Philip Roth-Obmana

»Halo? Halo?«
»Halo.«
»... Halo.«
»Ja sam.«
»Znam. Prepoznajem ti glas.«
»I ja tvoj, bez greške.«
»Kako si?«
»Kako sam? Ja sam -dobro. Kako si ti? Zato sam te i pozvao.«
»Dobro sam. Neprestano pokušavam da te pozovem. Ali, nisam zrnala gde da te nađem. Pokušala sam s tvojim telefonskim brojem. Tvoj stari broj se više ne javlja.«
»U koju si zemlju pokušavala da mi telefoniraš?«
»U tvoj studio u Engleskoj.«
»Više nisam tamo. Sad stalno živim u Americi. Čuj, kako si?«
»Vrlo dobro. Mnogo sam mislila na tebe. Još otkako sam pročitala tvoju knjigu nisam znala da li da te pozovem ili ne. Mnogo sam razmišljala o tome.«
»Mogu misliti. I sam sam o tome razmišljao. Razmišljao sam kakve će posledice imati po tvoj brak.«
»Oh, ovaj, on je nije pročitao.«
Smeh. »Divno. Razume se. Sva ta frka ni zbog čega. Kako si inače? Pričaj.«
»Pa dobro. Zapravo, ne znam od čega da počnem.«
»Dali si se čudila što te ne zovem?«
»Ne, nisam. Mislila sam da si tako odlučio. Kad smo ono poslednji put razgovarali, čini mi se da niko nije bio bogzna kako srećan. Jasno si stavio do znanja da moraš ići svojim putem. Pomislila sam, da, ti moraš ići svojim putem a ja, valjda, moram ići svojim. A to je bilo pre dve godine. I tako sam ja pošla svojim putem, a ti svojim.«
»Da.«
»Pa, baš mi je milo što si zvao, jer mnogo si mi nedostajao. Ja dugo nisam zvala zato što si rekao da ne želiš da me vidiš, zato što to više nije bila ljubavna veza. Onda sam ja...«
»Ne, ne. Ti si rekla da ne želiš da viđaš mene. Rekla si da više ne možeš da podnosiš tu grešnu tajnu.«
»Je l’ tako bilo?«
»Jeste. Mnogo puta. Znaš da imam dobro pamćenje.«
»Bogami, i imaš! Zapanjila sam se. I na taj si se način odao, jer dvojica su mi rekli: ’Čuo sam te u toj knjizi.’ Meni.«
»Stvarno?«
»Da, baš moj glas.«
»Ko je to rekao?«
»Imam prijatelje koji čitaju i knjige i koji, isto tako, slušaju mene.«
»Pa, ti imaš osobenu dikciju. Bio sam zaljubljen u tebe iz dvadeset razloga, a to je bio jedan. Za mene je to bilo nešto dugotrajno, divno, na kraju vrlo tužno, značajno...«
»I ja bih isto to rekla.«
»Mislim da niko nikad nije bio toliko cenjen. Izludeo sam bio za tobom.«
»Oh.«
»Da li si znala?«
»Ja ... oh, blagi...«
»Nemoj biti Engleskinja.«
»Ovaj, mislila sam ...«
»Šta si mislila?«
»Zašto se to nije dogodilo. Onako kao u knjizi. Jedan od razloga je što si toliko dugo bio daleko, posebno u početku. To se zacrtalo u svetu mašte. Zadržalo se kao san, zapravo. Bilo je sasvim ograđeno.«
»Mnogo si mi se vrzmala po glavi.«
»Pa, i ja sam mislila na tebe.«
»Da li da počnem s onim: ’Sećaš li se popodneva kad smo’?« »Da! Da!« Smeje se. »Više nisam mlada, uzgred budi rečeno. Kad sam te upoznala, još sam bila mlada. Kad navršiš trideset osmu, odjednom je sve gotovo. Znaš šta hoću da kažem. Nije baš sve gotovo, ali nešto jeste.«
»S vatrom je gotovo.«
»Oh, ona se ugasila verovatno negde u devetnaestoj. Svakog časa ću imati trideset devet. Pomišljam da priredim žurku u Prirodno-istorijskom muzeju, u sali s dinosaurusima.«
»To je divno mesto. Vrlo dobra zamisao.«
»Samo hoću da kažem da sam počela sasvim drugačije da razmišljam o sebi. Znaš, kad konačno ne misliš o sebi kao o devojci, onda... Ne znam, teško je to izraziti ovako na brzaka, ali taj prelaz, koji je za žene veoma težak, e, ja sam započela taj prelaz. Sigurno si čuo za tu pojavu.«
»Nisam zvao ranije zato što nisam hteo da ti ponovo remetim život. Da li još živite zajedno.«
»Da. A vi?«
»Da.«
»Mi se mnogo bolje slažemo.«
»Možda je to imalo neke veze sa mnom.«
»Oh, rekla bih da jeste. Jedan od razloga iz kojih ja tebe nisam ponovo zvala, iako sam i inače mislila da ne treba, bio je taj što, kad sam te poslednji put videla, nisam znala da sam trudna. Imam još jedno dete.«
»Oh, Bože. Stvarno?«
»Da. I smatram da je to velika ironija.
Kad se uzme u obzir knjiga. I, razume se, dečak je. Eto tako. Sladak dečko.«
»čiji je taj dečko?«
»On je, on je od mog muža... jeste.«
»U redu. Morao sam da pitam.«
»I on je pitao.«
»Da li si sigurna? Da je njegov?«
»Sto posto.«
»Pa, sve sama ironija. Dobila si sina, lepo, ali ne od mog -lika i ne u mojoj knjizi. Ja sam zamišljao, a on izveo. To je razlika između nas; zato i živiš s njim, a ne sa mnom.«
»Da. Za tebe je to život. Vazda malo prezrena izmišljotina.«
»I tako, sad si majka dvoje dece.«
»Tako je.«
»Rekla si to tužno.«
»Ma samo mi se činilo da rečenica ima neke tužne konotacije. Ali, slatka su to deca. Bila sam, nekako, vrlo zauzeta tih dana brojeći svoje srećice.«
»I tako, ti i muž se sad dobro slažete?«
»Pa, držeći se pristojno, razumeš? Neprestano se pitam gde je onaj veliki problem ovih dana. Očigledno, ima neizlečivih problema. Usamljenost – tišti me strahovita usamljenost, ponekad mi je vrlo dosadno na po9lu. No ipak, bez onih krupnih problema, sve je u redu.«
»Imaš li ljubavnika?«
»Ne. Ne, nemam. Slušaj. Zapanjila sam se kad sam videla koliko je strašno pasivan taj lik. Naprosto pojma nisam imala. Dokle god sam to ja...«
»Dofele god si to ti, dokle god, to si podosta ti.«
»Pa, više nisam takva.« Kroz smeh. »Sad sam pozitivna ličnost.«
»Zar si, Stvarno? Hvala Bogu što se to dogodilo nakon što sam pisao o tebi. Spava mi se od pozitivaca u knjigama.«
»Ali ta pasivnost – to je zastrašujuće. Za mene je to portret osobe u debelom sosu. Osobe koja je skroz ispala iz uobičajenog životnog koloseka. Tebi se ne čini?«
»Ovaj, na određenim stupnju pisanje je zaista preovladalo i izmenilo stvari.«
»Vidim, međutim, otkud to. Jedan moj prijatelj je pre nekoliko sedmica završio knjigu i pitao me koliko sam puta ručala s tobom. Rekao je: ’Ima jedan lik u toj knjizi koji neobično liči na tebe.’ Moj muž je sedeo tik pored nas. Odgovorila sam nešto neodređeno. Ne znam šta sam rekla.«
»Rekla si: ’Ja ne ručavam’.«
»Zaista nisam znala kako da u tom trenu smislim nešto da padneš na teme. Uznemirilo me je još nešto, zašto, zašto to radiš? Zašto tako shvataš život? A posebno ako se uzme u obzir da si želeo tajnost – a naš odnos je i iskrivila tajnost, tvoje gotovo paranoidno nastojanje da sve ostane skriveno. Zbog tvoje žene. Zašto si onda napisao knjigu za koju ona, sigurna sam, ne može a da ne misli kako se zasniva na nekoj Stvarnoj osobi? Zašto?«
»Zato što ja to tako radim. Nije to bila paranoja. Nikad nije bila paranoja. To je bila zaštita jedne osobe od nečeg za šta se ne bi moglo očekivati da će je obradovati. Osim toga, ona misli da je stvarna osoba Rozali Nikols.«
»Oh, naravno. Neko iz prošlosti.«
»Da. Koja je živela na spratu kao žena iz knjige.«
»Dobro, sve to znam. Razgovarali smo o njoj. Rila je sa mnom u Oksfordu.«
»Znam.«
»Baš smešno. A šta misli Rozali Nikols?«
»I nju je zavaralo. Rekla je: ’Sve vreme sam mislila da me voliš zbog mog tela, a ti si me u stvari voleo samo zbog mojih rečenica’.«
»Znala sam da će ti to reći. Znala sam da će tako biti, naprosto sam znala da će misliti da je to ona. Sigurna sam da se dobro zabavlja. A i ja očekujem da mi neko, ranije ili kasnije, saopšti da je to ona.«
»To će biti originalno, la?«
»Ne samo što kradeš moje reči, nego ih još poklanjaš nekoj drugoj.«
»Hoćeš li i zbog toga biti ljuta?«
»Ne sviđa mi se baš mnogo.«
»Da li bi ti se više svidelo da sam u fusnoti naveo tvoje ime i adresu?«
»Sve je to teško. Ljuta, da. Bila sam ljuta. Mislila sam da, kad bih bila na mestu tvoje žene, odmah bih shvatila da ga je neko drugi trošio, i to vrlo dugo. A meni je to izgledalo kao potpuno preokretanje svega što si rekao. Sva izobličenja koja si nametao vremenu što smo ga provodili zajedno bila su bespredmetna, jer ti bi to i inače uradio.«
»Ovaj, nisam mario za sebe – Rozali mi je poslužila da odvrati pažnju. Mislio sam da će tebi biti gore.«
»Moglo je biti. Zapravo, ko zna? Moglo bi biti u budućnosti.«
»A imaš još jedno dete, što dolazi kao – ovaj, ne kao udarac ... nego... ovaj, Udarac, da. Strahovito sam te voleo.«
»Mislim da me možda idealizuješ iz daleka. Mislim da se do sada stvarnost ne bi mogla upoređivati, osim sa onim čega se sad sećaš, sa onim što pišeš. Ona koju si tako strahovito voleo može i ne biti moja neizmišljena malenkost.«
»Bila si ti. Ne bih mogao pisati o njoj na taj način da to nisi bila ti. Ne znam da li sam ti ikad rekao koliko mnogo, niti da čak nisam ni znao koliko mnogo sve dok nisam napisao tu knjigu. Svuda oko mene bila su neka nužna ograničenja. Bilo nam je strašno dobro, čak i dok smo bili zaključani u onoj groznoj sobi. Ali ja nisam živeo s tobom samo tih nekoliko sati – vodio sam život s tobom i kad sam pisao. Vodio sam imaginarni život s tobom i kad nisi bila tamo. Sve je to bilo vrlo snažno.«
»Ali, ne možeš. Ne možeš jednovremeno voditi i imaginarni život i stvarni život. Verovatno si imaginarni život vodio sa mnom, a stvarni s njom. Čuj, ne možeš tek tako zapisivati sve što neka osoba (baže.«
»Ali, zapisivao sam. I zapisujem.«
»E pa, prilično sam bila ljuta zbog toga. Pomalo kao oni urođenici koji ne vole da ih snimaš; smatraju da fotografija oduzima nešto njihovoj duši.«
»Siguran sam da si bila ljuta.«
»Vrlo ljuta, da.«
»Kad te je prošlo?«
»Verovatno uopšte nije.«
»Nedostajali su mi razgovori s tobom.«
»I zapisivanje onoga što ja kažem.«
»Jasno.«
»Ali, znaš ... Nedostajali su mi razgovori s tobom. Mnogo su mi nedostajali razgovori s tobom. Ponekad razgovaram s tobom u sebi.«
»I ja s tobom razgovaram.«
»Mislim da Frešfild uopšte ,nije dobro ime za mene. Trebalo je da me pitaš.«
»Potiče iz jedne engleske pesme. ’Sutra u sveže šume i pašnjake nove’.«
»Shvatila sam. Ali, nije bilo u redu. Bilo je suviše lako.«
»Nije te napustila zajedljivost.«
»Za naš doživljaj s onom antisemitkinjom u restoranu – svi engleski kritičari rekli su da je nemoguć, u svakoj pojedinosti.«
»Da.« Kroz smeh. »Pomislio sam da bi me mogla braniti.«
Kroz smeh. »Smatrali su da je to delo čiste uobrazilje.«
»Da. Trebalo bi češće da jedu van kuće.«
»Mi takođe.«
»Pa, pokušali smo, ali ta baba nas je stavila na naše mesto. Posle toga, više nisam hteo da izlazim s tobom, barem ne u hrišćanskoj zemlji.«
»Da li zato ponovo živiš u Americi? Da li si zato odustao od dolaženja ovamo – zato što je zemlja suviše hrišćanska za tebe? Zvuči kao iz tvoje knjige.«
»Moja knjiga je knjiga. Otišao sam iz mnogo razloga. Naš razlaz je bio jedan.«
»Da, ali u romanu ja, na neki način, predstavljam Englesku. Je l’ tako? Razmišljala sam o tome. Ja sam te, na neki način, pretvorila u stranca ovde. Naterala te da uvidiš da Engleska nije za tebe.«
»Sve me je nateralo da to uvidim. Da li si me ti pretvorila u stranca? Shvatam šta govoriš, ali to je dvosekli mač. Ponekad, dok sam te slušao, osećao sam se kao tuđinac, ali tuđinac koji je, kroz tebe, pomalo a domaći. Učio sam od tebe. Nije stvar u tome što si mi izmicala; nego što si mi jasno predočila koliko mi sve izmiče. Pre no što sam te upoznao još sam i mislio da zemlja delimično ipak prolazi. Ali, što sam te bolje upoznavao to mi se više činilo kao da polovinu godine provodim u Kini dvanaestog stoleća. Na kraju više ništa nisam shvatao.«
»Kako si i mogao očekivati da shvatiš kad si se ceo dan skrivao u onom sobičku u kojem čak ni kreveta nije bilo? Sad, kad si ponovo tamo, da li shvataš sve što se tamo zbiva?«
»Shvatam ponešto. Odlazim u dugačke šetnje Njujorkom, i malo-malo pa uhvatim sebe kako se smešim. Čujem sebe kako glasno kažem: ’Kod kuće’.«
»Spadaš, znači, u one što bazaju njujorškim ulicama i pričaju sami sa sobom. Viđala sam ih tamo. Mislila sam da su zveknuti.«
»Nisu, samo su se vratili sa službovanja u Engleskoj. Hodajući ulicama zbilja vidim nešto što mi je strašno nedostajalo. Nešto za čim sam čeznuo. To mi nije padalo na pamet, bar ne dovoljno uočljivo, sve dok nisam ponovo proveo nekoliko meseci ovde.«
»A šta to?«
»Jevreji.«
»Imamo ih i u Engleskoj, znaš.«
»Siloviti Jevreji, o njima govorim. Drčni Jevreji. Jevreji bez stida. Jevreji koji ti idu na jaja svojim pritužbama. Drski Jevreji koji jedu držeći laktove na stolu. Nedruželjubivi Jevreji, nabijeni srdžbom, uvredama, svađama i bezobrazlukom. Njujork je bučni Cion, znao to Arijel Šaron ili ne.«
»Znači, Engleska je bila previše hrišćanska za tebe.«
»I Tel Aviv je previše hrišćanski u poređenju s ovim ovde. Posle Londona, čak i Ed Koh izgleda dobro.«
»Ko je to?«
»Gradonačelnik Jevrejin kog mrze moji liberalni prijatelji. Ne i ja. Gledam ga kako maše rukama na televiziji, čujem kako zapeva, samozadovoljno etničko vrištanje, a ja se naginjem i ljubim televizor. Pre neki dan vozio sam se u Džerzi da vidim oca, i na izlazu iz tunela Linkoln tip u susednim kolima nazvao me je dupeglavcem. Spustio je prozor i rekao: ’Usrani dupeglavče jedan!’ Čak i ne znam šta sam zabrljao. Samo sam se smeškao. Odgovorih mu: ’Samo tako, čoveče. Nagazi.’ Sva ta ratobornost. Sva ta svesrdna, ne pokajnička borbenost – sve to fantastično podmlađuje. Kad vidim kako se svi svuda guraju da budu prvi, prisećam se šta znači biti čovek.«
»Dakle, vratio si se u okrilje plemena.«
»Da, jesam. Zar to nije čudno?«
»Ne baš. Vratio si se kući. Pročitao si Odiseju.«
»Razumem. Još jedan mali ep o izgnanstvu i povratku. A ti, ko si ti u tome? Nausikaja? Kalipso?«
»Homer. Pomišljam da napišem knjigu o tebi.«
»Samo napred.«
»Znaš li kako će se zvati? To nije predmet poduhvata. To je sama tema knjige. Poljubac i priča. Zamišljaš li koliko to strašno može ispasti?«
»Za koga?«
»Za tebe.«
»Radi kako hoćeš.«
»Ja tako ne razmišljam. Znaš da mnogo zameram kad neko od reči do reči zapisuje šta su drugi rekli. Mnogo zameram ovakvom preuzimanju života drugih d njihovom pretvaranju u književnost. A potom čuveni pisac biva ozlojeđen na kritičare koji kažu da on ne izmišlja stvari.«
»To što si dobila dete ne znači da ja nisam izmislio dete; to što si ti ti ne znači da nisam tebe izmislio.«
»Ja takođe postojim.«
»Takođe. Ti takođe postojiš a takođe sam te i izmislio. ’Takođe’ je reč koju valja zapamtiti. Ti, takođe, ne postojiš kao samo ti.«
»Zacelo više ne.«
»Nikad i nisi. Onako kako sam te ja izmislio, nikad i nisi postojala.«
»Ko je onda ona žena u tvom studiju koja je moje noge prebacila preko tvojih ramena? Molim rte, dosta s tim prefinjenim koještarijama. Ja sam Engleskinja i ja to čak i ne čujem. U engleskoj kulturi divno je to što smo dli suviše osetljivi ili suviše glupi da slušamo takvo sranje. Sve što sam zaustila da ti kažem jeste da imam vrlo zbrkana, složena osećanja o celoj toj ujdurmi samorazotkrivanja i raznim vrstama izneveravanja, i o tome na šta se sve to svodi.«
»Izneveravanje je porazna optužba, ne čini li ti se? Nije sastavljen nikakav ugovor u kojem bi stajalo da ću se, u svemu što se tebe tiče, odreći zanimanja kojim se bavim. Ja sam lopov, a lopovu se ne može verovati.«
»Ne može čak ni njegova lopovska ljubavnica?«
»Ma koliko se tebi činilo da si vidljiva, ti u toj knjizi nisi ni identifikovana ni prikazana tako da budeš previše prepoznatljiva. Ma koliko si, možda, poslužila kao uzor, široka britanska javnost slučajno nema pojma o tome, i samo treba ništa i da im ne govoriš, pa ni dalje neće imati pojma.«
»Ne roguši se toliko. Nisam ti rekla da su moja osećanja prema tome bila jednostavna – rekla sam da su bila složena. I Stvarno su bila. Sve se svodi na to da jedna žena dolazi jednom muškarcu da proćaska malo s njim, a muškarac misli samo na svoju pisaću mašinu. Voliš svoju pisaću mašinu više nego što hi ikad mogao voleti neku ženu.«
»Ne mislim da je s tobom bilo tako. Verujem da sam vas obe podjednako voleo.«
»E pa, slučajno znam da kad god si uznemiren i ne znaš šta ćeš sa sobom, onda zaista imaš o čemu da pišeš. A ona – moja knjiga – cela je o ljubljenju i pričanju, jer ako bih pisala tu knjigu, to bih radila. Uopšte ti je nisam dobro opisala.«
»Jesi.«
»Da je napišem?«
»Nisam onaj koji će reći ne, pogotovu što mogu napisati još jednu o tebi.«
»Ne možeš. Nećeš. Nećeš, je li?«
Smejući se. »Hoću, naravno da hoću. Ovo će biti deo.«
»E pa, to bi me zaprepastilo. Stvarno, nazvala bih to struganjem s dna lonca.«
»Nemoj potcenjivati sebe. Ti si fantastičan lonac. Za mene si bila.«
»Zar? Oh, bila sam strašno ljuta. Mesecima nisam bila ljuta. Premda sam bila vrlo rastrzana, u stvari, jer, čim sam je pročitala, dalje se nisam mogla ljutiti.«
»Kako to?«
»Zato što je knjiga bila tako, tako nežna... Čini mi se. Osim ako nisam pogrešno razumela.«
»Nisi. I mislio sam da će biti stvari koje će ti se dopasti. Stvari koje sam ubacio samo zato da tebe zabave.«
»Oh, i bilo je. Vrlo mi je čudno bilo dok sam je čitala, krajnje čudno. Zato što nisam bila u nedoumici šta je upućeno meni. Možda sam grešila, ali nisam bila u nedoumici. A koji delovi nisu, određeno.«
»Siguran sam da ništa nisi propustila. No to je bio naš život, mislio sam, onakav kakav je mogao biti. Naš život takođe.«
»Videla sam. Videla sam. Kakva čudna priča.«
»Znam. Niko ne bi poverovao.«

TRBUHOZBORAC I NJEGOVA ĐAVOLJA LUTKA





U »Vodiču za američki književni univerzum: ko je ko u kosmosu? Intergalaktički izveštaj« objavljenom avgusta 1987. u američkom časopisu Esquire, Filip Rot je dobio mesto na jednom nebeskom telu ne previše udaljenom od »usijanog središta«, i na njemu se nalazi samo on. To nebesko telo označeno je kao »Davidova zvezda«. Rot se, po istom »izveštaju«, pojavljuje i u vidu komete, to jest onih pisaca koji, ma šta da napišu, izazivaju veliku pažnju čitalaca i kritičara.
Ova, po obliku neobična, jezgrovita slikovna ocena jednog neknjiževnog mesečnika podudara se s onim što o Filipu Rotu pišu književni kritičari: mnogi ga svrstavaju među najbolje savremene američke prozaiste, mnogi ga smatraju jedinstvenim piscem, svi sa zanimanjem očekuju svako njegovo novo delo i slažu se u tome da je jevrejstvo jedna od njegovih glavnih tema.
Rotov proboj u savremenu američku književnost bio je silovit: prva njegova književna ostvarenja, pripovetke, u dva su navrata (1956. i 1959) uvrštavane u godišnje antologije najboljih američkih kratkih priča čim bi, pojedinačno, bile objavljene u nekom velikom magazinu; prvo priznanje dobio je 1958 (nagradu Age Kana za prozu); već je prva njegova knjiga, Zbogom, Kolumbo (Goodbye, Columbus, 1959) – s podnaslovom »Novela i pet priča« – donela svom autoru Nacionalnu književnu nagradu 1960, a iste godine dobiće on i O’Henrijevu nagradu za kratku priču; no proći će još deset godina pre no što će se Filip Rot proslaviti ne samo u SAD nego i širom sveta: popularnost, i etiketu enfant terrible, stekao je 1969. romanom Portnojeva žalopojka (Portnoy’s complaint).
Filip Rot rođen je u Njuerku, Nju Džerzi 1933. u dobro situiranoj porodici američkih Jevreja; studirao je jezik i književnost i, uporedo s pisanjem knjiga, bio profesor književnosti na više američkih univerziteta. Između Kolumba (1959) i Portnoja (1969) napisao je samo dve knjige, ali posle Portnoja Rot će svake, ili svake druge godine izbacivati iz svoje radionice novo delo. Poslednje je izišlo 1991: autobiografska povest Očevina: istinita priča (Patrimony: A True Story), u čijem je središtu smrt Rotovog oca.
Obuhvati li se celokupno dosadašnje Rotovo delo jednim pogledom, primećuje se da se svakih desetak godina pojavi knjiga koja kao da najavljuje novu seriju njegovih ostvarenja. U prvoj knjizi, zbirci Zbogom, Kolumbo, Rot je otkrio neke teme Ikoje će ga zaokupljati do danas: vesele i tužne strane života jevrejskih malograđana i skorojevića u američkom predgrađu, njihove predrasude i nastranosti; u tim pričama je otkrio i svoj veliki humorističko-satirički dar, i moć da u dosadnom svakidašnjem bitisanju otkrije ono što je neobično, uvrnuto i apsurdno. U naredne dve knjige, međutim, Rot kao da luta menjajući teme i odlike pisanja. Prvi Rotov roman, Prepuštanje (Letting Go, 1962), razvučen je i nedovoljno povezan; kritičar Norman Podhorec ga je nazvao »krajnje depresivnom knjigom« i još tada izrekao sud da je Rot obdaren istinskim satiričarskim duhom zahvaljujući kome se može razviti u prvorazrednog satiričara, ali »nikad u velikog tragičarskog romanopisca kakav se upinjao da bude u Prepuštanju«.
Drugi roman, Kad je bila dobra (When She was Good) pojavio se tek pet godina kasnije (1967). U njemu Rot izvodi psihološko-moralističko seciranje junakinje, ovaj put nejevrejke, u nejevrejskoj sredini; iako je pokazao da izvanredno dobro poznaje mentalitet američke provincije, ovoj sredini se u kasnijim delima više nije vraćao.
Ali sredini u koju je 1969. smestio Portnojevu žalopojku (u prevodu Z. Crnkovića Portnojeva boljka, »O. Keršovam«, Rijeka, 1970), temama ovog romana, kao i, deset godina kasnije, samoj toj knjizi, neprestano će se vraćati. Priča o mladom Aleksandru Portnoju i njegovim nastojanjima da se oslobodi jevrejskih porodičnih pogleda na svet zbog kojih ga je neprestano mučilo osećanje krivice, ispričana je u vidu opširnog monologa-žalopojke pred psihoanalitičarem. Komične situacije ističu jedna iz druge i taj humor, uz praskav, neuvijen i sočan jezik, ne dopušta da neobuzdane Portnojeve erotske dogodovštine i maštarije odlaze u ispraznu pornografiju. Deset godina posle prve objavljene knjige, ovo Rotovo delo ponovo je pun (i dosad neponovljen) uspeh. Za njim dolazi roman Dojka (The Breast, 1972); to je povest o profesoru uporedne književnosti koji se jednog jutra budi i otkriva da se pretvorio ne u kafkijansku bubu, nego u žensku dojku... kritičari su knjigu ocenili kao sasvim neuspešnu, a autor će se odužiti svom junaku tako što će mu pet godina kasnije podariti još jedan život u mnogo boljem romanu Profesor žudnje (The Professor of Desire, 1977; na naš jezik preveo Svetozar Ignjačević, »Prosveta«, Beograd, 1979). Junak Dejvid Kepeš u njemu se nostalgično seća detinjstva i mladosti, ranih erotskih iskustava, da bi se na kraju romana, posle mnogo burnih bračnih i vanbračnih pustolovima, projektira u skoru budućnost, i odatle se, kad žudnja prema partnerki bude ishlapela iz njega, nostalgično osvrtao na sebe u trenutku u kojem upravo živi.
Pre nego što se vratio »profesoru žudnje«, Rot je napisao tri knjige, različite i po tematici i po žanru. Veliki američki roman (The Great American Novel, 1973) parodijsko je ludiranje kroz sve moguće šale u vezi s bejzbolom; u Čitajući sebe i druge (Reading Myself and Others, 1975) objasnio je neke svoje književne postupke. Roman Moj život muškarca (My Life as a Man, 1974) spona je između knjiga napisanih pre, i onih napisanih posle dve maločas pomenute. Smatra se da u ovoj ispovesti izmišljenog pisca Pitera Tamopola ima mnogo autobiografskih elemenata, a najavljen je i jedan lik koji će u romanima narednog desetleća biti središnja ličnost Rotovih dela. To je pisac Natan Cukermen kog je izmislio pisac Piter Tamopol, drugi njegov glas (kao što je sam Tamopol drugi glas Filipa Rota); zahvaljujući Cukermenu, Tamopol uspeva da svoje muke lagano pretoči u okvire umetnosti.
Dvadeset godina posle prve Rotove knjige, deset godina posle Portnoja, pojavljuje se prvi (po mnogim kritičarima i najbolji) roman od jednog, kako će se ispostaviti, niza romana s istim glavnim junakom, Natanom Cukermenom. Jevrejske teme, erotika, humor i dalje su tu, ali primetno je da Rota sve više zanimaju pisanje, književnost, kao teme za sebe. Već je i naslov indikativan: Ghostivriter (Pisac iz senke, 1979). Mladi pisac Natan Cukermen, koji je upravo završio pisanje jedne porodične sage, pod velikim je pritiskom porodice i jevrejske zajednice u celini: oni se boje da će knjiga otkriti Jevreje u Americi u lošem svetlu, dati za pravo antisemitskim stereotipima i okončati se novim proganjanjem Jevreja. (Knjiga Zbogom, Kolumbo zaista je izazivala slične reakcije.) Cukermen odlazi slavnom jevrejskom piscu Emanuelu Lonofu da zatraži njegovu podršku, i od njega zatiče još jednu dvostruko književnu ličnost – devojku koja sebe smatra Anom Frank. Zamagljene granice između književnosti i života Rot kao da iscrtava u vidu spirale, da bi ih zamaglio još viže. Šta o priči navodne Ane Frank misli čuveni pisac Lonof? »Da je svaku reč ozbiljno izrekla i da nijedna reč nije istinita.«
Jedan citat iz ove knjige uzet je kao moto sledeće, romana Oslobođeni Cukermen (Zuckerman Unbound, 1981). »Neka Natan vidi kako je to kad se izdigneš iz neznatnosti. Neka ne dođe lupati na naša vrata da nam spočitne kako nije bio upozoren« (prevod V. Opačića, »A. Cesarec«, Zagreb, 1990), rekao je Lonof svojoj ženi u Piscu iz senke. U Oslobođenom Cukermenu mladi pisac iz prethodnog dela napisao je knjigu koja mu je donela novac, ogromnu popularnost i prateće probleme i nedoumice. Kroz celi roman vodi se rasprava o autobiografskom u književnim delima, o mešanju doživljenog i napisanog, o razlikovanju i brkanju činjenice i izmišljotine, o tome kako pisac odmiče izmišljotinu od činjenice, a čitaoci je uporno izjednačavaju sa Stvarnošću i na osnovu toga grade svoj stav prema piscu. »Možda brkate trbuhozborca s njegovom đavoljom lutkom«, opominje Cukermen, pisac proslavljene i ozloglašene knjige Kamovski – sasvim jasne aluzije na Portnoja.
U Satu anatomije (The Anatomy Lesson, 1983) Oukermen je do guše u problemima: izgubio je »zdravlje, kosu i temu«. Uz to su ga i neki kritičari potkačili (kao i Rota u životu, u to vreme). Pomišlja da se mane pisanja i postane lekar, »kao da još veruje da se može rešiti budućnosti koja ga čeka kao čoveka koji je po strani od stvarnog života«. Dve godine kasnije napisao je roman kojim je zaključio (privremeno?) seriju o Cukermenu, piscu Karnovskog; dao mu je naslov Epilog: praška orgija (Epilogue: The Prague Orgy, 1985). Cukermen je, očigledno, nastavio da piše, i dalje se zanimajući za erotiku (u ovom romanu više kao voajer, uzgred budi rečeno), i još više za proces nastanka književnih dela, i za pretapanje autobiografskog u fiktivno i obrnuto: »Također se moram pitati, nije li Novakova pripovest išta manje izmišljena od Sisovskog. Taj pravi češki patriot kojem zemlja duguje svoj opstanak možda je samo još jedan lik iz tobožnje autobiografije, još jedan izmišljen otac stvoren da bi poslužio kao tema sinu koji priča priče. Kao da srž postojanja ionako nije dovoljno fantastična sama za sebe nego treba još više izmišljanja da bi se ukrasilo sve ono oko same srži (prevod Branke Sarinić, »August Cesarec«, Zagreb, 1990). Tako razmišlja Rot u Orgiji. Roman je posebno zanimljiv zato što se radnja događa izvan Sjedinjenih Država, u Čehoslovačkoj sedamdesetih godina, među satrtim intelektualcima i piscima. Vremena se brzo menjaju, i ovaj Rotov roman, bez obzira na udeo autobiografskog, odnosno fiktivnog u njemu, ostaje kao svedočanstvo doba koje je upravo minulo. U Obmani će se Rot vratiti tome dobu i njegovim čehoslovačkim akterima, ali sad kao izbeglicama u Americi.
Povratak nije neposredan: prethode mu knjige Protivživot (The Counterlife, 1987; knjiga je dobila nagradu Nacionalnog kruga književnih kritičara), vežba iz postmodernističkog pripovedanja u kojoj se Cukermenov život protivstavlja raznim izmišljenim protivživotima, i Činjenice (The Facts, 1988), još jedan primer protivstavljenih glasova: Rot autobiografski .iznosi činjenice iz svog života kakve su Stvarno bile, dok Cukermen, u opširnom odgovoru, tumači zašto njegov glas stoji iznad Rotovog, ma koliko zavisio od njega.
Sva ova razmišljanja stiču se u Obmani (Deception, 1990), delu koje, trideset godina posle prve objavljene knjige, obeležava, možda, neku novu književnu skretnicu Filipa Rota, kao što obeležava i zbir njegovog celokupnog dosadašnjeg rada. Zbir utoliko što se u romanu podseća na ranija njegova dela i na reakcije koje su izazvala, što se u njemu pojavljuju mnogi likovi iz prethodnih knjiga, mnoge nedoumice o dodirnim tačkama i razilaženju književnosti i života, o položaju Jevreja u nejevrejskom svetu i, iznad svega, odnosu, erotskom ponajviše, muškarca i žene. Nova skretnica utoliko što je u Obmani Rot iskoristio svoje eksperimentisanje formom, protivstavljanjem glasova, da napiše roman u punom smislu reči isključivo u vidu dijaloga. Nije mala veština bila potrebna da bi se jedna ljubavna priča ispričala u kontinuitetu, da bi se s njom, i drugim pričama čiji se tokovi ulivaju u glavni ili mestimično izviru i poniru bez čvršće veze s njim, napravio zaplet, neočekivani rasplet, a da sve to odražava piščeva gledišta o sopstvenoj književnosti i sopstvenoj pripadnosti američkim Jevrejima.
Glavna radnja Obmane dešava se u Londonu, u koji je poznati američki pisac Filip došao da živi i radi jedno vreme. Za rad je iznajmio oskudno namešteni stančić, i u njemu se potajno sastaje s ljubavnicom, udatom Engleskinjom, koja se, kad god može, iskrada s posla ili iz kuće da bi bila s njim. Njihova međusobna osećanja, njen bračni život, potištenosti i pokušaji da se iščupa iz njih, njegova zapažanja o engleskom društvu i njegova osećanja Jevrejina u engleskoj sredini pratimo kroz njihove razgovore pre, za vreme i, najčešće, posle vođenja ljubavi. (Vrlo uspešan »prenos« ljudske intimnosti: čitaocu se ponekad može učiniti da prisluškuje iza vrata tuđe sobe...) Pisac piše roman, a zapisuje štošta i u svoju beležnicu; od onih je koji u književnost pretaču sve što čuju od drugih; naročito ga zanimaju priče žena. (Jedan ljubomorni muž preti da će mu, umesto u pantalone, sasuti sačmu u uši...) I roman Obmana, i roman koji pisac u tom romanu piše, i njegova beležnica puni su raznih ženskih glasova, raznih ženskih životnih priča: u Obmani se pojavljuju prostitutka iz Čehoslovačke koja želi da napiše knjigu o svom životu u Americi, druga jedna Čehinja koju je pisac upoznao kad je boravio u Pragu i koja je potom bila proganjana, Poljakinja koja se dobro snašla u inostranstvu i ima čaroban naglasak, piščeva nekadašnja studentkinja (om je i univerzitetski profesor), stara prijateljica koja se oporavlja od teške bolesti i – piščeva žena koja pronašla i beležnicu i pada u očaj: shvata da je muž vara d da izmišljotine iz njegovog romana imaju stvarnu podlogu. »To nije Natan Oukermen – lik nije izmišljen bio Natan Cukermen. Roman je Oukermen. Beležnica – to sam ja«, objašnjava pisac supruzi. »Maločas si mi rekao da to nisi ti«, sumnjičava je ona. »Ne, rekao sam ti da sam to ja koji zamišlja. To je priča o uobrazilji u ljubavi«, umiruje je on.
Dve godine kasnije, »izmišljenoj« junakinji svog romana, kad su se već uveliko razišli, kad se om vratio u Ameriku a ona u Engleskoj sredila svoje odnose s mužem i rodila još jedno dete, za isti roman kaže preko telefona: »To je bio naš život, mislio sam, onakav kakav je mogao biti. Naš život takođe.« Priča tako čudnu da niko u nju ne bi poverovao, zaključuju (nekadašnji) ljubavnici, i Rot Obmanu.
Da li to Filip Rot zavarava tragove pred čitaocima? »Pišem fikciju a kažu mi da je to autobiografija, pišem autobiografiju a kažu mi da je i to fikcija, pa pošto sam ja tako mutan a oni tako pametni, neka oni odluče šta to jeste ili nije« – da li je to opravdanje samo za fiktivnu suprugu iz Obmane? Da li je za Filipa Rota pisanje fikcije način da se oslobodi nekih opsesija u životu? Neki kritičari veruju da u tome ima nečeg, i to svakako nije najjača, iako lako može biti najgolicavija odlika Rotovih književnih dela. Sam Rot ma njoj i te kako insistira i koristi. mnoge prilike da navede javnost da u nekom njegovom delu prepozna aluziju na stvarne događaje iz njegovog života. Cena koju plaća da bi se održao u integralističkom književnim »Ko je ko«? Možda će nam odgovor sam dati u nekoj budućoj svojoj knjizi.
Februara 1993. Jelena Stakić