Bukovski

[You must be registered and logged in to see this link.]


NEPROLAZNA SLAVA STAROG POKVARENJAKA

Za života je podelio književnu publiku u domovini, ali i njegovi najžešči protivnici morali su nešto da mu priznaju – da je najživopisnija osoba medu književnicima dvadesetog veka. Mnogi ga i danas doživljavaju kao neozbiljnog pisca sklonog vulgarnostima, čija je jedina vrednost šokantno sočno opisivanje seksa, dok je za druge Bukovski filozof, zastupnik odbačenih i obespravljenih, čovek koji je od vlastitih mana stvorio književne vrline.

Tokom života borio se s nedaćama koje bi većinu normalnih ljudi jednostavno pregazile. Počevši od očeve tiranije i premlaćivanja, stravičnih akni, zadirkivanja vršnjaka, zatim alkoholnog ludila, čireva na želucu, hepatitisa, barskih tuča, stanovanja po jeftinim svratištima, bežanja od regrutacije, zatvora, bolesnih kurvi… Bukovski je tvrdio da je devedeset pet posto svega što je napisao, a izdao je više od šezdeset knjiga poezije, kratkih priča i romana, zasnovano na vlastitom iskustvu. Pa iako je dobar deo mita o sebi sam stvorio preuveličavanjem događaja, ostaje činjenica da je mnogo toga i doživeo.

Intelektualne legende poput Žan-Pol Sartra i Žana Ženea proglasili su ga najboljim američkim pesnikom, ali Amerika ga, za razliku od Evrope, dugo vremena nije cenila. Šokirao je njen literarni establišment neliterarnim stilom i grubim jezikom. Tek posle njegove smrti 1994, u Americi počinju da se objavljuju članci, disertacije i knjige u kojima se preispituje njegov fenomen.

Roden je 1920. u nemačkom gradu Andernahu kao Hajnrih Karl (kasnije Henri Čarls) Bukovski mlađi. Njegov otac, Henri Bukovski, bio je američki vojnik, a majka mu je bila Nemica Katarina (Kejt) Fet. Porodica je 1922. u potrazi za boljom budućnošću emigrirala u Sjedinjene Države i naselila se u Los Anđelesu, gde je Bukovski proveo najveći deo života.

Snovi i nade prekinuti su velikom krizom, a frustracije zbog gubitka posla Henri stariji najčešće je iskaljivao na sinu. Neprestano ga je tukao kaišem, a dečak je posle nekog vremena jednostavno prestao da plače i sav bol pretvorio u duboko nepoverenje prema ljudima.

Kad je napunio šesnaest godina, odlučio je da prekine očevo maltretiranje. Jednog dana je oca udario šakom u glavu i on je zaprepašćen završio na podu. Ali, nikada više se nije usudio da digne ruku na sina. Čarlsovo detinjstvo i mladost zaista nisu bili srećni. Odrastanje su mu zagorčavale i ekstremne akne koje su mu po licu i leđima stvarale rane zbog čega je često išao i na hirurške zahvate čišćenja.

– To je najgori slučaj akni koji sam video u dugogodišnjoj praksi – rekao je jedan od lekara, lik u autobiografskom romanu Lovac ispod zita, najboljem prikazu njegovog detinjstva.

Tu bolest je bilo teško prikriti pa je Bukovski bio trajno obeležen užasom koji mu je onemogućavao sklapanje adolescentskih prijateljstava. Ta dva elementa, očeva grubost i fizička nakaznost, od samog početka su mu odredili ulogu večnog autsajdera. Na vlastitoj koži je osetio okrutnost, nedostatak ljubavi i plitkost ljudskih odnosa. Činilo se da su jedino siromašni, izgubljeni i idioti pokazivali želju da uspostave odnos s mladim Bukovskim, a on im je kasnije vratio dug postajući njihov glasnogovornik. Nije ni čudno što se odmalena lako privikao na samoću.

– Znao sam da u krevet ponesem baterijsku lampu, navučem pokrivač preko glave i čitam. Katkad je bilo nesnosno vruće, i gotovo sam se gušio, ali upravo zbog toga svaka stranica koju sam pročitao bila mi je dragocenija – pričao je mnogo kasnije u jednom od intervjua.

Iskustva koja bi u prosečnoj osobi stvorila samo gorčinu i destruktivnost, Bukovski je shvatio kao lekcije koje su mu pomagale u umetničkom stvaralaštvu. Sećajući se čestih očevih bičevanja, napisao je:

– Svi koji su prošli teška kažnjavanja u detinjstvu, iz toga mogu izaći ili prilično čvrsti i dobri, ili postati silovatelji, ubice i završiti u ludnici ili zatvoru, izgubljeni za život. Tako je, na neki način, moj otac bio i moj literarni učitelj: naučio me je značenju bola i to bola bez smisla.



[You must be registered and logged in to see this link.]

Uveren u besmislenost ljudske vrste, Bukovski od početka beži od ciljeva kojima teže prosečni ljudi i utehu traži u alkoholu.

– Bilo je dobro napiti se. Odlučio sam da ću stalno biti pijan. Time sam bežao od normalnog života – kaže Bukovski u Lovcu ispod žita.

Opijanje i bežanje od očiglednog postali su, tako, njegove jedine profesije, jedini životni zadaci, sve dok nije počeo da piše.

Posle srednje škole Bukovski se upisao na Los Angele College, gde je oko godinu dana slušao predavanja iz književnosti i novinarstva. Dom je napustio 1941, kad je otac razbacao sve njegove stvari po travnjaku pred kućom jer je pročitao neke od njegovih prvih kratkih priča. Bukovski je posle toga lutao Amerikom izdržavajući se raznim plaćenim poslovima, a kući je dolazio samo povremeno kada bi duže bio bez novca. U proleće 1944, u časopisu Story prvi put je objavljena njegova priča, za koju je dobio dvadeset dolara. Potpisao je imenom Čarls Bukovski. Srednje ime Henri je izostavio jer ga je podsećalo na oca. U to vreme je kao barska mušica, lutajući od bara do bara i putujući Amerikom. Bio je, izmedu ostalog, perač sudova, vozač kamiona, slovoslagač, skladištar autodelova, dostavljač, poštar, čuvar parkinga i vozač u Crvenom krstu, radnik u pekari psećih kolačića, prodavac slikarskih potrepština, hotelski nosač, radnik u tekstilnoj fabrici i istovarivač železničkih vagona.

Prilikom jednog od povrataka u Los Anđeles, 1948, upoznao je Džejn Koni Bejker, ženu s kojom je živeo idućih deset godina i koja mu je bila inspiracija za neke od najvažnijih dela, romane Pošta i Faktotum i scenario za film Barska mušica. Bila je deset godina starija od njega, a kao i on, volela je da pije. Njemu je tada bilo dvadeset sedam, ali Džejn mu je bila prva ozbiljna devojka i druga žena s kojom je spavao. Prva je, četiri godine ranije, bila prostitutka iz Filadelfije s kojom je bio posle izlaska iz zatvora u koji je dospeo zbog izbegavanja regrutacije. Džejn mu se sviđala, ali je činjenica da bi s njom ionako završio kako god da je izgledala jer ona je bila prva žena koja je pokazala imalo interesovanja za njega.

Kako je kasnije otkrio, njen pojam morala bio je tako širok da se slobodno mogla smatrati prostitutkom. Jednostavno bi izašla iz kuće i otišla u krevet s prvim ko bi joj platio piće. Upravo zbog nje Bukovski je celog života imao loše mišljenje o ženama, obično je od njih očekivao da će se ponašati poput Džejn. Svoje devojke je zvao kurvama ili kučkama, a silovanje mu je bio najčešći sinonim za seksualni odnos.

U Los Anđelesu se 1952. zaposlio u pošti, ali već 1955, zbog krvarenja čira na želucu, izazvanog stalnim opijanjem, završio je u bolnici i jedva ostao živ. Najčešće je pio jeftino vino, pivo i viski, kad bi mogao da ga priušti, stalno je pušio i slabo jeo.

– Krv mi je šikljala iz usta i iz guzice, ali bogovi su bili milostivi, zadržali su me na ulici – opisao je svoje iskustvo. Ironijom sudbine, preživeo je zahvaljujući transfuziji krvi, i to vlastitog oca, koga je toliko prezirao.

Posle izlaska iz bolnice otkrio je novu strast – klađenje na konjskim trkama, pa hipodromi postaju jedno od njegovih svetilišta. U to doba, posle gotovo desetogodišnje pauze, ponovo se ozbiljno posvećuje pisanju.



[You must be registered and logged in to see this link.]

Bukovski je ubrzo upoznao Barbaru Fraj, jedanaest godina mladu Teksašanku, bogatu vlasnicu malog književnog časopisa Harlequin, s kojom se, posle kraćeg dopisivanja, venčao u oktobru 1955. u Las Vegasu. Na Barbaru se sažalio kad mu je u pismima više puta ponovila kako se plaši da zbog fizičke mane – vrlo kratkog vrata jer su joj nedostajala dva vratna pršljena – nikada neće pronaći muškarca, pa joj je ponudio brak. Kad je prvi put video, zaključio je da je dovoljno normalna da ode u krevet s njom. Brak je trajao dve godine i četiri meseca, a za to vreme Barbara je u svom časopisu objavljivala njegove pesme. Medutim, ona ga je napustila, pa su mu propali i planovi da dobije njeno bogatstvo. Nešto ranije, uoči Božića 1956, umrla mu je majka Kejt. Iako je bolovala od raka, nije prestala da se opija, a otac Henri je zabranio sinu da je posećuje.

Posle njene smrti, Henri se odmah oženio ženom koja je radila u hemijskoj čistionici u susedstvu, ali 1958. i on umre od srčanog udara. A njegovom sinu, koji ni zbog smrti majke nije preterano žalio, očeva smrt je bila povod za slavlje.

– Najzad je mrtav, mrtav, mrtav, hvala bogu – zabeležio je tada, zadovoljan i zbog toga što je nasledio petnaest hiljada dolara, u to doba veliku sumu. Uz to mu se sreća osmehnula i kao piscu. U oktobru 1960. najzad je objavio i prvu knjigu, zbirku poezije Fist and Bestial Wail, na kojoj je radio gotovo dve godine. Zbirka je imala dvadeset osam stranica i bila je štampana u samo dvesta primeraka.

Ponovo je počeo da se viđa s Džejn, ali je u međuvremenu ona obolela od raka i teške ciroze jetre, pa mu se seks s njom gadio. Džejn je umrla u januaru 1962, ne dočekavši da Bukovski postane slavan. Nekoliko dana posle njene smrti napisao je niz tužnih pesama koje su među njegovim najupečatljivijim delima.

U proleće 1963. upoznao je četrdesetjednogodišnju Franses Smit, zaljubljenicu u poeziju, s kojom je u jesen iduće godine dobio kćerku Marinu Lujzu, svoje jedino dete. Iako to niko ne bi očekivao, pokazao se kao brižan otac. Iste godine objavio je i zbirku poezije It Catches my Heart in its Hands i već počeo da dobija verne sledbenike.

Krajem 1965. veza s Franses se raspala, ona ga napušta i odvodi dete. Ponovo sam, Bukovski se bacio na pisanje i 1966. objavljuje prvo prozno delo, All Assholes in the Worldand Mine, u kom je opisao i kako je operisao hemoroide. U to doba u časopisu Open City, a kasnije i u Los Angeles Free Pressu, objavljuje kolumne Zabeleške starog pokvarenjaka, koje je 1969. objedinio u istoimenoj knjizi. Tada je počeo da se kreće u društvu bit-pisaca, ali se nije zbližio s njima. Nepodnošljivost je, čini se, bila obostrana. Bukovski je izjavio da mu najviše smeta to što medu njima ima previše homoseksualaca i priznao da mu se najmanje sviđa Alen Ginsberg.

Bit-književnici su mu za uzvrat dali nadimak Bullshitski. Inače, njegovi omiljeni nadimci bili su Hank i Bak (što se rimuje s puke, povraćanje).

U to doba, posle jedanaest godina rada u pošti, odlučio je da da otkaz i živi isključivo od pisanja. Bilo mu je četrdeset devet godina, bio je na ivici nervnog sloma, plaćao je alimentaciju za kćerku i živeo u iznajmljenoj kući. U novembru 1969, u pismu mladom nemačkom izdavaču i prevodiocu Karlu Vajsneru, objasnio je:
– Imam samo dva izbora: da ostanem u pošti i poludim, ili da zbrišem odavde, igram se pisca i skapam od gladi. Odlučio sam da skapam od gladi.

Ali, možda je posao u pošti napustio i pošto mu je izdavač Džon Martin ponudio doživotnu mesečnu apanažu od sto dolara ako se potpuno posveti pisanju. Medutim, engleski pisac, autor najbolje biografije o Bukovskom, U zagrljaju mahnitog života, tvrdi da je istina drugačija.

Iz pošte su mu, naime, u jesen 1969. javili da će ga otpustiti jer je previše bio odsutan zbog pisanja. Bukovski to nikome nije rekao, već je otišao Martinu s predlogom da se potpuno posveti pisanju ako mu on pokrije osnovne mesečne troškove. Martin je pristao, pa je Bukovski dao otkaz i posle nekoliko burnih alkoholnih noći, 2. januara 1970. seo za pisaću mašinu i otkucao prvu rečenicu – Počelo je kao obična greška.

[You must be registered and logged in to see this link.]

Posle tri nedelje tekst je prerastao u autobiografski roman Pošta. Bukovski je do tada već shvatio kako se seks dobro prodaje, pa se potrudio da ga u romanu ima dovoljno. Pošta je bio prvi i, smatraju neki, najbolji od romana u kojima Bukovski kroz lik Henrija Činaskog uglavnom opisuje svoj život. Jednostavan, grub jezik, mnogo humora i seksa bili su dobra kombinacija. Njegov alter ego Činaski je tvrdokorna pijanica i ženskaroš koji živi s propalicama i kriminalcima. Posle Pošte, objavio je romane Faktotum (1975), Žene (1978) i Lovac ispod žita (1982) u kome se vraća u period detinjstva i mladosti.

Početkom sedamdesetih za njega se čulo i van književnih krugova. Naime, televizijski dokumentarac Bukovski, u režiji Tejlora Hekforda (kasnije autora filmskih hitova poput Oficir i džentlmen ili biografije Reja Čarlsa Rej) dobio je 1973. nagradu na prestižnom San Francisco Film Festivalu. Najpopularniji je bio u Zapadnoj Nemačkoj, Francuskoj i Brazilu, gde su se 1984. čak tri njegove knjige istovremeno našle na listi najprodavanijih. U Zapadnoj Nemačkoj, gde je imao mnogo više poklonika nego u Sjedinjenim Državama, tih godina je prodao više do tri miliona knjiga. Njegov uspeh u Evropi američki kritičari su prećutkivali.

– Mislim da Bukovski ima nešto blisko svima: želju da se u životu katkad pretera, i to većinom čini uz veliku dozu humora – objasnio je nemački kritičar Vajsner.

Sam Bukovski je ovako objasnio svoju popularnost u Evropi: Mislim da su Evropljani skloniji riziku, i bolje prihvataju nove stvari. Kod nas u Americi ljudi više vole sigurnu literaturu. Ovde ne žele da ih probudiš i prodrmaš, radije će da prespavaju svoje živote.

Bukovski je postao još popularniji kad je 1987. snimljen film Barska mušica, za koji je napisao scenario 1980, dobivši za njega deset hiljada dolara. Glavne uloge u filmu dobili su Miki Rurk i Fej Danavej, a reditelj je bio Barbet Šreder. Film govori o njegovom životu posle dvadeset četvrte godine, kad je lutao Amerikom, o vezi s Džejn i godinama koje je proveo u Filadelfiji, kad se od ranoga jutra do kasno u noć opijao u baru na aveniji Fermaunt.

– Ukratko, opijao sam se, tukao, ševio, bljuvao, srao i pišao u tom baru, pokušavajući da pobegnem od života – rekao je jednom.
Upravo u scenariju za Barsku mušicu Bukovski je napisao jednu od svojih programskih rečenica:

– Ko je izmislio da svako mora biti neko…

Bukovski nije bio zadovoljan filmom, najviše zbog izbora Mikija Rurka, ali je morao da prizna da ga je posle toga upoznao ceo svet.

Kada je reč o ženama, posle Džejn Koni Bejker, najveća ljubav u njegovom životu bila je vajarka Linda King koju je upoznao 1970. godine. U prvi mah je Linda, tridesetgodišnjakinja dobrog izgleda, vaspitana u mormonskoj porodici, smatrala da je Bukovski previše star, previše debeo i previše pijan za nju. Čim su se upoznali, pokušao je da je poljubi, što joj se nimalo nije svidelo, pa je odlučila da se drži podalje od tog starog zlobnog patuljka. Ali, onda je počela da čita njegovu poeziju, koja joj se dopala, pa ga je zamolila da joj pozira za skulpturu glave. Bukovski, ti si dobar pisac, ali pojma nemaš o ženama, rekla mu je jednog dana. I imala je pravo, jer osim nekoliko krakotrajnih iskustava, on je do pedesete godine vodio ljubav sa samo tri žene. Uskoro ga je Linda uzela pod svoje. Smršao je četrdeset kilograma, a ona je počela da mu bira bolju odeću i nagovorila ga da češće odlazi kod brijača i frizera. Bukovski se zaljubio i postao neopisivo ljubomoran.

S Lindom je bio u burnoj, seksom ispunjenoj vezi, koja ja trajala do sredine sedamdesetih. U to vreme viđao je i mnoge druge žene, a 1985, u šezdeset petoj, ponovo je ušao u brak, ovog puta s dvadeset pet godina mlađom Lindom Li Bigl, vlasnicom prodavnice zdrave hrane, s kojom se upoznao još 1976. godine. Tada je već imao kuću s bazenom, vozio je crni BMW 320 i pisao na računaru, pio dobra francuska vina i slušao ploče omiljenih kompozitora – Sibelijusa, Malera i Rosinija.

Doduše, ulaganje u kuću i automobil, za koji je zaprepašćenom prodavcu, obučen u jeftinu odeću, nonšalantno ispunio ček na šesnaest hiljada dolara, predložio je njegov knjigovođa kao najbolji način za smanjenje poreza. Knjigovođa je pokušao da čak i stavke za alkohol uvrsti u troškove – uz objašnjenje da mu je on preko potreban za nadahnuće dok zarađuje, a to znači dok piše – ali poreske vlasti nisu prihvatile taj predlog.

Čarls Bukovski je umro 9. marta 1994, u sedamdeset četvrtoj godini, u bolnici u San Pedru u Kaliforniji, posle jednogodišnje borbe s leukemijom. Uz njega su bile supruga Linda Li, s kojom je proveo poslednjih sedamnaest godina života, i kćerka Marina.

Dok se borio s bolešću, tokom jednog kratkotrajnog povratka kući, Bukovski je napisao pismo časopisu HalfTruth:

– Trenutno sam kod kuće, ali ne znam koliko ću još ostati. Pokušavam da skupim snage za poslednju rundu. Ko zna, možda ću se i izvući. A ako ne uspem, do đavola, ionako je odavno trebalo da budem mrtav.

[You must be registered and logged in to see this image.]

1. Nemoj se zadovoljiti malim stvarima

"Želeo sam celi svet ili ništa".

2. Voli sebe

"Nikad nisam sreo drugog čoveka koji bih želeo da budem. Pa čak i ako je to obmana, poprilično je to srećna obmana".

3. Živite život punim plućima

"Nije strašna smrt, već životi koje ljudi žive ili ne žive do svoje smrti".

"Neki ljudi nikada ne polude, ono što je uistinu strašno jeste kakve oni to živote zapravo žive".

4. Ne bojte se bola, bez bola ne možete da dožive sreću
"Moraš da umreš nekoliko puta pre nego što počneš da živiš"

5. Budi apsolutno jedinstven i besramno to izražavaj u svemu što radiš
"Bolje je uraditi nešto dosadno sa stilom, nego nešto opasno bez stila".

6. Jači si nego što misliš
"Ponekad se izvlačite iz kreveta ujutru, misleći: Danas stvarno ne mogu, ali iznutra se smejete sami sebi, jer ste se već toliko puta tako osećali..."

7. Ne boj se smrti
"Nosim smrt u svom levom džepu. Nekad je izvedem vani i pričam joj: Ej, dušo kako si? Kad dolaziš po mene? Biću spreman".
"U smrti nema ničega što treba oplakivati, kao ni u cvetu koji raste".

8. Imaj poverenja u sebe
"Problem sa svetom je što su inteligentni ljudi uvek puni sumnje".

9. Postoje gore stvari od samoće
"Ima gorih stvari u životu od samoće, ali često su potrebne decenije da to shvatimo. Tada je najčešće već prekasno, a nema ničeg goreg od prekasno".
"Nisam bio mizantrop i mizoginist, već sam voleo da budem sam. Osećao sam se dobro kada sedim sam u maloj prostoriji, pušim i pijem. Uvek sam bio dobro društvo samom sebi".

10. Život se događa, ali ga ne shvataj previše ozbiljno
"Nekad se stvarno moraš popišati u umivaonik".

[You must be registered and logged in to see this image.]

Jedna od mojih najvećih slabosti je gubljenje. Vječito se gubim, sanjam kako se gubim, i zato se plašim da idem u strane zemlje: vjerovatnoća da se izgubim, a ne znam jezik!!
Jednom sam se izgubio u divljini Jute i lutao devet sati. Ali gubim se i na ulicama i autoputevima. Vidjećete me kako stajem na pumpi i pitam:
“Natočite mi desetak litara, i možete li mi usput reći gdje se nalazim?!”
Nađem pravi autoput, ali onda vozim u pogrešnom smjeru, isprepadano vozim miljama, gledajući stotine ljudi koji tačno znaju kuda idu.
Nije bilo žene sa kojom sam živio, a da nije dobila telefonski poziv:”Slušaj dušo, izgubio sam se, sada sam u telefonskoj govornici, i nemam pojma gdje sam.”
“Izađi”, kažu one “i potraži naziv ulice.”
Jednom sam poslije silnih sati vožnje unaokolo, stao i uzeo sobu u motelu. Srećom, postojala je prodavnica pića na drugoj strani ulice. Kupio sam dvije flaše votke i zaspao pored televizora pretvarajući se da je život dobar i da sam savršeno normalan, i da uredno kontrolišem cijelu situaciju. I na kraju sam i uspio da zaspim, ubrzo nakon što sam otvorio drugu flašu votke.
Ne volim psihijatre, ali često sam mislio da priupitam nekog od njih nešto na ovu temu. Ipak, možda već imam odgovor – sve žene sa kojima sam živio rekle su mi istu stvar: “TI SI PROSTO BUDALA.”

[You must be registered and logged in to see this image.]

Niko te ne može spasiti osim tebe, ti si biće vrijedno spasa. To je rat koji nije lako dobiti ali ako je išta vrijedno pobjede onda je to ovo.

Nisam znao tačno šta radim, ali nisam ni prestajao. Postajao sam sve više fokusiran na svoj cilj. Tjerao sam sebe ka svom ličnom bogu: jednostavnosti. Što mu se više približiš, postoje manje šanse da pogriješiš ili slažeš. Pravi genije umije da kaže duboke stvari na jednostavan način. Riječi su meci, riječi su sunčevi zraci, riječi prolaze kroz strašni sud i pakao.

Ljudima nikada nije pravo. Slijepo grabe bilo šta: komunizam, prirodnu ishranu, zen, surfing, balet, hipnotizam, grupnu terapiju, orgije, biciklizam, ljekovito bilje, katoličanstvo, dizanje tegova, putovanja, povlačenje u sebe, vegetarijanstvo, Indiju, slikanje, pisanje, vajanje, komponovanje, dirigovanje, ranac na leđima, jogu, sparivanje, kockanje, alkoholisanje, gluvarenje, hladan jogurt, Betovena, Baha, Budu, Isusa, transcendentalnu, heroin, sok od mrkve, samoubistvo, odjeću ručne izrade, putovanja džetom, Njujork, a onda se sve to raspada u ništa. Ljudi moraju nečim da se zabave dok čekaju na svoju smrt. Bar nije loše imati izbor. Ja sam izabrao. Nategao sam flašu s votkom.

Ja sam sanjar i volio bih da je svijet bolji. Ali ne znam kako da ga učinim boljim. Politika nije način. Vlast nije način. Ja ne znam način. Samo sam obeshrabren načinom na koji muškarci i žene žive svoje živote. To je bolno za njih i bolno za mene. Sve što mogu je da pišem o tom bolu.

[You must be registered and logged in to see this link.]





mrak*

Skratio sam ga za levo uvo zatim i za desno,
razneo mu alku na opasaču
vrelim olovom
i onda ga skratio za sve što valja, a kad se sagnuo
da pokupi svoju olovku i klikere
(sirota kreatura)
sredio sam da ne mora vise da se uspravlja.

Zevnuo sam i
ušao da loknem nešto a neki tip kao da me iskosa pogledao
i tako je umro - iskosa
blenući u mene.

Prizor krvi otvorio mi je apetit.
Smazao sam sendvič i odsvirao dve-tri balade... Pogasio sam olovom sva svetla u toj rupi, a onda
izašao.

[You must be registered and logged in to see this link.]





Nigde nikog nije bilo
pa sam ukokao moga konja (sirota kreatura)
i tada sam video šerifa kako stoji na kraju ulice i trese se
kao prut na vetru;
bio je to žalostan prizor pa sam ga smirio  prvim metkom
i milosrdno ga ohladio drugim.


Onda sam se malo izvalio
na leđa
i kokao zvezde jednu po jednu, upucao sam i mesec pa sam prošetao
i pogasio sva svetla u gradu.
Ubrzo se smračilo
baš onako
kako meni prija,
jer ko će još da spava kad mu neko svetlo bije u lice.

Legao sam i sanjao da sam opet dečak koji se igra svojom puškicom
i dobija u svim igrama klikera, a kad sam se probudio
mojih pištolja nigde nije bilo i bio sam vezan,
i ruke i noge, kao da se neko plaši od mene,
i navlačili su omču na moj ružni vrat kao da bi hteli
da me obese,
a neki tip je kačio vrlo zgodnu poruku na moju košulju:

ima zakona za tebe a ima ga i za mene
ima zakona koji te veša i od tebe pravi leša.

Moram da priznam, od lepih stihova uvek mi ovlaže oči, i da ne veruješ
sve su dame plakale i kao da su jecale
imena nekih drugih ljudi. Očigledno su plakale zbog mene
(sirote kreature)
jer sve sam ih redom imao a zaboravio sam
u onom uzbuđenju
da im kažem svoje ime.

I svi su muškarci izgledali besno verovatno zbog dece
koja su nepristojno bacala konzerve na mene, ali rekao sam im
da se ne uzbuđuju
jer uopšte nisu pogađala -
nijedan od tih dečaka nije delovao da će biti muško od njega:
sve sam peder -
a neki tip se prodrao:
»u pakao s njim!«
i s trzajem sam zaigrao moj poslednji pies, pošteno se zaljuljao
i pljunuo barmenu u oko a onda buljio dole
u bele sise Neli Adams tako da mi je opet pošla voda na usta.

[You must be registered and logged in to see this link.]





fusnota o stvaranju masa

neki ljudi su mladi i ništa više, a
neki ljudi stari i ništa više,
a neki ljudi ni stari ni mladi i samo to.

i da muve nose
odeću
i sve zgrade izgore u zlatnoj vatri,
da se nebo zaljulja kao trbuh striptizete
i sve atomske bombe
zaplaču,
neki bi ljudi bili mladi i ništa više, a
neki ljudi stari i ništa više,
a ostali bi bili isti ostali bi bili isti.

ono nekoliko drukčijih dovoljno brzo uklanja policija, ili njihove majke, njihova braća, ostali; i
oni sami.

sve što ostaje ono je što vidiš.

teško je.

[You must be registered and logged in to see this link.]





literarna diskusija

Markov tvrdi kako pokušavam da mu probodem dušu
ali radije bih njegovu ženu.

dižem noge na sto a on kaže:
ne smeta mi što stavljaš noge na sto,
ali klimav je
samo što se ne raspadne.

ostavljam noge na stolu
ali radije bih njegovu ženu.

više bih voleo, kaže Markov, da zabavljam rovokopača
ili prodavca novina
jer su oni dovoljno obzimi da pripaze na pristojnost
i pored toga što ne razlikuju Remboa od otrova za pacove.

moja prazna limenka piva kotrlja se po podu.

to što moram da umrem uopšte me ne muči, kaže Markov,
moja uloga u igri je da živim
kako najbolje umem.

grabim njegovu ženu u prolazu, njeno dupe uz moj trbuh,
ima fina kolena i sise i ljubim je.

starost nije tako loša, kaže on, ima spokojstva u tome,
ali ima i jedna caka:
moras razlučiti spokojstvo od mrtvila; nikad ne gledaj mladost kao inferiornu zato što si star,
niti je mudrost u iskustvu. čovek može biti matora budala - mnogo je takvih - ili mlad
i mudar - što je ređi slučaj. a to...

ućuti vise, zavapio sam, ko boga te molim!

ustao je, uzeo svoj štap i izašao.

povredio si ga, rekla je,
on misli da si veliki pesnik.

suviše je ušminkan za mene, rekao sam, suviše je bistar.

izvadio sam njenu sisu. kakva čudovišna prekrasna
stvar.

[You must be registered and logged in to see this link.]

igra jebanja

zaista je užasno biti u krevetu noćima i noćima sa ženom
koju više ne želiš da jebeš.

one stare, ne izgledaju više tako dobro - čak počinju da hrču, gube živahnost.
okreneš se ponekad u krevetu i tvoje stopalo dotakne njeno – bog te, odvratno! –
a noć je napolju
iza zavesa
i zamandaljuje vas
u zajedničku grobnicu.

ujutro pođeš u
kupatilo, prolaziš hodnikom, govoriš besmislice; jaja se prže, startuju motori.

ali jedno naspram drugog sede dva stranca
guraju tost u usta i peku zlovoljnu glavu i utrobu vrelom kafom.

u deset miliona mesta u Americi svuda je isto -
bajati životi što se međusobno
podupiru
i nigde izlaza.

ulaziš u kola i voziš na posao,
a tamo su novi stranci, uglavnom
nečiji muževi i žene pod giljotinom posla,
koji flertuju, šale se i štipkaju, ponekad se i kresnu –
kod kuće to ne mogu
– a onda vožnja natrag
i čekanje na Božić, nedelju ili bilo šta.

[You must be registered and logged in to see this link.]



žena koja spava

sedim noću na krevetu i slušam te kako
hrčeš
upoznao sam te na autobuskoj stanici i sada začuđeno gledam u tvoja leđa bolesno bela i prošarana
detinjim pegama
dok lampa ogoljuje neizrecivu tugu sveta
nad tvojim snom.

ne vidim ti stopala
ali pretpostavljam da su to najšarmantnija stopala.

kome pripadaš? da li si stvama?
mislim na cvetove, životinje, ptice što izgledaju više nego dobro
i tako blistavo stvamo.

ti si ipak samo žena. svi smo
predodređeni da budemo
nešto. pauk, kuvar, slon. kao da je svako od nas slika što visi na
zidu galerije.

- a sad se slika okreće
na leđa i
preko obline ramena vidim ½ usta, jedno oko i skoro ceo nos.
ostatak je skriven
ali znam da si savremeno, modemo
živo delo
možda ne besmrtno ali vodili smo ljubav.

molim te nastavi da
hrčeš.

[You must be registered and logged in to see this link.]
moja

ona leži kao klada
osećam veliku šuplju planinu njene glave.
ali živa je. zeva i češka nos i navlači pokrivač.
uskoro ću da je poljubim i spavaćemo.
daleko je Škotska a pod zemljom krtice jure;
čujem mašine u noći dok nebom bela ruka maše:
laku noć, draga, laku noć.

[You must be registered and logged in to see this link.]





nepoznavanje klasika

nisam spavao tri noći ili tri dana i
crvenih očiju smejem se u ogledalu slušajući kako sat otkucava
a plin moje peći zaudara
vrelim gustim teškim smradom, isprekidan zvucima vozila, nanizanih kao ornamenti
u mojoj glavi, ali
ja sam čitao klasike i na mom kauču opijena vinom spava kurva
koja je prvi put
čula
Devetu Betovenovu i od dosade
zaspala
učtivo slušajući.

slušaj, matori, rekla je, s tvojim vijugama  biceš možda prvi čovek koji će da jebe
na Mesecu.

[You must be registered and logged in to see this link.]



razgovor u gluvo doba

u pola četiri noću
otvaraju se vrata
i stopala prolaze hodnikom noseći telo.
neko kuca
a ti spustiš pivo l javis se.

bog te, kaže ona, spavaš li ti ikad?

i ulazi
kosa joj u viklerima sa pticama i zečevima

i donela je svoju bocu kojoj agilno dodaješ dve čaše;
muž joj je, kaže, na Floridi
a sestra joj šalje novac i haljine, i već trideset dva dana traži posao.

kažeš joj da si agent za džokeje i pisac ljubavnih i džez pesama,
a nakon nekoliko pića ona se ne trudi da pokrije noge
krajem negližea koji stalno klizi.
to uopšte nisu loše noge, u suštini, jako dobre noge,   i ti ubrzo ljubiš
glavu punu viklera

a zečevi počinju da namiguju, i daleko je Florida a ona kaže da u stvari nismo

neznanci jer me je već videla u hodniku.

i na kraju
ima vrlo malo toga da se kaže.

[You must be registered and logged in to see this link.]



sve

mrtvima ne treba aspirin ili
žalost, pretpostavljam.

ali možda im treba kiša.

ne trebaju im cipele, već mesto za hodanje.

ne cigarete, govore nam, već mesto da izgore.

ili su prostor i mesto za letenje
možda isto.

mrtvi ne trebaju mene

niti me trebaju živi.

ali mrtvi možda trebaju jedni
druge.

u stvari,
mrtvima možda treba sve što i nama
treba
a treba nam tako puno, kad bismo samo znali šta je to.

to je verovatno sve

i svi ćemo verovatno umreti pokušavajući da dođemo do
toga
ili umreti zato što
nismo došli do toga.

nadam se shvatićete da sam kada umrem

dobio najviše moguće.

[You must be registered and logged in to see this link.]




dok vetar duva

dok vetar ponovo duva s mora
i zemlja je ukaljana razvratom i neredom oprezno rukuj sabljom izbora,
upamti
ono što je možda bilo plemenito
pre pet stoleća
ili pre samo 20 godina sada je
sve češće
zaludan posao.
tvoj život samo se jednom živi istorija uvek ponovo
pravi budale od ljudi.

budi na oprezu, dakle,
od svakog naizgled plemenitog
čina
ideala
ili akcije,
bilo za ovu zemlju ili ljubav ili Umetnost,
neka te ne povuče trenutak ili lepota ili politika
što uvene kao odrezani cvet;
ljubav, da, ali ne kao bračna uvertira
i čuvaj se loše hrane i preteranog rada;
daj sebi vremena i pij koliko ti je potrebno da održiš kontinuitet,
jer piće je oblik življenja
u kome se učesnik vraća po novu šansu za život; osim toga
živi što više sam;
imaj decu ako se to desi
ali potrudi se da nemaš ništa s podizanjem dece; ne uključuj se u sitne prepirke
ruke i glasa
osim ako tvoj dušmanin traži život tvoga tela ili život tvoje duše; tada ubij,
ako moras; i
kada dođe vreme da umreš ne budi sebičan —
shvati to kao besplatno putovanje -
pođi bez ikakve mrlje srama ili promašenosti ne žali ni za čim
dok vetar duva s mora i vreme teče dalje
zapljuskujući tvoje kosti blaženim mirom.

[You must be registered and logged in to see this link.]




86-a

najmučniji posao je truditi se da živiš
pod posvećenim barjakom.
sličnost namera  sa ostalim ljudima odvaja budalu
od istraživača.

to se lepo vidi u
svakom baru, bilijar-sali, na fakultetu, hipodromu, ili u zatvoru.

ljudi beže od kiše ali sede
u kadama punim vode.

prilično je gadno znati da milioni ljudi strepe od atomske bombe
mada su odavno mrtvi.

i pored toga
trude se da pribave žene
novac smisao.

a najzad će se Veliki barmen nagnuti beo istinit jak i mističan
da ti kaže bilo je dosta
baš kad ti se čini
da tek počinješ.

[You must be registered and logged in to see this link.]




poslednji dani večitog samoubice

lepo mogu da vidim sebe
nakon svih onih samoubilačkih dana i noći, kako me iz nekog sterilnog staračkog doma (naravno, samo ako postanem slavan i budem imao sreće)
na kolicima gura mentalno zaostala bolničarka
koja umire od dosade.. .
uspravno sedim na mojim kolicima gotovo slep, dok se oči izvrću ka mračnoj strani lobanje
tražeći
utehu smrti...

»baš lep dan, zar ne, gosn-Bukovski?«

»o, da da.. . «

deca prolaze a ja čak i ne postojim i lepa žena prolazi
raskošnih kukova
toplih butina i svega tesnog i vrelog
preklinjući za ljubav
a ja čak i ne postojim...

»prvo sunce u poslednja tri dana, gosn-Bukovski.«

»o, da da... «

uspravno sedim na mojim kolicima belji sam od ovog lista papira beskrvan
nema vise mozga, nema igre, nema vise Bukovskog...

»lep dan, zar ne, gosn-Bukovski?«

»o, da da. . . «

pišam u pidžamu, dok mi bale cure iz usta. prolaze dva školarca:
»ej, jesi li snimio matorog?«
»bog te, muka mi pripala od njega!« posle svih pretnji da ću to učiniti
neko je konačno izvršio samoubistvo umesto mene.

bolničarka zaustavlja kolica, lomi ružin cvet s obližnjeg žbuna i stavlja mi ga u
ruku.

ja čak i ne znam šta je to. po svojoj funkciji to bi komotno mogla da bude i
moja kita.

[You must be registered and logged in to see this link.]



tuš

volimo da se tuširamo posle
(ja više od nje volim vruću vodu) njeno lice uvek je blago i spokojno i ona prvo opere mene
nasapunja mi muda digne ih
stisne,
zatim mi pere kitu:
»ej, ovaj je još krut!«
onda sapunja sve one dlake dole - pa trbuh, leđa, vrat, noge,
ja se kezim kezim kezim a onda perem nju...
prvo picu, ja
stojim iza nje, kita mi je uz njeno dupe i nežno sapunjam picino runo,
perem je maznim pokretima,
otežem možda više nego što je neophodno, zatim prelazim na zadnji deo nogu, dupe, leđa, vrat, okrećem je, ljubim,
sapunjam sise, sise i stomak,
prednji deo nogu, članke, stopala,
a onda picu, još jednom, za sreću.. . novi poljubac, i ona izlazi prva,
briše se, ponekad peva dok sam ja unutra i puštam vruću vodu
uživajući u čudu ljubavi a onda izlazim...
obično je popodne i tiho je,
oblačeci se, razgovaramo šta bi možda trebalo da se uradi,
ali to što smo zajedno rešava veći deo toga, u suštini, rešava sve,
jer dokle god su te stvari rešene u istoriji žene i
muškarca, svakom od njih je drukčije
svakom je bolje i gore -
za mene, dovoljno je lepo da pamtim
mimo vojski što marširaju i konja što kasaju ulicama
mimo sećanja na bol, poraz i nesreću:

Linda, ti si mi to donela, i kada to uzmeš
učini to nežno i polako
kao da umirem u snu umesto u svom životu, amin.

[You must be registered and logged in to see this link.]







lep dan i svet dobro izgleda

jednoga dana ući će
lav
dočepaće moju ruku malo iznad lakta moju staru ruku
moju izboranu ruku što je bacala kocke i
kriknuću
u spavaćoj sobi
ništa mi neće biti jasno a on će biti
prejak za mene
i ljudi će ulaziti -
žena, ljubavnica, vanbračni sin, stranac sa ulice i
lekar
l svi ce gledati
a lav ih još neće
dirati
i onda će moja ruka nestati
a lekar će prisloniti stetoskop na moje grudi zamoliće me da kašljem
i onda se okrenuti ka drugima i
reći
postoji šansa ali mislim da
odlazi - šok i gubitak krvi.
jebeš ga, i ja to znam, a sada mi lav grabi drugu ruku
pokušavam da ga sprečim njegov rep obara sliku sa zida sliku holandske vetrenjače i ribnjaka
lep je dan i
svet dobro izgleda
osećam da bih voleo da plivam ili pecam ili spavam ispod drveta
ali lav me ne pušta

onda i moja druga ruka nestaje

ljudi su klekli da se pomole
svi sem lekara

lav razdire moje grudi
pokušavajući da dopre do srca
tražim od lekara da mi pripali cigaretu i
on to čini

zatim ulazi sveštenik

lav još ne dira sveštenika

čuo sam za lava
kako je ponekad brz a ponekad spor

znam da obično vise voli starije ljude mada ponekad jede čak i
bebe ili mladiće i devojke
svevišnji bože! spasi me! spasi me! vrištim

ali ljudi se ne pomeraju
puštaju lava da me proždire
sveštenik mumla zapeve koje ne razumem
lekar mi okreće leđa i gleda kroz prozor

juli je mesec
s ukusom putera u vazduhu a ja naglo postajem
stvar uspomene
dok pred očima vidim
moljca, cvrčka, goluba, lešinara i anđela
kako gore
lav proždire moje srce
i lekar navlači čaršav preko moje glave
rano je jutro veoma rano jutro
i pristojni ljudi još su u
krevetu
večina njih spava s lošim zadahom i retko ko od njih vodi
ljubav
i većina njih još nije
kao ja.

[You must be registered and logged in to see this link.]




ne svraćajte, ali ako već svratite...

da, naravno, biću tu ako nisam napolju ne kucajte ako su svetla pogašena
ili ako čujete glasove ili
možda čitam Prusta
ako neko proturi Prusta ispod mojih vrata ili jednu od njegovih kostiju za moju čorbu i ne mogu da vam zajmim novac ni
telefon
ili ono što je ostalo od mojih kola mada možete dobiti novine od juče staru košulju ili sendvič sa salamom ili prespavati na kauču
ako ne vrištite noću
i možete da pričate o sebi
Ije tako normalno;
teška vremena pritiskaju sve nas pošaljem decu na Harvard kupim lovište,
ne ciljam visoko
samo pokušavam da ostanem živ još malo,
i zato, ako ponekad kucate i ja se ne javim
a unutra nema žene možda sam slomio vilicu i tražim neku žicu
ili lovim leptire u mojim tapetima, mislim, ako se ne javim
nisam se javio, a razlog je
što još nisam spreman da vas ubijem ili vas zavolim, ili vas čak prihvatim, to znači da ne želim da razgovaram zauzet sam, lud sam, milo mi je
ili možda pletem omču;
i zato, ako su svetla čak i upaljena i čujete zvuke
kao disanja ili molitve ili pevanja radija ili kotrljanja kockica
ili kucanja na mašini - odlazite, nije pravi dan, noć, čas;
to nije ignorisanje neučtivosti,
ne želim da ikoga povredim, čak ni bubu ali ponekad skupljam dokaze one vrste za koju treba malo razvrstavanja,
a vaše plave oči, recimo plave i vaša kosa, ako je imate
ili vaše misli - one ne mogu da uđu dok uže nije isečeno ili vezano u čvor ili dok se ne obrijem u
novim ogledalima, dok svet ne stane ili se otvori
zauvek.

[You must be registered and logged in to see this link.]





traženje posla

bila je Filadelfija i barmen je rekao:
šta ćeš, a ja: daj kriglu, Džimi, da smirim živce, potražiću posao. ti, rekao je,
posao?
aha, Džimi, video sam nešto u novinama, ne traže iskustvo.
zajebi, rekao je, ne treba tebi posao. ne treba mi, ali mi trebaju pare, ispio sam pivo,

seo sam u autobus i gledao brojeve uskoro su se približili
to je bila velika lirnena zgrada vrata su bila zaglavljena u blatu, samo još zemlje,
neravne, mokre, i smrdela je
i čulo se kao da se nešto reže napola
i buši, i bilo je mračno
i ljudi su hodali gore po gredama i gurali dole kolica
i sedeli za mašinama radeći nešto
i sevale su munje i grmelo je
i najednom se kofa puna vatre zaletela ka mojoj glavi, sva je buktala u plamenu viseći o nekom lancu i išla pravo na mene a neko je viknuo: EJ, PAZI!
i samo sam se sagnuo osetivši vrelinu iznad sebe, a neko je upitao:
ŠTA TI TREBA?
a ja rekao: GDE VAM JE KLOZET? pa su mi rekli
i onda sam ušao
izašao i video siluete ljudi
kako se kreću kroz plamen i buku i prošao do ulaza, izašao napolje i vratio se autobusom do bara i seo,
uzeo novu kriglu, a Džimi me upitao: šta se desilo? a ja rekao: odbili su me. onda je ta kurva ušla i sela i svi su
gledali u nju, dobro je izgledala, i sećam se da sam prvi put u životu gotovo poželeo da
imam vaginu i klitoris umesto onoga što imam, ali me posle dva-tri dana prošlo i
ponovo sam bistrio oglase.

[You must be registered and logged in to see this link.]



radnici

neprekidno se smeju
čak i kad padne greda i uništi lice
ili unakazi telo oni se i dalje smeju,
kada boja oka
postane zastrašujuće bleda zbog nedovoljne
svetlosti smeju se;
izborani i imbecilni iako još mladi sprdaju se s tim - čovek koji
kao da mu je 60 kaže da ima 32 i onda se oni smeju svi se smeju; ponekad ih puste napolje na vazduh
ali okovani su da se vrate lancima koje
i da mogu
ne bi raskinuli;
čak i napolju, među slobodnim ljudima i dalje se smeju, idu naokolo glupavo se teturajuci
kao da su izgubili osećaj za ravnotežu; napolju
žvaču malo hleba,
prepiru se, spavaju, broje sitninu, pilje u sat
i vraćaju se;

ponekad,
u kritičnim trenucima
postaju čak i ozbiljni - govore o Napolju,
o tome kako mora da je grozno
biti zatvoren Napolju
zauvek,
da te nikad ne puste natrag;
toplo je dok rade 1 pomalo se znoje
ali oni napomo i dobro rade, tako napomo rade
da nervi pucaju
što izaziva drhtanje, ali često ih
hvale oni
koji su se uzdigli na njima
kao zvezde,
i sada zvezde posmatraju
neke koji pokušavaju da uspore ritam ili nisu zainteresovani
ili izmišljaju bolest
samo da bi došli do predaha
(predah se mora
zaraditi
da bi prikupili snagu za neki bolji posao).

ponekad neko umre ili poludi
i onda iz onog sveta Napolju

ulazi novi
i daju mu se šansa.

bio sam tamo godinama;
u početku
rad mi se činio monoton, čak besmislen
ali sada vidim
da sve to ima smisla i vidim
da radnici bez lica uopšte nisu ružni, i te
glave bez očiju – sada znam da te oči vide
i sposobne su da odrade posao.

žene su često najbolje, spontano se prilagode i s nekima od njih vodio sam ljubav u pauzama; u početku izgledale su
kao majmunice ali kasnije uvideo sam
da su bile žive i stvarne kao i ja.

prošle večeri jedan stari radnik sed i slep neupotrebljiv penzionisan je

[You must be registered and logged in to see this link.]




za Napolje.

govor! govor! zahtevali smo.

bio sam u paklu, rekao je.

smejali smo se, svih 4000: sačuvao je svoj humor
do kraja.

[You must be registered and logged in to see this link.]



beda

čovek koga nikad nisi video onaj je
koji te održava,
onaj koji će možda doći
jednog dana.

on nije napolju na ulicama niti u zgradama niti na
stadionima
ili ako je tamo
mora da sam ga promašio.

on nije neki od naših predsednika guvernera ili glumaca.
pitam se ima li ga negde. hodam ulicama
pored radnji i bolnica bioskopa i barova
i pitam se ima li ga tamo.

tražim već skoro pola stoleća i nikako da ga vidim.

živog čoveka, istinski živog, kad recimo spusti ruke pošto je pripalio cigaretu
kao oči tigra koje zure nekud u vetar.
ali kad se ruke spuste uvek su to neke druge oči
večito večito
druge.

i uskoro će biti prekasno za mene
i proživeću život
s dragstorima, mačkama, čaršavima,
pljuvačkom, novinama, ženama, vratima i drugim asortimanom,
ali nigde
živog čoveka.

[You must be registered and logged in to see this link.]




put

usmrćeni u sporednim ulicama sveta promrzli pod zastavama
taoci svojih žena
odgajani u mraku za mrak rigamo u zapušene šolje
u bednim sobama punim bubašvaba i miševa

nije čudo što retko pevamo danju ili u podne ili noću

besmisleni ratovi besmislene godine besmislene ljubavi

i pitaju nas:
zašto pijete toliko?

eto, izgleda da su dani stvoreni da
budu straćeni
godine i ljubavi stvorene su da budu straćene

ne možemo da plačemo, i to pomaže smejanju -
to je kao izbacivanje snova, ideala, otrova.
ne tražite od nas da pevamo, smejanje je naša pesma
jer sve je samo užasna šala.
Isus bolje da se smejao na krstu, to bi okamenilo njegove ubice.

sada ima vise ubica nego ikad i ja pišem pesme za njih.

[You must be registered and logged in to see this link.]


brbljivci

klinac gazi blatnjavim nogama preko moje duše
govoreci o recitalima, virtuozima, dirigentima, manje poznatim romanima Dostojevskog;
0 tome kako je ispravio konobaricu, kulovku koja ne zna da se francuski preliv za salatu sastoji od toga i toga;
tupi ga o Umetnosti sve dok mi ne ogadi Umetnost
1 nema ničeg čistijeg
nego vratiti se u bar ili
na hipodrom i posmatrati ih kako trče, posmatrati kako se stvari odvijaju bez te larme i laparanja:
reči, reči, reči,
mala usta rade, oči trepcu,
klinac, dete, bolestan od Umetnosti, zakačen za nju kao za majčine skute i pitam se koliko desetina hiliada ima takvih širom zemlje
u kišne noći i sunčana jutra u večeri posvećene miru
u koncertnim dvoranama u kafeima
na poetskim recitalima brbljaju, blate, prepiru se.

to je kao kad krmak leže u krevet sa dobrom ženom
i tebi nije više stalo do nje.