Danteova zamka - Arno Delaland

First topic message reminder :



Venecija, 1756... U jednom pozorištu dogodilo se surovo ubistvo – žrtva je raspeta na krstu. Dužd oslobađa Pjetra Viravoltu, avanturistu i zavodnika, koji je trunuo u tamnici sa Kazanovom, da bi sa drugim istražiteljima Republike ispitao i razrešio zločin.

Istraga vodi do Lučane, ljubavnice uglednog venecijanskog senatora; onda do Spadetija, majstora staklara sa Murana; zatim i do Kafelija, izmučenog sveštenika crkve San Ðorđo Mađore... Posle Kafelijeve smrti Pjetro saznaje da postoji sekta koja predstavlja pretnju čudesnom gradu. Uronivši u Danteovu Božanstvenu komediju, on otkriva osnovno pravilo po kome se događaju ubistva: ona zapravo predstavljaju kazne za grešnike iz devet krugova Danteovog Pakla... i razrešiće se pojavom samog Lucifera!

Sve do vrhunca u kovitlacu karnevala, radnja ovog romana prepuna je dramatičnih obrta, političkih spletaka, mistike, ali i dogodovština nepopravljivog zavodnika. Danteova zamka je uzbudljiv spoj trilera i pustolovnog romana, za ljubitelje žanra prava poslastica.

PETI KRUG




PEVANJE XIII


Gledanje u karte i panoptikum

„To nije istina! Reč je o sramnoj laži! O zaveri! O dodatnom pokušaju da me istisnu!”
Senator Kampioni je sedeo preko puta Pjetra, Emilija Vindikatija i Saveta desetorice, koji su bili svi na okupu, u jednoj od tajnih sala venecijanskih tamnica, ne znajući više kako da odbaci sve gnusne optužbe. Šef Četrdesetorice takođe je bio tu. Pogađali su koliko mu je snage bilo potrebno da izdrži taj novi udarac. Bila je subota, pa je trebalo i da zaseda Senat. Njegova ekselencija je nosio odeždu s hermelinom i beretku. Lice mu je bilo izobličeno; javili su mu za okolnosti pod kojima je umrla Lučana Salijestri, i izgledalo je da je ostario za deset godina. Bledog čela, sede kose, izgledao je unezvereno i grozničavo. Povremeno je zastajao u govoru, na ivici plača. Ipak je on bio naznačeni krivac. Bilo je pitanje koliko se može verovati Fregolu, no Desetorica i Četrdesetorica nisu mogli ništa da zanemare. Bili su jedni uz druge, za lučno raspoređenim stolovima. Pravi sud. Ernesto Kastiljone, Samuele Sidoni, Nikolo Kanova i drugi, stručnjaci za venecijansku tajnu politiku, odeveni u tamnu odeću, izgledali su spremni da se obruše na nesrećnog senatora, koga bi okrivili ako samo napravi i najmanju grešku. Da li je Kampioni bio tako darovit glumac, ili je ipak bio iskren, kao što je Pjetro i dalje verovao? U ovoj fazi nije se ništa moglo tvrditi sa sigurnošću. Situacija je bila i vrlo smešna. Pjetro je, naime, znao da je u isto vreme u nekoj od susednih sala Emilio Vindikati ispitivao Otavija. Ukršteni dvoboj dvojice senatora. Pjetro je bio ljut, dao bi ne znam šta da se nađe u susednoj Sali naspram supruga Ane Santamarije. Bio je ubeđen da je Otavio ukrao Lučanin broš koji je pronađen u pozorištu San Luka, i da je mlada žena zbog toga i ubijena. Želeo je da vodi istragu na svoj način, bez svih onih predostrožnosti koje je Emilio svakako preduzeo u ime protokola, a koje nisu bile primerene situaciji, već su samo postizale suprotno dejstvo. Pjetro je želeo da on lično natera Otavija u tesnac. Da, uprkos Fregolovoj izjavi, Crna Orhideja je imao utisak se varaju u pogledu neprijatelja.
„Razmislite”, kazao je Kampioni, „molim vas učinite to. Taj broš iz pozorišta San Luka i ta karta iz ko zna koje podvaladžijske igre, što su vas doveli do mene! Ne čini li vam se da je to sve suviše očigledno? Ja sam nedužan! Zar me zamišljate kao komandanta tajne armije koja se bori za vlast? Vi ne razmišljate ispravno!”
„Naši protivnici su već pokazali da su dobri govornici, Vaša ekselencijo, kao i da su vični svim strategijama. Venecija je doživela i gore stvari u prošlosti. Naš lepi grad je uvek bio poprište čarki. Ko kaže da ti očigledni dokazi vaše krivice nisu zapravo delo vaših ljudi, iz istih razloga? Nemojte računati previše na naš um, dosta nam je razmišljanja. Želimo činjenice. Naša moć vam je poznata i svakako je bar ravna vašoj, a vreme ističe. Bojimo se najgoreg za praznik Uspenja Bogorodice. Voleli ste Lučanu Salijestri, zar ne?”
„Oh!”, uzdahnuo je Kampioni, vidno potresen, i mahinalno prineo ruku srcu. „Ne mešajte čistu ljubav u te strašne događaje. Kako ste mogli i za trenutak pomisliti da bih digao ruku na tog čistog anđela? Njena nasilna smrt grize me više nego što bi to mogao čopor pasa!”
„Čista ljubav”, nadovezao se Rikardo Mikele Pavi, šef Četrdesetorice. „Zanimljivo je da to pominjete, pokoj joj duši, govoreći o kurtizani koja se davala svima što su joj dolazili.”
Pjetro se nakašljao.
„Zločini iz strasti stari su koliko i ovaj svet”, nastavio je Pavi. „Zar niste bili ljubomorni na njene druge ljubavnike? Znate da ih je bilo dosta!”
„Da, to je tragedija koja se tiče samo mene. No kakvog značaja imaju moja osećanja prema njoj u času kada raspravljamo o Vatrenim pticama? Potražite vašeg čitača karata i...”
„Negirate li da ste u prošlosti koristili njegove usluge?”, presekao ga je Vindikati.
Na te reči senator je za nekoliko trenutaka spustio pogled.
„Ja... istina je da sam otišao do njega jednom ili dva puta, no to nije imalo veze s politikom, to nije bilo...”
Videći da se senator zbunio, Pjetro je rešio da se umeša.
„Bilo je i drugih pre vas”, rekao je ubedljivim tonom. „Ne govorim o beznačajnim ljudima: pričam o rimskom imperatoru Avgustu, kao i o drugim imperatorima. Neka vas astrolog ne brine. Ako je slagao, biće iza brave do večeri, nećemo ga pustiti da se izvuče. Ono što želimo da znamo jeste krijete li nešto u vezi s Vatrenim pticama? Ko je Minos? Ko je Vergilije? Ko sebe naziva Diavolo?”
Kampioni se okrenuo k Viravolti.
„Da, kazaću vam što znam. No, shvatite me. Možda je i jedan od vas... jedan od njih.”
To je bilo previše za Nikola Kanovu, punačkog šezdesetogodišnjaka, uma britkog kao oštrica brijača. Umešao se, uspravljajući se na sedištu i mašući lepezom:
„Nemojte, u vašoj situaciji, upućivati tako ozbiljne optužbe onima čiji je jedini interes da spasu Republiku!”
Nastala je duža tišina, a Kampioni je ponovo spustio pogled.
„Pretili su mi već, ali to nije najgore.” Ponovo je potražio Pjetrovu podršku. „Pretili su i članovima moje porodice i drugim našim senatorima. Ne mogu prihvatiti da ih dovedem u opasnost. Išli ste u vilu Mora u Mestre: videli ste ko su, zar ne? A ja sam vas uputio tamo da ocenite kolika je opasnost. Možda ste tada propustili priliku da ih pobijete. Sad su samo još jači, jer oni vode igru. Ja znam da se neće zaustaviti.”
Ponovo je nastala tišina.
„Dobro, reći ću vam sve! Verujte da vam ništa ne skrivam. Da sam znao šta će biti, ne bih oklevao da poteram vuka iz šume.”
Desetorica, Pjetro i šef Četrdesetorice načuljili su uši.
„Ionako ne mogu više sam da nosim taj teret. Evo, dakle, Minos je član Velikog saveta, ali ne znam njegov tačan identitet. On je taj koji je potplatio astrologa Fregola, kao i mnoge druge. Vatrene ptice nisu sve plemići, daleko od toga. Ima među njima i građana ubačenih u državnu administraciju, a i siromašnih, na koje je lako ostaviti utisak, pa su poverovali u nepostojeći san. Veoma je moguće da je taj Ramijel, koji je ubio moju dragu Lučanu, bio jedan od njih. Ne znam da li vođe sekte imaju saučesnike u inostranstvu, ali je moguće. Oni nemaju lica, što ih čini jačima. Majstori su za ucene; da bi progurali svoju stvar, služe se malim poklonima, lažnim obećanjima, i svim drugim vidovima korupcije, kao i zastrašivanjem, sve dok ubeđivanje ne uspe. Dovode ljude u bezizlazne situacije, kao što je moja trenutna. Planiraju uskoro državni udar, a praznik Uspenja Bogorodice mogao bi biti zgodna prilika. Dužd će se pojaviti u javnosti. Maskarada kojom se služe velika je obmana, da bi se širile priče o okultnim moćima i da bi se povećala zbunjenost. Siguran sam da se neko od njih nalazi na dva koraka od Prokurature, i da tu ima iznajmljen skup apartman, tako da spada u retke osobe koje s krova mogu da motre na celu lagunu. Zbog čega mu je to potrebno, to ne znam.”
„Trebaju nam imena, Vaša ekselencijo!”, napao ga je ponovo Kanova. „Imena!”
„Mislim da neko stoji iza toga, neko na koga mislim, ko...”
„Neko na koga mislite? Ne želimo pretpostavke, senatore. Želimo imena!”
Nastalo je dugo ćutanje. Niko se nije ni mrdnuo. Najzad se nekoliko prošaputanih reči otelo Kampioniju sa usana:
„Govorim o senatoru Otaviju.”
Žamor je prošao skupom. Čuli su se i uzvici. Kanova se zavalio u fotelju. Pjetrov pogled se zažario. Zatim je opet nastala tišina. Kampioni je žmurio i masirao koren nosa. Kad je ponovo pogledao ljude naspram sebe, malo se pribrao. Kanova se nagnuo k njemu i rekao drhtavim glasom:
„Da li ste svesni ozbiljnosti te optužbe?”
Kampioni ga je lagano osmotrio. Bio je preznojen.
„Idite do Prokurature i videćete. Poslušajte me dobro. Otići ću sada na sednicu Senata. I dok budem tamo, neću ni za trenutak, ponavljam, ni za trenutak, biti siguran da sve o čemu smo govorili, odluke koje ste doneli i izveštaji koji su dostavljeni, neće odmah biti poznati njegovim ljudima, ili onima među njima koji znaju koliki su težina ovih reči i ulog u ovoj političkoj igri.”
Zaključio je:
„Gospodo, postoji jedno pitanje oko koga se slažemo: sve je ovo predugo potrajalo. Moramo biti jedinstveni, bez obzira na rizik. Ja i moje pristalice u Senatu i Velikom savetu nećemo pobeći. Ja vam obećavam da ću vam ih poslati da vam kažu sve što znaju. Dobićete njihova imena i možete ih smatrati najodanijim pomoćnicima. Znam da postoji izdaja na svim nivoima, ali mi morate verovati što se tiče ovoga. Dovešću vam ih i borićemo se zajedno, svim raspoloživim sredstvima, čak i ako se to sve bude spominjalo na sudnji dan. Dužd je primio francuskog ambasadora, to je nezgodno, a možda će i on biti u opasnosti. Mislim da treba ovo dati do znanja celoj Veneciji. Neću prestati da tvrdim ono u šta sam uvek verovao: treba imati poverenja u narod ovog grada, koji je, kao što znate, bio i ranije na probi. Pored sve priče i karnevalske veselosti, taj narod tačno zna gde leži njegov interes.”
Ova poslednja aluzija izazvala je raznovrsne reakcije članova skupa: kod nekih je još bio jak strah od naroda i sećanje na dužda Falijera, što se nije davno dogodilo, pa su senatorove reči pobudile sumnju; Otaviovo ime delovalo je kao kamen bačen u baru. Drugi su osećali da su skoro ubeđeni. Raspravljali su sat vremena, posle čega su dozvolili Đovaniju Kampioniju da ode u salu gde je zasedao Senat. Poslušali su ga, on zaista nije mogao rizikovati da laže Desetoricu i Četrdesetoricu znajući kako bi se sve te laži mogle obrušiti na njegovu glavu. Napravili su plan: bilo je vreme da se skupe komadići slagalice i da se pripreme za borbu. Čitač karata Pjetro Fregolo je sat kasnije priveden i ispitivan, mada su svi bili skeptični u pogledu njegovih eventualnih priznanja. Da li bi se sam bacio vuku u čeljusti? Rikardo Pavi, šef Četrdesetorice, okrenuo se Pjetru.
„Mislite li da je rekao istinu?”
„Da, mislim da ne može terati tako daleko dvostruku igru. Otavio je taj koga tražimo!”
Pavi je bio nadređen Brociju, lekaru Četrdesetorice. Imao je nepunih trideset godina, no zažaren pogled i tvrd izraz lica potvrđivali su njegove reakcionarne stavove. Oni koji su ga poznavali, šaputali su da se u nekim okolnostima nije libio da sam preuzme ispitivanje optuženih. Bavio se kriminalističkim istragama s požrtvovanjem koje je bilo na nivou njegove odlučnosti, razmišljao je logično i imao inicijativu, tako da su mu se divili i političari i gradske vlasti, mada su ovi drugi smatrali da ponekad i preteruje. Njemu u prilog moglo se reći da mu je ženu ubio neki bergamski nosač, koji je zapravo radio za razbojnika visokog stila. Posle toga nije više ispoljavao nikakvu osećajnost; jedino je osećao zadovoljstvo zbog ispunjene dužnosti. Delovao je zabrinjavajuće, ali niko nije sumnjao u njegovu delotvornost. Pratila ga je reputacija askete i revnosnog katolika.
„Prema Kampioniju, jedan pripadnik Vatrenih ptica smestio se u apartmanu uz Prokuraturu... u Ulici Frecerija, broj 10; to je na dva koraka od Fregolove radnje, tačno u produžetku, da budemo precizni. Da li je to slučajnost? U svakom slučaju, ako Kampioni govori istinu, neće biti teško otkriti identitet tog stanara.”
„Idem tamo odmah”, rekao je Pjetro. „No, recite mi, gospodine...”
Lice mu se smrklo.
„Šta je s onim lađama iz Arsenala?”
Pavi se takođe smrknuo, a lice mu je delovalo napeto.
„Ne znamo ništa o njima. Santa Marija i Krfski dragulj lutaju i dalje negde po Jadranskom moru, ako nisu jednostavno potonule. Ne možemo baciti u okove sve radnike u Arsenalu, a naša istraga do sada nije dala rezultata.”
Okrenuo se ka Pjetru.
„No, krenite! Naši agenti će vas pratiti. Nemojte da zakasnimo.”
Pjetro je zgrabio šešir i ustao.
Čim je izašao iz sale u kojoj je Kampioni bio ispitivan, požurio je da nađe Emilija Vindikatija, koji je ispunio svoj zadatak.
„Dakle?”
Emilio je napravio ogorčenu grimasu. Stezao je pesnice.
„Dakle, dakle, sve negira, naravno! Ne mogu ga optužiti bez dokaza! On je otišao uzdignute glave, a ja sam ispao smešan, kao što sam se i bojao!”
„Šta? Znaš li ti da je za to vreme...”
„Da, znam, zaboga! Znam! No, Otavio je, sa svoje strane, takođe optužio Kampionija za političke spletke! Zar ne shvataš? Dodaju loptu! Imamo dvojicu učesnika u duelu, sa dve strane, a mi smo u sredini, između njihovih priča, a nismo došli do ishoda! U takvoj situaciji, svi će nam plemići biti za vratom u roku od dva dana, a mi nećemo imati argumente da im se suprotstavimo, Pjetro! Baš nikakve!”
Crna Orhideja je izgledao smrknuto. Stiskao je zube.
„Ne. Nije baš tako.”
„Zaboga”, rekao je Emilio dok se Viravolta užurbano udaljavao. „Šta ćeš još da uradiš?”
„Ono čemu si me učio”, odgovorio je Pjetro.
Zatim je dodao:
„Improvizovaću!”
Apartman na koji je Đovani Kampioni aludirao, u Ulici Frecerija broj 10, pripadao je zapravo hotelu čija se vlasnica zvala Lukrecija Lonati. Ona je izjavila da je treći sprat, kao i krovnu terasu, prethodne jeseni zakupio neki čovek koji se predstavio kao Firentinac koji želi da ima stan u Veneciji. Dao je ime meštar Sino – M. Sino, što je bio anagram od Minos, primetio je Pjetro. Gospođa Lonati je odvela Viravoltu i dvojicu agenata do trećeg sprata, dok su ostali agenti prekopavali registre. Došli su do velikih, svetlih vrata. Apartman je veći deo vremena bio prazan. Vlasnica je videla nekoliko puta da tajanstvenom stanaru dolaze ljudi s karnevalskim maskama i trorogim šeširima. Donosili su drvene kovčege, za koje je Lukrecija mislila da su prtljag gospodina Sina. On je verovatno bio viđen čovek u Firenci; zato nije postavljala pitanja. Ti ljudi bi ostajali po jedan dan, a zatim su nestajali. Pitala se koji su to silni lakeji, ali zakupac je dobro plaćao i nosio rubin na prstu. Tako je suzbila radoznalost. Zakupac je dolazio tri puta, svaki put u pratnji isto tako tajanstvenih ličnosti. Oni su izgledali sasvim obično, tako da vladini agenti nisu dobili neke korisne informacije.
Gospođa Lonati je bila sigurna da sada nema nikoga u apartmanu. Ipak je pokucala na vrata pre nego što je stavila ključ u ključaonicu.
Pjetro i agenti su upali u luksuzni porodični stan sa četiri odaje iste veličine. Pažnju im je privukla druga soba. Landreto, kome je bilo dosta čekanja gospodara, došao je da ga potraži baš kada je počelo ispitivanje. Ubrzo im se pridružio i ostatak ekipe. Nije bilo ni mrvice koja nije pažljivo ispitana.
Hajdemo. Dosta mi je zabuna.
Prostorija koja je privukla Pjetrovu pažnju bila je udobno nameštena. Tri fotelje bile su raspoređene na mekom istočnjačkom tepihu; na jednom zidu bila je mala biblioteka s nekoliko beznačajnih dela, ali su ih ipak pažljivo ispitivali i tresli na sve strane. Na naspramnom zidu nalazila se detaljna karta Venecije: gospođa Lonati je potvrdila da je ranije nije bilo na tom mestu. Nije nameštala sobe već nekoliko sedmica, na izričit zahtev stanara. Njene spremačice su time bile zadovoljne. Lukrecija je još jednom zažmurila pred debelim svežnjem koji se našao u njenoj kasi. Sloj prašine vukao se po tlu i nameštaju. U susednoj sobi bili su raspoređeni sanduci koje su doneli nepoznati „lakeji”. Sada su svi bili prazni. No blizu jednog velikog prozora, koji je gledao na Prokuraturu i San Marko, pored karte sveta, nalazilo se nekoliko čudnih instrumenata. Tu su bili minijaturni mrtvački kovčezi od crnog drveta, dugi tri centimetra. Na svakom od njih bio je krst i izgravirano ime.
Marčelo Toretone,
Kozimo Kafeli,
Federiko Spadeti,
Lučana Salijestri.
Viravolta je prigušio uzvik zaprepašćenja. Ovde je spremljen repertoar za prva četiri ubistva, ali ubica nije imao dovoljno dobrog ukusa da najavi i naredna.
Na nekoliko koraka odatle nalazilo se nekoliko neobičnih mašina.
Crna Orhideja se nagnuo nad njima.
„Evo šta je bilo u sanducima”, rekao je Landretu. „Zanimljivo... veoma zanimljivo.”
To su bili teleskopi na držačima, svi okrenuti ka prozorima. Sluga se približio jednom od njih i prilepio oko za objektiv. Video je samo uveličani zid.
„Ne vidi se ništa!”, kazao je brišuči okular i vraćajući se na mesto kod prozora.
Pjetro je uradio isto što i on: obojica su pokušala da okreću instrumente na razne strane, ali su stalno pokazivali zid, ili maglovito nebo.
Pjetro se ispravio i za trenutak stajao razmišljajući.
„Šta je ovo?”, pitao je gospođu Lonati.
„Pomozite mi!”, rekao je zatim agentima Četrdesetorice.
Onda je dodao:
„Popećemo se na terasu.”
Đovani Kampioni se nije prevario. Zgrada je bila jedna od najviših u Veneciji, gde većina kuća nije imala više od dva sprata. Odatle se video toranj Kampanile, kula sa satom, laguna od San Đorđa do Đudeke, kao i drugi kvartovi Venecije, od San Marka do Kanaređa i četvrti Santa Kroče. Pjetro je rasporedio teleskope na razne delove terase i ono što je otkrio potvrdilo je njegova strahovanja. Pobledeo je.
Bože... izgubio sam naviku da ti se obraćam, ali ovo sada...
„Šta se dešava?”, pitao je Landreto.
„Ono u šta sam i sumnjao. Od čega se sastoji teleskop, Landreto?”
Mladi sluga se češkao po glavi i pravio grimase, dok mu je ruka skliznula u prsluk.
„Teleskop, dakle, kakvo pitanje...”
Pjetro je odvojio oči od okulara.
„Kazaću ti. Teleskop se sastoji od staklenih sočiva i malih udubljenih ogledala.”
Raširio je ruke:
„Venecija je zatrpana sočivima vrednim dvanaest hiljada dukata.”
Nije trebalo dugo da se potvrdi Pjetrova teorija. Sve je zvučalo neverovatno. U istom periodu bilo je iznajmljeno bar još dvanaest apartmana u sličnim uslovima, i to u najvišim zgradama u gradu, a zakupci su bili osobe s izmišljenim imenima: Semijaza, Samana, Aredros, sve imena sila zla. Svaki apartman imao je terasu, i u svakom su nađeni teleskopi.
Zavisno od mesta na kome su se teleskopi nalazili, moglo se zaroniti u intimu kuća najpoznatijih patricija na laguni, u unutrašnjost javnih kuća, u vrt Broljo, čak i u duždove odaje. Minos je na sve strane razapeo zastrašujuću mrežu, čitavo složeno tkanje u kome su sočiva, pažljivo raspoređena po krovovima i dimnjacima, na pročeljima kuća, uz pomoć ogledala postavljenih u praznim fontanama, bila sredstva pomoću kojih je posmatrač mogao da prodre i u najskrovitija mesta u gradu; mudrost ove zamisli bila je takva da je ovaj ogromni panoptikum pretvarao ceo grad u teren za igru optičkih refleksa, koji su prevazilazili ljudsku maštu i znanje. Panoptika, prisećao se Pjetro planova koje video u Otaviovom pisaćem stolu. Oni nerazumljivi crteži služili su kao nacrt za ovu neobičnu instalaciju koja mu je lebdela pred očima; listovi na kojima su bile našarane ruže vetrova, brojke i ukrštenice, precrtane strelice. Veliko oko je apsolutno špijuniralo Veneciju! Pretražili su apartmane i bez uspeha ispitivali vlasnike, a agenti Četrdesetorice razmileli su se po svim kvartovima i parohijama. Venecija je brujala i šaputala, počinjalo je da se priča o tome. Najmračnije vesti, kombinacija mašte i stvarnosti, kružile su po Merčeriji i raspršivale se kao prah pod arkadama Prokurature i po Rijaltu, a stigle su i do kopna; nepoznata, ogromna senka nadnela se nad gradom duždova, gde niko nije bio zaštićen ni miran u svojoj kući.
To je značilo kraj venecijanskog vedrog raspoloženja.
U okrilju svojih postelja plemići i obični ljudi drhtali su od straha.
„Može li biti boljeg nadzora od toga, Landreto? Oni koji su nadzirani pri tom nisu ni bili svesni toga... Svakako da Otavio nije mogao sam da sve to smisli.”
Landreto se okrenuo ka gospodaru:
„Dakle, sumnjate li još uvek da je u Veneciji sam đavo?”

PEVANJE XIV


Gnevni

Sala Velikog saveta bila je najveća u Duždovoj palati; bilo je skoro dve hiljade mesta na klupama, koje su bile poređane u dužini od oko pedeset metara. Dužd je seo uz članove Malog saveta, Desetorice i Četrdesetorice, a tu je bio i Antonio Broci. Iza njih je bila Tintoretova slika Raj, naslikana 1590. godine, jedno od najvećih ulja na platnu koja su ikada naslikana u svetu, prepuna ličnosti i simboličnih aluzija. Palma Mlađi i Basano su naslikali freske na plafonu i u ovalu u centru, a Veroneze Apoteozu Venecije: to je bila slika koju je Pjetro posmatrao, uživajući u mračnoj ironiji njenog naziva u ovakvom teškom trenutku. Kada je, sat pre toga, došao na Trg San Marko, zatekao je grupu dokoličara u redu pred crkvom. Video je i siluetu maestra Eužena Andrea Dampjera, francuskog slikara, koji se razmetao pred plakatima koji su najavljivali njegovu izložbu. Njegovi radovi bili su izloženi u narteksu crkve, kao što je bilo planirano. Dužd se još jednom pretvarao da se ništa ne događa, i našao se sa francuskim ambasadorom radi svečanog otvaranja, koje je održano u toku dana, uz blagoslov sveštenika iz San Marka. Atmosfera nije bila vesela. Obično se Veliki savet sastajao nedeljom i praznicima. Sednice su počinjale u sedamnaest časova, kada bi Loredan završio s audijencijama, i kada bi se državni uredi zatvorili. Ako rasprava nije mogla da se okonča, odlagala bi se do naredne sednice. U slučaju ozbiljnih problema ili revizije institucija, Veliki savet bi zasedao svakodnevno. Tog jutra, bio je utorak, bila je zakazana vanredna sednica. Sve venecijansko plemstvo bilo je prisutno, svi ukručeni i odmereni, s dugim perikama, u crveno-crnim ogrtačima. Pred stotinama napuderisanih Venecijanaca, Emilio Vindikati je shvatio ozbiljnost pretnje koja visi nad lagunom i razmatrao elemente koji su poznati Desetorici. To je bilo teško, jer je „za potrebe istrage”, kao što je govorio, bilo informacija koje je trebalo prećutati. To je bio povod nove žestoke rasprave s Pjetrom: „Otvoreni frontalni napad na Otavija usred sednice Velikog saveta ne dolazi u obzir, Pjetro! Samo ako se pomene njegovo ime, oni će, znajući ko si, skočiti iz svojih klupa da te rastrgnu u komade. Sam ćeš da upropastiš sopstveni trud.” „Pa šta onda?”, vikao je Pjetro. „Zar je Otavio nedodirljiv? Otkriće panoptikuma, to genijalno otkriće dostojno Leonarda da Vinčija, zar to već nije dovoljno?” „Da, verujem ti”, odgovorio je Emilio. „Sada smo došli do nečega ozbiljnog. Ali treba da delamo na finiji način. Otavio nije mogao sam da razradi takav pronalazak, a gospođa Lonati za sada nije imenovala nikoga. Govoriću s duždom i pokušaću da pošaljem istražitelje kod Otavija. Podsećam te da još uvek nedostaje ono glavno, Pjetro! A to je dokaz! Bez dokumenta koji si video, ne mogu ništa da uradim! Ne zaboravi da imamo jednu prednost: ako i naslućuje opasnost, Otavio ne zna da će biti raskrinkan... zato te molim, nemoj sve da pokvariš zbog trenutne želje da brzo deluješ.”
Pjetro je svakako shvatao taj jezik. Proklinjao je sudbinu što se nije dočepao plana panoptikuma kada ga je imao pred sobom; istovremeno se sećao i razloga zbog koga je to odlučio, i nije žalio. Suviše je rizikovao da dovede Anu Santamariju u opasnost. To je bila veoma realna opasnost. Pjetro je bio zabrinut. Trebalo je udaljiti Anu od Otavija i skloniti je na sigurno. Strigije se nisu šalile, Crna Orhideja se u to uverio. Ako bi se Ani nešto desilo, Pjetro to sebi ne bi nikada oprostio. Morao je da pritisne Vindikatija, da mu obeća kako će je skloniti na sigurno... ili da to sam uradi, ne pitajući ga za mišljenje.
Ma kakav bio rizik vezan za to.
Čekajući u palati, u tom času, na početku meseca maja, svima se činilo da sanjaju. Plemići su prebledeli, neki su uzvikivali, drugi su u tišini pognuli glave. Medu prisutnima bio je i Đovani Kampioni, koji je sedeo među najprestižnijim članovima Senata, koji su se pridruživali Velikom savetu. Tu je bio i Otavio, što je situaciju činilo još složenijom. Skup senatora planiran je za isti dan; svi kalendari i rasporedi bili su promenjeni. Kolegijum, koji je svakog prepodneva zasedao u punom sastavu, poslao je komandatore da pozovu senatore da se pojave rano ujutru. Oni su već bili navikli na vanredna okupljanja, čak i noću; no neuobičajeni tok procedure nije izmakao njihovoj pažnji. Iza zatvorenih vrata Velikog saveta, gomila advokata odevenih u skupocenu tkaninu ormezino, s pojasevima od crnog somota, ukrašenim srebrnim pločicama, s krznom na rubu rukava i okovratnika, sašaptavala se, radila, hodala gore-dole, sve je vrilo od brižne aktivnosti. Na okupu su bila sva venecijanska državna tela; tu je bio centar moći Serenisime.
Na drugom kraju sale, na zidovima su u nizu bili izloženi portreti prethodnih duždova. Taj niz je bio presečen jednim crnim velom, na mestu gde je trebalo da bude lik Bajamontea Tijepola, naslednika narodnih tribuna, koji je hteo da na silu uvede demokratiju i da ukine savete. Sećanja na dužda Falijera i Đanbatistu Bragadina, šefa Četrdesetorice, koji je nepravedno bio optužen da odaje državne tajne Španiji i osuđen na smrt, kao da su još lebdela u toj prostoriji. Kampioni je bio sve bleđi i sve se više znojio, a bio je prigodno smešten na nekoliko metara od Tijepolove mračne slike. Stalno je brisao čelo maramicom. Ni on, ni dužd, ni ma ko živi, više nisu bili u stanju da spreče da se razglasi priča o opasnosti od zavere. To je možda bila i dobra prilika da se u svakoj od državnih institucija potraži zametak zavere, koja je obećavala još gori razvoj događaja. Doneta je odluka da se svim državnicima Republike otkriju pojedine epizode, koje su se ređale počev od ubistva Marčela Toretonea. Stanovnici Venecije su, izgleda, bili svesni da se ozbiljna pretnja nadnela nad gradom. No pomisao na bliske praznike i poverenje u vlasti prigušivali su tu zabrinutost. Pošto su se sluđujući i neverovatni komentari širili iz kvarta u kvart, venecijanske vlasti pokušavale su da umire duhove i da izbegnu pogoršanje situacije.
Pjetro je pomno motrio Otavija, koji je namršteno trljao svoj spljošteni nos i streljao Crnu Orhideju pogledom. Nije mogao da se pravi da ne zna kako je njegov nekadašnji štićenik na slobodi. Verovatno je već i ranije bio obavešten o tome; no to što se nalazio ovako suočen s njim, ukazivalo je na direktan sukob koji se sprema. Otavio je nosio kapicu na glavi i raspeće oko vrata, pa je ličio na episkopa. Povremeno je zavlačio prst ispod okovratnika, a obrazi su mu podrhtavali kao voćni žele. Žmirkao je, što mu je davalo mrgodan izraz.Videlo se da je spreman da prasne svakog trenutka. Gledali su se izazivački, u tišini. Zatim su obojica skrenuli pogled ka trećem čoveku, Đovaniju Kampioniju, koji se iznenada našao umešan u tu nemu razmenu nepoverljivih pogleda. Savršen trougao. Pjetro se prisećao šta mu je Vindikati rekao: Zar ne shvataš? Dodaju loptu! Imamo dvojicu učesnika u duelu, s dve strane, a mi smo u sredini, između njihovih priča, a nismo došli do ishoda! U ovoj fazi Pjetro je bio spreman da razmotri sve hipoteze. Trebalo je obratiti pažnju na sledeće: senatori Kampioni i Otavio možda su bili umešani i možda su dodavali loptu, kao što kaže Emilio, da bi posejali sumnju i razdor među Četrdesetoricom i policijom Desetorice. Mada to nije bilo ono u šta je Crna Orhideja verovao, nije mogao ni da zanemari tu mogućnost. Kroz to ukrštanje pogleda prelamale su se mnoge stvari; sala u kojoj je zasedao Veliki savet nije bila samo centar u kome se manifestovala moć, već neka vrsta poprišta na kome su svi ukrštali poglede i odmeravali se, i gde su u skupštinskim klupama počinjale da se ocrtavaju nevidljive granice i pukotine.
U tom trenutku, i pored bestijalnih strasti koje su strujale od jednog do drugog reda klupa, svi su bili svesni ozbiljnosti situacije i držali su se svečano. Svaki od plemića Velikog saveta sećao se svog zaveta, za koji se s punim pravom strahovalo da će biti izneveren: „Kunem se na Jevanđelju da ću u svakom pogledu voditi računa o časti i dobrobiti Venecije... Na dan sednice Velikog saveta neću zastati na stepenicama, ni u drugim salama, ni na ulazu, ni u dvorištu, ni na bilo kom drugom mestu da bih prikupljao glasove za sebe, niti za druge. Neću praviti letke ni biltene i neću nikoga vrbovati, ili angažovati druge za to, ni rečima, ni delima, ni znacima, a neću dozvoliti ni da mene vrbuju. Od svih predloženih kandidata izabraću onoga ko je najdostojniji, po svom najiskrenijem uverenju. Neću govoriti niti učiniti nešto uvredljivo, niti ću pribeći nekom nečasnom postupku, neću ustati sa svog mesta u skupštini da vređam bilo koga, ili da pretim nekome, a ako čujem neko bogohuljenje, ili huljenje na svetu Bogorodicu, prijaviću to Gospodarima noći.”
To su izgovarali pripadnici ove grupe od dve hiljade ljudi koja je vladala političkim životom Venecije, sada prilično uzdrmanim, i koji su nastojali da im ne promakne nijedna reč iz debate.
Vindikati je počeo izlaganje okolnostima Marčelovog ubistva; pomenuo je broš Lučane Salijestri. Od tog časa je nastala nezamisliva graja. Bilo je tu i pretvaranja. Većina je znala za Kampionijevu avanturu s kurtizanom – ta vrsta bluda bila je javno poznata. Ipak, senator je bio zgranut kada je video koliko je njegova velika strast bila poznata svima, kako neprijateljima tako i prijateljima, ili onima koji su se pravili da su to. Sav se skupio, kao zver spremna na skok, ili kao knez koji želi da sve preda zaboravu, dok ga je polovina Saveta napadala, a druga polovina branila noktima i zubima. U toku narednih nekoliko trenutaka čulo se i ono najbolje i ono najgore; senator se sve više znojio i malo je trebalo pa da mu sasvim pozli. Posle jedne Loredanove intervencije, Emilio je nastavio govor i izneo detalje ubistva Kozima Kafelija, Federika Spadetija i lepe Lučane; zatim je pozvao Antonija Brocija i šefa Četrdesetorice, a onda je stručnjak iz gradske administracije pred očima plemića pokušao da rekonstruiše planove koje je Minos napravio da bi iskoristio veliku mrežu panoptikuma. Zaboravio je na latinski govor.
Vrhunac je nastao kada je prešao na istragu u Arsenalu i otkriće nestanka dve galije negde u Jadranskom moru.
Ima šta i da se proguta u ovoj priči, mislio je Pjetro.
Nije se vredelo zavaravati. Pred njim se odigravala jedna od najvećih političkih kriza do tada. Sve je bilo još polutajno, ali Pjetro nikada nije video takvu zbrku u gradu poznatom po osećanju za ravnotežu, mir i bezbednost. Dok su se rasprave utapale u neviđenu opštu kakofoniju, Pjetro je podigao pogled k tavanici, nastojeći da vidi stvari što jasnije. Koliko li je plemića koji sada prisustvuju ovom skupu bilo onda na ezoteričnoj ceremoniji u vili Mora? Koliko li je njih pripadalo Vatrenim pticama?
Prvi krug: Marčelo Toretone – PAGAN1ZAM
Drugi krug: Kozimo Kafeli – RAZVRAT
Treći krug: Federiko Spadeti – POHLEPA
Četvrti krug: Lučana Salijestri – RASIPNIŠTVO I POŽUDA
Marčelo Toretone, koji je odbacio svoju veru i tražio Boga ne nalazeći ga: razapet. Kozimo Kafeli, razvratnik: prepušten uraganu na vrhu crkve San Đorđo. Federiko Spadeti, previše slab na dukate, nesvesni promoter Senkinog panoptikuma: pretvoren u bezobličnu glinu. Lučana Salijestri, bludnica, rasipnica bogatstva koje je njen škrti muž prikupljao pedeset godina: bačena sa stene svog greha, na dno venecijanskog kanala. Dante i Sile zla vodili su tu osmišljenu, deliričnu kompoziciju scenskih postavki, koje su bile prava umetnička dela, sa smislom za estetiku koji se graničio s ludilom. Sjajno delo, zaista. A naročito, zastrašujuće. Pjetro nije želeo da čeka na kazne iz petog kruga. U tom krugu bili su gnevni, koje je slepi i neobuzdani bes naterao da zaborave na moral. Špijuni su se rasuli po celoj Veneciji. Pjetro je pridigao pogled i ostavio pero, kao i listić na kome je ispisao ova žalosna poređenja. Emilio je, usred najveće vike, raširio ruke i rekao:
„Predlažem da reč uzme Pjetro Viravolta de Lansalt. Mnogi od vas već znaju da je on tu, nema svrhe da to krijemo. To je čovek koga zovu Crna Orhideja. Postavljajte mu pitanja koja želite.”
Emilio je požurio da se vrati na svoje mesto, i pozvao Pjetra da stane ispred dužda i obrati se skupštini plemića. To ne da nije smirilo duhove, već je sam njegov nadimak izazvao novu eksploziju besa. Neki su ustali i žestoko se bunili. Otavio je iskoristio priliku da i sam digne glas, nastojeći pri tom da očuva dostojanstvo. Viravolta de Lansalt! Šta ovde radi čovek koji je obrukao Republiku? Kako je zatvorenik iz duždove tamnice mogao, na ovaj ili onaj način, biti povezan sa sudbinom Venecije? Bitanga i kriminalac? Drugi su opet bili radoznali i zabrinuti, pa su nagovarali ostale da ponovo sednu i slušaju. Informacije koje su upravo dobili su, izgleda, dovele sve članove skupštine pred golu istinu, koja je delovala poput šamara; kao što se i strahovalo, i Frančesko Loredan je bio optuživan, zaobilazno ili direktno. Ubistva u Veneciji, pretnja zaverom koju su Desetorica otkrila, a Veliki savet se drži po strani i u neznanju? Oko pedeset plemića pokazalo je nameru da napusti salu i trebalo je dosta truda da ih podsete na protokol kako bi ih privremeno ubedili da ostanu. Neki su tražili prekid zasedanja, dok su drugi insistirali na nastavku debate dok se sadašnja situacija sasvim ne razjasni. Pjetro je ustao i podignute glave prošao između klupa; došao je do govornice, napravio nekoliko koraka, a zatim sklopio ruke, čekajući; malo-pomalo galama se smirila. Dužd, koga su događaji uzdrmali, uspeo je da se pribere.
Viravolta je bio sam, suočen sa skupštinom.
Dužd se okrenuo k njemu.
„Pjetro Viravolta, iznesite nam, dakle, vaša razmišljanja o opasnosti koja nam preti. Najzad, vi ste vodili tu istragu...”
Nastala je nova galama. Kako je takva misija mogla biti poverena nemoralnom ateisti, još opasnijem od zla protiv koga se borio? Dužda su srećom podržala Desetorica i Mali savet, koji, doduše, nije išao tako daleko da hvali istragu Crne Orhideje, ali je naglasio da je ona bila korisna. Stojeći pred svetinom u sali, koja samo što nije eksplodirala, Pjetro je žmirkao i čekao da se uzbuđenje stiša. No, nije mu promakao način na koji mu je dužd dobacio loptu: navodeći da je on vodio istragu rizikovao je, ako ma šta pođe naopako, da Pjetro navuče bes svih venecijanskih vlasti i ispadne žrtveni jarac; to bi možda bilo sasvim zgodno, ako se ima u vidu da je već bio crna ovca u Veneciji. Možda je ta ideja postojala od početka njegovog angažovanja... U času kada mu je to palo na um, nije mogao da ne pogleda u Emilija Vindikatija. Napetost u sali polako se smanjivala, i izgledalo je da raste i opada u talasima.
Pjetro je čekao da nastane tišina. Spojio je ruke na leđima i posmatrao popločani pod.
Pročistio je grlo:
„Razumem, Vaša visosti, Vaša ekselencijo, gospodo, da je sve ovo uzdrmalo vaše principe i zagolicalo vašu maštu... Možda smatrate da je bila ludost što su Desetorica angažovala osobu kao što sam ja u istrazi; možda mislite da su svi venecijanski plemići imali pravo da od početka budu u toku, uz rizik da se narod uzbuni, ali i da bude na oprezu i čuva se neprijatelja koji nam, moram vas podsetiti, još nije poznat... No u ovoj fazi nije pitanje, kako mi se čini, šta jeste ili nije trebalo učiniti. Sada moramo misliti na neposrednu i opipljivu pretnju s kojom smo suočeni.”
Podigao je pogled i isturio grudi.
„Prioritet ima zaštita samog dužda, kao i naših institucija. Vaša visosti, ono što sam video i čuo kada sam išao u Mestre, ne ostavlja nikakvu sumnju o planovima za napad na vas. Već neko vreme mislim da su ubistva kojima sam bio svedok ne samo neka vrsta drveta koje treba da sakrije šumu već predstavljaju obmanu, diverziju, digresiju koja treba da nas zavede na lažni trag. Govorim o prazniku Uspenja Bogorodice, da se razumemo.”
Mali žamor.
„Mislim da treba otkazati sve javne priredbe.”
Kraj rečenice izgubio se u prigušenim uzvicima.
„Praznik Uspenja! Venčanje Venecije s morem! Karneval! Ne mislite više na to! Iako su se hiljade ljudi pripremile za njega!”
„Taj praznik je simbol Republike, Viravolta! Svi će biti na ulicama, a doći će i predstavnici evropskog plemstva! Treba li da vas podsetimo kako će i novi francuski ambasador učestvovati u svim ceremonijama i da neće hteti ni da čuje za to što predlažete?”
„Poslednje što smemo učiniti jeste da popustimo! Venecija ne sme da popusti ni pred čim i ni pred kim!”
Pjetro je načinio nekoliko koraka, okrećući se levo i desno.
„To zapravo znači da ćete svi biti izloženi, a dužd pre svega. Šta možemo da preduzmemo pred planiranom akcijom neprijatelja ako se ona dogodi u situaciji kada su hiljade ljudi maskirane i praktično anonimne? Kakvu bezbednost možete garantovati građanima u gradu obuzetom ludovanjem, i u opštoj vrevi? Dakle, šta? Pratili su svaki naš najmanji pokret, nadzirali nas, špijunirali i izdali! Treba staviti Arsenal u stanje pripravnosti, razapeti verige na ulazu u lagunu, na moru i kopnu, i dati se u poteru za Santa Marijom i Krfskim draguljem. Ne zatvarajmo oči pred onim što se sprema, jer je stvar tako ozbiljna da se moraju preduzeti drastične mere. Gospodo, setimo se samo jedne stvari: Minos je možda među vama, a neki možda kuju zaveru baš u ovim klupama!”
To je već bilo suviše. Ovoga puta senator Otavio se uspravio u klupi, uz šuštanje odežde. Stomak mu je dodirivao ogradu klupe, a progovorio je s mnogo jetke ironije:
„A ko ste vi, Viravolta, da nam držite lekcije? Ova gadna šala dovoljno je dugo trajala. Treba da ponovo uzmemo uzde i vratimo kontrolu nad onim što nam pripada. Što se tiče ovog čoveka, on ne zaslužuje ništa drugo nego da se vrati tamo gde je i bio. Dosta ste se poigravali Republikom i koristili naše poverenje, Viravolta. Vratite se odakle ste došli: u tamnicu!”
„U tamnicu! U tamnicu!”, vikalo je četiri stotine članova Saveta.
Bili su sve glasniji, i vika se pojačala.
Pjetro je stajao nepomično.
I Andreas Vikario je bio tu, ruku spojenih ispred usta, živahnih očiju, kao kod lisice u lovu, a lice mu nije odavalo nikakva osećanja. U tišini je prisustvovao sceni.
„Da vidimo malo šta se ovde događa! Budite na visini zadatka i razmotrimo na šta nas to navodi!”, nastavio je Otavio, okrećući se levo-desno, u crnoj odeždi s hermelinom, pozivajući plemiće da posvedoče, bolje no ma kakav prokurator. „Dakle, jedan zatvorenik pušten iz tamnice diktira vladi šta da čini. Da li sam ja to budan?”
Pjetro je stisnuo zube. Osećao da je napetost raste u njemu.
Nema govora da se napadne Otavio usred sednice Velikog saveta, Pjetro! Ako samo spomeneš njegovo ime, znajući ko si ti, skočiće iz klupa i rastrgnuće te u komade. Sam ćeš upropastiti rezultate sopstvene istrage.
„Neka ta šala prestane i neka nestane Crna Orhideja!”, viknuo je Otavio.
Pjetru su drhtale usne. Pogledao je Vindikatija i uložio nadljudski napor da ne prasne.
Dužd se uspravio. Pogledi su se okrenuli prema njegovom skiptru. Podigao je ruku.
„Verujem...”
Glas su mu prigušili uzvici i jednih i drugih. Malo-pomalo su ućutali.
„Verujem da ne dolazi u obzir da se otkaže proslava praznika Uspenja. Što se tiče stanja pripravnosti u Arsenalu, to se podrazumeva. Pojačaćemo kontrolu na svim punktovima u gradu, a Desetorica i Četrdesetorica će bdeti nad sigurnošću Venecijanaca, uključujući i moju bezbednost, kao i naših gostiju iz inostranstva. To je veliki poduhvat, ali nemamo izbora. U međuvremenu, Pjetro Viravolta...”
Napravio je pauzu kao da se za trenutak kolebao; zatim je rekao tišim tonom:
„Mislim da je vreme da vas oslobodimo ovog zadatka. Ostavljamo vas pod nadzorom Emilija Vindikatija. Vaš slučaj ćemo razmatrati kasnije.”
To je bio šok. Pjetro je podigao obrvu i grizao usne.
Pogledao je Emilija.
„Praznik Uspenja će se održati”, zaključio je Frančesko Loredan.
* * *


Pjetro je ostao sam.
Sa pratnjom se vratio u vilu Kontarini. Nadgledali su ga do konačne zvanične odluke, koja će ga, po svemu sudeći, vratiti u venecijansku tamnicu. Napet i ogorčen, obavestio je Landreta o poslednjim događajima i poslao ga da hitno ode do Emilija Vindikatija. Ovaj je bio prisiljen da ne obraća pažnju na njega u toku nastavka sednice Saveta. I sam se našao u osetljivoj poziciji. No Pjetro nije mogao pristati da ostane na tome. Mogao je još da iskoristi priliku i pobegne. Pobeći, pobeći! Stegao je pesnicu. Znači, sve ovo ničemu nije poslužilo. Himera je pobedio. Njegov plan, mudro vođen, omogućio je da ga osude po drugi put. Nije prestao da strahuje od toga: perspektiva povratka u ćeliju prvi put mu je izgledala stvarna i osećao se ugroženo. Ne, ne dolazi u obzir. Nije mogao da se liši slobode. Ali šta onda? Da li će morati istovremeno da ratuje i protiv Vatrenih ptica i protiv Republike? Nije bilo rešenja. Osećao se pritešnjeno, izgubljeno. Manipulacija je bila uspešna do kraja, fatalni mehanizam je delovao, a on je bio samo još jedan točkić, igračka, kao i drugi. Izdvojen od svih, nije mogao računati ni na čiju podršku. Partija će biti izgubljena ako ne reguje brzo. Ali kako da reaguje? Bio je prepušten sebi, onakav kakav je bio: plemstvo ga je odbacivalo zbog problematičnog porekla, bio je osuđen da uvek bude sumnjiv. A sve to... nizašta. Povratak na početnu tačku. I to konačan, bez sumnje. Nade su mu se topile kao sneg na suncu. Na najmanji znak, kazao je Loredan, venecijanski lavovi baciće se na vas i rastrgnuće vas. A ja, umesto da ih zaustavim, ohrabriću ih svom snagom svog autoriteta. Pa dobro, nije slagao. Ali Pjetro sa svoje strane nije omanuo. Da li je mogao raditi brže? U čemu je ovoga puta njegova krivica? Pod pritiskom Saveta, Loredan je morao da ga ponovo javno žrtvuje, i iskoristio ga je kao neophodno sredstvo za uspostavljanje mira. Kada bolje razmisli, bio je naivan što je mislio da će se to drugačije odvijati. Naivan? Da li je imao mogućnosti da postupi drugačije? Nije, i to je istina, zlosrećna istina. Pjetro je shvatao pritisak koji je očigledno izvršen na dužda; u takvim slučajevima, uobičajena politika bila je ne petljati se s ljudima poput njega. Što se tiče priznanja... da li je Pjetro mogao očekivati i najmanje priznanje od Venecije? Da li se zaista zanosio takvim iluzijama?
Landreto se vratio tri sata kasnije.
Držao je u ruci pismo, koje je napisao Vindikati.
„Stvari se komplikuju, prijatelju”, kazao je Pjetro. „Imam predah od jednog ili možda dva dana; ali već vidim sebe opet u zatvoru. To je nemoguće, Landreto. Idi i pripremi mi konje. U najgorem slučaju, pobeći ćemo iz ove kuće, koristeći ovo kratko odlaganje.”
Otvorio je pisamce:
Pjetro,
Ne mogu da se viđam s tobom, osim u pratnji naoružanih stražara, kao što si shvatio. Nisam još dobio formalno naređenje da te vratim u zatvor, duždu je neprijatno, bez obzira na sve. U svakom slučaju nisam te napustio, prijatelju. Ovo se ne odvija dobro, ali znam šta si za nas uradio. Naći ćemo se u crkvi San Marko oko ponoći, postaraću se za sve. Nemoj da pokušavaš da bežiš, to je poslednje što treba da uradiš. Pokušaću da kažem nešto tebi u prilog čim se situacija malo ohladi. Za sada te treba zaboraviti, nije trenutak za drugo. Razradićemo večeras strategiju, naročito u vezi s Otaviom. Nije još svaka nada izgubljena. Video sam ponovo senatora Kampionija: znaj da sam još uvek nepoverljiv prema njemu, ali kaže da će okupiti svoje ljude, i da će se angažovati oko tvog oslobođenja kada dođe vreme. I mogu ti reći još nešto: od njega sam dobio nove informacije.
E.V.

Crna Orhideja je podigao pogled i namrštio se. Otvorio je vrata i ugledao trojicu naoružanih stražara, dok su još četvorica bila pred kućom. Okrenuo se prema slugi.
„Čuj, Landreto! Moram da izađem večeras. Moram da se sretnem s Vindikatijem, možda poslednji put. Treba da ga ubedim, na svaki način, da skloni Anu Santamariju na sigurno. To mi je jedini prioritet. Ako se stvari ne budu odvijale kako želim, otići ću sam po nju i pobeći ćemo. Planiraj i jednog konja za nju, za svaki slučaj, i budi spreman. Landreto, prijatelju, računam na tebe da se pozabaviš vojničićima koji su pred vratima. Ja ću otići kroz prozor i preko krovova, i vratiću se do zore.
Zatim je uzdahnuo:
„Barem se nadam.”

PEVANJE XV


Stiks

O PROBLEMU ZLA

Napisao Andreas Vikario, član Velikog saveta

Inspiracija zla, poglavlje XVII

Pogrešno je mišljenje da je zlo plod zle namere: najveće zlo često nastaje iz najplemenitijih pobuda. To se zove Utopija, zasniva se na najčistijim pobudama, a završava se gomilom leševa. Zlo neće nestati s ljudskim rodom: ono je izraz čistog sna koje svi nose u sebi, a i sredstva kojima se služi odgovaraju tom snu. To me navodi da postavim pitanje od koga se vrti u glavi: ako je zlo, kao što mislim, delić čoveka i njegovih raspršenih snova, a njegov izbor, istovremeno, nadilazi čoveka, da li je moguće da je njegova poslednja inkarnacija, Lucifer, takođe proizvod sna, i to sna o bogu. To je prokleti košmar, san o svemogućem, čije postanje odiše savršenstvom, u istom trenutku u kome teži ništavilu, da bi se zauvek izgubilo u haotičnim tokovima istorije.
Diverzija koju je pripremio Landreto zasnivala se na izigravanju noćnog pijanstva, što je bilo dovoljno da privuče pažnju straže dok je Pjetro odmaglio preko krovova. Bio je naviknut na takve akrobacije, a u opštoj zbrci nadzor straže, koja je takođe bila zbunjena najnovijim događajima, bio je neka vrsta aduta. Pjetro se, kao što je bilo dogovoreno, uputio oko ponoći u crkvu San Marko.U njoj su čuvali sasušene relikvije sirijskog jevanđeliste, koje su iz Aleksandrije doneli čuveni trgovci, koji su telo sveca konzervisali komadima usoljene slanine. Telo svetog Marka posle toga je bilo deo svih priča o gradu na laguni i njegove sudbine. Bazilika je izgrađena u XI veku. Osnova crkve ima oblik grčkog krsta, a podignuta je po nacrtima koji su pravljeni u Konstantinopolju, i ima petoro vrata nad kojima se uzdižu kupole pokrivene olovnim pločicama. Ukrašena je orijentalnim mozaicima. Vizantijski, islamski, gotski i renesansni stilovi spajaju se u harmoničnu i elegantnu ljupku celinu, karakterističnu za venecijanske arhitekte. Sa gornje terase dužd svake godine posmatra ceremonije koje se održavaju na trgu, ispred čuvenih figura bronzanih konja, ukradenih iz Konstantinopolja u vreme Trećeg krstaškog rata. Preko balustrade se pruža pogled na četiri scene, koje su se čudnovato urezale u Pjetrov duh: još jedno Skidanje s krsta, Silazak u limb, kao i slike Vaskresenja i Uspenja.
Kada je pročitao Emiliovo pismo, Viravolta je osetio da je više nego zaintrigiran: zapravo je bio još zabrinutiji. I mogu ti reći još nešto: od njega sam dobio nove informacije. Naravno, trebalo je da Pjetro reši sopstvenu sudbinu, i Aninu, istovremeno; ali ako ga je šef Desetorice tako u tajnosti pozivao u crkvu u to kasno doba, van svih uobičajenih procedura, to je bio znak da je situacija ozbiljna. Kakve je to informacije Emilio dobio? Da li je utvrdio ko je Minos ili Diavolo? Da li se zna kakvu ulogu igra Otavio u svemu tome? Pjetro je na svim frontovima očekivao samo najgore. Osećao je da su mu sati odbrojani. Nije dolazilo u obzir da se vrati u tamnicu.
Trg je bio skoro prazan u to kasno doba noći. Teorijski, crkva bi morala biti zatvorena. Pjetro je ipak pokucao tri puta na vrata, i ona su se, kao čarolijom, otvorila pred njim.
Ušao je, i trebalo mu je nekoliko sekundi da se navikne na tamu. Slike Dampjera, štićenika francuskog ambasadora, bile su raspoređene po narteksu. Otvaranje izložbe je izgleda proteklo bez problema: stotine posetilaca su prodefilovale u toku popodneva da pogledaju dela tog umetnika. Neki mračni predosećaj obuzeo je Pjetra u trenutku kada je ušao u predvorje. Sav napet, prineo je ruku boku i nekoliko sekundi ostao je potpuno nepomičan. U dnu crkve, iza oltara, blistao je Pala d’ Oro, zlatni ikonostas sa slikama izrađenim u emajlu, na kome su prikazani prizori iz Isusovog života, kao i iz života apostola; ikonostas je bio okružen zlatnim ukrasima, putirima, kadionicama, kovčežićima se dragim kamenjem. Mozaici od kojih staje dah predstavljali su neku vrstu ogromne ilustrovane Biblije; bili su optočeni zlatom u koje je na nekim mestima dodato i srebro da bi se postigla neka vrsta „nebeske vibracije” koja im je davala dubinu i jedinstven sjaj. Mada je sve bilo utonulo u senku, Pjetro je video dve siluete, koje su ga momentalno dovele u stanje pripravnosti. Shvatio je i šta ga je još upozorilo – bio je to težak karakterističan miris na koji je u poslednje vreme navikao.
U glavi mu je bljesnulo saznanje.
To je klopka.
Očito, to je klopka.
Kada mu se pogled privikao na tamu, instinkt ga je naveo da se okrene ka platnima izloženim u narteksu, u istom času kada su mu na um pali Danteovi stihovi, živi i aktuelni. Nije prestao da ih čita i ponovo iščitava, u nadi da će u njima naći neki trag koji bi mu pomogao da predvidi naredni Diavolov potez.
Tu se na dno sive, zle obale slazi,
taj potok tužni u baru se širi,
a Stiks je ime toj močvarnoj drazi.
Tek mi se pogled na stvarima smiri,
videh gde blatni svet se vrze mlakom,
sav go, iz lica svima srdžba viri.
Tu se svi tuku, i ne samo šakom,
i glavom, nogom, grudima se boće,
a zubi deru meso s tela svakom.
Dobri će vođa: Tu se, sine, roče
duše svih onih koje srdžba svlada...
Peti krug su gnevni, koji gutaju blato usred Crne reke. Reka krvi... Pjetro je prišao jednoj slici francuskog slikara koja je visila s plafona, najbliža plakatu s najavom izložbe. Religiozne teme, kazao mu je Emilio u vezi s Dampjerovim delima. Od sve lepote... Pjetro je polako pružio ruku prema jednom platnu; video je da mu prsti drhte. Brzo je dobio potvrdu onoga čega se plašio i povukao se nekoliko koraka unazad.
Kažiprst i palac su mu bili umrljani nekom crvenom, gustom tečnošću.
Krv.
Povukao se još nekoliko koraka prema sredini crkve i jednim pogledom obuhvatio grozni prizor koji se formirao u njegovoj svesti: svako platno bilo je umrljano svežom krvlju, ulepljeno i nagrđeno tamnim mrljama, a negde su se videli i neki nejasni komadići, parčići mesa zalepljeni za slike! Stiks... krvava platna! Napredovao je prema sredini te reke, s jednom rukom na pištolju, dok je u drugoj držao mač. Kretao se prema oltaru i dvema figurama koje je uočio, i koje su postale nešto vidljivije. Ubrzo je shvatio kakvo je novo „remek-delo” spremio Diavolo.
Ispred oltara je bio vezan skoro sasvim go čovek. Zakačene za ono što je ostalo od njegove odeće ili mesa, sudeći po količini krvi koja je istekla, bile su četiri kuke vezane za ramena i noge, a konopci su se protezali do gornjih i donjih delova stubova koji su okruživali crkvenu lađu. Ispred razapete žrtve, stavljene na prostu drvenu stolicu, tekla je neka crna blatnjava masa, što kao da je izvirala iz tela kao iz žalosne fontane. Pjetro je uočio da je čovek još živ. Oči su mu bile iskolačene, glava mu se klatila levo-desno, tražio je pomoć pre nego što ispusti dušu. No njegovo isprekidano i promuklo disanje odjednom se prekinulo. Čuo se dugi uzdah, izdisaj u agoniji, koji se, kao jecaj, izgubio u tišini crkve... Zatim se više nije ništa čulo. Pjetro je tada prepoznao lice onoga ko je bio ovako grozno izložen. Za trenutak je ostao skamenjen, drhtavih ruku, ne mogavši da poveruje očima.
„Emilio...”, procedio je u jednom dahu.
To je zbilja bio on: Emilio Vindikati, noseći stub Saveta desetorice.
Pjetru se steglo srce.
Tada je glas odjeknuo u unutrašnjosti crkve. To je na Pjetra delovalo kao udar groma; izgledalo je kao da taj glas dolazi sa svih strana, između impozantnih stubova, između statua, iz mozaika; odjekivao je i sleva i zdesna.
„Tako prolaze svi oni koje srdžba svlada, Viravolta. Dobro došli kući.”
Pjetro je žmirkao. Iza žrtve, tužnog crnog leša, nalazio se Senka s kapuljačom, sam Diavolo, onaj koga je već video prilikom upada na tajnu ceremoniju u vili Mora. Uspravan, jeretički lik, u pozi punoj svečane euforije i ludila, delovao je kao da vodi predstavu.
„Želeo sam, dragi moj, da osmotrite celu sliku pre nego što bacim telo vašeg prijatelja u lagunu. Emilio Vindikati stići će u onu drugu reku i zauvek će se pomešati s njenim blatom. Treba da shvatite kako završavaju oni koji mi se ispreče na putu.”
„Emilio!”, kriknuo je Pjetro, suvog grla.
Shvatio je. Nije znao kako, ali Emilio je upao u zamku pre njega; možda pomoću pisma sličnog onom koje je Pjetro dobio u vili Kontarini. Zatim je Himera naterao Emilija da mu napiše pismo pre nego što je počeo da ga muči, na isti način kao što je uradio i s Marčelom Toretoneom, ili ocem Kafelijem. Talas gneva zahvatio je Pjetra; bez razmišljanja se u skoku bacio napred, s mačem u jednoj i pištoljem u drugoj ruci. U jednom kratkom blesku, ugledao je neprijatelja. Nije hteo više da čeka da raspori Diavola, pa je viknuo:
„Umri! Umri sada!”
Povukao je mač čim je čuo tup zvuk. Zbunjeno je gledao kako crni ogrtač pada na pod. Metalni šlem se dokotrljao do njegovih nogu, a štap, omotan senom, slomio se.
Pajac. Običan pajac!
Ponovo je smeh odjeknuo svuda oko njega.
„Razočaravate me, prijatelju. Očekivao sam nešto bolje od Crne Orhideje... Niste na nivou vaše reputacije.”
Pjetro nije imao vremena da razmotri posledice svoje greške. Neprijatelj se pojavio iz senke jednog stuba, privukao se oltaru i bacio na njega. Pjetro je dobio jak udarac po glavi. Još koju sekundu je ostao na nogama, ljuljajući se, unezveren. Zatim je osetio kako ga crna praznina usisava i noge mu popustiše. Srušio se i otkotrljao do podnožja stepenica koje su vodile do oltara, a pištolj i mač su mu ispali iz ruku.
Silueta s kapuljačom nagnula se nad njim.
„Eh, Viravolta... Sada kada ste u mojoj milosti zaslužujete da završim s vama... ali budite srećni...”
Kleknuo je pored njega i nežno ga pomilovao po licu.
„Vi ste i dalje deo plana, Pjetro. Vi ste instrument, glavni krivac i žrtveni jarac pravde.”
Ponovo se glasno nasmejao, misleći na reku, ključalu reku krvi u kojoj se dave prokleti.
* * *


Kada se Pjetro probudio, u unutrašnjosti crkve vladala je opšta pometnja, a svetla su bila upaljena; osetio je kako ga dva vojnika hvataju ispod ruke da bi ga silom uspravili. Polili su ga vodom, a zatim je dobio šamar posred lica. Kao u košmaru, video je zbunjeno Landretovo lice, a malo dalje je bio Antonio Broci, koji je skakutao pred profanim Dampjerovim platnima.
„Hajde! Odvedite ga u tamnicu, i ne puštajte ga iz ćelije!”
„Ali... Emilio...”
Hteo je da pogleda preko ramena, u pravcu oltara. Video je nejasno ostatak lutke od slame koja je glumila Senku; stolica na kojoj je bio Emilio bila je prazna, ostali su samo tragovi krvi i razvezani konopci, koji su se vukli po podu. Pjetra su energično odvukli, i pored Landretovih protesta. Jedan glas mu je urlao na uho:
„Šta ste uradili s Emiliom Vindikatijem? Vi ste krivi, krivi stel!”
Boreći se da se opet ne onesvesti, Pjetro je izašao iz crkve San Marko. Napolju je zora ružičastim i narandžastim tonovima najavljivala nov dan.
Delove odeće Emilija Vindikatija pronašli su nekoliko sati kasnije u jednom od venecijanskih kanala. Dužd, koji je bio rastrojen i smožden tim nerazumljivim udarcem sudbine, bio je obavešten u trenutku kada su Pjetra vratili u zatvor, gde ga je budnim okom dočekao čuvar Lorenco Basadona, na svoj ljigavi način, uz grčevito keženje:
„Drago mi je što te vidim... cvećkice.”

ŠESTI KRUG




PEVANJE XVI


Dis

Tamnica.
Ponovo.
Možda ovoga puta zauvek, ili bar do javnog pogubljenja.
A napolju neuhvatljivi Himera nastavlja svoju trku.
Pjetro je osećao da je pobeđen. Sreća je što ga nisu stavili u takozvane „bunare” u prizemlju palate, gde su bile najgore ćelije. Tamo su trpali najzlosrećnije zatvorenike, u kaveze bez svetla. Pored nečistoće i zagađenja, mučila ih je plima koja je plavila ćelije, kao i nedostatak vazduha. Jedino bekstvo bilo im je sećanje na život napolju i pozivi za pomoć upućeni svecima, koje su ispisivali na zidovima, crteži na zidovima njihovog pakla, kao i veštački stvoren raj. Pjetru nisu pretili mučenjem, mada je, čim je stigao, sreo jednog sapatnika koga su vodili na konopcu, s rukama vezanim na leđima, s okovima na nogama, koga je čuo da urla zbog fraktura i povreda izazvanih strašnom spravom za mučenje; taj se nije vratio. Pjetro je, međutim, bio živ i dobrog zdravlja. No, nešto se slomilo u njemu. Dugo se dobro držao, uzdao se u svoju hladnokrvnost, elan i ubeđenje da će se sve dobro završiti za njega. Sada je bilo gotovo s tim. Nije znao šta se može dogoditi napolju. Nije mogao pogoditi šta se događa, šta dužd misli u ovom času, kao ni šef Četrdesetorice, ni Broci, ni bilo ko drugi. Basadona mu je rekao da ga je Landreto tražio. Lepa Ančila Adeodat takođe je saznala novosti, ali nije mogla da uđe u palatu. Što se tiče Ane Santamarije, Pjetro se živ jeo misleći na nju: nije znao ništa u vezi s njom. Sve se prebrzo odvijalo. Čim je posumnjao na Otavija, morao je da sve zaboravi, da povede Anu i da pobegne s njom. No, to nije bilo tako jednostavno. Ova je neobaveštenost sada bila nepodnošljiva.
Pjetro se vrteo po ćeliji, lupao glavom o zid i pričao sam sa sobom; stezao je pesnice, tražio nove argumente, tražio način da razglasi vesti po gradu, mada su svi plemići koji su predstavljali taj grad, u njemu videli samo osuđenika i izdajnika, i nesumnjivo, Vindikatijevog ubicu. Ludilo je dostiglo vrhunac. Diavolovi proračuni su se pokazali kao tačni, zahvaljujući neznanju, brutalnosti i opštoj nesposobnosti. Pjetro nije bio naivan: već je video neke alternativne mogućnosti koje su se nametale. On je sada bio učesnik u zaveri, možda jedan od njenih glavnih aktera, koji se poigravao s Desetoricom. Širile su se najgore glasine o njemu. A on nije imao nikakvo pravo na odbranu.
„Ne! NE!”
Najgore je što nije bio u stanju da razmišlja. Emiliovo lice je i dalje lebdelo u njegovim mislima: video je i razapetog Marčela, Kafelija na kapitelu, Spadetija kako gori u peći, Lučanu i Vindikatija potopljene u kanale, izmešane senke na prilazu vili Mora; jedan deo njegove svesti pokušavao je i dalje da sagleda celinu, dok je drugi deo tonuo u zbrku i nerazumevanje. Ludeo je. Bio je izolovan i izgubljen, kao nekada kada je, kao dete, lutao Trgom San Samuele; njegova odbrana je pala. Stalno se vraćao na to. „Venecijo, ja sam te tako voleo, kao i sve žene koje sam držao u naručju, sve one su činile jednu celinu s tobom i bile tvoj odraz, tvoja duša i telo! Venecijo, sklanjao sam se u tvoje okrilje kao u majčino krilo, a šta mi danas radiš? Guraš me na moje mesto! Na mesto pobunjenika, otpadnika, bednika! Zašto samo tebe ne mogu da osvojim? Zašto si tiranska ljubavnica koja me i dalje muči, dok te ja obožavam?” Pjetro se gubio. Njegov grad, koji je trebalo da bude njegov večiti amblem, odbacivao ga je, kao obično kopile. Venecija više nije bila Venecija, već Dis, pakleni grad iz Danteovog pakla, sa svojim strogim bedemima:
„Dobri će vođa: sad nam je sve bliže
grad Dis što ovde, usred ove bare,
sa mnoštvom zlih se stanovnika diže...”
U duboke smo jarke stigli tada,
što pašu grad, gde svaka nada ćuti;
zidovi behu ko od tvrdog gvožđa...
Tada nam bezbroj đavola doleti
pred gradska vrata, i tu gnevno plane:
„Ko se to i pre smrti svoje seti
da ovamo, u carstvo mrtvih bane?”
Venecija je imala ulogu tri Furije, bila je Meduza, Gorgona koja je ga je pretvarala u kamen u toj ćeliji. Pjetro je uzalud pokušavao da se pribere. Osećao je da će se nove pukotine javiti na slici koju je stvorio radi sopstvene sigurnosti; polako je pucao, kao oni stari portreti koje je nekada s divljenjem posmatrao, misteriozni portreti imperatora, okruženi mozaikom. Jedna stvar mu je bila jasna i pretila je da ga uništi: video je koliko se udaljio od svojih snova! Kako ga je sve to vuklo u potpuno ludilo, odvlačilo na put koji nije smeo biti njegov! Crna Orhideja, agent Republike! Odjednom se našao usred nepodnošljivih užasa, ceo svet mu se činio kao obmana, plavila ga je reka uspomena, odlomci iz sećanja vezani za njegov jedini kult, jedini koji je bio vredan truda, a to je bio kult uživanja, susreta, suptilne igre zavođenja, potpune ekstaze. Bilo da je u pitanju jedna žena, ili više njih, bile su njegovi anđeli, jedina vera koju je želeo da propoveda bila je religija ljubavi, onakva kakva je ta ljubav bila, divna, prolazna ili večna, tragična i neizvesna, ali to je bila jedina istina za koju je znao! Bokovi, obline grudi, dodir dva tela, poljupci izgubljeni u uvojcima kose, zanesena lica drhtavih usana koje šapuću njegovo ime u večnom trenutku posedovanja! I jedan lik među svima njima, nedostupna boginja Ana Santamarija! Šta li ga je bilo spopalo? Zašto već prvog dana nije pobegao s njom? Kakav ga je apsurdni ponos naterao da u toj meri zaboravi na svoju prirodu? Pjetro se rastakao, ne puštajući pri tom da poteku gorke suze, koje su pretile da zaliju njegov poraz. Leđima prislonjen uz zid ćelije, klizio bi polako sve do hladnog poda, pogleda prikovanog za prozorčić koji je gledao k hodniku, i gde se, s vremena na vreme, pojavljivala Basadonina silueta; taj čovek je bio spreman da još dublje zakuca klinove na njegovom mrtvačkom kovčegu svojim šalama i ironijom.
Nedaleko od njega, Đakomo Kazanova je i dalje bio u svojoj ćeliji. Pjetro je jedva skupio snage da mu objasni šta se desilo: rekao mu je ono najosnovnije. Đakomo je samo shvatio da njegov prijatelj misli da je sve izgubljeno. Pitao ga je šta je s Anom, i time nehotice pojačao Pjetrov strah. Predložio mu je da, kao u dobra stara vremena, odigraju partiju karata u ćeliji, jednu od onih igara koje su upražnjavali uz Basadonin pristanak još od početka zajedničkog zatočeništva. Uskoro je, međutim, Kazanovin jasni glas izgubio svaku primesu humora, i počeo je i sam da očajava zbog situacije u kojoj se našao. On je u nedogled čekao svoje suđenje i nije dobio objašnjenje odlaganja izlaska pred sudiju. Pjetro je dobro razumeo tu situaciju.
„Morao si pobeći”, rekao mu je Kazanova. „Pobeći, baš kao što sam ti rekao, i to u Francusku.”
Ponovo su zaćutali.
Nastala je mrtva tišina.
Prva noć u zatvoru bila je pravi košmar. Sećanja na prethodni boravak u zatvoru mešala su se s gorkom stvarnošću sadašnjeg zatočeništva; bilo je i drugih demona koji su dolazili da ga muče. Vrteo se i prevrtao, razvlačio slamaricu i hvatao se za nju rukama brodolomnika koji nepovratno klizi u ambis. Bilo mu je čas hladno čas vruće, izgubio je svoj preplanuli ten i povremeno bi se raspalio u tami koja ga je okruživala, tonući u zaborav. Nije imao druge horizonte, osim tog zagušljivog, skučenog prostora, ni drugih osećanja, osim osećanja beskrajnog pada, koje ga je guralo u još veću pometnju, protiv koje se neko vreme borio, ali joj se sada sasvim prepustio. Onaj mali unutrašnji glas koji mu je stalno šaputao da se drži, postepeno se utišavao.
Do jutra je taj glas sasvim ućutao.
Pjetro je opet seo, leđima prislonjen uz zid ćelije.
Neka senka je prošla kroz hodnik, osvetljena bakljama. Pjetro ju je video kroz otvor na vratima i čuo škripu ključeva, pa je poverovao da je to Lorenco Basadona, koji mu donosi obrok u prostoj zdelici, uz neku od onih loših šala za koje je bio majstor.
Vrata su se otvorila, a njemu se učinilo da sanja.
Bila je to elegantna figura sa crnom kapuljačom. U tišini je prošla kroz hodnike osvetljene bakljama, dok joj je ogrtač šuštao. Dve fine ruke kao od čipke, bele kao zora, podigle su kapuljaču.
Iz tame se pojavilo lice Ane Santamarije.
Pjetro je nekoliko trenutaka pokušavao da shvati. Više nego ikada izgledala mu je kao anđeo. Prvi put je osetio da je na ivici suza i zahvalan sudbini na tom čudu koje mu je priredila, pao je na kolena pred lepoticom. Pridigao se, osećajući slabost; kolena su mu škripala i malo je nedostajalo da padne na leđa. Najzad je uspostavio ravnotežu i zagrlio je.
„Ti! To si ti!”
„Da, ljubavi, ja sam... znam šta se desilo.”
„Ali... ali kako? Ana, treba bežati, pobeći dok još ima vremena! Moj strah je bio opravdan. Otavio je umešan u sve što se događa, a ti si u opasnosti! Mislio sam da neću moći da te upozorim na... “
„Zahvali svom slugi, Pjetro. Još jednom mu duguješ zahvalnost. A možda i ja. Uspeo je da me obavesti. Ne brini. Otavio sada nije u vili Santa Kroče. Ne znam čime se bavi, ali tamo svraća samo s vremena na vreme... Pojavi se kao senka. Ja mu nisam važna...”
„Važnija si mu nego što misliš’, kazao je Pjetro.
Stajali su dugo zagrljeni. Pjetro nije mogao da veruje. Ponovo je mogao da je stegne uz sebe! Milovao joj je kosu, udisao njen miris i privijao je još jače na grudi. Srce mu je bilo puno, a istovremeno je neka neodređena zabrinutost počela da ga obuzima. Nastavio je:
„Ana, ma šta ti mislila, ne treba da ostaneš u Veneciji! Idi što dalje odavde, kaži Landretu da te odvede na neko sigurno mesto! Bio bih mirniji kad bi ti.
„Situacija je ipak nešto složenija nego što misliš. Nemamo mnogo vremena. Ako bih sada pobegla, to bi samo pogoršalo stvari. Otavio već izgleda kao da je napola poludeo i... Pjetro, razgovarala sam s nekim koga znaš. On je naš saveznik.”
Viravolta ju je gledao podozrivo.
„Nisam ti došla sama”, kazala je.
U okviru vrata ukazala se silueta Đovanija Kampionija.
„To sam ja, Viravolta.”
Pjetro ga je gledao u neverici. Đovani je ušao u ćeliju, a Ana se malo povukla. Sklopljenih ruku, nastavio je da priča:
„Dužd je dozvolio da dođem da vas posetim, možda poslednji put. Vaš mi je sluga objasnio koliko vam je Ana važna. Zato sam odlučio da je dovedem. Nisam zaboravio sve što ste nastojali da učinite za Lučanu i mene.”
Uzdahnuo je, a onda se pribrao. Očito se naprezao da se savlada.
„Molim vas da me saslušate. Stvari se zahuktavaju. Ovaj susret mora ostati tajna. Loredanu su, za sada, vezane ruke. On takođe rizikuje, a plemići ga već gledaju s nepoverenjem. Znam da vas terete za ubistvo Emilija Vindikatija i da su vas izabrali za žrtvu. To vas verovatno i ne čudi, a ja svakako ne verujem u vašu krivicu. Naročito ne u ovom slučaju. Vi ste me saslušali kada ste bili kod mene. Zato želim da vam uzvratim istom merom. Ova mlada žena me je ubedila da ste pošten čovek. Nikome više ništa nije jasno; u ovom času slavimo pobedu bezvlašća i zaslepljenosti. To je, nesumnjivo, ono što su Vatrene ptice želele. Ovo im je najnoviji uspeh.”
Pjetro je pokušavao da sredi misli. Đovanijev glas je odzvanjao u ćeliji, kao i u njegovoj glavi. Iza Ane i senatora pojavio se Lorenco Basadona, koji ih je posmatrao. Đovani ga je prostrelio pogledom. Čuvar se skrušeno naklonio, bacajući na njega drzak pogled, a zatim se udaljio teškim, hramljućim hodom. Pjetru je delovao kao larva svilene bube, koja izvlači sjajnu svilu iz čaure, a pri tom ostavlja za sobom njene raspadnute ostatke. Prineo je ruku čelu. Shvatio je da je iznenadni senatorov i Anin dolazak njegova poslednja šansa.
„Ja... ne mogu ništa sam da učinim”, rekao je. „Čujte, Đovani, oni su ludi, verujte. U crkvi San Marko video sam Senku lično. Ubio je Vindikatija pre nego što ga je bacio u kanal, bio je... u takvom stanju... Dobio sam pismo u kome je rečeno da izađem iz vile Kontarini i dođem u crkvu, a ja ništa nisam posumnjao sve dok nije bilo prekasno. Dužd je i dalje u opasnosti, a posle onoga što sam video na Velikom savetu, ne bih se kladio na njega, s obzirom na opšte mišljenje... Naročito sad kada su Desetorica obezglavljena. Ostao je Pavi iz Četrdesetorice, u koga imam poverenja. No to je malo za ono što se sprema. Senatore, moram da izađem odavde!”
Đovani je, sa žaljenjem, pognuo glavu.
„To, nažalost, nije u mojoj moći, bar ne u ovom času. Ali treba da znate još nešto.”
Kampioni je duboko udahnuo i, raširivši ogrtač, kao čarolijom izvukao svitak hartije omotan crvenom trakom, koji je razmotao pred njim.
„Nisam bio neaktivan ovih nekoliko dana. Na tragu sam Minosu. Moji prijatelji, plemići, takođe su se angažovali i sprovode svoje istrage. Jedan od njih je načinio ovo iznenađujuće otkriće. Ostao sam bez daha.”
Pročistio je grlo.
„U rukama držim nacrt jednog sporazuma, Viravolta!”
„Sporazuma?”
„Reč je o sporazumu o uzajamnoj pomoći, to jest njegovom nacrtu, koji je pronađen, upola izgoreo, u kaminu jednog od apartmana iznajmljenih za projekat panoptikum i koji je promakao pretragama koje su sproveli Pavi i Četrdesetorica. Dokument nije imao omot ni potpise, ali je jasno ko su dve ugovorne strane: jedna je Himera a druga je... “
„Ko je drugi?”
Kampioni je žmirkao, smrknut.
„To je čovek po imenu Ekhart fon Marken.”
Ćutao je neko vreme.
„Da li vam to nešto kazuje?”
„Ne”, odgovorio je Pjetro.
Senator je nastavio:
„Fon Marken je jedan od najvećih austrijskih bogataša. Uvek je važio za protivnika sadašnjih vlasti. Optuživali su ga da koristi državne fondove za sopstvene ciljeve, ali su ga, u nedostatku dokaza, samo isključili iz politike. To je čovek kome ambicija i megalomanija ne dozvoljavaju pomisao da bude oteran s vlasti. Bio je dugo u Ministarstvu spoljnih poslova i dobro zna Veneciju. Posećivao je i samog Loredana. Austrija već dugo pretenduje na izlaz na Jadransko more, Viravolta; setite se da se proširila na deo Holandije i Italije... Njihova država je upravo isplivala iz krvave borbe oko nasleđa prestola; carica Marija Terezija je zadržala presto škrno zahvaljujući podršci Engleske, i veruje se da je zabrinjava Fridrih Pruski i gubitak Šleske, što je bilo povezano s pretenzijama na Veneciju; no u Beču, Mađarskoj i Češkoj se priča kako se sprema revanš, i kako će pokušati da nas napadne direktno ili zaobilazno. U svakom slučaju, Fon Marken je pion koga nije moguće kontrolisati, a kome ne nedostaju ni sredstva ni podrška; verovatno je da on deluje sasvim nezavisno i ne bih se iznenadio da je planirao napad na nas da bi ojačao Carstvo i povratio svoje pozicije. Do sada niko od nas nije ozbiljno shvatao ovu pretnju. No, ima još nešto. Fon Marken je, izgleda, pre dve nedelje napustio dvorac Knitelfeld. Mogao bi biti ovde, u srcu Republike.”
„Fon Marken se našao s Minosom?”
„Ili s Diavolom, ukoliko to nije ista osoba. Zavrbovao je, očito, i Otavija za svoju stvar. No sve su to pretpostavke, ne možemo razbiti takvu zaveru bez podrške ovde, u Veneciji. Sporazum predviđa zajedničku primenu kopnene i pomorske vojne sile. Među Vatrenim pticama ima svakako i Austrijanaca iz njegove pratnje, ali je svakako računao na... domaće snage. Pitanje je kako ga raskrinkati pre praznika Uspenja, koji počinje prekosutra. Nije nam ostalo mnogo vremena.”
Pjetro je razmišljao nekoliko sekundi, pognuvši glavu, utučen.
„Taj sporazum je svakako od pomoći, no recite mi, nešto mi izmiče... Ne razumem više celu tu računicu. Da li dužd zna za to?”
„Još ne zna, nisam imao nikakav dokaz o ovome što sam rekao, a taj sporazum je, možda, samo još jedno dodatno navođenje na lažni trag.”
„Da li ste o tome pričali s Emiliom Vindikatijem?”
Đovani ga je začuđeno pogledao.
„Nisam.”
„Niste? Dobro. Slušajte me, Vaša ekselencijo, molim vas.
Ako je Fon Marken u Veneciji, pokušajmo na svaki način da ga nađemo. Drugi ključ je Minosov identitet. A ako je on Venecijanac...”
„On to jeste”, kazao je u tom času neki čudan glas.
Pjetro je u jednom trenutku pomislio da je to Kazanova, jer mu je glas zvučao poznato. Zvučao je kao krik koji podrhtava i dopire iz susedne ćelije. Svakako je negde čuo taj glas. Dok se naprezao da se seti, senator se okrenuo k hodniku.
„On to jeste”, ponovio je taj čovek.
„Fregolo...”, prošaputao je Viravolta. „Astrolog!”
Fregolo je čamio u zatvoru od poslednjeg susreta s Pjetrom. Ispitivali su ga i tukli, ali je ponavljao da je nedužan. Kazanova se takođe oglasio:
„Čujte, ne shvatam ništa od toga o čemu pričate, ali mi sve to stvara utisak da napolju vlada napetost... Zatvor je čudna stvar. Mogu li da se uključim u vašu raspravu? Izgleda da je ovo poslednji salon u kome se ćaska.”
Kampioni se sav zacrveneo u licu. Pjetro mu je dao znak da ne obraća pažnju na njegovog prijatelja.
„Fregolo!”, viknuo je Viravolta nešto glasnije.
„To ste bili vi, prijavili ste me Desetorici, zar ne?”, viknuo je senator. „Za to svedočenje zaslužujete da platite glavom.”
Malo dalje, astrologovo bradato lice pojavilo se u otvoru na vratima. Da su mogli da mu vide lice, veoma bi se iznenadili. To je bilo poodavno kada je Fregolo gledao u karte ili u kuglu, u odeći posutoj zvezdama, ispod šatora. Odeća mu je sada bila prljava i iscepana, bio je natečen, a pogled mu je bio divalj. Mršavost i slabost tankih udova nisu mu dozvoljavali nikakvu fizičku aktivnost. Stajao je u ćeliji, savijen i naslonjen na vrata, i disao hrapavo i neujednačeno. Čulo se zveketanje okova. Nastala je duga tišina, a zatim je astrolog nastavio iz susedne ćelije:
„Oprostite, Vaša ekselencijo, ali i meni su pretili, kao i drugima. Vatrene ptice su me pronašle... i rekle mi da vas navedem kao krivca. No sada kada se bojim da ću svakog časa umreti, a vi ste tu, neću više da ćutim. Ne smem da poverujem kako će me to iskupiti u vašim očima, ali mogu bar da vam pomognem.”
Pjetro i Kampioni su se zgledali.
„Minos ne može doveka ostati anoniman”, nastavio je Fregolo.
„Vi ga znate? Znate mu ime?”, viknuo je Pjetro.
„Ne, ali znam ko zna. Zanemarili ste jedan trag u ovoj tužnoj prići. Govorim o prvom ubistvu, u pozorištu San Luka.”
„Marčelovo ubistvo? Na šta mislite?”
„Ne govorim baš o samom Marčelu... nego o njegovoj majci Arkanđeli Toretone. Ona je poluinvalid i skoro luda. Provodi tužne dane u manastiru San Bjađo na Đudeki. Jedna manastirska sestra mi je javila. Arkanđela priča svima koji hoće da je slušaju kako je srela samog đavola. Kaluđerice u tome vide samo bulažnjenje sirote žene, ali tu postoji zabrinjavajuća podudarnost.”
Pjetro je ponovo pogledao senatora, podižući glas:
„Zar je... to sve?”
„To bi moglo biti mnogo”, odgovorio je astrolog šmrčući. „Verujte mi, i idite tamo.”
Ponovo je nastala tišina.
„Dobro, a šta ćete učiniti za mene?”, pitao je Kazanova.
Pjetro je uhvatio Kampionija za ruku.
„Vaša ekselencijo, evo šta vam predlažem. Niko neće slušati naše pretpostavke, sada kada svako ima neke svoje, i kada je Savet ostao bez Emilija, kada vi i ja mnogo rizikujemo. Idite u San Bjađo i pokušajte da pričate s Arkanđelom, videćemo da li se to uklapa. Najzad, a molim vas da mi verujete, pokušajte da mi izradite još jedno viđenje s duždom. Ako dođemo do neke informacije, spašćete me dajući mi mogućnost da pregovaram s njim. Nemojte se buniti, znam da tražim mnogo, ali to mi je jedina šansa. Dajem vam časnu reč da ću sve učiniti da vas podržim. Tačno je da mi Republika više ne veruje, ali mogu vam biti koristan na mnogo drugih načina. Treba mi vaša zaštita, Vaša visosti, i oslanjam se na vas. Moja je sudbina u vašim rukama.”
„Dužd će znati da sam...”
„U istom smo čamcu, Vaša ekselencijo. Treba da se ujedinimo, jer je inače Venecija izgubljena.”
„Ali to je... Shvatate li da je moj položaj... već i sam dolazak ovamo...”
„Đovani! Lučana je mrtva, dužd rizikuje da doživi ono najgore, ne možemo da ne uradimo ništa! Došli ste do mene i bili ste u pravu. Treba.
Viravolta je ućutao.
Đovani je dugo oklevao, uronivši pogled u njegov.
„Dobro”, kazao je na kraju. „Ići ću u San Bjađo. Za ostalo ćemo videti.”
Udaljio se. Ana Santamarija se ponovo bacila u naručje Crne Orhideje.
„Moramo da idemo”, rekla je.
„A ti? Šta ćeš da uradiš?”
„Biću spremna. Biću i oprezna, kunem ti se. A Landreto će da pazi na mene. Neću otići bez tebe, ljubavi.”
„Ana...”
Kampioni se okrenuo i viknuo:
„Straža!”
Pjetro je čuo teške Lorencove korake kako se približavaju.
„Ana!”
Njihove ruke se sa žaljenjem odvojiše. Izmenjali su poslednji pogled...
Zatim je istrčala iz ćelije.
Senator je takođe dobacio Viravolti poslednji pogled i okrenuo se na petama.
„Amin!”, kazao je Fregolo iz svoje ćelije.
„Ej, ne idite!”, vikao je Kazanova. „Zar neće neko da mi kaže šta se događa?”
Vrata ćelije su se ponovo zatvorda. Dok je Kampioni odlazio, Viravolta je mislio: Dakle, Đovani! Treba ponekad računati i na druge: ti si sada moja jedina nada.
Zatim se u mislima ispravio: Naša jedina nada.

PEVANJE XVII


Arkanđela

Đovani Kampioni se zaputio u manastir San Bjađo na Đudeki kada je pao mrak. Bio je u ogrtaču i svojoj crnoj odeždi, s beretkom na glavi, a iz gondole je izašao u pratnji dvojice ljudi. Zajedno su prošli kroz nekoliko uličica pre nego što su ugledali tamnu masu manastira San Bjađo. Tišina je bila potpuna. Đovani se najavio na ulazu i pitao može li da razgovara s Arkanđelom Toretone. Majka nastojnica manastira, žena od oko šezdeset godina, bledog i izboranog lica, posmatrala ga je načas nepoverljivo kroz malu rešetku koju je otvorila; no njegova senatorska odeća raspršila je njene sumnje. Otvorila je vrata, a tri časne sestre bile su s njom. Zvono je zazvonilo, i jedna sestra je požurila hodnikom. Majka nastojnica je naložila vojnicima da ostanu u predvorju i sačekaju Đovanija; zatim ga je uvela u unutrašnji deo manastira. Prošli su kroz konak i otvoreno dvorište, nad kojim su sijale zvezde, da bi se ponovo našli u spletu hodnika.
„Znate, Vaša ekselencijo, da Arkanđela nije sasvim pri sebi. Već je dugo s nama. Sin joj je povremeno dolazio u posetu; nije ga uvek prepoznala, zamislite? Mnogo je ostarila i ugojila se, a njena invalidnost je sprečava da ide kuda hoće. S vremena na vreme, budi se noću iz košmara. Tužna sudbina, Vaša ekselencijo! Činimo sve što možemo da joj ublažimo patnje i ludilo. No, ponekad ljudi smatraju da je manastir duševna bolnica; nema ničeg goreg nego čuti usred noći očajne krike, srce vam se cepa. Ona zove Gospoda i ne smemo da je ostavimo, mada nam otežava život, koji je ionako težak i pun muka.”
„Kažete da joj je sin povremeno dolazio u posetu. Kada je došao poslednji put?”
Majka nastojnica je razmišljala, hodajući i dalje pored njega.
„Bilo je to... dva dana pre njegove smrti, čini mi se. Marčelo je ubijen, zar ne? Moram vam reći da ne znamo kako se to desilo... a neću vas ni pitati, Santa Maria! Ne znam ni da li je Arkanđela shvatila da joj sin nije više među živima. Vaša ekselencijo, mi ovde veoma brinemo. Šta se to događa u Veneciji?”
„Ništa što bi poremetilo dosadašnji način života vaše zajednice”, odgovorio je Kampioni tonom za koji se nadao da je ubedljiv.
„Znate li da Arkanđela stalno priča kako je videla đavola. Đavo, pa đavo! Samo to priča. Pruža ruke k nebu i moli se uz brojanice. Mislim da je počelo od dolaska onog čoveka koji...”
Đovaniju su zasijale oči. Zastao je.
„Neko je bio. Znači, dolazio je neko drugi? Ali ko? Ko je dolazio i kada?”
Spustio je ruku na nadlakticu majke nastojnice, stežući je više no što je bilo potrebno. Zaintrigirana, sa iskrom zabrinutosti u pogledu, ona je nastojala da se oslobodi stiska. Krajevi njene crne haljine šuštali su i treperili u tišini hodnika, i senator je progunđao neko izvinjenje. Vratio se svom pitanju.
„Ko je to bio?”
„Ja... ja zapravo ne znam, Vaša ekselencijo. Rekao je da je jedan od nećaka... Razgovarali su ceo sat, a onda sam našla Arkanđelu u pravom transu. Bila je prestrašena, i buljila je u prazno. To joj se i inače događa, s vremena na vreme. Zaboravlja i...”
„Bože, pa on je dolazio ovamo. Astrolog je, dakle, bio u pravu!”
„Šta želite da kažete, Vaša ekselencijo? Šta se dešava? Da li je trebalo... ona je luda, razumete, ona...”
„Kada se to desilo? Pre ili posle smrti njenog sina?”
„Posle, čini mi se. Nekoliko dana posle.”
Đovani je prevukao rukom preko očiju i zastao.
„Izgleda da su hteli da je zaplaše”, promrmljao je.
„Da je zaplaše? A zašto? Sirotu ženu, zatvorenu u manastir?”
„Ne brinite zbog toga. Samo je okružite pažnjom. Mislite li da bi mogla prepoznati tog čoveka? Da li mu zna ime?”
„Ne znam, najbolje je da je pitate. Ukoliko je dovoljno svesna da razgovara ili da se seti bilo čega.”
Usred manastira, uz sveće zapaljene za prerano preminule, Đovani Kampioni sreo je Arkanđelu Toretone. Majka nastojnica je tri puta pokucala na drvena vrata, a zatim je, ne čekajući odgovor, uvela Đovanija u hladnu ogoljenu ćeliju. Veliki otvor s rešetkama pružao je pogled na noćno nebo. Ćelija je bila popločana hladnim kamenim kockama, a jedini nameštaj bili su drveni krevet, iznad koga se nalazilo raspeće, stoličica i sto za čitanje. Za tim stolom sedela je Arkanđela, ali ispred nje nije bilo knjige. Ruku sklopljenih na kolenima, divljeg izgleda, očiju uperenih u prazninu, izgledalo je da je utonula u neko unutrašnje razmišljanje. Čelo joj je bilo nabrano i zabrinuto. Bila je u stanju mučne otupelosti. Đovani je i protiv volje zadrhtao. Nije mogla biti toliko stara, a tako, sedeći u tišini, delovala je bezvremeno. Nosila je kapu kaluđerice, ispod koje se izvuklo nekoliko prosedih pramenova. Na ulazak senatora i majke nastojnice Arkanđela se nije ni osvrnula. Majka nastojnica joj je prišla i stavila joj ruku na rame.
„Arkanđela, kako ste? Tu je neko ko je želeo da vas vidi, jedan član Senata.”
Nije bilo nikakve reakcije.
„Gospodin Kampioni je želeo da vam postavi nekoliko pitanja u vezi sa... vašim sinom, Arkanđela.”
Arkanđela je polako okrenula glavu prema Đovaniju. Ono što je ugledao u njenim očima, potvrdilo je utisak mentalne slabosti opatice, koju je, uz zabrinute uzdahe, posmatrao otkako su ušli u ćeliju. Raširio je krajeve ogrtača i seo na stoličicu; Arkanđela mu je skoro okrenula leđa. Đovani je uzeo stoličicu i približio je da bi seo pored nje.
„Dobro, ostaviću vas”, kazala je majka nastojnica. „Ako imate bilo kakav problem, Vaša ekselencijo, pozovite me.”
Pošto je to rekla, izašla je i zatvorila vrata za sobom, ostavljajući Đovanija s Arkanđelom. Čutali su nekoliko dugih minuta. On je za to vreme posmatrao njeno usko glumačko lice, koje je nekada moralo biti očaravajuće. Đovani je mislio na glasine koje su se sve više širile po Veneciji, čak i među opaticama, da neke „Hristove supruge” žive u paklenim uslovima u manastirima. Većina njih je dobrovoljno i iz ubeđenja izabrala da služi Bogu; no bilo je i mnogo onih koje su bile zatvorene u manastire prinudno, nekada i od rane mladosti. Primali su ih u manastire sa deset ili dvanaest godina, ponekad samo zbog očeve odluke, ili zato što je to bilo u skladu s porodičnom tradicijom. Neke od njih živele su po četrdeset, pedeset ili šezdeset godina u tišini manastira kao što je San Bjađo, ili manastir Santa Ana u Kaštelu. Onima koje su se zakaluđerile u mladosti, pridružile bi se i žrtve nesrećnih ljubavi, neuspelih brakova, devojke koje nisu htele da prihvate ugovorene brakove, ili nisu prihvatale da budu prodate. Čitavi bataljoni žena imali su izbor između manastira i braka iz računa. Najobrazovanije među njima optuživale su Republiku zbog tiranije, nekada i javno. Lik Lučane Salijestri pojavio mu se u mislima. Da bi izbegla takvu sudbinu, ona je upotrebila sva oružja koja joj je priroda stavda na raspolaganje. Senatoru su drhtale usne. Lučana, zbog koje bi prihvatio prokletstvo, raskalašna buntovnica, ali u duši čista, tako čista... Ona je to bila, to je oduvek verovao. Lučana i njena beskrajna potraga za zemaljskim rajem, koji nije našla. Đovani je želeo sve da joj pruži i nikada je nije stvarno osvojio. Lučana, i njena luda trka prema zamišljenom vrtu uživanja. Između potpunog povlačenja i grčevite borbe za slobodu, opatice i kurtizane srljale su ka istom ništavilu.
Arkanđela je i dalje bila izgubljena u mislima. Da, mislio je Đovani, svakako duguje sažaljenju majke nastojnice činjenicu što je još tu, a ne u nekoj ludnici, kao što je ono mračno mesto na ostrvu San Servolo, zagrobni tesnac i boravište odbačenih. Ovo ovde je bio drugačiji pakao. I to pravi. Na šta li je Arkanđela mislila dok ju je Đovani posmatrao? Možda se sećala dana kada se ovde zakopala, u mračnoj ceremoniji, u kojoj je, među mnoštvom sveća, ležala s licem na zemlji, slušajući litanije. Zar nije bila mrtva još i pre nego što je došla u San Bjađo? Poluluda, upola paralizovana. Pokrivena velom, te mrske noći svoje druge svadbe, one s Bogom, koji joj je uzeo muža, i koga je možda krivila i za smrt sina. Marčelo mora da je to shvatio, on je video to nerazumevanje sudbine u posvećenim i zamagljenim očima svoje majke. Kao i nepodnošljivo odbijanje tog drugog oca, koji ga takođe nije priznavao. Đovani je mahinalno prešao rukom preko usta. Sećao se dela neke opatice, koje je pročitao dve godine ranije: Vera, između svetlosti i pakla. To je napisala jedna od sestara po mleku Morandini. Nekada bi se po tri ili četiri devojke iz iste porodice našle u manastiru. U takvim uslovima, bilo je neizbežno da se dogode neki incidenti. Viđene su kaluđerice koje su plesale po manastirskim trpezarijama uz zvuke frula i truba; bilo je tu i zabranjenog slavlja, političkih razgovora koje su opatice organizovale uz pomoć ljubavnika. Pjetro Viravolta je jednom dospeo u zatvor zbog skandala s kontesom Koronini, s kojom se sastajao u manastiru; ili je to bila ona misteriozna M, koja je, izgleda, bez mnogo muke pobegla iz manastira Santa Marija delji Anđeli na Muranu da bi mu se pridružila u nekoj venecijanskoj javnoj kući... U takvim slučajevima Desetorica su sledila tragove i strogo kažnjavala odgovorne za takva dela. Lik Emilija Vindikatija pojavio se kao senka pred Đovanijem Kampionijem.
Nagnuo se k njoj.
„Arkanđela... Zovem se Đovani Kampioni. Želim da pričamo o poslednjem putu kada je Marčelo bio kod vas.”
Namrštila se. Neodređen osmeh joj je osvetlio lice. Protegla je svoj dugi vrat, kao u labuda, a njena gracioznost je začudila Đovanija. Taj smešak je delovao i zastrašujuće.
„Marčelo, gde je... kako mu je?
Đovani je pročistio grlo, i vrteo se na stolici, zbunjen. Sklopio je ruke.
„Arkanđela, sećate li se onoga što vam je rekao poslednji put?”
„Marčelo je moj sin, znate. Volim ga. Takav je Marčelo. I Gospod ga voli kao i ja. On je blagosloveno dete. Često se molim za njega. Kako je?”
„Dolazio je do vas? Da li vam je pričao o... pozorištu? O svom radu u pozorištu San Luka?”
Arkanđela se odjednom ukočila kao da je videla ili čula nešto čudno. Podigla je ruku i stavila prst na usta. Psst!, rekla je. Zatim se zagledala u neko mesto na zidu ćelije, veoma koncentrisanog izgleda. Đovani je pratio njen pogled, ali tu nije bilo ničega, ili bar ničega što bi bilo vredno pažnje. Ipak je izgledalo kao da je ona nešto videla.
„Marčelo povremeno dođe da me vidi”, rekla je. „Danju ili noću.”
„Kada je bio poslednji put?”
„Juče, mislim da je bio juče.”
Đovani se namrštio, a zatim mu je lice poprimilo izraz velike tuge. Želeo je da pruži toj ženi ruku, da je istrgne iz tog drugog sveta u koji je pobegla...
„Ne, Arkanđela, to nije moguće. Jeste li sigurni da je to bilo juče?”
Arkanđela se namrštila, stavila ruku pod bradu, ponovo razmišljala. Odjednom je napravila dečju grimasu. Tražila je odgovor negde daleko, vrlo daleko...
„Juče... ne, nije bilo juče. Možda sutra? Da, to je to. Treba da dođe sutra. Zar ne?”
Đovani je prigušio uzdah. Pomislio je kako je došao ni zbog čega. Zaćutao je, dok je Arkanđela ponavljala za sebe: Juče? Sutra? Ili prekosutra... Oklevao je još minut. Možda je postojao delotvorniji način da je osvesti. Prirodno milosrđe ga je teralo da ga ne primeni; ali vreme je isticalo, i nije imao izbora do da bude grub. Možda će šok razbistriti njena sećanja?
„Arkanđela... Kažite mi nešto o onome drugom koji je dolazio kod vas. Pričajte mi o đavolu, Arkanđela.”
Rezultat nije bio onakav kakav je očekivao; njeno lice se naglo zaledilo, kao maska. Nervozno je tražila brojanice koje su bile na stolu. Drhtavim prstima počela je da ih prebira, mrmljajući molitve. Oči su joj blistale od panike.
„O, da, videla sam ga, gospodine, došao je da me plaši. Došao je jedne večeri... nije mi rekao da je demon, ali ja sam ga poznala! Bog me je upozorio na njegov dolazak, videla sam to u snu...”
„Arkanđela, ovo je vrlo važno: ko je to bio?”
„Hteo je da me uplaši... Kazao mi je da ću umreti i da ću pretrpeti hiljadu paklenih muka pre i posle toga. Rekao je da ću biti potpuno oduzeta i da me ništa, ni svetlost božja, neće spasti. Govorio je s blagošću, to je ona gorka blagost koju ispoljava Iskušavač, Nemilosrdni, pobunjeni anđeo... Kazao mi je da moram doveka da ćutim, među zidinama manastira, ili ću mu zauvek pasti šaka. Mislio je da mi je Marčelo pričao o njemu, dugo smo razgovarali, i Marčelo mi je ponekad pričao svoje muke, kao i muke onog sirotog sveštenika iz San Đorđa Mađorea. Možda je pokušao da uzme mog sina... Marčela! Da li je i tebe spopadao đavo?”
„Ko je bio taj čovek, Arkanđela!”
Prvi put je podigla oči prema njemu, sluđenog izraza. Zenice su joj poigravale od uzbuđenja:
„Kako, pa zar ne znate? Bio je prerušen, ali uzeo je izgled jednog venecijanskog plemića, znam ja to! Došao je do mene u tom telesnom obliku... Govorim vam o Andreasu Vikariju, gospodine! Čoveku koji ima biblioteku na Kanaređu, đavolovu biblioteku, lično njegovu! VIKARIO!”
Ponovila je to ime nekoliko puta, a zatim su joj se reči pretvorile u tužnu kuknjavu, dugu i bolnu.

PEVANJE XVIII


Jeretici

Sutra ujutru su došli po Pjetra, čime se, privremeno, okončala noć puna briga. Primio je Basadonino obaveštenje s takvim olakšanjem da je prvi put skoro blagosiljao čuvara. Fregolo i Kazanova su ga preklinjali da ih ne zaboravi, a Viravolta je obećao da će se založiti za njih koliko bude mogao, ukoliko se uopšte nađe u takvoj situaciji; tako im se vratila nada. Sve je sada zavisilo od razgovora s Loredanom. Pjetro je pronašao Kampionija ispred sale Kolegijuma. Malo je trebalo da mu se baci u naručje dok mu je senator šapatom poveravao ono što je saznao od Arkanđele, nekoliko sekundi pre nego što ih je dužd primio. Ovoga puta ih nije primio sam, već u prisustvu članova Malog saveta.
„Upotrebio ram sva moguća diplomatska sredstva kako biste mogli da razgovarate s njim poslednji put”, kazao je Đovani. „Moje iskustvo s evropskih dvorova ovog puta nije bilo na odmet... Ne možete zamisliti šta sam pretrpeo da bih stigao dotle. Budite na visini, Viravolta, bar jednom u životu, jer je ovo prilika za vas, a možda i za mene i neće biti drugog puta. Loredan nije glup, znao je da vas mora strpati u zatvor pod pritiskom Velikog saveta. A sada će vam posvetiti samo nekoliko minuta. Pre nego što vas vrati u ćeliju, ukoliko ne uspemo dotle da ga ubedimo. Niko više ne želi da sluša o Crnoj Orhideji. Mali savet je spreman na nove skandale. Nisu vam prijateljski naklonjeni i nisu se saglasili s tom ‘uslugom’, ali neki od njih ipak imaju malo poštovanja prema meni, a imamo i zajedničke prijatelje. No, prijateljstvo nije bitno u ovakvim političkim igrama, kada smo suočeni s opasnošću kakva nam preti. Ta opasnost je ono što određuje njihovo delovanje, jer najzad, bez Vindikatija, vas i mene nemaju mnogo šanse da napreduju... a praznik Sensa je sutra.”
„Vikario”, šaputao je Pjetro. „Znači nije me slučajno odveo u biblioteku na Kanaređo... a pod njegovim krovom ubijena je Lučana. Imate vašeg ubicu, Đovani. Sada treba da plati. Pozvaćemo ga na drugačiji bal. Njegov uticaj na Veliki savet i tajna koja okružuje celu stvar bili su mu dovoljni da izbegne istragu. Mora da se ludo zabavljao praveći se da je i sam žrtva, no knjige iz njegove biblioteke dovoljno ukazuju na zloćudnu perverznost tog čoveka. Između njega, Otavija i tog misterioznog Fon Markena... Treba da budemo hrabri, senatore! Neprijatelj dobija lice. I to ne jedno, već nekoliko!”
„Eh, svakako. No, ne zaboravimo glavni detalj, Viravolta. Osim nacrta jednog fantastičnog sporazuma, nemamo nikakvih dokaza sem izjave polulude redovnice. Ne mogu da pričam o planovima panoptikuma, za koje kažete da ste ih videli kod Otavija. Sve to neće imati veliku težinu.”
„Treba usaglasiti elemente. Treba da dužd i Mali savet čuju sve to.”
Govorili su tiho, okruženi stražarima, Odmakli su se kada je jedan od njih otvorio vrata sale Kolegijuma.
„Njegova visost i Savet sada će vas primiti, gospodo.”
Pjetro i senator su se zgledali, a onda su zajedno ušli u salu.
* * *


...U prisustvu:

Njegove visosti kneza i dužda venecijanskog Frančeska Loredana

i časnih predstavnika Malog saveta,

uz informacije od strane Njegove ekselencije Đovanija Ernesta Luiđija Kampionija, člana Senata i Pjetra Luiđija Viravolte de Lansalta

Odlučeno je sledeće:
1. U svetlu novih informacija koje su dali gospoda Kampioni i Viravolta, nazvan Crna Orhideja, Mali savet preporučuje da se gospodin Andreas Vikario sprovede u palatu na ispitivanje, i u najkraćem roku stavi u pritvor, pod glavnim optužbama za ubistvo i veleizdaju.
2. Mikele Rikardo Pavi, šef Četrdesetorice i vrhovni komandant Arsenala, nastaviće istragu vezanu za optužbe protiv Ekharta fon Markena i nestanak brodova Santa Marija i Krfski dragulj, i uveriti se, uz podršku svih snaga reda i organa vlasti u Veneciji, da nije ugrožena bezbednost građana i samog dužda u toku karnevala i praznika Sensa i nastojaće da u potpunosti otkloni opasnost koja preti laguni.
3. Pošto izgleda da je Pjetro Luiđi Viravolta de Lansalt bio žrtva manipulacije onih koji su želeli da mu pripišu krivicu za ubistvo Emilija Vindikatija, a koja ničim nije dokazana, i s obzirom da je pomenuti Pjetro Luiđi Viravolta de Lansalt doprineo istrazi i doneo informacije koje mogu biti odlučujuće, biće privremeno pušten iz tamnice i nalaziće se pod nadzorom Rikarda Pavija. Na zahtev Njegove visosti, biće uključen u plan odbrane grada, u strogoj tajnosti, samo za vreme praznika Sensa, a onda će biti ponovo izručen pravdi, i od uspeha njegovih akcija zavisiće milost ili kazna koja će mu biti određena, na osnovu optužbi koje se budu održale i koje budu dokazane.
4. Njegova ekselencija Đovani Ernesto Luiđi Kampioni...
Frančesko Loredan je protrljao oči. Video je pred sobom lice Crne Orhideje i učinilo mu se da čuje njegove reči. A Otavio? Šta ćemo da radimo?... Loredan je uzdahnuo. Sada je preuzeo na sebe veoma veliki rizik. Za trenutak je podigao ruke k nebu obraćajući se Bogorodici; zatim se okrenuo ka pisaru, pognuvši glavu.
„Vinčenco...”
„Vaša visosti...”
„Taj izveštaj...”
„Da, Vaša visosti?”
„Budite ljubazni i spalite ga.”
Pomenuti Vinčenco je zbunjeno gledao u dužda. Loredan je pažljivo otklonio zrnce prašine s rukava svoje odežde.
„Molim vas, Vinčenco... Rekao sam vam, spalite ga.”
„A Otavio?Šta ćemo da radimo?....”
Dužd je oklevao.
„To... to je do vas da ga uhvatite. Ali vas molim...”
Nakašljao se.
„Učinite to diskretno!”
Setio se Viravoltinog lica u trenutku kad je izlazio iz ureda. Bio je namrgođen, a oči su mu blistale.
„Postaraću se za to.”
Vratili su mu mač.
Dužd se podigao s prestola i hodao polako, sa skiptrom u ruci, pognutih ramena; gledao je kako se, jedna za drugom, raspadaju državne institucije, a s njima i njegov mir i utvrđena pravila ponašanja. Osećao je kao da mu se svet ruši na glavu.
Sledećeg dana trebalo je da se održi ceremonija venčanja Venecije s morem.
* * *


Senator Otavio peo se stepenicama vile Santa Kroče, a lice mu je, u tim teškim časovima, bilo ozbiljno. Uspelo mu je da još jednom makne sa svog puta tog vražjeg Viravoltu. No razotkrivanje panoptikuma je bilo težak udarac. Da bi taj neverovatni sistem proradio, bila mu je potrebna cela godina rada; trideset godina rada na pronalasku, pravljenje planova s napolitanskim matematičarem i arhitektom, koji je posle toga iščezao, sve je to govorilo o jedinstvenosti tog projekta. Otavio je bio opsednut mišlju da su ipak došli do njega. Nije trebalo potcenjivati neprijatelja; nije bilo potrebno četrdeset godina političkog angažovanja da bi se to shvatilo. Sve će se rešiti u narednih nekoliko dana. Bilo je sve ili ništa. No, činilo mu se da treba da nađe neku alternativu. Pitanje je bilo, kakvu? U svakom slučaju, mora je naći brzo. Poslednji razgovori koje je vodio s Minosom i Diavolom nisu ostavljali mesta kolebanju.
Dok se peo stepenicama prema radnoj sobi, Otavio je osećao da su mu noge otežale.
Senator je ostavio beretku i promenio odeću, i sada je nosio crvenu tuniku; zadržao je priveske, Bogorodicu i medaljon s portretom roditelja. Otac mu je takođe bio senator, a majka mu je u svoje vreme uživala naklonost dužda. O pasu su mu visila dva bakarna ključa, kojima je ponekad zaključavao sobu Ane Santamarije. Kada je otišao iz Venecije, pošto se uverio da je Crna Orhideja u zatvoru, više nije morao da pribegava takvim merama. Ana nije mogla napustiti Margeru bez njegove dozvole. No, kada se vratio u srce lagune, njegova paranoja se ponovo aktivirala; a pri tom je i Viravolta bio napolju! Ali, na njegovu sreću, sednica Velikog saveta se odvijala u njegovu korist, pa je diskreditovao svog nekadašnjeg štićenika, tog Bruta! Najbolja vest je bila da je on ponovo bačen u tamnicu. Što se tiče drage supruge, sada je bolje shvatao zašto je prethodnih nekoliko dana bila živahna i vesela, mada je to neuspešno pokušavala da sakrije. Da, on je video tajne osmehe koji bi joj ozarili lice svaki put kada bi mu okrenula leđa. Kao i zamišljeni pogled, drugačiji od onoga, mračnog i ugašenog, koji je imala za vreme boravka u Margeri. Sada će se smiriti. Dobro bi bilo podsetiti je na to ko je gazda, ukoliko je to uopšte bilo potrebno. Kada bude sasvim zaboravila na tog Viravoltu, koji ju je dugo opsedao, vratiće se, Otaviju, neće imati drugog izbora. Nije se moglo dugo sedeti na dve stolice. Senator je to dobro znao. Trebalo je opredeliti se za jednu stranu, po mogućnosti pobedničku.
No, igra još nije završena.
Za trenutak se Otavio zaustavio, zadihan, na sredini stepenica. Bio je zabrinut i za svoje zdravlje: od pre nekog vremena srce ga je izdavalo. Znojio se. Potražio je u rukavu izvezenu maramicu s inicijalima, da obriše čelo. Kada se popeo, šmrknuo je, i prešao rukom preko nosa. Uzeo je ključeve i gurnuo jedan u ključaonicu.
Na njegovo najveće zaprepašćenje, vrata su se otvorila.
Vodila su pravo u radnu sobu, a zatim se išlo u budoar i Aninu spavaću sobu, jer već dugo nije spavala u istoj sobi s njim, obuzeta svojim luckastim sanjarenjima. Otavio je pokušavao nekoliko puta da uđe silom, ali je shvatio da će, dok bude mislila na Crnu Orhideju, njegova senka biti među njima. Trebalo je ukloniti tu senku, izbrisati je. Pretvoriti je u prah i pepeo. Kada je Otavio bio zadužen da ukrade onaj broš od Lučane Salijestri koji je kasnije podmetnut u pozorište San Luka da bi se okrivio senator Kampioni, iskoristio je priliku da s njom vodi ljubav. To se desilo više puta, i malo mu je olakšalo muke. Sada mu je ženino odbijanje bilo nepodnošljivo. Koliko god koštalo, nateraće je da popusti.
Zainteresovan i zabrinut, Otavio je žmirkao. Pisaći sto mu je bio u polumraku. Odjednom mu je, intuitivno, nešto postalo jasnije. Anini osmesi i njen izmenjen izgled... Da li ga je ponovo videla? U času kada mu je to palo na um, a na tu mogućnost je često pomišljao ne verujući mnogo u nju, učinilo mu se da je to sasvim moguće, skoro opipljivo, i ponovo ga je oblio znoj. A ako dužd, zahvaljujući Crnoj Orhideji, već zna sve o njemu? A ako...
Upalio je sveću i prineo je licu. U tom času, čudna sećanja su oživela. Setio se one večeri na Trgu Santa Trinita, u palati Mandolini, kada je senator bio oduševljen momkom koji je svirao violinu i raspravljao o Ariostu, obraćajući se ženama, uz namigivanje koje nije imalo intelektualni karakter. Te večeri su se upoznali, a Pjetro mu je mudro savetovao kako da se kocka, pa je nekoliko puta dobio. Viravolta ga je opčinio svojom pikarskom poezijom, delimično izmišljenim, a delimično preživljenim pričama o pustolovinama negde između Krfa i Konstantinopolja; kao i svojim talentom za kartanje i numerologiju. Zašto, zašto ga je uzeo u zaštitu i čak usvojio, tog mladića, još skoro dete, koji mu je narednog dana obećavao brda i doline. Pjetro ga je zaneo, zaludeo... i njegovo društvo mu je prijalo. Otavio je o njemu razgovarao s Emiliom Vindikatijem i tako je počela priča o Crnoj Orhideji. On i Emilio imali su nešto zajedničko, veštački stvoreno. Uz njihovu podršku postao je tajni agent Republike o čijim se najnovijim avanturama pričalo uz osmehe, ili okolišeći, za vreme ručka u plemićkim kućama. Tako je bilo sve do one fatalne večeri kada mu je Otavio predstavio... Anu. Opazio je sjaj u njihovim očima. Njihove neobične razgovore. Njihove podvale. Trebalo je da ih žive odere.
Pjetro se takođe prisećao svega toga.
Sedeo je u polusenci. Crte lica mu se nisu jasno videle. Samo su, na podlozi pisaćeg stola, bili jasno vidljivi njegovi beli rukavi. Šešir mu je ležao na kožnom podmetaču koji je prekrivao sto. Jedna fioka bila je silom otvorena, ista fioka u kojoj je prilikom prethodne posete našao planove panoptikuma. Oni su u međuvremenu, naravno, nestali.
„Mislio sam da su vas ponovo zatvorili”, kazao je Otavio muklim glasom.
Senator je spustio ruku na sekreter s fiokama, koji je stajao kod vrata.
„Znate me. Ne podnosim dobro samoću.”
Pjetro je pogledao u ugao sobe, a zatim mu je pogled skrenuo k malom kaminu, koji prilikom prve posete nije opazio.
„Spalili ste ih, zar ne?”
Otavio nije odgovorio. Prstima je lupkao po sekreteru.
„Šta vi radite ovde, Viravolta? Znate i sami: treba samo da maknem prstom pa da vas ponovo bace u ćeliju. I verujte, vraćaću vas tamo koliko god puta bude trebalo. Dok ne dobijem vašu glavu!”
„Bojim se da nećete dugo čekati, Otavio!”
Crna Orhideja je uzdahnuo.
„Čujte, urazumite se i da se vratimo na našu priču. Znamo da ste kovali zaveru s Andreasom Vikariom i vojvodom Fon Markenom. Vaš plan je bio prava ludost. Venecija neće pasti u ruke takvih ljudi. Bili ste veoma loše nadahnuti kada ste im pružili pomoć. Zbog čega, Otavio?”
Otavio je bio obliven znojem. Istovremeno je ulagao nadljudske napore da ostane pribran. Telo mu se ukočilo, mišići zategli. Trebao mu je neki odušak. Razbesneo se.
„BUDALAŠTINE! Ne znate vi ništa, Viravolta. Nemate nikakve...”
„Dokaze?”, pitao je Pjetro.
Ponovo tišina. Pjetro je nastavio.
„U najmanju ruku imam... jednog svedoka.”
Zatim su se vrata budoara otvorila.
Pojavila se Ana Santamarija, lica utonulog u tamu, okruženog plavim uvojcima, u haljini ukrašenoj crnom čipkom. Držala se uspravno i ponosito. U ruci spuštenoj niz telo držala je cvet.
Orhideju.
Gorak osmeh pojavio se na senatorovim usnama.
„Aha, vidim...”, šištao je drhtavim glasom. „To je očito zavera! Niste prestali da kujete zavere... protiv mene!”
Prsti su mu klizili po fioci sekretera sa zlatnom ključaonicom.
„Gotovo je”, rekla je Ana.
Svi su ćutali. Otavio je drhtao, Ana se držala uspravno kao figura pravde, a Pjetro je sedeo za stolom. Atmosfera je bila mračna i napeta.
„Gotovo je”, ponovila je.
Otavio se tada prodrao:
„To ćemo još videti!”
Otvorio je u letu fioku, i gurnuo u nju ruku. Grozničavo je preturao.
„Da li ovo tražite?”
Otavio se okrenuo k njemu, zgranut.
Crna Orhideja mu je mahao ispred nosa malim barutnim pištoljem sa srebrnom drškom. Delovao je kao igračka.
U tom trenutku Otavio se počeo osvrtati u panici, kao da nešto traži. Zatim se, ne nalazeći rešenje, naglo smirio. Pogled mu je lutao, a donja usna drhtala, delovalo je kao da skuplja snagu. Spustio je ramena...
Odjednom se bacio na Viravoltu.
Pjetro je bio iznenađen kada su se senatorova devedeset dva kilograma bacila na njega preko stola, pri čemu mu je stomak porušio Pjetrov šešir, podmetač i nekoliko listova papira koji su se tu nalazili. Nije hteo da pritisne okidač i puca na Otavija bez prethodne procedure; no držao je i dalje oružje u ruci. Ana se malo povukla, prigušujući vrisak. Borba koja je usledila bila je groteskna. To je bila zbrkana i divlja borba. Senatorove oči su sijale, pena mu je izbila na usta; prsti su mu se grčili, a veliki privesci zveckali su mu oko vrata. Bio je napola polegao po stolu, a Pjetro se nalazio u polusedećem položaju. Otavio je pokušavao da se dočepa pištolja, kao dete kome su oduzeli igračku. U jednom trenutku pomislio je da je uspeo u tome. Odjednom je odjeknuo pucanj. Bio je to samo jedan hitac.
Zatim se više ništa nije čulo.
Ana je ponovo kriknula, a Pjetro se zavalio u fotelju.
Nogom je prevrnuo Otaviovo telo. Potočić krvi tekao mu je iz usta.
Pjetro je ubrzo povratio dah.
Gledao je Anu, koja je bila strahovito bleda.
„Bilo je... on ili ja”, rekao je.
* * *


Ispred vile Santa Kroče, odevena u crnu pelerinu s kapuljačom Ana je bila spremna da se popne u gondolu koja će je konačno odvesti daleko odatle. Podigla je pogled ka izbledeloj fasadi s oslikanim rozetama koje su krasile njen balkon.
Pored nje su bili Pjetro i Landreto.
Pjetro je spustio ruku slugi na rame, i dugo ga posmatrao. Gledao je njegove plave uvojke, skoro kestenjaste, predugi nos i boru u uglu usana, koja mu je davala drzak izraz. Onoga dana kada ga je pokupio na ulici, mrtvog pijanog, dok je pevao neke šaljive pesmice o mesecu, imao je jedno od najboljih nadahnuća i učinio je jednu od najboljih stvari u životu.
„Neću zaboraviti šta si uradio, prijatelju. Nikada! Bez tebe bih još bio u tamnici, a nas troje sada ne bismo bili ovde.”
Landreto se osmehnuo, skinuo šešir i naklonio se.
„Vama na usluzi... gospodine Viravolta, Crna Orhidejo.”
„Sada imaš samo jedan zadatak. Pazi na nju, molim te. Nađi neko bezbedno mesto i ne mrdajte odande. Pridružiću vam se što pre budem mogao.”
„Biće učinjeno”, rekao je Landreto.
„Otaviova smrt će dići prašinu... moram da nađem Rikarda Pavija, šefa Četrdesetorice, što je pre moguće.”
Okrenuo se Ani. Gledali su se ćuteći. Pomilovao joj je kosu i spustio joj poljubac na usne.
Crna Udovica.
Sada je zaista bila udovica.
Udovica i orhideja.
„Kuda ideš sada?”, pitala ga je. „Gde je taj Pavi?”
Pjetro joj je poslednji put pomilovao obraz.
„Veneciji sam još potreban.”
Udahnuo je duboko i okrenuo se, uz šuštanje ogrtača.
„Pjetro, molim te... budi oprezan!”, viknula je za njim dok se udaljavao.
Sunce je zalazilo.
Crna Orhideja je nestao iza ugla.
* * *


Đovani Kampioni nije baš dobro shvatio šta se desilo; sve se odigralo u toku nekoliko sati. Posle razgovora s duždom, požurio je da se nađe sa šefom Četrdesetorice, Rikardom Pavijem, koji je, u međuvremenu, od dužda dobio nove naloge. Crna Orhideja ga je pratio. Grupa od dvanaest vojnika iz palate uputila se u vilu Andreasa Vikarija na Kanaređu. Đovani i Viravolta, koji nisu mogli da pođu s njima, nestrpljivo su čekali ishod te akcije. Početkom popodneva Viravolta je goreo od nestrpljenja da izađe iz palate i ode u vilu Santa Kroče, u nameri da vidi senatora Otavija i Anu Santamariju. Desetorica, ili bolje reči Devetorica, uplašeni posle Vindikatijeve smrti, primili su vesti o najnovijim dešavanjima sa zaprepašćenjem i teskobom, koja je stalno rasla. Mada su i dalje bili nepoverljivi prema Pjetru, razumeli su duždovu odluku; sećanje na prijateljstvo koje je Emilio gajio prema Viravolti olakšavalo im je situaciju. Pavi je takođe cenio Pjetra i bio spreman da ga brani. Otkrića koja su navodila na verovatnu Vikariovu umešanost u zaveru, gurnula su ih u novo, još neprijatnije raspoloženje. Čekali su ga, odlučni i spremni na nova ispitivanja. Obaveštenja koja su dobili od Kampionija o postojanju tajnog sporazuma, i ime Fon Markena, uspeli su da ih nateraju da sagledaju veličinu opasnosti. Kao i obično u situacijama te vrste, kada je vladala opšta pometnja, mišljenja pojedinaca menjala su se od danas do sutra, kao na vrtešci, i niko nije znao gde će se zaustaviti. Neki su čak šaputali da je Pjetro bio u pravu, i da je možda vreme da se razmisli i o otkazivanju praznika Sense; no sve je bilo spremno za Uspenje Bogorodice i bilo je prekasno da se otkazuje. U svakom slučaju, senka sporazuma Vikario-Fon Marken bila je neophodna veza između događaja koji su se nizali, počev od ubistva Marčela Toretonea; pretpostavka o umešanosti senatora Otavija bila je dovoljno prihvatljiva da bi se ljudi rešili i na postupke koji su odstupali od uobičajenih. Kada se rastao od Đovanija, bilo je logično pretpostaviti da će Viravolta, makar i po usijanom ugljevlju, otići u vilu Santa Kroče u toku popodneva. Kao što je Pjetro rekao, neprijatelj više nije bio nepoznat: delimična i neodređena pretnja terorom Vatrenih ptica dobijala je manje zabrinjavajući vid, i bila nekako manje stvarna otkako su otkrivene hidrine glave, odnosno glave dvoglave ili troglave hidre, čiji su se obrisi sada jasnije ocrtavali. U svakom slučaju, okultna ceremonija u vili u Mestreu i ezoterične ceremonije opisane u Racijelovim Silama zla nisu poslužile ničemu drugom nego da se stvori utisak sektaškog ludila oko nečega što je, zapravo, bila stvarna i dobro organizovana politička zavera, koja je prevazilazila granice aktivnosti njenih članova, ubačenih u sva državna tela. Čekajući ishod duždove akcije na Kanaređu, Devetorica i Četrdesetorica su bili ograničeni na primanje izveštaja agenata rasutih po gradu. Oni su se pojavljivali jedan po jedan, a među njima je bilo grbavaca, kurtizana u čipkanoj odeći, oronulih starica, lažnih prosjaka i drugih neočekivanih likova, koji su se ređali, prolazeći kroz tapacirane sale, pravi defile čudaka. Dok je sunce zalazilo za lagunu, pristiglo je konačno u palatu i obaveštenje: vojnici su se vratili iz vile na Kanaređu, koja je bila zatečena prazna.
Andreas Vikario je nestao.
Iščezao.
Što se tiče Crne Orhideje, nije bilo vesti od njega; sve se odigravalo istovremeno.
Kada je saznao da je Vikario nestao, Pavi je proklinjao sudbinu i sopstvenu sporost; no stvar je bila dovoljno jasna, i svako je mogao u tom naglom nestanku videti neku vrstu priznanja. Andreas Vikario! Ko bi poverovao? Istina je da je taj čovek, čuven po svojoj prokletoj biblioteci, a Đovani je sada bolje razumeo razloge koji su ga naveli da prikupi tu pozamašnu zbirku knjiga, kao i njegove tajne pobude, bio član Velikog saveta i imao brojne političke funkcije. Upravljao je sudskim kancelarijama na Rijaltu, učestvovao u radu trgovačkih preduzeća, imao uvid u registre i računovodstvo Arsenala... Kako je Đovani prikupljao nove delove slagalice, sve je polako dolazilo na svoje mesto: njegove sklonosti ka ezoteriji i opsesivna erudicija, koja ga je navela na napiše poznato delo pod naslovom 0 problemu zla; nastojanja da zaplaši ljude kao što je astrolog Fregolo, a možda i staklar Spadeti, što se svakako odigravalo neko vreme pre najnovijih događaja; lakoća s kojom je pod sopstvenim krovom organizovao smaknuće Lučane Salijestri... Na tu pomisao Đovanija je spopao val tuge i neograničene mržnje; zakleo se da će Vikario na svaki način platiti to zlodelo. Zalagaće se za smaknuće na javnom mestu. A ako je Vikario bio kriv i za veleizdaju, Đovani neće morati mnogo da navaljuje na dužda i Savete da se pravda izvrši. Baciće se na izdajnika, biće to prava hajka. Đovanija je veoma mučilo to kako je mogao da bude tako slep, svi su to bili, čak i Pjetro Viravolta, i pored njegovog nesumnjivog talenta za istragu, koji je do tada pokazao. Da li su mogli sprečiti Lučaninu smrt? To je više od svega mučilo senatora, u svakom trenutku. Njegova bol vrtela se oko tog pitanja, a njegova strašna tuga i griza savesti, manje skrivena nego ikada, bila je vezana s onom unutrašnjom patnjom koja ga je stalno izjedala. Bilo je lako naknadno uklopiti sve detalje te mračne slike. Zar su morali da budu tako naivni? Kako su se Vikario i njegovi ljudi sve to vreme provlačili kroz otvore na mreži? Koliko još ima tih Vatrenih ptica? Ko je sve još u toj mračnoj grupi koja u tajnosti kuje strašne zavere? To je pravi Senat mraka, nezakonita Četrdesetorica, sledbenici đavola. Đovani nije imao odgovor na sva ta pitanja; no te misli mu nisu dale mira. U svakom trenutku pred očima mu je igralo Lučanino lice. Video je njen osmeh, čuo kako mu drskim usnama, šapuće nežne reči nekad divne, nekad čudne, s onom vrstom nastranosti koja je opčinila Đovanija i vezala ga za tu očaravajuću sirenu: Ah, Đovani... znaš li šta mi se dopada kod tebe? To su tvoj način mišljenja i želja da spašavaš ceo svet. Spasti ceo svet. Da, o tome govorimo! Nije uspeo čak ni nju da spase, nju... Đovani je stezao pesnice dok mu zglobovi ne bi pobeleli; zatim bi se pribrao, ali je bio besan. Naravno, znao je da je pripadala i drugim muškarcima; naravno, stalno mu je zadavala bol, držeći ga malo na toplom, malo na hladnom; no bilo je i časova ekstaze, samo za njega. Video je njeno ženstveno lice kako se njiše levo i desno, rumeno od uživanja. Đovani, Đovani... svakako da je preterivala. No mogao je da joj se poveri, da priča s njom. Mogao je s poverenjem da zaspi na njenim grudima. Sve je to bilo ono o čemu je sanjao. Do te mere da je ona jednom u šali kazala: Dakle, Đovani, senatore, reklo bi se da vi zapravo tražite majku! Da, zbog nje, i samo zbog nje, možda bi bio u stanju i da izda Republiku. Sve bi uradio da poseduje onu koja je po prirodi težila slobodi i odbijala da oko vrata stavi bilo kakav konopac posle neuspešnog braka u kome je bila, uvek u potrazi za ljubavlju, u koju je jedva verovala, dajući se a da pri tom ne da ništa. Zbog nje bi Đovani postao i izdajnik, da je to od njega tražila. A Vikario? Zbog čega je on postao izdajnik?
Zbog moći. Samo zbog moći.
Zbog Jadranskog dragulja i ostataka Carstva...
Pre izveštaj a vojnika s Kanaređa i pre nego što je Viravolta otišao, Đovani i on su raspravljali s Devetoricom i Pavijem o tačkama na kojima će biti smeštena policija u raznim kvartovima za vreme praznika Sense, kao i o putanjama kojima će se kretati dužd; u međuvremenu su agenti dobili nalog da udvostruče napore da ščepaju Vikarija i Fon Markena. Šaputalo se da je Austrijanac možda u gradu. Da li je to bilo moguće? Da, mislio je Đovani duboko ubeđen, nesumnjivo je taj pobunjenik doputovao da bi prisustvovao svojoj pobedi... Krije se na nekom mračnom mestu, kao zmija u dnu jazbine, pre nego što pređe na konačnu paljbu. Ali igra još nije završena. Fon Markene, veruj mi, nije još završena!
Da, još ništa nije gotovo, ponavljao je Đovani, ali šta on uopšte radi noću, usred groblja na Dorsoduru, šiban vetrom?
On se, naime, nalazio na tom mestu i razmišljao o poslednjim događajima, osvrćući se levo i desno, s bakljom u ruci, pokušavajući da pogledom prodre u tamu; počinjao je da oseća hladnoću, uprkos ogrtaču s hermelinom, a možda je to bila jeza, izazvana sve većom zabrinutošću. U jednom trenutku ruka mu je odlutala ispod ogrtača, odakle je izvadio pisamce, koje je pažljivo pročitao:
Vi ste u šestom krugu,
krugu jeretika,
„gde prsle stene poput grdnog žala
u krugu stoje, tu smo stali oba
na rubu iznad još groznijih zala.
Tu nas je grdna mučila gnusoba
smrdljivih para što iz bezdna plaze
pa se za pokrov povelikog groba
skrismo, gde oči moje natpis spaze:
Tu je Anastas papa, jer zavole
Fotina, s kojim skrenu sprave staze.”
Dođite dakle, senatoru,
u dvanaest minuta do dvanaest,
na grob one koju ste voleli,
možda i u grobu Lučana Salijestri
ima neki poklon za vas.
VERGILIJE

Pisamce je imalo istu formu kao i poruke koje je Viravolta dobijao. Taj Vergilije, o kome je Pjetro govorio, bio je član Prokletog trojstva, ili je to samo još jedan od Vikariovih nadimaka, jedno od njegovih hiljadu lica? Pozivao ga je da dođe na mesto gde su počivali ostaci jadne Lučane. Tu je stajao, pred malim travnjakom, među stotinama haotičnih spomenika između kojih je duvao vetar, koji je hladio Đovanija i gasio plamen baklje. Pisamce mu je doneo jedan bergamski nosač kada se spremao da se vrati u svoju vilu, blizu palate Ka d’ Oro. Đovani je propustio da ispita tajanstvenog glasnika. Poziv da ode na Lučanin grob bio je veoma surov, ali ga nije začudio. To je bilo u stilu neprijatelja. Možda i u grobu Lučana Salijestri ima neki poklon za vas. O čemu je zapravo bila reč? Naravno, Đovani je naslutio zamku; zar se nije tako i Viravolta našao u narteksu crkve San Marko usred noći? Od senatora se tražilo da dođe sam. Tako, dakle! Iako je bio potresen, Đovani nije bio lud. Uz duždovu saglasnost, tridesetak agenata opkolilo je groblje. Nadao se da neprijatelj neće primetiti te noćne manevre. U ovom trenutku osećao je da ga neko uhodi, kao da je Minosov pogled, ili pogled đavola, koji je na Arkanđelu ostavio veliki utisak, prodirao kroz tamu, i posmatrao sve njegove pokrete. Senator je prevukao rukom preko oznojenog čela. On je, zapravo, bio mamac. Pavi i njegovi ljudi bili su smešteni u tami, nedaleko od njega, spremni da se umešaju: to mu je davalo neki osećaj sigurnosti. No Crna Orhideja se nije vratio; možda je bio na putu; možda se njegov susret s Otaviom loše završio...
Pavi je predložio Kampioniju da neki od vojnika zauzme njegovo mesto, prikladno prerušen; Đovani je odbio, u strahu da će se ta podvala prerano otkriti i da će propasti prilika da ometu Himerin plan.
Sada nije bio siguran da je to bila dobra odluka.
Duboko je udahnuo, i krenuo kroz grobljanske aleje. Lučanin grob bio je udaljen samo nekoliko metara. Đovani je nije video posle pada u kanal. Našli su njeno telo i sledećeg dana je sahranili, bez mnogo ceremonija. Đovani nije prisustvovao sahrani, jer je zasedao Savet desetorice, koji ga je ispitivao, pre nego što su mu dozvolili da se pridruži akciji i dokaže Republici svoju nevinost. Za vreme kratke posete groblju, video je samo crni kovčeg, koji je dopremljen pogrebnom gondolom kroz kanale, i to je bila cela odiseja tog nekada privlačnog tela, koje je stiglo do mesta svog večnog boravka. Đovani je, hodajući, čuo huk vetra i svojih koraka, znojio se sve više i osećao dvostruko jaču groznicu. Nije video ništa osim plamena svoje baklje. Dišući isprekidano, zastao je da pogleda jedan spomenik, nastavio, zastao na raskršću, skrenuo desno, prešao još nekoliko metara i najzad se zaustavio.
Stigao je do Lučaninog groba.
Za trenutak je stajao, skamenjen.
Zatim se nagnuo da pogleda.
Na nadgrobnom spomeniku bio je nov natpis, pritisnut mnoštvom kamenčića. Đovani ga je zgrabio i, sav u groznici, pročitao:
Pape Satan, pape Satan, alepe!
Eto i tebe u Menuetu senki
Poluokret desno, šest koraka napred
Poluokret levo i dvadeset koraka
Do novog groba, nagni se,
Vaša ekselencija će saznati
kako da zagrli Lučanu.
VERGILIJE

„Kakva je sad ovo farsa?”, viknuo je Đovani, drhteći.
Trebalo mu je nekoliko sekundi da se pribere i potisne osećanja.
Zatim je, bacajući zabrinute poglede oko sebe, poslušao uputstva. Srce mu je lupalo kao ludo. Posle šest koraka došao je do ugla aleje; dvadeset narednih koraka dovelo ga je bliže severoistočnom delu groblja. Ponovo je zastao, sav bled, i zatreptao nekoliko puta.
„Ama... ama... šta je ovo...”
Opet se osvrtao levo-desno; hteo je da mahne bakljom i da znak Pavijevim ljudima, koji su opkolili groblje. U tom času strela je poletela iz samostrela, zviždeći kroz vazduh, i zabila se Đovaniju u grlo.
Senator je mahinalno prineo ruke grlu, dok su mu se potoci krvi slivali na ogrtač. Hteo je nešto da kaže. Bol ga je razdirao. Iskolačio je oči. Baklja mu je pala pred noge. Baklja... Baklja je pokazala neprijatelju mesto na kome se nalazio, bolje nego što bi ga obeležio najbolji strelac! Sve vreme bio je odabrana meta, a svakako nije očekivao ovakav napad; nije verovao, nije želeo da u to veruje – a nisu to hteli ni drugi! Sada je prekasno. Čuješ li, Đovani, krike i buku koja dopire sa svih strana groblja, rešetke na vratima koje se brzo otvaraju, trčanje po šljunkovitim stazama...
No, on je umirao.
Pošto se nekoliko sekundi klatio, u vrtoglavici večnosti, posrnuo je i pao. Pao je pravo u raku koju su iskopali za njega, punu crne zemlje, duboku i mračnu, na kojoj je stajao nadgrobni spomenik s krstom okrenutim naopako. Na spomeniku je pisalo:
OVDE LEŽI ĐOVANI KAMPIONI

jeretički venecijanski senator

1696 – 1756.

Pridružio se onoj koju je voleo

Lice mu se svalilo u blato. Poslednjim mislima konstatovao je ironiju situacije: on, Njegova ekselencija, leži pre vremena u grobu koji mu je đavo iskopao, i odlazi da zagrli Lučanu u carstvu senki, baš kao i papa Anastas, simbol jeretičke moći za neprijatelja; on koji je sanjao o reformi republike i svim utopijama koje nije mogao da ostvari u Senatu i Velikom savetu, a koje su se krile, možda, i u duši samog dužda.
„Tu je Anastas papa, jer zavole
Fotina, s kojim skrenu s prave staze.”
Đovani Kampioni je bio mrtav.
Rikardo Pavi je učinio najveću grešku u vođenju ove operacije.
Crna Orhideja je stigao prekasno.
Bravo.
Upravo su predavali senatora carstvu Senke.

SEDMI KRUG




PEVANJE XIX


Nasilnici

Otavio i Kampioni su bili mrtvi.
Jedan zbog neočekivanog poteza Crne Orhideje, a drugi pogođen rukom saveznika Strigija. Na taj način su obojica neutralisani.
Nije to bilo tako strašno.
Koliko se moglo videti, Otavio nije imao vremena da nešto otkrije. Mogao je da postane problem. Kao i Minos, koji je počeo da prelazi granice, preterano rizikujući. Tu je, takođe, postojalo rešenje, bar od večeras.
Negde u Veneciji, Diavolo je stajao pred velikim ovalnim ogledalom u širokom, fino izrađenom ramu, koje je predstavljalo ukras budoara. Smeškao se i prineo usnama ruku s mnoštvom prstenja. Karneval će sutra ponovo početi, i zabavljao se pripremajući kostim koji je nosio samo praznicima. Diavolo radi samo ono što je zabranjeno. Zabrane ga nisu mogle zaustaviti; uskoro će Venecija ostati bez dužda. Smeškao se: bio je zadovoljan svojim prerušavanjem. Navukao je tu odeću, kao pogrebni simbol za onoga čiji je nestanak planirao. Pajac, koga će paklene peći uskoro progutati, zauvek. Zbogom, Frančesko Loredane! Opet se nasmejao i, podignutih ruku, počeo da recituje sopstvenu pesmicu.
Savet ih izabra trideset
A ostade ih devet,
Koji izabraše njih četrdeset;
Oni koji će se proslaviti
Beše ih dvanaest
Ali ih osta devet,
Da se saglase
Oko četrdeset petorice
Koji izabraše četrdeset jednog,
Koji, u zatvorenoj sali
Sa dvadeset pet glasova
Izglasale kneza Venecije, da donosi
Statut, zakone i da naređuje.
To je bilo u skladu sa izuzetno složenom procedurom po kojoj su birani plemići, njih četrdeset i jedan, koji izglasavaju novog venecijanskog dužda. Na izlasku iz Crkve duždova stajao je najmlađi gradski službenik, balotino, skoro dečak, koji je iz torbe izvlačio balote, to jest kuglice za glasanje, koje će koristiti prvih trideset glasača. Ova prva procedura mogla je trajati i po nekoliko dana i za njom su sledili parcijalni izbori po fazama, dok se ne bi došlo do vrhunca izborne borbe između igre slučaja i brižljivog planiranja aristokrata, te bi novi dužd morao da prikupi dvadeset pet glasova koji bi ga doveli na presto. Tu je uvek bilo intriga i spletki, koje su se pravile da bi se sprečile još veće komplikacije. Iluzije slavnih koji su gubili vlast! Diavolo se ogledao i polako pevuckao svoju pesmicu. Najzad je prestao. Skinuo je korno, duždovsku kapu u vizantijskom stilu, na kojoj se presijavalo mnoštvo broševa i zlatnog veza: zođa, kako su je zvali Venecijanci, ukras sa šezdeset dva retka i blistava draga kamena: rubini, smaragdi, dijamanti i dvadeset četiri bisera u obliku kapljica.
Diavolo je nosio običnu kopiju te kape.
Napravio je grimasu pred ogledalom, a zatim je spustio kapu i polako i brižljivo lupkao po njoj.
Došao je čas Frančeska Loredana. Pokorena Venecija moći će da izloži njegovo telo u sali Pjovego. Neki novi inkvizitori će bdeti nad njim, kao i zvaničnici, i neizbežni kanonici crkve San Marko. Pokazivače telo masi, pre nego što ga prenesu u crkvu San Đovani e Paolo radi nastavka sahrane uz prethodne duždove. U pogrebnoj povorci biće plemići u crvenim renesansnim odeždama, kapelan crkve San Marko, muzičari iz Kraljevske kapele, predstavnici Velikih škola, klerici i svetovnjaci, predstavnici Arsenala, predstavnici pravnog sistema, prokuratori, beležnici i sekretari duždovih kancelarija i njihov šef, Veliki kancelar. Na čelu povorke biće Diavolo lično, jedini preostali nosilac moći koja može da brani Veneciju i da ponovo uspostavi nekadašnju carsku premoć čuvene Kraljice mora.
No, pođimo! Diavola su očekivali.
Šahovska tabla je bila spremna. Stvari su se zahuktavale.
Sile zla su se ujedinile da bi zadale konačni udar staroj Republici.
* * *


Pod začuđujuće visokom kupolom svečane sale u vili Morsini, na Margeri, Ekhart fon Marken i njegovi saveznici završavali su pripreme. Odlučili su da premeste glavni štab na obale Brente kako bi okupili sve snage. Okupljene pod baroknom kupolom u tim nejasnim okolnostima, Vatrene ptice su se spremale za napad. Izgledalo je da antički bog s tavanice ponosnim okom s naslikanog neba posmatra i prebrojava svoju zabludelu decu. Na drugom kraju prostorije, veliko ovalno ogledalo odražavalo je i umnožavalo prilike s kapuljačama, koje su se okupljale u gledalištu. Pala je noć, i veliki lusteri obasjavali su pozornicu napravljenu za tu priliku i prekrivenu krvavocrvenim tepihom.
Okupljanje Vatrenih ptica bilo je dugotrajno i naporno. Ova raznorodna armija predstavljala je veoma neobičnu organizaciju. Mešavina neverovatnih motivacija, često sasvim različitih ili čak suprotnih, zasnivala se na haotičnoj konstrukciji koju su činili trgovci, privučeni nadom na dobit, korumpirani državnici, plemići i intriganti zahvaćeni letargijom, siromasi i bednici, kojima su se pridružili i Fon Markenovi ljudi. On je doveo dva austrijska bataljona, koji su sačinjavali njegovu ličnu gardu. Oni su stigli brodovima kroz Otrantski kanal i bili su profesionalni vojnici koje je otpadnik vešto izvukao iz redova vojske što je redovno služila austrijskoj kruni. Sukobi oko nasleđa prestola izazvali su dovoljno nezadovoljstva u vojsci, što je omogućilo Fon Markenu da popuni svoje redove. Dekadentni Venecijanci sačinjavali su samo polovinu mobilisanih trupa. U toj vojsci bilo je i Mađara, Čeha, pa i nekoliko Prusa koji su se uključili u ovu operaciju: služeći se iluzionističkim metodama, Fon Marken je uspeo da Fridrihu Pruskom nagovesti kako bi mu bilo u interesu da na čelu Venecije bude čovek koji je njegov saveznik. To je bila opasna igra, jer je austrijski vojvoda, u slučaju pobede, računao da pred noge carice Marije Terezije položi pobednički venac, i dobije njenu podršku za svoju novoosvojenu vlast. Fridrih i Marija Terezija bili su ljuti suparnici, a Šleska je bila jedno od spornih pitanja. Fon Marken je igrao dvostruku igru, ali je bio naviknut na tu vrstu manevrisanja. U tom pogledu je i on imao odlike venecijanskog temperamenta...
Ovaj projekt je počeo da se začinje u njegovom duhu u neobičnim okolnostima. Osvojiti Veneciju na prepad! To je bilo više nego hrabro, zvučalo je kao ludost. Takva zamisao bi, nekoliko decenija ranije, bila nemoguća, a i sada je tako izgledala svakome ko je još verovao u vidljivu nadmoć Venecije. No, trebalo je malo zagrebati lakiranu površinu da bi se Fon Marken uverio u ono što je svet već znao: republika u opadanju odražavala se u ogledalu sopstvene propasti; plemići su tražili nešto drugo, administracija se ljuljala, trgovci su tražili novog gazdu. Mnoga druga carstva propala su pre Venecije. Zbogom carstvu! Venecija je bila samo još jedan grad. A zauzeti jedan grad nije bilo ništa tako neobično. Njegovi bedemi nisu bili dovoljno ubedljivi da odvrate Fon Markena od njegovog nauma, naprotiv, baš ga je sve to uzbuđivalo. Počeo je da razmatra tu mogućnost s najvećom mogućom pažnjom. Dok je prikupljao tajne saveznike svake vrste, koristeći stare metode poznate udruženjima kao što su, recimo, bili slobodni zidari, njegov san je počeo da se oblikuje. Počeo je sve ozbiljnije da razmišlja o trenutku u kome treba preći u napad: ako bi se to planiralo, najbolji trenutak bio bi praznik Uspenja, usred karnevala. To je izuzetna prilika, period kada gradske vlasti, izgubljene u maskiranoj gomili, preplavljene narodnom ekstravagancijom, i same oklevaju da se mešaju u događaje. Najosetljivije tačke biće tada slabo čuvane, da ne kažemo napuštene. Na samu tu pomisao, otpadnik se nasmejao. Venecija je bila vredna rata, a kada jednom bude pokorena, otvaraju mu se vrata Jadranskog i Sredozemnog mora. To je način da se konačno iskupi kod Marije Terezije. Nikada ga više neće tretirati kao bednika, kao jeretika.
No, u razvoju njegovog plana, bilo je velike razlike između usrdnih zaveta i ostvarenja želja, upravo zbog prirode saveznika koje je pronašao u venecijanskim institucijama. Evo šta ga je ubedilo da je takva operacija moguća. Fon Markenu je bilo poznato da je umetnost pravljenja kombinacija deo italijanskog duha. Umeo je majstorski da igra na tu kartu. Njegovi saveznici, bilo da je reč o institucijama ili o pojedincima, bili su uvek neka vrsta mača sa dve oštrice. Treba priznati da je Himera, odnosno Diavolo, umeo da seje paniku po Veneciji s očiglednim talentom. Što se tiče ubistava, ona su bila neophodna. Ništa nije bilo prepušteno slučaju. Oni su, zapravo, bili prisiljeni da se otarase Toretonea, sveštenika iz San Đorđa i staklara Spadetija, da ne govorimo o onome koji je bio pravi trofej: mrski Emilio Vindikati, koji je bio moćna ruka Desetorice. Fon Marken se nasmejao na tu ideju. Što se tiče Lučane Salijestri, koja je na jastuku slušala sva moguća šaputanja, ona je tek predstavljala pravu opasnost. No, to je bila predvidljiva opasnost. U fazi kada je priprema napada bila još neizvesna, nisu mogli sebi dozvoliti ni najmanji rizik. Fon Marken je uočio lucidnost s kojom je Diavolo, čak i pre prvog razgovora na Kanaređu, počeo da ređa pione, i znajući da se treba otarasiti nekih smetala, počeo da piše svoj program, u nastavcima, pozivajući se na delo najvećeg poznatog italijanskog pesnika. Ekhart je smatrao da je Himerinu ruku u početku vodila samo neminovna neophodnost da se sačuvaju glavne tajne zavere i identitet njenih tvoraca: kroz niz danteovskih i ezoteričnih slika, on je nastojao da zaplaši protivnika. Viravolta, kao i Rikardo Pavi, bili su i dalje time zbunjeni. Isto tako, pripremanje panoptikuma i prodor u Arsenal, predstavljali su mučan posao. Diavolo je na neki način bio umetnik. To je bilo ono što je smetalo Fon Markenu. Zašto su mu bile potrebne one scenske postavke? Te predstave će se na kraju okrenuti protiv njih. Previše ih je bilo, jer se Diavolo ponosio njima. Sejati lažne tragove bila je jedna stvar, a preterano privlačiti pažnju sasvim druga. Viravolta je takođe to shvatio, pa je brzo pronašao trag koji je vodio ne do usamljenog ludaka, kao što je Diavolo, zabavljajući se, neko vreme želeo da se veruje, već do odgovarajuće interesne grupe. Shvatili su, bez mnogo muke, umešanost staklara s Murana, a zatim otkrili manevre u Arsenalu i postojanje panoptikuma, i mada nije još dala konačne rezultate, istraga koju je naredio dužd se, po mišljenju Fon Markena, ipak odvijala prebrzo. Vlasti će budno motriti za vreme karnevala, a neće biti uspavane kao što su planirali; Arsenal je u stanju pripravnosti. To je moglo biti presudno, a sve je posledica ogromnog ega njegovog saveznika, estete. Ne mareći za sigurnost, on je uživao u situaciji. Da li je to nesavesnost ili megalomanija? Bilo je i toga, no istovremeno je dokazan njegov organizatorski talenat, kao i prvorazredna vidovitost, u detaljnoj razradi plana. Zbog toga je Ekhart bio veoma zabrinut. Nije mogao da prihvati mogućnost poraza, koji bi za njega, na prvom mestu, značio smrt. No, nije delio ni Diavolov neopravdani optimizam, na koji je ponekad gledao sa zavišću, a ponekad je zbog njega bio nepoverljiv. Ekhart nije bio glup. Ako je Republika poljuljana, Diavolo bi mogao imati i većih ambicija od onih na koje je formalno pretendovao. Kada eliminišu Loredana, simboli duždove moći biće osvojeni, institucije stavljene pod kontrolu i neće biti isključeno uvođenje novog poretka. Fon Marken je bio svestan da neće biti pošteđeni unutrašnjih sukoba i da će se možda i on sam naći u opasnosti, to je bila mogućnost za koju je trebalo biti spreman.
Diavolo je, nedaleko odatle, zbunjivao masu onako kako je već bio navikao. Bilo je zanimljivo videti ga kako osciluje između operetskog ludiranja i potpune ozbiljnosti. Popevši se na pozornicu prekrivenu somotom, pokušavao je da razmotri kakvo se ponašanje može očekivati od neprijatelja. Postojala su četiri glavna područja operacije. Prvo je bilo oko Rijalta, gde su sudske palate i uredi, koje treba preuzeti što je brže moguće; pošto će biti zatvoreni, to će se moći izvesti bez velike štete. Sledeće je Arsenal, gde treba preseći izlaz neprijateljskim brodovima dok njegove austrijske lađe i fregate ne uplove u lagunu. Zatim Bučentaure, duždov svečani brod. Poslednje mesto je Duždova palata i Trg San Marko, što će biti najosetljiviji deo akcije. Biće i drugih važnih tačaka koje treba osvojiti, koristeći pometnju koja će nastati. Sav posvećen svojim borcima, Diavolo je prebirao brojanicu neophodnih zapovedi koje će im izdati. U duši je već stvarao nove venecijanske institucije, prema uzoru iz svojih snova.
Maštao je o ukidanju Senata po kratkom postupku i koncentraciji moći u jedinstvenom Savetu, koji će donositi odluke uz pomoć gradskih vlasti i Saveta četrdesetorice, koji bi bio prepolovljen; promenio bi sve državne funkcionere, zahvaljujući kojima je Venecija već dugo uspevala da se odupre nametanju jedinstvene vlasti jednog čoveka; preuzeo bi Arsenal uz pomoć Saveta desetorice, kojima bi se pridružila još desetorica državnih inkvizitora, i uveo strogu kontrolu preduzeća i Velikih škola, koje su delovale za dobrobit grada; uveo bi zvanje patrijarha, s kraljevskim ovlašćenjima u pogledu državnih poslova (to bi naravno bio on sam), koji bi bio najviša instanca u donošenju političkih odluka; pooštrio bi zatvorske kazne, i učestao pogubljenja, što bi smanjilo razbojnišvo i prostituciju; kontrolisao bi dolazak i odlazak stranaca, uvodeći nove dozvole boravka; ponovo bi osvojio Jadransko more i Sredozemlje; gonio bi bez milosti sve protivnike režima; od svih kockarnica i javnih kuća tražio bi mesečno podnošenje računa; povećao bi poreze i carine da bi napunio trezor; ograničio bi izdavačku delatnost za štampanje novina i informativnih publikacija samo na državne štamparije; reformisao bi instituciju Gospodara noći, i uveo državnu miliciju, koja bi svakodnevno patrolirala gradskim četvrtima, tragajući za kriminalcima i prevarantima, i proveravala ponašanje trgovaca. To ne bilo sve: Venecija bi imala jedinstveno pravosuđe, zavisno od politike, koje bi garantovalo bezbednost režimu. On, Diavolo, postao bi simbol snažne vlasti, i odbacio bi masku, sprovodeći svoju misiju na najbolji mogući način. To bi bio kraj zagonetki, budalaština i danteovskih prizora; on bi bio predstavnik vlasti, i to javno. A ako bude prepreka, srušiće ih jednu po jednu, baš kao i Đovanija Kampionija, i njegove prazne utopije. To će biti dobra operacija. Diavolo se smeškao. Senator mu se više neće isprečiti na putu. A to se neće usuditi ni drugi.
Himera se okrenuo Ekhartu fon Markenu. Austrijanac je pogledao čoveka koji je sedeo preko puta, i lice mu se iskrivilo u nešto što je trebalo da bude kurtoazan osmeh.
Da, pobrinuću se uskoro za tebe, mislio je Fon Marken.
Sa svoje strane Diavolo je krio grimasu iza maske, i samo je odgovorio klimanjem glavom.
Jadni blesavi vojvodo. Ni sam ne znaš da si samo pion.
Uhvatili su se za ruke i podigli ih pred Vatrenim pticama, u pobedničkom stisku.
* * *


Kada je sve bilo gotovo, Andreas Vikario je izašao iz svog tajnog skrovišta. Načuljio je uši: vladala je potpuna tišina. Mesto je ponovo opustelo; osmehnuo se i prešao rukom preko usana. U jednom trenutku zubi su mu zablistali na svetlu lustera, kao zubi zveri koja je naglo iskočila iz tame. Elegantnom kretnjom, dok su mu dugi rukavi lepršali, Andreas je povukao kraj zavese i otkrio nevidljivo udubljenje u zidu, pritisnuo ga, i pokrenuo polugu koje se time aktivirala. Ceo jedan deo biblioteke se pomerio uz mukli zvuk i dugo škriputanje. Znao je oduvek da će doći dan kada će čudni plan koji je arhitekta sproveo na njegov zahtev, poslužiti kao daska spasa. To je bilo u zapadnom krilu vile, koje je uredio tako da, pored smeštaja knjiga, zatvara i tajni prolaz, diskretan i efikasan. Hodao je po hodnicima pretrpanim rukopisima i pokušavao da, po stoti put, rekapitulira najnovije događaje. Imao je nekoliko sati za razmišljanje. Nije znao kako, ali dužd je saznao za njegovu umešanost u zaveru protiv države. Da li ga je izdao neko iz redova Vatrenih ptica? Možda je to bio neko drugi, astrolog Fregolo je možda govorio previše? Da li je bila u pitanju izuzetna i paradoksalna vidovitost Arkanđele Toretone, zatvorene u tišini manastira San Bjađo? Da li je ona pogodila čije su crte lica pripadale onome koga je smatrala Luciferom? Himera je odbio da eliminišu Arkanđelu, misleći da njena bulažnjenja neće izaći izvan manastirskih zidina. Posle onog susreta u kome je Andreas pokušao da zaplaši Arkanđelu, naglašavajući njenu ludost, postalo je veoma rizično ići ponovo u San Bjađo. Majka nastojnica i časne sestre bile su na oprezu. Pustili su, dakle, da se sazna... Andreas je proklinjao samog sebe. No, dobro! Ne može se cela Venecija razapeti na krst! U svakom slučaju, situacija je bila ozbiljna. Na tu pomisao lice mu se smrklo u mračnom osmehu. Bio je siguran da se bliži trenutak istine: trebalo je ujediniti snage i čekati prigodan trenutak kada će moći da se pojavi u javnosti. Takođe je obavezno morao naći načina da dođe u vezu s drugovima i, svakako, da bude dvostruko oprezniji. U ovom trenutku morao je voditi računa da nikako ne oda svoje prisustvo. Pošto je bacio kratak pogled kroz prozor, iza platnene zavese, shvatio je da su njegove zebnje opravdane: grupa vojnika čuvala je ulaz u vilu, onaj prema kanalu. Vikario je podigao obrvu i ujeo se za usne, zatim je nastavio da se šetka. Hrbati knjiga, koje su tolike generacije sakupljale, igrali su mu pred očima.
E. de Paganis: Novi Belzebub, Ženeva, 1545.
Opat Meris: Istorija vračanja i veštica, Lojden, 1642.
Vilijem Terens: Senka katedrale, London, 1471.
Andreas je nameravao da ode iz biblioteke kroz vrata koja su vodila u drugo krilo zgrade. Odatle će otići u salon da pokupi nešto od onih dukata koje je sakrio iza mape sveta... Uzeće oružje i pečat, koji bi mu mogao zatrebati. Uz malo sreće, uzeće i neku hranu i piće. Zatim će se vratiti u biblioteku kroz tajni prolaz, preko stepenica, i izaći će sa zadnje strane kroz skrivena vrata, gde je čekala gondola. To bi trebalo da prođe bez teškoća. Otkako su duždovi ljudi i agenti Četrdesetorice došli u njegovu kuću, nekoliko sati pre toga, imao je samo toliko vremena da klizne iza pokretnog zida na drugom spratu. Sada ga ima dovoljno da se pripremi za odlazak, ni viđen ni prepoznat, i da stigne do Margere. Tamo će biti bezbedan i...
Odjednom se zaustavio.
U trenutku je imao osećaj da se neka senka šunja blizu njega.
Spreman na sve, osvrtao se unaokolo. Da li su ga vojnici već otkrili? Da li je bilo vojnika i u unutrašnjosti kuće? Ostao je nepomičan nekoliko sekundi, čuljeći uši.
Ništa se nije čulo.
Ponovo je krenuo.
Anonimni autor: Melkitsedek, Milano, 1602.
Anonimni autor: Prizivanje Đavola, Pariz, 1642.
E. Lope-Tenezar: Đavo u muzici, Madrid, 1471.
Vikario je mislio da, ako ima sreće, može stići do Margere pre narednog dana. Možda su se oni tamo već zabrinuli što ga nema. No, ništa nije bilo sigurno, naročito kada se ima u vidu da je njihovo pravilo bila potpuna anonimnost, koja je pratila tajna okupljanja. Trebao mu je konj na izlazu iz lagune, kao i prilika da se javi nekome od svojih ljudi, zatim će otići do Himere i Fon Markena lično. Namrštio se. Da, uz malo sreće, morao bi da stigne tamo pre zore; to nije bilo samo pitanje lične udobnosti, već pitanje života i...
Opet se zaustavio, i udovi su mu se ukočili.
Čuo je nešto, ovoga puta je bio siguran.
Čuo je neko mrmljanje, muklo, duboko, karakteristično.
Andreas Vikario je osetio da ga obliva hladan znoj.
Video je da nedaleko od njegovih svetle neke oči, barem tri para, kao oči Kerbera koji je pobegao iz pakla.
Šta se to događa...
U tom trenutku Andreas Vikario se prebrojavao u sebi; jedna misao mu je naglo bljesnula u glavi, i zahvatio ga je neopisivi strah; no nije imao vremena da se divi sjajnoj intuiciji, koja mu se javila u mislima poput eksplozije.
Sa svih strana biblioteke, senke su se bacile na njega.
O PROBLEMU ZLA

Od Andreasa Vikarija, člana Velikog saveta

O neverovanju u Zlo, poglavlje XXI

Možda bi trebalo objasniti zašto izraz zlo treba da iščezne; u suštini ni neverovanje ni izdaja nemaju čvrstu podlogu i ne mogu uspostaviti dominaciju niti moć nad prolaznom i kvarljivom materijom. Drugim rečima, izdaja na koju navodi zlo dopire do tačke kada se izdajnik sam izdaje, kao Petar kada nije verovao u Hrista, ili kao Juda koji ga je gurnuo na krst, a ta dva čoveka su tražila neki oblik iskupljenja, jedan u ulozi apostola, a drugi tako što se obesio. Zlo ne može imati poverenja u sebe, ono samo sebi kopa grob i priprema svoj kraj: ono je uzrok sopstvene propasti i tako, nenamerno, priprema ono što sledi posle noći vremena – likovanje božje dobrote.
Sve u svemu: ne može se nikome verovati.
Andreas Vikario je bio u pravu.
* * *


Crna Orhideja je stigao na lice mesta nekoliko časova pre zore. Iz biblioteke su se čuli jezivi krici, i na jednoj okuci, jedan od Gospodara noći koji je patrolirao po kvartu, shvatio je odjednom da hoda po krvi, a to je bila krv vojnika koje su Četrdesetorica postavila ispred vile na Kanaređu. Od početka večeri sve je krenulo loše. Pjetro se teško pribrao posle nagle smrti Đovanija Kampionija. Pavi i senator su dugo raspravljali da bi odlučili treba li se odazvati na misteriozni poziv na groblje Dorsoduro. Sam senator je insistirao na tome, nadajući se da će ljudima Četrdesetorice dati priliku da prepoznaju jednog ili više pripadnika Vatrenih ptica. Dogodilo se, međutim, ono čega se Pjetro najviše plašio, još jedno ubistvo, ono iz Šestog kruga, i Kampioni je bačen u grob kao jeretik i otpadnik, zato što je imao drugačije zamisli o vođenju državnih poslova. Poznajući Himerin cinizam i sklonost k neobičnim prizorima, Pjetro je znao da je taj noćni susret prava ludost. Nikakav argument nije, međutim, mogao ubediti senatora, koji je bio još uvek veoma potresen zbog Lučanine smrti i željan osvete. Strela odapeta s nekog od obližnjih visokih balkona okončala je senatorov život bez mnogo formalnosti. Čemu se dakle možemo nadati?, pitao se Pjetro. Senator je tek u poslednjem trenutku rekao Paviju za poruku koju je primio, i već je bio doneo odluku da će lično otići na groblje. Izabrao je da se upušta u improvizacije, u trenutku kada je većina agenata i policajaca sledila trag Andreasa Vikarija. I pored svih predostrožnosti, Pavi i pomoćnici nisu imali dovoljno vremena da detaljno pretresu Dorsoduro. Nisu ni mogli predvideti samo jedan hitac, niti utvrditi na koju je stranu ubica mirno otišao. Kako se Kampionijeva odluka okrenula protiv njega samog, njegovo impulsivno ponašanje odvelo ga je u smrt; u odsustvu Crne Orhideje, Pavi je napravio veliku grešku kada je rešio da ga sledi na groblje, umesto da ga spreči u naumu. I on je bio žrtva radoznalosti i potrebe za akcijom. Trebalo je, međutim, zadržati senatora, makar i silom. No, takve je zaključke bilo lako donositi naknadno. Možda bi se i Pjetro u istim okolnostima tako ponašao. U tom trenutku Đovani Kampioni nije dozvoljavao da mu se iko suprotstavi. Situacija je bila daleko od sređivanja, i Pjetro je, kao i Devetorica i Četrdesetorica, video da se njihov trud rasipa, kao i njihova želja za osvetom; tada je iz Vikariove biblioteke stigla vest koja teško da je mogla biti dobra. Opet je to bila njihova krivica, i plašili su se najgoreg.
Bar je Otavio bio izbačen iz igre. Viravolta je ispričao epizodu iz vile Santa Kroče Paviju, koji je o tome obavestio dužda. Zbunjen i izbačen iz koloseka, on se nije usudio da izda bilo kakve naredbe, zaokupljen svim obavezama vezanim za praznik Sensa, što ga je sprečavalo da se bavi drugim pitanjima.
Okupili su se na Kanaređu, a Gospodar noći u crnom ogrtaču podigao je svetiljku ispred maskiranog lica da bi pogledao Pjetra. Pavi je ostao u palati, ali je Viravolta sa sobom poveo novi odred vojnika. Ugledao je, kod ugla zgrade, jednu siluetu nagnutu nad gomilom tela. Učinilo mu se da je, i s tog rastojanja, u trenutku prepoznao profil Antonija Brocija, sudskog lekara Četrdesetorice. Video je opuštena ramena, pognuta leđa, šiljastu bradicu, ruku uronjenu u torbicu, i čuo ono uobičajeno gunđanje, s prizvukom odvratnosti. Mora da su ga probudili usred noći. Pjetro se vratio do čoveka sa svetiljkom. Kiša je opet počela da pada.
„Da li su svi ubijeni?”
„Izgleda da jesu. Niko nije izašao iz zgrade ni ušao u nju otkako smo ih otkrili. Čekali smo vas.”
Pjetro je pogledao fasadu biblioteke, nameštajući šešir. Nekoliko kapi kiše palo mu je u oči. Činilo mu se da nebo plače, dok je on sam ključao od besa i želje za osvetom. Uzeo je pištolj koji je nosio na boku i dao znak vojnicima, koji su takođe bili naoružani pištoljima, bodežima, mačevima i drugim oružjem, da ga slede u kuću. Iza njih je stajao Landreto, koji je došao da javi gospodaru da je Ana Santamarija na sigurnom, kod jedne stare prijateljice u kvartu Kastelo; i on sam je planirao da se vrati tamo kako bi joj obezbedio zaštitu. I ne pitajući ga, pridružio se Crnoj Orhideji i njegovoj pratnji.
Svi zajedno su ušli na glavna vrata vile.
Prošli su kroz predvorje, zaobišli malu fontanu koja je žuborila, i izašli na lođu u prizemlju. Pjetro je poslao nekoliko ljudi da pretraže dvorište ka ulici. Samo jedan pogled bio je dovoljan Pjetru da ponovo oseti sve ono što je osećao na nedavnom balu Andreasa Vikarija. Baš je na ovom mestu poslednji put razgovarao s Lučanom. Gledao je u kamine s obe strane prostorije; u ogoljene stolove, na kojima su stajale oslikane statue robova. Nije trebalo mnogo napora da zamisli svetlo, maskirane parove koji igraju dok na njih padaju ružine latice i konfete, kao i bife pretrpan hranom. Ove noći lođa je izgledala sasvim drugačije; utonula u polumrak i bez sve one gužve, bila je prepuštena prašini i tami kuće, koja je bila sklonište ubice i verolomnika. Niko nije plesao, orkestar je zamukao, a u unutrašnjem zatvorenom dvorištu, s foteljama i udobnim divanima, gde je sedeo Viravolta, nije više bilo žena koje ječe od zadovoljstva dok im maske padaju na pod, a ruke vise preko ivice sofe. Pjetro se popeo stepenicama, pronašao hodnik i vrata iza kojih je iznenadio na delu Vatrenu pticu s belom maskom i crnim velom, ubicu koji je upravo bio obesio Lučanu. Vojnici iz pratnje otvarali su vrata svih soba redom, i rasuli se po celoj vili. Viravolta se zaputio do dna hodnika: tu su bila vrata kroz koja se išlo u biblioteku u drugom krilu zgrade. U jednom trenutku se nagnuo i načuljio uši. Ništa. Žmirkajući je spustio ruku na kvaku.
Polako je otvorio vrata.
Biblioteka je bila osvetljena, a desetine polica stajale su pred njim; stajao je nekoliko trenutaka nepomičan na ulazu u taj lavirint... a zatim nastavio da hoda. Korake su mu prigušivali dugi zeleni tepisi koji su zastirali hodnike. Nekoliko puta je skretao. Najzad je stigao do centralnog prolaza. Još oko petnaest metara razdvajalo ga je od prve sale biblioteke. Pjetro je tada spazio neke prikrivene kretnje, senke nagnute nad nekim nejasnim obrisom. Čuo je i dahtanje. Pjetro je bio u sredini velike prostorije; police su tu bile raspoređene u obliku zvezde, u čijem je centru stajao, a zatim su se redale pravolinijski, na uobičajen način. Pjetro je načinio još nekoliko koraka. Sada je mogao da vidi šta je u dnu sale: shvatio je da je prekinuo neobičnu gozbu.
U trenutku kad je to pomislio, kroz prolaze oko njega pojurila su neka čudovišta, a na njega su se urlajući bacile razjarene tamne prilike.
Ma šta se to...
Pjetro je kriknuo i povukao se za jedan korak. Držeći uperen pištolj, ugledao je psa, s penom na njušci, koji je besno lajao i trčao k njemu. Hitac je odjeknuo uz miris baruta. Pogodio je psa posred njuške i zaustavio ga; pas se sklupčao, i pao na pod. Pjetro se, istovremeno, okrenuo nalevo, da bi upotrebio i drugi pištolj. I drugi pas je pao, a zatim se pridigao na šape, teturajući se; nije bio ranjen, a bes mu je sijao u očima, i polako se primicao. Pjetro je ostavio vatreno oružje, a dva vojnika su upala u biblioteku, vičući. Pištolji su pali na pod, a Pjetro je izvukao mač. Jedan pas je, u tom času, skočio, spreman da mu razdere grlo. Pjetro ga je pogodio vrhom mača; pas je pao proboden, a Viravolta ga je gledao kako pada. Dvojica vojnika su zauzela položaje pored njega, usred čopora i režanja razdraženih pasa, pa su raščistili to mesto. Uzbuna je data, i pratnja je stigla u biblioteku. Landreto se pojavio u okviru vrata, zabrinut za Pjetra.
On je već bio stigao do dna biblioteke, i otkrio je telo Andreasa Vikarija.
Njegova crna odeća bila je razderana i prekrivena krvlju. Tu i tamo, njuške i čeljusti pasa razderale su ga do kosti, a meso je visilo s njih. Pjetro je, pognut, s rukom na kolenu, mrmljao:
Nasilnici protiv dobara, koje rastržu kučke...
Landreto mu se pridružio.
„Šta ste to rekli?”
Pjetro je podigao pogled i stisnuo zube.
„Nasilnici, Landreto... Samoubice pretvorene u drveće koje govori i žali se, nasilnici protiv dobara koje rastržu kučke, u drugom redu sedmog Danteovog kruga, zatim slede sodomiti, nasilnici protiv boga i lihvari.
„Hoćete da kažete...”
Pjetro je još jednom pogledao leš.
„Još jednom je sve bilo predviđeno. U svakom slučaju, Vikario im je postao smetnja. Izigrali su ga i izdali njegovi ljudi. Verovatno je postao opasan za njih... Možda su saznali da smo ga raskrinkali, no kako su to mogli znati? Landreto... postoji li još neki izdajnik među nama? Da li neko dostavlja informacije neprijatelju?”
Viravolta i sluga su se zgledali.
„Vrati se do Ane”, rekao je Viravolta, „i ne ispuštaj je iz vida ni za sekundu. Videćemo se kad se sve završi.”
Prišla je grupa vojnika. Jedan od njih je, kada je ugledao telo, s odvratnošću zapušio nos.
Andreas Vikario, zvani Minos, sudija iz pakla i desna ruka Lucifera, sišao je sa scene, jer su ga uklonili sopstveni ljudi.

PEVANJE XX


Minotaur

Venecijanski karneval potiče iz desetog veka.
On obeležava period od približno šest meseci godišnje: od prve nedelje oktobra do petnaestog decembra, i od 21. Januara do Uskršnjeg posta. Karnevalski običaji oživljavaju i u vreme praznika Uspenja presvete Bogorodice. Venecija je brujala od priprema. Desetorica koja su se svela na Devetoricu, dok se ne nađe zamena za Emilija, imala su nemogući zadatak da kontrolišu i nadgledaju događaje za vreme praznika, uz pomoć Četrdesetorice i komandanta Arsenala. Kao i svake godine, organizacija prazničnih manifestacija poverena je predstavnicima Razon Vekje, organa za verifikaciju računa i korišćenje državnih sredstava. Članovi Četrdesetorice, kao i gradske vlasti, dobili su uputstva, stroža nego ikada, za striktno osmatranje i pridržavanje propisa o bezbednosti. Nikakvo prerušavanje, naročito u vojničke kostime, nije moglo biti izgovor za nošenje bilo kakvog opasnog oružja, uključujući batine, toljage, štapove ili bodeže. Vladini agenti, koji su takođe bili maskirani i rasejani po gradu, bili su izuzeti od tog pravila. Ali šta su mogli učiniti protiv desetina hiljada anonimnih lica? Arsenal je, sa svoje strane, stavio sve snage u stanje visoke pripravnosti, spremne da krstare po laguni od Đudeke do ostrva Murana, Burana i San Mikelea; laki brodovi su kružili naokolo i organizovali patrole, koje su sve proveravale.
Na kopnu, kao i na moru, Venecija je ključala od aktivnosti. Došao je čas euforije, vreme velike slobode, čas kada se običan narod osećao kraljevski, dok su plemići izigravali probisvete, gde se svemir okretao naopako, uloge su se menjale, hodalo se na glavi i svako preterivanje se smatralo dozvoljenim. Gondolijeri su vozali plemiće po kanalima, odeveni u svečane livreje. Po gradu su se mogle videti brojne trijumfalne kapije, na Pjaceti je velika maketa kolača s kremom mamila sladokusce; narod se okupljao oko igrača na konopcu, igrale su se improvizovane scene iz poznatih komedija, nastupala su lutkarska pozorišta. Stojeći na stoličicama, prsta uperenog u daleke zvezde, pijačni astronomi najavljivali su blisku apokalipsu. Vikalo se i galamilo na sve strane, čuo se prigušen smeh kada bi nekome ispao sladoled ili kolač na pločnik, svi su uživali u radosti življenja.
Ona koju su zvali Dama Srce izašla je iz senke. Izlazeći ispod stubova, napravila je nekoliko koraka napred, otvarajući lepezu. Duge trepavice savijale su joj se iza maske. Rumene usne su joj se zaokruglile. Pustila je da joj ispadne maramica pred noge dok je nameštala nabore haljine. Sagla se da je dohvati i uputila značajan pogled drugom agentu, koji je stajao nešto dalje, na uglu glavnog trga, nastojeći da proven da li je shvatio znak.
Taj znak značio je: on je tu.
On je zaista i bio tu, usred gomile.
Bio je to onaj čiji je glavni zadatak bio da smakne venecijanskog dužda.
Na glavi je nosio rogove od slonovače. Imao je lik bika, s agresivno isturenom njuškom. Zlobne oči blistale su mu ispod teške maske. Imao je pravi oklop, načinjen od srebrnih pločica i lanaca, dovoljno lagan da se lako može skinuti i zameniti nečim drugim. Krvavocrveni ogrtač je prekrivao leđa i prikrivao dva ukrštena pištolja, potrebna za izvršenje zadatka. Nosio je metalne natkolenice preko kožnih čizama. Bio je ogromnog rasta, impozantne pojave i stvarao je utisak da vreo dah bije iz njegovih nozdrva.
Pravi Minotaur.
Izgledao je spreman da proguta venecijansku decu, u lavirintu ulica u punom previranju, dok se spremao da promeni tok istorije.
Karneval je počeo.

PEVANJE XXI


Sensa

Crna Orhideja je bio u kompleksu Fondako dei Tedeski, između San Marka i Rjalta. Nedaleko od pijace, zgrade ovog kompleksa zauzimale su strateški položaj na kanalu Grande. Kao i većina venecijanskih zgrada, pretrpele su nagrizanje zuba vremena, a posle požara 1508. godine bile su kompletno obnovljene. Pjetro se nalazio u unutrašnjem dvorištu, na kraju jedne zasvođene galerije, pod tavanicom s otvorima. Bio je usred najveće rasprave s maskiranim čovekom u crnom, ispred vrata koja su se otvarala ka kanalu. Agenti Četrdesetorice i duždovi ljudi, kao i brojne vojne patrole, obilazili su grad što su mogli neupadljivije. Pjetro je odlućio da ostane otkrivenog lica, nadajući se da će na taj način, izlažući se kao mamac, navesti neprijatelja da napravi neku grešku. Pojačali su straže na Arsenalu, Rijaltu, u Duždovoj palati i kod Fondaka. Tu se nalazilo oko pedeset ljudi u rezervi, izvesna količina oružja, kao i burad baruta i namirnice, a takva mala utvrđenja bila su napravljena na više mesta u Veneciji. Narod nije shvatao da sedi na buretu baruta. Pošto je izmenjao nekoliko reči sa sagovornikom, Pjetro je namestio šešir i cvet u zapučku i, zabacujući ogrtač preko ramena, izašao na Trg San Bartolomeo.
Okruživale su ga galama i živost, koje su vladale u celom gradu.
Poslednje rasprave s Rikardom Pavijem bile su teške, a protekla noć strašna. Pjetro je jedva odspavao sat vremena. No, osećao se budniji nego ikada ranije. Crna Orhideja je krivudao ulicama i motrio na svaki pokret. Bilo je dve hiljade ljudi sličnih njemu, rasutih po venecijanskim ulicama, koji su motrili na sumnjiva okupljanja i pretresali sumnjiva lica kako bi utvrdili da li nose oružje ispod kostima. U toj gomili, koja nije sumnjala da se nešto dešava, predstavnici vlasti bili su najnapetiji. Da ne bi remetili praznike, bili su prisiljeni na mrsku igru pretvaranja: agenti Republike nastojali su da se ponašaju ljubazno, trudili se da se osmehuju kada bi videli namrgođena lica, odgovarali povicima na druge povike. Trgovačke i sudske kancelarije bile su zatvorene. Pazilo se da u unutrašnjost palate ne uđe niko nepredviđen, a dvorište je bilo puno ljudi i oružja. Pjetro se zaustavio na nekoliko koraka od Rijalta. Oko mosta su se vojnici u kostimima pravili da igraju karte, razgovarali su među sobom, motrili na prolaznike, ili prosili u ritama, prerušeni za tu priliku. Utvrđeni su neki znaci raspoznavanja da ne bi došlo do zbrke u prepoznavanju između prerušenih vojnika, oficira u civilu, patrola i tajnih agenata, koji su pripadali istoj strani. Pjetro se približio mladoj ženi koja je nepomično stajala pod arkadama. Ona je već nekoliko sati posmatrala odlaske i dolaske, s bodežom sakrivenim ispod crnog ogrtača. Pjetro je izmenjao s njom nekoliko reči. „Nema ništa novo, viteže”, kazala je, prinoseći lepezu uglu usana. Nekoliko minuta kasnije, sreo je još jednu ženu. Nosila je malu crnu masku i mladež pored usne, a grudi su joj bile prilično isturene. Igrala se lepezom. Njena komplikovana frizura padala je u uvojcima s obe strane ljupkog lica. U kuloarima palate zvali su je Dama Srce.
Ona je javila da se Minotaur pojavio.
Tek što je izrazila zabrinutost zbog njegovog čudnog ponašanja, on je nestao s vidika.
Treba ga pronaći.
Nešto dalje, čovek u velikom tamnom ogrtaču, s povezom preko oka, kliznuo je među kockare koji su se zaneli jednom od uličnih igara. Loto venturina sastojao se u nasumičnom izvlačenju žetona iz torbe; oni su nosili broj ili neku od slika: Smrt, Đavo, Sunce, Mesec, Svet, a dobitnici su osvajali ukusan uštipak. Pjetro se smestio pored njih, i u tišini posmatrao igru nekoliko trenutaka. Lakome ruke uranjale su u torbu, uz uzvike radosti ili razočaranja kada bi ljudi videli šta su izvukli.
„Igrate li, gospodine?”, upitao je neki glas.
Pjetro je dao novčić i mahinalno uronio ruku u torbu, a dok je vadio žeton, video je kako čovek s povezom pokazuje k jednom uglu trga.
Ugledao je Minotaura.
Stajao je tu, na nekoliko metara od njega, uspravan, u dostojanstvenoj pozi i izgledalo je da prkosi svima, iza svoje maske. Pjetro se namrštio. „Dakle, šta je?”, pitali su oni oko njega. Glasovi kao da su dopirali iz daljine. Otvorio je ruku, i ne gledajući žeton. „Smrt! Smrt! Nema uštipka, gospodine!” Pjetro nije više mislio na igru. Posmatrao je Minotaura. On se nije pomerao. Zatim je lagano nakrivio glavu. Na uglu Merčerije pojavila se grupa vojnika. Minotaur se naglo okrenuo na tu stranu pre nego što se zanjihao i otišao u drugom smeru.
Pjetro je, zainteresovan, krenuo za njim.
Prošli su kroz jednu, a zatim i drugu ulicu; Minotaur je išao prema Trgu San Marko. U jednom trenutku se okrenuo i, izgleda, video Pjetra. Požurio je, a Pjetro je takođe ubrzao korak. Našli su se na malom trgu, Pjacale Leoni, iza palate. Tu su uleteli u bučnu gomilu. Ovde se prikazivala herkulovska snaga: bile su tu čitave piramide ljudi, odabrane po kvartovima: Kaštelani iz parohije San Kastelo, Nikoloti iz kvarta San Nikolo, s Dorsodura; jedni su imali crvene opasače i beretke, a drugi crne; čuveni akrobati su se tu okupili da se nadmeću s drugim akrobatima, pokazujući svoju hrabrost pred svetinom. Pentrali su se jedni drugima na ramena, a svaki sledeći živi sprat bio je pozdravljen bučnim aplauzima. Pjetro nije ispuštao Minotaura iz vida; nije slučajno njegovu pažnju privuklo čudno ponašanje zveri koju je gonio. Nije bilo slučajno što mu se Minotaur pokazao.
...Na vrh te stene, ruševne u stravi
Rugobi kritskoj stigoh u blizinu,
Što se u lažnoj nekad zače kravi.
Kao što bik, kad otrgne se ljuti
Samrtni primi udarac, pa hodi
Teturajući, jer sve mu se muti,
Skače i Minotaur, u toj zgodi...
Pjetro je psovao, pretražujući masu, u strahu da mu Minotaur u nekom trenutku ne nestane iz vida. Video ga je da se gubi na drugoj strani trga. Malo je oklevao, pa je, umesto da obilazi oko okupljene gomile, jurnuo u masu, kroz sredinu trga. U toj gužvi gurnuo je, nehotice, jednog od Nikolotija, koji je držao na ramenima ostale elemente piramide na četiri sprata. Čovek je kriknuo, pokušavajući da održi ravnotežu. Zaljuljao se za trenutak-dva... a onda se cela piramida srušila. Na vrhu je bio dečak, koji se uspravio na noge, pokušavajući da se uhvati za suseda, koga je vukao za sobom... Tako se cela konstrukcija neko vreme ljuljala levo-desno, uz uzvike gomile u neverici, a zatim se u jednom trenutku srušila kao kula od karata. Besna i uplašena gomila pružala je ruke da uhvati one koji su padali jedni preko drugih, bacala se napred puna elana, talasala se napred i nazad, dok se desetine glava, ruku i nogu podizalo k nebu. Pjetrova fatalna greška nije svima promakla: nekoliko dokoličara se trudilo da mu prepreči put. Crna Orhideja se zacrveneo i počeo da ih udara. Pesnica mu je pogodila nekog momka, koji je predlagao da ga vežu. Otrgao se od njih, i koristeći metež i zabunu, pojurio ka Trgu San Marko, koji je bio sasvim blizu.
Kad je stigao do njega, zaustavila ga je mlada devojka jasnog pogleda i preplanulog lica.
„Dobar dan! Mi smo učenice iz škole Santa Trinita!”
Sad baš i nije trenutak za to.
Pružala je kartonsku kutijicu za priloge i zveckala njom Pjetru ispred nosa. Celo jato devojčica okupilo se da sakupi priloge od dobrih parohijana, neke su već bile odevene kao kaluđerice, ili su nosile bele košulje, plave suknje i kapice na glavi.
„Gospodine, za učenice...”
Pjetro je rasejano ubacio novčić u kutiju i gurnuo devojčicu u stranu, pokušavajući da pronađe Minotaura.
Na trgu je vladao metež. Dužd se obratio narodu s terase na gornjem spratu crkve San Marko i na taj način proglasio početak praznika Sensa. Razna zanatska udruženja defilovala su sa zastavama, slikama svetaca, kipovima i relikvijama. Jedna povorka je nadmašila sve ostale: to je bila povorka Staklarske gilde s Murana. Dok je tražio Minotaurov trag, Pjetro je video mladog Tacija, sina pokojnog Federika Spadetija. Mada je samo letimično pogledao, taj prizor je ostavio utisak na njega. Tacio je bio na kolicima ukrašenim raznim zastavama; pored njega je bila mlada žena rumenih obraza, koja je sva blistala u kristalnoj haljini. Oko sebe je bacala hiljadu plamenih odsjaja, kao da je odbegla iz nekog drugog sveta. Svakako Viravolta nije bio jedini koji je to pomislio, jer se oko nje proneo šapat pun divljenja i prolomili su se aplauzi. Ta ukrašena nimfa na kolicima, krunisana dijademom, lagano je mahala. Da li je to bila Severina, koju je Tacio toliko želeo i o kojoj je pričao Pjetru u razgovoru na Muranu? Bilo je lako zaljubiti se u nju, mislio je Pjetro. Severina je bila nežna, a njena odeća od blistavog kristala sa sjajnim prelivima, opasana biserima sa zvezdastom kopčom, s okovratnikom od stakla obrubljenog zlatnom žicom, s jezičcima od kristala, odražavala je sve unaokolo, od Duždove palate, tornja Kampanile, osvetničkih krila venecijanskog kamenog lava, koji je dominirao nad lagunom, do lica oduševljene gomile; u tim odrazima ogledala se i cela istorija Venecije, blistajući u vatrometu boja i bleštavila.
Severina je mahala rukom, smeškajući se.
Kraj nje je bio mladi udvarač Tacio, plavokosi anđeo bledog lica, Adonis koji motri na sunce, ili Apolon u dvokolici, mada te hiperbole možda nisu dovoljno prikladne. Držao je uspravno zastavu, ali je imao mračan izraz, koji je bio u suprotnosti s blistavim Severininim osmesima. Nije skinuo svoje odelo za korotu, i nosio je dugi ogrtač, preko crnog trikoa, sa zlatnim vezom na rukavima. Podigao je lice kao da je na pramcu broda, a iza njega je, pešice, defilovalo dve hiljade radnika Gilde, s brojnim stegovima i zastavama u ruci. Zlatni topuzi i kompasi na crvenoj podlozi, brodovi na plavim zastavama, režeće zveri s belim i crnim buktinjama, duga povorka koja se otegla sve do Arsenala i do obale Ka’Dio. Kolica na kojima je bio Tacio došla su do tribine. Tu je zastao i poklonio se s rukom na srcu, u znak poštovanja. Ispod čuvenih dvoglavih skulptura, na tribini je bio dužd, koji je mahnuo rukom. Pozvao je mladića da priđe. On se približio i pokazao duždu Severinu i haljinu od kristala. Nastao je gromoglasni pljesak. U odgovor na to, Frančesko Loredan je iz obližnje korpe zahvatio pregršt cveća i bacio ga na mladi par; zatim je narodu pokazao zlatnu medalju u obliku zvezde, koju je Tacio, dok se smrkavalo, uzeo u ruke. Mladić se polako odmakao, izmenjao sa Severinom srdačan osmeh, i spustio joj lak poljubac na usne.
Pjetro je za to vreme tražio Minotaura. Najzad ga je ponovo ugledao: nalazio se sa suprotne strane povorke. Posle razmene počasti na tribinama, defile se nastavljao pored Prokurature, oko drvenih tribina postavljenih za tu priliku za gledaoce, a zatim je povorka nastavljala preko Pjacete, prema obali. Pjetro i čovek koga je pratio, našli su se odvojeni tom beskrajnom masom sveta. Stajali su s različitih strana povorke, ne pomerajući se. Izgledalo je da je vreme opet stalo. Tako su stajali neko vreme, rogato zagonetno čudovište, koje je nadvisilo stasom dve kurtizane s maskama, i onaj drugi, koji je skrivao oružje pod plaštom, napetog lica, čekajući čas da se baci... Najzad je prošla i povorka poslednjeg udruženja zanatlija, i Pjetro je pomislio kako je došao čas da jurne napred. No, u prazan prostor koji je nastao iza poslednje povorke pohrlile su publika i pristalice pojedinih udruženja, koje su želele da ih prate i bodre, slaveći događaj. Svetina je pritisnula Pjetra i sve ga više gušila. Minotaur je opet nestao s vidika. Nekoliko trenutaka Pjetro je pokušavao da razgrne neprobojnu zavesu venecijanskih badavadžija, koji su se gurali prema Prokuraturi.
Od jutarnjih sati držane su mise; zvona su zvonila na sav glas u celom gradu. Posle kraćeg odmora u palati, Frančesko Loredan se opet pojavio pred narodom. Smestio se u poceto, nosiljku s dva nosača, i u pratnji vrhovnog komandanta Arsenala prodefilovao kroz masu. To je samo povećalo razdraganost okupljenih hiljada ljudi. Dužd je, pri tom, delio svoje sličice, podsećajući sve okupljene na nekadašnju ceremoniju njegovog dolaska na presto. U njegovoj pratnji bili su plemići, koji su bacali unaokolo hleb, srebrni novac i delili vino. Između glava i ruku koje su mu zatvarale vidik, Pjetro je, u jednom trenutku, ugledao strogo lice Rikarda Pavija, šefa Četrdesetorice, koga je pratila njegova garda, držeći se uz dužda i nosiljku. Pod arkadama Prokurature bili su priređeni divni koncerti. „Sirotice” iz palate, dvanaest starijih žena koje su bile služavke u palati pre nego što su zapale u bedu, pružale su ruke i dobijale velike priloge, terajući s tog mesta sve konkurentske prosjake, koji su došli s istom namerom. Uveče je palata bila osvetljena bakljama, a zatim se održavao veliki bal, na kome se pojavljivalo plemstvo, strano i domaće, dok su vatrometi stvarali nove zvezde nad Venecijom, a Trg San Marko bio je osvetljen kao usred dana.
Pjetro je očajnički krčio put laktovima pokušavajući da se izvuče iz haosa a u prolazu su mu dobacivali nove ljutite primedbe: „Lakše malo, prijatelju!”, „Niste ovde sami!”, „Smiri se, viteže!”... S vremena na vreme podizao se na vrhove prstiju kako bi, bez mnogo nade, tražio Minotaura; ovog puta on je, međutim, potpuno iščezao. U daljini, na uglu trga, video je duždovu nosiljku koja se udaljavala... Njegova visost će svakako otići na Arsenal, ili će se ukrcati u svoj svečani brodić Bučentaure. No nešto se usput desilo, pre nego što je dužd stigao do lagune. Pjetro je opet prosuo bujicu psovki. Ispred Prokurature bile su postavljene drvene tribine, baš ispred palate. Pokušao je da dođe do njih, uprkos svetini koja je išla u suprotnom smeru, provlačeći se između prodavnica čipke, slikarskih radnji i prodavnica nakita i kristala. Reka koja je tekla u suprotnom pravcu svaki ga je čas ometala i nije mogao da reaguje na vreme: stalno su ga zaustavljali i upućivali mu prekore.
Odjednom se zaustavio.
Ispred nogu mu je, kao nekim čudom stvorena, ležala maska Minotaura.
Pjetro ju je zgrabio. Video je da je u njoj koverat s ceduljicom.
Sav grozničav, otvorio je pisamce.
Izgubio si, Viravolta!
U Sedmom smo krugu.
„Spusti sad pogled, jer evo se bliži
Rumena reka gde, grešnici bedni,
Vriju tirani, krvi i imanja žedni.”
Da, Crna Orhidejo, u toj krvavoj reci
Utopiće se Loredan.
I to tvojom greškom, a u narednom krugu,
Koji će mu od nas pre stići?
VERGILIJE

Nervirajući se sve više, Pjetro je podigao pogled, i osvrtao se oko sebe. Neka buka ga je naterala da se okrene. Ona je dopirala iz gledališta u obliku arene, koje je bilo podignuto na trgu, i oko koga su obilazile povorke. To je, zapravo, bio poveliki amfiteatar, po uzoru na Titusov amfiteatar u Rimu. Počeo je novi defile od četrdeset osam maskiranih osoba, koje su predstavljale prijateljske države: Mađarsku, Englesku, Švajcarsku, Španiju, klanjale su se publici pre nego što bi prošle ispod drvenog portala. U areni su se pojavili i likovi iz komedija, koji su duvali u trube ili svirali tambure. Čulo se i mukanje i lajanje. Kroz nekoliko trenutaka počeće lov na bikove, usred amfiteatra; dve stotine tih životinja širokih bokova i s nozdrvama koje su se pušile, trčkarale su tuda celog dana, a tako će biti i u toku naredna dva dana. U ovoj prilici, bik je označavao ritualnu žrtvu, pomislio je Pjetro, odjednom. Pogled mu je odlutao na drugi kraj trga, kroz svetinu koja je skandirala; pitao se kome svecu sada da se pomoli.
Zatim se začuo niz zvižduka.
Bio je na uglu Trga San Marko i Pjacete. Pogledao je na toranj Kampanile. Oko njega se tiskala sve više ljudi, kao i oko amfitetra.
Skok smrti.
Nazivali su ga i „Turčinov let”: u pitanju je bila opasna igra u kojoj su radnici Arsenala klizili po konopcu zategnutom između tornja Kampanile i Duždove palate, izvodeći pri tom razne zastrašujuće bravure. Nekada su oni zlosrećni udarali o fasadu. Sada nije bio razapet samo jedan, već četiri ili pet konopaca, koji su s Kampanile pomoću samostrela dobačeni na drugu stranu, i zakačeni za balkone palate, gde su se nalazili drugi radnici, spremni da ih zategnu i provere.
Čuo je zvižduk, a zatim još jedan.
Ma šta se to...
Kada je video prve maskirane figure kako prilaze konopcima, Pjetro je shvatio šta se događa. Okrenuo se ka tornju Kampanile, a zatim k palati. I sam zapanjen svojim otkrićem, još se kolebao i mrmljao: ali... ali... ne mogavši da prestane da baca pogled s jednog kraja na drugi. Sa jedne strane toranj, a balkoni palate s druge. Onda su petorica skliznula niz konopce, iznad praznine nad njim.
Turčinov let.
Pjetru je, odjednom, bilo jasno da to nisu radnici iz Arsenala. Shvatio je i kako su Vatrene ptice zamislile da uđu u palatu.
Vatrene ptice!
Tu je bio Orinel, iz reda Abadona; Halan, iz reda Astarota; Magid, od Prinčeva tame, Diralisen od Nadmoćnih i Aseal iz reda Prestolonaslednika tame; klizili su, jedan za drugim, velikom brzinom iznad Pjetra, petorica po petorica, i brzo iskakali na balkone. Pogled mu je sledio konopce po kojima su se prebacivali, iznad glava i naočigled svetine, koja nije shvatala šta se dešava. Na krovu crkve pojavile su se druge siluete u kapuljačama, a s druge strane palate razapeli su još konopaca, povezanih sa susednim zgradama. Pjetro je, zgranut i skamenjen, prisustvovao tom prizoru; oko njega su se ljudi smejali i prstom pokazivali na akrobate. Pjetro je gledao prema palati, a zatim prema keju, gde je dužd nestao u nosiljci. Razgrnuo je ogrtač i potražio malu posudu s metalnom kašikom. Počeo je da lupa iz sve snage kako bi upozorio grupu vojnika koja je stajala pred vratima Porta del Frumento; trojica od njih zbunjeno su gledala senke koje su klizile po konopcima, ne shvatajući. Jedan, bistriji od ostalih, čuo je buku i počeo da viče, kada je video Pjetra. Sa raznih strana trga čula se slična buka; zatim se buka proširila do Prokurature, Merčerije i opšta lupnjava je odjekivala na sve strane; signal je bio dat! Još jednom je Pjetro oklevao između dva pravca akcije koja su bila pred njim. Da li da utrčava u palatu, s garnizonom, ili da pojuri da spašava dužda?
Odlučio je da treba imati poverenja u vojnike u palati, i pojurio je prema keju.
Samo da stignem na vreme!
Pretrčao je nekoliko metara i opet zastao.
Na laguni se ocrtavala veličanstvena i impozantna silueta Bučentaurea. U brodu je bio dužd sa senatorima, damama plemenitog porekla i pripadnicima porodica koje su davale ambasadore Venecije u raznim zemljama, i koje su dobile plemićke titule. Negrona, gondola stavljena na raspolaganje francuskom ambasadoru, takođe je brazdala talase; na Loredanov poziv, Pjer Fransoa de Viledje ukrcao se na Bučentaure i sedeo pored dužda. Presto je bio na krmi pod nekom vrstom velikog crvenog baldahina; slično ukrasima koji su se videli na dvoru svih evropskih prinčeva, i ovaj brod bio je ukrašen zlatnim i purpurnim detaljima, sa scenama iz Herkulovog života: nemejski lav, Hidra, bog Pan koji drži globus; iznad njega, u bogato ukrašenim medaljonima, bila su naslikana razna godišnja doba i meseci u godini, kao i figure vrlina koje krase Veneciju: istinoljubivost, rodoljublje, čvrstina i plemenitost, studioznost, budnost, čast, skromnost, sažaljivost, čistota, pravednost, snaga, odmerenost, pokornost, vera, čednost, milosrđe; uz alegorijske figure koje su predstavljale pojedine nauke i umetnosti, i vrhunsku veličinu. Krilati lavovi sa San Marka nosili su ambleme Arsenala, i glavnih zanatskih udruženja Venecije, kovača, drvodelja i svih koji su doprineli pobedi carstva. Simboli pravde i mira krasili su pramac broda, uz simbole koji su predstavljali dve reke iz priobalnog regiona, Adiđe i Po, kako slave mirnu dominaciju Venecije na tim teritorijama. Oko ova dva broda plovila je pratnja malih skifova, lakih brodova koji su zatalasali lagunu, desetine gondola, bisone – čamci sa osam do deset veslača, plemićke privatne barke, koje su se takmičile u luksuzu, laureati poslednjih regata, kao i neka fantastična plovila u obliku kitova, tritona ili delfina; dame su bile u lakoj odeći, udobno smeštene u ploveće školjke i mahale su rukom prema obali, na kojoj se tiskao narod, oduševljen zbog te krasne parade. Bilo je tu i lažnih pećina s algama i koralima, bataljona sirena, čudovišta koja su razjapila čeljusti i izbacivala vodoskoke, raznih fontana, a izgledalo je kao da se svi prepiru, pod budnim okom jednog mišićavog Neptuna. Ovaj fantastični prizor polako je dobijao neki oblik: brodovi su našli svoje putanje i plovili jedni prema drugima, u redovima, jedni za drugima, manji iza većih. Oduševljena masa posmatrala je defile pun baroknih slika, od kojih se svaka odnosila na neko antičko božanstvo: na čelu im je bila Venera, a zatim su se pojavili Mars, Junona, Apolon i Minerva. Krilati konj Pegaz, načinjen kao da će izleteti iz mora, leteo je ispred sunca, koje je prema njemu delovalo bledo.
Bučentaure i cela ta šarena flota upravo su se otiskivali od obale.

OSMI KRUG




PEVANJE XXII


Venčanje s morem

Pjetro je jurnuo na kej. Tamo su bili kavezi s divljim životinjama. Jedna lavica se vrtela u krug iza rešetaka; azijski nosorog je gurao seno uprljano njegovim izmetom; gepard se šepurio i pružao šapu; neki Arapin je prikazivao dvogrbu kamilu, koja se nonšalantno šetala između zainteresovanih posmatrača. Na velikim splavovima bili su napravljeni pravi veštački vrtovi, koji su ukrašavali obalu; čitavi delovi travnjaka s biljkama u žardinjerama i cvećem ulepšavali su to mesto. I ovde su se održavali koncerti na svakom koraku, a ljudi su išli s jednog splava na drugi, uz zvuke barokne muzike, pre nego što bi ušli u neku gondolu. Jedan skif se zaleteo u gondolu i gondolijer se zamalo srušio u vodu. S pravom se razljutio, i sipao je razne živopisne psovke. U tom času Pjetro je video da se još neke gondole bliže Bučentaureu, i da unose pometnju u pomorsku paradu, jer seku put morskim nimfama koje leže u školjkama i Neptunima što nose trozupce.
„Vozi me na Bučentaure”, kazao je u jednom dahu. „To je pitanje života i smrti!”
Gondolijer je imao oko četrdeset godina, umorno lice i spuštene kapke. Izgledao je zbunjeno i ljutito. Verovatno je maštao o tome da se nekako otarasi nezvanog posetioca, ali ga je nešto u Pjetrovom autoritativnom pogledu ubedilo da treba da posluša. Pjetro mu je pokazao novu propusnicu, koju mu je dao Rikardo Pavi i koju je šef Četrdesetorice lično potpisao, a pored potpisa bio je duždov pečat.
„Dužd je u velikoj opasnosti! Zapni s tim veslom, brzo prijatelju!”
Gondolijer je bez razumevanja posmatrao svitak papira, pogledao je Pjetra, a lice mu se razvedrilo. Oklevao je, a Pjetro je gunđao.
Najzad je namestio kapu na glavu, i osmehnuo se.
„Imate sreće, gospodine. Naleteli ste na najbržeg gondolijera u Republici.”
„Ovo je pravi čas da se to dokaže”, rekao je Pjetro.
Venčanje Venecije s morem. Putovanje dužda kroz lagunu na praznik Sensa bilo je jedan od najvažnijh događaja u Veneciji. Ova simbolična i kratka odiseja odvijala se između ostrva San Nikolo i Lido. Tu bi svake godine s duždovog broda u more bio bačen prsten koji je patrijarh blagoslovio, i bile bi izgovorene sledeće reči: „Venčavamo se s tobom, o more, u znak večne dominacije.” Taj običaj je bio vezan za trijumf iz 1177. godine, kada je tadašnji imperator, da bi dobio podršku protiv nemačkog neprijatelja Barbarose, otišao da se pokloni papi u crkvi San Marko. Tada je papa Aleksandar dao Veneciji prevlast na moru. Iz sadašnje perspektive, ovo se moglo shvatiti i kao proročanstvo, jer je Venecija od tada počela da gradi svoju reputaciju pomorske sile. Na Bučentaureu je sedeo Frančesko Loredan, na svome prestolu, i razgovarao s francuskim ambasadorom Pjerom Fransoaom de Viledjeom, koji je, od Vikariovog bala, obilno koristio prednosti svog boravka u Veneciji. Postepeno je padao u ekstazu pred čudima koja su mu se prikazivala. Bio je okružen damama iz redova bogatog plemstva i naginjao se levo-desno da bi posmatrao lagunu i grupe čamaca koje su ih okruživale, uzvikujući pri tom od radosti i zadivljeno čestitajući domaćinu.
Loredan je iza kurtoaznih osmeha krio svoju krajnju zabrinutost. Nedaleko od njega bio je Rikardo Pavi, namršten, lica kao isklesanog u mermeru. I on je skrivao nervozu. Prekrstivši ruke na grudima, bacao je mračne poglede k Lidu.
U palati su se stakla na gornjem spratu razbila uz prasak. Jedna Vatrena ptica, s crnom kapuljačom na glavi, kotrljala se po podu i nastojala da se pridigne i izvuče pištolj. Desetak njegovih drugova pohrlilo je u salu Saveta, dok se petnaest drugih zaputilo u salu Kolegijuma. Počele su prve čarke, i ispod Tintoretove freske Venecija prima darove mora čuli su se prvi pucnji. Oni su još jače odjekivali, jer je za vreme praznika bilo zabranjeno nositi oružje; napolju su još uvek aplaudirali, verujući da je reč o petardama, što je bio uvod u večernji vatromet, kao i u očekivani Veliki bal. Posle prvih pucnjeva, svi u palati dohvatili su mačeve i bodeže. Veliki broj vojnika popeo se uz stepenice Skala d’ Oro i potrčalo u salu Antikolegijuma; na tri mesta Vatrene ptice su i dalje natezale konopce, dok su drugi silazili preko krovova. Trebalo je malo vremena da svi shvate šta se dešava, a straže su sa zakašnjenjem pokušale da rasture gomilu s trga kako bi sprečili neprijatelja da se i dalje spušta s tornja. Istovremeno, na nekoliko stotina metara odatle, kod Rijalta, Barakijel od Pitona-Luzbela, Turijel od Belijala i Ambolin od Asmodeja, kao i drugi Fon Markenovi plaćenici, počeli su da upadaju u sudske dvorane i trgovačke kancelarije, usred najvećeg haosa i gužve, u kojoj narod nije znao koga da krivi, pa je samo ometao organe vlasti u akciji.
„Brže, brže!”, vikao je Pjetro, besan što nema još jedno veslo da pomogne gondolijeru, koji je dahtao od napora.
Pjetro je bio na pramcu, s rukom na kolenu, a drugu je spustio uz bok. Bližili su se impozantnom Bučentaureu, koji je bio usred lagune, ali je gondola još uvek bila predaleko, jer su stalno presecali put barkama iz pratnje. Pljuštale su psovke sa svih strana, i zamalo su ih rastrgli. „Pažnja!”, vikao je Pjetro kada bi u prolazu okrznuli neki deo drugog čamca. „Desno, levo!”, vikao je, osvrćući se, i video da i druge gondole to čine. Na nekima od njih video je likove s kapuljačama, koji su mu delovali veoma poznato. Stiskao je zube i nastavljao da hrabri Tina, gondolijera, koji je činio sve što može da ubrza već ionako brzu vožnju. Kapi znoja slivale su mu se niz čelo; mišići su mu bili iskočili ispod prsluka i podvijenih rukava košulje. Bližili su se Đudeki i Pjetro je video da Tino neće moći još dugo da izdrži taj tempo. Pozvao je veslače s jedne bisone sa deset vesala koji su klizili kroz izbrazdanu vodu nedaleko od Bučentaurea. Kazao je Tinu da priđe i obratio se jednom veslaču. Vikali su s čamca na čamac, nastojeći da nadjačaju okolnu buku; Pjetro je dao znak glavom i vratio se gondolijeru.
„Ovo će ti biti nadoknađeno, prijatelju. Moći ćeš da se vratiš srećan i zadovoljan. Vreme je da ovo preuzmeš!”
Uzeo je cvet iz zapučka i bacio ga gondolijeru pred noge, na šta je ovaj razrogačio oči.
Bila je to crna orhideja.
Gondola je dodirnula susedni čamac, i Pjetro se prebacio u njega, a veslači su mu napravili mesta. Veslači su bili veoma dobri, ali malo izmoreni takmičenjem na kanalu Grande. Pevali su između dva udisaja i svi su kao jedan nalegli na vesla, kao da je sada reč o novom takmičenju. To je zapravo i bio slučaj, a njihovi mišići napinjali su se na najlepši način.
Kada je stigao blizu San Nikola, Bučentaure se zatresao; drhtaj mu je potresao bočne strane i malo se nagnuo, tako da je pramac bio okrenut ka laguni. Nedaleko odatle Negrona je izvela isti manevar, i pristala mu uz bok. Došao je svečani trenutak. Dužd je ustao s trona i Loredan je polako pozvao ambasadora da ga sledi. Senatori, plemkinje, predstavnici najčuvenijih porodica, poređali su se s obe strane glavne palube i načinili počasni špalir, koji je, kao girlanda, krivudao s jedne strane broda na drugu. Loredan je polako istupio, a ambasador je bio uz njega. Načinio je nekoliko koraka ispod crvenog baldahina, gledajući mnoštvo osmeha i blistavih očiju uperenih u njega. Paževi, poređani s obe strane lađe, podigli su trube k nebu. Zatrubili su prvi put, a Loredanu se činilo da osim truba čuje i režanje nemejskog lava. Nastavio je prema pramcu; tu je stajao drugi paž, dete iz neke daleke zemlje, tamne kože. Na glavi je nosio plavi turban na kome je blistala dijadema. Nosio je prsten, na jastučiću od crvenog i zlatnog somota. Pored njega, držeći mu ruku na ramenu, stajao je venecijanski patrijarh u svečanoj odeždi. Loredan im se pridružio, dok su ga svi posmatrali, ogrtač mu je lepršao je na vetru, zođa mu je blistala na čelu, držao je skiptar u ruci, a prstenje mu se presijavalo na suncu; zaustavio se, nadneo nad vodu, i pogledao unaokolo. Drugo trubljenje podsetilo je sve na laguni da ućute. Svi brodovi su se zaustavili; cela flota je stala, i prestalo je pljuskanje talasa; od San Marka do Đudeke svi su ćutali i uperili oči u Bučentaure.
Na nekih pedeset metara odatle, u običnoj barci koja je bila usidrena nadomak duždove galije, neki čovek se mirno opružio. Na pramcu je bila crvena tkanina, koju je čovek podigao pre nego što se smestio. Podmetnuo je jastuče ispod grudi, kao da mu ono podiže telo i olakšava disanje u odlučujućem momentu. Nalaktio se. Lagano je pružio ruku prema obaraču arkebuze2 koju je upravo otkrio, a drugom rukom je pridržavao pušku, čija je osnova bila na metalnom držaču, što je trebalo da mu osigura ravnotežu u trenutku pucanja. Zvali su ga Strelac, Nišandžija ili Gilarion de Meririm, od Prinčeva tame; on je bio taj koji je, usred noći, pri svetlu baklje, samo jednom jedinom strelom, s rastojanja od pedeset metara, pogodio Đovanija Kampionija na groblju Dorsoduro. Sa mesta na kome se trenutno nalazio, i duždom koji se smestio na pramcu lađe, Gilarion nije mogao promašiti. Nije bio sam u tom poduhvatu; pre nego što je stavio specijalne naočare, koje je sam napravio, i koje su mu omogućavale da precizno gađa, zagledao se žmirkajući u desni bok Bučentaurea. Video je neki drugi brod kako pristaje uz galiju, na kojoj su svi bili zauzeti ceremonijom koju je sprovodio Loredan. Minotaur je koristio lestvice da se zakači za brod, a crveni ogrtač je lepršao za njim.
Tu je! On je na brodu!, mislio je Pjetro.
Bučentaure je stajao na sredini lagune. Za trenutak je izgledalo kao da se sve smirilo. Bila je to očaravajuća slika: Bučentaure, Negrona, gondole i sve moguće vrste čamaca stajale su mirno, zategnutih belih jedara, a girlande su lepršale na vetru. Dužd se podigao, ustao s prestola i izašao ispod baldahina, baš pored slika Pravde i Mira, i svečano podigao prsten koji mu je paž dodao. Podigao ga je prema suncu, u znak trijumfa. Stajao je tako pred svim Venecijancima i ljudima s obale, strancima koji su doputovali iz Evrope i s istoka, zođa mu je blistala pod zlatnom zvezdom. Jasnim glasom u kome je treperila istorija Venecije, kao fontana koja žubori priču o sedam svetskih čuda, ponavljajući pokret koji je bio simbol spajanja i bratske sprege, u potpunoj tišini ponavljao je ritualnu formulaciju:
„Venčavamo se s tobom, o more...”
Gilarion se spremao da pritisne obarač arkebuze, kada ga je pogodio iznenadni udarac, od koga se zateturao. Iznenađen, okrenuo je glavu. Nije imao vremena da puca, mada je dužd stajao na zgodnom mestu. Video je čoveka koji se bacio na njega, i razrogačio oči.
Udarcem noge Pjetro je zavitlao arkebuzu u vazduh. Odvojila se od metalnog postolja, poletela uvis i skoro vertikalno se sručila u lagunu. Gilarion je reagovao suviše kasno. Uz zgranuti krik, bacio se da dohvati pušku, da je ne izgubi. Kada je podigao pogled, video je Crnu Orhideju.
Borba je bila kratka.
Pjetro je bacio neprijatelja s broda.
U jednom trenutku, s rukama na kolenima, pogleda uperenog u dno lađe, pokušavao je da povrati normalno disanje, dok mu se lice kupalo u znoju.
Zatim se uspravio.
Sa broda je davao znake, šireći ruke, skakućući po palubi sleva nadesno.
Venčavamo se s tobom, o more, u znak večne dominacije.
Dužd je bacio prsten u lagunu.
Talasi su ga progutali.
Tada se, sa svih strana, sa San Marka i Lida, začula vika koja se ni sa čim nije mogla uporediti. Radosni narod dao je oduška svom oduševljenju.
Rikardo Pavi popeo se na most Bučentaurea, s ozbiljnim izrazom lica. Tražio je znake, gledao levo-desno, ometan oduševljenjem, zastavicama i maramicama i karnevalskim kostimima. Prešao je rukom preko potiljka i kratko podsečene crne kose i učinilo mu se da je, među svim tim brodićima u okolini, video poznatu siluetu na jednoj maloj barci.
Zaustavio se, žmirkajući.
Jedna plemenita dama, u svilenoj ljubičastoj haljini, prošla je kraj njega.
Viravolta... pa to je on!
Činilo mu se da će mu srce stati.
Pokušavao je da nešto kaže.
Predaleko, Pjetro, predaleko si!
Pavi je pokušavao da razume znake koje je Crna Orhideja davao; u tom času morao je izgledati smešno, skakutao je, kao i ostali, gore-dole, otvarao usta širom, ali Pavi nije mogao da čuje ni reč u opštoj galami.
Šta? Šta to hoćeš da kažeš?
Pravio je grimase, a iznad glave su mu se pojavili... rogovi?
Unezveren, Pavi se okrenuo i pogledao u dužda.
Venčavamo se s tobom, o more, u znak večne dominacije.
Loredan, koji je bio zaokupljen ceremonijom, takođe se okrenuo, pomerajući se s pramca broda. Pomilovao je paža po obrazu i uputio zadovoljan pogled francuskom ambasadoru i plemićima okupljenim na Bučentaureu. Odjednom se neki kolos stvorio ispred njega.
Minotaur, s rogatom maskom, metalnim štitnicima na ramenima i purpurnim ogrtačem.
„Frančesko Loredane!”, rekao je grlenim glasom, koji je odjeknuo kao presuda.
Duždovo lice se izobličilo.
„Spusti sad pogled, jer evo se bliži
Rumena reka gde, grešnici bedni,
Vriju: tirani, krvi i imanja žedni.”
Minotaur je zabacio ogrtač jednim pokretom, a ruka mu se našla iza leđa, odakle je, kao iluzionista, izvukao dva pištolja iz navlake. Krici užasa čuli su se sa svih strana. Iza Minotaurove maske, Loredan je, skamenjen, nazirao osmeh, i mislio: „Ovoga puta je sve gotovo.”
Rikardo Pavi se, vičući, bacio iz sve snage na Minotaura. Kolos se zaljuljao. Dva pucnja u vazduh odjeknula su u oblaku dima, a zastori i zavese su zalepršali dok se on zanosio unatrag. Vojnici su, kao probuđeni iz sna, pritrčali. Šest osoba valjalo se po palubi s Minotaurom, u totalnoj zbrci. Brojne pesnice i bodeži sručili su se na njega, usred opšteg užasa i zaprepašćenja.
Sa mesta na kome se nalazio, Pjetro nije mogao dobro da vidi šta se događa. Video je samo siluete, sjaj helebardi, i čuo pucnjavu.
Najzad je video dužda u svečanoj odeždi, koji se vratio na pramac. Video je i da se Pavi pridigao.
Pjetro je zamalo pao pokušavajući da se vrati u sredinu barke koja se ljuljala.
Uzdahnuo je od olakšanja.
Posle toga se sve odigralo brzo.
Venčavamo se s tobom, o more, u znak večne dominacije.
Na zaokretu lagune, između Đudeke i Lida, pojavile su se galije. To su bili Krfski dragulj i Santa Marija, i austrijske lađe, koje su blistale na suncu; brodovi Arsenala bili su raspoređeni na punktu oko San Đorđa da bi bacili lance i zatvorili lagunu i ulaz do poluostrva; s njih se začuo mukli žamor. Neprijateljski brodovi, s dva ili tri reda vesala, četvrtastim trupovima i sa po dvesta veslača, isturili su svoje vatreno oružje i izgledalo je da su spremni za paljbu; sekli su talase, sa svim jedrima razvijenim na vetru. Strelci i vojnici s arkebuzama bili su raspoređeni po palubama; raspolagali su s ukupno tri stotine dvadeset topova, okrenutih k Veneciji i protivničkim brodovima. Sa tim plovećim tvrđavama, koje su pratile fregate, Arsenal je mogao da se uhvati u koštac. No, laguna je bila zakrčena prazničnim barkama i čamcima, tako da je ostalo malo manevarskog prostora k poluostrvu; neprijatelj se približavao gradu, a manevrisanje je postajalo sve složenije i rizikovalo se da se Veneciji nanese nenadoknadiva šteta. Za ovu priliku otvoreni su hangari sa specijalnim ratnim brodovima, a na čelu te flote bile su čuvene uske lađe, zvane sotile; grupe malih brodova, koji su obično patrolirali po zalivu, usmerile su se prema napadaču; no ništa nije kazivalo da li će stići na vreme, jer je Bučantaure takođe bio na dometu paljbe, kao i San Marko. Dvadesetak jedinica iz rezerve, pod komandom kapetana s najvišim činom, pripremalo je artiljerijske baterije.
Pjetro je i dalje bio na onoj barci, a Pavi na Bučentaureu, i pomislili su na istu stvar. Sa zebnjom su se okrenuli ka keju Arsenala. Pažnju su im privukle dve uzastopne eksplozije. To je bila druga strateška tačka Venecije, i videli su kako se s te strane dižu oblaci dima. Mora da su se tamo vodile borbe. No, ko će pobediti: komandant Arsenala ili Strigije?
Svi su zadržavali dah.
Na pristaništu ispred San Marka, narod je zbunjeno gledao levo-desno, ne shvatajući i pitajući se da li su to neka nova iznenađenja pripremljena za praznik, ili je ipak nešto ozbiljnije.
Odjednom je iz luke krenula fregata pod punim jedrima, sekući talase kroz barut i dim. Bila je elegantna i gorda kao ptica, a pridružila se ostalim venecijanskim brodovima, koji su krenuli za njom.
„DA! DA!”, vikao je Pjetro na sav glas. To su naši!
Nastala je tišina.
Zatim se prvi put začula topovska paljba.
Venčavamo se s tobom, o more, u znak večne dominacije.
Onda je nastao pravi metež.

PEVANJE XXIII


Falsifikatori

Sofija, mlada pralja, držala je za ruku sina, dečkića od šest godina. Oboje su stajali na obodu gomile, na keju blizu Arsenala, na mestu gde se nastavljalo praznovanje. Etore, sinčić, gutao je u velikim zalogajima sladoled s belim i ružičastim kuglama, koje su bile velike skoro kao njegova glava. Oblizivao je usta, i okretao sladoled u svim pravcima da bi uhvatio sve primese ukusa koji mu je izmicao, i pri tom je skroz umazao prste. Sladoled je upravo bio u položaju da ispadne na pločnik. Sofija je, s osmehom, pozdravila usputnog udvarača, koji je neko vreme šetao s njima. Pogledala je sina i podigla obrvu u znak neodobravanja. Nagnula se k njemu, uz uzdah.
„Etore, molim te! Hoćeš li da budeš malo pažljiviji? Ako ga tako držiš, sladoled će ti ispasti na...”
Strašan zvižduk se prolomio iznad njih; zatim je nastao užasan metež. Sofija je prvo pomislila na zemljotres. Pala je na zemlju, i telom zaštitila dete. Na nekoliko metara odatle, cela vila se sama od sebe srušila, i usred opšte vike, fasada se pretvorila u hrpu kamenja. Oblaci prašine dizali su se svuda oko nje, i čule su se salve kašlja. Mlada žena je otvorila jedno oko, i iza dimne zavese videla da je vila, koja je ostala bez fasade, imala dva sprata čija se bogato ukrašena unutrašnjost sada mogla lepo videti. Na pragu jednog od njih pojavio se neki unezvereni starac, približio se otvoru prema praznini, zbunjen, i mrmljao nešto nerazumljivo.
To je bilo topovsko dule ispaljeno sa Krfskog dragulja, koje se zabilo u zgradu uz gromku eksploziju.
Pralja je pogledala svoju lepu haljinu, koja je sada bila isprljana i iscepana. Uverila se da je Etore dobro; malo se povredila pri padu i tanak mlaz krvi joj je tekao niz čelo. Još ošamućena, gledala je u sina i sladoled koji je pao na tlo.
„Mama mia, Etore... šta sam ti ja kazala!”
Pjetro se u međuvremenu vratio na Trg San Marko. Iza njega su Bučentaure i Negrona lagano napravili poluokret, usred lagune, da bi se izmakli van dometa vatre. Hiljade brodova oko njih, čija je usklađenost plovidbe bila sasvim poremećena, plovile su, svaki za sebe, pokušavajući da uspostave neki red. To nije prošlo bez nezgoda. Lađe su se sudarale, krećući se u svim pravcima, i stvarale pravu sliku haosa. No glavnu opasnost predstavljala je pomorska borba, koja je besnela, dok je Pjetro požurio u palatu. Narod se gurao na sve strane, ne shvatajući još uvek šta se dešava, oklevajući između smeha i brige, aplauza i panike pred tim prizorom.
Pjetro je bacio pogled na toranj Kampanile; konopci pripremljeni za lažni „Turčinov let” sada su bili pokidani. Ljudi Četrdesetorice obavili su posao. Gurajući se kroz gomilu, koja se bunila protiv vlasti, došao je do glavnog ulaza u palatu, gde je jedan agent organizovao zaštitni kordon, onoliko koliko je bilo moguće. Oznojeni agent se okrenuo k njemu, spreman da se baci na pridošlicu. „A, to ste vi!”, rekao je prepoznavši Viravoltu, i pustio ga da prođe.
U unutrašnjem dvorištu i dalje su se borili; poslednje Vatrene ptice, raspoređene po krovu, trčale su po olovnim pločicama zatvorskog krova, primetivši da je Loredan izbegao atentat, i da iz Arsenala stalno isplovljavaju novi brodovi s namerom da spreče Himerine galije i fregate da uđu dublje u lagunu. Pokušaj osvajanja vojnog utvrđenja takođe nije uspeo. Ta vest se odmah pronela među njima. Sve se zaista odigravalo u skladu s planom, veoma brzo, i istovremeno na više strana, ali ishod nije bio u korist Strigija. Dok su napolju obuzdavali gomilu, Pjetro je požurio u unutrašnje dvorište. Tu se sukob nastavljao. Neki napadači su spustili oružje i predali se, ali su drugi, poneseni očajanjem, skakali s krova da bi utrčali u palatu, dok su im ogrtači lepršali na vetru. Izvlačili su mačeve ispred stepenica Skala d’ Oro i ispred Sansovinovih statua; bacali su se na sve strane i trčali po stepeništu, kružili oko stubova; neki su skakali na balkone, drugi su lupali petama trčeći po holovima popločanim sivim i belim pločicama; čuli su se zveket oružja koje se ukrštalo, krici ranjenika, povremeni pucnji iz vatrenog oružja, koji su podizali male oblake baruta.
Pjetro je, za trenutak, posmatrao taj haos, a zatim umorno uzdahnuo.
Gadnog li dana!
Zatim se pribrao. I sam je odlučno izvukao mač.
Dobro! Vreme je da se ovo okonča!
Daleko u laguni, pomorska bitka između dve flote podsećala je na Kanaletovu sliku, naslikanu Tarnerovom veštinom, ali u stilu neke mračne slikarske akademije koja se specijalizovala za vojne teme. U smiraj dana, veliki beli oblaci zaklanjali su nebo, a brodovi, s pocepanim jedrima, izmenjivali su topovsku paljbu, dajući celom prizoru dimenziju Apokalipse. Pored galija su se nazirale elegantne siluete fregata, i lađa zvanih sotili, koje su klizile po vodi i okretale se, u skladu s manevrima napada i povlačenja zaraćenih strana; sve je stvaralo utisak celine zaustavljene u pokretu. Otkako se Bučentaure povukao u lagunu, mogle su se videli male siluete boraca koji su se penjali po jarbolima, ili se borili na palubi.
Dužd se vratio na presto na krmi broda. Pored njega je francuski ambasador iskolačenih očiju posmatrao borbu; osmeh mu je bio zaleđen na licu. Prisustvovao je tolikim uzastopnim dešavanjima da nije znao šta da misli, i lebdeo je između straha i olakšanja. Okrenuo se k Loredanu.
„Ali, Vaša visosti... Sve ovo...”
Dužd, koji se pribrao dok su Pavi i njegovi ljudi nastavili da manevrišu brodom, napravio je grimasu koja je izmenila gipsanu masku njegovog lica. Izbegao je smrti za dlaku.
„To je... kao neka rekonstrukcija događaja.”
„O, zaista?”, upitao je Pjer Fransoa de Viledje, osmehnuvši se pomalo usiljeno.
„Da, svake godine to priređujemo... Neka vrsta...”, nakašljao se, „moglo bi se reći, tradicije.”
Ambasadorov pogled je lutao od dužda do gužve na laguni. Odjednom se džinovska pečurka dima digla do neba. Uz beskrajnu škripu, Krfski dragulj je počeo da se njiše, pogođen na više mesta u bokove, a jedno jedro mu je, uz buku, otpalo. Na pramcu mu se pojavio plamen, a voda je prodrla sa svih strana. Krma se digla k nebu i brod je počeo da tone. Mornari su skakali s paluba. Malo dalje, videvši da je bitka izgubljena, Santa Marija je uzmicala kroz unakrsnu vatru s Arsenala. Jedra su joj lupkala o katarke. Nekoliko fregata još je odolevalo, a ostali brodovi su počeli povlačenje. Pjer Fransoa de Viledje je prvo izgubio, a zatim opet pronašao svoj uobičajeni osmeh.
„Ali to sve izgleda... tako stvarno”, čudio se.
„Zar ne...”, odgovorio je dužd.
Ambasador je odjednom histerično kriknuo, i počeo da pomamno tapše rukama. Krfski dragulj je upravo nestao pod vodom, a na nebu su blistali odsjaji požara.
„O, bravo! Divno! Sjajno!”
Očigledno je, u ovo vreme, u Veneciji dobar provod.
„Neprijatelj beži! Neprijatelj beži!”
Na te reči vojnik je požurio u dvorište Duždove palate. Za njim je išla četa naoružanih ljudi, prikupljenih na Merčeriji. Požurio je i ugledao Pjetra Viravoltu, koji se baš uspravio; upravo je probo jednu Strigiju, koja se grčila na tlu, u ogrtaču s kapuljačom. Pjetro je izvukao okrvavljeni mač i osvrnuo se.
Vatrene ptice. Spuštale su se po konopcima, padale s krova, letele preko balkona. Sada ih je ostalo nekoliko. Pjetro je hodao po dvorištu zatrpanom leševima. Neki čovek se bacio na njega. Izbegao je prvi udarac, parirao mu, a zatim povio kolena, da bi i sam prešao u napad, koji se završio udarcem u grlo neprijatelja. Posle nekoliko trenutaka bio je na stepenicama Skala d’ Oro; i tamo se ležali leševi i ranjenici, koji su tražili pomoć; kada je stigao na vrh, video je jednu Pticu, okruženu Pavijevim ljudima, kako širi ruke i predaje mač. Na levoj strani, drugi čovek, u nastupu panike, trudio se da se otarasi ogrtača koristeći opštu gužvu. Podigao je pogled i video u blizini Viravoltu, i njegov upereni mač spreman da ga probode.
„Dakle? Menjamo stranu?”
* * *


Srećom, više nije bilo velike borbe na gornjim spratovima palate. Bilo je lako pohvatati poslednje Ptice, koje su se sklonile u salu Velikog saveta, ili Antikolegijuma. Pokušaj neprijatelja da oslobodi zatvorenike iz tamnice nije uspeo. Strigije su shvatile da se njihov put takođe završava u tamnici, u koju će ih svakako smestiti.
Dok je Pjetro izlazio iz palate, okružen pobedničkim borcima Četrdesetorice, sudario se s devojčicom u plavoj suknjici. Sva nasmejana, pružila mu je kartonsku kutijicu.
„Gospodine!”
Sva je sijala.
„Za učenice škole Santa Trinita...”
Pjetro se nasmešio.
Nekim čudom karnevalsko praznovanje nije se prekinulo. Kao da su bili začarani, Venecijanci nisu gubili ni mrvu svog poleta. Pored sve buke i besa, borbe su se utopile u opšti metež – neke su se odvijale skriveno od očiju naroda, a druge su bile tako očigledne da su ih smatrali za ulične prepade. Širile su se glasine, koje su vlasti zataškavale uz osmeh. Vrhovni komandant Arsenala dobio je igru. Pored sudskih kancelarija na Rijaltu, koje su takođe bile poprište borbe, izdvojene Strigije su se najzad predale. Treba priznati da je to bila zasluga Dame Srce, koja je ušla u ured u kome su se zabarikadirali Fon Markenovi i Himerini borci i pokupila poslednje pištolje koji su tog dana korišćeni.
Praznik Sensa i karneval održan leta gospodnjeg 1756. Godine nisu ličili na druge slične praznike.
Na Bučentaureu ambasador je šapnuo duždu na uho:
„Bilo je baš izuzetno!”
Zatim se prisetio da u takvim prilikama treba pokazati malo kritičkog duha, pa je dodao:
„Možda malo previše pompezno.”
Dužd se osmehnuo, ne odgovorivši mu ništa. Samo je veoma duboko uzdahnuo od olakšanja.
Venčanje Venecije s morem bilo je završeno.

PEVANJE XXIV


Bunar divova

Šest konja, koje je kočijaš nemilosrdno šibao, vukli su kočije Ekharta fon Markena na putu iz Margere. Otpadnički vojvoda je krenuo u takvoj žurbi da je poneo samo nekoliko kovčega sa sobom; sada je bio begunac. Mračnim pogledom je posmatrao predele koji su se smenjivali pred njegovim očima. U roku od samo nekoliko sati, njegov ludi san se raspao. Svaki čas je obuhvatao glavu rukama i stezao je, nastojeći da stiša strah i bes koji su ga obuzimali; bio je na putu koji ga je zauvek odvodio iz Mletačke republike, sam sa svojim varljivim vizijama i duhovima zavere koju je tako lepo zamislio, ali je nije ostvario. Više ne može računati da će povratiti svoja dobra, koja je carica Marija Terezija već razdelila drugima. Neće povratiti ni izgubljenu čast. Kratki uzvici kočijaša, udarci biča, dahtanje konja, prašina koje se uzvitlala oko njega, sve mu je to delovalo kao kapi vode u bunaru bez dna, kao da je stvarnost presušila. Zapao je u košmar, koji ga nije napuštao od onog mračnog dana kada je poslat u progonstvo. Sve je izgubljeno, mislio je. Sve.
Stezao je pesnice. Otišao je u žurbi, kao što je i došao; zaverenik, propali aristokrata koji nije imao ništa osim svoje zamisli. Dužd je pobedio. Bio je živ. Otavio i Vikario su eliminisani. Vatrene ptice, Strigije iz drugog košmara, predale su oružje. Samo su on i Himera pobegli. Sad su predstavljali opasnost jedan za drugoga, kao što je i inače bio slučaj, mislio je Fon Marken. Sve je to skrivio jedan čovek, bio je ubeđen: Crna Orhideja, Pjetro Viravolta, koga je iz nekih mračnih razloga Diavolo izabrao da ostavi u životu kada mu je bio predat na milost i nemilost, umesto da s njim završi jednom zauvek. Možda je sve pošlo naopako baš tog dana.
Ekhart je besneo zbog toga.
I šta sada?
Bekstvo. Bekstvo putem koji je video pred sobom. Povratak u Austriju nije bio moguć. Tamo je samo mogao dospeti u zatvor. Bežao je u Francusku, gde je još imao nekoliko prijatelja; možda može računati na njihovu zaštitu i sredstva da ispliva na površinu. Dok je razmišljao o tome, spopadao ga je ludi bes, pomešan s očajanjem. Suze su mu se skupljale u uglovima očiju. Pa dobro! Bio je sam! Sasvim sam! Izvući će se nekako, zar ne? Prvo da se negde skloni. Zatim će se posvetiti onome što je uvek činilo njegov život: nastojanju da sakupi ostatke nekadašnje časti; on, koji je bio izigran, ismejan i pretvoren u pajaca. Boriće se za ono što je preostalo. Vojvoda, ipak je bio vojvoda. I to je nešto značilo! Nikada se nije u ovoj meri osećao kao izgnanik kome je sve oduzeto, usamljeni kralj u prognanstvu.
Dakle, spašću se nekako!
Bile su to neodređena intuicija, a istovremeno i mučna zabrinutost, koje su ga navele da se nagne, spusti prozor kočije i pogleda kroz oblake prašine. Bio je načas zaslepljen – na obzorju iznad puta oivičenog čempresima, jezerima i brežuljcima, blistalo je sunce na zalasku. Zatim je video malu crnu tačku, na koju prvo nije obraćao pažnju. No, pošto se približavala, počeo je da žmirka, zainteresovan.
Neki jahač ga je sledio, a kosa mu je lepršala na vetru. Krajevi ogrtača vijorili su za njim. Galopirao je, opuštene uzde. Široki rukavi košulje su mu se naduli od brzine. Podbadao je kobilu brzim udarcima peta.
On! To je bio on!
Fon Marken je opsovao kroz zube.
Pjetro Viravolta se dao u poteru za njim i jahao je što je brže mogao, trudeći se da ga stigne.
Čim su saznali za vilu u Margeri, u kojoj su se okupljale Vatrene ptice pošto su napustile Mestre i onaj žalosni podrum, Pjetro je otišao tamo. Pratili su ga vojnici i agenti Četrdesetorice. Pjetro se nadao da će uspeti da raskrinka Himeru i uhvati Ekharta fon Markena, misleći da se možda radi o istoj osobi. Našao se pred zgradom s dva veličanstvena reda antičkih stubova, vratima-prozorima koja su vodila u predvorje i velike salone, natkriljene kupolom, s otvorima za svetlo. Mada su svi znaci govorili da je donedavno tu neko stanovao: odeća i ogrtači s kapuljačama koje su našli razbacane po podu, kao sećanje ne protekle praznike, mesto je bilo napušteno... ili bar skoro napušteno.
Jedan priprosti sluga, koji je pomagao Fon Markenu da utovari prtljag, bio je šćućuren u uglu. Mada je i on žurio da pobegne, kada je video da se vojnici približavaju, bio je prinuđen da se vrati unutra i sakrije u mračnom prostoru ispod stepenica. Nije bilo teško pronaći ga i navesti da govori. Video je kako mu prst još drhti dok je pokazivao na koju je stranu otišao Fon Marken, i Pjetro se dao u poteru.
Ubrzo je izmakao vojnicima koji su ga sledili.
Tako je sad jahao sam, spreman za dvoboj, na putu o kome je maštao, dok je večernja izmaglica polako osvajala, a sunce nestajalo.
Pjetro je već bio nadomak kočije s beguncem. Nastavljajući da podbada kobilu, izvukao je pištolj iz opasača. Ipak je bio predaleko da bi pucao. U ispruženoj ruci držao je pištolj, koji je delovao kao produžetak šake.
Opet Viravolta!
Vojvoda je brzo uvukao glavu u kočiju. Ovo je bio nov šok. Prešao je rukom preko čela i osetio da ga obliva hladan znoj. Pokušao je da savlada drhtanje: ruka mu se stegla oko štapa koji je nosio. Nešto mu je palo na pamet, pa je ponovo provukao glavu kroz vrata i viknuo kočijašu:
„Brže, brže!”
Pridržavao je crnu kapu da je vetar ne odnese.
Čuo se fijuk biča i lupkanje uzdi.
Crna Orhideja ga je i dalje sledio, i približavao mu se.
„Brže, sveca mu!”, prodrao se Fon Marken.
Kočija je letela sve brže i drmusala se. Fon Marken je unutra gubio ravnotežu dok su točkovi odskakali po tlu, i osećao da klizi levo-desno po sedištu. Tako uzdrman, spustio je ruku na jednu od ljubičastih unutrašnjih zavesa, koja je bila s druge strane vrata. Opsovao je i ponovo isturio glavu napolje.
Čovek koji ga je sledio, u ogrtaču što je podsećao na krila slepog miša, odjednom mu je izgledao kao pravi demon; čudan obrt: Strigije više nisu bile uz njega. Pogledao je u tog demona. To je zapravo bio mit, živa legenda koja ga je sledila.
Galopirao je.
Dizala se prašina.
Truckao se.
„Još BRŽE!”, zaurlao je Fon Marken, a bilo mu je udaralo u slepoočnicama.
Sav se zacrveneo.
Pjetro se još malo primakao. Uskoro je bio tako blizu da je na njega letelo grumenje zemlje koje je kočija odbacivala; zvuk je bio zaglušujući. Činilo mu se da su ti zvuci bučniji i zaglušniji od sve karnevalske galame kroz koju je prošao u Veneciji. Primakao se zadnjem levom uglu kočije.
Za trenutak je razmišljao o nekom akrobatskom zahvatu kojim bi se s konja prebacio na kočiju, što bliže vratima. Odustao je od te zamisli. Odlučio je da još malo obode kobilu. Prošao je kraj vrata, ne gledajući vojvodu, koji je iskolačio oči na prizor demona koji ga prestiže. U jednom času bili su skoro bok uz bok: Pjetro, nagnut napred, s kosom koja vijori i Fon Marken, zgrčenog lica, poplavelih zenica, razrogačenih očiju kao porcelanske šolje ili kristalne čaše Federika Spadetija i Staklarske gilde s Murana.
Da, Federiko! Ti, tvoj sin i Severina, kao i kristalna haljina. Svega se sećam.
Pjetro je naciljao kočijaša i pucao.
„NE!”, zaurlao je Fon Marken.
Čovek je raširio ruke, šešir mu je odleteo, a pramen riđe kose vezane crnom trakom zalepršao je na potiljku, kao na marioneti. Nagnuo se napred, a siva jakna bila mu je probušena. Telo mu se zaklatilo kao da će pasti u prostor ispred kočije ili udesno. Nekim čudom nije pao ni na jednu stranu, već je ostao tako sedeći, mrtav, s uzdama u rukama, terajući kočiju ka svetu mrtvih. To je bila paklena slika: pomahnitali konji, zapenjeni i zamršenih griva, očiju koje su plamtele kao baklje, galopirali su neznano kud, vodeni rukom pokojnika.
Ta pogrebna kočija u trku naterala je Pjetra da brzo reaguje. Kada se približio najviše što je mogao, stegao je zube...
Nećeš valjda...
Bez daljeg razmišljanja zgrčio se i skočio.
Rukama je dohvatio konopce koji su na krovu pridržavali Fon Markenove natrpane kovčege. Sada je bio na zadnjem delu kočije, povijenih kolena, s ogrtačem koji je lepršao na vetru, čizama pripijenih za donje rude, opasno blizu točkova. Fon Marken je opet pogledao iznutra i još se više zgranuo. Viravoltin konj je galopirao sam. Vojvoda je krivio vrat da vidi šta se događa pozadi. Pogodio je gde je Crna Orhideja po lepršanju skutova ogrtača.
„Prestani! Neka se ovo zaustavi!”
Pjetro je pokušavao da se učvrsti u tom položaju. Oslobodivši jednu ruku, dok je drugom održavao nestalnu ravnotežu, zgrabio je mač. Jednim okretom ga je izvrnuo i okrenuo balčak prema točkovima. Bojao se da će pasti. Zaljuljao se i uhvatio ponovo, u poslednjem momentu. Naginjući se što više, ugurao je mač među paoke točka. U prvom pokušaju morao je da odustane, jer su ga snažni potresi zahvatili sve do ramena, pa je postojala opasnost da točak povuče i njegovu ruku. Zatim je, uz uzvik, probao ponovo. Čulo se krckanje. Komadići drveta leteli su na sve strane, a i sam točak je tako podrhtavao da je izgledalo da će otpasti s osovine. Pjetrova ruka u rukavici pustila je konopac za koji se držao, i skočio je unatrag. Pad je bio prilično bolan; kotrljao se po prašini. Dahćući se oslobodio dela ogrtača koji mu se umotao preko lica, i ponovo pogledao u kočiju.
Dvadeset metara dalje, kočija je najzad stala. Poskočila je, i zastala u mestu. Uz škripu i pucanje drveta, prevrnula se, ostavljajući brazde na suvoj zemlji, pre nego što se konačno zaustavila. Povučeni njenom težinom, konji su se zaneli udesno; sanduci na krovu su se prevrtali i padali, jedan po jedan. Jedan konopac je pukao. U zastrašujućem oblaku prašine, ostatak kočije zaustavio se u podnožju jednog brežuljka.
Pjetro se pridigao. Nije ništa slomio. Požurio je ka brežuljku.
Ugledao je čudan prizor. Video je baru u koju je upao ostatak kočije. Konji su se otrgnuli, a malo dalje ležao je kočijašev leš. Iz sanduka su se rasuli zlato i tkanine. Fon Marken je takođe ležao, opružen. Bio je izbačen iz kočije u trenutku kada je uletela u baru. Ispod odeće koju je nosio, jedna noga mu je bila savijena pod čudnim uglom. Druga noga bila mu je u vodi. Ležeći u blatu, nije se pomerao, a lice mu je bilo umrljano krvlju. Glasno je disao.
Pjetro se spustio niz malu nizbrdicu i prišao.
Vojvoda je video samo sopstvene čizme, koje su mu zaklanjale vidik. Trepćući kapcima pokušavao je da pridigne glavu, i začulo se jecanje ranjene zveri.
„Kao što gušter, kad pripeče žega
Za pasjih dana, u živicu svrne
I brz ko munja preko staze bega.
Na sličan način ka trbuhu srne
Ostalih dveju ljuta zmija mala.
Ko zrno papra, boje sivo-crne.”
„Da li vam ovo nešto kazuje, Fon Markene?”, pitao je Pjetro. „To je kazna iz osmog kruga. Za lopove kao vi, pretvorene u zmije... To je krug prevaranata, falsifikatora, lažnih proroka i sejača nesloge... Izgleda da su se kazne sada nešto promenile, zar ne?”
Stajao je tako, ne naginjući se nad vojvodu, koji je pružao ruku k njemu.
„Gotovo je, Fon Markene”, rekao je Viravolta.
Sa gorkim pokušajem osmeha na usnama, vojvoda je nešto mrmljao. Ruka mu je opet pala u blato.
„To vi mislite, no ostao je još neko...”
Pjetrovo lice se zateglo. Ovoga puta je prišao i spustio se na kolena.
„Diavolo, zar ne? Ko je on, Fon Markene? Ko je, ako niste vi?”
Čulo se novo grcanje. Pjetro ga je motrio stisnutih očiju, koje su blistale plavičastim sjajem, hladnog pogleda. Fon Marken je sve teže disao.
„To je... to je...”
Pjetro se primakao bliže.
„Ko? Ama, ko je to?”
Vojvoda se osmehnuo.
„To je tvoj najgori košmar.”
Ponovo se zagrcnuo od prigušenog smeha, a onda mu se lice opustilo. Fon Marken je ispustio dušu i vratio se u pakao.
Pjetro je dugo stajao kraj leša. Telo u đavoljoj močvari. Blato. Rastureni kovčezi. Smrt usred pustog predela.
Ponovo je tužno uzdahnuo. Ja sam zbilja veoma umoran, rekao je sam sebi.
A Lucifer je još bio na delu.
* * *


Dve hiljade plemića okupilo se u divnoj sali Velikog saveta, a dužd je sedeo na prestolu, ispod Tintoretovog Raja.
Neki redovi su, ipak, bili prazni. To su bila mesta onih koji su podržavali Strigije i čiji je identitet obelodanjen, pa su podvrgnuti ispitivanju. Neki od njih su rizikovali javno pogubljenje. Oni koji su se provukli kroz otvore na mreži, pravili su se da aplaudiraju onima protiv kojih su juče kovali zaveru. Sada je bilo važno očuvati jedinstvo Republike i okupiti se oko dužda. To je i bio cilj ove ceremonije; u isto vreme, ona je trebalo i da posluži odavanju priznanja svima koji su se, u ovom poslednjem, zapanjujućem iskušenju u kome se našla Venecija, istakli hrabrošću i odanošću. U vezi s tim, uočavalo se odsustvo Rikarda Pavija, koji je nastavljao istragu i ispitivao uhapšene u tamničkim prostorijama. No, već su ga svi slavili kao junaka događaja na Bučentaureu i na Trgu San Marko. Dama Srce, koja je odnela pobedu kod Rijalta, potresla je svojom pojavom ovaj skup, i jata zagrejanih udvarača gurala su se oko njene lepeze. Komandant Arsenala, sa svim mogućim odlikovanjima i svečanim izrazom lica, s rukom na zlatnoj jabuci štapa, sedeo je, uspravan i važan, s desne strane, blizu Loredana. Ani Santamariji, koja je još bila u crnini, svi su iskazivali poštovanje. Bila je veličanstvena i otmena od kada je izašla iz skrovišta u Kaštelu; svi su znali kroz kakve je teške trenutke prošla, kao i kakvu je ružnu ulogu Otavio imao u pokušaju državnog udara. Smatrali su je žrtvom i princezom, istovremeno; svi su sada pozdravljali njenu naklonost prema Viravolti, tom malom agentu koji je, rizikujući glavu, takođe doprineo povoljnom toku događaja. Svi su se klanjali Ani, koja je stajala po strani u velikom tamnom ogrtaču i pružala ruku svima koji su hteli da je pozdrave, pre nego što se pridružila svom dragom. Sa Landretom uz bok, Viravolta je uživao u časovima ponovo pronađenog mira. Loredan se spremao za govor, pa su svi seli na mesta. Malo-pomalo, smeh i razgovori su utihnuli. Tada su pred dužda izašli Crna Orhideja i Ana Santamarija, Dama Srce i komandant Arsenala. Plemići su gledali u tu čudnu grupu: dva agenta Republike, muškarac i žena, jedna udovica, i jedan vojnik, udešen kao za paradu. Loredan se osmehnuo, a zatim je bez reči dao neki znak. Između dva stražara s helebardama pojavio se mali paž, melez s plavim turbanom, koji je nosio somotsko jastuče. Loredan je ustao i stao ispred te male grupe, osmehujući se i dalje. Frančesko je namignuo. Dao je pažu svoj skiptar, baketu. Cela situacija je bila smešna: pošto je morao da drži jastuče obema rukama, paž je morao da zabaci skiptar pod ruku, a sjajna kugla na vrhu štrčala je iznad njegove glave. Nije mogao da se uzdrži od smeha. Loredan se okrenuo komandantu Arsenala. Prva medalja je bila namenjena njemu i stavio ju je pored ostalih odlikovanja. Dužd mu je stegao ruku i rekao nekoliko reči. Ana Santamarija i Dama Srce naklonile su se u isto vreme, i cela sala je uzdisala posmatrajući te dve lepotice kako se klanjaju duždu. On se pridigao, i obema je dao po jedan broš ukrašen dragim kamenjem, koji je imao oblik venecijanskog lava.
Najzad je stigao do Viravolte.
„Smatram da medalja nije dovoljna”, kazao je dužd.
Potražio je nešto ispod crvenog ogrtača. Izvukao je cvet!
Bila je to crna orhideja, koju je Pjetro uzeo s osmehom.
„Sada ste opet među nama”, prošaputao je Loredan.
Zatim je raširio ruke, i pozvao sve da se vrate na skupštinske teme.
„To je Venecija”, rekao je.
Čvrstom rukom ponovo je uzeo skiptar od paža.
Pjetro, Ana, Dama Srce i komandant Arsenala su se udaljili.
Bura aplauza je odjeknula s kraja na kraj sale, i izgledalo je da se na zemlji ostvario prizor iz Tintoretovog Raja, dok je četiri hiljade ruku pljeskalo od radosti, uz veselje i uzvike „Bravo!”, lupajući kao da će sve polomiti, ispod pozlaćene tavanice.
* * *


Pored Crne Orhideje bili su Ana, koja ga je držala ispod ruke, Landreto, Dama Srce, i neki od njenih obožavalaca.
„Dobro, gospodine”, rekla je Dama Srce, posmatrajući Viravoltu zainteresovano. „Šta ćete sada raditi, kad nema više ptica za lov? Hoćete li nastaviti službu Republici? Ili ćete otići prema novim horizontima, pošto vam je vraćena sloboda, koju toliko volite?”
„Pa, zapravo, to je...”
„Znajte ovo, u svakom slučaju, prijatelju”, prekinula ga je, ne čekajući odgovor. „Ako vam bude potreban vodič na novim obalama, biću vam rado na raspolaganju.”
Ana Santamarija se više nije smeškala. Podigla se na vrhove prstiju i rekla Pjetru na uho:
„Ako je još jednom pogledaš, ubiću te.”
Viravolta se uzdržao od osmeha, dok je Ana, besna, uputila Dami Srce nategnut osmeh. Ova joj se takođe osmehnula, pomalo drsko. No, pošto je videla da je stvar beznadežna, počela je da gleda u momka koji je pratio Crnu Orhideju.
„A vi, mladiću?”
„Ja... ja?”, pitao je iznenađeni Landreto.
„Da, naravno, vi!”, kazala je, šireći lepezu. „Da li vas zanima... lov?”
Landreto je pokazao sve zube u širokom osmehu, i skinuo šešir. Pokušao je da se ponaša samouvereno.
„To jest...”
Viravolta se smejao.
„Draga Damo Srce, našli ste više od sluge: Landreto je pravi kralj u mnogim oblastima, a bez njega ne bismo bili tu gde smo. Zar nije tako, dragi moj pri...”
Pjetro je prekinuo rečenicu kada je video Rikarda Pavija kako ulazi u salu. Njegovo je smrknuto lice, u opštem dobrom raspoloženju, nesumnjivo privuklo pažnju. Odeven u crno, šef Četrdestorice već je bio viđen kao naslednik Emilija Vindikatija i na čelu Desetorice, a sada je polako krčio put kroz salu, u pravcu Crne Orhideje. Kada je stigao do Pjetra, spustio mu je ruku na rame i odvukao ga što je dalje mogao. Pjetro se izvinio Ani Santamariji i ostalima koji su ih okruživali.
Pavi mu je, poverljivim tonom, rekao:
„Dolazim iz tamnice, prijatelju. Mislio sam da nikada neću postići cilj, no jutros je jedan od Strigija koje smo uhapsili, odlučio da progovori, posle četiri sata mučenja. Taj čovek je popustio, a on je jedan od retkih koji su znali, osećao sam to, Pjetro!”
Gledao ga je u oči.
„Znam ko je Diavolo!”
Pjetro se zgrčio, a osmeh mu je nestao.
Obojica su tako stajali nekoliko sekundi, a zatim se Pavi nagnuo nad uho Crne Orhideje. Šef Četrdesetorice šapnuo je neko ime, samo jedno, koje se izgubilo u šapatu. Pjetrovo čelo je pobledelo. Glava mu se naginjala k Paviju. Njegovo ponašanje je pokazivalo da ne sumnja u ono što je čuo. Sada su razni delovi zagonetke s kojom su se sve vreme susretali, počeli da se slažu, jedni za drugima, kao što slagalica odjednom dovede do otkrića novog prizora; prineo je ruku licu, zgranut. Slika je bila gora nego što je zamišljao. Ono očigledno mu je bolo oči, i proklinjao je sebe što to nije shvatio. Pogledao je u Anu Santamariju, koja je treptala. Kao i Landreto, shvatila je da se nešto događa.
Trebalo mu je nekoliko trenutaka da se pribere od onoga što je saznao. Dao je znak Paviju da ga pričeka koji minut, a zatim je otišao do Ane Santamarije.
„Šta se zbiva?”, pitala je.
Pjetro je stezao zube i nameštao šešir.
„Imam još jedan zadatak da ispunim. Ostanite tu, molim vas, i ne brinite za mene. Uskoro ću se vratiti.”
„Ali...”
Pjetro ju je već poljubio u čelo i okrenuo se. Dama Srce je podigla čašu, smešeći se.
„Da li se zna gde je sada?”, pitao je Pjetro Pavija.
„I on je pobegao, i to uspešnije nego Fon Marken... I, pazi, drži se dobro: prema našem ‘obaveštajcu’, sada je negde u Firenci.”
„U Firenci?”
Namrštio se.
„Pa dobro... možda ću biti odsutan duže nego što sam mislio.”
Opet je pogledao Pavija u oči.
Diavolo. Firenca.
Očigledno.
Danteov grad.
„Rikardo...”
Pjetro je procedio kroz zube:
„On je moj!”
* * *


Kokarijel, od Kerubina ponora, iz reda Pitona-Luzbela, bio je zatvoren u podzemnoj ćeliji u prizemlju venecijanske tamnice. Bio je bolestan i iznuren. Mučili su ga. Grudi su ga bolele i teško je disao. S vremena na vreme bi zaječao, a to ječanje se mešalo s kašljem. Gušio se. Bio je u delu zvanom Bunar, u potpunom mraku. Još je imao odeću Strigija. Ogrtač s kapuljačom bio je natopljen vlagom. Uskoro će doći plima. Drhtao je unapred od te pomisli. Voda će stići do njegove ćelije, natopiće zidove, stići će do njega. Tu će umreti, Kokarijel je u to bio siguran. Tu će umreti. Ali ni Himera se neće izvući. Komadićem ugljena, koji je jedva držao okrvavljenim noktima, ispisao je na mračnom zidu natpis. Pisao je u mraku nevidljive reči, bez prestanka, krstove i brojke koje su bile plod njegovog ludila. Pokušao je da ponovo stvori svoj raj iz mašte, u paklenoj noći. Divovi! Divovi! Sve je bilo tako kako je on osećao: Vatrene ptice koje su mislile da su Divovi, okovane zauvek. Glasom koji je odražavao njegovo ludilo ponavljao je:
„Videti raj!”
„Jer kô što kule kite, poput venca,
Monteređione, uzduž zida cela,
Tako na rubu, okolo studenca,
Kô kule štrče, svaki s pola tela.
Giganti strašni, što bi im još hteo
Zevs da zapreti, kad grmne iz strela.”
„Raj... raj... videti raj!”
Ove reči je ponavljao u beskraj, dok se nisu izgubile u tišini. Kokarijela je progutala tama.

DEVETI KRUG




PEVANJE XXV


Izdajnici

Mali orkestar svirao je na Trgu San Lorenco. Besposličari su se zaustavljali, s vremena na vreme, da slušaju muziku nekoliko minuta, a zatim su se vraćali svojim zanimacijama. Trg je imao svoj šarm; sačuvao je nešto iz firentinskog zlatnog doba, podsećajući na kneza Koma Starijeg, velikog mecenu. Nedaleko je crkva San Lorenco, koja je najčistiji primer renesansne arhitekture, bez ikakve ornamentike, s lepom osnovnom konstrukcijom od cigle. To je kvart Medičija; brojne kapele rasejane su po obližnjim crkvenim zdanjima, dekorisane dragocenim mermerom i kamenjem. One štite grobove najuglednijih članova porodice: to su pravi mauzoleji, ukrašeni alegorijama koje predstavljaju Dan i Noć, Suton i Zoru, i svedoče o vekovnoj moći Firence. Pjetro Viravolta je svirao drugu violinu u malom orkestru. Uživao je da ponovo svira na tom instrumentu. Njegovi slučajni drugari nastojali su da zabašure neke njegove pogrešno odsvirane tonove; no, uz malo vežbe, mogao bi da povrati svoju nekadašnju veštinu. Lice mu je bilo napuderisano i imao je belu periku. Nosio je svetli žaket, izvezen zlatnim koncem, s dugim rukavima, koji su plesali oko njega u skladu s pokretima ruku. Dok je svirao, sećao se nekih ranijih prizora: kad se, recimo, posle boravka u vojsci vratio u Veneciju i našao se u kvartu San Samuele, zabavljajući plemiće baroknim muzičkim večerima; ili kada je u susednom pozorištu, u kome je odrastao, učestvovao u predstavama svirajući na violini.
Bilo je lepo junsko popodne. Nebo je bilo čisto i plavo. Pjetro je, svirajući, posmatrao sve koji su dolazili i odlazili; naročito je motrio na čoveka s prosedom bradom, koji je kružio oko orkestra da bi došao do njega.
Nije sačekao kraj muzičkog komada da bi se sagnuo i šapnuo Viravolti na uho, i pored sve muzike:
„Vidite li onog čoveka tamo?”
Na oko dvadeset metara od njih bio je snažan patuljak, u beloj košulji s okovratnikom i crvenoj jakni, s pufnastim pantalonama i tamnim čizmama. Pjetro je potvrdio.
„Sledite ga, i to diskretno. Patuljak će vas dovesti do onoga koga tražite.”
Pjetro je žmirkao. Pogled mu je postao oštriji. Nije bilo ni govora o tome da sada odustane.
Završio je koncert nizom picikata i na kraju izveo jedinstvenu bravuru, uklapajući se u svirku orkestra.
* * *


Pjetro je ostavio violinu i pratio patuljka kroz gradske ulice. Firenca. Dva veka pre Isusa Hrista, etrurski grad Fijezole osnovao je koloniju, koja je u rimsko doba nazvana Florencija. To je bio grad-garnizon, koji je štitio put Via Flamina, vezu Rima sa severnom Italijom i Galijom. U XII veku dobio je status slobodnog grada, pod kontrolom dvanaest konzula i Saveta Stotine. Posle niza unutrašnjih sukoba, guverner je zamenio Savet. Grad je uvek imao buran politički život. U njemu je, 1265. godine, rođen Dante Aligijeri. Potekao je iz porodice sitnih plemića, a svoju veliku ljubav Beatriče video je prvi put 1274. godine. Video ju je samo dva puta, nikada se nisu upoznali, niti izmenili koju reč, a ipak je za nju napisao zbirku pesama Novi život, pre nego što je od nje načinio središnji lik Božanstvene komedije. Rano je ostao siroče i nastavio školovanje u Bolonji, gde je bio pod uticajem filozofa Bruneta Latinija i brojnih pesnika, kao što su Kavalkanti ili Ćino da Pistoja. Rano se uključio u politički život svoga vremena. U Firenci su tada nacionalistički orijentisani gvelfi podržavali papu, dok su njihovi protivnici gibelini bili pristalice germanskog Rimskog carstva. Izbio je pravi građanski rat. Dante je bio pristalica gvelfa i borio se u bici kod Kampaldina, 1289. godine, koja se završila porazom gibelina iz Pize i Areca. Ova pobeda nije uklonila unutrašnje sukobe i podele: beli gvelfi bili su umereniji, tražili su nezavisnost i u odnosu na papu i u odnosu na nemačkog cara, i sukobljavali se sa ekstremistima, crnim gvelfima, koji su priznavali samo papinu vlast.
Misleći na ta burna vremena dok je išao prema Trgu Sinjorija, Pjetro je neizbežno pravio poređenja s onim što je doživeo u Veneciji. Da li je građanski rat bio moguć u tom gradu? Svakako da nije. Ali sam je bog znao da li bi pobeda Strigija promenila istoriju grada na laguni. Još jedan državni udar, i sve bi se promenilo. Uvek je greška smatrati da je postojeća ravnoteža trajna: ona nekada visi o koncu. To je konac na kome je Crna Orhideja plesao poslednjih nekoliko sedmica.
Dok je hodao firentinskim ulicama, Pjetro je osećao da pesnikova senka hoda pored njega. Dante se oženio Đemom Donati, devojkom iz plemenite porodice, i podržavao je bele gvelfe. Imao je neke administrativne i diplomatske funkcije. No, napetost je i dalje rasla. Posle progona vođa dveju protivničkih strana, crni gvelfi su došli na vlast 1302. godine, uz podršku pape Bonifacija VIII. Tada je Dante otišao u progonstvo. Živeo je u Veroni, a i u Parizu. U to vreme je promenio mišljenje, i smatrao je da bi prosvećeni imperator mogao da obezbedi evropsko jedinstvo, kojim bi se sprečili ratovi i sukobi; prihvatio je stav gibelina, koji su želeli da italijanski prinčevi priznaju vlast Henrija VII Luksemburškog, koji je tada stupio na presto. Prevremena smrt Henrija VII ugasila je i njegove nade. Godine 1316. Gradski savet je dozvolio Danteu povratak u rodni grad. Odbio je. Nije želeo da se vrati dok mu se ne vrate čast i dostojanstvo. Tako je otišao u Ravenu, gde je umro 1321. godine. Božanstvenu komediju započeo je u vreme kada je otišao u izgnanstvo, a završio je malo pre smrti.
Prolazeći Pjacom del Duomo, Viravolta je malo zastao ispred katedrale, a zatim i na susednom trgu, pred čuvenim trostrukim vratima od pozlaćene bronze, na Krstionici. Na jednima od njih bio je naslikan Raj, što ga je podsetilo na Božanstvenu komediju, koja, sve do svog izdanja iz 1555. godine, nije dobila epitet „božanstvena”.
Naziv je dopunjen kasnije, verovatno zbog srećnog kraja, i zaslepljujuće vizije Boga i blaženstva. Mada je spasao Veneciju, Viravolta je i dalje bio u poteri za tajanstvenim Luciferom, Diavolom, koji je pobegao iz Danteovih stihova. Nije znao kako da dođe do poslednjeg rešenja. Ništa nije nagoveštavalo da će se njegova komedija završiti blaženstvom. Plašio se da ne naiđe na neizbežnu kaznu božju, s obzirom na to da se uputio u deveti krug pakla. Venecija je bila njegovo čistilište. Mogao bi stići do raja, s Anom Santamarijom, ako bi samo izašao živ iz ovog grada.
Patuljak je skrenuo za ugao, i našao se na Trgu Sinjorija.
Pjetro je ubrzao korak, sećajući se svake etape puta kroz fantastične lavirinte Himere.
Prvi krug: Marčelo Toretone – PAGANIZAM
Drugi krug: Kozimo Kafeli – RAZVRAT
Treći krug: Federiko Spadeti – POHLEPA
Četvrti krug: Lučana Salijestri – RASIPNIŠTVO I BLUD
Peti krug: Emilio Vindikati – GNEV
Šesti krug: Đovani Kampioni – JERES
Sedmi krug: Andreas Vikario – NASILJE
Osmi krug: Frančesko Loredan (neuspeli atentat) i Ekhart fon Marken – IZDAJA, ŠIZMA I SEJANJE NESLOGE
Deveti krug... IZDAJA
Posle Danteove smrti u firentinskom životu došlo je do novih tragedija. Vlast je počela da se pomalo demokratizuje, i Firenca se pretvarala u trgovačku republiku, sve do velike kuge 1348. godine, kada se stanovništvo smanjilo na desetinu dotadašnjeg broja. Bogata bankarska porodica Mediči učvrstila je svoju vlast u gradu. Komo de Mediči okružio se najvećim umetnicima svoga doba, kao što su bili: Donatelo, Bruneleski, Fra Anđeliko. Na čelo velikog vojvodstva Toskane, čiji je glavni grad bila Firenca, došao je Lorenco de Mediči, koji je bio mecena Botičeliju, Leonardu da Vinčiju i Mikelanđelu. No, dok je grad doživljavao procvat, fanatični dominikanac Savonarola nastojao je da od njega stvori puritansku republiku. Bio je tako uviđavan da izgori na lomači, a zatim je ponovo uspostavljena vlast Medičija, koju su podržali papa i španski kralj Karlo V. Mediči su vladali još puna dva veka, a nekoliko godina posle Viravoltinog rođenja, Toskana je prešla u ruke lorenske dinastije.
Himera je svakako računao na skrovište u Firenci, makar privremeno.
Trg Sinjorija, okružen kulama, bio je drag Firentincima. On je bio centar političkog života i na njemu se nalazila zgrada Palaco Vekjo, koju je veličanstveno ukrasio Vazari. U njoj je već nekoliko vekova bilo sedište gradske vlasti. Zanimljiva kula, na koju je palata bila oslonjena, bila je takođe jedan od simbola grada. Dante je, više nego jednom, maštao o svom gradu, sa nežnim osećanjima. Na sredini trga bilo je nešto neobično: crno-bela šahovska tabla, na tlu. Sa obe strane nalazila su se dva mala prestola. Tu su se igrale čudne partije šaha: šahovske figure su bili Firentinci od krvi i mesa. To je bila zanimljiva razonoda, usred grada. Kasnije su zamenili ljudske figure drvenim, ali u ljudskoj visini. Patuljak se zaustavio malo dalje. Dugo je razgovarao s nekim neurednim sveštenikom, koji je, ruku prekrštenih na mantiji, s vremena na vreme nešto odgovarao svom malom prijatelju. Pjetro je zašao iza kule, i nastavio da ih posmatra s priličnog rastojanja. Najzad je patuljak, klateći glavom, pozdravio sveštenika, okrenuo se i nastavio da hoda. Pjetro se pomerio nasred šahovske table, gde je zamalo prevrnuo piona i, pošto se nasmešio kraljici, ostavio ih sve tu gde su bili.
Zatim je nastavio praćenje. Patuljak je prošao ispod lođe, galerije na otvorenom. Pjetro ga je pratio u stopu, pozdravljajući usput statuu Perseja Benvenuta Čelinija i druge statue koje su, u svojoj strogosti, delovale kao da nadgledaju njegovo tajno praćenje. Na uglu lođe patuljak je nestao. Pjetro je ubrzao korak, i video ga ponovo da ide k zapadu, duž rečne obale. Pjetru je izgledalo da patuljak namerno krivuda, i nije ga bilo lako stići. Možda je bio upozoren. Njegova šetnja bila je ispresecana susretima; prvo je to bio sveštenik s Trga Sinjorija, onda trgovac povrćem na obali Arna, a zatim neki čovek patricijskog izgleda. Na mostu Ponte Vekjo ponovo je zastao, posmatrajući zaneseno nakit na policama u izlozima zlatara. Pjetro se sklonio, na uglu mosta, iza kupaca koji su prolazili. Zatim je nastavio da prati patuljka, koji je produžio put.
Hodali su još pola sata pre nego što su stigli na odredište; upravo kada je Pjetro počeo da žali, i strahuje da je naseo na lažna obaveštenja.
Sunce je zalazilo.
Ispred njega se uzdizala crkva Santa Marija Novela, u večernjem svetlu.
Patuljak je ušao, gurnuvši dvostruka vrata, iznad kojih je bila rozeta u gotskom stilu, dok su kapiteli stubova bili grčko-rimski; čudna kombinacija, koja je davala crkvi jedinstven izgled. Stajao je nekoliko trenutaka pred fasadom osvetljenom večernjim svetlom, načinjenom od crno-belog mermera, koja je bila obeležena Albertijevim stilom. Umesto nekadašnje oronule crkve, koja je bila data dominikancima, sada je Santa Marija Novela mogla da se po raskoši i lepoti takmiči s firentinskom katedralom. U nju su dolazile pape; tu je održan čak i jedan koncil, u uzaludnom nastojanju da se ujedine istočna i zapadna hrišćanska crkva.
Stojeći pred crkvom, Pjetro je zabacio skut ogrtača i stavio ruku na mač.
Duboko je udahnuo i zakoračio.
Visoko gore, na nebu iznad crkve, sakupljali su se oblaci.
Pjetro je gurnuo oba vratna krila. Škripala su.
Zastao je, ne mičući se.
Trebalo mu je nekoliko sekundi da se navikne na tamu. U dnu, ispod galerije, stajao je jedan čovek. Patuljak je bio pored njega i nešto mu šaputao. Na jedan znak tog čoveka, patuljak, koji se okrenuo ka Pjetru, poslušao je šefa i nestao u tami.
Diavolo se takođe okrenuo, i stajao, uspravan i nepomičan.
Silueta Crne Orhideje ocrtavala se prema svetlu, u okviru vrata. Ruka mu je bila na balčaku mača.
Dva čoveka su neko vreme ćutala, a zatim je Pjetrov glas odjeknuo u crkvi:
„Zašto?”
Tišina se produžila u beskraj.
Pjetro je ponovio pitanje:
„Zašto, Emilio?”

PEVANJE XXVI


Lucifer

Bio sam kao vi, bićete kao ja. Tako glasi natpis iznad skeleta koji se nalazi na Masačovoj slici Trinita (Sveto trojstvo), svakako jednom od prvih slikarskih dela u kojem su dosledno poštovana pravila perspektive. Ako je Emilio prolazio pored nje, a nalazila se u trećem udubljenju na levoj strani donjeg dela crkve, video je jedan od najupečatljivijih prizora: mogao se zamisliti Diavolo kako se naginje nad Taštinom, koja pravi grimase, i koji je pobegao sa slike i sam obeščastio njenu svetost, istrgnutu iz najvećih dubina tame.
„Zašto, Emilio?”, pitao je Pjetro prilazeći između stubova.
Vindikati se osmehnuo. Rekao je:
„Vexilla regis prodeunt inferni
Stog gledaj napred, ako po toj tmini
razabrat možeš, reče vođa verni.”
Pjetro mu se i dalje približavao između stubova. Nastavio je sa stihovima:
„Sad si k mestu pao
Gde valja snagom naoružat grudi
Ne pitaj kako, nem i krut sam stao
Čitaoče, ne traži od mog pera
Jer ne bih za to reči naći znao.”
Nastavio je da mu prilazi.
„Ni živ ni mrtav ostah, pa sa svoga
Gledišta sudi, dokle um ti stiže,
Kako mi beše, tako bez oboga.
Car se tog bolnog carstva uvis diže
Od pola grudi, drugo led je krio...”
Pjetro se najzad zaustavio.
Vindikati je stajao na stepenicama koje su vodile na predikaonicu. Pjetro je bio udaljen nekoliko metara, nešto niže od njega.
„Lucifer”, rekao je Vindikati s osmehom.
Raširio je ruke kao neki ceremonijalmajstor.
„Dobrodošao u crkvu Santa Marija dele Vinje. Znaš li da joj je to izvorno ime? Ime Novela je dato umesto starog imena hrama Santa Marija dele Vinje. Odrastao sam u Veneciji, Pjetro, ali sam rođen ovde. Rođen sam tu, u zemlji mojih velikih uzora, Dantea i Medičija... No, to si svakako zaboravio. Tako se ponovo nalazimo u crkvi, baš kako smo se i rastali... u božjoj kući srećeš Lucifera. Stvar je prilično pikantna, zar ne? Vidim, u svakom slučaju, da te je Feodor doveo dovde bez problema...”
Pjetro je čuo neko škripanje iza leda. Okrenuo se. U dnu je pomenuti Feodor zatvarao velika vrata crkve Santa Marija Novela. Spustio je drvenu rezu i dve metalne šipke.
Pjetro je upitno podigao obrvu. Zatim se okrenuo Emiliju.
„Verovao sam ti, Emilio. One večeri, u San Marku, ja sam...”
„Ah, Pjetro, baš si mi priredio zabavne trenutke. Od časa kada sam te izvukao iz tamnice, znao sam da ćeš biti slep, bukvalno slep... Sve do časa kada si mislio da si video kako umirem. Jedan od Strigija igrao je ulogu Lucifera dok sam se pravio da sam u agoniji, pred tobom... ali nikada nisu našli moje telo, Pjetro. A ti si jurio tamo-amo, bez prestanka. Zaslužio si moje divljenje. Ti si bio, jesi najbolji od svih. Znao sam to, oduvek sam znao. To čini moj poraz manje gorkim. Ti si bio moj najsjajniji poduhvat i najveća greška. Ja sam bio tvoj vođa, tvoj Vergilije u paklu i tvoj venecijanski đavo. Ličnost sa dva lica, istovremeno. Zar nisi pomislio da je Vergilije, koji je odvukao Dantea u dubine svoje duše, mogao biti jedno od Luciferovih lica, zlo začeto u sopstvenoj svesti? Zar Vergilije ne spašava pesnika pokazujući mu sve grehe ovog sveta?”
„A one večeri, Emilio, one večeri u San Marku... Zašto me nisi onda ubio?”
„Svedok, Pjetro! Trebao mi je očevidac, direktan svedok moje smrti... Zar nije najlepša ironija što sam izabrao tebe? Moj plan se odvijao na najpoželjniji mogući način. Evo te sada na kraju tvog puta, Pjetro Viravolta de Lansalte, ti koga smo nazvali Crna Orhideja... u poslednjem krugu. To si i sam pogodio, zar ne? Onaj u devetom krugu, Pjetro, to si ti. Ko bi bolje od tebe poslužio u mojoj igri i bio povlašćeni instrument mojih majstorskih poteza. Crna Orhideja! Već si postao legenda! Sve je zavisilo od tebe, svi lažni tragovi na kojima sam zasnovao svoju zagonetku: ateisti, bludnici, višestruki preljubnici, pohlepni, kockari, šarlatani, gnevni, lažovi, raskalašni, ceo spisak bez kraja. Zamisli kako je bilo lako pokoriti dekadentnu Veneciju, i izigravati njen najjači zaštitni znak. Da, Pjetro, ti! Koje je to zadovoljstvo bilo! Znao sam sve o tebi i ostalima: Desetorica i Četrdesetorica su se uskladila s mojim planom, a ja sam samo morao da budem obavešten o svemu, i to uz Loredanov blagoslov, i podršku svih Saveta. Marčelo je bio upecan, a i sveštenik iz San Đorđa, kao i Kampioni, Lučana, astrolog Fregolo, svi ti pioni, baš kao i ti... Bez napora sam nadgledao svaki vaš pokret i postupak... Tri kapetana iz Arsenala bila su potpuno zastrašena; Vikario je, zajedno sa mnom, držao zanatska preduzeća pod kontrolom. Imali smo sve karte u rukama.”
Pjetro je pognuo glavu. U Vindikatijevom pogledu video je blesak ludila.
„Mislio si da možeš smaknuti Loredana...”
Vindikati se podmuklo osmehnuo.
„Pjetro, molim te... Otvori malo oči! Kada to čujem od tebe, koga je Republika osudila i bacila u tamnicu, zvuči mi prosto zabavno! Video si ovaj karneval – eto u šta smo se pretvorili. U karnevalske pajace, koje pokreću marionetske institucije. Ja sam vladao jednom od njih. Desetorica, Pjetro... takozvani Mračni. Najgori i najbolji od svih. Pogledaj malo kakav prizor danas Venecija pruža svetu. To je veštački grad, koji se guši u kakofoniji, korupciji, izveštačenosti, tajnim sporazumima, intrigama koje se vode u vrtu Broljo... Nestala je jednakost među aristokratima, koji neće da priznaju našu vlast, tako da smo morali da podstičemo novi oblik despotizma, despotizam Senata, koji ima svu vlast i koji je nije upotrebio ni za šta važno.”
„Časna reč, pa ti i dalje veruješ u te svoje budalaštine.
„Verovao sam da si protiv privilegovanih, Pjetro; mislio sam da si za slogu i jačanje venecijanske moći, uprkos svemu... No, veruj meni koji sam, javno ili tajno, otkrivao najveća zlodela u Republici, koji nisam prestao da motrim na sumnjive političare, na špijune, na strance žedne naše krvi, na razbojnike, na preduzeća spremna da se stave u službu naših večnih neprijatelja, na lopove i devojke za zabavu koje sam svakodnevno osuđivao da trunu u tamnicama. Znaš li kako je plutati stalno u toj najcrnjoj baruštini ljudskog srca, daviti se svakog dana u blatu ubistava, u razvlačenju, u niskostima, u prosečnosti, sve do iscrpljenja, do osećaja da ćeš sam sebe da povratiš? Nismo imali drugog rešenja osim sile i brutalnosti ne bi li zaustavili dekadenciju. To važi za sva stara carstva koja su morala da izumru. To je fatalno. Morali smo da reagujemo.”
„Da reagujete tako što ste na ubistva uzvraćali ubistvima?”
„To je bila samo kap u moru! Naše institucije, Pjetro, ključ je bio u njima. To je tvoj prijatelj Đovani Kampioni dobro shvatio; na nesreću, izabrao je pogrešnu stranu. Pogledaj sve te urede, u kojima se ljudi stalno vrte kao čigre. Pogledaj sve apsurdne procedure, koje nas navode da stalno menjamo upravljače, koji su i sami pajaci, bez drugih sposobnosti osim lupeštva i niskih udaraca. To je mravinjak! Sedeli smo na buretu baruta, s nesposobnim rukovodiocima. Političari koji vladaju Venecijom menjaju se na svakih šest meseci, kako vetar zaduva, a u međuvremenu, Pjetro, Venecija je izgubila sjaj, izgubila je kolonije i svaku nadu. Niko od naših gradskih vladalaca nije u stanju da se dosledno drži nekog pravca; nema nijednog patricija, među svim tim lešinarskim ružnim neznalicama, koji bi bio u stanju da zaustavi starenje Republike i njeno potonuće u greh, kao i zaboravljanje opštih interesa. Zar nije i sam Kampioni rekao da njegov glas ne može da se čuje? Lični interesi postali su važniji od svega, a ja sam tražio uzroke tog raspada... Samo sam želeo da podstaknem taj raspad kako bismo dobili novu šansu. Da, Pjetro, veruj mi: sve sam to učinio za dobro Venecije! Turci su se primirili, ali opasnost i dalje postoji. Španija nam stalno preti, a njen savez s papom godinama nas vuče u propast. Ostalo je samo da se okrenemo i potražimo nove mogućnosti.”
„Mogućnosti... kao što je Fon Marken. Ne zasmejavaj me! Potpisivanjem besmislenog sporazuma s vojvodom bez krune, koga su osudili u njegovoj sopstvenoj zemlji?”
Emilio je uzviknuo prezrivo.
„Fon Marken i njegova austrijska maštanja samo su služila mom cilju; on je takođe bio pajac. Upao je u mrežu koju sam mu razapeo, a ja sam koristio njegovu ludost da ga upetljam, i da sam sebe osudi. Čuo sam da si ga ubio, Pjetro, a to je ono što sam mu i bio namenio. Prepustiti morske dveri stranoj sili? Kako je i za trenutak mogao poverovati da bih se ja pridružio tom delirijumu i maštanju o nemogućoj slavi? No, bio mi je potreban, kao i njegovi ljudi i finansijska podrška.”
„Ti si potpuno lud”, rekao je Pjetro. „Nisi ništa drugačiji od tih protiv kojih se boriš: bogomdani opasni ludak.”
Vindikati se i dalje osmehivao, ali je zastao.
„Eh... kakva šteta.”
Ruke su mu pale pored tela. Zatim je naglo podigao bradu.
„Mislim da je došao trenutak istine?”
„To i ja, zbilja, mislim.”
„Pa dobro...”, rekao je Vindikati, „da završimo i s tim!”
Preko ramena je imao prebačen crni ogrtač, izvezen srebrom. Jednim pokretom ga je odbacio, i ogrtač je pao iza njega, ispred oltara. Polako je izvukao oružje koje je nosio o boku.
Pjetro je prišao.
Nije znao da se patuljak Feodor krio među stubovima, u tami. Prilepio se za stub kao pauk, visok metar i po. Kada se Pjetro približio tom mestu, izašao je iz skrovišta i skočio.
Vindikati se osmehnuo.
Pjetro je bio iznenađen kada se Feodor svom težinom sručio na njega. Izgubio je ravnotežu i zateturao se između crkvenih klupa. Feodor se borio kao sam đavo i podigao je bodež prema njemu. Imao je herkulovsku snagu, koja se zbog njegovog stasa nije mogla naslutiti. Pjetro je kriknuo kada je osetio da mu se oštrica zarila duboko u ruku, pošto je uspešno izmakao lice. Feodor još nije bio rekao poslednju reč; mahao je sečivom pred Viravoltinim očima. Osećao je patuljkov dah, čuo dahtanje i ljutite uzvike. Bol mu je udvostručio snagu, pa je Pjetro učvrstio kolena i noge u položaju koji mu je omogućio da odbaci patuljka što dalje od sebe. Feodor je odleteo među klupe; sklupčao se sa gipkošću mačke, sjajnih očiju, i s bodežom u ruci. Pjetru je tekla krv iz ruke, malopredašnji pad mu je povredio rame ruke u kojoj je držao mač; morao je da pusti oružje, koje je palo malo dalje, između dve klupe od crnog drveta. Rukom je pipao po boku.
Feodor je ponovo besno skočio na njega.
Suviše kasno je shvatio. Pjetro je podigao ruku i patuljak je samo video blesak munje. Pucanj je odjeknuo u praznom prostoru; Feodor je ponovo odbačen unazad. Pao je na pod i kratko se grčio, s rukama na stomaku. Zatim se prevrnuo, mišići su mu se zategli, a onda se smirio.
Pjetro je i dalje držao ruku, sa iscepanim rukavom košulje i jakne, pruženu ispred sebe. Feodor je ležao u svom crvenom odelu, s okovratnikom posuvraćenim preko usana. Pjetro se polako ispravio. Pustio je pištolj da padne na tlo.
Vindikati se za to vreme nije ni pomerio.
Pjetro je potražio mač između klupa, i vratio se u sredinu crkve. Bio je zadihan, a lice mu se grčilo od bola. Ruka ga je bolela.
„Izdajniče!”, rekao je Emiliju. „Sva su sredstva dozvoljena, zar ne?”
Vindikati se kratko nasmejao.
Sišao je niz stepenice oltara.
Ovoga puta zauzeli su gard, licem u lice.
„Sećaš li se, Pjetro? U neko drugo vreme već smo ukrštali oružje, tada čisto zbog zabave.”
„To vreme je prošlo.”
Tražili su oslonac kružeći jedan oko drugog, Pjetro u odbrambenoj poziciji, dok je Vindikati pravio široke zamahe.
„Možda je trebalo da te ubrojim među svoje ljude, Pjetro. Ima još vremena... Što nam se ne bi pridružio?”
„Znaš da je to beznadežan pokušaj, Emilio. Pokušao si da me iskoristiš. Sada više ne predstavljaš ništa. Tu smo, obojica. A nikoga na svetu nije briga za nas.”
Nastala je tišina.
Zveket oružja odjekivao je u crkvi Santa Marija Novela. Vindikati nije izgubio veštinu: bio je stari mačevalac i doprineo je Pjetrovom usavršavanju kada ga je regrutovao kao agenta republike. Između nekadašnjeg mentora i Crne Orhideje stvorila se tada neka rodbinska veza. Od te veze više nije ostalo ništa, osim dvoboja na život i smrt. Napredovali su i povlačili se, u ritmu naizmeničnih napada, uzvikujući pri tome. Parirali su, branili se, prelazili u kontranapad, odgovarali estokadom3 na estokadu. Oštrice su pištale poput zmija, nakratko se ukrštale, ili klizile jedna preko druge sve do balčaka. No, svaki novi udarac izazivao je novi bol u Pjetrovoj ruci. Osećao je eksplozije u glavi. Znao je da neće dugo izdržati taj tempo. U skoku je odbio Vindikatija na sredinu prostora s klupama, u desno krilo crkvene lađe. Himera se teturao među klupama; Pjetru se u trenutku učinilo da može završiti s njim. No, Vindikati je opet povratio ravnotežu. Ishod borbe bio je neizvestan. Umesto da ponovo napada, Emilio se povukao među klupe, u tamu. Zatim se pojavio i, uz osmeh, ponovo nestao među stubovima.
Pjetro je bio sav preznojen. Čuo je sopstveno disanje. Srce mu je tuklo kao ludo. Oko njega je vladala tišina: Vindikati je bio nevidljiv. Pogleda uperenog nadesno, ka mestu gde je Himera nestao, Pjetro se provlačio između klupa, pazeći da se ne oklizne. Žmirkao je kad je stigao na drugu stranu. Iza stubova se nalazila kapelica, jedna od onih koje su okruživale glavnu kapelu, osvetljena krugom sveća. Iza igrajućih plamenova videla se Đotova freska s nekim verskim prizorom. Pjetro je krenuo dalje.
„Ama, gde li si? Pokaži se!”
Naglo se okrenuo, strahujući od napada s leđa.
Nigde nikoga.
Vindikati se naglo pojavio, poput fantoma. Glasno je viknuo. Pjetro je jedva izbegao njegov mač. Brzo je reagovao, i pomislio da je našao pravi način napada, odlučan da, zauvek, uništi prednost protivnika. Jako je udario; Vindikati je bio začuđen snagom udarca, ali ga je izbegao. Pjetrova oštrica se razbila o kamen. Strašan drhtaj mu je prošao kroz ruku, koja je sva treperila, dok mu se mač, koji nije mogao da zaustavi pre udarca u zid, prelomio. Ostao je samo s balčakom u ruci i nekoliko centimetara oštrice, dok se Vindikati uspravljao. Pjetro je obuhvatio balčak šakom, i bacio ga protivniku u lice. To je bio dobar potez, jer se protivnik otkrio. Emilio je bio uzdrman, i povukao se nekoliko koraka, teturajući se, nedaleko od oltara, da bi se sapleo na stepenicama i ispustio oružje.
Ovaj poslednji napor skupo je koštao Pjetra. Ruka mu je bila živa rana. Ostatak mača vukao mu se po podu. Požurio je da zgrabi Emiliov mač, koji je bio kod oltara. Ovaj je dohvatio jednu od velikih sveća u glavnoj kapeli, koja je bila u bronzanom svećnjaku. Šutnuo je sveću i zgrabio svećnjak. Držao ga je obema rukama. Njegova dužina štitila ga je od premorenog i ranjenog Pjetra, koji se ipak trudio da se što više kreće. Kružili su oko oltara, a zatim su nastavili borbu u levom donjem delu crkve. Opet su se obilazili, oklevajući da zadaju prvi udarac. Pjetro je pokušao ubod, ali mu je ruka drhtala. Ubod je pogodio u prazno. Kružio je oko Vindikatija, koji se ograničio na mahanje svećnjakom ne bi li držao Pjetra na odstojanju. Tako su nekoliko trenutaka mahali u prazno. Nedaleko odatle, sveća koju je šutnuo Vindikati zapalila je jedan od zastora oko oltara. Tkanina se upalila i vatra je pretila da zahvati apsidu.
Prikupivši sve snage, Emilio je pronašao delić sekunde da, zabačenih ramena, ljuljajući bokovima, zada konačni udarac.
Bronzani svećnjak je poleteo u luku kroz vazduh, Pjetro se sagnuo...
„Evo ti!”
...i zadao novi udarac.
Slika je bila jedinstvena. Himera ili Diavolo, Emilio Vindikati, nekadašnji šef Desetorice, bio je proboden sopstvenim mačem. Ispod Masačove slike Trinita, mač je bio zaboden u drveni ram, nedaleko od mesta na kome se, prema nebu, uzdizalo Kavalkantijevo remek-delo.
Crna Orhideja je i dalje stezao balčak mača duboko zarivenog u telo neprijatelja. Nisu se pomerali, stajali su licem u lice. Vindikati je škripavo disao i pljuvao krv. U prvom trenutku crte su mu se zategle u izrazu koji je Pjetru bio običan i poznat: to je bio onaj njegov izraz autoriteta i čvrstine, iz uloge koju je igrao u toku niza godina, kao šef Mračnih. Pošto je shvatio da je Lucifer pobeđen, kao da se raspao. Lice mu je pobledelo, obrve su se izvile, a usta otvorila u nemom čuđenju. U očima mu se video odsjaj ludila, htele su da iskoče iz duplji. Pokušavao je da shvati šta se događa. Tanak mlaz krvi tekao mu je iz usta. Zateturao se, ali Pjetro nije popuštao stisak. Stavio je ruke na ramena nekadašnjeg prijatelja kao da traži oslonac. Možda je hteo da kaže nešto, ali nije uspeo. Najzad se Pjetro povukao, a Vindikatijeve ruke su se opustile duž tela. Malo dalje ležao je bronzani svećnjak.
Vindikati je bio u agoniji još nekoliko trenutaka. Izgledao je kao pajac ispod slike Hrista na krstu, one iste koja mu je poslužila za scensku postavku ubistva Marčela Toretonea, u pozorištu San Luka; Lucifer, pod nogama Svetog trojstva. Pjetro se odjednom prisetio slike paklenih vrata koju je video u Vikariovoj biblioteci, na početku istrage; ta kabalistička ilustracija, koju je pronašao u knjizi u somotskoj kutiji, bila je redigovana sitnim rukopisom, ispisanim goticom. Tu su se videla ogromna vrata, postavljena kao nadgrobni spomenik ili grobljanski čempres s princem tame u liku jarca, demonima koji su izlazili iz njegovog tela, na gomili lobanja i uz senke mrtvih, s licima koja urlaju, s razbacanim ljudskim udovima unaokolo. Slika koju je sada pružao Vindikati odjednom je podsećala na tu gravuru, Luciferov ogrtač nad ponorom, dok se Sveto trojstvo gubilo u tami, u mnoštvu nejasnih linija, osuđujući Iskušivača, za sva vremena. Pjetro se setio natpisa nad vratima Danteovog pakla: „Ostavite svaku nadu vi koji ulazite!”
U dnu, blizu oltara, zastore je zahvatio plamen i stvorio dimnu zavesu. Vatra, srećom, nije mogla dalje da se širi po kamenu. I vatra je bila pobeđena, kao i sam đavo.
Najzad se telo Emilija Vindikatija opružilo.
„Vođ pođe za mnom, po toj tajnoj stazi,
Da u svet beli vratimo se tuda
Te gore sta bez odmora da gazi
Prvi, a ja za njim, dok ne videh čuda
Od lepih stvari, što se nebom gnezde
Kroz okrugao otvor jedan, kuda
Izađosmo, da ugledamo zvezde.”
Pjetro je ispustio mač i prineo ruku drugoj, ječeći. Ovoga puta je zbilja sve bilo gotovo.
Himera je napustio ovaj svet.

PEVANJE XXVII


EPILOG

Prema raju

–Oktobar 1756. –

Te večeri Pjetro Viravolta i Ana Santamarija otišli su u operu. Davala se Andromeda Benedeta Ferarija: repriza dela kojim je, u vreme karnevala 1637. godine, otvoreno pozorište San Kasijano. Prvo pozorište San Kasijano Vekjo izgrađeno je 1580. godine, a podigla ga je porodica Tron, venecijanski patriciji sa San Benedeta. Posle jednog velikog požara, na njegovom mestu bilo je otvoreno pozorište za narod: braća Frančesko i Etore Tron dobili su u maju 1636. godine dozvolu Saveta desetorice da ga obnove. Posle zemljotresa je ponovo rekonstruisano i pretvoreno u operu; tu su izvodili dela Albinonija, Cijanija i Polakola. Desetak godina pre no što je Viravolta imao prilike da prisustvuje predstavi u njemu, San Kasijano je bilo prvo pozorište u kome je izvedena napolitanska bufo opera.
U parteru je bilo pet redova, a pozorište je imalo i trideset jednu ložu. U jednoj od njih bili su Pjetro i Ana. Ona je lupkala lepezom od uzbuđenja. Kada je video da je očarana predstavom, Pjetro se osmehnuo. Njih dvoje su se ponovo našli, i započinjali su novi život. Dole na sceni, Andromeda je pevala svoju ariju, glasom sirene, očaravajućim ali visokim i jasnim. Gromki finale odvijao se u nizu arpeđa, a zatim je nastala tišina. Tišina je bila potpuna dok je nije razbio prasak aplauza.
Izašavši iz lože, hodajući po crvenom tepihu, Pjetro je sreo Rikarda Pavija u prijatnom društvu. Ljupka Filomena je imala oči koje su mogle da začaraju čoveka.
„Dakle, prijatelju”, rekao je Pjetro s osmehom. „Čini se da je misa završena! Vi ste sada šef Saveta desetorice.”
„To je teška obaveza, kao što znate.”
„Garantujem da ćete biti bolji od svog prethodnika, ako tako mogu da kažem.”
„Vreme đavolskih poduhvata je okončano, u svakom slučaju. U Veneciju se vratio mir, i to na duže vreme, nadam se. Carica Marija Terezija je imala dovoljno muka sa zlim vojvodom koga je prognala. Izgleda da je bila van sebe od besa zbog njega! No, sve se vraća u red. Znate vi Venecijance: praznik za praznikom i već su zaboravili na teške momente koje smo preživeli... No, kažite mi, Pjetro, gde ste bili večeras? Nisam vas video.”
Pjetro se sve šire osmehivao.
„Pa... u raju, dragi Rikardo, naravno. U raju...”
Ana je zabavljala tim razgovorom, naslonjena na njega. Rikardo se nagnuo da joj poljubi ruku. Zatim ga je oslovio neki od poznatih plemića, pa se udaljio s Filomenom, namignuvši mu.
Ana je pogledala Pjetra.
„Dakle, viteže, odlazimo li?”
Poljubio ju je.
„Da... odlazimo.”
Malo kasnije već su bili napolju. Ana ga je uhvatila za ruku, zbog čega je napravio malu grimasu.
„Uh, izvini!”, rekla je Ana. „Zar te još boli?”
Pjetro se smeškao.
Dok su polako silazili niz stepenice pred ulazom u pozorište, Pjetra je iznenada neko gurnuo u gužvi. Čovek u crnom, koji ga je očešao, nije se ni okrenuo.
„O, gospodine, pa mogli biste bar da se izvinite!”
Kada mu je čuo glas, čovek se zaustavio, naglo, leđa pravih kao kolac. Drugi ljudi su prolazili s njegove leve i desne strane. On se nije pomerao. Zatim se polako okrenuo. Nosio je taman šešir i šal koji mu je pokrivao deo lica, tako da su mu se videle samo blistave oči. Odjednom je prišao, i dohvativši Pjetra za rame autoritativnim pokretom, rekao prigušenim glasom, kroz onaj šal:
„Izvinite nas za trenutak, princezo... A ti, dođi ovamo!”
Pjetro je bio zgranut.
„Ali, molim vas, šta to treba da...”
„Hajde, dođite!”
Zaintrigirani Pjetro je pogledao Anu, i pustio joj ruku, dozvoljavajući da ga tajanstveni neznanac odvuče. Izmakli su se iz gužve, i čovek ga je poveo do neke mračne uličice. Kada se okrenuo, smejao se. Te oči su Pjetru delovale neobično poznato... Uz uzdah je spustio šal; bio je veoma uzbuđen.
Pjetro ga je odmah poznao.
„Đakomo! Ti!”, kazao je zapanjeno.
Kazanova se smeškao, a onda mu je osmeh izbledeo. Zapravo je bio vrlo bled u licu, koje je delovalo mršavo posle dugog tamnovanja. Čelo mu je gorelo od groznice.
„Mislio sam da si još u tamnici! Predložio sam Savetu desetorice da te uzme u službu, a dužd je pričao da će razmotriti pitanje tvog oslobođenja, ali...”
Kazanova je pružio ruku.
„Ćuti, prijatelju! Ne mogu dugo da razgovaram s tobom. U bekstvu sam. Čeka me konj, odlazim što dalje odavde.”
„U bekstvu? Ali kako si...”
„Sećaš se Balbija? Bio je zatvoren nedaleko od nas. Ne bi verovao: uspeo je da probuši otvor ispod tavanice svoje ćelije i došao je u moju. Zajedno smo napravili plan, i uspeo sam da pobegnem preko krovova...”
„Bekstvo! Bekstvo iz venecijanske tamnice! Pa to je neverovatno!”
„To je prvo bekstvo odatle, znam! Pjetro, prijatelju... Kako si? Vidim da se tvoja situacija sredila”, kazao je gledajući u Anu preko ramena, dok ih je ona obojicu posmatrala. „Dakle, Otavio je nestao sa scene? Šta se događalo u međuvremenu? Karneval se odvijao u takvom uzbuđenju da...”
„O”, kazao je Pjetro s osmehom. „To je već duga priča.Venecija, znaš... ali, Đakomo, kuda ćeš da odeš?”
„Nemoj da se ljutiš, ne mogu da kažem. Hajdemo! Moram da te napustim! Sreća što smo se bar ovako sreli. Neću te zaboraviti, prijatelju.”
„Neću ni ja tebe, Đakomo. Neću ni ja tebe.”
Zagrlili su se, a zatim je, uz poslednji osmeh, Kazanova mahnuo šeširom... i okrenuo se, šušteći ogrtačem.
Nestao je u mračnoj uličici.
Pjetro je stajao tu još nekoliko trenutaka. Gledao je Anu Santamariju. Ona ga je čekala u gomili koja se polako razilazila.
Bacio je poslednji pogled na onu uličicu, pa se pridružio Ani.
* * *
U oktobru 1756. godine Đakomo Kazanova pobegao je iz venecijanske tamnice. Pjetro je, sanjareći, stajao kraj lagune, na Trgu San Marko. Držao je šešir u ruci, i bio ogrnut širokim ogrtačem, preko jakne sa cvetnim motivima i bele košulje sa širokim rukavima. Noć je prošla i svitalo je. Krpice magle dizale su se k nebu. Gondole, poređane duž keja, lupkale su levo i desno o obalu, a čuo se i tihi šum pljuskanja. Pjetro nije bio tužan, ali ga je hvatala nostalgija. Gledao je u ostrvo San Đorđo, a u daljini su se nazirale obale Lida; iza njega se uzdizao toranj Kampanile i krilati lav. „Koliko je još vremena ostalo?”, pitao se. Venecija je prošla kroz teška iskušenja. Ona je pravi dragulj, ali veoma osetljiv. Grad na laguni stradao je od plime, nevremena, zemljotresa i podmorskih potresa, već šest stotina godina trudili su da ga spašavaju, bio je zasebno carstvo, predstavljao je most između istoka i zapada, svetionik sveta. Koliko će još vremena preživeti? Koje sve napore treba uložiti da Venecija sačuva lepotu i sjaj? Kakve će nove inspiracije pobuditi? Venecija, i njene maske, kao i pravo lice, grad umetnosti i karnevala, radosti i pretvaranja. Kakvu će sve još pohlepu probuditi?
Pjetro je voleo Veneciju kao neku ženu, kao svoju prvu ljubavnicu.
„Pjetro!”
Okrenuo se.
Ana Santamarija ga je čekala, razdragana. Dala mu je znak i popela se u kočiju koja je trebalo da ih odvede odatle. Kočijaš ga je gledao; Landreto, njegov verni Landreto, koji se još nije oporavio od burne noći. Pjetro je pošao k njima, očiju prikovanih za pločnik, brojao je svaki korak koji je napravio po tom trgu, kojim je toliko hodao. Kad je stigao do Landreta, lupnuo ga je po ramenu, tako da ga je zamalo oborio. Sluga je, očito, imao glavobolju.
„Dakle, prijatelju? A šta je s tvojom... Damom Srce?”
„O”, kazao je Landreto. „To je prava furija, verujte. Iscrpljen sam. Znate već kako je to: venecijanske tajne... Nije mi krivo da je ostavim.”
Pjetro se smejao dok je Landreto utovarivao poslednji prtljag.
„Dobro. Možete li mi sada reći kuda idemo?”, pitao je Landreto.
Pjetro je raširio ruke.
„Zar nisi pogodio? U Francusku, Landreto! Naravno! Versaj čeka na nas. Sa duždovim blagoslovom, nećemo moći da se požalimo. Zahvali Veneciji, prijatelju. Kaži... da li si poneo moje karte?”
„Naravno. Dakle, idemo u Francusku?”
„U Francusku, prijatelju.”
Pjetro se okrenuo, i nekoliko trenutaka stajao na rubu lagune. Posmatrao je odraze promenljivog neba, njegove mene. Jedva se odvajao od tog grada. Uzeo je cvet iz zapučka i bacio ga u vodu, prateći ga pogledom.
Najzad je došao do kočije.
„Nema više Crne Orhideje!”, kazao je Landretu. „No, ne brini. Nešto drugo je važno...”
Osmehnuo se i namignuo.
„Najzad, posle svega... Postao sam legenda!”
Stavio je šešir, smešeći se sve više. Pojavilo se lice Ane Santamarije. Posle poslednjeg pogleda koji je bacio na lagunu, poklonio se dubokim poklonom.
Zatim je ušao u kočiju.
* * *


Više se niko ne seća čudnih događaja 1756. godine, za vreme karnevala u Mletačkoj republici. Sjaj tog karnevala, jednog od najuspelijih u tom veku, prožet je tragovima zavere kojoj istorija nije dala ime; zapamćene su samo neke epizode koje su obeležile te izuzetne mesece. Sudbina Crne Orhideje ostala je zapisana u nekom prašnjavom dosijeu, na policama Odbora četrdesetorice za borbu protiv kriminala, u venecijanskoj tajnoj službi iz osamnaestog veka.
Na tim policama dosije je bio zaboravljen.
No, legendama nije potrebna potvrda istorije da bi živele.
Stoga, zaboravljeni dosije i nije tako važan.

Napomene


[←1] Svi navedeni stihovi uzeti su iz knjige Dante Aligijeri: Pakao, izdavač „Rad”, Beograd 1961, prevod Mihovila Kombola (Prim, prev.)

[←2] Vrsta starinske barutne puške. (Prim, prev.)

[←3] Direktan, oštar ubodni udarac mačem. (Prim, prev.)