Čehov

Imao je običaj da kaže da je medicina njegova zakonita žena, a književnost ljubavnica. Povremeno bi jedna ustuknula pred drugom ili joj svojevoljno ustupila mesto. Možda medicina danas i ne bi bila previše uskraćena da ju je zaobišao njegov angažman, ali literature i pozorište bili bi neuporedivo siromašniji. Ipak, ovih dana gotovo nezapaženo kod nas protiče značajan jubilej: vek i po od rođenja Antona Pavloviča Čehova (1860 – 1904).

[You must be registered and logged in to see this image.]

Iza njega je ostalo sedam drama (ne računajući jednočinke), uz uobičajenu podelu na one pre i posle “Galeba”, na drame “direktne i indirektne akcije”. Ponekad se postavlja pitanje da li je Čehov bio genijalni pripovedač koji je pisao drame, ili genijalni dramski pisac koji je pisao pripovetke? Ova, ne samo akademska dilema, nudila je i pretpostavku da je on veliki dramski pisac koji je pisao pripovetke da bi zaradio novac, nesiguran u izvesnost njihovog pozorišnog izvođenja… Bilo kako bilo, još kao student medicine stvarao je pod pseudonimom Antoša Čehonte, a njegova ljubav prema teatru iskazala se već u gimnazijskim danima, kada je zaigrao u amaterskim predstavama – Nesrećkovića u “Šumi” Ostrovskog i Gradonačelnika u Gogoljevom “Revizoru”.

[You must be registered and logged in to see this image.]

Prva Čehovljeva drama postavljena na scenu bila je “Ivanov”, 1887. godine. Po sopstvenom priznanju, na nju je “potrošio” samo deset dana. Posle četiri probe premijerno je izvedena u Koršovom privatnom teatru. I sam iznenađen neočekivanim uspehom pozorišnog prvenca, napisao je bratu Aleksandru: “Ne možeš da zamisliš kako je bilo! Od tako beznačajnog govanceta  kao što je moja dramica…” Kritika je, pak, zabeležila da “Ivanov” uspeh duguje činjenici da se u njemu govori o problemu koji je mučio ruske intelektualce: na sceni se našao prerano umorni čovek koji se, u monotoniji ruskog života, neprestano sukobljavao s nemogućim preprekama – tromošću, pasivnošću i ravnodušnošću, dovoljno moćnima da unište svaki idealizam i oduševljenje.

Ali su potom čak dva pozorišta (Aleksandrinski teatar i moskovski Mali teatar) odbili da igraju njegovog “Šumskog čoveka”. Uvreženo je mišljenje da je ovo uistinu slaba drama, slabija od mladalačkog “Platonova”: s puno neveš tih, patetičnih mesta. Ipak, upravo “Šumski duh”, temeljno prerađen, postao je jedno od najboljih Čehovljevih dela – “Ujka Vanja” (1897).

“Komedija, tri ženske, šest muških uloga, malo događaja, pet pudova ljubavi” – reči su kojima je Čehov opisao “Galeba” u pismu prijatelju. Prvo izvođenje bilo je u petrogradskom Aleksandrinskom pozorištu i pomiljalo se kao najveća katastrofa u istoriji moderne drame: publika je zviždala, smejala se na pogrešnim mestima, izlazila iz gledališta. Sam pisac izjavio je da je “komad propao sa treskom”, dok je teatar odisao zlobom… Ali, premijera “Galeba” u moskovskom Hudoženstvenom teatru (17. decembra 1898. godine) gotovo da se može smatrati danom kada je rođeno i ovo pozorište i Čehovljeva dramaturgija. Jer, novi teatar (koji su osnovali glumac Stanislavski i pisac Nemirovič – Dančenko), posle otvaranja sa predstavom “Car Fjodor Ivanović” A. K. Tolstoja, zapao je u krizu, a “Galeb” ga je (ne)očekivano spasao. Kada je posle prvog čina pala zavesa, Olga Kniper koja je igrala Arkadinu (i kasnije postala piščeva žena) zbog grobne tišine u gledalištu briznula je u plač. A onda se prolomio pljesak. Ne samo da je “Galeb”spasao sudbinu pozorišta već je postao i njegov simbol: stilizovana reprodukcija galeba nalazila se na zavesi i programima.

[You must be registered and logged in to see this image.]

Istovremeno, nesporazumi dva velikana, Čehova i Stanislavskog, počeli su baš s “Galebom”. U vreme priprema “Tri sestre” (1901) Čehov je pisao Olgi: “Ja moram da prisustvujem probama, moram! Ja ne mogu da prepustim Aleksejevu četiri odgovorne ženske uloge, četiri mlade, intelignetne žene, ma koliko uvažavao njegov dar i inteligenciju.” Zanimljiva je i sugestija koju je (takođe Olgi) dao za ulogu Maše: “Ne pravi tužno lice ni u jednom činu. Srdito da, ali tužno ne. Ljudi koji odavno nose nesreću u sebi i koji su navikli na nju, često zvižduću i često su zamišljeni.” Ipak, prava eksplozija sukoba nastala je tek oko “Višnjika” (1904) i stava da li je to komedija ili tragedija. Čehov je insistirao da je reč o komediji.

“Nema sumnje ni u to da je Stanislavski voleo da preterano naglašava ono što je kod Čehova samo nagovešteno, i što treba da ostane samo nagovešteno, da je voleo da stvari bez potrebe teatralizuje i melodramatizuje preko mere koju je Čehov smatrao dozvoljenom. Ali je tačno i to da je Stanislavski načinio Čehova poznatim dramskim piscem, da je – iznevaravajući ponegde zamisli autora – omogućio Čehovljevim dramama da dopru do prave pozorišne publike”, bio je mišljenja Jovan Hristić, esejist, pozorišni kritičar i profesor dramaturgije.

[You must be registered and logged in to see this image.]

Moskovski Hudežestveni teatar je posle “Galeba” igrao sa velikim uspehom i “Ujka Vanju”. Kasnije su usledile “Tri sestre” i “Višnjik”,a do kraja života Čehov je uspeo da uobliči i poznatu jednočinku “O štetnosti duvana”. Iako su njegove drame doživljavale velike uspehe kod publike, prijem kod kritike bio je uzdržaniji: priznavali su mu savršenstvo dramskog oblika, ali zamerali pesimizam, beznađe, dosadu…

Čehov kao i Šekspir, podseća Hristić, stvorio je svet koji se ne može svesti na jedno osećanje, jedno raspoloženje i jednu ideju. Ali, ova dvojica velikana imaju još mnogo toga značajnog:

- Njih dvojica imaju najinspirativnije moguće likove u dramskoj literature – kaže Đurđija Cvetić koja je igrala Natašu u “Tri sestre” i Ranjevsku u “Višnjiku”. – Mada, za razliku od Šekspira, Čehov nudi divne ženske likove i pokazuje se kao neverovatan poznavalac njihove duše i psihologije. Veoma je voleo glumce, a imao je i ženu glumicu. Pripada onoj vrsti pisaca koji su za sva vremena i podneblja. Njegove replike su veoma sažete i koncizne, ponekad se iz jednog kratkog monologa ili dijaloga, čak i iz prostoproširene rečenice – krije cela priča. Uostalom, iz Čehova je dobrim delom prostekla i američka dramaturgija, pre svega Tenesi Vilijams i Artur Miler.

[You must be registered and logged in to see this image.]

Zanimljivo je i da je svojevremeno, Royal Shekespeare Company, išla na petnaestonedeljnu (!) turneju u 22 grada samo sa predstavama dva pisca – Šekspira i Čehova.

U Engleskoj čak smatraju da glumac “overava” svoju karijeru kad zaigra Čehova, jer je to sliv tema koje idu od komedije do tragedije, od tragedije do drame – kaže rediteq Dimitrije Jovanović.

- Nema nijedne njegove pripovetke koja ne bi mogla da bude dobar filmski scenario ili pozorišni tekst. Čehov je najbolji mogući spoj života i pozorišta…

[You must be registered and logged in to see this image.]

[You must be registered and logged in to see this image.]

Kad umre Čehov, umreće jedan od najboljih sinova Rusije, pametan, pravedan, koji je voli i u svemu saoseća s njom. I Rusija će zadrhtati od tuge, i dugo ga neće zaboraviti, i dugo će se učiti shvatanju života iz njegovih
knjiga, obasjanih tužnim osmehom srca punog ljubavi – odao je priznanje jedan veliki (koliko god različit) ruski pisac, drugom. Reči pune divljenja Čehovu je posvetio Maksim Gorki…
Šuma ljudske sreće
- Čehov nije samo opisivao život već ga je i menjao – podseća u svojim esejima Vladimir Nabokov. – Požurivao je izgradnju prvog moskovskog javnog doma (s bibliotekom, čitaonicom, salom i pozorištem), brinuo da Moskva
dobije kliniku za kožne bolesti, uz pomoć slikara Ilje Rjepina osnovao je Muzej slikarstva i lepih umetnosti u Taganrogu, pokrenuo je izgradnju prve stanice za biološka istraživanja na Krimu, skupljao knjige za škole na Sahalinu, izgradio tri škole za seljačku decu blizu Moskve, podigao zvonik i vatrogasnu stanicu za seljake…
Na neki način, Čehov je bio fasciniran gradnjom. Po njegovom mišljewu svaka gradnja uvećavala je sumu ljudske

Maksim Gorki

Anton Pavlovič Čehov (Антон Павлович Чехов) počeo je da piše još kao student medicine, uz pomoć Antosa Čehonte, svog književnog dvojnika, objavljujući kratke priče, humoreske i feljtone, kako bi mogao da izdržava oca, majku, sestru i najmlađeg od svoja tri brata. Sa težinom života susreo se još kao dečak u rodnom Taganrogu.

Čehov završava gimnaziju i odlazi u Moskvu, gde se upisuje na studije medicine. Tada počinje njegov život sa dvema “ženama“ – medicinom, kao zakonitom suprugom, i književnošću kao ljubavnicom. Iako je obe pokušavao da ostavi, nije ih se oslobodio tokom celog svog života.
[You must be registered and logged in to see this image.]

Posle književnih početaka u moskovskim listovima, Čehov počinje da objavljuje za “Petrogradske krhotine“, “Petrogradske novine“ i “Suvorinovo novo vreme“. Krajem 1885. godine odlazi u Petrograd i shvata da je postao cenjen i tražen pisac. U pismu bratu Aleksandru priznaje da se nemarno odnosio prema pisanju.

"Da sam znao da me čitaju, govorio sam sebi, ne bih pisao tako, po porudžbini“ - Anton Pavlovič Čehov

U oktobru 1888. godine dobija Puškinovu nagradu za zbirku pripovedaka “U sumrak“. Iduće godine održana je petrogradska premijera njegove drame “Ivanov“. No književne uspehe tih godina prate neuspesi na polju njegove “zakonite supruge“ medicine. Leči od tifusa majku i tri sestre jednog poznanika; majka i jedna sestra umiru, što ga navodi da prekine privatnu praksu.

O Čehovljevim dramama često se govorilo da se u njima ništa ne događa, a kako šira publika obično poistovećuje pisca sa njegovim delom, i Čehov je u običnim razgovorima neretko stavljan u te okvire. Njegove drame doživele su najveći uspeh izvođenjem u Moskovskom hudožestvenom teatru (MHAT), kojim su rukovodili Aleksejev Stanislavski i Nemirović Dančenko, a koji su govorili o “podvodnim tokovima“ Čehovljevih komada kao nosilaca dramskog u tim delima. Uprkos velikom uspehu, Čehov je imao brojne nesporazume sa Stanislavskim, najčešće zbog samog shvatanja njegovih dramskih dela. Te prepirke uticale su i na pogoršanje njegovog zdravlja, narušenog tuberkulozom, s kojom se borio još u mladičkim danima.

Iako se dugi niz godina borio sa opakom bolešću - tuberkulozom, uspeo je da napiše velika dela baš u svojim poslednjim danima
[You must be registered and logged in to see this image.]

Osnovna razlika u shvatanjima bila je u tome sto je Stanislavski posmatrao Čehovljeve komade kao drame, dok ih je sam Čehov nazivao komedijama. Tako će već 1899. godine, povodom izvođenja “Galeba“, u kome je glumio i Stanislavski, u jednom pismu reći: “Neophodno je još malo preraditi Aleksejeva – Trigorina. Ubrizgati mu, možda, malo sperme. U Petrogradu, gde živi većina naših književnika, Aleksejev, koji igra Trigorina kao beznadežnog impotenta, izazvaće opštu nedoumicu“. Sličan nesporazum dogodio se i par godina kasnije, kada je primio telegram od Stanislavskog, u kome s puno patetike hvali “Višnjik“. Čehov piše svojoj supruzi Olgi Kniper: “Danas sam dobio telegram od Aleksejeva, u kome on naziva moj komad genijalnim, to znači prehvaliti komad i oduzeti mu dobru polovinu uspeha koji bi on, pod srećnim okolnostima, mogao da ima“.

U drugom pismu svojoj ženi, Čehov sa ljutnjom govori: “Zašto se na plakatima i u novinskim oglasima moj komad tako uporno naziva dramom? Nemirovič i Aleksejev očigledno vide u mom komadu nešto što ja nisam napisao, i mogu da se kladim kako oni nisu pažljivo pročitali moj komad“.

Govorio je da, ako se čovek boji usamljenosti, nikako se ne treba ženiti

Naravno da je Stanislavski, sa tadašnjih stanovišta i shvatanja u pozorištu, bio u pravu, približivši Čehovljeve komade širokoj pozorišnoj publici, dok danas gledano, ova dela puna gorke ironije određujemo kao bliža komediji.

Čehova su ovi sukobi veoma izmorili. Plašeći se da njegovi komadi ne budu pogrešno interpretirani, on je često prisustvovao probama dolazeći iz provincije, gde se odmarao, u Moskvu, i pazeći na svake pojedinosti. Pola godine pred smrt, prisustvovao je MHAT-ovoj premijeri Višnjika, već sasvim izmoren i iznuren, jedva izdržavši predstavu i svečane govore u čast slavljenika, jer je premijera održana na njegov 44. rođendan, 17. januara 1904. godine. Poželevši da pobegne od svega toga, on ubrzo odlazi na Krim. U julu iste godine Čehov će umreti, ili se konačno odmoriti, kako to izgovara Sonja iz Ujka Vanje.

Čitav vek posle njegove smrti njegove pripovetke doživljavaju nova izdanja, pišu se nove studije i eseji, nanovo postavljaju njegove jednočinke i drame.

Čehov je rekao: “Čast se ne može oduzeti, ona se može samo izgubiti.“

“Ljubav daje krila, ali ih i potkresuje.“

“Zdrav čovek ima hiljadu želja. Bolestan samo jednu.“

“Kad nema pravog života, čovek živi od fatamorgane.“

[You must be registered and logged in to see this image.]

Лаке речи за тешке ствари

ДОСАДНО ЈЕ БЕЗ КИСЕЛОГ КУПУСА...

...вапио је с Јалте болесни Антон Павлович Чехов док је писао драму „Три сестре”, комад који је стварао лако, али чији неуспех је тешко поднео

[You must be registered and logged in to see this image.]

   Читаве легенде испредале су се о томе како је Антон Павлович Чехов (1860–1904) писао с лакоћом. Разуме се, те приче и данас живе. Наводно, једночинке је успевао да напише за мање од сата! Или, писао је тако брзо да би „трошио” само онолико времена колико је било потребно да се испишу речи – без заустављања или исправљања...       Може ли тако нешто ико други до сам небески миљеник? „Моцарт књижевности!” Или нам се тако нешто само чини с безбедне временске удаљености?
  Јасно је, дакле, због чега се Чехов није бавио медицином (за шта се иначе школовао) него писањем. Кад је с таквом лакоћом баратао речима, зашто би се уопште упуштао у било какав други посао? Они који нису имали ту изузетну прилику да прочитају неко Чеховљево књижевно дело – бар једну причу – нека се обавезно, а мирне душе, упусте у тај подухват. Увериће се како се о најтежим стварима може писати једноставно. А да ли је за писца стварање било једнако лако, покушаћемо да проверимо – колико можемо.

Као пресађено дрво

  Велики део последњих година живота (а живео је само четрдесет четири године) славни руски писац провео је на Јалти, надајући се да ће тамошња клима повољно утицати на његово нарушено здравље. Иако тежак плућни болесник, Чехов је на Јалти (осећајући се „као пресађено дрво које се колеба да ли да се прими или да почне да се суши”) ипак успевао да пише. У безмало безизлазним животним приликама одржавао је, како је знао и умео, смисао за хумор, представљајући се често као особа која не ради такорећи ништа. У писму Максиму Горком 1900. године с Јалте писац се слатко жалио:
  „Мени није досадно у смислу Weltschmerz (светски бол), у смислу животне снаге, него ми је просто досадно без људи, без музике коју волим и без жена којих на Јалти нема. Досадно ми је без икре и киселог купуса.”
  Својој драгој, глумици Олги Книпер, најавио је да ће 20. септембра (1900. године) кренути у Москву где ће одсести у хотелу и тамо написати драму. И то, наводно, до 1. октобра!
  За тако кратко време?
  Ево и образложења у једном од многобројних писама с Јалте упућених вољеној Олги:
  „Да ли ћу писати или преписивати начисто? Не знам, бакице мила.   Једна јунакиња ми је нешто захрамала, не знам шта ћу с њом да радим, па се нервирам. Откуда у ’Новостима’ вест да наслов ’Три сестре’ тобоже не одговара? Каква глупост! Можда и не одговара, али мени не пада на памет да га мењам. Страшно се досађујем. Схваташ ли? Страшно. Једем само супу. Вечери су хладне, па седим у кући, девојака лепих нема, пара је све мање и мање, брада ми седи...”
  Чинило би се да ове речи исписује докони човек који се баш ничим не бави. Испоставило се да је управо тада почео да пише драму „Три сестре”:
  „Музика свира тако весело, чило и човек је тако жељан живота! Проћи ће време и ми ћемо отићи заувек, људи ће нас заборавити, заборавиће нам лица, гласове, неће знати колико нас је било, али ће се наше патње претворити у радост за оне који ће живети после нас, срећа и мир завладаће на земљи и људи ће поменути лепом речју и благословити оне који живе сада. Хајде да живимо! Музика свира тако весело, тако радосно, и чини ми се још мало... и ми ћемо сазнати зашто живимо, зашто патимо...  Да нам је знати то, да нам је знати!”
  Ово су завршне речи драме „Три сестре”, једног од пишчевих славних комада. Истини за вољу, већ оболели Чехов драму је написао за кратко време, крајем 1900. године. У то време био је раздвојен од своје вољене Олге Книпер, једне од првакиња Художественог театра.

       [You must be registered and logged in to see this image.]
          Чехов и његова жена Олга Книпер, позната глумица која је тумачила улогу  
        Маше у комаду „Три сестре”

    Да ли је тачно да је драму завршио за само десет дана или чак мање, док је боравио у Москви? Изгледа да је писање ипак трајало дуже. Средином септембра Чехов је Олги писао да ће крајем месеца окончати писање. Можда у октобру или, чак, новембру. Желео је да драма мало одлежи на столу, а и да неизоставно присуствује пробама. Сматрао је да редитељ неће моћи да постави комад без његове помоћи. Нажалост, није присуствовао пробама. Драма је била брзо готова, средином новембра. У потрази за још блажом климом, због болести, Чехов је тада отпутовао на југ Француске.
  Чинило се да писац, премда је обавио посао, није задовољан. С Јалте је у  Москву дошао здрав, али већ после неколико дана почео је да кашље. Можда је то проузроковало лоше расположење?
  „Драма је испала досадна, развучена, неприкладна, зато што, на пример, има четири јунакиње и расположење је, што би се рекло, више него мрачно.”

Несрећни људи звиждућу

  Зашто је уопште болесни писац био одвојен од жене која му је, без сумње, тако много значила?
  „Што сада нисмо заједно, кривица није ни до тебе ни до мене, већ до ђавола који је мени усадио бациле, а теби љубав према уметности”, закључио је јетко Антон Чехов.
  Међутим, кад су пробе почеле, писац је живнуо. Писао је Олги:
  „Опиши ми бар једну пробу ’Три сестре’. Треба ли што додати или одузети? Играш ли добро, душо моја? Јао, пази се. Не прави тужно лице ни у једном чину. Љутито да, али тужно не. Људи који у себи дуго носе несрећу и навикну се на њу, само звиждућу и често се препуштају својим мислима.”

[You must be registered and logged in to see this image.]
        Чехов са Горким на Јалти 1900. године, док је писао „Три сестре”

  Јер, пишући драму о невеселој судбини три сестре, Чехов је изгледа ипак имао у виду своју жену, као и будуће извођење, наменивши јој улогу Маше. Драма је први пут објављена у часопису „Руска мисао”. На руској сцени „Три сестре” први пут су приказане 31. јануара 1901. године у московском Художественом театру. Наша публика ово дело гледала је 25. марта 1921. у извођењу истог театра који је гостовао у Београду.
  Десет дана пре премијере, већ узнемирени Чехов је из Нице Олги Книпер, између осталог, написао:
  „Ако драма доживи неуспех, отићи ћу у Монте Карло и тамо спискати све до последње копејке!”
  После праизвођења у Москви, руска критика, као и раније кад су извођени Чеховљеви комади, опет се поделила. Једни су у драми видели корак напред, а други корак назад. Првима се чинило да је писао истиниту слику руског друштва. Други су доказивали да је та слика неуобичајена и неоправдана. И једни и други су га осуђивали због мрачног погледа на свет. Испоставило се да писцу кога је терао глас да све ради с необичном лакоћом премијера овог дела врло тешко пада.
  „Изгледа да су ме ’Три сестре’ замориле, или ми је просто досадило да пишем. Што значи да сам остарио. Не знам. Требало би да се оставим писања једно пет година, а за то време путујем, а затим да се вратим и прионем на посао.”

Напуштам позориште

    [You must be registered and logged in to see this image.]
       Музеј А. П. Чехова на Јалти

   Осетљиви писац по свој прилици патио је и због лоших приказа у новинама, ма колико се трудио да на то не обраћа пажњу. Уосталом, у једном писму изнео је неповољно мишљење о новинарима:
  „Побијати новинаре исто је што и вући ђавола за реп или надвикивати се с опаком женом!”
  У ствари, био је очајан. У писму које је упутио својој Олги, између осталог, напомиње:
  „Мила моја, не читај новине, не читај их уопште, иначе ћеш ми начисто пропасти. Нека ти ово буде поука. Слушај старца јеромонаха. Ја лично потпуно напуштам позориште, никада више нећу писати за њега. За позориште се може писати у Немачкој, у Шведској, па чак и у Шпанији, али не и у Русији, где се позоришни писци не поштују, где их сви шутирају и не опраштају им ни успех, ни неуспех.”
  Ето, ово је био мали прилог легенди која говори да је Чехов писао с лакоћом, те да се није бринуо како ће његово дело бити прихваћено! Уместо решења ове загонетке о стваралачком чину и животним околностима, навешћемо речи Јована Христића из студије „Чехов, драмски писац”. Те речи штампане су на програму најновије београдске поставке драме „Три сестре” у којој – у режији Иване Вујић – играју три познате глумице: Ружица Сокић, Бранка Петрић и Рада Ђуричин. Јован Христић је, дакле, о Чехову написао:
  „...Све што знамо јесте да постоје неке силе које уобличавају наш живот, чије се деловање не може свести на деловање оних сила у чије постојање можемо да се искуством уверимо. И зато што не знамо сасвим шта су и какве су те силе, звук којим се оне оглашавају мора бити тајанствен и неидентификован...”

A. P. Čehov - DEBELI I MRŠAVI

Na stanici Nikolajevske železnice srela se dva prijatelja: jedan debeo, drugi mršav.
Debeli tek što beše ručao u staničnom restoranu, i njegove masne usne rumenele su se kao zrele višnje. Mirisao je na heres i fler d’oranž. A mršavi tek što beše izašao iz vagona – sav pretrpan koferima, zavežljajima i kartonskim kutijama. Mirisao je na šunku i crnu kafu. Iza leđa mu je virila mršava žena dugačke brade – njegova supruga, i visoki gimnazist žmirkavog oka – njegov sin.
- Porfirije! – viknu debeli kad ugleda mršavog. – Ama jesi li ti to? Dragi moj! Otkad se, čoveče, nismo videli!
- Gospode! – začudi se mršavi. – Miša! Druže moj! Otkud ti?
Prijatelji se triput poljubiše i pogledaše jedan drugog očima punim suza. Obojica su bili prijatno iznenađeni.
[You must be registered and logged in to see this link.]
- Dragi moj! – poče mršavi posle poljubaca. – Ko bi se tome nadao! E baš si me iznenadio! Daj da te pogledam lepo! Lep si kao što si i pre bio! Isti onaj kicoš i mirišljavko! Ah, bože moj! Pa kako si! Jesi li bogat? Jesi li se oženio? Ja sam već oženjen, kao što vidiš... Ovo je moja žena. Lujza, rođena Vancenbah... luteranka... A ovo mi je sin, Natanailo, đak trećeg razreda. Ovo je, Natanja, moj drug iz detinjstava! Zajedno smo učili gimnaziju.
Natanailo malo promisli pa skide kapu.
- Gimnaziju smo zajedno učili! – nastavi mršavi. – Sećaš se kako su te zadirkivali? Zvali su te Herostrat zato što si đačku knjižicu progoreo cigaretom, a mene Efijalt, što sam voleo da spletkarim. Ho... ho. Šta ćeš, deca! Ne boj se, Natanja! Priđi mu bliže... A ovo je moja žena, rođena Vancenbah... luteranka.
Natanailo malo promisli pa se sakri iza očevih leđa.
- Pa kako mi živiš, prijatelju? – zapita debeli, ushićeno gledajući druga. – Gde služiš, dokle si dogurao?
- Služim, dragi moj! Već dve godine sam u osmoj grupi i imam orden „Stanislava“. Plata slaba... ali šta se može. Žena daje časove muzike, a ja u slobodno vreme pravim tabakere od drveta. Odlične tabakere! Po rublju komad prodajem. Ako neko uzme deset i više, njemu, naravno i jevtinije. Živi se nekako. Služio sam, znaš, u ministrastvu, a sad sam ovamo premešten za šefa odseka u istom odeljenju...Ovde ću služiti. A kako ti? Možda si već i državni savetnik? A?
- Ne, dragi moj, teraj još više – reče debeli – ja sam dogurao već do tajnog... Dve zvezde imam.
Mršavi najednom preblede, skameni se, ali mu se lice brzo iskrivi u širok osmeh, izgledalo je da mu iz lica i očiju vrcaju iskre. On se zgrči, poguri, smanji se. Njegovi koferi, zavežljaji i kutije se takođe zgrčiše... Dugačka ženina brada još više se izduži. Natanailo stade „mirno“ i zakopča dugmad svog šinjela...
- Ja, vaše prevashodstvo... Vrlo mi je drago! Drug, može se reći, iz detinjstva, i najednom postali takva veličina! Hi-hi-hi...
- Ta okani se! – namršti se debeli. – Čemu taj ton? Nas dvojica smo drugovi iz detinjstava... i čemu titulisanje!
- Ali, zaboga... Šta vi to... – poče se kikotati mršavi, i još se više zgrči... Milostiva pažnja vašeg prevashodstva... kao neka životvorna voda... Evo, ovo je, vaše prevashodstvo, moj sin Natanailo... žena Lujza, luteranka, donekle...
[You must be registered and logged in to see this link.]
Debeli htede nešto da odgovori, da oponira, ali na licu mršavog bilo je toliko strahopoštovanja, sladunjavosti i poniznosti da se tajnom savetniku smuči... On okrenu glavu od mršavog i pruži mu ruku.
Mršavi steže tri prsta, pokloni se do pojasa i zakikota se kao Kinez: „Hi-hi-hi“.
Žena se nasmeši. Natanailo izvede reverans i ispusti kapu.
Sve troje su bili prijatno zaprepašćeni.

A. P. Čehov - NEUSPEH

Ilija Sergejič Peplov i žena mu Kleopatra Petrovna stajali su kod vrata pa su žudno i željno osluškivali. Tamo iza vrata, u maloj sali, dešavala se, po svoj prilici, izjava ljubavi, a izjavljivali je njihova kći Natašenjka i učitelj građanske škole Ščupkin.
- Trza! – šaputao je Peplov, drhteći od nestrpljenja i tarući ruke. – Pazi sad, Petrovna, čim počnu da govore o osećanjima, odmah ikonu sa zida skidaj pa ćemo ući da ih blagoslovimo... Zateći ćemo ih na samom delu... A blagoslov sa ikonom je svet i nenarušiv... Posle nam ne umače, pa makar nas i sudu tužio.
A tamo, iza vrata, vodio se ovakav razgovor:
- Ostavite vi vaš karakter – govorio je Ščupkin, paleći šibicu o svoje karirane pantalone. – Nikakavih pisama ja vama pisao nisam!
- Gle’te, molim vas! Mislite ja ne poznajem vaš rukopis! – kikotala se devojka, afektirano i potcikujući i svaki čas pogledajući u ogledalo. – Odmah sam poznala! I kako ste čudni! Vajni nastavnik krasnopisa, a pišete svračijim nogama! Pa kakav ste vi nastavnik pisanja, kad vi sami rnavo pišete?
- Hm!... To ništa ne znači. U krasnopisu nije glavno rukopis, glavno je da se učenik ne zaboravlja. Nekog lenjirom po glavi mlatnem, nekog isteram da kleči... A i šta mi je opet rukopis! Ništavna stvar! Nekrasov je pisac bio, a sramota te pogledati kako je taj čovek pisao. U celokupnim delima iznesen je njegov rukopis.
- Znam, al ono je Nekrasov, a ovo ste vi... (uzdah). Ja bih za pisca sa zadovoljstvom pošla. On bi mi stalno pesme za uspomenu pisao!
- Pa pesme vam i ja mogu pisati, ako želite.
- A o čemu vi možete pisati?
- O ljubavi... o osećanjima... o vašim očima... Pamet da vam se pomeri kad pročitate... Kao kiša ćete plakati! A ako vam napišem poetične stihove, onda ćete mi, valjda, dozvoliti ručicu da vam poljubim?
- Vrlo važno!... Možete ako ćete i sad da poljubite.
Ščupkin podskoči pa, izbečivši oči, prionu uz punačku ručicu koja je mirisala na sapun od jaja.
- Skidaj ikonu – užurba se Peplov, munuvši rukom svoju ženu, pobledeo od uzbunenja i zakopčavajući se. Pa ni sekunde ne oklevajući, Peplov širom otvori vrata.
- Deco... – promrmlja on, dižući ruke put neba i plačljivo ćmirkajući. – Gospod će vas blagosloviti, deco moja... Živite... plodite se... množite se...
- I... i ja vas blagosiljam... – prozbori majka, plačući od sreće. – Srećni bili, mili moji! O, ta vi mi jedino moje blago oduzimate! – obrati se ona Ščupkinu. – Pa volite moju kćer, čuvajte mi je...
[You must be registered and logged in to see this link.]
Ščupkin zinu od iznenanenja i straha. Ulazak roditelja bio je tako iznenadan i smeo da nije mogao ni reči da progovori.
- Ukebaše me! Sputaše me! – pomisli on, sav pretrnuo od straha. – Klopka se sklopila. Iz te kože nikud!
I on pokorno podmetnu glavu kao da bi da kaže: „Evo, uzmite je – pobeđen sam!“
- Bla... blagosiljam... – nastavi tata, pa se i on zaplaka. – Natašenjka, dete moje... stani tu do njega... Daj ikonu, Petrovna...
Ali tu roditelj najednom prestade da plače, a lice mu se sve iskrivi od besa.
- Krljo jedna! – reče on ženi ljutito. – Glupa glavo! Kakva ti je to ikona?
- Ej, naopako i u zao čas!
Šta se desilo?
Nastavnik krasnopisa bojažljivo diže oči i vide da je spasen: onako u žurbi mamica je zgrabila sa zida, umesto ikone, portret pisca Lažečnjikova. Starac Peplov i njegova supruga Kleopatra Petrovna, sa portretom u rukama, stajahu zbunjeni, ne znajući šta da rade i šta da kažu.
Nastavnik krasnopisa iskoristi zabunu pa – strugnu.

A. P. Čehov - KAD JE NEKO SRECAN

Sa železničke stanice Balagoje polazi putnički voz. U jednom vagonu druge klase „za pušače“ drema pet putnika u sutonu vagona. Oni su baš maločas nešto jeli pa sad, naslonivši glave na naslone od divana, pokušavaju da zaspe.
Tišina.
Otvaraju se vrata, a u vagon ulazi jedan visok, kao motka mršav čovek u crvenkastom šeširu i u modernom kaputu koji je mnogo podsećao na operetske i Žilvernove korespondente. Taj čovek se zaustavlja nasred vagona, duva kroz nos i, žmireći, dugo posmatra sedišta.
- Ne, i ovo nije onaj! – mrmlja on. – đavo bi ga znao šta je to! To je prosto užasno!
Ne, nije onaj!
Jedan putnik se zagleda u njega i radosno uzvikuje:
- Ivane Aleksejeviču! Otkud vi? Jeste li vi to?
Mršavi dugajlija, Ivan Aleksejevič, zadrhta, tupo se zagleda u putnika, pa poznavši ga, veselo pljesnu rukama.
- Ha! Petre Petroviču! – veli on. – Koliko je vode Volgom proteklo otkako se nismo videli! A ja i ne znam da vi putujete ovim vozom.
- Pa jeste li mi živo-zdravo?
- Pa dobro je. Samo, evo vidite u čemu je stvar: izgubio sam svoj vagon, pa ne mogu nikako da ga nađem, koliki sam idiot! Nema ko da me bije!
Dugajlija Ivan Aleksejevič klati se i kikoće se.
- Dešava se to često! – nastavlja on. – Maločas sam, posle drugog zvona, bio izašao da popijem jedan konjak. Naravno – popijem. E, mislim ja, pošto je iduća stanica još daleko, kako bi bilo da popijem još jednu. I dok sam ja tako pio i mislio, a ono i treće zvono... Ja, kao lud, potrčim i uskočim u prvi vagon koji sam video. E pa de, zar nisam idiot? Zar nisam zevzek?
- Ama vi ste baš sasvim... veseli – govori Petar Petrovič. – Sedajte! Izvol’te sesti!
- Jok, jok!... Idem, brate, da tražim svoj vagon! Zbogom!
- Ama vi ćete se, kako je mrak, još i omaći sa platforme. Sedite, brate, a kad dođemo na stanicu, vi ćete naći svoj vagon. Sedite!
Ivan Aleksejevič uzdiše i neodlučno seda prema Petru Petroviču. Vidi se da je uzbuđen, pa se kreće kao po iglama.
- Kuda putujete? – pita Petar Petrovič.
- Ja? U svet. Meni je sad u glavi takav haos, da ni ja sam ne znam kuda putujem. Poslužila me sreće, pa eto putujem. Ha-ha... Jeste li vi, rođeni moj, videli kadgod srećne budale? Niste? E onda gledajte! Pred vama je najsrećniji čovek na ovome svetu! Da! I vi ništa ne vidite na mome licu?
- To jest vidim da ste... ovaj... ali samo malo...
- Mora biti da mi je lice užasno glupo! Eh, baš mi je krivo što nema ogledala, da pogledam svoju njuškolizaciju! Osećam, brate, da postajem idiot. Časna reč! Haha... ja, zamislite samo: idem na svadbeni put. Pa zar nisam zevzek?
- Vi? Pa zar ste se oženili?
- Danas, sokole moj! Venčao se, pa pravo na stanicu!
Počinju čestitanja i obična pitanja.
- Pazi ti njega!... – smeje se Petar Petrovič. – A zato li ste se vi tako fino nagizdali!
- Da-a... Radi potpune iluzije sam se čak i naparfimisao. Sasvim sam vam se zagnjurio u te stvari! Niti kakvih briga, niti misli, nego samo jedno osećanje, nečega onako... đavo bi ga znao kako da ga nazovem... neke blagodušnosti, ili tako nešto. Otkako sam se rodio, još se nisam tako sjajno osećao!
Tu Ivan Aleksejevič zatvara oči i klima glavom.
- Strašno sam srećan – govori on. – Eto, i vi sami razmislite. Sad ću vam otići u svoj vagon. Tamo na divančiću, kraj prozora, sedi stvor božiji koji vam je, tako reći, svim svojim bićem predan. Znate li, blondina sa nosićem... s prstićima... Dušica moja! Anđele moj! Ti si moj zlatni pupoljak, moj sjajni lampiončić! Filoksero duše moje! A nožica! Gospode! Njena nožica nije kao što su naše nožurde, nego nešto minijaturno, čarobno... alegorično! Prosto da uzmeš i pojedeš tu nožicu! Eh, ama vi ništa ne razumete! Jer vi ste materijalisti, dosadni bećari i ništa više! Evo, kad se oženite, onda ćete se setiti! Gde li je sad, reći ćete, Ivan Aleksejevič? Da! A sad idem u svoj vagon. Tamo me već s nestrpljenjem čeka... sa osmejkom. Ja sednem, pa evo ovako, sa dva prstića, za podvaljčić...
[You must be registered and logged in to see this link.]
Ivan Aleksejevič klima glavom i klati se od srećnog smeha.
- Pa onda nasloniš svoju tikvu na njeno ramence i hvataš je oko struka. A unaokolo, znate li, tišina... poetičan polumrak. Ceo svet bih tog trenutka zagrlio. Petre Petroviču, dopustite da vas zagrlim!
- Drage volje.
Prijatelji se uz opšti smeh putnika grle, i srećan novobračnik nastavlja:
- A radi većeg idiotluka ili, kako to po romanima govore, radi veće iluzije, odeš do bifea da iskapiš dve-tri čašice. Ovde u glavi i u grudima dešava mi se nešto što ni u bajkama nećeš naći. Ja sam čovek sitan, ništavan, a čini mi se da sam najednom postao bezgraničan... Ceo svet sobom obuhvatam!
Putnici, gledajući na napitog, srećnog mladoženju, i sami se zaraze njegovom veselošću, pa već i ne osećaju dremež. Mesto jednog slušaoca, oko Ivana Aleksejeviča se očas pojaviše petorica. On se vrti kao na iglama, prska pljuvačkom oko sebe, maše rukama i brblja, brblja bez prestanka. Cereka se i svi se cerekaju.
- Glavno je, gospodo, što manje misliti! Do đavola sa svima tim analizama... Ako ti se pije, a ti, brate, pij, a ne da filozofiraš: da li je to škodljivo ili nije... Sve su te filozofije i psihologije luk i voda!
Kroz vagon prolazi kondukter.
- Dragi moj prijatelju – obraća mu se mladoženja – kad budete prolazili kroz vagon br. 209, a vi nađite tamo damu u sivom šeširu sa belom pticom, pa joj recite da sam ja ovde!
- Razumem. Samo u ovom vozu nema vagona br. 209. Ima 219!
- Pa dobro! Svejedno! Dakle recite toj dami: muž vam je zdrav i čitav!
Ivan Aleksejevič najednom se hvata za glavu i ječi:
- Muž... Dama... Je li to odavno? Muž... Ha-ha... Tebe treba tući, a ti muž! Ah, idiotčino! A ona! Juče je još bila devojčica... pupoljak... Prosto ne mogu da verujem!
- Danas je čak nekako čudnovato videti srećnog čoveka – govori jedan putnik. Pre ćeš videti belu vranu.
- Da, a ko je kriv? – govori Ivan Aleksejevič tegleći svoje duge noge sa vrlo šiljastim kapnama. – Ako vi niste srećni, onda ste sami krivi! Da, a kako ste vi mislili? Čovek je sam kovač svoje sreće. Zaželite samo, pa ćete biti srećni, ali vi nećete. Vi se tvrdoglavo uklanjate od svoje sreće.
- Eto sad! Kako to?
- Vrlo prosto!... Priroda je udesila i naredila da čovek u izvesno vreme svoga života voli. I ako je nastao taj period, onda, brate, voli svom snagom. A vi ne slušate prirodu, sve nešto čekate. Dalje... U zakonu je rečeno da normalni individuum mora da stupi u brak... Bez braka nema sreće. Ako je došlo pravo i zgodno vreme, a ti se ženi, ne odugovlači... Ali vi se ne ženite, nego mudrujete i sve nešto čekate! Zatim je u Svetom pismu rečeno da vino veseli srce čovečije... Ako ti je dobro, pa hoćeš da ti bude još bolje, onda mi ti, bratac, idi u bife pa popij nešto. Glavno je da ne mudruješ, nego udari u šablon! Jer šablon vam je velika stvar!
- Vi kažete da je čovek kovač svoje sreće. Kakav je on, dovraga, majčin kovač kad je dovoljan jedan bolestan zub ili zla tašta, pa da mu sva njegova sreća strmoglavce poleti? Sve zavisi od slučaja. Neka nas zadesi, na primer, sad kukujevska katastrofa, pa da vidim da li bi tad ovako pevali...
- Koješta - protestvuje mladoženja. – Katastrofe se dešavaju samo jedanput u godini. Ne bojim se ja nikakvih slučajeva, stoga što ti slučajevi nemaju razloga da se dogadjaju. Retki slučajevi! Nek idu oni do đavola! Prosto neću o njima ni da govorim!... Oho! Mi ovo, izgleda, već prilazimo nekoj postaji.
- A kuda vi putujete? – pita Petar Petrovič. – U Moskvu, ili nekud južnije?
- Ala potrefiste? Kako ću ja to, putujući na sever, dospeti nekuda južnije?
- Pa Moskva nije na severu?
- Znam, samo što mi sad putujemo u Petrograd! – govori Ivan Aleksejevič.
- Mi putujemo u Moskvu, molim vas lepo!
- To jest, kako to u Moskvu? - čudi se mladoženja.
- Čudnovato... A za gde ste vi uzeli kartu?
- Za Petrograd.
- Onda vam čestitam! Vi ste pogrešili voz.
Prolazi pola minuta ćutanja. Mladoženja se diže i tupo prelazi očima društvo.
- Da, da – objašnjava Petar Petrovič. – U „Balagom“ ste uskočili u drugi voz... Vi ste, znate, posle konjaka upali u kontra voz.
Ivan Aleksejevič bledi, hvata se za glavu i počinje brzo da korača po vagonu.
- Ah, što sam idiotčina! – planu on kao otrovan. – Ah, neka me, nitkova, đavoli požderu! No pa šta sad da radim? Pa u onom vozu mi je žena! Ona je tamo sama, čeka, muči se.
Mladoženja pade na divan i ježi se, kao da mu je neko na žulj stao.
- Ja sam nesrećan čovek! – ječi on. – Pa šta da radim? Šta?
- No, no... – teše ga putnici. Nije to ništa... Telegrafišite vašoj ženi, a sami sedite u brzi voz. Pa ćete je tako stići.
- Brzi voz – plače mladoženja, „kovač svoje sreće“. – A gde su mi pare za brzi voz? Sve su mi pare kod žene!
Prošaptavši nešto između sebe, smejući se, putnici prikupljaju novac pa snabdevaju srećnog čoveka potrebnom sumom..
[You must be registered and logged in to see this link.]

A. P. Čehov - ŠALA
Vedro, zimsko podne... Mraz jak, puca, i Nađenjki, kojaj me drži ispod ruke, hvata se srebrnasto inje po kosi na slepoočnicama, i na maljama iznad gornje usne. Mi stojimo na visokom bregu. Od naših nogu pa do same zemlje pruža se strma ravan, u kojoj se sunce ogleda kao u ogledalu. Kraj nas su male sanke, tapacirane otvorenocrvenom čojom.
- Da se spustimo dole, Nadežda Petrovna? - molim ja. - Samo jedanput! verujte mi, ostaćemo čitav i nepovređeni.
Ali Nađenjka se plaši. Sav prostor od njenih malih kaljača do kraja ledenog brega izgleda joj kao strašna, beskrajno duboka provalija. Čim ja samo ponudim da sedne u sanke, ona umire od straha i prestaje da diše kad gleda dole; ali šta će biti ako reskira da se surva u provaliju? Umreće, poludeće.
- Preklinjem vas! - kažem ja. - Ne treba se plašiti! Znajte, to je malodušnost, kukavičluk!
Nađenjka najzad popušta i ja joj po licu vidim da ona popušta pred opasnošću po život. Ja je smeštam bledu, uzdrhtalu u sanke, obavijam je rukom i mi se zajedno survavamo u bezdan.
[You must be registered and logged in to see this link.]
Sanke lete, kao strela. Presecani vazduh šiba u lice, hukće, zviždi u ušima, seče bolno, štipa od gneva, hoće da smakne glavu s ramena. Od pritiska vetra nemamo snage da dišemo. Izgleda da nas je sam đavo zagrlio kandžama i uz huku vuče u pakao. Sve oko nas sliva se u jednu dugu prugu koja naglo juri... Gle, gle, još trenut samo i mi ćemo, izgleda, propasti.

- Ja vas volim, Nađa! - kažem ja poluglasno.

Sanke počinju sve lakše i lakše da klize, huka vetra i zvrka saonika nisu više tako strašni, ne zaustavlja se disanje usled straha, i mi smo, najzad, dole. Nađenjka nije ni živa ni mrtva. Ona je bleda, jedva diše... Ja joj pomažem da ustane.
- Ni za šta na svetu dru gi put ne smem - kaže ona gledajući me krupnim očima punim straha. - Ni za šta na svetu! Ja zamalo što nisam umrla!
Malo docnije, ona dolazi k sebi, i već mi upitno pilji u oči: da li sam ja kazao one četiri reči, ili su joj se one samo pričinile u huci vihora? A ja stojim kraj nje, pušim i pažljivo razgledam svoju rukavicu.
Ona me hvata pod ruku, i mi dugo šetamo oko brega. Zagonetka, po svoj prilici, ne da joj mira. Da li su one reči izrečene ili nisu? Da ili ne? Da ili ne? To je pitanje samoljublja, časti, života, sreće, pitanje veoma značajno, najznačajnije na svetu. Nađenjka nestrpljivo, tužno, pronicljivim pogledom zagleda mi se u lice, odgovara neumesno, čeka neću li ja otpočeti. O, koliko preliva na tom dragom licu, koliko preliva! Vidim, ona se bori sa sobom, njoj je potrebno nešto da kaže, o nečemu da pita, ali ona ne nalazi reči, njoj je nezgodno, strašno, smeta radost...
Znate šta? - kaže ona ne gledajući u mene.
Šta? – pitam ja.
Haj'te još jednom... da projurimo.
Mi se penjemo uza stepenike na breg. Opet smeštam bledu, uzdrhtalu Nađenjku u sanke, opet letimo u strašnu provaliju, opet huči vetar i stružu saonice, i opet, kad sanke najsilnije i najhučnije lete, ja govorim poluglasno:
- Ja vas volim, Nađenjka!
Kad se sanke zaustavljaju, Nađenjka baca pogled na breg, niz koji tek što se spustismo, zatim dugo zagleda u moje lice, prisluškuje moj glas, ravnodušan i nimalo strastan, i sva, sva, čak muf i kapuljača njena, sva njena pojava - izražava krajnju nedoumicu. A na licu joj je ispisano:
- U čemu je stvar? Ko je izgovorio one reči? On, ili mi se samo pričinilo?
Ta neizvesnost je uznemiruje, izvodi je iz strpljenja. Sirota devojčica ne odgovara na pitanja, tušti se, gotova je da zaplače.
Da nije vreme da idemo kući? - pitam ja.
A meni... meni se dopada ovo sankanje - kaže ona crveneći. - Kako bi bilo još jedanput?
Njoj se „dopada,, ovo sankanje, a međutim, sedajući u sanke, ona je, kao i pre toga, bleda, jedva diše od straha, dršće.
Mi se spuštamo treći put, i ja vidim kako me ona gleda u lice, prati moje usne. Ali ja stavljam na usne maramicu, kašljem i kad stižemo do sredine brega, uspevam da procedim:
- Ja vas volim, Nađenjka!
I zagonetka ostaje zagonetka! Nađenjka ćuti, o nečem razmišlja... Ja je ispraćam sa sankanja kući, ona se stara da ide lakše, usporava korak i stalno čeka da li ću joj reći one reči. I ja vidim kako pati njena duša, kako se ona savlađuje da ne kaže:
- Nije moguće da ih je izgovarao vetar! Aja neću da to vetar izgovara!
Sutradan ujutru dobijam cedulju: „Ako pođete danas na sankanje, svratite po mene. N.„ I od tada ja i Nađenjka počinjemo svakog dana da idemo na sankanje i, spuštajući se sankama, svaki put ja izgovaram poluglasno iste reči:
- Ja vas volim, Nađenjka!
Ubrzo Nađenjka se navikava na tu frazu kao na vino ili na morfijum. Ona ne može da živi bez nje. Doduše, sletati sa brega isto tako je užasno kao i pre, ali sad već strah i opasnost pridaju naročitu draž rečima ljubavi, rečima koje kao i pre predstavljaju zagonetku i muče dušu. Pričinjava se uvek ono dvoje: ja i vetar... Ko joj od nas dvoje izjavljuje ljubav, ona ne zna, ali njoj je, po svoj prilici, već svejedno; ma iz koga pehara pio... svejedno, samo da budeš pijan.
[You must be registered and logged in to see this link.]
Jednom u podne odoh na sankanje sam; pomešan u gomili, ja vidim kako bregu prilazi Nađenjka, kako me traži očima... Zatim se bojažljivo penje stepenicama... Strašno joj je da ide sama, o, kako je strašno! Ona je bleda kao sneg, dršće, ide kao na gubilište, ali ide, ide ne osvrćući se, odlučno. Ona je, po svoj prilici, odlučila da pokuša: da li će se čuti one zanosne, slatke reči kad mene nema? Ja vidim kako ona, bleda, otvorenih usta od straha, seda u sanke, zatvara oči i, praštajući se zauvek sa zemljom, polazi s mesta... „Zzzz,,... zvrje saonici. Čuje li Nađenjka one reči, ja ne znam... Ja vidim samo kako ona ustaje iz sanki malaksala, nemoćna. I vidi se po njenom licu da i sama ne zna da li čuje nešto ili ne. Strah, dok se spuštala dole, oduzeo joj je sposobnost da sluša, da razlikuje zvuke, da shvata...
Ali dolazi i prolećni mesec mart... Sunce postaje ljupkije. Naš ledeni breg se mrači, gubi sjaj i kravi se najzad. Prestajemo da se sankamo. Sirota Nađenjka nema gde više da čuje one reči, pa nema ni ko da ih izgovara jer se vetar ne čuje, a ja se spremam u Petrograd... na duže, možda, zauvek.
Nekako pred odlazak, na dva dana, sedim u sumraku u baštici, a od dvorišta u kome stanuje Nađenjka ta baštica je odvojena visokom ogradom sa gvozdenim šiljcima... Još je prilično hladno, na đubretu ima još snega, drveće je mrtvo, ili već miriše na proleće i, spremajući se na počinak, živo grakću gračci. Ja prilazim ogradi i dugo gledam kroz šupljinu. Ja vidim kako Nađenjka izlazi na stepenice i upravlja tužan, očajnički pogled u nebo... Prolećni vetar joj duva pravou bledo, setno lice... On je podseća na onaj vetar koji nam je hujao onda na bregu kad je ona slušala one četiri reči, i lice joj postaje žalosno, žalosno, niz obraze će poteći suza... I sirota devojčica pruža obe ruke, kao da moli taj vetar da joj donese još jednom one reči. I ja, sačekavši vetar, izgovaram poluglasno:
- Ja vas volim, Nađa!
Bože moj, šta li se zbiva sa Nađenjkom! Ona kliče, smeška se celim licem i pruža ruke u susret vetru, radosna, srećna, neobično divna.
A ja idem da se pakujem...
Davno je to bilo. Sad je Nađenjka već udata; udali su je, ili je sama pošla... svejedno, za sekretara plemićkog masalnog fonda i sad već ima troje dece. Ono kako smo ja i ona nekad išli na sankanje i kako je vetar donosio do nje reči „ja vas volim, Nađenjka,,, nije zaboravljeno; za nju je to sada najsrećnija, najnežnija i najlepša uspomena u životu...
I meni sad, kad sam postao stariji, nije više jasno zašto sam izgovarao one reči, zašto sam se šalio.
[You must be registered and logged in to see this link.]