Đorđe Balašević - Kalendar mog detinjstva

PRVI DEO



Balbelo, Novi Sad



NEŠTO DUŽA POSVETA NEGO OBIČNO, PAR REČI O DETINJSTVU, I SAMO UKRATKO O KALENDARIMA...


Bojim se da bi se moj otac jednom rečju mogao opisati jedino kao Neopisiv...
Sa rečenicom bi to već išlo malo lakše?
Postoje, naime, oni razboriti i odmereni ljudi, koji nikad ne reaguju ishitreno i nepromišljeno, i koji za svaki problem istog časa nađu najprostije, a ujedno najbolje rešenje...
E, vidite, moj matori nije bio od tih...
Za neke stvari obično se kaže da bi se mogle desiti bilo kome, ali su se iz nekog razloga uglavnom dešavale jedino mom sumanutom ocu? Barem ja nisam čuo za slučaj da se iko pri ulasku u tramvaj tako upecao kaišem sandale za onu papučicu, da je morao (đipajući na jednoj nozi kao pomahnitali solista ukrajinskog folklornog ansambla), da prevali put sve do sledeće stanice, na opštu radost dokonih stanara neparne strane Temerinske ulice?
- Je' tvoj ćale Onaj Što Je Skak’o Za Tramvajem?
Izveštio sam se da umesto odgovora samo diskretno klimnem glavom, mada bi to retko kad označilo i promenu teme...
- Čujem da je tako stig’o čak do ˝Zanatskog Doma˝? Svaka mu čast!
Ili, do ˝Zanatskog˝?
Stigao bi moj Tata i do samog Centra, ali mu se sandala nažalost sama od sebe otkačila na pomenutoj stanici? A kako se uopšte i zakačila, ostala je potpuna misterija? Znao sam svaki detalj na tim sandalama, malo čega sam se na svetu nagledao kao njih, svuda me je vozikao u onoj korpi na biciklu, i neki nezaboravni, sad već arhivski kadrovi mog rodnog grada, ostali su uokvireni zaštitničkim podlakticama (na levoj je ručni sat marke ˝Doxa˝ bio stegnut do granice uraslosti?), i legendarnim naviksanim sandal-cipelama, koje su se u ritmu pedala naizmenično ubacivale u moj vidokrug...
- Pre svega... Retko ko je u to vreme i im’o sandale? Pogotovo takve, kicoške? I, zakačila mu se kad je najmanje trebalo! Taman kad je digo dečkića na stepenicu, a tramvajdžija odma’ kren’o da kreće, ko sulud! I to se zakačila tako da je mog jedino da je pokida, da bi usp’o, čovek, da se nekako iščupa od tog čuda... I, budi ti onda pametan, pa gledaj kog’ pre da spašavaš!? Dete il' sandalu?
Možda je u komšiluku to suviše dramatično predstavljeno, i pomalo nespretno formulisano pogrešnim izborom ključne reci, ali poenta je bila u tome da se u slučaju opisanog ˝spašavanja˝ nipošto nije radilo o lakoj odluci?
- ‘teo sam samo kasti da je to bila jako solidna sandala?
Eto...
A za dete se još ni blizu nije znalo kakvo će biti?
Do kraja će se, svom srećom, ispostaviti da je i ono ispalo prilično solidno, s tim što To Dete ni do danas nije uspelo da odgonetne šta je to moglo tako kobno da se zakači? Dugo posle, sve dok u našem gradu tramvaje nisu genijalno povukli iz saobraćaja, u svakoj prilici sam pomno zagledao famoznu papučicu pokušavajući da rekonstruišem događaj, ali nešto mi je u onoj panici oko roditeljskog batrganja očito promaklo? No, zato je daleko jednostavniji bio slučaj Ćaletovog samozaključavanja u WC-u voza Novi Sad-Rijeka, mada je i to izvedeno tako beznadežno da je Pratilac Kompozicije u stanici Novska morao nasilno provaliti vrata mokrog čvora, o čemu je na licu mesta sačinjen zapisnik, koji smo posle godinama čuvali u kutiji cipela ˝Peko˝, među važnim porodičnim dokumentima, to jest, među zdravstvenim knjižicama, plaćenim televizijskim pretplatama i računima za struju...
- Od kog si se i zaključavao, da mi je znati?
Mama je sportski podnosila ispade svog Žarice (Birošev L. Žarko, Rica-ža, Žara Tajron), čak ga je i branila govoreći da nije baš tempirana bomba, kako su neki pokušavali da ga okarakterišu, nego je pre tempirana petardica, za koju nikad ne znaš kad će grunuti, mada se to po pravilu redovno događalo na svim porodičnim skupovima...
- O, bože, samo da nije nasledno?
To je bilo sve što je rekla kad se crnom pastom za obuću, domaće marke ˝Idol˝, za novogodišnji karneval te iste godine tako savesno maskirao u džez trubača Luj Armstronga da je sav osut završio na dermatološkom odeljenju Pokrajinske Bolnice. Sedeli smo na drvenoj klupici u hodniku sa idiotskim kapama od plavog krep-papira na glavi, a medicinsko osoblje sažaljivo nas je oslovljavalo u prolazu, ni ne sluteći šta nas je to u stvari dovelo na prijemno u deset i deset, trideset prvog decembra uveče...
- Ju, deco... Nije valda da ovde čekate Deda Mraza?
- Ne... Čekamo Tatu... Maskirao se u crnca kremom za cipele...
Medicinska sestra već je zamakla za ugao, zveckajući epruvetama, a onda provirila nazad ka moje dve sestre i meni, gledajući nas i sažaljivije nego trenutak ranije...
- Aha... A... Je' pije tata?
- Barem da pije...
Mama je izašla iz ordinacije taman na vreme da odgovori umesto nas, noseći preko ruke Ćaletovu belu košulju katastrofalno umazanu imalinom. Odavno se pomirila s tim da joj od sve dece u kući najveće probleme pravi upravo dete za koje se udala...
No...
Da ne bude nesporazuma oko ovog kataklizmičnog uvoda...
Kad se zanemari to malo konfuzije, haosa i paranoje, od kojih niko od nas nije potpuno spašen, moj otac je bio jedan od najboljih ljudi koje sam znao. A kad je reč o poštenju, tu nije bio jedan od, nego je definitivno bio Najpošteniji kog sam znao, što Mama nikako nije mogla da mu oprosti...
- Jeste sine, tvoj tata je jaaako pošten čovek... Samo... To baš i ne moraš pričati pred nepoznatim svetom... Kad je neko tako jaaako pošten, onda je to možda pametnije zataškavati nego se time hvaliti?
Da, moja majka (kako to već komšinice nisu propuštale da pomenu?), baratala je rečima daleko veštije nego varjačom, ali, lako je na nekom uočiti manu ako mu je ta mana ujedno i jedina?
Veronika (Birošev, rođ. Polanc, Vera, Veronka), neoprostivo je prerasla pastoralnu periferiju za koju se udala, a sve više mi se čini da joj je i čitav naš gradić bio za dva-tri broja tesan? U svojim širokim dezeniranim suknjama, na crnom frajlaf biciklu sa korpom na volanu, i naočarima za sunce (koje je skandalozno nosila i van plaže!), uobraženo je preticala vreme u kom je živela, potpuno razbijajući Ćaletovu koncepciju da sad samo ne treba upadati u oči! U inat ili ne, ona je upadala u oči gdegod se pojavi, i nije joj padalo na pamet da svoj stil promeni zbog promene tamo nekog svetskog poretka?
I, kako bi to rekla Kuma-Ruža Popaduša (Tucković, rod. Šaguljev, Cuncika, Ružili), moja Mama ne samo da je bila nepraktično lepa, nego je za razliku od okolnih domaćica, koje su do centra dobacivale jedino kad pazare novi vikslajn, bila još i službenica, kako se u to vreme pomalo oholo govorilo za sve zaposlene koji po zanimanju nisu bili radnici, frizirala se kad njoj dune, u neovisnosti od subota i državnih praznika, a povrh svega je i za svaku sezonu kod modistkinje poručivala beretku od kamelhara, i to, uzgred, u nijansi koja će se tek sledeće sezone masovno nositi...
Kasna popodneva i večeri većinom je provodila udubljena u drvenu pečurku na kojoj je stopala najlon čarape kad im ode mašna, i neke od najvažnijih odgovora u životu dala mi je ni ne pogledavši me, što im je samo pridavalo na značaju? Sumnjam da bih inače tako dobro upamtio onaj duborez na postolju Stone lampe, i bordo abažur od plastične trake koji je bacao taman toliki snop da se pod njega uz zaposlene majčine ruke ubaci i list ˝Politikinog Zabavnika˝ ili ˝Plavog Vjesnika˝?
- Mama... Mama... Maaaama!
Naravno da sam uvek čekao na glasno ˝Mooooolim, sine?˝, mada je bilo sasvim izvesno da me je i više nego čula, jer sam joj u većini slučajeva bio toliko blizu da bi to izvelo iz takta svakog osim rođene majke...
- Mama... Šta su ˝neobjašnjive pojave u prirodi˝?
- Pa... Recimo... Polarna svetlost, sine... Pa gejziri... Pomračenje Sunca... I tvoj tata...
Ne, nije me odrađivala, nikad, ali verovatno je u tom trenutku procenila da je nepotrebno da se upušta u objašnjenja do kojih ću ionako za koju godinu dospeti i sam? I doista, odavno sam raščistio s tim da ni gejziri ni polarna svetlost nisu neobjašnjive pojave, o pomračenjima Sunca da i ne govorimo, ali, što se tiče Matorog i njegovih pomračenja, to još uvek nisam ni izbliza provalio? Mislim da ni Mama nikad nije u potpunosti, mada bi ga neka od njenih rezigniranih opaski ipak najbolje i najkraće objasnila...
- O, bože, Žarko, ne bih volela da sam u toj tvojoj glavi... Tamo je opasno... Tamo bi se začas moglo izgubiti?
Ipak, o njemu je u trenucima slabosti govorila i lepo, pretežno onda kad nije bio prisutan (i to sve lepše što bi dalje od kuće bio?), kažnjavajući ga i time da retko čuje njene pohvale na svoj račun, mada baš i nisam siguran da je uopšte bio kriv za to bilo šta?
Dok je bila mlađa kukala je što se rodila kao žena u ovoj zemlji, kasnije je kukala što se rodila kao žena, a u poslednjoj fazi kukala je što se uopšte rodila...
Priznajem da mi raspored njenih raspoloženja tad baš nije bio najlogičniji, ali danas mi je i to mnogo jasnije. Svi mi, naime, u jednom trenutku utripujemo da smo propustili nešto veliko i važno u životu, i taj glupi osećaj donekle se ublažava jedino time što brže-bolje odredimo ko je glavni krivac za to, za šta, opet, obično idealno posluži Neko Najbliži...
Život je prepun tih pouka sa dugogorećim fitiljima, sreća je ponekad vilin-konjic na slamnom šeširu kog vide svi osim onog ko taj šešir nosi, no, sad sam već i uveliko stariji nego što su moji roditelji bili u periodu o kom pričam, i ponešto ipak mogu mirne duše reći: Kad doživiš jedan jedini dan ljubavi kakva je njihova ponekad bila i po dva-tri dana za redom, onda sasvim sigurno nisi propustio ništa ni važnije, ni veće u ovom životu...
Naprosto...
U vreme kad su Njih Dvoje bili mete retardiranog anđelka sa strelicom, istorija je ispisivala neka od svojih omiljenih ružnih poglavlja, i njihova romansa je kao stručak nevena ostala presovana između stranica punih predrasuda, obzira i protivrečnosti...
Zbog Nje, u okolnim ulicama reč ˝gospođa˝ čak ni u vreme izrazitog trenda ˝drugar'ca˝ nije potpuno izbrisana iz upotrebe, dok su Njega, pak, mahom opisivali na neke potpuno druge načine, i priznajem da su čak i meni ponekad delovali pomalo nespojivo, ali budite mirni...
Nisu se oni našli preko oglasa...
* * *
- Udbaši su jako pazili ko će slaviti prvi Božić u komunizmu... I još više ko će doći da čestita... A moj momak... Posred zavejane Futoške ulice, onako, kao prostrte pred njega... Kao grenadir... I to sa oooogromnim buketom hrizantema... Žutih, ovolikih... O, Bože moj... Kakvih ni nema više...
Tu priču sam čuo samo jednom, pri kraju nekog davnog svetojovanskog pojutarja, i ne sećam se ko je prvi pomenuo onu nikad ekshumiranu jesen kad su Partizani hrabro oslobodili grad nepuna dva dana po odlasku Nemaca, ali sećam se da je u očima moje majke nenadano zaiskrio titraj prskalice, davno kresnute u jednom smrznutom kibic-fensteru u današnjoj ulici Vojvode Knićanina...
Za vreme okupacije, naime, na gornjem spratu kuće maminih roditelja jedno vreme bio je privremeno smešten izvesni Vermahtov kapetan Štadler, i po dolasku su predstavnici Narodne Vlasti mog Deda Đuru (Polanc Julijus, Đula, Đuro, Đura, Deda Đu) ispitivali toliko da je do kraja života dobijao napade anksioznosti svaki put kad čuje pisaću mašinu, ali sve se ipak sretno završilo...
- Skoro ga streljali parazitani, kad došli? Al nešto njima zafalilo? Municija, garant? Ili neka zgodna zid u blizina, đavo sam zna?
Baka Julija (Polanc, rođ. Szabo, Juliš, Priška, Baka Juška), imala je čudan smisao za humor, a njen nikad do kraja savladani srpski jezik bio joj je večiti alibi da kaže nešto što se drugi nipošto nisu usuđivali? Parazitani kojima je zafalilo zidova za streljanje bi nekog drugog uvalili u grdne neprilike, ali ona je to sve izgovarala sa pokeraškom facom, i niko sem članova porodice nije se usuđivao da je ispravi, u strahu da ne naglasi opasnu dvosmislenost tih lapsusa? Pojava televizije i dokumentarnih snimaka, recimo, ukazala je u totalima na frapantnu sličnost između maršala Josipa Broza i feldmaršala Hermana Geringa, ali to niko nije smeo glasno da izgovori, u stvari, niko bez jakog mađarskog akcenta?
- Pogledajte kako prava gospodin ovaj naš... Feldmaršal Tito?
Čak ni Dedin parazitanski inkvizitor, drug potpukovnik Štapalo, nije dospevao da reaguje kad bi u istoj rečenici odjednom ispadao gospodin pukovnik Potštapalo?
- Nikad moja muž ne može sebi oprostiti što lepo nije streljan? O, onda bi tek imala šta da priča?
Ali, da ja ne pričam preko reda, poenta je pre svega u tome da je potpukovnik Stapalo na njihovu kuću tih dana itekako motrio (toliko da mu se čak i dopala, pa je privremeno rekvirirao mansardu na pedeset godina?), a Ćaleta su, s druge strane, kao svetli primer preobraženog kulačkog sina već uveliko forsirali u Partiji? Samim tim, bilo je tu sugestija, saveta, pa, bome, i upozorenja da bolje malo zaboravi onu svoju buržujku, Mađaricu-Šta-Li-Je, ali u Armiji Zaljubljenih srce je po činu oduvek bilo iznad glave, zbog čega ta vojska i jeste takva kakva je...
Ma, bez brige...
Ovo možda i jeste priča o detinjstvu, ali je ipak piše neko ko već izvesno vreme nije mali, i ne pada mi na pamet da ovu lepu rečenicu upropastim parolom da ljubav uvek pobeđuje? Ne pobeđuje, nažalost, gotovo nikad, ali da se bori, bori se, i to ne samo da se ne može osporiti, nego uz malo dobre volje čak može proći i kao sasvim solidan kompliment?
- Ne sine, ljubav ne pobeđuje... Ona je samo... Nepobediva... Pa to ponekad brkaju?
Mama je imala savršen tajming za pouke, uvek je umela da iz vitrine izvuče knjigu koja se u tom trenutku najbolje uklapa uz moj jastuk, ali pomenutu rečenicu, dirnuta nekim crno-belim filmom sa Ritom Hejvort, izgovorila je dok još nisam bio dovoljno odrastao da je razumem...
Srećom, bar sam bio dovoljno odrastao da je upamtim?
I tako...
Na katoličko Badnje Veče, četrdeset i četvrte, lud i razbarušen, prošao je moj svojeglavi otac zavejanim Futoškim Drumom, lagano, prosto začikujući da naveje za dubok i uočljiv trag, dajući tako svima na znanje da za njega ta ulica ima izrazito prvenstvo prolaza i nad Bulevarom Narodne Revolucije...
- Pa sve da više ništa u životu nije uradio... Samo bih zbog te večeri pošla s njim i na kraj sveta... Gde sam, evo, po svemu sudeći, naposletku i dospela?
Bilo je samo pitanje trenutka kad će se raznežena Mama iz te priče vratiti u svoj pocinkovani oklop, i onim čuvenim sažaljivo-prekornim pogledom odmeriti jato komatoznih matoraca šćućurenih oko kaljeve peći, klonulog čika-Mlađu Roljana i njegove zajapurene uši (za nijansu dlakavije od nosa, a vidno dlakavije od temena?), nesretnu teta-Melku Radulov, zaokupljenu krađom očišćenog oraha sa činije koljiva, brižnu Majka-Maricu kako uporno nutka svog četrdesetogodišnjeg sinčića triput podgrejavanom kiselom čorbom, pijanog Deju Šapuriku koji se Gospon-Bandiki nešto poveravao iz takve blizine da je na momente izgledalo kao da pokušava da prođe kroz njega, pa Danilku Komšinicu, Novu Molera i Anku Molerovku (koja je na reveru imala ukrasnu šnalu s kakvom je danas sigurno ne bi pustili u avion?), zatim Popnikoline, Dimičine, Bančilove, Tuckoviće...
Da se kojim slučajem prikazuje film o mojoj ranoj mladosti, na plakatu bi, nad gostinskom sobom nakrcanom kao Taroška skela na pijačni dan, lebdeli Njih Dvoje, ogrnuti perjanim bogojavljenskim oblacima, i zagrljeni onako kako se već u to vreme grlilo, otprilike kao Klerk Gebl i Vivijen Li u ˝Prohujalo s vihorom˝...
I, još uvek nisam potpuno načisto da li su to namerno uradili, ali priuštili su mi jedno besprekorno tomsojersko detinjstvo, bez šamara, bez pijanih scena i milicije na vratima, i besumnje bi bilo najpoštenije da ovu priču jednostavno posvetim njima, a opet...
Znam da su od mene, ako ništa drugo, baš oni oduvek očekivali i nešto više od predvidivosti?
Posvećujem je, zato, dvadeset i četvrtom decembru devetsto četrdeset i četvrte, i jednom ogromnom buketu zimskih ruža kakvih ni nema više...
Onda, pomalo, i zavejanoj Futoškoj ulici, koja je čak i prekrštena u Bulevar JNA, još decenijama uspevala da ostane popločana žutom ciglom...
I, dakako...
I ponajpre...
Svim onim usplahirenim pahuljama koje su uporno, kao da i njima život zavisi od toga, zajedno sa mnom, mojim sestrama, i čitavim čoporom anđelikih čukun-unuka kćeri i sinova praunučadi naših unuka, te večeri jurišale na varoš, na polja, vinograde, i na ceo ovaj Božiji atar...

O DETINJSTVU, DAKLE...


Lepo mi dođe da se rasplačem kad pomislim ko sve nije imao detinjstvo? Mislim da je bilo čisto rasipništvo dodeljivati ga baš svakoj budali...
No, i o tome je, pretpostavljam, već rečeno šta treba?
Odavno sam shvatio da ˝Misli Poznatih I Slavnih˝ nisu obavezno i ˝Misli Preterano Pametnih˝, ali (pored lascivne izjave matore poleguše čuvene po tome što se udavala devet puta, ili suvoparne definicije nobelovca koji je još kao sedmogodišnjak posumnjao da dijagonala nepravilnog tetraedra pomnožena vlastitim korenom da je jedan broj bez kog se naprosto ne bi moglo?), u tim knjižurinama se srećom uvek provuče i poneki stih našvrljan na kafanskoj servijeti, koji svojom genijalnošću u momentu postidi sve one koji se nadaju da se do mudrosti ponekad može stići i upornošću i marljivim vežbanjem...
Ako su o detinjstvu, znači, ponešto već rekli Ljermontov ili Mark Tven, Felini, Nušić, ili Bilo Koji Od Tih Promućurnih Čičica, teško da bih ja tu išta imao da dodam?
A opet, ovo je moja priča, baš me briga, i gde ću to reći ako ovde neću?
Po meni, dakle, dani detinjstva su skriveni dragulji koje u gomili bezvrednih staklića rasutih po modrom plišu naših uspomena obično počnemo otkrivati tek kad nam život natakne sajdžijsku lupu sredovečnosti? Tek tad punim sjajem zablista neki nebrušeni dijamant rose na zvonu ćaletovog bicikla položenog u smaragd deteline kraj kanala, i visokokaratna pozlata zalazećeg sunca bljesne na prozoru voza koji upravo polazi ka moru, kao na starom medaljonu...
Tako se, eto, i meni, sa ovog varljivog vidikovca na prevoju Visokih Pedesetih (pod kojim se bliski predeli mute a daleki razbistravaju?), neke stvari lagano ukazuju u svoj svojoj neprocenjivosti, i sad bih bez razmišljanja menjao punu vreću Iskustva zajedno jedino zrnce Nepoznatog, ali teško da bi takva trampa prošla pred Božijom Vodenicom?
Ne, to sasvim sigurno nije baš najbolje rešeno?
Iz nekog razloga, Drvo Na Kom Rastu Tajne najbolje rodi na najnižim granama, klipani ih lakomisleno obrste još zelene, tek na tragu svog pravog ukusa, i kad ih se posle tamo nekog vremena ponovo užele, razočarano shvate da Tajni na višim granama gotovo i nema, i da se samo one najkrupnije nedohvatno rumene u vratolomnim i olujnim krošnjama, pod samim žiponima Neba...
Ali tad obično više nikom nije do pentranja...
Vetar iskustva, doduše, otrese tu i tamo poneku od njih, ali to samo znači da im je sezona uveliko minula? Prezrele i gnjile Tajne mogu se opasno razdroćkati kad nenadano tresnu pred nas, i mudrije je kloniti ih se nego ih nepromišljeno hvatati u kapu, toliko sam uspeo da ukapiram...
I tako...
Jednog dana naprosto shvatiš da si u međuvremenu nekako na prevaru odrastao, da su sve zvezde ostale negde nepovratno Iza, i da još jedino Tvoja Zvezda usamljeno treperi pred tobom...
Neki moji prijatelji neizlečivo su pomračili od tog titraja, ali što se mene lično tiče, baš i nemam veliku frku oko toga...
Ja svoju zvezdu nisam puno brukao...
I dobro znam da neće uzmaci kad jednom pružim ruke ka njoj...
* * *
Rođen sam hiljadu devetsto pedeset i neke, i nakon toga sam više od decenije sa velikim uspehom bio Dečak. Pokušavao sam da ostanem Dečak i nakon detinjstva, onako ˝na crno˝, kadgod je to bilo moguće, ali svet ponekad ume da bude vrlo neprijatan prema onima koji se ne odreknu svojih klikera...
Većina mojih vršnjaka graknuće u glas da je to bilo divno doba, u kom je lako bilo biti dete, i odmah nakon toga udariti u žalopojku nad decom koja žive u teškim i nesretnim vremenima kao što su ova, ali tu šačicu tipova ogrezlih u Odraslost ne treba uzimati za ozbiljno. Na svu sreću, u pitanju je samo vesto zakamuflirana zavist matoraca, tek jedna iz kolekcije pažljivo odabranih varalica kojom starost pokušava upecati koju utehu u bistrim i uzavrelim brzacima mladosti...
A na svu žalost...
I u godinama o kojima pričam postojali su Goli Otoci, bezdušni progoni i eliminacije neistomišljenika, postojali su i tada Ljudi U Kožnim Mantilima, nameštaljke, pljačke, beskrupulozne otimačine i nacionalizacije, ali to nije dopiralo do sunčane strane ulice na kojoj sam (ravnajući se po senkama lakše nego po kazaljkama?) šmekerski zveckao staklencima u džepu somotskih pantalona, čekajući da par uparađenih belih zoknica važno dokaska sa časova solfeđa...
Svaka epoha zakuva se na svoj način, ali ni po jednom receptu to ne može proći bez barem kafene kašičice Gadosti. Jasno je da su uvek postojali i takozvani Političari, i sav taj Šljam I Talog, da su i u doba mog detinjstva rovarili Nezasiti, Prevrtljivi, Ovakvi i Onakvi, ali tad mi je jedini problem predstavljao izvesni Luka Lipošinović iz ˝NK Dinamo, Zagreb˝, i kad sam na jednom Velikom Odmoru konačno i njegovu sličicu, poslednju koja mi je falila, izvukao iz odurne šećerne table iz milošte nazivane ˝sport čokoladica˝, više mi dugo-dugo niko nije mogao ništa...
OK, znam da zvuči suviše pojednostavljeno...
Ali Idioti ti definitivno ne mogu ništa kad si mlad...

I O KALENDARU, PA DA SMO MIRNI...


U našoj familiji kalendari su se trošili domaćinski, nije se rasipalo. Događalo se da neki zidni kalendar prezimi samo zbog lepe slike, što jasno govori o tim vremenima neopterećenim vremenom...
Sećam se i da se Glavnokomandujućem Deda Laži (Birošev Ž. Lazar, Braca, Prgov, Lazavac) jednom toliko dopala reprodukcija čuvenog ulja na platnu Uroša Predića, da se iz strahopoštovanja niko nije usuđivao da otcepi taj Novembar sve do Jula, kad je Mama iskoristila tradicionalno letnje krečenje kuhinje da to čudo diskretno makne sa zida...
Bio je to prikaz one tri pijandure koje gajdaš sprovodi blatnjavim šorom, od autora genijalno naslovljen kao ˝Vesela braća, žalosna im majka˝, što samo govori da su stari slikari i u nazivanju svojih dela imali više talenta od današnjih umetnika? Mada je, motram priznati, poprilična umetnost i smeđu štraftu i dve sive mrlje na razmazanoj bordo pozadini nazvati, recimo, ˝Predosećaj˝, ˝Treptaj labuda˝, ili ˝Podnevna Melanholija 2˝?
- Deda! Smemo da vidimo kad padaju rođendani?
- Dabome da smete! Samo, da niste menjali tu sliku!
- Pa... kako ćemo onda?
- Lepo! Podvirivajte!
No...
Deda je ionako bio vinogradar, sin paorov, unuk i praunuk paorov, imao je neki svoj kalendar u bedrenim kostima, nepogrešivo osećao kad treba sejati, kad kalemiti a kad rezati, i nije puno mario nizašta drugo sem za nedelje i najkrupnije svece...
Na sitnije svece zato je zdušno pazila Baka Marica (Birošev, rođ. Brđanov, Majka, Snaja, Strina-Marica), koja nije priznavala nijedan kalendar sem malog crkvenog, za prostu godinu tu i tu, u kom je bilo neuporedivo više crvenih datuma nego u državnom kalendaru, pa samim tim i neuporedivo više mirisa vanilin praška kod nas, nego, na primer, kod Onih Bezbožnika Preko...
I, kad već pomenuh bezbožnike...
Ćale je o svakom danu vodio svoju ličnu evidenciju u rogobatnom rokovniku koji je uz ostali materijal redovno dobijao u Mesnoj Zajednici, i to je činio s takvom posvećenošću da ga je Mama na kraju poverljivo pitala nema li on to slučajno zadatak da UDBI prijavi sve dane koji mu se učine sumnjivim? Ona je inače bila vođa Jednočlanog Pokreta Otpora Protiv Ćaleta I Njegove Pedantnosti, i u okviru toga je samo ponekad u kalendarčić (obično ˝Narodne Lutrije˝?) nemarno kreonom unosila raznorazne nadrealističke kružiće, da bi ga onda još nemarnije, takoreći prezrivo, ćuškala nazad u svoju mađioničarsku tašnu...
Za mene, naravno, ništa od gore navedenog nije važilo...
Klinci vreme mere od poklona do poklona, i od Deda Mraza do Uskršnjeg Zeke, pa ni ja nisam bio puno bolji? Šta je vredelo proleću što zvanično nastupa dvadeset i tamo nekog marta, kad sam ga primećivao tek u prvoj pušli trešanja koju bi Majka Marica donela sa pijace? Uzgred, po pitanju poklona Majkin zembilj bio je jedna od najbeznadežnijih torbi u mom životu, i mada se uporno trudila da me fascinira ribizlama, mladim krompirićima ili duplom džinovskom rotkvom, ne sećam se da sam joj ikad potrčao u susret?
A opet...
Priznajem da sam jesen prepoznavao baš po rumoru kestenja u tom zembilju, dolazak zime po prvim hrizantemama koje bi provirile iz njega, a i ostali periodi imali su svoje zrele ili rascvetane maskotice koje se nisu baš potpuno uklapale u prozaični svet cifara i slova?
U svakom slučaju, izgledalo mi je da će dana biti toliko da ih ne vredi ni brojati, i priča mi uopšte nije delovala komplikovano: Sve počne sa jednom svećom na torti, a završi sa jednom svećom bez torte, i gotovo...
I to se, naravno, uvek dogodi nekom drugom...
A mi, dede i babe, mama, tata, Ljupka, Irena i ja, za nas to ne važi...
Mi smo vam, znate, večni...
* * *
Normalno, zbog svog tog ignorisanja administrativnog vremena, sad se ne sećam baš najtačnije šta se koje godine zbilo, ali tu pomoći nema? Titanik sa čije su mi palube setno mahali svi Oni Koji Su Umesto Mene Pamtili Moje Važne Datume odavno se otisnuo ka ledenim bregovima večnosti, i nije mi preostao niko s kim bih razrešio neku dilemu oko pedeset osme i pedeset devete, mada sumnjam da će to iko i proveravati?
Naravno, i u našoj kući postojala je razglavljena kartonska bombonjera (obično Romansa, Simfonija, Idila, ili nešto još inventivnije?), prepuna porodičnih fotografija pedantno datiranih kao ˝romantični popodnevni izlet u Slankamen, dana tog i tog˝, ˝Deda Laza kraj novog mopeda marke Kolibri, dana tog i tog,˝, i tako dalje, ali se nažalost ni ta metoda preciznog utvrđivanja termina minulih događaja više ne može sprovesti. Jednom prilikom, naime, resivši da stane na put onim lopužama od majstora, moj ekspeditivni roditelj je sam krenuo da let-lampom skida masnu farbu sa vrata spavaće sobe, što je za nepunih pola časa po prvi put dovelo uglancano vatrogasno vozilo i u našu uličicu, priredivši tako iznenadnu i nezaboravnu pižama-parti njenim stanovnicima...
Vatrogascima, doduše, nije bilo baš sasvim jasno kako se vatra takvom brzinom proširila na čitavu sobu, a Mama je, gledajući čoveka svog života u oprljenoj atletskoj majici, i stiskajući u naručju nagaravljenu (i više puta lepljenu) herendi vazu sa štiglicima, samo slegla ramenima i drugarski prećutala za špiritus tablete koje je Neko lukavo krio na ormanu, i eto...
Još jedna velika misterija je rasvetljena nakon pedeset godina. Očito da ni CIA nije baš slučajno odredila vrlo sličan rok za otvaranje svojih tajnih dosijea?
Dotične večeri se, znači, tog nikad (dotad) isprobanog goriva za kamperski primus, sklonjenog na Sigurno Mesto, da ga se deca slučajno ne bi dočepala, slučajno dočepao plamen jedne nonšalantno odložene let-lampe, i gomila reckavih sličica je zajedno sa dobrim delom naše imovine zauvek nestala u dimu i pepelu, osudivši me da se svog detinjstva ubuduće sećam bez fotografija, što možda i jeste teže, ali je u svakom slučaju neuporedivo zanimljivije i lepše...

SVETA TRI JERARHA, DEDA LAZINA SLAVA,
12. FEBRUAR...


Počeću od februara, što verovatno ne zvuči najlogičnije, ali ispada da je to jedino rešenje?
Naime, do danas nisam raščistio da li je Nova Godina kraj ili početak nečega (i ko je tu uopšte glavni, 31.decembar, ili 1. Januar?), ali sam definitivno shvatio da je lepše ulepšavati krajeve nego početke, i zato ću mirisom narandži i nagorelih muškacona, i dahom cimeta iz kuvanog portugizera ipak osveštati tek poslednja poglavlja ove knjige? Zbog gordijskog spleta versko-etničkih okolnosti u našoj porodici, ionako bi bio red da novogodišnje praznike uvezem sa oba Božića, i još ponekim okolnim Svetim Nikolama, alijas Mikulašima, iz čega proističe da bi u tom slučaju priča krenula čak negde od početka decembra, dakle od poslednjeg meseca kalendarske godine, što mi takođe ne zvuči preterano logično?
Uostalom, februari nekad nisu bili depresivni kao danas?
More snega navejalo bi oko naše kuće na kojoj su dva dimnjaka purnjala neprestano, noseći tu prekookeansku lađu do dalekih obala proleća, pred najavu marta sneg bi već bio pomalo umoran i posiveo od filtriranja silnog dima, ali bi pred Dedinu slavu po pravilu uvek dovejalo barem par anđeosko belih santimetara, pa je za dolazak gostiju sve bilo čisto i osveženo, kao u reklami za omekšivač rublja...
* * *
Kad su se sredinom osamdesetih pojavili Neosrbi, i pobožno počeli da grade nove hramove, sakupljajući ciglice crkava koje su nadahnuto razrušili sredinom četrdesetih, saznali smo da je za vreme Broza i kumunističke tiranije slavljenje svečara bilo najstrožije zabranjeno? Ups!? Srećom, moj Deda Lazar bio je vinogradar, kao što rekoh, neupućen i priprost čovek, koji za taj zakon očito nije znao, pa se u našoj kući slavilo otkad pamtim? Tek smo naknadno shvatili u kakvu nas je silnu opasnost sve te godine dovodio?
Jednom je u velikom društvu (objašnjavajući mi sliku ˝Seoba Srba˝, takođe mesecima oročenu na kalendaru), izjavio da je razlika između Starosedelaca i Dođoša uglavnom u tome što su jedni u Vojvodinu dojahali za popovima, a drugi na popovima. Ćale mu je odmah nešto suflirao, a sledećeg časa i svi ostali su saznali šta to, pošto mu je Deda odviknuo kao da sede na taljigama koje štruckaju kaldrmom, a ne za postavljenim svečarskim stolom...
- Ne moram baš pred svedocima!? Idi, molim te... Malko si mi ti, kanda, zastranio na tim tvojim konferencijama? Pred svedocima!?Nisu valda sad svi odjedared Svedoci, mater mu? Valda nam je ost’o i koji Prijatelj?
No, i pored svega navedenog, Deda Lazar bi se teško mogao nazvati primernim vernikom? Ne sećam se da sam čuo očenaš u njegovoj verziji, samo bi svaki put uz sečenje božičnog kolača začuđujuće osećajno i produhovljeno otpevao ˝Roždestvo Tvoje˝, ali u crkvu nije odlazio ni na svatove? Za razliku od drugih, koji su te odlaske izbegavali plašeći da bi im Drugovi mogli prebaciti na verskoj zatucanosti, moj deda se nije bojao nikog i ničeg, nego je jednostavno smatrao da pod nebom provodi sasvim dovoljno vremena da bi ga Bog dosad primetio?
- Al' bilo bi ipak lepo da tako uvaženog domaćina Bog katkad vidi i u crkvi?
Kum-Prota (Tucković V. Dušan, Duduka, Pop-Duća), se jednom prilikom baš rešio da ga malo pokrene i po tom pitanju, ali Deda je na to samo nabrao obrve, na kojima bi mu pozavideli i najistaknutiji članovi tadašnjeg Sovjetskog Politbiroa...
- Jelda? Hm... A... Vidil’ Bog nas uvek, Duća? Vidi'l On nas i sad, šta ti misliš?
Prota se malo uoprezio, znao je da ćudljivi Braca postavlja pitanja tako retko da se moraju tretirati kao trik-pitanja na diplomskom ispitu...
- Pa... Dabome da nas vidi... I sad, i u svakoj prilici...
- Aha... Pa, šta ću u ondak u crkvi? Sem ako ti ne uzimaš kakvu proviziju za mušterije koje mu dovedeš?
Kogod je imao nešto u čaši ili tanjiru, brže-bolje se toga prihvatio, a teta-Irma (Bančilov, rođ. Zomerfeld, da ne poveruješ?), koja se u tom neprijatnom trenutku zatekla između dva sagovornika, užurbano je krenula da sa nedara čisti one svoje čuvene mrvice koje niko sem nje nikad nije video, i kojih se, sirota, nije ratosiljala ni do kraja života?
Vremena su onakva kakvim ih napravimo, i sve sam ponosniji na društvo za Dedinim svečarskim stolom? Pomenuo sam teta-Irmu, Jevrejku sretno udatu za Dobrivoja, u najmanju ruku pravoslavca, mamini su bili katolici, Tetka Sofija se tad već preživala Monfardin, muž moje druge tetke, Kontraverzni Tetak Isidor, tumačen je kao antikrist, Gospon-Bandika, ma, samo ime kaže, bio je teški protestant, i po krštenju i po karakteru, i tako redom...
Kao da smo snimali seriju koja treba da se proda u što više zemalja?
Ružne stvari bi se u našoj familiji najlakše prepoznavale po tome što se ne izgovore, pa sam retka podsmešljiva frktanja kroz nos, obavezno kombinovana gurkanjem lakta u slabinu, pravilno prihvatao kao benigne šale...
Ovi sede u crkvi, čudili bi se jedni?
Ovi stoje u crkvi, čudili bi se drugi?
Ovi idu u crkvu, čudio bi se Ćale!?
A tražio se, u stvari, samo bilo kakav povod da se društvo okupi? Tu ili tamo, govorila bi Majka Marica, a daće bog pa će biti tu, komotnije je...
U tu svrhu, za rođendane, imendane i godišnjice, oko večito zaglavljenog trpezarijskog stola ˝na izvlačenje'’ nadvlačili smo se kao oko konopca na ˝Jadranskim susretima˝, za svece i svečare rastrčavali smo se unaokolo po hoklice i šamlice, radovali se komšijskom Uskrsu kao oni našem, i možda smo i bili generacija uskraćena za pravovremena krštenja i pričesti, ali smo, odrastajući u toj bezbožničkoj dekadi, bar dobili šansu da sami formiramo neku svoju, ˝best of˝, religiju, kompilaciju najboljeg od svih vera na koje smo nailazili? U svakodnevici, u načelima po kojima smo vaspitavani, krile su se, kao amajlije ušivene protiv uroka u postavu kaputa, ne samo sve Božije Zapovesti, nego i neke koje su tvorcima Svetih Pisama definitivno promakle?
U svakom slučaju...
Sveštenici tad baš nisu bili u izrazitom trendu, ne sećam se da smo Kum-Duću ikad na ulici sreli u mantiji, i Mama je već imala teoriju da se on tajno presvlači pod ajnfort-kapijom kad dolazi kod nas? Okolnosti su ga učinile preopreznim, učtivost se u nekim primitivnijim relacijama začas protumači i kao uplašenost, a to su bile godine kad su se čitave karijere gradile na prepadanju drugih?
- Ma! Uostalom, manimo se sad tih budalaština... Živ ti meni bio, kum-Dušane...
Deda je po nastaloj tišini primetio da je malo preterao, mada je i po tom pitanju imao donekle uproštenu skalu? Primećivao je samo kad malo pretera ili kad puno pretera, na ostale finese u komunikaciji nije reagovao...
- Dobro i kažete... Živi i vi meni bili, kum-Lazo?
Prota je važio je za tipa koji se opije i od liker-bombone, i nerado se prihvatao čaše, ali ovog puta je ispravno procenio da bi gong kucanja spasonosno mogao označiti kraj runde u kojoj je sateran u konopce? Špricer mu je, istini za volju, bio razblažen do providnosti, ali Deda Laza je za prokupac iz tog bureta ionako tvrdio da je tako gust da ni ne može da se toči, nego se prvo iseče u kockice, pa onda rastvara u bokalu vode...
- I, kad bolje razmislim, Braca... Mante to što sam rek’o... Biće bolje da vi s’otim vašim naopakim filozofijama ni ne svraćate u crkvu?
* * *

Ako neko iz ovih par rečenica ishitreno zaključi da je Deda bio teški namćor, svojeglava svađalica i prznica, to samo potvrđuje da i ishitreni zaključci ponekad mogu biti i te kako tačni?
- Braca bi se posvađ'o i s gluvonemim... On ti je od onih što su kadri da se s čovekom podžapaju i ˝nasamo˝...
Malo ko je to bolje znao od Deda Save (Deda Savulja, Sava Danguba, Deda Savatije, čijeg prezimena nikako ne mogu da se setim, verovatno zato što ga nisam ni znao?), koji je živeo podaleko od nas, u jednom od onih dvorišnih stanova na Drumu. Besposleni lažni ratni invalid pomagao je s vremena na vreme Dedi u prskanju ili podrezivanju, i Braca ga je smatrao pre za pajtaša nego za nadničara, mada je odabrao čudan način da mu to pokaže?
- Ja na nadničara nikad ne bi’ ruku dig’o!?
Ali pajtaš je zato već imao privilegiju da dobije i držaljicom motike po nosu? Ni do danas mi nije jasno oko čega su to dva matorca mogla do krvi da se potuku u pustom vinogradu, ali Majka Marica, koja ih je redovno iščekivala na kapiji, već izdaleka je umela da prepozna način na koji sede na sicu, i da uzdahne kako se kanda opet čuje samo konj, a ne i njih dva?
- Vidim ja da Sava opet drži oblog na uvetu? Mora biti da komšija-Gašpar nije dolazio ovi’ dana, pa je Braca već mor’o na nekog da se nadrnda?
Gašpar je inače bio Dedin prvi sused u vinogradu, i ujedno njegov omiljeni neprijatelj. Celog veka su se raspravljali oko dva-tri čokota hamburga, koji je, kao u inat, svake godine nosio sve bolje i bolje na spornih par kvadrata zemlje? Sudbina je odredila da komšije i sa ovog sveta odu nekako jedan za drugim, kako su odlazili i iz vinograda, što je Kontraverznog Tetka Isidora (Gavanski ing. Isidor, Ićara, Isa Gusak) nadahnulo na maltene šekspirsku zdravicu za pokoj duše...
- Eto... Sad i jedan i drugi imaju puna usta zemlje... Sad su valda mirni?
Bilo kako bilo, Deda Lazar je u svom stogodišnjem ratu sa Gašparom koristio svo strpljenje koje je ušparao ne rasipajući ga bez potrebe u silnim ostalim svađama? Tako je jednom negde usput pokupio kuče koje je posle godinama bilo njegov verni saputnik na taljigama, ali se ni čak ni naš radoznali komšija Deja Šapurika (Šapurikin S. Dejan, sve sem nadimka je višak?), nije usuđivao da ga pita zašto je tog potpuno crnog kerića nazvao Žuća?
- Razumem da ima bar malko žute šape... Il' rep? Al ovaj je crn, baš ono crn, ko telefon!
Žuću smo ipak pred Dedom svi zvali Žuća, inače smo ga kompromisno zvali Crni Žuća, mada i nismo imali puno prilike da ga zivkamo? Mali vižljasti avlijaner odlazio je od kuće sa gazdom već u rano jutro, praveći mu jedino društvo u dugim vinogradarskim danima. Ne usuđujem se ni da pomislim da je to sve od početka i bila zamisao, ali moralo se desiti da sused Gašpar napokon reaguje na jedno od onih isforsiranih ˝dolaz’ ovamo Žućko moj, žućane žuti, žućkasti˝...
- Komšija Lazar? Pa kako može taj kućuš da se zove Žuća?
- Što? A kako može tvoja žena da se zove Lepa?
* * *
Dedinu narav pokušao je, između ostalih, dosta originalno da objasni, ili opravda, i Ilija Mijatov (Ika Štambilj, Ika Prošek), koji je izračunavao neverovatne stvari uz pomoć mastiljave olovke i onog narandžastog blokčića ˝lipa˝, poznatijeg po tome što su ga sve do nedavno koristili milicajci? Bio je opsednut brojkama, i još deceniju pre pojave prvog digitrona večito je iznosio neke podatke koji su se malo kome dopadali?
- Znatel’ vi, Majka, da mi prespavamo više od trećine života?
- Vi možda i prespavate, Ilija! Ja, bome, poranim čim svane!
Oboje su bili u pravu, kako to obično i biva u raspravama? Majka je pripadala poslednjoj seriji domaćica sa ugrađenim kokošijim foto-ćelijama, i zaista nije gubila dane, ali zato noći od nje baš i nisu imale neke koristi? Već pri kraju TV Dnevika bi onako ˝kljucala˝, boreći se sa dremežom, ponekad bih, prilikom retkih izlazaka svojih roditelja, otišao na spavanje sa njom i Dedom, i svoje prve nesanice pamtim uglavnom po otkucajima zidnog sata, gde bi me deseti već zaticao u mrklom mraku, šćućurenog između dve ravnomerne parne mašine. Mama je govorila da se skladan brak na kraju svede na to da supružnici hrču u taktu, ali to nema puno veze sa ovim o čemu sam krenuo da pričam...
Ika Štambilj smatrao je, naime, da Deda, sticajem okolnosti, provodi suviše vremena zagledan u dupe konja, i da to mora da ostavi nekog traga na psihu? Sat i po do vinograda plus sat i po nazad, pa puta pet dana nedeljno, minus zima, blabla, pa onda puta sve te godine, uglavnom je došao do toga da je Braca Laza u poslednjih dvadeset godina čak nekih četir’sto dana bio pod uticajem konjskog dupeta?
- Nije to mala stvar...
Tu hipotezu postavio je, razumljivo, kad Dede nije bilo ni u blizini, ali se Deja Šapurika u takvim situacijama uvek postavljao za Bracinog zastupnika...
- Pa šta? Još će na kraju konjsko dupe ispasti i radioaktivno? A ti bi, valda, da se konj upregne u rikverc, da bi pričo sa kočijašem, idi, molim te? Uostalom, on, pre svega ‘opšte i ne gleda direktno... Na tu stranu... Nego još kako zvera levo-desno, oćel’ raznorazne budale naići?
Sa današnjeg gledišta, sobraćaj je u to vreme još bio u takoreći pionirskoj, potpuno miriljubivoj fazi, i pod terminom ˝raznoraznih budala˝ podrazumevalo se uglavnom sve ono što naiđe brže od bicikla?
- Pa jes, Dejane... Al' čim se malo zamisli...
Ako ćemo pošteno, Deda je na taljigama zaista uvek sedeo kao da je zamišljen, i sa strane je definitivno delovaio da je zagledan u tu, recimo, tačku? U tu, preciznije, prilično boldiranu tačku...
U stvari...
Ako problematičnu lokaciju nazovem Pretečom GPS-a, to bi verovatno čitavu situaciju vizuelno moglo simulirati i uspešnije od prethodnih opisa?
- Tu si u pravu, Iko... Al' opet si preter’o, znaš li ti, brate, šta je četir’sto dana? Četir'sto dana, to ti je... Ovaj... Pa, to je skoro...
- Ne skoro! Ne skoro, nego ti je to godina, mesec, i još tri-četir dana, moj Dejo? Probaj ti samo minut da bleneš u dupe nekog mnogo manjeg stvora... Evo, u dupe onog tvog graorastog petla, na primer? Pa ćeš se sneveseliti... A ne od dupeta onol’ke konj ine...
Kontraverzni Tetak Isidor uživao bi inače u ovoj diskusiji više i od samog Sigmunda Frojda, ali su ga rodbinske relacije primorale da je obustavi dok je vreme...
- Jel' sad bilo dosta s tim dupetima? Šta vam je? Ko normalan još gleda u kokošije dupe? Sreća vaša da vas Braca nije čuo!
Ilija je objašnjavan kao jako fini i vaspitan, radio je u banci, stanovao u centru, nisi ga mogao čuti da psuje, niti ga videti bez odela i kravate, ali je odrastao na periferiji, i, ako ništa drugo, ostalo mu je to da ume prepoznati ton koji bi mogao biti uvod u ćušku?
- Ma, ne, Isidore... Ako neko poštiva Bracu, onda sam to ja... Al'... Ovde je reč samo o proseku...
- To ti i govorim... Ja u proseku, recimo, klepim svakog drugog koji pretera kao ti?
Pretnja koja se najavi ipak već pomalo zalazi i u diplomatiju, i razgovor se polako upristojio i neutralizovao, mada je Ika Štambilj nastavio da oprezno dokazuje Tetku kako će na tri upravo postavljena semafora, minut i po, pa puta tamo i ovamo, pomnoženo sa danima i godinama, samo na putu od kuće do posla u sledećih dvadeset pet godina protraćiti osamnaest zarez sedamdeset pet dana života...
No, i na to se izvukao samo uz ukor...
- Je'? Osamnaest dana? A ti ćeš, blento, protraćiti ceo vek računajući šta drugi protraće?
* * *
Na istim tim svečarima došlo je i do jednog od retkih verbalnih sukoba između Majka Marice i Mame, čiji je izuzetni odnos inače samo potvrđivao ono nesretno pravilo o svekrvama i snahama?
Za sve je, dakako, kriva Irena, oko koje se vrtela većina neprilika u mom detinjstvu, a i kasnije, da se ne lažemo...
Moja mlađa-starija sestra (za koju, srećom, malo njih zna?), rođena šest godina pre mene, dobila je ime na dotle neuobičajeni način. Matori je bio opčinjen našim prvim posleratnim filmom, i samo zahvaljujući maminom taktičkom pristupu, Irena (Perez, rođ. Birošev, Irka, Sekica), nije nazvana po pekmezavoj partizanki Slaviti, nego po lepoj zagrebačkoj glumici koja je tumačila taj lik...
Majka Marica, koja je oduvek bila ubeđena da će bar drugu unuku nazvati po njoj, bila je tako pogođena time što neko može decu da naziva po bijoskopu, da je prvih dana nakon Ireninog rođenja rezignirano izlazila na ulicu gurkajući u džep kecelje ceduljicu na kojoj je ispisala sporno ime, da ume, eto, da bar pročita komšijama kako se unuka zove, kad već ne moz da upamti? Pristalice tradicionalne opcije ˝unuk po dedi-unuka po babi!˝ klele su se u taj štos, i godinama ga prepričavale kao pravi primer vojvođanskog duha i visprenosti, sve dok Mama na pomenutim svečarima nije svoje predugo oćutkivanje konačno konvertovala u glasan i jasan odgovor...
Mislim da se Majka Marica zbog kostimiranog prisustva Kum-Prote nacionalno napalila malo više nego obično, a moguće je i da je bila blago uduvana od pobrkanih isparenja kuvanog vina i naftalina iz odela gostiju, tek, ponovo se naglas požalila da to baš i nije naše ime, na šta je Mama (koja po toj logici takođe nije bila baš naša), otrovno uzvratila da je sve bolje nego dete nazvati po milicijskom vozilu za hapšenje, i otad se u kući nije puno raspredalo na tu temu...
A što je najžalosnije, Irenu su ionako svi oduvek kreativno zvali Sekica, tako da se ništa bitno nije ni promenulo?
* * *

Majka Marica je inače važila za vrsnu domaćicu, girtla na njenoj plavoj kecelji imala je status plave trake najbolje kuvarice u kraju, ali dogurala bi i daleko dalje da nije bilo Deda Laze?
Mama je govorila da je greota imati hiljadu recepata u glavi, a samo dva-tri u rerni, ali Majka je jedino gledala da ugodi svom Braci...
Pred kraj dana, kad bi je već hvatala kriza što do jutra neće ništa raditi, mašila bi se svog kalendarčića u potrazi za crvenim slovom, ali dovoljno bi bilo da se neki svetac makar zarumeni, pa da vrednuša žurno razveje brašno po dasci...
- Iju! Sutra je Kirijak Otšelnik? Di sam to smetnula s uma? ‘oćul stići šta da umesim?
Kirijak Otšelnik? Da li je moguće? Kad neko uspe da sa tim imenom postane svetac, zaslužio je, nema šta?
- Dašta ćeš neg' stići! Ako nećeš za Kirijaka, za koga ćeš?
Umela je da napravi savršene šufnudle i lekvar-taške, senzacionalan kuglof sa suvim grožđem, londoner štangle, carske mrvice, prosto lekovite fil-oblatne, ali, čim bi posegla za trenicom okačenom sa strane kredenca, znali smo šta nas čeka...
- Napraviću ja jednu finu lenju pitu?
Pa dabome. Koja bi teoretski mogla biti i sa višnjama, recimo, ali Kirjak nažalost pada sredinom oktobra, kad ni jedno normalno voće više ne rodi...
- A sreća da imam i ščim...
Nedavno pre toga sestre i ja smo aplaudirali dugo čekanim šne-noklama, Mama je pogledom u nebo prokomentarisala jedne neočekivane palačinke u tepsiji, Ćale bi zalomljenu kiflicu s pekmezom svaki put mirisao kao procvali jorgovan, ali ni ti komplimenti nisu bili dovoljni da je umilostive da proširi repertoar? Volela je Majka sve nas, nema tu govora, ali ipak je najviše volela Dedu...
A Deda je najviše voleo jabuke...
- Jebale ih jabuke...
Moglo bi se reći da je Mama psovala retko, ali poštenije je reći da je psovala ređe nego što je trebalo? Majka Marica nas je stvarno urnisala te nedelje, postigavši het-trik sa pitama od jabuka, i čak je i poluedipovac Ćale, posle pite prevrtuše i švedske pite, učtivo odbio ponuđeni okrajak lenje s jabukama...
- Hvala, ne bih... Bojim se da će mi na kraju iznići peteljka?
- Znam, Žarice moj... Al'.. Pro'će im sezona...
Ako je to bio izgovor, onda je bio loš izgovor? Jabuke su, na nesreću, jedino voće koje i ubrano prezimi, i znali smo da Majka već kao hrčak navlači na tavan pune veš-korpe poznih kolačara i budimki, u strahu da Onaj Ovisnik ne zapadne u apstinentsku krizu do sezone kiselih i petrovaca...
Ali i nas je razmazila, da ne grešim dušu...
Pored svih špecija koje je pripremala za dnevni meni, još je svakog ponaosob nagovarala da mu spremi i nešto ˝a la carte˝, i u toj samonametutoj prezaposlenosti često nije imala vremena da se zamajava urednošću i estetskim detaljčićima...
- Nemam ja kad da po kujni vešam naslikane tanjure, ko Tamo Neki... Da imam kad da vešam, prvo bi’ sebe obesila...
Ono ˝tamo neki˝ odnosilo se na Priju, a vešanje je, uzgred, Majki bilo u familiji. Deja Šapurika je jednom konstatovao da na Snaja-Maricinom porodičnom stablu dobar deo njih visi, ali ona je od svojih depresivno-maničnih predaka svom srećom nasledila pretežno maničnost? U skladu s tim izrečena je i pakosna aluzija na Prija-Julijinu kolekciju zidnog ukrasnog posuđa, kojom je pokušala da opravda svoju kolekciju razbacanog posuđa, i činjenicu da joj radni prostor nekad zaista pre liči na poprište nego na kuhinju? Na dan svečara, na primer, čuvena Kujnica je uvek delovala kao da su se tog jutra Majka i ćuran tu ritualno borili na život i smrt, s tim da pobednik poraženog priprema na podvarku, a o ishodu bitke, barem sudeći po haosu unaokolo, u više navrata odlučivale su samo nijanse?
- Kaste, Snaja... Da niste sačuvali kesicu od ove ˝juhe˝? Da uzmem i ja meni tak'u u samouslugi?
Pričati o svečarima, a ne pomenuti Majkinu slavsku supu, bilo bi kao pričati o Uskrsu, a ne pomenuti farbano jaje? Na tu legendarnu supu s knedlama i grkljančićima od testa odavno su ispucane sve konvencionalne pohvale, i prethodna Dejina rečenica propraćena je olakšavajućim veseljem što je neko najzad smislio još jedan kompliment? Tih godina pojavile su se u radnjama prve ˝Argo juhe˝, ali dugo je u našem kraju manja bruka bilo pazariti ˝higijensku gumicu˝, nego neku od tih supa iz kocaka i kesica...
- Dobro i kaže moj Deja, ovu supu bi trebalo stavljati na obloge... A, jel’te, Snaja-Marice... Tu ko da ima i tek-tek... ˝majčine dušice˝?
I pored lukavog raspitivanja, domaćica je do granica učtivosti izbegavala da otkrije recept, i više puta su se ljubopitljive gošće gotovo nadurile na njeno ˝verujte da ni sama ne znam šta mećem˝, ali ja bih smeo da se zakunem da stvarno nije znala? Barem ne izraženo u gramima, mililitrima, minutima, kafenim kašičicama, kako god da se to već meri?
Imala je jednu malu tufnastu šerpicu (inventivno nazvanu Mala Tufnasta?), i jedan plavi okrnjeni lonac (poznatiji kao Plavi Okrnjeni, opet potpuno neočekivano?), i sve tajne formule bile su ispisane unutar ta dva suda? Mama je uživala da je posmatra kako naglas odmerava frtalj Male Tufnaste, u po’ Plavog Okrnjenog, pa čekaš da zaprede, onda otspeš tričetvrt Male Tufnaste, i dodaš do naspram drške u Okrnjeni...
- Da joj, ne daj bože, ukradu tu Malu Tufnastu... Ne bi umela jaje da skuva?
Neki misle da je tajna bila u sastavu testa, i maloj valjkastoj spravici kojom je satima oblikovano, neki tipuju na posebnu smesu za knedle, ja sumnjam da je štos donekle bio u šafranu koji je Ćale volšebno nabavljao sa Zapada (Bolje za tebe da ne znaš ni kako ni od koga!), ali Mamina poetična teorija je ipak najprikladnija toj legendi?
Po njoj, Majka Marica se emotivno vezivala za kokoške kao Pepeljuga za golubove, pa su glavni začin famoznoj šupi davale upravo suze koje je kuvarica lila nad Plavim Okrnjenim, teška srca izvršivši egzekuciju nad nekom od svojih dojučerašnjih prijateljica?
Svaka je uspomena je na svoj način tužna? Tužne uspomene, zato što tužne. A lepe uspomene zato što su uspomene...
Puno kasnije, a ipak ne prekasno da bi senilnost potpuno pokvarila uspomenu na Majka Maricu, kad posle ko zna koliko jutara po prvi put nije založena vatra u belom emajliranom šporetu u Kujnici, Mama je tešila i sebe i nas pričajući o tome kako sad Majka na nebu uveliko nutka Apostole pogačicama sa čvarcima i savijenom griz-štrudlom, i kako ubuduće naslikani likovi na freskama neće biti onako bledi i ispijeni, nego obli, rumeni, i večito nasmejani kao mi?
U oblake je otišla kao na pijacu, čim je svanulo, navikla da u danu prvo obavi najteže što ima...
Među retkim materijalnim stvarima koje je ostavila za sobom, uz misterioznu metalnu kutiju od keksa (za koju se na kraju ispostavilo da je prepuna rasparenih dugmadi svih oblika i veličina?), i uz orman krcat neraspakovanim novogodišnjim i osmomartovskim poklonima, Majka Marica je ostavila i mašinicu za testeninu, pola teglice šafrana i obe kultne posude koje sam pomenuo...
Ali tajna očito nije bila u tome?
Ni uz pomoć svega navedenog, a ni uz pomoć kasnijih pokušaja da se tradicija prevari novonastalim industrijskim začinima, niko više ni slučajno nije uspeo da napravi žutu slavsku supu koja bi makar žanrovski mogla da se svrsta uz onu koju je moja marljiva baka pripremala uvek i jedino na dan Sveta tri Jerarha, Vasilija Velikog, Grigorija Bogoslova i Jovana Zlatoustog, ako sam ih dobro popamtio?
* * *
Gosti su uvek sedeli na svojim mestima, pobrkani smišljeno, kao brojevi na ruletu...
Deda je dobro pazio da najveći animatori ni slučajno ne sede do svojih venčanih bodigarda, a naročito ne Deja Šapurika, čija je supruga Lenka (Šapurikin, rod. Doroslovački, Lenka-malenka, Grlica), godinama bila najveća opasnost po provod? Stoga se još pri njihovom dolasku pristupalo precizno uvežbanom manevru (sedi ti lepo o’de komšinice, tu nije promaja, tepacirana je stolica, a i da ne ustaješ svaki čas?), i u većini slučajeva uspevalo im je da Grlicu na brzinu blokiraju s druge strane bezbedno širokog stola? Odatle je, doduše, imala savršen vizuelni kontakt, ali uvek bi se baš slučajno između muža i nje našla ogromna činija sa ˝pijanim šljivama˝, slavski kolač ili sveca, tako da od tih pesadijski’ prepreka, kako ih je Deja nazivao, nije imala šanse da kad je najlepše prekrije njegovu čašu dlanom, i izgovori svoju čuvenu rečenicu...
- Neka, Braca, fala... Zna on kad je dosta...
Deda bi na to povlačio ruku sa peskiranom bocom sve do ramena, kao da vraća okidač na već repetiranom revolveru, ali bilo je samo pitanje trenutka kad će iskoristiti sledeći trenutak njene nepažnje, gunđajući dotle sebi u bradu...
- Pa kad zna on... Šta ti mećeš ruku, kog vraga?
Na svečarima je inače važio red da samo domaćin dosipa vino u čaše, i, bez obzira na Lenkinu i Dejinu žučnu igru pantomime preko stola, Dedinim forsiranjem postizala se visoka dinamika raspoloženja, koju su zdušno održavali i Kontraverzni Tetak Isidor, i Gospon-Bandika (Nagypeter Endre, Bandaš, Andra Madžar), a ujedno se postizao i gotovo nepogrešiv tajming razlaza, kad bi Crna Trojka, iznurena iznurivanjem Ostalih, negde po ponoći najzad nepovratno klonula...
* * *

Dobrih desetak godina se pri rasporedu nameštalo i da jedno pored drugog sede mamina drugarica iz kancelarije Valerija (Komnenović, pa onda jedno vreme Jeličić, i ubrzo opet Komnenović, Valika, Žvalika), i naš predaleki rođak Čedomir-Bedomir (Krčedinski, ing, ime od milja već navedeno?), koje su svi (osim njih dvoje samih?) pokušavali da spare u toj meri da su vremenom stekli i zajedničko špicname...
Smotani..
- Ne vredi... Ne bi se ovi Smotani spanđali ni u akvarijumu...Vidi ih, molim te? Dosad bi i par slučajnih saputnika u vozu već izmenjao adrese?
Mama je tu najviše provodadžisala, pa je njoj najteže i padala njihova nezainteresovanost, mada su vremenom svi već počeli da ih tretiraju kao par? U svečarski voz nekako su se uvek ukrcavali u približno isto vreme, a i silazili su otprilike na istoj stanici, što je neupućenima moglo da deluje kao da putuju zajedno? Osim toga, zajedničkim nadimkom bili su takoreći venčani, što je zavelo čak i pronicljivog Pop-Duću, kom je to što su Žvalika i Čeda-Beda sedeli jedno do drugog, a da ne komuniciraju, bio samo pouzdan znak da su u braku? Po njemu, oni bi morali biti neki Slovaci, mada je sumnjao da to Smotany pomalo vuče i na Čehe?
- Veronka, dušo... A, gde gospođa i gospodin Smotani inače žive?
- Pa, sad... Kako ko?
Gospođa Smotani je, na primer, živela sa majkom u ogromnom boračkom stanu na keju, za koji je Ćale govorio da ima više vrata neg‘ sekretarijat za urbanizam, a Gospodin Smotani je, takođe sa mamikom, živeo na sasvim drugom delu grada, iza bolnice, u porodičnoj palati koja nekim čudom nije nacionalizovana?
- Znaš kako ćeš poznati njihovu kuću? Tako što im svaki čas ulaze sa zdravstvenom knjižicom... Jer svi misle da je to Dom Zdravlja?
Kad bi se društvo proredilo, Kontraverzni Tetak Isidor je tvrdo zastupao mušku liniju, protežirajući svog pulena Bedomira u panel diskusijama na temu ko je od Smotanih bolja partija?
- Ne čudi mene to Tko što se Žvalika razvela... Kol'ko me čudi što se udavala?
Tetak je bio osvedočeni kavaljer, ali kod takvih se i primeti kad naprave eventualni gaf? Da je to rekao, na primer, brljavi Mirko Zvrndov, niko ne bi ni primetio? Njemu (Popnikolin Miroslav, Mire Popara, i, samo za jače od sebe, Mirko Guzni Čirko), je za kojekakva lupetanja milion puta oprošteno, što drugim recima govori da mu u stvari i nije oprošteno, nego su se svi pomirili s tim da je obična ishitrena budala? On je, recimo, bio u stanju da naglas kaže kako od ružne žene na svetu postoji samo jedna ružnija stvar, a to je pijana ružna žena, na šta bi se jedini štrecnuo upravo KT Isidor, čija je žena, uzgred, bila izrazito i lepa i trezna?
- Vidi... Čirko? Nekad baš požalim što više nismo mali... I što ne mogu da te samo šopim kad tako laješ...
Istini za volju, šopao je njega moj tetak i kao sasvim odraslog, ali o tome će biti reći ako negde uspem da ubacim i priču o svatovima Bate Rusa, na primer, kad je Mirko Zvrndov preglasno komentarisao da mlada ima cipele k‘o devojka Paje Patka? A konstataciju o ružnim pijanim ženama izgovorio je, štaviše, na račun svoje rođene ružne žene, teta-Kriste (Popnikolin, rođ. Vlaović, Kristina, Krista), koja je stvarno umela malo da cvrcne u društvu, ali nikad nije pravila štetu veću od dremanja za stolom? Jedino što bi onda malo teže kontrolisala doku donje vilice, a baš to ispadanje redovno je i bilo okidač za onog kolerika?
- Kristina! Ajde, molim te, probaj da se bar praviš lepa?
Tako nešto se KT Isidoru ipak nije moglo omaći? I maločas pomenuta opaska na račun Žvalikine udaje izgovorena je samo pred Našima, i to više u nameri da malo najedi Mamu i Tetka Ivanku, koje su se zdušno dale u dokazivanje da je izvesna prednost baš to što se Smotana barem udavala, za razliku od onog matorog momka bez kučeta i mačeta...
A to mi tek nije bilo jasno?
Preko leta često smo odlazili na Bedomirov salaš, kako su preventivno prekrstili stari porodični letnjikovac, da ne bi Ovima upadao u oči, i to božanstveno mesto, ma kako se zvalo, i na kom bi od laveža i graje i Doktor Dulitl teško dolazio do reči, povrh svega je još izlazilo i na Veliki Bački Kanal? Nasuprot kuće, na kraju voćnjaka, salaš je imao svoj vlastiti drveni dok, od kog do danas nisam pronašao bolje mesto za pecanje, i u dolasku smo Čedu često zaticali u čamcu, u trsci s druge strane, sa svoja tri nerazdvojna džukca. Oni bi nas uvek prvi spazili, a njihov radosni lavež Mama bi uvek prokomentarisala rečenicom koju sam retroaktivno ukapirao tek u drugom gimnazije, gde je jedna od prvih lekcija u udžbeniku iz engleskog obrađivala glasoviti roman Džeroma K. Džeroma...
- Tri psa u čamcu... A čoveka da i ne spominjemo?
* * *

Što se muzike tiče, to na slavama u Vojvodini nikad nije bio običaj, ili se radi samo o izuzetku onih par stotina svečara kojima sam ja prisustvovao? U tim slučajevima odvijao se naprosto jedan posebno svečan i doteran dan, bez uobičajene kućne i dvorišne larme, i čak bi i živina delovala nekako praznično, organizujući ukraj bašte svoj pernati Dan Zahvalnosti povodom još jednog preživelog sveca?
Vredni, prezaposleni ljudi, od kojih nekim čudom i ja potičem, bili su željni malo mirnog razgovora, i nikom za vratom nije falio ni umereni tamburaš, a kamoli pomahnitali Cigoš sa plehanom trubom?
U našoj varoši, sve do poslednje decenije prošlog veka, duvački orkestri koje smo viđali na ulici bili su bez izuzetka uniformisani, recimo promenadni vojni orkestar, ili duvači milicijske gimnazije (takozvani ˝Murijači˝), a ove, danas moderne Civilne Ulične Trubače, izmislili su, kao stari običaj, tek oni koji su zbog pomenutog Broza i kumunističke tiranije dobar deo života proživeli bez starih običaja? Pa su onda iznenada rešili da nama, inferiornim ravničarima, napokon pokažu kako bi to oni oduvek slavili svečare, samo da su se usuđivali?
Presudan uticaj na Neosrbe, u vidu skraćenog ali veoma intenzivnog medijskog kursa, izvršio je talas masnokosih etno-rokera i režisera blatnjavih filmova, tako da nije slučajno što novoformirani folklor sadrži puno specijalnih audio-vizuelnih efekata, od pucanja u vazduh pa do lupanja flaše o sopstvenu i okolne lobanje, spram čega su svečari o kojima ovde pričam tako monotoni da mi je čak pomalo i neprijatno...
Pevalo se jedino pri kraju, i to po današnjim merilima nedopustivo artikulisano, dok se na našoj slavi vremenom ustalio i protokol da se peva redom, u krug, svaki gost pesmu po svom izboru, pa tek onda na put...
Pesmu su obično prihvatali svi, puštajući onog ko ju je započeo da vodi, ali kad bi Ćaletov drugar iz detinjstva, Nestor-Nena Kolarski (svi podaci su tu?), napuklim glasom zapevao ˝Jeseni su učestale...˝, tišinu bi eventualno narušili jedino sporadični uzdasi, suviše setni da bi se mogli dovesti u bilo kakvu vezu sa adamovom jabučicom...
- Kako je on nju voleo...
Ćutljivi inžinjer šumarstva ostao je udovac rano, famozna Pokojna Kaja umrla je na vreme da bi on zauvek patio za njom, i dovoljno davno da bi je i ostali pominjali samo po dobrom? Obično bi ustao, držeći čašicu (ne čašu!) u jednoj, cigaretu u drugoj ruci, Mami i mlađim tetkicama jezivo je ličio na Montgomeri Klifta (a ličio bi i meni da sam tad znao kako Montgomeri Klift izgleda?), starije koke umerenije su se slagale da Nestor ima pojavu, ali i pored toga uopšte nisam razumeo zašto baš njega pojedine trezne gošće odjednom gledaju onako kako obično nacvrcani tuđi muževi gledaju njih?
- Vidi, sinče: žene su skoro najgluplja bića na planeti...
Pomenuo sam već da je Kontraverzni Tetak Isidor slovio za velikog kavaljera, i pogodio sam da to što je rekao mora biti tek prvi deo kakvog aksioma?
- Samo su muškarci gluplji...Upamti to...
E, moj Tečo...
Ne da sam upamtio, nego i u par navrata dokazao, pa se još i podsećao svaki čas?
U periodnom sistemu raznih sumnjivih elemenata koje sam otkrivao u životu, sva upražnjena mesta uveliko su popunjena, i pokraj te liste ostala mi je još jedino crvena olovčica, za štrikliranje greškica, podvlačenje linije, i cifranje zaključne ocene? I nema šta: Najbolji ljudi koje sam sreo bili su Žene. I već sam sumnjao da imaju više čula od nas, ali One samo imaju bolja čula od nas. Ponešto za mrvicu bolje uoče, za mrvicu bolje nanjuše, taman da u konačnom zbiru dodaju tu presudnu decimalu intuicije? I tim pre me zbunjuje da sve te mudrice i sposobnice, sve te pragmatuše i inventuše, ipak bez izuzetka padaju na tu istu, izraubovanu priču...
- Kako je on nju voleo...
Ne vredi...
Krene suzica na kraju pesme, priče, filma, najbezveznije serije, i nikad Ta Budala Kraj Tebe ne može da te voli onako kako je tamo neki On voleo tamo neku Nju...
- Nema šta... Nena je navek bio strihnin za ženski rod...
Kontraverzni Tetak Isidor, stari Nestorov poverenik, znao je i bolje od ostalih da je on nju stvarno voleo, i zato je to ipak izgovorio sasvim tiho, tek da ga čuje neko ko ga prisluškuje i kad bunca u snu? Moja Tetka-Ivanka (Gavanski, rod. Birošev, Lalica, Iculjka), zaslušala se više nego što mu se dopalo, i Tetak je požurio da je tim komentarom pecne, naučen da je najopasnija kad se primiri?
Iskonski ženski izazov: Utešiti Neutešnog. Zameniti Nezamenjivu. Nadmašiti Nenadmašno. Nije baš Sveti Gral, ali ima neki svoj oreol?
- Lupetaš, Isidore...
Zadovoljno je kucnuo viljuškicom o čašu, prebacivali su mu da nekad ne zna meru, ali on srećom nije znao njihovu meru. Njegova mera je, po meni, bila sasvim u redu?
- Eh, moja Iculjka... Kolko bi’ ih ja samo voleo da su poumirali kad je trebalo...
* * *

Zadnja bi uvek pevala komšinica Danilka (Ćosić, rođ. Ćosić, Danča Firc, Dana-˝Kojim Zlom?˝). Njoj su svi, ustvari, i bili nešto kao predgrupa?
Danilka se od mladosti ložila na Ćaleta, i svečarski nastup je za nju uvek bio još jedna prilika da ga podseti šta je sve propustio oženivši se iz gospockog kraja, a ne iz komšiluka? Za nastup se marljivo pripremala, i svake nedelje, od devet do deset pre podne (kad su u to vreme Narodnjake, kao robijaše u zatvorskom dvorištu, jedino i puštali da naprave koji krug u etru?), susetka bi dovlačila svoj radio na prozorčić špajza, dokle je već gajtan dobacivao, napanjivala ga urlajući unisono sa njim, i sumanuto vitlala po dvorištu ogromnom metlom-sirkačom...
- Ne razumem što sve šnajderke baš moraju da pevaju? U redu moleri... Oni, ljudi, rade u praznim sobama, pa odjekiva... Al' šnajderke? One stvarno nemaju nikaki razloga?
Malaksala Majka Marica bi sedela na hoklici ukraj vrata kao optuženik, njoj su dani ionako bili predugački, a ovakvi, kad bi ustajala da prodrma sunce da izađe, proizveli su je u promoterku legendarne izreke ˝Blago gostima, oni mogu da odu kad ’oće˝...
Sa zgražavanjem je iščekivala još i nastup Danilke Komšinice, jer se znalo da ova bira pesme prvenstveno po broju strofa...
- Jednom će otpevati i ˝Gorski vijenac˝, pazite šta vam kažem?
Na Maminu sreću, to se ovog puta nije desilo? Danča je izabrala valcer o jesenjem lišću, i svima je laknulo? Šlager jeste bio malo dosadan, ali je imao kraj, i tu već neko umire, ili otputuje da se ne vrati, ne sećam se tačno, znam samo da se sve lepo završi...
Ali ne i u njenoj verziji?
Deja Šapurika i Tetak Isidor veselo su prihvatili tužnu pesmu, pokušavši da je ubrzaju do ritma koračnice, ali je Komšinica iskusno povukla ručnu. U prve dve-tri strofe svi su ipak vaspitano pokušavali da je prate, da bi posle pet-šest-sedam neki odustali, neki prešli na mumlanje, kao Donski Kozaci, a neki, kao moja Mama, iz mumlanja su ubrzo modulirali u režanje...
- Izmišlja, mater joj! Boga mi, lepo izmišlja strofe!?
I meni je bilo sumnjivo? Tu pesmu sam već poprilično znao, ali kad je u dvanaestoj strofi lađa krenula niz more sinje, zbunjeno sam odložio kašičicu kojom sam dotle krišom ravnao ˝bundaš˝ tortu...
Otkud sad lađa, jebo te? I, koje sinje more u suvozemnoj pesmi? Pre nije bilo ni vesla u njoj, a kamoli lađe?
No, nekako smo dočekali da i taj brod potone...
Ne znam da li je Danilka ikad shvatila da joj svi ustvari najviše tapšu zato što je gotovo, ali njena tačka je iz više razloga bila uobičajena muzička podloga odjavne špice svečara...
Čika Rile Nemam-Ja-Ti'-Živaca (Radulov Ristivoj, Rista Blentov), obično je ustajao prvi, kao opruga, prepadajući sve oko sebe naglo odgurnutom stolicom, i izgovarajući srdito neku zaostalu, samo on zna kome i zašto upućenu repliku?
- Ajmo, ženo, sad je bilo dosta... Dok trpim, trpim... Al upiš'te u tefter kad ste me ovde zadnji put vidili! I podvuc’te trired! I to mastiljavom olovkom!
Sirota teta-Melka (Radulov, rođ. Raspopović, Melanija), koja bi u to vreme blaženo dremala znajući da nju niti će ko šta pitati, niti će primetiti da fali, jednom prilikom se tako trgla pred nadignutim mužem da ju je preteška tašna okačena o naslon stolice prevagnula pre nego što je iko uspeo da je ukeča, i prevrnula se na leđa kao jelenak, povukavši lančano i kuma-Ružu i Lenku Šapurikin, pa se tri para debeljuškastih nogica, sa usečenim najlon dokolenicama, odjednom uz ciku propelo na svečarski sto, kao šest rozikastih prasića na valov pun prekrupe...
Sve je to ispalo mnogo smešnije i zbog toga što se niko sem nas klinaca nije usuđivao da se nasmeje, jer je Čika Rile Nemam-Ja-Ti'-Živaca od svih domaćina odavno proglašen Gostom Visokog Rizika, i svi bi pristali da se i sami poizvrću kao kegle, samo da slučajno opet pod akustičnim ajnfortom u odlasku ne krene da u inat dreči ˝Marširala kralja Petra garda˝, ˝Slava, slava, slava Srbinu!˝, ili ono ˝Ferdinanda sad ubiše, Austrije nema više!˝, čega bi se setio tek kad totalno pomrači?
* * *
No, najlepši deo svečara bio je ipak njihov prestanak?
˝Led Zeppelin˝ su svojevremeno imali pesmu ˝Stairway to heaven˝, i da je nisu napisali oni, napisao bih je verovatno ja, kad-tad?
Zidane stepenice, koje su iz špajza vodile na tavan, ostale bi još danima nakrcane avsecima i tacnama sa sitnim kolačima, i samo se po praznim papirnim korpicama i odbačenim zrncima kafe sa moka-minjona moglo zaključiti da u ostavi imamo jednog vrlo sistematičnog i krupnog miša, koji namerno izbegava smokvene kuglice i gnusne štanglice s jabukama, i polako ali sigurno hita ka pretposlednjem basamku, i modli sa kitnikezom koji ionako može najduže da stoji?

DVADESETI MART, RODJENDAN MOJE MLAĐE-STARIJE SESTRE, NAZVANE PO BIJOSKOPU, KAO ŠTO REKOH...


Kad bi je spopadalo ono njeno, Mama nije propuštala da podseti da se u ovu kuću udala iz ulice u kojoj nije bilo ni blata, ni kapljanja za vrat?
Mart joj baš nije bio među prvih jedanaest omiljenih meseci, i potpuno je razumem...
Jedino što je donekle moglo da izvadi taj nakvašeni, neopredeljeni, jedan ni-ovamo-ni onamo-mesec, bili su rođendani moje mlađe-starije sestre Irene. Ne samo zato što su to bili njeni rođendani, nego ponajpre zbog toga što je od tih događaja naša majka umela da napravi Centralnu Proslavu Svih Dečijih Rođendana U Kraju? Te subote bi kod nas slavili i klinci kojima su kod kuće slavlja iz nekih razloga bivala zakinuta...
- Nećemo valda opet zvati i Slavišu?
Nego šta ćemo...
Mama nikad ne bi dopustila da autistični mališan sa ćoška, koji je na klupi pod dudom večito sedeo, žalostivan, kao pod kišnim oblakom, jedini posmatra kako doterana dečurlija pronosi galantne ˝lešnikare˝ u celofanu, ili znatno skromnije ˝rahat-lokume sa orasima˝, upakovane u beli papir da bar naoko liče na bombonjeru...
- Srce bi mi puklo da ga vidim samcitog na onoj klupi, dok svi drugi orcaju ovde kod nas?
Znam da je to radila da nas učini boljim, ali od sentimentalnosti se baš i nismo ovajdili u životu?
Majka Marica, na primer, i njene mumificirane Rođake Iz Turije (koja su obično letovale pred našim televizorom?), nisu reagovale ni na najtužnije krajeve filmova, i Mama, koja čak ni vesterne ne bi odgledala bez maramice, gotovo je revoltirano propratila izostanak njihove reakcije na kraju ˝Prodavačice ljubičica ...
- O, bože, žene... Vas čovek izgleda može dirnuti jedino vilama?
Zauzvrat, našu majku su opravdano opisivali i kao preosetljivu, i dobro je da smo i moja starija-starija sestra Ljubov (Kovačin, rođ. Birošev, Ljupka, Ljulja), i ja, po tom pitanju na kevinu stranu povukli taman koliko treba?
Kod Irene je i to bilo nekako pobrkano, ne pomešano, nego baš pobrkano, što na žalost niko ne zna bolje od mene? Raspoloženja su joj varirala od prividne gestapovske bezosećajnosti Tatinih (koja se naročito ispoljavala kod povrataka sa dugih putovanja, kad bi se u najboljem slučaju rukovali sa svojim najrođenijim?), pa sve do nepredvidive melanholije Maminih, koja se javljala u oblicima od blagog hira pa do kliničkog očaja? Tako je, recimo, zbog prvog sovjetskog kosmonauta, keruše Lajke, moja ćudljiva mlađa-starija sekica danima gladovala uz prozor gledajući u nebo, i sumnjam da ju je ikad i prebolela?
Emocije su joj funkcionisale po principu slamene vremenske kućice na zidu, nikad Teta Sa Suncobranom i Čičica Sa Kišobranom nisu uspevali da pomalo provire u isto vreme? Za mene je to bilo prilično pogubno, kao što rekoh, ali tek su jadni momci koji su se desetak godina kasnije pojavili u Ireninom životu, padali kao bespomoćna pešadija pod kartečom njene kapricioznosti...
Po svim kriterijumima, Ljupka je bila prava lepotica, balerina, odbojkašica, đak generacije, tip Odri Hepbern i Nataše Rostove (znači tip Odri Hepbern u toj ulozi?), pa opet nije imala udvarača ni blizu kao mlađa sestra, večito u ravnim mokasinama i aseksualnim kariranim suknjama, sa ˝princ Valijant˝ frizurom, povrh svega? Reklo bi se da tu nema pravila, a meni se čini da ih naprotiv baš ima, jer je iskusna Majka Marica, još gledajući fotografije sa ˝male mature˝, setno prorekla sudbinu svojoj prvoj, i omiljenoj unuci...
- Eh... Ljupka nam je tako lepa, sirota... Odma’ će se udati?
To ispunjeno proročanstvo možda i nije od presudnog značaja za ovo poglavlje, ali igrom slučaja je i tad petnaestogodišnji Budući Zet bio pozvan na dvanaesti rođendan Buduće Svastike...
- Znači... Dolaze i Oni?
U komšiluku je, prirodno, bilo i tih Onih s kojima je familija imala nekih neraščišćenih računa, ali Mama je, uz konstataciju da je to bilo pre njene ere, i tu pozivnicu uspevala da obrazloži bez pogovora...
- Dabome da dolaze... Nije inat neka narodna mudrost, pa da se prenosi s kolena na koleno?
Rekoh ˝bez pogovora˝, ali to naravno izuzima slučajeve kad bi se Deda zatekao u blizini?
- Jel? Pa što onda lepo ne priznaju već jednom da su krivi, pa se niko neće dalje inatiti!?
Deca iz kuće Montekijevih, kod koje bi Majka Marica Kapuleti prelazila na drugu stranu ulice gegajući do pijace, po pravilu su dolazila među prvima i bila najsolidnija, što je dovodilo do novih priloga za Ćaletovu Zbirku Nehotičnih Aforizama...
- Vreme ja da i mi počnemo da se ponašamo kao odrasli ljudi, to jest, kao naša deca!
Tad je još na snazi bilo i zakonom propisanih iluzija, i pozivajući se na onu o bratstvu-jedinstvu i jednakosti, Mama nije propuštala da bar na taj dan ugosti i klinčadiju iz broja trideset osam? Ta ekipa je zaista bila za nijansu tamnija od ostale dece u ulici, i Majka Marica bi pojedinim zablenutim gostima šapatom objašnjavala da su njihovi mama i tata Cigani, što je po njenom ipak bilo blaže nego da direktno kaže da su i svi ti nasmejani mališani kafenih očiju Upravo To Na Šta Liče?
Srećom, mene je uglavnom vaspitavala majka, a ne baka...
Morao bih dobro da proberem uspomene iz tog vremena tražeći neku u kojoj nema Ečike, Bele, Pićuke Tota ili Plavog Geze, kao što sam ih već puno puta dobrano probrao tražeći još poneku u kojoj ima Jolike, njihove vrtirepaste sestrice, koja je bezuspešno pokušavala da me poljubi dok smo bili klinci...
I koju sam ja bezuspešno pokušavao da poljubim, nešto kasnije, kad smo to polako prestajali da budemo...
* * *
Bojim se da neću prečesto pominjati moju Teta-Sofiju?
Osam godina mlađa Ćaletova sestra (Sojka, Boginja Ajifos, rođ. Birošev, udata Monfardin, ostavila muža, zadržala prezime?), propuštala je porodične skupove prezrivo, kao dvostruki olimpijski šampion kvalifikacionu normu, i uključivala bi se tek kad bi se letvica tih događaja podigla na neku njenu uobraženu visinu? Ponekad čak nisam ni sasvim siguran da li je se uopšte sećam, ili sam vremenom taj lepuškasti lik sa fotografija samo implementirao u uspomene u kojima pretpostavljam da je bila prisutna?
- Sojka je navek bila malo jogunasta...
Onda je to i moglo da prođe pod tim objašnjenjem? Danas bi na studijama psihijatrije svaki student poskočio od sreće kad bi izvukao pitanje Iako kao njena dijagnoza? Čak i laik kao ja bi na tom ispitu iskamčio barem šesticu, ali u vreme Ireninog desetog rođendana bio sam suviše mali da bih Velikima pristupao s ičim osim instikta?
- Mani ih, sine... Neki naprosto ne vole decu...
Mama bi mi tako umereno objašnjavala zašto ponekog Odraslog ne uspevam da šarmiram, a i sredina je u to vreme bila preučtiva u pokušajima da ima razumevanja za Takve? Šta su deca ako ne Mali Ljudi, i onaj ko ih naprosto ne voli neće ni Velike Ljude baš naprosto obožavati, no, kao što rekoh, tad je bilo previše obzira prema svemu i svačemu. U svakom slučaju, psihoanaliza mi tad nije bila osnovna preokupacija, pa sam, vođen Maminim objašnjenjem, svet privremeno podelio na One Koji Vole Decu, i na Te Druge, a sporadične konstatacije daleko konkretnijeg KT Isidora sam tek mnogo kasnije usvojio kao postulate....
- Po meni, kad neko nije k‘o što treba, taj može biti samo lud il' blesav? Trećeg nema...
Tim njegovim zaključkom je, na primer, okončana diskusija oko ćudljivog momka iz komšiluka kog su otpustili iz vojske zbog slabi živaca, a kog je Deja Šapurika iz nekih sentimentaino-kumovskih razloga uporno pokušavao da izuzme od ponuđenih opcija...
- Pa, ne znam baš, Isidore? Kažem ti da je Cofpa samo tek-tek poremećen, više onako za svoju dušu? A oni, u toj njinoj vojnoj komisiji, naredali tri i po strane kojekakvi gluposti, koje ni Gospod Bog ne bi razumeo!
Koliko se ja sećam depresivnog Mlađe zvanog Cofpa, Gospod Bog to ne samo da bi razumeo, nego bi verovatno i dobar deo krivice džentlmenski preuzeo na sebe, i, uopšte, premalo je vremena prošlo od rata, i komšiluk je još vrveo od onih kojima društvo za razgovor više i nije trebalo, nego bi se sokakom do mile volje napričali sami sa sobom...
- Uh, kanda i ovaj ima vezu?
Kod Tetka Isidora to je bila šifra za sve koji su, po njemu, morali biti u ludari, ali su se nekao izvukli sa ˝uslovnom˝? Takođe je tvrdio da bi neka savesna patrola sa Psihijatrije, samo da napravi raciju u našoj ulici, nakrcala kombi još kod treće-četvrte kuće od ćoška...
Što se, pak, našeg porodičnog zdravstvenog kartona tiče, pominjao sam i da je Mama u šali umela da kaže kako bi se u Žarkovoj glavi začas moglo izgubiti, ali, ako ćemo pošteno, pod maramama i astraganskim šubarama mog detinjstva bilo je puno glava spram kojih su Ćaletove vijuge bile doterane pod konac, kao šimšir u Dunavskom Parku?
O legendarnoj kapricioznosti Tetka Sofije ipak mogu da pričam samo na osnovu sećanja, i to pretežno tuđih sećanja, odselila se i odavno i predaleko, tako da njen pravi karakter mogu samo oprezno restaurirati arheološkom četkicom uspomena, kockicu po kockicu, kao komplikovani mozaik skriven pod freskama minulog vremena?
Ali jedno je jasno: kad neko oholo tvrdi da nema nikakvih problema u životu, to samo znači da ga svi oko njega imaju?
Teta-Sofija se (prvi put) udala nepunih pola godine pre mog rođenja, tako da sam na toj svadbi bio samo tehnički. Teča-Bata (Monfardin Mavro, Vroma, Bata Matroz), izgledao je kao reklama za oficira, bio je strpljiv, nasmejan, spretan na biciklu, vest i s pecaljkom i s loptom, i iz puno razloga ostao je jedini Teča s te strane kog priznajem? Važio je za vrhunskog instruktora ronjenja u rečnoj mornarici, i ne bih smeo da sa sigurnošću navedem njegov čin, ali bih sa sigurnošću smeo da ga nacrtam? Bili su nestvaran par, njih dvoje, on takav kakvog sam opisao, i ona, vanvremenski lepa, gracilna, samouverena, prva u porodici koja je završila fakultet, barem onaj u koji se ide po danu, dodao bi Ćale, aludirajući na tad veoma popularne ˝večernje škole˝?
- Ja ne znam di to vodi? Svako drugo dete nam se venča s katolikom?
Deda Lazar je s te strane ipak bio spašen, jer ni sin, ni mlađa ćerka, a ni starija, uostalom, zbog Broza i kumunističke tiranije nisu imali crkveno venčanje? Izgovorio je to u šali, dabome, ali kod njega su i šala i zbilja pripadale istom sazvučju, nekom ravnom durskom akordu bez povisilica i snizilica, i ponekad su samo izrazito muzikalni uspevali da ih razlikuju? No, koliko je zaista bio vezan za mlađeg zeta pokazalo se upravo na rođendanu o kom pričam, kad se teta-Sofija još jednom pojavila bez muža, u raspoloženju koje je porodica lako umela da prepozna, ali teško da ga promeni ili spreči?
- Vidi Sojka... Ti više nema šta da brineš? Ako nisi zadovoljna ovim životom, ni jednim ne bi bila?
Ona se na to momentalno nadigla, i niko nije ni pomišljao da je zadrži, osim Irene, naravno, koja je bezuspešno pokušavala da joj se obrati prateći je sve do ulice, odakle se vratila sva uplakana...
Ćale je pokušao da smiri situaciju, pozivajući i Mamu da potvrdi kako u psihologiji navodno postoje te ˝nikad zadovoljne osobe˝, ali ona je bila suviše uzrujana što neko nije uspeo da odoli a da ne pokvari dečiji rođendan?
- Ne znam da li postoje u psihologiji... Ali u tvojoj familiji očigledno postoje!
Svi su se nakratko sneveselili, ali gosti su, srećom, počeli da pristižu u tajmingu koji bi razdrmao i oraspoložio i daleko beznadežnije skupove? Na Tetkin popodnevni incident podsetili su nas na kraju večeri tek Veliki, kad je nama klincima glavna misija bila da se neprimetno infiltriramo među njih, i tako što kasnije budemo poslati u krevet...
- U’vati to i moju Lenku, još kako... Znate ono o kravi, koja daje pun amper mleka, pa ga na kraju uvek prevrne nogom?
Deja Šapurika možda nije imao dobar Vokabular, ali je zato uvek umeo da pronađe najlošiji mogući primer? Ne znam da li je opštu uzdržanost ekipe za stolom pre izazvalo njegovo poređenje teta-Sojke sa kravom, ili sa Lenkom Šapurikom, ali ni činjenica da se niko ne nadovezuje na priču nije ga obeshrabrila da nastavi...
- Jeste, takva je i moja Grlica... Samo što ona više i ne daje mleko, neg‘ samo prevrće ampere?
U narednih par trenutaka tišine društvo je verovatno smišljalo kako da malo uteši i demantuje Deju, ali svi prisutni su (tad odsutnu) Lenku ipak predobro znali, tako da je jedino Majka Marica na kraju uspela da konstatuje kako se i to najbolje leci strpljenjem?
- Ta, i'te, Majka! Da se leči strpljenjem, davno bi i apoteke i dilkarnice bile pozatvarane?
Irena se na te reči promeškoljila u Maminom krilu, zna se da je to inače bilo moje mesto, ali nisam ni sumnjao da će do kraja iskoristiti svoj slavljenički bonus?
- Mama? Ali, kod Tete... To je opet samo Boginja Ajifos, jel‘?
Pokušavajući da ublaži hirove svoje mlađe zaove, Keva je smislila čitavu bajku o (zloj) Boginji Ajifos, koja se, tumarajući kroz vreme, ponekad pojavi kroz lik naše tetke, i tada bi navodno teta-Sofija (unatraške:Ajifos) pokazivala tu nepredvidivu i obrnutu narav? Moja majka je očito već tada znala štošta o podeljenim ličnostima, a slutim i da je nagađala da će Boginja Ajifos polako ali sigurno postati većinski vlasnik zajedničkog karaktera?
Prethodnu dramu Teta-Sojka je priredila nedavno, na svečarima, kad je Gospon Bandika priveo lepuškastu Terušku, koja je našla da se baš u vidokrugu Teča-Bate razbrblja o nadolazećem Svetom Valentinu? Tetka se ućutala čim ju je videla, i ćelo vreme je geometarski određivala pod kojim uglom šućkasta Teruška sedi u odnosu na Batu, a kad je ova još privukla i dodatnu pažnju pričom o julijanskom i gregorijanskom kalendaru, i pomenula Dan Zaljubljenih, Boginja Ajifos je samo pogledom prostrelila svog nedužnog muža, i izletela u maglu u kojoj su je posle svi satima tražili?
- Jeste, Irka... Samo bubice Boginje Ajifos... Kao onda zbog Dana Zaljubljenih... u sebe... I, već sutra će se Teta pojaviti sa onim tvojim roze punč-minjonom, budi bez brige...
Kad nepredvidivost postane tako predvidiva, može se objasniti i sa manje reči, ali su u tom slučaju te reči uglavnom na latinskom?
- Ne ljutiš se više na nju?
Naravno da je Keva mogla odmah odgovoriti, ali se ipak prvo prekorno okrenula ka Ćaletu, sa porukom da se još uvek ljuti jedino na njega, pošto je on ionako kriv za sve što se ikad desilo na ovom svetu?
- Ne, dušo... Kako bih mogla? To bi bilo kao da se na mene neko ljuti što me boli glava?
Ljupka je već bila dovoljno odrasla da bi donekle dekodirala uvijenu poentu,
I oprezno, čak i pomalo uplašeno, usudila se i na potpitanje...
- Ali... To nije... ništa opasno?
Mama je imala taj osmeh, u kom je umela da pomeša i nežnost, i sažaljenje, i dozicu neke rafinirane gorčine...
- O, ne, mila, ne brini ni ti... Od toga se, srećom, ne umire... S tim se, nažalost, živi...
* * *
Moja upravo pomenuta starija-starija sestra Ljupka rodila se usred leta, i njene slavljeničke svećice gašene su vetrovima čudnih imena, na kamenim stolovima pod smokvom, na verandama obraslim ˝afus-alijem˝, jednom čak i na gornjoj palubi broda ˝Biokovo˝, koji se kao torpedovan dimio Bračkim Kanalom, daleko od kuće...
Što se mojih rođusa tiče, plamičak prvih nekoliko svećica usplahirio bi tetke i strine kao noćne leptiriće, i tu je, naravno, bilo i paketa i raketa, ali dok nisam krenuo u školu i pomahnitalo počeo da dovodim kući ceo razred, ni taj događaj se nije mogao ni primaći spektakularnom Ireninom Rođendanu...
- Sigurno će Austrougari opet dovući neku tortuskaru?
Deda Laza je tako tepao maminim roditeljema, koji su zaista za taj datum uvek naručivali ogromnu ˝Bubi˝ tortu kod čuvenog ˝Hakera˝. Po Ćaletovom mišljenju, to je bilo samo još jedno nepotrebno rasipanje i upadanje u oči, ali moj otac je i inače smatrao da Deda Đuro pati od nekih sitnoburžoaskih manira, i posebno ga je živciralo vozikanje taksijem, i tastovo dodatno gustiranje da mu je crni ˝Opel Rekord˝ sa belim krovom nekako najomiljeniji...
- Kakva sreća! Od ta silna dva taksija u gradu, da uvek naleteti baš na najomiljeniji!
Na proslavu rođendana o kom pričam, Austrougari su ipak došli pešice, iako je, po Baka Juliji, već preko-nekoliko dana kišuckalo i vetruckalo? Locirajući barice po odrazu razuđenih uličnih svetiljki, vesto su na uskom i naburenom periferijskom trotoaru balansirali prevrnutim kišobranom i kabastom kartonskom kutijom sa tortom, da bi je pod ajnfortom najzad velikodušno utrapili meni, da pokupim svu slavu unoseći je...
To je trebalo da ispadne iznenađenje, a i ispalo je, što je najgore?
Kasnije je taj rođendan godinama pominjan po tome što je Onaj ispustio tortu na nov tepih, ali ne znam šta su uopšte i očekivali? Niko normalan ne bi onolickom detetu dao u ruke ni poklopac te ogromne kutije, a kamoli gromadu patišpanja zacementiranu grilijašem do te mere da je pre ličila na Spomenik Neznanoj Torti, nego na tortu?
- Tu fleku sad neće izvaditi ni bog...
Mesecima pre toga se Mama natezala oko uklanjanja izlizanog persijanera za koji se Majka Marica grčevito uhvatila baš zato što je šaren, pa ga mož’ flekati a da se ne primeti, i utoliko joj je razdroćkana torta na tek raširenom svetlosivom tepihu teže pala? No, verovatno se još negde u sredini rečenice pokajala što jednostavno nije vrisnula, umesto da bilo šta kaže, ali Ćale je već značajno klimao glavom...
- Pa sad... Ako neće bog... Ima ko će...
Njegov vudu ritual, koji je izazivao napetost ravnu nastupu na visokom trapezu, obično je započinjao mlakom vodom, zatim soljenjem i neurotičnim trljanjem kritičnog mesta koricom hleba, da bi završio Čudotvornom Češkom Pastom za vađenje fleka, koja bi konačno napravila fleku koju više ni Najčudotvornija Češka Pasta nije mogla da izvadi...
- Eto... Tri dana smo imali nov tepih... A sad ćemo tepo bar tri godine imati nov uflekan tepih?
Mama je bila svesna da živimo u vremenu u kom se zbog upadanja u oči čak ni falične nove stvari ne zamenjuju tek tako još novijim stvarima, ali se i njena pesimistična prognoza pokazala preoptimističnom? ˝Svetlosivi˝ je, naime, sastavio u našoj kući, ne tri, nego triput tri godine, i bio je već pomalo ˝tamnosivi˝ kad je bravurozni trgovac Deda Laza do kraja uspeo da ga čak i proda trociklašu prvobitno unajmljenom da ga odnese na deponiju? Dabome, i nakon deset godina ostao je uredno overen neuništivim pečatom ˝Bubi˝ torte, koji je odoleo svim Čaletovim alhemijskim zahvatima...
- Gde se nisam setio terpentina s malo sirćeta, mater mu!? To bi i ekser izvuklo... A ne tu mrljicu...
* * *
Mamina omiljena kletva bila je dabogda im Žarica popravljao usisivač, i to u dobroj meri objašnjava zašto uspomena na mog oca ponajviše miriše na ˝OHO-lepak˝ i nagorelu plastiku? Obožavao je da popravlja stvari koje je prethodno obožavao da pokvari (diverzijom pri sklapanju pomenutog usisivača oborio je lični rekord, tranzistor je ipak barem prenoćio ispravan?), i sećam se gomile drangulija koje je popravljao, ali, interesantno, ni jedne jedine koju je i popravio?
Od mog nikad prežaljenog klovna na rolšuama, kog je još pod jelkom previo ključem (na deci su našli da zarađuju sa falš federima!) pa do Ljupkinog prototipskog fena za kosu Poljske proizvodnje (koji je odjednom samo počeo idiotski da se puši!?), sve su te nesretne stvarčice okončale rasturene i razmontirane po (takođe pokvarenim) ladicama kredenca uglavljenog pod stepenicama tavana, gde ih je sklanjao od Maminih forenzičarskih očiju, i njenih duboko uzdahnutih opaski...
- O, crni Žarko... Jeste da kod nekih majstora hiljadu dinara košta samo da uzmu šrafciger u ruke... Ali, zaboga... To ne košta njih same!?
Prebacivala mu je da bi pokvario u nakovanj, ali joj je ipak bilo jasno da čovek koji ne puši, ne pije i ne laže, mora imati neke druge mane, i uglavnom mu je čak i drugarski pomagala u lepljenju drški na olupanim porculanskim šoljama, i u nadrealnim nastojanjima da rupice na lopti za plažu zapuši lakom za nokte...
- Ovo bi zakrpilo i podmornicu!
Sa Štranda smo kući stizali kao sa priprema, utrenirani kretenskim doduvavanjem te lopte između svakih par minuta odbojke, pa žustrim plivanjem za njom kad je vetar ponese niz Dunav, i onda još i šprintom nazad, kad isplivamo pedesetak metara nizvodno...
Da bi je onda još malo doduvali?
Ogromna reklamna lopta se lako mogla opisati i kao ˝kriškasta˝, imala je i taj upadljiv natpis ˝Motokov-Praha˝, ali, zbog Ćaletovih vidnih intervencija, po njoj su nas svi znali kao One Sa Pendžetiranom Loptom...
-I? Jel' sad pušta?
Kad bi nas to pitao pri povratku sa Štranda, nismo lagali iz straha da ga razočaramo, nego iz straha šta bi još mogao preduzeti?
- Pa... Pušta...malo...
- Ih, malo!? Pa malo mora!
Tako su, uostalom, i šolje sa zalepljenom drškom malo morale da se prihvate odole, tako je i selotejpirana kružna skala tranzistora malo morala da se vrti samo ulevo, jer, na kraju krajeva, moj matori i nije bio perfekcionista u efikasnosti, nego perfekcionista u upornosti...
Pasionirano je sakupljao komadiće polomljenih figurica, kojih, bogu hvala, u kući nikad nije falilo? Ne samo što sam ja razne likove sa polica svaki čas prisilno mobilisao u malobrojnu vojsku igračaka, nego ih je još i Majka Marica uporno ravnala masivnom kristalnom tacnom, uporno je uspravljajući u vitrini, da se vidi k’o svet? Ćale je, tako, godinama čuvao kutiju prepunu obezglavljenih balerina i ubogaljenih propetih konja, kao da je slutio da je čovečanstvo na pragu epohalnog otkrića?
- Vidi ovo: ˝pouzdano lepi drvo i kožu...˝!
Navod iz uputstva za novo revolucionarno lepilo se ubrzo potvrdio i u praksi, kad mu se drvo šamlice tako pouzdano zalepilo za kožu prsta, da je tako zalepljen za nju morao da bude ambulantno tretiran, ali to nije umanjilo njegovo idolopoklonstvo...
˝OHO- lepak˝ je definitivno promenio život mom ocu?
Bio je savremenik prvog zvučnog filma, primene penicilina, svetskog rata, televizije, osvajanja Meseca, ali mislim da je najveći uticaj na njega ipak imala pojava male crveno-bele tube? Odredio joj je VIP mesto u gornjem džepu svoje štrapac-košulje, počeo da je nosi na pecanje, letovanja, na kraju i na službena putovanja, i sva sreća da je narkomanska epoha ˝duvanja lepka˝ nastupila toliko kasnije da ga nisu povezivali sa tim?
- Prosto ne stižemo da porazbijamo koliko on stigne da polepi?
Mami je ipak bilo drago što je uspeo da vrati bubamaru na kapu malog humelovog dimničara, i sastavi paramparčad njenog omiljenog šarenog papagaja (što se moglo smatrati maltene mozaičkim postupkom?), pa je u vitrinu poredala čak i neke frakenštajnski restaurirane figurice, objašnjavajući da je daleko veća umetnost bila zakrpiti ih, nego ih uopšte napraviti?
Ali zato elektrika, tada daleko popularnija kao ˝struja˝, Matorom nikako nije ležala...
- Ako me samo još jednom šopi... Zasvetliću...
U ulici baš i nije bilo neke akcije, pa se ceo komšiluk okupljao i kad neko menja sijalicu? U našoj visokoj sobi ta akrobatska tačka zahtevala je možda i zaštitnu mrežu, luster sa tri kugle visio je tačno nad masivnim stolom, Ćale bi se pentrao prvo na njega, pa na klimavu hoklicu, žonglirao kuglom, odvrtao pregorelu sijalicu, ali, da ne gustiram dalje...
Šopila ga je, nego šta je?
Majka Marica se posle krstila da je sreća što ga je brečilo baš o onaj zid di je ikona, ali mislim da mu je od Svetog Apostola Tome (Majkina devojačka slava), ipak više pomogao kauč na kom je kao loptica odskočio pre no što se skotrljao na pod?
Nešto je samo krenulo u prastarom bakelitskom sijaličnom grlu, nešto je sasvim sigurno krenulo i u mom matorom, ali on se vremenom izveštio da sačuva dostojanstvo u takvim prilikama...
- Ništa, ništa! Ne prav’te paniku! Uzemljenje je malkice poremećeno...
- Ti si malkice poremećen!! Zamalo da ovo bude tvoje uzemljenje, manijaku jedan!
Mama bi uvek vikala na njega kad se tako prepadne, pa joj lakne, a on je odgovarao da namerno tresne tu i tamo, samo da bi proverio da li ona uopšte i mari za njega? Ne kaže se slučajno da Ljubav nerado igra žmurke sa Brigom, jer biva otkrivena kako god pokuša da se skrije?
Na sreću, i luster-kugla napukla je zajedno sa Ćaletom, pa su psihofizičke posledice šopanja sanirane blagorodnom višednevnom ˝OHO˝-terapijom, ali mislim da mu više nikad nije bilo potpuno svejedno kad bi čačkao oko štekera? Posebnu traumu priređivao mu je gramofon, koji se tad još parazitski prikopčavao za radio, redovno bi bio šopljen pri ubadanju natrulih žičica na slepo, zavlačeći ruke iza radija, i mislim da je glavni poklon na Ireninom rođendanu više obradovao Darodavca nego samu slavljenicu...
- Zvučnik u poklopcu!? Mater im... Šta sve neće izmisliti!?
* * *
Naša generacija odrasla je u vremenu u kom su se izumi smenjivali brzinom prosto neprihvatljivom za mnoge? Onima koji nisu uspeli da se oporave od tranzistorskog šoka, krajnji domet je ostala bazična upotreba daljinskog (u najlonu?), većina se potom zagubila u lavirintu programiranja VHS-a, retki koji su bezbolno prešli sa audio kaseta na kompakt diskove ustuknuli su pred najezdom zastrašujućih skraćenica (DVD, USB, HDMi, MP3!?), i samo šačica probranih probila se kroz mobilno minsko polje gigabajta i blututa, zasluživši Wi-Fi orden prvog reda, sa srebrnim vencem gigapiksela...
Ali ˝Suprafon-Tesla˝!? Made in ČSSR, sa zvučnikom u poklopcu!? Tamno-zeleni kofer, bela drškica, plišana postava? Čoveče...
Ne znam šta bi danas moglo tako da nas sludi?
Prvo sam pomislio da bi klince zablenute u Irenin novi gramofon najbolje mogao opisati poredeći ih sa slavnim belim psićem zagledanim u trubu fono-grafa, ali, kad bolje razmislim, u odnosu na zabagovani zalogaj Borice Brankova, i šaransko zevanje sestara Popić, sad mi onaj pogled malog naćuljenog terijera ipak deluje suviše sofisticirano?
- Eto... Sad možete slušati ploče...
Mami se zbog nečeg učinilo da je lepše ako to izgovori u množini, iako smo još mesecima nakon rođendana na pitanje ˝Šta imate od ploča?˝, odgovarali da od ploča imamo jednu ploču...
Kolekcionari bi ˝Muziku za igru˝ danas sigurno nazvali pravim raritetom, ali nemaju oni pojma kakav je tek raritet ta stara ploča bila dok je bila nova?
Mogli smo se, doduše, s nekim i menjati, ali samo za istu takvu, pošto su svi jedino nju i imali?
˝Ko nekad u osam i sad prođem ulicom tvojom...
I stanem sam... Pod prozor tvoj...˝
I tako mesecima...
U savremenom svetu, svakodnevno slušanje iste pesme od marta do novembra smatralo bi se oštrom sankcijom, ali onda je to bila gotovo povlastica? Dotle smo nasumično vrteli stanice ne bi li naleteli na ˝Zvižduk u osam˝ (Danilka Komšinica dežurala je kraj aparata kao radista na podmornici, na prve prepoznate taktove istrčavala bi u dvorište dovikujući da brzo navijemo na Beogradl), a onda, konačno, eto nama i privilegije da na gramofonu tu pesmu možemo čuti, ne samo kad ‘oćemo, nego i kad nećemo?
- Sad se već malo smir’te... Ne moramo baš po sokaku da navatavamo narod da mu puštamo neke budalaštine na tom vašem gramafonu?
Kogod nam je kročio pod kapiju, od Baba-Ljube Šibalićke do Živice Poštara, odmah je dovođen pred gramofon kao pred oltar, i nije ni čudo što je deranžirani Deda Lazar počeo da gunđa sa svog otomana? Mnogo je simptomatičnije što je već i Ćale počeo da se mršti kad krenu imitirani otkucaji sata na početku šlagera, strepeći da će to prizvati i Danilku, da jednom na miru čuje ono zviždućkanje na kraju...
- Bogami ću na kraju i ja prozviždućkati? Sad bi već mogli da naprave i neku drugu ploču!?
Gotovo do kraja oktobra smo čekali da se novi omot pojavi u izlogu robne kuće, ali onda se tako važne stvari kao što je ploča nisu kupovale bez povoda? Nova longplejka je dospela na naš gramofon tek kad su je mojim roditeljima teta-Melka i čika-Rile Nemam-Ja-Ti'-Živaca poklonili za godišnjicu braka, što je na sreću palo četrnaestog novembra, nepunih mesec dana pošto je objavljena?
Ploča se zvala ˝Halisko˝, Mama mi je objasnila da je i veliki Meksiko federalan, kao i naša Jugoslavija, i da je taj Halisko nešto kao njihova, pa ne baš Bosna, nego pre Makedonija, i tako je puštanje ploče u našoj kući preraslo u puštanje dve ploče, označivši time skori nailazak disko epohe, predvođen Neponovljivim D.J. Ćaletom...
Na meksikanske pesme nismo se navukli ni blizu kao na ˝Zvižduk˝, ali čitav decembar se komšilukom ipak besomučno orilo, Adios, adios, Dolores, i suvišno je i pominjati kakav je šešir nosio moj El Matori na tom novogodišnjem dočeku?
* * *
Deda je novotarije prihvatao teško, za razliku od već ustanovljenih stvari, koje nije prihvatao nikako?
I muzika je, dakle, bila jedna od stavki sa njegove kilometarske liste najobičnijih budalaština, ali, slušajući našu prvu ploču, šta dobrovoljno, a šta po kazni, i on se malo primio na prepevanog Paul Enku, i tog proleća je čak uhvaćen i kako prskajući vinograd protiv filoksere pevuši ˝vou, vou, ajlavju bebi, htedoh joj reć ˝...
Nažalost, njegova dirljiva veza sa gramofonom grubo i nepovratno je prekinuta još iste jeseni, i to navodno mojom krivicom, mada ništa manje nije bio kriv ni Onaj Koji Se Nije Smirio Dok Negde Na Tavanu Nije Izbunario Kutiju Sa Starim Pločama?
- Isto je to... Na 78 obrtaja moralo bi da radi normalno?
Masivni predratni singovi zvučali su na novom gramofonu onoliko normalno koliko su normalni bili i ostali elementi tog eksperimenta, ali Ćale je još jednom uspeo da pobedi sistem? Mama je tad prvi i posiednji put i sama pomenula upadanje u oči, primetivši da ubrzani nemački šlageri trešte kao u kultur-bundu, iz čega sam ja pogrešno zaključio da je pucketavo ˝Oh, Dona Clara, ich hab dich tanzen gesehn...˝ neki svima poznati hit?
U želji da oborim publiku na priredbi povodom Dana Zabavišta, posle recitacije o devojci koja je pod titovku skrila pletenice i srcem krenula protivu betona, na svoju ruku sam otpevao i čitav pomenuti refren, onako zalizan, u kratkim pantalonicama i beloj košulji, kao dražesni mali nacista u filmu ˝Kabare˝, mnogo godina kasnije...
- O, bože... Ovi se još nisu dogovorili ni da li će rušiti onaj most na Neretvi il' neće, a naš sin na priredbi peva na nemačkom?
Pre, a naročito posle pomenutog događaja, Mama bi obično bila jedini predstavnik porodice u publici, ali ovog puta je bio je radni dan prepodne, kiša je, uz to, prethodne nedelje pošteno natopila vinograd, pa je Vredni Braca paradoksalno delegiran kao jedini trenutno besposlen u porodici?
Do kuće nije progovorio ni reč, što i nije bila ogromna promena, pa sam njegovo mišljenje o svom nastupu indirektno saznao tek kad je nas je Majka Marica dočekala u svom tepajuće-deminutivnom stilu...
- Pa di cte docad, vas dva bećala?
- U tli pickice mateline... Eto di cmo!
Zakoračio je u kapiju tako da su pred njim i Majka i keruša Cuka, koja ga je takođe dobro poznavala, uzmakle i zalepile se za zid, kao nacrtane...
- Pa... Sta si to, na’pako, uladio? Jesil’ uopšte i deklamov’o?
I da sam imao šta da kažem, ne bih stigao od Dede...
- Deklamovo'o je, deklamov’o... Al' bolje da je pred svima teglio šuricu ko valjušak... Pev’o je neke gluposti na madžarskom... Eto šta je uladio tvoj pametni unuk...
* * *

Meni se Irenin rođendan uvek činio perfektnim, ali bih kroz razgovor ženskog dela porodice kasnije saznavao da su sve devojčice bile grozno obučene, da je većina poklona polovna i loše odabrana, i da baš oni dečaci koje sam sestrama namenuo za momke drapaju nos i mirišu na zapršku?
- Ali zato je naša Irenica bila ko anđelak kad je duvala svećice... O’ma sam sve zaboravila... I onu Prijinu tortu, tužnu i žalosnu... I tu flekurinu na liht tepihu... Ma, sve... Samo kad je dete imalo ušta da dune...
Prefrigana Majka Marica je, dakle, zaboravila sve, osim da prisutne podseti da je upravo ona tog dana najviše profitirala?
Prvo, uz proreknuto flekanje tog liht tepiha spljoskala se i neprijateljska kupovna torta, i drugo, njena godinama potcenjivana Tripoli-šnita sa ananasom konačno je dobila priliku da se proslavi?
- Kaš’te, Strina-Marice... Kako izgleda taj vaš ananas?
- Pa... šta ja znam? Ko i druge konzerve...
Danilka Komšinica, iskusni lovac na (čak i loše) recepte, možda bi i to ubeležila u svoj tefterić, ali, primetivši da se Mama i Ljupka gurkaju i smijulje, uplašila se da je glupo bilo njeno pitanje, a ne Majkin odgovor?
- To znam, bože... Nego, mislim... Kako izgleda kad... ga uzbereš?
Majka Marica je lupetala i odmorna, a kad je kljucala od umora, malo ko joj je bio ravan?
- A di bi’ ja brala ananas, ženo božija, pa nije to paštrmak? Nisam ga nikad ni vid’la ucelo...
No, i pored toga ga je uporno forsirala, načuvši, garantovano, da je i to neka afrička jabuka? Na žalost, nešto joj u tom receptu očigledno nije štimalo, Tripoli-šnita je uvek ispadala nekako zdudana, i Mama je govorila kako će na kraju biti potreban atest tehnološkog fakulteta da se tu doista radi o torti?
- Meni i ova deluje kao da je malo ispuštana? Ne smem ja to ni bocnuti viljuškicom, kao da se još miče?
Na to je Deda svojoj Snajki odmah vinogradarski objasnio da to torta samo još malo ˝radi˝, (što je u njegovom rečniku bio uneverzalni naziv za sve vrste fermentacije?), da bi pritom bezdušno, kao gubara na grani breskve, precvikao krišku ananasa koja je u tom času provirila iz testa? Bila je to vanredna situacija, kao što rekoh, i to što se rezervna torta zaista pre sipala nego što se sekla, i što su svećice (na brzinu premeštene sa Baka Juškine Razdroćkane?) plutale po amorfnom prelivu kao lokvanji, uopšte nije bilo od presudnog značaja...
Bitno da je bila fotogenična...
Na slikama se posle nije ni videlo da je taj takozvani kolač bio u teškoj krizi identiteta, pa je pomenuto duvanje u svećice na kraju upamćeno kao non plus ultra, kako je to već konstatovala načitana teta-Irma, a sa čime su se apsolutno složile i Lenka i Danilka, čim im je prevedeno šta bi to otprilike moglo da znači?
* * *
Za mene je, ipak, vrhunac svakog rođendana predstavljao dolazak Kontraverznog Tetka Isidora, koji je uvek kasnio u dolasku, ali ga zato ni jednom u životu nisam video kako odlazi? Zadnje čega bih se sećao (pre nego što komiran zaspim na brdu kaputa?), bila su čela poduprta nalakćenim šakama, i zavaljeni Tetak Isidor koji ih uči ˝Marseljezu˝, tera da višeglasno pevaju ˝Čekaću te mala kod crvenog ferala˝, ili ih već maltretira na neki manje muzikalan način?
Bio je inžinjer, dovozio ga je šofer, najčešće džipom, kao da je vodio računa o tome čime će se sve njegov omiljeni nećak sledećih par dana hvaliti pred drugarima?
- Ščim je danas pasulj?
Prvih dvadeset godina svi su se smejali rečenici uz koju bi uvek sedao za sto, ali vremenom su se osmesi uklopili uz kiselu čorbu koja mu je trkom donošena? Kasnije, kad je omatorio, umesto toga počeo je da govori ˝dones’te mi jelovnik!˝, ali ne bih baš smeo da se zakunem da je to i dalje svaki put radio iz štosa?
Teta-Ivanka bi Ireni poklone uvek uručivala još ranom zorom, k’o poziv za vojnu vežbu, tako da je KT Isidoru preostalo samo da odradi ritual čestitanja i štipkanja za obraze sa slavljenicom, posle čega je i sestra-Ljupki zaverenički tutnuo neki jedva vidljivi paketić, s kojim je ona otrčala cičeći kao da je u toj kutijici novi bicikl, u najmanju ruku?
- Eto... Što si veći, manjim se poklonima raduješ...
Izgovorio je to više za sebe, ali nekom ko je na njega iz prikrajka motrio kao kućuš na karabatak, to ipak nije moglo promaći?
- Stoj? Šta je sad ovo!? Nemojte mi kasti da ima još dece u ovoj kući? O, sveca mu!? Di sam se ja to mog’o tako prebrajati?
Tobož se trgao kad bi me konačno pogledao, nešto se, kao, preslišavao, računao na prste, i svi su uživali u toj predstavi, pa čak i ja?
- Teško meni... Nemaš valda i ti danas rođendan? Onda sam baš u sosu, gde sad da nađem još jedan poklon, sve je zatvoreno?
Tužno sam odmahnuo glavom, a on me je ostavio da malo visim, baš tad bi našao da biberi čorbu, skida sako, čak i da špricer preseca sodom...
- Dobro... Al'... Čekaj... Da vidimo možel' se tu šta izvesti? Danas, znači, nemaš rođendan? Siguran si?
Odmahnuo sam još jednom, važio sam za strpljivog i vaspitanog klinca, a baš takvi su i bili Tetkove omiljene mušterije?
- Ej, stani malo! A imaš li ti rođendan... uopšte?
Spremno sam ispalio jedini datum koji sam tad znao napamet, na šta je on odahnuo sa olakšanjem, i lupio sečku o sto...
- Pa, to mi kaži! To je meni važno! Par meseci ni ovamo ni onamo, ko će proveravati!?
Lagano je zavukao ruku u razglavljenu torbu od koje se nije odvajao, i na moje veliko zadovoljstvo nagovestio da se u njoj može naći i nešto osim pečata i putnih naloga, kako je to tvrdio moj stari?
- Vidi, molim te? Sad i u ove meću sličice?
Pominjao sam već odurnu čokoladicu zvanu ˝Sport˝, kod koje definitivno nije bilo najgore to što je nazvana ˝Sport˝ nego što je nazvana ˝čokoladica˝? Tetak ju je još na prvi gric okarekterisao kao linoleum presvučen sa malo šećera, dodavši da nešto groznije nije liznuo u životu, mada je bilo kojekakvi’ pokušaja, a Tetin besni pogled i munjanje u rebra tad sam shvatio samo kao prekor što deci kvari užitak u omiljenom slatkišu?
Uglavnom, shvativši da su u stvari sličice te koje su omiljene, on je u prave krem čokoladice (najčešće ˝Fontana˝ ili ˝Nugaso˝?), strpljivo prepakivao fotografije fudbalera iz šećernih tabli, koje bi, opet, još pod kapijom galantno ćušnuo keruši Čuki i delimičnom jazavičaru zvanom Lalajbao, tako da smo na kraju svi bili na dobitku?
- Al'... Di je sad? Ne znam što sam mislio da tu negde imam i jednu dranguliju za tebe?
Prvo je, naravno, izvukao neke izgužvane kožne rukavice, na šta je nezadovoljno coknuo, onda je nećkajući se odmeravao nezgrapnu futrolu sa socoškim naočarima, pa je i nju ćušnuo nazad, i na kraju se ozbiljno uhvatio za nešto na dnu tašne, ali i tu je bio u dilemi...
- Tja... Možda bi moglo... Ovo... Al' nisam siguran?
Izvlačio je ruku mic po mic, zarulao njom napred-nazad po damastnom stolnjaku, i više ni jedan avion u mom životu nije poleteo visoko kao taj mali srebrni mlažnjak...
- Imaš ovakav aviončić?
Dabome da nemam...
Niko nema takav aviončić...
Tri točkica, zastave na krilima, čak i pilot nacrtan na prozoru kabine? Sreća da pre nisam znao da postoji, jer bih do tog časa čeznuo za njim?
- Slušaj... Ako ti se ne sviđa, kaži, daćemo ga onom tvom... Božidaru? Pa nek’ se on s njim pati... A tebi će Teča već kupiti i rogač, i krompir-šećer, ne boj se...
Kad je već nepogrešivo upamtio Božidara, mog najvećeg rivala u zabavištu, i dva sirotinjska slatkiša koja nisam mogao da smislim, nije bilo šanse da bi zaboravio Joliku, i sigurno je samo čekao pravi momenat da i nju upotrebi kao džokera?
- Ali... Možda nije lepo da ti ga dajem ovako neupakovanog? Da ga bolje donesem drugi put?
Takav je bio prema svima nama, Deda Lazar se pitao šta taj ima pod kapom kad je posto direktor a nije u Partiji, ali ispod svih nacrta i planova, usred svih kombinacija i političkih smicalica, Stari Obešenjak sačuvao je tajni pretinac za retke koje je voleo...
Darovi koje mi je Kontraverzni Tetak Isidor donosio bili su uvek posebni i drugačiji, još više su vredeli jer sam preko njih saznavao za Italiju, Liban, Belgiju, ili neku desetu zemlju iz koje su stigli, ali najlepši dar koji mi je ostavio još otpakujem s vremena na vreme...
A to je navika da danas i sam uvek ponesem poklon i onom klincu koji nema rođendan baš istog dana kad ga imaju njegova sestra ili brat?

APRIL. USKRS, JEDAN PA DRUGI, A PONEKAD I OBA ODJEDNOM, NA MOJU VELIKU ŽALOST...


- Da slikam april, verovatno bi mi zafalilo zelene?
Čuvaj mi, Bože, mog Deda Đuru, najstarijeg dečaka kog sam znao? Umeo je da se zagubi i u proleću, a da neće na onolikom Nebu?
Odmeravao je olistalu krošnju očarano, kao da taj stari kesten nije oduvek tu, nego je iznenada banuo na ugao njihove ulice? Umeo je tako da se zagleda, u ptice, oblake, šlepove u prolasku, i naravno da su ga amateri pogrešno sažaljevali što ne pripada vremenu u kom živi, umesto da mu se dive što vreme u kom živi pripada njemu?
- Tu bi mi žute trebalo... tek na pemzlicu... A plave... Ma... Kap iz penkala u čašu vode...
Umesto uobičajenih pozdrava najčešće je izgovarao rečenicu koja mu se vrzmala po glavi kad naiđemo, ignorišući uobičajene formulare sa upitnicima o vremenu i zdravlju? Sačekivao bi nas uvek u senci pomenutog drveta, stanica na kojoj smo silazili bila je dobrih trista metara niže, i čoveku koji je pročitao sve nastavke Luna Kralja Ponoći, nije bilo teško da po prolasku autobusa nepogrešivo odredi koliko će nam trebati da se do tog mesta dogegamo onako pretovareni, pa da iskrsne tobož niotkuda, kao njegov omiljeni lik iz romana ˝x-100”...
Mama mu se samo setno osmehnula, Ćale je nekako polupotvrdno zaklimuckao glavom, ali nisu ni pomislili da se upuštaju u potpitanja o bojama i tehnici? Deda Julijus nije imao blage veze sa slikanjem, oboje su to vrlo dobro znali, ali zato mu je maštanje išlo od ruke, tu nijedna farba nikad nije zafalila?
O njemu se pričalo svašta, kao, uostalom, i o svakom ko o sebi nije pričao ništa? U grad je došao sa jednom tajnom, a otišao sa hiljadu njih? Ako pustiš da drugi nagađaju šta bi mogla biti tvoja tajna, zapanjićeš se kakve sve tajne postoje u ljudima?
- I da sad, ne daj bože, prijatelj-Polanca udari aftobus, šta bi mi kaz’li miliciji? Nit’ znamo odakle je doš’o, nit’ imal’ tamo rodbine? Više nam je pričo župnikovomj aretu, neg o ocu i materi?
Govorilo se i da namerno nosi balon-mantile i nakrivljen šešir, da bi što više ličio na Žan Gabena i Bing Krozbija, meni, normalno, nije ličio ni na koga, ali zato su mi kasnije u životu mnogi ličili na njega? Svaka čast i Žan Gabenu i Bing Krozbiju, (s kojima je doista spadao pod istu tipologiju flegma-svetlookih šmekera), ali ja sam prvo video mog dedu pa tek onda njih, a i tad sam ih viđao uglavnom u crno-belom...
Prijatelj-Polanc se u teget odelima kicošio i kad treba i kad ne treba, ali za praznike je obavezno oblačio ono čudesno najteget, koje se neobjašnjivo povećavalo od prilike do prilike? Puno godina kasnije, kad smo poslednji put išli kod njih na Uskrs, na Dedinom Ćošku čekalo nas je samo to ogromno usamljeno lister odelo, iz kog je neki stari uplašeni mišić provirio tek kad smo prišli sasvim blizu? Dabome, čak i tad je mangupski držao cigaretu u uglu usana, birajući kadar u kom će umesto šlagvorta detektivski kresnuti upaljač? Još u zlatnoj eri prodaje cigareta na komad u kući je uvek imao načetu šteku ˝Morave” (one sa devojkom koja sedi u travi?), ali i to je takođe bilo samo nepotrebno rasipništvo, gomilanje zaliha i upadanje u oči, zna se već po čijem mišljenju?
Najčudnije bi mi ipak bilo kad čujem kako je moj Deda Đu osobenjak, jer sam ga bez Bake viđao i ređe nego bez cigarete? Osim što je ličio na glumce iz raznoraznih žarova, bio je čak i nešto mlađi od nje, pa ga je ljubomorna Baka Juška, koja nije ličila čak ni na karakterne glumice, držala na veoma kratkom lancu?
- Požurite, deco, neki sivi zeko nam se šulja po vrtu? Zamaskirao se, uvukao uši i pustio rep, proba da, kobojagi, i mnjauče? Čak se uspentrao i na drvo, ali mene neće prevariti! To je zeko, Uskršnji Zeko, i niko drugi!
* * *

Ako je Deda Julijusu zelena ponekad zafalila na umišljenoj paleti, Deda Lazaru je pokoja nijansa te farbe nedostajala u sasvim realnom svetu? No, nije on jedini u porodici imao problema sa raspoznavanjem boja, puzavica daltonizma diskretno se uplitala u naš DNK, pa tako ni Ćale nikad nije bez Mame išao u kupovinu kravate? Štaviše, Matori je oko tamnoplave i crne bio u takvoj panici da je već počeo sumnjičavo da zagleda i kerušu Cuku, koja se zaista malo čudno presijavala na suncu?
- Jel' Verka... Da nije tebi ova naša keruša malo... teget?
- O, bože? Nije, nažalost... Da jeste, mogli bi se obogatiti na njoj?
Deja Šapurika je čak špekulisao da je Braca i famoznog Žuću onako nazvao zbog te boljke, ali Mama mu je preko primera crno-belih fotografija strpljivo objašnjavala da je u toj varijanti Žuća bliži beloj nego crnoj, i da ni najgori daltonista ne bi mogao da ga vidi kao crnog?
- Pa jes'? Možda jedino slepi daltonista, šta misliš?
Komšija je često sve oko sebe zblažnjavao svojim poremećenim hipotezama, ali to je izgleda bio njegov lukavi način da održi visoki renome tobožnjeg tikvana koji postavlja pitanja na koja uglavnom ni najpametniji ne umeju da odgovore?
- Kako bi on znao da ne mož' da vidi crvenu, kad ni ne zna kako izgleda crvena?
Kod Deda Lazara ipak nije bilo baš tako akutno? Kuburio je uglavnom sa zelenom, kao što rekoh, koja mu se pod smanjenim svetlom pričinjavala kao braon? A kad je već navikao da svoj omiljeni prsluk svako veče oblači kao Braon, logično da je nastavio je da ga pod tim imenom traži od Majke i po danu, kad bi ovaj malko pozeleneo, što prija-Julija jednostavno nije mogla da otrpi?
- Kako ˝braon” prusluk, kad je ta prsluk dunkl zelena? Vi, prijatelj, ne razlikujete drap od zeleno?
Bili su slični prgavci, njih dvoje? Da su se kojim slučajem prijavili na kviz, sludeli bi onaj taster utrkujući se ko će ga prvi pritisnuti?
- A nije mi ni nužno, Prijo! Važno da razlikujem zrelo od zelenog?
Dedu stalno objašnjavam kao paora, ali on to nije postao svojim izborom. Imao je čak dva zanata, i važio za uglednog predratnog trgovca, toliko uglednog, na nesreću, da je po dolasku Parazitana imao mogućnost da bira da li će iz rekvirirane trgovine na zemlju ili pod nju? No, marljiv i savestan, kakav je već bio, vremenom je stekao status jednog od najboljih vinogradara u kraju, navikavši usput da gleda samo u nebo i zemlju, pa bi mu ono između obično promaklo?
- S neba će već nešto pasti, iz zemlje će već nešto izrastiti... A ostalo ćemo opleviti...
Drugi Deda bi se diplomatski ubacivao kad se u polemici Prije i Prijatelja tasteri počnu pritiskati i pre postavljenih pitanja, i Baka Juška mu je ponekad prebacivala da se ne mesa, jer joj je već stoput upropastio svađu s Prijateljom?
Većina tih razgovora odvijala se kroz partiju remija, koji su pasionirano igrali, i Deda Đu bi uvek iskoristio svoj mali bonus da na trenutak zadrži kartu koju treba da odbaci, jer jedino je tako i mogao da dođe do reći?
- Da... Čovek vam je kao voćka, Prijatelju moj... Nikne tako, ni iz čega... Ojača... Procveta... Sazri...
- Dabome! Pa počne da truli!
Dijalektika za početnike. Strana jedan, lekcija jedan...
Koja nas posredno uči da bi se Za Deda Lazara očito moglo reći i to da nije imao baš previše mašte, a kad bi se za nekog nešto moglo reći, onda bi Baka Julija to istog časa i rekla?
- Nazdravlje! Pa, vi ‘opšte nemate mašta, Prijatelj!
Taster je istog časa pritisnut...
- Jel? O, ne vod’te puno brigu, Prijo draga, imam ja mašte i više neg što treba! Samo što ne stignem daje upotrebim, lepo nemam kad...
* * *

E, sad već moram da se umešam?
Što sam stariji, sve više sumnjam da su Maštoviti uopšte u bilo kakvoj prednosti u odnosu na Nemaštovite, i stoga ovo što ću reći uopšte ne uzimam Deda Lazaru za manu, ali moj dobri Deša ne samo da nije imao mašte, nego ju je, čim naiđe na nju, sasecao u korenu, kao zubacu i štir oko čokoća...
- O'š da nas dva bolje idemo na klaker u Zanatski Dom?
Nije prošlo ni deset minuta filma kad me je to pitao? Triput sam gledao ˝Sedmo Sinbadovo putovanje”, premijerno sa roditeljima, pa dvaput sa Deda Đurom, a onda su i Bracu nekako namolili da i on povede unuka na popodnevnu predstavu, pre nego što se ta bajka skine s repertoara? Sinbad Moreplovac se borio sa kiklopom, sa kosturom-mačevaocem, sa džinovskim kondorom, a Deda Lazar se borio sa teškom dosadom, njemu je sve bilo jasno još na samom početku, kad je Čarobnjak Sokura smanjio Princezu Parisu na veličinu pedlja, i zatvorio je u mali zlatni kavez...
- To ne može...
Hiljadu maštarija mi je pokvario tom rečenicom? Davao sam sve od sebe da ga izbegnem bar nedeljom pre podne, kad su emitovani retki crtani filmovi, ali, kao u inat, pre toga je išla emisija za poljoprivrednike, i Maštolomac se obično još motao u blizini televizora?
- Ko je ovaj?
Televizori su tad bili crno-beli, ali ja sam crtaće video u svim bojama sveta, za razliku od Braca-Daltona, koji je tu bio sasvim na svom?
- To je miš...
Pokušao sam da odgovorim što kraće i odsečnije, ne bi li ga demotivisao za dalji razgovor, ali time sam ga samo naveo da zakorači par koraka bliže, na mesto s kog je mogao da u isto vreme motri i na mene i na ekran....
- Ovaj je miš?
- Miš...
Mnogo kasnije, kad sam počeo da se bavim stvarima kojima se dotle niko u porodici nije bavio, bilo je i Nekih Meni Sasvim Bliskih koji su se zabrinuli da baš i nisam k’o svet, ali izgleda da je Deda bio pionir u tome? Pogledao me je gotovo sažaljivo, sumnjičavo zavrteo glavom, naglašavajući ključno potpitanje onim svojim nepoverljivo-podsmešljivim tonom...
- I... Drži viljušku?
Taj ton se ponegde jednom rečju objašnjava i kao ˝ironičan˝, ali klinac sa periferije to nikako nije mogao znati? Znao sam jedino da je red starijima lepo odgovoriti kad te nešto pitaju, pa čak i kad provališ šta su naumili?
- Pa... Drži...
- Miš drži viljušku?
Raširio je ruke kao da očekuje da ja donesem zaključak, a, kad se to nije dogodilo, ispustio je ono svoje tipično ˝hm!˝, što verovatno nije najsretniji opis, ali bojim se da ne postoji bolja onomatopeja za tu reakciju?
- To ne može...
* * *
Jedna od Maminih stotinu igara-bez-igračaka je bilo i zamišljanje Matorih kad su bili Mali, što je za nas umelo da bude užasno zabavno? Svekar joj je i tu bio omiljeni uzorak, situacije u kojima se najčešće nadrndani ćelavi klinac sa morževskim brkovima raspravlja sa učiteljicom, nasmejavale su nas do te mere da je Mama na kraju morala da nas smiruje pričom o tome kako Deda verovatno nije uvek bio takav, nego je maštao, sanjario, i bio bezbrižan kao sva ostala deca, ali ga je život već načinio namćorastim kao što je danas?
Moguće je...
Teoretski...
Ali, bojim se da u stvari babice očitaju naš barkod još na onom deliću pupčane vrpce koji nam secnu, i da već svaka iole iskusna vaspitačica u zabavištu pouzdano zna u kakve će se zlotvore izroditi pojedini anđelčići?
Istini za volju, po pitanju Deda Lazarove mašte pojavio se izvesni tračak nade, ali nažalost tek onda kad se tračci i pojavljuju, u tami, u prvom sumraku demencije, kad me više nije prepoznavao baš svaki put kad me vidi, mada je u odnosu na neke druge matorce iz ulice imao sasvim solidan prošek?
- Ovo je Pipijev konj!
Ležao je na istom onom kauču s kog sam ja gledao Miša Sa Viljuškom, isto tako, zavaljen, sa obe šake pod glavom...
Opet je došao red na njega da bude Mali?
A davna priča sa Mišom Viljuškarem, uzgred, nije se završila tek tako? Pitao me je onda, dabome, i ko je ovaj drugi, pa sam mu rekao da je to mačak, i onda se on iščuđavao zašto bi mačak bežao od miša, a ja sam naivno izleteo da je to zato što miš ima dinamit, na šta je tako burno pljesnuo dlanovima da sam se u momentu rasplakao, alarmirajući roditelje da dolete u večitom strahu da me je udarila struja?
Posle je Mama sve nas oraspoložila pričom da je prava sreća da nije išao neki film sa Miki Mausom, jer bi se Deda, ne daj bože, šlogirao da vidi kako su najbolji prijatelji miš i patak, koji žive u urednim kućama i voze automobile, a povrh svega imaju još i prijatelja Šilju, kera koji ima svog kera, Plutona?
Uglavnom, eto nas dvojice opet pred televizorom, u nedelju prepodne...
U velikim životnim predstavama pauze između činova ponekad umeju da potraju decenijama, pa ipak mizanscen ostane gotovo nepromenjen? Akteri samo diskretno zamene mesta, vreme ih već strpljivo došminka, malo ih poštari, jedva primetno prekostimira, ali i to bude dovoljno da publika ostane bez daha. U tom teatru, naime, nekom predvidivom, ali provereno učinkovitom čarolijom, sve ono na šta smo se zacenjivali od smeha u prvom činu, u poslednjem činu postaje neizdrživo tužno...
- Čuješ ti mene? Ovo je, velim, Pipijev konj!
Obožavao je Pipi Dugu Čarapu, i ne mogu prežaliti što nije poživeo još koju godinu, da vidi kako mu se unuk oženio Jednom Istom Takvom?
Skoro da sam po lošoj navici krenuo da ga gramatički ispravljam, ali poenta ionako nije bila u tome da li je konj Pipijev ili Pipin, nego u nečem sasvim drugom?
- Vidim, Deda... I... Ima tufne?
- Pa, da.. Oduvek je i im’o te roze tufne?
Televizor je još uvek bio crno-beli, ali boje su se nekim čudom vratile u Dešinu glavu?
- Konj ima roze tufne?
- Ima...Pa?
Na to pitanje konačno je skrenuo pažnju sa ekrana pogledavši me kontra-upitno, i, možda mi se samo učinilo, ali kao da je pomalo strepeo da će od mene čuti da to ne može?
Bez brige, nisam ni pomišljao...
- Pa ništa, Deda... Da mi je naći jednog takvog, pa da nas još koji put odvoza do vinograda?
Na trenutak smo opet bili u starim ulogama. Čak bih se zakleo da sam čuo i ono ˝hm!˝ dok se ponovo udubljivao u film?
- Ta, idi... Večito nešto izvodiš... Ti s’ u mlogo čemu pre na Austrougare nego na nas?
* * *

Čistokrvni Austrougar najlakše se mogao prepoznati po pomešanoj krvi...
Moja Baka Julija rođena je u Bogarhatu (oko kog se Mađari i Rumuni do danas nisu dogovorili čiji je?), odrastala je po Slovačkoj, i pod Karpatima, gde joj je otac službovao na železnici (što je tad bilo mnogo otmenije nego što danas zvuči?), da bi na ferijama u Beču srela Podravca, pitomca pomorske akademije (?), za kog je odbegla kad je dobio nameštenje u Srpskoj Atini, gde su oboje ostali zauvek...
Savršen pedigre...
Uz sve to, navodno joj je i baba s očeve strane bila Podunavska Švabica, tako da je perfektno govorila četiri jezika, mada je to uvek diskutabilno? Taj epitet, naime, po pravilu dodeljuju oni koji dotične jezike ne govore uopšte, u ovom slučaju Danilka Komšinica, koja je od nemačkih reči eventualno koristila jedino klajderštok, pa su joj sve ostale nemačke reči delovale perfektno? No, ako je Baka Julija govorila ostale jezike tako perfektno kao što je govorila srpski, onda je sve ipak mnogo jasnije?
- Bolje bilo bi da opet dođe okopatori!
Major Stapalo spremno je prebacio motiku u borbeni položaj? Taman je krenuo da kopka uzurpirani deo baštice kad je mu je komšinica-Julija to doviknula s prozora? Srećom, pribrani nadstanar (dosta logičan naziv za podstanare na mansardi?) već je navikao na njene verbalne začkoljice, pa je, došavši malo sebi, strpljivo preveo i taj lapsus?
- Mislite... Ovi... Što vama okopavaju vrt? Baštovani, šta li su?
- Pa dabome! Taman posla da vi vršite okopacija naša baštica? I to u tako lepo civilizacijsko odelo?
- Ma... Civilno, komšika... Ci-vil-no! I, neće mi ništa faliti da malo radim...
Majorova zadnja rečenica bila joj je toliko po volji da se samo kiselo osmehnula, ni ne tražeći pogrešnu reč kojom bi je prokomentarisala?
Zbog nepopravljivog akcenta podsmevali su joj se do sudnjeg dana, iako mislim da je to bio najmanje njen problem? Srbi neguju lep narodni običaj da svakog ko ne zna srpski ismevaju više nego sebe koji uglavnom ne znaju ništa sem srpskog, a Bakini jezički folderi zaista su bili razoreni virusom njenog zaguljenog maternjeg, prepunog dugometražnih reči i odstupanja od pravila?
Po legendi (koju sam upravo izmislio da malo odbranim Baka Jušku?), jedne večeri i Bog je krenuo da uči mađarski, ali već sledećeg jutra, neispavan i obeshrabren, doneo je odluku da se svako ko zna mađarski oslobađa obaveze učenja drugih jezika?
Ako ni to nije dovoljno, mogu još jedino da konstatujem da je i srpski jezik verovatno izuzetno težak i komplikovan, čim postoji toliki broj odraslih Srba koji ga nikad nisu savladali?
- Prija-Julija i moja Grlica su dve najveće lafčine... Kakve, uostalom, samo ružnjikave cure i umeju da budu!
Eto, upravo o tome pričam?
Deja Šapurika, na primer, znao je svašta da kaže kad malo popije, nije znao ništa da kaže kad puno popije, a između te dve faze bio je najopasniji?
- Nije zlo što on kaže ono što misli... Nego je zlo što on i misli ono što misli!
U kritičnom intervalu cuganja, nažalost, komšija je svaku misao izgovarao i više nego naglas, pa se potpuno ukopao u pokušaju da svoj nespretni kompliment još i obrazloži?
- Pa, jeste, šta ‘očete? Te kojekave ˝lepotuše˝ služe samo da za njima patiš i luduješ... Da im pišeš pesme, i te majmunarije, nosiš cveće, i ne znam ni ja šta? A ˝muškarače˝ su prave prijateljčine! One ‘oče i da se kartaju, da popiju pivo, pa i da podrignu ko svet!
Na to je još i namignuo, i munuo Grlicu laktom u rebra, ali ona se na to sasvim razumljivo uhvatila za čelo, jer, bio je zadnji čas da ga po ko zna koji put odbrani od drugih time što će ga prva napasti?
- Jaoj, Dejane... A i ti si mi baš neki stručnjak za lepo? Jedino lepo što umeš da uradiš, to je da lepo svima upropastiš veče?
Iako je bila jedan od razloga što se čitavo društvo do kraja (i) te sedeljke durilo na Deju Šapuriku, Baka Juška mu (ni) to nije zamerila...
- Nemojte, Lenka... Znam ja da kadgod nije dosta da samo zoveš Julija?
Nego treba tako i da izgledaš?
Drugim rečima, moja Baka Julija izgledala je onako kako Julije to sebi nikad ne bi smele da dozvole? Kao njen omiljeni unuk, bio bi red da pokušam da je opišem kao bar lepuškastu, ali nema te policije sveta koja bi je pronašla po tom opisu?
S druge strane, bila je lucidna i duhovita, imala je daleko više znanja nego škole, ali je s tim viškom bez muke izlazila na kraj...
- Šteta da Prija nije stručnije obučena za onol’ku pamet?
Deda Lazar je ljubopitljivima objašnjavao da je njegova Prija po zanimanju gospođa, što, ma kako da je zajedljivo zamišljeno, uopšte nije bilo daleko od istine?
Tako su se oni učtivo prepucavali, pa je i povremeni zaključak da sam ja više na Austrougare služio pre kao šlagvort da druga strana sličnom primedbom uzvrati kad im se kod mene šta ne dopadne, i to je oduvek bio najbezbolniji način da pošalju diskretne poruke jedni drugima...
Kao kolateralna šteta u tom Ratu Prijatelja, puno vremena nakon njihove poslednje bitke prebrajao sam svoje gubitke, utešivši se da sam od predaka ipak nasledio i ponešto što je trebalo?
Od Baka Julije, na primer, zapao mi je između ostalog i taj kosmopolitski gen, nadmoćni osećaj Građanina Sveta, po kom sam se, srećom, kasnije lako razlikovao od napaljenih nacionalističkih zamlata, i po kom su me, nažalost, napaljene nacionalističke zamlate lako razlikovale od sebe?
Tako je i Moja Baka naivno računala na neki Svoj Narod, i u toj računici bez računice, svi geografski, etnički i religijski predznaci, potirali su se pred velikom zagradom u koju je stavila one do kojih joj je stalo...
- Imala je srce kao Svi Ovi Ovde zajedno...
Kad zet odlikuje taštu takvim priznanjem, orden Legije Časti odjednom deluje kao bižuterija? Doduše, moj Matori je to mogao reći i drugom prilikom, a ne baš u času kad je na sav glas zazvonilo sa kapelice? Kako to već ide, i pop je u tom času krenuo neko svoje repovanje, pa sam te Ćaletove reči jedva razabrao i ja, kog je prigrlio, a kamoli neko pod hrpom venaca, zimskih ruža i hrizantema, ko je, uzgred, i za života bio pomalo nagluv?
No, i pored toga, Ćaletu se taj poen svakako priznaje...
- U to vreme bilo je pametnije ćutati... Al' badava... Ne mož' nju jedan običan Svetski Rat da ućutka?
Priča o spašavanju čika-Rileta Radulova bila je jedanaestak godina starija od mene, i morao sam da je sastavljam iz više epizoda emitovanih preko reda? I Baka Juška, i Radulovi, svako iz svog razloga, nerado su pominjali taj nemili događaj, ali srećom je tu bio Deja Šapurika, koji je i inače kroz badžu toliko motrio na komšijska dvorišta, da je Deda Lazar već znao kome se treba obratiti kad se nešto u kući zagubi?
- Pitaj komšija-Deju di mi držimo onaj čekić za čepove?
Komšija Šapurikin se tako zatekao na svojoj tavanskoj osmatračnici i prve godine rata, kad je moja Baka Juška, formalna pripadnica okupatorskog naroda, ali zato Melanijina najbolja drugarica i buduća kuma, dojurila na biciklu čuvši da su katone ušle i u kuću Radulovih...
- Doletila k’o furija... Meni je strašno bilo i da virim, a ne da se mešam?
Ristivoj Radulov je navodno bio član neke POČO (predratne operetske četničke organizacije?), i svima koji su ga znali bilo je jasno o kakvom se tu idiotizmu radi, ali žandari očito nisu tako dobro znali Ristu Blentova? Bio je već uguran u kolonu kad je Nesuđena Kuma utrčala, i krenula da se doslovno otima oko njega sa zgranutim mađarskim oficirom...
- Uf, onakav sa zelenim očima, tamnijeg lica, tanki’ brkova... Pravi Hun... Od oni’ ˝Opasni’ Madžara˝, šta da ti kažem?
Opasni Madžar, a to su već videli i drugi, mah’o joj je onim levorverom pred nosom, i više puta je odgurivao sve grublje i grublje, sve dok nije pala i povredila nogu...
- Jeste! I pošteno oderala koleno... Eto, tako tu?
Tad bi Deja precizno na sebi pokazao gde je to Baka Julija oderala koleno, što je definitivno bilo samo u interesu uverljivosti priče, jer većina ih je ipak pretpostavljala da koleno nije ni moglo biti oderano na laktu, recimo?
- E, naposletku je i on odust’o... Onako, srdito pljun'o... I lepo odust’o...
Svima je laknulo. Malo zbog sretnog ishoda, a malo i zbog toga što Deja ipak nije i pljuvanje demonstrirao do kraja?
- I onda joj je opsov’o i bicikli, i boga, i mater-kurvu... Sve o jednom trošku... Madžari imaju tak’e psovke, mlogo duže neg’ mi?
Nizašta ne bi propustio da svaki put tu rečenicu s guštom prevodi reč po reč, doduše, on osim psovki nije baš perfektno govorio mađarski, ali je određenim glagolima i anatomskim terminima sasvim solidno baratao?
- O, da ste samo vid’li prija-Juliju? Tako je kidisala na tog honveda, da je u jednom momentu celo streljanje dovela u pitanje'.?
To su svi mogli da zamisle...
Sa Baka Juškom nije bio problem posvađati se, bila je teška prznica, i Decia Đu, od kog to niko nije iskusio bolje, imao je običaj da uzdahne kako će na njenom grobu nići čerešnje papričica umesto bršijana? Nije onda ni čudo što je s njom i čika-Rile Nemam-ja-Ti'-Živaca i pored zajedničke uspomene često uspevao da se zakači, čudo je pre što bi blaga i povučena teta-Melka tad prasnula kao da je to njen, a ne muževljev nadimak?
- Da si smesta ućut’o!
Zapretila bi mu kao da će ga ćušnuti, ili bi lupila šakom o sto, sikćući mu besno, nakon čega bi on nadureno prekrstio ruke i cupkao na stolici kao ukoreni đak, ne izdržavši dugo da ne odgunđa na njeno očitavanje...
- Pa? Ko ju je ter’o? Jesam ja gospođu možda molio da mi spašava život?
* * *

Jedne žarke letnje nedelje, kad smo u nedostatku verande iznimno ručali pod jabukom petrovačom, Ćale je primetio da bi za te prilike escajg morao biti malo dopunjen?
- Kašika, viljuška, nož... I letva! Da se branimo od ovih kerova i mačaka...
Životinje su našem dvorištu imale status bližih rođaka, i prijateljsko klepanje po ušima nije ih udaljavalo predaleko od za njih neočekivanog švedskog stola? Otimajući se oko bataka sa kerušom Ćukom, Crnim Žućom i posebno sa delimičnim jazavičarom zvanim Lalajbao, setio sam se uskršnjih fruštuka u vrtu Polancovih, pa sam postavio pitanje zašto je njihova kuća toliko drugačija od naše, na šta je prva (i jedina) odgovorila, dabome, Mama...
- Zato sine, što je bila nacrtana na papiru pre nego što su počeli da je zidaju?
Interesantno, moju majku ogovarali su i time da ljudima nekad treba mesec dana da razumeju njene vicove, a Ljude Kojima Treba Mesec Dana Da Razumeju Vicove niko nije ogovarao? No, priznajem da sam i ja tu njenu šalu na račun lokalne arhitekture shvatio tek mnogo godina kasnije, ali, ako je to olakšavajuća okolnost, shvatio sam je istog momenta kad sam shvatio da je uopšte i bila šala?
U međuvremenu sam se naslušao priča o legendarnim zidarima Bućkalovima, o ocu Mijatu i tri sina, koji su dalje, svaki sa po svoja tri sina, po usmenim projektima podigli većinu kuća u kraju...
Majstori su bili jako slični, i teško sam uspevao da ih čak i generacijski razlikujem, gotovo uniformisani u pantalone s tregerima i karirane košulje, sa približno istim kačketima, i približno istim rasporedom zuba koji nedostaju? Najkarekterističniji su ipak bili pikavci u uglovima usana, zbog kojih je Mama već posumnjala da se sad cigarete prodaju i u tom pakovanju?
- Oni valda dođu do trafike, i traže paklu pikavaca? Nikad ih nisam videla sa celom cigaretom?
No, što se tiče same izvedbe, uglavnom bi tad aktuelni majstor (zovimo ga zajedničkim imenom Super-Bućkalo?), stao pred ledinu (kako se nekad nazivalo građevinsko zemljište?), i obratio se, recimo, mom pradedi (u daljem tekstu: investitor?), značajno usisavši džoint pikavca...
- Kakvu ‘oćeš?
Toliko o urbanističkom planu kraja u kom sam odrastao...
Sreća da je Investitor tačno znao kakvu 'oće?
- Vidi... Nazidaj mi istu k’o što je Bušina... Samo da spreda bude malko šira, a ostrag malko uža, al' ne mora? I da nema čet'r pendžera neg bar jedno pet-šest? A odžak metni skroz desnije... A stavi jedan i levo, spram kapije... Ako ćeš i stavljati kapiju? Al' najpre gledaj da bude komotno! To najvolijem! I da ostane koja ciglja i za štalu...
Problemi bi nastajali ako se odatle zadata Bušina Kuća baš nije videla, nego je bila za ćoškom, kao u našem slučaju, pa se onda radilo više po sećanju, pri čemu je dolazilo do raznih fengšui rešenja? To je, doduše, u velikoj meri zavisilo i od raspoloženja kopača temelja, debljine dudovih žila koje bi se preprečile, a naročito od jačine rakije otvarane u čast početka gradnje?
Tu se težište polako prebacuje na sasvim određenog Super Bućkala, na majstor-Uroša, kog i ja (već prilično omatorelog?) pamtim, i koji je, posle doziđivanja dvorišnog dela, u našoj kući bio psovan i daleko češće nego njegov slavniji otac, alijas pra-Bućkalo, inače tvorac i kreator uličnog dela pradedine kuće?
- Uroš je inače jako solidan... Samo mu ni slučajno ne smeš davati da popije pre neg’ što iskopa temelje... Ondak kuća 'oće malo da pobegne...
Majka Marica je imala najmanje prava da na to upozorava, jer upravo je ona svakog ko naiđe još s vrata nutkala komovicom, pa se po ulici već pričalo da poštar do naše kuće tera bicikl, a dalje se pridržava za njega?
Nacvrcani majstor-Uroš je samo negde do podne bio solidan kao inače, a posle mu je taj dograđeni dvorišni deo (u kom smo kasnije obavljali sve životne radnje osim horizontalnih?), tako pobegao, da ga nikad više nismo stigli? Godinama kasnije su Deda Lazar i Ćale, zajapureni i upregnuti u kožne gurtne manevrisali gromadnim kombinovanim ormanima, ili se natezali da tepih upasuju paralelno sa barem dva zida odjednom, ali uzalud...
- Ne vredi... Nije u vinklu...
* * *
Za razliku od rezidencije Biroševih, vila, kako se još ponekad govorilo za kuću roditelja moje majke, bila je u vinklu, iako su Nadstanari davali sve od sebe da je nakrive?
Rekao sam već da se ispitivanje mog Deda Julijusa u OZNI svojevremeno sretno završilo, ali nisam do kraja objasnio da se sretno završilo naročito po majora Dragomira Stapala iz okol’ce Sanskog Mosta, kom je devetsto četrdeset pete čitava dedina mansarda privremeno pripala ukazom neke nepobitne skraćenice?
Taj dokument potpisao je, čudnom podudarnošću, potpukovnik Radomir Stapalo, ali to je veoma često prezime, i ne verujem da su bili u ikakvom srodstvu?
- Imaju li to Ovi neke zavese ˝na gaće˝, il im se zaista večito suši veš na terasi?
Koliko se sećam, nisam rekao da Ćale nije bio duhovit? On tu osobinu jednostavno nije forsirao, ne želeći da upada u oči...
Sprat koji su Nadstanari po oslobođenju zaposeli bio je prvo od kuće što bi se izdaleka ugledalo, pa su, nažalost, otegljene gaće raznih veličina i dezena, nanizane na štriku kao signalne zastavice na gornjoj palubi terase, vizuelno dominirale nad ružičnjakom i fasadom boje bele kafe...
Pardon...
Nad fasadom, boje kafe sa kašičicom mleka, kako je to Baka Julija već precizno zadala svom omiljenom moleru Šancuki?
Uzgred, Šanci-Mešter je bio najuobraženiji stvor koji se ikad uhvatio za četku i kofu sa farbom, ali moram priznati da je najviše njegovom zaslugom prizemlje bilo skockano u toj meri da je mansarda na prvi pogled zaista delovala kao da je dozidana, i to dozidana onih dana kad neki tamošnji majstor-Uroš baš i nije bio solidan kao inače...
- Idemo pravo na veranda... I, Žarica...Pazi da ne rupadneš!
U večitom savlađivanju srpskog, Baka je smišljala više nego logične složenice, ali mislim da to nije bilo samo upozorenje Ćaletu da može upasti u malu rupu pripremljenu za sadnju, nego diplomatski prekor njegovoj neuništivoj želji da utaba hipotenuzu preko ružičnjaka, izbegavajući katete uredne stazice od opeke?
Na putu do verande smo saznali da čim procveta halvanjlila pojavi se Onaj Netkov (od dedinih premisa netko i nitkov, nepoznati pakosnik koji im je uporno krao jorgovan preko ogradice?), i da je Gospodin Doktor Terzin, (novi patronažni gerontolog zadužen za servisiranje matoraca u kraju) Jedan Jako Odličan Dedijatar?
Mislim da Baka Juški ipak malo laknulo kad je uočila da sa mnom nije i psić zvani Lalajbao, kog sam obožavao da prošvercujem u autobus dok je bio kuče? Živahni delimični jazavičar (za kog je i Tetak Isidor primetio da se puni k’o vodeni pištolj, pa samo šora di stigne?), urnisao je njene petunije i azaleje kopajući kao da mu život zavisi od toga, ali Baka me je volela daleko više nego što bi Lalajbao uspevao da je iznervira...
- O? Kako to nije došla i mala psetočina?
Pomalo smo sumnjali da nekad i namerno greši, samo da bi nas zabavila, ali kad bi naišao već pominjani Nadstanar, Major Dragomir, sumnje su bile izlišne...
- O, gospon Majer? Tako ste simpatičan bili u ona... Kako vi kažete? Civilizacijka? Šteta da u njega niste i ostali?
- E, komšika, hoćete li upamtiti već jednom? Civilka! Kakva ˝civilizacijka’’? Ci-vil-ka!
Svom srećom, stameni krajišnik bio je intendant a ne vezista, i do kraja nije naučio da sasvim đešifruje bakinu ironiju? Prvo, Gospon Majer je već bila provokacija, ne samo zato što je vuklo na nemački, nego zato što je odavno unapređen u viši čin, detalj o simpatičnosti, zatim, nedvojbeno se uklapao uz njegovu markantnu mandibulu po kojoj je zaista malo naginjao ka famoznoj alkici koja je nedostajala Darvinu, ali, i pored sve pobedničko-došljačke bahatosti bio je suviše dobrodušan da pomisli kako se još i primedba o civilizacijskom izgledu može odnositi na išta osim prugaste majice dugih rukava koju je tih dana tako nelagodno promovisao do pijace i nazad?
Nama Ostalima, kojima Baka nije bila sustanar u kući nego u genima, bilo je potpuno jasno da bi civilka u koj oj bi ga ona rado videia ustvari pre mogao biti sako seoskog učitelja koji je Major nosio do devetsto četrdeset prve, daleko od ovog grada, i još dalje od njene mansarde, i njene baštice, mada to sve i nije ozlojeđeno kao što zvuči?
Pod pritiskom svakodnevice, gorčina se do kraja ¡zdrobila u blagotvorni prah, kako to već i biva sa suvim listićima čaja...
Često su se Sva Štapala odazivala pozivu na bermet i kolače, ostajući do dugo u noć, ali za ovako upadljiv verski praznik ipak nije bilo šanse da siđu? Uskrse smo provodili sami, u porodičnom krugu, kao da smo znali da će baš to i nalagati Crkva tridesetak godina kasnije, kad odjednom ponovo progovori nekim čudom, kao gluvonemi mali pastir u meksičkom filmu?
* * *
Jaja su kod Polancovih farbana tako da nikom nije padalo na pamet da se njima kuca?
Na priču da je Priška pokupila puno recepata putujući od Karpata do Beča, Majka Marica nije propuštala da primeti da je kanda taj voz tu i tamo štruck’o baš kad je zapisivala, pošto je po njoj u tim receptima uvek nečeg falilo, ili ga je bilo previše? Ipak, čak je i ona morala priznati da ona Prijina saćurica s jajima nekad ume da izgleda k’o ikonostas?
Baka Juška je prebirala po vrtu kao druid, i pronađenim listićima i travkama, uz pomoć stare najlon-čarape i mišunga raznih čajeva, oslikavala jaja profilom bogorodice, anđelima u molitvi i nezaobilaznim njusikama svih oblika i formata. Njena lakovana uskršnja korpa, ukrašena sa par grozdova belog jorgovana, u većini modernih evropskih galerija danas bi mirne duše prošla kao ˝instalacija˝...
Na verandi nas je čekao uskršnji doručak na svečano postavljenoj pletenoj garnituri (tanko narezana barena šunka, geometrijski identične kriške kuvanih jaja, švapski sir umešan u mileram, krosane, mladi luk, rotkvice, strugana šar-garepa, puter ukrašen reckavim nožićem), uz srebrini pribor za jelo i porcelanski servis kom nikad nije falio ni tanjirić pod ćasicom sa bademima, a o napuklim šo-Ijicama i polomljenim drškama da i ne govorimo?
Ćale je poticao iz dobre kuće, ali iz dobre kuće u lošem delu grada, gde je moglo da se desi da Kontraverzni Tetak Isidor u svadbi gađa tamburaše posudom za sos, jer ne znaju ˝Pevopet’o na dudujalovcu...˝, ili da Deja Šapurika mlatarajući sifonom slučajno rascopa poklopac činije za supu (pre pojave Oho-lepka, jasno!), pa da nadalje taj servis doživotno gledamo rasparen i okrnjen...
- A i šta će ti zaklopac na činiji'? Ionako ga svaki čas sklanjaš da sipaš?
Iz tih razloga je moj otac bio toliko impresioniran pedantnošću kuhinje svoje tazbine, da je jednom, objašnjavajući da kod Veronkinih uvek izgleda kao daje hrana doneta od negde, opasno uvredio Majka Maricu?
- Pa kad žive sami k’o kerovi!
Njen komentar bio je možda malo sveden, verovatno je želela da kaže da njih dvoje žive u usklađenom ritmu koji se ogleda i u opisanoj urednosti, koju ona, jadna, u borbi sa šest potpuno aritmičnih ukućana sasvim razumljivo ne uspeva da postigne?
Ljupka je, na primer, obožavala rovito kuvano, Irena kajganu sa lukom, a ja opet na oko, s reš belancetom, i žumancetom koje može da se tunka kiflom, usled čega se u Majkinoj haotičnoj Kujnici čak i tako banalna kulinarska operacija kao što je spremanje jaja sprovodila na tri plotne? Ljuske od tih jaja, peteljke i semenke paprika babura, ljuspice luka nahvatane na aluminijumsku kašiku kojom je vađena mast iz kante, pocepane šljive za gomboce (dakle i testo koje se tu pored užurbano mesi dok voda ne provri?!), merica pirinča pripremljena (valda?) za fil pomenutih paprika, sve to objašnjava zašto se u našoj kući nije obedovalo u prostoriji u kojoj je hrana pripremana, nego je i u tom slučaju u kuhinju donošena od negde...
S tim da je bilo bolje da gosti nipošto ne saznaju na šta liči to Negde odakle je doneta...
Svi ukusi i mirisi govorili su u korist Baka Marice, oko toga nema diskusije, ali ako stvar posmatramo strogo vizuelno, Deda Juliius je za njihovim stočićem za dvoje, iako nadohvat štednjaka i ploče za pripremanje hrane, samo teoretski mogao da ufleka neko od svojih osetljivih odela, dok iz Majkine kujnice verovatno ni sam Hudini ne bi uspeo da se izvuče neukrmačen?
Što, naravno, ne znači da otad ne bi redovno utorkom svraćao kod nas na grenadir marš?
* * *
Za Deda Lazara se pričalo i da ima kameno srce...
Pa, sad...
Ako je i bilo kameno, radilo se o nekom poludragom kamenu, u najmanju ruku?
Tako je četrdeset druge doveo kući klinca zagubljenog u nekom deportovanju, našao ga je na ulici uplašenog i zbunjenog, i usvojio na svoj način, skraćenom procedurom...
- Čiji si ti, mali?
- Ja sam ničiji, čiko...
Braca je na svet ionako gledao malo suženo, i kad bi uz to još i dodatno suzio pogled, sve je vuklo ka samo jednom zaključku...
- To ne može...
Dečkić u prevelikim cipelama, sa zavežljajem u kom je, po Majkinim recima, bilo jedino kojekakvih krpa da se od njih napravi još par zavežljaja, ćutke je prihvatio pruženu ruku, i kratko objašnjenje svog novog statusa...
- Sad više nisi ničiji...
I od tog dana bio je Naš...
Kako je Deda uspeo da ga privatizuje i legalizuje, to samo on zna? Ja sam Budišu (Birošev (?) Budimir, Budaš, Budaš-Ludaš), na ovom svetu zatekao skoro punoletnog, od mene je bio stariji otprilike koliko je bio mlađi od Ćaleta, i predstavljali smo moćan trijumvirat. Nekako u to vreme lansirana je još jedna samoupravljačka hit-skraćenica, ˝VD˝, od vršilac dužnosti, pa je Budaš od strane KT Isidora automatski promovisan u VD Strica, a u vreme mog dečaštva imao je dvadesetak i koju, taman koliko VD Stričevi i treba da imaju? Nekoliko godina kasnije, prešavši jedne noći ilegalno austrijsku granicu sa onim probisvetima s kojima se spanđao, tumač naslovne uloge u mom prvom pismenom zadatku na temu ˝Junak Mog Detinjstva˝, nestao je negde u Kanadi, taman kad junaci nečijih detinjstava i treba da nestanu?
Nosio je mornarsku majicu, bio nasmejan kao Braco sa čokolade, i nije se skidao sa bicikla. Nosio je on i druge majice, sasvim sigurno, ali najrađe ga pamtim u toj, po kojoj sam mogao izdaleka da mu se obrađujem? Što se osmeha i bicikla tiče, nameće mi se niz interesantnih metafora koje bi ga očas skicirale, ali, da ne zbrzavam opis, pominjaću ga sigurno još često, svima u porodici značio je puno više od jednog pasusa...
Nisam bio te sreće da imam brata, a moj matori ga je, eto, imao bar neko vreme, i to usred života, potpuno neočekivano? Bili su kao prava braća, jer to što su njih dvojica bili u stanju da skrešu jedan drugom, mogu samo najrođeniji? Kad bi neupućeni pitali Ćaleta da li mu je Budaš rođeni brat, samo je kratko odmahivao rukom...
- Ma... Još gore!
Vadio ga je iz neprilika svaki čas, češće neg’ miša iz prekrupe?
* * *
Ratari svaku nedelju slave kao Neki Mali Uskrs, pa se Ta Nedelja u kući Biroševih od ostalih razlikovala uglavnom po šarenim jajima u činiji? Jedino je Budiša doprineo da se nešto skromniji Deda Lazin Uskrs po atraktivnosti sasvim primakne Baka Juškinom, i za vreme njegovog boravka u porodici, tucanje farbanim jajima i tradicionalno polivanje pretilo je da preraste u festival?
- Sva se jajca nudiše da dođu kod Budiše! Izađ’te iz oklopa da vas Budaš poklopa!
Iz prve je provalio nijanse između razornih morčijih, i defanzivnih pačijih jaja (koja su bila dobra jedino za zaplenu?), a pošto, sasvim razumljivo, ni on nije bio kršten, šampion u tucanju je dopuštao sebi da titulu ponekad brani i švindlujući čuvenim drvenim-crvenim, skrivenim kao potkovica u bokserskoj rukavici...
Poticao je iz krajeva bez dvorišta, pa samim tim i bez živine, i verovatno ga je tim pre gomila krupnih raznobojnih jaja dovodila do euforije?
- Znaš kako je tamo kod nji’ u Liki? Tamo je kokošaka tako malo da i’ drže na onoj štangli, ko one papagaje što govore?
I Deja Šapurika je bio od onih koji su se usuđivali da obeležavaju Uskrs, kao i apsolutna većina onih koje sam znao, ali su papagaji sa naše porodične štangle ipak uporno ponavljali Ireni i Ljupki kako da se po tom pitanju vladaju u školi?
- Ako vas slučajno pitaju, kažite da mama i tata ne slave Uskrs... Samo baba i deda slave... Razumete?
- Razumemo... Oni su već matori, njih neće streljati?
Irena je već tad bila pametnija od mnogih koji su joj davali savete, i ne bi odolevala a da ne odgovori u tom stilu, naivno i čedno prevrćući okicama, što mnogi od savetodavaca do kraja života nisu provalili? Uzgred, lagati kako ne slavimo Uskrs bilo je potpuno providno i iluzorno, jer ne samo da je Majka unukama za užinu redovno pakovala farbana jaja, nego su nam tih dana prsti svima večito bili umazani bojama, a naročito onom morbidnom tamnolilavskom?
Za razliku od svoje prija-Julije, čiju sam tehniku bojenja jaja već opisao, Majka je pre bila pristalica tradicionalnih, na momente paganskih načina, pa je svojom usavršenom smesom nekog praška iz Crkvene Opštine i hipermangana uspela da dođe do grozne tamnoljubičaste, kojom je nekako uspevala da ofarba jaja i ispod ljuske?
- E, Majka, da vi živite, ne daj bože, u Americi, enormno bi se obogatili da patentirate tu vašu farbu, kojom bi se sve one zgrade mogle da se i spolja i iznutra kreče o istom trošku?
Mama nam je uporno ribala ruke, smirujući nas da se to potpuno skida tek morskom vodom, što je bio njen način da opiše užasavajuće dejstvo Majkine odurne farbe. Kao izraziti esteta, svaki put bi ostajala zgranuta nad ljubičastim belancetom, ali svi ostali su se postepeno privikli na to...
- Gadnije jaje u životu nisam vid’o? Spolja je tako, nekako... Valda lila? S nekim crnim flekama... Al' zato kad ga oljuštiš... Opet lila! Stoput sam se prep’o!
Dobro, Deja možda i nije najsretniji primer za privikavanje, ali zato je tu bio Budiša, sa par neoborivih argumenata...
- Pa tu i jeste štos, Dejara moj! Šta misliš kako se tek drugi prepadnu kad ga vide? Ja više ni ne moram da se kucam... Samo izvadim jaje iz džepa, ko milicijsku legitimaciju... I svi samo polože jaja pred mene, k’o prepelice!
Harizmatični Budaš bio je glavni i kad smo sa bočicom parfema išli od kuće do kuće, i kad su zbog njega kibic-fensteri odjednom bili okićeni i devojčurama koje su polivačima dotle prezrivo poturale svoje mlađe sestre? Proleće i mladost umeju da umešaju neke eliksire koji ne izvetre tek tako, i neke od tih cura i dandanas proviruju da li će od Druma opet naići Neko Na Biciklu? Nisam ja taj kog čekaju, jasno vam je, ali poznaju me kad prođem starim krajem, kucnu da priđem, i ponekad, kad jesen zamagli okna, jedva ih i razaznam među hrizantemama? Onako tihe, klonule, blede (neko s manje obzira možda bi rekao i spapunjane?), pomešaju se među bele zimske ruže, i često tek kad otškrinu krilo shvatim da sam pozdrav i prvih par reći uputio pogrešnoj strani prozora?
- A ti? Gde si, šta radiš?
Pa, eto...
Baš sam krenuo da malo pričam sa vašom vazom?
I nikad me ne pitaju za Njega odmah, nego prvo malo dave o vremenu, raspitaju se za sve moje, najviše za ove Nove Moje, koje ni ne poznaju pošteno, pa tek tada, onako uzgred, pomenu da su se baš neki dan setile i Onog...
- Znaš li uopšte di je? Javi li se kadgod?
Nek mi Bog oprosti...
- O, da, često... Piše iz Kanade, znate da je tamo... I malo-malo pa nazove... Došao bi on, samo... Ne sme, i to znate... Ali svaki put pita za vas?
* * *
Nije to neka notorna laž...
To je samo jedna od onih Belih Laži, kako ih već zovu?
Ali laž je laž, tu pomoći nema?
Budiša se jedno vreme doista javljao iz Kanade, stigla bi poneka čestitka, razglednica, poneki zalutali novogodišnji poklon usred leta, par puta je i nazvao, ali nije mu bilo ni na kraj pameti da pita za cure iz starog komšiluka, niti da priča o curama iz novog?
- Halo! Ma, idi, gde ću se ženiti? Al' nemaš brige, Žarulja, uvek će se naći neko da vam javi zašto se ja ne javljam više?
Bojim se da je Taj Neko je omanuo?
Imali smo Budiša i ja dugo jednu zajedničku tajnu, ali slutim da je već neko vreme imam samo ja?
Nešto mi govori da je davno rešeno da li će onaj brezobrazni Bracin posinak u Raj ili Pakao, a kako imam i prilično jasan predosećaj koje bi to mesto moglo biti, mislim da mu neću prouzrokovati eventualni premeštaj ako tu tajnu konačno i odam?
Radi se, naime, o jednom njegovom uskršnjem poduhvatu koji pamtim i pre nego pomenutu jajomaniju ili curice na prozorima?
- Oni se okupe oko crkve u sred noći... Daleko pre nego što će svanuti...
Današnji dvadesetineštogodišnjaci istraumiraju se kad jednu jedinu noć provedu kod kuće, a generaciji mog VD Strica bilo je suđeno da samo u novogodišnjoj noći može legalno da pomahnita? Budaš je zato pomno pazio na sve što bi moglo da se dešava u gluvo doba, ali sem preuranjenih polazaka na pecanje, nije bilo puno prilika da se zadesi na ulici u tri-četiri ujutru...
- Da, da... Okupe se oko crkve! Pa onda idu u krug i nešto mrmljaju?
U to vreme nažalost nije bilo horor filmova, pa smo morali više da se oslanjamo na maštu, od koje goreg horora najčešće i nema? Ko li bi samo mogli biti ti jezivi Oni? Neka monstruozna sekta? Vampiri? Drakule? Ili ono čime su nas najviše plašili, neke Spodobe U Crnom, koje te bombonom namame u limuzinu, pa ti onda sisaju krv?
- A među njima je glavna baba-Julka Štrikerka...
Ma, daj?
Priznajem da sam bio pre razočaran nego što mi je laknulo? Tajanstvena noćna bića bile su u stvari pomenuta baba-Julka, baba-Ljuba, i još tridesetak likova sa istim prefiksom, a radilo se, dabome, o Vaskrsenju, kako se i tada nazivao crkveni obred u noći između Velike Subote i Svete Nedelje...
Na kom je u to vreme bivalo i manje svedoka nego pri Hristovom nultom vaskrsavanju...
- Najlakše bi bilo da tim bogomoljcima samo šišnem jednu petardu, al... Prvo... Nema šanse da od Brace izađem u sred noći... I drugo... Odakle mi petarda?
Moj VD Stric nikako nije bio od naivnih, ali ideologija je verovatno doprinela da podsvesno posumnja kako je i Religija (taj opijum za mase!) kriva što su mu roditelji nestali u ratu, a to je dalje, kombinovano sa urođenom skolonošću ka podvalama, dovelo i do sabotaže o kojoj pričam, iza ruiniranog (i tad prilično zauriniranog?) hrama Sv. Tripuna...
Osvrćući se oprezno, Budaš je izabrao mesto na kom će razlabaviti dve-tri krupne cigle, i izvaditi ih iz staze koja vodi oko crkve...
- Ovde će biti najmračnije? Nek pop-Bora malo zapne... Neće mu škoditi...
E pa, škodilo mu je...
Samoj toj noćnoj havariji, jasno, nisam mogao prisustvovati onako malecak, ali bar sam čuvao stražu pri opisanoj diverziji, kad smo u povratku s fudbala zaostali da tobož doduvamo gumu bicikla? Koliko se sećam, to udubljenje bi se teško moglo nazvati čak i rupom, ali u kasnijoj verziji uzbuđene i ugruvane Baba-Ljube Šibalićke, sve je prosto zjapilo...
- Prva dva kruga nije bilo nikak’i rupa... Ma kakvi, bož' sačuvaj, vid’la bi’ja to? Al onda je Neko Iz Mraka povadio bar desetak cigalja, ako ne i više? Ma, više... Jedno dva’est, najmanje? I onda još iskop’o barem po metera zemlje, pa sve pokrio granjem...
Simka-Trafidžijka, kojoj su kolena takođe bila oderana, nadovezala se najmisterioznijim mogućim šapatom, otkrivajući ko bi to mogao biti?
- Kumunisti... Nema ko, samo kumunisti? Vi’te kakva su mi samo kolena?
Đavo ju je terao da to naglašava i pokazuje baš pred KT Isidorom, kom se oduvek upucavala, i koji nije propustio priliku da se odmah nadoveže?
- Iju, Simka, bolje to ni ne pokazivaj! Ko te ne zna, još bi mog’o pomisliti i da si radila kojekakve brezobrazluke na kakvom tepisonu, daleko bilo!?
Sveopšte zgražavanje bilo je prošarano i sporadičnim rumenilom bolje verziranih snajki, jeste da je to bilo doba i patrijarhalno i puritansko, ali izvesna avangarda uvek je postojala?
- Isidore!? Sram te bilo!? To da je tebi!?
Iskoristio sam tetka-Ivankino drvlje i kamenje da zavereničkim pogledom potražim Budišu, koji mi je konspirativno namignuo, i onako oslonjen na dovratak, zasukanih rukava, sa kačketom od tvida, besumnje bi nekog manje upućenog doveo u nedoumicu da li je pravi ilegalac ili samo običan mangup?
Mada se bojim da tu i nema neke velike razlike?
Ako mene pitate, i dalje sam ubeđen da je Lažni Kumunista stvarno zamislio da pop-Bora samo malo zapne, ali naš paroh je, nažalost, bio u godinama kad onaj ko malo zapne malo i padne? Još više sam ubeđen da se sirotom Popi ništa strašno ne bi ni desilo da se onda na njega nije sručila nadolazeća litija, takođe vremešna, i pregazila ga kao stampedo, sve sa onim rogobatnim barjacima i ripidama? Zbog toga je, jadničak, sve do leta nosio gipsanu čizmu na desnoj nozi, iako mu je Baba-Ljuba Šibalićka u prvi mah postavila daleko blažu dijagnozu?
- Jauk’o je, siroma’, k’o da se s dušom rastaje... Al' ja bi’ rekla da je samo ugan’o?
* * *
Dugo sam mislio da je običaj da se za katoličke praznike dobijaju pokloni a za pravoslavne ne, ali danas mi je jasno da je u stvari jedan moj deda bio teški škrtac?
- Na, ovo ti je don’o zec!
Zec? Zekin tata?
Deda Laza mi je jedini poklon u životu uručio uz svoj poslovični osećaj za ceremoniju, i nisam ni očekivao da će prelomiti da kaže zeka, ali tim bezdušnim registrom je komotno mogao izgovoriti i na, don’o ti vetar, ili na, don’o ti priplodni vepar, isto bi zvučalo?
Poklon, doduše i jeste bio takav da je mogla da ga uprti samo neka odrasla zečina? Bilo je to nešto između gumene lopte i medicinke, i užasnuti golmani na ledinčetu su tog proleća samo u slučaju totalne nestašice okruglih predmeta u blizini pristajali i na poslednju opciju...
- Ajd, dobro... Igraćemo onda Onom Tvojom... Al' nema zuvanja!
Ona Moja je bila od lopti za koje se ne bojiš da će udariti u nečiji prozor, nego da će udariti u nečiji zid, i danas bi njome verovatno rušili bespravno podignute objekte u kraju? Uz neprimerenu težinu je bila i izrazito ružna, u nekim kašmirskim plavo-braon šarama, u sumrak bi poprimala maskirna svojsta i postajala stelt za golmane, i jedino dobro od nje su uspomene na rekordne pobede od 38:25, 41:12, i slično. Jer, sve što je išlo na gol, prošlo je kroz gol...
Gde li je samo iskopao tu gumenjaru? Za njega su i takozvane ˝robne kuće˝ bile obične mamipare, nikad ni od Ćaleta, a kamoli od nekog drugog, ne bi tražio da mu nabavi poklon za unuka, i pretpostavljam da je lopta do mene stigla nekim nadničarsko-rođačkim kanalima iz Rumunije ili Bugarske, odnekud iza Gvozdene Zavese, u svakom slučaju, gde tad ni lopte nisu smele puno da odskaču od ostalih?
Dobro, ni kod nas se baš nije suviše davalo na dizajn igračaka, svi smo imali iste automobilčiće prve pomoći, iste ˝čoveče ne ljuti se˝, iste gumene ježiće u pantalonama s tregerima, ali tim pre mi je neshvatljivo da loptu ni sličnu toj Dešinoj više nigde nisam video?
Možda sam zato (i nakon što je pala u nemilost isteravši u više navrata vazduh Debelom Tuci, slomivši kažiprst Nidži Beari sa ćoška, i, naročito, oborivši sa bicikla čika-Đokicu Geometra, pri čemu su razbijene dve dvolitarske boce sode!), svoju ružnu gumenjaru čuvao još dugo-dugo, sve dok lak na njoj nije potpuno popucao, i sve dok one šare nisu izbledele toliko da su već počele i ličiti na nešto?
* * *
Porodično Veće Staraca, kao što sam već pominjao, nikad se nije usaglasilo oko toga ko je većinski vlasnik hromozoma jedinog muškog potomka?
Na Njih sam, nažalost, mogu biti mirni...
Od svakog sam nasledio upravo ono što nikad ne bih izabrao da se mene pitalo, i to primetim obično onda kad u nečemu zastranim? Kad sam suviše grub, ili sujetan, suviše nervozan, osetljiv, sebičan...
Suviše sentimentalan?
Srećom, u životu sam imao i pametnijeg posla nego da se samo sećam? Dao sam sve od sebe da u nečijim uspomenama budem bolji Ćale nego što sam u svojim uspomenama Sin? Uspomene do jednog trenutka stičeš, a posle samo učestvuješ u njima, ali, ako je s tobom sve u redu, polomićeš se da u filmovima svojih potomaka uzmeš bar oskara za epizodu?
Posebno kad znaš da ponekad najveća putovanja stanu u dva-tri semafora?
Daljine se definitivno drugačije mere malim koracima, u novim sandalama, sa dvolitarskim balončetom u ruci...
Još ne tako davno, činilo mi se da Baka Ju i Deda Đu žive užasno daleko, ali sticaj okolnosti čekirao mi je od onda čitav špil karata za Stvarno Daleko, i nema potrebe da se razmećem miljama, vremenskim zonama i časovima letenja? Na nekim aerodromima koje sam prošao, već je i put od pasoške kontrole do gejta bio duži od naše davne uskršnje ekspedicije?
Ali, i Vreme je okruglo, po svemu sudeći?
Oplovio sam život da bih se ponovo našao Tamo Gde Zafali Zelene?
Stari Kesten je prvi otišao svojim putem, pa su se razišli i jorgovani koji su krajem aprila nestrpljivo izvirivali preko ograde, izgleda da katkad drveće mora da podseti ljude da su se predugo zadržali na planeti?
Jednog Uskrsa je broš koji je Baka Julija zbog nečega stavljala jedino na taj dan, ostao u slamenoj kutijici sa sedefnim poklopcem. Nije umela da mi na naš jezik tačno prevede ime tog kukca, pa je i za njega koristila termin kojim je savršeno pokrivala imena još stotinak neprevodivih bubica, naučivši me nehotično izrazu kojim sam dugo briljirao pred manje obaveštenim vršnjacima...
- Insekt... Tako ga je zvala... Što joj ga nisam stavio, kog vraga, šta će mi bez nje?
Deda Julijus je škrinjicu samo otškrinuo, kao muzičku kutijicu, i ko zna kakva melodija se čula u njegovoj glavi...
Doterivao je vezeni čojani tabletić koji ga je ranije samo nervirao, i prelazio prstima po kaločai šarama kao po Brajevim slovima, pokušavajući da razbukta jarke boje na crnoj podlozi? No, i taj požar se nepovratno gasio, samo su još cigarete zaboravljene dogorevale na obodu pepeljare, i nadali smo se da greši kad govori da ga život polako napušta, a i grešio je, nažalost...
Jer napustio ga je brzo. Mada nisam sasvim siguran ko je tu do kraja koga napustio?
Baka Julija je srpski pričala loše, između ostalog i zbog toga što je kod kuće pričala samo mađarski, jer on je taj strašni mađarski, od kog je i Bog odustao, do kraja naučio perfektno samo da bi ona imala s kim da se svađa na svom jeziku?
- Eto, vidiš... jedan jedini glas pravi svu tu razliku između larme i tišine?
Onda nisam bio kvalifikovan da razmišljam o tome što mi je rekao, ali danas mi je i to savršeno jasno. Potpuno je idiotski da se nečiji deda zaljubi. Ali sasvim je u redu da nečiji deda voli...
I sve bi to bilo pomalo tužno da smo mi poslednji ljudi na svetu, ali srećom nismo? Samo se smenjujemo na ćošku na kom iščekujemo topot malih sandala, skrivajući kojekave drangulije u džepu? Prebacivali su mu da ne treba toliko da nas obasipa poklonima, skrušeno im je priznavao da su potpuno u pravu, i mirno dalje terao po svom...
- Ma... Ako se želje ne ispune na vreme, pametnije im je da se ni ne ispunjavaju?
Nisu oni imali pojma, deda...
U krošnju kestena spokojno se možeš zagledati tek kad naučiš da svoje želje ispunjavaš tako što ih ispunjavaš drugima?
Ne znam da li je neka izreka o tome već izmišljena?
Ali znam da je krajnje vreme da se poradi na tome...

PRVI MAJ. PRAZNIK RADA NA KOJI SE DANIMA NIJE RADILO...


Kad neki mesec započne Prvim Majem, onda drugi meseci nemaju šta da traže u poređenju s njim?
Prvo što bi se grozničavo tražilo na svakom novom kalendaru, i pre nego rođendani ili važni porodični datumi, bilo je upravo to...
- Kad pada Prvi Maj? U sredu! To! Možel’ bolje!?
Izvesni Čika-Dane-Sa-Francuskom-Kapom (Danilo, prezime ne pamtim pouzdano, neko već od onih pridevsko-onomatopejičnih, Prgonja, Vrndalo, Pajalica, Škrljo?), pre svog velikog preobražaja od sekretara mesne zajednice u sekretara crkvenog hora, imao je zanimljivu opservaciju po pitanju Uskrsa?
- Jako lep praznik... Ako zanemarimo religiju, i to... Mada... Po meni ima jednu veliku manu? Već je treća, slagaću te, samo ako ne i četvrta godina za redom... Kako pada u nedelju!?
Do kraja su se Neosrbi teškog srca pomirili s tim da Uskrs retko pada na radni dan, i da ipak nije dorastao da premosti od vikenda do vikenda, kao što je to već umeo nikad prežaljeni Prvi Maj?
- Tri neradna dana nam ne ginu... Sreda, četvrtak, petak, to je pošteno... Njih odma’ vežemo sa subotom i nedeljom? A i ponedeljak i utorak pre praznika, zna se... Njih ćemo već odraditi?
Da, tek što nismo...
Naša Socijalistička Federativna Domovina se i rasocijalizovala i defederirala takvom brzinom da samoupravljači prosto nisu stigli da odrade dane pridodavane praznicima? No, nema veze, neki marljivi praunuk će već rintati i subotom i nedeljom, ne dospevajući od silnog posla ni da pretpostavi kako upravo odrađuje jedan pradedin davni pređprvomajski ponedeljak?
- Al’ prvo ćemo u firmi organizovati ono ˝prigodno obeležavanje˝... Ili priredbu... To će već ovi iz sindikata?
Srećom, Sindikalci su bili spremni na sve opcije, postojala je dobro razrađena logistika i za najnepovoljnije rasporede, pa proslava nije imala šanse da se provuče bez barem pet-šest neradnih dana? Nije, dakle, ni čudo da su trudbenici po obožavanom Prazniku Rada nazvali tolike ulice i trgove, tolike fabrike i brodogradilišta? Na suprotnoj hemisferi kalendara, za sličnu kombinatoriku idealan je bio 29. Novembar, Dan Republike, koji se nostalgično (i zvanično) slavio i dugo pošto se Republika raspala, i nema sumnje da su ekspertski timovi već radili i na tome da se ova dva velika praznika nekako spoje, pa da se i to naknadno odradi, ali, na žalost, usled pomenutog raspada države, sve je zasad ostalo samo na ideji?
Čika-Dane-Sa-Francuskom-Kapom vremenom je svoju prazničnu značku s likom Lenjina počeo da kači tako diskretno da je na kraju Vladimir Iljič samo mangupski provirivao iza revera, i verovatno je potajno već radio na bekapu po kom bi Sretenje Božije i Vidovdan mogli donekle da kompenzuju Dan Borca i Dan Ustanka?
- Ma... Uskrsu svaka čast... Ali da mu nije i onog fiksiranog Velikog Petka, što se lako vezuje sa subotom... Slabe bi vajde bilo od njega?
* * *

Od Mame sam usvojio zanimljivu teoriju da je svaki dan praznik, s tim što ima i sasvim malih i bezveznih praznika, neprimetnih takoreći, kišovitih, maglovitih i prohladnih...
Da, moja majka, mada je uglavnom opisujem kao setnu, ipak je veći deo života bila fanatični optimista, a druga je priča da li je to bila baš u pravom periodu života? Lako je biti optimista kad si mlad, treba se pokazati u poznim godinama, kad se optimizam definitivno više ne isplati?
U svakom slučaju, ako se na poziciji Najmanjeg Mogućeg Praznika zaista nalazio neki sipljivi bezimeni utorak oko jesenje kratkodnevice, onda je Prvi Maj besumnje zauzimao potpuno suprotnu tačku te skale? Neću zastranjivati tvrdeći kako se u ono vreme vodilo daleko više računa o meteorološkim prilikama za državne praznike, ali nekad zaista nije moglo da se desi da neki od Prvih Majeva bude upropašten kišom? Ako bi se baš i omaklo da malo pljusne, pa bože moj, i to bi bilo obavljeno već ranom zorom, taman da orosi Majkin đurđevak, i pofajta Bulevar Revolucije pred Veliku Paradu...
-Do kraja će ispasti da je i Sveti Ilija simpatizer Partije?Uvek im namesti lepo vreme?
Deja Šapurika je svake godine Braca-Lazavcu prvi čestitao rođendan, flašom komovice i novom kalemačicom sa drvenom drškom. Deda se, jasno, rodio baš na Praznik Rada, kako to i dolikuje oficijelnoj maskoti rmbačenja, a to je, uzgred, i bio jedini način da bar na taj dan ostane kod kuće? Ne toliko zbog rođendanskog slavlja, još manje iz poštovanja prema kumunističkom svecu, nego ponajpre zbog kataklizmične gužve na mostu i putu ka izletištima, koji je ujedno vodio i ka našem vinogradu...
- Da padne kiša za Prvi Maj? Kod Tita? Tu bi glave letele, moj Braca...
Komšija Deja bio je od onih nesnosnih Veselih Ranoranilaca, za razliku od Dede koji se nije osmehivao ni na fotografijama?
Smejao se samo kad ga zlo natera, govorila je Mama?
Život je prema njemu bio nepravedan kako to on već ume da bude prema vrednima i poštenima, i Braca je stiskao zube predugo da bi pod stare dane mogao tek tako da se cereka?
Svaki put kad bi nešto stekao, pojavio se neko da mu to oduzima, ali bez brige, ima nas koji u srcu za Lazu Biroša čuvamo malene parcele koje nikad neće biti nacionalizovane...
- Samo da ste vi meni živi i zdravi, braca-Lazo... I da vam Maršal doveka priređiva paradu za rođendan?
- Džaba mu sve, moj Dejo... Ni to ga neće spasiti...
* * *
Nedopustivo je, barem u normalnim porodicama, jednog od roditelja voleti više?
U slučaju drugog kolena već postoje izvesne tolerancije i odstupanja, ali mislim da ni taj bonus nisam iskoristio?
Kad bih morao da odgovorim kog sam od roditelja-svojih-roditelja najviše voleo, možda bih se malo i zamislio, no, kad bih morao da odlučim ko mi od njih najviše nedostaje, odgovorio bih ujedno i na prvo pitanje:
Nedostaju mi podjednako...
Jednom su Kontraverznog Tetka Isidora alapače htele da pohvale (ili pokude?), kako je u prolazu ostavio jako solidan utisak na gospođu Popovićku, na šta je on samo prezrivo odmahnuo...
- Ih... Lako je ostaviti solidan utisak na tuđu ženu, u prolazu...
Tako sam i ja Majka-Marici i Braca-Lazi naprosto stalno bio pred očima, nisu imali prilike ni da me se pošteno užele, pa sam ponekad bio svedok i njihovih loših raspoloženja? Polanci su, opet, hendikep da me rede viđaju nadomeštali povlasticom da im se radujem kadgod dođu, i njih pomalo nepravedno pamtim uglavnom po poklončićima, zainteresovane, strpljive, uvek nasmejane...
Deda Lazaru je bilo bitno jedino da ima budilnik sa fosfornim ciframa, krišku limuna u čaju, i dva ˝petit beurre˝ keksa uz jutarnje vesti na radiju, flanelsku košulju, krimke, kabanicu, čestito nasađenu motiku...
Pa...
Pored tih rekvizita osmeh mu i dođe kao luksuz?
- Deder da nas dva naložimo?!
Znam neke koji su tresli orahe nežnije nego što je on mene budio? Pospano sam bauljao po lozu s kraja dvorišta, usporeno sikiricom cepkao onu koju nisam uspevao prelomiti kolenom, a on me je sve vreme kaplarski kontrolisao držeći ruke na leđima, da bi mi na kraju pređenog poligona pružio šibicu i zgužvani list ˝Večernjih Novosti˝, kao da mi uručuje diplomu...
- Nema pravog roštilja bez žara od loze!
Mislio je da mi čini bog zna šta time što mi prepušta da potpalim vatru za njegov tradicionalni rođendanski roštilj, a ispada da mi je i činio bog zna šta, čim sve to tako dobro pamtim?
-Metni za svaki slučaj i koju kremenadlu?
Za tu priliku uvek se specijalno nabavljao prošarani vrat (koji se ionako svaki dan najredovnije mogao kupiti kod Save Mesara?), ali je Majka Marica uvek podvaljivala i desetak kremenadli, najviše zato da bi i keruša Ćuka, Crni Žuća i delimični jazavičar Lalajbao na kraju došli do sočnih kostiju, koje ne bi baš svako oglodao tako sistematično kao moj hedonistični otac?
Što se samog grila tiče, vinogradarski pojednostavljena receptura ne zaslužuje podrobnu analizu kao, recimo, ona Majkina svečarska supa, mada su nezgrapne nagaravljene šnicle, prevrnute par puta na umašćenoj rešetki (uz pupušku friškog hrskavog hleba umočenu u saft paradajz salate!), sasvim izvesno imale svojih čari? Naravno, zgrožena Mama je to potajno nazivala ˝neandertalski roštilj˝, objašnjavajući nam da su otprilike na taj način još pračoveci pekli meso u svojim pećinama...
- Samo ne baš toliko reš? I, s tim da su oni verovatno stavljali i neke začine?
* * *
Praznična gužva osetila bi se još dan uoči praznika i na klupi pred Dejinom kućom, jer obično tad bi u goste mlađem bratu, čak iz Novog Bečeja, sa ženom stizao Velimir Šapurikin, alijas Velja Šapurika...
- Nas dva smo slična samo po tome što smo skroz različiti jedan od drugog? I on je skroz različit od mene, i ja skroz različit od njega... Jedino smo u tom’ isti?
Malo zapetljano, ali u osnovi potpuno tačno? A Deju sam već opisao sasvim dovoljno da bi se moglo zaključiti kakav bi onda mogao biti neko Skroz Različit? Velimir je, znači, važio za ozbiljnog, društveno angažovanog, trezvenog i nadasve odmerenog domaćina...
- Jes’? Samo što se malo veša, s vremena na vreme?
Šuškalo se da Stariji Šapurika ima običaj da s vremena na vreme pokuša da se obesi na tavanu, ali to se moglo naslutiti jedino iz Dejinih upadica i Veljinih reakcija?
- Ma nemoj? Pa što se ti nisi veš’o?
- Pomišlj’o sam na to? Al' kakav sam ja baksuz, meni bi iz prve uspelo?
Ne bi prošlo dugo a da se ne pomire, hladili su pivo u dvorišnom bunaru, odakle ga je Deja svaki čas pecao nekim cegerom na lancu, kao lovac na rakove...
- Pamtiš li ti, Dejane, kako si se onom šaranskom udicom upec’o za gornju usnu? Kad si probo da pregrizeš najlon dok si je vezivo? Pa nas nisi pustio da cvikujemo silk, neg’ si onako, sve sa bambusom, sam sebe sprovodio u ambulantu?
To nažalost nisam video, ali je taj događaj toliko prepričavan da sam ga se sećao i bolje od onih koji su ga videli?
- Ma! Di da ga cvikujete, naopako, kad sam jedva nekako i vezo udicu? Dabome da pamtim... To je bilo tačno godinu pre neg što ćeš se ti udati?
Po nepisanom pravilu njihovog večitog prepucavanja, dodatno se bodovalo ako bi odgovor sadržao i veću dozu peckanja nego samo pitanje? Stariji brat se zaista resio da živi u kući svoje izabranice, nije to bilo baš ni uobičajeno, ali nevesta je bila jedinica, uz to slučajno i vrlo imućna, i Velja se odmah po venčanju odselio, svom srećom? Jer, da nam je on ostao za komšiju umesto svog blentavog Bate, mnogi dani prošli bi našom ulicom gotovo neprimetno, kao oni bezlični radnici sa Druma, koji smrknuto i ćutke samo promaknu niz tarabe u povratku iz druge smene?
- E... A tih dana je i Taju, sirotog, prvi put trefilo... Kad je doš’o i doktor, i hitna pomoć, i svi redom... Prođel' dan a da ne pomisliš na to?
- Ih? Dal’ prođe? Pa, prođe dan, moj bato, a da ne pomislim ni na šta!
Iz mnogo primera koje znam, a neću stići da ih nabrojim, proizilazi da je Deja Šapurika neosporno bio veoma vezan za svog brata, ali kod pojedinih Ravničara evidentno se javlja mali emotivni feler, zbog kog se ne može tačno ustanoviti da li oni to nikako ne znaju da pokažu osećanja, ili to nekako znaju da ih sakriju?
Pominjao sam, na primer, i da bi Majka ostajala potpuno indiferentna gledajući tužne filmove, da bi se, s druge strane, preterano vezivala za pojedine kokoške?
- Pa, sad... Stoji da Strina-Marica sa homosapiensima nije imala sentimentalnih problema kao sa živinom?
Ako zlobnici jedva čekaju da tu tezu i razrade, načekaće se? Ovu priču, svom srećom, pričam ja, a ne Zlobnici, a po meni je u opisu Bakinog lika njeno kulinarsko umeće i dalje neuporedivo hitnije od Tipične Bačke Uzdržanosti, po kojoj se, uostalom, i nije preterano isticala među ostalima poteklim sa te strane?
To što je nikad nisam video da makar prigrli sina prilikom povratka sa nekog od njegovih dugih i čestih službenih putovanja, ne znači da mu se nije radovala? Što bi mu onda spremala omiljene ˝lekvar taške˝, da ga se nije zaželela, i da ga nije još kako iščekivala s puta?
Ponekad se osećanja najlakše iskažu gestom, iz tih razloga je, na primer, nastala i ona svetski poznata izreka red to cvećem, mada mislim da bi se na njoj moralo i dodatno poraditi?
Ko bi još, zaboga, jeo cveće?
Reci to, dakle, tašcima, kao sav pošten svet?
Majka Marica verovatno u životu nije izgovorila Deda Lazaru da ga voli, a koliko mu je samo ljubavi izrazila raznoraznim štrudlama i pitama sa jabukama? Ne treba od toga odmah praviti famu? Recimo da su to samo neki sićušni problemi u komunikaciji? Pa da? Samo mali svakodnevni problemi, koji čine oko devedeset i devet odsto od ukupnog broja problema na planeti?
- Ja bi’ recimo, još kako um’o da napišem ljubavno pismo? Al sumnjam da bi’ um’o i da ga pošaljem?
Eto...
Deja Šapurika bi, po svemu sudeći, i uspeo da do kraja dekodira tu Enigmu? Iskusni podmorničar sa dna Panonskog Mora nesvesno je bio na opasnom tragu da dešifruje šta to sve ravnica vremenom poravna u ljudima?
Priznajem da sam već planirao da Bački Sindrom pripišem upravo njemu, nakon one ravnodušne reakcije na Veljino podsećanje kako je Taju prvi put trefilo, ali tu bih se grdno ogrešio? Priča o tome kako je kasnije Deja svog šlogiranog oca drvenim tragačama vozio čak na Stari Šlajz, na pecanje, pre bi bila primer slavljenja života, nego nedostatka emocija?
- Ne brini, mati, držaču ga stalno u ‘lađu, k’o lubenicu!
Dobro, možda je posle malo preterao, kad je pao prvi sneg, i kad je već prepariranog deda-Sreju Šapuriku čitavo veće vukao na sankama s kraja na kraj ulice, mada ne verujem da to ima ikakve veze sa zapaljenjem pluća od kog je jadni deda-Sreten naprasno i preminuo za par nedelja?
Ispada da ću ipak Majka Maricu morati uzeti kao primer za emotivni invaliditet? Ne vredi, dao sam sve od sebe da ne bude tako, ali teško će se izvući?
Na kraju krajeva, onaj slučaj sa prasetom prelomio bi i kod najpristrasnije porote?
Deda Lazar je, naime, po penzionisanju konja zvanog Putko, nabavio moped marke ˝kolibri˝ za odlaske u vinograd. Prvo, da ne bi bilo dileme oko Putkove sudbine, matori konj je sretno proživeo starost, u našem dvorištu su životinje (barem one četvoronožne?), ođuvek umirale tek kad se same reše, prirodnim putem? I drugo, Deda je za penziju bio i pre svog konja, ali i u tvrdoglavosti je važio isti raspored? Uporno je pokušavao da se onako mator uključi u saobraćaj, ali nikako mu se nije primalo?
- Izletila mi jedna budala u rikverac...
Malo-malo pa bi se vraćao ugruvan, gurajući onesposobljeni moped, uvek bi jedna budala naglo zakočila, jedna budala skrenula bez žmigavca, jedna budala samo prešla na levu stranu? Bio sam već čvrsto ubeđen da negde u gradu postoji ta Jedna Budala, koja samo vreba kad će se moj Deda pojaviti na mopedu, ali vreme je pokazalo da se tu radi o više budala, što je ujedno navodilo na pomisao ko bi onda u svim tim slučajevima mogao biti Jedna Budala, ali da ne insistiram...
Napokon su Bracu dovezli i vozilom prve pomoći, spuštao se s mosta kad mu je, za promenu, jedno prase iznenada preseklo puti Misterija odakle se prasence tu stvorilo ostala je nerešena, a zaključak koji je Baka Julija o tome dónela, kasnije je u porodici godinama služio kao džoker umesto jednostavnih odgovora ˝ne znam˝?
- Bog zna. I prase...
Deda Lazar je, naravno, učinio sve da izbegne karambol, onda još nisu bile obavezne kacige, ali je već bilo obavezno da svako ko preleti preko kormana tresne na glavu, i Braca je tog dana na ivičnjaku zaradio ožiljak koji je dodatno vizuelno doprineo njegovom kavgadžijskom nosu...
Onako sveže ušiven, okrvavljene košulje, tamnomodrih podliva oko očiju, izgledao je mnogo gore nego što mu je ustvari bilo, i onda je Majka Marica, koja je dotle držala šaku na ustima, nažalost odlučila daje skloni, i izgovori rečenicu na koju je čak i havarisani Braca zgranuto digao pogled?
- A šta je tek sa sirotim prasetom?
* * *

Neke priče je lakše započeti nego ih dovršiti, prevare te, taman naumiš da saviješ čoškić te stranice kako bi znao dokle si stigao, ali onda vidiš kako se pasus završava tek na sledećoj, pa okreneš i taj list, i nikad kraja...
Ranoranioci su krivi što se već u jutro Prvog Maja dogodilo toliko toga, a ko se digao pre svih moglo se i pouzdano utvrditi i kad se Majka preko ulice zagegala prema društvu na klupi, noseći činiju ˝bunar kifli˝, upravo izvađenih iz rerne...
- Ostalo mi kvasca... Pa nisam znala šta bi’?
To sam maločas i pokušao da objasnim? Ostalo joj kvasca? Postojale su đakonije koje bi se pripremale samo za Dedin rođendan i slične prilike, s tim što se ˝bunar kifle˝ nikad nisu pravile za slične prilike nego samo za Dedin rođendan, ali Majka to ni ovog puta nije uspela da prevali preko usana? Ostalo joj, dakle, kvasca. Pa je zbog toga prethodne večeri, po starom receptu, spustila vanglu sa testom da prenoći u hladnom dvorišnom bunaru, kako bi Braca već ujutru imao na stolu vruće hruskave kifle, i šta tu ima da se pripoveda, zna on valda da mu je rođendan?
Komšija Deja je zato ponekad služio kao pripovedač u nejasno napisanom komadu?
- Odi, snajka, ovo moraš da probaš! To strina-Marica pravi svake godine braca-Lazavcu samo za rođendan! Bunar kifle! Čudo jedno! To vi u Banatu nemate?
Možda i nemaju? Ali oni u Banatu izgleda imaju običaj da se obraduju kad čuju da je nekom rođendan? Živahna Veljina žena (mislim da zvala Nevena, mada joj je komšiluk iz cuga nadenuo ime Uhranjena?), oduševljeno je pljesnula ručicama, nestrpljivim pogledom strasno probrala kifle, pa onda tu koju je zgrabila zagrizla još u letu, i onako, punih usta, sočno coknula Deda Lazara pre nego što je stigao da uzmakne?
- Da vas sad ne vučem još i za uši? I da mi poživite sto godina!
- O? Fala lepo... Al' mislim da će i devedes’ devet biti skroz u redu?
Za Velju je ženina reakcija bila potpuno uobičajena, Deda se, opet, držao kao da ga na svakom koraku ljube snajke iz Banata, ali se zato Deja radovao svakom obliku dinamike...
- Au, Braca, da ne čuje zlo... Al' baš vas je krenulo odjutros?
Njegova omiljena izreka inače je bila ˝da ne čuje zlo (s kojim sam venčan)˝, ali ju je u punoj dužini izgovarao samo kad Zlo nije bilo u blizini...
Kucnuo je triput o drvo, a onda je primetio da Majka malo visi po strani, iako je njoj prethodni gest zasmetao jedino zbog toga što je nakratko odložio pohvale kiflama?
- Izvinte, strina-Marice... Al računam da ste ga vi danas prvi poljubili?
- Da, baš... Samo nam još treba i da se lickamo ko mačići...
Džaba, takvi su bili...
Potpisujem da su se itekako voleli, ali niti je njoj falilo ga tu i tamo bar pomiluje, niti je njemu falilo da tu i tamo bude bar pomilovan?
Ma...
Oboma im je nešto falilo, drugim recima...
* * *
I, kad smo već kod toga šta je kome falilo...
Televizor smo kupili među poslednjima u ulici, ali o toj traumi ću kasnije, jedva i da je ušlo pod ˝detinjstvo˝?
- Šta vam fali da lepo opet idete u Vatrogasni Dom?
Pa...
Fale nam eventualno brkovi, uniforma i onaj srebrni šlem?
Ćale nije želeo da ishitrenom kupovinom televizora upadamo u oči, pa smo svaki čas upadali u obližnji Vatrogasni Dom, ali tamo su već počeli da gledaju više u nas nego u televizor na visokoj polici? Mama je bila očajna što njena deca moraju da korinđaju od prozora do prozora da bi gledala crtani film, ali Matori je tih dana uveliko radio na svojoj disertaciji iz Opreznosti...
- Ne treba srljati... Ovi samo što nisu krenuli da broje i antene po krovovima?
Drugim rečima, to je značilo da ćemo se za Prvi Maj opet uvaliti nekom ko ima televizor? Početkom šezdesetih, gledanje Velike Parade ne samo da je bilo stvar prestiža, nego se taj događaj ustalio kao tema za sledeći čas likovnog, i tih godina nam se poslednji dan praznika obično završavao ponoćnom doradom Ireninog ˝zaboravljenog domaćeg˝. Nasedajući svaki put na njene lažne suze, Ljupka i pospani roditelji, iznureni višednevnim praznovanjem, raširili bi čančiće po kuhinjskom stolu i na smenu bojadisali tenkove i zastave, dok bi lažna autorka na kraju docifrala jedino trepavice Jovanke Broz, i za to nepravedno dobijala peticu?
Dve godine Velika Parada nije održavana, ali ispostavilo se da je to bila samo priprema za promociju novog oružja za masovno uništenje?
- Televizija? I šta? Nit’ prepadnuti mogu biti prepadnutiji neg što jesu, nit’zaglupljeni mogu biti zaglupljeniji?
Čudi me da je i Kontraverzni Tetak Isidor do te mere potcenio borbeno dejstvo magične kutije? Cevi svih mogućih kalibara koje su paradirale Bulevarom Revolucije, nisu ni priblžno bile ubojite kao katodne cevi televizora? One ne samo što su bile uperene prema svojim položajima, nego su i parole ispaljene iz njih eksplodirale po hiljadu puta, dogod ne naprave štetu? Pred tu Veliku Paradu, na primer, Maršal je u svom obraćanju narodu prvi put pomenuo miroljubivu koegzistenciju, i ta nebuloza se kroz predajnike i antene još do iste večeri transformisala u osovinu bez koje onaj globus TV Dnevnika posle jednostavno nije mogao da se zavrti?
No...
Izuzev što je predstavljala manifestaciju bratstva-jedinstva, progresa i prosperiteta zahuktale privrede, i spremnosti JNA da brani tekovine(?) naših naroda i narodnosti, za mene je najveći doprinos te smotre ipak bio u pomeranju ˝neandertal grila˝ za predveče, čime sam izbavljen od daljih jutarnjih frustracija? Za razliku od Dedinog tektonskog uranka, Mama me je budila kao da me uspavljuje, prigušenom muzikom sa tranzistora, i mirisom prženih pofezni...
- Ajde... Još malo pa krećemo kod Bandike?
- To!
Od dve opcije TV-posednika, ta nam je i bila mnogo draža? Kod tatinog nesuđenog kuma obično smo išli pešice, mada je realno živeo i dalje od konkurentnih Dimičinih, do kojih se po pravilu odlazilo busom? Raspored linija i red vožnje navodili bi nas da se na putu do njih prvo udaljavamo još čitav kilometar u suprotnom pravcu, da bi onda čekali presedanje i duže nego što bi potrajalo pešačenje do njihove kuće...
- Uvek mi lepo presedne ovo presedanje...
Do kraja bi uvek ispalo po Maminom? Ona nikako nije bila obožavalac gužve i intenzivnog prigradskog mošusa, i izbegavala je javni prevoz do granica tvrdoglavosti, vremenom i nas naviknuvši na to...
- Ne, nije Dositej napravio velikog drvenog konja... To je bio Odisej, grčki kralj... O-di-sej! Dositej je bio naš prvi filozof... Znaš šta je filozof?
Nisam znao, ali tad bih saznao? Prolazak ulicama nazvanim po raznoraznim ljudima i događajima, za mene je u to vreme imao karakter naučne ekskurzije? Naravno, bilo je vrlo bitno da u izletničkom stroju zauzmem mesto do majke, jer ona je mnogo strpljivije odgovarala na upitkivanja o Dositeju, Vojvodi Šupljikcu, Dostojevskom, Valentinu Vodniku, Urošu Prediću, Tesli, otprilike tim redom?
- Do-sto-jev-ski? Dostojevski! Tata, ko je taj?
Kad bih zapao Ćaletu, šanse da naučim išta osim pravilnog prelaženja ulice bile su svedene na minimum? Matori je uvek teglio najviše stvari, a uz to je nosio breme odgovornosti da porodicu bezbedno provede pustim gradom na praznični dan, tako da je više zverao unaokolo nego što se divio sinčiću koji je uz starije sestre pre vremena naučio i latinicu? Osim toga, obratio sam mu se u najgorem mogućem trenutku, baš na prelazu, gde je samo pitanje kad će izleteti neka od Onih Budala?
- Preteruješ, Žarice... U celom gradu ima dva automobila? Moraju se čitav dan tražiti da bi uspeli da se sudare?
- Ne bih se ja time šalio!? I, pre svega, ni ne pričam o sudaru... Nego o ovima što samo projure kroz crveno?
Kroz koje crveno?
Sva tri tadašnja semafora bila su tako udaljena od naše rute, da bi Ovima Što Samo Projure verovatno ponestalo benzina pre nego što stignu do nas?
Ipak je dobrih desetak sekundi izviđao levo-desno, pa tek onda hitro zakoračio na put, povukavši me kao da sam na lastišu, i skokom se iskrcao na suprotnoj strani potpuno prazne ulice. Tek tu je konačno uspeo da obradi šta sam maločas govorio, pogledavši me gotovo s nevericom?
- Nisi čitao ništa od Dostojevskog?
O, bože...
Pa, nešto kasnije i jesam?
Ali tad sam bio suviše okupiran time šta ću dobiti za šesti rođendan?
* * *
Gospon-Bandika nije imao dece, što nije tužno kao što zvuči...
Pošto nije imao ni ženu...
Od svih kuća u koje smo odlazili, kod njega je ipak bilo najviše stvari koje su podsećale na igračke? Kojekakve drangulije, generacijama nasleđivane, rekao bi Ćale. Kao i maniri, uostalom, dodala bi Mama?
- Moz zamisliti kol’ka im je kuća, kad mogu da imaju i sobu bez kreveta?
Deja Šapurika nije nailazio na puno salona u našem komšiluku, pa nije odmah našao ni odgovarajuću reč za tu prostoriju? Kod Nađpeterovih je svrnuo svega par puta u životu, pa smo mi, koji smo njihovu kuću znali tako da bi mogli da je rasklopimo pa opet sastavimo, uživali u njegovim preuveličavanjima...
- Pa iznad onog kamina... deda-Floriš... Na sliki od dva metera, ako ne i više... A naslikano... Da mož' da pročitaš onaj monogram na dugmadima... A ne ko ovaj moj Aranđel na ikoni... Namolovan da ni pop-Duća nikad ne pogodi iz prve jel’ to Mihajlo il’ Gavrilo?
I tu je preterivao, čak smo i mi klinci znali da je to Arhanđel Mihajlo, ponajpre po isukanom maču koji je, za razliku od poštenih svetaca, držao u ruci? Uzgred, i na pomenutom portretu Bandikinog dede prvo smo primećivali sablju na pletenom gajtanu, ceremonijalnu doduše, Pukovnik Florijan bio je lekar u carskoj vojsci, jedan od prvih hirurga u gradu...
- Zamisli? Doktor, još onda! A moj deda-Ratomir, siroma'... Nije um’o ni pacijenat čestito da bude, a ne doktor...
Isprativši nas od kuće do ćoška, Deja nam je to i nabacivao računajući da ćemo sve još s vrata preneti Pobratim Bandašu. Vadio se na to da zbog Veljine posete ne može i on sa nama, a nije bilo baš tako? Naš prvi komšija i Bandika bili su bez dvojbe veliki pajtosi, ali su (i sa trećim članom Crne Trojke, Kontraverznim Tetkom Isidorom), imali prećutni protokol da se uvek nalaze na neutralnom terenu, na nekim tuđim svečarima, rođendanu ili svadbi, što je u neku ruku i bilo razumljivo? To što su oni znali da rade ostalim gostima, obično se ne radi u svojoj kući...
- O, izvolite, Veronika, sto godina se nismo videli? Kako su vam samo slatka ta dečica, blago vama... A ovaj moj šašavi Bandi... Nikad taj da se oženi?
Gospođa Šarlot (Nagypeter, rođ. Barna, Šarica), pre rata je bila glumica, ako se može tako reći? Ko imalo poznaje glumce, zna i to da Talija svoje štićenike nikad ne prepušta na milost i nemilost svakodnevici, pa je i Gospođa Šarica posle okupacije samo prestala da igra u predstavama, ali glumica ni na trenutak nije prestala da bude?
Na Gospon-Bandikinoj majci (koja je uvek slučajno koristila to posle okupacije, umesto po oslobođenju?) čak je i ogrnuta fronclasta marama delovala kao kostim, a svaka replika zvučala je kao unapred naučena, i to naučena bez greške...
- Moraćemo mu već naći neku, gospa-Šari?
Ni za to joj nije bio potreban sufler? Glembajevski je odmahnula rukom, sprovodeći sasvim diskretnu scensku kretnju...
- O, nipošto ˝neku ’, Žarice... On samo te ˝neke˝ i nalazi...
Oprezno se osvrnula, ali je Evika (koja je tog proleća bila deo projekta Ovog Puta Je Izgleda Nešto Ozbiljno?), sa činijom salate već zamakla ka bašti?
Bandika je zaista na svaku sledeću priliku privodio novu žensku, ali bi onda došlo na red da se ponovo pojavi sam, i svi bi po njegovom odlasku lamentirali nad tim nesretnim ljubavima, žaleći što prosto ne ume da se skrasi...
Kad sam rekao ˝svi˝, mislio sam na sve osim Ćaleta, Deje, KT Isidora, i ostalih muških za stolom?
- Ne bih mario da se i u mene neka kao ova nesretno zaljubi na jedno nedelju-dve dana?
Uf, Tetka Ivanka ni izbliza ne ume da kaže kao što ume da pogleda?
- E, crni Isidore... Kogod da se u tebe zaljubi, nesretno se zaljubio...
* * *
Ljupka i Irena su sa gospođom Nađpeter bile ˝na ti˝, zvale su je jednostavno Šarica, i sve tri su uživale u tome? Zatvarale bi se u njenu sobu, koja je bila nešto između solo-garderobe i pozorišnog fundusa, pa je u njihovom udaljenom kikotu automatski uživao i Gospon-Bandika, pošteđen bar na kratko od zabrane točenja...
- Što kaže Deja... Da ne čuje zlo... s kojim sam u krvnom srodstvu?
Umesto o drvo kucnuo bi u neku duguljastu bocu (najčešće ˝sirkebarat˝?), koju bi otvorio čim njegov personalni prohibitor zatvori vrata, ipak pazeći da čep ne plopne preglasno? U toj kući se, između ostalog, nije točilo ni mutno domaće vino, ali neću se prevariti da krenem da nabrajam i ostale razlike? Njihova adresa je od naše bila udaljena dvadesetak minuta, ili pedesetak godina (u zavisnosti od toga da li u tu ulicu želiš stići ili se s njom porediti?), ali je sticajem okolnosti uglađeni doktorski unuk najbolje prijatelje stekao upravo u kraju gde je tad još uvek bio glavni događaj kad neko uvodi kupatilo?
S Ćaletom je svojevremeno trenirao fudbal u istom klubu, zajedno su išli i u tehničku, pa se vremenom navukao na Majkinu pitu s jabukama, gde ga je upamtio i Deja Šapurika, i to na Bandaševu veliku sreću, pokazaće se uskoro?
- I tako je Gospon-Bandika dobio nadimak, a ja ovaj beleg na obrvi...
Desilo se to na igranci u bašti starog hotela ˝Park˝, pred sam rat, mladi Nađpeter se uvek pojavljivao kao princ, među poslednjima, u dvobojnim ˝Fred Aster˝ cipelama i belim pantalonama s manžetnom, izazivajući dubok uzdah u opsegu altova i soprana...
Dopasti se devojkama, najsigurniji je način da se ne dopadneš momcima?
U brojnim kasnijim verzijama te večeri, nikad niko i nije naveo neki drugi razlog osim tog? Bandika je, uglavnom, otpratio izvesnu damicu do toaleta, dripci su to iskoristili da insceniraju uvodno gurkanje, i kolovođa sa tankim brčićima cimnuo mu je rame, već podešavajući distancu da ga tresne?
- Čekaj malo, ti?
I onda je Deja, čisto niotkuda, to isto uradio njemu...
- Pardon, prika? Ti malo čekaj! Prvo i prvo... Podseti me koja ono riba nosi brkove? I drugo... Nije on za tebe ˝ti˝? Nego Gospon-Bandika!
Žara Tajron, Šanjika Palinkaš iz broja trideset osam, i još par momaka sa periferije, dotrčali su i pre zvižduka u pomoć, no, da ne prepričavam već stoput prepričano? Deja je bio čitavu deceniju stariji od Bandaša, ali mangupi iz naše ulice nikad ne prestare za dobru tuču?
- Ma, to su bili neki jadni zvrndovi, iz centra... Da je Bandikina gospođica samo minut duže piskila, ne bi ni vid’la da je tu bilo nekog džumbusa?
Tako je to išlo, potučeš se na igranci, pa dobiješ batine ili ih ne dobiješ...
Ali, ako već dođe i milicija, dobiješ ih skoro sigurno?
- Stani malo... Ti si... Nađ-pe-tar... Endre?
Ma, dobiješ ih da se sve praši, pogotovu ako pokažeš da nisi samo uštogljenko iz finog kraja, nego da umeš i džentlmenski da se zahvališ, tako što ćeš u sred legitimisanja namignuti razdrljenim momcima do sebe, i nonšalantno skresati ogromnom žandaru, doslovno u brk...
- Ti malo stani, prika... Prvo i prvo... Podseti me koja ono riba nosi brkove? I drugo... Nisam ja za tebe ˝ti˝? Nego Gospon-Bandika!
* * *

- Izneo sam televizor u baštu, ali slabo se vidi po danu... Odmah ga vraćam...
Mama je samo uzdahnula. Njen muž se nije usuđivao ni da se raspita za formulare za kredit, a njegov drugar svoj ˝Orion˝ nosika po kući bez trunke respekta, kao peglu na ćumur?
Retko joj se dešavalo da Ćaletu istog momenta ne skreše šta je naumila, ali onda bi ga to koštalo? Odjednom bi se samo ućutala i nadureno krenula da prenaglašeno nešto radi, ovom prilikom da žurno prevrće Šaricine izanđale žurnale, tako stare da su neki modeli iz njih već počeli da se vraćaju u modu?
- Verončice?
Bandika je bio naš honorarni rođak dovoljno dugo da bi umeo da prepozna tu njenu naglu usiljenu opuštenost, više puta se osvedočio da se ne treba mešati kad se razgalami nego kad se ućuti, i požurio je da je iz toga trgne što pre?
- Ili... Hoćeš da... gledate u bašti?
Nije to bilo toliko dobro pitanje, koliko ga je naš lukavi domaćin dobro formulisao? Hoćeš, u jednini, da gledate, u množini? Gde se podrazumeva da jednina odlučuje o tome šta množina radi? To joj se baš dopalo?
- Hm? Ma, ne moraš da se patiš, Bandi... Te parade su ionako uvek iste...
Pomirljivo je odložila časopis, i kantar na kom bi se moglo izmeriti da li je u tom času više laknulo Bandiki ili Matorom, morao bi biti apotekarski precizan...
- Sve smo to već videli... Tenkovi su i dalje sivi, a ovi u loži i dalje debeli... Kad bi bar moglo da se gleda i nešto drugo?
Čak ni vizionar njenog formata nije mogao da pretpostavi da će za jedva nešto više od deset godina na ekranu jasno moći da se vidi da su tenkovi u stvari zeleni, da će za dvadeset godina moći da se biraju i drugi programi za vreme Više Ne Tako Velike Parade, a da za trideset niko više neće ni pitati za svečani ešalon garde i Debele Vipovce iz komandne lože?
- Uneću ga onda? Napolju samo privlači mušice... I komšije...
I bez komšija je u kući bilo dovoljno raznog sveta, izdaleka se začuo zajednički uzdah razočarenja kad je izvučen šnjur negde u bašti, i uskoro se Gospon-Bandika vratio u sobu balansirajući pod teretom ˝Oriona˝ kao onaj cirkusaner koji na ramenima nosi dva brata, od kojih gornji još i žonglira karikama? Za njim su, isto tako u cik-cak, krivudali i brojni gosti iz vrta, koji su i za ugašenim prijemnikom išli opčinjeno, kao miševi za čarobnom frulom?
- Koga ti to opet prisluškuješ?
Pokušavajući da vidi šta to Bandaš prikopčava iza televizora, Matori je zaista prilepio uho za zid, kao da špijunira nekog s one strane? Na Mamino pitanje odmakao se posramljeno, kao da je uhvaćen da viri u nešto daleko nepristojnije nego što je antenski kabel?
- Koga bih prisluškivao, šta ti je? Gledam koje žice on tamo spaja... Ako mi zatreba?
- Žice!? Ups? Ima više od jedne!? E, onda obavezno zapisuj...
Tako je to išlo s njom? Kad se ućuti, Ćale je molio boga da progovori, a kad progovori, molio je boga da ućuti...
Naravno, iskusno se obuzdao da išta doda, tako vrela ćudljivost se mora pažljivo vaditi iz rerne nadurenosti, stoput se već opekao na to? Sve u svemu, da je kojim slučajem zapisivao sve što je samo naumio da joj kaže, moj otac bi bio autor jedne upadljivo debele knjižurine?
- Bolje ćuti, kume! I budi sretan što te ne urniše neka rospija... Nego ovakva gerla!
Bandika je požurio da uz pomoć komplimenta pomogne drugaru da se još malo uzdrži, mada nakon tri sekunde više i nije postojala šansa da bi Ćale mogao reći nešto pogrešno? Zavrteo je glavom, odobrovoljeno namignuo prijatelju, i progovorio tonom koji nije bio baš šapat, ali provereno nije mogao ni dopreti čak do Mame?
- Da... Još samo da je Brazilka, moj Bandaš?
Plejboju formata Andre Madžara, asocijacije na karneval, peruške, visoke štikle, počele su pristizati takvom brzinom da ih je što pre morao sažeti u jednu reč?
- O, da... Čokolada...
- Ma, ne, kume... Nego da mi priča na portugalskom... I da je ništa pod milim bogom ne razumem?
* * *

I pravo je čudo da niko čitav dan nije pomenuo inače neizostavni Jurišni Oklopni Kukuruz, čak ni kad je krenuo onaj deo parade u kom ponosno maršira i naša omladina, a uz nju i radnici, samopregorni privrednici, i individualni proizvođači iz svih krajeva naše zemlje...
Ustvari, od onih koji su i mogli pomenuti Taj Kukuruz, tu su bili samo Bandika, Mama, i Ćale...
Kod Nađpeterovih se zateklo puno gostiju, kao što rekoh, ali bilo je tu i dosta nepoznatog sveta, a to što je Mama ponekad uživala da pecne Ćaleta, nikako ne znači da je uživala da ga pecka pred baš makarkim? Gospon-Bandika je, opet, bio suviše lojalan da bi prvi pravio aluzije na nesretno učešće svog drugara na jednoj od prethodnih smotri, a ovim uvodom sam nagovestio da bi treći od navedeno prisutnih, moj Matori, bio poslednji koji bi poveo razgovor na tu temu?
No...
Da su se zato tu kojim slučajem zatekli Deja Šapurika, KT Isidor, ili, ne daj bože, Baka Julija, ne verujem da bi se Gale provukao tek tako?
- Ajoj!? Sreća da Rusi nisu vid’li onaj Žaricin ˝oklopni jurišni kukuruz˝? O’ma bi na madžarsku granicu dovukli ˝kelerabe dalekog dometa˝?! I eto opet krize!
Da malo pojasnim, neko od Debelih Vipovaca je još ranih pedesetih došao na genijalnu ideju da na propratnim lokalnim paradicama defiluje i radnička klasa? Tako su, naravno, prvo nastupili rudari sa onim lampama na šlemovima, pa onda folkloraši, farmaceuti u belim mantilima, i sportisti u opremi, sa svim mogućim rekvizitima...
Sledeće što su smislili bile su makete ogromnih simbola pojedinih profesija, džinovska olovka iznad prosvetara, king-kong kifla sa koje su razdragano mahali pekari, a ispred poštara, potpuno neočekivano, gigantska dopisnica sa markom Maršala, i porukom ˝Živeo prvi maj!˝...
- Idiotizam... Kako može datum da živi? Na kraju će i čistačice proleteti na metlama... To sad već pomalo pre liči na debiliranje nego na defiliranje...
Mama se posle stalno kajala što je tim svojim komentarima navodno ona sve i urekla? Jer, kako to u inat biva, za učešće na sledećoj Glavnoj Paradi određen jebaš Čaletov kombinat, a moj rukovodeći otac je počastvovan da ispred kolektiva šofira ogromnim kukuruzom na točkovima. Kukuruzom hibridne sorte, ako je za utehu, uostalom, ne bi moj stari ni seo za volan nekog bezveznog krndžavog klipa?
- Zašto nije odbio? Onda, deco? E... Moralo je dvadeset godina da prođe da bi se neko usudio da ga samo pita zašto nije odbio, a ne da odbije?
Uvek je pazila da ga ne umanji previše u našim očima, uspomene naših klinaca su često jedino mesto na kom uspemo da ostanemo veliki? Govorila nam je (ne pred njim, dabome?), da je Tata u dubini duše jedan pravi hrabriša, i da se u stvari nikad nije bojao za sebe, nego za sve nas, i da ćemo jednog dana shvatiti da je ponekad najveća hrabrost bojati se za druge?
Kukuruz je doduše prošao bulevarom tek u civilnom delu smotre, ali čitava manifestacija je prvenstveno važila za Vojnu Paradu, što je bio dovoljan osnov da ga za našim gostinskim stolom ubuduće tretiraju kao razorno tajno oružje?
- Znaš kako se kaže: ako ih ne možeš pobediti, pridruži im se...
Svojevremeno je upravo Bandika, u želji da malo oraspoloži Ćaleta oko blama sa kukuruzom, citirao tu izreku koja definitivno nije nastala u našem komšiluku? Učinio je to nedvosmisleno ironično, ali Kontraverzni Tetak Isidor (koji je prvi i smislio to jurišni), Deja Šapurika (koji je potom pridodao oklopni), pa i sam Ćale, (koji je možda čak odao i vojnu tajnu pojasnivši da su na tom kukuruzu bila bojeva zrna!), ipak su ocenili da moraju razraditi i svoju, malo modifikovanu verziju te maksime, koju je KT Isidor, maher za bećarce, još i nadovezao u stihu...
- Ako ih ne možeš pobediti, ne vredi se jediti? Valja se nacvrcati, i sve će se srediti!
Istini za volju, trebalo im je dobrih par stotina nacvrcavanja dok se sve nije donekle sredilo, ali su za to vreme (kroz tobožnje začikivanje Matorog, i kroz njegovo tobožnje pravdanje?), barem izdašno koristili priliku da se podsmehnu preduvanoj i bahatoj Jugoslovenskoj Narodnoj Armiji? Sve te samokotrljajuće desantne lubenice, protivtenkovska nagazna repa, i ručne bombe-patlidžanke koje su zamišljali, zacenjujući se do suza, bile su jedini način da iskažu šta stvarno misle i o toj Paradi, i o Vojsci, pa i o Josipu Brozu lično?
- Našem Maršalu, fala bogu, ni ne treba ceger kad ide na pijacu... da se naoruža? Samo u toj kapi mož’ doneti pet-šes’ kila napalm-bresaka? Ne pamtim da sam vid’o ovol’ku kapurinu?
A ja, eto, nikad nisam video taj famozni Jurišni Klip, jedini kabriolet koji je moj Matori ikad provozao?
No, malo ko i jeste, uostalom?
Desilo se to, na svu sreću, pre televizijske ere, kad se samoinicijativno fotografisanje vojne smotre poistovećivalo sa špijunažom, a pravo je čudo da ni iko od zvaničnih snimatelja (čak ni u tad omiljenom širokom totalu?), nije ovekovečio grotesknu skalameriju...
Barem se nadam da nije?
Bila je to možda luda glava (u kojoj, po Mami, problem s vijugama nikad nije bio u količini, nego u rasporedu?) ali srce bi mi puklo da je na nekoj iščačkanoj fotografiji danas vidim kako kao tekunica plašljivo izviruje iz džinovskog kukuruza na točkovima, ispred tribine pune belosvetskih hoštaplera, pogeneraljenih lovokradica i akademizovanih šegrta...
* * *
Dovoljno je i što sam sve to još jednom morao da zamišljam?
Za polazak kući, Dedin rođendan je bio slabašan izgovor, ali i takav je nadjačao stidljiva nagovaranja domaćina da ostanemo još malo? Da ne bude zabune, kod Nađpeterovih smo imali status posebnih gostiju, ali tim pre nam je obaveza bila da krenemo prvi, i tako i ostale povučemo za sobom?
- Ovi nemaju nameru da idu? Dođe mi da zapečatim televizor? Sad subotom moramo da zamračujemo i gore nego za vreme savezničkog bombardovanja? Čim primete da prozor zatitra, pola ulice nam se uvali na ˝Servisnu Stanicu˝...
Za razliku od Gospon-Bandike, i ostalih TV-posednika, koji više nisu imali problema da okupe društvo, Majka i Deda imali su tih problema sve više i više, pa smo u odlasku išli znatno bržim tempom nego u dolasku, setivši se da njih dvoje samuju na praznik? Kako nas je do pola puta još držalo uzbuđenje što krećemo, a od pola već obuzimalo uzbuđenje što stižemo, i finiširali smo u velikom stilu...
Ipak smo malo kasnili, ali to se kod nas podrazumevalo, kao što se podrazumevalo i da će Polanci doći u goste taman kad je red? Roditelji moje majke su sate konvertovali u minute po genetski ustanovljenom austrougarskom kursu, po kom vreme (i svoje i tuđe?), ispada nešto cenjenije, i njihova tačnost bila je poslovična...
- Zvonar komotno može da izviriva sa crkve, pa da se u'vati za štranjku tek kad se Prijatelji u'vate za kapiju? Kako im samo nije teško da uvek stignu baš na vreme?
U stvari, njima je mnogo teže bilo da stignu tek na vreme? Baka Ju i Deda Đu nisu na svetu imali nikog drugog sem nas, bili su neutoljivo željni Ljupke, Irene i mene, i sad znam da je u njihovom slučaju pristojnost morala da zauzdava tačnost umesto da je mamuza, kako nam u posetu ne bi banuli i ranije nego što je dogovoreno...
- Evo ga dečica! Čujem ja, i pre nego ovaj kućuš, da vi idete? Samo ja nemam rep da mašem...
Baka Juška bi nam se uvek najviše obradovala, ili je to samo najviše pokazivala, što je često podjednako važno?
Zatekli smo ih kako se uveliko kartaju na iznetom kuhinjskom astalu sa vikslajnom, uz koji su i ovog puta stilski odabrane četiri različite stolice...
- A vidi ga ispred Žarica! Kako samo maršira... Kao prava paradoš!
Ćale se malo štrecnuo, stoput se uverio u to kakav je njegova tašta ekspert da među pogrešno izgovorenim recima sakrije nepogrešivu poentu? Naravno, bilo je moguće i da je u pitanju samo bezazleni komentar izazvan njegovom prvomajskom opremom, ruksakom iz kog su virile drške reketa za bagminton, termosom, fotoaparatom, loptom u mreži, ali ipak se zamislio?
Ono ˝vidi ga ispred˝ mogao je biti uvijeni prekor što na ulasku nije kavaljerski propustio Mamu i nas, pomenutim ˝marširanjem˝ se možda pravila aluzija na smotru, i još malo krunio pominjani kukuruz, ali ga je najviše štrecnula upravo poslednja reč...
Paradoš?
Bilo je malo verovatno da bi Priška, koja nije naučila ni neke kapitalne srpske reči, odnekud znala za takav lokalizam, ali ona je već umela da zeta hvali sa ˝I mi konj za trka imamo˝, ili ˝Za dobra konj podigne prašina˝, i to mu nije davalo mira? Da nije slučajno nekako procunjala i kako se to ponegde naziva čilaš koji se ne preže za svakodnevne potrebe, nego samo za svatove, svečare i kirbaje?
Doduše, ni to ne bi morala obavezno da bude uvreda? Paradoš je, takoreći, pojam otmenosti, snage, elegancije, lepog držanja, a opet...
Da je konj, konj je?
Tu spasa nema...
* * *
Periferija prestaje na mestu na kom bašta prerasta u vrt...
Ne znam baš tačno u kojoj ulici bi mogla biti granica, jer, kako bi se od naše kuće približavali centru, tako su i kapije bivale sve pritvorenije? Krenuvši sokacima koji su mirisali na mirodiju i peršun, nailazili smo prvo na tramvajske šine, i duž tog puta još smo nesmetano zagledali u dopola otškrinute ajnforte iza kojih bi se u među krinovima zacrveneo i poneki paradajz, ili bi se stabljika kukuruza kao gardista ukipila usred georgina? No, kako su dvorišta postajala zasejanija stanarima, sve češće smo mogli jedino da tu i tamo zavirimo preko bršljanom obraslih bedema, ili kroz gust šimšir stisnut uz kovane ograde...
Dolazeći kod nas, znači, prelazeći tu istu deonicu u suprotnom smeru, Polanci su već umeli da predosete ćošak iza kog će prolaznici prestati da zaziru, nego početi da se osmehuju i pozdravljaju ih u prolazu, a to mesto bi možda i bilo najidealniji punkt za rampu neucrtane granice predgrađa?
- Au, Prijo... Ovo vaše lepo cvete sve ima neka indijanska imena? Kako ste rekli da se zove ovaj?
Majka Marica je u senovitom deliću dvorišta, bliže kući, teška srca od svoje povrtarske bašte odvojila simboličnu cvetnu bašticu, u koju je bez ikakve koncepcije, kao pomahnitali miner pri povlačenju, sejala rasade koje bi joj na pijaci uvalila Milka Groberka? Nikad se nije znalo šta će tu izrasti? Mama se pribojavala da će jednog dana iz Majkinog semena samo iznići Čarobni Pasulj niz koji će nam se na kraju Džin spustiti iz svog dvorca u oblacima, i ne mogu se zakleti da jedno vreme nisam i verovao u to? Uglavnom, svi su se oduševljavah ako nešto od zasađenog i procveta, a ono što ne procveta, još ako bi bilo i malo neprijatnog mirisa kad pokisne, odmah je presađivano na posebno mesto iza jasmina, i proglašavano lekovitim...
- Smrdi? E, pa, to mora da je nešto lekovito, čim. smrdi?
Danilka Komšinica bila je priznati ekspert za perifernu botaniku, i obično je u zamršenim slučajevima ona pozivana da presudi da li se to razbokorila Čuvarkuća, Majčina Dušica, ili Zečiji Repić (što samo potvrđuje da je Deda Đu bio potpuno u pravu za ono oko indijanskih imena?), ali je i Majka bez greške prepoznavala pripadnike svog cvetnog plemena, Dan I Noć, Petlovu Krestu, Mačije Brkove, Devojačke Suze, Orlove Nokte...
- Ovaj? To vam je, moj Prijatelju, ˝lepi čovek˝...
Ponosno je pridržala pastelni narandžasti cvetić, pažljivo, između prstiju, kao čašu na nogicu...
- Eto kažem ja vama, Marice! Lepi Čovek?Vidite, i taj bi vam mogao biti neki Sijuks?
Deda Đu i njegova Prija slagali su se izvanredno, mada su na svet gledah sa različitih tačaka gledišta, a kad bi se i našli na istoj tački, onda bi gledali na različite svetove? Majka je, podsećam, bila promućurna, nije se odavala svaki put kad naiđe na nepoznatu reč, nego je, kao na nekom obrnutom kvizu, zatvarala jednu po jednu kolonu, dok joj ne ostane samo ono što razume:
Prijatelj čita neke stripove o tim sijuksima?
Prijatelj čita neke stripove?
Prijatelj čita?
Prijatelj!
- I Iliju Sarača trefio šlog!
Na Majkinu sreću, Bik Koji Sedi Do Nje je sve prepao umešavši se nenadano u razgovor, čime je svoju već uspaničenu skvo izbavio sekund pre isteka vremena za odgovor. Deda Lazar je obično ignorisao priče o kojekakvim glupostima (u koje sasvim sigurno spadaju i imena cvetova?), ali zato su mu već neko vreme imena lekova bila glavni okidači...
Sijuks?
- Pa kad je pušio onol’ko! Kažu da je trošio tri kutuje dnevno!
Deda je polako dospevao u godine kad ti odgovara da se umire od preteranog pušenja, a ne od starosti, i na natkasni kraj kreveta godinama je čuvana srebrna tabakera sa sedam preostalih cigareta, tačno onako kako ju je tu iz cuga odložio kad mu je lekar prvi put predočio da to škodi pretisku. Na takvom karakteru bi sasvim izvesno i Frojd odmah poradio, mada bi ga iz studije verovatno trgla nejasna digresija sa baštenskog cveta na moždani udar? No, cenjeni profesor i nije mogao poznavati Deda Lazara tako dobro kao što ga je znala njegova snajka...
- Siroma' Deda... Njemu to liči na neki lek za pritisak, šta li? Pa, da... Sijuks? ˝Sijuks forte˝, sve sa ˝x˝? I to još od petsto miligrama? Pa, jedan ujutru, jedan uveče...
Ćaletu je štošta bilo smešno, ali je malo toga uspevalo da ga nasmeje, pa ni ovo baš nije...
Pravio se gluv na to što je Mama došapnula, a Braca Laza se nije pravio, nego je stvarno bio poprilično gluv, tako da i nije bilo razloga za toliki obzir?
- Dajte da vidim ja ta vaša ˝lepa čovek˝? Aha... Ovaj pomorandžasti? Pa to je ˝cinija˝? Jedno običan ˝cinija˝? Ali stvarno jako lepa...Taj ne bi stidio ni u moj vrt?
Prosto je neverovatno koliko je Baka Juliji ovog puta trebalo da se umeša u razgovor, jer malo kog je cveće inače zanimalo kao nju? U njenom vrtu ruže su imale imena, negovane su i rezane pre nego što precvetaju, dok su Majkini glavni favoriti bili đurđevak i već pomenuti jasmin, koji ne samo da su rasli sami za sebe, nego su još i odolevali alatkama koji bi Deda tu ostavljao, slomljenim tragačama, raskovanim daskama, i napuklim biber crepovima poslaganim uza zid...
Cveće iz baštice Majka Marica gotovo nikad nije stavljala u vazu, to je i bilo cveće koje ubrano začas uvene, a i vaze su bile vaze koje povađene iz vitrine začas budu razbijene, pa su jedine prilike za koje bi pravila puketić bile sahrane, tako da se u komšiluku njen bidermajer već ustalio kao fatalna prognoza i dijagnoza...
- Vid'o sam sirotog Radu Štrikera pred kućom... Bome... Ne znam baš? Kanda da će mu Majka skoro praviti puketić?
Tako je nekako i siroti Ilija Sarač posthumno načinio kopču između cveća i šlogiranja, a kad je dolazilo do brzog kopčanja, malo ko je mogao da se nosi sa mojom Baka Julijom?
- Jako lepe su vam sad cveće u baštica, Marica... Jako lepe... Šteta ako neko ne umre skoro?
* * *

U parkolikom vrtu Polancovih, koji sam delom već opisao, luftbalon mi se jednom kobno zakačio za ampelopsis, drvenim mačem sam prosto ubogaljio rascvetalu magnoliju lilifloru, a teškom rukometnom loptom, koju mi je Tetak Isidor za rođendan proturio kao mali fudbal, uspeo sam da oborim sa stalka saksiju asparagusa, koja je, kao u inat, pritom otkinula i najveći list sa filadendrona...
U šarolikoj baštici Biroševih slični incidenti dešavali su se mnogo češče, pa su verovatno zato u registar mojih brezobrazluka i zavođeni pod svedenom šifrom...
- Onaj opet pokrlj'o cveće!
Za Majka Maricu bi ampelopsis ionako u najboljem slučaju prošao kao ona puzavica što cvetaplavo, drvo magnolije bi uporedila sa procvalim divljim bademom iz vinograda (na izrazitu štetu magnolije?), a dve preostale bescvetnice i jesu samo neki fikusi, šta bi i bile?
Volela je i ona cveće, još kako, ali od cveća malo šta može da se skuva?
Na pijacu je išla svakodnevno, zbog tikvica, cvekle, sočiva, i sličnih ekskluziviteta, a sve ostalo gajila je sama, sramota bi bilo u baštovanskom kraju kupovati ono što možeš zasejati? Njena Velika Bašta činila mi se tada zaista ogromnom u odnosu na ostali deo dvorišta, ali sa ove distance, slušajući neprestanu kuknjavu zemljoradnika pred skupštinom, mogu samo da se poklonim Majka Marici i zadivljujućoj količini vitamina i minerala koje je ubirala sa onolickog parčenceta planete?
- Nekad ne razumem prijatelj-Polancove? Kako im ne dosadi da ništa ne sade? Znaš ti šta bi ova naša Majka napravila od njinog dvorišta?
Bojim se da znam...
Tri reda pasulja tačkaša, tri reda paradajza, tri boranije. Koja leja luka, rotkvice, grašak, paprika babura, s kraja male ljute, šargarepa i krastavac? Onda, popreko, krompir, salata, kupus, kelj, s proleća jagode, po ćoškovima ribizle, ogrozd, može i koja bundeva, a uz ogradu šargarepa, zelen, paštrmak, i ren, pa dabome, renjako vole lad...
- Bar da zasade koju voćku, da povade ono silno džbunje? Evo... Recimo da metnu jednu jabučicu?! Šta bi im falilo?
Falilo bi im možda malo mesta za život? Kod nas je, na primer, sve bilo do te mere iskorišteno da je za stazice ostalo tek toliko da smo po njima svi išli u šreh, kao oni likovi nacrtani na zidovima piramida? I naš žuti mačak Čapajev je toliko poštovao te gabarite da je počeo da hoda nekako u dve dimenzije, pa su nas svi već pitali da ga nije tresn'o kamijon?
- I, šta će im, molim te, ono čudo nasred bašte? Himalajski bor? Od čega će praviti pekmez za palačinke? Od šišarki himalajskog bora, valda? Posle uzimaju onu kupovnu marmaladu, u koju bogzna šta trpaju? Od mešanog voća? Idi, molim te... Koje meso voće, taj se nije lepo provo?
Majka Marica nije imala ništa protiv toga da je hvale, a nije imala ništa ni protiv toga da kude Priju, pa kad bi se još ta oba potrefila o jednom trošku, bila bi toliko zadovoljna da ne bi odolevala da i sama ponešto ne doda...
- Pa... Kad su ljudi tol'ko zauzeti, Lazo... Vidiš da ne stignu ni da imaju kera u onol'kom...vrtu?
Deda Lazar je doneo zaključke na kraju većine nezapisanih pasusa našeg života, pa to ni u ovoj formi ne bi trebao biti problem?
- A tek to? Vrt pa vrt? A vrt im i nije ništa drugo nego bašta u kojoj ništa ne rodi?
* * *
Putujući kroz decenije, sećanja se malo tumbaju, kao paketi u poštanskom kombiju...
Bilo bi savršeno da je i majsko veće kog se sećam zaista deo onog naširoko prepričanog majskog dana, mada je moguće i da je u pitanju neko slično majsko veče, za koje mi se samo učinilo da bi savršeno pristajalo uz taj dan?
Sve i da je tako, neće puno naškoditi?
Pričao ja o maju u vrtu, ili o maju u bakici, naposletku ipak najviše pričam o Maju U Sebi, a ta slika je tako vremešna da se tu i tamo mora malko retuširati? Dakle...
Te, ili Takvih Večeri, Vreme bi zastalo u našem dvorištu...
Uočilo bi klinca kako sedi na basamcima, zagledan u zvezde, i brzopleto zaključilo da se radi o samo još jednoj Sanjalici, zanemarujući pritom kerića zvanog Lalajbao, koji je, zaspavši na dečakovim sandalama, ustvari i bio glavni razlog te neuobičajene primirenosti?
Skrenulo bi, zatim, pogled na osvetljeni prozor devojačke sobe, gde su dve senke sa repićima kao veverice pretrčavale preko žute puplinske zavese, a onda bi s mukom začkiljilo u karte igrača remija pod titravom petrolejkom, shvativši istog časa zašto kartaroši moraju i naglas izgovoriti šta odbacuju?
- Evo devetke karo, Prijo... Mada znam da je čekate za terc...
Tad bi se nečujno, kao uhoda, Vreme još malo nadnelo nad nemi vatromet rascvetalih krošanja, prisluškujući zagrljeni par na pletenoj klupi pod jorgovanom, ali tu nije bilo velike koristi od špijuniranja? Moji roditelji su se, naime, najbolje razumeli upravo kad ne bi progovarali ni reč...
A mirisala je Noćna Frajla, opijat potpuno legalizovan na periferiji...
Onaj Ko Je Smišljao Svet verovatno je imao zamisao i da se noću drugačije diše, čim je za Bašticu, i još pokoje mesto na planeti, predvideo rozikasti cvetić koji prefmjeno zamiriše tek kad se smrači, nenametljivo a neodoljivo, na samoj ivici diskrecije? Zbog svakog drugog cveta Baka Julija bi udahnula duboko, ali ovog puta pre mi se čini da je udahnula daleko, čak do otvorenih prozora one usnule železničke postaje u tamnozelenim rukavcima Karpata...
- O, bože moj... Holdeštike? Kako bi se kazao na srpski? To vam je kao... Kao neka...
Uzalud je prebirala prstima po mirisu, kao po harfi, nadajući se da će napokon zazvoniti prevod te zaguljene mađarske reči, a onda kao da se pomirila i sa imenom nadenutim u Majkinom rezervatu, što baš i nije ličilo na nju...
Ali, da je pored svega znala još i da je to jedno običan ˝hesperis matronalis˝, to bi ipak bilo malo previše?
Poslednju partiju remija odneo je Deda Lazar, dakako, ne bi ni bila poslednja da je nije on odneo?
Bilo je već kasno, što tad nije puno zavisilo od časovnika?
Nekad je i pola deset bilo Noć, a tišina je bila i nešto više od prestanka buke...
Iskusno, kakvo je već, Vreme je nepogrešivo biralo kad i gde će zastati, a kad i gde samo prokaskati, kao odocneli fijaker koji razvozi odocnele mustre...
U našem dvorištu bi, na primer, Te, ili Takvih Večeri, Vreme čak i dremnulo na tren...
Trglo bi se tek kad petrolejka utrne, veverice se šćućure u ćoškiću puplinske zavese, a Polanci se uveliko dočepaju ulica sa mnogo gušćim rasporedom uličnih svetiljki...
Ni tad ne bi srljalo, nego bi prvo mangupski pomilovalo uvojke Noćnih Frajli...
I tek tada se lagano zakotrljalo dalje...

JUN. BEZ SVETACA, BEZ PRAZNIKA, BEZ MANE... (ILI: NAJVEĆA UTAKMICA ODIGRANA NA LEDINČETU, IKAD)


Opasan prefriganac je Jun...
Na grupnom portretu Dvanaest Meseci, proviruje između uparađenog Maja i preplanulog Jula tobož bojažljivo, kao upravo pristigli rođak iz unutrašnjosti, ali majušnom lupom zainteresovanosti prvo se otkrije samouvereni maherski osmeh pod brkom, pa minđuša duple trešnje za uhom, a na kraju i zlatna udica zadenuta za šeširić pun trikova?
Nema tog mađioničarskog cilindra koji se može nositi sa fićfirićastim šeširićem Juna...
Moram priznati da je i mene izradio kao poslednjeg vašarskog tikvana, a ne mislim da sam baš od onih koje šibicari tipuju još izdaleka? Abra?
Naprosto je kucnuo obod i protresao svoj čojani klobuk, pokazujući da u njemu nema ničega, a onda, uspevši da me uplaši da neću imati po čemu da ga opišem, u istom tom treptaju krenuo da niotkud izvlači uspomene datirane njegovim zelenim žigovima, uvezane u beskrajni niz, kao raznobojne svilene maramice?
Kadabra...
Možda mi neki od tih šarenih rupčića posle zafali kao ukras na ogolelim granama Oktobra ili Novembra, kao što se i ponešto od preteklog junskog vina moglo neprimetno rastočiti po polupraznim bačvama Februara ili Marta, ali nema varanja na tom kantaru? Ako počnem da preraspoređujem uspomene, samo je pitanje dana kad ću početi i da ih izmišljam, a dotle ipak nismo došli?
Već je i to što pokušavam da napravim problem od viška lepih događaja pomalo neprimereno i bahato?
Ponešto će, u najgorem slučaju, ostati neprepričano, a za onim što se ne zna ne može se ni žaliti, pa nije ni strašno? Uzgred, nije samo Čarolija kriva za sve, delom se tu umešala i Astronomija, ali bojim se da bi uplitanje solisticijuma i ekvinocijuma samo nepotrebno zakomplikovalo inače prostu računicu: Dan u Junu jednostavno zna da potraje i dvaput duže od zimskog dana, i u njemu ti se može desiti da nahraniš piliće pupuškom, iskamčiš petoparac pa izbušiš rosu za klikeranje, doneseš Majki štirak iz dućana, izbrojiš vagone na tri teretna voza, razbiješ crep šupe praćkom, upecaš barskog karaša, opečeš se koprivom, ukradeš punu kapu vrušta u Dejinoj bašti, puštaš zmaja sve do kraja klupčeta, padneš s bicikla i odereš koleno, pročitaš ˝Zabavnik˝ još jednom, odmrsiš čičak iz Cukinog repa, daš gol na Ledinčetu, užinaš preostalu pupušku namazanu mašću i posutu alevom paprikom, i još uspeš da ti par puta bude i dosadno?
Noći su, zato, ponekad bile tako kratke da je deo snova morao da se dosanja po danu...
- Vi'š ti kad svanjiva? Nema noć kad ni da se čestito zacrni? E, to ja zovem dan!
Deda Lazar nije imao problema sa snovima, ni po noći, ni po danu? Mama je pokušavala da ga opravda objašnjavajući nam da Deda spava tako malo, da ni ne stigne da sanja?
Prepaljen za svoje godine, patološki vredan, u danima oko dugodnevice zapadao bi u potpunu euforiju, pa ga je čak i Majka Marica, koja je u komšiluku bila zadužena za buđenje ranoranilaca, upozoravala da pripazi dok preže konja, jer će se jedared saplesti o zaspalog petla? Punio se na solarne baterije, kao baštenski patuljak sa fenjerom, i tih večeri, i pored dve smene u vinogradu, blistao bi brbljiviji nego obično? Na jednoj od onih pomenutih šarenih maramica izvezena je i njegova haiku priča o tome da sumnja da će dospeti u Raj, ne zato što sumnja u sebe, nego zato što sumnja u Raj?
- Al'... Ako već i moram da dospem... Barem bi' vol'o da je tamo stalno juni?
Što uopšte nije bila loša zamisao?
Na šestoj stranici kalendara nema krupnih crvenih slova, Sveci su mudro procenili da tu nisu neophodni, a Grešnici, opet, nešto baš i nisu u tom mesecu dizali revolucije, proglašavali republike, započinjali ili završavali ratove, pa ni oni nisu kaparisali ni jedan junski datum za Dan Nečega?
I tako je Fićfirić sa lugarskim šeširićem ostao samo svoj,..
I pomalo naš...
Imajući, sticajem navedenih okolnosti, sve što nam kod drugih meseci nedostaje, i nemajući ništa što nam kod drugih meseci smeta...
Taman da se firange nadišu lipe, da se par puta ogrne pulover, da se i kišobran otvori reda-radi? Taman da na sunčanoj strani ulice zemlja pasuje i koštencima i staklencima, da Dunav još donosi miris otopljenog alpskog snega, i da mu hrliš u zagrljaj zato što si ga željan, a ne tražeći spas od omorine? Taman da i vetar predveče kibicerski zadrži dah, ne želeći da lažno zaljuja plovak na žadu kanala, da ima voća, na sreću još zelenog, i na sreću već zrelog, i taman da trava u parkiću kod groblja i po visini i po nijansi, najviše liči na teren pravog stadiona?
Možda i nije baš za Raj, ali za Ovaj Svet je Jun i više nego u redu...
Nije ni čudo da se proleće i leto toliko otimaju oko njega?
* * *
Kuća na zapadnom ćošku naše ulice, poznata i kao Šogorova Kuća, uopšte mi nije bila jasna?
Činovnik koji ju je zavodio u katastar očito je tog dana zapao u neku krizu identiteta...
Na njoj je, pre svega, bila tabla sa nazivom naše ulice, a godinama se ulazilo iz susedne...
Vodila se, zatim, pod jednim brojem, a imala je tri krova, dva pod pravim uglom, i jedan pod uglom koji bi se eventualno mogao izmeriti jedino sekstantom majstor-Uroša Bućkalova, umočenim u dudovaču?
Reprezentativni deo, koji je gledao na Sački Drum, krasila su dva francuska prozora s roletnama (mada su retko odavala znake života?), i špricana žućkasta fasada (čuvena po tome što je jednom Deja Šapurika o nju ogulio pola lica vozeći pijan bicikl sa pijace?), koja se završavala širom otvorenim kolskim prolazom, jedinim prohodnim putem do dvorišta...
Samo odatle se ulazilo u kuću, ali i u prepravljene šupe, radionice, pa čak i štale, u daljem tekstu u stanove...
Doduše...
Iza ugla, na delu kojim je započinjala naša ulica, nakon desetak metara slepog zida, postojao je i oficijelni ulaz sa urednim kućnim brojem, ali kroz ta vratanca, na koja se nastavljala zarđala kovana ograda, samo se teoretski moglo ući u uvučenu, par metara duboku bašticu...
- Ma, kakvi! Pre će biti da je ta kapljica zavarena, neg što je zaključana? Vidiš da se više ni ovi sudski pozivari ne 'vataju za nju, neg' odma' idu okolo?
Sve da se neki lopov i prevario da tu preskoči, za par koraka bi se našao pred zazidanom verandom koja je pozadinu Šogorove Kuće spajala u ˝T˝ sa dugom dvorišnom kućom, paralelnom sa ogradom i trotoarom. Razgrnuvši malo žbunje, lopov bi ubrzo uvideo da ni ta druga kuća nema vrata ka bašti, i da je pametan, istog momenta bi glavom bez obzira preskočio nazad na ulicu?
Jeste, zvuči pomalo haotično, ali to nije ništa u odnosu na to kako je izgledalo?
Bila je to Slepa Baštica, ukratko, ne znam odakle su je zalivali, ali znam da je nikad nisu orezivali, jer je obrasla u šipak kao zamak Trnove Ružice...
Maločas pomenuti Slepi Zidovi, kao ni Slepe Ulice, nisu baš najomiljenije prepreke na lopovskim poligonima, ali tek bi Slepa Baštica potpuno zablentavila lopužu? U slučaju da se prevari, i pokuša da prolaz pronađe desno, na jedinom preostalom mestu, magarac bi se verovatno u panici provlačio kroz trnje, ali bi na kraju nabasao i na Nešto Dozidano, takođe bez prozora, koje je, izbijajući do gabarita trotoara, gotovo hermetički zatvaralo baštu?
No...
Pustimo bitangu da se i u odlasku pati sa zarđalim šiljcima, jer, mada ne deluje tako, i od ograde, i od bašte, i od čitavog tog stambenog kompleksa (u komšiluku nazivanog i Kolonija), za ovo poglavlje je neuporedivo bitnije upravo to Nešto Dozidano, slepo prema bašti, kao što rekoh, ali srećom ne i slepo prema našoj ulici, gde je na jedinom prozorčetu večito pušio Jova zvani Jastreb...
* * *
Pomislio sam kako se u našoj ulici živelo većinom u porodičnim kućama, a onda sam izračunao da se samo tako i živelo?
- Nekad se i u umiranju znao red?
Deda Lazar je otprilike želeo da kaže kako je nekad prva generacija uvek na vreme rešavala stambeni problem četvrtoj? Pradeda i praunuk sretali su se na planeti samo štafetno, svaka kuća imala je po difoltu bar po babu i unuče, neretko i babu i dedu plus dvoje unučadi, ali gotovo nikad više od toga?
Na jednoj adresi živeli su isključivo krvno rodbinski povezani, izuzetak su činili možda jedino Palinkaši iz broja trideset osam, kod kojih se sumnjalo da su tu i tamo krvno povezivani i više nego što treba, ali mislim da se pre radilo o zlonamernim insinuacijama? U njihovoj pretrpanoj porodici, ako ništa drugo, nailazili smo na to da neko bude stariji od svog ujaka, ili da se neko uda za bivšeg muža svoje sestre, pa posle braća po ocu ujedno budu i braća od tetke, što je unosilo neophodnu živost u pomalo monotoni šumarak uredno potkresanih porodičnih stabala?
Dešavalo se i da ponegde u dvorišne kućerke prime Podstanare, ali oni su po pravilu začas bivali prihvatani i asimilirani, pa ih je u zaštitu uzimao čak i nedruželjubivi Čika-Rista Blentov, koji je svakog ko ne oteže drugi samoglasnik automatski proglašavao Bosancem?
- Man'te Podstanare, oni su čestit narod... Ovi Stanari Brez Gazde, s'otim stanarskim pravom, ti su zlo! To su podobijali od kumunista, pa ih se sad ne mož' rešiti ni Di-Di-Tijem!?
Ako kažemo da je Čika-Rista Blentov ipak od ostalih bio ksenofobičniji za nijansu, pošteno je i da naglasimo da je to onda svakako bila jedna od debljih nijansi u spektru? U svakom slučaju, nepripitomljivi Stanari, etnički i staleški potpuno pobrkani u imovinski nerazrešivoj Šogorovoj Kući, zaista su više nego uporno forsirali svoje navike, dijalekte, i pesme na radiju, i jedino je njima pošlo za rukom da ostvare gotovo neponovljivi Grend Slem, dolazak milicije, vatrogasaca i Hitne Pomoći u istom danu?
Verovatno se zato u Koloniju i ulazilo kao u bekstejdž, sa problematičnog Sačkog Druma, a ne iz naše pristojne ulice...
* * *
Ćale je voieo da kaže kako su pravi igrači živeli za fudbal, ne od fudbala?
Verovatno je tu pomalo mislio na lucidnog Andru Stolara, od kog niko nije znao bolje da odigra dupli pas sa tarabom (i koji je bio praktično nezadrživ kad bi igrao po onoj strani gde je bio raširen veš?), pomalo na čigrastog Vesu Puškaša, čije će krpene patike, ˝Šveđanke˝, zauvek biti izložene u Holu Slavnih našeg Ledinčeta, a sigurno i na neprelaznog Božu Rankova, zvanog Božik, koji je jednom prilikom biciklom stigao sa svadbe svoje rođake u Gospođincima, i bez greške odigrao čitavo drugo poluvreme sa ružmarinom na reveru?
Ali svakako da je najviše mislio na Toškaru...
Na jedinog Momka Iz Kraja čije smo sličice, kao ikonice, pronalazili u takozvanim ˝Sport˝ čokoladama...
Toškarini portreti u klupskom dresu vrednovani su maltene filatelistički, a onaj u majici sa državnim grbom jednostavno je bio izuzet od svih oblika trgovine i trampe?
Za uzvrat, nikad nas nije razočarao? Ne samo zato što je davao golove i Englezima, i Nemcima, i Italijanima, i Francuzima (i još ponekima za koje smo tek preko njegovih golova i saznali?), nego zato što nikad nije izneverio mangupski kodeks periferije?
- A Toškara je primi na grudi... Pa lupi lažnjak golmanu... Šaran se upetlja u mrežu... Bekuklizi sa strane, ali Toške mu samo spoljarom ćušne kroz giceno... Dode do gol-linije... A onda je petom vrati Šekularcu...
Obično je Gale Rošavi naglas maštao za sve nas, i nikom nije padalo na pamet da proverava otkud bi on to mogao da zna detalje sa utakmice u tamo nekom Bazelu? Bilo je to pre televizije, pre prenosa i magnetoskopskih snimaka, i bili smo primorani da se oslonimo samo na fantaziju novinara i slatkorečivost radio-komentatora? Nije ni čudo, onda, što najlepši golovi koje smo kasnije videli nisu bili ništa spram golova koje smo morali da zamišljamo?
Preko dana nas ni đavo ne bi nahvatao po zaraslim baštama i napuštenim čardacima od Pijace do Starog Kanala, ali čim bi senke glogova sa naše strane ulice krenule da se veru uz cokle kuća na sunčanoj strani, odložili bi praćke i pecaljke, još jednom prebrojali klikere, a onda bi svi putevi vodili na Iedinće...
U udaljenom sazvežđu detinjstva, Planeta Jun, vidno okruglija od ostalih planeta, uočljiva je i po fantazmogoričnim dnevnim menama? Pod jutarnjim suncem zarumeni kao trešnja, zenit prelama kao staklenac ˝lepezaner˝, ali tek pod kosim zracima kasnog popodneva poprimi svoju pravu kestenastu boju, i finu glazuru naviksane kožne lopte...
Kad neko od nas ne bi dobio fucu za rođendan, to je samo značilo da ga već ima? Ni jedan dečarac iz Toškarinog Komšiluka ne bi se prevario da na pitanje šta će biti kad poraste, odgovori kako će biti avijatičar, milicioner ili vatrogasac?
- Bekčina ga očepi, smakne mu levu kopačku... Al' on u trku izuje i desnu, onako, u čarapama, predribla još jednog... Pa drugog... Porazbaca ih po šesnaestercu kao kegle... Golman krene, al' Toškara i njega prebaci, pa je uštopa, sam na dva metra... Zamahne kao da će da probije mrežu... Ali je onda samo rolne u mrežu... Ceo stadion ustane da aplaudira... Pomoćni odbaci zastavicu, pa i on tapše... I glavni sudija tapše... Svi tapšu...
Ako je iko mogao da zna kako je to tačno izgledalo u Kardifu (i gde je, kog vraga, taj Vels?), onda je to bio jedino Gale Rošavi? Na kraju priče i sam je zaneseno zapljeskao par puta, on bi ponekad i poligraf ostavio u čudu? Bio je hodajuća fudbalska enciklopedija, večito udubljen u sportske novine, godinama smo pogrešno mislili da večiti Selektor Ledinčeta miriše na knjige, ali tu se nažalost nije radilo ni o knjigama, ni o mirisu? Vlaga studentskog sobička u Koloniji uvukla mu se prvo u garderobu, pa u kosu, a onda i pod kožu, i tek s njim je i izvetrila sa ovog sveta? Studirao je godinama (govorilo se da izučava za apsolventa?), bio je idealista, iskren, romantičan, što je najčešće samo nešto pristojniji uvod za ˝naivan˝, pa je tako nekako i prošao...
Hrabreći ostale sanjare, uporno je navodio citate i recepte za uspeh, na primer i taj da je samo potrebno biti pravi momak, napravom mestu, u pravo vreme, ali ispod svakog recepta sitnim slovima dopisano je i ponešto o kontraindikacijama i neželjenim posledicama, što se obično zanemari?
U ovom slučaju: Što pre shvatiš da nisi ono prvo, pre ćeš preboleti i ostala dva?
Ako nisi Pravi Momak, možeš se ti vrteti oko Pravog Mesta u Pravo Vreme do sudnjeg dana, niko ti neće doći na randevu?
Krivonogi i omaleni Andra Stolar, na primer, bio je na par proba u ligaškim klubovima, svi su se slagali da ima i brzinu i tehniku, ali, u nedostatku tarabe uz koju je navikao da prodire, stalno je s loptom izlazio u aut? Osim toga, na tim igralištima se i veš, u koji je na Ledinčetu obožavao da upetlja svoje čuvare, obično sušio iza gola, što ga je dodatno dezorijentisalo?
Punačkog Vesu Puškaša, zatim, već su juniorske selekcije uputile na kontra-indikacije? Kožne kopačke su ga ubijale, a njegove omiljene ˝Šveđanke˝, kakve su nosile uglavnom bedinerke, nisu se proizvodile ni u muškim veličinama, a kamoli sa kramponima? Odigrao je dve-tri žuljevite sezone u nižem rangu, a onda se oženio, solidarno zatrudneo sa svojom Vukicom, s tim da je on zauvek ostao negde u šestom mesecu, okretniji jedino od korner zastavice...
Eto...
Gale Rošavi bi za njihove neostvarene igračke karijere besumnje smislio mnogo bolje izgovore od nakrivljenih taraba i krpenih babaroških pačni, ali njih dvojica čak ni to nisu umeli?
Pravi Momak, na Pravom Mestu, u Pravo Vreme?
Zvuči veoma jednostavno, i to uglavnom iz jednog jedinog razloga?
Jer i jeste jednostavno...
Evo, Toškara, na primer?
Nep Stadion, Budimpešta...
Trideset prvi minut drugog poluvremena...
I gotovo...
* * *
Za Jovu Jastreba se govorilo da bi mogao da brani gde hoće, i to je istina. S tim što je on hteo da brani jedino na Ledinčetu, i u Parkiću Kod Groblja...
I tad bi, nažalost, branio za Njih...
Rivalitet između Druma i Naše Ulice puno je stariji od mene, ali po pričama sam znao da su nas uglavnom peglali, dobrim delom i zbog golmana kakav je bio Jova? Sački Drum označavao je granicu između dve škole, i teško da bi i najpredaniji tim etnologa i sociologa pronašao bilo kakav drugi osnov za podelu na Njih i Nas? Naprosto, generacije i generacije imale su potpuno drugi raspored zvezda u svojim malim đačkim kosmosima, i to nas je, i pored svih druženja i rodbinsko-kumovskih veza, na Ledinčetu uvek postavljalo sa suprotnih strana lopte?
Jova Jastreb je i u tome bio izuzetak. Njega, kao osnovca, nisu traumirali ni Njihov fašistoidni matematičar Količnik, ni Naš pripiti istoričar Industrija, nije dahtao za Njihovom školskom mis, Crvenom Duškom, niti patio za Našom napupelom Lidijom Vajdi, doselio se u Koloniju kad je već krenuo na sajdžijski zanat, ali je u maleni dvorišni stan ulazio sa Druma, kao što rekoh, i po toj osnovi su ga na prevaru registrovali kao svog igrača?
Ali te godine se naprasno udala Zrikava Slađa, mlađa Šogorova ćerka...
Što u odnosu na prethodnu priču zvuči potpuno sumanuto?
Ali je neosporno dovelo do transfera stoleća...
I do Najveće Utakmice Odigrane Na Ledinčetu Ikad...
* * *
Kontraverzni Tetak Isidor me je učio da su sve devojke na svoj način lepe, ali da se, za svaki slučaj, ipak dele na dve grupe. Na one zbog kojih se okreneš kad prođu, i na one zbog kojih se okreneš kad nailaze?
Zrikava Slađa je tu teoriju definitivno dovodila u pitanje, pred njenim drskim ukrštenim pogledom momci su u prolazu zbunjeno okretali glavu ovamo ili onamo, da bi je nakon nekoliko koraka krišom okretali samo onamo, i nekima se od tog silnog okretanja tako zavrtelo da posle dugo nisu mogli doći sebi?
Kad pitaš uspaljene klipane da li više vole lepe ili zgodne, to je kao kad klince maltretiraš insistiranjem da li više vole mamu ili tatu? I uopšte, muški kriterijumi retko evoluiraju do kraja, što se po pravilu najlakše zataškava oronulom konstatacijom da su ukusi različiti?
- Pa... Šogorova deca baš i nisu imala na koga da budu lepa? Jel' Anka?
- Pa, sad...
Anka Molerovka je na to Majki klimnula vrlo zagonetno, što je uvek bio uvod u njeno karakteristično razdvajanje palca i kažiprsta od sredine gornje usne?
Ne, nipošto, kod njih dve se ni ovog puta nije radilo o različitim ukusima, taj gest je bio samo nedvosmislena najava intrige...
- Vite, Snaja Marice... A možda su i imala? I to ne samo lepa, nego i... malo plavlja? Da, da... Samo što se Taj, kanda, dobro pazio...
Nova Moler bio je od onih što uvek kažu šta misle, pa zato skoro nikad nije progovarao? No, ako ništa drugo, važio je za majstora koji savršeno zna da odredi kad da se farba, a kad da se zamaže, i zato se ovom prilikom interventno ubacio u razgovor? Njegova Anka se vodila kao poznata alapača i prekobaščulja, i njene opaske se možda nisu uvek primale ozbiljno, ali su se definitivno uvek primale, i stari polucuger požurio je da prekine žensko ogovaranje pre nego što i Braca zabrinula da se bolje okanu ti' budalaština...
- Ajde, ženo, Grozda Šogorica? Baš si našla...
Na to je i Deda Lazar zgranuto podigao pogled sa novina, kao da je liznuo nešto kiselkasto?
Olajavana Grozdana je od svog muža bila mlađa taman toliko da se o njima večito tračuje, ali činjenica je da bi teško prošla na kastingu za ljubavni film? No, Anki Molerovki je bilo dovoljno i to što je sve za stolom navela da zamisle kako se bucmasta Grozana valja po perinama s tajanstvenim plavušanom, i trijumfalno je srknula kafu, signalizirajući obrvama Majka Marici...
- E, moj Novo-Novasti, ti k'o da si ispušten na krštenju? Pa, jel' ti misliš da se samo lepi švaleraju?
Ma...
Naravno da je Deda tad konstatovao blago gadnima, oni mogu da se švaleraju a da ih ne u'vate, i naravno da su u zakuvani razgovor tad dosipani kojekakvi začini, ali ni to me neće naterati da se dalje uplićem?
Onda sam za spletke bio suviše mali, sad sam za njih suviše mator, i sramota je da mi se i ovoliko od njih potkrale.
Zrikava Slađa se, uglavnom, udala, novopečeni zet je otvorio autolakirerski servis, adaptirajući kolski prolaz u radionicu, što je automatski uslovilo ulaženje u dvorište s druge strane, i prouzrokovalo rušenje one zazidane verande, obavljeno mnogo brže i lakše nego otključavanje famozne zarđale kapljice, na primer...
Nju je nekako savladao tek čuveni bravar majstor-Bence, koji ju je, shodno svojoj reputaciji, na kraju i uredno podmazao, mada se ispostavilo da ionako nikad ne bi zaškripala...
Stanari Kolonije su i svoj novi prolaz ubuduće večito držali širom otvorenim, što je donekle bila poruka da se u toj avliji nema šta ukrasti, a donekle i potvrda da su gazde takve da im ker i ne treba? '
Odjednom je kroz kapljicu ulazilo toliko njih, da nam se činilo nemogućim da ne postoji neki izlaz s druge strane?
Ali, što je najvažnije...jedino kroz nju je sad svakodnevno prolazio i Jova Jastreb?
* * *

Retko kad se Kraj i Početak skopčaju tako dobro kao poslednji dan škole i prvi dan leta?
Miki Šnajder je kod svoje omiljene Teta Kaće dolazio iz Zagreba, i po njemu smo i mi predškolci nepogrešivo znali da je raspust počeo? Od deda-Milana, jedinog krojača u okolini (koji je bio odgovoran za užasavajući stajling muških gostiju na većini svečara?), svestrani dečak je osim imena i nadimka nasledio i perfektan sluh, pa bi, na našu veliku žalost, već posle par dana potpuno prešaltao na ekavicu...
- Ma, fućka mi se! Sad napokon i ulazi iz naše ulice... Gdje mu je prozor oduvijek i bio?
Poneka zaostala zagrebačka reč, koja bi mu, tu i tamo, prvih dana i izletela, redovno bi izazivala osmeh, nikad podsmeh, što me retroaktivno čini još ponosnijim na svoj Stari Kraj...
- Jovo je po svemu naš vratar... Ili će on branit za nas, ili ja ne igram!
U devet od deset slučajeva, dripci sa Druma bi na to Milanu Šnajderu uglas odgovorili pa onda ti ne igraš, ali u ovom, po svemu sudeći desetom slučaju, on je pod miškom držao novog-novcatog fucu, jedinog na Ledinčetu tog popodneva? Pomenuo sam već da su svi dobijali lopte za rođendan, ali mislim da nisam pominjao koliko su im prosečno trajale? Naši ljuti rivali su do tog trenutka potpuno ignorisali puštanje u pogon kapljice koja je Jastreba i formalno proizvela u Našeg, ali bojazan da bi se bez Milana taj veliki derbi mogao odigrati nekom gumenom loptom sa slikom Crvenkape, primorala ih je na pregovore...
U kojima je od početka krenulo loše po njih?
- Stanite malo! A gde Jova ide u dućan?Gde čeka autobus?
Lupivši to, Lale Prasac kao da je lupio i pečat na Jovin transfer? Pred Milanovim neoborivim argumentima, bistriji dečaci su na trenutak zaćutali, pa je Prale pogrešno procenio da on treba išta da kaže? Nije sramota biti infantilan ako si dete, ali Lale, kog najviše pamtim po tome što je skidao kačket jedino kad skoči da izbije loptu glavom, tad je već uveliko bio u vojnoj evidenciji?
Svi su oni bili približni vršnjaci, Milan se te godine predstavljao kao vicematurant, a i Jova Jastreb je svakog dana očekivao poziv za vojsku?
- Gdje ide u dućan? O, pa onda bi i baka-Radmila mogla igrat lijevu spojku za vas? I ona tu dolazi po kruh?
To je već zasmejalo i najtvrđe pregovarače, a tek u zasmejavanju je Miki Šnajder bio na svom?
- Ma, daj... To ti je kao da Jerković mora igrat za Željezničar, jer je jednom na ljetovanje išao vlakom?
U znak dobre volje, konačno im je dobacio loptu, ali je kao kompenzaciju autoritativno zagrlio Jovu i poveo ga ka našem golu? Ćutljivi sajdžijski šegrt se svo vreme nije mešao u raspravu o sebi, ali to se od njega nije ni očekivalo? Po nepisanom pravilu, golman uvek mora biti malo čudan da bi bio dobar golman, a Jova Jastreb je nesumljivo to bio, i jedno i drugo...
- Otkud je to sad vaš kapidžija?
Mada je sa klupe pred svojom kućom redovno pratio utakmice, mnogi od momaka pogrešno su smatrali da Griša Kovač o fudbalu ne zna više od toga da se ne sme rukom? No, posle svega par minuta utakmice, iskusni majstor-Grigorije ne samo da je uočio ključnu promenu na terenu, nego je, upotrebivši lokalni termin za golmana, sva zbivanja oko krucijalne kapljice doveo na ivicu metafizike?
Kapidžija...
Uz pomoć Miki Šnajdera, koji je iznimno igrao braniča, pomenuti Kapidžija je, doprineo da posle puno vremena utakmica ne bude završena pre mraka? Igralo se ˝do dvanaest, šest poluvreme˝, i Drumadžije su, doduše, vodili sa dva gola razlike, ali te večeri nisu uspeli da doguraju čak ni do promene strana?
Na žalost, to nisam pošteno odgledao do kraja, žmirkavo paljenje svetiljki dalo mi je znak da sam opet zaglavio, i jednim okom sam pratio igru, a drugim motrio ka uglu naše ulice, iza kog su se Ljupka ili Irena besno mogle pojaviti svakog časa? Te večeri, štaviše, pojavile su se obe, ali naravno da se to dogodilo samo zato što su podjednako brinule za mene, i da nije imalo nikakve veze sa jutrošnjim dolaskom Mikija Šnajdera?
Potrčavši ka sestrama, osvrnuo sam se da vidim još samo kako na suprotnoj strani Jova Jastreb mirno kupi jedan predugi for, slušajući usput i gunđanje nepomirljivog Laleta Prasca, koji je, valda zbog onog svog kačketa, i uskočio kao zamena na golu Druma?
- K'o da on ne bi mogao da ulazi i kroz radionicu? I baš bih voleo da vidim na koju adresu im stiže račun za struju? Kapljica? To nema nikakve veze...
* * *

Kao što je ponešto nezamislivo, tako je ponešto i neizmislivo...
Priznajem da sam bio u iskušenju da slaguckam kako sam jednom i ja iznenada upao u tim, pa čak i odigrao potez koji je rešio meč, ali kad bi se o tome povela istraga, na svim mestima gde sam tog proleća pokazivao koliko mi je godina bili bi pronađeni otisci samo šest prstiju?
Kad bi subotom igrali Ulica i Drum, klinci kao ja mogli su jedino da sede na visokoj klupi pred kovačnicom, maštajući kako je to ustvari klupa za rezervne igrače, i da strpljivo čekaju Drugo Poluvreme Detinjstva da bi ušli u igru...
Majstor Grigorije je tu fosnu uz bagrem podesio po svojoj meri, ali je ispalo da je ta klupa i mera za donju starosnu granicu Ledinčeta? O nama, koji smo klateći nogice merili koliko nam još fali do tla, ne vredi ni da pričam, jer istinske rezerve nisu uspevali da budu čak ni duplo stariji Osnovci, koji su se nelagodno stiskali uz nas? Iako su u svakom prekidu razdragano utrčavali u teren, kao one pomahnitale devojke s peruškama na košarkaškim utakmicama, i njih bi sirena za nastavak razjurila k'o bicikli pačiće, što bi rekao Deja Šapurika...
Ali zato gornje starosne granice kao da nije bilo?
Derbi su uvek igrali Veliki, i to ne samo Miki, Jova, ili Lale Prasac, nego još veći Veliki, Pravi Veliki, takoreći...
Da postoje fotografije tih ekipa, na njima bi u prvom planu ipak kočoperno čučali srednjoškolci i šegrti, ali bi među onima koji stoje bilo i studenata, i Tih Što Su Odslužili Vojsku, pa i Oženjenih, vrlo providno kamufliranih u trenere, koji tobož ulaze samo ako zafali igrača?
Bilo kako bilo, senzacionalni transfer Jove Jastreba vidno je ustalasao nabujalu travu livade na Sačkom Drumu. Prvo su Drumobolni (kako ih je Milan Šnajder nazivao kad ga najviše iznerviraju), izvukli iz rukava tridesetogodišnjeg Andru Stolara, ali onda se sutradan neočekivano pojavio podjednako iskusni Boža Rankov (igrom slučaja i Mikijev komšija preko bašte?), što je odjednom osetno prevagnulo na našu stranu. Od svih Nesuđenih Igrača, Božik bi sasvim izvesno najdalje dogurao, ali recimo da je prečesto uletao u ofsajd zamke Zakona? Za njega su saigrači govorili da je borben, posmatrači da je ratoboran, a protivnici da je krvoločan, što je na fudbalskom terenu i moglo da prođe, ali je u sportovima u kojima se redom okušavao, ponekad bilo pogubno...
Dešavalo se već da favorit trke bude diskvalifikovan zbog dva preuranjena starta, ali kad se nekom to dogodi na startu ˝Fruškogorskog Maratona˝, znači da mu adrenalinski ventili baš i nisu naštelovani kako treba...
No...
Godine, i dva kraća boravka na pripremama, to jest u karantinu s rešetkama kako je on to sam nazivao, ipak su Božika malo dovela u red, i uspešno se uzdržavao od loše navike da fudbal tretira kao borilački sport? U tandemu sa Jastrebom, sve napade pojačanih Drumadžija zaustavljao je (skoro) bez faula, što je Mikija Šnajdera isturilo skroz napred, proslavivši ga kao golgetera u prvoj našoj pobedi koju pamtim...
- Ma, ovo i je moja prava pozicija! Pa ja u ˝Trešnjevki˝ i igram središnjeg napadača...
U ˝Trešnjevki˝?
To je i ličilo na njega...
U zemlji u kojoj su i fabrike slatkiša nazivane po obešenim i streljanim rodoljubima, među svim onim borcima, proleterima, partizanima, i bratstvima-jedinstvima, samo neko kao Miki mogao je trenirati u klubu sa tako poetičnim imenom...
No, čim su doveli do našeg trijumfa, njegovi golovi doveli su i do pojave dvojice novih igrača u protivničkoj ekipi...
- E... Kad može da igra Milan koji je samo u gostima kod tetke, što ne bi mogao i Bata? Pa, on, čovek, svaki dan dolazi u autolakirernicu na posao?
Pokazalo se da On Čovek nije nimalo naivan? Bio je to neki Bata Kelerabac, za koga se posle otkrilo da je ranije bio i registrovan, pa je i po tome kao tandem savršeno pasovao uz Vesu Puškaša, koji se takođe naprasno raektivirao? Znalo se da su ključnu ulogu u Vesinom kambeku odigrali njegovi sestrići, koji su ga na to nagovorili, ali je u našem taboru prihvaćena verzija Galeta Rošavog po kojoj Vesko nije ni mogao da okači kopačke o klin, pošto njegove ˝Šveđanke' ni nemaju pertle...
I ponovo se utakmice nisu završavale pre mraka, ali, da bar ja pre mraka završim ovu priču...
Pokvarenjaci su, uglavnom, onda čak s kraja Druma, preko kanala (iz kuće sa skoro nezamislivim trocifrenim brojem!), dovukli i prgavu Braću Kazandžije, ali to je Mikiju Šnajderu samo pomoglo da nekako ubedi Nandiku Palinkaša, koji se s jednim od ta dva brata stalno kačio po igrankama? Nandor je bio rođeni centarhalf, ali je, na nesreću, u pubertetu postao ovisnik o pecanju, pa je i tog leta uzeo godišnji čim je krenuo smuđ na Starom Šlajzu, i jedva smo ga namamili na Ledinče? No, taman kad su se kvote po kladionicama za veliki meč izjednačile, Drumaši su stvarno preterali? Nije im bilo dosta da dovedu još i Saleta Milicajca, koji je, navodno, od pokojne ujna-Rozike nasledio godinama neuseljenu kuću kod bunara, nego su uz to na gol postavili i njegovog kolegu iz stanice, koji je, još navodnije, u toj kući prespavao svaki put kad mu pobegne autobus za Šajkaš!
- Krasna ste vi momčad! Samo što se vaš kapetan pred meč ne rukuje prvo sa sucima, nego sa suigračima, da se upoznaju? Ne da vas mi polovicu ne znamo, nego se ni vi između sebe baš ne znate najbolje? Pol' ekipe jedno drugom govori ˝Vi˝...
* * *

Kako se bližio kraj nedelje, tako je Miki sve duže birao svoju ritualnu travu za grickanje, a sve manje pričao? Radnim danom bi u timu naših rivala redovno neko zafalio, ali se znalo da će u subotu istrčati kompletni...
Zabrinuta ekipa posedala je i tog popodneva u krug na travi pred Šnajderovom kućom, s druge strane ulice, koja je ujedno bila i trava pred našom kućom, ako se zanemari ono malo puta po sredini? Maslačak se uveliko odomaćio između dva kolska traga, taj tapacirani makadam pre je delovao kao naznaka puta skiciranog za neka prometnija vremena, i retko bi tuda naišao kakav auto, još ređe bi se zaustavljao, a najređe bi iz njega izlazio moj Matori...
- Šta je, društvo? Nešto smo pokisli?
Po položaju i statusu u Kombinatu, Drug Ćale je svakodnevno imao na raspolaganju vozilo i vozača, ali...
Znate već...
Samo ti nemoj upadati u oči, pa će nam jednom od gužve u autobusu svima poispadati oči, govorila bi Mama...
Uglavnom...
Primetivši da su momci ozbiljniji nego inače, a primetivši među njima i mene, prišao je krugu koji se razmakao više reda-radi, ali je onda na opšte iznenađenje i seo među nas, što ga je u mojim očima podmladilo do barem Božikovih godina?
- Ma... Ovi su sad iskopali i Andriju, i Veska, i Kazandžije... A juče se pojavio i Sale Milicajac, sa nekim čilagerom... Ispada da je sad Milan ubedljivo najmlađi na terenu? Nakantaće nas, Rice-ža, ne vredi, jači su mnogo...
Ostavljen posle puno vremena svojim šatrovačkim nadimkom, Ćale se nekako setno osmehnuo, što se odlično nadovezalo na prethodno lamentiranje, i potpuno ga uklopilo u ekipu...
Bilo je to jedino doba godine kad bi ga pri dolasku s posla paparaci mogli usnimiti bez odela i kravate, imao je na sebi sive tergal pantalone, i jednu od onih pet-šest istovetnih teget trikotaža, koje su se katkad razlikovale samo po boji štraftica na kragni, katkad samo po debljini štraftica, a vrlo često tek uz primenu forenzike?
Još uvek nije ništa rekao, kao da je čekao da nam prvo njegov Šole Šofer u odlasku trubne, pa da ga žurno još i potera rukom? I to mu je Keva prebacivala, što samo gleda kako da se čoveka što pre reši, kao da ga je, ne daj bože, dovezao pred javnu, a ne pred svoju kuću?
Provirila je iza zavese, čuvši automobil, ali provirivala je ona i na mnogo manju buku? Siguran sam da je maločas razabrala i svaku reč pušački promuklog Božika, a Nandiku Palinku bi čula i da je prozor bio zazidan? On je, siromah, u alatnici navikao da se nadvikuje sa mašinama, ali to ga je bar poprilično izlečilo od mucanja...
- N..nije što će nas nakantati... Nego što će nas posle i zajebavati g..gdegod stignu...
Nakon toga kao da su se svi zavetovali na ćutanje dok Matori ne progovori, što je moglo skupo da ih košta? Zamislio se kako samo on to ume, leđima okrenut našim prozorima, Mami pred očima, a da toga nije ni svestan, što je njoj oduvek i bio san...
- Pa... Morate prvi dati gol... Da ih naterate da vas jure... Ali, čekaj... Kako se igra? Na vreme?
Kad je najzad prozborio, slušali su ga neobično pažljivo, onda još nisam znao da defmišem strahopoštovanje, ali mislim da se o tome radilo?
- Da, dvaput po pola sata... Oni su navalili da merimo... jer inače ne stignu da nas dobiju pre mraka, paceri...
- Neka... To je dobro...
Ipak se navukao? Osvrnuo se procenjujući ko bi mogao da igra na kom mestu, i oprezno skenirao Pegavog Luku i Vojicu Suvajdžina, u kojima očito nije prepoznao preko noći odrasle klipane iz Krupare? Onda se malo raspitivao o formi veterana sa Druma, ali više da bi nam načinom na koji je odslušao odgovore pokazao da ti likovi baš i nisu tako važni kao što izgleda...
- Nema tu velike filozofije... Ali i male filozofije umeju da budu zeznute...
Ponešto im je morao i prevesti? Bili su to dragi momci, ali, za razliku od Ćaleta (koji je savladao čak i svih osam tomova smarajuće ˝Hiljadu i jedne noći˝!) većina od njih je pročitala knjigu samo kad bi zapretila opasnost da će dobiti keca ako ne budu znali da je prepričaju...
- Prvo... Nema onog ispucavanja lopte, pa onda jurnjave za njom... Nije fudbal lov na lisice... Neko uvek mora da je lepo primi od Jove...
Uneo se u strategiju, ali mu se u varijante sve više ubacivao misteriozni Neko, da primi loptu od golmana, Neko, da napravi višak na sredini, Neko, da prosledi Mikiju Šnajderu, i posle izvesnog vremena Taj Neko postao je za našu ekipu i veća enigma nego što bi bio za njihovu...
- Ma, jeste, Rice-ža... Samo, gde da nađemo Nekog do sutra, nema više ko... I Špiclov i Kole Sodar su na radnoj akciji... Budiša valda? Jedino bi pristao ako mu damo napismeno da ćemo se pošibati na kraju? Ma... Kad bi vi samo hteli... Bar poluvreme... Bar pola poluvremena?
Mislio sam da smo oplevili sve koprive u okolini, ali Ćale je izgleda napipao još jednu? Trgao je ruku iz trave, i činilo se da će mnogo burnije odbiti Mikijev predlog, ali doza očekivanja u pogledima uprtim u njega, ne samo da ga je smirila, nego pomalo i potištila...
- Eh... Ja? Pa, ja nisam pipnuo loptu jedno dve-tri godine, sigurno... A i to je bilo na Radničkim Sportskim Igrama, gde se igra... peške... Sem toga... Ne znam ni da li imam nešto od obaveza?
Od obaveza? U junsku subotu popodne?
- Žarice?! Prestani da seprenemažešl Samo te slušam...
Ako se uzme u obzir da je to bilo doba najzatucanijeg komunizma, onda je sasvim opravdano što se na našem prozoru u tom momentu nije ukazala Gospa, mada mislim da je momcima i pojavljivanje moje Keve sasvim solidno uslišilo molitve?
Njen mlađi dečak bio je premlad da bi ga poslala u boj, ovaj stariji je možda bio i za koju godinu prestar, ali je prelomila da pošalje njega? Uzgred je znala i šta bi mu to značilo, a, povrh svega, onako nalakćen među maslačcima, zanesen pričom, (i konačno ne mareći da li će mu trava nazeleniti svetle pantalone?), odjednom joj je frapantno ličio na sebe?
Ostao je bez reči, često bi ga tako zbunila, njegove želje ispunjavala je uglavnom samo onda kad bi ih se ona prva setila...
- Igraće on, Miki, još kako... Njemu to još nije sasvim jasno, ali... Igraće vaš Rica-ža da se sve puši... I nalupaćete ih, seti se šta sam ti rekla!
* * *

Ni na kraj pameti mi nije bilo da je moj Matori u stvari mlad?
Uvek ga predstavljam kao nekog puno starijeg, ali sam je kriv?
Otkad ga znam, imao je trideset tri godine više od mene, i kroz naše zajedničke uspomene konstantno je održavao tu prednost? Tek kad mi je dao malo fore da ga sustignem, počeo sam, u Uspomenama Bez Njega, da odgonetam neke rebuse koje sam već otpisao kao nerešive...
U bajci, put se obično pronalazi po mrvicama ostavljenim za sobom. U životu, obično po mrvicama ostavljenim ispred tebe...
- Mama, Mama...Hoću li i ja jednom biti kao tata?
- Samo ako se ne budeš čuvao...
Kad ti je šest, četrdesetogodišnjak je za tebe Nešto Svemoguće, kad ti je šesnaest, pedesetogodišnjak je za tebe Nešto Nemoguće, a kad ti je šezdeset, obično ostaneš i bez tog svog Orijentira U Vremenu, i bez rime koja bi nastavila niz?
Ali, bez brige...
Sve bolje se nosim sa Iskustvom...
Približavajući se okuci na kojoj je Ćale zastao da me sačeka, to ja samo polako pospremam neodgonetnute zagonetke, kao razbacane igračke na kraju dana...
Mom ocu je tad bilo nepunih trideset devet, i verovatno sam mogao naći i manje komplikovan način da to kažem, ali nisam siguran da bih umeo da objasnim zašto su u vreme kad se živelo puno sporije, ljudi starili puno brže?
Današnji vršnjaci mog Matorog, uz dobrog menadžera (i šačicu anabolika?), odigraju i po koje poluvreme u Ligi Šampiona, ali po ondašnjim kriterijumima, i poluvreme na periferijskom poljančetu bilo je dovoljno da te proglase medicinskim fenomenom...
A dva poluvremena su već bila dovoljna i da te vrate u legendu?
- Pa nije ni čudo... Znaš ti da je Žara Tajron jedared zamalo sam tukao BSK? Pred okupaciju... Čet'ri-čet'ri je bilo...Dva dao, dva namestio, dva spas'o...
Majstor-Grigorije je pripadao navijačkoj grupi ˝Droom Ultras˝ (što nije ni čudo kad se uzme u obzir da je živeo takoreći u tribinama njihovog igrališta?), ali renome Žare Tajrona daleko je prerastao prvi prsten varoških podela? Hvalospeve o Ćaletovim igračkim danima slušao sam kasnije na najneverovatnijim mestima, ali prvi su ipak skovani u hiperboličnoj Grišinoj kovačnici...
- I, mož' misliti kakva je čuda pravio, kad je Pivar Štolcerbek unajmio tri fijakera da ga dovezu pred kuću? U prvom... Na kožni sic metnuli samo cipele... Još, onako, sve od zemlje i trave... U drugom Žarka... U belim čakširama, uvek je urno da se dotera... A u trećem... Tamburaši... Pitaj ga samo?
Majstor je to pričao preda mnom, ali ni slučajno nije pričao meni? Po njemu, bio sam premlad i za sadašnjost, a kamoli za prošlost, i to ˝pitaj ga samo''bilo je upućeno nekom u grupi seniora pred dućanom. Možda sam zato protumačio da ni ne treba ja da ga pitam, a, sve i da sam ga pitao, znam da bi se samo onako osmehnuo...
Neke stvari ponekad potisnemo duboko u sebe, ali mnogo češće ih drugi potisnu duboko u nas?
Kasnije, kad me je vodio na utakmice, počeo sam da primećujem da se Materom već nadomak stadiona drugačiji ljudi počnu javljati na drugačiji način, a majstor-Grišinu legendu o Žari Tajronu dopričavali su mi i kad sam mislio da je davno ispričana do kraja? Neke tajne otkrili su mi Pristrasni, kao Mama, Deja Šapurika ili Deda Đu, a neke potpuni stranci (od docenta s leptir-mašnom koji se zagledao u Ćaletovo prezime kraj mog imena u indeksu, pa sve do alkosa sa kapilarskim nosom udomljenog u ekonomatu FK Polet?), ali on sam nikad nije rekao više od par reći o tome...
Pa, dabome da nije...
Da jeste, sve bi doveo u sumnju?
Kad neko krene da priča legende o sebi, to je siguran znak da tu nešto nije u redu, ili sa legendama, ili sa tim ko ih priča?
Jednostavno, nije se poklopilo... Pravi momak, Pravo Mesto, i... Eh, za malo? Pogrešno vreme...
Rat mu dobro dođe jedino za izgovore, govorio bi Tetak Isidor kad se nacvrca...
Onog proleća kad je Rica-ža stasao za prvi ugovor, za dlaku pre njega potpisali su Fon Ribentrop, Grof Ćano i Molotov, sve sami napadači. Do sledećeg prelaznog roka fudbal se nije igrao čak ni na Ledinčetu, a i onda su ugovore prvi potpisali internacionalci, Čerčil, Ruzvelt i Staljin, takođe izraziti ofanzivci...
I sve je naizgled krenulo po starom...
Samo su fijakeri u međuvremenu polako izašli iz upotrebe?
* * *
Muški uvek udave sa pričom o fudbalu i vojsci? Vojske u mom detinjstvu na sreću nije bilo, ali na fudbal sam se, eto, baš primio?
O samom Derbiju zato neću dugo. Strategija zamišljena na travi pred Šnajderovom kućom pokazala se kao dobitna...
Recimo da smo uspeli da nađemo Nekog? I da se Neko pojavio na biciklu, u zadnji čas a ne žureći, prebacivši upertlane patike preko kormana, kako su od tog dana i ostali momci krenuli da čine...
Delovalo je to potpuno šmekerski, iako sumnjam da se tu pomalo radilo i o pedantnosti, ili još pre o predostrožnosti da čuveni pican ne bude viđen kako ulicom ide u sirotinjskim sivim patikama, od kojih je leva uz to još i bila žestoko iskrzana?
A nije bilo razloga da ih krije, naprotiv...
Te patike su definitivno imale veze sa nekim od onih osam tomova ˝Hiljadu ijedne noći˝, jer je Neko, obukavši ih, čarolijom postao Neko Sasvim Drugi?
Po dogovoru, primao je loptu od Jove Jastreba, mekano je zarolao levo-desno po travi, kao da je otire od prašine, i slao je tačno na noge raspucanom Miki Šnajderu. Meni se činilo da Neko sve vreme nije pošteno ni potrčao, ali ima tih igrača kod kojih ti se čini da stoje, jer se sve oko njih vrti? Možda ta teza o relativitetu baš i nije u domenu samog profesora Ajnštajna, ali definitivno joj je mesto u navedenim panegirikama Grigorija Kovača...
Jer bilo je neverovatnih 6:1 za nas...
Zapamtio bih to i da nije iste noći krupno urezano ekserom na špricanoj fasadi Šogorove Kuće, zbog čega je on galamio da će zvati miliciju, ali nije bilo potrebe, milicija oko njine kuće ionako patrolira češće neg oko gradske štedionice, komentarisano je za našim stolom...
Panduri su se čudili kakav je to ekser morao biti, zaključivši da su dečurlija jedno drugom sigurno držali ˝lopovske merdevine˝ da bi dohvatili čak dotle, ali počinilac, naravno, nikad nije nađen...
Fasada posle godinama nije krečena, i mislim da je puno kasnije kuća i srušena s tim ovekovečenim semaforom...
A ono je stvarno morala biti ekserčina?
Velika bar kao naše šilo za kukuruz?
I ta deca su stvarno bila vešta, čim im je uspelo da domaše tamo gde bi to možda uspeo samo neko visok barem kao moj VD Stric Budiša... I to jedva?
Tek kad bi stao na paktreger naslonjenog bicikla...
* * *
Žara Tajron dobio je nadimak po glumcu na kog je navodno ličio, i moguće je da sam taj film video prekasno, ali po meni baš i nisu bili slični? Niti je Ćale nosio brkove, niti je Osvetnik Zoro bio proćelav...
Fabula o simpatičnoj šeprtlji koja se povremeno pretvara u virtuoznog mačevaoca, ipak ih je povezivala na neki uvrnuti način. No, pošto se tu radilo o potpuno različitim epohama, razumljivo je da se u svom filmu moja Proćelava Šeprtlja Bez Brkova pretvarala u junaka daleko ređe, verovatno i stoga da ne bi suviše upadala u oči?
O najvećoj utakmici odigranoj na Ledinčetu ikad, i dalje su pričali svi, to jest, svi osim onih pacera sa Druma...
Matori se polako vraćao u uobičajenu formu, sledeće subote već mu se pantljika kojom je pecaljke vezao za bicikl uplela u točak tako da je morao da ga skida na pola puta, a samo par sati kasnije je i bačenim pikavcem, na fascinantnih pet metara udaljenosti, progoreo najlon sa nanizanim ulovljenim ribama, koje su momentalno zbrisale. Teško da bi tako nešto ikom više pošlo za rukom, pa sve i da se tradicionalno održava turnir u tome?
A pecali smo uvek oko Starog Šlajza...
Oni kojima je to bio način da se provedu, brbljivo su bućkali plovcima po Kanalu, a oni kojima je to bio način da se prehrane, ćutke su čučali kraj olovka zabačenih u Dunav, odmah s druge strane prevodnice...
Svi Palinkaši su radili u istoj fabrici, ali srećom u raznim smenama? Da im je svima zatrebao krevet u isto vreme, ispostavilo bi se da im je kuća alarmantno prebukirana...
Od aprila do septembra mirisali su na prženu ribu, luk i sirće, utrenirani da u tom periodu uštede na hrani za preostalih šest meseci. Za njih se govorilo da bi upecali nešto i u buretu kišnice, ali dešavalo se da smuđevi poste a somovi šaranima otidnu u goste, pa bi se katkad i oni pridruživali društvu na Kanalu, ne bi li improvizovali kakvu-takvu večeru...
- Kad mama-Hildika vidi da sam opet doneo samo bodorke i karaše, iseckaće i dasku zajedno sa lukom!
Matori i ja smo stizali čim se on vrati s posla, bio sam suviše mali da bi me pustili samog, a opet, suviše velik da bi me dalje brukali u onoj bebaroškoj korpi na biciklu? Te godine nasledio sam Irenin dečiji ˝alpes˝, duplo manji od Ćaletovog ˝herkulesa˝, i stisnuto sam kaskao kraj svog Don Kihota, kao maleni Sančo na magarcu...
Predveče bi naišao i KT Isidor, čije je dvorište izlazilo na kanal nekih stotinak metara niže, a to je po pravilu značilo da će se društvo ubrzo preseliti u baštu obližnje čarde, maštovito nazvane ˝Stari Šlajz˝...
- A čujem i da ste one balvane odvikli od fudbala? To se mora proslaviti... Samo, ako je ovom Simčetu slučajno opet nestalo šampanjca, ima valda bar ladnog piva?
Natmureni gazda-Simče je šampanjac eventualno video jedino u novogodišnjem filmskom žurnalu, kad Maršal otvara bocu dok ga posipaju konfetama, a u njegovom bircuzu, sem piva i mutnog vina iz bureta, točile su se još samo neke radioaktivne brije iz flaša bez etikete? Klincima je uporno uvaljivao gnusni malinov sirup, ali mu je toliko dosadilo što ga svaki put pitamo za ˝koktu˝, da je na kraju počeo i da je nabavlja?
Milan Šnajder nije odoleo da se pivom kucne sa Velikima? Bio je stari koktaroš, i potajno sam vračao da i njemu ubrzo zagorči (pa da se vrati na naše piće?), ali me je ipak iznenadilo kad je spustio kriglu već posle prvog gutljaja...
No, njega je nešto pred čardom zagrcnulo i više od ukusa piva?
Munuo je laktom Božika, i ovaj se zagrcnuo, pa štafetno munuo Nandiku Paliku, kom se mucanje u momentu vratilo...
- T...t..toškara!?J...j.. jebo te! Otkud sepo... po... po... Pojavio, valda?
Okrenuo sam se u neverici, mene nije toliko zapanjilo što se pojavio, koliko me je zapanjilo što uopšte postoji?
Toškara...
Ime koje zašušti ma kako tiho da ga šapneš...
Prepoznali su njegovu ˝vespu˝ izdaleka, a bilo bi pomalo zabrinjavajuće da nisu, pošto je bila jedina u gradu? Odrastao je na kraju duge ulice koja je našu presecala na pola, i znalo se da često obilazi svoje, ali po izjavama retkih koji su ga navodno videli, boja skutera je varirala od onako avijonski sive pa sve do ni roze ni lila...
Ovog puta bila je bela, baš bela, kao sladoled od limuna...
Podigao ju je na papučicu tako blizu stola za kojim smo se poređali, da smo kasnije ispadali strašno bitni opisujući dve crvene linijice sa strane i kitnjasti znak ispod fara, upamtivši (ne baš uvek po tačnom rasporedu?), i sva tri broja sa registarske tablice?
Nosio je sandale na bosu nogu, svetloplavi šore i polo majicu sa malo dignutom kragnom, tamne naočare, i šokantni lančić oko vrata? Da danas naiđe tako obučen, to bi bilo sasvim normalno, ali on je takav naišao Još Onda? Čudo jedno koliko običnom vespom možeš odmaći lokalnim kriterijumima?
Pogledom je u bašti potražio nekog koga tu očito nije bilo, jer je već pošao nazad ka skuteru, ali onda se prijateljski osmehnuo, mahnuo, i uputio se pravo ka našem stolu?
Više nije bilo pitanje da li će Nandika opet promucati, nego da li će ikad više i progovoriti?
A priznajem da ni meni nije bilo potpuno svejedno...
Pogotovo kad sam shvatio da Toškara prepoznaje Osvetnika Zoroa i bez maske?
- Izvinite, Rice-ža... Nisam vas odmah video kroz ove cvikere...
* * *
Talenat je Božiji dar, i zato je manje zlo ni ne dobiti ga, nego ga bahato i nemarno zaturiti neraspakovanog?
Poneka zvezdica bljesne, poneka zatitra kao svećica, pokoja drsko razgrne matore zvezde i zablista nasred neba, a pokoja samo prsne kao varnica pod kovačkim čekićem sudbine, i trag joj začas presahne u mrkloj pomrčini zaborava?
Ali to je uvek samo do njih. Do zvezda i do neba...
U stvari...
I do oblaka, ponekad, potpuno nepravedno?
Tako su neke zvezde uočljive sa svakog mesta na planeti, a neke se nazru samo odnekud, i to samo ponekad...
Po nekima se, tako, ravnaju svi moreplovci sveta, a po nekima, opet, jedino Paja Šogor i Grigorije Kovač, dezorijentisani neočekivanim debaklom svojih pulena?
- Znam, Grišo, al'... Šest komada, brate? Kako su uspeli tako da ih nakantaju?
- Pa... Kad je igro i Žara Tajron...
- Jel'? E, onda, jebi ga...
Teško da bi i najbolji sportski komentatori, sve da ih zaklopiš u one njihove laptope, uspeli da od silne statistike, epike, poetike, od milion cifara, epiteta i citata, sastave rečenicu koja bi mogla da se nosi sa ovim prostim, poluopsovanim komplimentom?
Ćale je, i pored toga, te subote zauvek ćušnuo iskrzane sive patike na donju policu natkasne, iza neuništivih biciklističkih sandala i pedantno naviksanih cipela nategnutih kalupom na feder?
Tog leta poslednji put sam ga video kako igra, što zvuči pomalo tužno, ali ako pokušam da ublažim taj utisak primetivši da je to ujedno bio i prvi put da sam ga video kako igra, zazvučaće još tužnije?
A u tom junu bilo je svega osim tuge?
Bilo je strepnje, uzbuđenja, radosti, trijumfa, ponosa...
I neprocenjivih iznenađenja za sve nas...
-A šta sam ja rekla?
Dobro, za sve nas, osim za Mamu...
- Tačno sam znala kako će biti... Eh... Da je imao sreće da se rodi desetak godina kasnije, vi bi danas iz čokoladica izvlačili njegove sličice, a ne sličice tu nekih... Ma... Odavno mi je jasno da je u njegovoj pinklici bila baš mala zlatna lopta?
U njegovoj ˝pinklici˝? To je bio Mamin izraz za onu ˝bošču˝, ako je i to pravilniji naziv zavežljaja koji sirotani nose na štapu? Imala je čitavu hipotezu o nadarenosti, po kojoj Bog svakog, ali baš svakog, pošalje na ovaj svet sa pinklicom nekog talenta, ali ljudi ne padnu uvek baš onda, i baš tamo, gde taj talenat nešto i vredi, pa tako mnogi svoj talenat, na žalost, nikad ne uspeju da ispolje?
Kao i ostale neobične teoreme moje majke, i ova je bila slikovita, dirljiva, poetična, i skroz pogrešna...
Jer, većini onih koje znam ne bi vredelo ni da su se rodili bilo kad i bilo gde...
No, verovatno ni ne pričamo o istom Talentu? Klincima je danas talenat profesija, a Ćale bi, i da nije bilo rata, onu loptu iz svog zavežljaja verovatno bez razmišljanja degažirao u oblake, samo da u pinklici napravi mesta za uobraženu curicu iz ˝gospockog kraja˝...
Uostalom, kako bih ja to i skupljao njegove sličice da su se njih dvoje mimoišli u vremenu? Mogao bih samo da strepim da li će i moju sličicu iko igde izvući, ali o tome ne želim ni da mislim...
Na sličice sam ionako polako prestao da se ložim, možda baš tog juna, bilo je sve više duplikata i osrednjih igrača, ali sam čak i kao srednjoškolac na odmorima kibicerski još izvlačio poneku, tragajući za jedinom koja mi je nedostajala i nakon što sam popunio album...
Obično se radilo o loše retuširanim portretima, mnogo ređe se nailazilo na fragmente iz neke akcije pred golom, i jednom sam se na trenutak ponadao da sam je konačno pronašao, kad sam naleteo na figuru šmekera sa zalizanom proređenom kosom, u belom dresu, uhvaćenog u zamahu za volej, ali ne...
Bio je to samo Alfredo Di Stefano, centarfor Real Madrida...
I šta dalje da pričam?
Vremenom su takozvane čokoladice ˝Sport˝ počele da se pronalaze i ređe nego pojedine sličice iz njih...
I bojim se da će mi ona, na kojoj je Jedini Igrač Na Svetu Kom Je I Toškara Govorio Vi, nedostajati zauvek...

JULI. DUNAV I BICIKLI. DI ĆEŠ VIŠE?


I tog jula je na radiju dizana panika o nezapamćenim vrućinama koje nailaze...
- Ne lupetaj koješta, otkud bi ti mogao i znati da su to baš te, kad su ˝nezapamćene˝?
Deda Lazar je obožavao da se prepire sa svima, ali na tog spikera je imao poseban pik? Ne bi čovek dospeo da dovrši rečenicu, a već je bio zasut drvljem i kamenjem...
- I bolje me nemoj vući za jezik da ja počnem da pričam o ˝zapamćenim vrućinama] Di si ti bio dvaes druge, treće... Kad su i cuncukreti bežali u 'lad, zamlato jedna!
Posleratni radijski spikeri pravili su nauku od svoje profesije, ali pauze koje su uzimali zbog tobož pravilnog disanja, dikcije, i ostalih inače podrazumevajućih životnih radnji, Dedi su samo služile da se znalački nadoveže i ubaci...
- ˝Tako da danas čak ni najstariji u ovom kraju ne pamte da je...˝
- ˝Najstariji˝!? Za vas balavandere je star kogod nosi štap ulicom? I baš ti znaš koje u ovom kraju najstariji...
Radilo se o nacionalnom radiju, pa su zaista postojale veoma male šanse da bi spiker iz glavnog grada mogao znati ko je najstariji u Ovom Kraju? Malo je verovatno da je ikad čuo za, recimo, ubuđalog deda-Momu Slavujčevog s ćoška naše ulice, ili za već dopola balsamovanog Radišu Kerca s Druma, ali i to samo govori u prilog Dedine ozlojeđenosti?
- Šta se i trpa u sve, kad ne zna? I dabome da najstariji ne pamte! A znaš zašto ne pamte? Ne pamte zato što su matori, eto zato, blento blentavi!? Pitaj ti nekog mlađeg dal' se seća čega od pre četrdes' godina, pa će ti kasti ko iz puške! A matori se više ne sete ni dal' treba da se trgnu kad zvoni sat, a ne da se sete tamo neke omorine od pre po' i više veka?
Mnogo češće se dešavalo da radio prvi odustane od polemike (što je tehnološki potpuno neobjašnjivo?), ali Majka Marica je pomno pratila kad bi spiker mogao ostati bez argumenata, i spremno uskakala već na prve taktove muzike...
- Stani, Braca? Ne pustiš čoveka ni da dovrši ko svet? Prob'o je, nesretnik, kasti da ni najstariji ne pamte da je Dunav bio...
- Samo ti njega brani, Marice!? Dunav!? Pa, nije taj vid'o veću reku odjendeka, di je on i mog'o viditi Dunav? Na anziskarti? Jesmol' išli neki dan u vinograd? Jesmo! Pa jesi'l vid'la da Dunav nije nizak? Jesi! Dašta si nego vid'la!
Poslednje što je Majka želela je bilo to da se uplitanjem stavi na suprotnu stranu, ali kad bi Deda Lazar prvi zauzeo neku stranu, preostajale bi samo suprotne? Ipak, ona je bila jedini dreser koji se u svako doba usuđivao u taj kavez...
- Pa, jesam, Braca... Al'... Šta vredi što sam ja vid'la da nije nizak, kad radio kaže da je nizak?
Retko mu se dešavalo da ostane bez reči, ali često mu se dešavalo da ostane bez pristojne reči...
Zbog nečeg je ipak prelomio da ne odbrusi šta je naumio, nego je samo otresno odmahnuo u tom pravcu i ljutito raširio novine, po običaju ih prvo dugo poravnavajući dlanovima, kao da se sprema da ih ispegla, a ne da ih pročita?
- Ma... Neću da se živciram oko toga... Živciraću se oko već nečeg drugog?
Naslovi mu po tom pitanju baš i nisu išli na ruku. Čitao je novine staromodno, od prve ka zadnjoj stranici, i što je dalje listao, šanse da će naići na nešto za šta bi se mogao zakačiti činile su se sve manjim? Štampa je vrvela od pohvalnih članaka o još jednoj rekordnoj turističkoj sezoni, o radničkim odmaralištima i ferijalnim kampovima popunjenim do poslednjeg mesta, ali podozrivi Deda Lazar nije nasedao ni na trikove izvlačene iz mađioničarskog cilindra, a kamoli ne na fore izvlačene iz komunjarskih kačketa...
- Sve lažu! Ovamo divota, izobilje, med i mleko, a onda odjedared cvrc! Pa poskupi struja!
Plaćanje struje godinama je bilo osnovna jedinica mere za sve ekonomske probleme u životu, a medijska mašinerija u to vreme jedva da je i provirivala kroz ono magično oko radio-aparata, ali i ta dva skromna elementa bila su sasvim dovoljna da stari visprenjak provali princip po kom će svet funkcionisati par narednih milenijuma...
Bilo je to doba na samom prelasku propagande u marketing, i osnovna razlika je u tome da se po tadašnjem trendu stvarnost zamazivala lepim vestima, a danas se zamazuje ružnim? Tad je sve predstavljano tako idiličnim da nije bilo strašno ako struja malo i poskupi, bože moj, a danas ispada da je, štaviše, čista sreća što je jedino struja poskupela, jer mogli smo mnogo verovatnije biti i masakrirani, poliveni benzinom pa zapaljeni, pregaženi i ostavljeni kraj druma, ili, u najboljem slučaju, samo isterani iz kuće zbog neotplaćenog deviznog kredita?
- Vid' sad ovo!? Uveli i novi voz za Reku? Eto! I to lažu! Baš bi vol'o da vidim i taj nji'ov ˝novi voz˝! I to mora biti da su negde našli kakve predratne vagone, pa ih samo malo doterali?
Uvođenje dodatne sezonske linije za Rijeku odmah je skrenulo pažnju i Majki, jer nju je tih dana više od sunca pržila činjenica da su Prija i Prijatelj i tog leta tradicionalno otputovali upravo u tom pravcu, u goste Deda Đurinom cimeru sa akademije, koji se definitivno zvao Vlado, ali za prezime Brtuljak više i nisam tako siguran?
- Eto... Sad će Prija moći još komotnije da ide kod tog njinog Vladoa? I, kol'ko, molim te, uopšte i ima do te Reke, kad i vozu treba ceo dan da stigne? Ja ne razumem kako se neko i usudi da živi tako daleko?
Deda Lazar i Majka Marica nisu dospeli da putuju dalje od mesta čije se crkve vide s našeg tavana, i zato ni njemu nije odmah sinulo da Rijeka u stvari i nije daleko sama po sebi, nego je daleko jedino Odavde? Dodatnu zabunu stvaralo je i to što je bratstvo-jedinstvo nametnulo običaj da se ijekavica simultano prevodi na ekavicu, i obratno, što se ponekad pogrešno primenjivalo i na geografske toponime...
- Jel' tako, Braca? I ko bi još, molim te, i iš'o u reku na more!? To samo na nji' i liči...
Kad ni drugom rečenicom nije uspela da Dedu dehipnotiše od novina, Majki je bilo jasno da će sam Bog morati da pucne prstima da bi ga prenuo, i da postoji samo jedna tema na koju će početkom jula svaki vinogradar bez greške odreagovati...
- Grmil' to tamo u Sremu, U se meni samo čini? Sad bi već stvarno bio red da padne nešto?
Ne znam da li se više trgao na ˝grmi˝ ili na ˝nešto˝, ali istog časa je spustio novine i zabrinuto podigao pogled. S mesta na kom je sedeo se nije baš puno neba videlo kroz sklepana letnja vrata sa komarnikom, ali Deda je kroz svoj daltonizam postao ekspert za one nijanse koje su mu ostale na raspolaganju, i smirio se ocenivši da siva nije ništa sivlja nego maločas...
- Jezik pregrizla! Da padne nešto? Šta bi palo, jesil' ti normalna? Bolje da ne padne ništa, neg da padne šta ne treba, ženska glavo!
Na to je Majka tobož skrušeno potvrdno klimnula, a u stvari se i ona smirila, uspevši napokon da ga nekako navede na razgovor...
- Znam, Braca... Al' već me pomalo brinu ovol'ke omorine...
Zaklopio je novine i duboko uzdahnuo, i verovatno je to izgovorio samo zbog suše i vinograda, mada je zbog njegove omiljene rečenice koja je usledila, taj uzdah zazvučao kao da dolazi negde sa dna Diogenovog bureta?
- A i to će proći... Dosad je sve prošlo...
* * *
Ponekad, kad bi vetar na čas polegao nabujalu zovu i trnjine, iz donjeg dela našeg vinograda se mogla videti kupola obližnje crkve Svete Gospe Snežne, podignute u slavu dana kad je sneg nekim čudom zavejao usred leta, noć uoči velike bitke vojske Eugena Savojskog sa Turcima...
- Ma, i to su izmislili...
Tu se Deda Lazar ipak malo oslonio o držaljicu, osluškujući tajnovitu močvaru u podnožju. O njegovoj mašti već je bilo govora, ali neosporno je da je za zveket husarskih sablji i helebardi imao daleko istančaniji sluh nego za, recimo, zveket mišijih viljušaka iz crtanih filmova?
I Sava Danguba je prestao da oštri kosu, kao da se i njemu učinilo da se struganje brusa poklopilo sa udaljenim isukanjem neke dimiskije Damad Ali-Pašinih delija...
-Al'te Švabe su bar umele lepo da izmisle, jel' Braca? I da posle pošteno dignu crkvu tamo di su možda malkice i slagali?
- E, moj Savo... Sreća naša što Ovi ne smeju da dižu crkve? Da su digli crkvu digod su slagali, ne bi se nebo vid'lo od tornjeva!
Tu je Savulja već morao da se obazre unaokolo pre nego što se nadoveže, ipak je on svoju lažnoinvalidsku penziju dobijao upravo od Ovih?
- Ta, idi, Braca... Šta će oni dići? Ako nam od nji' ostane i koja trafika, i to će biti puna kapa...
Deda je uočio da se uvek bučni Danguba utišao za nekoliko decibela, ali moj predak nije imao problema sa obaziranjem oko sebe ni na mnogo prometnijim mestima od pustog vinograda...
-Ako mene pitaš, i red je da se digne crkva tamo di usred leta padne sneg? Evo, danas, na primer, nek padne samo jedna jedina pahulja, i ja ću prvi kod onogoraja dići crkvu na dva tornja!
Savulja se oprezno zagledao u nafatirane kumuluse iznad rita, istina je da su se tu i tamo malo komešali, ali mu to ipak nije ličilo na nadolazeću mećavu?
- Da, da... Razumem šta 'oćeš da kažeš, Bracika moj, razumem... Barem... otprilike...
Deda je po vokaciji ipak bio trgovac, i to ortodoksni predratni trgovac, koji je i reči izračunavao u treću decimalu...
- Nema tu ˝otprilike˝, moj Savatije! Čudo je kad padne sneg na Ivanjdan, a ne kad na nekom ćošku nabubri asfalt od malo vrućine!
I to je bila tek druga decimala, ali Sava Danguba nikako nije bio glup. Možda je bio malo naglup, u redu, ali ne sme se zanemariti činjenica da je on bez puno muke uspeo da sebi sredi boračko-invalidsku penziju, i to samo na osnovu toga što je imao neku daljnju rodbinu u Partizanskoj ulici, kako je to stručno objašnjavao KT Isidor?
- Znam, Braca, znam... Digli ovol'ko halabuke oko malo omorine... A kad će i biti omorine ako ne u julu?
Postojao je, u inače pretežno nabusitom govoru mog Deda Lazara, jedan registar koji mi se dopadao više od ostalih, neka dostojanstvena pomirenost, ali bez i najmanjeg prizvuka rezignacije?
- Plaše narod, Savo, eto šta rade? Čudo im što leti sunce sija? Do kraja će pristati i da ima Boga, samo ako i bi njega mogli nabediti da je kriv za nešto?
U svom dovikivanju preko čokoća (u koje se tek povremeno rzanjem ubacivao i konj Putko iz hladovine oraha, alijas iz porte nesuđenog hrama?), dva matorca su mnogo sažetije predstavila sve ono o čemu sam ja naširoko krenuo da pričam, ali u rezimiranju su njih obojica i bili daleko veći majstori od mene...
- Vidi... Otkad je sveta i veka, juli-mesec je i sparan i vreo, i, ako bude sve k'o što treba, takav će i ostati? E, sad... Ko će ga trpeti, ako u njemu uživati, to je već nji'ova stvar?
* * *

A tek to mi je, nažalost, u tom času bilo potpuno jasno?
Moj nedvosmisleni izbor je inače bio da u julu uživam, ali tog dana sam se prevario pošavši u vinograd s dedacima, pa sam se za kaznu nakratko našao među onima koji ga trpe?
Deda Lazar me je navukao na jeftin fazon, pomenuvši ˝veliko iznenađenje˝ koje me čeka ako pođem s njima, a upravo on je i prorekao da će mi te moje maštarije jedared glave doć? Oko naše vinogradarske kolebe se inače svašta dešavalo, muvali su se tu i lisičići i zečevi, jedno vreme se na orahu gnezdila i kreštalica (dok je Crni Žuća nije istraumirao svojim neurotičnim lajanjem?), ali naivno sam se ponadao da ću konačno videti i misterioznog jazavca Danila, koji se navodno redovno pojavljivao kad lajavka ne bi bilo u blizini? Ostaće nerazjašnjeno zašto bi neko jednom jazavcu uopšte nadenuo ime, a posebno ne baš to ime, ali po Dedinim tvrdnjama se Jazavac Dača već uveliko odazivao i na nadimak, i prilazio sve do klupe namamljen čajnim kolutićima...
- Čekaj! Zažmuri i ne gledaj dok ne kažem! Daj ručicu! Polako... Još malo... E, sad može!
Sačekavši da mi skloni dlan sa očiju, žmurio sam još neko vreme, pa tek onda oprezno provirio? Breskva!?
To je to veliko iznenađenje? O, ne...
Došlo mi je da opet zažmurim...
Sitne vinogradarske breskve su ubedljivo najneuglednije voće koje sam ikad video, bezukusne dok su zelene, razdroćkane (ali i dalje bezukusne?) kad su zrele, a povrh svega još i gnusno dlakave? Zamirisale bi donekle tek u rakiji, zbog koje ih je Deda najverovatnije i gajio, mada je on uporno pokušavao da ih proturi i kao namirnicu, i pored Mamine opaske da bi ih trebalo depilirati pre nego što se zagrizu? U svakom slučaju, zbog neke svoje ratarske vradžbine mi je svake sezone ukazivao tobožnju čast da ja uberem prvu, a kasnije, zauzet oko priprema za berbu, nije primećivao da mi je to ujedno bila i poslednja breskva koju bih ubrao te godine?
Uzgred, iznenađenje koje mi je isplanirao za taj dan stiglo me je na neki način tek puno godina kasnije, kad sam u jednoj krajputaškoj piljari na izlasku iz Trsta, među kokosovim orasima isečenim na tanke kriške, i među čudnim plodovima na koje sam dotle nailazio samo u ukrštenicama, prvi put video i nektarinu. Od te glatke i slatke tvrde breskve, koju sam mogao grickati vozeći dalje jednom rukom, bez bojazni da ću ufljiskati sve oko sebe, danas bi me više fascinirala možda jedino lubenica bez koštica?
Svom srećom, Dedine breskve pripadale su epohi pretežno zaprežnog saobraćaja, jer bile bi prava mora za svaki pristojan automobil, čak i za eventualni prototip sa brisačima i sa unutrašnje strane?
- Neka, neću je odmah jesti... Ponećuje mami...
Na to se samo uvređeno štrecnuo, naravno da Snajki nije zaboravio primedbu o depiliranju, ali, koliko god da je bio zlopamtilo, još više je bio uporan u nameri da svoje droćkare kad-tad uvali u našu korpu za plažu...
- Ne vodi brigu... Uzbraćemo par komada i njoj, za Štrand...
* * *
Kad odrasteš pored velike reke, rano naučiš da plivaš... Jer bi ti se u protivnom moglo desiti i da ne odrasteš?
Znajući da u ličkim genima mog VD Strica Budiše ima previše kamena koji bi ga mogao povući ka dnu, Ćale je u vodi na njega pazio i više nego na nas. Budaš je, naravno, još prvog leta po dolasku naučio da pliva, i to sasvim pristojno, po gorštačkim merilima, ali po strogim kriterijumima mog Matorog, i Gospon Bandike (koji su u toku dana po nekoliko puta iz šale preplivavali rukavac, prelazeći u čardu na hosulepeš), Budiša nikad i nije naučio da pliva, nego je samo naučio da ne tone? Iako je u vodu redovno utrčavao i pre i brže od ostalih, u njoj je uvek bio nekako napet i uznemiren, euforično bućkajući i prskajući one koji se nećkaju da uđu...
Za razliku od nas, čije su kolevke ljuljane u ritmu talasa Velike Reke, on nikad nije prepuštao da ga Dunav malo i ponese, nego mu se večito suprotstavljao, kao uostalom i svemu u životu što je imalo ustaljeni tok...
- Preplivao bih ga ja još danas... Al' ćete me zezati da sam čekao da ovoliko opadne...
Razumnog čoveka malo šta može plašiti kao neustrašivost?
Ćale je dobro znao da se Budiša ne plaši ničega, i da njegov takmičarski duh teško podnosi to što su mnogi momci iz kraja preplivali Dunav, a među njima više puta i Bandika, koji je po njegovom mišljenju bio svilenko, a po mom daleko najbolji plivač od svih? No, kako god, taj podvig je predstavljao neku vrstu inicijacije za ulazak u klub Pravih Mangupa, pa su slavljeni čak i Vojica Suvajdžin i Lale Prasac, koje je prilikom preplivavanja voda odnela čak do kesona novog mosta, odakle su se u mokrim gaćama vratili tek po mrklom mraku, izujedani od komaraca, i modri od zime i nešto energičnijeg legitimisanja od strane milicije na Keju...
Šta onda tek reći za istorijski podvig suludog Božika, koji je za simboličnu opkladu uspeo da sa Špica, uz struju, dopliva do polazišta prevozničkog brodića ˝Kolja˝, čitav kilometar uzvodno na suprotnoj obali, što danas ne bi privuklo samo ogromnu medijsku pažnju, nego bi najverovatnije privuklo i međunarodnu komisiju za doping i nedozvoljene supstance?
- Nemoj se igrati s tim, Budimire... Dunav je jedna ozbiljna reka...
Postojala je opasnost da će i te Ćaletove reči samo još više zainatiti Budaša, ali neosporno je da je čak i maločas pomenuti rukavac, mnogo poznatiji kao Dunavac, bio širi od većine Neozbiljnih Reka iz postojbine mog VD Strica...
- Tamo kod vas u Liki su reke tolicke da se vi i ne takmičite u preplivavanju, nego u preskakanju? Di ćeš se ti u tom meriti s Božom, moj Ludaš, pa njega su i na krštenje nosili čamcom?
Deja Šapurika je inače retko išao na plažu, Grlica je u svom žuto-plavom kostimu izgledala kao švedski hipi rvač (koji jedno vreme nije trenirao zbog proširenih vena?), a i sam Komšija je pre pripadao onoj mazohističkoj sekti koja po ceo dan čuči kraj vode a ne uđe u nju, koju neki ovde nazivaju i ˝pecaroši˝...
Tog dana Deja se na opštu radost pojavio (a Grlica na njegovu radost, nije?), pa su Matori i on prvo krenuli da potraže i Budišu, i laknulo im je kad su ga najzad ugledali u gužvi. Od kuće smo krenuli svi zajedno, u urednoj biciklističkoj koloni, ali bilo je samo pitanje ćoška na kom će moj vetropirasti VD Stric zbrisati na svoju stranu, u večitoj potrazi za prečicom, i u večitoj nameri da negde stigne pre svih...
Budaš je uvek bez teškoća ˝upadao˝ i na sve moguće utakmice, tako da mu ni ulazak na Štrand nije predstavljao veći problem, jedino mu je malo kvario prolazno vreme, dok bi, ćušnuvši bicikl u travu, čučeći birao rupu na žici kroz koju će najpre šmugnuti kraj čuvara...
- Izgleda da voda manje nosi s one strane... Zbog te okuke?
Sedeo je na samoj obali, sa stopalima u reci, odmeravajući po ko zna koji put razdaljinu do sremske strane? Ne znam da li je potrebno da naglašavam da je bio ekstremno tvrdoglav, ili se to uz sve navedene premise uveliko podrazumeva?
- Možda... Da ja ipak krenem od preko?
Oprezno se spustivši do njega, Deja se gnezdio laktovima u pesku sve dok mu nije u potpunosti prekopirao položaj tela, a onda se malo mrštio i mrduckao obrvama, nameštajući i taj sudbolomni rubikonski pogled...
- Da, to će biti? Ili, još bolje, da ti njega probaš da preplivaš uzduž? I tog se malo ko setio?
Budišin osmeh bio je tako širok da su se dve šiparice u prolazu skoro spotakle o njega, i Ćale se na osnovu te promene ponadao da bi to moglo biti sve što se tiče avanturističkih planova za taj dan? Do večeri ipak nije prestajao da, uz tri dečije glavice u plićaku, budno motri i na onu malo stariju (i prilično tvrđu?), koja je kao plovak svaki čas zaranjala i izranjala oko njih...
Mama mu je nekoliko puta ponovila da ne mora da brine toliko, što nikako ne znači da ona nije brinula? Naprosto, postoje neke stvari koje žene primete pre muškaraca, i kad ih ne izgovore durimo se što ih kriju od nas, a kad ih izgovore, durimo se što su baš morale da ih kažu?
Drugim recima, naš Porodični Psiholog nepogrešivo je procenio da se samo jedna osoba na svetu plaši Budaševog preplivavanja Dunava više nego i sam Ćale...
I to upravo Budaš, svom srećom...
* * *

- Znaš kad sam znao da će ova država propasti? Kad smo počeli da zaključavamo biciklove...
Doša Bančilo (Bančilov Dobrivoje, Briske, Doša Štamparac), važio je za ozlojeđenog tipa, a nije ni čudo?
Posle rata su mu od velike i uspešne porodične štamparije Bančilovih ostavili jednu jedinu presu, i to tek kad im se učinila nepopravljivom, a kad je ipak nekako uspeo da je osposobi, davali su sve od sebe da ga održe kao primer privatnika koji ni izbliza ne može da se meri sa društvenim štamparijama, jer su u njima (njegove bivše) mašine u rukama vrednih samoupravljača...
I onda su mu još ukrali i bicikl...
Tih godina to se dešavalo mnogo rede. Ne zato što je onda bilo veća sramota krasti, nego zato što je onda bilo veća sramota biti uhvaćen...
Iako su bicikli bili pretežno crni, ne samo da smo još iz daljine bez greške prepoznavali koji je čiji, nego smo i poneke bicikliste prepoznavali tek po biciklima? Čak i pred Štrandom su ostavljani bez brige da će nestati, bili su žigosani kao kaubojski konji, i teško biciklokradici koji se greškom dovoza pred salun u kom se zatekne vlasnik. Dobro, ne bi baš bio obešen, kao pravi konjokradica, ali bilo je trenutaka kad bi gotovo požalio što nije? Tako je jednom, na penal svim pecarošima iz ulice, niz dolmu naišao nesretnik na tek maznutom ˝dijamantu čika-Đokice Geometra, a taj bicikl je u našem kraju važio za ikonu na dva točka. Ispostavilo se da je čova samo pazario bajs, tobož ni ne pomišljajući da bi mogao biti ukraden, ali mislim da je otad uzimao fiskalni račun i kad kupuje semenke na utakmici?
- Nije mi toliko do bicikla... Koliko mi je žao onog zvonceta...
Doca Štamparac je i pred Štrand došao znajući da se tu nedeljom sjate svi gradski bicikli koji drže do sebe, kao što je već tog jutra i na Najlon Pijaci tragao za svojim odbeglim ljubimcem. Usput je zagledao svako mesto gde postoje oni gvozdeni štenderi za parkiranje dvotočkaša, osluškujući da li će se negde izlanuti ono prepoznatljivo zvonce?
Bio je Doša vrhunski slovoslagač, nema tu šta, ali izgovorene reči već nije umeo da složi tako vesto...
Tim zvoncem je, naime, prvi put u prolazu zvrcnuo lepoj Jevrejki koja je uvek rano odlazila sa korzoa. I normalno da ga nije ni pogledala? Živela je u ulici u koju se devojke ne vraćaju sa korzoa na neudobnoj štangli muškog bicikla? Zvrcnuo je učtivo i sutradan, pa još jednom, još stidljivije, i posle više skoro da i nije? Nije bio red. A onda joj je, koju nedelju kasnije, pobegao zadnji tramvaj, žurila je sa drugaricom ruku pod ruku, i on ih je sustigao, sasvim slučajno? A, poznavao je i tu drugaricu, još slučajnije, pa ih je kavaljerski otpratio dugom i opasnom pijačnom ulicom, gurajući bicikl kraj njih. I, ne znam koliko je ta ulica doista mogla biti opasna trideset devete, ali ako je i tada bila duga kao što je danas, onda do njenog kraja ispravan bicikl gura, umesto da ga vozi, samo onaj kog je zlo nateralo na to? A šta ćeš većeg zla od ljubavi?
Magije verovatno ni same ne znaju kako se dogode? U formulu uobičajenog razgovora samo kane neka presudna reč, osmeh, odblesak nekog uhvaćenog pogleda, i odjednom sve uzavri u toj epruveti. Tako se i on tek na pola puta kući setio da sad već može i da zajaše bicikl, i imao je precizan plan šta bi sve mogao sanjati te noći, ali u inat nije uspeo da zaspi? I, kako to već ide, onda se ona (opet u inat?) nije pojavila čitavog nesnosno dugog vikenda, pa ni sledećeg dana, ni dan posle, a kad je naredne srede najzad naišla kraj apoteke, gde bi obično u njenu čast zvonce sa jednog bicikla zazvonilo na sva zvona, opet ga nije ni pogledala? Ali prvo što je primetio bilo je da umesto tašnice pod miškom stiska plavi štepani jastučak...
I naravno da tu priču nisam čuo od njega...
Ne ume svako da ispriča svoje uspomene, ali, ako je sretan, onda ima nekog sa kim ih deli, a ko već ume da ih nacifra. Doša Bančilo je tako od tog dana imao teta-Irmu, a ona je imala još i Onu Drugaricu (koja se kasnije udala za mog Ćaleta?), i obe su bile kao stvorene za to...
Čudno, baš...
Nekad sam bio puno mlađi od Doše Štamparca, a sad skoro da i nisam?
Mislim da bih ovu naizgled konfuznu Tezu O Dodirujućim Generacijama ipak nekako uspeo da razradim preko klikera koji se pred kraj partije lagano zbiju oko roše, ali je možda mudrije da se suviše ne upuštam u to? Svaka priča u koju se umeša Vreme definitivno se do kraja zakomplikuje, a sem toga, ionako je već previše tih teza razumljivih jedino Klikerašima...
Prostijim, ili manje komplikovanim rečima, dok smo mladi, za svoju generaciju smatramo one rođene iste godine, kasnije to polako postanu i oni rođeni te decenije, a kad totalno omatorimo, neprimetno se stopimo u generaciju sa svima sa kojima smo živeli u istom vremenu? Nekad sam, dakle, bio puno mlađi od čika-Dobrivoja Bančilova, ali više i nisam toliko? Štaviše, čim malo utonem u dremež sećanja, Došu Štamparca smatram maltene vršnjakom?
Tako i poneka moja uspomena samo nečujno klizne crvenim tramvajem, poneka se, opet, pošteno naštrucka na taljigama, neku povuče lokomotiva, a neka se čak i gospodski provoza automobilom?
Ali uglavnom putuju okrećući pedale...
* * *

Kažu da se svako od nas može pronaći u nekoj bajci, u šta baš i nisam ubeđen, ali zato provereno znam da se ponekad bajke mogu pronaći u ponekom od nas? Nema sumnje da bi se Princeza Na Zrnu Graška, iz Andersenove priče, u puno čemu prepoznala u razmaženoj Princezi Na Sicu Bicikla iz naše ulice...
Da, i Mama je na posao redovno odlazila na svom bajsu, mada bi u nekoj igrici apdejtovanoj na današnju frekvenciju saobraćaja, teško prolazila i prvi level?
Moglo bi se reći da baš i nije bila neki biciklista? Mada je možda lepše reći da nije bila običan biciklista? A, u stvari, najlepše je reći da je bila neobičan biciklista...
- Proleti, k'o furija na točkovima, nit' koči, nit' kormani. Ako išta i vidi kroz te crne naočare?
Sama činjenica da je naočare za sunce do kraja nazivala ˝crne naočare˝, jasno pokazuje šta je Danilka Komšinica mislila o njima. Kod periferuša sličih njoj, postojalo je uverenje da se crne naočare nose samo na plaži (i to po mogućstvu ne na rečnoj?), i Mama je time što bi ih od prvog sunčanog dana najprirodnije nosila ulicom, šokirala Danilku i više nego kad bi se na Štrandu namazala kremom za sunčanje...
- A tek to? Ko se ovde ikad mazo? Pa, kod nas se oduvek pocrnjiva onako nasuvo... I, k'o da ja nemam tu ˝Niveju˝, mož' misliti? Al', zna se, to je da se nosi na more, posle lepo zaklopiš, pa čuvaš za dogodine! Meni, traje već šes'-sedam godina, i ništa joj ne fali...
Red bi bio da je ˝Nivea˝ za tih sedam godina vernosti nagradila Danilku bar doživotnim sledovanjem (za šta bi, po svemu sudeći, dve kutijice bile sasvim u redu?), ali onda se nije toliko polagalo na marketing. I u tome je komšinica bila neka vrsta preteče, sprovodeći u svakoj prilici osmišljenu negativnu kampanju protiv moje majke...
Zauzvrat, Mama joj je spuštala na svoj način, zloćkastim opaskama i uvijenim parafrazama, kao onda, recimo, kad je Danca zaradila plik pokraj nosa uzaludno pokušavajući da Matorog poljubi za Novu Godinu, i pored cigarete koju je zaglavio u uglu usana upravo u nameri da je spreči u tome?
- E, draga moja... Lepo kaže izreka: ko se jednom opeče... Opeći će se taj i drugi put?
Rekao sam već da se Danilka oduvek ložila na mog Ćaleta, i da je uporno pokušavala da ga cokne makar u dve jedinstvene prilike, za rođendan ili na novogodišnjem dočeku, ali on je pokazivao i veću upornost u izbegavanju tog poljupca. Izveštio se da tačno predvidi kad će ga startovati, i na vreme bi uposlio obe ruke, obično čašom i flašom, da, tobož, ne bi imao kako da skloni cigaretu? No, te godine je čestitarka malo cugnula, i spopadala ga sve dok joj obraz nije zacvrčao od žara, ali ni posle toga se nije potpuno kultivisala...
- S nekima moj Žarica izbegava da se cmače... Zbog brkova, valda?
Nema potrebe da naglašavam da moj stari nije nosio brkove, i da je i ta Mamina poruka bila adresirana na sledeću kuću sa neparnim brojem u našoj ulici? Nije toliko bitno ni to da je (naročito posle incidenta sa pikavcem na pecanju?) i pušenje sveo samo na nužnu samoodbranu od Dance, daleko je za ovu priču hitnije da se što pre vratim na detalj o Furiji Na Točkovima, jer to bi moglo štošta pojasniti?
Bicikl koji je moja majka donela u miraz, dakle, bio je vidno renomiranijih od ostalih, sa korpom na volanu i mrežicom na zadnjem točku, pa onda sa dinamom, moćnom niklovanom lampom, i, povrh svega, sa finim damskim sicem od meke proštepane kože. Za taj sic se na žalost ispostavilo da predstavlja nerešivi problem, jer, ma koliko da su se Ćale i Deda petljali oko njega, nikako nisu uspeli da ga spuste toliko da bi Mama konačno vrhovima prstiju mogla da dodirne tlo kad se zaustavi...
Ipak je naučila da ga vozi sasvim solidno, ali iz tog, i još nekog razloga, nikad do kraja nije naučila da sa njega i silazi kako treba? U savlađivanju te tehnike najdalje je stigla do iskakanja u pokretu, kad bi pustila da masivni bicikl jednostano ode svojim putem, što se nije moglo primeniti baš u svakoj prilici. Deda je govorio da će se šlogirati ako bicikli samo još jedared tako zvekne o kapiju, ali ona se, naravno, pravdala da to nikako nije do nje? Za Mamu se govorilo da je pravi majstor u tome da uvek nađe krivca za sve, ali ne znam baš? Da je zaista bila majstor, ne bi svaki put pronalazila Istog Krivca?
- A kako sam i mogla da naučim? Čim krenem da se zaustavljam, Žarica pritrčava da me ukeča?
Eto. Sad se otkrilo i ko bi to mogao biti onaj Još Neki Razlog, mada se dalo i naslutiti? Datiralo je to doduše još iz vremena kad joj se Ćale udvarao učeći je da vozi, pre rata, kad džentlmenski gestovi još nisu toliko upadali u oči, ali evo gde nas je dovelo?
- Krećem!
Prvih dvadesetak dana je redovno sa portirnice javljala kad polazi kući sa posla, da bi svi iz kontrole leta bili pripravni da je bezbedno prizemlje pred kućom. Nama je preostajalo samo da se molimo da će i tog dana Bog lično regulisati saobraćaj na raskrsnicama od Sajma do naše kuće, i da niko neće nailaziti putevima sa prvenstvom prolaza. Danas bi i suludim bajkerima sa betonskih poligona teško pošlo za točkom da bez zaustavljanja prođu sva ta nelogična ukrštanje širokih, sivom kockom popločanih ulica, i jeza me hvata kad samo i pomislim kako je ona to uspevala da izvede? Takođe će ostati tajna i kako je silazila sa bicikla dolazeći na posao, ali sumnja se da je tu uigranog saradnika i asistenta imala u iskusnom portiru Momčilu, a u prilog joj je svakako išao i prostrani parking ispred upravne zgrade, po kom je komotno mogla kružiti sve dok je izlapeli deda-Moma ne primeti...
Dolazak kući bio je daleko uhodaniji, kao što rekoh, a uz to još i dodatno olakšan kad je Mamino radno vreme revolucionarno pomereno za čitav čas kasnije. Najzad je i Matori, koji je dotle zajapureno stizao s posla u zadnji čas, dospevao da čak i nešto gricne pre akcije. Kod nas je ručak inače uvek počinjao tačno u vreme kad Deda Lazar počne da ruča, i obično bi baš usred pilećeg paprikaša sa knedlicama (kog na Majkinom meniju nikad nije bilo više od tri-četiri puta nedeljno?), zazvonio naš čuveni telefon, dugo vremena jedini u ulici...
- Krećem...
Trebalo joj je barem desetak minuta da stigne, ali Ćale je izlazio na ulicu čim bi nazvala. U komšiluku bi taj gest eventualno i prošao kao ljubav, supružnička pažnja, preterana brižnost (svejedno koje od ta tri, sve ih je podjednako zblažnjavalo?), ali dešavalo se da Matori bude na putu, ili se zadrži na sastanku, pa bi onda Deda Lazar preuzimao ulogu hvatača na prvoj bazi...
Tad bi to pre moglo proći kao ˝zaseda˝?
- Jel' ono ona!? Budiša, 'vataj je ti kod tog basamka! Ja ću ovamo kod kapije... A ti, Dejo... Ako samo krene da se provlači na tu stranu, tvoja je! Eno je! Eno je, paz' te!
Deda i Deja usplahirili bi se kao da treba da je spreče da prođe, a ne da joj pomognu da se zaustavi? I, dok se za Dedu tako ozbiljan pristup problemu nekako i podrazumevao, za svaku pohvalu je i to kako je komšija Šapurikin pristupao zadatku?
- Nemaš brige, Bracane... Samo nek proba!
Pomenuo sam već da je Deja jednom imao situaciju sa špricanom fasadom, nakon čega su i njega i bicikl špahtlom strugali sa zida. Posle je objašnjavao da mu je to, u stvari, pretovareni ceger malo povukao korman kad je od ćoška naglo skrenuo trotoarom, ali svima je bilo jasno ko je tu malo povukao? Uglavnom, izgubio je kontrolu i krenuo da pada ulevo, gde ga je na sreću pridržao slepi zid Šogorove Kuće, o koji se onako u pokretu oslonio više obrazom nego ramenom. Na nesreću, u strahu od blamaže da će biti viđen kako pijan pada s bicoša, nastavio je uporno da vergla pokušavajući da se vrati u balans, tako da je strugao facu o šmirglavi zid još dobrih nekoliko metara, sve dok se njome konačno nije potpuno nasukao na ispupčeni gipsani ornament...
- Da nije bilo tog falca, izvuk'o bi' ja ravnotežu, nema govora? Ovako sam se samo malkice oder'o po licu, ne bi ni primetio da se nisam navele brij'o...
Samo malkice? Takvu krastu u životu nisam video. Da se kojim slučajem našla pred komisijom za dodelu Oskara u kategoriji maske, verovatno bi odmah bila odbačena kao preterana? No, Komša je u svakom slučaju bio više nego upoznat sa procedurom u slučaju prinudnog sletanja s bicikla, i spremno je krenuo da skakuće u zonsku odbranu ispred svojih prozora, znajući da od te podmukle i pritajene fasade ponekad vreba najveća opasnost...
Budiša je već bio daleko opušteniji, ne samo zato što je važio za nenadmašnog krotitelja divljih bicikala, nego i zbog toga što mu je bilo dovoljno da sa basamka samo baci pogled ka Drumu, pre no što ležerno nastavi da na ogrisku jabuke traži jedini preostali gric...
- Ma, daj... Nije to Veronka, šta vam je? To je čika-Đokica geometar...
- E, jebeš ga? Pa, kad imaju isti-istacki bicikli!?
Mamin i čika-Đokicin bicikl bili su isti jedino po tome što su imali po dva točka, svi ostali detalji na njima bili bi iz cuga zaokruženi u igri ˝pronađite razlike˝. Deda uporno nije nosio naočare ulicom, govorio bi da je ionako video sve što je trebalo, ali sad je kao ježić čkiljio u pravcu iz kog je Mama trebalo da se pojavi. Jednom su se tako Presretači samo na trenutak zapričali pa im je promakla, posle čega su morali da čekaju dok ne napravi čitav krug oko kraja da bi se vratila...
- E, ono sad već mora biti ona!? Nema više ko!?
Budaš ga je pomalo sažaljivo pogledao...
Ako su im bicikli izdaleka, i naspram sunca, možda i bili isti-istacki, moja se majka od Đokice Geometra ipak vidno razlikovala, pa sve i da je obukao široku tufnastu suknju, belu čipkanu bluzu bez rukava, a preko ramena, onako poštarski, prebacio veliku letnju pletenu tašnu...
Koju nakon usledelog Dedinog prepada možemo zvati još i Velika Letnja Pletena Tašna Sa Pokidanim Kaišem?
-E, sad bi stvarno bilo dosta!?
Da je uvek samo Budiša prihvatao Mamin bicikl, niko ne bi ni primetio da tu postoji neki problem? Činio je to u par koraka, sa onim svojim brendiranim osmehom, što takođe nije zanemarljivo, no, onda su Deda i Deja iskakali iz busije kao hajduci, praveći paniku i nadižući larmu koja je već počela da uveseljava pojedine komšije. Kad je onda još i Danilka krenula da baš u to vreme redovno poleva ispred kuće, mojoj majci je bilo je jasno da mora preduzeti i taj sudbonosni korak?
- Eto! Ode moja tašna, dugo mi je i trajala? I, zar stvarno niko ovde nije sposoban da taj nesretni sic spusti pet santimetara? Pet santimetra! Ma... Idem kod pravog majstora, iz ovih stopa, nema više!
Deda i Ćale, koji se pojavio kad je najmanje trebalo, samo su se pokunjeno pogledali. Ne toliko zbog toga što je Mama poslednjom rečenicom potpuno diskvalifikovala njihove višegodišnje pokušaje da Nesretni Sic spuste za taj krucijalni pedalj, nego više zbog toga što su vrlo dobro znali da se to ˝pravi majstor˝ odnosi na jedno vrlo određeno ime, krupno ispisano na tabli iznad radionice na drugoj strani Druma...
Bence Karlo, bravar i precizni mehaničar...
* * *
Deda Lazar je jednom udario pešaka na pešačkom prelazu, što jeste strašno, ali ne tako strašno kao što zvuči. Nije ga udario autom, nego kišobranom...
Po dolasku kući je pokušao da to predstavi na svoj način, ali su dva kratka unakrsna potpitanja bila dovoljna da treće ni ne mora da se postavlja...
- Ona budala mi pokrljala kišobran! -Ko?
- Pa, Bence...
- Kako?
- Ovaj... Ramenom...
No, najveće zlo u svemu tome je ipak što je nastradali pešak bio upravo Majstor Karlo...
Njih dva su bili prijatelji još od vremena kad Deda ni blizu nije bio deda, i godinama su petkom igrali preferans u Zanatskom Domu. Za neupućene, preferans je kartaška igra koncipirana tako da, od tri igrača, u svakom trenutku dvojica igraju protiv jednog. U toku igre neprestano se menja koja su to dvojica, a koji taj jedan, ali kad bi uz Bracu i Majstor Bencea treći za stolom bio nadobudni Toda Beljanski, onda bi sve vreme ista dvojica igrala protiv istog jednog...
Tu je sve počelo, a tu se sve i završilo...
Po Dedinoj verziji, neko od Te Dvojice je odbacio pogrešnu kartu, ne zna se ko, samo se zna da nije on, ali to ionako već dugo nije važno. Važno je jedino da posle ponoćnog incidenta na pešačkom prelazu kod Zanatskog Doma, dotična Dvojica više nisu progovorila ni reč...
Vremenom, to je uključilo i članove njihovih porodica, pa se na kraju čak ni Benceova unuka Rozalija i ja više nismo u zabavištu javljali jedno drugom, nemajući blage veze zašto to (ne) činimo?
Inače, Majstor-Karlo je prvenstveno bio bravar, ali mu je diploma servisera pisaćih mašina davala za pravo da se predstavlja i kao ˝precizni mehaničar˝ što danas, sa pozicije čipova i memorijskih ploča, može zazvučati kao lažno predstavljanje, ali u ondašnjoj skromnoj ponudi je svaka drangulija sa dva šrafa i federom automatski spadala u mehanizme...
- Da je neko pametan pa da mu pošalje inspekciju, i nek ondak njima objašnjava šta mu je to ˝precizni mehaničar˝? Meću na te table štagod stignu? Precizni mehaničar? On je jedan običan šloser, eto šta je, ako je i to?
Deda bivšem prijatelju nikako nije mogao da oprosti što ga je od Onog Dana dodatno provocirao i time što nije hteo dalje da se svađa? Da nesreća bude veća, verovatno bi jedino Bene i uspeo da namesti i fiksira odlomljenu bambusovu dršku, jer mogao je da popravi sve što može da se pokvari, pa mu je samim tim i Ćale dugo vremena bio jedan od uglednijih klijenata. Na svoju žalost, posle ˝afere kišobran˝, Matori je morao više da se osloni na vlastito umeće, s tim što bi se na kraju obično ispostavilo da to i nije bilo toliko na njegovu žalost, koliko na žalost ostalih ukućana...
- Ne vredi, Veronka? Kao da ja ne bih spustio taj sic da ikako može da se spusti? I odneo bih ga dosad sto puta kod Bencike, ali... Dobro znamo da on neće hteti...
U tome smo bili nenadmašni? Da unapred znamo da će nešto loše ispasti, pa da to onda bolje ni ne pokušavamo? Od svih varijacija pesimizma (na koje je masovnije počela nailazi tek kad je promenula prezime?), Mamu je najviše užasavao upravo taj apriorni pesimizam, i siguran sam da je u glavi već sklapala sintagmu u kojoj su subjekti bili čekić i oho-lepak, ali je poentu ipak podesila na frekvenciju koja neće aktivirati naćuljene i osetljive Danilkine senzore...
- Jeste, Žarice... Naravno da mi znamo da on neće hteti... Ali red je da već jednom pitamo čoveka da li i on zna ˝da on neće hteti˝?
Ljutito je pogurala bicikl ka Drumu, mogla je doduše i da ga potera, ali je očito procenila da u ionako pipavoj situaciji nema potrebe da se Majstor Bence traumira i time što će mu prvo neko čudo grunuti o vrata, a onda još i ženica u crvenoj tufnastoj suknji kao čavka uskakutati u radionicu?
Tipično za takve prilike, Ćale je nepokolebljivo ostao dosledan svojoj kolebljivosti, pa je prvo pomislio da pođe za njom, onda je ipak zakoračio za Dedom u kuću, ali mu se to učinilo nelojalno prema Mami, i solomonski je rešio da je sačeka na Dejinoj klupi? No, čim je seo ukapirao je da će ga tu Danilka momentalno spopasti, pa se u panici dosetio da sve objedini u jednu radnju, da krene u susret svojoj svojeglavoj ženi, ali da na trenutak ipak uđe i u kuću, kako bi ostavio novine i torbu, što će, u krajnjoj liniji, goditi i njegovom sujetnom ocu?
- Žaro! Di si tol'ko zaost'o? Idi, bolje, i kaži joj da se ne jedi tol'ko zbog te tašne, odnećemo kod sarača, napravićejoj stoput bolji kajš od onih starih kajasa! I kreni već jednom, ne volem što je tol'ko nema, da je još i ne napadnu, kakvi su?
Neke stvari koje je Deda Lazar izgovorio leškareći na svom otomanu, bile bi mnogo prikladnije da su u istom položaju izgovorene na terapeutskom kauču? Matori se sa njim uvek solidarisao koliko je morao, ali na te reći je već i on prevrnuo očima, tačno onako kako bi to i Mama uradila da je tu? Šanse da bi poslovično učtivi Benceovi mogli nekog napasti, biti arogantni, pa čak i samo rezervisani, bile su podjednake šansama da Majka Marica u sledećoj rečenici neće pomenuti hranu?
- Stani... Ponesi bar parče pite s jabukama, ako ogladniš usput? Jako lepo mi je ispala...
Usput?
Izašavši iz naše kapije, Ćale je već mogao videti golubarnik na krovu radionice ka kojoj se uputio, a desetak koraka pre ćoška ugledao je i Mamu kako mu u susret nailazi bez bicikla. To je svakako bio dobar znak, ali do kuće je navodila razgovor na najbezveznije moguće teme, kažnjavajući ga što se ne usuđuje da i sam pita šta je rekao Majstor? Sem toga, nizašta na svetu ne bi propustila da to (sa dobro isplaniranim pauzama?) ipak interpretira tek pred Dedom...
- I tako... Odbrusio mi je da ne dolazi u obzir... da se dalje patim... I da je to, kako se njemu čini, jedna poprilična... sitnica... Ali da ima puno posla, pa nikako ne može da bude gotovo do... sutra... Negde oko deset?
A to je kod Majstor Karčija značilo u deset nula-nula...
Da bi ˝sitnica˝ bila urađena do tog vremena, morao je pošteno da porani, u to nema sumnje, ali zato ima sumnje u to da je uopšte i legao? U njegovoj bibliji je očito pisalo ˝ko tebe kišobranom, ti njega biciklom', i bilo je potpuno jasno da bi on Biroševoj Snajki začas preradio bicoš i da ide na tečni amonijak, samo da je tad to zatražila od njega?
* * *

Bila je to disertacija na dva točka...
Preradio je onaj deo rama koji koji reguliše visinu sica tako pedantno da sad sic nikako nije delovao kao nasađen, nego je imao čak i lufta da se spusti za još koji santimetar. Zatim, podesio je već legendarnu korpu da se može skinutu i zakačiti jednim jedinim potezom, i najzad, ono što je bilo gotovo fascinantno, kao bonus je namontirao i hromiranu nogicu na opruzi, kojom se sad bicikl jednostavno mogao parkirati bilo gde, bez oslanjanja na bilo šta...
Mama je sasvim razumljivo likovala, zemlju je sa sica doduše doticala jedva vrhovima prstiju, ali zato je punđom prosto pajala oblake. Da sve bude u stilu, i marka ˝triumph˝ je tek na onako uglancanom biciklu došla do punog izražaja...
- Pa? Šta velite?
Dugo nisu rekli ništa. Na svakom pristojnom kvizu vreme za odgovor bi isteklo davno pre nego što je Ćale najzad impresionirano zavrteo glavom, a Deda Lazar je taj deo odradio samo obrvama...
- Rek'o sam ja da to neće ići bez švajs-aparata? Eto... Može on kad 'oče? Majstor je to...
- Pa... Lepo vam i piše na onoj tabli...
Mama je bila duhovita na, recimo, specifičan način? U vreme kad se zbog pojmova kao što su ˝cinizam˝, ili ˝ironija˝, potezalo za rečnikom stranih reči i izraza, neko bi to domaćim rečima najverovatnije objasnio i kao ˝sitnu pakost˝?
Bracin ego je i bez te aluzije na Preciznog Mehaničara bio vidno uzdrman. To jest, barem onaj sektor ega zadužen za majstorisanje? Pravio se da ne primećuje išta osim sedišta, ali i sve žbice su bile ispolirane, ukrasna mrežica na zadnjem točku dotegnuta, dinamo tobož slučajno ostavljen u aktivnom položaju, da se odmah primeti da je i žaruljica u lampi promenjena...
- Nešto je on tu majstoris'o i sa brusilicom... Al' ne mogu da kažem... Ni ne vidi se skoro?
Kad se čak ni Majka Marica nije nadovezala ni na jedan od tih komentara, tišina je opasno počela da vuče na pijetet?
- Lepo, nema šta... Samo... Da imam takav strug... Možda bi' i ja to mog'o7.
Onda se potišteno zagledao u nogicu za parkiranje, analizirao šta je sve trebalo da se izvede da bi se namontirala, i rezignirano progunđao ono što su svi pomislili...
- Jest', vraga bi' mog'o...
* * *
Kad kažem da je Dunav nekad mirisao, to i meni zvuči sumnjivo? A mirisao je...
Nemoguće da sam to samo uobrazio?
No, ako i jesam, svaka mi čast? Onda sam stvarno dobar u tome? Jer, uz miris Dunava ide i stotinu nijansi zelene, razmazanih po šumovitom štafelaju obale, tek pokoja mrlja divlje kupine, tu i tamo, i potpuna tišina ranog jutra naznačena zvukom insekata i sporadičnim cvrkutom, kao navodnicima, tek da se zna da ta tišina i nije baš tako potpuna kao što se pravi?
Dalje, uz miris Dunava postroji se i niz istovetnih drvenih kućica, označenih bojama umesto brojevima, i nikad neću saznati da li su te boje zaista trebale ispasti tako jarke, ili su naprosto farbari pogrešno procenili da će ipak malo potamneti kad se osuše?
Sve odjednom sam ih mogao videti jedino sa vode, iz čamca opevanog Gospon Bandikonog ujaka Pere Baboša, kad bi se predveče vraćali iz ribolova sa nekog od uzvodnih rukavaca. Legendarni rečni vuk uvek se spuštao sunčanom desnom obalom, i tek bi na izlasku iz okuke pramcem nanišanio drečave bungalovčiće na drugoj strani, raširene kao šareni devojački veš između topola, jasena, i nekog drveća koje se ni međusobno nije raspoznavalo? Moguće je da bi na tom nabujalom lažnom ostrvu, davno sraslom uz kopno, svaka druga boja sem zelene delovala pastelno, ali jednostavne kućice od lesonita (za koje je projekat tajno prekopiran sa crteža klinaca iz zabavišta?), izgledale su usred te šume totalno bajkovito...
Kontraverzni Tetak Isidor imao je svoju teoriju o njima, po kojoj su se sedam patuljaka podžapali oko nečega, pa je posle svako nastavio da živi u odvojenoj kućici? Takođe je imao interesantnu teoriju i o tome oko čega su se to patuljci mogli podžapati, ali Tetka Ivanka ga je ućutkala pre nego što je stigao da kompromituje Snežanu...
Mama je govorila da bi takvu kolibu podiglo Četvrto Prase, da ga je slučajno bilo? Njoj se nije moglo podvaliti da su to ˝drvene kućice˝, jer se, eto, čak i meni omaklo da su u stvari bile od lesonita? Kad bi je znatiželjni propitivali u kakvim to kolibama uvek provodimo većinu jula, objašnjavala je da je to nešto između one kuće od slame, koju je podiglo prvo prase, i kuće od drveta, koju je podiglo drugo. Priča o vuku i tri praseta bila nam je omiljena i zbog Maminog nikad prevaziđenog straha od grmljavine, kad bi se i u našoj Pravoj Kući uznemireno ćućurila uz Ćaleta, koji bi je tad hrabrio podsećanjem da je ona Treće Prase, u kući od solidne opeke, i da se nema čega plašiti...
Na Lažnom Ostrvu nevreme nas je zateklo samo jednom, kad su KT Isidor i Gospon Bandika potpuno resetovali Mamine strahove utrcavši u vodu usred najžešće grmljavine, tako da se do kraja oluje plašila samo da li će grom udariti njih, a ne nju, što je i bila osnovna zamisao? Inače, Tetak i Tetka Ivanka su uvek bili u Plavoj, poslednjoj u nizu, Bandaš sa svojim sezonskim verenicama u Žutoj, do njih, a mi obično u Narandžastoj, prvoj do česme. Ne mogu se setiti onoga što nisam ni znao, a nema više nikog ko bi mogao da mi otkrije po kom principu su te kućice iznajmljivane, ali malo kampersko naselje je uglavnom bilo naša ekskluzivna letnja baza, iz koje smo vršili desante na Štrand, kretali u pecaroške ekspedicije, i u kojoj bi i prenoćili svakog petka i subote, kad matorci ne bi morali na posao. Nepravedno bi bilo u tom kontekstu ne pomenuti i Dan Borca i Dan Ustanaka, koji su, doduše, za klince bili potpuno neupotrebljivi, jer su padali usred raspusta, ali su zato za zaposlene bili pravi džokeri, pogotovo kad bi se uparili sa jakim tercom vikenda?
Tad bi me budio Miris Dunava...
Upleo bi se u vetrić, i samo zanjihao tananu kašmirsku zavesu na otvorenim vratima (zavesu od lakog platna, dabome, samo su šare na njoj bile kašmirske?), a obožavao je i da je otškrine upravo dok neki šlep, kao ogromni crni kit, samo nečujno proklizi suprotnom, dubljom stranom reke...
Da li sam i to uobrazio?
Pa...
Ako sam zaista u stanju da tako detaljno izmišljam uspomene, onda mi niko ništa ne može? To znači da ne postoji ni jedno jedino sećanje koje ne bih uspeo da ulepšam?
Pre će biti da sam se samo izvežbao u tome da lepe uspomene odvojim od onih drugih...
Miris Dunava ipak ne mogu prizvati, to ti je kao s onim ljudima koje dugo nisi video, i kojih se više ne možeš tačno setiti kako izgledaju, ali bi ih poznao da ih sretneš...
Postoji li iko ko bi mogao smućkati taj parfem?
Znam da hemičari prave čuda, ali ne bi bilo toliko čudo da im se Dah Starog Dunava i omakne u nekoj laboratoriji, koliko bi bilo čudo da ga iko od njih i prepozna?
To bi morao biti neko ko se zasukanih nogavica u praskozorje otisnuo sa Perom Babošem, ili u suton poslednji zaplivao sa Tetkom Isidorom, koji bi uvek nakon toga obukao čistu belu košulju još na obali, ne pomišljajući ni da protrči ispod ledenog tuša...
- Ta, idi? Da se perem od kupanja? Volijem da mirišem na Dunav nego na hlor...
Upravo tako...
To bi morao biti neko ko je sa Ćaletom po mesečini oribao kotlić vlažnim peskom, pa onda sa Mamom baterijskom lampom proverio da li se neki komarac mota oko tri kosice očešljane na razdeljak, pažljivo pipnuvši da li su se prosušile do kraja?
Da, to bi mogao biti samo neko koga znam...
Neko ko se seća kako je Dunav mirisao...
I kako smo mi mirisali na njega...
* * *

Geografska karta na kojoj bi se prstom pokazalo na Lažno Ostrvo, a da se pritom ne dotakne i Štrand, morala bi biti urađena u veoma krupnoj razmeri? Između njih, reka jedva da bi i štrucnula o moj omiljeni Dunavac, koji je tog leta utanjio toliko da Ćale u povratku sa Čarde zamalo nije uspeo da tešku gumenu loptu degažira s one na ovu obalu...
- Ako još malo opadne, moraćemo početi da dosipamo da bi imali šta da preplivamo?
Kad bi Matori i ekipa zaglavili na špriceru duže nego što je red, Mama bi nas, klince, slala na takozvani Špic, da ih sa ove strane dozivamo kao brodolomnici. Vodostaj je tog jula doista bio tako nizak da su se sprudovi s jedne i druge strane Dunavca svakodnevno primicali jedan drugom, i na kraju su nam se gosti na drvenoj terasi ostrvske kafane činili kao putnici na palubi velike lađe koja lagano pristaje uz Štrand...
- Krajnje je vreme da neko već jednom izmisli i nepromočive cigarete?
Čim ispliva, Gospon Bandika bi se hvatao za paklicu koju je na ovoj obali uz upaljač ostavljao na kicoškom peškiru sa monogramom, i oprezno, kao da demontira eksplozivnu napravu, izvlačio bi cigaretu zapakovanu filterom nadole. Po lucidnoj zamisli proizvođača, takvo pakovanje pomagalo je radničkoj klasi da rukama umazanim od rada ne uprlja deo koji se stavi u usta, ali mislim da je fensi ˝Riter 57˝ (nazvan po godini kad se pojavio na tržištu?), pre bio dostupan onima koji ruke nisu puno prljali radom? Proletarijat je i dalje pušio krdže sa imenima reka, i u niskobudžetnoj Gardi su se uglavnom mogle pazariti sve moguće Zete, Drave, Drine i Morave, pa se Bandaš tamo retko uspevao ogrebati za kakvu finiju cigaretu?
- Lepo je od Geza-bačija što mi je ponudio ono čudo bez filtera... Oduvek sam želeo da probam i taj duvan za žvakanje iz kaubojskih filmova...
Kriziranost ipak nije dovodila u pitanje njegov stil, uvek bi prvo ležerno otresao upaljač, kao da je i on doplivao sa njim, pa bi ga tek onda kresnuo, zaklanjajući plamen drugom rukom. Vetra, doduše, nije bilo ni u dugoročnim vremenskim prognozama, ali i tu se ionako prevashodno radilo o maniru skinutom iz nekog stripa? U skladu s tim, kao u onim oblačićima s ispisanim tekstom, i sav taj gušt mogao se očitati u prvom oblačiću dima nad njegovom glavom, koji bi se začas upustio u dijalog sa stotinak sličnih oblačića unaokolo?
Pomenuti Špic bio je poprište raznoraznih sportskih dešavanja, ali nesportski nastrojeni kibiceri su oko glavnog terena za ˝nožni tenis˝ dimili toliko da bi u današnjim uslovima meč u startu bio prekinut zbog preterane upotrebe pirotehničkih sredstava? Razumljivo da nikotinski ovisnici nisu bili jedini krivci za to, ali su svojski doprinosili da se na nepun kilometar nizvodno od pomenutih kućica Dunav pre mogao nanjuškati nego namirisati, i to tek u vlažnom pesku pri samoj obali?
Kako smo se primicali kabinama, i grotlu plaže, nailazili smo na sve intenzivnije arome civilizacije, prvo na kontaminirajući šmek roštilja, onda na paru iz zahuktalog veš-lonca sa kuvanim kukuruzima, i na kraju i na esenciju krofni i langoški u vreloj prskavoj masti? U toj gužvi, nenametljivi miris reke bivao je neutralisan kao što bi kap kolonjske vode utrljane malim prstom iza damskog uha začas presahnula u nekom krcatom autobusu sa periferije u kom svi badžugaju na zapršku i beli luk...
- Čujem da su i Brišketu ukrali bicikl... Nije ga zaključavao?
- Ma... Šta bi vredelo i da jeste... Štampariju je, vidiš, redovno zaključavao, pa su mu je opet ukrali...
Kad malo razmislim, i Bandika i Ćale su bili Reakcionari, a kad malo više razmislim, Reakcionari su uglanom bili i svi ostali koje pominjem...
-Idemo obalom... Možda pokupimo Deju i Budaša?
Do hlada velikog platana naspram Bandikine kabine, gde su nas Mama i Bančilovi čekali na ručak, ponajpre se moglo stići dijagonalom, preko vrelog peska, ali bilo je jasno da će Ćale izabrati zaobilaznu rutu? Prvo, svaki put kad zakasni uobičajavao bi da usput obezbedi što više grešnika koji će se pojaviti s njim, i drugo, samo par dana ranije doživeo je traumatsko iskustvo u tom peščanom minskom polju, kad je vetar odneo famoznu Kriškastu Pendžetiranu Loptu do njegove gotovo geometrijske sredine?
- To peče kao sam đavo... Lepo mi se činilo da ću svakog časa početi da cvrčim..
* * *
Na nepreglednoj zaravni prema brodogradilištu nije bilo ni metra hlada, i mada je ograda s te strane bila gotovo simbolična, retko koji bosonogi uljez bi se usudio da na plažu upadne preko užarenih sivih dina? To, da se pesak sa Štranda (zbog kverca, silicijuma, šta li?), zagreje i više od peska iz Sahare ili Karakuma, saznao sam iz priče iskusnog građevinca KT Isidora, a Ćale je to na žalost saznao iz ličnog primera? Postojala je, naravno, proverena taktika po kojoj vetar kad-tad otkotrlja loptu ovamo ili onamo, u hlad, ali tu lopta mora ispunjavati mali uslov da bude okrugla? No, naša Pendžetara je ˝malo puštala˝, kao što sam ranije pomenuo, i baš u najudaljenijoj tački se zdudala toliko da više nije bila za kotrljanje, nego jedino za prevrtanje, i onda se tu konačno i nasukala? - Jadna moja loptica...
Irena nas je često hvatala na taj pridev (Matori je zaradio jednu od svojih epskih kijavica istrčavši u potkošulji da po vejavici namesti nakrivljenu šargarepu Jadnom Snešku, a probuđena Mama je više puta usred noći morala da stepa rašivenu šapicu Jadnog Mede, iz koje bi ispalo par zrnaca prpe?), ali ovog puta je moja hirovita sekica od Ćaleta bila utešena jedino obećanjem da ćemo Jadnu Pendžetiranu ipak pokupiti tek kad uzmemo i sandale sa ostalim stvarima iz kabine? Postojale su, naime, dve grozomorne tetkice zadužene za otključavanje kabina, i malo ko se usuđivao da im se obrati između presvlačenja u dolasku i odlasku? U samoupravnom sistemu je možda samo Maršal imao nešto veću izvršnu i zakonodavnu vlast od portira, i dirnuti u te dve narogušene babuskare bilo je isto što i dirnuti u ustavni poredak zemlje?
- Nemojte da opet niste poneli sve što vam treba, ja vam sigurno neću otključavati svaki čas!
Zveckale su ključevima kao tamničari, sprovodeći nas da na brzinu uskočimo u kostime, i u odlasku su nam još i davale malo fore (pošto nisu morale odmah da zaključavaju za nama), ali je zato metež pri dolasku uvek bio na nivou pukovske uzbune? Tumbali smo se po pretesnoj kabini kao burici u potpalublju jedrenjaka uhvaćenog olujom, i dok smo mi nekako i izlazili na kraj sa šorcevima i bluzicama, Ćale se očajnički natezao sa svojom rastegljivom trikotažom, treskajući nadlanicama o daščane zidove. Mama je tu borbu pratila iz neutralnog ugla, kao bokserski sudija, ali na kraju je uvek priskakala da Matorog izvuče iz predugog klinča sa majicom, pri čemu bi i ona po koji put bupnula laktovima o suprotnu stranu mračne komore...
- O, bože... San mi je da jednom uspemo da se presvučemo a da niko iz susedne kabine ne vikne ˝Ko je?˝...
Najgore bi ipak bilo kad umesto toga čujemo da ritmično zveckanje ključeva pred vratima krene da ubrzava, jer smo već znali da uskoro sledi upozorenje u vidu nervoznog pušačkog nakašljavanja, a dešavalo se da budemo čak i usmeno poterani da ˝požurimo već jednom!˝, i to onim muškim glasom iz ženskog tela, koji su u Holivudu provalili tek u ˝Isterivanju Đavola˝...
- Ne d'o nam bog da one dve rospije pomeramo sa stolice samo zbog sandala? Ionako nas uvek gledaju kao da smo došli da im plenimo imovinu?
Rekavši to, Ćale je želeo da malo oraspoloži potištenu Irku, a ujedno i da proveri koliko ovog puta njegova preterana obazrivost prema baba-kabinjerkama smeta Mami? Za divno čudo, potvrdno je pogledala prema Ireni, po pitanju Babuskara donekle se slagala s njim, a kad kažem ˝donekle se slagala˝, mislim na to da mu nije protivrečila, što je već bio ogroman pomak? U svakom slučaju, i njoj je u tom trenutku bilo jasno da bi potezanje tetkica zbog takve sitnice bilo ne samo upadanje u oči, nego najverovatnije i upadanje u ozbiljan konflikt?
- Strpi se malo, Irena, začas će sunce zaći... Bolje trkni do česme da opereš ovu baburu...
Pripremala je ˝bećar-salatu˝ sa gospođa Šaricom, seckajući safaladu, paradajz i papriku u veliku plastičnu činiju, koja je bila veoma šik za ono vreme. Ranije sam nagovestio da Majka Marica nikog drugog nije puštala da joj se bakće oko hrane (Tetak Isidor je fudbalskim rečnikom objašnjavao da je Majka u svojoj Kujnici neprikosnoveni Kralj Šesnaesterca, i da uklizava sa dve noge čim neko pokuša da se probije do šporeta?), i zato je moja mama koristila retke prilike da demonstrira i svoju gastronomsku originalnost. Na prvi pogled, salata od navedenih sastojaka možda i ne deluje kao neka kulinarska egzibicija, ali uz prstohvat ružmarina, bazilikuma, i tajnu meru nekih još tajnijih špecija,'redovno servirana uz lončić svežeg milerama i hruskave kifle sa pijace, naša tradicionalna letnja užina je pripravljana po recepturi za koju bi danas neki od ovih bezveznih televizijskih kuvara bez razmišljanja dao čitavu mesečnu platu?
Na kraju je falilo još samo malo luka, i koji režanj one zelene babure koju je Irena ponela na česmu, i tek kad je tu opranu papriku Mami umesto nje konačno dodala Ljupka, primetili smo da očito fali još i Irena?
- Maaaaama!
Deca u opasnosti prvo viknu mamu, sasvim prirodno, ali u ekstremnim slučajevima se to ˝mama˝ simultano prevodi u ˝tata˝? Moja srednja sestra je, vrlo tipično za nju, rešila da ipak na svoju ruku spase Jadnu Pendžetiranu, i (ostavši usput bez nazuvenih Šaricinih nanula?), stigla je negde do pola puta kad je vreli pesak počeo neizdrživo da je peče...
- Ne miči se!
Ćale je, jasno, odmah potrčao ka njoj, i (bez obzira na moj očito preterani opis užarenih dina?) za čas je prešao tih pedesetak metara i podigao je u naručje, ali je nakon nekoliko koraka prema nama Irenino urlanje ponovo neočekivano krenulo? Nismo imali pojma o čemu se radi, no, kad je Matori na ivici Irenine histerije zastao, i prelomio da je podigne na ramena i krene nazad, ka Jadnoj Lopti, postalo nam je jasno ko će do kraja ispasti Jadan?
- Žarko! Nemoj, vraćajte se! E, bogami ću im tu lopturinu na kraju iseći, pa će onda stvarno biti ˝na kriške˝!
Uspeo je da čak i odmahne Mami kako je sve u redu, trudio se da gazi dostojanstveno, ali to je ubrzo preraslo u užurbano-dostojanstveno, nakon par koraka u trčeće-dostojanstveno, a kad je najzad stigao do lopte i ćušnuo je petom u ovom pravcu, počeo je i da cupka visoko dižući noge, što bi (sa devojčicom na ramenima?) dostojanstveno moglo da se izvede eventualno jedino u Boljšom Teatru? Sekica je nesumnjivo bila krhka curica, ali je definitivno bila desetogodišnja curica, i balansirajući njom, a usput pokušavajući i da onu amorfnu vreću usmeri prema spasonosnom hladu, naš pedantni roditelj je uspeo da, uzimajući izgubljene nanule, još i dvaput čučne u ˝kazačok˝, što je bio vrhunac performansa? Sve to i nije trajalo toliko dugo koliko je bilo komično, i, potpuno svestan toga, sujetni Ćale se posle satima durio na Pendžetiranu, ne mogavši da oprosti sebi što već odavno nije poskidao sve te bezvezne flekurine, i slučaj jednom za uvek rešio ˝Ohom˝...
- Nego da trpim da me svi redom gledaju kao blentavog Jančiku!?
˝Jančika˝ je bio naš interni izraz za onog pajaca na kanapu između dve letvice, koji se na njihovo stiskanje trza kao pod elektrošokovima, i to poređenje i nije bilo potpuno neumesno, ali mislim da je Matori uveliko preterao pomislivši da su ga gledali ˝svi redom˝? Njegovu peščanu koreografiju ipak je videlo samo stotinak dokonih, manje-više nezainteresovanih Štrandaroša, koji bi se ionako podsmevali svakom ko prođe, pa cupkao taj s detetom na ramenima ili ne?
U stvari, Matori nije imao pojma za koliko se izvukao?
Danas bi ta njegova spektakularna praizvedba Panonskog Riverdensa, snimljena desetinama mobilnih telefona i tableta, već do večeri imala tri miliona pregleda na internetu...
* * *

Ne znam više da li je to dobro ili loše, ali još uvek mogu da se sećam onog što odaberem, a ne onog što mi je preostalo?
Svoju porodicu ponekad predstavljam kao potpuno šašavu, ali to nije samo zato što više volim da ih takve pamtim...
To je dobrim delom i zbog toga što bi i oni više voleli da ih takve pamtim...
Da je moj Ćale mogao izabrati samo jednu svoju fotografiju koju mogu sačuvati za uspomenu na njega, nisam siguran da bi to bila baš ta na kojoj skakuće po vrelom pesku? Ali sam siguran da bi to bila neka na kojoj smo svi nasmejani...
A naravno da je među ljudima koje poznajem bilo i nesretnih. Razočaranih. Izneverenih. Neizlečivo bolesnih...
Naravno da su neki zauvek zalutali u magli demencije. Klonuli pogođeni zalutalim metkom ugruška. Da su neki prikopčani na aparate. Stopili se sa svojom senkom. Probudili se neprobuđeni...
Još kako sam one najduže bolničke hodnike premerio koracima, i još kako sam i kroz najmanji prorez na roletni uspeo da prepoznam plavi titraj ambulantnog:,vozila prispelog u sred noći...
To je nešto što se dešava svima...
Pa, dobro...
Zato me i čini još odlučnijim da se i dalje najrađe sećam onoga što se dešavalo jedino nama...
* * *

Da se neko sa kamerom tog dana spustio od Špica za našom družinom, ne bih morao dalje da objašnjavam koliko je moj Matori u stvari bio omiljen i poštovan? Svaki nesretni političar ubio bi se za takvu kampanju...
U prolazu se, za svaki slučaj, javljao svima, i kad bi ga neko čudno pogledao, objašnjavao nam je da je nekad pametnije javiti se nekom koga ne poznaješ, nego ne javiti se nekom kog nisi prepoznao...
- Di si, Rice-ža?
Smeškali su mu se sa svih strana, poneko bi mahnuo, poneko pružio ruku u prolazu, a Moča Havajac je čak na trenutak prekinuo igru picigena, istrčavši iz plićaka kad nas je spazio. Godinama smo se drugarski pozdravljali s njim, čak bih mogao reći i da smo se radovali kad ga sretnemo, ali nikad nisam znao Močino prezime? Vrlo je moguće da to nije znao ni Ćale, s obzirom na užasavajući broj ljudi koje je poznavao, od čega barem polovinu po potpuno sumanutim nadimcima...
- Sretnem onog Štrcu Nosketa iz ˝medicinske˝, sad je neki načelnik na klinici, kaže da ga samo potražim u bolnici ako nešto, ne daj bože ustreba, ali... Kako da ga potražim? Dobar dan-dobar dan! Izvin'te, jel' tu onaj Štrca Noske iz ˝medicinske˝? Dvadeset i koju godinu se znamo, sramota me bilo da ga sad odjednom pitam kako se zove...
- Štrca? Pa... Vid' stvarno, ni ja ne znam? Al', ako sad krenemo da se raspitivamo, biće još sumnjivije? Svejedno, vidićemo već u novinama kad umre? Doktor je to, sigrno će mu metnuti sliku?
Deja Šapurika je uvek pronalazio zanimljiva rešenja, a jedno od njih je bilo vezano upravo za maločas pomenutog Moču Havajca, donedavnog Moču Ronca, i za to njegovo novije, po svemu sudeći doživotno špicname, koje je tom prilikom stekao...
- Nisi na moru, Momire?
- Ma kakvi, Dejane, koje crno more, znaš mene... Dunav i bicikli... Di ćeš više?
Tamnoputi momak sa Druma je oduvek bio maskota letnje uživancije, nekrunisani kralj picigena i bravuroznih parada, ali jedna od njih bila je kobna po jedino dugme na njegovim takozvanim ˝tarzankama˝. Te sezone su mangupi nosilipreteču tangi sa samo jednom nogavicom, dok se druga formirala kad se zakopča dugme na boku, ali već sledeće godine iste takve ˝tarzanke˝ većinom su se nosile sa dva dugmeta, dobrim delom i zbog Momirove havarije? Ripio se za lopticom u svom stilu, da digne talase k'o rumunska lađa, i u tom pljuskanju nekako nije osetio da su mu kultne bele ˝tarzanke˝ spale, nego je (takođe u svom stilu) samo prepotentno pretresao kosu i vratio se u plićak...
- Iju, naopako!
Ono što se pojavilo iz vode svakako nije bilo čudovište iz Loh Nesa, ali je ipak izazvalo malo cike na obali, i Moča se hitro povukao u dubinu preko struka, uzaludno košarajući oko sebe. Oni kojima se desilo da nešto ispuste u Dunav, znaju da je dovoljna samo sekunda da mutna reka to nepovratno odnese, i, da ne pominjem silne lančiće i šnale koje su sa Štranda otplovile ka Crnom Moru, ali svakako nije nikakvo čudo što čak ni ni neko sa tad još aktuelnim nadimkom Ronac nije uspeo da izroni svoje tek srozane gaće?
I tako, džedžio je u vodi sve dok se nije pojavio neko dovoljno poverljiv, a na njegovu sreću, ili nesreću, bio je to upravo pundravi Deja Šapurika, koji je svoje retke boravke na Štrandu koristio da ga prošparta uzduž i popreko? Na sreću, rekoh, jer se snalažljivi Komšija za sekund vratio sa velikim frotirskim peškirom moje Tetka Ivanke, a na nesreću, jer je s njim došao i radoznali Tetak? Čim se Moča kao Tahićanin umotao u šareni peškir sa tukanima i ananasom, dalo se naslutiti da se neće izvući tek tako, a kad se zatim na jedvite jade konačno uspentrao i na bicikl, bilo je potpuno izvesno da će već istog dana (doduše permutovan u Havajca?), biti ovekovečen u besmrtnoj haiku pesmi KT Isidora...
- Čuvaj bože, Momira Havajca, da mu lanac nepričkini jajca...
Kao svoj najveći obožavalac, Moma je na plažu uvek dolazio bez majice, producirajući kroz čitavu varoš muskulaturu kojom se toliko dičio, i stoga se ovom prilikom, samo u tom peškiru, stiskao na sicu kao poštanska službenica u suknji sa dubokim šlicem. Dabome, u njegovom slučaju javljale su se i dodatne poteškoće, jer, iako (za razliku od gospođica u suknjama) iz navedenih razloga nije morao paziti na to da li mu se vide gaćice, morao je itekako paziti da mu se s vremena na vreme ne vidi ponešto što se ne viđa ni kod naimuškobanjastfjih poštanskih službenica?
Tetak Isidor je dodatno opevao i taj, po vožnju ometajući faktor, srećom sitan k'o pasulj prebranac, pa ga neće uvatiti lanac (uvodeći u zaplet i milicajca, koji se neminovno rimovao sa detaljima iz prve strofe?), ali njegova često neshvaćena poezija išla je daleko ispred svog vremena, i možda je bolje da je podrobnije analiziram nekom drugom prilikom.? Ionako sam se predugo zadržao na ovom incidentu, kao što se i Ćale predugo zadržao u razgovoru sa Momirom, iz kog se na kraju izvukao tobož brinući da mi suviše ne odmaknemo...
- Polako, deco! Ako se neko od nas slučajno izgubi, nalazimo se kod Ogromne Ribice!
Neko od nas?
Nije bilo velikih izgleda da bi se Deja i Bandika slučajno mogli izgubiti na Štrandu, ali Ćale je sprovodio izvesne pedagoške finese na kojima ću mu večito biti zahvalan? Prvo, nije hteo da se osećam kao jedini klinac u tom društvu, i drugo, poručio je Ljupki i Ireni da mu je jasno da ima i onih koji umeju da se izgube i veoma namerno!?
Pogotovo je Irena uživala u zanimljivoj igrici koju je sama smislila, i koja će biti opširnije opisana u njenom priručniku ˝101 način maltretiranja mlađeg brata˝, a gde je cilj da jedan od igrača nestane u gomili dok trepneš, ostavljajući drugog igrača u frasovima sve dok neko ne dođe po njega? Da ne zalazim suviše u detalje oko toga ko je od nas dvoje uvek bio prvi, a ko drugi igrač, ali vremenom sam se uvežbao da čim se to dogodi odem do pomenute Ogromne Ribice, i situaciju potpuno preokrenem u svoju korist. Među nama budi rečeno, kad ispred sebe imaš onoliki Dunav, a iza sebe red kabina i daščani trotoar koji vodi u samo dva pravca, baš i ne moraš vladati specijalnom tehnikom orijentacije i preživljavanja u prirodi da bi dospeo do platoa na ulazu Štranda? Istom lakoćom se u suprotnom smeru brzo stizalo i do pomenute Bandikine kabine, (koju nisi mogao promašiti jer je pred njom gospođa-Šarlot od jutra do večeri pasionirano čitala Zilahija), ali čak se ni njen čarobni kamperski stočić iz bajke, na kom bi se stvorilo sve što poželiš, nije mogao nositi sa žuto-crvenim sladoledžijskim kolicima...
* * *
- Brzo liži taj sladoled dok ti se ne oladi!
Kogod da je dolazio da me traži, kupovao bi mi sladoled od vanile da me uteši, mada bi već i prazan fišek sa tih kolica utešio i puno neutešnije likove od jednog prosečno uplakanog klinca...
Kad bi tu još bio i Deja, nisam morao ni da se izgubim da bih došao do sladiše? U svom epohalnom džepiću ˝na cipzar˝, Komša je uvek čuvao barem petobanak i za mene. Za razliku od dripaca u ˝tarzankama˝ kućne radinosti, pravi šminkeri su tih sezona počeli da nose kostime od onog prvog, debelog ˝lasteksa˝ (za koji je Ćale govorio da je idealan, jer se osuši taman od jednog do drugog leta?), pa su tako i Komšiji za rođendan poklonili takve gaćice. Ustvari, ne znam da li je uz njih deminutiv baš najprikladniji, bile su mu blago rečeno komotne, ali mislim da je Mama ipak malo preterivala nazivajući ih ˝dokolenicama˝? Delovale su istegljenije nego što treba možda upravo i zbog tog džepića, u kom je osim metalnog novca nosio ne samo svoj ključ od bicikla, nego i ključeve svih onih koji nisu imali džepove na gaćama...
- Žarsone! Bićemo mi kod Ogromne Ribice!
# sk *
Kad bi Ćale dopustio da ga usput prekomerno ugnjave, Deja bi me uzimao za ruku i mahnuo da ćemo ga čekati na zbornom mestu. Neko je jednom rekao da je prava šteta što Dejan nikom nije ni stric ni ujak, a on je to ustvari bio svima nama...
- Stan'te, curice! Kako to može da bude ˝ogromna ribica˝? Ogromna ribica je riba, kol'ko se ja razumem? Ako ne i ribetina?
Oni koji se prave gluplji nego što jesu, napričaju se sa ljudima daleko više od onih koji se prave pametniji nego što jesu? Deja Šapurika je vrlo dobro znao da ta kamena ribica na ulaznom platou može biti ogromna samo za nekog ko je malecak, ali ovog puta nisam naseo na tu prikrivenu logopedsku vežbu. Puno puta sam mu već objašnjavao da je to ustvari mala zlatna ˝uibica˝, samo što je ˝oguomna˝, i toliko me je masirao potpitanjima, navodeći me da te reci ponovim, da sam do kraja naučio da pravilno izgovaram ˝r˝, samo da bih mu doskočio?
Postojale su, ustvari, dve uparene Ogromne Ribice, ali skulptura levo od ulaza bila je preblizu cepaču karata (i na putu kupačima koji su neprestano pristizali i odlazili), a sem toga odmah kraj nje se nalazila i duboka letvičasta korpa za otpatke oko koje su se večito motale ose. Mama nam je govorila da se zbog toga što više klonimo te druge, već i po izgledu zlobnije ribice, a na taj način se obezbeđivala i da Matori slučajno među otpatcima ne opazi, na primer, breskve-droćkare, ili već nešto što bi nam Majka Marica silom strpala za užinu. Jednom je tako u špajzu iščeprkala čak i degutantni komad švargle (još kako će dobro doći malo masti, kad se deca skočanje u onoj ledenoj vodurini!), ali moja majka se tome mudro nije suprotstavljala kod kuće, nego bi sve elegantno ćušnuia u korpu čim uđe na Štrand, redovno i savesno, kao onu karticu pri dolasku na posao?
Matori me inače nikad nije podizao da uzjašem Ogromnu, jer je na neki način i obližnji Cepač pripadao klanu Narogušenih Kabinjerki, ali Deja Šapurika bio je mnogo bliže dobu kad se budi instinkt za unučetom, i učinio je to potpuno rasterećenim pokretom, mahnuvši tom naizgled strogom čičici tako autoritativno da je ovaj čak i odmahnuo...
- O, baš bi' i vol'o da mi samo nešto kaže? Njegovo je da tu cepa, a ne da bude cepnut, zna on...
Sedeo sam na ribici kao na Pegazu, i bio je to sasvim dobar osećaj. S jedne strane je proticao Dunav, s druge strane je protkala reka nepoznatog sveta, iz koje bi se ipak svaki čas neko izdvojio da pozdravi Bandiku i Ćaleta, i, sve skupa, polako je proticao još jedan julski dan za koji ni ne moram da objašnjavam koliko je neprocenjiv bio...
Čim je sve oko nas proticalo, a samo smo mi bili večni?
* * *
Dunav i bicikli, di ćeš više, što bi rekao Moča Havajac... Pa, sad...
A bog dragi daće i rezervne gaće, verovatno bi dopunio taj spisak KT Isidor? Vraćali smo se u koloni, kao pačići, u gradu tad nije bilo biciklističkih staza, ali to nam nije preteško padalo...
Čitav grad je bio biciklistička staza... - Vid' ovog? Morao je baš sad da naiđe?
Moguće je da nismo išli baš najprometnijim ulicama, ali rutom kojom nas je Ćale predvodio automobili su nailazili tako retko da je na pojedinim mestima komotno mogao biti postavljen znak upozorenja da tu ponekad automobil pretrči put?
Cigani su se prvi setili da okače točak na svoju zastavu, i priznajem da im pomalo zavidim i na tome? Od preostalih simbola, pedale i pumpa ne čine mi se kao neko zgodno vizuelno rešenje, pa mi preostaje jedino da na šareni barjak našeg sokaka utkam upravo ono Naročito Zvonce sa bicikla Doše Bančila...
Sa Štranda bi krenuli nasipom, i bilo je taman toliko vremena da, dok pratimo Miris Dunava, do kraja dogrickam i fišek sladoleda iskamčenog za put...
Ali...
Na kraju ću stvarno morati da izmišljam nove reči?
Među pridevima koji postoje nema ni jednog jedinog koji bi se bar približno rimovao sa tim ukusom?
Genijalci će uskoro, u to nema sumnje, smisliti i način kako da usnime mirise i ukuse, i tog dana biće napisana poslednja knjiga na svetu...
U ovom trenutku nisam baš potpuno načisto da li je to dobro ili loše...
Ali nešto ipak znam...
Da se među ove stranice nekako mogao utisnuti samo praskozorni miris Dunava, i taj nepatvoreni ukus rozine u vanili, ne bi bilo potrebe da se dopiše ni jedna jedina reč o tom julu pedeset devete...