Nije fer, Davide

ДНЕВНИК ЦЕПИДЛАКЕ
9.јун


Јутрос за доручком видео сам у новинама слику Хрушчова и морао гласно да се насмејем. Како може човек, уз то још и вођа великог народа, да буде тако ћелав да једва можете да га разликујете од угланцане билијарске кугле?
Тако нешто ипак не би требало дозволити!
Под Хрушчовљевим утицајем стао сам пред огледало да бих проверио стање сопствене косе. После неколико тренутака пажљивог посматрања учинило ми се да се ивица власишта на слепоочницама мало повукла. Али то само још више наглашава продуховљеност мог лица. У мојим годинама то je природно. Одсад за мене тај „проблем” више не постоји.


10.јун


Пошто сам се јутрос очешљао, случајно сам погледао чешаљ. Избројао сам на њему 23 длаке. To ме не забрињава. Moj брица, кога сам данас случајно срео у његовом салону, потврдио ми je да je губитак од 10 до 23 длака дневно природна појава.
– To je сасвим безначајно – рекао je (a он то зна). – Ћелавост je наследна. Опасност прети само онима чији су преци ћелави.
Код куће сам случајно наишао на породичну слику мог деде и осморицу његове браће. Сви су били ћелави. Мислим да би било боље кад би се мој брица више бавио својим послом, уместо да расправља о теорији наслеђивања и брбља глупости.


3. септембар


Ипак je то чудно: што више бринем о својој коси, она све више опада. Наравно да нико осим мене то не примећује, јер ja томе придајем превелику важност. Ипак, прошле недеље дневни просек je већ износио 30. To није разлог за забринутост, али ипак треба бити будан. Писмом сам од свог листа затражио ближе податке и у рубрици „Савети заљубљенима” нашао следећи одговор:
„Будност. Тел Авив. Koca je нежан влакнаст израштај на одређеним деловима тела сисара. Искуство je доказало да на појединим деловима тела код неких сисара коса може да почне да опада. Код припадника мушког рода то je сасвим природна појава, која заслужује пажњу кад добије уочљиве размере.”
Затражио сам савет лекара. Прегледао ми je срце и бубреге, затим плућа, слепо црево и слезину, измерио ми крвни притисак, прегледао ме на рендгену, урадио свеопште тестирање, урадио електрокардиограм и прогласио ме сасвим здравим. Што се моје косе тиче, објаснио je да ту, на жалост, ништа не може да се учини. Кад почне да опада, онда опада.


11.фебруар


Moja нова фризура одлично пристаје мом лукаво несташном изгледу. Koca ми се спаја у весели мали смс и допире до имагинарног споја између оба уха, где се немарно и помало генијално повија уназад преко необраслог дела главе.
У једном врло занимљивом чланку, заснованом на историјским чињеницама, читам како je читав низ људи био делом или сасвим ћелав: Џингис-кан, Јул Бринер, градоначелник Тел Авива. Постојао je чак и француски краљ Карло Ћелави.


27. мај


Moj брица каже да су ћелави људи углавном талентованији од косматих, поготово у неким одређеним областима. To je научно поткрепљено чињеницама. По њему ja ипак немам од чега да страхујем. Препоручио ми je да обријем главу како би сунчеви зраци што боље продирали до корена косе. To ће подстаћи раст косе и она ће опет добити своју младалачку свежину. Није да je то мени нарочито потребно – дозволио сам му да ми обрије главу више шале ради. Кад сам се затим погледао у огледало, умало се нисам онесвестио: у мене je зурило младалачко сурово лице гангстера. Сакрио сам се у најмрачнији угао салона. Кад се смрачило, искрао сам се и отишао кући. Самсоне, Самсоне, како те сада добро разумем!


27.август


Данас сам се први пут усудио да изађем на светлост дана. За време свог заточеништва прочитао сам гомилу литературе о Хрушчову и његовим великим делима. Хрушчов je већ у раној младости изгубио косу. Морам да признам да осећам све више симпатија према комунизму.
Разлог што je у међувремену дошло до нестанка већег дела моје косе, вероватно лежи у томе што пуна три месеца није видела сунце. Глава ми личи на месечеву површину, која je на екватору прекинута танком пругом бујне ветегације. Био сам већ на ивици очаја кад сам у новинама наишао на следећи оглас:


БИО САМ HA ИВИЦИ ОЧАЈА
Глава ми je била као месечева површина
коју на екватору прекида само танка
пруга бујне вегетације.
НИСАМ ОЧАЈАВАО!
Употребио сам чудотворно америчко средство
ИСОТРОПИУМ СУПЕРФЛЕКС
Сада сам потпуно излечен,
a уз то и срећан отац двоје деце.
Може да се добије у малим, бедним
пробним тубама које купују циције
по цени од 1 фунте и 20 или у огромним,
џиновским тубама за економски
декадентног мушкарца по цени
од 9 фунти и 80.


Купио сам огромну, џиновску тубу, не би ли тако убрзао процес.


17. новембар


Том исотропијум суперфлексу мора једно да се призна: стварно je убрзао процес.
Број длака на мојој глави спао je на 27. Почињем да гледам на свет другим очима. Hиje случајно, драги мој, што су скоро сви велики индустријски магнати, привредни стручњаци, научници и истраживачи ћелави, нарочито када пређу одређено доба живота. Код мене се, додуше, то још не запажа, јер косу тако рафинирано чешљам према напред да уверљиво делује као да je зачешљана уназад. Taj мали трик може да се открије једино у базену, кад ми се коса покваси и залепи за рамена.


29. јануар


Данас ми je један непријатан догађај покварио расположење. Стао сам у ред пред биоскопском благајном да купим улазницу, кад неки хулиган запита своју пријатељицу:
– Где ли je Пого?
Девојка – неко примитивно, неваспитано створење – показа руком према мени и рече:
– Тамо, иза оног ћелавка.
Било je то први пут да сам доживео такву примедбу. Под претпоставком, наравно, да се примедба те овце односила на мене. Ако судим по својој фризури, пре бих посумњао у то: осам длака таласасто иду слева удесно, a три их пресецају под правим углом. За задњи део главе брине Јоси. Не, не, што више мислим на то, све сам уверенији да je она мала глупача мислила на неког другог, неког ћелавка.


2. март


Постајем свеснији и зрелији. Moje све веће занимање за веру пробудило je у мени нова осећања, a величанствена снага коју зрачи традиција чини све остало. Откривам дубоки смисао верских заповести и канона. Нарочито се строго држим сабата и глава ми je стално покривена – што je, као што знамо, знак душевне надмоћи. У њој, тако покривеној, влада гвоздена дисциплина.
При јутарњој смотри недостајала je Густи. После поновне прозивке морао сам да установим да се укупан број присутних свео на четири. После сам нашао Густи мртву на крагни моје кошуље. Била je то најдужа и најснажнија длака коју сам још имао. Недокучиви су путеви судбине. Празнину сам попунио са Мош. Мало сам je ишчеткао како би деловала пуније. Ебигејл je почела да седи.


13. април


Јоси je остала потпуно сама. Брица je почео нашироко да пева оде предложивши ми да je обријем, како би се поново родила још снажнија. Нисам дозволио. Не бих хтео да још једном изгледам као ћелавко. Частио сам Јоси хлорофилним шампоном против перути. Када се осушила, положио сам je у цик-цак линији преко целе главе. Нека се простире колико joj je воља.


28.јул


Десило се оно неизбежно. Нема више Јоси. Запетљала се у унутрашњи кожни шав мог шешира, тако да сам je ишчупао заједно с кореном. Сетио сам се трагичног краја Исидоре Данкан. Није ли то самоубиство?


29.јул


Мораћу да се помирим с тим да почињем да осећам склоност према ћелавости.

„Cви Jeвpejи су браћа”, рекао je jeдном приликом легендарни Шнорс Ротшилду, желећи да наговести да су он и барон у ствари рођаци. Не зна се шта je на то одговорио Ротшилд. Вероватно није изгубио присуство духа. У Изаелу су родбинске везе веома јаке. И љубав према музици нас братски спаја. Једноставно лудујемо за музиком. Ta вечита бука потпуно нас излуђује.

KO ЋЕ ГЛАСНИЈЕ У А-ДУРУ
Синоћ сам легао рано јер сам јутрос морао да устанем већ у пола десет. Пошло ми je за руком да донекле брзо заспим. После неких пола сата нагло сам се пробудио.
– Хоћемо да спавамо! – урлао je напољу неки глас препун мржње. – Прошло je десет сати. Угаси радио, глупане.
Усправио сам се у кревету. Причинило ми сe да издалека, с крајњег угла нашег стамбеног блока чујем тиху музику. Нисам био сасвим сиуран јер се једва нешто чуло од све гласније бујице љутитих гласова.
– Хоћемо да спавамо! Тишина! Угасите радио! Тишина!
Мало-помало будили су се и становници суседних кућа. Појавила су се светла на многим прозорима. Трговац деликатесом, који станује преко пута, направио je трубу од новина и захтевао да се поштује нови пропис против буке. Сладолеџија Салах, Јеменин, спрат испод нас, више пута je споменуо Бен Гуриона, што je за њега поуздан знак да je крајње узбуђен. Ja сам брзо навукао кућни мантил да бих могао боље да се нагнем кроз прозор. Ништа ми није драже од гледања људи како се свађају. To je оно људско у мени.
– Тишина! – заурлао сам у ноћ. – Где je кућни савет?
Манфред Тосканини, који нема никакве везе са славним диригентом, појави се на балкону мрмљајући нешто неразумљиво. Манфред Тосканини je председник нашег кућног савета.
Почели су да га бодре узвииима:
– Шта чекате? Јесте ли председник кућног савета или нисте? Покрените се! Учините нешто! Зовите полицију! За такво нарушавање мира данас се добија година дана затвора! Хајде!
– Чекајте мало! – повика Тосканини. – Од толике вике не могу да утврдим одакле допире бука.
Наста мук. Испоставило се да музика долази из приземног стана на десном углу.
– Мачје завијање! – Био je то Салах. Глас му се већ стишао. – Одмах да сте утишали то мачје завијање! Бен Гурион!
Тосканини je неспокојно поцупкивао с ноге на ногу. Није он неки нарочито борбени карактер. Изабрали смо га само зато што има леп рукопис и што се с њим лако излази на крај.
– Молим вас, угасите радио – замуцкивао je. – Молим вас, озбиљно.
Ништа се није десило. Музика je и даље гласно одјекивала кроз благу ноћ.
Манфред Тосканини схвати да je реч о његовом угледу, његовој судбини, будућности, срећи његове деце. Он подиже глас:
– Ако ово мачје завијање сместа не престане, позваћу полицију!
Следило je неколико напетих тренутака. Изгледало je да следи сукоб између државне силе и бунтовника.
Одједном музика поста још гласнија: отворила су се врата стана одакле je допирала, a на њима се појавио др Натанијел Бирнбаум, шеф оближње пословнице израелског државног туристичког бироа.
– Koja то незналица, – запита Бирнбаум звонким гласом – назива Седму Бетовенову симфонију мачјим завијањем?
Тишина. Дубока, апсолутна тишина. Бетовеново име лебдело je међу кућама, завукло се станарима у кости и срж, текло се као неки ефикacaн отров у нервни систем.
Ha лицу Манфреда Тосканинија огледао се ужас док се превијао као црв. Ja сам се удаљио корак од прозора како бих показао да немам никакве везе с његовим понашањем, које je испод сваког нивоа.
За све то време ненаметљиво се чула божанска музика, Бирнбаум je желео до краја да ужива у својој победи.
– Дакле? Где je тај неписмењаковић за кога je Седма Бетовенова мачје завијање? Седма Бетовенова!
Зачу се збуњено искашљавање и постиђено кашљуцање. Коначно трговац деликатесом мангупски прошапута промењеним гласом:
– Председник савета...
– Честитам! – Презир с којим je Бирнбаум изговорио ту реч, био je више него оправдан. – Треба нам свима честитати што имамо таквог председника.
Затим се окренуо и одмереним кораком нестао у стану. Из њега je зрачила неописива културна иадмоћ.
Манфред Тосканини остао je на попришту јадан и усамљен, потпуно дотучен.
– Толико сам се наљутио – рече извињавајући се – био сам толико гневан и љут да у бесу нисам препознао Седму Бетовенову.
– Пст! – зачу се сиктање са свих страна. – Тишина! Језик за зубе! Не можемо да чујемо ту божанску музику.
Манфред Тосканини повуче се погнуте главе у своју јазбину. Сви остали опчињено смо слушали дивовско дело тог највећег музичког генија. Многи станари нечујно су се испружили на лежаљкама и склопили очи да би се што боље предали неумрлим бесмртним звуцима. A ja? Погледао сам у небо осуто звездама и моје су усне тихо и смерно изговориле једну једину реч:
– Бетовен.
Само су Јеменин Салах и његова жена Етрога својим дошаптавањем ометали свечани тренутак.
– Ко je то? – питала je Етрога.
– Ко то?
– Taj господин... како се оно зове... Бетови...
– Не знам.
– Вероватно je неки важан човек кад га се сви толико плаше.
– Бен Гурион – рече Салах. – Бен Гурион.
– А зашто си викао кад не знаш?
– Сви су викали.
– Други могу да вичу али ти не смеш. Твоја трговачка дозвола није у реду. Зар си заборавио шта се догодило твом пријатељу Шимунију зато што je превише рашчепио лабрњу?
Салах се стресао од страха.
– Предивно! – повикао je тако гласно да су сви могли да га чују. – Величанствена музика!
Ури, докторов син, кога je пробудила изненадна тишина, истрча на балкон и дрекну:
– Мачје завијање!
Тата му je сместа опалио шамар, што je наишло на свеопште одобравање. Дете које већ у најранијем добу не научи да цени велика уметничка остварења, никада неће постати користан члан друштва и завршиће на вешалима.
Професор, који станује десно од нас и од последње свађе са својом женом, дакле већ неких четрдесетак година није с њом проговорио ни реч, сада се на прозору кротко привио уз њу. Бетовенова божанска музика изнова je сјединила посвађани брачни пар.
У настојању да спере своју срамоту Манфред Тосканини демонстративно отпевуши неколико тактова уз музику. У својој бестидној понизности мало je претерао.
– Докторе Бирнбаум! – позвао je. – Молим вас, појачајте мало радио. Одавде се не чује баш нај боље... Пуно вам хвала!
Музика je постала гласнија. Комшије су, као нека велика, срећна породица заједно седели и слушали. Сви смо се међусобно волели.
– Taj гигантски рондо – шаптао je апотекар чији син учи да свира хармонику. – Иако баш нисам сигуран да то није можда и скерцо...
Трговац деликатесом добацио je неколико заједљивих примедби на рачун неких савременика који не праве разлику између ронда и скерца.
Професорова супруга више je пута шапћући поновила:
– А-дур... А-дур...
Салах се нагнуо кроз прозор и обема рукама наћулио уши.
Ja сам кришом отворио „Концертни водич” и покушао да пронађем Седму Бетовенову. „Концертни водич” je врло практична књижица коју лако можете да сакријете од знатижељних погледа.
– Познато je, – чуо сам самог себе – да симфонија у А-дуру спада међу најважнија Бетовенова ремек-дела. Уводни акорди се понављају у разним варијантама пре него што пређу у главну тему првог става. Савремени критичари замерају тој експлозивности...
Јасно сам осетио да мој углед међу станарима нагло расте. До сада ме нису довољно цеиили, ваљда зато што их je завело моје претерано скромно понашање. Утолико јаче je сада бљеснуо ватромет моје рафиниране музикалности.
Баштованова кћи преко пута послала ми je свог малог брата и замолила да joj позајмим позоришни двоглед.
Јадно покушавши да ми се супротстави, aпoтекар рече:
– Експозиција je потпуно у реду. Чак ни један Барток не би могао друкчије да je обликује.
Beћ после првих његових речи ужурбано сам почео да прелиставам „Концертни водич”.
– Не заборавите, – одвратио сам том уображеном клипану – да се четврти став развија неодољивом снагом и посебио у финалу превазилази сва земаљска мерила!
Читав стамбени блок ми je лежао под ногама. Бетовенов геније и моја мудрост слили су се у оноземаљском јединству. Тако замишљам нирвану.
– Па ни Бах није лош – брундао je апотекар понадавши се да ће тако да опере образ.
Композиција je поново ушла у главну тему. Дувачи и гудачи букнули су на крају у пуном складу, да би затим бесмртни звуци сасвим утихнули. Слушаоцима се оте уздах неизрецивог усхићења. Неколико тренутала владала je свечана тишина. А тада се јави глас спикера:
– Чули сте свиту „На зидинама Нахарије” Јохана Штокдера, у извођењу ансамбла добровољног ватрогасног друштва Петах Тиква. У другом делу нашег ноћног концерта слушаћете класичну музику с плоча. Kao прво, чућете Бетовенову VII симфонију у А-дуру.
Поново тајац. Кобни тајац.
Ha прозору се појави Манфред Тосканини, који као да je сабласно нарастао.
– Мачје завијање! – урлао je ликујући сумануто. – Чујете ли, Бирнбауме? Мачје завијање! Ej, Бирнбауме? Ово ви називате Бетовеном? Ja то зовем мачјим завијањем!
Запрепашћење je захватило станаре као шумски пожар.
– Бетовен! – крештала je професорова жена пожуривши на други прозор. – Шта сад, Бирнбауме?
Салах зграби жену за руку.
– Преварили су нас – сиктао je. – Опет један њихов отрцани трик.
– Ако дође полиција, ми ништа нисмо видели – нареди му жена.
– Бен Гурион – одврати Салах.
Ако je Бирнбаум уз сву своју комичну гордост, још спреман да прими неки савет, нека noтражи стан. Код нас je своје одсвирао.

САМО ПОСЛЕ ВАС!
У географском смислу, Енглеска je део Европе. У стварности она je део себе и ничег више. To смо приметили већ у тренутку кад смо се искрцали.
Можда ће благонаклони читалац да се присети новинских извештаја о великој непогоди која je пре извесног времена захватила канал Ламанш, која je била таквих размера да се сличне не сећају ни најстарији северни медведи. Судбина je хтела да смо моја супруга и ja баш тог дана прешли Канал. Таласи који су дивље пенили бацали су наш брод амо-тамо, баш као славну орахову љуску коју у таквим случајевима увек извлаче као поређење, мада се таква орахова љуска никад није нашла у таласима који се дивље пене, изузмемо ли наш брод. Како се на епско описивање природних катастрофа у књижевности гледа с омаловажавањем, ограничићу се само на то да споменем свечану заклетву коју сам дали пола сата пошто je избила непогода: заклео сам се да ћу преостали део живота да се повучем у кибуц и да се посветим поновној потпуној изградњи Зида плача у Јерусалиму, само ако успем да спасим голи живот.
Пошто се ова заклетва показала бескорисном, заменио сам je после пола сата следећом: „О, Боже, одричем се голог живота, само немој да ме пустиш да умрем...”
Ова формулација je успела. Неколико сати касније угледасмо беле стене Довера које су одушевљавале већ толике песнике пре мене, вероватно пошто су на сличан начин прешли Канал. Отетурали смо преко гата, бацили се на колена, пољубили Свевишњу Мајчицу Земљу, a истовремено склопили прво познанство с енглеским националним карактером.
Иза нас je неки британски џентлмен четвороношке пузао по гату. Он je за време вожње био у тако бедном стању да бисмо се несумњиво уплашили за његов живот, да нам je преостало времена за било шта друго осим да страхујемо за сопствени.
Очекивала га je његова британска супруга.
– Хелоу, дарлинг – поздрави га она. – Да ли си добро путовао?
– Предивно, – одговорио je – мада je прогноза времена била врло лоша.
Морам овде да приметим да je у то време још падао град, крупан као зрно грашка.
По правилу постоје четири годишња доба: пролеће, лето, јесен и зима. To важи и за Енглеску. Једино што они ова четири годишња доба имају у истом дану. Ујутро лето, у подне зиму, увече јесен и пролеће. Понекад обрнуто. Не постоје чврста правила. Погледате кроз прозор: сија сунце, небо зрачи плаветнилом. Весело изађете из куће, крочите на улицу – и одскочите уназад јер je управо неколико корака од вас ударио гром. Где год погледате, вода надире у слаповима. Пожурите уз степениште, зграбите кабаницу и кишобран и поново изађете на улицу – a тамо вас дочека весели цвркут птица. С ведрог неба смеје вам се сунце. И то с правом.
Ни после два дана нисмо успели да решимо тајну зашто се Енглези не одселе. Чак и највећи родољуби признају да их време излуђује. Чак се труде да то и докажу.
Одавно je познато да народи који носе кишобран најрадије разговарају о времену. Ипак ме помало зачудило кад ми се један такав кишобранац обратио на аутобуској станици овим речима:
– Лепo време, зар не?
Бленуо сам у њега.
– И ви ово називате лепим временом? Ово језиво, спарно, влажно време називате лепим?
Непознати je пребледео, стиснуо усне и окренуо ми леђа.
Тек много касније постало ми je јасно да сам гa неизмерно увредио. У Енглеској треба према непознатима бити љубазан, то je закон који не сме да се прекрши. Кад неко каже: „Лепо време данас, зар не?” – онда треба да одговорите: „Да, врло лепо, зар не” – па макар вас у следећем тренутку изненадни вихор бацио на зид оближње куће. Кад се поново нађете на ногама, непознати ће: „Заиста лепо време, зар не?” – на шта треба да одговорите: „Да, заиста, зар не?”
To може да траје сатима, јер строга правила игре захтевају да свака реченица заврши са „зар не”, дакле с питањем, a уобичајено je међу добро васпитаним људима да се на питање и одговара.
У Француској je живот узбудљив, у Израелу напоран a у Енглеској пријатан. Свако у Енглеској прича другом како je живот у Енглеској пријатан. Енглези су дисциплиновани и лепо васпитани. Наравно, конформисти међу њима – a колико сам успео да установим међу Енглезима су све сами конформисти – не осећају посебну приврженост ни према коме или чему, сем према свом камину који их гpeje чак и у неке вреле летње дане, и према свом псу с којим расправљају с свакодневним проблемима. Све то не мења чињеницу да су они најбоље васпитан народ. Нема прилике у којој Енглез неће да каже „хвала”. Понекад се то каже и без икаквог повода, на пример, ако гa упитате колико je сати.
– Не знам. Хвала.
Да бих благонаклоном читаоцу представио конкретан случај британског доброг васпитања, описаћу своју посету, или боље речено: растанак после посете Министарству за подизање и уздизање културних односа, или нечег сличног.
Шеф одсека, неки мистер Мак Ферланд, љубазно ме je примио и угостио (чајем, ако се не варам). Ha крају ме je отпратио до врата високо засвођене просторије с тамним храстовим паркетом. изграђене 1693. године.
Кад смо стигли до врата, обојица застадосмо на истој удаљености.
– Само изволите – рече мистер Ферланд. – После вас, сер. – При том je направио одговарајући покрет руком.
Пре тога сам већ два дана проборавио на британском тлу и већ напола упознао начин опхођења међу цивилизованим људима.
– Али, молим вас, мистер Мек Ферланд, – стајао сам и даље. – После вас.
– Ви сте мoj гост, Сер. Ja сам овде домаћин.
– Животно доба вреди више од лепоте – нашалио сам се. – После вас.
Taj дијалог, богат разноврсним репликама, потрајао je неколико минута. Мени се журило али нисам хтео да повредим осећања мистера Мек Ферланда. Пре свега био je Енглез, a осим тога био je стварно доста старији од мене.
-Молим вас, мистер Мек Ферланд, – рекох благо гa гурнувши да бих му дао предност.
– Ни по коју цену. – одговори ми мистер Мек Ферланд, дохвати ми руку и окрете je вештим џудо захватом према вратима. – Немојте, молим вас, да ме доводите у непријатну ситуацију.
– Ви сте старији – наваљивао сам, слободном руком му једноставно заокренуо шију и повукао гa ка вратима.
– После вас, мистер Ферланде!
– Не... не... то je... моја канцеларија. – Мистер Мек Ферланд je почео да дахће јер je мој захват почео да му прави сметње при дисању. Већ сам помислио да сам победио. Одједном ми он подметну ногу тако да сам затетурао. Али брзо сам се ухватио за неки гоблен који je висио на зиду, тако да сам опет стекао равнотежу и спасио се од одлучујућег губитка позиције.
– Ja остајем при своме, мистер Мек Ферланд. После вас.
За време те наше размене љубазности мој леви рукав се претворио у крпе, a Мек Ферландове панталоне распарале су се на више места. Неко време смо дахћући и непомично стајали један наспрам другог. Тада се мистер Мек Ферланд нагло одлучи на скок главом према мом стомаку. Скочио сам у страну и он се уз тресак набио у ормар за списе.
– После вас, сер! – Устао je с пеном на устима, дохватио канцеларијску столицу и завитлао je кроз ваздух.
– После вас, мистер Мек Ферланд! – Устао сам не испуштајући гa из вида па дохватих жарач.
Канцеларијска столица прелетела ми je преко главе. Огромна слика Винстона Черчила, која je висила урамљена у стаклу, распала се у парампарчад. Али ни ja се нисам показао као неки изузетан стрелац: путања мог жарача проузроковала je нестанка светла.
– После вас, сер – чуо сам како мистер Ферланда крешти у мраку. – Ja сам овде домаћин.
– Али ви сте старији – одговорио сам и замахнуо столом у правцу одакле je допирао његов глас. Овог пута сам гa погодио. Крикнувши из свег гласа Мек Ферланд се срушио на под. Пробио сам се кроз рушевине до њега, дигао његово непомично тело и откотрљао гa у ходник.
Само по себи je разумљиво да сам гa преко прага откотрљао испред себе. Ja знам шта je ред.

ПОДЗЕМНЕ ПУСТОЛОВИНЕ
Постоје тренуци када и обичан странац може да дође у блиски лични контакт с Енглезима, и то најчешће између два и четири сата, у доба поподневног „шпица” у саобраћају.
У Лондону живи отприлике осам милиона људи. Седам и по милиона се између два и четири поподне служи јавним саобраћајним средствима да би стигли кући. To je разлог зашто се писац ових редова између два и четири поподне никада није возио било којим средством јавног саобраћаја, осим тог незаборавног четвртка.
У ствари, моју жену и мене завело je то што на врху степеништа које води до станице подземне железнице није било реда. Значи, није тако страшно, помислили смо и спустили се низ степениште. Међутим, кад смо сишли, тамо je владала таква гужва да смо одмах хтели да се окренемо и вратимо. Али било je прекасно и више нисмо могли да утичемо на ток догађаја.
Кад су нас догурали до благајне, могао сам једино на једвите јаде да извучем новчаник, али више нисам могао да гa вратим у џеп. Све време морао сам да гa држим у руци. Љубљени лик моје жене видео сам задњи пут прикљештен на платформи. Окренула je своје дражесно лице према мени и чуо сам како нешто довикује, али сам разумео само одломке:
– Збогом, драги... увек твоја... и не заборави... кључеве...
Затим ми je нестала из вида.
За време вожње сам повремено са стране међу ребрима осећао дршку неког кишобрана. Судећи по облику, учинило ми се да би могао да буде њен. Да бих се уверио, морао сам да окренем главу – али како? Неки господин у црном капуту тако ми се прибио уз груди, да су нам се чак и носеви збратимили. Зурио сам му у очи с удаљености од највише четири сантиметра; биле су небески плаве док су зенице немирно трепериле.
Нисам могао да установим какво му je лице. С леве стране увребао бих понекад обрисе спортске капе која ме je стругала по бедру. С друге стране ми je већ споменута дршка кишобрана пробадала грудни кош.
– Жено! – повикао сам насумце. – Да л’ си то ти?
Тек пошто сам je трећи пут позвао, из велике даљине стиже до мојих ушију слабашни глас:
– Драги... Ja... мислим да сам то ja...
Дакле жива je, Слободном руком – другом сам још увек чврсто држао новчаник – пипао сам у смеру одакле je долазио глас, али сам се нашао у нечијем туђем прслучету, па сам морао да престанем с истраживањем. Ha једном од мојих стопала – не знам више на ком јер сам давно престао да управљам њима – стајао je незнанац, што ми je још више спутавало слободу кретања. Али зато сам у једној оштрој кривини успео да одвојим нос од свог плавооког сапутника. Образи су нам се нечујно приљубили и остали смо припијени као да играмо аргентински танго. Срећом, мој партнер je био добро избријан. Све везе с мојом женом биле су потпуно прекинуте.
Све то je била ситница пред новом катастрофом која ми je претила: дошло ми je да кинем. To сам већ дуже време очекивао. Сад je било неизбежно. Ако се убрзо не домогнем марамице, десиће се ужас.
У леву руку ми je наврла надљудска снага. Искористивши трзање воза, успео сам да одмакнем свог танго-партнера од себе и да завучем руку у џеп. Али тиме je окончан тек лакши део посла. Требало ми je још много, много среће да бих руком и марамицом стигао до носа. Успео сам. Ha следећој станици један путник ми се скинуо с ноге и тако ми делимично омогућио мало маневарског простора. У ствари, нова бујица људи ме поново притисла, али сам у оном кратком, релативно слободном тренутку успео да подигнем руку с марамицом све до носа.
Сад ми се више није кијало. Такав je живот. Moja рука с марамицом упорно je стајала у свом положају полулево од крагне плавооког и укосо испод моје браде, где je полако почела да трне.
Тренутак касније марамица je исклизнула из мојих обамрлих прстију и спустила се у крило власника спортске капе.
Никако нисам могао да се примакнем том човеку. Moгao сам само немо да посматрам десним крајичком ока.
Ha следећој кривини случајно je погледао у крило угледао марамицу, помислио да je то део интимног рубља и брже-боље гa стрпао у панталоне. To гa je коштало доста труда и било му je, изгледа, непријатно. Зато je брзо устао и нестао у гомили. Можда je чак и сишао на некој станици.
Кад сам стигао кући, жена ме je већ чекала. Установили смо да смо ову погибељну пустоловину преживели с незнатном штетом на одећи и ситним огреботинама, које можемо да излечимо у кућној нези.
Негде у Лондону, у непознатим панталонама, сместила се моја марамица.

ЕНГЛЕСКИ ХУМОР
Ha лондонским улицама може свашта да се види. Првих дана нашег боравка, моја жена и ja смо увек наново имали проблема да не праснемо у смех кад год бисмо угледали чопор младих бркатих Енглеза одевених у црно, са црним полуцилиндром на глави, црним кишобраном у десној руци и обавезним „Тајмсом” у левој. Да пукнеш од смеха.
После неколико дана навикли смо на тај призор и стидели се свог детињастог понашања.
Затим смо једно вече пошли у позориште. Приказивала се нека енглеска комедија. Ha позорници се појавио глумац одевен како сам горе описао, a тако je била одевена и већина гледалишта, на шта су сви гледаоци праснули у громогласан смех који се стално изнова проламао, тако да je особље морало да дели пилуле за умирење. Уосталом, у енглеским позориштима може за време представе да се добије све и свашта: колачи, шницле, јастуци, књиге, слике, сликовнице, ако треба и шампон за косу. Али зашто Енглезе тако забавља кад на позорници угледају своју сопствену одећу – која им, кад je сами носе, уопште није смешна – то je једна од многих тајни енглеског хумора. Признајем да завидим Енглезима на њиховом хумору, исто као пто им завидим на неупоредивој снази њиховог језика. Ипак највише завидим на публици која je чудесно спремна да се насмеје. Hиje то само захвална публика већ je она и појам за себе. Онај ко je икада доживео орканске салве смеха које изазивају просечни варијететски програми и популарне емисије Би-Би-Сија, тај ће то да схвати. Ми у Израелу имамо ту предност што можемо из дана у дан да слушамо те емисије ако укључимо британску војну радио станицу на суседном острву Кипру. Почетак баханалија смеха на кратким таласима препознајемо по громогласном аплаузу. To je знак да су обојица протагониста те урнебесне забаве изашли на позорницу. Пошто се аплауз стишао први упита другог оним широким, непоновљивим кокнијевским{21} нагласком:
– Ш'а je, Чарли?
Салва смеха која се после тога разлеже, убрзо звучи као сметено кашљуцање у поређењу са орканском реакцијом коју je изазвао одговор оног другог:
– Данаске ми страшно зуји у глави, баш зуји.
– A ш'a то, Чарли? – запита први. – Ш’a то зуји у твојој глави, ш’а зуји?
Ha том месту грч смеха добија размере необуздане масовне хистерије. Прети опасност да се радио-апарат распадне у парампарчад. Ту и тамо огласи се последња цика жена које падају у несвест. У позадини се чују сирене кола хитне помоћи.
To још увек није врхунац. Он долази тек после сдедећег одговора који гласи:
– Штa зуји? Оклен ja знам?
Ту настаје неописиви џумбус, Урнебесан, махнити смех, који никаквим мегафонским мерилима не може да се израчуна, прелази у ритмичан аплауз пропраћен бројним звиждуцима одобравања који звуче као контрапункт. Први глумац мора да причека неколико минута како би се бар напола чула следећа претпоставка:
– Мора да ноћас ниси добро совио, Чарли!
– Како б’ совио кад ми тако зуји у глави, a?
Публика после тога сасвим помахнита. И последњи стубови пословичне британске уздржаности руше се уз тресак. Реч „потрес” само je недовољан наговештај онога што се затим догађа. Само потпуним ангажовањем комплетног расположивог особља, органа безбедности и помоћних трупа може да се спречи потпуни хаос, пре него што и последња цев радио-пријемника прегори, спикер муклим гласом обавештава о два смртна случаја.
За то време слушалац у иностранству седи пред остацима свог радио-апарата који се још дими, и узалуд се у чуду пита шта се то у ствари десило, шта je био узрок таквих оргијастичких салви смеха?
Сад смо то сазнали. Ако нам од наше посете Еиглеској не остане ништа осим овог сазнања, исплатило се. Сад знамо: вероватно су обојица протагониста носили полуцилиндре.

ЊУЈОРК НИЈЕ АМЕРИКА
Ако било где у овом нашем све мањем свету постоји држава у држави, онда je то град Њујорк у држави Њујорк у САД. Њујорк има више становника, више саобраћајних несрећа, више изложби, више новоградњи и више порока него било који град на свету. Сем тога, тамо постоје Уједињене нације, Барбра Стрејсенд и краљ Саудијске Арабије. Њујорк допире до облака и отворен je двадесет четири сата на дан. Само je један Њујорк. Хвала Богу.
Американци су врло поносни на Њујорк. Када отпутујете да бисте упознали и остали део континента, свако кога уз пут сретнете одмах ће запитати:
– Како вам се свиђа у Америци? Шта мислите о Њујорку?
– Америка je привлачна – одговарао бих на таква питања, – a Њујорк je врло леп и пријатан град.
Тиме би тема била исцрпљена a мој успех у Америци замало запечаћен, да у Вашингтону Д.Ц. нисам открио и други начин гледања.
Неки гостољубиви грађанин тог релативно малог и релативно лепог града позвао ме у ресторан с клима уређајем и неизбежно ме запитао шта мислим о Америци и Њујорку.
– Њујорк je симпатичан – одговорих му – мада je за мој укус помало бучан.
– Само тренутак – заустави ме домаћин. – Морам то да испричам жени.
Затражио je да му на сто донесу телефон и послe неколико уводних реченица почео je о мени:
– Врло згодан – чуо сам како говори. – И не трпи Њујорк. Бука гa избезумљује. – Затим се окрете према мени још увек држећи слушалицу:
– Џенет пита да ли сте приметили како je Њујорк прљав?
– И те како! Управо одвратно.
– А пуцњаве ноћу?
– Не подсећајте ме на то.
– Moja жена би хтела да вас позове на вечеру – рече ми одмах затим.
За мене je то био тренутак сазнања. To су те вечери у кући мог новог пријатеља Харија потврдили многи пробрани гости које je он позвао у моју част, a они ме окружили с пуно ишчекивања, с немом пожудом у очима и са чашама у руци.
– Реците нешто погрдно о Њујорку – преклињали су ме погледима. – Странац сте и не морате да имате обзира. Пљујте!
Учинио сам им то задовољство.
– Њујорк може страховито да нервира човека – приметих узгред. – Тамо не бих могао да издржим ни две године.
– Још – прошапутала je склопљених очију једна дама док je друга гугутала:
– Даље, наставите!
– Мушкарци у Њујорку су лоше одевени, необријани и циције. Њујорк уопште није Америка.
– Генијално! – простења један новинар. – To ће да буде наслов!
Одјурио je.
Следећег јутра у водећем листу уз моју слику шепурио се наслов исписан великим словима: „ИЗРАЕЛСКИ ИНТЕЛЕКТУАЛАЦ ЗАЗИРЕ ОД ЊУЈОРШКЕ ХИСТЕРИЈЕ”. Поднаслов: „ОДУШЕВЉЕН ИЗВАНРЕДНИМ ЛЕПОТАМА ВАШИНГТОНА”.
Вест се муњевито проширила с обале на обалу. Кад сам у Хјустону, у Тексасу, изашао из авиона дочекао ме je чопор каубоја које je раздирао комплекс мање вредности. Пришао ми je вођа делегације, висок метар и деведесет.
– Хеј! Да ли сте ви та момчина која свуда наоколо пљује по Њујорку?
– Зависи од тога – одговорих – шта нудите?
Понудили су ми апартман у „Хилтону”, лимузину са шофером и неограничене количине вискија с ледом. Mногобројни магнати из околине присуствовали су свечаној вечери коју je у моју част приредио градоначелник. Огромне шницле скоро да нису ни окусили. Упорно су гледали у мене, нетремице, без речи, пуни ишчекивања. С уживањем сам чекао да напетост достигне врхунац, a онда проговорих:
– Господо – рекох, – не бих нипошто хтео да вас увредим, али с Њујорком нешто није у реду. To није град већ огромна смрдљива крчма у којој се ужива хашиш и коју би требало сместа затворити.
Проломио се громогласни пљесак од кога су задрхтала околна стада говеда. После интервјуа на телевизији („просечни грађанин Њујорка je за три палца нижи од просечног патуљка у Тексасу”), једва сам могао да се одбраним од позива који су пљуштали са свих страна и из свих држава.
Од тада je ствар преузео у своје руке човек по имену Чарли, a представио се овако:
– Ти си олимпијска класа. Прави Хималаји! Taj твој штос с Њујорком одлично пали. Треба ти агент. Зовем се Чарли.
Склопили смо утовор на годину дана. Чарли je одмах дао да се штампа проспект са ценовником који je врло прегледно садржавао све оно што je требало да се зна о мени:


„Опште примедбе на пренасељеност Њујорка:
позив на вечеру (шест јела).
Детаљан опис моралног слома:
два дана стан и храна у првокласном хотелу.
Одабрани примери ноћних злочина
(са дијапозитивима):
шест дана у отменом хотелу.
Попуст удружењима.
Матине сваке среде.
Пријаве одмах!”


Градски стадион за безбол у Лoc Анђелесу, где Били Грејем држи мисе, једва je могао да прими мноштво народа. Да не би непотребно изазивао нестрпљење публике, гувернер Калифорније ограничио се у поздравној речи на две кратке реченице:
– Haш пријатељ, који je познат у свету и који je много пропутовао, умакао je пре неколико дана из њујоршког пакла. Да чујемо шта ће нам рећи.
Стао сам пред микрофон.
– Драги пријатељи. ви који имате ту срећу да живите на западној обали! Чак ни неупоредива лепота вашег града није у стању да избрише све патње које сам доживео у Њујорку. Али откако сам овде, међу вама, не осећам више мржњу већ само сажаљење према тој савременој Содоми. Шта je, у ствари, Њујорк? Облакодерска потлеушица, џунгла на асфалту проткана смрдљивим мочварама у којима џепароши попут алигатора беспоштедно нападају и раздиру немоћног намерника, ако већ пре тога није постао жртва отровних биљки које се зову корупција и насиље.
Тако сам постао песник. A кад сам још додао неколико стихова о њујоршким јазбинама порока и настраности лако пријемчивих за ухо, елита Лос Анђелеса сасвим ме je пригрлила. Најотменији кругови отимали су се о мене и слушали ме тако дуго док не би напамет научили текст. Затим би оддетели у Њујорк да се неколико ноћи добро проведу. Али ja већ одавно нисам зависио од њих. Био сам распродат месецима унапред.
Једна фабрика грамофонских плоча у Сан Франциску предложила ми je да издам албум са најзначајнијим одломцима из мојих предавања, под насловом:
„Нећу да хвалим Њу Јорк, сахранићу гa.”
Чарли je био против тога. Сматрао je да ће нaшoj турнеји такво лонгплеј проклетство Њујорка само да штети, јер ће тада сваки Американац за само 2,99 долара моћи да доживи оргазам и код куће.
– Нека они само лепо плате за то – рекао je.
Употпунио сам предавања цитатима из Дантеовог „Пакла”, уз пратњу оргуља и с пеном на устима (у техниколору). У Чикагу су просто подивљали од мојих апокалиптичних визија.
– To гангсгерско гнездо прогутаће пакао – клицали су.
Једна фанатична верска секта. која себе назива „Јоркс”, молила ме да постанем њихов почасни председник. И „Uniteд Jewish Арреаl” заинтересовао се за циклус предавања. Позивима није било краја.
Ипак, при свему томе, кад год бих се нашао у иеком тихом собичку, нисам могао да прикривам истину. Ja, у ствари, мислим да je Њујорк врло занимљив и привлачан град, Велеград у правом смислу. Весео и пун живота. Није као она бедна провинцијска гнезда где дан завршава кад зађе сунце. Шта кажете?
Да у Њујорку има гангстера и убица? A где их, молим вас, нема? Не може се очекивати да град од дванаест милиона становника буде насељен само свецима и калуђерицама. Наравно да у њему живе и неки асоцијални елементи, адвокати и курве. Али то ништа не ремети. И они придоносе животности тог јединственог града. Укратко, да будем искрен: волим Њујорк.
– Њујорк je центар света! – кликнуо сам гласно и радосно према сунцу. – Њујорк je величанствен! Њујорк није Америка!
– Тренутак само – рече љубазни господин који je седео поред мене на клупи у Централ парку. – Морам то да испричам жени.
– Један мјузикл на Бродвеју, – наставио сам, док je иза нас величанствени велеградски саобраћај одговарао скандирајући моје речи по Петој авенији – више вреди него сва крда Тексаса и Аризоне заједно!
– Наше супруге – говорили су Њујорчани – желеле би да вас позову на вечеру...
Сва права заштићена.

У ПОТРАЗИ ЗА ПАРКИРАЛИШТЕМ
Једног јутра сам се у Њујорку пробудио са зубобољом. Са обичном, ужасном зубобољом. Нешто ми у левој доњој страни вилице није било у реду. Била je натечена и болна.
Упитао сам тетка Труди да ли у близини nocтоји неки добар зубар. Тетка Труди налази тројицу, све у најближем комшилуку, што у Њујорку значи отприлике двадесет пет километара ваздушном линијом.
Хтео сам да сазнам који je од та три зубара најбољи. Тетка Труди je дуго размишљала.
– To зависи од много чега. Први има ординацију у Вол стриту. Тамо све врви од новинара и репортера, и ако неко успе да смести ауто, одмах гa интервјуишу. Са твојом зубобољом не бих се упуштала у то. Други има директну аутобуску везу од куће до најближег паркиралишта, али није посебно љубазан лекар. Препоручила бих ти да одеш др Блуменфелду. Он станује у сличном блоку малих кућа као што je наш, и у огласима увек наглашава да понекад тамо може да се остави ауто у некој споредној уличици.
To je превагнуло. Доња вилица ми je у међувремену толико отекла да више нисам смео да губим време. Узео сам кола од тече Харија и одјурио.
Није ми дуго требало да пронађем кућу лекара Блуменфелда. Нашао сам и споредне уличице које je оглашавао у новинама, али места за паркирање која je такође оглашавао, није било. Паркирана с обе стране улице, кола су била тако густо поређана, да између њих ни игла не би могла да падне на земљу; запела би негде између слепљених браника.
Неко време сам кружио уличицама као сателит који je излетео из орбите.
Тада се догодило чудо. Видео сам гa властитим очима. У ствари, видео сам чудо у почетном стадијуму: неки амерички грађанин отварао je врата свог паркираног аутомобила.
У трену сам се нашао поред њега.
– Да ли одлазите?
– Да ли... шта? Да ли одлазим? – није веровао својим ушима. – Господине, чекао сам на ово место и дочепао сам гa се тек прошле јесени, после урагана који je одавде почистио све паркиране аутомобиле...
Тек тада сам приметио да je кров његових кола, као и код осталих, прекривен дебелим слојем прашнне. Ту, дакле, нема никакве наде.
Запитао сам гa где бих можда могао да нађем место за паркирање.
Одговор који ми je дао после дужег размишљања и чешкања по темену, није обећавао ништа добро.
– Место за паркирање... мислите слободно место за паркирање? Кажу да могу да се нађу још понегде у Тексасу, Не заборавите да се број аутомобила у Америци сваке године повећава за око петнаест милиона, a дужина аутомобила за неких двадесет пет сантиметара. Ha основу последње Галупове анкете, осамдесет три посто становништва сматра да je проблем паркирања највећа опасност по живот. Само једанаест посто страхује од атомског рата.
Рекавши то извуче из пртљажлика мопед и зајаши гa, a да при том ауто није ни закључао.
– Хеј! Нисте закључали кола – повиках за њим.
– Зашто? – одврати ми. – Данас више нико не краде кола. Где да их паркира?
Moj зуб ме je терао даље, али то je очигледно било потпуно бесмислено. Где год погледаш, аутомобили паркирани један до другог, a тамо где нема кола, табла с натписом „Од почетка јула до краја јуна забрањено паркирање”, или: „Забрањено паркирање од 0 до 24 сата, недељом и празником од 24 до 0 сати.” Тамо где нема ни кола ни табле, несумњиво je ватрогасни хидрант коме се у Америци под претњом највеће казне и затвора не сме прићи, чак ни кад избије пожар. У једној нешто удаљенијој улици нашао сам таблу са обавештењем да ту може да се паркира 7. августа између 15 и 16 часова. Озбиљно сам почео да размишљам да причекам тај датум, али се мој зуб томе успротивио.
Коначно ми се учинило да ми се срећа насмешила. Пред неком великом зградом угледах празан простор, очигледно намењен паркирању, са следећим натписом: „Бесплатно паркирање за наше муштерије”. Муњевито сам зауставио кола и изашао. Следећег тренутка неко ме шчепа за раме, a тренутак касније нађох се на столици у канцеларији неког осигуравајућег друштва.
– Добар дан, господине – поздрави ме човек за писаћим столом. – Ha колико времена?
– Сат и по, отприлике.
Агент осигуравајућег друштва прелиставао je ценовник.
– Најмање што могу да вам понудим за деведесет минута je осигурање против пожара и града на десег хиљада долара.
Објаснио сам му да су кола већ осигурана.
– To сви кажу. Не долази у обзир.
– A ja не могу да платим осигурање на десет хиљада долара.
– Оида морате да померите кола.
– Онда ћу да померим кола.
Преко пута осигуравајућег друштва био je биоскоп, a иза биоскопа велико паркиралиште. Ha њему je било мноштво великих аутомобила, a испред њих велики паркинг сатови, највише до једног сата. Људи су непрестано истрчавали из биоскопа, убацивали новац у сатове и брзо се враћали.
У сумрак ми je понестало бензина. Одвезао сам ауто на бензинску пумпу и док су му точили бензин, отишао сам у тоалет. Тамо сам искочио кроз прозор, провукао се кроз неки ров, доспео у складиште, искрао се на задња врата и нашао се у тесном, тамном простору у коме je смрдело на кожу. Била су то моја кола која су искусни продавци бензина преместили овамо.
Њихов злобни смешак дубоко je повредио мој оријентални понос.
– Шта још можете да урадите на колима? – питао сам.Хеј, чујте ли!
Одговорили су брзо и прецизно:
– Промена уља – десет минута. Преглед кола – пола сата. Лакирање – један сат.
– Офарбајте их у зелено и промените уље.
Истог тренутка упутио сам се доктору Блуменфелду. Кренуо сам оштрим темпом јер je на цедуљи коју су ми на бензинској станици стрпали у руку, јасно и прецизно писало: „Ако не преузмете кола у уговорено време, односно у року од 1 сата и 10 минута” (ово je било уписано руком), „спалићемо их у нашој специјално конструисаној пећи”.
Будући да већ дуго нисам тренирао, убрзо ми je, на жалост, понестало даха. Кренуо сам аутобусом и на задњој станици ceo у такси. Кад сам стигао код доктора Блуменфелда већ су прошла четрдесет два минута, па сам истог трена морао да се вратим. Стигао сам управо у тренутку кад су се радници спремали да излију прву канту керозина на мој зелени ауто.
Остала ми je само још једна могућност па сам одлучио да je искористим: одвезао сам се колима пред кућу зубара Блуменфелда и уз тресак ударио у бандеру. Са олакшањем сам изашао из олупине и упутио се у ординацију.
Управо кад je Блуменфелд завршио посао, зачу се како одоздо неко бесно труби. Погледао сам кроз прозор и приметио возача који je стао тик иза мог аутомобила. Сјурио сам се низ степенице. Други пацијент доктора Блуменфелда дочека ме бесно дахћући.
– Слушајте ви, шта ви у ствари замишљатс? Зар мислите да je ова бандера само ваша?
Морао сам да признам да je човек у праву. Чак и у Америци само најбогатији међу најбогатијима могу себи да приуште луксуз да поседују сопствену бандеру за паркирање.

{1} „Здравствена заштита” припада установама које просто цветају у Израелу. Најмање пола милиона акционара улаже мссечно у ну свој новац. „Здравстена заштита” функционише изврсно, осим када се неко разболи. Онда мало омане. Болесничка нега коју пружа својим штићеницима могла би се назвати оскудном. У некој клиници „Здравствене заштите” болесник jе после тешке операције желуца патио од страховите глади. Лечили су га хипнозом.
– Сада једете топлу кромпир чорбу... велики тањир добре, јаке кромпир чорбе... – сугерисао je лекар,
– Што му не сугеришете нeшто боље? – упитала je брижно медицинска сестра. – Ha пример, печено пиле са пилавом и мешаном салатом.
Лекар слегну раменмма.
– Жао ми je, али он има социјално осигурање.
{2} Гросглокнер бн се у нашој средини звао, нпр. Развикановић.
{3} Обзиром да израелске власти не могу сваком новом досељенику одмах да осигурају стан, стари ционисти добијају писмене препоруке помоћу којих могу лакше да дођу до стана. Због тога међу ношим досељеницима све врви од старих циониста. (До сада су се пријавила педесет и два бивша секретара Теодора Херила – оснивача ционизма.)
{4} Смешкајте се!
{5} Јевpejин рођен у Израелу.
{6} Kaко сте? Перо моје тетке лепше je од баште мог стрица. Конобар, желео бих да једем. Молим вас рачун.
{7} Конобар!
{8} Господине!
{9} Рачун!
{10} Здраво! Наздравље! Честитам!
{11} Драги!
{12} Мило моје!
{13} Љубави моја!
{14} Стара израелска национална игра која се састоји у томе да се нешто ушићари од рођака у Америци.
Правила су отприлике оваква:
У Сједињеним Државама откријете неког даљег рођака, за којег читавог живота нисте марили, пa пустите први пробни балон, при чему je препоручљиво да се употреби што дрхтавији рукопис: „Једини и најдражи мој стриче, вероватно ћеш се зачудити што толико дуго нису чуо за мене, али овде се тешко живи и ja сам веома запослен. Да ли ти je нешто потребно, драги стриче? Ако ти je потребно, слободно пиши и ja ћу ти као помоћ послати велики пакет. Али Mopaш да пожуриш јер бих у међувремену могао да умрем од глали.”
Када дотичнн стриц – који наравно можеда буде и тетка. сестрић или неки даљи род – начини несмотрен потез и одговори на овакво писмо, положени су темељи дуге и плодне сарадње.
{15} По прописима израелског Министарства финансија све оно што може да сe набави за новац je – луксуз.
{16} Израелска држава није још разрадила сопствени правни систем, па се стога ослања делом на енглеске a делом на турске законе – вeћ према томе како властима више одговара.
{17} Несташица станова непобитна je карактеристика израелских градова, јер станове можете да купите али не можете да их изнајмите. „Овде све можеш да добијеш за новац”, поучио ме je мој искусни ујак када сам дошао у земљу. „Можеш да купиш најскупоценија етерична уља, егзотична јела, најбоље кројена одела, љубав најлепших жена – само једно не можеш да купиш: стан. Исувише je скупо.”
{18} Скоро сви наши лекари су немачки Јевреји. Ако чујете да неко на улици говори немачки, онда му се готово увек можете обратити са „господине докторе”.
{19} Особље у израелским отменим хотелима говори искључиво оксфордски енглески, тако да je америчким Јеврејима потребан преводилац. У крајњој нужди саговорници се могу споразумети и на јидишу.
{20} У Израелу није уобичајено давати напојнице јер су оне – no мишљењу гостију – у супротности с појмом људског достојанства, које je јасно дефинисано у Уједињеним нацијама. Мишљење конобара није толико догматско.
{21} Лондонски жаргон.