Miroslav Antić

Predgovor:
O ljubavi i još ponečem
Ovu knjigu napisao sam ja. Pomogla su mi sva deca koju sam poznavao. Istina, niko mi nije diktirao stihove, niko birao ili dopisivao nove reči, ali svi su bili prisutni. Bile su prisutne detinje oči, njihove tajne, njihove najlepse l jubavi i snovi. I uopste, uvek kad pišem pesme za decu, radije bih umesto svog imena potpisao mnogo i mnogo dečijih imena. Kažu da se u životu uči od starijI. Ja sam mnoge mudre i plemenite stvari naučio od mlađih. Vi rastete. Postoji nešto kao detinjstvo, kao dečaštvo i kao mladost. Meni su takve podele uvek smetale. Koliko staraca sam sreo među osnovcima i koliko  predivnih dečaka i devojčica među pedesetogodišnjacima ili još mnogo starijim. Zato, kad upotrebim reč dete, pokušavam da joj dam dostojanstvo jedne ogromne bezazlenosti, koja je, tako bar mislim, najveća svetlost u ljudima. Vi rastete. Za detinjstvo i mladost napisano je mnogo lepih pesama.  Za ono srednje doba, kada više niste šmrkavci, a niste još uvek sasvim odrasli, nema baš tako mnogo, nema možda ni dovoljno poetskih zbirki. To vreme kao da se pomalo zaboravlja. Taj most preko koga treba preći s jedne na drugu obalu. Ta čudna pukotina u dozrevanju naše pameti, koja u nekom traje deceniju, a neko je preskoči za trenutak. Ove pesme sam zapisivao da lakše dišete. Da znate da imate negde u svetu jednog istinskog prijatelja, koji o vama brine drukčije nego tata i mama, rodbina ili nastavnici u školi. Koji o vama brine vršnjački. Jer i ja sam večiti dečak, sa jednim sedim čuperkom na čelu, ali još uvek plavim u duši. Moje pesme i nisu pesme, nego pisma svakom od vas. One nisu o ovim rečima koje ste pročitali nego u vama, a reči se upotrebljavaju samo kao ključevi, da se otvore vrata iza kojih neka poezija, već doživljenja, već završena, već mnogo puta oplakana ili otpevana, čeka zatvorena da je neko oslobodi. Knjiga je oslobođena pesme, one što kod zna od kada, postoji u svakome od nas. I još jedno važno: nemojte me shvatiti preozbiljno. Nisam ja sakupio svu pamet ovog sveta. Samo sam počeo da govorim nešto što treba i dalje govoriti, lepše od mene, šarenije od mene i drukčije od mene, a sličnije vama. Jednom, kad zađete u malo dublje u kalendare, pa se okrenete i kroz trepavice pogledate u pravcu detinjstva, kao što slikar gleda u platno koje treba da savlada i oživi, sigurno ćete pronaći u sebi bolju pesmu o ljubavi.
Miroslav Antić

Uvodna pesma
Ovo su tvoje pesme.
Ne pitaj kako sam saznao sta misliš.
Možda sam ponekad bio: ti.
Možda si i ti pomalo bio: ja.
Možda smo zajedno bili ceo svet.

Prva ljubav
1
Naiđu tako dani. Zatrpaju ti oči kao zvezdane kiše.
Oko nosa se neka šarena nežnost isplete.
I ti staneš, i ne znaš
da li si, il' nisi više ono obično dete, ono bezalzleno dete.
Nekakvo zrno zlata počne u srcu da žulji.
Stidljivost neka u tebi tiho se zasmejulji.
Naiđu tako dani.
Ne prepoznaješ boje aprila.
Ne prepoznaješ svoje ruke. Izgledaju ti kao krila.
Ne prepoznaješ svoje ogledalo: iz njega te neko čudan posmatra, neko kome u dahu mirišu suncokreti i plamte obrazi, plamte
kao nestrpljiva vatra.
Naiđu tako dani.
Vetar ti u potiljak diše.
Zdravo, poslednja bajko, kad staneš i ne znaš više da li se visine ruše il' s tobom u nebo lete!
Zdravo ljubavi!
Tajno!
Zdravo sve neverovatno! Sve zabranjeno i zlatno!
Zdravo, čudnovati svete!
2
Vrlo je važno, pre svega, da prvu ljubav umeš da izgovoriš ćutanjem.
Da je sagledaš žmureći.
Da je oslušneš osmehom. I dotakneš šaputanjem.
Vrlo je važno da o njoj ne brbljaš hvalisavo svima Ljubav-to nije užina koju drugari dele.
Prva ljubav je providna kao lutkino oko, drhtava kao tišina koja hoda po prstima
i prva prava čistota tvoje nežnosti bele.
Ona je knedla u grlu, srebrna knedla u grlu, sve nedokučivo tvoje i sve kristalno tvoje i sve gugutavo tvoje kao večernje zvono.
Ona je duboko u tebi i duboko van tebe.
Ona je malo onako. Pa još malo onako.
Pa onda ono.
I ono, I onda: sasvim ono.
3
Nije to nagovaranje, rođeni moji, ko neće dalje da veruje, nek slobodno zažmuri.
Ali pazite dobro: ako u vama postoji jedno veliko pitanje koje nestrpljivo žuri, pitanje veće od brda i veće od dva brda, i jedna treperava duša što veruje u čuda,
i ako se u vama neke lepote talasaju i neke svetlosti rađaju,
onda je sasvim svejedno dali žmurite ili ne žmurite, jer čuda se već događaju.
U tebi skazaljka nekog nevidljivog magneta pokazuje odjednom hiljade strane sveta.

Kada smo bili veliki
Kad smo bili veliki kroz detinje nemire, svi onako brljivi, šmrkavi
i lajavi ludo smo izmišljali neke svoje svemire i bili smo krilati i bili smo zmajevi.
Igrali se piljaka sa najlepšim zvezdama. Crtali smo svetlošću radoznala skitanja. I uvek u srcima ko u toplim gnezdima znali smešan odgovor na sva tužna pitanja.
Od juče smo ozbiljni. I odjednom, čudno:
kao da smo zgrčeni, Kao da smo stali.
Sve oko nas izgleda glupavo i budno. Prvi put smo odrasli, a prvi put - mali.
I prvi put sami smo u prepunom svetu. I odjednom,
izgleda ništa nije za nas. Nevešto smo. Zbunjeni u rođenoj ulici, zalutali zauvek u ogromnom danas.
Kad smo bili veliki do kuća do drveća, do tornjeva, planina i do ptičjeg leta, u džep nam je stao dan , u zenicu okean i stala nam još u dlan polovina sveta.
Od juče smo ozbiljni.
I ma šta nas čudilo - u svemu svom krilatom kao da smo pali. Kao da se oko nas sve strašno probudilo: prvi put smo veliki, prvi put smo mali.
Opomena
Važno je, možda, i to da znamo: čovek je željan tek ako želi.
I ako sebe celog damo, tek tada i možemo biti celi.
Saznaćemo tek ako kažemo reči iskrene, istovetne.
I samo onda kad i mi tražimo, moći će neko i nas da sretne.

Čarolija
Nekom zabranjuju zvezde.
Nekome krila.
I laste
Ja ne zabranjujem ništa.
Sme se sve što se ne sme. Samo jedno te molim: pokušaj da ne rasteš ni mrvu svima za inat, do kraja ove pesme. U toj se pesmi živi slobodno, lepo i ludo. Možeš da izmišljaš. Maštaš, Da radiš sve naopako.
U njoj i najveće čudo prestaje da bude čudo, jer sve što poželiš kad zažmuriš - ostaje zauvek tako.
Isturi hrabro i divno prkose detinjaste i laži i sebe samog.
Sme se sve što se ne sme.
I sme se više od svega!
Jedini: nemoj da rasteš za inat i tebi i meni
do kraja ove pesme.
I svaki put kad te slome, pa moraš nov san da stvaraš, ne sanjaj ga u mraku Dotrči bliže zori. Na pragu ove pesme tako se divno bori i kad namigneš samo i osmehneš se polako
Izbroj u sebi do deset i to u večnost pretvori. I sve što žmureći smisliš ostaće zauvek tako.

Dosadna pesma
Toliko mi je dosadno da ne znam šta ću. Kad izlazim iz škole nakrivim kapu na levo oko i pobijem se sa trojicom bar da me vide devojčice.
Devojčice su smešna stvorenja dugonoge, okrugle, pegave ili kratkovide, mnogo lažu i ogovaraju i pišu ljubavna pisma koja mi stave pod klupu.
Meni je sve to dosadno. Ipak pročitam pisma, najlepše reči prepišem - ako mi nekad zatreba, a od onog što ostane napravim papirne lađe, napravim ptice, slanike, žabe, i bajagi se igram a tako mi je dosadno.
Dosadno mi je da porastem, da nosim tesne cipele i da se oženim.
Oni koji porastu prvo se danima mrze onda se danima svađaju.
Jedino mi je žao mog tate. Da je ostao dečak - kao ja, baš bismo divno mogli da se družimo i da zajedno budemo zaljubljeni u nastavnicu istorije.
Sve ostalo mi je dosadno. Toliko mi je dosadno da ne znam šta ću, nego nakrivim kapu na levo oko i pobijem se još sa trojicom.
Čak i kad nema devojčica.

Zadihana pesma
Devojčica mnogo znam. Ako neka bude htela, ceo svet ću da joj dam, i dalje do kraja sveta na pedeset puškometa: bar još dva-tri sela.
Kupiću joj šal od svile da ga vetar zatalasa. Slomiću je kroz aprile rukom oko pasa.
Ja sam vašar. Eto šta!
Ja sam tristo čuda.
Muzika sam. Gužva. Smeh. Vrteška. I luda.
Sve ću zbog nje da proćerdam. Što će meni svet na dar. Kupiću joj jeftin đerdan i minđuša par.
Biće jutra mokra, rosna, opečena od proleća. Na dlan njiva žut i pljosnat prosuće se sreća.
Pa ću tako lud da gorim, da se pesmom niz drum javljam, da se nikad ne umorim od neba i zdravlja.
Bosonoga Pesma
Ovo je pesma za tvoja usta od višanja i pogled crn. Zavoli me, kad jesen duva u pijane mehove.
Ja umem u svakom novembru da napravim jun.
I nemam obične sreće.
I nemam obične grehove.
Moja je sreća srneća, a grešno mi je smešno Ako me neko čačne u ove oči plačne, nije to neutešno:
ja umem od suza da pravim klikere lepe, prozračne.
2
Podeliću sa tobom sva moja šašava zdravlja. Zavoli moju senku što se klati niz dan.
Sutra nas mogu sresti ponori ili uzglavlja.
Ludo moja, zar ne znaš: divno je nemati plan.
Izidji iz tog detinjstva
kao iz starih patika. Zavoli moj osmeh,dubok kao jezerske vode.
Evo, i ja sam se izuo. Pod vrelim tabanima rastapa mi se asfalt.
Budi uz mene kad odem.

Zapisano u sredu
U sredu smo se prvi put sreli, a do tada se nismo znali.
U petak smo se zavoleli. U ponedeljak posvađali.
Opet je sreda. Sad svima kažem dok lutam po korzu sam: ne, nije ona lepša ni draža od drugih devojčica koje znam.
Pa kad je sretnem - oči krijem.
Zviždućem. Gledam u nešto drugo. I mislim: zbilja, svejedno mi je. . .
Al okrećem se dugo. . . dugo. . .

Uspomena
Razišli smo se al' naše detinjstvo ostaje u prvom osmehu kojim sam usne opekla.
E, moj pegavko, za ceo život dosta je to malo ničega čim sam ti najviše rekla.
Naše su oči tad pomešale boje pa isto vidimo svet ovaj ludi i trsavi
I još će dugo na usni da ti postoje šapati oni daleki, meki, lepršavi
I ja, kad grickam bombone ili žvaku, il' ližem kornet, il' nešto luckasto usnim,
il' se bez veze isplazim nekom dečaku, osećam ukus osmeha tvog na usni.
Razišli smo se, al naše detinjstvo ostaje svejedno kakvim stazama sutra lutali.
Malo je bilo.
Al ipak, kad pogledaš: dosta je sve ono što smo i rekli i prećutali.

Mostovi
U meni večeras jedna reka razbija ogromna brda daleka, muči se, urliče, razmiče klance i kida svoje zelene lance i tije kroz moje srce i peče i kroz oči mi kipi i teče.
U tebi večeras ista reka čudno je meka.
Sva je od mleka.
I čas je srebrna.
I čas je plava.
U njoj se tišina odslikava.
Svako u sebi reke druge pod istim mostovima sretne.
Zato su naše sreće i tuge uvek drukčije istovetne.

Plava zvezda
Iza šuma, iza gora, iza reka, iza mora žbunja, trava, opet noćas tebe čeka čudna neka zvezda plava, zvezda prava.
Čak i ako ne veruješ. probaj toga da se setiš. Kad žamuriš i kad zaspiš, ti pokušaj da je čuješ, da osetiš, da je stigneš i uhvatiš i sačuvaš kad se vratiš.
Ali pazi ako nije sasvim plava, sasvim prava, mora lepše da se spava: da se sanja do svitanja.
Mora dalje da se luta.
Tristo puta.
Petsto puta.
Mora druga da se nađe.
Treća. Peta.
Mora u snu da se zađe na kraj sveta. I još dalje iza kraja: do beskraja.
2
Mora biti takve zvezde.
Što se čudiš? Pazi samo da je negde ne ispustiš dok se budiš.
Jednog dana, jedne noći, ne znam kada, al znam tačno, izgledaće nebo bez nje tako prazno, tako mračno.
I sva sunca sve lepote i sve oči što se jave, nikad bez nje neće biti sasvim tvoje, sasvim prave.
Ja ti neću reći šta je ova zvezda čudna, sjajna.
Kad je nađeš - sam ćeš znati.
Sad je tajna.

Tajna
Svako ima neku tajnu: šu-šu-šu. . . neko lepu i beskrajnu, neko tužnu ili smešnu, neko zlu.
Neko svoju tajnu slaže.
Neko odmah mami kaže. Neko svoju tajnu ne bi ispričao ni u snu. Neko šapne: samo tebi. . . kao drugu - šu-šu-šu. . .
Obično su tajne glavne izmišljene i ljubavne.
Al i druge kad se zbroje, naše, vaše, moje, tvoje, leve, desne, čudne, sjajne, sve jednako mnogo znače, jer - inače zašto bi se zvale tajne?
I ja imam jednu tajnu vrlo važnu, vrlo vrednu. Nikom drugom - samo tebi prišapnuću jutros nju.
Hodi bliže: šu-šu-šu. . .
Sutra rano. . . šu-šu-šu. . .
Baš onamo. . . šu-šu-šu. . .
Ali nikom to ne kaži.
Sam potraži. Šu-šu-šu. . .
Pronaći ćeš vrlo lako i videćeš da je tako.

Plavi čuperak
Plavi čuperak obično nose neko na oku, neko do nosa, al ima jedan čuperak plavi zamislite gde?
- U mojoj glavi.
Kako u glavi da bude kosa?
Lepo.
U glavi. To nije moj čuperak plavi, vec jedne Sanje iz šestog "a" Pa šta?
Videćeš šta - kad jednog dana čuperak nečije kose tuđe malo u tvoju glavu uđe, pa se umudriš, udrveniš, pa malo - malo. . . pa pocrveniš,
pa grickaš nokte i kriješ lice pa šaljes tajne ceduljice, pa nešto kunjaš, pa se mučiš, pa učiš - a sve koješta učiš.
Izmešaš rotkve i romboide.
Izmešaš nokte i piramide. Izmešaš leptire i gradove. I sportove i ručne radove.
I tropsko bilje.
I stare Grke.
I lepo ne znaš šta ćeš od muke.
Sad vidiš šta je čuperak plavi kad ti se danima mota po glavi, pa od dečaka- pravog junaka napravi tunjavka i nespretnjaka.

Prvi tango
Devojčice, vi, koje ste večeras poslednji put uspavale svoje lutke i krišom od njih, na prstima, došle na ovu igranku, sa zenicama pitomim, sa zenicama srnećim, bistrim kao najveći kao najlepši cvet,
i vi sa osmehom toplijim od mesečine na proplanku,
i vi, zaljubljene u prvi uvojak što vam pokriva uho, i zaljubljene u ceo svet...
Dečaci, vi, koji ste večeras prvi put nekako drukčije, mangupski začešljali kosu, pa vam se odjednom čini da vam niču brkovi, a osmeh vam na licu sličan muškijim ljudima,
i vi, sa klikerima u džepu i pegama na nosu, što se pravite važni, pa ste promenili hod, a srce i dalje vam drhti kao preplašeni miš
u zadihanim grudima...
Hajde, započnimo ovaj naš prvi tango u životu! Igrajmo!
Nije strašno
Dva levo - jedan desno.
Jedan levo - dva desno. Evo, brojimo svi uglas.
Zbogom olovni vojnici! Zbogom detinjstvo sa kikama i plavom mašnom! Zbogom sve ono što je bilo juče!
Dobro nam došlo sve ovo što je ispred nas!
Nije ovo čas hemije niti čas matematike.
Tiho! Tiho za one pred kojima se večeras otvara mladost široka!
Umesto lutaka pred svakom devojčicom klanja se po jedan živi, pegavi lutak. Umesto klikera, u srce svakog dečaka kotrljaju se dva topla i nasmejana oka.

Lako je tebi
Lako je tebi kad imaš brata, pa može da te štiti i brani. Kad se u dvorištu igrate rata, on uvek stoji na tvojoj strani.
Od svih je bolji.
Od svih je jači.
Zato brat tako mnogo znači.
Lako je tebi kad imaš brata: smeš da se praviš važan pred svima. U bioskopu nema karata, on samo trepne i - već ih ima. Na utakmici nigde mesta, on samo migne - tri klinca digne.
Poznaje svakog konduktera.
Poznaje svakog poslastičara. Ima u gradu tristo drugara.
Meni je teško jer nemam brata, pa pazim s kim se igram rata, jer nije svako na mojoj strani, spreman da uvek baš mene brani, A kad se s drugom decom potučem, obično deblji kraj izvučem.
Kod kuće radim sam za dvoje i što je moje i što nije moje:
i ugalj vučem, i rublje skupim, i sobu spremim, i mleko kupim. . .
I tako: pošto nemam brata,
moram da budem vredan sam, i budem dvostruko vredan sam, i da odrastem sasvim sam.
Od svega što na svetu znam najstrašnije je kad si sam.

Nepovratna pesma
Nikad nemoj da se vraćaš kad već jednom u svet kreneš Nemoj da mi nešto petljaš
Nemoj da mi hoćeš-nećeš.
I ja bezim bez povratka. Nikad neću unatrag.
Šta ti znači staro sunce, stare staze, stari prag?
Tu je ono za čim može da se pati Tu je ono čemu možes srce dati. Al' ako se ikad vratiš moraš znati tu ćeš stati I ostati.
Očima se u svet trči Glavom rije mlako veče Od reke se dete uči ka morima da poteče.
Od zvezda se dete uči da zapara nebo sjajem. I od druma da se muči i vijuga za beskrajem.
Opasno je kao zmija opasno je kao metak da u tebi večno klija i ćarlija tvoj početak.
Ti za koren nisi stvoren Ceo svet ti je otvoren.
Ako ti se nekud žuri, stisni srce i zažmuri. Al' kad pođeš - nemoj stati Mahni rukom.
I odjuri.
Ko zna kud ćeš.
Ko zna zašto.
Ko zna šta te tamo čeka. Ove su želje uvek belje kad namignu iz daleka.
Opasno je kao munja opasno je kao metak da u tebi večno kunja i muči se tvoj početak. Ti si uvek krilat bio samo si zaboravio.
Zato leti.
Sanjaj.
Trči.
Stvaraj zoru kad je veče. Nek' od tebe život uči da se peni i da teče. Budi takvo neko čudo što ne ume ništa malo, pa kad kreneš - kreni ludo, ustreptalo, radoznalo.
Ko zna šta te tamo čeka u maglama iz daleka.
Al' ako se i pozlatiš, il' sve teško, gorko platiš, uvek idi samo napred.
Nemoj nikad da se vratiš.

Crteži
Ponekad tako sebe damo za oči jedva upoznate.
I na rastanku ćutimo samo i ne tražimo da nas vrate.
Živimo posle u tom drugom sve dok mu oči svetom plamte.
I ne znamo što nas pamte dugo, kad ne tražimo da nas pamte.

Imena
Pronađes negde nekakvog Mišu, nekakvog Gorana,
Dragana, Svetu,
pronađeš drugare nalik na sebe i staneš tako i ne veruješ da ima neko kao ti- isti, na ovom drukčijem svetu.
I ništa ne mora da se kaze.
Sve se unapred zna i razume.
Možda te neke Mire sad traže. Mozda Gordana neka ne ume bez tebe, Jelene,
Milice, Vide, do nekog ogromnog sunca da ide.
I ne znaš koliko kao ti - takvih večeras ponovo nekog nemaju.
I ne znaš koliko kao ti - istih za susret sa tobom baš sad se spremaju.
I ne znaš ko su to, kao ti - divni i što su jastuke suzama vlažili. A lepo ste se mogli sresti samo da ste se malo potražili.
I KREĆEŠ U ŽIVOT S POGREŠNIM NEKIM.
S DRUKČIJIM NEKIM.
NEKIM DALEKIM.
A Boris,
Vera, Vladan i Sanja jos uvek samo tebe sanja.

Odluka
Život je sve nešto iz početka.
Juče i prekjuče sutra ne vrede. Nema na svetu dva ista petka, dve iste nedelje, dve iste srede.
Pa čemu onda razočaranja?
Ako je jedna ljubav - ćorak, Odmah se drukčije i lepše sanja. I kad si najviše tužan i gorak nekih se novih očiju setiš i shvatiš da letišs. . . divnije letiš.
Ko je to video da dečak pati? Da kunja kmezav i da plače? Svaki put moraš iznova znati da voliš bolje, da voliš jače.
Ne da se vadiš.
Ne da se tešiš.
Već da se istinski do neba smešiš.
Nema na svetu dve iste srede, dva ista utorka, dva ista petka.
Sve nove ljubavi drukčije vrede.
Živi se svaki put iz početka. Živi se da se nikad ne pada.
Da budeš snažniji posle oluje. I da se u tvom srcu već sada
100 zlatnih zvezda unapred čuje.
Šta je u nama Veliko
Svaka prava toplina ima u sebi bezbroj prisnih malih toplota.
Svako veliko dete nosi u sebi bezbroj balavaca i švrća.
Ovaj ogromni život prepun je kao saće
I sve te buvice sreće
i sumnji i slutnji i snova
- armija nežnosti cela, moli nas da im svakom po jeno zrno srca šušnemo krišom pod krilo.
Jer bez tih malenih srca što drhte duboko u nama šćućurena i bela, ne bi ni velikog srca, ne bi ni velikog belog, - ničega ne bi bilo.
pa i nas, eto, ovakvih; čudnih i lepo ludih, zar misliš da bi nas bio?
Nikad nas ne bi bilo.

Besmrtna pesma
Ako ti jave: umro sam, a bio sam ti drag, onda će u tebi odjednom nešto posiveti.
Na trepavici magla.
Na usni pepeljast trag.
Da li si uopšte ponekad mislio sta znači živeti?
. . . . . . . . . . . .
Ako ti jave: umro sam evo šta će biti.
Hiljadu šarenih riba lepršaće mi kroz oko.
I zemlja će me skriti. I korov će me skriti. A ja ću za to vreme leteti visoko. . . Visoko.
Zar misliš da moja ruka, koleno, ili glava
može da bude sutra koren breze il' trava?
. . . . . . . .
Ako ti jave: umro sam,
- ne veruj
to ne umem.
Na ovu zemlju sam svratio da ti namignem malo. Da za mnom ostane nešto kao lepršav trag. I zato: ne budi tužan. Toliko mi je stalo da ostanem u tebi budalast i čudno drag.
Noću, kad gledaš u nebo, i ti namigni meni. Neka to bude tajna. Uprkos danima sivim kad vidiš neku kometu da nebo zarumeni, upamti: to ja još uvek šašav letim, i živim.

Zbirka: Horoskop
Govor
Smatram velikom slabošću i stvarno bih bio potišten kada bih sve ovo što osećam, morao da ti objašnjavam hudim jezikom čoveka: rečima sumnjivim, rovitim, razjedenim i nekorisnim.
Postoje svakodnevne, sasvim obične stvari, koje su mnogima tajna.
"Najčvršća vrata su ona koja su širom otvorena, kaže jedan prastari zapis sa Tibeta.
Postoji govor koji će neko otkriti sutra, a možda niko neće ni pokušavati da ga otkrije. Ali ti ga već sada moraš obuhvatiti mislima.
Jer to je jezik značenja, a ne dijalekt naziva.
Postoje kulture gestova, disanja ili vida.
Postoji vreme vremena i prostiranje prostora. Postoji lepota lepote. Postoji istina istine, stvarnost stvarnog, volja volje i moć moći. Postoji kretanje kretanja, razmišljanje razmišljanja, ... postoji i ljubav ljubavi, sine moj.
Sve se ređe usuđujem da izgovaram reči, jer uvek znače drugo nego što ja to želim. Sve dalje su od govora i teško ih razabirem u šumovima beskraja.
Tkivo tetovira na tkivo otiske nasleđa. Takvo
je moje ćutanje s tobom ove noći. Opnu po opnu, ljisku po ljusku, sluz po sluz, zamor među nama civilizacije protozoa, epohe virusa, ćelije stena i vazduha, i ustavljena koža vode i večnosti.
To je kao da se sporazumevamo u svim vremenima, sada iz ovog trenutka, u kojem smo se zadesili.
Pisem umesto tebe Snežani i Alisi. Šaljem telegrame Pinokiju i Malom Princu. Javljam se bar jednom dnevno telefonom Galebu Džonatanu Livingstonu i Pepeljugi. Ali ni reči odgovora. Znači da misle na nas.
Ko zna glasove misli, retko kada se oglasi glasom govora.
Ljudi se poštuju rečima, a vole ćutanjem.

Torba
Nikad te nisam ništa iskrenije molio, od ovog što ti sada govorim, sine moj. U naježenom vetru večeri drveće otresa s leđa suvi bakar. To se dogegao septembar.
Ti sutra polaziš u školu.
Okna mirišu srebrno i zeleno na prve severne magle i prve kiše. Vazduh se para kao paučina i sav je izbušen kricima divljih jata što se sele na jug.
Popodne kupio sam ti torbu. Tvoj prvi teret u životu. Držiš je praznu kraj uzglavlja. S njom ćeš prespavati noć.
"Prazna je torba najteža" - pevaju Cigani dok se vuku niz bespuća.. Ja u sebi pevušim: "Prazna je torba bogatstvo, jer u nju staje mašta svega sto živi i želi. U punu ne staje više nijedna mrva sna.
Nijedna gipkost ovog pomalo okostalog sveta «.
Tu pesmu, možda, retko koji mališan čuje od svoga oca, dok prima u šake sudbinu. Otac Don Kihotov, Servantes, rekao je svom sinu: »Ko premnogo u torbu trpa, poderaće je."
A i ljudsko oko je torba. A i ljudska pamet je torba. A i ljudsko srce je torba. Sve su to torbe bez dna.
I mogu mnoge hiljade pokolenja stavljati u njih pregršt zanosa, neznosti, nade, još uvek ostaće mesta za nove, šire proste, još uvek ostaće mesta za nove radoznalosti.
Još uvek ostaće mesta za mnogolike svetove koji na prstima prilaze i nose ispod kože toplije i belje ljubavi.
Jer sutra nema jedno obličje, sine moj. Postoji veliki broj budućnosti.
I moraš imati dalekovidu moć proricanja da se ne zgrudvaš u samo jednom vremenu.
Ne znam grešim li ako verujem: ipak je sve tako lako poderivo - sem čoveka.

Žmurke
Postoji nešto brže i od same mogućnosti da se čovek sporazume sa svojom mišlju. Nekakva groznica uobrazilje. Čarolija. Trag koji se već dogodio unapred.
Sećam se svoje prve školske torbe. Nisam žurio da je otvorim. Dugo sam je posmatrao, obilazio oko nje i zamišljao u njoj obilje neobičnih stvari.
I danas, evo, ako dobijem poklon, ne otvaram ga danima. Lepše mi je da zamišljam šta može biti unutra. Uvek je tako sa zatvorenim stvarima.
I tek kad oljuštiš omot, prestaje svaka čarolija, jer više nema smisla nijedna igra pogadjanja.
Jer sve je u nama kad žmurimo, a strano kad otvorimo oči. I sve je naše dok želimo , a tuđe kad se ostvari.
Mi smo nalik na cvetove: rastemo u sebi, unutra, u skladištima tajni i korenju energije. Samo smo spolja dopadljivi, puni boja i mirisa. A unutra, u nama, kipe orijaška sunca.
Sve se to događa zato što nismo skinuli omot sa svog još uvek pitomog i detinjastog srca.
Dobivši sebe na poklon od ovog ovde jedinog i nepovratnog života, mi u tom srcu
nosimo sve ono što postoji i što će tek postojati u našim drugim životima. I ne kvarimo ga kao igračku, da otkrijemo čime voli. I ne kvarimo ga da vidimo čime se boji i čime sanja.
Kad zvezde padaju, ne trči da ih potražiš u travi. Ne sakupljaj ih po šumama i ne vijaj za bregovima.
Samo zatvori oči. Bar ti znaš da se igraš žmurke.
Uhvati ih u letu i sve će u tebe duboko otkotrljati.
Zaželiš li se mora ili severnih snegova, zaželiš li se planina, jezera ili pustinja, samo zažmuri u svet, ne odmotavaj omot vida, i sve će se u tebe zauvek naseliti i tu nastaniti.

Ljubav
Da li je istina ono što piše Kalevali:
"Ruka što daje, uvek je iznad ruke koja prima?"
Da li je istina ono što govore u Basri:
"Ljubav je kao senka. Ako trčiš za njom, nikad je nećeš stići. Ako joj okreneš ledja pratiće te".
Neko je negde rekao i hvala mu:
"Da bi se istinski volelo, treba odrasti do deteta". Nasmej se zato ako ti kažu da si mali čovek.
Nema male sreće i male bolesti.
Nema male krađe i male smrti.
Nema malog rata niti malog poštenja.
Nema maloga prijatelja i male tajne. Nema maloga čoveka i male ljubavi.
Ne okreći nikad leđa da bi te voleo.

Sećam se tvojih prvih zuba.
Sećam se tvojih prvih koraka.
Sećam se: Dečja bolnica u Novom Sadu.
Sedim kraj tvog kreveta i molim sve na svetu da mi ozdraviš.
I ozdravio si.
No Bog nam nije verovao tih dana. Ni priroda. Ni ljudi. Verovala je samo naša ogromna ljubav. Verovala je samo tvoja ruka u mojoj ruci, dok je kao kućica slikala azurnu svetlost po mojim dlanovima.
Mi se prevrćemo naglavce kao peščani sat.
I menjamo se jedan s drugim.
Dobićeš jednog dana dublji glas. Počećeš da se briješ. Oženičes se i zaposliti. Imaćeš svoju decu i pričaćeš im svoje bajke.
A ja ću biti sve detinjastiji i bezazleniji.
Prepoznaćeš me po tome kako naivno verujem da ću večito živeti,
opčinjen unutrašnjim govorom poput drevnoga boga Ptaha, koji je prvo smislio ceo svet u sebi zatim izdahnuo okolo svoje neverovatne misli,i tako,ogromnom maštom,
sam u Ničemu, jedini, oživeo sve ono što je još bilo nestvoreno.
Onda će doći sve naglo: moji poslednji zubi.
I odmah posle toga: moji poslednji koraci.
Na kraju: neka bolnica u ko zna kojem gradu.
Sedi kraj moga kreveta u neko ovakvo veče makar samo sat ili pola sata.
Biće to sasvim dosta za sve protekle godine.
I neka moja ruka bude u tvojoj ruci.
I neka kao kućica naslika onaj isti pitomi svetlosni znak na tvojim dlanovima
znak da ti nikad nisam, nikad okrenuo ledđ da bi me poštovao i voleo.
Ljubav je kao snaga: ako je više trošiš, više ćeš je i imati.
Kad bi ptice ovako umele da vole, kao ja, već bi se pretvorile u vetar.
Kad bi potoci ovako umeli da vole, kao ja, već bi postali okeani. Kad bi prostori ovako umeli da vole, kao ja, već bi postali beskonačni.
Kad bi vreme ovako umelo da voli, kao ja, već bi se pretvorili u večnost.
Kad bi zemlja ovako umela da voli, kao ja, već odavno bi bila zvezda.

Oči
U svakom septembru ima nečega nalik na tihe rastanke. Primetiš to po igrama koje polako
počinju da se sapliću. Primetiš to po iskracalom odelu, koje ostavljaš mladjem bratu.
Primetiš i po bajkama, koje smo dosad tako lepo izmišljali. Primetiš kako nam i bajke sve manje veruju.
Ustvari, velika je to varka. Baš kao što je i svet sa one strane svoga oka.
Onome koga posmatraš u ogledalu s nadom. Ti si nada koju on gleda iz svog sveta. Ne veruj ničemu što se može primetiti samo sa jedne strane vida.
Trči i sastani se sam sa sobom. I izgubi se u daljinama sebe kao kap čiste svetlosti.
Retki su oni koji shvataju granicu slobode. Jos ređi oni koji shvataju slobodu granice. »Ne
zidaj vrata veća od kuće «, kazu Eskimi. To isto znači što i zidati prozore manje od očiju.
Stvarno videti, znači: umeti videti kišu kako pada uvis. Videti kako padaju uvis krovovi kuća i reke u kojima se talože vrhovi planina.
Ovako sam to čuo: »Ko nije nebo ugledao u vodi, taj nema pojma šta su ribe na drveću"
Pa ako se i oklizneš, nekada, u životu, ne gledaj to kao pad u sunovrat nego kao pad uvis.
I uvek, uvek se seti Aleksandra Makedonskog: »Niko me na svetu nije pokori sem mene «.
Treba umeti videti nebo, puno zrnevlja svetlosti kako se uspravlja nad zemljom i razgranava u svome padu. Cveta.
I videti pad vetra kako raste duboko u doline, u ponornice blagosti, sine moj.
I snove valja videti kako rastu dok toneš polagano u njih i paraš se, baš kao što i ove reći
ćutanja, tuđe i moje, tonu noćas, a nadvisuju krov i oblake, i nadvisuju nebo i rastu u jednu
predivnu vasionu koju smo izmislili sebi u visovima opalog septembra.

Razglednice
U doba mog detinjstva igrao sam se pošte. Sakupljao sam lišće dok idem od škole do kuće. Svakom bih listu, uz osmeh, nešto lepo prišapnuo, najlepše što sam čuo i video tog dana.
Sa druge strane lista šaptao sam adresu.
Hiljade izmišljenih imena neznanih lijudi.
Milione imena.
Sve bih to onda, ovlaš, zapečatio poljupcem. I puštao niz vetar.
I evo šta se sad događa, sad posle toliko godina! Javljaju mi se mnogi znani i nepoznati. Ponovo sakupljam lišće i čitam odgovore pisane rukopisom žilica koje venu. Javljaju mi se divni daleki prijatelji, azbukom rane jeseni koju umem da čitam. Nije teško naučiti. Samo malo zažmurim. Ovlaš. Kroz trepavice. I dišem polako vetar, A vetar se i ne čuje drukčije, sem nozdrvama i usnama.
2.
Katkad su razglednice vrlo čudne. Na jednoj strani piše nam Iaoce sa neke pošte stare dve i po hiljade godina: "Ko zna da ne zna - najviši je."
Na drugoj strani, dodato rukopisom Montenja.
Mišel de Montenj. Francuska, I 553; "Ko misli da ništa ne zna, taj ne može ni znati da ništa ne zna".
Zar ti to ne 1iči po malo na igru »pokvarenih telefona"? Kad reči putuju kroz vekove, svako ponešto dopiše ili izbriše. Ili sve izvrne naopako, po svome. Tako nastaje usijani vrh čovekovog uma: poslovica. Ona pripada narodu. Zato narod i kaže : "Poslovica je svemir u zrnu žita."
3.
Noć polagano zri. Čuje se lepet krila. To se vetar umorio. Sleteo je na krov i kjuje oko dimnjaka staklene perle retke kiše.
Od mnogo misli izaberi jednu, najvažniju. Bavi se samo njom, dok je sasvim ne savladaš, kao veliki džudista jedan munjeviti zahvat, kao veliki bokser svoj tajni kontraudarac, kao veliki hirurg, zanet vajanjem prirode, samo njemu znan rez na srcu.
Uopšte nije važno imaš li neuredne džepove, neurednu frizuru i domaće zadatke. Najveća nevolja na svetu je, sine moj, imati neuredan um.

Otkrića
Ogroman je trud moga razmišljanja ove noći. Ništa ja ne znam o znanju, sine moj. Istorija otkrića možda i nije red, nego nered radoznalosti nas koji sve više znamo da ne znamo.
Tebe će učiti znanju, ali se ne rugaj neznanju.
Evo da ti pročitam poruku Karela Čapeka: "Zamisli onu tišinu, koja bi nastala na svetu, kad bi ljudi govorili samo ono što znaju."
Muka je sve to sa znanjem, veruj mi. Ono se zasiti sebe i prestaje da saznaje. Neznanje je početak hiljadu novih početaka. I nemoj ga se nikad stideti.
Svetlost znanja je slična svetlosti vasione. Sve su se misli dogodile odavno, kao zvezde.
Lepota traženja nije u nalaženju, nego u našoj odluci da tražimo.
2.
Ja, koji ne znam šta je čulo starosti i samoće, jer okružen sam stalno ogledalima dečjih očiju, posmatram ovaj život kao nešto šareno,
kao mnogostruki oblik, ogromni luna-park, kao vrtešku igre i vrtešku neznanja koja je kruna mudrosti.
Izlazim iz svog tela. Pevač sam i otac himni.
Lutam po udaljenim mestima. Opsenar sam i svetac koji je sišao sa freske. Mozeš me upotrebiti kao nalepnicu.
Umem da oblikujem vatru dlanovima i hodam po peni reka i okeana. Učenja kažu da je to nemoguće. A vidiš, moguće je, jer sve činim neznanjem.
3.
Badava Njutnova razglednica: »Priroda nije slična tebi, već sebi samoj".
Ima ih koji su verovali i starom Sokratu: "Onaj ko ne zna, samo bi trebalo da se seti sebe".
"Jer znanje se" - kaže Platon - "u ljude ne unosi učenjem. Donosis ga rođenjem na ovaj svet".
Ne znam kome da verujem. Najbolje ti je da pitaš Ajnštajna. Taj je sve izbrisao, i sve počeo iz početka.
Brižljivo neguj neznanje i razlikuj se od onih koji, ošamućeni od sreće, likuju što uspevaju na nov način da izgovore neku potpuno istu stvar.

Mogućnosti
Staviš li težak teret na pleća, hodaćeš posrćući celo jutro. Ako ga odbaciš, odlepršaćeš stopalima.
Isto je tako i sa težinom saznavanja.
Gomila prolećnih paukova se grohotom smejala dok je, nošena vetrom, slušala kinesku poslovicu: »Samo strpljenje i vreme pretvaraju dudovo lišće u svilu«.
Pa evo, rekoše oni, mi svakog trena možemo isplesti toliko niti da prekrijemo nebo.
Kako objasniti prolećnim paucima da nije važno plesti i ukrašavati vazduh lepotom svoga tkanja? Važna je upotreba nti. Još nisam nosio košulju od paukove svile.
Zato ja više verujem jednoj svilenoj bubi i strpljivom Heraklitu koji misle da ljudi ogromna znanja nalaze u malim svetovima, a zaborave traže u većem i zajedničkom.
I verujem Francuzima. List je čak iz Normandije. Datum 1726: "I sitne kiše jedu velike puteve".
Zašto se kaže: beskorisno i korisno? Zašto se kaže: usplahireno i spokojno? Kao što postoji ponašanje čoveka, sine moj, tako postoji i ponašanje njegovih misli.
Rado bih nešto dodao Aristotelu. Recimo da je rekao: »Mudrost je jedina nauka koja se bavi mudrošću, a ne naukom". I onda bih ga i pod ovo potpisao, jer mi je potrebna i takva razglednica: »Ljubav je jedina umetnost koja se bavi ljubavlju a ne umetnošću".
Kjerkegor kaže: »Nema nikakvog Ovde i Tamo. Postoji samo nekakvo Svuda i Nigde«.
A stari dobri momak Ričard Bak dopisao je ispod toga nešto potpuno suprotno. Obojica su u pravu.
Ovako kaže Bak: »Kad bi nam prijateljstvo zavisilo od vremena i zavisilo od prostora, savladavši ih, mi bismo upropastili naše druženje.
Savladamo li prostor, ostaje samo Ovde. Savladamo li vreme, ostaje samo Sada. I zar ti se ne čini da ćemo se nas dvojica na tom čudesnom putu između Sada i Ovde ipak ponekad sretati?"
Sad shvataš, sine moj, da ću morati da ti objasnim neke stvari.

Zbirka: Akvareli
Drhtava Pesma
Osećam: nešto u meni raste pomalo bolno - pomalo belo, kao da nekakve zbunjene laste lete kroz moju glavu i telo. Vrte se.
Prestižu
Nesto traže.
Od njih se na usni dah užari.
Ja ne znam šta ću.
A tata kaže:
još si ti balava za takve stvari.
Osećam nešto u meni prska kao kad pupoljak zenice širi. Zašumi nekakva zlatna trska i neće pod čelom da se smiri.
Tu oblog uopšte ne pomaže.
Duša se kikoće i krvari.
Nešto me muči.
A tata kaže: još si balava za takve stvari.
Onda me zakiti prezrelo leto: dva grozda kao dve tople značke.
Sve mi u rebrima razapeto.
Sve okrenuto naglavačke.
A sve je ipak luđe i draže.
Srce bi prostranstvo da ozari.
Plačem od sreće.
A tata kaže:
još si ti balava za takve stvari.
Prirodo čuj me: laganja nema!
Ti bujaj - ja ću od tebe više! I neka široko u nama dvema ogroman ružičast vetar diše.
I luduj, prirodo!
Zri naopako!
- Samo mi nemir ne pokvari.
Volim te što si zaista tako ko i ja balava za divne stvari.