Devojka iz Bostona - Anita Dajamant

Nezaboravan roman o sazrevanju, porodičnim vezama i vrednostima, prijateljstvu i feminizmu, ispripovedan glasom mlade Jevrejke koja odrasta u Bostonu početkom XX veka.

Devojka iz Bostona je Adi Baum, rođena 1900. godine u porodici imigranata nepripremljenih za Ameriku i podozrivih prema uticaju koji ova nova zemlja ima na njihove kćeri. Adi stasava u Nort Endu, uzavreloj multikulturnoj četvrti, a inteligencija i radoznalost odvode je u svet kakav njeni roditelji ne mogu ni da zamisle – u svet kratkih suknji, filmova, obožavanja slavnih ličnosti, svet koji nudi ženama nove mogućnosti. Adi želi da završi gimnaziju i ode na studije. Želi da radi, napreduje i nađe pravu ljubav. Od jednosobnog stana u kojem je živela s roditeljima i dvema sestrama, preko devojačkog čitalačkog kluba i prve ljubavi koja se završava razočaranjem, osamdesetpetogodišnja Adi se s oštrim smislom za humor priseća svojih pustolovina puna saosećanja za mladu naivku kakva je nekad bila.

Napisan s istom pažnjom za istorijske pojedinosti i emotivnim nabojem koji su proslavili Anitu Dajamant, roman Devojka iz Bostona je dirljiv portret zamršenog života jedne žene u Americi XX veka i očaravajući pogled na pokolenje žena koje su nalazile svoje mesto u svetu punom promena.

Robertu B. Vajatu i S. Di. P.



1985.
Niko ti nije rekao?
Avo, dušo, kad već želiš da ti pričam kako sam postala ovakva kakva sam danas, šta misliš da ću ti reći? Polaskana sam što želiš da razgovaraš sa mnom. A kad sam nešto odbila mom omiljenom unučetu?
Znam da to kažem svakom svom unučetu i svaki put to ozbiljno mislim. To zvuči smešno ili kao da gubim razum, ali istina je. Shvatićeš kad i sama postaneš baka.
A zašto da ne? Pogledaj samo vas petoro: lekar, socijalni radnik, dvoje nastavnika i sada ti.
Naravno da će te primiti u taj program. Ne budi luckasta. Mislim da je to divno, mada se moj otac verovatno prevrće u grobu.
Nemoj reći ostalima, ali ti si mi zaista mezimica, i to ne samo zato što si najmlađa. Znaš li da si dobila ime po meni?
To je dobra priča.
Svi ostali nazvani su po nekom preminulom, kao na primer tvoja sestra Džesika kojoj su dali ime po mom nećaku Džejku. Ali kad si se ti rodila, bila sam teško bolesna, a kad su pomislili da neću preživeti, dali su ti ime po meni nadajući se da anđeo smrti neće pogrešiti i uzeti tebe, Avu, umesto mene, Adi. Nisu tvoji roditelji bili naročito sujeverni, ali svima su govorili da si dobila ime po rođaci tvog oca Arleni, kako ih niko ne bi gnjavio.
Znam, to je mnogo imena za pamćenje.
Deda i ja smo tvojoj tetki Silviji dali ime po dedinoj majci koja je umrla za vreme epidemije gripa. Tvoja majka Klara dobila je ime po mojoj sestri Siliji.1
Kako to misliš nisi znala da sam imala sestru po imenu Silija? To nije moguće! Beti je bila najstarija, zatim Silija i na kraju ja. Možda si zaboravila.
Niko ti nije rekao? Sigurna si?
Pa, možda to i nije čudno. Ljudi ne vole da govore o tužnim uspomenama. A i sve je to bilo vrlo davno.
Ali ti to treba da znaš. Prema tome, hajde, uključi magnetofon. Moj otac je došao u Boston odnekud iz današnje Rusije. Doveo je sa
sobom moje sestre Beti i Siliju. To je bilo 1896. ili možda 1897; nisam sigurna. Moja majka je došla tri ili četiri godine kasnije i ja sam se rodila ovde 1900. godine. Ĉitav život provela sam u Bostonu, što svakome bude jasno čim progovorim.

1915-1916.

Owfh sap srdhoa fa srsuamhp ma
Deo Nort Enda u kom sam živela kao mala tada nije bio tako prefinjen. Zaudarao je na smeće i nešto još gore. U našoj zgradi, da bismo otišli u toalet, morali smo da siđemo tri sprata niže do nužnika u zadnjem dvodišru. Ti nužnici su bili odvratni, veruj mi, ali mene je više plašilo stepenište. Noću se nije video ni prst pred nosom, a stepenici su bili masni i klizavi od prljavštine. Jedna žena je slomila nogu na tim stepenicama i posle je hramala do kraja života.
Godine 1915. nas četvoro je živelo u jednoj sobi. Imali smo štednjak, sto, nekoliko stolica i ulegnuti kauč na kom su spavali mama i tata. Silija i ja smo spavale u istom krevetu smeštenom u nekakav uski hodnik koji nije vodio nikuda; vlasnici su ispregrađivali te stanove da natiskaju više ljudi kako bi dobili više stanarine. Jedina dobra stvar u našem stanu bio je prozor okrenut ka ulici, pa smo imali malo svetla. Većina stanova gledala je na svetlarnik u kom je vladala večita ponoć.
Mama nije volela da gledam kroz prozor. „Šta ako te neko vidi?“, govorila je. „Pomisliće da nemaš pametnija posla.“
Nisam shvatala zašto je to brine, ali sam držala jezik za zubima da me ne bi pljesnula.
Bili smo siromašni, ali nismo gladovali. Tata je radio u fabrici kaiševa kao sekač, a Silija u maloj radionici za izradu ženskih bluza iznad italijanske mesare. Mislim da to tada nismo nazivali izrabljivačkim radionicama, ali bile su takve. A leti je bilo stravično vruće. Kad nije kuvala ili čistila stan, mama je krpila čaršave za perionicu preko puta. Mislim da je dobijala jedan cent po komadu.
Zajedno su zarađivali dovoljno za stanarinu i hranu. Pamtim da smo uglavnom jeli krompir i kupus. I dandanas ne podnosim miris kupusa. Mama je ponekad uzimala stanare, obično nekoga ko se tek iskrcao s broda i treba mu prenoćište. Meni to nije smetalo pošto je manje vikala kad je u kući još neko, ali Siliju su ti prolazni stanari uzrujavali.
Silija je bila „osetljiva“. Tako je mama govorila. Moja sestra je bila mršava i plavooka, a od tate je nasledila visoke jagodice i meku smeđu kosu. Bila bi lepa kao sa slika iz časopisa, ali bila je toliko
sramežljiva da se trzala kad joj se neko obrati, naročito muškarci s kojima ju je mama upoznavala.
Silija nije volela da izlazi iz kuće, navodno zato što je rđavo govorila engleski. Zapravo je razumela dosta, ali nije htela da govori. I mama je bila takva. Tata se snalazio nešto bolje, ali kod kuće smo govorili samo jidiš.
Kad je sa susedima razgovarala o Siliji, mama je govorila: „Već joj je dvadeset devet godina“, kao da je to smrtna presuda, ali je odmah dodavala: „Moja Silija ima zlatne ruke, umela bi da prišije ptici krilo. I mnogo je dobra devojka, skromna i poslušna, s njom nikada nisam imala nevolja.“
Ja sam bila „ona druga“.
„Onoj drugoj je skoro petnaest i još ide u školu. Sebična je, lenja i pravi se da ne zna da šije.“ Ali nisam se pretvarala. Ubola bih se kad god se latim igle. Mama mi je jednom dala čaršav da ga zakrpim, a ja sam ostavila na njemu toliko sitnih mrlja krvi da nije mogla da ga opere. Morala je da plati taj čaršav; koštao ju je ne znam koliko rada. Mogu ti reći da sam zbog toga dobila dobre batine.
Na prvi pogled se videlo da smo Silija i ja sestre. Imale smo isti nos prav i malo pljosnat i obe smo bile visoke oko metar i pedeset pet. No ja sam bila mamine građe, čvrsta, ali ne debela, i već s trinaest sam počela da dobijam obline. Od mame sam nasledila i tanke ručne zglobove i crvenkastosmeđu kosu, tako gustu da je kidala dlačice na četkama. Mislila sam da sam sasvim neugledna, osim očiju koje su bile kao tvoje, Avo boje lešnika sa zlatnim kružićem u sredini.
Imala sam svega deset godina kad se moja najstarija sestra Beti odselila od nas. Sećam se da sam se tog dana skrivala ispod stola. Mama je vikala da devojke treba da žive s roditeljima dok se ne udaju i da same žive samo „kurve!“. To je na jidišu kurva, drolja. Morala sam da pitam jednu devojčicu u školi šta to znači.
Posle toga mama više nikada nije izgovorila Betino ime pred nekim. No kod kuće ju je neprestano spominjala. „Prava Amerikanka“, govorila je kao da je to prokletstvo.
Ipak, to je bilo tačno. Beti je brzo naučila engleski i oblačila se kao savremene devojke: nosila je šimike s visokim potpeticama i videli su joj se gležnjevi. Zaposlila se kao prodavačica haljina u robnoj kući
Fileni u centru grada, što je bilo neuobičajeno za devojku koja nije rođena u Americi. Retko sam je viđala otkako se odselila i mnogo mi je nedostajala. Kuća je bez nje bila suviše tiha. Odgovaralo mi je što više ne slušam Beti i mamu kako se svađaju, ali Beti je jedina uspevala da nasmeje Siliju i mog oca.
Kod kuće nije bilo najbolje, ali školu sam volela. Dopadalo mi se da boravim u prostorijama s visokom tavanicom i velikim prozorima. Volela sam da čitam, da dobijam petice i da slušam kako sam dobra učenica. Svakog popodneva odlazila sam u biblioteku.
Kad sam završila osnovnu školu, jedan moj nastavnik je došao kod nas da kaže mami i tati da bi trebalo da pođem u gimnaziju. Još pamtim da se zvao gospodin Volas; rekao je da bi bilo šteta da napustim školu i da ću naći bolji posao ako završim gimnaziju. Saslušali su ga, vrlo učtivo, ali kad je završio, tata je rekao: „Naučila je da čita i da računa. To je dovoljno.“
Te noći sam plakala dok nisam zaspala, a sutradan sam ostala u biblioteci dokasno iako sam znala da ću zbog toga imati nevolja. Nisam htela ni da gledam oca i majku, toliko sam ih mrzela.
Ali te večeri, kad smo pošle na počinak, Silija mi je rekla da ne tugujem, da ću ipak ići u gimnaziju makar jednu godinu. Sigurno je bila razgovarala s tatom. Kad god mu je rekla da je nešto muči ili žalosti, on bi se zabrinuo da će ona prestati da jede što se ponekad i događalo. Tata to nije mogao da podnese.
Toliko sam se radovala gimnaziji. Tavanice su bile još više, pa sam se osećala kao div, kao neko važan. Što je najvažnije, uživala sam. Moja profesorka engleskog je bila jedna stara dama. Uvek je nosila čipkane okovratnike, moje pismene radove ocenjivala je peticom, ali mi je stalno ponavljala da od mene očekuje više.
Gotovo jednako dobra bila sam i u matematici, ali profesor istorije me je mrzeo. Pred čitavim razredom me je pitao
imam li pundravce kad tako često dižem ruku. Druga deca su se smejala, pa sam od tada postavljala mnogo manje pitanja.
Posle škole sam kao i mnoge moje školske drugarice odlazila u Društveni dom u Salemskoj ulici. Tamo sam pohađala i tečaj kuvanja, ali uglavnom sam sedela u biblioteci, pisala domaće zadatke i čitala sve što nađem na policama. Ĉetvrtkom se tu sastajao klub čitalaca za devojke mojih godina.
Verovatno je to početak odgovora na tvoje pitanje: kako sam postala ovakva kakva sam danas. Početak je bio u toj biblioteci, u tom čitalačkom klubu. Tu sam počela da postajem ja.
Triput ura za Adi Baum
Društveni dom je bio trospratnica, drugačija od svega ostalog u okolini, sazidana od novih žutih cigala umesto od crvenih. Sve prostorije su imale električnu struju pa je zgrada noću obasjavala ulicu kao fenjer.
Po čitav dan se nešto dešavalo. U Domu su bile jaslice za decu zaposlenih majki i stolarska radionica u kojoj su dečaci učili zanat, a održavali su se i časovi engleskog za useljenike. Uveče su žene dolazile po hranu i ugalj da im deca ne gladuju i ne smrzavaju se. Ĉetvrt je bila toliko siromašna.
Sve ovo i još mnogo više vodila je gospođica Idit Sevalije. Ona je osnovala čitalačke grupe za devojke jednu za Irkinje, jednu za Italijanke i jednu za Jevrejke. Ponekad je navraćala i pitala nas šta čitamo ne da bi nas proveravala, nego zato što ju je zanimalo.
To se dogodilo i jednog dana kad je moja grupa naglas čitala Ponoćni juriš Pola Revira. Pretpostavljam da sam bila bolja od ostalih jer me je posle sastanka gospođica Ševalije pitala da li bih recitovala čitavu pesmu pred Subotnjim klubom. Rekla je da će jedan čuveni profesor održati predavanje o Henriju Vodsvortu Longfelouu i da bi bilo lepo da se na početku čuju najpoznatiji stihovi tog pesnika.
Rekla je da bih morala pesmu da naučim napamet. „Ali to neće biti teško devojci sposobnoj kao ti.“ Kažem ti, na putu do kuće lebdela sam iznad tla. U životu mi se nije dogodilo ništa važnije, a pesmu sam naučila za dva dana kako bih bila spremna za prvu
,,probu“.
Gospođica Ševalije je bila sitna žena, nekoliko centimetara niža od mene, što znači da nije imala ni metar i po. Lice joj je bilo okruglo, prsti kratki i debeli, a bakarna kosa rasla joj je uvis, zbog čega su je neke devojke zvale Pudlica. No njen osmeh hrabrio je svakoga, što je bilo dobro jer sam se veoma unervozila kad sam otišla u njenu kancelariju na probu.
Na pola pesme gospođica Ševalije me je prekinula i upitala me znam li šta znači plahovito. Bila je blaga, ali htela sam u zemlju da propadnem jer ne samo što nisam znala šta ta reč znači, nego sam je i
pogrešno izgovarala.
Sigurno sam pocrvenela kao bulka, ali gospođica Ševalije se pravila da to ne primećuje; samo mi je dala rečnik i zamolila me da naglas pročitam definiciju.
Neću nikada zaboraviti da plahovito znači ih „juriti brzo i silno“ ili „postupiti naglo i nepromišljeno“.
Upitala me je na koje je značenje gospodin Longfelou mislio. Pročitala sam te definicije još nekoliko puta pokušavajući da dokučim odgovor, ali gospođica Ševalije kao da mi je čitala misli.
„Nema pogrešnog odgovora“, rekla mi je. „želim da čujem tvoje mišljenje, Adi. Šta ti misliš?“
Nikada me niko nije pitao za mišljenje, ali znala sam da ne mogu da odugovlačim, pa sam izgovorila prvo što mi je palo na pamet, to jest: „Možda je mislio na oba značenja.“
To joj se dopalo. „Rodoljub je morao biti brz, silan i nepromišljen inače se ne bi usudio da prkosi Britancima.“ Onda me je upitala:
„Smatraš li da si ti plahovita, Adi?“
Ovog puta znala sam da traži moje mišljenje. „Moja majka misli da jesam.“
Ona je rekla da majke moraju da misle na dobrobit svojih kćeri.
„Ah ja smatram da devojke moraju biti razborite, naročito u današnje vreme. Verujem da si ti razborita devojka.“
Kad sam u rečniku pogledala šta znači razboritost, više nisam dozvoljavala da gospođicu Ševalije bilo ko zove Pudlica.
Rekla sam Siliji i roditeljima da mi je ukazana velika čast da recitujem pred Subotnjim klubom, ali kad sam na veliki dan oblačila kaput, mama je rekla: „Ne ideš ti nikuda.“
Rekla sam joj da me čekaju, da sam vežbala, da ne mogu početi bez mene, ali ona je samo slegnula ramenima kao da je sve to nevažno. „Suviše je hladno, neka neko drugi dobije upalu pluća.“
Nisam mogla da verujem. Raspravljala sam se, molila sam, a na kraju sam se razvikala: „Niko drugi ne može to da obavi umesto mene. Računaju na mene. Ako ne odem, više nikada neću moći tamo da se pojavim.“
Mama je odvratila: „Kad sam ja bila tvojih godina, nisam nikad kročila iz kuće bez majke, prema tome zaveži da se ne razbesnim.“
Silija je rekla: „Mama, pusti je. To nije daleko. Može da uzme moj šal.“
Majka gotovo nikad nije vikala na Siliju, ali sada je rekla: „Ti se ne mešaj. Ova ovde sedi u školi dok se ti ubijaš od posla. Već je upropastila oči čitajući. Nijedan muškarac neće se oženiti škiljavom devojkom.“
„Možda ja ne želim da se udam.“ Ĉim sam to rekla, otrčala sam iza Silijine stolice da me mama ne udari. No ona se samo nasmejala.
„Glupačo! Muž i deca su ženina kruna.“
„Kao gospođi Frajštat?“, uzvratila sam.
Mama na ovo nije imala šta da kaže. Gospođa Frajštat je živela u zgradi preko puta. Jednog dana njen muž je došao s posla i rekao joj da ne može da živi sa ženom koju ne voli, pa ju je ostavio posle dvadeset godina braka i sa četiri kćeri. Ne trepnuvši.
Gospođa Frajštat nije govorila engleski i znala je samo da kuva i da čisti. Ona i njene kćeri su toliko osiromašile da ih se čitavo susedstvo stidelo.
To je bila poslednja slamka za mamu. Nasrnula je na mene, udarala me obema rukama, psovala i vređala me. „Crve nezahvalni! Ĉudovište! Kugo i pokoro!“
Skakutala sam tamoamo da me ne pogodi, što ju je još više razjarilo. „Moj otac bi te išibao kaišem“, vikala je i najzad me udarila po obrazu tako jako da je Silija zavapila kao da je pogodila nju.
Majka me je pribila uza zid, držala me je za ruke, a ja sam urlikala:
„Pusti me!“, kad je tata ušao i rekao joj da me pusti.
Mama je vrištala: „Tebe baš briga, ali ja neću još jednu kurvu u kući!“
„Ne zovi je tako!“, razvikao se on. „Beti je dobra devojka.“ Neko je zalupao na vrata: „Tišina tamo!“
Silija je za sve to vreme plakala, ali sada je počela da udara čelom u sto. Govorila je: „Prestanite, prestanite, prestanite“, i udarala glavom tako jako da smo čuli udare njenog lica o drvo.
Tata ju je uhvatio za ramena: „Leno, povrediće se.“ Mama me je pustila da vidi Siliju, a ja sam pobegla.
Hladni vetar kao da mi je s lica spirao sve što se dogodilo. Išla sam žurno i šaputala stihove u ritmu svojih koraka.
Pažomlwr sovtam, frajr prmh fhuh, Osamnaestog aprila sedamdeset pete Pro Rhwlr mh krabrr, vsrhf prnoh qrel Prmak’r fa mawl
Eqjohzl eh frel.

Gotovo spokojna stigla sam do Doma, ali prenerazila sam se videvši da su sve stolice i klupe u velikoj dvorani zauzele devojke. Sedele su, pričale i smejale se.
Subotnji klub razlikovao se od ostalih. Bio je veći pedesetak devojaka umesto desetak i okupljao je pripadnice svih vera. Te devojke su bile i starije; neke su išle u gimnaziju, ali većina ih je već radila. Održavale su izbore i same vodile svoje skupove. Bila sam svega tričetiri godine mlađa od njih, ali za mene su one bile odrasle.
Gospođica Ševalije je stajala na vratima i rekla mi da sednem u prvi red dok ona čeka profesora. Kazala je da će on stići svakog trenutka, ali prošlo je pet minuta, pa još pet, a ja sam bivala sve nervoznija. Ruke su mi se tresle kad je profesor najzad stigao. Ličio je na Longfeloua sa slika, imao je dugu kosu i sedu bradu, pa se činilo da je sam veliki pesnik ustao iz mrtvih.
Rouz Rirdon, predsednica kluba, udarila je čekićem po stolu i izgovorila neka obaveštenja. Ja od svega toga nisam čula ni reč, a gospođica Ševalije je morala da me kucne po ramenu kad je na mene došao red da se popnem na pozornicu. Noge su me jedva nosile.
Morala sam da upamtim mnogo šta ne samo stihove. Gospođica Ševalije mi je dala brojna uputstva „radi dramatike“.
Ovo je bio bostonski Nort End, u kom svako dete zna ovu pesmu, pa je svima pomalo dozlogrdila.
Gospođica Ševalije mi se široko nasmešila i klimnuvši glavom dala mi znak da počnem.
Setila sam se da počnem pomalo zadihano, kao da imam veliko iznenađenje. Onda sam pokušala da prikažem Pola Revira kao živog čoveka lupkajući nogom kao da sam nestrpljiva da krenem. Šapatom sam izgovorila da su grobovi samotni, sablasni, sumorni i nepomični kako bi to delovalo jezivo. Poslednje stihove govorila sam vrlo, vrlo polako.
U urp dasv uaph, qvžfh, srjlbhoml Prhsoathqr lz sqa snrdlth žluhoml. Čvol sv nrslua vžvrbaqv bvnv
I qathj khrrma srqreqv srrvnv.

Izbrojala sam do tri i pognula glavu kako mi je gospođica Ševalije pokazala. Razlegao se glasan pljesak, čula sam čak i: „Triput ura za Adi Baum!“ Gospođica Ševalije me je zagrlila i predstavila profesoru, koji je rekao da bi se veliki pesnik ponosio mnome.
Onda je održao predavanje. Ĉoveče, baš je bio blagoglagoljiv. Predavanje je bilo ne samo dugo, nego i dosadno, kao da slušaš kucanje sata. Devojke su zevale, zurile u nokte, čak se i gospođica Ševalije pretvarala da pažljivo sluša. Kad je zastao da se usekne, ustala je i zapljeskala kao da je završio. Svi ostali su zapljeskali, ali verovatno želeći da zahvale gospođici Ševalije što nas je spasla.
Posle predavanja bila sam zvezda večeri. Nepoznate devojke su mi prilazile da mi čestitaju, pitale me gde radim i nudile me punčom i kolačićima.
Gospođica Ševalije me je predstavila gospođici Grin, umetnici koja je vodila radionicu grnčarstva u Domu. Njih dve su živele u stanu na najvišem spratu. Imale su isto ime pa su ih svi zvali Idite.
Bile su gotovo iste visine, ali gospođica Grin je ličila na vrapca u poređenju s gospođicom Ševalije, nalik golubu. Gospođica Grin je naginjala glavu poput ptice i gledala me okruglim bistrim ptičjim očima.
„Gospođica Ševalije mi je mnogo pričala o tebi“, rekla je. „Nadam se da te je nagovorila da ovog leta odeš u Rokport lodž. To je pravo mesto za devojku kao što si ti.“
Gospođica Ševalije mi je objasnila da je Rokport lodž pansion za mlade dame u primorskom gradu severno od Bostona. Rekla je da nije skup i da neke članice Subotnjeg kluba odlaze tamo redovno.
Gospođica Grin je rekla: „Sigurno znaš da su sestre Fromer bile tamo nekoliko puta.“
Pretpostavljam da je mislila da se sve Jevrejke poznaju, ali ja sam upoznala Helen i Gasi Fromer tek te večeri. Helen je bila starija, prava lepotica nežne kože i ružičastih obraza. Reklo bi se da je to
možda teško padalo Gasi, devojci velikog nosa i zagasitog tena, ali nisam videla sestre koje se više vole i paze od njih dve.
Helen je bila mila devojka, ali Gasi je bila izrazitija ličnost; povela me je po dvorani i upoznala me s gotovo svima. Kad smo prišle Rouz Rirdon, rekla je: „Gospođo predsednice, zar ne mislite da bi Adi trebalo da se priključi Subotnjem klubu? Gospođica Ševalije ju je dovela, pa znate da će se složiti.“
Rouz je rekla: „Naravno, treba da se priključiš!“ Bila je to zdrava devojka kestenjaste kose, lepih zelenih očiju i s razmakom između dva prednja zuba. Njeno lice su nazivali „mapom Irske“.
„Treba da pođeš i u Rokport lodž“, rekla je. „Uveče izvodimo skečeve, pevamo, a neke devojke čitaju poeziju to će ti se svideti. I ne gladujemo tamo.“ Potapšala se po stomaku. „Tri obroka dnevno i kolač posle večere.“
Bilo mi je toliko lepo da mi je teško padalo što moram da se vratim kući, pa sam ostala među poslednjima. Izašla sam s Filomenom Galineli, koja mi je rekla da se ne bi usudila da stoji pred toliko ljudi. „Izgledala si kao da uživaš.“
„Bila sam prestravljena“, rekla sam.
„Onda si svakako velika glumica.“
Viđala sam Filomenu u Domu i smatrala sam je lepoticom; bila je tamnokosa, tamnooka, maslinaste puti prava Italijanka. Dugu pletenicu nosila je prebačenu preko ramena, što je bilo potpuno staromodno, ali kod nje je prolazilo, ne samo zato što joj je dobro stajalo, nego i zato što je bila umetnica. Filomena je bila među retkim devojkama zaposlenim u grnčarskom studiju u Salemskoj ulici. Bila je ljubimica gospođice Grin, ali to nikome nije smetalo jer je bila veoma darovita.
Pitala me je da li mi je puno ime Adelina, prema pesmi Slatka Adelina.
Rekla sam joj da nije. „Samo Adi. To je bio predlog moje sestre Beti, a ocu se dopao jer zvuči kao Alti, ime njegove bake.“
Ona mi je rekla da mi zavidi što imam američko ime. „Filomena je predugačko i niko ne ume da ga izgovori.“
„Ali to ime ti pristaje“, rekla sam joj. „Lepo je i neobično, kao ti.
Adi je obično i neugledno.“
„Šta to govoriš?“, pobunila se. „Imaš lepe obline i prelepe oči.
Niko običan ne bi mogao da recituje kao ti večeras.“
Kad smo se rastale, bila sam suviše uzbuđena da krenem kući, pa sam šetala i šetala, Hanoverskom ulicom, oko
gimnazije i svog kraja. Nije mi bilo hladno jer sam razmišljala sto na sat. Pitala sam se šta je gospođica Grin mislila kad je rekla: „Devojka kao što si ti“, i da li bih mogla da se sprijateljim s Gasi, Helen i Rouz. Setila sam se aplauza i svake pohvale i Filomenine ljubaznosti.
„Vidimo se sledeće nedelje“, kazala je.
Bilo je to najlepše veče u mom životu i da nisam zgazila u baru i smočila obuću, koračala bih sve do Rokport lodža gde god to bilo.
Čhpv sovžh srlmauhoml?
Doveka ću pamtiti kako sam odvela tvoju majku da vidi Ĉarobnjaka iz Oza. Sećaš li se onog trenutka kada se cmobeli prizori oboje? Tako sam se osećala kad sam prvi put otišla u Rokport. Sve je bilo u boji, sve je bilo novo, čak i ono što sam viđala čitavog života.
Okean, na primer. Odrasla sam nedaleko od bostonske luke, gde je, naravno, voda bila prljava, a dokovi smrdljivi i opasni, ali kako sam mogla da ne znam za plimu i oseku? Nikada pre nisam videla kako oblak nad morem menja boju za tren oka, niti sam čula talase kako udaraju tako bučno da zagluše reči onog do mene.
Prve nedelje boravka u Rokport lodžu videla sam kukuruz kako raste iz zemlje, koze i svetionike. Kad bih noću zažmurila, i dalje bih videla treperave sviće. Nisam mogla da se oslobodim tih svitaca.
Prvi put u životu sama sam spavala u postelji. Ĉaršavi? Opeglani! Ĉinilo mi se da ležim na svih. Imala sam sopstveni peškir i jastuk, a mirisali su kao cveće. Bilo je toliko novih mirisa: ruže s obale, morska trava, dim logorske vatre. Jela sam hotdog, pitu s višnjama i karamele s morskom vodom koje su mi se lepile za zube.
Godine 1916. nije bilo skupo otići u Rokport lodž. Mislim da je stajalo sedam dolara nedeljno, što je bilo sedam dolara više nego što sam ikad imala. Kad je gospođica Ševalije saznala da nemam novca da pođem, zaposlila me je kao svoju pomoćnicu. Tačnije, izmislila je taj posao za mene.
Nosila sam njena pisma u poštu, pomagala sam u jaslicama kad se jedna redovna negovateljica razbolela i vraćala sam knjige na police u biblioteci. Ĉistila sam grnčarsku radionicu i gledala Filomenu i druge devojke kako slikaju šare gospođice Grin na tanjire i vazi koje su se prodavali u maloj prodavnici poklona u prizemlju.
Kad više nije imala zadataka za mene, gospođica Ševalije me je pozivala da sedim u njenoj kancelariji i čitam Dikensove romane o kojima ćemo kasnije razgovarati. Sklopila sam prijateljstvo s njenim rečnikom.
Plaćala me je pedeset centi nedeljno, ali dobijala sam daleko više od novca. Imala sam privatne časove književnosti, priliku da gledam umetnike kako rade i vremena za čitanje. Tada to nisam cenila, ali šta
sam tada znala? Imala sam petnaest godina.
Kod kuće nisam govorila ni reč o tome šta radim. želela sam da kažem Siliji, ali moja sestra nije umela ni da čuva tajnu ni da laže. Moji roditelji nisu ni znali šta je to letovanje. A šta sam i mogla da im kažem? Da zarađujem novac kako bih mogla da odem nekuda i ne radim ništa? Da imam novca ali da ne dajem ništa u kuću, dok Silija daje sve što zaradi? Grizla me je savest zbog toga. Trudila sam se da to ispravim tako što sam jela manje. Sigurna sam da to niko nije primetio.
Otišla sam u Rokport desetog jula, na svoj šesnaesti rođendan.
Spremila sam se za tren oka. Gotovo svu odeću koju sam imala mogla sam da obučem, a ostalo sam strpala u staru jastučnicu koju sam kupila od starinara za dva centa. U Silijinu cipelu stavila sam poruku da idem na letovanje s nekim pristojnim drugaricama. Ostavila sam i dva dolara sav svoj džeparac iako sam znala da će mami biti svejedno. Šarke sam namazala pilećim salom da ne zaškripe ujutru; bila sam vrlo ponosna na sebe što sam se toga dosetila.
Ĉitave noći pred polazak nisam oka sklopila. Ustala sam u cik zore i zadržavala dah dok nisam izašla na stepenište i sagnula se da se obujem.
Bilo mi je čudno što sam napolju tako rano. Ulice su bile potpuno puste i tihe. Ĉak ni mlekadžije nije bilo. Nikoga živog. Bilo je jezivo.
Bez ljudi, jasno sam videla koliko su ulice prljave. Svuda naokolo ležale su hrpe smeća po kojima su trčkarali pacovi. U slivnicima je bilo svakojakog otpada, najgoreg koji se može zamisliti. Trčala sam što sam brže mogla da odem odatle i stignem u luku, gde su me čekale Gasi, Helen i Rouz.
Većina devojaka putovala je u Rokport vozom, ali gospođica Ševalije je nama kupila karte za brod. Dan je bio divan, more mirno, nebo sunčano, pa sam čitav put stajala uz prednju ogradu. Nisam želela ništa da propustim. žao mi je što tada nisam vodila dnevnik, ali još pamtim kako mi je pljuskanje vode o brodsko korito zvučalo kao aplauz. Jedan galeb se spustio i lebdeo možda tri metra od mog ramena; jasno sam mu videla mrljice na krilima i oko slično sivom klikeru. Dok smo stigli u Gloster, lice me je bolelo od osmeha.
Kad smo se primakli doku, Rouz je počela da skakuće i maše jednoj krupnoj ženi s velikim šeširom.
„Ne mogu da verujem da su poslali gospođu Mors po nas“, rekla je. „Ona je najbolja kuvarica na svetu.“
Gospođa Mors nije bila naročito uzbuđena što nas vidi. žurno nas je smestila u zaprežna kola; morale smo da sedimo između vreća s brašnom, nogu prebačenih preko ivice.
Bilo je dobro što smo bile tako stisnute, jer kad god su kola naišla na neravninu, sve bismo poletele uvis kao na toboganu. To je bilo zabavno, ali do kraja puta zadnjica me je prilično bolela.
Sam pansion je bio mnogo lepši nego što sam zamišljala, velika bela seoska kuća na sprat s crnim prozorskim kapcima i verandama s obe strane ulaza. Sitne crvene ruže puzavice rasle su po ogradama gotovo do prozora na spratu kroz koje su lelujale bele zavese. Pored kuće je bio voćnjak s klupama u hladu.
Filomena nas je dočekala na vratima i rekla mi da je zatražila da bude u sobi sa mnom. „Nadam se da nemaš ništa protiv.“
Nisam mogla da verujem. Otkako smo se upoznale u Subotnjem klubu, jedva da smo progovorile neku reč u grnčarskoj radionici. Osećala sam prema njoj izvesno strahopoštovanje, ne samo zato što je bila lepa i darovita, nego i zbog njene samouverenosti.
Gospođica Grin je samo Filomeni poveravala oslikavanje velikih vaza, onih koje su se slale na izložbe i prodavale za mnogo novca. Znala sam da bi neke devojke volele da se oprobaju u tome, ali Filomena se nije izvinjavala što je izabrana. Ne kažem da se razmetala, ali tačno je znala ko je i šta je, što u ono vreme nije bilo lako, a rekla bih da nije ni danas, zar ne? Ja sam tek sa skoro četrdeset shvatila šta želim da budem kad porastem.
Pošla sam za njom uz stepenice do dugačkog hodnika. Vrata svih soba bila su otvorena i videla sam devojke kako se raspakuju i presvlače brbljajući i kikoćući se kao na zabavi. Naša soba je bila na samom kraju.
„Mala je, ali tu ćemo biti samo nas dve. Neke devojke nagurane su po četiri.“
Soba je bila taman dovoljno velika za dva uska kreveta, komodu i jednu drvenu stolicu. Sve je bilo krajnje jednostavno, zidovi beli, a
pod izlizan, ali svetlost s prozora odbijala se o zidove tako da su beli čaršavi sijali.
Filomena se pružila na jedan ležaj, ali ja nisam htela ništa da zgužvam, pa sam ostala na vratima.
„Kad doneseš kofer, možeš da staviš stvari u donje fioke.“ Kad je Filomena spomenula kofer, ispustila sam svoju prepunu kvrgavu jastučnicu i pomislila o, ne, šta ja radim ovde?
Ali ona je odmah shvatila. „Baš si pametna što nisi ponela mnogo prtljaga. Ja uvek ponesem previše, a razmenjivanje odeće je tako zabavno.“
To je bilo tako lepo od nje da sam htela da zaplačem od zahvalnosti. Srećom, odozdo se začulo zvono.
„Ručak“, rekla je Filomena. „Stalno nam govore da svež vazduh pojačava apetit, i to mora da je istina jer sam ovde uvek gladna kao vuk.“
U trpezariji je bilo šest velikih stolova od hrastovine s tanjirima, čašama, priborom za jelo i belim platnenim salvetama što sam do tada viđala samo u filmovima. Filomena me je odvela do Rouz, koja je sedela s Helen i Gasi Fromer. „Vidimo se kasnije“, kazala je i otišla do stola za kojim je sedela grupa tamnokosih devojaka. Ličile su na nju kao da su joj rođake.
Pored Rouz je sedela bleda mršava devojka zelenih očiju, kose narandžaste kao šargarepa i s mnoštvom pega. Rouz je rekla: „Ovo je moja cimerka Ajrin Konli. I ona je iz Bostona.“
Pozdravila sam Ajrin, ali ona je samo slegnula ramenima gledajući pored mene. Rouz, uvek nasmejana, besno ju je pogledala. „Da nemaš zubobolju ili tako nešto?“
Ajrin je ponovo slegnula ramenima i skrstila ruke.
Helen me je upitala jesam li se smestila u sobu i treba li mi nešto. Bila je prava mama koka, ljubazna koliko i lepa, a tog dana je obukla ružičastu bluzu u kojoj je izgledala kao cvet. No kad sam zaustila da joj kažem koliko je lepa, prekinula me je. „Da li te je moja sestra upoznala sa svima? Gasi je gradonačelnica Rokport lodža“
Gasi je izgledala sasvim neugledno, ali svi su je voleli jer su se uz nju osećali važno. Kad god nekoga upozna želela je da sazna sve o njemu. Helen ju je zadirkivala zbog tog „unakrsnog ispitivanja“, ali svakome je laskalo kad ga Gasi zamoli da govori o sebi. Na mom
drugom sastanku Subotnjeg kluba Gasi me je priterala u ugao i pitala me kako mi je u školi, ko su mi omiljene filmske zvezde, koga imam od porodice i šta mislim o trezvenjačkom pokretu. Kad sam joj rekla da taj pokret ne razumem najbolje, objasnila mi je zašto je to dobra zamisao koja nikada neće uspeti.
Gasi nikad nije zaboravljala imena ni ono što joj je rečeno. Bila bi sjajan političar.
Kad je primetila da gledam Filomenin sto, rekla je: „One se znaju oduvek. Italijani se drže zajedno, kao i svi ostali. Devojke iza nas su iz jednog kluba u Arlingtonu. Za stolom do njih sve su Irkinje. Ponekad se i Jevrejke okupljaju, ali naš sto liči na Subotnji klub, na zbrku svega i svačega.“
„Ja volim zbrku, posebno šašavu.“
Rouz se nasmejala. „To mi se sviđa. Trebalo bi da se zovemo Šašava zbrka sve smo dovoljno lude da razgovaramo sa svakim ko želi da razgovara s nama.“
Gasi je nazdravila čašom vode. „Za Šašavu zbrku.“
Pre ručka smo upoznale žene koje su te godine rukovodile Rokport lodžom. Gospođica Holbruk i gospođica Kejs pomalo su me podsetile na gospođicu Ševalije i gospođicu Grin. Bile su mnogo mlađe i nisu ličile na Idite, ali su bile pametne, i nosile su udobnu obuću i nisu mazale usne.
Gospođica Holbruk je bila u mornarskoplavim širokim pantalonama stegnutim oko gležnjeva, toliko staromodnim da je delovala kao da je u pozorišnom kostimu. Imala je krupne sive zube i dugu grivu oštre kose boje peska, pa je pomalo ličila na konja, a oko vrata je nosila pištaljku na uzici koja joj je visila niz grudi. Bila je zadužena za sve što se dešava napolju: tenis, streljaštvo, kroke, posete gradu i drugim „atrakcijama“, kako ih je nazivala, i za vožnje biciklom.
Gospođica Kejs je bila toliko svetlokosa da joj se obrve i trepavice gotovo nisu ni videle. Bila je sitnija i tiša od gospođice Holbruk, ali ipak glavna. Sećam se da je naokolo nosila veliki registar i pružala ga preda se vodoravno kao da je pisaći sto.
Gospođica Kejs je rekla da ćemo se pomoliti pre jela. Rouz i Ajrin su pognule glavu i sklopile ruke, ali Gasi, Helen i ja smo se skamenile. Gospođica Kejs je zažmurila i zahvalila bogu na hrani, na
ljudima koji su dali novac kako bismo uživale u blagoslovima božjeg sveta, na dobrom zdravlju i na Sjedinjenim Državama i rekla da sve to dugujemo Isusu Hristu.
Upitala sam Gasi da li to stalno rade.
„Uvek se mole“, odgovorila je, „ali ja nikad nisam čula da neko kaže ovo poslednje.“ Jevreji nikad ne izgovaraju naglas ime Isusa Hrista. Ne smemo ni da ulazimo u crkve, kao da su zaražene.
Zapravo, u detinjstvu nikad nisam mnogo razmišljala o jevrejstvu. U mojoj četvrti je bilo Jevreja, Italijana i Iraca i svi su se lepo slagali. Dečaci su ponekad izazivali tuče i neke su imale veze s verom, ali koliko se sećam, niko se na verske razlike nije previše osvrtao.
Pomalo sam se zastidela kad sam videla da Helen i Gasi vade šunku iz sendviča i jedu samo hleb premazan senfom.
No bila sam gladna i pojela sam šunku, a to mi nije bilo prvi put. U detinjstvu sam dosta gladovala i nikad nisam odbijala hranu, pa ni onu koja nije košer. Ništa loše nije mi se desilo, a ta hrana je često bila izvrsna. Zato sam jela sve što su mi davali u Rokport lodžu. Sve osim turšije. Ko je još čuo za slatko i mekano povrće iz turšije? Fuj.
Posle ručka su nas poslali da se obujemo, uzmemo šešire i pripremimo se za pešačenje. Nisam imala rečnik, pa sam upitala Rouz šta je to.
Odgovorila mi je: „To ti je isto što i šetnja, samo po vrućini i mnogo duže nego što želiš. No obično je svakome milo što je krenuo.“
Nisam imala ni šešir ni druge cipele, pa sam samo izašla na verandu. Sve stolice su bile od prepletenog pruća. Nisam verovala da mogu biti udobne, što pokazuje koliko sam bila mlada i zelena sva sam se uzbudila zbog stolica od pruća.
Naš pansion se nalazio na putu između Glostera i Rokporta, ali videla sam da je tim putem prošao samo jedan automobil. Bilo je toliko tiho da sam čula pčele kako zuje oko ruža i cvrkut ptica iz daljine. Jedna devojka na spratu je povikala: „Da li je neko video moju četku za kosu?“ Iz kuhinje je dopirao zvuk seckanja. Svaki zvuk bio je izdvojen, kao uramljena slika na zidu. Pomislila sam aha, to je dakle ono što zovu mir i tišina.

Rouz je izašla u starom slamnom šeširu i platnenim cipelama. Ajrin je bila s njom, ali očigledno preko volje. Rouz mi je rekla: „Obećala sam da je neću više gnjaviti ako sada krene sa mnom.“
Gospođica Holbruk je donela svežanj novina i počela od njih da pravi troroge šešire. Probala je jedan i neke devojke su se zakikotale.
„Znam da nije po poslednjoj modi, ali neću da mi prvog dana popadate od sunčanice.“
Ispostavilo se da svoje šešire nemamo samo Ajrin i ja. Ona je dobila šešir na kom su na sve tri strane bili oglasi za damske steznike. Ja sam prošla bolje, dobila sam rezultate bejzbola.
Gospođica Holbruk je dunula u pištaljku i rekla: „Polazimo.“ Glas joj je bio visok i snažan, prodoran koliko i ta pištaljka.
Bilo nas je dvadesetak Krenule smo za njom kroz voćnjak pored pansiona i izašle na zemljani put okružen poljima s obe strane. Gospođica Holbruk nam je rekla šta su tikvice, a šta kukuruz, ali mnogo više su je zanimali kameni zidovi. Nazivala ih je starinama.
„To je američki Stounhendž, ako baš hoćete.“ Kasnije sam pogledala šta je to Stounhendž.
Na kraju staze smo se našle na samoj obali i gledale pravo u more. Sunce je toliko jako sijalo da je površinu vode pretvorilo u milione sićušnih ogledala.
Ĉula sam Ajrin kako šapuće: „Ĉoveče.“
„Baš tako“, uzvratila sam šapatom.
Nasmešila se preko volje, a ja nikad nisam videla slađi par jamica na obrazima.
Gospođica Holbruk nas je povela pored niza vila; većinom su imale dva ili tri balkona okrenuta ka okeanu. Jedna je imala toranj kao iz bajke. Rouz je uzdahnula: „Ne bih silazila s tog trema.“
Krenule smo stazom oko zadnjeg ruba Rokporta i uzbrdo prema Dogtaunu, velikoj šumi usred rta En. Gospođica Holbruk je najavila da će nam tu pokazati nešto važno.
Kako smo se odmicale od obale bilo je sve toplije. Moja bluza je imala dugačke rukave, a cipele su me žuljale. Tako sam se nadala da to važno obuhvata sladoled ili limunadu.
U šumi je bilo nešto svežije, a gospođica Holbruk je rekla:
„Uskoro ćemo stići, devojke.“ Pošle smo brže i sve smo se pitale kakva ćemo čudesa videti. Vodopad? Borovnice?
Ali onda je gospođica Holbruk stala i rekla: „Stigle smo!“ Nisam videla ništa posebno samo drveće, grmlje i stene.
„Gde smo?“, upitala je Gasi.
Gospođica Holbruk je prišla velikoj steni i potapšala je kao da mazi štene. „Stigle smo do naše prve šetajuće stene i jednog od mojih omiljenih primeraka. Zar nije lepa?“
Sve smo ćutale dok Ajrin nije promrmljala: „Došle smo čak ovamo da vidimo neki glupi kamen?“
Bila sam znojava i žedna, noge su me bolele, dobila sam žuljeve na oba stopala i činilo mi se da ništa smešnije u životu nisam čula.
Gospođica Holbruk se naglo okrenula i iskolačeno me pogledala, ali nisam mogla da suzdržim smeh. Pokrila sam usta rukom i okrenula se, ali već se smejala i Rouz, a njen smeh je bio zarazan.
Gospođica Holbruk je pobesnela. Onda se uvredila. Potom se snuždila.
„Pretpostavljam da nema svako sklonosti ka geologiji“, rekla je.
„Hvala bogu što nam ona nije kuvarica“, rekla je Ajrin, a ja sam ponovo prsnula u smeh.
Ajrin tog dana nije sišla na večeru. Rouz je rekla da je gadno izgorela na suncu. „Ali sama je kriva što je bacila šešir. Ja dižem ruke od te devojke.“
„Nije ona tako loša“, rekla sam ja, „ali prosto se pitam zašto je uopšte došla ovamo.“
Rouz je to znala. Ajrin je u Rokport poslao brat i platio joj boravak. „Rekla sam joj da bi on za mene bio svetac, a ona me je prostrelila pogledom od kog bi se mleko ukiselilo.“
Posle večere je gospođica Kejs otvorila svoj registar i iznela nam raspored za čitavu sedmicu. Sve je zvučalo sjajno. Trebalo je da idemo na jutarnji piknik, na plažu u Dobroj luci, na berbu borovnica, u kupovinu u Rokport i Gloster. Trebalo je da idemo u na igranku u grad, pa smo se sve kikotale i sašaptavale.
Onda sam primetila Ajrin kako viri iz hodnika. Imala je peškir vezan oko čela. Izašla sam i upitala je da li je dobro.
Rekla je da jeste. „Da gospođa Mors nije poslala u grad po led, mislim da bi mi nos otpao.“
„Sigurno te jako boli“, rekla sam.
Ajrin je slegnula ramenima, ali onda je sakrila lice u peškir i zaplakala.
Sela sam pored nje na stepenice i ispričala mi je kako je sa starijim bratom pre pet godina došla u Ameriku i kako se od tada staraju jedno o drugom. No on se oženio i njegova nevesta, „ona krava Kejtlin“, odmah je zatražila da se Ajrin odseli. Ne rekavši joj ni reči, Kejtlin joj je našla posao služavke u Vusteru. „Znaš li ti koliko je to daleko od Bostona?“ rekla je Ajrin.
Brat nije hteo da se usprotivi ženi, pa je poslao Ajrin u Rokport u ime nekakvog pomirenja. „Progonstvo“, tako je to nazvala Ajrin.
„Jednom sam radila kao služavka i neću više nikad. Gazdarice misle da su ti vlasnice i viču da si kradljivica ako pojedeš koricu koju ostave na tanjiru, a zapravo one kradu bogu dane. Radije bih bila uličarka.“
Rekla sam da sigurno možemo nekako da joj pomognemo. Odmahnula je glavom i rekla: „Ti si dobro dete.“ Onda se sama vratila na sprat.
Otišla sam pravo kod Rouz i ispričala joj šta se dogodilo. Ona je Ajrininog brata nazvala propalicom i rekla: „Tako mi je neprijatno zbog svega što sam govorila o njoj.“ Popela se na sprat i rekla Ajrin da će živeti kod nje dok ne stane na svoje noge. Bez rasprave i bez zahvaljivanja. „Ĉemu služe prijatelji?“, rekla je Rouz.
Za tren oka Ajrin se razvedrila. Sve smo joj zavidele na jamicama, a kad je oponašala gospođicu Holbruk, valjale smo se po podu od smeha.
„Dozvolite mi da vam poslužim malo krajolika“, govorila je Ajrin glasom gospođice Holbruk, raspevanim i sladunjavim kao u današnjih televizijskih kuvarica.
„Dakle, ko želi parče vrelog granita?“ I danas se smejem kad se toga setim.
Ipat rturr rnr
Najbolji deo te sedmice bili su sati provedeni s Filomenom.
Svake noći ostajale smo budne dokasno i beskrajno razgovarale. Delovala mi je tako zrelo da nisam verovala da joj je tek devetnaest godina da je svega tri godine starija od mene.
Počele smo od naših porodica, a ja i dandanas pamtim imena svih njenih sestara: Marija Imakulata, Marija Tereza, Marija Domenika, Marija Sofija. Njeno puno ime bilo je Marija Filomena, bila je najmlađa i jedina još neudata.
Njeni roditelji su umrli dok je bila mala, pa ju je odgajila Imakulata zvana Mimi. Svi su živeli blizu, u Nort Endu, a kad sam upoznala Filomenu, živela je kod Sofije Marije Sofije i spavala na kauču s dva od njena tri sina. Filomena mi je rekla da se raduje odmoru u Rokportu samo zato što je deca neće buditi vrpoljenjem.
Filomena je s dvanaest godina napustila školu i zaposlila se u fabrici odeće. Godinudve kasnije počela je subotom da odlazi u Društveni dom u Salemskoj ulici. „Rekla sam Mimi da želim da poboljšam svoj engleski“, rekla mi je, „ali zapravo sam želela samo malo vremena kada ne moram da šijem ili da čuvam nečije dete.“ Gospođica Ševalije ju je opazila kako crta u biblioteci umesto da čita.
„No nije me grdila, nego me je povela da upoznam gospođicu Grin. I sad sam tu.“
Ne razlikuje se mnogo od moje priče, zar ne?
Gospođica Grin ju je poslala na časove crtanja u Muzejsku školu.
„Njoj dugujem sve“, rekla je Filomena. „Naučila me je grnčariji i dizajnu i davala mi knjige o umetnosti. Ona kaže da umetnost nije posao ili veština, nego način na koji koračaš kroz svet.“
Shvatila sam šta je htela da kaže tek dandva kasnije, kad smo otišle na Hedlends, za koji je gospođica Holbruk rekla da je vidikovac s najlepšim pogledom na rtu En.
Ajrin je zakolutala očima. „Ko hoće kamene supe?“
Ali gospođica Holbruk je imala pravo. Hedlends je divno mesto, tridesetak metara iznad mora, s tri strane okruženo vodom.
Znaš o čemu govorim, Avo, zar ne? Tamo uvek vodim one koji nikada nisu bili na rtu En. Vidik se pruža kilometrima duž obale.
Sjajan je pogled na brodove u rokportskoj luci i na veći deo grada. Kada sam prvi put videla te bele drvene kuće i crkveni zvonik, pomislila sam koliko dugujem Polu Reviru što me je odveo tamo.
Gospođica Holbruk je taj vidik nazivala slikovitim i tačno sam znala šta je htela da kaže. Ličio je na one obojene razglednice: savršeno plavo nebo, paperjasti beli oblaci, jedrilice, čak i nekoliko dama sa suncobranima.
Devojke su se razišle da beru cveće ili sede na stenama i razgovaraju. Rouz i Ajrin su se popele do pola litica, zbog čega gospođicu Holbruk samo što nije udario šlog. Filomena je sela sama da crta, ali ja sam se prišunjala i provirila joj preko ramena.
Crtala je hrpu kamenja pred sobom, što mi je delovalo kao dosadna tema. No kad sam bolje pogledala, videla sam da je te oblike pretvorila u žensko telo kako leži na boku, potpuno nago. Verovatno nikada pre nisam videla akt, pa sam sigurno oštro uzdahnula. Filomena se okrenula i podigla crtež da bolje vidim. „Šta kažeš?“
Pre nego što sam stigla da odgovorim, gospođica Holbruk je dotrčala do nas dovikujući Filomeni da pođe sa mnom. Dve dame su postavile štafelaje i slikale akvarele luke. „Trebalo bi da ih upoznaš, slikaju tako ljupke prizore iz luke.
Filomena je namreškala nos. „Gospođica Grin kaže da je ’ljupko’ zamka koju umetnice treba da izbegavaju po svaku cenu.“
Gospođica Holbruk je rekla: „Te dame su veoma vešte, uveravam te.“
Filomena ju je pogledala pravo u oči i kazala: „Gospođica Idit Grin je nastavnica u Školi Muzeja lepih umetnosti i ona mi je rekla da se usredsredim na crtanje ove sedmice. Sigurno se slažete da treba ozbiljno da shvatim njena uputstva.“
Gospođica Holbruk ovome nije mogla da se usprotivi, pa je pokunjeno otišla.
„Da li je gospođica Grin stvarno to rekla?“, upitala sam.
Filomena se nasmejala. „Moguće je. Idit Grin misli da se sve zasniva na crtanju. To se vidi po njenim šarama za grnčariju.“
„Sviđa mi se kako crtaš drveće“, rekla sam. „Svega nekoliko linija, ali izgleda živo.“
„Tačno tako“, saglasila se Filomena. „Imaš oštro oko.“
Tu pohvalu nikad nisam zaboravila očigledno.
Krajem te sedmice Filomena se priključila stolu Šašave zbrke. Gasi ju je zadirkivala i pitala je da li je isključena iz italijanskog kluba jer se suviše druži s Jevrejkama i Irkinjama.
„Samo želim da razgovaram o još nečemu osim o svadbama“, rekla je Filomena. „One se sve udaju ove godine. Sve do jedne!“
Helen je rekla: „Doći će i tvoje vreme.“
„Neće“, odgovorila je Filomena. „Ja se nikad neću udati.“ Rouz joj je kazala da je suviše lepa da ostane usedelica.
Gasi se to nije dopalo. „Filomena možda želi drugačiji život. Na primer, ja ću poći na koledž.“
„A posle toga ide na pravni fakultet“, rekla je Helen.
„Ali zar ne želiš porodicu?“, upitala je Rouz.
Gasi je rekla: „Helen će imati dece. Pozajmiću njenu.“
Helen je porumenela, a Ajrin je rekla: „Ona kao da već zna ko će biti otac njene dece.“
„Nemoj tako, vidiš da se stidi“, prekorila ju je Rouz. „Osim toga, da postoji neko, ona bi nam kazala, zar ne, Helen?“
„Moja sestra može da bira“, rekla je Gasi. „A šta je s vama? Rouz?
Ajrin? Ima li udvarača? Adi?“
„Adi je premlada da misli o tome“, rekla je Filomena.
Bila sam premlada, ali nije bilo moguće ne misliti o udaji. Mama je stalno govorila o Silijinoj „budućnosti“, a na svakom sastanku Subotnjeg kluba devojke su govorile o venčanjima na kojima su bile i na koja idu. Ĉak i Idite, kad čuju za neku veridbu, ponašale su se kao da je to nekakva pobeda a one su se svim srcem borile za ženska prava i obrazovanje.
Nisam bila sigurna šta da mislim o braku. Znala sam da su moji roditelji nesrećni, a na osnovu onoga što sam čula u svetlarniku, muževi i žene stalno su jedni drugima govorili grozne reči. S druge strane pak, koja devojka ne bi želela da bude zaljubljena, da je muškarac gleda onako kako Oven Mur gleda Meri Pikford? Iz bioskopa sam izlazila tužna jer se meni neće dogoditi ništa slično, ali sam ipak išla ponovo da gledam filmove sa srećnim krajem.
U prodavnicama časopisa zamišljala sam sebe kao jednu od tih pametnih živahnih devojaka okruženih muškarcima koji ih vole zbog njihovog zdravog razuma. Te devojke upravljale su avionima,
vozile su trkačka kola, bile su čak i lekarke, ali na kraju su se odricale svega radi ljubavi i braka.
Kad sam upitala Filomenu šta će učiniti ako se zaljubi, slegnula je ramenima. „Znam da bi udaja značila da se moram odreći umetnosti, a umetnost me usrećuje. Kad kažem da ne želim da se udam, sestre mi govore da sam sebična, a možda i jesam. A možda sa mnom nešto nije u redu.“
Rekla sam joj da smatram da je s njom sve u redu.
„Volela bih da su moje sestre kao ti, Adi“, kazala je. „Beti i Silija su srećnice što imaju nekoga ko ume da sluša.“
Zapravo, sa sestrama nisam mnogo razgovarala. Za početak, bile su dosta starije od mene; Silija je bila ćutljiva, a Beti sam viđala vrlo retko, i to samo kad je dolazila krišom, sigurna da mama nije kod kuće, a čak i tada je govorila uglavnom o Siliji i tati.
Kar qhtur qhrslsomlwr
Oca nisam dobro poznavala. Nije to bilo kao danas, kada očevi menjaju pelene i čitaju deci. Kad sam ja bila mala, muškarci su radili po čitav dan, a kad dođu kući trebalo je da budemo tihi i ne uznemiravamo ih.
Tata je bio privlačan čovek dugačkog mršavog lica, svetloplavih očiju, smeđokos kao Silija. Vodio je računa da mu odeća uvek bude čista i uredna. Kad god vidi aljkavog Jevrejina na ulici, govorio je:
„Misliće ljudi da smo svi mi seljaci.“

Ono što sam znala o njemu čula sam uglavnom od Beti. Odrastao je u seocetu s krčmom, sinagogom i pijacom, na kojoj su meštani jednom nedeljno kupovali i prodavali sve živo. Tatina porodica je držala krave, što znači da nije bila potpuno siromašna, ali nisu imali dovoljno novca da pošalju njega i njegovu braću u školu. Učili su kod kuće, a poučavao ih je njihov otac, moj deda, koji je kao dečak pohađao neku veliku jevrejsku versku školu. Sećam se da je tata imao veoma stari molitvenik; možda ga je nasledio.
Kad je mom tati bilo osamnaest ili devetnaest godina, epidemija kolere odnela mu je oca i braću, pa se starao o majci i dvema sestrama. Prodao je stoku kako bi udao sestre, a onda ga je majka upoznala s mojom mamom. I njena porodica je bila siromašna, ali uspela je nekako da joj da konja u miraz, što je značilo da je tata mogao da zarađuje prevozeći robu i stvari.
Beti i Silija su se rodile u starom kraju, ali tamo su se zvale Bronja i Sima. Moja mama je nosila treće dete kad je neko optužio mog oca da je ukrao srebrni putir iz crkve. U to vreme to je za Jevrejina bila smrtna presuda, pa je tata sa dve kćeri pošao u Ameriku. Imale su deset i dvanaest godina, ali on ih je vodio na posao kako bi ih držao na oku. Kad je dobio pismo u kom mu je mama javila da je rodila dečaka, našao je drugi posao i ostavljao kćeri noću same kako bi što pre prikupio novac za maminu kartu.
Mama je stigla sama. Mali Nahum sinčiću je dala ime po tatinom tati umro je tokom plovidbe. Njegovo telo su spustili u more.
Svuda oko njih ljudi su se smejali, srećni što su u Americi, ali mama je jecala, a tata je kidao odeću na sebi.
Beti i Silija su bile na doku. Ta sećanja su sigurno strašna.
Mama je u Americi rodila još jednog dečaka, ali i on je umro sa svega tri dana i nikad nisam čula njegovo ime ako su mu ga uopšte i dali. Posle mene više nije bilo dece.
Moja majka je smatrala dolazak u Ameriku stravičnom greškom i to je stalno ponavljala tati. „Trebalo je da ostanemo gde smo bili“, govorila je. „Sin ti ne bi umro na onom bednom brodu. Kćeri bi ti se poudavale i ja bih cupkala unučad na kolenima.“
Tata obično nije odgovarao, ali ponekad bi mu ovo dozlogrdilo.
„Bilo bi ti bolje da su me ubili?“, uzvraćao bi, a onda bi odlazio u obližnju malu sinagogu gde niko nije vikao na njega.
Dolazio je kući uveče s posla i odlazio rano ujutru kao senka. Kao nešto neopipljivo.
Vi ste ona pametna u porodici
Na povratku u Boston povraćala sam sve vreme, ali ne od morske bolesti. Ĉitave sedmice nisam dozvoljavala sebi da mislim o onome što će se dogoditi kad se vratim kući, ali na brodu nisam mogla da mislim ni o čemu drugom i obuzela me je mučnina.
Šta ako me mama ne pusti u kuću? Kod drugarica nisam mogla da odem, nisam znala gde Beti stanuje, a svakako nisam mogla da molim za pomoć gospođicu Ševalije ne posle svega što je već učinila za mene. Jedina nada bila mi je da će se Silija zauzeti za mene i privoleti tatu na svoju stranu, ali to bi izazvalo ogromnu bučnu svađu, u najmanju ruku.
Penjući se ka našem stanu, osećala sam se kao da idem na gubilište. No kad sam stigla do vrata, čula sam zveket kašičica u čašama. To je moglo značiti samo da na stolu ima šećera, što je pak značilo da imamo goste, a to se dešavalo izuzetno retko.
Pogledala sam kroz ključaonicu, ali videla sam samo leđa nekog muškarca i tatu kako trlja bradu, što je uvek činio kad je besan ili kad mu je neprijatno. Mama je sipala čaj s osmehom rezervisanim za društvo, ali sigurno je primetila da se vrata drmusaju ili tako nešto, jer se za tren oka stvorila u hodniku, uhvatila me za uvo i progovorila tako brzo da sam je jedva razumela.
„Slušaj me dobro. Reći ćeš da si bila u Kembridžu da pomogneš jednoj porodilji. Sestra ti se udaje, hvala nebesima, i on ne mora da zna šta si radila.“
„Beti se udaje?“, upitala sam.
„Da se nisi usudila da izgovoriš to ime pred gospodinom Levinom. Silija se udaje.“
Nisam mogla da verujem. Silija nikad nije govorila o svom poslodavcu, ni dobro ni rđavo. „Ali gospodin Levin je prestar za nju“, rekla sam.
„Ĉetrdeset godina nije tako mnogo. Prošle godine je ostao udovac sa dva sinčića. Video je kako je tvoja sestra dobra radnica, kako je čista, pristojna i tiha. Posao mu dobro ide pa Silija neće ni u čemu oskudevati. Danas je doneo kafu i bocu viskija za tvog oca. Prema tome, pozdravi ga, čestitaj mu i ne progovaraj više ni reč.“
Kad me je Silija videla, skočila je iz stolice i pritrčala da me zagrli. Nosila je možda prvu novu haljinu u kojoj sam je ikada videla, sa cvetnom šarom koja joj je isticala oči. Divno je izgledala.
Gospodin Levin je ustao. „Drago mi je što smo se upoznali, gospođice Adi. Silija veoma lepo govori o vama.“ Bio je to nizak čovek, svega dvatri centimetra viši od mene, uskog lica i riđe šiljate bradice zbog koje je ličio na lisicu.
Rekao je: „Baš imam sreće što se ženim u kuću punu lepih devojaka. A Majronu i Džejkobu biće drago da dobiju sestru.“
Rekla sam mu da ću im biti tetka, a ne sestra.
Nasmejao se i uzvratio: „Vi ste ona pametna u porodici.“
Silija me je uzela za ruku i rekla mu da u školi imam sve petice.
Mama je prosto morala da kaže da su sinovi gospodina Levina sigurno još pametniji.
„Da pređemo na ti. Zovite me Herman“, rekao je gospodin Levin.
„Kako vam je puno ime?“, upitao ga je tata. „Treba mi za bračni ugovor.“
Levin je odmahnuo rukom kao da teramuvu. „Hirš, valjda.“
Tata je napravio kiselu grimasu. Ovakve ljude zvao je pravim lopužama.
Levin je uzeo bocu viskija i rekao: „Da nazdravimo dvadeset drugom avgustu.“
„Meni i dalje nije jasno čemu žurba“, rekao je tata.
„A zašto bi čekali?“, rekla je mama. „Nisu više mladi.“
Mama i Levin su počeli da se dogovaraju o venčanju. Obred će se održati u tatinoj maloj sinagogi iza ugla. Levin je rekao da će on platiti kolač s medom i vino.
„Ali ja ću platiti haringe“, rekao je tata. „Nema venčanja bez haringi.“
Levin se nasmešio snobovski kao gospođica Holbruk kad je jedna Italijanka rekla da njena majka kuva bolje nego kuvarice u pansionu.
Zatim je rekao da razmišlja da stupi u Izraelski hram, a tata ga je pogledao jednako nadmeno. „Misliš na onu veliku nemačku sinagogu iz koje te izbace ako nosiš jarmulku?“
„Tamošnji rabin je veoma mudar“, rekao je Levin. „Upoznaću se s ljudima korisnim za posao, a moji sinovi družiće se s boljim svetom.“
Namignuo mi je. „Adi će se tamo dopasti jer žene sede s muškarcima, kao ljudska bića.“
„Ako želiš da ideš u crkvu, idi u crkvu“, rekao je tata, a te reči su ostale da lebde u vazduhu kao rđav miris. Mama se unervozila i rekla da bi možda verenici želeli da se prošetaju.
„A Adi može da pođe s nama.“ Vidiš kako je pazila na mene?
Išla sam korakdva iza njih i posmatrala. Silija je delovala spokojno koračajući s njim ruku podruku, on joj je često tapšao mišicu, ali nisu imali mnogo šta da kažu jedno drugom i nisam mogla da vidim ima li između njih nekakvih osećanja.
Bili smo u Hanoverskoj ulici, koja mi je posle Rokporta delovala kao karneval. Mnoštvo ljudi šetalo je i razgovaralo iz sveg glasa i to na tri ili četiri jezika. Prošli smo pored izloga pred kojim je grupa devojaka gledala muškarca kako skida odeću s lutke. Jedna je rekla:
„Ovo je baš bezobrazno“, pa sam se zapitala da li Silija zna išta o pčelicama i cveću. Toliko je stidljiva.
Moja majka mi nikad ništa nije rekla o seksu. Kad sam dobila menstruaciju, ošamarila me je i pokazala mi kako da perem peškiriće koje smo koristile. Ne znaš koliko imaš sreće u tom pogledu. Ja sam saznala šta se dešava između muškarca i žene od nekih devojčica u školskom dvorištu a svaka je imala svoju verziju.
Te večeri u našoj postelji Silija mi je rekla: „Makar ćeš imati više mesta kad odem.“
„Ali nedostajaćeš mi“, odgovorila sam.
Rekla je da ćemo se često viđati. „Stan gospodina Levina je svega dvetri ulice odavde.“
„Zašto ga ne zoveš Herman?“
Rekla je da mora da se navikne na to. Tri godine ga poznaje kao gospodina Levina.
Nisam shvatala kako se sve odigralo tako brzo. Bila sam odsutna svega nedelju dana.
Ispostavilo se da je sve počelo u maju, kad je gospođa Kampinski, susetka s donjeg sprata, rekla mami da Levin traži ženu, a mama odgovorila da bi trebalo da pogleda šta mu je ispred nosa.
„Pitao me je sme li da me otprati kući posle posla“, rekla je Silija.
„Videla sam njegove sinove nekoliko puta i Džejkob, mlađi, deluje
tako tužno. Levin je pitao da li bih htela da se staram o njima i obećao je da će mi pružiti lep život.“
Pitala sam je da li ga voli.
„Još ne. Mama kaže da naučiš da voliš nekoga kad s njim živiš. Kaže da je čovek koji voli svoju decu dobar čovek. Majron ima šest, a Džejkob skoro četiri godine i treba im majka. A kao što mama kaže, skoro mi je trideset i ko zna hoće li mi se ponovo ukazati ovakva prilika. On će se brinuti o meni i o mami i tati kad ostare.“
Ĉula sam kako iz njenih usta izlaze mamine reči, pa sam je upitala: „Je li te mama primorala na ovo? Još možeš da se predomisliš.“
Rekla je da nije, da je sama odlučila. „Zaprosio me je pre mesec dana i rekla sam mu da moram da razmislim. Nisam rekla ni mami dok ti nisi otišla. Kad je otkrila gde si, razvikala se da su te one gospođe iz Doma prodale u belo roblje i tražila je od tate da ode u policiju. Ali kad sam joj rekla da me je gospodin Levin zaprosio, imala je važnija posla.“
Obuzeo me je užasan osećaj da je pristala na udaju samo da bi mene zaštitila. Ĉak sam je i pitala: „Ali ne udaješ se za njega zbog toga, zar ne?“
„Ne“, rekla je. „Zapravo, krivo mi je što ćeš, kad odem, ti morati da napustiš školu i zaposliš se, a znam koliko bi volela da nastaviš školovanje.“
Imala je pravo. Moji roditelji nisu zarađivali dovoljno da plate stanarinu i sve ostalo. Bez Silijine plate u kući moraću da se zaposlim.
Ĉinilo mi se da mi je stena pala na grudi. Silija je prošaputala: „žao mi je, Adi.“
Rekla sam joj da nije ona kriva, što je bilo tačno. Rekla sam i da je sve u redu, što nije bilo istina.
Mazel tov
Kad je Levin saznao da postoji i Beti, pozvao ju je na venčanje. Mama se pobunila, ali on je samo odmahnuo rukom i rekao: „Ne budite tako staromodni. Ja baš želim da upoznam jednu od tih novih žena. Osim toga, Silija želi da Beti dođe.“
Kad je Beti dvetri večeri kasnije ušla u naš stan, majka nije htela ni da je pogleda. Beti mi se nasmešila. „Ko bi rekao da je mala Adi takva buntovnica? Otišla je u veliku pustolovinu ne rekavši nikome ni reč. Svaka čast, mala.“
Ja zapravo nisam poznavala Beti. Najviše sam pamtila kako se svađala s mamom jer nije dolazila kući pravo s posla i jer je izlazila uveče s prijateljima. Što je najčudnije, osim što je bila mlađa i imala više oblina, Beti je bila slika i prilika naše majke. Imala je iste smeđe oči, istu tamnu talasastu kosu i isti široki nos. Ĉak su i govorile isto, kao da znaju odgovore na sva pitanja, i često su klimale glavom, zbog čega su i njihovi sagovornici klimali kao da se slažu s njima čak i kad se nisu slagali.
Beti je bila veoma brbljiva. Ispričala nam je sve o svom poslu u robnoj kući i o tome kako je od pakerke napredovala do prodavačice brže nego iko pre nje.
„Vidite li ovu suknju?“, rekla je Beti. „Dobila sam je gotovo zabadava. Jedna gospođa ju je vratila u radnju i rekla da je bila pocepana kad ju je kupila. Ja mislim da ju je ona pocepala, ali radnja se odnosi prema kupcu kao da je uvek u pravu, naročito prema onom s mnogo para. Tako mi prodavačice dobijamo velike popuste.“ Postavila je Siliji mnogo pitanja o „tom Levinu“ i bez okolišanja je pitala da li zaista želi da se brine o njegovoj kući i dva sina. Mama je
pobesnela. „Naravno da želi. Svaka žena to želi.“
Silija je rekla da ne brinemo, da je Levin dobar čovek.

Beti je dolazila sve češće i obično je donosila poklone: tati duvan, Siliji maramu, meni čarape, mami čokoladne bombone. No šta god da je donela i koliko god se Silija trudila da sve prođe lepo, uvek je izbijala svađa. Mama se žalila na Ameriku, govorila da su ovde jabuke bezukusne i da deca ne slušaju roditelje. Ĉak ni vazduh ne
valja. „Ljudi se razboljevaju jer svi dišu isti vazduh. U našem selu makar smo imali mesta. Vazduh je bio čist.“
Pre ili kasnije Beti bi udarila šakom po stolu i rekla: „Dosta više! Sećam se ja kako je bilo tamo, vazduh je zaudarao na balegu. A pod u kući je bio od nabijene zemlje. Možeš li to da zamisliš, Adi? Prljavo i odvratno! U Americi je makar dvadeseti vek.“
Kad izbije svađa, Silija je venula kao biljka bez vode. Ponekad sam se pitala da li se udaje za Levina samo da bi pobegla od galame i napetosti.
Silija je rekla da želi sama da sašije venčanicu, pa joj je Levin kupio komad divnog belog satena. No nekoliko dana pred venčanje venčanica još nije bila gotova, pa je Beti obećala da će pomoći i rekla je Siliji da je proba.
Venčanica je bila skrojena kao košulja, imala je dugačke rukave i ravan okovratnik. Beti se uzrujala. „Ne možeš to da nosiš. Liči na spavaćicu.“
Silija je rekla da će izgledati bolje kad stavi pojas. „Onda ćeš možda izgledati kao doterana bolničarka“, odvratila je Beti. „Kupiću ti najlepši veo koji uspem da nađem i malo čipke za okovratnik i porub. Bićeš lepa nevesta ili ja na svadbu ne dolazim.“ Silija se zakikotala i na trenutak su mi delovale kao deca, kao kad mlađa sestra u svemu sluša stariju.
Dan Silijinog venčanja bio je sunčan i lep, pa je mama pljunula tri puta da otera urok. „Kiša donosi sreću“, rekla je. Beti je zakolutala očima i latila se vela; bio je ukrašen sitnim perlicama, prekrivao je gotovo čitavu haljinu i s njim je Silija izgledala kao princeza.
Pre nego što smo izašli iz kuće, Beti me je povukla u stranu i pitala me da li je mama objasnila Siliji šta se dešava prve bračne noći.
„Verovatno nije“, odgovorila sam.
Beti je jeknula. „To ne valja. Znaš, Adi, naša Silija nije snažna.
Moramo da pazimo na nju, ti i ja.“
No sada kad je Silija odlazila, shvatila sam koliko je ona pazila na mene i uvek se postavljala između mene i mame. Biće strašno bez nje.
Tata je uzeo Siliju podruku pa smo skrenuli za ugao do male sinagoge gde su nas čekali Levin i njegovi sinovi. Dečaci su izgledali utučeno u novim cipelama i uštirkanim košuljama, a mladoženja je treptao kao da mu je nešto upalo u oko.
„Gde je tvoja porodica?“, upitala ga je mama.
Levin je u Americi imao samo nekoliko daljih rođaka, ali njihova deca su dobila boginje, pa je na venčanje došlo samo nas osmoro, uključujući i njegove sinove.
Sinagoga se nalazila u nekadašnjoj prodavnici ribe, a kako je bio avgust, vladala je vrućina i stari mirisi su oživeli. Ja sam tamo odlazila samo za velike praznike, kad je bilo puno, posebno pozadi, gde sede žene. No tog dana svaka reč je odjekivala, a bilo je tako mračno da mi je trebalo malo vremena da razaznam starce pored stola sa hranom.
Tata ih je sve pozdravio i pitao ih za žene i decu. On se molio s tim ljudima svakog jutra pre odlaska na posao, pa je sinagoga bila neka vrsta njegovog kluba. Mama nije želela da dođu na venčanje nazivala ih je grebatorima ali meni je bilo drago što su tu jer mi se činilo da je tako veselije.
Rabin je utrčao izvinjavajući se što kasni. Imao je dugu sedu bradu i žućkaste mrlje od duvana oko usta, ali oči su mu bile mladalačke i pljesnuo je tatu i Levina po ramenu i rekao im: „Mazel tov!“, kao da to iskreno misli. Odabrao je četiri čoveka da drže motke za baldahin i pozvao je Levina i Siliju da stanu s njim pod molitveni šal mog oca koji je služio kao baldahin.
Rabin je otpevao blagoslove, Levin je stavio prsten Siliji na prst i otpili su po gutljaj vina iz pehara. Kad je Levin zgazio čašu, starci su zapljeskali i zapevali: „Mazel tov.“
Sve je bilo gotovo za nekoliko minuta.
Rabin se rukovao sa svima, čak i sa Silijom i dečacima, i otišao žurno kako je i došao. „Ima sahranu“, objasnio je tata.
Jeli smo hleb, haringe i kolač s medom, a starci su mladencima tri puta nazdravili dižući velike čaše pune Levinovog viskija. Silija je stajala pored muža i pojela malo kolača, ali kad je Džejkob počeo da kenjka i trlja oči, rekla je da je vreme da pođemo.
Otišli smo s njima do kraja bloka i gledali ih kako zalaze za ugao. Beti je plakala.
Mama je rekla: „Šta joj je?“
Tata je potapšao Beti po obrazu. „Moja baka je govorila da venčanje nije venčanje ako niko ne zaplače.“
Naš stan je bio dvostruko tužniji bez Silije. Niko mi se nije smešio kad uđem i nisam ništa bolje spavala iako sam imala čitav krevet samo za sebe.
Moji roditelji su se neprestano svađali. Mama je večito krivila tatu za smrt bebe na brodu. „Da si sačekao sa mnom da se on rodi, možda bi još bio živ.“
Otac je odvraćao: „Da sam ostao i da su me ubili, onda bi i ti i tvoja deca umrli zajedno s čitavom tvojom porodicom od tifusa ili od kozačke sablje. A da si me pustila da odnesem drugog dečaka u bolnicu, on bi sigurno još bio živ.“
Tada sam prvi put čula za bebu koja se rodila u Americi pre mene. Bila je sitna i slaba, ali mama nije dala da je iznesu iz kuće. „Iz bolnice se niko ne vraća živ.“
Tata joj je govorio da je glupača.
Ona je njemu govorila da je nesposoban.
Iz noći u noć krivili su jedno drugo, psovali i grizli jedno drugom nerve. Tata je počeo da odlazi u sinagogu odmah posle večere. Mama je gunđala šijući sve dok je ne zaboli
glava. Ja sam ostajala na svom ležaju koliko god sam mogla, a kad su dani okraćali i postalo suviše mračno za čitanje, najčešće bih zaspala rano i probudila se pre sunca. To mi nije smetalo. Tako sam mogla da odem iz kuće pre nego što svađa ponovo počne.
Owa wata nel mh žlwa waura
Beti je rekla da će mi naći posao u robnoj kući. „Jedan nadzornik je pomalo zaljubljen u mene.“
Dopadala mi se pomisao da ću raditi daleko od našeg kraja, u robnoj kući. Neću biti u prljavštini, neću upropastiti ruke i naprezati oči kao što bih u fabrici ako bi me neko uopšte primio u fabriku.
No ispostavilo se da robna kuća ne traži radnike, a kako nisam znala da kucam na mašini ni da radim na telefonskoj centrali, obišla sam sve čajdžinice i prodavnice sendviča do kojih sam mogla da stignem peške, no niko nije tražio konobaricu. Nisam imala sreće ni u prodavnicama.
Jedne nedelje, kad su nam došli Beti, Levin i Silija, mama se žalila na moju lenjost. „Ona misli da je suviše dobra da uprlja ruke. Kći Etel Hajlbron je glupa kao koza, ali dobro zarađuje u fabrici obuće.“
„Mama, nije Adi kriva“, rekla je Silija.
Levin je rekao: „Naći će ona nešto. Ĉitao sam u novinama da jedna Jevrejka vodi čitavu biblioteku u Istočnom
Bostonu.“ Levinova omiljena tema bile su priče o uspešnim Jevrejima.
„Pogledajte mene. Ja nisam ni rođen ovde, ali imam radnju s dvadeset radnika. Koliko juče otišao sam da kupim dugmad kod Glibermana, a on je unajmio devojku da mu zapisuje porudžbine kako bi mogao da sedi kao gospodin. A da vam kažem nešto u poređenju sa mnom Gliberman je sitna riba.“
Beti je rekla: „Ali ako Gliberman ima sekretaricu, kako deluješ ti kad je nemaš?“
Levin je slegnuo ramenima. „On troši mnogo novca na razmetanje.“
„To nije razmetanje“, rekla sam ja. „To je profesionalnost. Osim toga, čitala sam u jednom časopisu da treba trošiti da bi se zaradilo.“
„I ja sam to čtto“, saglasio se Levin.
Beti mi je namignula. „A igrom slučaja tebi je savršena sekretarica ispred nosa. Adi ima lep rukopis i peticu iz matematike. Ispričaj mu kako si radila kod one gospođe iz Društvenog doma. Tamo si bila neka vrsta sekretarice, zar ne?“
Odjednom su me svi gledali kao kravu na pijaci.
Levin je pljesnuo dlanom po stolu tako jako da su šolje zazveckale. „Gospodine Baume“, izjavio je, „ova vaša kći je živa vatra.“
„Mogla bi da počne ove nedelje“, rekla je Beti.
Sada su svi gledali Levina, koji je protrljao bradu i pogledao Siliju.
„Šta ti kažeš, gospođo Levin?“
Silija se bila sagnula šijući nešto i nije odgovorila. Levin je ponovio, glasnije. „Silija, da li bi te obradovalo da zaposlim Adi?“
Kad je shvatila da se obraća njoj, podigla je glavu i rekla: „Da?“
„Da, naravno“, rekla je Beti, vrlo ponosna što se ovoga dosetila. Govorila je dalje i, pre nego što smo Levin i ja shvatili šta se dešava, dogovorila je da počnem već sutra. Kad sam se sutradan u sedam sati ujutru pojavila u Levinovoj radionici, trebalo mu je nekoliko trenutaka da se seti zašto sam došla.
Njegova „fabrika“ je bila velika prostorija na spratu iznad mesare. Tu je bilo natisnuto dvanaestak šivaćih mašina, dve prese za peglanje i nekoliko stolova za krojenje i završnu obradu. A u to doba ljudi se nisu često kupali, pa možeš zamisliti kako je mirisalo.
Levin nije imao pravu kancelariju, nego samo ugao ispod jednog zadnjeg prozora izdvojen naslaganim sanducima. Kao radni sto služila su mu vrata položena opet na sanduke, a na tim vratima u neredu su ležale hrpe papira, koverata i uzoraka tkanina.
Uzela sam jedan račun i setila se da su sekretarice koje sam upoznala u Rokportu govorile o svojim šefovima kao o deci koja ni nos ne umeju da obrišu bez njihove pomoći. Rekla sam: „Možda bih mogla ovo da sredim.“
Levin je treptao kao i uvek kad je nervozan. „Baš sam to pomislio“, rekao je.
Do kraja dana sve sam složila u uredne svežnjeve i rekla mu da mu trebaju kutije ili polica za papire, kao i računske knjige i nove olovke. „Ovo što imaš su patrljci.“
„Nećeš mi uštedeti novac“, odgovorio je, ali videla sam da mu se dopada ono što sam uradila. „Sutra pođi u kupovinu.“
U početku sam imala dosta posla. Uklonila sam stare papire i uspostavila sistem za plaćanje računa. Unela sam čitavo poslovanje te godine u računsku knjigu i videla da Levinu ide dosta dobro.
Otarasio se vrata i kupio pravi radni sto, toliko veliki da smo morali da pomerimo pregrade od sanduka da mu načinimo mesta. Veoma se ponosio tim stolom, a kad sam ga uglačala, nije se videlo da je polovan.
Kad su dolazili kupci i dobavljači, stajala sam iza Levina s novom beležnicom i naoštrenom olovkom i zapisivala porudžbine: koliko bluza kojih veličina treba da isporučimo do kog datuma ili koliko konca u kojim bojama treba da dobijemo po kojoj ceni.
Svi su se divili Levinu što može sebi da priušti sekretaricu s punim radnim vremenom, iako su mislili da, kao njegova svastika, radim za male pare. Zapravo, na osnovu poslovnih knjiga, znala sam da me plaća skoro kao svoje najbolje krojačice, a one su bile među najbolje plaćenim radnicama u kraju. Videla sam takođe i da Levin ne otpušta ljude kad se razbole, a kad je jedan njegov radnik dobio sina, dao mu je slobodan dan za obrezivanje i nije mu odbio dnevnicu.
Silijin muž ipak nije bio lopuža.
No posle nekoliko sedmica više nisam imala šta da radim i ponekad sam htela da vrištim od dosade. Zašto se čovek više umori kad besposleno sedi nego kad jurca naokolo preopterećen?
Ipak, čak i najgori dan na poslu bio je bolji nego kod kuće. Najbolji deo sedmice bili su sastanci Subotnjeg kluba, gde sam bila devojka koja ume da skuva jaja na otvorenoj vatri, da igra tenis i pleše ćureći ples.
Nikad nisam izašla iz kuće subotom uveče a da majka nije pokušala sve da mi ogadi. „Te žene tamo ti se smeše u lice, ali iza leđa ti se podsmevaju i nazivaju te prljavom židovkom.“
Nisam joj odgovarala. Obe smo znale da ću otići na sastanak, bez obzira na sve. Levin me je dobro plaćao, što znači da je mama mogla da kupi pile svake sedmice i nije morala toliko da šije.
Uštedela sam dovoljno za odlazak u Rokport, a čak sam uspevala da ponekad sebi nešto kupim. Prvo što sam kupila bio je kloš od zelene čoje. Znaš li šta je kloš? To je zvonasti šešir koji okružuje lice.
Nikada nisam uživala u kupovini više nego kad sam kupila taj šešir. Bio je jeftin, ali moderan i osećala sam se kao filmska zvezda kad sam ga nosila. Obožavala sam taj šešir.
Majka ga je pogledala i rekla da mi ružno stoji. To me je toliko povredilo i razbesnelo da sam joj kazala da neću razgovarati s njom ako ne govori na engleskom. Inače, znala je engleski dovoljno da razume svaki trač koji čuje u prodavnici.
Rekla sam joj da je to za njeno dobro. „Šta ako se nešto desi, a mene nema kod kuće?“
„Onda ću umreti, a tebi će biti žao“, odvratila je, na jidišu, naravno.
Posle toga, kad god bi me iznenada slala u prodavnicu ili da dovedem oca iz sinagoge uvek subotom uveče slegala sam ramenima i izlazila zalupivši vrata za sobom. Bila sam nepobediva. Šta je mogla da mi uradi? Bez moje zarade morala bi ponovo da šije deset sati dnevno i da jede krompir za večeru.
Novac je moć, zar ne?
Mržfa lsan qhev srhshfhul dluawr whde
Ne znam koliko želiš da znaš o ljubavnom životu svoje bake. Mada nisam imala mnogo momaka.
Prvi put sam se poljubila onog leta u Rokportu. Bilo mi je šesnaest godina. Priređena je igranka, a kako se u gradu nalazio logor za obuku obalske straže, uvek je bilo više muškaraca nego žena, pa su sve devojke iz odmarališta znale da će se naigrati.
Nikada pre nisam bila na igranci, pa me je Rouz naučila fokstrot i valcer. Rekla je da sam prirodno nadarena. „Ako te neko zamoli za ples koji ti je težak, reci samo da si se zadihala i pitaj ga da odsedi tu igru s tobom.“
Jedino ja nisam imala šta da obučem, ali Filomena je podesila jednu Heleninu haljinu tako da mi je stajala kao da je šivena za mene. Ajrin mi je namazala kosu pomadom i podigla mi je navrh glave, a Gasi mi je ištipala obraze da se zarumene.
Kad su završile, otišla sam u kupatilo da se pogledam u ogledalo. Bila sam kao na onim slikama „pre i posle“. Kad sam se prvog dana letovanja pogledala u ogledalo, videla sam bledu uplašenu devojku s podočnjacima. Sada sam gledala odraslu ženu s belom radom iza uha, blistavo nasmešenu.
Moja smeđa kosa je posvetlela na suncu, podignuta i doterana, pa sam shvatila da Silija nije jedina devojka u porodici Baum s ovalnim licem i krupnim očima. Možda ipak neću presedeti čitavo veče.
Igranka se održavala u praznom ambaru koji je mirisao na varikinu i konje. Gramofon u uglu svirao je valcer, ali gradske devojke su se sabile u jedan ugao, sašaptavale se i zurile u pitomce u elegantnim belim uniformama koji su stajali naslonjeni na zid preko puta i pušili.
„Otmeno, zar ne?“, rekla je Ajrin.
Kad smo ušle, pitomci su se ispravili i trenutak kasnije Helen, Ajrin i Filomena već su bile na plesnom podijumu. Rouz me je povela do stola s posluženjem. Jedan vrlo visoki pitomac stajao je pored činije s punčom. „Moje dame, dozvolite mi“, rekao je i napunio nam šolje.
Bio je toliko visok da sam morala da zabacim glavu da bih ga
videla. Kosa mu je bila crna kao Filomenina, ali vrlo meka; imao je razdeljak sa strane. Oči su mu bile tamnoplave, gotovo ljubičaste, dugih trepavica o kakvima devojke sanjaju. Odmerio me je i rekao:
„Zeleno vam lepo stoji.“
Bila sam toliko nervozna da samo što nisam rekla: ,,I vama takođe.“

Pitao me je želim li da igram.
Rouz je kazala: „Adi odlično igra. A vi?“
„Nisam loš, ako smem da kažem. Majka me je naučila. Inače, ja sam Harold Džordž Viks iz Bata u državi Mejn.“
Rouz mu je pružila ruku. „Ja sam Rouz Rirdon, a ovo je Adi Baum. Mi smo iz Bostona.“
„Drago mi je, gospođice Rirdon. Jeste li prvi put u Rokportu, gospođice Baum?“
Baš tada je neko promenio ploču i on me je zgrabio za ruku.
„Ćureći ples je lak. Ĉetiri koraka u kvadrat i poskok.“
Pre nego što sam shvatila šta se dešava bili smo na podijumu, a njegova ruka počivala mi je na leđima. Nagnuo se i prošaputao: „Ne razmišljajte.“ Sledećeg trenutka skakutala sam i vrtela se po dvorani i provodila se kao nikad u životu. Doslovno smo leteli u krugovima, ali nekako mi se nije zavrtelo u glavi.
Bila sam potpuno bez daha kad se pesma završila, ali Harold me nije pustio kad je počeo fokstrot. Brojala sam korake u glavi, ali sam se stalno zbunjivala i posrtala. Harold me je privukao bliže mirisao je na limun i kožu i rekao: „Razmišljate. Samo me pratite i biće sve u redu.“ Zaista je znao šta radi, pošto me je vodio po podijumu tako da sam delovala sigurno.
Kad se pesma završila, naklonio mi se i kočoperno se vratio do ostalih pitomaca, koji su se rukovali s njim i pljeskali ga po leđima. Drugarice su mi pritrčale i Gasi je rekla: „Mislila sam da ne umeš da igraš.“ Helen me je pitala kako se on zove. Ajrin je kazala da je najzgodniji momak u sali.
Ali Filomena se namrštila. „I to vrlo dobro zna.“
„Kako možeš to da kažeš?“, upitala sam je. „Nisi ni reč progovorila s njim.“
„Umem da prepoznam zavodnika.“
Rouz ju je uštinula za obraz. „O, samo je ljubomorna što je pozvao
tebe, a ne nju.“
Igrala sam s još nekim pitomcima, ali svi su imali dve leve noge i bili su vrlo nespretni u poređenju s Haroldom. Nadala sam se da će ponovo doći po mene, ali on je igrao s jednom devojom iz grada koja je umela da igra tango, a nosila je čarape zarolane do ispod kolena i mnogo šminke.
Izgubila sam nadu da ću ponovo igrati s njim kad me je kucnuo po ramenu i rekao: „Da li biste sačuvali ovaj valcer za mene?“
Nisam želela da zvučim kao da umirem od želje da plešem s njim, pa sam rekla: „I ja bih vas mogla to isto da pitam.“
„Ljubomorni ste, je li?“
Samo sam se nasmešila i pokušala da koketiram kao ostale devojke. Nakrivila sam glavu u stranu i razrogačila oči. Neko mi je bio rekao da muškarci vole da govore o sebi, pa sam ga upitala zašto je stupio u obalsku stražu.
„Trebalo je da preuzmem livnicu od oca, ali nije mi se dopadala zamisao da gradim brodove a da ne plovim.“
„Šta je rekao kad ste se prijavili?“, upitala sam ga.
„Nisam mu rekao.“
„Hoćete da kažete da ste pobegli?“ Bilo mi je uzbudljivo što imamo toliko toga zajedničkog.
Odgovorio je: „Rekao sam majci da ne bi brinula. Ja sam na nju, a ona je vrlo samouverena. Da ste samo videli kako su je gledali kad je ušla u crkvu podsečene kose kao Ajrin Kasi.“2
Toliko o zajedničkom.
Kad se pesma završila, čula sam gospođicu Holbruk kako poziva mene i ostale devojke iz odmarališta da siđemo s podijuma.
„Vidim da moram da vas pustim“, rekao je Harold. Podigao je moju ruku do usana i rekao. „Hajde da se vidimo napolju na verandi u ponoć. Ĉekaću vas.“
Tek tako, zakazala sam randevu. Ne znam ni odakle mi ta reč, ali znala sam da znači nešto romantično možda ne bezazleno, ali potpuno uzbudljivo.
Na povratku sam rekla Filomeni, ali umesto da se obraduje zbog mene, rekla je: „Da se nisi usudila. On misli da može da te iskoristi jer si tako mlada.“
„Možda mu se sviđaju moje oči“, rekla sam. „Možda smatra da
umem da slušam.“
„Misliš da bi on došao u pola noći da s tobom razgovara? Trebalo bi da si pametnija.“
Dugo smo se prepirale. Rekla mi je da Harold juri za suknjama i da se saberem, ali mislila sam da je samo pakosna ili da je Rouz imala pravo kad je rekla da je ljubomorna.
Najzad je odustala. „Ako već ne mogu da te odgovorim, zakuni mi se da ćeš ostati na verandi ili ću ja poći tamo s tobom.“
Kad sam joj obećala da neću napuštati verandu, Filomena mi čitave večeri nije rekla više ni reč. Samo je ugasila svetio i stavila jastuk preko glave. Bilo mi je žao što je ljuta na mene, ali Harold je bio tako zgodan, a nijedan momak mi nikada nije poklonio takvu pažnju. I kad ću ponovo imati randevu?
Ležala sam na krevetu preko prekrivača i čekala da otkuca ponoć, baš kao Pepeljuga, samo što sam imala obe cipele na nogama. Strčala sam niz stepenice i izašla kroz kuhinjska vrata koja se nikad nisu zaključavala.
Bilo je vrlo mračno, bez mesečine i zvezda, i nigde nisam videla Harolda. Ĉekala sam i brinula, i baš kad sam htela da odustanem videla sam njegovu belu uniformu kako se kreće kroz voćnjak.
Uzeo me je za ruke i poljubio ih veoma polako, ne samo nadlanice nego i dlanove. Zadrhtala sam. No kad je pokušao da me povuče među stabla, sela sam na stepenik i umotala suknju oko nogu.
„Ah, znači, ti si dobra devojka“, rekao je, seo i pribio se uz mene.
„Dobre devojke obično ne plešu onako.“
„Kako?“ upitala sam praveći se da sam ovakav razgovor vodila već milion puta.
„Slobodno. Spremno da se puste. Bili smo nešto posebno, Adi. Zar to nisi osetila? Ĉitavo veće bih igrao s tobom.“
Zvučao je kao lik iz neke priče iz časopisa, pa sam se zakikotala.
„Šta je smešno?“
„Ništa“, rekla sam. „Pretpostavljam da nisam navikla na komplimente.“
„Trebalo bi da se navikneš.“ Obavio mi je ruku oko struka, ja sam mu se naslonila na rame i zamišljala da sigurno izgledamo vrlo romantično.
Onda mi je podigao lice i poljubio me u usta.
„Prvi put?“ upitao je.
„O, ne. Nisam ja dete, znaš.“
„Ne. Naravno da nisi“, odgovorio je. „Ne bih ovo uradio detetu.“ Ponovo me je poljubio. Ljubio je dobro kao što je igrao dobro, a ja sam ga sledila kao u fokstrotu bez razmišljanja.
Bilo je vrlo uzbudljivo i... pa, recimo samo da nisam shvatala koliko je sve otišlo daleko dok nisam čula crkveno zvono.
Uspravila sam se i rekla da moram da uđem.
Harold me je držao oko struka i pozivao me da odemo do mreže za ležanje u dvorištu i gledamo zvezde. „Tako je lepo, Adi“, prošaputao je.
Odbila sam i ponovila da moram da uđem. Nije me puštao, pa sam to kazala još jednom.
Prozor na spratu se otvorio i neko se nakašljao.
Harold me je pustio. „Nije trebalo da dolazim.“ Zvučao je ljutito.
„Ne ljuti se“, rekla sam mu.
„Pođi sa mnom i neću se ljutiti.“
Ali ja se nisam makla, a kašalj se pojačao.
Harold je ustao, zapalio cigaretu i otišao. Bez zbogom. Bez reči.
Bilo je grozno.
Kad sam se vratila u sobu, Filomena se pretvarala da spava, što mi je odgovaralo. Nisam želela da razgovaram o onome što se dogodilo ni o tome kako se osećam, a, čoveče, svašta sam osećala. Nisam znala da li to znači da sam droca ili da sam zaljubljena. A šta oseća Harold Viks? Možda je ipak ženskaroš, a možda sam i ja uradila nešto pogrešno.
Poslednje što sam htela da čujem od Filomene bilo je: „Lepo sam ti rekla.“ Naročito zato što bih učinila sve da ga ponovo vidim i zato što sam bila ojađena jer sam znala da se to neće dogoditi.
Ipapr sliražhunlqmv v srrrflcl
Levin od početka septembra nije prestajao da govori o Danu zahvalnosti. „Amerikanci se mole pre jela“, govorio je. „Šta vi mislite o tome, gospodine Baume?“
„Ali to nije praznik”, rekao je tata.
„Zašto nije? Mi živimo u Americi, trebalo bi da slavimo američke praznike. Ove sedmice podneo sam zahteve za državljanstvo za Siliju i mene. Moji sinovi rođeni su ovde, pa su već državljani. Kao i Adi. ali mi ostali trebalo bi da zatražimo državljanstvo.”
„Zbog čega?“ upitao je tata. „Da nas lakše nađu i izbace? Ili da pošalju mladiće u vojsku?“
„Zbog glasanja“, odgovorio je Levin.
Beti je frknula. „Zašto da se trudim kad mi ne daju da glasam?“
Levin je pljesnuo rukama. „Imamo sifražetkinju u porodici. Šta ti misliš, Silija? Je li Beti u pravu? Treba li žene da glasaju kao muškarci? Silija?“
Kao i uvek, Silija je nešto krpila i nije ni slušala razgovor. Imala je tamne podočnjake, a toliko je oslabila da je odeća visila na njoj kao na užetu.
Levin je ponovio: „šta ti misliš o pravu glasa za žene?“
Silija je bila zbunjena, pa sam ja rekla: „Naravno da ženama treba dati pravo glasa. U Australiji glasaju, i u Danskoj.“ Za godinu dana u Subotnjem klubu čula sam dosta predavanja o ženskom pravu glasa i htela sam da mu kažem u kojim sve američkim saveznim državama žene već glasaju, ali Levin je podigao ruku.
„Ne prepirem se s tobom. Gospodin Luis Brandejs3 rekao je da u Palestini žene treba da dobiju pravo glasa. To je za mene dovoljno.“
„Vi ste savremen čovek, gospodine L.“ rekla je Beti.
„Nadam se da jesam. I želim da svi dođete kod nas za Dan zahvalnosti da kao pravi Amerikanci večeramo ćurku i pitu od jabuka!“
Silija je ovo čula. „Nisi to spominjao.“ Delovala je prestravljeno.
„Možda bi trebalo da joj date pravo glasa“, rekla sam ja.
„Sve će biti u redu, Silija“, rekao je Levin. „Adi će ti pomoći. Daću joj slobodan dan i to plaćen.“
Mama se namrštila. Pokušavala je da nauči Siliju da kuva, ali mojoj sestri bi izgorelo sve što stavi na šporet, a posekla bi se svaki put kad se lati noža. Nije mogla da secka šargarepu dok čeka da voda provri, a kad god je mama pokušala da je ispravi, pokrila bi lice kuhinjskom krpom. „Ko bi rekao da devojka koja ima zlatne ruke za šivenje ne ume da oljušti krompir?“
Silijin stan je bio u potpunom neredu: gomile šerpi i lonaca u kuhinji, prašina po uglovima, kiseli miris prljavog rublja. Mama je bila toliko zgađena da je prestala da odlazi kod nje.
No meni je Silija nedostajala i često sam išla kod nje, mada nisam sigurna da se ona uvek radovala što me vidi. Umesto da mi kaže zdravo, izvinjavala se zbog nereda i pokušavala da raščisti sto kako bismo popile čaj, ali onda je prvo morala da opere šolje, a posle toga nije mogla da nađe čaj. Ĉinilo se da nikada ništa ne uspeva da završi i da nikad ne sedi.
Ali najgore je bilo ponašanje Levinovih sinova prema njoj. U početku su bili prava čudovišta. Šestogodišnji Majron je bio jednostavno zao kad mu se Silija obrati, a Džejkob, tri godine mlađi, oponašao je svog starijeg brata. Kad god je Silija kupala Džejkoba, završavala je s crnoplavim masnicama na rukama.
Ipak, šta god da su radili, nije dozvoljavala nikome da kaže reč protiv njih. „Zamisli kako se osećaju što su ostali bez prave majke. Ko sam ja? Tuđinka.“
Pošto je Levin jednom udario Majrona jer je drsko odgovarao Siliji, bilo je nešto bolje. No, to „bolje“ znači da su je dečaci jednostavno ignorisali, što nije bilo naročito teško pošto je ona bivala sve tiša.
Dan posle velike rasprave o Danu zahvalnosti Levin me je dočekao na vratima kad sam došla na posao. „Tvoja sestra kaže da neće ćurku. Šta god da joj kažem, ne želi ćurku u kući, a to bi bilo lepo za čitavu porodicu. želim da razgovaraš s njom. Dečaci bi se silno razočarali.“
Pomislila sam da bi se upravo on razočarao, ali razumela sam ga. Svake godine u školi smo slušali o Hodočasnicima i Indijancima koji su im darovali ćurku. I ja sam želela Dan zahvalnosti kao sa slika u novinama, ali ne ako će Silija zbog toga biti nesrećna. Nisam mogla da stanem na Levinovu stranu protiv nje.
Rekla sam mu da bi bilo bolje da Beti govori sa Silijom; mislila sam da će ga ona odgovoriti od čitavog poduhvata. Beti je uvek govorila Siliji da mora da brani svoj stav.
Ali ispostavilo se da se Beti slaže s Levinom. „Nije to ništa naročito“, rekla je. „On ne traži ništa od nas, zahvaljujući njemu bolje nam je svima, a naročito tebi. Moraš mi pomoći da ubedim Siliju da pristane.“
Beti dugo nije bila kod Silije i nered ju je prenerazio. Onda je skinula šešir i rukavice i latila se pranja sudova kao da joj je to svakodnevna dužnost.
„Ne moraš to da radiš“, rekla je Silija.
„Naravno da ne moram“, odgovorila je Beti. „Idi ti sada da se očešljaš.“
Kad je ispraznila sudoperu i oribala sto, Beti nam je sipala čaj.
„Ovo je baš lepo“, rekla je Silija i nasmešila se kako nije mesecima.
Beti ju je potapšala po ruci. „Šta ja to čujem da nećeš svom mužu da spremiš ćurku?“
Istog trenutka svetio se ugasilo u Silijinim očima.
„Kako da ispečem ćurku ovde?“, rekla je. „Vidiš li dovoljno veliku šerpu? Vidiš li pećnicu?“
„Herman je tvoj muž“, rekla je Beti. „On plaća račune. On tako hoće. Rekla sam mu da može da kupi ispečenu ćurku kod mesara Italijana.“
„Nečisto meso u mojoj kući?“, prošaputala je Silija kao da ne želi da je Bog čuje. Protrljala je obraze dlanovima. „Ne. Ako već morate, dođite ovamo na večeru, ali ješćete pile od jevrejskog mesara.“ Ĉaj se ohladio dok je Beti bezuspešno ubeđivala Siliju. Na kraju je Silija rekla: „Trebalo bi da idete sada. Moram da spremim nešto za jelo njemu i dečacima.“
Ĉim smo izašle, upitala sam. „Otkad ga ti zoveš imenom?“

„Zašto besniš?“, odvratila je Beti. „Ti si mu rekla da razgovara sa mnom. On više ne zna šta da radi s njom. Ona stalno plače, čak i u snu. Zato sam mu ispričala kako ona nije govorila čitavu godinu kad nas je tata doveo u Ameriku. U početku je toliko plakala da je povraćala, a i hodala je u snu. Ona nije jaka, naša Silija. Plaši se svega.“
Beti je spustila glas. „Mislim, zaista svega. Od prve bračne noći nije ga pustila blizu sebe. Mislim, u postelji. Možeš li to da zamisliš? Toliko dugo? Mogao bi da dobije razvod zbog toga.“
Pokušala sam da dokučim gde su Beti i Levin mogli o tome da razgovaraju. Sedeći jedno preko puta drugog u restoranu, gde svako može da ih čuje? U njegovoj kancelariji pošto sam ja otišla? U Betinoj sobi?
„Moram mu odati priznanje“, nastavila je Beti. „Daje sve od sebe s njom. Rekla sam mu, ako dođe do najgoreg, doneću mu ćurku od Italijana, a Silija ne mora da jede ako neće.“
No to se nije dogodilo.
Silija je nekako pobedila u raspravi i Levin je rekao da ćemo obedovati prazničnu piletinu u pet po podne, što je bilo smešno jer obično niko ne izlazi s posla pre šest. Ali Levin je rekao da u to vreme jedu pravi Amerikanci, pa tako treba da postupimo i mi.
Tata je zbijao šale s nejevrejskom zabavom, ali nedelju dana pre praznika zamolio me je da mu ispričam priču o Hodočasnicima i Indijancima. Mama je odlučila da napravi varivo od šargarepe. „Da bude makar nečeg za jelo.“ Beti je rekla da će pomoći Siliji da pospremi stan, a tata je otišao kod berberina. Pomislila sam da možda ipak neće biti tako strašno.
Mislila sam da sam zaljubljena
Sećaš se mog pitomca, Harolda Viksa? Pa, videla sam ga ponovo.
Išla sam na sastanak Subotnjeg kluba kad mi je muškarac u tamnom kaputu prišao i rekao: „Lep šešir na lepoj devojci.“
Kad sam shvatila ko je to, mogla sam da kažem samo: „Otkud ti ovde?“
„Zar ti nije drago što me vidiš?“, odvratio je.
Dobio je premeštaj u Boston i „potražio me“. Setio se da sam spomenula skupove subotom uveče i malo je pronjuškao.
Nisam ni znala da se može zanemeti od sreće. Toliko se trudio da me pronađe, a ja sam bila sigurna da me je zaboravio. Bilo je kao u snu.
Rekao je da želi da me odvede na večeru i pristala sam.
Govorio je dok smo išli, mada sam gotovo trčala da bih održala korak s njim, onako dugonogim. Rekao mi je da mu se obalska straža više ne sviđa. Stalno mu je dosadno, a drugovi su mu glupi. Loše spava kad su na moru, a bostonska kasarna je odvratna. Uniforma mu nije dobro sašivena i nedeljama nije pojeo ništa pristojno.
Otišli smo u čuveni restoran za koji nikad nisam čula. Svi su jeli nešto što meni nije ličilo na hranu: kamenice, ostrige, jastoge. No mislila sam da to mora biti dobro jer je sve bilo vrlo elegantno. Na stolovima su bih teški srebrni pribor za jelo i vinske čaše, a konobari opasani dugim belim keceljama kretali su se po sali kao na koturaljkama.
žene su nosile divne večernje haljine i veličanstvene šešire s velikim perima. Sigurno sam izgledala kao korov u ružičnjaku, ali Haroldu to kao da nije smetalo. Jelovnik mu se silno dopao, pa je naručio brdo hrane i bocu vina.
Probala sam jastoga, nije bilo loše, ali kamenice su mi bile tako ljigave da sam progutala pola čaše vina da isperem taj ukus iz usta. Tako sam se i nacvrcala, takođe prvi put u životu.
Nisam mogla da gledam Harolda dok je jeo ostrige. „Ne znaš šta propuštaš“, rekao mi je.
Izgledao je lepše nego što sam ga pamtila. Zubi su mu bih savršeno beli, nokti savršeno čisti, a pod plinskim svetlom oči su mu
bile tamnoplave, gotovo crne. Dok je govorio, njegov glas mi je treperio u glavi kao da stojim pored velikog zvona.
Kad nam je konobar doneo kafu, Harold je rekao: „Nisam zatvorio usta čitavo veče. Kako ti živiš? Da li još radiš u prodavnici?“ Nisam mogla da se setim koju sam mu laž rekla i smišljala sam kako da promenim temu kad sam prepoznala jednog čoveka na
drugom kraju sale.
„Vidiš li onog čoveka za stolom pored biljke u saksiji?“, rekla sam.
„Onog sa sedom bradom koji samo što nije spustio glavu u supu? Jednom sam slušala njegovo predavanje. Tema je bio Longfelou.“
Harold me je uzeo za ruku ispod stola i primakao nogu do moje.
„Longfelou, je li? Nisam znao da si tako učena.“
Zaboravila sam na vreme sve dok nismo izašli, kad sam ga pitala koliko je sati. Ako ne dođem kući do pola deset, mama će poslati tatu da me traži, a ako on ode u Dom, gospođica Ševalije će pomisliti da sam upotrebila klub kao izgovor za nešto zabranjeno. Nisam nikako želela nju da razočaram nije mi bilo važno šta će biti kod kuće.
Harold je rekao da još nema devet, a da on ima izlaz do jedanaest.
Kad sam mu rekla da moram odmah da krenem kući, prestao je da se smeši. „Posle ovakve večere mislio sam da malo prošetamo i zabavimo se.u
Rekla sam mu da mi je žao, ali da ne smem da zakasnim.
Uvukao je glavu u ramena i krenuo ulicom tako brzo da sam zaista morala da trčim za njim. Posle nekog vremena je usporio i zagrlio me oko ramena. „Stalno sam mislio na tebe, Adi“, rekao je, a kad se nagnuo da me poljubi, uzvratila sam.
„To, devojko moja!“
Ja sam njegova devojka! Povukao me je u najbliži ulaz pa smo se još malo ljubili.
Nisam imala telefon da mu dam broj, pa smo se dogovorili da se nađemo ispred Skupštine sledeće subote uveče.
Skrivala sam tu tajnu i osećala se kao da živim u romanu. Ĉinilo mi se da se sedmica nikada neće završiti. Stalno sam udarala u nameštaj na poslu, a kod kuće sam bila toliko osetljiva da je mama rekla da će mi dati klistir, što je bio njen lek za sve.
Na drugom izlasku Harold me je odveo da gledamo film Ĉarlija
Ĉaplina. Meni se film dopao, ali Harold se dosađivao; posle nekoliko minuta me je poljubio, a onda je, pa, postao nasrtljiv i rekla sam mu da prestane.
Kad smo izašli iz bioskopa, pitao me je da li ga se plašim. Pokušala sam da preokrenem na šalu: „Treba li?“
Potapšao me je ispod brade. „Šta ti misliš?“
Bilo je još rano, pa smo šetali Vašingtonskom ulicom s brojnim drugim parovima koji su išli ruku podruku. Harold je rekao da je šetajući gradom našao izrezbaren brod baš onakav kakve gradi njegova porodica. „Nalazi se na vratima banke, pa ga niko ne primećuje“, kazao je. „To mi je omiljena stvar u Bostonu. Kako bi bilo da ga pokažem mojoj omiljenoj bostonskoj devojci?“
Izvukli smo se iz gužve i ušli u ulicu u kojoj se nalaze sve velike banke i advokatske kancelarije. Po danu je prepuna i bučna, ali uveče je ličila na groblje, pa sam se malo uznemirila.
Harold je mnogo znao o ukrasima na bočnim fasadama zgrada šta znače i kad su napravljeni. Onda je stao. „Stigli smo.“
Vrata koja je želeo da mi pokaže nalazila su se na kraju dugog ulaza, toliko mračnog da uopšte nisam videla brod. Harold me je uzeo za ruku i prešao njome po obrisu broda i mora. Onda smo, naravno, počeli da se ljubimo.
Kao što sam već rekla, zaista se odlično ljubio, a i ja sam do tada ponešto naučila, pa sam sklopila oči i prestala da mislim. No onda je on postao grublji. Ugrizao me je za uvo i pipao me po grudima, a kad sam pokušala da ga odgurnem, pribio me je uza zid. Dok sam trepnula okom, njegova noga bila je između mojih, a on se snažno trljao o mene; ustima me je ućutkao pa nisam mogla da mu kažem da prestane. Jedva sam disala.
To nije dugo potrajalo. Kad se odmakao, poljubio me je u obraze i čelo, vrlo umiljato. Onda je nekako zarežao: „Sada bi, kladim se, želela da ti kažem da te volim.“
To nije bilo baš lepo od njega, zar ne? Takve stvari ne pričaju se unukama. Mislim da nikome nikad nisam pričala o tome. A kome sam i mogla da kažem? Filomena bi mi rekla da se više ne viđam s njim, a to nisam želela da čujem. Mislila sam da sam zaljubljena.
Mora da sam spomenula Haroldu gde radim jer mi je na posao stiglo pismo od njega. Počinjalo je s „Draga“ i vrvelo je od pohvala. Ja sam divna, ja sam pametna, ja sam lepa, prijatno sam društvo i veoma sam savremena. Napisao je da nikada nije upoznao devojku poput mene pravu gradsku devojku, ali toplu. U kovertu je bio čak i ispresovan cvetić.
Javljao mi je da ide u Vašington na nekoliko dana, ali da slobodno odaberem vreme i mesto našeg sledećeg sastanka, a on će biti tamo ili će „umreti pokušavajući da stigne“. Smatrala sam to veoma viteškim.
Odgovorila sam mu da me u četvrtak, na Dan zahvalnosti, u devet sati ujutru, čeka na stepenicama Skupštine. Dobila sam taj dan slobodan kako bih pomogla Siliji, ali mogla sam da stignem kod nje na vreme. A pošto ćemo se videti usred bela dana, neću morati da strepim od njegove nasrtljivosti.
Stigla sam nekoliko minuta ranije, ali Harold me je već čekao, s ružom. Tada sam ga prvi put videla na dnevnom svetlu i ponovo me je oborio s nogu. Mesingana dugmad na šinjelu su mu blistala, a na suncu mu se crna kosa sjajila. Pustio je brčiće, pa je izgledao smelije i zrelije. „Tako si zgodan“, rekla sam.
Nasmejao se. „Za to te vodim na doručak u Parker haus“
Znala sam sve o tom hotelu. Pitala sam ga možemo li uzeti njihove kifle.
Rekao mi je da sam zanosna. „Mislim da ne možeš ni da uđeš tamo ako ne uzmeš kifle.“
U predvorju ukrašenom istočnjačkim tepisima i velikim lusterom vladala je tišina kao u biblioteci, ali u restoranskoj sali je bilo potpuno drugačije za svakim stolom sedeli su muškarci u skupim odelima, glasno razgovarali i odbijali guste dimove cigara. Ja sam bila jedina žena, osim jedne sedokose gospođe koja je pila čaj i čitala novine.
Konobar u beloj bluzi doneo nam je kafu i korpu tih čuvenih kifli, toplih i ukusnih.
Harold mi je pričao o uticajnim ljudima koje je upoznao u Vašingtonu i o lepim spomenicima tog grada. „Trebalo bi jednom da odeš tamo.“
Kad je pojeo jaja sa slaninom, spustio mi je ruku na unutrašnju
stranu kolena i rekao: „Pogledaj se samo sve upijaš tim svojim ogromnim zelenim očima. Tako je bilo i one večeri kad smo se upoznali. Pomislio sam evo devojke kojoj ništa ne promiče. Bila si slobodna kao ptica, Adi. Savremena žena.“
Pokušala sam da odmaknem stolicu i rekla: „Kako si mogao sve to da zaključiš na osnovu nekoliko plesova?“
„Umem da prepoznam talenat.“ Stegnuo mi je butinu. „Te večeri sam baš imao sreće. S druge strane, ja sam srećan tip.“
Harold je rekao konobaru da mi ne doliva kafu i zatražio račun.
„Dodeljen sam štabu zapovednika obalske straže. Moj otac sigurno ima neke veze s tim, ali mene baš briga to je način da odem iz one proklete kasarne.“
Rekla sam mu da je to divna vest.
„Naravno, to znači selidbu u Vašington“, rekao je nehajno kao da govori o vremenu. „Krećem sutra.“
„Sutra?”
Osećala sam se kao da me je neko udario kao kad me je more na plaži povuklo i oborilo. Gospođica Holbruk je objasnila: „To je podvodna struja. Jednu devojku je prošlog meseca odvukla na pučinu. Telo nikad nije pronađeno.” Harold je rekao: „Nisam hteo ništa da ti govorim dok sve ne bude sređeno. A imam za tebe još jedno iznenađenje.” Zagrlio me je oko ramena i poveo me ka liftu.
„Uzeo sam nam sobu da se oprostimo kako treba.”
Više nisam mogla da se zavaravam. Filomena je bila u pravu, a ja sam bila idiot.
Rekla sam: „Misliš da ću poći s tobom u hotelsku sobu? Takvom me smatraš?”
Oglasilo se zvono i starac s crvenom kapom otvorio je rešetku lifta.
Harold se nagnuo i prošaputao mi: „Mani me tih priča. Nisi se bunila kad sam te izvodio u otmene restorane. Nisi ni pisnula kad sam te ispipao od glave do pete. Ne možeš mi prebaciti da sam bio nestrpljiv. Zato zaveži i radi šta ti se kaže.” Pokušala sam da se otrgnem, ali on me je jače uhvatio. „Boli me”, rekla sam i to ne šapatom.
Harold je pogledao naokolo da vidi sluša li nas ko. „O, dušo”, rekao je blago kao da vodimo ljubavnu prepirku. „Hajde, budi
dobra.”
Gurnuo me je u lift, ali rekla sam mu: „Pusti me”, dovoljno glasno da starac upita: „Šta se dešava?”
Haroldu se lice natuštilo. „Znaš li koliko sam platio tu sobu, kučkice jevrejska?”
Kad se mašio za rešetku, ujela sam ga. Zaista sam mu zarila zube u šaku.
Zaurlao je i stegao šaku u pesnicu. Zavrištala sam: „Nemoj da me biješ! Nemoj da me biješ!”
Kad je Harold video da hotelski momci dolaze k nama, odmaknuo se, podigao okovratnik šinjela i krenuo kroz predvorje, bez ikakve žurbe, kao da šeta po parku. Gledala sam ga i osećala se kao ona devojka koju je odnela podvodna struja.
Kad je vratar otvorio vrata i kad je Harold izašao, shvatila sam da svi bulje u mene, pa sam krenula na suprotnu stranu. Pojurila sam ne znajući kuda idem. Pretpostavljam da sam tražila drugi izlaz, ali videla sam samo stepenište koje vodi naniže, pa sam sišla i našla se u podrumu, gde samo što me nije udario u lice veliki poslužavnik pun šolja i tanjira.
Stao je na centimetardva od mog lica. „Gospode bože!“, čula sam.
Bio je to mladi konobar koji mi je sipao kafii. Spustio je poslužavnik i pitao me otkud ja u podrumu i gde je moj mornar.
Zaplakala sam.

Bio je vrlo ljubazan. Rekao je: „Sve je u redu. Niste mi ličili na takvu devojku.”
Pretpostavljam da su svi u restoranu mislili da sam raspusna, da se pristojno izrazim.
Vratila sam se kući što sam brže mogla. Išla sam oborene glave i razmišljala o tome koliko sam ispala glupa.
Rado sam mislila da sam pametnija od većine devojaka, ali ubedila sam sebe da sam zaljubljena u čoveka koji me je smatrao lakom curom, koji me je vređao, koji je bio spreman da me napastvuje. Kakva glupača.
Zapravo, trebalo je da shvatim kakav je još na plesnom podijumu. Kad se Harold nagnuo i rekao mi da ga čekam na verandi ne mogu da verujem da ti ovo govorim gurnuo mi je jezik u uho. Bila sam
zgrožena što to nekome uopšte može da padne na pamet, ali sam se i uzbudila, od glave do pete, ako razumeš šta hoću da kažem.
Ali gde mi je bila pamet posle one večeri na vratima banke, kad su mi čitava leđa bila u modricama? Ĉak i tada sam nastavila da se zavaravam.
Još se stidim i besna sam na samu sebe. Ipak, posle sedamdeset godina, takođe mi je i žao devojke kakva sam bila: veoma stroga prema sebi.
Ja sam kriva
Kad sam stigla kod Silije bilo je jedva jedanaest sati, ali u kuhinji je već vladalo opšte rasulo. Na svim slobodnim površinama stajali su lonci i šerpe, na stolu se uzdizalo brdo neoljuštenog krompira, a Silija je stajala iznad lokve nekakvog gustog lepljivog sirupa koji je kapao na pod. Džejkob mi je pritrčao, šaka i lica umrljanih tim sirupom, a Silija je zurila u mene kao da ne zna tačno zašto sam došla.
A onda je počela da klizi naniže, kao da joj kolena popuštaju u usporenom snimku; klizila je sve dok nije sela na pod između stola i šporeta. Verovatno sam tada shvatila da je ona lokva na podu zapravo krv, jer sam vrisnula, a to je uplašilo Džejkoba koji se rasplakao.
Siliji su ruke krvarile, imala je posekotine na prstima i dlanovima sve do zglobova. „Šta se desilo?“, upitala sam je. „Da li te boli?“
Ĉinilo mi se da ne trpi bolove. Nasmešila se i gledala me kako joj zavijam ruke kuhinjskim krpama kao da to nema nikakve veze s njom.
Molila sam je da mi kaže šta se dogodilo. Samo je odmahivala glavom.
Pokušala sam da je smestim na stolicu, ali iako je bila sama kost i koža, zbog nečega nisam uspevala da je podignem. Ponavljala sam:
„Silija, ustani. Silija, molim te. Silija, kaži nešto.“
Do tada su joj oči već bile zatvorene i nisam bila sigurna da li me čuje.
Najzad sam je naslonila na šporet. Uzela sam uplakanog Džejkoba i rekla Siliji da idem po pomoć.
Tada je otvorila oči i rekla: „žao mi je što stvaram nevolje.“
„Sve je u redu“, odgovorila sam. „Miruj. Odmah se vraćam.“ Nekoliko ljudi okupilo se na pločniku da vidi zašto Džejkob plače,
a kad su me videli umrljanu krvlju, neko je povikao: „Ubistvo!“
Pokušala sam da im kažem za Siliju, ali oni su vikali. „Zovite pliciju! Sklonite to dete od nje!“
Policajac se progurao napred i rekao: „Daj mi dečaka.“
Rekla sam mu da je Džejkob nepovređen. „Moja sestra se posekla, a ja ne mogu da je nosim. Treba joj lekar. Požurite.“
Utrčao je u kuću, a ja sam ostala na pragu držeći Džejkoba koji je cvileo i drhtao mi u naručju. Osećala sam da se krv na mojim dlanovima lepi za njegovu košulju.
Policajac je izleteo napolje noseći Siliju u naručju; glavom se naslanjala na njegove grudi kao usnula beba. „Bežite mi s puta!“ rekao je i otrčao u krčmu preko puta. Nogom je otvorio vrata i povikao. „Rajli, uzeću ti kola za pivo!“ Umotao je Siliju u konjsko ćebe i spustio je na sedište pored sebe. Kad sam pokušala da se popnem pozadi, rekao mi je: „Vi odvedite dečaka na sigurno i idite po njenog muža.“ Zvučao je mimo, ali videla sam da mu ruke drhte; nije bio mnogo stariji od mene.
Kad je krenuo, povikala sam za njim: „Kuda je vodite?“
Neko iza mene je rekao: „Ide u Opštu bolnicu u Voćnoj ulici.“ Neko drugi je dodao: „Neće, Sinajska bolnica je bliža.“
„Mislim da to nije važno, jeste li videli kako je bleda?“ Jedna žena se prekrstila i rekla: „Jadnica.“
Otrčala sam kući, predala Džejkoba mami i rekla joj da je Silija imala nesreću i da idem po Levina.
Još sam bila okrvavljena kad sam ušla u njegovu kancelariju. Pre nego što je stigao bilo šta da me pita, rekla sam mu: „Džejkob je dobro. Silija se posekla.“
„Šta to govoriš? Gde je ona?“
„U Sinajskoj bolnici, mislim. Policajac ju je odvezao.“
Rekao mi je da dovedem Majrona iz škole i da ga čekam kod naše kuće. No prvo sam otišla po tatu i, kunem se, bore na licu su mu se produbile kad sam mu rekla šta se dogodilo.
Kad sam se vratila s Majronom, Džejkob je bio umotan u peškir, kose vlažne od kupanja, a mama ga je hranila šargarepom. Tata je sedeo preko puta njih s molitvenikom u rukama i njihao se naprednazad.
Stala sam na prozor da sačekam Siliju. Zamišljala sam da će je policajac uneti kroz vrata, ali da će joj oči biti otvorene, a ruke previjene čistim belim zavojima. Mama će je izgrditi što je toliko nespretna. Tata će je uzeti za lice i poljubiće je u čelo, a ja ću postati sestra kakvu Silija zaslužuje.
Silija mi neće dozvoliti da se izvinim što sam zakasnila. Reći će:
„Nesreća uvek može da se desi.“ Niko ne ume da prašta kao Silija. Iz
čitave porodice ona me je jedina ljubila.
Zatvorila sam oči i molila se: „Dođi kući sada, dođi kući sada.“ Popodne se vuklo sporo. Džejkob je zaspao na mom krevetu.
Majron je izašao ispred zgrade, a niko nije ni pokušao da ga spreči. Kad se smračilo, tata je uključio svetio i s molitvenikom stao u ugao, a mama je zurila u vrata, kršeći ruke i grizući usne. Ĉula sam susede kako šapuću na stepeništu i poželela da izađem i razjurim ih, ali plašila sam se da se odmaknem od prozora. Uvrtela sam bila sebi u glavu da moram ostati tu ili se Silija neće vratiti.
žamor pred vratima je utihnuo i ušao je Levin, crvenih očiju i pogrbljen. Za njim je uplašena i zbunjena ušla Beti, i dalje noseći kutiju s tortom za Dan zahvalnosti. Onda je ušao policajac koji je odvezao Siliju u bolnicu. Bluza mu se crnela od krvi, ali ruke su mu bile prazne.
Skinuo je kapu i prišao tati. „Gospodine, žao mi je što vam donosim strašnu vest. Lekar je rekao da je vaša kći izgubila previše krvi i da nije mogao ništa da učini.“
„Sima!“ Mama se srušila na kolena. „Zlato moje!“, povikala je.
„Bila je zlato, čisto zlato!“
„žao mi je“, rekao je policajac. „Da sam stigao tamo ranije...“
„Niste vi krivi“, rekao je tata. „Moja druga kći je videla kako ste brzo došli da pomognete. želim da vam zahvalim.“ Levin se naslonio čelom na zid i bezglasno zaplakao. Beti se držala za tatu.
Otvorila sam vrata policajcu zvao se Majki Kalkin, nikada mu neću zaboraviti ime. „Imate li minut vremena, gospođice?“, upitao me je.
Poveo me je pored suseda i udaljili smo se niz hodnik da nas niko ne čuje. Ponovo je skinuo kapu i uzdahnuo. „Neprijatno mi je, ali moram da vas pitam da li ste svojim očima videli šta se dogodilo. Lekar kaže da mora da prijavi slučaj zbog posekotina na zglobovima ruku. Kaže da treba dosta vremena da se iskrvari od takvih rana.“
Rekla sam mu da se to ne bi dogodilo da sam stigla tamo ranije. Rekla sam da bi moja sestra umela da prišije krila leptiru, ali da se u kuhinji stalno povređivala. Nisam mogla da ućutim. „Ona je bila najmilije stvorenje na svetu. Ja sam kriva.“ Rekla sam mu da bi trebalo da me uhapsi.
Pozornik Kalkin je uzdahnuo i rekao: „Ne krivite sebe.” Imao je
dobrodušne plave oči i govorio je s irskim naglaskom, što me je podsetilo na Rouz. „Vi ste joj pružili priliku da se bori.” Njegov sledeći uzdah pretvorio se u ječanje. „Ja sam u policiji tek godinu dana i primoran sam da se složim sa sveštenicima kada kažu da Bog želi samo najbolje oko sebe. Nije trebalo ništa da kažem. Vaša sestra je bila tako krhka, kao jedna moja rođaka”, rekao je. „Vratite se unutra. Drhtite kao prut.”
Silija je sahranjena na groblju u mestu Vobern, daleko izvan grada. Levin je platio parcelu, sanduk i kočije. Platio je i automobil da odveze porodicu na sahranu, ali on sam ostao je kod kuće sa sinovima.
Nisam znala šta je gore, da li da gledam kako spuštaju Siliju u zemlju ili da uopšte ne odem na pogreb. U svakom slučaju bila sam ubeđena da je to kazna koju nisam zaslužila.
To se ne bi dogodilo da sam bila kod nje.
To mi je bila prva misao ujutru i poslednja uveče. Silija bi još bila živa da nisam otišla da se vidim s onim groznim čovekom, da nisam bila tolika budala.
Ja sam kriva.
Ĉitave sedmice kroz kuću su nam prolazili susedi i nepoznati ljudi. Muškarci su tiho ulazili na molitvu ujutru pre posla i uveče. U međuvremenu su dolazile žene, donosile hranu, ostajale da piju čaj, peru sudove i razgovaraju.
Neprestano su govorile gluposti. Svaka je imala sestru ili rođaku koja je izgubila dete i nikada se nije oporavila od toga. Gospođa Kampinski je čula za neku ženu koja se srušila mrtva tačno mesec dana pošto joj je sina udario automobil.
Mama je ponavljala priču o Silijinoj nesreći: planovi za svečanu večeru, nož koji je skliznuo, policajac, sahrana na
jezivom ružnom groblju suviše udaljenom za posete. Onda bi briznula u plač i zakukala, a žene su je hvatale za ruke da ne bi počupala sebi kosu. Govorile su joj da im je tako žao, a iza njenih leđa dizale su obrve. Kad god sam čula majku kako prepričava šta se dogodilo, pripadala mi je muka.
Poslednjeg dana bdenja muškarci su ostali posle molitve, jeli i pili, pričali o otpuštanjima, o ceni uglja, o vremenu kao da uopšte nije važno što je Silija pod zemljom.
Mrzela sam ih.
Beti i Levin su odveli dečake u šetnju, a mama je prilegla na moj krevet kasno po podne kad je oprana i poslednja šolja. Tata je zaspao sedeći na kauču.
Stajala sam uz prozor ne videći boju neba ni ljude na ulici. Silija je mrtva i nemam prava da mislim ni o čemu drugom. Zauvek ću je nositi u mislima. Neću više ići na sastanke Subotnjeg kluba i naći ću dodatni posao. Davaču roditeljima svaki novčić kao što im je Silija davala. Postaću bolja. Postaću drugačija devojka.
Neko je pokucao na vrata.
Tata se probudio. „To je sigurno Gilman“, rekao je. „Adi, kaži mu da ću mu platiti stanarinu sledeće nedelje.“
Ali to nije bio naš stanodavac.
Rouz mi je pružila buketić ljubičica. „Ovo je od svih devojaka iz kluba“, rekla je. Njena bela koža bila je ispucala od hladnoće. Gasi je umotala karirani šal sve do nosa. Helen je imala novi crveni šešir. Ajrin me je uzela za ruku i nije me puštala. Filomena me je poljubila u oba obraza.
Ĉinilo mi se da ih vidim prvi put u životu i nisam mogla da verujem koliko su lepe.
„Uzmi kaput“, rekla je Filomena. „Vodimo te malo na svež vazduh.“

1917-1918.

Osetila sam kao da se budim lz rvžqrj sqa
Da nije bilo Filomene, mislim da čitave te zime ne bih izašla iz kuće uveče posle posla ih vikendom. Odvukla me je dvatri puta na Subotnji klub, ali zaista nisam bila spremna da budem u sali punoj veselih devojaka, pa me je umesto tamo vodila nedeljom na prepodnevne bioskopske predstave. Ja sam želela da gledam samo tužne filmove, što je značilo da smo gledale brojne ljude kako umiru od sušice, a Filomena je uvek birala komedije. „život je dovoljno težak“, govorila je.
Vodila me je i u umetničke muzeje. U to vreme ulaz je bio slobodan. Ja nikada pre nisam bila ni u jednom muzeju, ali Filomena je znala šta se u kom nalazi. Znala je zanimljivosti o mnogim slikama, a kad u blizini nije bilo nikoga, opipavala je skulpture prstima. Govorila je da ih tako bolje vidi.
Kad je došlo proleće, rekla je da bi trebalo da odemo na nedelju dana u Rokport. Rekla sam joj da neću ići.
„Ako nemaš novca, pomoći ću ti“, rekla je.
Kazala sam da se ne radi o novcu, a ona je upitala: „Radi se o Siliji?“
Trgnula sam se na zvuk sestrinog imena. Nisam ga čula mesecima. Mislim da su se moji roditelji prepirali zbog gluposti, ni zbog čega, zapravo, samo zato što su se plašili da ga izgovore. Levin i ja smo razgovarali samo o poslu.
„Silija bi želela da pođeš sa mnom“, rekla je Filomena.
Nije mi bilo ništa lakše kad sam drugi put čula njeno ime, pa sam prasnula: „Otkud ti znaš šta bi Silija želela? Ĉak ni ja to ne znam. Nikad je nisam pitala kako je ni kako provodi dane. Ponašala sam se prema njoj kao prema... stolici.“
Filomena je znala da se osećam odgovornom za Silijinu smrt i svakako je dokučila da sam zakasnila kod Silije tog dana. Možda je podozrevala da sam bila s nekim muškarcem, jer kad me je pitala zašto sam propustila dva sastanka Subotnjeg kluba, spetljala sam se, promrmljala nešto i verovatno je nisam gledala u oči. Možda je čak pogodila da sam se viđala s Haroldom.
Dotakla me je po ruci i kazala: „Znaš da te je volela i da bi želela da si srećna, zar ne? Šta god ti mislila da si uradila.“
Nisam mogla to da poreknem, pa sam ćutala.
„Adi, ako ti ne ideš, ne idem ni ja, a srce će mi pući zbog toga. Ti to ne bi želela, zar ne?“ Italijani umeju da izazovu grižu savesti vešto kao i Jevreji.
Posle nekog vremena sam popustila i gospođica Ševalije nas je upisala za jul.
Levin je rekao da će mi, naravno, dati slobodnu nedelju. Prvi put od Silijinog bdenja došao je kod nas i rekao mami i tati da me šalje na odmor jer sam dobra radnica. Moj zet je imao mana, ali je bio ljudina. Nisam mogla potpuno da se radujem odlasku u Rokport zbog povezanosti s Haroldom Viksom i onim što se zbog njega dogodilo.
No prijaće mi da se udaljim od razočaranja na licima mojih roditelja kad god se otvore vrata i uđem ja, a ne Silija.
Ovoga puta išle smo vozom bilo je jeftinije nego brodom. Ĉim sam izašla na peron rokportske železničke stanice, udahnula i sunce me dotaklo po licu, osetila sam kao da se budim iz ružnog sna.
Stigle smo u pansion i dopalo mi se što sve izgleda isto: plavi tanjiri, prašina na stolicama u salonu, bele zavese na svim prozorima. Gospođa Mors je bila debela kao što sam je upamtila, a na trpezi je još bilo maslaca za svaki obrok.
Filomena i ja smo opet bile same u sobi, što je bilo divno. Dok smo se raspakivale ovog puta imala sam dosta odeće, pa čak i kofer rekla je: „želim da te zamolim za uslugu.“
„Razmisliću“, odgovorila sam kao da ne bih skočila s litice kad bi ona to zatražila od mene.
Gospođica Grin joj je dala pismo s preporukama za umetnicu koja je živela u obližnjem letovalištu. „Mislila sam da pođem kod nje sutra, dok su ostale u crkvi. živi na Starom baštenskom putu.“
To je bila ulica s onim lepim vilama. „Pokušaj samo da me sprečiš“, odgovorila sam.
Išle smo goredole tražeći broj s koverta dok Filomena nije izgubila strpljenje. „Možda je adresa pogrešna“, rekla je. „Verovatno je suviše rano za posete, a i ta žena je verovatno išla u neku otmenu njujoršku umetničku školu i misli da ja slikam cveće na tanjirima kao neka
starica bez talenta i s viškom slobodnog vremena.“
Ali našla sam kuću. Nije se videla s ulice jer se do nje stizalo strmim granitnim stepenicama niz padinu prema vodi. Nije ličila na one otmene zamkove s druge strane ulice. Bila je mala i pokrivena neobojenom sivom šindrom kakva se tada viđala samo na ribarskim kolibama. Vrata su bila jarkocrvena Filomena je tu boju zvala kineskom crvenom i širom otvorena.
Unutra je pogled dopirao sve do staklenog zida sa staklenim vratima i balkončićem koji kao da je lebdeo nad morem. Zidovi su bili jarkožuti, a tavanica od drvenih greda, toliko niska da bi neko ne previše visok mogao da je dosegne rukom. Vrlo umetnički.
Filomena je pokucala, a kad niko nije odgovorio, rekla je:
„Hajdemo odavde.“ No ja sam umirala od želje da vidim kakva osoba živi u ovakvoj kući, pa sam povikala: „Ima li koga?“ ženski glas je odmah odgovorio: „Uđite, uđite“, kao da peva pesmicu.
Samo što nisam prsnula u smeh kad sam je videla. Izgledala je kao karikatura savremene devojke. Oći su joj bile opcrtane olovkom, a kosa kratka i mokra, pa je ličila na foku. Nokti na nogama bili su joj nalakirani čudnovatom nijansom narandžaste, a nosila je mušku potkošulju bez rukava i pantalone podvrnute do iznad kolena. Pretpostavila sam da je negde Filomeninih godina.
„Izvinite što sam ovako neuredna“, rekla je. „ A ko ste vi?“
Rekla sam da sam ja Adi Baum, a da je moja drugarica Filomena Galineli.
„Filomena?“, rekla je domaćica. „Sjajno ime. Ja sam Lesli Parker, ali trudim se da me svi zovu Lulu.“
Filomena joj je pružila pismo. „Upoznali ste se s mojom nastavnicom, Idit Grin, prošlog leta u Njujorku. Zatražili ste da vam obeća da ću vas posetiti kad dođem u Rokport.“
Lesli je namreškala nos. „Idit Grin? Ne sećam se.“
„Razgovarale ste o glazurama.“
Setila se. ,,Oh, grnčarka! Ali zašto stojimo ovde kao krdo konja? Sedite, sedite.“ Mahnula je prema kauču, zagledala se u nas tim rakunskim očima i upitala me jesam li i ja grnčarka.
Filomena je rekla da nisam, da sam njena cimerka u odmaralištu.
„Povela si je sa sobom za slučaj da sam neka ludača? A možda i jesam. Hajde, recite mi sve o sebi, o svom poslu, o ljubavnom
životu.“
Nikada nisam videla Filomenu tako ukočenu i zvaničnu. „Ja radim s gospođicom Grin u grnčarskom ateljeu. Ona je nastavnica u školi Muzeja lepih umetnosti i ilustrator dečjih knjiga.“
„Sećam je se savršeno dobro“, povikala je Lesli. „Radi u stilu Vilijema Morisa, zar ne?4 Primenjena umetnost. To je divno, ali ja sam zaljubljena u afričku keramiku. Maske, pa one figurine. Zapanjujuće, zar ne?“
Ĉinilo mi se da vidim kako Filomeni izbija para iz ušiju ali Lesli nije ništa primetila. Tražila je nešto u hrpi časopisa i papira na stočiću za kafu. „Hvala bogu“, rekla je našavši kutiju cigareta. „Adi, dušo, vidiš li negde moj upaljač?“
U to vreme žene koje puše bile su retkost, makar među ženama koje sam ja poznavala, pa sam je upitala šta njena porodica misli o cigaretama.
Lesli je odgovorila da je siroče, ali rekla je to krajnje nehajno, kao da je izgubila ključeve. „Roditelji su mi umrli kad sam bila sasvim mala. Od onda se o meni stara ujak, divan čovek, vrlo odan. Vraća se sledeće sedmice.
No baš je zgodno što ste upravo sada došle. Ujka Martin je doneo ovamo grnčarski točak i peć pre nekoliko meseci. Izgubio je zanimanje za to posle deset minuta, kao i obično, ali sva oprema je sada tamo pozadi. Filomena, dušo, da li bi pogledala atelje? Po podne mi dolazi jedan prijatelj. Možda ste čule za njega? Robert Moreli? On uglavnom radi u bronzi, ali bavi se i glinom.”
Filomena je ustala. „Biće mi zadovoljstvo.“
„Uđi u kuhinju i prođi kroz bočna vrata levo“, rekla je Lesli.
„Hoćeš li da ti pokažem?“
„Snaći ćemo se“, odgovorila je Filomena. „Idemo, Adi.“ Kad smo izašle, rekla sam: „Kakav lik.“
Filomena je besnela. „Grozna je. Jesi li čula šta je rekla za gospođicu Grin? Ko je čuo za Lesli Parker? I brbljivica je. Mislila sam da nikada neće ućutati.“
Atelje je bio obična drvena šupa metar sa metar, toliko zagušljiva i prašnjava da smo obe kinule kad je Filomena otvorila vrata. Zavirila je u burad s glinom i pregledala alat i suve sunđere. „Sve ovo jedva da je korišćeno.“
Kad je skinula pokrivač s točka, zinula je od čuda. „Novnovcat.“ Gurnula je kameni točak i on se zavrteo. „Gospođica Grin unajmljuje muškarce da rade za točkom i na peći. Nikada do sada ovo nisam ni dotakla.“
Lesli je provirila kroz vrata i upitala: „Kako glasi presuda?“ Filomena je odgovorila: „Ubila bih za priliku da radim ovde.“
„Koga bi tačno ubila?“, odvratila je Lesli. „Nemoj da odgovoriš.
Misliš li da je ovo upotrebljivo?“
„Deluje dobro, ali trebalo bi da čvrsto zatvorite ovu burad. Šteta je da tolika glina propadne.“
Lesli je zahvalila Filomeni i ponudila joj da koristi atelje kad god želi. „Nemoj da se stidiš.“
Na povratku do odmarališta sam rekla: „Lesli ti baš ide na nerve, zar ne?“
„Nemoj mi reći da ti se dopala.“
Mahnula sam rukom kao da držim cigaretu i pokušala da oponašam njen glas. „Moram priznati da je zabavna.“
„Tako je puna sebe. I živi sama u onoj kući, a moja sestra podiže petoro dece u dve sobe. Da ne spominjem onu silnu opremu koja propada. To nije pošteno!“
Rekla sam joj da treba da ide i radi u Leslinom ateljeu. „Nemoj da se stidiš.“
„Ona je potpuno bestidna“, rekla je Filomena. „Osim toga, ne verujem joj ni reč.“
Sutradan je bilo kišovito i hladno, što znači da smo morale da ostanemo unutra. „Nadam se da nas neće naterati da igramo pantomime čitav dan“, rekla je Filomena. Mrzela je društvene igre.
Za doručkom je gospođica Kejs došla do našeg stola i dala Filomeni debeli koverat. „Samo što je stiglo“, rekla je tiho. „Nadam se da nisu rđave vesti.“ Otrčale smo u sobu da ga otvorimo nasamo, ali u kovertu je bio samo crtež ptice urađen olovkom.
„Šta bi to trebalo da bude?“, upitala sam.
„To je crtež nečega što sam napravila juče igrajući se s malo gline.
Htela sam da vratim to u bure.“
„Je li to Lesli nacrtala?“
Filomena mi je pokazala inicijale u uglu. R. M.
„Idemo tamo da se upoznamo s njim“, predložila sam. „Po ovakvom vremenu ionako nemamo šta da radimo, a obećavam ti da ću te braniti od Lesli.“
Ulazna vrata bila su zatvorena, ali otvorila su se čim sam pokucala, kao da nas je neko čekao.
Bio je neobrijan, sav pokriven finom sivom prašinom, a kosa je počela da mu sedi. No bio je najlepši muškarac kog sam ikada videla uživo.
Uzeo je Filomenu za ruku i rekao: „Ti si sigurno Filomena, kći svetlosti, devica mučenica, zaštitnica nedužnih.“ Nasmešio se osmehom filmske zvezde. „Ne čudi se toliko. Moja baka se zvala Filomena.“
Onda je uzeo mene za ruku. ,,A ti si sigurno Adi. Lesli kaže da si vrlo pametna, što znači da nisi uspela od nje ni reč da izustiš, pa nema pojma ko si.“
Predstavio nam se kao Bob Moreli i rekao da je Lesli otišla u grad po boje i hleb i da će se uskoro vratiti. „Ali hajdemo u šupu, hoću nešto da vam pokažem.“
Atelje je bio provetren, a svaki pedalj obrisan i oriban. Alat je bio čist i uredno poredan, a mala skulptura ptice, ona sa crteža, stajala je na prozorskom simsu u gnezdu od tankih glinenih niti.
Filomena ju je uzela. „Nema jaja?“

„Nisi napravila tatupticu“, rekao je Bob. „Ona ga čeka.“ Gledala ga je trenutakdva, a onda slegnula ramenima.
„Šta je ovo?“ upitala je i pokazala vlažnu vreću na grnčarskom točku. Moreli ju je podigao i rekao: „Samo nemoj da mi kažeš da bi ovo mogao šestogodišnjak da napravi.“
Ja bih rekla upravo to. Bila je to posuda, pretpostavljam, glatka i okrugla u dnu, ali malo kriva na vrhu.
Bob je prešao palcem po ivici. „Treba da izgleda rustično. Japanci ne traže uvek simetriju. Ponekad pale predmete da bi izgledali nagorelo.“
Filomena kao da se uvredila. „Ne poznajem japansku umetnost.“
„Poznaješ! Neki radovi Idit Grin su vrlo japanski, i zrače istom vrstom spokoja, rekao bih.“
„Ja mislim da je ono što radimo divno“, rekla je ona.
„Naravno da je divno“, odgovorio je on. „Lesli o keramici ne zna
ama baš ništa. Možda će jednog dana postati pristojna slikarka ne velika, ali dobra. Na kraju krajeva, toj balavici je svega dvadeset godina. Koliko je tebi godina, ako smem da pitam?“
„Ne bi trebalo to da pitaš“, odgovorila je Filomena i rekla mu da
„uskoro puni dvadeset jednu“.
„Gospođica Galineli. Neudata dvadesetogodišnjakinja koja luta naokolo sama. Hmmm. To znači da su ti roditelji mrtvi i da nemaš braće.“
Filomena se nasmejala. „Izgleda da si zaista Italijan.“ „Šta treba da kažem da bih ti se dopao?“, upitao ju je. „Ne znam“, odgovorila je.
„Koliko je tebi godina?“ „Uskoro punim trideset pet. Starac.“
„Još neoženjen?“
„Moja žena i ja više ne živimo zajedno.“
Filomena je uhvatila malu glinenu pticu i zgnječila je. „Ups“, rekla je. Nisam shvatala šta se dešava i pokušavala sam da smislim šta da kažem. Srećom, ušla je Lesli s prepunim torbama. „Društvo je stiglo“, rekla je. „Bob mi je kazao da sam pogrešila u vezi s tvojom grnčarijom, Filomena. Kako se ono izrazio? ’Izdržaće probu vremena.’ Za razliku od mojih bednih pokušaja nije to baš otvoreno rekao, ali znam da tako misli.“ Vekna hleba pade na pod, a kad se Lesli sagnula da je podigne, prosule su joj se breskve iz torbe.
„Spremiću nam ručakK, rekla je, „ali ne nadajte se previše. Samo ću da otvorim konzerve, kao i obično.“
„Pomoći ću ti“, rekla je Filomena, ali Moreli ju je uhvatio za lakat.
„Zar ne želiš da se oprobaš za točkom?“
„Hajdemo, Adi“, rekla mi je Lesli, „pustićemo ih da se igraju u blatu, a mi ćemo same sebi da nađemo zabavu.“
Zaista je bilo zabavno. Lesli me je odmah nagovorila da probam jedne njene pantalone, a činilo se da od odeće ima samo pantalone. Ispostavilo se da je to mnogo više od probanja odeće. Kad sam ih obukla, čitavo telo osetila sam drugačije i želela sam da vidim šta sve može da izvede. Ogromnim koracima hodala sam naokolo, sela sam prekrštenih nogu i valjala se. Završila sam ispred ogledala.
Nisam želela nikada da ih skinem, i to ne samo zbog telesnog osećaja. Rekla sam Lesli: „želim da vozim bicikl, da se klizam na ledu i još svašta.“
Upitala me je šta još. I znaš li šta mi je izletelo iz usta? „Upisala
bih se na koledž.“
Pitala me je da li želim da budem učiteljica, medicinska sestra ili nešto slično.
„Nisam sigurna šta želim da budem“, odgovorila sam.
„Nije važno. Shvatićeš kad dođeš tamo“, odvratila je kao da je odlazak na koledž šetnja po gradu.
Kad sam joj rekla da nisam završila ni gimnaziju, kazala je: „Jesi li čula za školu Ejer7. Ako zamolim ujka Martina, preporučiće te.“
To je bila ženska pripremna škola u Bostonu. „Sumnjam da bi primili Jevrejku.“
„O, bože“, rekla je Lesli. „Mislila sam da je prezime Baum nemačko. Mada to meni nije važno. Imam brdo prijatelja koji su... pa, pola nastavnika na njujorškom Institutu za umetnost su...“ Ućutala je. U to vreme bilo je neučtivo upotrebiti reč Jevrejin. Zato je rekla:
„Ima sigurno i drugih škola.“
„Postoji koledž Simons“, rekla sam ja. „Zamisli, primaju čak i Irkinje.“
Na to se ukočila. „Ne pokušavaj meni da prišiješ taj snobizam. žene se ne školuju iz mnogo razloga bile Irkinje ili Hotentotkinje ili šta god. Nikog nije briga hoće li se devojka školovati ili ne zapravo, mnogo je lakše ako se ne školuje.
Ali to ne sme da spreči curu koja skakuće naokolo u pantalonama i poverava svoje najintimnije misli potpunoj neznanki.“
Kad su Moreli i Filomena došli da se operu, ona se nasmejala videvši me u Leslinim pantalonama. Rekla sam joj: „Lesli smatra da će jednog dana sve žene nositi pantalone.“
„Ozbiljne keramičarke već ih nose“, rekao je Moreli.
Lesli je donela poslužavnik s breskvama, krekerima i kuvanim jajima, ali Filomena je bila suviše uzbuđena da jede. „U početku je bilo vrlo teško“, rekla je. „Zabrljala sam prvih nekoliko puta, a jedan grumen gline mi je odleteo s točka preko čitave sobe. Htela sam da odustanem, ali Bob mi nije dao. A onda sam neočekivano shvatila kako se radi i Bob će ispeći poslednju posudicu koju sam napravila.“
„Ona brzo uči“, rekao je on.
„On je sjajan učitelj“, rekla je ona.
Delovali su vrlo opušteno jedno s drugim. On više nije zurio u
nju, a ona je neprestano pričala o tome kako je kad ti se glina okreće između prstiju. Možda sam pogrešila pomislivši da flertuju. Osim toga, Filomena je bila suviše pametna da se zatreska u oženjenog čoveka.
Moreli je ustao i krenuo ka vratima balkona. „Idem napolje da pušim.“
Filomena je čistila glinu ispod noktiju, onda je stresla suknju, nakašljala se i izašla za njim.
„Rađa se ljubav“, rekla je Lesli.
„Ali on je oženjen!“, pobunila sam se.
Lesli je slegnula ramenima. „žena mu je potpuno luda, prava noćna mora. Razišli su se pre nekoliko godina, ali on neće da se razvede zbog sina. Bob je pripadnik vrste koja izumire pravi džentlmen.“
Nisam verovala da ona o preljubi govori kao o sitnici. Kao da Filomena neće završiti slomljenog srca ili gore.
Kad su se njih dvoje vratili, rekla sam da treba da se vratimo u odmaralište.
Umesto da mi odgovori, Filomena se okrenula Moreliju, koji je pogledao na sat i rekao: „Moram u grad da obavim telefonski razgovor koji sam ti spomenuo.“
Tek tada je rekla: ,,U redu, Adi, idemo.“
Na povratku je ćutala, pa sam ja blebetala o tome kako je nositi pantalone i o mom razgovoru o koledžu s Lesli. „Znam da ti se ona ne sviđa“, rekla sam, „ali nije tako loša.“
Kad smo stigle na verandu, Filomena je stala i kazala mi da će kasnije ponovo otići tamo. „Idem i sutra. Ne želim ponovo da se pentram po brdima.“
No sutradan u planu nije bilo pentranje, nego plovidba oko rta En, a već smo bile razgovarale o tome koliko će to biti zanimljivo.
Filomena je samo slegnula ramenima.
„Oženjen je“, rekla sam.
„Kakve to veze ima s mojim učenjem kod njega?“
Htela sam da je prodrmusam i kažem joj da ne bude glupa, da će se to rđavo završiti. Htela sam da je pitam da li zaista misli da mu je stalo do njene keramike. Zar ne vidi da je i on ženskaroš, baš kao Harold Viks?
No sve to sam zadržala u sebi. Samo sam je upitala, ljutilo i cepidlački: „Šta ćeš reći gospođici Kejs?“
Odgovorila je hladno: „Neću da propustim priliku da učim od majstora.“
Bilo je grozno. Nikada nismo tako razgovarale, pa sam pokušala da se našalim: „ A verovatno ne smeta ako majstor izgleda kao Rudolf Valentino.“
Filomeni to nije bilo smešno. „Znam šta radim.“
Sledećih dana retko sam je viđala. Odlazila je pre doručka i vraćala se neposredno pre no što se zaključaju vrata. Jedne večeri nije se ni vratila. Brinula sam za nju, ali uglavnom sam bila besna.
Radovala sam se što ćemo ostajati budne dokasno i razgovarati baš kao i ona. Uvek smo imale o čemu da pričamo, a kad smo govorile o drugima, nikada nismo ogovarale. Uvek mi se činilo da posle vremena provedenog s njom bolje razumem sebe. Smejala se mojim šalama i zahvaljivala mi na mišljenjima, pa sam mislila da možda i jesam pametna i duhovita kao što je govorila da jesam.
No umesto mene odabrala je Morelija.
Pretpostavljam da sam bila više povređena nego ljuta, ali bila sam toliko rđavo raspoložena da mi je Ajrin pružila bocu nekog sirupa i rekla: „Pretpostavljam da imaš zatvor ili grčeve u stomaku.“
„Ne misliš valjda da to pomaže?“
„Šta god da te muči, u sirupu ima dovoljno alkohola da te razvedri.“
Odlučila sam da ne straćim odmor grizući se zbog Filomene, pa sam učestvovala u svemu tenis, kroke, kartanje, pantomima, sve živo. Jedino nisam otišla na igranku; te večeri rekla sam svima da me užasno boli glava.
Kad je Filomena nestala, za našim stolom je bilo mnogo sašaptavanja i upadljivih pogleda. Gasi je sklonila praznu stolicu Filomeninu pa smo sedele bliže i ponašale se kao da se ništa ne događa. Neko je video Filomenu kako šeta s Morelijem po Glavnoj ulici, pa je gospođica Kejs prestala da razgovara s nama iz Šašave zbrke, kao da smo mi za to krive.
Nismo među sobom razgovarale o Filomeni sve do petka ujutru, kad je Rouz rekla: „Šta mislite, da li će se pojaviti večeras na gozbi?“
Gasi je rekla: „Ne znam da li će imati petlju.“
Ajrin je rekla: „Kladim se da hoće ako je Adi pozove.“ Helen se ubacila: „Hoćeš li da je pitaš?“
Sve su me gledale, a Rouz je rekla: „Znaš, Helen se udaje ove godine, pa smo sada poslednji put sve zajedno ovde.“
Nisam mogla da odbijem, a istini za volju, radovala sam se izgovoru da vidim Filomenu.
Vrata kuće bila su otvorena, pa sam ušla i zatekla Filomenu i Morelija kako sede na kauču. Ona je naslonila glavu na njegovo rame, a on joj je milovao kosu. „Zdravo, Adi“, rekla je.
Tada sam prvi put videla Filomenu raspletene i puštene kose; činilo mi se da je naga. Gledajući u zid iza nje, pitala sam je da li će doći uveče na završnu gozbu. „Devojke su želele da te pitam. Posebno Rouz.“
Pogledala sam Morelija. „Imamo pevačko takmičenje i skečeve.“
„Zvuči zabavno“, rekao je on.
„To su detinjarije, ali mi ih volimo“, rekla sam ja. „Treba da krenem; imamo dosta posla do večeras.“
Filomena je skupila kosu i ustala. „Poći ću s tobom.“
Pružila je Moreliju ruku. „Doviđenja, Bobe. Neću moći nikada dovoljno da ti zahvalim.“
On je privukao njene prste usnama i poljubio ih, polako, jedan po jedan. Nikada nisam videla ništa putenije ni tužnije.
A onda je Filomena istrčala iz kuće kao da kasni na voz.
Filomena nije ni dotakla večeru i otišla je na sprat pre nego što sam pročitala svoju pesmu. Ja sam se popela u sobu vrlo kasno, a ona je do tada već spavala.
Ujutru sam na njenom jastuku pronašla poruku. Pamtim svaku reč jer sam ih prebrojala ukupno dvanaest.

Draga Adi,
Krhqvoa sap raqlp wrzrp. Vlfhehpr sh vsnrrr. Tvoja prijateljica,
Filomena
Poapuh rfžacl iabrlna, a dagawh jvmh sh lz qmlk flžv l taomv qre
Levin je prešao sa ženskih bluza na muške košulje. Uglavnom je prodavao robu mesnim trgovcima, a neki klijenti bili su mu vlasnici radnji s Juga, Jevreji. Kad je dobio mašinom otkucanu porudžbinu iz jednog gradića u Alabami, shvatio je da mu ne dolikuje da šalje rukom pisane račune. Zato je kupio polovnu pisaću mašinu i rekao mi da pođem na tečaj kako bih je koristila „profesionalno“.
Nisam baš želela da na prvom času u večernjoj školi učim daktilografiju, ali to je korisna veština, a tečaj je značio da mogu uveče da odem iz kuće bez svađe. Što je još bolje, odmah posle časa daktilografije održavao se čas engleskog jezika.
Tečaj se održavao u tesnoj prostoriji s niskom tavanicom u suterenu gimnazije u kojoj je trebalo da maturiram. Svih dvadeset mesta bilo je popunjeno, a osim dve mlade Amerikanke ostale učenice bile su kćeri useljenika kao i ja.
Nastavnica je bila gospođica Pauder, visoka i mršava dama; nisam mogla da odredim je li joj dvadeset pet ili četrdeset pet godina. Stajala je uspravno kao motka, uzdignute glave, a kosu je na temenu skupljala u malu punđu.
Pre nego što smo i dotakle mašine, obratila nam se kao da ne očekuje od nas nikakav uspeh. „Vi nećete ozbiljno prihvatiti ovaj savet, ali za daktilografkinju nema ničega važnijeg od položaja ruku i držanja.“ Nastavila je: „Uspravna leđa znače tačnost na stranici. Pogrbljenost je aljkava. Osim toga, muškarci stvaraju izvesne pretpostavke o devojkama koje sede pogrbljeno.“
Gospođica Pauder je išla po učionici kad god smo vežbale, pljeskala nas po rukama ako nisu pravilno postavljene i ispravljala nam ramena. Ĉim smo naučile osnove, donela je štopericu i zvonce i rekla nam da otkucamo rečenicu Plamte odžaci fabrika, a čađave guje se iz njih dižu i šalju noć što brže možemo i što više puta možemo za dva minuta.
Zbog zvonceta smo sve bile nervozne osim Morin Bler, prelepe tamnokose Irkinje, najbolje u razredu. Ja sam bila druga, a gospođica Pauder isticala nas je kao primer ostalima. Za sve greške krivila je
rđavo držanje, ali ja sam mislila da je uzrok verovatnije to što je većina devojaka jedva znala da čita.
Jedne večeri se gospođica Pauder pojavila s kosom toliko jako zategnutom da je pomalo ličila na Kineskinju. Kiptela je od besa.
„Primetićete večeras jednu praznu stolicu“, rekla je. „Gospođica Bler nas je obavestila da se verila i da više ne mora da završi tečaj.
Nadam se da nijedna od vas ne razmišlja o nečemu tako... tako...“ Nije mogla da se seti dovoljno jakog izraza. „Kad samo pomislim na tolike siromašne devojke koje su odbijene zbog nekog takvog.“ Mislim da se naša nastavnica ne bi toliko razjarila ni da je Morin Bler ubila rođenu majku.
Posle časa daktilografije trčala sam gore na sprat i na Šekspira. Lično ne bih odabrala čitav tečaj o samo jednom piscu, ali to mi je bio jedini izbor i ispostavio se kao dobar. Ĉudnovat, ali dobar.
Nastavnik je bio gospodin Bojer, nizak zdepast čovek sjajnih plavih očiju i gustih sedih brkova. Imao je dubok glas i uspevao da izgovara neke reči tako da se čuje veliko početno slovo. „Velika mi je Ĉast da vam predstavim Najvećeg pisca u Istoriji engleskog jezika“, rekao je. „Da li je neko od vas imao Zadovoljstvo da vidi Delo velikog Barda na Pozornici?“
Niko nije imao to zadovoljstvo.
„Šteta“, rekao je nastavnik. „No, makar na ovom tečaju čućete Besmrtne reči jednog od njegovih Najvećih dela, Romea i Julije.“
Onda je otvorio knjigu, počeo da čita dramu i nije stao dok nije zazvonilo zvono. Na sledećem času i onom iza njega nastavljao je tamo gde je stao.
U početku nisam ni upola razumela šta se dešava; bilo je tu mnogo reči koje nikad pre nisam čula, a mučila su me i ona silna imena. No činilo mi se da slušam muziku gospodin Bojer je čitao veoma osećajno i posle nekog vremena nekako je sve počelo da dobija smisao.
Kad se čitanje završilo, od prvobitnih dvadeset sedam učenika ostalo je svega deset. Ĉim je gospodin Bojer zatvorio knjigu, Sali Blaustajn je zavapila: „Oboje su umrli? Posle svega toga?“ Ja sam pomislila to isto.
Lice našeg nastavnika se ozarilo. „Naše prvo Pitanje“, rekao je, a onda je, bez ikakvog objašnjenja, počeo da čita dramu iz početka. No
ovog puta zastajao je posle svakog prizora i navodio nas da postavljamo pitanja o onome što smo čuli.
Naučila sam mnogo iz tih pitanja ne samo o komadu, nego i o ostalim učenicima. Ajris Olšinski je pitala gospodina
Bojera za značenje mnogih reči, čak i nekih jednostavnih, i to obično više puta. On se nikada nije ljutio niti je gubio strpljenje s nama. Zapravo, radovao se kad god ga neko pita bilo šta.
Mariju Romanu nije se dopao nijedan lik osim Dadilje. Sali Blaustajn je bilo žao svakoga, a posebno Parisa, koji je takođe umro zbog ljubavi. Erni Goldman je želeo da tačno razjasni ko je Kapuleti, a ko je Monteki, a zanimalo ga je i da li zaista postoji napitak od kog čovek svakome izgleda mrtav iako nije.
Ja sam pitala za Juliju; u nekim prizorima bila mi je divna, a u drugim je delovala kao idiot.
Gospodin Bojer je tečaj osmislio tako da nam na poslednjem času pročita poslednji prizor. Iako smo svi znali šta će se dogoditi, bilo je uzdaha kad je Romeo uzeo bodež i suza kad se Julija probudila i našla ga mrtvog. Kad je pročitana poslednja reč, osećala sam se kao isceđena krpa.
Gospodin Bojer je pozvao rukom Ernija, dao mu svežanj papira i objavio: „Gospodin Goldman će vam podeliti papire za Ispit.“
Do tada nije ni spomenuo nikakav ispit. Sigurno smo svi izgledali prestravljeno.
„Nemate razloga za brigu, Prijatelji“, rekao je gospodin Bojer. „Od vas tražim samo da postavite Jedno Pitanje o onome što vas je najviše Zaintrigiralo ili Zbunilo u Komadu.“
To je delovalo lako i svi su završili za nekoliko minuta. No kad je Erni počeo da skuplja papire, gospodin Bojer ga je zaustavio i rekao zapravo, on nikada nije „govorio“: kad nije čitao dramu, obično je
„objavljivao“ ili „izjavljivao“. Ovog puta pak spustio je glas kao da nam saopštava neku tajnu.
„Još nešto, Prijatelji. Budite ljubazni pa odgovorite na sopstvena pitanja.“
Svi su se dali na posao, ali ja sam se skamenila. „Da li je Julija bila velika heorina ili budalasta devojčica?“ Nisam mogla da odaberem, a nisam videla kako bi istovremeno mogla biti i jedno i drugo, kao što sam videla u slučaju Pola Revira.
Ostali učenici su predavali papire, a ja još nisam bila napisala ni reč. Već sam paničila kad sam se odjednom setila mog oca kako govori da Jevreji na pitanje uvek odgovaraju pitanjem. Tako sam postupila.
„Da li je Julija bolji pesnik od Romea? Da je saznala za Rozalinu, da li bi ga i dalje volela? Je li Julija trebalo da pruži priliku Parisu? Zašto je ljubav za Juliju toliko opasna? Zašto su Julijini roditelji toliko slepi? Je li Dadilja Juliji prijatelj ili neprijatelj? Da li bi se Julija ubila da je imala dvadeset pet, a ne trinaest godina?“
Sedeli smo i gledali gospodina Bojera kako čita naše radove. Klimao je glavom, smešio se, vrteo je glavom, mrštio se, smejuckao se i mnogo je uzdisao.
Kad je završio, rekao je: „Ĉestitam svima vama na završenom Tečaju. Svi ćete dobiti Najviše Ocene koje smem da dodelim. A sada, dame i gospodo, šaljem vas dalje. Slatka Tuga Rastanka.“
Sačekala sam da svi odu, a onda sam mu zahvalila i pitala ga šta će predavati u sledećem polugodištu i mogu li da pohađam taj tečaj.
„Polaskan samu, odgovorio je i objasnio mi da odlazi u penziju. Bila sam na njegovom poslednjem času. „To objašnjava moj neobičan Metod“, rekao je. „Sada sam Izvan Prigovora. No voleo bih da vam dam Zadatak, ako smem.“
Pristala sam, naravno.
Rekao mi je da odem da pogledam dramu „na nogama“. Znaš, na pozornici, uživo. Rekao je da je siguran da ću shvatiti Juliju kad je vidim kako korača, diše i izgovara stihove. „Možda ćete je i zavoleti.“
Od tada sam gledala Romea i Juliju najmanje dvadeset puta na filmu, na Brodveju, čak i u gimnazijskim pozorištima. Sećaš li se kad sam te povela da pogledaš taj komad u Berkširsu, pod stablima? Sada volim Juliju, ali svaki put shvatim o njoj nešto novo. Verovatno je Šekspir upravo zato genije, zar ne?
Slučajno sam otišla na tečaj gospodina Bojera i to je bila jedna od najlepših slučajnosti u mom životu. Kad sam i sama počela da predajem, setila sam se kako je razgovarao s nama, i znaš šta? Ako svako pitanje saslušaš kao da ga čuješ prvi put u životu, učenici osećaju da ih poštuješ i svako nauči mnogo više. Uključujući i nastavnika.
Pretpostavljam da je Bog stvorio i Margaret Sanger
Subotnji klub se menjao. Mlađe devojke su dolazile, a starije su se udavale i nestajale, među njima i Helen, koja se odselila u Fol River, u to vreme pravu zabit Filomena je još radila kod gospođice Grin, ali prestala je da dolazi na sastanke. Gasi mi je rekla da Moreli predaje slikarstvo u Bostonu; ne znam kako je uspevala da sazna takve stvari, ali uspevala je.
Ajrin i Rouz su još redovno dolazile u Klub i bile najbolje prijateljice iz Rokporta. živele su zajedno na Ist Endu, a Rouz je našla Ajrin posao na centrali telefonske kompanije u kojoj je radila. Ajrin je uvek imala neke sočne priče o razgovorima koje je slušala. „Rouz to nikad ne radi, ali ona je suviše dobra za ovaj svet“, govorila je Ajrin.
„Kad ne bih prisluškivala, umrla bih od dosade.“ Ajrin je uvek umela da me nasmeje.
No kad sam jedne subote uveče krenula na sastanak sigurno je bilo proleće jer napolju još nije bio mrak videla sam Ajrin kako trči prema meni i shvatila sam da nešto nije u redu. U prvi mah sam pomislila da se Rouz razbolela. Iako krupna i snažna, stalno je vukla prehlade ili glavobolje. Ipak, nije bila reč o Rouz.
U jednoj dahu Ajrin mi je ispričala da je tog popodneva Filomena došla kod njih u sobu, bleda kao krpa, i pitala ih može li tu malo da se odmori. Ali posle nekog vremena obuzeli su je stravični bolovi u stomaku.
Rekla sam: „Zašto niste pozvali njenu sestru Mimi? Ona treba da zna da se Filomena razbolela.“
Ajrin mi je savila šaku oko uha i prošaputala: „Rekla nam je da ne zovemo nikoga. Uradila je sebi nešto da ne rodi dete.“
Mislim da u to vreme nisam čula da je iko izgovorio reč abortus,
ali tačno sam znala o čemu Ajrin govori.
Kad žena „izgubi“ bebu, o tome se razgovaralo na dva načina. Prvi je bio tužan. Ljudi su govorili: „Jadna ona“, i pričali da se to desilo njihovim rođakama ili prijateljicama koje su godinama želele dete.
Na drugi način razgovora o „gubitku“ ljudi su se mrštili i grizli
usne. „Kako je ona?“, šaputali su, ponekad kao da su zabrinuti, ponekad kao da je ta žena najgore smeće. Kad je gospođa Teperman iz naše zgrade umrla pošto je „izgubila“ dete, šaputalo se da joj za kaznu neće dozvoliti da bude sahranjena na jevrejskom groblju. To nije bilo istina, ali pokazuje kako su ljudi razmišljali.
„Možda treba da je odvedete u bolnicu“, rekla sam.
„Znaš li ti šta rade devojkama koje zbog toga stignu tamo?“, odvratila je Ajrin. Imala je pravo. Ĉula sam da su devojke vezivali za krevet dok ih sveštenik ili policajac primorava da priznaju. Pričalo se i o devojci koja je pobegla iz bolnice i skočila s mosta jer joj je lekar rekao da će kazati njenim roditeljima.
„Rouz kaže da treba da pitamo Gasi šta da radimo“, rekla je Ajrin,
„ali Gasi je brbljiva. Mislila sam da bi ti želela da znaš šta se desilo i da ćeš možda smisliti kako da pomognemo Filomeni.“
Rekla sam da ne znam kako, ali da možda moja sestra zna.
Nikada nisam bez najave došla kod Beti u pansion, pa kad me je videla a svakako sam izgledala sumorno upitala je: „Ko je umro, mama ili tata?“
Kad sam joj objasnila zašto sam došla, suznih očiju je rekla:
„Jadnica.“ Došlo mi je da je poljubim. I znala je šta treba da se preduzme.
Rekla je: „Znaš li gde je dom za posrnule devojke Florens Kritenton? Ima tamo jedna bolničarka, Sesil ili Selin, neko francusko ime, za koju sam čula da pomaže devojkama u nevolji. No kloni se onih gospođa koje vode dom; one ne shvataju tako nešto.“ Onda je rekla: „Hoćeš li da ja odem po tu sestru? Reci mi gde da je dovedem.“ Tada sam je poljubila.
Filomena je spavala kad sam došla kod Rouz i Ajrin. Drhtala je i znojila se, a lice joj je bilo sivo kao Silijino kad ju je policajac odneo niz stepenice, pa sam pomislila da umire.
Rouz je sedela na drugom krevetu s brojanicama u krilu. Bez osmeha na licu izgledala je kao neko drugi.
Ajrin je došla s malim zavežljajem i kazala da je bila kod Mimi.
„Rekla sam joj da je gospođica Grin uganula nogu i da je zamolila Filomenu da bude kod nje nekoliko dana. Dala mi je nešto odeće za Filomenu.“
Nismo mogle ništa da uradimo osim da čekamo Beti. Rouz je
brisala Filomeni čelo vlažnom krpom, a Ajrin joj je ukapavala vodu među usne. Ja sam je držala za ruku. Nas tri smo obično neprestano brbljale, ali sada nismo imale šta da kažemo.
Filomena je kriknula kad se probudila i videla me. Rekla sam joj da će sve biti u redu, da bolničarka dolazi da joj pomogne, da ne treba da brine. Samoj sebi nisam verovala, ali ona se smirila.
Spavala je kad je Kristijana stigla. Bila je kanadska Francuskinja, izgledala je kao anđeo u beloj uniformi, ali smesta se dala na posao. Izmerila je Filomeni puls i rekla da je odnesemo u kupatilo i spustimo u kadu.
Dala mi je svežanj pamučnih krpica i rekla mi da napravim što čvršće smotuljke. Pomešala je nešto u termoforu s crevom na dnu. Onda je pogledala Filomenu u oči i rekla: „Pokušaj da se opustiš, dušo. Neće dugo trajati. Diši duboko i broj do sto.“
Filomenino lice je bilo kao maska; zurila je u tavanicu dok je tečnost ulazila u nju, a krv iz nje kuljala. Kristijana ju je hvalila i govorila da joj odlično ide. Nije dugo trajalo, baš kao što je i rekla. No sve smo bile iscrpljene. A Filomena? Mislim da je čvrsto stezala zube sve dok nije zaspala.
Kad smo je smestile u krevet, Kristijana nas je povela u hodnik i rekla da Filomeni treba tišina, da je hranimo supom i čajem i da ne sme da ustane dva dana.
„Mislim da je upotrebila izbeljivač“, rekla je. „Makar se nije čačkala šilom za led. O, da, i to sam viđala. Strašno je. No mislim da će s vašom drugaricom biti sve u redu. Dobro je što ste me tako brzo našle.“
Stigla sam kući vrlo kasno. Tata je spavao, pa mama nije mogla da digne galamu, a ujutru sam se išunjala iz kuće pre zore da obiđem Filomenu. Sve tri su spavale; Rouz i Ajrin smestile su se ujedan krevet kako bi Filomena bila sama u drugom.
Bila je bleda, ali disala je normalno. Kad se probudila, uhvatila me je za ruku i prošaputala: „Bolničarka je bila malopre. Rekla mi je da sam imala dosta sreće. Kazala sam joj da ste vi moja sreća, vas tri i tvoja sestra. Ja nisam upoznala Beti. Umrla bih da nje nije bilo. I tebe. Naročito tebe. Adi.“
Provela sam čitav dan s njom. Tokom jutra je imala jake bolove, ali po podne joj je bilo bolje. Dok je ona spavala, Ajrin je rekla: „Ti znaš
da postoje načini da se to spreči. Imam brošuru o tome.“ Rouz se prekrstila: „Neka ti Bog oprosti.“
Ajrin je odgovorila: „Ja mislim da je Bog stvorio i Margaret Sanger.5 Moja majka je rodila petoro dece za šest godina i umrla je rađajući poslednje, koje je takođe umrlo. Ja neću imati više od dvoje dece. Pozajmiću tu knjižicu Filomeni kad stane na noge. Trebalo bi i ti da je pročitaš, Adi.“
„Ne brini ti za mene“, rekla sam. Posle mojih randevua s Haroldom Viksom i videvši šta se dogodilo Filomeni, mislila sam da nikada neću spavati s muškarcem.
Filomena je odlučila da se s Bobom Morelijem preseli u Taos u Nju Meksiku. Pokušala sam da je ubedim da ostane, ali već je bila čvrsto odlučila. „Prilično sam sigurna da je Mimi shvatila šta mi se dogodilo, što znači da to znaju i moje druge sestre. Biće im lakše ako odem.“
Nisam joj verovala, ali ona je rekla da ne može da živi kao nevidljiva tetka usedelica koja se povlači u kuhinju kad dođu gosti.
„Uvek se sve sazna“, rekla je. „Bolje je da odem.“ Ne, za mene nije.
Naterala sam je da mi obeća da će mi pisati, ali umetnici su umetnici, nisu pisci. No slala mi je razglednice, mnoštvo razglednica, ponekad i četiri mesečno. Imam dve kutije za cipele pune njenih razglednica: slike planina i reka, Indijanaca na konjima i žena kako tkaju pokrivače. Filomena je pisala kao da šalje telegram: „Preselila se u malu kuću.“ „Prodala keramiku. Kupila srebrnu narukvicu.“
Uvek je završavala istim rečima: „Nedostaješ mi. Dođi."
Mržhuh sromvblul qhwhsuv
Moj otac je verovao da bi Silija još bila živa da se nije udala za „onog bandita“. Kad nam je Beti saopštila da se ona udaje za Hermana Levina, tata ga je zasuo svim mogućim uvredama, a u jidišu ih ima zaista mnogo. „Sahranio mi je jednu kćer i sada hoće drugu? Tvoja sestra se nije još ni ohladila.“
„Prošla je godina“, rekla je Beti.
„Zabranjujem.“

Beti je spustila glavu kao bik, a to je bio znak da je zaista razjarena. „Možeš ti da zabranjuješ šta hoćeš, ali Herman i ja ćemo se venčati sledećeg četvrtka u tri po podne. Volela bih da dođeš, ali ako nećeš, i to je u redu.“
Onda je ustala, spustila obe ruke na stomak i podigla obrve. Mamina reakcija me je prenerazila koliko i zamisao da su Beti i
Levin, znaš, spavali zajedno. Ĉekala sam da mama nazove Beti kurvom i da kaže tati: „Lepo sam ti govorila“, ali rekla je samo:
„Doći ćemo.“
Ja sam se s Levinom lepo slagala, bio mi je umnogome kao brat, ali ova vest me je potpuno iznenadila. Nikad nije ništa nagovestio, kao ni Beti. Ona mi je često govorila da izlazi na večeru s ovim ili onim tipom, ali kad sam bolje razmislila, shvatila sam da mi odavno nije spomenula nikoga.
Beti je rekla da se sve odigralo „prirodno“. Jednom je srela Levina na ulici i saznala da Džejkob, njegov mlađi sin, ima ružne snove otkako je Silija umrla. „Ali Herman mnogo više brine za Majrona“, rekla je Beti. „Ništa ne uči i šalju ga kući iz škole zbog tuča. žao mi ih je.“ Dvatri puta je odvela dečake na sladoled i skuvala im jelo.
„Malopomalo postala sam deo porodice“, rekla je kao da između kuvanja supe i trudnoće nema neke razlike.
„Ti mi nećeš jadikovati, zar ne?“, rekla je. „On me usrećuje.“ Kad sam je sledeći put videla s Levinom, bilo je očigledno da i on voli nju. Betina svadba se potpuno razlikovala od Silijine. Kao prvo,
venčali su se u Izraelskom hramu na Aveniji Komonvelta, što znači da smo morali tamo da odemo tramvajem. Levin nas je čekao u predvorju, dvostruko većem od čitave tatine sinagoge. Malo smo bili
poranili, pa nam je pokazao hram.
Oltar je bio ogroman, ispod visoke kupole, a luk zlatnih truba pružao se iznad propovedaonice. Levin je rekao da je zdanje sagrađeno po ugledu na Solomonov hram. Mama je kazala da je predivno. Tata nije rekao ništa, ali toliko je coktao i frktao da nije ni morao ništa da kaže.
Srećom, samo venčanje nije održano u oltaru osećali bismo se kao mravi nego u rabinovom kabinetu, takođe poprilično prostranom. Sećam se velike vaze s cvećem i polica za knjige visokih do tavanice.
Rabin je bio mlađi od mladoženje i nije nosio bradu ni kapicu. Rukovao se s nama i pitao tatu nešto na hebrejskom; tatin kiseli izraz prometnuo se u potpuno iznenađenje.
Pretpostavljam da ni o jevrejskim knjigama ne treba suditi na osnovu korica.
Beti je ušla kroz bočna vrata, u svetlosmeđem kostimu sa šeširom i malim velom do nosa. Divno je izgledala. Majron i Džejkob su bili u jednakim odelima koja im je Beti izabrala, a Džejk je nosio prstenje.
Samo venčanje bilo je kratko, pola na engleskom, ali na istočnjačkom tepihu u kabinetu nije se mogla razbiti čaša, pa se završilo rabinovim rečima: „Možete poljubiti nevestu.“
Rabinov sekretar je uneo poslužavnik s bocom vina i kolačem, rabin je zamolio tatu da izgovori blagoslov, a sedam meseci kasnije rodio se Lenard Levin.
Bio je slatka i dobroćudna beba, ali jedva sam imala prilike da ga držim pošto ga moji roditelji nisu puštah iz ruku. Za njih je on bio pravo čudo. Mama bi se ozarila kad god ga vidi i uzimala ga je Beti iz naručja čim uđu. Ljubila ga je po licu i pretvarala se da mu jede prstiće. „O, kako je ukusno“, govorila je. „Vidi ga kako je lep! Na svetu nema ovakvog dečaka!“
Ni tata nije mogao da se zasiti svog unuka; čak je prestao uveče da odlazi u sinagogu za slučaj da Beti donese bebu kod nas. Leni je dobio ime po mom stricu Lejbelu, a moj tata ga je zvao „moj kadiš“ pošto nije imao sina da se za njega pomoli kad umre, a žene su dobile pravo na to tek mnogo kasnije.
No molitva za pokojnika nije imala nikakve veze s mojim tatom, koji je igrao žmurke s Lenijem i smejao se kad god mališan zevne ili
kine. Tata je s njim bio potpuno drugačiji. Samo tada sam ga čula kako peva.
Ali čak ni Leni nije mogao da spreči svađe između mame i Beti. Mama bi počela žaleći se na nešto, na bilo šta, a završila bi besnim govorancijama o tome kako ništa u Americi ne valja.
Ništa, a posebno hrana. Sve je ovde grozno hleb, jaja, kupus.
„Kupus koji sam ja gajila bio je sladak kao šećer“, govorila je. „U ovoj odvratnoj zemlji ne može da se nađe ništa slično.“ Jadala bi se dok se Beti ne smuči i ne uzme Lenija. „Rado bih dala sav kupus na svetu za tekuću vodu i toalet. Ja sam morala stalno da vučem vodu u onim prljavim vedrima. Sećaš li se kako si uvela kozu u kuću da se ne smrzne?
Šta ti misliš, tata, šta je bolje, da ti unuk puzi po pođu od nabijene zemlje ili da odraste u zemlji u kojoj može da ide u školu kao normalno dete?“
Moj otac se smešio Leniju. „Onaj tvoj muž kaže da će njegovi sinovi biti lekari i profesori u ovoj zemlji. Ko zna?“
To je bilo otprilike najlepše što je tata ikada rekao o Levinu, ali nije umeo da stane. „Ĉak i neispravan sat dva puta dnevno pokazuje tačno vreme.“
Zqat - žlwhol sv žlwru
Prvi svetski rat nismo tako zvali tada. Kad je izbio, gotovo sve što znamo saznavali smo iz filmskih žurnala. Videli smo britanske vojnike kako marširaju u koloni i zemlju kako leti u vazduh od eksplozija, ali već sledećeg trenutka vojnici su čistih puške ili sedeli u bolničkim krevetima, a ljupke bolničarke su im nosile poslužavnike. Onda bi počeo film i sve se stapalo u jedno. Ništa nije izgledalo stvarno.
Neki susedi su brinuli za srodnike u staroj postojbini, ali mi nismo imali nikoga s one strane okeana. Mamini jedini rođaci iselili su se u Australiju i Južnu Afriku. Tata je imao strica koji je otišao u Palestinu, ali o njemu nismo ništa čuli toliko dugo da je verovatno već bio mrtav.
Pune tri godine rat nikoga nije posebno zanimao. Ljudi su išli na posao, trudili se da napreduju, da se zabavljaju. Znaš živeli su život.
Svi, ali ne i moj zet. Levin je čitao dvoje novina svaki dan, znao je gde se vode bitke i šta govore političari. Bio je
siguran da će Amerika ući u rat pre ili kasnije. ,,A kad se to desi, zemlji će trebati mnogo košulja.“
Levin je uvrteo sebi u glavu da je ministar Ratne mornarice Jevrejin i odlučio je da ode u Vašington i porazgovara s njim,
„potpuno otvoreno“. Ispostavilo se da je Džozefus Danijels hrišćanin i Levin s njim nije ništa postigao, ali rekao je da je put ipak bio uspešan jer je upoznao „ljude s dobrim vezama“ u pansionu u kom je odseo. Bio je toliko samouveren da je unajmio mnogo veći poslovni prostor na Vest Endu i pozajmio novac za šivaće mašine kako bi bio spreman kada krenu velike porudžbine.
„Luđak“, govorio je moj otac.
Levin nije delovao kao luđak 1917. godine kad su vojska i mornarica počele da poručuju uniforme. Fabrika je morala da radi osamnaest sati dnevno, a nije mogao da nađe dovoljno radnika. Kad bih završila poslove u kancelariji, odlazila sam na pakovanje kutija.
Pričalo se samo o ratu. Kad je počelo regrutovanje momaka iz susedstva, mnogi stariji Jevreji su se uplašili i pričali kako je nekada ruska vojska otimala mladiće, od kojih se mnogi nikad nisu vratili
kući. No momci koje sam poznavala nisu bih zabrinuti. želeli su da pokažu svoje rodoljublje i prijavljivali su se u vojsku. U početku je sve delovalo kao velika pustolovina i svi su pevali borbene i rodoljubive pesme. Očekivalo se da će se rat završiti za mesec ili dva. Naravno, nije bilo tako. Počela je nestašica uglja i hrana je poskupela. Na ulicama je bilo sve više prosjaka, a svake nedelje zatvarala se poneka radnja. Jedne noći neko je na prodavnici Frankfurtski delikatesi napisao „Švaba“ i porazbijao sve prozore.
Radnja je zauvek zatvorena, što je bilo vrlo tužno jer su vlasnici bih poljski Jevreji koji su naziv odabrali jer im je zvučao američki.
Ĉudno sam se osećala znajući da mojoj porodici ide dobro zahvaljujući ratu. Mislim da je i Levinu bilo neprijatno. Samo ja sam znala da ima punu fioku znački i medaljona koje je dobio jer je kupio mnoštvo ratnih obveznica.
Preselili smo se 1918. godine, usred rata. Beti je sve smislila. Našla je dva stana, jedan iznad drugog, na Vest Endu. Zgrada je bila blizu fabrike, pa je Levin mogao da večera s decom, a ona je pomagala na poslu dok mama čuva Lenija.
Veruj mi, nije mi bilo ni najmanje žao da napustim onaj bedni stan iako nikad nisam živela nigde drugde. Novi stan je imao tekuću vodu i struju, a ja sam dobila svoju sobu i mogla sam u nju da se zatvorim. To je vredelo malo više pešačenja subotom uveče na susrete s prijateljicama.
Ponovo sam krenula na sastanke Subotnjeg kluba, ali više nisu bili zabavni. Motale smo zavoje, plele smo čarape i slušale predavanja o upotrebi kukuruznog brašna umesto pšeničnog i žira umesto kafe. Nije bilo novca za punč i kekse, a u Domu je bilo toliko hladno da nismo skidale kapute. No meni sve to nije smetalo; dolazila sam uglavnom da se vidim s Rouz, Ajrin i Gasi.
Jedne večeri nam je gospođica Ševalije rekla da je zgrada Doma prodata i da ćemo se ubuduće okupljati u biblioteci. Trudila se da zvuči kao da je tako najbolje, ali znala sam da ju je to ubijalo.
Biblioteka je bila tesna i zagušljiva, ali i dalje smo motale zavoje i plele davale smo svoj neznatni doprinos ratnom naporu. Bilo je dosadno, osim kad je gospođica Ševalije dovela prijateljicu koja je u Francuskoj vozila ambulantna kola.
Zvala se Oliva i sigurno je bila otprilike vršnjakinja gospođice
Ševalije, ali u uniformi, s kapom na glavi i izrazima kao što su „vojna tajna“ i „zgadilo mi se“, bila je bliža našim godinama. Prijavila se za britansku ambulantnu službu kad je saznala da u njoj i devojke mogu da voze. „Naučila sam kako da menjam točak u rovu i momci su morali da priznaju da sam dobra koliko i oni.“
Pričala nam je o vožnji po užasnom vremenu i o drugim ženama vozačima, a onda je jedna devojka digla ruku i pitala je da li njena služba još traži dobrovoljce. „Sve bih učinila da sednem za volan.“
„Zaista bi učinila sve?“ Oliva je ovo izgovorila s toliko gorčine da je, kunem ti se, u sali postalo desetak stepeni hladnije. Gnevno gledajući devojku koja ju je ovo pitala, rekla je: „Da li bi držala u naručju osamnaestogodišnjeg mladića koji umire? Momka s rupom na stomaku koji se uneredio u pantalone i vrišteći doziva majku? Da li bi to učinila?“
Nastavila je tako sve dok je gospođica Ševalije nije zaustavila. Do tada je devojka koja je digla ruku jecajući izjurila iz biblioteke.
Posle toga hvatala sam sebe kako brojim zastavice sa zlatnom zvezdom na prozorima svaka je označavala sina palog u ratu. Kad sam sledeći put u bioskopskom žurnalu videla Meri Pikford kako prodaje ratne obveznice, zapitala sam se koji su od zgodnih vojnika oko nje mrtvi. A kad sam prošla pored čoveka s praznim rukavom prikačenim za rame, stresla sam se pomislivši da je možda nosio košulju iz naše fabrike kad je ostao bez ruke.
Kanr fa qasuawlt srsoh urja?
Danas se niko ne brine kad čuje da neko ima grip. Ta bolest je i dalje opasna za starije ljude, ali čak i oni uglavnom ozdrave. Godine 1918. grip je uglavnom bio smrtonosan i napadao je mlade. Više vojnika i mornara umrlo je od gripa nego u borbi.
Epidemija se razvila munjevito. Prvo se razbolela šačica mornara, pet dana kasnije bilo je bolesno dvesta ljudi, a sedmicudve kasnije hiljade su umirale od gripa. Kad se zaraza proširila gradom, nije bilo dovoljno lekara i bolničarki da se staraju o bolesnicima, uglavnom zato što su i lekari umirali. S druge strane, bolesnima se i nije moglo pomoći. Nije bilo leka protiv gripa. Ukratko, ozdravljenje je bilo pitanje čiste sreće. Ili božje volje, ukoliko veruješ u boga koji ubija decu.
Grip je ubijao brzo. Radnik bi izašao iz fabrike s glavoboljom i dva dana kasnije Levin bi pročitao njegovo ime na spisku umrlih od gripa u novinama. Na tim spiskovima je ponekad bilo i po pet stotina imena.
Grad je slao kola za prikupljanje mrtvih, ali posle nekog vremena vozari su se plašili da ulaze u kuće u kojima je neko
bolovao, pa su ljudi ostavljali leševe na tremovima, čak i na pločnicima. Mnogi mrtvi sahranjeni su u zajedničkim grobnicama, bez imena. Bila je to prava pošast, ne tako davno.
Ministarstvo zdravlja je zatvorilo bioskope i koncertne dvorane i upozoravalo ljude da se klone gužve. Nije trebalo da se odlazi na igranke, ali mnogi se nisu osvrtali na upozorenja. Među njima je bila i moja drugarica Rouz.
Beti je prestala da vodi Majrona i Džejkoba u školu i pre nego što su zdravstvene vlasti zatvorile sve škole. Moja majka je stavila crvenu vunicu na sve kvake da otera urok.
Ništa nije pomoglo. Jednog jutra Majron je rekao da ga užasno boli glava i nije mogao da ustane iz postelje. Levin je rekao da će se on postarati za njega i zamolio je Beti da odvede Džejkoba i Lenija dole kod nas i ostane s njima. No ona ih je ostavila s našom majkom i vratila se na sprat da i ona bude s Majronom.
Nismo smeli da mu prilazimo, ali ja sam im odnela nešto hrane u
kuhinju i usput sam pokušala da čujem šta se dešava u zadnjoj spavaćoj sobi. Kad sam se kasnije vratila, videla sam da niko nije ni dirnuo hranu, a čula sam Levina i Beti kako pokušavaju da rashlade Majrona u kadi. Te noći sam čula Majrona kako kašlje i ječi i Levina kako ga moli da izdrži.
Džejkob je bio vrlo uznemiren i stalno je pitao gde su mama i tata, gde je Majron. Leni je bio tih. Iako mu je bilo jedva godinu dana, shvatio je da nešto nije u redu. Niko nije obraćao pažnju na njega, čak ni moj otac, ali on je bio miran i samo nas posmatrao krupnim očima.
Tata više nije mogao da sedi, pa je izašao da traži lekara iako ih nigde nije bilo. Nije ga bilo svega jedan sat, ali kad se vratio morali smo da mu kažemo da Majrona više nema. Imao je devet godina.
Nekoliko sati pošto je Majron umro Beti je sišla kod nas. želela je samo da vidi dečake. Džejkob joj je pritrčao, zagrlio je i nije hteo da je pusti. Beti ga je podigla i šaputala mu: „Kako je moj Džejki? Kako mi je moj Džejk?“
Mama je rekla: „Obojica su lepo večerali, ali Leni je bio malo kenjkav pa sam ga stavila u moj krevet da spava.“
Beti je spustila Džejka i otrčala u drugu sobu. „On je modar!“, vrisnula je.
Ponela je Lenija na sprat. Džejkob je krenuo za njom, ali ja sam ga uhvatila i držala ga dok je vrištao i jecao, i na kraju se umorio i zaspao.
Mama, tata i ja smo presedeli čitavu noć za stolom; nismo razgovarali niti se gledali, samo smo osluškivali zvuke odozgo. Kad sam odnela gore vreo čaj, Levin mi je u kuhinji rekao: „Izgleda da mu je bolje. Popio je malo vode i nasmešio se.“
Zaspala sam obučena i probudila se pre zore. Ležeći u postelji slušala sam korake iznad sebe, tamo i nazad, s kraja na kraj stana. Koračali su naizmenično. Beti je hodala brže od Levina, ali istom putanjom, napred i nazad, ravnomerno kao otkucaji srca. To je trajalo sve do popodneva.
Kad su koraci utihnuli, svi smo pogledali u tavanicu. Tata je izgovorio blagoslov. Mama je pokrila glavu kuhinjskom krpom i zakukala. Džejk mi je spustio glavu na krilo.
Posle nekog vremena na prstima sam otišla na sprat i prošla kroz Betin stan. Njena kuća je uvek bila besprekorna i sve je stajalo na svom mestu. No sada kad se prirodni redosled obrnuo i deca umirala pre roditelja, njeni napori da sve drži u redu delovali su nepotrebno i jadno.
Zastala sam pred vratima dečje sobe. Ĉaršav preko Majronovog tela lepršao je na povetarcu s otvorenog prozora. U drugoj sobi Beti je ležala sklupčana na krevetu, okrenuta zidu. Levin je sedeo leđima okrenut njoj i zurio u kolevku pokrivenu ćebetom. Pogledao me je mrtvim očima i osetila sam kako tuga izbija iz njega kao hladan vazduh.
Izgubili su dvoje dece za dva dana. Kako da nastaviš posle toga?
Bilo je nemoguće naći kola i sanduke, ali moj otac je nekako uspeo da nabavi i jedno i drugo, pa smo sutradan pošli na groblje ja, tata i Levin. Kroz grad smo prošli brzo, ali usporili smo kad smo ušli u gradić u kom su ljudi gurali dečja kolica ispod crvenih i zlatnih krošnji kao da je osvanuo sasvim običan oktobarski dan.
Ĉinilo se da se vozimo već satima kad je vozač skrenuo na zemljani put i preko zarasle livade stigao do šumarka kržljavih stabala na ivici groblja nikad nisam videla ništa tužnije ni jadnije. Ĉekala su nas dva čoveka s lopatama i dve velike zemljane humke.
Majron je rastao u dobrog dečaka. Beti mu nije popuštala, ali ga je često i grlila. Zvala ga je Majk, on je nju zvao mama i obavljao je svoje dužnosti bez opomene. Bio je dobar matematičar. Jedan gornji prednji zub bio mu je malo kriv. Lepo je pevao. Takav je bio Majron.
Išli smo za njegovim kovčegom od kola do rake. Grobari su spustili mali kovčeg u zemlju i čekali da Levin uzme lopatu, ali on se nije ni makao, nije mogao, pa je tata zakoračio napred i bacio malo zemlje u raku, ali tako nežno da je zvučalo kao dobovanje kišnih kapi. Kad je završio, on i Levin su izgovorili molitvu za pokojnike.
Vozač se vratio noseći nešto što je izdaleka ličilo na kutiju za šešire. Kad je Levin to video, zacvileo je kao zver uhvaćena u klopku.
Leni se rodio s gustom svilenkastom smeđom kosom. Smešio se svakome, pa se Beti šalila da će postati političar kad poraste. Voleo je grašak i prva reč koju je izgovorio bila je lopta. Takav je bio Leni.
On i Majron bili su kao siluete izrezane od crnog kartona senke ljudi kakvi bi postali da su odrasli.
Tata je pokušao da navede Levina da uzme lopatu i sahrani dečačića. Nisam više mogla da izdržim, pa sam otišla da nađem Silijin grob.
Ponela sam kamen za nju u džepu. Našla sam ga na plaži u Rokportu i od onda ga nosila sa sobom. Bio je beo i gladak, gotovo savršeno okrugao. Stavila sam ga na njen grob i rekla: „žao mi je.“
Tata je došao i pored mog kamena spustio običan smeđi oblutak. Prešao je prstom duž Silijinog imena. „Tvoja majka je govorila da Silija nije trebalo da dođe u Ameriku sa mnom jer je suviše nežna. No mama je tada ponovo bila trudna, a i njena majka je bila bolesna. Mislio sam da će nam biti lakše ako povedem obe kćeri.“ Obrisao je oči. „Još bi bila živa da sam je ostavio tamo.“
Prišao nam je Levin. Tata mu je na trenutak prebacio ruku preko ramena, a onda je krenuo nazad do kola.
Levin se četiri dana nije obrijao ni očešljao, a lice mu je bilo naduveno. I on je spustio kamen na Silijin grob i prošaputao: „Bila bi živa da se nije udala za mene.“
„Nisi ti kriv“, rekla sam mu. Kao što ni moj tata nije bio kriv. A prvi put otkako je Silija umrla, pomislila sam da možda ni ja nisam kriva.

1919-1920.

Jrt sap bloa rsrhzqa s pvtnarcima
Niko nije govorio o epidemiji kad se završila, ali svako je nosio svoj tovar bola držeći se kao da niko nije umro. Ĉinilo mi se da se klizam po tankom ledu koji će se polomiti poda mnom ako me neko upita:
„Kako su tvoji?”
Ljudi su ponavljali. „život ide dalje.“ Ponekad je to zvučalo kao želja, a ponekad kao naređenje. želela sam da vičem: „život ide dalje? Ne za svakoga!“
Ali kad je Beti rekla da je ponovo trudna, rečenica „život ide dalje“ postala je činjenica. Novoj bebi radovala sam se potpuno drugačije. Ponovo je rodila sina, Edija, plavookog dečaka koji se smejao, kunem ti se, otkako se rodio. Najzad sam shvatila zašto ljudi luduju za bebama.
Od samog početka činilo mi se da se i ja njemu dopadam. Samo ja sam umela da ga umirim. Beti se to silno sviđalo. „Tetka Adi, spasavaj!“ Moja majka se radovala unuku, ali moj otac jedva da ga je pogledao. Tata se mnogo promenio od Lenijeve smrti.
Provodila sam sve više vremena na spratu kod Beti. Ne znam gde je naučila da bude tako dobra majka. Bila je stroga u vezi s ponašanjem i školom, ali umela je da sedne na pod i igra se sa sinovima, puštala ih je da se pentraju po njoj, sve radi zabave. A Levin ju je smatrao sveticom.
Najzad sam oprostila Beti što je srećna u životu koji je za Siliju bio katastrofalan. Odavno sam bila prestala da mrzim Levina, ali zbog nečega nisam mogla da se nateram da ga zovem Herman.
Kad se rat završio, prestale su da stižu velike porudžbine i Levin je morao da otpusti polovinu radnika. Svakom je krišom tutnuo dvadeset dolara, što je tada bila znatna suma, ali toliko se loše osećao što otpušta ljude da je gubio na težini. Beti to nije trpela. Rekla mu je da se okane krpa i da pređe na nekretnine.
Levin je rekao da će pokušati, ali prva zgrada koju je kupio delovala je kao velika greška. Bila je to ruševina u neuglednoj ulici, ali bila je jeftina i blizu centra grada. „Lokacija, lokacija, lokacija“, zar ne? Nekoliko meseci kasnije prodao ju je za tri puta veću sumu nego što je platio.
Levin je išao naokolo i govorio: „Obavio sam opasan posao, a niko nije stradao.“ Prodao je fabriku košulja i počeo iznova u maloj kancelariji u centru.
Firma se sastojala od nas dvoje, a Levin je uglavnom bio napolju, šetao gradom, razgovarao s ljudima, upoznavao četvrti i smišljao gde da kupi nekretnine koje će kasnije prodati po višoj ceni. Moj posao je bio da čekam da zazvoni telefon i da po novinama tražim vesti o požarima i prinudnim prodajama bilo šta što znači da neko nešto prodaje. Naravno, gledala sam i čitulje, ali i sve ostalo, čak i sportske strane; ponekad se dešavalo da neki sportista hitno prodaje kuću.
Zahvaljujući tolikom čitanju, postala sam pravi stručnjak za bostonsku politiku, visoko društvo i bejzbol-klub Red soks. Znala sam sve o alkoholizmu Fetija Arbakla,6 o Ligi naroda i borbi oko prohibicije. Stekla sam naviku da čitam novine i kad nisam na poslu jer sam se tako osećala da živim u velikom svetu. Nikad nisam prestala da čitam novine, čak ni za vreme Velike krize tada sam ih samo čitala dan kasnije.
Jednom sam našla članak o tri brata koji se sude oko porodične ribarnice u Roksberiju, četvrti u koju su Jevreji tek počeli da se doseljavaju. Koliko sam bila shvatila, nijedan brat nije želeo da vodi posao, pa sam rekla Levinu da ih pita bi li mu prodali radnju i podelili novac. On je poslušao moj savet, kupio radnju, preprodao je i dobro zaradio. U znak zahvalnosti dao mi je lepu povišicu i
„unapredio“ me u glavnu sekretaricu.
Odlazila sam na sastanke Subotnjeg kluba, ali devojke koje sam poznavala poudale su se i rađale decu. Ĉak i mlađe članice su
„otpadale kao muve“, kako se Gasi izrazila.
Gasi je postala prava poslovna žena. Posle nekoliko godina u školi Simons upisala se na pravni fakultet Porša, namenjen samo ženama, a pravosudni ispit položila je iz prvog pokušaja. Niko nije želeo da unajmi ženu advokata, pa je otvorila svoju kancelariju. Prvi klijent bila joj je dama koja je želela da otvori radionicu za izradu šešira, ali nije znala ništa o bankama i najmovima. Uskoro se Gasi
„specijalizovala“ kao advokat za žene koje žele da započnu poslove i vrlo dugo nije plaćala kolače, haljine i cveće.
Ajrin, Gasi i ja volele smo ono što radimo i nismo neprestano razgovarale o muškarcima, pa nas je Gasi prozvala Tri musketara.
No posao je za nju značio nešto drugo nego za mene i Ajrin. Gasi je bila advokat svakom ćelijom svog bića.
Ajrin je radila u telefonskoj kompaniji kao nadzornica nad trideset devojaka, ali to je bio samo posao i nije želela to da radi do kraja života. Iako o tome nije govorila pred Gasi, zabavljala se s muškarcima. Kad je skratila kosu kao i sve žene tada osim mene njene zelene oči izgledale su krupnije i privlačnije. No čim bi joj neki muškarac kazao šta treba ili ne treba da radi, prekidala je s njim. Što se mene tiče, više bih volela da nisam radila za Levina, ali kako sam mogla da se žalim na posao na kom uglavnom čitam?
Još sam bila oprezna s muškarcima zbog onog klipana iz obalske straže, ali i romantična kao i svaka devojka od dvadesetak godina koja ide u bioskop. Do tada sam već shvatila da nisu svi brakovi rđavi kao brak mojih roditelja. Beti i Levin su bih srećni, a dopadao mi se i Helenin muž Ĉarli, koji je potpuno ludovao za njihovom kćerkicom Rouzi. Nadenuli su joj ime po našoj drugarici Rouz, koja je umrla od gripa. A da ti kažem nešto neobično. Beba se rodila s crvenom kosom. Niko u porodici nije bio crvenokos, odabrali su ime za bebu dok je Helen još bila trudna, a Rouzi se rodila crvenokosa* Beti je povremeno pokušavala da me ubedi da izlazim. „Knjige su u redu, ali mogla bi povremeno da izađeš s nekim momkom na lepu večeru. Zašto ne?“
Jednom sam pogrešila i odgovorila: „Sigurno imaš nekoga na umu.“ Dva dana kasnije jela sam šniclu s prodavcem dečjih cipela. Sutradan ujutru, pre nego što sam ustala iz postelje, Beti je došla u moju sobu da me pita kako sam se provela.
Rekla sam joj da sam mnogo naučila, da do sinoć nisam znala da je Boston središte industrije dečje obuće, da se bolje prodaju cipele za devojčice nego one za dečake i da će proizvođači u Masačusetsu ostati bez posla ako nastave da podižu cene.
Beti je rekla: „U redu, nije te oborio s nogu, pa šta? Izašla si iz kuće, hrana je bila dobra, znači da nisi straćila veče.“ Rekla mi je i da ću morati da poljubim mnogo žaba pre nego što naiđem na princa i ugovorila mi izlazak s jednim gimnazijskim nastavnikom. To mi je delovalo zanimljivo, ali ispostavilo se da je i on gnjavator. Ĉim smo seli ispričao mi je kako mu je onemogućeno da postane direktor škole „samo zato što sam Jevrejin“. U međuvremenu je vikao na

konobara što je zaboravio kečap, što mu je doneo kafu bez mleka i što je spor s računom. Rekla sam Beti da ga nisu unapredili najverovatnije zato što je kreten.
Sledeći je bio privlačni student stomatologije. Odveo me je u divan otmen restoran, ali pre nego što sam dovršila jagnjeći odrezak, saznala sam da me je izveo kako bi učinio uslugu jednom Levinovom poslovnom saradniku.
Zubar je makar bio otvoren. Rekao je da mu treba žena s dobrim vezama. „Znam da to zvuči loše, ali samo tako ću moći da otvorim ordinaciju. A novac ne bi bio jedini uslov.“
„Pretpostavljam da bi tvoja buduća trebalo takođe da ima obe ruke i obe noge“, rekla sam i za inat poručila najskuplji desert na jelovniku, onaj sa zapaljenim trešnjama. Znaš onu izreku da je osveta najbolja hladna? Pa, i topla je jednako dobra.
Beti mi je već spremila finog tihog knjigovođu, ali rekla sam joj da ne želim više da izlazim sa žabama. „Pa šta ćeš da radiš?“, upitala me je. „Sedećeš kod kuće i slušaćeš mamu kako te naziva usedelicom, kako ti ponavlja da ti je ’lepo govorila’ i da si 'suviše pametna za svoje dobro’?“ Gnjavila me je da ponovo izlazim sve dok joj nisam rekla: „Hoćeš li me ostaviti na miru ako ponovo krenem u večernju školu?“
Rekla je da hoće, ali ipak mi je zvocala sve dok se nisam upisala i pošla na časove. Nerviralo me je što se prema meni ponaša kao da sam joj dete, a ne odrasla žena. No to je ujedno bilo i dobro.
Mislila sam da je vrlo mio i da mi se dopada
Emija Goldmana sam srela slučajno u tramvaju, ali ne bih ga prepoznala da mi se nije predstavio. Izgledao je deset godina starije nego kad sam ga poslednji put videla, a to je bilo svega godinudve pre, na tečaju o Šekspiru. Toliko je bio bled i mršav da sam mislila da je bolestan, ali onda sam videla da drži štap, što je značilo da je verovatno bio u ratu.
Pitala sam ga čime se bavi i rekao je da radi u očevoj kompaniji za metalni otpad. Kad sam mu kazala da sam krenula na čas u Simons, rekao je: „I mislio sam da ćeš studirati. Uvek si postavljala najbolja pitanja.“
Kad sam mu rekla da mi niko nikad ništa lepše nije rekao, bore oko usta su mu se opustile, čitavo lice razvuklo mu se u osmeh i oči su mu zasijale. Kad se stidljiva osoba nasmeši, to je kao kad izađe sunce.
Stigli smo do moje stanice, oprostili se i, iskreno, odmah sam ga zaboravila. ali sutradan ujutru na stolu me je sačekao buket ruža. U poruci je pisalo: Mogu li u subotu uveče da te izvedem na večeru? Erni Goldman
Pet minuta kasnije zazvonio je telefon i Beti je rekla: „Herman kaže da si dobila ruže od Ernija Goldmana. Ko je to? Poznajem li ga?“
Erni me je zamolio da odaberem restoran. Beti mi je rekla da je Marliav lepo mesto, ali kad smo stigli tamo skamenila sam se. Dvoranu su osvetljavale sveće, a za svim stolovima sedeli su parovi, držali se za ruke i šaputali. Ĉak je i violinista išao oko stolova i svirao sladunjavu muziku. Plašila sam se da će Erni pomisliti da sam laka, ali on to nije tako shvatio. Izvukao mi je stolicu i rekao da mu se dopada što je restoran tih.
Znala sam da je stidljiv, pa sam smislila nekoliko pitanja da mu razvežem jezik, no on je uspeo da ih preokrene pa sam uglavnom govorila ja, a on me je slušao nagnut napred i gledao me kao da se plaši da će nešto propustiti. To mi je laskalo, a kad sam uspela da mu
izazovem osmeh, osetila sam se kao da sam dobila na lutriji. Do kraja večeri mislila sam da je vrlo mio i da mi se dopada.
Posle toga viđali smo se jednom sedmično, a kad je saznao da subotom obično odlazim u klub, pitao me je da li bih više volela da izlazimo nedeljom. Bio je vrlo pažljiv, ni nalik onim razmetljivcima s kojima su me upoznavali, i sušta suprotnost znaš već kome.
Erni se držao zvanično, čak i pomalo kruto, ali to mu nisam zamerala. Bila sam sigurna da to ima neke veze s tim što je bio ranjen, ali kad sam ga pitala gde je bio u ratu, zatresao je glavom.
„Lekari kažu da treba to da ostavim iza sebe.“ Nisam ga pitala ponovo.
Sada kada razmislim, besna sam zbog toga kako se postupalo s tim sirotim mladićima. Erni je svakako imao posttraumatski stresni sindrom tada se to zvalo ratni premor a lekari su mu govorili da sve to drži u sebi. Nisu znali za bolje, ali to je bilo isto kao kad bi se sifilis lečio čokoladicama.
Nedeljudve posle našeg prvog izlaska konačno sam smogla hrabrosti da skratim kosu. Frizer mi je rekao da imam sreće s kosom; toliko je gusta i talasasta da izgleda kao da je kolmovana. Naravno, ja sam želela ravnu kosu s krupnim „šesticama“ uz lice, ali za to bi bilo potrebno pola kilograma pomade. Nema devojke koja je zadovoljna svojom kosom, zar ne?
No kratka kosa mi je dobro stajala, ako smem sama to da kažem. Na povratku kući jedan nepoznati muškarac me je zaustavio i pitao jesam li udata.
Erni uopšte nije primetio moju novu frizuru i to me je povredilo. Beti je samo slegnula ramenima i rekla mi da ne brinem zbog toga.
„Takvi su muškarci.“
Ipak, razmišljala sam o Erniju. Nisam baš želela da nasrće na mene, ali za tri meseca nije me čak ni poljubio u obraz. Jednom smo bili u bioskopu, on je držao ruku na naslonu između nas, a ja sam spustila svoju na njegovu. Nije povukao ruku, ali nije ni uzeo moju, pa sam se osećala kao budala.
Tu je bio i onaj događaj u muzeju. Tog dana dobila sam od Filomene dve razglednice, pa sam rekla Erniju da bih radije gledala slike nego išla u bioskop. Pristao je, kao što je pristajao na sve što predložim, ali kad smo izašli iz tramvaja, primetila sam da hrama
jače nego obično. Pitala sam ga da li želi da sedne da se odmori, a on je prasnuo, i to zlobno kao one kornjače što ujedaju: „Ne razgovaraj tako sa mnom.“
Pokazala sam mu neke slike o kojima mi je Filomena govorila, ali njega kao da ništa nije zanimalo, pa sam posle nekog vremena rekla da bismo mogli da krenemo.
Na izlasku je zastao i zagledao se u veliku sliku mladića kako pluta na moru. Pored mladića je bila ogromna ajkula razjapljenih čeljusti kao da se sprema da mu odgrize glavu. Neki ljudi u čamcu pokušavali su da spasu momka, ali činilo se da je prekasno. Koža mu je bila siva, a oči staklaste. Bilo je grozno.
Jedan pogled bio mi je dovoljan, ali Erni je zurio u sliku kao opčinjen.
„Ovo se zaista dogodilo“, rekao je. „Vidiš li krv na vodi, tamo?
Vidiš li da mladić nema stopalo?“
„Strašna smrt“, rekla sam.
„Ali on nije umro.“ Erni je othramao na drugi kraj sale do klupe preko puta slike. Sela sam uz njega. Još je zurio u sliku. „Ovde me je bolničarka prvi put dovela u kolicima. Ako je Votson mogao bez noge da postane gradonačelnik Londona, onda nema razloga da ja ne ustanem i ne prohodam.“7
„I uspeo si“, rekla sam.
Erni je naslonio laktove na kolena, spustio glavu u šake i dugo tako sedeo. Nije mi odgovorio kad sam mu kazala da treba da krenemo, a na kraju je jedan čuvar prišao da vidi je li sve u redu. Erni tog dana nije progovorio više ni reč.
Te večeri sam odlučila da raskinem s njim. Grizla me je savest, činilo mi se da napuštam štene koje sam uzela. Osim toga, nije baš bilo rodoljubivo ostaviti ratnog veterana. No Erni je bivao sve potišteniji i ćutljiviji, a tu je bila i telesna strast, to jest njeno odsustvo.
Sutradan ujutru Erni mi je telefonirao na posao i rekao mi koliko je uživao u obilasku muzeja, kao da se ništa nije dogodilo. Pozvao me je u bioskop u nedelju, ali rekla sam da ne mogu jer idem na plažu s Beti i njenom porodicom. Rekao je da ne voli da ide na obalu, pa sam mislila da sam se oslobodila.
Ali kasnije sam dobila buket belih rada i poruku: „Možda možeš da me naučiš da zavolim plažu.“ To mi je bilo ljupko pa sam
pomislila, dobro, pružiću mu još jednu priliku. Ipak, do vikenda sam se molila da padne kiša kako ne bih morala da ga vidim.
Nisam imala sreće. Nedelja je bila sunčana i topla, a Erni me je dočekao s belom radom u ruci. „Divno izgledaš“, rekao je i videla sam koliko se trudi. „I kosa ti je baš lepa.“
U Levinovim kolima nije bilo mesta za nas, ali ja sam ionako želela da pođem tramvajem. Svi su išli na plažu, pa je bilo zabavno. Između sedišta su stajale izletničke korpe, deca su jurcala naokolo, a nepoznati ljudi raspravljali su o tome gde je najbolji sladoled. Meni je bilo lepo, ali Erni je navukao šešir duboko na čelo da se isključi.
Rekla sam mu da će biti bolje kad se iskrcamo, ali nije bilo tako. Na stazi uz obalu bila je gužva kao za Božić u centru grada, samo što se iznad nas protezao veliki tobogan. Na samoj plaži bilo je još gore. Ličila je na vežbalište s preprekama od peškira i ljudi. Erni je teško hodao po pesku, a štap mu nije bio od pomoći.
Kad smo našli Beti i Levina, Edi je ciknuo i pružio ruke da ga uzmem. Džejk je skakutao. „Tetka Adi, kaži tati da me pusti u zabavni park. Osvojiću igračku za Edija. Reci mu da sam dovoljno veliki da idem sam.“
Beti je rekla: „Povedi ga u zabavni park, Hermane. Sada imam društvo pa ne moraš da brineš za mene.“ Bila je u poodmakloj trudnoći i hladila se velikim slamnim šeširom. „Zbog bebe mi je toplije nego obično. No makar mi gležnjevi ne otiču kao prošli put. Herman misli da to znači da nosim devojčicu, što on i želi.“ Potapšala se po stomaku. „Ova beba se miče kao dečaci pre nje. No šta god da rodim, biće poslednje.“
Videla sam da se Erni skamenio dok je tako nehajno govorila o svom telu; nije znao kuda da gleda i znoj mu je probijao sako. Pitala sam Beti može li nakratko da ostane sama dok mi odemo do vode da nađemo malo vetra.
Uz obalu nije bilo ništa svežije, a zatekli smo se pored grupe dečaka koji su ispaljivali petarde zaostale od Dana nezavisnosti. Erni se od buke unervozio pa smo krenuli nazad. Upravo tada eksplodirala je prva raketa, pa je on poskočio i pokušao da ubrza.
Sledeća eksplozija je bila tako snažna da sam je osetila u utrobi, a sve bebe u blizini su se rasplakale. Erni se bacio ničice na pesak i pokrio glavu rukama. Ĉučnula sam uz njega i govorila mu da se to
samo deca igraju, ali onda se plažom prolomio niz snažnih eksplozija.
Erni je ustao i potrčao vukući povređenu nogu. Trčao je slepo, oborene glave, s rukama preko ušiju, pa nije ni znao da je oborio jednog dečaka na tlo niti da ga dečakov otac juri. Bio je to nizak čovek snažnih nogu i brzo je sustigao sirotog hromog Ernija kome su se cipele napunile peskom. Oborio je Ernija koji se sklupčao i zakrkljao kao što čine uplakani muškarci.
Ĉovek je stajao nad njim trenutakdva, a onda je kleknuo i potapšao ga po leđima govoreći: ,,U redu je, vojniče. Znam, i ja sam bio tamo, ali sada je sve u redu. Kod kuće si.“
Kad je primetio da sam u blizini i da držim Ernijev šešir i štap, upitao me je: „Jeste li mu vi žena?“
„Ne, porodična prijateljica“, odgovorila sam, postiđena što sam to izgovorila brzo tako da niko ne pomisli da sam udata za ovog jadnog luđaka. „Šta mogu da uradim?“
„Odvešćemo ga odavde“, rekao je, uhvatio Ernija ispod miški, podigao ga i odvukao na stazu. Jedan čovek s praznim rukavom nam je prišao i rekao: „Tamo pored vrteške su policijska kola.“
Rekla sam da ću ja otići po njih i potrčala sam brzo koliko sam mogla. Kad sam rekla policajcima da je Erni ratni veteran, uključili su sirenu. Bili su vrlo pažljivi prema njemu dok su ga smeštali na zadnje sedište sigurno su i oni bili u ratu.
Više nikad nisam videla Ernija. Roditelji su ga poslali u sanatorijum u Koloradu. Ĉula sam da su prodali sve što su imali i preselili se da budu blizu njega.
Beti je rekla: „Nadam se da ti ovo ne pada suviše teško. Od početka sam mislila da on nije pravi čovek za tebe.“ „Trebalo je davno da prekinem s njim“, odgovorila sam. „Izlazila sam s njim da bih imala šta da radim. O, bože, to zvuči grozno.“
„Ne budi prestroga prema sebi. Ni on u tebe nije bio zaljubljeni Od toga mi nije bilo ništa bolje. Vrlo dugo nisam ni pomišljala da
ponovo izađem s nekim. Prvo Harold, onda Erni? Bilo je sasvim jasno da ne umem da odaberem muškarca.

1921-1924.

Da nisam imala toliko posla, sažaomhwaoa bih samu sebe
Levin je ušao u posao s Morisom Silvermanom, mnogo većom zverkom u bostonskim nekretninama i takođe veoma prijatnim čovekom. Mo Silverman se svakome dopadao. Jedina nevolja je bila u tome što je već imao tri devojke u svojoj kancelariji, a nije bilo dovoljno posla za četiri sekretarice. Beti je htela da Mo otpusti neku svoju službenicu. „Sigurna sam da bolje kucaš od njih.“
No za mene to nije bila nevolja. Već dugo sam želela da promenim posao. Nisam ništa preduzela jer me niko ne bi plaćao kao Levin i zato što bi kod kuće bilo galame.
Prema tome, ovo je bilo dobro. Gasi mi je stalno govorila da mi može naći posao kod nekog sudije ili neke svoje klijentkinje, a gospođica Ševalije je radila u bostonskoj Javnoj biblioteci, pa sam mogla da je zamolim da me preporuči. Kad mi je Silverman rekao da želi da razgovara sa mnom o „situaciji“, bila sam spremna da mu kažem da nisam ljuta ni povređena.
No umesto da me otpusti, pitao me je da li bih mogla da sačekam dvatri meseca. Jedna njegova sekretarica će se u septembru udati i napustiti posao, ali on nije želeo da je otpusti ranije jer će sama morati da plati svadbu. „Ona je siroče“, rekao je i ponudio mi da mi do tada plaća nešto malo ispod ruke. To će biti naša mala tajna, a ja ću početi da radim na jesen. Baš je bio ljudina, iako mi je upropastio plan za bekstvo.
Beti je smatrala da se ovo dogodilo u najboljem mogućem trenutku. Rekla je da ću moći da provedem leto kod kuće s njom i decom. „Biće ti to dobra vežba, i ti ćeš jednom imati decu.“ Trebala joj je pomoć s blizancima, tada im je bilo dve godine. To su tvoji dalji rođaci, Riči i Karl. Edi je takođe još bio mali, a Džejku je bilo već deset godina. Mislim da je on bio Betin ljubimac i da niko u susedstvu nije ni znao da joj nije rođeni sin.
No tri meseca s njima i s mojom majkom doneli bi mi slom živaca. Mama me nije ostavljala na miru: čitam suviše knjiga, imam suviše prijatelja, oblačim se kao droca, sebično trošim novac na bioskop i nezahvalna sam jer ne razgovaram s njom na jidišu kao Beti. Mama
je više nije zvala kurvom, ali je iza njenih leđa govorila za nju da je snob i da misli da je bolja od nas.
Jednom sam pokušala da je odobrovoljim i pitala sam je na jidišu treba li joj nešto iz prodavnice, a ona se samo podsmevala mom izgovoru. Beti se na takve primedbe nije ni osvrtala, ali meni bi srce uvek zalupalo brzo kao da sam trčala, a ako svađe izbiju uveče, nisam mogla da zaspim.
Moja majka ničim nije bila zadovoljna, a nije ni spominjala da ja plaćam veći deo stanarine.
Kad sam rekla Gasi šta se dešava i da ću morati možda da čuvam sestrinu decu do septembra, rekla je: „Možeš da provedeš leto u Rokportu.“
Mislila sam da se šali. Nisam bila u Rokportu još od onog leta kada se Filomena zaljubila u svog vajara. Gasi ne samo što je išla tamo svake godine, nego je i poznavala polovinu dama iz upravnog odbora, pa je tako saznala da je sobarica unajmljena da sprema krevete i čisti hodnike otkazala u poslednjem trenutku. „To je težak posao i plata je bedna, ali i to je bolje nego da sediš kod kuće i menjaš pelene. Kad se vratiš, naći ću ti nešto bolje.“
Ovo je zvučalo kao san: smeštaj i hrana, leto daleko od kuće na najlepšem mestu koje sam ikada videla. Gasi je telefonirala kome treba i unajmili su me.
Rekla sam roditeljima da sam dobila posao pomoćnice direktorke odmarališta, što je na neki način bilo istina i zvučalo je bolje nego
„čistačica“. Moj otac se nije izjasnio, ali majka je, naravno, rekla da je to strašno. Zašto bih išla tamo kad sam potrebna sestri? Ko će paziti na mene? Upotrebila je dve reči iz jidiša koje do tada nisam čula, a obe su značile „skitnica“.
Beti mi je rekla da idem. „Samo jednom si mlada. Zaboravi ono što sam govorila. Ne moraš da se učiš na mojoj deci, već te vole do ludila.“ No takva kakva je bila, morala je da doda: „Naravno, voleli bi da već jednom dobiju braću i sestre od tetke.“
Počela sam da precrtavam dane na kalendaru. Izvadila sam kofer i prepakovala ga stotinu puta. Kupujući kartu za voz osećala sam se kao svetski putnik.
Tog leta direktorka odmarališta bila je gospođica Glorija Letis, ni u kom slučaju mlada dama. Imala je sitne oči i najveće grudi koje sam ikada videla. Bila je puna sebe. Nisam stigla ni kofer da spustim kad mi je rekla: „Hajde“, i pokazala mi plakar pun kofa i četaka neke su bile samo za kupatilo, a neke za stepeništa i hodnike. Još sam nosila kofer kad smo otišle da vidimo ormar s posteljinom, koji će sve vreme morati da izgleda tačno kakvog mi ga je pokazala. Zatim smo izašle da obiđemo kante za smeće u koje ću svakog jutra prazniti korpe. Nikada pre nisam videla dodatak, novu prizemnu pomoćnu zgradu iza glavne. Ličila je na dugačku brvnaru i imala je neokrečene sobe za tridesetak devojaka. Tada sam počela da shvatam koliko me posla čeka.
U kuhinji me je gospođica Letis predala gospođi Mors, koja je bila ista kao uvek. Odmerila me je i uzdahnula: „Nisi baš jaka, zar ne? Nadam se da nećeš pobeći posle nekoliko dana kao ona pre tebe.“
Obećala sam joj da ću ostati čitavo leto, ali videla sam da mi ne veruje. Pokazala mi je moju ,,sobu“, zapravo nekadašnju ostavu, jedva dovoljno veliku za ležaj, stolicu i nekoliko kuka za odeću. Taj sobičak se naslanjao na ognjište, pa sam morala da izlazim kad se uključi pećnica da se ne bih i ja skuvala.
Posle nedelju dana pomišljala sam da bi mi bilo bolje s četiri dečaka nego sa šezdeset devojaka koje su svuda ostavljale časopise i večito gubile čarape i maramice. Nisam shvatala kako mogu toliko da uprljaju kupatilo i kako uspevaju da unesu uopšte ne preterujem kilograme peska. Neprestano sam mela i ribala. Da nisam imala toliko posla, sažaljevala bih samu sebe.
No tek u subotu, za vreme smene, shvatila sam zašto je prethodna devojka pobegla. Ĉim su devojke koje idu kući spustile kofere u prizemlje, počela sam da skidam posteljinu i stavljam čistu, da brišem prašinu i ribam podove i da iznosim brda smeća. Odvukla sam silne korpe prljavog rublja u perionicu, u kojoj je visoka sedokosa Afroamerikanka stavila ogroman lonac vode da vri. Jedva sam završila pre nego što je stigla sledeća grupa. Bila sam toliko iscrpljena da sam prespavala večeru od početka do kraja.
Gospođa Mors se uvredila što je neko suviše umoran da jede ono što je spremila, pa je rekla gospođici Letis da mi nađe nekoga da mi pomaže subotom ili da ona neće doći sledećeg leta. „I reći ću odboru
da ne dolazim zbog vas.“
Već sledeće sedmice pojavila se Lusi Miler. Nisam mogla da zamislim da će mršava plavokosa trinaestogodišnja devojčica s kikicama biti od bilo kakve pomoći, ali ona je od rođenja čistila za šestoricom braće i umela je da skine posteljinu i stavi čistu dvostruko brže nego ja. Zahvaljujući njoj nisam više propuštala subotnje obroke, a veruj mi, bilo ih je šteta propustiti.
U kuhinji se jelo bolje nego u trpezariji, naročito subotom. Kad smo završile, Hana, sudopera, zavalila se u stolici oslonjenoj na samo dve noge i rekla: „Pa, ovo je bila prava nedeljna gozba iako je tek subota.“
Nikada do tada nisam sedela s crnom osobom i u početku sam bila malo sramežljiva. Pročitala sam bila Ĉiča Tominu kolibu i nisam znala šta da kažem nekome čija je baka verovatno bila robinja. No Hana je bila prijatna žena i sjajan pripovedač. Ĉak je i gospođu Mors nasmejala pričajući o vlasnicima velikih letnjikovaca u gradu. Oni su, činilo se, mislili da su meštani gluvi, slepi i suviše glupi da primete da se poneki očevi opijaju svake večeri i da mlade gospođice s baštovanima ne vode samo razgovore.
Posle dvetri sedmice ruke i noge su mi ojačale i više nisam naveče bila mrtva umorna, pa sam se jedne večeri, kad su se devojke igrale pantomime, presvukla i pridružila im se. U salonu su me dočekala zbunjena lica, ali kad su cure shvatile da sam ja ona koja pere nužnike, niko me nije gledao u oči.
Mislim da nisu namerno bile zle. Da se čistačica pojavila u salonu kad sam ja bila gošća u odmaralištu, verovatno bih postupila isto više od nelagode nego iz snobizma, nadam se. Sigurno je postojala čistačica dok sam ja tamo letovala, ali ne sećam se da sam je ikada videla. I dandanas, kad god vidim sobaricu, nasmešim se i pozdravim je.
Posle te večeri, ako je bilo muzike ili predavanja koje sam želela da čujem, iznosila sam stolicu na verandu i slušala kroz prozor. Mirnih večeri, kad se spusti potpuni mrak, gospođa Mors mi je davala petrolejsku lampu, pa sam sedela napolju na svežini i čitala knjigu.
Svaka devojka uvek treba da ima svog novca
U mom detinjstvu i mladosti bilo bi nepristojno da se s domaćicom sedi u kuhinji a da se ne pita za njenu decu i roditelje, za njeno mišljenje o susedima, čak i za njeno varenje. Gospođa Mors i ja smo razgovarale o vremenu i sutrašnjem jelovniku i to je bilo sve.
No petkom uveče, kad smo radile duže pripremajući testa za vikend, gledala sam je kako mesi hleb, kifle, kolačiće i kekse, a ona mi je pričala kako je nabavila recepte i zašto za neka testa koristi maslac, a za neka mast. Pazila je na testa i ćeretala kao potpuno drugačija osoba kao srećnija osoba.
Gospođa Mors je prve nedelje htela da napravi pitu za gošće, ali gospođica Letis je rekla da to nije dovoljno fino za trpezariju, pa je pita ispečena samo za nas u kuhinji. Rekla sam gospođi Mors da bih jela njene pite tri puta dnevno kad bih mogla. Odgovorila je: „Od suviše dobra pokvarila bi ti se narav.“ ali posle toga mi je uvek davala najveće parče.
Znala sam da joj se dopadam iako mi to nikad nije rekla. Ponekad mi je govorila da izađem uveče. „Idi u grad, pojedi sladoled, gledaj izloge. Lusi može da te povede.“ No Lusi je bila suviše mlada i lakomislena, a i rekla sam gospođi Mors da štedim.
To joj se svidelo. „Svaka devojka uvek treba da ima svog novca, tako da ne zavisi ni od koga.“
Rekla sam joj da je to vrlo savremen stav, ali ona se nije složila.
„Koliko ja vidim, zdrav razum je odavno izašao iz mode.“
Ono što sam znala o gospođi Mors a toga nije bilo mnogo saznala sam od Lusi, čija baka je bila njena dalja rođaka ili tako nešto. Mislim da su svi u Rokportu bili u nekakvom srodstvu.
Gospođa Mors se zvala Margaret, a muž joj je umro dok je bila mlada. Imala je sina po imenu Džordž i on je bio „razočaranje“. Ali Lusi je zaboravila da mi kaže da gospođa Mors ima sestru po imenu Elizabet, koju sam upoznala kad je jedne nedelje posle crkve svratila kod nas.
Odmah sam videla da liče imale su isto visoko čelo, blizu usađene sive oči i gustu sedu kosu. No Margaret Mors je bila punačka i
dobroćudna, a Elizabet Stajls mršava i podozriva. Gledala mi je iznad glave kad sam joj se predstavila.
Izašla sam da bi njih dve mogle da razgovaraju nasamo, ali gospođa Stajls je bila toliko gluva da sam mogla i da sedim s njima za stolom.
Vikala je: „Ne mogu da verujem da si ponovo ovde.“
Gospođa Mors je rekla da joj tako odgovara i da ne može sebi priuštiti da ne radi.
Gospođa Stajls je smatrala da bi njena sestra bolje prošla kuvajući u nekom velikom letnjikovcu na Istern Pointu, ali gospođa Mors je više volela da sama upravlja svojom kuhinjom i da uveče leže u svoju postelju. „I ne brini zbog novca, dobro je.“
Gospođa Stajls je rekla: „Nije mi jasno kako možeš da radiš ovde.
Ja se ježim od tolikih strankinja.“
Gospođa Mors je malo spustila glas. ,,U početku sam mislila da će Italijanke krasti, bila sam uverena da Irkinje zaudaraju i pomalo sam se plašila Jevrejki. Ipak, posle ovoliko godina mogu ti reći da su neke od njih bolje od Amerikanki.“ „Danas sve hoće da budu slaboumnice.“ „Slobodoumnice“, ispravila ju je gospođa Mors.
„Naša majka bi pala mrtva kad bi videla kako pokazuju noge.“
Gospođa Stajls je rekla: „Trebalo bi da ih majke istuku. Nekada je sve bilo bolje.“
Gospođa Mors je rekla da je ponešto danas bolje, ali gospođa Stajls se nije složila. Letnji gosti upropastili su grad i čovek stavlja život na kocku kad prelazi ulicu s tim silnim automobilima. „A tek kostimi za kupanje? Vidi se sve do znaš već čega. Užas!“
Gospođa Mors je rekla: „Pa, mi tu ne možemo ništa da učinimo, pa kako bi onda bilo da ti odsečem lepo parče čokoladne torte?“ Umela je gotovo sve da popravi parčetom torte ili pite.
Owr sh uhbh qh uldh, Afi
Za najvrelijih noći, kad je u mojoj sobici bilo zagušljivo, uzimala sam jastuk i pokrivač, silazila na verandu i pravila sebi ležaj od stolica i stočića. U mladosti čovek može da spava bilo gde. Jedne noći spavala sam na verandi i probudila me je lupa kuhinjskih vrata. Nismo ih nikad zaključavale i pomislila sam da se neka devojka vraća iz skitnje. No kad sam ušla da uzmem čašu vode, gospođa Mors se držala za naslon stolice i tresla se od glave do pete, a usta su joj bila krvava.
Naterala sam je da sedne i obrisala joj lice mokrom krpom. Pitala sam je hoće li da pozovem njenu sestru ili gospođicu Letis, ali odmahnula je glavom. Kad smo se obe smirile, dosta dobro oponašajući Beti naredila sam joj da ne ide kući, nego da prespava u mom krevetu. Uzela sam najveći nož koji sam uspela da nađem i vratila se na verandu da stražarim.
Nisam morala da je pitam ko ju je povredio. Hana mi je rekla da se sin gospođe Mors upetljao s krijumčarima alkohola iz okoline. S kanadskih brodova prepunih pića sanduci su se pretovarali na čamce blizu obale, a meštani koji su prevozili alkohol dobro su zarađivali isporučujući robu banditima iz Bostona. Ljudi kakav je bio Džordž Mors krali su boce iz čamaca i prodavali ih bogatim vlasnicima letnjikovaca koji nisu hteli da se odriču koktela tokom prohibicije, ali ako previše robe nestane pa, ti snabdevači su bih vrlo opak svet.
Gospođa Mors sutradan nije izašla iz kuhinje, a glavu je držala oborenu pa sam jedino ja videla njenu oteklu usnu i modricu na bradi Posle večere je otišla kući, ali se posle povečerja vratila noseći kofer. Rekla je da će spavati na tremu, ali ja sam znala da ne bi smela dozvoliti da je gospođica Letis tu pronađe. Ta žena je bila pravi jednočlani odred za borbu protiv poroka. Prethodnog leta poslala je kući jednu devojku zato što je pila, a druga je pobegla iz odmarališta s nekim momkom, pa se gospođica Letis posebno trudila da očuva naš dobar glas. Nije trpela nikakve prestupe, pa sam zato lako ubedila gospođu Mors da spava u mojoj sobi.
Ja sam se ulogorila na verandi, a kad sam čula da neko prilazi kući, utrčala sam unutra. Gospođa Mors je čekala na vratima.
Preklinjala sam je da ode na sprat. Nije me slušala. „Ti idi. Ja ću se postarati za ovo.“ Videla sam da je ne mogu ubediti, pa sam se udaljila, ali samo do trpezarije, odakle sam mogla da motrim.
Pustila ga je kad je počeo da šutira vrata. Džordž Mors je bio nekoliko centimetara viši od svoje majke, plećat, krupnih mesnatih šaka koje je stezao i otvarao kao da se sprema nekoga da udari. Ĉak iz druge sobe osetila sam miris alkohola.
Nekoliko minuta svađali su se šapatom, a onda se gospođa Mors skljokala u stolicu i okrenula glavu od sina koji se nadnosio nad nju.
„Znaš da će me ubiti ako im ne platim. A i šta će tebi pare? Znam da si čuvala za crne dane i nemoj mi govoriti da nemaš. Ti si obična škrta baba s jednom nogom u grobu. Kakva to majka neće da spase svoga sina? želiš da me vidiš mrtvog? To želiš, je li? Ako mi ne daš pare, zapaliću kuću.“
Kad ju je uhvatio za ruku, utrčala sam u kuhinju i rekla: „Pusti je.“
Odmerio me je od glave do pete s izrazom koji mi se gadio. „A ko je ova mala lepotica?“
Rekla sam mu da ide ili ću pozvati policiju. Samo se nasmejao.
„Ne izgledaš loše. Ako izađeš da se malo poigraš sa mnom, možda ću otići.“
Gospođa Mors je rekla: „Ostavi je na miru, Džordže.“
Pustio je njenu ruku i prišao mi. „Hajde, mala. Ostalo mi je malo ruma. Ili više voliš vino? Mogu i to da nabavim. Nisam ja loš momak, samo sam malo upao u nevolje.“
Stajao je tik ispred mene i disao mi u lice. „Reci joj, mama. Kaži joj da sam ja jedan fin momak.“
Ali gospođa Mors je uzela nož, stala iza njega i bocnula ga u leđa. Kad je pokušao da se okrene, bocnula ga je dovoljno jako da jaukne.
„Probošću te ako budem morala“, prošaputala je gurajući ga ka vratima. Pre nego što je otišao, rekao je: „Sledeći put ću i ja poneti nož i neću biti ovako učtiv s tvojom malom prijateljicom.“
Tek kad je izašao shvatila sam koliko sam prestravljena. Krešteći sam rekla da treba da pozovemo policiju, ali gospođa Mors je odgovorila da nema svrhe; krijumčari i policajci su u dosluhu.
„Pa šta ćemo onda?“, upitala sam.
Potapšala me je po ruci. „Ovo se tebe ne tiče, Adi. Idi spavaj, ja ću malo posedeti ovde.“
Nikako nisam mogla da zaspim. Sve vreme sam čula one ružne reči koje je Džordž rekao meni i svojoj majci. Još sam videla njegov ogavni izraz i modricu na licu gospođe Mors. Setila sam se jedne radnice u Levinovoj fabrici koja je svakog ponedeljka ujutru dolazila na posao s modricom na oku ili oteklim usnama. Svi su se pretvarali da ništa ne primećuju i niko ništa nije govorio, pa ni ja.
Šta sam mogla da kažem? „Pozovi policiju“? Ako bi i došli, otišli bi za minut „Ostavi propalicu“? Kako bi sama prehranila decu?
No Džordža sam rođenim očima videla kako povređuje majku. Znala sam da ne smem dozvoliti da se to ponovo desi, ali nisam imala pojma kako to da sprečim.
U subotu sam upoznala Bes Sparber, koja je poznavala Gasi iz suda. Došla je u odmaralište na nedelju dana i želela da me pozdravi i da me pita kako sam. Bila je to niska plavuša sa stiskom ruke snažnim kao u lučkog radnika. Gornji prednji zubi bili su joj malo razmaknuti, a za mene je to zbog nečega znak poštenja. Očajnički sam želela da porazgovaram s nekim, pa sam joj ispričala šta se događa gospođi Mors.
Rekla je: „To se stalno dešava. Od onoga što čujem u sudu digla bi ti se kosa na glavi. žena koja je od batina izgubila oko, dečak sa crvima u ranama od kaiša na leđima. ’Dome, slatki dome’? Nemoj da me zasmejavaš.“
Rekla je da će mi pomoći kako god može i da treba da kažem i ostalima. To me je navelo da se zapitam ko boravi u sobi tačno iznad kuhinje.
Džordž se nije pojavljivao dvatri dana, ali znala sam da će doći, pa sam uveče zaključavala kuhinjska vrata kako bih imala kakvotakvo upozorenje, a držala sam pri ruci nož i metlu.
Ĉim sam čula njegove korake, udarila sam drškom metle u tavanicu. Vrata sam otvorila tek kad je Džordž počeo da urla. Ĉim je ušao, okružilo ga je desetak devojaka s maljevima za kroke i teniskim reketima. Stizale su nove devojke, tiho kao miševi, dok nisu ispunile čitavu prostoriju. Ĉuli su se samo njihovo disanje i Besi kako pljeska palicom za bejzbol po otvorenom dlanu.
Kad je Džordž primetio gospođu Mors pored vrata, jurnuo je ka njoj udarivši najbližu devojku ramenom kao fudbaler. No devojke se
nisu dale i ubrzo su ga izgurale napolje.
Kad se ključ okrenuo u bravi, čuo se opšti uzdah olakšanja. Bes i ja smo želele da izvedemo devojke što pre, ali gospođa Mors je prvo htela da se rukuje sa svima.
Ujutru je Bes došla u kuhinju i rekla: „Ono je bilo sjajno, ali šta ćeš dalje?“ Mogle bismo da izvodimo isto još nekoliko večeri, ali onda će stići nova grupa devojaka koje možda neće biti spremne da učestvuju. Ui bi neka mogla da se izbrblja i uvali gospođu Mors u nevolje. Ili bi Džordž mogao da dođe s pištoljem.
Morala sam da potražim pomoć od meštana, ali osim same gospođe Mors mogla sam da se poverim samo Hani i Lusi. Hana se nasmejala kad je čula kako smo izbacile Džordža iz kuhinje. „žao mi je što to nisam videla“, rekla je i posavetovala me da porazgovaram s Lusi, koja poznaje svakoga u gradu.
Lusi se ućutala kad sam joj rekla šta se dešava. „Džordž Mors je govnar“, rekla je. „Uhvatio me je između nogu kad mi je bilo deset godina i još se osećam prljavo. Kaži gospođi Mors da više ne brine.“
Ne znam tačno šta se dogodilo, ali Lusi je porazgovarala sa svojim stricem Nedom, velikim protivnikom alkohola i čovekom koji se nije libio da zamahne sekirom ako treba, i to ne samo na bačve s viskijem. Pijani otac mu je kao dečaku slomio nos, pa je Ned na sebe preuzeo dužnost da štiti slabije svim neophodnim sredstvima.
Sedmica je prošla, a Džordž nije došao. Gospođa Mors je prestala da se trza svaki put kad se otvore vrata i ponovo je odlazila svojoj kući na spavanje.
Prošla je još jedna sedmica i činilo se da je Džordž Mors nestao s lica zemlje, ali kako niko nije želeo da ga vidi, niko ga nije ni tražio. Govorkalo se da je more izbacilo leš na Long Biču, ali u novinama nisam našla ništa o tome. Osim toga, mogao je da ode u Salem, u Boston ili bilo kuda.
Gospođa Mors više nikada preda mnom nije spomenula svog sina, ali do kraja leta dobijala sam svakodnevno pitu za doručak.
Napisala Adi Baum
Sećaš li se kako sam te, kad si bila mala, puštala da ostaneš budna dokasno kako bismo gledale seriju Goredole? Ta serija bi me uvek podsetila na nevolje gospođe Mors sa Džordžom za koje gospođica Letis nikad nije saznala. Ne zato što je bila glupa niti zato što smo mi bile prepametne za nju, nego zato što je bila zauzeta dramama
„gore“ na primer s devojkom koja je dobila zapaljenje slepog creva. No gospođica Letis se potpuno uspaničila kad joj je javljeno da očekuje novinarku koja će doći da napiše priču o Rokport lodžu.
To možda ne zvuči kao nešto naročito, ali žene koje su osnovale odmaralište nisu želele takvu reklamu: smatrale su da ime dame može da se pojavi u novinama samo kad se uda i kad umre. Ali to se promenilo i te žene i njihove kćeri čitale su članke o društvenim zbivanjima, priznavale to ili ne, posebno u Boston ivning transkriptu, koji je svake sedmice objavljivao rodoslovnu rubriku i izveštavao o ženskim klubovima koje posećuju bostonske „prve porodice“. Govorim o Louelima, Kabotima i sličnima. Transkript je bio časopis Pipi za žitelje Bikon Hila, a i za nas ostale.
Predsednica odbora odmarališta telefonirala je gospođici Letis i rekla joj da će je posetiti izvesna „gospođica Smit“, te da se poštara da ona stekne odlične utiske. Sve je moralo da izgleda najbolje što može, a to znači da sam dva puta glačala stepenišnu ogradu i obrisala prašinu sa svake proklete knjige. Veče uoči važne posete gospođica Letis je sišla u kuhinju što nikad nije radila i sela s gospođom Mors da utvrde jelovnik.
Bila je nervozna kao mačka, kršila je ruke i rekla nam verovatno više nego što je trebalo. Kazala nam je da je naša gošća najomiljenija društvena novinarka u Bostonu i da moramo da se pokažemo u najboljem svetlu kako svet ne bi saznao za naše nedostatke.
Gospođica Letis je bila poreklom iz Pitsburga, pa nije znala da
„gospođica Smit“ zapravo mora biti ,,Serena“, autor1 ka rubrike Po gradu. Svi su čitali njene napise, ne samo zato što je prepričavala najsočnije tračeve, nego i zato što se često podsmevala ljudima o kojima piše, kao na primer kad je napisala da su dame s Bikon Hila toliko škrte da nose cipele dok im se donovi ne stanje kao hostija.
Niko nije znao Serenino pravo ime. Govorkalo se da i sama potiče iz neke od „prvih porodica“, zbog čega je izdajnica svog staleža i samim tim mnogo zanimljivija. Neki ljudi su tvrdih da je Serena muško, pošto žena ne može biti toliko duhovita. Kad je automobil stao ispred odmarališta, osećala sam se kao detektiv koji rasvetljava tajnu Sereninog identiteta. Ĉitanje silnih novina mi se isplatilo. Ĉim sam je videla, znala sam da je ona supruga Ĉarlsa Torndajka. Slučaj zaključen!
Kada se kći iz ugledne porodice kao što su Kuperovi udaje za sina iz ugledne porodice kao što su Torndajkovi, venčanje se objavi u novinama, a ponekad i nevestina fotografija. Gospođica Tesa Kuper je svim urednicima u gradu poslala sliku na kojoj je bila golih ramena. Vrlo smelo.
Gospođica Letis je namestila na lice svoj najbolji izraz dobrodošlice, ali kad je videla tri fotografska aparata o vozačevom vratu, oštro je uzdahnula. „Nisam dala dozvolu za fotografisanje“, rekla je i utrčala u kuću da telefonom zatraži uputstva iz Bostona, ostavivši „gospođicu Smit“ samu. Ona je sela na ogradu verande i zapalila cigaretu.
Slika iz novina nije vemo prikazala njeno srcasto lice i krupne oči. Tamna kosa bila joj je kratka gotovo kao u muškarca i razdeljena sa strane takve frizure su se možda viđale po modnim časopisima, ali su bile suviše napredne za Boston.
Svakako sam se tog jutra osećala veoma smelo jer sam joj prišla i pitala je: „želite li hladno piće, gospođo Tomdajk?“ Iznenadila se kad je čula svoje prezime, ali onda se nasrnešila i slegnula ramenima.
„Ĉitaš novine, je li? Piće bi mi prijalo, ali pretpostavljam da nemaš pri ruci džinfiz.“
Ostala sam bez reči; bilo je jedanaest pre podne, i to usred prohibicije.

Nasmejala se. „Opusti se, dete, šalim se. Jesi li ti iz nekog devojačkog kluba?“
Nisam nameravala da joj kažem da sam sobarica, pa sam rekla da sam članica Subotnjeg kluba, što je bilo tačno.
Znala je ko smo mi. „Misionarsko udruženje moje majke pre godinudve kupilo je sve božične poklone u vašoj radnjici. Da li si ti jedna od onih čarobnih grnčarki?“
„Ĉarobnih?“ Počinjala je da me nervira. Rekla sam da nisam, da radim kao sekretarica u firmi za trgovinu nekretninama i da slušam tečajeve na koledžu Simons. „To znači da nisi samo ljubiteljka društvenih rubrika, nego i da si preduzimljiva
Ni ovo mi se nije dopalo, pa sam joj rekla da su te rubrike obično traćenje vremena, „osim Serenine“. Onda sam je pogledala pravo u oči i rekla: „Sviđa mi se kako zbijate šale s bostonskim bogatašima i moćnicima.“
To joj je zbrisalo samozadovoljni osmejak s lica.
Gospođica Letis se vratila, mirnija sada kad je dobila jasna uputstva. Neće biti fotografisanja u domu ni slikanja devojaka.
„Pa, to nam ne ostavlja mnogo prostora, zar ne?“, rekla je gospođa Torndajk. Ustala je i bacila opušak na travnjak. Gospođica Letis se verovatno jedva uzdržala da ne otrči da ga podigne. „Hajde da to obavimo.“
Krenule su u pažljivo pripremljeni veliki obilazak. Zastale su kod teniskog igrališta na kom su slučajno dve najbolje teniserke igrale meč, a zatim su obišle grupu doteranih devojaka koje su jedna drugoj čitale poeziju. Druga grupa heklala je ručne torbice. Sve je to bilo namešteno.
Tesa Torndajk je delovala potpuno nezainteresovano. Nije razgovarala s devojkama niti je beležila ono što joj je gospođica Letis pričala o istoriji i delatnostima odmarališta. Umesto da ruča u trpezariji sa svima, jela je sama s poslužavnika u salonu.
Devojke su po podne otišle na jedrenje u luku. Gospođica Letis je povela fotografa da slika imanje i kuću, a gospođa Torndajk se vratila na verandu da puši.
Ja sam izašla napolje s knjigom pod miškom.
„Nisi na brodu?“, rekla je.
Kazala sam da patim od morske bolesti i upitala sam je da li se lepo provela.
Uzdahnula je. „Zapravo ne. Na kratkom sam povocu, ruke su mi vezane.“ Zvučala je obeshrabreno i manje nadmeno. „Došla sam samo zato što Ĉarlsova majka daje novac za odmaralište i rekla je izdavaču da želi lep članak. Ako se budem pravila pametna, neće biti zadovoljna.“
Pitala sam je dali njena svekrva podozreva da je ona Serena.

„Kad bi znala, mama Torndajk bi naterala sina da se razvede od mene. Smatra Serenu prostom, ali Ĉarliju je Serena zabavna.“
„On ima pravo“, rekla sam.
„Pa, hvala ti“, odgovorila je i pitala me kako se zovem.
„Adi Baum“, rekla je. „Zvučalo bi dobro u potpisu.“
Smesta sam zamislila kako bi, crno na belo, izgledalo: napisala Adi Baum. Shvatila sam da to želim da radim da pišem za novine.
Sva sam se naježila, ali sam se pribrala i rekla: „Mislim da ne bih mogla da pamtim tolike podatke kao vi.“
„Misliš zato što ništa ne zapisujem? Ne beležim jer sam lenja i jer nikoga nije briga šta pišem sve dok navodim imena tačno, a i za to se stara neko drugi.“
Rekla sam joj da je dobar pisac, ali samo je slegnula ramenima.
„Pošaljem nekoliko stranica uredniku ili mu preko telefona pročitam šta imam. No uvek kasnim i on uvek besni. Ĉesto pomislim da mi treba neko da se pobrine da redakcija dobija tekstove na vreme. S naporom se prisećam ko je bio na kojoj zabavi naročito posle dvatri koktela.“
Rekla sam joj da znam stenografiju i daktilografiju.
„Zaista?“ Odmerila me je i rekla da bi dala sve da ima malo mojih oblina. Ja bih pak dala sve da mogu da nosim njenu haljinu, potpuno ravnu od ramena do kolena.
„Morala bi često da budeš kod nas“, rekla je. „Da smo u Njujorku, mogla bih da kažem ljudima da si moja društvena sekretarica, ali u Bostonu se to ne radi. A ne mogu da kažem da si mi prijateljica jer svi znaju sve moje prijatelje.“
Rekla sam: „Mogle bismo da budemo drugarice s Barnarda.u Iz objave njenog venčanja saznala sam da je išla na taj koledž.
„Pamtiš kao slon“, rekla je. „Pa, pošto su sve moje poznanice išle na Smit ili Velsli, mislim da bih te mogla predstaviti kao drugaricu s koledža.“
Fotograf je stavljao aparate u kola i mahnuo joj da krene. Dala sam joj broj telefona s posla. Rukovale smo se i rekla mi je da će mi se javiti u septembru.
Gledala sam ih kako odlaze i planirala ostatak svog života. Neću zauvek ostati Levinova sekretarica, ali moraću da saznam sve o koledžu Barnard i o Njujorku ako nameravam da glumim njenu
„školsku drugaricu“. Kako ću je oslovljavati, gospođa Torndajk ih Tesa? Zamišljala sam kako će se gospođica Ševalije ponositi kad vidi u novinama potpis: napisala Adi Baum.
Plamtela sam od nestrpljenja.
Vlolca ph mh brohoa rf evuaqma
Ne samo da nisam strepela što se vraćam da radim za svog zeta, nego sam jedva čekala da dođem u kancelariju, za slučaj da Tesa pozove. Do tada sam je u glavi već zvala imenom. Dolazila sam na posao rano i ostajala dokasno da ne bih propustila poziv. Ĉak sam odlučila da ne upišem večernji tečaj kako bih bila danonoćno slobodna za sve što joj treba. Ĉim se čujem s njom, daću otkaz i otpočeću novi život.
Nije se javljala mesec dana i počinjala sam da ludim. Možda me je zaboravila, možda je shvatila da je sumanuto zaposliti nekog potpuno nepoznatog, a možda joj je neko rekao da sam sobarica.
Ĉitala sam novine luđački, čak i rezultate boksa i oglase, misleći da ću jednom nešto naći o gospođi Torndajk. Znala sam da voli da se o njoj piše. Najzad sam u Heraldu pročitala da Ĉarls i gospođa Torndajk uživaju u svom boravku u Londonu, gde gospodin Torndajk obavlja poslove. Posle toga nameravaju da provedu sedmicudve u Parizu pre povratka u svoj dom u Bek Beju.
To je objašnjavalo zašto me nije pozvala. Ili me je zaboravila ili je, kad smo razgovarale, zaboravila da putuje u Evropu. Pitala sam se ima li izgleda da me pozove kad se vrati. Osećala sam se kao muva zalepljena na mamac i traćila sam vreme kukajući nad svojom sudbinom. Ajrin mi je ponovo spominjala njen čudotvorni tonik, a Beti je rekla da ne želi da gleda kisela lica na svojoj zabavi.
U decembru je Beti priredila zabavu povodom svog rođendana. Mama je rekla da rođendanska zabava nije samo rasipanje novca, nego i mahanje zastavom Anđelu smrti.
Proslava je bila skromna; samo porodica, torta sa svećicama i boca domaće rakije. Beti je kupila sebi novu odeću, što je bila vest za sebe. Nije sebi nabavila ništa novo otkako je rodila blizance jer se trudila da oslabi. Beti nikad nije bila mršava i nikad zaista debela. Još je imala lepu figuru, popunjenu kako treba, a nova haljina je to odlično isticala.
No pravi razlog za okupljanje bila je Betina objava. „Nikada nećete pogoditi šta mi je Herman kupio za rođendan“, rekla je.
„Kupio mi je kuću!“
Reči su joj se spoticale u grlu dok nam je pričala koliko soba ima u kući i koliko stabala u zadnjem dvorištu. Herman će dečacima kupiti bicikle, a njoj mašinu za pranje rublja. Levin ju je poljubio u obraz i rekao joj da je prilika bila suviše dobra da se propusti.
Moji roditelji su bili preneraženi.
Beti se nasmejala. „Ma gledaj ih samo! Ne brinite. živećete s nama. Mama će moći da gaji kupus, a tata više neće morati da radi. Nećete plaćati stanarinu. To je kuća za dve porodice. Mi ćemo uzeti prvi i drugi sprat, a vi prizemlje. Baš kao ovde.“
Levin je rekao da su blizu kuće piljarnica i jevrejski mesar.
„Ima li tamo Jevreja?“, upitala je mama.
„U Roksberiju?“, odvratio je Levin. „Mora da se šalite.“
Beti je rekla da gospođa Kampinski, susetka iz stare zgrade, već živi tamo sa sinom i snahom. „Rekla mi je da te pozdravim i da dođeš kod nje što pre.“
Tatino lice je bilo ukočena maska. „Govorite kao da je sve sređeno. Kao da sam ja suviše star i bolestan da radim. Kao da više nisam glava svoje kuće.“
„Naravno da jeste“, rekao je Levin. „Ako želite i dalje da radite, ja to razumem. Blizu kuće je i tramvajska stanica.“
Beti je govorila kako je u Roksberiju tiho i kako su tamo bolje škole za dečake. Levin je rekao da ta četvrt napreduje. Majka je upitala može li da ide u ribarnicu pešice.
A onda je tata iznenada udario pesnicom o sto. „Mi ne idemo nikuda.“
Kao da je vreme stalo. Moj otac inače nije bio takav. Ĉak je i Beti zanemela.
Mama je rekla: „Kako to misliš, ne idemo nikuda? Ja idem. Bez mene će mi unuci rasti kao divlje zveri. Ti radi šta hoćeš. Ostani ovde i crkni od gladi.“
„Adi će mi voditi kuću“, odgovorio je on.
„Ona ne ume ni vodu da prokuva!“ Mama je podigla ruke. „Ma šta me briga. Crknite oboje od gladi.“
Svađa je trajala dugo. Levin je objašnjavao, Beti se prepirala, mama je vikala sve dok tata najzad nije ustao. „Možete da pričate do kraja sveta, ali ja ne idem nikuda.“ Izašao je i zalupio vrata tako jako da su šolje na stolu poskočile.
Levin se okrenuo meni. „Šta se dešava? Mislio sam da će ga ovo usrećiti.“
Sreća nije bila reč koju bih povezivala s mojim roditeljima. No rekla sam zetu da je reč o očevoj sinagogi.
Posle Lenijeve smrti tata je postao još religiozniji. Počeo je da radi noćne smene kako bi mogao da se moli ujutru na povratku kući i večerao je rano kako bi se molio pre posla. Doterao je raspored tako da ne radi subotom i svaku subotu provodio je uglavnom u sinagogi. Tata je tamo bio potpuno drugi čovek. Kod kuće je bio tih, čak i odsutan duhom, ali kad uđe u sinagogu, ljudi su mu prilazili da mu stegnu ruku, a on se smešio i zbijao šale. Tamo je bio važan bio je
učen čovek.
Levin se izvinio tati. Trebalo je prvo da ga pitaju i, naravno, ako tata neće da se seli, može da dođe kasnije. Ipak, ako odluči da dođe, sasvim blizu nove kuće nalazi se sinagoga. Ima veliku bibloteku sa čitavim Talmudom i električno osvetljenje za čitanje noću. Rabin ima dugu belu bradu.
„Da nije Amerikanac?“, upitao je tata.
„Mislim da je iz Nemačke“, odgovorio je Levin.
„To je još gore.“
Levin je odustao. Nikako nije mogao da navede tatu da se predomisli, ali ispostavilo se da i ne mora jer je vlasnik zgrade zatvorio tatinu sinagogu, a Avrum, domar, selio se u Roksberi. Avrum je rekao tati da je bio u Levinovom hramu i da je biblioteka odlična, što je bila visoka ocena. Rekao je takođe da rabin i nije tako loš iako je Nemac, a od mađarskog Jevrejina ne može se dobiti veća pohvala.
Tako se na kraju tata preselio u Roksberi s ostalima. Ali ja nisam.
Nisam nikome govorila o svojim planovima do dana same selidbe. Kad je kamion stigao, rekla sam roditeljima da sam uzela sobu u pansionu gospođe Kej u Ulici Tremont. To je bio veoma ugledan pansion i Beti mi je kazala da napomenem da u njemu žive uglavnom jevrejske dame, kao da će mi to pomoći.
Tata se namrštio, ali nije delovao iznenađeno, pa sam pomislila da mu je Beti rekla unapred. Majka je bila druga priča. Pogledala me je
kao da sam crv. „Treba li da se radujem što ideš u jevrejski
kupleraj?“
A to je bio samo početak. Ja sam neposlušna i tvrdoglava. Nemam ni trunke poštovanja. Nikad joj ne govorim kuda idem ni šta radim. Ja sam razočaranje, budala, uobražena sam.
Što je duže govorila, to je više besnela.
Na kraju je rekla: „Zažalićeš. I nemoj da mi se obraćaš kad završiš u jarku.“
Vilica me je bolela od ćutanja. Obećala sam sebi da se neću svađati, ali u sebi sam urlala: ne zovi me kurvom. Zašto sam uobražena ako čitam knjige? Zašto me nikad ne pitaš šta čitam? Jarak? A ko ti plaća stanarinu?
„Nećeš ni da me gledaš dok ti govorim!“, zaurlala je mama. „Gubi se odavde, idi, završila sam s tobom.“
Beti joj je rekla: „Ne budi smešna.“
„Vidi ko se javlja! Velika dama! Ti si kriva za ovo ti i taj tvoj muž. Mislite samo na novac i kako da zadivite čitav svet. Znam da misliš da sam niko i ništa, da sam neznalica, ali vas dvoje ste prostaci i skorojevići. Nadam se samo da će tvoja deca prema tebi postupati kao ti prema meni.“
Beti mi je rekla: „Ne obraćaj pažnju.“ Levin mi je tutnuo pet dolara i rekao: „Ona to ne misli ozbiljno.“
Sanjala sam o tome kako će biti divno kad budem živela sama, ali od tog dana pamtim samo kako sam otrčala do ivičnjaka i povraćala.
Pansion je bio jeftin i čist, ali moja soba je bila mračna i mirisala je na naftalin. Zapravo, čitava zgrada je mirisala tako, čak i trpezarija. Bila sam daleko najmlađa gošća i jedina koja radi. Ostalo su bile usamljene usedelice ili udovice koje žive od penzija.
Kad bih donela knjigu u salon, neka bi sela pored mene i žalila se na gazdaricu, nai nezahvalnu nećaku koja je nikad ne posećuje i na ponašanje ostalih žena za stolom. Sve su se slagale da je nekada sve bilo bolje. Neke su zbog toga bile tužne, neke ogorčene, ali uvek su govorile: „Ništa više nije dobro kao nekad.“
Zaklela sam se da nikada neću tako govoriti, i znaš šta? Sada kad sam i sama ostarila, mislim da je sada gotovo sve bolje nego nekada. Pogledaj samo kompjutere. Pogledaj svoju sestru kardiologa ih sebe s
harvardskom diplomom. Ne govorite mi o dobrim starim vremenima. Šta je to bilo tako dobro?
No uprkos starim gospođama i naftalinu, uživala sam što ne moram nikome da objašnjavam kuda idem i gde sam bila. Osećala sam se kao na odmoru od porodice. Ĉesto sam razgovarala s Beti. Ona i Levin su uveli telefon u kuću i zvali su jedno drugo najmanje tri puta dnevno. Beti je i mene često zvala da me pita šta radim i kad ću doći na večeru, što nisam često činila.
Znala sam da bi trebalo da tražim drugi posao, ali neprestano sam se nadala da će me Tesa Torndajk spasti kad se vrati u Boston. Iz novina sam saznala da je stigla kući. Gospođa Torndajk je bila na čaju u neobičnoj crnoj haljini, „vrlo francuskoj za Novu Englesku“, što je značilo da se nikome nije dopala.
Nedelju dana kasnije Serenina rubrika ponovo se pojavila u Transkriptu i obavestila nas da se gospođa Torndajk nedavno pojavila u tris chic haljini svetski poznate pariške
kreatorke Koko Šanel, mada niko u Bostonu nije znao ko je Koko Šanel, čak ni kako se izgovara njeno ime.
Divila sam se smelosti s kojom je hvalila samu sebe, ali sam najzad shvatila da me nikada neće pozvati. Ako želim promenu, moraću sama da je ostvarim.
Ajrin i Gasi su me mesecima slušale kako pričam o Sereni i o tome kako će me ona zaposliti. Po svemu sudeći preterivala sam, jer kad sam rekla da više neću da je čekam, Ajrin je odvratila: ,,I bilo je vreme.“ Gasi je rekla da će se raspitati i posavetovala me da gledam oglase. Daktilografkinje su bile prilično tražene, a neke ponude delovale su zanimljivo. Htela sam da se zaposlim na koledžu Velsli, ali do tamo bih tramvajem putovala satima. Zanimao me je posao u jednoj lekarskoj ordinaciji to bi me uvelo u potpuno novi svet ali kad sam telefonirala, mesto je već bilo popunjeno.
Ajrin je rekla da će mi javiti ako nešto čuje, što je značilo da će prisluškivati telefonske razgovore. To nije baš pošteno, priznajem, ali Ajrin je govorila da devojkama kao što smo mi niko ništa neće dati na tanjiru i da moramo iskoristiti svaku priliku.
Kad sam se javila na telefon, nije mi rekla ni zdravo.
„Daktilografkinja u redakciji Transkripta je upravo dala otkaz. Obuci kaput i odmah idi tamo.“
Osetila sam se kao prava devojka iz Bostona

Već je bilo četiri po podne kad me je Ajrin pozvala, pa sam u zgradu Transkripta stigla tek nešto iza pet. Predvorje je bilo gotovo pusto, ali kad sam već došla, upitala sam jednog čoveka gde da se javim za posao daktilografkinje u redakciji. Rekao mi je da odem na sprat i pitam je li gospodin Morton još tu, ali da se ne trudim ako ne kucam zaista brzo. Onda je namignuo. „Njemu neće biti važno koliko si lepa.“
Uvek bih se iznenadila kad mi ljudi kažu da sam lepa. Ja to tada nisam videla, ali sada kad pogledam svoje stare fotografije, moram priznati da'sam bila ljupka. Kad više nisam bila detinje bucmasta u licu i kad sam skratila kosu, oči su mi delovale krupnije, a nos manji. Osim toga, imala sam sreće sa zubima.
Danas kad pogledam svoje osamdesetpetogodišnje lice u ogledalu, pomislim: „Nećeš nikada izgledati bolje nego sada, dušo, i zato se nasmeši.“ Neko je rekao da je osmeh najbolji lifting. To mora da je bila neka veoma mudra žena.
Nasmešila sam se na te reči i otišla na sprat malo manje nervozna. Ušla sam u veliku prostoriju kroz koju kao da je upravo bio protutnjao uragan. Svuda po podu ležali su papiri, korpe za otpatke i pepeljare bile su prepune i sve je zaudaralo na dim cigara. Ličilo je
na redakciju novina iz filma samo s bubašvabama.
Nije bilo nikoga. Transkript su bile večernje novine, što je značilo da su svi odavno otišli. „Prokletstvo, prokletstvo, prokletstvo“, ponavljala sam u sebi, ali nešto sam sigurno izgovorila naglas jer sam čula kako neko kaže: „Ha!“
Debeo muškarac kose začešljane unazad ušao je na staklena vrata u dnu sale. Rekla sam mu da tražim gospodina Mortona u vezi s poslom. Ponovo je rekao: „Ha!“, i nastavio: „Tražiš mene.“
„Došla sam radi posla“, rekla sam.
„Kucanja, je li? Nemoj mi samo reći da misliš da si nova Neli Blaj.8„
Nisam imala pojma ko je Neli Blaj, pa sam samo rekla da umem da kucam na mašini.
„Brzo?“
„Vrlo brzo, a znam dobro i stenografiju.“
Rekao mi je da mu pokažem ruke. U sebi sam zahvalila gospođici Pauder što me je naučila da ne puštam nokte.
„Morala bi da se javljaš na telefon.“
Rekla sam mu da imam dosta iskustva s tim.
„Šta bi uradila kad bi neki luđak nazvao i razvikao se o boljševicima u upravi policije kao da si ti kriva za to?“
„Zašto bi neko zvao zbog toga?“ odgovorila sam. „Štrajk policije bio je pre pet godina.“
Imao je podvaljak i lice mu je već senčila popodnevna brada, ali iskezio se kao deran kad je ponovo rekao: „Ha!“
Mislila sam da mi se podsmeva, ali saznala sam da njegovo „Ha!“ može da znači bilo šta, od „Kakav kreten“ do „Dobro jutro“, pa čak i
„Dobila si posao“, kao u ovom slučaju.
Prvi mesec na novom poslu bio je pravi pakao. Nikada nisam napornije radila, čak ni dok sam čistila odmaralište u Rokportu, zato što sam se trudila da sve obavim savršeno, ali i zato što sam radila sve. Trčala sam gore u upravu, dole u redakciju i ponovo gore u reklamno odeljenje. Išla sam po cigarete i u apoteku po boce u smeđim kesama. Javljala sam se na telefon i slušala luđake koji se žale na sve na susedovog psa, na žene vozače, na neispravne ulične svetiljke, na okovratnike predsednika Kulidža.
Mort mi je rekao da će me otpustiti ako ga budem zvala gospodin Morton. Smatrao je da je telefon pravo prokletstvo osim kad ti je potreban, na primer kada izveštač nema vremena da se vrati u redakciju i napiše tekst. Ponekad sam se vraćala kući bolno ukočenog vrata jer su mi novinari diktirali preko telefona pa sam držala slušalicu između vrata i ramena. Ti ne znaš kako su slušalice nekad bile teške.
Kucala sam tekstove starijim novinarima koji su odbijali da nauče da pišu na mašini Mlađi su kucali s dva prsta, ali dosta brzo. Izveštač iz suda kucao je brže od mene, ali je bio i težak alkoholičar. Ponekad je dolazio sat pre isteka roka, otkucao bi svoj prilog i onesvestio se za stolom. Nisam verovala da neko toliko pijan može tako dobro da piše.
No jednog dana je preterao i predao brljotinu. Mort mi je rekao da
očistim tekst koliko mogu, a da će ga on dovršiti. Da ti kažem nešto namučila sam se nad te dve strane i bila sam potpuno rastrojena kad sam ih predala. Mort je premestio zaključak na početak, izbacio sve prideve, skratio čitav tekst za polovinu i time ga neizmerno poboljšao.
„Tako se to radi“, rekao je. To mi je bio najbolji čas pisanja u životu.
Ja nisam želela da postanem izveštač, ni slučajno! Mort nije voleo žene reportere. „Uvek se guraju u priču. Akrobatkinje se razmeću hrabrošću, glume luđače ili sobarice, a plačljivice pišu previše o odeći ubice a i ne spomenu pištolj.“
Nije imao visoko mišljenje ni o izveštačima muškarcima, a u našoj redakciji bilo je mnogo rđavih primera, ne samo pijanaca nego i oženjenih ljudi koji su me stalno pozivali na večeru. Mort je rekao da će me otpustiti na licu mesta ako me vidi s nekim od njih. „Mada ne očekujem da ćeš dugo ostati ovde“, dodao je. „Pametne cure odu brzo, a zgodne još brže, pa računam da ćeš biti s nama najduže šest meseci.“ Onda me je upitao jesam li upoznala Sema Golda iz prodaje.
„Fin momak, neoženjen, tvoj sunarodnik. Mogla bi da prođeš i gore.“
„Kakva si ti baba“, rekla sam.
„Nazivali su me i gore.“
Ovog puta ja sam rekla: „Ha!“ Mort je očigledno imao iskustva s Jevrejima.
Nas dvoje smo poštovali jedno drugo, i zato me je držao podalje od ženskih strana, to jest, kako je on to zvao, „proklete sobe za puderisanje“. Mrzeo je napise o odeći, kuvanju, šminki, zabavama, čajankama, ženskim klubovima i dobrotvornim skupovima.
„Budalaštine i besmislice.“ No među čitaocima su ti napisi bili omiljeni, a svi iz visokog društva pratili su rubriku o rodoslovlju pomno kao što su moji sestrići pratili sportske rezultate.
Osim redovnih rubrika, sve tekstove na ženskim stranama pisale su dve sredovečne žene koje nikad nisu skidale šešire. Gospođica Flora, visoka i debela, i gospođica Ketrin, visoka i mršava, pisale su brže od bilo koga u redakciji, što je bilo dobro jer je deo posvećen ženskim stranama brzo rastao. Kompanije za proizvodnju sapuna i robne kuće želele su da se njihove reklame štampaju odmah do tekstova koje njihove mušterije verovatno čitaju. Mort je često

gunđao: „Još malo pa će promeniti naziv lista u Prokleti ženski žurnal
Ipak, niko taj deo novina nije mrzeo više od njegovog urednika Ijana Komiša. Zvali su ga Bantam zbog crvene kose i gromkog glasa. Jednom sam ga videla kako stoji na stolu i urla. „Ja sam u paklu!“
Imao je oko trideset godina, lepe zelene oči i rupicu na bradi kao Keri Grant, ali nikad mi se nisu dopadali bledi riđokosi muškarci. Ličili su mi na skuvane i oguljene škampe.
Komiša su poslali u „kokošinjac“, kako su to zvali, za kaznu jer se potukao s nekim iz uprave. Mislio je da će ga posle nedeljudve vratiti u redakciju vesti, ali kad je shvatio da će ostati na ženskim stranama, počeo je da dolazi kasno i nikad nije provodio na poslu duže od dvatri sata. Flora i Ketrin su toliko dobro radile svoj posao da to nije smetalo, ali kada je Korniš dobio još dve strane, morao je i sam nešto da piše.
Serena mesecima nije predala ništa, pa je Korniš otvorio novu rubriku o ženskim klubovima, privatnim predavanjima i salonima. Ti skupovi su ličili na današnje književne klubove, ali su bili mnogo zvaničniji. Otmenije domaćice su se otimale za čuvene predavače.
Korniš je svoju rubriku nazvao Videla i čula, potpisivao ju je pseudonimom Henrijeta Kavendiš i nije pisao ni reč. Sve je prepisivao iz jutarnjih novina, a članke je izrezivao i ostavljao na stolu kao da čika nekoga da ga uhvati. Sve to mu je prolazilo toliko dugo da je postalo jasno da niko iz uprave ne čita njegovu rubriku. Ĉak ni Mort.
Ja nisam imala nikakve veze sa ženskim stranama. Flori i Ketrin pomoć nije trebala, a Korniš je umeo da kuca na mašini, to jest kucao je dok se jednog dana nije pojavio s rukom u gipsu potukao se s nekim ko ga je nazvao Meri zbog posla koji radi.
Mort me je preko volje poslao tamo. Imao je ćetiri kćeri, a prema meni je postupao kao da sam mu peta. Korniša je smatrao podlacem i zapretio mu je da će mu slomiti i drugu ruku ako ne bude pristojan prema meni.
No Korniš se držao vrlo službeno. Dao mi je tekst za prekucavanje bez reči, isto tako nemo uzeo ga je od mene i nije me gledao u oči.
Prvi put mi se obratio jednog dana pružajući mi list papira s otmenim zaglavljem držao ga je palcem i kažiprstom kao prljavu
maramicu. „Prekucaj ovo odmah“, rekao je. „Njeno visočanstvo Serena počastvovala nas je svojom mudrošću i imamo dvadeset minuta da presložimo stranu i ubacimo ovo.“
Rekla sam: „Pa, ona je najbolji pisac u ženskom delu novina.“
Korniša kao da je iznenadilo što umem da govorim. „Možda si u pravu, ali je velika gnjavatorka. Piše šta god joj padne na pamet i ja to moram da trpim jer je čitaoci vole, kao i izdavač. Prava je šteta što je bogata, jer da gladuje, bila bi pravi vulkan.“
Taj tekst nije bio naročito dobar. Glavna tema je bila veridba neke devojke, verovatno Serenine prijateljice pošto nije bilo podrugljivih ni oštrih reči. Ketrin ih Flora bi to sastavile za pet minuta.
Znam da nije lepo radovati se tuđoj nesreći, ali Tesa Torndajk mi nikad nije telefonirala, pa sam prilično uživala u činjenici da je tekst osrednji. To nije bilo lepo od mene, ali ti to nećeš zameriti svojoj miloj baki, zar ne?
Posle nekog vremena provedenog u ženskim stranama morala sam da se saglasim s Mortom da je to jedno ogromno gubljenje vremena: recepti za uklanjanje pega, saveti za prijatan dah, „vesti“ o dužini sukanja i blebetanja o visokom društvu.
Kornišova rubrika je bila najgora ukradeni spisak „intimnih“ zabava i prozivka žena koje odlaze na „ugodne“ čajanke i slušaju
„intrigantna“ predavanja u „očaravajućim“ kućama. No to nije bilo važno. Videla i čula je bila omiljena gotovo koliko i rubrika o rodoslovima, i to iz jednog istog razloga ljudi su voleli da vide svoje ime u novinama.
Komišu je ruka brzo zarasla, srećom, ali nekoliko dana pošto sam se vratila na redovne poslove Mort me je pozvao u svoju kancelariju. Držao je telefonsku slušalicu i rekao mi da je Korniš javio da je bolestan, a da je Ketrin kod kuće uz bolesnu majku, što je značilo da ću čitav dan morati da provedem u „kokošinjcu“ s Florom.
„Hoće da razgovara s tobom“, rekao je Mort.
Kad sam uzela slušalicu, upitao je: „Adi Baum?“ Tada je prvi put izgovorio moje ime. „Ti ćeš danas napisati moju rubriku.“
„Ja?“
„Zašto ne“, odvratio je. „Pametnija si od majmuna.“ Rekao mi je da odem na kiosk i kupim Herald, Glob, Advertajzer i Amerikan.
„Napiši nešto o bilo kom skupu uglednih dama i gledaj slike.
Ponekad možeš saznati nešto iz potpisa. Samo se postaraj da imena napišeš tačno.“
To je bio moj prvi novinarski zadatak. Nije baš bio od opšte važnosti, ali sam se silno radovala. Kad sam počela da pišem, shvatila sam da se imena moraju navoditi po strogom redosledu. Počinje se uvek s najuglednijim „prvim porodicama“ kao što su Adams, Kabot, Lodž, Vintrop i tako dalje, za njima slede poznate ličnosti, zatim upravnici klubova, udate žene, neudate devojke, a na samom kraju idu usedelice
izvesnih godina kao što je gospođica Idit Ševalije koju sam i našla u novinama.
Naježila sam se kad sam videla njeno ime i najzad shvatila zašto ljudi tako rado čitaju te rubrike. Poznavala sam gospođicu Ševalije, što znači da sam nekako bila povezana s važnim događajima u gradu. Osetila sam se kao prava devojka iz Bostona.
Proverila sam jesu li sva imena tačna i predala tekst pre roka, ali Flora mi ga je vratila i ne pogledavši šta sam napisala. Stigao je neki veliki oglas i morala se dodati još jedna cela strana. „Da li bi možda mogla za pola sata da mi daš još jedan stubac?“ Očigledno je mislila da ne bih mogla, pa sam joj rekla da će ga dobiti.
Prvo sam dodala imena svih predavača i navela o čemu su govorili. Po mom mišljenju rubrika je tako postala zanimljivija. Predsednica Udruženja žena glasača govorila je na temu. „Zašto žene ne glasaju“. Profesor engleskog jezika s koledža Smit analizirao je Pustu zemlju T. S. Eliota. Jedna lekarka je govorila o seksualnoj teoriji Sigmunda Frojda. Gospođica Ševalije je bila na skupu na kom je jedna penzionisana nastavnica pričala o svom putovanju u Egipat
„uz projekciju slika“.
Ali uz sve to nedostajalo mi je teksta, a više nije bilo šta da se ukrade. Nisam nameravala da podvijenog repa odem kod gospođice Flore, pa sam smislila nešto sjajno, kako mi se činilo. Uzela sam telefon i zatražila da me spoje s bostonskom Javnom bibliotekom.
Gospođica Ševalije se iznenadila kad me je čula. Rekla sam joj da pišem o sastanku njenog kluba za Boston ivning transkript, pa se obradovala i ispričala mi sve o predavanju.
Bilo je to „pravo putovanje“, rekla je. Govorila je sedamdesetpetogodišnja gospođa koja je sama proputovala čitav
svet. Egipat je bio njena najnovija pustolovina. „Da si samo videla slike te živahne stare dame kako sedi na kamili ispred piramida.“
Zapisala sam sve što mi je rekla i pitala je smem li da stavim neke njene komentare u tekst. Rekla sam joj da ne moram da navedem njeno ime. Mogu da napišem: „Kako kaže jedna članica kluba...“ ali gospođica Ševalije nije imala ništa protiv da je citiram pod uslovom da navedem njenu punu titulu: nadzornica pozajmne službe u glavnom ogranku Javne biblioteke Bostona.
Kad sam tog dana izašla s posla, stala sam na zadnja vrata Transkripta i zaustavila prvog raznosača koji je izašao sa svežnjem novina. Kunem se, bile su zaista „vruće kao iz prese“.
Otvorila sam novine i videla da je moj tekst objavljen baš kako sam ga napisala, uključujući i komentare gospođice Ševalije, u rubrici Videla i čula s potpisom gospođice Henrijete Kavendiš.
Valjda sam i znala da neće mene potpisati. To bi me zbilja iznenadilo. No još pamtim da sam se osećala kao devojčica kojoj je neko iz ruku oteo lilihip.

1925-1926.

Drpltomaua ljra rhdl
Očekivala sam da će samo gospođica Ševalije i nekoliko prijateljica zapaziti da je spomenuta u rubrici, ali nisam bila u pravu. Sutradan ujutru je desetak žena telefoniralo da pita zašto toliko ističemo književni klub gospođe Tejlor. Sama gospođa Tejlor je pozvala da pita zašto je gospođica Kavendiš razgovarala s „onom bibliotekarkom“ kad je na predavanju bila glavom gospođica Saltonstol.
Izdavaču je bilo drago što smo izazvali pažnju i rekao je Mortu da nastavi tako dobro da radi, što je značilo više posla za Korniša. Ostale novine nisu objavljivale citate, ali počele su nekoliko sedmica posle nas.
Korniš se nije obradovao. „Neću da razgovaram s tim samozvanim intelektualkama, a ti to ne bi ni želeo. Da li ti ja zvučim kao gospođica Henrijeta Kavendiš, dođavola?“
Mort mu je rekao da kaže Flori ili Ketrin da obavljaju razgovore, ali prvi put otkako se pamti one su odbile. Gospođica Ketrin mu je rekla da se on ili šali ili igra s vatrom. Gospođica
Flora je kazala da bi to bila poslednja slamka. Njih dve su bile majstori otrcanih fraza.
I tako sam ja postala Henrijeta Kavendiš. Korniš je iskoristio priliku koja mu se pružila i predao mi ne samo razgovore, nego i odgovornost za čitavu rubriku. „Ti si pametna devojka“, rekao mi je.
„Razumeš kako se ovo radi. Samo neka izdavač bude zadovoljan i svi će nas ostavljati na miru.“
Korniš je bio u pravu kad je rekao da bi tu rubriku mogao da priprema pametan majmun. Nije bilo teško. Ako je on bio u zgradi kad predajem tekst, pregledao bi ga na brzinu, a Ketrin bi sredila konačnu verziju. Nije mi ni palo na pamet koliko sam tereta preuzela pišući rubriku dva puta nedeljno povrh redovnog kucanja, javljanja na telefon i drugih obaveza. Nisam ni pomislila da zatražim povišicu.
Bila sam na sedmom nebu.
Svaki slobodan trenutak i to ne samo na poslu provodila sam trudeći se da rubriku učinim što zanimljivijom. Dame iz klubova su
počele unapred da mi šalju biografije predavača i spiskove gostiju; ponekad su uključivale i jelovnik, a dobila sam i nekoliko odštampanih pozivnica. Hoću da kažem, dobila ih je gospođica Kavendiš.
Ponekad mi se činilo da je sve to previše, kao kad sam dobijala suviše pozivnica, a svako predavanje bilo je o aranžiranju cveća. Da mi Flora i Ketrin nisu pomagale da proberem materijal, potonula bih. No one su cenile naporan rad i znale su da nemam kome drugom da se obratim.
Korniša ne bih pitala ni koliko je sati. Prema nama trima ponašao se kao da smo sluškinje ili deca, a razgovarao je sa mnom samo ako iz uprave stigne glas da izdavač želi da se spomene neka njegova prijateljica ili rođaka. To je ponekad značilo da moram da pišem o nezamislivim glupostima.
Najgore je bilo predavanje pod naslovom „Naučni dokazi da vile postoje“ Nisam to izmislila.
Posle mesec dana pisanja rubrike gospođica Kavendiš je neposredno od izdavača novina dobila poruku da prisustvuje sledečem susretu žena harvardskih profesora čija će domaćica biti žena izdavačevog brata.
„Zar on ne zna da gospođica Kavendiš ne postoji?“ upitala sam Korniša.
„Mala, kladim se u nedeljnu platu da nikad nije ni pogledao naše žvrljotine.“
Onda mi je kazao da javim izdavačevoj snahi da je Henrijeta teško prehlađena i da šalje mene, svoju sekretaricu, da vodi beleške za nju. To mi je zvučalo kao velika pustolovina. Jedva sam čekala.
Susret je održan u petak po podne u delu Kembridža u kom nikad nisam bila, pa sam se osećala kao turista. Vile u Ulici Brati bile su velike kao one u Rokportu, ali starije.
Kuća u koju sam krenula nije bila najveća u ulici, ali iznutra je bila veoma elegantna. Sluškinja u uniformi i s kapom otvorila je vrata, uzela moj kaput i pitala me za ime. Meni, koja sam odrasla u stanu bez tople vode, činilo se da zakoračujem u san.
Napolju je bilo hladno, ali u kući kao da je vladalo junsko popodne, i to ne samo zbog vatre u kaminu. Sve je bilo prekriveno ružama: kauč, tepih, zavese čak i porcelan su krasile ružičaste ruže.
Sluškinja me je najavila kao gospođicu Abi Braun. To me je spustilo na zemlju. Ne mogu da budem Adi Baum čak ni dok se pretvaram da sam nepostojeća sekretarica nepostojeće novinarke.
Okupljene žene većinom su bile starije, ali domaćica nije imala više od trideset godina. Bila je odevena po poslednjoj modi, što je bila retkost u Kembridžu u to vreme. I sada je, zar ne?
Ne sećam se kako se zvala, ali kad sam joj objasnila zašto sam došla umesto gospođice Kavendiš, poslala me je u dno sale da beleženjem ne bih nikoga uznemirila. Bila je savršeno učtiva, ali osetila sam se uvređeno i postiđeno kao one večeri kad sam pokušala da igram pantomime u Rokportu.
Prestala sam da sažaljevam samu sebe čim je počasna gošća ušla. Bila je to crna žena sede kose, s kratkom niskom bisera oko vrata. Gospođa Meri Holand to ime nikada neću zaboraviti došla je da govori o borbi protiv linčovanja.
Gospođa Holand je imala dobroćudno lice bake, ali njena poruka nije bila ni najmanje blaga. Došla je da prenerazi te žene i okupi ih oko jednog cilja.
Počela je pričom o trezvenom bogobojaznom crncu koji je linčovan zato što je otvorio piljarnicu preko puta prodavnice belog čoveka. Oči su joj se ispunile suzama dok je govorila o umiljatom dvanaestogodišnjem crnom dečaku ubijenom jer se nasmešio beloj devojčici. Takvih priča ima na hiljade, rekla je, i stotine o belim ženama linčovanim jer su progovorile protiv ubistava.
Govorila je vatreno. Slušateljke su sedele na ivici stolice. Na kraju govora sve do jedne pristale su da prilože novac i potpišu nacionalnu peticiju za proglašenje linčovanja federalnim zločinom.
Gospođa Holand je rekla da je svesna koliko je teško poverovati da se takve grozote događaju u dvadesetom veku u Americi. Iz tašne je izvadila veliki koverat i rekla nam da ima dokaze, ali nas je upozorila da ne gledamo fotografije „ako nismo u stanju da se suočimo sa zlom za koje su ljudi sposobni“.
Mislila sam da treba da pogledam te fotografije i vidim mogu li nešto da upotrebim za rubriku. Nisam odmakla dalje od prve. Dva crnca su bila obešena za stub onakav na kakve se kače putokazi. Ruke su im bile vezane iza leđa, a stopala jedva nekoliko centimetara od tla. Levo i desno od njih stajali su poredani beli muškarci, njih
dvadesetak, i gledali pravo u aparat; neki su se čak i naginjali da bi ušli u kadar.
A da sve bude daleko gore, fotografija je bila odštampana kao razglednica. Ko je to mogao da uradi i kome bi, za ime sveta, poslao takvu razglednicu?
Vratila sam se u svoju sobu zgađena nad čitavom ljudskom vrstom, a vikend sam provela pokušavajući da uguram što više onoga što sam videla i čula u nekoliko odeljaka. Bila sam sigurna da će Korniš izbaciti tekst, ali želela sam da pokušam. Priči o ženama koje žele da isprave strašnu nepravdu svakako je mesto na ženskim stanama?
Kad je Korniš pročitao tekst, doslovno je otrčao u Mortovu kancelariju i zatvorio vrata. Ostali su tamo vrlo dugo, kako mi se činilo, a kad su izašli, Mort je krenuo iz redakcije pognute glave noseći moj tekst. Korniš mi je rekao da će razgovarati s izdavačem, koji će doneti odluku.
Zapitala sam se hoću li ostati bez posla. ali verovala ili ne, priča je objavljena. Izdavaču je snaha već bila telefonirala da se uvćri da će njen skup biti spomenut u novinama. Sekretarica uprave mi je rekla da je tog jutra bilo dosta telefonskih poziva, a da je dolazila i izdavačeva žena, velika zagovornica pokreta protiv linčovanja.
Izbacili su ono što sam napisala o razglednici i nisu objavili imena prisutnih žena. Osim toga, priču su zakopali. Rubika Videla i čula obično je bila na najistaknutijem mestu ženskih strana, ali ovog puta je počinjala na samom dnu strane i veći deo teksta nastavljen je iza malih oglasa.
Ĉitaoci su je ipak pronašli i neki su telefonirali da otkažu pretplatu. Jedan čovek je rekao da mu se žena onesvestila čitajući jezive pojedinosti i zapretio je da će tužiti novine. Veruj mi, u tekstu nije bilo jezivih pojedinosti, ali bilo je dosta odvratnih telefonskih poziva. Tada sam prvi put čula reč crnčuga, i to mnogo puta.
S druge strane pak, gospođica Kavendiš je dobila divno pismo od jednog važnog unitarijanskog sveštenika koji joj je zahvalio što obraća pažnju na ovu nacionalnu sramotu. Predsednik koledža Velsli i jedan senator države Masačusets takođe su poslali pohvale.
Mort je rekao da će sve biti zaboravljeno do sutra, i mislim da je tako i bilo, ali u mom deliću sveta ovaj tekst je bio važan događaj.
Gospođica Ševalije je telefonirala da sazna jesam li ja napisala tekst. Rekla je da je veličanstven. „žao mi je samo što nije potpisan tvojim imenom.“
Beti je kupila pet primeraka novina i poslala „moju“ priču predsednici Nacionalnog komiteta Jevrejki. Rekla mi je da je ta organizacija ustala protiv linčovanja i pre nego što je Leo Frenk linčovan u Džordžiji 1915. godine.9 Nisam to znala, kao što nisam znala ni da je moja sestra članica Komiteta.
Najviše me je iznenadilo to što je Ijan Korniš uživao u uzbuđenju javnosti. Seo je na ivicu mog stola i porazgovarao sa mnom kao da smo stari prijatelji. „Dobro je razbarušiti perje na onim glupavim šeširima.“
Rekao je da je šteta što je tekst toliko skraćen i održao mi predavanje o tome da niko osim pisca ne zna šta nedostaje. Rekao je da se to dešava svakome. „Ĉak i meni.“
Tek posle minutdva shvatila sam da on flertuje sa mnom. „U ovom poslu neophodno je imati debelu kožu. Zato dame ne ostaju dugo. Naročito ne mlade dame nežne kože kao ti.“ Onda me je pozvao na večeru.
Odbila sam poziv, ali on nije odustao. Pokrenuo je kampanju laskanja. Dopada mu se što sam premestila razdeljak. Moja crvena marama je ,,šik“. Pohvalio je nešto što sam napisala. „Domišljata igra reči.“
Mislim da bih pristala da izađem s njim na kafu da nije zaudarao na alkohol. Neki ljudi iz redakcije su zaplitali jezikom i teturali se posle obilno zalivenog ručka. Korniš je podnosio piće bolje od većine, ali bila sam dovoljno pametna da se klonim pijanaca.
Stalno me je pozivao da izađemo i ja sam ga odbijala sve dok mi nije pokazao pozivnicu za veliki prijem povodom premijere u pozorištu Metropoliten. Bio je to bal pod maskama, najraskošnija zabava koju je Boston ikada video. Serena bi bila prirodan izbor da piše o tom događaju, ali ona je nestala, a ja sam znala i zašto: Tesa Torndajk je očekivala bebu.
Korniš mi je rekao da razmišlja da da čitavu stranu izveštaju s bala u okviru rubrike Videla i čula. „Mogao bih da pošaljem tebe, ali nisi do sada radila ništa ovako veliko. Dosta bih rizikovao.“
Mislila sam da mi govori da ću ja izveštavati s prijema, pa sam počela da mu zahvaljujem, da ga uveravam da ću dobro obaviti zadatak i da ga neću izneveriti.
Zaustavio me je. „Ĉekaj malo, curo.“ Da bih napisala priču, niko ne sme znati da sam tamo službeno, pa neću moći da vodim beleške. Moraću da upamtim ko je ko i šta je šta. Rekao je: „Možemo to da razjasnimo za večerom.“
Nisam dobila zadatak. Korniš me je stavio u nezgodan položaj.
„Ne brini“, rekao je, „mislim samo na posao, a kako već moramo da jedemo, znam gde se služe najbolji odresci u gradu.“
Meni to nije zvučalo kao posao. Takva večera nije jeftina, a neki muškarci očekivali bi od devojke nešto zauzvrat. No zaista sam želela taj zadatak, a više nisam bila naivna balavica. Umela sam da se staram o sebi.
Rekla sam mu da ću večerati s njim.
Ispostavilo se da se na adresi koju mi je dao nalazila kineska perionica, što je značilo da idemo u ilegalnu točionicu alkohola. Da me Korniš već nije čekao, verovatno bih odustala, ali uhvatio me je za ruku i prvi put u životu ušla sam u krčmu.
Nije bilo sjaja ni raskoši. Nije bilo muzike ni plesa. Stolovi su bili goli, a ni dve šolje nisu bile iste. Nikad nisam bila u bednijem lokalu, no iako je bio četvrtak, vladala je ogromna gužva.
Korniš nam je poručio čaj, što je zapravo bio viski, i to odvratan.
„Možda bi više volela vino“, rekao je i kazao konobaru da mi donese čašu soka od grožđa. Sok je imao gotovo isti ukus kao čaj. Ni to nisam popila, ali Korniš nije dozvolio da propadne, a onda nam je poručio slabo pečene odreske. „Hoću da krvare“, tako se izrazio. Poručio je još jednu turu „čaja“.
Pokušala sam da razgovaram o balu. Pitala sam ga u koje vreme treba da budem tamo i šta da radim ako nikoga ne prepoznam. On je želeo da govori samo o sebi i svojoj karijeri: njegov prvi veliki zadatak praćenja izborne trke za gradonačelnika Mančestera, izveštaji o ubistvima za rubriku o zločinima u Vusteru, sočni skandal u Providensu. Transkript mu je samo još jedna usputna stanica do Njujorka. „Do velikih stvari.“
Kad je konobar doneo jelo, Korniš je bio toliko pijan da nije mogao ni meso da seče, pa sam se mašila svog kaputa.
„Ne gledaj me popreko“, rekao je. „Pijem samo zato što sam zakopan u tom prokletom ’kokošinjcu’. Ĉim se izbavim odatle, biću pravi anđeo.”
Jedan konobar mu je prišao i rekao mu da se stiša ili će nas izbaciti napolje. Korniš je odglumio da zaključava usta.
Kazala sam mu da odlazim, ali on je rekao: „Mislio sam da želiš da razgovaramo o tome kako ćeš se proslaviti na velikom prijemu.“ Onda je počeo da baljezga kako ženama nije mesto u redakciji. Mumije kao Flora i Ketrin su u redu, „ali ti si suviše lepa“, rekao je,
„a ako baš hoćeš da pišeš, idi kući i piši sonete o ptičicama ili romantične priče za ženske časopise.
Ali, za ime sveta, dosta više s ’jadnim crncima’. Ispadaš glupa zbog toga. Obojeni ne osećaju isto kao ti i ja. Naučna je činjenica da imaju manji mozak od nas.
Osim toga, sve te 'kampanje’ vode komunisti, a to znači da su iza njih prokleti Jevreji. Ti ljudi uništiće zemlju ako im dozvolimo.“
Ĉula sam u glavi reči svoje majke: „Smeše ti se u lice, ali čim se počešeš pokušaće da te zakolju.“
To je bilo previše. Krenula sam ka vratima. Korniš je ustao i teturajući pošao za mnom, ali morala sam da ga izvučem kroz vrata i napolju sam ga oslonila o banderu. Nagnuo se da me poljubi; da ga nisam uhvatila, pao bi na nos. „Ako mi doneseš šolju kafe, ozbiljno ću da ti se udvaram.“
Rekla sam mu da se nosi dođavola.
Jedan taksi se zaustavio, izašla je grupa studenata, a ja sam uskočila. Tada sam se prvi put vozila taksijem i bilo mi je
drago zbog toga, ali, oh, koštalo je papreno. Sledećih nedelju dana preskakala sam ručak.
Sutradan ujutru je Korniš ponovo seo na ivicu mog stola i rekao:
„Oprostićeš mi ako sam malo preterao, važi, curo? Ne treba da mešam viski i vino.“
Nisam mu odgovorila i od tada sam se prema njemu držala ledeno. Posle nekog vremena ponovo se ponašao kao da ne postojim, što je bilo pravo olakšanje.
Nikad se ne izvinjavaj zbog svoje pameti
Retko sam viđala gospođicu Ševalije. Više nije imala mnogo veze sa Subotnjim klubom, a nisam ni ja. Gasi je još išla redovno, ali kad se Ajrin udala, ja sam nekako izgubila zanimanje.
Kada sam, vraćajući se s posla, na ulici srela gospođicu Ševalije, osećala sam se kao da vidim dugu. Osim nešto sedih vlasi i bora na licu, nije se mnogo promenila za deset godina. Još je nosila istu vrstu udobnih cipela s vezicama, a kad se nasmešila, činilo mi se da sam osvojila nagradu. Pitala sam je za biblioteku i za gospođicu Grin. Ona je mene pitala za porodicu i kako mi je na poslu.
Ne znam zašto, ali umesto da kažem „Dobro je“, kao što se očekuje, raspričala sam se o tome da se muškarci u redakciji prema meni ponašaju kao prema sluškinji i da mi se gadi da pišem kako je gospođa Pita poslužila ružičaste piškote gospođi Puding, prvakinji u odgajanju dalija. Rekla sam: „Drago mi je što ispod te rubrike nema mog imena.“ To je prosto izletelo iz mene.
Gospođica Ševalije je kazala: „O, bože.“

Još sam pisala rubriku Videla i čula, ali uz stroga uputstva da se klonim Kembridža i bilo čega ,,kontroverznog“. Morala sam da se držim vrha spiska najuglednijih porodica i da razgovaram samo s domaćicama i služavkama, što znači da je svaki program bio
„prosvetljujući“, a svaki govornik „istaknut“
Mnogo puta sam poželela da umesto „istaknut“ stavim
„uobražen“, ali nisam htela da izgubim posao. Nije bio savršen, ali u redakciji makar nikad nije bilo dosadno zahvaljujući telefonskim pozivima luđaka, izlivima besa izveštača i uzbuđenju kada priča stigne kasno i čitave strane moraju da se menjaju u poslednjem trenutku.
No zašto sam zvocala ženi koja mi je bila... kako da je nazovem?
Mentor? Anđeo čuvar? Izvinila sam joj se.
„Nikad se ne izvinjavaj zbog svoje pameti“, odgovorila je gospođica Ševalije. „Dođi kod mene u nedelju po podne. Pozvala sam nekoliko prijateljica i obećavam ti da neće biti piškota. Sigurna
sam da ćeš uživati u razgovoru.“
Otišla sam, naravno. Zanimalo me je gde gospođica Ševalije živi i želela sam da vidim gospođicu Grin. Iako nismo bile bliske, ona mi je bila jedina poznanica kojoj je bilo stalo do Filomene koliko i meni Filomena mi je mnogo nedostajala. Slala mi je razglednice svakog meseca, pa sam znala da misli na mene, ali to nije bila neka uteha kad me obuzme potištenost.
Idite su živele u staroj kamenoj kući na Saut Endu. Do ulaznih vrata stizalo se stepenicama, a sve prostorije imale su visoke tavanice i prozore. Njihova kuća nalazila se u jednoj od onih lepih ulica s travnjakom i stablima po sredini Dnevnu sobu je krasio elegantni mermerni kamin, ali s drvenarije se ljuštila boja, a tepih je bio malo izlizan. Otmena sirotinja, ako me razumeš.
Nije bilo kolača, čak ni čaja, baš kao što je gospođica Ševalije i obećala. Poslužila je sendviče i kafu, što mi se činilo daleko savremenijim.
Bilo mi je žao što se gospođica Grin ne oseća dobro i nije sišla u salon. No kad sam videla njene slike na zidovima, u glavi sam počela Filomeni da pišem pismo o purpurnim nebesima i žutim brdima njene učiteljice i o tome koliko me podsećaju na obojene razglednice koje sam dobijala iz Nju Meksika. Zamišljala sam Filomenu kako čita to pismo i smeši se.
Gospođica Ševalije me je predstavila svojim prijateljicama, a to su bile veoma istaknute dame. Upoznala sam predsednicu Obrazovnog i industrijskog sindikata žena, direktoricu bostonskog programa za školske kuhinje, profesorku istorije na koledžu Velsli i jednu lekarku s jakim nemačkim naglaskom.
Salon je brujao od razgovora o politici i knjigama nisam čula ni reč o dalijama i letovanju u Mančesteru. Sećam se da sam pomislila kako je lepo što su te stare dame tako dobre prijateljice.
Ha! Te „stare dame“ su verovatno imale po pedesetak godina. U osamdeset petoj čovek stekne novu tačku gledišta. Stekne i artritis. Možda bi trebalo da izvćzeš ove bisere mudrosti. Znaš li uopšte šta je vez?
Nisu sve bile „stare“. Bilo je i devojaka mojih godina, a i one su bile zanimljive: socijalna radnica zaposlena u gradskoj upravi za zdravstvo, biblotekarka, gimnazijska nastavnica i studentkinja prava.
Kad sam saznala da Rita Mecki, studentkinja prava, studira na koledžu Porša, rekla sam joj da imam prijateljicu koja je tamo diplomirala. „Poznaješ li Gasi Fromer?“
Nasmešila se. „Svi znaju Gasi.“ Razmenjivale smo pričice o mojoj prijateljici bez dlake na jeziku, ali Rita je stalno gledala u sat na kaminu i mrštila se. „Moj brat treba da održi predavanje, a još ga nema. Rekla sam mu da ću ga ubiti ako pusti ove žene da ga čekaju.“ Kad je stigao zadihan i s koferom u rukama rekao je da je voz iz Vašingtona kasnio i izvinjavao se obilno kao da je zamalo propustio sopstveno venčanje. Gospođica Ševalije mu je rekla da se malo odmori i uzme šolju kafe. Namignuo je Riti. „Moja sestra će sigurno
reći da to ne zaslužujem.“
Na prvi pogled se videlo da su Rita i Aron Mecki brat i sestra. Oboje su bih oko deset centimetara viši od mene, imali su tamnosmeđe oči, gotovo crnu gustu kosu i tanak prav nos, samo što je Aronov bio malo spljošten na vrhu, kao u jastreba, ali privlačan.
On je bio advokat u Nacionalnom komitetu za ukidanje dečjeg rada, putovao je po čitavoj zemlji i pokušavao da progura izmene zakona koje bi sprečile dečji rad. Aron Mecki nije došao da ubeđuje društvo gospođica Ševalije u neophodnost izmene zakona; te žene su podržavale sve za šta su smatrale da pomaže siromašnima, a već dugo zastupale stav da devojčice ne smeju da rade u fabrikama i izrabljivačkim radionicama. On je došao da ih izvesti o tome kako se kampanja odvija, ali vesti nisu bile povoljne.
Tek se bio vratio s dvonedeljnog putovanja po Jugu, a južne države glasale su redom protiv svih izmena zakona. Smatrale su da je to severnjačka zavera s ciljem da Jug ostane siromašan i slab. Aron je rekao: „Oni tamo još vode Građanski rat.“
No čak i na Severu su farmeri, Katolička crkva, pa i protivnici prohibicije stali na stranu vlasnika fabrika i radionica. Neprestano su ponavljali da su novi zakoni komunistička zavera, smišljena da otme decu od roditelja.
Aron je zatresao glavom. „Kad ljudi saznaju odakle sam, pitaju me zašto mislim da će izmene proći u Alabami ili Misisipiju kad nisu izglasane u Masačusetsu. Iskreno rečeno, nemam pravi odgovor.“
Socijalna radnica iza mene skočila je na noge i uperila prst u njega.
„Ja ću vam dati odgovor: Bert Foster, četrnaestogodišnjak koji je
izgubio prste desne ruke radeći na poljima duvana u Konektikatu. Ili Selma Trudo iz doma Florens Kritenton koja je u petnaestoj rodila dete jer joj je neki muškarac obećao da će se oženiti njome i izvući je iz fabrike.“
Lekarka Nemica je rekla da rad u detinjstvu može da izazove teške posledice kasnije u životu: gluvoću od bučnih mašina, plućne bolesti od pamučne prašine, nervno rastrojstvo koje može dovesti do ludila, pa čak i samoubistva. Govorile su o mojim sestrama. Beti je u Ameriku stigla s dvanaestak godina, Siliji je bilo desetak, a počele su da rade čim su sišle s broda. Zapošljavale su se gde god je tata išao, što znači da su radile u fabrici slatkiša i u fabrici cipela. Kad je tata postao peglač, naučile su da šiju na mašini i radile u brojnim radionicama. Levinova je bila bolja od većine jer je imala kupatilo i jer on nije zaključavao radnike na čitav dan, ali sećam se kako je leti bilo nepodnošljivo vrelo.
Zapitala sam se da li je rad u detinjstvu ispio ono malo snage s kojom se Silija rodila.
Beti je bila jača, ali oslobodila se rada u fabrici čim je mogla i znala sam da bi pre odsekla sebi ruku nego što bi pustila svoju decu da rade. Ona i Levin nisu dozvolili Džejku ni da raznosi novine posle škole. „Neka se lopta“, govorila je Beti. „Neka bude dete.“
U vreme mog rođenja bilo je drugačije. Gotovo sva deca iz našeg kraja išla su u školu makar do trinaeste ili četrnaeste godine, a mnoga su završila i gimnaziju. Neki stariji dečaci raznosili su novine, a sigurna sam da je dosta manje dece noću i vikendom pravilo cveće od papira ili šilo kod kuće, ali to nije bilo tako strašno kao rad u fabrici.
Rasprava oko mene se zagrejala. Gospođica Ševalije je stajala i udarala pesnicom po dlanu druge ruke. „Razlozi protiv ovih zakona su sramotni. Protivnici čak tvrde da bi majka mogla biti uhapšena ako naredi sedamnaestogodišnjoj kćeri da opere sudove!“
„Kako, za ime sveta, zaštita mladih može biti bilo kakva osim pravedna?“
Aron kao da nije slušao razgovor; zurio je u Ritu, koja je sedela do mene. Gurnula me je laktom i prošaputala: „Moj brat ne može da skine pogled s tebe.“
Pogledala sam ponovo i shvatila da je Rita u pravu; Aron je zurio u mene. Kad je video da ga posmatram, nasmešio se. Onda sam se i ja nasmešila. Kako ne bih? Bio je pametan. Lepo je govorio. Bio je Jevrejin. I bio je zgodan.
Delovao mi je tako savršeno da sam se zakikotala. Onda sam se setila da baš i nemam sreće s muškarcima, pa sam otišla da sipam sebi kafu.
Kad je Aron završio, svi su pohrlili k njemu s pitanjima i savetima. Sačekala sam malo da vidim hoće li doći da porazgovara sa mnom, ali sam brzo izgubila hrabrost i izašla. Prošla sam već pola bloka žaleći što nisam bila strpljivija ili hrabrija kad sam čula da me neko doziva.
Aron je trčao s koferom u jednoj ruci, kaputom u drugoj i blesavim osmehom na licu. „Zoveš se Adi, je li tako? Rita ti nije upamtila prezime. Ja sam Aron Mecki, njen brat.“
„Baum“, rekla sam.
„Molim?“
„Moje prezime.“
„Baum?“, rekao je.
Nasmejala sam se, on se nasmejao. Onda me je pitao može li da me povede na večeru, ali samo ako sam gladna, a možda sam zauzeta? Možda me neko čeka? Verenik? Ili mislim da je prerano za večeru? Znam li koliko je sati?
Bio je neodoljiv, ali je govorio i govorio, pa sam pružila ruku i rekla: „Drago mi je.“
Ruka mu je bila topla. Nije me puštao. Stajali smo i kezili se jedno drugom kao da smo dobili na lutriji. Najzad sam rekla: „Gde želiš da jedeš?“
Pitao me je volim li kinesku kuhinju.
Rekla sam da ću rado probati. Znaš li ti da nekada nisu svi Jevreji obožavali kinesku hranu?
Do restorana smo dosta pešačili, ali vreme je prošlo za tren oka. Nikada nisam tako razgovarala s nekim muškarcem. Ne kažem da je taj razgovor bio ne znam koliko dubok ili ličan, ali razgovarali smo opušteno. Skakali smo s teme na temu, upadali jedno drugom u reč i smejali se.
Aron je rado govorio svima da se zaljubio u mene na prvi pogled,
što mi je zvučalo smešno prvih sto puta.
Kad je rekao: „Stigli smo“, mislila sam da se šali. Zgrada je ličila na napuštenu fabriku. Kad me je poveo'smrdljivim prolazom, na trenutak sam se zapitala jesam li napravila glupost.
Ali znala sam da nisam. Ne s njim.
Otvorio je velika metalna vrata i osetila sam se kao Alisa u Zemlji čuda, samo sa štapićima. Dvorana je bila ogromna. Nekada je sigurno bila metalska radionica ili nekakva fabrika. Mašina nije bilo, ali videlo se da je drveni pod izlizan. Sala je bila puna ljudi, uglavnom Kineza; sedeli su na klupama za dugačkim stolovima, stavljali jedni drugima hranu
na tanjire i vrlo glasno razgovarali. Glasnije čak i od moje porodice, što nije mala stvar.
Aron je rekao da jelovnika nema. Gost pokaže neki obližnji tanjir ili prepusti odluku konobaru. No on je već bio ovde pa je naručio kineske valjuške liče na naše knedle, ali su mnogo bolji i dva tanjira puna seckanog povrća, mesa i pirinča.
Nisam verovala da je to tako ukusno. Možda je sklonost Jevreja prema kineskoj kuhinji genetska.
Pitala sam Arona šta zapravo jedemo. „Ne znam, ali sam siguran da nije mačka.“
„Mačka?“
Objasnio mi je da kruže pakosne priče da Kinezi ubijaju mačke i pse lutalice radi mesa. „To svakako nije istina jer često jedem kinesku hranu, a nikada nisam poželeo da lovim miševe.“
Aron me je svakog trenutka očaravao sve više, a gledao me je tako da mi se činilo da lebdim.
Krenuo je da me otprati do pansiona, ali ja nisam želela da se to veče završi, pa sam mu rekla da znam gde se služi najbolja kafa u Bostonu ako želi kafu.
želeo je kafu, naravno, pa smo pošli do Filomeninog omiljenog kafea na Nort Endu i ponovo dugo pešačili. Konobar nas je smestio u ugao u dnu sale, gde je bilo mračno i tiho kao da je znao da želimo da budemo sami.
Pitala sam Arona da li voli svoj posao. I da i ne, rekao je. Načinjena je velika greška kad je napisan federalni zakon koji se
odnosi na svu decu mlađu od osamnaest godina, dok zakoni saveznih država važe za decu do petnaest ili šesnaest godina.
„Ali neću još odustati. Moji misle da bi trebalo da se vratim iz Vašingtona u Boston i stupim u bratovljevu advokatsku kancelariju. Zvaće se Mecki i Mecki dok Rita ne položi pravosudni ispit, a onda ćemo promeniti naziv u Mecki, Mecki i Mecki.u
Udario se po čelu. „Da je Rita ovde, rekla bi mi da zavežem i pustim tebe da nešto kažeš.“ Uzeo me je za ruku i rekao: „Pričaj mi nešto.“
Do tada sam se u društvu tvoga dede toliko opustila da sam mu pričala o svojim sestrama. Rekla sam mu da su radile kao male kad su stigle u Ameriku i da sada, pošto sam čula da je ona lekarka Nemica kazala da duševne bolesti mogu da se pojave mnogo kasnije, potpuno drugačije shvatam Siliju.
Aron mi je dodirnuo obraz. Rekao je da se odlučio za ovaj posao zbog svoje majke, koja je kao devojčica radila u predionici pamuka.
„Ima jedna čuvena fotografija bosonoge devojčice pored velikog razboja. Oči su joj stare i prazne. Takve su bile oči moje majke pre nego što je umrla. Lekar je rekao da je uzrok verovatno bila pamučna prašina.“
Aron je s petnaest godina izgubio majku. Meni je bilo šesnaest kad je Silija umrla.
O, Avo, toliko je tuge u životu.
Bilo je nedeljno veče pa smo čuli odjek svojih koraka u Aveniji Komonvelta. Meni nije bilo hladno, ali pod uličnim svetiljkama videla sam da Aronu izbija para iz usta i pitala sam se hoće li me poljubiti za laku noć.
Nije bilo poljupca. Makar ne tada.
Ispostavilo se da je bilo veoma kasno, pa je moja stanodavka isključila svetio na verandi. To je značilo i da su vrata zaključana, a ja nisam imala ključ. Nijedna stanarka nije imala ključ. U uglednim pansionima kao što je bio ovaj
vladalo je pravilo: nema kasnih dolazaka. Zbog ovoga bi gospođa Kej mogla da me izbaci.
„Možda bih mogla da odem tramvajem do sestre u Roksberi“ rekla sam.
„Prevoz je davno prestao s radom“, kazao je Aron. „Ali moja rođaka Rut živi u svom stanu na Fenveju. Sigurno će te primiti za noćas.“
Rekao je i da je baš dobro što smo popili toliko kafe jer će nas držati budnima, ali meni se zbog te kafe išlo u toalet mada mu to nisam rekla. Krenuli smo ponovo pešice i ovog puta nismo odugovlačili.
Vrata nam je otvorila devojka u kućnoj haljini. „Arone, za ime sveta, šta se dogodilo? Skoro je jedan sat.“
Objasnio joj je šta se desilo. „Kaži Adi da ovo nikada pre nisam uradio.“

Rut me je odmerila i uštinula Arona za obraz. „To je istina. Koliko ja znam, on je pošten momak.“
Ušla sam za Rut u njen stan; mirisao je na cigarete i začine. Dala mi je spavaćicu, bacila ćebe na kauč i poželela mi laku noć.
Mislila sam da od sna nema ništa, ali zaspala sam čim sam zatvorila oči. Zaljubljivanje je zamorno, pretpostavljam. A možda me je premorilo to silno pešačenje.
Rut je još spavala kad sam na prstima izašla iz stana. Sunce je tek izlazilo, ali Aron je već bio tu sedeo je na stepeništu s koferom do sebe. Nije se obrijao i držao je buket narcisa koje je sigurno ukrao iz nečijeg dvorišta. „Bože, kako si lepa“, rekao je. Tada sam ga poljubila.

Člsua srhea, nažhp ul
Znaš kako ljudi govore da se sve dešava s razlogom i da sudbina spaja ljude koji su suđeni jedni drugima? Ja u to ne verujem.
S druge strane pak verujem u sreću. A tvog dedu sam upoznala čistom srećom.
Aron je živeo u Vašingtonu i te nedelje po podne došao je kod gospođice Ševalije samo zato što je Rita otišla u neki kafe i naišla na jednog svog profesora i gospođicu Ševalije, a ovu je zanimalo da čuje nešto više o tome šta Ritin brat radi pa je pitala da li bi on bio voljan da govori pred njenim prijateljicama. Slučajno se pogodilo da je Aron dolazio u Boston krajem marta za Pashu...
Ĉista sreća, kažem ti.
Veče posle našeg susreta bila je prva pashalna večera, pa je on bio u Bruklajnu sa svojom porodicom, a ja u Roksberiju sa svojom. Moja majka je gotovo čitavo veče provela u kuhinji ukazujući Beti na greške, moj otac sedeo je zadubljen u Hagadu, a Levin se trudio da natera sinove da sede mimo. Ja sam mislila na Arona i na naš plan da doručkujemo zajedno pre nego što odem na posao, ali sigurno sam često zevala pošto je Beti rekla da bi trebalo da prespavam kod nje kad sam već toliko umorna. „Ujutru odavde možeš tramvajem na posao.“
Odbila sam tako brzo da su me svi radoznalo pogledali.
Izmislila sam da sutra moram u redakciju ranije nego obično i zamolila sam Levina da me odveze kući. Otišla sam pre nego što je Beti stigla da me pita još nešto.
Te nedelje provodili smo vreme zajedno koliko god smo mogli. Srećom, nisam živela kod kuće i nisam morala nikome da objašnjavam kuda idem i gde sam bila. Aron je svojima rekao da ima mnogo sastanaka u Skupštini, ali činilo mu se da Rita podozreva šta se zapravo događa.
Išli smo u restorane i kafee u sporednim ulicama. Dugo smo se šetali, razgovarali i ljubili se. Vrlo lepo smo se ljubili. Uklapali smo se u tom pogledu, ako me razumeš.
Jedne večeri je padala kiša, pa smo otišli u bioskop. Sve vreme smo se držali za ruke, a kolena su nam se dodirivala. Bilo mi je drago što je mrak, pa mogu da se smešim ne objašnjavajući zašto.
Kad smo prošli pored Simfoni hola, Aron mi je rekao da ga je majka dovodila tu kad je bio mali. želela je da sva njena deca zavole muziku.
Rekla sam mu da bih volela jednog dana da odem na koncert nisam nikad bila. Nisam želela da ga podstičem ni bilo šta slično, ali ušli smo i kupili ulaznice za sutrašnji koncert. Sutradan uveče stigli smo rano i gledali vozače kako otvaraju vrata limuzina ljudima koje je Serena uvek spominjala u svojoj rubrici. Bilo je to more sede kose i crnih kaputa; samo jedna žena nosila je zeleni plišani ogrtač i mahala rukom s jarkocrveno nalakiranim noktima nekome s druge strane predvorja.
Uhvatila sam Arona za ruku. „Vidiš li onu ženu? To je Tesa Torndajk. Između ostalog, sreli smo se i zbog nje.“ Aron me je upitao želim li da je pozdravim.
Odgovorila sam: „Ne bi me prepoznala. Nadam se da nećemo sedeti pored nje.“
On se nasmejao. „Ne brini za to.“
Kad je došlo vreme da uđemou salu, bogataši kao Tesa pošli su dole, a Aron i ja smo krenuli na galeriju s običnim svetom, studentima, prodavačicama, službenicima. Videla sam čak i radničke ruke na stepenišnoj ogradi. Ĉula sam jidiš, italijanski, nemački i francuski. Svi su bili dobro raspoloženi.
Naša sedišta su bila u poslednjem redu najviše galerije. Aron je pružio ruke kao da mi poklanja čitavu dvoranu i rekao mi gde su statue i koliko sijalica ima u lusterima.
Ĉovek u crnom odelu izašao je na podijum i raširio ruke kao crne morske ptice u Rokportu kad rašire krila da se osuše na vetru. Aron je prošaputao: „Kusevicki.“10
Muzika se razlikovala od svega što sam do tada čula na radiju ili što se sviralo na klaviru u bioskopima. Od nekih sporijih delova mi se plakalo, ali tokom brzih delova, kad su violinisti žustro testerisali, srce mi je skakutalo kao da gledam konjsku trku. Nisam slušala samo ušima, nego i rukama i srcem. Ne mogu to da opišem. To je kao kad bi opisivala ukus čokolade jednostavno mora da se proba.
Na kraju sam pljeskala dok mi dlanovi nisu zabrideli. Aron je rekao: „Drago mi je što i ti voliš Mocarta.“
Ispostavilo se da je odlazak na koncert bio deo njegovog plana da od mene napravi pravu bostonsku devojku. Rekao je da je suviše hladno za utakmicu Red soksa, ali poveo me je u Harvardski park i da vidim spomenik na Banker Hilu. Ĉak je ostao u Bostonu dan duže da bismo otišli na otvaranje sezone čamacalabudova u Gradskom parku. Vozili smo se prvim čamcem koji je zaplovio 1926. godine.
Kad su tvoje majka i tetka bile male, svake godine sam ih vodila na vožnju tim čamcima, baš kao što sam vodila i tebe i tvoju sestru.
Aron je uhvatio noćni voz za Vašington, a ja sam se vratila u svoju sobu i plakala dok nisam zaspala. Kad sam sutradan ujutru stigla na posao, Ketrin je rekla da izgledam kao podgrejan leš i poslala me kući. Znala sam da se neću razvedriti u mojoj mračnoj sobici, pa sam otišla kod Ajrin.
Godinu dana ranije Ajrin se udala za Džoa Rajhja i živeli su u malom stanu na Nort Endu. Džo je bio električar i upoznali su se na poslu. Nekoliko meseci odbijala je da izađe s njim u to vreme odbijala je Irce ali najzad je pristala kad se spustio na jedno koleno i otpevao joj Dozvoli da te zovem draganom pred bogom i ljudima. Ajrin je priznala da je lepo pevao, ali je dodala: „Morala sam to da prekinem.“
U to vreme je bila u devetom mesecu trudnoće, pa sam znala da ću je naći kod kuće.
Rekla sam joj za Arona i rasplakala se pričajući kako je strašno što je morao da ode. No umesto da me drži za ruku i govori mi: „Dobro, dobro“, ona se iskezila. „I bilo je krajnje vreme da se zaljubiš u nekog finog momka, a za ovog bih rekla da je sjajan. Sviđa mi se i njegovo ime. Ako rodim dečaka, možda ću mu nadenuti ime Aron. Imaš li nešto protiv?“
Ja nisam to želela da čujem. „Ali on je otišao. Ostavio me je“, grcala sam.
Ajrin je prekrstila ruke. „Zar mi nisi upravo rekla da dolazi sledećeg meseca da te vidi? Ako misliš da laže, onda je dobro što si ga se otarasila.“
To me je razbesnelo. Aron je bio najpošteniji i najpristojniji muškarac kog sam ikad upoznala. Kako je mogla to da kaže?
Ajrin se nasmejala. „U redu“, rekla je. „Da se dogovorimo onda šta da spremim kad ga dovedeš da ga upoznamo. Pokušaću da skuvam nešto od čega se nećemo razboleti. Mogu da mu pošaljem pozivnicu ili, još bolje, upozorenje.“
Tanr nažhp
Aronovo prvo pismo pročitala sam hiljadu puta. Nabrojao je sve moje što mu nedostaje: moje oči boje lešnika, moje lepe ruke i moje crvene cipele. Zamolio me je da mu pošaljem spisak romana koje treba da pročita kako se ne bi osećao glupo dok govorim o knjigama i piscima za koje nikad nije čuo. Kao da je zaista glup. Ĉovek s fakultetom. Pravnik!
Slali smo jedno drugom tri pisma nedeljno. On je pisao o svom poslu i o životu u Vašingtonu. Ja nisam imala ništa zanimljivo da pišem o svom poslu, pa sam mu predstavljala svoje prijateljice. Gasi je zarađivala toliko da je kupila veliku kuću u Bruklajnu i izdavala je sobe studentkinjama Simonsa kojima je trebao jeftin i pristojan krov nad glavom.
Ajrin se toliko dosađivala kod kuće da je po čitav dan razgovarala sa svojim stomakom, a kad više nije imala šta da kaže, naglas je čitala novine. Govorila je da će beba iz nje izaći sa značkom Red soksa.
Pisala sam Aronu o razglednicama koje mi je Filomena slala iz Nju Meksika, o tome da je Beti zaljubljena u svoj električni mikser i da već planira Džejkovu bar micvu iako do tada ima još nekoliko meseci.
Precrtavala sam na kalendaru dane do njegovog dolaska, ali onda mi je napisao da je njegov kolega dao otkaz i da, ako ne unajme nekoga, možda neće moći da dođe u Boston još mesec dana, a možda i više. Izvinjavao se beskrajno i napisao da se grozno oseća.
On se oseća grozno? Ja sam zadržavala dah čekajući da ga ponovo vidim, a sada nisam znala ni kad će se to dogoditi.
Zapitala sam se je li Aron zaista toliko pošten. Setila sam se koliko sam ispala glupa s Haroldom i Ernijem. Šta sam zapravo znala o njemu? Ko zna? Možda je upoznao neku devojku u Vašingtonu.
Odgovorila sam mu, vrlo učtivo, i zahvalila što mi je to javio. Mislim da sam u šali napisala da se nadam da uživa u rascvetalim trešnjama i dodala sam da željno iščekujem njegovo sledeće pismo.
Pa, Aron je shvatio poruku i sledeće pismo je imalo tri strane. Napisao je koliko mu nedostajem, da mu je teško što smo razdvojeni i da ga grize savest što moram da ga čekam. Rekao je da radi
dokasno i da je najavio šefu da će morati da uzme nekoliko slobodnih dana zbog porodičnih poslova.
Završio je s ljupkim dodatkom. P.S. Bilo mi je drago što si poručila palačinke na našem doručku. Jedino palačinke i umem da spremim i praviču ti ih svakog dana do kraja života ako tako želiš.
Ne znam koliko puta sam to pročitala pre nego što sam shvatila šta mi zapravo poručuje. Moj odgovor je imao samo dve reči. TAKO žELIM.
Oko nedelju dana kasnije, kad sam se vratila s posla, stanodavka me je čekala na vratima. Mahala je listom papira i krivila me što zamalo nije umrla od srca. U to vreme ljudi su slali telegrame uglavnom kad neko umre.
„Otvorila sam ga samo da vidim treba li da ti spremim mirišljavu so“, rekla je. „Neki ljudi prosto bacaju novac.“
Aronov telegram je glasio: Kaži Ajrin da ću doći u petak.
Nas četvoro smo se divno proveli. Ajrin je spremila izvrsnu večeru. Za desert je u pekari kupila pitu s jabukama. Bila je dobra gotovo kao pite gospođe Mors.
„O, ne“, rekla je Ajrin. „Kad počne da priča o tim pitama, ne ume da stane.“
„Ali ja želim da čujem šta Adi ima da kaže o tim pitama“, rekao je Aron.
Džo mi je namignuo. „Ovaj se gadno zaljubio.“ Aron je rekao: „Priznajem.“
Morao je da se vrati u Vašington u nedelju ujutru, pa smo zapravo imali samo jedan dan.
želela sam da odemo u Rokport, ali to bi suviše trajalo, pa smo sišli s voza u Nejhentu i satdva šetali po plaži. Razgovarali smo gde bismo mogli da se venčamo i koliko dece želimo. Odlučili smo da ne govorimo ništa našim porodicama dok se Aron ne preseli u Boston. Nameravao je da dođe do Ĉetvrtog jula, Dana nezavisnosti, ili ranije ako uspeju da mu nađu zamenu.
Tog dana mi je dao zlatni medaljon, koji uvek nosim. U njemu je ugraviran datum 29. mart 1926, dan kada smo se upoznali.
Znaš, da je meni moja kći rekla da se udaje za čoveka kog poznaje svega nedelju dana, zaključala bih je u sobu. No mi nismo bili deca. Bilo mi je dvadeset pet godina, a Aronu dvadeset devet. Bili smo potpuno sigurni. Očigledno smo imali pravo.
Aron je samo Rut javio da će biti u Bostonu tog vikenda. U petak je prespavao na njenom kauču, a u subotu je ona otišla kod prijateljice kako bismo ostali sami, samo nas dvoje, cele noći.
Neka ostane na tome.
Manar sh qlmh pvdloa
Brojala sam dane do Ĉetvrtog jula i razmišljala kako je najbolje da predstavim Arona svojoj porodici. Kada da kažem Beti i da li je bolje da ona kaže mami da ćemo imati gosta na večeri u petak ili da ga jednostavno pozovem da dođe u nedelju po podne?
Nije mi često pisao, ali nisam mu zamerala. Znala sam da radi duže kako bi ostavio posao i da se pobrinuo za sve.
Sve je išlo kako treba do sredine juna, kada je moja gazdarica umrla u snu.
„Makar se nije mučila.“
To su svi govorili zapravo, svi su samo to govorili. Nije nikome bila mrska; tačnije, niko nije znao ništa o njoj, pa ni stanarke koje su živele kod nje deset godina. Bila je udovica, nije imala dece i to je bilo sve.
Bila je to najbrža sahrana na kojoj sam bila. Došle su samo stanarke i dva nećaka gospođe Kej. Niko nije održao govor. Posle službe nećaci su nas zamolili da se po podne okupimo u salonu.
Sve smo došle. Nije bilo ni kafe ni keksa, ali ispostavilo se da to i nije bdenje, nego poslovni sastanak. Nećaci su nam rekli da prodaju zgradu i da imamo deset dana da se iselimo.
Jedna stara dama se onesvestila, a i ostale su izgledale kao da će popadati. U Bostonu nije bilo mnogo pansiona za žene, stanarine su bile visoke, a i šta može da se pronađe za nedelju dana?
Neke stanarke mogle su da se obrate za pomoć rođacima, ali pet dama je bilo potpuno samo na svetu. Verovatno su nameravale da napuste pansion kao i njegova vlasnica s nogama napred. Ĉula sam ih kako plaču u sobama.
Moja prva susetka me je zaustavila u hodniku i molila me da joj pomognem. „Nemam kome drugom da se obratim.“
Nisam znala kako da pomognem, ali pretpostavila sam da će gospođica Ševalije znati. Do dana selidbe obezbedila je pet postelja u Udruženju mladih hrišćanki u Ulici Berkli.
Bilo mi je neprijatno jer su mi stare dame usrdno zahvaljivale. Rekla sam gospođici Ševalije: „Vi ste spasli stvar. Ja nisam učinila ništa.“
Odgovorila je da i treba da mi zahvaljuju. „Sažalila si se na njih i znala si koga da pitaš. To je više od pola bitke, a ti si pobedila za njih.“
Meni selidba nije teško pala. Aron i ja smo nameravali da se venčamo na jesen, pa ću morati da istrpim svoju porodicu samo nekoliko meseci. A ne bih mogla reći da mi je bilo žao što napuštam taj mračni smrdljivi pansion.
Na dan selidbe sedela sam na stepenicama i čekala Levina da dođe do mene kolima. Od pomisli da ću živeti pod istim krovom s majkom osećala sam se kao da mi je ponovo petnaest godina drugim rečima, bila sam ojađena. No onda je došao poštar i doneo mi pismo od Arona. Bila je to luckasta podudarnost kakve se događaju samo u romanima.
Poljubila sam koverat. Samo što nisam poljubila i poštara. Letela sam od sreće dok nisam otvorila pismo.

Draga Adi,
Nafap sh fa sh qheht svwlth vzrvmaul, aol...

Aron je bio u vozu za Minesotu. Išao je tamo da vidi može li pomoći da izmena zakona bude izglasana u kongresu te države. Do sada su svega četiri države ratifikovale taj amandman i Komitetu je očajnički trebala pobeda. Rekao je da će se zadržati dvetri sedmice, najviše mesec dana. Ostatak pisma bila su izvinjenja: Oprosti mi. Volim te. Uskoro ćemo biti zajedno. žao mi je. Ne ljuti se.
Nisam bila ljuta, nego sam kiptela od besa. Zar nije rekao da je slučaj izgubljen? Zar nisam ja važnija od izgubljenog slučaja? Ko zna koliko ga zapravo neće biti i koliko dugo ću ostati zakopana u Roksberiju dok mi majka diše za vratom?
Napisala sam mu besno pismo i pocepala ga. Napisala sam mu plačljivo pismo puno jadikovaki i pokapano suzama, pa sam i njega pocepala. Na kraju sam mu poslala dopisnicu na hotel. Dragi gospodine Mecki, molim Vas da poštu za Adi Baum šaljete na adresu Boston ivning transkript, za gospođicu Henrijetu Kavendiš. To nije bilo lepo, ali moglo je biti mnogo gore.
Selidba u kuću u Roksberiju ličila mi je na putovanje kroz vreme unazad. Beti je bila na spratu sa svojom porodicom, a ja s roditeljima u prizemlju. Ĉinilo se da se ništa nije promenilo, mada je sve bilo drugačije.
Najviše su se promenili dečaci; bili su viši, pametniji i bučniji.

Moja majka ih je zvala divljim zverima i govorila
Beti da nije dovoljno stroga. Ali Džejk, Edi, Riči i Karl su bili obični zdravi momčići, dobro su učili i slušali majku. Svi su se radovali kad im dođe tetka Adi, a naročito Karl. No kad sam im rekla da su mnogo porasli i kad su mi ispričali šta rade u školi, nismo imali mnogo šta da kažemo jedni drugima. Bila sam ljubazni mesec koji kruži oko užurbane male planete.
Iako je živeo u prizemlju, moj otac je duhom bio još odsutniji. Nisam sigurna ni da li je razlikovao unuke. Nikada nijednog nije zavoleo kao Lenija. Nije ih ni viđao često, pošto je dolazio kući samo da jede i prespava.
Kad je otpušten s posla, tata je postupio tačno po Levinovom savetu i provodio je dane u biblioteci sinagoge s Avrumom i grupom staraca. Zvali smo ih matorci. Danas bi bili „penzioneri“.
Rabin je ponekad učio s njima i jednog dana je pitao tatu da li bi hteo da podučava dečake koji se pripremaju za bar micvu. Njihovi roditelji bi mu čak nešto i plaćali za trud.
Mislim da je to bilo ostvarenje tatinog sna. Otišao je kod berberina i zamolio je Beti da mu pomogne da kupi novo odelo „jer čovek koji podučava Toru ne sme da izgleda kao seljak“. Kod kuće se nije ponašao drugačije, ali držao se ponosnije. Gotovo bi se moglo reći da je bio srećan.
Najmanje se promenila mama. Ĉistila je, kuvala i žalila se. Nije htela ni da priđe Betinoj mašini za pranje rublja; govorila je da uništava odeću i da ne može da opere kao što ona pere rukama na dasci, a onda je kukala koliko je leđa bole od pranja. U zadnjem dvorištu gajila je kupus gorak i tvrd kao lopta za bejzbol, i niko ga nije jeo osim nje; govorila je da je taj kupus makar svež i da mi ništa ne znamo.
Izlazila je više otkako su se preselili u Roksberi, možda zato što više nije imala susede u zgradi, a možda zato što je bilo manje automobila. U početku je odlazila u kupovinu, ali piljar ju je isterao

iz radnje kad ga je optužila da drži palac na vagi. Mesara je grdila što ostavlja toliko masnoće na mesu, pa je ni on više nije puštao u radnju.
Na kraju je mogla da odlazi samo u ribarnicu, pa se sprijateljila s vlasnikovom ženom, koja je i sama bila ćutljiva kao riba. Imala je neoženjenog nećaka i njih dve su zaključile da je on savršena prilika za mene. Mama je govorila da potiče iz dobre porodice i da lepo zarađuje. „Ima trideset devet godina i spreman je da se skući.“
Beti je rekla: „Ima dvesta kila i nije preterano pametan. Ostavi Adi na miru, mama.“
„Pa ni ona nije neka prilika s onakvim cevanicama“, odgovorila je mama kao da ja nisam tu.
Još nisu znali za Arona. Nije me brinulo što treba da ga predstavim lično. Bio je Jevrejin, iz dobre kuće, s dobrim poslom, pa kako da im se ne dopadne. No sve dok nije došao činilo mi se da ne mogu ni ime da mu izgovorim a da se ne rasplačem.
Nemam izbora, Adi
Makar sam i dalje volela svoj posao. Nikad nije bilo dosadno.
Gospođica Flora je objavila da odlazi na mesto urednika ženskih strana lista Sinsinati enkvajerer. Prenerazila sam se. Oduvek sam mislila da je ona čedo Bostona koliko i spomenik Džordžu Vašingtonu u Gradskom parku. I isto toliko nepomična.
Da je Flora bila muško, Korniš bi, sigurna sam, razumeo zašto je poželela da postane urednik, ali samo je rekao da mu je drago što je se najzad otarasio i da to samo dokazuje da su žene nestalne i da im nije mesto u redakciji. Sutradan po Florinom odlasku našla sam ga onesvešćenog ispod stola. Kad se otreznio, rekao je Ketrin da će ona pored svog morati da obavlja i Florin posao.
Ketrin je odjurila u Mortovu kancelariju i rekla mu da će ostati samo ako dobije unapređenje, povišicu i mene kao stalnu pomoćnicu. Korniš ju je nazvao nadmenom i smatrao je da je treba otpustiti, ali Mort joj je dao sve što je tražila.
Nisam mnogo znala ni o Ketrin ni o Flori. Nismo se družile posle posla kao muškarci. Ketrin je bila vredna, ali Flora je bila govorljivija. Dok Ketrin nije preuzela posao, nisam ni shvatila koliko zna.
Rekla je svima da je zovu gospođica Volters, a da mene zovu gospođica Baum. „Ti i ja možemo da budemo na ti“, rekla je, „ali zašto bi nas oni oslovljavali imenom ako mi ne možemo njih? Nismo mi njihove sluškinje.” Imala je pravo, ali znala sam da mene niko u kancelariji neće zvati gospođica Baum. Kad negde počneš kao
„mala”, nikad ne odrasteš.
Ketrin, to jest gospođica Volters, rekla mi je da ću i dalje pisati rubriku Videla i čula, ali želela je više reči o mlađem svetu, a posebno o njihovoj odeći. Donela je hrpu brojeva časopisa Vog i naučila sam čitav novi jezik; organdin, tunika, kosi kroj, kecelja.
Toliko čitanje o odevanju navelo me je da na novi način gledam ono što nosi Ketrin. Možda to nisam ranije zapažala jer je uvek bila u crnom, ali sada sam videla da je uvek u korak s najnovijom
„siluetom” još jedna nova reč i da su njene haljine sa spuštenim strukom savršene za ženu njene visine.
Niko ne bi rekao da je Ketrin Volters lepa; lice joj je bilo
čudnovato pljosnato, a jedno oko malčice više od drugog. Kad je Flora otišla, Ketrin je prestala da nosi šešir, odsekla je šiške i odjednom je privlačila pažnju i delovala doterano, što je mnogo bolje od lepote.
Ketrin je rekla da u rubrici Videla i čula mogu da pišem i o zanimljivim predavanjima, ali „ništa što bi uzrujalo čitaoce kao ona priča o crncima”. Rekla je da za takve priče ima mesta, ali ne na ženskim stranama. Predložila mi je da se pozabavim radom Obrazovnog i industrijskog sindikata žena i damama koje sede u upravnom odboru Bostonskog simfonijskog orkestra. „Uživaćeš.”
Uživala sam, ali morala sam da pišem i praktične savete koji su bili Florina specijalnost: kako oslabiti, očistiti hladnjak, napraviti domaću kremu za ruke, postaviti sto za popodnevni bridž ili madžong, zakrpiti čarape tako da se ne vidi. To nije bilo teško, ali morala sam mnogo da naučim o stvarima koje me nisu zanimale.
Ketrin je vodila posao toliko dobro da je Korniš mogao da se ponaša kao ranije: dolazio je kasno, čitao novine, zbijao šale s izveštačima i odlazio rano. Ketrin se držala podalje od njega, ali ga je izgrdila kad me je videla kako mu nosim jutarnju kafu.
„Nove dužnosti gospođice Baum jesu takve da ona više nema vremena da ti bude lična sluškinja. Molim te da to upamtiš.” Bio je suviše iznenađen, ili suviše mamuran, da smisli neki jedak odgovor. Ali kad bi pogled ubijao...
Posle toga Korniš uopšte nije razgovarao s njom. Ako je baš morao nešto da joj saopšti, ostavio bi joj zgužvanu cedulju na stolu ili bi joj poslao poruku preko mene. „Kaži onoj prokletoj pritki da danas mora da skrati za dva stupca.” Mora da sam se nasmešila na reč
„pritka”, što ga je podstaklo da smišlja smešne nadimke za Ketrin: Gospođica Motka, žirafa, Bostonska Bandera. Počeo je glasno da ih izgovara kako bi ih čuli svi u redakciji. Novinarima je to bilo zabavno sve dok je jednog dana nije nazvao Dugačka Kučka.
Zavladala je mrtva tišina. Ne kažem da ti ljudi nisu koristili tu reč, i neke daleko gore, ali postojala su pravila kada i kako se mogu upotrebiti. Ketrin se nije osvrtala na Kornišove igre, ali ovog puta je rekla, najljupkijim damskim tonom: „Ijane, za ime sveta, da li ljubiš majku tim ustima?”
Razlegao se smeh, a policijski izveštač, čovek poganog jezika kao i svi ostali, rekao je: „Gospođice Volters, da trknem po sapun da operemo ta usta?”
Posle toga redakcija je za mene postala pravo minsko polje. Ketrin mi je rekla da će me otpustiti ako budem činila usluge „tom čoveku“. No čim ona izađe iz redakcije, Korniš me je slao po časopis ili bočicu aspirina i pretio da će me otpustiti ako ga ne poslušam.
Da sve bude još gore, vreme je bilo toplo i vlažno. Redakcija je imala samo tri prozora prema ulici, pa je, kad sunce po podne pređe na tu stranu, bilo preko trideset stepeni. Imali smo jedan ventilator, nije bilo aparata za hlađenje vode, a novinari se nisu baš redovno tuširali.
Aronova pisma su bila svetle tačke u mom životu. Uvek su počinjala rečima:

Draja jrssrglch Kawhqflt, qafap sh fa rwr pismr zauldh Vas l Vath rsrbomh v frbrrp zdravlju.

U prvom pismu nije spomenuo moju ljutitu razglednicu, što je bilo vrlo lepo od njega, ali nije se ni izvinjavao što je daleko. Pisao je o svom putovanju na zapad i o svom zadatku da porazgovara sa svakim poslanikom za kog se činilo da je sklon glasanju za izmene zakona. Rekao je da je u Sent Polu jeo najbolje palačinke u životu i da će podmititi kuvara da mu poveri recept.
Pisma je uvek završavao isto: Iskreno i zauvek Vaš, A. Mecki.
Posle nekoliko sedmica pisma su postala turobnija. U Sent Polu je vladala vrućina kao i u Bostonu, njegova hotelska soba bila je zagušljiva, hrana uglavnom bezukusna i osećao se nevidljivo.
Odlazak u Minesotu tokom leta bio je greška. Kongres nije zasedao, a poslanici su se razišli na svoje farme širom države.
Aron je teretnim vozovima obilazio moguće pristalice, ali dobio je samo drvene cepke u zadnjici od sedenja na sanducima i izujedali su ga komarči, za koje je tvrdio da su veliki kao bumbari.
Telegramom je javio svom šefu da bi mogao slobodno da se vrati, ali dobio je nalog da ostane, pronađe priče o deciradnicima u okolini
i izradi pozive za predavanja u ženskim udruženjima za samopoboljšanje i crkvenim organizacijama. Aron je uvek govorio: Ako možeš da rasplačeš sobu punu majki, onda možeš da podigneš čitavu vojsku za svoj cilj.
Priča je bilo u izobilju. Punih šezdeset godina vlasti su slale decu u Minesotu „vozovima siročadi“. Bila je dobronamerna zamisao pružiti napuštenoj deci bolji život u jednostavnim farmerskim porodicama. Na selu je svakako bolje nego u bedi pretrpanih sirotišta, zar ne?
Neka deca su svakako bila dobro zbrinuta i voljena, ali nije bilo teško naći onu drugu. Aron je u kafeu zapodenuo razgovor s mladićem koji mu je rekao da su ga u Baltimoru stavili u voz kad mu je bilo dvanaest godina, a njegovom mlađem bratu Frenku pet. Seća se da su stajali u vrsti na peronu; žene su birale manju decu s plavim očima i zdravim zubima kao njegov brat a muškarci veće dečake koji odmah mogu početi da rade. Rečeno mu je da zaboravi svoju porodicu i počne iznova, ali on nije zaboravio svog brata i pobegao je kako bi ga pronašao. Kad su ga uhvatili, dobio je dobre batine.
Mnogo dece iz vozova siročadi još je živelo s porodicama koje su ih uzele, ali nije ih bilo lako navesti na razgovor.
Aron je slučajno naišao na devojku po imenu Marta kad je izašao iz voza na stanici u predgrađu Sent Pola. Marta je istovarala džakove s brašnom i šećerom kao da su perjani jastuci, iako nije bila ništa veća od mene.
Imala je šesnaest godina. Bilo joj je osam kad su je opatice stavile u voz, a porodica Olsen je uzela. Nije čeznula za svojom porodicom u Njujorku; kad ih je majka napustila, otac ju je odveo u sirotište.
„Zadržao je moju braću“, rekla je. „Rekao im je da ne zna šta da radi s devojčicom.“
Kada ju je Aron upitao je li srećna sa svojom porodicom u Minesoti, Marta je odgovorila da Olsenovi nisu njena porodica. Rekla je da nisu tako loši kao neki koje zna. Nikad je nisu tukli, dobijala je dovoljno da jede i davali su joj novu obuću kad se stara iscepa. Rekla je da su čak pozvali lekara kad se razbolela. No naterali su je da napusti školu s deset godina i zvali su je „mala“.
„Reci maloj da mi doda mleko.“
Kazala je da prema njoj postupaju kao da je nešto između vrhunske domaće životinje i kćeri.
Marta je radila u kuhinji, spremala je tri obroka dnevno za radnike na farmi. Zimi su joj ruke krvarile od pranja sudova.
Spavala je s nožem ispod jastuka za slučaj da neki radnik odluči da se malo zabavi, ali najviše se plašila svog „starijeg brata“, koji je nije ostavljao na miru. Marta je rekla da gospođa Olsen ne bi poverovala ni u šta ružno o svom sinu.
Bilo mi je teško da čitam ta pisma, ali to su bila i ljubavna pisma. Aron mi je pokazivao ko je, šta nosi u srcu. Što sam ga bolje upoznavala, više sam ga volela. Naučio me je da vidim šta se događa oko mene. Počela sam da zapažam devojčice i dečake koji, umesto da su u školi, prodaju novine, čiste obuću, ribaju stepeništa i nose korpe s rubljem. Ponosila sam se onim što Aron radi.
Nisam mogla da držim ta pisma kod kuće. Majka je stalno ulazila u moju sobu, premeštala mi odeću po vešalicama, slagala knjige drugačije, čak mi je i prepakivala rublje u fiokama. Jednom sam je pitala da li nešto traži ispod mog rublja.
Odgovorila je da ne voli nered u kući i da sigurno nešto skrivam čim brinem.
Aronova pisma sam držala u velikom kovertu ispod hrpe časopisa u donjoj fioci mog stola na poslu. Svakog jutra prva sam dolazila u redakciju kako bih uzela poštu za gospođicu Kavendiš i proverila ima li pisama od Arona. Ponekad sam otvarala fioku samo da bih videla njegov rukopis.
Jednog dana sam otvorila fioku i pisama nije bilo. Krenula sam pravo prema Kornišovom stolu jer nisam mogla da zamislim da bi ih iko drugi uzeo. Mogao bi da me uvali u nevolje ili da me učenom primora da ponovo izađem s njim. Mogao bi čak i da ih spali iz čiste pakosti.
Srećom, Ketrin me je uhvatila pre nego što su ostali došli. „Kod mene su“, rekla je.
Videla je Korniša kako njuška oko mog stola kad sam otišla s posla. „Sigurno je primetio da se stalno naginješ nad tu fioku i uzdišeš. Pitala sam ga mogu li mu pomoći da nađe to što traži. Bilo je zgodno što i dalje ne govori sa mnom .“
Ketrin je odnela koverat kući i rekla mi da dođem kod nje posle posla. „Spremiću večeru pa ćeš mi ispričati sve o gospodinu Meckom.“
živela je u majušnom stanu na Fenveju, nedaleko od stana Aronove rođake Rut. Ali njen stan je ličio na kutiju za nakit: tamnocrveni tepih, tkanine jarkih boja po zidovima, marame prebačene preko svetiljki.
„Sve je uglavnom iz Maroka“, rekla je. „Donela sam to s medenog meseca.“
Rekla sam joj da nisam znala da je udata. „Zar ti nisi gospođica
Volters?“
„Ja sam udovica. Muž mi je poginuo u ratu.“ Neko vreme je ćutala. „Ne volim da govorim o njemu s nepoznatima.“
Uvek budi ljubazna prema ljudima, Avo. Nikad ne znaš kakvu tugu nose u sebi.
Ketrin je za večeru spremila egzotična jela za koja nikad pre nisam čula: humus, lepinje, masline s košticama i nekakvu salatu od seckanog povrća. Ona sama bila je takođe vrlo egzotična: budistkinja, socijalistikinja, feministkinja. Diplomirala je na Smitu, bila je vegetarijanka i bavila se jogom. Nameravala je da poseti svih četrdeset osam saveznih država i do sada je bila u dvanaest, uključujući i Nju Meksiko.
Kad sam joj rekla da imam prijateljicu u Taosu, kazala je da joj je to jedno od omiljenih mesta. „Moraš da vidiš Taos. Ti i Aron.“
Ketrin se izvinila što je pročitala pisma. „U početku sam samo htela da vidim šta je to Korniš tražio, ali nisam mogla da stanem. Odavno nisam pročitala nešto toliko iskreno i nežno. Ti si srećnica.
Ah sirota Marta! Kakva jeziva priča. Jesi li razmišljala da pišeš o tome?“
Ketrin kao da mi je čitala misli. Marta je ličila na junakinje kratkih priča objavljivanih u ženskim časopisima nesrećna hrabra devojka koja se našla u nevolji bez svoje krivice. No kad sam rekla da sam razmišljala da napišem priču o njoj, Ketrin me je posavetovala da napišem članak.
„Tako će biti snažnije. Luis Hajn je svojim fotografijama fabričkih radnica promenio mišljenje mnogima. Ĉlanak o Marti mogao bi da postigne to isto.“
Dugo smo razgovarale o tome. Rekla je da gradske novine neće objaviti takav članak, ali da bi neki časopisi pristali. Sutradan sam otišla u biblioteku i čitala La Foletov časopis, Atlantski mesečnik i Naciju. Pisala sam Aronu i pitala ga šta misli o tome da napišem dokumentarnu priču o Marti tako da je niko ne prepozna. Ne mogu ti opisati kakvo me je olakšanje obuzelo kad se on složio, jer sam već bila pročitala dosta o vozovima siročadi i napisala prvu verziju.
Martina priča i zamisao da ću pomoći Aronu da spase decu od zlostavljanja potpuno su me obuzele. Ne znam koliko puta sam preradila tekst pre nego što sam ga dala Ketrin. Rekla je da je reportaža dobra, naterala me da je preradim još dva puta i tek tada mi kazala da je gotova.
No dozvolila mi je da zadržim prvobitni naslov: Ljudsko lice Dvadesetog amandmana.
Priču sam prvo odnela u Atlantski mesečnik zato što sam smatrala da treba početi od vrha, a i zato što je redakcija bila u Bostonu. Devojka za prijemnim pultom je bila veoma nadmena. „Ne objavljujemo tekstove nepoznatih autora“, rekla je.
Posle svega što sam u životu uradila došlo mi je da je pitam: „A ko si pa ti?“ No bila sam učtiva. Rekla sam joj o čemu je reč u mom članku, da on da je lice izrabljivanju dece i da nigde nisam pročitala ništa slično.
Isplati se biti ljubazan. Uzela je priču i rekla mi da je njena majka počela da radi s jedanaest godina. „I dandanas se rastuži kad priča kako je napustila školu. Lično ću odneti Ĉlanak uredniku na sto.“
Kad sam sledeće sedmice došla ponovo, ta ista devojka mi je vratila tekst. Rekla je da joj je žao. „Kazala sam vam, ne objavljuju nepoznate autore.“
Ketrin me je tešila govoreći da je odbijanje deo novinarskog posla i posavetovala me da pokušam s Nacijom, gde je poznavala jednog urednika. Ĉlanak je objavljen dve nedelje kasnije. Nebrojeno puta sam otvorila časopis i uzbuđeno gledala svoje ime.
Napisala Adi Baum.
Nikada nisam bila ponosnija.

Poslala sam primerak časopisa Aronu i to preporučenom poštom. Ajlin i Džo su bili zadivljeni i pitali su me šta ću sledeće na napišem.
Gasi je kupila deset primeraka i rekla da je oduvek znala da sam pisac.
Ketrin me je izvela na večeru da proslavimo, a gospođica Ševalije mi je telefonirala i pozvala me da govorim na njenom druženju u nedelju po podne. „Ako se dobro sećam, odlično govoriš pred publikom.”
želela sam da pokažem članak svojoj porodici. Beti će dići veliku galamu i reći će svima u susedstvu, u klubovima i organizacijama kojima pripada. Možda će čak i moji roditelji biti zadovoljni. Možda. Ali pošto nisam znala kako da im objasnim otkud znam za Martu a da ne spomenem Arona, odlučila sam da sačekam.
Ĉitave sedmice hodala sam po oblacima i pretpostavljam da nisam umela dobro da prikrijem šta osećam jer me je Beti pitala jesam li nekoga upoznala, Edi mi je rekao da izgledam lepo, a majka me je upitala: „Kad si naučila da zviždućeš?” Toliko sam bila opijena da sam, kad me je Mort pozvao u svoju kancelariju, mislila da će mi dati povišicu. No kad mi je pokazao da sednem s druge strane njegovog stola, znala sam da sam u nevolji. Takva ponuda nikad nije nagoveštavala ništa dobro.
Mortovo lice je obično bilo lako pročitati, ali ne ovog puta. Rekao je da je Korniš video moj članak u Naciji i poslao ga našem izdavaču.
„Gde ti je bila pamet?”, rekao je. „Sigurno si u našim novinama čitala uvodnike koji tvrde da je taj amandman zavera protiv prava saveznih država, svetinje porodice i tako dalje. Pljunula si vlasniku u oko. Ĉitavo popodne ribali su me u upravi.” Rekla sam mu da nisam nameravala da stvorim nevolje bilo kome, a ponajmanje njemu.
„Biću ja u redu, ali jedva sam ga ubedio da ne otpusti Ketrin Volters. Rekao sam mu da nije znala za taj članak i ne želim da čujem da je bilo drugačije, razumeš li?“
Izvinjavala sam se. Pitala sam mogu li bilo šta da učinim. Hoće li pomoći ako pišem izdavaču i kažem da sam za sve samo ja kriva?
Mort je odmahnuo glavom. „Zašto si kog đavola morala da se potpišeš pravim imenom? Da si stavila neki pseudonim, jednako bi postigla šta si htela, a mi ne bismo sedeli ovako. Mislio sam da si pametnija.“
Izgledao je kao da mu je upravo uginuo pas.
„Nemam izbora, Adi. Moram da te otpustim.“
Owr mh fhdnr uhunh Afi
Nisam rekla svojima da sam otpuštena. Beti bi me ispitivala o pojedinostima, a Levin bi mi ponudio posao u svojoj firmi. Što je najvažnije, nisam želela da mi majčin izraz kaže da nije uopšte iznenađena.
Sutradan ujutru sam izašla iz kuće kao da idem na posao. Prvo sam otišla u poštu i telegramom javila Aronu da više ne šalje pisma na adresu novina. Zatim sam pošla da pitam Gasi da li njena ponuda za novi posao još važi. Stigla sam rano i njena kancelarija je još bila zaključana. Naslonila sam se na zid u hodniku i veroyatno sam sklopila oči. Trenutak kasnije, Gasi je stajala pored mene. „Adi, šta je bilo? Je li neko umro?“
Gasi me je pitala želim li aspirin ili šolju čaja. Ponavljala sam joj da sam dobro, ali ona je otišla da mi donese čašu vode, što je bilo dobro jer mi je dalo vremena da dobro pogledam oko sebe.
Jesam li ti već kazala kako se Gasi oblačila? Kostimi strogog kroja, ravne cipele, ni trunke šminke. No njena kancelarija izgledala je kao ženska garderoba u Ricu. Stolice su krasili izvezeni jastuci, a po zidovima su visilć slike cveća. Ĉak i abažur njene stone lampe bio je ružičast. Jedva sam zadržala ozbiljan izraz lica kad se vratila i upitala me šta se dogodilo. Kao i uvek s Gasi, razgovor se pretvorio u unakrsno ispitivanje. Znala je sve o članku koji sam napisala, ali o Aronu sam rekla samo da smo se upoznali i da se dopisujemo. Pošto je Gasi viđala Beti na sastancima Hadasaha, ženske cionističke organizacije, nisam htela da joj bilo šta kaže pre mene. Nije Gasi bila brbljiva, ali znala je da se preterano uzbudi.
Kad sam završila, izgrdila me je. Povredila sam je. Besna je jer joj ne verujem. Pa čemu prijatelji uopšte služe?
Takva je bila Gasi: istovremeno puna sebe i spremna da prijatelju da košulju s leđa.
Tog jutra počela sam da radim kod jednog advokata. Mada prekucavanje ugovora i pisama nije bilo ni izbliza zanimljivo kao rad u redakciji novina, bila sam daleko bolje plaćena za kraće radno vreme.
Na stolu sam imala telefon i Gasi me je svaka dvatri sata zvala da

me pita kako sam i da me obavesti šta radi. Zivkala meje bila i u redakciju sve dok joj nisam rekla da ću dobiti otkaz ako ne prestane.
Gasi je volela telefon više od bilo koga. Imala je telefon i kod kuće i na poslu i kupovala je nove modele aparata čim se pojave. Govorila je da će pre ih kasnije svako imati telefon, ali da ona to ne može da dočeka.
Bet i Levin su takođe imah telefon kod kuće, mada mislim da su ga koristili samo da zovu jedno drugo preko dana. Niko ih nikad nije zvao uveče, pa sam, kad je Beti sišla da mi kaže da imam poziv, znala da je to sigurno Gasi.
No nije zvala da mi kaže šta je novo smislila ni da me pita hoću li sutra da ručam s njom. Imala je za mene poruku od Ketrin Volters, koja je želela da sutra posle posla dođem kod nje. Na kraju razgovora Gasi je rekla: „A posle ćeš mi ispričati sve što je rekla.“
Molila sam se da je Ketrin uzela Aronovo pismo, i kad je otvorila vrata s kovertom u ruci, skakutala sam od sreće. „Primetićeš da ga nisam otvorila“, rekla je, „mada sam bila u iskušenju.“
Aron je javljao da stiže. Mora da svrati u Vašington da se spakuje, ali doći će u Boston čim bude mogao, „za najviše dve nedelje“. Na poštanskom žigu je bio datum od pre petšest dana, što je značilo da Aron može stići svakog trenutka. To je takođe značilo da nije dobio moj telegram.
Dala sam Ketrin da pročita pismo. Rekla je da jedva čeka da ga upozna i da ima još novosti za mene. „Nisam htela da čuješ od nekog drugog.“
Korniš ju je zatekao u poštanskoj sobi s Aronovim pismom naslovljenim na gospođicu Kavendiš. „Kad mi je rekao da mu dam pismo, gurnula sam ga u nedra, poželela mu prijatan dan i dala otkaz.“
Užasnula sam se. „Zbog mene si izgubila posao?“
Ketrin je odgovorila da to nema nikakve veze sa mnom. „Bilo je samo pitanje vremena kada će me otpustiti, a bila sam više nego spremna da odem.“ Otkako mi je pomogla oko članka o izrabljivanju dece, rekla je, bilo joj je teško da i dalje piše o šeširima i frizurama.
„Uz ovako burne događaje želim da radim nešto zaista važno. Odbor za odbranu Saka i Vancetija11 traži nekoga ko ne zvuči kao luđak kad razgovara s novinarima. Nekoga kao što sam ja.“
Iako je Ketrin ponavljala da joj je drago što napušta Transkript, osećala sam se odgovornom, a znala sam da bi rad za Odbor mogao biti opasan. Upravo im je bio odbijen zahtev za ponavljanje suđenja, a anarhisti su nedavno bili podmetnuli bombu u Vol stritu. Neke usijane glave to su čak odobravale.
Mnogo sam brinula zbog svega toga. Kako će se Ketrin snaći? Šta ako Arona poslodavci ponovo nateraju da ostane u Vašingtonu? Šta ako ga udari automobil?
Sedela sam u svojoj sobi i izluđivala samu sebe kad je Beti sišla i rekla mi da ponovo imam telefonski poziv. „Ako se ovako nastavi, moraćeš da me plaćaš kao sekretaricu.“
Ali kad sam se popela, slušalica je bila spuštena. Beti je povikala. „Hermane, stigla sam!“
„Evo me“, odgovorio je on, ali pojavio se Aron.
U prvi mah sam bila bez reči. Onda sam rekla: „Šta ćeš ti ovde?“
On se nasmejao. „Šta misliš?“ Zaplakala sam i grlili smo se sve dok se nisam odmakla i pogledala ga. „To si zaista ti.“
Onda su i njemu oči zasuzile, a ja sam se nasmejala.
Levin, Beti i dečaci su nas gledali, a Edi je upitao: „Je li tetka Adi tužna ili srećna?“
„Veoma je srećna“, odgovorila mu je Beti. „Ovo je dečko tetke Adi.“
Aron mi je prebacio ruku preko ramena i zvanično izjavio: „Ako se slažete, voleo bih da postanem njen muž.“
Beti je ciknula i zgrabila me. Levin se rukovao s Aronom i nasuo nam poslednje kapi iz tajne boce viskija. Prohibicija još nije bila ukinuta. Podigao je čašu: „Ĉestitam i želim vam da budete srećni kao nas dvoje.“
Kako mu je ime?
Beti je naša priča bila toliko romantična da se nije naljutila što joj ništa nisam govorila. Zaključila je da je večera kod nje u petak najbolja prilika da predstavim Arona roditeljima. Rekla je mami da će Levin dovesti jednog mladića, brata nekog svog poslovnog prijatelja. „On je pravnik“, rekla je Beti. „Herman misli da je dobra prilika.“
Baš kad je to izgovorila, u kuhinju je ušao Edi i rekao: „Pričate o čika Aronu? Obećao mi je da ćemo sledeći put igrati bejzbol.“ Da je Beti imala običaj da tuče decu, Edi bi sada dobio batine, no ona je samo promenila temu i rekla mu da izađe.
Moja majka nije zanemarila činjenicu da joj radimo iza leđa.
Prema tome, Aron je u samom početku dobio prvi minus.
Ni s tatom nije bilo lako kad je čuo da Aronova porodica pripada Izraelskom hramu. „To je crkva, a ne sinagoga. Ja tamo ne bih nogom kročio.“
„Pa već si bio tamo“, odgovorila sam. „Tamo se Beti venčala.“
„Jednom je dovoljno.“
Tatu je malo smekšao Džejk. Moj otac ga je pripremao za bar micvu i tom prilikom su verovatno prvi put zajedno provodili više od minuta. Tata je govorio da je Džejk pametan i ozbiljan učenik, a Džejk ga je zvao rabin Baum. Zato je Džejkova izjava da je Aron dobar čovek imala izvesnu težinu.
Nisam se radovala toj večeri. Nameravala sam da se udam za Arona šta god moji roditelji rekli. Nisam želela da ga mrze, ali me je verovatno više zabrinjavalo šta će on misliti o njima. Niko se ne venčava samo sa pojedincem, nego u paketu dobija čitavu porodicu.
Ĉim je Aron stigao, Beti nas je odvela pravo za trpezu nije bilo ćaskanja. Zapalila je sveće, a tata je blagoslovio vino i hleb gledajući ispod oka da li će Aron znati kada treba da se uključi. Znao je. Kad smo podelili pletenicu, njih dvojica su malo popričali i tata mu je rekao da dobro govori jidiš.
No mama je gledala Arona kao da je bolesna krava koju neko pokušava da joj proda. Zavrtela je glavom kad je uzeo kašiku levom rukom i trgnula se kad je razvio salvetu i spustio je na krilo. Za nju
su levoruki ljudi bili pokvareni ili su donosili nesreću ili pak oboje, a sve osim brisanja usta salvetom predstavljalo je razmetanje.
Ĉak je podsmešljivo gledala njegovu leptirmašnu koju je kupio kako bi ostavio dobar utisak.
Beti ga je neumorno hvalila. „Tata, znaš li da je Aronov bliski rođak važan lekar u bolnici Bet Izrael?“
Levin je rekao: „A njegov rođeni brat je veoma uspešan advokat.“
Mama se pretvarala da ništa nije čula i upitala je Beti: „Kako mu je ime? Gde radi?“, kao da Aron nije razgovarao s tatom na jidišu otkako je ušao.
Levin je rekao: „Majki Mecki je jedan od najvažnijih advokata za nekretnine u gradu. Vrlo je uspešan. Poslovao sam s njim.“
Mama je slegnula ramenima. „Ali to je njegov brat.“
Aron se nasmejao, a meni je došlo da vrištim. Zar joj nije životni cilj da se udam za nekoga kao što je Aron?
Otišla sam u kuhinju da skuvam kafu i priberem se. Kad sam se vratila, Aron se na podu igrao s dečacima.
Beti je rekla: „Vidi kako se lepo slaže s decom. Biće divan otac.“ Moja majka je rekla, nikome određeno: „Svi misle da sam glupa.”
Otkako je pamtim, mama je ispod glasa razgovarala sama sa sobom. Mrmljala je basme da tera urok i gunđala kako Beti ne ume da spremi vreo čaj. No sluh joj je slabio, pa više nije šaputala, a sada smo je svi jasno čuli.
„Nije ništa ni okusio. Šta je njemu? Njeno meso je bilo suvo, ali niko ne sprema šargarepu bolje od mene. Kad dođeš u goste, red je da jedeš.“
Beti je pokušala da je ućutka, ali mama to nije primetila. „Odbila je vlasnika radnje? Ovaj i ne radi.“
Edi je upitao: „Bako, zašto razgovaraš sa slanikom?“
To kao da ju je probudilo. Rekla je: „Dođi da pojedeš kompot“
Aron je rekao: „Gospođo Baum, moj otac je vlasnik gvožđarske radnje i ja sam u toj radnji radio. No tata je hteo da se svi školujemo. Mislim da je želeo da budemo lekari ili apotekari, ali ipak se ponosi svojim advokatima.“
Beti je rekla: „Aronova sestra takođe studira prava.“
„To nije posao za ženu“, odvratila je mama resko. Onda je uperila prst u Arona i rekla: „Mladiću, pojedi makar voće.“
Ispratila sam Arona i izvinila mu se zbog večere meso jeste bilo suvo i zbog moje majke. ali on je mislio da je sve prošlo kako treba.
„Tvoj otac je bio ljubazan prema meni. Beti i njen muž su na našoj strani, a dečaci su sjajni. Osam od devet nije loše. A ako sledeći put pojedem sve s tanjira, možda će se i tvoja majka smiriti.“
Aron nikad nije dizao ruke od ljudi. Ponekad me je to izluđivalo, ali tako se dobro živi.
Sledeće subote pozvani smo kod Aronovih na večeru. Beti je obećala da će se mama lepo ponašati. „Verovatno je bila nervozna jer on dolazi. Osim toga, svi su pristojniji u tuđoj kući.“
Nagurali smo se u Levinov automobil i odvezli se u Bruklajn. Ti se sećaš te kuće, zar ne? Odmah iza ugla je kuća u kojoj se rodio predsednik Kenedi.
Prednje dvorište kuće porodice Mecki bilo je drugačije od svih ostalih u ulici. Nije bilo trave, samo cvetne leje i ruže puzavice na verandi kao one u Rokportu.
Cveće je bilo delo ruku Mildred Mecki. Ona je bila Aronova maćeha i sušta suprotnost zlim maćehama iz bajki. Udala se za Marija Meckog pet godina posle smrti Aronove majke, a sve troje dece volelo je „mamu“ kao i ona njih.
Otvorila je vrata i izgrlila nas kao da smo davno izgubljeni rođaci. Svi članovi porodice Mecki rado su se grlili Aron, njegov otac, njegova sestra Rita, pa čak i njegov pomalo kruti brat Majki zagrlili su nas redom. Moja majka se držala kao da je ližu mačke, a mrzela je mačke.
Kad smo seli za trpezu, mama je upitala Mildred Mecki kod kog jevrejskog mesara je kupila meso. Nikad nije čula za tog mesara, pa se nagnula ka tati i šapnula mu tako da je svi čuju: „A i miriše čudno, je li?“ Aron je rekao: „To je ružmarin, gospođo Baum. Mama gaji razne trave u zadnjem dvorištu.“
„Znači, travke i cveće“, rekla je mama. „Ja gajim kupus i krompir.
Ono što može da se jede.“
Hvala nebesima, Mildred je slabo znala jidiš.

Rita i Mildred su na sva usta hvalile dečake, a Beti je samo to i želela da čuje. Levin i Majki su otkrili da imaju dosta zajedničkih
poznanika. Mari i moj otac su izašli da popuše cigaru. Aron i ja smo se držali za ruke ispod stola.
Kad je Mildred poslužila kafu i kolače, Mari je ustao i održao govor o tome koliko je srećan što me je Aron upoznao. „Kad je otišao u Vašington, strepeo sam da će tamo upoznati neku devojku i da se nikada neće vratiti. Kad je otišao u Minesotu, brinuo sam da će sresti devojku koja ne želi da ostavi oca i majku.“
Rekao je da mu se dopadam ne samo zato što sam devojka iz Bostona, nego i zato što je Aron tako srećan, što sam ja tako ljupka, što mi je otac učen čovek i što su dečaci sjajni. Mari mi je u šali pripretio prstom i prekomo me pogledao. „Nedostaju im samo još braća i sestre od tetke da se igraju s njima.“
Zaklela sam se da nikada neću tako sramotiti svoju decu, i nisam makar ne javno.
Kad je bilo vreme da krenemo, svi su nas ponovo zagrlili, što je potrajalo jer je svako morao da zagrli svakoga. Kao da su mislili da ćemo na putu do Roksberija udariti u glečer i nestati.
Moja majka je mrzela to „pipkanje“. Kad smo seli u automobil, rekla je: „Kao da hoće da me odžepare.“ I meni je to grljenje bilo neobično, ali privikla sam se.
Sećaš li se kako sam nekada jurila tebe i tvoju sestru po kući da dobijem dnevnu dozu zagrljaja? Ako ne dobijem sto zagrljaja, govorila sam, odleteću u nebo kao Meri Popins i nikada me više nećete videti. Prestali smo da se igramo tako kad ste krenule u školu, ali nismo prestale da se grlimo.
Gledajte me, postajem Mecki!
želela sam venčanje kao što je bilo Betino malo, brzo i jednostavno ali to mi nije bilo suđeno. Za početak, nijedna rabinova kancelarija nije bila dovoljno velika da primi svu Aronovu rodbinu, tako da je
„malo“ venčanje otpalo. Možda je moglo da bude jednostavno, ali ne u skorije vreme jer je Džejk u oktobru imao bar micvu i Beti se već zagnjurila u pripreme.
Bar micva tada nije bila kao današnje predstave u hotelima, s poručenom hranom i cvećem, ali je ipak bila važna i Beti je želela da sve bude savršeno. Isprobala je ne znam koliko recepata za kekse i štrudle, okrečila trpezariju i sašila nove zavese za dnevnu sobu. Svi su dobili novu odeću, a Levin je poveo Džejka u centar da mu kupi prvo odelo s dugačkim pantalonama i prslukom. Kao što sam rekla važan događaj.
Ujutru na dan bar micve moja majka je ustala na levu nogu. Obično se budila prva, popila bi čaj, oprala šolju i spremila je pre nego što tata i ja uopšte uđemo u kuhinju. No baš tog dana nije stigla ni da se obuje na vreme. Kad sam je pitala da li je dobro, odbrusila je kao da sam je uvredila: „Jesam li ja ikada bila bolesna?“
Sinagoga je bila svega tri bloka od nas, ali mama je na kraju doslovno vukla noge i oslanjala se na mene. Zatvorila je oči kad smo seli i bila sam sigurna da je zaspala, ali kad je moj otac pozvan da otpeva blagoslov, uspravila se, a kad je Džejk pročitao svoj deo iz Tore, smešila se.
„Zar nije divan?“, prošaputala sam.
„Nije loš“, odgovorila je.
Džejk je i dalje bio busmacti dečak, ali nastupio je sjajno. Nije se zbunio ni usporavao i sve je pročitao glasno i jasno. Bila sam toliko ponosna da sti mi suze krenule, ali Beti samo što se nije onesvestila od ponosa. Shvatićeš kako je to kad budeš imala decu; ništa nije kao osećanje koje te obuzme kad ti dete stane pred publiku i zablista. Tako mi je bilo kad je tvoja majka držala govor na maturi, tako sam se osećala na vašim bar micvama.
Posle službe svi su sišli na kolače i vino. Moja majka više nije bila ona starica koju sam pridržavala na ulici. Kretala se brzo da izbegne
zagrljaje porodice Mecki, a kad ju je neko upitao da li se ponosi svojim unukom, rekla je: „Naravno, šta mislite?“ Za promenu nije spomenula da joj Džejk nije „rođeni“ unuk.
Aron i ja nismo žurili da stignemo na proslavu kod Beti. Bio je savršen jesenji dan, dovoljno svež da te probudi, ali i sunčan. Aron je šutirao opalo lišće, a ja sam napravila buket od žutih i crvenih listova. Ponašali smo se kao deca. Divno nam je bilo što smo sami i imali smo o mnogo čemu da pričamo.
Neko iz Udruženja za sprečavanje nasilja nad decom države Masačusets čuo je da se Aron doselio u Boston i ponudio mu posao, ali brat ga je nagovarao da ostane u njegovoj kancelariji. Majki je govorio da ćemo za godinudve moći da kupimo kuću ako Aron ostane da radi kod njega.
Aron je radio u Majklovoj kancelariji otkako se vratio u Boston, ali mrzeo je taj posao. Od pisanja ugovora i prepirki s bankarima bio je mrgodan i namćorast kao nikad pre.
No posle jednog sastanka s odborom Udruženja zasijao je. „To su isti oni ljudi koji su osnovali Nacionalni odbor za zaštitu dece“, rekao je. Oni su bili njegovi heroji i želeli su da ga unajme kako bi pomagao kabinetu guvernera u pisanju boljih zakona za pomoć deci i porodicama. Bio je to posao iz snova i znala sam da nije pristao na licu mesta samo zato što nisu mogli da ga plaćaju onoliko koliko je zarađivao u privatnoj praksi. Ali kakva mi je korist od kuće, rekla sam, ako u njoj živim s namćorom?
Nije ga bilo teško nagovoriti da prihvati posao koji je želeo. Osim toga, i ja sam radila.
Gasi mi je našla stalni posao u Simonsu, bog je blagoslovio. Ĉim je čula da sekretarica potpredsednika koledža napušta posao, pozvala ga je i rekla mu da se ne muči tražeći zamenu. Beti se šalila da mi se najzad ostvarila želja najzad ću ići na koledž. No to nije bila šala, jer sam mogla posle posla da pohađam časove besplatno.
Kad smo odlučili da Aron prihvati posao koji je želeo, jedva sam čekala da stignemo kod Beti i da saopštim svima da smo odredili datum venčanja. Meni se žurilo; kad god sam ušla u kuću mojih roditelja, činilo mi se da oblačim steznik.
Kod Beti je bila gužva. Pozvala je susede, Džejkove drugove, tatine prijatelje iz sinagoge, sve osoblje iz Levinove kancelarije i čitavu Aronovu porodicu. Aronov brat je sve iznenadio kad je doveo Lois Rozensvajg, ženu s kojom se viđao već pet godina. Rita je kazala da je nikada pre nije doveo na neki porodični skup. „Takav je Majki. Sada kad Aron ima verenicu, Majki će svakog časa zaprositi Lois.”
Levin je trčao naokolo s novim fotografskim aparatom, govorio ljudima da se nasmeše i izluđivao ih. Kao i obično, gnjavator s aparatom na kraju je ispao junak. Užasno se namučio dok nije naterao moje roditelje da sarađuju, ali nije ih ostavio na miru dok nije snimio nekoliko dobrih fotografija. Sećaš li se slike koju si stavila na korice svog rada o porodičnoj istoriji u sedmom razredu? Snimljena je na Džejkovoj bar micvi.
Kad sam najzad našla Beti, namignula mi je i pitala jesmo li zalutali.
I ja sam njoj namignula i pitala je. „Šta radiš devetnaestog decembra?”
„Zašto? Da ne idem možda na venčanje?” Samo sam se nasmešila, a ona me je zagrlila, a onda je poljubila i zagrlila Arona. „Gledajte me!*, rekla je. „Postajem Mecki!”
Onda je kazala da mora pre objave da okupi dečake i da moramo pronaći mamu.
Nikad nije videla mamu bolje raspoloženu, rekla mi je. Bila je ljubazna i jela je bez reči sve dok Beti nije uz čaj poslužila slatko kupljeno u radnji. „Onda se namrštila i rekla da mora svima da pokaže koliko je domaće slatko bolje. Rekla sam Hermanu da siđe da ga uzme, ali ona je kazala da on neće umeti da ga nađe. Možda je zalutala, kao vas dvoje.” Aron je rekao da će otići po nju. „Pre ili kasnije moraće da se navikne na mene.”
Kad su se svi natiskali u dnevnu sobu, Aronov otac mi je pripretio prstom. „Kladim se da znam šta sledi”, rekao je. „A evo i mladoženje.”
No mladoženja je utrčao vrlo ozbiljnog lica i rekao. „Neka neko pozove hitnu pomoć.”
Moj svet se smanjio
Bila je to moždana kap.
Odvezli su mamu u bolnicu Bet Izrael onu staru, od cigle, nedaleko od naše kuće u Roksberiju. Godinu dana kasnije otvorili su savremenu zgradu, ali bilo je svejedno. Tada se za žrtve moždane kapi moglo učiniti malo šta osim utopljavanja i masiranja mišića.
Nismo mogli da dokučimo šta se dešava u bolnici. Lekari nam nisu govorili ništa, a bolesnici su imali samo jednu posetu dnevno i mogla je da uđe samo jedna osoba, pa smo se smenjivali. Kad je tata ušao, nije mogao da odredi je li joj bolje ili gore, ali izgledao je starije posle svake posete.
Beti joj je donela čiste spavaćice i rekla je da su čaršavi tanki kao masni papir, ali nije umela da odredi da li mama ima bolove ili je mirna. „Ponekad otvori oči, ali ne znam da li me vidi.“ Rekla je da joj lice nije onako strašno kao u početku, kad joj je desna strana izgledala kao da se istopila na kostima.
Mene su samo jednom pustili kod nje i bilo je prilično grozno.
Soba je bila pregrejana i mirisala je na varikinu.
Majčino lice na jastuku bilo je žuto, a kosa začešljana unazad i skupljena ispod potiljka, pa sam joj videla obris lobanje pod kožom. Obrazi joj behu upali, a očni kapci su joj se trzali. Nisam bila sigurna da je budna, pa sam prošaputala: „Mama, to sam ja, Adi. Kako si? Mogu li da ti pomognem?“ Trudila sam se da zvučim vedro, ali stomak mi se stezao kao i uvek; čekala sam da se prene i upita me šta ću ja tu, gde mi je otac, ko ju je ovamo doveo.
Posle dvetri sedmice bilo joj je malo bolje, otvarala je oči i pila na slamku. Mogla je da sedne uz tuđu pomoć i, mada nije govorila, bili smo sigurni da nas prepoznaje.
Lekar je rekao da će možda moći delimično da se služi desnom rukom i nogom, ali tek za nekoliko meseci, ako se to uopšte i desi. Možda će progovoriti, a možda neće. Kao što sam već kazala, u bolnici nisu mogli mnogo da učine za nju, pa smo je vratili kući.
Desna strana joj je ostala paralizovana, a desni ugao usta joj se opustio, i kad je progovorila, reči su bile nerazumljive. Uzbuđivala se kad je ne razumemo, pa smo znali da je svesna i pribrana.

Tokom dana su se uz njenu postelju smenjivali tata i Beti. Ja sam dolazila kući pravo s posla i preuzimala smenu kako bi Beti mogla da spremi večeru, a tata da ode u sinagogu.
Samo nas troje je puštala u sobu. Mildred i Rita su ponudile da je paze, ali kad su došle, mama je čvrsto stisnula usta i odbijala je da otvori oči. Kad bi Levin, Aron ili dečaci ušli kod nje, mrmljala je i mrštila se dok ne odu. Dečake je toliko plašila da uopšte nisu silazili u prizemlje.
Moj svet se smanjio, kao i svakome ko ima bolesnika u porodici. Sve slobodno vreme provodila sam kod kuće, gde sam ili sedela s majkom ili pomagala Beti s dečacima. Nisam išla nikuda ni vikendima, pa je Aron dolazio i učio me remi i crne dame. Naravno, odložili smo venčanje.
Moj novi šef je bio pun razumevanja kad mi je neko telefonirao na posao. Gasi i Ajrin su često zvale. Kad god je mogao, Aron me je čekao pode posla i išao sa mnom tramvajem kući. Grlio me je oko ramena, a nekoliko puta je morao da me probudi kad se približi moja stanica.
Oko dva meseca posle mamine kapi Džejkov najbolji drug je slavio bar micvu. Tata ga je podučavao, a Beti se lepo slagala s njegovom majkom, pa sam ja ostala kod kuće i rekla im da se lepo provedu i da ne žure s povratkom.
Retko sam provodila jutra s mamom. Beti mi je kazala da se ona obično budi oko deset, da je tada najpribranija i da razumljivije govori. No tog dana nije otvorila oči do podneva. Ponudila sam je čajem i supom, ali odbila je i glavom je pokazala vrata, što je značilo da mora u kupatilo.
Mrzela je lopatu više nego išta, ali posle udara je toliko oslabila da sam je nosila s lakoćom.
Dozvolila mi je da joj operem lice i ruke, ali okrenula je glavu kad sam joj ponudila šolju čaja i hleb namočen supom. Pitala sam je želi li da joj čitam, ali čvrsto je zažmurila.
Ne znam zašto sedenje s bolesnikom toliko iscrpljuje. Nema nikakvog rada, ali je sto puta zamornije od bilo kakvog teškog posla. Možda je uzrok bespomoćnost, a možda napeto čekanje da telo odluči hoće li ozdraviti ili ne.
Ĉitavog dana bilo je oblačno, a kad je počeo sneg soba se smračila. Sigurno sam zadremala, jer kad sam se prenula, mama je sedela uspravo, a mislili smo da to ne može sama. Oči su joj bile širom otvorene i gledala je naokolo kao da pokušava da utvrdi gde se nalazi. Namrštila se videvši prljave čaše na komodi i lampu za čitanje koju sam donela.
Na jidišu sam rekla: „Mama? Treba li ti nešto? Znaš li ko sam ja, mama?“
Gledala me je u lice i mrštila se. Ĉula sam da diše ubrzano i rekla sam joj: „Ne brini, samo se odmori.“
Iskolačilaje oči i pružila zdravu ruku prema meni Sela sam pored nje na krevet, a ona je prošaputala: „Naravno da znam svoju kćer.“ Glas joj je bio hrapav i govorila je sporo, ali razumljivo. „Kako majka da ne prepozna rođenu prelepu kćer?“
Pomilovala me je po kosi i oslonila mi ruku na obraz. „Nisam odmah videla da si to ti, dušo. Kosa ti je kratka. Jesi li bila bolesna?“
Rekla sam joj da sam skratila kosu, da sam dobro i da ne brine. No ona se uznemirila i progovorila brže, kao da želi nešto da kaže pre nego što zaboravi. „Hoću da ti kažem da mi je žao. Ti si bila u pravu, a ja nisam. Da sam te slušala, ti bi bila srećnija.“
Zaplakala je. „Tako mi je žao. Ali ti ćeš mi oprostiti, znam da hoćeš. Uvek si bila tako dobra devojka, tako lepa, tako dobra...“
Nikad je nisam čula da se izvinjava, ni jedan jedini put. Ne sećam se da me je majka ikada tako gledala ni da mi je rekla da sam lepa ili umiljata. Nikad mi nije rekla „dušo“.
Ovo je bilo čudo.
Govor ju je zamorio pa se spustila na jastuke. Poljubila sam je u ruku i rekla joj da ne brine, da se udajem za divnog čoveka. Pitala sam je da li se seća Arona i ona mi je stegnuta ruku.
Rekla sam joj da se radujem što ovako razgovaramo i da mi je žao što nisam ranije pokušala da joj objasnim sebe.
Zatresla je glavom i prošaputala: „Mislila sam da sam te izgubila, ali tu si, ista si moja majka, tvoja baka. Imaš zlatne ruke, ti si anđeo s iglom i koncem.
Pogrešila sam što sam te pustila da odeš. Jurila sam te i tukla sam te da te prisilim iako si mi govorila da ćeš umreti ako odeš.
Mislila sam da će te on štititi i da će se Bronja starati o tebi, ali ti si bila pametnija. Znala si da će te ova zemlja ubiti. Tako mi je žao, mala moja Sima. Sirota, sirota moja mala Sima.“
Uzdahnula je. Disanje joj se usporilo. Kad je zaspala, dobro sam razmislila.
Ĉitavog života čekala sam ove njene reči. Da joj je žao. Da sam dobra devojka. Lepa i umiljata. ali ona je govorila Siliji njoj se izvinjavala, prema njoj je bila nežna, nju je volela. Nije znala da sam ja pored nje.
Od silne tuge nisam mogla ni da zaplačem.
Beti se s proslave vratila kasno. Uključila je svetio i pitala me zašto sedim u mraku. „Je li prespavala čitav dan?“
Rekla sam da jeste i da idem u šetnju. Treba mi svežeg vazduha.
Veče je bilo prijatno i vedro. Sneg je prestao i na mesečini je sve sijalo kao srebro. Dugo sam šetala dok nisam shvatila da idem prema Aronovoj kući. Od Roksberija do Bruklajna ima najmanje sedam kilometara, a usput sam nekoliko puta i pogrešno skrenula. Kad sam stigla, bilo je toliko kasno da su sva svetla bila pogašena osim u dnevnoj sobi. Oni nikad nisu zaključavali vrata, pa sam ušla. Aron samo što nije pao sa stolice.
Rekla sam mu: „Ništa me ne pitaj. Ispričaću ti ujutru.“

1927.

Osheaoa sap sapr bro
Moja majka je umrla sedmicu-dve kasnije. Levin se pobrinuo za sahranu, kao što se brinuo za gotovo sve niko od njega to nije tražio i niko mu posle nije zahvalio.
Bila sam na groblju kad su umrli Leni i Majron, ali majčina sahrana se razlikovala od toga kao dan od noći. Ĉak smo drugačije i stigli na groblje. Putevi su bili bolji nego pre i bili smo tamo za tren oka, a umesto samo troje ožalošćenih došlo je dvadesetak ljudi i za pogrebnim kolima išla je čitava povorka automobila.
Ova sahrana se najviše razlikovala po tome što je bila „normalna*. Mama je imala šezdeset pet godina, što 1927. nije bilo malo. Niko se nije prenerazio. Bila je bolesna i umrla je kod kuće u svojoj postelji, pa je njena smrt bila tužna, ali ne tragična kao Silijina, Majronova ili Lenijeva.
Na Silijinoj sahrani su bili samo tata i Levin, verovatno zato što tada nismo poznavali mnogo ljudi, ali i zbog toga kako je umrla. S tugom je bilo pomešano i mnogo griže savesti. Kako objasniti da je mlada zdrava žena umrla od posekotine kuhinjskim nožem?
Tokom epidemije gripa svi su se plašili i. dolazak na groblje bio je izazivanje sudbine. Ja sam otišla na sahranu umesto Beti i bilo je dobro što ona nije prisustvovala. Sama pomisao da ona vidi one male kovčege bila mi je jednostavno grozna. Suze su mi navirale kad se samo setim tog prizora.
Pre službe za mamu obišla sam njihove grobove i pokušala da se setim moje sestre i nećaka kad su bili mladi i zdravi, ali setila sam se samo krvi na njenim rukama i izraza Betinog lica kad su odneli dečake. Stojeći pored tih spomenika, nisam osetila ono što se danas naziva završetak. Osećala sam samo bol.
Jedno se nije promenilo; groblje je bilo turobno kakvog sam ga pamtila. Drveće je poraslo i posađeni su grmovi, ali u januaru je bilo teško poverovati da će ikada ponovo ozeleneti.
Drhtala sam na početku službe. Nije bilo vetra i činilo mi se da nikom drugom nije hladno, ali čula sam kako mi cvokoću zubi. Morala sam da priljubim kolena da ne zaklecaju, a da me Aron nije zagrlio, kunem ti se da bih se srušila. Srećom, jevrejski pogrebi su
kratki.
Kad su spustili kovčeg u zemlju, sećam se da sam pomislila da više neće moći da me natera da mislim kako sa mnom nešto nije u redu.
No kad je prva grudva zemlje pala na kovčeg, shvatila sam da ću doveka želeti da mi majka kaže da sam dobra. Tada sam zaplakala.
Žlwru mh faohnr wažqlml rf sprul
Posle bdenja tata i Beti su mi rekli da smo zvanično u žalosti čitavu godinu, što je značilo da treba da se uzdržavamo od slavlja, muzike i bilo kakve zabave. Prema tome, nema zabava, nema koncerata, čak ni bioskopa.
Posle mesec dana Beti se više nije pridržavala pravila. Ako su njeni dečaci želeli da pogledaju novi film, vodila ih je i ostajala na predstavi. „Misliš da ću ih ostaviti same u onom mračnom bioskopu?“
Meni se činilo da živim u nekakvom „međuvremenu“ i zapravo mi nije smetala povučenost. Tata i ja smo večerali na spratu s Beti i njenom porodicom, onda je on odlazio u sinagogu, a ja sam se najčeščće povlačila u svoju sobu da čitam. Sve to je ličilo na život u pansionu.
No nisam bila pustinjak. Na poslu sam stalno bila okružena ljudima i išla sam na časove. Mislim da sam tog semestra slušala američku istoriju. Prijateljice su mi telefonirale i dolazile u posetu. Aron i ja smo se stalno viđali, samo nismo razgovarali o venčanju.
Ali kad je cveće procvetalo, a svi odložili zimske kapute, sve više sam se osećala kao pas na lancu. Gde god da odem, videla sam parove kako se drže za ruke i šapuću. Aron mi je pokazao oglas za stan koji bismo mogli da iznajmimo. Skupila sam hrabrost i upitala oca kad možemo da se venčamo.
„Kad god želite“, odgovorio je.
Nisam mogla da verujem. „Rekao si mi da čekam godinu dana.“
„Jesam li spominjao venčanja? Prema Talmudu, kad se ukrste putanje pogrebne i svadbene povorke, svadbena povorka ima prednost. život je daleko važniji od smrti.“
Mogao si to da mi kažeš i ranije, pomislila sam.
„Samo nemojte da dižete veliku galamu“, rekao je tata. „Bez muzike i plesa.“
To mi nije smetalo. želela sam da venčanje bude jednostavno, a Aron nije imao ništa protiv toga, samo da bude što pre. No kad sam rekla Beti i Mildred da razmišljamo o venčanju krajem maja, za dvetri sedmice, zaprepastile su se kao da je to katastrofa nešto manja
od potonuća Titanika. Beti je rekla da nema kćer, da će joj ovo biti jedina prilika da organizuje svadbu, i pitala me zašto želim to da joj upropastim.
Njoj, je li?
Ona i Mildred su se vajkale i gnjavile nas dok nismo pristali da čekamo do juna kako bi one sve lepo priredile. Rita me je pitala može li da mi priredi darivanje kako bi me upoznala s ostalim ženama iz porodice. Nikad nisam bila na nevestinskom darivanju to je bila novost u to vreme ali moja buduća zaova je čitala o tome i odlučila da pripremi sve baš kao u člancima, sve do ružičastog preliva i šećernih ruža na torti. želela je da pozove i moje prijateljice, pa sam joj dala Gasin broj telefona i kazala joj da će ona pozvati sve ostale.
Rita je isplanirala čajanku za nedelju u tri po podne i obavestila je sve gošće da obuku lepe haljine i bele rukavice. Možeš misliti!
Ajrin me je pozvala da pita može li doći na zabavu ako ne izveze jastučnicu, kao što je Rita zamolila nju i ostale gošće. Kad sam joj rekla da ne znam ništa o jastučnicama, rekla je: „Gasi mi nije kazala da su jastučnice iznenađenje. Sad sam sve pokvarila, đavo me odneo.“
Ajrin je s godinama sve više psovala. Sećam se, kad je njen unuk napunio pelene na krštenju, rekla je: „O, kakvo sranje!“, dovoljno glasno da svi čuju. Da si samo videla sveštenikovo lice!
Na dan darivanja kuća porodice Mecki bila je puna miljea, jorgovana i brojnih tetaka i daljih srodnica. Kad su me sve izgrlile, mirisala sam kao odeljak s parfemima u robnoj kući.
Rita mi je kao miraz dala jastučnice i peškire s mojim izvezenim inicijalima, a ja sam se ponašala kao da se Ajrin nije izlanula.
Bilo je i drugih iznenađenja. Znala sam da će doći Ajrin i Helen, ali sam se zaprepastila kad su gospođica Ševalije i gospođica Grin ušle u društvu Ketrin Volters, s kojom se nisam viđala otkako sam otišla iz Transkripta.
Gospođica Ševalije me je poljubila u obraze i rekla: „Tako se radujem zbog tebe, mila moja.“ Gospođica Grin kao da se smanjila, ali oči su joj i dalje svetlucale. „Rado mislim da smo doprinele tom braku jer si upoznala verenika u našoj kući.“
Od Idita niko nije tražio da vezu, hvala nebesima, ali gospođica Grin mi je donela ljupku keramičku kutijicu koju je napravila. Kad si
bila mala, stavljala si u nju Barbikine cipelice.
Gledajući sve te žene oko sebe, činilo mi se da gledam album s fotografijama iz mog života, od najranijeg detinjstva preko Subotnjeg kluba, Rokporta i posla u novinama do susreta s Aronom.
Slagale su se zapanjujuće dobro. Gospođica Grin je nedavno bila u Irskoj i pričala je Ajrin o rodnom gradu. Ketrin i Beti su raspravljale o tome ko je smešniji: Harold Lojd ili Baster Kiton. Ja bih im rekla da je najsmešniji Ĉarli Ĉaplin, ali nisam htela da se mešam.
Pitala sam Helen gde je Gasi. „Ona malo kasni“, rekla je. Gasi me je grdila ako zakasnim makar dva minuta, pa sam se radovala što ću imati priliku da ja nju izgrdim. Kad je najzad stigla, podigla je ruku da me zaustavi. Onda je Ajrin otpevala. ,,Tadaaa!“, i pojavila se Filomena.
Ne znam jesam li vrisnula ili sam samo stajala otvorenih usta, ali svi su zapljeskali, a Beti je povikala: „Nije imala pojma!“
Ĉim smo utvrdili datum venčanja, pisala sam Filomeni i pitala je može li da dođe. Odgovorila je da ne može jer je obećala svome učitelju da će ga upravo te sedmice odvesti u planine i da ne može da prekrši reč jer bi to bio kraj njihovog prijateljstva. Nisam zapravo ni očekivala da će pristati, a shvatila sam koliko joj je krivo jer je to bilo najduže pismo koje mi je napisala. Beti je bila sa mnom kad sam dobila njen svadbeni poklon i poruku da ga ne otvaram do dana venčanja.
Sve su učestvovale u zaveri, moje drugarice, moja sestra, čak i moja nova rodbina. To je verovatno bila jedina tajna koju je Beti uspela da sačuva. Prekopala je moju sobu da nađe Filomeninu adresu, Gasi je poslala telegram, a sve su dale novac za voznu kartu.
Više od deset godina nisam videla svoju najbolju drugaricu. Filomena je još nosila dugu pletenicu. Kosa joj nije više bila potpuno crna, ali sa srebrnim pramenom uz obraz izgledala je blistavo, a ne staro. No lice je bilo isto, preplanulo od sunca, ali jednako lepo.
Bila je u dugačkoj suknji i sa prugastim šalom, kao Indijanke na njenim razglednicama. Na obe ruke je nosila brojne narukvice od srebra i tirkiza, a mirisala je na svežinu i drvo. Rekla mi je da je to žalfija, koju Indijanci koriste za zdravlje i sreću. Govorim o njoj kao o karikaturi hipidevojke iz šezdesetih godina, ali nije bila neuredna. Filomena se držala kraljevski.
Kad je videla gospođicu Grin, uzela ju je za obe ruke i rekla joj:
„Hvala vam što ste mi darovali život.“
Bio je to dirljiv trenutak. Ketrin je rekla da je podseća na počast koju u Indiji učenici ukazuju učiteljima dodirujući zemlju pred njihovim nogama. Za to baš nisam bila spremna, ali sam pred kraj proslave zahvalila gospođici Ševalije za sve što je učinila za mene.
žao mi je što nisam imala fotografski aparat, mada mi slike nisu potrebne da se prisetim tog dana.
Zaboravila sam više nego što sam spremna da priznam, ali upamtila sam sve pojedinosti: ružičasti preliv, Ketrin u prelepim novim žutim cipelama, jorgovane i zveckanje Filomeninih narukvica kad me je zagrlila. Zvučale su kao zvonca za vetar na balkonu.

Uvek si me gledala samo s ljubavlju
Ponekad se prijateljice udalje jedne od drugih. Govorite jedna drugoj sve, sigurna si da ćeš se s njom družiti do kraja života, a onda ona prestane da piše i telefonira, ili shvatiš da i nije tako dobra, ili se ispostavi da je desničarka. Sećaš se svoje drugarice Suzi?
No ponekad nije važno koliko ste daleko ni koliko retko razgovarate prijateljstvo je tu. Tako je bilo s Filomenom i sa mnom.
Dogovorile smo se da se sastanemo u Nort Endu dan posle darivanja. Ona je imala neki veliki porodični ručak pa nije znala kad će tačno moći da se izvuče, ali ja nisam imala ništa protiv da je čekam. Bio je divan dan, pa sam sedela na klupi ispred Crkve Svetog Lenarda i gledala ljude kako šetaju Hanoverskom ulicom. Starice u crnim haljinama hranile su golubove i pazile na zaigrane unuke. Sve je bilo isto kao kad sam odrastala ovde, samo su šeširi bili drugačiji.
Na razglednici ne može opširno da se piše, pa sam imala stotine pitanja za Filomenu. Znala sam da su neki njeni prijatelji iz Nju Meksika slikari i da provodi dosta vremena s keramičarkom po imenu Virdžinija, Indijankom. Znala sam da živi sama i da posmatra zalazak sunca svake večeri. No to je bilo otprilike sve. Morala sam da ispunim bojanku njenog života.
U prvi mah nisam prepoznala neuglednu ženu koja mi je mahala u širokoj crnoj haljini. Filomenu su sestre naterale da pre odlaska u crkvu skine svoj „kostim“ i obukle su je kao babu. Bile su besne na nju. Kako je mogla da dođe u Boston na drugaričino venčanje, a nije se potrudila da prisustvuje prvoj pričesti i maturi svojih sestričina i sestrića? Smirile su se malo kad im je rekla da su joj prijatelji platili kartu za voz. Verovatno su zaboravile da im je Filomena slala novac otkako se odselila u Taos, a veruj mi, ni njoj samoj nije preticalo.
Filomena je pustila pletenicu niz leđa, izvadila tkani pojas i narukvice iz tašne i za tren oka ponovo je bila lepa. Rekla je da umire za espresom. „Sanjam o kafi otkako sam sišla s voza.“
Otišle smo u kafe u kom se ni šeširi nisu promenili. Nikad nisam videla ništa ni približno slično Filomeninom uživanju u kafi. Svakako je i konobar to opazio, pošto joj je doneo drugu šoljicu pre nego što je stigla da poruči.
Zahvalila mu je na italijanskom, pa su se raspričali kao davno izgubljeni rođaci. Poput svih Jevreja, mlatarali su rukama i upadali jedno drugom u reč, samo što je sve bolje zvučalo na italijanskom.
Filomena je donela svežanj fotografija i poredala ih je po stolu u redove kao za pasijans. Na nekim slikama su ona, Moreli i još tri para sedeli za stolom i kreveljili se u objektiv. To su bili njegovi prijatelji iz umetničke škole i živeli su u velikoj kući na ivici Taosa. Filomena je rekla: „U početku smo odseli kod njih, ali bilo nam je kao da živimo u nemoj komediji.
Oni se vole, ali se neprestano svađaju i nemoguće je dokučiti ko je na koga besan. Luđaci su to, ali uvek su bili dobri prema meni.“ Posle nekog vremena ona i Moreli su se preselili u kolibu na imanju tih prijatelja.
Uvek sam zamišljala da živi u kućici pokrivenoj šindrom kakve su one u Rokportu, ali kuća na slikama ličila je na mravinjak. Filomena mi je objasnila šta je to kuća od naboja i rekla da je u njoj sveže kad vladaju vrućine. Rekla sam joj da živi u glinenom loncu.
To ju je silno nasmejalo.
Tu je bila i fotografija Boba Morelija; sedeo je za grnčarskim točkom i gledao grudvu gline u rukama. Setila sam se koliko je bio zgodan.
„To je stara slika“, rekla je Filomena. Prvih nekoliko godina Moreli je leti odlazio u Njujork kod sina, ali jedne jeseni se nije vratio. Rekao je da je potreban sinu, ali Filomena je znala da to nije jedini razlog. U Nju Meksiku Moreli nije mogao da radi u bronzi, a i nedostajao mu je Njujork. „Jesam li ti javila da je poginuo prošle godine u saobraćajnoj nesreći? Još se nisam navikla na to da ga nema.“
Rekla sam joj da mi je žao, iskreno.
Filomena mi je s radošću pokazala fotografije svojih radova. Neke vaze su me podsetile na nacrte gospođice Grin, ali uglavnom su bile drugačijeg oblika, okrugle pri dnu, oštre kao lukovica lale, i tamne. Meni je to ličilo na savremenu umetnost, ali bio je to stari stil Indijanaca plemena Pueblo, takozvana crna grnčarija.
Ĉim je videla te vaze, rekla je, morala je da sazna kako se prave. Dala mi je sliku stare Indijanke zbrčkanih obraza i sede kose kako se
naginje nad ognjište. „To je moja učiteljica Virdžinija“, rekla je, „moja gospođica Grin iz plemena Pueblo.“
Virdžinija je bila među retkim keramičarima koji još prave crnu grnčariju, ali kad ju je Filomena pitala može li da uči kod nje, odbila ju je. „Indijanci ne vole belce. Za njih smo mi nevaspitana derlad.“
No Filomena je gnjavila Virdžiniju sve dok joj ova nije dozvolila da vadi glinu i skuplja balegu kojom je ložila peć. Mene je to podsetilo na dirinčenje egipatskih robova, ali kad sam je upitala je li bila plaćena, Filomen se nasmejala. „Virdžinija je mislila da ja treba njoj da plaćam i verovatno je imala pravo. Počela je da me podučava tek kad je slomila ruku. ali sada je ostarila pa me verovatno trpi jer zna da ću nastaviti tradiciju. Naravno, to mi nikada nije rekla.“
Virdžinija je Filomenine prve pokušaje nazivala „mešancima“ i
„kopiladi“, ali kad je prestala da ih razbija čim izađu iz peći, Filomena je znala da napreduje.
„Sada sam se zaista izveštila, ali turiste to ne zanima.“ Ljudi žele šarene suvenire koje će njihovi gosti prepoznavati kao „indijanske“. Zato je sastavljala kraj s krajem držeći časove. „Oduvek sam mislila da ćeš od svih nas upravo ti postati nastavnica... Ispostavilo se da ja volim da predajem.“
Filomena je stigla u Boston sedmicudve pre venčanja, pa smo se često viđale. Ajrin je priredila večeru za nas dve, Gasi i Helen, koja je dovela muža i decu. Jedne večeri Aron je odveo Filomenu i mene na sladoled. Ona je imala mnogo porodičnih obaveza, ali nalazile smo vremena da se viđamo nasamo i uvek smo imale o čemu da pričamo jer nam ništa nije bilo suviše nevažno ili bolno. Ne znam koliko puta smo jedna drugoj rekle: „Ovo nikome nisam pričala...“
Rekla sam joj kako žalim što nisam bila pažljivija i saosećajnija prema sirotom Erniju i kako sanjam da spasem onu jadnu devojku s farme u Minesoti. Priznala sam joj da mi je drago što mi majka neće biti na venčanju i kako sam tužna što se tako osećam.
Sve ovo mi je delovalo nekako lakše i manje strašno kad sam ispričala Filomeni. Sećam se da sam je upitala da li je tako kad se ispovedi svešteniku. „Nikako!“ rekla je „Kad sam bila mala, mislila sam da ću upasti u nevolje ako ne izmolim dovoljno molitava. No ništa rđavo se nije dogodilo kad ih nisam izgovorila, a nisam se ništa
bolje osećala kad jesam. Bilo je kao kad gumeš novčić u prorez, a ništa ne izađe. Od svoje dvanaeste godine išla sam u crkvu samo kad me sestre nateraju.“
Rekla mi je da se oseća bolje kad razgovara s nekim koga vidi, s nekim kome je stalo do nje. „Onda kad samo što nisam umrla u onoj kadi, održali su me izrazi vaših lica, tvoj, Ajrinin i one divne bolničarke. Videla sam da niste ni gnevne, ni uvređene ni razočarane, nego samo zabrinute. Jednostavno niste želele da umrem. A i kasnije, uvek si me gledala samo s ljubavlju. Bez sažaljenja, bez osude. Mnogo sam razmišljala o tome, Adi. Omogućila si mi da oprostim samoj sebi.“
Nisam ni znala da joj je to toliko važno, a ona se pak iznenadila što pamtim naše razgovore iz one prve sedmice u Rokportu. Zbog njih sam počela drugačije da mislim o sebi. „Rekla si mi da imam oštro oko i da sam dobar slušalac. Smejala si se mojim šalama i ozbiljno si shvatala moje zamisli.“
Znaš, Avo, dobro je biti pametan, ali dobrota je važnija. O, blago meni, još jedna staračka mudrost koju valja ovekovečiti vezom.
Pretpostavljam da nisam mnogo pisala o tečajevima koje sam pohađala jer je Filomena želela da čuje sve o koledžu, o nastavnicima i o predmetima koje slušam. Kad me je upitala na koje časove ću krenuti na jesen, rekla sam joj da ne planiram ništa da upišem. Već sam se osećala kao starica među studentima od osamnaest i devetnaest godina, a kad rodim decu, svakako neću imati vremena za školovanje i biću zaista prestara.
Tada je bilo drugačije. U to vreme udate žene nisu išle na koledž. No Filomena je reagovala kao da sam joj rekla da stupam u cirkus ili u samostan. Održala mi je predavanje o ženama u Taosu koje započinju sopstvene poslove sa pedeset, pa i šezdeset godina. Rekla je da je Virdžinijinoj nećaki bilo četrdesetak kad je ostavila decu svojoj majci i preselila se u Albukerki da završi trogodišnju školu za medicinske sestre.
„Nemaš još ni trideset“, rekla je, „što znači da ćeš imati pedesetak kad ti deca odrastu. Osim toga, ne moraš da čekaš. Kreni u školu kad ona krenu u školu, a ne moraš da se seliš u Albukerki.“
Možda, odgovorila sam, ali to Filomeni nije bilo dovoljno.
„Navedi mi bar jedan dobar razlog da ne ideš na časove makar dok ne rodiš.“
Razlog je bio taj što još nisam znala zašto uopšte idem na te tečajeve. Drugačije bi bilo kad bih nameravala da postanem advokat ili da pokrenem neki posao. Ali ovo je bilo samo „petljanje“, a nisam u njemu čak ni uživala.
Išla sam na časove književnosti misleći da ću možda postati nastavnica engleskog, što su mi svi proricali od malih nogu. Istina je da sam volela da čitam priče i romane. Ipak, jedini tečajevi na koje sam išla bili su o Miltonu, Drajdenu ili Ĉoseru. Te pisce nije lako razumeti. A profesori? Nisu marili za to da li shvatamo pesme, a još manje da li nam se dopadaju. Moji domaći zadaci nisu bili ni najmanje zanimljivi kao dela koja sam čitala u časopisima ili pozajmljivala iz bibloteke: Vila Kater, Skot Ficdžerald, Sinkler Luis.
Filomena je rekla da će porazgovarati s Aronom o nastavku mog školovanja. „On će se složiti svim srcem. Ti još ne znaš koliko si pametna, kao što još ne znaš koliko si lepa, ali Aron zna. Osim toga, on misli da se sunce i mesec okreću oko tebe. Šta bih ja dala da imam nekoga da me toliko voli.“
„Ali mislila sam da ne želiš da se udaješ“, rekla sam.
„To nema veze sa željom da budem voljena“, odgovorila je.
„Znam da ti se Bob nije dopadao i da ništa nije išlo kako sam želela, ali on je bio ljubav mog života. Vreme koje smo proveli u Taosu jeste najsrećnije vreme mog života. Našao nam je atelje i naučio me da verujem u svoj dar. Bili smo zajedno danju i noću. Govorio je da smo umešeni od iste gline.“
Filomena mi je rekla da se „druži“ s nekim. „Dobar je čovek, ali u životu se istinski voli samo jednom.“
Došao je na mene red da održim govor. „Ko je doneo taj zakon?“ rekla sam i nabrojala joj ratne udovice koje poznajem i koje su se srećno preudale.
Filomena je rekla da se ne žali, da joj se dopadaju nezavisnost, privatnost i činjenica da niko ne sudi o onome što radi ili ne radi.
Priznala je da joj nedostaju njena porodica i ja. Nedostaju joj italijanska hrana, dobra kafa i miris okeana. „No sada pripadam
onim predelima, nebu i planinama. Ne bih bila srećna nigde drugde.“
Od trenutka kad je došla na moje darivanje, želela sam da je pitam hoće li se ikada vratiti u Boston. Ovo nije bio odgovor kom sam se nadala, ali iskreno sam joj rekla: „Onda sam i ja srećna.“
Nh sovtam qlnrja nr ul jrwrrl da sada nije bolje nego nekada
Venčanje nije bilo raskošno. Nisam nosila dugačku venčanicu ni veo kao što je Beti želela, ali mislim da sam odlično izgledala u svetložućkastoj haljini ukrašenoj bisernom ogrlicom i s najlepšim šeširom koji sam ikada kupila. Nije bilo muzike ni plesa, ali gostiju je bilo mnogo više nego što sam zamišljala, i to ne samo zbog brojnosti porodice Mecki. S mojom porodicom, prijateljima i njihovim porodicama, došlo je dosta sveta i sa strane Baumovih.
Levin je držao jedan stub baldahina. Gotovo je zaplakao kad sam ga pitala. Aronov brat držao je drugi, a ne sećam se ko su bila preostala dvojica. Nije mi palo na pamet da zamolim Beti ili Ritu da se prime te dužnosti. Pre pedeset osam godina pitati ženu da drži baldahin bilo bi isto kao pitati kada će ljudi hodati po Mesecu. Samo luđak bi to uradio.
Ne slušaj nikoga ko ti govori da sada nije bolje nego nekada.
Ručali smo u sinagogi jer u Betinu kuću ne bi stali svi gosti. Na dugačkim stolovima zastrtim belim čaršavima bili su tanjiri s haringama, ražanim hlebom, salatama i turšijom sve uobičajeno. Bilo jer dosta vina, pa čak i boca viskija s originalnom etiketom koju nam je neko doneo na poklon. Pošto smo bili u hramu, nismo morali da sipamo piće u čajnik, jer smo znali da policija neće upasti. Prohibicija je ukinuta tek 1933, a to pamtim samo zato što se te godine rodila tvoja tetka Silvija.
Posle ručka usledile su zdravice i šale o tome kako smo se Aron i ja upoznali. Filomena je ustala i zatražila da njen poklon otvorimo pred svima jer uz njega ide i priča.
Njen dar je bila velika vaza od crne grnčarije s dva grlića. „To se zove svadbeni bokal“, rekla je. „Dva grlića predstavljaju nevestu i mladoženju, a drška u sredini spaja ih u jedno.“
Na indijanskoj svadbi nevesta pije s jedne strane, a mladoženja s druge i tako se venčavaju. Ako neko od njih umre, onaj drugi treba da podari bokal nekom paru koji se venčava. To mi je zvučalo pomalo jevrejski.
Ja ću svoj bokal dati unučetu koje prvo bude stupilo u brak. Ne
treba da žuriš s Brajanom samo da bi dobila lep komad grnčarije, ali imaj ovo na vunu.
Volela bih da me je Levin fotografisao s Aronom, Filomenom i bokalom. Snimio nas je desetak puta ispred svadbene torte koju je Mildred napravila imala je četiri sprata i beli preliv. Mojoj majci ta torta ne bi bila dovoljno jevrejska, ali bila je veoma ukusna i nije ostala ni mrvica.
Primetila sam da je moj otac jedno parče torte odneo starijoj dami koju nisam poznavala. Mislila sam da je neka Aronova rođaka, ali ispostavilo se da je članica tatine sinagoge. Beti je rekla: „Bila je na bdenju za mamu, ali nema razloga da je se sećaš.“ Posle mamine sahrane u kući se našlo čitavo jato udovica, a nedeljama posle donosile su nam supu i kolače. Beti ih je zvala „lešinari“, što je bilo pakosno, ali donekle istinito. Kad god stariji muškarac izgubi ženu, počinjalo je nadmetanje oko njega. Od svih tih udovica jedino je Edna Blaustin donosila i štrudle i musaku. Bila je među mlađim udovicama i pazila je na izgled. Jedina je imala i dovoljo smelosti da se pozove na naše venčanje. Prilično sam sigurna da je ona zaprosila tatu, a ne obrnuto.
Beti je rekla da je strašno što tata nije sačekao godinu dana da se ponovo oženi, ali on je odgovorio da nema zakona protiv toga. Venčali su se i tata se preselio u njenu kuću, trospratnicu koja joj je donosila lep prihod.
Ispostavilo se da je Edna očekivala da će tata, kao njen prvi muž, voditi računa o kući, ali on nije znao ništa o popravkama odvoda i menjanju stakla na prozorima. Nekoliko godina proveo je u čitanju i podučavanju u sinagogi, pa nije želeo ni da loži peć.
„Skoro mi je žao te žene“, rekla je Beti. „Skoro.“
Ti si ona Adi je li?
Aron i ja smo otišli na skroman medeni mesec tri noći u hotelu Edvard u Rokportu. Naša soba je gledala na more, a odsjaj punog meseca na vodi bio je toliko blistav da smo morali da navučemo zavese kako bismo zaspali. Bilo je vrlo lepo, vrlo romantično.
Preko dana sam mu pokazala sve. Vozili smo se vozom koji je nekada kružio rtom En. Šetali smo plažama i penjali se na velike stene u Dogtaunu. Obilazili smo umetničke galerije i kupovali mlečne karamele da ponesemo deci. Jeli smo ribu svaki dan, a sladoled dva puta dnevno.
Kuće na litici u kojoj smo Filomena i ja upoznale Morelija više nije bilo. Odnela ju je oluja, pretpostavljam. Ostali su samo granitne stepenice i kameni prag pred kojim su bila crvena vrata.
Naravno, odvela sam Arona u Rokport lodž. žena koja nam je otvorila vrata nije htela da nas pusti da uđemo, ali ja sam joj ponavljala da sam nekada tu letovala i molila je da nam dozvoli da obiđemo odmaralište. Najzad je rekla da ja
mogu na trenutak da uđem u salon, ali ne i Aron. Kuća je bila tiha, pa sam znala da su devojke sigurno na izletu; nije bilo razloga da Aron ostane napolju. „Nećemo dugo”, kazala sam. „Ovo je naš medeni mesec. Ova poseta mi mnogo znači.” Nisam ućutala dok nas nije oboje pustila unutra. Nije nas puštala iz vida, kao da ćemo nešto ukrasti. Ne znam šta je pomislila kad sam odmah krenula pravo u kuhinju.
Sobica u kojoj sam spavala ponovo je pretvorena u ostavu, kuhinja je imala novi hladnjak i pod je bio pokriven novim linoleumom. Kuvarica je stajala na vratima i ispuštala duvanski dim kroz mrežu. Gospođa Mors bi je svakako naglavačke izbacila. No kad se okrenula, shvatila sam da je to njena sestra, gospođa Stajls. Bila je mršavija, kosa joj je gotovo sasvim osedela, ali i dalje je imala onaj strogi prkosni izraz lica.
Kad sam čula da je gospođa Mors umrla, poslala sam gospođi Stajls pismo s izjavom saučešća i napisala sam da ću uvek pamtiti dobrotu njene sestre, ali nisam znala da li ga je dobila. Gospođa Stajls je rekla: „Znam ko si ti. Ti si ona Adi, je li?“ Iznenadilo me je što je
upamtila moje ime.
„Megi je često govorila o tebi i o tome koliko si hvalila njene pite. Nikad nisam shvatila zašto je toliko mesila ovde. Šta ima loše u tanjiru kuvanog voća, a sprema se svega dva puta sedmično?” Predstavila sam joj Arona, koji je rekao da bi mu prijalo malo kuvanog voća. Gospođa Stajls je možda bila polaskana, ali to se nije videlo.
Nekoliko sedmica kasnije dobila sam od nje pismo i recept za pitu. „Mojoj sestri bi bilo drago da ovo dobiješ. Ja ih nikad ne pravim.”
Znam da misliš da su moje pite najbolje na svetu, ali veruj mi, nisu ni prineti pitama gospođe Mors. Ponekad se pitam da li je ona njena sestra namemo nešto izostavila iz recepta. A možda je tako jer koristim maslac umesto masti.

1931...

Nhnh rf qambromlk jrflqa prj žlwrua
Tvoj deda voli svoj posao. Ĉitavog života trudio se da pomogne siromašnoj deci, ali njegov pravi poziv je očinski. Imao je roditeljski dar.
Ĉim su naše kćeri mogle da sede, gurao ih je u kolicima u biblioteku i uzimao knjige koje im je čitao pred spavanje. I sama sam tada prvi put čula neke bajke i iznenadila se koliko umeju da budu strašne. Tvoja majka nije nedelju dana spavala posle Cvilidrete.
Voleli smo Malu kuću u preriji toliko da smo trčali u knjižaru čim izađe novi nastavak i ostajali budni dokasno da saznamo šta se dešava u porodici Ingols.
Aron je bio ojađen kad su tvoja mama i tetka Silvija naučile da čitaju i „otpustile“ ga. Kad ste se ti i tvoja sestra rodile, on kao da se opustio pošto je godinama zadržavao dah. Ponekad bismo se odvezli do vas i ostali samo dvadesetak minuta da vam on pročita priču. Većinu knjiga Doktora Susa znao je napamet. Sećaš li se kako ste skakale po njemu uz knjigu Po tatici skači?
U čitavoj porodici s obe strane jedino mi smo imali kćeri, pa su naše sestre bile oduševljene. Beti je kupovala svaku lutku koju vidi, a Rita, majka dva sina, oblačila je naše devojčice u ružičasto sve dok nisu krenule u gimnaziju. Baka Mildred ih je učila da mese hleb, svakog proleća vodila ih na izložbe cveća i kupovala im bukete.
živeli smo kao u bajci u kojoj dobre vile donose poklone princezama. Gasi im je za rođendan kupovala štedne obveznice. Helen, najbolje obučena žena koju sam ikada videla, davala je našim kćerima svoje prelepe haljine. Gospođica Ševalije im je poklanjala knjige, a Ketrin Volters svake godine donosila nove dnevnike.
Kad je Beti saznala da sam zamolila devojku iz susedstva da nam čuva decu, potpuno se izbezumila. To je bio njen posao.
Kad sam zatrudnda, prestravljeno sam se pitala hoću li biti dobra majka. Ležala sam noću budna i brinula zbog svih budućih grešaka: ispustiću dete, vikaću na njega, zvocaću, čak ću ga i otrovati. Trebalo mi je nekoliko godina da savladam kuvanje.
Dobro je što bebe ne ostavljaju majci previše vremena za
razmišljanje. Zavoliš ih do ludila, a kad shvatiš koliko one tebe vole, život postaje jednostavan. Naravno, bila sam opčinjena svim lajanjima i zevanjima, a kad su moje bebe progovorile, bila sam sigurna da su genijalne. Tvoj deda i njihove tetke u potpunosti su se slagali s tim.
Sećam se da je Ajrin govorila da svi misle da su im deca genijalna dok ne krenu u vrtić. To me je malo vređalo dok nisam videla da su dva deteta iz vrtića počela da čitaju tri meseca pre mog.
Majčinstvo nije bilo strašno kao što sam očekivala, ne samo zato što je Aron bio divan otac, nego i zato što nisam morala da smišljam sve iz početka. Od Beti sam naučila da se s decom treba zabavljati, valjati po podu, a gledala sam kako Ajrin razgovara sa sinom i kćeri gotovo kao da su odrasli U njenoj kući nije bilo gugutanja ni okolišanja. Ajrin je uvek govorila istinu i sve je zvala pravim imenom. To je tridesetih godina bilo nešto nečuveno. Kad je njen sinčić Majlo izgovorio reč penis za porodičnom trpezom, svi su reagovali kao da je ubio papu.
Kad su Ajrinina deca krenula u školu, ona se zaposlila kao šef kancelarije Lige za kontrolu rađanja Masačusetsa, i to nije skrivala od Džoove porodice. Oni su se užasnuli i ubeđivali su ga da je natera da napusti posao, ali Džo je bolje nego bilo ko znao da je nemoguće naterati Ajrin da učini bilo šta. I voleo ju je zbog toga.
Ajrin i Džo i Aron i ja bili smo stalna četvorka. Provodili smo mnogo vremena s njima, naša deca bila su kao braća i sestre, a kad je Džo ostao bez posla tokom Velike krize, zvali smo ih na večeru dva puta nedeljno i to nikome nije delovalo kao milostinja.
Kriza je pogodila i nas. Ĉesto smo jeli pasulj, a sećam se i da sam stavljala novine u cipele da bi mi potrajale još jedno leto. ali u poređenju s većinom ljudi, dobro smo prošli. Aron nije izgubio posao, a što je najvažnije, Levin nam je dao stan u jednoj svojoj zgradi u Bruklajnu i nije hteo da nam naplaćuje stanarinu.
„Pokosićete travnjak“, govorio je. Travnjak ispred te trospratnice bio je tako mali da se mogao pokositi makazicama za nokte. Takav je bio moj zet. Ĉitavog života bio je sveznalica. Kad bi upitala Levina koliko je sati, on bi ti održao predavanje o tome da je njegov časovnik najbolji na svetu i samo kreten bi kupio bilo koji drugi. Mislim da nikada nije izbacio nijednog stanara iz svoje zgrade.
Ĉudno je reći, ali neke od najboljih godina mog života proživela sam tokom Velike krize, jer sam tada rodila tvoju majku i tetku. Nisu imale ama baš ništa zajedničko sa svojim imenjakinjama. Tvoja majka Klara je bila sušta suprotnost Siliji. Klara je bila živa vatra, progovorila je sa sedam meseci, a otkako je prohodala ja više nisam sela. Tvoja tetka Silvija nije bila ni nalik Aronovoj majci Simoni, koja je bila čuvena po svom smislu za humor i koja je izmislila zagrljaj porodice Mecki. Moja Silvija nije progovorila ni reč dok nije umela da govori u celim rečenicama i uvek je sve suviše primala k srcu, ali bila je najdobrodušnije i najodanije stvorenje na svetu.
Svačija ličnost umnogome zavisi od naravi. Mislim da se moja sestra Silija rodila bez ikakvog prkosa, baš kao što je Beti došla na svet kao debelokožac.
Ja sam negde u sredini. Pomoglo mi je to što sam se rodila u Americi i što sam se školovala. No i ja sam u sebi nosila nešto urođeno, nešto što mi je omogućavalo da se povežem s prijateljima i nastavnicima koji su mi pomogli u životu. Mislim da su moje kćeri to nasledile od mene.
Obe su bile dobre učenice. Tvoja majka je bila počasni govornik na svečanom uručenju diploma na univerzitetu.
Nisi to znala? Strašno! Trebalo bi da intervjuišeš nju posle mene. A možda bi bilo pametnije da sačekaš da potpuno izađeš iz adolescencije.
O, da, tvoja majka i ja smo se često sukobljavale dok je išla u gimnaziju. Nisu mi se sviđale njene drugarice, ta gomila malih bogatašica koje su postupale prema njoj kao prema kuci ljubimcu i uz koje je propušila. Ona je pak mislila da joj govorim kako da živi svoj život i da se ponašam prema njoj kao da ima pet godina. Obe smo bile u pravu, ali priznale smo to tek kad je završila studije.
Stari prijatelji su najbolji
Kad su obe krenule u školu, odlučila sam da pođem na neke redovne časove. Aron je uzeo katalog koledža Simons i pitao me da li bi me zanimao predmet Praktični socijalni rad s maloletnim prestupnicima. Sigurna sam da bi se on upisao na taj predmet da je mogao, ali pošto sam godinama slušala njegove priče s posla u Ligi za zaštitu dece, i meni je zvučao zanimljivo. Nikada nisam razmišljala o socijalnom radu jer su se časovi održavali daleko, u centru grada, ali Aron mi je kazao da to nije važno tramvaji voze u centar, a možemo i da ručamo zajedno, samo nas dvoje.
Upisala sam se i to je bilo to. Ĉim je naša profesorka otvorila usta, znala sam da sam dobro postupila. En Fajngold je bila od onih ljudi koji osvetle prostoriju u koju uđu. To se ne bi reklo na prvi pogled; imala je četrdesetak godina, bila je niska, punačka, kovrdžava i prepametna.
Rekla nam je da je socijalni rad mlada struka koja još traži samu sebe. Nazivala ju je „stvaralačkom naukom” i govorila da su, prema njenom mišljenju, najbolji socijalni radnici inteligentni i saosećajni i da ona, iako će nam pružiti zamisli i sredstva da pomognemo ljudima, ne može da nas nauči kako da se stavimo u tuđi položaj. Rekla je: „Ako već ne znate kako se to radi, trebalo bi da odustanete od ovog tečaja i potražite neku drugu profesiju.“
Podsetila me je na Ajrin nije mlatila praznu slamu. Bila je strastveno odana svom poslu i silno smo je zanimali, pa me je podsetila i na nastavnika koji mi je predavao Šekspira. Zahtevala je da se svi oslovljavamo imenom, što je tada bila neviđena novost.
Išla sam na sve njene časove i sprijateljile smo se. I naši muževi su postali prijatelji. Verovatno se ne sećaš, ali En i njen muž su bili na tvojoj bar micvi.
Kad sam morala da izađem na teren, En me je poslala u Bet Izrael, gde sam obavljala uvodne razgovore sa ženama u čekaonici hitne pomoći.
Dobila sam spisak pitanja: starost, mesto rođenja, školska sprema, bračno stanje, razlog dolaska u bolnicu. Jedna žena bila je mojih godina, ali je izgledala dvadeset godina starije odgovarala je na sve
ravnodušnim tihim glasom. Kad sam je pitala koliko dece ima, prostrelila me je pogledom. Ona je, kao da priznaje nešto sramotno, prošaputala: „Troje žive, ali bila sam trudna šest puta.“
Jedva sam se uzdržala da je ne zagrlim i kažem joj da imam dvoje žive dece, ali da sam zatrudnela četiri puta.
Imala sam dva pobačaja pre nego što se tvoja majka rodila i bila sam sigurna da sam ja za to kriva, da sam jela pogrešnu hranu, vozila se truckavim tramvajima ili gledala strašan film. Pomišljala sam čak i da je to možda znak da ne treba da rodim jer nisam pogodna za majku.
Nisam nikome rekla koliko tuge i beznađa mi je to nanelo. Nisam znala da je pobačaj vrlo uobičajena stvar. Beti je došla kod mene u bolnicu kad sam izgubila drugu bebu. Primetila je da nisam ni takla kekse koje mi je donela prethodnog dana.
Rekla sam joj da mi se ništa ne jede.
No, umesto da počne da zvoca kao i obično, sela je pored mene na krevet i rekla mi da je i ona izgubila dete. „To je bilo posle tvog venčanja. Silno smo želeli kćerkicu.“
„Zašto mi nisi rekla?“, upitala sam je. Odgovorila je: „Ne znam.“
žene su nekada mislile da treba da se drže kao da se ništa nije dogodilo, kao da pobačaj nije ništa naročito. A ako nešto i kažu, ljudi su im odvraćali da će zaboraviti na sve kad rode zdravo dete. Ja bih ih udarila pesnicom posred lica.
Beti je plakala. Ja sam plakala. Nikad nismo bile bliskije.
Posle tih razgovora u hitnoj pomoći uvek sam pitala žene koliko puta su bile trudne, a to pitanje kao da je otvaralo vrata za koja niko nije znao da postoje.
Slušala sam o abortusima i o neudatim majkama koje su roditelji tukli ih gurali niz stepenice kako bi pobacile. Slušala sam žene koje su pobacile ne znajući šta im se dešava, a zatim gotovo umirale od infekcija. Mnoge su mi rekle da nikome nisu poverile šta im se dogodilo, a uglavnom su mislile da su same krive za to što se desilo.
Kad sam ispričala En šta sam sve čula, rekla mi je da imam dobru osnovu za knjigu. Mislim da sam se samo nasmejala; podizala sam
decu i jedva sam imala vremena da učim i pišem radove, a kamoli da napišem knjigu. No taj njen predlog nisam zaboravila.
Kad su mi kćeri pošle u gimnaziju, počela sam da pripremam magistarsku tezu. Do kraja sam razgovarala sa preko dve stotine žena. Nisam ih pitala samo koliko puta su bile trudne, nego i kako su saznale ono što znaju o seksu i kakva su im bila prva seksualna iskustva. Nisam verovala koliko njih prve bračne noći nije znalo ništa i, što je još gore, koliko njih je silovano. Ponekad sam drhtala kad stignem kući, a Aron me je grlio dok se ne smirim. Posle tolikih godina rada za decu njega ništa nije moglo da iznenadi.
O svemu što sam saznala govorila sam i svojim prijateljicama iz Subotnjeg kluba. Uvek smo bile bliske, a tokom Drugog svetskog rata zaista smo se držale jedna druge. Ajrin je izgubila nećaka na Pacifiku, Helenin sin je ranjen u Engleskoj, a naš Džejk je poginuo u Italiji; bio je pilot, heroj. Trudili smo se koliko smo mogli da pomognemo Beti i Levinu da se oporave od tog udarca, ali oživeli su tek kad im se rodio prvi unuk. Edi mu je dao ime Džona Džejkob, po svom bratu.
Za sve te godine Filomena mi je slala razglednice, a ponekad sam od nje dobijala koverat sa skicom ili fotografijom onoga na čemu radi Kada telefonski razgovori više nisu bili besmisleno skupi, zvale smo jedna drugu najmanje jednom mesečno.
Stari prijatelji su najbolji, pa sam njima posvetila svoju knjigu. Trebalo mi je gotovo dvadeset godina da je završim. Nepostavljena pitanja izašla su iste godine kad i ženska tajanstvenost. Gasi je besnela jer je moje delo ostalo nezapaženo usred galame oko knjige Beti Friden. „Ta žena ti je otela slavu.“
Rekla sam joj da ne lupeta. Ja sam knjigu napisala za socijalne radnike i ona nikad ne bi postala hit. No postigla je izvestan uspeh. Na osnovu nje postala sam nastavnica na Bostonskom univerzitetu i dobila sam mnogo pisama zahvalnosti od nepoznatih žena. Ne mogu ti reći koliko mi je to značilo.
On mi i dalje bezumno nedostaje
Tvoj deda i ja smo dva puta bili u Nju Meksiku, prvi put kad su tvoja majka i tetka imale dvanaest i četrnaest godina. Bilo je to naše prvo veliko porodično putovanje.
Jahali smo i planinarili, a Filomena nas je odvela u indijansko selo u kom je živela njena učiteljica. Virdžinija je tada već bila veoma slaba, ali sinula je kad je videla Filomenu. Sve nas je pozvala u kuću na ručak.
Jedne noći devojčice su prespavale kod Filomene. Smestile su se napolju pod šator, a ona ih je u pola noći probudila da gledaju kišu meteora. Tvoja majka i Silvija su o tome pričale čitavim putem kući.
Aron i ja smo otišli drugi put sami, kad su devojke bile na studijama. Uzeli smo spavaća kola i pili vino u kupeu. To nam je bio drugi medeni mesec.
Odseli smo kod Filomene, koja je s mužem živela u velikoj kući. Kladim se da to nisi očekivala. Udala se sa gotovo šezdeset godina i stalno je ponavljala da je time najviše iznenadila samu sebe.
Sol Koen je bio iz Filadelfije, sakupljač umetničkih dela; zaljubio se u Filomeninu keramiku kad je posetio Taos i kupio je sve što je bilo na prodaju. Mesec dana pošto su se upoznali, dobila sam telegram koji je počinjao rečima: „Prvo sedi.“ Tamo je u kutiji sa svim njenim razglednicama.
živeli su u Taosu veći deo godine, ali Sol je često putovao na istok da obiđe decu i unuke. Filomena je dolazila s njim, pa sam je često viđala. Bila je na sahrani gospođice Grin i na pedesetoj godišnjici Subotnjeg kluba.
Kad je Aron umro, doletela je iz Nju Meksika na sahranu i ostala sa mnom čitav mesec.
On mi i dalje bezumno nedostaje. Volela bih da u ljubavi imaš sreće kao ja. Nije tvoj deda bio savršen. Hrkao je kao motorna testera i nikad nije okusio ni komadić svežeg voća. Kako neko može da ne voli jabuke, lubenice, čak ni maline? To me je dovodilo do ludila, a sigurno sam i ja njega izluđivala zvocanjem o tome.
Kako je zalazio u godine, Aron je bio sve svojeglaviji. Mrzeo je televiziju nije hteo ni obrazovne ni dokumentarne emisije da gleda sa
mnom. Smatrao je da je sva popularna muzika nastala posle 1945. najobičnije smeće i mislio je da se pretvaram da volim Bitlse da bih se dodvorila svojim studentima.
No voleo je da isprobava nove stvari učio je da mesi hleb, da svira gitaru, da peca. Kad smo počeli da iznajmljujemo letnjikovac u Glosteru, pročitao je sve što je našao o rtu En i molio je stare Sicilijance u kafeu da mu pričaju o sebi. Oni su ga usvojili i naučili ga da psuje na italijanskom i da pije sambuku.
Ali kad je saznao da će oni glasati za Ronalda Regana, promenio je kafe i više nije razgovarao s njima. Mrzeo je Regana. Oduvek sam mislila da ti izbori imaju nekakve veze s njegovom bolešću.
Tvoj deda je bio pravo srce. Na svakoj proslavi mog rođendana držao je tako sladunjave govore da bi svima oči zasuzile. Strašno je što ga nema, ali još je gore što je propustio venčanje tvoje sestre i tvoju diplomsku svečanost na Harvardu. Tako bi se ponosio. Harvard.
Kao što sam rekla, bezumno mi nedostaje. No život ide dalje.

1985.

Eur, lpap dhpv fa sh rafvmhp

Moja rođendanska proslava je bila divna, zar ne? Toliko gostiju: porodica, kolege sa Simonsa i Univerziteta, moji studenti i prijatelji. Ajrin sledećeg meseca puni osamdeset pet godina, a Gasi koristi hodalicu, ali je i dalje žustra. Naravno, mislila sam na sve one koji nisu bili tu: gospođica Ševalije, Helen, Ketrin, Beti i njen Herman.
Filomeni je bilo žao što ne može da dođe, ali njen kuk zarasta sporo, pa nije mogla da putuje. Razmišljam da odem kod nje. Nemoj da kažeš majci, važi? Ne voli da putujem sama. Naravno, radije bih putovala s tvojim dedom.
Ali možda bi ti volela da pođeš sa mnom? To je divan deo naše zemlje, a ti tamo nikad nisi bila. Kad počne škola nećeš imati vremena za pravi odmor, a ja bih ti platila put. Išle bismo samo ti i ja. Znam da me Brajan voli, ali ne bi išao na odmor s majkom svoje tašte. Ako se venčate, tačnije.
O, ne. Stvarno postajem zvocava baba! Ipak, razmisli o tome.
Bilo mi je malo neugodno da slušam te silne rođendanske govore o tome kako sam ja jedno divno ljudsko stvorenje. No kad su tvoja majka i tetka izjavile da su imale sreće što sam im ja majka, neizmerno sam se ponosila. Svako bi trebalo da se toliko ponosi svojom decom.
Ipak, moram ti reći da sam se osećala kao na sopstvenom pogrebu. Da ne zaboravim: postaraj se svakako da isto toliko šale i smeha bude i kad umrem. Ti si bila najzabavnija od svih. Još ne mogu da verujem da si svima rekla da smo na moj osamdeseti rođendan pušile travu.
Možda to možeš da spomeneš i kad mi budeš govorila na sahrani. Molim te, neka to bude tvoj zadatak. Tvojoj mami i tetki biće isuviše teško, a uvek je dirljivo kad govori unuče.
Ne gledaj me tako, dobro sam. Moja lekarka kaže da se nada da će i sama biti ovako zdrava u osamdeset petoj. Osim toga, ne pada mi na pamet da umrem dok ne čujem da te neko oslovljava sa rabin Ava Miler.
Stalno razmišljam o tome šta bi moj otac rekao kad bi saznao da će njegova praunuka postati rabin. Mislim da bi mu glava eksplodirala.
Tvoje školovanje će trajati pet godina, je li tako? Znači, biće mi devedeset kad diplomiraš. Oh, izvini, kad budeš rukopoložena.
Eto, imam čemu da se radujem.

Izjave zahvalnosti
Hvala Suzan Eri, Ketrin Alamong Džejkob i Sari M. Hačen iz Šlesindžerove biblioteke Harvadskog univerziteta što su izmenile raspored rada kako bi za mene popisale više od pedeset kutija papira vezanih za Rokport lodž.
Zahvaljujem na velikodušnoj pomoći Bridžet Kar, Bostonskom simfonijskom orkestru, Ketrin Devin, Javnoj biblioteci Bostona, Suzan Heron, Istorijskom društvu zaliva Sendi, Džejn Matlo, Medicinskom centru Bet Izrael, Morin Melton, bostonskom Muzeju lepih umetnosti, Etel Šepard i ženskom udruženju Kritenton, Elen Smit, Univerzitetu Brandejs, Doni Veber i koledžu Simons.
Kris Ĉernik, Rozalin Krejmer, Deb Teodor i Pati Ĉejs podelile su sa mnom uspomene iz Rokporta. Dekster Blumental i Džo Mjuler pomogli su mi u prvobitnom istraživanju. Hvala Elin Harmon, Ejmi Fleming, Džojs Fridman i Merilin Okonau na podršci i predlozima, a Deniz Finard, Benu Lojtermanu, Hariju Martenu, Nensi šen, Sondri Stajn, Džonatanu Strongu i Andi Zelman što su bili tu kada su mi bili potrebni.
Hvala Amandi Urban iz agencije ICM i Roj Lipel, Suzan Moldau i Nen Grejem iz Skribnera. Cenim vašu veru u mene.
Ejmi Hofman i Stiven Makoli, moji dugogodišnji mudri i blagi saradnici iz književne grupe, bili su uz mene na svakom koraku ovog dugog marša. Dženet Bakvold je ukazivala na nove tačke gledišta kad su mi bile očajnički potrebne.
Moja porodica je trpela mnogo više mog ludila nego obično. Hvala mojoj majci Heleni Dajamant, mom bratu Hariju Dajamantu, mojoj kćeri Emiliji Dajamant, a posebno mom mužu Džimu Bolu oni su poneli najveći teret i nisu gubili nadu.
Bob Vajat me je nekoliko puta vratio s ivice provalije. Bez njegove pomoći ne biste držali ovu knjigu u rukama.

1
U hebrejskom postoje ekvivalenti za engleska i druga imena. Npr. ženska imena Clara i Celia imaju isti hebrejski ekvivalent: Noga. (Prim. prev.)
2
Irene Castle (18931969) slavna američka plesačica i modna ikona, prva je u SAD skratila kosu u tzv. bubikopf. (Prim. prev.)
3
Louis Dembitz Brandeis (18561941), ugledni američki pravnik i sudija Vrhovnog suda, potomak jevrejskih imigranata iz Ĉeške. (Prim. prev.)
4
William Morris (18341896) britanski slikar, arhitekta, dizajner tekstila i istaknuta ličnost Pokreta za obnovu primenjenih umetnosti. (Prim. prev.)
5
cipele pune njenih razglednica: slike planina i reka, Indijanaca na konjima i žena kako tkaju pokrivače. Filomena je pisala kao da šalje telegram: „Preselila se u malu kuću.“ „Prodala keramiku. Kupila srebrnu narukvicu.“
Uvek je završavala istim rečima: „Nedostaješ mi. Dođi.“ 6
Roscoe Conklirtg Arbuckle (18871933), zvani Feti (engl. Fatty debeljko) čuveni američki komičar, reditelj i scenarista. Godine 1921. na zabavi koju je priredio u hotelu jedna starleta je umrla. Iako ga je sud oslobodio optužbi za silovanje i ubistvo, karijera mu je bila uništena. (Prim. prev.)
7
SirBrook Watson (17351807) britanski trgovac, vojnik i gradonačelnik Londona. Sa 14 godina izgubio je nogu u napadu ajkule, a taj događaj ovekovečio je 1778. Džon Singlton Kopli (John Singleton Copley, 17381815) slikom Votson i ajkula. (Prim. prev.)
8
Nellie Bly pseudonim Elizabet Kokran Simen (Elizabeth Cochrane Seaman, 18641922), čuvene američke novinarke koja se prva bavila tzv. istraživačkim novinarstvom. (Prim. prev.)
9
Leo MaxFrank (18841915) Jevrejin, direktor fabrike olovaka u Atlanti, optužen za ubistvo trinaestogodišnje fabričke radnice Meri Fagan i osuđen na smrt. Kazna mu je zamenjena doživotnom robijom, ali grupa građana ga je otela iz zatvora i linčovala. Ovaj zločin je izazvao dalekosežne političke posledice u SAD. (Prim. prev.)
10
Sergej Aleksandrovič Kusevicki (18741951) ruski dirigent, kompozitor i kontrabasista, muzički direktor Bostonskog simfonijskog orkestra od 1924. do 1949. (Prim. prev.)
11
Nicola Sacco (18911927) i Bartolomeo Vanzetti (18881927) anarhisti italijanskog porekla optuženi 1920. za pljačku i ubistvo. Iako dokazi protiv njih nisu bili pouzdani, proglašeni su krivima i osuđeni na smrt. Posle brojnih žalbi i ponovljenih suđenja pogubljeni su 1927. na električnoj stolici. Ovaj slučaj je bio najočigledniji primer uticaja javnosti i predrasuda na nezavisnost sudstva u SAD i povod za mnoge duboke reforme pravosuđa. (Prim. prev.)