Adele Geras - Troja

First topic message reminder :



Ova knjiga posvećena je

uspomeni na REGINU GLIK

s ljubavlju i zahvalnošću

ŠTALE
"Spavaš li, Jasone?"
"Ne, prinče Hektore." Jason žurno ustade. "Timario sam ga. Malo je uznemiren, mada ne previše."
"Hvala ti, dečače", reče Hektor. "Ne bih svakome poverio brigu o svojim konjima, ali znam da tebe vole kao da si jedan od njih. A i
Eton te voli skoro koliko i mene." Jason se nasmeši.
Hektor je stajao kraj konja i pričao s njim.
"Sutra, druže moj" rekao je. "Kad sunce izađe, doći ću sam da te upregnem u dvokolice."
"Ne, prinče Hektore", reče Jason. "Ja ću to učiniti. Ti već imaš dovoljno posla."
Hektor se nasmeja. "To je tačno, ali znaš da volim da se brinem o konjima. S njima je lakše razgovarati nego s ljudima. Tako bar ja mislim. Ovom stvorenju mogu da kažem i ono što nikad nikome ne bih rekao, čak ni svojoj voljenoj ženi."
Neverovatno, pomisli Jason. Čak i takav junak, slavni vojskovoda Hektor, ponekad ne zna šta da kaže. Tada se osetio bolje. Možda svi ti mladići koji zvižde za devojkama i dobacuju im dok šetaju gradom... Možda čak ni oni ne govore uvek iskreno šta im je na srcu.
Jason priđe vratima štale i pogleda u nebo. Uskoro će svanuti.

KRVAVA ODAJA
Alastor otvori oči i na tren se zapita da li je već u Hadu. Ležao je na leđima na tankoj prostirci na podu prostorije koju nije prepoznavao i koja je mirisala na znoj i krv, a odnekud se čulo jecanje.
Pokušao je da okrene glavu, ali ga je u tome sprečio jak bol, kao da mu je neko zabio u vrat mač užaren na kovačkom ognju. Zurio je u tamu, a zatim sklopio oči. Da li ga to zaista opet vidi: crnog ratnika, onoga koji mu je na bojnom polju prišao sasvim blizu? Da, stvarno je tu... u uglu ove prostorije, i zuri u mene ispod svoje čelične kacige, pogleda ledenog poput smrti.
Sećam se, pomisli Alastor, gde sam ga ranije video. Rekao je da se zove Arej. Bio sam na Polju. Ranjen sam.
Mrštio se, jer mu je glava bila mutna i vrela, i puna nepovezanih misli.
Gde je devojka? Devojka nežnih ruku, crvenkaste kose i blagog glasa? Neko mu je previo rane. A njegova majka je došla da jadikuje na onaj svoj način, kojim kao da govori: 'Gledajte me, slušajte me.
Evo kako se to radi. Ovo je prava tuga. Prava tuga. Učite od mene.'
Ne. Možda to ipak nije pošteno od njega. Ona ga voli. Kako mu je sama mnogo puta ponovila, nije više imala koga drugog da voli s ove strane Stiksa. Alastor je želeo da ima braću i sestre koji bi mu pomogli da ponese svu težinu (tako je on o njoj mislio) majčine ljubavi.
On htede da pokrene ruku i tiho opsova shvativši da se pretvorila u kamen - bar mu se tako činilo - i da nema snage da je podigne ni do svog vrata. Koža mu je gorela. Prešao je jezikom preko suvih, ispucalih usana.
Bitka. Vodila se bitka, pomisli Alastor. Ne baš neka velika, važna bitka... više kao čarka, ali ipak, ja sam bio među njima. Među vojnicima. Ratnik. Bio sam ratnik.
Tada mu neko položi hladnu ruku na čelo i pozva ga po imenu.
Alastor s mukom otvori oči začuvši reči: "Sunce te je dobrano opržilo, mladiću. Drži oči zatvorene, ako ti je tako lakše."
"Sanjam" promrlja Alastor. "Čujem glas svog zapovednika, princa Hektora. Govoriš kao princ Hektor."
Alastor poče da se smeje, ali brzo prestade, jer ga je celo telo bolelo.
"To je zato što ja jesam Hektor, Prijamov sin."
"Ali princ Hektor ne bi..."
Alastor nije imao snage da izgovori rečenicu do kraja. Princ Hektor ne bi dolazio ovde usred noći umesto da leži u svojoj toploj postelji, kraj gospe Andromahe. Sigurno ne bi ulazio u ovu smrdljivu odaju da vidi svoje ranjene pešadince.
Alastor samo otvori i zatvori usta.
"Zevaš kao riba", nasmeja se Hektor. "Mogu da pogodim šta si hteo da me pitaš. Šta radim ovde, u ovoj odaji? Reći ću ti." Ogrnuvši se plaštom, on sede kraj Alastora. "Ne mogu da spavam. Video sam kako si danas pao od ruke onog grčkog kopileta. Mogu ti reći da nije dugo poživeo. Ali hteo sam da vidim kako si. Ti si Oidosov sin, zar ne? Nekad davno poznavao sam tvog oca, pa sam mislio..."
"Hvala", prošaputa Alastor, ne znajući ni sam da li mu je bilo kakav zvuk sišao s usana.
"Reći ću ti nešto", reče Hektor. "Obući ću oklop pre izlaska sunca. Celoga života čekam ovaj dan, ono što će se danas dogoditi. Znam to. Tamo dole čeka me Ahil, i ja čekam njega. Od početka rata želim da se sretnem s njim, oči u oči. Kucnuo je čas. Za jednog od nas..."
Hektor zaćuta. Alastor je shvatio šta je hteo da kaže. Boriće se jedan protiv drugoga sve dok Ahil ili njegov dragi zapovednik ne padnu mrtvi.
Ne mogavši da okrene glavu, skrenuo je pogled ka Hektoru. Ovaj čovek golih ruku i otkrivene glave nije bio vojskovođa kojeg je poznavao. Nimalo nije ličio na junaka. Izgledao je kao običan čovek. Alastor se seti teške, blistave bronzane kacige s visokom crvenom perjanicom čiji je prednji deo pokrivao Hektoru čelo i nos, ostavljajući mu samo oči otkrivene. Kako bez njega izgleda ranjiv, i kako su mu listovi meki bez štitnika od kože upletene u mesing.
Hektor ustade. "Zbogom, momče", reče on. "Misli na mene."
Alastor prikupi svu snagu. "Srećno" izgovori, a od napora mu na oči navreše kukavne suze. "Ti si princ Hektor. Hrabri i neustrašivi, i cela Troja žudi za tvojom pobedom."
"Ja sam Hektor, istina je" reče on. "Ali neustrašiv? Samo su budale neustrašive. Brzo ozdravi."
Alastor ga je gledao kako ide ka vratima i izlazi.
Zaspaću, pomisli on. Sanjaću Hektora kako juriša sa svojim brzim, crnim konjima.

HEKTOROVA PALATA
Niko nije primećivao Ksantu na niskoj stoličici ispod prozora.
Da je Marpesa tu, pomisli ona, rekla bi da boginja zore ustaje iz svoje postelje u planinama na istoku, u svetloljubičastoj haljini s dugim, ružičastim skutima.
Andromaha se rano probudila da pomogne Hektoru da obuče oklop, i sada je bio spreman. Ušao je u Astijanaktovu sobu i podigao sina iz kreveta.
"Šta mu je, Andromaha? Zašto plače?" Hektor je držao sina u rukama. "Samo hoću da ga poljubim pre nego što krenem."
"Plaši se. Ne prepoznaje te s kacigom. Već sam ti rekla. Skini je pre nego što ga uzmeš u naručje."
Hektor skide kacigu i spusti je na zemlju. Nasmešio se.
"To mi stalno govoriš. Izvini."
Andromaha se takođe nasmeši, ali ne reče ništa.
Ona zna, pomisli Ksanta. Ja znam, pa sigurno zna i ona. Muškarci uoči bitke sve zaboravljaju. Glava im je puna misli o tome kako će se boriti; kako će držati mač, kako će rasterati neprijatelje. Bebe i njihove potrebe ne pripadaju svetu koji postoji samo u muškim glavama.
Astijanakt je sada bio mirniji. Majka ga je držala u naručju, a Hektor im je polako prišao.
"Daj da te poljubim, dragi moj dečače", reče on dodirujući usnama dečakov meki obraz.
"Ta ta ta..." Astijanakt ručicom pomilova Hektora po nosu.
"Nos!"
"Kako si pametan! Ti si moj lepi veliki ratnik."
"On..." Andromaha otvori usta, a zatim ih zatvori. Ksanta je znala šta je htela da kaže, jer bi i ona rekla isto: on nije ratnik. Još uvek nije, a ako bogovi tako dozvole, nikada, nikada neće ni postati.
"Ksanta, uzmi Astijanakta. Neka ti sedi na krilu, tu kraj prozora."
Ksanta uze bebu, a Hektor se okrete svojoj ženi.
"Andromaha." On je pomilova po obrazu i spusti glas, tako da je Ksanta jedva čula reči koje joj je šaputao u kosu. "Voljena ženo. Lepotice. Čekaj me. Vratiću ti se, ako bogovi tako budu hteli. Pobediću, a tvoj lik će mi celog dana biti pred očima. Tvoj, i lik našeg sina. Misli na mene."
Andromaha se nasmeši i prisloni usne na Hektorove, spuštajući ruke na njegov potiljak.
On je zagrli. "Drhtiš", reče on.
"Ne, ne" Andromaha odmahnu glavom. "Hladno mi je, to je sve.
Još nema Apolonove kočije."
"Moram da krenem" reče Hektor. "Hoćeš li ispratiti ratnike sa zidina?"
"Oprosti mi", reče Andromaha. "Ostaću ovde dok se ne vratiš. Radiću u bašti ili za razbojem. Drugi će vas gledati sa zidina. Tvoja majka i otac. Verovatno i Jelena."
"Oni mi ništa ne znače. Ništa. Kad bacim pogled ka Troji, želim da vidm tvoje lice."
"Ne mogu." Andromaha se uspravi. "Toliko puta smo pričali o tome. Ne mogu."
"Nekad si me pratila. Mnogo puta sam te video kako stojiš na zidinama, i to mi je ulivalo hrabrost."
"Znam", reče Andromaha. "Ali više ne mogu. Ne mogu to više da gledam. Čekaću te ovde. Vrati mi se." Hektor izađe.
Čim je otišao, Andromaha pade na kolena i zari lice u šake.
"Muka mi je... Nasmrt sam preplašena, Ksanta. Kada će se to završiti? Ne mogu, ne mogu više da budem hrabra. Hoću da jecam i plačem i čupam kosu i ležim na krevetu i nikad više ne ustanem, a šta radim? Stojim uspravna i nasmešena, kao prava žena ratnika. Mrzim to. Mrzim rat, i tu ženu zbog koje se vodi." Ona pogleda u Ksantu. "Ni reči, Ksanta. Ne reci nikome ni reč. Svi stalno gledaju da li
Jelena i ja razgovaramo, i da li vadimo oči jedna drugoj. Sirotica...
Nije kriva što je tako lepa. Ali ponekad je mrzim zato što je Hektor tako gleda."
"Gospo", reče Ksanta, "ne govori tako. Princ Hektor tebe voli.
On je dobar muž. To svi znaju. Voli te najviše na svetu."
"To je istina. Istina je, ali ti si još mlada, Ksanta. To ništa ne menja. On voli mene, ali nju želi u postelji. Znam to. Nije ništa drugačiji od drugih. Nije je ni takao. Ili bar mislim da je nije ni takao, ali žudi za njom. Vidim mu to u očima. Nekad sam se sekirala zbog toga. Sad samo želim da ostane živ. To je sve. Želim da se vrati kući. A dok se ne vrati, ostaću u našim odajama i u svojoj bašti. Neću izlaziti, ni za živu glavu. Reci slugama da sam zauzeta. Ne želim nikakve izveštaje s ratišta. Želela bih da mogu da zaboravim na to. Igraću se sa sinom ispod smokvinog drveta, a kasnije ću tkati."
"Mogu li onda da idem, gospo? Mogla bih da pomažem
Haritomeni oko ranjenika." "Da, dete. Idi."
Andromaha ustade i krenu hodnikom ka svojoj spavaćoj sobi.

KRVAVA ODAJA
Ksanta je bila sva rasejana. Trebalo je da pripreme odaju za nove ranjenike, jer se spremala velika bitka. Svi čije rane behu skoro zacelile, svi koji su mogli da stanu na noge, poslati su kući, svojim porodicama.
"Izvinite", ponavljala je Ksanta neprestano, "ali kažu da se sprema veliki boj, a mi ovde imamo tako malo mesta."
"Ali uvenuću bez tvoje nege, mala Ksanta", reče joj jedan čovek. "Tvoje lice je najbolji lek", uzviknu drugi.
"Ne Šalji nas kući. Kod mene se uselila tašta... To je dovoljno da me ubije. Radije ću pred Ahila nego pred nju."
Ksanta je obavljala sve svoje poslove, ali je vodila računa da stalno bude blizu Alastora, a kad se probudio, stajala je kraj njega.
"Jesi li se naspavao?" upita ga nežno. "Da li ti je sad bolje?"
"Mnogo bolje" reče Alastor. "Mogao bih na ratište. Ako bi otišla kući da mi doneseš oklop, mogao bih da pomognem princu Hektoru."
"Ne pričaj gluposti", reče Ksanta. "Još imaš groznicu. Sada ću te okupati hladnom vodom."
Alastor se nasmeši. "Pretpostavljam da stvarno pričam gluposti. Većina muškaraca bi više volela da ih kupa mlada lepa žena, a i ja, takođe, ali zamisli samo da propuštam priliku da se borim protiv velikog Ahila!"
"Zašto je on baš tako veliki?" upita Ksanta.
Naravno, i ona je čula priče o njemu - svi su ih čuli - ali su joj ruke drhtale dok je prelazila vlažnom krpom preko Alastorovih ruku, nogu i lica; dok ga je gledala, osećala je kako je svu obuzima slabost; dodirujući ga, toliko je pocrvenela u licu da se iz sve snage trudila da misli na nešto drugo.
Ako budem mislila o Ahilu, reče ona sebi, neću moći da razmišljam o nečemu drugom.
"On je zaista strašan", reče Alastor. "Viši i veličanstveniji u oklopu od ma kojeg drugog ratnika. Nepobediv je, kažu. I nemilosrdan. Ubija svakog ko mu stane na put. Svi ga bogovi štite. žene ga vole, ali njegovo srce pripada njegovom rođaku Patroklu. Tako sam čuo. Kad bismo mogli da ga se dočepamo, ovaj rat ne bi još dugo potrajao. To je važno. Zato princ Hektor jedva čeka da se suoči s njim. Oh, voleo bih da sam tamo!"
Ksanta je jedva čula šta govori. Već dugo je slušala takve priče, i one su joj jednostavno ulazile na jedno uvo i izlazile na drugo. Sve priče o ratu bile su joj istovremeno grozne i dosadne. Bilo je lakše pretvarati se.
Dok je Alastor nastavljao da priča, Ksanta poče da mašta: zamišljala je da joj je muž. Sada ga kupa, a uskoro će zajedno krenuti u svoju spavaću sobu. U tom trenu, Ksanti ispade ubrus, i ona se brzo vrati u stvarnost, onome što se dešavalo oko nje.
"Moram da idem", reče ona Alastoru. "Imam mnogo posla, a ti treba da se odmoriš." Ona ustade i krenu ka posudi s vodom koja je stajala u uglu.
Muškarac u crnom oklopu i punoj ratnoj opremi, nekakav ratnik, stajao je naslonjen na zid. Ksanta zastade, ne znajući šta da učini. Da li da ga zamoli da ode? Zadrhtala je. Bio je visok, a lice mu je bilo skriveno kacigom. Možda je došao da poseti nekoga, ali ko je on? Bila je sigurna da ga nikada ranije nije videla. Pošla je da upita Haritomenu za savet, ali nije znala šta da joj kaže, a kad se osvrnula, ratnik nestade. Da nije izašao dok je ona razmišljala? Ksanta se nakratko zapita da li je moguće da joj se samo učinilo da ga je videla, i zaključi da nije.
Upitaću Haritomenu zna li ko je to, pomisli ona, ali nakon što je prosula prljavu vodu i vratila se, već beše zaboravila na čudnog ratnika. Boros i njegovi drugovi stajali su ispred Krvave odaje, naslonjeni na zid. Izlazeći da prostre mokre krpe, Ksanta je morala da prođe kraj njih. Išla je žurno, oborenog pogleda.
"Pogledaj ovu jedru golubicu!" reče Boros dovoljno glasno da ga ona čuje. "Pogledaj kakvo telo ima! Biće moja, prijatelju. Za koji dan."
Ne obraćaj pažnju na njega, reče Ksanta sebi. Ako ga ne budeš slušala, prestaće. Prebacila je krpe preko niskog zida i vratila se, još uvek sagnute glave.
"Ovo su", reče Boros, upirući prstom u Ksantu,"najbolje sise u gradu."
Ksanta oseti kako je oči peku, i ne mogavši da se obuzda, okrete se ka Borosu, besna kao nikad u životu. Ona dobaci: "Žene u gradu na sve strane pričaju... da to što imaš među nogama liči na kuvanu lignju."
Boros pocrvene i diže ruku kao da će je udariti, ali Ksanta pobeže u Krvavu odaju. Zar je moguće da je tako nešto rekla? Nije mogla da dočeka da to ispriča Polikseni.

BRBLJIVICE: KUHINJA
Bio rat ili mir, ženski poslovi nikad ne prestaju. Rano zorom, čim je kočija Apolona Feba krenula preko neba a trojanski ratnici počeli da oblače svoje oklope, Teana, Danaja i Halija već su uveliko slagale odeću da je iz dvorišta, gde se sušila na suncu, odnesu u palatu.
"Nekad sam volela da perem veš", reče Teana. "U stara vremena. Dole kraj reke sunce nam je grejalo leđa, a pošto bismo oprale rublje prostirale smo ga po grmlju da se suši i pričale s pastirima, deleći s njima hranu. Sećate li se toga? Sada samo peremo krvave mrlje. A jeste li primetile da čak i sad, u ovim teškim vremenima, ona ne koristi ništa manje rublja. Nema štednje za Gospođu, čak ni kada čitav grad oskudeva."
Halija i Danaja nisu morale da pitaju ko je "ona". Skoro nikad nisu nazivale Jelenu po imenu. U početku, bilo je to iz nekog strahopoštovanja prema prelepoj i stranoj princezi koja se jednog dana iznenada pojavila u tvrđavi s Parisom, a sada iz navike.
"Meni se ona sviđa", reče Halija. "Briga me šta drugi kažu. Lepo je pridržavati se otmenih navika. A nije ona kriva što je tako lepa. Takvu su je bogovi stvorili, a njena lepota je poput neke bolesti. Gde god da se pojavi, sve žene lude od ljubomore, a muškarci balave za njom."
"Ako je lepota bolest, i ja bih se rado razbolela" reče Teana, a njene drugarice se nasmejaše. Teani su zubi izvirivali ispod donje usne, a kosa joj je bila retka i seda.
"Sećate li se kako smo zurile u njene haljine kad se prvi put pojavila? Sad smo već navikle na njih", reče Halija, "ali u ono vreme, nikad nismo videle tkaninu ukrašenu zlatom i biserima. A njen miris... Kažu da ga je dobila od jedne egipatske čarobnice... Mirisala je na nagorelo drvo, slatke trave i ruže. Osećao se u vazduhu još dugo nakon što bi prošla. Haljine su joj zveckale pri svakom koraku, valjda zbog tih silnih ukrasa, ali svi su je uvek pratili pogledom, a muškarci su je gledali kao da je slasna koska, a oni čopor gladnih pasa."
Danaja reče: "Nikad nisam znala šta da mislim o tome. Da li je pošla svojom voljom, ili ju je Paris prisilio? Jedni kažu jedno, a drugi drugo."
"Ma hajde!" Teana u očajanju coknu jezikom. "Zar ih nisi videla za ovih deset godina? Ne mogu se nasititi jedno drugog. To se jasno vidi."
"Možda i nije baš tako" bila je uporna Danaja. "Možda ih je Afrodita začarala, ili tako nešto. Možda joj u dubini duše ipak nedostaju muž i njena kćerčica, zar ne? Pitam vas: kako bi mogla da ostavi kćerku? Da li biste vi to mogle?"
"Da se dokopam princa Parisa, onakvog kakav je nekad bio? Ostavila bih sve na svetu. Zar si zaboravila te plave oči? Tu zlaćanu kosu? Taj nos? A ako samo pomenem butine, mogla bih da se srušim na ovu hrpu rublja. Išla bih za njim do kraja sveta. Većina žena bi to učinila."
"Ja ne bih", reče Danaja. "Ne ako bih morala zbog toga da ostavim svoje dete. To je mogla učiniti samo ako je bila začarana, eto šta ja mislim. Mislim da će se jednog dana osvestiti i zažaliti zbog svega toga."
"I poželeti da se vrati onom svom mršavom, riđokosom, pegavom mužu? Nikad."
"Njegovo bogatstvo nije ni mršavo ni riđe, ni pegavo. Neki kažu da leži na zlatu" reče Halija.
Teana se nasmeja: "To je najbolje od svega! Paris Menelaju nije ukrao samo ženu, već se setio da pohara i njegovu riznicu. Ili je pak ona to učinila. Rado će ona provesti život u ovoj vetrovitoj tvrđavi, ali ne u bedi, hvala lepo. Natovarili su sve zlato koje je brod mogao da ponese, sve njene dragulje, i onoliko kovčega s haljinama koliko je moglo da stane na palubu, a da brod ne potone. A mi ih još od tada peremo i slažemo."
"Čast nam je" reče Halija, "što joj služimo."
"To kažeš zato što joj se diviš" reče Danaja. "Zasenila te je. Nikad ne razmišljaš o tome da je sva ova naša beda, ovo krvavo rublje koje peremo... da je sve to njena krivica."
"Nije tačno", reče Halija. "Nikad nisam verovala u to. To je isto toliko Menelajeva krivica koliko i Jelenina."
"Menelajeva?" Teana zinu od čuda. "Čula sam mnogo gluposti u svom životu, ali ovo je stvarno smešno. Kako bi to uopšte, mogla biti Menelajeva krivica?"
"Ostavio ih je same zajedno", reče Halija. "Kakva budala. Zamislite... da imate mladu ženu koja izgleda kao ona i da vam jednoga dana u goste dođe princ, i to ne neki matori princ, već Paris, i ne ovakav kakav je danas, već onakav kakav je bio pre deset godina, i vi malo posedite s njima u palati a onda kažete ženi: 'postaraj se ti za ovog momka, dušo, ukaži mu gostoprimstvo, a ja odoh na put.' To je bila ludost. Tražio je nevolju. Moj muž nikad ne bi napravio takvu glupost, u to sam sigurna."
"Mora biti da u tome ima još nečega" reče Teana. "Nemoguće je da nas ovi Grci toliko dugo opsedaju samo zbog Jelene, ili njenog muža, kad malo bolje razmisliš."
"Suviše je to komplikovano za nas", reče Halija."Ali ima neke veze s porezima i imanjima i moći i muškim stvarima, a ona je samo izgovor. Tako je, neka mu bogovi podare mir na Jelisejskim poljima, govorio moj pokojni muž."
Teana i Danaja klimnuše glavama i nastaviše da slažu osušeno rublje.

JELENINA PALATA
Marpesa je sedela sama za razbojem. Kod bitaka je jedino bilo dobro to što su svi odlazili na zidine da ih gledaju, a oni koji to nisu želeli, ostajali su u miru.
Ksanta se užasava krvi, pomisli ona, ali ja ne. Ne smeta mi da gledam, ali kad upeče sunce tamo je vruće, dok je ovde, iza debelih zidova, hladovina, a kasnije mogu da sedim u bašti pod narom, gde me niko neće dirati. Kad se sunce malo spusti, pomisli ona, a senke se izduže, otići ću kod Ksante, a do tada ću tkati.
Na trenutak je zastala sa čunkom u ruci i pogledala na zid, gde je njena omiljena tapiserija pričala svoju priču.
"Baš je grozna" govorila je Jelena uvek prolazeći kraj nje, okrećući glavu.
Pa zašto ste je onda, htede Marpesa da je pita, stavili tu, da je svi vide? Sada je shvatila da zna razlog. Da pokaže svima da nisu samo Trojanci oni koji su patili - i pate - u ovom ratu.
Agamemnon, kralj bogatog grada Mikene, njen je dever. Kad je Marpesa bila devojčica, Jelena se često igrala s njom.
"Baš sam se tako igrala s Hermionom", govorila je.
Stavljala je Marpesi oko vrata blistave ogrlice sa zlatnim privescima u obliku meseca i sunca, tankim poput mladog lišća. A Marpesa je u mislima uvek povezivala Jelenu sa zlatom i dragim kamenjem. Jelena je oko vrata uvek nosila rubin veličine golubijeg jajeta. Rekla je Marpesi: "Ovaj kamen zovu Zvezdanim kamenom, i o njemu ispredaju razne priče. Neki kažu da iz njega po mojoj koži kaplje skerletna tečnost, što je glupost, jer da je tako, odeća bi mi bila sva prljava te naravno, nikad ne bih nosila tako nešto, ali ljudi su baš čudni."
Marpesa ne reče ništa, ali još kao dete shvatila je odakle potiču takva verovanja. Zvezdani kamen je prelamao svetlost i po Jeleninoj beloj koži bacao crvene senke koje su podsećale na kaplje krvi.
Ponekad bi Jelena i Marpesi stavljala taj kamen oko vrata. Tada bi je pogledala i rekla: "Uzela sam sve ovo kad sam pobegla s Parisom, a kakve koristi sad imam od toga? Gde je moja devojčica?
Gde mi je sestra?"
Prisećajući se tih dana, Marpesa uzdahnu i pomilova tapiseriju.
Klitemnestra... tako joj se zvala sestra, pomislila je. Jelena joj je jednom pričala o svojoj porodici, crtajući svoje porodično stablo u prašini. Mlada devojka na tapiseriji bila joj je sestričina. Sirota Ifigenija.
Marpesa zadrhta, i pomalo se postide što tu tapiseriju ipak smatra tako lepom.
Žrtvovanje Ifigenije
Pozadina: svetložuta za pesak; plavozelena za more; svetloplava za nebo; žuta za sunce.
Brodovi: crna.
Agamemnonov ogrtač: skerletna. Kalhantova odora: smeđa.
Žrtvena vatra: narandžasta i žuta.
Ifigenija posle preobražaja: bela.
Grčki brodovi stoje u zalivu u Aulidi, očekujući povoljan vetar koji će ih odvesti do Troje.
Agamemnon i Ajant, Nestor i Odisej, i Menelaj, Jelenin muž, šetaju po plaži, nervozni i besni.
Paris, mladi princ iz Troje, sa suprotne obale Egejskog mora, koji je u Menelajevu palatu došao kao gost, pobegao je u kraljevom odsustvu odvodeći sa sobom Jelenu, najlepšu ženu sveta. Niko nije zasigurno znao da li ju je trojanski princ primorao da pođe s njim ili je to učinila po sopstvenoj volji, zaslepljena Afroditinim čarolijama.
A da sramota bude veća, odbegli ljubavnici poslužili su se i sadržajem Menelajeve riznice, te natovarili pun brod dragulja, zlatnih poluga i rezbarenih slonovih kljova, koje su Menelaju poklanjali kraljevi zemalja koje leže iza Egipta.
Pokradeni Menelaj pozvao je svog brata Agamemnona iz Mikene, grada Lavlje kapije, i podsetio ga na zakletvu koju su svi grčki vladari položili na njegovom venčanju: da će mu priteći u pomoć ako iko pokuša da ukrade Jelenu.
Sada su svi bili okupljeni na obali, a vojnici smešteni u šatorima jedva su čekali da krenu u rat protiv Trojanaca i primoraju ih da vrate Jelenu.
Ali more beše mirno poput bare, bez ijednog daška vetra da pokrene jedra brodova usidrenih u Aulidi.
Tada sveštenik Kalhant priđe Agamemnonu i reče mu: "Boginja Artemida je besna, jer si se hvalio da si bolji strelac od nje. Sada traži žrtvu. Moraš pozvati svoju kćerku, Ifigeniju. Reci da Ahil želi da je uzme za ženu, i Klitemnestra će je dovesti. Kad dođu u Aulidu, sam ću je preklati, kao da je mlado june. Ništa neće osetiti. Kad položimo njeno telo na pogrebnu lomaču, boginja će ti oprostiti i poslati
vetrove koji će odvesti brodove do Troje."
Tako poslaše po kraljevu kćer, i ona odmah dođe.
Očajni Agamemnon morao je da posluša Kalhanta i učini kako je tražio.
Kad je kucnuo čas za prinošenje žrtve, Klitemnestra vrisnu na muža i htede silom da zaustavi sveštenika, ali Ifigenija istupi i reče: "Ne plašim se, oče. Boginja Artemida će me zaštititi. Drage volje ću dati život da pomognem tebi i svojoj zemlji."
Na obali zapališe lomaču. Kalhant uze devojku za ruku i povede je do oltara. Visoko je podigao ruku, a zatim je spustio.
Agamemnon sakri lice ogrtačem, da njegovi vojnici ne vide kako lije kukavičke suze. Sečivo noža blesnu, a na oltar se spusti teška magla. Tada dunu vetar sa zapada i rastera maglu, a pred njima se ukaza bela golubica preklanog vrata.
"Boginja se smilovala na tvoju kćer", reče Kalhant. "Povela ju je na Jelisejska polja, a umesto nje ostavila golubicu. Vidiš li, dunuo je vetar. Bogovi su uz nas."
Grci se silno obradovaše, ali srca Agamemnona i Klitemnestre behu puna tuge, besa i očajničke želje za osvetom.
Marpesa diže pogled s razboja i ugleda Hekabu na vratima.
Odmah ustade i pokloni se.
"Gospo Hekaba", reče ona. "Uđi."
Teturajući se, Hekaba priđe stolici koju joj je Marpesa ponudila,
"Hvala ti, dete." Ona se s mukom spusti u stolicu. "Ne prekidaj tkanje. Neću pričati s tobom, ne plaši se. Znam kako si ćutljiva. Ali dođi ovamo, dete. Nikad te ne viđam. Uvek si negde u senci, daleko od pogleda. Daj da te vidim."
Hekaba se zagleda u Marpesu.
"Kako brzo mesec raste i opada otkako smo našli tebe i tvoju sestru. Porasle ste."
Pomno je posmatrala Marpesu.
"Lepa si, dete. I nećeš još dugo biti dete, već žena. Da li te on spopada?"
Marpesa obori pogled, zagleda se u svoje ruke i odmahnu glavom. Hekaba je mislila na Parisa.
"Reci mi ako te bude napadao. Nije on loš, ali kad vidi lepu devojku, više ne vlada sobom. Sigurno ne treba ja to da ti govorim!" Hekaba duboko uzdahnu.
"Otkada se rodio, stvarao je nevolje. Dok sam ga nosila u utrobi, usnila sam da ću roditi baklju koja će zapaliti celu Troju, i poslala sam ga u planine, nadajući se da će ga bogovi uzeti, ali to ne beše suđeno. Neki kažu da je na planini živeo s nimfom Enonom, koju je mnogo voleo, ali on o tome nikad ne priča, pa kako bismo onda mogli znati da li je to istina? U svakom slučaju, evo šta se desilo, i sada je u Troji. Duga je to priča kako se vratio ovamo, ali sad više tu ne možemo ništa. Prepušteni smo milosti bogova."
Marpesa upita: "Želiš li neki hladan napitak? Jelena uvek pije ceđeni nar s medom i vodom."
"Ne, ne", reče Hekaba. "Krenula sam kući. Videla sam Jelenu na zidinama, a neko vreme je i Paris bio tamo, ali je potom nestao. Nisam više mogla da ostanem. Smučilo mi se od vonja krvi na vrućini. Idem u svoje odaje, dete moje. Veoma si ljubazna. Videću Parisa večeras, u velikoj dvorani. Pitam se gde li je sad."
Starica izađe iz sobe, a Marpesa se nasmeši. Mogla je da pogodi gde je sada Paris. U nečijoj postelji. Možda u krevetu neke žene čiji se muž bori na Polju; možda s nekom sluškinjom, ili u jednoj od onih kuća u gradu u kojima žene udovoljavaju muškarcima. Zadrhtala je.
Do sada je uspevala da ga izbegava, ali su se stvari malo promenile od one noći kada ju je gotovo priterao uza zid. U početku je smatrala da je na to zaboravio. Na kraju krajeva, bio je pijan. Ali ovih dana ju je često posmatrao kao što mačka gleda sočnog miša.
Čunak joj se vrteo u ruci. Kad završi ovaj konac, otici će u onu groznu Krvavu odaju da potraži sestru.
"Stvarno si to rekla?"
Marpesa je jedva verovala sopstvenim ušima. Njena sestra, tako tiha, tako blaga i stidljiva. Kako se samo usudila?
"Ne znaš ti Borosa" reče Ksanta. "On donosi ranjenike s Polja u Krvavu odaju. Stalno smrdi na krv. Pa, pretpostavljam da to nije njegova krivica, ali grozan je. Hoće da se oženi mnome. Kaže da će me se dočepati. Užasan je. Nisam mogla da se obuzdam. Te reči su mi jednostavno same izletele."
Marpesa poče da se smeje, i uskoro su se sestre kikotale bespomoćno kao deca, otirući suze iz očiju.
"Kuvana lignja..." reče Marpesa. "Kako si se samo toga setila."
"Trebalo je da kažem nešto gore", reče Ksanta. "Trebalo je da kažem da je to još manje od lignje."
"Bolje pripazi" reče Marpesa, smešeći se uprkos svemu."Ako je tako grozan kao što ti kažeš."
"Ne plašim ga se. On dobro zna da sam pod zaštitom princa Hektora. Ne bi se usudio da mi naudi."
"Ipak" ponovi Marpesa, "da sam na tvom mestu, držala bih se podalje od njega."
"Možeš biti sigurna da ga ja ne tražim. Ali dosta o njemu. Pričajmo o nečem drugom."
"Svi kažu da će tamo dole biti nevolje" reče Marpesa, slegnuvši ramenima ka Polju.
"Ne o ratu!" uzviknu Ksanta. "Molim te, ne pričaj o ratu. O čemu smo pričale pre rata?"
"Ne sećam se. Bile smo male. Mislim da nismo još ni znale čestito da pričamo kada je rat počeo."
"Onda misli na nešto drugo. Pričaj mi o Jeleni i Parisu." Marpesa je nekoliko trenutaka ćutala, a zatim se nasmešila.
"Manji od kuvane lignje!" reče ona. Devojke ponovo prsnuše u smeh.

TRŽNICA
Poslali su Haliju. Ona je gunđala i mrmljala, govoreći: "Pre ću naći dragi kamen u koštici od breskve, nego ribu na tržnici. Kad bi je čak i bilo, sve tezge su već zatvorene. Zar niste čule da se danas sprema velika bitka?"
"Hajde, kreći", reče Teana. "Znaš da voliš da očijukaš s trgovcima. Nekad si to češće radila, ali nećemo sad o tome..."
"Zašij ta usta koštanicom" nasmeja se Halija. "Ići ću. Lepše mi je tamo nego ovde, s pokvarenom svrakom kao što si ti!"
Uzela je korpu, za svaki slučaj. Nikad se ne zna šta bi se moglo naći među otpacima koji mirišu na ribu. Neki ribolovci su još isplovljavali, noću, nešto dalje uz obalu, i donosili ulov na tržnicu. Trebalo je svakih nekoliko dana pogledati šta se nudi. Šta bi bilo kad bi se riba pojavila na tržnici, a ne bi dospela u kraljevsku kuću?
Halija je šetala po tržnici i njuškala. Ipak je bila u pravu, a Teana je pogrešila.
Jedva čekam da joj kažem, pomisli ona. Svi vise na zidinama i bulje u one glupake koji seku jedni druge na komade. Sve je zatvoreno.
Upravo htede da se okrene i vrati u tvrđavu, kad krajičkom oka primeti srebrnasti odsjaj. Je li moguće? Da, tamo u daljini ugledala je nekog čoveka, a činilo se da na tezgi ispred njega stoji ogromna riba.
Ubrzala je korak i uskoro se našla oči u oči s ribarom kojeg nikad ranije nije videla. Čudan neki čovek. Mnogo stariji nego što je izdaleka izgledao, s bradom koja se na suncu prelivala srebrno i plavo, poput ribljih krljušti. A kako je ta brada bila dugačka! Padala mu je preko grudi, gotovo do struka. Oči su mu imale boju morskih dubina, a kosa mu beše vlažna. Možda je tek stigao s ribarskog broda. Ipak, pred njim je na tezgi bila riba.
"Pozdravljam te, starče!" reče Halija uputivši mu osmeh koji je nekad davno čudesno delovao na trgovce. "Nisi na zidinama kao ostali, kako vidim."
"Ne, nisam. Iako su to moje zidine", reče on. "Ja sam ih izgradio. Protresao sam zemlju i skupio stene da podignem ogradu oko grada."
Halija uzdahnu. Baš liči na nju da naleti na nekog ludaka. Bolje da mu ne protivreči. Možda će se jeftinije rastati od ribe, ako već nije pri sebi.
Upravo je htela da ga upita za cenu, kada joj on reče: "Zar me ne prepoznaješ? Ja sam Posejdon, bog mora."
Kako da ne, zausti Halija. A ja sam vodena nimfa.
Starčeve reči su kuljale poput bujice, i nije imala izbora osim da ga sluša. Nije važno, možda će se na kraju ipak dokopati sveže ribe. Halija se i dalje smešila.
"Dole, na Polju, uskoro će kucnuti odsudni čas", reče starac. "Tamo je ratnik u sjajnom oklopu, i svi misle da je to Ahil. Ali nije. želiš li da saznaš ko je zaista on?"
"Da čujem", reče Halija umorno.
Sunce je sve jače peklo, i ako ovaj starac nastavi da je gnjavi, onesvestiće se.
"Ahil se danas neće boriti. Posvađao se s Agamemnonom, i sada neće da krene u boj. Neko drugi nosi oklop i kacigu čuvenog junaka i njegovo oružje, i juri za njegovim belim konjima. Ja znam ko je to, ali oni će tek saznati. Hektor, sa svojim crnim konjima... još ne zna. čovek nosi Ahilov oklop koji smatra čarobnim. Misli da će ga on učiniti nepobedivim, ali nije tako. Hektor će pogoditi prostor između dve metalne ploče u tom oklopu, i to će biti njegov kraj."
"Još mi nisi rekao ko je to." A kako bi mogao da znaš, kad se odavde Polje čak i ne vidi? Smešni starac!
"Predomislio sam se. Sačekaj i videćeš, kao i svi ostali. I pripremi se za ono što će se dogoditi kada Ahil otkrije šta je Hektor učinio. Ne bih bio na njegovom mestu ni za sve blago koje se krije pod planinama."
"A šta je s ribom?" upita Halija. "Hoćeš li mi je prodati?"
"Slobodno je uzmi, dušo moja."
On podiže krupnu ribu i spusti je u Halijinu korpu.
"Koliko?" upita Halija, osetivši kako joj srce brže kuca. Riba. Prava riba, ispržena nad ugljevljem i začinjena travama... Gotovo je već osetila njen ukus.
"Poljubac lepe žene kao što si ti biće mi dovoljna nagrada."
"Zadovoljstvo mi je", reče Halija, i nagnu se preko tezge da poljubi starca. Možda ipak i nije tako loš - tolika riba!
Dok mu je spuštala usne na izborani obraz on okrete glavu i Halija oseti ukus njegovih usana. Bile su slane i mirisale na morske trave. A pošto je, nagnuvši se ka njemu, pružila ruku i dotakla mu rame, osetila je da je sav mokar. Mokar do kože, kao da je stajao u slanoj vodi. Uprkos vrelom suncu.
"Zbogom, gospodine." Zaboravila mu je ime.
Nosi tu ribu kući, reče ona sebi. Nije mogla da dočeka da čuje šta će reći Teana i Danaja. Žurila je kroz praznu tržnicu, a zatim se okrenula da se popne ka tvrđavi. Uživajući u svom uspehu, na trenutak je spustila pogled, i od užasa gotovo ispustila korpu.
Riba je nestala. Je li moguće da joj je ispala, zato što je tako žurila? Vratila se celim putem kroz pijacu, do mesta gde se nalazila tezga. Ili bar do mesta gde je mislila da je ta tezga stajala. Od tezge, međutim, nije bilo ni traga ni glasa, kao ni od čudnog starca koji je mirisao na more. A ni od njene ribe.
Halija uzdahnu. Sunce ju je zaslepilo, pomisli ona. Ostarila je. Umišlja. Ako ga se ikad dočepam, pomisli ona, neka bolje pripazi na tu svoju bradu. Otfikariću mu je kuhinjskim nožem. Matora luda!
Trebalo je da znam da mu ne smem verovati. Priča da je Posejdon!
Kakva glupost.
Kad se vratila u kuhinju, Teana je upita: "Jesi li imala sreće?"
"Ništa" uzdahnu Halija. "Sve je bilo zatvoreno."
Negde u pozadini svesti mutno se sećala da je s nekim pričala, ali pošto na pijaci nije bilo nikoga, ona zaključi da je to sigurno uobrazila. Jako sunce čoveku može da pomuti razum.

NA ZIDINAMA
"Kad su Grci uplovili u onaj zaliv" reče Pevač, oslanjajući se na unuku i upirući drhtavim prstom ka moru, "imao sam tako oštar vid..."
Poliksena u sebi izgovori rečenicu do kraja zajedno sa starcem. Mnogo puta ju je već čula: "...da sam skoro mogao razaznati jesu li oči vojnika na palubi smeđe ili plave."
Naglas reče: "Ne treba da se žališ. Mnogi ljudi tvojih godina ne mogu ni da hodaju, a niko na svetu ne priča bolje od tebe."
Ponavljala je uvek iste reči, ali one su još radovale Pevača. To je uvek znala po načinu kako bi prikupio svoju odoru i ponosno isturio bradu. Taj isti stav je uvek zauzimao kad bi stao kraj Prijamovog trona da izdeklamuje neku od svojih starih priča o junacima i čudovištima.
Poliksena navuče maramu preko glave da zakloni oči od sunca. Vazduh iznad Polja treperio je od vreline, ali uprkos tome, mnogo sveta je na zidinama posmatralo bitku. Muškarci prestari za borbu, mladići i žene... Stotine njih naprezalo je pogled da vidi nekog koga poznaje; nekog svoga; nekoga koga vole.
"Zakasnili smo", reče Pevač. "Volim da stignem ovde pre ostalih... da zauzmem najbolje mesto, odakle mogu sve da vidim. Da je bilo po mome, došao bih ovamo pre zore."
"Neki ljudi", reče Poliksena, "više vole da spavaju od tebe. Neki najslađe sanjaju dok bi ti već da juriš po gradu."
"Sirota Poliksena" uzdahnu Pevač. "Baš te mučim. Ali znaš da sam ti zahvalan. Ne bih mogao bez tebe, iako sam običan sebični starac i nikada te dovoljno ne hvalim."
Dok je govorio, Poliksena primeti da osluškuje zvuke koji dopiru s Polja.
On pokaza prstom i reče: "Slušaj, dete! Slušaj muziku Areja, boga rata. Slušaj zveket bronzanih mačeva i oklopa i očajne muške krike nalik trubljenju hiljadu ovnujskih rogova, čiji će prodoran zvuk zaglušiti i bogove na Olimpu."
"Nema potrebe da meni pevaš svoje pesme, deda. Ja to uopšte ne smatram muzikom. Čujem samo očaj. Ti slušaj. Čujes li? Svaka druga žena na ovim zidinama plače. Pogledaj ih. Ne znam zašto dolaze. Ja ne bih, da nije tebe. Mrzim rat."
"Pa ipak", reče Pevač, "želiš da pričaš priče posle mene. Kako ćeš ih pričati, ako ne gledaš? Kako bi zadivila ljude pričama o junaštvu? Kako bi im obodrila srce, da i sami požele da se bore?"
"I ne bih", reče Poliksena. "Ja bih govorila istinu. Govorila bih im ono što svi znaju, ali ne priznaju. Leš truli na suncu, bio konjski ili ljudski. Krv privlači lešinare iz planina. Krici ranjenika i vapaji njihovih majki su grozni. Zarivaju se poput mača u grudi svakog ko ih čuje. U mojim pričama ne bi bilo Areja i Hada."
"Onda bi ti slušaoci zaspali" reče Pevač. "Mlada si - ne gledaj me tako. Znam da mrziš kad to kažem, ali to je istina, ti jesi mlada. Voleo bih da to mogu reći i za sebe. O čemu sam ono pričao? Zaboravio sam."
"Nije važno", reče Poliksena. "Znam šta si hteo da mi kažeš.
Ljudi vole priče o ljubavi i ratu."
"Baš tako!" reče Pevač. "Upravo sam to hteo da kažem!"
Poliksena uzdahnu. Starati se o Pevaču bilo je isto što i starati se o malom detetu, samo što za razliku od deteta deda ume da Priča, i nikad ne prestaje. Kako to Ksanta podnosi dok čuva Astijanakta? Kad svaku reč mora da ponavlja po stotinu puta, i opet nije sigurna da ju je razumeo? Jason ne zna koliko je srećan što brine o konjima, koji ne umeju da pričaju.
"Vidi", reče ona, setivši se kako joj je Ksanta jednom rekla da bebi, kad postane suviše zamorna, treba odvući pažnju na drugu stranu. "Mislim da je ono Hektor - da - juri ratnika u kočiji koju vuku dva bela konja. Ne vidim lice tog Grka, ali ima zlatan oklop. Tako sija da Hektor rukom zaklanja oči."
"Ahil..." prošaputa Pevač. "To je sigurno on. Jedino njegov oklop sija kao sunce."
"Možda", reče Poliksena, odjednom shvativši da duž zidina hiljade usana šapuće ime Ahilovo, tako da se zvuk dizao poput talasa koji zapljuskuje peščanu obalu. "Svi tako misle."
"Šta sad rade?" Pevač je istezao vrat da bolje vidi. "Reci mi nemoj ništa prećutati."
"Vidim kako su vojnici sa svih strana opkolili kočiju. Mislim da je Grk pao..."
"Da, čujem", reče Pevač, a duž zidina se zaoriše oduševljeni glasovi. "Ahil je pao. Danas je veliki dan. Moram završiti svoju pobedničku pesmu. Hajdemo, dete, pođimo kući. Dovoljno smo videli."
"Čekaj" reče Poliksena. "Nešto se dešava... Neko jaše ka zidinama. Konj mu je, jadnik, umoran, a on ga ipak podbada...
Govori nešto čovekukoji stoji kraj kule..."
"Šta? Šta mu govori?"
"Ne čujem" reče Poliksena. "čekaj."
Prestani da pričaš da mogu da čujem, pomisli ona. Zatim reče: "To nije Ahil" a svuda oko njih ljudi su zapanjeno ponavljali: Nije Ahil. To nije Ahil.
"Pa ko je onda?" upita Pevač. "Ovo me stvarno nervira. Kako da prićam priču kad ne znam šta se desilo? Idi i saznaj ko je poginuo. Jedno znam: nosio je Ahilov oklop. Prepoznao bih ga među hiljadu drugih."
Poliksena pogleda u dedu i zausti da mu nešto kaže, ali ipak oćuta. Kakva je korist od toga da mu kaže da on sam nije ni video oklop, već mu je ona to rekla? Ništa se ne bi promenilo.
"To je grčka smicalica", reče muškarac koji je stajao kraj njih. Bio je veoma star i tako pogrbljen da su mu ruke i noge ličile na čvornovate maslinove grane.
Pevač se odjednom uspravi, osetivši se mlad kraj takvog starca. A glas se pronosio od jednog do drugog kraja zidina, stigavši konačno i do Poliksene, koja ga je prenela Pevaču.
"Patroklo" reče ona. "To je Patroklo."
"Ahilov rođak", reče Pevač. "I mnogo, mnogo više od toga. S Ahilom je delio šator, a mnogi kažu i postelju. O, Ahil će ga osvetiti. Drhtim od straha zbog Hektora. Pođe, dete, vratimo se kući, i zaplačimo."
"Zašto bismo plakali?" upita Poliksena. "Hektor je pobedio."
"Hektor je prevaren", reče Pevač. "Neće se smiriti dok se ne sretne s Ahilom."
"A šta ako Ahil ne želi da se bori?" pitala je Poliksena. "Šta onda?"
Pevač tužno odmahnu glavom i zaćuta, ali pogrbljeni starac koji je, kako se činilo, slušao čitav razgovor, zakikota se kreštavo poput kokoške i bezubim ustima izgovori: "Ah, lepotice moja, sada će se boriti. O da, hoće. Hektor može računati na to. Doći će do bitke kakvu ovo Polje još nije videlo. Pazi šta ti kažem. Samo čekaj i videćeš. Čim Ahil prikupi snagu i nabavi novi oklop... Iseći će Hektora na komade."
"Ne odgovaraj mu", reče Pevač. "Nije pristojno protivrečiti tako starom čoveku. On je obična budala. Idemo kući."
Polako su krenuli niz široke kamene stepenice koje su sa zidina vodile u grad.
"Ponekad" reče starac udobno se smestivši na jednu stenu, "ljudi prepoznaju oca svih bogova, a ponekad ne. Nije važno."
Posmatrao je talasanje tela, ples rata koji se odvijao ispod zidina.
Sve će se to uskoro završiti.

KRVAVA ODAJA
"Nikog nije briga za mene!" uzviknu Alastor. "Svi se muvate okolo i pravite se da činite sve što možete, ali niko neće da učini ono što tražim. Niko me ne sluša. Hoću da znam šta se dešava. Zašto mi to niko ne govori?"
"Hektor je ubio Patrokla, i sad svi kažu da se Ahil neće smiriti dok ne osveti rođaka. Neki se klade na Hektora, ali takvih nema mnogo."
"Ko ti je to rekao? Otkud znaš? Jesi li gledala bitku?"
"Nisam ni morala. Svi pričaju o tome. U kuhinji, u spavaćim sobama, u hodnicima i u dvorištu. Svi znaju šta se dešava."
Alastor diže glavu s jastuka i nasloni se na lakat. Zagledao se u
Marpesu i upitao je: "Ko si ti? Nikada te nisam video."
"Ja sam Ksantina sestra. Zovem se Marpesa. A ti si sigurno Alastor. Sestra mi je pričala o tebi. Ne znam zašto si tako besan, ali škodiće ti. Ranjen si. Zar ne znaš da treba da se odmaraš?"
"Prokleto odmaranje i proklete rane. Ništa mi nije. Samo su me malo okrznuli po vratu i to je sve, a sada sa mnom postupaju kao s nekom razmaženom devojkom koja samo cvili i izležava se."
Marpesa ne reče ništa. Bilo joj je smešno što muškarci misle da su žene slabe. Viđala je devojke kako urlaju u porođajnim mukama i pitala se kako bi muškarci preživeli da su njima bogovi namenili da im se telo gotovo iskida.
"Hoću da idem na zidine", nastavi Alastor. "Ona neće da me vodi - tvoja sestra. Kaže da ne smem da se krećem, ali ja mislim da samo želi da izbegne da posmatra bitku. Ovde se osećam tako beskorisno."
"Bio bi beskoristan i na zidinama. Samo bi se osećao još gore znajući da ne možeš da se boriš. A u svakom slučaju, do zore se više niko neće boriti. Sunce zalazi. Zar ne vidiš? Nebo se crveni: krvavo je kao i zemlja. Kapije su zatvorene. Znam da se Hektor ulogorio izvan zidina, jer sam zato ovde. Moju sestru su pozvali u Andromahine odaje, a mene su zamolili da dođem i sedim kraj tebe, da ne budeš sam."
"Nikad nisam sam", reče Alastor. "Majka mi stalno dolazi i donosi mi hranu. Osećam se kao ptić u gnezdu. Molim je da me vodi na zidine, ali ona neće. A sad i ti. Nisi onakva kakvu te je Ksanta
opisala. Rekla je da si ćutljiva, i nikad ništa ne pričaš." Marpesa se nasmeši.
"I ne pričam. Ne znam šta mi je. Obično samo ćutim."
"Nije mi rekla ni da si tako lepa."
"Gluposti. Pričaš besmislice. Živim u palati princa Parisa, i laskanje me nimalo ne dotiče. Zatvori oči i spavaj."
"Sanjaću tebe", reče Alastor, i uskoro poče duboko da diše.
Neko ju je posmatrao. Marpesa pogleda u ugao i vide Afroditu kako lebdi malo iznad tla u dugoj haljini najsvetlije žute boje, prozračnoj poput svetlosti.
"Čudiš se", reče joj boginja. "Pitaš se šta tražim ovde. Pa, valjda ti je jasno. Dosadno mi je. Svi drugi su zauzeti... Jelena, Paris, i svi ostali samo posmatraju dolaske i odlaske oznojenih ratnika. To je dosadno. Zato mi je palo na pamet da dođem ovamo, da vidim kako
se Alastor oporavlja. Zar nije lep? Sviđaš mu se, zar ne?" Marpesa uzdahnu.
"Nemoj", reče ona.
"Molim te, gospo. Ne bacaj svoje čini na moje srce. Eros je već pogodio moju sestru svojom strelom."
"Baš bi bilo zanimljivo da budete suparnice!" zakikota se Afrodita."Tvoja sestra ne veruje u moju moć. Možda bih mogla da je naučim pameti. Ništa nije tako uzbudljivo kao kad se sestre međusobno takmiče."
"Ne, molim te", reče Marpesa. "Ne bih mogla da podnesem da osećam prema Ksanti bilo šta sem ljubavi. Molim te. Idi negde drugde. Nađi nekog drugog."
"Za njega je prekasno" reče Afrodita. "Plašim se da sam ga začarala još pre nego što si me videla. Mislim da te već sanja. Možda neću utisnuti njegov lik u tvoje srce. Ili možda hoću. Videću već kako se stvari odvijaju." Ona uzlete ka tavanici.
Marpesa je znala da je Afrodita najmoćnija boginja i da ima sopstvene, neobične zakone. Šta ću, zapita se ona, reći Ksanti? Ništa. Ni reč. Tako je najbolje.
Možda će sutra doći i pomoći Alastoru da ode na zidine... Ona odmahnu glavom. O čemu to razmišlja? Treba da se drži što dalje od njega, da se kloni ovog mladića. Marpesa ustade i krenu ka vratima. Zatim se osvrnu i, ugledavši usnulog Alastora, oseti neki trzaj između srca i stomaka; nekakav grč koji bi mogla nazvati bolom da joj nije doneo takvo zadovoljstvo.

KOVAČNICA
Kad mu san nije dolazio na oči, Jason je šetao po gradu. Lutao je ulicama u podnožju tvrđave dok su svi spavali, kada nije bilo opasnosti da će neko upreti prstom u njega rugajući mu se zato što tako mlad ne ide na bojište. U to doba uvek je bilo tiho. Lampe nisu gorele, pa se Jason upravljao prema Artemidinom nebeskom svetlu. Ponekad bi pokazala celo lice, nekad bi se skrila iza oblaka, a ponekad bi sasvim okrenula glavu, ali tada mu je i slaba svetlost zvezda bila dovoljna da pronađe put.
Ove noći su svi u kraljevskoj palati pričali o Patroklovoj pogibiji. Šta će, pitali su se, uraditi Ahil?
Jason diže pogled. Nije ni primetio da je stigao do kovačnice, gde je kovač obično potkivao Hektorove konje. Trebalo je još odavno da zatvori radnju, ali čak i izdaleka, Jason je čuo huk mehova i kroz vrata video blesak vatre. Pohitao je da vidi zašto kovač još radi, kada već svi spavaju. Vrelina je već na vratima bila tolika da se odmah preznojio, a kovača nije bilo nigde na vidiku. Umesto njega na podu je sedeo sitan čovek crne brade i udarao čekićem po nečemu što je Jasonu ličilo na ogroman zlatni štit.
"Ko si ti?" upita ga čovek, ne dižući glavu.
"Ja sam Jason, ali trebalo bi da pitam ko si ti. Već odavno dovodim konje ovamo, ali tebe nikad nisam video."
"Nisam bio potreban."
"Zašto si sada potreban? Gde je kovač? Zašto su te pozvali?
Odakle si?"
"Baš si radoznao, zar ne?"
"Šta to praviš? To nije za konje, je li tako?"
"Još pitanja. Znaš li ti išta osim da zapitkuješ?"
Jason ne odgovori. Možda je čovek u pravu, to što se dešava u kovačnici nije njegova stvar. Upravo je hteo da se izvini i ode, kada čovek reče: "Ja sam Hefest."
Jason se nasmeja. "Kako su ti roditelji čim si se rodio znali da ćeš postati kovač? Hefest je ime kovača bogova, koji radi u kovačnici na Olimpu."
"Tako je", odgovori čovek. "To sam ja. Hefest."
Sigurno je pijan, pomisli Jason i zaključi da je bolje da više ne spominje bogove i imena. Umesto toga reče: "Šta to praviš? Izgleda čudesno."
"Novi štit za Ahila."
Nije ovaj pijan, pomisli Jason, nego lud.
On upita: "Zašto ovde, u Troji, praviš štit za našeg neprijatelja?"
"Lakše mi je da ga napravim u ovoj kovačnici, to je sve. Ne dajem ni pet para za to ko protiv koga ratuje. To nije moja stvar. Moj posao je da svi budu dobro opremljeni."
"Shvatam" reče Jason, iako mu se sada već činilo kao da je on sam pijan. "Smem li da ga pogledam?"
"Što se mene tiče, možeš", reče Hefest.
Jason je zurio u štit. Nikad u životu nije video ništa slično.
"Slojevi i slojevi lima i bronze...", reče Hefest. "Tako sam ga napravio. I poseban zaštitni sloj zlata. Znaš li kakva je moć zlata?
Neverovatna. A pogledaj samo ove ukrase. Nije loše, a?"
Površina štita beše ukrašena likovima muškaraca, devojaka koje plešu, zatim životinjama, gradovima i pejzažima, a ivicu su krasili talasi. Hefest pokaza na njih.
"Okean", reče on. "Sve nas okružuje. Kad se u zoru Ahil pojavi s ovim štitom, svaki Trojanac će pretrnuti od straha." "Kako ćeš mu ga odneti?" upita Jason.
"Tetida, njegova majka, doći će da mu ga odnese. Kao i kacigu koju sam mu napravio od čistog zlata, s ukrasom i perjanicom koja stoji ponosno poput stabla. Ahil će osvetiti Patrokla, a tek potom će obaviti pogrebni ritual. Usput će nastradati i nekoliko vaših, i da se razumemo, ni njima neće biti lako, ali sve to nije ništa u poređenju s onim što će se dogoditi Hektoru. Zacelo."
Čovek se kratko nasmeja, a Jason se odjednom razbesne. Čak i ako je stvarno lud, to mu ne daje pravo da vređa princa Hektora.
On reče: "Ti ne znaš šta pričaš. Naš princ Hektor je najhrabriji junak."
"To ne menja sudbinu koju smo mu mi namenili." Crne kovačeve oči gledale su pravo u Jasonove.
"Mi!" reče Jason prezrivo."Ko ste to Vi?"
"Budalast si, dečače. Bogovi. Pričam o bogovima na Olimpu. Vrati se u svoj krevet, a ujutro se ničeg nećeš sećati. Idi. Uskoro će zora."
Jason krenu ka palati. Stigavši do štale, legao je na slamu i utonuo u dubok san. Celog narednog dana u misli su mu se vraćali delići sna. Sećao se da je u kovačnici gorela vatra. Hefest je pravio zlatni štit za Ahila. Jason se nasmeši. Šta znači sanjati bogove? On krenu da nahrani konje.

NA ZIDINAMA
Ksanta se osvrtala, zažalivši što je pristala da dođe ovamo. Alastor ju je naterao, a ona nije mogla da mu se suprotstavi.
"Ako nećeš ti, povešće me tvoja sestra", reče on i zaista, Marpesa je bila tu. Sedela je nešto dalje, s Jelenom i Parisom. Nije joj mnogo rekla o svom razgovoru s Alastorom. Možda bi trebalo da je upita o čemu su tačno pričali.
Svi koji su bili u stanju da dođu bili su tu, od najnižih slugu do Prijama i Hekabe s pratnjom. Kasandra je stajala sama, dalje od ostalih članova kraljevske porodice, oborenog pogleda. Ksanta se gotovo nasmejala primetivši kako su Teana, Danaja i Halija zauzele dobra mesta, tačno ispod kapije. Naravno, one ništa nisu želele da propuste.
Na zidinama su bili svi osim sveštenica iz hrama i onih najstarijih i najbolesnijih. I Andromahe i Astijanakta.
"Dovela sam te ovamo" reče ona Alastoru, "iako si još slab i verovatno imaš groznicu. Ne znam zašto sam to učinila (lažeš, Ksanta, naravno da znaš. Zar bi mogla da odoliš? To je prilika da provedeš skoro čitav dan uz njega. Učinila bi sve, priznaj. Sve, samo da budeš s njim), ali mislim da neću moći to da gledam. Zakloniću oči, ili oboriti pogled. Ionako me sve to zbunjuje. Sve se odigrava tako brzo da ne mogu da shvatim šta se dešava. Mrzim to. Žalim što sam došla."
"Ja ću ti reći šta se dešava. Onaj čovek... To je Ahil. O, Ksanta, ovo moraš da vidis! Jesi li ikad videla takav oklop?"
Ksanta baci pogled na Polje. Primetila je jednog visokog ratnika u crnom oklopu kako stoji potpuno sam. Zurila je u njega pokušavajući da mu nazre lice ispod crne kacige, ali videla je samo senku, a kad ga je ponovo pogledala, ratnik nestade. A potom je odmah zaboravila na njega jer se odjednom tu stvorio Ahil, visok i sjajan, poput zlatnog džina. Ahil, posle toliko vremena. Videlo se kako dolazi izdaleka, u svojim kolima oko kojih su se dizali oblaci prašine. Njegovo ime se šaputalo svuda duž zidina, svi se uznemiriše i priđoše ivici da bolje vide.
"On juriša... Princ Hektor se sprema za napad... Jašu oko zidina, ka potoku... Tamo, kraj onog hrasta... Ahil baca koplje... O, ne... Svih mi bogova, to je bilo blizu."
"Je li povređen?" Ksanta shvati da sva drhti. Nije se usuđivala da pita 'je li mrtav?' Ta reč joj nije prelazila preko usana.
"Ahil ponovo uzima koplje... O, prinče Hektore!"
Dok je Alastor govorio, očajnički krik sličan urliku ranjene životinje ote se iz grla svih ljudi na zidinama.
"U vrat! Pogodio je princa Hektora u vrat... Ali on nešto govori.
čuješ li šta kaže? Oh, da nisam ranjen, odmah bih sišao. Što nemam mač kod sebe? Zašto mu niko ne pomogne? Gde su ostali?"
Ksanta pogledom potraži neko poznato lice, i s olakšanjem uzdahnu ugledavši Poliksenu.
"Poliksena!" pozva je ona. "Poliksena, trebaš mi. Možeš li da dođeš?"
Poliksena ostavi Pevača i poče da se probija kroz gomilu.
"Šta je? Šta se desilo?"
"Hoćeš li da sačekaš ovde s Alastorom? Hoćeš li ga odvesti u Krvavu odaju kad..." Ksanta nije bila u stanju da dovrši rečenicu.
Kada Hektor izdahne. To je htela da kaže, ali joj se usta odjednom napuniše nekom gorkom tečnošću, i da je izgovorila još jednu reč, povratila bi. Ona proguta, i nekoliko puta duboko udahnu.
Zatim reče: "Potrebna sam Andromahi. Moram da idem."
"Naravno" reče Poliksena. "Ja ću se brinuti o Alastoru. To će mi biti mnogo prijatnije nego da čuvem dedu. Idi. Ovo nije mesto za tebe."
Ksanta odjuri. Sunce ju je pržilo dok je jurila praznim ulicama, kraj kuća sa širom otvorenim vratima. Potrčala je ka tvrđavi, i ulazeći u prednje dvorište sva zadihana, dok joj je srce udaralo kao ludo, ona začu neki zvuk i stade. Donekle ga je i očekivala, i premda nikad ništa slično nije čula, odmah ga je prepoznala. Bio je to ogromni, bučni talas jada; mešavina uzdaha, jecaja i krikova koji su se u vrelini letnjeg popodneva prolomili nad gradom. Trajao je i trajao. Postajao je sve jači, a uskoro se začuše i drugi zvuci. Vrisak iz hiljada grla.
Ksanta ponovo potrča. Nije mogla da veruje da ga Andromaha nije čula. A naravno, znala je tačno šta on znači.
Bučna gomila koja je posmatrala bitku od samog početka odjednom zaneme. Hektor i Ahil su stajali pred njima, dovoljno blizu da ih posmatrači dobro vide i čuju njihovo jecanje i uzdahe. Svima zastade dah. Sunce je pržilo ratnike koji su se tukli pod zidinama.
Marpesa htede da odvrati pogled. Bili su tako blizu da to čak i za nju beše previše strašno, ali odjednom sva pretrnu kad na pesku ugleda neku ženu. Bila je to boginja Atina Palada u sjajnoj bronzanoj odori. Čak i iz daljine, Marpesa je videla pogled njenih jasnih, sivih očiju usmeren ka Hektoru, i zadrhtala.
Ahilu koplje ispade iz ruku, a masa na zidinama zaurla: "Ubija ga, ubij, Hektore! Tvoj je! Ubij Grka! Ubij ga!"
Hektor diže mač iznad glave i jurnu na neprijatelja.
Kraj Marpese, jedan dečak kriknu i uplašeno pokri lice rukama. Marpesa vide kako se boginja saginje, podiže Ahilovo koplje i dodaje mu ga. On tada jurnu napred, nišaneći u ono mesto na kojem život u trenutku može isteći iz čoveka: meki pregib između glave i vrata. Srebrno koplje zari se u Hektorovo meso, a mlaz crvene krvi mu šiknu na ramena.
"Hektore!" začu se krik sa zidina."Hektor je ranjen! Ubij ga, Hektore! Ne daj mu da umakne!"
Hektor pade. Ležao je na zemlji, a iznad njega stajao je Ahil s isukanim mačem.
Na zidinama svi zamukoše i nagnuše se da čuju reči svoga princa.
"Ahile", reče Hektor, a s rečima mu iz usta pokulja i mlaz penušave krvi. "Umirem pod zidinama svoga grada. Pusti ih da me sahrane. Daj da me unesu kroz kapiju. Ne ostavljaj moje telo da istruli. Ptice će ga iskljuvati. Psi... Pusti da me sahrane, inače će mi psi oglodati kosti. Moj otac će ti dati zlata. Moja majka će ti sa zidina bacati dragulje... Preklinjem te, daj im moje telo."
"Ubio si Patrokla", odgovori zadihano Ahil. "Voleo sam ga, a ti si ga ubio. Ne mogu ti to oprostiti. Nikad. Umri. Želim da se psi slatko najedu tvog leša."
On se tada okrenu svojim vojnicima, koji su se okupili da zaštite svoga vođu u slučaju da trojanski princ ipak uspe da se povrati i stane na noge...
"Radite s njim šta hoćete", ispod glasa reče Ahil jednome.
Čuvši to, Marpesa zaplaka. Svi su na zidinama vrištali, urlali, jecali i plakali.
"Seti me se" doviknu Hektor poslednjim dahom, gledajući Ahila u oči. "Seti me se kad te moj brat Paris bude ubijao u senci Skejske kapije."
Kad Hektorovo telo ostade nepomično, Ahil mu priđe. On izvadi mali, oštri bodež i diže Hektorovu nogu sa zemlje.
"Šta to radi?" prošaputa neko kraj Marpese.
"Čekaj. Ćuti i gledaj" ućutka ga prijatelj.
Gledala je i Marpesa. Ahil je - da li je to moguće - sekao Hektorovu potkolenicu bodežom. Zašto? Zbog čega to radi?
Kad je - tako se bar činilo - u jednoj nozi napravio rupu, pustio ju je da padne i podigao drugu.
Na zidinama se niko i ne pomače. Sunce se odjednom sakri iza oblaka i na Polju zavlada sablasna polutama.
Ahil je bušio rupe nožem. Po jednu u svakoj nozi. Zatim uze dva kožna remena i provuče ih kroz pokidano meso. Krajeve je vezao za svoje dvokolice i popeo se na njih.
"Neće valjda... Čak ni Ahil. Ne bi ga... Zar ne?"
"On je za sve sposoban."
"Sramotno... Neka bogovi siđu s Olimpa da ubiju kopile!"
Marpesa je gledala u čudu. Jedina boginja koju je videla bila je Atina Palada, koja je stajala na Polju, mirno gledajući svojim sivim očima kako Ahil za kolima vuče Hektorovo telo, praveći tri kruga oko zidina. Hektorova usta su bila puna krvi i zemlje, a duga, crna kosa uvaljana u žuti pesak.
Začu se nečiji krik, sličan kriku ptice koja sama sebi čupa perje s grudi...
Hekaba se valjala po zidinama iznad kapije. Prijam je urlao, poput lava probodenog kopljem, u očaju mašući glavom tamo-amo, kao da želi da otera taj strašni prizor koji mu se ukazao pred očima.
A Ahil?
Pogledavši ga, Marpesa vide da ga je boginja učinila gluvim.
čuo je samo lupanje sopstvenog srca i huk sopstvene krvi kako ključa u glavi, ispod zlatne kacige.
Jasonu je bilo hladno, iako je sunce još grejalo. Krv mu se zaledila u žilama, i nije mogao da se pokrene.
Princ Hektor je mrtav, i mnogo gore od toga. Kako Ahil može da se nazove čovekom kada s Hektorovim telom postupa gore nego što bi čovek postupao s lešom ovce?
Tuga se spustila na Jasonova ramena poput jarma, i on se upita hoće li se još ikada obradovati. A konj, Eton, stajao je začuđeno, još upregnut u dvokolice zajedno sa svojom kobilom.
Šta će biti s konjima? Hoće li ih Ahil odvesti u grčki logor, i upregnuti u grčke dvokolice? Ili će ih neki ratnik zalutalim kopljem pogoditi u divne sapi?
Pomislivši na to, Jason oseti mučninu i stade da silazi sa zidina. Ksanta je još davno otišla, i znao je da već teši gospu Andromahu.
Moje mesto je uz konje, pomisli Jason. Moram otići do njih. Moram da krenem kući, tamo gde pripadam. U štalu, s njima. Moram zadržati suze dok ne ostanem sam s konjima. Oni će razumeti. Siroti Eton! Jadni Hektor! Teško svima nama bez njega.

ANDROMAHINE ODAJE
Andromaha je čula kako joj muž umire. Čula ga je mnogo pre no što su jecaji odjeknuli iznad Polja i gradskih zidina; mnogo pre no što su se ženski krici proneli gradom i uleteli kroz prozore njene sobe. Njegov glas odjeknuo joj je u ušima tako jasno da se okrenula da vidi da li ga je i Astijanakt čuo, ali on se mirno igrao drvenim konjićima, terajući ih u galop, gore-dole i ukrug, u beskonačnoj trci.
Andromaha, umirem. Andromaha, misli na mene... začula je te reči u svojoj glavi poput tihog, blagog zvuka od kojeg joj zastade dah. Spustila je čunak i oslušnula.
Eto. Eto ga. Sada svi plaču, svi, ali ne onako kako će ona plakati. Osetila je kako joj grudva bola pritiska srce poput kamena, i iz usta joj izlete krik od kojeg joj se cela glava zatresla, a za njim, poput bujice, linuše suze.
Još dok su padale, negde u dubini duše pomislila je: nikad više neću prestati. Utopiću se. Pretvoriću se sva u suze. U meni više nema ničeg osim bola.
Ona vide kako je sin posmatra u čudu, ali učini joj se strašno dalek, i koliko god da je želela da ga uzme u naručje i zagrli, nije mogla. Nije mogla ništa sem da plače. Da stoji i plače.
Rukama je kidala nešto... Šta to kida? Nije znala ni marila, samo je osetila da prstima, kao kandžama, kida neku tkaninu, i izdaleka začula još neki zvuk.
Glas.
Reči su dopirale do nje kao kroz gustu maglu koja ju je svu obavila. Nečije ruke je zagrliše. Ko je to? Ko je došao da je zagrli?
U jednom blistavom trenutku, Andromahi pade na pamet srećna misao: majka. To je moja majka. Ona me grli.
Ali taj trenutak brzo prođe, i ona se seti. Pomisli: Majka mi je mrtva. Muž mi je mrtav. Žalim što i ja nisam mrtva.
Ali neko joj se obraćao.
Ksanta. Dobra mala Ksanta ju je grlila, govoreći: "Gospo! Evo me. Ja ću te tešiti. Princ Hektor je mrtav i sunce se pomračilo, ali moraš biti hrabra. Zbog Astijanakta. Siroti dečak. Misli na svoga sina."
"Ksanta! Ne mogu. Ne mogu ostati ovde. Moram da ga vidim...
Moram otići kod njega."
"Ne, gospo. Ostani ovde. Ti ne znaš... Molim te, ostani ovde."
"Hoću da idem. Ne mogu da ga ostavim tamo samog. Upravo sam razmišljala o tome kako moram da nađem Teanu i Haliju i kažem im da zagreju vodu da se okupa... Hoću da budem s njim, zar ne shvataš? Još kao mlada devojka, obećala sam mu da ću uvek biti uz njega. Sada moram k njemu. Šta će čitav grad misliti gledajući ga kako umire bez svoje žene? Svi su tamo, zar ne? I Jelena. Idem. Ostani s Astijanaktom. Čekaj dok se ne vratim."
Ksanta ju je razumela iako se, izgovarajući te reči, gušila u suzama. Grlila je Andromahu dok joj se jecaji nisu malo ublažili.
"Popij malo vina da ti da snage, gospo. Čekaj. Smiri se pre nego što pođeš."
Ali Andromaha se otrgnu od Ksante i istrča napolje, na sunce.
Ksanta uze Astijanakta u naručje i reče: "Siroti dečače. Ne brini, mali moj, ne brini. Uskoro će se vratiti."
"Ta-ta!" reče Astijanakt, a Ksanta tiho zaplaka.
Osvrtala se po sobi. Andromaha je očigledno tkala. Čunak je ležao na zemlji, a tapiserija na razboju beše sva iskidana. Na sredini je bila velika rupa, kao da ju je neka ogromna ptica pokidala dugim, oštrim kandžama, razbacujući konce po podu.
"Hajde da se igramo s konjićima", reče ona brišući suze krajičkom dečakove odeće, setivši se Ahilove kočije i belih konja koji su vukli Hektorovo telo po prašini.

NA ZIDINAMA
Poliksena pogleda u Pevača. Još je bila kraj Alastora, a Pevač je stajao nešto dalje od nje i plakao. Nikad u životu nije videla svog dedu da plače, i odjednom oseti drhtavicu i mučninu; taj prizor ju je pogodio još više od Hektorove smrti, iako je umalo povratila gledajući šta Ahil čini s njim.
"Alastore" reče ona glasom koji nimalo nije ličio na njen, već na glas nekog slabačkog deteta. "Alastore, moram kod dede... Loše mu je... Pogledaj. Dovešću ga ovde. Odmah ću se vratiti."
"Ne", reče Alastor, a i njegov glas je zvučao čudno. "Idi. Dobro mi je, mogu da ostanem sam. Neću ići nikuda. Sedeću ovde. Bolje mi je samom. Ionako... ne mogu da pričam ni s kim."
"Dobro, ako si siguran da možeš sam", reče Poliksena, a Alastor klimnu glavom. Ona pohita kroz masu do Pevača, koji je stajao sav uplakan.
Marpesa je posmatrala zidine. Na njih se spustila tišina. Posle oluje jauka i plača, svi su se umirili i zagledali ka Polju, želeći da odvrate pogled od užasnog prizora, tela svoga princa koje se vuče po prašini.
Paris je urlao sve dok nije promukao. Urlao je i Prijam. Izgovorio je neoprostive reči: kako bi želeo da je bilo koji od njegovih sinova mrtav umesto Hektora. Ali niko ga nije krivio. Hekabine služavke odvele su svoju gospu do palate, da pati u tami svoje odaje.
Prebledela Jelena je drhtala. Suze su joj tekle ispod spuštenih kapaka, ne ostavljajući traga na njenom licu. Oči drugih žena behu crvene i otečene od plača, ali ne i Jelenine.
"Slušaj" reče ona Parisu. "Eno Andromahe. Čujem je..."
Svi skrenuše pogled s Polja i ugledaše Hektorovu udovicu kako prilazi zidinama. Pustili su je da prođe, razmičući se.
Kako se, pomisli Marpesa, zove taj zvuk koji dopire s njenih usana? Očajnički jecaj, grcaj iz dubine grla, plač kakav još nikad niko nije čuo, i od kojeg se Marpesi diže kosa na glavi.
"Andromaha..." reče Jelena. "Dođi, sestro..." Ona krenu ka Hektorovoj udovici raširenih ruku.
"Ne!" vrisnu Andromaha otimajući se iz Jeleninog zagrljaja. "Ne ti... Kako se usuđuješ? Kurvo! Droljo! Ubico dobrih ljudi... Zašto sada hoćeš da me tešiš? Zašto si uopšte došla, da svojim čarima oteraš ljude u rat u kojem ne mogu pobediti, ni preživeti? Ne dodiruj me. Znam - nemoj misliti da ne znam - znam... Hektor te je želeo. Znam to. Nikada to nije rekao, ali ja sam videla. Kako te je gledao. Kako te svi gledaju. A ti... Ne dodiruj me. Ostavi me. Odlazi, i možda će me neki dobri bog pretvoriti u pticu, da uzletim u nebo i nikada se više ne vratim..."
Andromaha se baci na zemlju, udarajuči pesnicama o zidine. Jelena kleknu kraj nje, i samo je Marpesa čula njene reči: "Voljena sestro... ženo najboljeg ratnika koji je ikad stupio na ovu nsku ravnicu, prestani. Hektor te je voleo. Voleo je samo tebe. Nikog sem tebe na svetu. Njegova si udovica. Ožali ga ponosno. On je otac tvoga sina. Prestani da plačeš i obuzdaj svoje srce, zbog Astijanakta. Moraš biti hrabra. Hektor bi to želeo."
"Baš me briga" nešto tiše reče Andromaha."Zašto bih marila šta bi on želeo a šta ne bi, kada me je ostavio? Zar nije obećao da će zauvek ostati sa mnom? Ja sam mlada, Jelena. Kako je mogao da prekrši svoje obećanje? Sigurno me nije voleo. Da jeste, ne bi krenuo u rat. Znao je da mrzim ovaj rat i sve u njemu. Spremala sam se za njegov povratak. Upravo sam htela da tražim da mu ugreju vodu da se okupa..."
Ona s mukom ustade i krenu, oslanjajući se na Jelenu, da vidi Hektorovo telo. Kad je ugledala ono što je ostalo od njega, s lica joj nestade i poslednja kap krvi, i ona se zatetura kao da će se onesvestiti. Zatim sakri lice rukama, prstima pritiskajući oči.
Toliko je dugo tako stajala da Jelena konačno reče: "Andromaha, kasno je. Sunce zalazi. Pođi sa mnom. Ja ću te odvesti kući. Moraš da se odmoriš. A i Astijanakt te čeka."
"Idem sama. Hvala ti, Jelena, ali idem sama. Ksanta je tamo, ona će mi pomoći. Vidiš, prestala sam da plačem. Neću više plakati, obećavam ti."
"Nemoj to da obećavaš", reče Jelena."To nikad nemoj obećati. Suze su ponekad dobre. One iz srca ispiraju tugu. Plači. Kad dođeš kući, isplači se."
"Nemam ja srca" reče Andromaha. "Više ne. Na njegovom mestu je sad kamen." Ona se udari pesnicom po grudima. "Komad stene, okovan metalnim obručima. Ne smem da plačem. Moj sin je već izgubio oca, ali bogovi su milostivi a on je još mali, i ne mora znati..." ona pokaza na Ahilove dvokolice koje su nestajale preko Polja ka grčkom logoru, i zadrhta. " Ako dečak vidi da se ponašam kao obično, neće ništa naslutiti, zar ne? On ne mora da zna. Kriću to od njega dokle god budem mogla."
Marpesa je, stojeći nedaleko od Jelene, posmatrala Andromahu kako, nema i uspravna, prolazi između ljudi koji su se razmicali da je propuste, i pružali ruke da utešno pomiluju njene skute. Zatim se okrenu tražeći pogledom Alastora, i konačno ga vide kako sedi na zidinama, glave spuštene na kolena. Ona reče nešto Jeleni, koja klimnu glavom, a zatim kroz masu krenu ka njemu.
Začudo, činilo joj se da su svi drugi ljudi nestali sa zidina i pretvorili se u senke. Možda je to Afroditino delo, premda nje nije bilo nigde na vidiku.
Uskoro se Marpesa našla kraj Alastora, i iako najčešće nije znala šta da kaže te je radije ćutala, sada su joj reči same navirale.
"To sam ja. Marpesa. Došla sam da ti pomognem. Gde je
Ksanta? Rekla mi je da će danas paziti na tebe." Mladić diže glavu i pogleda je.
"Otišla je da pomogne Andromahi. Meni ne treba pomoć."
Marpesa mu nije protivrečila, već samo sede kraj njega i uze ga za ruku. Iako mu obrazi još behu vlažni od suza a glas promukao od plača, razume se da, budući takav kakav je, nikad ne bi priznao koliko je tužan. Zašto neke muškarce više od svakog bola plaši pomisao da bi mogli postupiti kao žene?
"Hoću da idem" reče on konačno. "Ali ne u onu groznu odaju."
"Onda kući, kod svoje majke?" upita Marpesa. "Hoćeš li da te odvedem tamo?"
"Ne, nipošto tamo. Čak je i u Krvavoj odaji bolje."
Marpesa malo razmisli. Zatim reče: "Paris i Jelena u svojoj palati imaju mnogo gostinskih soba. Odvešću te tamo."
"Stvarno?" Alastorov glas je zvučao gotovo normalno. "Zar im neću smetati?"
"Večeras će svi biti s kraljem Prijamom", reče Marpesa."Niko neće znati, a čak i kad bi znali, Jelena je najgostoljubivija žena u gradu. Bićemo sami."
Dok je to govorila Marpesa zadrhta, i zapita se šta zapravo oseća.
"Hvala ti", reče Alastor. "Dobra si prema meni. I ti i tvoja sestra.
Obe imate zlatne ruke."
"Ustani", reče Marpesa. "Osloni se na mene."
"Ne treba mi nikakav oslonac" reče on, i pruži joj ruku. Ali kad su sišli sa zidina i krenuli ulicama Troje, vrat ga zabole, a Marpesa ga obgrli rukom i on se nasloni na nju. Sunce je već gotovo tonulo u more, i u senkama kuća beše hladovina, ali od dodira njegovog tela Marpesa je gorela, i sve više joj se činilo da je ovo san, a ne njen stvarni život. Prošli su kroz grad i krenuli uzbrdo, ka Parisovoj i Jeleninoj palati.
Većina građana je još bila na zidinama, a ostali su ožalošćeni sedeli u kućama. Na zidove i senke drveća spustila se tišina.
Kad su stigli do praga, Marpesa reče: "Dođi, pokazaću ti gostinsku sobu."
"Gde", upita Alastor zadihano, "gde ti spavaš?"
"U jednoj maloj odaji pored sobe za tkanje."
"Pokaži mi je" prošaputa on. "Hoću da je vidim."
"Zašto?"
"Da bih mogao da te zamišljam u njoj kad nisam ovde."

MARPESINA SOBA
Marpesa ne reče ništa. Još uvek zagrljeni, prolazili su hodnicima. Niko nije upalio lampe, pa se kroz kuću širio ljubičasti sumrak. Na vratima svoje sobe, ona zastade.
Alastor upita: "Mogu li da uđem?"
Marpesa htede da progovori, ali jezik kao da joj se zavezao, i nije bila u stanju da ga pokrene. Ona klimnu glavom. Ušli su u njen sobičak.
"Malecka je", reče Alastor. "U njoj zapravo nema ničeg osim ovog kreveta. Smem li da legnem na njega? Smeta li ti? Boli me vrat."
"Da, da, naravno", reče ona. "Lezi tu, a ja ću ti doneti vode. Previću ti ranu, ako želiš. Ili mogu da dovedem Ksantu."
"Donesi vode", reče Alastor i leže na krevet spuštajući glavu na njen jastuk. "Kako da ti zahvalim?"
Marpesa se tupo zagleda u cvetić koji je sama izvezla na pokrivaču kraj njegove ruke, negde na sredini kreveta. Ona primora sebe da ustane, izađe iz sobe i krene u dvorište gde su stajala vedra s vodom.
Gde su ostali? Kada će doći kući? Ona uze jedan mali bokal i napuni ga, a zatim se vrati u sobu. Sve vreme dok je izbivala iz nje slika Alastora na njenom krevetu lebdela joj je u mislima, i prolazila je hodnicima kao u snu.
"Stigla si", reče joj on kada je ušla. "Pitao sam se kad ćeš se vratiti. Nedostajala si mi."
"Pij" odgovori Marpesa. "Hladna je."
Sipala je vodu u čašu i prinela je njegovim usnama.
Alastor pokri njenu šaku svojom. "Dođi, lezi kraj mene", reče on, uzimajući joj čašu iz ruku i spuštajući je kraj kreveta. "Tužan sam. Nisam bio ovako tužan još otkad mi je otac umro, dok sam još bio dečak. Princ Hektor je noćas razgovarao sa mnom. Uteši me, Marpesa. Zagrli me, da mogu da se isplačem ovde, gde me niko ne vidi."
Marpesa ga pogleda, i obuze je takva slabost da se umalo onesvestila. Bez reči je legla kraj njega i zagrlila ga. Naslonio je glavu na njene grudi. Zurila je u zid preko njegovog ramena.
O, gospo Afrodita, reče ona u sebi, pomozi mi. Šta mi se to dešava? Sva drhtim.
"Pogledaj me" reče Alastor dižući glavu. "I daj mi usne."
Marpesa učini kako je rekao i njeno srce... nešto... sve... poče da se topi kao vosak na vatri, celo telo joj klonu a usta se ispuniše slašću.
Sklopila je oči i osetila kako tone u tamu i u jastuke, pritisnuta težinom i vrelinom Alastorovog tela.
Noć se zavukla u sve uglove njene male sobe.

ŠTALE
Jason je činio sve što je znao i umeo da umiri konje. Srećom, neko je presekao remenove Hektorovih dvokolica, i poveo konja Etona i kobilu Etru nazad u grad, u štalu. Istimareni su, nahranjeni i napojeni kao i ostali konji, a Jason ih je pokrio toplim vunenim prekrivačima koje je Hektor lično doneo od kuće za svoje voljene životinje. Sad su bili mirni, štale su bile počišćene, i više nije imao šta da radi. Trebalo je da jede, ali je znao da bi mu svaka hrana, čak i ona ukusna, kakvu već odavno nisu jeli, sada bila bljutava. Pogledavši napolje, video je kako u velikoj dvorani palate trepere baklje.
Mogao bi da odeš tamo, reče on sebi. Nikom ne bi smetao. Svi žale Hektora, i teše jedni druge.
Jason se skloni s vrata i sede na balu sena gde ga niko neće videti kako plače.
Ovako se, pomisli on, sigurno osećaju svi oni mladići koji izgube oca na ratištu. A ja sam sada, mislio je, opet postao siroče.
Onda pomisli na Ksantu, jer bi ga misli o njoj uvek razvedrile. Ona je sada s bebom. Znao je da gospa Andromaha više nikada neće imati mira ni spokoja. Koliko god živela, i ma šta joj se dešavalo, prizor (onaj koji je i Jason iznad svega želeo da zaboravi) tela njenog muža koje se vuče za kolima poput polomljene lutke... ostaće joj pred očima dokle god bude disala.
"Jasone?" pozva ga Poliksena. "Došla sam da vidim kako si. Jesi li nešto jeo?"
Jason odmahnu glavom.
"Baš si pažljiva. Gde je Pevač?"
"Ostavila sam ga s kraljem. O, Jasone, ne možeš ni da zamisliš taj očaj. Morala sam da dođem kod tebe. Svi plaču. I ja plačem.
Nemam kuda da pobegnem. Svi su tako nesrećni. Mislila sam..."
"Ne, Poliksena. I ja plačem."
Ona sede kraj njega i zagrli ga. "Plakaćemo zajedno."
Poliksena se zapita da li će joj bogovi oprostiti što je ona srećna kraj Jasona. Sme li čovek biti srećan u tako strašinom času?
Možda će, reče ona sebi, ako gorko zaplačem, Jason da me teši.
Odmah se postidela takve nedostojne misli, i brisala suze krajičkom suknje.
"Sad moram kod Pevača. Spavaj ako možeš. Sanjaj nešto lepo." Jason klimnu glavom, ali ništa ne reče.

PRIJAMOVA PALATA
U velikoj dvorani svi su ćutali. Poliksena je znala da sada ne bi mogli da jedu ni da je na sto iznesena ambrozija. Svi su bili tu. Mogli su ostati kod svojih kuća, ali večeras su se svi ožalošćeni trojanski prinčevi sa svojim porodicama okupili pod Prijamovim krovom da oplakuju Hektora. Pod velelepnom tavanicom lebdela je tišina.
Hekabino lice beše skriveno crnim velom, a Prijam, još jutros uspravan i čio, još uvek mladolik, kao da je nestao, a na njegovom mestu našao se potreseni, neobrijani beskućnik podbulih očiju, kakvi ponekad zalutaju u grad iz krajeva iza planine Ide.
Kasandra je sedela sama, odvojena od svih, zureći pravo ispred sebe. Bledo lice joj beše ukočeno, a na obrazima je imala crvene pečate.
Andromaha je ušla poslednja. Nosila je svoju najlepšu odeću, i, premda joj je lice bilo otečeno od plača, oči joj behu suve. Prošla je dvoranom i stala pred Hekabu. Bez reči je klekla i zagrlila svekrvu, šapnuvši joj nešto na uho. Hekaba zajeca i prigrli snahu, čvrsto je stežući sve dok je jedan od prinčeva - Helen, Kasandrin brat blizanac - nije poveo do njenog mesta, kraj Prijama.
Poliksena pogleda Hektorovu udovicu, kako prvi put sedi za stolom bez svoga sina. Astijanakt već sigurno spava, pomisli ona, a tamo je i Ksanta: bdi kraj njegovog kreveta.
"Mislim", prošapta ona Pevaču, "da čekaju tebe."
Pevač klimnu glavom i ustade. Prišao je prestolu i poklonio se Prijamu. I on se, pomisli Poliksena, promenio. Izgledao je nekako manji, krhkiji, a glas mu je podrhtavao, kao da će svakog časa zaplakati:
"Nemam ni liru ni doboš,
Već samo starački glas
A pevam o Hektoru, što na Polju pade.
Sinu svog oca i svoje majke:
Koji ga od deteta othraniše.
Mužu svoje žene.
Vođi ratnika svojih.
Drugu sve svoje braće.
O svih nas princu, visokom poput hrasta što raste Južno od kapije Skejske, šireć grane zelene; I građane Troje čuva.
Sad se na zemlju stropoštao
Poput stabla pod sekirom oštrom, A jauci i plač dopiru do samih bogova Što nas s Olimpa gledaju.
Konji njegovi dragi još u štali čekaju Ruke što su ih milovale svakoga dana.
Njegova udova leži na postelji svojoj bračnoj, Cepajuć haljine fine sa svojih belih ramena, Lica suzama oblivenog.
U Hektorovu čast, sipajte vina na zemlju, Neka ga upije ona kao i njegovu krv.
A ptica što pesmom svojom uvek pozdravlja zoru U krošnji, skrhana bolom, utihnula je sad.
Časni Grci i ti, Ahile, okrutni pobedniče:
Vratite nama telo našega princa.
Mirisnim ćemo ga uljima pomazati. Prekrićemo ga pokrovom skerletnim, I plamenom u pepeo sažeti.
Tada će u Haronovom čunu zaploviti
Preko Stiksa,
Pravo ka poljima Jelisejskim, Gde će uz Herakla stati; Uz Tezeja i sve druge junake:
Voljen i slavljen zauvek."
Završivši pesmu, Pevač se ponovo pokloni i vrati na svoje mesto, kraj Poliksene.
Dvoranom se proneo šapat odobravanja, ali niko ne progovori, a Prijam i Hekaba klimnuše glavama. Junakova majka pod velom zaplaka, i bolni krici vinuše se ka zasvođenoj tavanici.
Samo je Andromaha sedela zureći u prazno i ne videći ništa pred sobom; buljeći u tamu najudaljenih kutaka, kao da se nada da će u njima ugledati senku svoje ljubavi.

ANDROMAHINA ODAJA
Astijanakt je konačno zaspao. Ksanta ni sama nije znala koliko mu je uspavanki otpevala da ga uteši i ubedi da se pusti iz njenog zagrljaja i legne u svoj krevet. Sad je tako ležao, poluotvorenih usta, s kovrdžama na čelu vlažnom od znoja.
Noćni vazduh beše lepljiv i težak, iako je sunce već odavno zašlo, a nije bilo gotovo ni daška vetra. Ksanta išeta u dvorište i baci pogled dole, ka gradu.
Obično bi u ovo doba već zavladao mrak. Svi su išli na spavanje što ranije, da uštede ulje, a takođe (kako je govorila Haritomena) i da potraže nešto lepo u carstvu snova i zaborave sve što se u stvarnom životu dešava. Večeras su, međutim, mnogi prozori bili osvetljeni. Građani Troje ostali su budni, znajući da Hektor nesahranjen leži na Polju.
Ksanta se iz sve snage trudila da ne misli o onome što je čula, ali slika voljenog gospodara kojeg vuku Ahilove dvokolice prilepila joj se ispod kapaka poput slike na zidu.
Šta se noćas dešava s njegovim telom? Je li Ahil postavio nekog grčkog vojnika da ga čuva? Da li mrtvo telo trojanskog princa leži u nekom šatoru? I kako? Dostojanstveno, prekriveno? Ili nago, poput strvine koja se baca kerovima? I šta će biti sutra? Prijam i Hekaba želeće da pogrebni ritual za svog sina obave unutar zidina Troje. Ko će ga proneti kroz Skejsku kapiju?
Ksanta odmahnu glavom da odagna takve misli, i seti se Alastora. Kako li je njemu sada, tamo, u Krvavoj odaji? Hektor je za njega bio više od vojskovođe.
Kasnije ću, pomisli ona, kad se Andromaha vrati iz velike dvorane, otići tamo i provesti ostatak noći, sve do zore, sedeći kraj Alastora.
Ona se okrete, opet sede kraj Astijanaktovog uzglavlja i poče da plače. Suze su joj tiho i nezaustavljivo klizile niz obraze.
Siroče malo, reče ona u sebi. Šta će biti s tobom?
Tako sedeći, sklopila je oči i konačno utonula u san, i ništa više nije videla, ni čula.
Odjednom je prenu neki zvuk, i ona odmah skoči.
"Jesi li to ti, gospo?" prošaputa ona. Čula je kako neko šeta po dvorištu.
"To je gospa Andromaha", reče glas koji je Ksanta odmah prepoznala.
Jelena... Otkud ona ovde? Ksanta je znala da osećanja njene gospodarice prema jetrvi nisu baš prijateljska.
"Dovela sam Andromahu kući" reče Jelena Ksanti. "Ne treba da bude noćas sama. Ja ću ostati uz nju."
"Tu je Ksanta", promrmlja Andromaha. "Možeš da me ostaviš. ćekaću ovde da svane."
Jelena ne odgovori. Uzela je Andromahu za ruku i odvela je do kreveta.
"Donesi jastuke, Ksanta, molim te" reče ona. "I neko hladno pice, ako možeš. Sedećemo ovde i pričati."
"Ne želim da pričam", reče Andromaha. "Nemam šta da kažem.
Ni tebi ni bilo kome. Ne mogu ništa da učinim. Hektorovo telo..." Andromahin glas zadrhta i ona umalo zaplaka, ali ipak proguta suze i ponovo progovori. "Telo moga muža ne oseća ništa. Samo mi osećamo taj stid i bol. I moje telo je vezano za dvokolice, i svakog jutra kada Feb Apolon krene preko neba, tako će i biti: vući ću se kroz dan sve dok me noć ne oslobodi. A te muke će se nastaviti iz dana u dan. Nikad neće prestati. Bogovi me kažnjavaju, ali ne znam šta sam to uradila. Zašto ne kazne tebe?" Andromaha upre svoje sive oči u Jelenu."Šta si ti sve učinila..."
"Ššš", reče Jelena. "Ko može da sudi bogovima, i kaže šta oni čine ili ne čine da nas kazne. Srce me boli zbog tebe, ali ti imaš sina koji će naslediti svoga oca. Moraš biti hrabra, zbog njega."
"Zašto si pošla sa mnom?" upita iznenada Andromaha. Stojeći kraj kreveta, Ksanta vide kako se trgla i uzmakla kada joj je Jelena prebacila ruku preko ramena. "Ja nikad... nikad nisam..."
"Ne govori ništa", reče Jelena. "Znam da nikad nismo bile dobre prijateljice. Pa, to je moja kazna. Želela sam da te bolje upoznam, ali..."
"Videla sam kako te je gledao" prošaputa Andromaha. "Svi muškarci imaju taj isti pogled. Pun žudnje."
"Hektor je uvek bio dobar prema meni", reče Jelena. "Od prvog dana. Niko drugi nije. Čak ni ti nisi želela sa mnom čestito da razgovaraš. A Kasandra... Ona je bežala i krila se od mene, kao da sam kužna. Hektor mi je poželeo dobrodošlicu. To je sve. Ništa više od toga, stvarno. Takođe zaboravljaš koliko sam tada bila zaljubljena u Parisa."
"A kasnije? Jesi li još zaljubljena u Parisa?"
"Da, naravno da sam bila... da sam još zaljubljena. Za mene ne postoji niko sem njega. Znaš tu priču. Tako je Afrodita odredila. Mi smo jedno drugome sve."
Zavladala je tišina. Ksanta shvati da i Jelena i Andromaha znaju da to nije baš sasvim taćno, pa ipak, nijedna nije rekla ni reč. Istina je bila da je Paris spopadao sve žene redom, a pošto je bio tako zgodan, mnoge, mnoge su pristajale. To su čak i deca u gradu znala. O tome se pričalo otkad je Ksanta znala za sebe, a Marpesa joj je rekla mnogo štošta...
Dakle, Jelena je lagala da bi utešila Andromahu. A ako je lagala o tome, pomisli Ksanta, mogla je lagati i o Hektoru. Hektor i Jelena... Odbijala je da poveruje u to, ali sve je moguće. Te strele, poput one koja je nju pogodila kad je ugledala Alastora... Te strele lete na sve strane, i teško ih je izbeći.
Ksanta ponovo pomisli na Hektora, pokušavajući da ga zamisli živog, s Jelenom, ali joj se u glavi stalno vrtela slika njegovog krvavog leša. Što god da je osećao prema Jeleni, to više nije bilo važno.
"Volela sam ga" reče Andromaha. "Kad bi samo mogao da oživi, ne bih marila čak ni da me napusti i legne s tobom."
"Marila bi" reče Jelena. "Naravno da bi."
"Da" odgovori Andromaha. "Bih. To ne bih mogla da podnesem." Ona stisnu šake u pesnice i pritisnu ih na oči. "Kad god pomislim na njegovo telo, užasnem se. Ne mogu da prestanem..."
Jelena zagrli Andromahu."Ostaću s tobom. Ostaću cele noći, i sutra, dokle god ti budem potrebna. Nikad nećeš biti sama."
Senke u sobi se izdužiše. Andromaha je legla na krevet i dugo ostala u tom položaju. Kada se u sve odaje zavukla tama, Ksanta pođe po baklju da njome upali lampe.
"Sirotica" prošaputa Jelena. "Potpuno je iscrpljena. Sedeću kraj nje dok se ne probudi. Sanjaće ga živog, a kad se probudi, biće joj strašno."
"Hoćeš li kakav napitak, gospo?" upita Ksanta, a Jelena odmahnu glavom. Zlatna svetlost lampe obasja rubin koji joj je visio oko vrata, i skerletno oboji njenu put.
Ona reče: "Ti si Marpesina sestra, zar ne? Sad to vidim, iako si mnogo lepša od nje. Trebalo bi da se vratim i proverim kako je Paris. Na kraju krajeva, Hektor mu je bio brat." Jelena uzdahnu. "Svi misle da smo tako srećni, zar ne? Tako bar pričaju, je li tako? Meni možeš reći, dete."
Ksanta obori glavu.
"Kažu da se volite, ali niko ne kaže da ste srećni. Mnogi misle da tebi nedostaje tvoja domovina i dete."
Jelena poče prstima da uvrće tkaninu svoje haljine. "On misli da ja ništa ne znam. Misli da ništa ne vidim, ali oduvek sam znala da on uzima sve što poželi, kao dečak na tržnici. Pre nego što sam ga upoznala, dok je živeo na Idi, pre nego što se vratio u Troju, voleo je nimfu Enonu. Jesi li to znala? Priča li se o tome? Svi su toliko obuzeti mislima o ratu da su zaboravili na to, ali ja nisam. Ponekad razmišljam o tome... kako se ona oseća, gledajući me kraj njega. A i ja ga ponekad posmatram, pitajući se da li misli na Enonu. Osoba koja mi je to ispričala veoma mi je jasno rekla da ju je istinski voleo."
"Možda je", reče Ksanta, želeći da Jelena nastavi da priča, želeći da zna da je ona pažljivo sluša, "osoba koja je to ispričala želela da budeš ljubomorna na tu nimfu. Možda je želela da te povredi. Princ Paris, ipak, već deset godina živi s tobom."
Jelena se nasmeši. "Pametna si ti. Naravno, u pravu si. Kraljica Hekaba se postarala da saznam sve o tome. Još uvek me ne prihvata.
Paris je njen sinčić, koji joj je oduzet na rođenju, a kasnije vraćen.
Obožava ga. A hoćeš li da znaš šta je najtužnije od svega?" Ksanta klimnu glavom.
Jelena nastavi. "Sve mi to više nije ni važno. Zar to nije užasno?
Moja ljubav, ta ljubav koja je čitav ovaj grad okupala krvlju, nestaje. Gotovo se ugasila. Ponekad me on zaista uzbuđuje - oprosti mi što ovako otvoreno pričam - i tada se osećam kao na početku, ali sve češće gledam u njega misleći: zar sam zato ostavila svoju zemlju?"
Jelena odmahnu glavom, kao da hoće da je razbistri, i uhvati Ksantu za ruku. "Molim te, nemoj nikom ništa reći. Sramota me je
što sam se ovako izbrbljala. Obećaj mi."
"Obećavam. Neću nikom reći ni reč. Čak ni svojoj sestri."
"Ona zna. Ponekad mislim da tvoja sestra sve zna."
Ksanta se nasmeši. "Meni nikad nije ništa rekla. Ona te voli, gospo."
"Ona mi je kao kći, još otkad sam došla ovamo. Podseća me na Hermionu, iako ne liči na nju." Jelena se nasmeja. "Ali otkud ja znam kako sada izgleda moje dete?" Okrenula se ka Ksanti, a suze su joj klizile niz obraze.
"Prestaću" reče ona. "Ne znam šta mi je... samo bol, to je sve. To bol govori iz mene."
Andromaha u snu zajeca, a Jelena reče: "Uskoro će se probuditi. Moram biti spremna, jer kad se probudi, ne želim da vidi suze." Ona obrisa oči krajem svoje marame i nasmeši se. Na njenoj beloj puti nije bilo tragova tuge. Smešila se skoro kao i uvek, a oči su joj blistale lepotom, sjajnijom od plamena.

MARPESINA SOBA
Stojeći kraj vrata, Marpesa je posmatrala Alastora kako spava u njenom krevetu. Cele noći nije oka sklopila. Paris i Jelena se još ne behu vratili. Pa, to se moglo i očekivati. Verovatno su ostali uz Prijama i Hekabu, da ih teše. Malo ko je noćas mogao da spava.
Zadrhtala je na hladnom noćnom vazduhu.
Šta se to dogodilo? Šta je učinila? Jednim delom, većim delom svoga bića, znala je da treba da se stidi. Pustila je muškarca da je pozna, i nije bila ništa bolja od onih sluškinja i lakomislenih devojaka koje dopuštaju da ih svaki pijani grubijan koji poželi stisne uza zid.
A ne mogu, reče ona sebi, okriviti njega. Mogla sam da učinim šta sam htela: da ustanem iz kreveta. Da se okrenem. Da ga udarim.
Alastor je ranjen, i jača sam od njega, barem sada.
Ona izađe u dvorište i sede na Jelenino mesto ispod krošnje nara, sećajući se kako joj je celo telo odjednom obuzela neka slatka čežnja, i kako je drhtala kao u groznici.
"A to je tek početak" prošaputa neko. "Ljubav je kao sok od maka. Što više uzimaš, to više želiš."
"Gospo Afrodita", uzdahnu Marpesa. "Znala sam da si tu, ali te nisam odmah videla. Zašto si mi to učinila? Šta da kažem sestri?"
"Učinila sam to tebi, jer su svi drugi zauzeti. Okrenuti su Hadu i zaboravljaju na mene. Na to nisam navikla. Osim toga, tvoja sestra, kako sam ti rekla, treba da upozna moć ljubavi. A Alastor joj nije suđen. Ne reci joj ništa. Ne mora da zna."
"Ali ona ga voli" reče Marpesa. "A ja nikad, nikad nisam lagala
Ksantu."
Boginja slegnu ramenima.
"Možda ćeš sada morati da počneš. Skoro je nemoguće biti zaljubljen i svima govoriti istinu. Videćeš. Voliš li ga?"
"Želim ga. Je li to isto?"
"Ponekad jeste. Ponekad je samo obmana. U tvom slučaju, još ne znam..."
"Smiluj se, gospo Afrodita. Ne dozvoli da patim."
"Patnja je deo ljubavi. To znaš. A što se tiče milosti, ja za nju ne znam. Uskoro će zora. Vrati se u postelju."
Marpesa je gledala kako boginja nestaje u senci, obavijena haljinama prozračnim poput dima.
Alastor.
Upamtila ga je svakim delom tela - njegove duge, jake noge ispružene kraj njenih, njegov dah u svojoj kosi, i njegova otvorena usta.
Sada sam, pomisli ona, kao riba na udici: osećam da me vuku, borim se za dah, i potpuno sam bespomoćna.

KRVAVA ODAJA
Uskoro će svanuti. Iza planina, na nebu se već nazirao bledi sunčev sjaj. Utoliko bolje. Ksanta se trudila da ne zazire od mraka (nemaš čega da se plašiš, Astijanakte dušo... To se samo konji Feba Apolona odmaraju preko noći, to je sve... Tako je Andromaha uvek govorila), ali po danu je bilo prijatnije kretati se, a iako sunce još ne beše izašlo, nebo je već bilo srebrnasto poput unutrašnjosti školjke, i tama se topila.
Ksanta se tiho zaputi kroz dvorište ka Krvavoj odaji, kraj palate u kojoj je Paris verovatno čekao Jelenu pitajući se gde je, pored kuhinje, kupatila i štale, gde je spavao Jason, sa svojim konjima. Često je govorio da oni sve znaju, a ako je to istina, i oni su sad sigurno tužni; baš kao i mnogi ljudi u gradu koji su Hektora jedva poznavali, ali su njegovu smrt doživeli kao sopstveni gubitak.
U Krvavoj odaji beše još mračno. Ksanta baci pogled ka Alastorovom ležaju i umalo kriknu, stavljajući ruku na usta, da ne probudi ostale ranjenike. Alastorov ležaj beše prazan.
Prišla mu je i sagla se dodirnuvši posteljinu, govoreći sebi: Luda si, Ksanta. Još s vrata si mogla da vidiš da ga nema. Zašto prevrćeš posteljinu, kao da se mogao sakriti u njoj?
Ona uzdahnu. Gde bi mogao biti? Njegova majka, pomisli Ksanta, Grozna Frontida, verovatno je došla, privila ga na grudi i primorala ga da krene s njom, a ja čak i ne znam gde on stanuje.
Međutim, Poliksena zna, pa ću pitati nju.
Ksanta htede da krene. Odjednom oseti kako joj je muka od mirisa rana i oznojenih tela, i požuri napolje, u rano jutro.
Neko je hitao nizbrdo ka gradu. Pogledala ga je: bio je to visok muškarac, sav u crnom oklopu, još pre zore.
Već sam ga negde videla, pomisli Ksanta. Sećam se. Videla sam ga ovde, u Krvavoj odaji, a zatim na Polju, baš uoči... Ona zadrhta, setivši se Hektorove smrti.
Moram saznati ko je to, pomisli ona. Moram pitati.
Ali čim se okrenula, zaboravila je na crnog ratnika.
Udahnula je hladan vazduh. Uskoro će svanuti. Crna planina ocrtavala se naspram neba boje zrele breskve. Produživši dalje, Ksanta je zurila u svoje noge, a pošto je bila umorna, sopstveni koraci je uspavaše, tako da je gotovo zaspala hodajući. A onda odjednom, bez ikakvog upozorenja, iz jednog ulaza izroni nečija ruka i uhvati je za podlakticu.
"Mala Ksanta" reče neki pijani glas. "Čeko sam te... Znao sam da ćeš doći ako budem dovoljno dugo čeko. Zar me ne prep-prepoz...
naješ... To sam ja... Boros."
Ksanta oseti kako joj se krv ledi u žilama i pretrnu od užasa.
Boros.
Pijano je mrmljao, držeći je za ruku. Pogledala je u njegovu debelu ruku obraslu crnim maljama nalik na životinjsko krzno, i zadrhtala.
"Pusti me", reče ona. "Vrištaću. Moram kući."
"Glupos'. Ne vrišti. Niko neće čuti. Misliće da vriššštiš za
'Ektorom. Ko i ostali. Dođ' vamo i poljubi me..."
"Ne" reče Ksanta. "Idem kući. Pusti me."
"Jok" reče Boros."Dođi 'vamo i zagrli me. 'Oću da me zagrliš.
Nišššta više."
On privuče Ksantu i zagrli je.
Umreću, pomisli ona. Ako ne pobegnem, umreću. Pitala se da li je ikad iko umro od gnušanja. Pijan je, pomisli ona. Jači je od mene, ali baš me briga.
Ona poče da ga udara kolenom, iz sve snage, tamo gde je znala da muškarcima leži snaga i gde ih je lako povrediti, a Boros zaurla i pusti je. Ne osvrćući se, ona iz sve snage pojuri ka Hektorovoj palati.
U dvorištu se saplela i pala, gotovo se bacivši na zemlju, i počela da plače. Dugo je tako plakala, a slane suze padale su joj na usne kao melem. Očistile su joj srce i konačno, kad se isplakala, Ksanta otra oči rubom haljine. Ionako je bila prljava, a i da je bila najčistija na svetu, spaliće je.
Razmišljajući o onome što se dogodilo, Ksanta se čudila sebi. Nikad nije ni pomišljala da bi mogla... povrediti muškarca. I to tako krupnog muškarca. Dok je znala da mora nekako pobeći, nije osećala nikakav strah, ali sad, kad je opasnost prošla, u mislima joj se javila slika onoga što se moglo dogoditi, i ona zadrhta od užasa, setivši se Borosovih ruku na svom telu... Osećala se prljavo, kao da su joj neke gnusne životinje milele po koži.
Opraću se, pomisli ona. Moram dobro da se izribam i operem i sperem tu njegovu štroku sa sebe. Brzo, pre no što se Astijanakt probudi i potraži me.
Sunce je izvirilo iznad vrha planine: novo i zlaćano. Novi dan.

MARPESINA SOBA
Skoro celu noć Marpesa je ležala budna, osećajući toplinu tela do sebe. Dok su kao devojčice živele s Haritomenom, pre nego što su dovoljno odrasle da počnu da rade za Jelenu i Andromahu, Ksanta je spavala s njom u krevetu, i Marpesa je već zaboravila kako je prijatno slušati nečije disanje u mraku, koliko se sigurnijom tada osećala budeći se iz strašnih snova, znajući da će je sestra saslušati, razgovarati s njom i da će tada sve senke u uglovima sobe izgledati manje strašne.
Sada se na prozoru već naziralo svetlo, i uskoro će sunce probuditi Alastora. Ona zbaci pokrivač i ustade iz kreveta.
"Dođi", reče Alastor. "Molim te, dođi i lezi kraj mene."
"Pst", reče Marpesa. "Mislila sam da spavaš. Molim te, budi tih. Paris i Jelena će se probuditi i videti nas. Dođi, pomoći ću ti da ustaneš, a onda se moraš vratiti u Krvavu odaju."
"Neću da se vraćam tamo. Hoću da ostanem ovde, s tobom."
"Ne." Odgovori Marpesa, kleknu kraj kreveta i blago prodrmusa
Alastora da ga rasani. "Ne shvataš. Moraš da ideš. Ono sinoć..." "Tada se nisi bunila. Mislio sam..."
"Znam. Nisam se bunila, ali kao da sam bila negde drugde. Nisam jasno razmišljala. To se više ne sme dogoditi. I ne smeš nikome ništa reći o tome. Obećaj mi."
"Zašto? Zašto bih? Zar se stidiš?"
"Da. Želela sam to, i... Zauvek ću se toga sećati, ali molim te, ne smem te više videti, a i ti mene moraš zaboraviti."
Alastor se nasmeja."Ne vidim zašto. Ne shvatam zašto bih se morao odreći zadovoljstva u životu. Na kraju krajeva, ne znamo koliko će ovo trajati, a kad se vratim na ratište, mogu svakog trenutka poginuti."
Marpesa se nasmeši. Stare žene su bile u pravu kad su govorile da svi mladići samo žele rečima da opčine devojke i navedu ih da odu s njima u krevet.
"Mene nećeš tako nagovoriti", reče ona. "A i ne želim da povredim sestru. Ona nikad, nikad ne sme saznati šta se desilo između nas."
"Zašto?"
"Zato što te voli. Rekla mi je to. Da zna šta smo uradili, bila bi očajna, a ja to ne mogu da podnesem."
"Ali ja nikad nisam rekao ni reč, nikad joj nisam pokazao..."
"Znam. A takođe znam da ti je majka verovatno već odabrala nevestu. Jesam li u pravu?"
Alastor zajeca. "Radije bih umro. Ali u pravu si. Postoji takva devojka. Ona živi s one strane planine Ide, gde njen otac ima polja i vinograde, i bogovi znaju koliko novca, a moja majka je rešila da treba da se venčam s njom. A kad moja majka nešto odluči, tako mora da bude. Ali to nema nikakve veze s nama. Ja ne volim tu devojku koju je ona odabrala. Video sam je samo nekoliko puta. Molim te, Marpesa. Molim te, ne odbijaj me. Viđajmo se ponekad. Neću nikome reći. Neću reći ni reč tvojoj sestri. Pronaći ću neko bezbedno mesto, gde ćemo biti sami. Reci da pristaješ."
"Ništa nisam rekla. Moraš da ideš. Možeš li da hodaš? Brzo, pre nego što se svi probude i zateknu nas."
Alastor s mukom ustade iz kreveta. "Idem. Poljubi me pre nego što odem."
"Ne smem."
"Samo jedan poljubac. Obećavam da ću onda otići i nikad se više nećemo videti."
"U redu. Hajdemo napolje."
Na prstima krenuše kroz kuću, još uvek polumračnu u praskozorje. Prošli su kroz dvorište do kapije.
Alastor je čvrsto držao Marpesu za ruku.
"Zbogom", reče on, naginjući se da je poljubi.
Ona se okrete njemu, a njegove usne na njenima ispuniše je žudnjom. Zar nikad više neće spavati zajedno, kao prošle noći?
Ne smemo, pomisli ona, to može doneti samo nevolje. Ona sklopi
oči udišući njegov miris, privlačeći ga sebi i opet se pripijajući uz njega. Odjednom se uplašila, shvativši da, ako je pozove i nađe neki skriveni kutak za njih, neće moći da ga odbije.
"Pazi", reče ona, puštajući ga. "Upamti da ne smeš ništa da pričaš." On se nasmeši i krenu nizbrdo, ka kući svoje majke.
Marpesa sklopi oči.
Afrodita, pomozi mi, pomisli ona. Pomozi mi da ga zaboravim.

ANDROMAHINA BAŠTA
Andromaha priđe klupi pod smokvom, ne znajući ni sama kuda ide. Morala je neprestano da podseća sebe gde je i ko je s njom, jer bi je inače obuzeo čisti očaj. Svaka izgovorena reč ju je bolela, a svaki pogled joj pekao kožu. Obroci u velikoj dvorani, ispunjenoj potpunom tišinom, takođe su za nju bili mučenje. Kako bi i mogla da jede? Samo je sedela i zurila u hranu pred sobom, ne mogavši čak ni da je prinese usnama. Kasandra i Hekaba takođe već tri dana nisu ništa jele. Kasandrino lice beše bledo i ispijeno, a na obrazima je imala crvene pečate. Oči su joj bile suve, ali je ispod njih imala ljubičaste podočnjake.
Bolje mi je kad nisam s njima, pomisli Andromaha. Bolje mi je samoj. A i tama me donekle skriva i krije moju tugu.
Ona se umorno spusti na sedište i zatvori oči. San joj nije dolazio. Svake večeri lutala je po kući što je duže mogla, jer kad bi legla u postelju, više nije bila u stanju da zadrži suze koje su joj neprestano klizile niz obraze i kvasile jastuk.
"To je već previše" reče jedan glas kraj njenog uha, i Andromaha se iznenađeno osvrte. Ko je to došao za njom iz velike dvorane, a da ona čak nije ni primetila?
"Ko si ti?" upita ona, pažljivo zagledajući ženu koja je sedela do nje.
Da li je moguće da ju je čekala ovde, u bašti?, zapita se Andromaha. Nikad je ranije nisam videla, ali izgleda otmeno. Njena plava haljina presijavala se na slabom svetlu koje je dopiralo kroz otvorena vrata. Lice joj beše izborano, ali je u mladosti sigurno bila lepa.
"Ne razmišljaj o meni" reče žena. "Slušaj, i reći ću ti šta mislim."
Andromaha pomisli: zašto bih radila to što mi ona kaže? I zašto je ne bih upitala ko je, i odakle dolazi?
Ona sklopi oči, a žena nastavi da priča.
"Previše si propatila, draga moja. Tvoj bol je ogroman. Eto šta se dešava kada oni ratuju... muškarci. Muž ti je poginuo: pa, to je već dovoljno strašno, ali šta je učinjeno s njegovim telom! To ni lovci ne rade s ulovljenim zverima. Znam... Znam kako se osećaš, jer telo tvoga muža nije sahranjeno, ali ne boj se. Uskoro će svi obredi biti izvršeni, a u međuvremenu, njegovo telo je na sigurnom. Lično ga čuvam. Niko mu neće nauditi."
"Ko si ti?" prošaputa Andromaha.
"Ja sam boginja Hera. Zevsova žena."
Andromaha uzdahnu. "Mora da sanjam. Ovo je san."
"Zovi to kako hoćeš. Došla sam samo da ti kažem da to što je Ahil danas učinio, neće proći nekažnjeno. Znaš li za to? Jesu li ti rekli?"
Andromaha odmahnu glavom.
"Nisu hteli da te opterećuju, jer ionako previše patiš. Ali danas je Ahil pobio dvanaestoricu trojanskih zarobljenika. Večeras se u ovom gradu još dvanaest udovica oseća isto kao ti. Učinio je to samo da se iskali, da pokaže svoju moć. Postao je suviše nadmen, i kao i obično, ja moram da se obračunam s ljudima koji odu predaleko. Ali Ahil zna da ni njegov kraj nije daleko. Čuo je šta mu je tvoj muž rekao na samrti: 'Seti me se kad te moj brat Paris bude ubijao u senci Skejske kapije'. Dok je budan, uspeva to zaboravi. Sluša zvuke doboša i ratnićkih pesama, ali kada sunce zađe i kada leži sam u šatoru, te reči mu odzvanjaju u ušima. A ni Paris nema sna. Prvi put otkad je doveo ovamo Menelajevu ženu shvatio je šta je učinio. I on je čuo reči svoga brata i pun je besa i očaja, budi sigurna u to. 'Kako,' misli on prevrćući se u postelji, 'kako da ubijem strašnog Ahila?' Paris više nema mira."
Andromaha se zagleda u ženu u plavoj haljini, ali dok je tražila reči koje bi mogla uputiti kraljici Olimpa, lik koji je sedeo pored nje na kamenu poče da bledi i nestaje, kao dim razvejan vetrom.
"Čekaj, boginjo", reče ona. "Ne idi - pričaj mi još o mom mužu. Reci mi gde je - reci mi."
Andromaha se osvrnu oko sebe. Bašta je bila prazna, a u ušima
joj je odzvanjala samo tišina. Na trenutak je zaspala i usnila kratak san. To je bilo sve. Nešto kasnije, kad je pokušala da se seti tog sna, skoro ništa više nije znala. Sećala se samo da je kraj nje sedela neka žena u plavoj haljini.

JELENINA PALATA
Jedna nit za drugom.
Marpesi je bilo sve teže da se usredsredi na tkanje. Otkad se uplela u Afroditine čarolije, ni u glavi ni u telu nije imala spokoja.
Svi građani Troje, od kraljevske porodice do njenih najsiromašnijih žitelja, bili su pogođeni Hektorovom smrću, i još više od toga, onim što je Ahil učinio s njegovim telom, i u čitavom gradu zavladao je očaj. I zato je ružno i sebično od mene, mislila je Marpesa, da stalno razmišljam o sebi; o onome što sam učinila i o osećajima u svom telu i na koži, od kojih mi se ponekad muti u glavi.
Sledeća nit... Misliću na to. Crveno, boja krvi, rata i smrti. Čini mi se da mi ruka, birajući boje, prati misli.
"Pesa? Smem li da uđem?"
"Ksanta! O, Ksanta, otkad se nismo videle." Marpesa ustade od razboja i priđe sestri da je pozdravi. "Možeš li da ostaneš? Sedi ovde. Može li Andromaha bez tebe?"
Ksanta sede na ležaj na koji bi se obično smeštala Jelena kad bi se umorila od tkanja.
Mogu da je zamislim na njemu, pomisli ona, ispruženu na mekim jastucima ukrašenim raznobojnim šarama: lozom, cvećem i pticama.
"Tamo je grozno. Čeznula sam da te vidim, ali ne mogu da ih ostavim. Danas više nisam mogla da izdržim, pa sam pobegla kod tebe. Sirota Andromaha hoda gore-dole po sobama poput lavice i ne plače, ali vidim da u sebi guši bol, zbog Astijanakta, a kod nje dolaze Jelena i Hekaba, i ja tada idem u Krvavu odaju, ali i tamo je sad gore nego ikad. Sve što vidim oko sebe podseća me na nesrećnog mrtvog Hektora, a od toga mi je muka. Ni Alastor više nije tamo. To je najgore od svega. Pitala sam Haritomenu, a ona mi reče da je onog dana kad je Hektor poginuo otišao na zidine, i da se više nije vratio. Ona kaže da je sad kod kuće, s groznom Frontidom. Kaže da mu je
Frontida, na kraju krajeva, majka, i da se priča kako ima tajne zalihe hrane, zahvaljujući nekim ljudima izvan grada koje poznaje. Sad ne znam da li ću ga više ikad videti. Poliksena kaže da ga majka verovatno drži na oku da bi sprečila da mu priđem. Ne mogu da podnesem da ga ne viđam, Pesa. Celo me telo boli."
Marpesa uze novu nit vunenog konca iz korpe praveći se da procenjuje gde tačno treba da je utka.
"Veoma si ćutljiva. Zašto ništa ne pričaš?" upita Ksanta. "Uteši me. Šta da radim ako više nikad ne budem mogla da vidim
Alastora?"
Marpesa je bar na to pitanje mogla da joj odgovori.
"Nastavićeš da živiš kao ranije. Neko vreme ćeš biti nesrećna, a onda sve manje."
"Pretpostavljam da je tako. Ali misliš li da treba da odem do njegove kuće i pokušam da ga vidim? Da li ću pogrešiti ako mu priznam šta osećam? Zašto su muškarci tako glupi? Zašto ne razumeju naše poglede i pokrete? Morao je osetiti ljubav u mojim dodirima kada sam mu previjala rane."
"Rekao je da si bila izvanredno nežna."
"Stvarno?" Ksanta se prvi put nasmeši i lice joj se ozari od zadovoljstva. "Kako je to divno! Šta je još rekao? U celoj toj gužvi koja je zavladala otkad je Hektor poginuo, zaboravila sam da sam te onog dana zamolila da pripaziš na njega. Pokušaj da se setiš svake reči. Koliko si ostala s njim?"
Marpesa se ponovo zagleda u korpu s vunicom, trudeći se da izgleda kao da se potpuno udubila u tkanje. Srce joj je udaralo kao ludo a obrazi porumeneli od stida i straha.
"Ah, ne tako dugo. Ne dugo. Odvela sam ga kod jednog prijatelja, i ostavila tamo."
"Kojeg prijatelja? Nikada mi nijednog nije pomenuo."
"Ne znam. Nisam pitala."
Marpesa se pretvarala da je napravila grešku u tkanju i nagla se nad tapiseriju da sakrije svoje zajapureno lice. Kako je teško tako lagati! Kako će nastaviti to da radi? Srećom, Ksanta je mislila na Alastora, pa ništa nije primećivala.
"Stvarno, Marpesa. Pričaš tako zbrkano. Ti nikad ništa ne primećuješ. Znala si da će me to zanimati. Da li se bar sećaš gde je ta kuća?"
"Ne, ne sećam se" odgovori Marpesa. "Ne vredi ti da se ljutiš na mene. Zaboravila si kakav je to dan bio - šta nam se svima dešavalo. Tebi je lako. Ti to nisi gledala. Nikad nisi gledala. Ali ja jesam. Videla sam sve. Krv. Ahila kako likuje nad Hektorom, zabijajući koplje - je li ti to dovoljno? Hoćeš li da nastavim? Da ti pričam kako mu je probušio noge iznad članaka?"
"Ne, prestani!" zajeca Ksanta. "Izvini. Ne želim ništa da čujem.
Ništa."
Marpesa pritrča sestri i zagrli je.
"Ne, ja sam kriva. Izvini. Znam kako to mrziš. Samo sam besna na tebe što se ljutiš bez razloga. Ponašam se detinjasto."
O, bogovi, kako to da radim? Ne mogu čak ni da je pogledam, crvenim od stida zbog svojih laži. Kako će se ovo završiti?
Ksantini jecaji se utišaše.
Marpesa nastavi: "Ti si mi starija sestra, ali se često osećam zrelijom od tebe. Ti si tako nežna. Tako si osetljiva da brinem za tebe."
Ksanta šmrknu.
"Nisam baš tako osetljiva kao što ti misliš. Umem ja da se staram o sebi. Iznenadila bi se." Marpesa se nasmeja.
"Stvarno bih se iznenadila. Ne verujem ti. Šta bi radila da se nađeš u nevolji?"
"To ti mogu reći" reče Ksanta."Neki dan sam šutnula Borosa u prepone."
Marpesa zinu od čuda. "Nisi valjda. Ne bi ti to mogla. Jesi li? Stvarno? Zašto mi to dosad nisi rekla?"
"Želela sam sve to da zaboravim." Ksanta zadrhta. "On je tako odvratan. Vraćala sam se kući iz Krvave odaje, ujutro nakon Hektorove smrti, a on me je napao i počeo da me pipa i spopada, a ja sam ga šutnula tamo gde mnogo, mnogo boli. To je sve."
"Pa, ponosim se tobom", nasmeši se Marpesa. "Ali budi oprezna. Sada je povređen. Hoću da kažem, povređen mu je i ponos, kao i kuvana lignja."
Ksanta se zakikota, i uskoro su se i ona i Marpesa previjale od smeha. Čim bi načas zaćutale, Ksanta bi ponovila: "Kuvana lignja", a onda bi ponovo zavrištale, znajući da je taj smeh samo kratki predah od svih njihovih briga.

PEVAČEVA KUĆA
"Čekaj!" reče Poliksena."Ne govori ni reč. Uđi u moju sobu, pre nego što te moj deda čuje i dođe da vidi šta se događa. Gori je od svake žene, i čim nanjuši neku priču, doći će da je čuje."
"Pričaš li o meni, dete?" reče Pevač izlazeći iz zamračene sobe i smešeći se Ksanti. "Zdravo, Ksanta. Moja unuka misli da treba da se odmaram. Ona ne shvata da mi prija razgovor s mladim ljudima. Moram da čujem sva govorkanja. Imaš li neku dobru priču za mene?"
Ksanta odmahnu glavom. "Bojim se da ne. Želela sam da zamolim Poliksenu za jednu uslugu."
"Hajde, onda, i ne dozvoli da te jedan starac ometa. Ja ću samo sesti ovde..." on se s mukom spusti na stolicu, "a vi, devojke, zaboravite da sam tu."
"Dođi ovamo" reče Poliksena, a kad joj Ksanta priđe, prošaputa:
"On ne shvata da ljudi ponekad žele da budu nasamo. Jesi li dobro?"
Ksanta odmahnu glavom. "Alastor je nestao. Ne znam kuda je otišao. Marpesa kaže da ga je onog dana kad je Hektor poginuo odvela kod nekog prijatelja, ali se ne seća kako se taj prijatelj zove ni gde mu je kuća, a ja se plašim da je sad već prekasno. Andromahina kuća je još u žalosti i Astijanakt zna da se nešto dogodilo, ne zna tačno šta, ali postao je razdražljiv i noću se plaši, i tako sam umorna..."
"Alastor se verovatno već vratio majci, groznoj Frontidi. Odvešću te tamo i videćeš da ćemo ga naći."
"Samo molim vas" dobaci Pevač iz svog ugla gde je sedeo zatvorenih očiju, pretvarajući se da drema, "držite Frontidu što dalje od mene. Njen glas mi para uši. A odavno se znamo."
"Ti, ljubopitljivi starče!" nasmeši se Poliksena. "Ksanta nije htela da čuješ šta priča. Otkad se to poznajete? Moraš nam to ispričati."
"Pa, oduvek je bila grozna, ali nekad davno, nije bila tako neprivlačna. I bila je udovica. Jedne noći, kad se malo popilo, malo sam se opustio i pružio ruke znate već kako to izgleda - i od toga dana me progoni. Ne mogu da nađem drugu reč. Mnogo puta sam morao da se krijem od nje. Na kraju je shvatila da nisam zainteresovan."
Pevač se nasmeja, a Poliksena reče: " Vrati se u krevet, deda. Svi ste vi muškarci isti, stari ili mladi. Slušate samo svoju žudnju."
"To je ona učinila" reče Pevač. "Ona je slušala svoju žudnju. Ali naravno, u pravu si, dete. Mudra si za svoje godine. Svi smo mi stvorenja od krvi i mesa. Svi mi. Mogao bih ti ispričati mnoge čudne priče. Na primer, kad je Jelena tek došla u Troju, u palati nije bilo nijednog muškarca koji nije žudeo za njom. Čak i Hektor... Ali možda ne bi trebalo tako da govorim o mrtvima."
"Šta je bilo s princem Hektorom?" upita Ksanta. "Ne možeš započeti priču i ostaviti je nezavršenu. Molim te, ispričaj nam."
Pevač reče: "E, to je dobar znak. Skrenula si misli s tog Frontidinog sina. Očigledno nećeš potrčati kod Majke Otrova i kupiti neki bućkuriš da okončaš svoje patnje."
"Molim te, pričaj nam o princu Hektoru", reče Poliksena.
"Nije to ništa, zapravo. Ili ništa naročito, inače bih vam već odavno ispričao. Takođe, nikad se nisam uverio da je to istina. Tu priču sam jednom čuo od nekoga - zaboravio sam već od koga - jako davno, na nekakvoj gozbi. Možda od Dejfoba."
"Nije važno od koga si je čuo!", nasmeja se Poliksena. "Hoćeš li nam ispričati priču, ili nas samo mučiš?"
"Nije to ništa značajno", reče Pevač. "Dejfob je rekao samo to da je i princ Hektor bio jednako zanesen Jelenom kao i svi ostali, i da se nije ustručavao da joj pokaže kako su njegova osećanja jaka. Upravo je tako rekao, naglašavajući reč 'jaka' prostim pokretima - svakako vam ne moram pokazati tačno kakvim - a tada su svi klimnuli glavama, pokazujući još gore prostakluke i smejući se uz vino."
"Ne verujem u to", reče Ksanta. "Svi znaju da je Dejfob ljubomoran na svoju braću. On je taj koji želi Jelenu za sebe. Čak i ja sam primetila da se on vrti oko nje kad god Paris nije tu, a ne Hektor. Hektor je voleo Andromahu. Znate da je tako."
"Naravno da jeste, ali to ništa ne menja. Ti to ne razumeš, dete, jer si još mlada. Ja znam sve o tome, jer su ljubav i žudnja najbolje teme. Već godinama pevam pesme o njima. Vi devojke, treba da shvatite da to što muškarac voli jednu osobu ne znači da ne može da žudi za drugom. Pa čak i za mnogim drugima."
"Naravno da znamo to, dragi Pevaču" reče Ksanta. "Iako smo mlade, nismo glupe, i ceo život smo provele u ovim palatama. Ali Poliksena mora da me odvede do Frontidine kuće. Ne znam čak ni gde se nalazi."
"Ja znam" reče Poliksena. "Idemo u zmijsko gnezdo. I sam Herakle bi ustuknuo, ali ja se ne plašim, jer sam radoznala. Nema to nikakve veze s tobom. Hoću da vidim da li je već nekoga namenila svom voljenom sinu."
"Kad idemo?" upita Ksanta.
"Čim princ Hektor bude sahranjen", odgovori Poliksena.
"Sirota Andromaha", reče Ksanta. "U sopstvenom bolu zaboravila sam na nju, a čim je se setim, osećam njenu patnju. Idem.
Trebalo je već odavno da se vratim."
"A priznaješ li da se sada osećaš malo bolje?" upita Poliksena, zagrlivši drugaricu.
"Uz tebe se uvek osećam bolje, Poliksena. Ti si mi prijateljica."
"A i ja sam ti pomogao da se oraspoložiš", reče Pevač. "Priznaj da je tako, dete, i polaskaj starcu koji u današnje vreme ima nezahvalan zadatak da peva samo tužne i ratničke pesme. Želeo bih da umesto toga pišem o ljubavi."
"Da, Pevaču, veoma si ljubazan. Zahvaljujem oboma."
Ksanta izađe iz senovite sobe na kasno popodnevno sunce. Kočija Apolona Feba već je jurila ka hladnim morskim talasima okeana, ostavljajući za sobom zlatne i skerletne tragove.

BRBLJIVICE: PRIJAMOVA PALATA
Teana, Danaja i Halija radile su gotovo ćuteći. Umesto da čavrljaju, tu, gde su se sada našle, mogle su samo da šapuću. Kraljica Hekaba pozvala ih je u ostavu, gde je stajalo rublje koje se koristilo u obredima, zajedno s ostacima imetka kraljevskog domaćinstva.
"Šta mislite, šta namerava?" promrlja Teana, a Halija odgovori:
"Tiše, evo idu. Oboje, ne samo Hekaba. Uskoro ćemo saznati."
Izdaleka su čule kako Prijam besni. "Ma ko drugi... Ma ko od moje beskorisne dece... Dao bih sve samo da je Hektor živ, čak i život bilo kojeg svog drugog deteta. Zašto baš on, najbolji? Odgovori mi, ženo."
"Smiri se, mužu moj", reče Hekaba, "jer bogovi određuju šta se mora dogoditi, a sada su to i pokazali. Značenje tvog sna je jasno."
"Stalno ti govorim da to nije bio san. Video sam je. Iridu, glasnicu bogova. Obratila mi se, i rekla tačno šta treba da radim. I iako mi je muka kad pomislim da treba na kolenima da molim tog psa, Ahila, učiniću to zbog Hektora. Ali moramo da ispraznimo riznicu i damo im sve svoje blago."
"To je to" prošaputa Danaja."Ovde smo da otvorimo sanduke i kovčege s dragocenostima. Sirota kraljica to ne može sama da uradi. Jeste li ikad zavirile u njih? Ja jesam, još pre mnogo godina, i znam da su puni stvari za kojima bi čovek mogao zaplakati od želje. Danas više nema tako fine robe. Vunice tako tanke kao da ih je isprela neka boginja. I prekrasne posteljine, svih boja koje možete zamisliti."
"Teana, Halija i Danaja", pozva ih Hekaba. "Pripremamo otkup za Hektorovo telo. Uzmite sve za šta mislite da išta vredi..." ona odmahnu rukom ka kovčezima, "...i poslažite to ovde. Poslaću sluge da sve natovare na kola."
Ona se tada okrete mužu i blago mu reče: "Reći ću ti šta sam još dogovorila, dragi moj. Nećeš ići preko Polja sam, usred noći... u tvojim godinama."
"Kako se usuđuješ da bilo šta dogovaraš, ženo, a da me nisi prvo pitala? Ne samo da sam ti muž, već sam još uvek i kralj, dokle god dišem. Kako se usuđuješ da menjaš ugovorene uslove, koje je Ahil zatražio? Rekao je da moram doći sam."
"Možda jesi kralj, ali si ipak budala. Nije on mislio da dođeš sam onako kako si ti razumeo. Mislio je, bez vojnika. Bez savetnika. Bez svečane pratnje. One koje sam ja pozvala da pođu s tobom Ahil neće ni pogledati."
"One! Dakle, više njih..." Prijam ostade bez reči.
"Jason sigurno ga znaš - mladi čuvar Hektorovih štala. Neko mora da ti pomogne pri istovaru. Ne želim da to rade Grci. A uz tebe će biti i Pevačeva unuka, Poliksena. Ne pravi se da je ne poznaješ. često si govorio kako je bistra i promućurna."
Prijam odmahnu glavom."To su deca. Obična deca."
"Ti nikad nisi zadovoljan!" Hekaba je bila na ivici suza. "Očigledno, Ahil ne želi da dođe ma ko važan. Ne želi da mu pretiš svojim prisustvom. Zamisli kako bi izgledalo kad bi otišao tamo s pravom kraljevskom pratnjom! Zar ne vidiš da sam ti namerno odabrala mlade pratioce? Od njih niko neće zazirati. U svakom slučaju, sve je sređeno, i ne želim da čujem više ni reč o tome." Ona priđe kovčegu i otvori ga.
"A evo i zlata. Pehari, tronošci, i sve što smo smatrali vrednim. Sve ih uzmite, i stavite na jednu hrpu." Onda odjednom sede na stolicu, pokri lice velom i zaplaka.
"Vi prebacite sve ovo na gomilu", promrmlja Teana svojim drugaricama. "Ja odoh do kraljice."
Dok su radile, Halija i Danaja su čule kako Teana teši Hekabu.
Kralj Prijam je zagledao sve stvari koje su donosile, zamišljeno ih milujući rukom. "Dvanaest ogrtača", promrmlja on. "Tunike, ćebad, kaputi... čime ćemo se pokrivati kad svega ovoga ne bude?"
On odmahnu glavom, a zatim se okrete Haliji. "Hoćeš li da ti kažem šta mi je rekla Irida?"
Halija obori pogled. Kralj joj se nikad ranije nije lično obratio.
"Rekla je da je Hektorovo telo zaštićeno. To su bile njene reči.
Hera ga je sama pomazala mirisnim uljima, tako da... da mu ništa ne naškodi. Razumeš li? Izgledaće kao da je Hektor utonuo u naručje Sna, a na njegovom telu neće biti nikakvih tragova..." Prijamove oči se ispuniše suzama "...onoga što mu je Ahil učinio." Obrisao je oči krajičkom ogrtača i nastavio: "Ni vremena koje je prošlo, ni vrućine. Izgledaće kao da je juče umro."
"Da, gospodaru", reče Halija kralju, ali kada je ponovo prišla kovčegu nad kojim je Danaja savijala poslednju odoru, ona stisnu zube i promrmlja: "Izgubio se, siromah. Prošlo je mnogo dana otkad je Hektor poginuo. Psi, pacovi, ptice: ko zna kakvim su sve stvorenjima ta grčka kopilad dozvolila da grizu njegovo telo? A i da nije toga, na ovoj vrelini se telo već moralo tako usmrdeti da su sigurno već i na Olimpu začepili noseve."
"Tiše!" reče joj Danaja. "Čuće te. Jadnik! Ako želi da veruje da mu se boginja noćas javila i pričala s njim, pusti ga. Svi se mi nosimo sa svojom tugom kako znamo i umemo, zar ne?"
Kada su konačno završile posao, Teana, Danaja i Halija zatvoriše vrata garderobe i poklopce kovčega, a sluge izneše dragocenosti u dvorište i utovariše ih u kola.
"Sad možete ići" reče Hekaba. "Hvala vam na pomoći." Žene se vratiše u kuhinju.
"Ne pomaže baš mnogo, zar ne?" reče Teana. "Bogatstvo i imanja dokle god ti pogled seže. Kad ti je dete mrtvo, mrtvo je, i dok živiš, osećaćeš bol u srcu."
"Hektor ne samo da je mrtav", dodade Halija. "On čak nije ni sahranjen. Kralj ima pravo da traži od Ahila njegovo telo. Pogreb sina je važniji od rata, ponosa i sličnih gluposti."
"Šta ako ga Ahil odbije? Šta će biti s Hektorovim telom? Sama si rekla, što god siroti stari kralj misli, ono je već istrulilo. Šta misliš, kako će mu biti kad to vidi?" upita Danaja.
"Ti uvek očekuješ najgore", reče Teana. "Zašto to sve ne bi moglo biti istina? To da je Irida pohodila kralja, i ispričala mu sve to o Hektorovom telu."
"Ako očekuješ najgore" odgovori Danaja, "onda te to ne može pogoditi, a sve dobre stvari ti dođu kao poklon."
Tri žene pronađoše u kuhinji nešto sasušenog peciva preteklog od prošlog obroka i ćutke ga pojedoše. Mrvice su padale u zdelu s maslinovim uljem, a boginja zore je u svojoj ružičastoj haljini zakoračila na tamne planine i popela se na nebo iznad grada.

NA POLJU I ISPRED AHILOVOG ŠATORA
Poliksena je gledala u Jasonova leđa. On je sedeo na prednjem sedištu kola, kraj vozača. Pozadi je bilo samo jedno sedište na kojem je, umotan toplim ogrtačem, sedeo Prijam, zureći u tamu čvrsto stisnutih usana. Poliksena se smestila na sanduk s blagom, uzbuđeno i uplašeno osluškujući otkucaje sopstvenog srca. Kad ju je kraljica Hekaba pozvala i ispričala joj svoju zamisao, sve je izgledalo jednostavno.
"Pazi na njega, kao na Pevača" kazala je. "Vodi računa da ne napravi neku glupost."
Ali Pevač je stalno pričao, a kralj nije govorio ništa. Naravno, bio je očajan, ali Pevača ni to ne bi ućutkalo. Možda tako mladu devojku nije smatrao vrednom razgovora.
Baš me briga, pomisli Poliksena, tu je Jason. A možda ću videti čak i samog Ahila.
Kola su polako išla preko Polja. Dok su prelazili ravnicu, crno nebo kao da ih je pritiskalo. Poliksena se zapita ko je vozač. Nije ga prepoznala. Bio je veoma mršav i sav u sivom. I koža mu beše siva.
Ima li igde ikakvog svetla? Gusta i vrela tama obavila ih je poput ćebeta. Poliksena je zurila u nju trudeći se da nazre vatre grčkog logora. Videle su se sa zidina, pa gde su onda sad? Prijam, Jason i ćutljivi vozač behu samo tamne mrlje u noći.
Odjednom se zaustaviše, i da nije videla svojim očima, Poliksena ne bi verovala. Tama se razišla poput magle, i ona odjednom ugleda niz šatora ispred kojih su gorele vatre, i ljude okupljene oko njih. Grci.
Dva naoružana vojnika dočekaše kola i prihvatiše konja.
"Kralj Prijam?" upita jedan od njih.
"Ovde sam" reče kralj slomljenim glasom.
Dok mu je pomagala da izađe iz kola, Poliksena primeti da mu ruke drhte. Bile su hladne. Pitala se kako će grčki vojnici izgledati tako izbliza, ali nisu bili nimalo drugačiji od Trojanaca. Ljudi, to je sve. Obični muškarci.
"Kralj Prijam će poći s nama" reče jedan od njih. "Mi ćemo istovariti kola."
"Ja treba da ih istovarim", reče Jason, a Poliksena pomisli kako je hrabro od njega što to kaže mnogo starijem i skoro dvostruko krupnijem čoveku.
"Samo izvoli" reče Grk. "Ali moji drugovi će odneti stvari. Da li ti to odgovara?"
"Odgovara mi", reče Jason ozbiljno, a Poliksena se neprimetno nasmeši. Jason nije baš najbolje umeo da prepozna sarkazam.
"Ti" obrati se Grk Polikseni, "čekaj ovde. Postaraću se da ti donesu nešto toplo da popiješ."
"Ne treba mi toplo piće, hvala" reče Poliksena. "Ali ne mogu da ostanem ovde. Obećala sam kraljici da ću poći s kraljem Prijamom do Ahilovog šatora."
Grk uzdahnu i reče: "Samo izvoli. Pođi za mnom. Ali ne smeš ući unutra, u šator. To shvataš, zar ne?"
"Sedeću napolju i čekati kralja" reče Poliksena. Ona se okrete Prijamu i spusti ruku na njegovu, kao što je uvek činila s Pevačem. "Pođimo, gospodaru, vreme je."
Prijam je, uz Polikseninu pomoć, polako išao iza vojnika koji ih je poveo ka Ahilovom šatoru. Ćutao je, a pošto je hodala uz njega, Poliksena je osetila kako drhti i znala je da se plaši. Samo ga je ljubav prema Hektoru navela da se suoči s ubicom svoga sina. Svi su govorili da je Ahil nepredvidljiv. Da li Prijam strahuje za svoj život? Kakva god bila njegova osećanja, kad su stigli do šatora, sasvim se promenio.
Kasnije, kada je to prepričavala Jasonu, Poliksena je rekla da se "preobrazio". Starac se odjednom uspravio i ušetao u Ahilov šator kao da je došao na pregovore. Ponovo je izgledao kao vladar velikog grada. Krilo šatora se za Prijamom zatvorilo, a Poliksena sede na jednu drvenu klupu u blizini, da ga sačeka. Dva grčka vojnika čuvala su ulaz s kopljima u rukama.
"Pitaš se šta se tamo dešava, zar ne?"
Poliksena se trže. To je bio njihov vozač. Odakle se sad pojavio? Gde je Jason? Zar će joj taj čovek dosađivati?
Poliksena se zapravo nije plašila, jer je u blizini bilo ljudi, a ona je umela baš dobro da zavrišti kad je htela, ali od ovog sivog čoveka osetila je jezu. Možda je noćni vazduh bio izuzetno hladan, ali odjednom je shvatila da joj je zima. Klimnula je glavom.
"Volela bih to da znam. Volela bih da budem sigurna da Ahil postupa s kraljem kako dolikuje."
"Postupa. I postupaće. Prijam je pao na kolena pred njim. Moli ga, u ime njegovog sopstvenog ostarelog oca, da se smiluje jednom starcu i dopusti mu da odnese Hektorovo telo..."
"Otkud ti to znaš? Ne možeš znati šta se dešava u šatoru ništa više nego ja?"
"Ja sve vidim. Ja sam Had, bog smrti."
Znala sam da nešto nije u redu s tim vozačem, pomisli Poliksena. Sirota kraljica verovatno nije mogla da nađe nikog normalnog ko bi bio spreman da usred noći vozi preko Polja. Moram da nađem Jasona. Šta je s njim?
"On pazi na konje" reče Had. "A Ahil diže Prijama na noge. Starac ga je dirnuo. Podsetio ga je na njegovog oca, koji je sad negde daleko. Izdaje naređenje da se Hektorovo telo okupa najfinijim uljima i spremi za pogreb. 'Uzmite skerletni ogrtač', govori Ahil, 'i umotajte telo.' A sluge će dvojici muškaraca doneti hranu i piće."
"On neće ništa jesti" reče Poliksena. "Ništa nije okusio još otkad je Hektor umro. A isto tako ni oka nije sklopio."
"Sad, kad zna da će pogrebni ritual biti obavljen", reče Had, "Prijamu je laknulo. Piju vino. Uskoro će izaći, i moraš se pripremiti.
Idi, stani ispred šatora."
Poliksena ustade i krenu. Kad je stigla do šatora, već je zaboravila šta joj je vozač rekao. Možda je na tren sklopila oči i sve usnila, ali činilo joj se da je rekao da se zove Had. Stajala je i čekala. Kad se pojavio Prijam u pratnji Ahila, prišla mu je i ponovo ga uzela za ruku.
"Dođi, gospodaru", reče ona.
"Doneće Hektorovo telo do kola", promrmlja Prijam Polikseni, a Ahilu ne reče ništa, samo klimnu glavom.
Poliksena nije mogla a da se ne zagleda u tog krupnog, lepog čoveka svetle kose koji je stajao na ulazu u šator.
Ahil. Strah i trepet Troje. Hektorov ubica. Oči mu behu pune suza, i Poliksena se zapita da li mu Hektorove poslednje reči, 'Seti me se kad te moj brat Paris bude ubijao u senci Skejske kapije,' noću prolaze kroz glavu.
Pri povratku u Troju, pokraj Hektorovog tela (koje je Polikseni izgledalo manje od živog Hektora, kao da se u smrti nekako smanjio), niko nije rekao ni reč. Nad planinama se nazirala svetlost, i nebo se polako razdanilo. Prijam sada nije bio kralj, već samo starac suznih očiju. Izgledao je iznenađen sopstvenom slabošću i bolom, i pokušavao da sakrije lice ogrtačem.
Poliksena pomisli: muškarci su očevi, baš kao što su žene majke, i sigurno i oni osećaju zov sopstvene krvi. Hektor je bio njegov najdraži sin. Kako će živeti bez njega?
Iznenada, Jason reče: "Eno Kasandre, gore na zidinama. Svi će doći da isprate Hektorovo telo na pogrebni ritual."
Kapija se pred njima otvorila, i Poliksena vide kako ljudi trče sa svih strana. Jecali su i plakali i cepali odeću, prateći Hektorovo telo do pogrebne lomače. Sveštenici su čekali, kao i sva Hektorova braća i sestre, a Hekaba je sakrila lice velom.
Poliksena pogledom potraži Ksantu, i ugleda je s Astijanaktom u naručju. Andromaha je oborila glavu, a niz obraze su joj lile suze.
"Njena postelja je noćas prazna i pusta poput ovog Polja", reče neki glas kraj Polikseninog uha.
Bio je to vozač, Had, koji je sišao sa sedišta kad su telo spustili sa kola, a sada se odjednom pojavio pored nje.
"Mogao bih da je tešim. Mogao bih da joj kažem, Srešćeš svog voljenog muža ponovo, jednog dana, na Jelisejskim poljima, gde junaci večno žive; ali neću joj reći ništa. Bog smrti nikada ne govori o onome što će doći."
Poliksena taman htede da mu dobaci da svoja pijana blebetanja priča nekom drugom, hvala lepo, i kako se usuđuje da ometa ovako važan pogreb, ali tada vide da je nestao. Tražila ga je pogledom u gomili, i na trenutak pomislila da je videla njegovu sivu odoru kraj Andromahe, ali od njega ne beše ni traga ni glasa.
Jason se probijao kroz gomilu ka kolima.
"Hoćeš li poći sa mnom? Moram da vratim ovog konja u štalu." Poliksena klimnu glavom.
"Nešto nije u redu?" upita Jason, primećujući kako je bleda i ćutljiva.
"Ne, ništa. Sećaš li se kako se zvao onaj vozač?"
"Nije mi rekao. Mislio sam da je rekao tebi."
"Ne, ne, nije" reče Poliksena. Stidela se da prizna da je zaboravila svaku reč koju je izgovorio čovek u sivoj odeći. To je bilo veoma čudno, ali Poliksena je nakon noćašnjih događaja bila tako umorna da je mogla da misli samo na svoj topli krevet.

ŠTALE
Timareći jednog konja za drugim, Jason se čudio kako dani i noći i dalje prolaze, i kako se život i posle tako užasnih događaja normalno odvija. Iako su muškarci umirali i žene ih oplakivale, iako su se svakodnevno širile i šapatom prepričavale priče o predznacima i proročanstvima po kojima će grad uskoro pasti, život je tekao dalje.
Konjima je trebala hrana. Neko je morao da brine o njima. A i mačke i psi lutalice, iako su neki od njih nestajali - zbog čega je Jason sumnjao da ih ljudi love da se prehrane - i dalje su dolazili u štale da love miševe i guštere i leže u hladu kraj njega, kad god bi prekinuo rad i seo da se odmori.
Izvesno vreme posle Hektorove smrti bilo je manje bitaka, a ratnice Amazonke pritekle su u pomoć svom prijatelju, kralju Prijamu, te su svi, čak i Ksanta, izašli na zidine da vide njihovu kraljicu, Pentesileju, kako lepa i visoka, na krupnom konju, predvodi svoje ratnice na trojanskom bojnom polju.
Jasonu navreše suze na oči. Pentesileja je poginula od Ahilove ruke. I ona je, tako lepa i hrabra, zauvek nestala, kao i mnogi drugi.
Ne znam, pomisli Jason, četkajući sapi jedne lepe riđaste kobile, da li stvarno postoje Jelisejska polja, ili kraljevstvo Hada. Niko se još nije vratio da nam kaže kako izgledaju, pa je možda ovaj život ipak sve što imamo.
Znao je da to ne može nikome reći, jer su svi verovali u bogove i boginje. Marpesa, Ksantina sestra, viđala ih je i razgovarala s njima, a svuda po brdima dizali su se njihovi hramovi, ali ipak, Jason je sumnjao. On sam nikada nije video ni senku nijednog božanstva.
"Ako su zaista tako moćni" reče on kobili koju je timario, "zašto su tako loše uredili svet? Zašto dozvoljavaju da se vode ratovi? Zašto uopšte moramo umreti? I zašto je ljubav tako komplikovana? Pogledaj Ksantu. Hoda okolo kao zaluđena ovčica, i stalno misli na onog uobraženog Alastora."
"Šta to pričaš tom sirotom konju, Jasone?", upita Ksanta s vrata štale, a Jason ispusti četku. Saginjući se da je podigne, on reče:
"Ništa. Šta si čula? Nisam rekao ništa važno. Jesi li čula nešto?"
"Pa", Ksanta se smesti na ćebe na kojem je Jason ponekad ležao,
"čula sam da si pomenuo Alastora."
"Jesam. Rekao sam da je uobražen. On jeste uobražen."
"Nije. On je samo... Pa, nije uobražen. Samo je bogat, to je sve."
"To je isto", promrmlja Jason kobili u vrat, ali je znao da ga Ksanta ne sluša.
Zašto stalno dolaziš ovamo i mučiš me pričama o njemu?, htede da je upita, ali oćuta. Ja sam kukavica, pomisli on. Više volim da dođe i priča mi ma šta, nego da uopšte ne dolazi.
"Pa šta se, dakle", upita on Ksantu, "dešava u predivnom svetu bogatog Alastora? Želeo bih..."
"Šta? Reci mi šta želiš."
Želeo bih da voliš mene umesto tog maminog sina koji te nikad neće ni pogledati, ma koliko visila kraj njegove kapije, pomisli Jason, ali reče samo: "Želim da budeš srećna. Želim da se rat završi." "To svi želimo" reče Ksanta.
Jason klimnu glavom, ali ne reče ništa, i u popodnevoj tišini čulo se samo njištanje konja.
"Zamisli samo, ići ću u njegovu kuću, u Alastorovu kuću! Poliksena mi je obećala da će me odvesti tamo posle Hektorovog pogreba. Kažu da mu je majka već ugovorila brak, ali to nije sasvim sigurno. Želim samo da popričam s njim."
"O čemu? Šta ćeš mu reći? Zašto svoje srce i ljubav, Ksanta, ne pokloniš nekom drugom? Nekom drugom."
Trudio se ga glas ne oda, ali Jasonu je srce udaralo kao ludo, a u glavi mu je bubnjalo: ako mu nađu neku mladu bogatašicu, Alastor će se oženiti. Nikad je više neće ni pogledati. Na kraju će ga ona zaboraviti. Ima izgleda za mene. Možda će me sada ipak pogledati.
Možda treba nešto da kažem.
"Kome drugom?" upita Ksanta, ustajući."Niko nije kao Alastor.
Niko. Odlazim. Zdravo, Jasone."
"Dođi opet", viknu Jason za njom, trudeći se iz sve snage da zaboravi tu glupost, da niko nije kao Alastor.
Prilazeći buretu u kome je stajala zob, preko ramena dobaci konjima: "Možda ću ipak pokušati da se obratim bogovima, hm?
Možda ću ponuditi Afroditi žrtvu, i zamoliti je da mi pomogne."
Konji zanjištaše osetivši talasanje vazduha kad se boginja ljubavi odjednom stvori kraj njih.
"Budalasti Jasone", reče ona, a njen glas su čuli samo konji. "Ne veruješ u mene! Ti, jedan od mojih najvernijih podanika! Pogledaj samo koliko voliš Ksantu!"
Jason se zapita otkud je štala odjednom zamirisala, i zaključi da je to verovatno Ksantin miris. On zatvori oči i udahnu ga.
"Sanjaš, Jasone", reče neki glas, a on brzo otvori oči.
Na vratima je stajala Poliksena, smešeći se.
"Ne, stvarno" reče on."Učinilo mi se da sam osetio nekakav miris, to je sve. Baš mi je drago što te vidim."
"Stvarno?" Od tih reči Polikseni poskoči srce.
"Smem li te zamoliti za jednu uslugu?"
"Naravno, Jasone. Znaš da bih učinila sve za tebe."
On klimnu glavom. "Da, znam. Ti si mi najbolja prijateljica, Poliksena."
Poliksena se smešila, ali odjednom shvati šta će je Jason zamoliti: da razgovara s Ksantom. Da mu ugovori sastanak? Tako nešto.
"Hoćeš li da popričaš sa Ksantom umesto mene?"
Oh, Poliksena, kako je grozno biti uvek u pravu! Nije se usuđivala da progovori, već samo klimnu glavom, trudeći se da se ohrabrujuće nasmeši. To nije bilo lako, jer se istovremeno upinjala da ne zaplače. Čim Jason progovori, sva nada će biti izgubljena. Više neće moći da sanja, da zamišlja, ni da se pretvara da će jednoga dana pogledati nju, i pomisliti kako je lepa.
"Reci joj da stalno mislim na nju", reče Jason, a Poliksena zatrepta. "Reci joj da je volim. Reci joj da ću, kad se rat završi, otići kod gospe Andromahe da je zaprosim. Hoćeš li mi to ućiniti?" Poliksena reče: "Da, da, naravno, hoću. Ali sad moram da idem,
Jasone. Previše sam se zadržala." "Kako da ti zahvalim, Poliksena?" Ona istrča bez odgovora.

ANDROMAHINA SPAVAĆA SOBA
"Gospo, smem li da razgovaram s tobom?"
Ksanta je stajala kraj bračnog kreveta koji je bez Hektora izgledao ogroman. Od njegove smrti, Andromaha je po čitav dan ležala tu, zatvorenih očiju. Svake večeri sedela je na svom mestu za stolom, s Prijamom i Hekabom u velikoj dvorani, ali ni tamo nije ništa govorila, niti išta jela. Ostatak vremena provodila je ležeći na krevetu, zanemarivši dete, ne razgovarajući ni s kim, venući i kopneći.
Ksanta je upoznala smrt u Krvavoj odaji. Znala je kako ona izmeni ljudsko telo, koje postaje hladno i kruto, gubi životni sjaj i postaje bledo i zelenkasto. Slušala je krike ožalošćenih i gledala udovice i sestre ratnika kako s bolom prebacuju velove preko lica i kidaju odeću od očajanja. Ali ovo još nikad ne beše videla.
Jelena, Hekaba, svi prinčevi i princeze iz kraljevske kuće dolazili su u posetu, ali su ih sluge vraćale.
Gospa Andromaha spava... Gospu Andromahu boli glava... Ksanta se već zamorila od izmišljanja izgovora. To nije u redu. To bežanje od svega, odbijanje da s bilo kim razgovara, protivno je zakonima prirode. Čak se i životinje u brdima staraju o svojim mladuncima. Ali Andromaha je brigu o Astijanaktu u potpunosti prepustila Ksanti, koja je zaista gotovo uvek bila nežna i strpljiva. U poslednje vreme je, međutim, postala pomalo razdražljiva.
Hoću da se igram konjićem, Ksanta. Hoću loptu. Ajde, Ksanta. Ksanta, pevaj mi.
Njegove reči su joj letele oko glave takvom brzinom da je nekoliko puta uhvatila sebe kako misli: odlazi. Pusti me na miru. Idi i gnjavi majku. Međutim, nije rekla ništa, jer dete nije bilo krivo što niko sem Ksante nije slušao njegovo neprestano ćeretanje. I uvek je, uvek, imala na umu da je ostao bez oca.
Ali šta je s mojim ostalim obavezama?, često je govorila Polikseni, koja je ponekad dolazila da sedi s njom, dok je Astijanakt prutom crtao po pesku u dvorištu. Želela je da se vrati u Krvavu odaju. Želela je da pronađe Alastora, koji joj je strašno nedostajao. Gde li se sakrio?
Marpesa, koja je dolazila svako veče u sumrak, bila je još ćutljivija nego obično. Nije vredelo da je pita zna li išta o Alastoru na kraju krajeva, ona ga je jedva poznavala.
Ne, pomisli Ksanta, vreme je da nešto učinim, da nešto kažem, inače ću poludeti.
"Gospo" ponovi ona kad joj postade jasno da joj Andromaha ne odgovara. "Moram da razgovaram s tobom. Moramo da razgovaramo oAstijanaktu."
"Zašto?" upita Andromaha umorno. "Šta mu je? Zar se ne brineš o njemu kao prava majka? Ne mogu... Ne mogu sad da mislim na njega."
"Ali nisam mu ja majka. Ti si. Stalno me pita gde je princ Hektor, a uz to moram da mu objašnjavam i gde si ti, i zašto ne može da dođe kod tebe, i hoćeš li mu pevati uspavanku. Nedostaješ mu, gospo."
"Ne mogu to da podnesem, Ksanta, to je istina. Ne mogu da ga pogledam u oči. Podseća me na oca, a toliko se trudim da zaboravim..."
Odjednom Ksantu obuze bes kakav nikad u životu nije osetila, u grudima oseti neku vrelinu i reči joj pokuljaše iz usta pre nego što je uspela da se zaustavi.
"Ti si zla - ti si zla žena! I mačka u štali brine o svom mladunčetu bolje od tebe. Zašto ne misliš na njega? On je još mali... Šta on zna o životu i smrti? Šta će misliti kad vidi da ležiš tu poput kipa, i samo cviliš i plačeš? Čovek bi pomislio da si jedina udovica na svetu, i da još niko nikad nije izgubio muža. Pa nisi jedina. Sebična si i lenja, i ako te Hektor vidi s Jelisejskih polja, biće očajan što tako postupaš s njegovim detetom. Njegovim detetom. Od trenutka kad je nestao, otkad više nije tu, potpuno si se promenila. Gde je ona stara Andromaha? Znam da nije moje da ti ovo govorim, ali ti si jedina majka koju sam ikad upoznala, a šta misliš kako je meni, kad me odbacuješ i nećeš da razgovaraš sa mnom, i ne dozvoljavaš mi da te tešim dok plačeš? Osećam se beskorisno i glupo i želim da odem odavde i vratim se u Krvavu odaju. Onim ranjenicima bar mogu nekako da pomognem..."
Ksantin glas utihnu. Njen bes se pretvorio u užas. Kako se samo usudila da tako razgovara s gospom Andromahom? Verovatno će je odmah oterati; prognati u nečiju tuđu kuću i udaljiti od deteta koje toliko voli.
Okrenuvši glavu, ne usuđujući se da pogleda Andromahu u oči, ona reče: "Oprosti, gospo. Nije trebalo tako da govorim. Nemam prava da ti prigovaram. Molim te, oprosti mi."
"Opraštam ti" reče glas kraj njenog uha a zatim, iznenada, ruke njene gospodarice je zagrliše i stegoše, a njene suze joj skvasiše kosu.
"O, Ksanta, opraštaš li ti meni? A Hektor... Molim se bogovima da mi i on oprosti. Misliš li da hoće? Volim ga... Toliko sam ga volela. Sve ovo sam radila zbog te ljubavi, ali u pravu si, to nije opravdanje. Promeniću se. Hoću. Od sada ću se brinuti o Astijanaktu i voditi ga u posetu babi i dedi, što je već davno trebalo da uradim." Andromaha se odmaknu i pusti Ksantu, šmrcajući.
"Daj da se umijem i presvučem, a onda mi ga dovedi. Siroto moje dete!" Ona se baci na krevet, i ponovo zaplaka."Šta li on misli o svojoj majci?"
"Sada će biti srećan", reče Ksanta. "Sve će biti bolje. Reći ću mu da si bila bolesna. A i jesi. Ali sada ćeš ponovo biti kao nekad."
"Nikad", reče Andromaha. "Nikad neću biti kao pre, ali ću se potruditi da se ponašam kao ljudsko biće, a ne kao živi leš."
"I još nešto", reče Ksanta. "Nisam to pomenula, ali je veoma važno."
"Kaži mi", reče Andromaha. "Zar ti nisam već dovoljno obećala?"
"Ne, gospo. Moraš mi obećati i da ćeš jesti. Sama si kost i koža."
Andromaha uzdahnu."Mislim da ću morati" reče ona. "Inače mi nećeš dati mira."
"Umrećeš ako ne budeš jela", reče Ksanta. "A koliko god da to želiš, ne smeš, zbog nas. Zbog Astijanakta i zbog mene. Potrebna si nam."
Na to Andromaha, koja je dotad govorila gotovo pribrano, ponovo briznu u plač, a ovaj put je Ksanta morala nju da zagrli.
"Pogledaj nas" reče Andromaha, istovremeno se smejući i plačući. "Prave rasplakane ženturače. Zar je čudo što nas muškarci smatraju slabim?"
Ksanta se nasmeši."Idem da dovedem dete. Pravi s Teanom kolače od ječma."

FRONTIDINA KUĆA
"Kada?" upita Poliksena. "Kada misliš da idemo? Stalno mi prigovaraš, a pogledaj sebe. Prošli su dani i noći, mesec se od srpa pretvorio u loptu, a ti još tražiš izgovore. Hoćeš li da te vodim
Alastorovoj kući, ili nećeš?"
Negde u dubini duše znala je da je dosad već trebalo da prenese
Ksanti Jasonove reči, ali je neprestano nalazila razloge da to ne učini. Njemu je rekla da je bolje sačekati dok žalost za Hektorom ne prođe.
Ksanta će tada biti bolje raspoložena.
Sebi je govorila: Obećala si da ćeš joj reći, ali nisi rekla kada. Sigurno će te spremnije saslušati kad ne bude toliko opsednuta Alastorom. Ali znala je da to odlaže jer će te reči, kad jednom budu izgovorene, Jasonova osećanja učiniti stvarnim. Dok joj ne kaže ništa, još može da se pretvara, bar kad je sama.
"Naravno da hoću", reče Ksanta. "Ići ćemo danas posle podne ako hoćeš. Nisam ja kriva. Sve je bilo tako..."
Ona zaćuta razmišljajući o onome što se dešavalo. Andromaha je ustala iz postelje, to je istina, ali je još tumarala kroz kuću kao duh, i iako je sad vodila računa o sinu, Ksanta je morala da se igra s njim kad bi se njegova majka umorila, a to se dešavalo često, uprkos njenom hrabrom držanju. Ksanta je vodila Astijanakta da vidi Jasona i konje u štali, šetala s njim kraj reke uveče kad zahladi, držala ga na krilu i hranila, i svako veče mu pevala sve dok se sasvim ne smrkne. Kad nije čuvala Astijanakta, radila je u Krvavoj odaji. Tek kad bi uveče legla u krevet, imala je vremena da misli na Alastora.
"Kako?" upita Poliksena.
"Teško. Složeno. Ne znam tačno, ali dosad nije bio pravi čas." "A sada jeste?"
"Da", reče Ksanta. "Haritomena dolazi da čuva Astijanakta. U
Krvavoj odaji je mirno."
I tako, dok se skoro čitav grad odmarao posle ručka, devojke krenuše ka Frontidinoj kući.
"Koliko je još daleko?"
Ksanta je sledila Poliksenu vijugavom ulicom koja je vodila nizbrdo od tvrđave. Kočije Apolona Feba već su počele da se spuštaju ka moru, ali je sunce još bilo vrelo, pa su se trudile da idu kroz hladovinu.
Odjednom, Ksanta povuče Poliksenu za ruku.
"Tamo! Jesi li ga videla?"
"Koga? O kome pričaš? Nisam videla nikoga."
"Bio je tamo. Crni ratnik. Već sam ga viđala."
"Apolon Feb ti je sagoreo pamet... O čemu pričaš?"
"O tom ratniku. Videla sam ga u Krvavoj odaji i jednom na Polju, a sad je zamakao između kuća, ali ja sam ga prepoznala. Veoma je visok... Sigurno si ga primetila. Sav je u crnom, poput dugačke, hodajuće senke."
"Nikad mi ranije nisi pričala o njemu. Jesi li sigurna da ti se nije učinilo?"
Ksanta odmahnu glavom. "Zaboravila sam na njega čim je nestao. Da ti ga nisam spomenula, ne bih ga se više ni sećala." "Onda ga opet zaboravi", reče Poliksena.
"Verovatno je samo neki lik iz sna, a tako je vrelo da ti se možda i priviđa."
"Jesmo li skoro stigle?" upita Ksanta.
"Još malo", reče Poliksena. "Evo je. Lepa kuća, zar ne? Ali Pevač kaže da Frontidu izjeda zavist prema svima koji žive u tvrđavi. Kaže da smatra da je i njoj mesto tamo. Čudi me što nije uspela da veri Alastora s nekim ko je u srodstvu s Prijamom - s onom drugom
Poliksenom, na primer."
"Kako to da Pevač zna sve o njoj?"
Ksanta je zurila u bele zidove koje joj je Poliksena pokazala u daljini.
"Kaže da je to zato što je bio prijatelj njenog oca, ali ja mislim da je Grozna Frontida jedno vreme, nakon što joj je muž umro, čeznula da se uda za Pevača."
"Ali on je tako star!" uzviknu Ksanta, a onda, shvativši kako to zvuči, pocrvene i dodade: "Izvini, ali razumeš šta sam htela da kažem."
"Upravo u tome je stvar. Udaš se za starca, i za nekoliko godina postaješ bogata udovica s kućom u tvrđavi. To bi joj baš odgovaralo."
Ksanta se nasmeši, ali je već uveliko razmišljala o Alastoru.
Šta ako ne bude hteo da se vidi s njom? Šta ako ju je zaboravio nakon toliko vremena? Šta ako ne bude hteo da razgovara s njima? Šta da mu kaže, zašto je došla? Svih tih dana, zamišljajući sastanak s njim, uopšte nije razmišljala ni o tom prvom trenutku, ni šta će mu reći... Hoće li se nasmešiti kad je ugleda? Ili će biti besan? Uprkos vrelini, ona zadrhta.
U međuvremenu, Poliksena je već prišla kapiji.
Jedan muškarac, mlađi od Pevača, ali ipak u zrelim godinama, reče: "Dobar dan, mlade gospe! Mogu li vam pomoći?"
Kasnije se Poliksena kikotala pitajući se koliko li je Frontidi trebalo vremena da ga nauči da to izgovara tako pompezno, ali tada mu je odgovorila: "Želimo da vidimo gospu Frontidu. Ja sam Poliksena, unuka Pevača, koji sedi uz kralja Prijama. On je stari prijatelj vaše gospodarice, i sigurna sam da će rado čuti vesti od njega."
Sluga uđe u kuću, a devojke ostadoše da čekaju.
Vrlo brzo, na vratima se pojavi sama Frontida, skupljajući skute i smešeći se: "Ah, divno, draga moja! Pevač! Kakav sjajan pesnik, baš se radujem što ću upoznati njegovu unuku! Lepo je od njega što misli na mene! Neki kažu da me je zaboravio. Nekad smo bili veoma bliski, jednom davno, ali to je bilo u srećna vremena. Bio je zgodan muškarac, a i ja sam bila prava lepotica, ako verujete na reč staroj babi!"
"Veoma nam je drago što te vidimo" reče Poliksena,"i lepo izgledaš. Reći ću dedi kako lepo izgledaš."
"Uđi, draga moja, uđi", reče Frontida, a zatim se okrenu i odmeri Ksantu od glave do pete. Zatim se zamišljeno namršti. "Ko ti je ova prijateljica, dušo?" upita ona Poliksenu."Tvoje lice mi je", (te reči je uputila Ksanti), "prilično poznato."
"Ovo je moja prijateljica Ksanta" reče Poliksena, a pošto je Frontida još uvek zbunjeno gledala, nastavi: "Ona je dadilja kod gospe Andromahe, a neguje i ranjenike. Lečila je i tvoga sina, Alastora, i predano se brinula o njemu."
Frontida se ukoči. Namrštila se i rekla: "Da, sada se sećam. Naravno, ona grozna odaja što smrdi na krv i prljavštinu i druge užasne stvari. Nikad nisam shvatila zašto mi sina nisu odmah doveli kući, ali šta da se radi. U ratu se svašta dešava, zar ne? Ali zaboravljam na gostoprimstvo. Molim vas, uđite u moju kuću da nešto popijete."
Užasna žena, pomisli Ksanta ulazeći u kuću za Frontidom i Poliksenom.
Frontida je uzela Poliksenu za ruku, i ostavila Ksantu da kaska za njima. A ne samo da joj nije uputila nijednu reč zahvalnosti, već joj se gotovo nije ni obraćala.
Nije važno, pomisli ona osvrćući se po sobi, sad smo u Alastorovoj kući. Uskoro, uskoro ću ga videti, a onda više Frontidine uvrede neće biti važne.
"U stara vremena" govorila je Frontida Polikseni (razgovarala je samo s njom), "našlo bi se domaćeg peciva s medom i začinima, i slatkiša s one strane planine, gde ih spravljaju s ružinom vodicom i bademima... mmm... Ali sad vam mogu ponuditi samo sok od nara i smokve iz svoje bašte. Kakva su ovo strašna vremena! Kako se
Pevač drži, u tim godinama?"
"Kaže da je starim ljudima potrebno malo hrane, i još manje sna", reče Poliksena, a Frontida se nasmeja kao da je to najbolja šala koju je ikad čula.
Ksanta je pomno gledala oko sebe, misleći: ovde on sedi, u ovoj stolici, pod ovom tapiserijom. Iz sve snage se trudila da zapamti svaku pojedinost da bi mogla o tome da razmišlja kasnije, kad bude ležala sama u krevetu. Pitala se kada će videti Alastora, kada će se usuditi da ga pomene... Ili će možda Poliksena nešto reći. Ona pogleda u prijateljicu, oblikujući usnama reč "Alastor".
Poliksena joj odmahnu rukom i upita Frontidu: "Je li ti se sin oporavio?"
"Mnogo je bolje, hvala na pitanju. Zapravo" ona zagladi kosu rukom koja je ličila na koren drveta, "biće mu žao što vas nije video. Toliko sam mu pričala o Pevaču, i sigurna sam da bi veoma voleo da upozna njegovu unuku."
Ksanta ostade bez daha. Nije ni shvatila da je prestala da diše, kao da roni pod vodom. Zatim oseti kako je obuzima tuga, tako tegobna da joj je sve odjednom izgledalo mračno. Nijednom joj nije palo na pamet da Alastor možda neće biti kod kuće.
Šta sad da radi? I gde je on? Smeju li to da pitaju? Smeju li da odu da ga potraže, gde god da je? Svakako više neće moći da dođu Frontidi u goste.
Frontida nastavi: "Ne mogu da ga sprečim da ide na zidine. Da je po njegovom, po ceo dan bi bio tamo. Posmatra bitke. Tako je hrabar... previše hrabar za svoje dobro, rekla bih. Pa, otac mu je bio isti takav. Želela bih da ga zauvek zadržim kraj sebe, ali to je nemoguće. Umeš li da čuvaš tajnu, dušo?"
Obraćala se Polikseni. Ponašala se kao da Ksanta uopšte nije u sobi. Poliksena klimnu glavom.
Frontida spusti glas i reče: "Naravno, znaš da je veren? Ne? Čudi me što ne priča o tome. Upravo pripremam venčanje. Poznaješ li
Agamedu, Hipsenorovu kćerku?" "Ne" reče Poliksena.
"Lepa devojka, iz odlične porodice, u srodstvu (dalekom, doduše, ali ipak u srodstvu) s kraljevskom porodicom. Oni su oduševljeni tim brakom. Mislim da ćemo možda morati da sačekamo s venčanjem dok se rat ne završi, naravno, ali svakako neće još dugo potrajati. Mladina porodica živi s one strane Ide. Veliki su zemljoposednici. Da znaš samo koliki su nam miraz obećali..."
Reči su joj kuljale iz usta poput bujice. Ksanti su ličile na crne mušice koje joj uleću u uši, i požele da ih spljeska, da udari Frontidu, da nešto kaže.
Ona ustade. "Mislim", reče ona, "da treba da krenemo,
Poliksena. Skoro je vreme da se Astijanakt kupa pre spavanja."
"Da" reče Poliksena. "I mnogo hvala na gostoprimstvu."
"Molim te, prenesi najlepše pozdrave tvome dedi, draga
Poliksena", reče Frontida. "Svakako ću vas pozvati na venčanje."
Pre nego što je stigla da se ugrize za jezik, Ksanta reče. "Molim te, reci Alastoru da ga je pozdravila Ksanta."
Frontida je pogleda kao mačku ili psa, koji su odjednom dobili moć govora. Izgledala je zapanjeno. Nije, primetila je Ksanta, rekla da će preneti poruku. Umesto toga, reče nešto o tome kako je kasno i kako ima mnogo posla. Poliksena i Ksanta ćuteći prođoše kroz kapiju i izađoše na ulicu.

NA ZIDINAMA
Paris nije mogao da spava. Mučile su ga noćne more. Noćni sati mu nisu bili ispunjeni spokojem, već uzdasima i rečima koje je tek naslućivao, i jaucima iz umirućih grla. Jedan glas je čuo sasvim jasno, reči koje je njegov brat Hektor izgovorio na samrti: 'Seti me se kad te moj brat Paris bude ubijao u senci Skejske kapije.'
Parisu se ponekad činilo da Hektorov glas u njegovoj glavi zamukne jedino dok razgovara s Jelenom. Sada je stajao na zidinama i premda je bio zagledan u Polje, nije video ništa. Neki ljudi su jahali kroz kapiju, a on spusti pogled da vidi ko to dolazi. Sunce mu je sijalo pravo u oči, odbijajući se o nečiju kacigu.
Ne, to je neverovatno... Je li to moguće? Zar je to Ahil?
Paris zakloni oči rukom.
To je zaista on. Hektorov ubica.
Čuo je mrmljanje i došaptavanje ljudi na zidinama: "Ahil! O, bogovi, pa to je Ahil!" govorili su skrivajući lice šakama, strahujući od onoga što bi se moglo dogoditi...
Paris odjednom oseti da su mu usta sasvim suva, i posegnu za lukom i strelama.
"Vidiš li me, Trojanče Parise?" uzviknu Ahil. "Vidim da su te Apolonovi zraci zaslepili. Nisam došao da ostvarim proročanstvo. Kakve izglede imaš da pogodiš metu koja se kreće? Nikakve. A čak i
ako me ustreliš, zar ne vidiš da sam zaštićen?" Ahilov smeh je odzvanjao u tišini.
Na zidinama svi zanemeše, nepomično zureći u zlatokosog Grka.
Paris uze strelu i odape je bez razmišljanja, a ona polete niz visoke zidine. Trenuci u kojima je strela letela behu najduži u Parisovom životu. Kasnije je rekao Jeleni da ju je sigurno vodila ruka nekog božanstva, jer je stigla skoro do zemlje, a onda kao da se zaustavila i okrenula ka jedinom ranjivom delu Ahilovog tela: peti.
Peti, za koju je majka držala sina potapajući ga u čarobnu reku.
Između kožnog i bronzanog štitnika na nogama, Parisova strela se zabi u meko meso, a Grk pade na kolena u pesak.
"Kopile!" uzviknu Ahil u samrtnom ropcu, dok mu se celo telo grčilo. "Ispunio si proročanstvo i ubio me, ali još mogu..."
Ostatak Ahilovih reči izgubio se u urliku Trojanaca koji su stajali na zidinama.
Paris pogleda u svog neprijatelja. Senka Skejske kapije pokrivala je Ahilovo telo poput tamnog pokrova. Njegovi saborci su ga dizali i odnosili na sahranu. Svetina na zidinama je klicala... urlala od radosti.
"Sad spavaj mirno, moj brate Hektore, i ne pohodi me u postelji", promrmlja Paris, a oči mu se ispuniše suzama, zbog svih njih: onih koji su umrli, i onih koji su čekali da umru.
Poliksena reče: "Alastor možda uopšte i nije na zidinama. Verovatno je samo pobegao od tog njenog glasa."
"Ali ga ipak nisam ni videla, je li tako? Sve je bilo uzalud. Sad se osećam još gore. Čula si. On je takoreći već oženjen. Ne mogu to da podnesem."
"Znala si da je to moguće, zar ne?"
"Pretpostavljam da jesam", reče Ksanta. Nije rekla Polikseni da se potajno nadala nemogućem - da Alastoru strašno nedostaje, kako ne može da jede ni da spava zbog ljubavi prema njoj. Kako je samo bila luda! Kako nas ljubav čini slepim! Ona šutnu jedan kamen, radujući se bolu u nožnim prstima koji joj je na trenutak skrenuo misli od bola u srcu.
"Neko je", reče Poliksena,"tamo na Polju uradio nešto nečuveno. Sa zidina čujem neku buku."
Ksanta na tren oslušnu: urlanje i vika, nimalo nalik onima koji su se čuli kada je Hektor ubijen.
"Hajde, požuri. Dođi da vidimo šta se dešava!"
"Moramo li?" Što god da se tamo dešavalo, sigurno je značilo nečiju smrt.
"Da, naravno da moramo, ili bolje da me nema. Ako se dešava nešto važno, Pevač će mi do kraja života prigovarati - 'Kako si mogla da odeš i ostaviš me u takvom času,' i tako dalje, i tako dalje. Kao da nije sedeo pod lozom i naglas hrkao kad smo krenule."
Zaputivši se ka zidinama, mimoilazile su se s nasmešenim grupama žena i dece i muškaraca prestarih za borbu, koji su žurili ulicama.
"Stanite!" uzviknu Poliksena. "Recite nam. Nešto se desilo. Šta? Je li gotovo? Zar se rat završio? Čekajte, recite nam. Kažite..."
Konačno jedna žena zastade, vedro se smešeći devojkama: "Zar vam još niko nije rekao? Danas je veliki dan. Mrtav je. Ahil je mrtav. Prokleti Hektorov ubica leži mrtav kao preklano pile. Da vidimo koliko će Grci sad biti hrabri! Naš princ Paris učinio je ono na šta ga je Hektor zakleo. Ubio je psa Ahila u senci Skejske kapije...", i žena nestade pre nego što je Poliksena uspela da je još nešto pita.
"Požurimo" reče ona. "Moraš reći Andromahi, a ja moram priču da ispričam Pevaču."
Celim putem do tvrđave sretale su grupe srećnih, raspevanih ljudi. Ksanta je išla za prijateljicom koja je hodala brže od nje, čudeći se, kao i mnogo puta ranije, što nečija smrt može doneti toliko radosti. Nije mogla a da ne pomisli da nije dobro toliko se radovati tome.
Nakon što su devojke otišle, Frontida je dugo sedela i razmišljala. Ona druga, koja nije u srodstvu s Pevačem, zaljubljena je u Alastora. To je jasno kao dan... Kako je samo zagledala kuću, zureći u sve širom otvorenih očiju, vlažnih od ljubavi!
Je li to ona? Je li moguće?
Frontida je primetila da Alastor poslednjih mesec dana često izbiva iz kuće. Pretpostavila je da posećuje ona mesta kuda odlaze svi mladi ljudi, dole kraj zidina.
Ona se namršti, setivši se žena koje je ponekad viđala na pijaci: nafrakanih stvorenja koja se, bila je sigurna u to, nikada čestito ne kupaju, već samo mažu prljavu kožu mirisnim uljima da sakriju smrad svojih poroka. Bolelo ju je što njen mali dečak - da, znala je da je to ludo, ali je još tako mislila o njemu - želi da se druži s takvim ženama, ali zašto bi on bio drugačiji od svih ostalih muškaraca u gradu?
A ova devojčica ogromnih crnih očiju i svetle kose sada se pojavila niotkuda, i Frontida požele da su joj kurve jedina briga.
Znala sam, reče ona sebi, čim sam videla kako ga gleda kada je bio ranjen, da se sprema nekakva nevolja, i bila sam u pravu.
Frontida je navikla da bude u pravu. Po sopstvenom mišljenju, uvek je bila. A nije se ni ustručavala da nešto preduzme.
Ako je Alastor zaljubljen, reče ona sebi, onda se venčanje mora održati što pre, bio rat ili ne. Poslaće poruku na devojčino imanje po nekom od slugu, i predložiti vreme obreda. A čim se Alastor vrati kući, reći će mu šta je odlučila.

RUŠEVINE
Dok su Ksanta i Poliksena pričale s njegovom majkom, Alastor je, ležeći naslonjen na lakat, gledao u Marpesine oči. "Zašto ne?" pitao je.
"Zato što mrzim..."
Marpesa nije znala kako da mu objasni da, čak i u ovim ruševinama za koje ranije nije ni znala, punim skrivenih odaja i prostorija zaklonjenih srušenim zidovima, ima osećaj da je svi vide.
"Ne volim ovo mesto. Mislim da će nas neko videti. Osećam se kao da nas posmatraju."
"Pa kuda onda da idemo? Kraj tvoje sobe stalno prolaze Paris i Jelena i njihove sluge, a moja majka je gazda u kući, i upada mi u sobu kao da sam beba, kao Astijanakt. A to ne mogu da podnesem, Marpesa. Sav gorim. Ti si kao groznica koja me je sveg obuzela. Ne mogu da živim ako te ne držim u naručju, a ponekad želim da se zaletim na prvog Grka kojeg ugledam, samo da me ubije i okonča moju patnju."
"Ne budi smešan", reče Marpesa. "Jedva me i poznaješ."
"Znam da te želim."
Eto, pomisli Marpesa, konačno istine. Želi je. Ne voli je. Nikada joj nije ni rekao da je voli. Njegova majka (koju je često pominjao) već mu je ugovorila brak. Nije rekao: Oženiću se samo tobom, voljena moja Marpesa. Naravno da neće. Šta bi ona mogla da ponudi mladiću poput Alastora? Ništa. Nema novca (osim nekoliko novčića i starih komada nakita koje joj je Jelena ponekad davala, i koji su stajali u njenom kovčežiću s dragocenostima), ni poseda, ni porodice, čak ni sopstveno prezime.
Razmišljala je o svemu tome sve dok joj se misli, kako joj se činilo, nisu zaplele kao niti vunice u korpi, i tako zamrsile da se više nisu mogle rasplesti. Ponekad je, kad bi ostala sama, bila u stanju to da uradi. Mogla je da bude razumna, i tada bi shvatila sva osećanja koja joj leže na srcu, i razmišljala o svakom posebno.
U tim trenucima govorila je sebi: Reći ću Alastoru da više ne želim da ga viđam. Otići ću kod Ksante i reći joj šta sam učinila, i moliti je da mi oprosti. Misliću samo na svoje obaveze. Tada bi dobila poruku od njega. 'Čekaj me kod ruševina. Dođi do ruševina.'
Rekao joj je da niko drugi ne zna za njih. Ta kuća i imanje nekad su pripadali bratu njegovog oca koji je sada bio mrtav, a čitav posed je propao.
A ona je svaki put odlazila. Ležala je naslonjena na njegovu ruku, i posmatrala ga. Celim telom je čeznula za njim, želela samo da ga uzme u naručje i na trenutak sve zaboravi, ali se uzdržavala. Neko bi mogao proći kraj ruševina i zalutati među njih: neko dete, životinja, a Marpesi se činilo da bi umrla kad bi je neko video u ljubavnim položajima, koji su tako nedostojni, tako - ona pocrvene smešni kada ih samo posmatraš.
"Onda možemo da idemo" reče Alastor. "Nema razloga da ostanemo ovde..."
Ako nećemo voditi ljubav, pomisli Marpesa. Ne želiš da razgovaraš sa mnom. Nije ti dovoljno da samo sediš kraj mene. Imaš pametnija posla nego da budeš sa mnom ako ne želim da ti udovoljim. To zapravo misliš, pa zašto onda ne kažeš?
Ćutala je, ali je u tom trenutku odlučila. Ovo je poslednji put da je došla do ruševina. Videćemo, pomisli ona, kako će ti se to dopasti.
Naglas je rekla: "Hajdemo, onda. Već je kasno."
Alastor ustade i krenu po razrušenom kamenju, čak se i ne osvrnuvši da vidi da li ga ona prati. Hodali su razdvojeno, ne razgovarajući.
Odjednom se s gradskih zidina začu pobedonosna jeka, koja je odzvanjala u vazduhu.
"Slušaj", reče Alastor. "Nešto se desilo. Propustio sam nešto. Moram da idem da vidim šta je to. Baš mi je krivo. Šta ako se dogodilo nešto važno? Možeš li sama? Smeta li ti da malo požurim?" "Sve je u redu, hvala" reče Marpesa.
Alastor je na trenutak pogleda, nasmeši se i dotaknu joj ruku.
"Ne možemo ovako" reče on. "Naći ću neko mesto za nas. Znam da mrziš da se sastajemo ovde. Ne brini. Poslaću ti poruku. Ali sad moram da idem. Ko zna šta se desilo? Zdravo."
"Zdravo" odgovori Marpesa. Ali on je već nestao, odjurio ka zidinama.
Više i ne misli na mene, pomisli ona. Ja sam mu nevažna.
Posmatrala ga je kako trči. Za njim je jurio crni ratnik i Marpesa prepozna Areja, boga rata. Često ga je viđala na Polju, u dugom, širokom ogrtaču, tamnom poput noći.