Bukovski

Strana 5 od 14 Prethodni  1, 2, 3, 4, 5, 6 ... 9 ... 14  Sledeći

Ići dole

Bukovski

Počalji od Mustra taj Pon Maj 04, 2015 11:26 am

First topic message reminder :






NEPROLAZNA SLAVA STAROG POKVARENJAKA

Za života je podelio književnu publiku u domovini, ali i njegovi najžešči protivnici morali su nešto da mu priznaju – da je najživopisnija osoba medu književnicima dvadesetog veka. Mnogi ga i danas doživljavaju kao neozbiljnog pisca sklonog vulgarnostima, čija je jedina vrednost šokantno sočno opisivanje seksa, dok je za druge Bukovski filozof, zastupnik odbačenih i obespravljenih, čovek koji je od vlastitih mana stvorio književne vrline.

Tokom života borio se s nedaćama koje bi većinu normalnih ljudi jednostavno pregazile. Počevši od očeve tiranije i premlaćivanja, stravičnih akni, zadirkivanja vršnjaka, zatim alkoholnog ludila, čireva na želucu, hepatitisa, barskih tuča, stanovanja po jeftinim svratištima, bežanja od regrutacije, zatvora, bolesnih kurvi… Bukovski je tvrdio da je devedeset pet posto svega što je napisao, a izdao je više od šezdeset knjiga poezije, kratkih priča i romana, zasnovano na vlastitom iskustvu. Pa iako je dobar deo mita o sebi sam stvorio preuveličavanjem događaja, ostaje činjenica da je mnogo toga i doživeo.

Intelektualne legende poput Žan-Pol Sartra i Žana Ženea proglasili su ga najboljim američkim pesnikom, ali Amerika ga, za razliku od Evrope, dugo vremena nije cenila. Šokirao je njen literarni establišment neliterarnim stilom i grubim jezikom. Tek posle njegove smrti 1994, u Americi počinju da se objavljuju članci, disertacije i knjige u kojima se preispituje njegov fenomen.

Roden je 1920. u nemačkom gradu Andernahu kao Hajnrih Karl (kasnije Henri Čarls) Bukovski mlađi. Njegov otac, Henri Bukovski, bio je američki vojnik, a majka mu je bila Nemica Katarina (Kejt) Fet. Porodica je 1922. u potrazi za boljom budućnošću emigrirala u Sjedinjene Države i naselila se u Los Anđelesu, gde je Bukovski proveo najveći deo života.

Snovi i nade prekinuti su velikom krizom, a frustracije zbog gubitka posla Henri stariji najčešće je iskaljivao na sinu. Neprestano ga je tukao kaišem, a dečak je posle nekog vremena jednostavno prestao da plače i sav bol pretvorio u duboko nepoverenje prema ljudima.

Kad je napunio šesnaest godina, odlučio je da prekine očevo maltretiranje. Jednog dana je oca udario šakom u glavu i on je zaprepašćen završio na podu. Ali, nikada više se nije usudio da digne ruku na sina. Čarlsovo detinjstvo i mladost zaista nisu bili srećni. Odrastanje su mu zagorčavale i ekstremne akne koje su mu po licu i leđima stvarale rane zbog čega je često išao i na hirurške zahvate čišćenja.

– To je najgori slučaj akni koji sam video u dugogodišnjoj praksi – rekao je jedan od lekara, lik u autobiografskom romanu Lovac ispod zita, najboljem prikazu njegovog detinjstva.

Tu bolest je bilo teško prikriti pa je Bukovski bio trajno obeležen užasom koji mu je onemogućavao sklapanje adolescentskih prijateljstava. Ta dva elementa, očeva grubost i fizička nakaznost, od samog početka su mu odredili ulogu večnog autsajdera. Na vlastitoj koži je osetio okrutnost, nedostatak ljubavi i plitkost ljudskih odnosa. Činilo se da su jedino siromašni, izgubljeni i idioti pokazivali želju da uspostave odnos s mladim Bukovskim, a on im je kasnije vratio dug postajući njihov glasnogovornik. Nije ni čudno što se odmalena lako privikao na samoću.

– Znao sam da u krevet ponesem baterijsku lampu, navučem pokrivač preko glave i čitam. Katkad je bilo nesnosno vruće, i gotovo sam se gušio, ali upravo zbog toga svaka stranica koju sam pročitao bila mi je dragocenija – pričao je mnogo kasnije u jednom od intervjua.


Poslednji izmenio Mustra dana Pon Jan 22, 2018 1:31 pm, izmenjeno ukupno 1 puta

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 38712
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole


Re: Bukovski

Počalji od Mustra taj Pon Maj 04, 2015 2:03 pm






o bolu

moja prva i jedina supruga slikala je
i govorila mi
o tome:
»sve je to tako bolno,
svaki potez je
bol...
jedna greška i čitava je slika upropašćena...
ti nikad nećeš razumeti taj bol...«

»slušaj, dušo«, rekao sam joj,
»što ne šljakaš nešto lakše - nešto što će da ti
godi?«

samo me pogledala
1 mislim da je to bila prva njena spoznaja
tragedije što nas dvoje živimo zajedno.

takve stvari obično započnu
negde.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 38712
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Bukovski

Počalji od Mustra taj Pon Maj 04, 2015 2:03 pm







naš zagonetni položaj

na samrtnoj postelji Sarojan je rekao:
»mislio sam da nikada neću umreti...«

znam na šta je mislio:
ja zamišljam kako večito guram kolica kroz samoposlugu
tražeći luk, krompir i hleb
posmatrajući usput izobličene i komične dame kako guraju dalje.
zamišljam kako večito vozim autoputem gledajući kroz prljavi
vetrobran dok je radio uključen na nešto što ne želim
da slušam.
zamišljam kako večito sedim zavaljen u zubarsku stolicu krokodilski
otvorenih usta maštajuci da sam u Ko je ko u Americi.
zamišljam da sam večito
u sobi sa potištenom i nesrećnom ženom.
zamišljam da sam večito
u kadi
prdeći pod vodom posmatrajući mehurove i osećajući ponos.
ali mrtav, ne...
tanka nit krvi iz nozdrva
glava mi s treskom udara o sto moji prsti grabe po tmini... nemoguće.
zamišljam kako večito sedim na ivici kreveta u gaćama
i grickalicom
krckam golemu ružnu parčad
noktiju
smeškajući se
dok moj beli mačak
sedi na prozoru i gleda ka gradu a telefon zvoni...

između
bolnih agonija život je tako nežna navika. shvatam na šta je Sarojan mislio:

zamišljam kako večito silazim niz stepenice otvaram vrata prilazim
poštanskom sandučetu i nalazim sve te reklame
u koje isto tako
ne verujem.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 38712
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Bukovski

Počalji od Mustra taj Pon Maj 04, 2015 2:04 pm





zeleno

pijan pred naprslim ogledalima kupatila u izgubljenim gradovima Juga
držeći sečivo noža na žili kucavici i
cereći se.
tada sam prvi put naučio da je pozorišna igra moćna zamena za stvarnost:
jedina razlika između akcije i
glume akcije
je ta beskrajno tanka linija izbora -
izbora između ničega i ničega.

buditi se ujutro, nalaziti neki posao
tamo gde radnici sve prihvataju osim sna o
bekstvu.
koliko je samo bilo takvih mesta.
radio sam u jednom gradu u Luizijani
i svake večeri izlazio umoran i otupeo ponovo u istu noć puneći čaše
gledajući kroz
prozor i
misleći na devojku s posla
u zelenoj džak-haljini
koja je neprekidno psovala. želeo sam samo da je pojebem i odem iz
grada.
samo sam otišao iz grada,
što znači da sam odabrao između
ostati nigde i otići
nikud,
i zamišljam ako je još živa da i dalje psuje
ali ja ne držim više sečivo noža
na žili kucavici - kraj se primiče dovoljno blizu sam od
sebe.


Poslednji izmenio Mustra dana Pon Jan 22, 2018 2:17 pm, izmenjeno ukupno 1 puta

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 38712
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Bukovski

Počalji od Mustra taj Pon Maj 04, 2015 2:05 pm




za starog druškana

bio je samo mačak, zrikav
prljavobele boje
i bledoplavih očiju.

neću da vas zamaram
pričom o njemu
reći ću samo
da je bio veliki maler i dobar stari druškan i umro je
kao što ljudi umiru kao što slonovi umiru kao što pacovi umiru kao što cvetovi umiru kao što voda ispari i vetar prestane da duva.

pluća su mu otkazala prošlog ponedeljka.
sada je pod ružama u bašti i čuo sam
počasni marš
kako svira za njega u meni
što znam da ne bi mnogi
ali bi poneki od vas možda želeli da znaju.

to je sve.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 38712
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Bukovski

Počalji od Mustra taj Sre Dec 02, 2015 5:33 pm



_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 38712
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Bukovski

Počalji od Mustra taj Pon Jan 22, 2018 2:19 pm



_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 38712
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Bukovski

Počalji od Mustra taj Pon Jan 22, 2018 2:20 pm



_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 38712
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Bukovski

Počalji od Mustra taj Pon Jan 22, 2018 2:20 pm


_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 38712
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Bukovski

Počalji od Mustra taj Pon Jan 22, 2018 2:28 pm



Čarls Bukovski - Žene

»Mnoge prave ljude sahranila je žena. «
Henri Kinaski


Ovaj roman je plod mašte i nijedan lik
u njemu ne predstavlja neku ličnost ili kombinaciju ličnosti
živih ili mrtvih.

Bilo mi je 50 godina i već četiri godine nisam bio u krevetu sa ženom. Nisam imao ženska poznanstva. Gledao sam žene u prolazu, na ulici ili bilo gde, ali gledao sam ih bez želje, s osećanjem da to nema svrhe. Drkao sam redovno, ali je ideja da imam odnos s nekom ženom — čak i u aseksualnom smislu — bila nedostupna mojoj mašti. Imao sam vanbračnu ćerku od šest godina. Živela je s majkom a ja sam plaćao alimentaciju. Bio sam oženjen davno, još u mojoj 35-oj. Taj brak je trajao dve i po godine. Žena se razvela od mene. Samo jednom sam voleo. Umrla je od akutnog alkoholizma. Umrla je sa 48 godina, kad sam ja imao 38. Moja žena bila je 12 godina mlađa od mene. Verujem da je i ona sada mrtva, mada ne mogu baš da tvrdim. Pisala mi je dugačka pisma za svaki Božić, punih 6 godina posle razvoda. Nikada nisam odgovarao ...
Nisam siguran kad sam prvi put video Lidiju Vens. Bilo je to pre nekih 6 godina, u ono vreme kad sam dao otkaz u pošti posle
12 godina službe i trudio se da postanem pisac. Sav sam bio izgubljen i pio sam više nego ikad. Pokušavao sam da pišem moj prvi roman. Pio sam po flašu viskija i gajbicu piva svake noći za vreme pisanja. Pušio sam jeftine cigare i kucao na mašini i pio i slušao klasičnu muziku na radiju do zore. Odredio sam sebi normu
od deset strana za noć, ali do sledećeg dana nikad nisam znao koliko je ispalo. Ustajao sam prepodne, povraćao, zatim prelazio u dnevnu sobu da prebrojim listove na kauču. Uvek bih prebacio onih deset. Ponekad bi tu bilo 17, 18, 23, 25 strana. Normalno, taj noćni rad trebalo je popraviti ili baciti. Trebala mi je 21 noć da napišem moj prvi roman.
Vlasnici kuće u kojoj sam tada živeo, koji su stanovali u zadnjem delu, mislili su da sam lud. Svakog jutra posle buđenja, nalazio sam pred vratima veliku braon kesu od papira. Sadržaj kese se menjao, ali je unutra uglavnom bilo paradajza, salate, narandži, mladog luka, supe u konzervi, crvenog luka. Pio sam pivo s njima svako drugo veče do 4-5 ujutru. Stari bi zaspao, a onda smo se ja i stara gospođa držali za ruke i ja bih je poljubio s vremena na vreme. Uvek bi dobila veliki poljubac na vratima. Užasno je bila izborana, ali tu nema leka. Bila je katolik i zgodno je izgledala kad stavi svoj roze šeširić i krene u crkvu nedeljom ujutru.
Mislim da sam upoznao Lidiju Vens na mom prvom čitanju poezije. To je bilo u knjižari na Kenmor Aveniji, Droubridž. I tada sam bio sav izgubljen. Iznad svega toga, a ipak totalno van sebe. Kad sam ušao, bilo je mesta samo još za stajanje. Piter, koji je vodio radnju i živeo sa crnkinjom, pokaza mi na gomilu love ispred sebe: »Jebi ga«, reče on, »kad bih mogao da ih uvek ovako spakujem unutra našlo bi se love za još jedan put do Indije!« Moj ulazak je izazvao aplauz. Kad je reč o čitanju poezije, tu ne žalim sebe.
Čitao sam pola sata, zatim tražio predah. Još sam bio trezan i mogao sam da osetim oči kako pilje u mene iz tame. Nekoliko ljudi popelo se da razgovara sa mnom. Kad sam ostao sam, došla je Lidija Vens. Sedeo sam za stolom i pio pivo. Oslonila se s obe ruke o ivicu stola, nagnula se i gledala u mene. Imala je dugu smeđu kosu, prilično dugu, isturen nos, a jedno joj oko nije baš gledalo kao ono drugo. Ali iz nje je izbijao život — znali ste da je tu. Osećao sam neko strujanje između nas. Nešto od toga bilo je nejasno i odbojno, ali bilo ga je. Gledali smo jedno u drugo. Lidija Vens je nosila kaubojsku kožnu jaknu s resama oko vrata. Imala je dobre sise. Kazao sam: »Voleo bih da ti pokidam te rese s jakne — tu bi mogli da počnemo!« Lidija je otišla. Nije uspelo. Nikad nisam znao šta da kažem devojkama. Ali koje dupe je imala. Gledao sam u to divno dupe koje se udaljavalo. Nosila je tesne farmerke i ja nisam mogao da odvojim pogled dok je odlazila.
Obavio sam drugi deo čitanja i zaboravio na Lidiju kao što sam zaboravljao žene pored kojih sam prolazio na ulici. Uzeo sam moje pare, potpisao neke salvete, neke papiriće, izašao, seo u kola i vratio se kući.
I dalje sam svake noći radio na prvom romanu. Nikad ne bih počinjao s pisanjem pre 6 i 18 po podne. Nekada sam u to doba upadao na posao u Terminal Aneks Pošti. Bilo je 6 po podne kad su došli: Piter i Lidija Vens. Otvorio sam vrata. Piter reče: »Vidi, Henri, vidi šta sam ti doveo!«
Lidija je skočila na sto. Farmerke su joj bile tesne kao nikad. Vitlala je svojom dugom smeđom kosom. Bila je luda; bila je čudesna. Po prvi put postao sam svestan da bih mogao da vodim ljubav s njom. Počela je da recituje. Svoju poeziju. Bila je kriminalna. Piter je pokušao da je zaustavi: »Ne! Ne! Nema recitovanja u kući Henrija Kinaskog«!
»Pusti je, Piter!«

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 38712
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Bukovski

Počalji od Mustra taj Pon Jan 22, 2018 2:29 pm





Hteo sam da gledam njene guze. Hodala je gore-dole po stolu. Onda je zaigrala. Mahala je rukama. Poezija je bila grozna, njeno telo i ludost nisu.
Lidija je skočila sa stola.
»Je l' ti se sviđa, Henri?«
»Šta to?«
»Poezija.«
»Teško.«
Lidija je stajala s listovima svoje poezije u ruci. Piter je dograbi. »Ajde se jebemo!« reče on. »Ajde, ajde se jebemo!«
Ona ga odgurnu.
»Dobro«, reče Piter. »Idem!«
»Idi. Imam kola«, reče Lidija. »Mogu sama da se vratim.« Piter je poleteo ka vratima. Zaustavio se i okrenuo. »Dobro,
Kinaski! Ne zaboravi šta sam ti doveo!«
Zalupio je vratima i nestao. Lidija je sela na kauč, blizu vrata. Seo sam pored nje. Gledao sam je. Obarao me njen izgled.
Dodirnuo sam njenu dugu kosu. Bila je magična. Povukao sam ruku. »Zar je sva ta kosa stvarno tvoja?« upitah. Znao sam da jeste.
»Da«, reče ona. Dodirnuo sam je ispod brade i oprezno pokušao da okrenem njenu glavu prema meni. Nisam baš siguran u takvim situacijama. Poljubio sam je samo usnama.
Lidija je skočila. »Moram da idem. Plaćam devojku da mi čuva decu.«
»Slušaj«, rekoh, »ostani. Platiću ja. Ostani još malo.«
»Ne, ne mogu«, reče ona, »moram da idem.«
Pošla je ka vratima. Išao sam iza nje. Otvorila je vrata. Zatim se okrenula. Pokušao sam da je uhvatim poslednji put. Podigla je glavu i skoro neosetno me poljubila. Onda se izmakla i stavila mi neke iskucane papire u ruku. Vrata se zatvoriše. Seo sam na kauč s papirima u ruci i osluškivao zvuk motora njenih kola.
Pesme su bile u povezu, sa crtežima i naslovom NJENNNN. Pročitao sam neke. Bile su interesantne, pune humora i seksualnosti, ali loše napisane. Spevale su ih Lidija i njene tri sestre
— sve zajedno tako vesele i hrabre i jebozovne. Odbacio sam papire i otvorio flašu viskija. Napolju je bio mrak. Na radiju su svirali uglavnom Mocarta i Bramsa i Betovena.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 38712
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Bukovski

Počalji od Mustra taj Pon Jan 22, 2018 2:30 pm



Posle dan-dva dobio sam poštom pesmu od Lidije. Bila je to dugačka pesma i počinjala je ovako:
Izađi, stari trole,
Izađi iz tvoje rupe tamne, stari trole, Izađi na sunce s nama i dopusti nam Da ti stavimo krasuljke u kosu ...
Pesma mi je dalje govorila kako bi lepo bilo igrati na poljima sa ženskim faunskim stvorenjima, koja bi mi donela radost i istinsku spoznaju. Gurnuo sam pismo u fioku od komode.
Sledećeg jutra probudilo me kucanje po staklu ulaznih vrata.
Bilo je pola 11.
»Nosi se«, rekoh.
»Ja sam. Lidija.«
»Dobro. Čekaj malo.«
Navukao sam košulju i neke pantose i otvorio vrata. Onda sam poleteo u kupatilo i povraćao. Probao sam da operem zube, ali sam samo opet povratio — od slatkog ukusa paste prevrnuo mi se stomak. Izašao sam.
»Ti si bolestan«, reče Lidija. »Hoćeš da odem?«
»Ma ne, dobro mi je. Uvek se ovako budim.«
Lidija je lepo izgledala. Svetlost se probijala kroz zavese i padala na nju. Imala je narandžu u ruci i bacala ju je u vazduh. Narandža je zablistala na jutarnjem suncu.
»Ne mogu da ostanem«, reče ona, »ali hoću nešto da te pitam.«
»Kaži.«
»Ja sam vajarka. Hoću da vajam tvoju glavu.«
»Dobro.«
»Moraćeš da dođeš kod mene. Nemam atelje. Moraćemo da obavimo to kod mene. Je l' neće da ti smeta?«
»Ne.«
»Gledaj da dođeš do 11 ujutru. Deca dolaze iz škole posle podne i onda ne vredi.«
»Biću tamo u jedanaest«, kazao sam joj.
Sedeo sam preko puta Lidije u njenoj kuhinji. Velika gomila gline stajala je između nas. Počela je s pitanjima.
»Jesu li ti roditelji još živi?«
»Ne.«
»Je l' voliš L. A.?« 1
»Grad za mene.«
»Zašto pišeš tako o ženama?«
»Kako?«

1 L. A. — Los Anđeles (prim. prev.)
»Znaš ti kako.«
»Ne znam.«
»Eto, mislim da je stvarno sramota da čovek koji piše tako dobro kao ti ne zna baš ništa o ženama.«
Ćutao sam.
»Jebem ti! Šta je Liza uradila sa... ?« Počela je da traži po sobi. »Ah, te devojčice što rasturaju majčin alat!«
Lidija je našla nešto drugo. »Može i s ovim. Miran sad, opusti se, ali ne mrdaj.«
Bio sam joj okrenut licem. Radila je na gomili gline drvenom alatkom s petljom od žice na vrhu. Mahala je alatkom u mom pravcu preko gomile gline. Posmatrao sam je. Njene oči su gledale u mene. Bile su velike i tamne. Čak je i ono krivo oko dobro izgledalo. Uzvraćao sam joj pogled. Lidija je radila. Vreme je prolazilo. Pao sam u trans. Onda je rekla: »Hoćemo li pauzu? Jesi za pivo?«
»Aha. Može.«
Kad je krenula ka frižideru, pošao sam za njom. Izvadila je flašu iz frižidera. Kako se okrenula, obuhvatio sam je oko struka i privukao sebi. Poklopio sam je ustima i telom. Držala je flašu piva ispruženom rukom. Poljubio sam je. Poljubio sam je još jednom. Lidija me odgurnu.
»Dobro«, rekla je, »dosta. Čeka nas posao.«
Seli smo opet na svoja mesta i ja sam pio moje pivo, Lidija je pušila, a glina stajala između nas. Zazvonilo je na vratima. Lidija je ustala. Ušla je debela žena, divljih, molećivih očiju.
»To je moja sestra, Glendolina.«

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 38712
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Bukovski

Počalji od Mustra taj Pon Jan 22, 2018 2:30 pm




»Zdravo.«
Glendolina je privukla stolicu i počela da govori. Ta je baš umela da melje. Da je bila sfinga govorila bi, da je bila kamen govorila bi. Pitao sam se kad će da se umori i krene. Čak i kad sam prestao da je slušam, imao sam osećaj da me strelja sitnim ping- pong lopticama. Glendolina nije imala nikakvu predstavu o proteku vremena, niti bilo kakvu ideju da možda nekom smeta. Pričala je i pričala.
»Slušaj«, progovorih najzad, »kad ćeš da kreneš?«
Onda su sestre napravile šou. Počele su da se raspravljaju. Obe su stajale i mahale rukama. Vikale su sve glasnije. Pretile su jedna drugoj batinama. Na kraju — blizu smaka sveta — Glendolina je džinovskim pokretom tela izbacila sebe kroz ulaz i otišla (ali čula se i dalje: njeni raspaljeni vapaji) ka svom stanu u drugom delu zgrade.
Lidija i ja vratili smo se u kuhinju i seli. Uzela je svoju alatku.
Njene oči gledale su u moje.
Nekoliko dana kasnije, ušao sam izjutra u Lidijino dvorište, taman kad je ona naišla s ulice. Bila je svratila do svoje prijateljice Tine koja je stanovala na ćošku. Izgledala je naelektrisano tog jutra, kao i onda kad je bila kod mene, s narandžom.
»Opa«, reče ona, »pa ti imaš novu košulju!«
Istina. Kupio sam košulju jer sam mislio na nju, želeo da je vidim. Znao sam da ona to zna i da me zeza, ali nije mi smetalo;
Otključala je vrata, pa smo ušli. Glina je stajala nasred kuhinjskog stola, ispod mokre krpe. Skinula je krpu. »Kako ti se čini?«
Lidija me nije poštedela. Ožiljci su bili tu, alkoholičarski nos, majmunska usta, oči stisnute u pukotine, i eto nemog zadovoljnog keza srećnog čoveka, smešnog, koji oseća svoju sreću i pita se otkud to. Ona je imala 30 godina, ja preko 50. Nije me bilo briga.
»Da«, rekoh, »potrefila si me. Sviđa mi se. Ali izgleda skoro dovršeno. Biće mi teško kad bude gotovo. Bilo je lepih jutara i popodneva.«
»Je l' ti smetalo u pisanju?«
»Ne, pišem samo kad padne mrak. Ne mogu da pišem danju.«
Lidija je podigla svoju vajarsku alatku i pogledala me. »Budi bez brige. Imam još mnogo da uradim. Hoću da mi ovo ispadne kako treba.«
U prvoj pauzi izvadila je flašu viskija iz frižidera.
»Ah«, rekoh.
»Koliko?« upita ona dižući visoku čašu za vodu.
»Pola-pola.«
Sipala mi je piće i ja sam ga popio na eks.
»Čula sam o tebi«, reče ona.
»Šta to?«
»Kako šutiraš ljude s tvojih vrata. Kako biješ tvoje žene.«
»Bijem moje žene?«
»Da, neko mi pričao.«
Dohvatio sam Lidiju i ljubili smo se duže nego ikad. Pričepio sam je o ivicu sudopere i počeo da trljam karu o nju. Odgurnula me, ali ja je opet ulovih nasred kuhinje.
Lidijina ruka je uhvatila moju i gurnula je ispod farmerki u svoje gaćice. Jagodicom jednog prsta osetio sam vršak njene pičke. Bila je mokra. Kako sam je dalje ljubio, tako sam prodirao prstom sve dublje u njenu picu. Onda sam izvukao ruku, oslobodio se, uzeo flašu i sipao sebi još jedno piće. Vratio sam se i seo za kuhinjski sto, a Lidija je obišla i sela s druge strane i gledala u mene. Zatim je nanovo počela da radi na glini. Pio sam natenane moj viski.
»Znaš šta«, rekoh, »znam tvoju tragediju.«
»Šta?«
»Znam tvoju tragediju.«
»O čemu je reč?«
»Nema veze«, rekoh, »zaboravi.«
»Hoću da znam.«
»Neću da te povredim.«
»Hoću da znam o kom kurcu je reč.«
»Dobro, ako mi daš još jedno piće, kazaću ti.«
»U redu.« Lidija je uzela moju praznu čašu i sipala pola viskija, pola vode. Ispio sam i ovu na eks.
»I«? upita ona.
»Jebi ga, znaš ti to.«
»Šta znam?«
»Imaš veliku picu.«
»Šta?«
»Nije to ništa neuobičajeno. Rodila si dvoje dece.«
Lidija je ćutala i šljakala na glini. Zatim je ostavila alatku. Otišla je na kraj kujne, pored vrata. Posmatrao sam je kako se saginje i skida čizme. Onda je spustila farmerke i gaćice. Pička joj je bila baš tamo i gledala u mene.
»Dobro, majmune«, reče ona. »Pokazaću ti da si se zajebao.«
Skinuo sam cipele, pantalone i gaće. Kleknuo sam na linoleum, a onda legao preko nje koliko sam dug. Počeo sam da je ljubim. Brzo mi se digao i osetih kako prodirem u nju.
Počeo sam da ubadam ... jedan, dva, tri...
Neko je kucao na ulazna vrata. Kucanje deteta — sićušne pesnice, mahnito, uporno. Lidija me naglo odgurnu. »To je Liza! Nije išla danas u školu. Bila je kod... « Lidija skoči i poče da navlači odeću.
»Oblači se!« obrati se meni.
Obukao sam se što sam brže umeo. Lidija je pošla ka vratima i eto njene ćerke od pet godina: »MAMA! MAMA! Posekla sam prst!«
Provirio sam u sobu. Lidija je držala Lizu na krilu.
»Oooo, da vidi mama. Oooo, da poljubi mama prstić. Mama će ga izlečiti!«
»MAMA, boli!«
Pogledao sam gde se posekla. Bilo je skoro nevidljivo.
»Slušaj«, rekoh na kraju Lidiji, »vidimo se sutra.«
»Žao mi je«, reče ona.
»Znam.«
Liza je pogledala gore u mene, suze su tekle i tekle.
»Liza neće dozvoliti da se išta loše desi njenoj mami«, reče Lidija.
Otvorio sam vrata, zatvorio vrata i krenuo ka mom Merkuri Kometu iz 1962.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 38712
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Bukovski

Počalji od Mustra taj Pon Jan 22, 2018 2:31 pm




Izdavao sam mali časopis u to vreme, Laksativni Pristup. Imao sam dva saizdavača i osećali smo da štampamo najbolje pesnike našeg vremena. Takođe i neke od one druge sorte. Jedan od izdavača bio je metar i 90 visoki ponavljač srednje škole za maloumne, Kenet Mjulok (crnac), kojeg su izdržavale malo majka, malo sestra. Drugi izdavač bio je Semi Levinson (Jevrejin), 27 godina star, a izdržavali su ga roditelji s kojima je živeo.
Otisci su bili gotovi. Trebalo je još da ih sredimo i ukoričimo.
»Sad samo preostaje«, reče Semi, »da nabaciš zabavu za sređivanje otisaka. Serviraš im piće i sitne pizdarije i pustiš njih da urade posao.«
»Mrzim zabave«, rekoh ja.
»Ja ću da obavim pozivanje«, reče Semi.
»Dobro«, kazao sam i pozvao Lidiju na zabavu.
Te noći, Semi je došao na zabavu sa već sređenim otiscima. On je bio nervozan tip s tikom na licu i nije bio sposoban za čekanje da bi video svoje pesme odštampane. Povezao je sam čitav Laksativni Pristup, a onda ga još i ukoričio. Keneta Mjuloka nigde nismo mogli da nađemo — ili je već bio u zatvoru ili su ga ganjali.
Ljudi su dolazili. Znao sam tek ponekog. Otišao sam do moje gazdarice u zadnji deo kuće. Izašla je na vrata.
»Kod mene je velika zabava, gđo O'Kifi. Voleo bih da dođete vi i vaš muž. Ima dosta piva, pereca i čipsa.«
»O, bože moj, nipošto!«
»U čemu je stvar?«
»Videla sam te ljude kad su ulazili! Te brade i sva ta kosurina i ta šlampava odeća! Narukvice i ogrlice... to su izgleda neki komunisti! Kako ramo trpite takve ljude?«
»Ne trpim ni ja takve ljude, gđo O'Kifi. Mi samo pijemo pivo i razgovaramo. To nema veze.«
»Pripazite vi malo na njih. Takvi kradu vodovodne cevi.« Zatvorila je vrata.
Lidija je stigla prilično kasno. Ušla je kroz vrata kao glumica. Prva stvar koju sam primetio bio je njen veliki kaubojski šešir s nojevim perom. Nije ni progovorila sa mnom, već je odmah sela do mladog prodavca iz knjižare i počela intenzivan razgovor s njim. Počeo sam obilnije da pijem i prestao malo da se zezam. Prodavac je bio dečko na svom mestu, pokušavao je da postane pisac. Zvao se Rendi Evans, ali bio je suviše sluđen Kafkom da bi ostvario bilo šta čisto u literarnom smislu. Štampali smo ga u Laksativnom Pristupu da ga ne povredimo i istovremeno obezbedimo prodaju časopisa u njegovoj knjižari.
Pio sam pivo i muvao se po stanu. Izašao sam pozadi na trem, seo na ogradu i posmatrao velikog crnog mačora kako se trudi da uđe u kantu za đubre. Krenuo sam prema njemu. Skočio je s kante kad sam se približio. Stajao je na metar od mene i gledao me. Skinuo sam poklopac s kante za đubre. Smrad je bio odvratan. Povratio sam u kantu. Ispustio sam poklopac na beton. Mačor je poskočio i stao sa sve četiri na ivicu kante. Oklevao je, a onda, blistav na mesečini, uskočio ceo unutra.
Lidija je i dalje pričala s Rendijem i primetio sam kako svojim stopalom dodiruje njegovo ispod stola. Otvorio sam još jedno pivo.
Semi je zasmejavao masu. Bio sam malo bolji u tome od njega kad sam hteo da se masa smeje, ali te noći nisam bio u formi. Unutra je bilo 15-16 muškaraca i dve žene - Lidija i Ejpril. Ejpril je bila drogirana i debela. Ležala je na patosu. Posle jedno sat vremena, ustala je i otišla s Karlom, zagorelim narkosom. Tako je ostalo 15-16 muškaraca i Lidija. Našao sam flašu viskija u kujni, izneo je napolje na trem i cirkao natenane.
Muškarci su postepeno odlazili. Čak je i Rendi Evans otišao. Na kraju, ostali smo samo Semi, Lidija i ja. Lidija je pričala sa Semijem. Semi je izvalio par smešnih stvari. Bio sam u stanju da se smejem. Onda je rekao da mora da ide.
»Nemoj molim te da ideš, Semi«, reče Lidija.
»Pusti dečka«, rekoh.
»Aha, moram da idem«, reče Semi.
Kad je Semi otišao, Lidija reče: »Nije trebalo da ga oteraš.
Semi je smešan, Semi je istinski smešan. Povredio si ga.«
»Ali ja hoću nasamo da pričam s tobom, Lidija.«
»Meni je lepo s tvojim prijateljima. Nemam prilike da upoznam raznorazne tipove kao ti. Ja volim društvo!«
»Ja ne.«
»Znam da ti ne voliš. Ali ja volim. Ljudi dođu da te vide. Kad ne bi dolazili da te vide možda bi ih više voleo.«
»Ne, najviše ih volim kad se ne pojavljuju.«
»Povredio si Semija.«
»E jebi ga, otišao je kući kod mame.«
»Ti si ljubomoran, ti si nesiguran. Misliš da ću da spavam sa svakim koji priča sa mnom.«
»Ne, ne mislim. Slušaj, jesi za piće.«
Ustao sam i sipao joj. Lidija je zapalila dugačku cigaretu i otpila gutljaj. »Dobro izgledaš s tim šeširom«, rekoh. »To purpurno pero ga vadi.«
»To je šešir moga oca.«
»Nije mu ga žao?«
»Mrtav je.«
Povukao sam Lidiju na kauč i dugo je ljubio. Pričala mi je o svom ocu. Umro je i ostavio za sve 4 sestre poneku paru. To im je omogućilo da se osamostale, a Lidiji da se razvede od muža. Ispričala mi je i da je imala neku vrstu nervnog sloma i bila jedno
vreme u ludnici. Opet sam je poljubio. »Znaš šta«, rekoh, »da legnemo na krevet. Umoran sam.«
Tu me šokirala. Pošla je za mnom u spavaću sobu. Izvalio sam se na krevet i osetio kako je sela. Zažmurio sam i mogao da pogodim kako skida čizme. Čuo sam jednu čizmu kako pada na pod, onda onu drugu. Počeo sam da se svlačim na krevetu. Uspravio sam se i ugasio svetlo iznad glave. Nastavio sam da se svlačim. Ljubili smo se još malo.
»Koliko ima otkad si zadnji put bio sa ženom?«
»Četiri godine.«
»Četiri godine?«
»Da.«
»Mislim da zaslužuješ malo ljubavi«, reče ona. »Sanjala sam te. Otvorila sam tvoje grudi kao ormarić, imao je vratanca, i kad sam otvorila ta vratanca, videla sam svakojake nežne stvari u tebi
— mece od pliša, sitne pahuljaste životinjice, sve one meke prisne stvarčice. Onda sam sanjala tog drugog čoveka. Prišao mi je i pružio mi neke papiriće. Bio je pisac. Uzela sam papiriće i gledala u njih. Ti papirići su imali rak. Njegovo pisanje je imalo rak. Pratim moje snove. Ti zaslužuješ malo ljubavi.«
Opet smo se ljubili.
»Slušaj«, reče ona, »kad nabiješ tu stvar u mene, izvadi ga pre nego što svršiš. Važi?«
»Nema problema.«
Legao sam preko nje. Bilo je baš dobro. Nešto se dešavalo, nešto stvarno, i to s devojkom 20 godina mlađom od mene i, na kraju krajeva, istinski lepom. Zabio sam ga desetak puta — i svršio u nju.
Skočila je.
»Jebem ti! Svršio si u meni!«
»Lidija, toliko je već prošlo ... bilo je tako dobro... nisam mogao da sprečim. Uhvatilo me na prepad! Boga mi, nisam mogao da sprečim.«
Poletela je u kupatilo i pustila vodu da teče u kadu. Stala je ispred ogledala provlačeći češalj kroz svoju dugu smeđu kosu. Bila je zaista zanosna.
»Koji kulov! Bože dragi, koji seljački fazon! Koje je to sranje! I nije moglo u gore vreme da se desi! Jebi ga, sad smo ga najebali! Sad smo ga najebali!«
Pošao sam u kupatilo prema njoj. »Lidija, volim te.«
»Beži mi s očiju!«
Gurnula me napolje, zatvorila vrata, i tako sam stajao u hodniku i slušao vodu kako teče u kadu.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 38712
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Bukovski

Počalji od Mustra taj Pon Jan 22, 2018 2:32 pm




Nisam viđao Lidiju nekoliko dana, mada sam uspeo da joj se javim 6-7 puta telefonom za to vreme. Onda je došao vikend. Njen bivši muž, Džerald, uvek je uzimao decu preko vikenda.
Stigao sam kolima pred njenu zgradu oko 11 sati tog subotnjeg jutra i zakucao. Pojavila se u tesnim farmerkama, čizmama, narandžastoj bluzi. Oči su joj bile tamnije nego ikad, a na suncu, kad je otvorila vrata, primetio sam prirodno crveno u njenoj tamnoj kosi. To me oborilo. Dopustila mi da je poljubim, zatim je zaključala vrata za nama, pa smo prešli u moja kola. Rešili smo da idemo na plažu — ne radi kupanja — bilo je to usred zime — nego tek onako.
Vozili smo se. Lepo je bilo imati Lidiju pored sebe u kolima.
»Jaka je to bila zabava«, govorila je. »I ti to zoveš zabava za sređivanje? Bila je to zabava za sparivanje, eto šta. Zabava za parenje!«
Vozio sam jednom rukom a drugu držao u njenom krilu. Nisam mogao da se obuzdam. Lidija to izgleda nije ni osetila. U toku vožnje, ruka mi je skliznula niže, medu njene noge. Ona je i dalje pričala. Iznenada reče: »Sklanjaj tu ruku. To je moja pica!«
»Izvini«, rekoh.
Nijedno od nas nije više progovorilo dok nismo stigli na parking u Venis Biču. »Hoćeš sendvič i koka-kolu ili nešto?« upitah je. »Može«, rekla je.
Ušli smo u malu jevrejsku bakalnicu da kupimo klopu i poneli je na jedno uzvišenje obraslo travom, koje je gledalo na more. Imali smo sendviče, kisele krastavce, pomfrija i koka-kole. Plaža je bila skoro pusta a hrana ukusna. Lidija nije pričala. Zapanjilo me kako brzo jede. Divljački je iskidala svoj sendvič, gutala koka-kolu u velikim gutljajima, smazala pola krastavca u jednom zalogaju i pokupila punu šaku pomfrija. Za razliku od nje, ja vrlo sporo jedem.
Strast, pomislio sam, ona je strasna.
»Kakav je sendvič?« upitah.
»Nije loš. Bila sam gladna.«
»Dobri su im sendviči. Hoćeš još nešto?«
»Aha, neku čokoladicu.«
»Koju ćeš?«
»Bilo koju. Nešto dobro.«
Uzeo sam zalogaj sendviča, gutljaj koka-kole, ostavio ih i otišao do radnje. Kupio sam dve čokoladice, tako da može da bira. Kad sam se vraćao, jedan visoki crnac išao je prema našem uzvišenju. Bilo je sveže napolju, ali je on bio bez košulje, vrlo mišićavog tela. Imao je jedno dvadeset godina. Hodao je veoma lagano i uspravno. Vrat mu je bio dug i tanak, a u levom uvetu
visila mu je zlatna minđuša. Prošao je ispred Lidije, preko peska između uzvišice i okeana. Popeo sam se i seo pored Lidije.
»Jesi ga video?« upita me.
»Aha.«
»Bogo moj, sedim ovde s tobom, dvadeset godina si stariji od mene. Mogla bih da imam onako nekog. Šta kog kurca nije u redu sa mnom?«
»Vidi. Evo dve čokoladice. Uzmi jednu.«
Uzela je jednu, pocepala papir, odgrizla parče i gledala mladog crnca dok je odlazio niz obalu.
»Umorna sam od plaže«, reče ona, »ajde se vratimo kod mene.«
Nismo se videli nedelju dana. Onda sam jedno posle podne bio kod Lidije kući i ležali smo na njenom krevetu i ljubili se. Lidija se izmakla.
»Ti baš pojma nemaš o ženama, a?«
»Kako to misliš?«
»Lepo, kad čitam tvoje pesme i priče vidim da ti ama baš pojma nemaš o ženama.«
»Objasni malo.«
»Evo, primera radi, da bi muškarac nešto značio za mene, mora da mi jede picu. Jesi ikad jeo pičke? «
»Ne.«
»Imaš preko 50 godina i nikad nisi jeo pičke?«
»Ne.«
»Kasno je sad za tebe.«
»Što?«
»Nisu nove fore za matore kerove.«
»Po čemu?«
»Ne, kasno je za tebe.«
»Oduvek sam bio usporen u svemu.«
Lidija je ustala i otišla u drugu sobu. Vratila se s olovkom i parčetom hartije. »Gledaj sad, hoću nešto da ti pokažem.« Počela je da crta na papiru. »Evo, to je pička, a ovo je nešto o čemu verovatno pojma nemaš — klitoris. Tu se oseća. Klitoris se krije, razumeš, pojavi se tu i tamo, ružičast je i veoma osetljiv. Ponekad se sakrije od tebe i onda moraš da ga nađeš, samo ga pipneš vrhom jezika ... «
»Dobro«, rekoh, »shvatio sam.«
»Ne verujem da si shvatio. Kažem ti, nisu nove fore za matore kerove.«
»Ajde se skinemo i legnemo.«
Svukli smo se i legli. Počeo sam da ljubim Lidiju. Sa usta sam prešao na vrat, a onda niže na sise. Zatim sam bio kod pupka. Spustio sam se niže.
»Ne, ne možeš ti to«, reče ona. »Krv i pišpiš izlaze odatle, shvati, krv i piš ... «
Stigao sam tamo dole i počeo da ližem. Njen crtež je bio precizan. Sve je bilo tamo gde je trebalo da bude. Čuo sam kako teško diše, a onda njen jecaj. To me popalilo. Digao mi se. Klitoris se pojavio, ali nije bio baš ružičast, više je išao na purpurno. Dražio sam ga. Sokovi su pocureli i pomešali se s picinim runom. Lidija je ječala i uzdisala. Onda sam čuo ulazna vrata kako se otvaraju i zatvaraju, a zatim korake. Pogledah naviše. Mali crnčić od jedno 5 godina stajao je pored kreveta.
»Koji ti kurac tražiš?« upitah ga.
»Je l' imate neke prazne flaše?«
»Ne, nemam ja neke prazne flaše«, rekoh mu. Izišao je iz spavaće sobe u dnevnu sobu i nestao.
»Bogo moj«, reče Lidija, »mislila sam da su ulazna vrata zaključana. To je bio Bonin dečkić.«
Lidija je ustala i zaključala ulazna vrata. Vratila se i legla.
Bilo je negde oko 4 sata u subotu po podne.
Ponovo sam zaronio.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 38712
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Bukovski

Počalji od Mustra taj Pon Jan 22, 2018 2:32 pm




Lidija je volela zabave. A Hari je pravio zabave. I tako, išli smo kod Harija Eskota. Hari je bio izdavač Retorte, malog časopisa. Njegova žena je nosila duge providne haljine, pokazivala gaćice muškarcima i hodala bosa.
»Prva stvar koja mi se dopala kod tebe«, govolila je Lidija, »je to što nemaš TV u stanu. Moj bivši muž gledao je TV svake noći i celog vikenda. Čak smo i vođenje ljubavi podešavali prema TV programu.«
»Mmmmm ...«
»Druga stvar koja mi se dopala kod tebe u stanu je prljavština. Flaše od piva svuda po podu. Gomile đubreta na sve strane. Prljavi sudovi, govno u klozetu, kada zapušena. Svi ti zarđali žileti što se vuku po lavabou. Znala sam da ćeš da jedeš pičke.«
»Ti ceniš čoveka po onom što ga okružuje, je'l tako?«
»Tako je. Kad vidim čoveka da živi čisto i uredno, znam da nešto nije u redu s njim. A ako je i suviše uredno, to je peder.«
Stigli smo i izašli iz kola. Stan je bio na spratu. Čula se bučna muzika. Zazvonio sam. Hari Eskot je otvorio vrata. Imao je ljubazan i darežljiv osmeh. »Uđite«, kazao je.
Književna gomila pila je unutra vino i pivo, razgovarajući u grupicama. Lidija je bila uzbuđena. Pogledao sam oko sebe i seo.
Spremala se večera. Hari je bio dobar pecaroš, bolji pecaroš nego pisac, a mnogo bolji pecaroš nego izdavač. Eskotovi su živeli od ribe u iščekivanju da Harijevi talenti počnu da donose i neku kintu.
Dajana, njegova žena, izašla je sa tanjirima ribe i razdelila ih naokolo. Lidija je sela do mene.
»Evo«, reče ona, »ovako se jede riba. Ja sam devojka sa sela.
Gledaj mene.«
Otvorila je ribu, uradila nešto nožem oko srednje kosti. Riba je ostala u dva odvojena komada.
»O, to mi se baš dopada«, reče Dajana. »Odakle ste ono?«
»Jutah. Mjulshed, Jutah. Sto stanovnika. Odrasla sam na ranču. Otac mi bio pijanac. Sada je mrtav. Možda sam zato s njim...« Isturila je palac prema meni.
Jeli smo.
Kad je riba nestala, Dajana je odnela kosti. Onda se pojavio kolač od čokolade i jako (jeftino) crno vino.
»Oho, dobar je ovaj kolač«, reče Lidija, »može li još jedno parče?«
»Kako da ne, draga«, reče Dajana.
»Mister Kinaski«, reče devojka tamne kose s drugog kraja sobe, »čitala sam prevode vaših knjiga u Nemačkoj. Veoma ste popularni u Nemačkoj.«
»Baš lepo«, rekoh. »Voleo bih da mi pošalju neki honorar...«
»Slušaj«, reče Lidija, »manimo se književnih budalaština. Ajde da uradimo nešto!« Skočila je, lupila nogom i okrenula se oko sebe. »AJDE DA IGRAMO!«
Hari Eskot je navukao svoj ljubazni i darežljivi osmeh, prešao na drugu stranu sobe i uključio stereo. Uključio ga do daske.
Lidija je igrala po sobi i onda joj se pridružio jedan plavi dečko s uvojcima slepljenim na čelu.
Počeli su da igraju zajedno. I ostali su poustajali i zaigrali. Ja sam sedeo.
Rendi Evans je sedeo do mene. Primetio sam kako i on gleda Lidiju. Počeo je da priča nešto. Govorio je u nedogled. Na svu sreću, nisam mogao da ga čujem, stereo je bio previše bučan.
Gledao sam Lidiju kako igra s tim kovrdžavim dečkom. Lidija je zaista umela da se kreće. Njeni pokreti bili su potajno izazovni. Pogledao sam u druge devojke i učinilo mi se da ne igraju na taj način; ali, pomislih, to je samo zato što Lidiju poznajem a njih ne znam.
Rendi je nastavljao da govori i pored toga što mu nisam odgovarao. Igra se završila i Lidija se vratila i sela do mene.
»Jao, rasturila sam se! Nisam u formi.«
Zavrtela se nova ploča i Lidija je ustala i pridružila se dečku sa zlatnim uvojcima. Nastavio sam da pijem pivo i vino.
Bilo je tu mnogo ploča. Lidija i taj dečko su igrali i igrali — usred kruga od ostalih igrača, svaku igru intimnije nego prethodnu.
Nastavio sam da pijem to pivo i to vino.
U toku je bila jedna bučna i divlja igra... Dečko sa zlatnim uvojcima uzdigao je obe ruke iznad glave. Lidija se pripila telom uz njega. To je bilo dramatično, erotično. Držali su ruke visoko iznad glava i pripijali telo uz telo. Telo uz telo. On je zabacivao noge unazad, jednu pa drugu. Lidija ga imitirala. Gledali su u oči jedno drugom. Morao sam da priznam da su uspešni. Ploča se vrtela i vrtela. Najzad, došla je do kraja.
Lidija se vratila i sela do mene. »Stvarno sam se rasturila«, kazala je.
»Znaš šta«, rekoh ja, »mislim da mi je dosta pića. Možda bi trebali da krenemo.«
»Posmatrala sam te kako se nalivaš.«
»Da krenemo. Biće drugih zabava.«
Ustali smo da idemo. Lidija je rekla nešto Hariju i Dajani. Zatim smo pošli ka vratima. Kad sam ih otvorio, priđe mi dečko sa zlatnim uvojcima. »Ej, čoveče, šta misliš o meni i tvojoj ribi?«
»Niste loši.«
Kako smo izašli napolje, tako sam počeo da povraćam, sve ono pivo i vino se vratilo. Izlilo se i pljusnulo po žbunju duž trotoara — mlaz na mesečini. Najzad sam se uspravio i obrisao usta rukom.
»Zabrinuo te taj momak, a?« upitala me.
»Da.«
»Što?«
»Izgledalo je skoro kao jebačina, možda i bolje.«
»To nije značilo ništa, bila je to samo igra.«
»Zamisli da ja tako ćapim neku ženu na ulici? Zar bi muzika to opravdala?«
»Ništa ne kapiraš. Svaki put kad sam završila s igranjem, vratila sam se i sela do tebe.«
»Dobro, dobro«, rekoh, »čekaj malo.«
Izbljuvao sam novi mlaz na nečiju živu ogradu. Spustili smo se niz brdo izvan okoline Eho Parka prema Holivud Bulevaru. Ušli smo u kola. Vozili smo zapadno niz Holivud ka Vermontu.
»Znaš li kako zovemo tipove kao što si ti?« upita Lidija.
»Ne.«
»Zovemo ih«, reče ona, »rasturači zabava.«

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 38712
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Bukovski

Počalji od Sponsored content


Sponsored content


Nazad na vrh Ići dole

Strana 5 od 14 Prethodni  1, 2, 3, 4, 5, 6 ... 9 ... 14  Sledeći

Nazad na vrh


 
Dozvole ovog foruma:
Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu