Anđeo Esmeralda - Don DeLilo

Anđeo Esmeralda okuplja devet priča napisanih u periodu između 1979. i 2011. godine. Iako prostorno, tematski i vremenski raštrkane na udaljene tačke, one ne samo da formiraju jednu doslednu stilsku ravan već pomeraju granice do kojih smo mislili da savremena književnost doseže.

Dva usamljena astronauta-vojnika u fiktivnom svemirsko-zemaljskom ratu, žena opsednuta ponovnim potresima nakon razornog zemljotresa, iznenadni ljubavnici zarobljeni na tropskom ostrvu... deo su jednog sveta čija složenost u isto vreme i uznemirava i teši.

DeLilova neverovatna moć zapažanja zaustavlja trenutak, usporava ga i vivisecira. U ulozi posmatrača i jezičkog hirurga, on je surov i odlučan u dubinama u koje zalazi, a ipak delikatan u potezu. Ova zbirka priča svedoči o nesvakidašnjoj britkosti jednog od najvećih spisateljskih umova današnjice koji, za trideset godina koliko pokriva, ni na trenutak ne gubi na svojoj oštrini.

PRVI DEO


Stvaranje (1979)

Trenuci ljudskosti u Trećem svetskom ratu (1983)





STVARANJE


Bio je to otprilike jedan sat vožnje, najvećim delom uzbrdo, kroz mutnu kišu. Držao sam prozor nekoliko centimetara otvoren, s nadom da ću uhvatiti malo mirisa, pokoji dašak aromatičnog bilja. Vozač je usporavao na najgorim delovima puta i na najtežim krivinama i pred automobilima koji su kroz maglu nailazili prema nama. Rastinje pored puta povremeno se proređivalo, tako da se videla prava džungla, čitave doline džungle, rasprostrte među brdima.
Džil je čitala knjigu o porodici Rokfeler. Kad god bi uronila u nešto, postajala je nedostupna, kao da je teško omamljena, i tokom čitavog puta samo sam jednom primetio da je podigla pogled s knjige, da bi osmotrila neku decu koja su se igrala na livadi.
Saobraćaj je u oba pravca bio proređen. Automobili koji su nam dolazili u susret iskrsavali su nenadano, kao mali crteži u boji, nesigurno sklepani a živahni, pa je Rupert, naš vozač, bivao primoran da pod tom snažnom kišom hitro skreće kako bi izbegao sudare i duboke rupe na putu, i džunglu koja nas je sve više pritiskala. Činilo se da se podrazumeva da svako izmicanje u stranu mora da obavi baš naše vozilo, taj taksi.
Put je postao ravan. Ovde-onde, poneko je stajao među drvećem i gledao u nas. Dim se valjao s visova. Automobil je ponovo krenuo naviše, kratko, i potom ušao na aerodrom, koji su činili niz onižih zgrada i pista. Kiša je prestala. Platio sam Rupertu, pa smo uneli svoj prtljag na terminal. On je ostao napolju, u razgovoru s drugim muškarcima u sportskim košuljama, u toj neočekivanoj svetlosti.
Prostorija je bila puna ljudi, prtljaga i kutija. Džil je sela na kofer i čitala, okružena našim torbama i koferima. Progurao sam se do šaltera i saznao da smo na listi čekanja, pod brojevima pet i šest. Lice mi je zbog toga poprimilo zamišljen izraz. Saopštio sam čoveku za šalterom da smo potvrdili rezervaciju u Sent Vinsentu. Rekao mi je da je neophodno potvrditi mesto sedamdeset dva sata pre poletanja. Rekao sam mu da smo bili na moru; sedamdeset dva sata ranije bili smo u Tobago Kejsu – a tamo nije bilo drugih ljudi, ni zgrada, ni telefona. Rekao je da propisi zahtevaju potvrdu. Pokazao mi je jedanaest imena na listu papira. Fizički dokaz. Nas dvoje smo bili pod brojevima pet i šest.
Otišao sam da o tome obavestim Džil. Bila je utonula u prtljag, kao da je izgubila svest vodeći računa o tome kako će pasti. Trebalo joj je još samo malo da dovrši knjigu. Porazgovarali smo, zvaničnim tonom. Iznela mi je sve one argumente koje sam neposredno pre toga ja izneo čoveku za šalterom. Potvrdili smo rezervaciju u Sent Vinsentu. Iznajmljena jahta. Nenastanjena ostrva. A ja sam ponovio sve ono što mi je on naveo kao odgovor. Odigrala je, drugim rečima, moju ulogu, a ja sam odigrao njegovu, s tim što sam ja to učinio najrazboritijim glasom, i pritom dodao neopozive podatke, s nadom da ću uspeti makar da ublažim njeno očajanje. Podsetio sam je i na to da ima još jedan let, tri sata kasnije. Još smo mogli da stignemo na Barbados tako da se i okupamo u moru pre večere. A posle toga biće sveže i nebo će biti zvezdano. Ili će biti toplo, i nebo će biti zvezdano. I slušaćemo talase kako tutnje u daljini. Istočna obala bila je poznata po tutnjavi talasa. A sledećeg popodneva uhvatićemo avion za Njujork, po redu letenja, i tako ćemo izgubiti svega nekoliko sati na ovom malom, sasvim osobenom ostrvskom aerodromu.
„Kako je to neoromantično, kako prikladno današnjem vremenu. Ovi avioni primaju, koliko, četrdeset putnika?”
„Ma, više”, rekao sam.
„Koliko više?”
„Jednostavno, više.”
„A mi smo, pod kojim brojevima?”
„Pet i šest.”
„Izvan onih više od četrdeset.”
„Sigurno se mnogi od njih neće pojaviti”, rekoh. „Progutaće ih džungla.”
„Gluposti. Pogledaj ove ljude. Još pristižu.”
„Neki od njih samo ispraćaju druge.”
„Ne bih volela, tako mi boga, da stvarno veruješ u to. Činjenica je da uopšte ne bi trebalo da budu ovde. Ovo je period van sezone.”
„Neki od njih žive ovde.”
„A mi znamo ko su ti ljudi, je l’ tako?”
Avion je stigao, iz Trinidada, pa su njegova pojava i zvuk nagnali ljude pred šalterom da počnu još jače da se guraju. Obišao sam ih sa strane i prišao iz pravca susednog šaltera, kraj koga je stajalo još nekoliko ljudi. Putnici s potvrđenom rezervacijom počeli su da staju u red za kontrolu pasoša.
Glasovi. Jedna Britanka rekla je da je kasnopopodnevni let otkazan. Svi smo se pribili bliže. Dva čoveka s Kariba mahala su kartama pred službenikom. Čulo se sve više glasova. Nekoliko puta sam skočio da preko glava okupljenih ljudi pogledam napolje na neasfaltirani put. Rupert je još bio tarno.
Polako se uspostavljao red. Tovar i prtljag izlazili su na jedna vrata, ljudi na druga. Shvatio sam da smo upisani na listu čekanja. Ljude koji su odlazili od šaltera kao da je pokretala neka moćna spasonosna sila. Kao da se odvijao nekakav primitivni obred krštenja. Mi preostali tiskali smo se oko službenika. Ovaj je obeležavao neka imena, a neka precrtavao.
„Let je popunjen”, rekao je. „Let je popunjen.”
Bilo je preostalo još osam ili deset lica, bezizražajnih u svom putničkom jadu. Čule su se različite varijante engleskog. Neko je predložio da se okupimo i iznajmimo avion. To je na tom mestu bilo prilično uobičajeno. Neko drugi spomenuo je avion s devet mesta. Ona prva osoba popisala je imena, a onda s još nekoliko njih otišla da pronađe agenciju za čartere. Pitao sam službenika za kasnopopodnevni let. Nije znao zbog čega je otkazan. Zamolio sam ga da Džil i mene upiše za prvi let narednog dana. Ne postoji spisak putnika, rekao je. Mogao je samo da nas stavi na listu čekanja. Svi ćemo znati više ujutro.
Služeći se samo nogama, Džil i ja smo odgurali svoj prtljag do vrata. Jedan od pristalica čartera vratio se da nam kaže da će kasnije možda biti na raspolaganju jedan avion ali samo sa šest mesta. To je po svoj prilici značilo da ćemo biti izostavljeni. Mahnuo sam Rupertu i počeli smo da iznosimo stvari do automobila. Rupert je imao izduženo lice i razmak između prednjih zuba, a preko džepa na grudima nosio je srebrni orden – složeni ovalni ukras pričvršćen uz višebojnu prugu tkanine.
Džil je sela na zadnje sedište, i počela da čita. Napolju, pored prtljažnika, Rupert je govorio kako zna jedan hotel nedaleko od luke. Pogled mu je bez prestanka skretao udesno. Na metar i po od nas stajala je jedna žena, nepomično, i čekala da završimo razgovor. Činilo mi se da se sećam da sam je video na rubu gomile unutar terminala. Bila je odevena u sivu haljinu i nosila je ručnu torbu. Kraj nogu joj je stajao omanji kofer.
„Molim vas, otišao mi je taksi”, rekla mi je.
Bila je bleda, nežnog i jednostavnog lika, punih usana i kratko podšišane smeđe kose. Desnu ruku držala je podignutu uz čelo, štiteći se od sunca. Dogovorili smo se da podelimo račun za taksi do hotela, a onda da se ujutro odvezemo zajedno. Rekla je da je ona broj sedam.
Čitavim putem natrag bilo je toplo i jarko. Žena je sedela na prednjem sedištu pored Ruperta. Povremeno bi se okrenula prema Džil i meni i rekla: „Užasan je, stvarno je užasan taj njihov sistem”, ili „Ne shvatam kako uspevaju da ekonomski opstanu”, ili „Ne mogu da garantuju čak ni da ću sutra otići.”
Kad smo se zaustavili zbog jednog stada koza, među drvećem se pojavila jedna žena i prišla nam, nudeći na prodaju muškatne oraščiće u malim plastičnim kesama. „Gde smo na listi?” upitala je Džil.
„Ovog puta pod brojem dva i tri.”
„U koliko sati je let?”
„U šest i četrdeset pet. Trebalo bi da stignemo do šest. Ruperte, trebalo bi da stignemo do šest.”
„Odvešću vas.”
„A kuda ćemo sada?” pitala je Džil.
„U hotel.”
„Znam da ćemo u hotel. Ali u kakav hotel?”
„Jesi li me videla kako skačem, kad smo bili tamo?”
„To mi je promaklo.”
„Ali to neće biti hotel na Barbadosu, je li tako?”
„Samo ti čitaj”, rekao sam joj.
Jedrenjak je i dalje stajao usidren u luci. Skrenuo sam pažnju na to ženi na prednjem sedištu i ispričao joj da smo na njegovoj palubi proveli proteklih nedelju i po dana. Okrenula se i setno se osmehnula, kao da je previše umorna da bi shvatila smisao mojih reči. Bili smo u brdima, i kretali smo se prema jugu. Shvatio sam zbog čega je ta luka delovala manje otrcano i zapušteno od drugih malih luka u koje smo svraćali. Zbog kamenih zgrada. Bila je gotovo mediteranska.
U hotelu smo bez problema dobili sobe. Rupert je rekao da će nas čekati ujutro u pet. Dve sobarice išle su ispred nas duž plaže, a za nama nosač. Razdvojili smo se u dve grupe, pa su Džil i mene odveli do apartmana koji su nazivali „bazenski”. Iza tri metra visokog zida nalazila se privatna bašta sa hibiskusom, različitim grmljem i stablom pamukovca. Mali bazen takođe je bio samo naš. Na tremu smo pronašli činiju punu banana, mangoa i ananasa.
„Uopšte nije loše”, rekla je Džil.
Malo je odspavala. Ja sam plutao u bazenu, i osećao kako se oslobađam onog bremena napete nelagode, onog grozničavog osećaja koji čovek ima kad nekud putuje s grupom – kad putuje s urednim dokumentima. To mesto je bilo toliko blizu savršenstva da nismo hteli ni da priznamo sebi koliko smo imali sreće što smo tu dospeli. To mesto, bolje od svih novih koja smo upoznali, moralo je da ostane zaštićeno od naših usklika oduševljenja. Priču o tome čuvaćemo nedeljama ili mesecima, za neko blago veče kada će nam slučajno izrečeno zapažanje podstaći sećanja. Mislim da smo verovali, oboje, da bi kakva pogrešna izjava mogla da nam izbriše čitav predeo. A taj je osećaj takođe ostao neizrečen, kao još jedan od izvora naše međusobne privrženosti.
Otvorio sam oči da pogledam oblake nošene vetrom – oblake koji su jedrili – i onog jednog jedinog pelikana okačenog o vazdušnu struju, poravnatih i nepomičnih krila. I svet i sve u njemu. Nisam bio toliko lud da pomislim kako sam se našao u okrilju nekakvog iskonskog trenutka. Taj hotel bio je proizvod modernog doba, zamišljen tako da bi ljudi u njemu osetili kako su civilizaciju ostavili za sobom. No to što nisam bio naivan, ne znači da sam bio raspoložen za podsticanje sumnji u to mesto. Pola dana smo proveli u osujećenosti, u dugim vožnjama tamo-amo, pa sam se zahvaljujući prijatno hladnom dodiru sveže vode na telu, i onoj ptici što se spuštala ka okeanu, i brzini onih niskoletećih oblaka, i njihovim masivnim vrhovima koji su se obrušavali nadole, i svom bestežinskom plutanju, i laganom okretanju u bazenu, kao u nekakvom iz daljine podsticanom zanosu, osećao kao da znam šta znači biti deo sveta. Sasvim je posebno bilo sve to, jeste. Taj san o Stvaranju što svetluca na rubu potrage svakog ozbiljnog putnika. Potpuno nag. Ostalo je samo da još Džil prođe kroz tanke prozirne zastore i bešumno klizne u bazen.
Večerali smo u paviljonu, s pogledom na mirno more. Samo je četvrtina stolova bila zauzeta. Ona Evropljanka, naša saputnica iz taksija, sedela je u uglu na suprotnom kraju.
Klimnuo sam glavom. Nije me primetila, ili je odlučila da ne treba da se javi. „Možda bi trebalo da je pozovemo da nam se pridruži?”
„Ona to ne želi”, rekoh.
„Mi smo, na kraju krajeva, Amerikanci. Poznati smo po tome što pozivamo ljude da nam se pridruže.”
„Odabrala je najudaljeniji sto. Lepo joj je tamo.”
„Možda je ekonomista iz sovjetskog bloka. Šta misliš? Ili možda piše zdravstvenu studiju za Ujedinjene nacije.”
„Ma, ni blizu.”
„Možda je odskora udovica, iz Švajcarske, dospela ovamo u potrazi za zaboravom.”
„Nije Švajcarkinja.”
„Nemica”, rekla je Džil.
„Tako je.”
„Koja bez cilja luta po ovim ostrvima. I sedi za najudaljenijim stolovima.”
„Nisu se iznenadili kad sam im rekao da želimo doručak u četiri i trideset.”
„Čitavo ostrvo mora da se prilagođava tom bednom, šugavom avioprevozniku. To je grozno, grozno.”
Džil je nosila tuniku i lanene pantalone. Ostavili smo cipele ispod stola i prošetali plažom, tako da smo u jednom trenutku do kolena bili u vodi. Jedan čuvar je stajao pod palmama, i posmatrao nas. Kad smo se vratili za sto, konobar nam je doneo kafu.
„Uvek postoji mogućnost da prime dvoje koji su na listi čekanja, ali ne i troje”, rekla je Džil. „Ja bezuslovno moram da se vratim do srede, ali mislim da bismo svejedno morali da ostanemo zajedno.”
„Mi smo ekipa. Od samog početka svega ovoga, mi smo ekipa.”
„Koliko letova ima sutra do Barbadosa?”
„Samo dva. A šta to treba da se desi u sredu?”
„Berni Gledman dolazi iz Bafala.”
„Tlo je sprženo miljama unaokolo.”
„Potrošili smo svega šest nedelja da zakažemo taj sastanak.”
„Izvući ćemo se nekako. Ako ne u šest i četrdeset pet, onda kasno popodne. Naravno, ako bude tako, propustićemo let za Barbados.”
„Neću ni da čujem za to”, rekla je.
„Osim ako ne otputujemo za Martinik.”
„Ti si jedini čovek koji je uspeo da shvati da su za mene dosada i strah jedno te isto.”
„Potrudiću se da ne zloupotrebim tu spoznaju.”
„Ti voliš da budeš dosadan. Tragaš za dosadnim situacijama.”
„Aerodromi.”
„Jednočasovne vožnje taksijem”, dodala je.
Najpre su vrhovi palmi počeli da se povijaju. A onda je grunula kiša, i teškim naletima zapljusnula kamenu stazu. Kad je prestala, otišli smo preko travnjaka do našeg apartmana.
Džil koja se svlači. Rum u čaši za zubne četkice. Zvuk i snaga vetra. Koža oko mojih očiju, ispucala od deset dana pod suncem i vetrom.
Teško sam zaspao. Kad je vetar zamro, konačno, prvo što sam čuo bilo je kukurikanje petlova, činilo mi se stotina njih, gore u brdima. Nekoliko minuta kasnije, zalajali su psi.
Krenuli smo s prvim svetlom. Devet muškaraca s mačetama koračalo je putem u koloni.
Ustanovili smo da se ona žena zove Krista. Ćaskala je s Džil tokom prvih nekoliko milja. A onda je Džil pognula glavu prema otvorenoj knjizi.
Jednom je pala kiša, nakratko.
Očekivao sam da će u to vreme na terminalu biti petoro-šestoro ljudi. A bio je prepun. Tiskali su se prema šalteru. Bilo je teško obići ih, zbog prtljaga i kutija i kaveza za ptice i male dece.
„Ovo je blesavo”, rekla je Džil. „Gde smo to mi? Ne mogu da verujem da se ovo dešava.”
„Avion će biti prazan kad stigne ovamo, ili gotovo prazan. To je ono na šta računam.
A mnogi od ovih su na listi čekanja. Mi smo broj dva i broj tri, imaj to na umu.”
„Bože, ako te ima, pomozi mi da odem s ovog ostrva.”
Bila je na rubu plača. Ostavio sam je pored vrata i pokušao da stignem do šaltera. Čuo sam kako se avion približava i sleće.
Posle nekoliko minuta, putnici s redovnim kartama gotovo su potpuno nestali iz prostora pred šalterom, i stali u red duž čitave prostorije. Već je bilo postalo nesnosno vrelo. Među nama koji smo ostali u gužvi, počeli su da se javljaju kratki naleti očajanja – užurbane kretnje, gestovi i glasovi.
Čuo sam službenika kako izgovara naša imena. Prišao sam šalteru i nagnuo se preko njega. Glave su nam se gotovo dotakle. Jedno od nas putuje, rekao sam mu, a jedno ne. Predao sam mu Džilinu kartu. Potom sam pohitao da uzmem njen prtljag i odnesem ga do male platforme pored šaltera. Zinula je od čuda i raširila ruke kao kad lik iz nemog filma hoće da pokaže da je iznenađen. Krenula je za mnom s jednom od mojih torbi.
„Putovaćeš sama”, rekoh joj. „Moraš da popuniš formular u kabini. Gde ti je pasoš?”
Kad sam se oslobodio prtljaga, otišao sam do pasoške kontrole i pridržao jednu od njenih torbi dok je ona ispunjavala žuti formular. Prostor oko nas bio je staklast i svetao.
„Evo ti novac za aerodromsku taksu. Imali su mesto samo za jedno od nas dvoje. Bilo bi glupo da ne pođeš.”
„Ali, dogovorili smo se.”
„Bilo bi glupo da ne pođeš.”
„Ne dopada mi se ovo.”
„Sve će biti u redu.”
„A ti?”
„Oženiću se nekom domorotkinjom i naučiću da slikam.”
„Možemo da pokušamo da iznajmimo čarter. Bez obzira na to što nas je samo dvoje.”
„Nema šanse. Ovde ništa ne funkcioniše.”
„Ne dopada mi se da ovako odem. Ovo je grozno. Ne želim da idem.”
„Draga Džil”, rekao sam.
Posmatrao sam je dok je koračala prema rampi na kraju reda. Uskoro su se zavrtele elise. Vratio sam se u zgradu i ugledao Kristu blizu vrata. Uzeo sam svoje torbe i izašao na put. Rupert je sedeo na klupi ispred prodavnice suvenira. Morao sam da pređem još desetak metara putem da bih uhvatio njegov pogled. Ponovo sam pogledao u Kristu. Uzela je svoj kofer. A onda smo nas troje, svako sa svog mesta, krenuli prema automobilu.
Sada sam već imao predstavu o tome kada će se pojaviti koji niz kuća, i gde su najgore krivine, a teren se s obe strane spuštao duboko u džunglu. Sedela je pored mene i odsutno trljala na svojoj levoj ruci mesto gde ju je ujeo neki insekt.
Otišli smo u isti hotel i zatražio sam apartman s bazenom. Krenuli smo za sobaricom duž plaže a onda uzbrdo stazom do jedne od baštenskih kapija. Po tome kako je Krista reagovala na baštu i bazen, shvatio sam da je prethodnu noć provela u jednoj od soba na plaži, koje su bile sasvim obične.
Kad smo ostali sami, krenuo sam za njom u kupatilo. Izvadila je iz nesesera za šminku nekakav losion, i istisnula nekoliko kapi na komadić vate. Lagano je prelazila vatom preko lica.
„Bila si broj sedam”, rekao sam.
„Primili su samo četvoro.”
„Da li bi se vratila da si sama? Ili bi ostala na aerodromu?”
„Imam sasvim malo novca. Nisam očekivala.”
„Nemaju računar.”
„Dolazila sam. Zvala sam ih iz hotela u kom sam bila. Imaju razne spiskove. Dva puta nisu mogli da pronađu moje ime ni na jednom. A ne postoji način da se sazna kad je neki let otkazan.”
„Saznaš, kad ne stigne avion.”
„To je tačno”, rekla je. „Avion ne stigne i onda znaš da si badava dolazio.”
Obgrlio sam joj lice šakama.
„Ovo nije ništa, zar ne?”
„Ne znam.”
„Osećaš.”
„Da, osećam.”
Ušla je u sobu i sela na krevet. A onda je pogledala prema vratima, odmerila me zakasnela procena. Nakon kratkog intervala nečeg što je ličilo na mrtvu tišinu, postao sam svestan zvuka talasa koji su se lagano valjali, i shvatio da sam ga zapravo slušao sve vreme, okean, talase i nalete vode u pokretu. Krista je nastavila da gleda u mene i kad je pružila ruku ka svojoj tašni, uspravno postavljenoj na sredini kreveta, i pročeprkala da bi pronašla cigarete.
„Koliko novca imaš?” upitao sam.
„Sto dolara, na kartici.”
„Manje od dva putovanja tamo i natrag.”
„Zvuči zanimljivo, da. Baš tako bi trebalo da brojimo novac.”
„Jesi li spavala noćas?”
„Nisam”, rekla je.
„Vetar je bio neverovatan. Vetar je duvao bez prestanka. Duvao je iz sve snage do zore. Volim zvuk i dodir takvog vetra. Bio je topao, bio je gotovo vreo. Povijao je ono drveće napolju. Čulo se kako huji kroz krošnje. Čuo se onaj njegov rastresiti huk.”
„Kad ga čuješ koliko je glasan i osetiš kako snažno duva, ne možeš da poveruješ da će biti toplo.”
Kad je sve novo, zadovoljstva su površna. Na neki tajanstven način prijalo mi je da glasno izgovaram njeno ime, da deklamujem boje njenog tela. Kose i očiju i ruku. I onog sasvim svežeg snega njenih grudi. Apsolutno ništa nije delovalo banalno. Poželeo sam da napravim spiskove i klasifikacije. Jednostavne, osnovne, istinite. Glas joj je bio nežan i pun razumevanja. Oči tužne. Leva ruka joj je nekoliko puta zadrhtala. Imala je ta žena nevolja u životu, napadno loš brak, možda, ili smrt nekog dragog prijatelja. Usne su joj bile čulne. Zabacivala je glavu unatrag dok me je slušala. Kosa joj je bila obične smeđe boje, s tragovima sedih vlasi, koje su se pod svetlom pojavljivale i nestajale.
Sve sam joj to rekao, i više od toga, opisavši prilično detaljno kako mi je izgledala, i činilo se da se Kristi dopala takva pažnja.
Jutro smo proveli u krevetu. Posle ručka, plutao sam u bazenu. Krista je ležala naga u senci, i premeštala se dublje u nju kad god bi joj sunce stiglo do lakta ili do ruba ružičaste pete.
„Moramo da počnemo da razmišljamo”, rekla je. „U pet poleće jedan avion.”
„Ali mi više nismo ni na listi čekanja. Otišli smo, a nismo im rekli da pomere naša imena naviše. Nema svrhe.”
„Ja moram da otputujem.”
„Pozvaću kasnije. Daću im naša imena. Videćemo koje brojeve ćemo dobiti. Mogli bismo da otputujemo sutra. Za sutra su predviđena tri leta.”
Ogrnula se velikim peškirom i sela na stepenice koje su vodile do trema. Bilo je očigledno da je želela nešto da kaže. Stajao sam u vodi koja mi je dopirala do grudi.
Bio je to četvrti dan kako smo pokušavali da odemo s ostrva. Tokom poslednja dvadeset četiri časa bio ju je obuzeo dubok strah. Od onog mučenja na aerodromu, rekla je, počela je da se oseća bespomoćno i patetično i izgubljeno. Od tog njihovog čudnog govora. Od toga što joj je ponestajalo novca. Od vožnji taksijem kroz planine. Od kiše i vrućine. I od one neizvesnosti, tamne neizvesnosti, od onog nametnutog raspoloženja ili tona, od preteće logike ovog mesta. Sve je podsećalo na san, na košmar izolacije i sputanosti. Morala je da ode s ostrva. Imali smo te sate da ih provedemo zajedno. Tu epizodu, kako ju je nazvala. Ali posle toga moraću da joj pomognem da ode.
Izgledala je svečano u tom belom peškiru. Nekoliko puta sam zaronio u vodu i izronio. Potom sam izašao iz bazena i ušao da pozovem avio-agenciju. Neki čovek mi je kazao da nemaju ubeležena naša imena. Rekao sam mu da imamo važeće karte i objasnio mu neke od naših poteškoća. Rekao mi je da dođemo u šest ujutro. Tada ćemo svi znati više.
Večerali smo u apartmanu. Olovkom sam napravio skicu njenog profila na poleđini platnene salvete. Nacrtao sam je još jednom, ovog puta celu figuru, na listu hotelskog papira.
Okean. Čistač obale.
„Znači, ti slikaš.”
„Ne, pišem.”
„A, ti si pisac?”
„Šta to tako neverovatno miriše? Je li to jasmin? Voleo bih da znam nazive biljaka.”
„Veoma je prijatna, ova bašta.”
„Osim što moraš da odeš, da jednostavno odeš s ovog ostrva, da li moraš i da budeš na nekom mestu u neko određeno vreme?”
„Moram da odletim od Barbadosa do Londona. Trebalo bi da se sastanem s nekim ljudima.”
„Koji te čekaju.”
„Da.”
„U nekoj engleskoj bašti.”
„U dve male sobe, s bebama koje plaču.”
„Smešiš se. Ona se smeši.”
„To je veličanstveno.”
„Taj njen osmeh, to je tajni osmeh. Dubok i sasvim ličan. Ali svejedno neodoljiv.”
„Niko ga nije video već godinama. Boli me lice kad se smejem.”
„Krista Landauer.”
Jedan čovek je ušao, noseći konjak. Krista je sedela u starom ogrtaču. Noć je bila vedra.
„Ti silno želiš da budeš neprimećena”, rekoh.
„Po čemu to vidiš?”
„Želiš da budeš neprimetna. Vidim to na razne načine. Odeća, hod, držanje. A iznad svega, tvoje lice. Ne tako davno, imala si drugačije lice. Uveren sam u to.”
„Šta još znamo jedno o drugom?”
„Ono što vidimo.”
„Dodir. I ono što dodirujemo.”
„Govori nemački”, rekoh joj.
„Zašto?”
„Volim da ga slušam.”
„Znaš li nemački?”
„Hoću da slušam zvuk. Dopada mi se kako zvuči. Pun je teškog metala. Znam da kažem zdravo i do viđenja.”
„Je li to sve?”
„Govori prirodno. Reci bilo šta. Ćaskaj.”
„Bićemo Nemci u krevetu.”
Sedela je s jednom nogom na stolici, sada bez ogrtača, i držala čašu s konjakom i cigaretu u istoj ruci.
„Slušaš li?”
„Šta to?”
„Slušaj pažljivo.”
„Talasi”, rekla je.
Ubrzo smo ušli. Gledao sam je kako prilazi krevetu. Pomerila je jastuk u stranu i opružila se na leđa, pogleda uprtog naviše, s jednom rukom opuštenom. Kažiprstom je otresla pepeo na pod. Dim joj je puzao uz mišicu. Žene u položajima koje su slučajno zauzele, žene koje lenčare, oduvek su u meni budile silovit užitak, žene bezbrižno opuštene, i znao sam da će ovaj prizor Kriste s vremenom postati sećanje koje se vraća, njene otvorene oči i odsutan pogled, dubine nepomičnosti na njenom licu, pohabani ogrtač, rasturena postelja, onaj osećaj zamišljenosti kojim je zračila, osećaj usamljenosti i mutnih daljina, dim koji je puzao uz njenu ruku, kao da prianja uz nju.
Pozvao sam recepciju. Čovek mi je rekao da će poslati nekog s doručkom u četiri i trideset, i da će Rupert sedeti napolju u taksiju u pet.
Vetar je krenuo iznenada, zatresavši žaluzine i dunuvši posred sobe, podigavši papire, i ustalasavši zavese uvis. Krista je ugasila cigaretu i isključila svetlo.
Kad sam otvorio oči, znatno kasnije, svetiljka pored kreveta bila je uključena, a ona je sedela u fotelji, s onim ogrtačem, i čitala nekakve papire. Pokušao sam da dohvatim svoj ručni sat. Vrata i žaluzine bili su zatvoreni, ali sam čuo kišu.
„Koliko je sati?”
„Spavaj.”
„Jesmo li propustili poziv?”
„Ima još vremena. Pozvoniće na kapiji. Još jedan sat.”
„Dođi kod mene.”
„Moram da završim”, rekla je. „Spavaj.”
Podigao sam se na lakat.
„Šta to čitaš?”
„Poslovne stvari. Dosadno je. I ne zanima te. Mi ne postavljamo pitanja, ti i ja. Napola spavaš, inače ne bi pitao.”
„Hoćeš li uskoro da legneš?”
„Da, uskoro.”
„Ako zaspim, hoćeš li me probuditi?”
„Da.”
„Hoćeš li da malo otvoriš vrata, da osetimo vazduh?”
„Hoću”, rekla je. „Naravno. Što god želiš.”
Legao sam i zatvorio oči. Pomislio sam na ona peščana ostrva, udaljena dva dana plovidbe, i na talase koji udaraju o litice, i na to kako trbusi galebova u letu izgledaju zeleno od sjajne vode.
Ponovo, ponovo ono drveće sa širokim lišćem i ravnice zarasle u travu, i krivudavi uspon kroz dim i kišu. Nekakva igra svetlosti davala je baš ovog jutra čitavom predelu prefinjenu boju. Daljine nisu bile tako ustreptale i žive. Videla se samo duboka nijansa zelene boje, s neuhvatljivim senkama. Bili smo već poodmakli, vozili smo se nekih četrdeset pet minuta, i mislio sam kako bi sve još moglo da se promeni, kako bi neka silovita promena vremena još mogla da preobrazi tlo, da stvori gustinu i dimenziju, pruge zelenog svetla, talase i zrake, i onu poluvest koju kao da uvek pronalazimo u predelima s preterano gustim rastinjem. Krista se gladila po vratu, pospano. Ja sam neprestano zurio napolje i naviše. Pred njima, duž puta, pojavljivale su se žene u izbledelim suknjama, u grupama od po dve ili tri, periodično, žene koje su koračale kroz taj vlažni sjaj, čvrstih jagodica, neke od njih s korpama na glavama, zavirivale u auto, ramena zabačenih unatrag, s nekim sjajem na golim mišicama.
„Ovog puta ćemo uspeti da odletimo”, rekla je Krista.
„Osećaš da ćemo imati sreće.”
„Nećemo čak ni da čekamo. Prvim letom.”
„A šta ako se to ne desi?”
„Neću ni da čujem za tako nešto.”
„Hoćeš li da se vratiš sa mnom?”
„Neću da te slušam.”
„Glupo je da ostanemo”, rekoh. „Da čekamo sedam ili osam sati. Saznaćemo kako stojimo. Sve ću proveriti sa službenikom. Rupert će nas sačekati. Odvešće nas natrag u hotel. Provešćemo neko vreme zajedno. A onda ćemo se vratiti ovamo da bismo otputovali. Uhvatićemo let u dva, ili onaj u pet, u zavisnosti od našeg statusa. U ovom trenutku važno je da utvrdimo svoj status.”
Rupert je slušao radio, ušuškan, skupljenih ramena.
„Ti baš toliko uživaš u ovome?” upitala je. „Tamo-ovamo?”
„Volim da lebdim.”
„To nije odgovor.”
„Stvarno, volim da lebdim. Trudim se da iskoristim svaku priliku da lebdim.”
„Trebalo bi da se vratiš. Pa da lebdiš šest nedelja.”
„Ali ne sam”, rekao sam.
Imala je onu istu sivu haljinu u kojoj je bila i dva dana ranije, na onom neasfaltiranom putu ispred terminala, kad sam se okrenuo da je pogledam kako učtivo stoji sa strane, lica iskrivljenog od napregnutog pogleda. „Koliko još? Znam ovo mesto.”
„Još nekoliko minuta”, rekoh.
„Na ovom mestu zamalo nismo sleteli s puta, prilikom prvog dolaska, kad je ispred nas kuljao dim. Trebalo je još tada da znam. Da će dokraja sve biti katastrofalno.”
„Rupert ne bi dozvolio da se to desi, zar ne, Ruperte?”
„Da gleda kako mu auto nestaje u dimu”, rekla je.
Pogledao sam u nju i oboje smo se nasmejali. Rupert je tapkao po volanu u ritmu muzike. Prošli smo pored nekoliko kuća i popeli se do krajnjeg odredišta.
Uzeo sam Kristinu kartu i zamolio je da me sačeka u taksiju. Trebalo je da i prtljag ostane u njemu sve dok ne budemo sigurni da ćemo moći da se ukrcamo u avion. Nekoliko ljudi komešalo se ispred terminala. Jedan krupan čovek, Indijac ili Pakistanac, stajao je pored vrata. Prethodnog dana video sam ga blizu šaltera, kako se gura, oznojen, u prugastom blejzeru. A sada me je nešto u njegovoj pojavi – nekakav zamišljeni stav, nekakav bezmalo nestvaran spokoj – nagnalo da osetim da bi trebalo da zastanem kraj njega.
„Kažu da se srušio”, reče.
Nismo se pogledali.
„Koliko je ljudi bilo?”
„Osam putnika, troje članova posade.”
Ušao sam u zgradu. Na terminalu je bilo samo dvoje ljudi, a pred šalterom je bilo pusto. Otišao sam iza šaltera i otvorio vrata kancelarije. Tamo su, okrenuti jedan prema drugom licem u lice, za stolovima čiji su zadnji krajevi bili spojeni, sedela dva čoveka.
„Da li je istina?” upitah. „Srušio se?”
Pogledali su u mene.
„Let iz Trinidada. U šest i četrdeset pet. Za Barbados. Nije se srušio?”
„Let je otkazan”, reče jedan.
„Jebi ga, ovde se priča da se srušio u okean.”
„Ne, ne – otkazan je.”
„Šta se desilo?”
„Nema uslova da uzleti.”
„Zbog vetrova”, reče drugi.
„Imali su gomilu problema.”
„Dakle, samo je otkazan”, rekoh, „i nije se desilo ništa strašno.”
„Niste pozvali. Morate da pozovete pre leta. Uvek pozovite.”
„Ostali zovu”, reče onaj drugi. „Jedino vi dolazite.”
Pokazao sam im karte, pa je jedan od njih dvojice zapisao naša imena i rekao kako očekuje da će avion stići na vreme za poletanje u dva sata.
„Kakav je naš status?” upitao sam.
Rekao mi je da pozovem pre nego što krenemo. Prošao sam kroz terminal, sada sasvim pust. Onaj stameni čovek i dalje je stajao ispred vrata.
„Nije se srušio”, rekoh mu.
Pogledao je u mene, zamišljeno.
„Znači, gore je?”
Zavrteo sam glavom.
„Vetar”, rekoh.
Protrčala su neka deca. Rupertov taksi bio je parkiran na maloj čistini tridesetak metara dalje. Nikog nije bilo za volanom. Kad sam prišao, video sam Kristu kako se sa zadnjeg sedišta naginje napred. Spazila me je i izašla, pa zastala da sačeka pored otvorenih vrata.
Najbolje bi bilo početi od glasina o udesu. Osetiće olakšanje kad bude čula da to nije tačno. Tako će lakše prihvatiti otkazivanje leta.
No, kad sam počeo da govorim, shvatio sam da je svaka taktika besmislena. Lice joj se polagano umrtvilo. Čitavim bićem sunovratila se u sebe. Postala je nepristupačna i potpuno nepomična. Nastavio sam da objašnjavam, pošto nisam znao šta bih drugo, i bio sam svestan da govorim čak i jasnije no što čovek obično čini kad se obraća strancima. Padala je slaba kiša. Pokušao sam da objasnim kako ćemo vrlo verovatno uspeti da odletimo kasnije tokom dana. Govorio sam polagano i razgovetno. Ponovo su protrčala ona deca.
Kristine usne su se pokrenule, mada nije rekla ništa. Odgurnula me je u stranu da bi prošla, i hitro krenula niz put. Bila je već u grmlju iza jedne šupe načinjene od ter-papira, kad sam je sustigao. Bacila mi se u naručje, drhteći.
„Sve je u redu”, rekao sam. „Nisi sama, ništa se loše neće desiti, ovo je samo jedan običan dan. Sve je u redu, u redu je. Samo ćemo biti zajedno, i to je sve. Još jedan dan, i to je sve.”
Zagrlio sam je otpozadi, i govorio veoma tiho, usta su mi doticala vijugu njenog desnog uha.
„Bićemo sami u hotelu. Bezmalo jedini gosti. Možeš da se odmaraš celog dana i da ne misliš ni na šta, ni na šta. Nije važno ko si, niti kako si se zaglavila ovde niti kuda nameravaš da ideš. Ne moraš čak ni da se pomeraš. Samo lezi u senku. Znam da voliš da ležiš u senci.”
Nežno sam joj dotakao lice nadlanicom, i pomilovao je dnom pa još jednom, kako lepo zvuče te reči.
„Jednostavno ćemo biti zajedno. Možeš da se odmaraš i da spavaš, a večeras ćemo u tišini popiti konjak, i sve ovo izgledaće ti mnogo manje strašno. Znam da će biti tako, siguran sam, potpuno sam ubeđen. Nisi sama. Sve je u redu, sve je u redu. Imaćemo još ovih poslednjih nekoliko sati, i to je sve. I govorićeš mi na nemačkom.”
Pod lakom kišom, krenuli smo natrag putem, prema otvorenim vratima taksija. Rupert je bio za volanom, i nosio je svoju srebrnu medalju. Već je bio uključio motor.

TRENUCI LJUDSKOSTI U TREĆEM SVETSKOM RATU


Jedna napomena o Volmeru. On više ne opisuje Zemlju kao okruglu biblioteku ili mapu koja je oživela, kao kosmičko oko zagledano u duboki prostor. Ovo poslednje bilo je njegov najambiciozniji pokušaj dočaravanja slika. Rat je promenio način na koji on vidi Zemlju. Zemlja, to je kopno i voda, stanište smrtnih ljudi, bar prema uzvišenoj rečničkoj terminologiji. On je više ne vidi (pod spiralama oluja, blistavu od mora, dok isijava toplinu i izmaglicu i boju) kao priliku za korišćenje slikovitog jezika, za lagodnu igru ili kreativno razmišljanje.
Na dvesta dvadesetom kilometru vide se tragovi brodova i veći aerodromi. Ledeni bregovi, munje, peščane dine. Skrećem mu pažnju na tokove lave i njene skamenjene vrtloge. Ona srebrna traka pored irske obale, kažem mu, to je naftna mrlja.
Ovo je moja treća orbitalna misija, dok je Volmeru prva. On je genijalan inženjer, genije za komunikacije i oružje, a može biti da je genije i za neke druge stvari. Meni je dovoljno da u misiji imam zaduženje specijaliste. (Reč specijalista, u standardnoj upotrebi Štaba u Koloradu, ovde se odnosi na onoga ko zapravo nije specijalno zadužen ni za šta određeno.) Prefinjenost kvantner tehnike omogućava nam da učestalo podešavamo orbitu a da pritom ne moramo svaki put da ispaljujemo rakete. Krećemo se u širokim krivim putanjama, pri čemu je čitava planeta Zemlja naše duhovno svetlo, da bismo ispitivali satelite bez posade, možda neprijateljske. Kružimo sasvim blizu, gotovo pripijeni, i pomno posmatramo površinske aktivnosti u bespućima.
Zabrana nuklearnog oružja učinila je da svet postane bezbedan od rata.
Trudim se da ne mislim velike misli, i da se ne prepuštam neobuzdanim apstrakcijama. Ponekad me, međutim, obuzme takav poriv. Zemljina orbita budi u ljudima sklonost ka filozofiranju. Kako da odolimo tome? Vidimo celu planetu, imamo povlašćen pogled. U nastojanjima da budemo dostojni takvog doživljaja, obično se upuštamo u značajno meditiranje povodom tema kao što je stanje ljudskog roda. Čovek se oseća nekako univerzalno, kad tako lebdi iznad kontinenata, i gleda sam rub sveta, liniju koja je jasna kao kazaljka kompasa, i zna da je odmah tu iza krivine arktička svetlost, da su tu stenovite naslage i goleme morske trave, i lanac ostrva koja svetlucaju u tamnom moru.
Kažem sebi kako je sve to samo scenografija. Želim da naš život ovde posmatram kao sasvim običan, kao jedan vid stambenog rešenja, ne preterano verovatnog ali ipak mogućeg, stvorenog nedostatkom prostora za stanovanje ili prolećnim poplavama u dolini.
Volmer obavlja proveru sistema i odlazi u ležaljku da se odmori. On je dvadesettrogodišnji momak duguljaste glave, kratko podšišan. Govori o severnoj Minesoti dok pomera predmete u svom neseseru s ličnim stvarima, i stavlja ih na površinu pokrivenu čičak-trakom da bi ih nežno pregledao. Ja u svom neseseru s ličnim stvarima imam srebrni dolar iz 1901. godine. I malo toga drugog što bi bilo vredno pomena. Volmer ima fotografije s dodele diploma, zatvarače boca, kamenčiće iz svog dvorišta. Ne znam da li je sam odabrao te stvarčice ili su mu ih tutnuli roditelji, u strahu da će njegovom životu u svemiru nedostajati trenuci ljudskosti.
Naše ležaljke su trenuci ljudskosti, pretpostavljam, mada ne znam da li je Štab u Koloradu to baš tako zamislio. Jedemo hot dog i štanglice od drobljenog badema i nanosimo kremu na usne, kao deo propisanih radnji pre spavanja. Nosimo papuče pored komandne table za ispaljivanje. Volmerov dres za ragbi je jedan momenat ljudskosti. Preveliki, purpurno-bele boje, načinjen od poliestera, s brojem 79, brojem za krupne ljude, odličan ali ni po čemu poseban, takav je da Volmer u njemu izgleda malo pogureno, i nenormalno izduženo.
„I ovde sam nedeljom uvek potišten”, kaže.
„Imamo li mi ovde nedelje?”
„Ne, ali ih imaju tamo, i ja ih i dalje osećam. Uvek znam kad je nedelja.”
„Zašto te obuzima potištenost?”
„Nedelja je usporen dan. Ima nečeg u tom sjaju, u mirisu tople trave, u crkvenoj službi, u posetama svečano odevenih rođaka. Čitav dan kao da traje beskonačno.”
„Ni ja nisam voleo nedelje.”
„Bile su usporene, ali ne lenjo usporene. Bile su duge i vrele, ili duge i hladne. Leti je moja baka pravila limunadu. Postojala je rutina. Čitav je dan bio na neki način unapred određen i ta se rutina gotovo nikad nije menjala. Rutina u orbiti je drugačija. Ona donosi zadovoljstvo. Daje našem vremenu oblik i sadržaj. Te nedelje bile su bezoblične uprkos činjenici da se znalo šta sledi, ko dolazi, šta će reći svako od nas. Znalo se šta će najpre izgovoriti svako od nas, i pre no što bi progovorio. Ljudima je bilo drago što me vide. A ja sam stalno želeo da se sakrijem.”
„Šta fali limunadi?” upitao sam.
Satelit za kontrolu borbenih dejstava, bez posade, izveštava o visokoenergetskoj laserskoj aktivnosti u orbitalnom sektoru Dolores. Prihvatamo se svoje laserske opreme i proučavamo tu aktivnost otprilike pola sata. Procedura emitovanja zraka je složena, a pošto kontrolna tabla funkcioniše samo uz združenu kontrolu, skup utvrđenih postupaka moramo da izvodimo krajnje savesno.
Treba nešto reći o Zemlji. Zemlja nam čuva dane i noći. Ona u sebi nosi zdravo i uravnoteženo variranje, prirodni tok budnog stanja i spavanja, ili se bar tako čini nekom kome je trenutno uskraćen taj efekat plime.
Zbog toga mi se Volmerovo zapažanje o nedeljama u Minesoti učinilo zanimljivim. On još oseća, ili tvrdi da oseća, ili misli da oseća, taj urođeno zemaljski ritam.
Ljudima ovako udaljenim čini se kao da stvari postoje u svom određenom fizičkom obličju zato da bi razotkrile prikrivenu jednostavnost neke moćne matematičke istine. Zemlja nam otkriva jednostavnu, zastrašujuću lepotu dana i noći. Ona je tu zato da bi obuhvatila i u sebe uključila te konceptualne događaje.
U svojim kratkim pantalonama i klompama, Volmer podseća na plivača-srednjoškolca, gotovo ćosavog, nedovršenog čoveka koji nije svestan da je otvoren za surovo objektivno posmatranje, niti da je lišen bilo kakve pomoći, čoveka koji prekrštenih ruku stoji na mestu gde odjekuju glasovi i šire se isparenja hlora. Ima nečeg glupavog u zvuku njegovog glasa. Odviše je neposredan, taj duboki glas odnekud visoko iz usta, lako napadan, pomalo preglasan. Volmer preda mnom nikad nije rekao ništa glupo. Glup je jedino njegov glas, ozbiljni i ogoljeni bas, glas bez modulacija i daha.
Ovde nam nije teskobno. Pilotska kabina i prostorije za posadu promišljeno su projektovani. Hrana je izuzetno dobra. Tu su i knjige, video-kasete, vesti i muzika. Radimo manuelne provere, usmene provere, i simulacije ispaljivanja, bez znakova dosade ili nemara. Ako se išta menja, onda se ta promena ogleda u tome što svoje zadatke obavljamo sve bolje. Jedinu opasnost predstavlja razgovor.
Pokušavam da naše razgovore održim u svakodnevnim okvirima. Trudim se da govorim o sitnicama, o rutinskim stvarima. Po meni, to ima smisla. Deluje mi kao zdrava taktika, u ovim okolnostima, da razgovor ograničimo na poznate teme, na manje važne stvari. Hoću da postavim strukturu običnog. Volmer, međutim, ima sklonost da pokreće ogromne teme. Želi da govori o ratu i o oružju rata. Želi da raspravlja o globalnim strategijama, o globalnoj agresiji. Prebacujem mu kako sada, kad je prestao da opisuje Zemlju kao kosmičko oko, hoće da je posmatra kao konzolu za igre ili kompjuterski model. Gleda me bezizražajno i pokušava da me uvuče u teorijsku raspravu: selektivni kosmički napadi naspram dugih, razvučenih, umešno moduliranih poduhvata tipa zemlja-more-vazduh. Citira stručnjake, spominje izvore. Šta bi trebalo da na to kažem? Neretko primeti da su ljudi razočarani ovim ratom. Rat se otegao i ulazi u treću nedelju. U određenom smislu, taj rat je iscrpljen, potrošen. To zaključuje na temelju vesti koje povremeno imamo priliku da čujemo. U glasu spikera postoji nešto što ukazuje na obeshrabrenje, na umor, na blagu ogorčenost – nečim. Volmer je što se toga tiče verovatno u pravu. I sam sam to osetio u spikerovom glasu, u glasu Štaba iz Kolorada, uprkos činjenici da su nam vesti cenzurisane, da nam ne saopštavaju ono za šta osećaju da ne bi trebalo da znamo, u tim našim sasvim posebnim okolnostima, u našem nezaštićenom i osetljivom položaju. Na svoj neposredan i blentav, a neverovatno perceptivan način, mladi Volmer tvrdi da ljudi ne uživaju u ovom ratu onoliko koliko su ljudi oduvek uživali u ratovima i hranili se njima, kao povišenim stanjima, periodičnim pojačanjima intenziteta života. Kod Volmera mi se ne dopada to što on često deli moja duboka i krajnje nerado priznata ubeđenja. Onda kad dopiru iz tog blagog lika, izrečena tim ozbiljnim zvonkim ravnim glasom, te me ideje uznemiruju i brinu onako kako se to nikad ne događa onda kad ostanu neizrečene. Volim kad su reči tajnovite, kad prianjaju uz onu tamu u dubini bića. Volmerova iskrenost razotkriva nešto što boli.
Nije prerano da u ovom ratu počnemo da razaznajemo nostalgična upućivanja na ranije ratove. Svi ratovi uspostavljaju vezu s prošlošću. Brodovi, avioni, čitave operacije dobijaju nazive po nekadašnjim bitkama, po jednostavnijim oružjima, po sukobima za koje smatramo da su bili uzvišeni. Ovaj satelitski presretač zove se Tomahavk II. Kad sedim ispred uređaja za ispaljivanje, gledam u fotografiju Volmerovog pradede iz vremena kad je bio mladić u širokoj uniformi i s plitkim šlemom na glavi: stoji na pustoj livadi, s puškom preko ramena. I to je jedan trenutak ljudskosti, koji me podseća na to da je rat, pored ostalog, i jedna vrsta čežnje.
Sastajemo se s komandnom stanicom, uzimamo hranu, razmenjujemo kasete. Rat se, kažu nam, odvija kako valja, premda je malo verovatno da o tome znaju mnogo više no što mi znamo.
A onda se razdvojimo.
Taj manevar je nepogrešiv, i uvek se osetim srećno i zadovoljno, zbog toga što sam produžio ljudski kontakt s najbližim oblikom spoljašnjeg sveta, što sam razmenio šale i muževne uvrede, što sam razmenio reči i glasine – tračeve, pritužbe, ogovaranja. Pakujemo svoje zalihe brokolija i soka od jabuke i voćnih koktela i pudinga. Obuzima me nekakav osećaj doma, dok sklanjam stvari u šarenim pakovanjima, osećaj materijalnog blagostanja, pouzdanog potrošačkog komfora.
Volmer nosi majicu kratkih rukava s natpisom NATPIS.
„Ljudi su se nadali da će ih zahvatiti nešto što je veće od njih samih”, počinje on priču. „Mislili su da će to biti zajednička kriza. Da će imati osećaj zajedničkog cilja, zajedničke sudbine. Kao snežna oluja koja zaspe veliki grad – ali potraje mesecima, godinama, noseći sve sa sobom, i stvarajući osećanje zajedništva tamo gde su nekada postojali samo sumnja i strah. Razgovori ljudi koji se međusobno ne poznaju, obedovanje uz svetlost sveća, kad nestane struje. Mislili su da će rat oplemeniti sve što budemo govorili i radili. Da će ono što je bilo bezlično postati lično. Da će ono što je bilo samotno postati zajedničko. Samo, šta se događa kad osećaj zajedničke krize počne da gasne mnogo ranije no što je iko očekivao? Tada počnemo da verujemo da taj osećaj u snežnim olujama traje duže.”
Jedna napomena o selektivnoj buci. Pre četrdeset osam sati, nadgledao sam podatke na konzoli, kad se usred mog izveštaja Štabu u Koloradu začuo nečiji glas. Glas je bio ravan, otežao od statike. Proverio sam slušalice, proverio sam i prekidače i svetla. Nekoliko sekundi kasnije, signal iz komande oglasio se ponovo, pa sam čuo oficira za dinamiku leta kako zahteva od mene da se prebacim na rezervnu frekvenciju. To sam i učinio, ali sam time postigao samo to da se onaj slabašni glas ponovo javio, glas koji je u sebi imao neku čudnu i neodređenu oštrinu. Nejasno mi se učinilo da ga prepoznajem. Ali ne u tom smislu da sam znao ko govori. Prepoznao sam ton, onaj dirljivi prizvuk nekog napola upamćenog i dragog događaja, čak i kroz onu statiku, kroz zvučnu maglu.
Kako god bilo, Štab u Koloradu ponovo se oglasio nakon nekoliko sekundi.
„Tomahavk, imamo ometanje.”
„Udvajanje. Čuje se neki glas.”
„Imamo velike oscilacije.”
„Tu je i neka interferencija. Prešao sam na rezervnu frekvenciju, ali nisam siguran da je to od koristi.”
„Upravo čistimo okvir da bismo odredili gde je izvor.”
„Hvala, Kolorado.”
„Verovatno je u pitanju samo selektivan šum. Na meraču talasne dužine je negativno crveno.”
„Bio je to glas”, rekoh im.
„Upravo smo primili potvrdu da je reč o selektivnom šumu.”
„Razaznao sam reči, na engleskom.”
„Imamo udvajanje, selektivan šum.”
„Neko je govorio, Kolorado.”
„Šta mislite, šta je taj selektivni šum?”
„Ne znam šta je to.”
„To vam probija iz jednog od onih bez posade.”
„Ako je bez posade, kako onda emituje glas?”
„To nije glas kao takav, Tomahavk. To je selektivni šum. Imamo telemetriju koja to pokazuje.”
„Zvučalo je kao glas.”
„I trebalo je da zvuči kao glas. Ali to nije glas kao takav. Produbljen je.”
Zvučao je neprodubljeno. Zvučao je ljudski na svaki mogući način.”
„To su signali, koji se probijaju iz geosinhrone orbite. To vam je to ometanje. Stižu vam glasovni kodovi s razdaljine od dvadeset dve hiljade milja. To je u osnovi vremenska prognoza. Popravićemo to, Tomahavk. U međuvremenu, ostanite na rezervnoj frekvenciji.”
Desetak sati kasnije, Volmer je začuo glas. A onda je čuo još dva ili tri glasa. Govorili su neki ljudi, razgovarali su. Mahnuo mi je dok sam slušao, pokazao na slušalice, a onda podigao ramena, i raširio ruke da pokaže iznenađenje i zbunjenost. U tom kovitlacu šumova (kako je kasnije rekao) nije bilo lako uhvatiti smisao onoga što su govorili. Statika je bila učestala, reference prilično teško uhvatljive, ali je Volmer spomenuo kako su ti signali bili veoma jaki, premda su bili sasvim slabi. Jedno je, međutim, znao: to nije bio selektivni šum. Odande iz dalekog prostora dopirao je ton najčistije, najlepše tuge. Nije bio siguran, ali činilo mu se da se u tom razgovoru čuje i neki šum u pozadini. Smeh. Čuo se smeh.
U drugim prenosima, mogli smo da prepoznamo muzičku temu, najavu spikera, dosetke i provale aplauza, reklame za proizvode čiji odavno zaboravljeni nazivi prizivaju u sećanje onu zlatnu starinu velikih gradova pokopanih u pesak i rečni mulj.
Neznano kako, hvatamo signale radio programa od pre četrdeset, pedeset šezdeset godina.
Naš trenutni zadatak je sakupljanje vizuelnih podataka o rasporedu trupa. Volmer se nadvio nad svoj haselblad, zaokupljen nekakvim mikropodešavanjem. S mora nadire lavina stratokumulusa. Svetlucanje sunca i nanosa otpada pored obale. Vidim cvetanje planktona u plavetnilu tako persijski raskošnom da deluje kao nekakav animalni zanos, promena boje koja odražava neku vrstu intuitivne radosti. Dok se odmotavaju spoljašnji obrisi, naglas im izgovaram nazive. To je jedina igra koju igram u svemiru, recitovanje zemaljskih naziva, nomenklature obrisa i strukture. Ostaci leda, polomljeno stenje. Šiljato kamenje na rubu prstenastog polja uticaja erozije. Vulkanski krater koji se pojavljuje i nestaje, masa kamenih dina nalik na zamkove. Sad se već prelila preko peščanih mora. Paraboličke dine, peščane dine, ravne dine s koncentričnim vrhovima. Što je pustije tlo, to su svetliji i dragoceniji nazivi njegovih svojstava. Volmer tvrdi da nauka najbolje ume da imenuje odlike sveta.
On ima diplome iz prirodnih nauka i tehnologije. Imao je stipendiju, bio je najbolji student, asistent-istraživač. Vodio je naučne projekte, čitao tehnička dokumenta tim svojim dubokim glasom koji se valja s vrha njegovih usta. Kao specijalista (opšte vrste) za misiju, ja ponekad zazirem od njegovih nenaučnih zapažanja, tih proplamsaja zrelosti i uravnoteženog rasuđivanja. Počinjem da se osećam pomalo suvišno. Draže bi mi bilo da se pridržava sistema, letačkih uputstava, činjeničnih parametara. Od njegovih ljudskih uvida postajem nervozan.
„Srećan sam”, kaže on.
Te reči izgovara s nekom podrazumevanom konačnošću, i ta jednostavna tvrdnja moćno deluje na mene. Zastrašuje me, ako ćemo pravo. Šta hoće da kaže time što tvrdi da je srećan? Nije li sreća potpuno izvan referentnog polja? Kako može da veruje da je ovde moguće biti in? Poželim da mu kažem: „Ovo je samo održavanje domaćinstva, niz manjeviše rutinskih zadataka. Drži se zadataka, obavljaj testove, pregledaj spiskove.” Poželim da kažem: „Zaboravi na meru svoje vizije, na sve uticaje, na sam rat, na stravičnu smrt. Zaboravi noć koja se nadvija, zvezde kao statičke tačke, kao matematička polja. Zaboravi kosmičku samoću, nadiruću jezu i užas.”
Poželim da kažem: „Sreća nije činjenica koja pripada ovom iskustvu, bar ne u toj meri da bismo bili dovoljno odvažni da govorimo o njoj.”
Laserska tehnologija sadrži proročansko i mitsko jezgro. Ona je čisti oblik smrtonosnog paketa kojim ovde rukujemo, uredni zrak fotona, naučno usmereno jedinstvo samo što mi tom oružju pristupamo sa svešću prepunom pradavnih upozorenja i strahova. (Trebalo bi da postoji i naziv za to ironično stanje: primitivni strah od naoružanja za koje smo uznapredovali dovoljno da možemo da ga osmislimo i proizvedemo.) Možda je zbog toga rukovodiocima projekta bilo naloženo da smisle postupak ispaljivanja koji će zavisiti od usklađenog delanja dvojice ljudi – dve naravi, dve duše – koji zajedno rukuju komandnim mehanizmom. Strah od moći svetlosti, od same materije svemira.
Jedan jedini mračni um u trenutku nadahnuća mogao bi da pomisli kako je moćan osećaj slobode kad šikneš usredsređeni zrak na kakav nezgrapni grbavi boing prepušten svom komercijalnom letu na visini od devet hiljada metara.
Volmer i ja prilazimo komandnoj tabli za ispaljivanje. Tabla je projektovana na takav način da dvojica rukovalaca moraju da sede naslonjeni jedan drugom na leđa. Svrha takvog položaja, premda Štab u Koloradu nikad to nije otvoreno istakao, jeste u tome da jedan drugom ne vidimo lice. Kolorado želi da bude siguran da naročito pripadnici osoblja koje rukuje naoružanjem ne potpadaju pod uticaj hirova ili nemira onog drugog. Okrenuti smo, dakle, leđa u leđa, upregnuti u svoja sedišta, spremni za početak. Volmer u svom purpurnobelom džemperu, u svojim postavljenim klompama.
Ovo je samo proba.
Uključujem snimak. Na zvuk snimljene glasovne komande, i on i ja ubacujemo modalni ključ u odgovarajući otvor. Zajedno odbrojavamo unatrag od pet, a onda okrećemo ključeve za četvrtinu kruga ulevo. Time postavljamo sistem u ono što se naziva otvoreni način funkcionisanja. Odbrojavamo unatrag od tri. Produbljeni glas izgovara: Sad ste otvoreni.
Volmer govori u svoj analizator glasa.
„Ovde kod B za blugras. Tražim potvrdu identiteta glasa.”
Odbrojavamo od pet a onda progovaramo u svoje analizatore glasa. Izgovaramo prvo što nam padne na pamet. Svrha toga je da jednostavno proizvedemo glas koji odgovara zapisu u memoriji. Time se obezbeđuje to da su ljudi za komandnom tablom upravo oni koji su ovlašćeni da budu tu onda kada je sistem u otvorenom načinu funkcionisanja.
Evo šta meni pada na pamet: „Stojim na uglu Četvrte i Glavne ulice, gde su hiljade ljudi izginule od nepoznatog uzroka, a njihova spržena tela leže u gomili na ulici.”
Odbrojavamo od tri. Onaj duboki glas kaže: Imate dozvolu da pređete u zaključani položaj.
Okrećemo svoje modalne ključeve napola ulevo. Aktiviram logički čip i proučavam brojeve na ekranu. Volmer oslobađa komandu glasa i postavlja nas u zvučno saglasje s kompjuterskom senzornom mrežom. Odbrojavamo od pet. Duboki glas kaže: Sada ste zaključani.
Dok prelazimo iz jednog koraka u drugi, preplavljuje me sve jači osećaj zadovoljstva – zadovoljstva proisteklog iz elitnih i tajnih veština, iz života u kome svakim dahom upravljaju tačno određena pravila, šeme, kodovi, kontrole. Nastojim da ne mislim na rezultate te operacije, na to šta joj je cilj, na ishod tih nizova preciznih i ezoteričnih koraka. Često, međutim, ne uspevam u tome. Dopustim da mi se stvori slika, da pomislim određenu misao, ponekad čak i da izgovorim reč. To me, naravno, zbunjuje. Osetim se prevareno. Osetim da mi je zadovoljstvo iznevereno, kao da ima nekakav svoj život, neko svoje detinje ili inteligentno-životinjsko postojanje nezavisno od čoveka za komandnom tablom.
Odbrojavamo od pet. Volmer otpušta polugu koja oslobađa disk za čišćenje sistema. Moj merač pulsa trepće zelenom bojom u intervalima od tri sekunde. Odbrojavamo od tri. Okrećemo modalne ključeve za tri četvrtine kruga ulevo. Odbrojavamo od tri. Iz zvučnika se čuje blugras muzika. Duboki glas objavljuje: Sad ste u modu za ispaljivanje.


Izučavamo svoje mape sveta.
„Osećaš li ponekad u sebi moć?” pita Volmer. „Nekakvo ekstremno dobro zdravstveno stanje, tako nešto. Neko oholo dobro zdravlje. E, to ti je to. Osećaš se tako dobro da počinješ da misliš kako si pomalo superioran u odnosu na druge ljude. Osećaš neku vrstu životne snage. Neki optimizam u vezi sa samim sobom, koji stvaraš bezmalo na štetu drugih. Osećaš li to ponekad?”
(U stvari, da.)
„Verovatno postoji neka nemačka reč za to. Hoću da kažem, međutim, da je to moćno stanje tako – ne znam ni ja – prefinjeno. To je to. Jednog dana ga osećaš, a već sledećeg odjednom postaneš slab i osuđen na propast. Neka sitnica krene loše, i osetiš se izgubljeno, osetiš se potpuno nemoćno i poraženo i kao da ne možeš da delaš moćno, pa čak ni razumno. Svi drugi su srećni, a ti si nesrećan, ojađen, tužan, beskoristan i izgubljen.”
(Da, da.)
Igrom slučaja, upravo se nalazimo iznad reke Misuri, okrenuti u pravcu Crvenih jezera u Minesoti. Posmatram Volmera kako pregleda svoju mapu i pokušava da poveže ta dva sveta. Duboka je i tajnovita ta sreća, kad se čovek uveri da je mapa tačna. Volmer deluje izuzetno zadovoljno. Neprestano ponavlja: „To je to, to je to.”
Volmer govori o detinjstvu. U orbiti je prvi put počeo da razmišlja o svojim najranijim godinama. Iznenađen je snagom tih sećanja. Dok govori, glava mu je okrenuta prema prozoru. Minesota je jedan trenutak ljudskosti. Gornje crveno jezero, Donje crveno jezero.
Jasno oseća da može da se ogleda u njima.
„Deca ne idu u šetnje”, kaže. „Ne sunčaju se, niti sede na tremu.”
Izgleda da želi da kaže to da su dečiji životi tako lepo ispunjeni da mogu da prime u sebe čari osnaženog bića, od kojih zavisimo mi ostali. Pronicljiva misao, ali ne treba je slediti dalje. Vreme je da se pripremimo za kvantni plamen.
Slušamo stare radio-programe. Svetlo se pali i širi preko plavo obrubljene ivice, izlazak sunca, zalazak sunca, urbane mreže u senci. Jedan čovek i jedna žena razmenjuju dobro raspoređena zapažanja, laka, usredsređena, razigrana. Umilan je taj tenor mladića koji peva, taj jednostavni polet koji su vreme i daljina i nasumična buka umotali u rečitost i čežnju. Svaki zvuk, svako treperenje žica, ima na sebi taj tanki sloj starosti. Volmer tvrdi da se seća tih programa, mada ih, naravno, nikad u životu nije čuo. Kakva nam to čudnovata slučajnost, kakav nalet ili naklonost zakona fizike omogućava da pokupimo te signale? Glasovi koji su putovali, stešnjeni i zgusnuti. Povremeno imaju u sebi onu suzdržanu i nadrealnu prirodu zvučne halucinacije, glasova u tavanskim prostorijama, pritužbi upokojenih rođaka. Ali su ti zvučni efekti puni nestrpljenja i poleta. Automobili skreću na opasnim uglovima, praskavi pucnji iz vatrenog oružja ispunjavaju noć. Bilo je, i još je uvek, ratno doba. Ratno doba za kukuruzne pahuljice. Komičari prave viceve na račun načina govora neprijatelja. Čujemo histerični kaobajagi nemački, lažni japanski. Gradovi su uronjeni u svetlost, milioni ljudi slušaju, siti, udobno združeni u sanjivim sobama, u ratu. dok se lagano spušta noć. Volmer kaže kako se seća tačno određenih trenutaka, komičnih kreveljenja, smeha debelog spikera. Seća se pojedinih glasova koji se izdvajaju iz smeha publike u studiju, kikota nekakvog poslovnog čoveka, metalnog cviljenja jedne plavuše visokih ramena, tek pristigle iz Kalifornije, u kojoj žene ove godine nose mirisne frizure nalik na plastove sena.
Volmer lebdi kroz prostoriju okrenut naglavce, i pritom jede štanglicu od badema.
Povremeno odlebdi iz svoje ležaljke, spava zgrčen kao fetus, udara u zidove, prianja uz ugao rešetke na tavanici.
„Daj mi minut da smislim ime”, kaže u snu.
Priča mi da sanja vertikalne prostore iz kojih gleda, kao dečak, u – nešto. Moji su snovi od one teške vrste, oni iz kojih je teško probuditi se, i teško je izaći iz njih. Dovoljno su snažni da me povuku natrag, dovoljno gusti da mi od njih glava ostane teška, nekako kao drogirana i natečena. Ima u njima epizoda bezličnog ispunjenja, na neki nejasan način uznemirujućih.
„Gotovo je neverovatno, kad malo razmisliš, to kako oni žive tamo, u svem tom ledu i pesku i planinskoj divljini. Pogledaj samo”, kaže. „Velike gole pustinje, veliki okeani. Kako li podnose sve te strašne stvari? Eto, već i same poplave. Već i zbog samih zemljotresa, potpuno je sumanuto živeti tamo. Tako su veliki, i tako ih mnogo ima. Pa onda erupcije vulkana. Postoji li išta strašnije od erupcije vulkana? Kako podnose lavine, iz godine u godinu, sa zatupljujuće pravilnom učestalošću? Teško je poverovati da tamo žive ljudi. Već i samo zbog poplava. Vide se čitave ogromne bezbojne oblasti, potpuno poplavljene, opustošene vodom. Kako uspevaju da prežive, kuda odlaze? Pogledaj stvaranje oblaka. Pogledaj to uskovitlano središte oluje. Šta biva s onima što žive na putu kojim prođe jedna takva oluja? Ona sigurno nosi u sebi neverovatne vetrove. Pa onda munja. Nezaštićeni ljudi na plažama, blizu drveća i telefonskih stubova. Pogledaj gradove s tačkastim svetlima koja se šire u svim pravcima. Pokušaj da zamisliš zločine i nasilje. Pogledaj taj nisko spušteni pokrov dima. Kakav je njegov učinak, kad je reč o poremećajima disanja? Suludo je to. Ko bi još živeo tamu? I pustinje, kako obuhvataju sve. Svake godine otmu sve više obradive zemlje. Kako su ogromna ta snežna polja. Pogledaj te masivne nalete oluje iznad okeana. Tamo dole su brodovi, sasvim mala plovila, tu i tamo. Pokušaj da zamisliš talase, to njihanje. I uragane. Talase plime. Pogledaj te naseobine uz obalu, izložene talasima plime. Postoji li išta strašnije od talasa plime? Ali oni žive tamo, tamo ostaju. Kuda bi i mogli da odu?”
Poželim da mu govorim o unosu kalorija, o delotvornosti čepića za uši i kapi za nos. Čepići za uši su trenuci ljudskog. I sam Volmer je jedan trenutak ljudskog, ponajviše onda kad zaboravi na to da se vodi rat.
Kratko podšišana kosa i izdužena glava. Blage plave oči, pomalo buljave. Isturene oči svojstvene visokim ljudima povijenih ramena. Dugačke šake i zglobovi. Blago lice. Opušteno smireno lice radnika u kamionetu s merdevinama učvršćenim na krovu i izlizanom registarskom tablicom, zeleno-bele boje, sa sloganom države ispod cifara. Eto takvo lice.
Nudi se da me podšiša. Šišanje je vrlo zanimljiva aktivnost, kad čovek malo razmisli. Pre rata, postojali su i odsečci vremena odvojeni za takve stvari. U Hjustonu ne samo da je sve bilo isplanirano znatno unapred već su nas odande bez prestanka nadgledali u potrazi za bilo kakvom, i najslabijom reakcijom. Bili smo ozvučeni, snimani, posmatrani, procenjivani i mereni. Bili smo ljudi u svemiru, objekti dostojni najpomnije pažnje, najdubljih i osećanja i briga.
A sada je rat. Niko ne mari za moju kosu, ni za to šta jedem, niti za to šta mislim o uređenju letelice, i više nismo u kontaktu s Hjustonom, već s Koloradom. Nismo više prefinjeni biološki primerci koji plutaju u tuđinskom okruženju. Neprijatelj može da nas ubije svojim fotonima, mezonima, svojim ubojitim česticama, brže no bilo koji nedostatak kalcijuma ili tegobe unutrašnjeg uha, brže no bilo kakav nalet mikrometeroida. Osećanja su promenjena. Više nismo kandidati za smrt koja izaziva nelagodu, za pogrešku ili nepredviđeni događaj one vrste koja čitavu naciju natera na potragu za odgovarajućom reakcijom. Kao ljudi u ratu, možemo da budemo sigurni, dok umiremo, da ćemo izazvati sasvim jednostavnu tugu, ona otvorena i pouzdana osećanja kojima zahvalne nacije ukrašavaju i najjednostavnije ceremonije.
Treba nešto reći i o svemiru. Volmer je na samom rubu zaključka po kome samo na našoj planeti postoji inteligentan oblik života. Mi smo slučajnost i dogodili smo se samo jednom. (Kakvo je samo to zapažanje, u jajolikoj orbiti, kad ga izreknete nekom ko nije voljan da razgovara o krupnim pitanjima.) On se tako oseća zbog rata.
Rat će, kaže, označiti kraj verovanja da kosmos, kao što kažu, ključa od života. Drugi astronauti gledali su mimo zvezda i zamišljali beskrajne mogućnosti, čitave grozdove svetova koji kipte od viših oblika života. No to je bilo pre rata. Naš se pogled na svet, njegov i moj, menja čak i sada, kaže on, dok plovimo preko nebeskog svoda.
Da li to Volmer hoće da kaže da je kosmički optimizam luksuz, svojstven samo periodima između svetskih ratova? Da li mi to šaljemo svoje trenutne neuspehe i očajanje prema zvezdanim oblacima, u beskrajnu noć? Na kraju krajeva, kaže on, gde su to oni? Ako postoje, zašto nikad nije bilo nikakvog znaka, nijednog, ni najmanjeg, ničeg za šta bi se ozbiljan čovek mogao uhvatiti, nikakvog šapata, radio-signala, ili senke? Rat nam kaže da je glupo verovati.
Naši razgovori sa Štabom u Koloradu počinju da zvuče kao kompjuterski generisano ćaskanje uz čaj. Volmer podnosi žargon Kolorada samo do određene tačke. Kritički se postavlja prema njihovim prizemnim iskazima i ne okleva da im to kaže. Zašto, onda, kad se već slažem s njegovim stavovima prema svemu tome, njegove pritužbe počinju da mi idu na nerve? Da li je on premlad da bi se zalagao za određeni vid govora? Ima li dovoljno iskustva, ima li dovoljno jak profesionalni status, da bi dozvolio sebi da grdi našeg oficira za dinamiku leta, našeg oficira za konceptualnu paradigmu, naše konsultante za odlaganje otpada i izbor zona za povlačenje? Ili je to nešto sasvim drugo, nešto što nema veze sa Štabom u Koloradu i našom komunikacijom s njim? Da li je možda u pitanju zvuk njegovog glasa? Da li je sam njegov glas ono što me dovodi do ludila?
* * *

Volmer je ušao u nekakav neobičan stadijum. Sada sve vreme provodi pored prozora, zagledan u Zemlju. Govori malo, ili nimalo. Jednostavno želi da gleda, da ne radi ništa osim da gleda. Okeane, kontinente, arhipelage. Nalazimo se u nečem što se naziva nizom prolazaka orbite i od jednog do drugog proletanja oko Zemlje ništa se ne ponavlja. On sedi i gleda. Obeduje pored prozora, obavlja kontrolu pored prozora, jedva i da baca pogled na uputstva dok prolazimo preko tropskih oluja, preko zapaljenih trava i velikih planinskih venaca. Neprekidno iščekujem da se vrati svojoj predratnoj navici korišćenja starinskih fraza za opisivanje Zemlje: ona je lopta za plažu, pod suncem sazrela voćka. Ali on jednostavno gleda kroz prozor, jede drobljeni badem, omoti odleću u svemir. Taj prizor svakako ispunjava njegovu svest. Dovoljno je moćan da ga ućutka, da smiri taj glas koji se valja s vrha njegovih usta, da ga ostavi da sedi, tako neudobno iskrivljen, satima.
Taj prizor nas beskonačno ispunjava. Izgleda kao odgovor na sva pitanja i nejasne žudnje kojih je život prepun. Može da zadovolji svaku detinjastu radoznalost, svaku prigušenu želju, sve što u njemu postoji od naučnika, pesnika, primitivnog vidovnjaka, posmatrača vatre i zvezda-padalica, svaku opsesiju koja nagriza mračnu stranu njegovog uma, svaku prijatnu i sanjivu čežnju koju je ikad osetio za bezimenim dalekim mestima, svaki osećaj za zemlju koji poseduje, svaki nervni damar neke divlje svesti, naklonost prema životinjama, svako verovanje u imanentnu životnu silu, u Gospodara Stvaranja, svaku potajno čuvanu ideju o ljudskom jedinstvu, svako stremljenje i svaku prostodušnu nadu, sve ono čega ima previše ili nedovoljno, sve odjednom i malo-pomalo, svaku silovitu želju da umakne odgovornosti i rutini, da umakne sopstvenoj preteranoj specijalizovanosti, svom ograničenom i ka sebi spiralno usmerenom biću, svakom ostatku dečačke čežnje za letenjem, snovima o čudnim prostranstvima i jezovitim visinama, maštanjima o srećnoj smrti, svakoj dokonoj hedonističkoj sklonosti – uživalac lotosa, pušač trave i raznog bilja, plavooki posmatrač svemira – sve je to zadovoljeno, sve je sakupljeno i zgomilano u tom živom telu, u prizoru koji gleda kroz prozor.
„Tako je zanimljivo”, kaže, konačno. „Te boje i sve to.”
Te boje i sve to.

DRUGI DEO


Trkač (1988)

Akrobata od slonovače (1988)

Anđeo Esmeralda (1994)





TRKAČ


Trkač je polako savijao u stranu, gledajući kako se patke okupljaju u podnožju mosta, gde im je jedna devojčica bacala komade hleba. Staza je nepravilno pratila oblik jezera, i vijugala između stabala. Trkač je osluškivao svoje ravnomerno disanje. Bio je mlad i znao je da može da trči i brže, ali nije hteo da pokvari taj lagani napor u zamirućoj svetlosti, dok su svi glasovi i šumovi sakupljeni u toku tog dana oticali u postojanom znojenju.
Blizu njega su prolazila vozila. Ona devojčica je uzimala komade hleba od svog oca i bacala ih preko ograde, s otvorenom šakom, kao da pozdravlja. Trkač je lagano krenuo preko mosta. Tridesetak metara ispred njega, dve žene su koračale stazom koja je vodila na ulicu. Jedan golub, kad mu se trkač približio, pretrčao je preko travnjaka, nagnut, u polukružnoj putanji. Sunce je sijalo u krošnjama iznad puta.
Nalazio se na četvrt puta niz stazu sa zapadne strane jezera, kad je jedan automobil skrenuo s puta, i naglo se zaustavio na travnatoj padini. Dunuo je povetarac i trkač je podigao ruke, osetivši kako mu vazduh prolazi kroz majicu. Iz automobila je, užurbanim pokretima, izašao jedan čovek. Trkač je prošao pored dvoje starih ljudi na klupi. Sastavljali su delove novina, spremajući se da krenu. Duž obližnje obale cvetao je purpurni potočnjak. Pomislio je kako bi bilo dobro da napravi još četiri kruga, da tako stigne nadomak granice izdržljivosti. Tamo iza njegovog desnog ramena vladala je pometnja, koja se sada podigla na viši nivo. Osvrnuo se u trku i ugledao ono dvoje starih ljudi kako ustaju s klupe, nesvesno, a onda i automobil na travi, gde mu nije bilo mesto, i jednu ženu koja je stajala na nekakvom ćebetu i gledala u pravcu tog automobila, podignutih ruku, lica uokvirenog šakama. Okrenuo se napred i protrčao pored znaka na kome je pisalo da se park zatvara kad zađe sunce, premda nije bilo kapija, nije bilo delotvornog načina da se obezbedi da ljudi ostanu napolju. Zatvaranje je moralo biti zamišljeno.
Automobil je bio star i izubijan, zadnji blatobran bio mu je obojen bakarnom zaštitom od rđe i, dok je odlazio, iz auspuha se čuo stakato prasaka.
Skrenuo je iza južnog kraja, pogledavši dvojicu dečaka na biciklima da bi proverio da li bi išta na njihovim licima moglo da ukaže na to šta se zapravo događa. Prošli su pored njega, jedan s jedne a drugi s druge strane, pa se začula i muzika iz slušalica koje je nosio jedan od njih. Video je onu devojčicu i njenog oca na kraju mosta. Niz svetlosnih zraka prešao je preko vode. Video je kako se ona žena na padini sada okrenula na drugu stranu i pogledala prema putu, gde je troje-četvoro ljudi gledalo u istom smeru, dok su ostali s psima jednostavno šetali. Video je automobile kako prolaze trakama autoputa koje su vodile ka severu.
Žena je bila niska i zdepasta i kao prikovana za ćebe. Okrenula se prema ljudima koji su upravo nailazili prema njoj i počela da ih doziva, ne shvatajući da im je već jasno da je ona u nekoj nevolji. Okupili su se oko ćebeta i trkač ih je gledao kako joj pokretima govore da bi trebalo da se smiri. Glas joj je bio oštar i snažan, govor zadihan i mucav. Nije mogao da razazna njene reči.
U podnožju jednog blagog uspona, staza je postala mekana i vlažna. Otac je pogledao prema padini, ispruživši ruku, dlana okrenutog naviše, pa je devojčica odabrala nekoliko komada hleba i okrenula se prema ogradi. Lice joj je postalo napregnuto od te pripreme. Trkač se približio mostu. Jedan od ljudi koji su stajali pored ćebeta sišao je na stazu i otrčao prema stepenicama koje su vodile na ulicu. Držao je ruku u džepu kao da pazi da mu nešto ne ispadne. Devojčica je tražila od oca da je gleda dok baca hleb.
Deset koraka ispod mosta trkač je ugledao jednu ženu kako sa strane dolazi ka njemu. Nagnula je glavu na onaj nadom ispunjen način turiste koji želi da pita za pravac. Zastao je, ali ne sasvim, i polako se okretao tako da su nastavili da se gledaju licem u lice dok se lagano vraćao stazom, na nogama koje su i dalje ravnomerno trčale.
Obratila mu se prijatnim glasom: „Jeste li videli šta se desilo?”
„Ne. Video sam samo automobil. Na dve sekunde.”
„A ja sam videla tog čoveka.”
„Šta se desilo?”
„Upravo sam odlazila iz parka s prijateljicom koja živi odmah tu preko ulice. Čule smo automobil kad je prešao preko bankine. I praktično se zakucao u travnjak. Izašao je otac i zgrabio dečaka. Nije bilo vremena da iko reaguje. Ušli su u auto i nestali. Rekla sam samo
’Evelin’. I ona je odmah otišla do telefona.”
Sada je trčao u mestu, i ona mu se primakla; bila je to sredovečna žena s nesvesnim osmehom na licu.
„Prepoznala sam vas, sreli smo se u liftu”, rekla je.
„Otkud znate da je to bio dečakov otac?”
„To se stalno dešava, zar ne? Dobiju decu pre nego što su spremni za to. Ne znaju u šta se upuštaju. Pa onda ide jedan problem za drugim. Pa se rastanu ili otac upadne u neprilike s policijom. Nije li to nešto što svakodnevno viđamo? On je nezaposlen, drogira se. I jednog dana zaključi kako bi trebalo da ima više prava na svoje dete. Poželi da podeli starateljstvo. Danima razmišlja o tome. Pa onda ode do nje i posvađaju se i on polomi nameštaj. Majka dobije sudski nalog. Po kome on mora da se drži podalje od deteta.”
Pogledali su prema padini, gde je ona žena stajala na ćebetu i mahala rukama. Jedna druga pridržavala joj je neke stvari, džemper, veliku platnenu torbu. Jedan pas pojurio je skakućući prema galebovima pored staze, pa su ovi uzleteli i ponovo se smestili u blizini.
„Pogledajte, kako je gojazna. I toga ima sve više. Mlade žene. Ne mogu one tu ništa.
Kad su prirodno sklone gojenju. Koliko dugo stanujete u našoj zgradi?”
„Četiri meseca.”
„Ponekad samo uđu u stan i počnu da pucaju. Nevenčani muževi. Ne možete da razdvojite roditelje i da očekujete da sve ide kako treba. Odgajanje deteta dovoljno je teško i kad imate sredstava.”
„Ali vi niste sigurni, je li tako?”
„Videla sam njih dvoje i videla sam dete.”
„Da li je ona nešto rekla?”
„Nije imala prilike. On je ščepao dečaka i vratio se u auto. Mislim da se bila potpuno sledila.”
„Da li je u kolima bilo još nekog?”
„Nije. Spustio je dečaka na sedište, i onda su nestali. Sve sam videla. On je hteo da podele starateljstvo, a majka je odbila.”
Bila je uporna, žmirkala je štiteći se od svetlosti, a trkač se setio da ju je jednom video u perionici, gde je presavijala odeću, s istim začuđenim izrazom na licu.
„U redu, pred nama jeste jedna užasno potresena žena. Ali ne vidim nevenčanog muža, ne vidim razvod, i ne vidim sudski nalog.”
„Koliko vam je godina?” upita ona.
„Dvadeset tri.”
„Onda i ne možete da znate.”
Iznenadila ga je oštrina njenog glasa. Trčao je u mestu, nepripremljen i znojav, osećajući kako mu u grudima narasta vrelina. Jedan policijski automobil popeo se na bankinu i svi koji su stajali oko ćebeta okrenuli su se i pogledali u njega. U trenutku kad je policajac izašao iz automobila, ona žena bila se gotovo onesvestila. Policajac je uvežbano sporim korakom prišao grupi. Učinilo se da žena želi da se sruši, da potone u ćebe i nestane. Iz grla joj se oteo neki zvuk, glas očajanja, i svi su joj prišli malo bliže, ispruženih ruku.
Trkač je iskoristio taj trenutak da prekine razgovor. Vratio se svojim krugovima, u nastojanju da povrati saglasje koraka i disanja. Jedan teretni voz prošao je blizu drveća na drugoj strani jezera, oglasivši se glasnim piskom sirene. Trkač je, ispunjen osećanjem nelagode, na južnom kraju napravio širok zaokret. Video je onu devojku kako korača za ocem, uzanim puteljkom koji je vodio ka jednom od izlaza. Video je, nešto dalje ulevo, još jedan policijski auto na travi. Grupa se polako razilazila. Prešao je most, i pritom pokušavao da uoči ženu s kojom je do maločas razgovarao. Patke su krivudavim linijama plovile ka rasutim komadima hleba.
Još dva kruga i moći će da kaže da je dovoljno.
Potrčao je brže, i dalje nastojeći da uspostavi ritam. Onaj prvi policijski auto otišao je, odvezavši ženu. Video je da je dalji kraj parka ostao prazan i da lagano nestaje u dubokoj senci. Okrenuo se, svestan da je pogrešio što je lako naglo prekinuo razgovor, bez obzira na to što mu se pre toga ona oštro obratila. Iz plićaka je provirio čunj. Trkač se približio mostu.
Nakon nekoliko koraka u poslednjem krugu, skrenuo je na padinu i postepeno usporio, prešavši u hod. Jedan policajac stajao je naslonjen na vrata džipa i razgovarao s poslednjim preostalim svedokom, čovekom koji je stajao leđima okrenut trkaču. Brzo su promicali automobili, neki od njih s upaljenim farovima. Kad se trkač približio, policajac je podigao pogled s beležnice.
„Izvinite što vas prekidam, pozorniče. Samo me kopka šta je ta žena rekla. Da li je ono bio njen muž, neko koga poznaje, taj koji je oteo dete?”
„Šta ste vi videli?”
„Samo automobil. Plav, s jednim bezbojnim blatobranom. S četvoro vrata. Nisam video tablice niti sam primetio koji je model. I samo sam načas ugledao čoveka, koji se kretao nekako pogrbljeno.”
Policajac se vratio svojim beleškama.
„Ne poznaje ga”, reče. „To je sve što je uspela da nam kaže.”
Onaj drugi čovek, očevidac, napola se okrenuo, i sada su njih trojica stajali u nepravilnom krugu, s nelagodom, ne gledajući jedan drugog. Trkač je osetio kako se umešao u vrlo osetljiv sukob. Klimnuo je glavom neodređeno i vratio se na stazu. Ponovo je počeo da trči, nekako haotično, razmahanih laktova. Grupa galebova nepomično je sedela na vodi.
Primakao se kraju današnjeg trčanja. Zastao je i duboko se nagnuo napred, s rukama na bokovima. Sledećeg trenutka počeo je da korača stazom. Policijski auto je otišao, ostavivši za sobom tragove guma, tri skupa krivih linija s gustim obodima od blata. Izašao je na ulicu i krenuo preko nadvožnjaka prema nizu osvetljenih prodavnica. Nije trebalo da joj se suprotstavlja, koliko god da je jasna i nepopustljiva bila njena verzija. Ona je samo želela da ih oboje zaštiti. U šta biste radije poverovali, u to da je otac došao da odvede svoje dete, ili u to da je neko banuo niotkuda, tek tako se pojavio iz usnulog svemira? Potražio ju je pogledom na klupama ispred njihove zgrade, gde su ljudi često sedeli u toplim večerima. Ona je samo bila pokušala da taj događaj proširi u vremenu, da ga učini prepoznatljivim. Da li biste radije poverovali u slučajan lik, u čoveka koga ne možete da zamislite? Ugledao ju je kako sedi ispod vrbe, desno od ulaza u zgradu.
„Tražio sam vas tamo”, reče.
„Ne mogu da prestanem da mislim na to.”
„Razgovarao sam s policajcem.”
„Baš zato što sam to videla svojim očima, nisam mogla da shvatim. Bilo je to tako neverovatno. Videti kako je taj čovek ščepao dete. Meni je to delovalo kao nasilje strašnije od pucnjave. Videla sam vas kako nailazite i rekla sebi kako moram s nekim da porazgovaram. Znam da sam samo lupetala.”
„Potpuno ste vladali sobom.”
„Sedim ovde i razmišljam kako, što se tiče elemenata događaja, nema dileme. Automobil, čovek, majka, dete. To su delovi priče. Ali kako se ti delovi uklapaju zajedno? Jer sada, kad sam imala malo vremena da razmislim, više nemam objašnjenje. Otvorila se pukotina u vazduhu. Eto koliko smisla to ima. Nema šanse da zaspim ove noći. Tako je strašno bilo sve to, tako ogromno.”
„Prepoznala je čoveka. Sasvim je izvesno da je to bio dečakov otac. Dala je policiji sve detalje. Bili ste, reklo bi se, potpuno u pravu.”
Pogledala ga je pažljivo. Odjednom je postao svestan sebe, znojavog i zadihanog, pomalo komičnog u narandžastom šortsu i pocepanom, izbledelom gornjem delu trenerke, pa se osetio kao da je odvojen od tog prizora, kao da ga posmatra iz nekog skrovišta. Na licu žene i dalje je stajao onaj čudnovati, bolan osmeh. Malo se izmakao unatrag, a onda se nagnuo da se rukuje s njom. Tako su jedno drugom rekli „laku noć”.
Ušao je u belo predvorje. Jeka trčanja još mu je brujala u telu. Stajao je i čekao, u izmaglici iscrpljenosti i žeđi. Stigao je lift i vrata su se otvorila. Sam je krenuo naviše, kroz srce zgrade.

AKROBATA OD SLONOVAČE


Kad je sve bilo gotovo, ostala je na prepunoj ulici i osluškivala gusti žamor svih tih ljudi koji su nešto govorili. Čula je prvi daleki jek automobilskih sirena na aveniji. Ljudi su posmatrali jedni druge da bi uporedili reakcije. Gledala ih je kako pogledima traže lica na ulici, znake da je taj-i-taj bezbedan. Shvatila je da su ulična svetla uključena i pokušala da se seti koliko je dugo njen stan bio u mraku. Svi su govorili uglas. Čula je kako se ponavljaju iste rečenice; stajala je, s rukama prekrštenim na grudima, i posmatrala jednu ženu kako prenosi stolicu na pogodnije mesto. Ulicama se širio zvuk sirena automobila. Ljudi su napuštali grad u koncentričnim krugovima. Već je pomišljala na sledeći. Uvek se očekuje da ih bude još, možda i u velikom broju.
Kartaši su stajali ispred kafea, pri čemu su neki od njih razgledali komade otpalih delova zgrade na trotoaru, a drugi gledali prema krovu. Ovde-onde provirilo bi poneko lice, poneko bi se telo lagano okrenulo, u potrazi. Bila je odevena u ono u čemu se zatekla kad je sve počelo, u farmerke i majicu i laki džemper, a bila je noć i bila je zima, i na nogama je imala one smešne mokasine koje je nosila samo u stanu. Sirene su postale glasnije, kao da vrište, u nekakvom životinjskom strahu. Bog panike je Grk, uostalom. Ponovo je razmislila i uopšte nije bila sigurna da su svetla bila isključena. Žene su stajale i rukama obavijenim oko tela štitile se od hladnoće. Hodala je sredinom ulice, slušajući glasove, prevodeći rečenice u sebi. Svi su govorili isto. Izgovarali su iste reči i tragali za licima. Ulice su u tom delu bile uske, pa su ljudi sedeli u parkiranim automobilima, i pušili. Ovde-onde protrčalo bi poneko dete, probijajući se rukama kroz gomilu, uzbuđeno zbog toga što je još napolju, mada je blizu ponoć. Pomislila je kako se na nebu verovatno vidi sjaj, pa se popela širokom ulicom sa stepenicama, koja je na vrhu imala pogled ka zalivu. Učinilo joj se da se seća kako je jednom negde pročitala da se na nebu pre toga, ili neposredno posle, pojavi svetlost. To je išlo u red neobjašnjivih pojava.
Uskoro su počeli da se vraćaju u zgrade. Kajl je šetala tri sata. Gledala je automobile kako izlaze na glavne avenije koje su vodile ka planinama i obali. Semafori su u nekim delovima grada bili pogašeni. Dugi nizovi automobila, zgomilani u neredu i odlučni u nameri da idu dalje, sporo su se pomicali napred. Paraliza. Pomislila je kako taj prizor podseća na nekakav predeo u onom usnulom delu našeg bića, na ono čega se, kako nas grad uči, treba bojati. Uporno su pritiskali sirene. Buka se širila ulicama dok nije dosegla konačni stupanj masovnog poricanja, očajanje. Nakon izvesnog vremena je uminula, pa onda ponovo počela da narasta. Videla je ljude koji su spavali na klupama i porodice okupljene u automobilima parkiranim na trotoarima i pešačkim ostrvima. Prisećala se svega što je ikad čula o zemljotresima.
U njenom kraju grada ulice su sada bile gotovo potpuno prazne. Ušla je u svoju zgradu i stepeništem se popela do petog sprata. Svetla u njenom stanu bila su upaljena, a na podu pored police s knjigama bilo je krhotina terakote. Dugačke naprsline granale su se na zapadnom zidu. Obula je cipele za šetnju, obukla perjanu skijašku jaknu i isključila svetla, ostavivši uključenu samo jednu lampu pored vrata. Potom se smestila na sofu između čaršava i ćebeta i naslonila glavu na naduvani jastuk za putovanje. Zatvorila je oči i sklupčala se, s laktovima skupljenim na sredini tela i šakama stisnutim između kolena. Pokušala je da natera sebe da spava, ali je shvatila da napregnuto sluša, da osluškuje sobu. Ležala je u nekoj vrsti bezvremenog plutanja, u spirali svesti, pokretanoj napola oblikovanim mislima. Potonula je u lažni san i nastavila da sluša. Otvorila je oči. Na satu je pisalo da je četiri i četrdeset. Čula je nešto što je zvučalo kao prosipanje peska, curenje krupne prašine između zidova zgrada priljubljenih jedna uz drugu. Soba je počela da se pomera uz škripav uzdah. Sve glasnije, sve silovitije. Ustala je s ležaja i krenula prema vratima, pomalo pogrbljena. Otvorila je vrata, stala u dovratak i sačekala da podrhtavanje prestane. Stepenicama je sišla do prizemlja. Ovog puta nije bilo suseda koji bi provirivali kroz vrata i gurali rukave u kapute. Ulice su ostale gotovo prazne, pa je pretpostavila da ljudi jednostavno nisu imali volje da čine sve to ispočetka. Tumarala je dok nije već uveliko svanulo. U parkovima je gorelo nekoliko logorskih vatri. Automobilske sirene sada su se čule tek tu i tamo. Više puta je obišla oko svoje zgrade, da bi na kraju sela na klupu blizu kioska za štampu. Gledala je ljude kako izlaze na ulicu da bi počeli dan, i tražila na njihovim licima nešto što bi moglo da joj kaže kako su proveli noć. Bojala se da bi moglo da se desi da sve deluje normalno. Bila joj je gadna pomisao da bi ljudi lako mogli da povrate onu bučnu rutinu iscrpljene Atine. Nije htela da ostane usamljena sa svojim zapažanjem da se nešto suštinski promenilo. Svet se suzio i sveo na unutra i napolje.
Ručala je s Edmundom, kolegom iz male škole u kojoj je bila nastavnik muzike deci različitih nacionalnosti, od trećeg do osmog razreda. Bilo joj je stalo da čuje kako je on reagovao na čitavu situaciju, ali ga je najpre nagovorila da ručaju napolju, za stolom postavljenim pored fasade jednog prepunog snek bara.
„I ovde bismo mogli da poginemo”, rekao je Edmund, „ako se sruši neki balkon. Ili da se posmrzavamo na stolicama.”
„Kako si se osećao?”
„Mislio sam da će mi srce iskočiti iz grudi.”
„Tako je. I ja sam.”
„Pobegao sam.”
„Naravno.”
„Dok sam silazio stepeništem vodio sam krajnje čudan razgovor s čovekom koji živi na suprotnoj strani hodnika. Znaš, pre toga, jedva da smo ikad i reč prozborili jedan s drugim. Dvadesetak ljudi je jurilo niz stepenice. A on je iznenada poželeo da razgovara. Pitao me je gde radim. Predstavio me svojoj ženi, koju u tom trenutku ama baš nimalo nisu zanimali detalji u vezi s mojim poslom. Pitao me kako mi se dopada život u Grčkoj.”
Nebo je bilo nisko i sivo. Ljudi su dozivali jedni druge na ulici, vikali iz automobila u prolazu. Eksi komma eksi. Mislili su pritom na onaj prvi, onaj jači. Šest zarez šest. Kajl je celog jutra slušala taj broj, izgovaran sa strahopoštovanjem, zabrinutošću, nekim mračnim ponosom, kao zabrinuti odjek duž ulica, kao neku vrstu fatalističkog pozdrava.
„I onda?” upitala je.
„Onaj drugi. Probudio sam se nekoliko trenutaka pre toga.”
„Čuo si nešto.”
„Kao kad dete baci šaku peska u prozorsko okno.”
„Vrlo dobro”, rekla je.
„A onda je udario.”
„Udario.”
„Tras. Skočio sam iz kreveta kao ludak.”
„Da li je nestalo svetla?”
„Nije.”
„A prilikom prvog?”
„Zapravo, nisam siguran.”
„Dobro. Nisam ni ja. Da li se u nekom trenutku video odsjaj na nebu?”
„Ja ga nisam primetio.”
„Može biti da je to izmišljotina.”
„U novinama piše da se možda dogodila havarija u nekoj elektrani, te da je to stvorilo blesak. Postoji nedoumica u vezi s tim.”
„Ali doživeli smo sve na sličan način.”
„Izgleda da jesmo”, rekao je.
„Dobro. Drago mi je zbog toga.”
U sebi ga je zvala Mali Englez, mada je imao trideset šest godina, i bio razveden, mučila ga je kostobolja i čak uopšte nije bio Englez. Ali je osećao ono englesko ushićenje nad grčkom svetlošću, pri čemu je Kajli u tome videla samo hemijski dim koji zasipa ruševine. A imao je i ozbiljno, starinsko lice školarca sa zvanične fotografije, oštre kose i zamišljenog.
„Gde je bio epicentar?” upitala je.
„Šezdesetak kilometara zapadno odavde.”
„Ima li poginulih?”
„Trinaest, i to nije konačan broj.”
„Šta da radimo?”
„Kojim povodom?” upitao je.
„Povodom svega. Povodom naknadnih udara.”
„Već smo ih imali dvesta. Očekuje se da će trajati više nedelja. Čitaj novine. Možda i mesecima.”
„Znaš šta, Edmunde. Ja ne želim da budem sama večeras. Kapiraš?”
* * *

Živela je unutar nekakve pauze. Večito je pravila pauze, sama u svom stanu, da bi osluškivala. Slušanje joj je postepeno postalo jasno, steklo određenu preciznu strogost. Sedela je za malim stolom za kojim je i obedovala, i slušala. Soba je imala desetak različitih zvukova, mahom poremećaja tona, pritisaka koji su se oslobađali u zidovima, a ona je pratila te tonove i čekala. Postojao je i drugi, bezbedniji nivo koji je čuvala za zvuke s ulice, za uspinjanje lifta. Sva opasnost bila je unutra.
Šuškanje. Blago njihanje. Čučala je pogrbljena u otvorenom dovratku kao dete pred udarom atomske bombe.
Potresi su joj prodrli u krvotok. Osluškivala je i čekala. Noću nije mogla da spava, a preko dana je hvatala čudne trenutke, tako što bi odremala u nekoj praznoj učionici u školi. Strahovala je od odlaska kući. Gledala bi u hranu na tanjiru i ponekad bi ustala, pažljivo slušajući, spremna da krene, da izađe. Mora da negde u svemu tome postoji i nešto komično, u tome što jedna odrasla osoba nepomično stoji nad svojom hranom, sasvim neznatno nagnuta prema vratima, s vrhovima prstiju na ivici stola.
Da li je istina da se pre svakog snažnijeg zemljotresa psi i mačke razbeže? Pomislila je kako je negde pročitala da ljudi u Kaliforniji po navici proveravaju lične oglase u novinama kako bi videli da li se značajnije povećao broj izgubljenih pasa. Ili je i to samo rašireno verovanje?
Roletne na prozorima su se njihale i lupale na vetru. Osluškivala je rubove sobe, granična područja. Čula je svaki zvuk. Stavila je jednu torbu pored vrata za slučaj da mora hitro da izađe – novac, knjige, pasoš, pisma od kuće. Čula je zvuk zvonca oštrača noževa.
Nije čitala novine, ali je shvatila da se broj potresa povećao do osam stotina prema poslednjem izveštaju, a broj poginulih porastao do dvadeset, s ruševinama hotela i naseljima od šatora blizu epicentra i ljudima koji su u pojedinim delovima Atine živeli na otvorenom, pošto je procenjeno da njihove zgrade nisu bezbedne.
Kartaši su i u zatvorenom prostoru sedeli u kaputima. Prošla je pored podsečenih stabala dudova i kroz uličnu pijacu, gledala u ženu koja je prodavala jaja i pitala se šta bi mogla da joj kaže da bi se obe osećale bolje, na svom prilično solidnom grčkom, da se malo cenjka. Jedan čovek joj je pridržao vrata lifta, ali mu je ona ljubazno odmahnula i krenula stepeništem. Ušla je u stan, osluškujući. Nadstrešnica na terasi pogrbila se od vetra i oglasila snažnim praskom. Poželela je da joj život ponovo postane epizodičan, bez predumišljaja. Anonimna strankinja – lakog koraka, koja je sama sve saznala, koja ne traži više nego da se preda nasumičnom posmatranju. Želela je da razgovara o nevažnim stvarima s bakama i decom na ulicama radničke četvrti u kojoj je živela.
U mislima je vršila probe izlaska. Tako mnogo koraka od stola do vrata. Tako mnogo stepenika do ulice. Mislila je da ako uspe to da zamisli unapred, moglo bi da joj ide lakše.
Prodavac srećaka je vikao: „Danas, danas.”
Tokom nesigurnih noći pokušavala je da čita, u trenucima otupelog straha. Govorkalo se o tome da to uopšte i nisu naknadni udari, nego nekakav duboki poremećaj u kontinentalnom pojasu, gomilanje sile koja će provaliti u taj grad sa srcem od mermera i pretvoriti ga u prah. Sedela je i okretala stranice, trudeći se da se preruši u nekog ko rutinski čita petnaestak minuta pre no što lagano potone u san.
U školi nije bilo tako loše, tamo je bila spremna da ako zatreba zaštiti decu, da svojim telom pokrije njihova.
Potresi su joj živeli u koži i bili deo svakog njenog daha. Zastajala je nad hranom. Šuškanje. Lako treperenje. Stajala je i osluškivala, sama sa zemljom koja drhti.
Edmund joj je rekao kako joj je kupio poklon da njime zameni krovni ukras od terakote koji je bila naslonila na zid iznad police za knjige, lišće akantusa koje se u krugovima širilo oko glave sanjivog Hermesa, polomljenog u prvom udaru.
„Neće ti toliko nedostajati taj Hermes. Hoću da kažem, ima ga svuda, zar ne?”
„To mi se i dopadalo kod njega.”
„Lako možeš da nabaviš drugog. Prodaju se na gomilama na rasprodaji.”
„Polomiće se”, rekla je, „prilikom sledećeg udara.”
„Hajde da promenimo temu.”
„Postoji samo jedna tema. U tome je problem. Nekada sam imala svoju ličnost. A šta sam sada?”
„Pokušaj da shvatiš da je to završeno.”
„Svela sam se na čisti glupavi pseći instinkt.”
„Život ide dalje. Ljudi nastavljaju sa svojim poslom.”
„Ne, ne nastavljaju. Ne na isti način. Jedino što ne idu naokolo jadikujući.”
„Nema zbog čega da se jadikuje. Gotovo je.”
„To ne znači da nisu i dalje opsednuti time. Prošlo je manje od nedelju dana. Stalno se javljaju novi potresi.”
„Ali sve slabiji”, rekao je.
„Neki baš i nisu tako slabi. Neki od njih nesumnjivo privlače pažnju.”
„Promeni temu, molim te.”
Stajali su pred samim ulazom u školu i Kajl je posmatrala grupu dece kako ulazi u autobus da bi se odvezla u muzej izvan grada. Znala je da je izvesno da će Mali Englez uskoro izgubiti strpljenje s njom. Što se toga tiče, bila je sigurna u sebe. Uvek je znala kakav će stav on zauzeti i često je mogla da predvidi šta će tačno da kaže, tako da je micala usnama naporedo s njegovim. On je u te nesigurne dane unosio nekakvu pouzdanost.
„Nekada si bila lepršava.”
„A pogledaj me sada”, rekla je.
„Teška si i trapava.”
„Nosim nekoliko slojeva odeće. Nosim na sebi i aktuelnu odeću i onu za presvlačenje. Tek da budem spremna.”
„Ja sebi ne mogu da priuštim presvlačenje”, reče on. „A ja sebi hemijsko čišćenje.”
„Često se pitam kako mi se ovo desilo.”
„Živim bez frižidera, i telefona, i radija, i paravana za tuširanje i čega sve ne. Puter i mleko držim na balkonu.”
„Veoma si povučena”, reče on na to. „Svi to kažu.”
„Jesam li? Ko to kaže?”
„Uzgred, koliko ti je godina?”
„Misliš, sad kad smo proveli noć zajedno, red je da znaš?”
„Proveli noć. Tačno tako. Noć koju smo potrošili u prisnom razgovoru.”
„Pa sad, meni je koristilo. Zaista mi je značilo. Bila je to ključna noć. Ostale nisu bile tako ušuškane.”
„Možeš da se vratiš kad god poželiš, znaš. Sedim ovde i razmišljam. Lepršava mlada žena leti iznad grada pravo meni u naručje.”
Deca su im mahala s prozora, pa je Edmund odglumio razjarenu mimiku vozača autobusa zaglavljenog usred nervozne saobraćajne gužve. Gledala ih je kako ozareno nestaju s prozora.
„Imaš lepu boju”, rekla je.
„Šta to znači?”
„Obrazi su ti rumeni i zdravi. Moj otac je govorio da ću ako pojedem sve povrće imati rumene obraze.”
Sačekala je da je Edmund upita: a šta je tvoja majka govorila? A onda su vreme do početka popodnevne nastave proveli u šetnji. Edmund je kupio đevrek i dao joj polovinu. Plaćao je tako što bi otvorio šaku i pustio prodavca da odbroji novčiće. Tako je svako mogao da shvati da je on tu samo u prolazu.
„Čuo si šta se priča”, rekla je.
„Gluposti.”
„Vlada krije seizmičke podatke.”
„Nema apsolutno nikakvih naučnih dokaza da predstoji snažan zemljotres. Čitaj novine.”
Skinula je onu glomaznu jaknu i zabacila je preko ramena. Shvatila je da želi da je on smatra pomalo glupavom, podložnom masovnim emocijama. Bilo je nečeg utešnog u verovanju u najgore, dogod su svi bili uvereni u to. S tim što ona nije želela da potpuno podlegne tome. Hodala je i pitala se da li se Edmundu dopada zbog tih nepokolebljivih stavova koje je umela da upotrebi protiv sebe same.
„Imaš li unutrašnji život?”
„Kad spavam”, reče on.
„Nisam na to mislila.”
Pretrčali su preko dela avenije u kome su automobili ubrzavali kao na trkama. Prijalo joj je da zbaci svoju nervoznu kožu. Nastavila je da trči još pola bloka a onda se okrenula i ugledala ga kako se približava držeći se za grudi i teturajući se, kao kad se izmotava da bi razveselio decu. Umeo je da izgleda pomalo knjiški čak i kad bi se ludirao.
Prišli su školskoj zgradi.
„Pitam se kako bi ti izgledala kosa kad bi je pustila da poraste.”
„Nemam para za dodatni šampon”, rekla je.
„A ja nemam para za redovno šišanje, sasvim ozbiljno ti kažem.”
„Živim bez klavira.”
„Da li se taj stupanj bede može uporediti sa životom bez frižidera?”
„To pitanje si postavio samo zato što me ne poznaješ. Ja živim bez kreveta.”
„Da li je to istina?”
„Spavam na polovnoj sofi. Kao da ležim na hrapavoj školjci.”
„Zašto onda ne odeš?” upitao je.
„Ne mogu da uštedim dovoljno da bih ikud otišla, a svakako nisam spremna da odem kući. Osim toga, ovde mi se dopada. Jesam na izvestan način nasukana, ali manje-više svojevoljno. Bar do sada. A problem s tim sada jeste u tome što možemo da se zateknemo bilo gde. Jedino što je važno jeste gde smo se zatekli kad udari.”
Tada joj je predao poklon, izvukavši ga iz džepa sakoa i razmotavši svetlosmeđi papir uz namerno stvaranje neizvesnosti. Bila je to replika figurice od slonovače s Krita, akrobata na biku, žena, spretno izvijenog tela s uzanim stopalima sasvim blizu najviše tačke u saltu. Edmund joj je objasnio da se ta mlada žena zapravo drži za rogove razjarenog bika u trku.
Bio je to poznat prizor u minojskoj umetnosti, i sretao se na freskama, bronzanim figurama, glinenim pečatima, zlatnom pečatnom prstenju, svečanim peharima. Najčešće bi to bio mladi čovek, ponekad žena, koja steže rogove bika i njiše se iznad njega, pokretana trzajima glave životinje. Rekao joj je da je originalna figura od slonovače 1926. godine bila slomljena nadvoje i pitao je da li želi da čuje kako se to dogodilo.
„Nemoj da mi kažeš. Hoću da pogodim.”
„Zemljotres. Ali je restauriranje bilo rutinski posao.”
Kajli uze figuru u šaku.
„Bik koji dotrčava u punom galopu. Da li je to moguće?”
„Nisam sklon da se pitam šta je bilo moguće pre tri hiljade šeststo godina.”
„Ne znam ništa o minojskoj kulturi”, reče ona. „Zar je to bilo tako davno?”
„Da, i još davnije, mnogo davnije.”
„Možda je bik bivao čvrsto vezan.”
„Nikada nije tako prikazan”, reče on. „Uvek je veliki i razjaren i u trku i pognute glave.”
„Da li moramo da verujemo da se sve događalo baš onako kako su to umetnici prikazali?”
„Ne. Ali ja verujem u to. I premda uz ovu skakačicu nema bika, po njenom položaju znamo da je upravo to radila.”
„Skakala preko bika.”
„Da.”
„I preživeće da to ispriča.”
„Preživela je. I još živi. Zato sam ti, u stvari, to i kupio. Želim da te podseća na tvoju skrivenu lepršavost.”
„Ali ti si akrobata”, rekla je Kajli. „Ti si taj čovek gipkih udova, koji svoje predstave izvodi na ulicama.”
„Da te podseća na tvoje lagano i poletno bivše ’ja’.”
„Ti si taj koji skakuće i kucka petom o petu.”
„A u stvari, zglobovi me stravično bole.”
„Pogledaj joj vene na šaci i mišici.”
„Kupio sam je jeftino na buvljoj pijaci.”
„Sad mi je mnogo lakše.”
„Izvesno je da si to ti”, reče on. „To mora da si ti. Jesmo li se složili oko toga? Samo pogledaj i opipaj. To je tvoje čudesno, pravo ’ja’, masovno proizvedeno.”
Kajli se nasmeja.
„Vitka, i gipka i mlada”, reče on. „Uskiptela od unutrašnjeg života.”
Ponovo se nasmejala. A onda je zazvonilo školsko zvono, pa su ušli u zgradu.
Stajala je na sredini sobe, potpuno obučena ali bez cipela, i lagano zakopčavala bluzu. Zastala je. Provukla dugme kroz rupicu. A onda ostala da stoji na drvenom podu, osluškujući.
Sada su javljali da ima dvadeset petoro mrtvih, i da je na hiljade ljudi ostalo bez doma. Neki su napustili neoštećene zgrade, pošto im je draža bila neudobna bezbednost života napolju. Kajli je lako mogla da shvati otkud to. Prvi put je pristojno prespavala noć, ali je i dalje izbegavala liftove i bioskope. Vetar je obarao predmete na balkonima. Osluškivala je i čekala. Zamišljala svoj izlazak iz sobe.
S neba iznad fabrika padao je sumpor, i zasipao trotoar, pa je jedan od nastavnika u školi rekao da je to pesak koji je iz Libije prema severu doneo jedan od onih ljupkih pustinjskih vetrova.
Sedela je na sofi u pidžami i čarapama, i čitala knjigu o lokalnom biljnom svetu. Noge su joj bile pokrivene ćebetom. Polupuna čaša vode stajala je na stočiću. Skrenula je pogled sa stranice knjige. Bilo je dva minuta do ponoći. Zastala je, zagledavši se nekud neodređeno. A onda je čula kako nailazi, tutnjava iz zemlje, sila koja je izbijala na površinu. U jednoj predugoj sekundi ostala je da sedi, duboko zamišljena, pre no što je zbacila ćebe. Trenutak je eksplodirao oko nje. Jurnula je ka vratima i otvorila ih, napola svesna lustera koji su zveckali i nečeg vlažnog. Stegla je šakama ivice ragastova i okrenula se prema sobi. Stvari su poskakivale. Kategorički je pomislila: Ovaj je najjači do sada. Soba je bila manje-više pretvorena u mrlju. Činilo se da tek što se nije raspala. Ovog puta je efekat osećala u nogama, nekako kao da su postajale šuplje, kao da se lagano prepušta nekoj bolesti. Bilo je teško poverovati, teško je bilo poverovati da toliko dugo traje. Rukama se odupirala o ragastov, tražeći u sebi neki mir. Gotovo da je mogla da vidi sliku svog uma, u vidu maglovitog sivog kruga, kako lebdi po sobi. Treslo se bez prestanka. Bilo je u tome nekog gneva, neke brutalno neodložne naredbe. Na licu joj se video zgužvani napor dizača tegova. Nije bilo lako shvatiti šta se to događa oko nje. Mogla je samo da vidi sebe kako, prebledela, čeka da se soba sklopi oko nje.
A onda se sve okončalo pa je navukla odeću preko pidžame i sišla niz stepenice. Kretala se brzo. Protrčala je kroz maleno predvorje, u prolazu se očešala o čoveka koji je kod ulaznih vrata palio cigaretu. Ljudi su izlazili na ulicu. Prošla je duž polovine bloka i zastala na rubu jedne poveće grupe ljudi. Teško je disala i ruke su joj opušteno visile. Prva jasna misao bila joj je ta da će pre ili kasnije morati da se vrati unutra. Slušala je glasove koji su je zasipali. Želela je da čuje nekog kako kaže upravo to, da okrutnost postoji u vremenu, i da su svi zajedno sasvim nezaštićeni u nadiranju vremena. Rekla je jednoj ženi kako joj se učinilo da joj je u stanu pukla vodovodna cev, na šta je žena zatvorila oči i zanjihala teškom glavom. Kada će doći kraj svemu ovom? Rekla je toj ženi da je zaboravila da je pri izlasku zaboravila da pokupi svoju torbu uprkos tome što je danima pažljivo planirala, i pokušala je da toj priči doda tužnu nijansu, da je učini komičnom i pomalo samoironičnom. Mora da postoji nešto komično za šta bismo mogli da se uhvatimo. Stajale su tako, klimajući glavama.
Gore i dole, niz ulicu, ljudi su palili cigarete. Bilo je proteklo osam dana od prvog potresa, osam dana i jedan sat.
Hodala je tokom većeg dela noći. U tri sata posle ponoći zastala je na trgu ispred Olimpijskog stadiona. Tu je bilo parkiranih automobila i mnogo ljudi, pa je pomno posmatrala njihova lica i stajala i slušala. Saobraćaj je lagano tekao. Osećalo se neko čudnovato dvostruko raspoloženje, neka samotna zamišljenost usred tog razgovora, osećalo se da su ljudi napola odsutni iz tog pomnog traganja za kakvim-takvim društvom. Nastavila je da hoda.
Za doručkom je u devet sati ujutro osetila prvi snažniji naknadni udar. Soba se teško nagnula. Ustala je od stola, vlažnih očiju, otvorila vrata i čučnula, držeći zemičku.
Greška. Taj poslednji nije bio najjači po Rihterovoj skali. Samo šest zarez dva.
Saznala je i to da nije trajao duže od ostalih. Bila je to masovna iluzija – tako se pričalo u školi.
A voda koju je videla ili osetila nije poticala iz slomljene cevi, već iz prevrnute čaše na stolu pored sofe.
I zašto se uvek događaju noću?
I gde li je Mali Englez?
Čaša je bila cela, ali je njena broširana knjiga o biljkama bila mokra i izvitoperena.
Penjala se i silazila stepeništem.
Torbu je držala spremnu pored vrata.
Bila je potpuno lišena osećanja, namera, očekivanja, svojstava.
Vreme je bilo nemilosrdno, ta pretnja nadirućeg vremena.
Bila je lišena pretpostavki, ubeđenja, složenih dilema, laži, lišena svake zamršene šeme koja je omogućavala život.
Držati se podalje od bioskopa i sala prepunih ljudi. Bila je svedena na kategorije zvuka, na samoprekore i beskrajna unutrašnja preispitivanja.
Zastajala je, sama, da bi osluškivala.
Zamišljala je sebe kako razborito izlazi iz sobe.
Tražila je na licima ljudi nešto što bi joj moglo reći da je njihovo iskustvo potpuno isto kao njeno, sve do najmanjeg, najčudnijeg obrta misli.
Moralo bi u svemu ovome postojati i nešto zabavno, što bi nam moglo pomoći da lakše preguramo noć.
Uspevala je da čuje sve.
U školi bi ponekad kratko odremala.
Bila je lišena i samog grada. Mogla je biti bilo gde, u bilo kom zabačenom kutku Ohaja.
Sanjala je jezero prekriveno opalim pupoljcima.
Koristiti isključivo stepenice. U kafeima i tavernama sedati za sto blizu izlaza.
Kartaši su sedeli pod oblacima dima, praveći samo neophodne pokrete, sumorno čuvajući svoje karte.
Saznala je da je Edmund otišao na sever s prijateljima, da bulji u manastire.
Čula je grmljavinu motocikala na brdu.
Pregledala je naprsline na zapadnom zidu i obratila se stanodavcu, koji je zatvorio oči i zavrteo teškom glavom.
Vetar je negde sasvim blizu šuškao nečim.
Noću je ostajala budna uz svoju knjigu sa stranicama ukrućenim od vode, i pokušavala da čita, pokušavala da pobegne od osećaja kako je nešto bespomoćnu nosi prema nekom tačno utvrđenom trenutku u vremenu.
Akantus je široko rasprostranjena višegodišnja biljka I sve na ovom svetu je ili unutra ili napolju.
Jednoga dana naišla je na onu figuricu u fioci pisaćeg stola u školi – ležala je između sirupa protiv kašlja i spajalica za hartiju, u kancelariji koju su koristili kao nastavničku zbornicu. Nije se čak ni sećala da ju je tu stavila, i osetila je poznati sukob stida i osetljivosti kako joj kola u krvi – telesnu toplotu koja raste pred prekorom zaboravljenih stvari. Podigla ju je, zaključila da ima nečeg istinski upečatljivog u jasnom i otvorenom pokretu skakačice, u toj detaljno prikazanoj napregnutosti mišica i šaka. Zar ne bi nešto što je toliko staro trebalo da ima formalno držanje, krutost figure? Ovo je bila gipka figura. Mimo tog iznenađenja, međutim, bilo je malo toga što se moglo saznati. Nije poznavala minojsku kulturu. Nije čak bila sigurna ni od čega je načinjena ta stvarčica, od koje vrste lagane imitacije slonovače. U jednom trenutku se setila da je figuru ostavila u stolu zato što nije znala šta bi s njom, kako da je podupre ili nasloni. To telo je bilo usamljeno u prostoru, bez oslonaca, bez utvrđenog položaja, i činilo se da joj je najbolje kad se postavi na dlan.
Stajala je u toj maloj prostoriji, i osluškivala.
Edmund je rekao da ta figurica liči na nju. Proučavala ju je, nastojeći da primeti makar i najsitniji prepoznatljiv detalj. Devojka s komadom tkanine oko bedara i platnenim štitnicima na ručnim zglobovima, s dve ogrlice, uzdignuta iznad rogova bika u trku. Sam taj čin, taj skok, mogao bi da bude i šala i čin posvećenog straha. Bilo je u toj figuri visokoj šest centimetara i tema i tajni i nagomilanog nasleđa koje Kajli nije mogla ni da nasluti. Okrenula je taj predmet u rukama. Odjednom su nestale sve one lakomislene paralele. Lepršava, mlada, energična, moderna; bikovi u trku i zemlja koja se trese. Nije bilo ničeg što bi nju moglo da poveže sa dušom unutar tog dela, dušom skulptora u slonovači, hiljadu šeststo godina pre nove ere, pokretanog silama tako dalekim od nje. Setila se starog zemljanog Hermesa, krunisanog cvećem, kako gleda u nju iz prošlosti dostupne spoznaji, iz nekog zajedničkog teatra bića. Minojci su bili izvan svega toga. Uzanog struka, graciozni, odsutni duhom izgubljeni u prostranstvima jezika i magije, u prostorima kosmologije sna. U tome se ogledala mala misterija te figurice. Bila je otelovljenje suprotnosti, koje je određivalo šta to ona zapravo nije, označavalo granice bića. Čvrsto ju je stegla šakom i učinilo joj se da oseća njene damare na koži, lagane i pravilne, zemaljske.
Stajala je nepomično, nagnute glave, i osluškivala. Prolazili su autobusi, iz kojih je kroz pukotine po stranama prozorskog okvira do nje stizao miris isparenja dizel-goriva. Pogledala je prema uglu sobe, i potpuno se usredsredila. Osluškivala je i čekala.
Njena samosvest završavala se tamo gde je počinjala samosvest akrobatkinje. Kad je to shvatila, stavila je maleni predmet u džep, da bi ga nosila svuda sa sobom.

ANĐEO ESMERALDA


Stara opatica ustala je u zoru, s bolom u svakom zglobu. U zoru je ustajala još od svojih iskušeničkih dana, da bi klečala na drvenim podovima i molila se. Najpre je podigla roletnu. To napolju je svet, male zelene jabuke i zarazne bolesti. Pruga svetlosti uletela je u sobu, natopivši tanko izbrazdanu površinu drveta starinskim tamnožutim sjajem, tako prijatnog oblika i boje da je morala da skrene pogled, da je to ne bi očaralo kao kakvu devojčicu. Klečala je u naborima bele spavaćice, načinjene od nebrojeno mnogo puta oprane tkanine, istanjene grubim sapunom, hrapave i krute. A telo ispod te spavaćice, ona vretenasta stvar koju je nosila svuda, najvećim delom bela kao kreda, i pegama išarane ruke s izraženim venama, te kratko podšišana kosa koja je bila čvrsta i lanenosiva, i čeličnoplave oči – mnogi su dečaci i devojčice u prošlosti videli te oči u snu. Prekrstila se, promrmljavši reči koje uz to idu. Amen, prastara reč, iz vremena nastanka grčkog i hebrejskog, sigurno – dotakla je sredinu tela da bi dovršila znak krsta. Najkraća među svakidašnjim molitvama, a ipak vredna tri godine oproštajnice, odnosno sedam, ukoliko biste pre no što napravite znak na telu potopili ruku u svetu vodicu. Molitva je praktična strategija, sticanje privremene prednosti na tržištu kapitala Greha i Oproštaja.
Izgovorila je jutarnju molitvu i ustala. Na umivaoniku je nekoliko puta istrljala ruke grubim mrkim sapunom. Kako ruke mogu da budu čiste ako sapun to nije? To pitanje joj se kroz čitav život neprestano vraćalo. I ako očistite sapun belilom, čime ćete očistiti bocu s belilom? Ako upotrebite prašak za ribanje na boci za belilo, čime ćete očistiti kutiju s ajaksom? Svaki bacil ima svoju ličnost. Različiti predmeti nose u sebi različite unutrašnje pretnje. A sva se pitanja uvek okreću sama prema sebi.
Jedan sat kasnije, bila je pokrivene glave i u habitu, i sedela na putničkom sedištu crnog kombija koji se kretao prema jugu iz školskog kvarta i pored čudovišnog betonskog autoputa do izgubljenih ulica, do mnoštva izgorelih zgrada i duša za koje niko nije pitao. Za volanom je bila Grejs Fej, mlada opatica u svetovnoj odeći. Sve opatice u manastiru nosile su obične bluze i suknje izuzev sestre Edgar, koja je od starešinstva imala dozvolu da se odeva u one stare stvari s tajanstvenim nazivima, riza, oplećak, veo. Znala je da postoje priče o njenoj prošlosti, o tome kako je vrtela brojanicu s krupnim bobicama i gvozdenim raspelom udarala učenike preko usta. U to vreme, sve je bilo jednostavnije. Odevanje je bilo slojevito, život ne. Ali je sestra Edgar prestala da tuče učenike pre dosta godina, čak i pre no što je postala prestara da bi držala nastavu. Znala je da su sestre obazrivo šaputale o njenoj strogosti, sa stidom i strahopoštovanjem. Kakvo otvoreno pokazivanje sile u ponašanju žene ptičjeg tela, koja je mirisala na sapun. Sestra Edgar prestala je da tuče decu kad se promenio sastav stanovništva u okolini i kad su lica njenih učenika postala tamnija. Sav onaj pravedni gnev iščileo je iz njene duše. Kako da udari dete koje ne liči na nju?
„Staroj krntiji je potrebno štelovanje”, reče Grejsi. „Čujete li ovaj šum?”
„Zamoli Ismaila da pogleda.”
„Kh-kh-kh-kh.”
„On je stručnjak.”
„Mogu ja to i sama. Samo mi treba dobar alat.”
„Ja ne čujem ništa”, reče sestra Edgar.
„Kh-kh-kh-kh? Ne čujete to?”
„Možda sam na putu da ogluvim.”
„Ogluveću ja pre vas, Sestro.”
„Vidi, još jedan anđeo na zidu.”
Dve žene pogledaše duž praznih placeva ispunjenih slojevima otpada gomilanog godinama – epoha kućnog đubreta, epoha građevinskog otpada i uništenih automobila. Mnogo godina u slojevima otpada. Taj kraj grada policajci su šaljivo nazivali Ptičjim, što je bilo skraćenica za Ptičje svetilište, naziv koji se u ovom slučaju odnosio na deo teritorije koji je iskliznuo iz društvenog poretka, između odbačenih predmeta rasli su korov i drveće. Bilo je tu čopora pasa, ponekad i sokolova i sova. Komunalni radnici su periodično dolazili da kopaju, kapuljače na duksevima su im tesno prianjale ispod šlemova, i stajali su oprezno pored golemih mašina za kopanje, blatnjavih bagera i buldozera, kao pešadinci zbijeni pored nadirućih tenkova. Ali bi ubrzo odlazili, i pritom uvek ostavljali napola iskopane rupe, odbačene delove opreme, čaše od stiropora, pice s kobasicom. Opatice su gledale sve to. Bilo je tu staništa razne gamadi, kratera ispunjenih vodoinstalaterskim pločama. Bilo je i brežuljaka od isečenih automobilskih guma, oko kojih je kao čipka rasla vinova loza. U suton bi se s niskih zidova uništenih zgrada začula pucnjava. Opatice su sedele u kombiju i gledale. Na suprotnom kraju uzdizala se samotna građevina, napuštena stambena zgrada s jednim golim zidom na mestu gde je nekada stajala susedna zgrada. Na tom su zidu Ismail Munjoz i njegova ekipa crtača grafita sprejom slikali po jednog anđela svaki put kad bi u tom kraju umrlo neko dete. Anđeli u plavom i ružičastom prekrivali su otprilike polovinu visokog zida. Ime i godine života deteta bili su ispisani na kartonskim balonima ispod svakog anđela, ponekad uz uzrok smrti ili lične komentare članova porodice, i kad se kombi približio, sestra Edgar je videla zapise u kojima su se spominjali tuberkuloza, sida, prebijanje, zalutali metak iz automobila u prolazu, bolesti krvi, boginje, zanemarivanje i napuštanje po rođenju – deca ostavljena u kontejneru, zaboravljena u automobilima, ostavljena na Božić u kesama za smeće.
„Volela bih da prestanu s tim anđelima”, reče Grejsi. „Potpuno je neukusno. U crkve iz četrnaestog veka, onamo čovek odlazi kad hoće da vidi anđele. Na ovom zidu prikazano je sve ono što pokušavamo da promenimo. Gradske kuće, javni vrtovi koje ljudi sade. Gradske kuće su lepe, i čiste. Zađeš iza ugla, i vidiš obične ljude kako odlaze na posao, odlaze u školu.
Vidiš prodavnice i crkve.”
„Baptističku crkvu titanske moći.”
„Pa i to je crkva, crkva je, u čemu je razlika? Čitav kraj je prepun crkava. Čestiti radni ljudi. Ako Ismail hoće da oslika zid, trebalo bi da na njemu slavi takve ljude. Da bude pozitivan.”
Sestra Edgar se nasmeja u sebi. Zahvaljujući toj drami s anđelima, osećala je da pripada tu. Ti su anđeli bili simbol užasne smrti. Pa onda, opasnost kojoj su se izlagali crtači grafita. Na memorijalnom zidu nije bilo požarnih stepenica niti prozora, pa su crtači morali da se na konopcima spuštaju s krova ili da se njišu na improvizovanim skelama, onda kada su crtali anđele u nižim delovima zida. Ismail je ponekad spominjao da bi se mogao odvojiti jedan zid za mrtve crtače grafita, pri čemu bi sevnuo onim svojim umornim osmehom.
„A povrh svega, koristi ružičastu boju za dečake i plavu za devojčice. To me stvarno izluđuje.”
„Postoje i druge boje”, reče sestra Edgar.
„Naravno, barjaci koje anđeli drže podignute uvis. Velike trake na nebu. Od toga mi dođe da se ispovraćam nasred ulice.”
Zastali su u muškom manastiru da preuzmu hranu koju će podeliti siromašnima. Manastir je bio stara zgrada od cigala uklještena između stambenih zgrada s daskama na prozorima. Trojica kaluđera u sivim odorama s konopcima oko pojasa radila su u predvorju, pripremajući dnevnu isporuku. Sestre Grejs i Edgar i brat Majk odneli su plastične kese do kombija. Majk je bio bivši vatrogasac s bradom kao od čelične vune i tankim konjskim repom. Spreda i otpozadi izgledao je kao dva različita čoveka. Kad su se sestre prvi put pojavile, ponudio se da im posluži kao vodič, kao zaštitnik, ali je sestra Edgar odlučno odbila. Verovala je da su habit i veo dovoljna zaštita. Izvan tih ulica u južnom Bronksu, ljudi bi kad je pogledaju mogli da pomisle da postoji izvan istorije i hronologije. Ali među ovim ruinama delovala je kao nešto sasvim prirodno, ona i monasi u odorama. Da li je iko tu mogao delovati prikladnije od njih, kostimiranih za pojavu pacova i kuge?
Sestra Edgar volela je da viđa monahe na ulicama. Posećivali su nepokretne ljude po kućama, držali sklonište za beskućnike, sakupljali hranu za gladne. I bili su muškarci, u kraju gde je ostalo malo muškaraca. Tinejdžeri u čoporima, naoružani dileri droge – to su bili jedini muškarci na ulicama u neposrednom okruženju. Nije znala kud su iščezli svi ostali, očevi, oni koji su otišli da žive s drugim ili trećim porodicama, sakriveni po iznajmljenim sobama ili usnuli ispod autoputeva u kutijama od frižidera, ili pokopani na sirotinjskom groblju na Hart Ajlendu.
„Prebrojavam biljne vrste”, reče brat Majk. „Imam jednu knjigu koju nosim sa sobom na teren.”
Grejsi reče: „Ne zalaziš preduboko, je 1’ tako?”
„Poznaju me ovde u kraju.”
„Ko te poznaje? Psi te poznaju? Tamo ima besnih pasa, Majk.”
„Ja sam franjevac, znaš? Ptice mi sleću na kažiprst.”
„Drži se s kraja”, reče mu Grejsi.
„Stalno viđam jednu devojčicu, od nekih dvanaest godina, koja pobegne kad pokušam da joj se obratim. Mislim da živi u ruševinama. Raspitaj se malo.”
„Hoću”, reče Grejsi.
Kad su natovarili kombi, odvezli su se natrag do Ptičjeg svetilišta da bi obavili posao s Ismailom i pokupili nekoliko dečaka iz njegove ekipe da im pomognu da podele hranu. Šta su zapravo radili s Ismailom? Davali su mu spiskove s detaljnim podacima o napuštenim automobilima u severnom Bronksu, naročito onima duž obala reke Bronks, gde se nalazila glavna deponija za ukradena, provozana pa odbačena, napola očerupana vozila kojima je crevom bio isisano gorivo, i ničija vozila. Ismail je slao svoju ekipu da sakuplja karoserije i sve neoštećene delove. Koristili su mali kamion-tegljač s nepouzdanim čekrkom i grafitom s motivom duša u paklu na karoseriji i blatobranima. Školjke automobila stizale su na placeve da ih Ismail pregleda i odredi im cenu, a onda bivale isporučene na otpad za metal u najzabačenijem delu Bruklina. Katkad je i po četrdeset-pedeset očerupanih automobila bivalo dovezeno na placeve, vozila muzejske vrednosti – izubijana i zarđala, bez krova, bez vrata, s izgrebanim prozorima nalik na zvezdane noći u planinama.
Kad se automobil približio zgradi, sestra Edgar se opipala oko struka da bi pronašla gumene rukavice koje je držala za pojasom.
Ismail je imao timove za uočavanje automobila koji su stražarili po kvartovima, i pomno motrili na puste ulice između mostova i nadvožnjaka. Izgoreli automobili, prevrnuti automobili, automobili s leševima umotanim u zavese za tuš-kabine, svi odreda na raspolaganju za spasavanje unutar gradske teritorije. Novac kojim je plaćao sestre za otkrivanje automobila odlazio je u manastir za namirnice.
Grejsi je parkirala kombi, jedino ispravno vozilo u vidokrugu. Pričvrstila je vinilom obloženu čeličnu kragnu uz volan i zatvorila bravu. Istovremeno je sestra Edgar uz dosta truda navukla rukavice, osećajući pritom tajanstvenu pouzdanost sintetičkih stvari, lepljive gumirane plastike, kao štita od organske pretnje, prskanja krvi ili gnoja i virusa skrivenih u njima, submikroskopskih parazita u proteinskim omotačima.
Skvoteri su zauzimali veliki broj spratova. Sestri Edgar nije bilo neophodno da ih vidi da bi znala ko su. Oni su bili zajednica ubogih koji su preživljavali bez grejanja, struje ili vode. Bile su to prave male porodice s igračkama i kućnim ljubimcima, narkomani koji su lutali noću u ribok patikama skinutim s pokojnika. Znala je ko su zahvaljujući asimilaciji, zahvaljujući usvajanju poruka od kojih su vrvele ulice. Behu to pljačkaši i sakupljači, tragači po kontejnerima koji su s papirnim čašama teturali kroz vagone podzemne železnice. I profuknjače koje su se za lepog vremena sunčale na krovu i muškarci s krivičnim prijavama zbog izazivanja opšte opasnosti i ugrožavanje privatnosti i drugih prekršaja verbalno izraženih zaobljenim viktorijanskim frazama koje su savremeni sudovi prihvatili zato što su im dobro išli uz drvenariju. I oni koji su vikanjem prizivali Svetog Duha, znala je to pouzdano – grupa jurodivih koji su skakali i jecali na najvišem spratu, izgovarali reči i nereči, molitvama lečili rane od uboda nožem.
Ismailov štab bio je na trećem spratu, pa su sestre pohitale uz stepenice. Grejs je imala običaj da se bez potrebe osvrće da bi pogledala staru opaticu, koju jesu boleli svi pokretni delovi, ali je ipak sasvim dobro držala korak, dok joj je odora šaputala uz stepenište.
„Na odmorištu ima igala”, upozorila je Grejsi.
Povedi računa o iglama, pazi da ne staneš na igle, te precizne instrumente samonipodaštavanja. Grejsi nikako nije shvatala zbog čega se narkomani bar ne potrude da koriste čiste igle. Zbog tog nemara su joj se obrazi nadimali od besa. Sestra Edgar je, međutim, razmišljala o primamljivosti večnog prokletstva, o malom ljubavnom ujedu tog vilinskog konjica. Kad si svestan da si potpuno bezvredan, jedino kockanje sa smrću može da ti zadovolji sujetu.
Ismail je bosonog stajao na prašnjavom daščanom podu u starim pamučnim pantalonama s nogavicama zavrnutim do listova, i ispasanoj svetloj košulji, tako da je podsećao na nekakvog bezbrižnog Kubanca koji gaca kroz prijatne talase.
„Sestre, šta imate za mene?”
Sestra Edgar pomisli kako je on prilično mlad, uprkos tome što izgleda starije, možda u ranim tridesetim – retka brada, umiljat osmeh zakomplikovan natrulim zubima. Članovi njegove ekipe stajali su okolo i pušili, neodlučni kad je reč o tome kakav bi utisak trebalo da ostavljaju svojim izgledom. Dvojicu je poslao da motre na kombi i hranu. Sestra Edgar je znala da Grejsi nema poverenja u te klince. Crtači grafita, pljačkaši napuštenih automobila, verovatno i sitni lopovi, možda i nešto gore od toga. Potpuno su pripadali ulici, bez kuće i bez škole. Osnovna primedba sestre Edgar ticala se njihovog engleskog. Govorili su nekim nedorađenim engleskim, tihim i prigušenim, s nedovoljnim brojem nastavaka, pa je osećala želju da im ojača rečenice s malo dodatnih glasova.
Sestra Grejsi predade mu spisak automobila koje su primetile tokom poslednjih nekoliko dana. S podacima o vremenu i mestu, o tipu vozila, i o njegovom stanju.
On reče: „Dobar posao obavljate. I mojim ljudima se to dopada, već smo vladari sveta.”
Šta je trebalo da radi sestra Edgar, da im ispravlja gramatiku i izgovor, toj neuhranjenoj deci, od kojih su neka bila bez roditelja, a neke devojčice primetno u drugom stanju – u ekipi je bilo najmanje četiri devojčice. Zapravo, osećala je želju da čini upravo to. Želela je da ih utera u neku sobu s tablom i da im nakrca umove pravopisom i interpunkcijom, prelaznim glagolima, i ispred e osim u nekim slučajevima. Želela je da ih pritisne lekcijama starog Baltimorskog katehizisa. Tačno ili netačno, da ili ne, popuni prazna polja. Razgovarala je o tome s Ismailom i on se potrudio da deluje zainteresovano, snažno klimajući glavom i mrmljajući neiskreno uveravanje da će razmisliti o tome.
„Moći ću da vam platim sledeći put”, reče Ismail. „Trenutno se bavim nekim stvarima za koje mi je potreban kapital.”
„Kakvim stvarima?” upita Grejsi.
„Planiram da ovde uvedem grejanje i struju, plus piratski kabl, da mogu da gledam Nikse.”
Sestra Edgar stajala je na suprotnom kraju prostorije, okrenuta prema prozoru, i ugledala je jednu priliku kako se kreće između stabala topola i kiselog drveta u najgušće zaraslom delu placa s ruševinama. Devojčica u prevelikom sportskom dresu i prugastim pantalonama čeprkala je po žbunju, tražeći, možda, nešto za jelo ili neku odeću. Sestra Edgar ju je gledala, mršavo dete koje se odlikovalo nekom vrstom mačje inteligencije, sigurnošću gestova i koraka – delovala je bespomoćno ali budno, delovala je neoprano ali nekako potpuno čisto, čista kao zemlja i gladna i hitra. Bilo je u njoj nečeg što je opčinilo opaticu, neke čarolije, privlačnosti, nečeg prisnog i pouzdanog.
Sestra Edgar reče nešto, i upravo tog trenutka devojčica kliznu kroz lavirint olupina automobila, tako da se do trenutka kad je Grejsi stigla do prozora već bila pretvorila u treptaj, izgubljena u niskim ruševinama starog vatrogasnog doma.
„Ko je ta devojčica”, upita Grejsi, „tamo na placevima, koja se krije od ljudi?”
Ismail pogleda u svoju ekipu, i jedan od njih se piskavo oglasi, zakržljali dečak u farmerkama s mrljama od spreja, tamne kože i bez košulje.
„Esmeralda. Niko ne zna gde joj je majka.”
Grejsi upita: „Možete li da pronađete tu devojčicu i onda kažete to bratu Majku?”
„Ta mala ona je brza.”
Začuo se potvrdni žamor. „Trči ko blesava, ta mala.” Kikot, sasvim kratak.
„Zašto joj je majka otišla?”
„Narkomanka. S njima ti se, znaš ono, nikad ne zna.”
Ako me pustiš da te naučim da ne govoriš „znaš ono”, pomisli sestra Edgar, spašću ti život.
Ismail reče: „Možda će majka da joj se vrati. Možda je grize crv kajanja. Treba da razmišljaš pozitivno.”
„Tako i razmišljam”, reče Grejsi. „Sve vreme.”
„Ali stoji da je nekim klincima bolje bez majki i očeva. Zato što im majke i očevi ugrožavaju bezbednost.”
Grejsi reče: „Ako neko od vas bude video Esmeraldu, neka je odvede bratu Majku ili neka je zadrži, dakle neka je stvarno zadrži dok ja ne dođem da porazgovaram s njom. Premlada je da bi živela sama, pa čak i da bi živela s ekipom. Brat Majk kaže da joj je dvanaest godina.”
„Dvanaest godina nije tako malo”, reče Ismail. „Jedan od mojih najboljih crtača, radi najzapetljanije natpise, on ima tačno dvanaest godina, manje-više. Huano. Spuštam ga niz konopac da radi teža slova.”
„Kad ćemo da dobijemo novac?” upita Grejsi. „Sledeći put sigurno. Ja ne zarađujem, znate to, praktično ništa od ovog otpada. Ugrađujem se minimalno. Pokušavam da se proširim izvan Bruklina. Da počnem da prodajem automobile nekoj od onih bogatih i preduzimljivih država koje prave bombu.”
„Koje prave šta? Ne verujem da su im potrebni krševi od automobila”, reče Grejsi. „Mislim da im treba osiromašeni uranijum.”
„Japanci su svoju mornaricu izgradili od starih šina sa Šeste avenije. Znaš li tu priču? Danas krš, a sutra avion koji poleće s palube. E, zato nemoj da se začudiš, znaš ono, ako moji krševi završe u Severnoj Koreji.”
Sestra Edgar primetila je osmeh na Grejsinom licu. Sestra Edgar se nije nasmešila. Nije to bila tema koju je mogla da prihvati olako. Sestra Edgar bila je opatica iz epohe Hladnog rata, koja je nekad davno oblagala zidove svoje sobe aluminijumskom folijom, kao zaštitom od nuklearnih otpadaka iz komunističkih bombi. I nije da nije smatrala kako rat može da bude uzbudljiv. Često je zamišljala onaj blesak na svojoj koži, pokušavala da zamisli taj prasak čak i sada, dok se SSSR alfabetski raspadao, dok su se masivna slova rušila kao ćirilični kipovi.
Sišli su do kombija, sestre i troje dece i, uz ono dvoje koji su već bili na ulici, krenuli da razdele hranu, počevši od najtežih slučajeva.
Vozili su se liftovima i prolazili kroz duge hodnike. Iza svakih vrata postojao je skup nezamislivih života, sa svojim istorijama i sećanjima, i ribicama koje su plivale u prašnjavim akvarijumima. Sestra Edgar je išla na čelu, a petoro dece u koloni iza nje, svako sa po dve kese s hranom, dok je Grejsi bila na začelju, takođe noseći hranu, i izvikivala brojeve stanova ljudi sa spiska.
Porazgovarali su s jednom starijom ženom koja je živela sama; bolovala je od dijabetesa i jedna noga bila joj je amputirana.
Videli su čoveka koji je imao epilepsiju.
Porazgovarali su s dve slepe žene koje su živele zajedno i imale zajedničkog psavodiča.
Videli su ženu u invalidskim kolicima, odevenu u majicu s natpisom JEBEŠ NJUJORK. Grejsi je rekla da će ona hranu koju joj daju verovatno da zameni za heroin, i to za najgore ulično đubre. Ekipa je stajala i gledala, namršteno. Grejsi je stisnula zube, suzila svetle oči i i ipak predala ženi hranu. Raspravljali su se oko toga, ne samo opatice, već i članovi ekipe. Sestra Grejs protiv svih. Čak je i žena u kolicima smatrala da ne bi trebalo da dobije hranu.
Videli su čoveka obolelog od raka, koji je pokušao da sestri Edgar poljubi ruke u gumenim rukavicama.
Videli su petoro male dece šćućurene na krevetu, i desetogodišnje dete koje ih je čuvalo.
Koračali su kroz prolaze između zgrada. Deca su se vraćala do kombija da uzmu još hrane, pa su u koloni koračala kroz prolaze pod nezdravo bledim svetlom.
Porazgovarali su s trudnicom koja je gledala sapunsku operu na španskom. Sestra Edgar rekla joj je da ako dete umre kršteno, duša mu odlazi pravo na nebo. To je na ženu ostavilo dubok utisak. Ako je dete ugroženo, a nema sveštenika, reče joj sestra Edgar, onda žena može sama obaviti krštenje. Kako? Tako što će da sipa običnu vodu detetu na čelo, i da izgovori reči: „Krštavam te u ime Oca i Sina i Svetoga Duha.” Žena je ponovila te reči na španskom i na engleskom i svi su se osetili bolje.
Prolazili su niz hodnike pored stotina zatvorenih vrata, i sestra Edgar je mislila na svu onu decu u limbu, nekrštenu, na bebe u podzemnom svetu, na rubu pakla, i na pobačene nebebe, na kosmički oblak smlavljenog fetusa što lebdi u Saturnovim prstenovima, ili na bebe rođene bez imunološkog sistema, na krhku dečicu koju je odgajio računar, ili na bebe rođene s nasleđenom narkomanijom – viđala ih je neprestano, glavatu novorođenčad zavisnu od kreka, podsećala su na stvorenja iz seoskog folklora.
Slušali su smeće kako se survava u peći za spaljivanje i koračali su jedno iza drugog, tri dečaka i dve devojčice bili su kao jedno telo s opaticama, kao jedna zanjihana prilika s mnogo pokretnih delova. Spuštali su se liftovima i završavali isporuke u grupi stambenih zgrada u kojima su na ulaznim vratima predvorja umesto stakla stajale daske.
Grejsi je ostavila ekipu u Ptičjem svetilištu baš kada se tu zaustavio jedan autobus. Šta je to, možete li da poverujete? Turistički autobus karnevalskih boja kome je na tabli u pregradi iznad vetrobranskog stakla pisalo NADREALISTIČKI JUŽNI BRONKS. Grejsi poče ubrzano da diše. Tridesetak Evropljana s foto-aparatima oko vrata stidljivo je kročilo na trotoar ispred prodavnica zamandaljenih daskama i zatvorenih fabrika i zagledalo se preko ulice u napuštenu stambenu zgradu.
Grejsi je pobesnela, proturila glavu kroz prozor kombija i počela da viče: „To nije nadrealno, to je stvarno. Nadrealno postaje kad vi dođete ovamo. Vaš autobus je nadrealan. Vi ste nadrealni.”
Jedan monah prošao je pored njih na rasklimatanom biciklu. Turisti su ga gledali kako okreće pedale uz ulicu. Slušali su Grejsi kako viče na njih. Videli su čoveka koji im je prišao s vetrenjačama na baterije, koje je prodavao, jarko obojenim vetrenjačama pričvršćenim uz štap, držao je u ruci stotinak njih dok su mu druge virile iz džepova ili ispod miške, plastične vetrenjače koje su se okretale oko njega na sve strane – postariji crnac s okruglom žutom kapicom. Videli su tog čoveka. Videli su džunglu od stabala kiselog drveta i gomilu odbačenih automobila i pogledali su u šest spratova visoki zid s naslikanim anđelima iznad čijih su se heruvimskih glava vijorili barjaci.
Grejsi je vikala: „Ovo je stvarno, to je stvarno.” Vikala je: „Brisel je nadrealan. Milano je nadrealan. Samo je ovo stvarno. Bronks je stvaran.”
Jedan od turista kupio je plastičnu vetrenjaču i vratio se u autobus. Grejsi je krenula dalje, mrmljajući. U Evropi kaluđerice nose šešire nalik na dvospratne vikendice. To je nadrealno, rekla je. U blizini se stvorila saobraćajna gužva. Dve žene su sedele, svaka sa svojim mislima. Sestra Edgar gledala je decu koja su se vraćala kući iz škole, dišući vazduh koji se diže iz okeana i na vetru dolazi do ove ulice, na samom rubu kontinenta. Jadno ono dete koje bi joj došlo s prljavim noktima. Tukla je đake iz petog razreda lenjirom po zglobovima prstiju, ako im ruke nisu blistale kao uglancani novčići.
Svuda oko njih dizala se buka, umorne piskave automobilske sirene, i policijske sirene i gromko urlanje vatrogasnih sirena, nalik na riku pretpotopskih životinja.
„Sestro, ponekad se pitam zašto se bakćete sa svim ovim”, reče Grejsi. „Zaslužili ste malo mira i spokoja. Mogli biste da živite negde u unutrašnjosti i radite neki administrativni posao za potrebe reda. Kako bih ja volela da sednem u ružičnjak s detektivskim romanom i starim Peperom sklupčanim kraj mojih nogu. Stari Peper bio je mačak u jednom sestrinstvu u unutrašnjosti. „Mogli biste i da idete na piknik pored jezera.”
Sestra Edgar imala je na licu nekakav unutrašnji osmeh bez radosti, koji joj je plutao negde u blizini nepca. Nije ona čeznula za životom u unutrašnjosti. Ovo je bila istina o svetu, baš ovo ovde, dom njene duše, ona sama – videla je sebe samu, kostobolno dete primorano da sc suoči s istinskim užasom ulice da bi izlečilo ono pritajeno uništenje u sebi. Gde je drugde mogla da radi svoj posao osim pod veličanstvenim i sumanutim zidom Ismaila Munjoza?
A onda je sestra Grejsi izašla iz kombija. Skinula je sigurnosni pojas, izašla iz kombija i potrčala niz ulicu. Vrata su ostala otvorena. Sestra Edgar je istog trenutka shvatila. Okrenula se i videla devojčicu, Esmeraldu, na pola bloka ispred Grejsi, kako trči prema Ptičjem svetilištu. Grejsi se kretala između automobila u svojim glomaznim cipelama i preširokoj suknji. Pratila je devojčicu do iza ugla, gde se onaj turistički autobus u međuvremenu zaglavio u saobraćaju. Turisti su gledali u te dve prilike u trku. Sestra Edgar videla je kako im se glave složno okreću, dok su se u prozorima okretale dečje plastične vetrenjače.
Svi zvuci sticali su se u sve tamnijem nebu.
Pomislila je kako zapravo razume te turiste. Čovek putuje ne da bi gledao muzeje i zalaske sunca, već da bi video ruševine, bombardovane predele, mahovinama obrasla svedočanstva torture i rata. Vozila s ekipama za hitne intervencije okupljala su se na otprilike jedan i po blok dalje. Videla je radnike kako šipkama otvaraju šahtove u talasima bledog dima i izgovorila jednu brzu molitvu, kao čin nade, trogodišnju oproštajnicu. A onda su počele da se pojavljuju glave i poprsja, nejasnih obrisa, ljudi su izlazili napolje širom otvorenih usta u mahnitom nastojanju da uhvate vazduh. Kratak spoj, požar u podzemnoj železnici. U retrovizoru je videla turiste kako izlaze iz autobusa i staju duž ruba ulice, spremni da fotografišu. A deca iz škole su prolazila, gotovo nezainteresovana – pa ona su na televiziji gledala snimke pravih ubistava. Ali šta zna ona, stara žena koja petkom jede ribu i čezne za latinskom misom? Vredela je mnogo manje no sestra Grejs. Grejsi je bila vojnik, borac za ljudske vrednosti. Sestra Edgar bila je u osnovi tek regrut, koji štiti skup zakona i zabrana. Čula je jeku policijskih automobila kako pulsira u zaustavljenom saobraćaju i videla stotinu putnika iz podzemne železnice kako izlaze iz tunela praćeni radnicima u fosforescentnim prslucima i gledala je turiste kako snimaju fotografije i setila se kako je pre mnogo godina jednom prilikom putovala u Rim, radi učenja i duhovne obnove, pa je tumarala ispod velikih kupola i šunjala se po katakombama i crkvenim podrumima – eto na to je mislila dok su putnici izlazili na ulicu, na to kako je stajala u podzemnoj kapeli u jednoj kapucinerskoj crkvi i kako nije mogla da skine pogled sa skeleta koji su tamo stajali, i kako je razmišljala o monasima čija su tela nekad davno krasila ove metatarzalne i bedrene kosti i lobanje, mnogobrojne lobanje nagomilane u nišama i skrivnicama, i sećala se kako je osvetoljubivo pomišljala da su to mrtvi koji će izroniti iz zemlje da bičuju i batinaju žive, da kazne grehe živih – smrt, tako je, smrt odnosi pobedu – ali da li ona zaista želi da u to veruje, i dalje?
Grejsi se pomerila na vozačko sedište, nevesela i zajapurena.
„Zamalo da je ne uhvatim. Utrčale smo u najmračniji deo placa i tada mi je nešto skrenulo pažnju, zapravo prepala sam se, od slepih miševa, nisam mogla da poverujem, pravih slepih miševa – jedinih letećih sisara na svetu. Ironično je prstima napravila pokret kao da maše krilima. „U roju su izleteli iz jednog kratera punog medicinskog otpada. Punog zavoja isprljanih telesnim tečnostima.”
„Ne želim to da slušam”, rekla je sestra Edgar.
„Videla sam, otprilike, dovoljno špriceva da se zadovolji želja za smrću čitavih gradova. Stotine mrtvih belih miševa ukočenih spljoštenih tela. Pljosnatih kao dečje sličice igrača bejzbola.”
Sestra Edgar ispravila je prste u mlečnobelim rukavicama.
„A Esmeralda je bila negde usred tog krša i odbačenih automobila. Mogu da se kladim da živi u nekom automobilu”, reče Grejsi. „Šta se ovde desilo? Požar u podzemnoj, tako mi izgleda.”
„Da.”
„Ima li mrtvih?”
„Mislim da nema.”
„Žao mi je što je nisam uhvatila.”
„Biće s njom sve u redu”, reče sestra Edgar.
„Neće biti sve u redu.”
„Ume ona da brine o sebi. Poznaje ovaj kraj. Pametna je.”
„Pre ili kasnije”, reče Grejsi.
„Bezbedna je. Pametna je. Biće u redu.”
Te noći, u prvom naletu krhkog sna, sestra Edgar ponovo je videla putnike iz podzemne železnice, odrasle muškarce, žene u godinama za rađanje, izbavljene iz zadimljenih tunela, kako bauljaju kroz uske prolaze i verući se uz merdevine izlaze na ulicu očevi i majke, izgubljeni roditelji pronađeni i pokupljeni, vučeni za košulje i podizani, izlazili su na površinu uz pomoć malih bezličnih prilika s fosforescentnim krilima.
A nekoliko nedelja kasnije, sestre Edgar i Grejs pešice su prošle stazom od natrulog lišća do obala reke Bronks blizu samog ruba grada gde je jedna otpozadi smrskana honda ležala odbačena u žbunju, bez tablica, bez guma, uredno podignutih prozora, s pacovima u kaseti, i pošto su uočile sve detalje i vratile se u kombi, sestra Edgar imala je užasan osećaj, jednu od onih slutnji iz davnih godina kad je umela da oseti strašne stvari o ponekom učeniku ili roditelju ili drugoj opatici, i kad je osećala nagoveštaje u prašnjavim hodnicima manastira ili u školskom magacinu koji je mirisao na drvene olovke i vežbanke ili u crkvi pored škole, kad je osećala neku mračnu spoznaju u dimu koji se dizao iz sveštenikove zanjihane kadionice, zato što su joj se spoznaje javljale u škripi starih podnih dasaka i mirisu odeće, u tuđim vlažnim kaputima od kamilje dlake, zato što je privlačila Vesti, i Glasine i Katastrofe u besprekorno čiste pamučne pore svog habita i vela.
Nikad ona i nije tvrdila da može da živi bez sumnje.
Sumnjala je i čistila. Te se noći u svojoj sobi nadvila nad umivaonikom i očistila svaku čekinju ribaće četke posebno, čeličnom vunom potopljenom u tečnost za dezinfekciju. To je, međutim, značilo da bocu s dezinfekcionom tečnošću mora da potopi u nešto što je jače od te tečnosti. A ona to nije učinila. Nije to učinila zato što je regresija bila beskonačna. A regresija je bila beskonačna zato što se i naziva beskonačna regresija. Moglo se videti kako sumnja postaje bolest koja se širi izvan granica nametljivog širenja materije u uzvišene prostore u kojima se reči igraju same sa sobom.
Pa onda jutro sledećeg dana. Sedela je u kombiju i gledala sestru Grejs kako izlazi iz manastira, hitrog koraka, kratkih nogu i zdepastog tela, Grejs koja je krila pogled dok je obilazila prednji deo vozila i otvarala vrata s vozačke strane.
Ušla je i stisnula volan, zagledana pravo napred.
„Zvali su me iz manastira.”
Pružila je ruku ka vratima i zatvorila ih. Ponovo je zgrabila volan.
„Neko je silovao Esmeraldu i bacio je s krova.”
Uključila je motor.
„Sedim i razmišljam. Koga da ubijem?”
Kratko je pogledala sestru Edgar, a onda ubacila motor u brzinu.
„Jer pitanje koga da ubijem je jedino pitanje koje sebi mogu da postavim a da potpuno ne prsnem.”
Povezle su se prema jugu kroz lokalne ulice, dok je u jutarnjem svetlu iz cigala stambenih zgrada izvirao bledi dim. Sestra Edgar je osećala silinu Grejsinog gneva i bola dva ili tri puta tokom proteklih nedelja uspevala je da se približi toj devojčici, izdaleka je porazgovarala s njom, bacila kesu s odećom u travuljinu u kojoj je stajala Esmeralda. Vozile su se ćutke celim putem, s tim što je starija sestra u sebi recitovala pitanja i odgovore iz Baltimorskog katehizisa. Snaga ovih vežbi, koje su predstavljale oblik neprekidne molitve, počivala je u glasovima koji su pratili njen, dečijim glasovima kroz decenije, u reskim slogovima, tananom oglašavanju koje je bilo prosvetljujuća muzika njenog života. Pitanje i odgovor. Kakav bi to dublji dijalog ispravni umovi mogli da smisle? Pružila je ruku prema Grejsinoj ruci na volanu i zadržala je tu u jednom otkucaju digitalnog sata na komandnoj tabli. Ko nas je stvorio? Stvorio nas je Bog. Ta bistrooka lica verovala su u to. Ko je Bog? Bog je Vrhovno biće koje je stvorilo sve stvari. Osećala je umor u rukama, ruke su joj bile teške i mrtve i stigla je čak do dvanaeste lekcije kad su se vrhovi zgrada pojavili na rubu neba; prozori na višim spratovima bili su beli od sunčevih zraka što su se odbijali od širokog tamnog lica izlizanog kamena.
Kad je konačno progovorila, Grejsi reče: „Još je tu.”
„Šta je još tu?”
„Čujete li, čujete?”
„Čujem li šta?” upita sestra Edgar.
„Kh-kh-kh-kh.”
Provezla je kombi pored onih zgrada, na putu prema oslikanom zidu.
Kad su stigle tamo, anđeo je već bio naslikan sprejom na svom mestu. Dali su joj ružičasti duks i ronilačke pantalone i par belih er džordan patika s jasno istaknutim logom trčala je kao luda, pa joj je Ismail dao patike za trčanje. A dečačić po imenu Huano još se klatio na konopcu, čekrkom spušten s krova uz pomoć starog ručnog čekrka koji su koristili za spuštanje automobila na platformu kamiona. Ismail i ostali naginjali su se preko ispusta, i pokušavali da mu doviknu kako da pravilno ispiše reči, dok se on klatio prema zidu i odbijao od njega, naginjući se da sprejom oboji isprepletana slova kojima je bila obeležena velika minula epoha grafita rađenih razbarušenim stilom. Opatice su stajale pored kombija, posmatrale dečaka kako dovršava poslednju reč koju su mu doviknuli, a onda videle kako ga kroz oštre nalete vetra naglo podižu prema nebu.

ESMERALDA LOPEZ

12 GODINA

UPOKOJENA U RAJU

Okupili su se na trećem spratu; Grejsi je hodala po praznoj sobi. Ismail je stajao u uglu i pušio cigaru. Opatica kao da nije znala odakle da počne, kako da nazove to nešto bezimeno što je neko učinio detetu koje je toliko želela da spasi. Hodala je, stezala je pesnice.
Čuli su se brektavi jauci gradskog autobusa nekoliko blokova dalje.
„Ismaile. Moraš da otkriješ ko je to učinio.”
„Šta misliš, šta sam ja ovde? Šef policije?”
„Imaš u ovom kraju kontakte kakve niko drugi nema.”
„U kom kraju? Taj kraj, to je tamo preko. Ovo ovde je Ptičje svetilište. Ja samo mogu da nateram ove klince da ispišu reč na glupavom zidu. U vreme kad sam ja pisao grafite, radili smo ih na vagonima metroa u mraku, i nikad nijedno slovo nismo pogrešno napisali.”
„Koga je briga za pravopis?” reče Grejsi.
Ismail krišom razmeni pogled sa sestrom Edgar, uputivši joj krnji osmeh iz svog vidljivog svedočanstva zanemarivanja zubne nege. Osećala se slabašno i izgubljeno. Sada kad se Užas preselio ovamo, kako da živimo? Pomislila je. Velika nadvijena senka se rasplinula – nije to više bio predmet lansiran u nebo i nazvan po grčkoj boginji s neke zemljane posude načinjene pet stotina godina pre nove ere. Šta je Užas sada? Buka na trotoaru tu sasvim blizu, razbojnik s nožem ili neravnomerni rad motora nekog automobila u prolazu. Neko ko vam ukrade dete. Vraćali su se pradavni strahovi, ukrašće mi dete, ušunjaće mi se u kuću dok spavam i iščupati mi srce zato što su u dosluhu sa Sotonom. Pustila je Grejsi da nosi svoj jad i umor do kraja dana i sledećeg dana i dve ili tri nedelje posle toga.
Sestra Edgar mislila je da bi moglo da se desi da zapadne u krizu, da počne da vidi svet kao mlaz bezlične materije koja je slučajno stvorila smaragdnu planetu ovde a tamo mrtvu zvezdu, dok je između njih stajala haotična pustoš. U snu joj je nedostajalo ono spokojstvo velike promisli, oblik i proporcija, moć koja zastrašuje i uzbuđuje. Kad su Grejsi i ekipa nosili hranu u zgrade, sestra Edgar čekala je u kombiju, bila je opatica u kombiju, nesposobna da se suoči s ljudima kojima su bili potrebni razlozi za ono što se desilo s Esmeraldom.
Milostiva mati, moli za nas. Tri stotine dana.
Tada su krenule priče, reč se prenosila iz jednog u drugi blok, prolazila kroz crkve i supermarkete, možda pomalo iskrivljena, tu i tamo pogrešno prevedena, ali ne i suštinski izobličena – bilo je jasno da svi govore o istom neverovatnom zbivanju. A neki od njih su odlazili da vide i pričali drugima, podstičući nadu koja se obično javlja onda kada stvari prevaziđu njihove sposobnosti.
Okupljali su se posle sumraka na jednoj vetrometini između dva prilaza mostu, sedmoro-osmoro ljudi privučenih rečima jednog ili dvoje njih, potom trideset ljudi privučeno rečima sedmoro njih, pa onda zbijena nema gomila koja je postajala sve veća ali ne i manje ispunjena poštovanjem, dvesta ljudi stisnutih na pešačkom ostrvu u dubini Bronksa, gde se put u luku spušta s terminala i depoa za vozove i proteže prema uskim ulicama, industrijska pustoš sa svojom grozničavom lepotom Velike krize pred kojom se čoveku srce slama padine iz kojih je rastao visoki korov i stari železnički most preko reke Harlem, s po jednom otvorenom kulom na svakom kraju, most koji se možda malo njihao na upornom vetru.
Dolazili su i tesno parkirali automobile, ako su imali automobile, u jednom ih je dolazilo po šestoro-sedmoro, parking je bio na jednoj uzvisini ili u sporednim ulicama pored fabrike, i zbijali su se na betonskom ostrvu između autoputa i izrovanog bulevara i pod naletima hladnog vetra zurili iznad neprolazno gustog i bučnog saobraćaja u bilbord koji je lebdeo u polutami – reklamni pano postavljen na skele visoko iznad obale sa ciljem da privuče omamljene poglede putnika u vozovima koji su bez prestanka iz severnih predgrađa išli u vrevu gomile ljudi i gomile novca na Menhetnu.
Sestra Edgar je u trpezariji sedela preko puta sestre Grejsi. Pojela je hranu a da je nije ni okusila, zato što je pre mnogo godina zaključila da ukus nije važan. Važno je bilo počistiti tanjir.
Grejsi reče: „Ne, molim vas, ne možete.”
„Samo da vidim.”
„Ne, ne, ne, ne.”
„Hoću da vidim svojim očima.”
„To je tabloidno. To je najgora vrsta tabloidnog sujeverja. To je užasno. To je potpuno, kako se ono kaže? Potpuno odbacivanje vere, shvatate? Budite razumni. Nemojte da odbacujete svoj zdrav razum.”
„Možda je to što vide zaista ona.”
„Znate li šta je to? To su noćne vesti. To su lokalne vesti u jedanaest sa uredno raspoređenim grotesknim zbivanjima koja treba da vas zadrže pred ekranom pola sata.”
„Mislim da ću morati da odem”, reče sestra Edgar.
„To je nešto sa čim ljudi treba da se suoče i prosude i shvate ako mogu, i mi to moramo tako da posmatramo. Siromašnima su potrebne vizije, je li tako?”
„Verujem da imaš običaj da se ponašaš pokroviteljski prema ljudima koje voliš”, blago reče sestra Edgar.
„To nije lepo.”
„Spominješ sirotinju. Ali kome se drugom ukazuju sveci? Da neće možda sveci i anđeli da se ukazuju direktorima banaka? Jedi te šargarepe.”
„To su noćne vesti. To je gnusno iskorišćavanje stravičnog ubistva jednog deteta.”
„Ali ko tu išta iskorišćava? Niko ništa ne iskorišćava”, reče sestra Edgar. „Ljudi odlaze tamo da bi se isplakali, da bi verovali.”
„Eto kako vest postaje toliko moćna da joj više nije potrebna televizija, a ni novine. Ona postoji u percepciji ljudi. Postaje stvarna, ili lažno stvarna, pa ljudi misle da vide stvarnost dok zapravo gledaju u nešto što su sami izmislili. To je vest bez medija.”
Sestra Edgar pojela je i hleb.
„Starija sam od pape. Nisam ni pomišljala da ću poživeti dovoljno dugo da budem starija od pape, i smatram da moram to da vidim.”
„Slike lažu”, reče Grejsi.
„Smatram da moram to da vidim.”
„Nemojte da se molite slikama, molite se svecima.”
„Mislim da moram da odem tamo.”
„Ali ne. To je suludo. Ne idite tamo, sestro.”
Sestra Edgar je, međutim, ipak otišla onamo. Otišla je sa stidljivom tihom opaticom po imenu Dženis Laudermilk, koja je nosila protezu za razmaknute zube. Otišle su autobusom i podzemnom železnicom, a poslednja tri bloka prošle su pešice; sestra Džen je nosila telefon za slučaj da im zatreba pomoć.
Nad gradom je visio jarkonarandžasti mesec.
Ljudi pod svetlom farova automobila u prolazu, stotine njih zbijenih na ostrvu, pošto su pre toga parkirali svoje automobile navrat-nanos, opasno blizu saobraćaja u prolazu. Opatice su pretrčale bulevar i ugurale se na ostrvo i ljudi su im napravili prostor, zbili su se da bi njih dve mogle komotno da stoje.
Pratile su uzbuđeni pogled okupljene mase. Stajali su i gledali. Bilbord je bio neravnomerno osvetljen, na pojedinim mestima zatamnjen, nekoliko pregorelih sijalica nije bilo zamenjeno, ali su se središnji elementi videli jasno, široki slap soka od pomorandže dijagonalno se slivao iz gornjeg desnog ugla u čašu s nožicom koju je nečija ruka držala u donjem levom – savršeno oblikovana šaka bele žene iz nekog sasvim običnog predgrađa. Udaljene vrbe i zamagljen pogled na jezero uspostavljali su dodatni kontekst. Ali je pogled najviše privlačio onaj slap soka, gustog i s pulpom, rumenog sasvim slično onom narandžastom mesecu. I prve jasno iscrtane kapi koje padaju na dno čaše i rasprskavaju se, pri čemu je svaka od tih tačkica bila ukrašena s pedantnom preciznošću kao da je reč o kakvom precizionističkom slikarskom platnu, kakav ogroman trud i kakva tehnika, nije se štedelo na prefinjenosti – pravi pandan, pomislila je sestra Edgar, arhitekturi srednjovekovne crkve. A limenke soka minit mejd bile su poređane duž donje ivice bilborda, stotinu istovetnih limenki tako blisko poznatih po izgledu i boji i slovima da se činilo kao da su žive, kao mali, simpatični i druželjubivi narandžasti ljudi.
Sestra Edgar nije znala koliko dugo bi trebalo da čekaju, niti šta bi tačno trebalo da se dogodi. Kamioni s robom prolazili su u bučnom sutonu. Pogled joj je vrludao kroz gomilu. Radnici, pomislila je. Radnice, prodavačice, možda i poneka skitnica ili skvoter, ali takvih je malo, a onda je primetila grupu blizu prednjeg reda, fino smeštenu u šiljato izduženi oblik ostrva – bili su to harizmatici s najvišeg sprata stambene zgrade u Ptičjem svetilištu, odeveni mahom u mekanu belu tkaninu, dežmekaste žene, suvonjavi muškarci s dred loknama.
Gomila je bila strpljiva, ona nije, pošto je osećala napetost od strepnje, i čula Grejsin glas u glavi. Avioni su se iz mraka spuštali prema La Gvardiji, parajući vazduh bukom motora. Razmenila je tužan pogled sa sestrom Džen. Posle dvadesetak minuta čulo se šuškanje, nekakav vetar pokrenut ljudskim telima, i svi su pogledali prema severu, deca su pokazivala prema severu, i sestra Edgar se napregnula da vidi šta je to što oni gledaju.
Voz.
Osetila je tu reč pre nego što ga je videla. Osetila je reč mada je niko nije izgovorio. Eto kako gomila sve pretvara u jedinstvenu svest. A onda ga je ugledala: običan prigradski voz, srebrnoplave boje, bez grafita, lagano se kretao prema mostu. Farovima je osvetlio bilbord i čuo se glas iz gomile, uzdah koji se prelomio u jecaje i jauke i uzvik nekakvog bolnog ushićenja za koje ne postoji ime. Spontani usklik, uzvik iznenada oslobođenog verovanja. Jer kada je svetlo voza palo na najtamniji deo bilborda, iznad zamagljenog jezera pojavilo se jedno lice, i to lice je pripadalo ubijenoj devojčici. Desetak žena se uhvatilo za glavu, vikale su i jecale, jer je kroz gomilu prolazio duh, prolazio je božji dah.
Esmeralda.
Esmeralda.
Sestra Edgar osetila je šok celim telom. Videla je lik, ali u magnovenju, previše brzo da bi mogla da ga sačuva u svesti – poželela je da se devojčica ponovo pojavi. Žene su podizale bebe prema bilbordu, prema soku koji je tekao, da bi ih okupale u svetom balsamu i ulju. A sestra Džen obraćala se sestri Edgar, kroz buku glasova i zvukova.
„Da li je ličila na nju?”
„Jeste.”
„Jeste li sigurni?”
„Mislim da jeste”, reče sestra Edgar.
„Da li ste je nekad videli izbliza?”
„Ljudi iz kraja jesu. Svi su je videli. Poznavali su je godinama.”
Grejsi bi rekla, kakav užas, kakav spektakl lošeg ukusa. Znala je šta bi Grejsi na to rekla. To je nešto s onog plakata ispod, tehnička omaška od koje se lik s prelepljenog plakata providi onda kad na onaj preko njega padne dovoljno svetla.
Sestra Edgar zamislila je Grejsi kako se drži za grlo, i teatralno pokušava da uhvati vazduh.
Da li je bila u pravu? Da li se ta vest sama nametnula kao pouzdana agencijama koje su je prenosile? Da li je vest izmišljala samu sebe u očima ljudi koji tuda hodaju i razgovaraju?
Samo, šta ako ne postoji nikakav prelepljeni plakat? Zašto bi morala da postoji reklama ispod reklame za sok od pomorandže? Sigurno su uklonili ranije plakate.
Sestra Džen reče: „I šta sada?”
Čekale su. Čekale su ovog puta svega osam ili devet minuta do nailaska sledećeg voza. Sestra Edgar se pomerila, pokušala je da se probije i blago progura napred, i ljudi su joj pravili mesta, primećivali su je – opaticu pod velom i u punoj odori i s tamnom kapom, u pratnji smetene pomoćnice odevene u najobičniji kaput i ogrnute šalom, i s telefonom u visoko podignutoj ruci.
Primećivali su je i grlili je i ona im je dopuštala da to čine. Njeno prisustvo bilo je sila koja je predstavljala potvrdu, bila je lik iz jedne priznate crkve sa svetinjama i tajnim računima u banci – sama je odabrala da sledi put siromaštva, čednosti i pokornosti. Grlili su je i propuštali je da prođe i tako je stigla među harizmatike, evangeliste koji su se njihali u mestu, kad bi zrak svetla voza pao na bilbord. Videla je Esmeraldino lice kako se uobličava ispod one duge od soka i iznad malog jezera u predgrađu, i to lice imalo je biće i stav, neko je živeo u toj slici, prepoznatljiv duh i karakter, lepota razumnog stvorenja – manje od sekunde života, manje od pola sekunde i ta bi tačka ponovo postala tamna.
Osećala je kako joj se nešto ukazalo. Zagrlila je sestru Džen. Rukovala se s krupnim ženama koje su kolutale očima prema nebu. Te žene su se energično rukovale obema rukama, izmaštane reči navirale su im iz usta, izrečene u transu, pomislila je sestra Edgar – pevaju o stvarima izvan njima znanih zanosa. Stisnutim šakama udarila je jednog čoveka po grudima. Činilo joj se da je sve nadohvat ruke, da joj se sve ukazuje, tuga i gubitak i uznesenost i otupeli materinski jad i nekakva snaga na nekom dubokom nivou žaljenja koja joj nije davala da se odvoji od ljudi koji su drhtali i plakali, od strahopoštovanjem ispunjenih ljudi koji su stajali usred sve gušćeg saobraćaja – na trenutak je bila bezimena, nesvesna detalja lične istorije, kao činjenica bez tela koja se, u tečnom obliku, izliva u gomilu.
Sestra Džen reče: „Ne znam.”
„Naravno da znaš. Znaš. Videla si je.”
„Ne znam. Bila je to senka.”
„Esmeralda na jezeru.”
„Ne znam šta sam videla.”
„Znaš. Naravno da znaš. Videla si je.”
Sačekale su još dva voza. Svetla za sletanje pojavljivala su se na nebu i avioni su se bez prestanka spuštali prema pisti s druge strane vode, na svakih pola minuta još po jedan let, buke su se preplitale tako da se sve pretvaralo u jedan neprekinuti šum, a u vazduhu se osećao zadah isparenja goriva. Sačekale su još jedan voz.
Kako se sve završava, na kraju krajeva, kako se ovakve stvari okončavaju – da li polako iščeznu u nekom zatomljenom jezgru umorne gomile zbijene na kiši?
Sledeće noći hiljadu ljudi ispunilo je čitav kraj. Parkirali su automobile na bulevaru i pokušavali da se kako znaju probiju do pešačkog ostrva, ali je većina njih morala da stane u sporu traku puta. Usplahireni su i oprezni. Jednu ženu udario je motocikl, podigao je i odbacio je na asfalt. Jednog dečaka vukao je sto metara, uvek je to sto metara, automobil u pokretu. Prodavci su se kretali duž kolona zaustavljenih vozila, i prodavali cveće, bezalkoholna pića i žive mačiće. Prodavali su sličice Esmeraldinog lika odštampane na molitvenim karticama. Prodavali su plastične vetrenjače koje kad se jednom zavrte, nikada ne staju.
Sutradan uveče, pojavila se tu i majka, Esmeraldina izgubljena majka, pa je raširenih ruku pala u nesvest kad se lice devojčice pojavilo na bilbordu. Odvezli su je ambulantnim kolima za kojima je išao veliki broj televizijskih reportažnih kola. Dvojica su se potukla metalnim šipkama, zaustavivši saobraćaj kod jedne rampe. Kamere iz helikoptera snimale su prizor, a policija je oko celog kraja razvukla traku narandžaste boje – narandžaste kakva je bila i boja onog soka.
Sledeće noći na bilbordu više nije bilo ničega. I kakvu je samo prazninu to napravilo u prostoru. Ljudi su dolazili i nisu znali šta da kažu ili misle, kuda da gledaju ili u šta da veruju. Pano je bio pretvoren u belu površinu s dve mikroskopski sitno ispisane reči, ZA IZDAVANJE, iza kojih je stajao finim ciframa ispisan telefonski broj.
Kad je naišao prvi voz, u sumrak, njegova svetla nisu otkrila ništa.
I čega se čovek seća, na kraju, kad svi odu kućama i kad na ulicama nestane posvećenosti i nade, kao da ih je odneo vetar s reke? Da li je sećanje tanušno i gorko i da li nas postidi njegova suštinska neistinitost – sva od nijansi i od obrisa koje želimo da vidimo? Ili možda moć transcendentnosti opstaje, osećaj da se događa nešto što narušava prirodne sile, nešto sveto što pulsira na vrelom horizontu, vizija za kojom žudimo zato što nam je potreban nekakav znak da stane naspram naših sumnji?
Sestra Edgar sačuvala je taj lik u srcu, tačkasto lice na osvetljenom panou, sačuvala je svoju devičansku bliznakinju koja je istovremeno bila i njena kći. Sećala se mirisa avionskog goriva. Taj miris postao je tamjan njenog iskustva, nagorela kedrovina i guma, postojani medijum koji je čuvao čitav taj trenutak, sve trenutke, zaprepašćene zanose i snažne nalete osećaja bratstva u veri.
Osećala je bol u zglobovima, ostarelo telo bridelo joj je od rutinskog bola, bola koji samo što nije progovarao, oštrih probadanja u spojevima između kostiju.
Ustala je i pomolila se.
Molimo ti se, Bože, obaspi svojom milošću naša srca.
Deset godina ako se izrecituje u zoru, podne i u sumrak, ili posle toga što je ranije moguće.

TREĆI DEO


Bader-Majnhof (2002)

Ponoć kod Dostojevskog (2009)

Srp i čekić (2010)

Izgladnela (2011)





BADER-MAJNHOF


Znala je da u sobi ima još nekog. Nije bilo primetnog šuma, tek nagoveštaj iza njenih leđa, slabašno pomeranje vazduha. Neko vreme je bila sama, sedela je na klupi u sredini galerije sa slikama oko sebe, ciklusom od petnaest platna, i učinilo joj se da sedi onako kao što se sedi u kapeli, kao da bdi nad telom nekog rođaka ili prijatelja.
Tako se nekada gledalo, verovala je.
Sada je gledala u Ulrike, u njenu glavu i gornji deo tela, u ožiljak od konopca na vratu, i nije mogla jasno da dokuči kakva je naprava upotrebljena prilikom vešanja.
Čula je kako neko prilazi klupi, čula je teški korak čoveka koji je hodao vukući noge, pa je ustala i prišla slici na kojoj je bila Ulrike, jednoj od tri povezane slike, i na sve tri Ulrike je bila mrtva, ležala je na podu ćelije, okrenuta profilom. Platna su bila različite veličine. Stvarnost te žene, njena glava, vrat, ožiljak od konopca, kosa, crte lica, bili su naslikani, od jedne do druge slike, u mutnim nijansama posmrtnog pokrova, poneki detalj je na jednoj bio jasniji nego na drugoj, nejasna usta s jednog platna izgledala su gotovo potpuno prirodno na drugom, i sve je delovalo haotično.
„Šta mislite, zašto je to uradio na ovaj način?”
Nije se okrenula da ga pogleda.
„Tako osenčeno. Bez boje.”
Rekla je: „Ne znam”, i otišla do sledeće grupe slika, nazvane Ustreljeni čovek. Bio je to Andreas Bader. Na njega je uvek mislila pod njegovim punim imenom, ili pod prezimenom. Pomislila je na Majnhof, na nju je uvek mislila po imenu, Ulrike, a isto je bilo i sa Gudrun.
„Pokušavam da dokučim šta im se dogodilo.”
„Izvršili su samoubistvo. Ili ih je ubila država.”
On reče: „Država.” A zatim ponovi tu reč, dubokim glasom, melodramatično pretećim tonom, isprobavajući način izgovora koji bi mogao delovati prikladnije.
Poželela je da se naljuti, ali je umesto toga osetila samo nejasnu tugu. Nije ličilo na nju da upotrebi taj izraz – država – u okamenjenom kontekstu neprikosnovene javne sile. Nije to bio njen rečnik.
Dve slike mrtvog Badera u ćeliji bile su iste veličine, ali su se temom bavile na nešto drugačiji način, i eto šta je ona učinila – usredsredila se na razlike, ruku, košulju, nepoznati predmet na rubu slike, na nesklad ili nesigurnost.
„Ne znam šta se desilo”, rekla je. „Samo vam kažem u šta ljudi veruju. Od tada je prošlo dvadeset pet godina. Ne znam kako je bilo u to vreme, u Nemačkoj, s diverzijama i otmicama.”
„Napravili su sporazum, zar ne mislite da je bilo tako?”
„Neki misle da su ubijeni u ćelijama.”
„Bio je to pakt. Oni su bili teroristi, zar ne? Kad više ne mogu da ubijaju druge ljude, onda ubiju sebe”, rekla je.
Gledala je u Andreasa Badera, najpre u jednu sliku, pa u drugu, a onda opet u onu prvu.
„Ne znam. Možda je bilo čak i gore, na neki način. Mnogo je tužnije od toga. Toliko je tuge na ovim slikama.”
„Na jednoj je osmeh”, reče on.
Bila je to Gudrun, na slici Suočavanje 2.
„Ne znam da li je to osmeh. Mogao bi da bude osmeh.”
„To je najjasnija slika u prostoriji. Možda i u celom muzeju. Ona se smeši”, reče on.
Okrenula se da preko cele galerije baci pogled na Gudrun, i videla čoveka na klupi, napola okrenutog prema njoj, u odelu s razvezanom kravatom, čoveka koji je prerano počeo da ćelavi. Samo ga je okrznula pogledom. Gledao je u nju, ali je ona gledala pored njega, u Gudrun odevenu u zatvorsku uniformu, Gudrun koja je stajala pored zida i smešila se, vrlo verovatno, jeste, na srednjoj slici. Tri platna na kojima je bila Gudrun, koja se možda smešila, smešila se a verovatno i nije.
„Potrebno je da budete posebno pripremljeni da biste gledali ove slike. Ne mogu da razaznam ko je ko.”
„O, da, možete. Samo gledajte. Morate da gledate.”
Čula je ton blagog prekora u svom glasu. Otišla je do suprotnog zida da pogleda sliku na kojoj je bila jedna od zatvorskih ćelija, s visokim policama za knjige koje su prekrivale gotovo polovinu platna, uz jedan nejasni tamni oblik, nalik na avet, koji je mogao biti kaput na vešalici.
„Vi ste student postdiplomac. Ili predajete umetnost”, reče on. „A ja sam ovde, iskreno, s namerom da ubijem vreme. To radim između dva razgovora za posao.”
Nije htela da mu kaže da je tu provela već puna tri dana. Prešla je do susednog zida, malo bliže njegovom mestu na klupi. Tada mu je rekla.
„Puno para”, reče on. „Osim ako niste član.”
„Nisam član.”
„Onda predajete umetnost.”
„Ne predajem umetnost.”
„Voleli biste da umuknem. Umukni, Bobe. Samo što se ja ne zovem Bob.”
Na slici na kojoj je bilo prikazano nošenje mrtvačkih kovčega kroz gomilu ljudi, isprva nije shvatila da su to mrtvački kovčezi. Trebalo joj je nekoliko dugih trenutaka da bi uočila i samu gomilu. Gomila je najvećim delom izgledala kao pepeljasta mrlja s nekoliko figura u središnjem delu s desne strane, razaznatljivih kao pojedinici koji su stajali leđima okrenuti posmatraču, a onda je bliže vrhu platna stajao prazan prostor, bleda pruga zemlje ili puta, pa onda još jedna masa ljudi ili stabala drveća, i trebalo joj je malo vremena da shvati da su tri bleda predmeta blizu sredine slike zapravo mrtvački kovčezi nošeni kroz gomilu, ili jednostavno postavljeni svaki na svoj odar.
Bila su to tela Andreasa Badera, Gudrun Enslin i čoveka čijeg imena nije mogla da se seti. Njega su ubili metkom, u ćeliji. Bader je takođe bio ustreljen. Gudrun su obesili.
Znala je da se to dogodilo otprilike godinu i po dana posle Ulrike. Ulrike je umrla u maju, znala je to, 1976. godine.
Dvojica muškaraca ušla su u galeriju, a za njima je išla jedna žena sa štapom. Sve troje stali su ispred objašnjenja ispisanih uz slike, i počeli da čitaju.
Slika s kovčezima imala je na sebi još nešto što nije bilo lako pronaći. Ona je to pronašla tek drugog dana, juče, i kad ga je pronašla ostavilo je na nju snažan utisak, sada već i neizbežan – jedan predmet u vrhu slike, malo ulevo od sredine, možda je to bilo drvo, u nepravilnom obliku krsta.
Prišla je bliže platnu, i čula ženu sa štapom kako prelazi ka suprotnom zidu.
Znala je da su ta platna zasnovana na fotografijama, ali ona te fotografije nikad nije videla, pa nije znala da li je na nekoj od njih postojalo neko golo drvo, mrtvo drvo pored groblja, svedeno na vretenasto stablo s jednom jedinom preostalom granom, ili dve grane koje su oblikovale poprečnu liniju blizu vrha stabla.
On je sad stajao blizu nje, onaj čovek s kojim je maločas razgovarala.
„Recite mi šta vidite. Iskreno želim da znam.”
Ušla je jedna grupa ljudi, s vodičem na čelu, i ona se na trenutak okrenula, i pogledala kako se okupljaju ispred prve slike u ciklusu, portretu Ulrike iz znatno mladih dana, kao devojke, zapravo, odsutne i setne, s rukom i licem koji su napola lebdeli u sumornoj tami oko nje.
„Sad shvatam da prvog dana jedva da sam išta gledala. Mislila sam da gledam, ali sam tek naslućivala deo onog što je na ovim slikama. Zapravo tek počinjem da gledam.”
Stajali su i gledali, zajedno, u kovčege i drveće i gomilu. Vodič je počeo da govori grupi.
„I šta osećate dok gledate?” upitao je.
„Ne znam. Zapetljano je to.”
„Jer ja ne osećam ništa.”
„Mislim da se osećam bespomoćno. Ove slike me nagone da shvatim koliko bespomoćno može biti jedno ljudsko biće.”
„Da li ste zbog toga već tri dana ovde? Da biste se osećali bespomoćno?” upita on.
„Ovde sam zato što volim ove slike. Sve više i više. U početku sam bila zbunjena, i još sam zbunjena, pomalo. Ali sada znam da volim ove slike.”
Bio je to krst. Videla je to kao krst i zbog toga je osetila, s razlogom ili ne, da na toj slici postoji elemenat oproštaja, da ta dvojica muškaraca i jedna žena, teroristi, i pre njih Ulrike, terorista, nisu lišeni mogućnosti oproštaja.
Nije, međutim, pokazala taj krst čoveku koji je stajao pored nje. Nije želela to, da započnu raspravu na tu temu. Verovala je da krst nije tvorevina njene mašte, videla je krst načinjen u nekoliko slobodnih poteza četkicom, ali nije želela da iko stvori makar i začetak sumnje.
Otišli su do snek bara i seli na stolice postavljene pored uzanog šanka, načinjenog u dužini prozora. Gledala je u gomile ljudi na Sedmoj aveniji, pola sveta je u trku prolazilo kraj nje, i jedva da je osećala ukus onoga što je jela.
„Propustio sam onaj nalet prvog dana”, reče on. „Kad cene robe lete u nebo, četiristo procenata za nekoliko sati, i stigao sam tek za naknadnu prodaju, koja je bila slaba, a onda postala još slabija.”
Kad su sve stolice postale zauzete, ljudi su počeli da jedu stojeći. Poželela je da ode kući i proveri poruke na telefonu.
„Zakazujem sastanke. Brijem se. Smešim se. Život mi je pravi pakao”, reče on, ravnodušno, žvaćući hranu.
Zauzimao je dosta prostora, visok i krupan čovek s nekom opuštenošću u sebi, nečim nemarnim i zapuštenim. Neko je pružio ruku pored nje da uzme salvetu iz kutije. Nije imala pojma šta će ona tu, u razgovoru s tim čovekom.
On reče: „Bez boje. Bez značenja.”
„To što su oni radili imalo je značenje. Bilo je pogrešno, ali nije bilo slepo i prazno. Mislim da je upravo to ono za čim je tragao slikar. I kako to da se završilo na takav način? Mislim da je to pitanje koje postavlja. Svi su mrtvi.”
„A kako je drugačije moglo da se završi? Recite istinu”, reče on. „Vi predajete umetnost deci ometenoj u razvoju.”
Nije mogla da odredi da li joj je to što je rekao bilo zanimljivo ili okrutno, ali je u izlogu videla na svom licu osmeh neodobravanja.
„Ja ne predajem umetnost.”
„Ovo je brza hrana koju ja pokušavam da jedem sporo. Sledeći sastanak imam tek u pola četiri. Jedite polako. I recite mi šta predajete.”
„Ništa ne predajem.”
Nije mu rekla da je i sama nezaposlena. Bilo joj je dojadilo da priča o svom poslu, administrativnom, kod jednog izdavača udžbenika, i zato čemu trud, pomislila je, sada kad ni taj posao ni ta firma više ne postoje.
„Problem je u tome što je protivno mojoj prirodi da jedem lagano. Moram da opominjem sebe. Ali čak ni tada ne mogu da se prilagodim.”
Nije to, međutim, bilo razlog. Nije mu rekla da više nema posao, zato što bi se na taj način među njima stvorilo nešto zajedničko. Nije to želela, tu razmenu saosećanja, savezništva. Bolje da ton ostane rasut.
Pila je svoj sok od jabuke i gledala u gomilu koja je prolazila kraj njih, u lica koja su na otprilike pola sekunde delovala upečatljivo, a onda za znatno kraće vreme bivala zaboravljena.
Rekao je: „Trebalo je da odemo u pravi restoran. Ovde je teško razgovarati. Ne osećate se udobno.”
„Ne, lepo je ovde. Samo što sam trenutno u žurbi.”
Izgledalo je kao da je razmislio o tome i onda odbacio tu pomisao, obeshrabren. Ona je pomislila da ode do toaleta, pa onda odlučila da ne ode. Pomislila je na košulju mrtvog čoveka, košulju Andreasa Badera, koja je na jednoj slici bila prljavija ili krvavija nego na drugoj.
„A imate i sastanak u tri”, reče ona.
„U pola četiri. Ali to je još daleko. To je sasvim drugi svet, u kome vežem kravatu i uđem i kažem im ko sam.” Zastao je na trenutak, pa pogledao u nju. „Sad bi trebalo da kažete: ’A ko ste vi?’”
Ponovo je videla sebe kako se osmehnula. Ali nije rekla ništa. Pomislila je da možda onaj ožiljak od konopca na Ulrikinom vratu nije bio ožiljak već sam konopac, ako je to uopšte bio konopac a ne žica ili kaiš ili nešto drugo.
Rekao je: „To je vaša replika. ’Ko ste vi?’ Lepo sam vam sve pripremio, a vi ste propustili šlagvort.”
Završili su s jelom, ali njihove papirne čaše još nisu bile prazne. Razgovarali su o iznajmljivanju i zakupu, o delovima grada. Nije htela da mu kaže gde stanuje. A stanovala je svega tri bloka dalje, u izbledeloj zgradi od cigala čija je ograničenja i nedostatke s vremenom počela da shvata kao tkivo vlastitog života, koje bi trebalo razlikovati od običnih svakodnevnih pritužbi.
A onda mu je ipak rekla. Razgovarali su o mestima gde može da se trči i vozi bicikl, pa je on njoj rekao gde stanuje i kojom stazom obično trči, a ona njemu kako su joj ukrali bicikl iz podruma zgrade u kojoj živi, i kad ju je upitao gde živi, ona mu je rekla, manje-više nehajno, pa je on ispio svoju dijet-kolu i pogledao kroz prozor, ili u prozor, možda, u njihov slabašni odraz udvojen na staklu.
Kad je izašla iz kupatila, on je stajao kraj prozora u kuhinji kao da čeka da se vidik materijalizuje. Napolju se nije videlo ništa osim prašnjavih cigala i stakla, zadnjeg dela industrijske zgrade s otvorenim prizemljem u susednoj ulici.
Bila je to garsonjera, s kuhinjom koja je bila samo delimično odvojena i krevetom u uglu sobe, prilično malim, bez stubova ili uzglavlja, prekrivenim svetlim berberskim prekrivačem, jedinim predmetom u sobi koji se nečim izdvajao.
Znala je da mora da ga ponudi pićem. Osećala se nelagodno, pošto nije imala iskustva u tome, u primanju neočekivanih gostiju. Gde sesti, šta reći, bilo je tu stvari o kojima je trebalo razmisliti. Nije spomenula džin koji je držala u zamrzivaču.
„Živiš ovde, koliko dugo?”
„Nepuna četiri meseca. Često se seljakam”, reče. „Iznajmljivanje, stanovanje kod prijatelja, uvek kratkoročno. Još otkako mi se raspao brak.”
„Brak.”
Izgovorio je to modifikovanom verzijom one baritonske tutnjave koju je upotrebio za reč „država”.
„Ja nikad nisam bio oženjen. Možeš li da poveruješ u to?” upitao je. „Kao većina mojih prijatelja mojih godina. Zapravo svi. Oženjeni, deca, razvedeni, deca. Da li bi volela da imaš decu jednog dana?”
„Kad je to ’jednog dana’? Da, mislim da bih.”
„Često mislim na decu. Od toga se osećam sebično, od toga što toliko zazirem od stvaranja porodice. Nije važno imam li posao ili nemam. Uskoro ću imati posao, i to dobar. Nije to u pitanju. U osnovi, strah me je da odgajam nekog tako sićušnog i tako nežnog.”
Pili su mineralnu vodu s kriškama limuna, sedeli dijagonalno za niskim drvenim stolom, za stočićem za kojim je ona obedovala. Taj razgovor ju je malo iznenadio. Uopšte nije bio naporan, čak ni u pauzama. Pauze nisu bile neprijatne, a njegove reči delovale su iskreno.
Tada mu je zazvonio mobilni telefon. Izvukao ga je odnekud iz tela i kratko porazgovarao, a onda seo držeći tu stvarčicu u ruci, nekako zamišljen.
„Trebalo je da se setim da ga isključim. Ali uvek pomislim, ako ga isključim, šta li ću propustiti? Nešto neverovatno.”
„Onaj poziv koji menja sve.”
„Nešto neverovatno. Poziv koji potpuno menja život. Zato ja poštujem svoj mobilni telefon.”
Poželela je da pogleda na sat.
„Ovo sada, nije se ticalo tvog razgovora za posao, je l’ da? Da nije otkazan?”
Rekao je da nije, pa je ona krišom pogledala na sat na zidu. Zapitala se da li bi možda volela da on propusti intervju. Nije moguće da bi poželela tako nešto.
„Možda si ista kao ja”, reče on. „Moraš da dočekaš trenutak pred sam početak nečega, da bi krenula da se pripremaš za to nešto. Tek se tada uozbiljiš.”
„Govorimo li mi to o očinstvu?”
„U stvari, otkazao sam sastanak. Dok si bila tamo”, reče, pokazavši glavom prema kupatilu.
Osetila je čudnovat napad panike. Ispio je ostatak mineralne vode, nagnuvši glavu unatrag tako da mu je kocka leda skliznula u usta. Sedeli su tako neko vreme, sačekavši da se led otopi. A onda je on pogledao pravo u nju, dotičući prstima jedan kraj svoje kravate. „Reci mi šta želiš.”
Ona je sedela.
„Jer, osećam da nisi spremna, a ne želim ništa da učinim prenagljeno. Samo, znaš, mi smo ovde.”
Nije pogledala u njega.
„Nisam od onih koji hoće sve da drže pod kontrolom. Nije mi potrebno da bilo koga držim pod kontrolom. Reci mi šta želiš.”
„Ništa.”
„Ćaskanje, razgovor, bilo šta. Naklonost”, reče on. „Nije ovo presudan trenutak u istoriji sveta. Doći će i otići. Ali evo nas ovde, pa zato.”
„Ja bih da odeš, molim te.”
Slegnuo je ramenima i rekao: „Kako god.” I ostao da sedi.
„Rekao si: ’Reci mi šta želiš.’ Želim da odeš.”
Ostao je da sedi. Nije se pomerao. Rekao je: „Otkazao sam to s razlogom. Ne mislim da je ovo taj razlog, ovaj razgovor. Gledam te. I kažem sebi: ’Znaš li kako ona izgleda? Izgleda kao neko ko se od nečeg oporavlja.’”
„Spremna sam da kažem da je to bila moja greška.”
„Hoću da kažem, sad smo ovde. Kako je došlo do toga? Nije to bila greška. Hajde da budemo prijatelji”, reče on.
„Mislim da bi ovde trebalo da prekinemo.”
„Šta da prekinemo? Šta mi to radimo?”
Trudio se da zvuči blago, da primiri napetost trenutka.
„Kao da se oporavlja od nečega. Čak i u muzeju, isto sam to pomislio. U redu. Baš lepo. Ali sad smo ovde. Čitav ovaj dan, ma šta mi u njemu rekli ili uradili, doći će i otići.”
„Ne želim da nastavim s ovim.”
„Budimo prijatelji.”
„Ovo nije u redu.”
„Ne, hajde da budemo prijatelji.”
Njegov glas je u sebi imao prizvuk prisnosti koja je bila toliko lažna da je zvučala pomalo preteće. Sedela je, i nije shvatala zašto je ostala da sedi. On se nagnuo prema njoj, lako joj položivši ruku na nadlakticu.
„Nikad ne pokušavam da kontrolišem ljude. To nisam ja.”
Ustuknula je i ustala i odjednom je on bio svuda oko nje. Pognula je glavu i okrenula je u stranu. Nije primenio silu niti pokušao da joj pomiluje grudi ili bokove, ali ju je držao pod nekim delimično opuštenim pritiskom. Na trenutak se učinilo da je nestala, šćućurena i nepomična, skrivena i bez daha. A onda se otrgla. Dozvolio joj je da to učini i pogledao u nju tako odmereno, tako procenjivački, da ga je jedva prepoznala. Odmeravao ju je, davao joj ocenu na neki strašan i poguban način.
„Budimo prijatelji”, reče on.
Shvatila je da je počela da vrti glavom, da pokušava da ne veruje u ovaj trenutak, da poveruje da ga je moguće poništiti, kao kakav nesporazum. On je gledao u nju. Stajala je blizu kreveta i upravo je ta informacija bila sadržana u njegovom pogledu, te dve stvari, ona i krevet. Slegnuo je ramenima kao da hoće da kaže: a šta bismo drugo. Jer zašto smo uopšte ovde ako ne učinimo to zbog čega smo došli? Skinuo je sako, nizom pokreta u kojima nije bilo nikakve žurbe, i koji kao da su ispunili čitavu sobu. U izgužvanoj beloj košulji delovao je krupnije nego ikad, oznojan, potpuni neznanac. Spustio je sako uz bok, i ispružio ruku.
„Vidiš kako je to lako. Hajde sad ti. Počni od cipela”, reče. „Najpre jednu, pa drugu.”
Krenula je prema kupatilu. Nije znala šta da učini. Krenula je duž zida, pognute glave, kao neko ko maršira naslepo, i ušla u kupatilo. Zatvorila je vrata ali se bojala da ih zaključa. Pomislila je da bi ga to razgnevilo, da bi ga podstaklo da učini nešto, još gore, da nešto polomi. Nije navukla rezu. Bila je rešena da to ne učini dok ga ne čuje kako prilazi kupatilu.
Činilo joj se da se nije pomerio. Bila je sigurna, gotovo sigurna da još stoji pored stočića.
Rekla je: „Molim te, idi.”
Glas joj je zvučao neprirodno, tako piskavo i utišano da ju je to dodatno uplašilo. A onda je čula kako se pomerio. Zvučalo je to gotovo opušteno. Bio je to nehajan pokret, bezmalo, i taj ga je pokret proveo pored radijatora, koji je lako zazveckao, a onda u pravcu kreveta.
„Moraš da odeš”, rekla je, ovog puta glasnije.
Sedeo je na krevetu, otkopčavajući kaiš. To je ono što je pomislila da je čula, to kako vrh kaiša klizi napolje a onda i kratki metalni zvuk. Čula je otvaranje patent-zatvarača.
Stajala je kraj vrata kupatila. Posle nekoliko trenutaka čula ga je kako diše, bio je to zvuk neke usredsređene aktivnosti, nazalan i pravilan. Stajala je i čekala, oborene glave, naslonjena na vrata. Mogla je samo da osluškuje i čeka.
Kad je završio, nastala je poduža tišina, a onda nekakvo šuškanje i pomeranje. Učinilo joj se da ga je čula kako oblači sako. Sada joj je prišao bliže. Shvatila je da je mogla da zaključa vrata ranije, dok je bio na krevetu. Stajala je i čekala. A onda je osetila kako se naslonio na vrata, svom težinom, na samo dva centimetra od nje, nije gurao vrata već ih je pritiskao. Navukla je rezu, tiho. On je stajao oslonjen, disao, tonuo u vrata.
Rekao joj je: „Oprosti mi.”
Glas mu je bio jedva čujan, nalik na tiho ječanje. Stajala je, i čekala.
Rekao je: „Strašno mi je žao. Izvini. Ne znam šta da kažem.”
Čekala je da ode. Kad ga je čula kako prolazi kroz sobu i zatvara vrata za sobom, konačno, sačekala je još čitav minut. Potom je izašla iz kupatila i zaključala ulazna vrata.
Sada je sve videla udvostručeno. Bila je tamo gde je želela da bude, i to sama, ali ništa više nije bilo isto. Gad. Gotovo svaka stvar u sobi imala je dvostruki efekat – bila je ono što je zaista bila i ono na šta je asocirala u njenom umu. Izašla je da prošeta, a kad se vratila i dalje se osećala ta spona, pored stočića, na krevetu, u kupatilu. Gad. Večerala je u malom obližnjem restoranu i rano otišla na spavanje.
* * *

Kad se sledećeg jutra vratila u muzej, on je sedeo sam u galeriji, na klupi u sredini prostorije, leđima okrenut ulazu, zagledan u poslednju sliku u ciklusu, daleko najveću i možda najuzbudljiviju, onu s mrtvačkim kovčezima i krstom, koja se zvala Sahrana.

PONOĆ KOD DOSTOJEVSKOG


Bili smo dva nevesela dečaka zgrbljena u kaputima u koje je polako prodirala opaka zima. Koledž je bio na rubu malog grada duboko u unutrašnjosti, koji jedva da je i bio grad, možda pre varošica, kako smo govorili, ili zaselak, pa smo bez prestanka šetali, izlazili, ne idući nikud, nisko nebo i golo drveće i, bezmalo, nigde ni žive duše. Tako smo govorili o meštanima: oni su bili duše, bili su duhovi u prolazu, lice u prozoru automobila u prolazu, razliveno od svetla u odrazu, ili duga ulica s gomilom snega iz koje viri lopata, i u kojoj nema nigde nikoga.
Koračali smo paralelno sa šinama, kad je naišao stari teretni voz, pa smo stali i zagledali se. Delovalo je to kao istorija kakva uglavnom prolazi neprimećena, dizel lokomotiva i stotinu teretnih vagona koji kloparaju kroz zabačeni predeo, pa smo podelili, Tod i ja, neizgovoreni trenutak poštovanja prema prošlim vremenima, onim bez granica, a onda produžili dalje, i pri tom nismo razgovarali ni o čemu posebno, ali bilo nam je dobro. Čuli smo pisak sirene dok je voz nestajao u kasnom popodnevu.
Bilo je to onog dana kad smo videli čoveka u kaputu s kapuljačom. Raspravljali smo o tom kaputu – da li je to zimski kaput, anorak ili parka. Bila je to naša rutina; vazda smo bili spremni da pronađemo nešto oko čega bismo se raspravljali. Taj čovek je za to bio i rođen, da na kraju završi u ovom gradu, odeven u taj kaput. Bio je podaleko ispred nas i koračao je lagano, s rukama na leđima, omalena prilika koja se upravo okrenula da uđe u jednu ulicu s kućama i nestane nam iz vidokruga.
„Kaputi nemaju kapuljače. Kapuljača se tu ne uklapa”, reče Tod. „To je ili parka ili anorak.”
„Ima toga još. Uvek ima još nešto.”
„Navedi nešto.”
„Montgomeri đubretarac.”
„Postoji montgomeri beretka.”
„Postoji i montgomerac.”
„Da li taj izraz podrazumeva kapuljaču?”
„Taj izraz podrazumeva pređice i drvenu dugmad.”
„Nije važno”, rekoh. „Zato što je taj tip nosio parku.”
„Anorak je eskimska reč.”
„Pa šta onda.”
„Ja kažem da je to anorak”, reče on.
Pokušao sam da izmislim etimologiju za reč parka, ali nisam mogao dovoljno brzo da mislim. Tod je već bio prešao na drugu temu – teretni voz, zakoni kretanja, efekti sile, ubacivši neprimetno i pitanje o broju vagona koje je vukla lokomotiva. Nismo bili unapred utvrdili da ćemo se pozabaviti prebrojavanjem, ali smo i on i ja znali da će onaj drugi da broji, bez obzira na to što smo razgovarali o drugim stvarima. Kad sam mu rekao koliko sam ih ja izbrojao, nije reagovao, i ja sam znao šta to znači. To je značilo da je i on izbrojao isto toliko. A nije trebalo da bude tako – to nas je uznemirilo, učinilo svet nezanimljivim – pa smo neko vreme nastavili da hodamo u sumornoj tišini. Čak i u stvarima koje su se ticale čiste fizičke realnosti, bili smo zavisni od međusobnog neslaganja između naših osnovnih čulnih sposobnosti, njegovih i mojih, pa nam je sada bilo jasno da ćemo ostatak popodneva provesti u pronalaženju razlika.
Krenuli smo natrag da bismo stigli na popodnevni čas.
„Anorak je masivan. A ono što je on imao na sebi izgledalo je prilično tanušno”, rekoh. „Osim toga, anorak bi imao kapuljaču postavljenu krznom. Imaj u vidu i poreklo reči. Ti si spomenuo Eskime. Zar Eskim ne bi upotrebio krzno za postavu kapuljače? Oni imaju polarne medvede. Imaju morževe. Potrebni su im veliki i masivni kaputi od glave do pete.”
„Videli smo ga otpozadi”, reče. „Otkud znaš kakva mu je bila kapuljača? Otpozadi i izdaleka.”
Imaj u vidu poreklo reči. Upotrebio sam njegovo znanje o Eskimima protiv njega, nateravši ga da reaguje razumno, što je bio jedan od retkih njegovih znakova slabosti. Tod je bio nepokolebljivi mislilac koji je voleo da svaku činjenicu ili ideju dovede do sedmog nivoa tumačenja. Bio je visok i rasklimatan, sav koščat, s telom od onih što nisu uvek usklađena sa sopstvenim pregibima i zglobovima. Neko je jednom rekao da podseća na vanbračno dete dveju roda, a drugi su spominjali nojeve. Činilo se da nikad ne proba hranu; on ju je uzimao, usvajao, unosio jestive materije biljnog ili životinjskog porekla. Daljine je izražavao u metrima i kilometrima i bilo mi je potrebno neko vreme da shvatim da to nije toliko afektacija, koliko snažna potreba da jedinice mere konvertuje manje-više istovremeno. Voleo je da proverava sopstveno znanje. Voleo je da zastaje u hodu da bi istakao neku poentu dok sam ja nastavljao da hodam. Bio je to moj način uzvraćanja, da ga ostavim da stoji i govori drvetu. Što su nam plići bili argumenti, to smo ih s više strasti zastupali.
Želeo sam da produžim taj razgovor, da nastavim da vladam situacijom, da ga pritisnem jače. Da li je uopšte bilo važno šta ću reći?
„Čak i izdaleka kapuljača je izgledala previše mala da bi bila postavljena krznom. Bila je pripijena”, rekao sam. „Pravi anorak imao bi kapuljaču dovoljno veliku da ispod nje stane vunena kapa. Zar nije tako i kod Eskima?”
Kampus se pojavljivao u delovima, kroz redove visokih stabala s obe strane puta. Živeli smo u nizu zgrada sagrađenih tako da štede energiju, sa solarnim pločama, krovovima pokrivenim travom i zidovima od crvene kedrovine. Nastava se održavala u najstarijim zgradama, u nekoliko masivnih betonskih građevina poznatih pod zajedničkim imenom Zatvorski blok, udaljenih od studentskih domova koliko za jednu vožnju bicikla ili dužu šetnju, pa su gomile studenata koje su u plemenskim rojevima hodale u oba pravca izgledale kao deo arhitekture tog mesta. Bila je to moja prva godina, i još sam pokušavao da protumačim sve znake i prilagodim se ustaljenim običajima. bɹo˙pɐoןuʍopuɐʞןɐq
„Imaju karibua”, rekao sam. „Imaju meso foke i ledene sante.”
Ponekad smisao treba podrediti instinktu. Dopustiti da reči postanu činjenice. Takva je bila priroda naših šetnji – cilj nam je bio da registrujemo svet oko nas, sve te rasute ritmove okolnosti i zbivanja, i da ga iznova rekonstruišemo kao šum ljudskog roda.
Čas koji smo imali bio je čas logike, u Zatvorskom bloku 2; trinaestoro nas sedelo je s obe strane dugačkog stola, na čijem je čelu bio Ilgauskas, zdepast čovek u kasnim četrdesetim godinama, toga dana mučen povremenim napadima kašlja. Govorio je stojeći, nagnut napred, s rukama na stolu, i često je tokom dužih intervala zurio u prazni zid na suprotnom kraju prostorije.
„Kauzalni neksus”, rekao je i zagledao se u zid.
On se zagledao, mi smo bacili pogled. Često smo razmenjivali poglede, jedna strana stola s drugom. Bili smo opčinjeni Ilgauskasom. Izgledao je kao čovek u transu. Nije on, međutim, bio tek jednostavno odsutan iz svojih rečenica, tako da je iz tunela dugih predavačkih godina odjekivao neki drugi, sasušeni glas. Zaključili smo, neki od nas, da on pati od nekog neurološkog poremećaja. Nije mu bilo dosadno, već je jednostavno bio lišen stega, govorio je slobodno i razbarušeno, kao iz nekakvog s holom ostvarenog uvida. Bilo je to pitanje neurohemije. Zaključili smo da takvo stanje još nije dovoljno shvaćeno da bi dobilo ime. A ako nije imalo ime, govorili smo, parafrazirajući jedan logički postulat, onda nije moglo ni da se leči.
„Atomska činjenica”, rekao je.
A onda je deset minuta razvijao tu ideju, dok smo ga mi slušali, gledali, pravili beleške, listali udžbenik da bismo pronašli pribežište u odštampanom tekstu, neki privid značenja koji bi mogao približno da odgovara onome što je govorio. U grupi nije bilo laptopova niti ručnih elektronskih uređaja. Nije ih proterao Ilgauskas, već mi, na neki način, prećutno. Neki od nas jedva da su mogli da dovrše misao bez ekrana i tastature, ali smo shvatali da brzim informativnim sistemima tu nije mesto. Oni su predstavljali napad na životnu sredinu, određen dužinom, širinom i dubinom, s isisanim vremenom, sračunatim i izraženim u otkucajima srca. Sedeli smo i slušali ili sedeli i čekali. Pisali smo hemijskim ili grafitnim olovkama. Listovi u našim sveskama bili su načinjeni od savitljivih listova papira.
Pokušao sam da razmenim pogled s devojkom koja je sedela preko puta. Nije to bilo prvi put da smo sedeli okrenuti jedno drugom licem u lice, ali je ona i dalje gledala u svoje beleške, svoje ruke, možda u linije drveta duž ivice stola. Rekao sam sebi da ona to ne skreće pogled s mene, već s Ilgauskasa.
„F i ne-F”, rekao je.
Postajala je stidljiva zbog njega, zbog neposrednog uticaja tog čoveka, njegovog stamenog tela, snažnog glasa, stakato kašljanja, čak i od starog tamnog odela koje je nosio, neispeglano, na svakom času, pri čemu su mu malje na grudima provirivale iz otkopčane kragne košulje. Koristio je nemačke i latinske izraze a da ih nije objašnjavao. Pokušao sam da se ubacim u putanju pogleda te devojke koja je, pogurena, gledala naviše. Pomno smo slušali, svi, s nadom da ćemo shvatiti i da ćemo prevazići potrebu da shvatimo.
Ponekad je kašljao u savijenu šaku, ponekad u sto, pa smo zamišljali mikroskopske oblike života kako jure ka površini stola i rikošetiraju u vazduh koji udišemo. Oni koji su sedeli najbliže njemu uzmicali su uz grimasu koja je istovremeno bila i osmeh, napola nalik na izvinjenje. Ramena one stidljive devojke bi zadrhtala, mada je sedela nešto dalje od njega. Nismo od Ilgauskasa očekivali da se izvinjava. On je bio Ilgauskas. Greška je bila naša, zato što smo bili tu da prisustvujemo njegovom kašljanju, ili zato što nismo bili dorasli seizmičkoj skali tog kašlja, ili iz nekih drugih, nama još nepoznatih razloga.
„Možemo li da postavimo ovo pitanje?” rekao je.
Čekali smo da čujemo pitanje. Pitali smo se da li je upravo pitanje koje je postavio bilo ono koje smo čekali da postavi. Drugim rečima, da li bi mogao da postavi pitanje koje je upravo postavio. Nije to bio nikakav trik, ni igra, niti logička zagonetka, Ilgauskas se nije bavio takvim stvarima. Sedeli smo i čekali. A on je piljio u zid na suprotnom kraju prostorije.
Prijatno je bilo naći se napolju na otvorenom, pod hladnim žaokama snega koji je počinjao da pada. Koračao sam niz jednu ulicu sa starijim kućama, među kojima su neke vapile za ozbiljnijim renoviranjem, tužne i lepe, ovde istureni prozor, tamo polukružni trem, kad se on pojavio iza ugla i krenuo prema meni, malo pogrbljen, u istom kaputu, s licem gotovo izgubljenim u kapuljači. Koračao je polagano, kao i ranije, s rukama na leđima, kao i ranije, i učinilo mi se da je zastao kad me je ugledao, gotovo neprimetno, pognute glave, ne baš ujednačena koraka.
Na ulici osim nas nije bilo nikoga. Dok smo prilazili jedan drugom, on je malo promenio putanju, kao i ja, sasvim malo, da ga ne bih uznemirio, ali sam istovremeno krišom pogledao prema njemu. Lice pod kapuljačom bilo je čekinjasto – sedi starac, pomislio sam, krupan nos, očiju uprtih u trotoar ali istovremeno svestan mog prisustva. Kad smo se mimoišli, sačekao sam jedan trenutak, i onda sam se okrenuo i pogledao. Nije imao rukavice, i činilo mi se da je to u redu. Nisam siguran zašto, to što nije imao rukavice, uprkos nemilosrdnoj hladnoći.
Otprilike jedan sat kasnije, bio sam deo mase studenata koja se kretala u različitim smerovima, u snegu nošenom snažnim vetrom, dve gotovo paralelne kolone koje su išle od starog kampusa do novog, i obrnuto, sa skijaškim naočarama na licima, i telima koja su se suprotstavljala vetru ili bivala njime pokretana napred. Ugledao sam Toda, s onim njegovim dugačkim korakom, i pokazao prstom. Bio je to naš uobičajeni znak pozdrava ili odobravanja – pokazivanje prstom. Dok je prolazio, doviknuo sam mu kroz vetar.
„Ponovo sam ga video. Isti kaput, ista kapuljača, u drugoj ulici.”
Klimnuo je glavom i otpozdravio mi ispruženim prstom i dva dana kasnije koračali smo predelima na obodu grada. Pokazao sam rukom dva krupna drveta, čije su se gole grane račvale na nekih petnaest-dvadeset metara.
„Norveški javor”, rekao sam.
Ćutao je. Njemu sve to nije ništa značilo, drveće, ptice, bejzbol timovi. Razumeo se u muziku, od klasične do atonalne, i u istoriju matematike, i u stotinu drugih stvari. A ja sam drveće upoznao u letnjem kampu, kad mi je bilo dvanaest godina, i bio sam prilično siguran da su to javorovi. Norveška je bila nešto drugo. Mogao sam da kažem crveni javor ili slatki javor, ali je Norveška zvučala nekako jače, nekako više znalački.
Obojica smo igrali šah. Obojica smo verovali u Boga.
Kuće su u tom kraju bile odmah uz ulicu, i videli smo jednu sredovečnu ženu kako izlazi iz automobila, uzima iz prtljažnika dečja kolica i otvara ih. Potom je izvadila iz automobila četiri kese s namirnicama, jednu po jednu, i smestila ih u kolica. Nas dvojica smo razgovarali i gledali. Razgovarali smo o epidemijama, pandemijama i kugama, ali smo posmatrali tu ženu. Zatvorila je vrata automobila i povukla kolica unatrag preko stvrdnutog snega, na trotoar pa onda na dugi niz stepenika koji je vodio do njenog trema.
„Kako se zove?”
„Izabela”, rekoh.
„Uozbilji se. Mi smo ozbiljni ljudi. Kako se zove?”
„Okej, kako se zove?”
„Zove se Meri Frensis. Slušaj me dobro”, prošaputao je. „Meri Frensis. Nikad samo Meri.”
„Okej, možda.”
„Otkud ti, do đavola, pade na pamet ime Izabel?”
Podrugljivo je odglumio zabrinutost, spustivši mi ruku na rame.
„Ne znam, Izabela joj je sestra. Njih dve su identične bliznakinje. Izabela je ona koja je alkoholičarka. Samo, propuštaš da postaviš najvažnija pitanja.”
„Ne propuštam. Gde je beba koja ide uz ova kolica? I čija je to beba?” reče. „I kako se zove ta beba?”
Krenuli smo niz ulicu koja je vodila izvan grada i čuli avion iz vojne baze. Okrenuo sam se i podigao pogled i pojavili su se i nestali, tri borbena mlaznjaka koja su letela prema istoku, i tada sam ugledao čoveka s kapuljačom, stotinak metara dalje, dolazio je s vrha jedne strme ulice, pravo prema nama.
Rekao sam: „Ne gledaj.”
Tod se okrenuo i pogledao. Nagovorio sam ga da pređemo ulicu da bismo se malo odmakli od tog čoveka. Gledali smo s jedne prilazne staze, stajali smo ispod ispucale table s košem učvršćene za poprečnu gredu iznad vrata garaže. Prošao je jedan pikap i čovek je nakratko zastao, a onda produžio dalje.
„Pogledaj kaput. Nema pređice za kopčanje”, rekoh.
„Zato što je to anorak.”
„To je parka – oduvek je i bila parka. Odavde se ne vidi dobro, ali čini mi se da se obrijao. Ili ga je neko obrijao. S kim god da živi. Sin ili ćerka, unučad.”
Sada je bio tačno naspram nas s druge strane ulice, i oprezno se kretao da bi izbegao površine neraščišćenog snega.
„Nije odavde”, rekao je Tod. „Odnekud je iz Evrope. Doveli su ga ovamo. Nije više mogao da brine o sebi. Žena mu je umrla. Želeli su da ostanu gde su, dvoje starih ljudi. Ali onda je ona umrla.”
Govorio je odsutno, taj Tod, gledao je u tog čoveka ali je govorio kroz njega, pronalazeći njegovu senku na drugom kraju sveta. Čovek nas nije video, u to sam bio uveren. Stigao je do ugla, s jednom rukom iza leđa, dok je drugom pravio male pokrete kao da s nekim razgovara, a onda je skrenuo u sledeću ulicu i nestao.
„Jesi li mu video cipele?”
„Nije nosio čizme.”
„Nosio je cipele koje sežu do članaka.”
„Visoke cipele.”
„Stari svet.”
„Bez rukavica.”
„Jakna do ispod kolena.”
„Verovatno nije njegova.”
„Od onih što više puta menjaju vlasnika.”
„Zamisli kakvu bi kapu nosio, kad bi nosio kapu”, rekoh.
„On ne nosi kapu.”
„Ali kad bi nosio kapu, kakva bi to kapa bila?”
„Nosi kapuljaču”, reče Tod.
Stigli smo do ugla i krenuli da pređemo ulicu. Progovorio je trenutak pre mene.
„Postoji samo jedna vrsta kape s kojom bih mogao da ga zamislim. Kapa s štitnikom za uši koji se pruža od jednog uva preko zadnjeg dela glave do drugog uva. I to stara zaprljana kapa. Šapka sa štitnikom za uši.”
Nisam rekao ništa. Nisam imao šta da kažem na to.
U ulici u koju je maločas skrenuo nije bilo ni traga od tog čoveka. Nekoliko trenutaka nad tim prizorom vladala je aura misterije. Ali je njegov nestanak značio jednostavno to da je živeo u jednoj od kuća u toj ulici. Da li je bilo važno u kojoj? Nisam smatrao da je to važno, ali Tod se nije slagao. On je želeo kuću koja bi bila u skladu s čovekom.
Lagano smo koračali sredinom ulice, dva metra razmaknuti, koristeći tragove automobila u snegu da bi nam bilo lakše. Skinuo je jednu rukavicu i ispružio ruku, raširenih i savijenih prstiju.
„Oseti vazduh. Mislim da je minus devet Celzijusovih.”
„Mi ne merimo po Celzijusu.”
„Ali on meri, tamo odakle je on, tamo se meri po Celzijusu.”
„A odakle je? Ima u njemu nečeg što ne liči baš sasvim na belu rasu. Nije Skandinavac.”
„A nije ni Holanđanin ni Irac.”
Zapitao sam se da nije možda Andalužanin. Gde je tačno ta Andaluzija? Zaključio sam da ne znam. Ili Uzbekistanac, Kazahstanac. No to mi je sve delovalo neuverljivo.
„Srednja Evropa”, kazao je Tod. „Istočna Evropa.”
Pokazao je prstom prema jednoj sivoj drvenoj kući, običnoj dvospratnici, s krovom od šindre i bez znakova propadanja koji su presudno obeležavali neke od kuća drugde po gradu.
„Mogla bi biti ova. Njegovi mu dozvole da se tu i tamo prošeta, pod uslovom da ostane na ograničenom prostoru.”
„Hladnoća mu ne smeta previše.”
„Navikao je i na hladnije.”
„Osim toga, on vrlo malo toga može da oseti u udovima”, rekoh.
Na ulaznim vratima nije bilo božićnog venca, niti prazničnog osvetljenja. Nisam na tom posedu video ništa što bi moglo da mi nagovesti ko tu živi, kakvog je porekla, koji jezik govori. Primakli smo se tački gde se ulica završavala s nekoliko stabala, pa smo se okrenuli i pošli natrag.
Kroz pola sata trebalo je da nam počne čas, pa sam poželeo da ubrzamo korak. Tod je i dalje gledao u kuće. Pomišljao sam na baltičke države i balkanske države, pomalo zbunjen šta je šta i gde je šta.
Progovorio sam pre njega.
„Vidim ga kao nekog ko je devedesetih pobegao od rata. Hrvatska, Srbija, Bosna. Ili ko je došao tek nedavno.”
„Ja ga ne doživljavam tako”, reče on. „Nije to ta priča.”
„Ili je Grk, i zove se Spiros.”
„Želim ti bezbolnu smrt”, reče on, ne potrudivši se ni da pogleda u mom pravcu.
„Nemačka imena. Imena s umlautom.”
Ovo poslednje bilo je čisto naklapanje. Znao sam to. Pokušao sam da ubrzam hod, ali on je na trenutak zastao, onako nahereno stao, da bi pogledao onu sivu kuću.
„Kroz koji sat, zamisli to, večera je završena, ostali gledaju televiziju, a on u svojoj maloj sobi sedi na ivici kreveta u dugim gaćama, i zuri u prazno.”
Zapitao sam se da li je ta praznina ona koju je Tod očekivao da ispunimo.
Čekali smo da prođu dugi trenuci tišine, a onda bismo klimnuli glavama kad bi se nakašljao, s kolegijalnim odobravanjem. Danas se, bar do sada, nakašljao svega dva puta. Na rubu vilice imao je mali zgužvani zavoj. Brije se, pomislili smo. Poseče se i kaže e jebi ga. Presavija komad toalet-papira i njime pritiska posekotinu. A onda se naginje prema ogledalu, i prvi put posle dosta godina vidi sebe sasvim jasno.
Ilgauskas, pomisli tada.
Uvek smo sedeli na različitim mestima, na svakom času. Nismo bili sigurni kako je to počelo. Može biti da je neko od nas, namah obuzet željom za budalaštinama, proneo glas da Ilgauskas voli da tako postupamo. Ta ideja je u stvari imala osnova. Nije želeo da zna ko smo. Mi smo za njega bili prolaznici, zamagljena lica, bili smo slučajne žrtve udesa. Bio je to jedan aspekt njegovog neurološkog stanja, mislili smo, to što je druge ljude smatrao premestivim, i to je delovalo zanimljivo, delovalo je kao deo njegovog kursa, premestivost, jedna od funkcija istine koju je povremeno spominjao.
Mi smo, međutim, narušavali taj kod, stidljiva devojka i ja, time što smo ponovo seli jedno naspram drugog. To se dogodilo zato što sam ja ušao u prostoriju posle nje i jednostavno uleteo na praznu stolicu tačno preko puta nje. Znala je da sam tu, znala je da sam to ja, onaj isti tip što bulji, i silno se trudi da uspostavi kontakt pogledom.
„Zamislite jednu potpuno bezbojnu površinu”, rekao je.
Sedeli smo i zamišljali. Prošao je rukom kroz svoju tamnu kosu, kuštravu masu koja je padala u nekoliko pravaca. Nije donosio knjige u učionicu, nikad nikakav udžbenik niti svežanj beležaka, a od njegovih usporenih priča osećali smo da postajemo upravo ono što je on video pred sobom, amorfno biće. Bili smo suštinski iskorenjenici. Bilo je to isto kao da se obraćao političkim zatvorenicima u narandžastim uniformama. Divili smo se tome. Na kraju krajeva, bili smo u Zatvorskom bloku. Razmenili smo poglede, ona i ja, obazrivo. Ilgauskas se nagnuo preko stola, očiju vlažnih od neurohemijskog života. Pogledao je u zid, obratio se zidu.
„Kraj logike je tamo gde je kraj sveta”, rekao je.
Sveta, da. Ali je izgledalo kao da govori leđima okrenut svetu. A onda, opet, njegov predmet nije bila istorija, ili geografija. Podučavao nas je principima čistog uma. Pomno smo slušali. Jedno zapažanje pretapalo se u sledeće. On je bio umetnik, apstraktni umetnik. Postavljao je niz pitanja i mi smo revnosno hvatali beleške. Pitanja koja je postavljao nisu imala odgovor, ili ga bar mi nismo mogli dati, a on odgovor svakako i nije očekivao. Na času nismo govorili; niko nikad nije progovorio. Nikada nije bilo pitanja, studentskih pitanja za profesora. Ta postojana tradicija ovde je bila mrtva.
Rekao je: „Činjenice, slike, stvari.”
Šta li je podrazumevao pod tim „stvari”? To verovatno nikad nećemo saznati. Da li smo možda bili previše pasivni, previše otvoreni prema tom čoveku? Da li smo možda uočili poremećaj i nazvali ga nadahnutim oblikom uma? Nismo želeli da nam bude drag, želeli smo samo da mu verujemo. Poklanjali smo najdublje poverenje ogoljenoj prirodi njegove metodologije. Pri čemu metodologije, naravno, nije ni bilo. Postojao je samo Ilgauskas. On je dovodio u pitanje naše razloge za postojanje, naše misli, naš način života, istinitost ili lažnost onoga za šta smo verovali da je istinito ili lažno. Nije li upravo to ono što rade veliki učitelji, zen mudraci i bramanski učenjaci?
Nagnuo se prema stolu i počeo da govori o unapred utvrđenim značenjima. Slušali smo ga usredsređeno i pokušavali da razumemo. Razumeti, međutim, u tom trenutku našeg studiranja, posle svega nekoliko meseci, bilo bi zbunjujuće, predstavljalo bi čak i neku vrstu razočaranja. Rekao je nešto na latinskom, sa šakama čvrsto oslonjenim o sto, a onda učinio nešto čudnovato. Pogledao je u nas, prešavši očima preko jednog niza lica, pa onda niz drugi. Svi smo bili prisutni, uvek smo svi bili prisutni, naša uobičajena skrivena bića. Na kraju je podigao ruku i pogledao na sat. Nije bilo važno koliko je sati. Taj gest je sam po sebi značio da je čas završen.
Unapred utvrđeno značenje, pomislili smo.
Sedeli smo, ona i ja, dok su ostali skupljali knjige i papire i podizali kapute s naslona stolica. Bila je bleda i mršava, s kosom skupljenom na temenu, i imao sam utisak da želi da izgleda neutralno, da deluje neutralno da i izazvala ljude da gledaju u nju. Stavila je udžbenik preko sveske, pažljivo ga postavivši u sredinu, a onda podigla glavu i sačekala da nešto kažem.
„Okej, kako se zoveš?”
„Džina. A ti?”
„Voleo bih da kažem Lars-Magnus, tek da proverim da li bi mi poverovala.”
„Ne bih.”
„Robi”, rekao sam.
„Videla sam te kad si vežbao u teretani.”
„Bio sam na traci za hodanje. A gde si ti bila?”
„Samo u prolazu, verovatno.”
„Ti si obično u prolazu?”
„Manje-više neprestano”, rekla je.
Polako su izlazili i oni koji su ostali poslednji. Ustala je i ubacila knjige u ranac, koji je visio na stolici. Ostao sam na svom mestu, i gledao.
„Zanima me šta misliš o ovom čoveku.”
„O profesoru.”
„Imaš li ikakvih zapažanja?”
„Jednom sam razgovarala s njim”, rekla je. „Nasamo.”
„Šališ se? Gde?”
„U jednom restoranu u gradu.”
„Razgovarala si s njim?”
„Ponekad osetim kako ne mogu više da izdržim u kampusu. Tada moram nekud da odem.”
„Znam taj osećaj.”
„To je jedino mesto, izuzev ovog ovde, gde može nešto da se pojede, pa sam tako ušla i sela, i ugledala njega u separeu na suprotnoj strani.”
„Neverovatno.”
„Sela sam i pomislila, to je on.”
„To je on.”
„Imali su veliki jelovnik koji se otvarao, pa sam se krila iza njega dok sam krišom bacala poglede. Jeo je pravi obrok, nešto potopljeno u smeđu kašu iz samog središta zemlje. I imao je koka-kolu u limenci iz koje je virila slamka.”
„Razgovarala si s njim.”
„Rekla sam nešto ne previše originalno, pa smo nastavili razgovor s prekidima. Kaput mu je bio prebačen preko stolice naspram njega, a ja sam jela salatu, a preko njegovog kaputa bila je položena jedna knjiga i ja sam ga pitala šta to čita.”
„Razgovarala si s njim. S čovekom pred kojim obaramo pogled, isprepadani i obuzeti primitivnim strahom.”
„Bio je to restoran. Pio je koka-kolu na slamku”, rekla je.
„Fantastično. Šta je čitao?”
„Dostojevskog, rekao je. Kazaću ti šta je tačno rekao. Rekao je ’Dostojevski danju i noću.’”
„Fantastično.”
„A ja sam njemu rekla svoju slučajnost, to da sam čitala mnogo poezije i da sam samo koji dan ranije pročitala pesmu s rečima kojih sam se setila. ’Kao ponoć kod Dostojevskog.’”
„I šta je rekao?”
„Ništa.”
„Čita li Dostojevskog u originalu?”
„Nisam ga pitala.”
„Pitam se da li ga tako čita. Imam osećaj da je tako.”
Zaćutali smo, a onda je rekla da napušta školu. Razmišljao sam o Ilgauskasu u restoranu. Rekla mi je da nije srećna tu gde je, i da njena majka stalno govori kako ona savršeno ume da bude nesrećna. Otići će na zapad, rekla je, u Ajdaho. Nisam rekao ništa. Sedeo sam sa šakama sklopljenim na pasu. Izašla je bez kaputa. Verovatno mu je kaput bio na vešalici na prvom spratu.
Za vreme zimskog raspusta ostao sam na kampusu, i bio sam jedan od malobrojnih. Nazivali smo sebe Napuštenima i razgovarali na iskvarenom engleskom. Rutina je uključivala i zombijevsko držanje tela i zamagljen pogled, i potrajala je pola dana dok nam svima nije dosadila.
U teretani sam pravio svoje glupavo razmetljive pokrete na traci i povremeno tonuo u razmišljanje. Ajdaho, mislio sam, Ajdaho, ta reč, s toliko samoglasnika i tako mutna. Kako to da joj mesto na kome smo bili, ovo mesto, nije bilo dovoljno mutno?
Biblioteka je radila i tokom raspusta. Ušao sam provukavši karticu i uzeo s police jedan roman Dostojevskog. Spustio sam knjigu na sto i otvorio je i zaronio u raširene stranice, čitao i disao. Činilo mi se da upijamo jedni druge, likovi iz knjige i ja, i kad sam podigao glavu morao sam da kažem sebi gde se nalazim.
Znao sam gde mi se nalazio otac – u Pekingu, gde je pokušavao da svoju brokersku firmu uglavi u kinesku poslovnu imperiju. Majka mi je bila negde na putu, možda u Florida Kizu sa svojim bivšim momkom, koji se zvao Raul. Otac je to ime izgovarao kao grrraul, kao nešto što izaziva bes pomešan s gađenjem.
Kad je padao sneg, grad je izgledao avetinjski, povremeno kao potpuno mrtav. Odlazio sam u šetnju skoro svakog popodneva, i uvek mi je bila bliska pomisao na onog čoveka s kapuljačom. Koračao sam gore-dole ulicom u kojoj je živeo i činilo mi se da je sasvim normalno to što ga nigde nije bilo. Na tome je počivao suštinski kvalitet tog mesta.
Počeo sam da osećam bliskost s tim ulicama. Tu sam bivao ono što jesam, umeo sam da vidim stvari jedinstveno i jednostavno, bio sam daleko od jedinog života za koji sam znao, daleko od grada, stešnjenog i slojevitog, sa hiljadu značenja u minutu.
U zakržljaloj trgovačkoj ulici u gradu postojala su tri mesta koja su još radila, i jedno od njih bio je onaj restoran; jednom prilikom jeo sam tamo, a dva ili tri puta provirio unutra, prešavši pogledom preko stolova. Trotoar je bio načinjen od starog izrovanog plavičastog kamena. U maloj radnji kupio sam slatkiš i porazgovarao sa ženom za tezgom o infekciji bubrega koju je imala supruga njenog sina.
U biblioteci sam odjednom gutao i po sto stranica, odštampanih sitnim zbijenim slovima. Kad bih izašao iz zgrade, knjiga je ostajala na stolu, otvorena na stranici na kojoj sam prekinuo čitanje. Vratio bih se sledećeg dana, i knjiga je još bila tu, otvorena na istoj stranici.
Zašto mi je to delovalo čudesno? Zašto sam ponekad ležao u krevetu, na nekoliko trenutaka pred san, i mislio na tu knjigu u praznoj prostoriji, otvorenu na stranici na kojoj sam prekinuo čitanje?
Jedne od takvih ponoći, pred sam ponovni početak nastave, ustao sam iz kreveta i niz hodnik otišao do zajedničke terase. Taj prostor je bio ograđen kosom pregradom od staklenih ploča, pa sam skinuo rezu s jednog krila i otvorio ga. Pidžama kao da mi je odjednom isparila. Osetio sam hladnoću u porama, u zubima. Učinilo mi se da mi zubi cvokoću. Stajao sam i gledao. Uvek sam gledao. Osećao sam se kao dete koje reaguje na neki izazov. Koliko sam dugo mogao to da podnosim? Zurio sam u severno nebo, u živo nebo, dah mi se pretvarao u male oblake dima, kao da sam se odvajao od sopstvenog tela. Voleo sam hladnoću, ali ovo je bilo suludo, pa sam zatvorio terasu i vratio se u sobu. Neko vreme sam hodao, mašući rukama ispred grudi, nastojeći da podstaknem krv da prostruji, i da zagrejem telo, a dvadeset minuta po povratku u krevet, potpuno budnom, sinula mi je jedna misao. Došla je niotkuda, iz noći, potpuno oblikovana, pružena u nekoliko pravaca, a kada sam ujutro otvorio oči, bila je svuda oko mene, ispunjavala celu sobu.
Tih popodneva svetlost je zamirala naglo, pa smo razgovarali gotovo bez prestanka, ne prekidajući brzo hodanje na vetru. Svaka tema bila je mnogostruko povezana s drugima, Todov urođeni problem s jetrom pretapao se u moju želju da trčim maraton, ovo je vodilo ka onom, teorija primarnih brojeva do živog prizora seoskih poštanskih sandučića postavljenih duž zabačenog puta, jedanaest sandučića na stubovima, zarđalih i na rubu pada, primaran broj, objavio je Ted, i snimio ih mobilnim telefonom.
Jednog dana prišli smo blizu ulice u kojoj je živeo čovek s kapuljačom. Tada sam izneo Todu svoju ideju, ono otkrovenje iz ledene noći. Znam ko je on, rekao sam. Sve se uklapalo, svaki elemenat, čovekovo poreklo, njegove porodične veze, njegovo prisustvo u ovom gradu.
On reče: „Da čujem.”
„Pre svega, on je Rus.”
„Rus.”
„Ovde je zato što mu tu živi sin.”
„Nema on držanje Rusa.”
„Držanje? Šta je držanje? Sasvim je moguće da mu je ime Pavel.”
„Ne, nije moguće.”
„Velike su mogućnosti, što se imena tiče. Pavel, Mihail, Aleksej. Viktor sa k. Njegova pokojna žena zvala se Tatjana.”
Stali smo i pogledali niz ulicu prema sivoj drvenoj kući koju smo bili označili kao mesto gde taj čovek živi.
„Slušaj šta ti govorim”, rekao sam. „Njegov sin živi u ovom gradu zato što predaje na koledžu. Ime mu je Ilgauskas.”
Čekao sam da se zaprepasti.
„Ilgauskas je sin čoveka s kapuljačom”, rekoh. „Naš Ilgauskas. Oni su Rusi, otac i sin.”
Pokazao sam prstom prema njemu i sačekao da on pokaže prema meni.
On reče: „Ilgauskas je previše star da bi bio sin tog čoveka.”
„Nema ni pedeset godina. A čovek ima preko sedamdeset, ’ladno. Možda je usred sedamdesetih. Uklapa se, štima.”
„Da li je Ilgauskas rusko ime?”
„Zašto ne bi bilo?”
„Odnekud iz tog dela sveta, odnekud blizu, ali ne mora da bude rusko”, rekao je.
Stajali smo i gledali prema kući. Trebalo je da pretpostavim da će se opirati na takav način, ali je zamisao bila tako upečatljiva da je nadvladala moje obazrive instinkte. „Ima nešto što ne znaš o Ilgauskasu.”
„Da čujem”, reče.
„On čita Dostojevskog danju i noću.”
Znao sam da me neće pitati kako sam došao do tog podatka. Bio je to veličanstven podatak i bio je moj, a ne njegov, što je značilo da će ga ostaviti bez komentara. Tišina je, međutim, potrajala sasvim kratko.
„Da li mora da bude Rus da bi čitao Dostojevskog?”
„Nije u tome stvar. Stvar je u tome što se sve uklapa. To je formulacija, veštačka, konstruisana.”
„On je Amerikanac, Ilgauskas, kao ti i ja.”
„Rus ti je uvek Rus. Čak i govori s blagim akcentom.”
„Ja ne osećam akcenat.”
„Moraš da slušaš. Primećuje se”, rekoh.
Nisam znao da li se primećuje ili ne. Norveški javor nije nužno morao da bude norveški. Pravili smo spontane varijacije na temelju građe koju smo pronalazili u okruženju.
„Kažeš da taj čovek živi u onoj kući. To prihvatam”, rekao sam. „I kažem da živi tamo sa svojim sinom i sinovljevom ženom. Njeno ime je Irina.”
„A njegovom sinu, takozvanom Ilgauskasu? Kako je njemu ime?”
„Ne treba nam ime. On je Ilgauskas. To je sve što nam je potrebno”, rekao sam.
Kosa mu je bila neuredna, sako prašnjav i isflekan, spreman da se raspadne po šavovima na ramenima. Nagnuo se nad sto, četvrtaste vilice, pospanog lika.
„Ako izdvojimo slučajnu misao, prolaznu misao”, rekao je, „misao čije je poreklo nedokučivo, tada počinjemo da shvatamo da smo rutinski poremećeni, svakodnevno sumanuti.”
Dopala nam se ideja o svakodnevnoj sumanutosti. Zvučala je tako istinito, tako stvarno.
„U našoj najintimnijoj svesti”, rekao je, „postoji samo haos i izmaglica. Izmislili smo logiku da bismo suzbili sopstvena primitivna bića. Nakon M postavljamo N.”
Naša najintimnija svest, pomislili smo. Da li je zaista to rekao?
„Jedini zakoni koji su važni jesu zakoni misli.”
Pesnice su mu bile stisnute na površini stola, zglobovi pobeleli.
„Sve ostalo je obožavanje đavola”, rekao je.
Odlazili smo u šetnje, ali onog čoveka nismo viđali. Venci su nestali s ulaznih vrata i tek je tu i tamo poneko strugao sneg s vetrobranskog stakla. S vremenom smo počeli da shvatamo kako te šetnje nisu tek nasumična tumaranja izvan kampusa. Nismo gledali drveće ili vagone, kao obično, nismo imenovali, brojali, razvrstavali. Ovo je bilo drugačije. Postojala je svest o čoveku u kaputu s kapuljačom, u starom pogrbljenom telu, o licu uokvirenom monaškom tkaninom, postojala je nekakva istorija, neka izbledela drama. Želeli smo da ga vidimo još jednom.
Složili smo se u tome, Tod i ja, i sarađivali, u međuvremenu, u nastojanjima da opišemo njegov dan.
Pije crnu kafu, iz male šolje, i jede žitarice iz dečije činije. Glava mu je, dok povijen jede, gotovo položena na činiju. Nikad ne gleda u novine. Posle doručka vraća se u svoju sobu, gde sedi i razmišlja. Dolazi mu snaha i namešta krevet, Irina, premda Tod nije prihvatio da baš to mora da bude njeno ime.
Bilo je dana kad smo morali da obmotamo šalove oko lica i govorimo prigušenim glasovima, kada su nam samo oči bile izložene ulici i vetru.
Tu su i dvoje dece školskog uzrasta i jedna manja devojčica, kćerka Irinine sestre, koja je tu iz još neutvrđenih razloga, i stari često provodi jutro gledajući s tim detetom isprekidano crtane filmove, mada ne sedi pored nje. Sedi u fotelji podaleko od televizora, ovde-onde i zadrema. Otvorenih usta, rekli smo. Zabačene glave i otvorenih usta.
Nismo bili sigurni zbog čega to radimo. Ali smo se trudili da budemo savesni, dodavali smo svakog dana nove elemente, podešavali i usavršavali detalje, i sve vreme gledali duž ulica, u nastojanju da udruženom snagom volje izazovemo njegovo pojavljivanje.
Supa za ručak, svakoga dana supa, domaća, i on drži veliku kutlaču iznad činije sa supom, činije iz domovine, na način koji podseća na dečiji, sprema se da zaroni i zahvati supu.
Tod je rekao da je Rusija prevelika za tog čoveka. Izgubio bi se u tom ogromnom prostoru. Možda je u pitanju Rumunija, Bugarska. Ili, još bolje, Albanija. Da li je hrišćanin, ili možda musliman. S Albanijom, zaključili smo, produbljujemo kulturni kontekst. Kontekst je bila njegova omiljena reč.
Kad se spremi za šetnju, Irina pokuša da mu pomogne da zakopča svoju parku, svoj anorak, ali je on otera s nekoliko nabusito izgovorenih reči. Ona slegne ramenima i odgovori mu na sličan način.
Shvatio sam da sam propustio da kažem Todu da Ilgauskas čita Dostojevskog u originalu. To je moguća istina, upotrebljiva istina. To Ilgauskasa, u takvom kontekstu, pretvara u Rusa.
Nosio je pantalone s tregerima, sve dok nismo zaključili da nije tako; to suviše liči na stereotip. A ko brije starog? Da li to radi sam. Priželjkivali smo da ne. Ali ko to radi i koliko često?
To je bila moja kristalno složena veza, od starca preko Ilgauskasa do Dostojevskog i Rusije. Sve vreme sam razmišljao o tome. Tod je rekao da će to postati moja životna misija. Da ću provesti život u oblaku jedne misli, predan pročišćavanju te povezanosti.
Nema svoj toalet. Deli toalet s decom ali čini se da ga nikad ne koristi. Blizu je nevidljivosti onoliko koliko je to moguće u domaćinstvu sa šestoro članova. Sedi, razmišlja, nestaje u šetnjama.
Zajednički smo ga zamišljali u krevetu, noću, dok mu se misli vraćaju u prošlost selo, brda, porodica koje više nema. Šetali smo istim ulicama svakog dana, opsesivno, i razgovarali prigušenim tonom čak i kad bismo se sporili. Bio je to deo dijalektike, naš izgled zamišljenog neslaganja.
Verovatno pomalo zaudara, ali to primećuje samo najstarije dete, devojčica, trinaestogodišnjakinja. Ona tu i tamo napravi grimasu, dok za vreme večere prolazi iza njegove stolice.
Bio je to deseti dan bez sunca. Taj broj je bio proizvoljan ali je raspoloženje počinjalo da uzima maha, ne od hladnoće ili vetra, već od nedostatka svetlosti, i izostajanja tog čoveka.
Naši glasovi poprimili su zabrinut ton. Palo nam je na pamet da je možda umro.
Razgovarali smo o tome celim putem natrag do kampusa.
Da li da ga smatramo mrtvim? Da li da posthumno nastavimo da sklapamo taj život? Ili da sve okončamo sada, sutra, sledećeg dana, da prestanemo da dolazimo u grad, da prestanemo da tragamo za njim? U jedno sam bio uveren. Neće umreti kao Albanac.
Sledećeg dana, stajali smo na kraju ulice u kojoj se nalazila ona kuća. Proveli smo tamo oko jedan sat, gotovo ne progovorivši ni reč. Da li smo čekali da se pojavi? Mislim da to ni mi nismo znali. Šta ako izađe iz pogrešne kuće? Šta bi to značilo? Šta ako iz one kuće izađe neko drugi, mladi par koji nosi skijašku opremu prema automobilu parkiranom na prilaznom putu? Možda smo bili tu samo zato da bismo pokazali obzirnost i poštovanje, tako što ćemo stajati mirno u prisustvu pokojnika.
Niko se nije pojavio, niko nije ušao, pa smo otišli ispunjeni osećanjem nesigurnosti.
Nekoliko minuta kasnije, kad smo se približili železničkim šinama, ugledali smo ga. Zaustavili smo se i pokazali prstom jedan prema drugom, ostavši nakratko u tom položaju. Bilo je neizmerno prijatno, bilo je uzbudljivo, videti da se to konačno događa, da postaje trodimenzionalno. Skrenuo je u jednu ulicu pod pravim uglom u odnosu na onu u kojoj smo stajali nas dvojica. Tod me udari po mišici, okrete se i poče da trči. I ja sam potrčao. Vraćali smo se u onom smeru iz koga smo upravo bili došli. Skrenuli smo iza jednog ugla, potrčali niz ulicu, pa onda skrenuli iza drugog ugla, i stali da ga sačekamo. Uskoro se pojavio, i kretao se prema nama.
To je bilo ono što je Ted želeo, da ga vidi licem u lice. Krenuli smo prema njemu. Činilo se da hoda nekako zamišljeno, da vrluda naporedo sa svojim mislima. Povukao sam Toda prema ivičnjaku, privukao ga sebi, zato da čovek ne bi morao da prođe između nas dvojice. Čekali smo da nas primeti. Gotovo da smo mogli da izbrojimo korake do trenutka kada će podići glavu. Bio je to napet trenutak. Bili smo dovoljno blizu da mu vidimo usahlo lice, obraslo gustom čekinjom, ispucalo oko usta, opuštene vilice. Opazio nas je i zastao, jednom rukom stežući dugme na prednjem delu kaputa. Izgledao je zabrinuto pod onom pohabanom kapuljačom. Izgledao je izgubljeno, izolovano, kao neko koga možda upravo zamišljamo.
Prošli smo pred njega i produžili još osam ili devet koraka, a onda se okrenuli i pogledali.
„Dobro je ovo bilo”, reče Tod. „Zaista je vredelo. Sada smo spremni da preduzmemo sledeći korak.”
„Ne postoji sledeći korak. Pogledali smo ga izbliza”, rekao sam. „Sad znamo ko je.”
„Ne znamo mi ništa.”
„Hteli smo da ga vidimo još jednom.”
„Potrajalo je svega nekoliko sekundi.”
„Šta sad hoćeš, da ga slikaš?”
„Ispraznila mi se baterija u telefonu”, rekao je ozbiljnim glasom. „Uzgred, taj kaput je anorak, definitivno, bez dileme.”
„Taj kaput je parka.”
Čovek se nalazio na dva i po bloka od onog skretanja ulevo u ulicu u kojoj je stanovao.
„Mislim da bi trebalo da preduzmemo sledeći korak.”
„To si ti rekao.”
„Mislim da bi trebalo da porazgovaramo s njim.”
Pogledao sam u Toda. Na licu je imao nepomičan osmeh, ugraviran.
„To je blesavo.”
„To je savršeno razumno”, rekao je.
„Ako to uradimo, uništićemo ideju, uništićemo sve što smo do sada uradili. Ne smemo da razgovaramo s njim.”
„Postavićemo mu nekoliko pitanja, to je sve. Tiho, nenametljivo. Da saznamo nekoliko stvari.”
„Ovo se nikad nije ticalo doslovnih odgovora.”
„Izbrojao sam osamdeset sedam vagona. I ti si izbrojao osamdeset sedam vagona. Seti se.”
„Ovo je drugačije i obojica to znamo.”
„Ne mogu da verujem da nisi radoznao. Mi ovde samo istražujemo paralelni život”, rekao je. „To ne utiče ni na šta od onoga o čemu smo do sada govorili.”
„Utiče na sve. To je nasilje. To je sumanuto.” Pogledao sam niz ulicu prema dotičnom čoveku. I dalje se kretao lagano, pomalo vrludavo, sada s rukama na leđima, tamo gde im je i bilo mesto.
„Ako je tebi neprijatno da mu priđeš, ja ću”, rekao je. „Ne, nećeš.”
„Zašto ne?”
„Zato što je star i slab. Zato što mu neće biti jasno šta hoćeš.”
„Šta hoću? Da malo porazgovaram. Ako se prepadne, povlačim se istog trenutka.”
„Jer on čak i ne govori engleski.”
„Ne znaš da li je tako. Ne znaš ništa.”
Krenuo je i ja sam ga zgrabio za mišicu i okrenuo ga prema sebi.
„Zato što ćeš da ga uplašiš”, rekoh. „Dovoljno će mu biti da te vidi. Jer si strašilo po prirodi.”
Pogledao je pravo u mene. Potrajao je poprilično, taj pogled. A onda je otrgao ruku i uputio se ka ulici. Okrenuo se i pošao i ja sam uhvatio korak s njim i okrenuo ga i udario zapešćem po grudima. Bio je to tek uzorak udarca, samo kao uvod. Jedan automobil išao je prema nama, a onda skrenuo, s licima u prozorima. Počeli smo da se rvemo. Bio je suviše nezgrapan da bih mogao da ga uhvatim, sav uglast, zbrkana gomila laktova i kolena, i bio je neočekivano snažan. S mukom sam uspeo da ga stegnem čvrsto, i pritom sam izgubio rukavicu. Hteo sam da ga udarim u jetru, ali nisam znao gde se jetra nalazi. Počeo je da maše rukama kao na usporenom snimku. Prišao sam i golom rukom ga udario po glavi, sa strane. Obojicu nas je zabolelo, i on je ispustio neki zvuk i zgrčio se kao fetus. Zgrabio sam njegovu kapu i bacio je. Hteo sam da ga oborim rvačkim zahvatom i udarim mu glavu o asfalt ali on je bio tako nepomerljiv, i dalje je ispuštao onaj zvuk, ono odlučno brujanje, čista naučna fantastika. A onda se podigao, zajapuren i mahnitog pogleda, i počeo da zamahuje naslepo. Ustuknuo sam i napravio polukrug, spreman za početak tuče, ali on je pao pre no što sam uspeo da ga udarim, pa onda odmah ustao i potrčao.
Čovek s kapuljačom tek što nije bio nestao iz vidokruga, jer trebalo je da skrene u svoju ulicu. Gledao sam Toda kako trči, dugim usporenim skakutavim koracima. Moraće da požuri ako misli da stigne do čoveka pre nego što nestane u sivoj drvenoj kući, u onoj kući.
Video sam svoju izgubljenu rukavicu kako leži nasred ulice. Potom sam video Toda kako trči, gologlav, obilazeći ostrva smrznutog snega. Prizor oko njega bio je potpuno prazan. Nisam uspeo da u tome pronađem bilo kakav smisao. Osećao sam se potpuno usamljeno. Dah mu se video, u prugama usporene pare. Pitao sam se zbog čega li je došlo do ovoga. Želeo je samo da porazgovara s čovekom.

SRP I ČEKIĆ


Koračali smo preko nadvožnjaka, nas trideset devetoro u trenerkama i tenis-patikama, s čuvarima spreda i na začelju i na bokovima, njih šest ukupno. Iza nas su trubili automobili, bez prestanka, brzina kao da im se povećavala zato što su nam prilazili bliže, i od zvuka koji su stvarali prolazeći ispod niskog mosta. Ne postoji reč za to, za taj zvuk, čista nužnost, uporna, neprestana, okrenuta prema severu, prema jugu, i svaki put kad bismo prelazili preko nadvožnjaka pitao sam se ko su ti ljudi, ti vozači i putnici, toliko automobila, ta neumitnost njihovog prolaženja, i svi ti životi unutra.
Imao sam vremena da primetim takve stvari, da o njima razmišljam. Pretežak je to posao, razmišljanje, čak i na najnižim nivoima obezbeđenja, kad postoje stvari koje odvlače pažnju, otvori prema prethodnom svetu. Fudbalska utakmica kažnjenika na napuštenom igralištu jedne srednje škole s druge strane auto-puta nudila je mogućnost laganog izlaska iz dnevnih obaveza i tiskanja u redovima za hranu, prozivki, pravila, razmišljanja. Fudbaleri su dolazili autobusom, gledaoci pešice, automobili su zujali ispod mosta.
Koračao sam pored čoveka po imenu Silvan Telfer, visokog, ćelavog, utonulog u tugu, međunarodnog bankara koji se bavio prefinjenim instrumentima finansijskog poslovanja u inostranstvu.
„Pratite fudbal?”
„Ne pratim ja ništa”, rekao je.
„Ali vredi ga gledati u ovim okolnostima, zar ne? Baš tako ja to osećam.”
„Ništa ne pratim”, rekao je.
„Zovem se Džerold.”
„Vrlo dobro”, rekao je.
Kazneni zavod nije bio ograđen kamenim zidovima niti kružno namotanom bodljikavom žicom. Jedina ograda sada je bila samo komad dekora, skup starih drvenih stubova koji su podupirali rasklimatane grede. Postojale su četiri spavaonice s krevetima na sprat, toaletima i tuševima. Bilo je još nekoliko zgrada namenjenih da obezbede prilagođavanje kažnjenika, njihovu ishranu, medicinsku negu, gledanje televizije, fizičko vežbanje, posete članova porodice i drugih. Postojali su i sati za boravak s bračnim drugovima, za one koji su nosili taj jaram.
„Možete me zvati Džeri”, rekoh.
Znao sam da je Silvanu Telferu bila odbijena molba za posebnu ćeliju-apartman s audiovizuelnim sistemima, privatnim kupatilom, dozvolom za pušenje i tosterom. U zavodu su postojala samo četiri takva apartmana, a taj čovek je i samim svojim držanjem, emocionalnom nepristupačnošću i tihim bolom, delovao kao da bi mu trebalo dati pravo na posebne uslove. Teško mu je u spavaonama, pomislio sam. Njemu je to sigurno delovalo kao doživotna robija uglavljena u devet godina koje je doneo sa sobom iz Švajcarske ili Lihtenštajna ili s Kajmanskih ostrva.
Poželeo sam da saznam nešto o njegovoj metodologiji, o nizu njegovih krivičnih dela, ali snebivao sam se da pitam, a bilo je sigurno i da mi neće odgovoriti. Bio sam tu tek dva meseca i još sam pokušavao da shvatim da bih zapravo želeo da budem u tom okruženju, kako bi trebalo da stojim, sedim, hodam, govorim. Silvan Telfer je znao ko je. Bio je čovek dugog koraka u uredno ispeglanoj trenerci i besprekorno belim patikama, s vezicama čudno vezanim iza članaka, čovek formalno odsutan i iz najbeznačajnije svoje reči ili gesta.
Do trenutka kad smo stigli na rub kompleksa zgrada zavoda, buka saobraćaja pretvorila se u tiho treperenje u krošnjama.
Negde u ranim tinejdžerskim godinama, naišao sam na reč fantazam. Veličanstvena reč, pomislio sam, i poželeo da postanem fantazmičan, da postanem neko ko svaki čas ulazi u fizičku realnost i izlazi iz nje. I evo me sada ovde, kao da lebdim u grozničavom snu, ali gde je ostatak toga, ono gusto okruženje, ono što ima težinu i oblik. Jedan od ovih ljudi ovde predstavlja se kao stručnjak za Bibliju. Glava mu je snažno nagnuta u jednu stranu, gotovo da počiva na njegovom levom ramenu, što je rezultat neke neimenovane bolesti. Divim se tom čoveku, voleo bih da porazgovaram s njim, da i sam malo nagnem glavu u stranu, da se osetim bezbedno u dubinama njegovog znanja, jezika, kultura, dokumenata, rituala. A što se glave tiče, postoji li ovde išta stvarnije od toga?
A tu je i jedan koji neprestano trči na sve strane, zovu ga Mutavi trkač, ali to što on radi opsesivno je i istinito, izvan margina naših svakodnevnih protokola. Srce mu tuče pulsom trkača. Pa onda kockari, ljudi koji se potajno klade na rezultate ragbi utakmica, i čitave nedelje su zaokupljeni unakrsnim razgovorima o bodovima i brojkama, s jednog kreveta na drugi, od jednog do drugog obroka, Iglsi su u minusu četiri boda, a kvota na Remse je osam i po. Da li se to oni klade virtualnim novcem? Stanite blizu njih kad razgovaraju i osetićete da je stvaran, opipljiv, kao i oni, dok teatralno gestikuliraju, a brojevi u vazduhu svetle neonskom svetlošću.
Gledali smo televiziju u jednoj od zajedničkih prostorija. Bio je tu jedan veliki ravan ekran, pričvršćen na zid, pojedini kanali bili su blokirani, a programe je birao neko od veterana među kažnjenicima, svakog meseca drugi. Toga dana samo je pet od osamdesetak stolica na rasklapanje u polukružnim redovima bilo zauzeto. Bio sam došao da gledam tačno određeni program, popodnevne vesti, petnaest minuta, na jednom dečijem kanalu. Jedan segment tih vesti činio je berzanski izveštaj. Dve devojčice, revnosno amaterski, izveštavale su o dnevnim aktivnostima na berzi.
Bio sam jedini koji je gledao taj program. Ostali kažnjenici sedeli su poluomamljeni, pognutih glava. Takvo je bilo doba dana, takvo doba godine, pred sumrak, sumorna avet poslednjeg svetla titrala je u okruglim prozorima visoko na jednom zidu. Ljudi su sedeli udaljeni jedan od drugog, jer došli su tu da bi bili sami. Bio je to poziv na samopreispitivanje, na novo razmatranje izgubljenog života, ne manje neodoljiv od poziva vernika na molitvu.
Gledao sam i slušao. Devojčice su bile moje kćerke, Lori i Kejt, deset i dvanaest godina. Njihova majka mi je rekla, šturo, preko telefona, da su odabrane da nastupe u tom programu. U ovom trenutku ne mogu da saopštim detalje, rekla je, kao da i sama čita vesti za nekim stolom u studiju koji bruji od napetosti isključenih kamera.
Sedeo sam u drugom redu, sam, i gledao ih, sedele su za istim stolom, govorile o procenama za poslednji kvartal, najpre jedna devojčica, pa druga, po nekoliko rečenica, kvalitet kredita, potražnja za kreditima, tehnički sektor, budžetski deficit. Slika je imala kvalitet videa na internetu, onaj uobičajeni. Pokušao sam da se distanciram, da te devojčice posmatram kao nejasna podsećanja na moje kćerke, u nestabilnoj crno-beloj tehnici.
Proučavao sam ih, pomno posmatrao. Čitale su tekst sa stranica koje su držala u rukama, i svaka bi podigla pogled u trenutku kada je čitanje prepuštala onoj drugoj.
Da li je to izgledalo blesavo, berzanski izveštaj za decu? Nije bilo ničeg ljupkog ili simpatičnog u tom komentaru. Devojčice nisu izigravale odrasle osobe. Delovale su predano, u vesti su povremeno ubacivale definicije i objašnjenja, a onda se u Lorinim očima namah pojavila panika dok je govorila o nasdak faktorima, pogrešno napisana reč, izostavljena rečenica. Shvatio sam taj izveštaj kao segment za popunjavanje gotovo nezapaženog programa na malo poznatom kablovskom kanalu. Nije to bilo, verovatno, ništa luđe od najvećeg dela televizijskog programa, a uostalom, ko je još to gledao?
Moj cimer išao je na spavanje u čarapama. Nogavice pidžame zavukao je u čarape i opružio se na ležaju, podignutih kolena i sa šakama sklopljenim iza glave.
„Nedostaju mi moji zidovi”, rekao je.
Spavao je na donjem ležaju. U zavodu je to bila stvar od izvesnog značaja, gornji ili donji, ko će dobiti koji, kao u svim zatvorskim filmovima koje smo gledali. Norman je bio stariji od mene po godinama, iskustvu, egu, i po dužini odslužene kazne, pa nisam imao razloga da se bunim.
Pomislio sam da mu kažem kako nam svima nedostaju naši zidovi, naši podovi i tavanice. Ali sam samo seo i čekao da nastavi.
„Imao sam običaj da sedim i gledam. U jedan zid, pa u drugi. Posle nekog vremena bih ustao i prošetao po stanu, lagano, zagledan, od zida do zida. Sediš i gledaš, pa onda stojiš i gledaš.”
Činilo se kao da je obuzet nekim činima, kao da recituje priču za pred spavanje koju je čuo kao dete.
„Ti si sakupljao umetnička dela, je l’ tako?”
„Tako je, prošlo vreme, sakupljao. Ona muzejskog kvaliteta.”
„Nikad to nisi spomenuo”, rekoh.
„Koliko sam već dugo ovde? To su sad ko zna čiji zidovi. A umetnička dela rasuta na sve strane.”
„Imao si savetnike, stručnjake za tržište umetnina.”
„Ljudi su dolazili i gledali u moje zidove. Evropa, Los Anđeles, i jedan Japanac iz neke fondacije u Japanu.”
Sedeo je mirno neko vreme, i prisećao se. Shvatio sam da se i ja prisećam zajedno s njim. Japanac je dobio crte lica, određenu veličinu i oblik, krupan, činilo se, svetlo odelo, tamna kravata.
„Kolekcionari, kustosi, studenti. Dolazili su i gledali”, reče.
„Ko ti je bio savetnik?”
„Jedna žena iz Pedeset sedme ulice. A bio je i jedan tip u Londonu, Kolin, koji je znao sve o postimpresionistima. Drag i mio čovek.”
„Ne misliš to ozbiljno.”
„Tako se kaže. To je jedan od onih izraza koji zvuče kao da ih izgovara neko drugi. Drag i mio čovek.”
„Odana žena i majka.”
„S radošću sam ih primao da gledaju. Sve njih”, rekao je. „Obično sam i ja gledao s njima. Išli bismo od jedne do druge slike, od jedne do druge prostorije. Imao sam kuću u Hadson Veliju, bilo je više slika, nešto malo skulptura. Odlazio sam tamo u jesen, zbog jesenjih boja. Ali jedva da sam i gledao kroz prozore.”
„Imao si zidove.”
„Nisam mogao da skinem pogled sa zidova.”
„A onda si morao da rasprodaješ.”
„Sve, do poslednje slike. Da platim kazne, da isplatim dugove, sudske troškove, da obezbedim porodicu. Jednu graviru sam dao svojoj kćerci. Snežna noć u Norveškoj.”
Normanu su nedostajali zidovi, ali nije bio nesrećan. Bio je zadovoljan, govorio je, rasterećen, nesputan, dalek. Bio je slobodan od nabujalih potreba i prohteva drugih, ali pre svega oslobođen svojih ličnih poriva, sopstvene gramzivosti, doživotnog mandata da gomila, proširuje, gradi samog sebe, da kupi lanac hotela, postane ime. Ovde je spokojan, govorio je.
Ležao sam na gornjem ležaju, zatvorenih očiju, osluškivao. Zgrada je bila ispunjena ljudima u ćelijama, jedan je govorio, drugi slušao, ili su obojica ćutala, jedan je spavao, utajivači poreza, dužnici za alimentaciju, učesnici u ilegalnoj trgovini, krivokletnici, prevaranti koji su zloupotrebili fondove, prevaranti putem pošte, prevaranti s hipotekama, i oni s osiguranjem, osuđenici zbog ometanja vršenja pravde.
Glas je počeo da se širi. Trećeg dana već je većina stolica u zajedničkoj prostoriji bila zauzeta, pa sam morao da se smestim blizu kraja petog reda. Na ekranu su devojčice izveštavale o ubrzanom razvoju situacije u Arapskim Emiratima.
„Glavna reč je Dubai.”
„Ta reč prelazi kontinente i okeane zaprepašćujućom brzinom svetlosti.”
„Berze strmoglavo padaju.”
„Pariz, Frankfurt, London.”
„Dubai ima najgori dug na svetu po glavi stanovnika”, rekla je Kejt. „A sada je građevinska ekspanzija propala i Dubai ne može da plati bankama ono što im duguje.”
„A duguje im pedeset osam milijardi dolara”, rekla je Lori.
„Milijarda manje-više, svejedno.”
„Berzanski indeks u Nemačkoj.”
„Pao je za više od tri procenta.”
„Kraljevska škotska banka.”
„Pao za više od četiri procenta.”
„Glavni je Dubai.”
„Taj dugovima pritisnuti grad-država traži od banaka da ga na šest meseci oslobode plaćanja dugova.”
„Dubai”, rekla je Lori.
„Cena osiguranja duga Dubaija povećana je jedan, dva, tri, četiri puta.”
„Da li mi znamo šta to znači?”
„To znači da procenat i kod Dau Džonsa pada, pada, pada.”
„Dojče bank.”
„U padu.”
„London – indeks FTSE 100.”
„U padu.”
„Amsterdam – ING grup.”
„Pad.”
„Hang Seng u Hong Kongu.”
„Sirova nafta. Islamske veze.”
„Pad, pad, pad.”
„Sad je glavna reč Dubai.”
„Izgovori je.”
„Dubai”, rekla je Kejt.
Prošli život se svakog minuta ispisuje iznova. Kroz četiri godine još ću biti ovde, i grozno ću se batrgati kroz ovu mračnu pustoš. Teško je zamisliti slobodnu budućnost. Teško mi je čak i da razaznam oblik uhvatljive prošlosti. Ovo nije postojani element, nema tu vere niti istine, osim devojčica, koje su se rodile, rastu, žive.
Gde sam bio dok se sve to događalo? Sticao sam beznačajne diplome, držao brucošima kurs iz dinamike televizijskih rijaliti programa. Promenio način pisanja svog imena u Džerold. Koristio kažiprste i srednje prste da stavim znake navoda oko pojedinih svojih ironičnih komentara, a ponekad samo kažiprste, da ubacim citat u već postojeći citat. Takav je to život bio, autoironičan, i čak kao da se ni brak niti privatni posao koji sam vodio neko vreme nisu ticali bilo kakvog utvrđenog razmišljanja. Trideset devet mi je godina, čitavu sam jednu generaciju udaljen od pojedinih kažnjenika, i ne sećam se da sam ikada znao zbog čega sam učinio to što me je dovelo ovamo. U Engleskoj je u davno vreme postojao zakon po kome se zločin kažnjavao odstranjivanjem nekog dela tela zločinca. Možda bi to bio dobar podsticaj za memoriju?
Zamišljam mogućnost da ostanem ovde zauvek, i već je zauvek, dok jedem još jedan obrok s političkim savetnikom koji liže palac da bi s tanjira pokupio mrvice hleba i zagledao se u njih, ili dok stojim u redu iza bankara koji naglas razgovara sam sa sobom na početničkom kineskom. Razmišljam o novcu. Šta sam znao o njemu, koliko mi je bio potreban, šta sam nameravao da učinim kad ga se domognem? A onda mislim na Silvana Telfera, usamljenog u svojoj čežnji, s milijardu evra profita koje je moguće posmatrati nezavisno od onoga što je njima kupljeno, tako da je novac neka vrsta kodiranog impulsa, idejnog, kao kakva diskretna erekcija za koju zna samo onaj koji oseća vatru u gaćama.
„Strah i dalje raste.”
„Strah od brojeva, strah od sve rasprostranjenijih gubitaka.”
„Strah je Dubai. Svi pričaju o Dubaiju. Dubai ima dug. Beše li pedeset osam milijardi dolara ili osamdeset milijardi dolara?”
„Bankari koračaju po mermernim podovima.”
„Ili je sto dvadeset milijardi dolara?”
„Šeici zure u magličasto nebo.”
„Čak je i brojeve uhvatila panika.”
„A zamisli tek velike ulagače. Holivudske zvezde. Poznate igrače ragbija.”
„Zamisli ostrva u obliku drveća palmi. Ljude koji se skijaju u trgovačkom centru.”
„Jedini na svetu hotel sa sedam zvezdica.”
„Najskuplje konjičke trke na svetu.”
„Najviša zgrada na svetu.”
„Sve to u Dubaiju.”
„Viša od Zgrade Empajer stejt i Zgrade Krajsler zajedno.”
„Zajedno.”
„Možeš da plivaš u bazenu na sedamdeset šestom spratu. Da se moliš u džamiji na sto pedeset osmom spratu.”
„Ali gde je nafta?”
„Dubai nema naftu. Dubai ima dug. Dubai ima veliki broj stranih radnika koji nemaju gde da rade.”
„Ogromne poslovne zgrade zvrje prazne. Stambene zgrade stoje nedovršene u nanosima peska. Zamisli pesak na vetru. Peščane oluje koje sakriju čitav predeo. Prazne radnje kud god pogledaš.”
„Ali gde je nafta?”
„Nafta je u Abu Dabiju. Kaži tu reč.”
„Abu Dabi.”
„Hajde sada da je izgovorimo zajedno.”
„Abu Dabi”, rekle su.
Feliks Zuber, najstariji osuđenik u zavodu, bio je taj koji je odabrao da gledamo dečiji program. Feliks je sada svakog dana bio tu, u sredini prvog reda, sa svojom kaznom od sedamsto dvadeset godina. Voleo je da se okreće i klima glavom ljudima oko sebe, povremeno praveći drhtavim rukama pokrete kao da aplaudira, ali bez pljeskanja dlanova, omaleni skvrčeni čovek, koji je delovao kao da je dovoljno star da tek što nije nadživeo svoju kaznu, zatamnjene naočari, trenerka purpurne boje, kosa obojena u najcrnje crno.
Dužina njegove kazne ostavljala je dubok utisak na nas ostale. Ta mu je kazna bila odmerena za kolosalne mahinacije s jednim programom ulaganja koji je obuhvatio četiri države i doveo do propasti dve vlade i tri korporacije, pri čemu je veliki deo novca bio usmeren za isporuku naoružanja pobunjenicima u jednoj separatističkoj enklavi na Kavkazu.
Opseg njegovih nedela zasluživao je daleko strože kaznene uslove od ovih, ali poslali su ga ovamo zato što je bio ozbiljno bolestan, pa mu se budućnost merila nedeljama i danima. Ponekad su ljude slali ovamo da umru, u blažim okolnostima. Znali smo to po njihovim licima, uglavnom, po smanjenom vidnom opsegu, po slabljenju čula, i po smirenosti koju su donosili sa sobom, po nekom monaškom držanju, kao da su pod zakletvom. Feliks nije bio miran. Smešio se, mahao, poskakivao i tresao se. Sedeo je na rubu stolice dok su devojčice čitale vesti o propalim berzama i privredama u krizi. Gledao je prastare istine kako se odmotavaju na televizoru sa širokim ekranom. Kad umre, poneće taj svet sa sobom.
Fudbalski teren bio je deo opustelog kampusa. Jedna osnovna i jedna srednja škola bile su zatvorene zato što opština nije imala dovoljno novca za njihovo održavanje. Stare zgrade sada su bile jednim delom uništene, a nekoliko mašina za rušenje još je stajalo tamo, čučalo u blatu.
Kažnjenicima je bilo drago da održavaju teren u upotrebljivom stanju, da kredom iscrtavaju linije i lukove, zabadaju korner-zastavice, učvršćuju stative. Utakmice su predstavljale živu razonodu za učesnike, mahom sredovečne ljude, nekoliko starijih, dvojica ili trojica mlađih, svi u improvizovanim uniformama, trčali su, stajali, hodali, čučali, ili se samo savijali u struku, zadihani, s rukama na kolenima, zagledani u izgaženu travu u kojoj su bili zaglibljeni njihovi životi.
Kako su dani postajali hladniji, bivalo je sve manje gledalaca, a onda i sve manje igrača. Ja sam nastavio da dolazim, duvao sebi u šake, udarao se rukama po grudima. Timove su trenirali kažnjenici, sudije u utakmicama bili su kažnjenici, i oni koji su gledali iz tri reda starih polomljenih sedišta na tribinama bili su takođe osuđenici. Okolo su stajali stražari, raštrkani, i ponekad pratili igru a ponekad ne.
Utakmice su postajale sve čudnije. Pravila su izmišljana, kršena i preinačavana, tu i tamo bi se zapodenula tuča, pri čemu utakmica nije prekidana. Neprestano sam očekivao da neko od igrača dobije napad, doživi srčani udar, da se sruši u grču. Gledaoci su retko klicali i uzdisali. Prizor je počinjao da deluje nestvarno, ljudi u pokretu u nestvarnoj daljini, linijske sudije koje dele cigaretu. Odlazili smo preko mosta, gledali utakmicu, vraćali se preko mosta.
Razmišljao sam o fudbalu kroz istoriju, kao povodu za ratove, primirja, pomahnitale mase. Ta igra bila je globalna strast, okrugla lopta, trava ili veštačka podloga, čitavi narodi u grčevima ushićenja ili tuge. Ali kakav je to sport koji ne dopušta da igrači, izuzev golmana, koriste ruke? Ruke su suštinska ljudska oruđa, one hvataju i drže, prave, uzimaju, nose, stvaraju. Da je fudbal izmišljen u Americi, sigurno bi se našao neki evropski intelektualac koji bi tvrdio da nas je naša odvajkada puritanska priroda prisilila da izmislimo igru ustrojenu na antimasturbatorskim principima.
To je jedna od stvari o kojima nikad ranije nisam morao da razmišljam, a sada razmišljam.
Najupečatljivija stvar u vezi s mojim cimerom nisu bile slike koje je vešao po zidovima. Najjači utisak na mene je ostavilo krivično delo koje je počinio. To delo je i samo bilo jedna vrsta umetnosti, konceptualne po prirodi, radikalne po obimu, delo toliko slučajno a ipak tako nedopustivo da je Norman, koji je tu već godinu dana, trebalo da provede još šest godina u zavodu, na ležaju, na klinici, u redovima za obroke, u užasnoj buci fenova za kosu u toaletima.
Norman nije plaćao porez. Nije pisao kvartalne izveštaje niti godišnje bilanse i nije tražio produžetke rokova. Nije antidatirao dokumenta, nije osnivao trustove ili fondacije, nije otvarao tajne račune niti koristio gotove mehanizme ofsor sistema. Nije bio politički ili verski buntovnik. Nije bio nihilista koji bi odbacivao sve vrednosti i institucije. On jednostavno nije plaćao porez. Bila je to neka vrsta letargije, rekao je, onako kao kad ljudi izbegavaju pranje posuđa ili nameštanje kreveta.
To me je razveselilo. Pranje posuđa, nameštanje kreveta. Rekao je da ne zna tačno koliko je vremena proteklo otkad je poslednji put platio porez. Kad sam ga pitao za njegove finansijske savetnike, i poslovne saradnike, slegnuo je ramenima, ili sam zamislio da jeste.
Bio sam na gornjem ležaju, on na donjem, dvojica ljudi u pižamama, ubijali smo vreme.
„Te devojčice. Sjajno je to”, rekao je. „I vesti, naročito loše vesti.”
„Ti voliš loše vesti.”
„Svi mi volimo loše vesti. Čak i te devojčice vole loše vesti.”
Razmišljao sam da li da mu kažem da su to moje kćeri. Niko to nije znao i bilo je bolje tako. Nisam hteo da me ljudi u spavaonici gledaju, da mi se obraćaju, da pronose glas kroz čitav zavod. Učio sam kako da nestanem. To mi je odgovaralo, bilo je to moje prirodno stanje, iz dana u dan, da ponovo postanem fantazmičan.
Najbolje je ne govoriti o devojčicama.
A onda sam progovorio o njima, tiho, u šest-sedam reči. Usledila je duga pauza. Imao je okruglo lice, taj Norman, sa spljoštenim nosom, i prosedu gustu kosu.
„Nikad to nisi rekao, Džeri.”
„Neka ostane među nama.”
„Ti nikad ništa ne govoriš.”
„Samo tebi. Nikom drugom. Istina je”, rekao sam. „Kejt i Lori. Sedim i gledam ih i teško mi je da shvatim kako se išta od ovoga dogodilo. Šta rade ovde, šta ja radim ovde? Njihova majka piše te izveštaje. Nije mi to rekla, ali znam da je ona. Ona je mozak svega toga.”
„A kakva je, ta njihova majka?”
„Zakonski smo razvedeni.”
„Kakva je?” ponovio je.
„Prilično zgodna, na neki moderan način. Nekako kao prikriveno privlačna. Moraš da obratiš pažnju da bi primetio.”
„Još je voliš? Mislim da ja svoju ženu nikad nisam voleo. Ne u izvornom smislu te reči.”
Nisam ga pitao šta je time hteo da kaže.
„Da li je ona tebe volela?”
„Volela je moje zidove”, rekao je.
„Ja volim svoju decu.”
„Voliš i njihovu majku, osećam ja to”, rekao je.
„Odakle, s donjeg ležaja? Ne možeš ni da mi vidiš lice.”
„Video sam ti lice. Šta tu ima da se vidi?”
„Nas dvoje smo se raspali. Nismo se udaljili, nego smo se raspali.”
„Nemoj mi reći da nisam u pravu. Ja osećam stvari. Učitavam”, rekao je.
Pogledao sam u tavanicu. Kiša je padala već nekoliko sati, i činilo mi se da mogu da čujem buku saobraćaja na mokrom auto-putu, automobile koji su jurili ispod nadvožnjaka, vozači su se naginjali u noć, nastojeći da čitaju put na svakom zavoju i krivini.
„Reći ću ti kako to izgleda. To je kao da se igraju”, rekao je. „Svi ti nazivi koje izgovaraju. Hang Seng u Hong Kongu. Detetu to zvuči smešno. A kad deca to izgovore, onda nama zvuči smešno. I siguran sam u još nešto. Mnoga deca gledaju taj izveštaj, i to ne samo zato što je na dečijem kanalu. Gledaju ga zato što je smešan. Šta je do đavola taj Hang Seng u Hong Kongu? Nemam pojma. Da li ti znaš?”
„Zna njihova majka.”
„Kladim se da zna. Zna i da je to igra, sve to. I sve je to smešno. Ti si srećan čovek”, rekao je. „To su sjajna deca.”
Srećan čak i ovde, takav je bio Norman. Mi nismo u zatvoru, voleo je da kaže. Mi smo u zavodu.
S vremenom je situacija u Zalivu postala manje napeta. Abu Dabi je obezbedio deset milijardi dolara otkupa i ubrzo se relativni mir uselio u Zaliv, a preko digitalnih mreža i na berze po čitavom svetu. To je dovelo do osipanja u zajedničkoj prostoriji. A kad su devojčice počele da pokazuju napredak u čitanju, kao i znake ozbiljnog pripremanja, ljudi su prestali da se okupljaju u velikom broju, i uskoro nas je ostalo svega šačica, raštrkanih tu i tamo, pospanih i zamišljenih.
* * *

Imali smo televiziju, ali šta smo izgubili, svi mi, kada smo ušli u zavod? Izgubili smo svoje dodatke, svoje produžetke, sisteme podataka koji su činili da budemo siti i čisti. Gde je bio svet, naš svet? Nestali su laptop računari, smartfoni i svetlosni senzori i megapikseli. Našim rukama i očima bilo je potrebno više od onoga što smo sada mogli da im ponudimo. Ekrani koji reaguju na dodir, mobilne platforme, blagi zvuk zvonca kao podsećanje na sastanak ili vreme poletanja ili na neku ženu negde u nekoj sobi. I onaj osećaj, ona prećutna svest, sada izgubljena, o tome da je nešto novije, pametnije, brže, uvek brže, bilo odmah tu iza sledećeg ugla. Izgubljena je bila i ona tehno-zabrinutost koju su te naprave rutinski nosile sa sobom. Nama je, međutim, to bilo potrebno ništa manje od samih tih naprava, taj urođeni stres, ta upozorenja i osujećenja. Nije li sve to bilo od suštinskog značaja za naše misaono ustrojstvo? Mogućnost i za gubitak signala i pad sistema, memorija kojoj je potrebna dopuna, krađa identiteta u nekoliko pritisaka na dugme. Informacija, ona je bila sve, njeni ulasci i izlasci. Neprestano smo bili uključeni, želeli da budemo uključeni, imali potrebu da budemo uključeni, ali to je sada bilo istorija, senka nekog drugog života.
Jesmo, bili smo odrasli ljudi, a ne deca razrogačenih očiju, povezana plemenskim sponama, i ovaj zavod nije bio na Internetu. Živeli smo u stvarnom prostoru, oslobođeni, slobodni od smrtonosne zavisnosti. Ali bili smo ojađeni. Bili smo mekani i gnjecavi. Bilo je to nešto o čemu smo retko govorili, nešto što je bilo teško svarljivo. Bilo je i onih malih trenutaka dokolice kada smo tačno znali šta nam nedostaje. Sedeli smo na klozetskoj šolji, obavljena posla, i zurili u prazne šake.
Želeo sam da se nađem ispred televizora u vreme berzanskog izveštaja, radnim danima, u četiri po podne, ali nije mi to uvek polazilo za rukom. Bio sam učesnik radnog programa, koga su određenih dana odvozili do obližnje avio-baze, gde smo šmirglali i bojili, bavili se opštim održavanjem, odnosili smeće i ponekad samo stajali i gledali kako borbeni avion tutnji niz pistu i podiže se prema niskom suncu. Bio je to divan prizor, avion koji se uzdiže, uvlači točkove, zabacuje krila, i ta svetlost, nebo išarano prugama, po trojica ili četvorica nas, bili smo zagledani bez reči. Da li su baš takvi trenuci, više nego hiljade drugih, donosili potpuno ogoljenu svest o meri našeg sunovrata?
„Čitava Evropa gleda prema jugu. I šta vide?”
„Vide Grčku.”
„Vide fiskalnu nestabilnost, ogroman teret duga, mogući otpis.”
„Kriza je grčka reč.”
„Krije li Grčka svoj javni dug?”
„Širi li se kriza brzinom munje na ostale delove juga, na evrozonu u celini, na nova tržišta svuda po svetu?”
„Da li je Grčkoj potreban otkup duga?”
„Da li će Grčka napustiti evro?”
„Da li je Grčka prikrivala prirodu svog duga?”
„Kakva je uloga Vol strita u ovoj kritičnoj stvari?”
„Šta je promena kreditnog difolta? Šta je primarni difolt? Šta je fond za posebne namene?”
„Ne znamo. Znaš li ti? I da li te se to tiče?”
„Šta je Vol strit? Ko je Vol strit?”
Grčevit smeh iz pojedinih delova publike.
„Grčka, Portugal, Španija, Italija.”
„Akcije padaju širom sveta.”
„Dau, Nasdak, evro, funta.”
„Ali gde su protesti, obustave rada, radnička neposlušnost?”
„Pogledaj Grčku. Pogledaj ulice.”
„Neredi, štrajkovi, protesti, demonstranti.”
„Cela Evropa gleda u Grčku.”
„Haos je grčka reč.”
„Otkazani letovi, zapaljene zastave, kamenje koje leti u jednom pravcu, suzavac koji se širi u drugom.”
„Radnici su gnevni. Radnici marširaju.”
„Okrivi radnika. Pokopaj radnika.”
„Zamrzni im plate. Povećaj im poreze.”
„Kradi od radnika. Zajebi radnika.”
„Čekaj samo malo, sačekaj pa ćeš videti.”
„Nove zastave, novi barjaci.”
„Srp i čekić.”
„Srp i čekić.”
Devojčice je njihova majka naučila da rečenice izgovaraju uravnoteženim tokom, u pravilnom ritmu. Nisu samo čitale, nego i glumile, menjale izraze lica, ozbiljno se zabavljale. Zajebi radnika, rekla je Kejt. Ako ništa drugo, tu vulgarnu rečenicu majka je dodelila starijoj devojčici.
Da li se to dnevni berzanski izveštaj pretvarao u perfomans?
Čitavog dana priča se širila kroz logor, od zgrade do zgrade, od čoveka do čoveka. Ticala se osuđenika u redu i smrtnu kaznu u Teksasu ili Misuriju ili Oklahomi i poslednjih reči koje je izgovorio pre no što mu je pojedinac s državnim ovlašćenjem ubrizgao smrtonosnu supstancu ili aktivirao električnu struju.
Rečenica je glasila: Pripremite teren i upalite vatru – stižem kući.
Neki od nas osećali su jezu, dok su slušali tu priču. Da li je budila u nama stid? Da li smo o tom čoveku na oštrom rubu svog poslednjeg uzdaha razmišljali kao o nekome ko je ubedljiviji od nas, nekome ko je istinski odmetnik, dostojan najokrutnije brižljive pažnje države? Njegov kraj bio je zvanično nametnut, čin koji su neki pozdravili, a neki protestovali protiv njega. Ako je on proveo pola života u zatvorskim ćelijama, u samici i konačno u čekanju smrtne kazne zbog jednog, ili dvostrukog, ili višestrukog ubistva, gde smo mi bili i zbog čega smo bili tu smešteni? Da li smo se uopšte sećali svojih zlodela? Da li smo mogli da ih nazovemo zlodelima? Bila su to izvrdavanja, izbegavanja, kukavne slatkorečive obmane.
Neki od nas, oni manje skloni samonipodaštavanju, jednostavno su klimali glavom na tu priču, odajući tom čoveku jednostavno priznanje za dostojanstvo koje je podario tom trenutku, za sirovu poeziju tih reči. Kad sam treći put slušao, ili nisam slušao, tu priču, zatvor je bespogovorno bio smešten u Teksasu. Zaboravite druga mesta – čovek, priča i zatvor, sve je to bilo u Teksasu. A mi smo bili negde drugde, i na televiziji gledali dečiju emisiju.
„Šta znači to s tim srpom i čekićem?”
„Ništa. Samo reči”, rekoh. „Kao Abu Dabi.”
„Hang Seng u Hong Kongu.”
„Baš tako.”
„Devojčice vole to da izgovaraju. Srp i čekić.”
„Srp i čekić.”
„Abu Dabi.”
„Abu Dabi.”
„Hang Seng.”
„Hong Kong”, rekoh.
Nastavili smo tako još neko vreme. Norman je i dalje mrmljao imena dok sam zatvarao oči i počinjao dugi zaokret ka snu.
„Ali ja mislim da ona to stvarno misli. Mislim da ozbiljno misli. Srp i čekić”, rekao je.
„Ona je ozbiljna žena koja želi nešto da istakne.”
Stajao sam i gledao izdaleka. Prolazili su kroz detektor metala, jedan po jedan, i kretali se ka zgradi za posete, supruge i deca, odani prijatelji, poslovni partneri, advokati spremni da sede i slušaju u poverljivom okruženju dok osuđenici zure u njih suženim očima i žale se na hranu, na poslove koje im dodeljuju, na suviše retka skraćenja kazni.
Sve je izgledalo ravno. Posetioci na stazi kretali su se polako i jednobojno. Nebo jedva da je i bilo tu, lišeno svetlosti i vremenskih obeležja. Porodice su bile zbijene i blede ali ja nisam osećao hladnoću. Stajao sam ispred spavaone, ali mogao sam da budem bilo gde. Zamišljao sam jednu ženu kako korača među tim ljudima, vitka i tamnokosa, sama. Ne znam otkud mi se stvorila, možda s neke fotografije koju sam video ko zna kad, ili iz nekog filma, verovatno francuskog, radnjom smeštenog u jugoistočnu Aziju, iz scene seksa ispod ventilatora okačenog za tavanicu. Ovde je nosila dugu belu tuniku i široke pantalone. Pripadala je nekom drugom okruženju, to je bilo očigledno, ali nije bilo potrebe da se zapitam šta će ona tu. Izronila je iz sanjivog uma ili iz ravnodušnog neba.
Ta odeća koju je nosila imala je nekakav naziv, i malo mi je nedostajalo da ga se setim, samo što ga se nisam setio, a onda mi je izmakao. Žena je, međutim, bila tu, i dalje, u bledim sandalama, s diskretnom cvetnom šarom na prednjem i zadnjem delu.
Ventilator na tavanici okretao se sporo u toj teškoj vrelini, misao koju nisam želeo niti mi je bila potrebna, ali bila je tu, više misao nego slika, vraćala me je godinama i unatrag.
Ko je bio čovek kome je došla u posetu? Ja nisam očekivao posetu, niti sam je želeo, čak ni svoje kćeri, nije bilo dobro za njih da me vide tu. Uostalom, bile su tri hiljade kilometara daleko, i imale drugog posla. Da li sam mogao da smestim tu ženu u svoju neposrednu blizinu, da je zamislim kako sedi licem u lice sa mnom u velikom otvorenom prostoru koji će uskoro ispuniti osuđenici, supruge i deca, uz stražara koji sedi za uzdignutim stolom, i motri?
Znao sam jedno. Naziv za odeću koju je nosila sastojao se od dve reči, kratke reči, i svakako bi učinio da osetim da su i taj dan, i čitava nedelja, bili vredni življenja, da sam mogao da se setim tih reči. Šta sam drugo mogao da radim? O čemu drugom sam mogao da mislim i da osetim kakvu-takvu ispunjenost?
Vijetnamski – te reči, ta tunika, i pantalone, i ta žena.
A onda sam pomislio na Silvana Telfera. On je bio taj kažnjenik kome je došla u posetu, bio je svetski čovek. Upoznali su se u Parizu ili Bangkoku. Stajali su na terasi jedne večeri, pijuckali vino i razgovarali na francuskom. Bio je prefinjen i samouveren i u isti mah nekako suzdržan, čovek koji je mogao da joj bude privlačan, premda je ona bila moja ideja, moja tajna svilenkasta vizija.
Stajao sam i gledao, i razmišljao.
Kad sam se kasnije toga dana setio tih reči, ao dai, bilo mi je već potpuno svejedno.
* * *

Bili smo svrstavani u grupe, skupove, gomile, parove, muškarci i samo muškarci, živeli u rojevima, ispunjavali svaki prostor, poređani preko granica vidika. Dopadalo mi se da o nama razmišljam kao o ljudima u maoističkom popravilištu, koji usavršavaju svoja društvena bića ponavljanjem. Radili smo, jeli i spavali u mehanizovanoj rutini, mereno nedeljama, danima, satima, napredovali od prakse do znanja. No ta su se razmišljanja rađala iz viška dokolice. Možda nismo bili ništa drugo do tone svarenog mesa, ugrađenog u ćelije, smeštenog u spavaone i trpezarije, zakopčanog u trenerke u pet boja, klasifikovane, katalogizovane, različita boja za svaki nivo krivičnog dela. Te boje sam doživljavao kao komično-patetične, uvek su bile tu, bleštavo se sudarale, štrčale, ukrštale se. Trudio sam se da ne mislim o nama kao o cirkuskim klovnovima koji su zaboravili da se našminkaju.
„Ti nju smatraš svojim neprijateljem”, rekao je Norman. „Ti i ona, krvni neprijatelji.”
„Mislim da nije tako.”
„To je sasvim prirodno. Ti smatraš da ona iskorišćava devojčice protiv tebe. To je ono u šta veruješ, negde duboko u sebi, priznavao ti to ili ne.”
„Ne smatram da je tako.”
„Mora da je tako. Ona te napada zbog grešaka koje si počinio u poslu. Šta je bio tvoj posao? Kako te je doveo ovamo? Ne verujem da si ikad to rekao.”
„Nije to ništa zanimljivo.”
„Mi i nismo ovde zato da bismo bili zanimljivi.”
„Vodio sam jedno preduzeće za čoveka koji je kupovao preduzeća. Informacije su išle tamo i ovamo. Novac menjao vlasnike. Advokati, trgovci, konsultanti, nadređeni partneri.”
„Ko je bio taj čovek?”
„Moj otac”, rekao sam.
„Kako se zove?”
„Umro je spokojno pre toga.”
„Pre čega?”
„Pre nego što sam osuđen.”
„Kako se zove?”
„Volter Bradvej.”
„Znam li ja odnekud to ime?”
„Znaš ime njegovog brata. Hauard Bradvej.”
„Jedan od hedž-fond musketara”, reče.
Norman je prebirao po sećanju da bi pronašao i vizuelnu potvrdu. Zamišljao sam šta to pokušava da zamisli. A zamišljao je mog strica Hauija, krupnog rumenog čoveka, razdrljene košulje, s pilotskim naočarima, i s minijaturnom pudlom koja mu se ugnezdila u pregibu lakta. Prilično poznata slika.
„Porodična tradicija. Je li to u pitanju?” reče. „Različite firme, različiti gradovi, različiti vremenski okviri.”
„Verovali su u podelu na dobro i loše. U dobro i loše tržišta, portfolija, insajderskih informacija.”
„A onda je došao red na tebe da se uključiš u posao. Jesi li znao šta radiš?”
„Trudio sam se da definišem sebe. Tako je govorio moj otac. Govorio je da je ljudima koji moraju da definišu sebe mesto u rečniku.”
„Zato što mi ličiš na nekoga ko nije baš uvek siguran šta tačno radi.”
„Uglavnom znam šta radim. Izvesno je da sam znao.”
Čuo sam Normana kako skida improvizovani celofanski poklopac sa teglice džema od suvih smokava, a onda prstom premazuje njime jedan slani kreker. U danima za posete, advokat bi mu krišom doturio teglicu dalmatinskog džema od smokava, bez metalnog poklopca. Norman je govorio da mu se dopada to ime, Dalmacija, Dalmatinac, istorija Balkana, Jadran, veliki pegavi pas. Dopadalo mu se da dobije hranu odatle i s tim imenom, od potpuno prirodnih sastojaka, i da je jede uz standardni kreker iz kafeterije, krišom, nekoliko puta nedeljno.
Rekao je da je njegov advokat žena i da teglicu krije negde na sebi. Bila je to nehajna napomena, izrečena ravnodušnim tonom i bez namere da slušalac u nju poveruje.
„Kakva je tvoja filozofija novca?”
„Nemam je”, rekoh.
„Jedne godine sam napravio gomilu para. Samo te jedne. Bila je, sve u svemu, debelo devetocifrena. Osećao sam kako dodaje godine mom životu. Novac čini da čovek živi duže. Prodire u krvotok, u vene i kapilare. Razgovarao sam o tome sa svojim lekarom opšte prakse. Rekao je kako mu se čini da sam možda u pravu.”
„A šta je sa slikama na zidovima? Da li ti i one produžuju život?”
„Ne znam za slike. Dobro pitanje, to što se tiče umetnosti.”
„Ljudi kažu da je velika umetnost besmrtna. A ja tvrdim da u njoj ima nečeg smrtnog. Ona u sebi nosi senku smrti.”
„Sve te veličanstvene slike, oblici i boje. Svi ti mrtvi slikari. Ne znam”, rekao je.
Podigao je ruku prema mom ležaju, podigao i presavio je, s krekerom do polovine premazanim džemom od sušenih smokava. Odbio sam, ali sam rekao hvala. Čuo sam ga kako žvaće kreker i tone u čaršave. A onda sam nastavio da ležim, čekajući završna zapažanja za taj dan.
„Ona se obraća direktno tebi. Shvataš, koristi devojke za to.”
„Ne mislim da je tako, ma ni slučajno.”
„Drugim rečima, to ti nikad nije palo na pamet.”
„Svašta meni pada na pamet. Ali neke stvari odbacujem.”
„Kako se zove?”
„Sara Mejsi.”
„Dobro i neposredno. Vidim je kao snažnu ženu s korenima koji sežu daleko unatrag. Principi, ubeđenja. Sveti se za tvoje ilegalne aktivnosti, za činjenicu da su te uhvatili, možda pre svega za to što si se uključio u posao svog oca.”
„Baš sam pametan što ne znam sve to. Poštedeo sam sebe velikog bola.”
„Ta potajno privlačna žena, kako ti kažeš. Podseća te na to šta si uradio. Tebi se obraća. Abu Dabi, Abu Dabi. Hang Seng, Hong Kong.”
Svuda oko nas, sahranjeni u ćelijama, zaustavljeni u vremenu, pouzdano ućutkani, muškarci s problemima sa zubima, sa zdravstvenim problemima, s bračnim problemima, prehrambenim navikama, psihičkim slabostima, ljudi koji hrču, noćno brujanje šema za izbegavanje poreza na naftu, i poreza uopšte, ekonomska špijunaža, ekonomska korupcija, lažna svedočenja, prevare sa zdravstvenim osiguranjem, obmane s nasledstvom, obmane s nekretninama, elektronske prevare, prevare i zavere.
Počeli su da pristižu rano, da ispunjavaju zajedničku prostoriju, neki su donosili dodatne stolice na sklapanje, i otvarali ih. Drugi su stajali u bočnim prolazima, mnoštvo osuđenika, stražara, kuhinjskog osoblja, službenika zavoda. Nekako sam uspeo da se uguram u četvrti red, blizu sredine. Osećaj da se nešto događa, vesti u glasnom žamoru, skupovi emocionalnih globalnih sila koje su nas tu dovele u talasu složenog iščekivanja.
Buketić kišom donetih pupoljaka bio je pričvršćen uz jedan od visokih prozora. Proleće je, manje-više, kasnilo ove godine.
Postojale su četiri zajedničke sobe, po jedna za svaku spavaonu, i bio sam uveren da su sve prepune, pune kažnjenika i drugih, okupljenih u nekom čudnom skladu, da bi slušali decu kako govore o ekonomskom kolapsu.
Ovde, kad se približio početak emisije, Feliks Zuber je nakratko ustao sa svog sedišta u prvom redu, i podigao umornu ruku da utiša gomilu u kojoj su ljudi još zauzimali svoja mesta.
Odmah sam primetio da su devojčice bile odevene u iste jakne. To je bilo novina. Slika je bila oštrija i postojanija, u boji. A onda sam shvatio i da sede za dugim stolom, stolom za čitanje vesti, ne za običnim stolom. Konačno, i tekstovi – nisu imale odštampane tekstove. Koristile su televizijski uređaj, i izgovarale rečenice prilično velikom brzinom, s povremenim taktičkim pauzama, dobro raspoređenim.
„Grčka rasprodaje akcije, podiže cenu evra.”
„Berze se smiruju.”
„Grčka se kreće ka novim restrikcijama.”
„Smanjen je neposredni pritisak.”
„Grčka i Nemačka vode pregovore.”
„Glasovi poverenja. Pozivanje na strpljivost.”
„Grčka je spremna da povrati poverenje.”
„Paket za pomoć u iznosu od četrdeset milijardi dolara.”
„Kako se na grčkom kaže hvala?”
„Efharisto. ”
„Reci to ponovo, ali polako.”
„F. Hari Stou.”
„F. Hari Stou.”
Razmenile su pozdrav pesnicama, ravnodušno, ne gledajući jedna drugu.
„Možda je najgore prošlo.”
„Ili najgore tek sledi.”
„Znamo li da li će grčki otkup duga imati učinak kakav se očekuje?”
„Ili će delovati sasvim suprotno?”
„A šta je zapravo suprotno?”
„Pomisli na druga tržišta.”
„Gleda li iko u Portugal?”
„Svi gledaju u Portugal.”
„Visok dug, nizak privredni rast.”
„Zajmovi, zajmovi, zajmovi.”
„Evro, evro, evro.”
„Irska ima problem. Island ima problem.”
„A da li smo pomislili na britansku funtu?”
„Život i smrt britanske funte.”
„Funta nije evro.”
„Britanija nije Grčka.”
„Ali, da li funta pokazuje znake slabljenja? Da li će i evro za njom? Da li je dolar daleko od toga?”
„Priča se o Kini.”
„Ima li problema u Kini?”
„Postoji li strategija u Kini?”
„Kako se zove kineska novčana jedinica?”
„U Latviji je lat.”
„U Tongi je ponga.”
„U Kini je rebimbi.”
„Rebimbo.”
„U Kini je ribobo.”
„Rebubu.”
„I šta sad sledi?”
„Već je usledilo.”
„Da li se iko seća?”
„Berza tone za po hiljadu poena u osmini sekunde.”
„U desetini sekunde.”
„Sve brže i brže, sve niže i niže.”
„U dvadesetom delu sekunde.”
„Ekrani svetlucaju i vibriraju, telefoni skaču sa zidova.”
„U stotinki sekunde. U hiljaditom delu sekunde.”
„Nerealno, irealno, nadrealno.”
„Ko to radi? Odakle to dolazi? Kuda to vodi?”
„Desilo se u Čikagu.”
„Desilo se u Kanzasu.”
„To je film, to je pesma.”
Osećao sam raspoloženje u prostoriji, nekakvu napregnutost, potrebu za još nečim, nečim jačim. Ostao sam po strani, gledao devojčice, razmišljao o njihovoj majci, o tome šta li je imala na umu, i kakve su joj namere s nama.
Lori je tiho rekla, raspevanim glasom: „Kome da verujemo? Na koju stranu da se okrenemo? Kako ćemo ikad zaspati?”
Kejt je odsečno zapitala: „Može li kompjuterska tehnologija da održi korak s kompjuterizovanom trgovinom? Da li će dugoročna sumnja ustupiti mesto kratkoročnoj sumnji?”
„Šta je slučajna transakcija? Šta je kratkoročna prodaja?”
„Koliko je hiljada milijardi dolara namenjeno posrnulim evro-ekonomijama?”
„Koliko nula ima hiljada milijardi?”
„Koliko sastanaka do duboko u noć?”
„Zbog čega se kriza neprestano pogoršava?”
„Brazil, Koreja, Japan, Svuda.”
„Šta rade i gde to rade?”
„U Grčkoj je ponovo štrajk.”
„Marširaju ulicama.”
„U Grčkoj spaljuju banke.”
„Ističu zastave na svetim hramovima.”
„Narodi Evrope, ustanite.”
„Narodi sveta, ujedinite se.”
„Plima nadire, talas je sve veći.”
„U kom smeru? Koliko brzo?”
Nastala je duga pauza. Gledali smo i čekali. A onda su vesti stigle do odlučujućeg trenutka, do biti ili ne biti, do tačke s koje nema povratka.
Devojčice su uglas izrecitovale:
„Staljin Hruščov Kastro Mao.”
„Lenjin Brežnjev Engels – pao.”
Ta imena, i taj usklik, izgovoreni brzim pevuckanjem, podstakli su kažnjenike na spontanu buku. Kakva je to buka bila? Šta je značila? Sedeo sam okamenjenog lica, usred te graje, i pokušavao da shvatim. Devojčice su ponovile iste reči jednom, pa još jednom. Ljudi su vikali i galamili, ti metiljavi kancelarijski prevaranti, kao da upravo odbacuju sve u šta su celog života verovali.
„Brežnjev Hruščov Mao i Ho.”
„Lenjin Staljin Kastro Ču.”
Imena su navirala. Podsećalo je to na skandiranje u školi, na povike razigranih navijačica, i reagovanje ljudi postalo je glasnije i žešće. Šta su ta imena značila kažnjenicima? Nije to bilo ni nalik onim smešnim imenima mesta iz ranijih izveštaja. Ova imena bila su ogromni pečati utisnuti u istoriju. Da li su to kažnjenici želeli da zamene jednu doktrinu, jedan sistem vladavine drugim? Bili smo krajnji proizvodi sistema, logičan ishod, ostaci potrošenog kapitala. Ali bili smo i ljudi s porodicama i domovima, kakvo god da je bilo naše trenutno stanje. Imali smo svoja uverenja, svoje sklonosti. I bilo je to izvan svakog sistema, mislio sam. Tvrdili su da ništa više nije važno, da su razlike poništene. Neka se berze slome i propadnu. Neka se banke, brokerske firme, grupe, fondovi, trustovi, instituti, pretvore u prah i pepeo.
„Mao Ču – Fidel Ho.”
„U prolazima sa strane, u međuvremenu, bilo je mirno i tiho – stražari, lekari, administrativno osoblje. Želeo sam da se sve to završi. Želeo sam da devojčice odu kući, urade domaće zadatke, vrate se svojim mobilnim telefonima.
„Marks Lenjin Če – hej!”
Njihova majka bila je luda, potpuno je izopačila ideju dečijeg berzanskog izveštaja. Kažnjenici su bili zbunjeni, i uskomešali su se do bezumne anarhije. Samo je Feliks Zuber u tome pronašao smisao i stezao je pesnicu, čovek koji je bio tu zato što je pokušao da finansira revoluciju, i koji je u izvikivanim imenima umeo da čuje trube i bubnjeve. Tek posle nekog vremena energija u prostoriji počela je da slabi, a glasovi devojčica postali su mirniji.
„Svi mi čekamo na odgovor.”
„Kad dođe vreme, kažu analitičari.”
„Konačno, ulagači ne odustaju.”
„Drugde, ekonomisti tvrde.”
„Negde, zvaničnici zahtevaju.”
„To može biti loše”, rekla je Kejt.
„Koliko loše?”
„Veoma loše.”
„Loše kao smak sveta.”
Gledale su pravo u kameru, i šapatom završavale izveštaj.
„F. Hari Stou.”
„F. Hari Stou.”
Izveštaj je bio završen ali su devojčice ostale na ekranu. Sedele su i gledale, i mi smo sedeli i gledali. Postalo je nelagodno. Lori je pogledala u stranu, a onda skliznula sa stolice i izašla izvan domašaja kamere. Kejt je ostala. Gledao sam kako joj se poznati izraz vraća u oči, i u oblik usana i vilice. Bio je to izraz nepristajanja na saradnju. Zašto bi pristala na nespretan izlazak izazvan nekom glupavom tehničkom brljotinom? Gledaće u nas koliko i treba dok ne oborimo poglede. A onda će da nam precizno objasniti kako ona doživljava sve to, i tu emisiju i te vesti. Zbog toga sam poželeo da ustanem i odem, da se neopažen izvučem iz reda i duž zida i izađem u prašnjavu svetlost kasnog popodneva. Ali sam ostao i gledao, a ostala je i ona. Gledali smo jedno u drugo. Nagnula se napred, laktova naslonjenih na sto, sa šakama sklopljenim u visini brade, kao nastavnik u odeljenju petog razreda koji je izgubio strpljenje zbog mog kikotanja i vrpoljenja ili jednostavno zbog moje gluposti. Toga sam se bojao, da će početi da govori o vestima, o svim vestima svih vremena, i o tome kako je njen otac oduvek govorio da vesti postoje zato da bi mogle da nestanu, u tome je svrha postojanje vesti, svake priče, svega što se dešava. Naš nestanak zavisi od vesti, kaže moj otac. A onda je moj otac postao vešt. I potom nestao.
Ona je, međutim, samo sedela i gledala i uskoro su kažnjenici postali vrlo uznemireni. Shvatio sam da sam šakom pokrio donji deo lica, bespotrebno skrivajući roditeljstvo. Ljudi, po nekoliko njih istovremeno, pa onda sve više, pa onda u grupama, polako su odlazili, neki od njih pognuti dok su prolazili između redova. Možda su vodili računa o tome da ne zaklone vidik ostalima, ali mislim da je većina njih nastojala da se iskrade, pritisnuta krivicom i stidom. Kako god bilo, prizor na ekranu i dalje je bio isti. Kejt ispred kamere, sedela je i gledala u mene. Osećao sam se ispražnjeno, ali nisam mogao da odem dok je ona tu. Čekao sam da ta slika nestane s ekrana i, konačno, nekoliko dugih minuta kasnije, to se i dogodilo, uz pruge i podrhtavanje.
Prostorija se već bila ispraznila u trenutku kad se na ekranu pojavila karikatura debelog dečaka koji se kotrlja niz neravno brdo. Feliks Zuber je i dalje sedeo na svom sedištu u prvom redu, on i ja smo sada bili jedina publika, pa sam čekao da se okrene i mahne mi, ili da jednostavno ostane tamo da sedi, mrtav.
Otvorio sam oči malo pre zore i san je još bio tu, lebdeo je, gotovo opipljiv. Nikad se ne setimo snova onako kako treba, kad ih obnavljamo u sećanju. Tada nam deluju pozajmljeno, kao delovi nekog drugog života, kao da su naši možda i jedino na najdaljim marginama. Jedna žena stoji ispod ventilatora na tavanici u visokoj zatamnjenoj sobi u Ho Ši Minu, gradu čije je ime neizbrisivo utkano u san, i ta žena, na trenutak nejasnih obrisa, skida sandale, i počinje da deluje poznato, i ja shvatam zbog čega je tako, shvatam da je to moja žena, vrlo čudnovato, Sara Mejsi, polako odbacuje odeću, tuniku i široke pantalone, ao dai.
Da li je to trebalo da bude erotično, ili ironično, ili je to bio tek još jedan slučajni paketić taloga iz lobanje? Od razmišljanja o tome postao sam nervozan i sledećeg trenutka sam se spustio s ivice gornjeg ležaja, tiho. Norman je ležao mirno, s crnom maskom za spavanje na licu. Obukao sam se i izašao iz ćelije i duž poda krenuo pravo u izmaglicu praskozorja. Stražarska kućica na ulazu u zavod bila je osvetljena, neko je bio tu sa zadatkom da propusti kombije koji će dovesti isporuke mleka, jaja i obezglavljenih pilića s lokalnih farmi. Otišao sam do stare drvene ograde i provukao se između greda, pa malo zastao, zagledan u tamu, svestan sopstvenog disanja, iznenađen njime, kao da je to nešto što se događa vrlo retko, pa je zbog toga upečatljivo.
Polagano sam opipavao put duž reda stabala koja su rasla s jedne strane neasfaltiranog puta. Kretao sam se prema zvuku saobraćaja i za deset-dvanaest minuta stigao do mosta na auto-putu. Most je bio zatvoren za saobraćaj, jer su na njemu neprestano obavljani radovi. Stao sam otprilike na samoj sredini i zagledao se u automobile koji su jurili ispod mene. Polumesec je bio okačen nisko i delovao je kao da je nekako čudnovato potopljen u bledu izmaglicu. Saobraćaj je tekao postojano, u oba smera, pikapi, karavani, kombiji, svi s pitanjem ko i kuda, u taj rani sat, i svi uz onaj neizrecivi zvuk prolaska ispod mosta.
Gledao sam i slušao, nesvestan prolaženja vremena, zamišljen nad uređenošću i disciplinom tog saobraćaja, podrazumevanom, vozači su održavali rastojanje, nimalo nepogrešivi muškarci i žene, automobili spreda, otpozadi, s obe strane, noćna vožnja, vrludave misli. Kako to da se na ovom delu auto-puta ne događaju udesi na svakih nekoliko sekundi, čak i pre jutarnjeg špica? Eto, o tome sam razmišljao sa svog mesta na mostu, o nadirućoj buci i čistoj brzini, o međusobnoj blizini tih vozila, o suštinskim razlikama među vozačima, polnim, starosnim, jezičkim, karakternim, razlikama u životnim pričama, automobili su izgledali kao motorizovane igračke, ali to tamo dole bila je krv i meso, čelik i staklo, i delovalo mi je kao istinsko čudo to što su se bezbedno kretali ka svojim tajanstvenim odredištima.
To je civilizacija, pomislio sam, zamah društvenog i materijalnog napretka, ljudi u pokretu, koji ispituju granice vremena i prostora. Koga je briga za otrovni smrad sagorelog goriva, za zagađivanje planete. Opasnost možda i jeste stvarna, no to je samo spoljašnji sloj, onaj neizbežni lak. Ono što sam viđao takođe je bilo stvarno, ali je imalo snagu vizije, ili možda neprolaznog događaja koji treperi u oku i umu posmatrača, kao nalet prosvetljenja. Pogledaj ih, ko god da su, kako delaju u prirođenom skladu, proveravaju kazaljke i brojeve, ispoljavaju veštinu i moć rasuđivanja, skreću, lagano koče, predviđaju, budno motre na po tri ili četiri strane istovremeno. Slušao sam vazdušne udare dok su prolazili ispod mene, jedno vozilo za drugim, vozači koji su donosili trenutne odluke, vesti i vremenska prognoza na njihovim radio-aparatima, neznani svetovi u njihovim mislima.
Kako to da se ne sudaraju sve vreme? To mi je pitanje delovalo istinski duboko, dok se na istoku pomaljao prvi tračak svitanja. Kako to da se ne sudaraju otpozadi ili sa strane? To je iz moje uzdignute perspektive delovalo neizbežno – automobili naterani na ogradu, gurnuti u smrtonosne okrete. No oni su jednostavno nastavili da dolaze, naizgled niotkuda, farovi, zadnja svetla, i nastaviće da dolaze i odlaze kroz čitav taj dan koji se upravo rađao i kroz noć koja će uslediti.
Zatvorio sam oči i slušao. Uskoro ću se vratiti u zavod, i potonuti u svakodnevicu tog života. Minimalno obezbeđenje. Zvučalo je detinjasto, kao izraz nekakvog ustupka i sažaljenja. Poželeo sam da kad otvorim oči ugledam prazne puteve i zaslepljujuću svetlost, apokalipsu, gromovito nadiranje nečeg nezamislivog. Ali ja sam pripadao svetu minimalnog obezbeđenja, zar ne? Najmanja moguća ograničenja, najnižeg stepena. I tako, bio sam tu, kao begunac, ali begunac koji će se vratiti. Kad sam konačno otvorio oči, magla se dizala, saobraćaj postajao gušći, motocikli, kamioneti bez prikolica, porodični automobili, džipovi, vozači zagledani napred, buka i jurnjava, neodoljivi osećaj neodložnosti.
Ko su oni? Kuda idu?
Palo mi je na um da sam vidljiv s auto-puta, čovek na mostu, u ovo doba dana, silueta, čovek koji stoji i gleda, i sasvim će prirodna reakcija vozača, nekih od njih, biti da podignu pogled i zapitaju se.
Ko je on? Šta radi tamo gore?
On je Džerold Bredvej, pomislio sam, čovek koji će doveka udisati isparenja slobodne inicijative.

IZGLADNELA


U vreme kad je to počelo, davno pre no što se pojavila ta žena, živeo je u jednoj sobi. Nije se nadao da će se okolnosti popraviti. To je bio njegov svet, jedan prozor, tuš, rešo, zdepasti frižider parkiran u kupatilu, improvizovani plakar za ono malo stvari koje je imao. Postoji jedna vrsta nedogađanja koja podseća na meditaciju. Jednog jutra sedeo je i pio kafu i zurio u prazno, kad se lampa koja se pružala iz zida iznenada zapalila. Pogrešno spojene žice, mirno je pomislio, i ugasio cigaretu. Gledao je plamenove kako se dižu, i abažur kako bubri i topi se. Sećanje se tu završava.


Sada, nekoliko decenija kasnije, sedeo je i gledao jednu drugu ženu, onu s kojom je živeo. Stajala je kraj sudopere u kuhinji i prala zdelu iz koje je jela žitarice, ribajući ivice nasapunjanom golom šakom. Bili su razvedeni, posle pet-šest godina braka, ali su i dalje živeli u istom stanu, njenom, na trećem spratu bez lifta, dovoljno prostora, na neki način, i mali pas koji je lajao u susednom stanu.
Još je bila vitka, ta Flori, i malo naherena, a svetlosmeđe nijanse njene kose tek su počinjale da blede. Jedan njen prslučić visio je na kvaki u plakaru. Pogledao ga je, zapitavši se koliko je dugo tu. Bio je to život koji je polagano izrastao oko njih, nepogrešivo prepoznatljiv, i nije se moglo videti mnogo toga što već nije video tokom prethodnih sati, nedelja i meseci. To prsluče na kvaki visilo je tu mesecima, pomislio je.
Seo je na ležaj na drugom kraju uzanog stana, i slušao je kako dokono priča o svom novom poslu, privremenom, čitanju izveštaja o stanju u saobraćaju preko radija. Bila je glumica, bez posla u profesiji, pa je prihvatala sve što bi iskrslo. Njen glas bio je tokom većine dana jedini živi glas na koji je obraćao pažnju, lagana i tečna melodija s nijansom dubokog Juga. Ali je njen glas preko radija bio moćno oruđe, sav od snažnih naleta i zadihanih rečenica, i kad god bi se, što je bilo retko, zadesio tu preko dana, uključio bi radio i slušao stanicu koja je čitavog dana emitovala vesti, i na kojoj je ona na svakih petnaest minuta imala svoj mali interval, u kome je izveštavala o uobičajenom haosu tamo napolju.
Govorila je nestvarno brzo, reči i kodirane fraze bivale su vrhunskom umešnošću sabijane u kodirani format, udesi, radovi na putu, mostovi i tuneli, zastoji mereni geološkim vremenom. Auto-put Bruklin-Kvins, Ist river drajv, večiti Kros Bronks auto-put, deset hiljada vozača koji umrtvljenih pogleda čekaju da se kapije otvore, da se mora razmaknu.
Sada ju je gledao kako prilazi, malo iskošeno, govorom tela izražavala je odlučnu ljubopitljivost, s glavom nagnutom ulevo, i pogledom koji je prodirao kroz različite nivoe posmatranja. Zastala je na udaljenosti od metar i po.
„Jesi li se podšišao?”
Sedeo je zamišljen, a onda zabacio ruku unatrag da palcem opipa vrat. Podšišavanje se svodilo na nekoliko užurbanih trenutaka u brižljivo isplaniranom danu, proces kome se podvrgavao samo zato da bi ga kasnije zaboravio.
„Mislim da jesam, apsolutno.”
„A kada?”
„Ne znam. Možda pre tri dana.”
Koraknula je u stranu, približivši mu se još malo.
„Šta to nije u redu sa mnom? Tek sam sad primetila”, rekla je. „Šta ti je to uradio?”
„Ko?”
„Berberin.”
„Ne znam. Šta mi je uradio?”
„Kastrirao ti je zulufe”, rekla je.
Dotakla mu je obraz, u čast sećanja, činilo se, na ono što je bilo tu, rukom još vlažnom od one činije za žitarice. A onda je otplesala, obukla sako i izašla. Eto, to su njih dvoje radili, dolazili i odlazili. Morala je da požuri u studio, u centru grada, a on je trebalo da stigne na početak projekcije filma, u 10.40 pre podne, dovoljno blizu da je mogao da ode pešice, a onda na drugi film negde drugde, i još negde posle toga, i onda još jednom pre no što tako okonča dan.
Bio je to zgusnuto beli letnji dan, i muškarci u narandžastim prslucima bušili su asfalt duž sredine široke ulice, s betonskim barijerama oko novonastalog kratera, a sve što se oko njih kretalo, preduzimalo je odbrambene mere, taksiji su zastajali i ponovo kretali, a pešaci pretrčavali ulicu u etapama, u taktičkim jurišima, svaki s mobilnim telefonom pričvršćenim uz glavu.
Koračao je prema zapadu, i u hodu počinjao da oseća telo, širinu grudi i bokova. Oduvek je bio veliki, spor i snažan, a sada je postao još veći i još sporiji, zbog svih onih punih šaka masnih materija koje je gurao sebi u lice, nemoćan da odoli, dok je poguren sedeo za pultom u restoranu ili stajao pored štandova s hranom. On nije jeo obroke, već ih je trpao, trpao je zalogaj i plaćao i bežao, a naknadni ukus onog što je uneo u sebe satima mu je ostajao negde u donjim unutrašnjim organima.
To je zapravo jeo njegov otac, a ostareli sin polako je poprimao očevo golemo obličje, ako ništa drugo.
Skrenuo je ka severu na Šestoj aveniji, znajući da će bioskop biti gotovo prazan, tek tri-četiri usamljene duše. Posetioci bioskopa postajali su duše onda kad ih je bilo malo. A tako je bilo gotovo uvek u kasno jutro ili rano popodne. Ostaće usamljeni čak i dok izlaze iz bioskopa, neće razmeniti reč ili pogled, za razliku od duša u nekoj drugoj situaciji, u nekoj dalekoj nesreći ili prirodnoj pretnji.
Platio je na blagajni, dobio kartu, predao je čoveku u predvorju i otišao pravo u podzemne toalete. Nekoliko minuta kasnije seo je na svoje mesto u maloj sali i čekao da počne film. Najpre čekaš, pa onda žuriš, tako je to bilo u svakom danu. Dani su svi bili isti, filmovi nisu.
Zvao se Leo Železnjak. Trebalo mu je pola života da počne da se uklapa u to ime. Da li je mislio da u tom imenu postoji nekakav odjek, ili nešto tuđinsko, neka istorija koju nikad neće moći da zasluži? Drugi ljudi su živeli u svojim imenima. On se pitao da li ime samo po sebi išta znači. Možda bi osećao tu odvojenost bez obzira na to koje bi ime nosio na plastičnim karticama u novčaniku.
Imao je čitav red samo za sebe, pa je seo tačno u sredinu, dok su se svetla u sali gasila. Kakvi god meseci nemira i melanholije da su lebdeli nad tim doživljajem, nedavni ili daleki, to je bilo mesto na kome je sve moglo da nestane.
Flori je imala određene stavove u vezi s njegovom vokacijom. Tokom tih ranih godina, između glumačkih angažmana, snimanja nahsinhronizacije, rada na sajmovima i šetanja pasa, povremeno bi mu se pridružila, ponekad i na tri filma u jednom danu, čak i četiri, predajući se novini tog doživljaja, u nekoj vrsti nadahnutog ludila. Doživljaj filma može da bude narušen u zavisnosti od toga s kim ga gledate, tamo u mraku, kad osećate talase nečijeg stava, iz scene u scenu, iz kadra u kadar. Oboje su to znali. Znali su i to da ona neće učiniti ništa čime bi ugrozila integritet njegovog poduhvata – da neće biti nikakvog šaputanja, gurkanja, kesa i kokica. Ali ona nije posebno isticala svoj smisao za brižljivu obzirnost. Nije bila banalna osoba. Shvatala je da to što on radi nije rutinsko skretanje u neku paklenu opsesiju.
A šta je onda zapravo radio?
Razvijala je teorije. On je asketa, rekla je. Bila je to jedna teorija. Pronašla je nešto svetačko i mahnito u tom njegovom poduhvatu, nekakav element samoporicanja, element pokore. Sedi u mraku, obožava slike. Da li su mu roditelji bili katolici? Da li su mu deda i baba išli na bogosluženje svakog dana, pre zore, u nekom selu u Karpatima, i ponavljali reči sveštenika s dugom belom bradom i zlatnim ogrtačem? I gde su uopšte ti Karpati? Govorila je kasno noću, obično u krevetu, dok bi im se tela odmarala, i on je voleo da sluša te ideje. Bile su to besprekorno smišljene pripovesti, bez ikakvog njenog pokušaja da dobije njegovu priču o tome kako je zaista bilo. Možda je znala da će to morati da se isisa iz njegovih pora, kao kakva groznica na koži, a ne kao proizvod svesnog uma.
Ili je bio čovek koji beži od svoje prošlosti. Bilo mu je potrebno da snom rastera mračno sećanje na detinjstvo, neki neprijatan doživljaj iz doba odrastanja. Filmovi su snovi na javi – sanjarije, rekla je, koje nas štite od povratka onog davnog prokletstva, one nesreće. Zvučalo je kao da izgovara replike iz loše ostvarene obnove nekad popularnog pozorišnog komada. Nežni zvuk njenog glasa, ona nota neverovatnog koju je umela da unese, povremeno pogubljeni Leo, koji bi osetio erekciju kako bruji ispod čaršava.
Da li je odlazio u bioskop da gleda filmove, rekla je, ili je možda još uže, još suštinskije, odlazio jednostavno zato da bi bio u bioskopu?
Razmislio je o tome.
Mogao je da ostane kod kuće i gleda televiziju, film za filmom, na kablovskoj, tri stotine kanala, rekla je, do duboko u noć. Ne bi morao da ide od jednog do drugog bioskopa, metroom, autobusima, brige, žurba, i bilo bi mu mnogo udobnije, uštedeo bi novac, jeo bi polunormalne obroke.
Razmislio je o tome. Bilo je očigledno, zar ne, da su postojale i jednostavnije mogućnosti. Svaka druga mogućnost bila je jednostavnija. Neki posao bio bi jednostavniji. Smrt bi bila jednostavnija. Ali on je shvatao da je njeno pitanje bilo filozofsko, a ne praktično. Ispitivala je dublje predele njegovog bića. Biti u bioskopu da bi se bilo u bioskopu. Razmislio je o tome. Dugovao joj je bar toliko.
Ta žena je ušla kad je počeo film. Pre toga je neko vreme nije viđao, pa se iznenadio kad je shvatio, tek sada, da je primetio njeno odsustvo. Bila je skorašnji regrut – da li je to prava reč? Nije bio siguran kada je počela da dolazi. Delovala je nespretno, pomalo kvrgavo, i bila je mnogo mlađa od drugih. A bilo je i drugih, postojala je jedna nestalna grupa od četvoro-petoro ljudi koji su svakodnevno išli u obilazak, i svako se pridržavao svog strogog rasporeda, krstarili su gradom, od bioskopa do bioskopa, prepodne, noću, vikendom, godinama.
Leo nije ubrajao sebe u tu grupu. Nije razgovarao s drugima, nikad, ni reč, nikad im nijedan pogled nije uputio. A ipak ih je viđao, ovde-onde, tu i tamo, ponekog od njih. Bili su to nejasni obrisi bledih lica, smešteni među plakatima u foajeu, u iznošenoj odeći, nespokojni, s postoperativnim držanjem.
Pokušao je da ne obraća pažnju na to što je bilo i drugih ljudi. Ali nije bilo moguće da ga to ne uznemiri. Neminovno je bilo da ih viđa, jednu osobu u „Kvodu”, sutradan drugu u „Sanšajnu”, pa onda dvoje u „Empajeru 25” u prostranoj kupoli ili na dugačkim, strmim i uzanim pokretnim stepenicama koje su izgledale kao da vode ka nekom visoko podignutom obliku pakla.
Ovo je, međutim, bilo drugačije, ona je bila drugačija, i on ju je posmatrao. Sedela je dva reda ispred njega, na sedištu s kraja, dok su prve slike bledim svetlom obasjavale prednji deo sale.
Jedna dugačka metalna šipka sa nekadašnje policijske ograde stajala je u niši na nekoliko centimetara od ulaznih vrata. Bio je tu i visoki uski radijator, antikvitet, nepokriven, s jednim lavorom postavljenim ispod ventila da bi u njega kapala voda. Ponekad bi se zagledao u cevi tog radijatora, razmišljajući o bilo čemu, i ništa od tih misli nije se moglo pretočiti u reči.
Imali su zajedničko pretrpano kupatilo, u kome je njegova široka stražnjica s mukom uspevala da se uglavi između kade i zida, na klozetsku šolju.
Ponekad bi napustio svoj ležaj, po pozivu, i proveo noć s Flori u njenoj spavaćoj sobi, gde bi na neki setan način vodili ljubav. Imala je dečka, Avnera, ali nikad nije ništa rekla o njemu osim tog imena i činjenice da je imao sina koji je živeo u Vašingtonu.
Na zidu je visila fotografija njenih babe i dede, ona vrsta stare porodične fotografije iz koje su boja i ton iščezli do te mere da je postala uopštena, nečiji preci, praoci, pokojni rođaci.
U zadnjem delu plakara bile su poslagane sveske, Leove vežbanke, uspomene na osnovnu školu, s crno-belim omotačima i šarenim koricama. U njima su bile njegove beleške, godine i kilometri naškrabanih svedočanstava koje je nekada ispisivao o filmovima koje je gledao. Naziv bioskopa, naslov filma, vreme početka, vreme trajanja, nabacane misli o zapletu, glavnim likovima, pojedinim scenama i svemu ostalom što mu je padalo na pamet – o raspričanim tinejdžerima koji su sedeli blizu njega i o onom što im je rekao da bi ih ućutkao, ili o tome kako su se beli titlovi utapali u belu pozadinu, ostavljajući ga na cedilu usred žučnih rasprava na korejskom ili iranskom jeziku.
Dok bi ležao s njom u krevetu, ponekad bi mu sinula misao o Avneru u nekom tamnom, nejasnom, promenljivom obličju, kao duh koji svojim rasutim prisustvom pohodi sobu.
Flori je volela da ga ponekad udari u stomak, onako zabave radi. Pokušao je da u tome pronađe nešto duhovito. Često bi je, kad bi se kasno vratio kući, zatekao kako u pidžami vežba kikboks. Bio je to deo režima koji je uključivao dijetu, stilizovane pokrete i duge meditacije, s glavom položenom na pod, i krpom za posuđe preko očiju. Igrala je u letnjim predstavama, pa bi otišla na po nekoliko nedelja, a on je ponekad, otupelim čulima, jedva uspevao da shvati da je sam u stanu.
Bilo je tu i njegovo lice u ogledalu, lice koje je postepeno postajalo asimetrično, crte više nisu bile na istoj osnovi, obrve su mu bile različite visine, vilica iskrivljena, usta malo iskrenuta u stranu.
Kad je to počelo da se događa? Šta je sledeće?
Živeli su praktično ni od čega, od njegove sve tanje ušteđevine i njenih povremenih radnih angažmana. Živeli su od navike, i nastanjivali duge tišine koje nikad nisu bivale napete ili samosvesne. A ponekad je, dok bi studirala kakav scenario, koračala po sobi, isprobavala razne glasove, dok je on slušao bez komentara. Ranije ga je podšišavala, ali je onda prestala.
Kad bi zaboravila nešto što je htela da mu kaže, vratila bi se tamo gde joj se stvorila ta misao, u kuhinju, kupatilo, spavaću sobu, i čekala da se ponovo javi.
Boca poljske votke ležala je položena na posude s ledom u frižideru. Mogao je da je ne primećuje po tri meseca, a onda, u ponoć, da počne metodično da otpija iz čaše za vodu, pa bi se sat kasnije našao opružen na ležaju, dok se čitav svet zatvarao, tako da od njega nije ostalo ništa osim završnog pulsirajućeg bola u prednjem delu njegovog mozga.
Bili su tu i izveštaji o stanju u saobraćaju, zvuk Florinog glasa sabijen u dvadeset pet sekundi upozorenja na zastoje, zatvorene puteve, hitne radove na putu. Sedeo je pogrbljen pored radija i osluškivao nagoveštaje potpunog globalnog kolapsa u vestima o vozilu koje je sletelo s puta u Gounsu. Ti izveštaji bili su žargonski iskazi na jidišu, o tome kako je sve krenulo po zlu, oblikovani u brzu dikciju i hladnu pribranost njenog govora.
Bila je tu i činjenica da se ona nikad nije pojavila ni u jednom filmu, ni u najmanjoj ulozi, ni u masovnoj sceni, i on se pitao nije li možda nekako, potajno, za to krivila njega.
Bile su tu stvari s kojima su živeli, jednostavni predmeti čudnovato ispunjeni oblikovanjem njihove stvarnosti, stvari koje su doticali ali ih nisu videli, ili su gledali kroz njih.
Potkraj svojih dvadesetih, proveo je godinu dana u koledžu, pri čemu je preko noći radio u glavnoj pošti na Osmoj aveniji, i pohađao je kurs iz filozofije kome se radovao, iz nedelje u nedelju, stranicu po stranicu, preoravao je čak i fusnote u tekstu. A onda je postalo preteško, pa je digao ruke.
Ako nismo tu da bismo znali šta je neka stvar, šta je onda ta stvar?
Njen prslučić visio je s kvake u plakaru.
Pomislio je: šta je to?
Ustao je sa sedišta dok je tekla odjavna špica, što je činio samo onda kada je dnevni raspored bio krajnje pretrpan. A danas čak i nije bilo tako. Izašao je na aveniju i stao blizu ivičnjaka. Okrenuo se prema bioskopu i čekao. Prošao je jedan čovek, koji je upravo stavljao na usne grožđanu mast, zbog čega je Leo podigao pogled da bi proverio gde se nalazi sunce.
Nedugo zatim, pojavila se ona mlada žena. Nosila je farmerke uvučene u tamne čizme i na jarkom svetlu izgledala je drugačije, svetlije, vitkije, nije bio siguran u čemu je razlika. Zastala je na trenutak, dok su ljudi prolazili kraj nje. Učinilo mu se i da deluje zabrinuto, a onda je pomislio kako to nije nikakva zabrinutost, već samo osnovna usredsređenost na suštinske detalje, na početak sledeće predstave, na najbrži način da se tamo stigne. Imala je na sebi široku sivu košulju, i nosila je torbu preko ramena.
Taksiji su trubeći prolazili iza njega.
Počela je da se udaljava, duga smeđa kosa, spori odlučni koraci, zategnuta zadnjica u izbledelom džinsu. Pomislio je kako se uputila ka ulazu u metro, nešto severnije. Još nekoliko trenutaka ostao je na svom mestu, a onda shvatio da je i sam krenuo u istom pravcu, za njom. Da li je krenuo za njom? Da li mu je bio potreban neko da mu kaže šta to radi? Da li je morao da proveri svoj položaj u Sunčevom sistemu zato što je video čoveka koji stavlja grožđanu mast na usne.
Sledeći film prikazivao se na dijagonalno suprotnom kraju grada, u gornjem delu Osamdeset šeste ulice, ali mogao je da krene vozom A, ukoliko bi bilo neophodno, a onda da kroz park prođe autobusom. U njegov kod dnevnog putovanja bilo je upisano ubeđenje da nikad neće uzeti taksi. Taksi je delovao kao prevara, mada nije bio sasvim siguran šta je to trebalo da znači. Znao je, međutim, šta znači novac, opipljiva činjenica gotovine koja izlazi iz šake – presavijene novčanice, izlizani novčići.
Ubrzao je korak, tražeći usput po džepovima svoju mesečnu kartu. Još mu je bila na vidiku, ali jedva, u vrevi na trotoaru. U džepu na grudima imao je mesečnu kartu, dok mu je raspored za taj dan bio ispisan na kartici smeštenoj u suprotni džep. Imao je sitninu, novčanik, ključeve od kuće, maramicu, sve one obične stvarčice koje su uspostavljale suštinski identitet njegovih dana. Trebalo je postarati se i za glad, za hranu, uskoro, okrepiti kukavno telo. Imao je stari seiko ručni sat s pohabanom narukvicom.
Posebno je obraćao pažnju na kišu u filmovima. U stranim filmovima, radnjom smeštenim u Severnu ili Istočnu Evropu, činilo mu se, ponekad, da kiša pada kao da je u njoj sam Bog, ili smrt.
Ponekad, takođe, zamišljao je sebe kao stranca, dok je poguren i neobrijan hodao pored zgrada, mada nije znao zbog čega je tada sebi delovao kao stranac. Umeo je da vidi sebe u nekom drugom životu, u nekom bezimenom gradu u Belorusiji ili Rumuniji. Rumuni su pravili izuzetne filmove. Flori je čitala filmske kritike, ponekad naglas. Strani reditelji često su nazivani majstorima, tajvanski majstor, iranski majstor. Rekla je kako moraš da budeš stranac da bi te nazvali majstorom. Video je sebe kako korača pored kafea u crno-belim gradovima, dok blizu njega prolaze trolejbusi, i žene u lepim haljinama, s ružom na usnama. Te bi vizije iščezle za nekoliko sekundi, ali su na neki čudnovat način, na ozbiljan način, imale gustinu sabijenog života.
Flori je smatrala da on i nema potrebe da zamišlja alternativni život stranca. On zapravo već jeste vodio alternativni život. U stvarnom životu, govorila je, on je učitelj u jednom od predgrađa, u neuglednom kraju. Kasno popodne sastaje se s kolegama u lokalnom baru i tu opisuju živote koje bi mogli da vode, da su okolnosti drugačije. Lažne živote, šaljive živote, ali na samom rubu verovatnosti. Posle nekoliko pića, upravo je iznureni Leo taj koji predlaže najluđi život. I to je upravo ovaj život, njegov život, ti filmovi. Ostali odmahuju rukama. Leo, ma ni slučajno, kažu. Taj čovek je suviše čvrsto na zemlji, pragmatičan je, najprizemniji u čitavoj ekipi.
Donela je tu priču do njihovog stana na trećem spratu, i ispričala mu je dok je sedeo na suprotnom kraju stana, na svom ležaju, i pritezao vezice na cipelama. Eto zašto još žive zajedno, rekla je. Njegova pribrana narav bila je njen oslonac. Bilo joj je potrebno samo ono što se jasno videlo, taj čovek u tom telu, u tom bezbrižnom obličju, čija je gravitaciona sila i njoj pomagala da održi ravnotežu.
U protivnom, bila bi razvejana, nestabilna, jela bi i spavala sporadično, nikad ni na šta ne bi uspevala da se usredsredi. Stanarina, račun za telefon, curenja, kvarovi, sve te stvari za koje čovek mora da se pobrine, sve to vreme, dok te jednom ne pronađu mrtvog u bakinom bademantilu. Leo nije išao kod lekara, ali ona jeste, baš zato što on nije. Overavala je recepte zato što je on bio tu, čistio pod i iznosio smeće. I nije bio napregnut, bio je bezbedan. U tom pogurenom telu nije se skrivala eksplozija.
Kad prođu godine, ljudi više ne umeju da se sete zbog ćega su se venčali. Leo nije mogao da se seti zbog čega su se razveli. To je imalo neke veze s njenim pogledom na svet. Istupila je iz susedskog udruženja, pa iz lokalne glumačke trupe, kao i iz Udruženja dobrovoljaca za pomoć beskućnicima. Potom je prestala da glasa, prestala da jede meso, i prestala da bude udata. Posvećivala je više vremena vežbama za ravnotežu, učila da se održava u nezgodnim položajima tela, presamićena preko stolice, zgrudvana u gustu masu na podu, kao lopta, nepokretna u dugim intervalima, naizgled nesvesna svega osim svojih trbušnih mišića, svoje kičme. Leu se činilo da ju je gotovo progutalo njeno okruženje, da tek što se nije istopila i nestala, dematerijalizovana.
Gledao ju je i mislio o nečemu što je čuo ili pročitao pre dosta godina, na času filozofije.
Celokupno ljudsko postojanje je svetlosna iluzija.
Pokušao je da se seti konteksta tog zapažanja. Da li se ono ticalo kosmosa i našeg dalekog i prolaznog mesta kao zemaljskih bića? Ili je to bilo nešto intimnije, ljudi u prostorijama, ono što vidimo i ono što propuštamo, kako prolazimo jedno kroz drugo, iz godine u godinu, iz sekunde u sekundu?
Prestali su da razgovaraju smisleno, rekla je, i prestali su da smisleno vode ljubav.
Ali su imali potrebu da budu tu, jedno s drugim, pa je on dovršio pritezanje vezica na cipelama a onda ustao i okrenuo se i podigao roletnu. Jedna prečka malo je provirivala iz okvira i on je pokušao da odluči da li da je gurne natrag na mesto ili ostavi tako, bar za sada. Ostao je tako nekoliko trenutaka, gotovo nesvestan buke saobraćaja s ulice.
Tu je provodio po deo gotovo svakog dana, kao običan putnik, čovek koji stoji, u podzemnoj železnici, leđima okrenut vratima. On i drugi ljudi, nakratko zaustavljeni životi, ispražnjena lica, kao i ona, koja je sedela blizu kraja vagona. Nije morao da gleda pravo u nju. Bila je tamo, pognute glave, skupljenih kolena, s gornjim delom tela nagnutim prema pregradi.
Bilo je vreme podnevnog predaha između zadihanih rubova saobraćajnih špiceva, ali ona je sedela kao da je okružena ljudima, pa je pomislio da se možda još navikava na podzemnu železnicu. Pomislio je da je ona osoba koja živi u sebi, daleka, neuhvatljiva, što god. Pogled joj je bio oboren i odsutan, gledala je ni u šta. Gledao je reklamne plakate iznad prozora, čitajući jedan tekst na španskom mnogo puta zaredom. Nije imala prijatelja, nijednog. Tako je odlučio da je opiše sebi, bar za sada, u ranim stadijumima.
Voz je ušao u stanicu, Port Otoriti, na Četrdeset drugoj ulici, a on se sklonio s vrata i čekao. Nije se pomerila, nije ni mrdnula, i on poče da zamišlja prepuni vagon, njih dvoje kako stoje, svoje telo stisnuto uz njeno, pripijeno uz nju. U kom smeru je okrenuta? Okrenuta je na suprotnu stranu od njega, njegova prednja prema njenoj zadnjoj strani, tela im se pomeraju s krivinama i promenama brzine, voz juri pored stanica, ekspresni voz bez voznog reda.
Bilo mu je potrebno da na neko vreme prestane da razmišlja. Da li možda svako ima takvu potrebu? Svako ko ovde s pogledom skrenutim u stranu razmišlja o svakom drugom na ko zna kakav neznan način, potpuno ukrštanje osećanja, želja, nejasnih maštanja, iz časa u čas.
Postojala je jedna reč koju je poželeo da primeni na nju. Bio je to medicinski ili psihološki termin i potrajalo je nekoliko trenutaka dok nije uspeo da ga se seti, anoreksična, jedna od onih reči koje svoje značenje nose s nekim posebnim naglaskom. Ta je reč, međutim, bila suviše ekstremna za nju. Nije bila toliko mršava, bila je suvonjava, nije čak bila ni dovoljno mlada da bi se moglo reći da je takva, anoreksična. Da li je znao zbog čega to čini, sve to, od trenutka kad je odlučio da krene pogrešnim vozom, njenim vozom? Nije tu bilo ničeg što je trebalo znati. Išao je iz minuta u minut, da vidi šta će se sledeće dogoditi.
Ubrzo je zatekao sebe kako je prati niz ulicu, izvan vreline i buke tog dela Brodveja, do stubova u rashlađenom predvorju velikog multipleks bioskopa. Prošla je pored automata za prodaju ulaznica i prišla tezgi na suprotnom kraju predvorja. Na sve strane bili su postavljeni plakati, a ljudi je bilo malo. Zakoračila je na pokretne stepenice i on je shvatio da sada nikako ne sme da dozvoli da mu izmakne. Dovezao se stepeništem do velike zidne slike Holivuda, i stupio na tepihom zastrti drugi sprat. Na jednoj sofi sedeo je čovek i čitao knjigu.
Prošla je pored konzola za video-igre i pružila ulaznicu ženi koja je stajala ispred prolaza ka bioskopskim salama.
Svi ti elementi, naizgled povezani, odavde do tamo, korak po korak, ali bez ikakve primisli o nekom svrsishodnom cilju – postojao je samo nepravilni ritam njegove potrebe.
Stajao je u hodniku, i video je kako ulazi u Salu 6. Vratio se u foaje i zatražio kartu za tu salu, što god da se u njoj prikazuje. Prodavac mu je odštampao kartu, bezizražajno, i on je krenuo ka pokretnim stepenicama, prošao pored radnika obezbeđenja čija je ravnodušnost verovatno bila stvarna. Kad se ponovo obreo na drugom spratu, pružio je ulaznicu ženi u uniformi, prošao pored dugačke vitrine s hranom, i skrenuo u Salu 6. Nekih dvadesetak glava u polutami. Prešao je pogledom preko sedišta i ugledao je, u petom redu, na suprotnom kraju.
Nije tu bilo nikakvog zadovoljstva, u tome što ju je ispratio od kraja jednog filma do početka sledećeg. Osećao je samo da je time zadovoljen jedan prohtev, da je ublažena nekakva nejasna napetost. Bio je na polovini bočnog prolaza kad je odlučio da sedne tačno iza nje. Taj poriv ga je iznenadio, pa se nekako obazrivo smestio na sedište, kao da mu je potrebno da se prilagodi očiglednoj činjenici da je tu. A onda se ekran osvetlio i najave filmova su ih obasule kao kakva laboratorijska tortura, brzim slikama i napetošću.
Tela su im bila poravnata u liniji, oči su im bile poravnate, njegove i njene. Ali je film bio njen, njen film, njen bioskop, a on nije bio pripremljen za takvu pometnju. Film je delovao kao kakav pobačaj. Nije uspevao da shvati šta se događa. Sedeo je raširenih nogu, kolena oslonjenih na sedište ispred sebe. Disao je praktično pravo u nju, i ta blizina mu je pomogla da shvati ponešto što mu do tog trenutka nije bilo jasno. Ta žena je bila sama. Bio je siguran da je tako. Živela je sama, u jednoj sobi, kao i on. Bile su to godine koje su još uspevale da prikupe snagu u njegovom sećanju, pa je i izbor koji će načiniti, ta činjenica u njegovom životu, izgrebana, iščeprkana, najpre postala vizija u toj sobi. Ona gleda u izvitopereni parket. Kade nema, samo tuš s metalnim paravanom koji zazveči kad se nasloni na njega. Zaboravlja da se okupa, zaboravlja da jede. Leži u krevetu, otvorenih očiju, i ponavlja scene iz filmova koje je gledala toga dana, kadar po kadar. Poseduje tu sposobnost. To je prirodno, to joj je urođeno. Ne zanimaju je glumci, već samo likovi. Oni su ti koji govore, i tužno gledaju kroz prozore, i umiru nasilnom smrću.
Skrenuo je pogled s platna. Njena glava i ramena, u njih je počeo da gleda, u tu ženu koja izbegava kontakt s drugim ljudima, i ponekad sedi sama u svojoj sobi, zagledana u zid.
Razmišlja o njoj kao o iskrenoj duši, mada ne zna tačno šta to znači. Da li je siguran da ona ne živi s roditeljima? Ume li da živi sama? Pojedine filmove gleda više puta, za razliku od njega. Rado traga za mitskim filmovima, onima koji se prikazuju jednom u deset godina. Leo je takve filmove gledao samo onda kad bi mu slučajno naišli. A ona je bila spremna da posveti energiju nalaženju i gledanju kakvog teško uhvatljivog remek-dela, oštećena traka, izgubljeni delovi, vreme trajanja jedanaest sati, dvanaest sati, izgleda da niko ne zna tačno, predstava za povlašćene, pravi božji dar – otputuješ do Londona, Lisabona, Praga, ili možda samo do Bruklina, i sedneš u prepunu salu i osetiš se preporođeno.
U redu, to je shvatao. Ona pokušava da se udalji od sopstvene senke. Ubogo biće koje pokušava da pronađe sebi mesto. Postojalo je, međutim, nešto što je ona morala da shvati. Ovo je svakodnevni život, ovo je posao, iz dana u dan. Roniš glavom u novine ili držiš telefonsku slušalicu da bi mogao da odmeriš vreme trajanja filma naspram vremena potrebnog za putovanje. Praviš spiskove, pratiš satnicu, pridržavaš se plana. Eto, tako mi radimo, pomislio je.
Nakratko je zatvorio oči. Pokušao je da je zamisli kako stoji naga pred ogledalom, iz profila. Izgledala je krhko, neuhranjeno, tako zagledana u svoj lik, pomalo i zapitana ko je ta osoba. Pomislio je na njeno ime. Bilo mu je potrebno ime, neki način da je prisvoji, nešto po čemu bi je prepoznavao. Kad je otvorio oči, na platnu se videla jedna kuća, usamljena u zimskom predelu. Pomislio je na nju kao na Izgladnelu. To joj je postalo ime.
Setio se onog dana u Filadelfiji, prvog dana prikazivanja, Apokalipse sada, pre više od trideset godina, u devet i dvadeset ujutro, u bioskopu Goldman, u Petnaestoj ulici. Zatekao se u gradu zato što mu je koji dan ranije umro otac, a bio je u bioskopu zato što nije imao kud, da bi stigao tačno u devet, mučen osećanjem krivice, tako da je Brando u džungli bio uokviren smrću njegovog oca i predstojećom sahranom. Otac je ostavio imovinu nekolicini odanih prijatelja, dok je novac pripao Leu, prilično ozbiljna svota, novac jednog mesara, predsednika sindikata, pijanca, kockara, udovca, majstora za kalemljenje i druge korisne veštine.
A onda je došao i onaj dan, koju deceniju kasnije, kad je umro Brando. Tu vest je čuo preko radija. Marlon Brando je umro u osamdesetoj godini. Leu je to zvučalo besmisleno. Otkud Brandu osamdeset godina? Vest da je Brando umro imala je više smisla od vesti da je imao osamdeset godina. Taj što je umro bio je momak u majici s kratkim rukavima ili bez rukava, u kožnoj jakni, a ne starac nadutih obraza i hrapavog glasa. Kasnije, u supermarketu, pre prve predstave toga dana, očekivao je da će čuti ljude u redu pred kasom kako pričaju o tome, ali su oni razmišljali o drugim stvarima. Da li da uzmem sprej od maslinovog ulja ili od uljane repice? Debitnu ili kreditnu karticu? Stajao je i razmišljao o svom ocu. Dve zauvek povezane smrti, i novac, zaveštanje njegovog oca, koje mu je na kraju omogućilo da napusti posao u pošti i prihvati se života, s punim radnim vremenom, uz Florinu podršku.
U to vreme tek su upoznavali jedno drugo. On je već bio počeo da ispunjava sveske činjenicama i komentarima, ličnim tumačenjima, i bio je opčinjen time. Već su postojale gomile tih školskih svezaka, s njegovim nečitkim rukopisom, pola miliona reči, milion reči, film za filmom, dan za danom, izrastali su u kulturnu hroniku koju će neko otkriti kroz sto godina, tu ekscentričnu ličnu istoriju čitave jedne epohe. Bio je ozbiljan čovek. To je ono što je volela kod Lea, rekla je, dok je sedela na podu u donjem rublju i pušila travu, s crnim plivačkim naočarima oko glave. Tog čoveka je ščepala strast, potpuna obuzetost koja je bila beskompromisna, a sveske su predstavljale čvrst dokaz toga, bile su predmeti koje je bilo moguće uhvatiti rukama, reči koje je bilo moguće prebrojati, opipljiva istina o jednoj monaškoj posvećenosti, pri čemu je nečitki rukopis samo doprinosio čudesnosti čitavog poduhvata, kao drevni zapis na izgubljenom jeziku.
A onda je prestao.
Filmovi svih vrsta, sa svih strana, mape sa slikama iz čitavog sveta, i onda tako odjednom staneš?
Prestao je, rekao je, zato što su same sveske postale razlog za to što je činio. A činjenje je bilo odlaženje u bioskop. Sveske su počinjale da zamenjuju filmove. Filmovima nisu bile potrebne beleške o filmovima. Bilo im je potrebno samo da on bude prisutan.
Da li je tada prestao i da se šiša? Nije bio siguran.
Od početka je znao da ga put vodi prema budućnosti bez plate, godišnjih odmora, rođendana, mladih meseca, punih meseca, pravih obroka, ili važnih događaja. Želeo je prirodno postojanje, čisto, oslobođeno spoljašnjih senzacija.
Nikada nije gledao u prodavce ulaznica ili kontrolore. Neko bi mu uručio ulaznicu, on ju je potom predavao nekom drugom. To je uvek bilo isto, gotovo sve je uvek bilo isto. Sada se, međutim, činilo da se dani završavaju jedan sat nakon što počnu. Uvek je bio kraj dana. Dani nisu imali nazive i to nije ni trebalo da bude važno. Ali je bilo nečeg uznemirujućeg u anonimnoj nedelji, nekog osećaja ne iskonskog vremena, već ispražnjenog vremena. Hodao je uz stepenice, blizu ponoći, i upravo je tu i tada, iz noći u noć, postajao snažno svestan trenutka, približavanja trećem spratu, usporavanja koraka zbog brige da ne probudi susedovog lajavog psa s pacovskom njuškom. Još jedan kraj još jednog dana. Prethodni se dan tek završio, činilo se, baš na ovom mestu na stepeništu, s tim istim obazrivim korakom, i mogao je da vidi sebe jasno, tada i sada, usred tog koraka.
I zaboravio bi sve do naredne noći, kad bi ga obuzeo isti osećaj, na istom mestu, na pretposlednjem stepeniku pre odmorišta.
Najpre su išli gradskim autobusom, a onda podzemnom železnicom, vozom broj 6, prema centru. Pomislio je da su se zaputili prema jednom bioskopu na gornjem Ist sajdu. Pomislio je i kako bi trebalo da postoji i neka druga reč, osim reči anoreksična, koja bi mu pomogla da je vidi jasno, reč izmišljena za određene pojedince da prema njoj streme, kao da su rođeni i odgajeni samo zato da bi se ušuškali u nju.
Gledao ju je, udaljenu za pola vagona.
Ona gotovo nikad ne progovara. A kad progovori, da li ponekad zamuca, ima li neki akcenat? Akcenat bi mogao da bude zanimljiv, kad bi bio odnekud iz Skandinavije, ali je zaključio da mu nije potrebno da ga ona ima. Ona nema ni telefon. Zaboravlja da kupuje hranu, cipele, toaletne potrepštine – ili jednostavno odbacuje tu ideju. Čuje glasove, čuje dijaloge iz filmova koje je gledala kad je bila dete.
Ostala je na svom sedištu i kad su stigli do Osamdeset šeste ulice. To ga je uznemirilo, pa je počeo da broji stanice. Kad je stigao do broja dvanaest, voz je izronio u dnevnu svetlost, i pred očima mu se ukazao prizor sačinjen od stambenih zgrada, placeva, krivudavih linija grafita na krovovima i reke ili rukavca koji nije umeo da identifikuje.
Ona je povrh svega i nepostojana, i verovatno autodestruktivna. Ima trenutaka kad se baca na zid. Pomislio je kako to što on čini potpuno ima smisla, to što je doživljava kao nekog ko je doveo ovaj život, njihov život, do unapred utvrđene granice. Ona nema pribežište u racionalnim postupcima. Ona je čista, on nije. Zaboravi li ona ponekad svoje ime? Može li da zamisli i najjednostavniju sliku dobrog života?
Proverio je imena ulica na elektronskoj mapi s druge strane vagona, na kojoj su svetlucale tačkice, jedna po jedna, Vitlok, Elder, Morison, i počeo je da shvata gde se nalazi. Bio je u Bronksu, što je značilo da je zabasao izvan poznatih granica. Sunčeva svetlost ispunila je vagon, zbog čega se osetio kao da je odjednom izložen, lišen pokrivača, one zaštitne aure koju je osećao ispod nivoa ulice.
Preko puta njega jedna sićušna smeđokosa žena držala je dopola popušenu cigaretu, neupaljenu. Na peronu, konačno, krenuo je za onom drugom ženom, onom koju je pratio, sišao je za njom do nivoa ulice i krenuo duž široke avenije oivičene prodavnicama, poslovnim prostorijama, bangladeškom bakalnicom, restoranom kineske i meksičke hrane. Prestao je da primećuje stvari i gledao je samo nju kako hoda. Delovala je kao da sa svakim korakom u mislima potvrđuje svoje fizičko postojanje. Prešli su nadvožnjak iznad auto-puta, i ona je skrenula u jednu ulicu s kućama nadsvođenim aluminijumskim nadstrešnicama. Zastao je i sačekao je da uđe u jednu od kuća, i tada je ostao sam na ulici.
Polako je krenuo natrag ka železničkoj stanici, ne znajući šta sada da misli. Da li je ovo bilo u suprotnosti sa svim onim u šta je počeo da veruje u vezi s njom? Ova ulica, ove porodične kuće, poteškoće s kojima se suočavala da bi stigla do bioskopa smeštenih na Menhetnu. To ju je na neki način učinilo još privlačnijom. Potvrđivalo je njenu odlučnost, dubinu njene posvećenosti.
Živela je tu zato što je negde morala da živi. Nije mogla sama. Živi sa starijom sestrom i njenom porodicom. Jedina su bela porodica koja je ostala u tom bloku. Ona je čudakinja, ona koja nikad ne kaže kuda ide, ona koja retko obeduje s ostalima, ona koja se nikada neće udati.
Možda i nije postojao tehnički termin ili medicinski naziv za to što je ona činila ili što je bila. Jednostavno je tumarala kroz život, slobodna od svega.
Osećao je vrelinu, bangladešku vrelinu, karipsku vrelinu. Čitao je nazive na izlozima lokalnih radnji. Ona sve to viđa svakog dana, Tatu mejhem, Metropolitan brejs i Limb. Odlučio je da čeka i motri na stepenište koje je vodilo ka uzdignutim tračnicama. Ako sledi još neki film, ona će se na kraju pojaviti da bi ušla u voz. Pojeo je nešto u Kabirovoj pekari i čekao, potom je ušao u Dankin donats i pojeo još nešto i čekao, gledajući kroz izlog. Da li je to bilo prvo što je pojeo toga dana? Da li je jeo dok je jeo? Da li je Izgladnela išta pojela?
Stajao je u senci na uglu, ispod pružnog nadvožnjaka, vozovi su dolazili i odlazili, vrvelo je od ljudi, i on ih je gledao, a tako je retko to radio, i veče se polako odmotavalo. Nije tu bilo ničeg neobičnog, ali je on osećao poriv da pomno posmatra taj prizor, da traga za nečim što nije umeo da identifikuje. A onda ju je ugledao na drugoj strani ulice. Bila je rođena da je niko ne primeti, pomislio je, osim njega. Želela je to, nosila je to sa sobom, taj oprezni pogled i napeto telo, tu okrenutost u sebe, lišenu dodira. Ko ju je dotakao, ikada?
Sada je bila odevena u tamni džemper, sa V-izrezom, a iz torbe okačene preko ramena virio joj je kišobran.
Ponesi kišobran, rekla joj je sestra. Za svaki slučaj.
Pratio ju je uz stepenice do perona, do istog perona kao i prethodnog puta, onog koji je vodio dublje u Bronks, i bila je to još jedna realnost koju je trebalo prihvatiti, to da ih put ne vodi natrag na Menhetn. Odvezli su se još pet stanica dalje, do kraja linije, a onda se ona popela na ulicu i ukrcala u autobus koji je čekao. Osećao se izgubljeno i glupo, zbog toga što je tumarao tako naslepo, kao pasivna žrtva neke nejasne manipulacije. Osećao je i da je sasvim blizu odluke da prekine taj kontakt. Autobus je stajao tamo, s oznakom Bx29. Ljudi su se bez prestanka ukrcavali, pa je ubrzo ušao i on, i seo na sedište blizu prednjeg dela vozila. Ništa se nije dogodilo, ali činilo se da vreme leti. Mogao je da vidi to kroz prozor, sve tamnije nebo, stvari u pokretu. Čovek i žena iza njega razgovarali su na grčkom. Mislio je da Grci žive u Kvinsu.
A onda su krenuli duž predela sačinjenog od parkinga, puteva, petlji i raskrsnica, pa je autobus ušao u ogromni trgovački kompleks, nekoliko molova, manje ili više spojenih, na sve strane poznate firme, franšize i supermarketi, stotine visoko postavljenih logoa, a izvan toga, malo dalje, video je svetla i uredno poređane oblike visokih zgrada.
Gotovo se očešala o njegovo rame dok je izlazila iz autobusa. I, tek kad je stupio na trotoar, shvatio je da stoji ispred bioskopa. Zagledao se u prozirnu fasadu. Bio je spreman da ponovo u sve poveruje. Stajala je u foajeu, njeno krhko telo kretalo se u krivudavom redu za ulaznice. Bio je spreman da poveruje tom trenutku, da bude ono što jeste, kao čovek koji se s olakšanjem probudio posle paničnog sna.
Pogledao je spisak filmova i satnicu i kupio kartu za film koji je upravo trebalo da počne. Popeo se pokretnim stepenicama do drugog nivoa i ušao u Salu 3. Smestio se na kraj jednog od prvih redova. Spustio se na sedište koje je pronašao slobodno u toj prepunoj sali i pokušao da razmišlja naporedo s njom, da oseća ono što je ona osećala.
Uvek je postojao taj osećaj naslućivanja. Iščekivati, svaki put, bez obzira na naslov, priču, reditelja, i biti u stanju da umaknete aveti razočaranja. Nije bilo razočaranja, nikada, ni za njega, ni za nju. Bili su tu zato da bi bili uhvaćeni, da bi bili nadvladani. Nešto bi proletelo pored njih, i pružilo se ka njima da ih povede.
Bila je to bezazlena površina, pozajmljena iz detinjstva. A bilo je tu još nešto, ali šta? Nešto u šta do ovog trenutka nikad nije pokušao da prodre, suština onoga što je bio i razumevanja zbog čega mu je to potrebno. Osećao je to u njoj, znao da postoji, taj isti poluživot. Ni on ni ona nisu imali drugo biće. Nisu imali lažno ja, nikakav spoljašnji sloj. Mogli su da budu jedino ta duboko u sebe usađena bića koja su i bili, lišeni lica koja drugi dobijaju sasvim prirodno. Bili su ogoljenih lica, ogoljenih duša, i možda su baš zato i bili tu, da bi bili bezbedni. Svet je bio tamo gore, uramljen, na ekranu, montiran i doteran i zategnut, a oni su bili tu, gde su i pripadali, u izolovanoj tami, i bili su to što jesu, i bili su bezbedni.
Filmovi se uvek odvijaju u mraku. To je delovalo kao nejasna istina, na koju je upravo nabasao.
Trebalo mu je nekoliko trenutaka da shvati da je to onaj isti film koji je gledao prethodnog dana, tamo blizu centra, u Parku Beteri. Nije znao kako bi trebalo da se oseća zbog toga. Odlučio je da se ne oseća glupo. Šta će se dogoditi kad se film završi? Eto o čemu je trebalo da misli.
Gledao je film kako se završava, isto onako kao i dvadeset četiri časa ranije. Ona je ostala na svom sedištu dok su ljudi lagano prolazili. I on je postupio isto, čekajući da se ona pokrene, punih petnaest minuta. Shvatao je šta to znači. Film je završen, ona nema želje da ode, jer napolju nema ničega osim vreline koja se diže iz trotoara. Tu im je bilo mesto, među redovima praznih sedišta, bez lažnih izbora. Da li je želeo da je ima, ili samo da je jednom dotakne, da je čuje kako izgovara nekoliko reči? Jedan dodir mogao je da ublaži tu potrebu. Sala je mirisala na jastučiće sa sedišta, na prašinu toplih tela.
Toaleti su se nalazili na kraju hodnika. Taj deo zgrade počinjao je da se prazni kad je ona krenula u tom pravcu. On je stajao na početku hodnika, i razmišljao, pokušavao da misli.
Mogao je da se osloni samo na svoj ispražnjeni um. Možda je osećao kao da stoji i motri, čeka na druge žene, ako ih ima, da izađu iz toaleta. Nije bio siguran šta je sledeće želeo da učini, pa je krenuo niz hodnik i gurnuo vrata. Stajala je pored najdaljeg umivaonika i pljuskala se vodom po licu. Torba joj je ležala kraj nogu. Podigla je pogled i ugledala ga. Ništa se nije dogodilo, niko od njih dvoje nije se pomerio. Prešao je u stanje neutralnog posmatranja. Niko od njih dvoje nije se pomerio, pomislio je. A onda je pogledao u niz kabina: naoko, sve su bile prazne, vrata otvorena. Bio je to motivisan čin, ogoljen i rečit, i ona je uzmaknula, prema daljem zidu.
Bilo je pukotina u toj tišini, osećaja zastajanja i nastavljanja. Gledala je pored njega. Imala je lice i oči nekog ko je negde daleko u vremenu, kao žena s kakvog portreta, na kome draperije vise u opuštenim naborima. Poželeo je da neko od njih dvoje kaže nešto. Rekao je: „Slavine u muškom toaletu ne rade.” To je delovalo nepotpuno.
„Došao sam ovamo”, reče, „da operem ruke.”
Nije znao šta bi moglo da usledi. Beli sjaj toaleta izgledao je smrtonosno. Osećao je znoj na ramenima i niz leđa. Čak i ako nije gledala pravo u njega, nalazio se na liniji njenog pogleda. Šta će se dogoditi ako ga pogleda otvoreno, oči u oči? Da li je to kontakt koga se bojala, taj pogled koji bi pokrenuo zbivanja?
Niko od njih dvoje nije se pomerio, pomislio je.
Klimnuo joj je glavom, besmisleno. Lice i šake još su joj bili mokri. Stajala je s jednom rukom savijenom ispred tela, ali njemu to nije delovalo kao odbrambeni stav. Nije se ona time branila, niti pokušavala da ga odagna. Samo je bila zatečena usred pokreta, s drugom rukom pored tela, i dlanom naslonjenim na zid.
Pokušao je da zamisli kako on njoj izgleda, čovek određene veličine, određenih godina, ali kako je uopšte ikom izgledao? Nije imao pojma.
U desnoj ruci osećao je nekakvo podrhtavanje. Pomislio je kako bi moglo da se dogodi da počne da se trese. Stisnuo je pesnicu, tek da proveri može li to da učini. Sad je trebalo da joj se predstavi, da joj kaže ko je, tako da oboje to čuju.
Rekao je: „Stalno razmišljam o jednom japanskom filmu koji sam gledao pre otprilike deset godina. Bio je u tonu sepije, sivosmeđ, duži od tri sata, popodnevna predstava na Tajms skveru, u jednom bioskopu koji sad više ne postoji, i ne mogu da se setim naslova tog filma. To bi možda trebalo da me izludi, ali me ne izluđuje. Nešto se u međuvremenu dogodilo s mojom memorijom. To je zato što ne spavam dobro. Spavanje i memorija međusobno su čvrsto povezani. Neko je oteo autobus, neki ljudi su izginuli, bio sam jedini gledalac u sali. Bioskop se nalazio ispod jedne ogromne radnje koja je prodavala CD i DVD diskove, slušalice, video-kasete, sve vrste audio opreme, pa tako, uđeš u radnju i siđeš niz neke stepenice i nađeš se u bioskopu i kupiš kartu i uđeš. Nekada sam znao sve o svakom filmu koji sam gledao, ali to sad polako bledi. Neprijatno mi je kad kažem tri i po sata. Trebalo bi da govorim o minutima, o tačnom broju minuta koliko traje film.”
Glas mu je zvučao čudno. Mogao je da ga čuje kao da sluša nekog drugog kako govori. Bio je to postojan glas, bez modulacija, ravan i tih.
„I foaje i sala bili su prazni. Nigde nikoga. Da li je postojala tezga s pićem i hranom? To je ono čega se sećam, sam taj doživljaj, to što sam bio sam na tom mestu i gledao film na jeziku koji ne razumem, s titlovima, dole ispod ulice, sablasno kao u grobu, izginuli su putnici, poginuo je i otmičar, vozač je preživeo, i neka deca. Nekada sam znao svaki naslov svakog stranog filma na engleskom i na izvornom jeziku. Ali mi je memorija otišla do đavola. Jedna stvar ostaje ista za vas i mene. Mi osmišljavamo dan, zar ne? Sve je sakupljeno, organizovano, mi nalazimo smisao u tome. A kad se smestimo na svoja sedišta i kad otpočne budućnost, čini nam se kao da je pred nama nešto što smo oduvek znali, mnogo puta ranije, ali što ne možemo zaista da podelimo s drugima. Stenli Kjubrik je odrastao u Bronksu, ali podaleko od mesta gde vi živite. Toni Kertis, Bronks, Bernard Švarc. Ja sam iz Filadelfije, poreklom. Putnika sam gledao u bioskopu Devetnaest. Stara sećanja uspevaju da nadžive ona nova, ugao Devetnaeste ulice i Cestnata. U holu je bio neki veliki debeli čovek, bila je to predstava od jedan i deset, nosio je cipele s odsečenim vrhovima i nije imao čarape. Mislim da mu ljudi nisu gledali u nožne prste. Niko to nije želeo. A onda sam došao u Njujork i zapalio mi se abažur na lampi u sobi. Tek tako iznenada, plamenovi. Nemam pojma kako sam ugasio vatru. Da li sam bacio mokar peškir preko zapaljenog abažura? Nemam pojma. Spavanje i sećanje, to su povezane stvari. Nego, o čemu sam ono počeo, taj japanski film, kad se završio, otišao sam u muški toalet i slavine nisu radile. Nije bilo vode da operem ruke. Zato sam i počeo da pričam sve ovo. Slavine u onom muškom toaletu i slavine u ovom muškom toaletu. S tim što je tamo to imalo smisla, tamo je to bilo nestvarno kao i sve drugo.
Nije bilo ljudi, štand s pićem i hranom bio je zatvoren, savršeno čist toalet, bez tekuće vode. Zato sam ušao ovamo, da operem ruke”, rekao je.
Iza njega otvoriše se vrata. Nije se okrenuo da vidi ko je ušao. Neko je stajao tamo, i gledao, bio je svedok onoga što se tu zbivalo. Muškarac u ženskom toaletu, to je sve što je taj svedok mogao da vidi, muškarca koji stoji pored reda umivaonika, ženu pripijenu uz suprotni zid. Da li je taj muškarac pretio ženi pored zida? Da li je imao nameru da priđe ženi i pritisne je uz tvrde pločice, pod tom jarkom svetlošću? Svedok je verovatno takođe žena, pomislio je. Nema potrebe da se okrene i pogleda. Šta će im učiniti taj muškarac, Svedokinji i Izgladneloj? To nije bila misao, već klupko zamagljenih slika, ali je istovremeno bila i misao, i gotovo je zatvorio oči da bi je video jasnije.
A onda se ona pomerila od zida. Načinila je dva oprezna koraka prema njemu, zgrabila torbu s poda i brzo se provukla duž kabina pored njega, oko njega. Otišle su, obe žene, a Leo je osećao da ima još jednu očajničku sekundu vremena pre no što padne na kolena, s rukama na grudima, pre nego što se sve odasvud, milijardu živih minuta, zgusne u ovu nepomičnu tačku.
Ali je ostao tu gde je, na nogama. Okrenuo se prema umivaoniku i zagledao u njega. Odvrnuo je slavinu i istisnuo sapun, kao da nastoji da se povinuje propisima. Ponovo je zastao, setio se šta je sledeće, pa je uzeo papirni ubrus, pa još jedan, i onda još jedan.
Hodnik je bio prazan. Ljudi su nailazili pokretnim stepenicama, trebalo je da počne jedna kasna projekcija. Stao je i zagledao se u njih, u nastojanju da odluči da li da ostane ili da ode.
Ušao je sav mokar od kiše, i lagano se popeo uz stepenice. Na pretposlednjem stepeniku od trećeg odmorišta setio se istog tog trenutka prethodne noći, video sebe kako pravi taj korak, dok se kraj jednog dana survava u drugi.
Ušao je u stan tiho i seo na ležaj da bi razvezao pertle. A onda je podigao pogled, i dalje s cipelama na nogama, i pomislio kako nešto nije u redu. Bledo fluorescentno svetlo iznad kuhinjske sudopere bilo je upaljeno, treperilo je, neprestano, i ugledao je neku priliku kako stoji pored prozora na naspramnom zidu, nekoga, Flori, kako nepokretno stoji. Počeo je da govori, pa zaćutao. Bila je odevena u helanke i majicu bez rukava i stajala je razmaknutih nogu, s rukama iznad glave, uspravljena, sklopljenih šaka, dlanova okrenutih naviše. Nije bio siguran da li gleda u njega. A ako je i gledala u njega, nije bio siguran da li ga vidi.
Nije se pomerao, samo je sedeo i gledao. Delovalo je krajnje jednostavno, osoba koja stoji u sobi, stvar nepomičnosti i ravnoteže. No kako je vreme proticalo, njen položaj je počeo da poprima značenje, čak i istoriju, mada ne takvu koju bi on umeo da protumači. Skupljena bosa stopala, noge koje lako dodiruju jedna drugu u kolenima i preponama, podignute ruke koje joj s obe strane glave ostavljaju tek po nekoliko milimetara otvorenog prostora. To kako su joj šake bile isprepletane, ispruženo telo, ta simetrija i ta disciplina, sve je to učinilo da poveruje kako u njoj upravo vidi nešto što nikad do tada nije prepoznao, neku istinu ili dubinu koja mu je pokazivala ko je ona zapravo. Potpuno je izgubio osećaj za vreme, rešen da ostane nepomičan dogod i ona ostane tako, da mirno gleda, ravnomerno diše, i da istraje u tome.
Trepne li okom, ona će nestati.

Don DeLilo, spada u red najznačajnijih savremenih američkih romanopisaca. Od svog prvog romana, objavljenog 1971. godine pod naslovom Amerikana, napisao je petnaest romana. Dobitnik je mnogih nacionalnih i međunarodnih nagrada, među kojima su Nacionalna nagrada za beletristiku za roman Bela buka (1985), PEN/Fokner nagrada za prozu za roman Mao II (1992), Nagrada Jerusalim za celokupno delo (1992), kao i Orden Vilijam Din Hauels (2000), koji dodeljuje Američka akademija umetnosti, za roman Podzemlje, u književnom časopisu Njujork tajms buk rivju svrstan među tri najbolja romana u poslednjih dvadeset pet godina. Godine 2008, dobio je Orden časti Nacionalnog udruženja umetnika, za izuzetno ostvarenje u književnosti. Nagrada PEN/Sol Belou, u čijem žiriju je Filip Rot, za posebna dostignuća u američkoj književnosti dodeljena mu je 2010. godine, a dobitnik je i novoustanovljene Nagrade za američku beletristiku Kongresne biblioteke u 2013. godini, koja se dodeljuje piscima čija dela ne odlikuje samo umetničko umeće i originalnost već su i „snažan, jedinstven i rečit glas … o američkom iskustvu“.


Napisao je i tri drame i na desetine pripovedaka i eseja koji se bave kako umetničkim tako i fenomenima američke stvarnosti.