Oscar Wilde

First topic message reminder :





LICA


DŽON VORTING, mirovni sudija

ALDŽERNON MONKRIF

Prečasni KANON ČEZEBL, doktor teologije

MERIMEN, batler

LEJN, sluga

LEDI BREKNEL

GVENDOLIN FERFAKS

SESIL KARDJU

GOSPOÐICA PRIZMA, guvernanta

ČEZEBL: To je čudno. Da sam ja te sreće da budem učenik gospođice Prizme, crpeo bih znanje pravo sa njenih usana. (GOSPOÐICA PRIZMA ga gleda sa prekorom.) Govorio sam metaforično, moja metafora je potekla od pčela. Ahm! Gospodin Vorting se pretpostavljam još nije vratio iz grada?

GOSPOÐICA PRIZMA: Ne očekujemo ga pre ponedeljka popodne.

ČEZEBL: Da, ima običaj da nedelju provede u Londonu. Međutim, nije od onih čiji je cilj uživanje, kakav je po svemu sudeći, taj nesrećni mladić, njegov brat. Ali ne smem više da smetam Egeriji i njenoj učenici.

GOSPOÐICA PRIZMA: Egeriji? Moje ime je Leticija doktore.

ČEZEBL (klanjajući se): To je samo klasična aluzija, preuzeta od paganskih spisatelja. Nema sumnje, videću vas obe na večernjem bogosluženju?

GOSPOÐICA PRIZMA: Dragi doktore mislim da ću se malo prošetati sa vama. Čini mi se da ipak imam glavobolju i da bi šetnja mogla da mi prija.

ČEZEBL: Sa zadovoljstvom gospođice Prizma. Mogli bismo da se prošetamo do škole i nazad.

GOSPOÐICA PRIZMA: To bi bilo divno. Sesili ti ćeš u mom odsustvu učiti svoju političku ekonomiju. Poglavlje o padu rupije možeš da izostaviš. Pomalo je senzacionalističko. Čak i problemi sa valutama imaju melodramatičan aspekt. (Odlazi niz baštu sa DOKTOROM ČEZEBLOM.)

SESILI (podiže knjige i baca ih nazad na sto): Grozna politička ekonomija! Grozna geografija! Grozni, grozni nemački! (Ulazi MERIMEN sa posetnicom na poslužavniku.)

MERIMEN: Gospodin Ernest Vorting se upravo dovezao sa stanice. Sa sobom je doneo i prtljag.

SESILI (uzima posetnicu i čita): "Gospodin Ernest Vorting, B. 4, Olbeni, Zap." Ujka Džekov brat! Da li ste mu rekli da je gospodin Vorting u gradu?

MERIMEN: Da gospođice. Izgledao je jako razočarano. Spomenuo sam mu da ste vi i gospođica Prizma u bašti. Rekao je da bi jako voleo da na trenutak popriča sa vama nasamo.

SESILI: Recite gospodinu Vortingu da dođe. Mislim da bi trebalo da kažete nastojnici da pripremi sobu za njega. (MERIMEN odlazi.) Nikada ranije nisam srela neku zaista poročnu osobu. Vrlo sam uplašena. Bojim da će izgledati isto kao i svi ostali. (Ulazi ALDŽERNON, raspoložen i elegantan.) Baš tako i izgleda!

ALDŽERNON (skidajući šešir da je pozdravi): Trebalo bi da ste vi moja mala rođaka Sesili.

SESILI: Vi ste žrtva nekakve čudne zablude. Ja nisam mala. U stvari, verujem da sam neobično visoka za svoje godine. (ALDŽERNON je prilično zbunjen.) Ali jesam vaša rođaka Sesili. A vi ste, vidim po vašoj posetnici, ujka Džekov brat, moj rođak Ernest, moj poročni rođak Ernest.

ALDŽERNON: Ma, ja uopšte nisam poročan, rođako Sesili. Ne smete misliti da sam poročan.

SESILI: Ako niste, onda je izvesno da ste nas obmanuli na najneoprostiviji način. Nadam se da niste vodili dvostruki život, pravili se da ste poročni a u stvari bili primer vrline sve vreme. To bi već bilo dvolično.

ALDŽERNON (gleda je začuđeno): O naravno, bio sam prilično lakomislen.

SESILI: Drago mi je što to čujem.

ALDŽERNON: U stvari, kad ste već pokrenuli tu temu bio sam i prilično loš na meni svojstven način.

SESILI: Ne mislim da bi trebalo da budete ponosni na to, premda sam sigurna da vam je jako prijalo.

ALDŽERNON: Mnogo više mi prija da budem ovde sa vama.

SESILI: Ne mogu da shvatim otkud vi uopšte ovde. Ujka Džek se neće vratiti do ponedeljka popodne.

ALDŽERNON: Vrlo sam razočaran zbog toga. U obavezi sam da otputujem u ponedeljak, prvim jutarnjim vozom. Imam poslovni sastanak koji bih jako želeo da propustim.

SESILI: Zar ga ne možete propustiti nigde osim u Londonu?

ALDŽERNON: Ne, sastanak je u Londonu.

SESILI: Naravno, znam koliko je važno propuštati poslovne obaveze ako čovek iole želi da sačuva osećaj za lepotu življenja, ali još uvek mislim da je bolje da sačekate da se ujka Džek vrati. Znam da želi da razgovara sa vama o vašem iseljenju iz zemlje.

ALDŽERNON: O čemu?

SESILI: O vašem iseljenju iz zemlje. Otišao je u grad upravo da bi kupio stvari za vaše putovanje.

ALDŽERNON: Nikako ne bih dozvolio Džeku da mi kupuje stvari. Uopšte nema ukusa za kravate.

SESILI: Ne mislim da će vam biti potrebne kravate. Ujka Džek vas šalje u Australiju.

ALDŽERNON: U Australiju? Pre bih umro.

SESILI: Pa, u sredu je za večerom izjavio da ćete morati da izaberete između ovog i onog sveta i Australije.

ALDŽERNON: Je li? Obaveštenja koja sam dobio o onom svetu i Australiji nisu posebno ohrabrujuća. Ovaj svet je dovoljno dobar za mene rođako Sesili.

SESILI: Da, ali da li ste vi dovoljno dobri za njega?

ALDŽERNON: Bojim se da nisam. Zato bih voleo da me vi prevaspitate. To bi mogao da bude vaš zadatak, ako nemate ništa protiv, rođako Sesili.

SESILI: Bojim se da danas popodne nemam vremena.

ALDŽERNON: A da li bi vam smetalo da ja danas popodne prevaspitam samog sebe?

SESILI: To vam je prilično donkihotovski. Ali mislim da bi trebalo da pokušate.

ALDŽERNON: Hoću. Već se bolje osećam.

SESILI: A izgledate gore.

ALDŽERNON: To je zato što sam gladan.

SESILI: Kako neuviđajno s moje strane. Trebalo je da se setim da su čoveku kada kreće u jedan potpuno novi život potrebni redovni i zdravi obroci. Hoćete li da uđemo unutra?

ALDŽERNON: Hvala. Mogu li da dobijem jedan cvet za rever. Bez cveta u reveru nikada nemam apetit.

SESILI: Može li Maršal Nil? (Uzima makaze.)

ALDŽERNON: Ne, pre bih neku rumenu ružu.

SESILI: Zašto? (Odseca cvet.)

ALDŽERNON: Jer ste vi kao rumena ruža, rođako Sesili.

SESILI: Nije u redu da tako razgovarate sa mnom. Gospođica Prizma mi nikada ne govori takve stvari.

ALDŽERNON: Onda je gospođica Prizma jedna kratkovida stara gospođa. (SESILI mu stavlja ružu na rever.) Vi ste najlepša devojka koju sam ikada video.

SESILI: Gospođica Prizma kaže da je lepota klopka.

ALDŽERNON: Klopka u koju bi svaki razuman čovek želeo da se uhvati.

SESILI: O, ne mislim da bih volela da uhvatim razumnog čoveka. Ne bih znala o čemu bih razgovarala sa njim. (Ulaze u kuću. Vraćaju se GOSPOÐICA PRIZMA i DOKTOR ČEZEBL.)

GOSPOÐICA PRIZMA: Dugo ste već sami, dragi doktore Čezebl. Trebalo bi da se oženite. Čovekomrsce još i razumem, ali ženomrsce nikako.

ČEZEBL (uz nesvesan naučnički trzaj): Verujte mi da ne zaslužujem jedan takav neologizam. I nazori i praksa prvobitne crkve bili su jasno suprotstavljeni braku.

GOSPOÐICA PRIZMA: To je očigledno razlog zbog koga prvobitna crkva nije potrajala do naših dana. A vi dragi doktore, izgleda ne shvatate da čovek time što ostaje nezenja pretvara sebe u stalni izazov. Muškarci bi morali da budu pažljiviji; jer je njihov celibat u stanju da slabije duhove odvede na stranputicu.

ČEZEBL: Ali zar nije muškarac jednako privlačan i kada je oženjen?

GOSPOÐICA PRIZMA: Nijedan oženjen muškarac ne može biti privlačan nikome osim svojoj ženi.

ČEZEBL: A kažu često ni njoj.

GOSPOÐICA PRIZMA: To zavisi od duhovnih sklonosti žene. Na iskustvo se uvek možete osloniti. Zrelosti se može verovati. Mlade žene su zelene. (DOKTOR ČEZEBL se trgne.) Govorila sam u hortikulturnom smislu. Moja metafora je potekla od voća. Ali gde je Sesili?

ČEZEBL: Možda je krenula za nama prema školi? (DŽEK polako ulazi kroz baštu. U crnini je, sa trakom od crnog krepa na šeširu i sa cmim rukavicama.)

GOSPOÐICA PRIZMA: Gospodine Vorting!

ČEZEBL: Gospodine Vorting!

GOSPOÐICA PRIZMA: Ovo je zaista iznenadenje. Nismo vam se nadali do ponedeljka popodne.

DŽEK (rukuje se s GOSPOÐICOM PRIZMOM tragično pokunjen): Vratio sam se ranije nego što sam očekivao. Doktore Čezebl, nadam se da ste dobro?

ČEZEBL: Dragi gospodine Vorting, nadam se da ovo žalosno ruho nije znak nekakve užasne nesreće?

DŽEK: Moj brat.

GOSPOÐICA PRIZMA: Opet sramotni dugovi i raskalašnost?

ČEZEBL: Još uvek je odan slatkom životu?

DŽEK (odmahujući glavom): Umro je!

ČEZEBL: Vaš brat Ernest je umro?

DŽEK: Defintivno je umro.

GOSPOÐICA PRIZMA: Kakva pouka za njega! Nadam se da će mu biti od koristi.

ČEZEBL: Gospodine Vorting dozvoiite mi da izjavim svoje najiskrenije saučešće. Uteha vam je barem to što znate da ste mu vazda bili krajnje popustljiv i velikodušan brat.

DŽEK: Siroti Ernest! Imao je mnoge mane, ali ovo je ipak strašan udarac.

ČEZEBL: Strahovit. A jeste li vi bili sa njim?

DŽEK: Ne. Umro je u inostranstvu, u Parizu. Sinoć sam dobio telegram od upravnika Grand hotela.

ČEZEBL: Je li pomenut uzrok smrti?

DŽEK: Valjda teška prehlada sa komplikacijama.

GOSPOÐICA PRIZMA: Kako seješ, tako ćeš i žnjeti.

ČEZEBL (diže ruku): Milost, draga gospođice Prizma, milosti. Niko nije savršen. Ja se, recimo i od najmanje promaje odmah razbolim. A hoće li vaš brat biti sahranjen ovde?

DŽEK: Ne. Izgleda da je izrazio želju da ga sahrane u Parizu.

ČEZEBL: U Parizu! Plašim se da to baš i ne odaje neko ozbiljno stanje uma na samrtnoj postelji. Bez sumnje ćete želeti da ovaj tragičan slučaj u vašoj porodici pomenem u nedelju. (DŽEK mu grčevito steže ruku.) Moja propoved o značenju mane u pustinji može da se prilagodi skoro svakoj prilici, veseloj, ili, kao što je ovde slučaj, tužnoj. (Svi uzdišu.) Propovedao sam je na proslavama žetve, krštenjima, prvim pričestima, u dane posta i pokajanja i u praznične dane. Poslednji put sam je izlagao u Katedrali, bila je to dobrotvorna propoved u korist Društva za sprečavanje nezadovoljstva u višim klasama. Biskup je bio prisutan i neke od analogija koje sam izveo ostavile su utisak na njega.

DŽEK: Ah, to me je podsetilo! Čini mi se da ste spomenuli krštenja, doktore Čezebl? Pretpostavljam da se razumete u krštenja? (DOKTOR ČEZEBL gleda zapanjeno.) Mislim vi, naravno, stalno krstite, zar ne?

GOSPOÐICA PRIZMA: To je, na žalost, jedna od najčešćih dužnosti velečasnog u ovoj parohiji. Često sam o tome govorila siromašnijim klasama. Ali oni izgleda ne znaju šta znači uzdržavanje.

ČEZEBL: Da li se vi to interesujete za neko određeno dete, gospodine Vorting? Vaš brat je verujem bio neženja, zar ne?

DŽEK: O, da.

GOSPOÐICA PRIZMA (ogorčeno): Ljudi koji žive samo za sopstveno zadovoljstvo obično su neženje.

DŽEK: Ali ne radi se ni o kakvom detetu dragi doktore. Ja mnogo volim decu. Ne! Stvar je u tome da bih ja želeo da se krstim danas popodne, ako nemate neka preča posla.

ČEZEBL: Ali gospodine Vorting, pa valjda ste već kršteni?

DŽEK: Ne sećam se ama baš ničega...

ČEZEBL: Imate li nekih ozbiljnih sumnji u vezi s tim?

DŽEK: Namera mi je da ih steknem. Naravno, ne znam da li vama čitava stvar zbog nečega smeta ili možda mislite da sam već pomalo prestar za to.

ČEZEBL: Apsolutno ne. Škropljenje, pa čak i potapanje odraslih se potpuno slaže sa kanonom.

DŽEK: Potapanje!

ČEZEBL: Nemojte da se brinete. Škropljenje je sve što je neophodno, a rekao bih i sve što je uputno. Kod nas je vreme tako promenljivo. Kada želite da izvršimo obred?

DŽEK: Mogao bih da navratim oko pet, ako vam to odgovara.

ČEZEBL: Savršeno, savršeno! U stvari imam da obavim dva slična obreda baš u to vreme. Slučaj blizanaca koji se dogodio na zabačenom salašu u vašem posedu. Siroti kočijaš Dženkins, izuzetno vredan čovek.

DŽEK: O! Nije mi baš neka zabava da se krstim zajedno sa drugim bebama. To bi bilo detinjasto. Možete li da me pomerite za pola šest?

ČEZEBL: Sjajno! Sjajno! (Vadi sat.) A sada dragi gospodine Vorting, ne bih želeo više da smetam u ovom ožalošćenom domu. Samo ću vas još ljubazno zamoliti da se ne prepustite sasvim bolu. Ono što nama izgleda kao teško iskušenje često može biti skriveni blagoslov.

GOSPOÐICA PRIZMA: Meni se ovo čini kao blagoslov, pravi blagoslov. (Ulazi SESILI.)

SESILI: Ujka Džek! Drago mi je što si se vratio. Ali kakvo to jezivo odelo nosiš? Molim te idi i presvuci se.

GOSPOÐICA PRIZMA: Sesili!

ČEZEBL: Dete moje, dete moje! (SESILI prilazi DŽEKU. On je sa setom ljubi u čelo.)

SESILI: Šta je bilo, ujka Džek? Hajde malo budi srećan, molim te. Izgledaš kao da te boli zub, a ja ti spremam jedno veliko iznenađenje. Šta misliš ko je u trpezariji? Tvoj brat!

DŽEK: Ko?

SESILI: Tvoj brat Ernest. Stigao je pre otprilike pola sata.

DŽEK: Kakva glupost! Pa ja nemam brata.

SESILI: O, nemoj tako da govoriš. Koliko god rđavo da se u prošlosti ponašao prema tebi, on je još uvek tvoj brat. Ne možeš biti toliko bezdušan da ga se odrekneš. Reći ću mu da izađe. A ti ćeš se rukovati sa njim, zar ne ujka Džek? (Utrčava nazad u kuću.)

ČEZEBL: Ovo su vrlo radosne vesti.

GOSPOÐICA PRIZMA: Nakon što smo se svi pomirili sa tim da ga nema, mislim da je njegov iznenadan povratak veoma mučan preokret.

DŽEK: Moj brat u trpezariji? Ne znam šta to znači. Rekao bih da je sve potpuno besmisleno. (Ulaze ALDŽERNON i SESILI držeći se za ruke. Lagano prilaze DŽEKU.)

DŽEK: Blagi bože! (Pokazuje ALDŽERNONU da se skloni.)

ALDŽERNON: Brate Džone, došao sam iz grada da ti kažem da mi je žao za nevolje koje si imao sa mnom i da ubuduće nameravam da vodim ispravniji život. (DŽEK ga besno gleda i ne prihvata njegovu ruku.)

SESILI: Ujka Džek, nećeš valjda odbiti da se rukuješ sa rođenim bratom?

DŽEK: Ništa me neće naterati da se rukujem sa njim. Mislim da je sramno to što je došao ovamo. On vrlo dobro zna zašto.

SESILI: Ujka Džek, daj budi dobar. Nešto dobro postoji u svakome. Ernest mi je baš pričao o svom sirotom unesrećenom prijatelju gospodinu Banberiju, koga tako često obilazi. A u onome ko je dobar prema bogalju i ko napušta zadovoljstva u Londonu da bi sedeo kraj bolesničke postelje sigurno mora biti nečeg dobrog.

DŽEK: O je li, pričao ti je o Banberiju?

SESILI: Da, ispričao mi je sve o jadnom gospodinu Banberiju i njegovom užasnom zdravstvenom stanju.

DŽEK: Banberi! Neću dozvoliti da ti priča ni o Banberiju, ni o bilo čemu drugom. To je da čovek poludi.

ALDŽERNON: Ja, naravno, priznajem da su svi gresi bili moji. Ali moram da primetim da hladnoća mog brata Džona jako boli. Očekivao sam topliji doček, posebno jer prvi put dolazim ovde.

SESILI: Ujka Džek, ako se ne rukuješ sa Ernestom nikada ti to neću oprostiti.

DŽEK: Nikada mi to nećeš oprostiti?

SESILI: Nikada, nikada, nikada!

DŽEK: Ovo će biti poslednji put u životu. (Rukuje se sa ALDŽERNONOM besno ga gledajući.)

ČEZEBL: Nije li prijatno prisustvovati takvom pomirenju? Mislim da bi trebalo da ih ostavimo nasamo.

GOSPOÐICA PRIZMA: Sesili ti ćeš poći sa nama.

SESILI: Naravno gospođice Prizma. Moja mala mirovna misija je završena.

ČEZEBL: Danas si izvršila jedno dobro delo, drago dete.

GOSPOÐICA PRIZMA: Ne smemo donositi brze zaključke.

SESILI: Vrlo sam srećna. (Odlaze svi osim DŽEKA i ALDŽERNONA.)

DŽEK: Aldži bitango nedorasla, moraš da se pokupiš iz ove kuće pod hitno. Ja ne dozvoljavam nikakvo banberisanje. (Ulazi MERIMEN.)

MERIMEN: Stavio sam stvari gospodina Ernesta u sobu do vaše. Je li to u redu?

DŽEK: Stvari?

MERIMEN: Da gospodine. Tri torbe, kofer, dve kutije za šešire i veliku izletničku korpu.

ALDŽERNON: Bojim se da ovog puta ne mogu da ostanem više od nedelju dana.

DŽEK: Merimen odmah naručite jedne čeze. Gospodina Ernesta su iznenada pozvali da se vrati u grad.

MERIMEN: Da, gospodine. (Vraća se u kuću.)

ALDŽERNON: Kakav si ti strašan lažov Džek. Uopšte me nisu pozvali nazad u grad.

DŽEK: Jesu, jesu.

ALDŽERNON: Nisam čuo da me neko zove.

DŽEK: Zovu te dužnosti jednog džentlmena.

ALDŽERNON: Dužnosti džentlmena se nikada, ni najmanje nisu kosile sa mojim zadovoljstvima.

DŽEK: To sasvim mogu da razumem.

ALDŽERNON: Bogami Sesili je preslatka.

DŽEK: Ne smeš tako da govoriš o gospođici Kardju. To mi se uopšte ne sviđa.

ALDŽERNON: Ni meni se ne sviđa kako si ti obučen. Izgledaš potpuno idiotski. Zašto zaboga ne odeš gore i ne presvučeš se? Potpuno je detinjasto biti u crnini zbog čoveka koji će čitavih nedelju dana biti gost u tvojoj kući. Ja bih to nazvao grotesknim.

DŽEK: Ti sasvim sigurno nećeš biti u mojoj kući nedelju dana ni kao gost, ni kao ma šta drugo. Moraš da odeš vozom u četiri i pet.

ALDŽERNON: Pa ne mogu valjda da te ostavim dok si u žalosti. To ne bi bilo drugarski. Kada bih ja bio u žalosti, nadam se da bi ti ostao uz mene. Ako ne bi, smatrao bih to vrlo rđavim postupkom.

DŽEK: Dobro, da li ćeš onda otići ako se presvučem?

ALDŽERNON: Da, ako se ne budeš suviše zadržao. Nikada nisam video nekoga da toliko gnjavi sa oblačenjem, a da postiže tako malo efekta.

DŽEK: Kako bilo, ali i to je bolje nego biti uvek tako preterano nakinđuren kao ti.

ALDŽERNON: Ako sam povremeno i nakinđuren, to nadoknađujem time što sam veoma obrazovan.

DŽEK: Tvoja uobraženost je smešna, tvoje ponašanje je bruka, a tvoje prisustvo u mojoj bašti sasvim apsurdno. Ali, sada ćeš lepo da uhvatiš voz u četiri i pet, i nadam se da će ti povratak u grad prijati. Ovo ti banberisanje kako ti to nazivaš i nije baš uspelo. (Ulazi u kuću.)

ALDŽERNON: Ja mislim da je sasvim uspelo. Zaljubio sam se u Sesili, a šta je veći uspeh od toga? (Ulazi SESILI iz zadnjeg dela bašte. Uzima kanticu i počinje da zaliva cveće.)

ALDŽERNON: Moram da je vidim pre nego što otputujem da bih se dogovorio za još jednu banberaciju.

SESILI: O, ja sam došla samo da zalijem ruže. Mislila sam da ste sa ujka Džekom.

ALDŽERNON: Otišao je da naruči čeze za mene.

SESILI: Povešće vas u neku prijatnu vožnju?

ALDŽERNON: Ne, hoće da me otera.

SESILI: Onda se moramo rastati?

ALDŽERNON: Bojim se da je tako. To je vrlo bolan rastanak.

SESILI: Bolno je rastati se od ljudi koje čovek poznaje kratko. Odsustvo starih prijatelja može se podneti. Ali odvajanje i na trenutak od nekoga sa kim se čovek tek upoznao gotovo je nepodnošljivo.

ALDŽERNON: Hvala vam. (Ulazi MERIMEN.)

MERIMEN: Čeze su pred vratima gospodine. (ALDŽERNON molećivo gleda SESILI.)

SESILI: Merimen mogu da sačekaju pet minuta.

MERIMEN: Da gospođice. (Izlazi MERIMEN.)

ALDŽERNON: Sesili nadam se da vas neću uvrediti ako sasvim iskreno i otvoreno kažem da mi vi u svakom pogledu izgledate kao otelotvorenje apsolutnog savršenstva.

SESILI: Erneste ja mislim da vam vaša iskrenost samo može služiti na čast. Ako mi dozvolite, zapisaću vašu primedbu u dnevnik. (Odlazi do stola i počinje da zapisuje u dnevnik.)

ALDŽERNON: Da li zaista vodite dnevnik? Dao bih sve da zavirim? Smem li?

SESELI: O, ne. (Stavlja ruku na dnevnik.) Vidite, to je samo zapis koji jedna vrlo mlada devojka ostavlja o svojim mislima i utiscima i, shodno tome, nameravam da ga objavim. Kada se pojavi u obliku knjige, nadam se da ćete naručiti jedan primerak. Ali molim vas Erneste nemojte prestajati. Ja uživam da pišem po diktatu. Stigla sam do "apsolutnog savršenstva". Možete da nastavite. Spremna sam za još.

ALDŽERNON (pomalo zbunjen): Ahm! Ahm!

SESILI: O Erneste, nemojte se nakašljavati. Kada čovek diktira onda treba da govori tečno, a ne da se iskašljava. Osim toga ne znam kako da transkribujem kašalj. (Piše dok ALDŽERNON govori.)

ALDŽERNON (govoreći vrlo brzo): Sesili još otkad sam prvi put video vašu čudesnu i izuzetnu lepotu, usudio sam se da vas volim divlje, strasno, odano i beznadežno.

SESILI: Mislim da ne bi trebalo da mi kažete da me volite divlje, strasno, odano i beznadeženo. Ovo beznadežno i nema baš mnogo smisla, zar ne?

ALDŽERNON: Sesili! (Ulazi MERIMEN.)

MERIMEN: Čeze vas čekaju gospodine.

ALDŽERNON: Kažite im da dođu iduće nedelje u isto vreme.

MERIMEN (gleda u SESILI koja ne daje nikakav znak od sebe): Da gospodine. (MERIMEN se povlači.)

SESILI: Ujka Džek bi bio veoma uznemiren kada bi saznao da ćete ostati do iduće nedelje.

ALDŽERNON: Ma, baš me briga za Džeka. Baš me briga za sve na svetu, osim za tebe. Volim te, Sesili. Udaćeš se za mene, je li?

SESILI: Ti ludi dečko! Naravno da hoću. Šta, pa vereni smo već tri meseca.

ALDŽERNON: Već tri meseca?

SESILI: Da, u utorak će biti tačno tri meseca.

ALDŽERNON: Ali kako smo uspeli da se verimo?

SESILI: Pa još otkada nam je ujka Džek prvi put otkrio da ima mlađeg brata koji je vrlo rđav i raspusan, ti si, naravno, postao glavna tema razgovora između mene i gospođice Prizme. A čovek o kome se mnogo priča je uvek privlačan. Uvek postoji neki predosećaj da u njemu ipak mora biti nečega. Pretpostavljam da je bilo glupo sa moje strane, ali zaljubila sam se u tebe Ernest.

ALDŽERNON: Mila. Ali kada je sklopljena veridba?

SESILI: Četrnaestog februara. Izmučena tvojim potpunim neznanjem o mom postojanju, odlučila sam da to okončam na ovaj ili onaj način, i nakon duge borbe sa samom sobom, pristala sam baš pod ovim dragim starim drvetom. Sledećeg dana sam u tvoje ime kupila ovaj mali prsten a ovo je narukvica sa ljubavnim čvorom za koju sam ti obećala da ću je uvek nositi.

ALDŽERNON: Ja sam ti to dao? Je li, da li je lepo?

SESILI: Da, imaš čudesno dobar ukus Erneste. Tako sam nalazila opravdanje za tvoj raspusan život. A ovo je kutija u kojoj držim sva tvoja dražesna pisma. (Klekne pored stola, otvori kutiju i izvadi svežanj pisama vezan plavom trakom.)

ALDŽERNON: Moja pisma! Ali moja slatka Sesili, pa ja ti nikada nisam napisao nijedno pismo.

SESILI: Uopšte ne moraš da me na to podsećaš, Erneste. Isuviše dobro pamtim kako sam bila primorana da pišem tvoja pisma umesto tebe. Uvek sam pisala barem tri puta nedeljno, a ponekad i češće.

ALDŽERNON: O Sesili, molim te dozvoli mi da ih pročitam.

SESILI: To nikako ne bih mogla. Od toga bi se suviše uobrazio. (Vraća kutiju na mesto.) Ona tri pisma koja si mi napisao kad sam raskinula veridbu toliko su lepa i sa toliko pravopisnih grešaka, da i danas jedva mogu da ih pročitam, a da malo ne otplačem.

ALDŽERNON: I veridbu smo raskidali?

SESILI: Naravno. U martu. Možeš da vidiš šta piše u dnevniku za taj dan, ako želiš. (Pokazuje dnevnik.) "Danas sam raskinula veridbu sa Ernestom. Osećam da je tako bolje. Vreme je još uvek lepo."

ALDŽERNON: Ali zašto si je, zaboga, raskidala? Šta sam učinio? Nisam učinio apsolutno ništa, Sesili, jako me boli to što čujem da si raskinula našu veridbu. Naročito u trenutku kada je vreme bilo tako lepo.

SESILI: Veridba ne bi bila ozbiljna da barem jednom nismo raskinuli. Ali oprostila sam ti do kraja nedelje.

ALDŽERNON (priđe joj i klekne): Kakav si ti anđeo Sesili.

SESILI: Ti dragi, romantični dečko. (On je ljubi.) Nadam se da ti je kosa prirodno kovrdžava?

ALDŽERNON: Da draga, uz malu pomoć bližnjih.

SESILI: Tako mi je milo.

ALDŽERNON: Nećeš nikada ponovo raskinuti našu veridbu Sesili?

SESILI: Mislim da ne bih mogla da je raskinem sada kada sam te upoznala. Osim toga, tu je i tvoje ime.

ALDŽERNON: Da, naravno.

SESILI: Ne smeš da mi se smeješ mili, ali kad sam bila devojčica uvek sam sanjala o tome da zavolim nekoga ko se zove Ernest. (ALDŽERNON ustaje, zatim i SESILI.) Ima nečega u tom imenu što budi apsolutno poverenje. Žalim svaku sirotu udatu ženu čiji se muž ne zove Ernest.

ALDŽERNON: Drago moje, nećeš valjda da kažeš da ne bi mogla da me voliš kada bih imao drugo ime?

SESILI: Ali koje ime?

ALDŽERNON: Bilo koje ime, kao Aldžernon na primer...

SESILI: Ali meni se ime Aldžernon ne sviđa.

ALDŽERNON: Pa moje drago, slatko, milo, malo zlato zaista ne vidim zašto bi imala nešto protiv imena Aldžernon. To uopšte nije loše ime. U stvari to je jedno sasvim aristokratsko ime. Polovina mojih drugara koji doguraju do suda za bankrotstva zovu se Aldžernon. Ali, Sesili, najozbiljnije... Kada bi moje ime bilo Aldži, zar ne bi mogla da me voliš?

SESILI (ustaje): Možda bih mogla da te poštujem Erneste, možda bi mogla da ti se divim, ali plašim se da ne bih mogla da ti poklonim potpunu pažnju.

ALDŽERNON: Ahm! Sesili! (Uzima šešir.) Pretpostavljam da je vaš sveštenik temeljno upućen u crkvene obrede i ceremonije?

SESILI: O, da. Doktor Čezebl je vrlo učen čovek. Nikada nije napisao nijednu knjigu, tako da možeš da zamisliš koliko toga zna.

ALDŽERNON: Moram odmah da ga vidim zbog jednog jako važnog krštenja hoću reći jako važnog posla. Neću biti odsutan više od pola sata.

SESILI: S obzirom na to da smo vereni od četrnaestog februara, a da sam te prvi put upoznala tek danas, mislim da je prilično okrutno sa tvoje strane to što me napuštaš na jedan tako dug period kao što su pola sata. Zar ne možeš to da skratiš na dvadeset minuta?

ALDŽERNON: Vraćam se za čas. (Ljubi je i žurno odlazi kroz baštu.)

SESILI: Kakav temperamentan dečko! Obožavam njegovu kosu. Moraću da zabeležim njegovu prosidbu u dnevnik. (Ulazi MERIMEN.)

MERIMEN: Izvesna gospođica Ferfaks je upravo stigla i želi da vidi gospodina Vortinga. Zbog nečega veoma važnog, kaže dotična gospođica Ferfaks.

SESILI: Zar gospodin Vorting nije u svojoj biblioteci?

MERIMEN: Gospodin Vorting je pre izvesnog vremena otišao u pravcu parohijskog doma.

SESILI: Ljubazno zamolite damu da dođe, gospodin će se uskoro vratiti. A mogli biste i da poslužite čaj.

MERIMEN: Da gospođice. (Izlazi.)

SESILI: Gospođica Ferfaks! Pretpostavljam da je to jedna od mnogih dama u godinama koje pomažu ujka Džeku u organizovanju njegovih dobrotvornih aktivnosti u Londonu. Ne volim mnogo žene koje zanima dobrotvorni rad. To je tako napredno s njihove strane. (Ulazi GVENDOLIN. Izlazi MERIMEN.) Molim vas, dozvolite mi da vam se predstavim. Moje ime je Sesili Kardju.

GVENDOLIN: Sesili Kardju? (Prilazi joj i rukuju se.) Kako lepo ime! Nešto mi govori da ćemo biti velike prijateljice. Već ste mi neizrecivo dragi. Moj prvi utisak o ljudima nikada ne vara.

SESILI: Kako je lepo od vas da vam se toliko sviđam, a znamo se tek kratko vreme. Molim vas sedite.

GVENDOLIN (još uvek stoji): Smem li da te zovem Sesili?

SESILI: Biće mi drago.

GVENDOLIN: A ti ćeš mene uvek zvati Gvendolin, zar ne?

SESILI: Ako tako želiš.

GVENDOLIN: E pa, onda je sve sređeno.

SESILI: Nadam se. (Pauza. Zatim obe istovremeno sedaju.)

GVENDOLIN: Možda je ovo prava prilika da kažem ko sam. Moj otac je lord Breknel. Pretpostavljam da nikada nisi čula za tatu?

SESILI: Ne bih rekla.

GVENDOLIN: Drago mi je što je izvan kruga porodice tata potpuno nepoznat. Ja mislim da baš tako i treba da bude. Kuća je izgleda pravo mesto za muškarca. I, naravno, kada muškarac počne da zanemaruje svoje domaće dužnosti, on postaje strašno feminiziran, zar ne? Ja to ne volim. To čini muškarce tako privlačnim. Sesili, moja mama čiji su pogledi na obrazovanje tako pohvalno strogi, vaspitala me je da budem kratkovida, to je deo njenog sistema; da li bi ti smetalo da te osmotrim kroz naočare.

SESILI: Uopšte ne, Gvendolin. Volim kada me posmatraju.

GVENDOLIN (pošto je ispitala SESILI uz pomoć lornjona): Pretpostavljam da si ti ovde u kratkoj poseti?

SESILI: O, ne. Ja živim ovde.

GVENDOLIN: Stvarno? Tvoja majka u poodmaklim godinama, nema sumnje, takođe stanuje sa tobom?

SESILI: O, ne. Ja nemam majku, niti ma kakve druge rođake.

GVENDOLIN: Zaista?

SESELI: Moj dragi tutor, uz pomoć gospođice Prizme, ima težak zadatak da vodi računa o meni.

GVENDOLIN: Tvoj tutor?

SESILI: Da, ja sam štićenica gospodina Vortinga.

GVENDOLIN: O! Čudno je da mi nikada nije spomenuo da ima štićenicu. Kako je to tajnovito s njegove strane! On svakoga časa postaje sve zanimljiviji. Međutim, nisam sigurna da me ta vest nadahnjuje osećanjem nepomućenog zadovoljstva. (Ustaje i prilazi joj.) Jako si mi draga Sesili, zavolela sam te čim sam te upoznala! Ali primorana sam da kažem, da sada kada znam da si štićenica gospodina Vortinga, ne mogu a da ne poželim da si samo malo starija nego što izgleda da jesi i ne baš toliko zanosna. U stvari, ako smem da govorim otvoreno...

SESILI: Molim te. Ja mislim da kada god neko ima da kaže nešto neprijatno, uvek treba da bude otvoren.

GVENDOLIN: Pa, najiskrenije, želela bih da imaš četrdeset dve godine i da si i za te godine neobično ružna. Ernest ima strogo moralnu prirodu. On je otelotvorenje istinoljubivosti i poštenja. Nije kadar ni za neverstvo ni za prevaru. Ali čak i muškarci najplemenitijeg mogućeg karaktera izvanredno su podložni telesnim čarima drugih žena. Savremena istorija nas, ne manje nego drevna, može opskrbiti obiljem više nego bolnih primera za ovo o čemu govorim. U stvari, da nije tako, istorija se uopšte ne bi mogla čitati.

SESILI: Izvini Gvendolin, da li si rekla Ernest?

GVENDOLIN: Da.

SESILI: O, ali gospodin Ernest Vorting nije moj tutor. To je njegov brat, njegov stariji brat.

GVENDOLIN (ponovo seda): Ernest mi nikada nije spomenuo da ima brata.

SESILI: Žao mi je, ali već dugo nisu u dobrim odnosima.

GVENDOLIN: Ah, to je onda objašnjenje. Sad kad bolje razmislim čini mi se da niko nikada nije pomenuo njegovog brata. Tu temu je većina ljudi smatrala neugodnom. Sesili skinula si mi kamen sa srca. Skoro sam se zabrinula. Bilo bi užasno da bilo šta pomrači naše prijateljstvo, zar ne? Naravno, ti si sasvim, sasvim sigurna da tvoj staratelj nije gospodin Ernest Vorting?

SESILI: Sasvim sigurna. (Pauza.) U stvari, ja ću se starati o njemu.

GVENDOLIN (radoznalo): Molim...?

SESILI (prilično stidljivo i tonom ispovedanja): Najdraža Gvendolin, nema razloga da krijem to od tebe. Naše male okružne novine će ionako to objaviti sledeće nedelje. Gospodin Ernest Vorting i ja smo se verili.

GVENDOLIN (vrlo učtivo, ustajući): Draga moja Sesili, mislim da se dogodila neka mala greška. Gospodin Ernest Vorting se verio sa mnom. Objava će se pojavil: u "Jutarnjim novostima" najkasnije u subotu.

SESILI (učtivo): Plašim se da si u zabludi. Ernest me je zaprosio pre deset minuta. (Pokazuje dnevnik.)

GVENDOLIN (pažljivo ispituje dnevnik uz pomoć lornjona): To je zaista neobično, pošto je mene zamolio da se udam za njega juče oko pet i trideset. Ako bi htela da se uveriš u istinitost tvrdnje, učini to. (Vadi svoj dnevnik.) Nikada ne putujem bez dnevnika. Čovek u vozu uvek treba da ima nešto senzacionalno za čitanje. Tako mi je krivo draga Sesili, ako je to razočaranje za tebe, ali bojim se da ja imam pravo prvenstva.

SESILI: Jako bi me ožalostilo, draga Gvendolin, ako bi ti to prouzrokovalo ma kakve duhovne ili telesne patnje, ali osećam se obaveznom da istaknem da se od trenutka kada te je zaprosio Ernest očito predomislio.

GVENDOLIN (zamišljeno): Ako su jadnička namamili u nekakva lakoumna obećanja, smatraću svojom dužnošću da ga, primenjujući politiku čvrste ruke, odmah izbavim.

SESILI (zamišljeno i tužno): U kakve god da se nesretne petljavine moj dragi dečko uvalio, nikada ga zbog toga neću prekorevati pošto se venčamo.

GVENDOLIN: Gospođice Kardju, da li vi to aludirate na mene kao na "petljavinu"? Vi ste drski. Govoriti otvoreno u situaciji kakva je ova postaje više nego moralna dužnost. To postaje zadovoljstvo.

SESILI: Da li, pak, vi gospođice Ferfaks, želite da kažete da sam ja Ernesta namamila na veridbu? Kako se usuđujete? Ovo nije vreme kada bi trebalo da se krijemo iza dobrih manira. Ja popu kažem pop, a bobu bob.

GVENDOLIN (sarkastično): Drago mi je da nikada u životu nisam imala prilike da bliže osmotrim bob. Naše društvene sfere se očigledno jako razlikuju. (Ulazi MERIMEN, unosi poslužavnik, stoljnjak i stočić za posluženje. SESILI se baš spremala da odgovori. Međutim, prisustvo slugu ima obuzdavajuće dejstvo, ali obe devojke čini nervoznim.)

MERIMEN: Da li da ovde postavim za čaj, kao i obično, gospođice?

SESILI (strogo i smirenim glasom): Da, kao i obično. (MERIMEN raščišćava sto i postavlja stolnjak. Duga pauza. SESILI i GVENDOLIN besno gledaju jedna u drugu.)

GVENDOLIN: Ima li mnogo zanimljivih predela za šetnju u blizini gospođice Kardju?

SESILI: O, da! Jako mnogo. Sa vrha jednog brda, tu u blizini, pruža se pogled na pet okruga.

GVENDOLIN: Pet okruga! Nisam sigurna da bih želela to da vidim. Mrzim gužvu.

SESILI (ljubazno): Pretpostavljam da zbog toga živite u gradu? (GVENDOLIN grize usne i suncobranom nervozno lupka po nozi.)

GVENDOLIN (osvrće se): Jako lepo održavana bašta, gospođice Kardju.

SESILI: Drago mi je da vam se dopada, gospođice Ferfaks.

GVENDOLIN: Nisam znala da na selu ima ovoliko cveća.

SESILI: O, gospođice Ferfaks, cveće je ovde uobičajeno barem koliko i ljudi u Londonu.

GVENDOLIN: Ja lično ne razumem kako neko može da živi na selu, ako bilo ko, ko je uopšte neko, to i čini. Na selu mi je uvek smrtno dosadno.

SESILI: Ah! To mora da je ono što novine nazivaju poljoprivrednom depresijom, zar ne? Verujem da aristokratija u poslednje vreme mnogo pati od toga. Kažu mi da je to kod njih gotovo epidemija. Mogu li da vas ponudim čajem gospođice Ferfaks?

GVENDOLIN (učtivo): Zahvaljujem vam. (Za sebe.) Odvratna devojka! Ali trenutno mi je potreban čaj!

SESILI (ljubazno): Šećera?

GVENDOLIN (s visine): Ne, hvala vam. Šećer više nije u modi. (SESILI je besno gleda, uzima mašice i stavlja četiri kocke šećera u njenu šolju.)

SESILI (oštro): Želite kolač ili hleb sa puterom?

GVENDOLIN (afektirajući dosadu): Hleb sa puterom, molim vas. Kolač se u poslednje vreme retko viđa u boljim kućama.

SESILI (odseca veoma veliki komad kolača i stavlja ga na poslužavnik): Dodajte ovo gospođici Ferfaks. (MERIMEN dodaje poslužavnik i izlazi. GVENDOLIN otpija čaj i pravi grimasu. Spušta šolju istog trenutka, poseže za hlebom i puterom, pogleda dole i otkriva da je dobila kolač. Ustaje ozlojeđena.)

GVENDOLIN: Napunili ste moju šolju kockama šećera i, iako sam sasvim jasno zamolila za hleb i puter, dali ste mi kolač. Poznata sam po blagom karakteru i izuzetno ljubaznoj prirodi, ali upozoravam vas gospođice Kardju, mogli biste predaleko otići.

SESILI (ustaje): Ništa me neće sprečiti da spasem mog jadnog, nevinog, lakovernog dečka od mahinacija drugih devojaka.

GVENDOLIN: Nisam vam verovala od trenutka kada sam vas prvi put videla. Osetila sam da ste dvolični i podli. U takvim stvarima se nikada ne varam. Moj prvi utisak o ljudima je bez izuzetka onaj pravi.

SESILI: Gospođice Ferfaks čini mi se da vam oduzimam dragoceno vreme. Nema sumnje da imate u planu još poseta slične vrste u susedstvu. (Ulazi DŽEK.)

GVENDOLIN (spazivši ga): Ernest! Moj Ernest!

DŽEK: Gvendolin! Draga! (Nudi joj se za poljubac.)

GVENDOLIN (povlačeći se): Samo trenutak! Smem li da upitam da li si veren sa ovom mladom damom?

DŽEK (smeje se): Sa dragom malom Sesili? Naravno da ne! Odakle takva ideja u tvojoj lepoj glavici?

GVENDOLIN: Hvala ti. Sada možeš. (Nudi obraz za poljubac.)

SESILI (vrlo ljupko): Gospođice Ferfaks, znala sam da je tu sigurno reč o nekoj zabuni. Gospodin čija ruka trenutno počiva na vašem struku je moj staratelj, Džon Vorting.

GVENDOLIN: Molim?

SESILI: To je ujka Džek

GVENDOLIN (povlači se): Džek! O! (Ulazi ALDŽERNON.)

SESILI: Ovo je Ernest.

ALDŽERNON (ide pravo prema SESILI ne primećujući nikog drugog): Ljubavi! (Kreće da je poljubi.)

SESILI (ustuknuvši): Samo trenutak Ernest. Smem li da te upitam da li si veren sa ovom mladom damom?

ALDŽERNON (osvrće se): Sa kojom mladom damom? Gospode bože! Gvendolin!

SESILI: Da! Sa gospode bože Gvendolin, hoću reći sa Gvendolin.

ALDŽERNON (smeje se): Naravno da ne! Odakle takva luda ideja u tvojoj lepoj glavici?

SESILI: Hvala ti. (Nudi obraz za poljubac.) Sada možeš da me poljubiš. (ALDŽERNON je ljubi.)

GVENDOLIN: Osećala sam da tu postoji neka sićušna greška, gospođice Kardju. Čovek koji vas sada grli je moj rođak, gospodin Aldžernon Monkrif.

SESILI (odmiče se od ALDŽERNONA): Aldžernon Monkrif! O! (Dve devojke se približivaju jedna drugoj i grle se oko struka, kao da bi htele da se zaštite.)

SESILI: Da li se vi zovete Aldžernon?

ALDŽERNON: Ne mogu to da poreknem.

SESILI: O!

GVENDOLIN: Je li vaše ime zaista Džon?

DŽEK (u prilično izazovnom stavu): Mogao bih to da poreknem kada bih hteo. Mogao bih da poreknem bilo šta kada bih hteo. Ali moje pravo ime jeste Džon. Moje ime je Džon već godinama.

SESILI (obraća se Gvendolin): Obe smo bile bezočno prevarene!

GVENDOLIN: Moja sirota, ponižena Sesili!

SESILI: Moja slatka, povređena Gvendolin!

GVENDOLIN (lagano i ozbiljno): Zvaćeš me sestrom, zar ne? (Grle se. DŽEK i ALDŽERNON gunđaju.)

SESILI (prilično vedro): Volela bih da mi dopustite da svom staratelju postavim jedno pitanje.

GVENDOLIN: Odlična ideja! Gospodine Vorting postoji samo jedna stvar koju bih volela da znam. Gde je vaš brat Ernest? Obe smo verene sa vašim bratom Ernestom, a ne znamo gde se on trenutno nalazi što je, ipak, svakako podatak od izvesne važnosti za nas.

DŽEK (sporo i oklevajući): Gvendolin Sesili za mene je veoma mučno to što sam prinuđen da govorim istinu. Ovo je prvi put u mom životu da sam doveden u jedan tako mučan položaj, i nemam baš mnogo iskustva u takvim situacijama. Sasvim otvoreno ću vam reći da ja nikakvog brata Ernesta i nemam. Ja uopšte nemam brata. Nikada u životu nisam imao brata i nemam nameru ni ubuduće da ga steknem.

SESILI (iznenađeno): Uopšte nema brata!

DŽEK (veselo): Nikakvog!

GVENDOLIN (strogo): I ama baš nikada niste imali nekog brata?

DŽEK (ljubazno): Baš nikada. Nikakvog.

GVENDOLIN: Sesili, bojim se da je sada jasno da nijedna od nas dve nije verena ni sa kim.

SESILI: Nije baš prijatno kada se mlada devojka iznenada nađe u takvom položaju, zar ne?

GVENDOLIN: Hajdemo u kuću. Teško da će se usuditi da pođu za nama.

SESILI: Ma ne, muškarci su strašne kukavice, zar ne? (Povlače se u kuću s prezrivim izrazom na licu.)

DŽEK: Pretpostavljam da je ovo jezivo stanje stvari ono što ti nazivaš banberisanjem?

ALDŽERNON: Da. I to jedno fenomenalno banberisanje. Najfenomenalnije banberisanje u mom životu.

DŽEK: Ma znaš šta, ti nemaš apsolutno nikakvo pravo da banberišeš ovde.

ALDŽERNON: Apsurdno. Čovek ima pravo da banberiše gde mu se svidi. Svaki banberista to zna.

DŽEK: Ozbiljan banberista! Gospode bože!

ALDŽERNON: Pa, čovek u nečemu mora da bude ozbiljan ako i malo želi da se zabavi u životu. Desilo se da sam ja ozbiljan u banberisanju. A uopšte nemam predstave u čemu si ti ozbiljan. U svemu valjda. Ti si jedna tako savršeno trivijalna priroda.

DŽEK: Jedina sitna radost za mene u celoj ovoj ubogoj dogodovštini je to što je tvoj prijatelj Banberi skroz provaljen. Nećeš moći da ideš na selo toliko često kao ranije, dragi Aldži. Što je u stvari baš dobro.

ALDŽERNON: A i tvoj brat je malo ubledeo, zar ne, dragi Džek? Nećeš moći da brišeš za London onoliko često koliko je tvoj raspusni običaj nalagao. Što isto nije loše.

DŽEK: Što se tvog ponašanja prema gospođici Kardju tiče, moram da kažem da je tvoje obmanjivanje tako slatke, jednostavne i nevine devojke neoprostivo. A da ne pominjem činjenicu da je u pitanju moja štićenica.

ALDŽERNON: Nisam u stanju da nađem apsolutno nikakvo opravdanje za to što si prevario jednu briljantnu, oštroumnu, izuzetno iskusnu mladu damu kakva je gospođica Ferfaks. A da ne pominjem činjenicu da je u pitanju moja sestra od tetke.

DŽEK: Želeo sam da se verim sa Gvendolin, to je sve. Volim je.

ALDŽERNON: Pa i ja sam jednostavno želeo da se verim sa Sesili. Obožavam je.

DŽEK: Uopšte nemaš šanse da se oženiš sa gospođicom Kardju.

ALDŽERNON: Džek, ne bih rekao ni da će te se ti i gospođica Ferfaks venčati.

DŽEK: Ma, to se tebe ne tiče.

ALDŽERNON: Kada bi me se ticalo, ne bih o tome ni govorio. (Počinje da jede krofne.) Vrlo je prosto govoriti o onome što se čoveka tiče. Samo ljudi poput berzanskih posrednika imaju takav običaj, a i to isključivo za večerom.

DŽEK: Uopšte mi nije jasno kako možeš da tu sediš i mirno jedeš krofne kada smo u škripcu. Meni se čini da si ti skroz bezosećajan.

ALDŽERNON: Pa ne mogu da jedem krofne sa uzbuđenjem. Sigurno bih ubrljao manžetne puterom. Krofne uvek treba jesti sasvim spokojno. Samo tako i mogu da se jedu.

DŽEK: Hoću da kažem da je bezosećajno to što u ovim okolnostima uopšte jedeš krofne.

ALDŽERNON: Kad sam u škripcu, hrana je jedina stvar koja može da me uteši. U stvari kada sam u nekom baš gadnom škripcu svako ko me zaista dobro poznaje reći će ti da odbijam sve osim jela i pića. U ovom trenutku jedem krofne zato što sam nesrećan. Osim toga, posebno volim krofne.

DŽEK (ustaje): To nije dovoljan razlog da ih tako alavo sve smažeš. (Uzima krofne od ALDŽERNONA.)

ALDŽERNON (nudi mu čajni kolač): Pre bih da uzmeš kolač umesto krofni. Ja ne volim čajni kolač.

DŽEK: Gospode bože! Čovek ne može na miru da jede krofne u svojoj sopstvenoj bašti.

ALDŽERNON: Ali upravo si rekao da je jesti krofne bezosećajno.

DŽEK: Rekao sam da je to bezosećajno sa tvoje strane u ovakvim okolnostima. A to je sasvim druga stvar.

ALDŽERNON: Može biti. Ali krofne su iste. (Otima tanjir sa krofnama od DŽEKA.)

DŽEK: Aldži strašno bih želeo da se pokupiš i odeš.

ALDŽERNON: Zaista ne možeš tražiti od mene da odem bez večere. To je besmisleno. Ja nikada ne odlazim bez večere. Niko to nikada ne radi, osim vegetarijanaca, i ljudi njima slični. Osim toga, upravo sam sa doktorom Čezeblom ugovorio da me u četvrt do šest krsti imenom Ernest.

DŽEK: Dragi moj prijatelju, što pre digneš ruke od te budalaštine, to je bolje za tebe. I ja sam se jutros dogovorio sa doktorom Čezeblom da me krsti u pet i trideset i, naravno, uzeću ime Ernest. Gvendolin bi to želela. Ne možemo obojica da se prekrstimo u Ernesta. To je blesavo. Osim toga, ja imam puno pravo da se krstim ako to hoću. Nema nikakvih dokaza da me je iko ikad krstio. Verujem da se to nikada nije desilo, a isto tako i doktor Čezebl. Tvoj slučaj je potpuno drugačiji. Ti si već kršten.

ALDŽERNON: Da, ali nisam se krstio već godinama.

DŽEK: Da, ali si kršten. To je ono što je važno.

ALDŽERNON: Upravo tako. Zbog toga i znam da to mogu da podnesem. Ako nisi siguran da si već kršten, mislim da je prilično opasno da se sada u to upuštaš. To ti može veoma naškoditi. Skoro da si zaboravio da je neko, ko ti je bio veoma blizak, ove nedelje u Parizu gotovo nastradao od teške prehlade.

DŽEK: Da, ali sam si rekao da teška prehlada nije nasledna.

ALDŽERNON: Ranije nije bila znam ali čini mi se da sada jeste. Nauka stalno napreduje.

DŽEK (uzima tanjir s krofnama): Ma, to su gluposti, ti stalno pričaš gluposti.

ALDŽERNON: Džek, opet si zgrabio krofne! Voleo bih da to ne radiš. Ostale su još samo dve (Uzima ih.) Rekao sam ti da posebno volim krofne.

DŽEK: Ali ja ne podnosim čajni kolač.

ALDŽERNON: Pobogu, pa zašto onda dozvoljvaš da ga serviraju tvojim gostima? Kakve ti ideje o gostoljubivosti imaš?

DŽEK: Aldžernone! Već sam ti rekao da ideš. Ne želim te ovde. Zašto ne ideš!

ALDŽERNON: Još nisam završio sa čajem, a ostala je i jedna krofna. (DŽEK uzdahne i utone dublje u fotelju. ALDŽERNON nastavlja da jede.)

Zavesa

TREĆI ČIN


(Scena: salon u vlastelinskom domu, Vulton. GVENDOLIN i SESILI su na prozoru i gledaju u baštu.)

GVENDOLIN: Čini mi se da to što nisu odmah krenuli za nama, kao što bi svako drugi uradio, pokazuje da još imaju malo stida i srama.

SESILI: Jeli su krofne. To mi liči na čin pokajanja.

GVENDOLIN (nakon kratke pauze): Izgleda da nas uopšte ne primećuju. Možeš li da se nakašlješ?

SESILI: Ali ja ne znam da se nakašljavam.

GVENDOLIN: Gledaju nas. Kakva drskost.

SESILI: Prilaze. To je prilično smelo sa njihove strane.

GVENDOLIN: Ostanimo dostojanstvene u tišini.

SESILI: Sigurno. To je jedina stvar koju sada možemo da učinimo. (Ulazi DŽEK, za njim i ALDŽERNON. Zvižduću neku jezivu populamu ariju iz britanske opere.)

GVENDOLIN: Čini se da ova dostojansvena tišina proizvodi neprijatan efekat.

SESILI: Najneprijatniji.

GVENDOLIN: Ali mi nećemo prve progovoriti.

SESILI: Sigurno nećemo.

GVENDOLIN: Gospodine Vorting imam posebno pitanje za vas. Mnogo toga zavisi od vašeg odgovora.

SESILI: Gvendolin tvoj zdrav razum je neprocenjiv. Gospodine Monkrif budite ljubazni pa mi odgovorite na sledeće pitanje. Zašto ste se pretvarali da ste brat mog staratelja?

ALDŽERNON: Da bih dobio priliku da vas upoznam.

SESILI (GVENDOLIN): Ovo izgleda kao sasvim zadovoljavajući odgovor, zar ne?

GVENDOLIN: Da draga, ako možeš da mu veruješ.

SESILI: Ne mogu. Ali to uopšte ne utiče na čudesnu lepotu njegovog odgovora.

GVENDOLIN: Tačno. U stvarima od presudne važnosti značajan je stil a ne iskrenost. Gospodine Vorting, kakvo objašnjenje mi možete dati za to što ste se pretvarali da imate brata? Da li je to bilo zato da biste imali prilike da što češće dolazite u grad da me viđate?

DŽEK: Zar u to možete sumnjati, gospođice Ferfaks?

GVENDOLIN: Kada je to u pitanju gajim najozbiljnije sumnje. Ali imam nameru da ih iskorenim. Ovo nije trenutak za nemački skepticizam. Njihova objašnjenja mi izgledaju sasvim zadovoljavajuća, naročito objašnjenje gospodina Vortinga. Čini mi se da nosi pečat verodostojnosti.

SESILI: Ja sam zadovoljna sa onim što je gospodin Monkrif rekao. I njegov glas odaje apsolutnu iskrenost.

GVENDOLIN: Misliš li onda da bi trebalo da im oprostimo?

SESILI: Da. U stvari ne.

GVENDOLIN: Tačno! Zaboravila sam. Postoje principi kojih se ne možemo odreći. Koja od nas dve će to da im saopšti? To nije baš prijatan zadatak.

SESILI: Zar ne možemo da govorimo obe u isto vreme?

GVENDOLIN: Sjajna ideja! Ja uvek pričam u isto vreme sa drugima. Hoćeš li da ja udaram takt?

SESILI: Naravno. (GVENDOLIN udara takt podignutim prstom.)

GVENDOLIN i SESILI (zajedno): Vaša krštena imena su još uvek nepremostiva prepreka. To je sve!

DŽEK i ALDŽERNON (zajedno): Naša krštena imena! To je sve? Ali mi ćemo se popodne prekrstiti.

GVENDOLIN (DŽEKU): Spreman si da za mene učiniš tu strašnu stvar?

DŽEK: Jesam.

SESILI (ALDŽERNONU): Voljan si da se suočiš sa tim jezivirn iskušenjem da bi me zadovoljio?

ALDŽERNON: Jesam!

GVENDOLIN: Kako je besmisleno govoriti o ravnopravnosti polova! Kada je reč o pokajanju muškarci nas potpuno prevazilaze.

DŽEK: Tako je. (Rukuje se sa ALDŽERNONOM.)

SESILI: Trenuci fizičke hrabrosti o kojima mi žene ne znamo apsolutno ništa.

GVENDOLIN (DŽEKU): Dragi!

ALDŽERNON (SESILI): Draga! (Padaju jedni drugima u naručje. Ulazi MERIMEN.)

MERIMEN: Ahm! Ahm! Ledi Breknel!

DŽEK: Gospode bože! (Ulazi LEDI BREKNEL. Kada uđe parovi se naglo razdvajaju. MERIMEN izlazi.)

LEDI BREKNEL: Gvendolin! Šta ovo znači?

GVENDOLIN: Samo to da sam verena za gospodina Vortinga, mama.

LEDI BREKNEL: Dođi ovamo. Sedi. Sedi odmah. Oklevanje je znak mentalnog propadanja kod mladih i fizičke slabosti kod starijih. (Okreće se DŽEKU.) Gospodine, da moja ćerka planira da pobegne, upozorena sam od strane njene odane sobarice čije sam poverenje pridobila uz pomoć novčića nevelike vrednosti, i odmah sam, teretnim vozom, krenula za njom. Njen nesrećni otac, drago mi je što to mogu da kažem, veruje da njegova kći pohađa neuobičajeno dugo predavanje o uticaju stalnog prihoda na misao, na otvorenom programu univerziteta za vanredne polaznike. Nije mi u planu da ga razuveravam. U stvari nikada nisam dovodila u pitanje njegova uverenja o bilo kom pitanju. To bi bilo nečasno. Ali, naravno, razumećete da svaki odnos između vas i moje kćeri mora od ovog trenutka bez odlaganja da prestane. U ovoj stvari kao, uistinu, i u svim ostalim stvarima ne popuštam.

DŽEK: Ja sam veren sa Gvendolin ledi Breknel!

LEDI BREKNEL: To vam se samo čini gospodine. A sada, što se tiče Aldžernona... Aldžernone!

ALDŽERNON: Molim, tetka Ogasta.

LEDI BREKNEL: Želela bih da znam da li u ovoj kući obitava tvoj unesrećeni prijatelj Banberi?

ALDŽERNON: O! Ne! Banberi ne živi ovde. Banberi je sada negde drugde. U stvari, Banberi je mrtav.

LEDI BREKNEL: Mrtav! Kada je gospodin Banberi umro? Njegova smrt mora da je bila iznenadna.

ALDŽERNON (veselo): O! Ubio sam ga danas popodne. Hoću da kažem, umro je danas popodne.

LEDI BREKNEL: A od čega je umro?

ALDŽERNON: Banberi? O, pukao je.

LEDI BREKNEL: Pukao? Zar je postao žrtva eksplozivnih naprava bestidnih revolucionara? Nije mi bilo poznato da se zanimao za socijalno zakonodavstvo. Ako je to bio slučaj, kažnjen je za morbidne sklonosti.

ALDŽERNON: Draga tetka Ogasta, hteo sam da kažem da je otkriven. Doktori su otkrili da Banberi ne može više da živi to hoću da kažem pa je Banberi umro.

LEDI BREKNEL: Izgleda da je imao veliko poverenje u mišljenje lekara. Međutim, drago mi je što se napokon odlučio da deluje u određenom pravcu, i poslušao valjan savet medicinara. A sada, kad smo se konačno oslobodili tog gospodina Banberija, smem li da vas pitam gospodine Vorting, ko je ta mlada osoba čiju ruku moj nećak Aldžernon drži na jedan, kako mi se čini, sasvim nepotreban način?

DŽEK: To je gospođica Sesili Kardju, moja štićenica. (LEDI BREKNEL upućuje hladan naklon SESILI.)

ALDŽERNON: Sesili i ja smo vereni, tetka Ogasta.

LEDI BREKNEL: Molim?

SESILI: Gospodin Monkrif i ja smo vereni ledi Breknel.

LEDI BREKNEL (stresa se, prilazi sofi i seda): Ne znam da li baš u ovom delu Hertfordšira ima nečeg neobičnog u vazduhu, ali broj veridbi koji je ovde u toku čini mi se mnogo veći od valjanog proseka statistički utvrdenog, kažem, samo radi naše orijentacije. Mislim da izvesna preliminarna ispitivanja uopšte ne bi bila na odmet Gospodine Vorting, da li se gospođica Kardju može dovesti u vezu sa nekom od većih železnickih stanica u Londonu? Pitam iz čiste radoznalosti. Do juče nisam ni pretpostavljala da postoje porodice i osobe rodom sa Perona. (DŽEK izgleda užasno besno, ali uspeva da se uzdrži.)

DŽEK (jasnim, hladnim glasom): Gospođica Kardju je unuka pokojnog gospodina Tomasa Kardjua, sa stanom na trgu Belgrejv, broj 149, jugozapad, u Džervejz parku, Dorking, i u Sporanu, Fajfšir.

LEDI BREKNEL: To ne zvuči loše. Tri adrese uvek pobuđuju poverenje, čak i kod trgovaca. Ali kakav ja dokaz imam o njihovoj valjanosti?

DŽEK: Brižno sam čuvao Dvorske vodiče iz tog perioda. Lako vam ih mogu staviti na uvid, ledi Breknel.

LEDI BREKNEL: Imala sam prilike da se uverim i u mnogo ozbiljnije greške u toj publikaciji.

DŽEK: Porodični pravni zastupnici gospođice Kardju su gospoda Markbi, Markbi i Markbi.

LEDI BREKNEL: Markbi, Markbi i Markbi? To je kuća sa najvećim ugledom u njihovoj profesiji. U stvari, kažu mi da se jedan od gospode Markbija ponekad čak može videti i na večerama u boljim kućama. Za sada sam zadovoljna.

DŽEK (nervozno): To je ljubazno sa vaše strane, ledi Breknel! Biće vam drago da čujete da posedujem, kada je o gospođici Kardju reč, i potvrde o njenom upisu u matičnu knjigu rođenih, o krštenju, o magarećem kašlju, o plaćenom porezu na imovinu, o vakcinaciji, o prvoj pričesti i o boginjama, običnim i ovčijim.

LEDI BREKNEL: Ah! Vidim da je to bio jedan život bogat događajima, možda i previše uzbudljiv za tako mladu devojku. Ja lično nisam pristalica prevremenih iskustava. (Ustaje gleda na svoj sat.) Gvendolin, vreme polaska se približilo. Ne smemo oklevati ni časa više. Zato bi gospodine Vorting bilo na mestu da vas iz čisto formalnih razloga upitam da li se gospođica Kardju može pohvaliti sa nešto malo imetka?

DŽEK: Oko sto trideset hiljada funti u gotovom. Zbogom ledi Breknel. Tako mi je drago što smo se videli.

LEDI BREKNEL (ponovo seda): Samo trenutak, gospodine Vorting. Sto trideset hiljada funti! U gotovom! Sada kada sam je malo bolje osmotrila, gospođica Kardju mi izgleda kao jedna izuzetno privlačna mlada dama. Malo devojaka danas poseduje takve osobine, osobine koje traju i vremenom dobijaju na vrednosti. Žao mi je što moram da kažem da živimo u jednom površnom vremenu. (SESILI.) Dođi ovamo, draga moja. (SESILI joj prilazi.) Slatko dete! Tvoja haljina je donekle priprosta, a tvoja kosa izgleda maltene kao da je ostavljena u posve prirodnom stanju. Ali to možemo za čas promeniti. Zaista, iskusna francuska sobarica može da učini čudo u vrlo kratkom vremenskom roku. Sećam se da sam jednu svojevremeno preporučila mladoj ledi Lensing, i posle tri meseca rođeni muž nije mogao da je prepozna.

DŽEK: A posle šest meseci nije mogao da je prepozna niko živ.

LEDI BREKNEL (Mrko gleda u DŽEKA. Zatim se sa uvežbanim osmehom okreće SESILI): Drago dete, budi ljubazna i okreni se. (SESILI joj okreće leđa.) Ne, ne, želela sam da te osmotrim sa strane. (SESILI okreće profil.) Da, baš kao što sam i očekivala. U tvom profilu kriju se pozamašne društvene mogućnosti. Dve slabe tačke našeg doba su nedostatak principa i nedostatak profila. Malo podigni bradu draga. Stil uglavnom zavisi od toga kako se drži brada. Trenutno je u modi da bude vrlo podignuta. Aldžernone!

ALDŽERNON: Da, tetka Ogasta?

LEDI BREKNEL: Profil gospođice Kardju otkriva pozamašne društvene mogućnosti.

ALDŽERNON: Sesili je najslađa, najdraža i najlepša devojka na celom svetu. A za društvene mogućnosti me je briga kao za lanjski sneg.

LEDI BREKNEL: Nikada ne potcenjuj Društvo Aldžernone. To rade samo ljudi koji u njega ne mogu da uđu. (SESILI.) Drago dete, ti naravno znaš da Aldžernon ima samo dugove? Ali ja ne odobravam brakove iz računa. Kada sam se udala za lorda Breknela nisam posedovala nikakav imetak. Međutim, ni trenutka nisam dozvolila da mi to postane prepreka. Pa, pretpostavljam da ću morati da vam dam svoj blagoslov.

ALDŽERNON: Hvala ti tetka Ogasta.

LEDI BREKNEL: Sesili možeš da me poljubiš!

SESILI (ljubi je): Hvala vam ledi Breknel.

LEDI BREKNEL: Ubuduće mi se i ti možeš obraćati sa tetka Ogasta.

SESILI: Hvala tetka Ogasta.

LEDI BREKNEL: Mislim da bi trebalo da se venčate uskoro.

ALDŽERNON: Hvala tetka Ogasta.

SESILI: Hvala tetka Ogasta.

LEDI BREKNEL: Otvoreno govoreći, ja ne odobravam duge veridbe. One ljudima pružaju priliku da se pre braka upoznaju sa karakterom budućeg supružnika, što po mom mišljenju nije preporučljivo.

DŽEK: Oprostite mi što prekidam, ledi Breknel, ali aranžman apsolutno ne dolazi u obzir. Ja sam staratelj gospođice Kardju, i ona se do svog punoletstva ne može udati bez mog pristanka. A ja pristanak ne dam.

LEDI BREKNEL: Smem li da vas upitam iz kojih razloga? Aldžernon je izuzetan mladić, mogla bih reći gotovo savršena prilika. Od imetka nema ništa, ali zato izgleda sjajno. Pa šta bi čovek još mogao da poželi?

DŽEK: Ledi Breknel, veoma mi je žao što moram otvoreno da razgovaram sa vama o vašem nećaku, ali činjenica je da ja uopšte ne odobravam njegove moralne nazore. Sumnjam da se služio neistinama. (ALDŽERNON i SESILI ga gledaju sa uvređenim čuđenjem.)

LEDI BREKNEL: Neistinama! Moj nećak Aldžernon? Nemoguće! On je studirao na Oksfordu.

DŽEK: Bojim se da sumnja u to više nije moguća. Danas popodne, dok sam bio u Londonu zbog jednog izuzetno važnog emotivnog pitanja, on je došao u moju kuću i lažno se predstavio kao moj brat. Batler me je upravo obavestio da je, krijući se iza tog izmišljenog identiteta, popio čitavu pintu mog ekstrasuvog Periježuea, berba iz 89, vina koje sam čuvao samo za sebe. A kasnije je, služeći se tom gnusnom obmanom, uspeo da pridobije naklonost moje jedine štićenice. Zatim je ostao na čaju i pojeo sve krofne. A ono što njegovo ponašanje čini još bezdušnijim je to što je od početka bio savršeno svestan da ja uopšte nemam brata, da ga nikada u životu nisam imao, i da ni ubuduće ne nameravam da steknem brata, nikakvog. Ja sam mu to vrlo jasno saopštio juče popodne.

LEDI BREKNEL: Ahm! Gospodine Vorting, nakon pažljivog razmatranja odlučila sam da u potpunosti previdim ponašanje mog nećaka prema vama.

DŽEK: To je vrlo velikodušno sa vaše strane, ledi Breknel. Međutim, ja se nisam predomislio. Odbijam da dam svoj pristanak.

LEDI BREKNEL (SESILI): Dođi ovamo drago dete. (SESILI joj prilazi.) Koliko ti je godina?

SESILI: Tek mi je osamnaest, ali uvek kada idem na neko večernje primanje kažem da mi je dvadeset.

LEDI BREKNEL: Potpuno si u pravu što se prilagođavaš situaciji. U stvari, nijedna žena ne bi trebalo da tačno govori svoje godine. To deluje tako proračunato... (Zamišljeno.) Osamnaest, a za večernja primanja dvadeset. Pa neće proći još dugo kada ćeš biti punoletna i oslobođena svih stega starateljstva. Zato ne mislim da je pristanak tvog staratelja u krajnjem ishodu od bilo kakve važnosti.

DŽEK: Ledi Breknel, molim vas da mi oprostite što vas ponovo prekidam, ali ne bi bilo pošteno da prećutim da se, prema odredbama testamenta njenog dede, gospođica Kardju neće smatrati punoletnom sve dok ne navrši trideset pet godina.

LEDI BREKNEL: To mi ne izgleda kao ozbiljna prepreka. Trideset pet godina su vrlo privlačno životno doba. London je pun žena najplemenitijeg porekla koje su po vlastitom slobodnom izboru godinama ostale u trideset petoj. Ledi Damblton je sjajan primer. Po mom saznanju, ona je u trideset petoj još otkad je napunila četrdeset a od tada je prošlo mnogo vremena. Ne vidim razloge zbog kojih naša mila Sesili tada ne bi bila još privlačnija nego danas. Njena imovina će se do tada značajno povećati.

SESILI: Aldži, da li bi mogao da me čekaš do trideset pete?

ALDŽERNON: Naravno da bih, Sesili. Znaš da bih.

SESILI: Da, osetila sam to instinktivno, ali ja ne bih mogla toliko da čekam. Ne mogu da podnesem da nekoga čekam ni pet minuta. Uvek se jako naljutim. Znam da ni sama nisam mnogo tačna, ali volim tačnost kod drugih a čekanje, pa makar bila u pitanju i udaja, ne dolazi u obzir.

ALDŽERNON: Pa šta ćemo onda da radimo Sesili?

SESILI: Ne znam, gospodine Monkrif.

LEDI BREKNEL: Dragi gospodine Vorting, pošto je gospođica Sesili izjavila da ne može da čeka do svoje trideset pete godine primedba koja mi se, moram reći, čini da otkriva ponešto nestrpljivu prirodu molila bih vas da ponovo razmotrite svoju odluku.

DŽEK: Ali draga ledi Breknel, ta stvar je u potpunosti u vašim rukama. Onoga trenutka kada date pristanak da se Gvendolin i ja venčamo, biće mi zadovoljstvo da odobrim brak vašeg nećaka i moje štićenice.

LEDI BREKNEL: Morate biti svesni da to što predlažete apsolutno ne dolazi u obzir.

DŽEK: Onda je samo usamljenost ono čemu se svi ponaosob možemo nadati.

LEDI BREKNEL: To nije sudbina koju bih namenila Gvendolin. Aldžernon, naravno, sam može da odabere. (Vadi sat.) Dođi, draga. (GVENDOLIN ustaje.) Već smo propustili pet, ako ne i šest vozova. Propuštanje bi moglo da nas izloži komentarima na železničkoj stanici. (Ulazi DOKTOR ČEZEBL.)

ČEZEBL: Sve je spremno za krštenja.

LEDI BREKNEL: Krštenja, gospodine? Nije li to pomalo preuranjeno?

ČEZEBL (prilično zbunjen pokazuje na DŽEKA i ALDŽERNONA): Oba gospodina su izrazila želju da se bez oklevanja krste.

LEDI BREKNEL: U njihovim godinama? Takve ideje su izopačene i bezbožne! Aldžernone, zabranjujem ti da se krstiš. Nemam nameru da se pomirim sa takvim preterivanjima. Lord Breknel bi bio jako nezadovoljan kada bi saznao da na takav način traćiš vreme i novac.

ČEZEBL: Da li sam dobro shvatio da danas popodne neće biti nikakvih krštenja?

DŽEK: Kako sada stvari stoje, mislim da to ne bi imalo mnogo praktične vrednosu ni za jednoga od nas.

ČEZEBL: Žao mi je što čujem takve stvari od vas, gospodine Vorting. One naginju ka jeretičkim pogledima anabaptista, pogledima koje sam u potpunosti opovrgao u moje četiri neobjavljene propovedi. Međutim, kako je vaše raspoloženje u ovom trenutku izgleda naročito svetovno, odmah ću se vratiti u crkvu. U stvari, crkvenjak me je upravo obavestio da me gospođica Prizma već sat i po čeka u službenim prostorijama.

LEDI BREKNEL: Gospođica Prizma! Da li sam ja to čula da ste spomenuli nekakvu gospođicu Prizmu?

ČEZEBL: Da, ledi Breknel. Upravo idem da se nađem sa njom.

LEDI BREKNEL: Dopustite mi, molim vas, da vas za trenutak zadržim. Ova bi stvar mogla biti od vitalne važnosti za lorda Brekrlela i mene. Da li je ta gospođica Prizma žensko stvorenje odbojnog izgleda koje ima neke veze sa obrazovanjem?

ČEZEBL (pomalo uvređeno): Ona je izuzetno kulturna gospođa i pravo otelotvorenje vrline.

LEDI BREKNEL: Očigledno je to ista osoba. Smem li da pitam kakav položaj zauzima u domaćinstvu?

ČEZEBL (strogo): Ja sam neženja gospođo.

DŽEK (smirujući): Ledi Breknel, gospođica Prizma je tokom prethodne tri godine bila cenjena guvernanta i uvažena družbenica gospođice Kardju.

LEDI BREKNEL: Uprkos tome što sam čula, moram je smesta videti. Pošaljite po nju.

ČEZEBL (gleda u daljinu): Ona upravo dolazi, samo što nije stigla. (Užurbano ulazi GÐICA PRIZMA.)

GOSPOÐICA PRIZMA: Dragi doktore, rekli su mi da me očekujete u službenim prostorijama crkve. Čekala sam vas tamo čitav sat i tri četvrt (Ugleda LEDI BREKNEL koja zuri u nju skamenjenim pogledom. GÐICA PRIZMA prebledi i počinje da drhti. Uzrujano se osvrće, kao da bi htela negde da pobegne.)

LEDI BREKNEL (strogim, osudujudm glasom): Prizma! (GÐICA PRIZMA postiđeno spušta glavu.) Dođite ovamo, Prizma! (GÐICA PRIZMA ponizno prilazi.) Prizma! Gde je ta beba? (Opšta zapanjenost. DOKTOR se užasnut povlači unazad. ALDŽERNON i DŽEK se pretvaraju da žele da zaštite SESILI i GVENDOLIN od detalja strašnog javnog skandala.) Prizma, pre dvadeset osam godina napustili ste kuću lorda Breknela, ulica Grosvenor, gornji deo, broj 104, sa kolicima u kojima je bila jedna beba muškog pola. Nikada se niste vratili. Nekoliko nedelja kasnije, u detaljnoj istrazi koju je sprovela gradska policija, oko ponoći su pronađena prazna kolica u udaljenom delu Bejsvotera. U njima je bio samo rukopis romana u tri toma pisanog sa više nego uobičajeno odvratnom sentimentalnošću. (GÐICA PRIZMA se i protiv svoje volje uvređeno trgla.) Ali bebe nije bilo. (Svi gledaju GÐICU PRIZMU.) Prizma! Gde je ta beba? (Pauza.)

GOSPOÐICA PRIZMA: Ledi Breknel, sramota me je da priznam da ne znam. Volela bih da znam. Ovo su činjenice tog nemilog slučaja. Tog jutra, dana koji ste spomenuli, dana koji će zauvek ostati urezan u mom sećanju, pripremala sam se da prošetam bebu u kolicima kao i obično. Sa sobom sam, takođe, nosila i jednu nešto stariju, prostranu putnu torbu u koju sam nameravala da smestim rukopis koji sam napisala u retkim slobodnim trenucima. U jednom času rasejanosti, koji sebi nikada neću moći da oprostim, stavila sam rukopis u dečja kolica, a bebu u putnu torbu.

DŽEK (koji je pažljivo slušao): Ali gde ste ostavili torbu?

GOSPOÐICA PRIZMA: Ne pitajte me, gospodine Vorting.

DŽEK: Gospođice Prizma, to je za mene jedno veoma važno pitanje. Insistiram da mi otkrijete gde ste ostavili torbu u kojoj je bilo dete.

GOSPOÐICA PRIZMA: Ostavila sam je u garderobi jedne od većih železničkih stanica u Londonu.

DŽEK: Koje stanice?

GOSPOÐICA PRLZMA (sasvim slomljeno): Stanice Viktorija. Unija za Brajton. (Tone u fotelju.)

DŽEK: Moram na trenutak da odem do svoje sobe. Gvendolin, čekaj me ovde.

GVENDOLIN: Čekaću na tebe i čitav život, samo ako ne traje dugo. (DŽEK izlazi, jako uzbuđen.)

ČEZEBL: Ledi Breknel, šta mislite da ovo znači?

LEDI BREKNEL: Ne smem ni da nagađam, doktore Čezebl. Valjda ne moram da vam naglašavam da u porodicama visokog društvenog položaja takve slučajnosti ne bi smele da se dešavaju. One se nikako ne smatraju primerenim. (Odozgo se čuje buka kao da neko razbacuje stvari po sobi. Svi podižu pogled.)

SESILI: Ujka Džek je izgleda neobično uzbuđen.

ČEZEBL: Vaš staratelj je čovek vrlo emotivne prirode.

LEDI BREKNEL: Ova buka je jako neprijatna. Zvuči kao da se svađa sa nekim. Ja ne podnosim svađe. Uvek su vulgarne, ali često delotvorne.

ČEZEBL (gleda uvis): Prestalo je. (Buka počinje ponovo, dvostruko jače.)

LEDI BREKNEL: Volela bih da već jednom donese nekakvu odluku.

GVENDOLIN: Ova napetost je strašna. Nadam se da će potrajati. (Ulazi DŽEK sa putnom torbom.)

DŽEK (hitro prilazi GÐICI PRIZMI): Je li to ta torba, gospođice Prizma. Pažljivo je pogledajte pre nego što bilo šta kažete. Sreća nekoliko osoba zavisi od vašeg odgovora.

GOSPOÐICA PRIZMA (mirno): Izgleda da je moja. Da, evo ogrebotine koju je dobila kada se u mlađim i srećnijim danima u ulici Gauer prevrnuo omnibus. Evo i mrlje na postavi koju je prouzrokovalo prosipanje flašice tonika za smirenje, što se zbilo u Limingtonu. A na bravi su moji inicijali. Potpuno sam zaboravila da sam u nekakvom ekstravagantnom raspoloženju dala da se tu ugraviraju. Nema sumnje da je ovo moja torba. Oduševljena sam što mi je tako neočekivano vraćena. Bilo mi je jako nezgodno bez nje sve ove godine.

DŽEK (patetičnim giasom): Gospođice Prizma, vraćeno je više od torbe. Ja sam beba koju ste stavili u nju.

GOSPOÐICA PRIZMA (zapanjeno): Vi?

DŽEK: Da... mama.

GOSPOÐICA PRIZMA (povlači se unazad uvređena i začuđena): Gospodine Vorting, ja sam neudata!

DŽEK: Neudati! Ne poričem da je to težak udarac. Ali, na kraju krajeva, ko ima pravo da baci kamen na onoga ko je propado svoje? Zar pokajanje ne može da izbriše jedno lakomisleno delo? Zašto bi postojao jedan zakon za muškarce a drugi za žene? Majko, opraštam ti. (Ponovo pokušava da je zagrli.)

GOSPOÐICA PRIZMA (još više uvređena): Gospodine Vorting, ovde je posredi neka zabuna. (Pokazuje na LEDI BREKNEL.) Evo gospođe koja vam zaista može reći ko ste.

DŽEK (nakon pauze): Ledi Breknel, ne volim da delujem ljubopitljivo, ali da li biste me ljubazno obavestili ko sam ja u stvari?

LEDI BREKNEL: Bojim se da vam novosti koje ću vam preneti neće u celini prijati. Vi ste sin moje sirote sestre, gospođe Monkrif i shodno tome, Aldžernonov stariji brat.

DŽEK: Aldžijev stariji brat! Onda ipak imam brata. Znao sam da imam brata! Sesili, kako si uopšte mogla da posumnjaš da nemam brata? (Dokopao se ALDŽERNONA.) Doktore Čezebl, moj brat Gospođice Prizma, moj nesrećni brat. Gvendolin, moj nesrećni brat Aldži, bitango nedorasla, ubuduće ćeš morati da se ophodiš sa mnom sa više poštovanja. Nikada u životu se prema meni nisi ponašao kao prema bratu.

ALDŽERNON: Pa momčino, priznajem da do danas i nisam. Tradio sam se, iako nisam imao iskustva.

GVENDOLIN (DŽEKU): Jedini! Ali ko si ti uopšte? Kako glasi tvoje kršteno ime, sada kada si neko drugi?

DŽEK: Blagi bože! Potpuno sam zaboravio na taj detalj. Tvoja odluka po pitanju imena je neopoziva?

GVENDOLIN: Ja nikada ništa ne menjam, osim predmeta svoje naklonosti.

SESILI: Gvendolin, kako plemenit karakter imaš!

DŽEK: Onda je bolje da to pitanje odmah raščistimo. Tetka Ogasta, samo jedan trenutak. Da li sam u času kada me je gospođica Prizma ostavila u torbi već bio kršten?

LEDI BREKNEL: Roditelji su ti omogućili svaki luksuz koji se za novac može kupiti, pa i krštenje.

DŽEK: Onda sam kršten! To smo utvrdili. Sada mi recite koje ime su mi dali. Da čujem, kakvo god da je.

LEDI BREKNEL: Pošto si bio najstariji sin, prirodno je da su te nazvali po tvom ocu.

DŽEK (nervozno): Da, ali kako je bilo ime mom ocu?

LEDI BREKNEL (zamišljeno): U ovom trenutku nikako ne mogu da se setim kako je glasilo generalovo kršteno ime. Ali ne sumnjam da je neko ime imao. Bio je čudak, priznajem. Ali isključivo u poznijim godinama. To je, međutim, bila posledica indijske klime, i braka, i loše probave i drugih stvari te vrste.

DŽEK: Aldži! Zar ne možeš da se prisetiš kako se zvao naš otac?

ALDŽERNON: Dragi dečko, mi nikada nismo ni reč progovorili. Umro je kad je meni bilo godinu dana.

DŽEK: Tetka Ogasta, mislim da bi njegovo ime trebalo da se pominje u vojnim spiskovima iz tog vremena?

LEDI BREKNEL: General je uglavnom bio čovek miroljubive prirode, osim u domaćem životu, ali ne sumnjam da se njegovo ime nalazi u svim vojnim imenicima.

DŽEK: Ovde su vojni imenici iz poslednjih četrdeset godina. Trebalo je da ti sjajni spisi budu stalan predmet mog proučavanja. (Trči do police i naglim pokretom vadi knjige.) M. Generali... Malam, Maks bom, Megli, kako jeziva imena imaju ti ljudi Markbi, Miksbi, Mobs, Monkrif! Poručnik od 1840. Kapetan, potpukovnik, pukovnik, general od 1869, krsno ime Ernest Džon. (Vrlo lagano spušta knjigu i sasvim mimo progovara.) Gvendolin, zar ti nisam oduvek govorio da mi je ime Ernest? Pa eto, nakon svega je Ernest. Hoću reći, normalno je da je Ernest.

LEDI BREKNEL: Da, sada se sećam da se general zvao Ernest. Znala sam da postoji neki poseban razlog zbog koga ne volim to ime.

GVENDOLIN: Ernest! Moj Ernest! Od početka sam osećala da ne možeš nositi nijedno drugo ime!

DŽEK: Gvendolin, strašno je za čoveka kada iznenada otkrije da je celog života govorio isključivo istinu. Možeš li mi oprostiti?

GVENDOLIN: Mogu. Zato što osećam da ćeš se sigurno promeniti.

DŽEK: Mila moja!

ČEZEBL (GÐICI PRIZMI): Leticija! (Grli je.)

GOSPOÐICA PRIZMA (strasnim ghsom): Frederik! Konačno!

ALDŽERNON: Sesili! (Grli je.) Konačno!

DŽEK: Gvendolin! (Grli je.) Konačno!

LEDI BREKNEL: Dragi nečaće, čini mi se da pokazuješ znake površnosti.

DŽEK: Naprotiv tetka Ogasta, sada po prvi put u životu shvatam suštinu: jedino što je važno je biti Ernest.

Zavesa

K R A J

foto, William Arthur Breakspeare