Dnevnik druge zime

Zimski dnevnik Srđana Valjarevića, objavljen 1995. za kratko vreme je stekao i do danas zadržao status kultnog ostvarenja 90-ih. Nakon pauze od čitavih deset godina, Valjarević je - opisujući zimu 2004/05. godine - napisao svojevrsni nastavak te knjige, Dnevnik druge zime... "Mnogo stvari je dovelo do toga da zima bude baš takva. Bilo je mnogo razloga da i ova priča bude baš ovakva. Teško da je nešto moglo biti drugačije. Ispalo je tako da sve to bude baš te zime. Možda je moglo biti i neko drugo godišnje doba. Možda je i ta zima mogla da bude drugačija, toplija ili hladnija, duža ili kraća, svejedno. Ali, priča ne. Priča nije mogla da bude drugačija. Priča bi u svakom slučaju bila ista, baš ovakva, i ispričana baš ovako kao u ovoj knjizi." - Srđan Valjarević

1. decembar – sreda

U 00.50 slušam policijske sirene. Zavijaju. Neko beži, policija ga juri, noć je, to se noću često dešava na mojoj raskrsnici, to se često čuje. Toplo je. Spava mi se. Umoran sam. Bole me stopala. Popio sam lek protiv bolova. Krevet je na pola metra od mene. Tu su ćebe i jastuk, moji drugovi, već mesecima smo nerazdvojni. Čekaju me da im se pridružim. Što ću i da učinim, naravno. I onda ćemo, drugarski, da se zagrlimo, i tako, zajedno, da provedemo ćelu noć.

Tačno u 7.40 otvaram oči. Odmah sam pogledao na ručni sat, odložen na stolu, kraj kreveta. Pomislio sam da nikada pre nisam ovako otvorio oči. To često pomislim. Kad ovako otvorim oči, mirno a odjednom. Odmah novost, čim se probudim. A mi, drugovi, izgužvani. Svašta smo noćas prošli zajedno. Samo sam rekao: „Svi za mnom!“ I onda smo se izgužvali. Tako da sam prvo njih doveo u red, da budu uredni tokom dana. Za sebe ću da vidim kasnije, imam vremena. Znam samo to da ne moram nigde da žurim. I neka mi takav bude dan. Miran i bez žurbe. Dan borbe protiv side, javili su na radiju. A trideset i prvi dan u životu malog Vida, sina Maje i Dragana, mojih prijatelja, koji se, kako sam saznao, probudio negde oko pet sati ujutro jer je bio gladan, javio mi je Dragan. Maja ga je nahranila, mali Vid je nastavio da spava, i svima je bilo dobro. A ni meni nije bilo loše.

I dalje je bilo toplo, samo je vetar počeo jače da duva. U 23.20 neke stvari moraju da se objasne, inače ništa ne znače. Nisu važne. Možda ću sutra uraditi nešto bitno, ali da sad kažem ono najvažnije: hodao sam danas i vitlao štapom, onako, malo, za sebe, da ne misli svet da mi štap ne treba, jer mi treba kad se umorim, a ne mogu bez njega mnogo ni da hodam, treba mi i kad ne osećam tabane i stopala, što se često dešava, a treba mi i za stepenice, kada silazim ili kada se penjem, ali kada hodam po ravnom i kad sam odmoran, onda mi ne treba, pa se igram. I tako sam prolazio pored jedne knjižare i video u izlogu neke očajničke
knjige, uglavnom o Srbima i istoriji i budućnosti srpskog naroda, ali iz pozicije nekih očajnih Srba, nekih baš očajnih ljudi, a njihova pozicija je da ih je ceo svet zajebao jer je svet u stvari očajan, inače bi Srbi dokazali da su neponovljivi i izuzetni. I onda sam ušao u tu knjižaru; prodavač, krupan momak u crnoj trenerci, stajao je kraj kase i pozdravio me. Razgledao sam knjige, čitao sam samo naslove i zaboravljao ih, a onda sam naleteo na knjigu koju sam tražio godinama, knjigu Fasbinderovih tekstova, i to za samo 150 dinara. Nalazila se među knjigama o Pravoslavlju. Obradovao sam se, uzeo je i platio. Mislim da taj momak nije ni znao da ima u knjižari tu knjigu. Videlo mu se to na licu, kad sam prišao kasi da je platim. Ali, nije on ni bitan, taj momak, nego kad sam izašao na ulicu, otvorio sam knjigu, srećan što je držim u rukama, i pročitam: „... Ali Franc Biberkopf nije mrtav, gubi desnu ruku. Njegova bivša devojka Eva i njen podvodač ga leče, on opet izlazi u grad bez desne ruke, upoznaje nekog malog gangstera kome postaje jatak, što mu donosi izvesno blagostanje...“ Uf, kako sam se obradovao! Stajao sam na trotoaru i čitao. Fasbinder! Uf! Lili Marlen! Uf! Brak Marije Braun! Uf, kakvi filmovi! Fasbinder piše o romanu „Berlin Aleksanderplac“ Alfreda Deblina. Uf, kakav roman! Kakvu je samo TV-seriju Fasbinder napravio po tom romanu! Ali roman! Stavio sam knjigu u džep i nastavio da hodam. Franc Biberkopf! Kakav lik! Uf! I kako sam se, tek onda, poigravao sa štapom! Uf! Koliko sam se samo obradovao onda, u stacionaru, ne tako davno, pre dva meseca otprilike, kad sam našao tu knjigu u biblioteci, na polici, spasila me je, lečio sam noge, kičmu, nerve, sve što je trebalo da lečim, čitao sam tu knjigu u šumi, u blizini stacionara, hodao sam i čitao, samo to, skitao Berlinom sa Francom Biberkopfom, pomoglo mi je, to čitanje mi je pomoglo da sredim rusvaj koji sam napravio u telu, u životu, ta knjiga mi je pomogla. A ona se tada baš tamo našla, slučajno. Da mi slučajno pomogne.


2. decembar – četvrtak

Samo u emociji nema ničeg modernog, nema tu mode. Tu nikada ništa nije novo, nikada ništa nije zastarelo. Tu je sve kako jeste. Zato je sve drugo golo govno. Prvo je nastala emocija, pa onda reč, tako je, otprilike, rekao Selin, a taj je zbog toga i nadrljao. Samo u emociji je sve kako jeste, svi životni sokovi, sve ljudsko i ničeg modernog. Sa stilom. „Slušanje je stil.“ Muzika i reči. Tačno u 16.40 pijem kafu, pušim i uživam, i znam da to možda i nije zdravo, ali ipak lepo saopštavam kafi i
cigaretama da uživam. I posle toga čitam Simonu Vej, i njoj lepo kažem da je obožavam i da me oduševljava i da je volim i da se topim dok je čitam i da je to tako i zbog onoga što je napisala ali i zbog svega što je odživela, i uopšte, zato što je ona ta žena koju tako volim.

Pada sitna kiša, u 18.30, gledam kroz prozor i čekam. I štap je tu, naslonjen na stolicu, i on čeka mene da krenemo u šetnju. Izgleda kao osoba koja naslonjena na banderu čeka nekoga. Baš tako ovaj moj štap čeka. „E pa jebi ga, čekamo zajedno, šta sad“, kažem štapu pošto nemam kome drugom. A čekamo našu prijateljicu Snežanu, medicinsku sestru koja stanuje u komšiluku, čekamo je da dođe i da mi opali injekciju u dupe. Sve je spremno: igla, špric, ampula OHB 12, vata, alkohol, moje golo dupe, sve, štap i ja čekamo. Ja psujem, on ne. Psujem za sebe. Ako je prvo bila emocija, kako kaže Selin, onda je u prvih desetak reči bila bar jedna psovka. Jer kad je to tako lepo vezano sa srcem pa onda i s mozgom. Prostakluk? Ma ne, prostakluk je u novinskim horoskopima, u proricanjima, u preprodaji istorije, gledanju u budućnost, u prostačkim i jeftinim „psihološkim“ tumačenjima i odgovorima na tuđe probleme kada nisi zadovoljan, kada drugi mogu zato što su „drugi“ a ne zato što ti ne umeš i ne možeš, ili kad nemaš rešenja, ili kada nije onako kako bi želeo, a lenj si, a sujeta ždere, to je taj prostakluk, a baš kao i u toj užasnoj zavisnosti od informacija, da čuješ što pre, da vidiš što pre, šta to onaj radi, te „vesti iz minuta u minut“ koje žderu ljude, 90% toga zaboraviš za jedan dan, a 100% živiš u tome, e to je prostački život, informacije, politika, moda, horoskopi, estrada, vodovod i kanalizacija... To je prostakluk. Nek se teraju u kurac... Čujem napokon zvono na vratima, evo je Snežana napokon, i skidam gaće. Dupe je već spremno, odavno.

Tačno u 19.20 Snežana me lupka po dupetu:
„Koju ćemo stranu?“
„Svejedno“, kažem.
I ubode iglu u desni guz. Malo peče, uobičajeno, i Snežana mi priča o nekom momku koji je zaražen sidom i koji živi s tim već desetak godina, i kaže da je divan taj momak ali da je taj njegov život užasan. Da, jezivo je to, i onda razgovaramo malo o tome. Snežana je sjajna žena, pričljiva, duhovita. Radi na Infektivnoj klinici
i preti mi da će me ubiti, u najmanju ruku se naljutiti, ako me ikada vidi sa flašom piva. Eto tako se mi družimo, ona me bocka u dupe i mi tako pričamo i smejemo se, a štap čeka. I čim Snežana ode, spremim se i ja, i sa štapom krenem bilo gde. A što je, uostalom, uvek bio najlepši pravac. A što će tako zauvek i biti.

1.

Dugo nisam pisao ništa,
dugo nisam pisao uopšte, niti čitao bilo šta, štampu ponekad, ali i to retko. Nisam,
nije mi bilo do toga, da to činim.
Ali sam u sebi sklapao razne tekstove, rečenice, ređao ih, osluškivao u sebi,
određivao ih po važnosti, i nešto od toga pamtio.
Manji deo toga, u svakom slučaju. Važnije mi je bilo da u tom trenutku, dok to činim,
da to bude prikladno baš tom trenutku, i da tako ostane.
Ili da se izgubi.
Bilo mi je svejedno.
A upravo to mi je i bilo važno. Neka bude svejedno.
I sve je odgovaralo baš takvim trenucima.
Bili su samo toliko važni. Koliko god je to bilo moguće.
Tako sam tada mislio.
Sada, u stacionaru, ipak mislim da se to naziva tišinom.
Pomalo mučnom, teškom, ali ipak tišinom.
Koja ima neku vezu sa muzikom, nečujnom,
ali ipak, muzikom.


3. decembar – petak

Tačno u podne penjem se uz Ustaničku ulicu. Kakva buka. Idem do kraja ulice, do tramvajske okretnice. To je dvadesetak minuta hoda od moje zgrade. Redovna šetnja, uobičajena ruta. Usput svratim u kinesku prodavnicu, da vidim čega ima a da mi je potrebno i da nije skupo. Nema tu ničega za mene. I počela je kiša, ona sitna, što prska po licu, po obrazima, zbog koje se malo pogrbiš, ali ja i takav stignem do jedne prodavnice i kroz izlog ugledam jednu gitaru, baš malu, italijansku, akustičnu, klasičnu, sa plastičnim žicama. I uđem, i zasviram: predivan zvuk. A gitara polovna, jeftina. Kako sam samo nekada uživao u sviruckanju a nikada nisam imao pojma o sviranju gitare. Kako me je samo uveseljavalo to okidanje po žicama i to neuko muziciranje. Predivan osećaj. Imao sam nekada gitaru ali sam je dao jednom prijatelju. I sad sam se predomišljao, i gledao kroz prozor iz te radnje, a napolju pada kiša, a ja sam mislio: kakva je to radost, prijatelju, kad sviruckaš za sebe, tiho, prijatelju, tražiš tonove koji ti prijaju i onda ih sviraš, diletantski, ali uživaš. A ono kiša pada napolju. A ja uhvatim gitaru za vrat i stisnem E-dur akord i okinem! Uf! I kupim je. I setim se da sam pre neki dan pročitao da je Pol Veler primljen u bolnicu zbog teške upale grla. Bolesno je grlo takvom pevaču. Želim mu sve najbolje, iskreno. I zato: sa gitarom kući, po kiši, u 13.15.

Celo popodne sviram, nemam pojma a sviram, a nemam ni pojma koliko to sad već traje. 17.10. Ceo život živim, nemam pojma a živim, i evo traje. Baš tako nisam imao pojma oko mnogo stvari, pa ipak sam preživeo. A uživao sam preterano, pa ipak, rekoh, preživeo. E pa sad sviram. To tako ide. Dok ide. Kad ne ide, onda slušam Pola Velera pošto njemu uvek ide, a i zna kako se to radi, i onda ja uživam i opet mu poželim sve najbolje. Pa onda opet uzmem gitaru da sviram, i tako dok ide. A kad ne ide pustim Džo Stramera. I on je baš znao. Ali taj je umro, a proveo sam skoro ceo život uz njegovo muziciranje i pevanje. I opet sam uživao u njegovom pevanju, kao i uvek. Pa bih onda opet ja malo zasvirao, jer nema veze
što nemam pojma, i nek Džo Stramer počiva u miru i nek se Pol Veler oporavi, i nek sve tako ide, dok ide.

U 19.30 sa prozora gledam tri žene kako se smrzavaju na autobuskoj stanici. Duva vetar i pada kiša. Jedna žena drži kišobran u pravcu vetra i tako se štiti od kiše. Druga se sklupčala u svoj mantil i čeka. Treća cupka, čeka autobus i ona, ali se greje koračajući u mestu. A ja pušim na prozoru, gledam, glava mi kišne, i kao: čekam i ja taj autobus, da pokupi te tri žene u nevolji. Pušim i pravim društvo tim ženama. Kao: biće im lakše. A u suštini: noge mi u toploj sobi. Samo sam glavu isturio napolje. I kao: brinem se. I kao psujem: gde je više taj autobus jebemusunceudupe! I na kraju, odjeknulo je: EVO GA AUTOBUS! To je odjeknulo, iako se nije čulo. Ali sam bio siguran da su te tri žene baš to viknule u sebi, pošto sam i ja baš to viknuo u sebi, tako da se to nije čulo, a ipak je odjeknulo. U nama. Po kiši i vetru.


4. decembar – subota

Pišem pismo u 08.10: „ Nemam neku potrebu da ti se javljam ali ti se povremeno javljam iz neke obaveze pošto znam da se osećaš povređeno a ja bih sad da ti kao nešto olakšam iako u stvari nemam pojma zašto se ti osećaš povređeno kada za to nema nikakvog razloga jer meni je nekako svejedno a i verovatno ne gledamo isto na izvesne stvari i ne znam zašto i tebi nije isto kao i meni jer kad bi tebi bilo isto kao i meni onda bi i tebi i meni bilo dobro i sve bi bilo lakše i onda mi ne bi bilo žao što se ti osećaš onako kako mislim da se osećaš a kad ja to tako mislim onda sam i siguran da je to baš tako i u tome i jeste stvar što kad nešto mislim onda sam i siguran u to što mislim i ja ne znam da li je to problem ili nije a i to me ne zanima u ovom trenutku jer u suštini nisam siguran da li me ti uopšte zanimaš...“ I ostavim to nezavršeno pismo na stolu pošto mi nije bilo ni važno da ga završim u ovom trenutku. Znam samo da bi trebalo da ga napišem i pošaljem, mada nisam siguran ni da mi se to radi...
Došli su mi sestrići Anja i Vuk, pa sam rekao u sebi: ma jebeš to mučenje sa ljudima, ovo je ljubav. A pošto ja njih volim, a oni mi se stalno smeju, e pa meni je to dovoljno...

Zgužvao sam ono pismo, negde oko 11.00, ne znam tačno jer nisam stigao da pogledam na sat i bacio ga. Baš mi je smetalo, a i bilo mi je do ljubavi.

U 18.30 sedim sa Gizdom, mojim pajtašem, u kafeu na raskrsnici, baš prekoputa zgrade u kojoj stanujem, na Konjarniku, i baš prekoputa mog prozora sa kojeg gledam tu istu raskrsnicu. Ista raskrsnica, samo drugi pogled. To je jedna od dobrih stvari kod raskrsnica, što su iz svakog ugla drugačije, a iste su. A sa Gizdom je problem što sa njim mogu o svemu da pričam, pa onda i pričamo o svemu, a problem je u tome što tu nema rešenja, pa će to tako biti celog života. Što i nije mala stvar. Da sa nekim celog života razgovaraš o svemu. Znači: nema problema. A fudbal? Samo sa njim mogu da razgovaram o fudbalu. Pored mene, on je najveći stručnjak za fudbal kojeg poznajem. U tome smo izuzetni.


5. decembar – nedelja

Kakav je tip bio taj Marko Aurelije, i to kad ga čitaš nedeljom ujutru, u 07.30, pa to je neverovatno. Pa on kaže: „Vreme je reka nastala od svega onoga što se dešava, i još više, ono je brzak. Jer u istom trenutku kada se pojavi, stvar je odnesena, i talas donosi drugu, a za njom dolazi nova.“ E pa takva su jutra neverovatna, i to zbog takvih tipova kakav je bio Marko Aurelije. E pa zato i život ume da bude neverovatan.

Pio sam kafu na terasi, jutros, sa vunenom kapom na glavi. Grejao glavu za tople misli. Čitao Marka Aurelija. Mirno, nedeljno jutro. Tako je bilo tada. A sada, u 11.45, iz autobusa vidim jednog fotografa i jednog violinistu kako stoje ispred zgrade opštine Voždovac i čekaju neku svadbu. Mora da bude neke svadbe. I dosadno im je, i smrzavaju se, kao i svima koji čekaju nešto po hladnoći. Violinista drži svoj instrument ispod miške i šetka se po trotoaru. Fotograf drži aparat u ruci i bulji u tu zgradu. Nedelja je, i treba da bude neke svadbe, uvek bude. I oni čekaju,
sami, nigde nikog, jedino drveće oko njih, na trotoaru, golo drveće, bez ijednog lista. To je taj kadar koji bih sačuvao za film o današnjem danu. I sačuvam ga. Takav kadar, takav je i dan.

Ljudi, kakav je tip onaj Marko Aurelije: „Nauči se da radiš i ono što ne daje nikakvu nadu za uspeh.“ Pa taj je stvarno neverovatan. I još kad ga čitaš noću, pred spavanje, u 23.50. Pa zato su i noći uzbudljive, zbog tih tipova. Oni su to i radili zbog nas. Sve te stvari.


6. decembar – ponedeljak

Seo sam za sto u 09.50, i potpuno sam se ukočio od zbunjenosti: „Pa glup sam neverovatno, nemoguće je koliko sam glup“, govorio sam u sebi i buljio u kompjuter koji sam dobio od jednog prijatelja na korišćenje. Uključio sam ga, i to je bilo sve što sam u tom trenutku umeo. Sve sam pozaboravljao, ali baš sve, i onda sam se pitao kako je to moguće, ali jeste, eto, moguće je, nisam ga koristio skoro dve godine, samo hemijske olovke i sveske na kvadratiće, a ni to nisam često koristio, bavio sam se drugim poslovima, tu mi kompjuter nije bio potreban. Nisam pisao, zarađivao sam radeći razne stvari: fotokopir mašine, toneri, preprodaje... Nije bilo loše.

Zarađivalo se, većina novca je odlazila na piće, nisam imao vremena za pisanje, a ni neku posebnu želju, rekoh već, nije bilo loše, ali završio sam u bolnici, u kolicima: polineuropatia etilika. To je dijagnoza. U prevodu: oduzele su mi se noge, upala kičmene moždine, upala perifernog nervnog sistema. Infuzije, injekcije, lekovi, desetak dana u kolicima, pa onda sa raznim pomagalima za hodanje, pa sa štapom, pa u stacionar, pa vežbanje, pa sam u tom stacionaru ponovo počeo da pišem, i sad je bolje. Hodam, sa štapom napolju, u stanu bez štapa, nema više alkohola, samo šetnje i injekcije. I toliko o tome. I dok sam blenuo u kompjuter, prikupljao hrabrost, izmrcvareni mozak je počeo da škripi, da se pomera, polako sam se prisećao, i onda kucnuo par slova, i nekako je krenulo, bilo mi je bolje, video sam te reći na ekranu, i osećao sam neki znoj u njima. Dobro
sam se osećao, ali previše napora, pa sam isključio kompjuter, i odložio taj posao za neki drug put. I uzeo olovku i otvorio svesku.

U 12.30 krenuo sam u šetnju. Sve te iste sporedne ulice, koje poznajem godinama, i zato, sada, u njih i ne zalazim. Izbegavam ih. Pošto sam drugačiji, sa štapom sam, sada više volim da hodam po širokim trotoarima, i gledam trolejbuse kako prolaze pored mene, u Ulici Vojislava Ilića. Nekad sam se trkao s njima, i čak sam često uspevao da budem brži, na uzbrdici pored igrališta F. K. Sinđelić. Ali, sad polako. Sada sam u drugačijoj brzini. Sada sam u sporosti. Što je isto brzina.

Ej, tiho, samo sam zavirio u Golubačku ulicu, negde oko jedan, nisam ni pogledao na sat, nije bilo nikoga u toj maloj ulici. Samo parkirani automobili, i lišće na asfaltu, ničeg drugog. Nije bilo ljudi. U toj ulici stanuju moj prijatelj Ivan i njegova žena Tanja i njihova ćerka Eva, u onom ulazu u dvorište, pri kraju ulice, tu, u maloj kući. Dobri ljudi njih troje. Da ih ne uznemiravamo. Pre petnaestak godina sam u toj kući sedeo i pisao prvi put sa ozbiljnom namerom; Ivan je, tada, tu živeo sa svojim ocem Brankom, i ustupio mi je svoj deo kuće preko leta, on je tada bio na Korčuli, i tu sam sedeo i kucao na mašini. Posle je to što sam pisao bilo i objavljeno, kao knjiga. A u stvari, to pisanje, u toj sobi, u Golubačkoj ulici, to leto, druženje sa gos’n Brankom, strogim i pametnim čovekom, punim znanja, istorije naročito, i Ivanovo poverenje i spremnost da mi ustupi svoju sobu, i jedna mala devojčica koja se tu stalno muvala oko mene, i jedno veliko orahovo drvo u dvorištu ispred kuće, sve mi je to sada mnogo važnije od same knjige. Gos’n Branko je umro pre par godina, ona devojčica je sada već devojka, ono orahovo drvo je posečeno, ali zato se rodila mala Eva. Znači: život. I zato tiho pored Golubačke ulice, da je ne remetim.

2.

Probudio sam se rano, pre svanuća.
Nisam znao šta bih pre mogao da učinim: da pokušam ponovo da zaspim,
da ostanem u krevetu i da prosto ležim, ili da ustanem.
Uključio sam tranzistor. Pustio sam muziku.
Slušao sam i neko vreme tako proveo u krevetu.
Sada je još samo trebalo da se odlučim
da li ću misliti na jednu ženu, ili ću pažljivije slušati muziku.
Izabrao sam to prvo. Da mislim na tu ženu.
Da razmišljam o toj vezi i da li je uopšte ima.
O nečem sam morao da razmišljam.
O čemu se tu zapravo radi?
Zbog čega je meni sve to važno?
I, ako jeste, da li je i na koji način sve to njoj važno?
Više nisam obraćao pažnju na muziku. 1 odmah sam ustao. Podigao roletnu.
Kamion je upravo odnosio đubre i pravio buku.
Muzika mi i nije bila tada bitna.
Prestao sam da razmišljam o toj ženi. Nisam mogao da znam gde se ona,
u tom trenutku, nalazila.
Verovatno još spava, to sam pomislio.
I ono što sam sigurno znao je da ću pojesti malo hleba i popiti kafu.
O njoj ću u svakom slučaju ponovo razmišljati.
I u to sam bio siguran.
Tako da sam popio kafu i popušio cigaretu. I da, pojeo sam parče crnog hleba pre toga, premazanog margarinom.
Da ne bih pušio na prazan stomak. Činio sam nešto i za svoje zdravlje. Zbog toga sam i bio tu, u stacionaru. Sigurno volim tu ženu, pomislio sam.
Ne bih inače toliko mislio na nju, pomislio sam.
Sigurno mogu bez nje, pomislio sam.
Sigurno mi ona i nije toliko važna, pomislio sam.
I u međuvremenu, svanulo je. Sunce je baš zagrejalo.
Ispostavilo se da je to bilo baš dobro jutro.
Baš ono što bih i rekao nekome koga bih tada susreo.
Baš to bih rekao.
Ali, svi su spavali, svi oko mene.
Bili su uspavani.
Zaboravio sam da volim onu ženu.
Zaboravio na nju.
Ali zato, ipak, rekao sam: Dobro jutro!


7. decembar – utorak

Al’ se smrzao jedan vrabac u Ulici Karla Lukača, i to kod broja pet, pa ono je bilo strašno, i to u 9.20 ujutru. Došlo mi da mu dam kapu. A on na ćošku, trese se i podnosi ovu zimu. Skupio se u ta svoja perca, trese se i ne mrda. Mangup, oguglao je na hladnoću, podnosi je. A ja sa kapom na glavi prođem pored njega. Došlo mi da mu dam bar cigaretu. Ali njemu ne treba ništa. E, zato je mangup.

Ulazim u frizersku radnju, u Vojislava Ilića ulici, pogledam na sat: 10.15. Slobodna stolica, skinem jaknu, „dobar dan“ kažem, i sednem. „Dobar dan“, kaže mlada devojka, i ogrne me najlonskim crvenim ogrtačem. Onda uzme makaze i češalj, i uhvati me za glavu i gleda:
„Pa ti imaš neke rupe u kosi ?“
„Znam“, rekoh.
„Pa ko te ovo šišao?“
„Ja. Sam.“
„A što?“
„A što, a zato što mi je bilo dosadno.“
„Pa kako ću sad, šta da radim sa ovim rupama, kako da šišam?
„Pa vidi nekako, probaj da nema rupa.“
I devojka se nasmeje, spustila je češalj i makaze, i gladila me po glavi svojom šakom i prstima, i posmatrala kosu. Uzela je mašinicu sa stola i rekla:
„Moraću ovako, mašinicom, na kratko.“
„Na kratko, nema druge“, odgovorio sam.
Njoj je bilo smešno, meni je bilo svejedno. Šišao sam se i u stacionaru, i kasnije, kod kuće, kad sam izašao. Sam, u kupatilu, ispred ogledala, i to samo onaj deo glave koji sam video. Nisam ni znao da sam napravio rupe. I onda mi je ta devojka mašinicom skidala kosu, i pramenovi su padali na pod i po meni, i onda smo pričali, i ona mi je rekla da je u radnji hladno, da uglavnom dolaze stariji ljudi, penzioneri imaju popust, ali je zadovoljna poslom.
„Jel’ dobro ovako?“ pitala je.
„Dobro je“, rekoh.
„Ima još malo neravnina, ali nema rupa, ne može bolje.“
„Ma odlično je, samo kad nema rupa“, rekoh.
I ona se ponovo nasmeje, a meni opet svejedno, platim joj, stavim kapu, i pozdravimo se. Fina, nasmejana frizerka. I ja sa kapom, ali bez rupa u kosi, izađem u zimu.

U 22.40 idealan trenutak da radim nešto što inače retko kada radim. Uzeo sam iglu, konac, makaze, lastiš, i rešio sam da porubim trenerku. Radio sam sve onako kako sam mislio da je najbolje. Porubio sam trenerku. Probao je, obukao, prošetao po sobi, i video da ništa ne valja. I to nije bilo strašno, pošto o tome ništa i ne znam. Pa sam sve to ponovio. To je dobro kod tih stvari koje ne umeš da radiš,
a radiš ih, i onda ti nije teško da ih ponavljaš, dok ne budeš zadovoljan. I uspelo mi je, iz drugog puta, ličilo je na nešto, i bio sam zadovoljan.

Obukao sam trenerku i izvalio se na krevet, i sa rukama ispod glave gledao noge i stopala koja vire iz porubljenih nogavica. Ta ista stopala su pre četiri meseca bila
„mrtva“, nisam ih osećao. Sada ih osećam, sada mogu ipak da gazim, sada su ponovo „moja“, i sada ponovo mogu da služe „nečemu“. I da nisam porubio nogavice trenerke, ne bih se ni zagledao u stopala, i ne bih se tako dobro osećao, i to pred spavanje. I tako je to sve dobro povezano, i tako lepo ide jedno za drugim, i tako lepo stopala odlaze na spavanje i nek im je laka noć.


8. decembar – sreda

Savršen dan da krenem „nemam pojma kuda“ i da budem „nemam pojma gde“ i da završim „nemam pojma kamo“. Hladno, suvo, magla, a ja gazim po trotoaru Njegoševe ulice u 12.15 i gledam suvu zemlju koju su radnici iskopali i napravili kanal kroz koji će provući cevi za „ne znam ni ja šta“. A i trojica radnika gledaju u tu suvu zemlju i taj raskopani kanal, i puše cigarete sva trojica, pa onda zapalim i ja jednu. Oni puše jer „iz ne znam kog razloga“ ne kopaju. A ja pušim jer sam video njih da puše, a isto tako sam „pre ne znam koliko godina“ video neke druge ljude kako puše, pa sam propušio i ja. I tako, mada retko, svaka sledeća cigareta bude kao ona prva. I tako, mada retko, svaka sledeća rečenica bude kao ona prva. U stvari, samo ta „prva“ ima punog smisla, svaka sledeća je besmislenija. I zato pripalim, uvučem i iz pluća, a kroz nos i usta izduvam besmisao. I eto ti život. Dim. Vazduh. Ništa drugo.

Uf, ne da sam zapevao, i to iznenada, pesmu „Ima dana kada ne znam šta da radim“, toliko iznenada da sam odmah pogledao na sat a ono 15.45. A meni ta pesma ima tu neku finu melodiju, i opet mi se baš svidela, ta starogradska balada, ili već šta god da je. Melodija i moj glas, ali i sve što je u toj pesmi, nekako me odvuklo da mislim na jednu ženu. Iako često mislim na tu ženu, a kad god mislim na nju, to je uvek nežno i ljubavno, ali ovaj put sam pevao tu pesmu i skroz sam bio u toj ženi. I uopšte nemam pojma zašto je to tako, nisam video nikakvu vezu
između te pesme i te žene, ali sam nastavio da pevam i bacio se u računicu: ako pekar peva dok mesi hleb, i dok peva razmišlja o nekoj ženi koja kod njega kupuje hleb a koja mu se dopada, da li onda hleb bude dobar? Ili: ako pas laje i zavija zato što mu je hladno, da li misli na neku kuju, pa mu je onda manje hladno? Ili: ako peder viče dok gleda fudbal i glasno navija, da li misli na nekog momka kojem ne zna kako da priđe, a još i glasnije navija ako njegov klub pobeđuje? Tako da sam ja izračunao da je sasvim normalno što mislim na tu ženu dok pevam tu pesmu, a hodam. Jer meni se sviđa da je pevam, a moram da hodam, i pošto mi se i ta cura sviđa, onda je to sve tačno tako, i sasvim u redu. Živeo Ludvig Vitgenštajn! Da nije bilo tog nemačkog filozofa, nikada ne bih ovo izračunao i rešio svoj problem.

Ima jedno drvo breze ispred moje zgrade, koje se drži sasvim dobro za ovo doba godine. Dovoljno je lišća u krošnji, a u jednom delu krošnje, lišće je još uvek zeleno. Baš ispod tog dela krošnje nalazi se ulična svetiljka, i ta sijalica osvetljava i greje taj deo krošnje, gde je lišće zeleno. Osam sati je uveče i gledam u to visoko drvo, i tu banderu sa osvetljenjem na vrhu. I vidiš, to je ta saradnja, slučajno je ispalo, ali sarađuju. Drvo breze i ulična svetiljka. Kakav je to idealan par.


9. decembar – četvrtak

Jedem crni hleb, margarin i masline, u 08.15 ujutru, i dok to doručkujem gledam kako se puši iz šolje vrela kafa. Loše sam spavao, što ne mora da znači da će i dan biti loš. Masline imaju neopisiv ukus. Takvog, neopisivog ukusa ima i u drugim plodovima, ali izdvajam masline. Neopisiva punoća ukusa koja neopisivo razgaljuje čula, preko jezika i usne duplje, do mozga, a u mozgu svašta. Ali, za početak dana: daj da vidimo kako je napolju. Otvorim prozor i opali me zima po čelu. Znači: dobro je. Stavim kapu na glavu.

Zvoni telefon i ja se javim a ono moj drug Sale koji mi saopštava da ima ideju. Od sledeće godine, novi posao. Inače, najmanje jednom mesečno Sale ima ideju, što i nije malo. Ja sam izračunao da su se do sada negde oko 70% njegovih ideja isplatile. Izneo sam jednom taj svoj procenat, i njegova žena Goca se tada nije složila sa mojom računicom, ona misli da je procenat mnogo manji. Sale naravno
misli da je procenat veći. Međutim, ja sam siguran u ono što sam izračunao, i u svakom slučaju, rekoh, meni se isplatilo i tih 70% njegovih ideja. Sada je pronašao dve mašine za fotokopiranje, korišćene, odlično očuvane i po vrlo povoljnim cenama. I u 12.15 se nađemo u baru hotela "Slavija“. On voli to mesto, tu se oseća poslovno. Meni je svejedno, mada se ne osećam nikako u tom baru. Tu se sve dogovorimo: da kupimo te dve mašine, da uložimo nešto novca u doterivanje i onda da ih prodamo nekim poznanicima koji onda sa tim mašinama rade „ko zna šta“, ali „to nije naša stvar“. I to su te „ideje“, i na kraju ispadne dobro. I oko nas, u tom baru sve neki ljudi koji posluju „ko zna šta“, ali su poslovni. Sve prepuno ideja. A ono, kroz prozor, guraju se automobili, autobusi, trolejbusi, tramvaji, ljudi, na trgu Slavija. Svi su u poslu, i gužva je, i toliko je tih ideja u jednom trenutku da je sasvim logično zašto ceo svet nezadrživo odlazi u kurac. Naročito dok sediš u tom baru i gledaš kroz prozor. I ja kažem svom drugu da neću više moći ovo da radim. Dosta mi je.

Opa, evo je Snežana sa injekcijama, u 18.20, naspavala se, pa je vesela. Pošto sam ceo dan u nekim računicama i procentima, mogu sa sigurnošću da kažem da mi je 98% drago što je vidim, pa sam tačno toliko i ja veseo. Onih dva procenta otpada na moje snuždeno dupe na koje niko ne misli, i koje prima injekcije i služi samo za to, a još mora i da vuče moje noge, i da mi trpi telo dok sedim i da izbacuje sve ono što sam pojeo. Mom dupetu nije lako. Snežana ubode iglu u meso dupeta, i dok mi razgovaramo, dupe nas psuje. Neki delovi tela su prosto osuđeni na težak, nepodnošljiv život.

3.

Bilo nas je sedmorica u sobi, u Urgentnom centru, na neurološkom odeljenju.

Jedan starac, pretrpeo je šlog i ležao nepokretan.
Mokrio je i izbacivao izmet u krevetu.
Soba je smrdela od toga.
On se izvinjavao, bio je svestan i bilo mu je neprijatno, ali nije mogao ništa da uradi,
nije mogao to da spreči.


Do njega je ležao jedan momak, imao je probleme sa kičmom, i užasne glavobolje.
Bili su to napadi, i njegov lik bi se potpuno izmenio, davali su mu injekcije, često i duple doze.
Mlad momak, baš vedar i nasmejan, ali i preplašen, naravno.

Pored njega, čovek potpuno oduzet od posledica teškog šloga. Nije mogao da govori, nije mogao nijedan pokret telom da načini.
Hranile su ga žena i ćerka. Dolazile su svakog dana.
Samo je očima pokušavao da pokaže da je tu, da još može, ili da nešto ne može.
Ili da mu nije ni do čega.
I to je pokazivao očima. Pogledom.


Bio je tu i jedan klinac, ali njegova bolest mi je bila nepoznata, video sam samo kada je jednom imao napad epilepsije, medicinske sestre i dežurni lekar su brzo reagovali,
dali su mu injekciju, i umirio se,
ali, koliko sam shvatio, nije samo to bilo u pitanju, nisam saznao zbog koje bolesti je u bolnici.
Nisam ništa više o njemu saznao.


Zatim, čovek koji se onesvestio na ulici, imao je problema sa visokim pritiskom,
i sa srcem valjda, i srušio se.
Smestili su ga u bolnicu, i nakon par dana mu je bilo bolje.
Ostao je u bolnici da bi se potpuno oporavio, iz predostrožnosti.
On je bio najzdraviji.
Jedini je mogao da se kreće,
čak je i izlazio napolje bez problema, kupovao je novine i šta bi mu već bilo potrebno.
Nije mu se sviđala bolnička hrana, ali nije nikome ta hrana odgovarala.
Jednom je čak i prosuo tanjir sa jelom po podu i glasno psovao.
Nije više hteo da ostane u bolnici.
Niko nije bio začuđen zbog toga. Nikome nije bilo dobro.
On je bio najzdraviji, a time i najglasniji.


Pored mene je ležao jedan ogroman čovek, skoro dva metra visok,
krupan, jak, snažan, oko pedeset godina star. Džin. Sa njim sam razgovarao. Bio je zbunjen što je u bolnici.
Nikada nisam bio bolestan, rekao mi je.
Tri vekne hleba sam jeo dnevno bez problema, rekao je i to.
Samo sam se srušio, rekao je.
Srčani pritisak mu je skočio na 240, i pao je.
Ništa mu nije bilo jasno. Bio je zdrav i odjednom je pao, i eto ga u bolnici. Nije mogao da se kreće.
Bio je u čudu, tako je i izgledao, ali tako je verovatno većina nas u bolnici izgledala prvih dana.

I ja sam ležao nepokretan i uglavnom gledao u sopstvena stopala. Pratio sam kako iz dana u dan postaju sve življa.
Osećao sam svakodnevno
kako se u nogama nešto ipak dešava.
To je bio dobar znak.


I to smo, eto, nas sedmorica, iz te sobe, tog toplog avgusta.
Od tada je prošlo pet meseci. Ja sam prohodao.
Za druge ne znam. Znam samo za jednog, onog najzdravijeg, što je prosuo hranu po podu sobe.
Video sam mu sliku u novinama.
Taj je umro.


10. decembar – petak

„Sasvim sam otupeo. To je strašno. Potpuna impotencija u svakom pogledu. Tupost i nesređenost se vidi čak i u rukopisu. Ali kakva luđačka upornost postoji u meni u smislu poroka. Iz dana u dan satima sedim ne bih li postigao svoje, i ne postižem, a ipak sedim. Eto šta znači iskreno interesovanje! Dosta je kreveljenja: ništa me ne zanima, osim to. Nadahnuće i interesovanje – to je jedno te isto. Odstupiti od pravog nadahnuća, isto je toliko teško kao i od pravog poroka. Uz istinsko nadahnuće nestaje sve ostalo i ostaje samo jedno. Zbog toga je porok takođe svojevrsno nadahnuće. U osnovi poroka i nadahnuća leži jedno te isto. U njihovoj osnovi nalazi se pravo interesovanje. Pravo interesovanje – to je glavno u našem životu...“ čitam Danila Harmsa, onda pogledam malo u plafon, pa u časovnik, sedam je ujutru i ne ustaje mi se, i vratim se knjizi: „Šta je to cveće? Ženama među nogama miriše mnogo bolje. I jedno i drugo je priroda i zbog toga niko ne sme da se buni protiv mojih reči.“ E baš je ponekad bio dobar taj Rus, toliko dobar da sam sklopio knjigu, ustao i umio se.

Uđem u apoteku u 10.20 da kupim lekove i vitamine, i ispred mene je jedna baba, koja kaže:
„Ne, neću taj, taj sam uzela prošli put i ništa mi nije pomogao, ne odgovara
mi.“
Onda se apotekarka okrene prema vitrini sa lekovima i uzme drugu kutiju, i ponudi joj:
„Probajte ovaj.“
„A ne, ne, od njega ne mogu da spavam.“
„Pa taj vam je najbolji za glavobolju.“
„Ma nije mi sad samo glavobolja, više je kao neki grip, bole me i ruke i noge i kosti, i sve“, kaže baba.
„Evo vam onda ovaj, on je za grip.“
„A jel i za glavobolju?“
„Jeste. I za glavobolju, i za grip, i za sve bolove, i ako vas boli grlo, za sve je dobar.“
„Mene ne boli grlo“, kaže baba.
„E pa onda nemam pojma, to je sve što imamo“, kaže apotekarka.
I onda baba razgleda i razmišlja. I tako. To tako traje neko vreme. I baba nikako da se odluči. Ali na kraju uzme tu kutiju i kaže:
„Dobro, dajte mi onda taj, za sve, da ga probam.“
I tako se na kraju ipak odlučila. E pa baba, pomislih, nek ti je sa srećom i samo napred. I ode baba. Onda i ja uzeh svoje, i odoh i ja, sa srećom.

U 22.40 izgubio sam nit. Gde sam ono stao? Gledao sam orman, i stvari na policama. Knjige, parkirani mali automobili, igračke mog sestrića, jedan plastični bager, i jedan kamion, i jedna lopta. I neke razglednice. I štap naslonjen na orman. Ne, nije to, nije ta nit. Šta sam ono hteo i gde sam ono stao ? A stvarno je bilo nešto, i nisam mogao da se setim. I bio sam prinuđen da to tako i ostavim. Ta nit se prekinula. To se baš često dešava, baš tako, u životu, da se niti pogube. Iskreno, meni su se neke skroz prekinule pre izvesnog vremena, tako da sam sada u periodu povezivanja. I to onih niti koje je moguće povezati ponovo. A ovo, sada, večeras, to je sitnica, sa ovim ću lako, samo da se okrenem ka zidu i da utonem tamo. Negde. Do ujutru. Pa da ponovo povezujem.
11. decembar – subota

Lepo sam krenuo, ali sam stao, u 11.30. Nepredvidivi bolovi u tabanima. Pojavljuju se, i nestanu. Oslonim se malo o štap i odmorim se, a onda kupim deterdžent za pranje rublja. I nastavim sa hodanjem uz Ustaničku ulicu, penjem se trotoarom, uđem u kafić u kojem povremeno sedim i odmaram, i poručim espreso i vodu. Devojka, koja tu radi i koju sam već upoznao i upamtio, poslužila me i vratila se za šank. Tamo stoji jedan momak, i oni se raspravljaju. Ona mu kaže da je više ne zanima i da neće da ga svake noći čeka do tri ujutru. On pokušava da je zagrli, ali ona se otima. I odbija ga. On joj se tiho pravda, nešto šapuće, pokušava da je uhvati za nadlakticu, polako. Nije grub taj momak. Ali ona je neumoljiva. Ona kaže da neće više to da trpi. On joj govori sa kim je sve bio u društvu, i nabraja imena, njegovih drugova. Ona kaže da je to ne interesuje. I dodaje da je više ne zanimaju ni on, ni njegovi drugovi. Ono što je njemu bezazleno, njoj očigledno nije. Ali, on je uporan u dokazivanju, baš koliko je i ona uporna u negiranju i odbijanju. I prosto, on se sve dublje uvaljuje u dosadnu glupost sopstvene upornosti; i još prostije, njena upornost postaje sve besmislenija. I najprostije, ispio sam taj espreso i popio vodu, i otišao odatle. Bilo mi je dosta toga, da ih gledam i slušam, to dvoje, koji čine isto ono što „dvoje“ tako često čine. Otišao sam kući sa deterdžentom za rublje.

Sipam vruću vodu u lavor i gurnem stopala unutra. Grejem nerve i utopljavam ih, mišići se opuštaju, i onda masiram tabane. To mi prija. Ali to nije dobro za nerve, toplota ih umrtvljuje. Pogledam na sat, 15.20, noge su u vrućoj vodi već nekih desetak minuta. A to baš prija nogama, sokovi u njima su sve ukusniji, stopala se razgaljuju, a ni ja u takvim trenucima ne mogu misliti ništa loše. Pažnja prema telu donosi samo dobro raspoloženje. Voda u lavoru se polako hladi, postaje sve hladnija i mutnija, noge su razigrane, i sada su u centru moje pažnje. Stvar je gotova.

Hodam ka mojim prijateljima, idem kod Filipa i Jelene, u 16.20. Oni žive u Hajduk Stankovoj ulici, na Zvezdari. Jelena je trudna. Ovih dana treba de se porodi. Filip mi je rekao da će najverovatnije biti ćerka. I oni je sada iščekuju. Svi baš to iščekujemo, baš nju. Pešačim po zvezdarskim uličicama, koje dobro
poznajem, hodao sam tuda puno puta u životu. Ali pre dosta godina. Prepoznajem neke kuće i neka dvorišta, ništa se tu nije mnogo promenilo. I ima, naravno, dosta novih kuća, sagrađenih za sve to vreme koliko nisam tuda prolazio, ali one stare, barem neke od njih, ostale su potpuno iste. Čak i dvorišta, mislim da se i većina dvorišta nije bitno promenila, osim možda nekih sitnica: više ili manje smeća, nekih ostavljenih stvari u međuvremenu, odloženih, drugačije kante, kutije, daske, pohabane stolice, stolovi, lopate, merdevine... Prošlo je dosta vremena. I ova hladnoća me podseća na vreme kada sam se ovim istim uličicama vraćao sa posla iz radionice „Feros“, uvek je bilo hladno kad sam se vraćao sa posla kući. U toj radionici smo proizvodili plastične pritiskivaće za burad sa ukiseljenim kupusom, tuševe za kupatila, nekakve delove za motore, više se i ne sećam šta se sve proizvodilo u toj radionici. Bilo je dobro tamo, ljudi su bili vredni i dobri, nije bilo loših radnika, nas šestorica, koliko se sećam, mi smo bili radnici. Tu su bili i majstori, i to dobri majstori: majstor Bata i majstor Blagoje. Tu je bio i majstor Dragi, koji i nije bio majstor, ali je bio najstariji pa je voleo i zahtevao da ga mi radnici tako zovemo, što smo svi i činili. Bio sam najmlađi u toj radionici. Gazda Voja je bio strog i dobar gazda, u radionici je sve bilo u redu, čisto koliko takve radionice mogu biti čiste. Sve je bilo u redu. Ali, bilo mi je mučno tamo. Posao nije bio lak, i tih osam sati, ponekad i deset, svakog dana, u radionici, bilo je mučno. Najčešće sam radio u drugoj smeni, od dva popodne do deset uveče. Kako sam se samo radovao kad sam gasio mašinu, čistio je na brzinu, onda prao ruke, umivao se i presvlačio, izlazio iz radionice i smrdeo na mašinsko ulje, i niz Ulicu Mite Ružića spuštao se do Bulevara Revolucije, pa onda dalje, kroz te uličice, koje su uvek bile blatnjave, niz zvezdarsku padinu, baš te uličice kroz koje prolazim dok idem ka Filipu i Jeleni, i pomislih da li ću uvek da pomislim, na sve to, isto, kada god budem prolazio tuda, i zaključim da hoću, sigurno je da hoću. Jer nema nijednog razloga da tako ne bude. A onda, na kraju, stignem do Filipa i Jelene, i sedimo, i pričamo. Ali, u stvari, svi čekamo bebu. A jedino se Jelena drži za stomak.


12. decembar – nedelja

Prodavač krompira, krupan muškarac, u vojničkom šinjelu i crnim pantalonama uvučenim u crne vojničke čizme, i sa crnom vunenom kapom na glavi, stoji ispred kamiona prepunog džakova krompira, zacrveneo se u licu od hladnoće. Nedelja,
jedanaest prepodne, prodavač krompira na ćošku kod Ulice deset avijatičara, smrzava se. Kakav težak posao. Kao i tri psa, na malom dečijem igralištu, blizu tog prodavca, i oni se smrzavaju. Jedino što su oni besposleni. A i gladni su, sigurno. Kakva slika, i gledam je, i bez posla hodam, i smrzavam se. Ali, eto, hodam i umorim se, i onda se u hodu ugrejem, pa sednem ispred jedne mesare, na stolicu. I mesar, kojeg ne poznajem, kaže:
„Samo ti sedi, sedi, odmori se, nema nikakvih problema.“ A ja ga ništa nisam pitao.

Provodim vreme sa sestrićima, Anjom i Vukom. 15.20 je i Anja, kao, radi zadatak iz matematike, a u stvari „ko zna gde je“. To može lepo da se vidi. Što je lepo. Vuk, kao, gleda nešto na televiziji, a u stvari se okreće i vrti na krevetu i on bi sada „ko zna šta“. I to se lepo vidi. A ja sam sad tu, kao, sa njima, a u stvari bi svi troje „ne znam ni ja kuda“. I onda to tako traje, i kao: „nešto bi da radimo“, ali nema ničeg lepšeg od valjanja po krevetu. Jedino što oni imaju samo jednu dilemu: gde li sam sakrio čokolade? A pošto ja to znam, znam gde su čokolade, meni je lakše, i valjam se po krevetu bez ikakvih dilema, i sve me živo mrzi da radim, pošto mi je dobro s njima, a i to što su oni u dilemi gde su čokolade, koje će u svakom slučaju da dobiju, sve je deo toga da se osećam dobro dok se izležavam s njima. To je ta popodnevna priča jednog ujaka.

U 22.15 gledam s prozora na raskrsnicu i gledam jednog psa kako juri za automobilima i pokušava da ih ugrize za točak. Toliko puta sam to video. Kako se samo psi nerviraju i koliko samo laju na točak, a ko zna zašto. I uvek to bude smešno. Kad automobil ode, pas uvek bude zadovoljan posle toga, jer je, valjda, oterao taj točak. Pa onda naiđe drugi automobil, pa onda pas otera i njegov točak. Pa onda ja ugasim cigaretu. Pa se onda i pas malo odmarao. Jer više nisam čuo lavež.

4.

Prvo sam čuo za njega, pričalo se o njemu, i često
su ga spominjali, za vreme doručka, ili večere, uglavnom su se smejali dok su govorili o njemu.
I uveče, dok je televizor u hodniku na drugom spratu bio uključen, ali je retko ko gledao televiziju,
govorili su i tada o tom čoveku.


Soba u kojoj sam bio smešten, bila je na tom drugom spratu, tog stacionara, tog lečilišta.
Ljudi su hodali u pidžamama, uglavnom na štakama, ili sa štapom.
Ja sam hodao sa štapom.
Od ružinog drveta.
Dobio sam ga od prijateljice. Rekla mi je da ga je kupila, jednom, u nekoj radnji, ali bez nekog razloga,
bio je jeftin i svideo joj se. I prosto ga je imala, kod kuće, bez razloga, niko ga nije koristio.
I dala mi ga je. Lep štap. Bio mi je potreban.
Ljudi u stacionaru su često pričali o tome, o razlici među štapovima, koji je bolji od kojeg.
To je bila jedna od tema za razgovor.
I taj čovek o kojem su govorili bio je jedna od tema. Samo sam ga jednom video, imao je mršavo telo,
ispijeno lice, teško je hodao, pogrbljen, na štakama, vukao se.
Jednog dana, za vreme ručka, pitao sam čoveka koji je sedeo pored mene i ručao za istim stolom,
pitao sam ga o čemu se tu radi, zašto stalno pričaju o njemu.
Stalno je pijan a polomio je sve koščice, odgovorio mi je čovek.
Smejao se dok mi je pričao neke dogodovštine sa tim tipom u vezi.
Pojeo sam svoj ručak i izašao iz trpezarije.


Jednog jutra sam obavio ono što je trebalo, odradio vežbe, primio vitaminsku injekciju, prošetao šumom, i otišao
do bašte hotela u blizini, da popijem kafu i popušim cigaretu.
I taj tip je naišao, taj o kojem su pričali, dovukao se iz stacionara na štakama i stao na sred te bašte.
Pogledao me i prepoznao, bio sam jedini u toj bašti, iz stacionara, sa njegovog sprata.
Pozdravio me. I ja sam se njemu javio.
Pitao je da li može da sedne, i odmah je izvukao stolicu i seo.
Upoznali smo se. Nadimak mu je bio Mrka.
Jel možeš da mi platiš pivo? pitao je.
Mogu, rekoh.
Poručio sam mu pivo, tresle su mu se ruke, ne mnogo, ali se moglo primetiti.
Jel istina sve ono što sam čuo za tebe? pitao sam ga
i rekao mu šta sam čuo. Nasmejao se, otpio je gutljaj piva.
Ko ga jebe, rekao je, i otpio još malo piva, a onda i iskapio ćelu flašu.
Zamolio me za još jednu. Poručio sam je.
Pričao mi je. Prvo je imao saobraćajni udes, polomio je nogu i ruku, i ležao je u bolnici. A bio je alkoholičar, i
jedne noći, imao je krizu, halucinirao je, bio je siguran da je požar zahvatio celu sobu u kojoj je ležao.
Video sam vatru, približavala mi se, rekao je.
Video sam ljude kako gore, rekao je.
I onda, ne zna kako, ali uspeo je da stigne do prozora, i da skoči, sa prvog sprata te bolnice u kojoj je ležao.
Preživeo je taj pad, ali svaka kost mu je bila slomljena.
Nije bilo nikakvog požara, nikakve vatre.
Niko nije goreo.


Smestili su ga u korito i zalili ga gipsom.
Dva puta nedeljno su mu menjali taj gips i prali ga,
i onda ponovo stavljali preko njega novi gips. Hranili su ga i davali mu vodu.

Sedam meseci.


Tada nije mogao da pije,
nije mogao da dođe do alkohola, nije bilo načina. Posle sedam meseci su ga izvadili iz tog korita. Mišići su mu atrofirali. Polako je razmrdavao telo, ruke i noge, i još uvek se nisu sve koščice namestile,
ali mogao je da hoda, na štakama, teško, ali mogao je, dovoljno,
dovoljno da ode do najbliže prodavnice i da kupi gajbu piva.
I da ih popije, na stepeništu, odmah tu, ispred te radnje.
Dvanaest piva ispred prodavnice.
Cela gajba.


Posle svega, imao je tu želju.
Tražio mi je još jedno pivo, da mu platim, ako imam novca, vratiće mi ga za vikend, doneće mu brat novac. Platio sam mu.
I posle sedam meseci u usranom koritu? pitao sam. Nasmejao se. Nije imao zube. Pogladio se po glavi, namestio kosu dlanom.
Ma i da je sedam godina, rekao je.
I nastavio je sa pivom, i govorio mi je nešto,
o jabukama iz njegovog sela, tamo gde je rođen, najlepše jabuke su tamo, to je pričao, i još nešto, ali nisam više slušao.

Iz bašte tog hotela videla se pruga,
i jedan voz je upravo prolazio. Baš u tom trenutku.
Čula se tutnjava.
To je bilo sve što sam mogao da čujem tog trenutka.


A baš to mi se i više slušalo.

13. decembar – ponedeljak

Zrikava prodavačica, prelepa. Ali zbunjena ako malo duže zadržiš pogled na njenim očima, ako se zagledaš u nju, pa se onda i ti malo zbuniš, a ona je tako lepa, ali kako da joj to kažeš, da je stvarno lepa, i da su joj oči lepe, kad si u stvari ušao u radnju da kupiš gaće, u 15.50. Kako to da joj kažeš? I ja naravno ne mogu ništa da joj kažem, a hteo bih, i jednostavno samo kupim i platim te gaće i pozdravim se s njom. Možda neki drugi put, pomislim. Ona će biti tu, biće i dalje lepa, tako da ima vremena. Sad je tek podne, ima vremena, možda kasnije, predveče, ili sutra ujutru, ili na proleće, svejedno, ima vremena.

Skupljam sličice. Skroz sam u gradu. Na trotoaru. Prolazim pored drveća sasvim normalno. Nisam blizu reke, a voleo bih da jesam. Nema ni šume u blizini, a i to bih voleo. Ali, ne žalim se. Sad sam baš tu, baš gde bih voleo da budem da sam ko zna gde daleko, na nekom drugom mestu. Uđem u kafe u Makedonskoj ulici. Treba da napišem tekst za jedan nedeljnik, naručili su mi priču za novogodišnji broj. I ja sam im odgovorio da nema problema. I sad gledam kroz prozor kafea, na ulicu, gledam ljude koji prolaze, i gledam koliko ljudi jede u hodu: sendviči, piće, kokice, pečeno kestenje, kifle, hamburgeri... Hodaju i jedu. Tako se ne rešavaju problemi, u hodu. A ja sam rekao da nema problema što se tiče priče, a u stvari ima problema, ali rešićemo ga u hodu, jer to se tako radi. Ali opet mislim na onu curu i zbog nje odem da kupim letnje majice. Sad su jeftine, niko sad ne
kupuje letnje majice, ali ja kupim čak četiri i to zbog te cure, a u stvari tako rešavam taj problem. Tačno u 16.50.

U 21.45 žvrljam „parkerovim“ naliv-perom po listu hartije u svesci. Sveska je na kvadratiće i onda ispunjavam te kvadrate. I prelistavam tu svesku, čitam ono što sam pisao dok sam bio u stacionaru. Tamo sam pisao i ubijao vreme, najčešće sam pisao o tome kako neka žena prođe dok ja sedim na klupi u parku. To mi sada, dok to čitam, ipak izgleda normalno. Pa bolesnik, jebi ga, šta drugo nego žene. I hodanje, i o tome sam pisao. I to mi je sada normalno. Jer nisam mogao da hodam, pa sam prohodao, i šta sam drugo mogao da pišem nego o tome. Ostao mi je još samo fudbal. Ne onaj na televiziji, nego onaj kad puknem po lopti baš onako kako sam hteo a onda ona ide baš tamo gde sam hteo. O tome nisam mogao da pišem tada. Ali to su te tri stvari koje su me vukle, zbog njih mi je bivalo bolje: hodanje, žene, fudbal. I pisanje o tome. Sve te tri stvari su i strast i igra i sva čula su uključena, i telo, i život. Dovoljno za pisanje. A sad sam se gnjavio, sedeo sam i gnjavio se, i da bih skratio muku, napisao sam naslov za priču: „Novogodišnja priča za Đorđa Živkovića“. To je moj pajtos iz stacionara. Sad sam imao naslov, znao sam i priču, i odoh da spavam, i sutra ujutru za sto...


14. decembar – utorak

E, pa seo sam za sto, pogledao na sat, 09.45, protrljao se po nosu, uzeo naliv-pero, otvorio svesku i počeo:

„NOVOGODIŠNJA PRIČA ZA ĐORĐA ŽIVKOVIĆA“

Bio je kraj avgusta, toplo, i to vrlo toplo kad su me smestili u stacionar, ali meni je bilo hladno na nogama. Stacionar, udaljen pedesetak kilometara od Beograda, okružen šumom; ta zgrada, oronula, istrošena. Ljudi bolesni i ljudi zdravi, unutra, sve to izmešano, i svi u poslu, oni zdravi, vrlo užurbani. Smestili su me u sobu sa još trojicom muškaraca, starijih od mene. Oni su se lečili od posledica šloga, ja sam
se lečio od polineuropatije: upala kičmene moždine i perifernog nervnog sistema. Noge su mi bile oduzete, neko vreme, i lagano su se vraćale u život. Zbog toga sam bio i upućen u taj stacionar: na rehabilitaciju, da radim vežbe, da idem na terapije i da primam injekcije. Nikada pre toga nisam bio u tako velikom društvu bolesnika. I snalazio sam se. Lako sam se prilagodio. To i nije bio neki problem. Bio sam jedan od njih.
U krevetu do mene ležao je starac, profesor crtanja i slikanja, u penziji. To mu je sada bio treći šlog u životu, i oporavljao se. Krao je novac i razne stvari od drugih pacijenata. Ništa od toga mu nije bilo potrebno, ali je krao. Pričalo se o tome, kako na drugom spratu stacionara neko krade, ali u njega niko nije sumnjao. Njegova ćerka mu je dolazila u posetu i iz torbe vadila sve što nije njegovo, i onda to vraćala pacijentima dok je on plakao. Njegova ćerka se izvinjavala.
U krevetu koji se nalazio dijagonalno od mog kreveta, ležao je čovek koji je polomio desni kuk i onda su mu ugradili veštački. Ali njegovo telo ga nije prihvatilo, i morao je da radi određene vežbe sve dok se taj veštački kuk ne uklopi, i dok mu se telo ne prilagodi. Tom čoveku je smetao zagušljivi vazduh i smetala mu je promaja, tako da je njegov problem bio skoro nerešiv. Pacijenti su teški ljudi, zahtevni, bez strpljenja, to je tako. Taj čovek nije mnogo govorio, i upravo tako je izgledao, kao čovek koji nema o čemu mnogo da priča. Ali, ostavljao je utisak uredne osobe.
Prekoputa mene ležao je Đorđe Živković, čika Đole kako sam ga zvao, Ciganin iz Požarevca. Jedne noći se šlogirao, oduzela mu se leva strana tela, leva ruka i leva noga, i imao je problema sa govorom; izgovarao je reći otežano, mučio se, i mucao je. Baš mucao, mnogo. Ranije nije imao tih problema. Do te noći. Onda, kada se vraćao kući sa pecanja vozeći svoj motor, padala je kiša, i pokisao je na putu do kuće. I kasnije, te noći, šlogirao se. Ali, i dijabetičar je, lekari su rekli da je to glavni razlog zbog čega se šlogirao, to, i vožnja na motoru po kiši, u njegovim godina. Šezdeset i četvrta mu je godina.
Radio je u Gradskom vodovodu sve do penzije, i sa ženom prodavao švercovanu robu, odeću uglavnom, na požarevačkoj pijaci. To je nastavio da radi i kad je otišao u penziju. Vredan čovek, i dobar. Moj najbolji prijatelj, i jedini, u stacionaru. Kupovao sam mu čokoladice kad sam odlazio u prodavnicu, van stacionarskog kruga, kad sam kupovao cigarete za sebe. Tada sam već mogao da hodam, sa štapom, mogao sam i više od pola sata da hodam. On je morao da pojede
barem dve-tri kockice čokolade dnevno. Morao je. I slušao je neku cigansku radio- stanicu na svom malom tranzistoru. Povremeno mi je prevodio ono što se govorilo na toj stanici. Nisam znao ni reč romskog jezika. Nije hteo da smeta, tiho je slušao svoju muziku i svoj jezik. Nije mi smetalo. Imao je unuka koji se zvao isto kao i ja. Pričao mi je o njemu. Baš ga je jako voleo, moglo je lako da se oseti baš to dok je govorio o njemu.
Sve ostalo u tom stacionaru bilo je nepodnošljivo. Ljudi najviše, i taj bolesni humor, kojim se valjda otklanja strah i olakšava neizvesnost, i čekanje: kada ću opet biti zdrav kao nekad. A te glupave šale, najčešće u vezi sa seksom, tako dosadne, do mučnine, i u stvari, nigde humora u svemu tome, a smeju se, bolesnici se smeju: „E baba kad bi ti ja došao u sobu bila bi kao devojčica“, to su te šale, a onda smeh na celom drugom spratu. Morao sam da bežim odatle.
Provodio sam vreme napolju, u šumi koja je okruživala stacionar, sve vreme, danima. Hodao sam, izležavao se na drvenim klupama u šumi, gledao u krošnje, i onda opet hodao. Čitao sam, i pisao pesme. Napisao sam trideset pesama. Bilo je veverica u toj šumi, puno veverica, i ptica. Predveče su se pojavljivale sove, uvlačile su se u krošnje drveća i onda bi se čulo ono njihovo prepoznatljivo hukanje. Svakoga dana sam na uskim stazama kroz šumu nailazio na mrtve miševe. Kao oglodane jabuke. Pretpostavljao sam da su to ostaci večernjih ulova onih istih sova koje sam viđao.
Sa čika Đoletom sam se sretao na jednoj klupi ne mnogo udaljenoj od stacionara. Tu smo sedeli i pričali; on još uvek nije mogao mnogo da hoda. Tuda su prolazili i drugi pacijenti, sa našeg, drugog sprata. Pozdravljali smo se, ali nismo razgovarali. Svako je bio u problemu, i tražio nekog s kim bi mogao o tome da priča, ili već o nečem, svejedno, svi ti problemi su slični. Meni je više odgovaralo da ne pričam o tome, i da budem sam. I čika Đoletu, čini mi se, isto tako. Sretali smo se slučajno, taj stacionarski krug nije velik, i onda bi sedeli na klupi. Dobro smo se slagali.
U takvim, slučajnim prijateljstvima, treba da prođe neko vreme, par dana, da bi se razgovaralo o ličnijim stvarima. U takvim prilikama, prijateljstvo postaje intenzivnije: kad ste u stacionaru, bolesni, nema razloga da se razgovara o stvarima koje vam nisu važne. Ili da se laže. Nema nijednog razloga da se laže. Ispričao sam mu dosta toga o sebi, čak i o nekim mojim prijateljima, i o porodici, familiji, to je prosto tako išlo dok smo razgovarali. On je meni govorio o svojoj ženi, vrlo nežno
i lepo, i pričao mi je o svoja dva sina, ali ne onako kao o svojoj ženi. Nije bio zadovoljan s njima. Rekao mi je čak i da su ga prilično razočarali. Jedan je probisvet i pijandura, drugi lenj i čudan, drugačiji, za sebe je, tako je rekao. I dok je govorio o njima, iznenada bi prekinuo tu priču, prestao bi da je priča.
„Jesi mi kupio baterije za tranzistor?“ pitao bi.
„Jesam.“
I onda bi ćutali, sedeli bi još neko vreme i na kraju se zajedno vratili u stacionar.
Pred spavanje je slušao cigansku muziku sa svog tranzistora dok je ležao na desnom boku, jer leva strana tela ga je bolela, i tako bi zaspao, prilično rano, oko devet sati uveče.

Povremeno bi se probudio tokom noći da popuši cigaretu i pojede komad čokolade, i nastavio bi da spava. Rekao mi je da je tako navikao. Puši tri pakle cigareta za dan i ne pije alkohol, nikad ga nije pio, ali zato je rano propušio, i dok mi to priča, ponavlja neke reči, po dva-tri puta, nije siguran da ih je dobro izgovorio:
„Mi Cigani rano... rano propušimo... propušimo rano mi Cigani... i to mnogo... mnogo... one najjeftinije da se ne troši novac... najjeftinije pušimo... novac da se ne troši...“ Bio je konkretan, malo reči, kaže dovoljno, i sluša sebe dok govori, i kad je zadovoljan kako je nešto izgovorio, samo bi klimao glavom. I nosi naočare, sa velikom dioptrijom, i kad čita novine samo pređe preko krupnih naslova, i onda baci te novine: „Jebeš novine... dve godine već... ne čitam novine... pre dve godine otišao mi najvažniji živac... ne mogu sa ženom... nema više... nema jebanja... već dve godine... a kad sam bio mlađi... a sad ništa... novine, jebeš novine... izbori... suđenje... a ja već dve godine...“ to mi priča i smeje se, i ja se nasmejem, i onda zapalimo po cigaretu.
Imao sam sreće u stacionaru što se vremena tiče, bilo je toplo, sunčano, svih dana. I predvečerja su bila mirna i topla, i bilo je tiho. I onda, u razgovoru, čika Đole je spomenuo zatvor, samo je spomenuo, i u priči prosto prešao preko toga. Tako je, isto, spomenuo i nešto o jednom konju, i tu se malo zadržao, i rekao je:
„Uh što sam ga voleo, uh... jahao sam ga... i sa njim sam kuću napravio... kuću... on je vukao... velika kola je vukao... dve tone na kolima... cigle, cement,
pesak, drvo, sve, dve tone, sve je vukao... i napravio sam kuću... s njim sam napravio kuću...“
Posle toga je zaćutao. Nisam ga ništa pitao za tog konja. Ali pitao sam ga za zatvor. Pitao sam ga, bio sam radoznao, i nije mu bio problem da priča o tome, samo je nešto više mucao:
„Ja sam pare zaradio... i sve to kupio... materijal... sve... kuću napravio... lepu kuću, toplu... i ode novac na to, potrošio sve, nema više, nema novca... i došli praznici, puno dece, Nova godina, a nema novca... i ja krao svinje... krao svinje iz neke državne firme... iz nekog gazdinstva krao... samo tovario i prodavao... tovario i prodavao... i moja porodica... branili se, imali svinje... i spremao se za praznike... hranili se dobro... i Nova godina... još par dana... i dođe policija i uhapsi me... neko me prijavio... pet meseci sam ležao... prvo u Požarevcu, pa u Ćupriji... i tamo gurnem ekser u nozdrvu... i probušim je... krvarilo... a onda u bolnicu, i uživao u bolnici... a tamo sretnem jednog, znam ga, Ciganin, i on mi kaže ko me prijavio... moj komšija... drugar... komšija... on me prijavio... u usta ga jebem Ciganska... a on isto krao, ali za kuću, materijal za kuću, ono što sam ja kupio, on je krao, jebem ga baš, i prijavio me da se on izvuče... a ja krao svinje zbog Nove godine... zbog praznika... i bio u bolnici za praznike... i onda me pustili, posle, izašao... i nema novca... ništa, ništa nemam... i onda morao da prodam mog konja... mog konja sam morao da prodam posle devet godina... i onda odem ja u policiju, i ja prijavim njega... zbog kuće koju je napravio a sve ukrao... i on dobio tri meseca... ko ga jebe... sad se više ne poznajemo... komšije i dalje, ali se ne poznajemo... ja sam mog konja morao da prodam zbog njega...“
I tišina. Nismo više pričali. Nije bilo ničeg za priču. On bi samo povremeno opsovao, ali tiho.
Istog dana smo napustili stacionar. Bio je petak. Čika Đole je trebao da ostane do ponedeljka, ali nije hteo. Došli su po njega žena i njegov unuk. Pozdravili smo se. Po mene je došao prijatelj sa crvenim kombijem.

Prošlo je par meseci, bilo je prepodne, nazvao sam ga telefonom. I dalje je mucao, ali ne kao u stacionaru, bolje je govorio, razgovetnije. Obradovao se. On i žena prodaju peškire, trenerke, pižame, čarape, ispred požarevačke bolnice, na tezgi, i kaže mi da nije loše, zarađuje se. Ja sam pitao:
„Jel za konja?“
I čika Đole se smeje. Čujem preko telefona. Smeje se.
Ali ja sam bio ozbiljan, i to sam mu stvarno poželeo, za Novu godinu. Jednog dobrog konja. I preko telefona mu to i rekao:
„Čika Đole, iskreno, to ti stvarno želim, samo jednog dobrog konja za Novu godinu.“


I završio sam priču, novogodišnju priču, obavio sam posao. Samo još da je prekucam, nešto promenim i ispravim, ali to sam odložio za sutra ujutru. I u 14.30 sam uzeo dve banane da pojedem. A banane me podsete na stacionar i na bolnicu pre stacionara, tamo sam samo banane jeo. I prijale su mi. Uzeo sam telefon i javio redakciji časopisa da je priča gotova. Donosim je sutra. Bio je to obavljen posao. Posle dužeg vremena. I još samo da prekucam. To je bio prvi put da nisam ni pomislio da li je priča dobra ili nije, moje je bilo da to obavim. I da jedem banane posle toga.

Puče guma na jednom autobusu ispod mog prozora u 23.15 i ustanem da vidim. I čim sam video baš to, pomislio sam: a što moram da ustajem da vidim puknutu gumu na autobusu? Ali bilo je kasno, video sam je, i vratio se u krevet. I zaboravio na puknutu gumu.


15. decembar – sreda

Ustao, seo, dogovorio se da u 14.00 donesem priču u redakciju, prekucao priču, posao je bio obavljen. Biće to prvi pošteno zarađeni novac posle dužeg vremena. Bio sam zadovoljan zbog toga.

U 14.00 urednica kulturne rubrike tog časopisa je rekla:
„Ne mogu da verujem. Nisi slagao i došao si na vreme, ne mogu da verujem.“
„Ja sam novi čovek“, rekoh.
„Jel treba da ti javim šta mislim o priči?“
„Može“, rekao sam.
„Ali iskreno?“ rekla je.
„Onda ne može“, rekao sam.
Smejala se, nije mi trebala iskrenost, još samo novac da uzmem, i da pišem i dalje, i sve je u redu, što se mene tiče. Izašao sam napolje, iz te redakcije, pravio sam planove za budućnost, i sa štapom odšetao pravo u budućnost, nepoznatim pravcem.

Hodao sam dugo i počele su opet da me bole stopala. Hodao sam bez problema ali taj bol dođe iznenada, i onda se prenosi dalje, uz telo, preko nogu, do glave. Dalje i ne može. Na kraju bole samo tabani i glava. Glava i tabani. Dve važne stvari. Glava da smisli „gde i kuda“, tabani da te odvedu „tamo“. A pošto je moja glava i kriva za sve to, ja dajem glavu za nove tabane. Bez razmišljanja. U 18.40.


16. decembar – četvrtak

Uđem u apoteku da kupim lekove i aspirine i vitamine i zazvoni mi telefon, a ono Filip, i ja se izvinim apotekarki, i Filip mi kaže da se Jelena porodila, i da je dobro, i da se rodila ćerka koje će se sigurno preživati Rakić, ali ja tada nisam pitao za ime, jer to mi tada i nije bilo bitno, i pogledao sam apotekarku, lice joj je bilo nasmejano, shvatila je o čemu se radi, da je nešto lepo u pitanju, i ja se sa Filipom dogovorim da se vidimo uveče, i pozdravimo se, a onda kažem apotekarki da su moji prijatelji dobili ćerku i ona meni kaže: „Neka im je sa srećom“, i ja kupim te vitamine i lekove i izletim iz apoteke i pomislim: biće ovo dobar dan, u znaku male Rakić devojčice. Pogledao sam na sat, 12.20, vitlao sam štapom, biće dobro toj devojčici, znam sigurno, znam Jelenu i Filipa, biće dobro toj maloj, i vitlao sam štapom. To su te lepe vesti, tada i štap reaguje.

Šetam i šetanjem se spremam da odem, ne znam gde, ali da odem, negde, i to je jedini razlog što šetam. To je i bio jedini razlog i motiv da prohodam dok to nisam mogao. Da odem bilo gde. I kad budem bio spreman, znaću to. I u 18.20 moj pajtos Gizda mi javlja da je umro čika Radiša, otac Pece i Cake, naših pajtosa iz kraja. Dobar čovek čika Radiša, tih, smiren, i dobar, tako će biti zapamćen. I dobri momci taj Peca i taj Caka. I mi se dogovorimo da sutra odemo kod njih da
im izjavimo saučešće. I ja kažem Gizdi da su Filip i Jelena dobili ćerku, i on se obraduje, to je prijatna vest, koliko je ona prva neprijatna. A tako, baš tako, u trenutku, jedno smenjuje drugo, život smenjuje smrt. I to jeste tako. Tu se ništa ne može.

U 21.15 kod Filipa puno ljudi, prijatelja, familije, gužva. Pozdravim se sa Filipom, izgrlimo se, on ne voli kad ima puno ljudi, ne voli gužvu, i Filipova majka Vera mi kaže da kažem Filipu da se ne nervira zbog gužve, jer ovi ljudi to vole, i ja kažem dobro, reći ću mu, ali mu ne kažem ništa, jer šta sad, nek se nervira, a vidim ga, srećan je, Jelena je dobro, mala Sara Rakić, kako će se zvati ta devojčica, devojka, žena, i ona je dobro. Tako da je sve dobro. A Filip je tu, prisutan je, ali je u stvari u bolnici, sa Jelenom i sa Sarom, i to mu se vidi na licu, ali šta sad, on je sad tu, i biće sve dobro, tako to mora da bude, pošto to tako ide...


17. decembar – petak

U 14.15 kupio sam kompjuter. Spakovali su mi ga u torbu. Ja sam torbu stavio na rame. Fini ljudi u toj kompaniji. Ja izađem sa tom torbom na ulicu. Sad imam svoj kompjuter. Sve drugo je isto. Naročito reči. I rečenice. I ulice kojima idem. Naročito ulice.

Sedim u kafani „Donji grad“, u Ulici cara Dušana, pijem čaj u 14.30. i gledam kroz prozor te kafane zgradu u kojoj su živeli moji baba i deda, gde su moja majka, tetka i dvojica ujaka odrasli, proveli detinjstvo i mladost. A u zgradi blizu te, samo malo levo, tu stanuju Sanja i Steva i njihov sin Nemanja.

To su moji kumovi, ja sam njima bio kum na venčanju. I sad, posle dužeg vremena, sedim i gledam ovu ulicu. To je važna ulica mog detinjstva, proveo sam dosta vremena u njoj, kao dete često sam dolazio kod babe i dede, ali i kasnije, kao srednjoškolac, išao sam u gimnaziju koja se takođe nalazi u ovoj ulici, ali ne dugo, bio sam loš učenik, i izbacili su me u drugoj godini. Isto je bila zima kad su me izbacili, sećam se. Ali sam, umesto u školu, redovno odlazio kod babe i dede. Baba je kuvala fenomenalno. Čudesno. To je prava reč za njeno kuvanje. Sa dedom sam
pijuckao rakiju i čekao da baba kaže da je hrana spremna. Bilo mi je bolje s njima nego sa drugovima u školi. Baba i deda me nikada nisu izdali. Nikada nisu rekli nikome, ni mojim roditeljima, da sam bio kod njih umesto u školi. Baba je bila topla. Deda je bio pravi deda-mangup. Baba mi je poklonila ljubav. Deda mi je poklonio upaljač. I jedno i drugo sam sačuvao.

U 19.30 moj pajtos Gizda i ja odemo kod pajtosa Cake i Pece da im izjavimo saučešće. Caka nam je rekao da je čika Radiši, njegovom ocu, pukla plućna maramica, i da je u bolnici tražio da ga vrate kući, i kad je došao u kuću tražio je sok, seo u svoju omiljenu fotelju i uključio televizor. Otpio je gutljaj soka i umro.

5.

Nije bila loša stvar videti tvoje lice.
Nema ničeg lošeg u tome. Videti tvoju fotografiju.
Ni to što sam ti onda rekao da si lepa.
Ništa, stvarno ništa loše u tome.
I evo je tu, ta fotografija,
na stolu, za kojim sedim i pišem. I često je pogledam.
I jeste, lepa si.
I nastavim da pišem. Ili da radim nešto drugo. Svejedno.
Sto u bašti hotela u blizini stacionara,
ta fotografija je bila u koverti sa nekim papirima, pismima i drugim fotografijama,
koje sam doneo ovde sa sobom, hteo sam da sredim te neke papire, sada više ne toliko važne.
Mada sam već znao da ću sve to da bacim.
Ali sada, presedeću celo prepodne za ovim stolom.
Pokušavaću da nešto uradim.
Imam toliko posla, tako se osećam. To nije loš osećaj.
Baš puno posla. Da stvari dovedem u red. Da obavim sve te poslove koje imam.
Ili barem ovog prepodneva, da obavim dovoljno toga da budem zadovoljan.
I da posle toga odem odatle, od ovog stola i
svega što se nalazi na njemu. I od tvoje fotografije.
Da odem što dalje odatle. Tako se osećam.
A to nije loš osećaj.


18. decembar – subota

U 11.30 šetam se sa svojim sestrićem Vukom i on mi priča o nekim ratnim igricama koje igra na kompjuteru. Uživeo se u to što mi govori. Ne mogu do kraja da ispratim sve te priče, mada ih on govori sa strašću. I ne razumem baš najbolje, osim da se u tim igricama puca u neprijatelje, da si ti taj koji eliminiše sve prepreke, da ti je sve teže i teže, da prelaziš iz jednog nivoa u drugi, da neprijatelj postaje sve opasniji, ali ti imaš više života, dobijaš ih kao nagradu, ukoliko više neprijatelja smakneš, dobijaš više života kao nagradu, i moraš biti veoma oprezan. Otoplilo je iznenada, sunce je zasijalo, kupili smo malu flašu koka-kole, šetamo kroz male parkove koji popunjavaju prostor između stambenih zgrada. Šetamo dugo i Vuku bude dosta hodanja, i umorni sednemo na jednu klupu, našli smo je, jednu baš obasjanu suncem. Sednemo i ispružimo noge i pijuckamo koka-kolu. Prestao je da priča o kompjuterskim igricama. Naišao je jedan čovek sa psom. I oni su u šetnji. Pas zastane kod svakog drveta, malo onjuši i podigne nogu. I pomokri se. Vuk to primeti, kao i ja. Onda pas prestane da mokri. Ne prilazi više drveću. „Izgleda da neće više“, kaže Vuk. „Videćemo“, kažem. I ćutimo i gledamo tog čoveka sa psom. U stvari, više u psa nego u čoveka. On nam je važniji. I onda se opet približavaju jednom drvetu, mi sedimo, ćutimo, gledamo, čekamo. Pas je na kraju prišao stablu.
„SAD!“ viknuo sam. I pas se pomokrio. I Vuk i ja se pokidasmo od smeha.


U 15.30 izležavamo se na krevetu, Vuk i ja, i on mi čačka levo uvo. Zanimljivo mu moje levo uvo.


U 16.10 moja sestričina Anja me pita da li je stvarno istina da nisam kršten.
Ja joj to potvrdim. Nisam.
„Pa kako?“
„Pa lepo, nisam.“
„A gde si onda zaveden da postojiš?“
„U opštini i policiji.“
„Pa kako?“
„Pa lepo, kad sam se rodio, tamo su me upisali da sam se rodio. Nije moralo u crkvi.“
„Pa kako?“
„Pa tako, nije moralo u crkvi, tako je bilo u to vreme, kao kad kupiš traktor, pa ga zavedeš u opštini i u policiji.“
„Pa kako smo onda svi u porodici kršteni a samo ti nisi ?“
„Pa eto tako. Onda je bilo tako, kad sam se ja rodio, pre toga nije bilo tako, i ni sad nije tako, kad sam se ja rodio bilo je tako. Ali nema razlike. Koja je razlika među nama, između nas dvoje, to što si ti krštena i zavedena u crkvi, a ja nisam?“
Onda je ona ućutala, ali je razmišljala. A na njoj se to uvek vidi, pošto skupi obrve i lepe tamne oči joj se umire. Izoštri joj se pogled. Razmišlja.
„Pa nema nikakve razlike, osim što si ti zaveden tamo gde i traktor“, odgovorila je.


19. decembar – nedelja

9.15 je ujutru. Koliko priča. I to odmah, ujutru. Odrekni se jedne, zbog druge. Odrekni se svoje, za početak, i poslušaj neke tuđe. Odrekni se i te druge, idi dalje. I idi negde. Samo nemoj da ostaneš tu gde jesi. Samo nemoj da gledaš tamo gde najviše gledaš. Izađi odatle. Idi i gledaj, pipni i omiriši, toliko toga ima...

Koraci se povećavaju, sve su duži, i sve ih je više. Mogu sve dalje. U početku sam samo brojao korake, jedan po jedan. Onda sam prešao na rastojanja, od
početka do kraja hodnika. Zatim sam prešao na vreme, koliko dugo hodam. Sada sve ređe hodanja merim minutima, sada ih polako merim dužinom, rastojanjima od polazne tačke do one krajnje, u metrima i kilometrima, do tačke kada ne mogu više. I to postaje sve duže. To prija. Ta prijatnost pretvara bol u nešto ukusno. I ukusno je u 12.10 pogledati na sat i stajati u Nemanjinoj ulici. I izvaditi flašu vode iz džepa. I voda je tada ukusnija.

Kako su samo raštimovane moje noge, baš raštimovane, u 13.20, ali ne samo u 13.20, nego i inače, jer takve su sada, a takve mogu i ostati. Raštimovao sam ih, izudarao po dirkama, rasturio ih, pootkidao sve žice, kao netalentovani klinac, čovek, sa svojim instrumentom. Ali, uvek ima neki Majstor. I za noge, kao i za sve, postoji Majstor. Taj je uvek tu. Samo, treba da Mu se obratiš. I on je tu. Ali i za to treba snage, da Mu se obratiš. I za to treba snage.


20. decembar – ponedeljak

Sagnem se kraj kreveta da uzmem čarapu u 8.15 i vidim da imam još neke obaveze koje moram da obavim. I imam dosta tih obaveza. Da očistim neke mrlje. Puno mrlja. Da popravim ono što se može popraviti. To su oni poslovi, mučni, a kad ih ipak obaviš, zaboraviš ih. Povučeš se. A ima i prašine ispod kreveta. Video sam je i počistim to.

Vozim se taksijem u 12.20 Ruzveltovom ulicom, bio sam kod prijateljice, pokupio sam neke svoje stvari koje su završile kod nje, kad sam se iseljavao iz stana, pre sedam-osam meseci, iz stana u kojem sam živeo skoro deset godina. Nisam ni znao šta se nalazilo u torbama koje su bile kod nje. Bio sam pijan kad sam se selio. Gazdarica je tražila da napustim taj stan. Plaćao sam joj uredno, ali želela je da rentira stan za više novca. I znala je da bi to bilo preskupo za mene. A nisam ni održavao tu garsonjeru. Zapustio sam je. Uneredio je. Nije bila u dobrom stanju ni kad sam se uselio, ali nakon skoro deset godina, sve je bilo još gore. A ni ja nisam bio u dobrom stanju, i meni je bilo sve gore. Pio sam. Taj stan mi je služio samo za to, da prespavam tu, da pojedem nešto, i da posle obavljenog posla, pijem na miru. Izlazio sam samo da obavljam poslove koje sam imao, ono što sam tada radio, i
vraćao se nakon svega u taj stan. Nisam voleo tu ženu, tu gazdaricu, od prvog dana. Ali, imali smo korektan odnos. Ona je bila korektna, dešavalo se i da kasnim sa plaćanjem stanarine i nije pravila veliki problem oko toga. Nije nikada ulazila u stan. Ili ja to nisam primetio. A mogla je, naravno. Nije me uznemiravala. Bilo mi je mučno da je slušam, kada bih odlazio kod nje da joj predam novac, ta žena nije volela nikoga. O tome je stalno pričala, o nekim ljudima, i koje poznajem, u zgradi, i koje ne poznajem, svim onim ljudima koje je mrzela. Sve ljude, uglavnom. Ona je od onih žena koja odlazi u crkvu, obilazi manastire, upoznaje se sa popovima i voli ih, i poštuje sve crkvene običaje, i istovremeno ima desetak sudskih procesa u toku. Hoću da kažem da sa jednakom strašću pali sveće i ljubi krst u crkvi, baš kao što i mrzi i proklinje i sudi i tuži se sa ljudima. Nikada nisam upoznao osobu koja to tako lako radi. A naravno, to i nije neki problem, to stvarno može da bude lako. I naravno da sada mrzi i mene, siguran sam u to, ali, zaista, od nje nisam ništa bolje ni zaslužio. Ona je od onih koji lako mrze, ja sam od onih kojima to i ne smeta. I koji to lako zasluže. Naročito kad su ti ljudi u pitanju. Posebno kad se o toj ženi radi. To je sve dobro sklopljeno. Baš koliko nije bilo dobro kad sam bio kod te prijateljice da pokupim svoje stvari. Pili smo čaj. Rekla je da sam je povredio pre izvesnog vremena, i rekla je da ne može da pređe preko toga. I da ne može da se druži sa mnom kao da ništa nije bilo. To sam razumeo. Rekao sam da bih ja mogao da se družim, i da ću i dalje imati isto, dobro mišljenje o njoj. Ona je rekla da joj sada više i nije jasno kako neko uopšte može da se druži sa mnom. Tu smo završili. Meni se više i nije razgovaralo. Pogledao sam u te torbe koje su bile kod nje, toliko dugo vremena, nisam imao pojma šta je bilo u njima. Video sam neke stvari koje su mi bile potrebne, i one druge, koje mi uopšte više nisu trebale. Ipak sam spakovao sve to u jednu veliku torbu koju sam poneo sa sobom. Osim jedne stvari. Šahovska tabla. Čak sam i to našao među stvarima. To mi stvarno nije potrebno. A to sam joj i rekao, da mi sada stvarno ne treba šahovska tabla, i da može da uzme ako je želi. Moja prijateljica je rekla da zna samo kako se pomeraju figure, i da ni njoj ne treba. I kad sam rekao da ću je ostaviti pored kontejnera, i da će verovatno tu tablu pokupiti neko kome je možda potrebna, ona je rekla da je ne ostavljam tamo, da će ona nekome dati tu šahovsku tablu. To je bila poslednja stvar oko koje smo se lako dogovorili. I onda smo pozvali taksi, i pozdravili se. I evo me u taksiju, sa torbom na zadnjem sedištu...
U 12.40 u Batutovoj ulici, taksista me pita:
„Izvini, vidim da pišeš nešto, jel to ima neke veze sa mojom vožnjom?“
„Nema“, rekoh, „što?“
„Pa da nije neka prijava, otkud znam, pošto vidim da nešto pišeš.“
„Ma ne pišem, računam nešto.“
„E, onda dobro, izvini.“


21. decembar – utorak

Ja sam tada na sve to gledao kao da se dešava nekom drugom. I dok sam ja to tako gledao, ja sam istovremeno, u sebi, pravio, da ne kažem ispisivao, sve te rečenice, o tome šta se dešava tom čoveku kojem se to dešava. Iako sam ja bio u pitanju, ja sam na to tako morao da gledam, i mene je to ispisivanje u sebi, onoga što se dešavalo, spašavalo. Ja sam imao veliku volju da, kao prvo, prohodam. Ja sam imao veliku volju da više ne pijem i da prohodam. Ja sam imao nekog nevidljivog guštera u trenerci dok sam imao neke krize, i razgovarao sam s njim, jer sam ja znao da je on tu i da traži pivo. Ali ja sam razgovarao s njim i lepo sam mu govorio da znam da ne postoji ali i da nema više piva, u svakom slučaju. Onda je on meni sredio i da ja imam temperature i da se znojim i da imam neke groznice, ali ja sam njemu lepo i uporno govorio kako sigurno neće dobiti piće, i da može biti siguran u to, i lepo sam ispisivao sve te rečenice u sebi za to vreme. Ja sam imao veliku volju da, kao drugo, ponovo doživljavam život onako kako mi je dato da ga doživljavam. Nedostajala je ta treća stvar, da tu volju zaokruži. A ta treća stvar je upravo bila ta stvar o kojoj govorim. Ja sam morao da u sebi ispisujem sve te rečenice i da opisujem sve to kao da se dešava nekome drugom i da uživam u tim rečenicama. To jedino mogu da uporedim sa muzikom. Ali to poređenje sada i nije bitno. Ja sam uživao u tom opisivanju samome sebi, svega onog što se dešavalo tom kao nekom drugom čoveku, a u stvari meni. To mi je davalo još veću snagu, i činilo volju još snažnijom. Neke od tih rečenica su mi u izvesnim trenucima bile baš neopisivo lepe. I neponovljive. Čudesne i uzbudljive. Ja sam tada uživao u tim rečenicama. Da nije bilo njih, ja bih sigurno poludeo. Ili bi se već nešto dogodilo, u svakom slučaju. Ne bi ništa bilo isto kao sad. Jer bi, prirodno, bilo drugačije. A ovo sad, u 14.55, dešava se meni, i sasvim je to sada jasno svakome, i veoma je jednostavno, i onda bi svako to mogao da ispisuje.


Ja sada stojim u Ulici Jovana Rajića, ispred broja pet, u 16.40, tu stojim i gledam taj ulaz. Ja sam tu stanovao. I sad gledam. Od kada sam se uselio u taj stan, pa sve do iseljavanja, meni se toliko toga ružnog desilo u životu, da ja ne mogu da se setim ničega lepog. I te velike ružne stvari nabrajam, dok tu stojim i gledam, ali se onda setim i nekih lepih stvari. Samo, one su mnogo manje lepe, od onih koje su toliko ružne i koje su se desile. Te lepe su manje u odnosu na te ružne. Jedna žena izlazi iz te zgrade. Poznajem je. Ona živi na šestom spratu. Ne prepoznaje me. Nikada se nismo ni javljali jedno drugom, ni dok sam živeo tu. Ona je od tih žena. Ja samo stojim i gledam. Ničeg lepog a važnog, ne mogu da se setim. Ali, lepog a nevažnog, bilo je puno toga. I ipak odem odatle, jer je takav život.

Ja hodam sporo kao kad precrtavam nešto, tako da ja sad precrtavam hodanje, odnosno korake, svaki korak, po korak, od juče, ali ovi važe za danas, i u svakom vidim novu šansu za nešto novo, i to onda gledam kroz telo, i uživam u tome, u 17.15, i toliko sam ispražnjen, da mi je upravo toliko i dobro.

6.

Toliko sam želeo ovaj trenutak, i zamišljao ga baš ovako, da sedim kraj otvorenog prozora,
ujutru, sa čašom vode pored sebe,
i da mogu da pišem, da mi olovka bude sigurna u mirnoj šaci i prstima koji se ne tresu
i bez ikakvih grčeva, ni u ruci,
niti u bilo kom delu tela, niti u onome što bih mislio, niti u onome što bih napisao na hartiji.
Izgleda tako prosto, jedno baš obično jutro.
U hodniku stacionara.
Prošao sam užas da bih ga dočekao.
I zato je ovo baš ovako napisano, bez grča,
tako lako.


22. decembar – sreda

Ima nečeg čudnog u vezi sa pisanjem. Nečeg što ja ne znam. Devojka koja me je poslužila kafom, u kafeu na kraju Ustaničke ulice, u 11.50, zapisuje nešto za šankom, u malu crvenu svesku. Dok ona piše to što piše, i dok je ja gledam, pomislim kako samo u muzici nema ničeg čudnog. Ako odreaguješ na neki ton, više ništa ti nije čudno, taj ton je tvoj, za tebe je. Sa pisanjem je neki put tako, ali neki put nije. Ili sa čitanjem, svejedno. I kad odreagujem na neku rečenicu, opet ima nečeg što ne znam, jer ne znam šta je to. A kod muzike znam.
I pošto se ta devojka raspisala, tu na šanku, uzmem i ja olovku i počnem da pišem u 12.10 kako pada neka sitna kiša. Jer ta sitna kiša zaista pada. I ja vidim da mene ne zanimaju reči nego rečenice, i da u rečenicama ima one iste strasti kao nekad, kad šutneš loptu a ona leti dugo preko terena, baš onako kako si i želeo da leti, baš tom brzinom, i baš tom dužinom, i lopta leti, a ti uživaš ispunjen nečim dok je gledaš. A čime sam bio ispunjen tada, kao dete, dečak, mladić, ne znam. Taj let lopte preko terena onako kako sam želeo. Jedna rečenica o tome baš onako kako želim. Zamolim devojku da mi donese još jednu kafu. Kiša pada sve jače. Devojka prekine pisanje i donese mi espreso. Ja prekinem pisanje i sipam malo šećera u šolju. Kiša pada sve jače i jače. Ta devojka se vrati pisanju za šankom. Ja se vratim pisanju rečenica o letu lopte preko terena.

Ne može se napolje, kiša neprestano pada, tačno je 19.40 i mora se biti unutra. Nije lako, ali se mora. Ceo dan mislim na to čudno u pisanju i čitanju i setim se da, ako je mene nečije pisanje najviše začudilo, da se to desilo kad sam prvi put čitao Gertrudu Stejn i ono što je ona pisala. Nikada me nijedno čitanje i ničije pisanje nije toliko začudilo. Ja ne mogu tačno da se setim gde sam prvi put pročitao nešto o Gertrudi Stejn, ili možda od nekog čuo za nju, ali se sećam tačno gde sam kupio njenu knjigu, i sećam se tačno šta mi se desilo kad sam je pročitao, a onda sam potvrdu tog čuda video kada je moja sestra Ivana uzela da čita Gertrudu Stejn. Ona
je rekla da ništa slično nikada nije čitala. Ali, ne samo to što je ona rekla, nego ono što sam video na sestrinom licu dok je to izgovarala, to je bilo ono o čemu ni tada nisam imao pojma, kao ni moja sestra, a ja to isto ne znam ni sada, osim da smo oboje bili začuđeni, a potpuno uveren da je u pitanju zaista čudesno pisanje Gertrude Stejn, jer sam to video na licu nekog drugog, u ovom slučaju moje sestre.


23. decembar – četvrtak

Tačno pre dve godine, na današnji dan, umro je Džo Stramer. Tačno u 11.15 pojedem jabuku. Kiša.

Mislim da je u 14.50 palcu najviše bilo do igre, od celog tela. Ali, napolje se nije moglo. Kiša. Zato sam barem mrdao palčeve i stopala koliko god sam hteo.

Prestala je kiša i jurnuo sam napolje, u 16.30. Svež vazduh posle kiše. Nije bilo ni hladno posle kiše. Zima je počela. Nisam siguran, ali imam utisak da jurim. I usporim. I opet prođem pored izloga jedne knjižare na Terazijama i uvek kad prođem pored tog izloga i vidim te izložene knjige, priručnike za učenje stranih jezika, uvek pomislim koliko samo nemam dara za to, za jezike. I naročito za učenje stranih jezika. Jedva sam uspeo nešto malo engleskog da naučim, a ostalo ništa. Koliko sam samo vremena provodio u Budimpešti i ništa od mađarskog, par reči samo, nemtudom mađaro, valjda tako, ne razumem mađarski. U Grčkoj isto, ništa. Efharisto i andio. Hvala i zbogom. Italija, ništa. Mi dia una botilja di bira. Dajte mi flašu piva, molim. Otprilike. Nemačka, tek tamo ništa. Ni jednu reč. I svuda isto, da ne nabrajam države i jezike, ništa nisam upamtio, nigde. Tako sam to i primio, kao nešto što mi ne ide, nešto što ne mogu. Ima tu lenjosti, naravno, možda i nezainteresovanosti, ali i kad sam pokušavao i trudio se, čak bio i prinuđen, ne, ništa, nije bilo rezultata, samo to malo engleskog, i to je bilo sve. I uvek pomislim na to kad prođem pored tih knjiga, i ustanovim tu nesigurnost jezika, ali uopšte, sopstvenog, maternjeg, onog kojim mislim. Nesigurnost u jeziku zauvek. Grčevi. Oslobađanje. Skučenost. Jednostavnost i ćutanje. Sve je tu, i u tome.
24. decembar – petak

Otvorim prozor, i buka uleti u moju sobu. Trolejbusi i kamioni i autobusi i automobili, svi su u mojoj sobi, tom bukom koju prave. Neki put je to nepodnošljivo, neki put nije nepodnošljivo. Nikad se, ipak, nisam navikao na tu buku, ali nikad nisam imao problema ni kad promenim mesto boravka, kad sam bio na nekom tihom mestu, gde nije bilo buke. Prilagođavao bih se brzo, lako. Svuda sam spavao bez problema. Buka ili tišina, svejedno. Spavanje nije zavisilo od toga. Poznajem ljude koji imaju problema s tim, kada promene sredinu, kada promene krevet, prostoriju, ili već nešto, i to im utiče na spavanje. Nikad nisam imao problema s tim. Sve je samo zavisilo od provedenog dana. I od mene kao glavnog lika, u tom danu. Epilog bi se odigrao u snu. Tu sam bio podređen. Ili je obrnuto. Možda sam ipak glavni samo dok sanjam. A podređen kad sam budan. Škripe kočnice na jednom kamionu, čujem to sasvim dobro. Sada je tačno 7.50. Dobro sam spavao. Ipak je ono drugo. Ipak sam sluga dok sam budan.
Uletim u tu buku, u 9.20, da bih mirno hodao u tišini koju ću praviti svojim nogama, koje meni uzvraćaju mirom jer im ja dajem snagu.
Nakon što sam se sreo sa Jocom T. u Ulici Stanislava Sremčevića, u 15.50, i nakon što smo obavili onaj obavezni dijalog zašto hodam sa štapom, pošto se nismo videli skoro godinu dana, on je meni rekao da se razveo od žene. Iznenada smo se razveli, tako je rekao. Ja sam ga pitao kako to misli iznenada, a on je rekao da je tako odjednom htela i ona, a i on. Onda sam ja rekao kako je teško da je moguće da to bude iznenada, a onda je on rekao da možda i nije baš tako iznenada, pošto se već skoro godinu dana nisu najbolje slagali, a jednom su se i potukli, ali da, što se tiče odluke da se razvedu, da je to stvarno bilo iznenada, zajedno su nekako došli do toga, i da su se lepo razveli. Čak su bili i u restoranu posle toga, na ručku. I ja sam ga pitao da li je on sada dobro, a on je rekao da je sve isto kao pre nego što se oženio. Onda sam ja zaključio da je sad dobro, ali on je rekao da nije dobro. A onda me pitao otkud ja u ovoj ulici, i ja sam mu rekao da idem na Bulevar da vidim nešto. I pozdravili smo se. A ja sam shvatio da, kad je Bulevar u pitanju, da uvek možeš da kažeš kako ideš da vidiš nešto, i svako će to da razume, jer puno ljudi kad baš poželi da vidi nešto, mogu slobodno da odu na Bulevar. A i kada ne ideš da vidiš ništa posebno, možeš slobodno da odeš na Bulevar.
25. decembar – subota

U 11.25 iz radionice u Ulici Mite Ružića izlazi momak u krznenom prsluku i nosi veliku kantu punu spiralnih mesinganih opiljaka. Ispadaju iz kante i svetlucaju na suncu ti opiljci. Taj momak je sada baš onaj isti momak zadužen za čišćenje strugova i mašina, i iznošenje kanti sa otpacima i tim opiljcima od raznog metala. Pre nekih dvadesetak godina, ja sam bio taj momak. U toj istoj radionici. Upamtio sam te oštre opiljke, lako se zariju u meso, po prstima i dlanovima, krv se razlije po šaci, i zgruša se zajedno sa mašinskim uljem. Upamtio sam tu boju. Kad se zaposliš u toj radionici, to je tvoj posao, prvi, sve dok ne dođe neki novi momak, i prepustiš mu to mesto. Ko zna koliko ih se izmenjalo na tom poslu. I ovaj momak, sad, čeka nekog novog da mu prepusti taj posao. Nosi kantu i prelazi preko ulice, nije zatvorio vrata od radionice, vidim sve one iste mašine, čujem onu istu buku, ali sve ipak izgleda prljavije i zapuštenije, nije tako bilo nekada. I jedno debelo mutno prozorsko staklo je napuklo. Samo je buka ista. I ovaj ćošak, Mite Ružića i Bulevara Revolucije, uvek isti.

U 11.30 gledam pomenuti ćošak. Jedan muškarac pijan drma semafor na ćošku. Ne može da pređe ulicu, ali trese semafor. Jedan Ciganin sedi za upravljačem improvizovanog motornog vozila sa prikolicom prepunom sakupljene hartije i debelih kartona, i dvoje dece leži na toj gomili, da se ne razleti to što je sakupio. Jedan biciklista je pokušao brzo da uleti u ulicu, da uhvati zalet i izbegne neka vozila, ali prednjim točkom je zakačio ivičnjak i na kratko izgubio ravnotežu. Nije pao. Nastavio je da okreće pedale uzbrdo, Ulicom Mite Ružića.

Nagledao sam se tog ćoška, po ovom toplom vremenu, sunčanom, i kad sam se sklonio odatle, i ušao u Ariljsku ulicu, u 11.45, više nije bilo buke, sve je bilo mnogo mirnije, i kad sam došao do Deskaševe ulice, tu su se čuli psi. Kao da su svi psi iz obližnjih dvorišta imali razloga da laju. Kako sam hodao, tako sam mogao i da čujem kako se nadovezuju, jedan, pa drugi pas, redom, po dvorištima. Laju na Božić, laju na sve. Redom. Jedan, pa drugi.

7.

Taj čovek je stajao kraj ulazne kapije u stacionar. Stajao je na trotoaru, prodavao je voće i povrće, i plastične flaše od pola litre napunjene rakijom.
Stajao je tu svakoga dana. Tako je zarađivao novac. Svaki posao je težak.
I njegov posao je težak.
Svakodnevno, višečasovno stajanje na jednom mestu.
Svako ko je to radio, zna koliko je to teško. Stajati iz dana u dan, na jednom mestu, od ujutru do ranih popodnevnih časova.
Ima puno ljudi koji to znaju. Koji su to radili, ili rade i dalje, i od toga žive.
I ovaj čovek to zna, sigurno zna.
Isto kao što zna da su njegove najbolje mušterije Baš oni koji kupuju njegovu rakiju.
Koji dolaze kod njega svakog dana.
Baš oni koji umiru od toga.
Taj čovek sigurno zna i to. I radi taj posao.
Svakodnevno.


26. decembar – nedelja

Kakav vetar. Još od juče, ali danas je mnogo snažniji. Lete kese i papiri kroz vazduh. Ali leti i jedna tabla na kojoj piše „Taxi“, iznad krova jednog automobila. Vetar je tom taksisti otkinuo tablu sa krova automobila, i on to zna, ali vozi i dalje, i gleda da se negde parkira i da namesti tu tablu. I vidim, smešno je sve to i tom taksisti. Vozi polako i smeška se. Onda se parkira na trotoar i hvata tu svoju razigranu tablu u 11.50.


Beže ljudi Resavskom ulicom u 12.20, sa kutijama i koferima, u rukama i ispod ruku. Prodavci piratskih diskova. Vetar duva, oni beže. Policija je stigla i hapsi dvojicu momaka. Uđem u knjižaru, da se sklonim od vetra. „One koji ‘znaju’ prezirao je...“ čitam u jednoj knjizi o Beketu.

Izađem iz knjižare na vetar, policija je otišla, prodavci piratskih diskova su se vratili. A ono, vidim, tuča. U 12.50. Dvojica momaka se tuku i udaraju pesnicama, i drže se za okovratnike zimskih jakni. Potukli su se oko mesta za prodaju piratskih diskova. Stojim i gledam. Jedan je jači, i veštiji. Pobednik se video odmah, moglo je da se prepozna. Poraženi se odmakao, odustao je od borbe. Pobednik je spustio i otvorio svoj kofer sa diskovima.


27. decembar – ponedeljak

Sunce iznenađuje, kao i uvek, ali i Dunav uvek iznenađuje. Naročito ako ga ne gledaš često. Sedim sa svojim pristojnim prijateljem, ispred jednog kafea, u Zemunu, on pijucka kajsijevaču, ja pijem sok, gledamo u sojenice na drugoj strani velike reke. Dunav izgleda moćno, baš onakav kakav jeste, težak, snažan, nezadrživ. Toplo je, u 13.20, ništa u ovom trenutku ne može biti bolje od toga, nego sedeti na suncu i gledati Dunav, preko krovova niskih zemunskih kuća. Krovovi su bledo crveni.

Jedan momak otvara muzički studio. Tačnije, još se radi, zida se, sređuje. U jednoj kući odmah pored kafea gde smo sedeli. Mi gledamo kroz prozor. U 14.15. Taj momak pozove da uđemo ako hoćemo. Ne poznajemo ga. I mi uđemo. On je nama rekao da je izolaciju već uradio i da su preostali još neki sitniji poslovi. Mi gledamo i pipkamo, gledamo kako to izgleda iznutra. Ja pipkam prozore, gledam kako je urađena izolacija kod prozora. Prozori imaju neki vakuum između dva stakla. Ja to nikada ranije nisam video. Taj momak pokazuje na plafon i priča nešto mom pristojnom prijatelju.
„Jel ono tamo soba za bubnjeve?“ pita pristojni prijatelj.
„Jeste, ali još nije gotova“, kaže momak.
„Hoće li ovde narodnjaci da snimaju?“
„E to nemam još pojma“, kaže momak.

Pristojni prijatelj me snabdeo hartijom. Dve hiljade i petsto listova čistog belog papira. A ja na jednom listu napišem baš ovo. Velikim slovima, u 21.15.


28. decembar – utorak

Zove me pevač i pesnik Zoran, prijatelj iz Zrenjanina, i poručuje mi:

„Loše si živeo, sad si kao devojka koja je pocepala svoju najlepšu haljinu, pa sad moraš da je krpiš.“ U 13.10.

„I čuvaj kičmu, pazi je, ona je predsednik kućnog saveta tela.“ Kaže Zoran. U 13.11.

„A doktor ti sigurno kaže: jak si ti, al’ vidimo se opet. Znam, tako su i meni rekli.“ Kaže Zoran. U 13.12.


29. decembar – sreda

Prebrojavam stvari koje sam pogubio pre par meseci, u 11.10... knjige, odeća, čak i šporet, ko zna šta još, čega trenutno ne mogu da se setim... Ono što je sigurno tu, ono što znam, to je nekoliko dobrih prijatelja, njih sam sačuvao, i ono što mogu da držim u ruci, to su dnevnici Henrija Dejvida Toroa, u dva toma, na to sam baš pazio, i uzmem rečnik ako mi zatreba i počnem da čitam šta je Toro pisao baš 29. decembra, ali davne 1851. godine:
„The sun has just risen. The ground is almost entirely bare. The puddles are not skimmed over. It is warm as an April morning. There is a sound as of bluebirds in the air, and the cocks crow as in the spring. The steam curls up from the roofs
and the ground. You walk with open cloak. It is exciting (to) behold the smooth, glassy surface of water where the melted snow has formed larged puddles and ponds, and to see it running in the sluices. In the clear atmosphere I saw, far in the eastern horizon, the steam from the steam-engine, like downy clouds above the woods, I think even beyond Weston. By school-time you see the boys in the streets playing with the sluices, and the whole population is inspired with new life...“

Čitam i uživam, iako ne znam engleski dovoljno dobro. Imam rečnik, i uspevam da razumem dovoljno, za uživanje dovoljno, i za divljenje tom čoveku dovoljno. A dovoljno mi je i da gledam u te Toroove dnevnike. Na čudan način sam dobio te dve ogromne knjige, stigle su za vreme bombardovanja, negde u maju
98. godine, i ne znam kako je to uopšte stiglo i prešlo granicu, u to vreme sve je bilo zatvoreno, ali zaista je stiglo, veliki paket uvezan kanapom je bio pocepan i iskidan kada sam ga podigao u pošti, pošto je stigao iz SAD, a nisam ga ni očekivao, ali na pošti su mi ga ljubazno predali. Nije bilo nikakvih problema što je to paket iz države koja nas je bombardovala, ljudi su videli dve velike knjige i sve im je bilo sasvim normalno. Nisu dirali knjige. Ta dva toma Toroovih dnevnika sam dobio od dr. Roberta Osermana, poznatog matematičara, i direktora Instituta za matematička istraživanja, na Berkli Univerzitetu, u San Francisku. Upoznali smo se u Italiji, nekih četiri ili pet meseci pre bombardovanja, družili se tri pune nedelje, i pošto o matematici, naravno, nismo mogli da razgovaramo, pričali smo o Torou. On je meni govorio, ja sam ga slušao. Divio mu se, taj stari matematičar, i čak mi je rekao da su ga baš neke Toroove rečenice iz dnevnika inspirisale za neke matematičke postavke. Rekao sam mu da nikada nisam čitao te dnevnike. On je istog trenutka rekao da će mi ih poslati. I to je učinio. Da, za vreme bombardovanja, uzeo ih je iz biblioteke Berkli Univerziteta jer mu se žurilo da mi pošalje taj paket, jer je želeo da mi što pre, barem na taj način, pomogne nekako, jer je mislio da su meni potrebniji nego nekom studentu na Berkliju, i napisao mi je pismo, sve što je mogao da učini bilo je to, kao i da odbije da održi neka predavanja, u Njujorku, kao njegov lični protest protiv bombardovanja. Dobar stari profesor dr. Oserman. Zvao me je skoro svake noći i ujutru, za vreme bombardovanja. I nisam ih izgubio, te knjige, a moglo je da se desi. I sada ih gledam, u 12.20, i onda odlučim, da, jednom, kada nekome bude potrebno, kada to budem znao, pozajmiću mu. Pomažu te knjige.


Hodao, hodao, pa stao. Iznenada. I zabuljio se u jednog čoveka koji stoji u Njegoševoj ulici ispred prodavnice i ispija pivo iz flaše. Buljio sam u njega. Morao sam da stojim da bih se odmorio, ali izgleda da sam morao da buljim baš u tog čoveka i u njegovo pivo. Neukusno je da ja opisujem ukus piva. Ono meni više i nije ukusno. Samo je omamljenost meni važna u tome. Kad ga ispijaš ispred prodavnice. Samo omamljenost, pijanstvo. Zabuljio sam se a onda i sklonio pogled da bih video koliko je sati, pa video da je 16.50. A onda hodao, hodao, pa otišao. Od tog čoveka, i od piva. A i kiša je počela da pada.

8.

Zaboravio sam joj ime, ne mogu da ga se setim,
ali nisam zaboravio ono što sam mislio dok sam je gledao: ta devojka nije za taj posao, koji je radila.
Težak posao, jako težak. Posao medicinske sestre. Stvarno mislim da je to jedan od težih poslova.
I imao sam sreće u bolnici, to se valjda tako kaže, bile su dobre devojke i žene, te medicinske sestre, koje su mi davale injekcije, menjale posteljinu, radile sve ono što je trebalo da rade, pomagale mi, olakšavale mi taj boravak u bolnici.
I ja sam se trudio da im ne otežavam posao. Ali ta devojka, izgledala je strogo, i ozbiljno, ali tako je samo izgledala.
Želela je da tako izgleda. I uspevalo joj je, donekle, ali ne uvek.
Bilo je tih trenutaka, retkih, ali bilo ih je, lice bi pokazalo nešto drugo, nešto u njoj,
izletelo bi joj to, zaboravila bi se i izletela bi joj vedrina, nasmešenost, nevinost na licu, lepa zbunjenost.
Ali na kratko, brzo bi povratila onaj izraz koji joj treba za taj posao koji radi, ozbiljan i strog, kao deo uniforme.
Koju oblači svaki dan. I kako da joj kažeš to:
Ej, devojko, ne stoji ti dobro, uopšte!
Kako to da joj kažeš?


30. decembar – četvrtak

Uf, eno ga onaj. A ja ne mogu da trčim, ne mogu da pobegnem. A hodam raskopanom Rimskom ulicom, u 12.20, a onaj će da primeti štap, pa onda i mene, a ako sakrijem iza leđa štap, onda možda padnem, a ne mogu ni da pobegnem, jer ne mogu da pobegnem. A onaj, kad me sretne, ali ne samo mene, nego bilo koga poznatog, ali ja znam za sebe, kad se sretnemo, onda se on jednom rukom nasloni na moje rame, ili me zagrli pa ne pušta, ili mi popravlja kragnu od jakne, ili već šta imam na sebi, ili mi namešta kosu, sklanja je sa čela, ili mi je dlanom popravlja, pravi mi frizuru, a pritom ne prestaje da priča, i to najčešće o tome kako je „baš sad pre neki dan prebio dvojicu“, i ja ga sad gledam, i ne mogu ništa da učinim, a on ide ka meni, i između nas je nekih stotinak metara, i on pretura nešto po svojim džepovima, a ja sam sagnuo glavu, i gledam ga ispod obrva, a još kad me vidi sa štapom, i kad krene da me propituje, ja već vidim beskraj, ja već vidim beskonačnost, ja već znam da će to da traje, i razdaljina između nas se smanjuje, i ja više nemam izbora, tako će biti, već sam se pomirio, i on vadi telefon iz džepa, i stane, i vidim ga kako razgovara preko telefona, i stanem i ja, i on se iznenada okrene, i ode na drugu stranu, i skrene gore, levo, ka jednoj zgradi. Kako je meni samo bilo dobro zbog toga. Mnogo dobro. A nije on baš neki loš tip. On je moler.

U 13.10 sasvim jasno i lepo slušam u Ulici Živka Davidovića kako jedan muškarac priča drugom muškarcu kako je baš ovuda, ali davno, prolazila turska vojska. Pričao je nešto o istoriji ovog naselja, koliko sam shvatio, i lepo je opisivao kako je ovuda prolazila turska vojska. Pokazao je gde je bio potok, i rekao da su se
tu Turci umivali, pošto su bili prljavi i masni. On je to znao, pošto je to bilo u 16. veku.

Idem ka jednom drvetu i njegovoj krošnji, i stignem tačno do psećeg govanceta. Sada je 16.30 a govno deluje sveže. U krošnji nema lišća. Samo po lišću mogu da prepoznam drvo. Kad je krošnja gola, retko koje drvo mogu da prepoznam. A govance je pseće, u to sam siguran.


31. decembar – petak

Uf, gužva. Napolju. Gledam kroz prozor. Ukoliko želiš da izbegneš sve to, i da čitaš vrhunsku sprdačinu sa ljudima, čitaj Rablea, ili Hašeka, ili Selina... I tako dočekaj Novu godinu... To ja kažem sebi pa krenem. Sa Rableom, u novogodišnju noć... A pustim i muziku... Lud je to provod... A tek je 12.25, a već se provodim...

Nemam više mineralne vode, u 17.20, moram da je kupim. Pogledam kroz prozor. I dalje je mnogo ljudi.

Tačno u 18.45 kupujem tri flaše mineralne vode.


1. januar – subota

Slušam Peti Smit u 10.15, sunce me greje, prvi, a sunčani dan, ove godine, kakva je šteta sedeti unutra, ali istovremeno, uživam u njenom glasu. Sunce, ipak, greje jače, a grad je pust. Spavaju ljudi, neka ih. A ja pun dobre drhtave Peti odoh napolje. Odoh da zviždućem dok hodam.
Svakim korakom priđem bliže. I tako sve bliže i bliže. I to svakim korakom. I onda budem srećan što mogu da čujem. Zviždućem, i povremeno zapevam. Mnogo mi znači muzika. Mirno je posle novogodišnje noći. 12.10 je i jedna manja grupa ljudi stoji na autobuskoj stanici. Ti ljudi moraju da rade, očigledno moraju na posao. Deluju umorno, ne ide im se, ali moraju. Prespavao sam noć, ali nailazim na raspukle petarde, gomile. Bilo je bučno, sigurno, pretpostavljam to, ali ništa
nisam čuo, spavao sam. I vidim đubre, više smeća nego inače: flaše, kese, zgužvani papiri, uobičajeno đubre, ali naiđem i na kore od mandarine, pa na praznu kutiju
„viagre“ kod tramvajske okretnice u Bulevaru, na jedan kondom kod sportske kladionice, i na jedan crveni šal. To bi se moglo nazvati neuobičajenim otpacima, recimo. I vidim jednog krupnog muškarca, srednjih godina, izbrazdanog lica, sa cigaretom u veoma krupnim šakama, kako sedi na stepeniku ispred jedne prodavnice, i čeka. Te ogromne šake, primete se odmah. Obučen je u radničko odelo. Sigurno ide negde da obavi neki težak posao, siguran sam u to. I siguran sam da je siromašan taj čovek, siguran sam. A krupan, jak muškarac, i siguran sam da je sposoban da mnogo uradi, da ponese mnogo, da iskopa, da istovari. A siromašan je. To je to prokletstvo. Nevino i čisto, ali prokleto. Prođem pored njega i naiđem na jednu kafanu, otvorena je, sede neki muškarci unutra i piju pivo. Jedna žena ih služi. Jedan od njih galami, za sebe, udara šakom po stolu, sam je, pijan je, baš pijan, ja se zagledam u njega, i on mi pripreti prstom, i nešto mi govori, verovatno me psuje, i nasmejem se, zagledao sam se u pijanstvo a ne u njega, on mi je samo predstavljao baš to. Pijanstvo. Čarolija. Sve i svašta. „E“, pomislih, i posle tog „e“ ne pomislih više ništa, nego produžim. Svakim korakom odem dalje. I tako sve dalje i dalje. I to svakim korakom.

Tačno u 13.50 zvoni telefon i prijateljica Nada P. mi poželi zdravlje i sreću, i ja to isto poželim i njoj, i njenom mužu Nebojši, i njihovoj deci. I ona mi kaže da mora nešto da mi kaže, i onda mi to i kaže:
„Jel ti znaš da jedna balerina voli jednu tvoju knjigu, i rekla mi je da joj je puno značila u jednom trenutku, i rekla mi je da je čula da više ne pišeš, ali ja sam joj rekla da to nije tačno, jel tako?“
To je bilo pomalo prekorno, ali iskreno, a takva je ta Nada P. a tako se mi i družimo. I to me je obradovalo, pa sam se zahvalio na tome. Obradovala me je. Takva je ta Nada P. Onda sam dobio broj telefona te balerine i poručio sam joj da mi to mnogo znači i zahvalio sam joj se i rekao da bih voleo jednom da se upoznamo. I ona je odgovorila da misli da me čak malo i poznaje preko knjige, ali da se i ona nada da ćemo se jednom sresti i upoznati. Njoj je sutra rođendan, i čestitao sam joj rođendan unapred, jer sutra i putuje iz Beograda. Vraća se u Italiju, tamo živi. Znači, možda jednom. Sve mi je to bilo jako čudno i uzbudljivo, i popravilo mi je raspoloženje. Čudesno. Balerina. U trenutku kad sam ceo u
sopstvenim nesposobnim nogama, i u njihovom oživljavanju, i novim prvim pokretima, stiže ona kao pomoć. Čudesno. Nikada je nisam video u životu. A ona sigurno zna sve o nogama, i posebno o tome šta sve lepoga mogu noge. Nešto što ja nikad neću znati. Balerina. Čuo sam za nju, ali ja ti blagog pojma nemam o baletu. A toliko mi je to tada sve značilo da nemaš pojma. Taj trenutak. I pomislih:
„Hvala ti Nado P.“ Eto ti vidiš što ti je to jako kad te neka čudna radost iznenada pukne.


2. januar – nedelja

Volim kad je grad pust. Lepo je. Kad nema mnogo ljudi. Tada možeš lepo da ga gledaš, taj grad. Jer, kad je puno ljudi, onda ne vidiš grad. A ovaj grad je lep, i to vidim u 17.30, lepo je prljav i mali, zapušten i olinjao, ima u njemu baš puno onog što se zove levo-desno i onog gore-dole, baš dovoljno toga, tih pravaca, ulica, i ima dovoljno i zelenog i dovoljnog sivog, i nešto manje drugih boja, ali ipak ima dovoljno svega, pa kroz sve to kad prođeš i spustiš se na reku, bilo koju od dve, vidiš ga lepo, još lepše, sa svim onim starim visokim kranovima i dizalicama, dobar je, izmrcvaren, ali dobar, nije on kriv, nije on birao sastav ljudi, koji su dolazili i odlazili, nije on birao ovakav svet, jedino onaj koji mu je davno izabrao da ga jednom baš ovde ljudi naprave, baš na ovom mestu, i da bude baš ovakav, ne baš srećan grad, ali sasvim, sasvim dobar i dovoljno lep, e taj je znao razlog svemu tome.

Moja nasmejana prijateljica iz Italije pita me preko telefona šta radim, i ja joj odgovorim da hodam i da idem ka jednom kafeu da popijem zeleni čaj. I ona mi kaže, u 18.15, da će i ona da popije jedan, tamo gde živi, da mi pravi društvo. I tako mi ona pravi društvo.

Za stolom do mene sede dvojica mladića, umorni su, od novogodišnjeg slavlja, i pričaju o tome kako su se umorili, i pričaju o tome ko je više umoran, ili ko ima više razloga za umor, svejedno, nešto o tome. A onda su prešli na druge stvari, nabrajali su imena nekih devojaka, opisivali su te devojke, koja je kako izgledala, koja je najzgodnija, koja se kome više sviđa, uneli su se u priču o njima,
iako umorni, bili su potpuno zaneseni tom pričom. Ali, u 19.25, njihov zanos se lagano, lagano, ugasio. Bilo je tu i umora, ali ućutali su jer se ta noć ipak nije završila onako kako su verovatno želeli. Nisu je završili ni sa jednom od tih devojaka koje su nabrajali. Završili su je sami, i sad su opet ponovo zajedno, njih dvojica za stolom, što verovatno i često rade. Mladići. Umorni su. A sada su, pomalo, umorni i jedan od drugog. Da, trebala im je devojka. Barem jednom od njih. Bilo bi im drugačije sada. Barem jednom od njih.

9

Bio sam spreman za taj pregled, nisam baš znao o čemu se tačno radi,
neko snimanje kičme, magnetna rezonanca, nešto tako, nije to bilo ni bitno,
nego momak koji me je gurao dok sam sedeo u kolicima, do tamo,
zamolio me je za uslugu, pitao me je da li sam spreman, i da li mislim da mogu to da izdržim,
on bi da pokuša da obori rekord svog kolege, i rivala u tom takmičenju,
ko će brže da doveze pacijenta
od drugog sprata do te sale za preglede, sa aparatima, koja se nalazi u podrumu,
taj njegov kolega je u prednosti nekih pola minuta, i on bi sad da pokuša, da obori taj rekord,
jer mu se čini da ću moći da izdržim tu vožnju.
Može, rekao sam.
Smestio sam se u kolica, on mi je uvalio neke papire, fascikle i stvari koje je on trebalo da nosi,
stavio mi je to u krilo i rekao mi da se čvrsto držim, otišao je do lifta, pozvao ga, i kad je lift stigao,
otvorio je vrata, ukočio ih, dotrčao do mene, ti si mi svedok, rekao je,
važi, ja sam svedok, rekao sam, uključio je štopericu i krenuli smo, u jurnjavu za novim rekordom,
da pobedimo njegovog kolegu, rivala. Jurili smo hodnikom, uleteli u lift, spustili se do podruma,
sad ide najteži deo, rekao je,
budi spreman pošto nije blizu, dodao je, i dobro se drži, molim te.
Samo ti guraj, rekao sam.
I jurili smo kroz neke neosvetljene hodnike, stvarno sam morao čvrsto da se držim,
i da se naginjem na stranu kada bi skretali, morao sam i da pazim na fascikle u krilu, ali i da ne ispadnem iz kolica.
On je trčao i gurao, kao lud. Samo sam ga čuo kako uzdiše,
nisam težak čovek, ali stvarno nije lako toliko dugo trčati i gurati nekoga u kolicima.
Jurili smo kroz hodnike.
I na kraju stigli, momak se srušio na neki pomoćni krevet u toj sali za preglede, nije mogao da dođe do vazduha.
Samo je isključio štopericu.
I ja sam bio iscrpljen, pozlilo mi je.
Onda se on pridigao, i pogledao, i rekao:
uspeli smo, novi rekord, za deset sekundi, uspeli smo.
Jedva je izgovarao te reči. Hvala ti puno, rekao mi je.
Bilo mi je muka.
Ali ipak, bilo je nečeg u tome što me je činilo srećnim.
To nije ona muka kao kad si u krevetu, u sobi. Učestvovao sam u nečemu, to je bilo nešto,
pomalo sumanuto, ali ipak nešto, van kreveta i onih zidova.
Ti si mi svedok, rekao je momak.
Nema problema, ja sam ti svedok, rekao sam.


I momak me zagrlio.


3. januar – ponedeljak

U 7.30 brojim kese po krošnjama drveća koje je vetar razneo noćas. Sinoć kasno počeo je da duva. I duvao je ćele noći, slušao sam ga. Jedna, dve, tri, četiri... dvanaest. Dvanaest plastičnih kesa. Vetar je baš jako duvao, gledao sam to kroz prozor, i raznosio je te kese, vitlao ih po vazduhu, i svaka se na kraju zakačila na neku suvu i golu granu, u nekoj od krošnji. To i nije loše mesto za kese koje više nisu nikome potrebne. Dobro sve to i izgleda.

Vetar posustaje u 16.45 i dobro je vreme za hodanje. Kad nešto posustaje, ti prelaziš u napad, to je kao neka taktika. Ali ima veze sa prirodom.

I samo što sam stigao do onog istog kafea gde sam bio i juče, baš na jedan vruć zeleni čaj, i to baš u 18.15, baš kad mi je bilo dosta, da ne kažem svega, ali dosta toga mi je bilo dosta, kad ono nasmejana prijateljica iz Italije me pita gde sam. I ja stanem i pitam je da li ona to mene vidi, a ona kaže da me ne vidi, pošto je u Italiji. I ja joj kažem da sam na istom mestu i u isto vreme gde sam bio i juče, i da ću opet da popijem zeleni čaj, ali možda i koka-kolu, pošto sam ožedneo. A ona kaže da će ona onda da popije čaj od cimeta. I da, opet će tako da mi pravi društvo.
4. januar – utorak

Malo po malo, korak po korak, i ja vidim, biću do kraja života u društvu štapa. I to odmah, u 11.20, počne užasno da mi smeta.
Malo po malo, korak po korak, stavio sam štap na rame, kao pušku, hodam i ne koristim ga, i u 11.30, zaboravim na štap, video sam crne oblake, i gledam ih.

Malo po malo, korak po korak, i nebo se zacrnilo, i svakog trenutka može da počne kiša da pada, i štap više nije moja tema, u 11.40, nego jedna dugačka rečenica o tome koliko je jedna dugačka šetnja uzbudljivija od kratkog i brzog hodanja, jer taj spori ritam dugačke šetnje samo nanosi nove i nove napade, i nešto kao talase nečega što ne možeš da imenuješ, ali zato možeš da odrediš to nešto kao prijatno ili nešto kao neprijatno, i za koje možeš da kažeš: da, jeste, za ovo sam ja kriv, a ne, ne, nije, za ovo drugo nisam, ono je prosto tako, i onda možeš tako da određuješ te stvari, po važnosti, i da neke čak zauvek izbaciš iz života, i zaboraviš ih.


5. januar – sreda

Jovan je još u ratu. Nije se još vratio iz njega. Ne postoji druga tema za razgovor jer rat još nije gotov. A ne postoji ni razgovor, pošto samo on i govori. Jedno vreme je prodavao trenerke i sportske patike na trotoaru, ali više ne, sada ne radi ništa, sada samo priča o ratu i o tome kako on nije završen. Pričao je o ratu i dok je prodavao te stvari, ali sada samo to radi, samo o tome priča. Ne znam da li to radi i kod kuče, ali napolju, na ulici, uvek kada ga sretnem, kao i sad, u 16.10, na ćošku ispred hotela „Srbija“, on je u ratu. Sada su Kinezi najveći neprijatelji. On je siguran da će nas okupirati, jer je naša država mala i siromašna, i jer ne zna da pobedi u ratu, tako je rekao. Ali, treba se boriti. Jovan je nekada svirao bubnjeve u jednoj pank grupi i studirao je arhitekturu, ali mu se nešto desilo, davno, oboleo je, ja ne mogu da se setim tačno koliko je vremena prošlo, dvadesetak godina možda, eksperimentisalo se sa drogama tada, i meni su tako ispričali, da je jedne noći završio u bolnici a da niko nije znao kako, i onda je proveo neko vreme u bolnici, pa onda u kući, iz koje nije izlazio, i na kraju, kada je počeo da izlazi napolje, bio je drugačiji nego ranije, nije se više zanimao za muziku, odlazio je na fakultet, ali
ni to mu više nije išlo, i ratovanje ga je zainteresovalo. Bio je pripadnik jedne od srpskih vojski, ne sećam se više o kojoj se vojsci radilo, i odlazio je na ratišta. I vraćao se, i ponovo odlazio, i na kraju, više se nikada nije vratio iz rata. Tu je, ali ostao je tamo negde. Ja sad mogu da kažem da mi je žao, ali ko sam ja da to kažem. Ja sad mogu da kažem da se sećam onog momka od pre dvadesetak godina, vedrog, vitkog, veselog, smeđe kose, koji je uvek brzo govorio jer je bio jako stidljiv, ali ko sam ja da o tome pričam. On nije ni imao tih poslednjih dvadesetak godina, taj momak, Jovan, nije ih ni imao. A on, sada, više i nije momak. I kad ga prekinem, i pitam ga šta radi, i otkud ovde, kad ne stanuje u blizini, on odmahne rukom, jer to nije bitno. I kad se rastanemo, on samo opet odmahne rukom, jer ko sam ja da on sve o tome govori meni, pošto su to stvari koje samo on vidi i zna. To uvek bude tako. Jer to jeste tako. Kad god se sretnemo.

Da, znam, zgazio sam u blato desnom cipelom, i mislio sam da će biti blatnjava ta staza kad sam krenuo ka njoj, u 16.30, u toj šumi kod Ulice Grčića Milenka, hteo sam da se sklonim sa ulice, hteo sam da prođem malo između mokrih i vlažnih drveća, znao sam da će biti blatnjavo, predomišljao sam se neko vreme, ali sam to činio u hodu, i ipak sam znao da ću ući u tu šumu, pa makar i po blatu, jer želeo sam da skratim put, a iz nekog razloga, želeo sam da malo hodam kroz šumu, po blatu. Samo malo.

Prodavačica cveća stoji ispred prodavnice cveća na trotoaru i puši cigaretu, pošto ne sme da puši u prodavnici. Sad je 19.45 i hladno je, vlažno. Ona na sebi ima debeli zeleni džemper. Taj džemper nema ničeg zajedničkog sa ovakvim vremenom, i sa tim trotoarom, ali baš ima sa cvećem i sa njenom crnom kosom. I to je dovoljno.


6. januar – četvrtak

Jedan čovek briše naočare belom maramicom, na pešačkom prelazu, u Ulici gospodara Vučića, u 11.40. Na semaforu za pešake upaljeno je crveno svetlo. Čovek trepće očima dok briše naočare. Očigledno je da se već navikao na njih, i da su mu potrebne. Očigledno je da ne vidi dobro bez njih, pošto je skupio oči. Nosi
dugačak braon kaput, star i iznošen, ali sigurno je topao, i težak, čini mi se, i ima vuneni crni šal oko vrata, taj čovek od nekih šezdeset godina, otprilike. Ulica je mokra. Odmakao se od ivičnjaka, automobili prolaze, i ljudi prolaze pored njega, on briše naočare i škilji u semafor za pešake na drugoj strani ulice. Upalilo se zeleno svetio, i on stavlja naočare na lice, maramicu ubaci u džep kaputa, i krene preko ulice. Krenem za njim. Samo što je prešao ulicu, tek što se popeo na trotoar, cigareta mu se već nalazila u ustima, kresnuo je upaljač, uvukao je i izduvao dim. Bilo je to sve što se desilo sa tim čovekom u vezi, na tom pešačkom prelazu.

Snežana mi daje injekciju, u 17.20, juče je provela ceo dan pored žene, koja je, na kraju, umrla, u stanu, tu u komšiluku. Snežana mi je ispričala kako je sve to juče izgledalo, bilo joj je teško, iako već naviknuta na takve, ili slične situacije, naviknuta onoliko koliko je to moguće. Ako je to uopšte moguće. Poznavala je dobro tu ženu. Bile su prijateljice. Kad se tako nešto dogodi, i ako si bio tu, prisutan, obično je problem, posle nekog vremena, da zapamtiš sve što se događalo tada, da zapamtiš sve detalje. Ono što ti ostane, to je ta sama stvar. Smrt, kojoj si prisustvovao. I značenje toga. Da od tog trenutka, to sve ne postoji, ni sama ta stvar, smrt. A ono što si doživeo tada, to, kako si ti to doživeo, nikad nikog neće biti da te čuje. Jer se to i ne čuje.

Izađem iz ulaza zgrade u 18.10 i sretnem Bokija, mlađeg drugara iz zgrade. Ide u prodavnicu. Potapšem ga po ramenu. Ona žena, koja je juče umrla, to je njegova majka.

10.

Što ne napišeš nešto o ovom nebu, sada,
ovako kako izgleda, sivo, mutno, baš tako kako je sad?
Što ne napišeš da se zbog toga i ne može biti dobro raspoložen, a hladno ti je,
baš ti je hladno,
i verovatno samo tebi toliko hladno,
i onda čoveku i nije do toga da izlazi napolje, bolje je ostati u sobi, u toplom,
onoliko koliko može da bude toplo, u svakom slučaju bolje je nego napolju.
Što?
Što ne napišeš da to sad ne može da prija, da je sunce baš ono što ti sad nedostaje,
i vedro nebo, i da možeš u majici da se šetaš, napolju, kroz šumu, uz reku, bilo gde, što ne napišeš to, da je to prijatnije,
da je lakše biti vedar i nasmejan tada, čak i u stacionarskom krugu,
ali pod gustim krošnjama, po travi,
prepušten samo tome, što to ne uradiš?

Uradio sam, napisao to.
Iako ništa od toga možda i nije tačno, napisao sam.


7. januar – petak

Oblačno. Lepo. Stavim kapu. Toplo. Hodam. Nema nikog. Pljucnem. 12.30 je tačno. Sve je bliži onaj dan kad mi više neće nijedan dan biti blizu. Više nema šta da se čeka.

Ja tačno vidim da želim to, i tačno vidim da ne smem to da uradim, jer mi je sasvim jasno da ne verujem. Ja odložim obaranje rekorda u hodanju, i ne brinem zbog toga. Jedino mi to što ne verujem smeta, u 12.35, jer da je drugačije, ja bih možda i mogao.


U 12.40 ja ipak krenem i uplašim se. Ja sam prepun jakog straha koji je čvrsto izgrađen od kriza i pucanja na svim mestima, na onim koja nisu izdržala. I ja sada vidim da ću morati da hodam zajedno sa tim, kao i sa štapom. Ali, to dugo hodanje ipak odložim za drugi put.


8. januar – subota

Koliko je samo lakše kad znaš tačno gde ideš. Koliko je samo lakše kad znaš kome ideš, u susret. Koliko je samo lakše. Nema ničeg i nema nikog. Koliko je samo lakše kad ipak ideš u 15.20. Koliko samo toga tek ima, a što nisam ni znao. I tek kad kreneš, prvo to noge osete, one se uvek obraduju što si krenuo, one uvek idu nekome.

E pa dobro, ja sam sad stigao do ćoška Takovske i Kosovske ulice u 15.50, a bilo mi je potpuno svejedno pre toga, baš isto kao što mi je svejedno i kad sam stigao tu gde sam stigao. Mene sada jedino raduje što je vreme ovakvo kakvo je, a dobro je, hladno i suvo, ništa ne pada, i ja sada zaista mogu i pravo, Takovskom ulicom, a mogu i levo, Kosovskom ulicom. Ja se ničemu ne nadam. Ali nešto može da me obraduje u bilo koje od te dve ulice. Nešto, bilo šta. To je jedino u šta sam siguran. Mogu da krenem, ali ipak stojim neko vreme. I gledam u kazaljke sata na levoj ruci. Jer ako krenem levom, onda ću pre da stignem do jednog ćoška na kojem ću opet moći sasvim lepo da stojim isto ovako i da gledam u sat, i da kažem kako je dobro što ništa ne pada a i prošlo je toliko minuta, a ja sam stigao do te raskrsnice. Kakav posao! I krenem, da odradim taj posao.

Evo ga smisao u 16.30. U Ulici braće Jugovića. Možda je bio tu sve vreme. Zabolela me peta od smisla. Izgubio sam upaljač. Počela je kiša. Počele su nevolje. Tu me smisao sačekao. Boli me desna peta. Moraš kući, dečko.
9. januar – nedelja

Zvoni mi telefon u 11.15 i moj sestrić Vuk me pita šta radim. Ja mu kažem da ne radim ništa, i ja pitam njega isto to, a on kaže da me zove onako, da malo potroši novac. I ja ga pitam zašto, a on kaže da je mali i da ne zarađuje ništa, ali da mu nije loše kad malo troši tuđ novac, pošto on ne plaća telefonski račun. Ja mu kažem da to nije lepo, a on kaže da zna to, ali da mu je zato mnogo dobro. I onda se ipak smejemo, jer šta sad, sigurno mu je mnogo dobro. Ali, ipak završimo razgovor, uz taj smeh, i da ostane tajna da je zvao. A on je dečak koji voli da tajne samo neko vreme budu tajne, a onda da ih kaže, kad prođe neko vreme, i da vidi šta će biti. A i taj deo mu je posebno zabavan.

I onda ja gledam kako iluzija ulenji čovekov duh, pa on bude zadovoljan sa svim onim što on misli da jeste, jer njemu je tako kako je, i sasvim je siguran da je dobro jer on zna sve o tome, a i ne može bolje, a i nije loše biti negde na sredini tabele, kao u fudbalu, siguran da je bar to lako, uvek biti na sredini tabele, održavati se tu. Jer, uostalom, sve to tako traje i ide nekako. A i sve oko njega je tako kako je, i ne može ni da bude drugačije, nego tako kako taj čovek tada vidi. A iluzija. Ne vidiš ništa. Ne možeš bolje. Ne možeš ništa da čuješ, ništa novo, ni da primiš ništa novo. Zatvorilo se sve. A onda, poraz. Jedan, pa drugi. Protivnik te razvali, napuni ti mrežu golovima, izubija te udarcima, jer u stvari, bauljaš po terenu, spor si, nemaš pregled igre, ne umeš da dodaš, niti to činiš, ne možeš da šutiraš više, loš si, očajan si, i izgubiš, naravno. Pa onda drugi protivnik. Pa tako redom. Pa te na kraju dotuku. Rasturaju te. I gotov si. Ispao si. Ali, taj poraz je bolji od iluzije. Potpuni poraz, ispadanje, krah, bude predivno u jednom trenutku, ukoliko voliš tu igru. Ili već neku. Ali, zaista, tek u porazu, možeš da vidiš koliko voliš tu igru. Život. Znaš kako je teško dodavati dobro, precizno i na vreme, i primati loptu i otvarati se u igri, i kako je dobro uopšte doći do šanse. Kako je to dobro! A tek kad zatreseš mrežu, jednom, bilo kad, svejedno, to dođe! Ali, za početak, dodavanje i primanje. Lopte. Ili već nečega. Bride mi tabani od uzbuđenja. Buljim u izlog sa patikama i fudbalskim loptama. U 17.30. Piše da ako kupiš jedan par patika onda dobiješ loptu besplatno. Pored mene stoje dva klinca, i oni bulje u izlog. U patike. I ja vidim na jednom klincu kako on, dok gleda jedne patike, već vidi sebe na terenu, i već vidi te patike na svojim nogama, koje ga nose, i on leti po tom terenu, i nezadrživ je, u
svojoj glavi, nezaustavljiv u tim patikama na svojim nogama. Sve već vidi taj klinac. Sve ono lepo u tome.

Dobra noć. Zimska. Volim da u ovo vreme nemam probleme. To traje kratko i ja uživam. Zastao sam ispred ulaza u zgradu, u kojoj stanujem. Hodao sam dosta, ali zastao sam jer mi se još uvek nije ulazilo u stan. Zapalio sam cigaretu i naslonio se na metalnu ogradu ispred ulaza u zgradu. Sada je 20.10 i vidim da u stanu, koji je odmah pored ulaznih vrata, ljudi gledaju televiziju. Želeo sam da još malo budem napolju. Ta želja je zaista jedna od onih ličnih želja, zaista duboko ličnih želja, oduvek. One vrste želja, zbog koje mogu da kažem: da, ja sam takve prirode. Neki ljudi vole da budu u svojim stanovima i kućama, i da miruju. Neki ljudi vole da budu napolju, što više, i da isto tako miruju. Ja zaista spadam u ove druge ljude. Mislim da to zaista mogu slobodno da kažem.


10. januar – ponedeljak

Osetio sam umor i nazvao ga baš tako, da je to umor od svega, a onda i nabrajao sve od čega sam se umorio, u 16.40, u Krunskoj ulici, kojom sam hodao. Hodao i nabrajao. Palcem desnog stopala aktivnije nabrajao. Palac levog stopala nije učestvovao. Nisam ga ni osećao.

Dok sam nabrajao i razmatrao svaki razlog umora, skrenuo sam u Beogradsku ulicu, u 17.10, i svako razmatranje sam završavao time kako mi je potreban odmor. I tako sam hodao i baš jako želeo odmor. I tom jakom željom sam se odmarao i bio opušten.

U 17.40 na Trgu Nikole Pašića, do kojeg sam hodao, nakon što sam razmotrio svaki razlog umora posebno, ja sam osetio odmor. Pa sam stao. I oslonio se na štap. Bio sam svež čovek. Odjednom. Ali sam se baš nahodao do toga. Da budem zaista svež. Čovek. Sa štapom.

11.

Kako sada gledaš na ono ispijanje flaša i flaša piva, u hotelskoj sobi, na jedanaestom spratu, plaćenoj mesec dana unapred,
na taj novac koji se trošio i taj način na koji si do njega dolazio, tako lagano,
baš kao što si ga i trošio, kako sada gledaš na to
kad si iz te sobe gledao na južno krilo velikog Centralnog zatvora i volja za svakom sledećom flašom ti je bivala sve jača,
kao i ravnodušnost što ćeš možda sa sobom da povučeš i nekoga drugog, i naneti mu bol i užas i onda ga,
sa njegovom patnjom, povučeš i odvedeš tamo, u pad, bez razmišljanja o tome
da taj neko drugi neće proći dobro a tek to što ne zaslužuje,
tek to,
„jer ta patnja nije tvoja, to nisu tvoja posla“, kako gledaš i na ono što nisi brinuo o tome odakle ti novac, nisi imao tu potrebu,
i taj posao koji si radio, koji se i ne može tako nazvati, poslom,
ne može se tako nazvati nikako,
ali donosio ti je novac, i imao si ga dovoljno da činiš volju snažnijom, to tiho samoubijanje, da li se o tome radi?
Kako sada gledaš na sve to? Kako gledaš na te dane?

Gledam i ćutim. Samo gledam.


Hotel prepun policajaca i tipova koji se muvaju hodnicima i nekih žena koje svake noći prelaze sa sprata na sprat, iz sobe u sobu,
i usamljenih ljudi kojima je tu život jeftin, imaju čak i male šporete u svojim sobicama, i na njihovim prozorima su tv-antene, i noću se čuje muzika, glasna muzika,
i vrištanje, ženski glasovi, u nekim sobama čak i jauci,
i jurnjava po hodnicima,
a dole na recepciji, sve je uredno, vrlo pristojno, toliko si puta u životu prošao pored tog hotela, i nikada nisi ni pomislio šta je unutra,
nisi ni imao pojma da su na nekih pet-šest spratova smešteni policajci, koji još nisu dobili stanove,
za prostitutke si čuo, znao si da ih tu ima, znao si i za neke tipove koji se tu okupljaju,
sumnjive, naravno, dešavalo se svašta u tom kraju, koji si i inače oduvek poznavao, ali nisi imao pojma da su unutra svi oni zajedno, izmešani, isti, usamljenici, kurve, policajci, lopovi, zalutali stranci, svi zajedno, to nisi znao,
kao ni da ćeš jednog dana i ti biti tu, s njima, i tu završiti,
jedan deo svog života, kako gledaš sada na to?

Ćutim, gledam.


Kako gledaš na to dok si razmišljao,
ali samo razmišljao o tome, kao mogućnosti, da skočiš dole,
tranzistor je bio uključen,
nisi mogao ni do kupatila da odeš bez piva u sebi, nisi više mogao ni da jedeš, nisi mogao da gutaš,
a ono što bi progutao, ispovraćao bi nakon par sati, nisi više mogao ni cigaretu da zapališ, grlo je izgorelo, od alkohola, od piva, od raznog pića, i mešavina,
i noge su polako posustajale, klecale su i padao si, ali ta volja, ona nije posustajala,
sve jača i jača,
i odlazio si takav da obaviš posao, i da se vratiš u tu sobu, a otrov sve delotvorniji,
otrov je obavljao svoje, i telo je otkazivalo, polako, sigurno, i na kraju, otkazalo, ali
ne skroz, samo jedan određeni deo, ti nervi, u nogama, kičmena moždina, sve je izgorelo, i onda, ambulantna kola, uključena sirena, i ti nepokretan,
kako sada gledaš na sve to?
Reci?


Da, sve to, mogu sada samo da ćutim i da gledam na to tako, baš tako,
jer jednog trenutka ću prestati na to uopšte i da gledam, neću zaboraviti, to ne, nikada,
naročito ne onu prostitutku sa devetog sprata, lepu, ali jedne noći isprebijanu,
i to jutro kad sam je video, takvu, i ona se smeškala,
ali prestaću da gledam na to i neće mi biti važno,
jer o tome baš tako i mislim,
tu zaista nema ničeg važnog, i prestaću da gledam, sve to,
sada.
Baš sada.
Baš ovog trenutka.


11. januar – utorak

Krenem u prodavnicu, uzmem novac i veliku kesu, stavim sve to u džep jakne, danas ću da kuvam špagete. I idem ka prodavnici i iz ulaza jedne zgrade, u 11.20 izađe Gogi, mlađi pajtaš, iz komšiluka. Pozdravimo se. Izašao je da se prošeta, tako da će da mi pravi društvo, ne mrzi ga. I kaže mi da je Peja, isto jedan mlađi pajtaš, izašao iz zatvora, pustili su ga. Dobro je da je napolju, rekoh. I kaže mi da se Peja ugojio u zatvoru. A onda mi Gogi priča i opisuje, a čak mi onda i pokazuje kako je igrao sa puno devojaka dok je slavio doček Nove godine, a to je i želeo, da ih bude što više oko njega, i da igraju, i želja mu se, eto, ostvarila. I pokazuje mi i kako su devojke igrale oko njega i dok mi priča o tome, ja kupim juneće mleveno meso, i špagete, i parmezan, i Gogiju paklu cigareta kao novogodišnji poklon, i onda se rastanemo. On se sjuri niz stepenice, a ja odem da spremim i da sjurim špagete u želudac.

Ležim i dok ležim spremam se da odem. U 15.10 sam skroz u spremanju, na sve moguće načine, da zaista odem. Noge su mi ispružene, i one se, pored ostalog, i tako spremaju. Sve drugo je već spremno, i ja i ostatak tela, i čekamo noge. A noge su strpljivije, i tamo je sva moja pamet koju trenutno imam. Gledam ih, žmurim, a vidim ih. Tanka bela koščata stopala, moja, vidim ih na šljunku, vidim ih u travi, u blatu. Vidim ih. I noge rade, a ostali deo mene zadrema. Protegao sam se. I setim se, iznenada, kako se jedan mačor uselio u moju garsonjeru, u kojoj sam do skora živeo. Prvo me je jedno vreme čekao ispred ulaza u zgradu, donosio sam mu sardine ili salamu, onda je počeo da me prati, išao je za mnom, do prodavnice i po tom kraju grada gde sam živeo, na kraju sam ga pozvao i on je ušao u garsonjeru sasvim normalno, došao do frižidera, sačekao da iz njega izvadim nešto što bi bilo
za njega, onda bi to pojeo, namestio ćošak zarozanog tepiha da mu bude udobno, i tu spavao. Baš kao da smo ceo život proveli zajedno. Ništa mu nije smetalo, ni ja mu nisam smetao, bio je skroz opušten. Imao je ožiljak preko lica, veoma krupnu glavu i neku žutu i svetlo braon boju dlake. Živeo je tu desetak dana, otprilike, nije se nijednom posrao, niti popisao u stanu, za to vreme, nije mjaukao, izlazio je zajedno sa mnom napolje, i uvek je bio ispred ulaza kad sam se vraćao, i zajedno smo ulazili u stan. Jednog dana je žurio negde, čekao me pred vratima garsonjere, čekao je da završim sve što sam imao unutra, i da ponovo krenem napolje. Kad sam sve obavio, spustili smo se liftom, otvorio sam vrata, otrčao je do ulaznih vrata zgrade, i kad sam i ta vrata otvorio, odjurio je niz ulicu. Nikad se više nije pojavio. Čovek može samo da sanja o takvim odlascima. Zato sam i zadremao. Protegao se prvo, pa zadremao.

Sveža glava je otvorena glava i za sve spremna, i za sve otvorena, a onda i noge rade, i idu, i idu, i idu, u 19.50, i idu dalje, idu, na sve su spremne, i toliko bi toga želele, i idu, idu dalje, idu...


12. januar – sreda

Magla. 07.20. Otvorio sam prozor, i ništa se ne vidi od magle. Samo čujem buku sa ulice. Nije loše. Sad nema ničeg napolju, sve je unutra. I sve mi je iznutra. Noćašnje razgovaranje sa nasmejanom prijateljicom iz Italije, razgovarali smo o porodicama, ali i svemu drugom, i na kraju, posle toga, čvrst san. Spavao sam. I sad ovo jutro: napolju ništa, a u sobi muzika. I slušam je. Od spolja više ništa i ne dolazi, i iznutra se spojim sa bubnjevima koje slušam. Jutro puno ritma. Maglovitog i čudesnog ritma.

Idem da obavim posao, u 11.00, krenuo sam da obavim posao, ali krenuo sam ranije, i hodao, i onda prvo ušao u jednu kafanu gde sam se nekad opijao, i pozdravio sam se sa konobarom, i popio sok, i on mi je rekao da je čuo da sam bolestan, i onda mi je ispričao šta se u međuvremenu dešavalo u toj kafani. Ko se sa kim posvađao, šta se promenilo, šta je ostalo isto. Sve je ostalo isto. Onda sam produžio i ušao u jedan kafić gde sam se takođe opijao besomučno, tamo sam
popio koka-kolu i pozdravio se sa Sarom i Draganom, šankericom i konobarom, i oni su mi ispričali neke detalje, u vezi sa kafićem, dok sam bio odsutan. Onda sam se spustio na Bulevar i ušao u kafanu gde sam se i opijao i jeo besomučno, i tamo sam se izljubio i sa Majom gazdaricom, i sa konobaricom Bosom, i sa kuvarem Duletom, i tu popio koka-kolu, i ispričao se sa njima. I onda otišao da obavim posao. Kupio sam novu kapu za 100 dinara.

U 12.50 sam se vratio kući, ali sam shvatio da ne mogu danas da budem u kući, tako da sam se samo ispišao i izašao napolje da skitam, u 12.55. I skitao sam, i razmišljao kako bi mi prijalo da se šetam negde na drugom mestu, ali mi je u stvari više prijalo da razmišljam o tome, nego što bi mi stvarno prijalo da šetam negde na drugom mestu. Pošto sam još u strahu zbog nogu. I čekam 17. januar, tada imam kontrolu kod doktorke Kačar, i onda počnem da razmišljam šta će da mi kaže, i onda mi to razmišljanje skroz pokvari raspoloženje, i onda više ne hodam, nego se vučem ulicama. A to nema nikakve veze sa doktorkom Kačar, ona je dobra, njoj sam poverovao odmah, i sve radio što mi je rekla. Ali, problemi sa strpljivošću. Odatle dolazi i nervoza. To je koren. O tome se radi. I tako naletim na automat za fotografisanje, i uđem unutra i namignem namerno i držim tako to jedno oko zatvoreno i aparat bljesne. I sačekam malo da izađe fotografija. To je za moju nasmejanu prijateljicu iz Italije. Namignuo sam joj. I to mi popravlja raspoloženje dok čekam tu fotografiju da izađe iz automata, i bude mi bolje. A onda izađe fotografija i izlete mi glasno:
„Idi bre u kurac!“
Jedan čovek se okrenuo kad sam opsovao. Stajao sam i gledao fotografiju. Izgledao sam kao budala. „A šta sad“, pomislih, „poslaću joj pa nek se zgrane, nek vidi s kim se druži.“ I nastavim da hodam. Drugačije nego ikad. A isto kao malopre.


13. januar – četvrtak

Moja želatinska stopala. U cipeli, kao u blatu. Kao u rečnom mulju. Ne osećam ništa, ne osećam ih uopšte, ne osećam tlo po kojem gazim. Samo kolena rade, i dok gazim, marširam. To je jedini način da ne padnem, i da ipak osetim korak, da bih mogao da napravim sledeći. I nabadam štapom. I nemam pojma gde idem. Išao
bih, a ne može. I pokvari mi se raspoloženje, u 17.30, i nemam rešenja. Samo, ipak verujem da ga negde ima, to je jedino još ostalo. I tako kao da klizim po trotoaru, glavnom beogradskom Ulicom kralja Milana, i ljudi prolaze, a ja gledam u betonski pločnik od kojeg mi je muka. Putujem sa mukom. A putovao bih daleko. Samo ako može bez muke. A sada ne može, ne, ne može. I naletim na uličnog prodavca knjiga i stanem da se odmorim. Oslonim se o štap, i gledam knjige, i kupim „Francuski s izgovorom“ – preko 4000 reči i izraza, 80 dinara, i stavim knjigu u džep. Ne znam nijednu reč francuskog. I nastavim da hodam. Možda ipak odem u Francusku jednog dana. Zato i moram da hodam. I moram da kupim i
„Švedski s izgovorom“, tamo imam prijatelje, a tamo mi se baš ide. Da vidim Aneli i Rolfa, moje prijatelje, oni imaju brvnaru u Laponiji, voleo bih da odem tamo, da vidim Laponiju, i da vidim Skandinaviju, to bih, baš sad. A onda Buenos Aries. I to bih, baš sad.

U 18.50 sam uporan, ali mi je i muka uporna. I opet kupim jeftinu knjigu, putopise Miloša Crnjanskog. Možda ja ipak neću moći više da putujem daleko, ali Miloš je mogao, pa je o tome i pisao. I njegovo pisanje je uvek bilo kao pevanje. I sa puno ritma, svi oni zarezi i tačke, kao činele i timpani. Koliko mi je samo značio njegov roman „Dnevnik o Čarnojeviću“ dok sam bio u stacionaru, u lečilištu. Vraćala me u život ta knjiga. U toj knjizi, život je mučan, blatnjav, težak. Blata ima i u mom životu. I propevao sam i ja tamo, koliko sam mogao, naročito dok sam gledao veverice u šumi i medicinske sestre. Veverice su me zabavljale, medicinske sestre su mi bile lepe. Jedna posebno. Ali, na kraju, sve. I tako uvek. Mislim na jednu curu, ali, u stvari, mislim na mnogo cura. Baš kao i sa medicinskim sestrama. Njihove kratke bele suknje. I pevušio sam. I čitao tu knjigu. Bilo mi je bolje tako. Sad sam u džepu imao putopise Crnjanskog, i bio sam putnik po ovom gradu, sa mukom u sebi i sa štapom u desnoj ruci, koji se vuče ulicom. Sa nešto manje blata na sebi.

Seo sam u jedan kafe da odmorim noge koje su se umorile, i stopala koja se nisu umorila, pošto nisu ni učestvovala u zamaranju. I meni nije bilo muka zbog njih, meni je bilo muka od mene. I onda sam čitao tu knjižicu u 20.25 i kao učio francuski jezik. I odmah prešao na rubriku „komplimetni“ i tiho izgovarao te reči, trudio se da bar liči na francuski kakav sam znao iz filmova. Bio sam Žan Gaben.
I povremeno Belmondo. A onda je naišla jedna devojka, prodavala je knjigu Miroslava Mandića. Knjiga, ali u formi obične dnevne novine. Uf, kako sam se obradovao! Kupio sam. Upoznao sam se sa tom devojkom, Brankom, i bilo mi je bolje. Zaboravio sam na stopala. Miroslav Mandić. Koliko je taj čovek meni pomogao pre petnaestak ili nešto više godina, ne mogu tačno da se setim. Ja sam njemu rekao da treba da se odradi jedan magacin sa robom, neka odeća iz Italije, on je meni rekao da to ne radim, nego da napišem knjigu. Poslušao sam ga. Pa i dalje, neopisivo mi je pomogao. Do stida neopisivo. Tako da o tome mogu samo da ćutim.


14. januar – petak

Danas je četvrti rođendan Vasi Marinkoviću, sinu Mire i Zorana, mojih prijatelja, i nekadašnjih komšija, i tako da danas imam zadatak. Moram da mu kupim loptu. To je jedna stvar koju moram da učinim. Tako da imam zadatak za danas. A to je velika stvar za mene. Baš onoliko koliko mi je i lopta bila velika stvar kad sam imao godina koliko Vasa ima danas. Fudbal. Najvažnija stvar mog detinjstva. Sve drugo je došlo mnogo, mnogo kasnije. Prvo fudbal pa sve drugo. Lu Rid. Posle fudbala je došla muzika. Ili devojke. Ne sećam se tačno. Možda istovremeno. Ali muzika. Između ostalog, i Lu Rid. I onda slušam to, a i zbog Vase. I poručujem mu: „Dragi Vaso, loptu i muziku, to ti želim celog života, i da uživaš u tome!“ Sad je tačno
11.05 i pun sam želja i zadataka. To nikako ne može biti loše.


U 12.25 idem u prodavnicu da kupim pavlaku i cigarete, i žurim. I sretnem Mikija Japanca. Nekada je živeo u istoj zgradi. Bio je talentovan golman. Kao mladić, branio je u nekim klubovima, tražili su ga, bio je rođen za to. Čudesno je hvatao lopte, i leteo kroz vazduh. Ne znam zašto je odustao od toga, ne sećam se. Posle je postao glumac u pornografskim filmovima, domaćim. Delio je te kasete po kraju, nekima je i prodavao. Donosio ih je i u lokalni video-klub. Nisam ga nikada video u akciji, nisam gledao nijedan film u kojem je glumio. Video sam jednom samo omot jedne od kaseta, zaboravio sam naslov filma. Video sam ga na toj fotografiji golog, sa nekom debelom ženom, u krevetu. Oralni seks, ili već tako nešto. Nisam imao želju da gledam Mikija Japanca kako vodi ljubav sa debelom
ženom, nemam ništa protiv pornografskih filmova, ali njega da gledam, nisam mogao. I sad me video sa štapom i uhvatio me za ruku i onda su usledila ona pitanja „šta mi se desilo“, a mene izluđuje kad me neko uhvati za ruku i ne pušta me. Kratko sam rekao da imam probleme sa nogama i otrgao ruku. Onda je on rekao „kako nekome kao što si ti to da se desi“ i ponovo me uhvatio za nadlakticu. Onda sam ja rekao „pa eto dešava se“ i opet se otrgao. Onda je on rekao „da ne može da veruje da se to desilo“ i opet me uhvatio za ruku. Onda sam ja rekao da mi pusti ruku. Onda mi je on pustio ruku. I onda sam ja rekao „Ajde zdravo“ i otišao u prodavnicu. Ruka mi je bila oslobođena. A nije loš ni taj tip, Miki Japanac, bio je strašan golman, ali meni je bolje kad me niko ne drži za ruku. I kupio sam pavlaku. To mi je trebalo za ručak.

Čitao sam u 15.15, ležao na krevetu i čitao, ali misli su mi bile u nogama, i u želji da odem s njima daleko. I psovao sam. Te loše noge. I samoga sebe sam psovao. Nestrpljivost, pa onda nervoza. Ili je to jedna ista stvar. Ili je prvo uzrok drugom. Nije se moglo daleko s takvim nogama. „Jebem ti više ove noge“, psovao sam u sebi, i umirio se tako, i zaspao. Punog ružnih reći odneo me san. Tamo mi je ipak bilo bolje.

12.

Gledao sam tu ženu, u kuhinji,
nije bila baš uvek nasmejana, ili dobre volje, ali dovoljno često ipak,
dovoljno da mogu slobodno da kažem, da, jeste, lepa je i vedra žena.
Jednom sam je video čak i kako peva, slušao sam je, pevala je neku pesmu, njoj valjda dovoljno veselu da bi je pevala na svom radnom mestu,
dok je čistila i prala tanjire i sudove, raspremala stolove, posle večere,
u toj stacionarskoj trpezariji. Ostao sam poslednji, i nije me požurivala, to mi je i rekla,
i pevušila je za sebe, opustila se, završavala je svoje radno vreme ranije, i to je bilo dovoljno za tiho pevanje.
To je bio i trenutak kada je mogla da razveže svoju kosu, da je odmrsi i raščešlja,
i da joj se ta njena crna kosa spusti niz leđa.
Radila je u kuhinji, morala je da ima vezanu kosu za vreme radnog vremena. Punđa.
To se tako zove. I još i bela marama na glavi, preko toga što se zove punđa.
Uhvatila mi je pogled dok sam je gledao i
slušao je kako peva. Nisam toliko obraćao pažnju na pesmu koju je pevala, ni na njen glas,
da budem iskren, gledao sam je i pitao se kakvo je njeno telo, koža, miris, i sve drugo.
Nije to tako strašno, to sve što sam mislio dok sam je gledao.
Ali, prestala je da peva, nasmejala se stidljivo.
Sklonila je pogled.
Bila je još lepša. Ja nisam prestao da je gledam, samo je više nisam zamišljao golu,
sad sam se i ja nasmejao stidljivo.
Pojeo sam svoju večeru.
Pozdravili smo se.
Poželeli jedno drugom laku noć.


15. januar – subota

Sneg. Ogromne, krupne pahulje, koje se istope još u vazduhu. A one koje i padnu negde, nestanu. Ništa od njih ne ostane. Čak ni ta voda od koje su nastale. To je
zato što je preko nule u 9.15. Ali lepo izgledaju u vazduhu, dok padaju ka zemlji, bar to. I ako te to zanima, da, jeste, mislim na tebe, ne zbog snega, nego i inače. Onako.

Naletim na mladića i devojku na istom mestu, na uglu Resavske i Kralja Milana, kao i pre neki dan, i nisam siguran, ali mislim da je bilo i u isto vreme, ili barem približno, u 20.30. Mladić mi je tada tražio novac i rekao da su on i devojka ostali bez ičega i da nemaju za autobusku kartu do Novog Sada. Devojka je stajala iza njega, u kratkoj bundici, prekrštenih ruku na grudima, i tankim mršavim nogama cupkala je u mestu. Mladić, visok i kratko podšišan, imao je akcenat kakvim govore ljudi iz Novog Sada, ispijenog i rošavog lica. Nije bio ubedljiv dok je to tada govorio. Novac im je bio potreban za nešto drugo. To je ono što se zove
„žickanje love na ćošku“. Neku priču moraš da imaš kad prilaziš ljudima i tražiš novac. On je tada imao tu priču. Koristio je svoj vojvođanski akcenat. Video sam ga kako priča sa nekim ljudima na trotoaru, verovatno priča ono isto što je i meni pričao pre neko veče. Dao sam mu tada nešto novca, sitniš koji sam imao u džepu. Zahvalio se. Sada je radio to isto. I devojka je pričala sa nekim drugim ljudima. Smenjivali su se. Ne znam da li su imali drugu priču za ovo veče. Krenuo je ka meni, taj mladić, i stao. Setio me se. Prepoznao me je. Zbog štapa, verovatno. Pogledao sam ga, i jeste, uhvatio sam mu onaj pogled, onaj kad si siguran da te je taj neko prepoznao. Nije mi prišao. I devojka je spustila pogled na dole. Možda, pomislio sam, da je prišao i rekao: „Ej, slagali smo te ono veče, ne treba nam novac za kartu do Novog Sada, treba nam za piće“, možda bih mu opet dao neki sitniš. Ali možda. Ne znam. Možda im treba i za drogu, nemam pojma. Ja svakako nisam od onih koji može da im kaže: „Nemojte to, to ne valja.“ Ili možda baš ja treba to da im kažem. Ko zna. Nemam pojma. Tako se završilo sve to, taj naš susret. Ono što je sigurno trebalo da im kažem je da promene ćošak. To sigurno ne bi bio loš savet, ali to je čudno, i oni koji žickaju novac imaju svoja mesta, valjda su to nekako odredili, procenili su, da je tu, baš na tom ćošku dobro, i isplativo. Jer, u svakom slučaju, pre ili kasnije, na njihovo mesto doći će neko drugi, i raditi to isto.
Tačno u 22.27 moja nasmejana prijateljica iz Italije mi poručuje da se najela dobre klope sa puno belog luka i ja joj kažem da i ja volim klopu kad ima puno belog luka i ona mi poručuje: „Pa navali, šta čekaš! Imali smo o mnogo čemu da pričamo, ali sad je najhitnije da smo se najeli belog luka! I da nam je komunikacija
sada još bolja!“ I poslušam je. Pojedem tri čena belog luka sa margarinom i crnim hlebom. A slušam je i inače, rekla mi je da pijem što više vode, a naročito ujutru, bar pola litre, na prazan stomak. I onda svakog jutra popijem pola litre vode. Dobro je slušati dobre ljude. Veruj mi kad ti to kažem.


16. januar – nedelja

Jato gavranova leti, u krug, iznad visokog krana kod jedne građevine. Taj deo, inače mutnog neba, tamni se od njih. Lete oko tog krana, visoko u vazduhu. Hladno je. Gledam ih kako lete. Ne znam zašto baš tu. Šta ih je dovelo baš na to mesto, baš iznad tog krana, nepomičnog, jer danas je nedelja, niko ne radi na toj građevini. U 8.40 gledam baš to, a onda nešto primetim i pomislim: a što ja uvek nakrivim glavu kad se u nešto zagledam? Zašto to radim?

Spreman sam da odem, ali ne daleko, a i to je nešto, a i dosadan sam više s tim samom sebi. Za početak. I za početak, pogledam na sat, i u 11.45 vidim da kasnim. Treba da odnesem kasetofon, star sigurno dvadesetak godina, nasvirao se, i ne radi odavno, ali našao sam čoveka kojem treba zbog nekih delova, i dogovorili smo se za danas, da mu donesem u podne. I brzo spakujem kasetofon u veliku kesu i izađem iz stana, i dođem do taksi stanice i uđem u vozilo, i žena mi kaže „dobar dan“. Nema mnogo žena taksista, barem ne u Beogradu. Čitala je knjigu, i kad sam se smestio, skinula je naočare i knjigu stavila pored sedišta. Kesu sa kasetofonom sam spustio između nogu. Pričali smo. Rekla je da najviše voli da radi nedeljom, nema gužve u saobraćaju, i nema mnogo posla, i može da čita, a usput, kad neko naleti, zaradi nešto novca, i odmori se tako, nedeljom. Radi, čita, zaradi, odmori se. Lepo. Obična, fina žena, taksistkinja, radi svoj posao. I stignemo do parka
„Manjež“ i tu izađem. Čovek me čeka, izvinim mu se za kašnjenje, pogleda kasetofon na klupi u parku, otvori ga, zatvori i kaže:
„Hiljadu dinara i disk sa muzikom po tvom izboru.“
„Hiljadu dinara i dva diska“, odgovorim.
„Može“, kaže to posle kraćeg razmišljanja.
Uzmem hiljadu dinara i on otvori svoju torbu sa diskovima. Nije bio neki izbor, ali uzmem muziku Erika Satia i crnačke duhovne pesme koje peva Elvis
Prisli. Čim sam uzeo taj drugi disk počeo sam da zviždućem melodiju koju i inače često zviždim, a to je pesma koju sam video i na tom disku: „You’ll Never Walk Alone“. I uzeo sam i hiljadu dinara, koje sam potrošio na još muzike, kod prodavača „piratskih“ izdanja. Bile su dve policijske racije dok sam se tuda muvao, na toj „crnoj pijaci“, a jedan prodavač mi je rekao da su već bile tri prepodne. Policija je bila uporna, i prodavci takođe, to je protivzakonito, a ja ne mogu da navijam za policiju. Obavio sam ono što sam imao i pevušio „You’ll Never Walk Alone“, tu staru, tačnu, preciznu i dobru pesmu, koju pevaju i navijači fudbalskog kluba „Liverpul“, i kada tim gubi i kada tim dobija, to je i smisao te pesme, ja nisam fudbalski navijač, ja je pevam za sebe i za ljude koje volim. Tako je i sa fudbalom, nikad nisam bio vatreni navijač klubova, i kad sam igrao fudbal i posle, uvek sam navijao za pojedine fudbalere, od najranijeg detinjstva: Johan Krojf, Dragan Džajić, Paul Brajtner, Jovan Kule Aćimović, Mišel Platini, Vladimir Petrović Pižon, Artur Antunes de Koimbra Ziko, Safet Sušić, Enco Franćeskoli, Miodrag Belodedić, Dijego Armando Maradona, Alen Bokšić, Pol Gaskojn... i da ne nabrajam više, da završim sa jednim koji još igra, najveći kojeg sam ikad gledao, i to baš pratio tokom cele njegove karijere i uvek uživao, Zinedin Zidan. „Učitelj“, kako za njega kaže Pele, kojeg nikad nisam gledao, ali eto, to je sreća kad voliš nešto kao što ja volim fudbal pa si u prilici da pratiš jednog majstora u onome što i sam voliš. Lepo. Toliko o fudbalu. Toliko i o toj pesmi, koju zviždućem i pevušim, dok se vraćam kući.

Idem Ulicom kralja Milana, u 17.30, hladno je, retki prolaznici, smrzavaju se kao i ja, i vidim jedan automobil kako dolazi iz pravca Terazija, velikom brzinom, i posle par sekundi, desnim retrovizorom zakači jednu devojku koja stoji na trotoaru, i devojka pada, i retrovizor odleti i otkotrlja se, onaj automobil se nije zaustavio, vozač je pobegao, devojka je ležala na boku, video sam sve to, prešao sam ulicu, pritrčala su još dvojica muškaraca, i jedan taksista je izašao iz svog vozila, pridigli smo devojku, namestili je da sedne na sims od izloga prodavnice na tom ćošku, devojka je bila prestravljena, nije mogla da govori, širom otvorene oči i nepomičan pogled, niko nije video registarski broj tog automobila, svi koji smo se zatekli baš tu, tada, u tom trenutku, svima nam je pogled otišao ka njoj, i na nju, na tu devojku, automobil je odjurio, ubrzo je stigao policajac, ne, niko nije video broj vozila, samo model i boju, devojka se nije pomerala, nije ni menjala svoj
ukočeni prestravljen pogled, nije ništa govorila, ubrzo se okupilo još ljudi, stigla su ambulantna kola, odvezli su devojku, neki ljudi su ostali na tom mestu, komentarisali su, bilo je osam sati uveče, nisam mogao ništa da mislim, samo sam otišao odatle...


17. januar – ponedeljak

Devet je sati i danas idem na kontrolu kod doktorke. I ja pomislim da li treba da uradim neke pripreme, jer ako mi kaže nešto što ne bih da čujem, može da mi bude loše, ali ne znam koje pripreme mogu da uradim i onda pomislim da je i ovo malo što sam do sada uradio u životu, dobrog ili lošeg, svejedno, sasvim dovoljno da budem pripremljen za bilo šta što doktorka može da kaže. I takav odem u bolnicu. Popnem se uz stepenice, taj miris, boje zidova, dok sam ih gledao iz kolica, pre šest meseci, zapamtio sam sve to. Prolazim kroz hodnik i vrata od nekih soba su otvorena, vidim ljude kako leže, vidim njihove gole noge kako vire iz kreveta, sretnem momka koji me je gurao dok sam sedeo u kolicima, po bolnici, vodio na preglede i ispitivanja, skoro mesec dana, i sad me nije prepoznao. Nisam to ni očekivao, ne može mu biti lako da zapamti svakog pacijenta. A onda se setio, iznenada, i obradovao se. Gledao me je u noge. Video me je kako mu prilazim i kako stojim pred njim, i rukovali smo se. A onda se pojavila i doktorka Kačar. Ona me je, naravno, prepoznala. I ona je bila nasmejana. Pa sam i ja bio nasmejan na kraju. A nisam bio u početku. I onda smo doktorka i ja popričali, i ona me je pregledala, postavljala je pitanja i ja sam odgovarao. Stopala, da, to je jedini problem. Tabani. I onda doktorka kaže:
„Nemoj više da primaš injekcije, samo uzimaj magnezijum, vitamine, i obavezno one tablete koje sam ti napisala, i dođi 25. januara i onda ćemo sve da vidimo, da pregledamo, sredićemo to.“
I ja zapišem taj datum u sveščiću, i izađem iz bolnice. I stanem ispred bolnice. Znači: još čekanja. Znači: i dalje sve isto. Znači: nemam pojma gde da idem sada a išao bih negde što dalje od te bolnice. Znači: na beogradsku železničku stanicu, nema druge. Da gledam vozove. I donesem odluku da provedem tačno sat vremena na železničkoj stanici i da napišem pesmu koja se zove:
JEDAN SAT GLEDANJA VOZOVA I SPREMANJE ZA PUT

Tačno je 13.00 i sedim na metalnoj stolici,
na peronu železničke stanice, hladno je, suvo i bez vetra, ali jako hladno,
ima puno policajaca, smrzavaju se i oni, stoje i cupkaju, čuje se ženski glas preko razglasa:
„Ekspresni voz broj 418 za Vinkovce i Minhen, polazi sa drugog koloseka u 13.35“,
sedim i pišem ovo, prsti mi se smrzavaju, stiže mi poruka od nasmejane prijateljice iz Italije i pita me kako sam, brine se, i ja joj napišem šta trenutno radim,
i ona me moli da se ne smrzavam i da odem odatle, sa te odvratne stanice, brine se, rekoh, ali poručujem joj
da ne mogu sada da odem, da mi se sad baš ovo radi, da moram baš ovo da uradim,
a železnička stanica jeste odvratna, prekidam pisanje i odlazim do klozeta, i platim deset dinara,
i uđem u taj smrad, jeziv smrad, otkopčam šlic, nagnem se nad pisoar i jedan tip stoji pored mene i gleda u pravcu mog penisa i ja ga pogledam
i on skloni pogled sa mog penisa ali me zato pogleda u oči, kakvo lice, jezivo lice, kao i taj smrad klozeta,
i ja vratim svoj pogled, na svoj penis,
a i on ponovo vrati svoj pogled na moj penis, i ja se pomokrih u taj pisoar, i zakopčavam šlic,
i opet pogledam tog tipa, on nije ni mokrio, buljio je u mene, i ja ne izdržah, i rekoh:
„Pa, jebem ti, jel’ ti sad bolje, jesi se nagledao?“ i gledam ga i zakopčavam svoju jaknu,
i onda se on zbuni, i ode, a ja psujem za njim, i samo to, te psovke, bude ih previše, i ućutim, i izađem iz tog klozeta,
kupim flašicu soka od jabuke i vratim se na onu istu metalnu stolicu, nastavim da pišem, prsti počinju da mi se koče,
ljudi čekaju na svoj voz, neki stoje sa torbama, drugi se šetaju, hladno je, jedino ja sedim i
ne čekam voz, pišem u sveščiću, čekam 14.00 i čujem onaj isti ženski glas
preko razglasa:
„Ekspresni voz za Niš i Skoplje polazi u 14.00“ jedna žena vuče kofer, ona putuje, a onda stigne voz iz Bijelog Polja, i izlaze putnici,
svi nose nešto sa sobom, torbe i kese,
jedna žena u tirkiznoj bundi se izdvaja od ostalih, ta boja, drečava, ta njena bunda, tirkizna, odjekne kao prodoran zvižduk,
iznenada, to je izdvaja,
i ispijem sok, i popušim jednu cigaretu,
sad je već vreme, tačno je 14.00, voz za Niš i Skoplje polazi na vreme, i ja ustajem sa stolice, prošlo je sat vremena,
i uđem u automat za fotografisanje i ubacim novčanicu i izađe moja fotografija
kao dokaz moje želje i volje i potrebe za ljubavlju i putovanjem i za svim onim što želim,
za zdravim tabanima posebno, koji će me odvesti, tamo gde je sve to što želim.
Da.
Baš tamo.
U 14.45 ulazim u stan. Smrzao sam se. Puštam muziku. Neka tako bude zauvek. Nigde i nikad bez muzike.


18. januar – utorak

Tri izgubljene rukavice. Prva u Dušanovoj ulici, druga u Jevrejskoj, treća u Dositejevoj. Za tako kratko vreme, čak tri rukavice, na tako malom potezu, na Dorćolu. Brojao sam. A moram da gledam gde hodam, gde gazim, i onda nailazim na svašta. Pa brojim to što vidim. Zanimam se. U 12.30 uđem u kafe u Dositejevoj ulici, da popijem zeleni čaj i koka-kolu. Ta kombinacija mi prija. Kad sam u tom kraju, uvek uđem u taj kafe. Tu nije loše. Niko me tu ne guši. Popričam malo sa Zlajom, momkom koji tu radi, onda mi on donese novine da čitam, ako hoću, pošto on mora da ide, ima neke obaveze. A ja sam prestao da čitam novine, ne čitam ih više, samo prelistavam, i bacam pogled na naslove i to bude stvarno bačen pogled. A onda naletim na vest da su u Beogradu gostovali „Derviši plesa“, sledbenici derviškog reda Mevlevija, i piše u novinama da je bilo lepo gledati ih i slušati tu muziku. To je bila lepa vest. Sve drugo, ništa. Žao mi je što to nisam gledao. Mevlana Dželaledin Rumi, učitelj, pesnik i filozof iz 13. veka, lepo je rekao, još onda: „Dođi! Dođi ko god da si, ne mari i ako si nevernik, ne mari i ako si posrnuo hiljadu puta. Dođi! Dođi ko god da si! Jer ovo nisu vrata beznađa, dođi, takav kakav si!“ A to važi sigurno i sada. Sve to. I bude mi baš žao što nisam gledao taj, i baš takav ples.
U Makedonskoj ulici, baš u ulazu jedne zgrade, u 14.10, ljube se mladić i devojka. Čvrsto zagrljeni. Ljube se kao nikada pre, tako izgledaju. Ne ispuštaju jedno drugo iz zagrljaja. Mladićevo lice ne vidim, ali vidim lice te devojke, i dok se ljubi ona žmuri, a kad se ne ljube, gleda u njega, u mladićeve oči. Sad, to je taj trenutak, jedno drugom su sve na ovom svetu. Tako izgledaju. I tako jeste, ali u tom trenutku. Ono dalje, što sledi, biće slično onome što je prethodilo. I zove se život.

Noć je i ne mislim ni na šta posebno. Nema razloga ni da mislim. Ne znam kako se uneti i sav se predati odmaranju. Opuštanju. Nikada to nisam znao. A da
lenjstvujem, da, naravno, to mi je oduvek išlo od ruke. I još u ovo neko vreme, u 23.50, ispod jorgana. Da zurim u plafon. To umem odlično da radim.


19. januar – sreda

Probudim se u 7.50 i pitam te sasvim jasno: koliko si sigurniji kad ti život liči na život nekog drugog? Nekog ko živi kao i ti? Video si to u zatvoru, svi živite isto, svi ste isti, i u početku ti bude teško, ali ti se navikneš pa ti bude lakše, i preživiš jer se navikneš, a navikneš se da bi preživeo, jer si samo tako sigurniji. A kad izađeš, podrazumeva se da je bilo teško, ali tek tad nemaš pojma šta ćeš sa sobom. A onda, video si to i u bolnici, u početku isto teško, i isto se navikneš, isto se vučeš hodnicima, gutaš lekove, piješ čajeve, trpiš bolove, pored tebe su oni koji rade to isto, i ti si siguran, svi ste tu u istom, i bolje vam je kad ste isti, jer kako drugačije. A u sebi misliš: e, ali napolju... I u vojsci, isto. E, ali napolju... A onda, kad izađeš, i napolju isto. Nemaš pojma. Preduzeća, kompanije, firme, kancelarije, radni stolovi, poslovi... Koliko si samo sigurniji kad znaš da živiš i radiš slično kao i onaj neko koji to isto živi i radi baš kao i ti? Teško je bez toga, ali je lepo. Ustani, i skreni, desno, levo, idi negde, šta drugo sad da ti kažem, ovog jutra, idi negde.

Prvo sam stao na noge, klimave noge, atrofiranih mišića. Pa onda napravio par koraka, pa stao, naslonjen na spravu koja je imala male točkove, i koju sam gurao. Pa sam se tako odmarao. Pa sam onda hodao malo više, sa tom spravom. Pa sam počeo da pravim korake bez nje, ali sa štapom. Pa sam onda napravio nekoliko koraka bez štapa. Pa sam se odmarao. Pa sam onda krenuo u šetnje, sa štapom. I šetao sam se. Sve više. Bile su to terapeutske šetnje, i takmičenje sa samim sobom. Pa su se te šetnje pretvorile u obavezu, potrebu, sasvim prirodnu potrebu. U obavljanje toga, u šetanje. I iz te prirodne potrebe, nastala je ljubav. Velika ljubav. Prema šetanju. Ne mogu reći da je to nešto najlepše što postoji. Ali svakako mogu reći, sasvim siguran u to, da je baš to neopisivo lepo. Ne mogu da to ne kažem, baš tako. Neopisivo. Kad šetaš, sa štapom ili bez njega, blizu ili daleko od kuće, ali samo to radiš...
... i u 15.10 došetam do jednog ćoška, i iz jedne ulice skrenem u drugu, i tu se setim da je tu stanovala, a možda još uvek i stanuje, jedna devojka, i čoveče što sam
je voleo, baš tako, mnogo, ili bio zaljubljen, nemam pojma, i čoveče, kako sam je samo zaboravio, i to skroz, i da nisam sad slučajno ušao u ovu njenu ulicu, ko zna kad bih se nje setio. Eto, vidiš kako to ide, kad ideš. Imala je predivne grudi i usta.

13.

Sedeli su uvek jedan pored drugog,
u trpezariji za vreme obeda, na klupi ispred zgrade stacionara,
nisu se razdvajali. Otac i sin.
Sin je bio teško bolestan, preciznije, posledice šloga su učinile da se teško pokreće,
da teško pomera noge i ruke,
i teško je govorio, razgovetno ipak,
ali sporo, i sa pauzama. I teško je gutao hranu, njegov obed je uvek dugo trajao.
Otac se nije razdvajao od njega, hodao je pored svog sina, pomagao mu, i sedeo je s njim. Čak su i spavali u istoj sobi.
Otac je to platio, i dozvolili su mu da bude u istoj sobi, iako je on bio zdrav.
Žilav, mršav čovek, koščatog lica, od nekih pedesetak godina, stalno odeven u istu crnu košulju i iste crne pantalone.
Sin je imao dvadeset i dve godine.
Pozvali su me jedne večeri da im se pridružim na klupi, na kojoj su stalno sedeli.
Nije bilo struje u zgradi stacionara, iznenada je nestala, sve je bilo u mraku,
nije bilo osvetljenja ni napolju, ispred zgrade, pridružio sam im se, seo sam pored njih na tu klupu.
Nisam voleo da sedim sa pacijentima iz stacionara.
Bio sam jedan od njih, i nisam imao potrebu da sedim i da razgovaram o bolestima. Ti razgovori su me ubijali. Dešavalo se da budeš prinuđen i da, iz pristojnosti,
to obaviš, s nekim, u prolazu, ali i to me je ubijalo.
Uglavnom su svi znali sve o tome.
Čovek se razboli, i onda u bolnici, tek u bolnici, kad postane pacijent, tek onda zna sve o tome, to je onda takav život,
jer sve drugo je nešto drugo,
i ne pripada nama, pacijentima, tu.
Ta dvojica, taj otac i njegov sin, nisu bili kao ostali, oni su se mučili, bilo im je teško, i njima se to videlo, nisu to ni krili, takva su im bila i lica,
i reći koje su izgovarali.
Ničeg veselog nije bilo u njihovim rečima,
ni trunke onoga što bi se moglo nazvati vedrinom.
I nisu davali nikakve savete, niti razmenjivali mišljenje o tome, o bolesti. Nisu ni pričali o tome.
Momak me je pitao za jednu fudbalsku utakmicu, da li sam je gledao, i da li znam rezultat.
Gledao sam tu utakmicu, prethodne večeri, televizor se nalazio na mom spratu, i imao sam sreće
da nikoga nije interesovala ta utakmica, nije bilo nikoga osim mene ispred televizora,
i gledao sam tu utakmicu, da, rekao sam mu to, i rekao mu i rezultat, i malo opisao kako je bilo, ko je kako igrao, prepričao sam mu utakmicu
onoliko koliko sam mogao, najbolje što sam umeo, i rekao sam ime igrača koji je dao gol,
i onda sam mu opisao kako je taj igrač to izveo,
bio je to predivan udarac i golman to nije mogao da odbrani, nijedan golman to ne bi odbranio, rekao sam mu.
Momak me je pažljivo slušao, ćutao je i slušao, nije postavljao nikakva pitanja,
samo me je gledao i slušao pažljivo sve što sam mu govorio.
Onda sam i ja zaćutao, završio sam priču, nisam imao ništa više da dodam.
Njegov otac nije ništa govorio.
Ćutali smo sva trojica, na toj klupi, u mraku, ispred zgrade, čekali smo da stigne struja,
da se upale svetla, da proradi lift. Čekali smo.
To je dobar igrač, rekao je taj momak, taj što je dao gol, to je strašan igrač.


20. januar – četvrtak

Kad je oblačno, oblačno je. I mračno je koliko je oblačno, u 14.40. I nema druge. Zato ti budi vedar i spasi sebe, onome kome sunce treba. A vedrina iz mraka i dolazi. Tamo ona i nastaje.

U 18.10 opet prođem pored zgrade na Crvenom krstu i vidim prozor od kupatila, mali prozor, malo kupatilo, mali stan, tu sam nekad živeo. Ali više ne živim tu. I neću više nikada. I kao da nisam ni živeo. A jesam. Pamtim i broj telefona tog stana, ali to je jedino što sam zapamtio a da mi nije mutno. Sve drugo mi je mutno, opet, kad je taj stan u pitanju, i moj život u njemu, opet, i život uopšte, i ta žena koja mi je izdavala taj stan, i opet, sve mi je mutno, i ja to ostavim tako, spustim u sebe, sve to, kao u fasciklu, na kojoj piše: Mulj.

U 21.15 neću da jedem. Ne moram. I ne jedem.
21. januar – petak

Gledam kroz prozor, devet je ujutru, stojim sa rukama na leđima, pravim plan kao vojskovođa. Koji unapred zna da neće da napravi plan, da ne može da ga napravi, jer vojska mu je slaba, ali tako vojskovođe izgledaju u filmovima, pa se i ja namestim tako i gledam u daljinu. Kako je lako unapred izgubiti bitku. I ne govoriš nikome ništa o tome, pošto samo ti znaš, tebi je lako. Ali za minut, dva... Stvari će biti drugačije. Kada bitka počne, stvari su drugačije, čuda postoje.

Danas je rođendan maloj Mini, ćerki Tanje i Vlade, mojim prijateljima, prvi rođendan, prva godina života je prošla. Lepo. Treba da joj kupim poklon, i onda se dogovorim sa nasmejanom prijateljicom iz Italije, da izabere, i da mi pomogne, jer ne znam šta da kupim nekome ko ima jednu godinu, tako da to ispadne kao da smo zajedno kupili, jer sam to ne bih umeo. Kažem joj šta sam video, nabrojim joj neke stvari, i ona kaže: taj pamučni komplet sa pandama, to kupi. I u 12.15 kupim to, i neko cveće i flašu crnog vina i neke čokolade, i da bude dobro toj maloj Mini i porodici. Tako. To su takvi zadaci. I prija mi kad to obavim, pošto sam glup kad je to u pitanju, da to radim i biram, treba mi pomoć, ali kad obavim, budem glup i dalje, ali srećan nekako.

Ej, znaš šta se desilo, oko četiri popodne, pustio ja neku norvešku narodnu muziku, neki ženski glas, plovilo je to kroz mene, nisam to nikad slušao ranije, i počne ta muzika da raspoređuje nešto mirno u mom telu, neki mirni tonovi, prijali su mi, tako sporo, razgalila me ta tišina u toj tihoj muzici, i ja ti zaspim na kratko, ali kad sam se probudio, i dalje se čula ta tiha muzika, ali sad me budila, lagano me budila...


22. januar – subota

Koliko je obuća važna, sada u 11.20 idem i gledam ljude u obuću, u cipele, patike, čizme. Ljudi hodaju, ljudi stoje. Ne moram da ih gledam u oči. I ne gledam ih u lica. Gledam u obuću i to mi je dovoljno. Mogu da prepoznam onu jeftinu i onu skuplju, ali to ne menja stvar. Jedan krupan mladić istovaruje kamion, na parkingu
ispred skladišta nameštaja, u Ustaničkoj ulici. Sa lakoćom nosi jednu ogromnu kartonsku kutiju. Na toj kutiji je slika onoga što je unutra: kuhinjska vitrina. Na licu tog mladića vidim da je teško, to što nosi, lice mu se napelo, ali on to ipak ponese lako. A tu lakoću vidim u njegovim nogama i stopalima, i po obući koju je nosio, gazio je sigurno u sportskim patikama koje je obuo. Radio je svoj posao. Sunce je sijalo. Tako je bilo.

Kupio sam flašicu vode, ožedneo sam, i skrenuo sa prometne ulice, tražio sam mirno mesto, i klupu, i u 11.45 moja nasmejana prijateljica iz Italije mi javlja da ima užasne bolove u kolenu a ima tako puno posla. Nedavno su joj operisali meniskus. Ali mora da radi. I ja počnem da psujem u sebi, a povremeno i pustim glas, ne glasno, ali opsujem, da mogu samo ja da čujem. Uf, čoveče, što baš toliko napora mora da bude ?! I nađem jednu klupu, u šumici između blokova stambenih zgrada, sednem, pijem vodu iz flaše i psujem. Ona se baš muči, pomislim, a ne mogu ništa. Ne postoji način da joj pomognem. Pored mene prođe jedan pas. Pogledali smo jedan drugog nezainteresovano, razmenili smo to, ali mi je ipak, na trenutak, skrenuo misli, obratio sam pažnju na njega. A kad je taj trenutak prošao, zaključio sam da danas i nisam raspoložen za ljude. Jel’ se kaže: „takva mu je narav“, ako neko mnogo psuje?

Ni u 20.15 nisam bio za ljude, ali sam bio za muziku. I jeste da je ljudi sviraju, to što ja slušam, ali kad oni odsviraju, taj ton, tu muziku, to onda ode od njih, i nije više njihovo, i kad to stigne do mene, ta muzika, ona nije moja, ja je samo čujem, i ona ide dalje, i preko tebe, i dalje. Ničija nije, a svemu pripada. A ako ti je dato da je čuješ, pa ti si nagrađen.


23. januar – nedelja

Guram se kroz pijacu, gledam voće, mandarine, u 12.30, probijam se nekako kroz gužvu. U jednom trenutku osetim kako mi zapinje štap, kao da sam se zakačio o nešto. Okrenem se, zastanem i vidim jednog klinca od četiri ili pet godina, uhvatio se jednom rukom za moj štap i hoda zajedno sa mnom. Drugom rukom se drži za ruku jednog čoveka, svog oca verovatno. Klinac me gleda u oči i ne ispušta štap.
Nasmejem se, čoveku sa detetom je bilo neprijatno, ali nasmejao se i on. Dete je uživalo. Onda mu ja prepustim štap, da ga drži u ruci, ali ga onda taj klinac ispusti. I sva trojica se sagnemo po štap.

On je, u stvari, hteo da hodamo zajedno. Bio je spreman za igru, ali zajedno, nije hteo sam. Pošto to nije moglo, rastali smo se. Na kratko, ipak, to dete je uživalo. To tako i biva kad su nerazumevanja u pitanju. A naročito kad je igra u pitanju. A tek život. To uvek tako biva.
Prođem pored jedne lepe devojke i bude me sramota. Onda prođem pored neke razigrane dece i opet me bude sramota. A onda se mimoiđem sa jednim psom, on prođe pored mene baš kao i ja pored njega, i tek tada osetim, da sam ja, u stvari, veseo. I baš takav sednem na jednu klupu, u 13.10, ispružim noge, izvadim iz džepa mandarinu, jedem je, slažem kore, parče po parče, jednu na drugu, i budem veseo, ispružen koliko god mogu, celim telom, ceo i potpuno veseo, u svom telu, koliko god mogu. Bilo me je sramota zbog štapa. To dođe iznenada, i prođe iznenada. Zasmeta mi, ali kad se razveselim na klupi, lepo vidim da ja krivicu prebacujem na njega. A nije taj štap ono što mi smeta. To je dobar, lep štap, koji mi pomaže. Nije mene sramota zbog štapa. Ja ipak znam bar to, zbog čega i zbog koga se stidim.

Noć je i odmaram se ove noći. Tako sam odlučio. Dok se odmaram, onda sam od neke koristi. I dajem sve od sebe da se odmorim. Prepuštam se tome. I svima kojima to stvarno treba, to poželim. Da budu u prilici, da donesu odluku, ukoliko su u mogućnosti, da se odmore jedne noći. Ove, ili neke druge, bilo koje. Ja sam izabrao ovu. Bilo mi je muka od ljudi, od svega, od samoga sebe, to najviše, od sopstvenog lošeg života, i od tuđih loših života, i odlučio sam da to bude ova noć. Nekorisno i ubitačno je biti uporan u lošem življenju života. I sada ležim i mislim bistrije i popravljam svoje namere. Ispravljam ono što se može, ležeći, kao automehaničar, dok gleda i čeprka ispod automobila. Ja ležim i čeprkam i popravljam onaj deo gde su moje namere. Podmazujem to mesto. Da bolje rade. Mirna noć. 20.15. Bonaca. Bonaca. More. More.

14.

Bilo je čudesno ponovo prohodati.
Stati na noge, i prohodati.
Neponovljiv osećaj. Taj prvi korak koji sam stvarno osetio, celim telom,
koliko god se to moglo, u tom trenutku.
U toj šumi.
Baš pored jednog žbuna.
Zapamtio sam ga. Taj zeleni gusti žbun.
Jedna bela papirna maramica je visila na grančici.


Taj prvi korak.
I svaki sledeći je bio svaki sledeći.


I tu je već započinjao neki ritam, neusklađen, ali ipak ritam.

A to...
To je tek bilo lepo.


24. januar – ponedeljak

8.10 je ujutru i moram da jedem nešto. Pijem vodu. I jedem hleb i sir. I onda pijem kafu. I to nije loše. Imam glavobolju.

Krenulo je od tabana. Putuje kroz nerve, širi se celim telom, završava u glavi, i steže ti lobanju. Bol putuje telom. I doputuje do glave. Dalje ne može. I telo se bori, 80 kg tela protiv 80 kg bola. Tu neće biti mnogo dobrih udaraca, ta borba neće biti
zanimljiva za publiku, protivnici su izjednačeni, što ne znači da neće biti udaraca uopšte, biće ih malo i biće precizni.

13.15 je i ipak moram da jedem i jedem kuvani kelj sa krompirom, i to je prava sreća imati baš sada to jelo. I pojedem čak i jednu pomorandžu posle toga. Imam glavobolju. Onu istu što je došla iz tabana. To je taj put bola. On putuje tim putem, tabani-glava-tabani-glava. Pijem vodu. Pijem i čekam i uđem u bol i učim se da budem strpljiviji u bolu. Voda je idealno piće za takvo raspoloženje, jer sve odnese. A još i prima. A i nosi sa sobom.

20.50 je uveče i sad već mogu da kažem da sam proveo ceo dan u krevetu. Gladan sam. I jedem hleb i margarin i so i beli luk, i pijem čaj od nane. I popijem i lekove. Mogu samo da ležim. Bolovi nisu lepe stvari. Bolovi su samo deo života. Bolovi su samo bolovi. San nije samo san. Jer kad je san jači od bola, imaš razloga da budeš srećan, jer često nije tako. Ali, san nije samo san, jer je ipak jači od bola. I posle celog dana u krevetu, ipak snovi. Ljuljaju.


25. januar – utorak

Sneg. Pada sneg. Gledam ga. Danas je dan zakazan za pregled kod doktora. Posle ćemo da mislimo na to, sad nećemo da mislimo. Sad je 10.15 i sad pada sneg. I slušam muziku. Bol je slabiji nego juče, mnogo slabiji, telo je izgleda bilo jače. Snovi su bili jači. Ali, bol će se vratiti, sigurno. I telo to zna, kao što zna da će bol udariti na neko drugo mesto, pokušaće da iznenadi. Bolje takav. Bolje samo bol. Sneg pada, krošnje su bele, trotoari takođe. Hladnije je nego juče. Nema radosti u ovom snegu. Nema, što se mene tiče. Sneg je samo sneg. A na ulici je bljuzga. I odoh napolje da bljuzgam. Bio sam zauzet bolovima, nisam video ljude, nisam osetio vazduh i napravio prostor za bolove, da se razgale. I odoh da bljuzgam malo.

Tačno u 13.55 uđem u bolnicu, u toaletu se pomokrim i istresem nos, popnem se na drugi sprat i javim se doktorki da sam stigao. Sednem na klupu u hodniku i čekam da me ona pozove. Gledam u pod. Sedim i premeštam štap iz ruke u ruku, i doktorka Kačar me pozove da uđem u njenu sobu. Poslednji put kad sam je video,
nije bila ovako ozbiljna. Možda je umorna, pomislih, njen posao nije lak, koliko pacijenata dnevno, koliko pregleda i hitnih slučajeva, neurologija, ja o tome nemam pojma, ali nije to lak posao, iako kad izađeš na ulicu, ne postoji osoba koja ti neće dati neki savet. Taj njen posao je zbog toga još teži. Uđem kod nje u ordinaciju, smestim se i kontrola počne. Uz razgovor, naravno, ona obavlja preglede. I onda kontrola i ispitivanja, traju, merenja, cimanja, pipanja, istezanja, čekanja, sati i sati, traje, traje, traje...

Kakvo tmurno nebo, otopljeni sneg pretvara se u blato, baruštine uz trotoar, šište točkovi automobila, sneg i dalje pada, i hladno je, ali ne dovoljno da bi se sneg zadržao na asvaltu. Kakvi tmurni koraci kojima koračam po bljuzgi. Kako mi bljuzgav mozak upija samo to, samo tu bljuzgu i bljuzgave korake. Kako samo ne volim da hodam sa bljuzgom u mozgu. Doktorka je rekla svoje. Neki nervi su uništeni u kolenima, i odatle, pa do tabana, mrtvi su, ali možda neki drugi preuzmu na sebe više posla, možda se naprave i novi, možda se pojave. Snaga u mišićima nogu se povratila, i može još da se napreduje, hodanjem naravno, pojačala mi je lekove za poboljšanje onih nerava koji su još u životu, pojačala mi je i vitamine, doktorka je rekla da je mnogo bolje nego što su očekivali, mnogo bolje, ali alkohol je odradio svoje, ubio je te neke nerve, ali ne sve, navići ću se, treba biti uporan.
„Znači fudbal ostaje samo u snovima?“ pitao sam. „Pa to ne mogu da ti kažem, to ne mogu da znam, nisi trebao toliko da piješ“, rekla je, „a i ne živiš od toga, nije ti to posao, sve drugo ćeš moći da radiš“, dodala je. Hodao sam Resavskom ulicom, još više mokrom i još više blatnjavom, u život bez lopte, bez trčanja, bez skakanja. Život bez driblinga, o, jebemtisunce, život bez fuce i bez driblinga, uf, teško mi je to palo. Ali, šta sad, ima valjda nekih driblinga i bez lopte, ima ga valjda i u hodanju, ili u plivanju, ima ga u razmišljanju, ima ga i u pisanju, treba to da se otkriva, a ako ne otkrijem, onda ga nema, onda za mene nema driblinga više nigde. Ali to je nemoguće, pun je život driblinga, sigurno je tako. I u 17.30 shvatim da ovoliko nisam hodao od kada sam se razboleo. Od bolnice, do Karađorđevog parka, pa preko Slavije, do Knez Mihajlove ulice, i dalje, pa niz dorćolsku padinu, do kafića, da popijem koka-kolu sa ledom. Nisam više osećao noge, ali ni noge više nisu osećale mene, zaboravili smo se, zaneli se, ja sam onaj koji je kriv za naše zajedničko stanje. Ne, nisu noge, već ja. Bljuzga u mozgu. Ćuti i trpi. Tmuran pa vedar. Takav je čovek. Takav je život. Takvo je, uostalom, i nebo.
26. januar – sreda

Sneg je napadao tokom noći. Nebo je belo. Krovovi su beli. Dimnjaci se puše. Sad su vidljivije one tamne oronule fasade kuća i zgrada. Sad su i krošnje drveća vidljivije crne od grana, bele zbog snega. Jutro bez boja, samo valer od bele preko sive pa do crne. Nigde nijedne boje. Sve je pod snegom. U 7.50 ujutru od beline neba ništa ne može da promakne, nijedna ptica. Svaka se vidi kad proleti. Koja god da je. Čak i jedan galeb koji je upravo preleteo, iako nema reke u blizini, taj rečni galeb se lepo video, leteo je preko ovog brdovitog naselja, i skratio put od jedne reke do druge, od Dunava, preko gradskih zgrada, do Save. U toj belini neba, čak mu se i kljun video.

Preturam po torbi u kojoj su stvari koje sam pre par meseci pronašao u podrumu jednog prijatelja, tu su završile posle selidbe. To je poslednja torba, nisam je ni otvarao. Nalazim neke stvari na koje sam potpuno zaboravio, neke sveske, knjige, koverte, figuru-igračku izudaranog boksera koju mi je davno poklonila moja sestra, uz zavitlavanje, jer sam joj tako i izgledao, nakon što sam jednom bio dobro izudaran, negde je pronašla tu figuricu, i stavila mi to na policu, i uz to, pronašao sam i neka pisma, razglednice i fotografije koje mi je slala Džo Andres, moja prijateljica iz Njujorka, neke zajedničke fotografije iz Italije i iz Budimpešte, onda neke fotografije iz detinjstva, retke, nemam mnogo tih fotografija, i pronašao sam jednu sa Korčule, kako stojim na stenama, kraj mora, blizu kuće mojih rođaka, to je moj otac fotografisao, golo trogodišnje dete sa belom kapom na glavi, i dok sam je gledao, prisećao sam se raznih stvari, mnogo toga lepog, sa Korčule, ničeg ružnog nije ni bilo, moje braće Vlade i Voje, teče Lea i tetka Bube, prijatelja Igora, Vere, Siniše, Matka, Lina, malog Jakše, debele Alenke, Ota, gazda Andrije kod kojeg sam kelnerisao preko leta, u njegovoj konobi, i zarađivao dosta novca. Ničeg ružnog nisam mogao da se setim. A najviše bi mi sada prijalo ono vozikanje čamcem sa mojim bratom Vladom, i sa kanisterom punim bevande, pola vino-pola voda, i to pijuckanje preko dana, na suncu, i ljuljanje čamca po maestralu, i onda skok u more, blago pomućenog mozga od te bevande, i to ronjenje, baš takvo, i okretanje u vodi, kroz vodu, sve dublje, i more u nozdrvama. U ovom trenutku, u 12.20, ovog januara, baš teško opisivo podsećanje.


U 20.15 ulazim u Dom omladine da se ugrejem, odradio sam hodanje, i u ulazu, jedna žena opaljuje šamar devojčici koja u rukama drži buket sa ružama, i vikne: „Opet ništa nisi zaradila!“ i opsuje je. Devojčica stoji mirna i poslušna, već naviknuta na to, verovatno. I stoji mimo i gleda u noge te žene koja je udara. I tako trpi.


27. januar – četvrtak

Sneg pada neprekidno, u 8.45, ovo je treći dan kako pada, i gledam taj, sada već debeli sloj na jednoj poljani, i setim se jedne fotografije: na ovakvom, belom, snegu, ležao je, mrtav, Robert Valzer, 25. decembra 1956. godine. Video sam tu fotografiju jednom. Umro je tokom jedne od svojih šetnji. Kako je on samo pisao lepo o tome! A i voleo je šetnje, i umeo je, i znao je sve o tome. Kao i Henri Dejvid Toro. Kao i Miroslav Mandić. Kao i Martin Hajdeger. Kao i još mnogi, mnogi, meni nepoznati.

U 10.50 odem da ugazim jednom nogom u debeli sneg. A onda ipak ugazim i drugom nogom, i naravno, štapom napravim i treću rupu na toj beloj poljani. I vratim se kući.

Prikovan sam za krevet, uhvatio se led napolju, i vrti mi se u glavi dok ležim, od lekova, valjda, ili od Četa Bejkera, dok pevuši, jedva, tiho, ali pevuši, taj bezubi majstor, kojeg su donosili na binu, i nakon svirke ga iznosili sa nje. U 18.20 mislim na njega dok slušam njegov glas, i zvuk njegove trube. „Onaj ko mirno sedi kod kuće možda je veća lutalica od svih“, napisao je Henri Dejvid Toro. „Ja sam poslušan čovek, ukoliko ti poverujem“, pomislih to, neskromno, u sebi. Ali tu me preuzme Čet Bejker i odvede sa sobom kao ženu koja ga je čekala celoga života.

15.

Imao sam jaku želju da zapalim cigaretu.
Bilo je negde oko devet prepodne, obavio sam sve što je trebalo, u stacionaru, doručak, injekcija, lekovi, vežbe, hodanje, a onda,
imao sam tako jaku želju da zapalim cigaretu, bez nekog većeg razloga, uostalom,
prošlo je već dosta vremena kako sam prestao da pušim.
Nisam nikada ni bio strastven pušač, i ta želja je zaista došla iznenada.
Ali tako je bilo.
Najbliža prodavnica se nalazila van stacionarskog kruga, trebalo je preći i jedan prilično prometan put,
na još uvek nesigurnim nogama, sa štapom, ali nisam imao dileme.
Otišao sam i kupio paklu cigareta i upaljač. Umorio sam se. I bio uplašen. Dok sam hodao.
Noge su mi klecale. Nisu bile stabilne.
U stvari, najviše od svega, bio sam uplašen.
I vratio sam se nazad, dohodao sam, spustio se do bašte hotelskog restorana,
poručio kafu, bio srećan, zapalio sam cigaretu.
Bio sam srećan. I zadovoljan.
I pomislih:
zašto nisam kupio bar još jednu paklu cigareta?
Zašto?
Nemam pojma, nisam stvarno to znao.
Nisam ni razmišljao o tome kad sam krenuo u prodavnicu.
Samo jedna cigareta, samo jedna pakla i upaljač,
to je bilo sve što sam želeo,
da odem tamo i da je kupim, samo to.
Što sam i učinio.
I da, da popijem kafu uz tu cigaretu. To je zaista bilo sve što sam želeo.


28. januar – petak

Uhvatio se led na trotoaru, u 12.40, klizavo je, ali ne mogu da se kližem, ne mogu da se opustim i da napravim par koraka i malo otkližem. Nema više toga. Stajem svakim stopalom, čvrsto zgazim, koliko mogu, sav ukočen, prolazim pored cvećare, i iz te radnje posmatra me jedna devojka, prodavačica. E, pomislih, još mi samo gledalac treba. I sa tog zaleđenog dela, ukoračim u sneg, dubok do članaka. Tu nije klizavo. Tu sam sigurniji. Tu mi ni štap ne treba. I nosim ga u ruci, ne potpomažem se njim. Nemam više nikakav osećaj prema štapu, ni stid, ni kao nešto čime mogu da se zanimam u hodu, sada ga nosim kao bilo šta drugo. Kao kapu, kao novčanik, kao cipele. U stvari, kao kapu i novčanik. Da, jer ipak, cipele su posebna priča. Ali, ja sada bolje hodam, ja sada to vidim.

U 17.50 prolazim pored uličnog prodavca novina na Trgu Republike, zastanem, gledam naslovne strane. Koliko časopisa. Koliko naslova. Koliko hartije na neke vesti i izjave. Kakve gluposti samo u naslovima, a onda još i tekstovi o tome, i u svemu tome, u tom šarenilu, naslovnih strana, izjava, fotografija, izbije samo ona jedna stvar, uvek tako očigledna, vidljiva: govno je uvek golo. Nikad ga ne možeš sakriti. Čak i kad ga prekriješ listom hartije, ili pustiš vodu, znaš to, uvek znaš da je u pitanju bilo govno. Uvek to znaš.

U 23.30 nasmejana prijateljica iz Italije mi javlja da jede marmeladu od kestena, i ne može da se zaustavi, i ipak se trudi, ali ne veruje da će joj uspeti, moraće ipak da pojede ćelu teglu.
29. januar – subota

Sneg napolju. Soba. Ja unutra. U sobi. Pored ostalih stvari. Stolica. Ja na stolici. Mali sto. Ja za stolom. 9.30 je. Naliv-pero.

Ja ga držim. Hartija. Moja desna šaka na njoj. Vrh naliv-pera. Ispušta mastilo. Ja u mastilu. I onda, samim tim, slova, i samim tim i reči. I eto mene. Tu.

U 18.30 vrtoglavica, loša hrana, loš život, umor, bol u stomaku, mučnina, bol u nogama, bol u glavi, otrovi, pun sam ih. Onda se prisetim bolnice i stacionara, koliko znojenja, grčeva, kriza, bolova, povraćanja, koliko muke da se telo oslobodi toga, koliko truda u telu, i koliko borbe, a da te niko nije ništa ni pitao, jer tu nikakvih pitanja i nema. I sada opet, od ko zna čega. Otrovi su svuda, ili skoro svuda. Od ko zna kada. I ono što sam naučio, da, naučio sam: ne čekaj da to prođe, nego ti prođi kroz to! Ti, pogledaj to, i uđi slobodno, i takav, kakav god da si, prođi kroz to, kako god da to izgleda, samo uđi i hodaj kroz to! I izlaz je tu! Ne čekaj ga, videćeš ga! Tu je!

U 20.45 povraćanje i već znam da će ga biti još, osećam to dok povraćam. Imam iskustva s tim. Iskusan sam „povraćaroš“, ako se to tako kaže. Stopala su mi hladna. Telo je predivno, koliko ono samo nema veze sa svim onim što sam mu činio. I vidim: biće ovo burna noć.


30. januar – nedelja

Soba. Krevet. Časovnik, 10.20. Bila je burna noć. Mnogo znoja. Ne ustajem.

Soba. Knjiga. Robert Valzer. Ne čitam. Knjiga leži pored mene, ja ležim pored nje. Ne čitam je. Časovnik, 15.40. Ne ustajem.

Soba. Časovnik. Ručni, ronilački, navodno, sa kojim se, navodno, može do 100 metara dubine, i ne propušta vodu, navodno. Buljim u njega. Ceo dan buljim
u njega. 23.20 je i ustajao sam samo kad sam morao tokom celog dana. To su oni trenuci kad sam morao. A sad bih tako želeo da ne moram do ujutru ni zbog čega da ustajem. Samo da nema tih trenutaka. To je sve što želim.


31. januar – ponedeljak

Soba. 8.30. Stolica. Sedim. Tišina. Ništa ne radim. Ništa. To sam ti ja sada ceo. To je sada i moj život, sada. Ništa. Samo gledam. I takav, život je to ipak, i takav život je važan.

U 12.40 javlja mi se pristojni prijatelj da mi kaže da sedi u Smederevu i da čita novine i onda mi diktira naslove iz novina. Morao je da odveze nekog od svojih šefova, to mu je posao, i sad čita novine pošto ima pauzu. Dosadno mu je. Dosadno je i meni. I on mi čita naslove iz novina i ubijamo vreme. On u Smederevu, ja u Beogradu, naslovi su valjda isti, i tamo i ovde, ali njemu i meni su isti, u svakom slučaju.

Soba. Stolica. Ne sedim. Tišina. Ležim. Gledam u stolicu. Pa onda gledam u druge stvari. Gledam kvaku na vratima sobe. Ništa. Gledam pantalone prebačene preko naslona stolice. Ništa. Fudbalska lopta. Ništa. Štap. Putna torba. I ništa i sve. Biće bolje, kažu sve te stvari koje gledam, biće bolje. I ja mislim to isto. To ne kažem, ali mislim. Jebeš krize. I opa, pomerio se penis, i brzo pogledam na sat,
22.10. Biće bolje, kaže sat. Biće bolje, videćeš, šapne penis.

16.

Imao sam dve knjige, uz sebe,
zbog nečeg sam morao da imam te knjige, uz sebe, čitao sam ih napolju, u šumi. Jednu, pa drugu.
Nisam mogao da čitam u krevetu, u sobi.
Niko mi nije smetao, niko posebno,
nije bilo ni galame kad zatvoriš vrata,
niti je neko od trojice bolesnika sa kojima sam delio sobu bio glasan, ili dosadan, uglavnom bi i oni ležali,
dremali, čitali novine, gledali u zid,
ali taj mir, u tom prostoru, to je bilo baš ono što se naziva
mrtvom tišinom.
To me je činilo nervoznim, nisam mogao da čitam. Mogao sam samo da ležim i da čekam trenutak kad sam siguran da ću uskoro zaspati,
i da se okrenem ka zidu.
Ništa drugo nisam mogao da činim u toj sobi.
Zbog toga se i nisam zadržavao u njoj, samo bih odspavao, ništa više od toga.
Zato je napolju sve predstavljalo radost, sve, drveće, trava, lišće, veverice, i kuće u daljini,
i buka motornih vozila, i bilo ko koga bih sreo, njegovo lice, odeća, pokreti, sve,
sve što sam mogao da vidim, ili da čujem, sve što sam mogao uopšte,
samo da nije u toj bolničkoj sobi. Ili u bilo kojoj.
I najviše od svega, voleo sam da gledam u paučinu koju je pauk ispleo u žbunu pored klupe
na kojoj sam voleo da sedim, ili da se protežem, paučinu koju bi sunce obasjavalo i još više činilo vidljivom,
i pauka, koji bi i tada ostajao nevidljiv, i strpljiv, osim kada bi se neka mušica uplela u te niti,
i on bi se tada pojavio, odnekud bi se stvorio, i odradio svoj posao.
A to sam video samo jednom.
Muva se uplela.
On joj je prišao i dovršio njen život.
Bilo je čudesno.


1. februar – utorak

Pre osam godina, na današnji dan, umrla je moja sestra Ivana. Umrlo je puno od mene tada. I prošlo je samo osam godina. Tada je bio sunčan dan. I prilično toplo, nije bilo snega, bilo je suvo, bez vetra. Nije bilo ničeg. Ni danas nema ničeg. Samo sneg. U 9.15 samo pogledam kroz prozor, i vidim da me ne zanima ništa od onog što mogu da vidim.

U 13.30 jedem pirinač sa povrćem. I jedem pomorandže. I prsti mi mirišu na koru koju ljuštim kažiprstom. Danas je takav dan.

Noć je, pijem čaj od nane, i pušim cigaretu. I tresem dim, to je sve što činim, tresem taj pepeo popušenog duvana. I samo mislim na svoju sestru. Čak i kad nešto uradim, to uradim s njom. Čak i kad tresem taj pepeo. Nekad smo krišom pušili na prozoru, zajedno. Da ne znaju otac i majka. Ona je neko vreme pušila, ali retko, povremeno bi zapalila cigaretu, ja sam propušio. Ona bi se stidela svega što bi radila krišom, ja nisam. Ona je uživala sa stidom, ja sam uživao što je krišom. Zato smo se tako i slagali.


2. februar – sreda

Čitam Karla Jaspersa. „Samo u ‘graničnim okolnostima’ – bolestima, dugovima ili smrti – čovek se trgne iz svog ‘sna’. Kad se nađe u takvim okolnostima, on ima osećaj da je ušao u krizu postojanja: počinje da se plaši Ničega i tek tada počinje da iz dubljih izvora crpe smisao svoga postojanja. Razum tu ne može da pomogne, zato što nije u stanju da prenese celovit pogled na stvari – ‘sveobuhvatnost’... Potrebni su ‘filozofija’ i opštenje... Samo ‘drugi’ može nekoga da dovede do spoznaje da je egzistencija nešto više, a ne samo golo ‘postojanje’... ‘Transcendencija’ koja nadilazi sve ljude... Samo ona ukazuje na put kojim se može
prodreti do ‘egzistencijalnog skoka’ i ‘egzistencijalnog prosvetljenja’...“ Tačno
11.15 je i čitam „Zabavnik“ mojih sestrića, i u njemu tekst o Karlu Jaspersu. Pre tog teksta nalazi se strip „Garfild“, a posle Jaspersa, strip „Tintin“. Znači da ima baš sve što treba u tom časopisu. Ako ne sve, onda barem dovoljno, zajedno dobro čitanje.

U 17.10 krećem. Idem iz kuće, da idem od kuće, da budem napolju, van kuće, ali, u stvari, idem da bih išao.

Hodam i gledam kako mi se stopala kližu, i ako se stopala okliznu, ja ću ceo da padnem. Gledam u stopala, i gledam ispred stopala, i biram gde će stopala da zgaze, a ako ne zgaze gde i kako treba, ja sam kriv, i padam. 17.45 je tačno i stignem tamo gde sam krenuo. Ispred aparata za kokice, kod Filozofskog fakulteta. Tu me čeka pristojni prijatelj. I kasnim petnaest minuta. Ali ne ja, nego stopala. I onda mu se pridružim, i jedem kokice u hodu. Ali ne stopala, nego ja.


3. februar – četvrtak

Kao prvo: u 15.30 sam se spuštao niz trotoar Ustaničke ulice i čuo kako neko svira iz automobila, ali sam bio zagledan u sneg pred sobom i nisam se osvrtao, a taj što je svirao bio je uporan, i na kraju je zaustavio automobil uz ivičnjak, i otvorio vrata, provirio glavom i viknuo moje ime. Tu sam se ukopao u mestu, učvrstio se u snegu i okrenuo: moj drugar Toške. Ušao sam u automobil.

Kao drugo: u 15.45 završio sam svoju priču Tošketu, odgovarao na sva ona pitanja o zdravlju, bolesti, nogama, kako se desilo, šta je bilo, sve kako ide. Navikao sam se, ali sam se uvežbao da sve ukratko ispričam, brzo i jasno, dovoljno da Toške kaže: „E jebem ti život“, i da me više ništa ne pita o tome. Samo smo se vozili ka gradu.

Kao treće: u 15.50 Toške je započeo svoju priču. O ženi, o braku, o ženinom ocu, o poslu kojim se trenutno bavi. O ženi: „Nervira me, ne mogu da je gledam.“
O braku: „Zajebao sam se.“ O ženinom ocu: „Sledeći put kad mi bude nešto prisrao, otkinuću mu glavu.“ O poslu kojim se trenutno bavi: „Ma sve pare koje sam imao, uložio sam u tu radnju, i ne ide, narod nema novca, a imam dobre stvari, dođi ako ti nešto treba, nemam pojma šta ću da radim, ne ide...“ Toške ima neku prodavnicu rublja, ženskog i muškog. Izašao sam iz automobila kod hotela
„Metropol“, pozdravili smo se, dogovorili da se čujemo telefonom. Nije bio zadovoljan taj moj drugar Toške. Ne ide mu. Poznajemo se skoro deset godina. Dobar tip, ali nikad mu nije išlo. Tako je uvek govorio. Vozio je dobar automobil. Eto. Nije stvar u automobilu. Ne znam ni ja u čemu je stvar. Teško je biti zadovoljan. Iskreno, to je jako teško. Vrabac na krovu automobila. Gleda oko sebe. To sam prvo video kad sam se rastao od prijatelja.


4. februar – petak

U 16.45 sam se našao u Skadarskoj ulici. Morao sam tu da budem u to vreme. Neki tip me tu sačekao, po dogovoru, ne poznajemo se, moj štap je bio znak prepoznavanja, da mi donese moj ranac sa jaknom u njemu, dve stvari koje su ostale kod jednog prijatelja, kojeg više ne viđam. Nisam to rekao tom tipu, ali u toj ulici, samo kod ćoška sa Siminom ulicom, tu sam se rodio, i tu, u tom delu, tu sam prohodao, napravio prve korake u svom životu. Tu smo tada stanovali, moja porodica. U malom stanu, tu sam prohodao, sad sam u nekoj sličnoj situaciji. Jedino što ne mogu tačno da se setim one situacije, onda. Tada su se verovatno drugi više radovali od mene, to je njima „velikima“ bilo zanimljivije da gledaju, meni „malom“ nemam pojma kako je bilo. Ali, sad se radujem ja. I gledam i radujem se. Sad sam i veliki i mali. Sad je lako.

U 17.15 se opet sretnem sa mojim pristojnim prijateljem, i on opet nosi veliku kesu sa kokicama, i onda opet jedemo iz nje, i gledamo izloge prodavnica i gledamo prodavačice u tim prodavnicama, i onda pojedemo kokice iz te velike kese, i onda kupimo onu srednju kesu sa kokicama, mom pristojnom prijatelju je hladno na rukama i neće više da jede, i navlači rukavice, i onda mu ja dam štap da ga nosi, tako da ja mogu lakše da jedem, i onda kroz izlog jedne prodavnice sa ženskim cipelama i šeširima vidimo prelepu mladu devojku, ali baš prelepu, i on meni vrati
štap, i uđe unutra, i kao razgleda ženske cipele i šešire, i ja kroz izlog vidim da o nečem razgovara sa tom lepom devojkom, i ja stojim na ulici i jedem kokice i gledam, i čekam, i onda on izađe iz te prodavnice, i ćuti, i ja ga pitam: „Šta si joj je rekao kad si ušao?“, i on mi odgovori: „Da mi treba nešto za ćerku.“

U 21.45 prelazim Ustaničku ulicu, idem ka svojoj zgradi, neka četvorica se nešto dogovaraju. Tipovi. Mangupi. Sumnjivi. Sumnjivo stoje na trotoaru. Mladi su, možda blizu dvadeset godina, otprilike, sva četvorica sa rukama u džepovima, cupkaju, nervozni, zbog hladnoće, ili prosto nervozni zbog nervoze. To može, to postoji. Znam to. To je moja raskrsnica. Mogu da ih prepoznam. Osvrću se naokolo. Nešto dogovaraju. Biće nešto, pomislih dok sam prolazio pored njih. To nešto što dogovaraju, to će biti. Tako mi izgleda. Sumnjivo. Jednostavno.

17.

Dva sina imam, kaže moj drugar iz sobe, dva sina;
jedan je težak pijanac, i njegova žena isto, teški pijanci, sve potroše, sve na piće, ništa nemaju, ništa,
kaže moj drugar iz sobe, a drugi sin, ni on ništa, ali on je čudan, bolestan, problemi sa glavom, mozak, nemoćan, kaže moj drugar iz sobe i to tada
sve teže izgovara, to za drugog sina, ali izgovara, teško mu, i kaže, da, jeste, lud je, bolesna glava, duševni bolesnik,
ali miran, miran je, samo leži, ćuti i leži,
a mlad je, i teško mu je, vidi stvari, sve oko sebe, vidi i ništa, ne može, samo leži,
to priča taj moj drugar iz sobe, i kaže takav je život.
Posle traži od mene telefon, potrošio je novac, zvala ga je žena, ali ne može da je zove, nema novca,
a nešto se desilo,
i ja mu dam telefon, i on zove ženu,
i priča s njom, i sluša je dok mu ona nešto priča, i on samo klima glavom, i završi razgovor, isključi telefon i vrati mi ga, i ćuti,
a onda kaže: umro mi kum, sad mi žena rekla, kum mi je umro, dolaze po mene u petak,
u subotu je sahrana, a njega, mog kuma, ostavila je žena i otišla sa drugim,
a on se tad i razboleo, i sad je umro, zbog nje je umro, moj kum,
kaže mi moj drugar iz sobe, i kaže takav je život.
Umro je zbog žene, dodao je.
I ućutao.


5. februar – subota

U 10.30 došao je Filip kod mene da uzme onaj moj stari kompjuter koji se pokvario pre tri godine, kojem je nešto izgorelo unutra ali smo pomislili da možda nešto može da se iskoristi, pošto se i njegov sada pokvario, a potreban mu je za posao. A Filip je umoran, videlo mu se na licu, rekao mi je da se probudio oko četiri ujutru da zagreje mleko za svoju malu bebu Saru, ali da se ona prvo probudila, pa je malo pogledala oko sebe, pa se predomislila, pa je opet zaspala, tako da je on morao da čeka i onda je zaspao u šest, pa se probudio u sedam i petnaest, pošto se i ona probudila. Tako da je umoran. I doneo mi je tri prava kubanska puritosa, tri cigarilosa, „Fabrica de Tabacos – H. Upmann, Habana“. Onda smo sedeli i pričali, rekao mi je: „Znaš šta, uvek me nerviralo kad ljudi nešto lupetaju u vezi beba, imitiraju ih, hvale ih, krevelje se, znaju matematiku sa dva meseca, ali ova moja se juče nasmejala, ej, stvarno, nasmejala se, video sam, i bilo mi super.“
U 12.15 čistim šargarepu posle dužeg vremena. Lep posao. Izvađena je iz zemlje, uzmeš nož, očistiš je, jednu po jednu, i staviš ih u vodu. I onda možeš da ih jedeš, možeš odmah, a možeš s njima šta god hoćeš.

U 14.30 jedem šargarepu. Lepa je za jelo. Pa onda jedem banane. Uf, što volim te banane, to je neverovatno. Kako tako da ima nešto što ima baš takav ukus, a raste, i tamo neko to ubere i onda ti jedeš baš to što ima taj ukus koji ti se toliko sviđa? Kako to? Ili pomorandže? Kako to? Ili masline? Sve izvlače iz zemlje i sunca, i daju ti sve to. Kako to?


6. februar – nedelja

Minus deset je napolju, ali nema vetra i sunčano je, i zaista ovo može biti dan kada će se nešto desiti. U 9.15 pijem kafu na terasi. Stavio sam kapu i obukao topao džemper. Šta je to što bih želeo da se dogodi? O tome sam razmišljao. Nisam imao nekih posebnih želja. Bio sam otvoren. Prema sebi. I to me je, valjda, još više otvaralo za nešto, ili bilo šta, van mene. Sve ono što nije u mojoj moći. Nije bilo nikoga, ali nisam bio usamljen. Muzika mi se nije slušala. Ništa mi se nije čitalo. Bio sam kao mirno jezero. Napravio sam kafu baš po svom ukusu.

Izašao sam iz kuće u 12.10 i pomislio da se odmah vratim, zastao sam, promrdao noge, i nastavio da hodam. I hodao sam sa namerom da se vratim, ali išlo je, to je tada tako išlo, i ja stignem, daleko od kuće. A tamo, u skoro pustoj glavnoj Ulici kralja Milana, policija juri i hapsi prodavce „piratskih“ filmova i muzičkih diskova. Racija. Ljudi trče sa koferima pod pazuhom. Ima ih mnogo. Policajci ne trče za njima, pohvatali su nekolicinu, legitimišu ih, oduzimaju kofere i kutije sa diskovima, neke sprovode u dve parkirane marice. Jedna žena drži za ruku devojčicu i kaže: „Vidi šta im rade!“ Devojčica gleda sve to. Ko je sad tu ko? Ko šta tu kome radi? I zašto? Devojčica ima belu vunenu kapu na glavi, i posmatra ceo svet. Rano je da se donose zaključci, pomislih. Taj njen pogled, to je u stvari pravi pogled. Taj njen pogled, to je u stvari zaključak.
U 19.00 zapalim na prozoru jedan kubanski puritos. Ooooo, šta je dima nad mojom glavom! Belog, gustog, duvanskog dima, koji lepo miriše, iako ga reže hladan vazduh. Malo mi se zavrti u glavi, ali... Ukus! Osetim ga u pljuvački koju gutam, taj ukus duvana. Nisam veliki uživalac cigara, ali u ovom trenutku, eto, bio sam baš to. I ne moram više nikad. Ooooo, al’ je dobro!


7. februar – ponedeljak

U parku „Manjež“ u 16.30 posmatram jednog mladića kako ide od drveta do drveta; dodirne stablo, progovori nešto za sebe, ili popriča sam sa sobom, i produži dalje. Onda stigne do malog spomenika u parku, do izlivene biste nekog muškarca, dodirne je, i produži. U hodu se povremeno sagne, ili čučne, vrhovima prstiju dodirne sneg, izgovori neke reči, poskoči u mestu, i nastavi da hoda. Zaustavi se kod jednog žbuna, i tu stoji, gleda u svoje šake, posmatra ih, i kao da nešto prevrće prstima, i govori sve vreme, nešto za sebe, tiho, i onda ostane tu da stoji. Jedna starija žena, sve to vreme, sa rukama u džepovima kaputa, stoji sa strane i čeka ga. Onda ga pozove, nazove ga imenom, i on ode do nje. I zajedno napuste park.

Tačno u 18.05 primećujem i zaključujem jednu stvar: već sam puna dva sata napolju a nisam video nijednog vrabca. Skoro da sam sasvim siguran u to, nigde ih nema, sklonili se od hladnoće. Toliko su mali, a kad ih nema, toliko ih puno nema.

U 23.10: teška noć. Ne vidim nekog posebnog razloga za to, ali nema dileme, ovo je teška noć. Napolju je hladno, u sobi je toplo. Tu je sve u redu. Ali, teško je. Teške noći su biber života. Začin bez kojeg možeš da pojedeš čorbu, ali i začin koji ide u čorbu. I zato su teške noći biber života.


8. februar – utorak

Tačno u 9.15 spopadnu me sumnje u sopstveni život, i spustim roletnu, previše mi je sunca u sobi, onda ipak malo podignem, da ima barem nešto svetlosti, malo
manje mraka, i onda shvatim da je toplije kad je sunce u sobi, onda pustim tako kako je, i da vidimo šta ćemo sa onim besmislom, a onda dignem roletnu i pljunem kroz prozor, ali daleko, u žbunje, pa spustim roletnu, a besmisao stoji, a ja pomislim: „Ma neka te tu, budi tu, trebaćeš mi, trebao si mi oduvek.“ I samo da mi ne stoji na putu, to pomislim. A zato mi i treba.

U 15.30 prođem pored kioska za brzu hranu, pljeskavice i te stvari, i tu radi jedan drugar, i on proviri kroz mali prozor i vikne: „Kako je, jel’ ide?“ I ja mu odgovorim: „Ide. Kako si ti?“ I on vikne, ali još glasnije: „Imam grip!!“ I neki ljudi se okrenu na trotoaru.

U 22.50 tražim jednu knjigu, jednu od onih koju sam, sada već sigurno, izgubio kad sam se selio, ali ponovo je tražim, po ne znam koji put, nadajući se da je možda ipak tu negde, po ko zna koji put i to, i onda nađem jednu knjigu na koju sam potpuno zaboravio, knjigu Nenada Burgića, na kojeg sam takođe potpuno zaboravio, tog čoveka kojeg sam davno upoznao, jednom, i koji mi je tada i poklonio tu svoju knjigu, malu, belu knjigu, haiku pesama. Nisam ga dobro poznavao, mislim da sam ga video još dva ili tri puta u životu, a onda sam čuo da je pronađen mrtav, pored reke, voda ga je izbacila na obalu. Bilo je to pre više godina, ne sećam se tačno koliko, ubio se, tako mi je bilo rečeno. Knjiga se zove
„Zatvorena knjiga“. Dok je ne otvoriš. A kad je otvoriš, na prvoj beloj stranici je naslov „Otvorena knjiga“. I na tridesetoj stranici piše:
„mačka se proteže do kraja
svake dlake.“
Pročitam to i zatvorim, tu otvorenu knjigu, i više ne tražim onu koju sam tražio.

18.

Sedeo je u kolicima i ćerka je gurala ta kolica.
Čovek s kojim sam ležao u istoj sobi, u bolnici, mesec i po dana ranije,
pre nego što sam ga ponovo sreo, u stacionaru.
Desna strana tela mu je bila oduzeta, leva ne potpuno, ali velikim delom, kao i moć da govori, nije mogao ništa da kaže,
samo da prostenje ili da promrlja nešto nerazgovetno, tada u bolnici. Sada, u stacionaru, mogao je da kaže samo jednu reč: „Da“,
samo je to mogao da kaže.
Da.
Prepoznao sam ga, i video sam da se nasmešio, prepoznao je i on mene, i krenuo sam ka njima,
ka njemu u stolici, i ka njegovoj ćerki koja ga je gurala.
Ona me nije prepoznala, njegova ćerka.
U bolnici, pre mesec i po dana, imao sam dužu kosu i bradu, i desetak kilograma manje. U međuvremenu,
ošišao sam se, obrijao, i dobio na kilaži.
I hodao sam, sa štapom, ali sam bio na nogama.
Onda, u bolnici, i ja sam bio u kolicima, ili u krevetu, svejedno.
Njegova ćerka je tada dolazila svakoga dana i hranila ga je, svog oca, i negovala ga.
Pokušavala je da razgovara s njim,
i stalno mu je nešto govorila, obaveštavala ga o svemu što se dešavalo, van bolnice, u porodici, držeći ga za ruku,
i on je samo gledao u nju, i slušao je.
Nije mogao da joj pokaže, nikakvim znakom da joj da do znanja,
da je čuje, i da je razume, ali ona je bila sigurna u to,
bila je uporna i nije bilo nikakve dileme kod nje, bila je sigurna da on sve razume.
Posmatrao sam sve to, tada, i ja sam bio siguran u to.
Naročito u to da mu je muka od svega, ne od ćerke, naravno, ali od svega drugog,
lice mu je imalo takav izraz, i pogled, očima je jedino davao do znanja da je tu.
I da mu je muka.
Njegova ćerka me sada nije prepoznala ali on jeste, kad sam im prišao, on se smešio, ona se zbunila.
Potsetio sam je, i onda je ona svom ocu htela to da kaže, ali je videla da se on već smeška. On je samo rekao:
„Da, da.“
Ništa više nije ni mogao da izgovori.
Popričao sam s njom, rekla mi je kako se stvari odvijaju
s njenim ocem, sa njegovom bolešću, rekla je da ide dobro, da ide sporo, ali da je sve bolje.
Bilo mi je drago. Rekao sam ono što se kaže, rekao sam mu da će sve biti dobro,
i dodirnuo ga po ramenu, potapšao ga, pružio mi je ruku, i rukovali smo se,
i rekao je ponovo: „Da, da“, i rastali smo se.
Bilo je nečeg čudnog u tome,
sad je mogao to da izgovori, lice mu više nije bilo ukočeno, mogao je da razvuče osmeh, mogao je da pomera usta,
da napravi grimasu, da promeni izraz lica, ali oči, i pogled,
to je bilo isto, kao onda u bolnici, potpuno isto.
9. februar – sreda

Nakupilo se đubreta oko tri kontejnera, u ulici, ispred moje zgrade, đubretari sa svojim kamionom ne mogu da priđu zbog leda i snega. Gomile kesa, kutija, otpadaka. Tri svrake i jedan crni pas doručkuju u 8.50. U jednoj žutoj kesi je sigurno nešto dobro, taj crni pas se okomio na nju, gura je njuškom i iz nje vadi manje kese i razne otpatke, i traži baš to što je osetio da je unutra, svrake se vrzmaju oko njega, on radi i za njih. I on na kraju pronalazi to, nešto, ne mogu da vidim šta je u pitanju, ali vidim da jede, i da žvaće. Na snegu. Došao je do svog doručka. Ono što on razbaca, to je za svrake.

Tačno u 17.10 uputio sam se ka pošti da platim račun za telefon. Ali tačno u to vreme, baš tad, ja sam video da nešto sa mojim emocijama nije u redu. A kad to vidim, ne vidim ništa drugo.

U 18.30 idem sa svojim pristojnim prijateljem u kafić i šutiramo jedan odlomljeni komad leda, dodajemo se u Siminoj ulici, u hodu. Ne mogu da šutnem taj komad leda onako kako bih hteo, ali ga šutnem. Pa mi to prija. Moj prijatelj šutne baš kako treba, pa mi i to prija kad vidim. U dobrom šutu ima nečeg što je od značaja, ukoliko se time zaraziš još kao dečak, i to što je od značaja prati te ceo život. Šteta je jedino što to značajno možeš da primeniš samo na loptu. Ili komad leda, u ovom slučaju. Ali, u svakom slučaju, samo na šut. Ali, značajno je, komad leda kao parče uživanja. Ali, i to u ovakvom životu, i to je važno.


10. februar – četvrtak

Jedan klinac se zaleti niz ulicu, u 11.20, i kliže se niz nju. Uživa taj klinac. Stigne do kraja ulice, i onda se vrati na početak. I ponovo se zaleti. I mogao bi tako ceo život. E, to je lep rad.

Kad se vučeš ulicom imaš šta da vidiš. Ja se baš vučem u 18.00.1 imam šta da vidim. I drugi se vuku ulicom. Hladno je. A nema ničeg što te vuče. Ali ako se ne vučeš, nema šanse ni da prestaneš da se vučeš. Nema šanse da se jednom, iznenada,
razletiš ulicom. Tako mi se čini. A kad se razletiš, tek onda nema šanse da se zaustaviš. Tako mi se i to čini.

Usamljenosti su kao mravi života. U 20.30 pijem čaj u jednom kafeu i gledam ljude. Samo je usamljenost postojana i marljiva, dosadna koliko je vredna, dosadna koliko je uporna, nekad mučna, nekada prijatna, ali baš kao mrav života, radi i radi, jedina vredna živa stvarčica u mozgu. Uvek nešto napravi, mučno ili prijatno, ali napravi. Doživljaj. To napravi. A i to je velika stvar. Usamljenost je mrav života. Taj mrav je napravio da mi čaj bude prijatan, kao i cigareta. Taj mrav će da napravi ovo veče, da ga organizuje, i sprovede kako treba, ćelo veče, sve do sna, tamo već ništa nije do njega. Tamo je tamo, nema tih mrava.


11. februar – petak

Uf, evo ih. Prvo jedan vrabac, pa za njim još nekolicina. U 10.15 otoplilo je i razleteli su se. Gradski prevejani tipovi. Svi ostali su smešni, psi, mačke, golubovi, svi su oni ništa u odnosu na vrabca. Svi se ulaguju ljudima, ali oni ne. A šta možeš da misliš o životinji koja se ulaguje ljudima? Umiljava kao mačka, ili maše repom kao pas, ili sleti na rame čoveku kao golub? Šta da misliš o njima? Ništa. Sranje. Samo vrabac. Nezaštićen, nezavisan, slobodan i živi od mrva. Vrabac je heroj. Haklberi Fin među svim pticama.

Topi se sneg. Voda se sliva niz ulicu. Kad zgaziš u sneg, on se pretvori u blatnjavu, crnu vodu. To je od automobilskih točkova. Ta prljavština. I od ljudskih cipela. I kad staneš u vodu, ona je već crna. Kaplje sa drveća, sneg se topi na tankim granama. Onim granama koje su izdržale svu težinu te teške vode, tog snega koji je već pune dve nedelje bio na njima. Neke grane nisu izdržale. Odlomile su se. Leže pored stabala. Kaplje i sa krovova zgrada i kuća, kaplje uporno.

Nogama je teško i hodanje je mučno i sva pažnja je u tome da ne zagaziš tamo gde ne valja, u neku dublju baru, da ne pokvasiš nogavice, ili na neki još uvek zaleđeni deo. Treba da pređem Rimsku ulicu, u 16.20, pazim na sve to, gledam u semafor, i pređem ulicu. Ne mogu da preskočim jednu baru, nije velika, ali moram da je
zaobiđem. I zaobiđem je. I ugazim u prljav sneg. Skupljam te sličice u sebi, svaki korak koji napravim zapamtim, samo sličicu brže zaboravim, zapamtim ipak samo tu rečenicu: „Svaki korak koji napravim.“ I to mu dođe kao naslov. Te priče, ili slike, o prelasku Rimske ulice. Ali, ipak, priče.
U 21.15 moj drugar Ivan mi preko telefona kaže da ništa ne razume tu medicinu. I on to kaže kao da je to nešto što bi morao da razume. I ja ga pitam šta je to što ne razume, a on kaže da ništa ne razume. A ja sam ga to pitao kao da ja nešto više od njega razumem. A ni ja ništa ne razumem. I onda se dogovorimo da se vidimo u nedelju, pa ćemo to da vidimo. A pričali smo o nekim bolestima, o kojima ništa ne znamo. Tako smo započeli razgovor, a tako ga i završili, da u nedelju o tome razgovaramo.


12. februar – subota

Antene na sve strane. Gde god da pogledaš. Po krovovima. A dole, voda na sve strane. Svuda voda. I ako oslušneš, čuješ samo tu vodu, čuješ kako kaplje kad nema buke, a kada je buka, čuješ vodu kako prska. Gledam kroz prozor sobe u 10.40 i da nije ptica ne bih ni gledao. Oni prozori na zgradi prekoputa, ne zanimaju me. Samo ptice i nebo. To gledam. To me zanima. Ali da nije žena, ne bih ni razmišljao o svemu ovome. A to kažem, jer znam. Ne bih sve ovo govorio da nije žena. U ovom trenutku, da nije jedne žene. Da, jeste, tako je. Da nije nje, ja ovo ne bih ni mislio. Da nije nje, bila bi neka druga, i onda bi zbog nje sve ovo mislio. Da, jeste. I kad god mislim na jednu, ja uvek mislim na tri žene. Da, jeste, tako je.

Kakav dan, kakvo predveče, idealno da buljiš u raskrsnicu, u sve ono ništa što se dešava na njoj. I to i radim, sedim u kafeu, u Makedonskoj ulici, i buljim u raskrsnicu, u 19.15, buljim u farove automobila i njihove odbljeske na vlažnom asvaltu, onda buljim u jednog momka koji je nogom stao u jednu rupu punu vode, na trotoaru, onda u ćelavu glavu jednog čoveka, onda opet u farove automobila, onda u dupe i noge jedne devojke, onda u knjige koje nosi jedan momak pod pazuhom, onda u čudnu frizuru jedne žene, onda opet u dupe i noge neke druge devojke, onda opet u farove automobila, onda u autobus koji se muči da skrene u ulicu, onda u jednog starca koji strpljivo čeka idealan trenutak da pređe raskrsnicu,
onda u kapljice i vodu koja se sliva niz staklo, prozor kafea je već prošaran, onda u usta jednog mladića koji nešto priča drugom mladiću sa kojim zajedno hoda, onda opet u farove automobila koji su tu kao deo scenografije te raskrsnice, rasveta, i ta svetlost mokre ulice, ne nedostaje nikakva muzika ovoj slici, tekst već imamo. Sve je spremno. Akcija!

Uf, al’ sam prazan u 22.10. Volja je tu, s tim je u redu, ali sam baš prazan skroz. A to kad si prazan, e to ti je kikiriki života. Još jedna zajebancija više, ništa drugo. Grickaš život, samo to. Kad si prazan grickaš život. I pijuckaš ljuspice.

19.

Deca su se igrala u parku, gađala su se nekom loptom.
Nije to bila neka sportska igra,
već nešto što su smislili u tom trenutku, i svidelo im se.
I još jedna stvar im je bila zanimljiva, da namerno puste loptu da se otkotrlja
do nekog bolesnika koji se jedva dovukao do klupe i seo da predahne.
I onda da ga zamole da im dobaci tu loptu, i da ga posmatraju.
To im je tek bilo zanimljivo.
Na neki način, to i jeste zanimljivo.
Možda ne toliko smešno kao njima, ali jeste zanimljivo.
Taj što je na klupi, ne može ništa da učini a da njima ne bude smešno.
Jedna starija žena, sa štakama kraj sebe, dohvatila je loptu, sagnula se i uzela sa zemlje,
i stavila je na klupu. Nije ni pokušala da im dobaci.
Deci je i to bilo smešno.
Samo su došli i pokupili loptu, i nastavili tamo gde su stali.
Gađali se.
Sve su mogli u tom trenutku. Sve, šta god bi im palo na pamet,
sve što su mogli da učine sa tom loptom.
I da se smeju, samo da se smeju.
Ta žena nije mogla da im dobaci loptu, možda nije ni želela.
Bila je mirna ta žena, na toj klupi.
I ona je gledala tu decu. A i deci je bilo dobro.
Smejala su se.


13. februar – nedelja

Ja sam pomislio na jednu curu u 9.15 a ono počelo srce da mi lupa. I ja sam naglo prestao da mislim na tu curu i srce prestalo da mi lupa. Mislio sam na nešto drugo, mislio na to šta bih mogao danas da radim, i smislio sam, i ponovo pomislio na tu curu, i sve je bilo u redu sa srcem, nije lupalo. Što ti je to čudna saradnja, mozak i srce, to je često jedan poslovni odnos.

U 17.50 evo me napolju. Istežem desnu nogu. Boli me. Stojim u mestu. Na trotoaru. I nema nikog. I krenem da hodam. I onda ima nekog. I desna noga me više ne boli. Sad je sve to duboko u telu, on, bol, sami smo, ja i on, i kad se zagledam u taj bol, on kao da se zbuni, i prestane.

U 18.50 uđem u veliku knjižaru u Knez Mihajlovoj ulici da se zgrejem. Gledam jednu veliku knjigu fotografija, portreta, probranih iz „National Geografic“ magazina. Listam tu knjigu, gledam lica tih ljudi, ceo svet, na svakom licu vidiš ceo svet. Svuda nas ima. Nismo isti. Ali to jedno je uvek isto, i kad sam
izašao iz knjižare, to sam opet i video, na licima ljudi, na svakom licu, to, taj jedan jedini svet.


14. februar – ponedeljak

Moja nasmejana prijateljica iz Italije mi javlja u 10.15 da je tamo, gde ona živi, sunčano i lepo već par dana i da to popravlja raspoloženje. Da sunce uvek popravlja raspoloženje. I najavljuje mi da je moguće da će danas da pije crno vino. I ako joj bude prijalo to vino, javiće mi to. Ja joj javljam da je ovde bljuzgavo i hladno, i da to kvari raspoloženje. Ali, tako je, baš bljuzgavo, i šta da se radi. Odlepršaj iz bljuzge. To je rešenje. Ako to uspeš, uspeo ti je današnji, ovakav, dan. Ali, i inače, ako uvek možeš da odlepršaš iz bljuzge, može da ti bude baš dobro u životu.

U 15.10 govno mi zastalo u srcu i zagrcnuo sam se. Pomislio sam nešto i to mi se upravo dogodilo. Ali nije mi to prvi put da se zagrcnem, jedino što mi se to još nikada ranije nije desilo, da mi nešto kao govno zastane u srcu. A može, eto, i to da se desi. Slikovito je. Emocije su jedno čudo. Pomisliš nešto jako, nešto neprijatno, i dođe čudo. Ali, pošto sam još jutros odlepršao iz bljuzge, meni ništa više danas nije predstavljalo problem.

U 17.30 laje žuti pas ispred bioskopa „Kosmaj“. Laje na sve i svakog. Laje na život. Laje na sve.


15. februar – utorak

Tupav dan. Čitam, da ne bi baš sve bilo tupavo oko mene. Čitam i uživam. Nekad, mislim da nema ničega lepšeg od toga. Da sediš i da čitaš. Nekada ipak mislim da ima toliko toga što je lepše od čitanja. Ali, sada ne. Sada sam čak i uveren u to. I čitam, u 14.45, priče Roberta Valzera. Ponekad, mislim da nema ničeg lepšeg od njegovih priča.
Ima nečeg što prija između dva čitanja: voće. Tu nema dileme. Ima još jedna stvar: šetanje. Ni tu nema dileme. Kao kad Beket piše u pismu svom prijatelju Radomiru Konstantinoviću: „Šetnje, čitanje, spavanje. Počinje da ide nabolje.“ Beket. Ni tu nema dileme. U 16.10. Naročito ne u to vreme, baš tada. Sada.

Reci istinu i budi spreman na sve. Tačno je 22.30. Džejms Kegni je jednom rekao: „Okreni se prema čoveku, iskorači jednom nogom i reci istinu.“ Jedan od junaka iz detinjstva, bokser Mate Parlov je rekao: „Jedini način da pobediš je da udariš jako jednom rukom, a onda još jače drugom.“ I zato, kažem istinu da bih bio spreman na sve. Ili je obrnuto. Spremam se na sve, da bih rekao istinu.


16. februar – sreda

Opet pada sneg... Nije problem u tome, što je taj pogled, kao i ovaj prozor, u 11.40, već danima baš takav, isti. Nije problem u tome... Pada baš gust sneg, drveće je potpuno belo... Kao i nebo... Problem je što ne mogu da se izjašnjavam o svemu što me okružuje. A ako to ne činiš, prinuđen si da podnosiš. I moraš da podneseš samo ono što si sam učinio, i što sam činiš. A onda, ne možeš ni o tome da se izjašnjavaš. Pošto si to ti učinio, sam... Čak je i zvuk, buka koja dolazi sa ulice, ista... Na momente samo, na momente neki drugi zvuk, ako baš obratiš pažnju... Ambicija, da prođeš lagano u životu...

Ne prolazi se lagano u životu, nikako... Privid za tikvane... Oni mogu... Nema ničeg laganog u životu... Emocije... Ubiju te ili te probude... Gust i sitan sneg, i buka, kroz isti prozor...

„Ima opet da kuvam špagete!“ rekao sam u 13.30 i prekinuo tišinu. Sok od paradajza i beli luk, puno belog luka, i vode, to da, i maslinovog ulja, pričam sam sa sobom, kad si mnogo u poslu, nestaje muzike, to je problem onih koji rade više nego što je potrebno, ode im muzika, izgubi se, moraju da rade, da zaborave na probleme, i izgube muziku, ali ja nisam objektivan... Ako je ono što kažem, tužno ili veselo, to je zato što sam ja tužan, ili veseo, tu nema mudrovanja, nema priče, nema objektivnosti, puno belog luka u špagete i maslinovo ulje, to je sada
najvažnije, a ako ima još nečega... videćemo... biću počastvovan tom hranom... koju ću sam da spremim... biće muzike u tome, u ukusu, mora da bude...

Gledam u fudbalsku loptu i setim se baš u 18.40 da sam kao dečak stalno pokušavao da nacrtam onu crno-belu fudbalsku loptu, po školskim sveskama i knjigama, i gde god sam mogao, onu loptu „bubamaru“, i da mi nikada nije uspevalo, toga sam se setio, iako sam se trudio. Nije mi išlo.

20.

Opet nazad, opet u sobu, opet pod onaj beli čaršav, opet među one sive zidove, na onaj gvozdeni krevet, opet u ono isto društvo bolesnika, opet oni zvuci, uzdisanja, kašljanja, gunđanja,
o tome sam mislio dok sam se vraćao iz šume, i išao ka stacionaru,
nije mi se napuštalo sve to,
te staze među žbunjem, pod krošnjama,
sa muvama oko očiju, sa pticama koje bi postajale sve tiše, ali i to bi se čulo, polako se spuštala noć,
mogao sam to da vidim, koliko je to stvarno polako, i u mirisima, tog drveća,
i u tom svežem vetru, tog predvečerja, mogao sam to da vidim.
Nije mi se to napuštalo.
Nije mi se ulazilo u tu zgradu.
Ostao sam još malo, gledao sam na sat, koristio sam svaki minut,
sedeo na jednom panju, štapom prevrtao žuto lišće, suvo i žuto, na travi,
i gledao na sat,
ostao sam najduže koliko sam mogao,
ne sećam se kad su mi sekunde bile toliko važne, bilo je sigurno takvih situacija i ranije,
da, sigurno,
e pa eto, onda je i ova jedna od takvih, pomislio sam, i čekao,
i onda napustio šumu,
u poslednjem trenutku sam stigao na večeru, a to je bila obaveza svakog pacijenta,
da ne preskače obrok, i stigao sam.
Na prženu ribu i krompir.


17. februar – četvrtak

Tačno u 10.20 sletela je na sims mog prozora vetruška! Kakvo čudo! Kako sam se samo iznenadio! Kako je samo tresnula glasno svojim telom kad je sletela! Gradska ptica grabljivica, neka vrsta sokola, ili već neke od tih ptica, ne sećam se više toga, onda kada sam čitao nešto o njoj, zaboravio sam, ali sećam se da sam pročitao tada da živi uglavnom po krovovima visokih solitera, i da ih najviše ima na Novom Beogradu, i video sam je onda na fotografiji. Sad sam je gledao, kroz prozorsko okno, primakao sam se staklu, i bila je na manje od pola metra od mene. Oštar, povijen kljun, krupne tamne oči, bez beonjača, okrugla glava koja se kratkim hitrim trzajima mrdala levo-desno, braon perje prošarano krupnim, tamnijim pegama, nešto krupnija od goluba, ali zdepastija, zaobljenija, i sa velikim, oštrim i savijenim kandžama. Posmatrao sam je. Okrenula je glavu ka meni, onda je brzo okrenula glavu na drugu stranu, pa na dole, pa opet ka meni, pa opet na dole, ka zemlji. Kakva napetost! U jednom trenutku telo joj se skupilo, zateglo se, gledala je u nešto, negde, ali telo joj se ponovo opustilo. Opet je mrdala glavom na sve strane. Nisam se pomerao, samo sam je gledao. I iznenada, vinula se u vazduh. Podigao sam roletnu brzo, da je vidim u vazduhu, ali to je ipak bilo sporo, to podizanje roletne i traženje pogledom, presporo, nestala je, nebo je bilo belo, izgubila se, nisam je nigde video. Uf, kako sam bio zbunjen, i srećan zbog toga.
Nikada pre nisam video tu pticu. I bilo je dobro, baš dobro, videti je. I gledati u nju.

U 17.45 javlja mi moja nasmejana prijateljica da je trenutno u autobusu, negde u Italiji. Stojim kod crkve Svetog Marka i kisnem, to joj javljam, kao i da nemam pojma gde sam krenuo, i ona mi poručuje da se sklonim sa kiše, ali slivam se kao voda niz ulice, kisnem, i suše mi se usta od te vode po kojoj hodam i koja pada na mene. Jedan momak preskače baru i psuje. Jedna žena izlazi iz automobila i otvara plavi kišobran. Jedna devojka stoji na trotoaru, obučena u tesnu crnu odeću, tesne pantalone i tesnu jaknu, i ponaša se kao da joj je hladno, ali ponaša se baš u skladu sa svojom odećom, i sa nekom tamnom šminkom oko očiju, i naravno da joj je hladno, i ipak puši cigaretu. „Ma ovo nije kiša, ne znam šta je ovo, ni kiša ni sneg“, kaže jedna žena drugoj ženi, koja prolazi pored mene. Stojim i slušam i gledam sve to. A treba samo da pređem ulicu. A čak me i to mrzi. A onda čak i pređem ulicu.

Da obavim sve svoje poslove i da odem, to mi je namera. I u 21.30 stavim noge u lavor pun vruće vode i noge mi se tope. Obavio sam sve poslove za danas i evo me s nogama u lavoru. Sedim na spuštenoj dasci klozetske šolje i gledam u noge. Mrdam prstima. Obavljam sve poslove. Mrdam i petom.


18. februar – petak

U 9.50 čekam vetrušku. Čekam onu pticu od juče. Stavio sam dva parčeta salame na sims prozora. Sedim za stolom i čekam. Ne verujem da je juče slučajno sletela na moj prozor, sigurno joj je baš ovaj prozor jedna od boljih pozicija da pogleda šta se dešava i gore na nebu, i dole na zemlji, nalazi se na poslednjem spratu zgrade, i pogled je dobar. Ima zgrada sa više spratova, tu su i soliteri, ali siguran sam da ima razloga zbog čega je sletela baš na ovaj prozor. Sigurno joj se nalazi na putu ka nečemu kuda leti. Ta ptica se ne zamajava, u konstantnom je lovu. Na stalnom je zadatku. Čekao sam je. Nije se pojavila.
Skočio sam! Skočio u 12.45 i ne mogu da ne kažem kako mi je to baš puno značilo. Dugo vremena je prošlo. Sad sam napokon poskočio. Čučnuo sam i to uradio. Ne mnogo, ne visoko, ali odvojio sam se od zemlje. Poskočio sam u mestu. Uzbudio se zbog toga. Poskočio sam. Odvojio se od zemlje. Bilo je radosti u tome. Bilo mi je uzbudljivo. Posle sam opet stajao, ali drugačije. Mirnije. Jer sam sad opet znao kako izgleda kad skočiš.

U 18.30 sam se umorio. Ne mogu tačno da kažem od čega, osim da je to bio trenutak kada mi je svega bilo dosta. I onoga što pričam, i toga što hodam a naročito onoga što mislim dok hodam. To naročito. Hodanje nije toliko jednolično, koliko ono što mislim, ono o čemu razmišljam. Jer hodanje traje. Vreme. U hodanju ima napora i znoja, ima i onih prelazaka iz tuge u vedrinu, ima i radosti. Ali, kad uhvatiš mozak koji se baškari u komociji, koji voli zadate teme, koji baulja, to bude tako zamorno, do užasa zamorno. I seo sam. Ništa više nisam hteo. Samo da sednem i da posmatram stvari. I da ih ne pamtim. Ništa više. Provetravanje.


19. februar – subota

U 11.20 moj sestrić Vuk me pita hoćemo li da čitamo i ja mu kažem da hoćemo, i on izvadi knjigu. I on počne da je čita, glasno, i ja pogledam na sat da vidim koliko dugo će ta knjiga da mu drži pažnju. Posle tačno osamnaest minuta prekinuo je i pitao da li će posle ručka da dobije čokoladu. Odgovorio sam mu da hoće. I nastavio je sa čitanjem. Ovog puta knjiga ga je ponela, čitao je sve tiše, pažljivije, zaneo se. Zaboravio sam da pogledam na sat, zaneo sam se i ja, i ne znam koliko je vremena prošlo kad je Vuk iznenada, brzo sklopio knjigu, spustio je na krevet i bacio se na stolicu koja se okreće. I vrteo se na stolici. Sve se odigralo brzo. U trenutku. Ništa nisam shvatio.

U 18.10 presretnem drugara Radeta S. koji gleda knjige u izlogu jedne knjižare, umotan u debeli vuneni šal i sa kapom na glavi, i ja ga pitam šta radi, i on kaže da ne radi ništa. I baš o tome popričamo. Kako on danas ne radi apsolutno
ništa. Samo gleda knjige. I rastanemo se. A taj Rade, taj drugar, taj voli da čita, taj baš voli knjige. I zato, sigurno, voli i da ih gleda u izlogu.

U 19.20 stignem do onog kafea, na onoj raskrsnici, i naručim onaj čaj od nane. I naiđe jedan poznanik, Petar, i sedne za sto. I priča mi kako će da ode odavde, kako ne želi više da živi ovde, dosta mu je. Živeo je dve godine u Belgiji, i vratio se, to je bilo pre dve godine, ali imao je gde da se vrati ovde, imao je šta da radi, posao ga je čekao, ali sada je gotovo, sada je došlo do toga da je gotovo sa životom ovde, sada je njemu baš tako, on nema ovde više šta da radi, i sprema se da ode, to mi priča. Pitao sam ga da li zna gde će da ide, i on je samo rekao: „Bilo gde.“ Onda je spomenuo da ima u Rumuniji nekog posla koji bi radio, i da ima tamo neke poznanike. Meni je, u tom trenutku, Rumunija zvučala kao ime bilo koje države. Posebno u Petrovom slučaju. On bi stvarno mogao bilo gde, pomislio sam, a onda i to kako već dvadesetak godina slušam tu priču, istu tu priču, od raznih ljudi. Neki su zaista i otišli, u međuvremenu. Neki su se vratili. Neki nisu. Neki dolaze samo povremeno, ponekad, na odmor, ili iz već nekog drugog razloga. Neki, koje poznajem, ili koje sam poznavao, nisu više nikada ni na par dana došli. Da budem tačan, dvojicu poznajem, ili preciznije, poznavao sam ih, nikada se nisu vratili, nikada nisu došli ni na jedan dan, ovde, u Beograd, gde su rođeni. Jedan je otišao u Amsterdam, pre dvanaest godina, i odatle u Njujork i tamo ostao. O njemu me obaveštava njegov mlađi brat, kad se sretnemo, prenese mi pozdrave, kaže mi kako je, i to je sve. Drugi je u Francuskoj, u Marseju je, otišao je pre petnaest godina, pobegao odavde, ali poslednjih pet-šest godina nemam pojma šta radi, izgubili smo svaki kontakt. Ovde nije, znao bih, znam mu majku i srećem je, ali ona nikada nije znala šta joj sin radi. To nije znala ni dok je bio ovde. I kad je sretnem, ona mi samo kaže da je dobro. Ali to je govorila i dok je bio ovde. A ništa od toga nije bilo tačno. Tako da o njemu ne znam ništa. A ja sam odlazio i vraćao se, i sad sam ovde. I biću uvek, a možda i neću, a i meni je što se toga tiče, sada, ali naročito sada, potpuno svejedno. Ali, potpuno.
20. februar – nedelja

Sunce! Ljudi, sunce! Posle toliko dana, tako puno tmurnih dana, i toliko dugo vremena, tmurnog, predugo... Sunce! Sunce, i ja odoh tačno u 12.05 sveže umiven, udobnom obućom obuven, odoh, u toplim čarapama, prepun volje, odoh, pun dobrih namera da gledam što bolje mogu i da čujem što bolje mogu. I silazim niz stepenice, po suncu, i onda hodam i grejem se, i stignem do Bulevara armije, i penjem se trotoarom prekrivenim golim granama drveća kroz koje se sunce provlači bez problema, i naletim na jednog tipa koji stoji na ćošku, i kad sam mu se približio, on mi kaže: „Šta je ovo danas, vidi šta je policije?!“, a on to kaže meni, kojeg nikada nije video u životu, ali u tom trenutku to i nije važno, njemu svakako nije važno, ali i meni je baš tako, i ja mu potvrdim da je u pravu, da ima baš mnogo policije, ali tek onda stvarno primetim da stoje na svakom ćošku, bar po dvojica, ali ipak produžim dalje, i stignem do trga Slavija, do te okretnice, a ona se beli od preostalog snega i tog silnog sunca, i oči su napregnute zbog toga, ali sunce puni i puni, i odlazi taj sneg, topi se, i to se može baš lepo videti, i osetiti pod nogama, i sunce se lepo može osetiti, u telu, kao grožđe u avgustu, u ustima, kao puna usta slatkog grožđa, i to je, to hodanje po suncu je zaista grožđe života, ako ga želiš, prijaće ti još više...

Boli me desni taban u 13.30, ali tabani nekad vole bol, i kad se tabani naviknu na taj bol, on bude, ponekad i prijatan. Ali, čovek ipak sedne. Da odmori. Ja, taj čovek.

Prodavac novinskih oglasa, u Knez Mihajlovoj ulici, u 19.15, viče i klati se na nogama. Napio se. Vidim ga kako otpija gutljaj iz velike plastične flaše. Ne znam koje piće pije, ali nabio je ruke u džepove i viče, i klati se, pijan. Kad skloniš u stranu sve ono loše, ipak je najlepše kad si pijan, ali ne mnogo, evo baš ovako, baš kao ovaj tip, ali tek kad skloniš u stranu sve ono loše, e tada tek to nije loše.

21.

Došao sam u hotelski bar na kafu,
u neko već uobičajeno vreme, oko podneva, i bar je bio zatvoren, osoblje je bilo tu, ali stolovi i stolice su bili razmešteni,
i nije bilo nikoga od gostiju.
Danas je svadba, rekao mi je konobar. Da i mi nešto zaradimo, dodao je.
Bio sam stalni gost, dolazio sam svakog dana, i namestio mi je jedan sto u ćošku,
ovde nećeš smetati, sedi koliko hoćeš, rekao je.
Dobio sam svoju kafu i veliku čašu mineralne vode, i tu sam se smestio, i taj mir i tišina u praznom baru, to nije dugo trajalo.
Prvo su se čuli pucnji iz pištolja, zatim urlanje gomile,
i treštanje muzike, čitava gomila ljudi, ispunili su celo prizemlje tog hotela, deca su se razletela, igralo se i pevalo,
restoran je bio prepun, a polako se i taj bar punio, tu su ulazili oni koji su već pomalo bili umorni.
Sedeo sam, pušio i pio kafu. I naravno, posmatrao sam sve to, sve što se dešava, bilo je pijanih ljudi, veselih, raspevanih, i žena koje su popravljale šminku,
i muškaraca koji su se muški raspravljali o nečemu, bilo je sve kako ume da bude na takvim svadbama, onaj konobar mi je prišao i pitao me da li želim nešto za piće, kum plaća svim gostima,
uzeo sam koka-kolu i zahvalio se,
video sam kuma, vodio je računa da svi prisutni imaju piće, video sam i mladoženju,
bio je to neki klinac, izgledao je kao posran, kao da mu je neko sve ovo smestio,
bio je bled, mršav, i ćutao je,
video sam i devojku pored njega, u venčanici, obrazi su joj se rumenili, bila je vedra i nasmejana, i video sam jednu debelu ženu pored nje,
ta je urlala, bila je raščupana, crvena u licu, i stvarno je urlala, pevala, pijana čini mi se.
Ona je bila najveselija.
I tek onda sam video, u hodniku, sa strane, ispred ulaza u taj deo prizemlja gde su restoran i bar,
video sam tu neke bolesnike iz stacionara, njih nekolicina, obučeni u trenerke i pižame, prišunjali su se, i posmatrali sve to krišom. Došli su da vide svadbu. Da vide predstavu.
Izašli iz svojih soba, došli na veselje.
Video sam ih kako se smeškaju. Bilo im je lepo.
Došli su na svadbu.
Izašli iz soba. Bar malo.


21. februar – ponedeljak

Lupaju roletne, bučno je, razduvao se vetar, 7.45 je tačno, baš me zanima kako je napolju, ali ne mogu ni da provirim, moram prvo da se ispišam. To je meni sad na prvom mestu. A posle ću da vidim. Mogao bih već nešto da smislim, dok stojim nad klozetskom šoljom. Puštam vodu, ipak, bez ikakvih ideja. Nije sve tako loše. Uostalom, dan je tek počeo. Uvek od nule, svaki dan. „Sloboda može da bude nemilosrdna... Sloboda rađa patnju i tragiku života... Prava tragedija je tragedija
slobode, a ne tragedija sudbine...“ da, da, setio sam se Berđajeva, da, da, taj je znao... Ali i patnja rađa i stvara slobodu... Da, da, siguran sam u to...

U 13.15 kupio sam četiri banane u prodavnici, u Bulevaru Revolucije, i onda stigao do Pionirskog parka, i tu počeo da ih jedem, to mi je bio ručak, a onda mi je prišao jedan klinac, izdvojio se iz grupe koja se muvala oko semafora kod Skupštine. Neki su prali stakla na automobilima, neki su prodavali novine, neki su se samo muvali sa rukama u džepovima. Ovaj se izdvojio, prišao mi i tražio mi cigaretu. Dao sam mu. Upalio je. Onda mi je tražio novac, ako imam. Rekoh da nemam i rekao mu da uzme bananu ako hoće. „Koj će mi kurac banana, brate“, rekao je. „A koj će ti brate kurac cigareta?“ pitao sam ga. „Pa da pušim brate“, odgovorio je. „A, onda u redu brate“, rekao sam i nasmejao se. „Pa daj neku kintu brate“, ponovio je. To je bilo zato što sam se nasmejao, pa je osetio da me pridobija. A i bio mi je simpatičan. „E jebi ga brate, ne dam, da si uzeo bananu, možda bih ti i dao“, rekao sam. „Dobro, daj bananu“, rekao je. „Gotovo je brate, kasno je, sad ne dam brate ni bananu“, rekao sam. „Daj onda još jednu cigaretu brate, da imam za posle“, rekao je. „Evo ti“, rekao sam i dao mu cigaretu. Onda je otišao. Brate, odradio je dve pljuge, brate, bio je simpatičan, brz klinac, krupnih očiju, tamnog lica, stavio je cigaretu iza uveta. I otišao, brate. Pridružio se svojoj ekipi. Braći.

U 15.10 sam podigao novac, platili su mi iz časopisa koji mi je dugovao za onu novogodišnju priču, kasnili su i dobio sam više nego što sam im onda tražio, a pola sata pre toga jedan prijatelj mi je neplanirano vratio novac koji mi je dugovao od ranije, i baš me iznenadio, i onda su mi džepovi baš lepo i iznenada bili puni novca. I sedeo sam u redakciji tog časopisa i popričao malo sa Željkom C., glavnim urednikom. Dobar tip, ali bio je u poslu, u gužvi i u problemima, a kad si u takvom poslu i u tim problemima, onda ti često i ne pomaže mnogo što si dobar tip. Popričali smo malo, i ja sam sve vreme razmišljao o novcu koji sam imao u džepu. Dobro sam se osećao zbog toga. Rastali smo se, pozdravili, i kad sam izašao iz te zgrade, primetio sam da sam zaboravio upaljač i cigarete. Ali, u tom trenutku, to je bila takva sitnica... Pošto sam ja baš takav tip...
22. februar – utorak

Probudio sam se, pogledao na sat, 7.45, ustao, pogledao kroz prozor, kiša i vetar, video sam ljude na autobuskoj stanici, video sam ih sklupčane u zimskim jaknama, i to je meni najbolji pokazatelj, ta stanica i ti ljudi na njoj, kakvo je vreme napolju. Znači: hladno, kiša i vetar. Naravno da sam se brzo vratio u krevet. Koja je to sreća što to mogu. Koja je to sreća što nisam morao nigde da idem. Neki put sam toga svestan, prisetim se ustajanja i odlazaka na posao, po ovakvom ili još gorem vremenu. A sad sam mogao da se vratim pod jorgan. I mogao sam da žalim za nečim čega sam se setio, a to kad bih rekao onim ljudima dole na stanici pukli bi mi šamarčinu. Ali, zaista je tako, žalio sam za knjigama Knuta Hamsuna koje sam zagubio kad sam se selio. Neke možda i pre selidbe, ne sećam se. Nije mi žao šporeta, nije mi žao ni nekih ličnih stvari, niti nekih drugih knjiga, ni nekih poklona, ni pisama, ni adresa i brojeva telefona nekih ljudi, žao mi je jedino tih knjiga Knuta Hamsuna. A uz pomoć mog drugara Ace, koji mi je u tome pomogao, koji se oko toga potrudio, mislim da sam imao sve knjige koje su kod nas prevedene i objavljene, neke stare čak i osamdeset godina, i one objavljene u Kraljevini Srba, Hrvata i Slovenaca, i one iz Kraljevine Jugoslavije, i jednu čak iz Nezavisne Države Hrvatske, i većinu iz Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije, a onda i iz Savezne Republike Jugoslavije, ali sve su one bile na mom jeziku, a ono što je najhitnije, sve je to bio Knut Hamsun i priče koje je pričao. A nema mnogo takvih koji su kao on pričali priče, nema mnogo. Pročitaj njegov roman „Glad“ i znaćeš sve o tome.

Ej, evo piše na kompjuteru da je 12.15, dobra je ovo sprava, kuckam, nije mi loše, trebalo bi da ti telefoniram, da ti se javim, ali ne mogu, nemam tvoj broj. Dosta je i ovo. A i ono što mislim, i to je dosta lepo. I dosta o tome. Ovo je samo da ne bude da nisam rekao. Moje je da to kažem. A tvoje je da se pojaviš jednog dana. Jedini problem je što se ne poznajemo. Nisam te nikada video, tako da ne znam ni kako bih te i prepoznao. A to što o tebi ne znam ništa, ni ko si, ni šta si, to mi nije problem. Moje je, zaista, samo da tebi kažem sve što imam. Jednom.

U 22.50 sa prozora sobe gledam jednu devojku, prekoputa, kako se muči dok hoda uz trotoar Ustaničke ulice. Ide od jedne bandere do druge, i kod svake zastane
da se odmori, pridržava se za stub. I onda nastavi. Obučena je u plavu perjanu jaknu, ima dugu smeđu kosu, u levoj ruci drži papirnatu kesu. Invalid je, hoda teško, ima neki težak problem sa nogama, ne mogu tačno da odredim da li je stvar sa kolenima, ili u kukovima, ili su u pitanju cele noge, ne znam, ali gledam je sa prozora, i ona uporno, sporo, korača. Vetar je jak, duva direktno u nju, i to je još više usporava. Na kraju, stigne do autobuske stanice. Tu se zaustavi, kod piljarnice koja je otvorena tokom cele noći, ona čeka svoj autobus, i gleda voće i povrće izloženo napolju. Potrebno je snage za sve to. Neki ljudi je imaju. Neki ljudi je nemaju. Ova devojka je ima. Mislim da se to dobro vidi. Mislim da ja sada to mogu da vidim. I tada stigne žuti autobus, i ona polako krene ka njemu, stigne do vrata, popne se i uđe unutra. U samo tih par reći, njen toliki napor. I autobus odlazi. Sa tom devojkom.


23. februar – sreda

Bolovi na suncu. Bolovi na ulici, 12.20 je i bolovi se vide. Mnogim ljudima se baš bolovi vide na licu. Sunce je baš jako, baš onako kao kad su i bolovi jaki. Jedan momak kupuje picu i odmah jede, stoji pored tog kioska i drži tu stvar u rukama i jede je. Jedan kratkonogi pas, koji je stalno tu, uvek, kod pošte na Konjarniku, maše repom i gleda tog momka. Baš kao i jedan pijanac, koji je takođe stalno tu. I on gleda tog momka. Znam da će to da uradi, znam da će da sačeka tog momka da završi sa jelom i da ga zamoli za neki dinar. Znam i da ga neće dobiti, kao ni taj pas što neće dobiti parče pice. Što, u svakom slučaju, ne znači da će oni zbog toga promeniti mesto. Neće to uraditi. Nema boljeg mesta od tog gde su. Svuda im je isto. Oni to već znaju. To se lako nauči, nije to neki problem. Sunce ih sve obasjava. Gledam ih, tu sam i ja. Toplo je, baš toplo. Bar to, bar nešto, sunce nas sve obasjava. Baš takve kakvi jesmo. Izgubljeni na tom nama dobro poznatom mestu.

Teskoba vlada ovim svetom. Jebeno stanovanje. 17.10. Ali, teskoba je i napolju. Jebena sekundara, nikako da se zaustavi na trenutak, da odmorimo malo, od ljudi kojima sekundara odgovara, kojima ona znači, daje im smisao, uzimaju da neko drugi ne bi imao, ti ljudi koji jebavaju ceo svet svojim poslovima.
U 17.45 ulazim u restoran na Terazijama i idem pravo ka klozetu. Ljudi koji rade u tom restoranu, konobari, šankeri i čistačica klozeta, već me znaju i znaju gde idem čim se pojavim. U početku su me gledali čudno, ali navikli su se. Kad god se nađem na Terazijama, svratim unutra da obavim nuždu. Volim te čiste klozete, nema ih mnogo u ovom gradu. A često mokrim, pijem mnogo vode, valjda je to zbog toga. Ali ima i ta stvar, čudna, da mi se uvek mokri kad prolazim pored tog restorana. Ne znam s čim je to u vezi. Nešto me vuče unutra, da to obavim. Možda lica tih ljudi, taj njihov pogled, možda da obavim to baš tu, da ne bih posle tražio i ulazio u neki nepoznati restoran, ili već negde. Možda. Nemam pojma. A i kome je to važno osim meni, to su te stvari, kojima se bavim dok mokrim, o tome razmišljam. To više i nema veze sa ovim gradom i sa ovim restoranom. Sve to što razmišljam dok mokrim, odlazi baš tamo gde i ono što mokrim. To je ta prosta stvar. Sve ima svoje mesto i ide tamo.


24. februar – četvrtak

Onima koji kažu da novac nije važan reci slobodno da jedu govna. 7.30. Probudio sam se odmah. Nešto mora da se radi. Odmah.

Ipak, više sam zagledan u zemlju, dok hodam, nego što posmatram oko sebe, dok hodam. Nemam dovoljnu sigurnost u nogama i pazim gde stajem. Zaobilazim rupe, bare, preostale gomilice snega, blato. Pazim na ivičnjake. Na svaki stepenik. Vodim računa o tome. Povremeno samo bacim pogled naokolo, i zadržim ga malo na onom ispred sebe, na pravac kojim ću hodati, koji sam izabrao, i vratim ga dole, na zemlju. Na asvalt. I mislim na to koliko dugo mogu da hodam, koliko daleko, i onda mislim na to šta je meni, zapravo, to daleko. I u 15.45 vidim da više nisam blizu kuće, ali ne znam koliko je to zaista daleko. I koliko je u meni to daleko... I prođe jedna žena baš svetle smeđe kose, i baš tamne kože i oštrih crta lica, mimoiđemo se. Ona puši cigaretu. Baš uživa, koliko sam mogao to da vidim na njenom licu.

Mali je ovo grad, naročito ako se krećeš istim ulicama. Znaš svakog prosjaka i znaš sve ulične prodavce bilo čega. I još je manji ovaj grad kad promeniš ulice
kojima najčešće hodaš, kad uđeš u neki deo u kojem nisi nikada pre bio ili si prošao možda samo par puta u životu, neke ulice, ćoškovi, i znaš gde je to, znaš gde si, između ovog i onog dela koji poznaješ, i grad se smanjuje, bude baš mali. Nema velikih gradova. Ni svet nije veliki. Ostalo je još jedino nebo, njemu ne možeš ništa. I more, naravno, tek more, i vode, reke... Odoh na kratko. Ali da se vratim. U Murskoj ulici sam, u 16.20, čuje se kako je u nekoj drugoj ulici buka, a u Murskoj ulici nije, nema nikoga. Murska ulica je mala. Jel znaš gde je to ? Pa tu, odmah iza ćoška.

22.

Bio sam na doručku kad mi je zazvonio telefon, upravo sam mazao parče sira na krišku hleba, javio sam se, bio je to moj drugar,
pitao me kako mi ide, popričali smo malo o tome, onda me je pitao šta ćemo da
radimo sa jednom mašinom za fotokopiranje, da li je kupujemo ili ne,
moj novac je bio kod njega, nikad nisam bio poslovan čovek,
a u trpezariji stacionara morao sam da donesem odluku.
Sir, hleb i čaj,
i taj novac kod mog drugara, i taj telefon u ruci, to je bilo sve,
u tom trenutku baš tako to može da izgleda, sve što sam imao bilo je baš tada,
tu,
u stacionaru, ništa nije bilo iza,
a naročito ne ispred mene.
Ne, rekoh, ja ne kupujem sada ništa.
Čuvaj mi taj novac, dodao sam.
Završili smo razgovor.
Zagrizao sam taj hleb premazan sirom, otpio gutljaj čaja:
ili postaneš čovek stacionara, naviknut na sve to, ili te pokreće nešto jako da ga što pre napustiš.
Treće je: biraj smrt.


25. februar – petak

Vidim druga iz detinjstva, ide mi u susret, u Makedonskoj ulici, u 14.45, i vidim kako sklanja pogled. Video me je, a onda pogledao na drugu stranu ulice. Iz ko zna kog razloga. I mimoiđemo se, možda nas je samo jedan metar delio, ali prođemo jedan pored drugog. Nisam ga zaustavio, pošto je sklonio pogled, to mi je značilo da ne treba da ga zaustavljam. Bili smo najbolji drugari, u ranom detinjstvu, kao dečaci. Igrali smo fudbal zajedno, po ceo dan. Bili smo nerazdvojni. Onda je počelo rivalstvo, nije se nikako znalo ko je bio bolji u fudbalu, išli smo u različita odeljenja u školi, i često igrali jedan protiv drugoga, ali ni tada se to nije razrešilo. Onda smo, i pored toga, ostali drugari, ali je onda to polako prerastalo u poznanstvo. Ne više drugarstvo. On se kasnije odselio iz naselja, i nismo se dugo videli, ali ne toliko dugo da se ne prepoznajemo. Ipak, prošlo je dosta vremena. I sklonio je pogled. Ne znam zbog čega. Ali, u redu, nije strašno. Iskreno, on je bio bolji fudbaler, ja sam bio više timski igrač, više sam voleo pobedu moje ekipe. I moja ekipa jeste pobeđivala njegovu. Ali on je bio bolji od mene.

Uđem u onaj kafe u koji ulazim često, a usamljenost me mučila i konobar me lupi po ramenu i kaže „gde si brate kako je“ i ja mu kažem da je dobro i onda ja vidim da meni usamljenost dođe kao obućaru cipela. Pogleda cipelu, vidi šta bi moglo da se uradi, i onda to uradi odmah ili ostavi za kasnije. Pa tako i ja naručim čaj i gledam cure u 15.30, a ono ću da opravljam kasnije, ili drugi put.

Evo ovako sam video da je jedna devojka fina: ona je stajala na pešačkom prelazu u Vasinoj ulici, u 17.10, i prošao je jedan automobil, a ispred nje je bila
jedna bara, na ulici, i automobil je svojim desnim točkom prešao preko bare, i poprskao tu devojku po njenim svetlim pantalonama, i automobil je odjurio, a ona je stajala i gledala u nogavice, i ništa nije rekla, nije joj vozač tog automobila ni bio kriv, samo je stidljivo i zbunjeno otvorila usta, na kratko, i onda ih je zatvorila, i bilo joj je baš žao što joj se to desilo, lepo lice joj se snuždilo, i baš se to videlo, koliko joj je žao pantalona, što su sada prljave. Eto tako sam video koliko je ona fina.


26. februar – subota

Moj pristojni prijatelj mi javlja da je kupio slavinu i bojler za kuhinju, u 11.10. Obavio je taj posao koji je odugovlačio, a kad ga je obavio, laknulo mu je, pa mi je to i javio.

Ne postoji ni jedno doba dana koje mi posebno odgovara da nešto radim. Nikada nije ni postojalo. Sve sam isprobao. Svako doba dana. Išao sam i na posao od sedam do tri, i ništa. Radio sam i drugu smenu, i ništa. Radio sam i noću, to mi je bilo najteže. Radio sam i ono kad moraš, ono kad se kaže „u minut do dvanaest“, to sam morao, ali to ne mogu da računam u rad. Radio sam i ono kad ne moram, i ono za sebe, i uživam, radim to i dalje, najčešće prepodne, ali ni to mi nekad nije idealno, nije kako bih želeo. Jer ne postoji nijedno godišnje doba koje mi posebno odgovara da nešto radim. Evo, pogledaj sad, zima je, napolju je kiša, 17.20, sedim u sobi, slušam neku muziku, dobra je, Sly & The Family Stone, to je meni dobra muzika, nisam gladan, imam flašu vode pored sebe, i škripi, nešto uvek škripi. Što? Nema nikog. Samo bolovi.

Nervi. Bolovi. Opet. 18.40 je i prevrćem se na tepihu, znoj, a nervi rade, lepi mi se prašina za leđa, a nervi imaju svoj ritam, i opet tabani, pa kroz leđa, pa do glave, sve bridi, a ja ne čekam više ništa, više ništa ne puštam da prođe, ne čekam, sada ja strpljivo uđem i prolazim kroz te nerve, i putujem po sebi, kroz telo, a nervi imaju svoj ritam, a ja ga samo pratim, vidim bol i vidim kako sve to bridi u svom ritmu. Zažmuri i daj nervima zabavu! I pusti ih! Nervima treba hit! Nervima treba muzika! Neka pevaju! Zažmuri i uđi u bol! Ne da bol prođe, nego ti prođi kroz
njega! Pogledaj i poslušaj sve to, i prođi! Nervima treba jedan Otis Reding! Pusti nervima soul! Ustanem i pustim tu muziku i vratim se da se teglim po tepihu. I zažmurim. Bol se razvlači. Bridim i lebdim, sada je muzika već ušla, sada je ritam uhvaćen, sada ja mogu to da proputujem, sve mirniji i mirniji, na tepihu...


27. februar – nedelja

Ne znam zašto se budim tako rano, nema nikakvog razloga da ne spavam dugo, nedelja je, 7.45, probudio sam se i video, iz kreveta, da napolju pada sneg. Prosto, spavanje je bilo obavljeno, oči su se otvorile. Bilo mi je toplo u krevetu. Isturio sam gole noge, da se hlade. Zaradio sam i prištedeo dovoljno novca. Nikome ništa ne dugujem. Nemam drugog posla osim onog kojeg sam smislim. Čak ni nekih važnih obaveza. Neki ljudi bi mi sada platili, da se nađu u mojoj poziciji. Znam. Naravno da ne bih pristao na to. Ali biti slobodan ujutru, da jutro odradim onako kako ja želim, ono što se zove mirno jutro, onako kako ja hoću, to je kao nekima dugo spavanje. Ili nešto treće. Da ostanem u krevetu još samo malo, ali baš koliko ja hoću, neka to bude mojih desetak minuta, ili pola sata, svejedno, da ne moram nigde da idem, da žurim, da pustim muziku koja mi se baš tad sluša i da mislim na ono što ja želim, da obavim sve ono u kupatilu baš kad mi se to bude obavljalo, da posle pojedem nešto, ne mnogo, ali nešto što želim i što mi je dovoljno, nešto jednostavno, nek to bude samo hleb i margarin, i da popijem kafu i popušim par cigareta, a da me niko ne gnjavi, i niko nigde ne čeka, i da gledam sneg kako pada dok pijem kafu koju sam napravio po svom ukusu, i pošto redovno pijem samo tu jednu ujutru, ponekad popodne, ali retko, hoću da je sam napravim i da mi se u to niko ne meša, i da popušim par cigareta uz to, ali ne u zatvorenoj sobi, nego negde gde je otvoreno, ali pokriveno, ako je moguće, kao što je na terasi, da mi bude samo malo hladno, ne mnogo, i da gledam taj sneg, i da tako počne da klizi još jedan dan, da tu i tako izvire, a posle neka, nek vijuga, nek bude miran ili ne, svejedno je, sa virovima ili bez, neka teče, neka protekne, kako god da bude, meni je svejedno, posle jednog takvog buđenja, posle jednog takvog jutra...

... Da. Posle onakvog jutra. Sada to već mogu da kažem. Sad je 13.45, dan već teče, sad je već uveliko postao reka, sve sam obavio kako mi se obavljalo, i radim
sad ono što mi se radi, i sada sve to već traje, i možda se i zbog toga rano budim, da bih što duže bio u tome, i sneg i dalje pada, i meni je ovako dobro, baš ovako. A ništa se nije dogodilo. Od onoga što možeš da vidiš. A ne možeš mnogo da vidiš. Vidiš jako malo. Jer, inače, tu je bilo svega...

U 18.10 sedim sa mojim pajtosom Gizdom u kafeu na raskrsnici Vojislava Ilića i Ustaničke, na Konjarniku smo, tako se i taj kafe zove, tu je i Slavko, vlasnik kafea, pozdravimo se, u poslu je, zauzet je, i ne može da nam se pridruži, na njegov račun dobijemo piće, Gizda i ja popričamo malo o fudbalu, ali stručno, prokomentarišemo neke rezultate, onda podelimo ocene i Slavkovim konobaricama, uglavnom ih solidno ocenimo, iako smo strogi, a onda mi Gizda kaže da su uhapšena dvojica klinaca koji su ubili našeg poznanika Vladu Z. Taj momak je tako glupo poginuo, radio je u jednoj menjačnici, na kraju Ustaničke ulice, ta dva klinca su uletela unutra, hteli su da je opljačkaju, Vlada je bio tu, nije se uplašio, bio je visok, krupan, jak momak, i hrabar, više nego što je trebalo, izbacio je ta dva klinca, a onda čak i potrčao za njima, klinci su bežali, verovatno su ga i poznavali, ili možda čuli za njega, Vlada Z. je bio od onih o kojima se tu i tamo pričalo, jurio ih je, i na kraju su klinci stali i zapucali iz svojih pištolja, obojica, i ubili su ga. Poznavali smo ga, Gizda je igrao fudbal s njim, ja sam mu čak poznavao i oca, Radeta, dobrog automehaničara, koji je umro pre par godina. Kako je glupo poginuo, to smo mrmljali, zašto ih je jurio kad ih je već isterao napolje? To smo se obojica pitali. Kad si hrabriji više nego što je potrebno. Do ludosti hrabar. Oni koji beže, tada ubijaju. Oni koji su saterani, uplašeni, a naoružani, tada sigurno pucaju, tada ubijaju. To je sigurno. Nije tu bilo više ničeg za priču, o tom momku, Vladi Z. Gizda i ja smo pričali o drugim stvarima, nastavili smo, naravno, sa pričom, kraj velikog prozora tog kafea, koji gleda na našu veliku raskrsnicu.


28. februar – ponedeljak

Hladno je, opet veoma hladno, imao sam neke ideje šta bih mogao danas da radim, kad sam se probudio, u 7.20, ali nestale su kad sam osetio hladnoću, kad sam otvorio prozor. Video sam jednu ženu koja je pokušavala da pretrči preko ulice, ali to nije bio trk, to je bilo mučenje, nosila je neku veliku torbu u ruci, i što je
najgore, jedan automobil je mogao da je udari. Bila je nesmotrena ta žena, ali na njenu sreću, vozač je bio pažljiv, uspeo je da je izbegne, iako zbog zaleđenog snega, sigurno nije mogao da zakoči. Imala je sreću ta žena. Ne znam da li je to shvatila kad je stigla do trotoara. Ljudi su je posmatrali. Možda nije bila svesna da je upravo moglo svašta da joj se dogodi. Ali, ono što je sigurno, nju je bilo baš sramota pred tim ljudima na trotoaru, koji su je gledali. Produžila je dalje pognute glave. Vratio sam se u krevet. Čudne su te stvari kad ih vidiš, tako svakodnevne, ali uvek čudne. I čudno mi je započeo ovaj čudan dan. Već u krevetu sam osetio da će dan tako početi, sa puno nervoze, i nekog nemira. To zaista dođe iznenada. Već sam ga osetio, i znao sam da će postajati sve jači. Nekad sam to rešavao sa par flaša piva. Ali, sa tim je gotovo. Sad sam trebao nešto da učinim. I ustao sam iz kreveta. To je ono što sam naučio poslednjih meseci, kad dođe taj dan, nemoj ništa da odlažeš, uradi sve što treba, uradi odmah, i koliko god možeš, i ako nije dovoljno, dodaj još nešto. A to sam i uradio. Ustao za početak, pa počeo da obavljam sve što treba, pa onda i dodao nešto što i nisam morao, šutirao sam loptu, šutirao je u vrata. Dobro mi je išlo. Stopalo je osetilo loptu. To je sve popravilo, na trenutak.

U 11.15 bilo mi je dosta svega, krenulo je da mi se muti, sve da mi se muti, ponestajalo je razloga za bilo šta, ali snašao sam se, bilo je vreme da se ošišam, pomislio sam to, obukao sam se, i izašao napolje. Hladno, sneg, ponegde led, i vetar. Ušao sam u frizersku radnju, tri žene su sedele unutra okupljene oko grejalice, nije bilo one devojke koja me je poslednji put šišala, ali nije mi to bilo bitno, jedna žena je ustala i pokazala na stolicu, skinuo sam jaknu i seo. Trajalo je baš kratko, baš kako sam i želeo. Da to šišanje ne potraje, i da ne razgovaram sa tom ženom dok me šiša. Tako je i bilo, obavili smo to, platio sam, obukao jaknu, stavio kapu na glavu i izašao na ulicu. Sve mi je, ne znam zbog čega, ali sve mi je bilo lakše. Bio sam bistrije glave. Nije bilo ničeg mutnog, nejasnog, sve je bilo do mene, a ja sam se opet osećao spremnim za sve. Zakoračio sam u hladan vetar. Jedna baba i šest pasa su sporo hodali ispred mene. Išao sam za tim psima i tom babom, poslednji pas u toj koloni je bio potpuno crn, i veoma krupan. Delovao je staro, umorno. Teško se kretao i on, kao i ta starica na čelu kolone. Ja sam bio na kraju, te iste kolone. I svi smo išli negde. Mislim da u tom trenutku niko nije tačno znao kuda idemo. Osim te babe, ona je sigurno znala, psi sigurno nisu, njih je vodila ta baba, a ja sam bio negde između, i jesam znao i nisam znao, tako je bilo,
tako smo se vukli, po vetru i snegu. Imao sam baš malo kose na glavi, ispod kape. Osećao sam to.

U 17.10 sneg je padao i bio je veličine dečijeg dlana. Jedan taj dečiji dlan belog snega sleteo je na moj otvoreni desni dlan koji sam namerno ispružio. I rukovali smo se. I upoznali smo se.

23.

U hodniku tog drugog sprata, tu je biblioteka, jedna velika zastakljena vitrina sa knjigama,
prilično visoka, i sa tako čudno poslaganim naslovima, i imenima autora, bez nekog reda,
ali dovoljno uzbudljivo da čitaš samo imena, nekakav čudan raspored,
tačnije, nered,
ali za čitanje tih imena, zanimljiv nered: spisi Josipa Broza Tita pored Spinoze,
Bremova „Knjiga o životinjama“ pored Bodlera, Džejms Džojs pored knjige o jadranskim ostrvima,
jedna knjiga iz sociologije sporta pored knjige o Hitleru, bilo je tu svega,
kao na pijaci starih, polovnih stvari, koje nikome ne trebaju, ali ipak su tu, jer možda, jednom, neko naiđe,
i pronađe baš ono nešto, što je tražio svuda i nigde nije mogao da nađe.
I gledao sam tu vitrinu.
Čitao imena tih autora, baš tako poređanih.
Jedino što baš tada ništa posebno nisam tražio.
Osim toga, osim baš te jedne stvari, samo da gledam taj svaštarski raspored knjiga.
Samo ta imena, jedno do drugog.
Samo to.
Taj tekst. Imena i naslovi.
Samo to da čitam.


1. mart – utorak

Kakvo smrzavanje sam priredio sebi u 17.10, hodao sam zaleđenim ulicama, iz jedne u drugu, kod hrama Svetog Save, izašao sam iz trolejbusa broj 19 i krenuo da se motam tim krajem, koji i jesam i nisam poznavao, nisam mogao da se izgubim, naravno, ali nisam znao imena tih ulica, samo sam krenuo da se spuštam ka Slaviji, prošao pored jedne kafane i unutra video jednog muškarca kako sedi za stolom, i video sam malu čašicu nekog žestokog pića na stolu, pred njim. Pogledao me je izgubljeno, pijano, baš kao i ja njega što sam pogledao, izgubljeno, ali smrznuto. Ni on ni ja nismo imali rešenja u životu, u tom trenutku. Tako je to izgledalo. Čovek postane nepodnošljiv kad se previše zagleda u sebe, i tamo ostane. To se često dešava za stolom u kafani, sa pićem. To se često dešava i kad hodaš napolju po hladnoći. To se često dešava, na bilo kom mestu. Ili postaneš nepodnošljiv, ili poludiš. Mora da ima i nešto treće, uvek ima nešto treće, ali sad ga ne vidim. Ili biti nepodnošljiv ili biti lud ili... Izlaze neki ljudi iz ulaza u zgradu Zavoda za transfuziju krvi. Neprijatna stvar me vezuje za tu zgradu, setim se toga. Krvi uvek nedostaje. A beskrvnih stvari je prepun svet. Kakva zavrzlama. Hladno mi je i hodam. Vazduh nije blag, neprijatan je. Beli se ulica Svetog Save. Pravo tom ulicom i stići ću tamo gde sam i krenuo, do Slavije, a kad stignem tamo, odatle idem dalje. Odlasci se, u stvari, smenjuju. Izlazi jedan čovek iz taksija i pozdravlja se sa vozačem, čuje se glasna muzika iz tog automobila, možda je njima dvojici bilo dobro dok su se vozili, pomislim, možda su njih dvojica uživali. Možda, da. A onda pored mene prođe jedna žena sa ogromnom belom kapom na glavi. Nikada nisam video toliku kapu! Okrenuo sam se i pogledao još jednom. Čoveče, kolika kapa!
Stajao sam i gledao je, i u momentu, ode sva moja pažnja s tom ogromnom belom kapom. Pokupi me celog ta kapa, kao gušter muvu.

Vidim kroz izlog umetničke galerije jednu devojku kako sedi unutra za stolom i čita knjigu. Na zidovima oko nje su neke slike. Nema nikoga osim nje u toj galeriji. Napolju je gužva, na ulici, gomila prolaznika. A ona sama, unutra. Sedi i mirno čita, ta devojka, u tišini. Pogledam sve to, zajedno, i uključim i ono što čujem u tom trenutku, buku, glasove, oko sebe. Kakvo delo, pomislih, sve to zajedno. Kakva slika, sa zvukom, u 18.45.

Sretnem drugara Miloša u 19.20 i on mi kaže da mu je Uroš jutros rekao da je naš drugar Deki juče pao i slomio ruku, i to ispred kuće, dok je čistio sneg. „E, jebi ga“, rekoh. „Budala“, rekao je Miloš.


2. mart – sreda

Kako su mirna i bela dvorišta, pod snegom, u Učiteljskom naselju, 17.00 i samo nepomični sivi dim iz dimnjaka, iz skoro svake kuće, to je sve, taj dim, to znači da su ljudi unutra, greju se. Napolju je hladno. Jedan dečak vuče sanke. Lice mu je crveno. Izgleda da i on ide negde da se greje. Kad je toplo, preko leta, ova dvorišta su puna ljudi, uvek se nešto dešava. Bude puno života. I bude baš glasno, često se čuje muzika i galama po tim dvorištima. Ali sad, sad je zima, hladno je i tiho, i sve je pod snegom. Ljudi su zajedno sa svojom bukom i galamom unutra, u kućama. Vidi se to po dimu iz dimnjaka. To oni sad rade, greju se, a možda i galame. Možda.

Lakše je mučiti se poznatim ulicama, nego nepoznatim, klizavim, strmim, novim ulicama. Lakše je. Ne poznaješ ih. Kad sam u nečem poznatom, znam kako ću, i kuda ću. Mučim se, ali mi je lakše. Ali kad sam u nepoznatom, teško mi je, plašim se, pa me taj strah još i nervira. I u 17.20 pravim sitne korake niz strmu i klizavu, zaleđenu Ulicu Zage Malivuk, a još i jedan pas laje na mene, i iz koraka u korak sam sve sigurniji da ću da padnem, a taj crni pas mi je sa desne strane i neprekidno laje, i on mi samo uliva sigurnost u to da ću se sigurno okliznuti i pasti. I naravno, nervira me sve to. Pravim te sitne korake, jedan po jedan, i napokon
stignem do kraja ulice, naravno, i odahnem. Usput pljunem ka tom psu, iznervirao me. Onda on počne da laje još glasnije, ali meni bude svejedno, i produžim da. A ja sam uvek jako voleo pse.

U 18.20 moj drugar Filip mi kaže da je vodio ćerku Saru kod lekara da primi vakcinu. Sara sada ima dva i po meseca. „Nije plakala“, rekao je Filip.


3. mart – četvrtak

U 10.30 tuku se čovek i žena u Ustaničkoj ulici, ispred piljarnice, kod autobuske stanice, na zaleđenom trotoaru. Stariji muškarac, sa dugačkom sedom bradom, i starija žena, sa crnom maramom zavezanom preko glave. Udaraju jedno drugo šakama po telu. Otimaju se oko nekih velikih plastičnih kesa napunjenih, koliko mogu da vidim, uglavnom voćem i povrćem, ali i nekim namirnicama. Klizavo je na trotoaru, i ta žena, u jednom trenutku, pada celim telom, na stomak. Muškarac to koristi, i skuplja kese i sve ono što se prosulo iz tih kesa. Žena ustaje i udara ga po leđima, udara ga i otima mu te kese iz ruku. Kese se kidaju, cepaju, voće i povrće se kotrlja niz trotoar. Jedan mladić stoji na autobuskoj stanici, i ne meša se. Samo ih posmatra. Nije to njegov problem. Muškarac i žena se polako smiruju, sad su se već i razdvojili. Kao da su podelili plen. Muškarac sa jednom velikom belom plastičnom kesom prebačenom preko desnog ramena. Žena sa nekoliko manjih kesa koje drži u rukama. Razdvajaju se polako, i govore nešto jedno drugom. Izgovaraju neke reči, dobacuju nešto, glasno, viču jedan na drugog, vidim to po njihovim licima, vidim ih dobro, njihove grimase, zajapurene. Ali, ne čujem ih, ne čujem ništa. Stojim u sobi i gledam ih kroz zatvoren prozor. U sobi je mrtva tišina.

Vidim jednog čoveka kako maše rukama na trotoaru u Šamačkoj ulici u 11.30 i plaši vrane koje se okupljaju oko kontejnera prepunog smeća. Maše rukama i vrane koje su sletele, odleću odatle. Taj čovek kojeg gledam, sa plavom beretkom na sedoj glavi, drži papirnu kesu u rukama i iz nje vadi hlebne mrve i prosipa ih po snegu. Taj čovek hrani vrapce. Taj čovek, sa beretkom na sedoj glavi, to je moj otac.
Kad se čovek oseća loše on kopa po sopstvenim govnima u svojoj glavi, i tako mu, naravno, bude još gore, a u međuvremenu ipak tu i tamo mašta o nečemu što bi mu možda učinilo da mu bude bolje, ali neće biti ništa od tog silnog maštanja, jer on besomučno kopa, jer to najbolje ume da radi. Taj čovek, to sam ja. I to u 19.20, nakon tačno sat i po hodanja po ulicama u centru grada. Ali na kraju, da bih izašao iz svega toga, uđem u knjižaru kod mog drugara Ace da ga pozdravim i da vidim šta radi. A moj drugar Aca pije pivo sa svojim drugarom koji se isto zove Aca i koji je zapenio i glasno pričao o politici, ekonomiji, porezima i kako nas vlast uništava. Taj momak je potpuno normalan, i skroz u redu, dobar momak, ali ta njegova priča tada nije bila za moje uvo, tako da sam morao da ustanem i da razgledam knjige. Ni to mi se baš nije radilo, ali nešto sam morao. A onda, na jednoj od polica, knjiga Tomasa Bernharda. I meni kroz glavu, preko svega onog što je bilo u njoj, prelije se sve ono čega sam mogao da se setim iz te velike knjige, onog što je ostalo u meni od onda kada sam je čitao, pre više godina, „Gubitnik“, ta knjiga, tog velikog čoveka, koji je baš tako pisao, luđački ludo i dobro, a takva je ta knjiga, i bila je polovna, jeftina, i kupim je naravno, i pozdravim se sa Acom, i izađem iz knjižare, naoružan. I razbeže se ona govna koja sam kopao, iz moje glave. Nestanu.

24.

Nebo se natmurilo, vrata od sobe kroz koja se izlazilo na zajedničku terasu svih soba na spratu
bila su otvorena, video sam čarape i veš na konopcu, i video sam tmurno nebo,
mogao sam to da vidim dok sam ležao u krevetu, sa glavom na jastuku,
sa jednom rukom ispod glave, tek probuđen,
i uplašen time da će dan biti tmuran,
i još više, kišovit. To me je zaista uplašilo. I, naravno, odmah pokvarilo raspoloženje.
To, da ću taj dan provesti unutra,
da neću moći da izađem napolje, zbog kiše, to je bilo poslednje što sam mogao da poželim. Neću imati rešenje za tako nešto, pomislio sam. Izležavao sam se, gledao nebo, čarape i taj veš,
nije mi se ustajalo, bilo je oko sedam ujutru, ali, ipak, ustao sam na kraju.
I izašao na tu terasu.
I osetio prve kaplje kiše. Vratio sam se u sobu.
Biće ovo mučan dan, pomislio sam. Bio sam spreman na sve obaveze,
i otišao sam da ih obavim.
To sam morao, i to nije bilo teško, injekcija, fizioterapeut, lekarski pregled,
to je sve moglo, ali sve vreme razmišljao sam samo o tome šta kad sve to obavim, šta ako ceo dan budem morao
da provedem unutra, šta onda?
Uplašio sam se. Nisam bio spreman na to.
I onda izašao napolje.
Padala je sitna kiša. I hodao sam. Lišće u šumi je bilo vlažno i klizavo, kao i trava, kisnuo sam,
ali to nije bila jaka kiša, naprotiv,
bila je blaga, topla i čudesno blaga,
umivala mi je lice i dlanove,
i bilo je toplo, i zaboravio sam na sve što sam mislio pre toga, pre nego što sam izašao na tu kišu,
sve se pretvorilo u uživanje,
ta kiša je isprala sve u meni, strah, teskobu, bila je takva, umivala me,
bio sam spreman,
i, rekoh, bio sam ispran, i napokon,
uživao sam.


4. mart – petak

Jugoistočni vetar, baš jako duva, ali sigurno da ima nekoga ko ide da traži sreću po ovom vetru. U 11.15 krenem i ja, ali ne da tražim sreću, nego da vidim da li ima nekog ko je traži po ovakvom vetru, i ako takvih ima, ja ću dati sve od sebe da im to prepoznam na licu. Napravim prvi korak, i već onaj drugi bude mnogo teži, pa tek treći, i dalje. Ali, ima nekog sigurno. I onda vidim mog drugara Gogija kako stoji ispred kioska i razgovara s momkom koji radi unutra, a onda mi nasmejan maše i baš u tom trenutku naiđe prazan trolejbus, i ja mu odpozdravim, i uđem u trolejbus. Taj Gogi uvek maše. Nije mu bitno da li si blizu, ili daleko, on ti uvek maše.

Sedim sa Dekijem, drugarom koji se uvaljuje u dugove pošto već duguje, i ne može da vrati te stare dugove, ukoliko se ne zaduži kod nekog drugog, i ne napravi nove dugove, i on se tako vrti u krug, mada i njemu neki duguju, ali to nije dovoljno da vrati ono što on duguje, iako, a to se već vidi, on više ne može ni da oseti trenutak kada ima dovoljno novca. Kada je na nuli, on je već u plusu, i novi krug započinje. Novi krug u kojem ga čeka neočekivani dobitak, neki iznenadni i ogroman, do tada neviđen dobitak. A nije prošlo mnogo vremena od kada je poželeo da se ubije, da okonča sve to. Tada, govorio je o tome. I bio je ozbiljan. Sada, zaboravio je na to. Sve može da se zaboravi. Sedimo u kafeu, na Slaviji, u 13.15, pričamo o tome, on u jednom trenutku otpija gutljaj piva i kaže mi iznenada da mora da telefonira. Uzima telefon i pritiska dugmiće, zove nekoga. Zapalim cigaretu, pijem čaj i gledam kroz prozor. Vlažno je, promiče ponovo sneg. Promiču i ljudi. Jedan čovek prilazi kafeu, i zastaje, vadi telefon iz džepa, i razgovara sa nekim. Očigledno, zazvonio mu je dok je prilazio kafeu. Stoji na trotoaru, drži
telefon u ruci prislonjen uz lice, razgovara s nekim, ljudi sa kišobranima prolaze pored njega. Pijem čaj, pušim, i dok moj drugar razgovara preko telefona, prebrojavam koja mi je to cigareta danas. Pomislim koliko samo ljudski padovi mogu biti jaki, jači od ljudi. Često mislim na to, uvek imam dovoljno razloga da o tome razmislim. Čujem Dekija kako preko telefona kaže svom sagovorniku da sada nije momenat, da je bolje da to nešto odlože za neki drugi put. I meni moj drugar Deki duguje novac, koji nije veliki, ali ga i to sigurno muči. To su ti padovi. Potapšem ga po ramenu:
„Nemoj to da radiš, pusti čoveka neka uđe unutra, pozovi ga unutra, samo nemoj tako da se glupiraš“, kažem mu.
On ućuti, i onda preko telefona kaže:
„Uđi, nema veze.“
I onaj što je stajao na trotoaru, uđe u kafe, upoznamo se i on sedne za sto. On je Dekijev drugar, zajedno su u tome. Zaduživanje novca, dobijanje novca, kockanje, vraćanje novca, gubljenje novca, ponovo zaduživanje, nema kraja. Malo ćutimo, ali onda razgovor krene. Poker i kladionice. Aparati za kockanje. Kocka. Nema kraja. Slušam malo njihov razgovor, povremeno nešto i pitam, ne znam mnogo o tome pa zato pitam, ali slabo i sporo kapiram te stvari, i ustanem od stola.
„Vraćam ti do sledećeg petka“, kaže Deki.
„Važi“, rekoh.


U 15.45 vidim trojicu mladih Cigana, dečaka, duvaju u kesu punu lepka, ispred telefonske govornice u Bulevaru, kod Skupštine. Jedan drži slušalicu, drugi drži kesu prislonjenu na usta, treći se već omamljeno klati i bulji u noge ljudi koji prolaze. Onaj sa slušalicom, nema pertle na cipelama.


5. mart – subota

Moj sestrić me pita da li može da igra igrice na kompjuteru. Ne može. 12.10.

Moj sestrić me pita da li može da uzme čokoladu. Ne može. 12.11.
Moj sestrić me pita da li može da se vrti na stolici. Može. 12.12.


6. mart – nedelja

Guram kolica u ogromnom supermarketu, u 11.20, i naslonim se na ručku za guranje, i tako mi to prija, to vozikanje, i uzmem jednu maslinu iz izložene velike posude i pojedem je. Lepo. Kupim banane, smrznutu šargarepu, pirinač, kafu, dve supe u kesici, mineralnu vodu, i vozim se još malo u krug. Lepo. Jedna žena u dugoj smeđoj bundi hoda pored prepunih kolica koja gura neki lepo odeveni muškarac. Ona uzima namirnice i ubacuje ih u kolica. Jedna devojčica nosi korpu i u njoj jednu čokoladu. Jedna starica u pohabanom vunenom kaputu nosi korpu i u njoj hleb, mleko i jabuke. Jedan čovek nosi praznu korpu u desnoj ruci, leva mu je u džepu, šeta se i razgleda i uzme poneku stvar i samo pogleda cenu. Sve vreme sa razglasa trešti neka jeziva muzika. Jedan čovek gleda flaše crnog vina, bira, uzima jednu i čita ono što piše na poleđini i ja mu, u sebi, kažem: „Ne to, nemoj to, to je loše, nemoj to!“ I to ponavljam. I on vraća tu flašu i uzima drugu, i ja stojim i gledam ga, i sad već vičem, u sebi: „Ne, i to je loše, skupo je a slabo, nemoj to vino, vrati tu flašu!“ stajao sam, gledao ga i govorio to u sebi. Nije vredelo. Uzeo je to vino. Skupo, a loše. Samo malo iznad te flaše, na drugoj stalaži, tu su bila dobra vina. Na kraju, nekako stigoh i ja do kase da platim svoje stvari iz kolica.
U 18.45 hodam i vidim čoveka kome je ubijen brat pre šest godina. Hoda i on.


Uđem u kafanu „Ruski car“ i platim mokrenje deset dinara, u 19.30, prvo platim pa onda mokrim. Pored mene mokri još jedan čovek. Svako u svoj pisoar. Nagnuti. Pogrbljeni. Krijemo se jedan od drugog, krijemo naše stvarčice iz kojih mokrimo. Onda uleti u klozet baba koja naplaćuje mokrenje, sa kofom u ruci i nekom velikom motkom. I čujem tu babu kako pevuši neku pesmicu. I unese malo života u taj klozet ta baba.


7. mart – ponedeljak

Neka gužva, u 16.15, u Ulici kralja Milana, vidim nekoliko policijskih automobila, saobraćaj je zaustavljen, vidim i ambulantna kola, nešto se dogodilo, jedan čovek
otvara vrata i iz automobila me pita: „Šta je to bilo?“ i ja mu odgovorim da nemam pojma, ali čovek koji hoda malo ispred mene, on kaže: „Pljačka neka garantovano.“ Ni on nije mogao da zna, ali je rekao to što je rekao. Onaj iz automobila zalupi vratima. I taj čovek koji je već znao šta se dogodilo, i bio toliko siguran, otišao je ipak baš tamo, u gužvu, da proveri šta se dogodilo. U jednom automobilu, u toj gužvi, jedna žena se šminkala i gledala se u retrovizor iznad volana.

U 18.50 mi je toliko muka od zaleđenih ulica da sam tri puta glasno opsovao i sneg i led i zimu i sve. Posebno led. Njemu sam svašta rekao, i ni onda mi nije bilo lakše. Kakvo mučenje. „Ima i težih stvari.“ Ako mi nešto ide na nerve to su te
„objektivnosti“ gledane sa strane. Tad mnogo psujem, i neki put glasno, neki put tiho, ali to jeste neki način da rasteram te gluposti. Psovke su krpe za brisanje tih prašina gluposti života.

Tačno znam šta ću sa sobom u 23.30. Zažmuriću. I gledaću ponovo noge.


8. mart – utorak

U 4.40 ujutru moram da promenim majicu, oznojio me san. I kosa mi je mokra. Nemam pojma šta se dogodilo. Napolju je još uvek mrak. Kako samo snovi mogu da izmore. Brišem kosu i gornji deo tela peškirom. Sedim na krevetu, razmišljam o tome, prisetim se snova, koliko mogu, i ne nalazim ništa posebno u tome. Koji je razlog? Treba mi vremena za to. Otvorim prozor i hladnoća mi ipak ne prija. Zatvorim prozor i spustim roletnu. Znam da neće biti problema da ponovo zaspim, ali mi smeta to što ništa ne znam, o tome što me probudilo. Ali, naravno, lako prihvatim to da i inače malo znam, i to je umirivaće. A posebno to da se ne moram sada time baviti, ne vidim sada neke važnosti u tome, nisam sada spreman. Naročito ne u ovo doba. To umiruje još više. Te stvari ostavljam baš takve, loši snovi su zemljotresi života, ne možeš im ništa, nepredvidljivi su, posledice središ tokom dana. I već sam spreman da se mirno uvučem pod jorgan. Tamo je toplo. Kosa mi je sada suva, kao i telo, obukao sam novu majicu, plavu. I spustio sam glavu, miran.
U 19.40 vidim jednog umetnika i pisca kako sedi za stolom i čita neku knjigu, prekrštenih nogu, u knjižari u kojoj se prodaju njegove knjige. Ne mogu da uđem, krenuo sam unutra, ali sam zastao kad sam ga video, i odustao. Poznajemo se. Ne znam o čemu bi mogli da razgovaramo, ali bilo šta što bi mogli, ne bi mi pričinilo zadovoljstvo. Ubeđen sam u to. Nemam ništa protiv njega. Ali, nisam bio za to. Umorio sam se. Naslonio se na jedan zid i zapalio cigaretu, malo dalje od te knjižare. Hteo sam da se odmorim unutra, da prelistavam knjige i odmorim noge, ali on je bio tamo. Morao sam da ga izbegnem. Pušio sam i gledao jednu devojku koja je nervozno hodala levo-desno, čekala je nekog. Onda se tu stvorila grupa mladih ljudi, dva mladića i tri devojke. Grlili su se. Jedna devojka je glasno rekla da je kupila novine, a onda ih izvadila iz džepa, raširila ispred sebe, ostali su se okupili oko nje i druga devojka je pokazala prstom na neko mesto lista te novine, i rekla: „Evo nas!“ Skakali su u mestu, i ponovo se grlili. Bili su srećni zbog toga. Možda su bili neka muzička ili likovna ili pozorišna ili već neka umetnička grupa, tako mi se činilo, tako su mi izgledali. Nešto su uradili i novine su to objavile. Skakali su od radosti. Bilo je lepo gledati te baš mlade ljude. Njih i njihovu radost. Popušio sam cigaretu i odmorio se, oni su radosno vikali, i dok sam odlazio odatle, čuo sam kad je jedna od tih devojaka rekla da moraju odmah da se jave nekome i da mu kažu da je objavljeno, ali... Nisam čuo kome.

Brazilac Rona dinjo špicom kopačke daje takav gol, iz mesta, sa nekih sedamnaest metara, pored golmana koji se nije ni pomerio, da sam ja prvo utrnuo dok je lopta letela i prolazila između nekih igrača, a onda poskočio i u 21.25 glasno viknuo: „Pa jeboteživot kako je ovo samo bilo dobro!“ Ali kad sam se smirio, i seo, a oni sa televizije ponovili taj gol, onda sam se potpuno uverio u to da u nogama zaista leži nešto veličanstveno. Ali sam ipak u ruke uzeo olovku i svesku.

25.

Mogao sam celim telom da osetim stazu,
svaki nagib, svako ispupčenje, svaki kamen, veći ili manji, svaki gušći busen trave, svaku krivinu staze,
kroz šumu, između drveća, svaki zavoj, blagu nizbrdicu, blagu uzbrdicu, celim telom,
ali bez stopala, ona i dalje nisu učestvovala u tome, sve drugo jeste, sve ono što me je činilo, ono što sam.
Osećao sam tu šumsku stazu.
Nije tu bilo ničeg čudnog. Ničeg neobičnog.
Prepustio sam se.
U životu se prepuštaš raznim stvarima.
Raznim uživanjima.
Prepuštao sam se toliko puta poznatim stvarima, koje sam ponavljao, i ponavljao, iz dana u dan,
i u nekima sam uživao uvek, uživao u tom ponavljanju, čak i kad sam ishod pretpostavljao, ili čak znao,
kao i šta će biti posle,
opušten ili pun nečeg mučnog, svejedno je, jer i jedno i drugo je poznato, naviknut već, ponavljao sam stvar, radio ono što znam.
Onako kako sam znao, i mogao,
i ako može još, i još više, koliko god mogu,
a onda opet, samo da ponovim, to mi je bilo dovoljno.
Ovde sam zato i stigao.
Nisam znao gde se završava šumska staza kojom sam hodao.
Nisam mogao celu da je prehodam.
I nisam ni želeo. Čuvao sam je. Nisam je želeo odjednom.
Nisam je želeo odjednom celu.
Telo i noge su je zavolele.
Voleo sam je.
9. mart – sreda

Ima tu nekih stvari koje bih da kažem ali, ne znam zbog čega, ne govore mi se,
12.20 je sada, i stojim pored prodavnice u Ustaničkoj ulici, a stao sam pošto me je gurnula jedna žena, sa leđa. Dok sam prelazio ulicu, svojim desnim ramenom me zakačila o levo rame, i gurnula, napravila par koraka i onda se okrenula ka meni. Žena od nekih pedesetak godina, kratke smeđe kose, koštunjavog lica, i ljutitog pogleda. Gurnula je još jednog čoveka, i jednu devojku, probila se pre nas i stigla prva do trotoara. To joj je bilo potrebno. Bila je baš ljuta na sve.

U 17.15 moj pristojni prijatelj jede kokice i kaže mi da mu danas nije neki srećan dan. „Umro je Žuća, moj mačor“, kaže. Našao ga je mrtvog, video ga kako leži nepomičan. „Samo se izvrnuo“, kaže, „a do juče je sve radio što i inače, klopao i jurio mačke, to je radio ceo život.“ To je značilo da mu do juče ništa nije falilo, da je sve bilo u redu. „Možda se otrovao?“ kažem. „Pa verovatno“, kaže pristojni prijatelj. „Koliko dugo si ga imao?“ pitam. „Pa kod mene se i rodio“, kaže. I dodao je ponovo: „Danas mi nije neki dan.“ I odemo sa kokicama, ulicama, po sitnoj kiši.

Bliži mi se četrdeseta, idem kući u 20.10, jedan pas hoda sredinom Ulice Vojislava Ilića, zastanem i gledam ga i čekam da se skloni odatle, da ga neki automobil ne udari, i on se na kraju, ipak pomeri, i popne se na trotoar, i meni lakne, približavam se kući, možda je sada stvarno došlo vreme da počnem sa pisanjem nekih romana, to pomislim u tom trenutku, možda to i nije loš posao, da probam, i uđem u ulaz zgrade, pozovem lift, uđem u lift, pritisnem dugme sa brojem pet, izađem iz lifta na petom spratu, izvadim ključeve iz džepa, otključam vrata, uhvatim kvaku i uđem u stan broj 52, skinem jaknu, izujem se, odložim štap na svoje mesto, operem ruke, popijem tabletu sa E vitaminom, sednem na krevet, pružim noge, ja sam stvarno odradio toliko gluposti u životu, bilo ih je dovoljno, a biće ih još, sigurno, mrdnem prvo desnim, pa onda i levim prstima na stopalima, nema nikakvog razloga da ne napišem par romana u narednih par godina, pomislim to opet, a u međuvremenu raditi bilo šta, uhvatim se za desnu petu koja me boli pa je malo masiram, i onda ustanem i isključim telefon. Sad me više nema. Spremam se za romanopisca. Moram da odmaram.
10. mart – četvrtak

Silazim niz stepenice u 11.20, sa petog sprata do prizemlja, na svakom spratu ima po tri stana, prolazim pored tih vrata, izmenjali su se stanari po nekim stanovima, a neki su tu sve vreme, od kad je ova zgrada sagrađena, pre trideset i dve godine, ja sam odlazio i vraćao se, sad sam opet u ovom ulazu, na petom spratu, kod nekih vrata se oseća miris hrane, kod nekih se čuju glasovi koji dolaze iz stana, kod većine je tišina, na nekim spratovima su i saksije sa cvećem i neke odložene, prazne kartonske kutije, siđem do prizemlja i otvorim poštansko sanduče, prazno je, pismo koje očekujem nije stiglo, a očekujem ga, voleo bih da stigne, ali to pismo putuje, sporo, baš sporo, odstojim malo u prizemlju, i onda krenem uz stepenice, po tim istim spratovima, sad se penjem, lakše mi je kad se penjem, stabilniji sam, noga sigurnije stane na stepenik i ponese telo, svaki taj sitni novi, samo meni vidljiv uspeh, napravi senzaciju po celom telu, i radujem se zbog toga, prolazim pored svih tih vrata, većinu stanara poznajem, ali ima i nekih koje ne poznajem, penjem se na poslednji, peti sprat i stignem do svojih vrata, i unutra sve poznajem, sve stvari, kao i ono što me čeka unutra, ono što bi trebalo da radim, ali za noge je bolje da ponovim sve to, za noge je baš to bolje, i okrenem se i ponovim sve to, tako odlučim, silazim niz stepenice, sa petog sprata do prizemlja, na svakom spratu su po tri stana... Hodam polako, sporo... Čekam baš to pismo... Ali i to pismo putuje sporo, možda će poštar, u međuvremenu, doneti to pismo... Ponovim sve to... I onda još jednom... Tri puta silazim niz stepenice i tri puta otvaram poštansko sanduče, tri puta se penjem na peti sprat. Pismo nije stiglo. Poštar se nije pojavio. Otključam vrata svog stana. I uđem unutra, naravno. Sve je to dobro za noge. Sve bi bilo još bolje da je pismo stiglo. I srušim se na krevet.

U 16.10 ispred ulaza glavne pošte u Takovskoj ulici stavljam štap pod pazuh, otkopčavam jaknu i skidam kapu sa glave, uđem unutra i vadim telefonski račun iz džepa, i vidim: ogromni, dugi redovi pred šalterima. Zastao sam, tražio sam rešenje, razmišljao, možda u nekoj drugoj pošti nije ovako, ili u nekoj banci u blizini, zaista je bila velika gužva u pošti, ali onda sam video jedan šalter ispred kojeg nije bilo nikoga, a iznad njega se nalazila tabla na kojoj je pisalo da je šalter samo za trudnice i invalide. Lepo sam stegao dršku štapa desnom rukom i krenuo ka tom šalteru. Čovek iz obezbeđenja je stajao pored njega, pogledao me i
nasmejao se. U hodu sam ga pitao da li smem, i on je potvrdno klimnuo glavom, nasmejan. I ja sam se nasmejao, štap mi je bio potreban u nekim situacijama, ali u pošti, nije, zaista nije. Neki ljudi iz onih dugačkih redova su me gledali. Da, bio sam malo bezobrazan u 16.10 u toj pošti. Platio sam račun, vratio sam štap pod pazuh, zakopčao jaknu i stavio kapu na glavu, ti ljudi iz redova su me tada baš gledali. I, rekoh već, ispao sam bezobrazan u toj pošti. Ali u odnosu na neke druge situacije, nekada, ovo je bila sitnica. Mogao sam to nekako da kažem tim ljudima, možda, ali ne verujem da bi ih zanimalo.

Stigao sam bez razloga do Svetogorske ulice i kad sam hteo da je pređem, u 17.30, nisam mogao. Automobili, autobusi, trolejbusi, nisam nikako mogao da pređem na drugu stranu ulice. Stajao sam i čekao. U jednom trenutku sam se osvrnuo, iza mene se nalazio restoran i kroz veliki prozor sam video dvoje ljudi, par, ženu i muškarca, sedeli su za stolom, gledali su u mene i ćutali. Kad sam ih pogledao, sklonili su pogled. Ćutali su i dalje. Ono što sam video, bilo je to da njih dvoje, u stvari, ćute. Gledali su mene, jer nikog drugog nije bilo. Oni su ćutali, sedeli su zajedno, ali ćutali svako za sebe. Bili su par koji je možda stigao do nečega, u njihovom zajedničkom životu. Ja sam bio njihova ulična bandera. To sam bio, ulična bandera njihovog popodnevnog ćutanja. Ali, bandera koja je napokon prešla ulicu, i ostavila ih tamo, u tom restoranu da ćute i dalje.


11. mart – petak

Gledam nebo. Nebo je vedro. Nebo je plavo. Gledam sunce. Moram da trepćem. Sunce sija jako. Napokon sunce sija jako. Hladno je. Ali kad si na suncu, nije mnogo hladno. Kad si na suncu, toplije je. Ne mnogo toplije, ali ipak sunce sija jako. Nebo je plavo i sunce greje u 12.10, i uveren sam sada da je ovo najava, da je ovo tek početak, da će zima uskoro da ode odavde, da je ovo neki kraj, da je ovo početak nečega, toplog, velikog, neke nove ljubavi, pod plavim nebom i suncem.

„Žuča je sahranjen ispod kajsije“, kaže mi pristojni prijatelj u 17.30.
Postoje oni poslovi koje ne možeš da radiš bez volje. Mučim se u 22.40. Te poslove ne treba započinjati. Muči me nešto što mislim, a ne misli mi se uopšte. Spava mi se. Gajenje cveća. Nemoj da sadiš cveće ako nisi siguran u to da te neće mrzeti da ga zalivaš svakoga dana. Nemoj da se baviš gajenjem cveća. Voli cveće. I poštuj taj težak posao. Nemoj da počinješ da misliš o nečemu ako nisi siguran da ćeš to odmisliti kako treba, i do kraja. Nemoj. Spavaj. Spavaj.


12. mart – subota

Moj sestrić Vuk i ja sedimo i nemamo pojma šta ćemo da radimo, u 11.50, bez ideja smo, i on kaže da bi mogli nešto da čitamo, i onda ja uzmem „Crnog gusara“ Emilija Salgarija, i počnem da čitam, i Vuk sluša, i krene nam dobro, ide sve kako treba, prvo, drugo, treće poglavlje, Crni gusar je stigao do jednog trga venecuelanskog grada Marakaiba, da uzme telo svog obešenog brata Zelenog gusara, usput je savladao trojicu u teškim obračunima, savladao ih je svojom sabljom, ali i brzinom, snagom i visprenošću, i dok čitam, samo na tren vidim Vuka kako svlači čarapu sa desnog stopala, ali sluša pažljivo, to sa čarapom radi tek onako, bez neke namere, to radi dok me sluša, i ja čitam, i u te redove iz knjige dodam i nešto što ne piše, i govorim: „... i nakon što je zakoračio ka glavnom trgu, Crni gusar se munjevito okrenuo za sobom, video je pustu ulicu, niko ga nije pratio, i rekao je tiho, za sebe: ‘Vuče, vrati tu čarapu’, a onda je produžio dalje...“ Vuk se ukipio, oči su mu se raširile, gledao je malo u mene a malo po sobi, kao da je tražio nekog, bio je potpuno zbunjen:
„Ko je to rekao ?“ pitao je.
„Pa Crni gusar“, rekoh.
Vuk je ćutao, par sekundi, zbunjen, a onda mu se lice lagano pretvaralo u osmeh, u vedrinu i razgaljenost, shvatio je sve, i smejao se, i to, ta njegova nevinost, e to je ta nezamenjiva nevinost. Neuporediva. Uživao sam u tom trenutku.

Ide čovek i peva. Niz Resavsku ulicu se spušta jedan muškarac u 18.45 i glasno peva, i gleda u sve ljude pored koji prođe, i onda peva zbog njih još glasnije, nerazgovetno, ali tu ipak ima neke melodije. Pijan je, naravno, i to mnogo pijan, i hod mu je nesiguran. Ali, ide i peva. Ljudima.


Čovek sa smeđom bradom i žutim šeširom na glavi. Prepoznao sam ga. To je Vinsent Van Gog. Na naslovnoj strani knjige o Vinsentu Van Gogu. U knjižari je. Vidim to kroz izlog, 19.30 je i mrzi me da uđem unutra, ne gledaju mi se knjige, ali gledam tog Van Goga, taj njegov autoportret, i ipak uđem, i uzmem da listam tu knjigu, gledam reprodukcije, boje sevaju, njegovo ludilo blješti, i pored jedne slike pročitam: „To što postajem ružniji, stariji, zlovoljniji, bolesniji i siromašniji, nadoknađujem time što su mi boje sve uzbudljivije, sve uravnoteženije, sve sjajnije.“ Prepišem to na papir i stavim ga, taj papir i olovku, u džep. Ta jedna rečenica kao jedna cela knjiga u džepu pantalona. Zajedno sa ključevima od stana i upaljačem. A onda i ja, kao onaj pijanac, idem i pevušim, pijan od te rečenice. Ljudina.

26.

On je bio glavni na drugom spratu, taj tip, najglasniji, veoma krupan muškarac, i on na štakama, psovao je, psovao je sve i svakog,
davao dijagnoze svakom pacijentu, znao je sve šta treba, nije mu bilo važno da li ga neko sluša ili ne,
niti da li ga je neko nešto pitao,
samo je vikao, govorio glasno, i smejao se, baš glasno.
Prišao mi je jednom i pitao me za dijagnozu, šta su mi lekari napisali,
rekao sam mu koja je dijagnoza, on je rekao da nisu dobro napisali,
da nije tačna. Rekao je da to nema veze, i da lekari nemaju veze.
Otišao sam od njega. Nisam mogao da ga slušam.
Vikao je nešto za mnom, nešto o lekarima, i hteo je sve da mi objasni, ali otišao sam.
Nije mi se dopadao taj čovek.
Video sam jednom kad je pitao nekog čoveka u kolicima od čega boluje, i kad mu je taj bolesni čovek odgovorio, ovaj je pokazao palcem na dole. To je značilo da je gotov, da mu nema spasa, tom bolesniku u kolicima.
Dao mu je dijagnozu.
Video sam i kad je presreo jednog starijeg čoveka, koji je, takođe, hodao uz pomoć štaka, i njega je pitao isto,
šta su mu lekari rekli.
Taj čovek mu je izgovorio nešto na latinskom, i ovaj je rekao da nije to u pitanju, rekao mu je da mu nije ništa, i da će uskoro ozdraviti.
Bio je baš retko dosadan čovek, do neizdržljivosti. Jedne večeri uključio sam televizor, u hodniku, hteo sam da gledam fudbalsku utakmicu,
uzeo sam stolicu i namestio se,
uskoro su mi se pridružila još trojica bolesnika, kao i moj drugar iz sobe, čika Đole.
Čekali smo da počne utakmica. A onda je došao i taj glasni tip, uzeo je stolicu i seo, i naravno, odmah je počeo da priča.
Niko ga nije slušao, utakmica je počela, ali nije odustajao, postajao je sve glasniji,
sve vreme se obraćao nekome od nas,
i na kraju je pitao čika Đoleta, mog drugara:
„Ej, matori, ti bolje vidiš, koji je rezultat?“ Čika Đole je nosio naočare sa velikom dioptrijom,
to mu je bilo od dijabetesa, težak šećeraš koji je pretrpeo šlog, vid mu se tada pogoršao,
i sa naporom je gledao televiziju,
pogledao sam ga, video sam da je i njemu bilo muka od tog glasnog tipa, razmenili smo poglede,
i ipak nastavili da gledamo televiziju, i taj tip se opet čuo:
„Ej, ćale, ti sigurno ovde najbolje vidiš, kakva je utakmica?“ rekao je to i glasno se smejao,
smejali su se i još dvojica kraj njega,
ostali nisu, čika Đole se okrenuo ka njemu i rekao:
„Majmunčino, pojedi mi govno... nabijem ti ga u dupe ono majmunsko!“
Bilo mi je tako drago i smešno, smejao sam se kao lud,
to je bio prvi put
da je čika Đole nešto izgovorio bez zamuckivanja, taj glasni tip se zbunio,
to mu se verovatno nije dešavalo,
to nije ni očekivao, naročito ne od čoveka dvadesetak godina starijeg od njega, koji muca i teško se kreće,
čika Đole me pogledao, smejali smo se zajedno, glasno, razveselili smo se,
tad je taj krupni tip rekao:
„Matori, šta si to rekao, nisam te dobro čuo?“ Smejali smo se, čika Đole i ja,
bilo nam je drago, bilo nam je dosta tog čoveka,
sad je došao red na mene, okrenuo sam se ka njemu i rekao:
„Ma majmunčino, dobro si ga čuo,
rekao ti je da se nosiš u kurac i da jedeš govna.“ Čika Đole i ja nismo više gledali utakmicu, smeh nas je razgalio.
Čika Đole se čudno smejao, donja vilica mu je bila isturena i nije imao zube, čudno se smejao, glasno,
i ja sam se smejao,
znali smo tu jednu stvar, i zato smo se još više smejali, znali smo da taj glasni tip neće ništa učiniti,
znali smo da ne može ništa da učini, znali smo da će samo da ućuti,
znali smo da je od tih ljudi, da je takav i inače,
a to se i dogodilo, ustao je sa stolice i
otišao zajedno sa svojim krupnim telom i sa te dve štake.
Odgledali smo utakmicu mirno, do kraja, nakon toga, proveli pristojno veče,
utakmica je bila dosadna, ali nije smetalo.
Uostalom, sve je manje dobrih fudbalskih utakmica u poslednje vreme.


13. mart – nedelja

U 12.20 kupim banane i pomorandže i prodavač mi ukrade deset dinara. Vrati mi kusur za toliko manje. I ja ga gledam. I on mene gleda. I ja tu pomislim da li se on oseća glupo dok tako stojimo, ili prosto čeka da ja nešto kažem, pa da se on onda izvini, ili mu ništa od onoga što može da se dogodi neće biti glupo. Stojimo, gledamo se, ja mislim to što mislim, i nemam pojma šta on misli. I ja uzmem još jednu pomorandžu i stavim je u kesu. I on i dalje stoji i gleda, i ja i dalje ne znam šta on misli, ali mu kažem šta ja mislim: „To je umesto onih deset dinara koje mi nisi vratio, jel to u redu?“ On i dalje stoji i gleda, i ja pomislim da se on uopšte ne oseća glupo, šta god da se dogodi. Njemu sve odgovara. Mada i dalje nemam pojma šta on misli, ja ipak odem odatle.
Noć polako stiže, mrak se spušta, nebo se crveni, tamo, na zapadu, sumrak je, sada je tačno 18.00 i sada je taj trenutak, sada je onaj momenat, sada mogu da probam da od svog stana stignem do Kalemegdana, da vidim ulivanje jedne reke u drugu. Od raskrsnice Vojislava Ilića i Ustaničke, pa do spomenika Pobedniku na kalemegdanskoj tvrđavi. Suvo i prohladno vreme, hodam i osim toga, ništa drugo ne radim. Idem Ustaničkom ulicom, na Dušanovcu jedan nemački ovčar laje na mene. Prošlo je pola sata i muka mi je, prolazim pored zgrade opštine Voždovac, i ne znam zašto mi je muka. Pomislim da odustanem, ipak. Stoji jedan stražar ispred zgrade Specijalnog suda, naoružan automatskom puškom. Stignem ipak do autokomande i uđem u Nebojšinu ulicu, i penjem se sve do Narodne biblioteke, i tu me zaboli peta, pa onda i desno stopalo, pa pomislim opet da odustanem, ali pređem ulicu, ipak, kupim flašu mineralne vode, i stignem do Trga Slavija i vidim da je prošao jedan sat kako hodam, i sad mi više nije muka, a ni peta me više ne boli, i nastavim Ulicom kralja Milana, ali sa ciljem, i zato ništa drugo ne vidim, osim što to vidim, da je to jedan običan cilj, beznačajan, a opet, osim njega ne vidim ništa drugo. Uđem u kafanu „Ruski car“ i obavim nuždu. Kada sam izlazio, video sam da je neko izgubio ružičasti vuneni šal, a da ga je neko drugi stavio na žardinjeru, da se vidi. Nastavim Knez Mihajlovom, i stignem do Kalemegdana, posle tačno sat i četrdeset i pet minuta, i sada je već noć, i hladnije je, i moja majica ispod jakne je mokra, uradio sam ono što sam želeo i bio zadovoljan, dobar osećaj, kao da sam juče ustao iz bolničkih kolica, Kalemegdan je osvetljen, svetiljke su upaljene, nisam dugo, baš dugo bio na tvrđavi, neki stariji ljudi su sedeli na osvetljenim klupama, ispod lampi, oni mlađi su se muvali kao i na bilo kom drugom mestu, setio sam se da sam poslednji put ovde bio sa jednom prijateljicom koja mi je donela iz Rusije flašu votke sa ljutim papričicama u njoj, i da sam je tu pijuckao dok smo se šetali, i sedeli, i nemam pojma gde je ona sada, hodao sam i znao sam dobro kako da stignem, znao sam kuda da idem, nije neki problem naučiti kalemegdanske staze i zapamtiti ih. A naučio sam ih davno. Prošao sam kroz one mračnije tunele, i one mračnije delove tvrđave pod krošnjama, između drveća, ljudi je bilo sve manje, tu i tamo poneki pas, ali i psi su bili mirni...
... i u 20.20 sam stigao tamo gde sam hteo. Ispio sam flašu s vodom. Naslonio sam se na gvozdenu ogradu. Iza mene se nalazio spomenik. Ispod, dole, dve reke. Veliki Dunav je vodio Savu dalje, sa sobom. Pogled na to će uvek biti dovoljan. Ovaj grad će zauvek imati bar to. Obavio sam ovo za sebe, ali sam imao vremena,
dok sam hodao, da mislim na neke ljude, i na razne druge stvari. Imao sam vremena, nisam žurio. Uostalom, išao sam najbrže što sam mogao. Tako da sam zaista imao vremena, i mislim da nikoga nisam zaboravio. Jedan čamac je sporo plovio rekom Savom. Video sam malu crnu mrlju u njemu. To je bio čovek koji je upravljao čamcem. Više nije bilo one crvene boje u daljini. Sad je stvarno bio mrak. Bio je to stvarno taj trenutak.


14. mart – ponedeljak

Moj drugar Debeljko stoji ispred kioska u Ulici Vojislava Ilića u 15.10 i pije pivo, i kaže: „Još jedno, pa idem da spavam. Radio sam noćas.“

Jedem čokoladu u Pionirskom parku, u 15.45. Sedim na klupi. Na suncu. Toplo je. To prija. Ali, nešto mi fali. Ne znam šta. Osećam se tupavo. Ali, ukusno je. Kao i čokolada. Taj tupav osećaj. Usamljenost. Samo neka je na suncu. Samo da ja mogu miran da pružim noge. Ili nisam navikao da budem miran, možda odatle taj osećaj tupavosti. Ispraznosti. Treba se navići na mir. I naučiti ga. Treba da učim. Mlad sam, zauvek. Ništa ne znam. Mlad sam.

Moj drugar Ivan, uspešan poslovan čovek, ne bogataš, nego dobar i uspešan, poslovan čovek, radi stvari, posluje, meni je drago zbog njega, dobro mu stoji, od onih je što brzo misle, radi mnogo, sad se naslonio na šank, kravata mu se izvrnula, pijucka pivce, u 19.20 mi kaže: „Ma znaš šta, ideje menjaju svet, ali mora mnogo da se radi.“


15. mart – utorak

Stiglo mi je pismo koje sam čekao pre neki dan, otvorim poštansko sanduče i pogledam na sat, velika kazaljka je legla na onu manju, bilo je tačno 12.00 i uzmem taj koverat. I otvorim taj koverat. I izvadim taj papir, to pismo, i tu pročitam:
„Poštovani... vaše obaveze prema našoj firmi su izmirene...“ Uf. To je ono zbog čega sam tri puta silazio niz stepenice pet spratova, i peo se nazad u stan, to je ono
što sam čekao, da me obaveste da sam danas postao čovek koji više nema novčanih dugova. Nemam mnogo ušteđenog novca, ali sam se osetio bogatim. Imam dugove prema nekim ljudima, ali ne novčane, dugove drugačije prirode, neke je moguće izmiriti, neke nije. Neke ću vremenom srediti, neke neću nikad. Ali, izmirio sam novčane. To mi je bilo važno. Bio sam lakši. Nema više tog jednog kamena u džepu. A taj mi je posebno smetao. Ja danas čak mogu da kupim i sandale za leto. Sad su jeftinije, a trebaće mi. Ja danas mogu to da kupim i da mi bude dobro. I to mi je važno.

Opa, eno ga Nele, u 15.40, sklonim se u jedan ulaz zgrade, u Ulici Džordža Vašingtona, da me ne vidi, i sačekam da prođe, i on prođe, nije me video, kakav agresivan tip taj Nele; jednom, davno, dobio sam batine od nekih tipova zbog njega, samo zbog toga što su me videli s njim, zbog toga što su znali da ga poznajem, branio sam se koliko sam mogao i prebili su me, a taj Nele, zna da napadne bilo koga i bez ikakvog razloga, i bilo mi je teško da ga se otarasim, a i nemoguće je, jednom mi je prišao i rekao:
„Što me izbegavaš brate, što?“
„Agresivan si čoveče, naporan, težak si mi mnogo“, rekao sam.
„Pa što me izbegavaš?“
„Pa evo sad sam ti rekao.“
„Pa znam, ali što me izbegavaš brate?“
Nisam nikako mogao da mu objasnim, uvek je bilo isto, uvek je taj razgovor trajao kratko i bio isti, uvek. I sad sam ga stvarno izbegao. On je taj tip, život je kratak i lep, taj tip oduzima vreme, cedi ga, ti se ipak trošiš strpljivo, ali neumoljivo, da ne budeš grub i nepristojan, a on je opsednut sobom i svojim doživljajima, dosadan i naporan, i na kraju, agresivan. Nekih drugih problema nemam s njima, ali moram da se klonim takvih tipova. Nek jedu pirinač i bareno povrće, nek se time malo bave, nek čitaju knjige i nek slušaju muziku, nek crtaju nešto, ili nek idu u kurac. Morao sam da izbegnem Neleta. Postao sam osetljiviji, nemam više vremena, bolje se osećam kad ga sam trošim nego kad mi ga neko ubija. Uostalom, i mene neki ljudi izbegavaju. Da, video sam to. Ili se ne javljaju, a kažu da će se javiti, i onda shvatiš, svejedno. I nikom ništa, sve je u redu, to je tako. I ja sam nekome kao meni taj Nele.


U 16.20 uzmem sandalu sa police, u prodavnici sportske opreme, i gledam ih, i dobre su, odgovaraju mi, i dođe jedna od prodavačica i pita da li hoću da probam, i kažem joj da imam čarape na nogama, i ona kaže:
„Pa skinite čarape i probajte, a ako hoćete ja ću da se sklonim.“
„Što?“
„Ako vam je neprijatno, na to sam mislila.“

Nisam odmah shvatio, ali onda jesam. Smrad nogu, prljavi dugi nokti, to može stvarno da bude neprijatno. I njoj, i meni. Ali, nisam loše stajao s tim, pa sam se izuo i skinuo čarape, i osetio se miris ulja kojim masiram stopala, miris eteričnog ulja borovine i ruzmarina, sa ekstraktima kamilice, kestena i breze, i mogao sam da se mirno izujem i razmahnem bolesnim i mirišljavim stopalima. I obuo sam sandalu.
„Sad su skoro tri puta jeftinije nego u sezoni. Hoćete i drugu da probate?“ pita prodavačica.
„Hoću.“
Obuo sam i drugu sandalu, i šetao se prodavnicom. Postao sam opterećen obućom. Kupio bih sve patike i cipele i sandale i papuče ovog sveta, i isprobavao bi ih širom ove planete, i živeo bih sto godina... Uglavnom, kupio sam te za stopala dobre i jeftine sandale za leto. Čovek bez dugova. Bogat čovek. U jeftinim sandalama.


16. mart – sreda

Sunce u 8.50. U letnjoj majici sam i lepo je. Na maloj terasi. Sunce danas kao na grčkom ostrvu, toplo i jako, uživanje. Kao na grčkom ostrvu. Ali bez mora okolo. Recimo.

Sunce u 12.20, kao u Andaluziji. Recimo. U Sevilji. Na primer. Ali recimo da danas nema koride, i da nema nijedne fudbalske utakmice, na primer, i da odeš do zatvora gde je kaznu izdržavao Servantes, i da tu, u blizini tog zatvora, u restoranu
poručiš jedan hladan gaspaćo i uživaš u hladovini visokog tornja Điralde, nekada džamije, a kasnije katoličke crkve. Kao jednom moj pajtos Điđa i ja, bolele su nas tada noge od sunca. I to smo tada uradili. Sunce danas kao u Sevilji. Recimo.

Sunce u 15.15 i nasmejana prijateljica iz Italije sada mi se javlja iz Singapura, tamo je na nekom proputovanju, i pored ostalog mi javlja: "... Srećna sam što mi je život dao tu mogućnost da i ovako vidim svet...“ i meni bude drago zbog toga. Ona se dosta namučila u životu. Pa mi je zato i drago. A sunce je u 15.15 baš kao sad u Beogradu, iznenada tako toplo i jako, a to bi i toj mojoj nasmejanoj prijateljici sigurno prijalo, ona voli Beograd, i voli sunce, i ukoliko to možeš, onda stvarno treba da budeš na tom suncu, napolju, i da ne budeš u zatvorenom, nego da se otvoriš na otvorenom. A ono, baš toplo ti nekako, a i cure se razgolitile, a ni babama nije lako.