Dostojevski

First topic message reminder :







PRVI DEO

GLAVA PRVA
I
Ne mogavši da se savladam, sedoh da napišem ovu istoriju mojih prvih koraka u životu, iako sam mogao proći i bez toga... Jedno znam pouzdano: nikad neću sesti da pišem svoju autobiografiju, pa makar živeo i do sto godina. Mora čovek biti baš bedno u sebe zaljubljen, pa da bez stida piše sâm o sebi. Ipak se opravdavam time što ne pišem iz istih razloga zbog kojih pišu svi, to jest zbog pohvale čitalačke. Što sam se iznenada rešio da napišem od reči do reči sve što se sa mnom dogodilo od prošle godine, to sam učinio po unutrašnjoj potrebi: toliko sam potresen svim onim što se desilo. Zapisaću samo događaje, izbegavajući koliko je god moguće sve što je sporedno, a naročito književne ukrase; književnik piše trideset godina, i na kraju krajeva opet ne zna zašto je pisao toliko. ja nisam književnik, niti hoću da budem književnik, i smatrao bih da je neprilično i ružno da iznosim unutrašnjost moje duše i lep opis mojih osećanja na njihovu književnu pijacu. Međutim, na žalost, predosećam da, kako mi izgleda, nije moguće potpuno proći bez opisivanja osećanja i bez razmišljanja (možda čak i otrcanih razmišljanja). Toliko razorno deluje na čoveka književni rad, čak i kad piše samo za sebe. Razmišljanja će možda biti čak i vrlo otrcanih, jer je vrlo moguće da ono što čovek sâm ceni, nema nikakve vrednosti za druge. Ali sve to na stranu. Pri svem tom, evo ipak predgovora! Više u tom pravcu neće biti.
Na posao! Mada ništa nije teže nego prići ma kom poslu, možda čak i svakom poslu.

III
Ne znam zašto me je tada najedanput obuzeo strašan bes. Uopšte, sa velikim nezadovoljstvom se sećam nekih mojih ispada u tim trenutcima— najedanput sam ustao sa stolice.
— Znate šta, — rekoh, — vi kažete da ste došli uglavnom zbog toga da bi moja majka pomislila da smo se izmirili. Prošlo je dosta vremena da bi to mislila; da li vam neće biti prijatno da me ostavite samog.
On malo pocrvene i ustade s mesta.
— Dragi moj, ti si sa mnom vanredno besceremonijalan. Uostalom, do viđenja; ne može te čovek naterati da budeš ljubazan. Dopuštam sebi samo jedno pitanje: hoćeš li odista da ostaviš kneza?
— Aha! Znao sam da imate naročitih namera...
— To jest, ti podozrevaš da sam došao da te sklonim da ostaneš kod kneza, zato što imam od toga neke koristi. Ali, dragi prijatelju, da ne misliš da sam te i iz Moskve zvao zato što sam imao u vidu neku svoju korist? O, kako si nepoverljiv! ja ti, naprotiv, želim svako dobro. I baš evo sada kad su se tako popravile moje prilike, želeo bih da mi bar koji put dopustiš da ti ja i majka pomognemo.
— Ja vas ne volim, Versilove.
— I čak „Versilov“. Uostalom, vrlo mi je žao što ti ne mogu predati ovo ime, jer u suštini u tome i jeste cela moja krivica, ako tu ima kakve krivice, je li tako? Ali, za Boga, nisam se mogao oženiti udatom ženom, rasudi sam.
— Zato ste se, verovatno, hteli da oženite i neudatom ženom.
Na licu mu se pojavi mali grč.
— Ti to misliš na Ems. Čuj, Arkadije, ti si dole već sebi dopustio taj ispad, ukazujući na mene prstom, pred svojom majkom. A znaj da si baš tu najviše promašio. Iz te istorije s pokojnom JJidijom Ahmakovom ti ne znaš baš ništa. Ne znaš ni to koliko je u toj istoriji sama tvoja majka učestvovala, jeste, pored svega toga što tamo sa mnom nije bila; i ako sam ikada video dobru ženu, to sam video tada, mislim na tvoju majku. Ali dosta; to je za sada još tajna, a ti — ti govoriš što sâm ne znaš, i znaš samo po čuvenju.
— Knez je baš danas rekao da ste ljubitelj goluždravih devojčića.
— To je rekao knez?
— Da, čujte: hoćete li da vam kažem tačno zašto ste sad dolazili kod mene? Celo vreme sam sedeo i pitao se: u čemu je tajna ove posete, i najzad izgleda da sam sad pogodio.
Već je bio na vratima, ali se zaustavio i okrenuo mi glavu očekujući.
— Večeras sam uzgred pomenuo da se pismo Tušarevo Tatjani Pavlovnoj, koje je dospelo među hartije Andronikova, našlo posle njegove smrti u Moskvi u Marije Ivanovne. Primetio sam tada da se vaše lice najedared kao zgrčilo, i tek sad sam pogodio; kad vam se, maločas, još jedanput, isto takav grč pojavio na licu: palo vam je tada na pamet, dole: ako se jedno Andronikovljevo pismo našlo kod Marije Ivanovne, zašto da se nije našlo i drugo pismo? A posle smrti Andronikova mogla su ostati vrlo važna pisma, a? Zar nije tako?
— I ja sam, dolazeći tebi, hteo tobože da te navedem da se o tome izbrbljaš?
— Vi to sami najbolje znate. On je vrlo pobledeo.
— To ti nisi sam pogodio; tu ima uticaj jedne žene; i koliko samo ima mržnje u tvojim rečima — u tvom grubom nagađanju!
— Jedne žene? A ja sam tu ženu baš danas video! Vi možda zato i hoćete da me ostavite kod kneza, da bih je špijunirao?
— Vidim da ćeš vrlo daleko doterati na svom novom putu. Da nije to ta „tvoja ideja“? Produži samo, dragi prijatelju, ti imaš nesumnjive sposobnosti za detektiva. Kad ti je dat talent, treba da ga i usavršiš.
On zastade da uzme daha.
— Uzmite se na um, Versilove, nemojte me praviti vašim neprijateljem!
— Dragi prijatelju, u takvim slučajevima niko neće iskazati svoje poslednje misli, nego će ih sačuvati za sebe. A zatim, molim te, prisvetli mi. Mada si mi neprijatelj, ipak, verovatno, nisi toliki da bi mi poželeo da skrham vrat. Tiens, mon ami.[19] — produži on silazeći, — zamisli, ja sam te ceo mesec dana držao za dobričinu. Ti toliko želiš da živiš i tako si žedan života, da kad bi ti čovek dao i tri života, i to bi ti bilo malo: to ti piše na licu; a takvi ljudi su većinom dobričine. I gle, koliko sam se prevario!

IV
Ne mogu da izrazim kako mi se steglo srce kad sam ostao sâm: bilo mi je kao da sam sa sebe živa odsekao komad mesa! Zašto sam se tako najedared, rasrdio i zašto sam ga tako uvredio — tako nasilno i hotimice — ne bih mogao sad reći, ali naravno ni tada. I kako je pobledeo! A šta ako je to bledilo možda bilo izraz najiskrenijeg i najčistijeg osećanja i najdubljeg bola, a ne ljutnje i uvrede? Uvek mi je izgledalo da je bilo trenutaka kad me je vrlo voleo. Zašto, zašto sad da u to ne verujem, u toliko pre što su sad već mnoge stvari potpuno objašnjene?
A rasrdio sam se iznenada i isterao ga iz sobe možda upravo zbog iznenadne sumnje: da je došao kod mene u
nadi da sazna: da li je u Marije Ivanovne ostalo još Andronikovljevih pisama? Da mora tražiti ta pisma i da ih traži— to sam znao. Ali ko zna, možda sam se tada, baš u tom trenutku, užasno prevario! I ko zna, možda sam ga samom svojom greškom i naveo docnije na misao o Mariji Ivanovnoj i o mogućnosti da se u nje nalaze pisma?
I, najzad, još jedna čudna stvar: on je opet ponovio reč po reč moju misao (o tri života) koju sam ranije izrekao Kraftu, i to mojim baš rečima. Podudarnost reči je naravno slučajna, ali, ipak, koliko on poznaje suštinu moje prirode! Kakav pogled, kakva sposobnost pogađanja! Ali ako tako ume da shvati jedno, zašto onda nimalo ne pojima drugo? I zar se odista nije pretvarao, i odista nije bio u stanju da pogodi da mi nije stalo do Versilovljevog plemstva, da mu ja ne opraštam ne svoje rođenje, nego da sam celoga života žudeo za samim Versilovom, za celim čovekom, ocem, i da mi je ta misao već prešla u krv? Zar je ovaj fini čovek toliko tup i grub? A ako nije, zašto me ljuti, zašto se pretvara?

GLAVA OSMA
I
Idućega jutra postarao sam se da ustanem što ranije. Obično se kod nas ustajalo oko osam sati, to jest, ja, moja majka i sestra; Versilov se izležavao do pola deset. Tačno u pola devet majka mi je donosila kafu. Ali ovoga puta sam, ne čekajući kafu, umakao iz kuće već u osam sati. Još uveče sam sastavio opšti plan rada za ceo ovaj dan. U tom planu, pored sve moje strasne rešenosti da neizostavno pristupim njegovom izvršenju, ipak sam osećao da je bilo vrlo mnogo nepouzdanih i neodređenih tačaka, baš među najvažnijima; i zato sam gotovo celu noć bio kao u polusnu, u nekom bunilu, imao užasno mnogo snova, i gotovo nimalo nisam spavao kako bi trebalo. Ipak sam ustao bodriji i svežiji nego
ikad. S majkom naročito nisam želeo da se sretnem. S njome ne bih mogao gavoriti ni o čem drugom sem o poznatoj temi, te sam se bojao da će me kakav nov i neočekivan utisak odvući od preduzetih namera.
Jutro je bilo hladno i sve je pokrivala vlažna, mlečna magla. Ne znam zašto, ali rano, poslovno jutro u Petrogradu, pored svega njegovog ružnog izgleda, uvek mi se dopada, i ceo taj svet koji žuri za svojim poslom, egoističan i neprestano zamišljen, ima za mene u osam sati izjutra nešto naročito privlačno. Naročito volim usput, žureći se, ili da sâm koga zapitam o nečem, ili da mene ko zapita šta bilo: i pitanje i odgovor su uvek kratki, jasni, razumni, postavljaju se bez zastajkivanja i uvek gotovo prijateljski, i gotovost na odgovor je veća nego preko dana. Petrograđanin u podne ili uveče postaje manje razgovoran, i za malu stvar će izgrditi ili ismejati; sasvim je drukčiji rano izjutra, pre rada, u najtreznije i najozbiljnije doba. To sam zapazio.
Opet sam pošao na „Petrogradsku stranu“. Kako je oko dvanaest sati neizostavno trebalo da budem opet na Fontanki kod Vasina (koji se najčešće mogao zateći kod kuće oko dvanaest sati), požurio sam se ne zadržavajući se, mada sam jako želeo da negde popijem kafu. Uz to, trebalo je i Jefima Zvjereva svakako zateći kod kuće; opet sam otišao do njega i umalo nisam odocneo; već je bio popio kafu i spremao se da izađe.
— Šta te to opet donosi? — zapita me on, ne ustajući s mesta.
— Odmah ću ti objasniti.
Svako rano jutro, isto tako i petrogradsko, utiče na prirodu čovečju otrežnjavajući. Mnogi vatren noćni san ispari zajedno s jutarnjom svetlošću i hladnoćom, i meni samom dešavalo se često da se setim izjutra mnogih svojih noćnih tek minulih maštanja, a često i postupaka, sa prekorom i stidom. Ali uzgred da ipak primetim da smatram petrogradsko jutro, koje izgleda da je najprozaičnije jutro na celom zemnom šaru, — gotovo kao najfantastičnije na svetu. To je moje lično mišljenje ili, bolje reći, utisak, ali za njega jemčim. Na takvom petrogradskom jutru, gnjilom, vlažnom i maglovitom, divlja misao kakvog Puškinovog Hermana iz „Pikove dame“ (kolosalno lice, neobičan, savršeno petrogradski tip, — tip iz petrogradskog perioda) — čini mi se da mora još više da ojača. Sto puta mi je usred ove magle nailazila čudna misao koje nikako nisam mogao da se otresem: „A šta bi bilo kada bi, čim se raziđe ova magla i digne u vis, s njom zajedno nestalo i ovog gnjilog, močvarnog grada, da se digne s maglom i iščezne kao dim, a ostane pređašnje finsko blato, i usred njega, ako hoćete kao ukras, bronzani vitez na zaduvanom propetom konju?“ Jednom reči, ne mogu da izrazim svoje utiske zato što je to sve ipak fantazija, — poezija, dakle besmislica; ipak mi se postavljalo često i još se postavlja jedno potpuno besmisleno pitanje: „Svi se oni žure i praćakaju, a ko zna, možda je to sve samo nečiji san, i možda tu nema ni jednog jedinog pravog, istinskog čoveka, nijednog stvarnog pokreta? A taj čiji je to san, najedared će se probuditi — sve će najedared iščeznuti“. Ali ja sam se udaljio.
Odmah da kažem: ima zamisli i ima maštanja u svakom ljudskom životu koja izgledaju toliko ekscentrična, da bi ih čovek na prvi pogled mogao bezuslovno smatrati kao ludost. S jednom takvom fantazijom i ja sam došao toga jutra Zvjerevu, — Zvjerevu zato što nikoga drugoga nisam imao u Petrogradu kome bih se s tim mogao obratiti. A međutim Jefim je bio baš takav čovek kome bih se, da sam imao izbor, s ovakvim predlogom poslednjem obratio. Kad sam seo prema njemu, i sam sam uvideo da prema meni, oličenom bunilu i žaru, sedi oličena zlatna sredina i proza. Ali s moje strane bila je ideja i pravi osećaj, na njegovoj strani samo praktičan zaključak: da se tako nikad ne radi. Ukratko, ja sam mu kratko i jasno izložio da sem njega u Petrogradu nemam nijednog poznanika koga bih mogao poslati po jednom izvanrednom pitanju časti kao sekundanta; da je on moj stari drug i da prema tome nema prava da mi odrekne, a da želim da izazovem gardijskog poručnika kneza Sokoljskog, zato što je, pre više od godinu dana, u Emsu udario mom ocu, Versilovu, šamar. Napominjem da je Jefim baš vrlo podrobno znao sve moje porodične prilike, moje odnose prema Versilovu, i gotovo sve što sam i ja znao iz prošlosti Versilovljeve; u razna vremena sam mu to saopštavao, sem, naravno, nekih tajni. On je sedeo i slušao, po svom običaju rđave volje, kao vrabac u kavezu ćutljiv i ozbiljan, naduven, sa svojom razbarušenom belom kosom. Nepomičan, prezriv osmejak nije silazio s njegovih usana. Taj osmejak bio je utoliko neprijatniji, što je bio potpuno nenameran i nehotičan; videlo se no njemu da se on odista i stvarno u tom trenutku smatrao od mene viši pameću i karakterom. Takođe sam podozrevao da me uz to prezire i zbog sinoćne scene kod Dergačeva: tako je i moralo da bude: Jefim je gomila, Jefim je ulica, a ona se uvek klanja samo pred uspehom.
— A Versilov ne zna za to? — zapita on.
— Naravno da ne zna.
— Kakvo onda imaš pravo da se mešaš u njegove stvari? To je prvo. Drugo, šta želiš time da dokažeš?
Znao sam prigovore, i odmah mu objasnih da sve to nije tako glupo kao što on misli. Prvo, bezobraznom knezu dokazaće se da još ima ljudi koji znaju šta je čast, i to u našim krugovima, a drugo, biće postiđen Versilov i dobiće lekciju. I treće, najvažnije, čak ako Versilov ima i pravo, iz kakvih god svojih uverenja, što kneza nije izazvao na dvoboj, i što se rešio da otrpi šamar, on će tad videti da postoji neko ko toliko oseća njegovu uvredu da je prima kao svoju, i da je gotov da za njegove interese čak i svoj život položi... bez obzira na to što se s njim za svagda rastaje...
— Čekaj, ne viči toliko, tetka to ne voli. Reci ti meni, je li to taj knez Sokoljski s kojim se Versilov sudi oko nasleđa? U tom slučaju to bi bio savršeno nov i originalan način da se izigra tužba — ubiti protivnika u dvoboju.
Ja mu tada objasnih Toutes lettres[20]: da je on običan glupak i bezobraznik, i da njegov prezrivi osmejak pokazuje samo njegovu uobraženost i prostotu, da on ne može da ne misli da pitanje parnice nije bilo jasno u mojoj glavi, i da sam zato rešio da posetim jedino njegovu mislima nabijenu glavu. Zatim sam mu izložio da je parnica već dobivena, zatim da se ona ne vodi s knezom Sokoljskim, nego s kneževima Sokoljskima, tako da kad bi poginuo jedan knez, onda ostaju još drugi, ali da bez sumnje treba odložiti izazivanje na dvoboj dok ne prođe rok za žalbu apelaciji, (iako kneževi neće podnositi žalbu), recimo, radi reda. Kad bude došao taj rok, biće i duel; da sam s tim i došao sad da duel ne bude odmah, nego da mi je bilo potrebno da se osiguram jer nemam sekundanta; da nemam poznanika, dakle da mogu međutim da nađem koga, ako bi mi on, Jefim, odrekao.
— E pa onda dođi da govoriš kad ti bude trebalo, a ne da sada prelaziš deset vrsta. On ustade i uze kapu.
— A pristaješ li da onda budeš?
— Ne, ne pristajem, naravno.
— Zašto?
— Već samo zbog toga, što ćeš, ako sad pristanem da onda budem sekundant, celo vreme apelacijskoga roka da
mi dolaziš svakoga dana. A cela ta stvar je besmislica i ništa drugo. I zašto da zbog tebe kvarim svoju karieru? I kad me knez bude zapitao: „Ko vas je poslao?“ — Dolgoruki. — „A kakva posla ima Dolgoruki s Versilovom?“ moram mu objasniti tvoj rodoslov, zar ne? A on će da prsne u smej.
— Udari ga po njušci!
— To je lako reći.
— Zar se bojiš? Zar ti, tako visok? Bio si najjači od svih u gimnaziji.
— Bojim se; naravno, bojim se. I knez se već zbog toga neće hteti tući, što se oni tuku samo sa jednakima.
— I ja sam džentlmen, po obrazovanju, ja sam stekao prava, ja sam jednak s njim... naprotiv, on je niži.
— Ne, ti si mali.
— Kako mali?
— Tako, mali; obojica smo mali, a on je velik.
— Ti si glup! Po zakonu, ja mogu već godinu dana da se ženim.
— Pa ženi se, ali si ipak klipan: još si nedorastao!
Najzad sam shvatio da se on rešio da mi se podsmeva. Nesumnjivo, celu ovu glupu anegdotu mogao sam i da ne ispričam, i čak bi bilo bolje da je umrla neznano; pored toga ona je odvratna zbog toga što je neznatna i nepotrebna, iako je imala dovoljno ozbiljne posledice.
Ali da bih sebe još više kaznio, ispričaću je do kraja. Kad sam shvatio da mi se Jefim podsmeva, udarim ga u leđa desnom rukom ili, tačnije, pesnicom. On me tada spopadne za ramena, obrne licem napolje i — dokaže mi delom da je odista bio najsnažniji od svih nas u gimnaziji.

II
Čitalac će, naravno, pomisliti da sam, izlazeći od Jefima, bio u najstrašnijem raspoloženju; ali se vara. Odveć mi je bilo jasno da je to bila samo drugarska šala, a da je ozbiljnost stvari ostala netaknuta. Kafu sam popio tek na Vasiljevskom ostrvu, pošto sam naročito izbegao moju jučerašnju gostionicu na Petrogradskoj strani; i ta gostionica i onaj slavuj postali su mi dvostruko mrski. Čudna stvar: sposoban sam da mrzim mesta i predmete na isti način kao i ljude. Ali ja imam u Petrogradu i nekoliko srećnih mesta, to jest takvih gde sam zbog nečega jedanput bio srećan, — i ta mesta čuvam da odem naročito do njih, i to što je mogućno docnije, kad budem sasvim sam i nesrećan, da tamo tugujem i predam se uspomenama. Pijući kafu, dao sam potpuno za pravo Jefimu i njegovom zdravom smislu. Da, on je bio praktičniji od mene, ali nije bio realniji. Realizam koji je ograničen krajem svoga nosa opasniji je i od najbezumnije fantastičnosti, zato što je slep. Ali mada sam dao za pravo Jefimu (koji je, verovatno, u tom trenutku mislio da ja idem ulicom i da psujem), — ipak nisam ni u čem odstupao od svojih uverenja, kao što ni dan danji ne odstupam od njih. Video sam ja dosta takvih ljudi koji posle prvog čabra hladne vode ne samo da odstupaju od svojih namera, nego čak i od svojih ideja, i počinju da se smeju onome što su, sve do pre jednoga trenutka, smatrali za svetinju: o, kako oni to lako čine! Neka je Jefim, čak i u suštini stvari, imao više pravo nego ja, a ja bio gluplji i od najvećega glupaka i samo glumio, ipak je u dubini stvari ležala jedna tačka na osnovu koje sam i ja bio u pravu: u nečem sam i ja imao pravo, ali ljudi to nikada nisu mogli da shvate.
Kod Vasina, na Fontanki, kod Semjonovskoga mosta, bio sam tačno u dvanaest sati, ali ga nisam zatekao kod kuće. Svoj posao imao je Vasin na Vasiljevskom ostrvu, a kući je dolazio u strogo određeno vreme, između ostaloga gotovo uvek u dvanaest sati. I kako je, uz to, još bio i nekakav praznik, ja sam baš očekivao da ću ga sigurno zateći; kad ga nisam zatekao, odlučio sam da ga čekam, bez obzira na to što sam mu dolazio prvi put.
Ovako sam razmišljao: stvar s pismom o nasleđu je stvar savesti, i, uzimajući Vasina za sudiju, tim samim pokazujem mu svu dubinu moga poštovanja, što će mu, naravno, morati biti prijatno. Razume se, ovo pismo mi je zadavalo ozbiljnu brigu, i ja sam bio odista uveren u neophodnost da stvar reši treći; ali ipak mislim da sam se još tada mogao izvući iz teškoća bez ičije tuđe pomoći. I, što je glavno, to sam znao još tada: trebalo je samo predati pismo samome Versilovu iz ruke u ruku, a on neka čini s njim šta mu je volja — i eto ti rešenja. Da sam sebe postavljam za višega sudiju i rešavaoca u poslu te vrste, bilo je sasvim nepravilno. Izvlačeći sebe iz spora predajom pisma iz ruke u ruku i to ćutke, tim samim bih dobio, jer bih sebe postavio na položaj iznad Versilova; jer odričući se, ukoliko se mene tiče, svih koristi nasleđa (zato što bi mi kao Versilovljevom sinu naravno nešto pripalo od toga novca, ne odmah, nego docnije), — za sebe bih zauvek sačuvao pravo da s moralne visine posmatram budući postupak Versilova. Ako bi me ko hteo da prekori da sam upropastio kneževe, to ne bi mogao zato što dokument nije imao odlučnu pravnu važnost. Sve to sam razmislio i sebi potpuno objasnio sedeći u pustoj Vasinovoj sobi; čak mi je palo na pamet da sam došao Vasinu ne zato da od njega tražim savet kako da postupim, — nego jedino u toj nameri da bi on pri tom uvideo kako sam ja najblagorodniji i najnekoristoljubiviji čovek na svetu, i da mu se tim osvetim za jučerašnje moje uniženje pred njim.
Kad mi je to postalo jasno, osetio sam veliku srdžbu; ipak nisam otišao, nego sam ostao, mada sam tačno znao da će moja srdžba svakih pet minuta biti sve veća.
Pre svega, počela je da mi se užasno ne dopada Vasinova soba. „Pokaži mi svoju sobu, pa ću ti reći kakav si“, odista bi se tako moglo reći. Vasin je stanovao u nameštenoj sobi koju su izdavali očevidno siromašni ljudi, koji su imali i druge kirajdžije sem njega, i od toga se izdržavali. Poznate su mi te uzane, nameštajem jedva snabdevene sobe, koje ipak imaju pretenzije da izgledaju udobne; tu je bezuslovno jedan mek divan kupljen na starinarnici, koji je opasno pomeriti s mesta; jedan umivaonik i gvozdeni krevet iza zaslona. Vasin je očevidno bio najbolji i najpouzdaniji kirajdžija: takvog najboljeg kirajdžiju neizostavno ima po jednog svaka sopstvenica stana, i zato mu se naročito ugađa: njegova soba sprema se i čisti najpažljivije, veša se iznad divana litografska slika, ispod stola prostire ćilim koji tek što se ne raspadne. Ljudi koji vole tu zagušljivu čistoću, i, što je glavno, uslužnu snishodljivost gazdarica — i sami su sumnjivi. Bio sam uveren da je položaj najboljega kirajdžije laskao dosta Vasinu. Ne znam zašto, ali me je malo po malo počeo da ljuti pogled na dva stola pretovarena knjigama. Knjige, hartije, mastionica — sve je to bilo u najodvratnijem redu, čiji je ideal u saglasnosti sa shvatanjem života gazdarice Nemice i njene sobarice. Knjiga je bilo dosta, i ne samo novina i časopisa, nego i pravih knjiga, — i on ih je očevidno čitao, i, verovatno, seo bi da čita ili je uzimao da piše sa neobično važnim i savesnim izrazom na licu. Ne znam, ali više volim kad su knjige razbacane bez reda; bar se od posla ne pravi sveštena služba. Po svoj prilici je ovaj Vasin vrlo uglađen s posetiocem, ali, po svoj prilici, svaki njegov pokret govori mu: „Zadržaću se s tobom jedno sat i no, a posle, kad odeš, opet ću se baciti na posao“. Po svoj prilici je s njim moguće voditi vrlo interesantne razgovore, i čuti od njega nove stvari, ali — „sad ću s tobom razgovarati i vrlo ću te zainteresovati, a čim iziđeš, uzeću da se bavim nečim što me više interesuje“... I ipak nikako nisam odlazio, nego sam ostajao. A u to da mi nimalo nije potreban njegov savet, uverio sam se konačno.
Čekao sam tako jedan sat i više, sedeći kraj prozora na jednoj od dveju pletenih stolica koje su bile pored prozora. Ljutilo me je i to što je prolazilo vreme, a imao sam do večera još i da nađem sebi stan. Već sam hteo da uzmem kakvu knjigu da razbijem dugo vreme, ali nisam uzeo; na samu pomisao da se razonodim, postalo mi je dvaput dosadnije. Više od jednoga sata trajala je vanredna tišina, i tada najedanput negde vrlo blizu, iza vrata, koja je zaklanjao divan, i nehotice sam postepeno počeo da čujem sve razgovetniji i razgovetniji šapat. Govorila su dva glasa, očevidno ženska, to se čulo, ali nisu se nikako mogle razaznati reči; pa ipak sam iz duga vremena počeo da prisluškujem. Jasno je bilo da su govorili živo i strasno, i da nije bilo govora o krojačkim mustrama: o nečemu su se dogovarali ili sporili, ili je jedan glas ubeđivao i molio, a drugi nije slušao i protivio se. Morali su biti neki drugi kirajdžije. Ubrzo mi je opet postalo dosadno, i uvo mi se priviklo, tako da je to sve, mada sam i dalje slušao, bilo mehanički, i po koji put bih sasvim zaboravio da slušam, dok se najedanput ne desi nešto izvanredno, baš kao da je neko skočio sa stolice obema nogama, ili najedanput skočio s mesta i lupio nogama; zatim se razleže jecanje, pa jedan krik, čak i ne krik nego kreštanje kao u životinje, ljutito, kojem kao da je ravnodušno da li će ga čuti stranci ili neće. ja poleteh i otvorih vrata; u isti mah otvorila su se i druga vrata na kraju hodnika, gazdaričina vrata kako sam docnije saznao, odakle pogledaše dve radoznale glave. Krik se odmah utišao, ali najedared se otvoriše vrata pored mene, koja su pripadala susetkama, i jedna mlada, kako mi se učinilo, žena brzo istrča i otisnu se niz stepenice. A druga, starija žena, želela je da je zadrži, ali nije mogla, i samo je zastenjala za njom:
— Olja, Olja, kuda ćeš? Oh!
Ali kad je videla dvoja naša otvorena vrata, hitro pritvori svoja, ostavivši mali otvor kroz koji je prisluškivala na stepenice sve dok nisu potpuno umukli koraci Olje koja je otrčala dole. ja se vratih mome prozoru. Sve se utišalo. Događaj je bio beznačajan, a, možda, i smešan, te sam prestao da o njemu mislim.
Otprilike četvrt sata docnije odjeknuo je u hodniku, pred samim Vasinovim vratima, glasan i slobodan muški glas. Neko je uhvatio za kvaku i otvorio vrata toliko da sam u hodniku mogao da vidim Jednog visokog čoveka koji je očevidno mene spazio i čak me posmatrao, ali koji još nije hteo da uđe u sobu, nego je produžio da preko celoga hodnika, sve jednako držeći kvaku, razgovara s gazdaricom. Gazdarica se dovikivala s njim tankim i ljubaznim glasićem, i već po glasu se moglo poznati da joj je posetilac davnašnji poznanik, od nje uvažen i cenjen ne samo kao solidan gost, nego i kao veseo gospodin. Veseli gospodin je vikao i šalio se, ali se razgovor vodio oko toga samo da Vasin nije kod kuće, da ga on nikako ne može da zatekne, da mu je to pisalo još od rođenja, i da će opet da ga jednom čeka, i sve se to gazdarici, bez sumnje, činilo da je vrhunac duhovitosti. Najzad je gost ušao u sobu, i ulazeći otvorio vrata širom.
To je bio jedan lepo obučen gospodin, čija je odela radio očevidno bolji krojač, bio je odeven „gospodski“, a međutim na sebi nije imao ničega „gospodskoga“, pored sve njegove velike želje. Nije bio neuglađen, nego nekako po prirodi drzak, zato je njegovo ponašanje mnogo manje vređalo nego drskost naučena pred ogledalom. Njegova tamnoplava kosa, malo proseda, crne obrve, velika brada i velike oči ne samo da nisu davale nikakvu osobenost njegovom karakteru, nego su mu baš nekako davale opšti izgled, nešto čime je ličio na ostale. Takav čovek može da se smeje i rado se smeje, ali iz bogzna kakvog razloga ne osećate se veselo u njegovom društvu. Lice mu je svaki čas menjalo izgled, i brzo, on se čas smešio, čas uozbiljio, zatim gledao veselo ili podmigivao, ali sve to nekako nepovezano i bezrazložno... Uostalom, nema potrebe unapred ga opisivati. Ovoga gospodina docnije sam mnogo više i bliže upoznao, i zato ga sad prikazujem nehotice tačnije nego što sam mogao da ga ocenim kad je otvorio vrata i ušao u sobu. Ali i sada bi mi teško bilo da o njemu kažem ma šta tačno i određeno, zato što je kod tih ljudi glavna stvar baš njihova neodređenost, nepovezanost i neopredeljenost.
On još nije ni seo, kad mi pade na um da to mora biti da je Vasinov očuh, neki g. Stebeljkov, o kome sam već ponešto slušao, ali samo uzgred, tako da nikako ne bih umeo reći šta: sećam se samo da nije ništa lepo. Znao sam da je Vasin dugo bio siroče pod njegovim staraštvom, ali da je već odavno izišao ispod njegovog uticaja, da su im i namere i interesi različni, i da u svakom pogledu žive odvojeno. Zapamtio sam takođe da je taj Stebeljkov imao nešto kapitala, i da se bavi i spekulacijama i da je prometalo — jednom reči, o njemu sam već možda i znao podrobnije, ali sam zaboravio. On me je odmerio pogledom, ne pozdravivši me uostalom, metnuo je svoj šešir-cilinder na sto pred divanom, kao da je gospodar nogom je odgurnuo sto u stranu i nije seo, nego se na divan na koji ja nisam smeo da sednem, prosto izvalio tako da je zaškripao, ukrstio noge, i, visoko digavši vrh svoje desne lakovane čizme, stao da im se divi. Naravno, odmah se obrnuo meni, i odmerio me svojim krupnim, malo ukrućenim očima.
— Ne mogu da ga zateknem! — malo mi klimnu glavom.
Ja sam ćutao.
— Netačan je! Ima svoje poglede na stvari. Sa Petrogradske strane?
— Hteli ste reći da dolazite sa Petrogradske strane? — zapitah ga ja.
— Ne, to ja vas pitam.
— Ja... ja sam došao sa Petrogradske strane, ali otkuda znate?
— Otkuda? Hm. — On podmignu, ali me nije udostojio objašnjenja.
— U stvari, ja ne stanujem na Petrogradskoj strani, ali sam sad bio tamo i odande sam maločas došao.
Produžio je da se ćuteći smeši značajno, na način koji mi se užasno nije dopao. U tom podmigivanju bilo je nečega glupog.
— Kod gospodina Dergačeva? — reče on najzad.
— Šta, kod Dergačeva? — razrogačih ja oči.
On me pogleda pobedonosno.
— Ja se s njim i ne poznajem.
— Hm!
— Kako hoćete, — odgovorih. Postao mi je odvratan.
— Hm! Da. Evo, vi dopuštate: vi kupite u jednom dućanu stvar, u drugom dućanu pored njega drugi kupac kupi drugu stvar, šta mislite kakvu? Novac, kod trgovca koji se zove zelenaš... zato što je i novac stvar, a i zelenaš je trgovac... Vi me pratite?
— Molim, pratim.
— Prođe treći jedan kupac i, pokazujući na jedan od tih dućana, rekne: „ovo je solidno“, i pokazujući na drugi dućan, rekne: „ovo je nesolidno“. Šta mogu iz toga da zaključim o samom kupcu?
— Otkud ja znam.
— Dopustite. Još jedan primer; čovek živi od dobrih primera. Idem po Nevskom i spazim da na drugoj strani ulice po trotoaru ide jedan gospodin čiji bih karakter hteo da odredim. Idemo, svaki svojom stranom ulice, sve do ugla u Morsku ulicu, i baš na mestu gde je Engleski magacin, spazimo trećeg prolaznika koga je maločas pregazio konj. sad pazite: prolazi četvrti gospodin koji želi da sazna karakter nas sve trojice, zajedno s pregaženim čovekom, u smislu praktičnosti i solidnosti... Pratite li me?
— Izvinite, ali s velikom mukom.
— Odlično; to sam i mislio. Promeniću temu. Nalazim se u banji, u Nemačkoj, u mineralnoj banji, kao što se to ne jedanput događalo; u kojoj — to nije važno. Šetam po banji i vidim Engleze. S Englezom je, kao što znate, teško načiniti poznanstvo; ali kroz dva meseca, pošto smo svršili lečenje, svi smo gore u planini, penjemo se u društvu sa šiljatim štapovima uz brda, svejedno koja. Na uglu, to jest na odmorištu, i baš tamo gde kaluđeri proizvode liker Šartrez, — ovo zapamtite — sretnem jednog meštanina gde stoji sam i posmatra i ćuti. Želim da saznam njegovu solidnost: šta mislite, da li sam se mogao obratiti po toj stvari grupi Engleza s kojima idem, jedino zbog toga što s njima u banji nisam umeo da otpočnem razgovor?
— Otkud ja znam. Izvinite, meni je vrlo teško da vas pratim.
— Teško?
— Da, zamarate me.
— Hm! — On podmignu i rukom načini neki pokret koji je verovatno trebao da znači neko likovanje i pobedu; zatim, sasvim mirno i spokojno izvadi iz džepa novine, očevidno maločas kupljene, raširi ih i stade čitati na poslednjoj strani, u jasnoj nameri da me ostavi potpuno na miru. Jedno pet minuta nije me ni pogledao.
— Bresto-grajevske ipak ne padaju, a? Naprotiv, skočile su i skaču! Znam mnoge koje su pale.
Pogledao me je punom dušom.
— Ja imam za sada malo smisla za berzu, — odgovorim mu ja.
— Osuđujete?
— Šta?
— Novac.
— Ne osuđujem novac, ali... ali, meni se čini da prvo treba imati ideju, pa onda dolazi novac.
— To jest, dopustite... Uzmimo jednog čoveka koji, tako reći, ima svoj kapital...
— Prvo viša ideja, a posle novac, jer bez više ideje s novcem društvo će propasti.
Ne znam zašto sam počeo da padam u vatru. On me je posmatrao nekako tupo kao da ne može da se snađe, ali mu se lice najedanput rasplinulo u vrlo veseo i lukav osmejak.
— Versilov, a? Ipak je dobio, dobio! Juče je presuđeno, a?
Najedanput i neočekivano sam video da on već odavno zna ko sam ja, i, možda, još mnogo više zna. Samo ne razumem zašto sam odjedared porumeneo i na najgluplji način gledao ga ne skidajući sa njega oči. On je očevidno likovao, veselo me gledao, kao da me je u nečem na lukav način uhvatio i zbog nečega me okrivio.
— Ne, — reče on digav u vis obrve; — mene treba vi da pitate za toga gospodina Versilova! Šta sam vam maločas govorio o solidnosti? Pre godinu i po dana mogao je pomoću onoga deteta napraviti divan posao — da, ali je upropastio stvar, da.
— Pomoću kakvoga deteta?
— Onog odojčeta što i sada izdržava na strani, samo što mu to nikakve koristi ne donosi... jer...
— Kakvo odojče? Šta znači to?
— Njegovo, naravno, lično njegovo, od M-11e Lidije Ahmakove... „Divna me je devojka volela“... Fosforne žižice, a?
— Kakva besmislica, kakva glupost! On nikad nije imao dete od Ahmakove!
— Oxo! A gde sam ja bio? ja sam i lekar i akušer. Zovem se Stebeljkov, niste nikad čuli? Istina, i tada već odavno nisam vršio praksu, ali praktičan savet u praktičnom slučaju mogao sam ipak dati.
— Vi akušer... i vi pomagali pri porođaju deteta gospođice Ahmakove?
— Ne, ništa ja nisam pomagao kod Ahmakove. Tamo, u predgrađu, bio je neki doktor Granc, s mnogobrojnom porodicom, platili su mu pola talira, takav je tamo u njih položaj lekarski, i niko ga nije znao, on je bio mesto mene... ja sam ga i preporučio da bi stvar ostala pokrivena mrakom. Vi me pratite? A ja sam dao samo praktičan savet na pitanje Versilova, Andreje Petrovića, na njegovo vrlo poverljivo pitanje, u četiri oka. Ali Andreja Petrović je lovio dva zeca.
Slušao sam, duboko iznenađen, da mi je pamet stala.
— Ko dva zeca lovi, nijednoga ne ulovi, kaže narodna, ili, tačnije, prostonarodna poslovica. A ja kažem ovako: izuzetci koji se neprestano ponavljaju, postaju opšte pravilo. Poleteo je za drugim zecom, to znači prevedeno na ruski, poleteo je za drugom damom — i rezultat nije bio nikakav. Kad čovek jedanput nešto uhvati, to treba i da drži. Gde treba raditi brzo, on okleva. Versilov — to je neki „ženski prorok“ — tako ga je tada mladi knez Sokoljski preda mnom lepo nazvao. Ne, kod mene vi dođite! Ako želite da o Versilovu mnogo doznate, kod mene dođite!
On je očevidno uživao što sam ja zinuo od čuda. Nikada i ništa do sada nisam čuo o odojčetu. Tada, u tom trenutku, najedanput se zalupiše vrata kod susetki, i neko brzo uđe u sobu.
— Versilov živi u Semjonovskom polku, u Možajskoj ulici, u kući gospođe Litvinove, br. 17, bila sam lično u prijavnom odeljenju! — glasno je vikao razdražen ženski glas; čuli smo svaku reč. Stebeljkov diže obrve u vis i prst iznad glave.
— Mi o njemu govorimo ovde, a on je već onde... To su oni izuzetci što se neprestano ponavljaju!
On se brzo, odskočiv, prikuči na divanu onim vratima uz koja je divan bio naslonjen, i stade prisluškivati.
Bio sam užasno poražen. Zaključio sam da je to, verovatno, izgovorila ona ista mlada žena koja je maločas istrčala onako uzbuđena. Ali šta će tu Versilov? Najedanput se začu isto ječanje kao ranije, besno, ječanje čoveka koji se izbezumio od gneva, kome nešto ne daju ili koga u nečem sprečavaju. Čula se borba, neke reči, česte, brzo izgovorene: „neću, neću, vratite, odmah vratite!“ — ili tako nešto — ne mogu potpuno da se setim. Zatim, kao i ranije, neko je naglo skočio k vratima i otvorio ih. Obe susetke jurnuše u hodnik, jedna, kao i maločas, očevidno sprečavajući drugu. Stebeljkov, koji je već davno skočio s divana i s nasladom prisluškivao, takođe je priskočio vratima i odmah sasvim slobodno izišao u hodnik pravo susetkama. Naravno, i ja sam pritrčao vratima. Ali njegova pojava u hodniku bila je kao čabar hladne vode: susetke se naglo povukoše u svoju sobu i za sobom zalupiše vrata. Stebeljkov je hteo da poleti za njima, ali se zaustavio, digao prst u vis, nasmešio se i uzeo da razmišlja; no sad sam u njegovom osmejku primetio nešto vrlo odvratno, mračno i kobno. On spazi gazdaricu koja je opet stajala na svojim vratima, i brzo na prstima otrči k njoj kroz hodnik; pošto je s njom čitava dva minuta nešto ćućorio i po svoj prilici dobio potrebna obaveštenja, vrati se dostojanstveno i odlučno u sobu, uze sa stola svoj cilinder, uzgred se pogleda u ogledalu, namesti kosu u vis, i sa sigurnošću i dostojanstveno, mene čak i ne pogledavši, ode susetkama. Za jedan časak je oslušnuo na vratima, prisloniv uvo, i pobedonosno namigujući kroz hodnik gazdarici koja mu je pretila prstom i vrtela glavom kao da bi mu htela reći: „oh, mangupe, mangupe!“ Najad, sa odlučnim i ozbiljnim licem, čak kao iz saučešća, oborene glave, zakuca na vrata susetki. Ču se glas:
— Ko je?
— Da li dopuštate da uđem po jednom vrlo važnom poslu? — glasno i dostojanstveno zapita Stebeljkov.
Oklevale su prvo, ali su ipak otvorile vrata, s početka malo, na četvrt; no Stebeljkov je odmah snažno uhvatio za kvaku i više nije dao da se vrata zatvore. Otpočeo je razgovor; Stebeljkov je govorio glasno, sve više ulazeći u sobu; ne sećam se reči, ali je govorio o Versilovu, da može da saopšti, sve da razjasni — „ne, mene vi pitajte“, „ne, kod mene vi dođite“ — i slično. Vrlo ubrzo ga pustiše unutra. ja se vratih na divan i uzeh da prisluškujem, ali nisam mogao sve da razaberem, samo sam čuo da su često pominjali Versilova. Po intonaciji glasa dosećao sam se da je Stebeljkov već ovladao razgovorom, da već govori bez ulagivanja, zapovednički i nagvaždajući, kao malopre sa mnom: „vi me pratite?“, „sad molim da pazite“, i slično. Uostalom, sa ovim ženama mora biti da je bio vrlo ljubazan. Već dva puta je odjeknuo njegov glasan smej i po svoj prilici sasvim neumesno, zbog toga što su se pored njegova glasa, a neki put i jače od njegova glasa, čuli i glasovi obeju žena koji nimalo nisu pokazivali veselost, a naročito glas mlade žene, one što je malopre ječala: ona je govorila mnogo, nervozno, brzo, očevidno se žaleći na nekoga i optužujući, tražeći suda i sudiju. Ali Stebeljkov nije popuštao, dizao je glas sve više i više, i kikotao sve češće i češće; ljudi kao on što je, ne umeju da slušaju druge. Uskoro sam sišao s divana, jer mi se učinilo stidno da prisluškujem, i zauzeh svoje staro mesto, kod prozora, na pletenoj stolici. Bio sam uveren da Vasin ovoga gospodina ne računa ni u šta, ali kad bih ja iskazao isto mišljenje, on bi odmah ozbiljno i dostojanstveno stao da razlaže i da spasonosno dokazuje da je to „praktičan čovek, od onih današnjih radnih ljudi koje ne treba ocenjivati našim opštim i apstraktnim merilom“. U tom času uostalom, sećam se, bio sam moralno sav utučen, srce mi je udaralo, i nesumnjivo sam nešto čekao. Prošlo je deset minuta i najedanput, usred najgromkijeg kikotanja Stebeljkovljevog, neko, isto kao malopre, ustade sa stolice, zatim se ču vika obeju žena, moglo se čuti kako je i Stebeljkov ustao sa stolice, da je počeo nešto da govori već drukčijim glasom, kao izvinjavajući se, kao moleći da ga saslušaju do kraja... Ali ga one ne saslušaše, nego se čuše ljutiti povici: „Napolje! Bitango, bezobrazniče!“ Jednom reči, bilo je jasno da ga teraju napolje. ja otvorih vrata baš u trenutku kad je izleteo u hodnik iz sobe susetki i, čini mi se, bukvalno, to jest, rukama izguran. Kad je video mene, on najedanput viknu, ukazujući na mene:
— Evo ovo je Versilovljev sin! Ako mi ne verujete, evo vam njegov sin, lično njegov sin! Izvolite! — I on me zapovednički uze za ruku.
— Ovo je njegov sin, njegov rođeni sin! — ponovi on, vodeći me damama i ne dodajući uostalom ništa više radi objašnjenja.
Mlada žena je stajala u hodniku, a starija jedan korak pozadi nje na vratima. Sećam se samo da ova jadna devojka nije bila ružna, da joj je bilo oko dvaest godina, ali je bila mršava i bolešljiva, riđa, i u licu malo slična mojoj sestri: ova crta mi se zadržala i ostala netaknuta u mom sećanju; jedino što Liza nije nikada bila i, naravno, nikad nije ni mogla biti, toliko van sebe od gneva kao što je bila ova žena preda mnom: usne su joj bile blede, njene sjajne sive oči su sevale, a ona je sva drhtala od ljutine. Sećam se takođe da sam bio u vanredno glupom i nedostojnom položaju, jer nisam znao šta da kažem, blagodareći ovome prostaku Stebeljkovu.
— Šta se to mene tiče čiji je on sin! Ako je sa vama, onda je i on nevaljalac. Ako ste vi sin Versilova, — obrati se ona najedared meni: — onda kažite od moje strane vašem ocu da je nevaljalac, da je običan bezobraznik, da mi njegov novac ne treba... Nate, nate, nate, odnesite mu odmah ovaj novac!
Ona brzo izvadi iz džepa nekoliko banknota, ali starija (to jest njena majka, kao što se videlo docnije) je uhvati za ruku:
— Olja, ali možda je to i neistina, možda on i nije njegov sin!
Olja me pogleda brzo, razmisli malo, pogleda me prezrivo i vrati se natrag u sobu, no pre nego što će zalupiti vratima, sa praga još jedanput viknu u pomami Stebeljkovu:
— Napolje!
I čak je lupnula nogom. Zatim se vrata zalupiše i zaključaše. Stebeljkov, jednako me držeći za rame, digavši prst u vis i razvukav usta u širok neodređen osmejak, uperi na mene pogled, gledajući me ispitivački.
— Nalazim da je vaš postupak sa mnom smešan i nedostojan, — promrmljah ja s negodovanjem.
Ali me on nije ni slušao mada nije s mene skidao očiju. — To bi trebalo is-pi-ta-ti! — progovori on zamišljeno.
— Ali ipak, kako ste smeli da me tako uvlačite? Ko su one? Kakva je ovo žena? Uzeli ste me za ramena i gurate me pred njih — šta to znači?
—E, do đavola! Jedna kojoj su oduzeli nevinost... „izuzetak koji se često ponavlja“ — vi me pratite?
I on mi uperi prst u prsa.
— E, do đavola! — i odgurnem mu prst.
Ali on se najedanput, potpuno neočekivano, zasmeja tiho, jedva čujno, dugo, veselo. Najzad, nataknu cilinder na glavu, brzo promeni izgled lica, i sad već mrko gledajući, dignutih obrva, reče:
— A gazdaricu bi trebalo naučiti... trebalo bi ih isterati iz stana, — i to što pre, inače će one ovde... Videćete vi! Zapamtite što vam kažem, videćete! E, do đavola! — i opet se razveseli najedanput: — a vi ćete još da čekate Grišu?
— Ne, neću da ga čekam, — odgovorih ja odlučno.
— Pa, svejedno...
I ne rekav više ni reči, okrenu se, iziđe, i siđe niz stepenice, ne udostojivši čak ni pogleda gazdaricu koja je očevidno očekivala razjašnjenje i izveštaj. I ja uzeh šešir i zamolivši gazdaricu da kaže Vasinu da sam bio ja, Dolgoruki, strčah niza stepenice.

III
Samo sam prodangubio. Kad sam izišao na ulicu, odmah sam pošao da tražim stan; ali sam bio rasejan, proveo sam nekoliko sati po ulicama, i mada sam razgledao pet-šest stanova za samce, sasvim sam bio uveren da sam prošao pored dvadeset ostalih koje nisam primetio. Na veliku moju dosadu, nisam ni pomišljao da je tako teško naći stan. Svuda sobe kao Vasinova, i čak mnogo gore, a cene ogromne, to jest prema mome računu. Meni je trebao samo jedan kutak, samo da se u njemu mogu okrenuti; prezrivo su mi davali na znanje da u tom slučaju treba da idem tamo gde se izdaju „uglovi“. Sem toga, svuda je bilo mnogo čudnih kirajdžija, s kojima već po njihovom izgledu ne bih mogao stanovati zajedno, — čak bih i platio da ne moram stanovati pored njih. Neka gospoda bez kaputa, samo u prsnicima, sa razbarušenim bradama, drskog ponašanja i radoznali. U jednoj maloj sobici sedelo je desetoro za kartama i za pivom, a pored te drugu sobu su nudili meni. Na drugim mestima sam, na pitanja vlasnika, odgovarao tako besmisleno da su me gledali iznenađeno, a u jednom stanu sam se čak posvađao. Uostalom, nije potrebno opisivati sve te sitnice; reći ću samo toliko da sam bio užasno umoran, i da sam u jednoj narodnoj kujni malo jeo tek kad se smrklo. U meni je stvar bila potpuno rešena da odmah odem, da odmah sam i lično predam Versilovu pismo o nasleđu (bez svakoga objašnjenja), da iz moje sobice uzmem i strpam svoje stvari u kofer, i da pređem da noćim makar i u hotelu. Na kraju Obuhovskoga prospekta, kod Triumfalne kapije, znao sam da ima jeftinih hotela u kojima je moguće dobiti i zasebnu sobu za trideset kopejaka; za jednu noć rešio sam da to žrtvujem, samo da više ne noćim kod Versilova. I kad sam prolazio već pored Tehnološkog instituta, najedared mi pade na pamet zbog nečega da svratim do Tatjane Pavlovne koja je tu stanovala, sproću samog Instituta. Kao razlog da svratim bilo je ovo pismo o nasleđu, ali moja neodoljiva pobuda da svratim, imala je, naravno, drugi uzrok koji čak ni sada još ne umem da razjasnim: u glavi mi je bila čitava zbrka o „odojčetu“, o „izuzetcima koji postaju opšte pravilo“. Da li sam želeo da s kim porazgovorim, ili da se napravim važan, ili da se potučem, ili čak da se zaplačem, — ne znam, tek ja uđoh kod Tatjane Pavlovne. Kod nje sam do sada bio svega jedanput, u početku posle moga dolaska iz Moskve, po nekoj poruci od strane moje majke, i, sećam se, kad sam ušao kod nje i predao joj pismo, izišao sam posle jednog minuta, i ne sevši čak, na što me, uostalom, ona nije ni ponudila.
Zazvonih, i kuvarica mi odmah otvori vrata i pusti me unutra ne progovorivši reči. Sve ove podrobnosti su potrebne da bi se moglo razumeti na koji se način desio ovaj ludi događaj koji je imao tako ogroman uticaj na sve što je došlo posle. Prvo o kuvarici. To je bila jedna zlobna Finlanđanka prćasta nosa koja je, izgleda, mrzela svoju gazdaricu Tatjanu Pavlovnu, dok se ova, naprotiv, nije mogla da rastavi od nje, vezana za nju kao matore devojke za mopsove s vlažnim njuškama ili za večito sanjive kokoške. Finlanđanka se ili ljutila i bila gruba, ili je posle svađe ćutala nedeljama, kažnjavajući time svoju gospodaricu. Mora da sam upao takvoga ćutljivoga dana, jer mi čak ni na moje pitanje: „je li gospođa kod kuće?“ koje sam joj, tačno se sećam, postavio, — nije odgovorila, nego je ćuteći otišla u kujnu. ja sam na to, naravno uveren da je gospođa kod kuće, otišao u sobu, i, kad nikoga nisam zatekao, počeo sam da čekam, računajući da će Tatjana Pavlovna odmah doći iz spavaće sobe; inače zašto bi me kuvarica pustila unutra? Nisam seo, nego sam čekao dva-tri minuta; već se bilo smrklo, i tamni stan Tatjane Pavlovne učinio je na mene još neprijatniji utisak zbog zavesa koje su svuda bile povešane. Dve reči o ovom ružnom stanu, da bi bilo razumljivo mesto gde se desio događaj. Tatjana Pavlovna, po svom iskrenom i zapovedničkom karakteru, i zbog svojih starinskih spahijskih pojmova, nije mogla da stanuje u nameštenoj sobi za samce, te je uzela pod najam ovu parodiju stana, samo da bi stanovala zasebno i bila sama svoja gospođa. Ove dve sobe bile su kao dva kaveza za kanarinke, jedna pored druge, jedna od druge manja, na trećem spratu i s prozorima na dvorište. Ulazeći u stan, prvo se uđe u jedan uzan hodničić, širok aršin i po; s leve strane su ta dva pomenuta kaveza za kanarinke, a pravo hodničićem, u dubini, ulazi se u malu kujnicu. Možda je u tim sobama i bilo jedan i po kubni hvat potreban čoveku za dvanaest sati vazduha, ali teško da je bilo više. Bile su bezobrazno niske, no što je gluplje od svega, — prozori, vrata, nameštaj, sve, sve je bilo zastrto ili pokriveno katunom, divnim francuskim katunom; i svugde festonski ukrasi, zbog čega je soba izgledala dvaput tamnija i ličila na unutrašnjost putničkoga vagona. U toj sobi u kojoj sam čekao, još je čovek mogao da se i okrene, mada je sve bilo pretrpano nameštajem, (i nimalo ružnim nameštajem) tu su bili razni stočići sa inkrustacijama, sa bronzanim ramovima, šatule, elegantan i čak bogat toaletni sto. Ali iduća soba iz koje sam očekivao njen dolazak, spavaća soba, odvojena od ove sobe debelom zavesom sastojala se, kako sam posle video, bukvalno iz jednog kreveta. Sve ove podrobnosti su neophodno potrebne, da bi se razumela glupost koju sam načinio.
I tako sam čekao ne sumnjajući ni u šta, kad zazvoni zvono. Čuo sam kako je sporim koracima po hodničiću kuvarica prošla i kako je ćuteći, kao maločas mene, pustila nekoga unutra. To su bile dve dame i obe su govorile glasno, ali kakvo je bilo moje iznenađenje kad sam, po glasu, poznao u jednoj Tatjanu Pavlovnu, a u drugoj — baš onu ženu koju sam najmanje očekivao da sada sretnem, i to još u ovakvim okolnostima! Nisam mogao da se varam: taj zvučni, snažni, metalni glas čuo sam juče, istina svega tri minuta, ali je on ostao u mojoj duši. Da, to je bila ta „žena od juče“. Šta sam mogao da radim? Ovo pitanje ne postavljam čitaocu, nego samom sebi prikazujem taj tadašnji trenutak, i čak ni sada nisam u stanju da objasnim kako se desilo da sam skočio iza zavese, te se nađoh u spavaćoj sobi Tatjane Pavlovne. Ukratko, ja sam se sakrio i jedva sam uspeo da se sklonim, a one su već bile u sobi. Zašto im nisam pošao u susret, nego sam se sakrio — ne znam; sve se desilo neočekivano, potpuno bez razmišljanja.
Kad sam uskočio u spavaću sobu i naleteo na krevet, odmah sam primetio da jedna vrata vode u kujnu, da, dakle, imam izlaz iz nevolje i da mogu da se potpuno spasem, ali — o užasa! — vrata su bila zaključana, a u bravi nije bilo ključa. U očajanju se spustih na krevet; jasno sam video da ću sad čuti šta one govore, i već po prvim rečenicama, po prvim glasovima razgovora zaključio sam da je njihov razgovor tajan i poverljiv. O, naravno, častan i blagorodan čovek treba u takvom slučaju da ustane, da iziđe pred njih i da glasno kaže: „Ovde sam ja, pričekajte!“ i, bez obzira na svoj smešan položaj, da se ukloni; no ja nisam ni ustao, niti sam izišao; nisam imao hrabrosti, bio sam podlac i kukavica.
—Ali draga moja Katarina Nikolajevna, vi me mnogo žalostite, — molila je Tatjana Pavlovna: — umirite se jedanput na svagda, to čak ne odgovara vašem karakteru. Gde god ste vi, tamo je i veselje, i sad najedanput... Ali ćete verovati bar meni, mislim: vi znate kako sam vam odana. Nimalo manje nego Andreju Petroviću, kome ću večno biti odana, što ni pred kim ne krijem... Dakle, verujte mi, tako mi časti, on nema taj dokument u rukama, a možda dokument nije ni u koga; Versilov nije ni sposoban za takve intrige. Grešite što ga sumnjičite time. Vas dvoje ste sami sebi stvorili to neprijateljstvo...
— Dokument postoji, a on je sposoban za sve. I šta je bilo, kad sam juče došla kući: prvi koga sam srela — se petit espion[21] koga je on knezu naturio.
— Ex, se petit espion. Prvo, on nimalo nije espion, zato što sam ja, ja radila na tome da ga namestim kod kneza, inače bi u Moskvi poludeo ili bi umro od gladi, — tako su nam javili o njemu odande; i, što je najvažnije, taj neotesani deran je baš pravi ćalov, otkud on može biti špijun?
— Da, moguće je da je ćalov, ali mu to možda neće smetati da bude hulja. Da nisam bila ljuta, juče bih umrla od smeja: pobledeo je, približio se, poklonio se, progovorio nešto francuski. A u Moskvi mi je Marija Ivanovna o njemu tvrdila da je genijalan. Da se to nesrećno pismo nalazi negde sačuvano i to na vrlo opasnom mestu, — to sam zaključila po licu Marije Ivanovne.
— Draga moja! Zar mi niste baš vi kazali da ona nema ništa!
— To i jeste stvar: ona dokument ima; ona samo laže, i samo da znate kako je prepredena! Pre moga puta u Moskvu još me nije napuštala nada: da nisu ostale nikakve hartije, no sad, sad...
— Ali draga moja, naprotiv, svi kažu da je ona dobro i pametno stvorenje, da je nju pokojnik cenio više nego sve ostale sestričine. Istina, ja je baš toliko ne poznajem, ali — vi, lepotice moja, vi ste mogli da je pridobijete. Ta vama nije teško da pobedite, evo i ja, ovako stara, pa sam zaljubljena u vas i čisto bih vas sad poljubila... Ne bi vam bilo teško da je pridobijete.
— Gledala sam, Tatjana Pavlovna, da je pridobijem, pokušavala sam, već sam je i zanela, ali i ona je vrlo lukava... Ne, ona je netaknut karakter, i to još naročiti, moskovski... I zamislite, savetovala mi je da se obratim nekom Kraftu, ovdašnjem, bivšem pomoćniku kod Andronikova, možda će on što znati. O tom Kraftu znam nešto malo, i čak se sećam da sam ga i videla uzgred; ali na koji mi je način ona rekla za toga Krafta, to me je konačno uverilo da njoj ne samo nije stvar nepoznata, nego da laže i da sve zna.
— Pa zašto, zašto? Da, vidite, to bi se moglo od njega saznati! Taj Nemac, Kraft, nije laparalo, i, sećam se, vrlo je čestit čovek — tačno, trebalo bi njega pitati! Samo izgleda da sada nije u Petrogradu...
— O, vratio se juče, maločas sam bila kod njega... Zato sam vam i došla u tolikom uzbuđenju, dršću mi noge i ruke, htela sam da vas zamolim anđele slatki, Tatjana Pavlovna, jer vi sve ljude poznajete: zar se ne bi moglo na neki način saznati što o tim hartijama, jer su pouzdano ostale hartije posle njega — ali u čije su ruke one sad dospele? Ko zna, opet možda u nečije opasne ruke? Došla sam da vas pitam za savet.
— Ali o kakvim hartijama vi govorite?—nije razumevala Tatjana Pavlovna, — sami ste rekli da ste maločas bili kod Krafta?
— Bila sam, bila, malopre sam bila, ali on je izvršio samoubistvo! Još sinoć.
Ja skočih s kreveta. Mogao sam da izdržim i da sedim dok su me nazivale špijunom i idiotom, i što su dalje išle u svom razgovoru, bilo mi je sve jasnije da se ne mogu pojaviti. To bi bilo nemoguće i zamisliti! U duši sam se rešio da produžim da sedim mirno, dok Tatjana Pavlovna ne isprati gošću (ako kakvom mojom nesrećom sama ne uđe ranije u spavaću sobu), — a posle, kad ode Ahmakova, — neka dođe i do tuče između mene i Tatjane Pavlovne!... Ali sad najedanput kada sam, čuvši za Kraftovo samoubistvo, skočio s kreveta, kao da me je uhvatio neki grč. Nisam ni o čem mislio ni rasuđivao, nego načinim korak, dignem zavesu i nađem se pred njima dvema. Još je bilo dovoljno dana, te su mogle da me poznadu, bio sam bled i drhtao sam... One obadve ciknuše. Kako i da ne ciknu?
— Kraft? — promrmljah ja obraćajući se Ahmakovoj: — izvršio samoubistvo? Sinoć? Po zalasku sunca?
— Gde si ti bio? Odakle dolaziš? — zasikta Tatjana Pavlovna i bukvalno zarije nokte u moje rame. — Ti si špijunirao? Prisluškivao si?
— Šta sam vam rekla maločas? — ustade s divana Katarina Nikolajevna, pokazujući na mene.
Bio sam van sebe.
— Laž, besmislica! — prekinem je ja ljutito: — maločas ste me nazvali špijunom, o Bože! Da li je moguće ne samo špijunirati, nego i živeti na svetu pored ovakvog sveta kao što ste vi! Onaj velikodušni čovek završava život samoubistvom, Kraft se ubio — zbog ideje, zbog Hekube... Uostalom, šta vi znate ko je Hekuba!... A ti živi ovde među tim vašim intrigama, teturaj se između tih vaših laži, obmana, spletaka!... Svega mi je dosta!
— Opalite mu šamar! Opalite mu šamar! — vikala je Tatjana Pavlovna, i pošto me je Katarina Nikolajevna samo gledala (sećam se svake sitnice), ne skidajući s mene očiju, ali se nije mrdnula s mesta, to bi Tatjana Pavlovna, samo za jedan još časak, po svoj prilici sama izvršila svoj savet, da nisam nehotice digao ruku da zaštitim lice; od ovog pokreta njoj se učinilo da sam ja na nju zamahnuo.
— Hajde, udari, udari! Dokaži da si ropske krvi: jači si od žena, što se ustežeš!
— Dosta s tim klevetama, dosta! — viknuh ja. — Nikad nisam digao ruku na ženu! Da vas je stid, Tatjana Pavlovna, uvek ste me prezirali. O, s ljudima treba opštiti, ali ih ne treba uvažavati! Vi se smejete, Katarina Nikolajevna, verovatno, mojoj figuri: da, Bog mi nije dao lep stas kao vašim ađutantima. Pa ipak se ne osećam unižen pred vama, nego, naprotiv, uzvišen... Ali je svejedno kojim bi se to izrazom reklo, jedino, ja nisam kriv! Došao sam ovamo slučajno, Tatjana Pavlovna: kriva je vaša Finlanđanka, ili, bolje reći, vaša naklonost prema njoj: zašto mi nije na moje pitanje odgovorila, nego me je pravo ovamo uvela? A posle, priznaćete i sami, da iskočim iz spavaće sobe jedne žene, učinilo mi se da je toliko monstruozna stvar, da sam se rešio da radije otrpim vašu grdnju, nego da se pokažem... Vi se opet smejete, Katarina Nikolajevna?
— Napolje, napolje, odlazi napolje! — razvikala se Tatjana Pavlovna, gotovo me izgurujući. — Ne obraćajte pažnju na njegovo bulažnjenje, Katarina Nikolajevna: kazala sam vam već da su mi odande pisali da je pošašavio!
— Ja pošašavio? Odakle su pisali? Ko je to mogao da piše? Svejedno, dosta mi je svega! Katarina Nikolajevna, kunem vam se svim što mi je najsvetije, da će ovaj razgovor i sve ovo što sam čuo ostati među nama... Nisam ja kriv što sam saznao vaše tajne. Utoliko manje što već sutra napuštam službu kod vašega oca; a što se tiče dokumenta koji tražite, možete biti spokojni.
— Šta znači to?.„ O kakvom dokumentu vi govorite? — zbunila se Katarina Nikolajevna, i to toliko da je pobledela, ili mi se, možda, tako samo učinilo. Bilo mi je jasno da sam rekao više nego što treba.
Izišao sam brzo; one su me ispratile očima, i u njihovom pogledu videlo se najveće iznenađenje. Jednom reči, zadao sam zagonetku.

GLAVA DEVETA
I
Hitao sam kući i — čudna stvar — bio sam vrlo zadovoljan sobom. Naravno, tako se ne govori sa ženama, — tačnije rečeno s takvom ženom, pošto Tatjanu Pavlovnu nisam uračunao. Možda se ne sme nikad reći u lice ženi te vrste: „pljujem na vaše intrige“, ali ja sam to rekao, i baš sam time i bio zadovoljan. Da ne govorim o ostalom, bio sam bar uveren da sam tim tonom potro svu komičnost moga položaja. Ali nisam imao vremena da o tome mnogo mislim: u mojoj glavi je neprestano bio Kraft. Ne zato što bi me on tako užasno mučio, nego što sam ipak bio do dna duše potresen, toliko, da je čak onaj obični ljudski osećaj izvesnoga zadovoljstva prilikom tuđe nesreće, to jest kad ko slomije nogu, izgubi čast ili ljubljeno stvorenje i slično, čak i taj obični osećaj podlog zadovoljstva ustupio u meni mesto drugome, i potpuno nedirnutom osećanju, i to tuzi: sažaljenju prema Kraftu, to jest ne znam da li je bilo sažaljenje, ali je u svakom slučaju bilo jedno snažno i dobro osećanje. I tim sam takođe bio zadovoljan. Čudno je koliko mnogo sporednih misli može da prođe kroz glavu baš onda kad je čovek sav potresen kakvim bilo kolosalnim izveštajem, koji bi, u stvari, tako izgleda, morao ugušiti ostala osećanja, i razagnati sve sporedne misli, naročito neznatne, a neznatne i sitne naprotiv baš onda najviše i nadiru. Sećam se još kako me je malo pomalo obuhvatilo neko nervozno drhtanje, prilično jako, koje je trajalo nekoliko minuta, i produžilo se za vreme dok sam bio kod kuće i objašnjavao se s Versilovom.
Ovo objašnjavanje dogodilo se pod čudnim i neobičnim okolnostima. Već sam spomenuo da smo tamnovali na zasebnom krilu iz dvorišta; ovaj stan bio je obeležen brojem trinaest. Pre nego što sam ušao u kapiju, čuo sam jedan ženski glas koji je nekoga s nestrpljenjem i razdraženo pitao glasno: „gde je stan broj 13?“ To je pitala jedna dama, tu odmah do kapije, otvorivši vrata jednog dućančića: ali joj tamo, izgleda, ništa nisu odgovorili ili su je čak oterali, i ona je silazila s krila niz stepenice, razdražena i ljuta.
— Pa gde je ovde vratar? — viknu ona, udarivši nogom. ja sam već izranije čuo taj glas.
— Ja idem u stan broj 13, — priđem joj ja, — koga tražite?
— Već čitav sat tražim vratara, svuda sam raspitivala, po svima stepenicama se pela.
— Taj je stan iz dvorišta. Zar me ne poznajete? Ali me je ona već poznala.
— Vi tražite Versilova; imate s njim da raspravite, imam i ja, — produžih ja, — došao sam da se s njim oprostim na svagda. Hajdemo.
— Jeste li vi njegov sin?
— To ne znači ništa. Uostalom, uzmimo da sam njegov sin, mada sam ja Dolgoruki, ja sam vanbračno dete. Taj gospodin ima beskrajno mnogo vanbračne dece. Kad to zahteva savest i čast, i rođeni sin napušta roditeljski dom. To piše i u Bibliji. Uz to, on je dobio jedno nasleđe, a ja neću da ga delim s njim, i idem da živim od rada ovojih ruku. Kad treba, velikodušan čovek žrtvuje i svoj život; Kraft se ubio, Kraft, zbog ideje, zamislite, mlad čovek koji je ulivao nade... Ovuda, ovuda! Mi stanujemo u zasebnom krilu. I u Bibliji piše da deca napuštaju očeve i osnivaju svoje gnezdo... Kad koga vuče ideja... kad ima ideju! Najvažnija je ideja, u ideji je sve...
Ja sam joj brbljao u ovom smislu za sve vreme dok smo se peli k nama. Čitalac je, verovatno, primetio da ja sebe baš ne štedim i, gde je potrebno, strogo osuđujem: hoću da se naučim da govorim istinu. Versilov je bio kod kuće. Ušao sam ne skidajući gornji kaput, ušla je i ona. Ona je bila vrlo siromaški odevena: preko ugasite haljinice visilo je parče nekog štofa koje je izigravalo ogrtač ili mantil; na glavi je imala jednu staru otrcanu matrosku kapu, koja joj je vrlo ružno stajala. Kad smo ušli u gostinsku sobu, moja majka je sedela na svom običnom mestu sa ručnim radom, a sestra je izišla iz svoje sobe da vidi ko to dolazi, i zastala na vratima. Versilov, po običaju, nije ništa radio i pošao nam je u susret; upro je na mene strog, upitni pogled.
— Nemam s tim nikakve veze, -— pohitah ja da se branim i stadoh u stranu, — sreo sam ovu damu na samim vratima; tražila je vas, i niko nije mogao da je uputi. ja sam došao po svom ličnom poslu koji ću imati zadovoljstvo da vam objasnim posle ove dame..
Versilov me je neprestano i dalje posmatrao radoznalo.
— Dopustite, — nestrpljivo poče devojka. Versilov joj se okrenu.
— Dugo sam razmišljala zašto vam je palo na pamet da mi sinoć ostavite novaca... Ja... jednom reči... Evo vam vaš novac! — gotovo zaciča ona kao danas po podne, i baci paketić banknota na sto, — morala sam da tražim vašu adresu u prijavnom odeljenju, inače bih ranije donela. Slušajte vi! — obrati se najedanput mojoj majci koja je bila sva pobledela, — neću da vas ucveljujem, vi izgledate čestita žena, i može biti da je to i vaša kći. Ne znam da li ste mu žena, ali znajte da ovaj gospodin iseca oglase u novinama u kojima za svoj poslednji groš traže zaradu guvernante i učiteljice, i odlazi tim jadnicama, iskorišćava ih nečasno, i gura ih u bedu pomoću novaca. Ne razumem kako sam mogla juče od njega primiti novac: izgledao je tako čestit!... Ni reči da niste progovorili! Vi ste nitkov, milostivi gospodine! Da ste imali i časne namere, ipak ne bih primila od vas milostinju. Ni reči, ni reči! O, kako mi je milo što sam vas izobličila sad pred vašom ženskom čeljadi. Prokleti da ste!
Ona brzo istrča, ali s praga se okrenu za časak, samo da dovikne:
— Kažu da ste dobili nasleđe!
I zatim je iščezla kao sen. Ističem još jedanput: bila je izbezumljena. Versilov je bio duboko poražen: stajao je kao utonuo u razmišljanje i kao da o nečem odlučuje; najzad se najedared okrenu meni:
— Ti je nimalo ne poznaješ?
— Slučajno sam danas video kako se ljutila u hodniku kod Vasina, kako je pričala i proklinjala vas; ali nisam stupao u razgovor i ništa ne znam, a sad sam je sreo na kapiji. Verovatno je to ona sinoćnja učiteljica što „daje časove iz aritmetike“?
— Jest, to je ta. Jedanput sam u životu hteo da učinim dobro, i... A šta ti imaš?
— Evo vam ovo pismo, -— odgovorih mu Ja. — Ne nalazim da treba da vam objašnjavam: dobio sam ga od Krafta, a on ga je dobio od pokojnoga Andronikova. Iz sadržine saznaćete sve. Dodajem da niko na svetu danas ne zna za ovo pismo sem mene, zato što je Kraft, pošto mi je sinoć predao ovo pismo, čim sam od njega izišao, izvršio samoubistvo...
Dok sam ja govorio bez daha i žurio, on je uzeo pismo u ruke, i, držeći ga u levoj ruci neodlučno, pažljivo me slušao. Kad sam saopštio vest o samoubistvu Kraftovom, naročito pažljivo sam pogledao u njegovo lice da vidim efekt. I šta je bilo? Saopštenje nije učinilo nikakav utisak: čak ni da je izdigao obrve! Naprotiv, kad je video da sam stao izvuče svoj cviker koji nikada nije ostavljao i koji mu je visio o crnoj vrpci, prinese pismo sveći, i, pogledav u potpis, uze da ga čita s pažnjom. Ne mogu da izrazim koliko sam se osećao uvređen tom njegovom nadutom bezosećajnošću. On je morao vrlo dobro poznavati Krafta, a to nije bilo baš tako obično saopštenje! Najzad, ja sam, naravno, želeo da ono proizvede efekt. Počekavši oko pola minuta, i znajući da je pismo dugačko, okrenuh se i izađoh. Kofer mi je bio davno već spremljen, ostalo je samo da još nekoliko stvari vežem u zavežljaj. Mislio sam na moju majku, i zašto joj nisam prišao. posle deset minuta, kad sam već bio potpuno gotov i hteo da iziđem da nađem kola, uđe u moju sobicu moja sestra.
— Evo ti mama šalje tvojih šeset rubalja, i opet te moli da je izviniš što je ispričala za njih Andreji Petroviću, i onda još dvadeset rubalja. Ti si sinoć dao za svoju ishranu pedeset rubalja; mama kaže da nipošto ne može da primi više od trideset, zato što na tebe ne pada pedeset, te ti dvadeset rubalja vraća.
— Dobro, i hvala, samo ako govoriš istinu. Zbogom, sestro, ja odlazim!
— Kuda ideš sad?
— Privremeno u hotel, samo da ne noćim u ovoj kući. Reci mami da je volim.
— Ona to zna. Ona zna da ti voliš i Andreju Petrovića. Zar se ne stidiš što si doveo onu nesrećnicu!
— Kunem ti se da je nisam doveo; sreo sam je u kapiji.
— Ne, ti si je doveo.
— Uveravam te...
— Razmisli, ispitaj sebe samog, pa ćeš uvideti da si i ti bio uzrok njenom dolasku.
— Samo mi je bilo vrlo milo što je Versilov osramoćen. Zamisli, imao je dete sa Lidijom Ahmakovom... uostalom, zašto ti ja to govorim...
— On? Dete? Ali to nije njegovo dete! Od koga si čuo tu neistinu?
— Ah, šta ti znaš.
— Ja da ne znam? Pa ja sam i negovala to dete u Lugi. Slušaj, brate: odavno vidim da ti ni o čem ništa ne znaš, a međutim vređaš Andreju Petrovića, — pa i mamu.
— Ako on ima pravo, onda sam kriv, i to je sve, ali vas ja zato ne volim manje. Zašto si tako pocrvenela, sestro? Gle, sad još jače! No, dobro, ali ću ipak izazvati na dvoboj onoga knezića zbog šamara što ga je udario Versilovu u Emsu. A ako je Versilov bio ispravan s Ahmakovom, utoliko pre.
— Brate, urazumi se, šta ti je!
— Dobro je što je parnica u sudu završena... Gle, sad si pobledela.
— Ali knez neće ni izići na dvoboj s tobom, — reče Liza kroz osmejak, bleda od straha.
— Onda ću ga javno osramotiti. Šta je tebi, Lizo?
Ona je toliko pobledela da nije mogla da stoji na nogama, nego se spustila na divan.
— Lizo! — čuo se odozdo glas majčin.
Ona se trže i ustade, i osmehnu se ka meni ljubazno:
— Brate, okani se tih gluposti, ili pričekaj dok bar više ne saznaš: ti znaš vrlo malo.
— Neću zaboraviti, Lizo, da si pobledela kad si čula da ću ići na dvoboj.
— Da, da, seti se i toga! — nasmeši se ona još jedanput pri izlasku, i siđe.
Dozvao sam kočijaša i s njegovom pomoću iznesem svoje stvari iz stana. Niko od domaćih nije me sprečavao ni zaustavljao. Nisam otišao da se oprostim s majkom, da se ne bih susreo s Versilovom. Kad sam već seo u kola, sinu mi u glavi misao:
— Na Fontanku, do Semjonovskog mosta, — naredih iznenada i odoh opet Vasinu.

II
Iznenada mi pade na pamet da Vasin sigurno već zna za Krafta (i to, možda, sto puta više nego ja) tako je i bilo. Vasin mi je odmah vrlo ljubazno saopštio sve pojedinosti, bez većega uzbuđenja, uostalom; iz toga sam zaključio da je bio umoran, a tako je i bilo. On je lično bio jutros kod Krafta. Kraft se ubio iz revolvera (onoga istoga) sinoć, u pun sumrak, što se vidi iz njegovoga dnevnika. poslednja zabeleška u dnevniku bila je pred samo samoubistvo, i on primećuje u njoj da piše već u mraku, jedva razaznajući slova; sveću nije hteo da pali, bojeći se da posle sebe ne ostavi požar. „A da je zapalim, pa da je pre samoubistva opet gasim, kao i svoj život, to neću“,—čudnovato je dodao gotovo u poslednjem redu. Ovaj predsmrtni dnevnik svoj otpočeo je pre tri dana, čim se vratio u Petrograd, još pre svoje posete kod Dergačeva. Pošto sam ja od njega izišao, upisivao je na hartiju svaki četvrt sata; poslednje tri četiri beleške zapisivao je svakih pet minuta. Čudio sam se što ga Vasin, kad je imao taj dnevnik toliko vremena u rukama (dali su mu da ga pročita), nije prepisao, utoliko pre što nije bilo više od jednog lista, a beleške su bile sve kratke, — „da ste prepisali bar poslednju stranu!“ Vasin mi je s osmehom odgovorio da je on i ovako sve zapamtio, uz to: beleške su bez ikakvoga sistema, o svačemu što padne na um. Već sam hteo da ga uveravam da baš to u danom slučaju i jeste dragoceno, ali odustadoh od toga, nego ga uzmem ispitivati šta je zapamtio, i on se seti nekoliko redaka, naprimer onih na jedan sat pre izvršenja samoubistva, o tome „da ga hvata jeza“, „da je, da bi se ugrejao, mislio da popije čašicu ruma, ali misao da bi od toga moglo nastati jače krvoliptenje — odvratila ga je“. I sve otprilike tako, — završio je Vasin.
— I to vi nazivate „glupostima“? — uzviknuh ja.
— Kad sam ja to nazvao tako? ja samo nisam ništa prepisao. Ali sve i da nisu gluposti, ovaj dnevnik je, odista, dosta običan ili, bolje, prirodan, to jest baš onakav kakav i treba da bude u takvom slučaju...
— Ali to su poslednje misli, poslednje misli!
— poslednje misli često su vrlo ništavne. Jedan samoubica se žali, u istom takvom dnevniku, što mu u tako važnom času baš nijedna „viša misao“ ne nailazi, nego, naprotiv, sve neke sitne i prazne.
— A to što hvata jeza, je li i to prazna misao?
— Znači: vi mislite baš na pravu jezu i na krvoliptenje? Poznata je stvar da su vrlo mnogi od onih koji imaju snage da misle na svoju predstojeću smrt, svojevoljnu ili ne, vrlo često skloni da se brinu o tome da li će lepo izgledati njihov trup. U tom smislu se i Kraft pobojao izlišnog krvoliptenja.
— Ne znam da li je to poznat fakt... i da li je tako, — promrmljah ja, — nego me čudi što vi sve to smatrate tako prirodnim; a međutim — nije prošlo mnogo vremena otkako je Kraft govorio, uzbuđivao se, sedeo među nama? Zar vam ga odista nije žao?
— O, naravno, žao mi ga je, i to je sasvim druga stvar; ali u svakom slučaju, Kraft je postavio svoju smrt u obliku logičnoga zaključka. sad se vidi da je sve što se o njemu govorilo sinoć kod Dergačeva, potpuno tačno: posle njega ostala je evo ovolika sveščica učenih zaključaka o tome da su Rusi — drugostepena ljudska rasa, na osnovu frenologije, kraneologije i čak i matematike, i da, dakle, kao Rus čovek ne treba da živi. Ako hoćete, tu je najkarakterističnije to što je moguće načiniti kakav vam je volja logički zaključak; ali uzeti pa izvršiti samoubistvo na osnovu zaključaka — to se, naravno, ne događa svaki dan.
— Trebalo bi bar odati počast karakteru.
— Može biti, ali ne samo tome — okolišno odgovori Vasin, a bilo je jasno da je mislio na glupost ili slabu sposobnost rasuđivanja. Sve me je to razdraživalo.
— Vi sami ste sinoć govorili o osećanju, Vasine.
— Ni sada to ne odričem; ali u ovom događaju ima nešto toliko krupno pogrešno, da strog pogled na stvar nehotice potiskuje na neki način i samu žalost.
— Znate šta: ja sam po vašim očima još ranije nagađao da ćete osuđivati Krafta, i da ne bih čuo vaše osuđivanje, rešio sam se da vas ne pitam za vaše mišljenje; ali vi ste ga sami rekli, te sam i nehotice primoran da se s vama složim; a, međutim, ja nisam s vama zadovoljan. Meni je žao Krafta.
— Znate, otišli smo daleko...
— Jeste, jeste, — prekidoh ga ja, — bar ostaje uteha da uvek u takvim slučajevima oni koji ostaju u životu, sudije pokojnikove, mogu reći za sebe: „i ako se ovaj čovek ubio, ipak zaslužuje svako žaljenje i prizrenje, ali mi smo, veli, ostali u životu, i prema tome nema razloga da mnogo tugujemo“.
— Da, razume se, ako s te tačke... Ah, to ste vi, izgleda, rekli iz šale: ali je vrlo duhovito. ja u ovo doba pijem čaj, i sad ću ga poručiti: nadam se da ćete mi činiti društvo.
I on iziđe, odmeriv očima moj kofer i moj zavežljaj.
Meni je, odista, bilo došlo da kažem nešto pakosno, da bih osvetio Krafta; i kazao sam koliko sam umeo; ali je interesantno da je on u početku uzeo ozbiljno moju misao o tome da „ljudi kao mi ostaju u životu“. No bilo tako ili ne, on je ipak u svemu imao više pravo nego ja, čak i u pitanju osećanja. To sam priznao u sebi bez ikakvog nezadovoljstva, ali sam jasno osećao da ga ne volim.
Kad je donesen čaj, objasnih mu da ga molim za gostoprimstvo samo za jednu noć, ali ako to nije moguće, neka samo kaže, i ja ću preći u hotel. Zatim sam mu ukratko izložio zašto sam došao, rekavši mu pravo i prosto da sam se posvađao s Versilovom konačno, i ne upuštajući se pri tom u pojedinosti. Vasin me je saslušao pažljivo, ali bez ikakvog uzbuđenja. On je uopšte samo odgovarao na pitanja, iako je odgovarao srdačno i dosta opširno. O pismu s kojim sam mu dolazio posle podne da od njega tražim saveta — potpuno sam ćutao; a današnji moj dolazak objasnio sam mu kao prostu posetu. Pošto sam Versilovu dao reč da o tome pismu sem mene niko više neće ništa znati, počeo sam smatrati da nemam prava o njemu nikome više ništa da govorim. Iz nekih razloga postalo mi je mrsko da o nekim stvarima govorim Vasinu. O nekim stvarima, ali ne o svima: uspeo sam da ga zainteresujem pripovedanjem o današnjim scenama koje su se odigrale u hodniku i kod susetki, a koje su se završile u Versilovljevom stanu. On me je slušao sa najvećom pažnjom, naročito kad sam govorio o Stebeljkovu. O tome kako se Stebeljkov raspitivao o Dergačevu, morao sam mu dva puta pričati, i on se posle toga zamislio. U tom času sam najedared osetio da Vasina ništa i nikad ne može da dovede u nepriliku; uostalom, prva misao o tome, sećam se, došla mi je u obliku za njega vrlo laskavom.
— Uopšte, ne mogu da razumem mnogo što šta od onoga što je govorio gospodin Stebeljkov, — završih ja o Stebeljkovu, — on govori nekako zbrkano... ima u njemu neke lakomislenosti...
Vasin odmah načini ozbiljno lice.
— On, odista, ne raspolaže govorničkim darom, ali ipak o mnogim stvarima već na prvi pogled ima vrlo pravilne napomene, i uopšte — to su više ljudi od rada, od poslova, nego ljudi apstraktne misli, i njih treba ocenjivati sa toga gledišta...
Tačno onako kao što sam i ja malopre mislio.
— On je međutim kod vaših susetki nešto strašno zamesio, i sam Bog zna čim se to još moglo da svrši.
O svojim susetkama Vasin je ispričao da ovde stanuju od pre dve tri nedelje, i da su došle odnekud iz unutrašnjosti; da imaju vrlo malu sobicu, i da se no svemu vidi da su vrlo siromašne, da sada sede i nešto čekaju. On nije znao da je mlađa dala oglas u novine za časove, ali je čuo da im je dolazio Versilov; to se dogodilo u njegovom odsustvu, a njemu je ispričala gazdarica. Susetke se tuđe od svakoga, pa i od same gazdarice. poslednjih dana i on je primetio da kod njih odista nije sve glatko, ali takvih scena kao što je ova današnja, nije bilo. Sve ove naše razgovore o susetkama beležim s obzirom na ono što će se docnije dogoditi; kod susetki iza vrata u to vreme vladala je mrtva tišina. S naročitom radoznalošću saslušao je Vasin kad sam mu ispričao da je Stebeljkov smatrao da je neophodno potrebno da o susetkama razgovara s gazdaricom, i da je ponovio dvaput: „videćete već, videćete već!“
— I videćete, — dodade Vasin, — da mu to nije bez razloga prošlo kroz glavu; u tom smislu on ima vrlo oštar pogled.
— Da li vi mislite da gazdarici treba posavetovati da ih najuri?
— Ne nisam mislio da ih treba najuriti, nego da će iz svega toga izići neka istorija... Uostalom, sve takve istorije, svršavaju se, bile ovake ili onake, na jedan isti način... Ostavimo to.
O Versilovljevoj poseti kod susetki odlučno je odbio da iskaže svoje mišljenje.
— Sve je moguće; čovek je osetio u džepu kod sebe novac... Uostalom, verovatno je i to da je prosto hteo dati milostinju; to je u njegovoj tradiciji, a možda i u sklonostima. Ispričao sam mu šta je Stebeljkov govorio o „odojčetu“.
— Stebeljkov se tu potpuno vara, — vrlo ozbiljno i sa naročitim isticanjem (i to sam vrlo dobro zapamtio) reče Vasin. — Stebeljkov, — produži on, — pouzdava se često odveć u svoju praktičnu zdravu pamet, i usled toga brza u donošenju zaklju čaka saobrazno svojoj logici, koja je često vrlo oštroumna; međutim, stvarnost može imati mnogo više fantastičan i neočekivan kolorit, prema tome koja lica učestvuju u događajima. Tako je bilo i tu; znajući stvar delimično, on je zaključio da je dete Versilovljevo; a ipak dete nije Versilovljevo.
Ja navalih na njega, i evo šta sam saznao na moje veliko iznenađenje: dete je bilo od kneza Sergija Sokoljskoga. Lidija Ahmakova, da li zbog bolesti ili samo zbog svog fantastičnog karaktera, često se ponašala kao luda. Zaljubila se u kneza pre Versilova, a knez se „nije ustezao da primi njenu ljubav“, izrazio se Vasin. Veza je trajala neko vreme: zatim su se, kako se zna, posvađali, i Lidija je odgurnula od sebe kneza, „što je, izgleda, on jedva i čekao“. Lidija je bila vrlo nastrana devojka, — dodao je Vasin, — čak je vrlo moguće da nije bila uvek uračunljiva. Ali otišavši za Pariz, knez nije ništa znao o tome u kakvom je položaju ostavio svoju žrtvu, on to nije znao sve do svršetka, do svoga povratka. Versilov, koji se sprijateljio s mladom devojkom, predložio joj je da se venča s njim, i to baš zbog pomenute okolnosti (koju, izgleda, ni roditelji nisu naslućivali gotovo sve do pred kraj). Zaljubljena devojka bila je očarana njim, i u Versilovljevom predlogu „nije videla samo njegovo samopožrtvovanje“, koje je, uostalom, takođe cenila. Uostalom, naravno, on je već umeo da udesi stvar, — dodao je dalje Vasin. — Dete (žensko) se rodilo mesec dana ili šest nedelja pre roka, i dato je na negu negde u Nemačku, ali ga je docnije Versilov uzeo natrag i sad se nalazi negde u Rusiji, možda u Petrogradu.
— A šta je s fosfornim žižicama?
— O tome ne znam ništa, — završi Vasin. — Lidija Ahmakova je umrla dve nedelje posle porođaja: šta je tu bilo — ne znam. Knez, čim se vratio iz Pariza, saznao je za dete i, izgleda, u početku nije hteo da veruje da je njegovo... Uopšte, celu ovu istoriju svi kriju još i danas.
— Kakav je čovek taj knez! — uzviknuh ja ljutito. — Kakvo je to postupanje s bolesnom devojkom!
— Ona tada još nije bila toliko bolesna... Uz to, ona ga je sama najurila... U svakom slučaju, on se možda bez potrebe požurio da napusti službu.
— Zar vi branite takvog nitkova?
— Ne, ja ga samo ne nazivam nitkovom. Ima tu još mnogo drugih stvari, sem prostog nitkovluka. Uopšte, to je dosta običan događaj.
— Recite mi, Vasine, jeste li ga poznavali izbliže? Vrlo bih želeo da mogu da se oslonim na vaše mišljenje, zbog jedne okolnosti koja me se mnogo tiče.
Ali na to mi je Vasin odgovorio prilično rezervisano. On je poznavao kneza, ali kojom prilikom se s njim upoznao — to je prećutao namerno, što je bilo očevidno. Dalje je rekao da knez po svome karakteru zaslužuje izvesno prizrenje. „On je pun čestitih sklonosti i osećajan je, ali ne vlada ni rasuđivanjem, ni snažnom voljom, da bi mogao da dovoljno upravlja svojim željama“. On je neobrazovan čovek, mnoge ideje i pojave nije u stanju da shvati, a međutim se hvata za njih. On će vam, na primer, smelo tvrditi stvari kao što je ova: „Ja sam knez i Rurikov potomak; ali zašto ne bih bio obućarski kalfa ako je potrebno zarađivati hleb, a ne umem da radim nikakav drugi posao? Na firmi će pisati: „obućar knez taj i taj“ — to je čak otmeno“.
On će to ne samo reći, nego će i učiniti — a to je najvažnije, — dodade Vasin; — međutim on to ne bi činio iz nekog jakog ubeđenja, nego iz čiste lakomislene osećajnosti. Zato će posle neizbežno doći i kajanje, i tada je uvek gotov na savršeno protivnu krajnost; i u tome mu prolazi ceo život. U naše doba je mnogo ljudi na taj način došlo u nepriliku,
— završi Vasin, — baš zato što su se rodili u naše vreme.
I nehotice se zamislih.
— Je li istina da je ranije bio isteran iz svoga puka? — počeh opet da raspitujem.
— Ne znam da li je bio isteran, ali je izišao iz vojske u stvari zbog neprijatnosti. je li vam poznato da je s jeseni prošle godine, kad je već bio u ostavci, proveo dva ili tri meseca u Lugi?
— Ja... ja znam da ste vi tada bili u Lugi.
— Da, jedno vreme bio sam i ja. Knez se poznavao i sa Lizavetom Makarovnom.
— Zbilja? Nisam to znao, Priznajem da sam vrlo malo razgovarao sa svojom sestrom... Ali zar je on bio priman u kući moje majke?... uzviknuh ja.
— O, ne: bio je samo daleki poznanik, preko jedne treće kuće.
— Da, vidite, šta mi je ono sestra govorila o detetu? Zar je i ono dete bilo u Lugi?
— Bilo je neko vreme.
— A gde je sada?
— Po svoj prilici u Petrogradu.
— Nikad dok sam živ, neću poverovati — uzviknuh ja vrlo uzbuđeno, — u to da je moja majka imalo učestvovala u toj istoriji, s tom Lidijom!
— U toj istoriji, samo ako čovek odbaci sve intrige, koje ja ne mislim da objašnjavam, Versilovljeva uloga lično nije imala baš ničega što bi trebalo osuđivati, — primeti Vasin sa snishodljivim osmejkom. Čini mi se da mu je bilo teško da sa mnom govori, ali nije hteo da to pokaže.
— Nikada, nikada neću poverovati da bi jedna žena, — uzviknuh ja opet, —- mogla ustupiti svoga muža drugoj ženi, u to neću da poverujem!... Mogao bih se zakleti da moja majka u tome nije uzela nikakvog učešća.
— Ipak, izgleda, nije protivrečila.
— Ja na njenom mestu već iz samog ponosa ne bih protivrečio!
— S moje strane, potpuno odbijam da dajem svoj sud o toj stvari, — završi Vasin.
Odista, Vasin se, koliko god je bio inteligentan, možda nije nimalo razumevao u žene, tako da mu je jedan čitav krug ideja i pojava ostajao nepoznat. ja zaćutah. Vasin je privremeno radio u jednom akcionarskom društvu, i meni je bilo poznato da je on i kući nosio da radi poslove. Na moje navaljivanje priznao je da i sada ima da radi — da nešto sračunava, i ja ga toplo zamolih da se od mene ne ustručava. To mu je bilo prijatno; ali pre nego što je seo iza svojih hartija, uzeo je da mi prvo načini postelju na divanu. S’ početka je hteo da mi ustupi krevet, ali kad ja na to nisam hteo da pristanem, izgleda da mu je to bilo prijatno. Od gazdarice je nabavio jastuk i pokrivač; Vasin je bio vrlo učtiv i ljubazan čovek, ali meni je bilo neprijatno da ga gledam kako se oko mene trudi. Više mi se dopadalo kad sam jedanput, pre tri nedelje, neočekivano zanoćio na Petrogradskoj strani kod Jefima. Sećam se kako mi je on tada namestio postelju takođe na divanu i krišom od svoje tetke, bojeći se ne znam zašto da će se ona ljutiti kad dozna da mu dolaze na prenoćište drugovi. Mnogo smo se smejali, mesto čaršava prostrli smo košulju, mesto jastuka uvili smo gornji kaput. Sećam se kako je Zvjerev kad je svršio s nameštanjem, udario ponosito rukom po divanu i rekao mi:
— Vous dormirez comme un pettit roi![22]
I njegova glupa veselost i francuska rečenica koja mu je ličila kao kravi sedlo, učinile su da sam se naspavao vanredno slatko tada kod ovoga lakrdijaša. A kod Vasina bilo mi je prijatno tek kad je, najzad, seo za svoj posao, okrenuvši mi leđa. ja sam se prućio po divanu i, gledajući u njegova leđa, razmišljao dugo i o mnogim stvarima.

III
A imalo je i o čemu. U duši mi je bila velika zbrka, ali ničega konkretnog; ipak su se neka osećanja vrlo određeno ispoljavala, mada me nijedno nije potpuno sobom odvuklo, jer ih je bilo mnogo. Sve se nekako mutilo bez veze i reda, a ja sâm nisam, sećam se, hteo da se zadržim ni na čem, ni da zavedem red. Čak i ideja o Kraftu je neprimetno otišla u pozadinu. Najviše me je uzbuđivao moj lični položaj, što sam sad već i „prekinuo“ i što je moj kofer sa mnom, što nisam više kod kuće i što sam otpočeo potpuno nov život. Kao da su do sada sve moje namere i pripreme bile samo šala, i kao da je tek „sada najedared i, što je glavno, sasvim iznenada, sve otpočelo da se ostvaruje“. Ta misao me je bodrila, i, ma koliko da sam se osećao u duši zbunjen od mnogih događaja, razveseljavala me je. Ali... ali bilo je i drugih osećanja; i jedno od njih naročito je htelo da se izdvoji pred ostalima i da ovlada mojom dušom, i, čudna stvar, ovo osećanje takođe mi je ulivalo hrabrosti i gotovo me izazivalo da budem vrlo veseo. A ipak je otpočelo sa strahom: bojao sam se već odavno, još od posle podne, da sam se u vatri i iznenađenju izrekao Ahmakovoj više nego što treba o dokumentu. „Da, suviše sam mnogo rekao, mislio sam, i sad će se one po svoj prilici dosetiti... zlo! Razume se, neće me ostaviti na miru ako počnu da podozrevaju, ali... neka! Uostalom, one me neće moći naći — sakriću se! A šta ako otpočnu da me gone...“ I ja se setih do poslednje crte, i sa sve većim zadovoljstvom, kako sam stojao pred Katarinom Nikolajevnom, i kako su me njene drske, ali užasno začuđene oči ukočeno gledale. I kad sam izišao, ostavio sam je u tom čuđenju, sećao sam se sad; „njene oči, ipak, nisu sasvim crne... samo su trepavice vrlo crne, zbog toga i oči izgledaju tako tamne...“
I najedanput, sećam se, postade mi užasno mrsko i neprijatno, i odvratno, da se sećam i njih i sebe. Počeo sam da sebi nešto prebacujem i trudio sam se da mislim o nečem drugom. „Zašto se ni malo ne ljutim na Versilova zbog istorije sa susetkama?“ najedanput mi pade na pamet. S moje strane, bio sam tvrdo uveren da je on tu igrao ljubavničku ulogu, i da je dolazio da se provede, ali baš to me nije ozlojeđivalo. Činilo mi se čak da njega ne treba drukčije ni zamišljati, i mada mi je u stvari bilo milo što je osramoćen, ipak ga nisam optuživao. To za mene nije bilo važno; za mene je bilo važnije što me je onako srdito pogledao kad sam ušao u sobu sa susetkom, pogledao me tako kao nikada dotle. „Najzad me je pogledao ozbiljno! — mislio sam u sebi, srce mi je lupalo od uzbuđenja. — O, da ga nisam voleo, ne bih se toliko obradovao njegovoj mržnji!“
Najzad sam zadremao i sasvim zaspao. Sećam se samo kao kroz san kako je Vasin, pošto je svršio posao, sve na stolu doveo u red, i, pošto je oštro pogledao na moj divan, skinuo se i ugasio sveću. Bila je prošla ponoć.

IV
Skoro ravno dva sata docnije skočih iz sna kao poludeo, i sedoh na divan. Iza vrata naših susetki razlegalo se strašno zapomaganje, plač i jauk. Naša vrata bila su širom otvorena, a u hodniku, koji je bio već osvetljen, vikao je i trčao svet.
Hteo sam da zovnem Vasina, ali sam se dosetio da više nije bio u krevetu. Nisam znao gde da nađem kutiju sa žižicama, te pipajući nađem svoje odelo i počnem se u mraku brzo oblačiti. Susetkama su, očevidno, dotrčali i gazdarica i, naravno, i ostale kirajdžije. Čuo se, uostalom, vapaj samo jednog glasa, i to one starije susetke, a jučerašnji mladi glas koji sam odveć dobro zapamtio, — potpuno je ćutao; sećam se da mi je to s prvom mišlju tada sevnulo kroz glavu. Još se nisam ni obukao, a u sobu brzo uđe Vasin; za čas nađe naviknutom rukom žižice i osvetli sobu. Preko belog rublja navukao je šlafrok, na nogama su mu bile papuče, i odmah uze da se oblači.
— Šta se to dogodilo? — zapitah ga ja.
— Vrlo neprijatna i vrlo odvratna stvar! — odgovori on gotovo ljutito, — ona mlada susetka o kojoj ste mi pričali, obesila se u svojoj sobi.
Ja ciknuh. Ne mogu da opišem koliko je bila ožalošćena moja duša! Istrčali smo u hodnik. Priznajem, nisam imao smelosti da uđem u sobu susetkama, i tako videh nesrećnicu tek kad su je skinuli, a i to, istina, sa izvesnog rastojanja, pokrivenu čaršavom, ispod koga su virila samo dva uzana đona njenih cipela. Na taj način nisam joj ni video lice. Njena majka je bila u strašnom položaju: s njom je bila naša gazdarica, koja, uostalom, nije bila mnogo uplašena. Svi kirajdžije bili su se tu iskupili. Nije ih bilo mnogo: samo jedan stari mornar koji je inače neprestano nešto gunđao i naređivao, ali koji se sada sasvim pritajio i utišao, i jedan starac i starica, muž i žena, koji su došli iz Tverske gubernije, vrlo časni ljudi iz činovničkog reda. Neću da opisujem celu ostalu noć, sve ono trčanje, a posle i dolazak zvaničnih lica; sve do svanuća bukvalno sam drhtao i smatrao da sam obavezan da ne legnem, mada nisam imao nikakva posla. U stvari, svi su izgledali vrlo bodri, čak nekako naročito bodri. Vasin je nekuda otišao kolima. Gazdarica se pokazala prilično čestita žena, mnogo više nego što sam očekivao od nje. Uverio sam je (i to sebi uračunavam u čast) da ne treba majku ostaviti tako, samu s lešem njene kćeri, nego da je bar do jutra prevede u svoju sobu. Ona je odmah na to pristala, i, mada se majka plačući protivila da ostavi leš, ipak je najzad prešla kod gazdarice koja je odmah naredila da se pristavi čaj. posle toga su se i kirajdžije razišle po svojim sobama i zatvorili se, ali ja nipošto nisam hteo da legnem i dugo sam sedeo kod gazdarice, kojoj je baš bilo milo što tu ima još nekoga koji bi sa svoje strane mogao da joj još što ispriča o ovom događaju. Čaj nam je vrlo dobro došao, i čaj je uopšte najneophodnija ruska stvar, i to baš u svima katastrofama i nesrećama, naročito kad su užasne, iznenadne i ekscentrične; sama majka je popila dve šoljice, naravno posle vrlo mnogo molbi i gotovo silom, a međutim, iskreno da kažem, nikad nisam video većega i neposrednijega bola nego kod ove jadnice. posle prvih izliva ridanja i histerije, ona je počela da govori žudno, i ja sam je željno slušao. Ima nesrećnih ljudi, naročito među ženama, kojima je neophodno potrebno dopustiti da koliko je moguće više govore u takvim slučajevima. I ima karaktera koji su, tako reći, toliko oguglali na bol, jer su celoga života trpeli, jer su pretrpeli vrlo mnogo i mnogo većih bolova, i to uvek zbog sitnica, i koji se ničemu više ne mogu da začude, nikakvim iznenadnim katastrofama i, što je glavno, koji čak ni pred odrom najmilijega stvora ne zaboravljaju nijedno jedino, toliko teško naučeno, pravilo obaveznog ophođenja s ljudima. I ja ne osuđujem: to nije niski egoizam, i nije grubost osećanja; u tim srcima možda se nalazi više zlata nego kod po izgledu najplemenitijih junakinja — samo, tu navika na dugotrajno poniženje, instinkt samoodbrane, dugotrajna zaplašenost i potlačenost, na kraju čine svoje. Jadna samoubica u tome nije ličila na svoju mamicu. Licem jesu obe, izgleda, ličile jedna na drugu, iako pokojnica nesumnjivo nije bila prosto ružna. Njena majka je bila ne baš stara žena, moglo joj je biti pedeset godina najviše, i imala je isto tako plavu kosu kao i ona, ali su joj oči i obrazi bili upali, a zubi sasvim žuti, veliki i neravni. Pa i sve na njoj bilo je nekako žuto, koža na licu i rukama ličila je na pergament; njena ugasita haljina je od starosti takođe potpuno požutela, a i nokat na kažiprstu desne ruke, ne znam zašto, bio je zalepljen žutim voskom, brižljivo i uredno.
Pričanje ove jadnice bilo je delimično bez veze. Prepričaću kako sam shvatio i šta sam zapamtio.
Došle su iz Moskve. Ona je već odavno udovica. „ali ipak dvorska savetnikovica“, muž joj je bio činovnik, nije posle smrti ostavio gotovo ništa „sem dve stotine rubalja pensije. Ali šta su dvesta rubalja? Ipak je mogla da odgaji Olju i da je da u gimnaziju“... „I kako je učila, kako je učila; na završetku gimnazije dobila je srebrnu medalju...“ (Tu je, naravno, dugo plakala.) Njenom pokojnom mužu propao je kod jednog ovdašnjeg trgovca u Petrogradu kapital od gotovo četiri hiljade rubalja. Ovaj se trgovac najedanput opet obogatio, „imam dokumente o tome, pitala sam za savet, rekli su mi: tražite, nesumnjivo ćete sve dobiti...“ ja tako i uradih, trgovac je kao pristajao; ali su mi savetovali da dođem ovamo lično. Pođem ja s Oljom, no stignemo pre jedno mesec dana. Ali kakva smo imali sredstva; uzele smo ovu sobicu zato što je najmanja od svih, i što je u poštenoj kući, to smo odmah videle, a do toga nam je bilo najviše stalo: mi smo neiskusne žene, svako može da nas vređa. Vama smo isplatili za jedan mesec, ovamo-onamo, Petrograd je skup, a naš trgovac sve odriče. „Ne poznajem vas, i ne znam ni za šta“, a dokument što ga imam, nije ispravan, to uviđam sama. Tada mi savetovaše: otidite čuvenom advokatu; on je bio profesor, nije običan advokat, nego pravnik, i on će tačno kazati šta treba raditi. Odnela sam mu poslednjih naših pedeset rubalja; iziđe advokat i nije me slušao ni tri minuta: „vidim, kaže, znam, kaže, ako trgovac hoće, kaže, on će dati, a ako neće, — neće dati, a ako otpočnete parnicu, još ćete imati i da platite parnične troškove; najbolje je da se s njime nagodite“. Još je u šali naveo iz Jevanđelja: „izmirite se, kaže, dok ste na putu, da ne platite i “poslednji groš“, i isprati me smejući se. Propadoše mojih pedeset rubalja. Dođem Olji, sedimo jedna prema drugoj, i ja se zaplakah. Ona ne plače; sedi tako ponosita, ljuti se. I uvek je takva bila, celoga života, i kad je bila mala, nikad nije uzdisala, nikad nije plakala, nego samo sedi i strašno gleda, da je i meni teško pogledati je. I nećete mi verovati: bojala sam je se, jako sam je se bojala, odavno sam je se bojala, i neki put hoću da zaplačem, ali ne smem kad je ona tu. Otišla sam trgovcu poslednji put, isplakala sam se kod njega: „lepo, veli“, čak i ne sluša. Međutim, moram vam priznati da smo, kako nismo očekivale da će to dugo trajati, već odavno ostale bez novaca. Počela sam pomalo da odnosim od naših haljina: koliko založimo, od toga smo živele. Sve sa sebe smo založile; ona tada poče da daje svoje poslednje belo rublje, tad sam se gorko zaplakala. Ona lupi nogom, skoči i otrča sama onom trgovcu. On je udovac; on joj reče: „dođite, veli, preksutra oko pet sati, možda ću vam tada štogod i reći“. Vratila se vrlo vesela: „možda će, veli, štogod i reći“. I ja sam bila vesela, ali oko srca mi je nešto bilo hladno: šta li će to, mislim, biti; a nisam smela da je pitam. Preksutra se vratila od trgovca bleda, sva drhti, bacila se na krevet — sve sam shvatila, i ne smem da pitam. Šta mislite: ponudio joj, razbojnik, petnaest rubalja, „ako, veli, nađem punu nevinost, daću još četrdeset rubalja“. To joj je u oči rekao, nije ga bilo ni stid. Ona skoči na njega da ga udari, pričala mi je, ali; on ju je odgurnuo i u drugoj sobi se od nje zatvorio. A međutim nismo, priznajem vam po pravoj savesti, gotovo imali šta da jedemo. Odnesemo zimski kaput, bio je postavljen zečjim krznom, i prodasmo, te ona ode u novine i objavi: daje časove na svih nauka i iz aritmetike. „Platiće mi, veli, makar trideset kopejaka“. I počela sam najzad, majčice, da se za nju plašim: ništa nije govorila sa mnom, čitave sate sedi kraj prozora, gleda na krov preko puta, i najedanput vikne: „makar i rublje prala, makar i zemlju kopala!“ samo tako neku reč vikne i udari nogom. I nikoga nismo imali poznatog, nikome nismo imali da odemo: „šta će biti od nas, mislim?“ A s njom se sve bojim da govorim. Jedanput je spavala preko dan, probudila se, otvorila oči i pogledala me; ja sam sedela na sanduku i takođe gledam nju; ona ustade ćuteći, priđe mi, zagrlila me jako, jako, i ne mogosmo da se uzdržimo nego se zaplakasmo, sedimo i plačemo, i jedna drugoj ruke ne ispuštamo. Prvi put je ovakva bila za celoga svoga života. I dok tako jedna s drugom sedimo a vaša Nastasija ulazi i reče: traži vas tamo jedna gospođa, raspituje se za vas. To je bilo svega pre četiri dana. Uđe ta gospođa: vidim, odevena vrlo lepo, govori istina ruski, ali sa nemačkim izgovorom: „vi ste, veli, objavili u novinama da dajete časove?“ Toliko smo joj se tada obradovali, ponudili smo je da sedne, ona se tako ljubazno smešila: „ne za mene, veli, nego moja sestričina ima malu decu; ako vam je ugodno, izvolite do nas, tamo ćemo se dogovoriti“. Dala je adresu, kod Voznesenskoga mosta, broj taj i taj, i stana broj, takođe. Otišla. Spremila se Olječka, i otišla još istoga dana, i šta je bilo — vratila se posle dva sata, sva izvan sebe, udara sebe samu. Ispričala mi je posle: „pitam, veli, vratara: gde je stan broj taj i taj? Vratar, veli, pogleda me samo: „a šta ćete vi, veli, u tom stanu?“ Tako je čudno to rekao, tako da je još tada mogla posumnjati. Ali ona je bila ponosita, netrpeljiva, nije podnosila takva pitanja i prostotu „ovuda“, veli, i pokaza prstom na stepenice, i zatim se okrenuo i vratio u svoju sobu. I šta mislite? Ulazi ona, pita, i odmah sa svih strana dotrča puno žena: „izvolite, izvolite!“ — sve same žene, smeju se, opkole je, narumenjene, grozne, sviraju na klaviru, vuku je; „otimala sam se od njih, veli, da izađem, ali me ne puštaju“. Tu ju je uhvatio strah, noge joj se odsekle, ne puštaju je, govore joj ljubazno, nagovaraju je, otvorili flašu s vinom, nude joj da pije, nateruju je. Ona onda skoči, poče da viče iz svega grla, dršćući: „pustite me, pustite me!“ Potrči vratima, ali one drže vrata, a ona viče u pomoć; tada dolete ona što je dolazila kod nas, udari moju Olju dvaputa po obrazu, i izgura je kroz vrata: „ne zaslužuješ, veli, životinjo, da budeš u otmenom domu!“ A druga viče za njom na stepenicama: „sama si nam došla da se nametneš, jer nemaš šta da jedeš, a mi takvu rugobu ne bi ni pogledali!“ Cele te noći preležala je u groznici, buncala, i ujutru joj oči svetle, ustala je i šeta po sobi: „u policiju, veli, treba njih, u policiju!“... ja ćutim: mislim, šta ti tu pomaže policija, čime ćeš dokazati? Ona samo šeta, lomi ruke, teku joj suze, a usne stegla čvrsto. I potamnelo joj je celo lice, od toga trenutka, pa sve do kraja. Trećega dana bilo joj je lakše, ućutala se, kao smirila se malo. I baš toga dana oko četiri sata posle podne dođe nam gospodin Versilov.
— Otvoreno kažem: ne mogu da shvatim ni sada kako je Olja, koja je toliko nepoverljiva, gotovo od prve reči počela da ga sluša? Od svega, najviše nas je obadve privuklo tada to što je on ozbiljan izgledao, čak strog, govorio je tiho, stvarno, i sve tako učtivo, — kako učtivo, čak s poštovanjem, a, međutim, na njemu se ne vidi da je hteo da se udvara: nego sasvim izgleda da je došao s čistim mislima. „Pročitao sam, veli, vaš oglas u novinama, niste ga, veli, gospođice, dobro napisali, tako da tim samim možete sebi naneti štetu“. I on poče da objašnjava, priznajem da nisam razumela ništa, nešto je govorio o aritmetici, samo je, vidim, Olja pocrvenela, i ponovo kao oživela, sluša, u razgovor ulazi vrlo rado (mora da je inteligentan čovek!); čujem, čak mu zahvaljuje. O svemu ju je tako stvarno ispitivao, i vidi se da je poduže živeo u Moskvi, i direktorku gimnazije, videlo se, lično poznaje. „Časove ću vam, veli, naći sigurno, zato što znam ovde mnogo sveta, i mogu i zamoliti mnogo uticajnih lica, tako da ako želite i stalno mesto, i to možete očekivati... ali zasada, izvinite, veli, što ću vas nešto otvoreno zapitati: da li vam mogu sad odmah biti čime od pomoći? Neću ja vama, veli, nego ćete vi meni, naprotiv, time učiniti zadovoljstvo ako mi dopustite da vam ukažem kakvu bilo pomoć. Neka to bude, veli, zajam, pa čim dobijete mesto, vi ćete se u najkraćem vremenu sa mnom obračunati. Kad bih câm docnije pao u takvu nevolju, a vi, naprotiv, da ste obezbeđeni, verujte mi na čast, došao bih pravo kod vas da mi pomognete, poslao bih vam svoju ženu i kćer“... to jest ne sećam se baš svih njegovih reči, tek ja se tu zaplakah, zatim sam videla da su i Olji od blagodarnosti zadrhtale usne. „Primam samo zato, odgovorila mu je, što imam poverenja u jednog čestitog i humanog čoveka koji bi mi mogao biti otac“... Tako mu je divno ona to tada rekla, krotko i otmeno: „humanog, veli, čoveka“. On je odmah ustao: „sigurno, sigurno, veli „naći ću vam časove i mesto; još danas ću preduzeti korake, jer vi imate potpuno dovoljne kvalifikacije“... Zaboravila sam da kažem da je on odmah u početku, čim je ušao, pregledao sva njena svedočanstva iz gimnazije, sve mu je ona pokazala, i on ju je sam iz raznih predmeta propitivao... „Mamice, govorila mi je posle toga Olja, propitao me je iz svih predmeta, i kako je, veli, pametan, nikad još nisam razgovarala sa tako pametnim i obrazovanim čovekom“... I sva je sijala Olja. Novac, šeset rubalja, leži na stolu: „uzmite, mamice, veli: čim dobijem mesto, prva će nam biti stvar da vratimo dug, da pokažemo da smo pošteni ljudi, a da smo delikatni, to je već video“. Zatim je malo ćutala, vidim da duboko diše: „Znate li, mamice, kaže mi najedanput, da nismo delikatne, mi od njega zbog našeg ponosa možda ne bi ni primile novac; a što smo ga primile, tim smo dokazale samo našu delikatnost da u svemu imamo u njega poverenja kao u poštenoga sedoga čoveka, zar nije tako?“ ja je spočetka nisam razumela, te rekoh: „zašto, Olja, da ne primimo od blagorodnog i bogatog čoveka dobročinstvo, ako je povrh toga i čovek koji ima dobru dušu?“ Ona se na mene namrštila: „ne, mamice, veli, to nije to, nije potrebno dobročinstvo, nego njegova „humanost“, veli, je važna. A novac bolje da nismo uzimale, mamice: dosta je što mi je obećao da će mi naći mesto... mada smo u nuždi“. „Ah, Olja, rekoh, u tolikoj smo nevolji, da nikako ne možemo da odbijemo“, još sam se ja nasmejala. I bila sam tako radosna u sebi, ali posle jednoga sata ona mi se okrenu: „mamice, veli, nemojte odmah da trošite onaj novac“, i to je rekla odlučno. — A zašto? kažem. — Tako, veli, — prekide i ućuta. Celoga večera je ćutala; tek noću, oko dva sata, probudim se i čujem kako se Olja prevrće po krevetu: „ne spavate, mamice?“ — Ne, kažem, ne spavam. — Znate li, veli, on je hteo da me uvredi?“ — Šta ti je, šta ti je? kažem. — Bezuslovno je tako, veli: on je nevaljalac, ne smete, veli, potrošiti nijedne kopejke od njegovoga novca“. Počela sam da joj govorim, čak sam počela i da plačem u krevetu, — ona se okrenula zidu: „ćutite, veli, pustite me da spavam!“ Izjutra je gledam, šeta, sasvim se izmenila; i verovali mi ili ne verovali, pred sudom Božjim ću reći: tada nije više bila pri pameti! Od onoga časa kad su je uvredili u onoj nevaljaloj kući, u njoj se poremetilo srce... i pamet. Gledam je ja to jutro i čudim joj se; strašno mi je; neću joj, mislim, ni slovca protivurečiti. „On nam, mamice, veli, nije ostavio svoju adresu“. — Nemoj da grešiš, Olja, kažem: sama si ga juče slušala, sama si ga posle hvalila, sama si bila gotova da se zaplačeš od blagodarnosti“. Samo sam to rekla — a ona ciknu i udari nogom: „Vi ste, veli, žena niskih osećanja, vi ste, veli, ropskoga vaspitanja!“... i šta još sve nije rekla, zgrabila šešir i istrčala, a ja viči za njom: šta joj je, mislim, kuda je otrčala? A ona je trčala u prijavno odeljenje, izvestila se gde stanuje gospodin Versilov, i vratila se: „još danas ću mu, veli, odneti njegov novac i baciti mu u lice; on je hteo veli, da me uvredi, isto kao Safronov (to je onaj naš trgovac); samo što me je Safronov uvredio kao prost mužik, a ovaj kao lukav jezuita“. I tu na nesreću zakuca na vrata onaj jučerašnji gospodin: „Čujem da govorite o Versilovu, mogu da vas o njemu izvestim“. Čim je čula za Versilova, odmah se zanese za gostom, sva izvan sebe, i govori i govori, gledam je samo i čudim se: ni s kim ona, kako je mučaljiva, tako nije govorila, a sad evo i sa potpuno nepoznatim čovekom. Obrazi su joj se zajapurili, oči sevaju... A on reče baš: „imate, gospođice, veli, potpuno pravo. Versilov, veli, to je čovek kao neki ovdašnji đenerali koje opisuju u novinama; nakiti se đeneral sa svim ordenjem i posećuje sve guvernante koje daju oglase po novinama, ide tako i nađe što traži; a ako ne nađe što traži, posedi malo, porazgovara, da punu korpu obećanja i ode, — bar je imao malo razonođenja“. Zasmejala se čak i Olja, ali zlobno, a taj gospodin, lepo gledam, uzima njenu ruku i priteže je svojim grudima: „Ja, gospođice, veli, takođe imam svoj sopstveni kapital, i uvek bih ga mogao ponuditi kojoj divnoj devojci, ali je bolje, veli, da joj prvo samo poljubim njenu slatku ručicu“... i privlači, vidim, njenu ruku da je poljubi. Ali tada je skočila ona, a i ja odmah s njom, i onoga isterasmo iz sobe. Pred veče Olja uze novac od mene, istrča, i posle kad se vratila: „Ja sam se, mamice, veli, osvetila onome nevaljalcu!“ — „Ah, Olja, Olja, kažem joj ja, možda smo izgubili našu sreću, uvredila si jednog plemenitog čoveka, dobročinitelja našeg!“ Zaplakala sam se od ljutnje na nju, nisam mogla da se uzdržim. Ona tada uze da viče na mene: „neću, viče, neću! Bio on i najčestitiji čovek, neću njegovu milostinju! Ni to neću da me ko sažaljeva!“ Legla sam, ne misleći ni na što. Koliko sam puta posmatrala onaj ekser na zidu što je ostao od vašega ogledala, — ali mi nikad nije padalo na um, ni juče ni ranije, niti sam pomišljala na to, uopšte nisam slutila, niti sam od Olje to očekivala. Spavala sam kao obično tvrdo, rkala sam, krv mi se sliva u glavu, a neki put i u srce, te vičem u snu, tako da Olja mora da me noću budi: „šta vam je, mamice, veli, kako tvrdo spavate, ne može čovek da vas probudi kad treba“. — „Oj, kažem, Olja, istina je da tvrdo spavam“. Mora biti da sam sinoć zarkala, i kad je to videla, ustala je bez bojazni da će me probuditi. Ovaj kajiš je od, kofera, dugačak, celoga meseca se vukao po sobi, i još jutros sam mislila: „da ga sklonim najzad, da se ne poteže“. A stolicu mora biti da je posle nogom odgurnula, a da ne bi lupnula, podmetnula je svoju suknju. I mora biti da sam se ja tek dugo posle toga, čitav sat ili više posle toga, probudila: „Olja, viknem, Olja!“ — I odjednom posumnjam nešto, i viknem je ponovo. Da li zato što nisam čula disanje s njenog kreveta, ili zato što sam u mraku ipak nazirala kao da je njen krevet prazan, — tek ustanem brzo, i opipam rukom: ne, nikoga nema u krevetu, a jastuk hladan. Steže mi se srce, ne mrdam s mesta, kao ukočena, pamet mi stala: „izišla je“ mislim, — pomaknem se za jedan korak, i spazim pored kreveta u uglu, pored vrata ona stoji. ja stojim, ćutim, gledam je, a ona iz mraka kao da mene gleda, nepokretna... „Ali zašto se popela na stolicu?“ — „Olja, šapćem i dršćem, Olja, čuješ li?“ I tada tek odjedanput kao da mi sve bi jasno, pođem, pružim obe ruke napred pravo prema njoj, obuhvatim je, a ona mi se u rukama zaljulja, ja je povučem, a ona se ljulja, razumem sve, a ne želim da razumem... Htela bih da vičem, ali nemam glasa... Ah, mislim! Tada padoh na pod, i tek tada mi se ote glas...
. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
— Vasine, — rekoh izjutra oko šest časova, — da nije bilo vašega Stebeljkova, sve ovo ne bi se, možda, dogodilo.
— Ko zna, po svoj prilici bi se ipak dogodilo. To se ne može tako presuđivati, to je bilo i bez toga sve zrelo... Istina, Stebaljkov često...
Nije dovršio rečenicu i vrlo se namrštio. Oko sedam sati opet je otišao; starao se o svemu. Ostao sam, najzad, potpuno sâm. Već je bilo svanulo. U glavi mi se malo vrtelo. Pred očima mi je lebdeo Versilov: pričanje ove dame prikazalo ga je u potpuno drugoj svetlosti. Da bih mogao o svemu udobnije da razmišljam, prilegoh u Vasinov krevet, onako obučen i u čizmama, na jedan minut samo, potpuno bez namere da spavam — i najedanput zaspah, čak se i ne sećam kako se to dogodilo. Spavao sam čitava četiri sata; niko me nije probudio.

GLAVA DESETA
I
Probudio sam se tek oko pola jedanaest sati, i dugo nisam verovao svojim očima: na divanu na kome sam sinoć spavao, sedela je moja majka, a pored nje — naša nesrećna susetka, majka samoubičina. One su se obe držale za ruke, razgovarale šapatom, verovatno da me ne bi probudile, i obe su plakale. Ustadoh s kreveta i priđoh pravo majci da je poljubim. Ona je sva zasjala od radosti, poljubila me i prekrstila tri puta desnom rukom. Nismo mogli da kažemo ni reči, jer se otvoriše vrata i uđoše Versilov i Vasin. Mama odmah ustade i povede sobom i susetku. Vasin mi pruži ruku, a Versilov mi ne reče ni reči, nego sede u fotelju. On i mama, očevidno, bili su ovde već neko vreme. Lice mu je bilo zabrinuto i mračno.
— Najviše mi je žao, — poče on sporo da govori Vasinu, očevidno produžujući započeti razgovor, — što nisam uspeo da sve to uredim još sinoć, i — po svoj prilici ne bi se desila ova strašna stvar? A imalo je još vremena: još nije bilo osam sati. Čim je od nas istrčala sinoć, u mislima sam već bio rešio da za njom pođem ovamo i da je razuverim, ali onaj nepredviđeni i neodložni posao koji je, uostalom, sasvim mogao da bude odložen za danas... čak i za nedelju dana — taj neprijatni posao sve je pokvario i sve sprečio. Sve se tako steklo ujedno!
— Može biti da ne biste uspeli da je razuverite; tu je već i bez vas, izgleda, sve već bilo zapaljeno i prekipelo, — olako primeti Vasin.
— Ne, uspeo bih, uspeo bih sigurno. Mislio sam da pošljem mesto sebe Sofiju Andrejevnu. Ali samo za trenutak sam mislio, samo za trenutak. Sofija Andrejevna bi je umirila, i nesrećnica bi ostala u životu. Ne, nikad više neću da se bavim... „dobrim delima“... I samo sam jedanput u životu to i činio! I čak sam mislio da još pripadam mladom pokolenju i da razumem savremenu omladinu. Da, mi stariji smo ostarili pre nego što smo sazreli. Povodom ovoga da kažem, odista ima užasno mnogo savremenika koji po navici sebe još smatraju mladim pokolenjem, zato što su još juče to bili, a ne primećuju da su već odigrali svoje.
— Ovde je, u ovom slučaju, više bio nesporazum, to je i suviše jasno, — umesno primeti Vasin. — Njena majka kaže da je ona posle velike uvrede u javnoj kući došla kao da je izgubila moć rasuđivanja. Dodajte tome njihove prilike, zatim uvredu koju joj je pre toga, naneo trgovac... sve to moglo je da se desi isto tako i u ranija vremena, i nimalo, po mome mišljenju, ne karakteriše naročito baš današnju omladinu.
— Malo je nestrpljiva ova današnja omladina pored toga, razume se, što slabo pojima stvarnost; i mada je to svojstveno svakoj omladini u svakoj, epohi, ali današnjoj nekako naročito... Recite mi šta je to natrućao gospodin Stebeljkov?
— Gospodin Stebeljkov, -— upletem se ja najedanput, — kriv je za sve. Da nije bilo njega, ništa se ne bi desilo;
on je nasuo ulja na vatru.
Versilov je saslušao, ali me nije pogledao. Vasin se namrštio.
— Prebacujem sebi još jednu smešnu stvar, — produži Versilov, govoreći sporo i otežući reči, — izgleda da sam, po svom ružnom običaju, sebi dopustio da s njom razgovaram izvesnim veselim, lakomislenim, šaljivim tonom, — jednom reči, nisam, bio dovoljno oštar, suv i mračan, što su, izgleda, tri osobine takođe na velikoj ceni kod današnjeg mladog pokolenja... Jednom reči, dao sam joj povod, da me smatra za putujućega Seladona.
— Baš naprotiv, — opet se upletem ja oštro, — njena majka tvrdi da ste vi na njih načinili, velikodušan utisak baš svojom ozbiljnošću, čak strogošću, i iskrenošću, — to su njene reči. Pokojnica vas je kad ste izišli, vrlo hvalila u tom smislu.
— T-tako? — promrmlja Versilov, najzad me malo pogledav. — Uzmite ovu hartijicu, potrebna je pri ovoj stvari — pruži on Vasinu jednu malu ceduljicu. Ovaj uze i vide da ja gledam radoznalo, te mi je dade da je pročitam. To je bilo pisamce, dva nepravilna reda, nažvrljana olovkom, i, može biti, u mraku:
„Mamice, draga, oprostite mi što sam prekratila moj životni debi.[23] Vaša Olja koja vas je rastužila“.
— Ovo je nađeno tek jutros, — objasni Vasin.
— Kakvo čudno pismo! — rekoh ja začuđeno.
— Zašto je čudno? — zapita Vasin.
— Zar je moguće u takvom času pisati humorističnim izrazima?
Vasin me pogleda ispitivački.
— I taj humor je čudan, — produžih ja, — gimnazijski uslovni jezik među drugovima... Ko može u takvom času i u takvom pismu nesrećnoj majci, — a majku je, pokazalo se, ona volela, — napisati: „prekratila svoj životni debi!“ — Zašto ne može da se tako napiše? — nije još nikako razumevao Vasin.
— Tu nema baš nikakvoga humora, — primeti najzad Versilov, — izraz naravno nije podesan, nije nimalo u tonu, i, odista, mogao je ponići u gimnazijskom ili u kakvom drugom drugarskom jeziku ili iz kakvih feljtona, ali pokojnica ga je upotrebila u tom užasnom pismu savršeno naivno i ozbiljno.
— To ne može biti, ona je svršila gimnazijski kurs i bila nagrađena srebrnom medaljom.
— Srebrna medalja tu ništa ne znači. Danas mnogi tako svršavaju kurs.
— Opet protiv omladine, — nasmeši se Vasin.
— Nimalo, — odgovori mu Versilov ustajući s mesta i uzevši šešir, — ako današnje pokolenje nije toliko literarno, ono nesumnjivo vlada... drugim lepim osobinama, — dodade on neobično ozbiljno. Uz to, „mnogi“ nisu „svi“, a vama, na primer, nisam prebacio nedovoljno literarno obrazovanje, a inače ste i vi mlad čovek.
— Ali ni Vasin nije našao ništa rđavog u „debi“-u — nisam mogao da se uzdržim da ne primetim.
Versilov ćuteći pruži ruku Vasinu; on takođe uze kapu da s njim zajedno iziđe i viknu mi: do viđenja! Versilov je izišao, ne pogledavši me. Ni ja nisam imao vremena da dangubim: po svaku cenu morao sam otići da nađem stan, — sad više nego ikad! Mama nije bila kod gazdarice, bila je otišla i odvela sobom i susetku. Izišao sam na ulicu nekako naročito bodro... Neko novo i bolje osećanje rađalo mi se u duši. Uz to, nekako mi je sve išlo lako od ruke: neobično brzo sam našao stan kakav sam tražio; o ovom stanu ću govoriti docnije, a sad da završim glavno.
Bio je svega prošao jedan sat popodne kad sam se vratio Vasinu da uzmem svoj kofer, i opet ga zatekoh kod kuće. Kad me je video, reče mi veselo i iskreno:
— Koliko mi je milo što ste me zatekli, baš sam sad hteo da iziđem! Mogu da vam saopštim jedan fakt koji će vas, izgleda, vrlo interesovati.
— Unapred sam uveren! — rekoh ja.
— Ba! Kako sveže izgledate! Recite mi, jeste li znali štogod o jednom pismu koje je bilo sačuvano kod Krafta, i koje je juče dostavljeno Versilovu, a u kome ima nešto što se odnosi na dobijeno nasleđe? U tom pismu zaveštalac objašnjava svoju volju u smislu obratnom od jučerašnjeg sudskog rešenja. Pismo je bilo odavno već napisano. Jednom reči, ne znam šta je tačno u stvari, da li vi štogod znate?
— Kako da ne znam. Kraft me je pre tri dana za to i pozvao sebi... od one gospode, jer je hteo da mi dâ to pismo, i ja sam ga sinoć predao Versilovu.
— Tako? To sam i mislio. Zamislite, posao o kome je maločas govorio ovde Versilov, — da ga js sprečio da sinoć dođe ovamo da razuveri onu devojku, — taj posao je iskočio baš povodom toga pisma. Versilov se pravo, još sinoć, uputio advokatu kneza Sokoljskog, predao mu to pismo i odrekao se celoga nasleđa koje je dobio. U ovom trenutku taj otkaz već ima zakonski oblik. Versilov ne poklanja nego u tom aktu priznaje puno pravo kneževima.
Zapanjio sam se, ali sam bio ushićen. Ako ću da govorim istinu, bio sam potpuno uveren da će Versilov uništiti pismo, i ne samo to, nego: pored svega toga što sam govorio Kraftu da bi takav postupak bio ružan, i što sam to i sam ponavljao u sebi kad sam bio u gostionici, i da sam „došao čistom čoveku, a ne ovome“, — ipak u sebi, to jest u dubini svoje duše, smatrao sam da se drukčije ne može postupiti nego prosto uništiti dokument. To jest, smatrao sam da je to najprirodnija stvar na svetu. A što bih ja posle optuživao Versilova, to bih činio naročito, sa namerom, to jest zbog toga da nad njim sačuvam svoju moralnu nadmoć. Ali kad sam sad saznao za Versilovljev postupak, obuzela me je iskrena neizmerna radost, te sam s kajanjem i stidom počeo da osuđujem svoj cinizam i svoju ravnodušnost prema vrlini, i za trenutak uzvisivši Versilova beskrajno iznad sebe, umalo što nisam zagrlio Vasina.
— Kakav čovek! Kakav čovek! Ko bi to učinio? — klicao sam kao opijen.
— Slažem se s vama da to ne bi mnogo ljudi učinilo... i da je, neosporno, ovaj postupak vrlo nekoristoljubiv...
— „Ali?“... Dovršite, Vasine, vi imate još i; jedno „ali?“
— Naravno, ima i jedno „ali;“ mislim da je Versilovljev postupak malo prenagljen i malo neiskren. — nasmeši se Vasin.
— Neiskren?
— Jeste. Tu ima i kao neki „pjedestal“. Zato što je, u svakom slučaju, bilo moguće učiniti isto ovo, ali bez svoje štete. Ako ne polovina, a ono, nesumnjivo, bar jedan deo nasleđa mogao je i sad pripasti Versilovu, čak i po sudu vrlo osetljivog čoveka, utoliko više što dokument nije imao odlučnu važnost, a parnicu je Versilov već dobio. Tako misli i sam advokat protivne strane; maločas sam s njim razgovarao. Postupak bi ne manje ostao divan, ali se drukčije dogodilo samo zato što je Versilov hteo da zadovolji svoj ponos. Pre svega, gospodin Versilov se zaleteo i — izlišno prenaglio, jer je maločas i sam rekao da je stvar mogao odložiti još za čitavu nedelju dana...
— Znate li šta, Vasine? Ne mogu da se složim s vama, ali... ovako više volim, ovo mi se više dopada!
— Uostalom, to je stvar ukusa. Sami ste me izazvali, ja bih prećutao.
— Čak ako ovde i postoji „pjedestal“, i tada je bolje, — produžih Ja; — mada je pjedestal pjedestal, ipak je on sam po sebi vrlo dragocena stvar. Taj „pjedestal“ je ipak „ideal“, i teško da bi bilo bolje ako ga u dušama današnjih ljudi ne bi bilo; može on biti malo i okrnjen, glavno je da postoji! I po svoj prilici da i vi tako mislite, Vasine, dragi moj Vasine, mili moj Vasine! Jednom reči, ja se jesam, naravno, malo zapleo, ali ćete me ipak razumeti. Ta vi ste Vasin; i, u svakom slučaju, dajte da vas zagrlim i poljubim, Vasine!
— Od radosti?
— Od najveće radosti. „Jer ovaj čovek bi mrtav i ožive, izgubio se i nađe se!“ Vasine, ja sam bedan dečak, i nisam vas dostojan. I baš zbog toga priznajem da u izvesnim trenutcima postajem sasvim drugi čovek, viši i dublji. Zato što sam vas pre tri dana u oči hvalio (a hvalio sam vas samo zato što su mene unizili i osramotili), cela dva dana sam vas mrzeo. Dao sam reč još iste noći da nikad ne dođem kod vas, a došao sam vam juče pre podne jedino iz pakosti, razumete li, iz pakosti. Sedeo sam ovde na stolici sâm i kritikovao vašu sobu i vas, i svaku vašu knjigu, i gazdaricu vašu, trudio sam se da vas unizim i da vam se smejem.
— To nije trebalo da mi govorite...
— Sinoć, kad sam iz jedne vaše rečenice zaključio da ne shvatate žene, bilo mi je milo što sam vas na tome uhvatio. Kad sam vas posle uhvatio na „debi“-u — opet mi je bilo užasno milo, a sve zbog toga što sam vas tada mnogo pohvalio.
— Nego šta biste vi hteli! — uzviknu najzad Vasin (on se neprestano smešio, nimalo mi se ne čudeći): — pa tako je uvek gotovo kod svih ljudi, i to je prvo što biva; samo to niko neće da prizna, pa i ne treba da prizna, zato što, u svakom slučaju, to prođe čoveka i nema nikakvih posledica.
— Zar je kod svakoga tako? Jesu li svi ljudi takvi? I vi ste, dok to govorite, mirni? Ali s takvim pogledima ne može se živeti!
— Vi ste, valjda, mišljenja:
„Tama niskih istina mi je milija Nego obmane koje nas izdižu?“
— Pa zar nije tako, — uzviknuh Ja: — ta dva stiha sadrže jednu svetu aksiomu!
— Ne znam; ne bih hteo da odlučujem da li su ta dva stiha istinita ili nisu. Po svoj prilici se istina nalazi, kao i uvek, negde po sredini: to jest, u jednom slučaju je sveta istina, a u drugim je laž. Jedno znam tačno: da će još dugo ova misao ostati jedna od glavnih spornih tačaka među ljudima. U svakom slučaju primećujem da se vama sad igra. Ako, igrajte: imate jak povod, ali meni su danas baš mnogo posla natovarili... a već sam se i zadocnio u razgovoru s vama!
— Idem, idem, kupim se odmah! Samo još jednu reč, — rekoh, pošto sam već zgrabio kofer: — što sam vam maločas opet „pao o vrat“, to je bilo jedino zato što ste mi, kad sam ušao, — s takvim iskrenim zadovoljstvom saopštili onaj fakt, i „obradovali se“ što sam uspeo opet da vas uhvatim, i to posle današnjega „debi“-a; tim iskrenim zadovoljstvom najedanput ste prevrnuli moje „mlado srce“ opet na vašu stranu. Ali zbogom, zbogom, trudiću ss da vam što duže ne dođem, i znam da će vam to biti vrlo prijatno, a to vidim i po vašim očima, i čak će nam obojici biti prijatno...
Brbljajući tako i ne dolazeći do daha od radosnog brbljanja, povukoh svoj kofer i uputih se s njim u svoj stan. Što je glavno, užasno mi se dopadalo što se Versilov onako nesumnjivo na mene maločas srdio, tako da nije hteo ni da govori sa mnom, ni da me gleda. Čim sam prevezao kofer, odmah poleteh mome starom knezu. Priznajem, ova dva dana bilo mi je bez njega baš malo teško. Uz to, mora biti da je već čuo i on za Versilova.

II
Znao sam da će mi se užasno obradovati, i, kunem se, ja bih i bez Versilova otišao danas do njega.
Sinoć i danas me je samo plašila misao da kako ne sretnem Katarinu Nikolajevnu; ali sad se više nisam ničega plašio. Knez me je grlio od radosti.
— Šta kažete za Versilova? Jeste li čuli? — počeh ja pravo o glavnoj stvari.
— Cher enfant, dragi moj prijatelju, to je toliko uzvišeno, to je toliko uzvišeno, to je toliko otmeno, —jednom reči, čak je i Kiljana (onoga činovnika dole) potreslo! To je nerazumno s njegove strane, ali je sjajno, to je podvig! Treba poštovati ideal!
— Zar nije tako? Zar nije tako? U tom se nas dvoje uvek slažemo.
— Dragi moj, ja sam se s tobom uvek slagao. Ali gde si bio? Bezuslovno sam hteo da dođem kod tebe, ali nisam znao gde da te nađem... jer tek nisam mogao ići kod Versilova... Mada sad, posle svega ovoga... Znaš, dragi prijatelju: baš s ovim je on, čini mi se, pobeđivao žene, baš s ovim osobinama, to je nesumnjivo...
— Zbilja, da ne bih zaboravio, baš sam zbog vas to i zapamtio. Juče je jedan nevaljalac i velik magarac, grdeći preda mnom Versilova, rekao o njemu da je — „ženski prorok;“ šta vi mislite o tom imenu, o tom baš imenu? Zbog vas sam ga zapamtio...
— „Ženski prorok“!! Mais... s est charmant! Ha-ha! To mu tako pristaje, to jest nimalo mu ne pristaje — pfuj!... Ali tako liči na njega... to jest baš nimalo ne liči, ali...
— Ne mari ništa, ne mari ništa, ne zbunjujte se smatrajte to ime samo kao duhovitost!
— Odlična duhovitost, i, znaš, ima svoj vrlo dubok smisao... Potpuno tačna ideja! To jest, hoćeš li mi verovati... Jednom reči, saopštiću ti jednu malu tajnu. Jesi li tada video onu Olimpijadu? Veruješ li da ona čezne u srcu za Andrejom Petrovićem, i to toliko da, izgleda, gaji nadu...
— Gaji nadu! Može, ako želi da iskusi ovo! — uzviknuh ja u ljutnji pokazujući pesnicu.
— Mon cher, ne viči, sve je tako, i ti imaš pravo sa tvoga gledišta. Zbilja dragi prijatelju, šta se to dogodilo prošloga puta kad je ovde bila Katarina Nikolajevna? Zaljuljao si se... pomislio sam da ćeš da padneš, i htedoh da potrčim da te zadržim.
— Ne govorimo o tome sada... Tako, jednom reči, prosto sam se zbunio, iz izvesnog razloga...
— I sad si pocrveneo.
— A vi baš morate to odmah da istaknete. Vi znate da je ona u neprijateljstvu s Versilovom... pa eto to je sve; zato sam se uzbudio; eh, ostavimo to, drugi put!
— Tako je, da ostavimo to, da ostavimo to, i ja volim da o tome ne govorimo... Jednom reči, jako sam se o nju ogrešio, i čak sam, ako se sećaš, tada roptao protiv nje pred tobom... Zaboravi to, dragi prijatelju; i ona će izmeniti svoje mišljenje o tebi, to i suviše predosećam... A, evo i kneza Serjože!
Uđe jedan mlad i lep oficir. Žudno sam ga gledao, nisam ga nikad još video. To jest, ja kažem lep, kao što su za njega svi govorili, ali je bilo nešto u njegovom mladom i lepom licu, što nije bilo sasvim privlačno. Pominjem to kao utisak prvoga trenutka, moga prvoga pogleda na njega, koji je ostao u meni za svagda. Bio je suvoljav, divnoga rasta, tamno plav, svežega lica, uostalom malo žućkastog, sa odlučnim pogledom. Njegove divne tamne oči gledale su malo surovo, čak i kad je bio potpuno miran. Ali baš njegov odlučan pogled je odbijao, zato što se nekako osećalo po nečem da ga ta odlučnost ne staje skupo. Uostalom, ne umem da se izrazim... Naravno, njegovo lice je bilo sposobno da se izmeni i da od surovog izraza pređe u vanredno ljubazan, dobrodušan i nežan izraz, i, što je važno, potpuno iskreno. Ta iskrenost je privlačila. Primećujem još jednu crtu: pored sve ljubaznosti i iskrenosti, nikad ovo lice nije bilo veselo, čak ni kad se knez smejao od svega srca; neprestano ste imali osećanje da prave, svetle, lake veselosti nikad nije bilo u njegovom srcu... Uostalom, vrlo je teško tako opisivati lice. To nimalo ne umem. Stari knez odmah potrča da nas upozna, po svojoj glupoj navici.
— Ovo je moj mladi prijatelj, Arkadije Andrejević (opet Andrejević!) Dolgoruki.
Mladi knez se odmah okrenu k meni s dvostruko ljubaznim izrazom na licu; ali se videlo da mu je moje ime bilo potpuno nepoznato.
— To je... rođak Andreje Petrovića, — promrmlja moj dosadni knez. (Kako dosadni postaju neki put ovi starci sa svojim navikama!) Mladi knez se odmah dosetio.
— Ah! Već sam ranije o vama čuo... — brzo progovori on: — imao sam vanredno zadovoljstvo da se prošle godine upoznam u Lugi s vašom sestricom Lizavetom Makarovnom... I ona mi je o vama pričala...
Baš sam se iznenadio: na njegovom licu je sijalo sasvim iskreno zadovoljstvo.
— Dopustite, kneže, — promucam ja, metnuvši na leđa obe moje ruke: — moram iskreno da vam kažem, — i milo mi je što to mogu da kažem pred našim dragim knezom, — da sam čak želeo da se sretnem s vama, i da sam to sasvim nedavno želeo, koliko još juče, ali u sasvim drugoj nameri. Otvoreno ću reći, da se ne biste iznenadili. Ukratko, hteo sam da vas izazovem na dvoboj zbog uvrede koju ste pre godinu i po dana u Emsu naneli Versilovu. I mada vi možda, i naravno ne bi odgovorili na moje izazivanje zato što sam samo gimnazist i nepunoletno momče, svejedno, ipak bih vas izazvao na dvoboj, bez obzira na to što vi taj poziv ne biste primili, i na to šta biste vi radili... i, priznajem, i sad imam tu nameru.
Stari knez mi je docnije ispričao da sam uspeo da sve to kažem vrlo otmeno.
Na licu mladog kneza ocrtala se iskrena tuga.
— Niste mi dali ni da se izjasnim, — odgovori on ozbiljno. — ja sam se vama obratio s iskrenom radošću zbog sadašnjih osećanja koja imam prema Andreji Petroviću. Žao mi je što ne mogu odmah da vam saopštim sve okolnosti; ali vas uveravam svojom čašću da se već odavno i odavno najdublje kajem zbog svoga nesrećnog postupka u Emsu. Vraćajući se u Petrograd, rešio sam se da dam svako moguće zadovoljenje Andreji Petroviću, to jest da ga otvoreno, bukvalno, zamolim da mi oprosti, i to u obliku kakav on sam bude odredio. Viši i jači uticaji su bili uzrok što sam promenio svoja osećanja. To što smo bili u parnici, nimalo nije uticalo na moje rešenje. A jučerašnji njegov postupak prema meni tako reći je potresao moju dušu, i čak ni sada, verujte mi, još nisam došao k sebi. I evo sad moram da vam saopštim, — i do kneza sam došao baš zbog toga da mu saopštim jednu izvanrednu stvar: pre tri sata, to jest tačno u vreme kad je s advokatom sastavljao taj akt, javio mi se opunomoćenik Andreje Petrovića, i predao mi njegov poziv na dvoboj... formalni poziv na dvoboj zbog one istorije u Emsu...
— On vas je pozvao na dvoboj? — uzviknuh ja i osetih da su mi se oči zapalile i da mi je krv skočila u lice.
— Jeste, pozvao me je na dvoboj; odmah sam primio poziv, ali sam se rešio da mu još pre dvoboja pošljem pismo u kome ću izložiti moje poglede na moj postupak, i celo moje kajanje zbog tog užasnog nesporazuma... zato što je to bio samo nesporazum, — nesrećan, fatalan nesporazum! Primećujem vam da zbog mog položaja u vojsci taj način znači riskovanje: zbog takvog pisma pre dvoboja izložio bih se opštoj osudi... Vi razumete? Ali bez obzira i na to, bio sam se rešio, i nisam uspeo da pošljem pismo zato što sam, jedan sat posle poziva na dvoboj, od njega opet dobio hartijicu kojom me moli da ga izvinim što me je uznemirio, i da zaboravim poziv na dvoboj, dodajući da se kaje zbog toga „trenutnog nastupa malodušnosti i egoizma“, — to su njegove reči. Na taj način on mi sad savršeno olakšava korak s pismom. Još ga nisam poslao, ali sam došao knezu da o toj stvari govorim... A verujte mi, pretrpeo sam od griže savesti mnogo više nego možda iko... je li vam bar zasad dovoljno objašnjeno, Arkadije Makaroviću? Hoćete li mi učiniti čast da verujete u moju punu iskrenost?
Bio sam potpuno pobeđen; video sam nesumnjivu iskrenost koju nisam nimalo očekivao. Ništa slično nisam očekivao. Promrmljah nešto kao odgovor i pravo mu pružih obe ruke; on ih radosno prihvati i steže u svojim rukama. Zatim odvede kneza i s njim je jedno pet minuta razgovarao u njegovoj spavaćoj sobi.
— Ako hoćete da mi načinite naročito zadovoljstvo, — reče mi glasno i otvoreno kad je izišao od kneza: — onda pođite odmah sa mnom, i ja ću vam pokazati pismo koje ću sad poslati Andreju Petroviću, i u isti mah i njegovo pismo meni.
Pristao sam vrlo rado. Moj se knez uzvrteo kad sam pošao, i čak me je za trenutak pozvao u svoju spavaću sobu.
— Mon ami, kako mi je milo, kako mi je milo... O svemu tome razgovaraćemo docnije. Zbilja, evo ovde u mom portfelju su dva pisma: jedno od njih treba predati i objasniti se lično, a drugo pismo je za banku — i tamo takođe...
I tako mi dade dva, božem, neodložna posla za koja je potreban, božem, neobičan trud i pažnja. Imalo je samo da odem, da ih odista predam, da se potpišem itd.
— Ah, vi lukavko! — rekoh mu ja uzimajući pisma: — zakleo bih se da je to sve besmislica i da tu nema nikakva posla, a ova dva pisma ste namerno izmislili da biste me uverili da vršim neku službu i da ne dobijam pare na poklon!
— Mon enfant, kunem ti se da se varaš: ovo su dve vrlo neodložne stvari... cher enfatnt! — uzviknu on najedanput, užasno raznežen: — Dragi moj mladiću! (Metnuo mi je obe ruke na glavu). Blagosiljam tebe i tvoju sudbinu... budi uvek tako čistoga srca kao što si bio danas... dobar i uzvišen što je moguće više,... da voliš sve što je uzvišeno... u svima njegovim raznim oblicima... Ho, enfin... enfin, rendons grâse... et je te bénis![24]
Nije dovršio, nego je zajecao nad mojom glavom. Priznajem da sam se gotovo i ja zaplakao; bar sam iskreno i sa zadovoljstvom zagrlio moga osobenjaka. Poljubili smo se od srca.

III
Knez Serjoža (tj. knez Sergije Petrović, kako ću ga i zvati) dovezao me je u elegantnim kolima u svoj stan, i, prvo što je bilo, to je da me je iznenadio sjaj njegova stana. To jest ne baš sjaj, koliko to što je stan bio kao u „najboljega sveta“ visoke, velike, svetle sobe (video sam dve, ostale su bile pritvorene) i nameštaj, — istina ne Bog zna kakav
Versailles ili Renaissanse,[25] nego lep, udoban, obilan, vrlo raskošan; ćilimi, rezbarije, i statuete; međutim, za njih se govorilo da su siromašni, da baš ništa nemaju. ja sam, naravno uzgred, bio čuo da je ovaj knez svuda bacao ljudima prašinu u oči gde je samo mogao, — i ovde, i u Moskvi, i u pređašnjem svom puku, i u Parizu, da se i kockao, i da ima mnogo dugova. ja sam na sebi imao crn kaput na kome je još bilo perja zato što sam spavao u njemu, a košulju nisam presvukao već četvrti dan. Uostalom, moj crni kaput nije još bio sasvim ružan, ali, kad sam došao kod kneza, setih se Versilovljevog predloga da poručim novo odelo.
— Zamislite, blagodareći jednoj samoubici celu sam noć prespavao u odelu, — primetih ja rasejano, a kako je on odmah pokazao da ga stvar interesuje, ispričao sam mu događaj ukratko. Ali njega je očevidno, više svega, interesovalo pismo. Mene je pak mnogo začuđavalo to što se on ne samo nije nasmejao, nego čak nije pokazao ni senku nekakvog smeška, kad sam mu maločas rekao da sam hteo da ga pozovem na dvoboj. Mada bih ja već umeo da ga zadržim da se ne smeje, ipak je to bilo čudno od strane čoveka te vrste. Seli smo jedan prema drugom na sred sobe za njegov ogroman pisaći sto, i on mi dade da pročitam njegovo već spremno i načisto prepisano pismo za Versilova. Ovaj dokument sadržavao je otprilike sve ono što mi je on već rekao kod kneza; bilo je napisano čak sa poletom. Ovu njegovu otvorenost i gotovost na sve što je lepo, ja, istina, još nisam znao kako da razumem, ali sam već počeo da mu se podajem, svakako zbog toga što nisam imao razloga da mu ne verujem. Ma kakav da je čovek, i ma šta o njemu pričali, on je ipak mogao biti čovek s dobrim sklonostima. Pročitao sam i poslednje pisamce Versilovljevo od sedam redaka — povlačenje poziva na dvoboj. Mada je on, odista, u njemu pisao o svojoj „malodušnosti“ i o „svom egoizmu“, ipak je iz celoga toga pisamceta govorila neka nadutost... ili, bolje, u celom njegovom postupku ležalo je neko omalovažavanje. Ali ja to ne htedoh da kažem.
— Ho, kako vi smatrate ovaj otkaz, — zapitam ja, — vi valjda ne smatrate da se on uplašio?
— Naravno da ne smatram, — nasmeši se knez, ali nekako ozbiljno, i uopšte je postajao sve više zabrinut: —Ja odveć dobro znam da je on hrabar čovek. Ovo je, naravno, njegovo naročito gledište, njegov lični način mišljenja...
— Bez sumnje, — prekinem ga ja vatreno. — Neki Vasin kaže da je u postupku s tim pismom i u odricanju od nasleđa, u pitanju „pjedestal“... Po mom mišljenju takve stvari ne čine se zbog publike, nego zbog nečega osnovnoga što se nalazi u čoveku.
— Ja vrlo dobro poznajem gospodina Vasina, — primeti knez.
— Ah, da, vi ste ga morali viđati u Lugi. Najedanput se pogledasmo i, sećam se, ja sam, izgleda, malo porumeneo. On je tad odmah prekinuo razgovor. A ja sam baš želeo da se razgovaramo. Misao na jedan jučerašnji susret izazivala me je da mu postavim neka pitanja, samo nisam znao kako da otpočnem. I uopšte, bio sam nekako neraspoložen. Poražavala me je njegova izvanredna uglađenost, ljubaznost, neutegnutost manira, — jednom reči, ceo onaj blesak njegovoga tona, koji ljudi njegove sredine primaju još od kolevke. U njegovom pismu pak pročitao sam dve vrlo grube gramatičke greške. No uopšte, pri takvim susretima ja se nikad ne unižavam, nego postajem preterano oštar, što je često, možda, i nepristojno. Ali u ovom slučaju tome je naročito pomagala još i misao da sam pun perja, tako da sam čak postao i malo drzak i ušao u familijarnost... Krišom sam primetio da me je knez neki put vrlo pažljivo gledao.
— Recite, kneže, — izleteh ja iznenada s pitanjem: — ne nalazite li vi unutra u sebi da je smešno što sam ja, još „žutokljun“, hteo da vas pozovem na dvoboj, i to za tuđu uvredu?
— Za uvredu svoga oca vrlo je moguće naći se uvređenim. Ne, ne nalazim da je smešno.
— A meni se čini da je to užasno smešno... sa izvesnoga gledišta... to jest, naravno, ne sa moga gledišta. Utoliko pre što sam ja Dolgoruki, a nisam Versilov. A ako mi govorite neistinu, ili samo zato što hoćete da stvar ulepšate iz razloga koje nalažu pravila svetskoga ponašanja, onda znači da me vi i u svemu ostalom obmanjujete?
— Ne, ne nalazim da je smešno, — ponovi on užasno ozbiljno; — zar nije moguće da vi osećate u sebi krv svoga oca?.„ Istina, vi ste još mladi, jer... ne znam... izgleda, ko nije punoletan, ne može da ide na dvoboj, niti se od njega može primiti poziv na dvoboj... po pravilima... Ali ako hoćete, tu ima možda samo jedan važan prigovor: ako izazivate na dvoboj bez znanja uvređenoga zbog čije uvrede vi izazivate, tim samim pokazujete neku vrstu neuvažavanja toga čoveka s vaše strane, zar nije tako?
Naš razgovor je najedared prekinuo lakej koji je ušao da mu nešto javi. Čim ga je spazio, knez, koji kao da ga je očekivao, ustade, ne dovršiv reči, i brzo mu priđe, tako da mu je ovaj poluglasno javio što je imao, i ja, naravno, ništa nisam čuo.
— Izvinite me, — obrati mi se knez: — vratiću se za minut.
I iziđe. Ostao sam sâm, šetao po sobi i mislio. Čudna stvar, on mi se i dopadao, i nije mi se dopadao. Imao je nešto čemu ne mogu da nađem imena, ali što me je odbijalo. „Ako mi se odista nimalo ne smeje, onda je bez sumnje vrlo prostosrdačan; ali ako mi se smeje, onda bi mi... možda, izgledao pametniji“... tako sam čudno razmišljao. Prišao sam stolu i još jedanput pročitao njegovo pismo za Versilova. Zabavivši se, čak sam zaboravio na vreme, i kad se prenuh, najedared primetih da se knežev minut neosporno produžio u čitavo četvrt sata. To me je malo naljutilo; još sam jedanput prošetao gore i dole, najzad uzeh šešir, i, sećam se, reših se da iziđem s tim da, ako sretnem koga, pošljem po kneza, a kad bude on došao, da se odmah oprostim s njim i da mu reknem da imam posla i da nemam vremena da ga više čekam. Učinilo mi se da će tako biti najpriličnije, zato što me je malo mučila misao da, ostavljajući me tako dugo, on postupa sa mnom prilično nemarno.
Oboja zatvorena vrata ove sobe bila su na dva kraja istoga zida. Pošto sam zaboravio kroz koja smo vrata ušli, a možda i iz rasejanosti, ja otvorih jedna od njih i najedanput, u jednoj dugačkoj i uzanoj sobi, spazih gde sedi na divanu, — moju sestru, Lizu. Sem nje nije nikoga više bilo, i ona je, svakako, nekoga čekala. Ali nisam uspeo ni da se začudim, kad najedared čuh glas kneza koji je s nekim glasno govorio i vraćao se u sobu. ja brzo pritvorih vrata, a knez koji je ušao kroz druga vrata, nije ništa primetio. Sećam se, počeo je da se izvinjava i nešto je rekao o nekoj Ani Fjodorovnoj... Ali ja sam bio toliko zbunjen i poražen da gotovo ništa nisam razumeo, nego sam samo promucao da neophodno moram da idem kući, i zatim sam odlučno i brzo izišao. Uglađeni knez je, naravno, morao biti iznenađen mojim ponašanjem. Ispratio me je do samoga predsoblja i govorio celo vreme, ali mu ja nisam ništa odgovarao, niti sam ga gledao.

IV
Kad sam izišao na ulicu, okrenuo sam levo i pošao bez cilja. U mojoj glavi sve je bilo pomešano. Išao sam polako, i, izgleda, prošao sam mnogo, čitavih pet stotina koraka, kad najedared osetih da me je neko lako udario po ramenu. Okrenem se i vidim Lizu: stigla me je i udarila suncobranom. U njenom licu koje se sijalo, bilo je nešto užasno veselo, a pomalo i lukavo.
— Oh, što mi je milo što si i ti pošao na ovu stranu, inače te danas ne bih videla! — Ona se bila malo zaduvala od brzoga hoda.
— Kako si se zaduvala!
— Užasno sam trčala, htela sam da te stignem.
— Lizo, jesam li ja to tebe maločas video?
— A gde to?
— Kod kneza... kod kneza Sokoljskog...
— Ne, nisi mene, ne, nisi mene video...
Ja zaćutah, i prođosmo tako oko deset koraka. Liza se strašno zasmeja.
— Mene, ta naravno, mene, mene si video! Čuj, pa ti si me sâm video, sam si mi gledao u oči, i ja sam tebi gledala u oči, i kako možeš da me pitaš da li si mene video? Kakav je to karakter! A znaš, htela sam užasno da se smejem kad si mi tamo gledao u oči, užasno si smešno gledao.
Ona se silno smejala. Osetio sam da mi je sva briga odmah iščezla iz srca.
— Ali otkuda ti, reci mi, tamo?
— Bila sam kod Ane Fjodorovne.
— Kakve Ane Fjodorovne?
— Stolbjejeve. Kad smo bili u Lugi, provodila sam kod nje čitave dane, ona je i mamu primala, čak je i kod nas dolazila. A ona gotovo nikome nije išla tamo. Ona je dalja rođaka Andreje Petrovića, i kneževima Sokoljskima je rođaka: ona je kneževa nekakva tetka.
— Zar ona stanuje kod kneza?
— Ne, knez stanuje kod nje.
— A čiji je stan?
— Njen je stan, ona ima ovaj stan već godinu dana. Knez je neki dan došao, i nastanio se kod nje. I ona je svega četiri dana u Petrogradu.
— Ali... znaš šta, Lizo, daleko joj lepa kuća, i kući i njoj...
— Zašto, ona je divna...
— Neka bude. Ali i mi smo divni ljudi! Pogledaj kako je lep dan, pogledaj kako je lepo! Kako si danas lepa, Lizo! I, uostalom, ti si užasno dete.
— Arkadije, reci, ta devojka sinoć!
— Ah, tako mi je žao nje, Lizo, tako mi je žao!
— Ah, kako je to žalosno! Kakva sudbina! Znaš, čak je greh što idemo ovako veseli, a njena duša negde sad leti
u mraku, u kakvom beskrajnom mraku, sa svojim grehom i sa uvredom koju su joj naneli. Arkadije, ko je kriv za njen greh? Ah, kako je to strašno! Pomišljaš li ti kadgod na taj mrak? Ah; koliko se bojim smrti, i kako je to grešno! ja ne volim mrak, sasvim je druga stvar ovo sunce! Mama kaže da je greh bojati se... Arkadije, da li ti dobro poznaješ mamu?
— Još je malo, malo znam, Lizo.
— Ah, kakvo je ona stvorenje; moraš, moraš je upoznati! Nju je potrebno naročito shvatiti...
— Ni tebe nisam znao, a evo te sad već znam celu! Upoznao sam te za jedan minut. Ti, Lizo, mada se bojiš smrti, treba da budeš ponosita, smela, hrabra. Bolja od mene, znatno bolja od mene! Užasno te volim, Lizo! Ah, Lizo! Neka smrt dođe kad bude moralo, a dotle — život, život! Požalimo onu jadnicu, ali ipak neka je blagosloven život, zar nije tako? Zar nije tako? ja imam „ideju“, Lizo. Lizo, da li znaš da se Versilov odrekao nasleđa? Ti ne poznaješ moju dušu, Lizo, ti ne znaš šta je za mene značio taj čovek?
— Kako da ne znam, sve ja znam.
— Sve znaš? Jeste, zato si ti — ti! Ti si pametna; pametnija si od Vasina. Ti i mama — vi imate pronicljive oči, humane, to jest pogled, a ne oči, ja lupetam... Odvratan sam u mnogom pogledu, Lizo.
— Tebe je potrebno uzeti za ruke i voditi i to je sve!
— Uzmi, Lizo. Kako je lepo gledati te danas. A znaš li da si divna? Nikad još nisam video tvoje oči... Tek sad sam ih prvi put video... Gde si ih uzela danas, Lizo? Gde si ih kupila? Koliko si za njih platila? Lizo, nisam imao prijatelja, a i smatram prijateljstvo kao besmislicu; ali s tobom nije besmislica... Hoćeš li da budemo prijatelji? Ti razumeš šta hoću da kažem?
— Vrlo dobro razumem.
— I znaš, bez ugovora, bez kontrakta, — prosto da budemo prijatelji!
— Da, prosto, prosto, ali samo jedan uslov: ako se jedan jedini put budemo žalili jedno na drugo, ako budemo čime god nezadovoljni, ako postanemo sami zli i rđavi, ako zaboravimo sve to, — da nikad ne zaboravimo današnji dan ni ovaj sat! Zadajmo sebi takvu reč! Zadajmo sebi reč da ćemo se uvek sećati ovoga dana kad smo išli zajedno ruka u ruci, i toliko se smejali i toliko bili veseli... Da li hoćeš? je li?
— Hoću, Lizo, hoću, i kunem ti se; ali, Lizo, kao da te sad prvi put čujem... Lizo, jesi li ti mnogo čitala?
— Do sada me još nisi to pitao! Tek sinoć prvi put, kad sam pogrešila u jednoj reči, udostojio si me tvoje pažnje, milostivi gospodine i gospodine filozofe!
— A što nisi ti otpočela da sa mnom razgovaraš, kad sam ja toliki magarac?
— Sve sam čekala da se opametiš. Prozrela sam vas još od samoga početka, Arkadije Makaroviću, i čim sam vas prozrela, odmah sam pomislila: „Doći će on već, sigurno će na kraju krajeva doći“, — i rešila sam se da bolje vama da ostavim čast da prvi načinite korak: „A ne, mislila sam, potrči ti malo za mnom!“
— Ah, koketo jedna! Ali, Lizo, priznaj mi iskreno: da li si mi se smejala ovoga meseca?
— Oh, ti si vrlo smešan, užasno si smešan, Arkadije! I znaš, možda sam te zato više svega i zavolela ovoga meseca što si eto takav osobenjak. No ti si u mnogim stvarima i odvratan osobenjak — ovo ti kažem da se ne bi pogordio. I znaš li ko ti se još smejao? Mama ti se smejala, mama sa mnom zajedno: „Vidi ga, šaptala je, vidi ga kakav je osobenjak!“ A ti sediš i misliš za to vreme da mi sedimo i dršćemo pred tobom.
— Lizo, šta ti misliš o Versilovu?
— Ja vrlo mnogo o njemu mislim; ali znaš, sad o njemu nećemo da razgovaramo. O njemu danas ne treba govoriti; zar nije tako?
— Sasvim je tako! Ne, ti si užasno pametna, Lizo! Ti si nesumnjivo pametnija od mene. Čekaj samo, Lizo, imam da svršim sve ovo, i onda ću ti, možda, nešto reći...
— Zašto si se namrštio?
— Ne, nisam se namrštio, Lizo, nego tako... Vidiš, Lizo, bolje da kažem otvoreno: imam tu osobinu da ne volim kad mi ko prstom dira u ono što mi je u duši osetljivo... ili bolje da kažem, kad se izvesna osećanja iznose na vidik da ih svi gledaju, zar to nije sramota, nije li tako? Zato često više volim da se namrštim i da ćutim: ti si pametna, ti ćeš to razumeti.
— Ne samo to, nego sam i ja takva; u svemu sam te razumela. Znaš li da je i mama takva?
— Ah, Lizo! Samo kad bi čovek duže mogao da živi na svetu! A? Šta si kazala?
— Ne, ja ništa nisam kazala.
— Što me gledaš?
— Pa i ti mene gledaš. Gledam te i volim te. Doveo sam je gotovo do kuće i dao joj moju adresu.
Na rastanku sam je poljubio, prvi put u svome životu.
I sve bi to bilo lepo, samo jedna stvar nije bila lepa: jedna teška misao začela se u meni od same noći i nikako nije izlazila iz glave. A to je bilo: što sam rekao onoj jadnici kad sam je susreo sinoć u našoj kapiji, da i ja napuštam tu kuću, to gnezdo, jer zle ljude čovek treba da napusti i da osnuje svoje gnezdo, i da Versilov ima mnogo vanbračne dece. Te reči, o ocu od sina, konačno su utvrdile u njoj svu njenu sumnju o Versilovu i o tome da ju je uvredio, okrivljavao sam Stebeljkova, ali sam možda baš ja bio taj koji je dolio ulje na vatru! Ta je misao bila strašna, strašna je i danas!... Ali tada, onoga jutra, mada je počela već da me muči, meni se činilo da je besmislena: „Ah, tu je sve već i bez mene bilo zapaljeno i prekipelo“, — ponovio bih s vremena na vreme: ah, ne mari, proći će! Popraviću se!
Popraviću to nečim... kakvim dobrim postupkom... Imam pred sobom još pedeset godina!
Ali ona misao je i dalje ostala.

DRUGI DEO

GLAVA PRVA
I
Preskačem vreme od gotovo dva meseca; ali neka se čitalac ne uznemiruje: iz daljega izlaganja biće mu sve jasno. Oštro ističem dan petnaestog novembra — dan koji sam dobro zapamtio iz mnogih razloga. Prvo, niko me ne bi poznao ko me je video dva meseca ranije, bar po spoljašnosti, to jest možda bi me i poznao, ali ništa ne bi razumeo. Bio sam vrlo elegantno obučen — to je prvo. Onaj „savesni Francuz što ima dobar ukus“, koga mi je preporučio u svoje vreme Versilov, ne samo da mi je sašio celo odelo, nego mi već nije više ni dovoljno dobar: za mene sad šiju odela drugi krojači, viši, prvoklasni, i čak imam kod njih otvoren račun. Imam otvoren račun i u jednom otmenom restoranu, ali se tu još bojim i, čim imam novaca, plaćam odmah, mada znam da je to — mauvais Ton,[26] i da se time kompromitujem. Na Nevskom prospektu, frizer Francuz, s kojim sam vrlo dobro, kad se kod njega friziram, priča mi anegdote. I, priznajem, s njim se vežbam u francuskoj konverzaciji. Mada znam dobro francuski, čak sasvim dobro, ipak se u velikom društvu sve nekako bojim da otpočnem; a izgovor mi je, no svoj prilici, daleko od pariskoga izgovora. Imam svoga otmenog kočijaša sa kasačkim konjima, Matveju, koji mi se javlja na službu u označeno vreme. On tera vranca jasne boje (čilaše ne volim). Ima, uostalom, i nepovoljnih stvari: petnaesti je novembar, i već su tri dana kako je nastala zima, a moja bunda je stara, medveđa, koju je već iznosio Versilov: kad bih je prodao, dobio bih za nju dvadeset pet rubalja. „Treba da kupim novu bundu, a cepovi mi prazni, a, sem toga, trebalo bi mi još večeras para, i to po svaku cenu, — inače sam „nesrećan i propadoh“; to su moje sopstvene tadašnje reči. O, niskosti! Kako, otkuda najedanput te hiljadarke, ta kasačka kola, i ti Boreli (otmeni restorani)? Kako sam mogao tako najedanput sve da zaboravim i da se tako izmenim? Sramota! Čitaoče, sad ću da otpočnem istoriju moga stida i moje sramote, i ništa u životu ne može za mene biti stidnije od ovih uspomena.
Ovako govorim kao svoj sudija, i znam da sam kriv. U onom vihoru u kome sam se tada vrteo, bio sam istina sâm, bez rukovodioca i savetnika, ali se kunem da sam i tada bio svestan svoga pada, i prema tome nema mi opravdanja. A međutim, za ta dva meseca bio sam gotovo srećan, — zašto: gotovo? Bio sam odveć srećan! I čak toliko srećan da svest o sramoti, koja se prolazno javljala u izvesnim trenutcima (i to često!) i od koje bi zadrhtala moja duša, — ta svest — da li ćete verovati? — još me je jače opijala: „Šta da radim! Kad padam, neka padam; ali neću propasti, izvući ću se! Čuva me moja zvezda!“
— Išao sam kao po uzanom mostu od iverja i bez ograde iznad provalije, i radovao sam se što tako idem; čak sam se naginjao nad provaliju. Bilo je opasno, i bilo je zabavno. A „ideja“?
— „Ideja“ je — ostala za docnije, ideja je čekala; sve što se sada događalo, bilo je „samo skok u stranu“: „zašto da se čovek malo ne zabavi?“ U tome i jeste ružna strana „moje ideje“, još jednom ponavljam, što ona potpuno dopušta i sve skokove u stranu; da je ona manje čvrsta i manje radikalna, verovatno je da bih se plašio da zastranjujem.
Za to vreme sam neprestano držao svoj stan, držao sam ga, ali nisam u njemu stanovao; tamo je bio moj kofer, moja putna torba i druge neke stvari; glavna moja rezidencija bila je kod kneza Sergija Sokoljskog. Kod njega sam stanovao, kod njega sam i spavao, i tako je to trajalo nedeljama... Kako se to desilo, o tome ću odmah pričati, a dotle ću prvo da kažem nešto o tom mom malom stanu. Već sam ga bio zavoleo: tu mi je došao u posetu Versilov, sâm, prvi put posle tadašnje svađe, i zatim je dolazio mnogo puta. Ponavljam, to je vreme bilo za mene vreme strašne sramote, ali i ogromne sreće... Sve je tada išlo tako lako od ruke i tako se smešilo na mene! „Našto mi je bila sva ona pređašnja natmurenost, — mislio sam neki put opijen, — našto one stare bolne rane, moje usamljeno i tužno detinjstvo, moja glupa maštanja pod pokrivačem, zakletve, planovi i čak „ideja“? Sve su to kule u vazduhu, sve sam ja to samo izmislio, a pokazalo se da je u životu sasvim drukčije; sad se osećam tako radostan i lak: imam oca — Versilova, imam prijatelje — kneza Serjožu, imam još“..., ali to još,— to da ostavimo. Avaj, sve se događalo u ime ljubavi, velikodušnosti, časti, a posle se videlo da je sve bilo sramno, nevaljalo, beščasno.
Dosta.

II
Došao mi je prvi put trećega dana posle naše tadašnje svađe. Nisam bio kod kuće, i on je ostao da me čeka. Kad sam ušao u svoju malu sobicu, iako sam ga čekao sva ova tri dana, meni se ipak navodniše oči, i tako mi je zakucalo srce, da sam zastao na samim vratima. Srećom, on je sedeo s mojim gazdom, koji je, da posetiocu ne bi bilo dugo vreme da čeka, smatrao da neizbežno treba da mu se predstavi i da mu otpočne nešto pripovedati. Gazda je bio titularni savetnik, bilo mu je već četrdeset godina, vrlo rošav, vrlo siromah, opterećen ženom bolesnom od sušice, i bolesnim detetom; vanredno razgovornog i smirenog karaktera, uostalom i dosta učtiv. Obradovao sam se njegovom prisustvu, i bio mi je čak dobro došao, jer šta bih ja mogao reći Versilovu? Znao sam, tačno sam znao, sva tri ova dana, da će Versilov doći sam, prvi, — sasvim onako kao što sam i želeo, zato što mu ja nipošto na svetu ne bih otišao prvi, i to ne iz prkosa, nego baš iz ljubavi prema njemu, iz neke ljubomore, — ne umem to da izrazim. Čitalac uopšte neće kod mene naći krasnorečivosti. Ali iako sam ga čekao sva ta tri dana i zamišljao gotovo neprekidno kako će izgledati kad bude ušao u sobu, ipak nikako nisam mogao unapred da predstavim, mada sam se iz sve snage trudio — o čemu ćemo razgovarati posle svega što se dosad desilo.
— Ah, evo i tebe — pruži mi on ruku prijateljski i ne ustajući s mesta. — Sedi ovamo do nas; Petar Hipolitović mi pripoveda jednu divnu istoriju o onom kamenu blizu Pavlovskih kasarni... ili tamo negde...
— Da, znam taj kamen. — odgovorim ja brzo i sednem na stolicu pored njih.
Sedeli su za stolom. Cela soba imala je tačno četiri kvadratna metra. Teško sam odahnuo. U Versilovljevim očima zasja iskra zadovoljstva: izgleda da je sumnjao i mislio da ću se prema njemu rđavo ponašati. sad se umirio.
— Počnite opet s početka, Petre Hipolitoviću.— Njih dvoje se već zvali po imenu ličnom i po imenu oca.
— Dakle, to je bilo još za vreme pokojnoga cara,— okrenu mi se Petar Hipolitović, nervozno i nekako mučno, kao da se unapred plaši za uspeh efekta, — vi već znate taj kamen, — jedan običan kamen na ulici, šta će on tamo, zbog čega, samo smeta, zar nije tako? Vozio se tuda car mnogo puta, i kamen je uvek stajao na tom mestu. Najzad caru to dozlogrdi, i odista: čitavo brdo, brdo stoji na ulici, zakrčava ulicu: „Da se ukloni ovaj kamen!“ Rekao je: da se ukloni, — vi pojmite dobro njegovo „da se ukloni“? Sećate li se kakav je bio pokojni car? Šta da rade s kamenom? Svi izgubili glavu; i cela Duma, ali glavni je bio, ne sećam se više njegova imena, jedan među prvima tadašnjim velikašima, koji je uglavnom radio. I ovaj velikaš sluša: kažu mu da će koštati petnaest hiljada rubalja, nimalo manje, i to sve u srebru (zato što je papirni novac za vreme pokojnoga cara bio jedino računat u srebru). „Kakvih petnaest hiljada rubalja! Glupost!“ U početku, Englezi htedoše da postave prugu donde, da kamen metnu i odvezu parnom mašinom: ali šta bi to koštalo? Železničkih pruga tada još nije bilo, jedino je radila železnica za Carsko selo...
— Mogli su prosto da ga razbiju, — počeh ja da se mrštim; bilo mi je užasno neprijatno i stid od Verislova; ali on je slušao s očevidnim zadovoljstvom. Shvatio sam da je i on voleo što je gazda bio prisutan, jer se i on stideo od mene, to sam lepo video; čak mi ga je, sećam se, zbog toga bilo kao žao.
— Jeste, tako je, baš na tu ideju su i bili došli, i to baš Monferan; on je tada gradio i Isakijevsku crkvu. Razbiti, veli, pa onda odvući. Jeste, ali šta će to da košta?
— Ništa neće da košta, ima prosto da se razbije i da se odvuče.
— Ne, dozvolite, tu je potrebno postaviti mašinu, parnu mašinu; pa onda: kuda da se odvuče? Pa onda, čitavo brdo? Deset hiljada rubalja, kažu, s manje se ne bi moglo proći, deset ili dvanaest hiljada.
— Ma čujte, Petre Hipolitoviću, to je besmislica, to nije bilo tako... — Ali mi u taj čas Versilov neprimetno namigne, i ja sam u tom namigivanju video toliko saučešće prema gazdi, čak bol zbog njega, da mi se to užasno dopalo, te se nasmejah.
— Pa da, da, — obradovao se gazda koji nije ništa primetio, a užasno se bojao, kao i svi razgovorni ljudi, da će ga ko omesti pitanjima, — ali priđe jedan varošanin, i još mlad, tako, znate, jedan Rus, sa punom bradom, u dugom kaftanu, i možda malo nakresan... uostalom, ne, nije bio nakresan. Tako, stoji ovaj varošanin i sluša kako se oni savetuju, Englezi i Monferan; a ono lice kome je bilo naređeno sve to, došlo već tu s kolima, sluša i ljuti se: koliko dugo već rešavaju i nikako ne mogu da reše; i najedanput spazi izdaleka ovoga varošanina kako stoji i lukavo se smeje, to jest ne lukavo, nisam to hteo da kažem, nego tako kao...
— Podrugljivo, — oprezno mu pomogne Versilov.
— Jeste, jeste, podrugljivo, malo podrugljivo, sa onim dobrim ruskim osmejkom, znate; i ono lice se, naravno, naljuti, znate: „Ti tamo, bradonjo, šta ti čekaš? Koji si ti?“
— Evo, kaže, gledam ovaj kamenčić, vaša Svetlosti!“ Baš je, izgleda, bio Svetlost; biće da je bio knez Suvorov, Italijanski, potomak staroga vojvode... Uostalom, ne, nije bio Suvorov, baš mi je žao što sam mu zaboravio ime, samo, znate, iako je bio Svetlost, ipak je bio čist Rus, pravi ruski tip, široko rusko srce; i doseti se on:
— Da nećeš ti, kaže, da ukloniš ovaj kamen? Što se smeješ?“
— Više se smejem ovim Englezima, vaša Svetlosti, što traže nesrazmernu cenu, jer ruski novčanik je debeo, a oni nemaju kod kuće šta da jedu. Dajte mi sto rubljica, vaša Svetlosti, — i do sutra uveče uklonićemo ovaj kamenčić“.
— Možete zamisliti takav predlog? Englezi, naravno, da se pojedu živi; Monferan se smeje; samo njegova Svetlost, pravo rusko srce, veli: „Neka mu se da sto rubalja! Ali kako ćeš ga, veli, ukloniti?“ — Sutra uveče neće biti tu, vaša Svetlosti“.
— Pa kako ćeš da učiniš to?“
— To je, bez uvrede vaše Svetlosti — moja tajna“, veli, i, znate, onako ruskim jezikom mu je kazao. To se dopalo onome licu: „Da mu se da sve što bude tražio!“ I na tome ostade; šta mislite da je uradio?
Gazda zastade i stade nas meriti ljubaznim pogledom.
— Ne znam, — nasmeši se Versilov; ja sam se mrštio.
— Evo šta je uradio, — progovori gazda, toliko likujući kao da je on sam to učinio, — doveo je mužike sa ašovima, dobre naše proste Ruse, i počeo da kopa pored samoga kamena, pored samoga kraja, jednu rupu; Kopali su celu noć, iskopali su ogromnu rupu, veliku kao kamen, i još možda veću, a kad su iskopali, naredio je da pomalo i oprezno potkopavaju zemlju ispod samoga kamena. I, naravno, zbog toga što su ga potkopavali, kamen nije imao na čemu da stoji, i izgubio je ravnotežu; a čim se izgubila ravnoteža, ljudi kamen s druge strane još pogurnuše rukama, onako na ura, ruski: i kamen, puf u rupu! Onda ga zaspu lopatama, utapkaju maljevima, šljunkom zakaldrmišu, — glatko, i nema kamena više!
— Zamislite! — reče Versilov.
— I šta se tu sabralo naroda, nije se moglo okom sagledati; i oni Englezi dođoše, dosetili su se i oni odavno, i ljute se. Došao i Monferan: to je, veli, sasvim seljački, veli, prosto. Ali u tome i jeste stvar, što je prosto, a vi se niste setili, magarci! I mogu vam reći, onaj načelnik, onaj carski čovek, samo ga je zagrlio i poljubio: „A odakle si ti, veli?“ — „Ja sam iz Jaroslavske gubernije, vaša Svetlosti, idem po svom zanatu, ja sam krojač, a leti dolazim u prestonicu da malo trgujem voćem“. Ta stvar je došla i do vlasti; vlast je naredila da mu se da medalja; i on je dugo šetao s medaljom o vratu, a posle se propio, kažu; znate kako je, Rus, ne može da se uzdrži! Zato nas i danas tuđinci isisavaju — da, tako je to!
— Da, naravno, ruska pamet... — poče Versilov. Ali tu našega razgovornoga gazdu, na njegovu sreću, odazva bolesna gazdarica, i on otrča, jer ja ne bih mogao duže da izdržim. Versilov se smejao.
— Dragi moj, zabavljao me je on čitav sat pre tebe. Taj kamen... to je najgluplja među sličnim patriotskim pričama, ali kako da ga prekineš? I sam si video da se topi od zadovoljstva. Pored toga, taj kamen, izgleda, i danas stoji, samo ako se ne varam, i nije uopšte u rupi...
— Ah, Bože moj! — uzviknuh, — tačno je tako! Ali kako je onda smeo!...
— Šta ti je? Ti se, izgleda, ozbiljno ljutiš; ostavi! On se u stvari pobrkao: još u vreme moga detinjstva slušao sam jednu sličnu priču o kamenu, samo, naravno, ne ovako i ne o ovom kamenu. Molim te: „došlo do vlasti“. Cela njegova duša bila je ushićena u tom času kad je „došao do vlasti“. U toj žalosnoj sredini ne može se bez sličnih anegdota. Imaju ih oni mnogo, i one im se dopadaju, poglavito zbog njihove preteranosti. Ništa nisu učili, ništa ne znaju tačno, ali neki put hoće ljudi, sem o kartama i svom poslu, da porazgovaraju i o opštečovečanskim, poetskim stvarima... Šta je on, ko je taj Petar Hipolitović?
— Vrlo siromah, i još i nesrećan čovek.
— Eto vidiš, verovatno i ne igra karte. Ponavljam, pričajući ovu glupost, on zadovoljava svoju ljubav prema bližnjem: hteo je i nas da načini srećnima. Patriotsko osećanje je tim zadovoljeno.
Imaju, na primer, još jednu anegdotu, o tome kako su Zavjalovu Englezi davali milion rubalja samo da ne meće svoju fabričku marku na svoje proizvode.
— Ah, Bože moj, već sam slušao tu anegdotu.
— Ko je nije čuo! I onaj ko priča čak dobro zna da si je već sigurno čuo, ali ipak priča, namerno uobražavajući da je nisi čuo. Anegdota o snu švedskoga kralja — ona izgleda da je već zastarela; ali u mojim mladim godinama ponavljali cu je ca zanosom i s tajanstvenim šapatom, kao i onu priču kako je neko, na početku ovoga veka, klečao na kolenima pred senatorima u senatu. O komandantu Bašuckom bilo je takođe mnogo priča, na primer kako je ukraden njegov spomenik. Naročito su omiljene priče iz dvorskoga života; na primer, priče o Černiševu, ministru pređašnjega cara, na koji je način, on, starac od sedamdeset godina, tako umeo da udesi svoju spoljašnost da je izgledalo da mu ima trideset godina, tako da mu se i pokojni car čudio na primanju...
— I to sam čuo...
— Ko je nije čuo? Sve su te anegdote vrhunac poremećenosti; ali znaj da je ovaj tip poremećenosti mnogo dublje i dalje rasprostranjen, nego što mislimo. Želja da se slaže, sa ciljem da se usreći bližnji, javlja se čak i u našem boljem društvu, jer svi mi patimo od te preteranosti naših srdaca. Samo, mi imamo priče druge vrste: šta mi sve ne pričamo o Americi samo, to je — strašno, i to naši državnici! I ja sam, priznajem, spadam u taj poremećeni tip ljudi, i od toga sam stradao celoga života...
— O Černiševu sam i ja nekoliko puta pričao.
— I ti si dakle pričao već?
— Ovde ima sem mene još jedan kirajdžija, jedan činovnik, i on je rošav, već stariji čovek, ali je užasan prozaik, i čim Petar Hipolitović prozbori reč, odmah počne da ga prekida i da mu protivreči. I dotle ga je doveo, da mu onaj služi kao rob i ugađa mu, samo da bi ga kirajdžija slušao.
— To je već drugi tip poremećenosti, i, možda, odvratniji od prvoga. Prvi — sav oduševljenje! „Pusti samo da preklapam — videćeš da će sve lepo ispasti!“ Drugi tip — sav mrzovolja i proza: „ne dam ti da preklapaš! gde, kad, koje godine?“ — jednom reči čovek bez srca. Dragi prijatelju, pusti čoveka uvek neka malo polaguje — to je potpuno nevino. Pusti ga čak neka mnogo polaguje. Prvo, to će pokazati tvoju delikatnost, a drugo, zbog toga će i tebi dati da polaguješ — dakle, dve koristi u isti mah. Que diable![27] Treba voleti bližnjega svoga. Ali meni je već vreme. Divno li si se ovde smestio, — dodade on dižući se ca stolice. — Reći ću Sofiji Andrejevnoj i tvojoj sestri da sam te posetio i zatekao te u dobrom zdravlju. Do viđenja, dragi moj!
Kako, zar je to sve? Ma to nije bilo ono što sam ja tražio; ja sam čekao drugo, glavno, mada sam potpuno pojimao da ne može biti drukčije. Uzeo sam sveću i pođoh da ga pratim niza stepenice; dotrča i moj gazda, ali ga ja, krišom od Versilova, snažno uhvatih za ruku i svirepo ga odgurnuh. On me je pogledao unezveren, ali se odmah izgubio.
— Ove stepenice... — mrmljao je Versilov, razvlačeći reči, očevidno samo zato da bi nešto govorio, i očevidno bojeći se da ja što ne bih rekao, — ove stepenice —Ja sam se odvikao od njih, a ti si na trećem spratu, uostalom sad znam put... ne uznemiruj se, dragi moj, još ćeš nazepsti.
Ali se ja ne vratih. Spuštali smo se već niza druge stepenice.
— Čekao sam vas sva ova tri dana, — ote mi se iznenada, kao da govorim sâm sebi; stade mi dah.
— Hvala ti, dragi moj!
— Znao sam da ćete neizostavno doći.
— I ja sam znao da ti znaš da ću neizostavno doći. Hvala ti, dragi moj!
On zaćuta. Dođosmo već do izlaznih vrata, a ja sam neprestano išao za njim. On otvori vrata; vetar duhnu brzo i ugasi mi sveću. Tada ga ja najedanput uhvatih za ruku; bio je potpun mrak. On zadrhta, ali je ćutao. ja se prignuh njegovoj ruci i najedanput stadoh da je žudno ljubim, nekoliko puta, mnogo puta.
— Dragi moj mali, zašto me toliko voliš? — progovori on, ali već sasvim drukčijim glasom. Njegov glas je drhtao, u njemu je odjekivalo nešto sasvim novo, kao da to nije on govorio.
Hteo sam nešto da odgovorim, ali mi ne dođe na um šta, i otrčah natrag, gore. On je jednako čekao u mestu, i tek kad sam dotrčao do stana, čuo sam kako su se otvorila i zalupila s treskom spoljna vrata dole. Pored gazde koji se opet zbog nečega došunjao, probih se u moju sobu, zaključah vrata i, ne paleći sveću, bacih se na krevet, licem u jastuk i — stadoh da plačem, da plačem. sad sam se prvi put zaplakao posle Tušara! Jecao sam toliko snažno, i bio sam toliko srećan... ali našto da to opisujem!
Zapisao sam ovo ne stideći se, zato što je, možda, sve ovo bilo i lepo, bez obzira na to što je bilo budalasto.

III
Ali je za ovo imao i da ispašta od mene! Postao sam strašan despot. Po sebi se razume, o toj sceni docnije između nas nikad nije bilo pomena. Naprotiv, video sam se s njim posle tri dana kao da ništa nije ni bilo — i ne samo to: bio sam prema njemu gotovo grub toga večera, a i on je bio nekako suv. To se opet desilo u mom stanu; zbog nečega, ja sam nisam mu još nikako išao, mada sam želeo da vidim majku.
Razgovarali smo za sve to vreme, to jest za ova dva meseca, samo o vrlo udaljenim stvarima. I eto tome se čudim: ništa drugo nismo ni radili, nego razgovarali o udaljenim stvarima, — naravno, opšte čovečanskim i vrlo običnim, a baš nimalo o stvarima koje su se odnosile na naše dnevne potrebe. Međutim, mnogo, vrlo mnogo dnevnih pitanja trebalo je rešiti i objasniti, i čak je to bilo hitno, ali o tome smo ćutali. ja nisam govorio ništa čak ni o majci ni o Lizi... Pa, najzad, ni o samom sebi, o celoj mojoj istoriji. Da li je to sve bilo od stida, ili iz kakve mladićske gluposti — ne znam. Mislim da je bilo iz gluposti, zato što bi se stid ipak mogao savladati. Tiranisao sam Versilova užasno i čak sam, ne jedanput, padao u bezočnost, i to protiv svoje volje: sve se to dešavalo nekako samo od sebe i nesavladljivo, sam sebe nisam mogao da savladam. Njegov ton je kao i ranije bio fino podrugljiv, iako uvek vrlo ljubazan, pored svih mojih ispada. Čudio sam se i tome što je on više voleo da sam dolazi meni, tako da sam, najzad, vrlo retko išao majci, jedanput nedeljno svega, ne više, naročito u poslednje vreme kad me je već potpuno ponelo. Dolazio je uvek uveče, sedeo je kod mene i ćaskao; takođe je voleo da ćaska i s gazdom; ovo poslednje me je ljutilo od takvoga čoveka kao što je on. Dolazila mi je i misao: zar on nema kome da odlazi sem meni? Znao sam tačno da je imao poznanstava; u poslednje vreme je čak obnovio mnoge ranije veze u otmenom društvu koje je poslednje godine bio prekinuo; samo izgleda da ga one baš nisu mnogo privlačile, i mnoge je obnovio samo zvanično, više je voleo da dolazi meni. Često mi je bilo dirljivo kad je, dolazeći uveče, gotovo svaki put otvarao vrata nekako bez hrabrosti, i prvoga trenutka uvek mi gledao u oči strašno uznemireno, kao da je pitao: „da ti slučajno ne smetam? Kaži, pa ću izići“. To je često čak i rekao. Jedanput, na primer, baš u poslednje vreme, bio je ušao kad sam već bio sasvim obučen u odelo koje mi je malo pre toga doneseno od krojača, i kad sam hteo da se odvezem „do kneza Serjože“, da bih s njim otišao nekuda (kuda — objasniću docnije). A on je ušao i seo, verovatno ne primetivši da se ja spremam da iziđem; on je u izvesnim trenutcima bio vrlo čudnovato rasejan! I na nesreću poče da govori o gazdi; ja se obrecnuh:
— Ex, do đavola s njim, s tim gazdom!
— Ah, dragi moj, — diže se on najedanput s mesta; — ti se, izgleda, spremaš da iziđeš, a ja sam te sprečio... Oprosti, molim te.
I on ponizno pohita da iziđe. Ova poniznost preda mnom od strane takvoga čoveka, takvoga svetskoga i nezavisnog čoveka, koji je toliko imao ličnoga, ujedanput je uskrsavala u mom srcu svu moju nežnost prema njemu i svu moju veru u njega. Ali kad me je toliko voleo, zašto me nije tada u vreme moje sramote zadržao? Da je samo reč rekao tada —Ja bih se, možda, uzdržao. Uostalom, možda i ne bih. On je video moje kicošenje, moje fanfaronstvo, saonice, (jedanput sam ga čak hteo da povezem na mojim saonicama, ali on nije hteo da sedne; i već je to više puta bilo da nije hteo da sedne), on je video da rasipam novac — i ni reči, ni reči, čak se nije ni zainteresovao! Tome se i do danas čudim, čak i sada. A ja se, razume se, nisam tada pred njim nimalo ustručavao i sve sam otvoreno pokazivao, iako, naravno, ni rečju nisam objašnjavao. On nije pitao, a ja nisam ništa govorio.
Uostalom, jedno dva-tri puta umalo što nismo prešli da govorimo i o dnevnim potrebama. Zapitao sam ga jednom, u početku, odmah posle odbijanja nasleđa: od čega misli sada da živi? — Nekako ću živeti, dragi prijatelju, — odgovorio mi je on vrlo spokojno.
sad znam da je čak i ono malo kapitala Tatjane Pavlovne, oko pet hiljada rubalja, do polovine bilo utrošeno na Versilova u ove poslednje dve godine.
Opet jedanput dođe razgovor na moju majku.
— Dragi prijatelju, — rekao mi je najedanput tužno, — često sam govorio Sofiji Andrejevnoj, u početku naše veze, uostalom i u sredini, a i na kraju: „Draga, mučim te i upropastiću te, i nije mi žao dok te gledam; ali čim umreš, znam da ću se ubiti“.
Uostalom, sećam se, toga večera bio je vrlo otvoren:
— Kad bih bar bio slaboga karaktera i ništavilo, i patio u svesti da sam To! A to nije slučaj, jer znam da sam beskrajno jak; a na osnovu čega, šta misliš? Baš onom sposobnošću da se uživim u šta bilo, koja je svojstvena svima pametnim Rusima našega pokolenja. Ničim me ne možeš razoriti, ničim istrebiti, i ničim zadiviti. Mogu da osećam najlepše dva suprotna osećanja u jedno isto vreme — i to, naravno, ne po svojoj volji. Ipak zato znam da je to beščasno, pre svega zbog toga što je odveć uviđavno. Imam već pedeset godina života, i do sada još ne znam da li je lepo što sam ih doživeo, ili je ružno. Naravno, ja volim da živim, i to jasno proizlazi iz same stvari; ali da voli život čovek kao što sam ja — to je nevaljalstvo. U poslednje vreme nastalo je nešto novo, i ljudi kao što je Kraft, ne mogu da se užive, nego se ubijaju. Jasno je da su ti Krafti glupaci; a mi, mi smo pametni, — dakle, ni tu se ne može načiniti nikakvo poređenje, i pitanje opet ostaje otvoreno. A zar zemlja postoji samo za ovakve kao što smo mi? Vrlo verovatno je da postoji; ali ta misao je odveć neutešna. No uostalom... no uostalom, pitanje opet ostaje otvoreno.
Govorio je s tugom, pa ipak nisam znao da li je govorio iskreno ili nije? Uvek je u njemu ostajala neka tajna koju ni za šta na svetu nije hteo da otkrije.
Zasuo sam ga tada pitanjima, skočio sam na njega kao izgladneo čovek na hleb. Uvek mi je odgovarao rado i otvoreno, ali, na kraju krajeva, sve se svodilo na najopštije aforizme, tako da, u stvari, ništa nisam mogao da izvučem. A, međutim, sva ta pitanja potresla su ceo moj život, ali, priznajem otvoreno, ja sam u Moskvi odlagao njihovo rešenje, i to za naš susret u Petrogradu. Čak sam mu to otvoreno izjavio, i on mi se nije zbog toga nasmejao — naprotiv, sećam se, stisnuo mi je ruku. O opštepolitičkim i socialnim pitanjima nisam od njega mogao gotovo ništa da izvučem, a ta pitanja, s obzirom na moju „ideju“, mene su više svega uznemiravala. O ljudima kao što je Dergačev, izmamio sam mu jedanput napomenu „da je on ispod svake kritike“, ali mi je u isti mah čudno dodao da „zadržava za sebe pravo da svome mišljenju ne dâ nikakvu važnost“. O tome kakav će svršetak imati današnje države i svet, i na koji način će se obnoviti socialni svet, dugo je izbegavao da govori, ali najzad sam s mukom iz njega iscedio jedanput nekoliko reči: — Meni se čini da će se to sve dogoditi na neki način vrlo običan — rekao je. Prosto-naprosto, sve države će se, bez obzira na sve bilanse u budžetima i na „otsustvo deficita“, un beau matin[28] potpuno zapetljati, i sve do jedne poželeti da nikome ništa ne plate, da bi se sve obnovile u sveopštem bankrotstvu. Međutim, svi konservativni elementi celoga sveta biće tome protivni, jer su oni akcionari i poverioci, i neće hteti da dopuste bankrotstvo. Tada će, naravno, sve da počne da rđa, pojaviće se mnogo Jevreja, i počeće Jevrejsko carstvo; a zatim svi oni koji nikad nisu imali nikakvih akcija, i koji uopšte ništa nisu imali, to jest svi siromasi, naravno neće hteti da učestvuju u rđanju... Počeće borba, i, posle sedamdeset i sedam poraza, siromasi će uništiti akcionare, oduzeće im akcije, i sešće na njihovo mesto, opet, naravno, kao akcionari. Možda će i reći što novo, a možda i neće. Verovatnije je da će i oni bankrotirati. Dalje, dragi prijatelju, ništa ne umem da naslutim o sudbini koja će izmeniti izgled ovoga sveta. Uostalom, zaviri u Apokalipsu...
— Zar je zaista sve tako materialno; zar će jedino zbog finansija propasti današnji svet?
— O, razume se, ja sam uzeo samo jedan krajičak slike, ali je i taj krajičak sa celinom vezan, tako reći, neraskidnim vezama.
— Pa šta da se radi?
— Ah, Bože moj, ne hitaj toliko: sve to nije tako blisko. Uopšte, najbolje je ne raditi ništa, bar je čoveku mirna savest da ni u čem nije učestvovao.
— Eh, dosta, govorite stvarno. Hoću da znam šta imam da radim, i kako treba da živim!
— Šta imaš da radiš, dragi moj? Budi čestit, ne laži, ne poželi tuđe, jednom reči: pročitaj deset Božjih zapovesti — tamo je sve za večita vremena napisano.
— Dosta, dosta, sve je to tako staro, pa ipak — samo su reči; a potrebno je raditi.
— Pa, ako te baš toliko pritiskuje dosada, potrudi se da zavoliš koga ili što, ili čak da se vežeš za šta bilo.
— Vi se samo podsmevate! I najzad, šta da uradim ja sam s tih vaših deset zapovesti?
— Ispunjavaj ih, bez obzira na sva ta tvoja pitanja i te tvoje sumnje, pa ćeš biti velik čovek.
— Za koga niko ne zna.
— Nema nijedne tajne koja se nije otkrila.
— Vi se odista podsmevate!
— A ako baš toliko uzimaš k srcu, onda najbolje, gledaj da se specializuješ, zanimaj se građevinarstvom ili advokatstvom, pa ćeš se tada, zabavivši se pravim i ozbiljnim poslom, umiriti, i zaboravićeš sitnice.
Zaćutao sam; šta je moglo iz ovoga da se izvuče? Pa ipak, posle svakog ovakvog razgovora bio sam više uznemiren nego pre toga. Pored toga, jasno sam video da se u njemu uvek kao krije neka tajna, te me je to i privlačilo Versilovu sve jače i jače.
— Čujte, — prekinem ga jedanput, — neprestano podozrevam da vi sve to govorite samo tako, iz ogorčenja i od bola, ali tajno, u sebi, vi se fanatično držite jedne više ideje, samo je krijete ili se stidite da je priznate.
— Hvala ti, dragi moj!
— Čujte, ništa nije uzvišenije, nego biti koristan ljudima. Recite mi, čime bih u danom času mogao biti najkorisniji? Znam da ne možete to da rešite, ali ja tražim samo vaše mišljenje: vi ćete reći, i kako budete rekli, tako ću učiniti, kunem vam se! Dakle, dajte jednu veliku misao?
— Eto, pretvoriti kamen u hleb — to bi bila jedna velika misao.
— Je li to najveća? Da, odista, ukazali ste mi čitav jedan put; recite: je li to najveća?
— Vrlo velika, dragi prijatelju, vrlo velika, ali nije najveća; velika, ali drugostepena, ona je samo u danom trenutku velika; kad se čovek najede, više ne misli na to; naprotiv, odmah će reći: „Tako, sad sam se najeo, a šta sad da radim?“ Pitanje ostaje vekovečno otvoreno.
— Jedanput ste govorili o „ženevskim idejama“; nisam razumeo kakve su to „ženevske ideje“?
— Ženevske ideje, to je vrlina bez Hrista, dragi prijatelju, to su današnje ideje, ili, bolje da kažem, ideja cele današnje civilizacije. Jednom reči, to je jedna od onih dugih istorija koje je vrlo dosadno počinjati, i biće mnogo bolje da razgovaramo o čemu drugom, a još bolje da ćutimo o čemu drugom.
— Vi biste sve da ćutite!
— Dragi prijatelju, seti se da je ćutati dobro, bezopasno i lepo.
— Lepo?
— Naravno. Ćutanje je uvek lepo, i čovek koji ćuti uvek je lepši od čoveka koji govori.
— Govoriti ovako kao sa vama, naravno, to je isto kao ćutati. Do đavola takva lepota, a pre svega, do đavola i ta korist!
— Dragi moj,—reče mi on tada najednom, s malo promenjenim tonom, čak s osećanjem i sa nekom naročitom ubedljivošću, — dragi moj, nije mi ni najmanje namera da te zadobijem za kakvu buržoasku vrlinu u zamenu za tvoje ideale, ne tvrdim ti da je „sreća bolja od herojstva“; naprotiv, herojstvo stoji iznad svake sreće, i već sama sposobnost za n> predstavlja sreću. Na taj način, to je među nama prečišćeno. ja te baš i cenim zato što si mogao, u ovo naše zarđalo vreme, da u svojoj duši začneš neku „svoju ideju“ (ne uznemiruj se, to sam vrlo dobro zapazio). Ali, ipak, potrebno je pomišljati i na meru, jer ti bi sad želeo da živiš bučnim životom, da šta bilo zapališ, da šta bilo razdrobiš, da se izdigneš iznad cele Rusije, da prohujiš kao gromovit oblak i sve ostaviš u strahu i oduševljenju, a ti sâm da se skriješ u severnoameričke države. Po svoj prilici je nešto slično u tvojoj duši, i zbog toga smatram za potrebno da te opomenem, jer sam te iskreno zavoleo, dragi moj.
Šta sam i iz toga mogao da zaključim? Tu je jedino bilo uznemirenja zbog mene, zbog moje materialne sudbine; pokazivao se otac sa svojim prozaičnim, iako dobrim osećanjima; ali da li je meni bilo potrebno to s obzirom na ideju za koju je svaki čestit otac dužan da pošlje svoga sina i u smrt, kao što je stari Horacije poslao svoje sinove za ideju
Rima?
Prilazio sam mu često s pitanjima vere, ali tu je bilo najviše magle. Na pitanje: šta imam da radim u tom smislu?
on mi je odgovorio na najgluplji način kao malom detetu: — Potrebno je verovati u Boga, dragi moj.
— Ali ako ja u sve to ne verujem? — viknuh ja ljutito.
— To je divno, dragi moj.
— Kako divno?
— To je najbolji znak, dragi prijatelju; čak vrlo siguran znak, jer naši ruski ateisti su, samo ako su u istini ateisti i ako imaju iole pameti — najbolji ljudi na celom svetu, i uvek skloni da zavole Boga, zato što je on bezuslovno dobar, a dobar je zato što je beskrajno zadovoljan time što su oni — ateisti. Ateisti naši — to su ljudi poštovanja dostojni i u najvećoj meri sigurni, tako reći stubovi otadžbine...
Ovo je, naravno, već bilo nešto, ali ja nisam hteo to; samo jedanput se izrekao, ali tako čudno da me je vrlo mnogo iznenadio, naročito s obzirom na sve ono katoličanstvo, i na verige za koje sam o njemu slušao:
— Dragi moj, — rekao mi je jedanput, ne kod kuće nego na ulici, posle jednog dužeg razgovora; ja sam ga pratio. —Dragi prijatelju, — voleti ljude takve kakvi su, to je nemoguće. A ipak moraš. I zato, kad im činiš dobro, stegni srce, zapuši nos i zatvori oči (ovo poslednje je neophodno). Podnosi zlo od njih, ne ljuti se na njih ako možeš, „seti se da si i ti čovek“. Naravno, moraš s njima biti strog, ako ti je dato da budeš iole pametniji od osrednjeg. Ljudi su po prirodi svojoj niski, i spremni su da vole iz straha; ne daj se takvoj ljubavi, i ne prestani da prezireš. Negde u Koranu naređuje Alah proroku da na „nepokorne“ gleda kao na miševe, da im čini dobro i da prođe mimo. Ovo je malo gordo, ali tačno. Budi u stanju da ljude prezireš čak i tada kad su dobri, jer tad su najčešće i rđavi. O, dragi moj, to sam ti rekao sudeći po sebi! Ko iole nije glup, taj ne može da živi a da sebe ne prezire, bio čestit ili ne, — svejedno. Ljubiti bližnjega svoga, a ne prezirati ga, — to nije moguće. Po mom mišljenju, čovek je rođen sa fizičkom nemogućnošću da voli svoga bližnjega. Tu mora biti da ima neka greška u rečima još od početka, i „ljubav prema čovečanstvu“ treba shvatiti jedino kao ljubav prema onome čovečanstvu koje si sam stvorio u svojoj duši — (drugim rečima, sebe si sam stvorio, te i ljubav prema sebi samom), — i koga, prema tome, nikada neće ni biti u stvari.
— Nikada neće ni biti?
— Dragi prijatelju, slažem se da bi to bilo malo glupo, ali to nije moja krivica; a pošto me pri stvaranju sveta nisu pitali za savet, to i ja za sebe zadržavam pravo da u tom pogledu imam svoje mišljenje.
— I vas posle ovoga nazivaju hrišćaninom, — uzviknuh ja, — monahom koji nosi verige, propovednikom? Ne razumem!
— A ko me tako naziva?
Ispričao sam mu; saslušao me je vrlo radosno, ali je prekinuo razgovor.
Nikako ne mogu da se setim kojim povodom se među nama podenuo ovaj razgovor koji neću zaboraviti; ali znam da je on bio čak besan, što mi se s njim gotovo nikad nije dogodilo. Govorio je strasno i bez osmejaka, kao da i ne govori meni. Ali mu opet nisam poverovao: zar je on mogao s čovekom kao ja što sam, govoriti o takvim stvarima ozbiljno?

GLAVA DRUGA
I
Toga jutra, petnaestoga novembra, zatekao sam ga kod „kneza Serjože“. ja sam ga i doveo u vezu s knezom, mada su njih dvojica i bez mene imali dovoljno dodirnih tačaka (govorim o onim ranijim istorijama u inostranstvu itd.). Sem toga, knez mu je dao reč da će mu iz nasleđa ustupiti bar jednu trećinu, što bi činilo najmanje dvadeset hiljada rubalja. Meni je, sećam se, tada bilo užasno čudno što on ustupa svega jednu trećinu, a ne celu polovinu, ali sam ćutao. Ovo obećanje o ustupanju knez je dao po sopstvenoj volji; Versilov ni rečcom nije u tome učestvovao; knez se sam istrčao, a Versilov je samo ćutke saslušao, i nijedanput docnije nije pomenuo, čak ni pokazao da se uopšte seća toga obećanja. Ovim povodom beležim da je knez u početku bio Versilovim vrlo očaran, naročito njegovim govorima, čak se njime oduševljavao, i to mi je više puta rekao. Često je uzviknuo kad smo bili nas dvojica sami, i gotovo sa očajanjem po sebe, da je on „toliko neobrazovan, da je na tako lažnom putu“!... O, tada smo još bili toliko dobri prijatelji!... I ja sam se tada trudio da Versilovu o knezu istaknem samo dobre strane, i da branim njegove nedostatke, iako sam ih i sâm video; ali Versilov je na sve to ćutao ili se osmejkivao.
— Ako ima mana, ima bar isto toliko i odlika koliko i mana! — uzviknuo sam jedanput kad sam bio nasamo s Versilovim.
— Bože, koliko mu laskaš! — nasmeja se on.
— Čime mu laskam? — ne mogoh odmah da shvatim.
— Isto toliko odlika! Onda će njegove mošti da se posvete, ako ima isto toliko odlika koliko ima mana!
Ali, naravno, to nije bila nikakva ocena. Uopšte, o knezu je nekako izbegavao tada da govori, kao i uopšte o svemu svakodnevnom; ali o knezu naročito. Još tada sam naslućivao da posećuje kneza i bez mene, i da njih dvojica imaju osobite odnose, ali sam prelazio preko toga. Nisam bio ljubomoran ni zbog toga što je s njim vodio razgovore nekako ozbiljnije nego sa mnom, tako reći određenije, i manje se osmejkivao: tada sam bio toliko srećan da mi se sve to čak dopadalo. Izvinjavao sam Versilova i time što je knez bio malo ograničen, i zbog toga voleo u govoru tačnost, a izvesne nianse uopšte nije mogao da shvati. Samo, u poslednje vreme počeo je nekako da se emancipuje. Njegova osećanja prema Versilovu počela su gotovo da se i menjaju. Osetljivi Versilov je to primetio. Pominjem da se knez u to doba i prema meni promenio, čak vrlo primetno; ostale su samo mrtve forme našeg gotovo vatrenog prijateljstva. Međutim, ja ipak nisam prestajao da mu idem; uostalom, kako sam i mogao da mu ne idem kad sam se zapleo u sve to. O, koliko sam tada bio neiskusan, i zar može sama glupost srca da dovede čoveka do tolike neumešnosti i uniženja? Uzimao sam od njega novaca, i mislio sam da to nije ništa, da tako i treba da bude. Uostalom, nije bilo tako: i tada sam ja znao da tako ne treba, nego — prosto nisam mislio o tome. Nisam išao zbog novaca, iako mi je novac bio užasno potreban. Znao sam da mu ne idem zbog novaca, ali mi je bilo jasno da ću mu svaki dan otići da uzmem novac. Ponelo me je nešto, sem svega toga, sasvim nešto drugo je bilo u mojoj duši, — pevalo je u mojoj duši!
Kad sam ušao, u jedanaest sati pre podne, zatekao sam Versilova kako baš završava neku svoju dugačku tiradu; knez je slušao, šetajući po sobi, a Versilov je sedeo. Knez je izgledao uzbuđen. Versilov je gotovo uvek mogao da ga uzbudi. Knez je bio vrlo osetljiv čovek, do naivnosti, zbog čega sam ga u mnogo slučajeva gledao sa visine. Ali, ponavljam, u poslednje doba bio je nekako ljutit i pakostan. Kad me je video, zastao je, i na licu mu se pojavio nemio izraz. ja sam potajno znao kako treba objašnjavati taj izraz toga jutra, ali nisam očekivao da će se njegovo lice do te mere izmeniti. Bilo mi je poznato da su ga skolile razne brige, ali je gadno bilo to što sam znao samo njihov deseti deo — ostalo je za mene tada bila potpuna tajna. Zbog toga je to bilo gadno i glupo, što sam mu često dolazio baš da ga tešim, da mu dajem savete, i čak sam se s visine smejao njegovoj slabosti što se ljuti na „takve sitnice“. On je na sve to ćutao; ali nije moguće da me u tim trenutcima nije užasno mrzeo: bio sam u suviše lažnom položaju, a to nisam ni slutio. O, Bog neka mi bude svedok, da glavnu stvar nisam slutio!
On mi ipak ljubazno pruži ruku, Versilov klimnu glavom, ne progovorivši ni reči. ja se pružih no divanu. Kakav sam to tada imao ton, i kakvo ponašanje! Čak sam i dalje išao, njegove poznanike sam tretirao kao svoje... Oh, kad bih imao mogućnosti da sad sve iznova otpočnem, kako bih se sad umeo drukčije držati!
Dve reči, da ne bih zaboravio; knez je tada bio u istom stanu, samo ga je zauzeo gotovo u celini; sopstvenica stana Stolbjejeva bavila bi se svega mesec dana, i opet bi nekuda otputovala.

II
Govorili su tada o plemstvu. Beležim da je ova ideja kneza često uzbuđivala, bez obzira na ceo njegov progresizam, i čak mi se čini da se mnogo odvratnih stvari u njegovom životu dogodilo i začelo zbog ove ideje: ceneći svoje kneževstvo, a budući siromah, on je celoga svoga života iz lažnoga ponosa rasipao novac i zapadao u dugove. Versilov mu je nekoliko puta nagoveštavao da se kneževstvo ne sastoji u tome, i hteo je da mu u srce usadi višu misao; ali se knez na kraju počeo da nalazi uvređen što ga on uči. Očevidno je nešto slično moralo biti i ovoga jutra, ali ja nisam bio pri početku. Versilovljeve reči su mi se u početku činile nazadne, ali on se docnije popravio.
— Reč čast znači dužnost, — govorio je on (prepričavam samo smisao i koliko sam zapamtio). Kad u državi vlada povlašćena kasta, onda je zemlja snažna. Povlašćena kasta uvek ima svoju čast i svoje shvatanje časti, koje može da bude i nepravilno, ali gotovo uvek služi kao spona i snaži zemlju; ona je korisna u moralnom pogledu, ali više politički. No od toga trpe robovi, to jest svi oni koji ne pripadaju kasti. Da ne bi trpeli — izjednačavaju se u pravima. Tako je i kod nas učinjeno, i to je divno. Ali posle svih proba videlo se da se svuda do sada (to jest u Evropi) posle izjednačenja u pravima smanjilo osećanje časti, pa, dakle, i u dužnosti. Egoizam je zamenio pređašnju ideju koja je spajala, i sve se raspalo u ličnoj slobodi. Oslobođeni ljudi, kad su ostali bez spojne ideje, toliko su izgubili na kraju krajeva svaku višu vezu, da su čak prestali da brane i svoju zadobivenu slobodu. Ali ruski tip plemstva nikad nije ličio na evropski tip. Naše plemstvo bi moglo i sad, kad je izgubilo prava, ostati viša kasta u obliku čuvara časti, svetlosti, nauke i više ideje, i, što je glavno, ne odvajajući se u zasebnu kastu, jer to bi bila smrt ideje. Naprotiv, vrata u kastu su kod nas već odavno zatvorena; sad je došlo vreme da se za svagda otvore. Neka svaki podvig časti, nauke i hrabrosti kod nas da svakome pravo da se pridruži vrhovnom redu ljudi. Na taj način će kasta sama sobom da se pretvori u zbir najboljih ljudi, u bukvalnom i istinskom smislu, a ne u pređašnjem smislu privilegovane kaste. U tom novom, ili, bolje, obnovljenom obliku kasta bi se mogla održati. Knez iskezi zube:
— Kakvo će to biti plemstvo? Vi to projektirate nekakvu masonsku ložu, a ne plemstvo.
Ponavljam, knez je bio užasno neobrazovan. Od ljutine sam promenio mesto na divanu, iako se nisam potpuno slagao s Versilovim, Versilov je potpuno shvatio zašto knez pokazuje zube:
— Ne znam u kome smislu pominjete masonstvo, — odgovori on, — uostalom, kad se čak jedan ruski knez odriče takve ideje, onda, naravno, još nije došlo njeno vreme. Ideja časti i prosvećenosti, kao zavet svakoga čoveka koji želi da se pridruži kasti, nezatvorenoj i besprekidno obnavljanoj, — to je utopija, ali zašto da je nemoguća? Iako ta misao postoji samo u malobrojnim glavama, ona ipak time još nije propala, nego svetli kao žiža u dubokoj tami.
— Vi volite da upotrebljavate reči: „viša misao“, „velika misao“, „ideja koja spaja“, i slično; želeo bih da znam šta vi u stvari podrazumevate pod reči „velika misao“?
— Odista ne znam kako da vam odgovorim na to, dragi moj kneže, — fino se nasmeši Versilov. — Najtačnije će biti ako vam priznam da eto, ne umem da vam odgovorim. Velika misao — to je većinom osećanje koje često odveć dugo ostaje bez svoga određenja. Znam samo da je ona uvek bila ono iz čega je isticao živi život, to jest ne veštački i ne izmišljeni život, nego, naprotiv, onaj pravi, nikad dosadni, veseli život; na taj način je viša ideja iz koje on ističe, nesumnjivo neophodna, — na sveopšte nezadovoljstvo, razume se. — Zašto na nezadovoljstvo?
— Zato što je dosadno živeti sa idejama, a bez ideja je život uvek veseo.
Knez je progutao pilulu.
— A kakav je taj živi život, po vašem mišljenju? (On se očevidno ljutio).
— Ni to ne znam, kneže; znam samo da to mora da je nešto užasno prosto, najobičnije i što pada u oči svakodnevno, što se događa svakoga trenutka, i toliko prosto da nikako ne možemo da verujemo da je toliko prosto i, prirodno, prolazimo pored njega evo već mnogo hiljada godina, ne primećujući ga i ne poznajući.
— Hteo sam samo da kažem da je vaša ideja o plemstvu u isto doba i odricanje plemstva, — reče knez.
— Pa, ako baš toliko hoćete, kod nas plemstva, možda, nikad nije ni bilo.
— Sve je to užasno tamno i nejasno. Kad čovek već govori, ja mislim da treba i da razvije svoju misao...
Knez namršti čelo i uzgred baci pogled na časovnik na zidu. Versilov ustade i uze šešir.
— Da razvijem svoju misao? — reče on, — ne, bolje je da je ne razvijam, a zatim, to mi je strast da govorim bez razvijanja misli. Takav sam. Imam još jednu osobinu: dogodi se da počnem da razvijam jednu misao u koju verujem, i gotovo uvek izađe na to da na kraju izlaganja ja sam prestajem da verujem u ono što sam izložio; i sad se bojim da mi se to ne dogodi. Do viđenja, dragi kneže: kod vas uvek mnogo govorim.
On iziđe; knez ga ljubazno isprati, ali ja sam bio uvređen.
— Šta ste se smrkli? — najedared izusti on, ne gledajući me i prolazeći pored mene za svoj pisaći sto.
— Smrkao sam se zato, — počeh ja s drhtavim glasom, — što vidim kod vas tako čudnu promenu tona prema meni, i čak i prema Versilovu, da... Naravno, Versilov je, možda, otpočeo malo reakcionarno, ali se docnije popravio i... u njegovim rečima se krije, možda, kakva duboka misao, ali ga vi prosto niste shvatili i...
— Prosto ne dam nikom da me poučava i da me smatra za derište! — odseče on gotovo s gnevom.
— Kneže, takve reči..,
— Molim, imajte ljubaznost: bez teatralnih gestova! Znam da je podlo ono što radim, da sam rasipnik, kockar, možda i lopov... da, lopov, zato što svakoga dana gubim na kocki novac, svoje porodice, ali ipak neću sudiju nada mnom. Neću i ne dopuštam. ja sam sam svoj sudija. I našto ta dvosmislenost? Ako je što hteo da mi kaže, što mi ne kaže otvoreno, nego proriče maglovite budalaštine. Samo, da bi mi mogao to reći, treba za to da ima pravo, treba i sam da ima časti...
— Prvo, nisam bio od početka i ne znam o čemu ste govorili, a drugo, zbog čega Versilov nema časti, dopustite mi da vas zapitam?
— Dosta, molim vas, dosta. Sinoć ste tražili trista rubalja, evo vam ih... — On metnu preda me na sto novac, sam sede u fotelju, zaturi se nervozno u njoj, i prebaci nogu preko noge. ja ostadoh zbunjen:
— Ne znam... — promrmljah Ja: — iako sam vam tražio... i mada mi je novac sad vrlo potreban, ipak, s obzirom na ovakav ton...
— Ostavite ton. Ako sam vam rekao ma šta oštro, oprostite mi. Uveravam vas da sam daleko od toga. Čujte u čemu je stvar: dobio sam pismo iz Moskve; moj brat Saša, onaj dečko, vi znate, umro je pre četiri dana. Moj otac, kao što vam je takođe poznato, ima već dve godine kako je paralizovan, i sad mu je, pišu mi, gore, ne može reči da progovori i ne poznaje nikoga. Svi su se tamo obradovali nasleđu, i hteli bi da ga odnesu u inostranstvo; ali mi piše doktor da će otac teško doživeti i dve nedelje. Na taj način ostajemo moja majka, sestra i ja, i, u stvari, sad gotovo jedino ja... Jednom reči, ja sâm... Ovo nasleđe... Ovo nasleđe — o, možda bi bolje bilo da nam uopšte nije ni pripalo! Ali evo šta hoću baš vama da saopštim: obećao sam od toga nasleđa Andreji Petroviću minimum dvadeset hiljada rubalja... A, međutim, zamislite, zbog raznih formalnosti do sada nije bilo moguće ništa učiniti. ja čak... mi, to jest... to jest moj otac još nije uveden čak ni u vlasništvo toga imanja. Međutim, poslednje tri nedelje izgubio sam ja toliko novaca, a onaj odvratni Stebeljkov uzima takve procente... Dao sam vam sad gotovo poslednju paru...
— O, kneže, ako je tako...
— Ne kažem ja to zato, ne zato. Stebeljkov će sigurno danas doneti, i za trenutak to će biti dovoljno, ali đavo ga znao kakav je taj Skobeljkov. Molio sam ga da mi nabavi deset hiljada, da bih bar deset hiljada mogao dati Andreji Petroviću. Moje obećanje da ustupam treći deo, muči me. Dao sam reč i moram de je održim. I kunem vam se, borim se da se oslobodim obaveza bar s te strane. One su mi teške, teške, nesnosne! Ova me obaveza tišti... Ne mogu da vidim Andreju Petrovića zato što ne mogu da mu pogledam pravo u oči... zašto on to zloupotrebljava?
— Na koji način on to zloupotrebljava, kneže? — stadoh ja preda nj začuđen. — Da li vam je on ikad što pomenuo?
— O, ne, i ja to cenim, ali ja sam sebi prebacujem. I, najzad, ja se sve dublje i dublje zaplićem... Ovaj Stebeljkov...
— Čujte, kneže, smirite se, molim vas; vidim da se sve jače uzbuđujete što više o tome govorite, a, međutim, možda je sve to samo uobraženje. O, i ja sam se zapleo, podlo, i nemam opravdanja; ali ipak znam da je to samo privremeno... i čim dobijem na kartama određenu sumu, onda ću... recite mi, s tih tri stotine biću vam dužan dve hiljade pet stotina, je li tako?
— Čini mi se da vam ih nikad još nisam tražio, — najedanput se obrecnu na mene knez.
— Vi rekoste: Versilovu deset hiljada. Ovo što sad od vas uzimam, to su, naravno, pare koje idu na račun Versilovljevih dvadeset hiljada; inače ne dopuštam. Ali... ali ću sigurno ja vratiti... Zar vi mislite da vam Versilov dolazi zbog para?
— Za mene bi bilo lakše kad bi on dolazio zbog para, — zagonetno promrmlja knez.
— Vi govorite o nekoj „obavezi koja vas tišti“... Ako se to odnosi na Versilova i mene, onda je to, Boga mi, uvreda. I, najzad, vi kažete: zašto nije on sam takav kako uči druge — to je vaša logika! Ali, prvo, to nije nikakva logika, dopustite mi da vam to kažem, zato što, kad on i ne bi bio takav, on ne bi ipak mogao da ne propoveda istinu... I, najzad, kakva je to reč „propoveda“? Vi kažete: „prorok“. Recite mi, jeste li ga vi to nazvali „ženskim prorokom“, u Nemačkoj?
— Ne, nisam ja,
— Meni je Stebeljkov rekao da ste vi.
— Slagao je. ja nisam majstor u izmišljanju podrugljivih imena. Ali kad neko propoveda čast, treba i sam da bude častan — to je moja logika, a ako je nepravilna, svejedno mi je. ja hoću da tako bude, i biće tako. I niko, niko mi ne sme doći da mi sudi u mojoj kući, i da me smatra za derište! Dosta! — vikao je on, mahnuv na mene rukom da ne govorim dalje... — Ah, najzad!
Vrata se otvoriše, i u sobu uđe Stebeljkov.

III
On je jednako bio isti: kao i pre kicoški obučen, kao i pre se prsio, na isti način glupo gledao u oči, i uobražavao da je prepreden, i bio sobom vrlo zadovoljan. Samo je sad, kad je ušao, nekako čudno gledao oko sebe; bilo je nečeg naročito obazrivog i radoznalog u njegovom pogledu, kao da je hteo nešto da pogodi po našim fizionomijama. Uostalom, odmah se umirio i samouvereni osmejak mu zasja na usnama, onaj njegov „prezrivodrski“ osmejak koji mi je bio neiskazano odvratan.
Znao sam odavno da je vrlo mučio kneza. Dolazio je i meni dva-tri puta. Ja... ja sam takođe imao s njim posla ovoga poslednjega meseca, ali sad sam, iz izvesnog razloga, bio malo iznenađen zbog njegovog dolaska.
— sad ću, — reče mu knez, ne pozdravivši se s njim, i, okrenut nama leđima, stade vaditi iz pisaćega stola potrebne hartije i račune. Što se mene tiče, ja sam bio vrlo uvređen poslednjim kneževim rečima; aluzija na nečasnost
Versilovljevu bila je toliko jasna (i toliko me je iznenadila!), da nije bilo moguće da odem od kneza bez radikalnog objašnjenja. Ali to nije bilo moguće u prisustvu Stebeljkovljevom. Opet se prućih na divan i otvorih jednu knjigu koja je ležala preda mnom.
— Bjeljinski, drugi deo! Ovo je novost! Vi želite da se prosvetite? — rekoh ja knezu i, izgleda, vrlo usiljeno.
On je bio vrlo zauzet i žurio se, ali na moje reči odmah se okrenuo:
— Molim vas, ostavite tu knjigu na miru! — reče oštro.
Ovo je već prevazilazilo granicu i, što je glavno, pred
Stebeljkovom! Kao naročito, Stebeljkov se lukavo i ružno iskezi, i krišom mi glavom pokaza na kneza. ja okrenuh glavu od toga glupaka.
— Ne ljutite se, kneže; ustupam vas glavnoj ličnosti, a dotle iščezavam...
Rešio sam se da se nimalo ne ustručavam.
— Jesam li ja ta — glavna ličnost? — prihvati Stebeljkov, veselo pokazujući sam sebe prstom.
— Jeste, vi; vi ste glavna ličnost, i sami to dobro znate.
— Nije tako, dopustite. Svuda na svetu ima jedan drugi čovek. ja sam taj drugi čovek. Postoji prvi čovek, i postoji drugi čovek. Prvi čovek stvara, a drugi čovek uzima. Znači, drugi čovek postaje prvi čovek, a prvi čovek — drugi čovek. je li tako ili nije?
— Možda je i tako, samo vas ja, no običaju, ne razumem.
— Dopustite. U Francuskoj je bila revolucija i svima poodsecaše glave. Došao je Napoleon i uzeo sve. Revolucija — to je prvi čovek, a Napoleon — drugi čovek. I dogodilo se da Napoleon postane prvi čovek, a revolucija je postala drugi čovek. je li tako ili nije?
Uzgred beležim da sam u tome što je on uzeo da sa mnom govori o francuskoj revoluciji, video opet jednu od njegovih ranijih lukavih aluzija, koja mi je bila vrlo smešna: on me je neprestano smatrao za nekakvoga revolucionara, i kadgod bi me sreo, našao je za neophodno da sa mnom malo povede razgovor te vrste.
— Hajdemo, — reče knez, i obojica odoše u drugu sobu. Kad sam ostao sam, konačno sam odlučio da mu vratim njegovih trista rubalja čim iziđe Stebeljkov. Taj mi je novac do krajnosti bio potreban, ali tako sam se rešio.
Oni su se zadržali tamo jedno deset minuta sasvim nečujno, i onda najedanput počeše govoriti glasno. Govorili su obojica, no knez najednom poče vikati kao da je u velikom razdraženju, gotovo u besnilu. On je neki put vrlo naprasit, tako da sam mu više puta morao da popustim. Ali u istom trenutku uđe lakej sa prijavom; pokazah mu njihovu sobu, i čim je on ušao, tamo se odmah sve umirilo. Knez je brzo izišao iz sobe sa zabrinutim licem, ali s osmejkom; lakej ode, i posle pola minuta uđe knezu jedan posetilac.
Ovo je bio vrlo važan posetilac; jedan gospodin sa epoletama i drugim znacima vojnim, kome nije moglo biti preko trideset godina, otmene i nekako stroge spoljašnosti. Napominjem čitaocu da knez Sergije Petrović još nikako nije bio primljen u višim petrogradskim krugovima, mada je to strasno želeo (za ovu njegovu želju sam znao), i zato je za nj ova poseta imala vrlo veliku važnost. Ovo poznanstvo, kako mi je bilo znano, bilo je načinjeno tek pre kratkog vremena, posle mnogo kneževog truda; posetilac mu je sad vraćao posetu, ali, na nesreću, naišao je u nezgodan čas po domaćina. Video sam s kakvim se mučenjem i s kakvim izgubljenim pogledom knez obrnuo za čas Stebeljkovu, ali je Stebeljkov podneo pogled kao da se ništa nije desilo, i, nimalo nemajući nameru da se izgubi, bez ceremonije seo na divan, i počeo rukom da raščerupava svoju kosu, verovatno u znak svoje nezavisnosti. Čak je napravio neko važno lice, jednom reči bio je potpuno nemoguć. Što se mene tiče, naravno, ja sam se već i tada umeo da ponašam, i, razume se, ne bih nikoga osramotio, ali koliko je veliko bilo moje iznenađenje kad sam i na sebi primetio isti izgubljeni, bolni i ljutiti pogled knežev: on se, dakle, stideo nas obojice, i mene je izravnao sa Stebeljkovom. Ova misao me je dovela do besnila; ja se tada još više raširih na divanu, i uzeh da prelistavam knjigu, praveći se da me se oni ništa ne tiču. Stebeljkov je, naprotiv, iskolačio oči, nagnuo se napred, i počeo da sluša njihov razgovor, verovatno smatrajući da je to učtivo i ljubazno. Posetilac je dva-tri puta pogledao na Stebeljkova; uostalom i na mene.
Počeli su da govore o familijarnim novostima; ovaj gospodin je nekada poznavao kneževu majku koja je bila iz jedne čuvene familije. Koliko sam mogao da zaključim, posetilac je, bez obzira na ljubaznost i prividnu prostodušnost tona, bio vrlo ohol, i toliko je sebe cenio da je smatrao da svakom čini veliku čast svojom posetom. Da je knez bio sâm, to jest bez nas, uveren sam da bi bio dostojanstveniji u ponašanju i okretniji; a ovako, u njegovom osmejku, možda odveć ljubaznom, bila je neka nesigurnost, i bio je nekako čudno rasejan.
Nisu posedeli ni pet minuta još, kad se najednom prijavi nov posetilac, i, kao naročito, opet neprijatan. Ovoga sam poznavao dobro i slušao sam o njemu mnogo, iako on mene nikako nije poznavao. To je bio još vrlo mlad čovek, kome je, uostalom, već bilo dvadeset tri godine, odlično odeven, iz dobre familije, i lep, samo je, na žalost, pripadao rđavom društvu. Godinu dana ranije još je služio u jednom od najotmenijih konjičkih gardijskih pukova, ali je morao da sâm podnese ostavku, i ceo svet je znao zašto. Njegova familija objavila je čak u novinama da ne odgovara za njegove dugove, ali je on produžio i do danas svoje terevenke, pozajmljujući novac po deset procenata mesečno, strašno se kockajući po kockarskim društvima i trošeći na jednu poznatu Francuskinju. Pre nedelju dana imao je sreće, te je na kocki dobio dvanaest hiljada rubalja, i sad je likovao. On i knez bili su dobri prijatelji: često su se zajedno kockali; ali knez je zadrhtao kad ga je spazio, to sam primetio s moga mesta: ovaj mladić ponašao se svuda kao da je u svojoj kući, govorio je ne zbunjujući se ničim, glasno i veselo o svemu što mu je padalo na um, i, naravno, nije mu ni moglo pasti na pamet da naš domaćin tako dršće pred svojim važnim posetiocem zbog svoga društva. Čim je ušao, prekinuo je sav razgovor, i odmah počeo da priča o jučerašnjoj kocki, još pre nego što je i seo.
— I vi ste, čini mi se, bili, — obrati se on posle treće rečenice onome važnome posetiocu, za koga je očevidno pomislio da je neko iz njegovoga društva, ali kad ga je bolje pogledao, odmah je uzviknuo:
— Ah, izvinite, a ja sam mislio da ste i vi juče bili s nama!
— Aleksije Vladimirović Darzan, Hipolit Aleksandrović Naščokin,—požuri se knez da ih međusobno upozna; ovoga mladića mogao je ipak predstaviti: bio je iz dobre i poznate familije; ali nas nije hteo da predstavlja, i mi produžismo da sedimo svak u svome uglu. ja nisam nikako hteo ni da osvrnem glave na njih, a Stebeljkov, kad je video ovoga mladića, počeo je da se radosno klibi, i očevidno je pretio da će se umešati u razgovor. Sve to počelo me je, najzad, zabavljati.
— Prošle godine sam vas često viđao kod grofice Verigine, — reče Darzan.
— Sećam vas se, ali vi ste tada bili, čini mi se, oficir, — ljubazno odgovori Naščokin.
— Jeste, bio sam oficir, ali sam dao ostavku... Ah, Stebeljkov, zar je i on ovde? Otkuda on ovde? Evo vidite, nisam više oficir blagodareći baš ovakvoj gospodi, — pokaza on pravo na Stebeljkova i zakikota. Radosno se zasmeja i Stebeljkov, verovatno zato što je to smatrao za ljubaznost. Knez je pocrveneo i brzo se s nekim pitanjem obratio Naščokinu, a Darzan, prišavši Stebeljkovu, poče s njim da govori nešto vrlo živo, ali poluglasno.
—Vi ste, čini mi se, vrlo dobro poznavali u inostranstvu Katarinu Nikolajevnu Ahmakovu? — zapita posetilac kneza.
— Dakako, poznavao sam je...
— Čini mi se da ćemo ovde uskoro imati jednu novost. Kažu da će se ona udati za barona Bjoringa.
— To je istina! — doviknu Darzan.
— Znate li to tačno? — zapita knez Naščokina, očevidno uzbuđen, i s naročitim naglašavanjem izgovarajući svoje pitanje.
— Tako sam čuo; i o tome se, izgleda, već svuda govori; tačno, naravno, ne znam.
— Tačno je! — priđe im Darzan: —juče mi je rekao Dubasov; on uvek zna prvi takve novosti. Pa i knez bi trebalo da zna...
Naščokin je sačekao Darzana da dovrši, pa se opet obratio knezu:
— U poslednje vreme ona se retko pojavljivala u društvu.
— Poslednjega meseca bio joj je otac bolestan, — nekako suvo odgovori knez.
— Izgleda da je imala avantura!—lupnu najednom Darzan.
Ja digoh glavu i uspravih se:
— Imam zadovoljstvo da lično poznajem Katarinu Nikolajevnu, i smatram za dužnost da izjavim da su svi skandalozni glasovi o njoj samo laž i kleveta... i izmišljeni od onih... koji su joj se udvarali, a nisu uspeli.
Kad sam se ovako glupo izgovorio, ja ućutah, neprestano ih gledajući rasplamteloga lica i uspravljen. Svi se obrnuše meni, ali najedanput zakikota Stebeljkov; razvukao je usta takođe i Darzan, koji je u prvi mah bio poražen.
— Arkadije Makarović Dolgoruki, — pokaza na mene rukom knez, Darzanu.
— Ah, verujte mi, kneže, — obrati mi se Darzan otvoreno i dobrodušno: — to nije od mene; ako je bilo takvih glasova, ja ih nisam širio.
— O, ja i ne govorim za vas! — brzo mu odgovorih ja, ali se Stebeljkov već strašno smejao, i to zato, kako se docnije objasnilo, što me je Darzan nazvao knezom. Moje prokleto prezime i ovde mi je načinilo pakost. I sada još crvenim na pomisao da tada, od stida naravno, nisam smeo da objasnim tu glupost i da izjavim da se zovem — prosto Dolgoruki. To mi se desilo prvi put u životu. Darzan je gledao u nedoumici mene i Stebeljkova koji se smejao.
— Ah, jeste! A kad sam to lepuškastu devojku maločas sreo kod vas na stepenicama, vitku i plavu? — zapita on najedanput kneza.
— Zaista, ne znam kakvu,—odgovori on brzo, pocrvenevši.
— A ko bi drugi znao? — nasmeja se Darzan.
— Uostalom, to... to bi mogla biti... — zamuca knez.
— To je... sigurno bila njegova sestrica, Lizaveta Makarovna! — pokaza najednom na mene Stebeljkov. — I ja sam je maločas video...
—Ah, odista!—prihvati knez, ali sada sa vrlo ozbiljnim i strogim izgledom lica: — to će biti da je Lizaveta Makarovna, dobra poznanica Ane Fjodorovne Stolbjejeve kod koje ja stanujem. Mora biti da je danas bila u poseti kod Darje Onisimovne, takođe bliske poznanice Ane Fjodorovne, na kojoj je ona po odlasku ostavila svoju kuću...
Tako je i bilo. Ta Darja Onisimovna bila je majka jadne Olje, o kojoj sam već pričao, i kojoj je Tatjana Pavlovna našla sklonište kod Stolbjejeve. ja sam vrlo dobro znao da je Liza ranije posećivala Stolbjejevu i da je no koji put docnije posećivala i sirotu Darju Onisimovnu koju smo svi vrlo zavoleli; ali tada, najedanput, posle one uostalom vrlo ozbiljne izjave kneževe, a naročito posle glupoga ispada Stebeljkovljevog, a možda i zbog toga što mi je malo pre rečeno da sam knez, ja najedanput posle svega toga pocrveneh. Srećom, u istom trenutku ustade Naščokin, koji je hteo da ode; on dade ruku i Darzanu. U trenutku kad sam ostao sam sa Stebeljkovom, — Darzan je stojao leđima okrenut prema nama — Stebeljkov mi stade glavom pokazivati na Darzana; ja pokazah Stebeljkovu pesnicu.
Jedan minut docnije otišao je i Darzan, pošto se dogovorio s knezom da se neizostavno nađu sutra na ugovorenom mestu — u jednoj kockarnici, razume se. Pri izlasku doviknuo je nešto Stebeljkovu i malo se poklonio i meni. Čim je Darzan izišao, Stebeljkov skoči s mesta i stade nasred sobe, digav prst u vis:
— Ovaj gospodičić napravio je prošle nedelje ovu stvar: izdao je menicu na kojoj je falsifikovao potpis Averjanovljev. Ta menica u tom obliku postoji, samo još nije isplaćena! To je krivično delo. Osam hiljada.
— I sigurno je ta menica u vas? — pogledam ga besno.
— Ja imam banku, ja imam Mont de piété,[29] a ne menicu. Jeste li kad čuli šta je Mont de piété u Parizu? Hleb i dobročinstvo za siromahe; ja imam Mont de piété...
Knez ga prekide surovo i ljutito:
— Šta ćete tu? Što ste ostali?
— A, — brzo je žmirkao očima Stebeljkov: — a ono? Zar ne može ono?
— Ne, ne, ne, ono ne može, — viknu i udari nogom knez: — rekao sam vam!
— E, kad je tako... onda neka bude tako. Samo to nije tako.
On se najedared okrenu, i pognute glave i leđa pođe brzo iz sobe. Kad je već bio na vratima, doviknu mu knez:
— Da znate, gospodine, da vas se nimalo ne plašim!
Bio je vrlo razdražen, hteo je da sedne, ali kad pogleda u mene, nije seo. Njegov pogled kao da je i meni govorio: „A i ti, zar si još ovde?“
— ja, kneže... — počeh ja.
— Arkadije Makaroviću, sad odista nemam vremena, moram odmah da izađem.
— Samo jedan minut, kneže, za mene je stvar vrlo važna; i, pre svega, uzmite natrag vaših trista rubalja.
— Šta to sad znači?
Šetao je po sobi, ali sad je stao.
— To znači da posle svega što je bilo... i posle onoga što ste govorili o Versilovu da je bez časti, i, najzad, vaš ton za sve ostalo vreme. Jednom reči, nikako ne mogu da ih primim.
— Ali ste ih ipak primali celoga meseca.
On najedanput sede na stolicu. ja sam stajao kod stola i jednom rukom prelistavao knjigu Bjeljinskog, a u drugoj ruci sam držao šešir.
— Imao sam drukčija osećanja, kneže... I, najzad, nikad nije trebalo da dopustim da dođe do ove sume... Ali ta kocka... Jednom reči, ne mogu!
— Danas se niste ničim istakli, i zato ste ljuti; molim vas da tu knjigu ostavite na miru!
— Šta to znači: „niste se istakli“? I, najzad, pred vašim posetiocima gotovo ste me izjednačili sa Stebeljkovom.
— Ah, to je dakle objašnjenje! — jetko se nasmeja on. — Zatim ste se još i zbunili što vas je Darzan nazvao knezom.
On se pakosno nasmeja. ja planuh.
— Ne razumem vas... vaše kneževstvo ne bih primio ni na poklon.
— Poznajem vaš karakter. Kako ste smešno viknuli da zaštitite Ahmakovu... Ostavite tu knjigu!
— Šta to znači? — viknuh i ja.
— O-sta-vi-te knjigu! — riknu on najedanput, besno skočiv sa fotelje, kao gotov da skoči na mene.
— Ovo prelazi svaku granicu, — reknem ja i brzo izađem iz sobe. Ali još nisam došao ni do kraja sobe, kad me on sa vrata svoga kabineta pozva:
— Arkadije Makaroviću, vratite se! Vra-ti-te se! Vrati-te se odmah!
Nisam ga slušao, nego sam išao dalje. On brzim koracima dođe do mene, uhvati me za ruku i odvuče natrag u kabinet. Nisam se protivio.
— Uzmite! — govorio je bled od uzbuđenja, pružajući mi trista rubalja koje sam bio bacio. — Uzmite neizostavno... inače ćemo... neizostavno!
— Kneže, kako mogu da uzmem?
— Eto, zamoliću vas da mi oprostite, hoćete li? Eto, oprostite mi!.„ — Kneže, uvek sam vas voleo, i ako me i vi...
— I ja vas volim; uzmite...
Ja uzeh. Usne su mu drhtale.
— Razumem, kneže, da vas je naljutila ona bitanga... ali, kneže, uzeću samo ako se poljubimo, kao ranije kad bi se sporečkali.
Govoreći to, i ja sam drhtao.
— Kakva nežnost! — promrmlja knez i nasmeši se zbunjeno, ali se naže i poljubi me. Zgranuo sam se: u trenutku kad me je poljubio, na licu sam mu pročitao pravu odvratnost.
— Da li vam je bar doneo novac?...
— Eh, svejedno.
— Pitam zbog vas...
— Doneo je, doneo je.
— Kneže, bili smo prijatelji... i, najzad, Versilov...
— Da, da; dobro!
— I najzad, pravo da kažem, ne znam odista, ovih trista...
Držao sam ih u rukama.
— Uzmite ih, uz-mi-te! — nasmeši se on opet, ali u njegovom osmehu bilo je nečeg rđavog.
Uzeo sam ih.

GLAVA TREĆA
I
Uzeo sam ih zbog toga što sam voleo njega. Ko neće da mi veruje, odgovaram mu da sam, toga trenutka bar, kad sam od njega uzeo ovaj novac, bio tvrdo uveren da, samo ako zaželim, mogu naći novaca i suviše i iz drugoga izvora. Prema tome sam, dakle, uzeo od njega novac ne iz krajnje nužde, nego iz delikatnosti, samo zato da njega ne bih uvredio. Avaj, tada sam tako mislio! Ali sam se ipak osećao neprijatno kad sam izlazio od njega: video sam njegovu neobičnu promenu prema meni toga jutra; takav ton nikada dotle nije upotrebljavao; a protiv Versilova, to je bio pravi bunt. Stebeljkov ga je, istina, nečim vrlo naljutio, ali je on počeo još pre Stebeljkova. Ponavljam još jedanput: promena prema meni mogla se primetiti i svih poslednjih dana, ali ne tolika, ne do toga stepena, — i to je glavno.
Mogla je na njega uticati i glupa vest o onom krilnom ađutantu baronu Bjoringu... I mene je ona uzbudila, ali... Stvar je u tome što mi je tada nešto sasvim drugo sijalo pred očima, te sam tako mnogo što propuštao da mi lakomisleno izmakne ispred očiju: prosto sam se trudio da propustim, terao sam od sebe sve što je mračno, i obrtao se jedino onome što sija...
Još nije bio jedan sat posle podne. Od kneza sam se s mojim Matvejom odvezao pravo — da li ćete verovati kome? — Stebeljkovu! On me je malopre iznenadio ne toliko svojim dolaskom knezu (pošto mu je obećao da će doneti novac), koliko time što je, kako mu je to bila glupa navika, namigivao na mene, ali u vezi druge teme, a ne one koju sam ja očekivao. Sinoć još dobio sam od njega gradskom poštom pisamce koje je za mene bilo prilično zagonetno, a u kome me je vrlo molio da ga posetim baš danas, oko dva sata posle podne, jer je „u stanju da mi saopšti neke za mene neočekivane stvari“. A eto o tome pismu malopre kod kneza nije ni pomenuo. Kakve su mogle postojati tajne između Stebeljkova i mene? Takva ideja je bila čak smešna; ali s obzirom na sve što se desilo, ja sam sada, odlazeći njemu, bio malo uzbuđen. Istina, ja sam mu se jedanput, pre dve nedelje, obraćao za novac, i on mi ga je dao, ali smo se tada razišli, i ja ne htedoh uzeti novac; on je nešto nejasno promrmljao po svom običaju, i meni se učinilo da želi da mi nešto predloži, neke naročite uslove; a kako sam ga ja tretirao s velike visine kad god sam ga sretao kod kneza, to sam gordo odbacio svaku misao na naročite uslove, i izišao bez obzira na to što je on potrčao za mnom do vrata; novac sam tada uzeo od kneza.
Stebeljkov je živeo u potpuno odvojenom stanu, i živeo je udobno: imao je baš divne četiri sobe, lep nameštaj, mušku i žensku poslugu, i jednu domaćicu, uostalom prilično staru. Ušao sam ljutit.
— Čujte, prijatelju, — počeo sam još s vrata, — prvo, šta znači ovo pismo? Ne dopuštam prepisku između mene i vas. I zašto mi niste malopre kod kneza rekli to što želite: tamo sam vam bio na raspoloženju?
— A vi što ste takođe ćutali, i niste pitali? — razvuče on usta, zadovoljan sâm sobom.
— Zato što niste potrebni vi meni, nego ja vama — viknuh ja, najedared se razljutivši.
— A što ste mi onda došli kad je tako! — gotovo što nije skakao od zadovoljstva. ja se odmah okrenuh, i htedoh da iziđem, ali on me uhvati za rame.
— Nemojte, nemojte, šalio sam se. Vrlo je važna stvar; videćete sami.
Sedoh. Priznajem da me je stvar zainteresovala. Seli smo za jedan velik pisaći sto, jedan prema drugom. On se lukavo nasmeši i diže prst u vis.
— Molim vas, samo bez vaših lukavstava i bez igre vaših prstiju, i, što je najvažnije, — bez svih alegorija, nego pravo na stvar, inače ću odmah da odem! — viknuh ja opet u ljutini.
— Vi... vi ste gordi! — reče on s nekim glupim prekorevanjem, nagnuvši se prema meni u fotelji i digavši sve bore na čelu.
— Tako i treba s vama!
— Vi... vi ste danas uzeli od kneza para, trista rubalja; ja imam novaca. Moj novac je bolji.
— Otkuda vi znate da sam uzeo? — užasno se iznenadih ja, — da vam nije to on sam rekao?
— On mi je rekao; ne uznemirujte se, rekao mi je onako, uzgred, slučajno uz reč, uz jednu samo reč, ne naročito. On mi je rekao. A mogli ste da ne uzmete od njega. je li tako ili nije?
—Ali vi, čuo sam, derete kožu čoveku vašim procentima.
— Ja imam Mont de piété, i ne derem nikome kožu. ja samo pomažem prijateljima, drugim ljudima ne dajem. Za druge je Mont de piété.
Ovaj Mont de piété bio je običan založni zavod, na tuđe ime, u drugom stanu, koji je cvetao.
— A prijateljima dajem velike sume.
— Šta, zar je i knez takav vaš prijatelj?
— Pri-ja-telj; ali... on priča gluposti. A ne bi smeo da priča gluposti.
— Zar je on toliko u vašim rukama? je li mnogo dužan?
— Mnogo... mnogo je dužan.
— Vratiće vam; ima nasleđe...
— To nije njegovo nasleđe; dužan je novac, i još druge stvari je dužan. Nasleđe je malo. Vama ću dati bez procenta.
— Opet kao „prijatelju“? Čime sam to zaslužio? — nasmejah se ja.
— Zaslužićete. — On se opet nagnuo prema meni celim telom i digao prst.
— Stebeljkove! Bez dizanja prstiju, inače idem.
— Slušajte... on bi mogao da se oženi Anom Andrejevnom! — i pakleno zažmiri na levo oko.
— Čujte, Stebeljkove, naš razgovor postaje toliko skandalozan... Kako smete da pomenete ime Ane Andrejevne!
— Ne ljutite se.
— Slušam vas, s mukom se uzdržavajući, zato što vidim da se ovde sprema neka spletka, pa bih hteo da znam... Ali, Stebeljkove, može da me napusti strpljenje!
— Ne ljutite se, ne gordite se! Imajte malo strpljenja i saslušajte; a posle se opet gordite. Za Anu Andrejevnu znate? Za to da knez može da se oženi... i to znate?
— O tome sam, naravno, slušao, i znam sve; ali nikad nisam o tome govorio s knezom. Znam samo da se ta misao začela u glavi staroga kneza Sokoljskog koji je i sada bolestan; ali ja nikada nisam ništa govorio, i u svemu tome nisam
uzimao nikakva učešća. To vam kažem jedino radi objašnjenja, a sad mi dopustite da vas zapitam, prvo: zbog čega ste sa mnom otpočeli taj razgovor? A drugo, zar knez sa vama govori o takvim stvarima?
— On sa mnom ne govori; on neće sa mnom da govori, ali ja govorim s njim, a on samo neće da me sluša. Jutros
je vikao na mene.
— Dobro je i uradio.
— Stari knez Sokoljski daće velik miraz uz Anu Andrejevnu; ona mu se dopala. Kad se oženi, mladi knez Sokoljski će mi vratiti sve pare. Vratiće mi i nenovčani dug. Sigurno će mi vratiti. A sad nema čime da vrati.
— A ja, zašto sam ja tu potreban?
— Prelazimo na glavnu stvar: vi se sa njim poznajete; vi se sa svima tamo poznajete. U stanju ste sve da saznate.
— Ah, do đavola... šta da saznam?
— Da li hoće knez, da li hoće Ana Andrejevna, da li hoće stari knez. Treba tačno da saznate.
— I vi smete da mi predlažete da budem vaš špijun, i to — za pare! — skočih ja u ljutini.
— Ne gordite se, ne gordite se. Još samo malo strpljenja, svega pet minuta. — Opet me natera da sednem. Očevidno se nije bojao mojih gestova i uzvika; ali ja se reših da ga saslušam do kraja.
— Potrebno mi je da saznam brzo, brzo da saznam, jer... jer će, možda, uskoro biti i dockan. Videli ste kako je jutros progutao pilulu kada je onaj oficir rekao za barona i Ahmakovu?
Odista sam se unižavao što sam ga i dalje slušao, ali me je radoznalost neodoljivo vukla.
— Čujte vi... vi pustahijo! — rekoh mu ja odlučno. — Što ovde sedim i vas slušam i dopuštam da govorite o tim ličnostima... i čak vam i odgovaram, to nije zbog toga što vam dopuštam to po pravu. Prosto vidim neko nevaljalstvo... I, prvo, kakve nade može da ima knez u pogledu Katarine Ivanovne?
— Nema nikakve, ali se ljuti.
— To nije istina.
— Ljuti se. Ahmakova je sada koliko proigrana. On je tu izgubio parolu. Ostaje mu jedino Ana Andrejevna. Daću vam dve hiljade rubalja... bez procenta i bez menice.
Pošto je to izgovorio, on se naglo i važno zaturi u fotelji i izbulji na mene oči. I ja sam ga gledao pravo u oči.
— Vi se odevate u Velikoj Milionskoj ulici; za to su potrebne pare, potrebne su pare; moje su pare bolje od njegovih. Daću vam više od dve hiljade...
— Ali za šta? Za šta, da vas nosi đavo?
Udarih nogom. On se nagnu prema meni i reče mi energično:
— Za to da ne kvarite.
— Ali ja se i bez toga ne mešam u to, — viknuh ja.
— Znam da ćutite; to je dobro.
— Nije mi potrebno vaše odobrenje. ja to vrlo želim i sâm sa svoje strane, ali smatram da to nije moja stvar, i da mi i ne priliči.
— Eto vidite, eto vidite, ne priliči! — diže on prst.
— Šta, eto vidite?
— Ne priliči... He! — i najedared se zasmeja. — Razumem, razumem da vam ne priliči, ali... nećete kvariti? — namignu on; a u tom namigivanju bilo je nešto toliko drsko, čak podrugljivo, nisko! Kao daje u meni pretpostavljao neku niskost, i na tu niskostje računao... To je bilo jasno, ali nikako nisam mogao da shvatim u čemu je stvar.
— I Ana Andrejevna vam je sestra, — reče on najzad sugestivno.
— O tome ne smete govoriti. I uopšte o Ani Andrejevnoj ne smete govoriti.
— Ne gordite se, samo još jedan mali minut! Slušajte: on će dobiti novac i obezbediće sve, — reče važnim glasom Stebeljkov, — sve, sve, vi me pratite?
— I vi mislite da ću ja od njega da primim novac?
— sad ga već uzimate.
— Uzimam svoj novac.
— Kakav svoj novac?
— To je novac Versilovljev: on duguje Versilovu dvadeset hiljada rubalja.
— To je Versilovu, a ne vama.
— Versilovje moj otac.
— Ne, vi ste Dolgoruki, a ne Versilov.
— To je isto! — Odista, tada sam bio u stanju da tako mislim! Znao sam da to nije isto, nisam bio toliko glup, ali sam opet iz „delikatnosti“ tada tako mislio.
— Dosta! — viknuh. — Baš ništa više ne razumem. I kako ste smeli da me zovete za takve gluposti?
— Zar zaista ne razumete? Vi se pretvarate, ili? — sporo reče Stebeljkov, i unese mi se u lice s radoznalim i nekako nepoverljivim osmejkom.
— Boga mi, ne razumem!
— Ja kažem: on će obezbediti sve, sve, samo nemojte kvariti, i nemojte ga odvraćati...
— Vi mora da ste pomerili pameću. Šta ste okupili s tim „svi“? Da li mislite na to da će on obezbediti Versilova, šta li?
— Niste vi jedini tu, ni Versilov... ima tu i drugih. A Ana Andrejevna vam je isto tako sestra kao i Lizaveta Makarovna!
Pogledao sam ga s razrogačenim očima. Najednom senu u njegovom ružnom pogledu nešto kao sažaljenje:
— Ako ne razumete, tim bolje! To je dobro, vrlo dobro, što ne razumete. To je pohvalno... ako odista ne razumete.
Uhvatio me je bes.
— Od-la-zi-te mi s vašim glupostima, jeste li poludeli! — viknuh i uzeh šešir.
— To nisu gluposti! Pristajete li? Da znate, opet ćete doći.
— Neću, — odgovorih odsečno na pragu.
— Doći ćete, i tada... tada ćemo drukčije razgovarati. Tada će biti glavni razgovor. Dve hiljade rubalja, zapamtite!

II
Stebeljkov je na mene učinio tako prljav i zbunjen utisak, da sam se, kad sam izišao, trudio da o njemu i ne mislim, i samo sam opljunuo. Pomisao da je knez mogao govoriti s njim o meni i o novcu, bola me je kao igla. „Danas ću dobiti na kocki i vratiću“, mislio sam odlučno.
Koliko god da je bio glup i zbunjen na jeziku ovaj Stebeljkov, ipak sam u njemu video izrazitog nevaljalca u celom njegovom blesku, i, što je glavno, odmah sam pogodio da se tu plete nekakva intriga. Samo tada nisam imao vremena da ulazim ni u kakve intrige, i to je bio glavni uzrok mome slepilu! Uznemireno sam pogledao na sat, ali još nije bilo dva; bilo je, dakle, vremena za još jednu posetu, inače bih propao do tri sata od uzbuđenja. Odvezao sam se Ani Andrejevnoj Versilovoj, mojoj sestri. S njom sam se već davno sprijateljio kod moga staroga kneza, i to u vreme njegovog bolovanja. Misao da ga već tri-četiri dana nisam video, mučila je moju savest; ali me je baš Ana Andrejevna kod njega zamenila, knez ju je vrlo zavoleo i preda mnom ju je nazvao čak svojim anđelom hraniteljem. Povodom ovoga da zabeležim ovde: misao, da se Ana Andrejevna uda za kneza Sergija Petrovića, odista se rodila u glavi moga starca, i on mi ju je već više puta saopštio, naravno kao tajnu. Ispričao sam to Versilovu, pošto sam i ranije primetio da se od svih dnevnih pitanja, prema kojima je bio toliko ravnodušan, Versilov još uvek nekako naročito interesovao kad sam mu ma šta pričao o mojim susretima s Anom Andrejevnom. Versilov mi tada promrmlja da je Ana Andrejevna i sama dovoljno pametna da se nađe u tako delikatnoj stvari i bez tuđih saveta. Razume se, Stebeljkov je govorio istinu da bi joj starac dao miraz, ali kako je on smeo da računa s tim? Jutros mu je mladi knez doviknuo da ga se nimalo ne boji: da li mu je, odista, Stebeljkov govorio u kabinetu o Ani Andrejevnoj? Zamišljam koliko bih se ja naljutio na njegovom mestu.
Ani Andrejevnoj dolazio sam u poslednje vreme baš dosta često u posetu. Ali se tu stalno događala jedna čudna stvar: ona mi je uvek samo naznačivala vreme kad da dođem, i sigurno me je čekala, ali čim bih ja ušao, ona se uvek napravila kao da sam ušao neočekivano i iznenada; ovu njenu crtu sam zapazio, ali sam joj ipak postao privržen. Ona je živela kod Fanariotovih, kod svoje babe, naravno kao njena pitomica (Versilov nije davao ništa za njeno izdržavanje), — ali nije ni najmanje igrala onu ulogu koja se obično pripisuje pitomicama u kućama otmenih dama, kao što je kod Puškina, na primer, u „Pikovoj dami“, pitomica stare grofice. Ana Andrejevna je sama bila kao grofica. Stanovala je u toj kući potpuno odvojeno, to jest iako na istom spratu i u istom stanu sa Fanariotovima, ali u odvojenim dvema sobama, tako da ja, na primer, kad sam ulazio i izlazio, nijedanput nisam sreo nikoga od Fanariotovih. Imala je pravo da prima koga je htela i da upotrebljava celo svoje vreme onako kako joj je bilo prijatno.
Istina, bila joj je već dvadeset i treća godina. U društvo poslednje godine gotovo je prestala da zalazi, iako Fanariotova nije cicijašila na izdatcima svoje unuke, koju je, koliko sam slušao, vrlo volela. Naprotiv, meni se baš to dopadalo kod Ane Andrejevne što sam je uvek zaticao u vrlo skromnim haljinama, uvek nečim zaposlenu, s knjigom ili ručnim radom. Njena spoljašnost imala je nečega manastirskog, gotovo monaškog, i to mi se dopadalo. Nije bila razgovorna, ali je uvek govorila smišljeno, i užasno je umela da sluša, što ja nikada nisam umeo. Kad bih joj rekao da me ipak vrlo podseća na Versilova iako nema s njim nijedne zajedničke crte, ona bi uvek malo porumenela. Porumenela bi često i uvek naglo, ali uvek samo vrlo malo, i ja sam vrlo zavoleo na njenom licu tu osobinu. U njenom prisustvu nisam nikada nazvao Versilova po njegovim prezimenu, nego sam ga nazivao samo „Andreja Petrović“, i to je došlo nekako samo po sebi. Čak mi je jako palo u oči da su se Fanariotovi uopšte, izgledalo je, nekako stideli Versilova: to sam, uostalom, zaključio jedino po Ani Andrejevnoj, te stoga ne znam da li se tu može upotrebiti reč „stideli se“; nešto slično ipak je bilo. Razgovarao sam s njom i o knezu Sergiju Petroviću, i ona me je pažljivo slušala, i, čini mi se, interesovala se za moja saopštenja; ali je nekako uvek ispadalo kao da sam joj ja sam činio ta saopštenja, a ne da me je ona ispitivala. O mogućnosti braka između njih nisam nikada smeo s njom da progovorim, iako sam često želeo, zato što se i meni taj plan delimično dopadao. Ali u njenoj sobi o vrlo mnogim stvarima nisam smeo da govorim, pa sam se ipak retko prijatno osećao u toj sobi. Takođe sam mnogo voleo što je vrlo obrazovana i što je mnogo čitala, i čak naučne knjige; pročitala je mnogo više nego ja. Prvi put me je ona sama pozvala sebi. I tada sam još shvatio da je ona, možda, računala da od mene po nešto sazna. O, u to doba su mnogi mogli od mene da saznadu vrlo mnogo! „Ali šta mari, mislio sam, valjda me ne zove samo zbog toga“; jednom reči, još sam se radovao što sam mogao da joj budem koristan i„. i kad sam sedeo s njom, uvek mi se činilo da to moja sestra sedi pored mene, mada, naravno, o našem srodstvu još nijedanput nisam s njom razgovarao — nijednom reči, nijednom aluzijom čak nisam joj to pomenuo, kao da uopšte nije ni postojalo. Dok sam sedeo kod nje, činilo mi se da se ne može ni pomisliti da o tome govorimo, i, pravo da kažem, gledajući je, dolazila mi je neki put glupa misao u glavu da ona, možda, uopšte i ne zna da smo u srodstvu, — tako se ponašala prema meni.

III
Kad sam ušao, iznenadio sam se što sam kod nje zatekao Lizu. Bio sam gotovo poražen. Vrlo dobro mi je bilo poznato da su se one i ranije videle; to se desilo kod „odojčeta“. O toj fantaziji gorde i stidljive Ane Andrejevne: da vidi to odojče, i o susretu onde sa Lizom, možda ću docnije pričati ako bude umesno; ali ipak nisam nikako očekivao da će Ana Andrejevna ikad Lizu pozvati sebi. To me je prijatno iznenadilo. Ne pokazujući to, naravno, i pošto sam se pozdravio sa Anom Andrejevnom i toplo stisnuo ruku Lizi, ja sedoh pored nje. Njih dve zanimale su se važnim poslom: na stolu i na kolenima njihovim ležala je skupocena haljina Ane Andrejevne koju je nosila kad je izlazila; i koja je već bila stara, to znači tri puta obučena, a koju je želela da nekako prekroji. Liza je bila velik „majstor“ za te stvari i imala je ukusa, i tako se sastao ovaj svečani savet „mudrih žena“. Setio sam se Versilova i nasmejah se; a i ja ceo bio sam u svetlom duševnom raspoloženju.
— Vi ste danas vrlo veseli, i to je vrlo prijatno, — progovori Ana Andrejevna, važno i razgovetno izgovarajući reči. Njen glas je bio debeo i zvučan kontraalt, ali je uvek izgovarala reči mirno i tiho, uvek malo spustivši svoje duge trepavice, i s jednim jedva primetnim osmejkom na svom bledom licu. — Liza zna kako sam neprijatan kad nisam veseo, — odgovorih ja veselo.
— Možda i Ana Andrejevna za to zna, — bocnu me nestašna Liza. Draga moja Liza! Da sam samo znao šta se tada događalo u njenoj duši!
— Šta radite sad? — zapita me Ana Andrejevna. (Primećujem da me je sama pozvala da je danas posetim).
— sad evo ovde sedim i pitam se: zašto mi je uvek prijatnije da vas zateknem s knjigom nego za ručnim radom? Ne, istina, ručni rad vam ne stoji dobro. U tome se slažem s Andrejom Petrovićem.
— Još se nikako niste rešili da stupite na universitet?
— Odveć sam vam blagodaran što ne zaboravljate naše razgovore: to znači da o meni neki put mislite, ali... što se tiče universiteta, još se nisam ni na šta odlučio, a sem toga imam svoje naročite namere.
— To jest, on ima svoju tajnu, — primeti Liza.
— Šalu na stranu, Lizo. Jedan pametan čovek rekao mi je ovih dana da smo u celom ovom naprednom pokretu našem za poslednjih dvadeset godina pre svega dokazali da smo grozno neobrazovani. Tu je, naravno, mislio i na naše universitetlije.
— To je sigurno rekao tata; ti užasno često ponavljaš njegove misli, — reče Liza.
— Lizo, ti kao da mi ne dopuštaš da imam svoju pamet.
— U naše vreme je korisno saslušati reči pametnih ljudi i zapamtiti ih, — uze me malo u odbranu Ana Andrejevna.
— Tako je, Ana Andrejevna, — prihvatih ja sa žarom. — Ko ne misli o sadašnjem položaju Rusije, taj nije građanin!
Ja posmatram Rusiju možda sa osobitog gledišta: preživeli smo tatarsku najezdu, zatim dvovekovno ropstvo, i to, naravno, zato što nam je i jedno i drugo bilo po volji. sad je data sloboda i treba podneti slobodu: da li ćemo umeti? Da li će nam biti po volji sloboda? U tome je pitanje.
Liza baci brz pogled na Anu Andrejevnu, a ova je odmah spustila oči i uzela da nešto traži oko sebe; video sam da se Liza sva napela, ali se najednom neočekivano susretoše naši pogledi, i ona prsnu u smej; ja planuh:
— Lizo, tebe čovek baš ne može da razume!
— Oprosti mi! — reče ona prestavši da se smeje i gotovo tužno. — Bog zna šta mi je danas...
I kao da su joj suze zadrhtale u glasu. Bilo me je užasno stid; uzeo sam joj ruku i poljubih je toplo.
— Vi ste vrlo dobri, — meko mi reče Ana Andrejevna kad je videla da sam poljubio ruku Lizi.
— To mi je najmilije od svega, Lizo, što sam te danas video da se smeješ, — rekoh ja. — Verujete li, Ana Andrejevna: u poslednje vreme, kad god sam je sreo, gledala me je nekako čudno, i u pogledu kao da je bilo pitanje: „da nisi nešto saznao? je li sve’ dobro?“ Odista, nešto slično je kod nje.
Ana Andrejevna podiže polako oči i pogleda je oštro, a Liza obori glavu. Video sam, uostalom, vrlo dobro da su se one više i bliže poznavale nego što sam mogao da pretpostavim kad sam malopre ušao; misao na to bila mi je prijatna.
— Rekoste maločas da sam dobar; ne biste verovali kako se kod vas menjam na bolje, i kako mi je prijatno kod vas, Ana Andrejevna, — rekoh ja sa osećajem.
— I meni je vrlo milo što mi baš sad tako govorite, — odgovori mi ona značajno.
Moram da kažem da ona nije nikad sa mnom razgovarala o mom neurednom životu i o glibu u koji sam se uvalio, iako joj je, to sam znao, ne samo sve bilo poznato, nego je o tome i ispod ruke propitivala. Tako da je ovo sad bila prva aluzija u tom pravcu, i — samo me je još više zadobila.
— Šta radi naš bolesnik? — zapitah ja.
— O, mnogo mu je bolje: hoda, a juče i danas se izvezao u šetnju. A zar vi danas niste odlazili kod njega? On vas željno očekuje.
— Kriv sam, ali sad ga vi posećujete i potpuno me zamenjujete; izneverio me je i zamenio me je vama.
Ona načini ozbiljno lice, pošto je, vrlo verovatno, moja šala bila trivialna.
— Bio sam malopre kod kneza Sergija Petrovića, — promrmljah ja, — i... Zbilja, Lizo, jesi li ti bila malopre kod Darje Onisimovne?
— Jeste, bila sam, — nekako kratko odgovori ona, ne podižući glavu. — A ti, čini mi se, svaki dan ideš kod bolesnoga kneza? — zapita ona najedanput, da bi, valjda, ma šta rekla.
— Jeste, ja mu idem svaki dan, ali mu samo ne stignem, — odgovorih ja šaljivo. — Uđem u kuću i okrenem levo.
— I knez je zapazio da vrlo često zalazite kod Katarine Nikolajevne. Juče je o tome govorio i smejao se, — reče Ana Andrejevna.
— A čemu to, čemu se smejao?
— Šalio se, vi ga znate. Rekao je, znate, da jedna mlada i divna žena kod mladoga čoveka vašega uzrasta uvek izaziva osećanje ljutnje i jarosti... — odjednom se zasmeja Ana Andrejevna.
— Čujte... verujte, on je to vrlo tačno rekao, — rekoh ja: — sigurno nije on to kazao, nego ste mu vi to kazali?
— Zašto ja? Ne, on je to rekao.
— Dobro, a ako ta lepa žena obrati pažnju na toga mladoga čoveka, bez obzira na to što je on tako neznatan i stoji povučen u uglu i ljuti se što je još „mali“, i najedanput pretpostavi njega celoj gomili obožavalaca koji su oko nje, šta onda? — zapitah ja najedanput smelo i izazivački. Srce mi je zalupalo.
— Onda ćeš lepo propasti pred njom, — uze da se smeje Liza.
— Propasti? — uzviknuh ja. — Ne, ja neću propasti. Mislim da to nije tačno. Ako mi se koja žena ispreči na putu, mora ona ići za mnom. Meni se ne zatvara put nekažnjeno...
Liza mi je jedanput, mnogo docnije, kad smo se ovoga setili, uzgred rekla da sam tada izgovorio ovu rečenicu vrlo čudno, ozbiljno i kao najedanput zamišljen, ali to je bilo „tako smešno, da nije bilo moguće izdržati“; i odista, Ana Andrejevna se opet nasmejala.
— Smejte mi se, smejte! — rekoh ja kao u pijanstvu, zato što mi se ceo ovaj razgovor i njegov pravac užasno dopadao: — to mi od vas samo čini zadovoljstvo. ja volim vaš smeh, Ana Andrejevna! Vi imate ovu osobinu: ćutite, pa se najedanput zasmejete, za jedan trenut, tako da časak pre toga nije mogao čovek da vam to nasluti po licu.
Poznavao sam u Moskvi jednu damu, samo iz viđenja, posmatrao sam je izdaleka: bila je gotovo isto toliko divna kao vi, ali ona nije umela da se tako smeje, i njeno lice koje je bilo isto tako simpatično kao i vaše — nije nimalo privlačilo; a vaše lice užasno privlači... baš pomoću te osobine... Odavno sam hteo da vam to kažem.
To što sam rekao o jednoj dami da je „bila divna kao vi“, to je bilo samo moje lukavstvo; načinio sam se kao da mi se to otelo neočekivano, tobože kao da nisam ni primetio; znao sam vrlo dobro da žene više cene takve nesvesne pohvale, Nego ma koji drugi fino sadeljan kompliment. I mada je Ana Andrejevna porumenela, ja sam znao da joj je bilo milo. Damu sam potpuno izmislio: jer nisam u Moskvi poznavao nikakvu damu; to sam učinio samo zato da bih mogao da pohvalim Anu Andrejevnu i da joj načinim zadovoljstvo.
— Odista čovek mora da misli, — nasmeja se ona zanosno, — da ste poslednjih dana pod uticajem kakve divne žene.
Bilo mi je kao da negde letim... Čak sam hteo i da im nešto otkrijem... ali sam se uzdržao...
— A zbilja, još nedavno ste se o Katarini Nikolajevnoj izražavali sasvim neprijateljski.
— Ako sam o njoj rekao ma šta ružno, — sevnuh ja očima, — tome je kriva monstruozna kleveta protiv nje da je ona — neprijatelj Andreje Petrovića; kleveta i protiv njega da je on nju voleo, da ju je prosio i slične gluposti. Ta je stvar isto toliko monstruozna kao i ona druga kleveta protiv nje da je, božem, još za vreme života svoga muža, obećala knezu Sergiju Petroviću da će se udati za nj čim ostane udovica, a da posle nije održala reč. ja evo znam iz prve ruke da sve to nije istina, nego da je sve samo šala. Jedanput kad su bili u inostranstvu, u jednom veselom trenutku, ona je odista kazala knezu: „možda“, docnije; ali zar je to moglo značiti što drugo od obične šale? Vrlo dobro znam da knez sa svoje strane nije mogao pridati nikakvu važnost takvom obećanju, i da i nema namere uopšte, — dodadoh, jer mi nešto pade na pamet. — On ima sasvim druge planove, izgleda mi, — upletem tu lukavo. — Malopre je kod njega Naščokin govorio da će se Katarina Nikolajevna, božem, udati za barona Bjoringa: verujte da je knez podneo to saopštenje ne može biti bolje, budite u to uvereni.
— Kod njega je bio Naščokin? — zapita Ana Andrejevna značajno i kao iznenađena.
— Jeste; on je, izgleda, otmen čovek...
— I Naščokin je razgovarao sa njim o toj svadbi sa Bjoringom? — zapita Ana Andrejevna vrlo radoznalo.
— Nisu razgovarali o svadbi, nego tako, o mogućnosti, da se pronose glasovi; on je rekao da se u društvu o tome govori: što se mene tiče, ja sam uveren da je to besmislica.
Ana Andrejevna malo razmisli i nagnu se nad svoj ručni rad.
— Ja volim Sergija Petrovića, — rekoh ja najedanput sa žarom. — On neosporno ima svojih mana, već sam vam govorio, na primer ona njegova jednostranost... ali i njegove mane su dokaz da ima plemenitu dušu, zar nije tako? Danas, na primer, umalo što se nismo zavadili zbog jedne ideje: on je mišljenja da kad čovek govori o plemenitosti, onda i sam mora biti plemenit, inače je sve što kaže — laž. Zar je to logično? A, međutim, to je baš dokaz kakve visoke zahteve on u svojoj duši polaže na čast, dužnost, pravdoljubivost, zar nije tako?... Ah, Bože moj, koliko je ovo sati, — viknuh ja najedanput, pošto mi je iznenada pao pogled na časovnik na kaminu.
— Deset minuta do tri, — mirno reče Ana Andrejevna, pogledavši na časovnik.
Celo vreme dok sam govorio o knezu, ona me je slušala oborena pogleda, sa lukavim, ali ljubaznim osmejkom:
znala je zašto ga toliko hvalim. Liza je takođe slušala nagnuta nad rad, i već odavno nije ulazila više u razgovor.
Skočio sam kao opečen.
— Vi ste se negde zadocnili?
— Jesam... nisam... uostalom, odocnio sam, ali idem odmah. Samo još jednu reč, Ana Andrejevna, — počeh ja u uzbuđenju: — ne mogu da vam ne kažem danas! Hoću da vam priznam da sam već više puta blagosiljao vašu dobrotu i tu delikatnost s kojom ste me pozvali da dolazim kod vas... Na mene je poznanstvo s vama imalo vrlo silan uticaj... U vašoj sobi meni se nekako očisti duša i od vas izlazim bolji nego što sam. To je istina. Kad sedim uz vas, ne samo da ne mogu da govorim o ružnim stvarima, nego ne mogu ni da imam ružnih misli; pored vas one nestaju i, ako mi slučajno uzgred padne na pamet što ružno, pored vas se odmah zastidim toga ružnoga, izgubim hrabrost i pocrvenim u duši. I, znate, bilo mi je vrlo prijatno što sam našao kod vas danas moju sestru... To je dokaz vaše velike plemenitosti... vašeg divnog druželjublja... Jednom reči, vi ste se pokazali kao sestra, ako dopuštate da razbijem taj led, tako da ja...
Dok sam govorio, ona je ustajala sa stolice i bila sve rumenija; ali se najedanput kao trgla od nečeg, od neke linije preko koje ne treba preći, i brzo me prekide:
— Verujte da umem iz svega srca da cenim vaša osećanja... Razumela sam vas i bez vaših reči... i već odavno...
Zastala je zbunjena, i pruži mi ruku. Liza me je najedanput čupnula za rukav. Oprostio sam se i izišao, ali već u drugoj sobi stigla me je Liza.

IV
— Lizo, zašto si me povukla za rukav? — zapitam je ja.
— Ona je rđava, ona je lukava, nije dostojna... Ona se pred tobom pretvara, da te ispita, — šaptala mi je Liza brzo i ljutito. Nikad pre toga nisam video u nje takvo lice.
— Lizo, Bog s tobom, zar ona, takva divna devojka?
— Dobro, onda sam ja rđava.
— Lizo, šta ti je?
— Vrlo sam ružna. Ana je, valjda, najlepša devojka, a ja sam ružna. Dosta, ostavi to. Čuj: mama te moli za nešto „što sama ne sme da ti kaže“, tako je rekla. Dragi Arkadije! Okani se kocke, dragi moj, molim te... i mama te moli...
— Lizo, i sam znam, ali... znam da je to bedna malodušnost, no... to su samo sitnice i ništa više! Vidiš, zapao sam u dugove kao budala, i sad bih hteo da dobijem na kocki samo toliko da vratim dugove. Moguće je dobiti na kocki, jer ja sam se kockao bez računa, na juriš kao magare, a sad ću da dršćem za svaku rublju... Ne bio ja, ako ne dobijem. ja se ne kockam iz strasti; kocka nije za mene važna stvar, to je za mene samo prolazno, uveravam te! Odveć sam snažan da ne bih mogao prekinuti čim htednem. Kad vratim pare, biću vaš za uvek, i reci mami da vas više neću napuštati...
— Ovih trista rubalja malopre, šta su te koštale!
— Otkuda znaš? — trgoh se ja.
— Darja Onisimovna je sve čula.
Ali u tom trenutku me je Liza najedared gurnula iza jedne zavese na vratima, i oboje se nađosmo u takozvanom „fenjeru“, tojest u jednoj okrugloj sobici sastavljenoj iz samih prozora. Nisam se još ni osvestio, a začuh jedan poznat glas, zveket mamuza, i poznat mi korak.
— Knez Serjoža, — prošaptah.
— Jeste, on je, — prošapta i ona.
— Zašto si se tako uplašila?
— Tako; ne bih nipošto želela da me vidi ovde...
— Tiens[30] da on ne trči za tobom? — nasmejah se ja: — dao bih mu ja njegovo! Kuda ideš sad?
— Hajde da izađemo; idem s tobom.
— Jesi li se ti tamo već oprostila?
— Jesam; moja bunda je u predsoblju... Iziđosmo; na stepenicama mi dođe na pamet jedna misao:
— Znaš, Lizo, on je možda došao da je prosi!
— N-ne... neće je on prositi... —reče ona odlučno i sporo tihim glasom.
— Ti ne znaš, Lizo, mi smo se istina, danas malo sporečkali, — kad su ti već rekli, — ali, Boga mi, ja ga iskreno volim i želim mu da tu uspe. Opet smo se izmirili. Kad je čovek srećan, on je dobar... Vidiš, on ima mnogo divnih osobina... i humanost... Ima bar dobre začetke,... a u rukama tako odlučne i pametne devojke kao što je Versilova, potpuno bi se uravnotežio, i postao bi srećan. Šteta što nemam vremena,... ali hajde da te malo sa sobom povezem, pa ću ti nešto ispričati...
— Neću, odvezi se sam, ja idem na drugu stranu. Hoćeš li doći na večeru?
— Doći ću, doći ću, kao što sam obećao. Čuj, Lizo: jedan poganac — jednom reči jedan najodvratniji stvor, neki Stebeljkov ako ga znaš, ima na njegove poslove strašno velik uticaj... menice... Jednom reči, drži ga u rukama i toliko ga je pritisnuo, a ovaj se toliko unizio, da sad nema drugoga izlaza nego da se oženi Anom Andrejevnom; bar njih dvojica ne vide ništa drugo. Nju bi, Boga mi, trebalo o tome izvestiti; uostalom, glupost, ona će već i sama umeti sve da udesi. A da li će ga ona odbiti, kako ti misliš?
— Izvini, nemam vremena, — prekide Liza razgovor, a u njenom kratkom pogledu ja videh najednom toliko mržnje, da sam uplašeno viknuo:
— Draga Lizo, zašto se ljutiš na mene?
— Ne ljutim se na tebe; ne kockaj se samo...
— Ah, zbog kocke, ne brini, neću više.
— Maločas si rekao: „kad je čovek srećan“; znači da si srećan danas?
— Užasno, Lizo, užasno! Bože moj, već je tri sata prošlo!... Zbogom, Lizo! Draga Lizočka, reci mi: sme li čovek da ostavi damu da ga čeka? je li to dopušteno?
— Misliš pri sastanku? — zapita Liza sa jedva primetnim, ali nekako mrtvim, drhtavim osmejkom.
— Daj mi tvoju ručicu radi sreće.
— Radi sreće? Moju ruku? Ni po koju cenu ti je ne dam!
I ona brzo ode. I, što je važno, tako je ozbiljno to rekla.
Ja se popeh u svoje saonice.
Da, da, ta „sreća“ je tada i bila glavni uzrok što, kao kakva slepa krtica, ništa sem sebe nisam ni shvatao ni video!

GLAVA ČETVRTA
I
Sad se bojim da pričam. Sve je to bilo davno, ali sve to mi je i danas pred očima kao fatamorgana. Kako je mogla takva žena kao što je ona, zakazati sastanak ovakvom ružnom mladiću kao što sam bio Ja? — Eto to je padalo u oči na prvi pogled. Kad sam, ostavivši Lizu, poleteo njoj, i kad mi je zalupalo srce, iskreno sam pomislio u sebi da sam sišao s pameti: ideja o zakazanom sastanku najednom mi se učini tako glupa, da nisam u nju mogao da verujem. Pa ipak nisam u nju nimalo sumnjao; čak je ovako stajala stvar: što mi je jasnije bilo da je glupost, toliko sam više u nju verovao.
Uznemiravalo me je što su već prošla tri sata: „kad mi je zakazan sastanak, zašto odocnjavam na taj sastanak“, mislio sam. Javljale su se i druge misli, kao ova: „šta je bolje sad da radim, da budem drzak ili stidljiv?“ Ali sve je ovo bilo samo sporedno, jer u srcu je bila glavna stvar, i tu je bilo nešto što nisam mogao da odredim. Uoči toga dana mi je rekla: „Sutra u tri sata biću kod Tatjane Pavlovne“, — i to je bilo sve. Ali, pre svega, ona me je i kod sebe, u svojoj sobi, uvek primala samog, te mi je mogla reći sve što ima i bez preseljavanja kod Tatjane Pavlovne; dakle, zašto mi je zakazala drugo mesto, kod Tatjane Pavlovne? Još jedno pitanje: ako je ovo — sastanak, onda, znači, Tatjana Pavlovna neće biti kod kuće. I kako je ona to mogla postići, a da sve ostalo ranije ne objasni samoj Tatjani Pavlovnoj? Znači, i Tatjana Pavlovna je posvećena u tajnu? Ova misao mi se učinila surova, i nekako nečedna, gotovo gruba.
Zar nije mogla prosto-naprosto zaželeti da poseti Tatjanu Pavlovnu i da mi to juče saopšti bez ikakve druge namere — a ja to nisam razumeo! Ona je to i rekla tako uzgred, ne brižljivo, spokojno i posle vrlo dosadne sedeljke, jer sam, celo vreme dok sam bio kod nje juče, ne znam zašto bio kao zbunjen: sedeo sam, jedva progovorio koju reč, ne znajući šta da kažem, bio ljutit i stidljiv strašno, a ona se spremala nekuda da ide, kako se videlo docnije, i očevidno joj je bilo milo kad sam pošao. Sva ova razmišljanja gomilala su se u mojoj glavi. Najzad sam se rešio da uđem, zazvonim, i kad kuvarica otvori vrata, zapitam: „je li kod kuće Tatjana Pavlovna:“ Ako nije kod kuće, onda znači da je „sastanak“. Ali ja nisam u to sumnjao, nisam sumnjao!
Ustrčao sam uz stepenice i — na stepenicama, pred vratima, nestalo je moga straha. „Što bilo, mislio sam, samo neka bude što pre!“ Kuvarica mi je otvorila vrata i sa svojom odvratnom flegmom odgovorila kroz nos da Tatjana Pavlovna nije kod kuće. Hteo sam da zapitam: „A da nema drugoga koga, da ne čeka ko Tatjanu Pavlovnu?“, ali ne zapitah: „bolje da vidim sam“, i, promrmljav kuvarici da ću počekati Tatjanu Pavlovnu, skinem bundu i otvorim vrata...
Katarina Nikolajevna sedela je kod prozora i „čekala Tatjanu Pavlovnu“...
— Nema je? — zapita me ona kao zabrinuta i zlovoljna čim me je videla.
Ni njen glas ni lice nisu odgovarali mojim očekivanjima, tako da sam zastao na pragu zapanjen.
— Koga nema? — promrmljah.
— Tatjane Pavlovne! Zar vas nisam juče zamolila da joj kažete da ću doći kod nje u tri sata?
— Nisam... nisam je uopšte video.
— Zaboravili ste?
Sedoh kao ubijen. Dakle, to je bilo! I, što je najvažnije, sve je bilo toliko jasno kao dva puta dva, a ja —Ja sam neprestano uporno verovao.
— Ne sećam se da ste molili da joj kažem. Vi niste molili: samo ste kazali daćete biti kod nje u tri sata, — izgovorih ja nestrpljivo, i ne gledajući je.
— Ah! — uzviknu ona: — ako ste zaboravili da joj kažete, a znali ste da ću biti ovde, zašto ste vi onda došli ovamo?
Ja digoh glavu: na njenom licu nije bilo ni podsmevanja ni ljutine, lebdeo je samo onaj njen svetli, veseo osmejak pojačan šaljivim izrazom, — njen svakidašnji izraz, uostalom — gotovo detinjasto-šaljiv izraz: „Evo vidiš, uhvatila sam te; šta ćeš sad?“ kao da je govorilo njeno lice.
Nisam hteo da odgovorim, nego sam opet pogledao u zemlju. Ćutanje se produžilo jedno pola minuta.
— Vi sad dolazite od moga oca? — zapita ona.
— Ja sad dolazim od Ane Andrejevne, a kod kneza Nikole Ivanovića uopšte nisam bio... i vi ste to znali, — odgovorih ja na to.
— Nije vam se ništa desilo kod Ane Andrejevne?
— Znači da izgledam kao poludeo? Ne, ja sam i pre nego što sam bih kod Ane Andrejevne izgledao kao poludeo.
— I kod nje niste postali pametniji?
— Ne, nisam postao pametniji. Tamo sam, sem toga, čuo da se udajete za barona Bjoringa.
— Je li vam ona to rekla? — zainteresova se dama.
— Ne, to sam ja njoj rekao, a čuo sam da je jutros Naščokin govorio o tom knezu Sergiju Petroviću kod koga je bio u poseti.
Još nikako nisam dizao glavu; pogledati nju, značilo je obliti se svetlošću, radošću, srećom, a ja nisam želeo da budem srećan. Žaoka negodovanja uvukla se u moje srce, i za čas donesoh ogromnu odluku. I tada počeh da govorim, jedva se sećam šta. Zaduvao sam se i izgovarao nejasno, ali sam je već gledao hrabro. Srce mi je kucalo jako. Govorio sam o nečem što se ni na šta nije odnosilo, uostalom možda sam govorio i skladno. S početka je slušala sa svojim mirnim i strpljivim osmejkom, koji joj nikad nije nestajao s lica, ali, malo po malo, pa se pojavi u njenom ukočenom pogledu prvo iznenađenje, a zatim i strah. Osmejak još nije sasvim iščezao, ali i osmejak se od časa do časa mešao sa strahom.
— Šta vam je? — zapitam je kad sam primetio da je sva zadrhtala.
— Bojim vas se, — odgovori mi ona gotovo uznemireno.
— Zašto ne odlazite? Pošto sad ovde nema Tatjane Pavlovne, a vi znate da neće ni doći, treba dakle da ustanete i da odete.
— Htela sam da je sačekam, ali sada... u stvari... I ona ustade.
— Ne, ne, sedite, — zaustavim je Ja: — evo ste opet zadrhtali, ali se i u strahu smešite... Vi uvek imate osmejak. Evo sad ste se sasvim nasmešili...
— Vi ste u bunilu?
— Jeste, u bunilu sam.
— Bojim se... — prošapta ona opet.
— Čega?
— Da ćete početi da rušite zid... — opet se nasmeši ona, ali sad se već istinski bojala.
— Ne mogu da podnosim vaš osmeh.
I opet počeh da govorim. A sav kao da letim. Kao da me je nešto guralo napred. Nikad, nikad nisam s njom tako govorio, baš sam uvek bio stidljiv. I sada sam se užasno stideo, ali sam ipak govorio; sećam se da sam govorio o njenom licu: „Ne mogu više da podnosim vaš osmeh!“ — uzviknuo sam najednom: — Zašto sam vas zamišljao da ste stroga, sjajna i sa zmijskim društvenim frazama, još dok sam bio u Moskvi? Da, u Moskvi; još tamo sam o vama govorio sa Marijom Ivanovnom i zamišljao vas kakvi ste... Sećate li se Marije Ivanovne? Bili ste kod nje. Kad sam iz Moskve putovao ovamo, celu noć sam vas sanjao u vagonu. Ovde sam do vašega dolaska gledao ceo mesec dana na vaš portre kod vašega oca u kabinetu, i ništa nisam pogodio. Izraz vašega lica je detinjska šaljivost i beskrajna prostodušnost — eto! Užasno sam se tome čudio celo ovo vreme otkako vas posećujem. O, ja znam, i vi umete da pogledate gordo i da uništite čoveka pogledom: sećam se kako ste me pogledali kod vašega oca kad ste se vratili iz Moskve... Tada sam vas video, ali da me je ko zapitao kad sam izišao: kako izgledate? — ne bih umeo da kažem. Čak ni kolikoga ste rasta, ne bih umeo reći. Čim sam vas video, oslepeo sam. Vaš portre nimalo ne liči na vas: vi nemate oči tamne, nego sjajne, a izgledaju tamne jedino zbog dugih trepavica. Vi ste puni, srednjega rasta, ali vaša punoća je čvrsta, laka, punoća zdrave i mlade seoske devojke. Pa i vaše lice je sasvim seosko, lice seoske lepotice, — nemojte se nalaziti uvređena, jer to je dobro, to je bolje — okruglo, rumeno, jasno, otvoreno, nasmejano i... stidljivo lice! Odista, stidljivo! Stidljivo lice Katarine Nikolajevne Ahmakove! Kunem vam se, stidljivo i čedno! Više nego čedno — detinjasto! — Eto to je vaše lice! Celo vreme sam se čudio i neprestano sam se pitao: je li to ta žena? sad znam da ste vrlo pametni, ali u početku sam mislio da ste ograničeni. Vaša je pamet vesela, ali bez svakih ukrasa... Volim još što s vašega lica ne silazi osmeh: to je — moj raj! Volim još i vašu mirnoću, vašu tihost, i to što izgovarate reči tečno, mirno i gotovo leno, — baš tu lenost volim. Izgleda, kad bi se pod vama rušio most, da biste i tada o čemu bilo govorili tečno i mirno... Zamišljao sam vas da ste vrhunac gordosti i strasti, a vi ste čitava dva meseca razgovarali sa mnom kao student sa studentom... Nikad nisam zamišljao da imate takvo čelo: ono je malo nisko kao kod statua, ali belo i nežno, kao mramor, pod bujnom kosom. Imate visoke grudi, lak hod, neobičnu lepotu, a nemate nimalo gordosti. Tek sad sam se o tome uverio, do sada sve nisam verovao!
Celu ovu divlju tiradu ona je slušala raširenih očiju, videla je da i ja sâm dršćem. Nekoliko puta je podizala s gracioznim bojažljivim pokretom svoju ruku koja je bila u rukavicama, da bi me zaustavila, ali bi je opet spuštala u nedoumici i strahu. Nekoliko puta se čak brzo trzala i odmicala od mene. Dva-tri puta se i osmeh zasvetlio na njenom licu; jedno vreme bila je vrlo porumenela, ali pred kraj je postala nesumnjivo uplašena i počela sve više da bledi. Čim sam stao, ona pruži ruku i progovori molećim, ali ipak tečnim glasom:
— Ne treba tako da govorite... tako se ne govori...
I onda ustade s mesta, neužurbano uze svoj šal i muf od samurovine.
— Zar idete? — uzviknuh.
— Ja vas se zaista bojim... vi zloupotrebljavate... — reče ona s nekim sažaljenjem i prekorom.
— Saslušajte me, neću, Boga mi, probijati zid.
— Pa počeli ste već, — nije mogla da se uzdrži a da se ne nasmeši. — Čak i ne znam da li ćete me pustiti da prođem?
I, čini mi se, ona se odista bojala da je neću pustiti.
— Ja ću vam sâm otvoriti vrata, idite, ali znajte: rešio sam se na nešto ogromno; i ako hoćete da date zadovoljstva mojoj duši, vratite se, sedite i saslušajte samo dve reči. Ali ako nećete, vi idite, a ja ću vam sâm otvoriti vrata!
Ona me pogleda i sede.
— S kakvom bi srdžbom izišla druga koja žena, a vi ste seli! —kliknuh ja ushićeno.
— Nikad ranije niste sebi dopuštali da tako govorite.
— Ranije sam uvek bio stidljiv. I sad sam ušao, a nisam znao šta ću govoriti. Vi mislite da sad nisam stidljiv? I sad sam stidljiv. Ali sam se rešio na nešto ogromno, i osetio sam da ću svoju odluku izvršiti. I čim sam doneo tu odluku, odmah sam izgubio glavu, i počeo da govorim sve ovo... Saslušajte, evo moje dve reči: da li ja vas špijuniram ili ne? Odgovorite mi, — to vas pitam!
Lice joj brzo obli rumen.
— Ne odgovarajte još, Katarina Nikolajevna, nego saslušajte sve, pa posle recite celu istinu.
Najedanput sam oborio sve pregrade i poleteo u prostranstvo.

II
— Pre dva meseca stajao sam ovde iza zavese... sećate li se... a vi ste govorili s Tatjanom Pavlovnom o pismu. ja sam iskočio iza zavese, i, van sebe, izgovorio se. Odmah ste shvatili da ja nešto znam... niste mogli da ne shvatite... vi ste tragali za tim važnim dokumentom i bojali ste se od njega... Čekajte, Katarina Nikolajevna, nemojte još da govorite. Izjavljujem vam da je vaše podozrenje bilo opravdano: taj dokument postoji... to jest postojao je... ja sam ga video; to je jedno vaše pismo upućeno Andronikovu, je li tako?
— Vi ste videli to pismo? — brzo zapita ona, zbunjena i uzbuđena. — Gde ste ga videli?
— Video sam... video sam ga u Krafta... onoga što je izvršio samoubistvo...
— Odista? Vi lično ste videli? Šta je bilo s njim?
— Kraft ga je pocepao.
— Pred vama, jeste li vi videli?
— Preda mnom. Pocepao ga je, verovatno, pred smrt... Tada, naravno, nisam znao da će on da izvrši samoubistvo...
— Na taj način je pismo uništeno, hvala Bogu! — progovori ona sporo, odahnuv i prekrstivši se.
Nisam je slagao. To jest, slagao sam je time što je dokument bio u mene, a nikada nije bio u Krafta, ali to je bila sporedna stvar, a u najvažnijem je nisam slagao, jer u tom trenutku kad sam lagao, ja sam sebi dao reč da ću spaliti to pismo još te večeri. Kunem se da bih ga izvadio i dao joj, da je u tom trenutku bilo kod mene u džepu; ali pismo nije bilo kod mene, nego je bilo u stanu. Uostalom, možda joj ga ne bih ni dao, zato što me je bilo vrlo sramota da joj tada priznam da je pismo u mene, i što sam ga toliko dugo čuvao, toliko dugo čekao, i što joj ga nisam predao. A stvar je ista: čim dođem kući, spaliću ga; u svakom slučaju, nisam slagao! Kunem se da mi je savest bila čista u tom trenutku.
— I kad je tako, — produžim ja gotovo van sebe: — onda mi recite: jeste li vi mene zbog toga privlačili, laskali mi, primali me, što ste podozrevali da ja znam nešto o dokumentu? Čekajte, Katarina Nikolajevna, ne govorite još jedan časak, i pustite me da sve dovršim: celo vreme otkako dolazim kod vas u posetu, celo to vreme sumnjao sam da ste mi zbog toga samo laskali, da biste od mene što saznali za to pismo, da biste me naveli na to da vam priznam... Čekajte još jedan minut: sumnjao sam, ali sam i trpeo. Vaša dvoličnost je bila za mene neizdržljiva, zato što... zato što sam našao da ste vi najplemenitije biće! Reći ću vam otvoreno, reći ću vam otvoreno: bio sam vaš neprijatelj, ali sam našao da ste najplemenitije biće. Sve je bilo u meni odjednom pobeđeno. Ali dvoličnost, to jest sumnja u dvoličnost, mučila me je... sad je potrebno da se sve reši, da se sve objasni, taj čas je došao; ali pričekajte još malo, ne govorite, saznajte prvo kako ja lično gledam na sve to, baš sada, u ovom trenutku; otvoreno vam kažem: ako je bilo i tako, neću se naljutiti... to jest, hteo sam da kažem da se neću naći uvređen, zato što je to potpuno prirodno tako: ja to shvatam. Šta tu može da bude neprirodno i ružno? Dokument vas muči, vi sumnjate na jednog čoveka da sve zna, pa šta, naravno da ste morali želeti da vam on kaže... U tome nema ničega ružnog, baš ničega! Iskreno govorim. Ali je ipak potrebno da mi vi sad ma šta kažete... priznate (oprostite mi zbog ove reči). Potrebna mi je istina. Iz jednog naročitog razloga mi je potrebna! I zato mi recite, Katarina Nikolajevna: jeste li zato bili ljubazni prema meni što ste hteli da od mene saznate za dokument?...
Govorio sam kao da sam padao, i čelo mi je gorelo. Ona me je slušala bez uzbuđenja; naprotiv, na licu joj je bilo saosećanje, ali joj je pogled bio stidljiv, kao da ju je od nečega sramota.
— Jeste, zbog toga, — reče ona otežući i poluglasno. — Oprostite mi, ja sam tu kriva — dodade zatim, malo mi pružajući ruke.
To nikako nisam očekivao. Sve sam očekivao, samo ne te dve reči; ne od nje, jer sam je već poznavao.
— I vi mi kažete: „kriva“! Tako otvoreno „kriva“? — uzviknuh ja.
— O, već sam odavno počela da osećam da sam se o vas ogrešila... i sad mi je čak milo što je izišlo na videlo...
— Odavno ste osećali? Zbog čega niste ranije ništa kazali?
— Nisam znala kako da kažem, — nasmeši se ona: — to jest, i znala bih, — tu se opet nasmejala: — ali me je sve više bilo sramota... zato što sam vas, odista, u početku samo zbog toga „privlačila“, kao što se vi izraziste, a docnije mi je cela stvar postala odvratna... i bila sam sita celoga toga pretvorstva, uveravam vas! — i dodade bolno: — i svega toga traženja, takođe!
— Pa zašto onda niste zapitali potpuno otvoreno? Trebalo je samo da kažete: „Ti znaš za ono pismo, što se pretvaraš?“ i ja bih vam odmah sve rekao, odmah bih sve priznao!
— Ali ja sam... vas se malo bojala. Priznajem, nisam vam ni verovala. Da kažem istinu: ako sam bila neiskrena ja, bili ste i vi, — dodade ona i nasmeja se.
—Jeste, jeste, nisam bio dostojan! — uzviknuh ja poražen. — O, vi još ne znate svu bezdan moga pada!
— Ah, čak i bezdan! Opet vaš stil, — tiho se nasmeja ona, i zatim dodade tužno: — To pismo bilo je najžalosniji i najlakomisleniji postupak u mom životu. Svest o tome postupku bila mi je večiti prekor. Pod uticajem prilika i bojazni, posumnjala sam u moga dragoga i velikodušnoga oca. I kako sam znala da je to pismo moglo dopasti u ruke... rđavim ljudima... i kako sam imala razloga da se bojim, — reče ona uzbuđeno, — to sam drhtala na pomisao da ga ti ljudi mogu upotrebiti i pokazati mome tati... a ono je moglo na njega načiniti užasan utisak... u njegovoj tadašnjoj situaciji... na njegovo zdravlje... i on bi prestao da me voli... Jeste, — nastavi ona gledajući mi jasno u oči i verovatno shvativši u mome pogledu misao koja mi je prošla kroz glavu; —jeste, ja sam se bojala i za svoju budućnost: bojala sam se da me... pod uticajem svoje bolesti... ne liši i svoje potpore. I taj osećaj me je uznemiravao, ali sam se time po svoj prilici ogrešila o njega: on je tako dobar i velikodušan da bi mi sigurno oprostio. I to je bilo sve. A što sam s vama onako postupila, to nije trebalo — završi ona opet zastiđena. — sad me je od vas sramota.
— Ne, nema šta da vas bude sramota! — uzviknuh ja.
— Ja sam odista računala... na vašu vatrenost... i priznajem vam to, — reče ona i obori pogled.
— Katarina Nikolajevna! Ko, recite mi, ko vas nateruje da mi to priznate? — uzviknuh kao pijan: — šta bi vas stalo da ste samo ustali da mi najodabranijim rečima na najfiniji način objasnite da je dva puta dva četiri, da, ako je šta i bilo, ipak ništa nije bilo — razumete, onako kao što obično umeju u vašem boljem društvu da obrću sa istinom? ja sam glup i grub, i poverovao bih vam odmah, svemu bih poverovao što god biste mi kazali! Ništa vas ne bi stalo da ste tako učinili. U stvari nemate za šta da se od mene plašite. Kako ste mogli da se tako dobrovoljno unizite pred jednim skorojevićem, pred jednim bednim momčetom?
— U tome se bar nikako nisam unizila pred vama, — reče ona s izvanrednim dostojanstvom, očevidno ne shvativši moje reči.
— O, naprotiv, naprotiv! ja samo to i govorim...
— Ah, to je bilo tako ružno i lakomisleno s moje strane! — uzviknu ona prinevši ruku licu kao trudeći se da ga sakrije: — bilo me je sramota još juče, i zbog toga i nisam bila raspoložena kad ste bili kod mene... Cela je stvar u tome,
— dodade zatim — što moje prilike sad traže da neophodno saznam, najzad, celu istinu o sudbini toga nesrećnoga pisma... a inače sam već počinjala da ga zaboravljam... jer, ja vas nisam primala jedino zbog toga, — dodade najednom na kraju.
Moje srce zadrhta.
— Naravno da nisam, — nasmeši se ona finim osmejkom, — naravno da nisam! Ja... Vi ste vrlo tačno primetili maločas, Arkadije Makaroviću, da sam često s vama vodila razgovore kao student sa studentom. Uveravam vas da mi je često bilo dosadno među ljudima; naročito posle moga bavljenja u inostranstvu i svih ovih naših porodičnih nesreća... Čak malo i izlazim u društvo, i to nije jedino iz lenosti. Često zaželim da odem na selo. Tamo bih još jednom pročitala knjige koje volim, i koje sam već odavno odgurnula, a ovde nikako ne mogu da se priberem da ih čitam. O tome sam vam već govorila. Sećate li se da ste se smejali što čitam ruske novine, po dvoje novina dnevno?
— Nisam se smejao...
— Ali vas je to i uzbudilo, a ja sam vam odavno priznala: ja sam Ruskinja i volim Rusiju. Sećate li se kako smo zajedno čitali „fakta“, kako ste vi to nazivali (tu se nasmešila). Vi ste doduše bili često nekako... čudan čovek, ali vi se neki put tako oduševite, i umete uvek da nađete tačnu reč i interesujete se baš za ono što i mene interesuje. Kad ste „student“, odista ste mili i originalni. Ali ostale uloge vam, izgleda, ne idu od ruke, — dodade ona s divnim, lukavim osmejkom. — Sećate li se kako smo često čitave sate razgovarali samo o ciframa, sračunavali i poredili, brinuli se o tome koliko kod nas ima škola, u kom pravcu ide prosveta. Brojali smo ubistva i zločina dela, poredili ih sa dobrim izveštajima... želeli smo da saznamo kuda sve to ide, i šta će, na kraju krajeva, biti s nama samima. Kod vas sam našla iskrenost. U otmenom društvu sa nama ženama nikad tako ne govore. U prošlu nedelju počela sam razgovor s knezom **-ovom o Bizmarku, jer me on vrlo interesuje, a sama nisam umela pitanje da rešim, i, zamislite, seo je pored mene i počeo da mi objašnjava, baš vrlo podrobno, ali sve to s nekom ironijom i s onom snishodljivošću koju ne mogu da podnesem, a c kojom obično razgovaraju „veliki ljudi“ sa nama ženama kad se mešamo u „tuđe poslove“... A sećate li se kako se s vama zbog Bizmarka umalo nisam zavadila? Vi ste mi dokazivali da imate ideju „mnogo čistiju“ od Bizmarkove, — opet se zasmeja ona. — Srela sam u životu samo dva čoveka koji su sa mnom razgovarali potpuno ozbiljno: moga pokojnoga muža, koji je bio vrlo-vrlo pametan i... ple-me-nit čovek, — izgovorila je ona ubedljivo: — i još — vi sami znate koga...
— Versilova! — uzviknuh ja. Jedva sam disao nad svakom njenom reči.
— Jeste; vrlo sam volela da ga slušam, i najzad sam s njim razgovarala potpuno... možda i odveć otvoreno, ali tada mi je on najmanje verovao!
— Nije vam verovao!.
— Ne, i inače nikad mi niko nije verovao.
— Ali Versilov, Versilov!
— Ne samo što mi nije verovao, — reče ona oborivši pogled i s nekim čudnim osmejkom, — nego je smatrao da imam „sve poroke“
— Dok vi nemate nijedan!
— Ne, imam ih i ja nekoliko.
— Versilov vas nije voleo, zbog toga vas nije ni razumevao, — uzviknuh ja i sevnuh očima.
Nešto pređe preko njenog lica.
— Mahnite to, i nikad mi ne govorite o... tome čoveku...
— reče ona uzbuđeno i sa navaljivanjem. — Ali dosta; vreme je da pođem. (Ona ustade da pođe.) — Dakle, opraštate li mi, ili ne? — reče, gledajući mi u oči.
— Ja treba... vama... da oprostim! Čujte, Katarina Nikolajevna, i nemojte se ljutiti: je li istina da se udajete?
— To još nije rešena stvar, — odgovori ona malo uplašena od nečega i kao zbunjena.
— Je li on dobar čovek! Izvinite me, izvinete me zbog ovoga pitanja!
— Jeste, vrlo dobar čovek...
— Ne odgovarajte mi više, ne udostojavajte me odgovora! Jer ja znam da su ta moja pitanja nemoguća! Hteo sam samo da znam da li je on dostojan ili nije, uostalom, to ću već i sam saznati.
— Ah, nemojte! — reče ona sa strahom.
— Ne, neću, neću. Odustajem... Ali samo ću vam ovoliko reći: dao vam Bog svaku sreću svaku koju budete sami sebi izabrali... zato što ste mi dali sada toliko sreće, za jedan jedini sat! sad ste se urezali u moju dušu večito. Stekao sam blago: misao o vašem savršenstvu. Podozrevao sam, znate, da ste podmukli, da ste gruba koketa, i bio sam nesrećan... zato što nisam mogao s vama da spojim u jedno tu misao... poslednjih dana sam mislio dan i noć, i najednom sve je postalo jasno kao dan! Ulazeći ovamo mislio sam da ću naći jezuitstvo, lukavstvo, pronicljivu zmiju; međutim sam našao čast, slavu, studenta! Vi se smejete? Ako, smejte se! Vi ste svetica, vi se ne možete smejati onome što je sveto...
— O, ne, smešno mi je samo što upotrebljavate užasne reči... Šta vam sad znači ona „pronicljiva zmija“? — zasmeja se ona opet.
— Izmakla vam se je danas jedna dragocena reč, — produžih ja svečano. — Kako ste mogli samo da izgovorite preda mnom: „da ste računali na moju vatrenost“? Istina, vi ste svetica, i hteli ste da mi priznate to zato što ste uobrazili neku svoju krivicu, te ste hteli da sebe kaznite... Da, uostalom, nikakve krivice nije bilo, jer, da je i bilo što, sve što od vas dolazi, sve je sveto! Ali baš tu reč mogli ste da ne kažete, taj izraz!... Ta, upravo neprirodna čistosrdačnost pokazuje samo vašu višu čednost, poštovanje prema meni, veru u mene, — klicao sam ja bez veze. — O, ne crvenite, ne crvenite!... I ko je taj, ko je taj što je mogao da vas kleveta i da kaže kako ste vi — strasna žena?
O, oprostite: vidim po vašem licu da vas mučim; oprostite jednom pomamljenom momčetu njegove nezgrapne reči! Ali šta je stalo sada do reči, do izraza? Zar vi niste iznad svih izraza?... Versilov je jednom rekao da Otelo nije zbog toga ubio Dezdemonu, a posle i sebe, što je bio ljubomoran, nego zbog toga što mu je bio oduzet ideal... sad to razumem, jer je i meni danas vraćen moj ideal!
— Vi me preterano hvalite: ja ne vredim toliko, — reče ona sa osećajem. — Sećate li se šta sam vam govorila o vašim očima? — dodade zatim šaljivo.
— Da ja nemam oči, nego mesto očiju dva mikroskopa, i da svaku muvu uveličavam u medveda! Ne, sad ne preuveličavam!... Šta, zar idete?
Stajala je nasred sobe, s mufom i šalom u ruci.
— Ne idem, čekam kad ćete vi otići, a ja ću posle vas. Hoću još da napišem dve reči Tatjani Pavlovnoj.
— Odmah idem, odmah, ali još jedanput: budite srećni, sami ili sa onim koga izberete, dao vam Bog! A meni — meni je potreban samo ideal!
— Dragi, dobri Arkadije Makaroviću, verujte mi da ja o vama... Za vas moj otac uvek kaže: „dragi, dobri mladić!“ Verujte mi da ću se uvek sećati vaših priča o jadnom mladiću koga su ostavili kod tuđih ljudi, i o njegovom maštanju u samoći... Potpuno razumem kako se vaša duša razvijala... Ali sada, mada smo studenti, — dodade ona s molbom i sa stidljivim osmejkom, stežući mu ruku: — više se nećemo viđati kao pre i... valjda i sami razumete?
— Nećemo moći?
— Nećemo moći, dugo nećemo moći... tome sam ja kriva... Vidim da je to sad potpuno nemoguće... Viđaćemo se koji put kod tate...
— Vi se bojite „vatrenosti“ mojih osećanja, vi mi ne verujete? —- hteo sam da uzviknem; ali ona se najednom tako zastidela preda mnom, da mi reči ne siđoše s usana.
— Recite mi, — zaustavi me ona kod samih vrata, — vi ste lično videli da je... ono pismo... uništeno? Toga se dobro sećate? Po čemu ste tada poznali da je to bilo baš pismo koje sam pisala Andronikovu?
— Kraft mi je ispričao njegovu sadržinu i čak mi ga je i pokazao... Zbogom! Kad sam bivao kod vas, bio sam zaplašen i stidljiv pored vas, a čim biste izišli, bio sam gotov da poletim i poljubim mesto na patosu gde je stajala vaša noga... — izgovorih najedanput bezrazložno, ni sam ne znajući kako i zašto, i brzo iziđoh ne pogledavši je.
Pojurih sam kući; bio sam ushićen. U glavi mi se sve vrtelo kao od vihora, a srce je bilo puno. Vozeći se kući majci, setih se Lizine neblagodarnosti prema Ani, i njenih opakih i čudovišnih reči danas, i najednom me zaboli srce za sve njih! „Kako su svi oni tvrda srca! A Liza, šta joj je?“ pomislih stigavši pred kapiju.
Otpustih Matveju i naredih mu da dođe po mene u moj stan u devet sati.

GLAVA PETA
I
Na večeru sam odocneo, ali još nisu bili seli, nego su čekali mene. Možda zato što sam uopšte retko jeo kod njih, bila su spremljena i neka naročita jela: kao predjelo: sardine i slično. Ali na moje veliko čudo i žalost, zatekao sam ih sve nekako zabrinute, natmurene. Liza se jedva nasmešila kad me je videla, a mama je očevidno bila uznemirena; Versilov se nasmešio, ali silom. „Da se nisu pozavađali?“ pomislih. Uostalom, s početka je sve išlo dobro: Versilov se jedino namrštio malo na supu s knedlama, i jako je iskrivio lice kad su donesene na sto šnicle:
— Dovoljno je da pomeneš da ti stomak ne podnosi jedno jelo, pa da ti ga odmah sutradan iznesu, — ote mu se ljutito.
— Šta da spremim, Andreja Petroviću? Nikako da padne čoveku na um kakvo novo jelo, — plašljivo odgovori mama.
— Tvoja je majka savršena protivnost nekim našim novinama, za koje je dobro sve što je novo, — htede Versilov da okrene na šalu, ali mu nekako ne pođe za rukom, i samo je još jače zaplašio mamu, koja, naravno, nije razumela ništa od ovoga poređenja između nje i novina, nego se osvrtala oko sebe u nedoumici. U tom trenutku uđe Tatjana Pavlovna i, izjavivši da je već večerala, sede pored mame na divan.
Nikako mi još nije pošlo za rukom da za sebe pridobijem ovu ličnost; naprotiv, ona me je sve više uzimala na nišan za svaku sitnicu. Naročito se pojačalo njeno nezadovoljstvo protiv mene u poslednje vreme: nije mogla da vidi moje fićfirićsko odelo, a Liza mi je pričala da je gotovo pala u nesvest kad je čula da imam svoga kočijaša. Zbog toga sam u poslednje vreme, koliko god sam mogao, gledao da izbegavam susrete s njom. Dva meseca pre toga, odmah posle vraćanja nasleđa, otrčao sam kod nje da porazgovorimo o Versilovljevom postupku, bila je vrlo ozlojeđena: nimalo joj se nije dopadalo što je vraćeno sve, a ne polovina; a meni je rekla oštro:
— Mogla bih se opkladiti da si uveren da je Versilov vratio novac i da je opozvao dvoboj jedino zbog toga da bi o njemu popravio mišljenje Arkadije Makarović.
I gotovo je i pogodila: u stvari ja sam nešto u tom smislu odista i osećao.
Čim je ušla, osetio sam da će me sigurno napasti; čak sam malo bio uveren da je ona naročito zato i došla, i zbog toga sam počeo da se držim neobično slobodno, a to mi nije bilo teško jer sam još od posle podne neprestano plivao u radosti i sav sijao. Beležim jedanput za svagda da mi slobodno ponašanje nikad u životu nije dobro stajalo, to jest nije dobro stajalo mome licu, nego mi je, naprotiv, uvek donosilo sramotu. Tako je i sada bilo: za čas se spotakoh sam. Bez ikakve rđave namere i osećanja, prosto iz lakomislenosti, pošto sam primetio da je Liza užasno tužna, lupnuh bez razmišljanja o tome šta govorim:
— Jedanput u veku večeram ovde, i ti, Lizo, nađe, baš kao naročito, da budeš tužna!
— Boli me glava, — odgovori Liza.
— Ah, Bože moj, — zakači se odmah Tatjana Pavlovna: — šta bolesna! Arkadije Makarović je izvoleo da dođe na večeru, treba da igraš i da se veseliš.
— Vi ste nesumnjivo nesreća moga života, Tatjana Pavlovna: nikad neću doći ovamo kad ste vi ovde! — i iskreno ljutit udarim pesnicom po stolu; mama se trže, a Versilov me čudno pogleda. ja se tada najednom nasmejah i zamolih ih da mi oproste.
— Tatjana Pavlovna, trzam natrag reč o nesreći moga života,—obratih se njoj, produžujući svoje slobodno ponašanje.
— Ne, ne treba, — odseče ona: — meni mnogo više laska da budem tvoja nesreća, nego obrnuto, budi uveren.
— Dragi moj, treba čovek da ume da podnosi sitne neprijatnosti u životu, — promrmlja uz osmejak Versilov, — bez neprijatnosti ne vredi ni živeti.
— Znate li vi da ste neki put užasan nazadnjak, — odgovorih mu ja, smejući se nervozno.
— Dragi prijatelju, to ne mari ništa.
— Ne, to mari! Zašto ne kažete magarcu otvoreno da je magarac?
— Da ne govoriš o sebi? Pre svega, neću i ne mogu nikome da sudim.
— Zašto nećete, zašto ne možete?
— Iz lenosti i iz odvratnosti. Jedna pametna žena rekla mi je jedanput da nemam prava da sudim drugima zato što „ne umem da patim“; da bi čovek mogao da sudi drugim ljudima, potrebno je da patnjom zasluži pravo da bude sudija. Malo je preterano, ali u primeni na mene možda je i tačno, tako da sam se rado pokorio tome mišljenju.
— Da vam to nije rekla Tatjana Pavlovna? — uzviknuh ja.
— A otkuda znaš da je ona? — malo začuđen pogleda me Versilov. — Pogodio sam po licu Tatjane Pavlovne: ona se trgla kad ste rekli.
Pogodio sam slučajno. Ovu rečenicu, odista, kako se videlo docnije, rekla je Tatjana Pavlovna Versilovu sinoć u jednoj vatrenoj prepirci.
Uopšte, ponavljam, ja sam s mojom radošću i ekspansivnošću naleteo na sve njih sasvim u nevreme: svi su oni imali svoj bol i to vrlo težak.
— Ništa ne razumem, zato što je sve to toliko apstraktno; evo jedna vaša osobina: to je užasno kako vi, Andreja Petroviću, volite da govorite apstraktno; to je egoistična osobina: apstraktno vole da govore samo egoisti.
— Nije glupo rečeno, ali nemoj da budeš nametljiv.
— Ne, dopustite,—produžih ja sa svojom ekspansivnošću : —- šta znači to „patnjom zaslužiti pravo da budeš sudija“? Koje pošten, taj može da bude sudija — Ja tako mislim.
— Malo ćeš, u tom slučaju, nakupiti sudija.
— Jednoga već poznajem.
— Koga to?
— On sad sedi i govori sa mnom.
Versilov se čudno nasmeši, nagnu se do moga uva, i, uhvativ me za rame, prošapta mi: „On te u svemu laže.“
Ni do danas ne znam šta je tada mislio, ali, očevidno je bio u tom času vrlo uzbuđen (usled jedne vesti, kako sam docnije zaključio). No ova rečenica: „on te u svemu laže“ bila je toliko neočekivano i toliko ozbiljno rečena, i s takvim čudnim, nimalo šaljivim izrazom, da sam sav nervozno pretrnuo, gotovo se uplašio i divlje ga pogledao, ali Versilov se već požurio da se nasmeje.
— No, hvala Bogu! — reče mama koja se uplašila zbog toga što mi je on šaptao na uvo, — a ja sam mislila... Ti, Arkaša, nemoj na nas da se srdiš; pametne ljude naći ćeš i izvan nas, ali ko će te voleti ako nas ne budeš imao?
— Zbog toga i jeste nemoralna rođačka ljubav, što je nezaslužena. Ljubav treba zaslužiti.
— Trebaće vremena da je zaslužiš, a ovde te volimo i zabadava.
Svi se nasmejaše.
— Mama, možda niste hteli da gađate, ali ste pticu ipak pogodili! — dobacih ja, i takođe se nasmejah.
— A ti si sigurno uobrazio da imaju za šta da te vole, — nasrnu opet na mene Tatjana Pavlovna: ne samo da nisi zaslužio da te vole, nego te vole usprkos odvratnosti prema tebi!
— Ah, to nije istina! — rekoh ja veselo: — Znate li možda ko mi je danas rekao da me voli?
— Šegačio se s tobom kad ti je rekao! — nekako neprirodno pakosno upade Tatjana Pavlovna. Svaki delikatan čovek, a naročito žena, mora da te omrzne već samo zbog tvoje duševne prljavštine. Imaš nafriziranu kosu, fino belo rublje, odelo napravljeno kod Francuza, a sve je to prljavština! Ko te odeva, ko te hrani, ko ti daje novac da se kockaš na ruletu? Pomisli, od koga se ne stidiš da primaš novac?
Mama je toliko pocrvenela da nikad pre toga nisam video toliko stida na njenom licu. ja se sav prenerazih:
— Ako trošim, trošim svoj novac, i ne moram nikome davati računa, — odsekoh ja sav rumen.
— Čiji svoj novac? Kakav svoj novac?
— Nije moj, ali je novac Andreje Petrovića. On mi neće odreći... Uzeo sam od kneza na račun njegovoga duga Andreji Petroviću.
— Dragi prijatelju, — reče odlučno Versilov, — tamo nema nijedne moje kopejke.
Ova rečenica bila je užasno značajna. Potpuno sam promašio. O, razume se, kad se sada setim svog tadašnjeg paradoksalnog i bezbrižnog raspoloženja, ja sam uveren da bih doskočio i izvukao se iz neprilike kakvim „vrlo plemenitim“ zanosom ili blještavom dosetkom, ili čime bilo — ali najedanput primetim na Lizinom natmurenom licu jedan kivan, optužujući izraz, nepravedan prekor, gotovo podsmevanje, i kao da me uhvati đavo: — A vi, gospođice, — okrenuh se najedared njoj, — izgleda često posećujete u stanu kneževom Darju Onisimovnu? Onda vas molim da joj predate evo ovih trista rubalja zbog kojih ste me danas već toliko gnjavili.
Izvadih novac i pružih joj. Samo, hoće li mi poverovati da sam ove glupe reči tada izgovorio bez ikakve namere, to jest bez i najmanje aluzije na ma šta. Nikakve aluzije nije moglo ni biti, jer u tom trenutku baš ništa nisam znao. Možda je u meni postojala samo želja da Lizu ma čime pecnem, ali to je bilo srazmerno vrlo nevino, nešto u ovom smislu: gospođice, nemojte da se mešate u tuđe stvari, a kad već hoćete da se mešate, izvolite sami nađite toga kneza, toga mladoga čoveka, petrogradskoga oficira, i predajte mu ovaj novac, „kad već imate toliku želju da se plećete u poslove mladih ljudi“.
— Ali kakvo je bilo moje zaprepašćenje kad se najedanput diže mama i preteći mi prstom viknu:
— Ne usuđuj se! Ne usuđuj se!
Ovako što od nje nikad nisam mogao ni zamisliti, i skočih sa svoga mesta, ne u strahu, nego sa nekim bolom, sa teškom ranom u srcu, jer mi je bilo jasno da se dogodilo nešto ozbiljno. Ali mama nije dugo izdržala: pokrila je lice rukama i brzo izišla iz sobe. Liza je izišla za njom i ne pogledavši na moju stranu. Tatjana Pavlovna me je posmatrala jedno pola minuta ćuteći:
— Zar si, odista, imao nameru da nešto smutiš? — reče ona zagonetno, gledajući me duboko iznenađena, pa takođe otrča za njima ne sačekavši moj odgovor. Versilov ustade od stola, neprijateljskoga, gotovo krvničkoga izgleda, i uze u uglu svoj šešir.
— Pretpostavljam da valjada nisi toliko glup, nego si samo bezazlen, — promrmlja mi on podrugljivo. — Ako dođu, reci im da me ne čekaju na kolače: idem da se malo prošetam.
Ostao sam sâm; s početka mi je bilo neobično, zatim me je počela stvar vređati, i najzad jasno uvideh da sam kriv. Uostalom, nisam znao u čemu je baš moja krivica, samo sam tako nešto osećao. Sedoh do prozora i stadoh da čekam. Pošto sam čekao oko deset minuta, uzeh i ja šešir i popeh se gore u moju bivšu sobicu. Znao sam da su one tamo, to jest mama i Liza, a da je Tatjana Pavlovna već otišla. Tamo sam ih odista i našao obe zajedno na mom divanu, gde o nečem šapću. Kad sam se pojavio, odmah su prestale da šapću. Na moje veliko čudo, one se nisu na mene srdile; mama se, bar, na mene nasmešila.
— Mama, kriv sam, — počeh ja...
— No, no, ništa za to, — prekide me mama: — nego samo da se volite između sebe i da se nikad ne posvađate, pa će vam i Bog dati sreću.
— On me, mama, nikada neće uvrediti, uveravam vas! — ubeđeno i s osećajem reče Liza.
— Samo da nije bilo ove Tatjane Pavlovne, ne bi se ništa dogodilo, — viknuh Ja: — odvratna žena!
— Vidite li, mama? Čujete li? — reče joj Liza ukazujući na mene.
— Evo što ću vam reći obema, — produžih Ja: — ako na svetu ima išta gadno, gadan sam ja, a sve ostalo je divno!
— Dragi Arkaša, nemoj da se ljutiš, ali kad bi odista hteo da prestaneš...
— Da se kockam? Prestaću, mama: danas idem poslednji put, naročito iz razloga što je Andreja Petrović sam otvoreno izjavio da tamo nema nijedne njegove kopejke. Nećete mi verovati kako me je sramota... Uostalom, s njim se moram objasniti... Mama, draga mama, prošloga puta rekao sam ovde... nešto nezgodno... Mamice, nisam tako mislio: ja iskreno želim da verujem, samo sam se razmetao, međutim ja vrlo volim Hrista...
Prošloga puta, odista, bio je između nas vođen razgovor o tome; mama je bila vrlo ožalošćena i uzbuđena. Kad je sad čula moje izvinjenje, nasmešila mi se kao detetu:
— Arkaša, Hristos prašta sve, oprostiće i tvoje huljenje, i oprostiće i gore stvari. Hristos je otac, Hristos nema potrebe ni za čim i sijaće čak i u najdubljoj tami...
Ja se pozdravih s njima i iziđoh, misleći na mogućnost kako da se još danas nađem s Versilovom; bilo mi je vrlo potrebno da s njim govorim, što maločas nije bilo moguće. Vrlo sam naslućivao da me on čeka u mome stanu. Pođoh peške; počelo je malo da mrzne, te je bilo vrlo prijatno prohodati se.

II
Stanovao sam blizu Voznesenskoga mosta, u jednoj ogromnoj kući u dvorištu. Kad sam ulazio na kapiju, sretnem se sa Versilovom koji je izlazio iz moga stana.
— Po svom običaju došao sam šetajući do tvoga stana, i malo sam te i čekao kod Petra Hipolitovića, ali mi je bilo dosadno. Oni tamo kod tebe večito se nešto svađaju, a danas je žena čak i legla u postelju i plače. Pogledao sam šta rade, pa sam otišao.
Zbog nečega se naljutih.
— Vi po svoj prilici mene jedino i posećujete, i sem mene još Petra Hipolitovića, i nemate drugih poznanika u celom Petrogradu?
— Dragi prijatelju... to nije nimalo važno.
— A kuda ćete sad? Hajdete kod mene.
— Ne, neću više da se vraćam kod tebe. Ako hoćeš, hajde da se prošetamo, divno je veče.
—Da ste, mesto vaših apstraktnih razmišljanja, sa mnom govorili čovečanski, i, na primer, makar aluzijom pomenuli tu prokletu kocku, ne bih se, možda, zaglibio kao budala, — rekoh mu ja najednom.
— Kaješ se? To je dobro, — odgovori on cedeći reči: — uvek sam naslućivao da za tebe kocka nije glavni posao, nego samo pri-vre-men skok u stranu... Imaš pravo, dragi prijatelju, kocka je svinjarija, a pored toga može čovek i da izgubi novac,
— I da prokocka tuđ novac.
— A zar si prokockao i tuđ novac?
— Vaš novac sam prokockao. Uzimao sam od kneza na vaš račun. To je naravno bilo ružno i glupo s moje strane... da smatram vaš novac svojim, ali ja sam neprestano hteo da povratim što sam izgubio.
— Obraćam ti pažnju još jedanput, dragi moj, da tamo nema mojih novaca. Poznato mi je da je taj mladi čovek i sam u neprilici, i ja na njega sasvim ne računam, bez obzira na njegova obećanja.
— U tom slučaju sam u dvostruko gorem položaju... u vrlo smešnom položaju! Iz koga mi je razloga on davao novac, i zašto sam ga uzimao?
— To je tvoja stvar... A zar nisi imao baš ni najmanjeg razloga da uzimaš novac od njega?
— Sem toga što smo drugovi...
— Ne, izvan drugarstva? Nema li baš ništa zbog čega si nalazio da je moguće da od njega uzimaš novac, ha? Recimo, na osnovu kakve kombinacije?
— Kakve kombinacije? Ne razumem.
— Utoliko bolje što ne razumeš, i, priznajem ti, dragi prijatelju, da sam u to bio uveren. Brisons là, mon cher, [31] i postaraj se na neki način da se više ne kockaš.
— Da ste mi to ranije rekli! I sad mi govorite kao da kroz zube govorite.
— Da sam ti ranije rekao, samo bih se s tobom posvadio, i ti me ne bi tako rado puštao k sebi uveče. I znaj, dragi moj, da su svi ti unapred davani spasonosni saveti samo uvlačenje u tuđu savest na tuđ račun. Dosta sam se uvlačio u savest drugih ljudi i, na kraju krajeva, jedini ćar mi je bio podsmevka i podrugivanje. Naravno, na podsmevke i podrugivanja ostajem ravnodušan, ali je glavno to da na taj način ništa ne postižeš: niko te ne sluša... a svi te omrznu.
— Radujem se što ste jedanput počeli da razgovarate sa mnom stvarno, a ne o apstraktnostima. Hteo bih da vas o još jednoj stvari zapitam, odavno sam to hteo, ali sve nekako nije bilo moguće. Vrlo je dobro što smo na ulici. Sećate li se onoga večera kod vas, poslednjega večera, pre dva meseca, kad ste sedeli sa mnom kod mene „u grobu“, i ja vas ispitivao o mami i o Makaru Ivanoviću, — sećate li se kako sam tada bio prema vama „slobodan“? Zar ste mogli da dopustite jednom nedoraslom žutokljunom sinu da onakvim izrazima govori o svojoj majci? Ne samo to, nego niste nijednom rečcom pokazali da ne dopuštate; naprotiv, i sami ste se „raspojasali“, i time mi dali još veću slobodu.
— Dragi moj prijatelju, neobično mi je milo da čujem od tebe... da tako osećaš... Jeste, vrlo dobro se sećam, i odista sam očekivao tada da se na tvom licu pojavi rumenilo stida, i što sam te i sam pomagao da budeš slobodan, to je možda baš zato da te dovedem do granice...
— I samo ste me tada obmanuli i još više zamutili čist izvor moje duše! Jeste, ja sam bedno momče, i ni sâm ne znam u danom trenutku šta je zlo, a šta je dobro. Da ste mi tada pokazali makar kao dlaku uzan put, ja bih se snašao i pošao bih pravim putem. Ali vi ste me tada samo naljutili.
— Cher enfant, uvek sam predosećao da ćemo se nas dvojica, ovako ili onako, jednom susresti: to „rumenilo“ na tvome licu došlo ti je sada samo sobom i bez mojih uputstava, a to je za tebe, kunem ti se, bolje... Dragi moj, ti si, primećujem, u poslednje vreme mnogo dobio... da li to nije blagodareći drugarstvu s knezićem?
— Nemojte da me hvalite, ne volim To. Ne ostavljajte u mom srcu tešku sumnju da me hvalite iz jezuitstva, na štetu istine, da biste mi se više dopali. ja, u poslednje vreme... Vidite li... Bio sam u društvu žena. Vrlo dobro sam primljen, na primer, kod Ane Andrejevne, je li vam poznato?
— To sam saznao od nje lično, dragi prijatelju. Jeste, ona je vrlo mila i pametna. Mais brisons là, mon cher. Danas se neobično gadno osećam — melanholija, šta li je? Možda je od rđavog varenja. Šta je bilo kod kuće? Ništa?
Ti si se tamo, naravno, izmirio, i izgrlili ste se? Cela va sans dire.[32] Neki put me hvata tuga kad pođem tamo k njima, čak i posle najodvratnije šetnje. Odista, neki put idem po kiši obilaznim putem, samo da bih se što docnije vratio na to ognjište... O, Bože, kako je dosadno, kako je dosadno!
— Mama...
— Tvoja majka je najsavršeniji i najdivniji stvor na svetu, mais... Jednom reči, ja je nisam dostojan. Zbilja, šta im je danas? poslednjih dana sve do jedne su nekako... Znaš, ja se uvek trudim da ignoriram, ali tamo se danas nešto zapetljalo... Nisi ništa primetio?
— Ne znam ništa određeno, i čak ne bih ništa ni primetio da nije bilo te proklete Tatjane Pavlovne koja ne može da ne zajeda. Imate pravo: tamo se nešto desilo. Danas sam zatekao Lizu kod Ane Andrejevne, ona je već onde bila nekako... baš me je iznenadila. Vama je sigurno poznato da ona ide kod Ane Andrejevne?
— Poznato mi je, dragi prijatelju. A ti... kad si ti bio danas kod Ane Andrejevne, mislim u koliko baš sati? To mi je potrebno zbog jednog fakta.
— Od dva sata do tri. I zamislite, kad sam izlazio, došao joj je knez...
I ispričam mu celu moju posetu do poslednje pojedinosti. On je neprestano slušao ćuteći; o mogućnosti braka između kneza i Ane Andrejevne nije progovorio ni reči; na moje oduševljene pohvale o Ani Andrejevnoj opet bi samo promrmljao da je „mila“.
— Uspeo sam danas da je neobično iznenadim time što sam joj saopštio najsvežiju novost iz otmenoga društva o tome da se Katarina Nikolajevna Ahmakova udaje za barona Bjoringa, — rekoh iznenada kao da se u meni najednom nešto otrglo.
— Istina? Ali zamisli, ona mi je tu istu „novost“ saopštila još jutros pre podne, to jest mnogo pre nego što si mogao da je iznenadiš.
— Šta kažete? — rekoh i stadoh na mestu: — a otkuda je ona mogla da sazna? Uostalom, šta mi je! Naravno da je mogla da sazna pre mene, ali zamislite: ona je saslušala moju vest kao savršenu novost! Uostalom... uostalom, šta me se tiče!
Neka živi širokogrudost! Potrebno je dopustiti širinu karaktera, zar nije tako? ja bih, na primer, sve odmah izbrbljao, ona, međutim, zatvori kao u tabakeru... I ipak, ipak, ona zato nije manje divan stvor i vanredan karakter!
— O, bez sumnje, svako na svoj način! I što je najoriginalnije od svega: ti vanredni karakteri čoveka često neobično iznenade, na svoj način; zamisli, Ana Andrejevna me je danas najedanput zbunila pitanjem: „da li ja volim Katarinu Nikolajevnu Ahmakovu?“
— Kakvo ludo i neverovatno pitanje! — uzviknuh ja opet usplahiren. Čak su mi se i oči zamaglile. Nikad pre toga nisam s njim razgovarao o toj temi, a evo on sam..„— Čime je obrazložila svoje pitanje?
— Ničim, dragi prijatelju, savršeno ničim; tabakera se zatvorila još jače i, što je glavno, zamisli, ja nikad nisam dopustio ni mogućnost da sa mnom slično razgovara, niti je ona... Uostalom, sâm si rekao da je poznaješ, i zato možeš zamisliti kako joj priliči takvo pitanje... Da ti ne znaš kakav razlog?
— I ja sam iznenađen kao i vi. Možda je to bilo samo iz radoznalosti ili iz šale?
— O, naprotiv, ona je vrlo ozbiljno pitala, i to nije samo onako zapitala, nego je gotovo, i tako reći, htela da se informiše, i to očevidno iz vrlo značajnih i kategoričkih razloga. Hoćeš li ići kod nje? Ne bi li mogao što da saznaš? Čak bih te zamolio za to, jer, vidiš...
— Ali sama mogućnost, što je glavno, sama mogućnost da pretpostavi da vi volite Katarinu Nikolajevnu! Izvinite, još ne mogu da se priberem od iznenađenja. Nikad, nikad nisam sebi dopustio da s vama razgovaram o toj ili sličnoj stvari...
— I to si vrlo pametno činio, dragi moj.
— Vaše bivše tajne ljubavi i vaše veze, — naravno, to je tema neprilična za naše razgovore, i čak bi bilo glupo s moje strane; ali sam, baš u poslednje vreme, nekoliko puta rekao u sebi: Bože, da li ste vi ikada voleli tu ženu, makar i jedan trenut?— O, nikad se vi ne biste tako čudno prevarili u njoj, u vašem mišljenju o njoj, kao što se to desilo! A to šta se desilo — to mi je poznato: da ste jedno drugom neprijatelji, i da se mrzite međusobno, to znam, slušao sam, mnogo sam slušao, još u Moskvi sam slušao. No tu se pre svega baš ispoljava fakt jake mržnje, jakoga neprijateljstva, baš neljubavi, a Ana Andrejevna vas najedanput pita: „volite li je?“ Zar je ona tako rđavo obaveštena? To je neverovatno! Ona se šalila, uveravam vas da se šalila!
— Ali ja primećujem, dragi moj, — i u njegovom glasu se oseti najednom nešto nervozno i srdačno, nešto što prodire u srce, a to je retko bivalo kod njega: — primećujem da i ti odveć vatreno govoriš o toj stvari. Maločas si rekao da opštiš s damama... da te ispitujem o tome, meni je, naravno, malo... kao što ti reče... Da se i ta „dama“ ne nalazi u spisku tvojih novih poznanika?
— Ta dama... — zadrhta mi glas odjednom: — čujte, Andreja Petroviću, čujte: ta dama je ono što ste danas govorili kod kneza o „živom životu“ — sećate li se? Rekli ste da je taj živi život nešto toliko otvoreno i prosto, nešto što čoveka tako otvoreno posmatra, da baš zbog te otvorenosti i jasnosti ne možemo da poverujemo da je to baš ono što celoga života s tolikim trudom tražimo... E, vidite, s takvim pogledima vi ste naišli na ženu koja je ideal, i u savršenstvu i idealu od žene vi ste videli „sve poroke“! Eto tako je!
Čitaoci neka cene u kakvom sam bio bunilu.
— „Sve poroke“!! Oho! Te su mi reči poznate, — uzviknu Versilov: — i ako je stvar već dotle došla da su ti i te reči saopštene, da li ti ne bi trebalo na čemu čestitati? To znači da među vama postoji tolika intimnost, da te mora čovek još i da pohvali zbog skromnosti i ćutljivosti, za koje je sposoban retko kad jedan mlad čovek...
U njegovom glasu podrhtavao je prijatan, ljubazan, nežan smej... bilo je nekog ohrabrenja i nečega milog u njegovim rečima, u njegovom svetlom licu, koliko sam u mraku bio u stanju da primetim. Bio je izvanredno uzbuđen. I nehotice sam i ja zadrhtao.
— Skromnost i ćutljivost. O, ne, ne! — klicao sam ja crveneći, i u isto vreme hvatajući ga za ruku, koju sam nekako uspeo da uhvatim, i, ne primećujući to, ne ispuštao je više.
— Ne, nipošto!... Jednom reči, meni se nema na čemu čestitati, i tu se ne može nikad, nikad ništa dogoditi, — govorio sam bez daha i leteo, i tako sam želeo da letim, tako mi je bilo prijatno: — znate... neka i bude jedanput, samo jedan jedini put. Vidite, dragi moj, divni moj tata, — vi mi dopuštate da vas zovem tatom, — o svojim odnosima s jednom ženom, čak i kad su najčistiji, ne treba da razgovara ne samo otac sa sinom, nego niko ni sa trećom ličnošću! I ukoliko su odnosi čistiji, toliko više treba ćutati! O njima govoriti, to je odvratno, to je grubo, jednom reči — nije pristojno drugome ih poveravati! Ali ako nema ničega, savršeno ničega, onda se može govoriti, je l’ te?
— Kako srce kaže.
— Jedno neskromno, vrlo neskromno pitanje: vi ste u životu poznavali puno žena, i imali veza sa njima?... Uopšte, uopšte samo, ne mislim na pojedine slučajeve! — pocrveneh ja, gubeći dah od ushićenja.
— Recimo, imao sam grehova.
— Dakle, evo jedan slučaj, razjasnite mi ga kao iskusniji čovek: jedna žena, na rastanku s vama, najednom, sasvim neočekivano, i gledajući u stranu, rekne: „sutra u tri sata biću tu i tu“„ no, recimo, kod Tatjane Pavlovne, — otkinem se ja i poletim konačno. Srce u meni je jako zakucalo i stalo; čak sam morao da prestanem da govorim, nisam mogao više. On je napregnuto slušao. — I idućega dana u tri sata ja dođem kod Tatjane Pavlovne, ulazim i razmišljam ovako: „otvoriće kuvarica — vi poznajete njenu kuvaricu — i odmah ću je zapitati: je li kod kuće Tatjana Pavlovna? I, ako kuvarica odgovori da Tatjana Pavlovna nije kod kuće, i da je čeka jedna gospođa koja joj je došla u posetu, — šta tada treba da zaključim, recite, ako ste... Jednom reči, ako ste...
— Prosto-naprosto, bio ti je zakazan sastanak. Dakle je to sastanak? I bio je danas? je li?
— O, ne, ne, ne, nije bio, ništa nije bilo! Bio je, ali nije bio to; sastanak je bio, ali ne u tom cilju, i to pre svega izjavljujem, jer neću da budem nevaljalac; bio je, ali...
— Dragi prijatelju, sve to počinje da postaje tako interesantno, da ti predlažem...
— Davao sam nekad prosjacima po deset i dvadeset pet kopejaka. Za jednu rakijicu! Samo nekoliko kopejaka, moli poručnik, prosi bivši poručnik! — zakrči nam najednom put visoka figura jednog molioca, možda odista nekadašnjeg poručnika. Najinteresantnije je bilo što je bio baš vrlo dobro obučen za svoju profesiju, a međutim je pružao ruku da prosi.

III
Ovu glupu anegdotu o bednom poručniku naročito neću da propustim, jer danas Versilova ne mogu da zamislim bez svih tih i najsitnijih pojedinosti tadašnjega, za njega sudbonosnoga događaja. Jeste, sudbonosnog, a ja to nisam znao!
— Ako nas, gospodine, ne ostavite na miru, odmah ću zvati policiju, — najedanput nekako neprirodno podiže glas Versilov zastavši pred poručnikom.
Nikad nisam mogao da zamislim toliko srdžbe kod takvoga filosofa i zbog tako neznačajne stvari. I ne zaboravite da smo prekinuli razgovor na najzanimljivijem mestu za njega, što je on i sam rekao.
— Zar nemate ni pet kopejaka? — grubo odgovori poručnik, mahnuvši rukom: — danas nijedna vucibatina nema pet kopejaka u džepu! Nevaljalci! Ima dabrovu bundu, a pravi pitanje zbog pet kopejaka!
— Stražar! — viknu Versilov.
Ali nije bilo potrebno da viče: stražar je stajao na najbližem uglu i sâm je čuo poručnikovu grdnju.
— Molim vas da budete svedok da me je vređao, a vas molim da pođete s nama u kvart, — reče Versilov, — Ex, eh, meni je svejedno, i inače ne možete ništa dokazati! Naročito ne možete dokazati da imate pameti!
— Stražaru, ne dopuštajte da utekne, i sprovedite nas, — zapovednički reče Versilov.
— Šta ćemo u kvartu? Neka ga nosi đavo! — prošaptah mu ja.
— Bezuslovno moramo, dragi moj. Ova raspojasanost na našim ulicama počinje već da dostiže do bezobrazluka; kad bi svak ispunjavao svoju dužnost, za sve bi bilo koristi. S est comique, mais s est se que nous ferons.[33]
Prvih cTo koraka poručnik se vrlo ljutio i pokazivao se hrabar; uveravao je da to „ne može“ (samo „zbog pet kopejaka“, itd., itd. Ali, najzad, poče da nešto šapće stražaru. Stražar, neki razborit čovek i očevidno protivnik uličnih raspravljanja, izgleda da je bio na njegovoj strani, ali samo u izvesnom smislu. Na njegovo pitanje, mrmljao mu je poluglasno da „sad više nije moguće“, da je „stvar već svršena“, i da „ako biste se vi, na primer, izvinili, a gospodin bi pristao da primi izvinjenje, onda možda“...
— Pa slušajte, milostivi gospodine, kuda mi idemo? Pitam vas: kuda smo se uputili i na šta će ovde duhovitost? — glasno reče poručnik: — ako čovek, unesrećen svojim neprilakama pristaje da vam se izvini... ako vam, najzad, baš treba da ga unizite... Do đavola, mi nismo u salonu nego na ulici! Za ulicu je i ovoliko izvinjenja dovoljno...
Versilov stade i najedanput se zasmeja; ja sam čak pomislio da je on celu ovu istoriju napravio iz šale, ali nije bilo tako.
— Potpuno vas izvinjavam, gospodine poručniče, i uveravam vas da imate velike sposobnosti. Držite se tako i u salonu, — uskoro će i u salonu toliko izvine biti potpuno dovoljno, a dotle evo vam dva dvaesluka, da popijete i pojedete; izvinite, stražaru, zbog uznemiravanja, i vama bih zablagodario na trudu, ali vi izgledate sad tako ponositi... Dragi moj, — okrenu se on meni: — ovde blizu ima jedna prčvarnica, u stvari jedna strašna kloaka, ali u njoj može čovek da se napije čaja, i ja bih ti predložio... evo tu je odmah, hajdemo.
Ponavljam, nikad ga još nisam video u takvoj srdžbi, iako mu je lice sijalo veselošću; ali sam primetio, kad je izvadio iz novčanika dva dvaesluka da bi ih dao oficiru, da su mu ruke drhtale, a prsti mu potpuno otkazali poslušnost, tako da je najzad zamolio mene da uzmem novac i dam poručniku; to ne mogu da zaboravim.
Uveo me je u jednu malu gostionicu na kanalu, dole. Publike je bilo malo. Svirao je jedan raštimovan, promukao muzički automat; osećao se miris masnih salfeta; sedosmo u jedan ugao.
— Ti možda ne znaš? Volim koji put iz dosade... iz užasne duševne dosade... da uđem u razne evo ovakve kloake. Ovaj njihov nameštaj, ovo štucanje arije iz „Lučije“, ovi kelneri ruski odeveni već do nepriličnosti, ovaj dim od duvana, pa vika iz biljarske sobe — sve to toliko je prostački i prozaično da već graniči gotovo sa fantastičnošću. Ho, a šta ono bi, dragi moj? Onaj Marsov sin nas je, izgleda, prekinuo baš na najinteresantnijem mestu... A evo i čaj; volim ovaj čaj ovde... Zamisli, Petar Hipolitović maločas uzeo da uverava onog rošavog kirajdžiju da je u engleskom parlamentu u prošlom veku bila postavljena jedna naročita komisija pravnika da prouči ceo Hristov spor pred prvosveštenikom i Pilatom, jedino zato da se sazna kako bi to sada izgledalo prema našim zakonima, i sve i sva je bilo inscenirano sa ceremonijom, s advokatima i državnim tužiocima i svim ostalim... i, i porotnici su morali da ga proglase krivim... Čudna stvar! Ovaj kirajdžija, glupak, stao da se prepire s onim, naljutio se i posvađao, i izjavio da sutra napušta stan... Gazdarica se rasplakala jer gubi kiriju... Mais passons.[34] U ovim restoranima ima ponekad slavuja. je li ti poznata stara moskovska anegdota à la Petar Hipolitović? Peva slavuj u jednoj moskovskoj gostionici, ulazi unutra jedan trgovac tipa „uklanjaj mi se s puta“, i zapita: pošto slavuj? — Sto rubalja. — Da se ispeče i donese na sto! Ispekoše ga i iznesoše. „Odseci mi za deset kopejaka“. Ispričao sam ovu anegdotu jedanput Petru
Hipolitoviću, ali mi nije verovao, i čak se naljutio...
Još mnogo je govorio Versilov. Navodim odlomke samo kao obrasce. Neprestano me je prekidao čim bih otvorio usta da otpočnem da pričam, i uzimao da govori i da priča čudne stvari i besmislice bez veze; govorio je živo i veselo; smejao se svačemu i čak je kikotao, što kod njega nikad nisam zapazio. Jednim gutljajem popio je šolju čaja i nasuo ponovo. sad mi je jasno: on je tada ličio na čoveka koji je primio jedno milo, interesantno, dugo očekivano pismo, koje je metnuo preda se, i naročito ga ne otvara, nego ga, naprotiv, dugo okreće u rukama, posmatra kovert, pečat, odlazi da posvršava neke poslove u drugu sobu, odlaže jednom reči taj interesantan čas, jer zna da mu neće pobeći, i sve to zato da bi se potpunije nasladio.
Naravno, ispričao sam mu sve, sve od samoga početka, i pričao sam mu možda čitav sat. A kako je i moglo biti drukčije; još malopre sam želeo da govorim. Počeo sam od prvog našeg susreta, ono kod kneza, posle njenog dolaska iz Moskve; zatim sam ispričao kako je sve išlo postepeno. Nisam propustio ništa, a nisam ni mogao da propustim: on me je neprestano podsećao, neprestano je nagađao, suflirao mi. U izvesnim trenutcima mi se činilo da se događa nešto fantastično, da je on, mora biti, sedeo ili stajao negde iza vrata svaki put za dva meseca kad sam bivao kod nje; da je unapred znao svaki moj gest, svako moje osećanje. Osećao sam neshvatljivu nasladu u ovom mom ispovedanju pred njim, zato što sam video u njega veliku duševnu mekoću, vrlo duboku psihološku finoću, tako čudnu sposobnost da pogodi iz četvrtine reči. Slušao me je nežno kao žena. Što je glavno, umeo je da udesi da se ničega nisam stideo; neki put bi me prekinuo kod kakve pojedinosti; često bi me zadržao i nervozno bi ponavljao: „ne zaboravljaj sitne događaje, to je važno — ne zaboravljaj sitne događaje: što je jedna crta sitnija, tim je neki put važnija“. I u tom smislu me je nekoliko puta prekidao. O, razume se, u početku sam počeo da govorim o njoj s visine, ali sam ubrzo sveo na istinu. Iskreno sam mu ispričao da sam bio gotov da ljubim mesto na patosu gde je stajala njena noga. Najlepše, najčudnije je bilo to što je on odmah shvatio da je „moguće patiti od straha zbog jednog dokumenta“ i u isto vreme ostati čisto i besprekorno biće kakvim se danas ona preda mnom pokazala. On je odmah razumeo reč „student“. Ali kad sam se već približavao kraju svoje priče, primetio sam da je kroz njegov dobar osmejak počelo s vremena na vreme da izbija neko veliko nestrpljenje u njegovom izrazu, neka kao rasejanost i oporost. Kad sam došao do „dokumenta“, promislio sam u sebi: „da li da mu kažem pravu istinu ili ne?“ —i nisam je rekao, pored svega svoga oduševljenja.
Ovo ovde pominjem za uspomenu za ceo moj život. Objasnio sam mu stvar isto kao i njoj, to jest Kraftom. Oči su mu se zapalile, čudna jedna bora preletela mu je preko čela, jedna vrlo mračna bora.
— Baš se dobro sećaš, dragi moj, za to pismo: da ga je Kraft zapalio na sveći? Da se ne varaš?
— Ne varam se, — potvrdim ja.
— Stvar je u tome što je to pismeno vrlo važno za nju, i, kad bi ga ti danas imao u rukama, mogao bi danas... Ali šta bih „mogao“, nije dovršio da kaže. — A nemaš li ga sad ovde kod sebe?
Sav zadrhtah u sebi, ali ne spolja. Spolja se ničim nisam odao, ni okom nisam mignuo; i nikako još nisam mogao da poverujem u njegovo pitanje:
— Kako, nemam li ga kod sebe? Da li ga sad imam ovde? Pa kad ga je Kraft tada spalio?
— Odista? — uperi on na mene vatren, ukočen pogled, pogled koji neću zaboraviti. Uostalom, on se odmah osmehnu, ali cela njegova dobrodušnost, cela ženskost u izrazu koju je dotle imao, najedanput nestadoše. Njegovo lice dobi neodređen i rastrojen izraz; sve više je postajao rasejan. Da je tada sobom više vladao, onako kako je to bilo do toga časa, ne bi mi postavio ovo pitanje o dokumentu; a što je tako učinio, to je no svoj prilici zbog toga što je bio izvan sebe. Uostalom, ja tako govorim sad; ali tada nisam tako brzo proniknuo u promenu koja se s njim dogodila; neprestano sam i dalje leteo, a u duši mi je svirala sve ista muzika. Ali moje pričanje je bilo završeno, i ja pogledah Versilova.
— Čudna stvar, — reče on najednom kad sam ispričao sve do poslednje zapete: — vrlo čudna stvar, dragi prijatelju: ti kažeš da si tamo bio od tri do četiri, i da Tatjana Pavlovna nije bila kod kuće?
— Tačno od tri sata do pola pet.
— A zamisli, ja sam svratio kod Tatjane Pavlovne tačno u pola četiri, na minut tačno, i ona me je dočekala u kujni: ja gotovo uvek idem kod nje kroz hodnik za poslugu.
— Šta, ona vas je dočekala u kujni? — uzviknuh ja, zapanjen od zaprepašćenja.
— Jeste, i rekla mi da me ne može primiti; ostao sam kod nje dva tri minuta, a bio sam svratio jedino zato da je pozovem na večeru.
— Možda se ona tada tek odnekud vratila?
— Ne znam, uostalom — sigurno nije. Bila je u domaćoj haljini. To je bilo tačno u pola četiri.
— Ali... Tatjana Pavlovna vam nije rekla da sam ja tamo?
— Ne, nije mi rekla da si tamo... Inače bih ja znao, i ne bih te za to pitao.
— Čujte, to je vrlo važno...
— Jeste... kako se uzme; ti si čak prebledeo, dragi moj; a uostalom, zašto bi to bilo tako važno?
— Terali su sa mnom šalu, kao s detetom!
— Ona se prosto „bojala tvoje vatrenosti“, kao što ti je i sama kazala, i — obezbedila se pomoću Tatjane Pavlovne.
— Ali, Bože, kakvo je to bilo šegačenje! Čujte, pa ona me je onda pustila da sve to kažem pred trećim, pred Tatjanom Pavlovnom; ova je dakle sve čula što sam danas govorio! To... to je užasno čak i zamisliti!
— S est selon, mon cher.[35] Uz to si i ti sam danas govorio o „širini“ pogleda kod žena uopšte, i uzviknuo: „Da živi širokogrudost! “
— Da sam ja Otelo, a vi Jago, ne biste mogli bolje... uostalom, ja se smejem! Ne može biti Otela zato što ne postoje slični odnosi. Kako da se i ne smejem! Ako! Ipak verujem u ono što je beskrajno više iznad mene, i ne napuštam svoj ideal!... Ako je to bila samo šala s njene strane, opraštam joj. Nisam se ja ni u šta ni ubrajao, a student je bio i ostaje, bez obzira na sve; bio je u njenoj duši, bio je u njenom srcu, postoji i postojaće! I to je dovoljno!
Slušajte, kako vi mislite: da li treba sad da odem do nje da saznam celu istinu, ili ne?
Rekao sam da „se smejem“, ali su mi bile i suze u očima.
— Šta? Pa idi, dragi prijatelju, ako želiš.
— Tako mi je na duši kao da sam se ukaljao što sam vam sve ovo pričao. Ne srdite se, dragi, ali o ženi, ponova velim, o ženi ne treba govoriti trećem licu; treće lice ne može da shvati. Ako ceniš ženu, ne uzimaj poverenika; ako sebe ceniš, opet ne uzimaj poverenika! ja sad ne cenim sebe. Do viđenja; neću sebi moći da oprostim...
— Zašto me nikad ne poljubiš iskreno, sa detinjom ljubavi, kao sin oca? — zapita me on glasom koji je čudno podrhtavao.
Ja ga poljubih vatreno.
— Dragi moj... budi uvek ovako čista srca kao što si sad.
Nikad ga u životu pre toga nisam poljubio, i nikad nisam mogao ni da zamislim da će on to sam zaželeti.

GLAVA ŠESTA
I
„Naravno, idem kod nje! — reših se ja, žureći se kući: — idem odmah. Vrlo je verovatno da ću je zateći samu: samu ili u društvu — svejedno: mogu da je pozovem da izađe. Ona će me primiti; začudiće se, ali će me primiti. Ako me ne primi, nastojaću da me primi, poručiću joj da je krajnje potrebno. Ona će pomisliti da se tiče dokumenta, i primiće me. I tako ću saznati sve o Tatjani. A onda... a šta onda? Ako sam joj učinio nepravdu, gledaću da stvar popravim, a ako sam u pravu, a ona kriva, onda je kraj svemu! U svakom slučaju je svemu kraj! Šta ja mećem na kocku? Nemam ništa da izgubim. Idem, idem!“
I evo, nikad neću zaboraviti, i s gordošću ću se uvek sećati da nisam otišao! To niko neće znati dok je živ, ali je dovoljno što je stvar meni poznata i što sam u takvom času bio sposoban za vrlo plemenite radnje! „To je iskušenje, i ja ću proći pored njega, — rešio sam najzad, predomislivši se: — hteli su da me zaplaše faktom, a ja nisam poverovao i nisam izgubio veru u njenu čistotu! I zbog čega da idem, o čemu da se uveravam? Zašto da je ona morala tako bezuslovno da veruje u mene kao ja u nju, u moju „čistotu“, da se ne boji moje „vatrenosti“ i da se ne obezbeđuje Tatjanom? ja to još nisam zaslužio u njenim očima. Ako, neka i ne zna da zaslužujem, da nisam podlegao „iskušenjima“, da ne verujem ružnim klevetama protiv nje: zato ja znam sve to, i ceniću sebe zbog toga. Ceniću svoje osećanje. Jeste, pustila me je da ispričam sve pred Tatjanom, pustila je Tatjanu, znala je da tu sedi i prisluškuje Tatjana (jer ova nije mogla da ne prisluškuje), znala je da mi se i smeje, — to je užasno, užasno! Ali... ali ipak — da li je bilo moguće sve to izbeći? Šta je mogla činiti u današnjoj svojoj situaciji, i kako je može čovek za to da okrivljuje? I
ja sam je slagao za Krafta, dakle sam i ja nju obmanuo, jer je bilo nemoguće izbeći to, te sam protiv svoje volje, nevino lagao. Bože moj! — uzviknuh najednom, bolno pocrvenevši: — a šta sam ja sâm, ja lično maločas učinio? Zar nisam i ja o njoj govorio pred trećim, zar nisam maločas sve ispričao Versilovu? Uostalom, šta govorim? Tu je razlika. ja sam govorio samo o dokumentu; Versilovu sam, u suštini, saopštio samo ono što se odnosi na dokument, zato što više ništa nije ni bilo da se saopšti, i nije ni moglo biti. Zar ga nisam odmah obavestio i rekao mu da među njom i mnom „nije bilo ništa“? On je razuman čovek. Hm... Ali, ipak, koliko mržnje on ima u srcu prema toj ženi još i danas! I kakva se, mora biti, dogodila drama tada između njih? I zbog čega? Naravno, zbog samoljublja! Versilov i ne može da bude sposoban ni za koje drugo osećanje sem samoljublja!
Da, ova poslednja misao pade mi na pamet tada, odjednom, i čak je nisam ni primetio. Eto kakve su misli, redom jedna za drugom, prolazile kroz moju glavu; i ja sam tada bio sa sobom iskren; nisam se pretvarao pred sobom, nisam se sam obmanjivao; i, ako tada o nečemu nisam mislio, to je bilo jedino zbog toga što mi je nedostajalo pameti, a ne zbog jezuitizma pred samim sobom.
Vratio sam se kući u vrlo veselom duševnom raspoloženju, mada vrlo nejasnom. Ali sam se plašio da ga analiziram, te sam se svom snagom trudio da mislim na druge stvari. Stoga sam odmah otišao kod gazdarice: odista, između nje i muža bila je strašna zavada. Ona je bila jedna vrlo jektičava činovnička žena, možda i dobra žena, ali, kao svi jektičavi, vrlo kapriciozna. Odmah sam počeo da ih mirim, svratio sam kod kirajdžije Červjakova, jednog vrlo neotesanog, rošavoga glupaka, vrlo samoljubivog bankarskog činovnika, koga nimalo nisam voleo, ali s kojim sam ipak živeo u slozi zato što sam imao slabost da s njim zajedno često teram šalu sa Petrom Hipolitovićem. Brzo sam ga nagovorio da se ne seli, premda se on sam ne bi u stvari rešio na odlazak iz stana. Cela se stvar svršila s tim da sam gazdaricu potpuno umirio, i, povrh svega, odlično joj pod glavom namestio jastuk: „Nikad to tako nije umeo da namesti Petar Hipolitović“, zlurado je rekla ona. Zatim sam otišao u kujnu s njenim oblozima od slačice, i svojeručno joj spremio dva odlična obloga. Jadni Petar Hipolitović samo me je posmatrao i zavideo mi, ali mu ja nisam dao ni prstom da što dodirne, i ona me nagradi bukvalno suzama njene blagodarnosti. I, sećam se, sve mi to posta najednom odvratno, i dosetih se da bolesnici nisam pomagao ni iz kakve dobrote svoga srca, nego tako, zbog nečega sasvim drugoga.
Nestrpljivo sam čekao Matveju: te večeri sam se rešio da poslednji put okušam sreću i... i, sem sreće, osećao sam užasnu potrebu da se kockom; inače ne bih mogao izdržati. Da nisam imao kuda da iziđem, možda ne bih mogao izdržati, te bih otišao njoj. Matveja je uskoro trebalo da se javi, ali se najedanput otvoriše vrata, i uđe neočekivan gost, Darja Onisimovna. Namrštih se i iznenadih. Znala je gde stanujem jer je jedanput, po jednoj maminoj poruci, dolazila kod mene. Ponudih je da sedne i pogledah je radoznalo. Ona ne reče ništa, nego mi je gledala pravo u oči, i ponizno se smešila.
— Da li vas šalje Liza? — pade mi na pamet da je zapitam.
— Ne, nego tako sam došla.
Rekoh joj da ću morati odmah da idem, a ona mi opet odgovori da je ona „samo tako došla“, i da će odmah otići. Bi mi je najedanput ne znam zašto žao. Primećujem da je ona kod svih nas, kod mame, i naročito kod Tatjane Pavlovne, našla mnogo saučešća, ali pošto su je smestili kod Stolbjejeve, svi naši su počeli nekako da je zaboravljaju, izuzimajući Lizu, koja ju je često posećivala. Izgleda da je ona sama bila tome uzrok, jer je imala osobinu da se udaljuje i povlači, pored sve svoje poniznosti i svojih osmejaka pomoću kojih se trudila da se udobri. Meni lično nisu se dopadali ti njeni osmejci, i to što je uvek pravila očevidno lažno lice, i čak sam pomislio o njoj jedanput da baš nije bogzna koliko ni tugovala za svojom Oljom. Ali ovoga puta bi me je ne znam zašto žao.
I tada se ona najednom, ne rekavši ni reči, naže, saže glavu, i, pruživši obe ruke napred, obuhvati me oko pojasa, a licem se prikloni na moja kolena. Uhvati me za ruku, te sam pomislio da hoće da je poljubi, ali ona je pritisnu na oči, i mlazovi toplih suza se izliše po njoj. Tresla se od jecanja, ali je plakala tiho. Srce mi se steglo, mada me je malo i ljutilo. Ali ona me je sa punim poverenjem držala obgrljena, ne bojeći se nimalo da ću se rasrditi, pored svega toga što se na mene maločas onako bojažljivo i ponizno osmejkivala. Zamolio sam je da se umiri.
— Dragi moj, ne znam šta da činim od sebe. Čim padne mrak, ne mogu više da izdržim; čim počne da se smrkava, ne mogu više da podnosim, i nešto me vuče na ulicu, u mrak. I to, vuče me mašta. Rodilo mi se tako u mašti da ću, ako iziđem, da je najednom sretnem na ulici. Idem tako i kao vidim je. To su naravno drugi ljudi što idu, a ja pozadi naročito idem i mislim: evo ova ovde, zar nije, zar nije to moja Olja? I mislim, i mislim. Najzad oglupim i samo se sudaram sa narodom što prolazi, i uhvati me muka. Kao pijana se teturam, mnogi psuju. ja samo ćutim i ne idem nikome. Kuda bih god otišla, sve mi je teže. Malopre sam prošla pored vas i pomislila: „Hajde da svratim kod njega; on je bolji od svih, i tada je bio i on tamo“. Dragi moj, oprostite mi, meni beskorisnom čeljadetu; odmah ću otići i evo idem,..
Najedanput se diže i pođe brzo. U tom stiže Matveja; posadih je sa sobom na saonice i odvezoh je njenoj kući, u stan Stolbjejeve.

II
U poslednje vreme išao sam na kocku kod Zerščikova. Dotle sam išao u druge tri kuće, uvek s knezom, koji me je „vodio“ u ta mesta. U jednoj od tih kuća većinom se igrao faraon, i kockalo se u vrlo znatne sume. Ali tamo mi se nije dopalo: video sam da je onde potrebno imati mnogo novaca, i, sem toga onde je dolazilo mnogo sveta drskoga ponašanja, i „burna“ omladina iz višega društva. To se knezu baš dopadalo; on je voleo ne samo da se kocka, nego je voleo i da se druži s ovim besposličarima. Primetio sam da me je na tim večerima, mada je sa mnom zajedno tamo ulazio, ipak nekako, u toku večeri, izbegavao i da me ni s kim „od svojih poznanika“ nije upoznavao. ja sam se, međutim, ponašao kao pravi divljak, i čak neki put do te mere, da se dešavalo da sam time na sebe obraćao pažnju. Za kockarskim stolom sam dolazio u priliku da s kim progovorim koju reč; ali čim bih pokušao idućega dana u istim prostorijama da se zdravim s kojim gospodičićem s kojim sam ne samo razgovarao, nego se i smejao dan ranije, sedeo pored njega, i čak mu i dve karte savetovao, — on se pravio da me ne poznaje. Još i gore: pogledao bi me izveštačeno začuđen, i prošao pored mene smešeći se. Stoga sam prestao da idem tamo, i počeo da posećujem strasno jednu kloaku—drukčije ne umem daje nazovem. To je bila kockarnica sa ruletom, prilično neznatna i mala, koju je držala jedna kokota, mada se ona u sali nikad nije pojavljivala. Tamo je bilo sve užasno raspojasano, i mada su dolazili i oficiri i bogati trgovci; ipak se događale prljave stvari, što je, uostalom, mnoge baš privlačilo. Sem toga, tamo me je služila sreća. Ali sam i to mesto napustio posle jedne neprijatne istorije koja se dogodila usred igre i svršila sa tučom između dvojice gostiju. posle sam uzeo da odlazim kod Zerščikova kod koga me je, isto tako, opet uveo knez. Zerščikov je bio kapetan u ostavci, i ton na njegovim večerima bio je potpuno pristojan, vojnički, vrlo pedantan u održavanju svega što se odnosi na čast, kratak i stvaran. Šaldžije, na primer, i veliki lumpači tamo nisu dolazili. Sem toga, tu kocka nije bila šala. Igrao se faraon i rulet. Do ove večeri, do petnaestog novembra, bio sam tamo svega dvaput, i Zerščikov me je valjda znao po licu; ali nisam imao još nijednog poznanika. Kao naročito, i knez sa Darzanom došao je te večeri tek oko ponoći, vraćajući se iz kockarnice onih otmenih besposličara koju sam ja napustio: na taj način sam te večeri bio potpuno nepoznat u tuđem društvu.
Kad bih imao čitaoca koji je pročitao sve ovo što sam do sada napisao o svojim doživljajima, bez sumnje ne bih morao da mu objašnjavam da nimalo nisam bio stvoren ni za kakvo društvo. Uopšte, nimalo ne umem da se ponašam u društvu. Kad uđem negde gde ima mnogo sveta, sve mi se čini da me svi gledaju. Prosto se povijam pod tim pogledima, povijam fizički, čak i na takvim mestima kao što je pozorište, a da i ne govorim o privatnim kućama. U ovim kockarnicama i skupovima nisam umeo da steknem držanje: čas sedim i prebacujem sebi zbog izlišne mekoće i ljubaznosti, čas najedanput ustanem i načinim kakvu nepristojnost. A međutim obični nitkovi u poređenju sa mnom, umeli su onde da se drže odlično — i to me je ljutilo više nego ma šta, tako da sam sve više i više gubio hladnokrvnost. Reći ću otvoreno: ne samo sad, nego i tada još sve to društvo, pa i sama kocka, ako hoću da budem iskren, — postalo mi je, na kraju krajeva, odvratno i mučno. Nesumnjivo mučno. Istina, osećao sam i veliku nasladu, ali do te naslade dolazio sam kroz mučenje: sve to, to jest svi ti ljudi, kocka i ja sam s njima zajedno, učinilo mi se strašno prljavo. „Čim budem dobio, pljunuću na sve!“ govorio sam sebi svaki put izjutra pre nego što bih zaspao u svom stanu posle noćne kocke. Što se tiče same kocke, treba imati na umu da ja uopšte nisam voleo novac. To jest, neću da ponavljam onaj gnusni izgovor koji se obično upotrebljava u ovakvim prilikama, da sam se kockao tobože samo radi igre, zbog uzbuđenja, radi naslade, rizika, zbog probanja sreće, itd., ali nikako zbog dobijanja novca. Meni je užasno bio potreban novac, i mada ovo nije bio moj put, nije bila moja ideja, ipak sam se tada bio rešio da oprobam i ovaj način. Tu me je zbunjivala neprestano jedna snažna misao: „Već si se uverio da neizostavno možeš postati milionar, jer imaš jak karakter koji je za to potreban; već si oprobao svoj karakter; a sad pokaži sebe i ovde: da li je za rulet potrebno više karaktera nego za tvoju ideju?“ — eto to sam neprestano ponavljao u sebi. I danas ostajem pri svom uverenju da čovek u hazardnoj igri, ako je potpuno mirnog karaktera, tako da uspe da sačuva svu oštrinu uma i sračunjenost, nije moguće da ne savlada prosti slepi slučaj i da ne dobije, — ali sam tada baš zbog toga morao sve više i više padati u razdraženje kad sam video da s časa na čas nisam u stanju da se uzdržim, nego se zanosim kao pravo derište. „Ja, koji sam mogao da izdržim glad, ne mogu sebe da zauzdam na ovakvoj gluposti!“ To me je ljutilo. Uz to, svest da u meni, ma koliko izgledao smešan i mali, leži riznica snage koja će ih sve naterati jednoga dana da promene svoje mišljenje o meni, — ta svest, još od samoga moga poniženoga detinjstva, sačinjavala je u to doba jedini izvor moga života, moju svetlost i moje dostojanstvo, moje oružje i moju utehu, inače bih, možda, izvršio samoubistvo još kao dete. I zar sam tako mogao ne ljutiti se na sebe, videvši u kakvog sam se bednog stvora pretvorio za kockarskim stolom? To je i bio razlog zašto nisam mogao da se odreknem kocke: sad to sve jasno vidim. Pored ovoga glavnog, trpelo je i moje sitno samoljublje: što sam gubio na kocki, to me je unižavalo pred knezom, pred Versilovom, mada on nije nalazio za vredno ni da govori o tome, ni pred svima, čak ni pred Tatjanom — tako mi se činilo, tako sam osećao. Najzad, da još nešto priznam: tada sam već bio pokvaren; već mi je bilo teško da se odreknem ručkova sa sedam jela u restoranu, Matveje, engleskog dućana, mišljenja moga parfimera, ukratko, svega toga. Bio sam toga svestan i tada, ali sam samo odmahivao rukom; tek sada, kad ovo pišem, obuzima me rumenilo i stid.