Grobna tisina - Arnaldur Indridason

Dugi niz godina brdoviti deo grada je bio nenaseljen i inspektor Erlendur i njegov tim se nadaju da je ljudski skelet koji je pronađen na gradilištu pripadao nekoj nesrećno nestaloj osobi. Međutim, stvari nikada nisu tako jednostavne, ova brda kriju nekoliko tragičnih priča: o nasilju, propaloj ljubavi, lojalnosti i porodičnoj sramoti. Malo je svedoka koji su još uvek ili živi ili voljni da ispričaju svoju verziju, ali čak i tajna odneta u grob ne može ostati zauvek skrivena.

Ranije pokrenute životne priče glavnih junaka ovog serijala prepliću se sa pričom o istrazi i kroz njih, svojim jezikom i ritmom pripovedanja koji kao da su uglačani, prirodni i skoro hipnotišući, Indridason otkriva ljudsko ponašanje i kako postajemo ono što jesmo.

Predodređen da postane klasik u svetu krimi žanra, „Grobna tišina“, drugi u nizu serijala o inspektoru Erlenduru, jedan je od najsavršenijih romana trilera poslednjih godina.

Za ovo vrhunsko žanrovsko delo Arnaldur Indridason nagrađen je nagradom Gold Dagger za najbolji krimi roman godine u svetu i potvrdio svoju poziciju vodećeg skandinavskog pisca trilera.

1


Odmah je primetio da je to ljudska kost, čim je uspeo da je istrgne iz ruku deteta koje ju je glockalo sedeći na podu.
Rođendanska proslava bila je na vrhuncu i galama je bila strašna. Dostavljač piće je došao i otišao. Dečaci su se najeli piće, napili gaziranih sokova i sve vreme su nastojali da nadglasaju jedan drugog. Onda su, odjednom, kao da im je neko dao znak, đipili sa stolica i počeli da trče po kući, neki naoružani puškama i pištoljima, a mladi s autićima ili gumenim dinosaurusima u rukama. Nije mu bilo jasno čega se to igraju. On je sve to doživljavao samo kao zaglušujuću larmu.
Slavljenikova majka je pravila kokice u mikrotalasnoj pećnici. Rekla mu je da će upaliti televizor i pustiti neku kasetu, kako bi pokušala da smiri dečake. Ako joj to ne uspe, sve će ih izbaciti napolje. To je bila treća rođendanska proslava njenog sina, koji je napunio osam godina, i više nije imala živaca za sve to. Treća rođendanska proslava! Prvo je ćela porodica izašla na večeru u restoran, neki preskup lokal s hamburgerima u kojem je drndala zaglušujuća rok muzika. Zatim je organizovana rođendanska zabava za porodicu i prijatelje, koja je više ličila na svadbu, nego na rođendansku proslavu. Danas je slavljenik pozvao drugare iz škole i iz komšiluka.
Otvorila je mikrotalasnu pećnicu, izvadila iz nje kesu s kokicama, koja je izgledala kao balon, stavila novu i pomislila kako će sledeći put sve to obaviti mnogo jednostavnije. Jedna žurka i gotovo. Kao što su se rođendani slavili kad je ona bila mala.
Raspoloženje joj nije popravljala činjenica da je taj mladić sedeo na kauču kao da mu je neko odsekao jezik. Pokušala je da ćaska s njim, bez uspeha, tako da ju je sad njegovo prisustvo u dnevnoj sobi nerviralo.
Uostalom, zbog galame i jurnjave dečaka, nije ni bilo šanse da razgovaraju, jednostavno je od toga odustala. On nije ponudio pomoć. Samo je sedeo, gledao ispred sebe i ćutao. Umreće od stidljivosti, pomislila je.
Prvi put u životu ga vidi. Imao je oko dvadeset pet godina i brat je jednog od drugara njenog sina koji je došao na rođendan. Mora da je bio dvadesetak godina stariji od brata. Bio je vrlo mršav, a kad joj je pružio ruku na vratima primetila je da ima duge prste, vlažne dlanove i da je povučen. Došao je po svog mlađeg brata koji je odlučno odbio da ide s njim jer je žurka još bila u punom jeku. Stoga mu je ponudila da ude i sačeka malo. Zabava je skoro gotova, rekla je slavljenikova majka. Objasnio joj je da su im roditelji, bračni par koji je živeo u jednoj od kuća u nizu u ulici, na putovanju u inostranstvu i da on čuva brata; inače je stanovao u iznajmljenom stanu u centru grada. Prebacivao se zbunjeno s noge na nogu u predsoblju. Njegov brat se opet pridružio zabavi.
Sada je sedeo na kauču i gledao slavljenikovu sestru, devojčicu od godinu dana, kako puže po podu u predsoblju. Kikotala se veselo, obučena u belu čipkanu haljinu, s mašnicom u kosi. Ljutio se na svog brata. Osećao se neugodno sedeći u kući kod ljudi koje nije poznavao. Razmišljao je da li bi trebalo da se ponudi da pomogne. Slavljenikova majka mu je rekla da joj je muž na poslu do večeri. Klimao je glavom i pokušavao da se nasmeši. Pristojno je odbio koka-kolu i piću.
Primetio je da devojčica u rukama čvrsto drži neku igračku. Sela je i strpala ju je u usta, sva ubalavljena. Pretpostavio je da joj niču zubi i da je zbog toga svrbe desni.
Malecka mu se približavala s tom igračkom u ruci, i on je pokušao da vidi šta to ona drži. Prestala je da žvaće, na stražnjici se vukla ka njemu i sela na pod gledajući ga otvorenih usta. Bale su joj curile do stomaka. Onda je opet stavila igračku u usta, čvrsto zagrizla i nastavila da puzi prema njemu. Nagnula se i počela da pravi grimase i kikoće tako da joj je igračka ispala iz usta. Pomučila se da je ponovo dohvati i sasvim se primakla do njega držeći je u rukama. Ponosno ga je gledala ljuljajući se na nestabilnim nožicama uspravljena uz kauč.
Uzeo joj je igračku iz ruke i pogledao je. Devojčica je pogledala njega kao da ne može da poveruje šta se dešava, i počela da se dere iz sveg glasa.
Nije mu trebalo mnogo da shvati da je igračka koju je držao u ruci u stvari ljudska kost, deo rebara dužine otprilike desetak centimetara. Kost je bila beložute boje, obla i zatupasta na krajevima. U sredini su se videle smeđe fleke, kao od zemlje.
Pretpostavio je da u ruci drži prednji deo ljudskog rebra koje je bilo poprilično staro.
Majka je čula da devojčica plače i kad je pogledala u dnevnu sobu, videla ju je kako stoji kraj tog nepoznatog mladića držeći se za kauč. Odložila je činiju s kokicama koju je držala u ruci, prišla detetu i uzela ga u naručje, gledajući mladića koji kao da nije bio svestan ni nje ni rasplakanog deteta.
- Šta se desilo? - upita majka zabrinuto, pokušavajući da uteši dete. Morala je da viče kako bi nadglasala dečake.
Mladić je pogledao u nju i njenu ćerku, polako ustao i pružio joj kost.
- Odakle joj ovo? - upita.
- Šta? - reče žena.
- Kost - odgovori mladić. - Gde je našla kost?
- Kost? - ponovi ona. Jecaji devojčice malo utihnuše kad je ugledala kost. Pokušala je da je otme, skoro je uzrikavila od napora, dok su joj bale curile iz širom otvorenih ustiju. Konačno je uspela da zgrabi kost, i počela da je razgleda.
- Rekao bih da je to kost - reče mladić.
Dete je opet zagrizlo kost, sada već umireno.
- Ma kakva kost? - upita žena ponovo.
- To što ona gricka - reče momak. - Mislim da je to ljudska kost.
Majka pogleda dete, koje je i dalje mimo grickalo.
- Prvi put to sad vidim. Kako misliš, kost?
- Rekao bih da je to deo ljudskog rebra - reče mladić. - Studiram medicinu, na petoj sam godini - objasnio je.
- Rebro? Kakva je to glupost? Jesi li to ti doneo?
- Ja? Ne, nisam. Zar ne znate otkud to ovde? - upita on.
Majka je gledala u dete, i odjednom kao da se prenula. Istrgla je kost iz detetovih ustiju i bacila je na pod. Devojčica se opet rasplakala. Mladić podigne kost i dobro je pogleda.
- Možda njen brat zna…
Pogledao je ženu, koja je s nevericom zurila u njega. Onda je pogledala rasplakanu devojčicu, kost, pa se zagledala kroz prozor iza kojeg su se videle nedovršene kuće. Zatim je opet pogledala u kost, pa u tog nepoznatog mladića, a na kraju u svog sina, koji je odjednom istrčao iz jedne od dečjih soba.
- Toti! - viknula je za njim, ali on nije obratio pažnju na nju. Približila se gomili dece, s naporom je izvukla svog sina iz gužve i rekla mu da stane ispred studenta medicine.
- Šta je ovo? - upita dečaka dok mu je mladić pružao kost.
- Ništa, našao sam to - reče Toti, kojem se očito žurilo, da ne propusti zabavu na vlastitom rođendanu.
- Gde si to našao? - upita ga majka. Posela je devojčicu na pod, a ona je pružala ruke prema njoj i kao da se predomišljala da li opet da zaplače.
- Napolju - reče dečak. - Vidi kako je lep kamen. Oprao sam ga. - Dečak je ubrzano disao. Niz obraze mu je tekao znoj.
- Gde napolju? - ponovo ga upita majka. - Kada? Šta si radio?
Dečak je pogledao u majku. Nije znao da li je nešto zgrešio, a po njenom pogledu je izgledalo da jeste, i razmišljao je šta bi to moglo biti.
- Juče, mislim - odgovori on. - U temelju na kraju ulice. Što?
Majka i nepoznati čovek su se zgledali.
- Možeš li da nam pokažeš mesto gde si to našao? - upita majka.
- Ali mama, rođendan je - pobuni se on.
- Hajde - reče mu majka. - Pokaži nam.
Podigla je bebu s poda i izgurala sina iz dnevne sobe prema izlaznim vratima. Mladić ih je pratio. Ostali dečaci su se ućutali kad im se učinilo da je slavljenik kažnjen, i sada su gledali kako ga namrštena majka, s bebom u naručju, tera iz kuće. I oni su odmah krenuli za njima.
Nalazili su se u novoizgrađenom naselju uz put ka jezeru Rejnisvatn. Milenijumsko naselje. Izgrađeno je na obroncima brda Gravarholt. Na vrhu Gravarholta nalazile su se cisterne toplane grada Rejkjavika, smeđe boje i divovske, koje su kao tvrđava dominirale nad novim naseljem. S obe strane cisterni napravljene su ulice, u kojima su jedna za drugom nicale kuće. Oko nekih su već bile sređene okućnice, novi travnjaci i mlado drveće, koje bi trebalo da poraste i štiti svoje vlasnike od vetra.
Povorka je brzim koracima pratila slavljenika prvom ulicom na vrhu brda, odmah do cisterni. Novosagrađene kuće poređale su se u nizu prema livadi, a u daljini prema severu i istoku videlo se staro vikendaško naselje žitelja Rejkjavika. Kako to obično biva u novim naseljima, deca su uživala u igranju po neuseljenim građevinama, pentranju po skelama i skrivanju u senkama vanjskih zidova nedovršenih kuća, spuštanju u novoiskopane temelje, gde bi se brčkali u barama nakupljene kišnice.
Slavljenik Toti je doveo svoju majku, nepoznatog mladića i drugare baš do jednog takvog temelja. Pokazao im je tačno mesto gde je našao taj neobični beli kamen, koji je bio tako lagan i gladak da ga je strpao u džep i odlučio da ga zadrži. Tačno je zapamtio mesto gde ga je našao. Prvi je uskočio u temelj i odlučnim koracima krenuo prema mestu gde je kamen ležao na suvoj zemlji. Majka je naredila deci da ostanu gde jesu, a sama se, uz mladićevu pomoć, spustila u temelj. Mladić je hodao uza zid temelja i pomno proučavao mesto gde je dečak našao kost. Krenuo je rukama da otkopava zemlju i primetio duboko ukopan deo kosti nadlaktice.
Majka je pratila mladićev pogled prema zemljanom zidu dok i ona nije ugledala kost. Približila se da bolje pogleda, i videla nešto što je ličilo na kost vilice i jedan ili dva zuba.
Trgnula se, pogledala mladića, a zatim svoju ćerku i gotovo nesvesno počela da joj briše usta.
* * *

Odjednom je osetila bol u slepoočnici. Bez ikakve najave, pesnicom ju je udario u glavu, i to tako naglo da nije ništa mogla ni da nasluti. A možda nije ni htela da veruje da ju je zaista udario. To je bio prvi udarac, i ona je sledećih godina često o njemu razmišljala. Da li bi joj život bio drugačiji da ga je u tom trenutku napustila?
Kao da bi joj on to dozvolio.
Nije joj bilo jasno zašto ju je udario i gledala ga je zaprepašćenim pogledom. Nikada je u životu niko tako nije udario. To se desilo tri meseca nakon što su se venčali.
- Zar si ti to mene udario? - upita ga, rukom pokrivajući slepoočnicu.
- Šta misliš, da ja ne vidim kako si ga gledala? - brecnu se on.
- Koga? Šta…? Misliš Snorija? Da sam gledala Snorija?
- Misliš da nisam to video? Kako si napaljena na njega?
Do tog trenutka nije videla tu stranu njegove naravi. Niti ga je ikada čula da koristi tu reč. Napaljena? O čemu on to priča? Snori je doneo neke sitnice koje je zaboravila pri selidbi i razmenili su tek nekoliko reči ispred podrumskih vrata; nije htela da ga pozove da uđe jer joj je muž bio nešto zlovoljan ceo dan i rekao je da neće da se vidi s njim. Snori se nešto našalio o prodavcu kod kojeg je radila, te su se na to nasmejali i on je odmah potom otišao.
- To je bio Snori - rekla je. - Nemoj da si takav. Zašto si tako neraspoložen čitav dan?
- A sad se ne slažeš s tim što ja kažem? - upita on približavajući joj se. - Gledao sam te kroz prozor. Kako plešeš oko njega. Kao neka kurvetina!
- Ne, kako možeš…
Udario ju je opet pesnicom u lice tako da je pala na kuhinjsku komodu. Sve se desilo tako naglo da nije uspela da se zaštiti rukama.
- Nemoj da me lažeš! - dreknuo je. - Video sam kako ga gledaš. Video sam kako ga zavodiš! Video sam to vlastitim očima! Kurvetino jedna!
Još jedna reč koju nikada pre nije čula od njega.
- Bože moj - prostenjala je. Gornja usna joj je bila napukla i krv joj se slivala u usta. Ukus krvi mešao se sa slanim ukusom suza koje su joj tekle niz lice. - Zašto si takav? Pa šta sam uradila?
Stajao je iznad nje, spreman da je dalje tuče. Lice mu je bilo crveno od besa. Škrgutao je zubima i udario nogom u pod, a zatim se okrenuo i brzim koracima izašao iz njihovog podrumskog stana. Ostala je sama, ne shvatajući šta se desilo.
Često je mislila o tom događaju, pitajući se da li bi joj život bio drugačiji da je pokušala da se odbrani od nasilja, da ga napusti, da ode i nikada se ne vrati, a ne da sama sebe krivi za njegovo ponašanje. Mora da je nešto zgrešila kad je on bio prisiljen da tako reaguje. Nije joj bilo jasno šta je zgrešila, ali on je to znao i htela je o tome da razgovara s njim kad se vrati. Obećaće mu da će se popraviti i da će sve biti kao pre.
Nikada ga nije videla da se tako ponaša, ni prema njoj ni prema drugima. Bio je miran i ozbiljan čovek. To joj se i svidelo na njemu kad su se upoznali. Možda čak preozbiljan. Radio je kao nadničar u Kjosu, kod brata trgovca kod kojeg je ona radila, i često je donosio robu u prodavnicu. Tako su se i upoznali pre skoro godinu i po. Bili su istih godina i govorio joj je kako namerava da napusti nadnicu i da radi kao ribar. U ribarstvu su pare. Hteo je i da stekne vlastitu kuću. Da bude svoj gospodar. Nadničarstvo je bilo kao ropstvo, staromodno, i nije moglo ništa da se zaradi.
Rekla mu je da je njoj posao u prodavnici bio dosadan. Njen gazda, trgovac, bio je velika škrtica i stalno je pipkao svoje tri radnice. Žena mu je bila rospija koja ih je isto maltretirala da teško rade. Ona sama nije imala nikakve planove šta bi mogla da radi. Nikada nije planirala budućnost. Od malih nogu je znala samo za muku. Život joj nije bio ništa drugo nego muka.
Sve je češće dolazio u prodavnicu i posećivao je u kuhinji. Malo-pomalo i poverila mu se da ima dete. Rekao joj je da to već zna. Raspitivao se o njoj. Tek je tada shvatila da ga interesuje. Rekla mu je da joj devojčica ima skoro tri godine i otišla je po nju iza kuće, gde se igrala s trgovčevom decom.
Kad se vratila s detetom, pitao ju je s kim se to švalerisala, smešeći se dobroćudno kao da se šali. Kasnije joj je večito prebacivao da je bila laka žena, kako bi je još više povredio. Ćerku joj nikada nije zvao po imenu, nego samo pogrdnim rečima kao kurvino dete ili bogalja.
Nije se ona ni sa kim „švalerisala”. Rekla mu je o detetovom ocu, da je bio ribar koji se udavio u Kotlafjorduru. Imao je samo dvadeset dve godine kada je s još trojicom ribara nastradao u nevremenu na moru. Upravo je tih dana i saznala da je u drugom stanju. Nisu bili venčani, tako da nije mogla da kaže da je udovica. Doduše, planirali su da se venčaju, ali on je umro i ostavio ju je samu s vanbračnim detetom.
Dok je sedeo u kuhinji i slušao njenu priču, primetila je da devojčica nije htela da bude kraj njega. Obično je bila umiljata, ali sada se sakrila iza majčine suknje i nije htela da mu priđe kad ju je zvao. Iz džepa je izvadio kockicu šećera i pružio prema devojčici, ali ona se još više pribila uz majku i počela da plače, htela je da se vrati kod dece. Inače je obožavala slatko.
Nakon dva meseca ju je zaprosio. To nije bio romantičan trenutak, o kakvim je čitala u knjigama. Nekoliko puta su se sreli radnim danima uveče i vikendom, šetali po mestu ili otišli u bioskop na Čaplinove filmove. Od srca se smejala maloj lutalici i pogledala u njega. Na njegovom licu nije bilo ni traga osmehu. Kad su se jedne večeri vraćali iz bioskopa i čekali njegov prevoz u Kjos, upitao ju je da U bi trebalo da se venčaju. Privukao ju je k sebi i rekao:
- Hoću da se venčamo.
Toliko ju je zbunio da joj je trebalo mnogo vremena, čak nakon što je sve prošlo, da shvati da to nije bila prosidba i da to nije imalo nimalo veze s tim šta ona želi.
Hoću da se venčamo.
Već je razmišljala o tome da bi mogao da je zaprosi. Njihova veza je već došla do tog stupnja. Njenoj ćerki je bio potreban dom. I ona je želela svoju porodicu. Još dece. Nije imala mnogo udvarača. Možda zbog deteta. A možda i nije bila zanimljiva, tako niska i debeljuškasta, grubih crta lica, izbačenih zubi, s malim ali radničkim rukama koje nikada nisu mirovale. Možda nikada neće ni dobiti bolju ponudu.
- Šta misliš o tome? - upitao je.
Klimnula je glavom. On ju je poljubio i zagrlili su se. Ubrzo nakon toga obavljeno je venčanje u crkvi u Mosfetlu. Svadba nije bila velika, samo njih dvoje, njegovi prijatelji iz Kjosa i njene dve prijateljice iz Rejkjavika. Sveštenik ih je poslužio kafom nakon ceremonije. Kada ga je pitala o njegovoj porodici, nije hteo mnogo da govori. Rekao je da nema braće ni sestara, da mu je otac umro kad je bio beba i da majka nije mogla da se brine o njemu; zato je dat na usvajanje. Živeo je po raznim farmama dok nije dobio taj posao nadničara u Kjosu. Njega nije interesovala njena porodica, i nije je ništa pitao o njoj. Kao da ga prošlost uopšte nije zanimala. Rekla mu je da je njeno poreklo slično njegovom; nije znala ko su joj roditelji. Bila je usvojena i u detinjstvu je živela u prilično bednim uslovima po raznim kućama u Rejkjaviku, sve dok nije dobila taj posao i smeštaj kod trgovca. Klimnuo je glavom.
- Ovo je novi početak - rekao je. - Zaboravićemo prošlost.
Iznajmili su mali podrumski stan u Lindargati, samo s jednom sobom i kuhinjom. Klozet je bio napolju. Prestala je da radi u trgovini. On joj je rekao da ne mora više da radi. On će se brinuti o njoj. Našao je posao u luci, za početak, dok ne dobije mesto na brodu. San mu je bio da bude ribar.
Stajala je kraj kuhinjskog stola i uhvatila se za stomak. Nije još htela da mu kaže, ali bila je sigurna da je trudna. Nije bila iznenađena. Razgovarali su o deci, ali on je inače bio tako zatvoren da nije znala da li ih želi ili ne. Već je odlučila kako će se beba zvati, ako bude dečak. Priželjkivala je sina. Zvaće se Simon.
Čula je priče o muškarcima koji su tukli svoje žene. Čula je i priče o ženama koje su živele uz nasilje muževa. Čula je razne priče, ali nije mogla da veruje da je on jedan od tih muškaraca. Nije mogla da veruje da on može tako nešto da radi. To mora da je bilo slučajno, sama je sebe ubeđivala. Mora da je pomislio da sam flertovala sa Snorijem, mislila je. Moraću da pazim da se to ne ponovi.
Obrisala je lice i šmrknula. Kakva ga je to žestina uhvatila. Izašao je napolje, ali sigurno će se uskoro vratiti i zamoliti je da mu oprosti. Ne može tako da se ponaša prema njoj. Ne može. Ne srne. Zbunjeno je otišla u sobu da vidi šta joj ćerka radi. Devojčica se zvala Mikelina. Probudila se jutros s visokom temperaturom, i skoro ceo dan je prespavala. Spavala je i sada. Uzela je devojčicu u naručje i osetila da još uvek gori. Sela je s njom u krilu i počela da pevuši, još u šoku posle napada.
Stoji na ciglicama,
U malenim čarapicama,
Plave su joj loknice,
Milene devojčice.
Devojčica je disala ubrzano. Mali grudni koš se podizao i spuštao, a iz nosa joj se čulo pištanje. Lice joj je bilo crveno. Majka je bezuspešno pokušavala da probudi Mikelinu, ali devojčica nije htela da se probudi.
Glasno je uzdahnula.
Dete je bilo teško bolesno.

2


Elinborg je primila dojavu o pronalaženju kostura u Milenijumskom naselju. Ostala je poslednja u kancelariji i spremala se da krene kući kad je telefon zazvonio. Malo je oklevala, pogledala na sat, pa u telefon koji je zvonio. Očekivala je goste na večeri i ceo dan je razmišljala o piletini koju je već stavila u tandori sos da se marinira ceo dan. Uzdahnula je i javila se na telefon.
Bilo je teško odrediti koliko je tačno Elinborg imala godina. Negde između četrdeset i pedeset, jake građe ali ne debela, i veliki kulinar. Rastavljena, s četvoro dece. Jedno od dece bilo je usvojeno i već se odselilo od nje. Drugi muž joj je bio automehaničar i obožavao je njene kulinarske veštine. Živela je s njim i svoje troje dece u maloj kući u nizu u naselju Gravarvogur. Bila je diplomirani geolog, ah nikada nije radila u struci. Za vreme studija je počela da radi preko leta u policiji, i tako je na tom poslu i ostala. Jedna od retkih žena u istražnoj policiji.
Sigurdur Oli je bio usred strasnog vođenja ljubavi sa svojom partnerkom Bergtorom kad mu se oglasio pejdžer. Pejdžer je bio zakačen na kaiš pantalona, koje su ležale na kuhinjskom podu, i iz njega je dopirala nepodnošljiva galama. Znao je da neće prestati sve dok ne ustane iz kreveta. Danas je ranije došao s posla. Bergtora je već bila kod kuće, i dočekala ga je strasnim, dubokim poljupcem. Malo-pomalo i ostavio je pantalone na podu u kuhinji, isključio kućni i mobilni telefon, ali je na pejdžer zaboravio.
Sigurdur Oli duboko uzdahnu i pogleda Bergtoru koja je sedela na njemu. Bio je sav oznojen, zacrvenelog lica. Po njenom izrazu se videlo da nije spremna da ga pusti. Zatvorila je oči, legla na njega i u laganom ritmu pokretala bokove sve dok nije doživela orgazam, nakon čega joj se svaki mišić u telu opustio.
Sigurdur Oli je znao da će sam morati da čeka neki drugi trenutak. U njegovom životu pejdžer je imao prioritet.
Izvukao se ispod Bergtore, koja je kao onesvešćena ležala na jastuku.
Erlendur je sedeo u restoranu Skulakafi i jeo usoljeno meso. Bio je redovan gost u Skulakafi, bio je to jedini restoran u ćelom Rejkjaviku koji je nudio jednostavna domaća islandska jela kakva bi Erlendur sam sebi kuvao da ga ne mrzi. I dekor u restoranu mu se sviđao, sve u pohabanoj plastici smeđe boje, stare kuhinjske stolice iz čijih poderanih sedalnih delova izviruje sunđer, na podu linoleum izlizan od teških koraka kamiondžija, taksista i dizaličara, zanatlija i radnika. Erlendur je sedeo sam za stolom u ćošku, zadubljen u tanjir s masnim slanim mesom, barenim krompirom, graškom i barenom belom repom. Sve potopljeno dobro zašećerenim bešamel sosom.
Pauza za ručak odavno je bila prošla, ali uspeo je da ubedi kuvara da ga posluži. Isekao je veliki komad mesa, na njega stavio krompir i repu, preko toga nožem premazao sos, i sve to pojeo u jednom zalogaju.
Ponovo je na viljušku naslagao jedan takav zalogaj, i pomno gledao kao u neko remek-delo, kad ga u tome prekide zvonjava telefona, koji je ostavio na stolu kraj tanjira. Viljuška se zaustavila u vazduhu dok je gledao u telefon, pa opet u pretrpanu viljušku, pa u telefon. Naposletku je sa žaljenjem ipak odložio viljušku.
- Vi baš ne možete da me ostavite na miru - reče pre nego što je Sigurdur Oli uspeo da progovori.
- U Milenijumskom naselju je pronađen kostur - reče Sigurdur Oli. - Elinborg i ja smo krenuli tamo.
- Kakav kostur?
- Još ništa ne znam. Elinborg mi se javila kad je već krenula tamo. Javila je i forenzičarima.
- Prekinuo si me usred ručka - reče Erlendur polako.
Sigurduru Oliju je došlo da mu kaže u čemu je on bio prekinut, ali se u poslednjem trenutku uzdržao.
- Vidimo se tamo - reče. To je na putu prema jezeru Rejnisvatn, ispod cisterni, sa severne strane. Blizu zapadnog autoputa.
- Šta znači milenijum? - upita Erlendur.
- Molim? - brecnu se Sigurdur Oli, još razdražljiv što su ga prekinuli u vođenju ljubavi s Bergtorom.
- Jesu li to hiljade vekova? Ili jedan vek sa hiljadu godina? Kakav je to vek? Zar vek nije samo sto godina? Šta znači ta reč? Milenijum? Šta mu to dođe?
- O bože - proštenja Sigurdur Oli i prekide vezu.
* * *

Erlendur se četrdeset pet minuta kasnije pojavio u ulici u Gravarholtu i parkirao kraj temelja svoju trošnu, dvanaest godina staru japansku krntiju. Policija je već bila tamo i obeležila mesto žutom trakom. Erlendur se provukao ispod nje. Elinborg i Sigurdur Oli stajali su uz zemljani zid temelja. Mladi student medicine koji je javio da je kostur našao stajao je s njima. Majka slavljenika iz komšiluka skupila je decu i oterala ih u kuću. Okružni lekar grada Rejkjavika, debeljuškasti čovek od pedesetak godina, nespretno se spustio niz jedne od troje merdevina postavljene niz temelj. Erlendur ga je sledio.
Pronalaženje skeleta izazvalo je zanimanje medija. Novinari i reporteri su se skupili okolo i stajali u krugu, zajedno s radoznalim komšilukom. Neki od suseda su već živeli u naselju, a ostali, koji su još radili na svojim nedovršenim kućama, stajali su sa čekićima i ćuskijama u rukama, čudeći se svoj toj buci. Bio je kraj aprila i vreme je bilo blago, pravo prolećno.
Forenzičari su pažljivo strugali zemlju sa zida temelja. Koristili su male lopatice i stavljali uzorke u plastične kese. Gornji deo kostura dobro se nazirao u zidu. Videle su se kosti ruke, deo grudnog koša i donji deo čeljusti.
- To je znači milenijumski čovek? - upita Erlendur prilazeći zidu.
Elinborg upitno pogleda Sigurdura Olija, koji je stajao iza Erlendura.
Sigurdur Oli prinese kažiprst čelu i zavrti ga nekoliko puta.
- Da li je to milenijumski čovek? - upita Erlendur prilazeći zidu.
- Telefonirao sam u državni muzej - reče Sigurdur Oli, češkajući se po glavi kad ga je Erlendur oštro pogledao. - Poslali su arheologa ovamo. Možda će on moći da nam kaže o čemu se radi.
- Možda bi trebalo da nađemo nekog geologa - nadoveza se Elinborg. - Da saznamo više o tlu. Položaju kostiju u zemlji. Starosti zemljanih slojeva.
- Ti bi mogla da nam pomogneš u tome, zar ne? - upita Sigurdur Oli. - Zar nisi studirala geologiju?
- Jesam, ali sve sam zaboravila - odgovori Elinborg. - Znam da je to braon boje zemlja.
- Pa nije baš da je zakopan na šest stopa dubine - reče Erlendur. - Mora da je na metar, metar i po dubine. Zatrpan na brzinu. Koliko ja vidim, to su ljudski ostaci. Nisu dugo ovde stajali. Nije to nikakav naseljenik. Nismo našli Ingolvura.
- Ingolvura? - upita Sigurdur Oli.
- Arnarsona, norveškog vikinga, prvog naseljenika Islanda - objasni Elinborg.
- Zašto mislite da je to on? - upita lekar.
- Ne, ne mislim da je to on - reče Erlendur.
- Ne, mislim, to bi mogla biti i ona, zar ne? - reče lekar. - Zašto mislite da to mora da je muškarac?
- Pa dobro, ili žena - reče Erlendur. - Svejedno mi je. - Slegnuo je ramenima. - Možete li nam išta reći o tim kostima?
- Ne vidim ih dobro - reče lekar. - Možda je najbolje da što manje nagađam dok ih ne iskopate iz zida.
- Da li je to muškarac ih žena? Starost?
- Ne mogu još ništa da vam kažem.
U tom trenutku im je prišao visok čovek u vunenom džemperu i farmerkama, sa uočljivo krupnim požutelim prednjim zubima, koji su se nazirali ispod duge prosede brade. Predstavio se kao arheolog. Gledao je šta forenzičari rade i zamolio da odmah prestanu da se glupiraju. Forenzičari su zastali s lopaticama u rukama. Bili su obučeni u bele kombinezone, s gumenim rukavicama i zaštitnim naočarima. Erlendur je pomislio da su tako obučeni mogli da rade i u nuklearnoj elektrani. Gledali su u njega i čekah njegove instrukcije.
- Pobogu, ljudi, moramo pažljivo da skinemo zemlju sa njega - reče zubati mašući rukama. - Šta to radite, hoćete da ga pokupite tako tim lopaticama? Ko je ovde odgovorno lice?
Erlendur reče da je to on.
- Jasno mi je da ovo nije arheološko nalazište - reče zubati kad se rukovao s njim. - Skarphjedin, drago mi je, ali treba da postupamo kao da se radi o arheološkom nalazištu. Razumete?
- Ništa ja ne razumem - reče Erlendur.
- Ovaj kostur nije dugo zakopan ovde. Manje od šezdeset-sedamdeset godina, rekao bih. Možda i manje. Još se vide ostaci odeće.
- Odeće?
- Da, evo ovde - reče Skarphjedin, pokazujući svojim debelim prstom. - Sigurno ih ima na još mesta.
- Mislio sam da su to ostaci mesa - odgovori Erlendur posramljeno.
- S obzirom na ćelu situaciju, a da ne bismo upropastili dokaze, najbolje bi bilo da meni i mojoj ekipi prepustite da otkopamo kostur našim metodama. Forenzičari mogu da nam pomognu. Trebalo bi da ogradimo prostor ovde i odozgo se spustimo prema kosturu, a ne da ovako čeprkamo. Već položaj kostura može mnogo toga da nam kaže. Takođe sve što nađemo oko kostura može da nam da neke odgovore.
- Šta vi mislite da se desilo ovde? - upita Erlendur arheologa.
- Ne znam - odgovori Skarphjedin. - Još je rano da bilo šta kažem. Treba prvo da iskopamo, pa se nadam da ćemo doći do nečeg korisnog.
- Da li bi to mogao da bude neko ko je umro od zime? Smrznuo se na hladnoći i zakopao se ovde u zemlju.
- Nemoguće je ukopati se tako duboko u zemlju - odgovori Skarphjedin.
- Znači ovo je nečiji grob.
- Izgleda da jeste - reče Skarphjedin zamišljeno. - Po svemu što vidim, rekao bih da je to nečiji grob. Dakle, da krenemo da ga otkopavamo odgore?
Erlendur potvrdi klimajući glavom.
Skarphjedin krene velikim koracima prema merdevinama i iskoči iz temelja. Erlendur je išao za njim. Stali su iznad kostura i arheolog mu je objasnio kako bi najbolje bilo da organizuju iskopavanje. Erlenduru se dopao i čovek i njegov predlog, tako da je Skarphjedin ubrzo krenuo telefonom da okuplja svoju ekipu. Decenijama je radio na najvećim arheološkim nalazištima, i znao je svoj posao. Erlendur je imao poverenja u njega.
Šef forenzičarske ekipe bio je drugog mišljenja. Razbesneo se kad je čuo da će za iskopavanje biti odgovorni arheolozi, koji nemaju pojma o kriminalističkim istragama. Najbrže bi bilo iščeprkati kostur iz zida, jer bi se i tako dobilo dovoljno prostora da se proceni kako leš leži i da se pronađu bilo kakvi dokazi o zločinu, ako se uopšte radi o zločinu. Erlendur je kratko vreme slušao njegovu tiradu, ali je zatim odlučio da zadatak iskopavanja skeleta preda Skarphjedinu i njegovoj ekipi, bez obzira na to što će im trebati više vremena.
- Kosti su ovde ležale pola veka, nekoliko dana tamo-amo ništa ne menja - reče i završi diskusiju.
Erlendur je pogledao naselje koje se stvaralo oko njega. Pogledao je uvis prema braon cisternama toplane, u pravcu jezera Rejnisvatn, a zatim se okrenuo prema istoku i video ledine koje su se širile iza novogradnje.
Pažnju su mu privukla četiri visoka grma koja su se uzdizala iz niskog rastinja, otprilike tridesetak metara od njega. Krenuo je prema njima, a činilo mu se da se radi o ribizlama. Stajali su u ravnoj liniji jedan do drugog i on se zapitao, dodirujući njihove čvornovate i gole grane, ko li ih je posadio ovde na ničijoj zemlji.

3


Arheolozi u filcanim džemperima i debelim kombinezonima pojavili su se predveče sa svojim kašikama i lopaticama. Ogradili su poprilično veliki prostor oko temelja gde se kostur nalazio, i počeli pažljivo da kopaju zemlju. Dnevna svetlost bila je još jaka kao da je podne, smrkavalo se tek oko deset sati uveče. U ekipi su bili četiri muškarca i dve žene. Radili su polako i bez nervoze, podrobno razgledajući sadržaj svake lopatice koju su iskopali. Ko god da je taj grob iskopao, nije ostavio iza sebe nikakvu nepravilnost na terenu. Proteklo vreme i građevinski radovi sakrili su njegove tragove.
Elinborg je pronašla nekog geologa s katedre univerziteta više nego voljnog da pomogne policiji. Odmah je ostavio svoj posao i pojavio se na mestu istrage pola sata nakon što je Elinborg telefonom razgovarala s njim. U četrdesetim, crne kose, mršav i veoma dubokog glasa, doktorirao je u Parizu. Elinborg ga je privela zemljanom zidu i uvela u šator koji je policija podigla nad nalazištem, tako da prolaznici nisu više mogli da vide mesto istrage.
Velika fluorescentna lampa osvetljavala je unutrašnjost šatora, bacajući sumorne senke ka mestu gde je kostur ležao u zemljanom zidu. Geolog je bio pedantan čovek. Promatrao je zemlju, rukom uhvatio komadić zida i izmrvio ga prstima. Upoređivao je slojeve zemlje kraj kostura sa slojevima iznad i ispod njega i promatrao gustinu zemlje uz kosti. Ponosno je ispričao kako je jednom, zamoljen da pomogne oko kriminalističke istrage, uspešno analizirao grumen zemlje pronađen na mestu zločina i pomogao u njegovom rešavanju. Zatim se nadovezao pričom o naučnim publikacijama o kriminalistici i geologiji, nekoj vrsti forenzičke geologije, koliko je Elinborg shvatila.
Slušala je kako brblja dok je strpljenje konačno nije izdalo.
- Koliko dugo se skelet nalazi ovde u zemlji? - upita.
- Teško je reći - reče geolog dubokim glasom, ulazeći u ulogu naučnika. - Ne mora biti dugo vremena.
- Šta vama geolozima znači „dugo vremena”? - upita Elinborg. - Hiljadu godina? Deset?
Geolog je pogleda.
- Teško je reći.
- Znači teško je reći bilo šta?
Geolog je pogleda s blagim osmehom na licu.
- Oprostite, nešto sam se zamislio. Šta vas zanima?
- Koliko već dugo?
- Šta?
- Leži ovde - proštenja Elinborg.
- Rekao bih između pedeset i sedamdeset godina. Trebalo bi da uradim detaljniju analizu, ali to mi je prvo palo na pamet. Gustina zemlje… Kako god bilo, sigurno se ne radi o naseljeniku, to nije paganska sahrana.
- To smo već ustanovili - reče Elinborg. - Našli smo krpe…
- Evo ova zelena linija ovde - nastavi geolog upirući prstom u zelenkasti sloj pri dnu zemljišta. To je glina iz ledenog doba. Ove linije koje se ovde redovno pojavljuju nad tim slojem, to su piroklastični sedimenti. Na vrhu je najnoviji sloj, s kraja petnaestog veka. To je najdeblji sediment na području Rejkjavika, nastao nakon što je Island naseljen. Ovde vidimo starije slojeve, nastale od erupcije vulkana Hekle i Katie. Ali onda smo već otišli hiljadu godina unazad. Ovde se vidi da nema mnogo zemljanih slojeva na kamenu - pokaže prstom na ogromne stene u temelju. - To je dijabaz karakterističan za Rejkjavik, koji se nalazi na širokom području grada.
Pogledao je Elinborg.
- S obzirom na istoriju tla, ovaj grob je iskopan pre jedne milisekunde.
Arheolozi su prestali da rade oko pola deset i Skarphjedin je Erlenduru rekao da će doći ponovo rano ujutro. Još nisu pronašli ništa od značaja, jer su tek počeli da skidaju vegetaciju sa zemljišta. Erlendur upita da li bi mogli da požure s radom, na šta ga je Skarphjedin prezrivo pogledao i upitao da li bi hteo da mu unište dokaze. Na kraju su se složili da nije pitanje života i smrti kada će doći do kostiju.
Fluorescentna lampa u šatoru je ugašena. Novinari su otišli. Pronalaženje kostura bilo je glavna vest u večernjim vestima. Televizija je pokazala Erlendura i njegovu ekipu kako stoje u temelju, a na jednom kanalu je pokazano kako reporter pokušava da intervjuiše Erlendura, koji ga je oterao od sebe odmahujući rukama i udaljio se brzim koracima.
U naselju je opet bio mir. Utihnuli su i udarci čekića. Neimari na poludovršenim kućama su otišli. Stanovnici useljenih kuća spremali su se na spavanje. Dečja galama je utihnula. Dva policajca u patrolnim kolima bila su zadužena da dežuraju na terenu. Elinborg i Sigurdur Oli su otišli kućama. Forenzičari koji su radili s arheolozima takođe su otišli. Erlendur je razgovarao s Totijem i njegovom majkom o kosti koju je dečak pronašao. Mališanu je imponovalo što je bio u centru pažnje. Neverovatno, uzdahnula je njegova majka. Da njeno dete pronađe ljudski kostur na otvorenom polju. Ovo mi je bio najbolji rođendan, Toti se poverio Erlenduru. Baš kul. Ever.
Mladi student medicine takođe je otišao kući sa svojim mlađim bratom. Erlendur i Sigurdur Oli su kratko razgovarali s njim o pronalaženju kostura. Opisao im je kako je dugo gledao malo dete kako se igra dok nije shvatio da u stvari glođe kosku. Kad je pažljivije pogledao video je da se beba igra sa slomljenim rebrom.
- Ali kako si odmah video da je to ljudska kost? - upita ga Erlendur. - Mogla je to da bude i recimo ovčija koska.
- Da, zar nije bila veća mogućnost da je to ovčija koska? - nadoveza se Sigurdur Oli, gradsko dete koje nije ništa znalo o islandskim domaćim životinjama.
- Ništa drugo nije dolazilo u obzir - reče student medicine. - Radio sam na autopsijama, i odmah mi je bilo jasno.
- Da li bi mogao da proceniš koliko dugo su kosti ležale u zemlji? - upita Erlendur. Mislio je da nije naodmet čuti šta on misli, iako je znao da će dobiti rezultate geologa kojeg je Elinborg angažovala, kao i nalaze arheologa i forenzičara.
- Pogledao sam zemlju i mislim da bi, s obzirom na stepen raspadanja, moglo da bude oko sedamdeset godina. Ne verujem da je više. Doduše, nisam stručnjak za to.
- Ne, naravno - reče Erlendur. Arheolog je bio istog mišljenja, ali ni on nije stručnjak.
Okrenuo se prema Sigurduru Oliju.
- Treba da proverimo sve nestanke ljudi iz tog perioda, možda od hiljadu devetsto tridesete ili četrdesete. Možda i ranije. Da vidimo da li ćemo nešto naći.
Erlendur je stajao kraj temelja, obasjan večernjim suncem i gledao prema severu ka mestu Mosfelsbaer, fjord Kotlafjordur i planinu Esju. Video je čak i kuće na rtu Kjalames. Video je automobile kako voze zapadnom magistralom ispod brda Ulvarsfetl u pravcu Rejkjavika. U tom trenutku je čuo i zvuk automobila koji se zaustavlja kraj samog temelja. Iz njega je izašao debeljuškast čovek, Erlendurov vršnjak, otprilike pedesetih godina, obučen u kratku plavu jaknu s kačketom na glavi. Zalupio je vrata na kolima i pogledao Erlendura, policijski auto, sve to remećenje oko temelja i šator koji je sakrio kostur.
- Jeste li vi iz poreskog? - upita otresito prilazeći Erlenduru.
- Poreskog? - ponovi Erlendur.
- Od vas nikad mira - reče čovek. - Imate li nalog ili…?
- Da li je to vaša parcela? - upita ga Erlendur.
- A ko ste vi? Kakav je to šator? Šta se ovde dešava?
Erlendur je objasnio čoveku, koji se predstavio kao Jon, šta se sve izdešavalo. Ispostavilo se da je Jon preduzimač i vlasnik parcele, koji je bio na ivici bankrota i kojem su već bili dosadili razni uterivači dugova. Radovi na tom temelju su već duže vremena obustavljeni, ali je on redovno obilazio parcelu da vidi da li je načinjena neka šteta; dečurlija po novim naseljima večito pravi štetu na novogradnji. Nije čuo ni na radiju ni televiziji vest da je pronađen kostur, i sada je u neverici gledao u temelj dok mu je Erlendur objašnjavao šta policija i arheolozi rade na njegovoj parceli.
- Nisam ništa o tome znao, a majstori sigurno nisu primetili te kosti. Da li je to neki drevni grob? - upita Jon.
- Još ništa ne znamo - odgovori Erlendur kratko, jer nije hteo da mu da više informacija. - Da li znate ko je vlasnik ove parcele prema istoku? - upita pokazujući u pravcu ribizli.
- Ne znam, ali znam da je to veoma dobro građevinsko zemljište - odgovori Jon. - Nisam mislio da ću doživeti da se Rejkjavik proširi čak dovde.
- Grad kao da otiče - reče Erlendur. - Ribizle ne rastu divlje na Islandu, zar ne?
- Ribizle? Nemam pojma. Nikada nisam za to čuo.
Razgovarali su još neko vreme, dok se Jon nije pozdravio i otišao. Koliko je Erlendur razumeo, on samo što nije izgubio tu parcelu zbog dugova. Male su bile šanse da će uspeti da dobije još jedan kredit da se izvuče iz krize.
Erlendur je krenuo kući. Večernje sunce lepo je zarumenelo nebo prema zapadu, i crvenilo se protezalo sve do okeana i preko kopna u daljini. Zahladilo je.
Prišao je mestu iskopavanja i pomno promatrao tamni gornji sloj zemlje. Nogom je šutirao grumenje i polako šetao po terenu, ne znajući ni sam šta još radi tu. Kod kuće ga ionako niko nije čekao, razmišljao je i dalje šutirajući blato. Ne čeka ga porodica, niti žena koja bi ga pozdravila pričom kako je provela dan. Ni deca koja bi mu rekla kako je bilo u školi. Čekali su ga samo bedni televizor, fotelja, pohaban tepih, prazna ambalaža od gotovih jela u kuhinji i zidovi obloženi knjigama koje je čitao u toj svojoj samoći. Mnogo knjiga u njegovoj biblioteci bilo je o ljudima nestalim na Islandu, patnji putnika u divljini zemlje i pogibijama na planinama.
Odjednom je nogom zapeo za nešto. Izgledalo je kao da neki kamenčić proviruje iz zemlje. Nekoliko puta je blago šutnuo nogom, ali kamenčić se nije pomerio. Sagnuo se i počeo oprezno da čeprka blato oko njega. Skarphjedin ga je upozorio da kad arheolozi odu ništa ne srne da se pomeri. Erlendur je bez razmišljanja pokušao da cimne kamenčić ali nije uspeo da ga izvadi iz zemlje.
Krenuo je da kopa i dalje i ruke su mu bile već potpuno isprljane kad je došao do još jednog potpuno istog kamenčića, pa trećeg, te četvrtog i petog. Erlendur kleknu nad zemljom i poče da je razbacuje u svim pravcima. Mogao je sve bolje i bolje da vidi, i onda je shvatio da u stvari gleda u šaku. Četiri kosti prstiju i dlana sada su virile iz zemlje. Polako je ustao.
Pet prstiju se širilo svaki u svom pravcu kao da je njihov vlasnik, taj što je ležao na tom mestu, pokušavao da ispruži ruku i uhvati se za nešto, ili da se odbrani, ili kao da moli za milost. Erlendur je stajao kao gromom pogođen. Kosti su se iz zemlje protezale prema njemu kao da vape za pomoć. Zadrhtao je od jeze na večernjem vetru.
Bio je živ, pomisli Erlendur. Pogledao je u pravcu ribizli.
- Da li si živ zakopan? - upita upola glasa.
U tom trenutku mu zazvoni telefon. Stajao je duboko zamišljen u toj mirnoj večeri i trebalo mu je malo vremena da shvati da je to zvuk telefona. Posegnuo je za njim u džep kaputa i javio se. Prvo nije čuo ništa osim nekog nejasnog šuma.
- Pomozi mi - rekao je glas koji je odmah prepoznao. - Molim te.
Veza se odmah prekinula.

4


Telefon mu je inače pokazivao brojeve s kojih su ga zvali, ali ovoga puta nije mogao da ga vidi. Na ekranu je stajalo „Privatan broj”. Bila je to Eva Lind. Njegova ćerka. Gledao je u telefon s bolnim izrazom na licu, kao da je to trn koji mu se zabio u ruku. Nije opet zazvonio. Eva Lind je imala njegov broj telefona i setio se da je poslednji put kad ga je pozvala rekla da ne želi više nikada da ga vidi. Stajao je očajan, ne pomerajući se s mesta, uzaludno čekajući da ga opet pozove.
Konačno odluči da krene.
Već dva meseca nije imao nikakvog kontakta s Evom Lind. To, doduše, nije bilo neuobičajeno. Nije imao mnogo prilike da se umeša u život svoje ćerke. Bila je u dvadesetim godinama. Narkomanka. Poslednji put kad su se videli po običaju su se strašno posvađali. Bili su u njegovom stanu, i ona je izletela iz njega vičući da je odvratan.
Erlendur je imao i sina, Sindrija Snaera, ali ni on nije održavao vezu s ocem. Deca su bila mala kad ih je Erlendur napustio i ostavio ih majci. Žena mu to nikada nije oprostila i zabranila mu je da se viđa sa decom. On joj je u to vreme bio popustio, ali se kasnije pokajao zbog te odluke. Deca su sama ponovo uspostavila vezu s njim kad su odrasla.
Na Rejkjavik se spustio hladnjikav sumrak i Erlendur je velikom brzinom vozio iz Milenijumskog naselja, pa na zapadni bulevar u pravcu grada. Pazio je da mu telefon bude uključen i držao ga je na prednjem sedištu nadohvat ruke. Nije imao mnogo informacija o privatnim detaljima iz života svoje ćerke, i nije znao gde bi mogao da počne da je traži. Odjednom se setio podrumskog stana u naselju Vogar u kojem je Eva Lind stanovala pre nekih godinu dana.
Prvo je proverio da li je Eva Lind došla do njega, ali oko njegove zgrade joj nije bilo ni traga. Protrčao je oko zgrade i potražio je na stepeništu. Eva je imala ključeve od njegovog stana. Zvao ju je po imenu kad je ušao unutra, ali nije bila tamo. Palo mu je na pamet da pozove njenu majku, ali nije mogao da se prisili na to. Jedva da su nekoliko reči razmenili poslednjih dvadeset godina. Telefonirao je sinu. Znao je da su deca tu i tamo održavala vezu. Okrenuo je informacije da dobije Sindrijev broj telefona. Ispostavilo se da Sindri radi negde u provinciji i da ne zna ništa o svojoj sestri.
Erlendur je oklevao.
- Do đavola - zagunđa.
Opet je okrenuo informacije i tražio telefonski broj svoje bivše žene.
- Erlendur je na telefonu - reče kad se javila. - Mislim da nešto nije u redu s Evom Lind. Da li znaš gde je?
S druge strane linije bila je tišina.
- Pozvala me je i molila da joj pomognem, ali veza se prekinula i ja sad ne znam gde je. Mislim da joj se nešto dogodilo.
Nije mu odgovorila.
- Haldora?
- Jesi li se sad setio da me pozoveš nakon dvadeset godina?
Čak i nakon svih tih godina osetio je hladnu mržnju u njenom glasu, i shvatio da je pogrešio što ju je zvao.
- Evi Lind treba pomoć, a ja ne znam gde je - reče.
- Pomoć?
- Mislim da joj se nešto desilo.
- I šta, jesam li ja za to kriva?
- Kriva, ti? Ne. Nije to ničija…
- Šta misliš, da meni nije trebala pomoć? Samoj s dvoje dece. Meni nisi pomagao.
- Hal…
- I sad su ti deca upropašćena. Oboje! Da li ti je sad jasno šta si im uradio? Šta si nama uradio? Šta si uradio i meni i vlastitoj deci?
- TI mi nisi dozvolila da ih viđam…
- Šta misliš, da ja nisam morala već milion puta da je spašavam? Misliš da ja nisam morala da se brinem o njoj? Gde si onda bio?
- Haldora, ja…
- Đubre jedno! - prosikta ona besno.
Zalupila je slušalicu. Erlendur je bio ljut na sebe što mu je uopšte palo na pamet da je pozove. Seo je u auto i krenuo u naselje Vogar. Tamo je stao pred ruševnom zgradom s nekoliko podrumskih stanova, koji su samo napola izvirivali iz zemlje. Pozvonio je na zvono koje je visilo na žici na vratima jednog od tih stanova. Pošto nije čuo zvonjavu, pokušao je da pokuca. Nestrpljivo je čekao da čuje bilo kakav zvuk s unutrašnje strane i da mu neko otvori vrata, ali ništa se nije desilo. Dohvatio se kvake. Bilo je otključano i Erlendur polako uđe u stan. Ušao je u malo predsoblje i čuo kako odnekud iz stana dopire slab plač deteta. Kako se približavao sobi, osećao je sve jači smrad mokraće i izmeta.
Devojčica od otprilike godinu dana sedela je na podu, potpuno iscrpljena od plača. Tresla se od dubokih jecaja, bez pelena, obučena samo u prljavu potkošuljicu. Pod se skoro nije video od praznih konzervi piva, flaša votke, ambalaže brze hrane i mlečnih proizvoda. Smrad ukiseljenog mleka pomešao se sa smradom detetovog izmeta. U sobi nije bilo mnogo stvari, osim ofucanog kauča na kojem je ležala gola žena, leđima okrenuta Erlenduru. Dete nije ni primetilo kako se on oprezno približava kauču. Uhvatio je ženu za ruku i osetio slab puls. Na podlaktici su se videli tragovi igle.
Soba je bila spojena s kuhinjom, a pored nje je bila još jedna mala soba u kojoj je Erlendur pronašao ćebe, te je njime prekrio ženu na kauču. Iz sobe se videlo malo kupatilo s tušem. Podigao je dete s poda, odneo ga u kupatilo, pažljivo okupao toplom vodom i umotao u peškir. Devojčica je prestala da plače. Koža između nožica bila joj je upaljena od mokraće. Pretpostavio je da je jako gladna, ali nije imao ništa da joj da osim čokoladice koju je našao u džepu svog kaputa. Odlomio je parče i stavio joj u usta, sve vreme joj pričajući mirnim glasom. Namrštio se kad joj je video rane na ručicama i leđima.
Video je mali krevetac iz kojeg je prvo morao da izbaci konzervu piva i ambalažu od hamburgera, pre nego što je pažljivo stavio dete u njega. Ključao je od besa kad se vratio u dnevnu sobu. Nije znao da li je ta beživotna masa na kauču detetova majka ili nije. Nije ni bilo važno. Podigao je ženu i odneo u kupatilo, stavio je u tuš kabinu i isprskao ledeno hladnom vodom. Ležala je bila kao mrtva na njegovim rukama, ali se trgnula kad je osetila vodu, duboko uzdahnula i zavrištala pokušavajući da se odbrani.
Erlendur ju je dugo držao pod tušem, a zatim je zavrnuo slavinu, dobacio joj ćebe i odvukao u dnevnu sobu, posadivši je na kauč. Bila je budna, ali zbunjena i gledala je u Erlendura tupim pogledom. Odjednom poče da gleda oko sebe kao da nešto traži. Odjednom se setila šta joj nedostaje.
- Gde je Perla? - upita tresući se pod ćebetom.
- Perla? - ponovi Erlendur besno. - Šta je to, je l’ ti to kuče?
- Gde mi je dete? - zapita žena. Imala je možda trideset godina, kratke kose i našminkana, ali šminka joj se sad sva razmazala po licu. Gornja usna joj je bila natečena, imala je veliku čvorugu na čelu i masnicu na desnom oku.
- Ti nemaš nikakvog prava da pitaš za nju - odgovori Erlendur.
- Šta!
- Gasiš cigarete na vlastitom detetu!
- Ma šta? Ne! Ko…? Ko si ti?
- Je l’ te to švaler tako istukao?
- Istukao? Šta? Ma ko si ti?
- Uzeću ti Perlu - reče Erlendur. - I naći ću tu životinju koja joj je to uradila. Ti treba dve stvari da mi kažeš.
- Uzećeš mi dete?
- Ovde je pre nekoliko meseci, možda godinu dana, stanovala jedna devojka. Da li znaš nešto o njoj? Zove se Eva Lind. Mršava, crnokosa…
- Perla je nevaljala. Plače. Bez prestanka.
- Da, jadna ti…
- On poludi kad ona plače.
- Da se vratimo na Evu Lind. Da li je poznaješ?
- Nemoj da mi uzmeš dete. Molim te.
- Da li znaš gde je Eva Lind?
- Eva se odselila pre nekoliko meseci.
- Da li znaš gde je otišla?
- Ne znam. Bila je s Badijem.
- Badijem?
- On je izbacivač. Pozvaću novine ako mi uzmeš dete. Razumeš li? Staviću sve u novine.
- Gde je on izbacivač?
Rekla mu je gde Badi radi. Erlendur je ustao i telefonirao prvo u hitnu pomoć, a nakon toga u dežurnu službu za zaštitu dece, i kratko im opisao okolnosti u kojima je našao dete.
- Još nešto da te pitam - reče Erlendur dok su čekali na hitnu pomoć. - Gde je to đubre koje te tako mlati?
- Ostavi ga na miru - odgovori žena.
- Što, da može i dalje da te bije. To hoćeš?
- Neću.
- Kaži mi onda gde je?
- Stvar je…
- Šta? U čemu je stvar?
- Ako hoćeš da ga nađeš…
-Da?
- Ako baš hoćeš da ga nađeš, onda najbolje da ga ubiješ, jer će inače on mene ubiti - odgovori ona gledajući ga hladno.
* * *

Izbacivač Badi je imao jake mišiće i neproporcionalno malu glavu. Radio je u striptiz baru imena Grof Roso u centru Rejkjavika. Kad se Erlendur tamo pojavio, Badi nije bio na vratima, ali dočekao ga je džin slične telesne konstitucije, koji mu je rekao gde može da ga nađe.
- Badi dežura za ove privatne - reče izbacivač, ali Erlendur nije razumeo rečenicu. Samo je stajao i gledao u njegovu malenu glavu.
- Privatni šou - objasni izbacivač. - Intimni ples. - Zakolutao je očima, kao da se predaje.
Erlendur je ušao u lokal obasjan slabim crvenim lampama. U prostoriji je bio jedan šank, nekoliko stolova i stolica. Nekolicina muškaraca gledala je mladu devojku koja se klatila uz metalni stub na bini, praćena zvucima muzike monotonog ritma. Ugledala je Erlendura i počela da pleše pred njim, verovatno misleći da bi mogao da bude dobra mušterija. Počela je i da otkopčava grudnjak. Erlendur ju je pogledao s takvim prezirom da se zbunila i okliznula. Zatim je ipak uspela da održi ravnotežu i udaljila se od njega plešući i spustivši grudnjak nemamo na pod, u pokušaju da sačuva samopouzdanje.
Erlendur je razgledao po prostoriji, tražeći mesto gde bi mogli biti privatni plesovi. Primetio je mračan hodnik s druge strane bine i krenuo u tom pravcu. Hodnik je bio okrečen u crno, a na njegovom kraju bile su stepenice koje vode u podrum. Erlendur je slabo video u mraku i polako se spustio niz stepenice u drugi cm hodnik. Samo jedna crvena sijalica visila je s plafona. Na kraju hodnika je stajao džin debelih ruku prekrštenih na ogromnim grudima i gledao u Erlendura. U hodniku su bila šestora vrata, sa svake strane po troja. Iz jedne sobe čuo se melanholičan zvuk violine.
Džin je krenuo prema Erlenduru.
- Jesi li ti Badi? - upita Erlendur.
- Gde ti je mala? - upita džin male glave, koja je više ličila na bradavicu na njegovom debelom vratu.
- Ja sam tebe hteo to da pitam - reče Erlendur začuđeno.
- Mene? Nisam ti ja makro. Moraš da odeš gore, nađeš ribu i onda dođeš s njom ovamo.
- A to misliš - reče Erlendur kad je shvatio u čemu je nesporazum. - Ja tražim Evu Lind.
- Evu? Ona odavno ne radi ovde. Jesi li bio s njom?
Erlendur je zurio u Čoveka.
- Odavno više ne radi ovde? O čemu ti pričaš?
- Radila je ovde s vremena na vreme. Otkud je znaš?
U tom trenutku su se otvorila vrata sobe, i iz nje je izašao mladić zakopčavajući pantalone. Erlendur je u sobi video golu devojku kako kupi garderobu s poda. Mladić se provukao pored njih, potapšao Badija po ramenu i nestao uz stepenice. Devojka u sobi je pogledala Erlendura i zalupila vrata.
- Misliš ovde u podrumu? - reče Erlendur zabezeknuto. - Eva Lind je radila ovde?
- Još odavno. Devojka u ovoj sobi jako liči na nju - reče Badi uslužno, kao da prodaje automobile i pokaže na jedna vrata. - Studentkinja medicine iz Litvanije. Violinistkinja. Čuješ? Studira na nekom poznatom univerzitetu u Poljskoj. One dolaze ovamo, zarade pare i nastavljaju sa studijima.
- Znaš li gde mogu da nađem Evu Lind?
- Mi nikada ne otkrivamo gde devojke žive - reče Badi ozbiljnog izraza lica.
- Mene ne zanima gde te devojke žive - reče Erlendur umorno. Vodio je računa da ne prasne. Bilo mu je jasno da mora biti pažljiv kako bi izvukao neke informacije od džina, iako bi mu najradije iščupao tu bradavicu od glave. - Mislim da je Eva Lind u nevolji, i tražila je da joj pomognem - rekao je mirnim glasom.
- A šta si joj ti, tata? - reče Badi čereči se podrugljivo.
Erlendur ga je gledao zamišljajući kako bi mogao da ga uhvati za tu malu glavu. Badiju se ukočio osmeh na licu kad je shvatio da je pogodio s kim priča. Kao obično, sasvim slučajno je ispao u pravu. Oprezno je zakoračio unazad.
- Ti si policajac? - upita Erlendura, koji je klimnuo glavom.
- Mi imamo sve dozvole.
- Ne zanima me šta vi ovde radite. Da li znaš nešto o Evi Lind?
- Nestala je?
- Ne znam - reče Erlendur. - Meni je barem nestala. Razgovarali smo malopre i tražila je pomoć od mene, ali ne mogu da je nađem. Čuo sam da se vi znate.
- Zabavljali smo se kratko, ne znam da li ti je rekla.
Erlendur je odmahnuo glavom.
- S njom se ne može biti. Potpuno je luda.
- Da li znaš gde je?
- Nisam je već dugo video. Ona te mrzi. Da li ti je to jasno?
- Ko joj je nabavljao drogu dok ste se zabavljali?
- Misliš ko joj je diler?
- Da, ko joj je diler?
- Hoćeš li ga uhapsiti?
- Nikoga ja neću da uhapsim. Moram da pronađem Evu Lind. Možeš li da mi pomogneš ili ne možeš?
Badi je razmišljao. Nije morao da pomogne ni tom čoveku ni Evi Lind. Što se njega tiče, ona je mogla da ode dođavola. Ali video je izraz na licu policajca koji mu je govorio da mu je bolje da je s njim nego protiv njega.
- Ne znam ništa o Evi - odgovori. - Probaj da razgovaraš s Alijem.
- Alijem?
- Ali nemoj da mu kažeš da sam te ja poslao.

5


Erlendur se odvezao u najstariji deo grada, u luku, razmišljajući o Evi Lind i razmišljajući o Rejkjaviku. On nije rođen u gradu, bio je pridošlica i uvek se ovde osećao kao uljez, iako je veći deo života proveo u njemu, gledajući kako se širi po zalivima i brdima. Grad se širio na račun drugih mesta u provinciji. Moderan grad koji se punio ljudima koji više nisu hteli ili nisu mogli da žive na selu ili u ribarskim mestašcima i koji su se doselili u grad da bi započeli novi život, ali su usput izgubili korene i odjednom se našli na mestu bez prošlosti, ne znajući šta ih čeka u budućnosti. Nikad se nije dobro osećao u ovom gradu.
Osećao se kao stranac.
Ali je imao otprilike dvadeset godina, mršav kao štap, riđ, pegav, krezub, usukanog lica i slabašan. Bolesnički je kašljao. Badi je bio u pravu kad je rekao da će sigurno biti u kafiću Ojsturstrajti, sedeo je tamo sam za stolom pred praznom pivskom čašom. Izgledao je kao da spava, glava mu je visila, a ruke je prekrstio na grudima. Na sebi je imao prljavu zelenu jaknu s krznenom kragnom. Badi ga je dobro opisao. Erlendur sedne za stol.
- Jesi li ti Ali? - upita ga. Ali mu ne odgovori. Erlendur pogleda oko sebe. Lokal je bio mračan i poluprazan, svega nekoliko ljudi sedelo je tu i tamo za stolovima. Iz zvučnika je dopirao glas nekog nesrećnog kantri pevača koji je pevao tužnu pesmu o izgubljenoj ljubavi. Sredovečni konobar sedeo je za šankom i čitao časopis.
Ponovio je pitanje i dotaknuo Alija po ramenu, pri čemu se ovaj probudio i pogledao Erlendura tupim pogledom.
- Jesi li za još jedno pivo? - upita Erlendur pokušavajući da se nasmeši. Umesto osmeha na licu mu se pojavila grimasa.
- Ko si ti? - upita Ali gledajući bledo. Nije ni pokušao da prikrije vlastitu tupavost.
- Tražim Evu Lind. Ja sam njen otac i žuri mi se. Zvala me je i tražila da joj pomognem.
- Ti si iz policije? - upita Ali.
- Da, ja sam policajac - odgovori Erlendur.
Ali se uspravio na stolici i pogledao oko sebe kao da bi hteo da pobegne.
- Zašto mene pitaš?
- Zato što znam da ti znaš Evu Lind.
- Kako to znaš?
- Da li znaš gde je ona?
- Hoćeš li mi kupiti pivo?
Erlendur ga je gledao razmišljajući da li je izabrao dobru taktiku da izvuče informacije. Pošto mu se žurilo, odlučio je da ga posluša. Ustao je i požurio prema baru. Konobar je nerado digao glavu s časopisa, odložio ga i ustao s barske stolice. Erlendur je naručio veliko pivo. Tražio je novčanik u džepu kad je primetio da je Ali nestao. Samo je video kako se vrata zatvaraju. Ostavio je konobara s dopola napunjenom čašom, izleteo iz kafića i video Alija kako trči prema starim kućama u blizini.
Ali nije brzo trčao, i uskoro je odustao. Okrenuo se da pogleda iza sebe i video Erlendura kako se približava. Bezuspešno je pokušao da ubrza korak, ali nije imao nimalo kondicije. Erlendur ga je brzo stigao i gurnuo, tako da je pao na trotoar, zajaukavši. Iz džepova su mu ispale dve flašice s tabletama koje je Erlendur podigao. Činilo mu se da su to tablete ekstazija. Povukao je Alija za jaknu i osetio kako je puna raznih flašica. Kad mu je ispraznio džepove u rukama je imao dobro opskrbljenu apoteku.
- Ubiće… me… - reče Ali kratkog daha uspravljajući se. Ulica je bila skoro pusta. Sredovečan par s druge strane ulice ih je pratio, ali su se udaljili brzim koracima kad su videli kako Erlendur vadi drogu iz Alijeve jakne.
- Baš me briga - reče Erlendur.
- Nemoj to da mi uzmeš. Ne znaš kakvi su oni…
- Kakav je ko?
Ali se pribio uza zid kuće i počeo da plače.
- Dali su mi poslednju šansu - reče on sav slinav.
- Baš me briga na kojoj si šansi. Kad si poslednji put video Evu Lind?
Ali usrka sline i pogleda Erlendura iznenađujuće koncentrisanim pogledom, kao da je shvatio kako da se izvuče.
- Okej.
- Šta?
- Ako ti kažem gde je Eva, hoćeš U mi onda vratiti to? - upita.
Erlendur je promislio.
- Ako znaš nešto o Evi, vratiću ti. Ako budeš lagao, naći ću te i izmlatiti kao džak.
- Okej, okej. Eva je danas bila kod mene. Ako je nađeš, reci joj da mi duguje. Mnogo. Nisam hteo više da joj dam. Ne trgujem ja s trudnicama.
- Ne, naravno. Ti si karakter od čoveka.
- Pojavila se sa stomačinom do zuba i počela da cmizdri i da se dere kad nisam hteo ništa da joj dam, i na kraju je otišla.
- Da li znaš gde je otišla?
- Nemam pojma.
- Gde živi ona?
- Kurva bez para. A meni trebaju pare, da li ti je jasno? Inače će me ubiti.
- Da li znaš gde živi?
- Gde živi? Nigde. Samo luta. Luta i žicka. Misli da može to da dobije besplatno. - Ali je besneo, sav ispunjen prezirom. - Kao da ja to mogu da delim. Kao da to ništa ne košta.
Zbog krezubosti je govorio meko, skoro tepajući i odjednom je izgledao kao veliko dete u prljavoj jakni koje pokušava da izgleda kao odrasla osoba.
Iz nosa su mu ponovo potekle sline.
- Gde je mogla da ode? - upita Erlendur.
Ali je gledao Erlendura srčući sline.
- Hoćeš li mi vratiti tablete?
- Gde je ona?
- Hoćeš li mi vratiti sve tablete ako ti kažem?
- Gde je?
- Ako ti kažem gde je Eva Lind.
- Ako ne budeš lagao. Gde je?
- Bila je s nekom devojkom.
- S kojom devojkom?
- Znam gde stanuje.
Erlendur mu se približio.
- Vratiću ti sve. Koja devojka?
- Raga. Stanuje tu u blizini. U ulici Trigvagata. Na najgornjem spratu u zgradi naspram pristaništa. - Ali pruži ruku oklevajući. Okej? Obećao si. Daj mi tablete. Obećao si.
- Ne mogu da ti vratim tablete, idiote jedan - reče Erlendur. - Nema šanse. I da imam vremena, oterao bih te u stanicu i strpao u ćeliju. Tako da si ovoga puta ipak dobro prošao.
- Ne, ubiće me! Nemoj! Vrati mi tablete, molim te! Vrati mi ih!
Erlendur ga nije slušao i otišao je ostavivši Alija da plače i udara glavom u zid u nemoćnom besu. Erlendur je iz daljine čuo njegove psovke i grdnju i čudio se što Ali ne psuje njega nego sam sebe.
- Idiote jedan, ti si kreten, kreten, kreten, usrani kreten…
Okrenuo se i video Alija kako sam sebe šamara.
* * *

Na vratima se pojavio mali dečak, od možda četiri godine, obučen samo u donji deo pidžame, bosonog i prljave kose. Gledao je u Erlendura, koji se sagnuo prema njemu. Trgnuo se kad je Erlendur ispružio ruku da ga pomiluje po obrazu. Gledao je ispitivačkim očima u Erlendura i nije hteo da mu odgovori kad ga je ovaj upitao da li mu je mama kod kuće.
- Da li je Eva Lind ovde, sine? - upita Erlendur dečaka.
Činilo mu se kao da gubi dragoceno vreme. Već su prošla dva sata otkako ga je Eva Lind nazvala. Trudio se da ne misli na to da je možda već kasno i da neće moći da joj pomogne. Pokušao je da zamisli stravične situacije u kojima je mogla da se nađe, ali ubrzo je prestao s tim samomučenjem i koncentrisao se na potragu za njom. Znao je s kim je bila kod Alija predveče. Znao je da joj se približava.
Dečak mu nije odgovorio. Potrčao je nazad u stan. Erlendur ga je pratio ali nije video gde je otišao. U stanu je bio potpuni mrak i Erlendur je pipao po zidovima da nađe prekidač. Našao je neke koji nisu radili, tako da se u mraku provukao do male sobe. Tamo je konačno uspeo da upali svetio, golu sijalicu koja je visila s plafona. Na podu nije bilo ni parketa ni tepisona, samo gola betonska ploča. Po njemu su bili pobacani prljavi madraci, a na jednom je ležala devojka u iscepanim farmerkama i crvenoj majici bez rukava, nešto mlađa od Eve Lind. Kraj nje je ležala otvorena mala metalna kutija s dve igle. Na podu je bila i tanka plastična cevčica. Na dva madraca oko nje spavala su dva muškarca.
Erlendur se sagnuo prema devojci i lagano joj dotaknuo rame. Nije reagovala na njegov dodir. Podigao joj je glavu i uspravio je, udarajući je lagano u obraze. Tiho je zamrmljala. Ustao je, podigao je na noge i pokušao da je natera da hoda, nakon čega je malo došla sebi. Otvorila je oči. Erlendur je u mraku video kuhinjsku stolicu i poseo je na nju. Gledala ga je dok joj glava nije ubrzo pala na grudi. Lagano ju je ošamario tako da se opet trgnula.
- Gde je Eva Lind? - upita Erlendur.
- Eva - promrmlja devojka.
- Vas dve ste bile zajedno danas. Gde je otišla?
- Eva…
Glava joj je opet klonula na grudi. Erlendur je video malog dečaka kako stoji na vratima. U jednoj ruci je držao lutku, a u drugoj praznu flašicu koju je pružio Erlenduru. Flašicu je zatim stavio u usta i Erlendur je čuo kako guta samo vazduh iz njene praznine. Gledao je u dečaka i stiskao zube od očaja. Onda je izvadio mobilni i pozvao pomoć.
* * *

Tražio je da hitna pomoć pošalje lekara u stan.
- Molim vas da joj date injekciju - reče Erlendur.
- Injekciju? - upita lekar.
- Mislim da je uzela heroin. Imate li nalokson ili narkanti u torbi?
- Imam, ali…
- Moram da razgovaram s njom. Odmah. Ćerka mi je u opasnosti, a ona zna gde je.
Lekar pogleda devojku, pa Erlendura i klimne glavom.
Erlendur je položio devojku na madrac i morao da sačeka nekoliko trenutaka da se osvesti. Bolničari su stajali iznad nje s nosilima. Dete se sakrilo negde u sobi. Dvojica muškaraca su i dalje onesvešćena ležala na madracima.
Erlendur je kleknuo kraj devojke koja je polako dolazila k sebi. Konačno je videla i njega i lekara i bolničare koji su stajali nad njom.
- Šta se dešava? - upita tiho kao da sama sa sobom priča.
- Da li znaš gde je Eva Lind? - upita Erlendur.
- Eva?
- Bila je s tobom večeras. Mislim da joj se nešto desilo. Znaš li kuda je otišla?
- Šta se desilo s Evom? - upita ona gledajući oko sebe. - Gde je Kidi?
- Dečak je ovde u sobi - reče Erlendur. Čeka te. - Reci mi gde mogu da nađem Evu Lind.
- A ko si ti?
- Ja sam njen tata.
- Policajac?
-Da.
- Ona tebe ne podnosi.
- Znam. Da li znaš gde je?
- Dobila je bolove. Rekla sam joj da ode u bolnicu. Krenula je tamo pešice.
- Bolove?
- Imala je jake bolove u stomaku.
- Odakle je krenula pešice? Odavde?
- Bile smo na autobuskoj stanici na Hlemuru.
- Na Hlemuru?
- Rekla je da će ići u državnu bolnicu. Zar nije tamo?
Erlendur je ustao i od lekara dobio broj državne bolnice. Nazvao je bolnicu i sa centrale mu je rečeno da se niko s imenom Eva Lind nije tamo pojavio poslednjih nekoliko sati. Takođe nisu imali podatke ni o jednoj ženi njenih godina. Dobio je vezu s porodilištem i pokušao da opiše svoju ćerku što je najbolje mogao. Dežurna babica mu je rekla da je nije videla.
Istrčao je iz stana i neumerenom brzinom se odvezao na Hlemur. Tamo nije bilo ni žive duše, jer je autobuska stanica zatvorena u ponoć. Parkirao je auto i krenuo peške prema Bulevaru Snorabrojt, trčeći pored kuća u naselju Nordurmiri, zavirujući u bašte u potrazi za ćerkom. Glasno je vikao njeno ime kad se približio bolnici. Niko mu se nije odazivao.
Našao ju je kako leži u vlastitoj krvi na gomili trave u žbunju, nekih pedesetak metara od starog porodilišta. Iako njegova potraga nije trajala dugo, zakasnio je. Trava na kojoj je ležala bila je natopljena krvlju, kao i pantalone na njoj.
Erlendur je kleknuo kraj svoje ćerke, pogledao u pravcu porodilišta i video sebe kako s Haldorom ulazi tamo, pre mnogo godina, onog kišnog dana kada je Eva Lind došla na svet. Da li treba sad da umre na istom mestu?
Erlendur je pomilovao Evino čelo, ne znajući da li sme da je pomeri.
Mislio je da je otprilike sedam meseci trudna.
* * *

Pokušala je da pobegne, ali je odavno odustala od toga.
Dva puta ga je napuštala. Oba puta se to desilo dok su živeli u podrumskom stanu u Lindargati. Skoro godinu dana je prošlo otkako ju je prvi put istukao dok nije ponovo izgubio kontrolu, kako je on to sam zvao. U to vreme je još i hteo da razgovara o nasilju nad njom. Njoj se nikada nije činilo da je izgubio kontrolu. Činilo joj se da je upravo kad ju je ubijao od batina i psovao bio sasvim pribran. Iako je galamio i ludovao, bio je hladan i priseban, i znao je tačno šta radi. Uvek.
S vremenom joj je postalo jasno da će i ona morati da bude prisebna kako bi uspela da ga pobedi.
Prvi pokušaj bega bio je očajan. Nije bila spremna, nije znala šta može da uradi, ni kuda da krene. Našla se na ulici usred februarske noći s dvoje dece, Simonom, koji joj je držao ruku, i Mikelinom, koju je nosila na leđima i nije znala gde da ode. Samo je znala da mora da pobegne iz podruma.
Razgovarala je sa svojim sveštenikom, koji joj je rekao da se dobre žene ne rastaju od muževa. Brak je bio svetinja pred Bogom, i ljudi su morali da pretrpe svašta kako bi ostali u njemu.
- Misli na decu - rekao joj je sveštenik.
- Ja o deci i mislim - odgovori ona, na šta se sveštenik nasmešio dobroćudno.
Nije ga tužila policiji. Komšije su dva puta zvale policiju kad ju je napao. Policajci’ su se pojavili u podrumu kako bi sprečili nasilje i samo ih ostavili na miru. Stajala je pred njima s otečenim okom i rasečenom usnicom, a oni su im samo rekli da se smire. Smetali su komšiluku. Dve godine kasnije, kad su se opet pojavili, razgovarali su posebno s njim. Izveli ga napolje. Ona je vikala za njima da ju je napao, i da hoće da je ubije, i da to nije prvi put. Pitali su je da nije pijana. Nije razumela pitanje. Da nisi popila, ponovili su. Rekla je da nije. Nikada u životu nije pila. Nastavili su da razgovaraju s njim pred vanjskim vratima. Na kraju su se rukovali s njim i otišli.
Nakon toga joj je žiletom isekao obraz.
Te večeri kad je on zaspao, podigla je Mikelinu na leđa i tiho pogurala malog Simona ispred sebe. Izašli su iz stana i uspeli se uz stepenice. On je u svom besu uništio kolica koja je napravila za Mikelinu od starog rama dečjih kolica koje je našla na smetlištu. Kao da je osetio da će hteti da ga ostavi i hteo da joj oteža zadatak.
Nije se pripremila za beg. Na kraju je završila u Vojsci spasa gde su joj dozvolili da prenoći. Nije imala nikakvu rodbinu, ni u Rejkjaviku ni u unutrašnjosti. Krenuo je da ih traži čim se probudio ujutro. Jurio je po hladnom gradu, obučen samo u košulju i video ih kako izlaze iz Vojske spasa. Nije ga ni primetila kad je odjednom otrgnuo dečaka od nje, podigao devojčicu i krenuo bez reči kući. Nije gledao ni levo ni desno, ni unazad. Deca su bila previše uplašena da mu se usprotive, ali je videla kako Mikelina pruža ruke prema njoj i nečujno plače.
Šta je njoj uopšte palo na pamet?
Krenula je za njima.
Nakon što je sledeći put pokušala da pobegne, zapretio je da će joj ubiti decu. Nakon toga više nije bežala. Taj put je ipak bolje bila isplanirala beg. Zamišljala je da će moći da započne novi život. Da će moći da se odseli u malo ribarsko mesto na severu zemlje, iznajmi sobu ili mali stan, radi u preradi ribe i zaradi dovoljno da od toga može da živi s decom. Trebalo joj je dosta vremena da sve isplanira. Odlučila je da se odseli u Siglufjordur.
Tamo je bilo posla za sve nakon teških godina depresije, ljudi su se doseljavali u buljucima, i niko ne bi ni obratio pažnju na nju. U početku je mogla da stanuje u radničkom kampu, dok ne nađe drugi smeštaj.
Trebale su joj pare za autobuske karte za nju i decu, a on je čuvao svaku krunu koju je zaradio kao lučki radnik. Trebalo joj je dugo vremena da sakupi dovoljno novca da kupi karte. Ponela je mali kofer u koji je spakovala nešto svoje i dečje garderobe, nekoliko ličnih stvarčica i Mikelinina kolica koja je uspela da popravi. Brzim koracima je krenula prema autobuskoj stanici, okrećući se u strahu sve vreme, kao da ga očekuje da svakog trenutka iskoči iza nekog ćoška.
Kao i obično, došao je kud u podne i odmah primetio da ga je ostavila. Znao je da će ga čekati sa spremnim ručkom i da se nikada ne bi usudila da ga dočeka nespremna. Video je da kolica nisu bila na svom mestu. Garderober je bio otvoren. Kofer je nestao. Setivši se njenog prvog bega, besno je odmarširao u Vojsku spasa i tamo napravio skandal kad su mu rekli da ona nije bila kod njih. Nije hteo da im poveruje i pretražio je ćelu zgradu, zavirivši u sve sobe i u podrumske prostorije. Kad ih nije našao, napao je kapetana, gurnuo na pod i zapretio mu da će ga ubiti ako mu ne kaže gde su.
Konačno je shvatio da se nije sakrila u Vojsci spasa, i krenuo je da je traži po gradu. Zavirivao je u prodavnice i restorane, ali od nje nije bilo ni traga. Cepteo je od gneva, i kako se potraga odužila postajao je sve očajniji. Na kraju se vratio u njihov podrumski stan, poludeo od besa. Tamo je sve preturio u potrazi za nečim što bi moglo da mu kaže kuda je otišla. Zatim je otišao kod njene dve drugarice s kojima se družila kad je radila u nadnici, na silu ušao u njihove stanove, dozivajući njeno ime i decu. Onda je opet bez ikakvog izvinjenja istrčao na ulicu.
U Siglufjordur je nakon celodnevnog putovanja stigla oko dva sata posle ponoći. Autobus je tri puta pravio pauze na putovanju, kako bi putnici mogli da se protegnu, pojedu svoju užinu ili kupe nešto u motelima pored puta. Spremila im je užinu, hleb i mleko u flašici. Bili su već gladni kad je autobus došao do Haganesvika, gde je putnike čekao brodić kojim je trebalo da pređu do Siglufjordura. Odjednom je u hladnoj noći stajala sama sa svoje dvoje dece na parkingu kraj pristaništa. Našla je radnički kamp i šefa kampa koji ju je odveo u malu prostoriju s uskim krevetom, posudio joj madrac i dva ćebeta. Tamo su proveli svoju prvu noć na slobodi. Deca su zaspala čim ih je stavila na madrac, a ona je ležala u krevetu budna, zureći u mrak. Tresla se celim telom ne mogavši da ga kontroliše, gubeći se u gorkom plaču.
Trebalo mu je nekoliko dana da je pronađe. Palo mu je na pamet da je morala da napusti grad, te je otišao na autobusku stanicu da se raspita o njoj. Tamo je saznao da su mu žena i deca otišli autobusom na sever, u Siglufjordur. Pronašao je šofera autobusa koji se sećao žene s dvoje dece, pogotovo što je devojčica bila invalid. Sledećim autobusom je krenuo na sever i oko ponoći stigao u Siglufjordur. Pretraživao je sve kampove i našao je kako spava u malom ćumezu. Morao je da probudi šefa kampa i da mu objasni situaciju. Ona je po planu došla pre njega u Siglufjordur, ali mislio je da se neće tamo dugo zadržati.
Ušunjao se u sobicu. Kroz mali prozor je dopiralo slabašno svetio sa ulice. Prekoračio je preko dece, sagnuo prema njoj tako da su im se lica skoro dotakla i lagano je dodirnuo. Ona je spavala dubokim snom i nije ga primetila, tako da ju je on gurnuo grublje, dok nije otvorila oči. Nasmejao se kad je video strah u njenim očima. Rukom joj je zatvorio usta, jer je htela da poviče u pomoć.
- Zar si zaista mislila da će ti uspeti? - šaputao je preteći.
Gledala ga je.
- Zar si zaista mislila da je to tako lako?
Polako je zatresla glavom.
- Da ti kažem šta bih sada najradije uradio? - prosiktao je kroz stisnute zube. - Najradije bih ti uzeo ćerku, odveo je tamo na vrh brda, ubio je i zakopao tamo gde niko ne bi mogao da je nađe. Svima bih rekao da je idiotkinja sigurno otpuzala u more i udavila se. I znaš šta? Ima to i da uradim. Sad ću to odmah da uradim. A ako ti samo nešto prozboriš, ima da ubijem i malog. Reći ću da je on otpuzao u more za sestrom.
Samo je tiho cvilila gledajući u decu, dok se on smešio. Skinuo joj je ruku sa ustiju.
- Nikada to više neću uraditi - prostenjala je. - Nikada. Nikada to više neću uraditi. Oprosti mi. Oprosti mi. Ne znam šta sam mislila. Oprosti mi. Luda sam. Znam. Znam da sam luda. Nemoj da deca zbog toga ispaštaju. Tuci mene. Mene tuci. Koliko god jako možeš. Tuci me koliko god možeš. Možemo odmah krenuti ako hoćeš.
Gadio mu se njen očaj.
- A to ti znači hoćeš - rekao je. - To bi ti htela. E pa onda ćemo tako i raditi.
Napravio se kao da će uhvatiti Mikelinu koja je spavala na podu kraj Simona. Zgrabila ga je za ruku, izbezumljena od straha.
- Vidi - reče šamarajući se po licu. - Vidi. - Počupala je kosu. - Vidi. - Uspravila se i bacila unazad na metalni ram kreveta. Da li je to namerno uradila ili ne, ali od udara je izgubila svest i pala pred njim.
Autobus je krenuo prema jugu sledećeg jutra. Pošto je radila nekoliko dana na soljenju haringe, imala je pravo na platu i on je otišao s njom da je podigne. Radila je na otvorenom tako da je mogla da prati decu koja su se igrala napolju ili u sobici. Objasnio je poslovođi da moraju da se vrate u Rejkjavik. Dobili su neke vesti, zbog kojih su trebali da se vrate i hteo je da joj isplate njenu zaradu. Poslovođa je napisao nešto na papir i uputio ih u kancelariju. Učinilo mu se kao da ona hoće nešto da mu kaže. Njen strah je protumačio kao stidljivost.
- Da li je sve u redu? - upita poslovođa.
- Sve je u najboljem redu - odgovori on potegnuvši je za sobom.
Nije ju ni dotaknuo kad su se vratili u njihov podrumski stan u Rejkjaviku. Stajala je s koferom u rukama u svom pohabanom kaputu nasred dnevne sobe, čekajući batine, ali ništa se nije desilo. Zbunilo ga je to što je sama sebe uspela da onesvesti. Nije hteo da zove u pomoć, nego je sam pokušao da joj pomogne. Prvi put u čitavom njihovom braku pokazao je da se brine. Objasnio joj je kad se osvestila da mora shvatiti da ne sme da ga ostavi. Pre će ubiti i nju i decu, nego što će dozvoliti da ga napusti. Ona je njegova žena i uvek će to biti.
Uvek.
Nakon toga više nikada nije pokušala da pobegne.
* * *

Godine su prolazile. Njegovi planovi da postane ribar izjalovili su se nakon samo tri ture. Patio je od morske bolesti od koje nije mogao da se oporavi. Uz to se strašno bojao mora. Bilo ga je strah da će krntija na kojoj plovi potonuti. Da će možda ispasti iz broda. Bojao se oluja. Takva ih je oluja zahvatila na poslednjoj turi da je samo sedeo u kajeti i plakao, misleći da mu je došao kraj. Nakon toga više nikada nije išao na more.
Prema njoj kao da nije bio u stanju da bude dobar. U najboljem slučaju nije obraćao pažnju na nju. Prve dve godine braka se činilo kao da ga peče savest svaki put kad je udari ili je rečima natera u suze. Ali s vremenom je prestao da pokazuje bilo kakve tragove kajanja, kao da su njegovi postupci bili normalna i potrebna pojava, a ne izopačenje zajedničkog života. Njoj se ponekad činilo, a možda je i on toga bio svestan, da je njegovo nasilje prema njoj bilo u stvari znak njegove vlastite slabosti. Što ju je više tukao, sve je nemoćniji postajao. Nju je krivio za to. Vrištao je da je njena krivica što on mora tako da se ponaša prema njoj. Ona je kriva što on mora da je bije, jer nije u stanju da ga sluša.
Ni on ni ona nisu imali mnogo prijatelja, pogotovo zajedničkih, tako da se ona ubrzo nakon što su počeli da žive zajedno izolovala od svih. Retko se viđala s drugaricama iz devojačkih dana, a kad ih je i sretala, nije htela da spomene muževljevo nasilje. S vremenom je izgubila svaku vezu s njima. Bilo ju je sramota. Sramila se što dobija batine iz beznačajnih razloga. Sramila se što ima masnice oko očiju i razbijene usne i što joj je ćelo telo modro od batina. Bilo ju je sramota što živi kako živi i bila je sigurna da to niko ne bi razumeo, tako joj je život bio izobličen i ružan. Htela je sve da prikrije. Da se sakrije u tom zatvoru koji joj je on stvorio. Da se zaključa u njemu i baci ključeve, da je niko ne nađe. Nije imala izbora nego da trpi njegovo maltretiranje. Bila je to njena sudbina, koju nije mogla da promeni i od koje nije mogla da pobegne.
Deca su joj bila sve na svetu. Ona su bila njeni prijatelji i srodne duše za koje je živela, pogotovo Mikelina, a kako je Simon porastao i on je to postao, kao i najmlađi sin, Tomas. Sama im je dala imena. Njega deca nisu zanimala, i primetio bi ih samo kad se žalio na njih. Što mnogo jedu. Što noću plaču. Deca su patila kad ju je maltretirao, i pokušavala da joj pruže utehu kad joj je bilo najteže.
Batinama je izbio iz nje ono malo samopoštovanja koje je imala. Bila je povučena i stidljiva, uvek spremna da ugodi drugima, uslužna i čak pokorna. Uvek se zbunjeno smešila kad bi joj se neko direktno obratio i morala je strašno da se trudi da prikrije stidljivost. On je to tumačio kao znak slabosti što mu je davalo snagu da je još više maltretira, dok više ništa nije ostalo od njene ličnosti. Čitavo njeno bivstvovanje bilo je podređeno njemu. Njegovim hirovima. Zadovoljavanju njegovih potreba. Prestala je da vodi računa o sebi. Nije se redovno prala. Prestala je da vodi računa o izgledu. S velikim podočnjacima, mlitave kože na posivelom licu, pogurenih ramena i pognute glave, kao da se bojala da pogleda ispred sebe. Njena lepa i gusta kosa sada je bila beživotna, zalepljena za glavu od prljavštine. Sama ju je sekla kuhinjskim makazama kad joj se činilo da je predugačka.
Ili kada se njemu činilo da je predugačka.
Gadura prljava.

6


Arheolozi su rano ujutro nastavili s iskopavanjem. Policajci koji su ćelu noć dežurali pokazali su im mesto gde je Erlendur iščeprkao ruku. Skarphjedin je bio besan kad je video kako je Erlendur preturao po zemlji. Prokleti amateri, čulo se kako gunđa sebi u bradu ćelo pre podne. Arheološko iskopavanje je po njegovom mišljenju bilo vrsta obreda, pri kojem se nivo po nivo zemlje pažljivo uklanja dok se odjednom ne bi ukazala tajna. Svaki detalj ma koliko sitan bio je bitan, svaki grumen zemlje mogao je da čuva važnu tajnu, i diletanti su to samo mogli da upropaste.
Sve je to ljutito istresao pred Elinborg i Sigurdurom Olijem, koji ništa nisu skrivili. U pauzama je davao uputstva svojim saradnicima. Zbog preciznih metoda rada arheologa iskopavanje je išlo veoma sporo. Preko celog zemljišta bili su zategnuti kanapi koji su prema nekakvoj matrici ograđivali polja. Prilikom kopanja bilo je najvažnije ne pomeriti kostur i arheolozi su učvrstili ruku, kako se ne bi pomerila dok kopaju oko nje i pomno razgledaju svaku česticu zemlje.
- Kako to da ruka štrči van zemlje? - upita Elinborg Skarphjedina, koji je žurno koračao pored nje.
- Teško je reći - reče Skarphjedin. U najgorem slučaju je taj koji ovde leži bio živ zatrpan, i pokušavao je da se odbrani. Da se iskopa.
- Živ! - uzdahnu Elinborg. - Da se iskopa?
- Ali ne mora da znači. Možda je ruka samo tako bila ukočena kad je leš zakopan. Još je rano bilo šta reći. I nemojte da mi smetate.
Sigurdur Oli i Elinborg su se čudili što se Erlendur još nije pojavio na otkopavanju. Doduše, on je bio čudak i svašta je moglo da mu padne na pamet, ali znali su da je nestanak ljudi jedna od njegovih omiljenih zanimacija. Pronalaženje kostura u zemlji moglo je da bude rešenje nekog od starih nestanaka, koje je Erlendur obožavao da istražuje, prevrćući stare požutele dokumente. Kad se nije pojavio do podneva, Elinborg je odlučila da ga pozove. Nije se javio ni na kućni broj ni na mobilni.
Oko dva sata posle podne zazvonio joj je telefon.
- Jesi li tamo? - upita duboki glas koji je odmah prepoznala.
- A gde si ti?
- Malo kasnim. Jesi li kod temelja?
- Jesam.
- Da li vidiš žbunove? Mislim da su ribizle. Otprilike tridesetak metara od temelja prema istoku, skoro u ravnoj crti, malo na južnijoj strani.
- Ribizle? - Elinborg je zaškiljila i pogledala oko sebe u potrazi za žbunjem. - Da, vidim ih.
- Mora da su odavno tamo posađeni.
-Da.
- Proveri zbog čega. Da li je neko živeo tamo. Da li je tamo bila kuća koje više nema. Idi u zavod za urbanizam i uzmi nacrte tog područja, možda čak imaju i fotografije iz vazduha. Moraćeš da tražiš dokumente s početka veka i do hiljadu devetsto šezdesete. A možda čak i novije.
- Misliš da je ovde na brdu stajala neka kuća? - reče Elinborg ogledajući se oko sebe. Nije se ni trudila da sakrije nevericu.
- Mislim da to treba da proverimo. Šta radi Sigurdur Oli?
- Pregledava dokumentaciju o svim nestancima ljudi posle Drugog svetskog rata, za početak. Čekao te je jer je mislio da bi ti hteo time da se baviš.
- Razgovarao sam malopre sa Skarphjedinom, i on kaže da se seća da je tu u blizini bio kamp za vreme rata, malo južnije u Gravarholtu. Tamo gde je sad golf klub.
- Kamp?
- Britanski ili američki. Vojni kamp. Barake. Ne seća se kako se zvao. Proveri i to. Da li su Englezi prijavili da je neko nestao iz kampa. Ili Amerikanci kad su ga preuzeli.
- Englezi? Amerikanci? Za vreme rata? Pa gde da se o tome raspitujem? - upita Elinborg zabezeknuto. - Kad su Amerikanci zamenili Engleze?
- Četrdeset prve. Tu je možda bila intendantura. Tako barem misli Skarphjedin. A onda treba da se raspitamo i o vikendicama tamo na brdu. Da li je neko iz njih nestao? Možda ima nekih priča o tome. Treba da razgovaramo s ljudima koji još imaju vikendice tamo.
- To je vrlo veliki posao zbog nekih starih kostiju - reče Elinborg mrzovoljno šutirajući nogom kamenčiće oko temelja. A na čemu ti radiš? - upita ga namrgođena.
- Ni na čemu dobrom - odgovori Erlendur i prekine vezu.
* * *

Vratio se na odeljenje intenzivne nege obučen u tanak zeleni papirnati mantil s maskom na licu. Eva Lind je ležala u velikom krevetu u jednoj od šok soba. Bila je priključena na razne aparate, za koje Erlendur nije znao čemu služe. Na licu je imala masku za kiseonik. Stajao je kraj kreveta i gledao u svoju ćerku. Bila je u komi. Još se nije osvestila. Na licu joj je bio neki mir kakav Erlendur nikada nije video. Spokoj njemu nepoznat. Lice joj je u tom položaju bilo jasnije, obrve oštrije, koža na obrazima napetija, a oči utonule.
Pozvao je hitnu pomoć jer nije mogao da je probudi tamo gde ju je našao ispred porodilišta. Opipao joj je slab puls i pokrio je svojim mantilom, pokušavajući da je zaštiti, ali nije se usudio da je pomeri. Nakon nekoliko trenutaka pojavila su se ista kola hitne pomoći koja su ranije došla na njegov poziv u Trigvagatu. U njima je čak bio isti lekar. Eva Lind je pažljivo podignuta na nosila i odvezena tih nekoliko metara u urgentni centar.
Odmah su je poslali na operaciju koja je trajala ćelu noć. Erlendur je koračao po maloj čekaonici na hirurgiji i razmišljao da li da javi Haldori šta se desilo. Ustručavao se da je nazove. Na kraju se setio rešenja. Probudio je Sindrija Snaera i rekao mu šta se desilo s njegovom sestrom. Zamolio ga je da javi majci da dođe u bolnicu. Kratko su razgovarali. Sindri Snaer nije imao nameru da dođe u Rejkjavik. Nije mislio da mora da dođe samo zbog Eve Lind. Brzo su završili razgovor.
Erlendur je pušio cigaretu za cigaretom ispod znaka na kojem je pisalo zabranjeno pušenje. Hirurg s maskom na licu je prošao pored njega i počeo da ga grdi zbog kršenja zabrane pušenja. U isti čas mu je zazvonio telefon. Zvao ga je Sindri s porukom od Haldore: neka sada on malo dežura.
Hirurg zadužen za operaciju obratio se pred jutro Erlenduru. Stanje nije bilo dobro. Nisu uspeli da spasu bebu i nisu bili sigurni da li će se Eva izvući.
- U jako je lošem stanju - reče lekar, visok mršav čovek četrdesetih godina.
-Da - reče Erlendur.
- Dugogodišnja pothranjenost i korišćenje droga. Šanse su bile vrlo male da bi se dete rodilo zdravo, tako da… iako je to naravno ružno reći…
- Razumem vas - reče Erlendur.
- Zar ona nije razmišljala o abortusu? U takvim slučajevima…
- Htela je da rodi dete - odgovori Erlendur. - Mislila je da će joj to pomoći, a i ja sam je nagovarao na to. Pokušavala je da ostavi drogu. U Evinoj duši je neki delić koji hoće da se reši tog pakla. Delić duše koji se ponekad pojavi i hoće da prestane. Ali obično je drugi deo nje onaj koji nadjača. Zlobniji i nemilosrdniji deo. Eva koju niko ne razume. Eva koja hoće to uništenje. Taj pakao.
Erlendur se prenu, shvativši da razgovara s potpunim strancem i prestane da priča.
- Mogu da zamislim koliko je teško roditeljima suočavati se s takvim stvarima - reče lekar.
- Šta se desilo?
- Posteljica se odlubila. Jako unutarnje krvarenje koje se desilo kad je pukla membrana, uz intoksikaciju, mada još čekamo toksikološke nalaze. Izgubila je mnogo krvi i još nismo uspeli da je probudimo iz kome. Iako to nije čudno, jer je strašno slaba.
Obojica su ućutali.
- Da li ste obavestili porodicu? - upita lekar. - Da budu uz vas ako…
- Nemam porodicu - reče Erlendur. - Razvedeni smo. Njena majka i ja. Javio sam joj. I Evinom bratu. On radi u provinciji. Ne znam da li će joj majka doći u bolnicu. Izgleda da joj je već dosta svega. Čitava situacija joj je mnogo teško pala. Uvek joj je bilo teško.
- Razumem.
- Sumnjam da možete da razumete - reče Erlendur. - Ni ja sam ništa ne razumem.
Iz džepa kaputa je izvadio nekoliko malih kesica i flašicu s tabletama i pružio ih doktoru.
- Sasvim je moguće da je nešto od ovoga popila - reče.
Lekar je uzeo taj otrov u ruke i razgledao.
- Ekstazi?
- Tako mi se čini.
- To, naravno, objašnjava mnogo toga. U krvi smo joj našli razne substance.
Erlendur je oklevao. Stajali su u tišini nekoliko trenutaka.
- Da li znate ko je otac deteta? - upita lekar.
- Ne znam.
- Mislite li da ona zna?
Erlendur ga pogleda i slegnu ramenima kao da se predaje. Opet su zaćutali.
- Ne znam šta da vam kažem. Nadajmo se najboljem.
Erlendur se ustručavao da pita lekara nešto. Pitanje ga je mučilo, jer je bilo zastrašujuće i nije znao šta da uradi s tim. Nije znao da li da se usudi da pita. Na kraju je ipak odlučio da to uradi.
- Da li bih mogao da ga vidim? - upita lekara.
- Šta? Mislite…?
- Da li bih mogao da vidim plod? Da vidim dete?
Lekar je gledao Erlendura pogledom u kojem se videlo da nije šokiran, razumeo je njegovu želju. Klimnuo je glavom i rekao Erlenduru da krene s njim. Krenuli su hodnikom prema maloj prostoriji u kojoj nije bilo nikoga. Lekar je pritisnuo prekidač na zidu i sobu je obasjala fluorescentna svetlost, bacajući plavkaste senke. Prišao je hladnom metalnom stolu i podigao mali čaršav ispod kojeg se pojavilo mrtvorođeno dete.
Erlendur ga pogleda i pomiluje po obrazu.
Bila je devojčica.
- Da li će mi se ćerka ikada probuditi iz kome, možete li to da mi kažete?
- Ne znam - reče lekar. - Vrlo je teško išta reći. Ona mora sama želeti da se probudi. Mnogo ovisi o njoj.
- Jadna devojčica - reče Erlendur.
- Ljudi kažu da vreme leči sve rane - reče lekar kad mu se učinilo da će Erlendur pasti. - To se odnosi i na telo i na dušu.
- Vreme - reče Erlendur, pokrivajući dete čaršavom. - Vreme ne leči baš ništa.

7


Sedeo je kraj ćerke do šest sati uveče. Haldora se nije pojavila. Sindri Snaer je održao reč i nije došao u Rejkjavik. Nikog drugog nije ni bilo. Eva Lind je bila u istom stanju. Erlendur nije ni spavao ni jeo od prethodnog dana, i bio je potpuno iscrpljen. S Elinborg je razgovarao telefonom tokom dana i planirao je da se vidi sa Sigurdurom Olijem u kancelariji. Pomilovao je ćerku po obrazu i poljubio je pre nego što je krenuo.
Kad je došao na popodnevni sastanak sa Sigurdurom Olijem i Elinborg nije ništa hteo da im kaže o celoj situaciji. Oni su u policijskoj stanici već čuli šta se desilo s njegovom ćerkom, ali nisu se usudili da ga pitaju o detaljima.
- Arheolozi čeprkaju oko kostura - reče Elinborg. - To sve jako sporo ide. Mislim da sad već koriste čačkalice. Šaka koju si ti našao stoji iznad zemlje, došli su do ručnog zgloba. Lekar je pregledao kosti i još ne može ništa da kaže, osim da se radi o čoveku, i to s malim šakama. Nikakve koristi od njega. Arheolozi nisu još ništa pronašli u zemlji što bi moglo da nam kaže šta se tamo desilo i ko je tamo zakopan. Računaju da će sutra poslepodne ili predveče doći do kostura, iako to ne znači da će nam dati ikakve odgovore. Moraćemo da ih tražimo negde drugde.
- Ja sam istraživao podatke o nestancima ljudi u Rejkjaviku i okolini - reče Sigurdur Oli. - Pedesetak nestanaka iz tridesetih i četrdesetih godina još nije rešeno, tako da bi ovo moglo da bude jedno od njih. Pronašao sam dokumentaciju i kategorisao prema polu i starosti. Sad samo čekam da patolog da nalaz o kosturu.
- Misliš da je neko s tog područja nestao? - upita Erlendur.
- Prema adresama u izveštajima o nestancima, ne bih rekao - odgovori Sigurdur Oli. Doduše, nisam još sve pregledao, a neke adrese ne prepoznajem. Kad budemo iskopali skelet i dobili nalaz patologa o starosti, visini i polu, sigurno ćemo moći da isključimo dobar deo tih slučajeva. Ja nekako pretpostavljam da se radi o osobi iz Rejkjavika. To valjda nije čudna pretpostavka?
- Gde je patolog? - upita Erlendur. - Taj jedan jedini kojeg imamo.
- Na odmoru je - reče Elinborg. - U Španiji.
- Da li si proverila je li tamo kod žbunja stajala kuća? - upita Erlendur.
- Kakva kuća? - upita Sigurdur Oli.
- Ne, nisam još stigla to da uradim - reče Elinborg. Pogledala je Sigurdura Olija. - Erlendur misli da je tamo nekada bila kuća, sa severne strane brda. Misli i da je britanska ili američka vojska imala bazu na južnoj strani brda. Hoće da razgovaramo s vlasnicima vikendica oko jezera Rejnisvatn i s njihovim babama, a hoće i da odem na spiritističku seansu i razgovaram s Čerčilom.
- Tako je, za početak bi to bilo dovoljno - reče Erlendur. - A kakve vi hipoteze imate o tom kosturu?
- Zar nije jasno da se radi o ubistvu? - reče Sigurdur Oli. - Od pre više od pola veka. Sakriveno u zemlji sve to vreme, i niko ne zna ništa o tome.
- On, ili ta osoba - ispravi se Elinborg - očito je zakopana tamo kako bi se prikrio zločin. Mislim da je to jasno.
- Nije tačno da niko ništa o tome ne zna - reče Erlendur. - Uvek se nađe neko ko nešto zna.
- Znamo da su mu slomljena rebra - reče Elinborg. To znači pokazuje neko nasilje.
- Misliš? - reče Sigurdur Oli.
- Pa da, zar ne? - reče Elinborg.
- A da li je moguće da su rebra polomljena pod pritiskom zemlje svih tih godina? - reče Sigurdur Oli. - Zemlja je teška. Temperatura se menja. Malo mraz, pa onda toplota, naizmenično. Razgovarao sam s geologom kojeg si ti dovela, i on je nešto pričao o tome.
- Ali mora da je bilo nekog nasilja kad smo našli čoveka u zemlji. To se samo po sebi razume, zar ne? - Elinborg pogleda Erlendura, ali je on bio u mislima daleko od njih. - Erlendure? - reče. - Zar ne?
- Ako je to uopšte ubistvo - reče Erlendur, prenuvši se.
- Ako je to uopšte ubistvo? - ponovi Sigurdur Oli za njim.
- Još ne znamo da li se radi o ubistvu - reče Erlendur. - Možda je to neka stara porodična grobnica. Možda ljudi nisu imali para za sahranu. Možda su to kosti nekog matorca koji je odlepio i sahranjen je tamo, a da su svi to znali. Možda je tamo sahranjen pre sto godina. Možda pre pedeset. Trebaju nam preciznije informacije. Da možemo prestati da blebećemo o svemu i svačemu.
- Ali zar nije zakonski regulisano da se ljudi sahranjuju samo u posvećenoj zemlji? - upita Sigurdur Oli.
- Ja mislim da možeš da odlučiš da te se sahrani gde god hoćeš - reče Erlendur - ako neko pristane da te sahrani kod sebe u bašti.
- A šta s tom rukom koja proviruje iz zemlje? - reče Elinborg. - Zar ona ne pokazuje da se radi o nasilju?
- Istina - reče Erlendur. - Mislim da se tamo nešto desilo i da je čuvano kao tajna sve ove godine. Tamo je neko tajno sahranjen, da ga niko ne nađe, a onda se Rejkjavik proširio do njega, i sad mi treba da ustanovimo šta se desilo.
- Ukoliko je on, pretpostavimo da se radi o muškarcu, taj milenijumski čovek, ubijen pre svih tih godina, zar nije logično pretpostaviti da je i ubica umro od starosti? - reče Sigurdur Oli. - A ako još nije umro, verovatno je već tako star i možda na samrti, i nema smisla ganjati ga sada i osuditi. I čak ako ustanovimo šta se desilo, verovatno niko od ljudi koji su mogli da budu svedoci nije živ, tako da…
- O čemu ti pričaš?
- Da li uopšte ima potrebe mobilisati mnogo radne snage za tu istragu? Mislim, da li se to uopšte isplati?
- Pa šta, treba li sad da zaboravimo na to? - upita Erlendur.
Sigurdur Oli je slegnuo ramenima kao da mu je svejedno.
- Ubistvo je ubistvo - reče Erlendur. - Bez obzira na to koliko je godina prošlo. Ukoliko se ovde radi o ubistvu, moramo saznati šta se desilo, ko je ubijen, zbog čega i ko je ubica. Smatram da treba da radimo kao na svakoj drugoj istrazi. Da prikupimo informacije. Razgovaramo s ljudima. Valjda ćemo nekako ustanoviti šta se desilo.
Erlendur ustade.
- Valjda ćemo nešto uspeti da pronađemo - reče. - Razgovarajmo s vlasnicima vikendica i njihovim babama. Pogleda u Elinborg. Saznaćemo da li je kraj ribizli bila neka kuća. Pokažimo da nas zanima ovaj slučaj.
Pozdravio ih je rastrojeno i izašao u hodnik. Elinborg i Sigurdur Oli pogledaše jedno drugo. Sigurdur Oli pokaže glavom prema vratima. Elinborg je ustala i izašla za Erlendurom u hodnik.
- Erlendure - poviče za njim.
- Molim?
- Kako je Eva Lind? - upita Elinborg, ustručavajući se.
Erlendur je pogleda bez reči.
- Čuli smo šta se desilo, ovde u stanici. Kako je pronađena. Strašno. Molim te da nam kažeš ako ja ili Sigurdur Oli možemo bilo šta da uradimo da ti pomognemo.
- Ništa ne može da se uradi - reče Erlendur umorno. - Ona leži tamo u bolnici i niko ništa ne može da uradi.
Oklevao je.
- Prošao sam kroz taj njen svet tražeći je. Neke stvari su mi bile poznate, jer sam već ranije morao da je tražim na tim mestima, u tim ulicama i kućama. Ali ipak me uvek šokira kako ona živi, kako sama sebe upropaštava i muči. Video sam ljude s kojima se druži, kojima se obraća za pomoć i milost, ili čak radi za njih neopisive poslove.
Ućutao je.
- Ali to nije najgore - nastavi. - Ti ćumezi, kriminalci i dileri. U pravu je njena majka.
Erlendur pogleda u Elinborg.
- Ja sam u svemu tome najgori, ja sam je izneverio.
* * *

Erlendur je došao kući u svoj stan, i bacio se u fotelju, mrtav od umora. Telefonirao je u bolnicu da se raspita o Evi Lind, i rečeno mu je da joj je stanje nepromenjeno. Javiće mu ako se nešto promeni. Zahvalio se i prekinuo vezu. Sedeo je duboko zamišljen gledajući u prazninu ispred sebe. Mislio je o Evi Lind koja leži na intenzivnoj nezi, o svojoj bivšoj ženi i mržnji koja je još uvek definisala čitav njen život, i o sinu koji mu se javljao samo kad mu nešto treba.
Kroz sve te misli pronašao je tu duboku tišinu koja je vladala u njegovom životu. Osetio je kako je sam. Osetio je težinu bezbojnih dana koji su se redali jedan za drugim u neraskidivom lancu koji se motao oko njega, stezao ga i oduzimao mu dah.
Hvatao ga je san i misli su mu odlutale u mladost, kada se produžavao dan nakon dugih i mračnih zimskih meseci, kada je život bio bezazlen, bez straha i briga. Nije mu se to često dešavalo, ah ponekad je ipak uspevao da utekne u taj nekadašnji mir, samo na trenutak, kad mu se činilo da se dobro oseća.
Ukoliko uspe da zaboravi na sve gubitke.
Iz dubokog sna trgla ga je zvonjava telefona. Zvonio je dugo, prvo mobilni u kaputu, a onda i kućni telefon koji je stajao na starom pisaćem stolu, jednom od svega nekoliko komada nameštaja u dnevnoj sobi.
- Bio si u pravu, - reče Elinborg kad se konačno javio na telefon. - Izvini, jesam li te probudila? - upita. - Tek je deset sati - reče ona izvinjavajući se.
- Šta? U čemu sam u pravu? - reče Erlendur, još bunovan.
- Tamo je bila kuća. Kraj žbunja.
- Žbunja?
- Kod ribizli. Kod tih grmova. U Gravarholtu. Sagrađena tridesetih godina i srušena oko 1980. Zamolila sam službenike u Centru za urbanizam da mi jave čim to pronađu, i sad su mi javili, ćelo veče su radili na tome.
- Kakva je to kuća bila? - upita Erlendur umorno. - Stambena, štala za konje, štenara, vikendica, tor, ambar, montažna gradnja?
- Stambena kuća - reče Elinborg. - Vikendica ili tako nešto.
- Šta?
- Vikendica!
- Iz kojeg perioda?
- Pre 1940.
-I ko je vlasnik?
- Zvao se Benjamin. Knudsen. Trgovac.
- Zvao se.
- Da, umro je. Odavno.

8


Mnogi vlasnici vikendica u dolini ispod severnog dela Gravarholta bavili su se prolećnim radovima u baštama kad se Sigurdur Oli provezao pored njih tražeći najbolji put. Elinborg je bila s njim. Orezivali su grane drveća, premazivali drvenariju na svojim vikendicama, popravljali ograde, a dvojica muškaraca su osedlala konje i spremala se za jahanje.
Bilo je podne, sunčano, mimo i lepo vreme. Sigurdur Oli i Elinborg su razgovarali s nekoliko vlasnika vikendica, ali nisu ništa saznali. Polako su se približavali kućama koje su stajale podno brda. Vreme je bilo tako lepo da im se nije žurilo. Uživali su što su se izmakli iz grada, što mogu da se šetaju po suncu i ćaskaju s vikendašima, kojima nije bilo jasno što im policija dolazi u posetu u tim ranim satima. Neki su čuli da je na brdu pronađen kostur. Drugi nisu imali pojma o tome.
- Misliš li da će preživeti…? - upita Sigurdur Oli Elinborg kad su po ko zna koji put seli u auto i krenuli ka sledećoj vikendici. Počeli su da razgovaraju o Evi Lind kad su krenuli iz grada i nastavljali su razgovor kad god se vrate u auto.
- Ne znam - reče Elinborg. - Mislim da to niko ne zna. Jadna devojka - reče ona uzdahnuvši duboko. - I on - dodade. - Jadan Erlendur.
- Ona je narkomanka - reče Sigurdur Oli ozbiljno. - Čeka bebu i drogira se kao nenormalna, i na kraju ubije vlastito dete. Ne mogu da sažaljevam takve ljude. Jednostavno ne mogu da saosećam s njima. Ja to ne razumem i nikada neću razumeti.
- Niko ti ne traži da ih sažaljevaš - reče Elinborg.
- Ma nemoj! Stalno se priča kako je toj bagri teško. Koliko sam ja video… - Ućutao je. Ne mogu da ih sažaljevam - ponovio je. - To je ološ. Ništa drugo nego ološ.
Elinborg uzdahnu.
- Kakav li je to osećaj biti tako potpuno savršen? Uvek lepo obučen, obrijan i počešljan, sa svim tim diplomama iz Amerike, neizgriženim noktima, bez ijedne brige u životu osim imati para za finu garderobu? Zar se nikada ne umoriš od toga? Zar ne budeš nikada umoran sam od sebe?
- Nikada - reče Sigurdur Oli.
- Zar ne možeš da pokažeš malo razumevanja za druge?
- To je ološ, i tebi je to jasno. To što je ona njegova ćerka ne čini je ništa boljom od drugih. Ista je kao sva ta bagra koja se vuče po ulicama, drogira i odlazi u krizne centre ili na rehabilitaciju samo da bi se odmorila pre nego što nastavi da se drogira, jer to je jedino što ih zanima. Da se potucaju i drogiraju.
- Kako stoje stvari između tebe i Bergtore? - upita Elinborg, dižući ruke od pokušaja da promeni njegovo mišljenje o bilo čemu.
- Nije loše - reče Sigurdur Oli umorno kad se zaustavio pred sledećom vikendicom. Bergtora ga nije ostavljala na miru. Stalno je htela da vode ljubav, uveče, ujutro, u po bela dana, u svim pozama i po ćelom stanu, u kuhinji, dnevnoj sobi, čak i u tesnoj vešernici, ležeći i stojeći. To mu se u početku sviđalo, ali sad je bio već umoran od toga i počeo je da se pita šta joj je na umu. Nije da im je seks ikad bio dosadan. Ah ona nikada nije bila tako zapaljena i zainteresovana za to. Nisu nikada ozbiljno razgovarali o deci, iako bi već trebalo da počnu da planiraju. Već dugo su bili zajedno. Znao je da je Bergtora na kontracepciji, ali mučila ga je sumnja da ona hoće da ga veže trudnoćom. Nije bilo uopšte potrebe da ga vezuje jer ju je voleo i hteo da živi s njom, ni sa jednom drugom. Ali žene su nepredvidive, mislio je. Nikad ne znaš na čemu si s njima.
- Čudno da zavod za evidenciju građana nema nikakve podatke o ljudima koji su živeli u toj kući, ukoliko je neko uopšte tamo živeo - reče Elinborg izlazeći iz kola.
- Evidencija za taj period nije uredna. To je bilo za vreme rata i u poratnim godinama, kad su se mnogi iz provincije doseljavali u Rejkjavik i ljudi su bili prijavljeni na razne adrese dok su se kućili. Mislim da je deo evidencije čak izgubljen. Imaju neke probleme s tim u zavodu. Službenik s kojim sam pričao rekao je da će teško naći te informaciji.
- Možda tu niko nije ni živeo.
- Možda jeste ali nakratko. Možda neko ko je bio prijavljen na drugoj adresi, a ne ovde. Moguće je da su bili ovde nekoliko godina, ili samo nekoliko meseci za vreme rata, jer nije bilo slobodnog smeštaja u Rejkjaviku. Nakon rata su se možda preselili u napuštene vojničke barake. Ološ u barakama. Šta misliš o toj teoriji?
- Teorija dostojna čoveka koji nosi barberi kaput.
Vrata im je otvorio vlasnik vikendice, čovek u dubokoj starosti, mršav i ukočenih pokreta, retke sede kose, obučen u tanku košulju svetloplave boje ispod koje se videla potkošulja, u sivim somotskim pantalonama i novim patikama. Ponudio im je da uđu, i Elinborg je pomislila da on tu živi tokom ćele godine, s obzirom na vašar u kući. Upitala ga je da li je to tačno.
- Da, moglo bi se reći da živim ovde - odgovori čovek sedajući u fotelju. Ponudio im je da sednu na stolice usred sobe. Počeo sam da gradim vikendicu ovde pre četrdeset godina, a pre jedno pet godina sam se potpuno preselio ovamo, u mojoj lađi. Ili šest godina. Sve mi se to nešto meša. Ne živi mi se više u Rejkjaviku. Dosadan grad i…
- Da li je u to vreme ovde na brdu bila neka kuća, možda vikendica kao vaša, ali korišćena za druge potrebe? - upita Sigurdur Oli, koji nije imao strpljenja da sluša duge priče. - Znači, pre četrdeset godina, kad ste vi počeli da zidate?
- Vikendica, ali korišćena za druge potrebe, šta to…?
- Stajala je sama ovde s ove strane Gravarholta - nadoveže se Elinborg. ‘ Sazidana pre rata. Pogledala je kroz prozor dnevne sobe. Mogla je da se vidi iz ove sobe.
- Sećam se jedne kuće tamo, neofarbane, nije ni bila završena. Odavno je već nema. Izgledala je kao da je građena kao vikendica visokog kvaliteta, velika, veća od moje, ali bila je jako urušena. Jedva da se držala na okupu. Bez vrata i razbijenih prozora. Znao sam da prođem pored nje dok sam još pecao na Rejnisvatnu. Odavno to više ne radim.
- Znači niko nije živeo u toj kud? - upita Sigurdur Oli.
- Ne, u to vreme nije bilo nikog u toj kud. Nije se tamo moglo živeti. Bila je potpuno porušena.
- Znači, koliko je vama poznato, tamo niko nije živeo - reče Elinborg. - Ne sećate se da ste ikoga videli tamo?
- Što vas ta kuća toliko zanima?
- Ovde na padini je pronađen ljudski kostur - reče Sigurdur Oli. - Zar niste videli u vestima?
- Kostur? Ne. Da li je to neko iz te kuće?
- Ne znamo još. Ne znamo ništa o kud i ljudima koji su u njoj stanovali - reče Elinborg. - Imamo ime vlasnika, ali on je odavno umro, a ne možemo da pronađemo u evidendji ko je bio prijavljen na toj adresi. Da li se možda sećate kasarne za vreme rata, s druge strane brda? Tamo na jugu? Magacina ili tako nečega?
- Po celoj zemlji su nicale kasarne - reče starac. - I britanske i američke. Ne sećam se da li ih je bilo ovde na brdu, jer je to bilo pre nego što sam došao ovamo. Ja sam se doselio mnogo kasnije. Treba da razgovarate s Robertom.
- Robertom? - ponovi Elinborg.
- On je jedan od prvih ljudi koji su sagradili vikendice ovde pod brdom. Ako je još živ. Čuo sam da živi u staračkom domu. Robert Sigurdson. Nad ćete ga ako je živ.
* * *

Na ulazu nije bilo zvona, i Erlendur je pokucao na masivna vrata od hrastovine, nadajući se da će ga neko čuti. Vlasnik kuće bio je Benjamin Knudsen, veletrgovac iz Rejkjavika, koji je umro ranih šezdesetih godina. Njegovi brat i sestra su ga nasledili i živeli su do smrti u njegovoj kući. Oboje su bili samci, ali je sestra imala vanbračnu ćerku. Koliko je Erlendur uspeo da se raspita, ona je bila lekar, neudata i živela je na prvom spratu kuće, a drugi sprat je iznajmljivala. Erlendur se telefonom čuo s njom. Dogovorili su se da se nađu u podne.
Stanje Eve Lind bilo je nepromenjeno. Obišao ju je pre nego što je otišao na posao. Sedeo je dugo vremena kraj njenog kreveta, gledajući aparate koji su odavali znake života, cevi koje su joj bile prikačene na nos, usta i vene. Bila je priključena na aparat za disanje iz kojeg se čuo zvuk usisavanja dok se pumpa dizala i spuštala. Elektrokardiogram je bio normalan. Na odlasku je razgovarao s lekarom, koji mu je rekao da joj je stanje isto. Erlendur ga je upitao može li on bilo šta da uradi za nju, a lekar mu je rekao da bi trebao da joj priča, bez obzira na to što je u komi. Da čuje njegov glas. To dobro dođe i porodicama bolesnika. Pomaže im da se suoče sa šokom. Eva Lind je još bila tu, i ne bi smeo to da zaboravi.
Masivna vrata od hrastovine konačno su se otvorila. Na njima se pojavila žena od šezdesetak godina i pružila mu ruku. Predstavila se kao Elsa. Bila je mršava, prijaznog lica, diskretno našminkana, tamne kratke kose počešljane na stranu, obučena u farmerke i belu košulju, bez ikakvog nakita na sebi. Pozvala ga je u dnevnu sobu i ponudila ga da sedne, odlučna i samopouzdana.
- Šta mislite, čiji je to kostur? - upita ona kad joj je rekao zbog čega je došao.
- Ne znamo još, ali jedna teorija je da ima veze s vikendicom koja je bila najbliža mestu gde smo ga našli. Ta vikendica je bila u vlasništvu vašeg ujaka, Benjamina. Da li je mnogo boravio tamo?
- Koliko znam, on nikada nije odlazio tamo - reče žena tiho. - To je bila velika tragedija. Mama je uvek pričala kako je on bio lep čovek, inteligentan i imućan, ali onda je izgubio verenicu. Samo je jednog dana nestala. Tek tako. Bila je u drugom stanju.
Erlendur pomisli na svoju ćerku.
- Oboleo je od depresije. Zanemario je poslovanje i svoju imovinu, i to je sve polako propalo, koliko sam čula. Samo mu je ova kuća ostala. Umro je u najboljim godinama, što bi se reklo.
- Kako mu je verenica nestala?
- Pričalo se da se udavila u moru - reče Elsa. - Tako je barem meni rečeno.
- Da li je bila depresivna?
- Ne, to nikad nisam čula.
- I nikada nije pronađena?
- Ne, nije. Ona.,.
Elsa zaćuta usred rečenice. Odjednom, kao da je shvatila o čemu on priča, zagledala se u njega u neverici, istovremeno povređena, začuđena i ljuta. Lice joj se zacrvenelo.
- Ne mogu da verujem!
- Šta? - reče Erlendur, primetivši kako se njeno ponašanje odjednom menja i postaje odbojno.
- Vi mislite da je to ona. Da je to njen leš!
- Ništa ja ne mislim. Prvi put čujem za nju. Nemamo pojma čiji je to leš. Još je prerano da se kaže ko bi to mogao biti.
- Ali zašto se onda raspitujete o njoj? Da li znate nešto što ja ne znam?
- Ne znam ništa - brecnu se Erlendur. - Zar nije to vama palo na pamet kad sam spomenuo da smo našli ljudske ostatke na tom mestu? Vaš ujak je na tom mestu imao vikendicu. Njegova verenica je nestala. Mi pronalazimo kostur. Nije teško to povezati.
- Da li ste vi normalni! Da li insinuirate da…
- Ništa ja ne insinuiram.
- … da ju je on ubio? Da je Benjamin ubio svoju verenicu, zakopao je tamo i čuvao tu tajnu ceo život, sve dok nije umro, kao upropaščen čovek?
Elsa je ustala i koračala po dnevnoj sobi.
- Čekajte malo, ja nisam ništa rekao - reče Erlendur, pomislivši kako je mogao da bude diskretniji. - Baš ništa nisam rekao.
- Mislite da je to ona? Da je to njen kostur? Da li je to ona?
- Siguran sam da nije - reče Erlendur iako nije to mogao da dokaže. Samo je hteo da umiri ženu. Mora da je bio neuviđavan. Rekao nešto što nije trebalo, i sad mu je bilo žao zbog toga.
- Da li znate nešto o vikendici? - upita on u nadi da će uspeti da promeni temu. - Da li je neko živeo tamo pre pedeset-šezdeset godina? Za vreme rata ili neposredno nakon njega. Ne možemo ništa da nađemo o tome u evidenciji.
- Gospode bože, šta to čujem - uzdisala je Elsa. - Molim? Šta ste pitali?
- Možda je iznajmljivao vikendicu - reče Erlendur brzo. - Vaš ujak. Za vreme rata i neposredno posle njega manjkalo je stanova u Rejkjaviku i kirije su bile visoke. Palo mi je na pamet da je nekome jeftino iznajmio vikendicu. Ili je možda prodao nekome. Da li znate išta o tome?
- Sećam se da sam čula da je iznajmio vikendicu, ali ne znam kome, ako na to mislite. Izvinite na mom ispadu. To je sve tako… Kakvi su to ostaci? Ceo kostur, muškarac, žena, dete?
Bila je smirenija. Uspela je da se pribere. Ponovo je sela i gledala ga upitnim pogledom.
- Izgleda da je to ceo kostur, ali nismo ga još iskopali - reče Erlendur. - Da li je vaš ujak imao neku dokumentaciju o svom poslovanju ili imovini? Nešto što nije bačeno?
- Podrum je prepun njegovih stvari. Razna dokumenta i kutije koje ja nikako da bacim, ali nikad ih nisam pregledala. Dole su i njegov pisaći sto i neki ormari. Uskoro ću imati vremena da se bakćem time.
Rekla je to s nekom nostalgijom u glasu, na šta je Erlendur pomislio da možda nije bila zadovoljna vlastitim životom, sama u toj velikoj kući, nasleđu iz starih dana. Pogledao je oko sebe i učinilo mu se da joj je čitav život ostavština iz prošlosti.
- Da li biste nam dozvolili…?
- Samo izvolite. Možete da tražite koliko god hoćete - reče ona, smešeći se rastreseno.
- Nešto bih hteo da vas pitam - reče Erlendur ustajući. - Da li znate zašto je Benjamin iznajmio vikendicu? Da U su mu trebale pare? Ne bih rekao da mu je išta falilo. Imao je ovu kuću. Trgovinu. Rekli ste da je s vremenom izgubio trgovinu, ali mora da je dovoljno zaradio za vreme rata da je imao od čega da živi, i to vrlo pristojno.
- Ne, mislim da mu nisu trebale pare.
- Ali zašto je onda iznajmio vikendicu?
- Mislim da ga je neko zamolio. Ljudi su se doseljavali u Rejkjavik iz provincije. Mislim da se sažalio nad nekim.
- Tako da možda nije ni naplaćivao kiriju?
- To ja ne znam. Ne mogu da verujem da vi mislite da je Benjamin…
Prekinula je u pola rečenice, kao da se nije usudila da izgovori to što je mislila.
- Ja ništa ne mislim - reče Erlendur, pokušavajući da se nasmeši. - Nije još vreme da se bilo šta misli.
- Prosto ne mogu da verujem u to.
- Recite mi još jednu stvar.
- Šta?
- Da li ona ima neku rodbinu u životu?
- Ko?
- Benjaminova verenica. Nekoga s kim bih mogao da razgovaram.
- Zašto? Zbog čega hoćete i dalje o tome da se raspitujete? On joj nikada ništa ne bi uradio.
- Jasno mi je. Ali bez obzira na sve, pronašli smo taj kostur. Nečiji jeste i neće nestati. Moram sve da proverim.
- Imala je jednu sestru, za koju znam da je još živa. Zove se Baura.
- Koje je godine nestala ta devojka?
-1940 - reče Elsa. - Kako sam ja čula, nestala je jednog lepog prolećnog dana.

9


Robert Sigurdson je bio živ, ali jedva, pomislio je Sigurdur Oli. Sedeo je s Elinborg u Robertovoj sobi i gledao bezbojno staračko lice, razmišljajući kako lično ne želi da doživi devedeset godina. Prošla ga je jeza. Starac je bio krezav, bledih usana, usukanih obraza s paperjem kose koja mu je tu i tamo strčala na glavi. Boca Idseonika na koju je bio priključen stajala je na malim kolicima pored njega. Drhtavim rukama je skidao masku za kiseonik s lica kad god je hteo da progovori. Mogao je da kaže dve-tri reći pre nego što je vrati na lice.
Robert je svoju vikendicu odavno prodao. Kuća je nakon toga promenila nekoliko vlasnika dok konačno nije sravnjena sa zemljom i umesto nje sagrađena nova vikendica na istom placu. Sigurdur Oli i Elinborg su u poslepodnevnim satima probudili nove vlasnike, koji su im pomalo nesuvislo i nepovezano to ispričali.
Bili su zamolili kolege u kancelariji da pronađu adresu starca dok su se vraćali u grad. Saznah su da je nedavno napunio devedeset godina i da je u gradskoj bolnici u Fosvoguru.
Elinborg je Robertu objasnila o čemu se radi. On je sedeo u invalidskim kolicima, udišući kiseonik iz cisterne. Pušač od mladih dana. Činilo se da je priseban, iako je izgledao jadno. Klimao je s vremena na vreme glavom da pokaže da razume sve i da je shvatio šta policajcima treba. Medicinska sestra koja ih je uvela u njegovu sobu stajala je iza njegovih kolica. Rekla im je da ne mogu dugo da se zadrže kod njega i da ga ne zamaraju. Drhtavim rukama je skinuo masku s lica.
- Sećam se… - reče starac slabim promuklim glasom, a onda ponovo vrati masku na lice da bi udahnuo. Zatim je opet spusti.
- … te kuće ali…
Maska opet krenu ka licu.
Sigurdur Oli baci pogled na Elinborg, pa na sat na ruci, i ne pokušavajući da sakrije nestrpljivost.
- Da li biste… - reče Elinborg, ali prekine u pola reći jer je maska opet spuštena s lica.
- … sećam se samo… - ubaci Robert, mučen nedostatkom vazduha.
Maska na lice.
- Što ne odeš u kantinu da pojedeš nešto? - upita Elinborg Sigurdura Olija, koji je bacao pogled na sat, pa na starca, pa opet na Elinborg. Na kraju proštenja, ustade i nestane iz sobe.
Maska s lica.
- … jedne porodice koja je tamo živela.
Maska na lice. Elinborg je čekala da vidi da li će Robert nastaviti da priča, ali on je ućutao. Razmišljala je kako da mu postavi pitanja na koja je mogao da odgovori samo sa da ili ne, ili čak da joj daje znake glavom, da ne mora da priča. Rekla mu je da će pokušati to, i on je klimnuo glavom. Sasvim je lucidan, pomisli.
- Za vreme rata ste imali tamo vikendicu?
Robert klimnu glavom potvrđujući.
- Da li je ta porodica živela u toj kući za vreme rata?
Robert klimnu glavom.
- Da li se sećate njihovih imena?
Robert odmahnu glavom.
- Da li ih je bilo mnogo?
Robert opet odmahnu glavom.
- Bračni par sa dvoje, troje dece, ili više?
Robert klimnu glavom i podigne tri anemična prsta.
- Znači bračni par s troje dece. Da li ste ih nekada viđali? Možda im odlazili u posetu, ili niste imali nikakve veze s njima? - Elinborg je zaboravila vlastito pravilo o,,da“ i,,ne“ pitanjima i Robert je spustio masku.
- Nisam ih poznavao. - Maska na lice. Medicinska sestra koja je stajala nad njegovim kolicima gubila je strpljenje i bacala je poglede na Elinborg kao da hoće svaki čas da joj kaže da prestane s ispitivanjem. Robert spusti masku.
-… umreti.
- Ko? Ti ljudi? Ko je umro? - Elinborg se nagnula nad njim čekajući da opet spusti masku. On je drhtavom rukom još jednom uhvatio masku i skinuo je s lica.
- Bedna …
Elinborg je bilo jasno koliko se velikom naporu on izlaže da bi govorio, i saosećala je s njim. Gledala je pomno u njega čekajući da nastavi.
Maska s lica.
-… sirotinja.
Robert ispusti masku iz ruku i zatvori oči. Glava mu se spustila na grudi.
- Eto - medicinska sestra se brecnula - sad ste ga dokusurili. Dohvatila je masku i vrlo grubo je gurnula na lice Robertu, koji je sedeo pognute glave i zatvorenih starih očiju, kao da je zaspao ili da umire, Elinborg nije bila sigurna. Ustala je i gledala medicinsku sestru kako ga diže kao pero iz kolica i stavlja na krevet.
- Hoćete da ubijete mučenika tim budalaštinama? - reče medicinska sestra, jaka žena od pedesetak godina s punđom, obučena u beli mantil, bele pantalone i bele klompe. Ljutito je gledala u Elinborg. - Nije uopšte trebalo to da dozvolim - optuživala je sama sebe. - Neće doživeti veće, reče glasno obraćajući se Elinborg. Nije ni pokušavala da sakrije optužbu u glasu.
- Izvinjavam se - reče Elinborg, ni sama ne znajući zašto se izvinjava. - Mislili smo da bi mogao da nam pomogne zbog tog skeleta. Nadam se da nema bolove.
Robert odjednom otvori oči na krevetu. Gledao je oko sebe kao da mu nije jasno gde se nalazi, a zatim skinu masku s lica, iako se medicinska sestra protivila.
- Često dolazila - reče kratkog daha -… posle. Zelen… žena… žbunje…
- Žbunje? - ponovi Elinborg. Na trenutak se zamislila. - Mislite ribizle?
Medicinska sestra je vratila masku na Robertovo lice, ali Elinborg se učinilo da on klima glavom.
- Ko je dolazio? Vi? Sećate se ribizli? Da li ste vi tamo dolazili? Do ribizli?
Robert zatrese glavom.
- Molim vas da odete i ostavite ga na miru - zapovedi medicinska sestra, a Elinborg ustade i nagnu se nad Robertom. Pazila je da mu se ne približi previše da ne bi još više razdražila medicinsku sestru.
- Možete li da mi kažete? - nastavila je da mu se obraća. - Znate li ko je to bio? Ko je dolazio često kod ribizli?
Robert je ponovo zaklopio oči.
- Posle? - nastavila je. - Kako mislite posle?
Robert otvori oči i svojim starim koščatim rukama dade znak da hoće papir i olovku. Medicinska sestra je zatresla glavom i rekla mu da se smiri, već se dosta namučio. Zgrabio joj je ruku i gledao je molećivim pogledom.
- Ne dolazi u obzir - reče medicinska sestra. - Molim vas da sad odete - obratila se Elinborg.
- Što ne bismo mogli da mu dozvolimo da sam odluči? Ako umre večeras…
- Mi? - reče sestra. - Koji to mi? Je l’ vi radite ovde već trideset godina i vodite brigu o pacijentima? - Kiptela je od besa. - Izlazite odavde jer ču sad zvati obezbedenje da vas izbace.
Elinborg je gledala u Roberta koji je ležao zatvorenih očiju kao da spava. Pogledala je medicinsku sestru i krenula prema vratima s velikim oklevanjem. Medicinska sestra je išla za njom i zalupila joj vrata pred nosom kad je izašla na hodnik. Razmišljala je da li da ode po Sigurdura Olija, da bi nastavili da se svađaju s tom ženturačom i da bi je ubedili da je veoma važno da čuju šta Robert hoće da im kaže. Na kraju je odustala od toga. Sigurdura Oliju bi verovatno uspelo da je još više razbesni.
Elinborg je hodnikom krenula do kantine gde je videla Sigurdura Olija kako neraspoloženo jede bananu. Htela je da mu priđe, ali se onda predomislila. Okrenula se i bacila pogled na vrata Robertove sobe. Na kraju hodnika bila je mala niša s televizorom, i ona se sakrila tamo iza velikog drveta u saksiji, koje se protezalo sve do plafona. Čekala je tamo kao lavica u šašu, i gledala u vrata.
Medicinska sestra je ubrzo izašla iz Robertove sobe i otišla niz hodnik kroz kantinu u drago odeljenje. Nije ni primetila Sigurdura Olija koji je i dalje sedeo i jeo svoju bananu, a ni on nju.
Elinborg se iskrala iz svog skloništa iza drveta i pažljivo otišla do Robertove sobe. Spavao je na krevetu s maskom na licu, u istom položaju u kojem je bio kad ga je poslednji put videla. Zavese na prozorima bile su navučene i jedini zrak svetla u sobi dopirao je od male lampe kraj kreveta. Približila se starcu, oklevajući i osvrćući se oko sebe, ali se konačno ohrabri i prodrma ga.
Robert se nije pomerao. Pokušala je opet da ga cimne, ali on je i dalje spavao. Pomislila je da ili spava jako dubokim snom ili je na samrti. Nervozno je grizla nokte razmišljajući da li da ga jače prodrma ili da ga jednostavno ostavi na miru i zaboravi sve to. Nije joj rekao mnogo. Samo da se neko muvao oko tih ribizli na brdu. Neka žena u zelenom.
Okrenula se da pođe kad je Robert odjednom otvorio oči i pogledao u nju. Elinborg nije bila sigurna da li ju je prepoznao, ali je onda primetila da se nasmešio pod maskom. Opet je pokazao da hoće papir i olovku. Iz kaputa je izvukla svesku i hemijsku olovku. Pružila mu ih je i on je drhtavim rukama krenuo da piše velika štampana slova. Dok je on polako pisao, Elinborg je u strahu gledala u vrata kao da očekuje da će medicinska sestra svakog trenutka uleteti u sobu i prokleti je. Došlo joj je da kaže Robertu da požuri, ali nije se usuđivala.
Završio je s pisanjem i blede ruke su mu pale na jorgan, ispustivši svesku i olovku. Zaklopio je oči. Elinborg uzme svesku da pročita šta je napisao, ah se u tom trenutku začulo pištanje iz elektrokardiografa za koji je starac bio prikopčan. Pištanje je razbilo tišinu tako naglo da se Elinborg uplašila i odskočila s mesta. Pogledala je u Roberta, ne znajući kako da mu pomogne, a zatim istrčala iz sobe prema kantini u kojoj je Sigurdur Oli upravo završavao sa svojom bananom. Iz daljine je dopirao zvuk alarma.
- Jesi li uspela da izvučeš nešto iz matorog? - upita Sigurdur Oli kad je sela kraj njega ne dolazeći do vazduha. Šta ti je, jesi li dobro? - dodao je kad je video kako je ostala bez daha.
- Jesam, sve je u redu - odgovori Elinborg.
Kolona lekara, medicinskih sestara i bolničara trčala je kroz kantinu u hodnik prema Robertovoj sobi. Nakon kratkog vremena za njima se pojavio čovek u belom mantilu gurajući nekakav aparat, za koji je Elinborg pretpostavila da je defibrilator. Sigurdur Oli je gledao svu tu paradu.
- Kojeg si mu đavola uradila? - reče okrenuvši se prema Elinborg.
- Ja? - proštenja ona. - Ništa. Ja? O čemu ti to?
- Što se tako preznojavaš? - upita Sigurdur Oli.
- Uopšte se ne preznojavam.
- Šta se desilo? Što svi trče? A ti ne možeš da dođeš do daha.
-Nemam pojma.
- Jesi li uspela da izvučeš nešto iz matorog? Je l’ on to crkava?
- ‘Ajde molim te, ukaži ljudima malo poštovanja - brecnu se Elinborg, nervozno se ogledajući oko sebe.
- Šta si izvukla?
- Treba da vidim - odgovori Elinborg. - Da krenemo? - Ustali su i izašli iz kantine, zatim iz bolnice i seli u kola. Sigurdur Oli je vozio.
- Šta je rekao? - upita nestrpljivo.
- Napisao je nešto ha papir - reče Elinborg uzdahnuvši. - Jadni čiča.
- Na papir?
Izvukla je svesku iz džepa i prelistavala je dok nije našla stranicu na kojoj je Robert napisao poruku. To je bila samo jedna reč, napisana drhtavom rukom čoveka na samrti, skoro nerazumljiva škrabotina. Trebalo joj je vremena da dešifruje šta je bilo napisano. Na kraju je bila uverena da je dobro pročitala, iako joj nije bilo jasno šta to znači. Gledala je u Robertovu poslednju reč na ovom svetu:
ISKRIVLJENA
* * *

Te večeri su problem bili krompiri. Mislio je da nisu dovoljno bareni. Tako se barem njoj činilo. Mogli su biti i prekuvani, gnjecavi, sirovi, neoljušteni, loše oljušteni, oljušteni, neisečeni u polutke, bez sosa, u sosu, ispečeni, pire krompir, pregust, redak, preslađen, neslađen…
Nije nikad znala šta da očekuje od njega.
To je bilo jedno od njegovih najjačih oružja. Njegovi napadi uvek su bili iznenadni, kad ih je najmanje očekivala, kad se činilo da je sve u najboljem redu, ili kad je osetila da nešto nije kako treba. Savršeno je znao kako da je drži u neizvesnosti, tako da nikad nije mogla da bude sigurna.
Uvek kao na žici u njegovom prisustvu, uvek spremna da uradi šta bilo kako bi mu ugodila. Obroci uvek na vreme. Odeća spremna svako jutro. Dečaci pod kontrolom. Mikelina što dalje od njega. Udovoljavala je svakom njegovom hiru, iako je znala da joj to ništa ne vredi.
Odavno je izgubila nadu da će se promeniti. Njegov dom bio je njen zatvor.
Kao uvek, bez reći, podigao je svoj tanjir sa stola kad je večerao i stavio ga u sudoperu. Okrenuo se prema stolu kao da će izaći iz kuhinje, ali se zaustavio kraj nje. Ona je još sedela za stolom. Nije se usudila da ga pogleda, nego je gledala u sinove koji su isto sedeli za stolom i nastavila da jede. Svaki mišić u njenom telu bio je spreman za reakciju. Možda će izaći a da je dodirne. Dečaci su gledali u nju i spustili viljuške.
U kuhinji je zavladala grobna tišina.
Odjednom joj zgrabi glavu i gurne je na tanjir razbivši ga. Uhvatio je za kosu, podigao na noge i gurnuo nazad na stolicu koja se od te siline izmakla ispod nje tako da je pala na pod. Gurnuo je tanjire sa stola i šutnuo stolicu prema zidu. Od pada joj se zavrtelo u glavi. Činilo joj se da se sve u kuhinji okreće. Pokušala je da ustane iako je iz iskustva znala da bi joj bolje bilo da se ne miče s poda. Neki đavo joj nije dao mira i htela je da mu se suprostavi.
- Lezi tu, kravetino - vikao je kad se podigla na kolena. Nagnuo se nad njom urlajući:
- Hoćeš da ustaneš? - počupa je za kosu i gume je licem prema zidu, šutirajući je u butine tako da je izgubila svu snagu u nogama i stenjući pala na pod. Iz nosa joj je potekao potok krvi, u ušima joj je odzvanjalo tako da je jedva čula njegovu galamu.
- ‘Ajde sad pokušaj da ustaneš, kurvetino jedna! - drao se.
Ovoga puta je ostala da leži na podu, savijena, držeći ruke na glavi, čekajući udarce. Podigao je nogu i iz sve snage je šutnuo u slabinu. Od bola u grudima ostala je bez daha. Sagnuo se nad njom, potegnuo za kosu i podigao joj lice, samo da bi je pljunuo i gurnuo opet na pod.
- Kurvetino odvratna - zašištao je. Uspravio se i bacio pogled na kuhinju, svu u neredu posle njegovog napada. - Pogledaj ovaj svinjac, đubre jedno, vrištao je na nju. Počisti to sve ili ima da te ubijem!
Polako se udaljio od nje i hteo opet da je pljune, ali su mu usta bila suva.
- Mrcino prokleta - doda. - Nizašta nisi. Ništa ne znaš da uradiš kako treba, nesposobna za bilo šta, kurvo beskorisna. Da li će ti to ikada biti jasno? Da li ćeš ikada shvatiti?
Bilo mu je svejedno što su se na njoj videle masnice. Znao je da se niko zbog toga neće brinuti. Vrlo im je retko iko dolazio tu na brdo. Podno brda bilo je nekoliko vikendica, ali su ovamo ljudi retko dolazili, iako je tamo u blizini prolazio put između Gravarvogura i Gravarholta. Niko im nije dolazio u posetu.
Kuća u kojoj su živeli bila je u stvari velika vikendica. Iznajmio ju je polusagrađenu za male pare od nekog čoveka iz Rejkjavika, koga više nije interesovala, uz obećanje da će je dovršiti. U početku je radio na njoj i skoro je završio, ali je onda primetio da je vlasniku svejedno što se on trudi, tako da je kuća i ostala zanemarena. Bila je od drveta, s povezanom dnevnom sobom i kuhinjom, u kojoj je bio šporet na ugalj, dve sobe s malim pećima isto na ugalj i predsobljem. Kraj kuće je bio bunar, iz kojeg su svako jutro donosili vodu; dve kante su stajale na kuhinjskom stolu.
Doselili su se ovamo pre otprilike godinu dana, nakon britanske okupacije, kada su ljudi iz provincije navalili u Rejkjavik u potrazi za poslom. Izgubili su podrumski stan, jer nisu mogli da plate kiriju. Kirija je poskupela nakon što se narod masovno doselio u grad da radi za Engleze. Kad je pronašao tu polusagrađenu vikendicu i preselio se tamo s porodicom, počeo je da traži posao koji bi više odgovarao novom načinu stanovanja. Počeo je da razvozi ugalj po farmama oko Rejkjavika. Kamion s ugljem ga je svako jutro kupio na raskrsnici prema Gravarholtu, i tamo ga ostavljao uveče, pa bi se on pešice vratio na brdo. Ponekad je mislila da je hteo da se odseli iz Rejkjavika samo da se ne bi čuli njeni krici kad je tuče.
Jedna od prvih stvari koje je uradila kad su se doselili na brdo bila je da posadi ribizle. Okućnica joj se činila pusta, tako da ih je posadila s južne strane kuće. Zamišljala je da će njima ograditi južni deo bašte, koju je htela da uzgaja. Planirala je da posadi još biljaka, ali je on mislio da samo troši vreme na gluposti i zabranio joj da se time bavi.
Ležala je na podu čekajući da se on ili smiri ili ode u grad da se nađe s društvom. Znao je da ode u Rejkjavik i prespava tamo, bez ikakvog objašnjenja. Lice joj je gorelo od bola i osetila je kako joj pluća gore, kao kad joj je pre dve godine slomio rebra. Znala je da to nema nikakve veze s krompirima. Niti sa flekom koju je primetio na čistoj košulji. Niti s haljinom koju je sašila i za koju je mislio da je previše izazovna, i iscepao je na parčiće. Niti što su deca noću plakala, za šta je naravno ona bila kriva. Nikakva majka! Smiri ih, ili ću ih pobiti! Znala je da je kadar za to, i da bi ih zaista mogao ubiti.
Dečaci su pobegli iz kuhinje kad je počeo da je mlati, a Mikelina je ostala, kao uvek. Teško se kretala bez pomoći. Ležala je na klupi u kuhinji na kojoj je spavala po ceo dan, jer je majka tako najlakše mogla da je prati. Obično je bila nepokretna kad bi on bio u kući i kad je krenuo da mlati majku, zdravom bi rukom podigla ćebe preko glave, kao da hoće da nestane.
Nije videla šta se desilo. Nije htela da vidi. Kroz ćebe je samo čula njegovu vrisku i bolne jecaje svoje majke. Trgnula se kad je čula kako joj majka pada prema zidu, a onda na pod. Skupila se pod ćebetom i u mislima počela da pevuši:
Stoji na ciglicama,
U malenim čarapicama,
Plave su joj loknice,
Milene devojčiče.
Kad je otpevala pesmicu, u kuhinji je bila tišina. Nije se odmah usudila da proviri ispod ćebeta. Oprezno je podigla glavu, ali ga nije videla. Pogledala je u pravcu predsoblja i videla da su spoljna vrata otvorena. Mora da je otišao. Podigla se i videla majku kako leži na podu. Izvukla se ispod ćebeta i otpuzala s klupe prema kuhinjskom stolu, gde joj je majka nepomično ležala savijena u klupko.
Mikelina se pribi uz majku. Bila je vrlo mršava i slaba, i za nju je puzanje po tvrdom podu bio velik napor. Ako je trebalo da se pomeri, obično su joj pomagala braća ili majka. On nikada. Često je pretio da će ubiti kretena. Zadaviti bednicu u tom njenom odvratnom ćumezu. Grbavca!
Majka se nije micala. Osetila je kako joj se Mikelina privila uz leda i počela da je miluje po kosi. Bol u plućima nije jenjavao, a iz nosa joj je još tekla krv. Nije znala da li se onesvestila. Mislila je da je on još u kuhinji, ali pošto se Mikelina pokrenula, mora da je otišao. Mikelina se ničega u životu nije bojala toliko koliko svog očuha.
Pažljivo se ispravila i zacvilela od bola, uhvativši se za bok u koji ju je šutnuo. Mora da joj je polomio rebra. Pala je na leđa i pogledala Mikelinu. Devojčica je bila uplakana, s prestravljenim izrazom na licu. Uplašila se kad je videla krvavo lice svoje majke i ponovo se rasplakala.
- U redu je, Mikelina - prostenjala je majka. - Biće sve u redu.
S velikom mukom je ustala na noge pridržavajući se za sto.
- Preživećemo mi to.
Uhvatila se za bok i osetila bol kao da ju je neko presekao handžarom.
- Gde su dečaci? - upita gledajući u Mikelinu, koja je sedela na podu. Mikelina je pokazala prema vratima i zacičala u isti mah uzbuđeno i prestrašeno. Njena majka se uvek prema njoj ponašala kao da je normalna. Očuh joj je uvek govorio da je idiot ili nešto još gore. S tri godine je dobila meningitis, koji je jedva preživela. Danima je ležala ni živa ni mrtva kod časnih sestara u bolnici Landakot. Majka nije smela da bude uz nju, bez obzira na to što je plakala i kukala pred odeljenjem. Kad je došla sebi, ispostavilo se da je izgubila svu snagu u desnom boku, ruci i nozi, kao i u mišićima lica, tako da je bila sva izobličena, s jednim okom napola otvorenim, a usta iskrivljenih tako da nije mogla da zaustavlja sline.
Dečacima je bilo jasno da ne mogu da odbrane svoju majku. Mlađi brat je imao sedam godina, a stariji dvanaest. Već su prepoznavali izraz na očevom licu kad ju je tukao, uvrede koje je izgovarao kad se spremao da je napadne i na kraju bes kad ju je psovao. Njih dvojica bi tada pobegli. Simon, stariji brat, krenuo bi prvi. Uhvatio bi brata i pogurao ga ispred sebe kao isprepadano jagnje, u strahu da će otac svoj bes usmeriti prema njima.
Jednog dana će on moći da pomogne i Mikelini.
Jednog dana će on moći da odbrani svoju majku.
Braća su u strahu istrčala iz kuće prema ribizlama. Bila je jesen i grmlje je još bilo zeleno, a crvene bobice prepune soka prskale su im u rukama dok su ih brali u teglice koje im je majka dala.
Bacili su se iza žbunja slušajući očeve psovke, lomljenje tanjira i majčine bolne jecaje. Mlađi brat je stavio ruke na uši da ne čuje, dok je Simon gledao u svetlost koja je dopirala sa kuhinjskog prozora, prisiljavajući se da sluša bolne uzvike svoje majke.
Više nije hteo da stavlja ruke na uši. Ako je trebalo da uradi to što je nameravao, morao je da sluša.

10


Elsa nije preterivala s opisivanjem džumbusa u podrumu u Benjaminovoj kući. Bio je pretrpan stvarima, i Erlendur je umalo digao ruke od svega. Razmišljao je da li da pozove Elinborg i Sigurdura Olija, ali odlučio je da sačeka. Podrum je imao nekih devedeset kvadratnih metara, podeljenih u nekoliko soba, bez vrata i prozora. U sobama su bile gomile kutija, neke obeležene, ali većina ne. Bile su to kartonske kutije od vina i cigareta ili drveni sanduci različitih veličina. Starudija razne vrste. U podrumu je bilo i starih ormara, kovčega, kofera i uopšte raznih stvari nakupljenih tokom dugog vremena, prašnjavi bicikli, kosilice, roštilj.
- Slobodno pretražujte koliko hoćete - reče Elsa kad ga je otpratila u podrum. - Ako vam nešto treba, zovite me. - Skoro da joj je bilo žao tog ozbiljnog policajca koji je izgledao pomalo rastreseno, dronjav u izgužvanom prsluku ispod starog kaputa s pohabanim laktovima. Dok je razgovarala s njim i gledala ga u oči, osetila je neku tugu u njemu.
Erlendur se slabašno nasmeši i zahvali joj. Nakon neka dva sata je konačno pronašao prve dokumente koji su pripadali veletrgovcu Benjaminu Knudsenu. Slabo je napredovao u pretraživanju podruma. Nije bilo nikakvog reda ni logike. Starudija i nove stvari stajale su na jednoj gomili koju je krenuo da pretresa i pomiče kako bi došao do sredine podruma. Ali ipak mu se činilo da su, kako se pomiče prema unutrašnjosti podruma, stvari sve starije. Pila mu se kafa i hteo je da zapali. Razmišljao je ima li smisla da napravi pauzu i pozove Elsu da odu u neki kafić.
Neprestano je mislio o Evi Lind. Mobilni telefon mu je bio uključen i očekivao je da će ga svakog trenutka pozvati iz bolnice. Pekla ga je savest što nije kraj nje. Možda bi trebalo da uzme nekoliko dana godišnjeg, da sedi kraj ćerke i priča joj, kako ga je lekar posavetovao. Da bude kraj nje, a ne da je ostavi samu u šok-sobi, u komi, bez porodice, bez utehe, bez ičega. Ali znao je da ne bi mogao dugo da sedi kraj njenog kreveta besposlen. U radu je pronalazio utehu. Morao je da radi da bi mu bilo lakše. Da ne bi razmišljao o najgorem. O onome što mu je bilo nezamislivo.
Trudio se da se usredsredi dok je kopao po podrumu. Otvorio je stari pisaći sto i našao račune veleprodaja naslovljene na Knudsenmagazin. Bili su ispisani rukom i nije mogao da razabere sva slova, ali činilo mu se kao da su to računi za neke pošiljke. U jednom pretincu stola je bilo još takvih sličnih računa. Erlendur je pretpostavljao da je Benjamin Knudsen imao neku vrstu kolonijalne prodavnice. Na računu je stajalo kafa i šećer i količina.
Ništa o izgradnji vikendice daleko u unutrašnjosti, tamo gde je sada nicalo milenijumsko naselje grada.
Ovisnost o nikotinu je prevladala, i Erlendur je izašao na vrata podruma koja su vodila u uredan vrt. Vrt samo što je počeo da zeleni nakon zime, ali Erlendur nije obraćao pažnju na to, stojeći na vratima i uvlačeći dim cigarete duboko u pluća. Začas je ispušio dve cigarete. Telefon u džepu kaputa je zazvonio upravo kad se spremao da ude nazad u podrum. Na liniji je bila Elinborg.
- Kako je Eva Lind? - upita.
- Još je u komi - odgovori Erlendur kratko. Nije mu bilo do ćaskanja. - Ima li išta novo? - upita.
- Razgovarala sam s tim starcem, Robertom. Imao je vikendicu tamo na brdu. Nisam sigurna šta je tačno hteo da kaže ali setio se nekoga ko se muvao oko tvog grmlja.
-Grmlja?
- Kod kostura.
- Oko ribizli? Ko je to bio?
- Mislim da je onda umro.
Erlenduru se učinilo da čuje Sigurdura Olija kako se cereka.
- Ko, taj u grmlju?
- Ma ne, Robert - reče Elinborg. - Tako da od njega nema više vajde.
- I ko je to bio? U grmlju?
- To mi nije jasno - reče Elinborg. - Neko ko je tamo kasnije često dolazio. Samo sam to uspela da izvučem iz njega. Onda je hteo još nešto da kaže. Rekao je „zelena žena” i gotovo.
- Zelena žena?
- Da. Zelena.
- Često, kasnije i zelena - ponovi Erlendur. - Kasnije nego šta? Na šta je mislio?
- Kao što rekoh, sve je to bilo mnogo isprekidano. Mislim da je mogla da bude… mislim da je mogla biti… - Elinborg je oklevala.
- Biti šta? - upita Erlendur.
- Iskrivljena.
- Iskrivljena?
- To je jedini opis koji nam je dao. Mučenik više nije mogao da govori i napisao je samo tu jednu reč: iskrivljena. Onda je zaspao, i mislim da mu se nešto desilo jer su lekari odjednom dotrčali tamo i…
Glas joj je postajao sve tiši i tiši. Erlendur je razmišljao o tome što mu je ispričala.
- Tako da izgleda kao da je neka žena nekad kasnije često dolazila do tih ribizli.
- Moguće posle rata - ubacila je Elinborg.
- Da li se sećao ko je živeo u toj kući?
- Seća se porodice - reče Elinborg. - Bračni par i troje dece. Više ništa nisam mogla da izvučem iz njega.
- Znači ipak je neko stanovao tamo?
- Izgleda da jeste.
- I ona je bila iskrivljena. Šta mu to znači iskrivljena? Koliko godina ima taj Robert?
- Ima… ili je imao, ne znam… sigurno preko devedesest.
- Teško je reći šta je on mislio pod tim iskrivljena - reče Erlendur kao sam za sebe. - Iskrivljena žena u ribizlama. Da li neko živi u Robertovoj vikendici? Da li je ona uopšte još tamo?
Elinborg mu je rekla da su ona i Sigurdur Oli već razgovarali s novim vlasnicima vikendice, ali da oni nisu spomenuli nikakvu ženu. Erlendur im je rekao da ih opet posete i direktno pitaju da li su primetili nekoga kako se muva oko ribizli, i da li je to bila žena. I da kontaktiraju s Robertovom porodicom i raspitaju se kod njih da li su ikada čuli da priča o porodici koja je živela tamo na brdu. Rekao je da će još malo da traži po podrumu, a onda će otići da obiđe ćerku u bolnici.
Ponovo je počeo da razgleda police trgovca Benjamina i razmišljao da će mu sigurno trebati nekoliko dana da pregleda sav taj džumbus. Prišao je Benjaminovom pisaćem stolu i činilo mu se da su tamo samo računi vezani za njegov Knudsenmagazin. Erlendur se nije sećao te prodavnice, ali izgleda da je bila u Hvervisgati.
Dva sata kasnije, nakon što je popio kafu s Elsom i popušio još dve cigarete u bašti, na podu je naišao na putni kovčeg sive boje. Bio je zaključan, ali ključ je bio u bravi. Erlendur je morao dobro da pritisne da bi ga otključao. Na vrhu su bili neki dokumenti i koverte uvezane gumicom. Nije video nikakve račune. Među papirima je bilo i fotografija, neke su bile uramljene. Erlendur ih je razgledao. Nije znao ko su ljudi na slikama, ali pretpostavio je da je na njima Benjamin. Na jednoj fotografiji je bio visok, zgodan, pomalo debeljuškast čovek ispred trgovine. Bilo je očito kojom prilikom je to slikano - prilikom postavljanja znaka nad vratima prodavnice. Knudsenmagazin.
Erlendur je razgledao fotografije, na kojima se ponekad pojavljivao isti čovek. Na nekima je bio s mladom devojkom, oboje su se smešili pred kamerom. Sve fotografije su slikane na otvorenom i na svima je sijalo sunce.
Odložio je fotografije i uzeo neke koverte. Ubrzo je shvatio da su to ljubavna pisma koja je Benjamin pisao svojoj verenici. Zvala se Solveig. U nekim od pisama bilo je tek nekoliko rečenica ili izjava ljubavi, druga su bila opširnija, opisivala su razne događaje. Iz svih pisama je izvirala velika ljubav prema devojci. Pisma su bila složena hronološki, i Erlenduru je bilo neugodno kad je počeo da čita jedno od njih. Činilo mu se da je provalio u nečiju intimu, i bilo ga je stid. Kao da je voajer na nečijem prozoru.
Ljubavi moja,
Tako mi nedostaješ. Ceo dan razmišljam o tebi i brojim minute dok se ne vratiš. Život bez tebe je kao hladna zima, tako bezbojan, prazan i mrtav. Ne mogu da zamislim da te neću videti dve nedelje. Ne znam da li ću to izdržati.
Volim te. Tvoj,
Benjamin K.
Erlendur je pismo vratio u kovertu i izvadio drugo, s dna gomile. To pismo je bilo opširnije, u njemu su detaljno opisane namere budućeg veletrgovca o otvaranju prodavnice u Hvervisgati. Imao je velike planove za budućnost. Čitao je o robnim kućama u Americi u kojima može da se kupi razna roba, od odeće do prehrambenih artikala, i kojima su ljudi išli između polica i mogli sami da uzmu šta ih zanima. Samo bi stavljali robu u kolica na točkovima koja su gurali ispred sebe.
Predveče je krenuo u bolnicu s namerom da sedi kraj Eve Lind. Pre toga se čuo sa Skarphjedinom, koji mu je rekao da iskopavanje na brdu ide kako treba, ali još nije mogao da mu kaže kada će uspeti da dođu do skeleta. Dosad u zemlji nisu našli ništa što bi moglo da im kaže na koji način je umro Milenijumski čovek.
Pozvao je Evinog lekara, koji mu je rekao da je njeno stanje bez promene. Kad je došao na intenzivnu negu, video je ženu u smeđem kaputu kako sedi na Evinom krevetu. Već je ušao u sobu kad je shvatio ko je to. Sav se ukočio, zastao i polako krenuo prema vratima kad je odlučio da ostane, gledajući u ženu iz daljine.
Znao je ko je ona, iako mu je bila okrenuta leđima. Njegovih godina, sedela je pogrbljeno, debeljuškasta u ljubičastoj trenerci ispod smeđeg kaputa. Pred nosom je držala maramicu i tiho pričala Evi Lind. Nije čuo šta je govorila. Primetio je da farba kosu, ali joj je izrastak bio već vidljiv, tako da su sede vlasi pravile crtu na razdeljku. Nesvesno je počeo da računa koliko joj je godina. To nije bilo teško izbrojati. Bila je tri godine starija od njega.
Nije je video tako izbliza već dvadeset godina. Otkako je otišao od nje i ostavio je samu s dvoje dece. Nije ponovo ulazila u brak, kao doduše ni on, ali je nekoliko puta bila u vezi s muškarcima koji nisu bili neke mustre. Eva Lind mu je pričala o njima kad je odrasla i ponovo uspostavila vezu s njim. Ispočetka je bila veoma sumnjičava prema njemu, ali se kasnije, bez obzira na sve, između njih razvilo neko razumevanje. On se trudio da joj pomogne koliko god je mogao. Kao i sinu, iako je on uvek bio na većoj distanci. Gotovo da uopšte nisu bili u kontaktu. A s tom ženom koja je sada sedela kraj njegove ćerke skoro da nije progovorio ni reč već dvadeset godina.
Erlendur je pogledao u svoju bivšu ženu i izašao iz sobe na hodnik. Predomišljao se da li da joj se pridruži, ali nije se usudio. Očekivao je nevolje i nije hteo da prave džumbus. Nije mu bilo ni do kakvog džumbusa. Nije mu to trebalo u životu, ako je ikako mogao da izbegne. Njih dvoje nikada nisu raskrstili jedno s drugim, i Eva Lind mu je rekla da ju je to najviše pogađalo.
Kako je on otišao.
Okrenuo se i sporim koracima krenuo hodnikom. Odjednom su mu na pamet pala ljubavna pisma u podrumu Benjamina K. Nije mogao da se seti, i to ga je mučilo čak i kad se vratio kući i seo umorno u fotelju, dozvoljavajući snu da ga izbaci iz misli.
Da li je ona ikada bila njegova ljubav?

11


Bilo je odlučeno da će samo Erlendur, Sigurdur Oli i Elinborg raditi na „Slučaju kostur”, kako su novinari to zvali. Državna policija nije mogla da odvoji više resursa u tu istragu, jer se nije radilo o prioritetu. Istovremeno su radili na istrazi veoma velikog slučaja trgovine narkoticima, koja je zahtevala i vreme i radnu snagu, tako da policija nije mogla da odvoji više ljudi za arheološka istraživanja, kako je to opisao njihov šef Hrolvur. Nisu znali čak ni da li se radi o zločinu.
Erlendur je sutradan ujutro pre posla navratio u bolnicu i sedeo kraj ćerke dva sata. Stanje joj je bilo isto. Majka joj nije bila tamo. Sedeo je dugo u tišini gledajući mršavo i koščato lice svog deteta, dok su ga misli vukle u prošlost. Pokušavao je da se seti zajedničkih trenutaka kad je bila mala. Eva Lind je imala tri godine kad su se on i Haldora razveli. Sećao se da je spavala s njima u bračnom krevetu. Nije htela da spava sama, usprkos tome što joj je krevetac bio u njihovoj sobi. Živeli su u malom stanu sa samo jednom spavaćom sobom, dnevnim boravkom i kuhinjom. Ispentrala bi se iz kreveca i bacila na njihov krevet, gde bi se ugnezdila između njih.
Setio se kako je stajala na njegovim vratima, već tinejdžerka, koja je sama pronašla svog oca. Haldora mu nikada nije dozvolila da se viđa s decom. Kad god je pokušao da ih poseti, psovala bi ga i vređala, a njemu se činilo da je sve istina što govori. S vremenom je prestao da ih posećuje. Kad se Eva Lind pojavila na njegovim vratima nakon svih tih godina, odmah je prepoznao izraz na njenom licu. Ličila je na njegovu porodicu.
- Zar mi nećeš ponuditi da uđem? - rekla je nakon što je dugo gledao u nju. Bila je obučena u crnu kožnu jaknu i iscepane farmerke, s crnim ružem za usne. Na noktima je imala crni lak. Pušila je i dim izbacivala kroz nos.
Na licu se ipak videlo da je još tinejdžerka, još gotovo naivna.
Oklevao je. Nije znao kako da reaguje. Na kraju joj je ponudio da ude.
- Mama je poludela kad sam rekla da hoću da se vidim s tobom - rekla je kad je u oblaku dima prošla pored njega i bacila se na fotelju. - Rekla je da si bitanga. To nam je uvek govorila. Meni i Sindriju. „Otac vam je prokleta bitanga.” A onda bi dodala: „A vi ste isti, na njega, proklete bitange.”
Eva Lind se smejala. Tražila je pepeljaru da ugasi cigaretu ali joj je on uzeo pikavac iz ruke i ugasio ga sam.
- Zašto… - krenuo je da je pita, ali nije uspeo da završi rečenicu.
- Htela sam da te vidim - rekla je. - Da vidim na šta ličiš.
- I na šta ti ličim? - upitao je.
Pogledala ga je.
- Na bitangu - odgovorila je.
- Znači nas dvoje smo isti - rekao je.
Zagledao se u nju i učinilo mu se da vidi osmeh na njenom licu.
* * *

Kad je došao na posao, Elinborg i Sigurdur Oli su ušli u njegovu kancelariju i rekli mu da nisu ništa više saznali od sadašnjih vlasnika Robertove vikendice. Prema njihovim rečima, nisu nikada videli nikakvu iskrivljenu ženu na brdu. Robertova žena je umrla pre deset godina. Imali su dvoje dece. Sin im je nedavno umro, imao je šezdeset godina. Ćerka je imala oko sedamdeset godina, i očekivala je da je Elinborg poseti.
- A Robert, hoćemo li moći još nešto od njega da izvučemo? - upita Erlendur.
- Robert je umro sinoć - reče Elinborg, i u glasu kao da joj se osetila griža savesti. - Smirio se mučenik. Zaista. Mislim da mu je bilo već dosta života. Bedna sirotinja. To je rekao. Gospode bože, ne daj da ja tako završim u bolnici.
- Napisao je kratku poruku u njenu svesku na samrti - reče Sigurdur Oli. - Ona me je ubila.
- Ala si duhovit - reče Elinborg. - Baš si gnjavator.
- Nećeš morati više da ga gledaš danas - reče Erlendur klimajući glavom prema Sigurduru Oliju. - Poslaću ga u podrum kod Benjamina, vlasnika vikendice da iskopa neke dokaze.
- Šta misliš da ćemo tamo naći? - upita Sigurdur Oli, kojem je osmeh nestao s lica.
- Mora da je negde zabeležio kome je iznajmio vikendicu. Ne mogu da verujem da nije. Treba da pronađemo imena ljudi koji su tamo stanovali. Zavod za evidenciju stanovništva nam neće pomoći. Kada ustanovimo ko je tamo živeo, moći ćemo da uporedimo imena s listama nestalih i proverimo da li je neko od njih još živ. A kosti čim se iskopaju treba da idu na analizu, da se utvrdi starost i pol.
- Robert je rekao nešto o troje dece - reče Elinborg. - Neko od njih mora da je još živo.
- To je znači sve što znamo - reče Erlendur. - Nije baš mnogo: u vikendici u Gravarholtu je negde u vreme rata stanovala petočlana porodica, bračni par s troje dece. Zasad znamo samo za njih petoro, ali sasvim je moguće da su tamo živeli i drugi. Izgleda da nisu imali prijavljen boravak na toj adresi. U nedostatku drugih informacija, možemo pretpostaviti da je neko od njih, ili neko ko ima veze s njima, sahranjen tamo. I neko ko isto ima veze s tom porodicom, ta žena koje se Robert seća, dolazila je tamo…
- Kasnije, često, i bila je iskrivljena - Elinborg je završila rečenicu. - Da li to „iskrivljena” možda znači da je bila šantava?
- Pa onda bi valjda napisao šantava? - reče Sigurdur Oli.
- Šta se desilo s tom kućom? - upita Elinborg. - Od nje kao da nije ostalo ni traga.
- Možda ćeš o tome nešto pronaći u podrumu, ili možeš da pitaš Benjaminovu sestričinu - reče Erlendur Sigurduru Oliju. - Sasvim sam zaboravio da je pitam o tome.
- Dovoljno nam je da pronađemo imena ljudi koji su tamo živeli i uporedimo ih s imenima ljudi koji su nestali u tom periodu, i rešili smo slučaj. Zar ne? - reče Sigurdur Oli.
- Ne mora da znači - odgovorio je Erlendur.
- Kako to misliš?
- Ti verovatno misliš samo na prijavljene nestanke.
- Pa na koje bi trebalo da mislim?
- Na nestanke koji nikad nisu prijavljeni. Ne prijavljuje se svaki nestanak. Neko se odseli u unutrašnjost i zametne mu se svaki trag. Neko pobegne iz zemlje, i s vremenom ga svi zaborave. Onda ima i ljudi koji se smrznu u mećavama. Ako postoji spisak ljudi za koje se smatra da su se izgubili i smrzli u tom kraju, treba i njega da proverimo.
- Mislim da nam je svima jasno da se ne radi o takvom slučaju - reče Sigurdur Oli kao da on rukovodi ćelom istragom, što je Erlendura počelo da nervira. - Nema šanse da se taj čovek koji je tamo sahranjen smrznuo negde napolju. Neko ga je tamo sahranio. S predumišljajem.
- O tome ja i pričam - reče Erlendur, koji je pročitao nebrojane priče o nevoljama ljudi na otvorenim drumovima. - Čovek je krenuo preko visoravni. Usred zime i očekuje se mećava. Rodbina pokušava da ga odgovori da ne ide. On ne sluša, misli da mu se ništa neće desiti. U skoro svim pričama koje sam čuo o ljudima koji su se smrzli kaže se da nisu slušali savete. Kao da ih smrt privlači. Kao da su ukleti i namerno izazivaju sudbinu. Ali dobro. Taj čovek, dakle, misli da mu se ništa neće desiti. Ali odjednom krene mećava kakvu nikada u životu nije mogao ni da zamisli. Zaluta. Izgubi se. Na kraju ga zatrpa sneg i smrzne se. Pošto se izgubio, završi negde daleko od puta kojim je trebalo da ide. Zbog toga ga ne mogu naći. I otpisan je.
Elinborg i Sigurdur Oli se pogledaše, zbunjeni Erlendurovom tiradom.
- To je tipičan slučaj islandskog nestanka, koji se može objasniti i koji možemo da razumemo jer živimo u ovoj zemlji i znamo kako je vreme nepredvidivo i znamo da se takve sudbine ponavljaju, i to nikoga ne čudi. Takav je Island, rekli bi ljudi i odmahnuli glavom. Takvih slučajeva je, naravno, bilo mnogo više dok su ljudi morali da putuju pešice. Čitave hronike su o tome napisane, ne interesuje to samo mene, mnoge to zanima. Tako se ranije kretalo, način putovanja se promenio tek u poslednjih šezdeset, sedamdeset godina. Ljudi su nestajali i iako svetu nije bilo svejedno, mirili su se s tim. Ti su se nestanci vrlo retko istraživali kao policijski ili kriminalni slučajevi.
- O čemu ti pričaš? - upita Sigurdur Oli.
- Kakav je to govor bio? - nadoveza se Elinborg.
- Šta ako niko od tih ljudi ili žena nije nikada krenuo da pešači preko te visoravni?
- Kako to misliš? - upita Elinborg.
- Recimo, ako je ta porodica rekla da je taj i taj krenuo na put preko visoravni, ili da je krenuo u grad, ili da baci mrežu u jezero i da ga odonda nisu videli? Organizuje se potraga, ne mogu da ga nađu i otpišu ga kao da je mrtav.
- Misliš da ćela porodica učestvuje u zaveri da ga ubiju? - reče Sigurdur Oli, očito ne verujući u Erlendurovu hipotezu.
- Zašto da ne? - reče Erlendur.
- A oni ga izbodu, umlate, upucaju i sahrane u vlastitoj bašti - doda Elinborg.
- I on tamo mirno leži dok se Rejkjavik nije protegao do njega - reče Erlendur.
Sigurdur Oli i Elinborg prvo pogledaše jedno drugo, a zatim Erlendura.
- Benjamin je imao devojku koja je nestala na misteriozan način - reče Erlendur. - Otprilike u vreme kad je građena ta vikendica. Navodno se utopila u okeanu, i Benjamin se nikada nije oporavio od toga. Imao je velike planove kako da unapredi trgovinu u Rejkjaviku, ali je bio potpuno uništen kad mu je devojka nestala. S vremenom je svu tu dobrostojeću trgovinu izgubio.
- Ali ona prema tvojoj hipotezi nije nestala - ubaci se Sigurdur Oli.
- Jeste, nestala je.
- On ju je ubio.
- To ne mogu da verujem - reče Erlendur. - Pročitao sam pisma koja joj je pisao, i ne mogu da zamislim da je mogao dlaku s glave da joj skine.
- Možda je bio ljubomoran - reče Elinborg, specijalista za ljubavne romane. - Ubio ju je zato što je bio ljubomoran. Očito ju je mnogo voleo. Sahranio ju je tamo kod vikendice i više nikada nije hteo da se vrati. Gotova priča.
- Mene zanima jedna stvar - reče Erlendur. - Zar to nije preterana reakcija, da jednostavno odustaneš od svega, tako mlad, samo zato što ti je umrla draga? Čak i ako se ubila. Benjamin se nikada nije oporavio od njenog nestanka. Šta je još moglo da se desi?
- Da li je čuvao loknu njene kose? - razmišljala je Elinborg na glas. Erlenduru pomisli kako ona opet razmišlja o literaturi kakva može da se kupi na svakoj novinskoj trafici. - Možda u ramu za sliku ili medaljonu - dodala je. - Ako je zaista bio toliko zaljubljen.
- Loknu? - začuđeno će Sigurdur Oli.
- H stvarno ništa ne kapiraš - reče Erlendur, koji je odmah shvatio na šta Elinborg misli.
- Kakvu loknu? - upita dalje Sigurdur Oli.
- Ako ništa drugo, mogli bismo da dokažemo da to nije ona.
- Ma koja? - opet će Sigurdur Oli. Gledao ih je naizmence i konačno shvatio. - Mislite da uradimo DNK analizu?
- I ta žena na brdu - reče Elinborg. Bilo bi dobro da nju možemo da nađemo.
- Zelena žena - promrmlja Erlendur sam za sebe.
- Erlendure - reče Sigurdur Oli.
- Molim.
- Ona, naravno, ne može biti zelena.
- Sigurdure…
- Molim.
- Da li ti misliš da sam ja idiot?
Telefon na Erlendurovom stolu je zazvonio. Na liniji je bio arheolog Skarphjedin.
- Sve ide po planu - reče Skarphjedin. - Doći ćemo do skeleta za jedno dva dana.
- Dva dana! - prodera se Erlendur.
- Otprilike. Nismo još ništa pronašli što bi moglo da liči na oružje. Vi možda mislite da smo mi previše pedantni, ali po meni posao treba obaviti kako treba. Hoćete li da dođete da vidite šta radimo?
- Da, upravo sam krenuo do vas - reče Erlendur.
- Onda biste mogli da kupite nešto slatko - reče Skarphjedin, i Erlendur je zamislio njegove žute zube.
- Slatko? - progunđa Erlendur.
- Neki kolač - objasni Skarphjedin.
Erlendur spusti slušalicu i zamoli Elinborg da krene s njim u Gravarholt, a Sigurdura Olija da ode u Benjaminov podrum i pokuša da nađe nešto o vikendici koju je veletrgovac počeo da gradi i od koje je odustao nakon što mu se život pretvorio u pakao.
* * *

Vozeći se u Gravarholt, Erlendur je i dalje razmišljao o nestancima i ljudima koji su se izgubili u oluji. Setio se priče o nestanku Jona Ojstmana. On je nestao 1780, pretpostavljalo se u kanjonu Blondugil. Pronašli su njegovog konja, zaklanog. Od Jona je pronađena samo šaka.
U pletenoj plavoj rukavici.
* * *

Simonov otac je u svim njegovim noćnim morama bio čudovište.
Tako je bilo otkad zna za sebe. Bojao se čudovišta više nego ičega na svetu, a kad je krenulo da mu bije majku, najviše je hteo da joj pritekne u pomoć. Zamišljao je neizbežnu borbu s čudovištem kao događaj iz bajke, u kojoj vitez pobeđuje aždaju. Samo što u noćnim morama Simon nikada nije uspeo da pobedi.
Čudovište se u Simonovim morama zvalo Grimur. Nije ga zvao otac, ili tata, samo Grimur.
Simon je bio budan kad ih je Grimur pronašao u ribarskom kampu u Siglufjorduru i čuo je kako preti njegovoj majci da će odneti Mikelinu na brdo i tamo je ubiti. Video je kako mu je majka bila prestravljena i kako se odjednom, izgubivši se potpuno, bacila na metalni krevet i pala u nesvest. To je zaustavilo Grimurove napade. Video je kako je šamara, pokušavajući da je probudi. Osetio je njegov kiselkasti smrad i zabio glavu u dušek, moleći boga da ga uzme.
Nije više čuo šta je Grimur šaputao majci. Čuo je samo njene jecaje. Prigušene, kao u ranjene životinje, koji su se gubili u njegovim psovkama. Samo je malo otvorio oči i video kako Mikelina gleda u njega kroz mrak, širom otvorenih očiju u kojima se video neopisiv strah.
Simon je prestao da se moli bogu i nije više imao razgovore s Isusom, iako mu je majka govorila da nikada ne izgubi veru. Simon se u tome nije slagao s majkom, ali nije hteo da razgovara s njom o tome jer je znao da će je povrediti. Bilo mu je jasno da niko neće, a kamoli bog, hteti da pobedi Grimura i pomogne njegovoj majci. Znao je da je bog svemoćan i sveznao, tvorac neba i zemlje, i da je on stvorio i Grimura kao i sva bića, i da je on hteo da čudovište napada njegovu majku i vuče je za kosu po kuhinjskom podu i pljuje po njoj. Grimur je ponekad napadao i Mikelinu, prokletog kretena, tukao je i rugao joj se, a nekad je napadao i Simona, šutirao ga, šamarao i jednom mu izbio zub iz gornje vilice, tako da je pljuvao krv posle toga.
Isus je prijatelj malenih.
Grimur nije bio u pravu da je Mikelina retardirana. Simonu se činilo da je ona pametnija od svih njih. Ali ona nije htela da prozbori ni reč. Bio je siguran da je ona umela da priča, samo nije htela. Bio je ubeđen da je odlučila da ne priča zato što se, kao i on, bojala Grimura, a možda i više, zato što je Grimur pričao da će je baciti u njenim kolicima na đubrište, jer je ona svejedno kreten i bilo mu je već dosta toga što ona jede njegovu hranu i nije u stanju ništa da uradi osim da bude svima na teretu. Još je rekao da im se zbog nje svi smeju, a pogotovo njemu što izdržava takvu bednicu.
Grimur je uvek vodio računa da Mikelina jasno i glasno čuje kako on o njoj govori. Smejao bi se kad majka pokuša da ublaži njegovu zlobu. Mikelini je bilo svejedno što on psuje i prostači o njoj, ali bilo joj je teško što joj maltretira majku zbog nje. Simon je to video u njenim očima kad je pogleda. Njih dvoje su uvek imali nekakvu posebnu vezu, jaču od veze Mikeline i malog Tomasa, koji je bio tajanstven i povučen.
Njihova majka je znala da Mikelina nije retardirana. Stalno je radila vežbe s njom kad Grimur ne vidi. Vežbe za noge. Podizala joj je slabašnu ruku, koja je uvek bila uvrnuta i zgrčena i stavljala na nju meleme od trava koje je skupljala po livadi. Bila je ubeđena da će Mikelina jednog dana prohodati i podizala ju je na noge hrabreći je da pokušava da korača po kuhinji.
Uvek joj se obraćala kao da je zdrava osoba, i govorila je Simonu i Tomasu da i oni to isto rade. Kad Grimur nije bio kod kuće, Mikelina je učestvovala u svemu što su radili. Njih dve su razumele jedna drugu, majka i ćerka. A i braća su razumela sestru. Svaki njen pokret i svaki izraz lica. Reci nisu bile potrebne, iako ih je Mikelina znala. Nije bilo potrebe da ih koriste. Majka ju je naučila da čita. Najviše je volela kad je neko iznese na sunce, da čita, ili da joj neko čita.
Progovorila je prvog ratnog leta, kad su Britanci došli na njihovo brdo. Simon ju je unosio u kuću nakon što je dan provela na suncu. Smrkavalo se i sunce je zalazilo, i Simon je hteo da je polegne na klupu u kuhinji. Mikelina, koja je toga dana bila izuzetno živahna, skide kapu s glave i isplazi se sva srećna što ju je sunce obasjavalo ceo dan. Odjednom iz nje prodre glas od kojeg joj je majka ispustila tanjir u sudoperu, razbivši ga na komadiće. Za trenutak je zaboravila paniku koja bi je inače uhvatila kad je nespretna, i okrenula se prema Mikelini.
- EMAAEMAAAA - ponavljala je Mikelina.
- Mikelina! - poviče majka.
- EMAAEMAAAA - Mikelina je sada već vikala, mašući glavom od uzbuđenja zbog svog uspeha.
Majka je, kao da ne veruje vlastitim ušima, sporim koracima krenula prema njoj. Zagledala se u ćerku, i Simonu se učinilo da joj u očima vidi suze.
- Emaaemaaa - ponavljala je Mikelina. Majka je uzme iz Simonovog naručja i pažljivo polegne na kuhinjsku klupu, milujući je po glavi. Tada je Simon prvi put video majku kako plače. Ona nikada nije plakala, ma koliko da ju je Grimur maltretirao. Zavrištala bi od bola, zazivala u pomoć, molila ga da prestane ili samo ćutke trpela nasilje, ali je Simon nikada nije video da plače. Mislio je da se oseća loše i zagrlio ju je, ali rekla mu je da ne brine. Ništa joj se lepše u životu nije desilo. Osetio je da plače zbog Mikelinine bolesti, ali i zbog Mikelininog uspeha, koji ju je učinio srećnijom nego što se ikad usudila da bude.
To se desilo pre dve godine, i od toga dana se Mikelinin rečnik stalno proširivao. Već je počela da izgovara ćele rečenice, zajapurena od napora, plazeći jezik i mlateći glavom u grčevitom naporu, tako da je izgledalo kao da će joj glava otpasti sa slabašnog tela. Grimur nije znao da je Mikelina progovorila. Nije htela da prozbori ni reč kad je on bio u blizini, a majka je to krila od njega, jer nije htela da mu skrene pažnju na devojčicu, čak ni na njene uspehe. Pretvarale su se kao da je sve po starom. Kao da se ništa nije promenilo. Simon je čuo kako je nekoliko puta pokušala da razgovara s Grimurom kako bi htela da nađe nekog da joj pomogne. Bila je pokretljivija i s godinama je jačala, i majci se činilo da je u stanju da ud. Znala je da čita i vežbala se da piše zdravom rukom.
- Ona je retardirana - rekao bi Grimur. - Nemoj da misliš da nije idiot. I nemoj više da me zamaraš njom.
Prestala je da ga zamara jer je uvek radila što Grimur zapovedi. Mikelina nije nikada dobila nikakvu pomoć osim od majke, ili Simona i Tomasa, koji su je iznosili na sunce i igrali se s njom.
Simon nije imao mnogo šta da kaže o Grimuru, jer je svog oca izbegavao koliko god je mogao. Ponekad bi se ipak desilo da ide negde s njim. Kako je rastao, Grimuru se činilo da mu može biti od koristi i vodio ga je sa sobom u Rejkjavik, odakle je morao da donosi namirnice. Put u grad je trajao nekih dva sata. Prvo su se spustili u zaliv Gravarvog, pa prešli most kod doline Etlidadalur, a zatim uz kanale i rt Laugames. Ponekad bi nastavili uz brdo kroz naselje Haualejti i spustili se u ulicu Sogamiri. Simon se uvek držao na četiri-pet koraka od Grimura, koji na njega ionako nije obraćao pažnju sve dok ne natovari na njega provijant i ne potera ga nazad. Povratak je mogao da traje čak tri do četiri sata, zavisno od tereta koji je Simon morao da nosi. Grimur je ponekad ostajao u gradu i ne bi ga videli na brdu po nekoliko dana.
Tada je u kući vladala radost.
Simon je na tim putovanjima u Rejkjavik saznao ponešto o Grimuru, iako mu je trebalo dosta vremena da to primeti i nikada nije u potpunosti razumeo. Kod kuće je Grimur bio tih, razdražljiv i agresivan. Nije podnosio da mu se iko obrati. Ako je bilo šta govorio, prostačio bi i ponižavao svoju decu i ženu; zahtevao je da mu se dodvoravaju kako najbolje umeju i teško onome ko nije mogao da mu udovolji. U kontaktu sa svim drugima izgledalo je kao da uspeva da sakrije to čudovište u sebi, ponašao se skoro kao čovek. Na tim prvim putovanjima u grad, Simon je očekivao da će se Grimur ponašati kao kod kuće, psovati, grditi i udarati sve oko sebe. Bilo ga je strah, ali se ništa nije desilo. Naprotiv. Odjednom je izgledalo kao da Grimur hoće svima da se dodvori. Ćaskao je prijazno s prodavcem, klanjao se i pozdravljao ljude koji su ulazili u prodavnicu, obraćajući im se sa,,vi“. Čak se i smešio. Rukovao se s njima. Ako bi na ulici sreo nekog poznatog, smejao se vedrim veselim smehom, a ne onim čudnim, suvim i promuklim grohotom koji je nekad ispuštao kad bi se iživljavao nad majkom. Ljudi su upirali prstom u Simona, a Grimur ga je tapšao po glavi govoreći: da to je moj sin, već je veliki. Simon se prvi put sagnuo, kao da hoće da izbegne udarac koji je očekivao, na šta se Grimur pretvarao da je to šala.
Simonu je trebalo mnogo vremena da pojmi tu Grimurovu neshvatljivu dvoličnost. To njegovo novo lice bilo mu je nepoznato. Nije razumeo kako je Grimur mogao da se ponaša na jedan način kod kuće, a na sasvim drugi van nje. Nije mu bilo jasno kako je Grimur mogao da se dodvorava, bude poslušan i uslužan prema drugima, kad je bio gospodar neba i zemlje i vladar života i smrti. Pokušao je o tome da razgovara s majkom, ali ona bi samo umorno odmahnula glavom i rekla mu da se pazi Grimura. Da pazi da ga ne razbesni. Jer bez obzira na to ko bi ga izazvao, Simon, Tomas ili Mikelina, ili bi ga iznerviralo nešto van kuće, uvek je ona za to morala da plati.
Ponekad su prolazili meseci, čak i ćela godina, a da je on ne napadne, ali nasilje nikada nije prestalo, a znalo je da bude i učestalo. Ponekad bi prošlo samo nekoliko nedelja. Batine nisu bile uvek iste jačine. Ponekad bi to bio samo jedan udarac iz čista mira, a ponekad bi se zapenio od besa, bacio je na pod i nekontrolisano mlatio.
Fizičko nasilje nije bilo jedina mora njihovog porodičnog života. Njegova vulgarnost je bolela kao šamari. Kako se izražavao o Mikelini, retardiranom idiotu. Uvrede koje je Tomas morao da sluša jer je mokrio u krevet. Kad je opominjao Simona, prokletog lenjivca, da požuri. A da se ne spominje kako se obraćao njihovoj majci, a oni pokušavali da zapuše uši da to ne slušaju.
Grimuru je bilo sasvim svejedno što deca gledaju kako im maltretira majku, ili je ponižava rečima koje su sekle kao noževi.
Između tih napada vrlo slabo je obraćao pažnju na njih. Kao da ih nije ni bilo. Vrlo retko bi recimo igrao karte s njima i ponekad dozvolio bi Tomasu da pobedi. Povremeno su nedeljom išli u šetnju u Rejkjavik, i tada bi dečacima kupio slatkiše. Nekoliko puta je poveo i Mikelinu, kad su se kamionom za ugalj odvezli u grad, da ne bi morali da je nose celim putem. U takvim prilikama, koje nisu bile česte, Simonu se činilo da se otac ponaša kao ljudsko biće. Skoro onako kako bi očevi trebalo da se ponašaju.
U tim retkim trenucima kad je svog oca video u drugom svetlu, ne samo kao tiranina, Simonu se on činio tajanstvenim i nepristupačnim. Znao je da sedi za kuhinjskim stolom, pijući kafu i gledajući Tomasa kako se igra na podu. Dlanom bi prelazio po stolu i zamolio Simona, koji je nameravao da se iskrade iz kuhinje, da mu sipa još kafe. I rekao bi, dok mu Simon dosipa kafu:
- Pobesnim samo kad se setim toga.
Simon se skamenio s kafom u ruci i stojeći kraj njega.
- Pobesnim - ponovio bi gladeći sto.
Simon se polako udaljio od njega i stavio kafu na šporet.
- Pobesnim kad vidim Tomasa kako se igra ovde na podu - nastavio je. - Bio sam njegovih godina.
Simon nije mogao da zamisli svog oca u mlađim godinama, niti da je ikada mogao da bude drugačiji nego što je sada. Ali sada se odjednom pretvorio u dete, kao što je Tomas, i Simon ga je video u novom svetlu.
- Ti i Tomas ste dobri drugari, zar ne?
Simon je klimnuo glavom.
- Je l’ tako? - ponovi on i Simon reče da jesu.
Otac je sedeo i dalje gladio sto.
- I mi smo bili drugari.
Zaćutao je.
- Tamo je bila i žena - reče konačno. - Poslali su me tamo. Bio sam istih godina kao Tomas. I tamo sam godinama ostao.
Opet tišina.
- I njen muž.
Prestao je da gladi sto i stisnuo pesnicu.
- Đubrad prokleta. Prokleta, odvratna đubrad.
Simon se odmicao od njega. Ali otac se odjednom opet smirio.
- Ni sam to ne razumem. I ne mogu to da podnesem.
Popio je kafu, ustao i otišao u spavaću sobu, zatvorivši vrata za sobom. Usput je podigao Tomasa s poda i poneo ga sa sobom.
* * *

Kako su godine prolazile i Simon odrastao, osećaj odgovornosti u njemu je jačao, a primećivao je i promenu na majci. Ta promena nije bila iznenadna, kao kad bi se Grimur odjednom promenio i počeo da se ponaša skoro kao čovek. Naprotiv, promena na njegovoj majci bila je spora i prikrivena i dešavala se u dugom periodu, tokom nekoliko godina. On je bio osetljivija duša od mnogih, i mogao je to da primeti. Sve je jače osećao da je ta promena opasna po nju, opasnija od samog Grimura, i da je nekako neminovno na njemu bilo da interveniše pre nego što bude prekasno. Mikelina je bila preslaba, a Tomas je bio još mali. Samo je on mogao da joj pomogne.
Simon nije mogao potpuno da shvati tu promenu ni šta je ona nagoveštavala, a posebno ju je osetio otprilike u isto vreme kad je Mikelina izgovorila prvu reč. Njihovu majku je to toliko obradovalo, da se za trenutak učinilo kao da joj je sav čemer skinut s duše. Smejala se, grlila Mikelinu i dečake, i sledećih meseci je učila svoju ćerku da govori, radujući se svakom napretku, koliko god bio mali.
Ali majka se ubrzo vratila u staro stanje, kao da je čemer koji je na trenutak nestao, ponovo došao i pritisnuo njenu dušu još više nego pre. Ponekad je, nakon što bi do savršenstva očistila kuću, satima sedela na krevetu u spavaćoj sobi, gledajući u prazno. Zurila bi u prazninu, poluotvorenih očiju, u nemoj patnji, tužnog, pretužnog lica, tako potpuno sama na ovom svetu. Jednom prilikom, kad ju je Grimur ošamario i izleteo iz kuće, Simon ju je video kako stoji s nožem u ruci i kako oštricom polako prelazi preko zgloba. Slabašno se nasmešila kad je primetila da je on gleda, i vratila nož u fioku.
- Šta radiš s tim nožem? - upitao je Simon.
- Samo gledam da li je oštar. On hoće da su svi noževi oštri.
- On je sasvim drugačiji kad je u gradu - reče Simon. - Tamo nije zao.
- Znam.
- Tamo je veseo i smeje se.
- Da.
- Zašto nije takav i kad je kod kuće? Kad je s nama?
- Ne znam.
- Zašto je uvek tako besan kad je kod kuće?
- Ne znam. Loše se oseća.
- Ja bih hteo da je on drugačiji. Hteo bih da je mrtav.
Majka ga pogleda.
- Nemoj tako. Nemoj da pričaš kao on. Ne smeš tako da razmišljaš. Ti nisi kao on, i nikada nećeš biti kao on. Ni ti ni Tomas. Nikada. Čuješ me! Zabranjujem ti da razmišljaš tako. Ne smeš.
Simon je gledao u majku.
- Pričaj mi o Mikelininom tati - zamolio je. Simon je ponekad čuo kako ona Mikelini priča o njenom ocu i zamišlja kakav bi njegov život bio da nije poginuo. Zamišljao je da je i on njegov sin, i kakav bi njihov porodični život bio da mu otac nije čudovište, nego prijatelj i drugar koji voli svoju decu.
- On je umro - odgovori majka, a u glasu joj se osećao neki optužujući ton. - Šta ima da pričam.
- Ali on je bio drugačiji - reče Simon. - I ti bi bila drugačija.
- Da nije poginuo? Da se Mikelina nije razbolela? Da nisam našla tvog oca? Kakva je korist razmišljati o tome?
- Zašto je on tako zao?
Često ju je to pitao. Ponekad bi mu odgovorila, a ponekad bi ćutala, kao da je i sama godinama uzaludno tražila odgovor na to pitanje. Zagledala se u prazninu kao da Simona nema, kao da je sama i sama sa sobom priča, tužna, umorna i daleka, kao da ništa što bi mogla da kaže ili uradi više nije važno.
- Ne znam. Samo znam da mi nismo krivi za to. Nije to naša krivica. To je nešto u njemu. Prvo sam mislila da je do mene. Da sam nešto loše uradila i da se zbog toga ljuti i pokušavala sam to da popravim. Ali nisam nikada mogla da shvatim šta je to što sam uradila, i šta god sam pokušala, ništa nije vredelo. Odavno sam prestala sebe da krivim. Ti i Tomas i Mikelina ne smete da mislite da ste za bilo šta krivi. Čak ni kad vrišti i grdi vas. To nije vaša krivica.
Gledala je u Simona.
- To malo autoriteta koje on na ovom svetu ima je nad nama, i on ga se neće odreći. Nikad se neće odreći te vlasti.
Simon je gledao u fioku s noževima.
- I mi znači ne možemo ništa da uradimo?
- Ne, ne možemo.
- Šta si htela da uradiš s nožem?
- Rekla sam ti. Proveravala sam da li je oštar. On hoće da su noževi uvek naoštreni.
Simon je majci oprostio tu laž. Znao je da je, kao i uvek, pokušavala da ga zaštiti, da ga sačuva, da je htela da taj porodični jad što manje utiče na njegov život.
Grimur se te večeri vratio kući, prljav od glave do pete nakon kopanja uglja, veoma raspoložen. Počeo je da priča njihovoj majci o nečemu što je čuo u Rejkjaviku. Seo je na hoklicu, tražio da mu da kafu i rekao da su je spominjali. Grimuru prvo nije bilo jasno zašto su je radnici koji su s njim nosili ugalj spominjali, ali je onda čuo da je ona jedna od njih. Jedno od dece sudnjeg dana napravljene u tankeru za gas.
Okrenula mu je leda i skuvala kafu, bez reči. Simon je sedeo za stolom. Tomas i Mikelina su bili napolju.
- U tankeru za gas!
Grimur se smejao gadnim, zlobnim grohotom. Iskašljao je crni šlajm od uglja, i bio je sav crn oko očiju, usti i ušiju.
- U orgijama zbog smaka sveta u jebenom rezervoaru za gas! - vikao je.
- To nije istina - rekla je tiho. - Simon se trgnuo jer se inače nikada nije protivila ničemu što bi Grimur rekao, barem kada je on bio prisutan. Gledao je zapanjeno u majku, dok ga je oblivao hladan znoj od straha.
- Jebali su se i orgijali ćelu noć, ubeđeni da dolazi smak sveta i tako si ti, ništarijo, napravljena.
- To je laž - rekla je oštrije, ne dižući pogled sa sudopere. Okrenula mu je leda i spustila glavu na grudi, dok su joj se sitna ramena podigla, kao da je htela da se sakrije između njih.
Grimur je prestao da se smeje.
- Je P ja znači lažem?
- Ne - odgovorila je - ali to nije istina. To je neki nesporazum.
Grimur je ustao.
- To je neki nesporazum - oponašao ju je.
- Znam kad je taj tanker napravljen. Ja sam se rodila pre nego što je napravljen.
- Još sam nešto čuo. Čuo sam da ti je majka bila kurva, a otac pijandura, i da su te bacili u kantu za đubre kad si se rodila.
Fioka s noževima bila je otvorena, i ona je gledala u nju. Simon je video kako se zagledala u veliki nož. Pogledala je Simona, pa nož, i on je shvatio da bi bila u stanju da ga upotrebi.

12


Skarphjedin je razapeo veliki beli šator iznad područja gde su iskopavali grob. Kad je Erlendur ušao unutra s prolećnog sunca, video je da radovi veoma sporo napreduju. U temelju je obeleženo područje veličine desetak kvadrata, a kostur je ležao s jedne strane. Ruka je, kao i pre, stajala podignuta, a oko nje su na kolenima čučala dva radnika s malim četkicama i kašikama u rukama, čeprkajući po zemlji i sakupljajući je u lopatice.
- Da ne preterujete malo s preciznošću? - upita Erlendur kad mu je Skarphjedin prišao da ga pozdravi. - Nećete nikada završiti posao.
- U ovakvim ekshumacijama treba biti vrlo pažljiv - reče Skarphjedin ozbiljnim tonom kao uvek, pobedonosnim glasom jer je bio ubeđen da je njegova ekipa uspešno radila njegovim metodama. - Barem bi vi trebalo da imate razumevanja za to, dodao je.
- Da ne koristite vi to samo za vežbu?
- Vežbu?
- Arheološku vežbu? Da to nisu vaši studenti s fakulteta?
- Čekajte malo, Erlendure. Mi smo veoma precizni. Ne dolazi u obzir da to drugačije radimo.
- Doduše, možda nam se i ne žuri toliko - reče Erlendur.
- Sve će doći na svoje mesto - reče Skarphjedin, oblizujući svoje velike zube.
- Koliko sam čuo, patolog je na odmoru u Španiji - reče Erlendur. - Treba da se vrati za nekoliko dana. Prema tome, imamo još nekoliko dana vremena.
- Ko bi mogao da bude ovde sahranjen? - upita Elinborg.
- Ne možemo još reći da li je to muško ili žensko, mlado ili staro - reče Skarphjedin. - Možda to i nije naš posao. Ali mislim da nema sumnje da je ovde neko ubijen.
- Da li bi to mogla biti mlada žena u drugom stanju? - upita Erlendur.
- Moći ćemo uskoro to da vidimo - reče Skarphjedin.
- Uskoro? - reče Erlendur. - Ne bih baš rekao, kojom brzinom radite.
- Strpljen - spasen, Erlendure - reče Skarphjedin. - Strpljen - spasen.
Erlendur je upravo hteo da mu odgovori na tu izreku, ali ga je Elinborg prekinula.
- Ne mora da znači da se ubistvo desilo baš na ovom mestu - reče odjednom. Slagala se skoro sa svime što je Sigurdur Oli rekao dan ranije, kad se naljutio na Erlendura jer mu se činilo da misli samo na prvu teoriju koja mu je pala na pamet kad su pronašli skelet: da je tamo sahranjen neko ko je stanovao na brdu ili u nekoj vikendici u tom kraju. Sigurdur Oli je mislio da je bilo potpuno besmisleno koncentrisati se samo na neku kuću koja je nekad stajala tu u blizini i neke ljude koji možda jesu stanovali u njoj, a možda i nisu. Erlendur je bio u bolnici kad je njoj Sigurdur Oli održao taj govor, i Elinborg je htela da proveri šta će on na to reći.
- Možda je ubijen, recimo, u zapadnom delu grada, i prenesen ovamo - rekla je. - Uopšte nije sigurno da se ubistvo desilo ovde na brdu. Sigurdur Oli i ja smo razgovarali o tome juče.
Erlendur je kopao po džepovima dok nije došao do upaljača i cigareta. Skarphjedin ga je gledao s negodovanjem.
- U šatoru je zabranjeno pušenje - rekao je ljutito.
- Da izađemo - reče Erlendur Elinborg - da ne smetamo vrednicama.
Izašli su iz šatora i Erlendur je upalio cigaretu.
- Sigurdur Oli i ti ste, naravno, u pravu - rekao je. - Nije uopšte dokazano da je ubistvo, ako se i radi o ubistvu, jer ni to još ne znamo, počinjeno ovde. Čini mi se da imamo tri teorije - rekao je oduvavajući veliki kolut dima. - Prva je o verenici Benjamina Knudsena, koja je bila trudna i koja je nestala, i za koju se misli da se udavila u okeanu. Iz nekog razloga, možda zbog ljubomore, on ju je ubio i sakrio ovde kraj svoje vikendice. Nikada se nije oporavio od toga. Po drugoj teoriji, ovde bi moglo da se radi o nekome ko je ubijen u Rejkjaviku, ili Keplaviku ili čak u Akranesu; bilo gde u blizini grada. Donesen je ovamo, zakopan i zaboravljen. Treća teorija je da su ovde živeli neki ljudi koji su ubili nekoga i zakopali ga ovde jer nisu mogli nigde dalje da ga odnesu. Možda je to bio neki putnik, ili gost, ili Englez koji je ovde služio vojsku za vreme rata u barakama s druge strane brda, ili neko od Amerikanaca koji su došli posle Engleza, ili neko iz tog domaćinstva.
Erlendur je bacio pikavac na zemlju i zgazio ga.
- lično najviše verujem u tu treću teoriju, iako ne mogu da kažem zašto. Teorija o Benjaminovoj verenici bila bi najjednostavnija, ako uspemo da dokažemo da je to njen kostur. Druga teorija će biti najteža, jer se onda radi o nekom nestanku, ako je uopšte zabeležen, koji se mogao desiti na velikom prostoru pre mnogo godina. Ništa još nije rešeno u vezi s tim.
- Ako se ispostavi da se kod kostura nalaze i ostaci fetusa, onda smo dobili odgovor, zar ne? - reče Elinborg.
- Kao što rekoh, to bi bilo najjednostavnije rešenje. Imamo li neku dokumentaciju o toj trudnoći? - upita Erlendur.
- Kako to misliš?
- Da li znamo išta o toj trudnoći?
- Misliš, da li je Benjamin lagao? Da nije bila trudna?
- Ne znam. Možda je bila trudna, ali dete nije bilo njegovo.
- Da ga je varala?
- Možemo koliko hoćemo da pričamo o tome dok nam arheolozi ne daju neki konkretan dokaz u ruke.
- Šta je moglo da joj se desi? - uzdahnu Elinborg zamišljajući kosti zakopane u zemlji.
- Možda je to zaslužila - reče Erlendur.
- Molim?
- Ta osoba. Barem se nadam. Nadam se da niko nedužan nije završio u ovoj rupi.
Razmišljao je o Evi Lind. Da li je ona zaslužila da leži ni živa ni mrtva na intenzivnoj nezi? Da li je on bio kriv za to? Da li je iko bio kriv za to, osim nje? Zar nije ona sama kriva za to kakva je bila? Zar to nije bila njena stvar, to njeno odvratno drogiranje? Ili je to možda bila i njegova krivica? Ona je bila ubeđena da jeste, i rekla mu je to svaki put kad joj se činilo da je nepravedan prema njoj.
- Nije trebalo nikada da nas ostaviš - rekla mu je jednom. - Sad me gledaš s prezirom. Kao da si ti nešto bolji. I ti si isti bednik!
- Nikada te nisam prezirao - rekao joj je, ali ga ona nije čula.
- Gledaš me kao da sam neko govno - vikala je. - Kao da si ti bolji od mene. Kao da si pametniji i bolja ličnost od mene. Kao da si bolji i od mene i od mame i od Sindrija! Ostavio si nas kao gospodin, i nisi hteo da znaš za nas. Kao da si… kao da si neki Gospod Bog!
- Ali ja sam pokušao…
- Ništa ti nisi pokušao! Šta si pokušao? Ništa. Baš ništa. Pobegao si kao đubre.
- Nisam te nikada prezirao - rekao je. - To nije istina. Ne razumem zašto tako pričaš.
- Jesi. Prezirao si me. I zato si otišao. Zato što smo mi niko i ništa. Tako smo nikakvi da nisi mogao da nas podneseš. Pitaj samo mamu! Ona to zna. Ona kaže da je to sve tvoja krivica. Sve to. Za sve si ti kriv. I šta se meni desilo? Šta misliš o tome? Veliki Gospodine Bože?
- Nije tačno sve što tvoja majka kaže. Ona je ljuta i ogorčena i…
- Ljuta i ogorčena? Kad bi ti samo znao koliko je ona ljuta i ogorčena, i koliko mrzi i tebe i nas, jer naravno da nije njena krivica što si ti otišao jer je ona svetica kao Devica Marija. MI smo krivi za sve. Sindri i ja. Da li ti je sad jasno, gade jedan! Da li sad razumeš, gade…
- Erlendure?
- Molim?
- Je l’ sve u redu?
- Jeste. Sve je u redu.
- Ja ću da posetim Robertovu ćerku - Elinborg je stajala pred njim mašući rukama kao da hoće da ga probudi iz transa. Hoćeš ti otići u britansku ambasadu?
- Molim? - Erlendur se prenuo. - Da, važi - reče rastreseno. - Elinborg?
- Molim.
- Zamoli lekara da još jednom pregleda kosti kad ih iskopaju. Ne vredi slušati Skarphjedina. Sve mi više liči na neki lik iz Grimovih bajki.

13


Na putu ka britanskoj ambasadi Erlendur je navratio u naselje Vogar i parkirao kola kod podrumskog stana u kojem je Eva Lind nekad živela i odakle je počeo da je traži. Mislio je o detetu s opekotinama koje je u tom stanu video. Čuo je da ga je služba za zaštitu dece uzela od majke i da je muškarac s kojim je živela otac deteta. Saznao je i da je majka u poslednjih godinu dana nekoliko puta dolazila u bolnicu, jednom sa slomljenom rukom, a jednom je bila sva izubijana posle „saobraćajne nesreće”, kako je sama rekla.
Takođe je saznao da je njen partner dobro poznat policiji. Doduše nikada nije osumnjičen za nasilje. Optužen je za provalnu krađu i trgovinu narkoticima, i sada je čekao presudu. Već je odslužio jednu zatvorsku kaznu za razne sitne lopovluke. Jednom je pokušao da opljačka neku malu prodavnicu, ali mu nije uspelo.
Erlendur je sedeo neko vreme u kolima i gledao u vrata stana. Uzdržavao se od pušenja i spremao se da krene, ali su se upravo u tom trenutku vrata otvorila. Iz stana je izašao čovek okružen dimom cigarete, koju je bacio u baštu pred kućom. Bio je srednje visine, mišićav s dugom tamnom kosom, obučen u crno. Prepoznao ga je po opisu u policijskom dosijeu. Čovek je zašao za ćošak i Erlendur se tiho udalji.
* * *

Elinborg se telefonom najavila Robertovoj ćerci i ova ju je sačekala na vratima. Zvala se Harpa i bila je u invalidskim kolicima. Noge su joj bile tanke i beživotne, ali je imala snažno telo i ruke. Elinborg se iznenadila kad joj je otvorila vrata, ali nije ništa rekla kad joj je žena ponudila da uđe. Ostavila je otvorena vrata i Elinborg ih zatvori iza sebe. Stan je bio mali i prijatan, i očito dizajniran za potrebe invalida. Kuhinja i kupatilo bili su opremljeni za te potrebe, kao i dnevna soba, u kojoj su police bile na visini nešto više od metra.
- Primite moje saučešće - reče Elinborg stidljivo i uđe za Harpom u dnevnu sobu.
- Hvala vam - odgovori žena u kolicima. - Bio je već jako star. Nadam se da ja neću doživeti te godine. Najgore na svetu je provesti godine u nekoj ustanovi čekajući smrt. Samo propadati.
- Raspitujemo se o ljudima koji su navodno živeli u jednoj vikendici na severnoj strani Gravarholta - reče Elinborg. - Nedaleko od vaše vikendice. Pred rat ili za vreme rata. Razgovarali smo s vašim ocem neposredno pre nego što je umro, i rekao nam je da se seća porodice koja je živela tamo, ali nije uspeo ništa više da nam kaže.
Elinborg je pomislila na masku na Robertovom licu. Njegove gladi za vazduhom i anemičnih ruku.
- Spomenuli ste nešto da ste našli kostur - reče Harpa podižući pramen kose koji joj je pao na čelo. - O tome je bilo i na vestima.
- Da, tamo je na brdu pronađen skelet i sada pokušavamo da ustanovimo čiji bi mogao da bude. Sećate li se te porodice koju je vaš otac spomenuo?
- Ja sam imala sedam godina kad je počeo rat - reče Harpa. - Sećam se vojske u Rejkjaviku. Mi smo stanovali na Lojgaveguru i ništa mi nije bilo jasno. Vojska je bila na brdu. S južne strane. Izgradili barake i bunker. Kroz rupu na bunkeru video se nišan topa. Sve je to bilo vrlo dramatično. Moj brat i ja nismo smeli tamo da se igramo. Koliko se sećam, sve je ionako bilo ograđeno bodljikavom žicom. Nismo mnogo išli na tu stranu. Bili smo često u vikendici koju je tata izgradio, pogotovo preko leta, i sećam se ljudi u drugim vikendicama u kraju, ali nisam ih dobro poznavala.
- Koliko sam shvatila vašeg oca, u toj kući je živelo troje dece. Mogli su da budu vašeg uzrasta. - Elinborg skrene pogled sa Harpe i pogleda u kolica. - Ali vi možda niste bili mnogo pokretni.
- Jesam, bila sam - reče Harpa potapšavši kolica. - Ovo se desilo kasnije. Saobraćajna nesreća. Imala sam trideset godina. Ne sećam se dece tamo na brdu. Sećam se dece iz drugih vikendica, ali ne iz te kuće.
- Nedaleko od mesta gde smo našli skelet su ribizle. Vaš otac je spomenuo ženu koja je, koliko sam ga razumela, kasnije dolazila tamo. Često, tako je barem on rekao, najverovatnije obučena u zeleno i iskrivljena.
- Iskrivljena?
- Tako je on to rekao, ili da budem precizna, napisao.
Elinborg izvadi papirić na koji je Robert napisao reč i pruži ga Harpi.
- Izgleda da se to dešavalo dok je vikendica još bila u vašem vlasništvu - Elinborg nastavi. Koliko sam shvatila, prodali ste je posle hiljadu devetsto sedamdesete.
- Sedamdeset druge - reče Harpa.
- Da li ste ikada primetili tu ženu?
- Nisam, niti se sećam da ju je tata ikada spominjao. Žao mi je što ne mogu da vam pomognem, ali ja nisam nikada videla tu ženu i ne znam ništa o njoj, niti se sećam tih ljudi o kojima pričate, koji su stanovah na tom mestu.
- Šta mislite da je vaš otac hteo da kaže tom rečju? Iskrivljena?
- To što piše. Kod njega je uvek bilo što na umu to na drumu, i ništa više od toga. Bio je vrlo precizan čovek. Dobar čovek. Dobar prema meni. Posle nesreće. I kad me je muž ostavio. Izdržao je tri godine posle nesreće, i onda je otišao.
Elinborg se učinilo kao da se nasmešila, ali na licu osmeha nije bilo.
* * *

Službenik u britanskoj ambasadi u Rejkjaviku bio je tako savršeno ljubazan i odmeren kad ga je primio, da je Erlendur skoro počeo da mu se klanja. Rekao je da je sekretar. Vrlo visok i mršav, obučen u besprekorno odelo i uglancane lakovane cipele, savršeno je govorio islandski, skoro bez akcenta. Erlenduru je to naravno bilo veoma drago, jer je sam vrlo slabo govorio engleski i loše ga je razumeo. Odahnuo je kad je shvatio da će, bude li neko od njih dvojice zvučao pomalo smotano u tom razgovoru, to biti sekretar a ne on.
Kancelarija je bila savršena kao i sekretar, i Erlendur pomisli na svoj ćumez koji je uvek izgledao kao da je bomba pala. Sekretar - „Slobodno me zovite Džim“, rekao je - ponudio mu je da sedne.
- Sviđa mi se što ste vi Islanđani tako neformalni - reče Džim.
- Da li već dugo živite ovde? - upita Erlendur, iako mu nije bilo jasno što se odjednom ponaša kao neka babetina na čajanci.
- Skoro dvadeset godina - reče Džim klimajući glavom. - Hvala na pitanju. A Drugi svetski rat mi je hobi. Mislim, Drugi svetski rat ovde na Islandu. O tome sam napisao magistarski rad u Londonskoj školi ekonomije i političkih nauka. Kad ste na telefonu spomenuli te kasarne, pomislio sam da mogu da vam pomognem.
- Vi veoma dobro govorite islandski.
- Hvala lepa. Moja supruga je Islanđanka.
- Znači, te kasarne…? - upita Erlendur vraćajući se na temu.
- Vidite, nisam imao mnogo vremena, ali našao sam ovde u ambasadi popis kasarni koje smo izgradili ovde za vreme rata. Možda bi trebalo da tražim više informacija. To vi treba da procenite. Uglavnom, nekoliko kasarni bilo je tamo gde je sada golf klub Gravatvogur.
Džim je prelistao neke papire na stolu.
- Tamo je bilo i, kako se ono kaže, utvrđenje? Ili bunker za top? Kula. Poprilično veliki top. Odred iz 16. pešadijskog odeljenja bio je stacioniran na utvrđenju, ali nisam pronašao imena vojnika koji su bili u kasarni. Čini mi se da je tamo bio magacin. Nije mi jasno zašto je bio stacioniran na brdu, ali tamo je u okolini bilo mnogo kasarni i baraka, prema dolini Mosfelsdal, i u fjordovima Kotlafjordur i Hvalfjordur.
- Kao što sam vam spomenuo na telefonu, istražujemo ljudski nestanak. Znate li da li je nestao neki od britanskih vojnika?
- Mislite da su te pronađene kosti ostaci nekog britanskog vojnika?
- Najverovatnije nisu, ali pretpostavljamo da je telo zakopano za vreme rata, dok su tamo bili britanski vojnici, tako da bismo hteli barem da ih isključimo.
- Raspitaću se o tome, ali nisam siguran koliko dugo se takvi podaci čuvaju. Amerikanci su preuzeli kasarnu kao i sve drugo kad je naša vojska otišla 1941. godine. Većina naših vojnika je napustila Island, iako su neki ostali.
- Znači posle vas su Amerikanci preuzeli tu kasarnu?
- Proveriću to. Mogu da kontaktiram s američkom ambasadom da vidim šta oni znaju. Da ne morate vi.
- Vi ste ovde imali i vojnu policiju, zar ne?
- Tako je. Možda je najbolje da krenem od nje. Trebaće mi nekoliko dana da to proverim. Možda nekoliko nedelja.
- Ne žuri nam se - reče Erlendur, misleći o Skarphjedinu na brdu.
* * *

Sigurdur Oli se strašno dosađivao preturajući po Benjaminovom podrumu. Elsa mu je otvorila vrata i odvela ga u podrum, i on je sad već četiri sata pretresao ormare, fioke, razne police i pretince ne znajući ni sam šta traži. Misli su mu se u nekoliko navrata vraćale na Bergtoru. Razmišljao je da li će biti u istom ljubavnom ludilu kad se vrati kući, kao što je bila poslednjih nedelja. Odlučio je da je direktno upita da li je bila toliko luda za njim iz nekog posebnog razloga, i da li je taj poseban razlog mogao biti to što hoće dete. Znao je da će time doći do drugog problema, o kojem su već nekoliko puta razgovarali, a da do zaključka nisu mogli da dođu: da li je već došlo vreme da se venčaju, uz svadbu i sve po redu?
To pitanje joj je bilo na pameti između vatrenih poljubaca. On je tek trebalo da se odluči, i izbegavao je da joj odgovori. On je razmišljao otprilike ovako: zajednički život je bio dobar. Ljubav cveta. Što da sve upropaste venčanjem? Sav taj urnebes. Momačko veče. Parada po crkvi. Gosti. Kondomi naduvani kao baloni prvu bračnu noć. Parada kiča. Bergtora nije htela da se venčaju samo kod matičara. Pričala je o vatrometu i lepim uspomenama koje će ih grejati u starosti. Sigurdur Oli je gunđao. Bilo je rano da misle o starosti. Problem je i dalje bio nerešen, i očito se od njega očekivalo da ga reši, a on nije znao šta hoće. Znao je samo da neće svadbu s venčanjem u crkvi, ali i da ne želi da povredi Bergtoru.
Pročitao je neka Benjaminova ljubavna pisma, i kao i Erlendur osetio njegovu iskrenu ljubav i toplinu prema devojči koja je jednog dana nestala s ulica Rejkjavika i za koju se pričalo da se utopila u okeanu. Zlato moje. Ljubavi. Koliko mi nedostaješ.
Tolika ljubav, pomisli Sigurdur Oli.
Da li je bila u stanju da ubije?
Većina papira bila je vezana za Knudsenmagazin i Sigurdur Oli je već izgubio svaku nadu da će naći bilo šta od koristi za istragu. U tom trenutku je iz starog ormara za kartoteku izvadio papir na kojem je pisalo:
Hoskuldur Torarinson
Uplata zbog iznajmljivanja Gravarholta
8 kruna
Potpis Benjamin Knudsen
Erlendur se vraćao iz ambasade kad mu je zazvonio telefon.
- Pronašao sam podstanara - reče Sigurdur Oli. - Čini mi se.
- Molim? - reče Erlendur.
- Vikendice. Dolazim iz Benjaminovog podruma. U životu nisam video takav džumbus. Našao sam ceduljče na kojem piše da je neki Hoskuldur Torarinson platio kiriju za Gravarholt.
- Hoskuldur?
- Da, Torarinson.
- Je l’ ima neki datum na cedulji?
- Nema. Ni datuma, ni godine. To piše na računu Knudsenmagazina. Na poleđini računa. S Benjaminovim potpisom. Našao sam i neke račune koji bi mogli biti za građevinski materijal za vikendicu. Svi su napisani na magazin, a na njima se vide datumi. Godina je 1938. Moguće da je te godine počeo s radovima.
- Koje godine mu je verenica nestala?
- Čekaj, zapisao sam to negde. - Erlendur je čekao da Sigurdur Oli proveri. On je uvek vodio beleške na sastancima, nešto na šta se Erlendur nikada nije mogao navići. Čuo je kako Sigurdur Oli lista po papirima i vraća se na telefon.
- Nestala je 1940. godine. U proleće.
- Znači Benjamin gradi vikendicu do tog vremena, i onda prestaje s radovima i počne da je iznajmljuje.
- I Hoskuldur je jedan od podstanara.
- Da li si još nešto saznao o tom Hoskulduru?
- Nisam još ništa. Zar ne bi bilo najbolje da krenemo od njega? - upita Sigurdur Oli nadajući se da će moći da pobegne iz podruma.
- Proveriću ga ja - reče Erlendur, nervirajući Sigurdura Olija. - Ti nastavi da preturaš po džumbusu u podrumu, možda ćeš još nešto otkriti. Kad si našao jedan račun, možda ih ima i više.

14


Po povratku iz ambasade, Erlendur je dugo vremena sedeo kraj kreveta Eve Lind, razmišljajući o čemu bi mogao da joj priča. Nije imao pojma šta bi mogao da joj kaže. Bezuspešno je počinjao nekoliko puta. Otkako mu je lekar rekao da bi bilo dobro da razgovara s njom, mnogo je razmišljao šta bi joj rekao, ali nije mogao ni do čega da dođe.
Počeo je da priča o vremenu, ali brzo je odustao od toga. Krenuo je da opisuje Sigurdura Olija, i poverio joj da poslednjih dana izgleda umorno. Više nije imao šta da kaže o njemu. Pokušao je da joj opiše Elinborg ali je i od toga ubrzo odustao. Rekao joj je za verenicu Benjamina Knudsena, o kojoj se pričalo da je nestala u okeanu i o ljubavnim pismima koje je pronašao u podrumu.
Rekao je da joj je video majku kako sedi na njenom krevetu.
Onda je zaćutao.
„Šta je to s tobom i mamom?”, upitala ga je Eva Lind jednom prilikom kad je bila kod njega u poseti. „Zašto vas dvoje ne razgovarate?” Sindri Snaer je isto došao s njom, ali nije se dugo zadržao, tako da su njih dvoje sami sedeli u sumraku. Bio je decembar i na radiju su se čule božićne pesme. Erlendur ga je ugasio, ali Eva Lind ga je opet upalila i rekla da hoće da ih sluša. Bila je nekoliko meseci u drugom stanju, čista od droga, i kao i uvek kad su sedeli zajedno, počela bi da priča o porodici koju nije imala. Sindri Snaer nije nikada govorio o njoj, niti o majci, ni o sestri, ni o bilo čemu što nije postojalo. Bio je ćutljiv i stidljiv kad bi mu se Erlendur obratio. Otac ga nije zanimao. U tome su se brat i sestra razlikovali. Eva Lind je htela da upozna svog oca i nije oklevala s pozivanjem.
„Sa mnom i s mamom?”, ponovio je Erlendur. „A da ugasimo to božićno jaukanje?” Pokušao je da kupi vreme. Evina pitanja o prošlosti uvek su ga zbunjivala. Nije znao šta da joj kaže o njihovom kratkom braku, o deci koju su dobili, ni zašto je otišao. Nije imao odgovore na sva njena pitanja, i to ju je ljutilo. Fitilj joj je bio veoma kratak kad je bila u pitanju porodica.
„Ne, hoću da slušam božićne pesme”, rekla je Eva Lind, tako da je Bing Krozbi nastavio da peva o belom Božiću. „Ja je nisam nikada, ali baš nikada čula da kaže ijednu lepu reč o tebi, ali mora da je nekad ipak videla nešto u tebi. U početku. Kad ste se sreli. Gde ste se vas dvoje našli?”
„Da li si nju pitala o tome?”
„Jesam.”
,,I šta je rekla?”
„Ništa. Morala bi da kaže nešto lepo o tebi, a to nije u stanju. Ne može da podnese da ima nečeg dobrog u tebi. Šta je to bilo? Otkud vas dvoje?”
„Ne znam”, rekao je Erlendur od srca. Pokušao je da bude iskren prema njoj. „Sreli smo se na nekom plesu. Ne znam. Nije to bilo isplanirano. Jednostavno se desilo.”
„0 čemu si ti razmišljao?”
Erlendur joj nije odgovorio. Razmišljao je o deci koja nikada nisu upoznala svoje roditelje, koja nisu saznala kakvi su ti ljudi zaista. Došli su u njihov život kad su bili već u srednjim godinama i nisu ništa znali o njima. Poznavali su ih samo kao oca i majku, autoritete i zaštitnike. Nisu imali pristupa njihovim tajnama, pojedinačnim ili zajedničkim. Takvoj ded roditelji uvek ostaju velika nepoznanica, kao i svi nepoznati ljudi koje će sretati u životu. Razmišljao je o tome kako roditelji mogu držati svoju decu na distanci, tako da se na kraju sve svodi na naučeno ponašanje, izveštačenu iskrenost izniklu iz zajedničkog iskustva, a ne iz stvarne ljubavi.
„O čemu si razmišljao?”, Evino pitanje je otvorilo staru ranu po kojoj je ona stalno čeprkala.
„Ne znam”, odgovorio je Erlendur, držeći je na distanci kao što je uvek i radio. Osetila je to. Možda se tako i ponašala da bi to osetila. Da dobije još jednu potvrdu. Da oseti kako je daleko od nje i kako joj još mnogo treba da ga razume.
„Mora da si video nešto u njoj.”
Kako je ona mogla da ga razume kad sam sebe nije razumeo?
„Upoznali smo se na nekom plesu”, ponovio je. „Nije nam bilo suđeno.”
„I tako da si se ti jednostavno pokupio.”
„Nisam se ja jednostavno pokupio”, reče Erlendur. „Nije bilo baš tako. Ali na kraju sam otišao i bilo je gotovo. Nismo… Ne znam. Možda nema dobrog načina. Ako ga i ima, nas dvoje ga nismo našli.”
„Ali vi niste nikada jedno s drugim konačno raskrstili”, reče Eva Lind.
„Nismo”, reče Erlendur. Slušao je Binga Krozbija na radiju. Gledao kroz prozor u ogromne snežne pahulje koje su se lagano spuštale na zemlju. Pogledao je svoju ćerku. Minđuše u obrvi. Minđušu na nosu. Vojničke cipele na stolu. Prljave nokte. Stomak koji joj je rastao i štrčao ispod crne majice.
„Nikada mi nećemo konačno raskrstiti”, rekao je.
* * *

Hoskuldur Torarinson je živeo u malom podrumskom stanu u velikoj elegantnoj kući svoje ćerke u Arbaeru. Izgledao je zadovoljan svojim smeštajem. Bio je sitan, živahan čiča sede kose i brade oko malih ustašca, obučen u kariranu radničku košulju i somotske pantalone. Elinborg ga je pronašla. U nacionalnoj evidenciji nije bilo mnogo penzionera s imenom Hoskuldur. Telefonirala je skoro svima, po celoj zemlji, a taj Hoskuldur u Arbaeru joj je rekao da je zaista davnih dana iznajmljivao vikendicu od tog mučenika Benjamina Knudsena. Dobro se toga sećao iako nije dugo stanovao u njegovoj kući.
Erlendur i Elinborg su sedeli u njegovoj dnevnoj sobi dok je on pristavljao kafu i ćaskali o svemu i svačemu. Rekao im je da je rođen i odrastao u Rejkjaviku, i odjednom počeo da psuje po konzervativcima koji tretiraju penzionere kao bednike koji ne mogu sami o sebi da brinu. Erlendur odluči da prekine njegovu tiradu.
- Zašto ste se preselili tamo na brdo? Zar to nije bilo daleko od Rejkjavika za vas, gradsko dete?
- Kako da ne - reče Hoskuldur sipajući kafu u šolje. - Nisam imao izbora. Nije mi bilo druge. U to doba u Rejkjaviku nije mogao da se nađe prazan stan. Svaki ćumez je bio pretrpan za vreme rata. Odjednom je svaka seljačina mogla da zaradi debele pare, nisu ih isplaćivali samo sirom i rakijom kao pre. Spavali su u šatorima ako nije bilo drugog smeštaja.
Kirije su bile astronomske i zbog toga sam otišao na brdo. Kakve ste to kosti našli?
- Kad ste se preselili tamo? - upita Elinborg.
- Mislim da je to bilo 1943. Ili ’44. Bila je jesen, koliko se sećam. Usred rata.
- I koliko dugo ste živeli tamo?
- Bio sam tamo godinu dana. Do sledeće jeseni.
- Jeste li sami živeli?
- Sa ženom. Sirotom Eli. Bog da joj dušu prosti.
- Kad je umrla?
- Ima tri godine. Šta mislite, da sam ja nju sahranio tamo na brdu? Zar vam tako izgledam?
- Nismo pronašli nikakve podatke u evidenciji o ljudima koji su živeli u toj kući - reče Elinborg ne odgovorivši mu na pitanje. - Ni o vama, ni o drugim stanarima. Niste imali prijavljen boravak u toj vikendici.
- Ne sećam se kako je to bilo. Nismo se nigde registrovali. Bili smo bez krova nad glavom. Kad god bismo našli nešto, neko bi platio više od nas. Čuo sam za Benjaminovu vikendicu i razgovarao sam s njim. Upravo su mu se odselili podstanari, i sažalio se nad nama.
- Da li znate nešto o tim podstanarima? Što su bili tamo pre vas?
- Ne znam, ali sećam se kako je kuća besprekorno izgledala - Hoskuldur ispije kafu iz šolje, dospe u nju i popije gutljaj. - Sve je bilo tako fino i uredno.
- Kako mislite fino i uredno?
- Sećam se da je Eli posebno o tome pričala. Bila je oduševljena. Sve je bilo izribano i izglancano, nigde ni trunke prašine. Kao da si u hotel došao. Ni mi nismo bili neuredni. Naprotiv. Ali ta kuća je bila izuzetno uredna. Što bi moja Eli rekla, tu je sigurno živela domaćica koja zna svoj posao.
- Dakle, vi nikada niste primetili nikakve znake nasilja ili nešto slično? - upita Erlendur, koji je do tada bez reći sedeo s njima. - Tragove krvi po zidovima ili tako nešto?
Elinborg ga je pogledala. Da on to ne zafrkava tog starca?
- Krv? Po zidovima? Ne, ma kakva krv.
- I sve je bilo fino i sređeno?
- Sve fino i sređeno. Zaista.
- Da li se sećate nekog grmlja kraj kuće kad ste bili tamo?
- Sećam se, bilo je nekoliko ribizli. Dobro se sećam toga jer su jako dobro rodile te jeseni, i napravili smo pekmez od njih.
- Niste ih vi posadili? Ili vaša žena, Eli?
- Ne, nismo ih mi posadili. Bile su tamo kad smo se mi uselili.
- Imate li predstavu čije smo to kosti našli tamo na brdu? - upita Erlendur.
- Jeste li zbog toga došli ovamo? Da vidite da li sam ja ubio nekoga?
- Mi mislimo da je neko otprilike za vreme rata tamo zakopao nekoga - reče Erlendur. - Ali ne sumnjamo u vas. Ni slučajno. Da li ste ikada razgovarali s Benjaminom o stanarima koji su živeli u kući pre vas?
- Da znate da jesam - reče Hoskuldur. - Jednom kad sam mu plaćao kiriju pohvalio sam te podstanare kako su bili uredni. Nije izgledao zainteresovan. Bio je veoma tajanstven čovek. Izgubio je ženu. Navodno se bacila u okean.
- Verenicu. Nisu bili venčani. Da li se sećate britanske vojske tamo na brdu? - upita Erlendur. - Ili američke, kasnije za vreme rata?
- Sve je bilo prepuno Britanaca kad su nas okupirali 1940. Podigli su kasarne s druge strane brda i tamo postavili jedan top da brane Reykjavik od invazije. Meni je to uvek bilo smešno, ali Eli mi nije dala da se šalim s time. Onda su Britanci otišli, i Amerikanci preuzeli. Amerikanci su bili tamo kad sam se ja doselio. Britanci su bili odavno otišli.
- Da U ste bili u kontaktu s njima?
- Vrlo malo. Držali su se za sebe. Nisu smrdeli kao Englezi, rekla bi moja Eli. Bili su uredniji i pametniji. Elegantni. Mnogo elegantniji od njih. Kao na filmu. Klark Gebl, ili Keri Grant.
Grant je bio Britanac, pomislio je Erlendur, ali nije hteo da se nastavlja s tom sveznalicom. Primetio je da je i Elinborg odlučila da ga ignoriše.
- I kasarne su im bile bolje - nastavio je Hoskuldur uporno. - Solidnije od britanskih. Amerikanci su betonirali podove, nisu stavljali trule daske kao Englezi. Mnogo bolji stambeni objekti. Sve su Amerikanci tako radili. Sve je bilo bolje i pristojnije.
- Da li znate ko se uselio u vikendicu posle vas i Eli? - upita Erlendur.
- Znam, pokazali smo im kuću kad su je preuzeli. Neko ko je radio na farmi Guvunes sa ženom i dvoje dece. Imali su psa. Fini ljudi, ali da me ubijete ne mogu da im se setim imena.
- A da li znate nešto o ljudima koji su tamo stanovali pre vas i lepo održavali kuću?
- Ne znam mnogo, osim onoga što mi je Benjamin rekao kad sam mu kazao kako je kuća uredna i da ćemo se i Eli i ja truditi da je isto tako održavamo.
Erlendur je naćulio uši, a Elinborg se uspravila. Hoskuldur je zaćutao.
- Dakle? - reče Erlendur.
- Šta je rekao? O ženi. - Hoskuldur opet prekide i srknu kafu. Erlendur je nestrpljivo čekao da nastavi s pričom. Hoskuldur je osetio njegovu napetost i da mu je sva pažnja bila na njemu. Kao kuče kojem je pokazao kosku i koje je čekalo da mu da znak, mašući repom.
- Veoma interesantno, da vam pravo kažem - nastavi Hoskuldur. Neće ti policajci otići praznih ruku od njega. Bogami od Hoskuldura neće. Ponovo srkne kafu, odugovlačeći.
Gospode bože, mislila je Elinborg. Hoće li matori već jednom reći šta ima da kaže. Već joj je bilo dosta staraca koji su ili crkavali pred njom ili pravili predstavu, matori i bez igde ikoga.
- Mislio je da ju je muž tukao.
- Tukao? - ponovio je Erlendur.
- Kako se to kaže danas? Porodično nasilje?
- Da je tukao ženu? - reče Erlendur.
- Tako je Benjamin rekao. Jedna od tih bitangi što tuku ženu i decu. Ja nikada ni mali prst na moju Eli nisam digao.
- Da li vam je rekao kako su se zvali?
- Nije, ili možda jeste, ali sam ja to odavno zaboravio. Ali rekao mi je još nešto, čega sam se kasnije često setio. Rekao je da je ona, ta žena, začeta u starom tankeru za gas kod Rojđarastigura. Tamo kod Hlemura. Tako se barem pričalo. Kao što se pričalo da je Benjamin ubio svoju ženu. Ili verenicu.
- Benjamin? U tankeru za gas? O čemu vi to pričate? - Erlendur više nije mogao da ga pohvata. - Jesu li ljudi pričali da je Benjamin ubio svoju verenicu?
- Neki su to mislili. U to vreme. On mi je sam to rekao.
- Da je ubio svoju verenicu?
- Da su ljudi mislili da joj je on nešto uradio. Nije rekao da ju je ubio. Ne bi mi nikada tako nešto rekao. Ja sam ga vrlo slabo poznavao. Ali on je bio ubeđen da se tako pričalo o njemu, i sedam se da je rekao da se pričalo o njegovoj ljubomori.
- Znači tračevi?
- Sve samo tračevi, naravno. Od njih bujamo. Uživamo da ogovaramo druge.
- A čekajte, šta je to s tankerom za gas?
- To je tek najbolji trač. Da li je moguće da niste nikada čuli o tome? Ljudi su mislili da je došao smak sveta i orgijali su ćelu noć u rezervoaru za gas, a iz tih orgija je rođeno nekoliko beba. Ta žena je jedna od njih, ili je tako barem Benjamin mislio. Zvali su ih „deca sudnjeg dana”.
Erlendur je pogledao u Elinborg, pa opet u Hoskuldura.
- Je l’ vi to mene zafrkavate? - upita.
Hoskuldur odmahne glavom.
- To je bilo zbog komete. Mislilo se da će pasti na zemlju.
- Kakve komete?
- Pa Halejeve komete, pobogu! - skoro je zavrištao pametnjaković, šokiran Erlendurovim neznanjem. - Halejeva kometa! Verovalo se da će udariti zemlju i da će sva planeta nestati u paklenoj vatri!

15


Elinborg je rano tog dana stupila u kontakt sa sestrom Benjaminove verenice, i rekla je da će otići kod nje kad su se vratili od Hoskuldura. Erlendur je klimnuo glavom i rekao da će on otići u Nacionalnu biblioteku da pronađe članke o Halejevoj kometi. Ispostavilo se da Hoskuldur nije znao mnogo o tim događanjima vezanim za kometu. Kao svi pametnjakovići, mleo je bez prestanka a da ništa mnogo nije mogao da im kaže, sve dok Erlendur nije izgubio strpljenje i naprasno otišao od njega.
-Šta ti misliš o toj Hoskuldurovoj priči? - upita Erlendur kad su seli u auto.
- To s tankerom za gas je neverovatna nebuloza - reče Elinborg. - Interesuje me šta ćeš naći o tome. Ali u pravu je što se tiče ogovaranja. Obožavamo da izmišljamo ružne stvari jedni o drugima. Zato nam ti tračevi ne dokazuju da li je Benjamin bio ubica ili nije, znaš ti to i sam.
- Znam, ali znaš i ti kako se kaže: gde ima dima ima i vatre?
- Kako se kaže - zagunđa Elinborg. - Pitaću njenu sestru. Ali da te pitam nešto drugo. Kako je Eva Lind?
- Leži i miruje kao da spava. Lekar mi je rekao da treba da joj pričam.
- Da joj pričaš?
- Misli da ona čuje iako je u komi, i da će joj to pomoći.
- I o čemu joj pričaš?
- Još ni o čemu - reče Erlendur. - Nemam pojma šta bih joj rekao.
* * *

Sestra Benjaminove verenice je čula tračeve, ali sve ih je porekla. Zvala se Baura, bila je dosta mlađa od svoje sestre koja je nestala bez traga i glasa. Bila je udata za bogatog veletrgovca i živela u ogromnoj kud u Gravarvoguru. Odto je živela u velikom luksuzu, što se videlo po kitnjastom nameštaju i skupom nakitu koji je nosila, kao i snishodljivom ponašanju prema nepoznatoj detektivki koja je sedela u njenom salonu. Elinborg, koja joj je objasnila zbog čega je htela da razgovara s njom, pomislila je da je pred njom žena koja u životu nije morala da brine o parama, koja je uvek mogla sebi da priušti šta god joj padne na pamet i koja se sigurno družila samo s ljudima svog nivoa. Verovatno je nije bilo briga ni za koga drugog. Elinborg je imala osećaj da bi i njena sestra živela istim takvim životom da nije odlučila da nestane.
- Moja sestra je mnogo volela Benjamina, što meni nikad nije bilo jasno. Meni se činio mnogo dosadan. Iz dobre je porodice, naravno. Knudsenovi su najstarija porodica u Rejkjaviku. Ali on je bio dosadan.
Elinborg se smešila. Baura je primetila da je nije razumela.
- Sanjalica. Stalno u oblacima, sa svojim velikim planovima o trgovini. Doduše, svi su se i ostvarili, ali on nije doživeo da ih vidi. I bolećiv prema sirotinji. Njegove služavke nisu morale da mu se obraćaju sa vi. Danas niko nikome ne persira. Nema više manira. Ni sobarica.
Baura je rukom prešla preko stočića, kao da briše prašinu. Elinborg je primetila velike slike na kraju sobe, portrete Baure i njenog muža. Muž joj je izgledao natmureno i umorno, kao da je u mislima negde daleko. Na Baurinim oštrim crtama lica se video neki zloban osmeh i Elinborg je pomislila kako se na slici vidi da je Baura pobednik u tom braku. Nije mogla a da se ne sažali nad čovekom na slici.
- Ali varate se ako mislite da je on ubio moju sestru - reče Baura. - Te kosti koje ste našli kraj vikendice nisu njene.
- Kako možete biti tako sigurni u to?
- Sigurna sam. Benjamin nije bio u stanju muvu da zgazi. Takav je bio. Šonja. Sanjalica, kao što sam već rekla. To se dobro videlo kad je nestala. Potpuno je propao. Prestao je da vodi računa o poslu. Prestao je da se druži s ljudima. Odustao je od svega. Nikada se nije oporavio od šoka. Moja mama mu je vratila ljubavna pisma koja je slao sestri. Neka od njih je i pročitala, rekla je da su bila vrlo lepa.
- Da li ste vi i vaša sestra bile bliske?
- Ne, ne bih mogla da kažem da jesmo. Nismo. Ja sam bila mnogo mlađa od nje. Otkako je pamtim bila je odrasla osoba. Mama je uvek govorila da je ličila na tatu. Ćudljiva i teška. Depresivna. I on je otišao kao ona.
Činilo se kao da je Bauri ta poslednja rečenica greškom izašla na usta.
- Otišao kao ona? - ponovi Elinborg.
- Da - reče Baura zlovoljno. - Kao ona. Ubio se. - Izgovorila je to potpuno otuđeno, kao da je se ne tiče. - Doduše nije nestao kao ona. Naprotiv. Obesio se u trpezariji. O luster. Da svi mogu da ga vide. Toliko mu je bilo stalo do porodice.
- To mora da vam je svima teško palo - reče Elinborg, tek da bi rekla nešto. Gospođa Baura ju je gledala optužujućim pogledom, kao da je krivi što mora svega toga da se seča.
- Ona je to najteže podnela. Moja sestra. Njih dvoje su bili mnogo bliski. Tako nešto ostavlja neizlečive rane na ljudima. Jadna devojka.
Za trenutak kao da joj se u glasu osetilo saosećanje, ali samo načas.
- Da li je to bilo…
- To se desilo nekoliko godina pre nego što je ona nestala - reče Baura. Elinborg se odjednom učini da ona nešto krije. Kao da je uvežbala tu priču. Bez ikakvih emocija. Ali možda je jednostavno bila takva. Gruba, bezosećajna i dosadna.
- Ali moram da priznam, Benjamin je bio veoma dobar prema njoj - nastavila je Baura. - Pisao joj ljubavna pisma i tako to. U to vreme je u Rejkjaviku bio običaj da verenici idu u duge šetnje. Njihova veza je bila veoma konvencionalna. Upoznali su se u hotelu Borg, tamo se izlazilo u to vreme, i onda su nastavili da se posećuju, idu u šetnje i na izlete, kao što to mladi ljudi rade svugde u svetu. Zaprosio ju je, i svadba je trebalo da bude dve nedelje nakon što je nestala.
- Koliko sam čula, pričalo se da se utopila u okeanu - reče Elinborg.
- Da, mnogo se pričalo o tome. Tražili su je po ćelom Rejkjaviku. Mnogo ljudi ju je tražilo, ali od nje ni traga. Meni je mama rekla šta se desilo. Otišla je od kuće rano tog jutra. Rekla je da će ići u kupovinu i otišla je u neke prodavnice, nije ih bilo toliko kao danas, ali nije ništa kupila. Našla se s Benjaminom u njegovoj prodavnici, otišla od njega, i tada joj se gubi svaki trag. Rekao je policiji da su se nešto raspravljali. Zbog toga je sebe krivio za sve i zbog toga je to tako teško podneo.
- Zašto se pričalo da se utopila?
- Neko je navodno video ženu koja je krenula prema okeanu tamo gde je danas kraj Trigvagate. Na sebi je imala kaput koji je bio nalik kaputu moje sestre. Njene visine. Tako, zbog toga.
- O čemu su se raspravljali?
- O nečemu nebitnom. U vezi sa svadbom. Pripremama. Tako je barem Benjamin rekao.
- Ali vi mislite da su se svađali zbog nečeg drugog.
- Ništa ja ne mislim.
- I vi ste sigurni da te kosti na brdu nisu njeni ostaci?
- Sigurna sam. Da. Ne mogu naravno to da dokažem, ali mislim da to ne dolazi u obzir. Jednostavno ne mogu to da zamislim.
- Da li znate nešto o ljudima koji su bili podstanari u Benjaminovoj vikendici u Gravarhojtu? Za vreme rata? Petočlana porodica, bračni par s troje dece. Da li vam je to poznato?
- Nije, ali znam da je za vreme rata stalno neko stanovao u vikendici. Mnogi su bili na ulici u to vreme.
- Da li vam je ostala neka uspomena od sestre, recimo pramen kose? Možda u nekom medaljonu?
- Nije, ali Benjamin je imao pramen njene kose. Videla sam kad ga je odsekla da mu da. Zamolio ju je da mu da nešto za uspomenu jednog leta kad je otišla na dve nedelje na sever, u Fljot, da poseti rodbinu.
Elinborg je sela u kola i pozvala Sigurdura Olija. Taman je nakon dugog i dosadnog dana izlazio iz Benjaminovog podruma. Zamolila ga je da potraži pramen kose Benjaminove verenice. Mogao je biti u nekom lepom medaljonu na lančiću. Čula je kako Sigurdur Oli stenje.
- Hajde - reče Elinborg. - Možemo da rešimo ceo slučaj ako pronađemo taj pramen. I gotova priča.
Prekinula je vezu i upalila auto da krene, kad joj odjednom nešto pade na pamet, te ugasi motor. Razmišljala je neko vreme, grickajući donju usnu. Zatim donese odluku.
Baura se začudila kad je otvorila vrata i videla Elinborg.
- Jeste li nešto zaboravili? - upita.
- Ne, nisam, samo sam htela još nešto da vas pitam - reče Elinborg kao da joj je bilo neugodno. -1 onda ću vas ostaviti na miru.
- Šta ste hteli? - upita Baura nestrpljivo.
- Rekli ste da vam je sestra bila u kaputu kad je nestala.
- Da, i šta s tim?
- U kakvom je kaputu bila?
- Kakvom? Sasvim običnom, mama joj ga je poklonila.
- Mislim, koje boje? - reče Elinborg. - Da li znate koje boje je bio?
- Kaput?
-Da.
- Zašto pitate?
- Tako, čisto me zanima - reče Elinborg, jer nije htela da ulazi u detalje.
- Ne sećam se tog kaputa - reče Batura.
- Ne, naravno - reče Elinborg. Razumem. - Hvala vam i izvinite na smetnji.
- Ali mama je rekla da je bio zelene boje.
* * *

Tako se mnogo toga promenilo u tim čudnim vremenima.
Tomas je prestao da mokri u krevet. Prestao je da razjaruje oca i nekako, Simonu nije bilo jasno zašto, Grimur je počeo da posvećuje više pažnje njegovom mlađem bratu. Simon je pomislio da se Grimur možda promenio jer je došla vojska. Ili se možda Tomas promenio.
Majka nikada nije htela da priča o plinari, zbog koje joj se Grimur toliko izrugivao, tako da je odustao od toga. Kopile, govorio bi joj, ili bi je nazivao „naduvanom glupačom” i pričao o rezervoaru u kome se orgijalo ćelu noć kad je trebalo da dođe smak sveta zbog Halejeve komete koja će udariti u zemlju i sve uništiti. Simon ništa nije razumeo, ali je video da to majku vređa. Simon je znao da je njegove reči bole isto koliko i njegovi udarci.
Kad je jednom išao s Grimurom u grad, prošli su pored plinare i Grimur je pokazao na rezervoar i nasmejao se grohotom. Rekao je da mu je „majka otamo“, zasmejavši se još glasnije. Plinara je bila jedna od najvećih građevina u Rejkjaviku i Simon je se skoro bojao. Jednom je odlučio da pita majku o njoj i o tom velikom rezervoaru koji ga je zanimao.
- Nemoj da slušaš njegove gluposti - rekla je. - Trebalo bi da ti je jasno kakav je on. Nemoj da veruješ ničemu šta on priča. Ni reči.
- Ali šta se desilo u toj plinari?
- Koliko ja znam, ništa. On to sve izmišlja. Nemam pojma odakle mu to.
- A gde su tvoji mama i tata?
Nemo je gledala u svog sina. Ceo život ju je mučilo to isto pitanje, koje je njen sin sada bezazleno postavio, a ona nije znala šta da mu odgovori. Nije nikada saznala ko su joj roditelji. Bezuspešno se raspitivala o njima kad je bila mlađa. Prva sećanja su joj bila iz neke kuće u Rejkjaviku u kojoj je bilo mnogo dece. Kad je malo odrasla rečeno joj je da nije ničija sestra i ničija ćerka. Grad je plaćao njeno izdržavanje. Često je razmišljala o tim rečima, ali je tek mnogo kasnije shvatila šta znače. Jednog dana je morala da se iseli iz te kuće, i dobila je smeštaj kod nekog bračnog para kod kojeg je radila kao služavka. Kad je odrasla, počela je da radi kao nadničarka kod trgovca. To je bio čitav njen život pre nego što je upoznala Grimura. Bilo joj je jako žao što nije imala roditelje i dom, porodicu sa braćom, sestrama, ujacima i tetkama, bakama i ostalom rodbinom. Jedno vreme, kad je iz devojke izrasla u mladu ženu, nije prestajala da razmišlja o tome ko je u stvari i ko su joj bili roditelji. Nije znala gde da traži odgovore na svoja pitanja.
Zamišljala je da su poginuli u nekakvoj nesreći. U tome je nalazila utehu, jer nije mogla da zamisli da su je namerno napustili, vlastito dete. Zamišljala je da su nju uspeh da spasu, a da su sami pritom izgubili život. Da su se žrtvovali za nju. Uvek ih je tako zamišljala. Kao heroje koji se bore za sve njih. Nije mogla da zamisli da su joj roditelji živi. To nije dolazilo u obzir.
Kad je upoznala ribara, Mikelininog oca, nagovorila ga je da s njom traži odgovore, i njih dvoje su krenuli od kancelarije do kancelarije, ali o njoj nigde nije bilo nikakvih podataka osim da je siroče. Kad je prvi put upisana u popisu stanovništva, nije pisalo ništa o njenim roditeljima. Samo je stajalo da je siroče. Nije imala rodni list. S ribarom je posetila porodicu s mnogo dece u kojoj je odrasla i razgovarala sa svojom pomajkom, ali ona nije umela ništa da im kaže. Plaćali su nam da te izdržavamo, rekla je. Trebale su nam pare. Nije nikada pitala odakle je dete došlo.
Odavno je prestala da razmišlja o svojim roditeljima kad je Grimur jednog dana rekao da je saznao ko su i kako je ona začeta. Videla je kako se ružno cereka pričajući o orgijama u plinari.
Gledala je u Simona i odjednom su je zasule sve te misli iz prošlosti. Izgledalo je kao da hoće nešto da kaže ali se predomislila i rekla mu da ne treba da dozvoli da ga ceo život muče ta pitanja.
U svetu^e besneo rat i konačno je došao i do njih na njihovo brdo. Sa druge strane brda je britanska vojska počela da gradi kuće koje su izgledale kao vekne hleba i koje su se zvale barake. Simon nije razumeo tu reč. U barakama je trebalo da bude nešto što isto nije razumeo. Intendantura.
Ponekad su Tomas i on trčali preko brda i gledali vojnike. Uz brdo su nosili drvo za građu, krovne grede, valovito gvožđe i ograde, kolutove s bodljikavom žicom, cement, mešalice i buldožer kojim su raskrčili zemljište gde će sagraditi barake. Izbetonirali su i bunker koji je gledao prema zapadu, na Gravarvogur i jedan dan su braća videla kako su Britanci na brdo dovukli top. Smestili su ga u bunker i ogromna topovska cev, koja se protezala nekoliko metara u vazduh, virila je iz rupe na bunkeru, spremna da rasturi neprijatelja, Švabe, na sitne komadiće, jer su oni započeli taj rat i ubijali sve koje su dohvatili, čak i male dečake poput njih dvojice.
Vojnici su podigli ogradu oko osam baraka koje su nikle kao pečurke posle kiše. Stavili su i znakove na kojima je na islandskom pisalo da je neovlašćeni pristup strogo zabranjen. Na ogradi na ulazu bila je mala daščara u kojoj je uvek bio na straži vojnik sa puškom. Vojnici se nisu obazirali na dečake koji su pazili da uvek budu na distanci. Kada je vreme lepo, Simon i Tomas bi poneli i svoju sestru preko brda, poseli je na mahovinu da može da gleda vojnike kako rade i pokazivali joj top koji je virio iz bunkera. Mikelina je ležala i zamišljeno posmatrala sve oko sebe bez reči, i Simonu se činilo kao da se boji. Kao da ju je strah vojnika i velikog topa.
Vojnici su bili obučeni u uniforme maslinaste boje s kaiševima u čvrstim, crnim cipelama koje su vezivali preko gležnjeva. Ponekad su nosili šlemove i puške i pištolje u futrolama. Ako je bilo toplo, skinuli bi jakne i košulje i bili goli do pojasa na suncu. Ponekad su radili vojničke vežbe na brdu. Puzali bi po zemlji, kao da se prikradaju, trčali, bacali se i pucali iz pušaka. Noću je iz kasarne dopirala galama i muzika iz nekog aparata koji je treštao, i pesme su zvučale kao da dolaze iz metalne cevi. Ponekad su vojnici pevali pesme iz svoje zemlje, za koju je Simon znao da se zove Britanija, a Grimur ju je zvao „velesila”.
Pričali su majci o svemu što su videli s druge strane brda, ali nju to nije mnogo zanimalo, jednom su uspeli da je nagovore da ode s njima. Stajala je dugo na brdu posmatrajući prostor koje su Britanci zauzeli, a onda se vratila kući pričajući o ometanju i opasnostima, i zabranila im da se muvaju oko vojske, jer se nikad nije znalo šta može da se desi kad se bakće s oružjem, a ona nije htela da im se išta desi.
Vreme je prolazilo i odjednom su se u kasarni pojavili Amerikanci, a Britanci su skoro svi otišli. Grimur je rekao da su ih sve poslali na front da poumiru, a Amerikanci će za to vreme bez ikakvih briga uživati na Islandu.
Grimur više nije kopao ugalj i sad je radio za Amerikance na brdu, jer se na tome dobro zarađivalo, a posla je bilo i previše. Jednog dana je jednostavno prošetao preko brda do kasarne i raspitao se za posao u intendanturi. Bez ikakvih problema je dobio službu u magacinu i kantini. Nakon toga je u njihovom domaćinstvu došlo do velike promene u ishrani. Grimur je jednog dana doneo konzervu crvene boje s otvaračem. Njim je otvorio poklopac i okrenuo konzervu naopačke, a iz nje je ispalo ružičasto meso pokriveno drhtavim želatinom. Predivnog slanog ukusa.
- Šunka - rekao je Grimur. - Iz Amerike.
Simon u životu nije okusio tako ukusno jelo.
U početku nije razmišljao kako se ta nova hrana pojavljivala na njihovoj trpezi, ah primetio je zabrinut izraz na licu svoje majke kad je Grimur jednom doneo ćelu kutiju takvih konzervi i sakrio je u kući. Ponekad bi u ruksak strpao nekoliko konzervi i razne druge Simonu nepoznate stvari i krenuo za Rejkjavik. Kad bi se vratio kući brojao je pare za stolom, lica obasjanog zadovoljstvom kakvo Simon nikad na njemu nije primetio.
Prestao je da bude zao prema majci. Nije više pričao o plinari. Tapšao bi Tomasa po glavi.
Kuća se punila raznom robom. Američke cigarete i delikatesi u konzervama, čak i voće i najlon čarape za koje je majka rekla da za njima žude sve žene u Rejkjaviku.
Roba se nije dugo zadržavala u kući. Grimur se jednog dana pojavio s malim paketićima iz kojih je dopirao najlepši miris koji je Simon ikada osetio. Grimur je otvorio jedan paketić i dao im da probaju. Rekao je da je to guma koju Amerikanci žvaću po ceo dan kao krave. Nije se smelo progutati, nego je trebalo da je ispljunu nakon nekog vremena i uzmu drugu. Simon, Tomas, a i Mikelina žvakali su tu mirišljavu gumu ružičaste boje kao da im od toga život zavisi, ispljunuli bi, pa uzeli drugu.
- To se zove žvaka - rekao je Grimur.
Grimur je brzo naučio da se sporazumeva na engleskom i sprijateljio se s vojnicima. Ponekad bi ih pozivao kući kad bi dobili slobodno. Onda bi Mikelina morala da se sakrije, dečaci bi se počešljali, a majka obukla haljinu i doterala se. Vojnici su bili pristojni, rukovali bi se sa svima, predstavili se i dali deci slatkiše. Sedeli su, ćaskali i pili iz flaša. Onda bi se pozdravili i u vojnom džipu otišli u grad. U vikendici bi opet zavladao mir. Bile su to jedine posete koje su ikad primili.
Vojnici su najčešće išli direktno za Rejkjavik i vratili bi se kasno pevajući. Brdom bi odzvanjali galama i povici, a jednom ili dvaput čuo se i pucanj iz puške. Ne iz topa, jer da su ispalili iz topa, onda bi nacisti došli u Rejkjavik i sve nas pobili, objasnio je Grimur. On je često izlazio s vojnicima u grad i zabavljao se s njima. Vratio bi se kući pevajući američke pesme. To leto ga je Simon prvi put čuo kako peva.
Jednoga dana je Simon video veoma čudnu stvar.
Toga dana je jedan američki vojnik prešao preko brda sa štapom za pecanje, prema jezeru Rejnisvatn, i namestio se da peca pastrmku. Zatim je opet uzeo pecaljku i zviždučući odšetao prema jezeru Havravatn i tamo proveo skoro čitav dan. Bio je lep letnji dan i on se polako šetao od mesta do mesta zabacujući pecaljku tu i tamo. Nikud mu se nije žurilo i izgledalo je kao da jednostavno uživa u životu, vodi i lepom vremenu. Sedeo je, pušio i sunčao se.
Oko tri sata je izgledalo kao da mu je dosta i spakovao je pecaljku u lovačku torbicu, stavio u nju tri pastrmke koje je upecao i krenuo uz brdo. Došao je do vikendice i, umesto da samo prođe pored nje, zastao je i obratio se Simonu jezikom koji ovaj nije razumeo. Simon ga je ceo dan pratio i sad je stajao pred kućom.
- Are your parents in? - rekao je vojnik smešeći se. Bacao je pogled na kuću. Vrata su po običaju bila otvorena, jer je vreme bilo lepo. Tomas je izneo Mikelinu na sunce i sad su ležali iza kuće. Majka je unutra nešto radila.
Simon nije razumeo šta mu vojnik govori.
- You don’t understand me? - rekao je vojnik. - My name is Dave. I’m an American.
Simon je razumeo da se vojnik zove Dejv i klimnuo je glavom. Dejv je pružio torbicu prema njemu i spustio je na zemlju. Iz nje je izvadio tri pastrmke i poslagao ih jednu do druge.
- I want you to have this. You understand? Keep them. They should be great.
Simon je gledao u Dejva, ne razumevajući ni reč. Dejv se smešio, otkrivajući svoje bele zube. Bio je nizak i mršav, koščatog lica, guste tamne kose s razdeljkom sa strane.
- Your mother, is she in? - upitao je. - Or your father? - Simon ga izgleda nije ništa razumeo. Dejv je otkopčao džep na jakni i izvadio malu crnu knjižicu koju je listao dok nije našao šta traži. Prišao je Simonu i pokazao mu rečenicu u knjizi.
- Can you read? - upitao ga je.
Simon je pročitao rečenicu koju mu je Dejv pokazao. Bila je na islandskom, tako da je razumeo, ali iza nje je pisalo nešto na stranom jeziku, što nije razumeo. Dejv je pročitao islandsku rečenicu glasno i jasno.
- Zovem se Dejv - rekao je. - My name is Dave - ponovio je na engleskom. Opet je uperio prst na rečenicu u knjizi i pružio je prema Simonu koji je pročitao naglas.
- Zovem se… Simon - reče, smešeći se. Dejv se još šire osmehnuo. Našao je još jednu rečenicu u knjižici i pokazao Simonu.
- Kako ste, gospođice? - pročita Simon.
- Yes, but not miss, just you - reče Dejv smejući se, ali ga Simon nije razumeo. Dejv je našao još jednu reč u knjižici i pokazao Simonu. - Majka - pročita Simon naglas, i Dejv uperi prst u njega klimajući glavom.
- Gde je? - upita na islandskom i Simon je shvatio da pita za njegovu majku. Rukom mu je dao znak da ga prati i uveo u kuću, u kuhinju, gde je majka sedela za stolom i krpila čarape. Nasmešila se kad je videla Simona. Lice joj se skamenilo kad je primetila Dejva, čarape su joj ispale iz ruke i skočila je na noge tako naglo da je prevrnula stolicu na kojoj je sedela. Dejv se prepao koliko i ona, i počeo je da maše rukama.
- Sorry - reče. - Please, I‘m so sorry. I didn’t want to scare you. Please.
Simonova majka se povukla prema sudoperi i gledala je u pod, kao da se ne usuđuje da podigne glavu.
- Izvedi ga napolje, Simone - reče.
- Please, I will go - reče Dejv. - It’s okay. I’m sorry. I’m going. Please, I…
- Simone, izvedi ga, molim te - ponovi majka.
Simona je zbunila njena reakcija i gledao ih je u čudu. Video je Dejva kako natraške izlazi iz kuhinje i odlazi.
- Kako možeš to da mi radiš? - reče. - Da dovedeš nekog muškarca ovamo. Šta to znači?
- Izvini - reče Simon. - Mislio sam da smem. Zove se Dejv.
- Šta je hteo?
- Hteo je da nam da ribu - reče Simon. - Ribu koju je upecao u jezeru. Mislio sam da je to u redu. Samo je hteo da nam da ribu.
- Gospode, kako sam se prepala. Gospode bože, kako si me prestravio. Nemoj nikada više tako nešto da uradiš. Nikada! Gde su Mikelina i Tomas?
- Iza kuće.
- Jesu li oni dobro?
- Dobro? Jesu. Mikelina je htela da se sunča.
- Nemoj nikada više tako nešto da uradiš - ponovila je i izašla da pogleda Mikelinu. - Da li si me čuo? Nikada više.
Otišla je iza kuće i videla vojnika kako stoji nad Tomasom i Mikelinom i zaprepašćeno gleda u devojčicu. Mikelina je pravila grimase i istezala vrat prema suncu, pokušavajući da vidi ko to stoji nad njima. Nije videla njegovo lice jer je sunce bilo iza njegove glave. Vojnik pogleda u njihovu majku, a zatim ponovo u Mikelinu, koja se previjala po travi pored Tomasa.
- I… - reče Dejv oklevajući. - I didn’t know. I’m sorry. Really I am. This is none of my business. I’m sorry.
Okrenuo se i otišao brzim koracima. Gledali su za njim kako nestaje iza brda.
- Da li je sve u redu? - upita majka, kleknuvši kraj Mikeline i Tomasa. Smirila se kad je vojnik otišao i kad je shvatila da nema nameru da im naudi. Podigla je Mikelinu, unela je u kuću i položila na njenu postelju u kuhinji. Simon i Tomas su ušli za njom.
- Dejv nije loš čovek - reče Simon. - On je drugačiji.
- Zove se Dejv - reče njegova majka rastreseno. - Dejv - ponovila je. - To je kao David na islandskom, zar ne? - promrmlja kao da priča sama sa sobom. I onda se desilo nešto što je Simona potpuno zbunilo.
Nasmešila se.
* * *

Tomas je uvek bio tajanstven, povučen i osamljen, pomalo nervozan, stidljiv i ćutljiv. Prethodne zime se činilo kao da Grimur vidi u njemu nešto posebno, što ga je zainteresovalo više nego za Simona. Poklanjao mu je pažnju i zatvarao se s njim u sobu. Kad je Simon pitao svog brata o čemu pričaju u sobi, Tomas bi samo rekao ništa. Simon nije hteo da ga ostavi na miru, i na kraju je saznao da su pričali o Mikelini.
- Šta ti je rekao o Mikelini? - upita Simon.
- Ništa - reče Tomas.
- Kaži, šta? - nastavi Simon.
- Ma ništa, nema veze, - reče Tomas posramljeno, kao da krije nešto od svog brata.
- Reci mi.
- Neću da ti kažem. Neću da on priča sa mnom. Neću.
- Nećeš da priča s tobom? Misliš da nećeš da ti on priča to što priča? To misliš?
- Neću ništa - reče Tomas. - I prestani da me gnjaviš.
Nedelje i meseci su prolazili, i Grimur je nastavio na razne načine da pokazuje naklonost prema mlađem sinu. Simon nije nikada čuo o čemu razgovaraju, ali je jedne večeri pred kraj leta video šta rade. Grimur se spremao za odlazak u grad s robom iz magacina. Čekao je vojnika koji se zvao Majk da dođe i da mu pomogne. Majk je mogao da uzme džip, i nameravali su da ga napune robom i da je prodaju u gradu. Majka je pripremala večeru od namirnica iz magacina. Mikelina je ležala u svom. krevetu.
Simon je primetio da Grimuru gurka Tomasa prema Mikelini, šapućući mu nešto i cereći se kao obično kad ih je vređao svojim zlim opaskama. Majka nije obraćala pažnju, a ni Simon nije znao šta se dešava sve dok Tomas nije prišao Mikelini i stao nad njom. Grimur ga je bez prestanka izazivao dok konačno nije rekao:
- Kučko.
Okrenuo se prema Grimuru koji je sedeo, nasmejao se i potapšao ga po glavi.
Simon je pogledao u majku, koja je stajala kraj sudopera. Sigurno je čula šta je rekao, ali samo je stajala nepomično ne pokazujući nikakvu reakciju, praveći se da se ništa nije desilo. Primetio je da je u rud držala nožić kojim je čistila krompire. Zglobovi na prstima su joj pobeleli kad je pritisla ručku noža. Zatim se polako okrenula prema Grimuru držeći nož u rukama i pogledala ga.
- Da nisi to više uradio - rekla je drhtavim glasom.
Grimm je pogleda i osmeh mu se odjednom za mrzne na licu.
- Ja? - reče. - Da ne radim šta? O čemu pričaš? Ja nisam ništa uradio. To je mah. Moj sin Tomas.
Majka je, i dalje s nožem u ruci, zakoračila prema Grimuru.
- Ostavi Tomasa na miru.
Grimm ustade.
- Šta radiš s tim nožem?
- Ostavi ga na miru - ponovi majka, ah je Simon primetio da je počela da uzmiče. Čuo je kako se pred kućom zaustavlja džip.
- Stigao je - zavikao je Simon. - Majk je stigao.
Grimm baci pogled kroz kuhinjski prozor, a zatim na majku. Napetost u kuhinji je načas popustila. Majka je spustila nož. Majk se pojavio na vratima. Grimm se nasmeja.
Napao je majku kad se kasno te večeri vratio kući. Ujutro se pojavila šepajući, s masnicom na oku. Čuli su kako stenje dok ju je Grimur mlatio. Tomas je prešao u Simonov krevet i gledao u brata izbezumljen od šoka. Mucao je bez prestanka, kao da bi time hteo da izbriše štetu koju je te večeri počinio:
- … izvini, nisam hteo, izvini, izvini, izvini…

16


Elsa je dočekala Sigurdura Olija na vratima i ponudila mu čaj. Dok je pratio pogledom kako se bakće po kuhinji, pomislio je na Bergtoru. Posvađali su se tog jutra pre odlaska na posao. Nije bio raspoložen da vodi ljubav i nije mu đavo dao mira, pa joj je spomenuo šta ga brine.
- Čekaj malo - rekla je. - Znači mi se nikada nećemo venčati? To hoćeš da kažeš? Treba da živimo tako ni na nebu ni na zemlji u nekoj vezi, bez ikakvog reda i da nam deca budu kopilad? To misliš?
- Kopilad?
-Da.
- Ti sad opet misliš na svadbu, zar ne?
- Svadbu?
- Hoćeš veliku crkvenu svadbu? I buket, i venčanicu, i…
- A ti to prezireš, zar ne?
- Kakvu decu? - upita Sigurdur Oli, zažalivši što je to spomenuo kad je video kako se Bergtora namrštila.
- Kakvu decu? Ti, znači, nećeš decu?
- Ma hoću, ne, mislim, nismo nikada o tome razgovarali - reče Sigurdur Oli. - Mislim da bi trebalo da pričamo o tome. Ne možeš ti sama doneti odluku da li ćemo imati decu ili nećemo. To nije fer, a ja nisam spreman za to. Barem ne sada. U ovom trenutku.
- Ali jednom treba doći do toga - reče Bergtora. - Nadam se. Oboje imamo trideset pet godina. Nemamo još mnogo vremena. A kad god pokušam da razgovaram s tobom na tu temu, ti prekineš. Nećeš da pričaš o tome. Nećeš decu i nećeš svadbu i nećeš ništa. Ništa nećeš. Sve više ličiš na onog namćora Erlendura.
- Ha? - Sigurdura Olija kao da je pogodio grom. - Šta to treba da znači?
Ali Bergtora je izašla iz stana i otišla na posao, ostavivši ga s jezivom slikom budućnosti u mislima.
Elsa ga je gledala kako sedi zamišljen nad šoljom čaja u njenoj kuhinji.
- Hoćete još čaja? - upitala ga je.
- Ne - reče Sigurdur Oli. - Hvala vam. Moja koleginica Elinborg me je zamolila da vas pitam znate li da li je Benjamin čuvao kao uspomenu pramen kose svoje verenice. Možda u nekom medaljonu, ili teglici, ili tako nečemu.
Elsa se zamislila.
- Ne - reče. - Ne sećam se da sam videla pramen kose, ali i ne znam, doduše, čega sve tamo dole ima.
- Elinborg kaže da mora da je čuvao pramen njene kose. Tako je čula od njene sestre. Razgovarala je s njom juče i ona joj je rekla da mu je verenica dala pramen kose na poklon jednom kad je išla na neki put. Tako sam barem ja razumeo.
- Nisam nikada čula o pramenu njene kose, ni o pramenovima uopšte. Mi nismo nešto romantična porodica, nismo nikada ni bili.
- Da li je moguće da u podrumu ima nekih njenih stvari? Mislim, vereničkih?
- Zašto vas zanima pramen njene kose? - upita Elsa umesto odgovora, gledajući pozorno u Sigurdura Olija. On je oklevao. Nije znao šta joj je Erlendur rekao. Skratila mu je muke.
- Hoćete da dokažete da su to njene kosti - rekla je. - Kad biste imali nešto od nje. Možete da uradite analizu DNK da ustanovite je li to ona, i ako jeste, mislićete da ju je moj ujak tamo sahranio nakon što ju je ubio. O tome se radi, zar ne?
- Moramo sve mogućnosti da ispitamo - reče Sigurdur Oli, jer nije hteo da razbesni i Elsu kao što je razbesneo Bergtoru pre pola sata. Dan mu nije baš dobro krenuo. Nimalo.
- Kad je onaj drugi policajac bio ovde, onaj s tužnim licem, nešto je insinuirao kao da misli da je Benjamin kriv za njenu smrt. A to ćete moći da dokažete ako pronađete pramen njene kose. Ne razumem. Da možete da mislite da je Benjamin ubio tu ženu. Zašto bi on to uradio? Zbog čega? Ni zbog čega. Uopšte nije imao razloga da to uradi.
- Ne, naravno da nije - reče Sigurdur Oli pokušavajući da je umiri. - Međutim, mi moramo da ustanovimo čije smo kosti našli i zbog čega su zakopane tamo, a dosad nemamo nikakvih dokaza. Jedino znamo da je Benjamin imao tamo vikendicu i da mu je verenica nestala. I vi mora da ste znatiželjni. Sigurno i vas zanima čije su to kosti.
- Nisam baš sigurna - reče Elsa, malo se smirivši.
- Smem li i dalje da tražim po podrumu - upita Sigurdur Oli.
- Da, naravno. Neću vam valjda zabraniti.
Popio je čaj i uputio se u podrum, razmišljajući o Bergtori. On nije čuvao pramen njene kose u medaljonu jer nije mislio da mu treba bilo šta da ga podseća na nju. Nije čak nosio ni njenu sliku u novčaniku, kao što je video kod nekih ljudi koji su uvek nosili sa sobom slike svojih žena i dece. Nije se dobro osećao. Znao je da treba da razgovara s Bergtorom. Da raščisti stvari.
Nije hteo da završi kao Erlendur.
* * *

Sigurdur je ceo dan kopao po stvarima Benjamina Knudsena. Napravio je kratku pauzu i otišao u restoran brze hrane, naručio hamburger i pojeo tek neki zalogaj, prelistavajući novine uz kafu. Oko dva sata se vratio u podrum, psujući Erlendurovu tvrdoglavost. Dotad još ništa nije pronašao što bi pojasnilo nestanak Benjaminove verenice, niti ko je osim Hoskuldura iznajmljivao njegovu vikendicu za vreme rata. Nije pronašao pramen kose za koji je Elinborg, ljubiteljka ljubavnih romana, bila sigurna da postoji. Već je dva dana proveo u podrumu i bilo mu je svega dosta.
Elsa ga je opet dočekala pred vratima i pozvala ga da ude. Pokušao je da se izvuče i da nađe neki izgovor, a da je ne uvredi, ali mu nije ništa palo na pamet, tako da je ušao za njom u dnevnu sobu.
- Da li ste našli nešto u podrumu? - upitala ga je. Sigurdur Oli je znao da ga ne pita to jer saoseća s njim, nego zato što je htela da iz njega izvuče informacije. Nije mu bilo ni na kraj pameti da je možda bila usamljena. Erlendur je to pomislio kad je ušao u njenu tmurnu kuću.
- U svakom slučaju, taj pramen kose nisam našao - reče Sigurdur Oli, pijuči čaj koji se već ohladio. Čekala ga je. On ju je pogledao, ne znajući šta da očekuje.
- Niste - reče ona. - Da li ste oženjeni? Izvinite, to se mene uopšte ne tiče.
- Ma ne, nema veze, da, u stvari ne, nisam oženjen, ali živim s partnerkom - reče Sigurdur Oli zbunjeno.
-1 imate dece?
- Ne, nemamo dece - reče Sigurdur Oli. - Još ne.
- Zašto ne?
- Molim?
- Zašto još nemate decu?
O čemu ona priča? Sigurdur Oli je zbunjeno srkao čaj da bi dobio na vremenu.
Zbog stresa, rekao bih. Mnogo radimo. Oboje imamo zahtevne karijere i tako, nemamo vremena za to.
- Nemate vremena za decu? Pa za šta drugo vam treba vreme? Šta radi vaša devojka?
- Ona je partner u jednoj kompjuterskoj firmi - reče Sigurdur Oli, s namerom da se zahvali na čaju i da kaže da mu se žuri. Nije bio raspoložen da sedi tu i pušta neku matoru usedelicu da ga ispituje o njegovom privatnom životu. Očito je od samoće već postala čudakinja, kao sve takve babetine koje žive same i zabadaju nos u tuđa posla.
- Da li je ona dobra žena? - upitala je.
- Zove se Bergtora - reče Sigurdur Oli, uspevajući nekako da pristojno odgovori. - Da, vrlo je dobra žena. - Nasmešio se. - Zašto …?
- Ja nisam nikada imala porodicu - reče Elsa. - Nisam imala decu. Ni muža. Za muža me baš briga, ali volela bih da imam decu. Sad su već mogla imati oko trideset godina. Ponekad razmišljam o tome. Mogli su biti odrasli. Imati već svoju decu. Ne znam šta se dogodilo. Odjednom te stignu srednje godine. Ja sam lekar. U to vreme nije bilo mnogo devojaka na studijama medicine. I ja sam bila kao vi - nikad vremena. Nisam imala vremena za vlastiti život. To što vi sad radite nije vaš život. Vaš vlastiti život. To je samo posao.
- Da, tako je, trebalo bi da…
- Ni Benjamin nije dobio svoju porodicu - nastavila je Elsa. - A jedino je to hteo: hteo je da ima porodicu. Sa tom ženom.
Elsa ustade i Sigurdur Oli za njom. Mislio je da hoće da se pozdravi s njim, ali ona je krenula prema velikoj vitrini od hrastovine sa staklenim vratima i izrezbarenim fiokama. Otvorila je jednu fioku i iz nje uzela kinesku kutijicu. Iz nje je izvadila srebrni medaljon na tankom lančiću.
- Imao je pramen njene kose - rekla je. - U medaljonu je i njena slika. Zvala se Solveig. - Elsa se nasmeši slabašno. - Benjaminov cvet. Nije ona zakopana tamo na brdu. Ne bih mogla to da podnesem. To bi značilo da ju je Benjamin ubio. A nije. Nemoguće. Sigurna sam u to. Ovaj pramen će to dokazati.
Pružila je Sigurduru Oliju medaljon. On je seo na stolicu i pažljivo ga otvorio. Mali crni pramen kose ležao je na slici svoje vlasnice. Nije hteo da dotakne pramen nego ga je prebacio na poklopac kako bi bolje video sliku. Na njoj je bilo sitno lice devojke od dvadesetak godina, tamnokose, lepih obrva iznad krupnih očiju koje su bacale tajanstven pogled u objektiv. Ozbiljnog izraza lica, sitne brade, vitka i lepa. Benjaminova verenica. Solveig.
- Oprostite što vam ga nisam odmah dala - rekla je Elsa. - Mnogo sam mislila o tome i predomišljala se, i na kraju sam shvatila da ne mogu da uništim taj pramen. Bez obzira na to šta će vaša istraga pokazati.
- Zašto niste hteli odmah da mi kažete?
- Morala sam da razmislim o svemu.
- Da, ah čak…
- Bila sam u šoku kad je vaš kolega - Erlendur, zar ne? - kad je on spomenuo da bi to mogle biti njene kosti, ali kad sam razmislila malo bolje o tome… - Elsa je slegnula ramenima kao da se predaje.
- Ali čak i ako analiza DNK to potvrdi - reče Sigurdur Oli - to ne mora da znači da ju je Benjamin ubio. Analiza DNK ništa ne dokazuje. Ako se zaista radi o njegovoj verenici, moguće je da ima neki drugi razlog osim da je Benjamin…
Elsa ga prekide.
- Ona je - kako se to već kaže danas - ona je raskinula s njim. Raskinula veridbu, tako se to pre govorilo. Dok su se ljudi još zaručivali. Tog dana kad je nestala. Benjamin to dugo nikome nije rekao. Poverio se mojoj majci kad je ležao na samrti. Ona mi je to rekla. A ja to nikome dosad nisam rekla. I otišla bih s tom tajnom u grob da vi niste našli te kosti. Da li znate radi li se o muškarcu ili ženi?
- Ne, još ne znamo - reče Sigurdur Oli. - Da li je rekao zašto je raskinula veridbu? Zašto ga je ostavila?
Osetio je kako Elsa okleva. Gledali su jedno u drugo i on je znao da mu je već previše rekla da sad ne bi nastavila priču. Osećao je da ima potrebu da mu kaže sve što zna. Kao da je sve te godine nosila težak krst na ramenima, i sad je došlo vreme da ga skine. Nakon sveg tog vremena.
- Dete nije bilo njegovo - reče.
- Benjamin nije bio otac deteta?
-Ne.
- Nije nosila njegovo dete?
- Nije.
- Pa čije je onda bilo?
- Morate da shvatite da su to bila drugačija vremena - reče Elsa. - Danas žene idu na abortus kao kod zubara. Ljudima je svejedno da li su u braku ili nisu ako hoće da rađaju decu. Žive u vanbračnoj zajednici. Rastaju se. Ulaze u nove veze. Rađaju drugu decu. Opet se rastaju. Pre to nije bilo tako. U ono vreme. U ono vreme žene nisu mogle da zamisle da rode decu van braka. To je bila velika sramota i takve žene bivale su izbačene iz društva. Govorilo se da su bludnice. Ljudi su bili nemilosrdni.
- Mogu da zamislim - reče Sigurdur Oli pomislivši na Bergtoru. Odjednom mu je postalo jasno zašto se Elsa raspitivala o njegovom privatnom životu.
- Benjamin je bez obzira na sve hteo da se oženi njom - nastavila je Elsa. - Tako je barem rekao mojoj majci. Ali Solveig to nije htela. Htela je da raskine veridbu, mrtva hladna mu je to rekla. Odjednom. Bez ikakve najave.
- Ko je to bio? Otac deteta?
- Kada se oprostila s Benjaminom, zamolila ga je da joj oprosti. Što ga ostavlja. Ali on nije mogao da joj oprosti. Trebalo mu je još vremena.
- I ona je nestala?
- Niko je više nije video nakon što se oprostila od njega. Počeli su da je traže te večeri jer se nije vratila kući. I Benjamin ju je tražio. Ali nikada je nisu našli.
- A da li znate nešto o ocu njenog deteta? - Sigurdur Oli upita još jednom. - Ko je on bio?
- Nije htela da kaže Benjaminu. Otišla je od njega i on to nikada nije saznao. Tako je barem rekao mami. Ako je i znao, nije joj to rekao.
- Ko je to mogao da bude?
- Mogao da bude? - ponovi Elsa. - Nije važno ko je mogao da bude. Važno je ko je to bio.
- Mislite da je taj imao neke veze s njenim nestankom?
- A šta vi mislite? - upita Elsa.
- Vi ili vaša majka, niste nikada ni na koga sumnjali?
- Ne, nismo. Ni Benjamin nije, koliko znam.
- Da li je moguće da je lagao o tome?
- Na to ne mogu da vam odgovorim. Ali ja mislim da Benjamin u životu nije izrekao laž.
- Mislim da bi odvukao pažnju od sebe.
- Koliko ja znam, niko na njega nije ni obraćao pažnju. On je to mami rekao tek kasnije. Kad je bio na samrti.
- Nije nikada prestao da misli o njoj.
- Tako je meni mama rekla.
Sigurdur Oli se zamisli.
- Da li je moguće da se ubila zbog srama?
- Sasvim je moguće. Ne samo da je prevarila svog verenika, koji ju je obožavao i hteo da se oženi njom, nego je bila u drugom stanju i nije htela da kaže ko je otac deteta.
- Moja koleginica Elinborg je pričala s njenom sestrom. Ona joj je rekla da im se i otac ubio. Obesio se. Da je to Solveig jako teško palo jer su bili izuzetno bliski.
- Da je Solveig teško palo?
-Da.
- Kako je to čudno!
- Kako to mislite?
- On se zaista obesio, ali Solveig to nije moglo teško da padne.
- Kako to mislite?
- Pričalo se da se obesio od tuge.
- Od tuge?
-Da.
- Kako to…?
- Tako sam barem ja to razumela.
- Kakve tuge?
- Za ćerkom - reče Elsa. - Obesio se nakon što je ona nestala.

17


Erlendur je konačno imao o čemu da priča sa svojom ćerkom. U Nacionalnoj biblioteci je pregledao novine i časopise koji su izašli u Rejkjaviku 1910. godine, i uspeo je da pronađe mnogo informacija o Halejevoj kometi, koja je te godine prošla pored Zemlje sa svojim repom punim smrtonosnog cijanida. Dobio je posebnu dozvolu da prelistava novine, a ne da ih gleda na mikrofilmu. Obožavao je da prelistava stare novine i časopise, da čuje kako mu pucketaju pod prstima i oseti miris požutelog papira, upijajući atmosferu davnih dana zauvek sačuvanu u njima.
Bilo je već veče kad je seo kraj Eve Lind i počeo da joj priča o kostima koje su pronađene u Gravarholtu. Rekao joj je za arheologe koji su markirali malo područje kod nalazišta i za Skarphjedina, koji je imao takve kljove da nije mogao da zatvori usta. Pričao joj je 0 ribizlama i iskrivljenoj ženi u zelenom kaputu, za koju im je Robert rekao. O Benjaminu Knudsenu i njegovoj verenici, koja je jednog dana nestala, a zbog koje je on ceo život patio, o Hoskulduru koji je bio podstanar u njegovoj vikendici za vreme rata i o ženi za koju je Benjamin rekao da je živela tamo na brdu i da je rođena nakon orgija u rezervoaru jedne noći kad se mislilo da je došao smak sveta.
- Mark Tven je umro te godine - reče Erlendur.
Halejeva kometa se velikom brzinom usmerila prema Zemlji, a rep joj je bio pun smrtonosnih gasova. Čak i da nije udarila u zemlju, i pritom ju rasturila u sitne čestice, mislilo se da će njen rep sigurno zahvatiti zemlju i otrovnim gasovima uništiti sav život na zemlji; najprestrašeniji su verovali da će stradati u plamenu i otrovnoj kiselini. Silna je panika zahvatila ljude, ne samo na Islandu, već u ćelom svetu. U Austriji, u Trstu i Dalmaciji, ljudi su budzašto prodavali imovinu da bi mogli poslednje dane da prožive u blagodeti, jer su mislili da im je došao kraj. Švajcarski internati za devojke iz bogatih porodica su ispražnjeni, jer su porodice htele zajedno da provedu poslednje dane na ovom svetu, pre nego što kometa rasturi Zemlju. Sveštenicima je zapoveđeno da ljudima jednostavnim rečima objasne astronomiju, kako bi im ublažili strah.
U Rejkjaviku se pričalo da su se mnoge žene razbolele i legle u krevet zbog straha od smaka sveta, a mnogi su najozbiljnije mislili, kao što je u jednim novinama pisalo, da su „izuzetno niske temperature tog proleća bile prouzrokovane kometom”. Stari ljudi su se setili da je takav mraz bio i poslednji put kad je kometa prošla pored Zemlje.
Mnogi stanovnici Rejkjavika su tih godina mislili da je budućnost u gasu. Po ćelom gradu su svetlele gasne lampe, iako nije moglo da se kaže da je to bila gradska rasveta, a ljudi su ih koristili i po kućama. Odlučeno je da se na kraju grada sagradi velika plinara koja će snabdevati ceo Rejkjavik narednih decenija. Gradonačelnik Rejkjavika je sklopio ugovor s nemačkom firmom, i tu se iz Bremena doselio inžinjer Karl Franke s ekipom stručnjaka, koji su počeli da grade Plinaru Rejkjavika. Proradila je u jesen 1910. godine.
Rezervoar za gas bio je ogromna tehnička novotarija, zapremine hiljadu i po kubika, odmah prozvana „plinski časovnik”, jer je plutala po vodi i spuštala se ili dizala u zavisnosti od količine gasa u njoj. Građani Rejkjavika nisu nikada videli tako nešto, i u čudu su pratili izgradnju cisterne.
Cisterna je bila skoro završena kad se u njoj te noći 18. maja skupila grupa ljudi. Bili su ubeđeni da je to jedino mesto u zemlji koje bi moglo da ih zaštiti od otrovnih gasova iz repa Halejeve komete. Kada se pročulo da se iz cisterne čuje neka galama i smeh, tokom noći su se tamo skupili ljudi koji su hteli da u veselju dočekaju smak sveta.
Ubrzo su se po gradu proširile glasine o događajima u cisterni te noći. Pričalo se da su ljudi bili pijani, da su orgijali do rane zore, ili barem dok nisu primetili da smaka sveta nije bilo, i da ni Halejeva kometa ni njen otrovni rep nisu uništili Zemlju.
Pričalo se da je mnogo beba začeto te noći u rezervoaru, i Erlendur se pitao da U je jedna od njih završila svoj život na ovoj zemlji u Gravarholtu, i ostala tamo da trune svih ovih godina.
- Kancelarija šefa plinare još je na svom mestu - rekao je Evi Lind, iako nije znao da li ga ona čuje. - Ničeg drugog više nema. Ispostavilo se da je budućnost u struji, a ne u gasu. Plinara je stajala kraj Rojdararstigura, tamo gde je danas autobuska stanica Hlemur, i funkcionisala je i dalje, iako joj je tehnika bila zastarela; beskućnici su se tamo skrivali za vreme velikih mrazova ili nevremena, pogotovo noću, i tamo je često po najgoroj zimi bilo dosta sveta.
Eva Lind je ležala nepokretno dok je Erlendur pričao. Ništa drugo nije ni očekivao. Nije se nadao čudu.
- Plinara je podignuta na mestu koje se zvalo Elsumirarbletur - nastavio je smešeći se ironiji sudbine. - Elsumirarbletur je dugo godina nakon što je plinara srušena i cisterna uklonjena stajao prazan i neiskorišćen. Kasnije je tamo sagrađena ogromna zgrada u kojoj je danas policija grada Rejkjavika. I moja kancelarija. Tačno na mestu gde je stajala ta cisterna.
Erlendur zaćuta.
- Mi stalno čekamo da dođe smak sveta - reče. Od Halejeve komete ili nečeg drugog. Svi mi čekamo svoj smak sveta. Neki ga sami izazivaju. Neki ga priželjkuju. Neki hoće da ga izbegnu. Većina ga se boji, ima neko strahopoštovanje prema njemu. Ah ne ti. Ti nikada nisi imala poštovanja ni prema čemu. Niti si se bojala svog vlastitog smaka sveta.
Erlendur je sedeo u tišini i gledao svoju ćerku. Razmišljao je da li išta znači to što joj priča, kad očito nije čula ni reč. Setio se šta mu je lekar rekao i osetio da mu je lakše što može tako da se obraća svojoj ćerki. Vrlo je retko mogao tako uravnoteženo i smireno da razgovara s njom. Njihov odnos je bio obojen večitim svađama i retko su imah priliku da sede i mirno razgovaraju jedno s drugim.
Ali ni sada nisu razgovarali jedno s drugim. Erlendur se kiselo nasmešio. Sada je on pričao, a ona ga nije slušala.
Tako da se u njihovom odnosu ništa zapravo nije promenilo.
Možda joj nije pričao to što je ona htela da čuje. O pronalasku kostura i plinari, Halejevoj kometi i orgijama. Možda je htela da joj priča nešto sasvim drugo. O sebi. O njima.
Ustao je sa stolice, nagnuo se nad Evom Lind, poljubio je u čelo i izašao iz sobe. Duboko zamišljen, nije skrenuo desno prema izlazu s odeljenja, nego je nastavio levo i nije ni primetio da je išao sve dalje u odeljenje intenzivne nege, pored mračnih soba u kojima su pacijenti ležali boreći se za život, priključeni na najnovije aparate. Prenuo se tek kad je stigao do kraja hodnika. Okrenuo se da se vrati i naleteo na nisku ženu koja je izašla iz jedne sobe.
- Pardon - reče žena pištavim glasom.
- Ne, ja se izvinjavam - reče on zbunjeno gledajući oko sebe. - Nije trebalo ovamo da dođem, krenuo sam prema izlazu.
- Mene su pozvali ovamo - reče niska žena. Imala je veoma retku kosu, bila je debeljuškasta s velikim grudima, u ljubičastoj majici bez rukava. Sva okrugla, prijaznog lica. Erlendur je primetio da ima tamne dlake na naušnici, kao brkove. Pogledao je u sobu iz koje je izašla i video starijeg čoveka kako leži pokriven na krevetu, mršav i bled. Uz njega je na stolici sedela žena, u skupoj bundi, s rukavicama na rukama. Na licu je držala maramicu.
- Još ima ljudi koji veruju u vidovnjake - reče žena tiho, kao za sebe.
- Izvinite, nisam vas razumeo…
- Zamolili su me da dođem - reče ona, povukavši Erlendura dalje od sobe. - On umire. Nema mu pomoći. Njegova supruga sedi kraj njega. Ona me zamolila da pokušam da uspostavim kontakt s njim. U komi je, i lekari su rekli da ne mogu da mu pomognu, ali on neće da umre. Kao da neće da ode. Zamolila me je da ga pronađem, ali ja ne mogu da ga nađem.
- Da ga nađete? - ponovi Erlendur.
- S one strane.
- S one… jeste li vi vidovnjak?
- Ona ne može da shvati da on umire. Pre nekoliko dana je otišao od kuće i odjednom joj se na vratima pojavila policija da joj javi o saobraćajnoj nesreći na autoputu prema zapadu. Išao je u Borgarfjordur. Pred njega izleteo kamion. Kažu da nema nikakve nade da preživi. Moždana smrt.
Podigla je pogled prema Erlenduru, koji je zabezeknuto gledao u nju.
- Mi smo prijateljice.
Erlenduru nije bilo jasno o čemu ta žena priča, niti zašto mu se poverava na tom mračnom hodniku, šapćući kao da se radi o nekoj zaveri u kojoj njih dvoje učestvuju. Prvi put u životu je video tu ženu, i na brzinu se pozdravio s njom i hteo da ode što pre. Odjednom ga je zgrabila za ruku.
- Pričekajte malo - reče.
- Molim?
- Čekajte.
- Izvinite, ali mene se to ne…
- Vidim malog dečaka - reče žena.
Erlendur nije čuo šta je rekla.
- Vidim malog dečaka u oluji - ponovila je.
Erlendur je zaprepašćeno gledao u nju i trgnuo ruku kao da ga je nečim posekla.
- O čemu pričate? - upitao je.
- Da li znate ko je to? - upita žena gledajući ga.
- Nemam pojma o čemu govorite - Erlendur se brecnuo na nju, okrenuo se na peti i krenuo prema svetlu nad izlaznim vratima.
- Ne bojte se - povikala je žena za njim. - On se pomirio. Pomirio se s tim što se desilo. Niko za to nije kriv.
Erlendur se skamenio, okrenuo se polako i pogledao ženu na kraju hodnika. Nije mu bilo jasno zašto je toliko uporna.
- Ko je taj dečak? - upita žena. - Zašto je s vama?
- Kakav dečak - reče Erlendur ljutito. - Ne znam o čemu govorite. Ne znam ko ste ni o kakvom dečaku govorite. Ostavite me na miru! - povikao je.
Okrenuo se na peti i izleteo s intenzivne nege.
- Ostavite me na miru - prosiktao je kroz stisnute zube.

18


Edvard Hanter je bio oficir u američkoj vojsci na Islandu za vreme rata i jedan od nekolicine vojnika koji nije napustio zemlju kad je došao mir. Džim iz britanske ambasade ga je brzo pronašao preko svojih kolega u američkoj ambasadi. Raspitao se o vojnicima iz okupacionih snaga, britanskih ili američkih, koji su još bili živi. Prema informacijama iz Britanskog ministarstva unutrašnjih poslova, nije ih bilo mnogo. Većina britanskih vojnika koji su bih na Islandu poginula je u bitkama u Africi, Italiji ili na zapadnom frontu, prilikom iskrcavanja u Normandiji 1944. godine. Američki vojnici su uglavnom uspeli da izbegnu borbu, i odslužili su svoj vojni rok na Islandu do kraja rata. Nekoliko ih je ostalo ovde, oženjeni su Islandankama i odavno su islandski državljani. Jedan od njih bio je i Edvard Hanter.
Džim je rano ujutro nazvao Erlendura.
- Razgovarao sam s američkom ambasadom, i oni su mi rekli za tog Hantera. Pozvao sam ga da se vi ne gnjavite s tim. Nadam se da vam to ne smeta.
- Ne, hvala vam - reče Erlendur, još uvek pospan.
- Hanter živi u Kopavoguru.
- Još od rata?
- To ne znam, žao mi je.
- Ali znači da još tu živi, taj Hanter - reče Erlendur, trljajući oči da se razbudi.
Dugo mu je trebalo da zaspi prethodne noći, zadremao bi i imao noćne more. Nije mogao da izbaci iz misli ono što mu je to veče rekla mala žena u bolnici. Uopšte nije verovao u vidovnjake, da su oni neki predstavnici onostranog života, niti da vide nešto što drugi ne vide. Naprotiv, bio je ubeđen da su to prevaranti, šarlatani koji umeju da izvuku informacije iz ljudi. Čitali bi im pokrete ili kako su obučeni, i na osnovu toga izmišljali nebulozne priče o njima od poluistina i laži; najobičnija teorija verovatnoće. Kad se jednom o tome poveo razgovor u kancelariji, Erlendur je pobesneo i rekao da je to sve neviđena glupost, razočaravši Elinborg. Ona je verovala u vidovnjake i u zagrobni život. Iz nekog razloga je pretpostavljala da i on deli to verovanje. Možda zato što je bio seosko dete. Ispostavilo Se da ga je potpuno pogrešno procenila. Nije bio nimalo naklonjen parapsihologiji. Usprkos tome, nešto u toj ženi u bolnici, ili nešto što je rekla, nije mu izlazilo uz glave i nije mu dalo da zaspi.
- Da, od rata živi ovde - reče Džim, duboko se izvinjavajući ako ga je probudio, nije mu to bila namera, ali je mislio da se svi Islanđani bude u ranu zoru kad dođe proleće. On sam se vrlo rano budio, nije mogao da spava zbog belih noći.
-1 čekajte, žena mu je Islanđanka?
- Već sam razgovarao s njim - reče Džim sa sasvim blagim engleskim akcentom kao da nije čuo pitanje. - Očekuje vas. Pukovnik Hanter je jedno vreme radio u vojnoj policiji u Rejkjaviku, i seća se nekog, kako vi to kažete, incidenta o kojem bi hteo da razgovara s vama. Nečeg što se dogodilo u magacinu na brdu. Jesam li dobru reč upotrebio? Incident.
Kad ga je Erlendur posetio u ambasadi, Džim mu je rekao da ga mnogo zanima islandski jezik i da se uvek trudi da proširi rečnik.
- Dobra je reč - reče Erlendur, trudeći se da zvuči zainteresovano. - Kakav incident?
- Neka vam on to kaže. Ja ću nastaviti da tražim informacije o vojnicima koji su poginuli ili nestali na Islandu. Ali pitajte i pukovnika Hantera da li on nešto zna o tome.
Završili su razgovor i Erlendur je ukočenih nogu krenuo u kuhinju, da pristavi kafu. Još je bio duboko zamišljen. Da U vidovnjak može da kaže s koje se strane nalaze ljudi kad leže na samrti? On sam nije verovao u takve stvari, ali istovremeno nije imao nameru da se protivi tome, ako je bilo za ikakvu utehu onima koji su gubili drage ljude. Uteha je uteha.
Od gutljaja vruće kafe ispržio je jezik. Izbegavao je da razmišlja o onome što ga je mučilo ćelu noć i jutro, i uspeo da prestane da misli o tome.
Zamalo mu je uspelo.
* * *

Edvard Hanter, penzionisani pukovnik u američkoj vojsci, više je ličio na Islanđanina nego na Amerikanca. Dočekao je Erlendura i Elinborg u svojoj kući u Kopavoguru obučen u islandski džemper, s dugom sedom bradom. Kosa mu je bila raščupana i izgledao je čak neuredno, ali bio je vrlo ljubazan i pristojan kad se rukovao s njima i rekao im da ga zovu Ed. Erlendur je pomislio kako liči na Džima. Rekao je da mu je žena u poseti kod njegove sestre u Americi. On je vrlo retko odlazio tamo.
Dok su se vozili do Hantera, Elinborg je Erlenduru ispričala o Bauri i Benjaminovoj verenici, da je bila obučena u zeleni kaput kad je nestala. Mislila je da je to zanimljiv detalj, ali joj je Erlendur odbrusio da ne veruje u duhove. Elinborg je videla da neće da priča o tome.
Ed ih je uveo u veliku dnevnu sobu. Erlendur nije primetio ništa po čemu bi se videlo da u toj kud živi vojnik: pred njim su bila dva tmurna islandska pejzaža, islandska keramika i uramljene porodične fotografije. Ništa što bi podsećalo na armiju ili svetski rat.
Ed ih je dočekao s kafom, čajem i kolačima. Nakratko su proćaskali, iako očito nikome od njih nije bilo do ćaskanja, a onda je stari vojnik upitao kako može da im pomogne. Savršeno je govorio islandski, kratkim i jasnim rečenicama, kao da ga je armijska disciplina naučila da ne troši reči bez razloga.
- Džim iz britanske ambasade nam je rekao da ste služili vojsku na Islandu za vreme rata, i da ste bili u vojnoj policiji, zaduženi za intendanturu u Gravarholtu, tamo gde je sada golf klub.
- Da, sad često tamo igram golf - reče Hanter. - Video sam na vestima da su tamo pronađene neke kosti, a Džim mi je rekao da mislite kako bi mogle pripadati nekom engleskom ili američkom vojniku koji je bio tamo za vreme rata.
- Da li se nešto desilo tamo u intendanturi? - upita Erlendur.
- Kralo se - reče Hanter. To se dešavalo skoro u svim magacinima. Mislim da se to zove manjak. Nekoliko vojnika je kralo i prodavalo namirnice u Rejkjaviku. Počelo je malo-pomalo, ali su se onda obezobrazili i krenuli da kradu na veliko, to je postala velika operacija. Šef magacina je bio upetljan u to. Svi su osuđeni. Otišli su s Islanda. Dobro se sećam toga. Vodio sam dnevnik u to vreme i prelistao sam svoje beleške kad me Džim pozvao. Zato sam se setio te krađe. Telefonirao sam i mom prijatelju Filu, koji mi je bio nadređeni oficir u to vreme, pa smo se prisetili svega.
- Kako je otkrivena krađa? - upita Elinborg.
- Zbog pohlepe. Kada je krađa takvih razmera kao što je to tamo bilo, teško ju je prikriti. Počele su da kruže priče o manjkovima, i posumnjalo se da nije sve kako treba.
- Ko je sve bio upetljan u to? - Erlendur je izvadio cigarete i Hanter je klimnuo glavom, dajući mu do znanja da sme da puši. Elinborg se namrštila.
- Uglavnom civili. Šef magacina je imao najviši čin. I jedan Islanđanin. Živeo je tamo na brdu. S druge strane brda.
- Da li se sećate kako se zvao?
- Ne sećam se. Živeo je tamo s porodicom u nekoj neokrečenoj kolibi. Tamo smo našli mnogo robe. Iz magacina. Zapisao sam u dnevnik da je imao troje dece, jedno je bilo invalid, devojčica. I dva dečaka. Njihova majka…
Prekinuo je s pričom.
- Šta s njom? - upita Elinborg. Hteli ste da kažete nešto o majci.
- Mislim da joj je život bio vrlo težak. - Hanter je opet prekinuo i za mislio se kao da pokušava da se vrati u to davno vreme kada je istraživao krađu i došao u to islandsko domaćinstvo na brdu, i tamo video ženu za koju je znao da je žrtva nasilja. Bilo je jasno da nisu to bile batine koje je samo jednom dobila, na njoj se jasno videlo da je žrtva dugotrajnog sistematičnog maltretiranja, psihičkog i fizičkog.
Nije odmah obratio pažnju na nju kad je s vojnom policijom ušao u kuću. Prvo je primetio hendikepiranu devojčicu koja je ležala na nekoj dronjavoj podlozi u kuhinji. Video je dečake koji su stajali kraj devojčice, skamenjeni od straha kad su vojnici upali u kuću. Video je čoveka kako skače na noge kraj kuhinjskog stola. Nisu se najavili, i bilo je Očito da ih niko nije očekivao. Mogli su uvek da procene s kim imaju posla. Da li su ljudi mogli biti opasni ili ne. Ovaj čovek to očito nije bio.
U tom trenutku je primetio ženu. Bilo je rano proleće i u prostoriji je bio mrak, tako da mu je trebalo malo vremena da se privikne na tamu. Kao da se sakrila u malom predsoblju. Prvo je pomislio da je to još jedan lopov koji pokušava da pobegne. Brzim koracima je krenuo prema njoj i izvukao pištolj iz futrole na kaišu. Povikao je glasno i uperio pištolj u mrak. Obogaljena devojčica je počela da vrišti. Dečaci su skočili na njega vičući nešto što nije razumeo. Iz mraka se pojavila žena koju neće zaboraviti dok je živ.
Bilo mu je jasno zašto se skrivala. Lice joj je bilo izubijano, gornja usna nabrekla, a jedno oko tako natečeno da nije mogla da ga otvori. Prestravljeno je gledala u njega i sagnula glavu kao refleksno. Kao da je očekivala batine. Na sebi je imala pocepanu kecelju preko haljine, golih nogu, ali u čarapama i iscepanim papučama. Kosa joj je bila prljava i visila je niz ramena u gustim pramenovima. Činilo mu se da šepa. Pomislio je kako u životu nije video nesrećniju osobu.
Gledao je u nju kako pokušava da umiri dečake i shvatio da se nije skrivala zbog izgleda.
Htela je da prikrije svoju sramotu.
Deca su se smirila. Stariji dečak se privio uz majku. Ed je pogledao u njenog muža, vratio pištolj u futrolu, prišao mu i udario mu takav šamar da je odzvanjalo.
- I to je bilo to - završi Hanter s pričom. - Izgubio sam kontrolu. Ne znam šta se desilo. Ne znam šta mi je bilo. Potpuno neshvatljivo. Mi smo obučeni, razumećete, da se suočimo s bilo čim. Obučeni da nikada ne izgubimo kontrolu, šta god da se desi. Bilo je veoma važno nikada ne izgubiti kontrolu, možete da zamislite, u ratu i ratnim okolnostima. Ali kad sam ugledao tu ženu … kad sam video šta je morala da trpi, i to očito ne samo jednom. Odjednom sam video njen život s tim skotom i nešto je u meni puklo. Nisam mogao da se kontrolišem.
Hanter je zaćutao.
- Pre rata sam radio dve godine kao policajac u Baltimoru. Nismo znali za termin „porodično nasilje”, ali bila je to gadna pojava bez obzira na to. Tamo sam se susretao s takvim stvarima, i uvek mi je bilo odvratno.
Odmah mi je bilo jasno šta se dešavalo u toj kući, a uz to je još i krao od nas… ali, bilo pa prošlo, osuđen je prema vašim zakonima - reče kao da je hteo da izbaci iz glave uspomenu na ženu s brda. - Mislim da nije dobio tešku kaznu. Sigurno se nakon nekoliko meseci vratio da nastavi da maltretira tu mučenicu.
- Znači, bio je to veoma težak slučaj porodičnog nasilja - reče Erlendur.
- Najgori koji može da se zamisli. Jezivo je bilo videti tu ženu - reče Hanter. - Potpuno jezivo. Kao što sam rekao, odmah sam video u čemu je stvar. Pokušao sam da razgovaram s njom, ali nije razumela engleski. Obavestio sam islandske policajce o tome, ali rekli su da ne mogu ništa da urade. Koliko znam, stvari nisu mnogo bolje ni danas.
- Da li se sećate kako su se zvali? - upita Elinborg. - Ili ste zapisali u vašem dnevniku?
- Ne sećam se, ali to bi trebalo da piše u vašim policijskim izveštajima. Zbog krađe. On je radio u magacinu. Verovatno postoji spisak radnika. Islandskih radnika koji su radili za vojsku. Ali možda je to bilo previše davno.
- Šta se desilo s vojnicima? - upita Erlendur. - Koje su poslali na vojni sud?
- Prvo su osuđeni na vojni zatvor. Krađe su bile česte, ali ipak su se smatrale veoma velikim zločinom. Nakon toga su poslati na front. To je bilo kao smrtna kazna.
- I uspeli ste sve da uhapsite?
- Ko zna? U svakom slučaju krađa više nije bilo. Manjkovi su nestali. Rešen slučaj.
- Tako da vi mislite da taj slučaj nema veze s kostima?
- To ne mogu da vam kažem.
- Da li se sećate nekog nestanka iz vaših ih britanskih redova?
- Mislite dezertera?
- Ne, nečeg neobjašnjivog. Zbog kostiju. Čije su? Da li je moguće da je to neki američki vojnik iz intendanture?
- Ne znam. Zaista.
Sedeli su i još dugo pričali s Hanterom. Izgledao je kao da uživa u razgovoru. Bilo mu je drago što je dobio priliku da se seti starih vremena, naoružan svojim dragocenim dnevnikom. Pričali su o ratnim godinama na Islandu i kako je strana vojska uticala na narod, sve dok se Erlendur nije trgao i shvatio da su se previše zadržali. Nisu imali vremena za ćaskanje. Ustali su i zahvalili se Hanteru.
Ispratio ih je do vrata.
- Kako je otkrivena krađa? - upita Erlendur na izlazu iz kuće.
- Otkrivena? - ponovio je Hanter.
- Da, kako to da ste krenuli da istražujete slučaj?
- A, razumem. Telefonski poziv. Neko je telefonirao u policiju i rekao da se iz magacina krade na veliko.
- Da U znate ko je telefonirao?
- Ne, nikada nismo otkrili ko je to prijavio. To se nikada nije saznalo.
* * *

Simon se pribio uz majku i zaprepašćeno gledao u vojnika koji se s mešavinom čuđenja i besa na licu okrenuo od njih, prešao preko kuhinje i iz čista mira udario Grimura takvom snagom da je ovaj pao na pod.
Tri vojnika su mirno stajala na vratima dok je on vikao na Grimura nešto što nisu razumeli. Simon nije mogao da veruje vlastitim očima. Pogledao je u Tomasa, koji je sve to pratio kao u transu, a zatim u Mikelinu, koja je preplašeno gledala u Grimura kako leži na podu. Bacila je pogled na majku i videla kako stoji sa suzama u očima.
Grimur je bio zatečen. Čuli su kako se pred kućom zaustavljaju dva džipa. Majka se sakrila u hodnik da je ne vide. Da ne vide kako izgleda s otečenim okom i rasečenom usnom. Grimur je i dalje sedeo za stolom, kao da ga nije nimalo briga da li će neko otkriti šta je radio s lopovima iz magacina. Očekivao je ortake da donesu robu koja je trebalo da se čuva u kući. Planirali su da idu to veće u grad da nešto od tih ukradenih stvari prodaju. Grimur je imao para, i kad je bio veoma dobro raspoložen pričao je da će otići s brda, kupiti stan, možda čak i auto.
Vojnici su ga izveli iz kuće, strpali u džip i odveli s brda. Njihov komandir - taj što je bez ikakve muke ošamario Grimura tako da je ovaj pao na pod: samo mu je prišao i grunuo ga kao da ne zna koliko je on jak - on je pričao s njihovom majkom i onda se pozdravio s njom, i to ne salutiranjem, kao što to vojnici rade, nego joj je pružio ruku. On se vozio u drugom džipu.
Uskoro je u kud opet zavladao mir. Majka je još stajala u dovratku kao da nije mogla da shvati šta se desilo. Polako je brisala oči i gledala u prazno, u nešto što je samo ona videla. Nikada nisu videli Grimura da leži na podu. Nikada nisu videli da ga je neko udario. Niti da je iko na njega vikao. Nikada ga nisu videli tako bespomoćnog. Nije im bilo jasno šta se desilo. Kako se to moglo desiti? Zašto Grimur nije skočio na vojnike i izubijao ih. Deca su se gledala. Tišina u kući bila je zagušljiva. Gledali su u majku, kad se odjednom začuo čudan zvuk. Dolazio je od Mikeline. Ona je čučala na svom krevetu i kad su opet čuli isti zvuk, videli su da je počela da se kikoće. Kikotanje se pretvorilo u smeh, koji je prvo pokušavala da priguši, ali joj to nije išlo za rukom. Simon se prvo nasmešio, a onda je i on počeo da se smeje. Tomas je krenuo da ih imitira i ubrzo su se sve troje smejali nekontrolisanim i grčevitim smehom, koji je odzvanjao po celoj kući i preneo se napolje, preko brda te lepe prolećne večeri.
Nakon nekih dva sata pred kućom se pojavio vojni kamion, došao po robu koju su Grimur i njegovi ortaci čuvali u kući. Dečaci su pratili kamion preko brda i videli kako ga istovaraju u intendanturi.
Simon nije razumeo šta se desilo i nije mu bilo jasno da U je majka išta znala, ah Grimur je osuđen na zatvor i sledećih meseci nije bio kod kuće. U početku je sve bilo po starom. Kao da nisu mogli da shvate da Grimur nije sa njima. Makar privremeno. Majka se bavila kućnim poslovima, kao što je uvek radila, i nije se ustručavala da troši Grimurove nepošteno zarađene pare kako bi izdržavala sebe i decu. Kasnije je našla posao na farmi Guvunes, nekih pola sata hoda od njihove kuće.
Dečaci su iznosili Mikelinu na sunce kad je vreme bilo lepo. Ponekad bi je poveli sa sobom na jezero Rejnisvatn, gde su pecali pastrmku. Ako bi uspeli da upecaju nešto, majka bi na tiganju ispržila ribu i napravila ukusan obrok. Tako su prolazile nedelje. S vremenom je popustio pritisak pod kojim ih je Grimur držao čak i kad ga nije bilo kod kuće. Lakše su se budili ujutro, dane su provodili bez brige, a večeri su bile mirne, što im je bilo čudno, ah tako prijatno da su dugo sedeli zajedno u priči u igri, sve dok ne bi popadali od umora.
To je najviše uticalo na njihovu majku. Kad je jednog dana shvatila da se Grimur neće skoro vratiti izvukla je bračni krevet napolje i dobro ga oprala. Iznela je madrace na dvorište da se prozrače i dobro ih izlupala od prašine i prljavštine. Istresla je jorgane, stavila čistu posteljinu, okupala decu zelenim sapunom u velikom koritu koje je napunila vrućom vodom i stavila ga nasred kuhinje. Na kraju se sama okupala, oprala kosu i lice, na kojem su se još videli tragovi poslednjih batina. Oklevajući je podigla ogledalo i pogledala se u njemu. Obrisala rukom oči i usne. Bila je omršavila i lice joj je bilo grubo, zubi malo izbačeni, oči utonule, a nos joj je bio malo iskrivljen, jer ga je Grimur jednom slomio.
Skoro je bila ponoć kad je stavila svu decu u svoj krevet i sve četvoro su tamo zaspali. Od tada su deca uvek spavala čvrsto prilepljena uz majku, Mikehna s desne strane, a dečaci sa leve, presrećni.
Nijednom nije posetila Grimura u zatvoru. Nijednom ga nisu spomenuli dok nije bio s njima.
Jednog jutra, ubrzo nakon što je Grimur odveden, kraj njihove kuće je naišao vojnik Dejv. Nosio je svoju pecaljku i namignuo Simonu koji je stajao ispred kuće, šetajući dalje prema jezeru Havravatn. Simon je odlučio da krene za njim i špijunirao ga je ležeći na dobroj razdaljini od njega. Dejv je proveo ceo dan pecajući na jezeru, sasvim miran kao da mu je bilo svejedno da li će išta upecati. Uspeo je da ulovi tri ribe.
Predveče je krenuo natrag preko brda i zaustavio se pred njihovom kućom s tri pastrmke koje je povezao kanapom i držao u ruci. Simon se vratio kući i gledao kroz kuhinjski prozor kako Dejv okleva. Pazio se da ga ovaj ne primeti. Na kraju mu se učinilo kao da se vojnik ipak odvažio, prišao je kući i pokucao na vrata.
Simon je već rekao majci za vojnika koji im je i pre poklonio pastrmke. Provirila je da ga vidi, zatim se vratila u kuću, pogledala se u ogledalo i počešljala kosu. Kao da je predosećala da će navratiti kod njih kad se bude vraćao u kasarnu. Bila je spremna da ga dočeka kad naiđe.
Otvorila je vrata i Dejv se nasmešio, rekao nešto što nisu razumeli i pružio joj pastrmke. Uzela ih je i pozvala ga da uđe. Oklevajući je zakoračio u kuću i zbunjeno stajao nasred kuhinje. Klimnuo je glavom prema dečacima i Mikelini, koja se protezala da bi bolje videla tog vojnika koji je došao izdaleka i stajao u njihovoj kuhinji, u uniformi, s čudnom kapom koja je izgledala kao prevrnuti čamac. Odjednom se setio da nije skinuo kapu kad je ušao u kuću, i zbunjeno ju je strgnuo s glave. Bio je srednje visine, tridesetih godina, mršav, lepih ruku koje su sada stiskale prevrnuti čamac kao čaršav posle pranja.
Gestom mu je ponudila da sedne za sto. Dečaci su seli kraj njega, a majka je pristavila kafu, pravu kafu iz magacina, koju je Grimur ukrao ah je policija nije otkrila. Dejv je znao da se Simon zove Simon i saznao je da se Tomas zove Tomas, bez problema je mogao da im izgovori imena. Mikelinino ime mu je bilo čudno i ponavljao ga je bez prestanka, a oni su se smejali njegovom izgovoru. Rekao je da se zove Dejvid Velč i da je iz Amerike, iz mesta koje se zvalo Bruldin. Rekao je da je redov. Nisu znah o čemu priča.
- A private - rekao je, dok su oni belo gledah u njega.
Pijuckao je kafu koja mu je izgleda prijala. Majka je sela na drugi kraj stola.
- I understand your husband is in jail - rekao je. - For stealing.
Nije dobio odgovor.
Bacio je pogled na decu, a zatim iz džepa košulje izvadio ceduljicu koju je vrteo prstima kao da ne zna šta da uradi s njom. Zatim ju je preko stola pružio njihovoj majci. Uzela ju je u ruke, otvorila i pročitala šta je pisalo na njoj. Začuđeno ga je pogledala i onda još jednom pročitala ceduljicu, sasvim zbunjena. Savila ju je i stavila u džep od kecelje.
Tomas je pokušavao da nagovori Dejvida da opet kaže Mikelinino ime. Nasmejao ih je kad ga je poslušao, a čak se i Mikelina sva kreveljila od veselja.
Dejvid Velč im je ćelo leto dolazio u posetu i sprijateljio se s decom i njihovom majkom. Pecao je u jezerima i uvek im davao ribu koju ulovi. Donosio im je i razne sitnice iz intendanture, koje su im dobro došle. Igrao se s decom, koja su ga obožavala, i uvek je uza se imao rečnik kako bi mogao da se sporazumeva s njima na njihovom jeziku. Najviše ih je zabavljalo kad bi pokušao nešto da kaže na islandskom. Njegovo ozbiljno lice je bilo u potpunoj suprotnosti s onim što bi rekao i kako bi to izgovorio; islandski mu je bio na nivou trogodišnjeg deteta.
Ali učio je brzo, i ubrzo su mogli da ga razumeju, a i on je shvatao šta mu oni govore. Dečaci su mu pokazali najbolja mesta za pecanje i šetali su s njim po brdu praveći se važni, učeći engleske reći i tekstove američkih pesama koje su čuli preko radija iz kasarne.
Posebno se zbližio s Mikelinom. Nije mu trebalo dugo da se sprijatelji s njom. Kad je bilo lepo vreme, izneo bi je napolje i vežbao s njom da vidi šta sve može da uradi. Radio je isto što i njena majka, pokretao joj ruke i noge, podržavao je dok hoda i radio s njom razne vežbe. Jednog dana je doveo lekara da je pregleda. Lekar ju je detaljno pregledao i uradio s njom neke vežbe. Lampicom joj je pogledao u oči i grlo, okretao joj glavu u krugovima i pipkao vrat i kičmu. Doneo je sa sobom kocke raznih oblika, koje je ona trebalo da stavi u rupe istog oblika. Začas je to uradila. Rečeno mu je da se razbolela s tri godine i da čuje kad joj se obraćaju, ali da sama nije skoro nikad ništa govorila. Rečeno mu je i da zna da čita, i da ju je majka učila da piše. Lekar je klimao glavom kao da mu je sve jasno, ozbiljnog izraza lica. Nakon što je završio pregled dugo je razgovarao s Dejvom. Kad je otišao, Dejv im je rekao da je Mikelina psihički sasvim normalna. Njih to nije nimalo iznenadilo. Dodao je da bi s vremenom, ako bi se s njom vežbalo i mnogo radilo, Mikelina mogla da prohoda bez ičije pomoći.
- Da prohoda! - majka je od uzbuđenja klonula na stolicu.
- A možda čak i da progovori - dodao je Dejv. - Možda. Da li je ikada bila kod lekara?
- Ne razumem - uzdahnula je majka.
- She is okay, - reče Dejv. - Just give her time.
Nije čula šta je rekao.
- On je odvratan čovek - rekla je odjednom, i deca su naćulila uši jer je nisu nikad čuli da priča o Grimuru kao tada. - Odvratan - nastavila je. - Bedna, sitna duša koja ne zaslužuje da živi. Kako ljudi postanu takvi? Nije mi jasno. Zašto smeju da se ponašaju kako hoće. Kako nastanu takvi ljudi? Zbog čega se pretvore u čudovišta? Kako je smeo da se ponaša kao životinja sve te godine i maltretira svoju decu i ponižava ih, i mene maltretira i tuče me, da mi dođe da umrem i stalno smišljam kako da…
Duboko je uzdahnula i sela kraj Mikeline.
- Bude te sramota što si žrtva takvog čoveka, pa se zatvoriš u svojoj samoći i nikoga ne puštaš do sebe, čak ni svoju decu jer nećeš da dozvoliš da iko dođe do tebe, a najmanje deca. I tako sediš i spremaš se za sledeći udarac koji dođe kad se najmanje nadaš, i koji je pun mržnje prema nečemu što ti ne znaš šta je, i čitav ti se život svede samo na čekanje sledećeg udarca, kad će doći, da li će biti jak, zbog čega, kako da ga izbegnem? Koliko god da se više trudim, sve je odvratniji prema meni. Što sam pokornija i prestrašenija, više me mrzi. A ako mu se suprotstavim, onda mu dam razlog da ubije boga u meni. Nikada ne mogu da uradim šta treba. Nikada… Sve dok ti ostane jedino misao da hoćeš da se sve to okonča, kako god da bude. Samo čekaš da prođe.
U kući je zavladao tajac. Mikelina je nepomično ležala u svom krevetu, a dečaci su se približili majci. Zanemeli, slušali su svaku njenu reč. Nika-. da nije otvorila vrata prema toj agoniji koju je trpela toliko dugo da je sve drugo nestalo u zaboravu.
- Sve će biti u redu - ponovio je Dejv.
- Ja ću ti pomoći - rekao je Simon ozbiljnog glasa.
Pogledala ga je.
- Znam da hoćeš, Simone - rekla je. - Uvek sam znala da ćeš mi ti pomoći, jadni moj Simone.
* * *

Tako su prolazili dani. Dejv je sve svoje slobodno vreme provodio s porodicom na brdu, a pogotovo s majkom, u kući ili u šetnjama oko jezera. Dečaci su hteli i više da se druže s njim, ali je on prestao da ide s njima na pecanje i imao je sve manje vremena za Mikelinu. Deca nisu zamerala. Primetili su promenu na majci, i povezali je s Dejvom. Bili su srećni zbog toga.
Jednog lepog jesenjeg dana, skoro šest meseci otkako je vojna policija oterala Grimura niz brdo, Simon je video kako Dejv i majka šetaju prema kući. Hodali su jedno uz drugo, i Simonu se učinilo da se drže za ruke. Prestali su da se drže za ruke kad su se približili kući i Simon je shvatio da ne žele da ih iko vidi.
- Šta ti i Dejv nameravate da radite? - Simon je upitao majku jedne jesenje večeri, kad se na brdo spustio mrak. Sedeli su u kuhinji. Tomas i Mikelina su se kartali. Dejv je bio kod njih tokom dana, ah se sad vratio u kasarnu. Pitanje je visilo u vazduhu ćelo leto. Deca su razgovarala o tome i zamišljala razne mogućnosti u kojima je Dejv postajao njihov otac i oterao Grimura, kojeg nikada više nisu videli.
- Kako to misliš da radimo? - upita majka.
- Kad se on vrati - reče Simon primetivši da su Mikelina i u Tomas prestali da se kartaju i da ga gledaju.
- Ima još vremena da o tome mislimo - rekla je majka. - Neće se on skoro vratiti.
- Ali šta ćeš uraditi? - Mikelina i Tomas su gledali u Simona i majku.
Pogledala je u Simona, a onda i u Mikelinu i Tomasa.
- On će nam pomoći - rekla je.
- Ko? - upita Simon.
- Dejv. Dejv će nam pomoći.
- Ali kako? - Simon je gledao u majku i pokušavao da je razume. Gledala ga je ravno u oči.
- Dejv poznaje takve ljude. Zna kako da ih se reši.
- Šta će uraditi? - ponovi Simon.
- Nemoj ti da brineš o tome - odgovorila mu je majka.
- Hoće li ga se otarasiti?
-Da.
- Kako?
- Ne znam. Rekao je da je najbolje da mi što manje znamo o tome. Ne bi uopšte trebalo da pričam s vama o tome. Ne znam šta će uraditi. Možda će pričati sa njim. Uplašiti ga da nas ostavi na miru. Kaže da ima drugare u vojsci koji mogu da mu pomognu, ako bude trebalo.
- Ali šta će se desiti ako Dejv ode? - upita Simon.
- Ode?
- Ako ode odavde - reče Simon. - Neće on zauvek ostati Ovde. On je vojnik. Oni stalno dobijaju prekomande. U kasarnu stalno dolaze novi vojnici. Šta ako on ode? Šta ćemo onda?
Gledala je u sina.
- Rešićemo to - reče tiho. - Već ćemo mi to nekako rešiti.

19


Sigurdur Oli je pozvao Erlendura i rekao mu da se video s Elsom i da je ona mislila da je Solveig, Benjaminova verenica, ostala u drugom stanju s nekim drugim, ali nije znala s kim. Razgovarali su o tome neko vreme, a onda je Erlendur ispričao Sigurduru Oliju o sastanku sa starim vojnikom Edvardom Hanterom, koji im je rekao o krađi u intendanturi i kako je neki Islanđanin koji je živeo na brdu sa svojom porodicom bio upetljan u to. Edvard je takođe mislio da je žena tog čoveka bila žrtva porodičnog nasilja; što je potvrdilo priču koju je Benjamin ispričao Hoskulduru.
- Svi ti ljudi sigurno su odavno poumirali i sahranjeni su - reče Sigurdur Oli umorno. - Nije mi jasno zašto se još uvek nagadjamo oko toga. Kao lov na duhove. Nećemo nikada naći te ljude niti moći da razgovaramo s njima. To su sve duhovi iz priča.
- Misliš na zelenu ženu na brdu? - upita Erlendur.
- Elinborg kaže da je matori Robert video duh Solveig u zelenom kaputu, tako da se sad već naterujemo s duhovima.
- Ali zar tebe ne interesuje ko leži tamo na brdu s rukom u vazduhu kao da je živ zakopan?
- Nakon dva dana u prljavom podrumu, sasvim mi je svejedno - reče Sigurdur Oli. - Boli me uvo za sve te gluposti - progunđa on i prekide vezu.
Elinborg se oprostila od Erlendura kad su se vratili od Hantera. Morala je s još nekoliko policajaca da bude u pratnji kriminalca, inače poznatog biznismena upetljanog u veliki lanac trgovine drogom, do gradskog suda Rejkjavika. Mediji su bili izuzetno zainteresovani za taj slučaj i fotoreporteri su se u jatu sakupili ispred suda, jer je toga dana tamo trebalo da se pojave svi optuženi da im se pročitaju optužbe. Elinborg se potrudila da se dotera koliko je mogla, s obzirom na to da nije imala mnogo vremena. Bilo je šanse da se pojavi na televizijskim vestima kad budu pričali o slučaju, pa je mislila da treba da bude pristojno odevena i da barem stavi raž na usne.
- Uf, kakva mi je frizura! - prostenjala je pokušavajući da je ukroti prstima.
* * *

Kao obično, Erlendur je razmišljao o Evi Lind, koja je i dalje ležala na intenzivnoj nezi i bilo je sasvim neizvesno da li će se izvući. Setio se njihove poslednje svađe u njegovom stanu, pre jedno dva meseca. Bila je još zima, s mnogo snega, mračna i hladna. Nije hteo da se svađa s njom. Nije imao namera da izgubi kontrolu. Ali ona, kao i obično, nije htela da popusti.
- Ne možeš vlastitom detetu to da radiš - rekao joj je, pokušavajući da je uveri. Mislio je da je otprilike u petom mesecu trudnoće. Pokušala je da se skine kad je ustanovila da je trudna, i nakon dva pokušaja je izgledalo kao da će joj to i uspeti. On se trudio da joj pruži podršku koliko je mogao, ali oboje su bili svesni da je od njegove podrške bilo malo koristi. Njihov odnos je bio takav da što se on manje petljao u njene stvari, veće su šanse bile da će uspeti. Eva Lind je bila ambivalentna prema svome ocu. Htela je da bude s njim, ali mu je u isto vreme zamerala na svemu. Išla je iz jedne krajnosti u dragu, potpuno nesposobna da nade neku sredinu.
- A šta ti o tome znaš? - rekla je. - Šta ti znaš o deri? Ja mogu sebi da rodim dete. Ima lepo da ga rodim.
Nije znao na čemu je, da li je drogirana ili pijana, ili i jedno i drugo, ali odmah je primetio da nije bila trezna kad se pojavila na njegovim vratima. Skoro je pala na kauč. Stomak joj je strčao ispod otkopčane kožne jakne, već se dobro videlo da je trudna. Ispod jakne je bila obučena samo u tanku majicu. Napolju je bilo barem minus deset.
- Ali zar se nismo…
- Nismo se mi ništa - prekinula ga je. - Ti i ja. Nas dvoje nismo ništa. Ništa.
- Mislio sam da ćeš voditi računa o bebi. Da ćeš paziti da joj ništa ne naškodi. Da je nećeš trovati. Rekla si da ćeš se očistiti, ali si ti sigurno previše važna za to. Ti si sigurno važnija od deteta.
- Zaveži.
- Što si došla ovamo?
- Ne znam.
- Zato što te peče savest. Zar ne? Savest te grize i misliš da ću te ja razumeti i zažaliti se nad tobom. Zato si došla ovamo. Da te ja sažaljevam i da ti umirim savest.
- Da, baš tako, ovo je pravo mesto za ljude sa savešću, đubre jedno svetačko.
- Već si odabrala i ime za bebu, sećaš se? Ako bude devojčica.
- Ti si odabrao ime, ne ja. Ti. Kao i obično. Ti odlučuješ o svemu. Ako ti se ide, idi, baš te briga i za mene i za ostale.
- Zvaće se Ojdur. Tako si rekla.
- Misliš da ne znam šta pokušavaš? Misliš da te ne čitam kao otvorenu knjigu? Usrao si se od straha… Znam šta nosim u stomaku. Znam da je to ljudsko biće. Čovek. Znam. Nema potrebe da me podsećaš na to. Uopšte nema potrebe.
- Dobro onda - rekao je Erlendur. - Čini mi se da ti ponekad zaboraviš na to. Da zaboraviš da se ne radi samo o tebi. Da ne drogiraš samo sebe. Truješ i dete koje od toga trpi mnogo više nego ti.
Zaćutao je.
- Možda je to bila greška - nastavio je. — Ne abortirati.
Pogledala ga je.
- Đubre jedno!
- Eva…
- Rekla mi je mama. Znam da si to hteo.
- O čemu pričaš?
- Možeš da kažeš da laže i da je nikakva, ali ja znam da je ona u pravu.
- U čemu? O čemu ti pričaš?
- Rekla je da ti to nikada ne bi priznao.
- Priznao šta?
- Da me nisi hteo.
- Molim?
- Da nisi hteo da se rodim. Kad je ostala u drugom stanju.
- Šta ti je majka rekla?
- Da nisi hteo da se rodim.
- Laže.
- Hteo si da abortira …
- Ona laže…
- … i sad mene osuđuješ, ma koliko se ja trudila. Po tebi ja nikada ne mogu ništa dobro da uradim.
- Nije istina. To nikad nije dolazilo u obzir. Ne znam zašto ona to priča, ali to nije istina. Nikada nije dolazilo u obzir. Nismo nikada ni razgovarali o abortusu.
- Rekla je da ćeš to reći. Upozorila me je.
- Upozorila te? Kad ti je to rekla?
- Kad sam joj rekla da sam trudna. Rekla mi je da si je terao da abortira i da sigurno nećeš hteti to da priznaš. Tačno je rekla sve što si sad rekao.
Eva Lind je ustala i krenula prema vratima.
- Ona laže, Eva. Veruj mi. Ne znam zašto ti je to rekla. Znam da me mrzi, ali nisam imao predstavu da me toliko mrzi. Manipuliše tobom da nas zavadi. I tebi je to sigurno jasno. Da joj padne na pamet tako nešto da kaže, to je… to je… odvratno. Možeš slobodno to da joj kažeš.
- Kaži joj sam - poviče Eva. - Ako smeš!
- Odvratno. Izmisliti tako nešto samo da bi nas zavadila…
- Ja više verujem njoj.
- Eva…
- Zaveži.
- Da ti kažem zašto to ne može da bude istina? Da ti kažem zašto ja nikada…
- Ne verujem ti!
- Eva… Ja sam…
- Zaveži već jednom. Ništa ti ne verujem.
- Onda odlazi odavde - rekao je.
- Da, naravno - reče izazivajući ga. - Reši me se.
- Gubi se!
- Odvratan si! - zavrištala je i otrčala iz stana.
- Eva! - vikao je za njom ali već je otišla.
To je bio njihov poslednji susret. Nije ništa čuo o njoj dok mu telefon nije zazvonio onog dana pre dva meseca dok je stajao nad skeletom na brdu.
* * *

Erlendur je sedeo u autu, pušio i razmišljao kako je tada trebalo drugačije da se postavi, da proguta vlastiti ponos i potraži Evu Lind kad ga je prošao bes. Da joj kaže još jednom da ju je majka slagala, da je on nikada nije terao da abortira. Da to nikada nije ni spomenuo. A ne da čeka da mu dete pošalje SOS poruku. Ona nije bila dovoljno zrela da sama prolazi sve to, nije shvatala koliko je situacija bila ozbiljna i bila je potpuno neodgovorna. Na neki čudan način šlepa za sve svoje mane.
Erlendur se bojao trenutka kad će morati da joj kaže šta se desilo kad dođe svesti. Ako se ikada probudi. Odlučio je da nazove Skarphjedina, da bi prestao da razmišlja o tome.
- Budite strpljivi - reče arheolog. - Dosta više tog telefoniranja. Javićemo vam čim dođemo do kostiju.
Skarphjedin je svakog dana postajao sve arogantniji, kao da je on šef istrage.
- A kad će to biti?
- Teško je reći - reče on, a Erlenduru se učinilo da vidi njegove požutele zube ispod brade. - Treba da vidimo. Pustite nas da radimo na miru.
- Nešto valjda možete da mi kažete. Da li se radi o muškarcu? Ženi?
- Strpljen - spas…
Erlendur prekide vezu. Zapalio je još jednu cigaretu kad je telefon zazvonio. Na vezi je bio Džim iz britanske ambasade. Edvard Hanter i kolege iz američke ambasade pronašli su spisak islandskih radnika u intendanturi i poslali su mu ga telefaksom. On sam nije našao nikakve informacije o Islanđanima koji su radili za Britance dok su oni bih zaduženi za intendanturu. Na spisku je bilo devet imena i Džim ih je pročitao. Erlendur nije prepoznao nijedno, te je dao Džimu broj faksa u kancelariji i zamolio ga da mu pošalje spisak.
Odvezao se u naselje Vogar i parkirao ispred podrumskog stana u kojem je tražio Evu Lind. Sedeo je u kolima, razmišljajući šta je to teralo neke muškarce da se ponašaju prema ženama i ded kao čovek iz tog stana. Zaključio je, kao i obično, da je to zato što su kreteni, ništa drugo mu nije palo na pamet. Nije znao šta hoće da uradi tom čoveku. Nije mu bilo jasno da li će mu uopšte nešto uraditi, osim da ga tako špijunira iz kola. Opekotine na telu male devojčice nisu mu izlazile iz glave. Čovek je poricao da je bilo šta uradio, a majka je potvrdila njegovu priču, tako da je jedino što su vlasti mogle da urade bilo da im uzmu dete. Njegov slučaj je prosleđen u javno tužilaštvo. Možda će biti optužen. A možda i neće.
Erlendur je razmišljao šta bi mogao da uradi. Izbor nije bio velik, i sve mogućnosti bile su jedna gora od druge. Da je siledžija bio u stanu to veče kad je tražio Evu Lind i video dete s opekotinama kako sedi na podu, verovatno bi ga napao. Ali kako je otada prošlo već dosta vremena, nije mogao sada da ga napadne zbog onoga šta je uradio detetu. Nije mogao da mu priđe i izmlati ga, iako je žarko želeo to da uradi. Erlendur je znao da ne vredi razgovarati s njim. Takvi gadovi su se samo smejali na pretnje. Smejao bi mu se ravno u lice.
Sedeo je u kolima pušeći dobra dva sata, i za to vreme nije primetio nikoga da izlazi iz stana ili ulazi u njega.
Na kraju je odustao od čekanja i odvezao se u bolnicu da poseti ćerku. Trudio se da zaboravi na sve to.

20


Sigurdur Oli je pozvao Elinborg kad se vratila iz suda. Ispričao joj je kako Benjamin verovatno nije bio otac Solveiginog deteta i da su verovatno zbog toga raskinuli veridbu. I da se njen otac ubio nakon što je ona nestala, a ne pre toga, kao što joj je to rekla Baura.
Elinborg je kod matičara pregledala stare umrlice pre nego što je otišla u Gravarvogur. Nije podnosila laži, pogotovo kad je lažu neke uobražene gospođe koje su umislile da su bolje od drugih.
Baura je kamenog lica slušala njenu priču o trudnoći za koju su saznali od Else. Izraz lica joj se nijednom nije promenio.
- Da li ste ikad čuli tu priču? - upita Elinborg.
- Da mi je sestra bila kurva? Ne, nisam čula tu priču i nije mi jasno zašto mi vi sve to sada govorite. Nakon svih tih godina. Ne razumem vas. Ostavite moju pokojnu sestru na miru. Nije zaslužila da je ogovarate ovako. Od koga je ta… ta Elsa čula tu priču?
- Od svoje majke - reče Elinborg.
- Koja je to čula od Benjamina?
- Da. On to nikada nikome nije rekao, i poverio joj se na samrti.
- Da li ste našli pramen njene kose kod njega?
- Jesmo.
- I poslaćete ga na analizu s kosturom?
- Pretpostavljam da hoćemo.
- Vi znači mislite da ju je on ubio. Da je Benjamin, ta kukavica, ubio svoju verenicu. Ja mislim da je to apsurdno. Sasvim apsurdno. Ne mogu da shvatim kako možete tako nešto da mislite.
Ućutala je duboko zamišljena.
- Hoće li se o tome pisati u novinama? - upitala je.
- Ko zna - reče Elinborg. - O skeletu se već dosta pisalo.
- Hoće li se pisati da je moja sestra ubijena?
- Ukoliko se ispostavi da je to istina. Imate li predstavu ko je mogao da bude otac deteta?
- Samo Benjamin.
- Niste nikada ćuli ništa o nekom drugom? Ona vam nikada ništa nije spomenula o drugom čoveku?
Baura zatrese glavom.
- Moja sestra nije bila laka žena.
Elinborg se nakašlja.
- Rekli ste mi da se vaš otac ubio nekoliko godina pre njenog nestanka.
Pogledaše se za trenutak.
- Molim vas da odete sada - reče Baura ustajući.
- Vi ste počeli da pričate o njemu, ja vas nisam ništa pitala. Pronašla sam njegovu umrlicu kod matičara. Izvodi iz matične knjige ne lažu, kao neki.
- Nemam više ništa da vam kažem - reče Baura, ali s lica joj je nestao onaj arogantni izraz koji je držala ćelo vreme.
-Sigurno ga ne biste spomenuli da niste hteli da pričate o tome. Vama se priča o tome.
- Kakva glupost! - prosikta Baura. - Jeste sad odjednom i psiholog?
- Umro je šest meseci nakon što je vaša sestra nestala. Na umrlici ne piše da se sam ubio. Ne piše ništa o uzroku smrti. Verovatno ste suviše fini svet da bi se napisalo da se ubio. Iznenada preminuo u svojoj kući, to piše.
Baura joj je okrenula leda.
- Postoji li neka mogućnost da ćete mi reći šta se zaista desilo? - upita Elinborg. I ona je sada bila na nogama. - Kakve veze ima vaš otac s ćelom situacijom? Zašto ste ga uopšte spomenuli? Ko je bio otac njenog deteta? Da nije to bio on?
Baura nije pokazala nikakvu reakciju. Stajale su obe u salonu bogatog veletrgovca i tišina je gotovo mogla da se opipa. Elinborg je gledala raskošnu veliku prostoriju, lepe stvari u njoj, slike bračnog para, skupocen nameštaj, crni koncertni klavir, fotografiju Baure s predsednikom partije naprednjaka. Kakav prazan život, pomisli Elinborg.
- Zar nemaju sve porodice neku tajnu? - reče Baura konačno okrenuvši joj leđa.
- Verovatno ste u pravu - reče Elinborg.
- Nije to bio moj otac - reče Baura oklevajući. - Ne znam zašto sam vas slagala kad je umro. Nekako je to izašlo iz mene. Ako baš hoćete da me psihoanalizirate, možete reći da sam htela sve da vam kažem. Da svih ovih godina nisam smela da pričam o tome, da sam pukla kad ste spomenuli Solveig. Ne znam ni sama.
- Ko je to bio?
- Njegov bratanac, reče Baura. Sin njegovog brata iz Fljota. To se desilo jednog leta kad je bila kod njih.
- Kako ste to saznali?
- Potpuno se promenila kad se vratila. Mama… Majka je to odmah primetila, a ubrzo to nije moglo ni da se sakrije.
- Da li je rekla vašoj majci šta se desilo?
- Jeste. Tata je otišao u Fljot Ne znam šta se tamo desilo. Kad se vratio, tog momka su poslali u inostranstvo. Tako se barem pričalo. Naš deda je imao tamo ogromnu farmu. Imao je samo dva sina. Moj tata se doselio u grad, osnovao firmu i mnogo se obogatio. Bio je veoma cenjen.
- Šta je bilo s tim bratom od strica?
- Ništa. Solveig je rekla da ju je napao. Silovao. Moji roditelji nisu znali šta da rade, nisu hteli da ga tuže policiji, da ne krene priča. On se nakon nekog vremena vratio u zemlju i doselio u Rejkjavik. Oženio se, imao porodicu. Umro je pre nekih dvadeset godina.
- A Solveig i beba?
- Svi su je nagovarali da pobaci, ali ona to nije htela. Nije htela da ubije bebu. I onda je jednoga dana samo nestala.
Baura se okrenula prema Elinborg.
- Možete red da nas je to letovanje u Fljotu uništilo. Uništilo našu porodicu. Čitav moj život obeležen je time. Tajne. Porodični ponos. Nije smelo da se priča. Nismo smeli o tome da govorimo ni sa kim. Moja majka je o tome vodila računa. Znam da je posle rekla Benjaminu. Objasnila mu ćelu situaciju. Rekla da je Solveig sama bila kriva za svoju smrt. To je bio njen izbor, njeno ludilo. Nije imalo veze s nama. Mi smo i dalje bili pristojna i fina familija. Ona je poludela i bacila se u okean.
Elinborg je gledala u tu ženu i odjednom osetila kako je sažaljeva. Zbog laži u kojoj je živela čitav život.
- Ona je sama tako htela - nastavi Baura. - Nas se to nije ticalo. To je bila njena stvar.
Elinborg klimnu glavom.
- Nisu to njene kosti tamo na brdu - reče Baura. - Njene kosti su na dnu okeana. Leže tamo već šezdeset jezivih godina.
* * *

Erlendur je seo kraj Eve Lind nakon što je razgovarao s njenim lekarom. Rečeno mu je da joj je stanje isto, da će samo vreme pokazati da li će se izvući. Erlendur je sedeo kraj njenog kreveta, razmišljajući o čemu da joj priča. Ništa mu nije padalo na pamet.
Vreme je prolazilo. Na odeljenju intenzivne nege vladala je tišina. S vremena na vreme bi pored sobe prošao neki lekar, ili medicinska sestra u mekim belim patikama koje su škripale po linoleumu.
To škripanje.
Erlendur je gledao u svoju ćerku i nehotično počeo da joj priča o jednom nestanku koji ga je dugo mučio i koji do dan-danas nije razumeo.
Pričao joj je o dečaku koji se sa svojim roditeljima iz provincije preselio u Rejkjavik. Nije mogao da zaboravi svoju kuću na selu. Bio je premlad da bi razumeo zašto su morali da dođu u Rejkjavik, koji u to vreme nije bio grad, već samo mala primorska varošica. Kasnije je shvatio razloge zbog kojih su morali da se dosele u grad.
Novi dom mu je od prvog dana bio čudan. Dotad je rastao na selu, živeo jednostavnim životom sa životinjama u potpunoj izolaciji, s toplim letima i okrutnim zimama, uz priče o precima koji su izgradili sve u tom kraju, većina njih od davnina siromašni seljaci. Ti preci su bili njegovi uzori i o njima je slušao priče o životu na selu, kakav je i sam poznavao. Priče o njihovom životu, o teškoćama i tragedijama, ili o smešnim događajima zbog kojih su se ljudi koji su ih pričali zacenjivali od smeha ili se od čiste radosti zakašljavali zgrčenih lica. Sve su to bile priče ili o ljudima koje je poznavao ili o precima koji su izgradili taj kraj: stričevima, tetkama, babama i prababama, dedama i pradedama. Sve ih je znao poimence, čak i ljude koji su odavno umrli i bili sahranjeni na malom groblju kraj stare seoske crkve, dok je još korišćena. Priče o babicama koje su prelazile ledene reke kako bi došle do porodilja; priče o seljacima koji su herojski spašavali stoku u mećavama; priče o nadničarima koji su se smrzli pred stajama; priče o pijanim popovima; priče o duhovima i čudovištima; priče o životu koji je bio deo njegovog života.
Sve te priče poneo je sa sobom kad se s roditeljima doselio u grad. Uspeli su da naprave kuću u starom kupalištu malo van grada koji je sazidala britanska vojska za vreme okupacije. Jedino su to mogli sebi da priušte. Otac mu nije podnosio gradski život. Razboleo se od srca i ubrzo umro. Majka je prodala kupatilo i preselila se u mali podrumski ćumez kraj luke, gde je radila s ribom. On nije znao čime bi mogao da se bavi kad je završio osnovnu školu. Nije imao para da se dalje školuje. Niti ga je to zanimalo. Radio je radničke poslove. Na građevini. Kao ribar. Onda je u novinama video oglas za policiju.
Niko mu više nije pričao priče, i sve ih je zaboravio. Njegova rodbina je nestala, sahranjena i zaboravljena u napuštenim selima. On je sam lutao po gradu u kojemu mu nije bilo mesto. Čak i da je hteo da se vrati otkuda je došao, tamo više ničega nije bilo. Znao je da nije gradsko dete. Ali nije znao šta je. Nikada nije mogao da se reši želje za nekim drugim životom, večito nezadovoljan i bez korena. Kad mu je majka umrla, činilo mu se da je izgubio svaku vezu s prošlošću i svojim nasleđem.
Odlazio je na igranke. Na jednoj je upoznao ženu. Nije bila prva, ali se nikada ni sa jednom nije ozbiljno zabavljao. Ova je bila drugačija, ozbiljnija, i osetio je da je zavladala njime. Sve se desilo tako brzo da nije ni primetio. Bila je zahtevna, i on je bez razmišljanja ispunjavao sve njene želje. Odjednom su bili u braku i dobili devojčicu. Živeli su u malom iznajmljenom stanu. Ona je pravila velike planove za budućnost, htela je da ima još dece, da kupe stan, uzbuđena i radujući se svemu kao da je videla kako joj je čitav život krenuo nekim sigurnim putem na kojem se ništa loše neće desiti. On je gledao u nju i odjednom shvatio da uopšte ne poznaje tu ženu s kojom je živeo.
Dobili su još jedno dete, i ona je počela da oseća kako se on udaljuje. Nije skakao od sreće kad im se rodio sin, i nagoveštavao je da je hteo kraj, hteo je da ode. Osetila je to. Pitala ga je da li je našao neku drugu, a on ju je samo gledao, nije razumeo o čemu priča. Nikada mu tako nešto nije palo na pamet. Mora da si našao neku drugu, rekla je. Ne, nisam, rekao je, pokušavajući da joj objasni kako se oseća i o čemu razmišlja, ali nije htela da ga sluša. Imali su dvoje dece i nije mogla da veruje da namerava da ode od nje. Da ih ostavi. Da napusti vlastitu decu.
Njegova deca. Eva Lind i Sindri Snaer. Ona im je dala imena. Nije osetio da su deo njega. Nije imao nikakav očinski osećaj, ali je osećao odgovornost prema njima. Osećao je svoju odgovornost, ali ona nije imala nikakve veze s njihovom majkom ili njihovim zajedničkim životom. Rekao joj je da hoće da se brine o deci i da bi hteo da se rastanu u miru. Rekla je da neće biti nikakvog mira i uzela Evu Lind u krilo, čvrsto je grleći. Osetio je da koristi decu kako bi ga zadržala, što ga je još više ubedilo da ne može da živi s njom. Čitava njihova veza od početka je bila jedna velika greška, i odavno je trebalo nešto da urade s tim. Nije znao šta mu je bilo sve te godine, ali sada je morao to da resi.
Pokušao je da je nagovori da mu dozvoli da deca budu kod njega nekoliko dana u nedelji ili u mesecu, ali ona nije htela ni da čuje. U životu ih više neće videti ako je napusti, rekla mu je. Pobrinuće se za to.
I on ju je ostavio. Nestao iz života dvogodišnje devojčice u pelenama, s cuclom u ustima, koja ga je gledala kako izlazi iz stana i zatvara vrata. Sa malom belom cuclom koja je škripala pod njenim zubićima.
- U svemu smo pogrešili - reče.
To škripanje.
Sagnuo je glavu. Učinilo mu se da je medicinska sestra opet prošla pored sobe.
- Ne znam šta se desilo s tim čovekom - prošaputa Erlendur. Gledao je u svoju ćerku. Nikada nije video takav mir na njenom licu. Čistog izraza. Gledao je u aparate koji su je održavali u životu. Zatim se zagledao u pod.
Dugo je tako sedeo, a onda je napokon ustao sa stolice, sagnuo se nad Evu Lind i poljubio je u čelo.
- On je nestao, i ja mislim da je još uvek negde izgubljen i ko zna da li će ga ikada iko pronaći. Nisi ti kriva. On je nestao pre nego što je tebe bilo. Mislim da on sam sebe traži, a da ne zna zbog čega ili šta to tačno traži, i da zato to nikada neće ni naći.
Erlendur je gledao u Evu Lind.
- Osim ako mu ti ne pomogneš.
Pod svetlošću koja je dopirala od male lampe na stočiću pored kreveta, lice joj je izgledalo kao hladna maska.
- Znam da ga i ti tražiš. Ako iko bude mogao ikada da ga pronađe, to si ti.
Okrenuo se da krene kad je ugledao svoju bivšu ženu kako stoji na vratima. Nije znao koliko dugo je tamo stajala. Koliko je čula. Bila je obučena u isti smeđi kaput preko trenerke, ali je na nogama imala štikle, zbog čega je izgledala smešno. Erlendur je više od dvadeset godina nije video tako iz blizine. Primetio je kako je ostarila, kako joj je lice omekšalo, obrazi i brada se udebljali.
- Kako si mogla tako da slažeš Evu, da sam hteo da abortiraš. - Ključao je od besa.
- Ostavi me na miru - reče Haldora. I glas joj je ostario. Promukao. Od pušenja. Dugogodišnjeg.
- Šta si ih još slagala?
- Gubi se - rekla mu je pomerivši se s vrata da ga pusti da prođe.
- Haldora…
- Gubi se - ponovila je. - Odlazi i ostavi me na miru.
- I ti i ja smo hteli tu decu.
-1 nisi nikada zažalio zbog toga? - upita ga ona.
Erlendur nije razumeo.
- Misliš da je trebalo da se rode?
- Šta se desilo s tobom? - upita Erlendur. - Kada si postala takva?
- Gubi se - reče. - To samo i znaš. Gubi se. Gubi! Ostavi me na miru s njom.
Erlendur je zabezeknuto gledao u nju.
- Haldora…
- Gubi se, čuješ šta ti kažem! - Sad je već vikala. - Odlazi odavde. Odmah. Gubi se! Neću da te gledam! Neću više da te gledam!
Erlendur se provukao pored nje i izašao iz sobe. Zatvorila je vrata za njim.

21


Sigurdur Oli je to veče završio s pretraživanjem podruma ne našavši ništa o podstanarima u Benjaminovoj vikendici na brdu. Bilo mu je svejedno. Odahnulo mu je što je izašao iz podruma. Bergtora ga je čekala kod kuće. Kupila je flašu crnog vina i pijuckala ga je u kuhinji. Izvadila je još jednu čašu i pružila mu kad je ušao.
- Ja nisam Erlendur - rekao je Sigurdur Oli. - Nemoj više nikada tako nešto ružno reći o meni.
- Ali bi hteo da budeš kao on - reče Bergtora. Kuvala je neko jelo od testenine i upalila je sveće u trpezariji. Lep prizor za smaknuće, pomislio je Sigurdur Oli. - Svi biste vi muškarci hteli da ste kao on - reče ona.
- Što tako pričaš?
- Sami sebi dovoljni.
- To nije istina. Ti nemaš predstavu kako je Erlendurov život bedan.
- Ja u svakom slučaju moram da shvatim u kakvoj vezi nas dvoje živimo - reče Bergtora sipavši vino u njegovu čašu.
- Važi, hajde da shvatimo kakva nam je veza. - Sigurdur Oli nije znao praktičniju osobu od Bergtore. Znao je da neće početi da priča o ljubavi u njihovom životu.
- Zajedno smo već neke tri-četiri godine, i ništa se ne dešava. Ama baš ništa. Čim ja počnem da pričam o bilo kakvim planovima, ti se kreveljiš. Nemamo zajedničke finansije. Venčanje u crkvi izgleda ne dolazi u obzir. Nisam sigurna šta bi rekao o bilo kakvoj drugoj vrsti venčanja. Nismo registrovani da živimo zajedno. Deca su, po tvom mišljenju, izgleda daleko kao neka druga galaksija. Tako da se ja pitam: šta je još ostalo?
Nije se činilo da je ljuta. Samo je pokušavala da shvati njihovu vezu i u kom pravcu je išla. Sigurdur Oli je odlučio da to iskoristi, pre nego što sve eksplodira. Imao je dosta vremena da razmišlja o svemu tome dok se dosađivao u podrumu.
- Ostali smo nas dvoje - reče Sigurdur Oli. - H i ja.
Pronašao je CD i pustio pesmu koja mu nije izlazila iz glave otkako je Bergtora počela da vrši pritisak na njega sa svojim planovima. Marijana Fejtful je zapevala o Lusi Džordan, tridesetsedmogodišnjoj domaćici koja je sanjala da se vozi u sportskom autu po Parizu, s hladnim vetrom u kosi.
- Već odavno pričamo o tome - reče Sigurdur Oli.
- O čemu? - reče Bergtora.
- O našem putovanju.
- Misliš na Francusku?
- Da.
- Sigurdure…
- Otići ćemo u Pariz i iznajmiti sportski auto - reče Sigurdur Oli.
* * *

Erlendur se našao u vrtoglavoj, zaslepljujućoj mećavi. Po licu ga je udarao sneg, a oko njega su bili samo mraz i tama. Pokušao je da se suprotstavi oluji, ali nije mogao da se mrdne s mesta, tako da se sagnuo i stajao kao ukopan dok se sneg gomilao po njemu. Znao je da mu je došao kraj i da ne može da se spase.
Odjednom se začuo telefon. Zvonjava nije jenjavala kroz mećavu, dok se odjednom nije razvedrilo, besnilo oluje se stišalo i Erlendur se našao u fotelji u svom stanu. Telefon na pisaćem stolu je i dalje zvonio, ne dajući mu mira.
Ustao je sav ukočen i krenuo da se javi, kad je zvonjava prestala. Stajao je kraj telefona očekujući da ponovo pozvoni, ali uzalud. Telefonski aparat je bio star i nije video broj s kojeg je stigao poziv, tako da nije imao pojma ko je hteo da priča s njim. Pomislio je da je to sigurno neko ko hoće da mu proda usisivač uz koji bi dobio još i toster na poklon. Doduše, bio mu je zahvalan što ga je spasao iz mećave.
Otišao je u kuhinju. Bilo je osam sati uveče. Navukao je zavese kako bi se odbranio od vedre prolećne večeri, ali svetlost se probijala kroz njih i njeni zraci su obasjavali prašinu u njegovom tmurnom stanu. Proleće i leto nisu bila njegova omiljena godišnja doba. Previše svetiosti. Previše lakoće. On je voleo tešku i mračnu zimu. U kuhinji nije pronašao ništa za jelo i seo je za sto, rukom podbočivši bradu.
Još je bio ošamućen od sna. Vratio se iz bolnice oko šest sati, seo u fotelju i spavao u njoj do osam. Setio se sna o mećavi i kako je u njoj čekao da mu dođe kraj. Često je sanjao isti san, samo u raznim varijantama. Ali uvek se nalazio u toj neprekidnoj, hladnoj mećavi koja ga je probijala do kosti. Znao je i kako bi se san završio da ga nije probudila zvonjava.
Telefon je ponovo zazvonio i Erlendur se predomišljao da li da se javi ili ne. Na kraju je ipak odlučio da odgovori, i polako je krenuo prema stolu u sobi.
- Erlendure?
- Da - reče Erlendur nakašljavajući se. Odmah je prepoznao glas.
- Džim na telefonu, iz ambasade. Izvinite što vam tako kasno smetam, i to kod kuće.
- Jeste to vi malopre zvali?
- Malopre? Ne, zovem prvi put. Stvar je u tome da sam razgovarao s Edvardom Hanterom i mislio sam da treba odmah da vam javim.
- Jeste li saznali nešto?
- On radi i dalje na vašem slučaju. Raspitivao se u Americi, tražio dalje po svojim dnevnicima i razgovarao s nekim, i misli da zna ko je prijavio krađu u intendanturi.
-Ko?
- Nije mi kazao. Samo me je zamolio da vam to prenesem i da odete do njega.
- Večeras?
- Da, ili ne, možda ujutro. Bolje da odete sutra ujutro do njega. Rekao je da ide na spavanje. Rano odlazi u krevet.
- Da li se radi o Islanđaninu? Taj što je prijavio kradu?
- On će vam sve reći. Laku noć i izvinite na smetnji. - Džim prekide vezu i Erlendur spusti slušalicu.
Još je stajao kraj telefona kad je ponovo zazvonio. Skarphjedin. Javljao se s brda.
- Počećemo da iskopavamo kosti sutra ujutro - reče Skarphjedin bez uvoda.
- Konačno - reče Erlendur. - Jeste me vi malopre zvali?
- Da, jeste li sad ušli u kuću?
- Jesam - slagao je Erlendur. - Jeste li našli nešto od koristi?
- Ne, nismo, ali hteo sam da vam javim… dobro veče, veče, hmm, dajte da vam pomognem, izvolite… Izvinite, gde smo stali?
- Rekli ste mi da ćete sutra iskopati kosti.
- Da, pretpostavljam predveče. U zemlji nismo pronašli ništa što bi otkrilo kako se telo našlo tamo. Možda ćemo naći nešto ispod kostiju.
- Vidimo se sutra.
- Doviđenja.
Erlendur je spustio slušalicu. Nije se još bio sasvim rasanio. Razmišljao je o Evi Lind i da li je išta od njegove priče dospelo do nje. Razmišljao je o Haldori i o toj njenoj mržnji prema njemu nakon svih tih godina. I po hiljaditi put je razmišljao kakav bi im život danas bio da nije odlučio da je ostavi. Nikada nije uspeo da nađe odgovor na to.
Gledao je zamišljeno pred sebe. Poneki zrak večernjeg sunca uspevao je da se probije kroz zavese u dnevnoj sobi, presecajući mrak u stanu. Zagledao se u teške somotske zavese koje su dosezale do poda. Teške, zelene zavese koje bi trebalo da zaustavljaju prolećnu vedrinu.
Dobro veče.
Veče.
Dajte da vam pomognem…
Erlendur je buljio u svoje zelene Zavese.
Iskrivljena.
Zelene.
- Šta je Skarphjedin…? - Erlendur skoči na noge i dohvati telefon. Nije se setio Skarphjedinovog broja telefona, i u panici je pozvao informacije. Dobio je broj i pozvao arheologa.
- Skarphjedine. Skarphjedine! - Vikao je u telefon.
- Molim. Jeste to vi opet?
- Koga ste pozdravili malopre? Kome ste pomagali?
- Molim?
- S kim ste razgovarali?
- S kim sam razgovarao? Šta vam je, što ste toliko uzbuđeni?
- Ko je tamo s vama?
- Mislite koga sam pozdravio?
- Da, nemam telefon s ekranom. Otkud mogu da vidim ko stoji kraj vas na brdu. Čuo sam samo da ste se s nekim pozdravili. Ko je kod vas?
- Niko, otišla je negde… Čekaj, čekaj, eno je kod žbunja.
- Žbunja? Mislite kod ribizli? Je l’ stoji kod ribizli?
-Da.
- Kako izgleda?
- Ona je… Da li znate ko je to? Ko je ta žena? Što ste se tako razgalamili?
- Kako izgleda? - ponovi Erlendur, pokušavajući da se smiri.
- Smirite se, molim vas.
- Koliko je stara?
- Stara?
- Recite mi samo koliko mislite da ima godina!
- Rekao bih oko sedamdeset. Ne, možda čak osamdeset. Ne mogu da procenim.
- Kako je obučena?
- Obučena? U dugačak zeleni mantil, skoro do zemlje. Otprilike je moje visine. Šepa.
- Šepa?
- Da, šepava je. Ali ima još nešto. Sva je, ne znam kako to da opišem, sva je…
- Šta? Šta! Kažite već jednom!
- Ne znam kako da je opišem… rekao bih… kao da je iskrivljena. Erlendur ispusti slušalicu i istrča na prolećno veče. Zaboravio je da kaže Skarphjedinu da po svaku cenu zadrži tu ženu na brdu.
* * *

Već nekoliko dana nisu bili videli Dejva kad se Grimur vratio kući.
Jesen je stigla s oštrim severnim vetrom i prvim snegom. Brdo je bilo visoko iznad mora, i tamo je zima dolazila ranije nego u Rejkjavik, koji je pomalo počinjao da liči na grad. Simon i Tomas su svako jutro odlazili školskim autobusom u Rejkjavik i vraćali se uveče. Majka je svako jutro odlazila na posao na farmu u Guvunesu. Tamo je radila oko krava i bavila se drugim seoskim poslovima. Odlazila je na posao pre nego što su dečaci kretali u školu, ali uvek se vraćala kući pre njih da ih dočeka. Mikelina je ostajala kod kuće i strašno se dosađivala u svojoj samoći. Uvek bi se obradovala majci kad se vrati s posla, a kad bi Simon i Tomas stigli i bacili knjige u ćošak, njenoj sreći nije bilo kraja.
Dejv je često dolazio u posetu. Majka i on su se sve bolje razumeli. Sedeli bi satima za kuhinjskim stolom i deca nisu smela da im smetaju. Ponekad se dešavalo da su hteli da budu sasvim sami, te bi otišli u spavaću sobu, zatvorivši vrata za sobom.
Simon bi ponekad primetio kako Dejv miluje majku po licu, ili joj sklanja pramen kose sa čela. Ponekad bi joj pomilovao ruku. Išli su u duge šetnje oko Rejnisvatna i uz brdo, a nekad bi otišli čak i u dolinu Mosfelsdal, ili do vodopada Helgufosa. Poneli bi užinu jer su to bili celodnevni izleti. Ponekad bi poveli decu, i Dejv bi nosio Mikelinu na leđima kao da je lagana kao perce. Takav izlet je nazivao „piknik”, što je Simonu i Tomasu bilo jako smešno, pa su ga imitirali i kokodakali podražavajući kokoške: pik-nik, pik-nik, pik-nik.
Majka i Dejv su ponekad sedeli zadubljeni u veoma ozbiljne razgovore na pikniku, ili u kuhinji. Jednom je Simon otvorio vrata sobe i video ih kako sede na krevetu. Dejv je držao majku za ruku i oboje su se nasmešili kad su ga videli. Nije znao o čemu su pričali, ali to sigurno nije bilo ništa dobro: poznavao je izraz na majčinom licu kad se loše osećala.
Svemu tome je jednog hladnog jesenjeg dana došao kraj.
Grimur se pojavio rano ujutro kad je majka već otišla na posao, a Simon i Tomas su krenuli na školski autobus. Sreli su Grimura spuštajući se s brda na probadajućem mrazu. On se peo stazom prema kući, stiskajući pohabanu jaknu kako bi se odbranio od hladnog severca. Nije ih ni pogledao. Nisu mogli dobro da ga vide u jesenjem sumraku dok im se približavao, ali je Simon mogao da zamisli njegov surov i nemilosrdan pogled. Dečaci su već nekoliko dana očekivali da se vrati. Majka im je rekla da će uskoro biti pušten iz zatvora gde je bio zbog krađe, i da bi svaki čas mogao da se vrati kući na njihovo brdo.
Simon i Tomas su posmatrali kako se Grimur približava kući i pogledali jedan u drugog. Obojica su pomislila isto. Mikelina je bila sama kod kuće. Probudila bi se s majkom i braćom, ali nastavila bi da spava kad svi odu iz kuće. Biće sama kad Grimur dođe kući. Simon je pokušao da zamisli njegovu reakciju kad uđe u kuću i vidi da majka i dečaci nisu tamo, i da ga dočekuje samo Mikelina, koju je oduvek mrzeo.
Školski autobus je stigao i već im je dvaput zatrubio. Vozač je video dečake na brdu, ali nije mogao dugo da ih čeka, te je zatvorio vrata i nastavio svoj put prema gradu. Dečaci su stajali na mestu kao skamenjeni, a zatim polako krenuše prema kući.
Nisu hteli da Mikelina bude sama.
Simon je razmišljao da li da ode po majku ili pošalje Tomasa do nje, ali je odlučio da to ne uradi; nije bilo razloga da se njih dvoje što pre sretnu, neka ona u miru provede taj poslednji dan. Videli su kako Grimur zatvara vrata za sobom, i potrčali za njim. Nisu znali šta mogu da očekuju kad uđu u kuću. Samo su znali da Mikelina spava u bračnom krevetu, gde nikada nije smela da bude.
Pažljivo su otvorili vrata i ušunjali se unutra. Držali su se za ruke, Simon je bio prvi, a Tomas iza njega. Ušli su u kuhinju i videli Grimura kako stoji kraj sudopere. Bio im je okrenut leđima. Ušmrknuo je i pljunuo u sudoperu. Upalio je svetio i videli su samo njegovu senku koja se nadvila nad kuhinjskim stolom.
- Gde vam je majka? - upitao je još uvek okrenut leđima. Simon pomisli kako je morao da ih primeti kad su se sreli na brdu i da ih je čuo da ulaze u kuću.
- Na poslu je - reče Simon.
- Poslu? Gde? Kakvom poslu? - reče Grimur.
- Radi u mlekari u Guvunesu - reče Simon.
- Zar ona ne zna da ja treba danas da dođem? - Grimur se okrenuo prema njima i zakoračio na svetio. Braća su videla kako nakon sveg tog vremena izranja iz mraka, i oči su im postale veličine tanjira kad su mu ugledali lice pod slabom svetlošću lampe. Nešto se desilo s Grimurom. Na jednom obrazu je imao veliku opekotinu koja mu je dopirala do oka. Očni kapak mu je bio poluzatvoren, spojen s kožom lica.
Grimur se nasmeja.
- Vidite kako vam je tata lep!
Dečaci su buljili u njegovo deformisano lice.
- Skuvaju ti kafu, a onda ti je bace u lice.
Približio im se.
- I to ne da bi te naterali da priznaš. Sve ionako znaju, jer im je neko sve već ocinkao. Ne prskaju te vrelom kafom zbog toga. Ne uništavaju ti lice samo zbog toga.
Dečaci nisu shvatali šta se dešava.
- Odlazi po majku - reče Grimur Tomasu, koji se sakrio iza brata. - Odlazi u tu štalu i dovedi kravetinu.
Simon je krajičkom oka primetio neko kretanje u spavaćoj sobi, ali nije se usudio da pogleda u tom pravcu. Mikelina je ustala. Već je mogla da staje na jednu nogu i da hoda pridržavajući se za nešto, ali sada se nije usudila da dođe u kuhinju.
- Napolje! - zavrišta Grimur. - Odmah!
Tomas je poskočio. Simon nije znao da li će brat umeti da ode do farme. Tomas je jednom ili dvaput išao s mamom na farmu preko leta, ali sada je bila zima i mrak. Još je bio mali.
- Idem ja - reče Simon.
- Ne ideš ti nigde - brecnu se Grimur. - Gubi se! - viknuo je na Tomasa, koji se zateturao iza Simona, otvorio vrata i izašao na mraz, pažljivo ih zatvarajući iza sebe.
- Dođi Simone, sedi kraj svog tate - reče Grimur^ kao da ga je odjednom prošao bes.
Simon mu se oprezno približio i seo na stolicu. Opet je primetio neku kretnju u predsoblju. Nadao se da Mikelina neće ud u kuhinju. U hodniku je bila mala ostava i Simon se nadao da će se sakriti u njoj da je Grimur ne vidi.
- Je l’ ti nedostajao tvoj tata? - upita ga Grimur sedajući naspram njega. Simon nije mogao da odvoji oči od opekotine. Klimnuo je glavom.
- Šta ste radili ćelo leto? - upita Grimur. Simon je nemo gledao u njega. Nije znao kojim lažima da počne. Nije mogao da mu kaže za Dejva; njegovim posetama i tajnim sastancima s majkom; šetnjama, piknicima. Nije mogao da mu kaže da sada uvek svi zajedno spavaju u velikom krevetu. Nije mogao da mu kaže koliko se majka promenila otkako je otišao, najviše zahvaljujući Dejvu. Dejv joj je probudio volju za životom. Nije mogao da mu kaže kako se doterivala svako jutro. Kako je sada drugačije izgledala. Kako je sa svakim danom koji je provodila s Dejvom bila sve lepša i lepša.
- Šta je, nemaš ništa da mi kažeš? - reče Grimur. - Ništa se nije desilo ćelo leto?
- Bilo je, bilo je… lepo vreme - prošaputa Simon, ne skidajući pogled s opekotine.
- Lepo vreme, Simone. Bilo je lepo vreme - reče Grimur. - I ti si se igrao ovde na brdu i oko kasarne. Da li poznaješ ikoga u kasarni?
- Ne - odgovori Simon brzo. - Nikoga.
Grimur se nasmešio.
- Naučio si da lažeš letos. Neverovatno kako se laganje brzo nauči. Jesi li naučio da lažeš letos, Simone?
Simonove usne su počele da drhću i nije mogao da ih smiri.
- Poznajem samo jednog vojnika, ali slabo.
- Poznaješ jednog. Vidiš. Ne srne se lagati, Simone. Ako neko laže kao ti, sam sebi stvara probleme, a bogami i drugima.
- Da - reče Simon, nadajući se da će razgovoru brzo doći kraj. Nadao se da će se Mikelina pojaviti da ih omete. Predomišljao se da li da kaže Grimuru da je Mikelina u predsoblju i da je spavala u njegovom krevetu.
- Koga poznaješ u kasarni? - upita Grimur, i Simon je osetio kako se sve dublje ukopava.
- Samo jednog vojnika - odgovori.
- Samo jednog vojnika - ponovi Grimur pogladavši se po obrazu, kažiprstom češkajući ranu. - Ko je on? Drago mi je da ih ne znaš više.
- Ne znam. On nekad peca na jezeru. Ponekad nam da pastrmke koje upeca.
- I dobar je prema vama, deci?
- Ne znam - reče Simon, iako je znao da je Dejv najbolji čovek kojeg je ikada u životu sreo. U poređenju s Grimurom, Dejv je bio anđeo koji je s neba došao da spase njegovu majku. Gde je Dejv sada? Mislio je Simon. Da barem dođe. Mislio je na Tomasa kako po mrazu ide prema Guvunesu i na majku koja još nije znala da se Grimm vratio kud. Mislio je na Mikelinu u predsoblju.
- I on često dolazi ovamo, zar ne?
- Samo ponekad.
- Je l’ on dolazio ovamo pre nego što su me strpali na robiju? Kad te strpaju na robiju Simone, to znači da si u zatvoru. To ne znači da si išta loše. uradio, to samo znači da si u zatvoru. U ćumezu. Nije im trebalo mnogo. Kažu, da daju primer. Islanđani ne smeju da kradu od vojske. Bože sačuvaj. Tako da su morali na brzinu da mi daju tešku kaznu. Da drugima ne bi palo na pamet da rade kao ja, i kradu od njih. Razumeš? Trebalo je svi da se nauče na mojim greškama. Ali svi kradu. Ne samo ja. Svi to rade, i svi debelo zarađuju. Da li je on dolazio ovamo pre nego što sam ja otišao na robiju?
-Ko?
- Taj vojnik. Da li je dolazio ovamo pre nego što sam ja otišao na robiju? Taj jedini.
- Pecao je na jezeru pre nego što si ti otišao.
- I davao vašoj majci pastrmke.
-Da.
- Je l’ mnogo ribe pecao?
- Ponekad. Ali nije neki pecaroš. Samo je pušio kod jezera. Ti si uvek mnogo više upecao. I hvatao na mrežu. Ti uvek mnogo više upecaš na mrežu.
-1 kad bi on mami dao pastrmku, da li se zadržavao kod nje? Pio kafu? Možda sedeo ovde za stolom?
- Nije - reče Simon. Nije znao da li je sada već bilo jasno da laže. Bio je uplašen i zbunjen. Usne su mu se tresle i stavio je ruku na njih pokušavajući da ih smiri. Pokušavao je da odgovora na Grimurova pitanja, ali se bojao da će reći nešto što ne treba i da će mu zbog toga majka stradati. Video je neko novo lice Grimurovo. Nikada on nije toliko mnogo pričao s njim, i Simon je bio u šoku. Batrgao se. Nije mu bilo sasvim jasno šta je to što Grimur ne sme da sazna, a hteo je po svaku cenu da zaštiti svoju majku.
- Nije nikada ušao u kuću? - upita Grimur. Glas mu više nije bio prepreden i blag, već grub i odlučan.
- Samo dvaput, ili tako nešto.
-1 šta je onda radio?
- Ništa.
- A tako znači. Opet si počeo da lažeš? Tako znači? Opet me lažeš? Dođem kući nakon meseci maltretiranja, i eto šta me dočeka, samo laži. Hoćeš opet da me lažeš?
Njegova pitanja su padala kao udarci biča po Simonu.
- Šta si radio u zatvoru? - upita Simon očajnički se nadajući da će uspeti da promeni temu, da ne mora da priča o Dejvu i majci. Zašto Dejv ne dolazi? Zar oni nisu znali da će Grimur izaći iz zatvora? Zar nisu pričali o tome na svim svojim tajnim sastancima kad joj je Dejv milovao ruke i sklanjao joj kosu sa čela?
- U zatvoru? - reče Grimur, promenivši ton. Glas mu je opet postao prepreden i blag. - U zatvoru sam slušao priče. Razne priče. Svašta čuješ, i hteo bi da čuješ još više jer ti niko ne dolazi u posetu i ne dobijaš nikakve vesti od kuće, osim priča koje čuješ u zatvoru, zato što tamo uvek neko dolazi i upoznaš se sa čuvarima, koji ti uvek nešto kažu. I imaš dosta vremena da razmišljaš o tim pričama.
Iz predsoblja se začuo neki šum. Grimur je zaćutao na trenutak, ali je onda nastavio kao da ga ništa nije omelo.
- Ti si, naravno, još mali, zar ne, koliko ono godina imaš, Simone?
- Četrnaest, uskoro ću napuniti petnaest.
- Pa da, ti si skoro odrastao čovek i razumećeš o čemu ja pričam. Priča se o islandskim devojkama koje se prosto bacaju pod vojnike. Kao da ne mogu da se suzdrže kad vide uniformu, a oni im otvaraju vrata, hoće da plešu s njima, kao mnogo su fini i nikad se ne napijaju, i imaju cigarete i kafu i svašta nešto, i dolaze ovamo iz nekih mesta gde bi sve one htele da odu. A mi, Simone, mi smo jad. Samo neke seljačine koje devojke neće ni da pogledaju. Zbog toga me zanima taj vojnik što peca na jezeru. Simone, razočarao si me.
Simon je gledao u Grimura i osećao kako ga sva snaga iz tela napušta.
- Čuo sam mnogo priča o tom vojniku ovde na brdu, a ti ga i ne poznaješ. Osim ako ne lažeš, što nije lepo. Lagati rođenom ocu, kad je taj vojnik dolazio ovamo svaki božji dan i ćelo leto se šetao po brdu s njegovom ženom. I ti ništa o tome ne znaš?
Simon je ćutao.
- Baš ništa ne znaš o tome? - ponovi Grimur.
- Išli su ponekad u šetnju - reče Simon i oči mu se napuniše suzama.
- Eto - reče Grimur. - Znao sam ja da smo mi drugari. Jesi li i ti išao u šetnju s njima?
Činilo se da ovome nikada neće doći kraj. Grimur ga je gledao kroz poluzatvoreno oko na izgorelom licu. Simon je osećao da neće moči još dugo da izdrži.
- Ponekad smo išli na jezero, i on je nosio užinu. Kao što si ti nekad donosio, u konzervama s otvaračem.
- I da li je nekad poljubio mamu? Kraj jezera?
- Nije - reče Simon, srećan što ne mora da laže o tome. On nije nikada video Dejva i mamu da se ljube.
- Šta su onda radili? Jesu li se držali za ruke? I šta si ti radio? Zašto si dozvolio tom čoveku da se šeta s tvojom majkom oko jezera? Zar ti nije palo na pamet da se to meni ne bi svidelo? Nikada nisi pomislio na to?
- Nisam - reče Simon.
- I niko nije ni pomislio na mene kad ste se tako lepo šetali, je l’ da?
- Ne - reče Simon.
Grimur se nagnuo ispod svetla prema njemu i Simon mu je još bolje video crveni ožiljak na licu.
- I kako se zove taj čovek što krade tuđe porodice kao da je to u redu i niko se ne umeša u to?
Simon mu nije odgovorio.
- Kako se zove taj što krade tuđu ženu i misli da je to u redu?
Simon je i dalje ćutao.
- Taj što me je ispržio kafom, Simone, taj koji me je ovako unakazio, da li znaš kako se zove?
- Ne znam - prošaputa Simon da se jedva čuo.
- On nije otišao u zatvor iako me je napao i ispržio me ovako. Šta ti misliš o tome? Kao da su svetinja, samo zato što su vojska. Misliš li da su sveci?
- Ne mislim - reče Simon.
- Da li ti se mama udebljala letos? - upita Grimur, kao da mu je odjednom nešto palo na pamet. - Ne zato što je kravetina u mlekari, Simone, nego zato što se šeta s vojnicima iz kasarne. Da li ti se čini da se udebljala letos?
- Ne - reče Simon.
- Ja bih rekao da je sasvim moguće. Ali videćemo već to. Taj što me ispekao, kako se on zove?
- Ne znam - reče Simon.
- On je nešto uvrteo sebi u glavu, nemam pojma otkud mu to, da ja nisam dobar prema tvojoj majci. Da sam joj nešto loše uradio. Ti sam znaš da ponekad treba da je naučim redu. Taj čovek to nije razumeo. Ne razume kako ženturače kao što je tvoja majka treba da nauče koga treba da slušaju, ko je muškarac u kući i kako treba da se ponašaju. Nije mu bilo jasno da ih ponekad treba prodrmati. Bio je veoma ljut kad je pričao sa mnom. Ja sam naučio engleski s mojim drugarima u kasarni i razumeo sam šta je pričao. Bio je jako ljut zbog tvoje mame.
Simon nije mogao da skine pogled s njegovog ožiljka.
- Taj čovek se zove Dejv, Simone. Sad hoću da prestaneš da mi lažeš: taj vojnik koji je bio tako dobar prema tvojoj majci od proleća, ćelo leto i ćelu jesen, da se on ne zove Dejv?
Simon je razbijao glavu razmišljajući šta da mu kaže, a i dalje nije mogao da skine pogled s ožiljka.
- Već će se oni pobrinuti za njega - reče Grimur.
- Pobrinuti se za njega? - Simon nije znao šta to znači, ali je osećao da to ne zvuči dobro.
- Je l’ se to neki pacov čuje tamo iz predsoblja? - reče Grimur klimnuvši glavom prema vratima.
- Ha? - Simon nije razumeo o čemu priča.
- Idiote. Misliš da nas sluša?
- Ne znam ništa o Mikelini - reče Simon. - To skoro da je bilo tačno.
- On se zove Dejv, zar ne, Simone?
- Možda - reče Simon oprezno.
- Možda? Nisi siguran. Kako ga ti zoveš, Simone? Kad pričaš s njim i kad te on mazi i miluje, kako ga zoveš onda?
- On me nikada nije mazio…
- Kako se zove?
- Dejv - reče Simon.
- Dejv! Hvala ti, Simone.
Grimur se naslonio na stolicu i nestao sa svetlosti. Spustio je glas.
- Čuo sam da ti on jebe majku.
U tom trenutku se otvoriše vrata. Na njima je stajala majka s Tomasom, a sa njima se prikrao hladan vetar od kojeg je Simona prošla jeza niz oznojena leđa.

22


Erlendur je stigao na brdo nekih petnaestak minuta nakon što je razgovarao sa Skarphjedinom.
Nije poneo mobilni telefon sa sobom, inače bi nazvao Skarphjedina i zamolio ga da zadrži ženu na brdu dok on ne dođe. Bio je siguran da je to žena o kojoj je Robert pričao da obilazi ribizle: iskrivljena žena u zelenom.
Na Bulevaru Miklabrojt nije bilo mnogo saobraćaja tako da je vozio što je brže mogao uzbrdo na Artunsholtu, pa Zapadnim bulevarom dok nije skrenuo desno prema brdu. Parkirao je kola uz temelj, blizu mesta gde su arheolozi radili na iskopavanju. Skarphjedin je upravo krenuo kući, ali je zaustavio kola. Erlendur je izašao iz auta, a arheolog je spustio svoj prozor.
- Šta, došli ste ovamo? Što ste tako naglo prekinuli vezu? Da li se nešto desilo? Što me tako gledate?
- Da li je ta žena još ovde? - upita Erlendur.
- Žena?
Erlendur je gledao prema ribizlama i učinilo mu se da vidi da se nešto pomera.
- Je l’ to ona tamo? - upita zaškiljivši očima. Nije dobro video s tolike daljine. - Žena u zelenom. Da li je još uvek tamo?
- Da, eno je stoji tamo - reče Skarphjedin. - O čemu se radi?
- Reći ću vam kasnije - reče Erlendur krenuvši prema njoj. Kako se približavao ribizlama, sve su bile jasnije i one i zeleni oblik pored njih. Ubrzao je korak kao da je pomislio da će mu žena pobeći. Stajala je kraj golog žbunja, držeći jednu granu. Duboko u mislima, gledala je prema brdu Esji na severu.
- Dobro veče - reče Erlendur kada joj je prišao.
Žena se okrenu prema njemu. Nije primetila kako joj prilazi.
- Dobro veče - odgovorila je.
- Lepo vreme večeras - reče Erlendur čisto da bi nešto rekao.
- Ovde na brdu je uvek bilo najlepše u proleće - reče žena. Imala je poteškoća s govorom. Glava joj se tresla, i Erlenduru se činilo kao da mora da se koncentriše na svaku reč. Kao da nisu same od sebe dolazile. Jednu ruku je držala u kaputu, tako da se nije videla. Imala je uvrnuto stopalo koje je provirivalo ispod dugačkog zelenog kaputa i naginjala se na levu stranu, kao da joj je kičma bila iskrivljena. Mogla je imati nešto više od sedamdeset godina, zdravog izgleda, guste sede kose koja joj je dopirala do ramena. Lice joj je bilo prijazno, ali melanholično. Erlendur je primetio da joj se glava nije tresla samo kad govori. Pokreti su bili sitni ali nekontrolisani, kao da su je držali neprekidni kratki grčevi. Glava joj je bila bez prestanka u pokretu.
- Jeste li vi odavde sa brda? - upita Erlendur.
- Grad se sada već proširio dovde - reče ona, ne odgovorivši mu. - Nisam nikada mislila da će se to desiti.
- Da, grad se već posvuda proširio - reče Erlendur.
- Vi radite na istrazi oko kostura? - upita ona odjednom.
- Da - odgovori Erlendur.
- Videla sam vas na vestima. Dolazim ponekad ovamo na brdo, posebno u ovo doba godine, u proleće. S večeri kad se sve smiri i kad se vidi ta lepa prolećna svetlost.
- Lepo je ovde - reče Erlendur. - Jeste li vi odavde sa brda ili okoline?
- Nameravala sam da vam se javim - reče žena opet ne odgovorivši na njegovo pitanje. - Htela sam da dođem do vas sutra. Ali dobro je da ste me našli. Već je bilo vreme.
- Vreme?
- Da se sve sazna.
- Kako to mislite?
- Živeli smo tu kod tog grmlja. Vikendice već odavno nema. Ne znam šta se s njom desilo. Možda je s godinama propala. Moja mama je posadila ribizle i od njih pravila pekmez na jesen. Ali nije ih posadila samo zbog pekmeza. Htela je da od njih napravi živu ogradu i da posadi baštu i cveće koje bi gledalo prema jugu i prema suncu. Vikendica je trebalo da štiti od vetra sa severa. Ali on joj nije to dozvolio. Ništa joj nije dozvoljavao.
Pogledala je Erlendura drmusajući glavom dok je pričala.
- Iznosili bi me ovamo napolje kad se pojavi sunce. Moja braća. Ništa mi nije bilo lepše nego da sedim napolju kad sunce šija. Skoro sam vrištala od veselja kad bi me izneli na dvorište. I onda bismo se i igrali. Njih dvojica su uvek pronalazila nove načine da se igraju sa mnom, zato što nisam mogla da se krećem. Zbog invaliditeta koji je bio još gori kad sam bila mlađa. Uvek su pokušavali da me uključe u sve svoje igre. Od mame su to nasledili. U početku obojica.
- Šta?
- Dobrotu.
- Jedan starac nam je rekao da je ponekad viđao neku ženu u zelenom kaputu kako se šeta ovde oko ribizli. Njegov opis odgovara vama. Pretpostavili smo da to mora da je neko ko je stanovao u toj vikendici.
- Znači znate o vikendici.
- Da, znamo. Pronašli smo i imena nekih podstanara, ali ne svih. Mislimo da je ovde za vreme rata živela petočlana porodica, i pretpostavljalo se da je otac porodice maltretirao ženu i decu. Spomenuli ste majku i dvojicu braće, tako da ako ste vi treće dete, to se onda poklapa s našim informacijama.
- Spomenuo je ženu u zelenom? - upitala je smešeći se.
- Da, jeste. Zelenu ženu.
- Zeleno je moja omiljena boja. Uvek je i bila. Otkako znam za sebe.
- Znate kako kažu da su ljudi koji vole zelenu boju veoma racionalni.
- Moguće je.
Nasmešila se.
- Ja sam izuzetno racionalna.
-Dah poznajete tu porodicu?
- Mi smo stanovali u toj kući.
- Porodično nasilje?
Žena pogleda u Erlendura.
- Da, u porodičnom nasilju.
- To je bilo …
- Kako se zovete? - žena ga je prekinula u pola rečenice.
- Erlendur - reče on.
- Da li imate porodicu, Erlendure?
- Ne, u stvari da, neku vrstu porodice, rekao bih.
- Niste sigurni, Da li ste dobri prema svojoj porodici?
- Mislim da… - Erlendur je oklevao. Njena pitanja su ga iznenadila i nije znao kako da joj odgovori. Da li je bio dobar prema svojoj porodici? To bi se teško moglo reći, pomislio je.
- Možda ste razvedeni - reče žena bacivši pogled na njegovu pohabanu odeću.
- Jesam, razveden sam - odgovori on. - Hteo sam da vas pitam… da vas pitam o nasilju u vašoj porodici.
- Tako zgodan termin za ubistvo duše. Pogodna reč koju mogu da koriste ljudi koji ne znaju šta ona sakriva. Možete li da zamislite kako je živeti u neprestanom strahu za život?
Erlendur joj nije odgovorio.
- Živeti svaki božiji dan uz mržnju koja nikada ne odlazi, ma šta radio, i nikada ne možeš da uradiš ništa kako bi išta promenio. Sve dok ti od volje ne ostane ni traga, i samo čekaš šta će se desiti, i nadaš se da će sledeće batine manje boleti od pređašnjih.
Erlendur nije znao šta da kaže.
- Batine polako postaju sadizam, jer jedini autoritet na svetu koji siledžija ima jeste nad tom jednom ženom, njegovom ženom. A taj autoritet je potpun, jer žena ne može da mu se suprotstavi. Ona je potpuno bespomoćna i potpuno ovisi o njemu jer on ne preti samo njoj, ne maltretira svojom mržnjom i besom samo nju. On je muči i mržnjom prema njenoj deri i preti joj da će i njih povrediti samo ako pokuša da mu se suprotstavi. Ali sve to fizičko nasilje, sav bol i batine, slomljene kosti, rane, masnice, pomodrele oči, rasečene usne, to nije ništa spram psihičke agonije. Stalnog straha koji nikada ne prolazi. Prvih godina, dok još pokazuje neke znake života, žena pokušava da pronađe pomoć i da pobegne, ali je on pronalazi i šapuće joj da će joj ubiti ćerku i zakopati je visoko na brdu. I njoj je jasno da je on za to sposoban, tako da se predaje. Predaje se i stavlja vlastiti život njemu na raspolaganje.
Žena je gledala prema Esji i zapadu, gde su se nazirali obrisi glečera Snajfelsjokula.
- Život joj postaje samo senka njegovog života - nastavila je. - Nestaje svaki otpor, a s otporom i želja za životom. Njen život se utapa u njegov život i ona više ne postoji, umire, i kreće se kao biće mraka u večitoj potrazi za bekstvom. Bekstvom od batina i psihičkog mučenja i njegovog života, jer nje više nema, ona postoji samo u njegovoj mržnji.
- Na kraju on pobeđuje.
- Zato što je ona mrtva. Živa ali mrtva.
Žena prekide na trenutak s pričom i pomiluje gole grane na grmu.
- Sve do tog proleća. Za vreme rata.
Erlendur je slušao.
- Ko može da osudi nekoga za ubistvo duše? - nastavila je. Možete li to da mi kažete? Da li je moguće optužiti nekoga što je ubio nečiju dušu, dovesti ga pred sudiju i osuditi ga?
- Ne znam - reče Erlendur. Nije bio siguran da razume sve o čemu je žena pričala.
- Da li ste došli do kostiju? - upita ona kao rasejano.
- Sutra ćemo ih iskopati - reče Erlendur. - Da li vi znate ko je tu zakopan?
- Ispostavilo se da je ona kao ovo grmlje - tiho će žena.
- Ko?
- Kao ribizle. Njima ne treba nikakva pažnja. Jake su, pretrpe svaku oluju i najgore zime, a svakog leta budu opet tako zelene i lepe, a bobice uvek crvene i sočne, kao da im se ništa nije desilo. Kao da nikada nije bilo zime.
- Izvinite, kako je vaše ime? - upita Erlendur.
- Njoj je taj vojnik opet dao volju za životom.
Žena zaćuta zagledavši se u grmlje kao da je otišla u neki drugi svet i vreme.
- Ko ste vi? - upita Erlendur.
- Mama je volela zelenu boju. Govorila je da je zeleno boja nade.
Konačno se pribrala.
- Ja se zovem Mikelina - reče. Oklevala je načas. - On je bio čudovište reče. - Čudovište puno nekontrolisane mržnje i besa.

23


Već je bilo skoro deset sati uveče, i na brdu je zahladilo. Erlendur je upitao Mikelinu da li bi htela da nastave razgovor u njegovom autu. A mogli su i da se nađu sutradan. Već je bilo kasno i…
- Da sednemo malo u kola - reče ona krenuvši. Hodala je polako naginjući se na levu stranu svaki put kad stane na šantavu nogu. Erlendur je išao pred njom i dopratio je do kola, otvorio vrata i pomogao joj da sedne. Zatim je prešao ispred kola. Nije mu bilo jasno kako je Mikelina došla do brda. Nije mu se činilo da se dovezla.
- Jeste li taksijem došli ovamo? - upitao je kad je seo za volan. Upalio je auto. Motor je bio još vruć, tako da je grejanje brzo proradilo.
- Simon me je dovezao - rekla je. - Doći će uskoro po mene.
- Pokušali smo da sakupimo informacije o stanovnicima ovde na brdu. Pretpostavljam da je to vaša porodica. Čuli smo neke stvari, naravno od starijih ljudi, koje su zvučale vrlo čudno. Recimo o plinari kod Hlemura.
- On ju je ismevao zbog te plinare - reče Mikelina - ali ja ne verujem da je ona začeta u nekoj orgiji zbog smaka sveta, kao što joj se on rugao. Konačno, to je i on mogao biti. Rekla bih da se neko njemu zbog toga rugao, ili ga čak ismevao, možda kad je bio mali, a možda i kasnije, i da je on to onda okrenuo prema njoj.
- Znači vi mislite da je vaš otac začet u toj plinari?
- Nije on bio moj otac - reče Mikelina. - Moj otac je poginuo. Radio je kao ribar na brodu, i moja mama ga je volela. To mi je bila jedina uteha u životu kad sam bila mala. Da mi on nije bio otac. Užasno me je mrzeo. Bogalja. Zato što sam takva kakva sam. Razbolela sam se s tri godine, dobila sam paralizu i potpuno onemela. On je mislio da sam retardirana.
Govorio da sam kreten. Samo što ja nisam bila retardirana. Bila sam sasvim normalna, ali nikad nisam dobila nikakvu terapiju, što se danas smatra sasvim uobičajenim. A bila sam nema jer sam živela u večitom strahu od njega. Zna se da deca mogu da zaneme ako dožive nekakvu traumu. Pretpostavljam da se to desilo sa mnom. Tek sam kasnije naučila da hodam, pričam i učim. Čak sam i fakultet završila. Psihologiju.
Zastala je.
- Nisam nikada saznala ko su bili njegovi roditelji - nastavila je. - Pokušala sam da ih nađem. Da shvatim šta mu se desilo, kada i zašto. Pokušala sam da iskopam nešto o njegovoj mladosti. Radio je kao nadničar na farmama po celoj zemlji, poslednje mesto je bilo u Kjosu, gde se upoznao s mojom mamom. Najviše me interesovao deo njegove mladosti koji je proveo u Mirasisli, na malom dobru koje se zvalo Melur. Nema ga više. Ljudi koji su tamo živeli imali su troje dece, ali su uzimali i drugu decu na stan, i za njih dobijali pare od opštine. U to vreme je još bilo velike sirotinje. Za te ljude se znalo da maltretiraju tu sirotu decu. Pričalo se o tome po obližnjim farmama. Čak im je jednom bilo i suđeno zbog jednog deteta koje je umrlo kod njih zbog neuhranjenosti i zlostavljanja. Nad detetom je urađena autopsija na samoj farmi, u uslovima vrlo primitivnim čak i za to vreme. Bio je to dečak od osam godina. Skinuli su jedna vrata, stavili ga na njih i na njima uradili autopsiju. Isprali mu creva u potoku. Ispostavilo se da je zaista bio maltretiran, ali nisu mogli da ustanove da li je zbog toga i umro. On je to sve video. Možda su bili drugari. On je u to vreme živeo tamo na farmi. Ime mu se spominje u dokumentima sa suda. Da je bio neuhranjen i da je imao rane po leđima i nogama.
Zaćutala je načas.
- Nemam nameru da ga opravdavam, to što nam je radio i kako se ponašao prema nama - reče. - Tako nešto se ničim ne može opravdati. Ali htela sam da shvatim ko je on u stvari bio.
Zaćuta opet.
- A vaša majka? - upita Erlendur. Osećao je da će mu Mikelina na svoj način reći sve što je mislila da je važno. Nije hteo da je požuruje. Trebalo joj je vremena da mu sve ispriča.
- Ona je bila baksuz - reče Mikelina bez uvijanja, kao da je to bio jedini zaključak do kojeg se moglo doći. - Nije imala sreće jer je naletela na takvog čoveka. Eto tako. I ona je bila siroče, bez igde ikoga, ali imala je pristojno detinjstvo i mladost u Rejkjaviku. Radila je za jednu finu porodicu kad su se njih dvoje upoznali. Nisam nikada uspela da saznam ko su bili njeni roditelji. Ako je to ikada i bilo negde registrovano, ti su papiri nestali.
Mikelina je pogledala u Erlendura.
- Ali ona je našla pravu ljubav pre nego što je za to bilo kasno. Mislim da je u pravom trenutku došao u njen život.
- Ko? Ko je došao u njen život?
- A Simon… Moj brat. Mi nismo imali pojma kako se on osećao. Nismo znali kakav je on teret nosio sve te godine. Meni je bilo mnogo teško zbog toga kako je očuh maltretirao moju majku i patila sam zbog toga. Ali ja sam bila jača od Simona. Jadni, jadni moj Simon. A i Tomas. Previše je ličio na svog oca. U njemu je bilo previše mržnje.
- Izvinite, sad vas više ne razumem. Ko je došao u život vaše majke?
- Bio je iz Njujorka. Amerikanac. Iz Bruklina.
Erlendur klimne glavom.
- Mama je žudela za ljubavlju, bilo kakvom ljubavlju, da je neko poštuje, da vidi da postoji, da je ljudsko biće. Dejv joj je vratio samopouzdanje. Stvorio od nje opet čoveka. Dugo smo razmišljali o tome zašto je provodio toliko vremena s mamom. Šta je to video u njoj, jer nju niko nikad nije ni primećivao, osim očuha, naravno, koji bi je primetio samo kad je hteo da je mlati. Dejv je objasnio mami. Zašto je hteo da joj pomogne. Rekao je da mu je bilo jasno kad ju je prvi put video, jednog dana kad je došao s pastrmkom: često je pecao na Rejnisvatnu. Prepoznao je sve znakove porodičnog nasilja. Video je to u njenim očima, na njenom licu i u pokretima. Bio mu je dovoljan samo trenutak da shvati ćelu priču.
Mikelina je prestala s pričom i pogledala u pravcu ribizli.
- Dejvu je to bilo poznato. I on je odrastao u takvim uslovima, kao Simon i Tomas. Njegov otac nije nikada optužen niti mu je suđeno, nije nikada morao da odgovara za to što je mlatio svoju ženu dok nije umrla. Dejv je video kako mu majka umire. Umrla je od tuberkuloze, bili su teška sirotinja. Njegov otac ju je pred smrt istukao. Dejv je već bio momak, ali nije mogao da se suprotstavi ocu. Tog dana kad mu je majka umrla otišao je od kuće i nije se više nikada vratio. Nakon nekog vremena se prijavio u vojsku. Pre rata. Za vreme rata je poslat ovamo u Rejkjavik, i bio je stacioniran ovde na brdu, gde je nabasao na neki ćumez i tu kao da je opet video svoju majku.
Sedeli su bez reći.
- Ali ovoga puta je bio dovoljno odrastao da može nešto da uradi - reče Mikelina.
Pored njih je polako prošao auto i zaustavio se kraj temelja. Iz njega je izašao čovek i bacio pogled prema ribizlama.
- To je Simon, došao je po mene - reče Mikelina. - Već je kasno. Imate li nešto protiv da nastavimo razgovor sutra? Dođite kod mene ako hoćete.
Otvorila je vrata od kola i pozvala čoveka koji se okrenuo prema njima.
- Da li znate ko je ovde zakopan? - upita Erlendur.
- Sutra - reče Mikelina. - Sutra ćemo nastaviti sa pričom. Ne žuri nam se - dodala je. - Nigde nam se ne žuri.
Čovek im je prišao i pomogao Mikelini da izađe iz Erlendurovih kola.
- Hvala ti, Simone - reče ona izlazeći. Erlendur se protegnuo preko njenog sedišta da pogleda čoveka. Zatim je otvorio vrata i izašao iz auta.
- Ali to ne može biti Simon - reče Mikelini gledajući u čoveka koji joj je pomagao da hoda. - Nije stariji od trideset pet godina.
- Molim? - reče Mikelina.
- Zar Simon nije bio vaš brat? - upita Erlendur zureći u muškarca kraj nje.
- Da, jeste - reče Mikelina kao da je odjednom shvatila Erlendurovu začuđenost. - Ovo nije taj Simon - reče ona smešeći se. Ovo je moj sin, kome sam dala ime po njegovom ujaku.

24


Erlendur je sledećeg jutra na sastanku s Elinborg i Sigurdurom Olijem ispričao o Mikelini i svemu šta mu je rekla, i rekao da treba opet da se vidi s njom. Bio je sasvim siguran da će mu ona reći čije kosti leže u temelju, ko ih je tamo zakopao i zbog čega. Trebalo je da kosti budu iskopane to veče.
- Zašto to nisi juče izvukao iz nje? - upitao je Sigurdur Oli, koji se kao preporođen probudio tog jutra nakon mirne večeri s Bergtorom. Razgovarali su o budućnosti, deci i ostalom, i dogovorili se šta će uraditi. Pričali su i o odmoru u Parizu i sportskom automobilu koji će iznajmiti. - Tako da već jednom možemo da prekinemo s ovim sranjem - dodao je. - Dosta mi je već tih kostiju. I Benjaminovog podruma, i vas dvoje.
- Ja bih da idem s tobom - reče Elinborg. - Misliš li da je ona ta hendikepirana devojčica koju je Hanter video u kući kad su uhapsili tog čoveka?
- Vrlo je verovatno da jeste. Imala je dva polubrata koji su se zvali Simon i Tomas. To se podudara sa dva dečaka koje je Hanter tamo video. Rekla mi je i o američkom vojniku koji se našao tamo i pomagao im, zvao se Dejv. Pitaću Hantera za njega, iako mu ne znam prezime. Imao sam osećaj da treba da budemo pažljivi prema toj ženi. Reći će nam ona sve šta treba da znamo. Nema uopšte potrebe da je požurujemo.
Pogledao je u Sigurdura Olija.
- Jesi li pretražio ceo podrum kod Benjamina?
- Jesam, završio sam juče. Nisam našao ništa.
- Možemo li da isključimo mogućnost da je njegova verenica zakopana tamo na brdu?
- Možemo, barem ja tako mislim, ona se utopila u okeanu.
- Da li bismo mogli nekako da potvrdimo tu priču o silovanju? - razmišljala je Elinborg.
- Mislim da potvrda leži na dnu okeana - reče Sigurdur Oli.
- Kako su ono bese rekli, letovanje u Fljotu? - reče Erlendur.
- Seoska romansa - reče Sigurdur Oli i nasmeja se.
- Kakav si ti idiot - brecnu se Erlendur.
* * *

Hanter je dočekao Erlendura i Elinborg i ponudio im da uđu u dnevnu sobu. Trpezarijski sto je bio zatrpan dokumentima vezanim za intendanturu, na podu su ležali faksovi i fotokopije, a dnevnici i razne knjige bili su prostrti po celoj sobi. Erlenduru se činilo da se Ed bacio u temeljnu potragu. Ed je prelistavao papire na stolu.
- Imam ovde negde spisak svih Islandana koji su radili u intendanturi - reče. - Ambasada ga je našla.
- Našli smo jednog od podstanara u kući u koju ste vi ušli - reče Erlendur. - Mislim da se radi o hendikepiranoj devojčici koju ste nam pominjali.
- Odlično - reče Hanter zadubljen u pretragu. - Odlično. Evo, ovde je.
Pružio je Erlenduru rukom napisan spisak s imenima devetorice Islandana koji su radili u intendanturi. Erlendur je prepoznao imena. To je bio isti spisak koji mu je Džim već dao preko telefona i trebalo je da mu pošalje fotokopiju. Setio se odjednom da je potpuno zaboravio da pita Mikelinu kako joj se očuh zvao.
- Saznao sam i ko nam je prijavio krađu. Dao nam informacije o lopovima. Jedan moj drugar iz vojne policije živi u Mineapolisu. Još smo u kontaktu, iako ne tako često, pa sam ga pozvao. Seća se tog slučaja i pozvao je nekog drugog ko je zapamtio ime toga ko je prijavio krađu.
- Ko je to bio? - upita Erlendur.
- Zvao se Dejv, iz Bruklina. Dejvid Velč. Redov.
I Mikelina je spomenula to ime, pomisli Erlendur.
- Da li je on još živ? - upita Erlendur.
- Ne znamo. Moj drugar pokušava da pronađe podatke o njemu u Pentagonu. Moguće je da su ga poslali na ratište.
Elinborg je zamolila Sigurdura Olija da joj pomogne s proverom imena sa spiska Islandana koji su radili u intendanturi, da pronađu ili njih ili njihovu decu. Trebalo je da Erlendur i ona poslepodne odu do Mikeline, a on je pre toga hteo da ode do Eve Lind u bolnicu.
Ušao je na odeljenje intenzivne nege i provirio u sobu gde mu je ćerka ležala kao i pre, nepomična i zatvorenih očiju. Odahnuo je kad je video da Haldora nije tamo. Pogledao je niz hodnik u pravcu mesta gde je s onom čudnom ženom razgovarao o dečaku u oluji. Prikrao se poslednjoj sobi na hodniku i video da je prazna. Žena u bundi više nije sedela tamo, a krevet na kojem je ležao čovek boreći se između dva sveta bio je prazan. Nije bilo ni žene koja se predstavila kao vidovnjak, i Erlendur je razmišljao da li se to sve ikada i desilo, da nije to samo sanjao. Stajao je na trenutak na vratima, a zatim otišao u ćerkinu sobu, pažljivo zatvarajući vrata za sobom. Došlo mu je da zaključa sobu, ali na vratima nije bilo brave. Seo je kraj Eve Lind. Sedeo je nemo kraj nje razmišljajući o dečaku u mećavi.
Sedeo je tako dugo vremena dok konačno nije skupio hrabrost i počeo s pričom, duboko udahnuvši.
- Imao je osam godina - reče on Evi Lind. - Bio je dve godine mlađi od mene.
Setio se šta mu je žena vidovnjak rekla, da se on pomirio s tim, da niko nije bio kriv. Ništa mu nije značilo tih nekoliko reči, tako van konteksta. Bio je on u toj mećavi ceo svoj život, a vreme kao da ju je pogoršavalo.
- Ispustio sam mu ruku - reče on Evi Lind.
Čuo je vrisak u oluji.
- Nismo videli jedan drugoga - nastavio je. - Vodili smo se za ruke, tako da smo bili sasvim jedan uz drugoga, ali nismo mogli da se vidimo, tolika je mećava bila. A onda sam mu ispustio ruku.
Ućutao je.
- Zato ti ne smeš da odeš. Zato ti moraš da preživiš i da se vratiš i da ozdraviš. Znam da ti život nije lak, a ti ga još i sama upropaštavaš kao da ne vredi ni pare. Kao da ti ništa ne vrediš. Ali to nije tačno. Nisi u pravu. I ne smeš tako da razmišljaš.
Erlendur je gledao u svoju ćerku kroz slabašan odsjaj lampe.
- Imao je osam godina. Jesam ti to već rekao? Dečak kao dečak, zabavan i nasmejan. Bili smo veliki drugari. To ne mora da se podrazumeva. Obično ima nekog suparništva. Tuče, razmetanja i svađe. Ali među nama toga nije bilo. Možda zato što smo bili toliko različiti. Privlačio je ljude, nenamerno. Ima takvih osoba. Ja nisam takav. Neki ljudi su takvi da privlače druge jer su otvoreni, pokazuju se samo onakvi kakvi jesu, nemaju šta da taje, takvi su kakvi su, pošteni. Takva deca…
Erlendur zaćuta.
- Ti me ponekad podsećaš na njega. Trebalo mi je vremena da to shvatim. Kad si me našla nakon svih tih godina. Nešto me u tebi podseća na njega. Nešto u tebi što ti sama uništavaš i zbog čega mi je krivo što se tako upropašćuješ, a ja ne mogu da ti pomognem. Bespomoćan sam s tobom kao što sam bio bespomoćan u toj mećavi kad sam osetio da ga gubim iz ruke. Držali smo se za ruke, i ja sam ga izgubio. Osetio sam šta se dešava i osetio sam da nam je došao kraj. Da ćemo obojica umreti. Ruke su nam bile promrzle i nismo mogli više da se držimo. Nisam mu ni osetio ruku, osim na taj kratki trenutak kad sam ga izgubio.
Erlendur je prestao s pričom i zagledao se u pod.
- Ne znam da li se sve to desilo iz nekog razloga. Imao sam deset godina i otada krivim sebe. Ne mogu toga da se rešim. Ne želim da se rešim. Bol je kao tvrđava za tugu bez koje ne mogu. Možda je odavno trebalo da je se rešim i da se suočim sa životom koji je tog dana spasen i da mu nađem neki smisao. Ali nisam to uradio. Teško da ću sada nešto uraditi. Svi mi nosimo neki čemer. Moj možda i nije teži od čemera drugih ljudi koji su izgubili svoje najmilije, ali ja ne umem drugačije da se postavim prema njemu.
- Kao da je nešto utrnulo u meni. Nisam ga nikada više našao, i još uvek ga sanjam. Znam da luta negde u mećavi, sam i napušten, i da mu je hladno. Pao je negde gde niko ne može da ga nađe i ostaje tamo sam, oseća vetar kako ga udara u leđa i kako ga mećava zatrpava. I ma koliko ga ja tražio i dozivao, ne mogu da ga nađem, i on me ne čuje, i gubim ga zauvek u toj mećavi.
Erlendur pogleda Evu Lind.
- Kao da je otišao pravo u božje ruke. Mene su pronašli. Pronašli su me i ja sam preživeo, ali sam njega izgubio. Nisam mogao ništa da im kažem. Nisam znao da im kažem gde smo bili kad sam ga ispustio. Nisam ništa video zbog proklete mećave. Imao sam deset godina, skoro sam se smrznuo i nisam mogao ništa da im kažem. Poslali su potragu i danima prelazili preko visoravni, od zore do mraka, s lampama i dozivali ga po imenu, zabadali štapovima u sneg, delili se u grupe i doveli pse da ga traže. Danima smo slušali kako ga zovu i pse kako laju, ali ništa se nije desilo. Nikad.
- Nikada nije pronađen.
- A onda naletim na neku ženu ovde na hodniku koja kaže da ima poruku za mene od dečaka u mećavi. I još kaže da ja nisam za to kriv i da se ne bojim. Šta to znači? Ne verujem u takve stvari, ali šta sad treba da mislim? Čitavog života to je bila moja krivica, iako mi je odavno jasno da sam bio premlad da bih bio kriv za to. Ali taj osećaj krivice me i dalje izjeda kao tumor od kojeg ću na kraju umreti.
Zato što to nije bio samo neki nevažni dečak kojeg sam ispustio.
Zato što je dečak u oluji bio …
Bio je to moj brat.
* * *

Majka je ušla zalupivši vrata pred hladnim jesenjim vetrom. U sumraku u kuhinji je videla Grimura i Simona kako sede jedan naspram drugog za kuhinjskim stolom. Nije mogla dobro da vidi Grimurovo lice. Nije ga videla otkako je odveden u vojničkom džipu, ali čim je osetila njegovu prisutnost u kući i videla njegovu siluetu, preplavio ju je strah. Znala je da je trebalo da bude pušten iz zatvora te jeseni, ali nije znala tačan datum. Kad je videla Tomasa kako trči prema njoj, odmah joj je bilo jasno šta se dešava.
Simon se nije usudio da se pomeri s mesta, ali je ukočenih leđa okrenuo glavu i video majku kako stoji na vratima i gleda u njega. Pustila je Tomasovu ruku i on se odšunjao u predsoblje kod Mikeline. Videla je strah u Simonovom pogledu.
Grimur je kao skamenjen sedeo na stolici. Nekoliko minuta je prošlo u potpunoj tišini. Čulo se samo zviždanje jesenjeg vetra i disanje majke, koja se zadihala od trčanja uz brdo. Strah od Grimura, koji se malo smanjio tokom leta, sada je iz sve snage isplivao na površinu, i za samo jedan trenutak sve je postalo kao pre. Kao da se ništa nije desilo za sve to vreme dok ga nije bilo. Izgubila je snagu u nogama, zaboleo ju je stomak, lice joj je izgubilo novopronađeni izraz samopoštovanja, pogrbila se da bi bila što sitnija. Pokorna. Poslušna. Spremna za najgore.
Deca su videla kako se menja dok je stajala na vratima.
- Simon i ja pričamo - reče Grimur nagnuvši se pod luster, tako da mu se videlo unakaženo lice. Majka se lecnula kad je videla crveni ožiljak na njegovom obrazu. Otvorila je usta kao da hoće nešto da kaže ili da vrisne, ali ništa se nije čulo. Gledala je zabezeknuta u Grimura.
- Jesam li ti lep? - reče on.
Nešto je na Grimuru bilo neobično. Simon nije mogao tačno da utvrdi šta je to. Bio je sigurniji u sebe. Samozadovoljan. On je bio tiranin, to se uvek videlo u njegovom ponašanju prema porodici, ali sada je bio nekako drugačiji, još opasniji nego pre. Simon je razmišljao šta bi to moglo biti, kad je Grimur polako ustao i krenuo prema majci.
- Simon mi je ispričao o vojniku koji dolazi ovamo s pastrmkama i zove se Dejv.
Majka je ćutala.
- I vojnik koji me je ovako unakazio zove se Dejv - reče on upirući prstom u ožiljak na licu. - Ne mogu više da otvorim oko kako treba jer je on mislio da je u redu da me ošuri kafom. Prvo je skuvao kafu da bude tako vruća da je morao lonče da uhvati krpom. Mislio sam da će da nam naspe kafu u šolje da popijemo, ali ne, on ju je istresao meni u lice.
Majka je sada spustila pogled s Grimurovog lica na pod, i dalje se ne mičući sa mesta.
- Pustili su ga unutra kad su meni ruke bile u lisicama iza leđa. Mislim da su znali šta namerava da uradi.
Preteće se približio Mikelini i Tomasu, koji su stajali u predsoblju. Simon je kao prikovan sedeo za stolom. Grimur se okrenuo prema majci i zakoračio do nje.
- Izgledalo je kao da ga nagrađuju - reče on. - Šta misliš zašto?
- Ne znam - reče majka tihim glasom.
- Ne znam - imitirao ju je Grimur. - Ne znaš, a znaš da ga karaš.
Nasmejao se.
- Ne bi me začudilo da ga nađu kako pluta po jezeru. Kao da je upao u vodu dok je pecao svoje pastrmke.
Grimur je sada stajao tik uz nju i stavio joj je ruku na stomak.
- A da nije ostavio nešto iza sebe? - upita on tihim, pretećim glasom. Neku uspomenu s izleta kraj jezera? Šta misliš? Misliš li da je nešto ostavio? Hoću da znaš da ako jeste nešto ostavio, ima to da ubijem. Ko zna, možda ću i da ga ošurim, kao što je on ošurio moje lice.
- Nemoj tako da pričaš - reče majka.
Grimur je gledao u nju.
- Odkud je to đubre znalo da krademo? - upita. - Ko mu je mogao reći šta smo mi radili? Da ne znaš ti nešto o tome? Možda nismo dovoljno pazili. Možda nas je video. A možda je dolazio ovamo da nekome da pastrmke i video stvari ovde, i čudio se otkuda to sve ovde u kući, i onda je o tome pitao drolju koja ovde stanuje.
Grimur ju je još čvršće uštinuo za stomak.
- Raširite noge čim vidite uniformu.
Simon je tiho ustao iza očevih leđa.
- Kako bi bilo da popijemo kafu? - reče Grimur majci. - Šta kažeš na to, da popijemo jutarnju kafiću? Ako nam Dejv dozvoli. Šta misliš, hoće nam dozvoliti?
Grimur se nasmejao.
- Možda bi i on hteo da popije kafu s nama. Možda ga očekuješ? Misliš li da će doći da te spase?
- Nemoj - reče Simon iza njega.
Grimur pusti majku i okrenu se prema Simonu.
- Nemoj to da radiš - reče Simon.
- Simone! - oštro će majka. - Prestani!
- Ostavi mamu na miru - reče Simon drhtavim glasom.
Grimur se opet okrenuo prema majci. Mikelina i Tomas su iz predsoblja gledali šta se dešava. Sagnuo se prema njoj i šapnuo:
- Možda ćeš i ti jednoga dana nestati kao Benjaminova devojka!
Majka je gledala u Grimura spremna za njegov napad, znajući da neće moći da ga izbegne.
- Šta ti znaš o tome?
- Ljudi nestaju. Sve sorte ljudi. Čak i otmen svet. Tako da i fukara kao što si ti može nestati. Ko će tebe da traži? Ko zna, možda će ti se pojaviti mama iz plinare i krenuti da te traži. Šta misliš, da li je to moguće?
- Ostavi je na miru - reče Simon, stojeći još uvek uz kuhinjski sto.
- Simone? - reče Grimur. - Ja sam mislio da smo mi drugari. Ti i ja i Tomas.
- Ostavi je na miru - ponovi Simon. - Moraš da prestaneš da je tučeš. Prestani i odlazi. Odlazi i nemoj više nikada da se vratiš.
Grimur mu se približio i zurio u njega kao da ga prvi put u životu vidi.
- Ja jesam otišao. Otišao sam pre šest meseci, i eto kako me dočekujete. Žena mi se švalera s vojnicima, a Simon hoće da otera oca od kuće. Jesi li ti sad odjednom tako velik i jak da možeš da središ rođenog oca, je l’ da Simone? To misliš? Misliš da ćeš ikada biti dovoljno jak da se tučeš sa mnom?
- Simone! - reče majka. - U redu je. Povedi Tomasa i Mikelinu u Guvunes, i čekajte me tamo. Čuješ li Simone? Uradi kao što ti kažem.
Grimur se cerio u Simonovo lice.
- A gospođa je sad odjednom počela da zapoveda. Šta ona misli ko je? Ala se sve promenilo za tako kratko vreme.
Grimur je bacio pogled u predsoblje.
- A šta kaže nakaza? Hoće li i bogalj početi da laje? Bo-bo-bo-bogalj odvratni kojeg je trebalo da zadavim pre sto godina. I to mi je hvala? To mi je hvala!? - vrištao je u predsoblje.
Mikelina se izgubila iz dovratka u mrak u predsoblju. Tomas je stajao kao ukopan, gledajući Grimura, koji mu se smešio.
- Ali Tomas i ja smo drugari - reče Grimm. - Tomas nikada ne bi prevario svog tatu? Dođi meni, zlato moje. Dođi kod svog tate.
Tomas mu priđe.
- Mama je telefonirala - reče.
- Tomase! - poviče majka.

25


- Mislim da Tomas nije imao nameru da mu pomogne. Verovatno je mislio da će pomoći mami. Možda je hteo nečim da ga prepadne i tako pomogne mami. Pre svega mislim da nije znao šta radi. Bio je tako mali, jadno dete…
Mikelina se zagledala u Erlendura. Elinborg i on su sedeli u njenoj dnevnoj sobi i slušali priču o majci na brdu i Grimuru, kako su se upoznali i kada ju je prvi put udario, kako se nasilje s vremenom pogoršavalo i kako je dvaput pokušala da pobegne od njega, kako je on zapretio da će joj ubiti decu. Ispričala im je o životu na brdu, vojnicima i intendanturi, krađi i Dejvu koji je leti pecao na jezeru, letu kada im je otac uhapšen i kada su se taj vojnik i mama zaljubili jedno u drugo, kako su je njena braća iznosila na sunce i kako ih je Dejv vodio na piknike, i kako se jednog jesenjeg dana očuh vratio kući.
Mikelina je polako pričala o svemu šta je imala da im kaže, trudeći se da ne propusti nijedan detalj o životu njene porodice. Erlendur i Elinborg su sedeli i slušali njenu priču, pijuckajući kafu i grickajući kolač koji je Mikelina ispekla jer je očekivala Erlendura. Srdačno je pozdravila Elinborg i pitala je koliko žena radi detektivski posao.
- Skoro da nas i nema - reče Elinborg smešeći se.
- Sramota - reče Mikelina i ponudi joj da sedne. - Žena treba svugde da ima.
Elinborg pogleda Erlendura, koji se kiselo nasmešio. Pokupila ga je u kancelariji tog poslepodneva. Znala je da je bio u bolnici i činilo joj se da je mrzovoljniji nego inače. Pitala ga je kako je Eva Lind, misleći da joj se stanje pogoršalo. Rekao je da nema promene, a kad ga je pitala može li nekako da mu pomogne, samo je odmahnuo glavom i rekao da ništa ne može da se uradi osim da se čeka. Učinilo joj se da mu to čekanje sve teže pada, ali nije htela to da mu kaže. Iz dugog iskustva je znala da Erlendur nije imao potrebu da se ikome poverava.
Mikelina je živela u prizemlju male zgrade u Brejdholtu. Stan joj je bio mali ali prijatan. Dok je pristavljala kafu u kuhinji, Erlendur je hodao po dnevnoj sobi razgledajući porodične fotografije, to jest slike ljudi za koje je pretpostavljao da su joj porodica. Nije ih bilo mnogo i nigde nije video slike koje bi mogle biti s brda.
Dok je pripremala posluženje u kuhinji, počela je da im priča o sebi. Glas joj je dopirao u dnevnu sobu. Kasno je počela da se školuje, imala je skoro dvadeset godina. U isto vreme je počela i s fizikalnom terapijom zbog svog invaliditeta, i stanje joj se za kratko vreme popravilo. Erlenduru se učinilo da vrlo brzo prelazi preko priče o vlastitom životu, ali nije hteo ništa da komentariše. Mikelina je s vremenom uspela da položi maturu u večernjoj školi, upisala se na fakultet i diplomirala psihologiju. Imala je već četrdeset godina. Sada je bila u penziji.
Usvojila je sina, kojem je dala ime Simon, malo pre nego što je krenula na fakultet. Nije mogla da ima decu iz razloga koje nije morala da nabraja, ironično se nasmejala.
Rekla je da s proleća i leti odlazi na brdo, obilazi ribizle, s jeseni ih bere i pravi pekmez. Ostalo joj je još malo pekmeza od prošle godine, i dala im je da probaju. Elinborg, koja je bila veliki kulinar, rekla je kako je odličan. Mikelina joj je poklonila teglicu, izvinjavajući se što joj je tako malo ostalo.
Pričala im je kako godinama i decenijama posmatra kako se grad širi, proteže se u Brejdholt, pa onda na Gravarvogur, munjevitom brzinom se spaja s Mosfelsbaerom i dolazi do Gravarholta, tamo gde je ona davno živela i odakle nosi svoje najbolnije uspomene.
- Imam samo loše uspomene s tog mesta - reče. - Osim tog jednog kratkog leta.
-Dah ste se rodili s tim invaliditetom? - upita Elinborg. Pokušala je da postavi pitanje što je pristojnije mogla, ah ustanovila je da nema pristojnog načina da se tako nešto pita.
- Nisam - reče Mikelina, - Razbolela sam se s tri godine. Bila sam u bolnici. Mama mi je pričala da u to vreme roditelji nisu smeli da budu s decom u bolnici. Mama nikako nije mogla da razume tako bezdušno i nemilosrdno pravilo: ne dozvoliti roditeljima da budu uz svoju bolesnu decu, koja su čak bila i na samrti. Trebalo joj je nekoliko godina da shvati da sam uz terapiju mogla da povratim snagu, ali joj moj očuh nije dao da radi vežbe sa mnom, niti da me odvede kod lekara, da vidi može li da mi se pomogne. Čini mi se da imam jednu uspomenu pre nego što sam se razbolela, ali nisam sigurna da li se to ikada desilo, ili sam to samo sanjala. Sunce šija, a ja sam u nekom dvorištu, verovatno tamo gde je mama radila, trčim i vrištim od veselja, a mama me juri. To je sve. Samo se sećam da trčim koliko me noge nose.
Mikelina se nasmeši.
- Često to sanjam. Da sam zdrava i da mogu da se krećem kako hoću, da ne tresem neprestano glavom i da mogu da kontrolišem mišiće na licu, a ne da se tako trzaju.
Erlendur je spustio šolju na sto.
- Juče ste mi rekli da ste sinu dali bratovo ime, Simon.
- Simon je bio predivan dečak. On je bio moj polubrat. Nimalo nalik na svog oca. Barem ja to nisam nikada mogla da vidim. Bio je ista majka. Nežan, pun razumevanja i uslužan. Pun saosećanja prema svima, jadničak. Mrzeo je svog oca, i ta ga je mržnja izjedala. On nije trebalo nikada nikoga da mrzi. A bio je kao i svi mi, u večitom strahu čitavog svog detinjstva. Izbezumljen od straha kad bi njegov otac dobio jedan od svojih napada. Gledao je kako mu otac ubija boga u majci. Ja bih prebacila jorgan preko glave da ne gledam, ali nekad sam videla da je Simon gledao kako je tuče, kao da se priprema da ga jednog dana, kad bude dovoljno jak, spreči. Kad bude dovoljno velik da može da ga nadvlada.
- Ponekad je pokušavao da se umeša. Stao bi pred mamu i usprotivio se ocu. Mama se toga bojala više nego svih batina. Ništa joj nije bilo strašnije od pomisli da će se nešto dogoditi njenoj deci… Tako divan dečak, moj Simon.
- Pričate o njemu kao da je još dete - reče Elinborg. - Da li je on umro?
Mikelina se nasmešila.
- A Tomas? - upita Erlendur. - Bilo vas je troje dece.
- Ah, Tomas - reče Mikelina. - On nije bio kao Simon. Njegov otac je to nanjušio.
Mikelina zastade.
- Kome je vaša majka telefonirala? - upita Erlendur. - Pre nego što se vratila na brdo?
Mikelina mu ne odgovori. Ustala je i otišla u spavaću sobu. Elinborg i Erlendur se pogledaše. Mikelina se brzo vratila iz sobe, držeći u ruci savijenu ceduljicu. Otvorila ju je, pročitala šta na njoj piše i pružila je Erlenduru.
- Mama mi je dala ovu ceduljicu - reče. - Dobro se sećam kad joj je Dejv pružio taj papirić preko kuhinjskog stola, ali mi nismo znali šta je pisalo na njemu. Mama mi je tek kasnije dala da pročitam. Nakon mnogo godina.
Erlendur je pročitao poruku.
- Dejv je zamolio nekog Islanđanina, ih možda nekog vojnika koji je govorio islandski, da napiše tu poruku. Mama ju je celog života čuvala, i mene će verovatno sahraniti s njom.
Erlendur je gledao u ceduljče. Poruka je bila napisana krupnim nezgrapnim slovima, ali su reči bile vrlo čitljive.
ZNAM ŠTA TI ON RADI.
- Mama i Dejv su se dogovarali da će mu ona javiti čim očuha puste iz zatvora i da će on doći da joj pomogne. Ne znam šta su se tačno dogovorili.
- Zar nije niko u Guvunesu mogao da joj pomogne? - upita Elinborg. - Tamo mora da je radilo mnogo naroda.
Mikelina je pogleda.
- On je moju majku maltretirao petnaest godina. Fizički, tukao ju je tako da ponekad danima nije mogla da ustane iz kreveta. I psihički, što je bilo možda još i gore od batina. Kao što sam rekla Erlenduru juče, od moje majke nije ostalo ništa. Prezirala je sama sebe koliko i on, stalno je razmišljala da li da se ubije, ali se nikada na to nije odvažila zbog nas, svoje dece. Za tih šest meseci koliko su proveli zajedno, Dejv je koliko-toliko uspeo da joj pomogne, ali ona nije mogla da se odvaži da zamoli bilo koga drugog za pomoć osim njega. Nikada nikome nije rekla o svojim mukama, mislim da je bila spremna čak i da pretrpi još jedne batine. U najgorem slučaju, on bi je napao i sve bi bilo kao pre.
Mikelina pogleda Erlendura.
- Ali Dejv nije došao.
Pogleda i u Elinborg.
-I ništa više nije bilo kao pre.
* * *

- Telefonirala je?
Grimur je zagrlio Tomasa.
- Kaži Tomase, kome je telefonirala? Nas dvojica ništa ne tajimo jedan od drugog. Tvoja mama misli da ona može da ima tajne, ali nije u pravu. Tajne su opasne.
- Nemoj da koristiš dete - reče majka.
- Vidi, sad je počela i da mi naređuje - reče Grimur masirajući Tomasu ramena. - Kakva promena. Šta ću još dočekati?
Simon je stao kraj majke. I Mikelina im se približila. Tomas je počeo da plače. Na pantalonama oko prepona počela je da mu se širi tamna mrlja.
- I da li se neko javio? - upita Grimur. Prestao je da se smeje, u glasu mu više nije bilo ironije, lice mu se uozbiljilo. Nisu mogli da skinu pogled s njegovog ožiljka.
- Niko se nije javio - reče majka.
- Nema Dejva, koji će sve da sredi?
- Nema Dejva - reče majka.
- Gde li je bitanga? - reče Grimur. - Jedan brod im je jutros otplovio. Prepun vojske. U Evropi fali vojnika. Ne mogu svi samo da uživaju na Islandu, gde nemaju drugog posla nego da nam muvaju ženturače. A možda su ga i uhvatili. Bila je to mnogo veća stvar nego što sam ja mogao da pretpostavim. Glave su letele. Veće glave od moje. Oficirske. Bili su besni zbog toga.
Odgurnuo je Tomasa od sebe.
- Bili su jako besni zbog toga.
Simon je stajao pribijen uz majku.
- Samo mi jedna stvar u svemu tome nije jasna - reče Grimur. Prišao je majci i osetili su kako smrdi od prljavštine. - Ne mogu to nikako da razumem. Nikako mi to nije jasno. Mogu da razumem da ćeš ti leći pod prvog čoveka koji je naišao čim mene ne bude bilo. Ti si drolja. Ali šta je njemu bilo?
Skoro su se dodirivali.
- Šta je on u tebi video?
Zgrabio joj je glavu obema rukama.
- Kurvetino gadna prljava.
* * *

- Mislili smo da će taj put da je ubije od batina. Spremili smo se na to. Ja sam se tresla od straha, a i Simon. Mislila sam da li bih mogla da dohvatim noževe u kuhinji. Ali ništa se nije desilo. Gledali su jedno u drugo i umesto da počne da je bije, on se odmakao.
Mikelina zaćuta.
- Nikada u životu me nije bilo toliko strah. A Simon se posle toga promenio. Počeo je da se otuđuje od nas. Jadni Simon.
Zagleda se u pod.
- Dejv je nestao iz našeg života na isti način na koji je u njega i došao, iznenada. Mama više nikada nije čula ni reči od njega.
- Preživao se Velč - reče Erlendur. - Proveravamo šta se desilo s njim. Kako se zvao vaš očuh?
- Zvao se Torgrimur - reče Mikelina. - Ali su ga svi uvek zvali Grimur.
- Torgrimur - ponovi Erlendur. Setio se da je video to ime na spisku islandskih radnika u intendanturi.
Odjednom mu zazvoni mobilni telefon u kaputu. Na vezi je bio Sigurdur Oli, javljao se sa iskopavanja.
- Trebalo bi odmah da dođeš ovamo - reče Sigurdur Oli.
- Ovamo? Gde? - upita Erlendur. - Gde si ti?
- Kako gde sam, evo me na brdu - reče Sigurdur Oli. - Stigli su do kostiju, i mislim da smo ustanovili ko je ovde zakopan.
- Ko je zakopan?!
- Pa da, u grobu.
- Ko je zakopan?
- Benjaminova verenica.
-A?
- Benjaminova verenica.
- Otkud? Zašto misliš da je to ona? - Erlendur je ustao i otišao u kuhinju.
- Dođi sam ovamo da vidiš - reče Sigurdur Oli. - Ne može niko drugi biti. Dođi pa ćeš videti.
Prekinuo je vezu.

26


Erlendur i Elinborg su za petnaest minuta stigli u Gravarholt. U žurbi su se pozdravili s Mikelinom i ona ih je začuđeno gledala kako skoro istrčavaju iz njenog stana. Erlendur joj nije rekao šta mu je Sigurdur Oli ispričao preko telefona o Benjaminovoj verenici. Samo je rekao da mora da požuri na brdo jer su kosti iskopane, i zamolio je da mu kasnije sve do kraja ispriča. Izvinjavao joj se. Rekao je da moraju još da razgovaraju s njom.
- Da krenem s vama? - upita Mikelina. Stajala je u predsoblju i gledala kako odlaze. - Ja sam…
- Ne sada - prekide je Erlendur. - Čućemo se kasnije. Došlo je do novog otkrića u slučaju.
Sigurdur Oli ih je čekao na brdu i poveo ih do Skarphjedina, koji je stajao kraj groba.
- Erlendure - reče Skarphjedin pozdravivši se. - Evo ga, skoro smo stigli do kraja. Još malo pa ćemo sve saznati.
- Šta ste pronašli? - upita Erlendur.
- Radi se o ženi - reče Sigurdur Oli sav važan. - Ništa drugo ne dolazi u obzir.
- Kako to? - upita Elinborg. - Jesi li sad odjednom lekar?
- Ne treba nam lekar da nam to kaže - reče Sigurdur Oli. - Vidi se.
- U grobu su dva skeleta - reče Skarphjedin. - Jedan je skelet odrasle osobe, verovatno žene, a drugi je skelet deteta, bebe, možda čak nerođene. Zbog njihovog položaja.
Erlendur ga je gledao zabezeknuto.
- Dva skeleta?
Pogledao je Sigurdura Olija, zakoračio, pogledao u grob i odmah shvatio o čemu Skarphjedin priča. Skoro sva zemlja bila je očišćena s velikog skeleta, i on se sada dobro video, s ispruženom rukom, otvorenom vilicom, pun zemlje i slomljenim rebrima. Zemlja je ispunjavala prazne očne duplje, pramenovi kose ležali su preko čela, a meso na licu nije bilo potpuno istrulilo.
Na velikom skeletu je u fetalnom položaju ležao drugi skelet, veoma mali. Arheolozi su pažljivo očistili zemlju s njega. Kosti ruku i nogu bile su veličine olovke, a glava je bila kao loptica. Mah skelet je ležao ispod rebara velikog skeleta, glavom okrenut prema njegovim nogama.
- Ko bi to drugi mogao biti? - reče Sigurdur Oli. - To mora da je verenica. Bila je trudna. Kako se ono zvala?
- Solveig - reče Elinborg. Zar je ona bila već toliko trudna? - promrmlja sama za sebe gledajući skelete.
- Da li se to zove beba ih fetus u tom stepenu razvoja? - upita Erlendur.
- Nemam pojma - reče Sigurdur Oh.
- Ni ja - reče Erlendur. - Treba nam stručnjak. Možemo li da prenesemo skelete ovako kako jesu u mrtvačnicu u Baronstigur? - upitao je Skarphjedina.
- Kako mislite tako kako jesu?
- U tom položaju, tako kako leže jedan na drugom.
- Još treba da očistimo veliki skelet. Ako očistimo još malo zemlje s njega, metlicama i četkicama, i onda ga pažljivo zahvatimo odozdo, da, mogli bismo onda u tom položaju da ga prenesemo. Trebalo bi da može. Vi ne biste da ih patolog ovde pregleda? U grobu, ovako kako leže ovde?
- Ne, hoću da ih unesemo unutra - reče Erlendur. - Treba da ih pregledamo u najboljim mogućim uslovima.
Skeleti su predveče izvučeni iz zemlje. Erlendur, Elinborg i Sigurdur Oli su gledali kako se prenose. Arheolozi su radili na tome i Erlenduru se činilo da su veoma stručni. Nije mu bilo žao što ih je angažovao. Skarphjedin je rukovodio poslom s istom efikasnošću koju je pokazao i tokom iskopavanja. Rekao je Erlenduru da je njegova ekipa nekako zavolela taj skelet, zvali su ga „milenijumski čovek“, Erlenduru u čast, i da će im nedostajati kad završe posao. Skarphjedin se sada već mnogo zanimao za kriminalistiku, i rekao je da će sa ekipom nastaviti da traži po zemlji ne bi li našli neke tragove koji bi mogli da im kažu šta se to desilo na brdu pre mnogo godina. Slikao je i snimao ćelu ekskavadju i rekao im kako će to koristiti u nastavi na fakultetu, pogotovo ako Erlendur ikada otkrije kako su kosti tamo završile, dodao je smejući se i pokazujući svoje kljove.
Skeleti su preneseni na detaljnu analizu u mrtvačnicu u Baronstiguru. Patolog je bio s porodicom na godišnjem odmoru u Španiji, i trebalo je da se vrati za nedelju dana, tako je rekao Erlenduru preko telefona to posle podne, uživajući u suncu i svinjetini na roštilju. Erlenduru se učinilo da je pripit. Okružni lekar je nadgledao prenos kostiju, od vađenja iz zemlje, vožnje policijskim kombijem, dok nisu smeštena u mrtvačnicu.
Erlendur je zahtevao da skeleti ne budu rastavljeni, nego da se prenesu u istom položaju u kojem su pronađeni. Zbog toga se arheolozi nisu usudili da očiste svu zemlju oko njih. Erlendur i lekar su sada stajali jedan pored drugoga pred stolom u mrtvačnici i gledali u hrpu zemlje obasjanu jakim fluorescentnim svelom. Skeleti su bili prekriveni velikim belim čaršavom. Lekar ih je otkrio kako bi mogli da ih vide.
- Sad pre svega treba da utvrdimo starost tih kostiju - reče Erlendur.
- Da, koliko su stare - reče lekar zamišljeno. - Vama je verovatno poznato da se muški i ženski skelet ne razlikuju mnogo, samo je karlica drugačija, a nju ne vidimo jer je mali skelet na njoj, a i puna je zemlje. Koliko vidim, svih 206 kostiju je tu na velikom skeletu. Rebra su polomljena, to smo već pre ustanovili. To je poprilično veliki skelet, izgleda da je žena bila visoka. Eto, to mogu da vam kažem ovako na brzinu, ali inače ja ne bih da se mešam u to. Ne žuri nam se, moći ćemo da sačekamo još nedelju dana, zar ne? Ja nisam stručnjak za autopsije i starosnu analizu kostiju. Moglo bi se desiti da mi promakne nešto što bi patolog odmah video i umeo da odgovori. Ako hoćete da se to obavi kako treba, onda bolje sačekajte. Ne žuri vam se valjda, može to da čeka, zar ne? - ponovi.
Erlendur je primetio graške znoja na lekarevom čelu, i setio se da je jednom čuo kako on ima fobiju od odgovornosti.
- Može - reče Erlendur. - Nigde nam se ne žuri. Mislim da ne. Osim ako tim iskopavanjem nismo iščačkali nešto, pa iz svega toga ispadne neka tragedija.
- Mislite da je neko ko zna o čemu se radi pratio iskopavanje i sada opet krene s nečim?
- Videćemo već - reče Erlendur. - Najbolje da čekamo patologa. Nije nam o glavu. Ali vi, molim vas, vidite ako ikako možete da nam pomognete. Na miru. Možda možete da odvojite mali kostur, a da ne uništite dokaze.
Okružni lekar je klimnuo glavom, kao da nije bio siguran šta se od njega očekuje.
- Videću šta mogu da uradim - reče.
* * *

Erlendur je odlučio da ne čeka do sutradan ujutro, već da odmah razgovara s Elsom. Zamolio je Sigurdura Olija da pođe s njim. Elsa im je otvorila vrata i pozvala ih u dnevnu sobu. Tamo su seli. Erlenduru se činilo da ona izgleda umorno i strepeo je od njene reakcije kad joj kažu da su pronašli dva skeleta. Pretpostavljao je da joj teško pada to iskopavanje starih rana i da joj ujak nakon svih tih godina odjednom bude optužen za ubistvo.
Erlendur joj je rekao šta su arheolozi otkrili na brdu i da se najverovatnije radi o kostima Benjaminove verenice. Elsa je slušala njegovu priču i gledala u obojicu kao da ne veruje vlastitim ušima.
- Ne mogu da verujem - povikala je. - Hoćete da kažete da je Benjamin ubio svoju verenicu?
- Moguće je…
- I da ju je sahranio tamo na brdu odmah do njihove vikendice? Ne mogu da poverujem u to. Ne razumem kuda sve to vodi. Mora da postoji neko drugo objašnjenje. Mora da postoji. Samo da vam kažem, Benjamin nije bio ubica. Dozvolila sam vam da se šetate ovde po kući i preturate po podrumu koliko hoćete, ali ovo je sad prešlo svaku meru. Zar mislite da bih vam dozvolila da uđete ovamo u podrum da moja porodica ima bilo kakve tajne? Ne, sad ste ipak preterali. Molim vas da odete - reče ustajući. - Odmah!
- Pa ne kažemo da vi imate ikakve veze s tim - reče Sigurdur Oli. On i Erlendur su i dalje sedeli. - Ne kažemo da ste vi znali nešto o tome i da ste krili od nas. Ili…?
- Šta vi to insinuirate? - reče Elsa. - Da sam ja nešto znala o tome? Da sam i ja kriva? Hoćete li da me uhapsite? Da me pošaljete u zatvor? Kakvo je to ponašanje?! - pogleda u Erlendura.
- Smirite se, molim vas - reče Erlendur. - Pronašli smo još jedan skelet, dečji. Već znamo da je Benjaminova verenica bila u drugom stanju. Prema tome nije čudno zaključiti da je to ona, zar ne? Ništa mi ne insinuiramo. Mi samo pokušavamo da rešimo slučaj. Vi ste nam mnogo pomogli, i veoma smo vam zahvalni za to. Ne bi to svako uradio. Ali činjenica je da sada kad smo došli do kostiju sumnjamo na vašeg ujaka Benjamina.
Elsa je gledala u Erlendura kao da je uljez u njenoj kući. Za trenutak se učini kao da se opustila. Pogledala je u Sigurdura Olija, pa u Erlendura, i na kraju je ponovo sela.
- To je neki nesporazum - reče. - Bilo bi vam to jasno da ste poznavali Benjamina kao što sam ga ja znala. Taj čovek nije bio u stanju muvu da ubije. Nikada.
- Saznao je da mu je verenica u drugom stanju - reče Sigurdur Oli. - Trebalo je da se venčaju. Bio je očito veoma zaljubljen u nju. Planirao je ceo svoj život na toj ljubavi, s porodicom koju je nameravao da stekne, trgovini, položaju u ovom snobovskom gradu. Doživeo je šok. Možda je prejako reagovao. Njeno telo nikada nije pronađeno. Navodno se bacila u okean. Nestala. A mi smo je možda sad našli.
- Rekli ste Sigurduru Oliju da Benjamin nije znao ko je otac deteta - reče Erlendur pažljivo. Pomislio je da su joj sve to prerano rekli, i bio je ljut na patologa koji je uživao na godišnjem u Španiji. Možda je trebalo da sačekaju s ovom posetom. Da sačekaju da budu sigurni.
- Tako je - reče Elsa. - Nije znao.
- Mi smo saznali da ga je njena majka posetila i sve mu ispričala. Kad je sve prošlo. Nakon što je Solveig nestala.
Elsa ih je začuđeno gledala.
- Nisam to znala - reče. - Kada je to bilo?
- Kasnije - reče Erlendur. - Ne znam tačno kada. Tako da nije od Solveig čuo ko je bio otac deteta. Iz nekog razloga nije htela to da mu kaže. Nije mu rekla šta se desilo. Raskinula je veridbu i nije htela da kaže ko je otac deteta. Možda da bi zaštitila svoju porodicu. Očevu čast.
- Kako to mislite, očevu čast?
- Njegov bratanac je silovao Solveig kad je bila u poseti kod njegove porodice u Fljotu.
Elsa klonu i nesvesno stavi ruku na usta, gledajući ih u potpunoj neverici.
- Ne mogu da verujem - reče.
* * *

Istovremeno, u drugom delu grada, Elinborg je pričala Bauri o tome šta su našli u grobu, i da se najverovatnije radilo o Benjaminovoj verenici, Solveig. Da ju je najverovatnije Benjamin tamo sahranio. Elinborg je napomenula da sve to treba još da se potvrdi, ali da ju je on poslednji video u životu i da je u grobu pronađen i skelet deteta. Analiza kostiju još nije urađena.
Baura je saslušala ćelu priču ne trepnuvši. Bila je, kao i obično, sama u svojoj velikoj kući, u svojoj raskoši, i nije pokazala nikakvu reakciju.
- Tata je hteo da abortira - reče. - Mama je htela da njih dve odu na selo, da tamo rodi dete, da ga nekome da i vrati se kući kao da se ništa nije desilo, i da se uda za Benjamina. Njih dvoje su o tome dugo razgovarali, a onda su pozvali Solveig.
Baura ustade.
- Mama mi je to tek kasnije rekla.
Prišla je velikom ormaru od hrastovine, izvukla jednu fioku i izvadila malu belu maramicu koju je privila uz lice.
- Predložili su joj te dve opcije. Treća nije dolazila u obzir. Da rodi dete i da ono bude deo naše porodice. Solveig je pokušala da ih nagovori na to, ali nisu hteli ni da čuju. Nisu hteli da vide to dete. Da znaju išta o tome. Hteli su ih da ga ubiju, ili da ga nekome daju. Ništa drugo nije dolazilo u obzir.
- A Solveig?
- Ne znam - reče Baura. - Jadna devojka, ništa ne znam. Htela je da rodi dete, nije mogla da zamisli da abortira. I sama je još bila dete. Sama je bila dete.
Erlendur je gledao u Elsu.
- Da li je moguće da je Benjamin mislio da je prevaren? - upita. - Zato što Solveig nije htela da mu kaže ko je otac deteta?
- Niko ne zna o čemu su njih dvoje razgovarali prilikom tog poslednjeg susreta - reče Elsa. - Benjamin je mojoj mami rekao glavne detalje, ali ko zna da li joj je sve poverio. Zar je ona bila silovana? Gospode bože!
Elsa je naizmence gledala u Erlendura i Sigurdura Olija.
- Sasvim je moguće da je Benjamin mislio da je prevaren - reče tiho.
- Izvinite, nisam vas čuo? - reče Erlendur.
- Moguće je da je Benjamin mislio da ga je prevarila - ponovi Elsa. - Ali to ne znači da ju je on ubio i zakopao na brdu.
- Zato što nije htela da mu kaže - reče Erlendur.
- Da, zato što nije htela da mu kaže - reče Elsa. - Nije htela da mu kaže čije je dete. On nije znao da je silovana. U to sam sasvim sigurna.
- Da li je moguće da je unajmio nekog da mu pomogne? - upita Erlendur. - Možda je našao nekoga da obavi posao?
- Ne razumem.
- Iznajmio je jednom siledžiji i lopovu vikendicu u Gravarholtu. To ne mora ništa da znači, ali je činjenica.
- Ne znam o čemu govorite. Siledžiji?
- Ne, verovatno smo već dosta pričali. Možda prerano donosimo zaključke, Elsa. Najbolje da sačekamo da patolog uradi svoj posao. Izvinjavam se ako smo…
- Nema potrebe da se izvinjavate, hvala vam što me o svemu tome obaveštavate. Veoma sam vam zahvalna na tome.
- Javićemo vam kad nešto više saznamo - reče Sigurdur Oli.
- A imate i pramen njene kose - reče Elsa. - Za poređenje.
- Da - reče Erlendur. - Imamo njen pramen.
* * *

Elinborg je ustala. Bio je to veoma dug dan i htela je da ide kući. Zahvalila se Bauri uz izvinjenje što ju je uznemirila tako kasno naveče. Baura joj nije ništa zamerila. Ispratila je Elinborg i zatvorila vrata za njom. Ubrzo nakon toga je opet čula zvono i otvorila vrata.
- Da li je bila visoka? - upita Elinborg.
- Ko? - reče Baura.
- Vaša sestra - reče Elinborg. - Da li je bila visoka, srednje visine, niska? Kako je izgledala?
- Ne, nije bila visoka - reče Baura, nasmešivši se. - Naprotiv. Bila je vrlo niska. Sitne građe. Kao Palčića, govorila je mama. Ona i Benjamin su vrlo smešno izgledali zajedno, zato što je on bio vrlo visok, bio je kao toranj nad njom.
* * *

Erlendur je pred ponoć sedeo kod Eve Lind, kad ga je pozvao okružni lekar.
- Zovem vas iz mrtvačnice - reče lekar. - Razdvojio sam skelete i nadam se da nisam ništa upropastio. Nisam neki patolog. Blato svud po stolu i podu ovde, sve je prljavo.
- I? - reče Erlendur.
- Da, izvinite, znači imamo ovde kosti fetusa, starosti nekih sedam, osam ili devet meseci.
- Da - reče Erlendur nestrpljivo.
- To nije ništa čudno. Osim što…
- Da?
- Moguće je da je rođeno živo, ili da je umrlo prilikom porođaja. To ne može da se utvrdi. Međutim, ovaj drugi skelet nije skelet majke.
- Kako to…? Kako možete to da kažete?
- Nema šanse da je fetus stavljen na majku ili zakopan s njom, ne znam ni kako to da kažem.
- Nije majka? Kako to mislite? Ko je to onda?
- Detetova majka nije. To je isključeno.
- Zašto?
- Ne dolazi u obzir - reče lekar. - Vidi se po karlici.
- Karlici?
- Veliki skelet je pripadao muškarcu. Ispod deteta leži muškarac.

27


Zima na brdu je bila duga i teška.
Majka je i dalje radila na farmi u Guvunesu, a dečaci su svako jutro išli autobusom u školu. Grimur je ponovo počeo da raznosi ugalj. Zbog krađe nije mogao da dobije posao kod vojske. Intendantura je zatvorena i kompletna kasama je preseljena u Halogaland. Ostala je samo ograda, stubovi i mala betonska ploča koja je stajala pred kasarnama. Top je odnesen iz bunkera. Pričalo se da će rat uskoro biti gotov. Nemci su se povlačili iz Rusije, i čulo se da se protiv njih sprema velika ofanziva na zapadnom frontu.
Grimur je ćelu zimu potpuno ignorisao njihovu majku, osim što ju je tu i tamo grdio. Nisu više spavali u istom krevetu. Majka je spavala sa Simonom, a Grimur je hteo da Tomas bude kod njega. Jedino Tomas nije primećivao da im se majka udebljala tokom zime i da joj je stomak bio ispupčen, bolna uspomena na leto, ah ujedno i jeziv podsetnik na to šta bi moglo da se desi ako Grimur odluči da ispuni svoje pretnje.
Pokušavala je koliko je mogla da prikrije svoje stanje. Grimm joj je stalno pretio. Rekao da neće smeti da zadrži dete. Ponekad bi joj pretio da će ga ubiti čim se rodi. Da će biti kreten kao Mikelina, i da bi najbolje bilo odmah ga ubiti. Kurva američka, rekao bi. Ali te zime je nije tukao. Primirio se, i šunjao se oko nje kao zver koja priprema napad na svoj plen.
Pokušala je da razgovara s njim o razvodu, ali samo joj se smejao. Sakrivala je trudnoću od ljudi na poslu i nije nikome rekla šta se dešava. Možda se do samog kraja nadala da će se Grimur predomisliti, da su njegove pretnje bile prazne i da će na kraju prihvatiti dete kao svoje.
Na kraju je bila prisiljena na očajničke mere. Ne da bi se osvetila Grimuru, iako je za to imala dovoljno razloga, već da zaštiti i sebe i nerođeno dete.
Mikelina je dobro osećala napetost između majke i Grimura, koja je sve više rasla te teške zime. Osim toga, primetila je pramenu i na Simonu, što ju je još više brinulo. On je uvek bio veoma privržen majci, ali sada uopšte nije hteo da se odvaja od nje kad bi došao iz škole, a ona s posla. Bio je sve nervozniji otkako se Grimur vratio iz zatvora, tog hladnog jesenjeg jutra. Izbegavao je oca kao vatru, i iz dana u dan se sve više brinuo za majku. Mikelina ga je ponekad čula kako priča sam sa sobom, a ponekad bi joj se učinilo kao da priča s nekim koga ona nije videla i nije mogao da bude u njihovoj kući: nekim ko nije postojao. Ponekad je čula kako priča šta treba da uradi kako bi zaštitio majku i spasao njenu bebu, kojoj je njegov drugar Dejv bio tata. Kako je njegov zadatak bio da čuva mamu od Grimura. Da niko drugi nije mogao da je čuva, jer se njegov drugar Dejv više nikada neće vratiti. Vrlo je ozbiljno shvatao Grimurove pretnje. Bio je ubeđen da dete neće preživeti. Da će ga Grimur uzeti i da ga nikada neće videti. Da će ga Grimur odneti na planinu i ostaviti tamo.
Tomas je bio ćutljiv kao uvek, ali je Mikelina te zime primetila da se i on promenio. Grimur je hteo da on spava s njim u sobi nakon što je oterao majku. Ona je sada spavala u Tomasovom krevetu, koji joj je bio mali i neudoban. Mikelina nije znala šta mu je Grimm: govorio, ali je primetila da je Tomas počeo drugačije da se ponaša prema njoj. Izbegavao je i nju i Simona, a njih dvojica su uvek bili bliski. Majka je pokušala da razgovara s njim, ali se Tomas okrenuo od nje, ljut, nem i bespomoćan.
- Simon je nešto čudan - čula je jednom Grimura kako priča s Tomasom. - Postaje sve čudniji, kao vaša majka. Pazi se njega. Da ne postaneš kao on. Da i ti ne budeš tako čudan.
Mikelina je jednom čula majku kako pokušava da razgovara s Grimurom o detetu. Koliko je ona znala, bio je to jedini put da joj je dozvolio da kaže svoje mišljenje. Već se poprilično bila udebljala, i on joj je zabranio da ide na posao.
- Ima da prestaneš da radiš tamo i da im kažeš, da treba da se brineš o porodici - čula ga je Mikelina.
- Ali možeš da kažeš da je dete tvoje - rekla je majka.
Grimm se grohotom nasmejao.
- Mogao bi to da kažeš.
- Zaveži.
Mikelina je videla da i Simon prisluškuje.
- Mogao bi da kažeš da je tvoje - reče majka mirnim glasom.
- Nemoj to ni da ti pada na pamet - reče Grimur.
- Niko ne treba ništa da zna. Niko to neće saznati.
- Prekasno je da se izvlačiš. Trebalo je o tome da misliš kad si se vukla po livadi s onim američkim gadom.
- Mogu i da dam dete na usvajanje - reče oprezno. - Nije se to samo meni desilo.
- Ne, naravno da nije - reče Grimur - ceo grad je pun kurvetina kao što si ti! Ali nemoj misliti da te to nešto opravdava!
- Nećeš morati da ga vidiš. Daću ga čim se rodi, i nećeš morati ni da ga pogledaš.
- Svi znaju da je moja žena američka kurva - reče Grimm. - Svi znaju šta si radila.
- Niko to ne zna - reče ona. Niko. - Niko nije znao za mene i Dejva.
- A kako misliš da sam ja to saznao, idiote jedan? Ti si mi rekla? Misliš da se to ne pročuje odmah?
- Da, ali niko ne zna da je dete njegovo. To niko ne zna.
- Zaveži - reče Grimur. - Zaveži ili ću te…
Tako su tu ćelu dugu zimu čekali da se nešto neizbežno, nešto strašno desi.
Počelo je time što se Grimur razboleo.
* * *

Mikelina se zagleda u Erlendura.
- Počela je da ga truje te zime.
- Truje? - reče Erlendur.
- Nije ni sama znala šta radi.
- Čime ga je trovala?
- Da li ste čuli za slučaj Dukskot u Rejkjaviku?
- Devojka koja je otrovala brata otrovom za pacove. Negde početkom prošlog veka.
- Mama nije imala nameru da ga ubije. Htela je samo da se razboli. Da bi mogla da rodi dete i spase ga pre nego što ga se on dočepa. Žena u Dukskotu je trovala brata otrovom za pacove. Stavljala je veliku dozu otrova u njegov jogurt, i to pred njim, ali on nije znao da je to otrov. Čak je sam to rekao kad se razboleo, jer nije odmah umro. Uz jogurt mu je dala da pije rakiju, da ne oseti miris. Prilikom autopsije mu je u telu pronađen fosfor. Majka je čula za taj slučaj. Ne znam kako, ali o tome se pričalo po Rejkjaviku. Nabavila je otrov za pacove u Guvunesu. Krala je male doze, koje mu je stavljala u jelo. Koristila je vrlo male doze kako on ne bi osetio ukus i počeo nešto da sumnja. Nije čuvala otrov u kući nego ga je malo-pomalo donosila s posla, samo onoliko koliko je nameravala da mu da. Kad je prestala da radi na farmi, donela je veću količinu i sakrila kod kuće. Nije imala pojma kako će otrov uticati na njega, i da li će uopšte imati neku reakciju. Nakon nekog vremena otrov je počeo da utiče na njega. Oslabio je, bio je ili bolestan ili umoran, povraćao je. Nije mogao da ide na posao, samo je ležao u krevetu i mučio se.
- Zar nije nikada ništa posumnjao? - upita Erlendur.
- Nije, sve dok nije već bilo kasno - reče Mikelina. - Nije imao poverenja u lekare. A ona ga, naravno, nije podsticala da ode kod doktora.
- A šta je mislio time da će se neko pobrinuti za Dejva? Da li je još o tome pričao?
- Ne, nikada više - reče Mikelina. - Verovatno je samo blefirao. Pričao tako da uplaši mamu. Znao je da ona voli Dejva.
Erlendur i Elinborg su sedeli kod Mikeline i slušali njenu priču. Rekli su joj da veliki skelet u grobnici pripada muškarcu. Mikelina je odmahnula glavom; mogla je i ona to da im kaže da nisu izleteli ne rekavši joj čemu žurba.
Zanimao ju je skelet bebe, ali rekla je da neće da ga vidi kad joj je Erlendur to ponudio.
- Ali htela bih da ga date meni kad završite svoj posao - reče ona. - Krajnje je vreme da ona počiva u posvećenoj zemlji.
- Ona? - reče Elinborg.
- Da. Ona - reče Mikelina.
Sigurdur Oli je javio Elsi o lekarovom otkriću. To nije mogla da bude Solveig, Benjaminova verenica. Elinborg je istu vest javila i Bauri.
Erlendur i Elinborg su se bili uputili kod Mikeline kad je Hanter pozvao Erlendura da mu kaže kako još nije uspeo ništa da sazna o Dejvidu Velču; nije znao da li je prekomandovan s Islanda i kada. Rekao je da će nastaviti da se raspituje o tome.
Erlendur je ranije toga dana obišao ćerku u bolnici. Situacija je bila nepromenjena. Sedeo je neko vreme kraj nje i nastavio s pričom o svom bratu, koji je nestao na visoravni iznad Eskifjordura kada je Erlenduru bilo deset godina. Pratili su oca, koji je terao ovce, kad je naišla mećava. Braća su se odvojila od oca, a ubrzo i jedan od drugog. Otac se izbezumljen vratio na farmu. Za njima su poslali potragu.
- Sasvim slučajno su me našli - reče Erlendur. - Ne znam kako se to desilo. Zakopao sam se u sneg, to sam znao da treba da uradim. Bio sam više mrtav nego živ kad su me našli, zabijali su štapove u sneg i dotakli mi rame. Zato smo se i odselili. Nismo mogli više da živimo tamo znajući da je on negde na visoravni. Pokušali smo da počnemo novi život ovde u Rejkjaviku.
Uzalud.
U tom trenutku je naišao lekar. Pozdravio je Erlendura i nakratko su popričali o Evi Lind. Situacija je ista, reče lekar. Nema nikakvih znakova oporavka, niti da dolazi svesti. Stajali su tako u tišini. Zatim se pozdravili. Lekar je već bio na vratima kad mu se obratio.
- Nemojte da se nadate nikakvom čudu - reče on, začuđen kad je primetio hladan osmeh na Erlendurovom licu.
* * *

Erlendur je sada sedeo naspram Mikeline razmišljajući o svojoj ćerci kako leži u bolničkom krevetu i o svom bratu kako leži u snegu. Mikelinine reči polako su dopirale do njega.
- Moja majka nije bila ubica - reče ona.
Erlendur je pogleda.
- Nije bila ubica - ponovi Mikelina. - Mislila je da će moći da spase dete. Bojala se za svoju bebu.
Bacila je pogled na Elinborg.
- Na kraju krajeva, on nije crkao - reče. - Nije umro od trovanja.
- Rekli ste da nije ništa sumnjao dok nije već bilo kasno - reče Elinborg.
- Da - reče Mikelina. - Tada je već bilo kasno.
* * *

Grimur je bio slab to veće, jer je čitav dan ležao u krevetu u velikim bolovima.
Majku je zaboleo stomak i predveče je dobila trudove, koji su bili sve učestaliji. Znala je da je prerano. Dete će biti nedonošče. Zamolila je dečake da joj donesu madrace iz njihove sobe i uzela je i Mikelinin madrac, stavila ih na pod u kuhinji i legla na njega oko večere.
Zamolila je Simona i Mikelinu da pripreme čiste čaršave i toplu vodu da bi oprali dete. Već je rodila troje dece i znala je šta treba da radi.
Još je bila zima i napolju je bio mrak, ah je tih dana otoplilo i kiša je najavljivala dolazak proleća. Majka je taj dan provela napolju, orezujući ribizle i skidajući mrtve grančice. Rekla je da će te jeseni ribizle dobro roditi i da će od njih napraviti pekmez. Simon se nije odvajao od nje. Pokušavala je da ga smiri i da ga ubedi da će sve biti u redu.
- Sve će biti u redu - ponavljao je Simon za njom. - Neće ništa biti u redu. Ne smeš da rodiš bebu. Ne smeš. To je rekao, da ne smeš i da će da je ubije. Tako to on kaže. Kada će doći beba?
- Nemoj toliko da se brineš—reče mu majka. - Kada beba dođe, odneću je u grad, i on je nikada neće videti. Bolestan je, i ne može nam ništa. Samo leži u krevetu i ne može nam ništa.
- Ali kada će doći beba?
- To može da se desi svakog trenutka - reče majka, pokušavajući da ga umiri. - Nadam se što pre, tako da sve to prođe. Nemoj da se brineš, Simone. Moraš da budeš jak. Budi jak za mene, Simone.
- Zašto ne odeš u bolnicu? Zašto ga ne ostaviš i ne rodiš bebu u bolnici?
- On mi to ne da - reče ona. - Došao bi po mene i naredio mi da rodim kod kuće. Da niko ne zna. Reći ćemo da smo bebu našli. Daćemo je nekim dobrim ljudima. Tako to on hoće. Biće sve u redu.
- Ali on kaže da će je ubiti.
- Neće.
- Tako se bojim - reče Simon. - Zašto to sve mora da bude tako? Ne znam šta ću. Ne znam šta ću… - ponavljao je i ona je osetila kako ga ta strepnja izjeda.
Sada je stajao nad njom i gledao kako leži na madracima u kuhinji, jer osim spavaće sobe nigde u kući nije bilo mesta. Počela je da se porađa u potpunoj tišini. Tomas je bio kod Grimura u sobi. Simon se prikrao vratima i zatvorio ih.
Mikelina je ležala kraj majke koja je pokušavala da bude što tiša. Vrata spavaće sobe su se otvorila i Tomas je ušao u kuhinju. Grimur je sedeo na krevetu i stenjao. Poslao je Tomasa da mu donese iz kuhinje tanjir s kašom koju nije mogao da pojede ranije. Ponudio je i njemu da proba.
Tomas je prošao pored majke, Simona i Mikeline, i video bebinu glavu kako proviruje iz majke. Ona je iz sve snage potezala za nju dok se nisu pojavila ramena.
Tomas je nosio tanjir i kašiku, i majka je odjednom primetila da namerava da uzme zalogaj kaše.
- Tomase! Za ime boga, nemoj da jedeš tu kašu! - povikala je u panici.
U kući je zavladala mrtva tišina. Deca su se zagledala u majku koja je sedela s novorođenim detetom u naručju i zurila u Tomasa, koji se toliko prepao da je ispustio iz ruku tanjir, koji se razbio u stotinu komada na podu.
Krevet u spavaćoj sobi zaškripa.
Grimur je ušao u kuhinju. Ugledao je majku na podu kako u rukama drži bebu i na licu mu se videlo gađenje. Pogledao je Tomasa, a zatim kašu na podu.
- Da li je moguće? - reče Grimur zabezeknuto, kao da je konačno rešio zagonetku koja ga je već dugo mučila. Pogledao je majku.
- Ti mene truješ? - povikao je.
Majka je gledala u Grimura. Mikelina i Simon se nisu usudili da podignu glavu. Tomas je stajao skamenjen kraj kaše na podu.
- Znao sam! Od toga mi nije dobro. Svi ti bolovi. Bolest…
Grimur se ogledao po kuhinji. Skočio je prema kredencu i počeo iz njega da baca fioke. Potpuno je poludeo od besa. Bacao je stvari iz ormara na pod. Našao je stari džak s brašnom, bacio ga o zid i video kako iz njega ispada mala staklena teglica.
- To je to?! - poviče uzimajući je u ruku.
Sagnuo se nad majkom.
- Koliko me već dugo truješ? - zarežao je.
Majka ga je gledala ravno u oči. Na podu kraj nje je gorela mala sveća i ona je na brzinu uzela u ruke makaze koje je ugrejala na sveći i presekla pupčanu vrpcu i privezala je drhtavim rukama dok je on tražio otrov.
- Odgovori mi!! - vrištao je.
Nije morala da mu odgovori. Video je sve u njenim očima. U izrazu lica. Prkosu. Kako mu je uvek, koliko god da ju je tukao, duboko u sebi prkosila, nepokorena. Video je to u njenom tihom otporu, kako ga izaziva držeći to krvavo vojničko kopile u rukama.
Video je to u detetu koje je držala u naručju.
- Ostavi mamu na miru - reče Simon tiho.
- Daj mi to! - vrištao je Grimur. - Daj mi bebu, gujo otrovna!
Majka zatrese glavom.
- Ne dam ti - reče tiho.
- Ostavi mamu na miru - reče Simon ovog puta glasnije.
- Daj mi to! - vikao je Grimur - ili ću oboje da vas ubijem. Sve ću vas ubiti! Ubiću vas!! Sve!!
Zapenio se od besa.
- Kurveštino jedna! Da me ubiješ! Misliš da ćeš me ubiti!
- Prestani! - vikao je Simon.
Majka je jednom rukom čvrsto stisnula dete, a drugom je opipavala oko sebe tražeći makaze. Skinula je pogled s Grimura i tražila ih uspaničeno, ah nigde ih nije bilo.
* * *

Erlendur pogleda Mikelinu.
- Ko je uzeo makaze? - upita.
Mikelina ustade i baci pogled kroz prozor. Erlendur i Elinborg se zgledaše. Oboje su mislili isto.
- Da li ste vi jedini svedok toga što se tada desilo? - upita Erlendur.
- Jesam - reče Mikelina. - Nema nikog drugog.
- Ko je uzeo makaze? - upita Elinborg.

28


- Da li biste hteli da vidite Simona? - upita Mikelina. - Oči su joj bile pune suza.
- Simona? - Erlendur nije razumeo o čemu priča. Onda se setio. Setio se čoveka koji je došao po nju na brdo. - Mislite vašeg sina?
- Ne, ne mog sina, mog brata - reče Mikelina. - Mog brata Simona.
- Zar je on živ?
- Jeste. Živ je.
- Onda moramo da razgovaramo s njim, - reče Erlendur.
- Nećete imati nikakve koristi od toga - reče Mikelina nasmešivši se. - Ali otići ćemo do njega. On voli kad mu dolaze gosti.
- Ali zar nećete da nam ispričate sve do kraja? - upita Elinborg. - Kakva je on životinja bio? Ne mogu to da verujem. Da iko može tako da se ponaša.
Erlendur pogleda prema njoj.
Mikelina ustade.
- Ispričaću vam usput. Idemo do Simona.
* * *

- Simone! - poviče majka.
- Ostavi mamu na miru - prodera se Simon drhtavim glasom, i žabi makaze u Grimurove grudi pre nego što su mogli da shvate šta se dešava.
Simon je sklonio ruku i videli su makaze do ručki zabijene u Grimurove grudi. Grimur je zaprepašćeno gledao u svog sina, kao da ne razume šta se desilo. Pogleda u makaze, ali činilo se da ne može da ih dohvati. Opet je pogledao u Simona.
- Hoćeš da me ubiješ? - zastenja i pade na kolena. Krv je iz njegovih grudi prštala svugde po podu. Kao usporenim pokretima, Grimur je klonuo i tresnuo na pod.
Majka je bez reći, zaprepašćeno stiskala bebu u naručju. Mikelina je nepokretna ležala uz nju. Tomas je stajao na istom mestu gde je ispustio tanjir. Simon je stajao kraj majke, drhteći nekontrohsano. Grimur se nije micao.
U kući zavlada grobna tišina.
Sve dok se nije začuo majčin prodoran bolan vrisak.
* * *

Mikelina na trenutak prekide s pričom.
- Ne znam da li se dete rodilo mrtvo, ih ga je mama tako stiskala da bi ga zaštitila da se ugušilo u njenim rukama. Bilo je nedonošče. Mislila je da treba da se porodi u proleće, a još je bila zima kad se to sve desilo. Nismo uopšte čuli da plače. Mama nije stigla da joj očisti grlo, i pritisnula joj je lice u svoju odeću kad ju je iz straha stiskala uz sebe. Bojala se da će je on uzeti.
Erlendur je zaustavio auto ispred jedne kuće, kako mu je Mikelina rekla.
- Da li je mislila da će do proleća umreti? - upita Erlendur. - Njen muž? Da li je tako mislila?
- Možda, - reče Mikelina. Tri meseca ga je trovala. Ali to nije bilo dovoljno.
Erlendur je ugasio auto na prilazu kući.
-Da li ste ikada čuli za hebefreniju? - upita ona otvarajući vrata.
* * *

Majka je zurila u mrtvo dete u svojim rukama i ljuljala se napred-nazad, jecajući.
Simon nije obraćao pažnju na nju. Zurio je u očevo telo kao da nije mogao da veruje vlastitim očima. Ispod leša se širila krv. Simon se tresao kao list.
Mikelina je pokušala da uteši majku, ali to nije bilo moguće. Tomas je bez reći prošao pored njih i zatvorio se u spavaću sobu. Na licu mu se nisu videle nikakve emocije.
Vreme je prolazilo.
Mikelina je konačno uspela da umiri majku. Došla je k sebi, prestala da plače i pogledala oko sebe. Videla je Grimura kako leži u vlastitoj krvi, Simona kako se trese kao list, očajanje na Mikelininom licu. Onda je okupala bebu u toploj vodi koju je Simon pripremio. Okupala je dete kako je najbolje mogla, sporim, opreznim pokretima. Kao da je nesvesno znala šta treba da radi. Polegla je dete, ustala i zagrlila Simona, koji je još stajao kao ukopan na istom mestu. Prestao je da se trese i počeo da plače, dubokim jecajima. Posela ga je na stolicu tako da ne gleda leš. Prišla je Grimuru, izvadila makaze iz njegovih grudi, i bacila ih u sudoperu.
Onda je i sama sela, potpuno iscrpljena od porođaja.
Rekla je Simonu šta treba da urade i zapovedala Mikelini. Stavili su Grimura na ćebe i odvukli njegov leš do izlaznih vrata. Izašla je napolje sa Simonom i odšetati su dosta daleko od kuće, do mesta gde je on iskopao veliku rupu. Preko dana se bilo razvedrilo, ali sada je kiša opet počela da pada. Hladna, zimska kiša. Zemlja nije bila smrznuta. Simon je pijukom odvaljivao grumenje i nakon jedno dva sata otišli su po leš i dovukli ga do groba. Prevukli su ćebe preko rupe i leš je upao u rupu. Izvukli su ćebe ispod njega. Leš se tako uglavio u rupu da mu je leva ruka stajala uspravljena, ali ni Simon ni majka se nisu usudili da je dotaknu.
Majka je teškim, sporim koracima otišla u kuću po dete, iznela ga na hladnu kišu i spustila pored leša.
Krenula je da se prekrsti nad grobom, ali se predomislila.
- Nemam kome da se krstim - reče.
Onda je počela da zatrpava tela. Simon je stajao kraj groba i gledao vlažnu, crnu zemlju kako prekriva tela i kako ona malo-pomalo nestaju. Mikelina je spremala kuhinju. Od Tomasa nije bilo ni traga.
Debeo sloj zemlje već je prekrio grob kad se Simonu odjednom učinilo kao da se Grimur mrdnuo. Zadrhtao je i pogledao majku koja ništa nije primetila. Prestravljeno je zurio u grob i odjednom video kako se Grimurovo poluzakopano lice miče.
Oči se otvoriše.
Simon se skamenio.
Grimur ga je gledao iz groba.
Simon zavrišta i majka prestade s kopanjem. Pogledala je u Simona, a onda u Grimura, i videla je da je živ. Stajala je kraj groba. Kiša je padala i prala zemlju s Grimurovog lica. Pogledi su im se sreli na trenutak, i Grimurove usne se pomeriše.
- Molim te!
Oči se ponovo zatvoriše.
Majka pogled Simona. Pa u grob. Pa opet Simona. Na kraju je ponovo uzela lopatu u ruke i nastavila da zatrpava grob kao da se ništa nije desilo. Grimur je nestao pod zemljom i više ga nisu videli.
- Mama… - zajeca Simon.
- Idi u kuću, Simone - reče majka. - Gotovo je. Idi u kuću i pomozi Mikelini. Molim te, sine. Idi u kuću.
Simon je gledao majku kako se muči s lopatom, sva mokra na hladnoj kiši, kako zatrpava grob. Bez reči se okrenuo i krenuo prema kući.
* * *

- Možda je Tomas mislio da je on za sve to kriv - reče Mikelina. - Nikada nije pričao o tome i prestao je da razgovara s nama. Potpuno se zatvorio u sebe. Kad je mama povikala na njega i on ispustio taj tanjir, kao da se pokrenulo nešto što nam je potpuno promenilo život i prouzrokovalo smrt njegovog oca.
Sedeli su u urednoj sobi i čekali Simona. Rečeno im je da je u šetnji i da bi trebalo ubrzo da se vrati.
- Ovde su mnogo fini ljudi - reče Mikelina. - Veoma dobro se brinu o njemu.
- I niko se nije raspitivao o Grimuru? - upita Elinborg.
- Mama je spremila i oprala kuću. Nakon četiri dana je prijavila da joj je muž krenuo pešice prema Selfosu preko Hetlishejdi visoravni, i da ga odonda nije videla ni čula. Niko nije znao da je bila trudna. Niko je barem nije pitao o tome. Poslali su potragu za njim, ali ga naravno nisu našli.
- Šta je trebalo da radi u Selfosu?
- Mamu niko ništa za to nije pitao - reče Mikelina. - Nije nikada morala ništa da objašnjava. On je bio bivši robijaš. Lopov. Šta ih je bilo briga šta je tražio u Selfosu? Nije ih interesovalo. Baš ništa. Imali su dosta drugih problema. Tog dana kad je mama prijavila da je nestao, američki vojnici su ubili nekog Islanđanina.
Mikelina se bledo nasmeši.
- Prošlo je nekoliko dana. Nedelja. Nije pronađen. Otpisan. Nestao. Najobičniji slučaj ljudskog nestanka.
Uzdahnula je.
- Mama je najviše patila zbog Simona.
* * *

Kad se sve završilo, u kući je zavladala čudna tišina.
Majka je sedela za stolom, još sva mokra od kiše, zureći u svoje blatnjave ruke. Decu kao da nije videla. Mikelina je stajala uz nju milujući joj ruke. Tomas je i dalje bio u spavaćoj sobi i nije hteo da izađe. Simon je stajao u kuhinji, gledao kišu dok su mu niz obraze tekle suze. Pogledao je majku i Mikelinu, zatim opet kroz prozor, kroz koji se videlo grmlje ribizli. Onda je izašao napolje.
Bio je mokar, bilo mu je hladno i drhtao je na kiši kad je došao do grmlja, zaustavio se i pomilovao gole grane. Pogledao je u nebo prema kiši. Nebo je bilo tamno i iz daljine se čula grmljavina.
- Znam - reče Simon. - Nije bilo drugog izlaza.
Zaćutao je i sagnuo glavu. Kišne kapi su padale po njemu.
- Bilo je to tako teško. Tako dugo je bilo teško i ružno. Ne znam zašto je on bio takav. Ne znam zašto sam morao da ga ubijem.
- Simone, s kim pričaš? - upita ga majka koja je izašla s njim i sada ga zagrlila.
- Ja sam ubica - reče Simon. - Ja sam ga ubio.
- Nisi, Simone. Za mene ti nikada nećeš biti ubica. Kao što ni ja to nisam. Možda mu je to bilo suđeno, možda je sam to hteo. Najgore što sad može da se desi je da ti patiš zbog toga kakav je on bio, sada kada ga više nema.
- Ali ubio sam ga, mama.
- Zato što nije bilo drugog izlaza. Moraš to da razumeš, Simone.
- Ali tako se loše osećam.
- Znam Simone. Znam.
- Tako se loše osećam…
Pogledala je u grmlje.
- U jesen će se ovde pojaviti ribizle i sve će biti u redu. Čuješ li, Simone. Sve će biti u redu.

29


Vrata su se otvorila i na njima se pojavio čovek od nekih sedamdeset godina, pogrbljenih ramena, retke sede kose i prijatnog nasmejanog lica, obučen u lep topao džemper i sive pantalone. Uz njega je bio negovatelj, kome je rečeno da su došli gosti. Uveo ga je u sobu.
Erlendur i Elinborg su ustali. Mikelina mu je prišla i zagrlila ga. Čovek joj se nasmešio i na licu mu se videlo skoro dečje veselje.
- Mikelina - reče čovek neobično mlađahnim glasom.
- Zdravo, Simone - pozdravi ga Mikelina. - Dovela sam goste koji hoće da te upoznaju. Ovo je Elinborg, a ovaj gospodin se zove Erlendur.
- Ja sam Simon - reče čovek i pruži im ruku. - Mikelina je moja sestra.
Erlendur i Elinborg klimnuše glavom.
- Simon je vrlo srećan - reče Mikelina. - Iako mi to nikada nismo bili, on je sada srećan, i to je najvažnije.
Simon je seo kraj njih, držao Mikelinu za ruku i smešio joj se, milovao joj lice i smešio se prema Erlenduru i Elinborg.
- Ko je to? - upita.
- To su moji prijatelji - reče Mikelina.
- Da li vam je dobro ovde? - upita Erlendur.
- Kako se ti zoveš? - upita Simon.
- Zovem se Erlendur.
Simon se zamisli.
- Jesi li ti stranac? - upita.
- Ne, ja sam Islanđanin - reče Erlendur.
Simon se nasmeši.
- Ja sam Mikelinin brat.
Mikelina mu pomilova ruku.
- Simone, oni su iz policije.
Simon je pogledao prvo Erlendura, pa onda Elinborg.
- Znaju šta se desilo - reče Mikelina.
- Mama je umrla - reče Simon.
- Da, mama je umrla - reče Mikelina.
- Kaži im ti… - reče Simon molećivo. - Ti pričaj s njima. - Gledao je u sestru i izbegavao da pogleda u Erlendura i Elinborg.
- U redu je, Simone - reče Mikelina. - Doći ću posle da te vidim.
Simon se nasmešio i ustao, a zatim sporim koracima otišao u predsoblje.
- Hebefrenija - reče Mikelina.
- Hebefrenija? - ponovi Erlendur.
- Nismo znali šta je s njim - reče Mikelina. - Nekako je prestao da se razvija. I dalje je bio isti nežan i dobar dečak, ali mu osećanja nisu pratila fizičko sazrevanje. Hebefrenija je podvrsta šizofrenije. Simon je kao Petar Pan. To se nekada povezuje s pubertetom. Možda je i pre bio bolestan. On je uvek bio jako osećajno dete, i kada se sva ta strava desila, u njemu kao da je nešto puklo. Uvek je živeo u strahu i osećao se odgovornim za sve. Mislio je da je na njemu da zaštiti majku jednostavno zato što nikog drugog nije bilo da je zaštiti. Bio je viši i jači od nas, a u stvari je bio najmanji i najslabiji.
- Da li odavno živi u ustanovi? - upita Elinborg.
- Ne, živeo je s mamom dok je bila živa. Umrla je pre dvadeset šest godina. Pacijenti kao što je Simon su vrlo laki, skoro uvek su dobro raspoloženi i veseli, ali treba im neprestana i intenzivna pažnja, koju mu je ona do kraja pružala. Radio je kao đubretar i za komunalno preduzeće kad je mogao. Skupljao je smeće štapom. Hodao po čitavom Rejkjaviku skupljajući smeće.
Sedeli su u tišini.
- A Dejvid Velč vam se nikada nije javio? - upita Elinborg.
Mikelina je pogleda.
- Mama ga je do poslednjeg dana čekala - reče. - Ali se on nikada nije vratio.
Ućutala je.
- Telefonirala mu je s Guvunes farme tog jutra kad se očuh vratio - reče. -1 pričala je s njim.
- Ali zašto onda nije došao do vas? - upita Erlendur.
Mikelina se nasmeši.
- Njih dvoje su se već bili oprostili - reče. - Poslali su ga na ratište u Evropu. Brod je trebalo da otplovi tog jutra, i ona ga nije zvala da mu kaže da je u opasnosti,.već da se oprosti i kaže mu da će sve biti u redu. Rekao je da će se vratiti. Verovatno je poginuo na ratištu. Nije imala nikakvih vesti od njega, a kad nije došao posle rata…
- Ali zašto je…
- Mislila je da bi ga Grimur ubio. Zato se sama vratila na brdo. Nije htela da joj on pomaže. To je bio njen problem.
- Ali mora da je znao da će vaš očuh biti pušten iz zatvora i da će saznati da je on bio s njegovom ženom - reče Erlendur. - Vaš očuh je to saznao, čuo je priče.
- Nisu morali znati da je on to čuo. Vrlo pažljivo su sakrivali svoju vezu. Mi nismo nikada saznah kako je on to čuo.
- Ali beba…?
- Nisu znali da je trudna kad je on otišao.
* * *

Erlendur i Elinborg su sedeli ćuteći neko vreme i razmišljali o svemu što im je Mikelina ispričala.
- A Tomas? - upita Erlendur. - Šta je s njim bilo?
- Tomas je umro. S pedeset dve godine. Dvaput razveden. Imao je troje dece, sve dečake. Nisam u kontaktu s njima.
- Zašto ne? - upita Erlendur.
- Bio je na oca.
- Kako to mislite?
- Imao je bedan život.
- Kako to mislite?
- Postao je kao njegov otac.
- Mislite…? - Elinborg pogleda upitno u Mikelinu.
- Agresivan. Tukao je svoje žene. I decu. Alkoholičar.
- A njegova veza s ocem? Da nije…?
- Ne znamo - reče Mikelina. - Mislim da nije. Nadam se da nije. Trudim se da ne mislim o tome.
- Šta je vaš otac mislio s tim što je rekao iz groba? Molim te! Da li ju je molio da mu pomogne? Ili je molio za milost?
- Mama i ja smo često o tome pričale. Mama je dala jedno objašnjenje koje sam ja odlučila da prihvatim.
-Šta to?
- Grimur je znao ko je on.
- Ne razumem vas - reče Erlendur.
- On je znao ko je, i mislim da je to uvek znao. Duboko u sebi uvek je znao zašto je bio takav kakav je bio, iako to nikada nije hteo da prizna. Znali smo da je imao teško detinjstvo i mladost Ali nekada davno je i on bio mali dečak, i mora da je uvek ostao u vezi s tim dečakom u sebi, nešto ga je iz te duše vuklo. Čak i kad se najgore ponašao i kada bi njegov bes uništavao sve oko njega, mislim da je taj mali dečak u njemu vikao na njega da prestane.
- Vaša majka je bila izuzetno hrabra žena - reče Elinborg.
- Da li bi mogao da porazgovaram s njim? - upita Erlendur nakon kratke tišine.
- Mislite sa Simonom? - upita Mikelina.
- Ako vam ne smeta. U njegovoj sobi. Sam?
- On nikada nije pričao o tome. Svih ovih godina. Mama je mislila da bi bilo najbolje da se pravimo kao da se nikada ništa nije desilo. Pokušala je da natera Simona da joj se otvori nakon što je Grimur umro, ali bez uspeha. Izgleda da se on seća samo stvari koje su se desile nakon tog događaja. Kao da je sve drugo nestalo. Iako kaže ponekad ponešto kad ga jako pritišćem. Inače je sasvim zatvoren. On živi u nekom drugom, mnogo mirnijem svetu koji je sam sebi stvorio.
- Samo ako vam ne smeta - reče Erlendur.
- Slobodno izvolite - reče Mikelina.
Erlendur je ustao, izašao u predsoblje i uputio se niz hodnik. Većina soba bila je otvorena. Video je Simona kako sedi na krevetu u svojoj sobi i gleda kroz prozor. Erlendur je pokucao na vrata i Simon podigne pogled.
- Da li mogu da sednem kraj tebe? - upita Erlendur čekajući da mu Simon kaže da može da uđe.
Simon ga pogleda, klimne glavom i okrene se opet prema prozoru, nastavivši da gleda napolje.
Uz mali pisaći sto u sobi je stajala stolica, ali je Erlendur seo na krevet kraj Simbna. Na pisaćem stolu je bilo nekoliko fotografija. Erlendur je prepoznao Mikelinu i pretpostavio je da je starija žena na jednoj od slika njihova majka. Nagnuo se prema njoj da je bolje pogleda. Žena na slici je sedela za kuhinjskim stolom, obučena u šarenu kućnu haljinu od sintetike i smešila se zagonetno u fotoaparat. Simon je sedeo kraj nje smejući se. Erlenduru se činilo da je to moglo biti slikano u Mikelininoj kuhinji.
- To je tvoja majka, zar ne? - upita Simona.
Simon je pogledao sliku.
- Da. To je mama. Ona je umrla.
- Znam.
Simon je nastavio da gleda kroz prozor, a Erlendur vrati sliku na sto.
Sedeli su neko vreme ne pričajući.
- U šta gledaš? - upita Erlendur.
- Mama mi je rekla da će sve biti dobro - reče Simon i dalje gledajući kroz prozor.
- Sve jeste dobro - reče Erlendur.
- Nećeš me odvesti?
- Ne, neću te nikuda odvesti. Samo sam hteo da te vidim.
- Možda možemo biti drugari.
- Naravno - reče Erlendur.
Sedeli su sada obojica gledajući kroz prozor.
- Jesi ti imao dobrog tatu? - upita Simon odjednom.
- Jesam - reče Erlendur. - On je bio dobar čovek.
Ćutali su obojica.
- Pričaj mi o njemu - reče Simon.
- Jednom ću ti ispričati o njemu - reče Erlendur. - On…
Erlendur zaćuta.
- Šta?
- On je izgubio sina.
Nastavili su da gledaju kroz prozor.
- Samo bih jednu stvar hteo da znam - reče Erlendur.
- Šta? - upita Simon.
- Kako se zvala?
-Ko?
- Tvoja mama.
- Zašto pitaš?
- Mikelina mi je mnogo toga ispričala o njoj, ali mi nije rekla kako se zvala.
- Zvala se Margrjet.
- Margrjet.
U tom trenutku se Mikelina pojavila na vratima. Simon je ustao i prišao joj.
- Jesi mi donela ribizle? - upita. - Jesi li donela ribizle?
- Doneću ih na jesen - reče Mikelina. - U jesen. Onda ću ti doneti ribizle.