Jesenjin

First topic message reminder :

МИСТЕРИЈА ЈЕСЕЊИН (1)


[You must be registered and logged in to see this link.]


Поета руске душе

ПИШЕ: ВИТАЛИЈ БЕЗРУКОВ

ДВАДЕСЕТ осмог децембра 1925,  у лењинградском хотелу "Англетер" нађено је мртво тело великог руског песника Сергеја Јесењина. Његов буран и плодан живот прекинут је у тридесет првој години, према званичној верзији, самоубиством. И та верзија важила је све до распада Совјетског Савеза. Али кад су архиви отворени, кад се стручњацима пружила могућност да спроведу објективну истрагу, појавило се низ питања која озбиљно стављају под сумњу званичну верзију догађаја.

Испоставило се да није било ниједног сведока који је видео песника обешеног, да су легендарни стихови, написани крвљу: "До виђења, друже, до виђења", настали много пре те кобне ноћи и највероватније нису били посвећени Ерлиху. Повреде на лицу нису настале од вреле цеви за грејање, јер те ноћи грејања уопште није било, положај руке мртвог песника би морао да буде другачији да је умро од вешања... и још читав низ загонетки на које ни до данашњег дана нема одговора. Ипак, на основу истраге пуковника милиције Едуарда Хлисталова, који је 15 година истраживао песникову смрт, Виталиј Безруков написао је књигу о животу и смрти песника којег и данас сматрају оличењем "руске душе". По књизи је снимљена и ТВ серија која је изазвала праву пометњу међу познаваоцима песниковог живота, и онима који то нису.

"Новости" ће у неколико наставака да објаве делове романа који сведоче о односима Сергеја Јесењина с његовим великим савременицима - Лавом Троцким, којег писац директно оптужује за убиство песника, Борисом Пастернаком, Владимиром Мајаковским, Исидором Данкан.

Књига "Сергеј Јесењин, историја једног убиства" може да се купи у књижарама. Ексклузивни дистрибутер је "Боок бридге".

- Па, ко сте ви, Јесењине? Бољшевик или привезак? - и не сачекавши одговор, можда га и не желећи, поучним тоном, упитно гледајући кроз стакла наочара у Јесењина, Троцки је продужио пискавим гласом: - На саветовњу ЦК РКБ(б) о питањима књижевне политике, посебна пажња била је посвећена односу бољшевичке партије према "привесцима", и пре свега сеоским песницима и писцима. Ми морамо да имамо сељачку књижевност. Јасна ствар, морамо и да је усмеравамо.

Ставивши једну руку на леђа, а другом машући, он је ишао напред-назад испред Јесењина, као да држи предавање у сали.

- Треба ли да је гушимо зато што није пролетерска? То је бесмислено... Али ми сматрамо да треба сељаке, под руководством пролетаријата, повести ка социјализму, користећи сва радикална револуционарна средства. Разумете? Радикална! Ја сам увек директно указивао на важност оштре дик-та-туре пролетаријата, неопходност принуде! Наглашавам - принуде у односу на сељаштво.
- И у области уметничке књижевности? - скренуо је Јесењин пажњу на себе.

И у области књижевности и у другим идеолошким областима! - црни прамен браде Троцког изазовно се тргнуо. - Ми морамо да створимо нову књижевност која би била сигуран ослонац бољшевичке власти. Нова револуционарна уметност мора да постане васпитач и наставник маса... А шта ми имамо? "Исповест мангупа!" - неочекивано се заустави испред Јесењина. - Желите да будете "једро жуто к оном крају куд нас вали носе"? Неће моћи, Јесењине - запретио је прстом. - Ја видим да моја тежња ка даљим револуционарним реформама у сфери рада партијско-државних органа изазива страх код многих чиновника навиклих да једу и пију за троје... Узгред! Ви сте читали мој чланак "Литерарни привесци револуције"?

Јесењин је климнуо главом.

- Да, Лаве Давидовичу!

- То је добро! Веома добро! У њему као да су сабрани сви моји чланци! Онда разумете о чему говорим - Троцки је скинуо наочари, не скинуо, пре би се рекло стргао, и уперио у Јесењина очи беле од беса.

"Како он то са мном, као с мачетом? Шта он хоће?", покушавао је да схвати Јесењин.

- Ја сматрам да је поезија Кљујева штетна - настављао је Троцки, изговарајући сваку реч као осуду... - И његов даљи пут - биће далеко од револуције. Сувише је пун прошлости. А с вама, Сергеју Александровичу, није све тако просто - поново се искезио... - Од великог талента, већа су и очекивања... Мени се не допада ваша драма "Пугачов". Ваш Јемељка, његови непријатељи и поклоници - све сами мажинист...

Јесењин је хтео да протестује, али Троцки га је зауставио гестом.

- Па, ипак, без обзира на велике примедбе, Сергеју Александровичу, узимајући у обзир вашу младост, и понављам, велики таленат, ми вам поклањамо могућност да наставите рад у новој књижевности. Под условом да можете да постанете револуционарни песник. А дотле сте, друже Јесењин, само привезак револуције, "жуто једро", како сте сами себе назвали у "Исповести мангупа".

- Иако нисам близак комунистима, као романтичар у својим поемама - почео је да се правда Јесењин - ја сам им близак у мислима... и надам се да ћу, можда, успети да им се приближим и својим стваралаштвом.

Fotografije nisu poredane hronoloski, niti su u skladu sa tekstom

[You must be registered and logged in to see this link.]
________________________________
Breza
Pod prozorom mojim
Bela brezica je
Ogrnuta snegom
Ko srebrna da je.
Na punim granama
Ledenim po strani,
Razvile se rese
Ko beli đerdani.
U tišini stoji
Breza, ko u gaju,
I plamte pahulje
U ognjenom sjaju.
A zora, polako,
Naokolo plovi,
I na strane sipa
Srebrni prah novi…

[You must be registered and logged in to see this link.]
________________________________
Crni čovjek
Dragi moj, dragi moj,
jako sam, jako bolan!
Sam ne znam odakle dolazi ova bol.
Da li to vjetar vije
nad pustim i mrtvim poljem
ili, ko gaj u septembru,
zasipa mozak alkohol.
Glava moja maše ušima
ko krilima ptica.
Na vratu joj noge,
sve više gube moć.
Crni čovjek,
crni, crni.
crni čovjek
na postelju uza me sjeda,
crni čovjek
spavat mi ne da
svu noć.
Crni čovjek prstom
po odvratnoj knjizi vuče
i, mrmljajući nada mnom
kao nad umrlim monah
čita mi život
nekoga raspikuće,
u duši budeći tjeskobu i strah.
Crni čovjek,
crni, crni!
Slušaj, slušaj
gunđa on meni
i oči mu sjaju
u knjizi je mnogo najljepših
misli i planova.
Taj je čovjek
živio u kraju
najogavnijih
hulja i lopova.
U decembru u tom kraju
snijeg je đavolski čist
i mećave počinju
vesele pređe.
Taj čovjek bijaše avanturist,
no marke visoke i najrijeđe.
Bio je divan, usto poeta,
ako ne s velikom,
to s drskom snagom
i jednu je ženu
od četrdeset ljeta
zvao djevojčurom
i svojom dragom.
Sreća je — reče on –
okretnost uma i ruke.
Sve nespretne duše
ko nesretne su znane.
Ništa nije
što mnoge muke
donose kretnje
lažne i strane.
U buri, oluji,
sjeni svaki dan,
kada stalno gubiš
i kad te nevolje biju,
biti prijazan i nasmijan
najveća je umjetnost od sviju.
Crni čovječe!
Ne čini toga!
da spasavaš druge
nije ti posao, znaj!
Što mi je do života
pjesnika propaloga!
Molim te, drugima
čitaj i pripovijedaj.
Crni čovjek
uporno u mene gleda,
Na oči mu plava
bljuvotina pala —
sigurno želi mi reći
da sam lopuža blijeda
koja je drsko i bestidno
nekoga opljačkala.
Dragi moj, dragi moj,
jako sam, jako bolan.
Sam ne znam odakle dolazi ova bol.
Da li to vjetar vije
nad pustim i mrtvim poljem
ili, ko gaj u septembru,
zasipa mozak alkohol.
Hladna je noć.
raskršće tiho spava.
Ja, sam na prozoru,
ne čekam gosta draga.
Na bijeloj poljani
vapno se rasipava
i stabla su ko jahači
skupljeni kraj mog praga.
negdje plače
zloguka noćna ptica.
Drvenih jahača
zvuk kopita rida.
Evo, opet taj crni
na moj naslonjač sjeda,
podiže cilindar
i bezbrižno kaput skida.
Slušaj, slušaj!
hriplje on i u lice me gleda,
glava mu sve niže
i niže pada
ja ne vidjeh još
nitkova prvog reda
da tako suvišno, glupo
od nesanice strada.
Ah, recimo, varam se!
Sano svijetli luna.
Što još treba
u svijetu pjanom od snova?
Možda će debelih butina
tajno doći “ona”,
a ti ćeš joj čitati
gomilu mračnih stihova.
Ah, volim ja pjesnike!
Zabavna čeda.
U njih se uvijek nađe
historija srcu znana —
kako studentici prištavoj
dugokosa bijeda
o svjetovima govori,
zapravo spolno zagrijana.
U nekom selu,
možda u Kalugi,
a možda u Rjazanu,
ne znam, zaboravih,
živio je dječak
žutokosi,
a očiju plavih…
I eto, naraso je,
usto poeta,
ako ne s velikom,
to sa drskom snagom,
i neku je ženu
od četrdeset ljeta
zvao djevojčurom,
i svojom dragom.
Crni čovječe!
Ti goste prokleti.
Taj glas se odavno
o tebi rodi. —
Ja sam lud i bijesan
i palica moja leti
ravno u njušku
i nos da ga zgodi…
Mjesec je umro,
kraj okna zora drijema.
Ah, ti noći!
Što si to noći spetljala?
Ja u cilindru stojim.
nikoga samnom nema,
ja sam
kraj razbitog zrcala.

[You must be registered and logged in to see this link.]


________________________________
Daleka vesela pesma
Neko pesmu veselo pevuši,
Daleko je, daleko od mene.
Ja bih hteo da mu se pridružim,
Al’ ne daju grudi razbijene.
Uzaludno duša za njom žudi,
U grudima traži slične zvuke,
Zato što su i snagu i grudi
Iznurile nevolja i muke.
Odveć rano misli mi poleću
Ka snovima zemlje ideala.
Rano počeh da ropćem na sreću
I mislim šta prošlost mi je dala.
Rano dušom, strasnom, uzavrelom,
Tražih sebe u dane sumorne,
Pa ne mogu da pevam veselo,
Nemam snage, grudi su umorne.

[You must be registered and logged in to see this link.]
________________________________
Dobro jutro
Zadremale zlatne zvezde večne,
Ogledalo vode zadrhtalo,
Pršti svetlost na zalive rečne
Na horizont rumenilo palo.
Osmehnute bele breze snene,
Raspuštenih i svilenih kosa.
Šušte, šušte minđuše zelene,
Vatrom plamti i srebrna rosa.
A kopriva, narasla uz kuće,
Sedef beli neko u nju utro,
Njišući se pijano šapuće:
,,Dobro jutro ”

[You must be registered and logged in to see this link.]


________________________________  
Do viđenja, dragi, do viđenja
Do viđenja, dragi, do viđenja.
Ljubav mili u grudima spava.
Ništa ovaj rastanak ne mijenja,
Možda novi susret obećava.
Do viđenja mili, bez ruke i bez slova
neka ti tuga obrve ne povije.
Umrijeti nije ništa novog
niti živjeti ništa novije.

[You must be registered and logged in to see this link.]

________________________________  
Haljina modra i plave oči
Haljina modra i plave oči.
Lagao sam dragoj jedne noći.
Draga pitala:”Mećava vije?
Spremit ću postelju, peć se grije.”
Odgovorih dragoj:”Netko sa visine
cvjetovima bijelim pokriva daljine.
Postelju spremi peć se grije,
bez tebe u srcu mećava vije.”

[You must be registered and logged in to see this link.]
________________________________  
Ispovijest huligana
Svi pjevati ne mogu,
nije svakom dano da pada
ko jabuka do tuđih nogu.
Ovo je najveća ispovijest
kojom se mangup ispovijeda sada.
Ja namjerno idem nepočešljan,
s glavom ko petrolejska lampa nad ramenom,
vaših duša tu bezlisnu jesen
volim u mraku obasjat plamenom.
Volim kada u me leti s bukom
kamenje psovki, ko grad bure ljute,
ja onda samo čvršće stisnem rukom
drhtavi mjehur kose uzdignute.
Tako je lijepo tad se prisjećati
zaraslog jezera, muklog šuma jova,
što negdje žive moj otac i mati
kojima nije do mojih stihova,
kojima drag sam ko sjeme u polju,
ko kišica od koje njive zazelene,
oni bi vilama došli da vas kolju
za svaki povik, kad psujete mene.
Bijedni, bijedni seljaci!
Sigurno još ste postali ružniji,
još se bojite boga i grijesi vas plaše.
O, kad biste znali
da je najbolji pjesnik u Rusiji -
dijete vaše!
Zar niste u srcu za život njegov zebli,
kad je noge kvasio preko jesenjih mlaka?
On sad u cilindru ide,
u cipelama od laka.
Al živi u njemu još onaj pravi
seoski nestaško nekadanji.
S mesničke firme svakoj kravi
izdaleka on se klanja.
Kada na trgu sretne kočijaše,
osjetiv vonj đubra rodnih njiva, on je u stanju
da nosi rep svake kobile naše
kao šlep haljine na vjenčanju.
Ja volim rodni kraj,
ja rodni kraj volim istinski!
Iako je u njemu tuge ko rđe na ivi.
Drage su mi musave njuške svinjske
i u tišini noćnoj žaba glasovi živi.
Nježno sam bolestan od uspomena djetinjstva,
aprilskih večeri sanjam maglen veo.
Ko da bi čučnuo da se ogrije,
naš klen je uz večernji oganj sjeo.
O, koliko sam jaja iz gnijezda vranama
pokrao s njega, veruć se uz grane!
Je l isti i sad, sa zelenim granama?
Je l mu kora čvrsta ko u one dane?
A ti dragi
vjerni psu šareni?!
Od starosti si postao sipljiv i slijep,
ne ćuteć više gdje je staja, a gdje prag,
tumaraš dvorištem vukuć spušten rep.
O, kako su mi draga vragolanstva sva
kad smo, materi zdipiv komad hljeba u kući,
zagrizali ga zajedno nas dva,
ni za mrvu jedan drugoga prikraćujući.
A ja sam isti.
Srcem još sam isti.
Cvatu u licu oči, ko različak u raži.
Prostiruć stihova rogoz pozlaćeni,
htio bih da vam svu nježnost iskažem.
Laku noć!
Svima laku noć!
Odzvonila je travom sutonjeg sjaja kosa…
Plavi sjaj, sjaj tako plav!
U tu plavet ni mrijeti nije žao.
Pa šta, ako izgledam kao cinik sav
koji je o tur fenjer prikopčao!
Stari, dobri Pegaze umorni,
Ta što će meni taj tvoj nježni kas?
Ja sam došao, ko majstor surovi,
da štakore opjevam i dižem im glas.
Glava moja, kao august,
prelijeva se bujnih kosa vinom.
Ja bih htio biti jedro žuto
u onoj zemlji, u koju plovimo.

[You must be registered and logged in to see this link.]


________________________________  
Izlazak sunca
Rujnom zorom se ražarilo
Plavetnilo neba tamno,
Prostore je sve ozarilo
Od buktanja zlato plamno.
U nebesa sunce plovi
I zraci mu požar čine.
Odraženi od njih, novi
Rasuli se u daljine.
Već po zemlji poigrava
Jarkih zraka zlatno kolo
I nebeska kapa plava
Prostrla se naokolo.

[You must be registered and logged in to see this link.]
________________________________  
Ja umoran još ne bejah tako
Ja umoran još ne bejah tako.
Kroz mraz suri i sluz ovu belu
Rjazansko ja vidim nebo lako,
Prošlost svoju raskalašnu, celu.
Mnoge žene ljubile su mene,
Pa ne ljubih ni ja samo jednu.
Možda zato sve su sile snene
Navikle me na to vino medno?
O, vi, pjane i beskrajne noći.
Pune pira i tuča do krvi!
Možda zato oko moje toči
Ko iz trulog lišća truli crvi?
Nož u leđe ne boli me, eno,
Ne raduje ni pobeda laka.
Onih vlasi zlaćano se seno
Pretvorilo u cvet crnog maka.
Pretvara se u pepeo slani,
Mulj jeseni jedva se još zlati.
Ne žalim vas, o, prokleti dani,
Ništa neću ni da mi se vrati.
Bez cilja, nekad, mučih svoje čelo,
Osmeh gorki i sada me žaca.
Prohte mi se da mi nosi telo
Spokoj tihi, hladni svet mrtvaca.
Ni sad nije odviše mi teško
Da se valjam iz zgode u zgodu.
Ko u ludačku košulju, vešto,
Odenusmo u beton prirodu.
No po redu, ko za letom leto,
Smiri bes se i strasti u meni.
Ponovo se ja poklanjam sveto
Rodnom polju što se kroz dim peni.
U kraj dragi gde rastoh pod klenom
I po travi valjah se pun moći,
Šaljem pozdrav jatu sada snenom,
Sovi koja još rida u noći.
Ja im kličem kroz prolećne dalji:
„Mile ptice, u azurnoj draži,
Razglasite da ja odskandalih,
Neka vetar sad po zemlji počne
Krilom svojim da mlati po raži“.

[You must be registered and logged in to see this link.]
________________________________  
Kurva
Za ženu priznajem samo kurvu
Poštene nek se ne naljute,
Jer zbog njih izgubih svu radost svoju,
Zbog njih izgubih svoje pute.
Kurva mi dade sve što joj tražih
Sve slasti jedne žene
I nikad ne pokuša da mi ukrade
Ni delić uspomene
Uvek je volela da me nađe
Okružena čašama vina
I nikad ne pokuša da se snađe
Da bi sa mnom dobila sina
Za ženu priznajem samo kurvu,
poštene neka se ne naljute…

[You must be registered and logged in to see this link.]
________________________________  
Kakva noć
Kakva noć! Ne mogu ništa.
Ne spava mi se. Nebo mesec guši.
Pa, zar ja čuvam išta
od potrošene mladosti u duši.
Drugarice godina koje već hlad znače,
ne zovi na igru ljubavi u seni.
Bolje neka svetlost mesečeva plače
i na uzglavlje struji prema meni.
Neka izražene crte kiti
i uobličava kad se seti.
Jer, nećeš moći odljubiti
ko što nisi znala zavoleti.
Ne može se voleti toliko puta.
Zato si mi tuđa ko i mnoge.
Uzalud nas menjaju lipe s puta
i u smetove polažu noge.
Ti znaš kao i ja
da u odlasku mesečine
na tim lipama ne izbija
cvet već samo sneg i inje.
Odljubili smo se i ne guši
mene ništa – al’ tebe čupa.
I svejedno nam sad u duši
kad igra ljubavi nije skupa.
Al’ ipak mazi, grli, peva.
Lukav i strasan poljubac voli.
Neka u srcu mom uvek sneva
ta koja zauvek volim.

[You must be registered and logged in to see this link.]


Lišće pada
Lišće pada, lišće pada.
Rida vetar
Gluv i dug.
Ko će srce razveselit,
Ko ga smirit, reci drug?
Kapci su mi otežali,
Gledam plave lune sjaj.
Opet petli kukurikom
Tek usnuli bude kraj.
Sad će zora. Plava. Rana.
Kruže zvezde nebom celim.
Treba nešto poželeti,
Al’ još ne znam šta da želim.
Šta da želim pun očaja?
Kunem sudbu, kunem dom.
Ja bih hteo ovog časa
Devojku pod prozorom.
Da s očima ko različak
Samo meni,
Meni ludi,
Osećanjem, smislom novim,
Smiri srce, smiri grudi.
I da me pod mesečinom
Snađe čudna sreća ta
Da ne svene moja pesma.
Kraj mladosti vedre, tuđe,
Svoju da ne žalim ja.

[You must be registered and logged in to see this link.]

________________________________  
Mijenjajući rublju za tumane
Menjajući rublju za tumane,
Svog menjača danas ja zamolih
Da mi kaže kako ću da šanem
Lepoj Lali na persijskom volim.
Rekoh tiše nego vanski vali,
Upitah ga od lahora blaže
Da mi šapne kako lepoj Lali
Reč “poljubac” nežno ja da kažem.
I upitah još, a prepun srama,
Duše pune neodlučnog boja,
Kada sa mnom Lala bude sama
Kako da joj kažem da je “moja”.
Odgovori kratko menjač meni.
O ljubavi reči tu ne zbore,
O njoj tek su uzdasi skriveni,
O njoj oči ko dragulji gore.
Poljupci su strasti bezimene
A ne reči u grob urezane,
Poljupci su ruže raspršene,
Latice na usni rastapane.
Suvišne su za ljubav poruke,
Od nje same gori se i zebe.
“Ti si moja” – neka kažu ruke
Što skidahu crni zar sa tebe.

[You must be registered and logged in to see this link.]
________________________________  
Majčina molitva
U kući kraj sela, u dubokoj boli,
pred ikonom kleči starica i moli.
I molitva njena govori o sinu,
sin negdje daleko brani domovinu.
Starica se moli, suza se ne stidi
i očima trudnim strašnu sliku vidi.
Ona vidi polje, polje poslije boja
i na zemlji mrtva svog sina heroja.
Teče krv iz grudi, svuda mrtvi leže,
a on hladnom rukom stijeg dušmana steže.
Sva se skamenila od sreće i muke
i sijedu je glavu spustila na ruke.
Obrve joj rijetke sijede vlasi kriju
ko biserje suze teku iz očiju.

[You must be registered and logged in to see this link.]
________________________________
Majčino pismo
Što mogu reći još
u času tome,
i na što treba
odgovora dati?
preda mnom tu,
na stolu sumornome,
još leži pismo
što ga posla mati.
Ona mi piše:
“Ako imaš volje,
doputuj golube
na praznike k nama.
Kupi mi šal,
a ocu gaće bolje-
u kući vlada oskudica sama.
Nikako ne volim
što si poeta
što si dočekao
ove slavne dane.
Draže bi mi bilo
da od ranih ljeta
išao si za ralom u poljane.
Ostarjela sam već
i nemam daha.
Da nisi otišo
iz doma svoga
uz mene bi sada
bila snaha
i zibala bih
unučića koga
No ti si djecu
sijo na sve strane
i ženu svoju
drugome si dao.
Bez drugova i doma,
svoje dane
u krčmama si ludo
prokockao.
Što je to s tobom,
moj ljubljeni sine,
bio si tih i blag
i svi su meni
isticali te tvoje vrline,
govoreći: koliko je sretan
otac tvoj Aleksandr Jesenjin!
No ispunio nisi
naše nade.
i zbog toga je
bol u duši veći,
jer ocu tvome
zalud na um pade
da pjesmama ćeš
mnogo novca steći.
No ako stečeš–
stran je tebi dom.
gorčine zato
u mom pismu ima,
jer dobro znadem
po slučaju tvom:
da novaca ne daju pjesnicima.
Nikako ne volim
što si poeta,
što si dočekao
ove slavne dane.
Draže bi mi bilo
da od ranih ljeta
išao si za ralom u poljane.
Mori me briga
i bijede se bojim.
Ni konja više nema.
No da si ti u domu
imali bismo svega,
a ti sa umom tvojim–
i mjesto predsjednika
u Volispolkomu

[You must be registered and logged in to see this link.]




Ne pitaj me o Bosforu više
Ne pitaj me o Bosforu više,
Ja ti ne znam odgovor da dam.
Tvoje oči more mi otkriše
Kao plavi razbuktali plam.
Nikad nisam s karavanom svile
Putovao u bagdadski kraj.
Prigni k meni svoje grudi mile,
Daj da kleknem, odmora mi daj.
Zalud molbe i žar moj – pred njime
Tebi uvek svejedno će biti
Što Rusija – to daleko ime –
Kaže da sam pesnik znameniti.
Mojom dušom harmonika guče,
Mesečina sija i psi laju.
Persijanko, zar ništa ne vuče
Tebe plavom dalekome kraju?
Ne dođoh ti zbog čame i muke,
Kroz maglu sam zov tvoj čuo ja,
I labuđe ti si svila ruke
Oko mene, kao krila dva.
Mir odavno od sudbine tražim,
Ali prošlost prokleti ne želim.
O svojoj mi domovini kaži
Nešto lepo, da se razveselim.
Nadjačaj mi harmonike jeku,
Nek’ čarima novim se omamim,
Da, žaleći devojku – severku,
Ne uzdišem, ne snatrim, ne čamim.
Pa nek nisam bio na Bosforu,
Opis njegov mogu da ti dam,
Jer se oči tvoje, slične moru,
Talasaju kao plavi plam.

[You must be registered and logged in to see this link.]
Noć
Dremucka tiha reka,
U tami bor ne huji,
Utihnu ptičja dreka,
Umukli su slavuji.
Svud tama i tišina.
Tek potok što ne sniva.
Blistava mešečina
Po svemu srebro sliva.
Srebri se tiha reka,
Srebri se potok sneni,
Srebri se trava meka
Sa stepa orošenih.
Svud tama i tišina.
U prirodi sve sniva.
Blistava mesečina
Po svemu srebro sliva.

[You must be registered and logged in to see this link.]

________________________________  
Ne smeši se tako
Ne smiješi se tako, srce me ne zebe.
jer ja ljubim drugu,a ne više tebe.
Znadeš ti i sama, slučajno sam prošo
i ne gledam tebe, nisam tebi došo.
Prošao sam tuda, srcu je svejedno-
virnuo sam, usput, kroz okance jedno.

[You must be registered and logged in to see this link.]


________________________________  
Obmanjivat sebe neću više
Obmanjivat sebe neću više,
U dušu se klete brige zbraše.
Šarlatanom zašto me krstiše?
Izgrednikom — zašto me nazvaše?
Nisam pljačkaš šumski, zlotvor adski,
Ne ubijah u apsi nesretne.
Ja sam samo obešenjak gradski
Koji uz smeh prolaznike sretne.
Lumparoš sam moskovski, lutalo.
U Tverskome kvartu, i u svakom
Sokačetu, svaki pas bezmalo,
Poznaje me po koraku lakom.
Svako kljuse glavom mi se javi
Pri susretu, kad put mi prepreči.
Životinja prijatelj sam pravi,
Svaki stih moj dušu zveri leči.
Ni cilinder moj zbog žena nije —
Ta strast glupa duši se ne mili —
Smanjiv jad svoj, mnogo je zgodnije,
Zlatnu zob u nj sipati kobili.
Međ ljudima nemam druga, brata,
Pokorih se drugog carstva volji.
Svakom psu sam tu za oko vrata
Gotov da dam i svoj kravat bolji
Neću više bolet boljku ovu.
Ambisi se duše provedriše.
Jer zato me šarlatanom zovu,
Izgrednikom — zato me krstiše.

[You must be registered and logged in to see this link.]
________________________________  
Osećam
Osećam, draga, osećam
kosu tvoju što blista,
ali nisam srećan
što odlazim zaista.
Jesenjih se noći sećam
dok senke breza kruže.
Što dan nije bio večan,
a mesec blistao duže.
Još čujem dok patiš:
“Proći će godine u letu
i zaboravićeš me sasvim
uz neku drugu na svetu.”
I danas lipa cveta
i osećanja gore ko plamen.
Ja sručih toga leta
cvetove na tvoj pramen.
Ne gubi srce, snagu.
S drugom će poljupce tkati.
I ja ću ko priču dragu
tebe njoj spominjati

[You must be registered and logged in to see this link.]


________________________________  
O, glupo srce
O, glupo srce, ne tuci!
Sve nas je varala sreća,
tek prosjak se kobi sjeća…
O,glupo srce, ne tuci!
Mjeseca žute šare
krošnjama kestena teku.
Lali skrivam u šalvare
glavu pod koprenu meku.
O, glupo srce, ne tuci!
Nekad smo prava djeca,
i plač i smijeh odjednom:
dok neki vječito jeca,
radost je suđena jednom.
O glupo srce, ne tuci!
Života varka ne uspi.
Nove se napijmo snage.
Srce bar sada usni,
ovdje, u krilu drage.
Života varka ne uspi.
Možda će i nas otkriti
usuda lavinska struja,
na našu ljubav odvratiti
pjesmom k’o u slavuja.
O, glupo srce, ne tuci.

[You must be registered and logged in to see this link.]

________________________________
Pesnik
Bled je. Smišlja svoj strašni put.
U duši lebde priviđenja.
Zamahom kobi smrskana grud,
Obrazi usahli od bdenja.
Na čelu bore ispaštanja,
Kosa mu se pramenjem linja.
No čar njegovih maštanja
U jasnim slikama tinja.
Sedi u tamnom potkrovlju,
Plamičci sveće tamu more.
Pero veze sebi na volju,
Vodi s njim tajne razgovore.
On piše pesmu, svoju muku,
Dira srcem prošlosti zublju…
A tu buku, svog srca buku,
Odneće već sutra za rublju.

[You must be registered and logged in to see this image.]
________________________________  
Pesma o keruši
Jutros u košari, gde sja, šuška
Niz rogoza žućkastih i krutih,
Sedmoro je oštenila kučka,
Sedmoro je oštenila žutih.
Do u sumrak grlila ih nežno
I lizala niz dlaku što rudi,
I slivo se mlak sok neizbežno,
Iz tih toplih materinskih grudi.
A uveče, kad živina juri,
Da zauzme motke, il prut jak,
Izišo je tad domaćin tmuri,
I svu štenad potrpo u džak.
A ona je za tragom trčala,
Stizala ga, kao kad uhode …
I dugo je, dugo je drhtala
Nezamrzla površina vode.
Pri povratku, vukuć se po tmini,
I ližući znoj s bedara lenih,
Mesec joj se nad izbom učini,
Kao jedno od kučića njenih.
Zurila je u svod plavi, glatki,
Zavijala bolno za svojima,
A mesec se kotrljao tanki,
I skrio se za hum u poljima.
Nemo, ko od milosti il sreće,
Kad joj bace kamičak niz breg,
Pale su i njene oči pseće,
Kao zlatni sjaj zvezda, u sneg.

[You must be registered and logged in to see this image.]

________________________________
Pasji sin
Opet prošlost iz mraka mi leti,
Šušti kao bele rade lug.
Ja se danas svog starog psa setih
Što mi beše u mladosti drug.
Danas mladost šumela mi telom
Ko natruli pod prozorom klen
Pa se setih devojke u belom –
Taj pas beše nekad poštar njen.
Nema uvek svoga bliskog svako,
Al’ je ona ko pesma mi bila,
Jer ta pisma i nije nikako
Kod psa vernog pod vratom otkrila.
Nikada ih nije ni čitala,
Iz daleka ja je gledah s tugom…
Al’ bi uvek kraj maline stala
I sanjala o nečemu dugo.
Ja tugovah… I ne mogah tada
Od nje pismo da dočekam svoje…
Otputovah… No, opet sam sada
Pred kapijom plavičaste boje.
Odavno je moj pas, znam to, crko,
Ali iste dlake, isto siv,
Lajanjem me ludim, besnim trkom,
Presreo sad njegov mladi sin.
Mila majko! Ah, a kako liče!
Opet jedva od bola da dišem,
S njim sam mlađi i gotov da kličem,
Čak bih mogo i pisma da pišem.
Staru pesmu da čujem, znaj, želim,
Ali ne laj! Ne laj, već mi daj,
Da te cmoknem sad usnama vrelim
Što u srcu mom probudi maj.
Pripiću se uz tebe svim telom,
Ko dva brata u dom ćemo pravo…
Da, ja gledah devojku u belom,
No sad volim, znaš, jednu u plavom.
________________________________

[You must be registered and logged in to see this link.]




Pjevaj, pjevaj
Pjevaj, pjevaj! Na kletoj gitari
Prsti tvoji igraju i kruže.
Zagrcnuh se u dimu i jari,
Moj posljednji i jedini druže.
Nek ti oči na grivnu ne slijeću,
Nit na svilu što blista beskrajno.
Tražio sam u toj ženi sreću,
A propast sam našao slučajno.
Nisam znao da ljubav duboka -
Zaraza je, da je kuga… strijela.
Prišla je i zaklopljena oka
Banditu je pamet oduzela.
Pjevaj, druže, nek se vrate dani
I negdašnje naše zore plam.
Nek poljupcem ona druge hrani,
Preživjelo đubre, divni šljam.
Ah, zastani! Neću da je diram.
Ah, zastani! Ne kunem je ja.
Daj mi da ti o sebi zasviram
Na debeloj žici koja sja…
Blista mojih dana kube jasno,
U duši je još zlato starinsko.
Mnoge cure štipao sam strasno,
Mnoge žene u uglu sam stisk’o.
Na zemlji je još istina živa,
Opazih je i ja dječ’jim okom:
Ližu kučku dok joj se sok sliva
Svi psi redom, na juriš i skokom.
Ljubomoran – zar da sam na tebe?
Zar ovakvog da me snađe jad?
Naš život je – postelja i ćebe
Naš je život – poljubac i pad.
Pjevaj, pjevaj! Ruke neka mašu:
Kobni zamah – kobi će donijeti …
Čuj … nek idu svi u … pivsku flašu …
Nikad, druže, ja neću umrijeti.

[You must be registered and logged in to see this link.]
________________________________  
Pismo ženi
Vi pamtite,
vi sve dobro pamtite, znamo,
kako sam stajao
vama sučelice;
uzbuđeno ste hodali po sobi amo, tamo
i grube mi riječi
bacali u lice.
Govorili ste:
rastati se treba,
da vas je slomio,
ovaj život gadan,
da vam je služit koru hljeba,
a meni je -
da sve niže padam.
Ljubljena!
Srce niste dali meni.
I niste znali da sred toga drača
ja bijah kao konj, i sav u pjeni,
ošinut bičem smiona jahača.
Vi niste znali,
u dimu što se klati
i u životu koji šiba bura,
mučim se stoga što ne mogu znati
kamo nas sudba događanja gura.
Licem k licu
lica vidjet nije.
Vidi se bolje na rastojanju.
Kad more kipi i vrije -
brod je u bijednome stanju.
Zemlja je brod!
I naglo neko
u život novi, novu slavu
i pored bure, ravno prijeko,
uputio je lađu pravu.
Tko od nas nije na palubi tako
psovao, bljuvao, padao s nogu?
Malo je tih što sasvim lako
valjanje takvo podnijeti mogu.
Tada sam i ja,
uz huku voda,
no dobro znajući što radim,
sišao na dno ovog broda,
jer povraćanja tog se gadim.
To dno bješe -
ruska krčma neka
i ja uz čašu svakim danom,
znajuć da patnji nema lijeka,
ubijam sebe
u otrovu pjanom.
O ljubljena!
ja bijah zao
i oči su vaše
bolno sjale,
jer pred vama sam često znao
traćiti sebe na skandale.
Vi niste znali,
u dimu što se klati
i u životu koji šiba bura
mučim se stoga
što ne mogu znati
kamo nas sudba događanja gura.
Godine su prošle.
ja sam u dobu inom.
Ne osjećam i ne mislim po staru.
I govorim za praznike, uz vino:
hvala i slava kormilaru.
Danas me neka
tiha nježnost peče.
Sjetih se vašeg umora i jada.
I evo, žurim,
hoću da vam rečem
kakav sam bio
i kakav sam sada!
Ljubljena!
Mogu ponosno da pišem:
ja nisam pao umirući
i sad u ovoj zemlji, više
od sviju, saputnik sam ljući.
Ja nisam taj
što bijah tada.
Ne bih vas mučio
ko u ono vrijeme.
Za znamen slobode
i časnog rada
čak do Lamanša spreman sam da krenem.
Oprosti mi …
ja znam: vi ste druga -
vi provodite s mužem život čedan
i ne treba vam prošli jad i tuga,
i ja sam vama
posve nepotreban.
Nek život vodi vas
zvijezda što plamti,
pod toplim dlanom obnovljene sjeni;
No s pozdravima
zauvjek vas pamti
poznanik dobri, vaš Sergej Jesenjin

[You must be registered and logged in to see this link.]
________________________________  
Pismo majci
Jesi l živa, staričice moja?
Sin tvoj živi i pozdrav ti šalje.
Nek uvečer nad kolibom tvojom
Ona čudna svjetlost sja i dalje.
Pišu mi da viđaju te često
zbog mene veoma zabrinutu
i da ideš svaki čas na cestu
u svom trošnom starinskom kaputu.
U sutonu plavom da te često
uvijek isto priviđenje muči:
kako su u krčmi finski nož
u srce mi zaboli u tuči.
Nemaj straha! Umiri se, draga!
Od utvare to ti srce zebe.
Tako ipak propio se nisam
da bih umro ne vidjevši tebe.
Kao nekad, i sada sam nježan,
i srce mi živi samo snom,
da što prije pobjegnem od jada
i vratim se u naš niski dom.
Vratit ću se kad u našem vrtu
rašire se grane pune cvijeta.
Samo nemoj da u ranu zoru
budiš me ko prije osam ljeta.
Nemoj budit odsanjane snove,
nek miruje ono čega ne bi:
odveć rano zamoren životom,
samo čemer osjećam u sebi.
I ne uči da se molim. Pusti!
Nema više vraćanja ka starom.
Ti jedina utjeha si moja,
svjetlo što mi sija istim žarom.
Umiri se! Nemoj da te često
viđaju onako zabrinutu,
i ne idi svaki čas na cestu
u svom trošnom starinskom kaputu.

[You must be registered and logged in to see this link.]
________________________________
Ruke drage
Ruke drage-labudova par-
U sred zlata moje kose rone.
Ne, ljubavni nikad neće žar,
U pjesmama čovjeku da klone.
Nekad davno ja to pjevah već ,
I ponovo sad pjevam o tome,
Jer nježnošću zadojena riječ
U najdubljem diše biću mome.
Ako dušu sprži strast do dna,
Srce će ti zlatni biti kamen.
Teheranska neće luna ta,
Pjesmi mojoj da udahne plamen.
Ne znam kako da kroz život prođem,
Da me skrha nježnost mile Šage.
Ili star da svoju dušu glođem,
Jer mi pjesma više nema snage.
Sve na svjetu svog se drži pravca.
Nečem sluh je, nečem pogled sklon.
Kad je loša pjesma Persijanca,
Znači nije iz Sirasa on.
A za moje pjesme, neprestano,
Govorite svjetu čudnu stvar:
Čudesne bi bile, al me rano
Upropasti labudova par.

[You must be registered and logged in to see this link.]




Svem živome na ovome svijetu
Svem živome na ovom svijetu
Od iskona je biljeg dat,
Da nisam rođen za poetu,
Bio bih lupeža i tat.
Mršav i nizak, među djecom
U tučnjavama vazda prvi,
Ja često, često iđah kući
Sa nosom ogrezlim u krvi.
Govorah prestrašenoj mami,
Što znala mi u susret doć:
«Ništa. Spotakoh se o kamen,
Ali do sutra će mi proć!»
Pa i sad, kada onih dana
Vrijućeg klupka više nema,
Ista se divlja, drska snaga
Prelijeva preko mojih poema.
Zlatna je gruda mojih riječi,
Nad svakim retkom, pun žara,
Odražava se stara drskost
Vjetrogonje i kokošara.
Ko onda ja sam gord i smion,
Moj korak samo novo štrca.
Ko prije razbijene njuške,
Sad idem krvavoga srca.
Ne mami, bagri što se kesi,
Govorim sad u kasnu noć:
«Ništa. Spotakoh se o kamen,
Ali do sutra će mi proć!»