Miroslav Antić

First topic message reminder :



Predgovor:
O ljubavi i još ponečem
Ovu knjigu napisao sam ja. Pomogla su mi sva deca koju sam poznavao. Istina, niko mi nije diktirao stihove, niko birao ili dopisivao nove reči, ali svi su bili prisutni. Bile su prisutne detinje oči, njihove tajne, njihove najlepse l jubavi i snovi. I uopste, uvek kad pišem pesme za decu, radije bih umesto svog imena potpisao mnogo i mnogo dečijih imena. Kažu da se u životu uči od starijI. Ja sam mnoge mudre i plemenite stvari naučio od mlađih. Vi rastete. Postoji nešto kao detinjstvo, kao dečaštvo i kao mladost. Meni su takve podele uvek smetale. Koliko staraca sam sreo među osnovcima i koliko  predivnih dečaka i devojčica među pedesetogodišnjacima ili još mnogo starijim. Zato, kad upotrebim reč dete, pokušavam da joj dam dostojanstvo jedne ogromne bezazlenosti, koja je, tako bar mislim, najveća svetlost u ljudima. Vi rastete. Za detinjstvo i mladost napisano je mnogo lepih pesama.  Za ono srednje doba, kada više niste šmrkavci, a niste još uvek sasvim odrasli, nema baš tako mnogo, nema možda ni dovoljno poetskih zbirki. To vreme kao da se pomalo zaboravlja. Taj most preko koga treba preći s jedne na drugu obalu. Ta čudna pukotina u dozrevanju naše pameti, koja u nekom traje deceniju, a neko je preskoči za trenutak. Ove pesme sam zapisivao da lakše dišete. Da znate da imate negde u svetu jednog istinskog prijatelja, koji o vama brine drukčije nego tata i mama, rodbina ili nastavnici u školi. Koji o vama brine vršnjački. Jer i ja sam večiti dečak, sa jednim sedim čuperkom na čelu, ali još uvek plavim u duši. Moje pesme i nisu pesme, nego pisma svakom od vas. One nisu o ovim rečima koje ste pročitali nego u vama, a reči se upotrebljavaju samo kao ključevi, da se otvore vrata iza kojih neka poezija, već doživljenja, već završena, već mnogo puta oplakana ili otpevana, čeka zatvorena da je neko oslobodi. Knjiga je oslobođena pesme, one što kod zna od kada, postoji u svakome od nas. I još jedno važno: nemojte me shvatiti preozbiljno. Nisam ja sakupio svu pamet ovog sveta. Samo sam počeo da govorim nešto što treba i dalje govoriti, lepše od mene, šarenije od mene i drukčije od mene, a sličnije vama. Jednom, kad zađete u malo dublje u kalendare, pa se okrenete i kroz trepavice pogledate u pravcu detinjstva, kao što slikar gleda u platno koje treba da savlada i oživi, sigurno ćete pronaći u sebi bolju pesmu o ljubavi.
Miroslav Antić

Drugarska pesma
Ništa ti ne razumeš, moj najrođeniji blesane, uobrazeni prinče što te je život razmazio. Da znaš kolike sam noći uznemirene i besane drhtao kraj tvog uzglavlja, pokrivao te i pazio.
Ti si za mene još uvek parče tek rođenog mesa: ovaj musavko sto vrišti i celu kuću potresa.
Ja sam te, lepoto moja, naučio da hodaš. Svima sam plaćao piće kad su ti zubi nikli, ja sam ti dao život. Nije te donela roda. A onda smo se, odjednom, jedan od drugoga odvikli, kao da sve što kažem zaista ne razumeš i kao da sve što umem ti triput bolje umeš. U redu, pametna glavo.
Ja sam te ljuljao, kupao, ponosio se tobom, nemušte reči sricao, i dosta svoje mladosti zbog tebe sam polupao i kad je u svet trebalo nisam se zbog tebe micao, nego sam sav osedeo, moj naduvenko mili, da bi tvoj život vredeo i dani lagani bili.
Danas, kad rodjendan slaviš, sve ću svečane torte pobacati kroz prozor na užas rodbine cele. Ti znaš: ja sam tvoj otac. Mi smo od takve sorte što ne sme da zadrhti kad odapinje strele.

Možda jos nije kasno.
Jednom se mora reći: i drugarski i tužno i grubo i srneći.
Propustio sam godine. Ispustio te iz ruku. Sve tvoje slabe ocene moljakanjem sam rešio. Večito sam se svađao kad te drugi istuku. Bio si moje mzimče i tu sam najteže pogrešio.
Četrnaest ti je godina i zar te stvarno ne vređa da stalno za tebe podmećem i dušu i glavu i leđa?
Hoću da jasno kažeš kad misliš da budeš muškarac. Zar treba i sutra da rešavam sve što ti odraslom fali? "Tata, skripi u braku… na poslu… daj za džeparac…" A ja ti i dalje pomažem jer te i volim i žalim.
Ne čestitam ti rođendan. Mi smo se uzalud borili i stvarali smo čuda, i ništa nismo stvorili.
I evo, danas ti dajem reč roditeljsku i mušku: ako ne postaneš čovek na ovoj, tek započetoj čarobnoj stazi života moram ti razbiti njušku. Makar oženjen bio, makar u trideset petoj.
Nikad te tukao nisam. To za dečake nije. Al sutra, odrasli prinče, videćeš kako se bije. Đački korzo
U prvi sumrak svi se tu sjate ozbiljna lica, držanja kruta; odu do ugla, pa se vrate i opet tako još dvesto puta.
Šarena povorka gura se, šeta... Hiljadu kapa i bereta... Hiljadu šubara i kačketa...
A usput pogled poneko baci, ili nešto bajagi nevažno kaže. Ruku na srce: sta svi ti đaci danima ovde uporno traže dok troše đonove i troše sate,
dok odu onamo
i dok se vrate, i opet tako sve ispočetka, danas i sutra, idućeg petka, idućeg jula, idućeg maja, tamo i natrag - i nikad kraja? Čarape žute, zelene, plave, i duge noge, kao štapovi,
i neki zvrkovi na vrhu glave i šiške na čelu kao slapovi, i podgurkivanja, i zavirivanja, i zadirkivanja i dobacivanja...
A možda ipak - ko će ga znati možda tu ipak nešto postoji, možda i nisu prazni sati kad se u gužvi šeta i stoji,
kad počne tako sve ispočetka: danas i sutra, idućeg petka, idućeg jula ili aprila,
- možda tu nekom
rastu i krila,
možda tu počnu sva putovanja, možda se ovde najlepše sanja, možda se ovde najlepše želi i možda su se baš ovde sreli putevi neki dugi i tajni, putevi beli, putevi trajni, i možda su se baš ovde sreli osmesi neki
- i zavoleli.Možda baš zato jedino vredi da se u gužvi ovako luta: malo onamo i malo natrag, i opet tako još dvesto puta.

Saputnici
Znam; sve se neće na jedan osmeh svesti znam: neće svima jednako biti sunca
na istoj cesti uvek će se uplesti trag povratnika sa stopama begunca
hodaće oba u jednom istom smeru tegleći svaki svoju drukčiju veru
pa i mi tako, jedan uz drugog, nemo po istoj cesti teglimo živote i dane
i uporedo, rame uz rame idemo i lagaćemo kako se razumemo
sve dok na kraju ne stignemo tim istim pravcem na dve suprotne strane.

Zagonetka
pogodi kako se raste. pogodi kako se lako stigne do krova, do laste, oblaka punog kiše, do neke zvezde daleke
i više i jos više u čudne neke plave.
pogodi dali kroz kragnu, kroz nogavice, rukavice, dok neka snaga u tebi i neka lepota u tebi pravo do sunca vodi? zažmuri pa pogodi.
a mada nije ni važno da se unapred setiš.
možda se najlepše raste kad ništa ne primetiš. možda se najlepše biva veći, još jači, najveći, - ćuteći sasvim ćuteći,
kroz neki tihi nemir što se u tebe stvori, pa gori, beskrajno gori, i nikako da izgori.
i niko nezna šta je.
A on traje. I traje.

Ljubav
Opraštamo se, opraštamo se i strašno dugim nogama odlazimo u svet. Ti u svoju mladost onuda iza fabrika, iza pristaništa i mosta, niz raskršća koja se razilaze kao posvađani ljudi. Ja u svoju mladost onuda uz prugu gde trava ima okus vode, peska i sunca.
Nikada više nećemo sedeti u istoj klupi ni jedno od drugog prepisivati zadatke, ni deliti užinu na odmoru. Nikada se više neću smejati tvojim olinjalim lutkama ni ti mom neukroćenom zvrku na temenu za koji su me večito čupkali oni što sede iza nas. Nije ovo više završena samo jedna školska godina.
Kažu:
gotovo je detinjstvo.
Jedno veliko detinjstvo danas je gotovo.
Kažu, i svi su zajedno radosni i kotrljaju se niz stepenice kao šaka prosutih klikera, i svi su smešni od zadovoljstva kao plastelinske figure, i svi su šareni i čudni
kao grad za vreme velikih praznika. Samo ja znam: nikada više, nikada više, nećemo se uhvatiti za ruke ni hodati od ugla do ugla i pokušavati uzalud da se setimo dok ćutimo nečeg vrlo važnog, nečeg toliko ogromno važnog čega se razdvojeni nikada više nećemo moći setiti.

Rođendanska pesma
Ja mislim da smo svi redom iz lepe ljubavi rođeni, ogromne, čudne i drhtave kao jasike zelene.
posle su došle kolevke, cucle i zubi, i ostali. i noć kad smi kmečali. i pelene. pelene. pelene.
svejedno je dali su oblaci jesenjim nebom tumarali, ili je košava bila, ili je mećava bila, ja mislim; oni su videli sva sunca kad su nas stvorili. zato je kosa bebama meka i topla kao svila.
ja mislim da su se voleli i mislim da su zamišljali najlepše usne za nas, najlepše oko i dlan. i zeleli su da budemo najbolji na ovom svetu. da li se ikad upitaš, ličiš li na njihov san?
mama i tata su stari već i kažu; ljubav vene. a ljubav nihova ostaje i u nama se širi. i nastavlja se. nastavlja u nekom malenom švrći što će iz našeg srca uskoro da izviri.

Pesma za nas dvoje
Znam,
mora biti da je tako:
nikad se nismo sreli nas dvoje, mada se tražimo podjednako zbog sreće njene i sreće moje. Pijana kiša šiba i mlati, vrbama vetar čupa kosu.
Kuda ću?
U koji grad da svratim?
Dan je niz mutna polja prosut.
Vucaram svetom dva prazna oka zurim u lica prolaznika. Koga da pitam, gladan i mokar, zašto se nismo sreli nikad?
Il je već bilo?
Trebao korak?
Možda je sasvim do mene došla.
Al' ja,
u krčmu svratio gorak, a ona ne znajući-prošla.
Ne znam.
Ceo svet smo obišli u žudnji ludoj podjednakoj, a za korak se mimoišli. Da,mora da je tako
Proleće
Sunce se, eno, kao vreteno nad gradom vrti i glavom klima. Sve je u meni danas šareno.
I u tebi je
možda šareno.
U nama svima šarenog ima.
Bila je zima.
Prošla je zima.
Tu negde, blizu al ne znam gde je, vetar se topli vrti i smeje,
čupka nam kosu i krošnje njiše.
Bile su kiše.
Prošle su kiše.
Sad sunce, eno, kao vreteno ispreda gradom nešto šareno i - miriše. Reci mi zašto s tobom u hodu odjednom danas govorim tiše i zašto misli nekud odu, pa samo trepćem i ništa više? Kad ispod lipa senke se ruše, zašto sam tako odjednom smušen, pa kad te kući iz škole pratim, sve ne bih hteo da se vratim, već dugo stojim i dugo ćutim pod vetrom toplim i suncem žutim, a u glavu mi nebo stalo i još malo Čega malo?
Svega pomalo!
Ako se setim, ja ću ti reći i - uteći.

Najljubavnija pesma
Ovo je zaista najljubavnija pesma, a ni reč o ljubavi.
Svim pajacima i lutkama otkinute su glave i oni tako leže u ćosku bespomoćni i bačeni.
Neko u ovoj sobi neće više da bude dete,
Neko u ovoj sobi tri dana ne moze da ruča. Neko u ovoj sobi samo ćuti, ćuti i gleda kroz prozor kako jesen sa lišćem i vetrom
putuje preko pokislih gradskih krovova za pticama.
Ovo je zaista najljubavnija pesma, a ni reč o ljubavi.

Krila
Ako hoćes da odletiš - sklopi oči i sve jače veruj, veruj kao nikad u sve što se čini čudno.
Nemoj da mi smešno mašeš ko glupave vetrenjače svakom vetru, svakoj ptici, brzopleto, uzaludno.
Svako dete ima krila, samo mora da se seti gde mu rastu sakrivena i - odmah će da poleti.
Neko nađe svoja krila u tatinom novčaniku.
Neko proda svoja krila. Neko uvek tuđa krade.
Lete ljudi i nogama.
Lete ljudi i jezikom.
Lete ljudi od nevolje. Lete ljudi od parade.
Nekom mama krila veze.
Nekom mama krila sreže.
Neko ode za pticama.
Neko padne čim se vine.
Al divno je, al najteže, kad u glavi nađeš krila.
I obletiš maštom samo Za trnutak sve visine.
I svi misle: tu si bila.
A ti si na nebu bila.

Stranica iz dnevnika
Ništa neću da joj kažem, jer neću. Ona je jedna neozbiljna najobičnija balavica.
Mi stariji, mi iz osmog razreda, stavimo ruke u džepove i zviždućemo kroz zube.
Baš nas briga za te devojčice.
Ništa neću da joj kažem, jer neću. Ali ako pogleda nekog drugog, postaću najgori đak u školi.
Kad bi jastuci progovorili
Kad bi jastuci progovorili o tome šta neko sanja i krije, kada bi zaista progovorili o tome šta neko radi kradom, o devojčici, na primer, što imitira starije i nešto spletkari... spletkari, sva izbrljana pomadom, ili o dečaku što se tupim žiletom brije - kao: kuburi čovek s bradom, i sve ostalo kad bi progovorili o tebi i o meni, bilo bi da se plače i smeje i da se pocrveni.
Srećom: jastuci ništa ne govore.
Čuvaju milion tajni u mekoj belini perja. Oni su kao lađe, velike bele lađe, što plove u nemoguće, u snove, u bezmerja. Uveče te odvedu.
U zoru te dovedu,
I zna se: sve je uredu.

..A onda i prva ljubav
1
Nije to nagovaranje, rođeni moji.
Ko neće dalje da čita - nek slobodno zažmuri. Ali pazite dobro: ako u vama postoji
jedno veliko pitanje koje nestrpljivo žuri, pitanje veće od brda, i jedna treperava duša što veruje u čuda, i ako se u vama neke lepote talasaju i neke svetlosti rađaju, onda je sasvim svejedno dali žmurite ili ne žmurite jer čuda se već događaju.
Junaci, nos u jastuk!
Nek mašta kao lokomotiva leti!
razumem sve vaše brige i nespretnosti
i strah,
i evo: pomažem danas svakom da se seti što se bez razlog duri i smeška u isti mah. Junaci , nos u jastuk! Niko ne mora znati šta je.
Važno je da nešto postoji i da to nešto traje i kažem: bas nije nagovaranje
Ko neće dalje da sluša - neka zapuši uši. Važno je šta je skriveno u nama, u duši.
A ova pesma je oko što vidi i kroz tamu.
Nju nećeš prevariti kao tatu i mamu
2
Evo o prvoj ljubavi još samo nešto malo: nek ne zaboravi niko - ona je iapk večna. Ona je kao nebo što se uskovitlalo kad je u zoru palo u ogledala rečna. Ona će ostati sramežljiva i vitka u nekim budućim staricama koje sad krišom sanjaju odrezane vitice i žure da završe sve zadatke na vreme, i u nekim budućim penzionerima koji gaze po blatu i skakuću po baricama, skupljaju sličice fudbalera i dobijaju jedinice zbog Pitagorine teoreme. Ona je najlepša ljuljaška između radosti i samoće kad se najviše hoće, a niko ne zna šta hoće.
I kad godine minu u beskraj...u daljinu...
i prođu mnoge lepote i svenu mnogi cvetovi, jedino prva ljubav ostaće negde u oku, u nekim običnim stvarima, u požutelim spomenarima kao večno novi nepoznati svetovi.
Zato i vredi sanjati, zato i vredi želeti, - šta nas se ostalo tiče!
Zato i vredi napisati i kao plakat podeliti ove šarene reči koje na pesmu liče.
3
Najzad,
u prvoj ljubavi rađa se i prva bora ovde negde na čelu i celog života te prati
Rađa se prva tuga i prva ljubomora i prvi put se pati.
I odjednom ti drugčije izgleda čitav svet. Nešto u glavi gori, nešto tutnja i vri.
To nije kao matematika. Tu su dva i dva često - pet A često - nisu ni tri.
Ne pitaj zašto odkud odjednom košava briše.
To možda i nije vetar.
To prva ljubav uzdiše.
Ne pitaj odkuda kiše odjednom pljusnu jače.
To možda i nije pljusak, već neko zbog ljubavi plače i trepavice mu slane i rukavi mu slani kao presoljeni ručak i kao okeani.
Uostalom
šta vredi o prvoj ljubavi i dalje da se soli. Izvoli, samo izvoli,
pa ako je tebi isto ovako - ti kaži, a ako nije isto - onda sve se ovo ne važi.

Snovi
Velike ruke imaju ušće koje ih pretvara u okean
Veliki vetar ima prozračne puteve ka ravnici Ja imam samo san, običan malecki san u kome za pedalj bliže ponekoj zvezdi i ptici
U zoru od svega toga čitavo nebo izraste na mojim rukama toplim i obrazima snenim i dan je nalik na neke zenice graoraste oivičene zelenim.
I uopšte, zvedo i ptico, uopšte - celi svete, divno je kad se u nama čekanje javi, pa se od toga na usni nešto rumeno isplete i nešto graorasto i zeleno u glavi.

Kako se sanja
Treba nešto da se usni Ali kako? Treba da se usni tako da ne bude baš ovako i onako, već da bude i ovako i onako. Ako treba da se usni, onda - tako.
Kad kraičak levog oka sjaj zalije, kad kraičak desnog oka bol zalije, kad kraičak desnog uha dah zalije,
kad kraičak desnog uha smeh zalije, ne pitaj si ni: šta li je, ni: čemu je, ni: da li je?
Uzmi malo sna u saku i protrljaj oči svoje.
I odjednom znaćeš: to je.
Koje?
Moje ili tvoje? Ne benavi, svete plavi, ko da moje nije tvoje, ko da tvoje nije moje.

Usne
Usne jedino zato postoje da s nekim podeliš nešto svoje.
Kad dlanovima pritisneš čelo. Tu gde je neka vatra u glavi, ne skrivaj ljubav neveselo, - svima je ispričaj, - svima javi.
Kad jedno leto u pege čelo oko nosa se zgusne, sav svet nek sazna šta se to htelo, što se to srelo što se to smelo i što su odjednom slađe usne.
Usne su da se nešto šapne.
Usne su da se nešto nasluti. Zatim da na njih zvezda kapne i da se prvi poljubac nikom. nikada nikom ne prećuti.
Usne jedino za to postoje da s nekim podeliš nešto svoje.

Nosač
I
Oduvek sam se divio onima koji umeju da nacrtaju dugačko, široko i visoko.
Oni su sigurno shvatili dokle se prostire beskraj, kad im je tako lako da ga vide i izmere.
Oduvek sam se čudio onima koji razumeju znake u kalendarima, datume, mesece, stoleća, ili stanu pred sat i pročitaju večnost.
To mora biti suluda i neobična hrabrost usuditi se komadati i usitnjavati vreme.
Kameni mir daljine sav je presvučen mojom kožom.
Sklapam oči i osećam: sve ono što sam bio, i ono što sam sada, još uvek nisam ja. To je tek priprema za mene.
Koliko znam da pitam, toliko znanja mi pripada.
II
Mene je neko od malena zatvorio u prolazno i zaključao za mnom kapiju beskonačnog.
Dresairan da misliš zajedno. Zato i ne volim zakletve.
I zajedno da pevaš. Zato i ne volim horove.
I zajednički da tuguješ. Zato i ne volim sahrane.
Jedino si sam kad ostariš.
Baš zbog te samoće u starosti, koja se događa naprasno tamo gde prestaje detinjstvo, hvatao me je strah. I večito sam sumnjao u to su me učili.
Učitelj obično kaže: "Ako želiš da saznaš, pogasi sve svoje svetlosti i uputi se za mnom."
Te, petnaeste godine, osamdeset i trećeg dana,dogodilo se nešto što mi je dalo znak da pođem sam sa sobom. Prohodao sam na rukama.
III
Rođen sam u ravnici. To je zemlja bez odjeka.Tu ništa ne vraća dozive. Popiju ih daljine.
Jata lete u mestu, i mogu se uzabrati.
Sve se priginje zemlji. Sve je nadohvat ruke.
Tu se prostori mere svitanjima i sumracima, a vreme dužinama senki. Mlečni put je do kolena, kao prosuta slama. Ne moraš da se penješ: zvezde rastu u žbunju. Samo se uputiš ravno, po vrežama od zlata i posle desetak koraka već hodaš po nebesima.
Zar sve to ne liči na slobodu?
IV
Objašnjavanjem stvari, oduzimamo im nešto od one čarolije od onog zlatastog omota, ispod kojeg se kriju tolika čudesna značenja svega što izgleda isto.
Reči su iskračale. Iznošene. I krpljene. Mereno od pre vremena i mnogo posle vremena. Ostaje samo smisao kao čudo svih viđenja.
Razmišljao sam o tome i to u sebi ponavljao, jer osećao sam nejasno da se tu krije mudrost i sloboda detinjstva.
I hodao sam na rukama.
I nosio sam zemlju u susret nebu zvezdama po drumovima svetlosti i bespućima vasione.
Eto, to je moj život i moja biografija.
To sam ja po zanimanju: nosač zemljine kugle.