Dejvid Koperfild

GLAVA LVII
ISELJENICI

Imao sam da uradim još jednu stvar pre nego što pustim na volju ovim osećanjima; to jest da ono što se desilo sakrijem od onih koji su polazili na put; i da ih pustim da se navezu na more u blaženom neznanju. S tim se nije smelo oklevati.
Još iste večeri odvedoh gospodina Mikobera na stranu i poverih mu zadatak da pazi da gospodin Pegoti ne dozna nešto o poslednjoj nesreći. On predano uze na sebe da to uradi, i da zapleni sve novine preko kojih bi to saznanje, da nije te predostrožnosti, moglo dopreti do njega.
»Da dopru do njega, gospodine«, reče gospodin Mikober udarajući se po grudima, »prvo moraju proći kroz ovo telo«.
Moram primetiti da je gospodin Mikober u svom podešavanju samoga sebe za život u novom društvu dobio smeli gusarski izgled, koji, istina, nije bio sasvim odmetnički, ali odbranben i budan. Rekao bi čovek da je čedo divljine, koje je dugo naviklo da živi slobodno od stege civilizacije i koje se sad vraća u svoj divlji, rodni kraj.
Pored ostalih stvari, na sebe je navukao odelo od voštanog platna i natakao slamni šešir, koji je bio spolja prevučen smolom ili katranom. U tom grubom odelu, sa običnim mornarskim dogledom pod pazuhom, i uz onaj svoj trik da znalački, kao iskusan mornar, baca poglede prema nebu kao da gleda hoće li naiči ružno vreme, ličio je daleko više na moreplovca, bar po držanju, nego gospodin Pegoti. Sva njegova porodica bila je spremna za borbu, ako mogu tako da se izrazim. Gospođu Mikober zatekoh u tesnoj i vrlo strogo priljubljenoj kapi, vezanoj ispod brade, i onako umotanu u šal, kao što je tetka mene umotala kad me je ono prvi put primila, to jest kao kakav zavežljaj, dok je odostrag bio vezan čvrst čvor. Videh i gospođicu Mikober na isti način spretno opremljenu za rđavo vreme, bez ičeg suvišnog na sebi. Mladi Mikober se jedva video iz debele pletene vunene košulje i čupavog mornarskog odela kakvo nikad nisam video; dok su deca bila umotana u nepromočive navlake, kao konzervirano meso. I gospodin Mikober i njegov najstariji sin imali su malo zasukane rukave, kao da su spremni da priteknu u pomoć gde bude potrebno ili da »priskoče« i da na najmanji mig iz glasa viknu: »O... ruk! O ... ruk!«
Tako ih ja i Tredls zatekosmo u suton jedne večeri kako skupljeni na drvenim stepenicama, koje su u ono vreme bile poznate kao Hangerfordske stepenice, posmatraju odlazak čamca koji je nosio nešto njihovih stvari na brod. Tredlsu sam bio ispričao o onom strašnom događaju, što ga je jako potreslo; ali nije bilo sumnje da će biti tako dobar da to zadrži u tajnosti, te je došao da mi učini tu poslednju uslugu. Na tom mestu sam odveo i gospodina Mikobera na stranu i dobio njegovo obećanje.
Porodica gospodina Mikobera je stanovala u nekoj maloj, prljavoj, rabatnoj gostionici, koja je u to vreme bila sasvim blizu uz stepenice i čije su se isturene drvene sobe nadnosile nad reku. Svi su oni kao iseljenici izazivali izvesno interesovanje u Hangerfordu i oko njega, pa su privlačili tolike posmatrače, da smo bili srećni što možemo da se povučemo u njihovu sobu. Bila je to jedna od drvenih odaja na spratu ispod koje se dizala i spuštala plima i oseka. Tu su bile moja tetka i Agnesa, zaposlene pravljenjem nekih sitnijih dečjih oprema na priliku odela. Pegoti je mirno pomagala, dok je pred njom stajala ona ravnodušna kutija za rad, aršin i komadić voska — stvari koje su sad već nadživele toliko njih.
Nije lako bilo odgovarati na njena pitanja, a još manje šapnuti gospodinu Pegotiju, kad ga gospodin Mikober uvede, da sam predao pismo i da je sve u redu. Ali učinih i jedno i drugo, te ih razveselih. Ako sam ma i najmanje pokazivao ono što sam osećao, moja lična žalost bila je dovoljno objašnjenje za to.
»A kad polazi lađa, gospodine Mikobere?« upita moja tetka.
Gospodin Mikober je smatrao za potrebno da postepeno pripremi moju tetku ili svoju ženu, te reče da će poći pre nego što je on juče očekivao.
»Sigurno vam je čamac doneo vesti?« reče tetka.
»Jeste, gospođo«, odgovori on.
»Pa?« reče tetka. »Ona polazi...«
»Gospođo«, odgovori on, »javili su mi da svakako treba da budemo na palubi do sutra ujutru pre sedam«.
»Oho!« reče tetka, »to je brzo. Je li to u vezi s morem, gospodine Pegoti?«
»Jeste, gospođo. Spustiće se niz reku sa plimom u to vreme. Ako gos‘n David i moja sestra dođu na brod u Greivzend, posle podne sledećeg dana, videće nas poslednji put«.
»I hoćemo«, rekoh ja, »naravno«.
»A dotle, dok ne izađemo na more«, primeti gospodin Mikober i značajno pogleda u mene, »gospodin Pegoti i ja ćemo dobro paziti na naše blago i na našu imovinu. Ema srce moje«, reče gospodin Mikober i pročisti grlo na svoj veličanstveni način, »moj prijatelj gospodin Toma Tredls toliko je ljubazan, da mi je šapnuo na uvo molbu da mu se dopusti da pripremi sastojke potrebne za spravljanje umerene količine onog napitka koji je u našoj duši naročito vezan sa pečenim biftekom stare Engleske. Jednom reči, mislim na punč. Pod običnim okolnostima ustezao bih se da zamolim za snishodljivost gospođicu Trotvud i gospođicu Vikfild, ali...«
»Ja vam za sebe mogu reći«, reče tetka, »da ću vam sa najvećim zadovoljstvom napiti za sreću i napredak, gospodine Mikobere«.
»I ja!« reče Agnesa nasmešivši se.
Gospođin Mikober smesta siđe u krčmu, gde se osećao kao kod svoje kuće, pa se posle izvesnog vremena vrati sa vrčem koji se pušio. Morao sam zapaziti da je limunove ljuštio svojim perorezom, koji je, kao nož iskusnog iseljenika, bio čitavu stopu dugačak. Pošto ga — naravno bez ikakvog razmetanja — obrisa o rukav svoga kaputa, videh da su i gospođa Mikober i druga dva starija člana porodice snabdeveni sličnim užasnim oruđem, dok je svakom detetu o telo bila pričvršćena drvena kašika obešena o jaki kanap. U tom istom duhu pripremanja za život na lađi i u divljini, gospodin Mikober je punč gospođi Mikober, svom najstarijem sinu i svojoj kćeri — umesto da ih nalije u vinske čaše, što je mogao, jer ih je u sobi bila puna polica — nasuo u nekoliko gnusnih limenih lončića; i nisam nikad video da toliko uživa kao tada dok je ispijao punč iz svog naročitog lončića od jedne pinte i kad je pri kraju večere vraćao to lonče u džep.
»Mi sad ostavljamo raskoš stare zemlje«, reče gospodin Mikober sa velikim zadovoljstvom što ga se odriče, »Žitelji šumski, naravno, ne mogu očekivati da će imati udela u udobnostima zemlje slobodnih«.
Uto uđe neki dečko i reče da gospodina Mikobera dole neko traži.
»Imam predosećanje«, reče gospođa Mikober, spuštajući svoj limeni lončić, »da je to neki član moje porodice«.
»Ako je tako, draga moja«, primeti gospodin Mikober padajući malo u vatru kao obično kad počne da govori o tom predmetu, »taj će član tvoje porodice, bio to on, ona ili ono, pošto nas je pustio da dosta dugo čekamo, sad možda pričekati dok meni ne bude zgodno«.
»Mikobere«, reče njegova žena tihim glasom, »u ovakvom trenutku kao što je ovaj...«
»,Ne pristoji se‘«, reče gospodin Mikober ustajući, »,da svaka ljubazna uvreda povuče svoju osudu‘. Ema, prekor primam na znanje«.
»Moja porodica je na šteti, Mikobere«, primeti njegova žena, »a ne ti. Ako je moja porodica najzad osetila čega se lišavala usled svog sopstvenog ponašanja u prošlosti, a sad želi da prijateljski pruži ruku, ne treba je odbiti«.
»Draga moja«, odgovori on, »neka tako bude«.
»Ako ne za njenu ljubav, Mikobere, ono za moju«, reče njegova žena.
»Ema«, odgovori on, »takvo je shvatanje tog pitanja u ovom trenutku neodoljivo. Ja se, istina, ni sad ne mogu obavezati da ću pasti oko vrata tvojoj porodici, ali svakako neću dopustiti da se ljubazna toplina člana tvoje porodice koji nas pohodi sada smrzne«.
Gospodin Mikober izađe i ostade napolju neko vreme, a gospođa Mikober se dotle pomalo pribojavala da nije došlo do reči između njega i onogo člana. Najzad se pojavi onaj isti dečko, pa mi predade cedulju napisanu olovkom, sa zaglavljem kao na sudskim aktima: »Hip protiv Mikobera«. Iz ove isprave doznadoh da se gospodin Mikober nalazi na vrhuncu očajanja, pošto je opet uhapšen, i da me moli da mu po donosiocu pošaljem nož i limeno lonče, pošto mu te stvari mogu korisno poslužiti u zatvoru za kratko vreme koje mu još ostaje da živi. I još me zamoli za poslednju uslugu koju mu mogu učiniti kao prijatelj, da odvedem njegovu porodicu u parohijski sirotinjski dom i da zaboravim da je ikada živeo takav stvor.

Ja naravno na ovu cedulju odgovorih time što odoh sa dečkom da isplatim novac, i tu nađoh gospodina Mikobera kako sedi u jednom kutu i gleda sumorno u policijskog činovnika koji ga je uhapsio. Kad ga otpustiše, on me zagrli vrlo usrdno i zavede u svoju beležnicu celo to trgovačko poslovanje, naročito strogo pazeći, sećam se, na pola penija koje sam ja u nepažnji ispustio dok sam mu kazivao ukupan iznos.
Ova ga znamenita beležnica na vreme podseti na jedno drugo trgovačko poslovanje. Kad se vratismo gore u sobu (gde svoje odsustvo objasni rečima da je proizašlo iz okolnosti nezavisnih od njegove volje), on izvadi iz beležnice veliki tabak hartije koji je bio savijen i prekriven dugim; pažljivo sračunatim sumama. Iz onog što sam uočio čim sam bacio jedan pogled na njih, mogu reći da sam takve sume viđao samo u školskim računicama. To su, izgleda, bili proračuni interesa na interes onoga što je on nazivao »glavnicom od četrdeset i jedne funte, deset šilinga i jedanaest i po penija« za razne rokove. Pošto ih je pažljivo pregledao i izvršio brižljivu procenu svoje imovine, došao je do zaključka da treba da izabere tu sumu, koja je predstavljala celokupni iznos kad se sračuna i doda interes na interes za dve godine, petnaest kalendarskih meseci i petnaest dana od tog dana. Na čitav taj iznos bio je napisao vrlo uredno priznanicu, koju sad na licu mesta pruži kao potpunu isplatu svog duga, kao između čoveka i čoveka, i uz mnogo zahvaljivanja.
»Još uvek predosećam«, reče gospođa Mikober zamišljeno mašući glavom, »da će se moja porodica pojaviti pre nego što pođemo«.
Gospodin Mikober je očevidno imao svoje lično predosećanje o toj stvari, ali ga metnu u svoj limeni lončić i proguta.
»Ako ikad budete imali prilike da pišete u domovinu s puta, gospođo Mikober«, reče tetka, »morate nam se javiti«.
»Draga moja gospođice Trotvud«, odgovori ona, »biću presrećna što mogu da mislim da neko želi da čuje o nama. Neću propustiti priliku da vam pišem. Uverena sam da gospodin Koperfild, naš prisni prijatelj, neće imati ništa protiv toga da ponekad primi vesti od one koja ga je poznavala dok blizanci još nisu bili svesni«.
Ja rekoh da se nadam da ću čuti o njima kad god ona bude dobila priliku da piše.
»Bogu hvala, biće mnogo takvih prilika«, reče gospodin Mikober. »Okean je u ovo doba pun brodova; sigurno ćemo mnoge sresti za vreme plovidbe. Treba samo preći preko mora«, reče gospodin Mikober igrajući se svojim monoklom, »samo preći. Daljina je samo prividna«.
Sad mislim kako je čudna, ali koliko svojstvena gospodinu Mikoberu, bila činjenica da je on, kad je polazio iz Londona u Kenterberi, govorio kao da ide nakraj sveta, a krećući iz Engleske u Australiju, kao da ide na mali izlet preko kanala.
»Prilikom putovanja pokušaću«, reče gospodin Mikober, »da im razvezem priče nadugačko i naširoko, a verujem i da će se pesme moga sina Vilkinsa rado slušati dok na brodu budemo sedeli kraj vatre. Kad gospođa Mikober bude mogla da se pouzda u svoje noge na brodu koji se ljulja, pa dobije kako se to kaže ,morske noge‘ — izraz u kojem, verujem, nema nikakve neuputnosti — ona će im pevati ,Malog Taflina‘. Morske svinje i delfini često će se, verujem, viđati mimo pramca, a i s krme ćemo na desnu i levu bandu stalno otkrivati zanimljive objekte. Ukratko«, reče gospodin Mikober na svoj stari gospodstveni način, »verovatno je da će sve biti toliko uzbudljivo od kobilice do jarbola i na sve strane, da ćemo se kad osmatrao na svojoj osmatračnici vrh glavne katarke vikne: ,Zemlja! Zemlja‘ — i te kako iznenaditi«.
Na to on jednim teatralnim pokretom iskapi sadržinu svog limenog lončeta kao da je već preplovio more i odlično položio ispit pred najvišim pomorskim stručnjacima.
»A ja se najviše uzdam, dragi Koperfilde«, reče gospođa Mikober, »da ćemo možda u nekim izdancima naše porodice opet živeti u starom kraju. Ne mršti se, Mikobere! Sad ne mislim lično na svoju porodicu, već na decu naše dece. Ma koliko bio snažan izdanak«, reče gospođa Mikober mašući glavom, »ja ne mogu zaboraviti glavno stablo, a kad naša loza postane istaknuta i bogata, priznajem da bih poželela da to bogatstvo dospe u kovčeg Britanije«.
»Draga moja«, reče gospodin Mikober, »Britaniji šta bog da. Moram reći da ona nikad nije učinila mnogo za mene i da ja u tom pogledu nemam neke naročite želje«.
»Mikobere«, odgovori gospođa Mikober, »ja ti opet velim da tu grešiš. Odlaziš u tu daleku zemlju da ojačaš, a ne da oslabiš veze između sebe i Albiona«.
»Ta veza o kojoj je reč, ljubavi moja«, odgovori gospodin Mikober, »ponavljam, nije mene ničim zadužila, niti mi nametnula kakvu ličnu obavezu, tako da sad nemam baš nikakvih skrupula u pogledu sklapanja druge veze«.
»Mikobere«, odgovori gospođa Mikober, »opet ti velim da se u tome varaš. Ti ne poznaješ svoju moć, Mikobere. To je baš ono što će ojačati, čak i samim ovim korakom što ga sad preduzimaš, tu vezu između tebe i Albiona«.
Gospodin Mikober je sedeo u svojoj naslonjači, podignutih obrva, upola primajući i upola odbijajući poglede koje je gospođa Mikober izlagala, ali vrlo osetljiv za ono što proriču.
»Dragi moj gospodine Koperfilde«, reče gospođa Mikober, »Želela bih da gospodin Mikober shvati svoj položaj. Izgleda mi veoma važno da gospodin Mikober shvati svoj položaj još od trenutka kad se ukrcamo. Pošto me odavno poznajete, dragi moj gospodine Koperfilde, vi ćete znati da nemam sklonost gospodina Mikobera da sve vidim ružičasto. Moja je narav, ako mogu tako da kažem, prvenstveno praktična. Ja znam da je to dugi put. Znam da će na njemu biti mnogo lišavanja i nezgoda. Ne mogu da zažmurim pred tim činjenicama. Ali isto tako znam šta je gospodin Mikober. Znam skrivenu moć gospodina Mikobera, I zato smatram da je neophodno potrebno da gospodin Mikober shvati svoj položaj«.
»Ljubavi moja«, primeti on, »možda ćeš dozvoliti da primetim kako je lako moguće da ja stvarno shvatam svoj položaj u ovom trenutku«.
»Mislim da ne shvataš, Mikobere«, odgovori ona. »Ne potpuno. Dragi moj gospodine Koperfilde, gospodin-Mikoberov slučaj nije običan. Gospodin Mikober odlazi u daleku zemlju isključivo zato da bi ga prvi put shvatili i pravilno ocenili. Ja bih želela da gospodin Mikober zauzme mesto na kljunu lađe i da odlučno kaže: ,Dođoh da osvojim ovu zemlju! Gde su vaše počasti? Gde vam je bogatstvo? Gde su položaji sa velikim novčanim prihodima? Ovamo s njima! Sve je to moje!‘« Gospodin Mikober je, bacajući pogled po svima nama, mislio, izgleda, kako ta ideja nije loša.
»Želela bih, ako se jasno izražavam«, reče gospođa Mikober svojim besedničkim tonom, »da gospodin Mikober bude Cezar svoje sreće. Izgleda mi da je to njegov pravi položaj, dragi gospodine Koperfilde. Želim da od prvog trenutka našeg puta gospodin Mikober stane na pramac i da kaže: »Dosta je bilo odlaganja; dosta razočaranja; dosta oskudice. To je bilo u staroj zemlji. Ovo je sad nova. Požurite sa odštetom. Ovamo s njom!«
Gospodin Mikober odlučno prekrsti ruke s izrazom rešenosti na licu, kao da je u tom trenutku bio figura na pramcu broda.
»Pa kad on tako učini«, reče gospođa Mikober, »potpuno svestan svog položaja, zar nisam u pravu kad kažem da će gospodin Mikober time osnažiti, a ne oslabiti, svoje veze sa Britanijom? Zar će mi neko reći da se njegov uticaj, kad već postane važna javna ličnost na onoj polovini zemljine kugle, neće osetiti kod kuće? Zar mogu biti toliko plitka da pomislim da gospodin Mikober, dok svojom darovitošću i poletnom snagom bude stajao na krmilu u Australiji, neće značiti ništa u Engleskoj? Ja sam samo prosta ženska glava, ali ne bih bila dostojna sebe same ni svoga tate kad bih sebi imala da prebacim takvu besmislenu slabost«.
Uverenje da su njeni dokazi nepobitni, dalo je glasu gospođe Mikober takvu moralnu uzvišenost, kakvu, mislim, nikad pre toga nisam čuo kod nje.
»I, eto, iz tog razloga«, reče gospođa Mikober, »ja utoliko više želim da u budućnosti opet živimo na rodnoj grudi. Gospođin Mikober može postati — ne mogu kriti od sebe da postoji mogućnost da gospodin Mikober postane — jedna stranica Istorije; te će biti potrebno , da bude zastupljen u zemlji koja ga je rodila, mada mu nije dala zaposlenje«.
»Ljubavi moja«, primeti gospodin Mikober, »ne mogu da se ne osetim uzbuđen tvojom prisnom odanošću. Uvek sam voljan da cenim zdravi razum, što ima da bude, biće. Neka me bog sačuva i sakloni od toga da uskratim svojoj domovini i najmanji deo blaga koji će možda nagomilati moji potomci!«
»To je lepo«, reče moja tetka i klimnu glavom prema gospodinu Pegotiju. »Pijem za ljubav sviju vas i želim da vas prate svako dobro i sreća«.
Gospodin Pegoti spusti dvoje dece koje je cupkao na kolenima, pa se pridruži gospodinu i gospođi Mikober, koji su pili u zdravlje sviju nas, a kad on i Mikoberovi srećno stisnuše ruke kao drugovi i kad njegovo preplanulo lice sinu i razvuče se u osmeh, ja osetih da će on prodreti, steći dobar glas i biti omiljen ma kuda išao.
Čak se i deca uputiše da drvenim kašikama zahvate iz gospodin-Mikoberovog lončeta, pa da gutnu u naše zdravlje. Kad se i to svrši, moja tetka i Agnesa ustadoše i oprostiše se od iseljenika. Bio je to tužan oproštaj. Svi su plakali; deca su se pripijala uz Agnesu do poslednjeg trenutka, a sirota gospođa Mikober ostade vrlo neraspoložena, jecajući i plačući kraj slabe sveće, usled koje mora da je soba, gledana s reke, izgledala kao kakva bedna kula svetilja.
Sledećeg jutra opet siđoh tamo da vidim jesu li otišli. Otišli su čamcem još oko pet sati ujutru. To je za mene bio čudan primer kako takvi rastanci ostavljaju prazninu. Ona rabatna kuća i one drvene stepenice vezale su se za njih u mome sećanju tek od prošle noći, pa ipak su mi sada, bez njih, izgledale puste i napuštene.
Sutradan posle podne moja stara dadilja i ja odosmo u Greivzend. Videsmo lađu na reci okruženu mnogim čamcima; duvao je pogodan vetar; na katarci se video znak za plovljenje. Smesta iznajmih čamac, pa zaveslasmo prema njoj, i pošto se probismo kroz vrtlog meteža u čijem se središtu lađa nalazila, popesmo se na palubu.
Na palubi nas je čekao gospodin Pegoti. On mi reče da su gospodina Mikobera upravo tog trenutka opet uhapsili, poslednji put, na Hipovu tužbu i da je, prema mojoj ranijoj molbi, on položio novac, koji mu ja vratih. On nas onda odvede u srednji prostor broda i tu nestade mog straha da je nešto doznao o onome što se desilo, kad gospodin Mikober izađe iz mraka, pa ga uze za ruku s prijateljskim i zaštitničkim izrazom i reče da se od pretprošle noći nisu skoro ni za trenutak rastajali.
Čudan mi je izgledao taj prizor, tako zatvoren i mračan, da u prvi mah gotovo ništa nisam raspoznao, ali se postepeno raščisti, kad mi se oči privikoše na sumrak, te mi se činilo kao da se nalazim usred neke Ostadove slike. Tu, među debelim gredama, potpornim stubovima, šipovima, iseljeničkim posteljama u vidu polica, sanducima, balama, buradima i gomilama raznog prtljaga — da je sve bilo obasjano ponegde svetiljkama koje su se klatile, a ponegde žutom dnevnom svetlošću koja je prodirala kroz platnene ventilatore ili otvore na palubi — gurale su se grupe ljudi koji su sklapali nova prijateljstva, opraštali se jedni od drugih, razgovarali, smejali se, vikali, jeli i pili; neki već smešteni u onih nekoliko stopa svog prostora, sa već osnovanim domaćinstvom i malom decom potrpanom po stolicama ili po majušnim naslonjačama; dok su drugi, očajni što ne mogu da nađu mesta za odmor, neutešno lutali. Od male novorođenčadi koja su za sobom imala nedelju-dve dana života, pa do pogrbljenih staraca i starica koji su možda imali još nedelju-dve života pred sobom; i od orača koji su na svojoj obući nosili englesku zemlju, pa do kovača koji su nosili na svojoj koži pomalo engleske čađi i dima — sva su doba i zanimanja bila zastupljena u tom uskom prostoru na donjem spratu lađe, između paluba.
Dok mi je pogled kružio po tom mestu, učini mi se da vidim kako kraj nekih otvorenih vrata, sa jednim Mikoberovim detetom, sedi neka prilika koja liči na Emiliju, na koju prvo obratih pažnju kad videh kako se od nje rastaje s poljupcem jedna druga prilika, koja me, dok je tiho odlazila kroz gomilu, podseti na Agnesu! Ali je ja, u onom muvanju i zbrci, kao i u nesređenosti mojih sopstvenih misli, izgubih iz vida; a zatim samo znam da je kad sve posetioce opomenuše da je došlo vreme da napuste brod, moja dadilja plakala na sanduku kraj mene, i da je gospođa Gamidž, kojoj je pomagala neka pognuta mlada žena u crnini, marljivo uređivala gospodin Pegotijeve stvari.
»Imate li da mi kažete još nešto, gos‘n Davide?« reče on. »Je li ostalo što da se kaže pre no što se rastanemo«.
»Jedna stvar!«, rekoh ja. »Marta!«
On dotače po ramenu onu mladu ženu koju sam pomenuo i Marta se stvori preda mnom.
»Bog neka vas blagoslovi, dobri čoveče!« viknuh ja. »Vodite je sa sobom?«
Ona odgovori umesto njega, briznuvši u plač. Više nisam mogao da govorim, već samo stisnuh njegovu ruku; ako sam ikad voleo i poštovao kog čoveka, tog sam čoveka voleo od sveg srca.
Stranci su brzo napuštali brod. Meni je preostajao još najteži zadatak. Rekoh mu šta mi je ona plemenita duša koje je nestalo ostavila u amanet da mu kažem na rastanku. To ga jako uzbudi. Ali kad mi on u odgovor na to poveri poruke pune ljubavi i žaljenja namenjene ušima koje više ne čuju, ja se uzbudih više nego on.
I najzad dođe vreme. Ja ga zagrlih, pa uzeh pod ruku svoju dadilju, koja je plakala, te žurno pođoh s broda. Na palubi se oprostih od sirote gospođe Mikober; gledala je rasejano unaokolo i tražila čak i tada nekog od svoje porodice, a poslednje su joj reči upućene meni bile da nikad neće napustiti gospodina Mikobera.
Pređosmo preko ograde i spustismo se u svoj čamac, pa se malo odmakosmo da gledamo kako će brod zaploviti. Bio je to trenutak mirnog, sjajnog sunčevog zalaska. Lađa je ležala između nas i rumene svetlosti, tako da se svako tanko uže i motka od jedrila jasno ocrtavala na toj sjajnoj podlozi. Nikad nisam video prizor koji je u isto vreme bio tako divan, tako tužan i tako pun nade kao tu sjajnu lađu koja je mirno ležala na zarudeloj vodi, a na njoj, kraj ograde, sav onaj silan svet. Sve se to sleglo, tiskalo, gologlavo, i mukom zamuklo za taj jedan trenutak. Kad se jedra podigoše prema vetru i kad se brod stade micati, sa svih čamaca se prolomi trokrako »ura!«, što oni na brodu prihvatiše, te ponovo odjeknu i bi opet ponovljeno i s jedne i sa druge strane. Umalo mi srce ne puče kad čuh tu graju i videh mahanje šešira i maramica — i tada ugledah nju!
Videh je kraj ujaka kako drhće na njegovom ramenu. On živo rukom pokaza prema meni, i ona nas vide, pa nam domahnu poslednje zbogom. O, Emilijo, lepa i klonula, prioni uz njega svim poverenjem svog srca, jer se on držao tebe svom snagom svoje velike ljubavi.
Okruženi ružičastom svetlošću, stajali su visoko na palubi, po strani, jedno uz drugo, ona priljubljena uz njega, a on ju je držao rukom; i tako svečano otkliziše u daljinu. Noć je pala na kentske brežuljke kad nas izvezoše na obalu — i na moju dušu.

GLAVA LVIII
ODSUTNOST

Spustila se na mene duga i sumorna noć, puna aveti mnogih dana, mnogih dragih uspomena, mnogih zabluda, mnogog uzaludnog žaljenja i kajanja.
Otišao sam iz Engleske; ne znajući, čak ni tada koliki potres imam da pretrpim. Ostavio sam sve one koji su mi bili dragi i otišao; poverovao sam da sam bol već prepatio i da je minuo. Kao što čovek na bojnom polju dobije smrtnu ranu, a gotovo i ne zna da je pogođen, tako i ja, kad ostadoh sam sa svojim neposlušnim srcem, nisam shvatio sa kakvom ranom ono ima da se nosi.
To mi saznanje ne dođe tako brzo, već malo-pomalo, zrno po zrno. Očaj sa kojim sam otputovao postajao je svakog sata sve dublji i širi! U početku je to bilo mučno osećanje gubitka i tuge, u kome sam razaznavao malo što drugo. Ali je postepeno i neprimetno prelazilo u beznadežnu svest o svemu što sam izgubio — ljubav, prijateljstvo, interesovanje; o svemu što je otišlo u prah i pepeo, moje prvo poverenje, moja prva ljubav, sve kule u vazduhu mog života; o svemu što je ostalo — prazne ruševine i pustoš svuda oko mene, bez prekida, sve do tamnog vidika.
Ako je u mom bolu bilo neke sebičnosti, nisam je bio svestan. Tugovao sam za svojom detinjastom ženicom, koja je tako ustrgnuta u cvetu mladosti. Tugovao sam za onim koji je mogao da zadobije ljubav i divljenje hiljada ljudi, kao što je tako davno zadobio i moju. Tugovao sam za onim prepuklim srcem koje je našlo mir u burnom moru; i za odlutalim u svet ostacima onog skromnog doma u kome sam, još kao dete, slušao kako zavija noćni vetar.
Najzad izgubih svaku nadu da ću naći izlaz iz tog stanja nagomilane tuge u koje sam zapao. Lutao sam od mesta do mesta i svuda nosio svoj teret. Osećao sam svu njegovu težinu i povijao se pod njim, a u srcu sam govorio da nikad ne može postati lakši.
Kad taj moj jad stiže do vrhunca, pomislih da ću umreti. Ponekad mi se činilo da bih voleo da umrem kod kuće, pa sam stvarno udarao natrag, da što pre stignem kući. A ponekad sam opet i dalje išao iz grada u grad, tražio ne znam šta i pokušavao da za sobom ostavim ni sam ne znam šta.
Nisam u stanju da pretpostavim jednu po jednu sumorne mene duševne utučenosti kroz koje sam prolazio. Ima snova koji se mogu samo nepotpuno i nejasno opisati; i kad sam sebe nagnam da se osvrnem na to doba svog života, čini mi se da se prisećam takvog sna. Vidim samo sebe kako prolazim pokraj sve novih zanimljivosti stranih gradova, palata, katedrala, hramova, slika, dvoraca, grobova, čudnih ulica — starih poprišta istorije i mašte — kao što bi prolazila kakva sanjalica, svuda noseći svoj bolni teret i gotovo nesvestan predmeta koji su se gubili preda mnom. Ravnodušnost prema svemu, sem prema tuzi, bila je noć koja je pala na moje neobuzdano srce. Pustite me da pogledam iz te noći — kao što sam najzad i učinio, bogu hvala! — i iz njenog sna, dugog, tužnog i nesrećnog — u zoru!
Mnogo sam meseci putovao sa ovim sve tamnijim oblakom na duši. Neki nerazumljivi razlozi koji mi nisu dali da se vratim kući — razlozi koji su se uzalud u meni borili da dođu do jasnijeg izražaja — držali su me na putu. Ponekad sam išao iz mesta u mesto ne zadržavajući se nigde, a ponekad dugo ostajao na jednom mestu. Nigde nikakvog cilja nisam imao, nikakve misli u sebi koja bi me podržavala.
Bio sam u Švajcarskoj. Došao sam tamo iz Italije preko jednog od velikih klanaca u Alpima, i lutao sa vođom po mučnim, zabačenim planinskim stazama. Možda je mom srcu govorila nešto ona njihova grozovita osama, ali nisam bio toga svestan. Osetio sam uzvišenost i čudo onih vrtoglavih visina i ponora, onih hučnih gorskih bujica, one pustoši leda i snega; ali me tada još nisu ničemu drugom naučili.
Jedne večeri, pre sunčeva zalaska, siđoh u neku dolinu gde je trebalo da se odmorim. Dok sam silazio u nju krivudavom stazom po padini planine, odakle videh sunce kako sija daleko dole, mislim da se u mojim grudima pokrenulo neko već odavno zamrlo osećanje lepote i tišine, neko blagotvorno dejstvo koje je stvarao taj mir. Sećam se da sam jednom zastao, da sam osetio neku vrstu tuge koja mi nimalo nije pritiskivala dušu i nije bila sasvim beznadežna. Sećam se da sam se skoro ponadao da je u meni moguća promena nabolje.
Stigoh u dolinu. Večernje sunce je u taj mah obasjavalo udaljene snežne vrhove, koji su se sklapali oko nje kao večiti oblaci. Podnožja planina, koje su gradile klanac u kojem je ležalo seoce, bila su puna zelenila, a visoko iznad tog pitomog rastinja rasla je tamna jelova šuma, koja je zadirala kao klin u ledene smetove snega i zadržavala usove. A povrh nje gomilale su se strme vrleti sve jedna na drugu, sure stene, sjajni led i glatke, zelene pege pašnjaka; i sve se to postepeno stapalo sa snegom, koji je sve ovenčavao. Ovde-onde po planinskim padinama, rasute kao tačke, od kojih je svaka tačkica bila ljudski dom, ležale su usamljene drvene kućice, tako sićušne prema ogromnim visovima, da su izgledale i suviše male čak i za igračke. To je bio slučaj i sa zbijenim selom u dolini, sa njegovim drvenim mostom prebačenim preko potoka, ispod koga je strmoglavo leteo potok niz polomljeno stenje i hučao između drveća. U mirnom vazduhu čulo se daleko pevanje — glasovi čobana; ali kako je jedan sjajan večernji oblak plovio nad planinskom kosom, gotovo sam mogao poverovati da je dolazilo s njega i da je to neka nadzemaljska muzika. Sasvim iznenada u tom vedrom spokojstvu progovori mi velika Priroda i toliko mi ublaži tugu, da spustih umornu glavu na travu i zaplakah kako još nisam plakao od kako je Dora umrla!
Našao sam svežanj pisama koji je bio stigao tek pre nekoliko minuta, te odlutah iz sela da ih pročitam dok mi se sprema večera. Drugi svežnji pisama nisu me našli, te dugo vremena nisam primao poštu. Otkako sam otišao, nisam imao snage ni strpljenja da išta napišem, sem dva-tri reda, koliko da javim da sam dobro i da sam stigao u to i to mesto.
Svežanj mi je bio u ruci. Otvorih ga i stadoh čitati Agnesino pismo.
Ona je bila srećna i korisna i uspevala u poslu, kao što se nadala. To je bilo sve što mi je pisala o sebi. Ostatak pisma se odnosio na mene.
Nije mi davala nikakve savete, nije mi nametala nikakve dužnosti; samo mi je govorila na svoj topli način koliko veruje u mene. Zna, pisala je ona, da će priroda kao što je moja ubrzo ucveljenost pretvoriti u dobro, i da će me iskušenja i uzbuđenja samo uzdići i ojačati. Sigurna je da ću kroz bol koji sam pretrpeo doći do postojanijeg i višeg stremljenja u svakom pothvatu. Ona, koja se toliko ponosi mojom slavom i očekuje još veću, dobro zna da ću ja i dalje vredno raditi. Zna da se bol u meni ne može pretvoriti u slabost, nego u snagu. Kao što su mi patnje iz detinjstva pomogle da postanem ono što jesam, tako će me i velike nesreće osnažiti da budem još bolji; i daću onako isto kao što su one mene poučile, i ja poučavati druge. Preporučuje me bogu, koji je uzeo moju nevinu dragu u svoj mir, i voli me svojom sestrinskom ljubavlju, i prati uvek ma kuda išao, ponosna onim što sam učinio, i još ponosnija onim što mi je određeno da učinim.
Metnuh pismo u nedra i pomislih kakav li sam bio pre jednog sata! Kad čuh kako glasovi zamiru u daljini i kad videh kako mirni večernji oblak gubi svoj sjaj, a sve boje u daljini blede, dok zlatni sneg na planinskim vrhovima postaje daleki deo bledog noćnog neba, i kad ipak osetih da se sa moje duše diže mrak i da se rasturaju sve njene senke, ne nađoh imena za ljubav koju osetih prema njoj, koja mi otada postade draža nego ikad dotle.
Pročitavao sam njeno pismo mnogo puta. Odgovorih joj još pre no što sam legao. Rekoh joj da vapijem za njenom pomoći i da bez nje nisam i nikad nisam bio ono što ona misli da jesam, ali da me ona nadahnjuje da to budem, te da ću pokušati.
I pokušao sam. Još tri meseca je trebalo da se navrši godina dana od početka moje tuge. Odlučih da ne donesem nikakve odluke dok ne prođu ta tri meseca, već da samo pokušam. Celo to vreme provedoh u toj dolini i njenoj okolini.
A kada su tri meseca prošla, reših da se još neko vreme ne vraćam kući, da se skrasim za neko vreme u Švajcarskoj, koja mi je postajala sve draža zbog sećanja na ono veče; i da se ponovo latim pera, da radim.
Skrušeno pribegoh onome čemu me je Agnesa preporučila, potražih Prirodu, i ne uzalud; otvorih srce interesovanju za ljude, od čega sam u poslednje vreme uzmicao. Ne prođe mnogo, pa stekoh gotovo isto onoliko prijatelja u toj dolini koliko i u Jarmutu i kad pred početak zime odoh iz nje, radi odlaska u Ženevu, pa se opet u proleće vratih, njihovi su mi srdačni pozdravi zvučali nekako domaće iako nisu bili na engleskom.
Radio sam od jutra do mraka, strpljivo i naporno. Napisao sam priču čiji se predmet nije mnogo udaljavao od mog iskustva, i poslah je Tredlsu, a on uredi da se izda pod vrlo povoljnim uslovima po mene; i tada preko putnika koje sam slučajno sretao počeše do mene stizati vesti o mom sve većem glasu. Posle malog odmora i promene, počeh raditi na svoj stari, vatreni način na novoj zamisli, koja me snažno obuze, što sam dalje odmicao u svom poslu, sve me je više zanosio i podsticao svu moju energiju da ga dobro izvedem. To je bio treći proizvod moje mašte. Nisam još bio stigao ni do polovine, kad u vreme jednog odmora dođoh na misao da se vratim kući.
Odavno sam već bio navikao na snažno telesno kretanje, mada sam i studirao i marljivo radio. Zdravlje mi se, ozbiljno pokolebano u vreme mog odlaska iz Engleske, potpuno povratilo. Mnogo sam video. Obišao sam mnoge zemlje i verujem da sam obogatio riznicu svog znanja.
Sad sam pomenuo sve što mislim da je bilo potrebno pomenuti ovde o tom vremenu moje odsutnosti — uz jedno ograničenje. To sam dosad činio bez ikakve namere da pritajim ma kakvu misao, jer, kao što sam negde već rekao, ovo pripovedanje sačinjava moje pisane uspomene. Želeo sam da najtajniji tok svojih misli odvojim u stranu i sačuvam za kraj. I sad mu pristupam.
Nisam u stanju da proniknem u tajne svog vlastitog srca toliko da saznam kad sam počeo pomišljati da sam svoje prve i najsjajnije nade mogao položiti u Agnesu. Nisam u stanju da kažem na kome sam stupnju svog bola to doveo u vezu sa pomišlju da sam u svom lakomislenom dečaštvu odbacio blago njene ljubavi. Verujem da sam neki laki nagoveštaj te misli morao čuti još u onom nekadanjem osećanju da sam nešto izgubio, da čeznem za nečim što se ne može ostvariti, čega sam bio svestan. Ali mi je ta misao sada pala na pamet kao nov prekor i novo kajanje, kad ostadoh tako tužan i osamljen na svome mestu.
Da sam u to vreme bio mnogo s njom, ja bih to i odao, onako u slabosti, usled one pustoši u meni. Bilo je to ono čega sam se nekako neodređeno plašio kad sam prvi put bio primoran da ostanem van Engleske. Nisam mogao podneti da izgubim i najmanji delić njene sestrinske ljubavi, a da sam se nešto odao, došlo bi do izvesnog ustezanja, koje je dotada bilo nepoznato među nama.
Nisam smeo izgubiti iz vida da je osećanje koje je ona sad gajila prema meni došlo kao posledica mog slobodnog izbora i postupanja i da sam ja — ako me je ona ikad volela kom drugom ljubavlju, a ponekad sam pomišljao da je možda bilo tog vremena — tu ljubav odbacio. Sad nije značilo ništa što sam onda kad smo oboje bili deca bio navikao da mislim o njoj kao o stvorenju daleko iznad mojih ludih želja. Svoju sam strasnu ljubav poklonio drugoj i nisam učinio ono što sam mogao učiniti, te smo tako ono što je Agnesa za mene postala, načinili od nje ja i njeno plemenito srce.
U početku promene koja se vršila u meni, dok sam pokušao da bolje shvatim sam sebe i da postanem bolji čovek, nazirao sam, uz pomoć nekog neodređenog ispitivanja, vreme kada ću se moći nadati da ću poništiti zablude prošlosti i postići tu ogromnu sreću da se oženim njom. Ali što je vreme više prolazilo, ta maglovita nada je sve više čilila i ostavljala me. Ako me je ona ikad volela, onda treba da je smatram još svetijom pri sećanju na svoje ispovesti koje sam joj poveravao, na njeno poznavanje mog nestalnog srca, na žrtve koje je morala podnositi da bi mi bila prijateljica i sestra, i na pobede koje je odnosila. A ako me nikad nije volela, zar sam mogao verovati da će me sad zavoleti?
Uvek sam osećao svoju slabost u poređenju sa njenom istrajnošću i jačinom duha; a sad sam to osećao sve više. Ma šta da sam mogao biti ja njoj ili ona meni, da sam je nešto nekada bio dostojniji, ja to sad nisam bio, a ni ona meni. To vreme je prošlo. Ja sam ga propustio i izgubio je, kao što sam i zaslužio.
A isto je toliko tačno i to da sam mnogo patio u tim duševnim borbama, da su me ispunjavale nezadovoljstvom i kajanjem, ali i nekim osećanjem koje mi je davalo podršku, govorilo da mi pravda i čast nalažu da sa stidom otklanjam od sebe i pomisao da se sada, sa svojim uvelim nadama, vratim dragoj devojci od koje sam se lakomisleno okrenuo kad su bile svetle i sveže, kao i to da je taj obzir bio u korenu svake moje pomisli koja se odnosila na nju. Sad se više nisam trudio da krijem od sebe da je volim, da sam joj odan; samo što sam sebe potpuno ubedio da je sve to sad prekasno, i da odnos koji tako dugo postoji između nas, mora ostati nepromenjen.
Često sam i mnogo mislio na nagoveštenje moje Dore o onome do čega bi možda došlo u godinama kojima, međutim, nije bilo suđeno da nas kušaju. Razmišljao sam o tome kako su stvari koje se nisu dogodile često isto toliko stvarne po svom dejstvu na nas kao i ono što se zaista zbilo. Sada su baš te godine o kojima je govorila postale stvarnost, da me poprave, mada bi se i inače ostvarile jednog dana, i možda ubrzo, i pored toga što nam je rastanak došao u prvoj, ludoj mladosti. Pokušao sam da ono što je moglo biti između mene i Agnese pretvorim u sredstvo pomoću koga ću postati još samopregorniji, odlučniji, svesniji sebe samog, svojih nedostataka i zabluda. I tako sam, pomoću razmišljanja o onome što je moglo biti, došao do ubeđenja da to nikad ne može biti.
Ove zbunjene i nestalne misli bile su nemirni živi pesak u mojoj duši od mog odlaska pa do povratka kući, tri godine kasnije. Tri pune godine su prošle otkako je otplovio onaj brod sa iseljenicima, i dok nisam u ono isto vreme o sunčevu zalasku, i na onom istom mestu, stajao na palubi poštanske lađe koja me je dovela kući i gledao ružičastu vodu i odraz lađe u njoj.
Tri godine. Dugo ako se uzme u celini, ali kratko po onome kako su prohujale. Zavičaj mi je bio vrlo drag, a i Agnesa — ali ona nije bila moja — niti je ubuduće mogla postati moja. Mogla je biti, ali to je — prošlost.

GLAVA LIX
POVRATAK

Iskrcah se u Londonu jedne hladne, jesenje večeri. Bilo je mračno i kiša je padala, te sam u jednom jedinom trenutku video više magle i blata nego što sam ih video za čitavu godinu dana. Pređoh pešice od Carinarnice do spomenika, dok ne nađoh kočije; i mada su mi i sama pročelja kuća koja su gledala u prepune oluke izgledala kao stari prijatelji, nisam mogao a da ne priznam da su to vrlo čađavi prijatelji.
Često sam opažao — a verujem da je to svako opazio — da čim odete iz kakvog vama prisnog i poznatog mesta, to mesto kao da dobije neki mig da se promeni! Dok sam gledao kroz prozor kočija, primetih da je neka stara kuća u Flit-Strit-Hilu, koju čitav vek nisu dotakli ni moler, ni drvodelja, ni zidar, srušena za mog odsustva, i da se jedna susedna ulica, od pamtiveka poznata kao nezdrava i nezgodna, kanališe i proširuje, tako da sam gotovo očekivao da će mi se crkva Sv. Pavla učiniti nekako starija.
Unapred sam bio spreman na neke promene u životu svojih prijatelja. Tetka se već davno ponovo smestila u Doveru, a Tredls je počeo pomalo da radi u sudu još one godine po mom odlasku. Sad je stanovao u Greis-Inu i pisao mi u svom poslednjem pismu kako se nada da će se uskoro oženiti najmilijom devojkom na svetu.
Očekivali su me pre Božića ali nisu imali pojma da ću stići tako brzo. Namerno sam ih zaveo da bih imao zadovoljstvo da ih iznenadim. Pa ipak sam bio toliko nerazuman da se osećam neprijatno i razočarano što me niko nije dočekao i što moram da se kotrljam sam i ćutke maglovitim ulicama.
Ipak su mi nešto značili veselo osvetljeni dobro poznati dućani, tako da mi se povratilo raspoloženje kad siđoh s kola pred gostionicom u Greis-Inu. To me isprva podseti na ono staro, toliko drukčije vreme, kad sam odseo kod »Zlatnog krsta«, i na promene koje su nastale od onog vremena; ali je to bilo i prirodno.
»Znate li gde u Inu stanuje gospodin Tredls?« upitah kelnera dok sam se grejao kraj vatre u kafani.
»U Holborn-Kortu, gospodine. Broj dva«.
»Gospodin Tredls, čini mi se, izlazi već na prilično dobar glas kao advokat, zar ne?« rekoh ja.
»Pa, gospodine«, odgovori kelner, »možda i izlazi, gospodine, ali ja o tom ništa ne znam«.
Taj kelner, sređovečan i suv, prizva u pomoć drugog kelnera koji je imao viši položaj — krupnog, snažnog, starog čoveka, sa dvostrukim podvaljkom, u crnim čakširama i dokolenicama, koji izađe iz jednog kuta kafane, iz nečega što je ličilo na tutorski sto u crkvi, gde je sedeo u društvu kase, jednog adresara, jednog spiska pravnih zastupnika i drugih raznovrsnih knjiga i hartija.
»Gospodin Tredls«, reče mršavi kelner, »broj dva u Kortu«.
Snažni kelner mu mahnu rukom da ide, pa se ozbiljno okrete meni.
»Pitao sam«, rekoh ja, »da li gospodin Tredls iz broja dva u Kortu izlazi na glas među advokatima?«
»Nikad nisam čuo njegovo ime«, reče kelner snažnim, hrapavim glasom.
Osetih se u neprilici zbog Tredlsa.
»To je sigurno neki mlad čovek«, reče važni kelner, upirući ozbiljno pogled u mene. »Koliko ima otkako je u Inu?«
»Ne više od tri godine«, rekoh ja.
Kelner koji je sigurno živeo u onom svom tutorskom stolu nekih četrdeset godina, nije mogao da govori o tako beznačajnoj stvari. Zapita me šta želim za večeru.
Osetih da sam opet u Engleskoj, i zaista se pokunjih zbog Tredlsa. Izgledalo je kao da za njega nema nade. Skromno naručih ribe i biftek i ostadoh kraj vatre misleći o njegovoj beznačajnosti.
Dok sam pogledom pratio glavnog kelnera, nisam mogao da se otrgnem od pomisli da sigurno nije baš bilo lako rasti u zemlji one bašte u kojoj je on izrastao u cvet kakav je sada. Izgledao je tako propisan, ukrućen, od vajkada osveštan, svečan čiča. Bacih pogled po kafani, čiji je pod bio posut peskom bez sumnje isto onako kao što je posipan još kada je glavni kelner bio dečko — ako je on ikad bio dečko, što nije izgledalo verovatno; pa na sjajne stolove, na kojima sam se ogledao u glatkim dubinama starog mahagonija; na lampe koje su imale tako jednako potkresane fitilje i bile očišćene tako da na njima nije bilo nijedne mrlje; i na prijatne zelene zavese, sa čistim mesinganim šipkama, koje su ugodno zatvarale lože; pa, na dve velike vatre koje su veselo gorele, i na redove satljika, dežmekastih i naduvenih, kao da su svesni one buradi sa skupim, starim portskim vinom u podrumima; pa mi se i Engleska i pravo učiniše kao nešto što se zbilja teško osvaja na juriš. Popeh se u svoju sobu da promenim pokislo odelo; i učini mi se kao da su se prostranost te drvetom obložene sobe — koja se nalazila, kako se sećam, iznad zasvođenog prolaza koji je vodio u In — temeljna ogromnost postelje na četiri stuba i nenarušiva ozbiljnost komoda sa fiokama udružile u zajedničkom, strogom mrštenju na Tredlsovu sudbinu, ili na sudbinu svakog njemu sličnog smelog mladića. Vratih se na večeru, i tu mi čak i ona mirna ugodnost obroka i odmerena tišina koja je vladala u toj prostoriji — u kojoj nije bilo gostiju, pošto još nije prošao veliki raspust — rečito progovoriše o Tredlsovoj prevelikoj smelosti i o njegovim slabim izgledima na sredstva za život za jedno dvadeset sledećih godina.
Nisam viđao ništa ni nalik na ovo otkako sam bio otišao, pa je to do kraja utuklo moje nade u sreću mog prijatelja. Glavni kelner kao da me se ratosiljao, jer mi nije više prilazio,, nego se posvetio nekom starom džentlmenu u dugim dokolenicama kome je u čast jedna pinta naročitog portskog vina došla, izgleda sama od sebe iz podruma, jer nije ništa bio poručio. Onaj mi drugi kelner reče šapatom da je taj stari džentlmen, inače umirovljeni advokat za prenose imanja, koji živi na Skveru, pun zlata, koje će, kako se misli, ostaviti kćeri svoje pralje; i kako se govorka da u nekom ormanu ima srebrnog posuđa, koje je potamnelo od ležanja, mada niko živi u njegovom stanu nije video više od jedne kašike i viljuške. Sad sam već priznao sam sebi da je Tredls propao i da mu nade nema.
Kako sam ipak jako želeo da što pre vidim svog starog prijatelja, požurih s večerom na način koji nije nimalo išao na to da mi podigne ugled u očima glavnog kelnera, pa žurno izađoh na zadnja vrata. Ubrzo stigoh do broja dva u Kortu, pa kako me natpis na dovratku obavesti da Tredls stanuje u sobama na poslednjem spratu, pođoh uz stepenice. Bile su to nesigurne, stare stepenice, slabo osvetljene na svakom stepeništu majušnim žiškom, nalik na kakvu kvržicu, koji je izdisao u svojoj tesnoj samici od prljavog stakla.
Dok sam posrtao penjući se, učini mi se da čujem neko prijatno smejanje; i to ne smeh kakvog pravozastupnika, ili advokata, ili pravozastupnikovog pisara, ili advokatskog pisara, nego smeh koji je poticao od dve-tri vesele devojke. Ali baš kad zastadoh da oslušnem, nagazih na neku rupu na koju je uvaženo Društvo Greis-Ina propustilo da prikuje dasku, te se sruših i podigoh galamu, a kad povratih uspravni stav, ništa se više nije čulo.
Dok sam sad već pažljivije pipajući tražio put, srce mi jako zakuca kad videh da su otvorena spoljna vrata na kojima je pisalo G. TREDLS. Zakucah. Unutra nastade prilično komešanje i ništa drugo. Zato ponovo zakucah.
Pojavi se neko malo derle bistra oka, polu ćirica, polu pisar, koji je bio jako zaduvan, ali kao da me je čikao da to pravno dokažem.
»Je li gospodin Tredls kod kuće?« upitah ja.
»Jeste, gospodine, ali je zauzet«.
»Hteo bih da ga vidim«.
Pošto me brzo odmeri, dečko bistra oka odluči da me pusti unutra, i otvorivši radi toga šire vrata, pusti me prvo u neki mali hodnik, pa onda u malu svakidašnju sobu, gde se nađoh pred svojim starim prijateljem, isto tako zaduvanim, koji je sedeo za stolom nagnut nad hartijom.
»Milostivi bože!« uzviknu Tredls dižući pogled. »Pa to je Koperfild!« On mi polete u zagrljaj a ja ga čvrsto stegoh.
»Je li sve dobro, dragi moj Tredlse?«
»Sve je dobro, moj dragi, mili Koperfilde, i sve samo dobre novosti«.
Obojica smo plakali od zadovoljstva.
»Dragi moj druže«, reče Tredls, mrseći u uzbuđenju kosu, što je bilo sasvim suvišno, »moj najdraži Koperfilde, moj dugo željeni i dobro došli prijatelju, kako sam srećan što vas vidim! Kako ste pocrneli! Kako sam srećan! Života mi moga, nikad nisam bio tako veseo, moj dragi Koperfilde, nikad«.
I meni je isto tako bilo teško da izrazim svoja osećanja. U početku nisam bio u stanju ni da progovorim.
»Dragi moj prijatelju«, reče Tredls, »postali ste tako slavni! Moj slavni Koperfilde! Bože moj, a kad ste došli, odakle ste došli, šta ste gradili?«
Nikako ne zastajući da čuje odgovor, Tredls je za sve vreme, ubacivši me u fotelju kraj vatre, jednom rukom džarao vatru, a drugom me vukao za maramu, u nekoj ludoj zabludi da je to moj zimski kaput. Ne ispuštajući žarač, on me ponovo zagrli, pa zagrlih i ja njega, pa zatim obojica sedosmo, smejući se i brišući oči, i stadosmo se rukovati preko ognjišta.
»Kad samo pomislim«, reče Tredls, »da ste bili tako blizu povratka kući, kao što ste sigurno bili, dragi moj mladiću, a da ipak niste došli na naše veselje«.
»Kakvo veselje, dragi moj Tredlse?«
»Milostivi bože«, uzviknu Tredls otvarajući oči na svoj stari način, »zar niste primili moje poslednje pismo?«
»Ne ja, ako se odnosi na neko veselje«.
»Da, dragi moj Koperfilde«, reče Tredls i podiže kosu obema rukama, pa ih onda spusti na moja kolena. »Ta ja sam se oženio!«
»Oženio!« uzviknuh ja veselo.
»Bog i duša jesam!« reče Tredls. »Venčao me je prečasni Horas, sa Sofijom, u Devonširu. Da, dragi moj mladiću, eno je iza zavese! Pogledajte!«
Na moje zaprepašćenje, u tom istom trenutku najmilija devojka na svetu izađe iz svog skrovišta smejući se i crveneći. I verujem da svet nikad nije video, što sam morao reći odmah tu na licu mesta, veselije, ljupkije, čestitije, vedrije mlade. Poljubih je kao što treba da uradi stari poznanik i poželeh im sreću od sveg srca.
»Milostivi bože«, reče Tredls, »kako je to divno ponovo se sastati! Ala ste pocrneli, dragi moj Koperfilde! Bože, bože, što sam srećan«
»I ja«, rekoh ja.
»A i ja zaista«, reče crveneći i smejući se Sofija,
»Svi smo ne može biti srećniji«, reče Tredls. »Čak su i devojke srećne. Bože moj, a ja sasvim zaboravio na njih!«
»Zaboravio?« rekoh ja.
»Na devojke«, reče Tredls. »Sofijine sestre. One su tu kod nas. Došle su malo da vide London. Evo kako stvar stoji, kad ... Jeste li se vi preturili na stepenicama, Koperfilde?«
»Jesam«, rekoh ja smejući se.
»E, vidite, baš kad ste se preturili«, reče Tredls, »ja sam se jurio po sobi s devojkama. U stvari, igrali smo ,makazice‘. Ali kako to ne dolikuje Vestminster-Holu, i kako ne bi izgledalo ni mnogo poslovno da ih vidi neki klijent, one su pobegle. I sad prisluškuju, uveren sam«; reče Tredls bacajući pogled na vrata druge sobe.
»Žao mi je«, rekoh ja smejući se, »Što sam bio povod takvom bekstvu«.
»Časna reč«, odgovori Tredls, veoma razveseljen, »da ste ih samo videli, kad ste ono zakucali, kako su klisnule, pa ponovo doletele da pokupe češljeve što su im popadali iz kosa, pa opet bež‘ kao bez glave, ne biste to rekli. Dovedi, molim te, devojke, mila moja«.
Sofija odskakuta, pa, onda čusmo kako je u susednoj sobi dočekuje zvonki smeh.
»Prava muzika, zar ne, dragi Koperfilde?« reče Tredls. »Prijatno je čuti taj smeh. Unosi vedrinu u ove stare sobe. To je, znate, za nesrećnog neženju, koji je ceo život proveo sam; zaista prijatno. Divno je. Sirote male, mnogo su izgubile u Sofiji — koja je, uveravam vas, Koperfilde, kao i uvek, najmilija devojka! — a nisam u stanju da izrazim koliko me raduje što vidim da su tako raspoložene. Divna je to stvar društvo devojaka, Koperfilde. Ne odgovara baš mnogo mome poslu, ali je vrlo prijatno«.
Primetivši da se malo snebiva i shvativši da se u svom dobrom srcu uplašio da mi nije zadao neki bol onim što je rekao, ja mu tako srdačno izrazih kako se s njim potpuno slažem, da ga to očevidno ohrabri i bi mu vrlo po volji.
»Ali«, reče Tredls, »naše domaće uređenje, da pravo kažem, uopšte ne odgovara mome pozivu, dragi moj Koperfilde. Ne slaže se s tim čak ni to što je Sofija ovde. Ali mi nemamo drugog stana! Iznenadiće vas kad vidite kako je razmestila te devojke. Gotovo ni sam ne znam kako je to izvela«.
»Ima li mnogo mladih gospođica s vama?« upitah ja.
»Ovde je najstarija, lepotica«, reče Tredls tihim poverljivim glasom, »Karolina. I Sara je tu, ona o kojoj sam vam govorio da ima nešto s kičmom, znate. Sad joj je mnogo bolje! Pa su tu i dve najmlađe, koje je Sofija vaspitala. I Lujza je ovde«.
»Zbilja«, viknuh ja.
»Da«, reče Tredls. »Sve u svemu, mislim na stan, imamo samo tri prostorije, ali je Sofijin raspored devojaka izvanredan, te one spavaju da ne može biti ugodnije. Tri u onoj sobi«, reče Tredls pokazujući prstom. »Dve u ovoj«.
Nisam mogao da ne pogledam oko sebe, da vidim šta je ostalo za gospodina i gospođu Tredls. Tredls me je shvatio.
»Pa«, reče on, »mi smo spremni da se pritrpimo, kao što sam već rekao, te smo prošle sedmice, onako na brzu ruku, napravili sebi postelju na podu. A gore na krovu postoji mala soba — vrlo lepa soba kad se jednom nađete u njoj — koju je Sofija obložila tapetama da me iznenadi; i to je zasad naša soba. Divno gnezdašce, nalik na cigansku čergu. Ima lep pogled«.
»I tako ste se vi najzad srećno oženili, dragi moj Tredlse!« rekoh ja. »Kako se radujem!«
»Hvala vam, dragi moj Koperfilde«, reče Tredls, ponovo se rukujući. »Da, srećan sam da ne mogu biti srećniji. Evo vašeg starog poznanika, vidite«, reče Tredls mašući pobedonosno glavom prema saksiji i stalku, a eno i stola sa mramornom pločom! Sav je ostali nameštaj jednostavan i koristan kao što vidite. A što se tiče srebra, bože moj, nemamo baš nijedne kašičice«.
»Sve to treba steći«, rekoh ja veselo.
»Tako je«, odgovori Tredls, »sve treba steći. Pa ipak imamo neku vrstu kašičica, jer i mi mešamo čaj, ali su od prostijeg metala«.
»Zato će srebro biti još sjajnije kad ga budete imali«, rekoh ja.
»To isto i mi govorimo!« uzviknu Tredls. »Vidite, dragi moj Koperfilde«, on ponovo stade govoriti tihim, poverljivim glasom »pošto sam izložio svoje gledište u slučaju firme ,Do i Džaips‘, protiv Vigzela, što mi je mnogo koristilo u mome pozivu, otišao sam u Devonšir i ozbiljno nasamo porazgovarao sa prečasnim Horasom. Zadržao sam se duže na činjenici da smo Sofija i ja, koja je, uveravam vas, Koperfilde, najmilija devojka ...!«
»Uveren sam u to«, rekoh ja.
»Zaista jeste«, odgovori Tredls. »Ali bojim se da se udaljavamo Od predmeta. Jesam li rekao nešto o prečasnom Horasu?«
»Rekli ste da ste se zadržali na činjenici...«
»Tako je. Na činjenici da smo Sofija i ja već dugo vremena vereni, i da je Sofija, ako njeni roditelji pristaju, sasvim voljna da se uda za mene, s tim ukratko«, reče Tredls, uz onaj svoj stari otvoreni osmeh, »da počnemo ovako na metalnoj bazi naših sadašnjih kašičica. Na to ja lepo predložih prečasnom Horasu, to je najbolji sveštenik, Koperfilde, i trebalo bi da postane biskup, ili bar da dođe do takvih prihoda da ne bude u stalnom novčanom škripcu, predložih da Sofija i ja, ako mi samo pođe za rukom da nekako skrpim recimo, jedno dvesta pedeset funti za godinu dana, pa ako budem jasno uvideo da i iduće godine imam izgleda na tako nešto, a možda i na nešto bolje, i ako pored toga budem mogao jednostavno namestiti mali stan kao što je ovaj, da se Sofija i ja tada i u tom slučaju uzmemo. Bio sam slobodan da izložim kako smo bili strpljivi dugo godina i kako činjenica da je Sofija bila od velike koristi kod kuće ne treba da navede njene drage roditelje da budu protivni da se ona zbrine, da se okući, zar nije tako?«
»Naravno da ne bi«, rekoh ja.
»Milo mi je što i vi tako mislite, Koperfilde«, odgovori Tredls, »jer su, ne želim da optužujem prečasnog Horasa, mislim, roditelji, braća i tako dalje, ponekad dosta sebični u takvim slučajevima. E pa lepo! Isto tako sam istakao da je moja najozbiljnija želja da budem od koristi porodici, i da bih ja, ako se probijem u svetu, a njemu se, recimo, desi šta, mislim na prečasnog Horasa ...«
»Razumem«, rekoh ja.
»... ili gospođi Kruler, da bih sa najvećim zadovoljstvom bio pravi roditelj devojkama. On mi neobično ljubazno odgovori, veoma laskavo po moja osećanja, i uze na sebe da dobije pristanak od gospođe Kruler za ovaj sporazum. S njom su imali mnogo muke. Iz nogu joj se popelo u grudi, pa onda u glavu...«
»Šta joj se popelo?« upitah ja.
»Njen bol«; odgovori Tredls i pogleda me ozbiljno. »Njena osećanja uopšte. Kako sam već rekao jednom ranijom prilikom, to je izvanredna žena, ali je noge više ne služe. Kad je nešto muči, obično joj udari u noge, ali se ovog puta popelo sve do grudi, pa onda do glave, i jednom reci strašno proširilo po celom telu. Bilo kako bilo, tek su je nekako ipak izvukli stalnom i odanom pažnjom; i mi se venčasmo; juče je bilo šest nedelja. Nemate pojma, Koperfilde, kakvo sam čudovište sam sebi dolazio gledajući kako cela porodica plače i pada na sve strane u nesvest! Gospođa Kruler nije mogla da me vidi pred polazak, nije onda još mogla da mi oprosti što sam joj oduzeo — dete, ali je inače dobra duša, i dosad mi je već oprostila. Baš sam jutros primio od nje divno pismo«.
»I, tako, jednom reči, dragi moj prijatelju«, rekoh ja, »osećate se blažen kao što i zaslužujete«.
»O, vi govorite onako pristrasno!« smejao se Tredls. »Ali ja se zaista nalazim u vrlo zavidnom položaju. Radim marljivo, i toliko čitam pravo, da već ne znam šta je dosta. Ustajem u pet sati ujutro i ništa mi nije teško. Preko dana sakrijem devojke, a uveče pravim šale s njima. I verujte da mi je žao što odlaze kući u utorak uoči Miholjdana. Ali evo devojaka«, reče Tredls, glasno prekinuvši svoja poverljiva saopštenja. »Gospodin Koperfild, gospođica Kruler, gospođica Sara, gospođica Luiza, Margarita i Lusi!«
Bile su prava kita ruža, tako su izgledale zdrave i sveže. Sve su bile lepuškaste, dok je gospođica Karolina bila vrlo lepa, ali je u Sofijinom vedrom izgledu bilo neke vesele, domaće pitomosti, koja je bila i nešto više od toga, što me je uverilo da je moj prijatelj dobro izabrao. Posedasmo oko vatre, dok onaj bistri dečko, koji je, kako sad uvideh, bio zaduvan zbog toga što je skupljao hartije po stolu, opet pokupi hartije i donese pribor za čaj. Posle toga on ode svojoj kući i zalupi spoljna vrata za sobom. Gospođa Tredls, čije su oči zračile brižljivošću prave kućanice, s puno uživanja i mirne pribranosti spremi čaj, pa poče pržiti hleb sedeći u jednom kutu kraj vatre.
Dok je pržila hleb, reče mi da je videla Agnesu. »Toma« ju je odveo u Kent na svadbeno putovanje, pa je tu videla i moju tetku; obadve su, i tetka i Agnesa, dobro i samo su o meni govorile. »Tomi«, uverena je, nikako nisam izbijao iz glave za sve vreme dok sam bio na putu. »Toma« je bio najviši sudija za sve. »Toma« je očigledno bio idol njenog života koga ništa nije moglo uzdrmati na njegovom prestolu, kome se uvek mora verovati, i kome će uvek odavati poštu svom verom svoga srca ma šta se desilo.
Neobično mi se dopade poštovanje koje su i Tredls i ona ukazivali lepotici. Ne bih rekao da mi se to činilo vrlo pametno, ali mi se učinilo divno i kao sastavni deo njihovog karaktera. Ako je Tredls ikada i za trenutak osetio potrebu za srebrnim kašičicama za čaj, koje je tek trebalo da stekne, onda je to nesumnjivo bilo dok je služio lepoticu čajem. Ako je njegova dobrodušna žena mogla ikad pristati u odbranu svog mnenja protiv ma koga, sklon sam da verujem da je to moglo biti samo zato što je lepotičina sestra. Nekoliko sitnih tragova razmaženosti i ćudljivosti u ponašanju koje sam primetio kod lepotice, Tredls i njegova žena su, očigledno, smatrali njenim urođenim pravom i prirodnim preimućstvom. Ne bi se tome mogli više radovati čak ni da je ona rođena kao pčela matica, a oni kao pčele radilice.
Ali me je naročito očaralo njihovo ne vođenje računa o sebi. Za mene je njihovo ponošenje tim devojkama i potčinjavanje njihovim čudima bilo svedočanstvo o njihovoj sopstvenoj vrednosti, kakvo sam samo mogao poželeti. Ako Tredlsa nisu bar po dvanaest puta na sat njegove svastike zovnule sa »dragi«, da bi ga zamolile da nešto donese ili odnese, da nešto podigne ili spusti, da nešto nađe ili prinese, onda nisu ni jedanput celo to veče. Tako isto ništa nisu mogle da urade ni bez Sofije. Ako bi kojoj od njih pala kosa, niko je nije umeo podići sem Sofije. Ako je koja od njih zaboravila ovu ili onu melodiju niko sem Sofije nije umeo tačno da je otpeva. Ako je koja od njih htela da se seti imena nekog mesta u Devonširu, samo ga je Sofija znala. Ako je trebalo nešto pisati kući, samo se Sofiji moglo poveriti da to napiše sutradan pre doručka. Ako je koja pogrešila u pletenju, niko sem Sofije nije bio u stanju da popravi pogrešku. One su potpuno gospodarile u toj kući, dok su ih Sofija i Tredls posluživali. Ne mogu da zamislim o kolikom se broju dece mogla brinuti u svom životu, ali je, izgleda, bila čuvena po svom znanju svih vrsta pesama koje su se ikad pevale deci na engleskom jeziku, pa je i pevala pesme, sve na tuceta, po želji, sve jednu za drugom, izvanredno zvonkim glasićem, pri čemu je svaka od sestara izdavala uputstva za drugu melodiju, dok bi ona lepotica sa svojim predlogom uglavnom upadala poslednja, tako da sam bio zbilja opčinjen. Najlepše je od svega bilo to što su one, pored sveg tog svog zanovetanja, pokazivale veliku nežnost i poštovanje prema Sofiji i prema Tredlsu. Uveren sam da nikad, dok sam se opraštao i dok je Tredls polazio sa mnom da me otprati do kafane, nisam video da glavu sa tako upornom kosom ili kakvu bilo drugu zasipaju toliki poljupci.
Uopšte uzevši, bio je to prizor o kome sam sa zadovoljstvom razmišljao još dugo vremena pošto sam stigao do svoje gostionice i poželeo Tredlsu laku noć. Da sam ugledao hiljadu ruža kako cvetaju u tim sobama na poslednjem spratu rabatnog Greis-Ina, one ih ne bi mogle ni upola toliko razvedriti. Pomisao na one devojke iz Devonšira usred onih advokatskih kancelarija i suvoparnih uličnih prodavača pravničkog pribora, pomisao na čaj s prženim hlebom i na dečje pesmice u onoj tmurnoj atmosferi praha za posipanje rukopisa, pergamenta, jemstvenika, prašnjavih oblatni, boca mastila, hartija za prepise i koncepte, sudskih izveštaja, odluka, iskaza, troškovnika, činila mi se gotovo isto toliko prijatno fantastična, koliko i da sam sanjao kako je celokupni čuveni sultanov harem uvršten u spisak advokata, i da je stigao u Greis-In-Hol zajedno sa pticom koja govori, drvetom koje peva i zlatnom vodom. Pošto sam se oprostio sa Tredlsom i vratio u kafanu, nekako mi se učinilo kao da je nastala velika promena u mom očajanju zbog njega. Počeo sam da verujem da će on uspeti uprkos svim vrstama glavnih kelnera u Engleskoj.
Pošto primakoh stolicu do jednog kamina u kafani, da natenane razmišljam o njemu, ja, postepeno od razmišljanja o njegovoj sreći pređoh na čitanje životnih izgleda iz zažarenog ugljevlja na ognjištu dok se ono rušilo i menjalo i na razmišljanje o glavnim promenama i rastancima koji su ispunili moj život. Otkako sam pre tri godine napustio Englesku, nisam video vatru od uglja, mada sam često gledao u vatru od drva, dok su se ova raspadala u suri puhor i mešala se sa paperjastom gomilom na ognjištu, koja mi je dosta ubedljivo predstavljala, u onom mom očajanju, moje vlastite umrle nade.
Sad sam mogao da mislim o prošlosti ozbiljno, ali ne i gorko, i da gledam u budućnost sa dosta hrabrosti. Više nisam imao svog doma u onom najboljem smislu te reči. Onu u kojoj sam mogao probuditi toplu ljubav, naučio sam da mi bude sestra. Udaće se i drugi će polagati pravo na njenu nežnost, tako da nikad neće saznati za ljubav prema njoj koja je izrasla u mom srcu. Bilo je pravo da platim odmazdu za svoju brzopletu strast. Žnjeo sam ono što sam bio posejao.
Razmišljao sam da li sam zaista toliko ukrotio svoje srce, i jesam li dovoljno čvrst da podnosim da mirno zauzmem ono mesto u njenom domu koje je ona mirno zauzimala u mom — kad primetih da mi oči posmatraju neko lice koje je moglo izaći iz vatre onako u vezi sa mojim starim uspomenama.
Mali gospodin Čilip, lekar, koji me je svojim uslugama zadužio u samoj prvoj glavi ove priče, sedeo je i čitao novine u senci na drugom kraju kafane. Sad je već bio poprilično zašao u godine, ali je bio blag, krotak i tih čovečuljak, pa ih je tako lako nosio, da pomislih kako u tom trenutku izgleda isto onako kao što je mogao izgledati i kad je sedeo u našem salonu i čekao da se ja rodim.
Gospodin Čilip je bio otišao iz Blanderstona pre jedno šest, sedam godina, i otada ga više nisam video. Sedeo je spokojno i čitao novine, glavice nakrivljene na jednu stranu i sa čašom neke vrste punča od šerija uz lakat. Imao je u ponašanju nečeg toliko pomirljivog, da je izgledalo kao da se i samim novinama izvinjava što je tako slobodan da ih čita.
Priđoh mestu gde je sedeo i rekoh:
»Kako ste, gospodine Čilipe?«

Njemu mnogo polaska to neočekivano pitanje od strane nepoznatog čoveka, te odgovori na svoj spori način:
»Hvala, gospodine, vrlo ste ljubazni. Hvala, gospodine, nadam se da ste i vi dobro«.
»Zar me se ne sećate?« rekoh ja.
»Pa, gospodine«, odgovori gospodin Čilip smeškajući se vrlo krotko i mašući glavom dok me je posmatrao, »Čini mi se da u vašem licu ima meni nečeg poznatog, gospodine, ali vam se ne mogu setiti imena«.
»A znali ste ga mnogo pre nego što sam ga ja sam znao«, odgovorih ja.
»Zar, gospodine?« reče gospodin Čilip. »Je li moguće da sam imao čast, gospodine, da pomažem pri vašem ...?«
»Jeste«, rekoh ja.
»O, bože moj!« uzviknu gospodin Čilip. »Ali mora da ste se jako promenili od onog doba, gospodine«.
»Verovatno«, odgovorih ja.
»Pa, gospodine«, primeti gospodin Čilip, »nadam se da ćete mi oprostiti što sam prinuđen da vas upitam za vaše ime?«
Kad mu ga kazah, on se stvarno uzbudi. Stiskom se rukova sa mnom — što je za njega bio žestok postupak, pošto je njegov uobičajeni način rukovanja bio da pruži svoju rukicu, sličnu mrtvoj ribici, na dva-tri palca od kuka i da se jako zbuni ako mu je ko stisne. On je čak i sad brzo strpao ruku u džep čim ju je oslobodio, i kao da mu je laknulo kad je srećno dobi natrag.
»Bože moj, gospodine«, reče gospodin Čilip posmatrajuči me nakrivljene glave, »dakle, vi ste gospodin Koperfild! Pa, gospodine, mislim da bih vas poznao samo da sam bio slobodan da vas pažljivije pogledam. Ima mnogo sličnosti između vas i vašeg sirotog oca, gospodine«.
»Nisam imao sreće da vidim svog oca«, primetih ja.
»Sasvim tačno, gospodine«, odgovori gospodin Čilip utešnim tonom. »I to je za žaljenje iz puno razloga! Tamo u našem kraju nama nije nepoznata vaša slava, gospodine«, reče gospodin Čilip ponovo mašući lagano malom glavom. »Mora da vam se ovo ovde jako uzrujava, gospodine«, reče gospodin Čilip i kucnu se kažiprstom po čelu. »Sigurno vam je to vrlo zamorno zanimanje!«
»Gde sad živite?« upitah ja i sedoh kraj njega.
»Nastanio sam se nekoliko milja od Beri St. Edmunda, gospodine«, reče gospodin Čilip. »Kad je gospođa Čilip nasledila od svog oca neko imanje u toj okolini, kupio sam sebi tamo pravo na praksu, i sigurno će vam biti milo kad čujete da mi dobro ide. Kći mi je postala velika devojka, gospodine«, reče gospodin Čilip ponovo mahnuvši glavicom. »Majka joj je prošle nedelje pustila sve porube na haljinama. Vreme, vidite, gospodine, čini svoje«.
Pošto taj čovečuljak prinese svoju praznu čašu ustima dok je izgovarao tu misao, predložih mu da naredimo da se ponovo napuni, s tim da mu i ja pravim društvo s drugom. »Pa, gospodine«, odgovori on na svoj mirni način, »to će biti više nego što sam ja navikao, ali ne mogu sebi uskratiti zadovoljstvo da s vama porazgovaram. Izgleda mi kao da sam vas tek juče lečio od boginjica. Sjajno ste ih preboleli, gospodine!«
Zahvalih na komplimentu i poručih punč, koji ubrzo donesoše.
»Pravo lumpovanje za mene«, reče gospodin Čilip mešajući ga. »Ali ne mogu da odolim ovako neobičnoj prilici. Nemate porodice, gospodine?«
Zatresoh glavom.
»Čuo sam, gospodine, da vas je pre nekog vremena zadesila žalost«, reče gospodin Čilip. »Čuo sam od sestre vašeg očuha. To vam je vrlo tvrdokorna priroda, gospodine«.
»Bogme jeste«, rekoh ja, »prilično tvrdokorna. Gde ste je videli, gospodine Čilipe?«
»Zar ne znate, gospodine«, odgovori gospodin Čilip sa vrlo skromnim osmehom, »da je vaš očuh opet moj sused?«
»Nisam znao«, rekoh ja.
»Jeste, bogami, gospodine!« reče gospodin Čilip. »Oženio se nekom mladom damom iz tog kraja, koja je imala lepo imanje, sirotica. Nego, taj vaš rad mozgom, gospodine? Zar vas to ne umara?« reče gospodin Čilip gledajući u mene kao kakav mali crvendać kad se divi.
Pređoh preko tog pitanja i vratih se na Merdstonove.
»Čuo sam da se ponovo oženio. Jeste li im vi kućni lekar?« upitah ja.
»Ne stalno. Zovu me ponekad«, odgovori on. »Prenološki rečeno, jako je razvijen onaj deo lobanje koji označava čvrstinu i kod gospodina Merdstona i njegove sestre, gospodine«.
Odgovorih tako značajnim pogledom, da gospodin Čilip ohrabren i njim i punčom kratko mahnu nekoliko puta glavom i uz viknu zamišljeno:
»Ah, bože moj! Sećamo se minulih dana, gospodine Koperfilde!«
»A brat i sestra još uvek teraju svoj stari zanat, zar ne?« rekoh ja.
»Pa, gospodine«, odgovori gospodin Čilip, »lekar koji toliko ide po kućama, ne bi smeo da ima ni očiju, ni ušiju za stvari koje ne spadaju u njegovu struku, ali ipak moram reći da su vrlo strogi, gospodine, što se tiče i ovog i onog sveta«.
»Drugi će se svet urediti bez obzira na njih, to znam sigurno«, odgovorih ja, »a šta rade u ovom?«
Gospodin Čilip mahnu glavom, promeša punč i odsrknu.
»Bila je to divna žena, gospodine!« primeti on sažaljivo.
»Sadanja gospođa Merdston?«
»Zaista divna žena, gospodine«, reče gospodin Čilip, »uveren sam da je bila ne može biti milija! Gospođa Čilip misli da joj je duh potpuno skrhan otkako se udala, i da je skoro zapala u melanholičnu maniju. A žene imaju«, primeti gospodin Čilip bojažljivo, »sjajnu moć zapažanja, gospodine«.
»Sigurno su je krotili i doterali po svom odvratnom kalupu, bog nek joj bude u pomoći!« rekoh ja. »I uspeli su«.
»Pa, znate, gospodine, u početku je bilo žestokih svađa, uveravam vas«, reče gospodin Čilip, »ali ona je sad prava senka. Vi nečete smatrati za drskost s moje strane, gospodine, ako vam kažem, onako u poverenju, da su je, otkako je sestra došla u pomoč, brat i sestra gotovo doveli do slaboumnosti«.
Rekoh mu da sam u to potpuno uveren.
»Ne ustručavam se da kažem«, reče gospodin Čilip potkrepivši se još jednim gutljajem punča, »onako u četiri oka, gospodine, da je njena majka od toga umrla, ili da su tiranstvo, zlovolja i briga doterale gospođu Merdston do toga da je gotovo sišla s uma. Bila je to živahna mlada devojka, gospodine, pre udaje, ali su je njihova sumornost i strogost upropastili. Oni katkad izlaze s njom i pri tom izgledaju više kao njeni tamničari nego kao muž i zaova. To mi je prošle nedelje kazala gospođa Čilip. A ja vas uveravam, gospodine, da žene imaju izvanrednu moć zapažanja. A i sama gospođa Čilip ima izvanrednu moć zapažanja«.
»Tvrdi li on još uvek onako mračno, stid me što upotrebljavam tu reč u vezi sa, njim, da je pobožan?« upitah ja.
»Oteli ste mi to iz usta, gospodine«, reče gospodin Čilip, a očni kapci mu se počeše crveniti od nadražaja pića, na koje nije bio naviknut. »To je jedna od najupečatljivijih primedbi gospođe Čilip. Trgao sam se od zaprepašćenja«, nastavi on vrlo blago i sporo, »kad mi je gospođa Čilip obratila pažnju na to da gospodin Merdston ističe svoju sliku kao uzor i da je naziva božanskom prirodom. Mogli ste se srušiti na leđa, gospodine, jednim percetom, uveravam vas, kad mi je to gospođa Čilip rekla. Žene imaju izvanredno zapažanje, gospodine!«
»Intuitivno«, rekoh ja, na njegovo veliko zadovoljstvo.
»Vrlo sam srećan što nailazim na takvu saglasnost sa svojim mišljenjem, gospodine«, odgovori on. »Uveravam vas da se ja često ne usuđujem da izražavam mnenja koja nemaju veze sa medicinom. Gospodin Merdston ponekad drži javne govore, i kažu — jednom reči, gospodine, gospođa Čilip kaže — da je njegova doktrina u poslednje vreme utoliko svirepija ukoliko se on pokazuje većim tiraninom«.
»Verujem da je gospođa Čilip potpuno u pravu«, rekoh ja.
»Gospođa Čilip ide tako daleko da kaže«, nastavi vrlo blago čovečuljak, jako ohrabren, »da je ono što takvi ljudi pogrešno nazivaju svojom religijom samo oduška za njihovu opaku dud i naduvenost. I, znate, moram reći, gospodine«, nastavi on blago naginjući glavu u stranu, »da ja ne nalazim potvrde u ,Novom zavetu‘ za ono što tvrde gospodin i gospođica Merdston«.
»Ni ja nikad nisam našao«, rekoh ja.
»Međutim, gospodine«, reče gospodin Čilip, »jako su omrznuti; pa kako lako osuđuju na večno prokletstvo svakog ko ih ne voli, to u našoj okolini večno prokletstvo cveta u izobilju! Ipak, kako gospođa Čilip kaže, gospodine, oni podnose večne muke, jer su upućeni sami na sebe, da grizu sopstvena svoja srca, a njihova srca su nezdrava hrana. A sad, gospodine, nešto o tom vašem mozgu; izvinite što se vraćam na njega. Zar ga ne izlažete suvišnom uzbuđenju, gospodine?«
Nije mi bilo teško, zbog uzbuđenja u kome se nalazio gospodin Čilipov vlastiti mozak, usled jakog, opojnog pića, da odvratim njegovu pažnju s tog predmeta na njegove sopstvene poslove, o kojima mi je on u toku sledećih pola sata dosta govorio. Pored drugih obaveštenja, on mi dade na znanje da je došao u kafanu Greis-Ina da svedoči kao stručnjak pred Komisijom za utvrđivanje ludila o duševnom stanju jednog pacijenta koji je poremetio pameću usled prekomernog pića.
»Uveravam vas, gospodine, da sam vrlo nervozan u takvim prilikama. Ne mogu da podnesem da mi se neko, što se kaže, natresa, gospodine. To bi me sasvim utuklo. Znate li da mi je trebalo dosta vremena da se oporavim od ponašanja one strašne dame, one večeri kad ste se vi rodili, gospodine Koperfilde?«
Rekoh mu da sutra rano idem svojoj tetki, aždaji od one noći, i da je to jedna od najnežnijih i najboljih žena, što bi i on uvideo kad bi je bolje upoznao. Izgleda da ga je preplašila i sama pomisao da bi je mogao ponovo videti. On odgovori slabo se osmehnuvši:
»Zar je zaista takva, gospodine? Zbilja?« i gotovo odmah zatraži sveću i ode u postelju, kao da nigde drugde nije bio siguran. Nije se baš stvarno povodio od punča, ali bih rekao da je njegov blagi pulsić morao kucati za dva do tri otkucaja više u minutu, nego ikada od one velike noći tetkinog razočaranja, kad ga je gađala svojom kapom.
Bio sam vrlo umoran, pa i ja otidoh u postelju, u ponoć, a sutradan provedoh u poštanskim kolima za Dover, te najzad upadoh zdrav i čitav u tetkin stari salon baš kad je sedela za čajem (sad je nosila naočare), na što me ona, gospodin Dik i draga, stara Pegoti, koja je igrala ulogu domaćice, dočekaše raširenih ruku i sa suzama radosnicama u očima. A kad smo počeli mirno da razgovaramo, tetka je prosto uživala slušajući o mome susretu sa gospodinom Čilipom i o njegovom sećanju na nju, punom groze; a zatim su i ona i Pegoti imale mnogo štošta da kažu o drugom mužu moje sirote majke i o »onoj sestri ubici« — jer nikakve muke ni kazne ne bi mogle navesti moju tetku da je nazove bilo kakvim krštenim imenom ili prezimenom, ili ma kakvom drugom oznakom.

GLAVA LX
AGNESA

Kad smo ostali sami, tetka i ja se raspričasmo do kasno u noć. Naš razgovor se vodio o tome kako su iseljenici pisali samo veselo i puni nade; kako je gospodin Mikober stvarno poslao više novčanih pošiljki u manjim iznosima za račun onih »novčanih obaveza« o kojima je govorio onako poslovno kao »Čovek sa čovekom«; kako je Dženeta, pošto se vratila tetki u službu čim je tetka došla u Dover — najzad do kraja sprovela započeto odricanje od ljudskog roda i stupila u brak sa jednim imućnim krčmarem; i kako je tetka najzad udarila pečat na to isto veliko načelo time što je pomagala i podsticala mladu i krunisala svadbu svojim prisustvom; sve o predmetima koji su mi bili već manje-više poznati iz pisama koje sam primio. Gospodin Dik, kao i uvek, nije bio zaboravljen. Tetka mi reče da je neprestano zaposlen prepisivanjem svega što mu dođe do ruku, te tako kralja Karla I drži na pristojnom odstojanju tim tobožnjim zaposlenjem; da joj je jedna od najvećih radosti i nagrada u životu što je on slobodan i srećan umesto da čami u jednoličnom sužanjstvu; i da — kao sasvim nov, opšti zaključak — niko sem nje nikad neće znati kakav je to čovek.
»A kad ćeš, Trote«, reče tetka milujući me po nadlanici, dok smo po svom starom običaju sedeli kraj vatre, »kad ćeš u Kenterberi?«
»Uzeću konja i odjahaću tamo sutra ujutru, sem ako nećete vi sa mnom?«
»Neću«, reče tetka na svoj kratki, odrešiti način. »Ostaću tu gde sam«.
Rekoh da ću onda odjahati. Da sam ma kome išao a ne njoj, ne bih mogao proći kroz Kenterberi a da se tamo ne zaustavim.
To joj je bilo milo, ali odgovori:
»Eh, Trote, moje stare kosti bi se strpile do sutra!« I ona mi ponovo blago pomilova ruku dok sam sedeo i zamišljeno gledao u vatru.
Zamišljeno, jer nisam mogao opet biti ovde, i tako blizu Agnese, a da se u meni ne probudi ono žaljenje, koje mi je tako dugo ispunjavalo dušu. Možda ublaženo žaljenje, koje me je učilo onome što sam propustio da naučim dok je preda mnom bio mlađi život, ali zato ipak žaljenje. »O, Trote«, učini mi se kao da čujem kako mi tetka opet govori, i sad sam bolje razumeo ono »Slepi, slepi, slepi mladiću!«
Oboje smo ćutali nekoliko minuta. Kad podigoh pogled, videh da me pažljivo posmatra. Možda je pratila tok mojih misli, pošto mi je izgledalo da ga je sad lako pratiti, ma koliko da je ranije bio ćudljiv.
»Videćeš da joj je otac postao sasvim sed starac«, reče tetka, »mada bolji čovek u svakom drugom pogledu, preporođen čovek. A nećeš ga naći ni kako sve ljudske interese, radosti i žalosti meri svojim bednim, malim lenjirom. Veruj mi, dete, da se takve stvari moraju mnogo potkresivati da bi se mogle izmeriti i na taj način«.
»Zaista«, rekoh ja.
»A nju ćeš zateći«, nastavi tetka, »isto onako dobru, lepu, svesrdnu, plemenitu kao što je uvek bila. Da su mi poznate veće pohvale, Trote, ja bih je obasula njima«.
Za nju nije bilo većih pohvala, a za mene većeg prekora. O, kako to da sam tako daleko odlutao!
»Ako ona uspe da vaspita one mlade devojke kojima se okružila da budu kao ona«, reče tetka toliko svesrdno da joj se oči napuniše suzama, »bog zna da će joj život biti dobro iskorišćen! Biće korisna i srećna, kao što je rekla onog dana! A kako bi ona i mogla ne biti korisna i srećna«.
»Ima li Agnesa koga...« više sam glasno mislio nego što sam govorio.
»Šta? Kako? Ima li koga?« reče tetka oštro.
»Dragana«, rekoh ja.
»Dvadeset«, viknu tetka s nekom vrstom ljutitog ponosa. »Mogla se dvadeset puta udati, dragi moj, otkako si otišao«.
»Bez sumnje«, rekoh ja. »Bez sumnje. Ali ima li dragog koji je dostojan nje? Agnesa ne bi mogla mariti ni za kakvog drugog«.
Tetka je neko vreme sedela zamišljena, glave naslonjene na ruku. Zatim polako diže pogled na mene i reče:
»Mislim da joj je neko prirastao za srce, Trote«.
»Nailazi li na odziv kod njega?« upitah ja.
»Trote«, odgovori tetka ozbiljno, »to ti ja ne mogu reći. Nemam prava ni ovoliko da kažem. Nikad mi se nije poveravala, ali ja to nagađam«.
Gledala je u mene tako pažljivo i brižno, čak sam video da podrhtava, da sam osetio više nego ikad da je pratila moje poslednje misli. Sakupih svu odlučnost na koju sam se rešio za sve vreme svih onih mnogih dana i noći, i u toku svih onih mnogih borbi svog srca.
»Ako je tako«, počeh ja, »a nadam se da jeste ...«
»Ja ne znam da jeste«, reče moja tetka brzo. »Ne treba da se upravljaš prema mojim nagađanjima. Moraš ih držati u tajnosti. Možda imaju vrlo slabu osnovu. Ja nemam prava da govorim«.
»Ako je tako«, rekoh ja, »Agnesa će mi sama reći kad joj bude volja. Sestra kojoj sam se toliko poveravao, tetka, neće se snebivati da mi se poveri«.
Tetka skrenu pogled u stranu, isto onako polako kao što ga je podigla na mene, i zamišljeno pokri rukom oči. Posle izvesnog vremena položi drugu ruku na moje rame, i tako smo sedeli gledajući u prošlost, ne rekavši nijedne reči, dok ne odosmo na spavanje.
Rano ujutru jašući krenuh ka pozornici svojih starih školskih dana. Ne mogu reći da me je nada o nekoj pobedi koju sam tobože izvojevao nad samim sobom činila sasvim srećnim, i to i pored izgleda da ću tako brzo moći da ugledam nju.
Ubrzo pređoh dobro mi poznati put i stigoh u mirne ulice u kojima mi je svaki kamen bio knjiga koja je govorila o mom dečaštvu. Pošao sam peške do stare kuće i produžio dalje, jer mi je srce bilo tako prepuno sećanja, da nisam mogao ući. Vratih se, a kad sam u prolazu zavirio kroz niski prozor sobička na kuli, u kojem su sedeli prvo Urija Hip, pa posle gospodin Mikober, videh da je to sad mali salon i da više nema kancelarije. Inače je ozbiljna, stara kuća u pogledu čistoće i reda i sad bila ista kao i kad sam je prvi put ugledao. Zamolih novu devojku koja mi otvori vrata da kaže gospođici Vikfild da je tu neki gospodin koji donosi pozdrave od prijatelja iz inostranstva, a ona me uputi uz ozbiljne stare stepenice, upozorivši me na prvu stepenicu koju sam tako dobro poznavao, u nepromenjen salon. Knjige koje smo Agnesa i ja zajedno čitali nalazile su se na svojim policama, i sto za kojim sam mnoge noći proveo u radu na zadacima stajao je i sad u istom starom uglu kraj velikog stola. Sve male promene nastale dok su Hipovi bili tamo uklonjene su. Sve je bilo isto onako kao što je bilo u stara, srećna vremena.
Stadoh u prozor i zagledah se preko starinske ulice u kuće prekoputa, sećajući se kako sam ih posmatrao za vreme kišnih popodneva u vreme kad sam tek bio došao; i kako sam razmišljao o ljudima koji su se pojavljivali na nekim od tih prozora i pratio ih pogledom dok su se peli i silazili niz stepenice, a žene kloparale po trotoaru drvenim cipelama, i dosadna kiša koso padala, kuljala iz onog oluka i tekla ulicom. I u duši mi ožive osećanje sa kojim sam posmatrao skitnice kako u sumrak dolaze u grad u te kišne večeri i hramljući prolaze sa svojim zavežljajima obešenim preko ramena na kraj štapa, sav prožet, kao i onda, mirisom vlažne zemlje, mokrog lišća, divljih ruža i osećanjem samog onog vazduha koji je duvao oko mene za vreme mog istog takvog mučnog putovanja.
Trže me otvaranje malih vrata u zidu ukrašenom obojenim pločama, te se okrenuh. Njene lepe, vedre oči sretoše se sa mojim dok mi je prilazila. Ona zastade i prinese ruku grudima, a ja je prihvatih u zagrljaj.
»Agnesa! Draga moja devojko! Suviše sam vas iznenadio«.
»Ne, ne! Vrlo sam radosna što vas vidim, Trotvude!«
»Draga Agnesa, ja sam presrećan što vas opet vidim!«
Prigrlih je na srce, pa smo neko vreme oboje ćutali. Zatim sedosmo jedno kraj drugog, dok je njeno anđeosko lice bilo okrenuto prema meni sa onim izrazom dobrodošlice o kome sam sanjao toliko godina budan i u snu.
Bila je tako iskrena, tako lepa, tako dobra, dugovao sam joj toliko zahvalnosti, bila mi je tako draga, da nisam bio u stanju da izrazim ono što sam osećao. Pokušah da prizovem božji blagoslov na nju, pokušah da joj kažem, kao što sam često činio u pismima, kakav uticaj ima na mene, ali su svi moji napori bili uzaludni. Moja je ljubav i radost bila nema.
Ona svojom blagom mirnoćom umiri moje uzbuđenje, pa me vrati u vreme našeg rastanka i stade pričati o Emiliji, koju je, potajno, mnogo puta posećivala, a zatim nežno progovori i o Dorinom grobu. Sa nepogrešivim nagonom svog plemenitog srca dodirivala je žice mojih uspomena tako blago i skladno, da mi ni jedna ne zazvuča neprijatno; mogao sam slušati tu tužnu muziku koja je dolazila iz daljine, a da ne zaželim da uzmaknem ni od čega što je budila. Kako i da uzmičem kada je sa svim tim bila prisno vezana njena mila ličnost, dobri anđeo mog života?
»A vi, Agnesa?« rekoh ja uskoro zatim. »Pričajte mi o sebi. Niste mi skoro ništa rekli o svom životu za sve ovo vreme«.
»Šta da kažem?« odgovori ona uz svoj zračni osmeh. »Tata je dobro. Opet smo, vidite, mirni u svom rođenom domu. Brige su nam prebrinute, dom vraćen; a kada znate to, dragi Trotvude, znate sve«.
»Sve, Agnesa?« rekoh ja.
Ona me pogleda s nekim uznemirenim čuđenjem na licu.
»Zar nema ništa drugo, sestro?« rekoh ja.
Crvenilo na licu koga je upravo nestalo povrati se, pa opet nestade. Ona se osmehnu, sa blagom tugom, kako mi se učini, i mahnu glavom.
Pokušao sam da je navedem na ono što mi je tetka nagovestila, jer sam, ma koliko da mi je to priznanje moralo zadati oštar bol, morao ukrotiti srce i vršiti svoju dužnost prema njoj. Ali videh da se oseća nelagodno, te odustadoh od toga.
»Imate li mnogo posla, draga Agnesa?«
»Sa mojom školom?« reče ona, ponovno pogledavši naviše sasvim pribrana.
»Da. Naporan posao, zar ne?«
»Napor je tako prijatan«, odgovori ona, »da bi bilo skoro nezahvalno s moje strane nazvati ga tim imenom«.
»Sve što je dobro vama nije teško«, rekoh ja.
Rumen joj opet osu lice i opet nestade, i ponovo, kad sagnu glavu, videh onaj isti tužni osmeh.
»Pričekaćete da vidite tatu«, reče Agnesa razdragano, »i da provedete s nama dan? Možda ćete spavati u svojoj sobi? Mi je uvek zovemo vašom«.
»To ne mogu učiniti, jer sam obećao tetki da ću odjahati natrag do noći, ali ću tu rado provesti dan«.
»Moram sad da odem da se malo zarobim poslom«, reče Agnesa, »ali evo vam onih nekadašnjih knjiga, Trotvude, i nota«.
»Čak je i nekadašnje cveće tu«, rekoh ja gledajući unaokolo, »ili bar iste vrste«.
»Činilo mi je zadovoljstvo«, odgovori Agnesa smešeći se, »da za vreme vašeg odsustva čuvam sve onako kako je bilo dok smo bili deca. Jer smo onda, verujem, bili vrlo srećni«.
»Bog zna da jesmo«, rekoh ja.
»I svaka stvarčica koja me je podsećala na mog brata«, reče Agnesa, dok su joj oči pune srdačnosti gledale veselo u mene, »bila je dobrodošao drug. Čak i ovo«, i pokaza mi korpicu punu ključeva koja je još visila o pojasu, »kao da zvecka neku staru melodiju!«
Ona se ponovo nasmeši i izađe na vrata na koja je i ušla.
Na meni je bilo da pobožnim staranjem očuvam ta sestrinska osećanja. To je bilo sve što mi je ostalo, a to je bilo pravo blago. Čim bih uzdrmao temelje svetog poverenja i običaja čijoj snazi mogu da zahvalim što mi je ta ljubav podarena, to bi mi blago propalo i ništa ne bi bilo u stanju da ga povrati. To sam stalno imao na umu. Što sam je više voleo, utoliko mi je više bilo stalo da to nikako ne zaboravim.
Prošetao sam ulicama, i kad sam ponovo video svog starog protivnika mesara — sada policajca, sa palicom koja mu je visila u dućanu — otišao sam da vidim i mesto gde sam se borio sa njim, pa sam tu razmišljao o gospođici Šeperd i najstarijoj gospođici Larkins, i o svim neozbiljnim ljubavima, dopadanjima i mržnjama iz onog vremena. Kao da ništa sem Agnese nije preživelo to vreme, dok je ona, koja je uvek bila moja zvezda, postala još sjajnija i viša.
Kad sam se vratio, gospodin Vikfild je bio došao kući, iz bašte koju je imao na jednu do dve milje daleko od grada i u kojoj je radio gotovo svakog dana. Zatekoh ga onakvog kao što mi ga je tetka opisala. Sedosmo za večeru sa nekih šest devojčica, a on je izgledao samo senka svog lepog portreta na zidu.
Opet je zavladala tišina i mir, čime se oduvek odlikovalo to tiho mesto mojih uspomena. Gospodin Vikfild posle večere više nije pio vina, pa ni ja nisam imao nikakve želje da pijem, te otidosmo gore, gde je Agnesa sa svojim malim društvom pevala, igrala i radila. Deca nas posle čaja ostaviše, a nas troje ostadosmo da pričamo o minulim danima.
»Uloga moja u tim danima«, reče gospodin Vikfild mašući sedom glavom, »daje puno povoda za žaljenje, za duboko žaljenje i duboko kajanje, Trotvude, vi to dobro znate. Ali se ja nje ne bih odrekao, čak i da je to u mojoj moći«.
Nije mi bilo teško da to poverujem gledajući ono lice pokraj njega.
»Zajedno s tim morao bih poništiti«, nastavi on, »takvo strpljenje, odanost i vernost, i takvu detinju ljubav, da je ne smem zaboraviti; ne, čak i da sebe zaboravim!«
»Razumem vas, gospodine«, rekoh ja blago; »ja to cenim, i uvek sam visoko cenio«.
»Ali niko ne zna, čak ni vi«, odgovori on, »Šta je sve ona uradila, šta sve podnela i kako se naporno borila. Draga Agnesa!«
Ona molećivo spusti ruku na njegovu mišicu, da bi ga prekinula, i pri tom je bila vrlo bleda.
»Dobro, dobro!« reče on sa uzdahom i pređe, kako mi se tada učini, preko nekog teškog iskušenja koje je ona pretrpela ili tek imala da pretrpi u vezi s onim što mi je tetka kazala. »Da, Trotvude, nikad vam nisam govorio o njenoj majci. Je li vam ko drugi govorio?«
»Nikad, gospodine«.
»Tu nema mnogo da se govori, mada je bilo mnogo patnje. Udala se za mene protiv očeve volje, i on se odrekao nje. Molila ga je da joj oprosti pre nego što moja Agnesa dođe na svet. On je bio čovek vrlo tvrda srca, a majka joj je umrla davno pre toga. Odbio je. Slomio joj je srce«.
Agnesa mu se nasloni na rame i neprimetno mu obavi ruku oko vrata.
»Imala je nežno srce puno ljubavi«, reče on, »pa je prepuklo. Ja sam vrlo dobro poznavao nežnu prirodu njenog srca. A ko bi ako ne ja? Mnogo me je volela, ali nikad nije bila srećna. Taj bol ju je stalno tajno mučio, i kako je bila nežna i potištena u vreme njegovog poslednjeg odbijanja, jer to nije bilo ni izbliza njegovo prvo odbijanje, stala je venuti i najzad je umrla. Ostavila mi je Agnesu od dve nedelje i prosedu kosu, koje se sećate otkako ste me prvi put videli«.
On poljubi Agnesu u obraz.
»Moja ljubav je prema mom detetu bila nezdrava, ali mi je i duša onda bila nezdrava. Neću više da govorim o tome. Ne govorim o sebi, Trotvude, već o njenoj majci i njoj. Ako vam pružim kakav bilo konac zamršene zagonetke o tome kakav sam, ili kakav sam bio, vi ćete, uveren sam, ostalo lako razmrsiti. Nije potrebno da vam govorim o tome kakva je Agnesa. Ja sam uvek u njenom karakteru nalazio nešto od istorije njene sirote majke, i to kažem i večeras, dok smo nas troje opet zajedno, posle tolikih promena. Sad sam rekao sve«.
Njegova pognuta glava i njeno anđeosko lice i detinja odanost pridavali su svemu tome još dirljivije značenje. Da mi je zatrebalo nešto da obeležim to veče našeg ponovnog sastanka, našao bih ga u tome.
Agnesa se uskoro diže sa svog mesta kraj oca, pa tiho ode do klavira i poče svirati neke stare melodije koje smo često slušali u toj istoj sobi.
»Imate li nameru da opet putujete nekud?« upita me Agnesa dok sam stajao kraj nje.
»Šta, na to kaže moja sestra?«
»Nadam se da nemate«.
»Onda ne nameravam, Agnesa«.
»Mislim da ne bi trebalo, Trotvude, kad me već pitate«, reče ona blago. »Vaša vam sve veća slava i uspeh daju sve veću mogućnost da činite dobro, te ako bih ja i mogla da se lišim brata«, reče ona očiju uprtih u mene, »možda vreme ne bi moglo«.
»Vi ste, Agnesa, napravili od mene ono što sam. Trebalo bi da vi to najbolje znate«.
»Ja vas napravila, Trotvude?«
»Da, Agnesa, mila devojko!« rekoh ja naginjući se nad nju. »Hteo sam da vam kažem, kad smo se danas sreli, nešto što mi je u pameti još od Dorine smrti. Sećate se kad ste sišli k nama u našu sobicu pokazujući naviše, Agnesa?«
»O, Trotvude«, odgovori ona, a oči joj se orosiše suzama. »Onako puna ljubavi, onako puna poverenja i onako mlada! Zar mogu to ikad zaboraviti?«
»Kakvi ste bili onda, moja sestro«, često sam o tome mislio, od tog doba, »takvi ste mi bili uvek. Uvek ste mi pokazivali naviše, Agnesa, uvek me vodili nečem boljem; uvek me upućivali da stremim nečem višem«.
Ona samo mahnu glavom, a kroz suze videh onaj isti tužni, mirni osmeh.
»I ja sam vam toliko zahvalan za to, Agnesa, toliko obavezan, da nema imena za naklonost moga srca. Želim da znate, a ne znam kako da vam kažem, da ću dok budem živ gledati u vas i pustiti da me vodite, kao što ste me vodili kroz mrak koji je prošao. Ma šta budućnost donela, ma kakve nove veze stvorili, ma kakve promene iskrsle među nama, ja ću uvek gledati u vas i voleti vas kao što vas sad volim, i kao što sam vas uvek voleo. Vi ćete uvek biti moja uteha i pribežište, kao što ste mi uvek bili. Dok sam živ, moja mila sestro, stajaćete mi uvek pred očima i pokazivati naviše«.
Ona položi svoju ruku na moju i reče da, se ponosi mnome i time što sam kazao, iako je hvalim mnogo više no što vredi. Zatim nastavi da svira tiho, ne skidajući očiju s mene.
»Znate li da ovo što sam čuo večeras, Agnesa«, rekoh ja, »nekim čudom izgleda kao sastavni deo mojih osećanja s kojima sam gledao u vas kad sam vas prvi put video; osećanja s kojima sam sedeo kraj vas u lude dane svog školovanja?«
»Znali ste da nemam majke«, odgovori ona osmehnuvši se, »i osećali ste nežnost prema meni«.
»Više nego to, Agnesa! Znao sam, gotovo isto tako kao i da sam znao ovu priču, da ima nešto neobjašnjivo nežno i blago što vas okružuje, nešto što bi u nekom drugom bilo tužno, kao što je i bilo kako sad shvatam, ali ne u vama«.
Ona je i dalje tiho svirala gledajući u mene.
»Hoćete li mi se smejati što se zanosim takvim mislima?«
»Ne!«
»I kad kažem kako stvarno verujem da sam osećao čak i onda da možete biti uvek verna u ljubavi i kraj svih razočaranja, i da ćete ostati takva sve do kraja života? Hoćete li se smejati takvom snu?«
»O, ne, ne!«
Za trenutak laka senka bola pređe preko njenog lica, ali dok se ja trgoh iznenađeno, senke već nestade; i ona je dalje svirala i gledala u mene uz svoj mirni osmeh.

Dok sam jahao natrag kroz pustu noć, i dok je vetar duvao oko mene kao nemirno sećanje, mislio sam o tome i bojao se da nije srećna. Ja nisam bio srećan, ali sam zasad čvrsto držao prošlost pod pečatom, pa misleći na nju kako pokazuje naviše, mislio o njoj kao da pokazuje prema nebu iznad mene, gde ću je, u neshvatljivoj budućnosti, moći voleti ljubavlju koja je nepoznata na zemlji i reći kakvu sam borbu vodio dok sam je ovde voleo.

GLAVA LXI
POKAZUJU MI DVA ZANIMLJIVA POKAJNIKA

Za neko vreme sam se nastanio u kući svoje tetke u Doveru, s tim da tu ostanem bar dok ne završim svoju knjigu, što znači nekoliko meseci. Tu sam mirno nastavio da radim, sedeći kraj prozora s kojeg sam nekada gledao mesečinu na moru kad sam ono prvi put našao sklonište pod tim krovom.
Dosledan svojoj nameri da pominjem svoje književne radove samo onda kad njihov tok slučajno dođe u vezu sa razvijanjem moje povesti, neću da ulazim u težnje, radosti, brige i pobede svoje umetnosti. Već sam ranije rekao da sam joj se iskreno posvetio sa najvećom ozbiljnošću i na to upotrebio svu svoju duševnu energiju. Ako knjige koje sam napisao išta vrede, one će same nadoknaditi ono ostalo. Inače bi značilo da sam ih uzalud pisao, a ostalo ne bi nikoga zanimalo.
Ponekad sam išao u London, da tamo utonem u vrtlog života, ili da se sa Tredlsom posavetujem o nekim poslovnim stvarima. On je u mom odsustvu obavljao moje poslove sa vrlo zdravim rasuđivanjem, te su moje materijalne stvari dobro stajale. Kako mi je moj glas počeo donositi bezbroj pisama od nepoznatog sveta — u kojima ponajčešće nije bilo ničeg i na koja bi bilo vrlo teško odgovoriti — dogovorih se sa Tredlsom da naredi da se ispiše na njegova vrata i moje ime. Tamo su kod njega savesne pismonoše ostavljale pune merice pisama i tamo sam ih, s vremena na vreme, čitao u znoju lica svog, kao kakav ministar unutrašnjih poslova bez plate.
Među tim pismima vrlo bi često došla poneka uslužna ponuda od nekog od onih mnogih besposličara koji su se uvek šunjali oko Doma, da rade pod mojim imenom, ako bih hteo da preduzmem potrebne korake koji su mi još preostali da postanem proktor, te da mi plaćaju procenat od prihoda. Ali sam odbijao takve ponude, pošto mi je bilo poznato da i bez mene ima dosta takvih budžaklija, i pošto sam znao da je Dom već i onako dosta rđav i bez mog nastojanja da ga napravim još gorim.
Devojke su već bile otišle kući kad je moje ime procvetalo na Tredlsovim vratima, i onaj bistri dečko je preko celog dana izgledao kao da nije nikad čuo za Sofiju, koja je bila zatvorena u jednoj sobi pozadi i radeći bacala poglede u čađavi komadić bašte u kojoj se nalazila pumpa. Ali tu sam uvek nalazio nju, uvek podjednako veselu domaćicu, koja je često pevušila neku devonširsku pesmicu kad se ne bi na stepenicama čuo hod nekog stranog čoveka — i mutila svojom melodijom misli onog bistrog dečka koji je sedeo u svom strogo službenom odeljenju.
Čudio sam se u početku zašto tako često zatičem Sofiju kako nešto piše u beležnicu, i zašto je uvek zatvori kad se ja pojavim i žurno ostavlja u fioku u stolu. Ali tajna uskoro izađe na videlo. Jednog dana Tredls, koji se upravo vratio kući iz suda po susnežici, izvadi iz svog stola nekakvu hartiju, pa me upita šta mislim o tom rukopisu?
»O, nemoj, Tomo!« viknu Sofija, koja mu je grejala papuče kraj vatre.
»Draga moja«, odgovori Toma sav blažen, »zašto da ne? Šta velite o ovom rukopisu, Koperfilde?«
»Izvanredan je pravnički i cepidlački», rekoh ja. »Ne verujem da sam ikad video tako krutu ruku«.
»Nimalo ne liči na žensku ruku, zar ne?« reče Tredls.
»Žensku?« ponovih ja. »Crep i malter više liče na žensku ruku!«
Tredls prasnu u ushićeni smeh, pa mi reče da je to Sofijin rukopis; da se Sofija zaklela i izjavila da će njemu uskoro trebati pisar, i da će ona biti taj pisar, da je uvežbala taj rukopis po jednom obrascu, i da može da izbaci — zaboravio sam koliko tabaka na sat. Sofija se jako zbunila što mi je on to kazao, te reče da »Toma« to, kad bude postao sudija, neće tako rado trubiti. Ali »Toma« poreče, tvrdeći da će on uvek pod ma kakvim uslovima biti time podjednako ponosan.
»Ala je to savršenstvo od ženice, dragi moj Tredlse«, rekoh ja, smejući se kad ona ode.
»Dragi moj Koperfilde«, odgovori Tredls, »ona je u svakom pogledu najmilija devojka! Način na koji ona vodi kuću, njena tačnost, njena spremnost u vođenju kućanstva, njena štedljivost i urednost, pa tek njena veselost, Koperfilde!«
»Zaista imate pravo da je hvalite!« odgovorih ja. »Srećan ste vi čovek. Ja držim da ste svako za sebe i oboje zajedno najsrećniji par na svetu!«
»Uveren sam da smo najsrećniji ljudi na svetu«, odgovori Tredls. »Priznajem to, u svakom slučaju. Duše mi, kad je gledam kako se u ova mračna jutra diže pri sveci da svrši svoj dnevni posao, i bez obzira na vreme ide na pijacu pre nego što činovnici dođu u In, kako sprema slavne ručkove gotovo ni iz čega, pravi pudinge i pite, i održava sve na svome mestu, uvek uredna i doterana, da uveče sedi sa mnom do koga hoćeš doba, uvek raspoložena i spremna da me hrabri, i to sve mene radi, prosto ponekad ne mogu da verujem, Koperfilde!«
Bio je nežan čak i prema papučama koje mu je zagrevala, dok ih je oblačio, pa zadovoljno opruži noge na ogradu od kamina.
»Ja to ponekad prosto ne mogu da verujem«, reče Tredls. »Pa onda naša uživanja! Jesu jevtina, ali su divna! Kad smo kod kuće uveče, pa kad zatvorimo spoljna vrata i navučemo zavese koje je ona napravila, gde da nam bude prijatnije? Kad je lepo vreme, pa izađemo predveče u šetnju, ulice su pune uživanja za nas. Gledamo sjajne izloge juvelirskih radnji; i ja pokazujem Sofiji koju bi joj zmiju sa dijamantskim očima, što se uvila na majušnom jastuku od belog satena, poklonio da samo mogu, a Sofija pokazuje meni koji bi mi zlatni sat sa poklopcem, rubinima i sa horizontalnom polugom za navijanje i vazdan takvih stvari ona poklonila da može; pronalazimo kašike, viljuške, noževe za ribu, za maslo, mašice za šećer, sve što bismo oboje izabrali da možemo, pa onda odlazimo kao da smo ih zbilja i kupili! Zatim kad u lutanju po trgovima i širokim ulicama ugledamo neku kuću koja je za izdavanje, ponekad je pogledamo i pitamo se da li bi bila dobra za nas kad bih postao sudija? Pa onda pravimo raspored; ova soba za nas, one sobe za devojke, i tako dalje; dok na kraju na svoje veliko zadovoljstvo ne rešimo da bi bila dobra, ili da ne bi bila dobra, već prema kući. Ponekad idemo u pola cene u parter u pozorište, gde je i sam onaj miris jevtin za te pare, i tu iskreno uživamo u predstavi, u čiju svaku reč Sofija veruje, a tako isto i ja. Na povratku kući kupimo ponekad nešto u delikatesnoj radnji, ili malog jastoga kod prodavca riba, i to donesemo ovamo da napravimo divnu večericu i brbljamo o onome što smo videli. A vidite, Koperfilde, to ne bismo mogli da sam lord kancelar!«
»Uvek biste vi činili ponešto prijatno i zlatno, da ste ne znam ko i ne znam šta, dragi moj Tredlse«, pomislih ja. »Nego, uzgred budi rečeno«, rekoh glasno, »sad valjda nikad ne crtate kosture?«
»Pa, da vidite«, odgovori Tredls, smejući se i crveneći, »moram priznati da ih ponekad crtam, dragi moj Koperfilde. Dok sam neki dan sedeo u jednom od zadnjih redova u Kraljevskom sudu s perom u ruci, pade mi na pamet da vidim koliko sam sačuvao tu sposobnost. I sve me je strah da je jedan kostur, u perici, još i sad na polici pisaćeg stola«.
Pošto se oboje od srca nasmejasmo, Tredls gledajući s osmehom u vatru, završi na svoj dobroćudan način rečima:
»Stari Krikl«.
»Dobio sam jedno pismo od te stare hulje«, rekoh ja. Jer nikad nisam bio manje raspoložen da mu oprostim što je onako tukao Tredlsa, nego tada kad sam video da je sam Tredls spreman da mu oprosti.
»Od onog našeg učitelja Krikla?« uzviknu Tredls. »Nije valjda!«
»Među osobama koje privlači moja slava i sreća«, rekoh ja, gledajući preko mojih pisama, »i koji otkrivaju da su mi uvek bili vrlo odani, nalazi se i taj Krikl. Nije više učitelj, Tredlse. Ostavio je školu. Sad je sudija u Midlseksu«.
Mislio sam da će se Tredls iznenaditi kad to čuje, ali se on ne iznenadi.
»Šta mislite, kako je došlo do toga da on postane sudija u Midlseksu?« upitah ja.
»O, bože moj«, odgovori Tredls, »vrlo je teško odgovoriti na to pitanje. Možda je glasao za nekog, ili pozajmio kome novac, ili kupio nešto od nekog, ili na drugi kakav način obavezao koga, ili izdirao za nekog ko je poznavao nekog koji je opet isposlovao kod zamenika u grofoviji da ga postavi na taj položaj«.
»Da se nalazi na tom položaju, to je van svake sumnje«, rekoh ja. »I piše mi ovde da će mu biti milo da mi pokaže u praksi jedini pravi sistem rada u zatvorima; jedini neosporni način da se od zatvorenika naprave iskreni pobornici društvenog reda i pokajnici, i to, treba da znate, zatvaranjem u ćelije-samice. Šta velite na to?«
»O sistemu?« upita Tredls, sa ozbiljnim izrazom na licu.
»Ne, nego o tome da li da primim ponudu i da vi pođete sa mnom?«
»Nemam ništa protiv«, reče Tredls.
»Onda ću mu pisati da ćemo doći. Sećate li se, da ne govorim ništa o njegovom postupanju s nama, kako je taj isti Krikl izbacio iz kuće svog sina, i kakav su život provodile njegova žena i kći?«
»Sećam se vrlo dobro«, reče Tredls.
»A eto, ako pročitate njegovo pismo, videćete da je najnežniji čovek prema zatvorenicima optuženim zbog čitavog niza nedela«, rekoh ja, »mada ne vidim da se njegova nežnost proteže i na drugu vrstu ljudskih stvorova«.
Tredls sleže ramenima i ni najmanje se ne iznenadi. Nisam ni očekivao da će se iznenaditi, a ni sam nisam bio iznenađen, jer bi to značilo da sam slabo zapažao oko sebe takve životne satire. Dogovorismo se o vremenu naše posete, te prema tome te iste večeri napisah pismo gospodinu Kriklu.
Određenog dana — mislim da je to bilo već sutradan, ali svejedno, uputismo se Tredls i ja u zatvor gde je gospodin Krikl bio sila. Bila je to ogromna i temeljna zgrada podignuta uz velike izdatke. Dok smo se približavali kapiji, nisam mogao da se odbranim od pomisli kakva li bi se uzbuna digla u zemlji da neki zanesenjak predloži da se polovina novca utrošenog na tu zgradu potroši na podizanje neke zanatske škole za omladinu, ili na sklonište za zaslužne stare ljude.
U kancelariji, koja bi po temeljnoj debljini svojih zidova mogla poslužiti za prizemlje Vavilonske kule, predstaviše nas našem nekadašnjem učitelju, koji je bio u grupi koju su sačinjavala dvojica-trojica zaposlenih sudija i nekoliko posetilaca koje su oni doveli. On me dočeka kao čovek koji je obrazovao moj duh u ranijim godinama i koji me je uvek nežno voleo. Kad sam mu predstavio Tredlsa, gospodin Krikl izjavi, na isti način, ali sa nešto manje topline, da je uvek bio Tredlsov vođa, filozof i prijatelj. Naš je poštovani učitelj sam bio mnogo stariji, ali mu izgled nije postao prijatniji. Lice mu je bilo vatrenocrveno kao uvek, a oči isto onako sitne i prilično upale. Retke i kao mokre, prosede kose, po kojoj sam ga se sećao, gotovo je nestalo, a debele vene na ćelavoj glavi nisu mu bile nimalo prijatnije za oko.
Posle kratkog razgovora te gospode, iz kojeg sam mogao zaključiti da na svetu ne postoji ništa o čemu opravdano treba voditi računa, ništa osim najveće ugodnosti zatvorenika, bez obzira na troškove, i da na čitavom zemljinom šaru van tamničkih zidova nema šta da se radi — pođosmo u inspekciju. Pošto je upravo bilo vreme ručka, otišli smo najpre u veliku kuhinju, gde se baš tada odvajala hrana za svakog pojedinog zatvorenika, da mu se odnese u ćeliju, sve tačno i odmereno kao da je po sredi poslovanje kakvog satnog mehanizma. Upitah tiho Tredlsa da li ikome pade na pamet da postoji porazna suprotnost između ovih obilnih, probranih obroka i one hrane koju jedu da ne kažem ubogi siromasi, već vojnici, mornari, radnici i glavnina poštenog radnog naroda, od kojih ni jedan na pet stotina nikad nije jeo ni upola ovako dobro. Ali doznah da »sistem« zahteva dobar život i, ukratko, da se rešim sistema jednom za svagda, uvideh da u ovom slučaju, kao i u svakom drugom, reč »sistem« isključuje sve sumnje i otklanja sve nepravilnosti. Kao da niko i ne pomišlja da sem toga sistema postoji i neki drugi sistem o kojem bi se moglo razmišljati.
Dok smo prolazili kroz neke veličanstvene hodnike, upitah gospodina Krikla i njegove prijatelje šta se misli da su glavna preimućstva tog svemoćnog, opštepriznatog sistema. Doznadoh da je stvar u potpunoj osamljenosti zatvorenika — tako da nijedan čovek koji se nalazi u tom zatvoru ništa ne zna o drugom, i u tome što se zatvorenici dovode do izvesnog zdravog duševnog stanja, koje vodi iskrenoj skrušenosti i kajanju.
Kad smo počeli da posećujemo pojedince u njihovim ćelijama i da prolazimo hodnicima u kojima su se nalazile te ćelije, i kad su nam objasnili na koji način oni dolaze u kapelu i tako dalje, meni pade u oči da postoji velika verovatnoća da zatvorenici doznaju mnogo jedan o drugom i da održavaju prilično potpun sistem uzajamnog opštenja. U vreme kad ovo pišem, verujem da se i dokazalo da je ovo tačno, ali kako bi to bilo pravo bogohuljenje na sistem da sam samo nagovestio takvu sumnju, čekao sam što sam strpljivije mogao da vidim i to pokajanje.
I tu me opet obuzeše teške sumnje. Video sam da tu jedan isti način kajanja vlada kao moda, sasvim kao ona moda koju sam ostavio napolju, u kroju kaputa i prsnika po izlozima krojačkih radnji. Naiđoh na mnoge ispovesti koje su se po duhu vrlo malo razlikovale jedne od drugih; malo se razlikovale, što mi je bilo veoma sumnjivo, čak i u rečima. Naiđoh na veliki broj lisica koje su prezirale čitave vinograde nedosežnog grožđa, ali naiđoh na vrlo malo lisica koje bih smeo pripustiti na dohvat ma i jednog grozda. Povrh svega, uvideo sam da su oni koji su se najviše ispovedali predmet najveće pažnje, da ih njihova uobraženost, njihova sujeta, odsustvo svakog uzbuđenja i sklonost ka bacanju prašine u oči (koju je većina od njih imala u skoro neverovatnoj meri, kao što su pokazivali njihovi životi) podstiče na te ispovesti, i da se na taj način svima zavlače pod kožu.
Međutim sam u toku našeg obilaženja toliko slušao o nekom broju Dvadeset i sedam, koji je bio ljubimac i zaista, izgleda, prava mustra od zatvorenika, da odlučih da, pričekam sa donošenjem suda dok ne vidim tog čuvenog Dvadeset i sedam. Dvadeset i osam je, koliko sam dočuo, bio takođe sjajna zvezda, ali je na nesreću njegova slava bila malo pomračena izvanrednim sjajem zatvorenika Dvadeset i sedam. Toliko sam slušao o Dvadeset i sedam i o njegovom pobožnom opominjaju svakog oko sebe, i o divnim pismima koje je neprestano pisao svojoj majci — o kojoj je, izgleda, mislio da je na vrlo rđavom putu — da sam prosto goreo od nestrpljenja da ga vidim.
Morao sam za neko vreme obuzdati svoje nestrpljenje, zato što su Dvadeset i sedam ostavili za krajnji utisak. Ali, najzad, stigosmo do vrata ćelije i gospodin Krikl nam, vireći kroz malu rupu na njima, reče s izrazom najvećeg divljenja da onaj tamo čita molitvenik.
Smesta nastade takav juriš glava da vide kako Dvadeset i sedam čita molitvenik, ta se oko male rupe okupi šest do sedam glava, sve jedna iza druge. Da doskoči toj nezgodi, i da nam pruži priliku da razgovaramo sa Dvadeset i sedam u svoj njegovoj čistoti, gospodin Krikl naredi da se otvore vrata na ćeliji i da se Dvadeset i sedam pozove u hodnik. To bi učinjeno, i na svoje zaprepašćenje Tredls i ja, u tom preobraćenom broju Dvadeset i sedam ne ugledasmo nikog drugog nego — Uriju Hipa!
On nas smesta poznade i reče čim izađe — uz ono staro uvijanje!
»Kako ste, gospodine Koperfilde? Kako ste, gospodine Tredlse?«
Ovo prepoznavanje izazva opšte divljenje u društvu. Pre bih rekao da je na sve napravilo utisak to što on nije ponosan, već izvoleva da nas zapazi.
»Pa, Dvadeset i sedam«, reče gospodin Krikl tužno mu se diveći, »kako ste danas?«
»Vrlo sam ponizan, gospodine!« odgovori Urija Hip.
»Vi ste to uvek, Dvadeset i sedam«, reče gospodin Krikl.
Na to drugi gospodin upita vrlo brižno:
»Osećate li se sasvim dobro?«
»Da, hvala vam, gospodine«, reče Urija Hip gledajući u tom pravcu. »Ovde se osećam mnogo prijatnije nego što sam se ikad osećao napolju. Sad uviđam svoje ludosti, gospodine. A to je ono što čini da se prijatno osećam«.
Neka gospoda su bila vrlo dirnuta, te treći pitač, gurajući se napred, upita vrlo osećajno:
»Kako vam se dopada govedina?«
»Hvala, gospodine«, odgovori Urija Hip, gledajući u pravcu odakle je dolazio nov glas; »juče je bila tvrđa nego što bih voleo, ali je moja dužnost da podnosim. Počinio sam ludosti, gospodo«, reče Urija Hip gledajući unaokolo sa krotkim osmehom; »te treba da podnosim posledice bez roptanja«.
A kad se utiša žagor koji nastade delom usled zadovoljstva zbog blaženog stanja Dvadeset i sedam, a delom zbog besa na liferanta koji mu je dao povoda da se žali, što gospodin Krikl smesta zabeleži, Dvadeset i sedam je stajao usred nas kao da je glavni, znameniti predmet u vrlo uglednom muzeju. Zatim, da nama novajlijama bace odjedanput veliku količinu svetlosti u oči, narediše da se pusti i Dvadeset i osam.
Već sam bio toliko iznenađen da sam osetio samo neku vrstu pomirenog čuđenja kad gospodin Litimer izađe čitajući neku poučnu knjigu!
»Dvadeset i osam«, reče gospodin sa naočarima, koji dosad nije govorio, »vi ste se, prijatelju, žalili na kakao. Kakav je odonda?«
»Hvala vam, gospodine«, reče gospodin Litimer; »sad ga bolje spravljaju. Ako smem biti toliko slobodan da kažem, gospodine, da mleko u kojem se kakao kuva nije sasvim čisto; ali znam da u Londonu mleko mnogo mešaju i da je tu namirnicu vrlo teško dobiti u čistom stanju«.
Činilo mi se kao da gospodin sa naočarima ističe svoga Dvadeset i osam nasuprot gospodin Kriklovom Dvadeset i sedam, jer svaki od njih uze u svoje ruke svog čoveka.
»Kakvo je vaše duševno stanje, Dvadeset i osam?« upita onaj sa naočarima.
»Hvala vam, gospodine«, odgovori Litimer »sad vidim svoje ludosti, gospodine. Muči me pomisao na grehove bivših mojih drugova, ali se nadam da će im biti oprošteno«.
»Inače ste sasvim zadovoljni?« upita ga gospodin sa naočarima, klimajući glavom da ga ohrabri.
»Jako sam zahvalan, gospodine«, odgovori Litimer, »sasvim sam zadovoljan«.
»Imate li što na duši?« upita on. »Ako imate, recite, Dvadeset i osam«.
»Gospodine«, reče Litimer, ne dižući pogled, »ako me oči ne varaju, ovde je prisutan jedan gospodin koga sam u svom ranijem životu poznavao. Možda će biti korisno za tog gospodina da zna, gospodine, da ja svoje ranije grehe uglavnom pripisujem lakomislenom životu koji sam vodio u službi mladih ljudi, i pošto sam dozvolio da me navedu na zlo, kojem nisam imao snage da se oduprem. Ja se nadam da će taj gospodin primiti opomenu, gospodine, i da neće biti uvređen mojom slobodom. To je njegovo dobro. Ja sam svestan svojih ranijih ludosti. Nadam se da će se on pokajati zbog svog zla i grehova u kojima je imao udela«.
Primetih da neka gospoda zakloniše jednom rukom oči, kao da su upravo ušli u crkvu.
»To vam služi na čast, Dvadeset i osam«, reče gospodin sa naočarima. »Mogao sam to i očekivati od vas. Imate li još šta?«
»Gospodine«, odgovori Litimer, lagano podižući obrve, ali ne i oči, »poznavao sam jednu mladu ženu koja je zapala u razuzdan život, a koju sam pokušao da spasem, gospodine, ali uzalud. Molim toga gospodina, ako može, da obavesti tu mladu ženu da joj praštam za njeno ponašanje prema meni i da je opominjem da se pokaje, ako hoće da bude tako ljubazan«.
»I ne sumnjam, Dvadeset i osam«, odgovori gospodin sa naočarima, »da gospodin na koga mislite oseća vrlo jako, kao i svi mi, ono što ste tako podesno kazali. Nećemo vas više zadržavati«.
»Hvala vam, gospodine«, reče gospodin Litimer. »Gospodo, želim vam zbogom i nadam se da ćete vi i vaše porodice uvideti grešnost i popraviti je!«
Na ovo se broj Dvadeset i osam povuče, izmenivši pogled s Urijom, kao da su sasvim poznati jedno drugom pomoću nekog načina opštenja, i kad se vrata zatvoriše za njim, kroz grupu prođe žagor kako je to dostojanstven čovek i divan primer.
»A sad, Dvadeset i sedam«, reče gospodin Krikl, stupajući na pozornicu sa svojim čovekom. »Da li bi ko za vas mogao šta da učini? Ako bi mogao, recite«.
»Ja bih ponizno molio, gospodine«, odgovori Urija zabacivši svoju pakosnu glavu, »za dozvolu da ponovo pišem majci«.
»To će vam svakako biti dozvoljeno«, reče Krikl.
»Hvala vam, gospodine! Brinem se za majku. Bojim se da nije van svake opasnosti«.
Neko ga neoprezno upita: »Od čega«. Ali se odmah začu zgranut šapat: »Pssst«.
»Van opasnosti u pogledu besmrtnosti, gospodine«, odgovori Urija, uvijajući se u pravcu odakle je dolazio glas. »Želeo bih da majka dođe u moje stanje. Ja nikad ne bih došao u ovo stanje da nisam stigao ovamo. Kamo sreće da je i majka došla ovamo! Za svakog bi najbolje bilo da ga uhvate i dovedu ovamo«.
Ovakvo osećanje izazva beskrajno zadovoljstvo, veće zadovoljstvo, verujem, nego išta od svega što se dotada desilo.
»Pre nego što sam došao ovamo«, reče Urija krišom nas pogledavši, kao da bi hteo da sprži spoljni svet kojem mi pripadamo, da je samo mogao, »bio sam ostavljen na volju ludostima, a sad sam svestan svojih ludosti. U svemu ima mnogo greha. Moja majka je jako grešna. Svuda vlada samo greh, sem ovde«.
»Sasvim ste se promenili?« reče gospodin Krikl.
»O, bože, jesam, gospodine!« uzviknu ovaj punonadležni pokajnik.
»I ne biste ponovo pali u iskušenje kad biste izašli?« upita neko.
»O bo ... že sačuvaj, gospodine!«
»Dobro!« reče gospodin Krikl. »To je vrlo utešno. Vi ste se obratili gospodinu Koperfildu, Dvadeset i sedam, želite li da mu još štogod kažete?«
»Vi ste me poznavali mnogo pre no što sam došao ovamo i promenio se, gospodine Koperfilde«, reče Urija, gledajući u mene, pri čemu nikad nisam video podlijeg izraza, čak ni na njegovom licu. »Poznavali ste me kad sam, uprkos svojim pogreškama, bio ponizan među onima koji su bili nasilni. I vi ste lično bili nasilni prema meni, gospodine Koperfilde. Znate da ste me jednom čak i ošamarili«.
Opšte sažaljevanje. Na mene bi upereno nekoliko ljutitih pogleda.
»Ali ja vam opraštam, gospodine Koperfilde«, reče Urija, pa svoju prirodu sklonu opraštanju učini predmetom jednog krajnje bezbožnog i odvratnog poređenja, koje ne želim da zabeležim. »Opraštam svakome. Ne bi mi priličilo da budem zlopamtilo. Rado vam opraštam i nadam se da ćete ubuduće krotiti svoje strasti. Nadam se da će se gospodin V. i gospođica V. pokajati, i čitavo ono grešno društvo. Vi ste doživeli nesreću i nadam se da će vam to koristiti, ali bi bolje bilo da dođete ovamo. Dobro bi bilo da gospodin V., a i gospođica V. dođu ovamo. Najbolje što mogu da vam poželim, gospodine Koperfilde, i svima vama gospodo, jeste da budete uhapšeni i ovamo dovedeni. Kad samo pomislim na svoje prošle ludosti i sadašnje svoje stanje, uveren sam da bi vam to bilo najbolje. Žalim sve koji nisu ovamo dovedeni!«
I on se odšunja natrag u ćeliju praćen malim horom odobravanja, a Tredls i ja osetismo veliko olakšanje kad su ga zatvorili.
Ovo kajanje je imalo neku naročitu odliku, te sam bio prosto prinuđen da upitam šta su to ova dva čoveka uradila da se uopšte ovde nađu. To je, izgleda, bila poslednja stvar o kojoj je ko imao nešto da kaže. Obratim se jednom od dvojice čuvara, koji su, kako sam naslućivao po nekim skrivenim nagoveštajima na njihovim licima znali dosta dobro šta vredi sva ta galama oko njih.
»Znate li«, upitah ja dok smo išli hodnikom, »kakvo je nedelo bila poslednja ,ludost‘ broja Dvadeset i sedam?«
Odgovor je glasio: »Bankarski slučaj«.
»Podvala Narodnoj banci?« upitah ja.
»Da, gospodine. Prevare, falsifikat i zavera. On i još neki. On je naveo druge. Bila je to vešta zavera, a radilo se o velikoj sumi. Osuđen je na doživotno progonstvo. Broj Dvadeset i sedam je bio najlukavija ptica od svih, i umalo da se nije izvukao, ali ne sasvim. Banka je jedva uspela da toj ptici posoli rep, i to na jedvite jade«.
»Znate li šta je skrivio Dvadeset i osam?«
»Dvadeset i osam«, odgovori moj obaveštač, celo vreme govoreći sasvim tiho i osvrćući se dok smo išli hodnikom, da ga ne bi čuo gospodin Krikl i ostali da tako nedopušteno govori o tim čistuncima bez ljage, »Dvadeset osam, takođe progonstvo. Stupio je u službu i opljačkao svog mladog gospodina, ukravši dvesta pedeset funti u novcu i stvari u vrednosti uoči samog polaska u inostranstvo. Naročito se sećam tog slučaja, pošto ga je uhvatio neki patuljak«.
»Ko?«
»Neka mala ženica. Zaboravio sam joj ime«.
»Da nije gospođica Močer?«
»Tako je. Umakao je poteri i pošao u Ameriku sa lažnom žutom perikom i zaliscima žutim kao lan, i tako savršeno prerušen, kako nikog niste mogli videti u svom veku. Ali ga ona mala žena, koja je bila u Sautemptonu, srete na ulici i odmah poznade svojim oštrim okom, pa mu utrča među noge da ga obori i steže ga svojim kandžama kao jezivu smrt«.
»Sjajna gospođica Močer!« uzviknuh ja.
»Rekli biste to da ste je kao ja videli kako stoji na stolici u loži za svedoke za vreme suđenja«, reče moj prijatelj. »On ju je posekao dosta duboko po licu i izudarao vrlo surovo kad ga je uhvatila, ali ga ona nije puštala dok ga ne uhapsiše. Tako se pripila uz njega, da su policajci bili prinuđeni da ih odvedu oboje. Svedočila je neobično hrabro, i sud ju je mnogo pohvalio, a svetina klicanjem otpratila sve do kuće. Rekla je na sudu da bi ga uhvatila i bez pomoći, zbog svega onog što je znala o njemu, pa da je bio i sam Samson{46}. I verujem da bi!«
I ja sam u to verovao, i zbog toga jako cenio gospođicu Močer.
Videli smo sve što se imalo videti. Bilo bi uzaludno dokazivati čoveku kao što je bio presvetli gospodin Krikl da su brojevi Dvadeset sedam i Dvadeset osam savršeno dosledni i nepromenljivi, i da su uvek bili tačno ono što su bili tada; da su ti licemeri i nitkovi upravo kao stvoreni za takvu vrstu ispovedanja na takvom mestu; i da su mu znali pijačnu cenu isto tako dobro kao mi, i od kolike će im koristi ono biti u progonstvu; jednom reči, da je sve to ukupno uzevši trula, jalova, otužna rabota. Prepustismo ih njihovom sistemu i njima samima i odosmo kući u čudu.
»Možda je i dobro, Tredlse«, rekoh ja, »da se s nekom nezdravom manijom ovako ludo tera; utoliko će se brže oterati u propast«.
»I ja se nadam«, reče Tredls.

GLAVA LXII
SVETLOST OBASJAVA MOJ PUT

Godina se primicala Božiću, i već je dva meseca prošlo otkako sam kod kuće. Agnesu sam često viđao. Ma kako da me je hrabrio bučni glas javnog mnenja i ma kako topla osećanja i napore on budio u meni, ipak sam svaku i najmanju reč njene pohvale željno slušao, željnije no sve drugo.
Tamo bih odjahao i proveo veče bar jedanput nedeljno, a ponekad i češće. Obično bih iste večeri odjahao i natrag, jer je sada neprestano oko mene lebdelo ono staro tužno osećanje — najbolnije kada bih odlazio od nje — te sam više voleo da se krećem, da budem napolju, nego da ležeći u postelji lutam po prošlosti bunovan ili u žalosnim snovima. Veći deo tih ludih, tužnih noći proveo sam u tom jahanju, obnavljajući usput one misli kojima sam se bavio za vreme svog dugog odsustva.
Ili ću bolje izraziti istinu ako kažem da sam osluškivao odjeke tih misli. Oni su mi govorili iz daljine. Ja sam ih odgurnuo daleko od sebe i primio svoje neizbežno mesto. Kada bih čitao Agnesi ono što sam pisao, kada bih ugledao njeno lice kako pažljivo sluša, uzbudio je do smeha ili do suza i čuo njen srdačni glas kako ozbiljno govori o nestvarnim događajima tog izmišljenog sveta u kojem sam živeo, pomislio bih kakva je moja sudbina mogla biti — ali sam pomislio onako kao što sam nekad, pošto sam se oženio Dorom, mislio kakva bih želeo da mi bude žena.
Moja dužnost prema Agnesi, koja me je volela ljubavlju o koju bih se vrlo bedno i sebično ogrešio kad bih je uznemirio, te je ne bih više mogao povratiti; i moje polako sazrelo uverenje da ja, koji sam sam iskovao svoju sudbinu i postao ono za čim sam neobuzdano težio svim srcem, nemam pravo da ropćem, već da sve treba da snosim — bilo je sve što sam osećao i svo što sam bio naučio. Ali sam je voleo, pa počeh nalaziti izvosnu utehu u neodređenom zamišljanju nekog dalekog dana kad će sve ovo proći i kad ću je moći bezgrešno prizvati i reći joj: »Agnesa, tako je bilo onda kad sam se vratio kući; a sad sam star i nijednu drugu odonda nisam voleo«.
Na njoj se nikad nije opažala ni najmanja promena. Još uvek je bila onakva kakva je svakad bila prema meni; promenila se nije ni najmanje. U vezi s tim, između mene i tetke je postojalo nešto sve od one noći kad sam se vratio, nešto što se ne bi moglo nazvati snebivanjem ili izbegavanjem tog predmeta, koliko nekim prećutnim sporazumom da oboje mislimo o tome, ali da ne zaodevamo misli u reči. Dok smo, po svom starom običaju, s večeri sedeli kraj vatre, često smo oboje mislili o toj stvari tako prirodno i tako pogađajući misli jedno drugom kao da ih bez ustezanja govorimo. Ali ćutanje nismo prekidali. Verovao sam da mi je tih večeri čitala ili bar unekoliko čitala misli i da je potpuno shvatila zašto im ja nisam davao jasnji izraz.
Kako je Božić bio već tu, a kako mi Agnesa nije poveravala ništa novo, u meni se nekoliko puta javi sumnja da je ona možda mogla proniknuti u pravo stanje moga srca, te da je to možda goni da se usteže, iz bojazni da mi ne zada bol. Ako je to tačno, onda moja žrtva ne znači ništa, moja tako jasna dužnost prema njoj nije ispunjena, i ja svakog časa bedno činim baš ono od čega toliko uzmičem. Odlučih da to dovedem u red, tako da više ne može biti nikakve sumnje — i da takvu pregradu, ako između nas postoji, srušim odlučnom rukom.
Bio je to — koliko razloga imam da ga se uvek sećam — hladan, neprijatan zimski dan. Nekoliko sati pre toga padao je sneg i ležao na zemlji ne mnogo dubok, ali polusmrznut. Vetar je na pučini prema mome prozoru duvao sa severa. Mislio sam o tome kako briše preko planinskih snežnih pustolina u Švajcarskoj, tada nepristupačnih ljudskoj nozi, i razmišljao šta je više pusto, ti usamljeni predeli ili usamljeni okeani.
»Hoćeš li izjahati danas, Trote?« upita tetka pomolivši glavu kroz vrata.
»Da, tetka, idem u Kenterberi. Lep je dan za jahanje«.
»Ne znam hoće li i tvoj konj biti istog mišljenja«, reče tetka; »sad stoji tamo pred vratima spuštene glave i ušiju kao da misli da je bolja njegova štala«.
Ovde mogu da primetim da je tetka mome konju dozvolila pristup na zabranjeno zemljište, mada prema magarcima nije ublažila stav ni za dlaku.
»Odmah će on živnuti«, rekoh ja.
»U svakom slučaju, jahanje će dobro doći njegovom gospodaru«, primeti tetka bacajući pogled na hartije na mom stolu. »Bog s tobom, dete, ti dosta vremena provodiš ovde. Nikad nisam pomišljala, dok sam čitala knjige, sa koliko se truda pišu«.
»Ponekad je mučan posao pročitati ih«, odgovorih ja, »a što se tiče pisanja, ono ima svojih draži, tetka«.
»Da, znam«, reče tetka, »Častoljublje, želja za uspehom, naklonost i još mnogo štošta, zar ne? Dobro, hajde, idi sad«.
»Znate li išta više«, rekoh ja, stojeći mirno pred njom, pošto me je ona potapšala po ramenu i sela u moju stolicu, »o onoj Agnesinoj ljubavi?«
Gledala je kratko vreme u moje lice pre no što odgovori:
»Mislim da znam, Trote«.
»Mislite da je vaš utisak tačan?« upitah ja.
»Mislim da jeste, Trote«.
Gledala je tako netremice u mene — sa nekom vrstom sumnje ili sažaljenja, ili iščekivanja u svojoj milošti — da ja još čvršće odlučih da joj pokažem sasvim veselo lice.
»I šta više, Trote ...« reče tetka.
»Šta?«
»Mislim da se Agnesa udaje«.
»Bog neka joj da svaku sreću«, rekoh ja veselo.
»Bog neka joj da sreću!« reče tetka, »i njoj i njenom mužu«.
Ponovih to, pozdravih se s tetkom, siđoh lako niz stepenice, uzjahah konja i odoh. Sad sam imao još više razloga nego pre da učinim ono što sam odlučio.
Kako se dobro sećam tog jahanja po zimi! Smrznutih čestica leda koje je vetar dizao sa travčica i nosio mi u lice; teškog topota konjskih kopita, koje su udarcima o zemlju izvodile neku melodiju; kruto uzorane, zamrzle zemlje; snežnih nanosa koji su se tako lako vrteli u kovitlac u starom majdanu krečnjaka, dok ih je vetar gonio pred sobom; zaduvanih konja upregnutih u kola puna sena koji su se pušili kad bi zastali na vrhu brega da se izduvaju i melodično tresli svoja zvonca; i pobelele padine i kose visoravni na pozadini mračnog neba, kao da ih je neko nacrtao na nekoj ogromnoj tabli.
Zatekoh Agnesu samu. Devojčice su bile otišle svojim kućama, a ona je sedela sama kraj vatre i čitala. Kad me vide da ulazim, spusti knjigu, pa me pozdravi kao obično, a onda uze svoju korpu za rad i sede u jedan od starinskih prozora.
Sedoh kraj nje na klupu u prozoru, te stadosmo pričati o onome što ja radim i kad će biti gotovo, i o tome koliko sam odmakao od vremena svoje poslednje posete. Agnesa je bila vrlo vesela i smejući se proricala da ću uskoro postati suviše slavan, te da se sa mnom više neće moći govoriti o tim stvarima.
»Zato sad koristim vreme što mogu više, kao što vidite«, reče Agnesa, »pa razgovaram s vama dok smem«.
Dok sam gledao u njeno lepo lice, koje je bilo nagnuto na rad, ona podiže svoje blage, bistre oči i vide da je posmatram.
»Vi ste danas zamišljeni, Trote!«
»Agnesa, hoćete li da vam kažem zašto? Došao sam da vam to kažem«.
Ona stavi rad na stranu, kao što je obično činila kad smo nešto ozbiljno razgovarali, i obrati svu svoju pažnju na mene.
»Draga moja Agnesa, sumnjate li u moju iskrenost prema vama?«
»Ne!« odgovori ona s izrazom iznenađenja.
»Sumnjate li da nisam prema vama isti kao što sam uvek bio?«
»Ne!« odgovori ona kao i pre.
»Sećate li se da sam pokušao da vam kažem, kad sam se vratio kući, koliku vam zahvalnost dugujem, mila Agnesa, i koliko toplih osećanja gajim prema vama?«
»Sećam se«, odgovori ona nežno, »vrlo dobro«.
»Vi imate neku tajnu«, rekoh ja. »Podelite je sa mnom, Agnesa«.
Ona obori oči i stade drhtati.
»Ne bih mogao propustiti da saznam, čak i da nisam čuo od drugoga, i ne od vas, Agnesa, što izgleda čudno — da postoji neko kome ste poklonili blago svoje ljubavi. Nemojte me isključiti iz onog što je u tako tesnoj vezi sa vašom srećom! Ako možete da imate poverenja u mene, kao što kažete, i kao što znam da možete, dopustite da vam budem prijatelj, brat, u tome kao i u svemu drugom«.
Ona se diže sa sedišta u prozoru i baci na mene molećiv, gotovo prekoran pogled, pa pošto potrča preko sobe, kao da nezna kuda će, pokri lice rukama i brižnu u takav plač, da mi se srce steglo.
Pa ipak njene suze probudiše nešto u meni i ispuniše mi srce nekom nadom. Iako nisam znao zašto, te suze dovedoh u vezu s onim tihim, tužnim osmehom koji mi je ostao u pamćenju, i one me potresoše više nadom nego strahom i žalošću.
»Agnesa! Sestro! Najmilija! Šta sam uradio?«
»Pustite me, Trotvude; idem. Nije mi dobro. Nisam pri sebi. Govorićemo drugi put. Pisaću vam. Nemojte mi sad govoriti. Nemojte, nemojte!«
Pokušah da se setim šta mi je rekla kad sam ono razgovarao s njom one noći o tome kako njenoj ljubavi nije potrebno uzvraćanje. Učini mi se kao da čitav jedan svet treba da pretražim u jednom trenutku.
»Agnesa, ne mogu da vas gledam takvu; ne mogu da podnesem pomisao da sam ja uzrok tome. Draga moja devojko, draža od svega u životu, ako ste nesrećni, dopustite mi da podelim s vama vašu nesreću. Ako vam treba pomoći ili saveta, dopustite da pokušam da vam ih dam. Ako vam stvarno neki teret leži na srcu, dopustite da vam ga olakšam. Za koga ja sad živim, Agnesa, ako ne za vas?«
»O, poštedite me! Nisam pri sebi! Drugi put!« bilo je sve što sam mogao da razaberem.
Je li me to kakva sebična zabluda zavela? Ili se sad, kad sam već ugledao zračak nade, preda mnom nešto otvaralo o čemu nisam smeo da mislim?
»Moram reći još nešto. Ne mogu dopustiti da me ovako ostavite! Za ime božje, Agnesa, nemojte dozvoliti da se sad pogrešno razumemo posle tolikih godina i svega što je došlo i prošlo s njima! Moram da govorim otvoreno. Ako još ma i malo mislite da bih mogao zavideti nekome na sreći koju ćete mu vi podariti, ako mislite da vas se ne bih mogao odreći u korist vama dražeg zaštitnika koga ste sami izabrali, i da ne bih mogao sa svog mesta, po strani, gledati zadovoljno vašu radost, okanite se toga, jer ja to ne zaslužujem. U tome što osećam prema vama nema ni trunčice sebičnosti«.
Sad je bila mirna. Ubrzo okrete svoje bledo lice prema meni i reče tihim glasom, pomalo isprekidanim, ali jasnim:
»Dužna sam zbog vašeg čistog prijateljstva prema meni, Trotvude, u koje zaista ne sumnjam — da vam kažem da se varate. To je sve što mogu učiniti. Ako mi je nekad, u toku ranijih godina bila potrebna pomoć ili savet, dobijala sam. Ako sam ponekad bila i nesrećna, to osećanje je sada prošlo. Ako sam ikada imala kakav teret na srcu, neko mi ga je olakšao. Ako sam imala neku tajnu, ona nije nova i nije — ono što vi mislite. Ne mogu da je otkrijem ili podelim. Ona je dugo bila moja, pa mora ostati moja«.
»Agnesa! Stanite! Samo časak!«
Htela je da ode, ali je zadržah. Obgrlih je rukom oko pasa. »U toku ranijih godina!« »Nije nova!« Nove mi se misli i nade uskovitlaše u duši i sve se boje mog života stadoše menjati.
»Mila moja, Agnesa! Koju sam toliko cenio i poštovao — koju tako odano volim! Kad sam danas dolazio ovamo, mislio sam da ništa ne može iznuditi ovo priznanje. Mislio sam da ću ga moći držati u svom srcu celog života, dok ne ostarimo. Ali, Agnesa, ako u meni zaista postoji neka novorođena nada da ću vas ikad moći nazvati drukčije nego sestrom, sasvim drukčije nego sestrom ...«
Suze su joj brzo tekle, ali su bile drukčije od onih koje su maločas tekle i videh kako se moja nada sija u njima.
»Agnesa! Vazdašnja moja vodiljo i potporo moja! Da ste više mislili na sebe, a manje na mene dok smo rasli zajedno, verujem da moja vetrenjasta mašta ne bi odlutala od vas. Ali vi ste bili toliko bolji od mene, tako potrebni svakoj mojoj dečačkoj nadi i razočaranju, da mi je postala druga priroda imati vas da vam se poveravam i da se na vas oslanjam u svačem, priroda koja je za neko vreme istisnula onu prvu i veću koja vas voli, kao što vas zaista volim«.
Još je plakala, ali ne tužno — već radosno, dok sam je ja stezao u zagrljaj kako nikad nisam, i kako sam mislio da nikad neću!
»Dok sam voleo Doru, nežno, Agnesa, kao što znate ...«
»Znam!« viknu ona ozbiljno. »Srećna sam što to znam!«
»Dok sam je voleo — čak i onda — moja bi ljubav bila nepotpuna bez vaše naklonosti. Ali sam imao i tu naklonost, te mi se ljubav upotpunila. A kad izgubih Doru, Agnesa, šta bi od mene bilo da nije vas, još i sad?«
Bila je još čvršće u mojim rukama, bliže mom srcu, sa drhtavom rukom na mom ramenu, dok su joj slatke oči sijale kroz suze, uprte u moje!
»Otišao sam, draga Agnesa, voleći vas. Bavio sam se tamo, voleći vas. Vratio sam se kući, voleći vas!«
I tad pokušah da joj ispričam o borbi koja se vodila u meni i o zaključku do kojeg sam došao. Pokušah da iznesem pred nju svoju dušu istinito i potpuno. Pokušah da joj objasnim kako sam se nadao da sam došao do boljeg poznavanja i sebe i nje; kako sam se pomirio s onim što mi je donelo to bolje poznavanje i kako sam došao k njoj, čak i samog tog dana, ubeđen u to. Ako me toliko voli, rekoh joj, da, bi me mogla uzeti za muža, ja sam njen, mada je ničim nisam zaslužio, osim svojom istinitom ljubavlju prema njoj i mukama u kojima je ta ljubav sazrela i postala ono što jeste, te sam je zato otkrio. I dok sam govorio, Agnesa, iz tvojih me je čestitih očiju gledao duh moje detinjaste ženice i govorio da činim dobro i vezivao me kroz tebe za moje najnežnije uspomene na Malog Cvetka, koji je uvenuo u svom procvatu!
»Tako sam blažena, Trotvude, srce mi je prepuno, ali moram ti reći jednu stvar«.
»Šta, mila moja?«
Ona položi nežno ruku na moje rame, pa mi mirno pogleda u lice.
»Zar još ne znaš šta?«
»Bojim se da nagađam šta bi to moglo biti. Reci mi, draga«.
»Volela sam te celog života«.
O, bili smo srećni, srećni! Suze nam nisu tekle zbog iskušenja (njena su bila kudikamo veća) kroz koja smo prošli pre no što smo došli do toga, nego zbog ushićenja što smo došli do takve sreće i što se nikad više nećemo rastajati!
I šetali smo se zajedno kroz polja te zimske večeri, i ledeni vazduh kao da je s nama delio blaženi mir koji je vladao u nama. Zablistaše i prve zvezde, a mi smo i dalje šetali, i gledajući u njih zahvaljivali bogu što nas je doveo do tog mira.
Zajedno smo stajali u onom našem dobro poznatom starinskom prozoru u noći, dok je mesec sijao — Agnesa očiju dignutih prema njemu, a, ja idući njenim pogledom. Duge milje puta ukazaše se mojim duhovnim očima, i videh kako po njemu naporno gazi jedan otrcan, umoran dečko, napušten i zanemaren, koji će doživeti da jednog dana nazove svojim to srce koje je, eto, kucalo uz moje.
Bilo je skoro vreme večeri sutradan kad smo se pojavili pred tetkom. Pegoti mi reče da je gore u mojoj sobi za rad, koju je Pegoti, ponoseći se time, uređivala tako da uvek bude spremna za mene. Nađosmo tetku gde sedi kraj vatre, i to sa naočarima.
»Bože blagi«, reče tetka gledajući kroz sumrak, »koga ti to dovodiš?«
»Agnesu«, rekoh ja.
Kako smo se dogovorili da joj isprva ništa ne kažemo, tetka se jako razočara. Ona baci na mene pogled pun nade kad izgovorili »Agnesu«, ali kad vide da sam isti kao uvek, samo očajno skide naočare, pa protrlja njima nos.
Ali ipak srdačno pozdravi Agnesu, te smo malo kasnije već sedeli dole, u osvetljenom salonu, za večerom. Tetka dva-tri puta metnu naočare da me ponovo pogleda, ali ih isto toliko puta skide, razočarana i svaki put protrlja nos — na veliko strahovanje gospodina Dika, koji je znao da je to rđav znak.
»Uzgred budi rečeno, tetka«, rekoh ja posle večere, »govorio sam Agnesi o onome što ste kazali«.
»Onda si, Trote«, reče tetka pocrvenevši, »rđavo uradio i prekršio obećanje«.
»Vi se valjda ne ljutite, tetka? Uveren sam da se bar nećete ljutiti kad čujete da Agnesa nije nesrećno zaljubljena?«
»Koještarije!« reče tetka.
Pošto videh da je to tetki neprijatno, pomislih da je najbolje da učinim kraj neprijatnosti. Odvedoh Agnesu, pošto sam je zagrlio, do naslona njene stolice, pa se oboje nagnusmo nad tetku. Tetka samo pljesnu rukama i pogleda kroz naočare, pa dobi histeričan napad, prvi i poslednji put otkako je znam.

Njena histerija privuče i Pegoti. Čim se tetka povratila, ona se baci na Pegoti, pa je stade nazivati matorom glupačom i grliti iz sve snage. Posle toga zagrli i gospodina Dika, koji je time bio naročito počastvovan, ali i jako iznenađen, pa im zatim kaza zašto sve to. Na to smo svi zajedno sijali od sreće.
Nisam mogao da doznam je li tetka u našem poslednjem kratkom razgovoru bila pribegla skromnoj prevari ili je pogrešno shvatila moje duševno stanje. Reče mi samo da je bilo sasvim dovoljno da mi kaže da se Agnesa udaje, i da sad bolje no iko zna koliko je to tačno.
Venčali smo se posle petnaest dana. Tredls, Sofija, Doktor i gospođa Strong bili su jedini gosti na našoj tihoj svadbi. Ostavili smo ih pune radosti i otputovali kolima. Stezao sam u zagrljaj izvor svih dostojnih stremljenja koja sam ikad imao, srž mene samog, krug mog života, svoje rođeno zlato, svoju ženu, a ljubav moja prema njoj bila je na steni sazdana.
»Mili moj mužiću!« reče Agnesa. »Sad kad mogu da te zovem tim imenom, imam još nešto da ti kažem«.
»Da čujem, ljubavi moja!«
»To potiče od one noći kad je Dora umrla. Poslala te je po mene«.
»Jeste«.
»Rekla mi je da mi nešto ostavlja. Možeš li se setiti šta?«
Mislim, rekoh joj, da mogu. Privukoh bliže sebi svoju ženu, koja me je tako dugo volela.
»Rekla mi je da ima poslednji put nešto da me zamoli i da mi ostavlja poslednji amanet«.
»I to ...«
»Da samo ja zauzmem njeno mesto«.
I tu Agnesa položi glavu na moje grudi, pa stade plakati, te i ja zaplakah s njom, iako smo bili tako srećni.

GLAVA LXIII
JEDAN POSETILAC

Ono što sam imao nameru da zabeležim skoro je završeno; ali u mojim uspomenama jasno postoji još jedan događaj na kojem se rado zadržavam i bez kojeg bi jedna nit u mreži koju sam ispleo ostala zamršena.
Moja slava i imanje su porasli, a moja sreća postala potpuna. Prošlo je već deset srećnih godina otkako sam se oženio. Agnesa i ja smo jedne prolećne večeri sedeli kraj vatre, u našoj kući u Londonu, dok su se naša tri deteta igrala u sobi, kad mi javiše da neki stranac želi da me vidi.
Upitali su ga je li došao poslom, a on odgovori da nije; došao je iz zadovoljstva da me vidi i prevalio dugi put. Neki star čovek, reče mi služavka i izgleda kao farmer.
Kako je to deci zvučalo tajanstveno, i više kao početak kakve omiljene bajke koju je Agnesa imala običaj da im priča, nešto nalik na reči kojima se uvodi kakva zaogrnuta zla stara vila koja mrzi svakog — među njima nastade komešanje. Jedan od naših dečaka zavuče glavu u majčino krilo, da se skloni
od zla, a mala Agnesa, naše najstarije dete, postavi lutku u stolicu, da je zamenjuje, a sama se sakri iza prozorskih zavesa i proturi odande svoju zlatnu, kovrdžavu kosicu, da vidi šta će se dalje desiti.
»Uvedite ga ovamo!« rekoh ja.
Uskoro se pojavi, zaustavivši se na vratima, snažan starac prosede kose. Mala Agnesa, privučena njegovim izgledom, pritrča da ga uvede u sobu, a ja još ne videh dobro njegovo lice, kad moja žena dignuvši se, viknu prema meni, zadovoljnim i uzbuđenim glasom, da je to gospodin Pegoti!
I zaista je bio gospodin Pegoti. Starac, ali rumen, krepak i snažan starac. Pošto prođe naše prvo uzbuđenje i on sede kraj vatre, sa decom na kolenima, pa mu plamen osvetli lice, učini mi se kršan i jak, naočit, kao nijedan starac od sviju koje sam video.
»Gos‘n Davide«, reče on. I to staro ime izgovoreno na stari način zazvuča tako prirodno mome uhu! »Gos‘n Davide, srećan je ovaj trenutak za mene u koji vas ponovo ugledah, zajedno sa vašom vernom ženom«.
»Zaista srećan trenutak, dragi prijatelju«, viknuh ja.
»I sa ovom ovde lepom dečicom«, reče gospodin Pegoti. »Gledati ovo cveće ovde! Da, gos‘n Davide, bili ste kao najmanji od ovih ovde kad sam vas prvi put video. Kad Emilija nije bila nimalo veća, a naš siroti dečko tek malo derle«.
»Vreme je odonda više izmenilo mene nego vas«, rekoh ja. »Nego, neka ovi dragi vragolani idu u krevet, i pošto ne smete odsesti ni u jednoj drugoj kući u Engleskoj, recite mi gde da pošaljem po vaše stvari, bože, i je li među njima i ona stara crna torba koja je toliko sveta proputovala — pa ćemo onda uz čašicu jarmutskog groga ispričati šta se dogodilo za ovih deset godina!«
»Jeste li sami?« upita, Agnesa.
»Jesam, gospođo«, reče on ljubeći joj ruku, »sasvim sam«.
Posadismo ga između nas, ne znajući kako da mu što bolje ukažemo dobrodošlicu; i dok sam slušao njegov stari, dobro poznati glas, mogao sam zamišljati da je i sada na svom dugom putu u traganju za svojom dragom nećakom.
»Mnogo vode treba prebroditi«, reče gospodin Pegoti, »da se stigne ovamo, i to samo za četiri neđelje. Ali je voda, naročito kad je slana, meni sasvim prirodna, a prijatelji su mi dragi, znate, pa me, eto, sad ovde imate. O, pa to ispade neki stih«, reče gospodin Pegoti iznenađen, »iako nisam imao takvu nameru«.
»Nećete valjda tako brzo ponovo prevaliti tolike hiljade milja?« upita Agnesa.
»Hoću, gospođo«, odgovori on. »Obećao sam Emiliji pre no što sam pošao. Znate, ja se ne podmlađujem sa godinama, i da nisam sad pošao na put, vrlo je verovatno da to nikad više ne bih učinio. A uvek mi je bilo u pameti da moram doći i videti gos‘n Davida i vas, njegovu milu ženicu, u vašem srećnom domu pre no što suviše ostarim«.
Gledao nas je kao da ne može dovoljno da nas se nagleda. Agnesa, smejući se, ukloni nekoliko njegovih rasutih prosedih pramenova da nas bolje vidi.
»A sad nam ispričajte šta je sve bilo s vama«.
»Brzo ću vam ispričati šta je s nama bilo«, odgovori on; »nije nam se dogodilo ništa naročito, ali smo napredovali. Stalno smo napredovali. Radili smo kako treba, i možda smo u početku živeli teško, ali smo stalno napredovali. Nešto s ovcama, nešto s govedima, nešto s ovim, nešto s onim, postigli smo toliko da ne može bolje biti. Nekako kao da je božji blagoslov bio na nama«, reče gospodin Pegoti i, pun pobožnosti, saže glavu; »u svemu smo imali samo uspeha. To jest dugim vremenom. Ako ne juče, onda danas. Ako ne danas, onda sutra«.
»A Emilija?« upitasmo u istom trenutku i Agnesa i ja.
»Emilija«, reče on, »otkako ste je vi napustili gospođo, nikad je nisam čuo da se moli uveče, sa druge strane platnene pregrade, kad se nastanismo u australijskom čestaru, a da ne pomene vaše ime; i kad ona i ja izgubismo iz vida gos‘n Davida, onog sjajnog sunčevog zalaska, u početku je bila tako utučena, da verujem da ne bi podnela ono što je gos‘n David čuvao od nas tako ljubazno i uviđavno. Ali na brodu je bilo siromašnog sveta koji je bio bolestan, te se brinula o tim ljudima, pa je bilo i dece u našem društvu, te se brinula i o toj deci; i tako se zaposlila i činila dobra dela, pa joj je to pomoglo«.
»Kad je prvi put doznala za ono?« upitah ja.
»Kad sam ja doznao, krio sam od nje«, reč gospodin Pegoti, »gotovo godinu dana. Tada smo živeli na jednom usamljenom mestu, ali među divnim drvećem i ružama, koje su pokrivale našu kuću do samog krova. Jednog dana, dok sam radio napolju, dođe neki putnik iz naših krajeva. Norfoka ili Safoka u Engleskoj, ne znam tačno iz kog, koga smo, naravno, primili u kuću i dali mu da jede i pije, i poželeli mu dobrodošlicu. Mi to svi radimo, cela kolonija. Imao je kod sebe neke stare novine i još druge štampane izveštaje o buri. Tako je doznala o tome. Kad sam se uveče vratio kući, video sam da zna«.
On spusti glas kad izgovori ove reči i ozbiljnost, koje se tako dobro sećam, pojavi mu se na licu.
»Je li to uticalo na nju?« upitasmo mi.
»Jeste, dosta dugo«, reče on mašući glavom, »ako ne i do dana današnjeg. Ali mislim da joj je samoća koristila. A imala je dosta posla oko živine i drugih stvari, pa je misleći na to nekako progurala. Pitam se«, reče on zamišljeno, »gos‘n Davide, kad biste sad videli moju Emiliju, da li biste je poznali?«
»Zar se toliko promenila«, upitah ja.
»Ne znam. Ja je vidim svakog dana, pa ne znam; ali ponekad se i meni čini. Omalena prilika«, reče gospodin Pegoti gledajući u vatru, »kao izbolovana; blage, tužne plave oči; nežno lice; lepa glavica; malo oborena; tihi glas — gotovo bojažljiv. Eto, to vam je Emilija«.
Posmatrali smo ga ćutke dok je sedeo i još uvek gledao u vatru.
»Neki misle«, reče on, »da je bila nesrećno zaljubljena; neki da joj je umro verenik. Niko ne zna šta je u stvari. Mogla se mnogo puta dobro udati. ,Аli ujače‘, govorila bi mi ona ,to je zauvek prošlo‘. Vesela dok je sa mnom, povučena kad je neko tu; rado će poći kuda hoćeš da pouči neko dete, ili da neguje bolesnika, ili da pomogne kojoj devojci koja se udaje (pomagala je mnogima, ali sama na venčanje nikad nije otišla); puna ljubavi za svog ujaka; strpljiva; omiljena i kod mladih i kod starih, pa je traži svako ko je u nevolji. Eto, to vam je Emilija!«
On prevuče rukom preko lica i sa prigušenim uzdahom diže pogled s vatre.
»Je li Marta još s vama?« upitah ja.
»Već je druga godina, gos‘n Davide«, odgovori on, »kako se Marta udala. Neki mlad čovek, farmerski radnik, koji je prolazio pokraj nas na putu za pijacu sa teretnim kolima svoga gospodara — to je put od preko pet stotina milja tamo i natrag — ponudio je da je uzme za ženu, jer su žene tamo vrlo retke, pa da se nastane sami za sebe u česti. Ona mi je kazala da mu ispričam njenu istoriju. I ja mu ispričah. Venčali su se i žive četiri stotine milja daleko od svakog glasa sem svog i pesme ptica«.
»A gospođa Gamidž?« upitah ja.
To je bio svakako prijatan predmet, jer gospodin Pegoti iznenada prasnu u grohotan smeh i stade rukama trljati noge, kako je imao običaj u davno istruleloj lađi kad je bio dobro raspoložen.
»Hoćete li mi verovati«, reče on, »da je i njoj neko ponudio da je uzme za ženu! Ako jedan kuvar s lađe, koji se tamo nastanio, gos‘n Davide, nije ponudio da uzme gospođu Gamidž za ženu, neka me đavo odnese — i ništa vam lepše od ovog ne umem reći!«

Nikad nisam video Agnesu da se toliko smeje. Ovo iznenadno ushićenje gospodina Pegotija toliko je razveseli, da nije mogla prestati sa smejanjem, i što se više smejala, sve je više i mene nagonila na smeh, a što je više raslo ushićenje gospodina Pegotija, to je on više trljao noge.
»Pa šta je kazala gospođa Gamidž?« upitah ja kad se dovoljno uozbiljih.
»Ako ćete mi verovati«, odgovori on, »gospođa Gamidž umesto da kaže: ,Hvala vam, vrlo sam vam obavezna, ali ne mogu da menjam svoj način života u ovim godinama‘ — zgrabi vedro vode koje je tu stajalo, pa ga sruči na glavu tog brodskog kuvara, dok on ne viknu za pomoć, te ja utrčah i spasoh ga«.
Gospodin Pegoti prasnu u grohotan smeh, a Agnesa i ja mu se pridružismo.
»Ali moram vam ovo reći o tom dobrom stvoru«, nastavi on brišući lice kad smo već šuštali od smeha; »bila je sve ono što nam je obećala da će biti, i još više. Ona je najpreduzimljivija, najodanija i najčestitija žena na svetu, gos‘n Davide. Nikad nisam čuo da se žali da je sama i napuštena, ni za jedan trenutak, čak ni onda kad smo tek stigli u koloniju i kad smo bili novajlije. I nikad više nije mislila na matorog, uveravam vas, otkako smo napustili Englesku!«
»A sad, naposletku, ali ne i o poslednjem, o gospodinu Mikoberu«, rekoh ja. »Isplatio je sve svoje obaveze koje je ovde napravio, čak i Tredlsovu menicu, sećaš li se, draga Agnesa, i zato možemo biti sigurni da mu je dobro. . Ali kakve su najnovije vesti o njemu?«
Gospodin Pegoti smešeći se gurnu ruku u svoj unutarnji džep na kaputu, pa izvadi male novine neobičnog izgleda.
»Treba da znate, gos‘n Davide«, reče on, »da smo mi sad napustili čestu, pošto dobro stojimo, i otišli pravo u pristanište Port Midlbej Harbor, gde se nalazi ono što mi zovemo varoš«.
»Je li gospodin Mikober bio u česti blizu vas?« upitah ja.
»Bože moj, pa to se zna«, reče gospodin Pegoti, »i počeo je da radi sa velikom voljom. Ne želim da ikad sretnem džentlmena ornijeg za rad i sa čvršćom voljom. Gledao sam onu njegovu ćelavu glavu kako se znoji na suncu, gos‘n Davide, i gotovo mislio da će se istopiti. A sad vam je on sudija«.
»Sudija?« upitala ja.
Gospodin Pegoti pokaza jedan odeljak u novinama »Port Midlbej Tajmsa«, odakle pročitah naglas sledeće:
»Juče je u velikoj hotelskoj dvorani priređen javni ručak u čast našeg otmenog koloniste i sugrađanina gospodina. Vilkinsa Mikobera, oblasnog sudije Port Midlbeja. Sala je bila prepuna. Izračunato je da je za ručkom bilo najmanje četrdeset sedam osoba, ne računajući one koji su bili u hodniku i na stepenicama. Lepota, moda i otmenost Port Midlbeja nagrnula je da oda počast čoveku tako opravdano cenjenom, tako visoko obdarenom i tako opšte omiljenom. Predsedavao je doktor Mel (iz Salem Hausa, kolonijalne srednje škole Port Midlbeja), a sa njegove desne strane sedeo je naš otmeni gost. Pošto su uklonjeni stolnjaci, i pošto je otpevano »Non Nobis« (divno izvedena pesma, u kojoj smo jasno razaznavali zvonki glas darovitog amatera gospodina Vilkinsa Mikobera Mlađeg) ozbiljno su nazdravljene uobičajene rodoljubive zdravice i sa ushićenjem primljene. Onda je doktor Mel, u govoru prepunom osećajnosti, nazdravio »našem otmenom gostu, ukrasu našega grada. Da ne da bog da nas ikad napusti, sem ako dobije bolje mesto, ali neka njegov uspeh među nama bude takav, da, bude nemoguće da mu se pruži bolje mesto!« Klicanje s kojim je primljena ova zdravica ne da se opisati. Klicanje je neprestano grmelo i stišavalo se kao talasi na moru. Najzad se sve umiri i gospodin Vilkins Mikober ustade da se zahvali. Daleko bilo od nas da u sadanjim prilikama i pri srazmerno još nesavršenim mogućnostima našeg pređuzeća pokušamo da pratimo našeg otmenog građanina u glatkim i tečnim rečenicama njegovog uglađenog i vrlo kitnjastog govora. Neka bude dovoljno što ćemo primetiti da je to bilo remek-delo rečitosti, i da su oni odlomci u kojima je podrobnije opisivao od početka tok svog uspelog života, i u njima opomenuo svoje mlade slušaoce da se čuvaju od opasnosti nasedanja na sprudove prekomernog broja novčanih obaveza koje ne bi bili u stanju da izmire — naterali suze na oči najmuževnijim među prisutnima. Ostale zdravice su upućene doktoru Melu, gospođi Mikober (koja se ljupko klanjala glavom u znak zahvalnosti iz pobočnih vrata, gde se sjajna kita lepotica podigla na stolice da prisustvuje ovom ugodnom prizoru, a i da ga u isto vreme ukrasi); gospođi Ridžer Begs (bivšoj gospođici Mikober); gospođi Mel; gospodinu Vilkinsu Mikoberu Mlađem (koji je nasmejao društvo svojom duhovitom primedbom da nije u stanju da se zahvali govorom, ali će, s dopuštenjem, to učiniti pesmom); porodici gospođe Mikober (dobro poznatoj, nije potrebno ni napominjati, u majci — domovini), itd. itd. itd. Na kraju svega ovog uklonjeni su stolovi kao nekom čarolijom i sve pripremljeno za igru. Među poklonicima Terpsihore, boginje igre, koji su se zabavljali sve dok sunašce jarko ne opomenu da je vreme rastajanju, naročito su vredni pomena gospodin Vilkins Mikober Mlađi i ljupka i savršeno uglađena gospođica Helena, četvrta kći doktora Mela«.
Zaustavio sam se na imenu doktora Mela, zadovoljan što vidim da se gospodin Mel, bivši ugnjetavani učiteljski pomoćnik moga Midlsekskog sudije, nalazi u srećnijim okolnostima, kad mi gospodin Pegoti obrati pažnju na drugi deo novina, gde mi pogled pade na moje rođeno ime, i ja pročitah ovo:

»Gospodinu Davidu Koperfildu« znamenitom piscu
»Dragi moj gospodine,
»Mnoge su godine minule otkako sam imao priliku da svojim očima posmatram crte lica sada tako poznate uobrazilji velikog broja obrazovanog sveta.
»Ali, dragi moj gospodine, mada sam lišen (silom prilika koje nisu bile u mojoj vlasti) od ličnog druženja sa prijateljem i drugom moje mladosti, ipak mi nije prošao neopaženo njegov veliki uzlet. Niti sam isključen, mada je između nas:
»Zaurl‘o razdvoj pučina morskih«....(Berns) od učešća u duševnim gozbama koje on prostire pred nas.
»Zbog toga ne mogu dopustiti da odavde otputuje osoba koju mi uzajamno poštujemo i cenimo, a da, dragi moj gospodine, ne iskoristim ovu javnu priliku da se zahvalim, s moje strane, a, usuđujem se da dodam, i u ime svih žitelja Port Midlbeja, čijem uživanju vi toliko doprinosite.
»Samo nastavite, dragi moj gospodine! Vi ste i ovde poznati i cenjeni. Mada smo »daleko«, mi nismo »bez prijatelja« i »potišteni«, a niti smo (mogu dodati) »spori«. Samo nastavite, moj dragi gospodine, svoj orlovski let. Žitelji Port Midlbeja usuđuju se, barem, da vas posmatraju na tom putu sa radošću, uživanjem i poukom.
»Među očima koje će se dizati prema vama s ovog dela zemljinog šara, uvek će biti, dok je u njemu svetlosti i života, oko koje pripada
Vilkinsu Mikoberu sudiji«.

Pregledajući ostali sadržaj lista, videh da mu je gospodin Mikober marljiv i cenjen saradnik. U istom broju je bilo još jedno njegovo pismo u vezi sa nekim mostom; tu se nalazio i jedan oglas o zbirci njegovih sličnih pisama, koja će se ubrzo ponovo štampati u ukusnom izdanju, »sa znatnim dopunama«, a i uvodni članak je, sem ako se ne varam, poticao od njega.
Govorili smo mnogo o gospodinu Mikoberu i drugih večeri dok je gospodin Pegoti bio kod nas. Stanovao je s nama za sve vreme svog boravka ovde — što je trajalo, mislim, nešto manje od mesec dana, pa su njegova sestra i moja tetka došle u London da ga vide. A zatim se Agnesa i ja rastadosmo s njim na brodu, pri odlasku, da se nikad više na zemlji ne rastajemo.
Ali pre no što je otputovao, pošao je sa mnom u Jarmut, da vidi malu nadgrobnu ploču koju sam postavio na grobu u spomen Hamu. Dok sam na njegov zahtev prepisivao jednostavni natpis, videh kako se saginje i uzima busen trave sa groba.
»Za Emiliju«, reče on, dok je to stavljao u nedra. »Obećao sam joj to, gos‘n Davide«.

GLAVA LXIV
POSLEDNJI OSVRT

I sad je kraj mojoj pisanoj istoriji. Da se osvrnem unazad još jednom — poslednji put — pre no što sklopim ove stranice.
Vidim sebe i Agnesu kako zajednički idemo drumom života. Oko nas vidim našu decu i naše prijatelje, i putujući tako slušam buku mnogih glasova prema kojima ne ostajem ravnodušan.
Koja su mi lica najjasnija u toj gomili koja prolazi? Gle, sva se ona osvrću na mene dok sam sebi postavljam to pitanje.
Evo moje tetke sa još jačim naočarima, starice od osamdeset i više godina, ali još uvek uspravne, koja će vam preći odjednom šest milja u zimsko vreme.
Tu je uvek s njom Pegoti, moja dobra, stara dadilja, isto tako sa naočarima, koja se navikla da šije uveče sasvim blizu lampe, ali koja ne seda za posao bez komadića voštanice, aršina u onoj kućici i kutije za rad na čijem poklopcu stoji crkva Sv. Pavla.
Jagodice, i ruke Pegotine, onako tvrde i crvene u danima mog detinjstva, kad sam je pitao zašto ptice ne kljucaju njih umesto jabuka, sad su smežurane, dok je sjaj njenih očiju, koje su nekad bacale u zasenak sve ostalo na njenom licu, nešto pomrknuo, mada se još uvek svetlucaju; ali je njen grubi kažiprst, koji me je nekad podsećao na rende za oraščiće, sasvim isti, tako da se kad spazim da ga hvata moje najmlađe dete — dok se tetura od tetke do nje, setim našeg malog salona u staroj kući kad sam jedva umeo da hodam. Staro razočarenje moje tetke sad je ispravljeno. Ona je kuma pravoj pravcatoj Betsi Trotvud, a Dora, odmah za njom po starosti, kaže da je ona suviše mazi.
Eno nečeg povelikog u Pegotinom džepu. To je ništa manje nego Knjiga o krokodilima, koja je sada prilično raskupusana, i sa mnogo poderanih listova, ušivenih preko sredine, ali koju Pegoti pokazuje deci kao dragocenu uspomenu. Čudno se osećam dok gledam svoje rođeno detinje lice kako me gleda iz Knjige o krokodilima, i dok me podseća na mog starog poznanika Bruksa iz Šefilda.
Za vreme ovog letnjeg raspusta gledam među svojim sinovima jednog starog čoveka kako pravi ogromne zmajeve i kako ih posmatra dok lete, srećan tako da se to ne da recima opisati. On me pozdravlja ushićeno i šapuće namigujući i klimajući glavom:
»Trotvude, biće vam drago kad čujete da ću završiti predstavku kada ne budem imao ništa drugo da radim, i da je vaša tetka najdivnija žena na svetu«.

A ko je ona pogrbljena gospođa koja se poštapa i pokazuje lice na kojem se još vide tragovi nekadašnjeg ponosa i lepote, i koja se prepire uz svadljivo, izlapelo, nemirno tumaranje misli. Nalazi se u nekom vrtu, a kraj nje neka oštra, crnomanjasta, uvela žena, sa belim ožiljkom na usni. Da čujem šta govore.
»Rozo, zaboravila sam ime ovog gospodina«.
Roza se naginje prema njoj i dovikuje:
»Gospodin Koperfild«.
»Milo mi je što vas vidim, gospodine, žao mi je što vidim da ste u crnini. Nadam se da će vas vreme izlečiti«.
Njena nestrpljiva drugarica grdi je i kaže da nisam u crnini, govori joj da me ponovo pogleda i pokušava da je osvesti.
»Videli ste moga sina, gospodine?« kaže starija gospođa. »Jeste li se pomirili?«
Gledajući me ukočeno, ona diže ruke na čelo i ječi. Odjednom stane da viče strašnim glasom:
»Rozo, hodi ovamo! On je umro!«
Roza kleči kraj njenih kolena i čas je miluje, a čas se svađa s njom; pa joj onda besno govori:
»Ja sam ga volela više no što ste ga vi ikad voleli!« a zatim je uspavljuje na svojim grudima, kao bolesno dete. Tako ih ostavljam, tako ih uvek nalazim, tako provode vreme iz godine u godinu.
Koji to brod dolazi iz Indije i koja je to Engleskinja udata za džangrizavog, starog škotskog Kreza, sa velikim klempavim ušima? Je li moguće da je to Džulija Mils?
Zaista Džulija Mils, mrzovoljna i elegantna, sa Crncem koji joj donosi na zlatnom poslužavniku karte i pisma, i crvenokožom ženom u platnenoj haljini i svetloj marami oko glave, koja joj donosi drugi doručak u oblačionicu. Ali Džulija više ne piše dnevnik, nikada ne peva ljubavne tužbalice, i večito se svađa sa starim škotskim Krezorn koji je neka vrsta žutog medveda sa uštavljenom kožom. Džulija pliva u bogatstvu, i ni o čemu drugom niti govori niti misli. Više sam je voleo u pustinji Sahari.
Ili je možda to pustinja Sahara! Jer, mada Džulija ima veličanstvenu kuću i otmeno društvo, i svaki san raskošne ručkove, ne vidim nikakvog zelenila oko nje, nešto što bi ikada moglo da procveta ili donese roda. Vidim šta Džulija naziva »društvom«; tu je gospodin Džek Meldon iz Nadleštva za patente, koji mi, pun podsmeha za onoga koji ga je tamo zaposlio, govori o Doktoru kao »tako dražesno drevnom«. Ali o Džulija, ako se takva šuplja gospoda i gospođe nazivaju društvom, i ako se dobar odgoj sastoji u izražavanju ravnodušnosti prema svemu što može da unapredi ili unazadi čovečanstvo, onda verujem da smo zbilja zalutali u tu, eto tu, pustinju Saharu, i da bi bolje bilo da tražimo izlaza iz nje.
I gle Doktora, uvek našeg dobrog prijatelja, koji vredno radi na svom Rečniku, negde oko slova D, i koji je srećan u svom domu i sa svojom ženom. Tu je i Vojničina sa znatni spuštenim životnim dogledom, ni prineto onom nekadašnjem uticaju!
Nešto docnije nailazim i na svog dragog starog Tredlsa kako radi u svojoj kancelariji u sudu. Izgleda vrlo zaposlen, a kosa mu je, onde gde nije ćelav, postala buntovnija no ikada pre usled neprestanog pritiskivanja advokatskom perikom! Sto mu je pokriven velikom gomilama hartije, i ja mu kažem, gledajući oko sebe:
»Da je Sofija sad vaš pisar, Tredlse, imala bi mnogo posla!«
»Možete sad pričati, Koperfilde, koliko hoćete. Ali ono su bili divni dani, u Holborn Kortu! Zar nisu?«
»Kad vam je kazala d ćete biti sudija? Ali tada se o tome nije mnogo govorilo u gradu!«
»Naravno«, kaže Tredls, »ako ikad postanem ...«
»Kako, pa znate i sami da ćete postati«.
»Da, moj dragi Koperfilde, kad postanem, ispričaću tu priču kao što sam rekao«.
Idemo zajedno ruku pod ruku. Večeraću sa Tredlsovom porodicom. Danas je
Sofijin rođendan, i Tredls mi usput priča o svojoj sreći.
»Zaista sam bio u stanju, dragi moj Koperfilde, da uradim sve ono što mi je najviše ležalo na srcu. Prečasni Horas je dobio onu parohiju sa četiri stotine pedeset funti godišnje; naša dva dečaka dobijaju najbolje obrazovanje i odlikuju se kao vredni đaci i dobra deca; tri devojke su se dobro udale; tri druge žive s nama; a ostale tri vode kuću prečasnom Horasu otkako je gospođa Kruler umrla, i sve su srećne«.
»Sem ...« napomenuh ja.
»Sem Lepotice«, kaže Tredls. »Da, velika je nesreća što se udala za onu skitnicu. Imao je u sebi neke vatrenosti i sjaja koji su je privukli. Bilo kako bilo, tek sad je opet kod nas u sigurnosti, otresla ga se, i mi je moramo razveseliti«.
Tredlsova kuća je baš jedna od onih — ili je verovatno da jeste — za koje su on i Sofija nekad u svojim večernjim šetnjama pravili raspored soba. To je prostrana kuća, ali Tredls ipak drži svoje hartije u sobi za oblačenje, a cipele zajedno sa hartijama. On i Sofija su se stisli u sobe na gornjem spratu, a najbolje prostorije prepustili Lepotici i devojkama. Nema u kući nijedne suvišne sobe, jer ima toliko devojaka, i uvek toliko, da ih ne mogu prebrojati. Dok ulazimo, čitava ih je gomila; trče prema vratima i dodaju Tredlsa jedna drugoj da ga izljube dok ne izgubi dah. Tu je nastanjena za sva vremena udovica sa malom devojčičom, sirota Lepotica, i tu su na ručku povodom Sofijinog rođendana tri udate devojke sa svojim muževima, pa brat jednog muža, rođak drugog i sestra trećeg, koja kao da je verena za onog rođaka. A Tredls, sasvim onaj stari, prirodan kao uvek, sedi u dnu velikog stola kao patrijarh, dok Sofija zrači od sreće na njega sa pročelja, preko veselog stola koji blista, ali svakako ne sjajem onog prostog metala.
A sada, dok završavam ovaj svoj rad, ugušujući želju da se i dalje zadržim na njemu, ta lica blede. Ali se jedno lice, koje sija na mene kao nebeska svetlost pri kojoj vidim sve ostale predmete, nalazi iznad i ispred njih. I ono ostaje.
Okrećem glavu i gledam ga u njegovoj divnoj vedrini kraj sebe. Moja lampa škilji; pisao sam do kasno u noć; ali mi je društvo njeno drago prisustvo, bez kojeg ne bih ništa bio.
O, Agnesa, sušo moja, dao bog da tvoje lice bude tako kraj mene i kad mi se bude gasio život; i, da te, kad stvarnosti bude nestajalo oko mene kao ovih senki koje se gube, još uvek vidim kraj sebe kako mi pokazuješ naviše!

{1} Kruna — pet šilinga. — Prim. prev.

{2} Baboon — veliki afrički majmun. — Prim. prev.

{3} Baboo — hindujski gospodin (kao titula). — Prim. prev.

{4} Begum — u Indiji kraljica ili dama visokog položaja. — Prim. prev.

{5} U Engleskoj je postojao običaj da se čiode namenjene pelenama budućeg novorođenčeta zabadaju u jastuče tako da zajedno čine slova dveju želja: »Dobro došli, bebo«, i »Bog te čuvao, bebo!« — Prim. prev.

{6} Laudanum — tinktura opijuma. — Prim. prev.

{7} Neobrazovani ljudi u Engleskoj imaju običaj da glas »h« izostavljaju onde gde postoji, a umeću onde gde ne postoji. Tako Pegoti mesto Наm kaže am (prvo lice jednine od pomoćnog glagola to be). — Prim. prev.

{8} Nekakva ogromna legendarna ptica u arapskim pričama. — Prim. prev.

{9} Luger — brodić s tri jarbola i s trapezastim jedrima. — Prim. prev.

{10} Junaci iz čuvenih romana: prva tri od Smoleta, četvrti od Fildinga, peti od Goldsmita, šesti od Servantesa, sedmi od Lesaža i osmi od Defoa. — Prim. prev.

{11} Engleska pinta — mera za tekućinu. Nešto više od pola litre. Prim. prev.

{12} Alguazil — španjolska reč, znači policajac. — Prim. prev.

{13} U Engleskoj je običaj da se zavese na prozorima navuku i svi kapci zatvore dok je mrtvac u kući. — Prim. prev.

{14} Steer znači krmaniti, a rudder znači krma, — te otud Pegotijeva pometnja. — Prim. prev.

{15} Gospođa Gamidž misli na sirotinjski dom. — Prim. prev.

{16} Gunpowder Plot — zavera engleskih katolika koja je imala za cilj da 5 nov. 1605. digne u vazduh engleski parlament zajedno sa kraljem i svim članovima parlamenta. Zavera je na vreme otkrivena i sprečena. — Prim. prev.

{17} Experientia — lat. reč, iskustvo. — Prim. prev.

{18} Murderer znači ubica. — Prim. prev.

{19} Trik-trak-stova igra za dve osobe. — Prim. prev.

{20} Bedlam — ludnica u Londonu. — Prim. prev.

{21} Deivi je skraćeno ime Deivid (David), te po sličnosti s tim imenom Stirford Davidu nadeva žensko ime Deizi, što znači krasuljak, simbol čednosti i čistoće. — Prim. prev.

{22} Iksion — po grčkoj mitologiji kralj Lapida, kome je, Jupiter dao odobrenje da živi na Olimpu, pa ga, pošto je ovaj uvredio Junonu, bacio u pakao i osudio da ga vežu na plameni točak koji će se večno okretati. — Prim. prev.

{23} Igra reči sa francoskim bon soir — dobro veče i sličnim engleskim rečima Bob swore — »Bob opsova«. — Prim. prev.

{24} Doktorski dom — sudovi za brakorazvodne i testamentarne sporove koji su spadali pod svešteničku jurisdikaciju u zgradama kraj porte crkve Sv. Pavla u Londonu, gde su sudije i profesori prava stanovali i zajednički se hranili. — Prim. prev.

{25} Gros — dvanaest tuceta, to jest sto četrdeset i četiri. — Prim. prev.

{26} »Panč« — ličnost u pozorištu drvenih lutaka. — Prim. prev.

{27} Teleća glava tako pripremljena i začinjena da je dobila izgled i ukus kornjače. Supa od toga imitira zelenu supu od kornjače. — Prim. prev.

{28} Rimski bogovi domaćeg ognjišta. — Prim. prev.

{29} Gaj Foks (Guy Fawkes) — vođa katoličke zavere protiv Parlamenta 1605 g. Na godišnjici njihove zavere spaljuje se groteskno obučena figura koja se po njemu naziva Gaj. — Prim. prev.

{30} U Engleskoj srednjoškolsku omladinu oslovljavaju sa master. Srednjoškolac stiče pravo na titulu mister tek po završetku srednje škole. — Prim. prev.

{31} Galon = 4,54 litre. — Prim. prev.

{32} Gipsy — na engleskom znači Ciganin. — Prim. prev.

{33} Prvi deo reči Copperfull — copper — znači bakar i bakrač za pranje rublja, a full znači pun, te Koperful znači pun bakrač. — Prim. prev.

{34} In statu quo (ante) — u istom stanju kao i ranije. Prim. prev.

{35} Stihovi iz pesme »Auld Lung Sine« škotskog pesnika Roberta Bernsa, koji znače ,Nas dvojica smo trčali po padinama gorskim i trgali bele rade krasne’. — Prim. prev.

{36} Sibarićanin — stanovnik Sibarisa, stare grčke kolonije u Italiji, poznate sa raskošnog i mekušnog života. — Prim. prev.

{37} Bahant — učesnik u orgijama u čast Bahusa, boga vina. — Prim. prev.

{38} Tower of London — londonska tvrđava i dvorac. Služio kao tamnica za visoke ličnosti. — Prim. prev.

{39} Aluzija na alegorični roman »Poklonikovo putovanje« od Džona Banjana, gde se priča o naporima koje Hrišćanin, glavna ličnost romana, podnosi da bi stigao do dvorca »Krasote« na toregu Teškoći. — Prim. prev.

{40} Dik Uitington (Dick Whittington), ličnost iz popularne priče XIV veka. Ostavši siroče, došao je pešice u London. Na rad ga je primio nekakav bogat trgovac da pomaže kuvarici. Od ušteđevine kupio je mačku. Kad je njegov gazda otpremio lađu s robom za Afriku, on mu dade svoju mačku da mu je tamo proda. Mačku je kupio sultan od Berberi je za suvo zlato, jer mačaka tamo nije bilo, te su miševi slobodno hodali po stolu za vreme jela. Postavši bogat, Dik je postao lordmer, predsednik opštine grada Londona. — Prim. prev.

{41} Deo volente — na lat.: ako bog da. — Prim. prev

{42} … In esse … in pose — (latinski) koja je već to… koja će to biti. — Prim. prev.

{43} Tabu — običaj u Polineziji da se neko lice ili životinja izdvoji ili označi као nešto prokleto ili sveto. — Prim. prev.

{44} Igra reči: u engleskom se i osobno ime Heer i imenica heap (hrpa) izgovaraju isto. — Prim. prev.

{45} Mikober time misli na Hamleta. — Prim. prev.

{46} Samson — jedan od sudija Izrailjevih, čuven sa svoje divovske snage, kojom se za svoj rod borio protiv Filistinaca. — Prim. prev.