Barbara Liming

Žaklina Buvije Kenedi Onazis: Neispričana priča




Neispričana priča prva je knjiga koja dokumentuje Džekinu tridesetjednogodišnju borbu s poremećajem posttraumatskog stresa (PTSP). Pred nama je žena kakva nikada ranije nije viđena. Barbara Liming istražuje naizgled magični svet Džekine mladosti, njen brak kao iz bajke, sa zgodnim i bogatim senatorom i predsedničkim kandidatom, kao i njenu zapanjujuću transformaciju u politički veštu suprugu i jedinstvenu prvu damu. Ova produhovljena mlada žena odbacila je ideju „bezbednog braka“ u kojem bi bila supruga društveno istaknutog ali krajnje predvidljivog muškarca, što ju je dovelo do Džona Ficdžeralda Kenedija, a potom i do međunarodne slave. Međutim, trauma usled muževljeve pogibije oštetila ju je mnogo više nego što se ikada saznalo. Do sada.

Jedan

Na jednom koktelu u Njuportu, na Roud Ajlendu, na izmaku leta 1945, blagoglagoljivi dečko s koledža izvodio je, sav zadihan, monolog pred kovrdžavom, prćastom šesnaestogodišnjakinjom po imenu Žaklina Buvije. Dok je mladić govorio, pogled njenih široko razmaknutih očiju boje lešnika počivao je na njegovom licu. Devojka poznata pod nadimkom Džeki dozvolila mu je da priča, bez prekidanja, samo je povremeno klimala glavom kako bi dala do znanja da ga razume, i njega i te brojne važne stvari koje on ima da joj kaže. Slučajni posmatrač te scene ne bi imao nikakvog razloga da pretpostavi kako ta ćutljiva i puna poštovanja primateljka mladićeve mudrosti i sama raspolaže informacijama i čvrstim stavovima o toj temi. Džeki je te godine tek bila počela da otkriva momke, ali već je shvatila kako joj je dužnost da obezbedi da on uživa, i da ničim ne nagovesti šta ona sama zapravo zna i misli.
Momak je pričao o maršalu Filipu Petenu, bivšem premijeru kolaboracionističke višijevske vlade. Kad je, poslednjih dana Drugog svetskog rata, francuski sud osudio Petena da izađe pred streljački vod, privremeni predsednik vlade, general Šarl de Gol, brzo je povukao kontroverzni potez da kaznu preinači u doživotnu robiju, kako bi što pre i što je moguće više odagnao rat u prošlost.
Slična rešenost da se nastavi sa životom podstakla je ponovno otvaranje bračne sezone u njuportskom društvu, jedanaest dana pošto se Japan bezuslovno predao nakon uništenja Hirošime i Nagasakija. U to vreme, po celom ovom bogataškom američkom letovalištu, mogli su se videti mladići u uniformama, kao nagoveštaj niza udaja njuportskih debitantkinja za vojnike koji se vraćaju. Zarazni duh velelepne debitantske zabave, prve još od pre Perl Harbora, odmah je podstakao nova okupljanja njuportskog plemena poslednjih dana avgusta i početkom septembra, pre nego što se bogati letnji stanovnici – zajedno sa onima manje srećnim, koji nemaju svoga novca, a žive i manevrišu među njima – raziđu za zimu.
Upravo na jednom takvom okupljanju Džeki Buvije je slušala predavanje o aferi Peten. Međutim, dečko s koledža je, na svoju nesreću, govorio o nečemu o čemu je ona verovatno znala mnogo više od njega. Kad je Džeki imala jedanaest godina, njen deda po ocu je posvetio svojim unucima, njima desetoro, privatno štampanu porodičnu istoriju u kojoj se tvrdi da američki Buvijeovi vode poreklo od francuskog plemstva. Kasnije će se ispostaviti da je ta tvrdnja prevara, ali bez obzira na to, imala je na nju ogroman uticaj. Džeki je bila dete koje voli da pobegne u knjige i sad je francuska istorija za nju bila ne samo predmet u školi već i izvor ličnog identiteta, garancija njene lične posebnosti i superiornosti, ali i uteha za sramotu i poniženje svakodnevnog života, u kom novca nije uvek bilo u izobilju, a roditeljsko ponašanje nije uvek bilo tako besprekorno kako bi ona želela. Kad je vlada u Višiju potpisala s Hitlerom primirje 1940, De Gol se, iz izbeglištva u Londonu, obratio naciji preko radija BBC, i pozvao svoje sunarodnike da pruže otpor. Emitovanje tog govora izazvalo je Petena, koji je bio idol De Golove mladosti, da optuži De Gola za izdaju i zapreti mu smrću. De Golovo tvrdoglavo odbijanje da prihvati poraz ostavilo je na malu Džeki dubok utisak i on je za nju bio heroj. Pet godina je lakomo pratila u štampi sve vesti o njemu. Svoju pudlu je nazvala Goli u njegovu čast.
Pa ipak, dok je mladić na pomenutom koktelu besedio, ponašala se kao većina razboritih i lepo vaspitanih devojaka koje su se nadale da će osvojiti premiju na njuportskoj bračnoj kladionici 1945. Stvar je bila u tome da izgledaš dovoljno bistra da zainteresuješ muškarca, ali ne i toliko bistra da ugroziš njegov ego. I tako je Džeki igrala svoju ulogu i nije rekla ništa. Posle toga je dala sebi oduška jedino podsmešljivim prepričavanjem te zgode jednoj prijateljici: „Zvučao je kao mali dečko koji je upravo pročitao veliku knjigu, pa se divno provodi izlažući to običnoj seljančici, a da zapravo i ne zna o čemu se radi. Došlo mi je da ga materinski cmoknem i da mu kažem kako je sad pravi veliki dečko!“
Autorka tih zajedljivih rečenica uživala je u tome što je sasvim drugačija od one stidljive, bojažljive devojke – po sopstvenim rečima skamenjene od straha pred svim i svačim – koja se prvi put pojavila u Njujorku dve godine pre toga, nakon što se njena majka Dženet Li Buvije udala za Hjua D. Okinklosa, bankara i naslednika naftne kompanije Standard oil. Pre toga, o poništenju braka između Dženet i Džekinog oca Džona Buvijea, zvanog Blek Džek, brokera na berzi, poreklom iz visokog društva, naširoko je izveštavao jedan tabloid, pod naslovom Broker iz visokog društva u brakorazvodnoj parnici. Uz članak koji se opširno bavio neverstvom gospodina Buvijea, objavljena je i fotografija sitne Dženet i njenih kćeri, Džeki i male Li. To nije bio prvi put da Džeki i njena majka budu tema novinskih izveštavanja. Obe su bile jahačice šampionke, pa su se pojavljivali članci o njihovim uspesima na trkama. Ovi novi napisi su na izvestan način okrnjili idealizovanu sliku u javnosti i obelodanili ružnu porodičnu sliku iza nje. Džeki su se zbog toga podsmevale drugarice iz privatne dnevne škole u Njujorku koju je pohađala u to vreme, i zadirkivali su je neki rođaci Buvijeovi, pa je reagovala na tu izloženost u javnosti kao da je živu deru. Posle tog teškog iskušenja, postala je ćutljiva i povučena devojka koju je nemoguće pročitati i upoznati. To leto 1945. bilo joj je važno iz nekoliko razloga, od kojih njena novostečena popularnost među momcima u Njuportu nije bila najmanji. A svakako nije bila popularna zato što je – neobično širokih crta lica i pegica po nosu i ispod oba oka, i nesrazmerno velikih šaka i stopala – bila lepša od svojih vršnjakinja, već pre stoga što je, u svetu u kom se većina mladih poznaje celoga života, nagoveštavala aromu koju momci ranije nisu okusili.
Pošto se vratila u Internatsku školu gospođice Porter u Farmingtonu, u Konektikatu, dva takva momka su joj neprekidno pisala sa Harvarda, a Džeki je procenila kako je najbolje da njeni odgovori budu „razorno duhoviti“. Takođe je i računala da je najbolje da im sastavlja potpuno drugačija pisma, pošto su se momci dobro poznavali i obojica pripadali istom društvenom klubu, takozvanim Sovama. To je od nje zahtevalo mnogo truda. Delimično iskreno i delimično u šali, žalila se na agoniju pisanja različitih pisama devetnaestogodišnjem Džonu Sterlingu i dvadesetogodišnjem R. Beverliju Korbinu Mlađem. Bez obzira na te jadikovke, obojica su je smatrala neverovatno privlačnom. Džon Sterling je bio sin uglednog diplomate od karijere i bivšeg ambasadora Sjedinjenih Država u Švedskoj, a Bev Korbin sin advokata, predsednika kluba Bejliz bič u Njuportu. Kad je bila s Džonom, volela je s njim da razgovara, jer je bio pametan i zanimljiv, a uz to je i video malo sveta. Ali njen lični problem je bio u tome što je on nije fizički privlačio. S Bevom je, nasuprot tome, „sve bilo fizički“.
Smatrajući Beva plitkim, Džeki se stidela što joj se on toliko sviđa, ali tako je bilo. Shvatila je da su neke drugarice, pitajući se šta je videla u Bevu, počele da je gledaju kao da je poludela ili joj „rade hormoni“. „Počela sam i sama o sebi to da mislim!“, izjavila je jednom prilikom. Još je niko nije bio poljubio. Kazala je kako bi volela da to bude Bev, a da bi se „izbljuvala“ da je to Džon. Ipak, na papiru je Džon imao određenih prednosti. Dok su Bevova pisma bila najobičnija, Džonova su bila pametna i duhovita. Džeki pak, u svojim pismima, nije ogovarala zajedničke prijatelje i poznanike, što bi verovatno činila da se dopisivala s nekom devojkom, jer je procenila kako je mudrije da sav otrov izliva na svoj zatvor, kako je nazivala internat i konzervativan gradić Nove Engleske u kom su se nalazile njegove zgrade i studentski dom s tremovima i belim prozorskim kapcima. „Ako su školski dani najlepši životni period“, pisala je Bevu, „onda ću se noćas obesiti o konopac za preskakanje.“
Sara Porter, koja je osnovala tu školu 1843, nikad se nije udavala, ali je ipak ostala u čvrstom ubeđenju da je brak za ženu najpovoljniji i najprikladniji status. Zato je Škola gospođice Porter i dalje, čitav vek posle osnivanja, nastojala da pripremi mlade žene, većinom „vospovke“1 i bogate, da vode suštinski isti život kao i njihove majke. Kao i u vreme Sare Porter, i 1945. svrha obrazovanja žena bila je u tome da se od njih naprave što prijatnije pratilje muževima. U najvažnijim crtama, Džeki Buvije (iako katolikinja i relativno siromašna) bila je prava farmingtonska devojka. Jahala je, pisala i crtala. Mnogo je čitala i glumila u školskim pozorišnim predstavama. Bivala je naizmenično odvažna i ljupka, pragmatična i romantična, ozbiljna i misteriozna. Nije dovodila u pitanje pretpostavku da njen cilj treba da bude da se dobro uda. Nimalo nije sumnjala u to da žena živi kroz muškarca i da bez njega ne može ništa postići. U isto vreme, njene jetke primedbe o Farmingtonu nagoveštavaju da je počela da naslućuje kako možda želi i više od onoga što joj se nudi.
U međuvremenu, radovala se predahu od svakodnevice kad joj se ukazala prilika da ide na utakmicu između Harvarda i Jejla, u pratnji obojice: i Zanimljivog Momka i Seksi Momka. Ova utakmica je bila prvi meč između Harvarda i Jejla koji je održan posle tri godine, jer je fudbalsko nadmetanje između najstarijih i najomiljenijih rivala odloženo dok se rat ne završi. Pošto su neki igrači bili veterani koji se vraćaju na teren prvi put posle rata, i u Nju Hejvenu i u Kembridžu vladale su snažne emocije u vezi s predstojećim događajem, koji nije mogao biti zakazan sve do subote prvog decembra, posle tradicionalnog vikenda Dana zahvalnosti. Džekin pratilac će biti Džon Sterling, ali pošto Bev nije imao devojku za tu priliku, složili su se da će sedeti s njima i još nekim društvom na tribinama Jejla. Međutim, dva dana pre utakmice nad utakmicama, činilo se da se meč neće ni odigrati. Na Konektikat su se sručili sneg, susnežica i kiša. Izgledalo je da će se utakmica igrati u snegu do kolena, ali sutradan su nadležni sa univerziteta raščistili teren i pokrili ga nadstrešnicom od nepromočivog platna. Džeki je te večeri otputovala vozom u Njujork, gde će prespavati kod oca u stanu. Blek Džek Buvije, koji je dobio taj nadimak po izrazito (neki bi rekli čudno) tamnom tenu preko cele godine, trebalo je da je po dogovoru ujutru odveze u Nju Hejven.
Džeki je na svom radnom stolu u Farmingtonu držala očevu fotografiju – vitak, elegantan, besprekorno odeven u pantalone trofrtaljke, s dokolenicama naročitog prugastog dezena, slikan na Kubi ili na Floridi dvadesetih godina prošlog veka, Blek Džek je zaista bio veoma zgodan primerak muškarca, baš kao što je njegova starija kći i mislila. Tanki brčići iznad senzualnih usana izgledali su kao da su iscrtani olovkom. Otvor što počinje od srednjeg dugmeta usko skrojenog sakoa sa širokim reverima isticao je ravan, mišićavi stomak. Međutim, uprkos surovom režimu vežbanja kog se fanatično pridržavao, udebljao se. I mada se, u pedeset četvrtoj, još oblačio i držao kao onaj lepi momak u kog se po priči zaljubio Kol Porter nekoliko decenija pre toga, kvarcovana preplanulost nije mogla prikriti opuštenost mišića oko brade i kesice ispod očiju. Umesto da, usled životnih razočaranja i rasipnog života, splasne, Džekin otac kao da se naduvao u parodiju onog nekadašnjeg sebe.
Izvaljen na sofi u dnevnoj sobi, posle brojnih martinija i samo u svetloplavim boksericama i crnim kožnim cipelama, jadao se na ljude koje je krivio za svoj životni brodolom. Visoko na tom spisku nalazili su se Dženet i Hjudi, kako su zvali Dženetinog drugog muža. Blek Džek je bio uveren da se Dženet ponovo udala samo da bi njemu napakostila. Bio je siguran da klan Okinklosovih namerava da mu ukrade ćerke. Od njih dve, miljenica mu je bila Džeki, koja je i ličila na njega. Nazivao ju je „najlepšom ćerkom na svetu“. U njegovom dvosobnom stanu na četvrtom spratu zgrade u Istočnoj sedamdeset četvrtoj ulici na Menhetnu, svuda su bile njene slike: na zidovima, stolovima, policama za knjige. Ali ni sve fotografije na svetu nisu mogle izmeniti činjenicu da je, verovao je, gubi. Kako da se takmiči s tolikim novcem Okinklosovih? Iako je i dalje radio na Volstritu, imovinsko stanje mu se nikad nije oporavilo posle Velikog sloma 1929, kad je kao lud jurio gradom i pozajmljivao od rođaka, kako bi održao krhki privid bogatstva. U narativu koji je konstruisao od svog života, sopstvenu nesposobnost da se finansijski oporavi pripisivao je novim strogim trgovinskim zakonima koje je 1934. uvela novoosnovana Komisija za bezbednost i papire od vrednosti.
Pre nego što se Dženet ponovo udala, uporno je tvrdio da ga uništava njena rastrošnost. Sad kad se smestila u svet bogatih, ljutio se na svaki nagoveštaj da je nesposoban da se brine o sopstvenoj deci. U neprekidnoj borbi za novac, radio je i za nekoliko kladioničara, među kojima i za ozloglašenog mesara u Aveniji Leksington, koji je primao opklade u prostoriji veličine hladnjače, načičkanoj okačenim polutkama. Izgleda da se Blek Džek stalno kladio u sportskim kladionicama, i pratio je rezultate preko četiri radio-aparata koji su istovremeno treštali u stanu. Stalno je bio u odnosima „na krv i nož“ sa svojim ocem, ne shvatajući, dok nije bilo prekasno, da je starac najveći deo imetka potrošio na fondove koji su mu omogućavali godišnju rentu i izdržavanje za života, a koja je prestala kad je umro. Ukratko, za razliku od imanja Okinklosovih, od preko osamnaest hektara, u Maklinu, u Virdžiniji, na kom je Džeki živela kad nije bila u internatu i s kog se pružao pogled na Potomak, i za razliku od njihovog imanja većeg od trideset hektara, visoko iznad zaliva Naragansit, gde je Džeki provodila leto, Blek Džekov stan je gledao na mračni svetlarnik.
Bio je u pravu kad je shvatio da je obuzima svet njenog poočima. Pa ipak, uprkos privlačnosti toga sveta, Džeki nije volela oca ništa manje. Godinama kasnije, Džekin prvi muž će podrugljivo reći da ona još pati od velike zaljubljenosti u oca. Otkad je bila devojčica, obožavala je Blek Džeka upravo zbog svega onoga što njena disciplinovana, preduzimljiva i proračunata majka nije bila. Dženet je bila borac i opstala je učinivši sve što je bilo potrebno da i ona i njene kćeri napreduju u životu. Za razliku od nje, nemoralan ali privlačan i obuzet samosažaljenjem, Blek Džek je bio zgodni gubitnik. Džeki je volela upravo ono najgore u njemu, naročito činjenicu da je kompulsivni ženskaroš, zbog čega je brak njenih roditelja od početka bio osuđen na propast. Godinama je ulagivački i sa likovanjem pričala o tome kako je spavao s drugim ženama čak i na svom i Dženetinom medenom mesecu. Oduševljavalo ju je to što je, jednom takvom prilikom, fotografisan kako s ljubavlju drži za ruku jednu lepu devojku dok, samo nekoliko centimetara od njega, stoji jadna Dženet, nesvesna toga, idiotski se osmehuje i gleda u drugom pravcu. Kad joj je dolazio u posetu u Farmington, što je bilo veoma često, Džeki ga je veselo ispitivala s kojom je od majki njenih drugarica već spavao, a koje tek ima u vidu. Mnogo godina kasnije, kad je i sama bila supruga i majka, rado se sećala i pričala kako su njene drugarice iz internata obožavale Blek Džeka. Po Džekinoj priči, smatrale su ga „užasno zgodnim“. Da li je uopšte bila svesna toga da su mnoge devojke za njega mislile da je karikatura poročnog starca? Da li je shvatala da su mu neke od njenih drugarica iz razreda okretale leđa i vrckale smejući se, samo da bi mu se okrutno rugale jer su za njega mislile da je odvratni pohotljivac? Možda je Džekina umešnost bila tolika da ni tada, a ni godinama kasnije, mučitelji njenog oca nisu bili načisto s tim.
I sam bivši student Jejla, Blek Džek je toga dana dovezao Džeki svojim merkjurijem s pokretnim krovom tačno četvorogodišnjim fakultetima. U Džekino vreme je Internat gospođice Porter sve više stavljao akcenat na pripremu za koledž. Ipak, i za one koje nisu išle na fakultet, kao i za one koje su želele dalje da studiraju, gotovo univerzalni cilj bio je da se udaju. Malo devojaka je uzimalo studije kao uvod u bavljenje nekim ozbiljnim poslom. Starije učenice poput Džeki, premda još nisu bile uvedene u društvo, već su imale liste mladića poželjnih za brak. Za njih je koledž bio mesto na kom će sačekati da ti momci budu spremni za uloge muževa. Kao što je Džeki ozbiljno savetovala jednu prijateljicu, mnogi momci su se opirali ranoj ženidbi zato što im treba vremena da započnu karijeru u biznisu. Osim toga, istakla je Džeki, mnogo je izvesnije da će brak trajati kad momci dobiju šansu da se „istutnje“. Džeki je htela da se upiše na koledž Sara Lorens, izgleda uglavnom zbog toga što je ta škola blizu Menhetna i njegovog noćnog života. Blek Džek je pak insistirao da se upiše na izolovaniji i stoga nepogodniji Vasar. Iako je, posle obilaska Vasara, Džeki potišteno opisala taj koledž kao ogromno i samotno mesto, na kraju joj Blek Džek nije ostavio drugu mogućnost nego da kapitulira.
U međuvremenu je, obraćajući se Bevu s „mili“ i „dragi“, beležila svoja stalno promenljiva osećanja prema njemu, plavim mastilom na bledoplavom papiru za pisma s monogramom. Retko je viđala Beva sad kad su oboje bili u školi, i imala je osećaj da ta veza postoji više na papiru nego u stvarnosti, više u njenoj glavi nego uživo. Provodila je sate sama, čitajući o romantičnoj ljubavi, razmišljajući o tome šta znači biti zaljubljen. Živo je zamišljala zadovoljstva koja će nastupiti kad Bev i ona budu zajedno. Međutim, kad je zaista bivala s njim, najčešće je bio razočaranje za nju i povlačila se. U početku je Džeki priznavala da se stidi zbog toga što joj se on toliko dopada. A sad je došao red na Beva da mu bude neprijatno.
Džeki ga nije videla već više nedelja kad se, jedne subote po podne u oktobru, stvorio u Farmingtonu, u ulozi zvaničnog posetioca. U skladu s tradicijom, Bev je stigao u dva po podne, a otišao nakon čaja u upravnikovim prostorijama. Negde između, dvadesetdvogodišnjak je nasrtljivo pokušao da poljubi Džeki, a ona ga je odbila. Posle mu je pisala u nastojanju da ublaži tu uvredu. „Stvarno te volim – i mogu da te volim i bez ljubljenja s tobom svaki put kad se vidimo, pa se nadam da ćeš me razumeti.“ Bližio se Božić i činilo se da su se njene fantazije o Bevu oporavile od kolebljivosti koju su izazivali naleti stvarnosti, u obliku stvarnih viđanja. Odjednom više nije mogla da sačeka da bude s Bevom u Njujorku za vreme raspusta. Pa ipak, kad ga je nakon dugog vremena srela tamo, to iskustvo se pokazalo kao mučno i nelagodno, kao i pre. U Rokfeler centru, Bev je ponovo pokušao da je poljubi, a ona je ponovo ustuknula. Optužio ju je da ga ne voli.
„Stvarno te volim kad sam s tobom“, pisala mu je ona u početku, „ali užasno mi je teško da ostanem zaljubljena u nekog s kim kontaktiram samo preko pisama.“ Na nesreću po Beva, spremalo se nešto još gore. Što je više prilike imala da razmišlja, to je manje bila voljna da uverava sebe da ga voli. U početku njihove prepiske, postavila je sebi cilj da bude „razorno duhovita“. Godinu i po dana kasnije, 20. januara 1946, njene reči su bile samo razorne. „Oduvek sam verovala da biti zaljubljena znači biti spremna da učiniš sve za drugoga – da gladuješ kako bi mu kupila hleb i da budeš spremna da živiš s njim i u Sibiru – a isto tako sam oduvek mislila i da je svaki minut proveden bez njega pravi pakao. I zato, gledano iz tog ugla, mislim da nisam zaljubljena u tebe.“
A iza leđa, Džeki je bila još oštrija. Žaleći se jednoj devojci da Bev nikad neće postati neko i nešto, predviđala je da će do kraja života ostati zadovoljan ulogom momka za zabave. Međutim, i pored Džekinog potpunog razočaranja, ona i njen prvi pravi momak nastavili su da se dopisuju. On ju je i dalje posećivao u Farmingtonu, a ona ga je veselo podsticala da joj krijumčari cigarete, čokoladu, a jednom čak i pljosku, ovo poslednje naročito zato da bi šokirala nadzornicu nadležnu za održavanje reda u domu. Bevova strast prema Džeki nije pokazivala znake jenjavanja. S njene strane, međutim, vatra se pretvorila u led. Za Džeki, kao i za ostale devojke iz Farmingtona, sve je prevashodno imalo veze s brakom i budućnošću. Bev je delovao nesposobno za budućnost kakvu je ona želela da ima. Džeki ga je jednom zajedljivo upitala može li da zamisli ima li šta gore nego provesti ceo život u malom gradu kao što je Farmington, gde se domaćice takmiče čiji je kolač najbolji. Jasno je stavila do znanja da želi više od tako skučenog života, mada je imala tek maglovitu predstavu šta zapravo želi. U sedamnaestoj je o budućnosti mogla da razmišlja uglavnom u negativnim slikama. Kad su je pitali šta joj je životna ambicija, u svrhe štampanja školskog godišnjaka, Džeki je odrešito odgovorila: „Da ne budem domaćica.“
Toga leta u Njuportu, Džeki je zvanično ušla na bračno tržište. Stojeći uz Dženet i Hjudija, koji su uz to proslavljali i krštenje svog drugog zajedničkog deteta, Džeki se „upoznala“ s tri stotine njihovih prijatelja na čajanci s plesom održanoj na Farmi Hamersmit. Bez obzira na to što je Dženetin novorođeni sin, kao i kći koju je rodila dve godine pre toga, imao sasvim drugačiji status od Džeki u toj kući, javnost je taj Džekin debi, izgleda, primila kao potvrdu da pripada Okinklosovima. Kćeri razvedenih roditelja često su imale dve zasebne debitantske zabave. Na primer, Džekinu prijateljicu Helen Boudin, poznatu pod nadimkom „Bou“, zvanično je uveo u društvo njen veoma bogat otac, u njegovoj kući u zalivu Ojster, na Long Ajlendu, a potom su svečanost povodom njenog debija priredili njeni majka i poočim u Njuportu. Oba događaja su navedena u istom obaveštenju u Njujork tajmsu. Sasvim suprotno od toga, Džekin debi je prošao kao da njen pravi otac ne postoji. Nije čak ni pomenut u objavi u Tajmsu.
Za Dženet je predstavljalo trijumf to što je Blek Džek isključen iz svega u vezi s predstavljanjem njegove kćeri u društvu. Iako je imala status gospodarice dva velika imanja, ona je i dalje bila u beskonačnom, uzaludnom, zamišljenom ratu sa svojim neuspešnim, ludim bivšim mužem. Dženet je smatrala da je, u vreme pre Okinklosa, kad su devojčice živele s njom a sa ocem provodile vikende, Džeku bilo lako da izigrava roditelja s kojim je uvek lepo i zabavno. Džeki je tada govorila kako će pobeći da živi kod oca, a često je išla i tako daleko da kaže Dženet kako je mrzi. Mnogo kasnije, Dženet je očigledno zaboravila da je pila, vikala, zvocala, udarala ćuške i šamarala, pa je uporno isticala koliko je nepravedno što je Blek Džek imao status omiljenog roditelja. U vreme Džekinog izlaska u društvo, kad je Džek prigovorio Dženet što je predstavila njihovu kćer pod zastavom Okinklosovih u Njuportu, ona mu je odvratila kako slobodno može i on da priredi Džeki zabavu u Njujorku. A onda je još i okrenula nož u rani dodavši kako je to, kao što zna, običaj kad su roditelji razvedeni. Šta je Blek Džek mogao da kaže na to? Finansiranje takve proslave očigledno je bilo van njegovih moći.
U jesen 1947, fotografija Blek Džeka Buvijea, snimljena dvadesetih, preselila se u sobu u studentskom domu, i ubrzo ju je zatrpala gomila svečanih pozivnica sa zlatotiskom upućenih njegovoj osamnaestogodišnjoj kćeri. Džeki je retko provodila sedam dana uzastopno na „tom prokletom Vasaru“, kako je govorila o svojoj školi, i bila je viđena na gotovo svim najvažnijim društvenim događajima debitantske sezone u Njujorku. Pojavila se pod granama žalosnih vrba i grančicama klematisa na Svečanom jesenjem balu. Pozirala je za stolom ukrašenim ružičastim karanfilima i kuglama hrizantema na Grosvenor balu. Plesala je sa umetnički raspoređenim tropskim biljkama u pozadini, na prvoj Skupštini juniora. Te godine je iskusila da je otmeni Njujork prava vrteška velikih, raskošnih zabava, intimnih večera pre toga, ponoćnih večera sa šampanjcem posle, i specijalnih doručaka za one što se zabavljaju cele noći. Mada je sve to izgledalo kao raspusni provod, svrha tih rituala nije bilo uživanje, već nešto sasvim drugo. Svi su prećutno podrazumevali da je cilj debitantske godine dvojak: prvo, da se odgovarajuće devojke stasale za udaju pokažu odgovarajućim momcima stasalim za ženidbu, i obratno (kad Džeki nije za vikend bila na Menhetnu, bilo je drugih prilika da se ispita meni mogućih muževa, kao što su utakmice na Harvardu ili Jejlu), i drugo, da se debitantkinjama omogući da vide kakav će im biti život kao bogatim, dokonim ženama, od kojih se očekuje da energiju troše na dobrotvorni rad. Zato je većina balova za debitantkinje organizovana kao skupljanje dobrovoljnih priloga. Presvlačeći se iz balskih haljina bez bretela, koje je nosila noću, u klasične kostime s kopčanjem na dva reda, u kojima je izgledala kao mlada gospođa iz visokog društva, što će uskoro i postati, Džeki je bila aktivna u brojnim juniorskim odborima. U novembru je postavljena za predsednicu odbora za organizaciju operske večeri, kojom će se skupiti prilozi za besplatno mleko za bolesnu i siromašnu decu. Igor Kasini, koji je pisao trač rubriku za novine Herst, pod pseudonimom Čoli Nikerboker, svake godine je proglašavao vodeću debitantkinju. Kasini bi se obično usredsredio na neku od upadljivih, lepših devojaka iz visokog društva koje su uvedene u društvo u Njujorku te sezone. Ovoga puta je, međutim, arbitar učinio nešto drugo. Proglasio je Džeki za kraljicu debitantkinja, jer je zapazio ono što su videle i neke njene suparnice. Bila je stidljiva i povučena, čak hladna, pa ipak je neodoljivo privlačila pažnju i bivala zapažena.
Za bogate američke devojke, kao i za one koje su se samo pretvarale da su bogate, veliko putovanje po Evropi predstavljalo je zalet za brak. Odlazile su preko okeana da se dive umetnosti i starinama, da vide sve što treba i da nauče da to cene, i da tako, bar teorijski, postanu prikladne pratilje svojim budućim muževima. Bou, Džekina njuportska prijateljica, trebalo je da putuje u Evropu tog leta 1948, sa svojom sestrom i još jednom devojkom. Konačno je dogovoreno da i „kraljica debitantkinja“ pođe s njima. Angažovana je pratilja, rezervisani su hoteli, kola i lokalni turistički vodiči; i gotovo svaki sat sedmonedeljnog putovanja po Engleskoj, Francuskoj, Italiji i Švajcarskoj bio je pažljivo unapred isplaniran i organizovan s ciljem da pomenuti kvartet istraži kontinent a da ne izađe iz zaštitnog mehura. Pa ipak, tako brzo nakon 1945, nije bilo moguće zaštititi mlade putnice od prizora i utisaka van njihove uobičajene sfere života. Najsnažniji utisak na njih ostavila je Engleska, gde su ratni ožiljci bili svuda vidljivi. Desilo se da su mlade Amerikanke sa slamnatim šeširima širokog oboda i belim rukavicama do lakata putovale po Evropi u trenutku akutne međunarodne krize, kad su Sovjeti doneli odluku da prekinu zapadne drumske i železničke prilaze Berlinu, i kad je umalo izbio treći svetski rat.
Na baštenskoj zabavi u Bakingemskoj palati (za koju im je pozivnicu obezbedio Bouin poočim, pomoćnik ministra finansija u Trumanovoj vladi), Džeki i devojke su dvaput prošle u redu za prijem, kako bi se rukovale s Vinstonom Čerčilom, koji je, uz De Gola, bio Džekin heroj. Iako su ga svi smatrali spasiocem njegove zemlje, Čerčil je svrgnut s vlasti 1945. U vreme kad ga je Džeki videla, 1948, Čerčil je, ignorišući zahteve da se penzioniše kao lider Konzervativne stranke, manevrisao da ponovo postane premijer. Nadao se da će tako „zaokružiti“ svoju karijeru, okončati posao koji je ostao nedovršen na poslednjem samitu „velike trojke“, na konferenciji u Potsdamu, koji je prekinut a da nije rešen problem sovjetskog prisustva u istočnoj i centralnoj Evropi.
Džeki se vratila kući krajem avgusta i poslednje dane leta provela na Farmi Hamersmit.

Imala je devetnaest godina i njena debitantska godina se završila. Činilo se da je kao „prva debitantkinja“ imala više uspeha od većine svojih vršnjakinja. Pa ipak, u onome što je jedino bilo važno, iskustvo debitantkinje je na nju imalo povratno negativno dejstvo. Na kraju, pošto je videla sve odgovarajuće slobodne momke, Džeki se povukla. „Ne zbog njih“, kazala je kasnije, „već zbog njihovog života.“ Ta razlika je bila presudna. Prethodno je odbacila Beva Korbina zbog njegovih individualnih ograničenja, koje je ona takvim smatrala. A sad je bila na putu da odbaci čitavu grupu mladića koji su joj se samouvereno predstavili kao krem buržujskog staleža. Ti mladi ljudi su se uglavnom bavili biznisom, finansijama ili pravom. Nema nikakve sumnje u to da se ona nije pobunila protiv samog braka, već samo protiv udaje za nekog od njih. Svakako joj nije smetao njihov novac, nego joj je smetalo kako su oni i njihove porodice odabrali da žive sa svim tim bogatstvom. Pošto je sad videla kako je to biti žena posvećena dobrotvornim odborima, supruga jednog od tih vanila momaka, koji su svi imali odgovarajući pedigre i pravi posao, shvatila je da to nije za nju. Moglo se predvideti šta oni nude, a ona je žudela za alternativom. Međutim, još nije bila došla do određenog zaključka šta bi mogle biti te druge mogućnosti. „Nisam znala šta želim“, rekla je Džeki godinama posle neprilika koje su je snašle kad je imala devetnaest godina. „Još sam se koprcala.“ U konvencionalnom smislu, njeno veliko evropsko putovanje nije ispunilo očekivanja baš onoliko koliko je trebalo. U inostranstvu je prvi put, u mučnoj žurbi, videla i nešto drugo, nepoznato. I sad je tražila priliku da sve to vidi ponovo i natenane.
Tu priliku je našla u obliku obaveštenja na oglasnoj tabli na Vasaru, gde je počela drugu godinu studija. Na Smitu, drugoj školi koja pripada jednoj od „sedam sestara“ elitnih škola, nudili su godinu dana studija u Evropi. Pošto takvog programa na Vasaru nije bilo, Džeki je tražila dozvolu da se pridruži grupi studentkinja sa Smita. Njena partnerka u tom poduhvatu bila je još jedna učenica Škole gospođice Porter, koja je takođe bila upisala Vasar – Elen Gejts. Pufin – kako su je svi zvali – bila je jedna od onih farmingtonskih devojaka koje su za Blek Džeka Buvijea mislile da je karikatura pohotnog starca. Na koledžu, Pufin se i dalje družila s Džeki, delimično zato što su obe bile izrazito nemirne u Pukipsiju, gradiću na reci Hadson, gde im se nalazio kampus. Osim toga, zajedničko im je bilo i zanimanje za umetnost. Međutim, Pufin je, za razliku od Džeki, već imala stalnog momka. Rasel D’Oenč Mlađi, koji je studirao zajedno s Džekinim starim njuportskim udvaračem, tad je već radio u Pitsfildu, u Masačusetsu. Kad je saznao da Pufin namerava da ide u Pariz na godinu dana, zaprosio ju je. Pošto su devojke njihovog staleža smatrale koledž pogodnim mestom da se parkiraju na nekoliko godina, bilo je uobičajeno da napuste studije pre nego što diplomiraju. Pred izborom Pariz ih muž, Pufin je izabrala muža. Kao što je ranije, u pismima Bevu, izrazila prezir prema izolovanom, bezličnom životu, Džeki je sad sažela svoje nezadovoljstvo u pesmi upućenoj Pufin. Ranije su joj meta bile farmingtonske domaćice što peku kolače. Ovoga puta je usmerila strele na način života koji je bio pred Pufin. Ovako je glasio deo tog podrugljivog teksta: Umesto da se vozi brodom po Seni, avaj, Pufin je otišla niz slivnik u Pitsfildu, u Masačusetsu.
Nije se verila samo Pufin. I ostale devojke koje je Džeki poznavala počele su da se udaju, upravo za onu vrstu mladića koje je Džeki želela da izbegne. Tradicionalni običaji i rituali očigledno nisu omašili kod svih. Bilo je sasvim normalno da te godine pozivnice na stolu u Džekinoj studentskoj sobi budu pozivnice za proslave veridbe ili za venčanje. Među tim proslavama bilo je istaknuto venčanje njene prijateljice Bou, s kojom je putovala po Evropi prethodne godine. Juna 1949, Džeki joj je bila deveruša na venčanju. Ispostavilo se, međutim, da neće moći da učini isto i za Pufin. Dok je Pufin u avgustu očekivala svoje septembarsko venčanje, Džeki je otplovila brodom u Francusku.
Grupa s koledža Smit najpre je otputovala u Grenobl, na intenzivan šestonedeljni kurs jezika. U oktobru su studentkinje prešle u Pariz, da studiraju francusku istoriju i kulturu na Sorboni. Radije nego da živi u studentskom domu, Džeki je izabrala pansion u kući u kojoj se govori samo francuski. Za vreme rata je pratila izveštaje u štampi o francuskom Pokretu otpora. A sad se smestila u stan žene koja je, zajedno sa svojim pokojnim mužem, učestvovala u borbi protiv nacističke okupacije i višijevskog režima. Na kraju su oboje, i grof i grofica De Renti, bili uhapšeni i poslati u koncentracioni logor, gde je on preminuo. Četiri godine posle rata, grofica je preživljavala finansijski tako što je primala podstanare. Gorivo je bilo toliko skupo da su joj sobe često bile nepodnošljivo hladne. Umotana u džempere i šalove, s grejačima na ušima i u vunenim čarapama, Džeki je često pisala domaće zadatke u sveske na linije ležeći u krevetu i u rukavicama. Kad joj je bilo šesnaest godina, pratila je suđenje maršalu Petenu i događaje posle toga. U dvadesetoj se obrela u okruženju gde su se svakoga dana manifestovala baš ona pitanja koja je pobudila afera Peten – pitanja nedavne francuske mučeničke prošlosti, ali i njene posleratne budućnosti. Uživala je u upoznavanju Pariza onako kako to nikada ne bi mogla u okolnostima pod pratnjom. Volela je da deo dana provodi kao studentkinja, a onda, kao što je pisala svojima kod kuće: „da, kao služavka koja ima slobodan dan, obučem bundu... i razmećem se u Ricu.“ Hvalila je Francusku zbog toga što je imala osećaj da, u komunikaciji s ljudima, uključujući i muškarce, ne mora da krije šta joj je na umu. Pre te godine u Parizu, Džeki se žalila na mladiće koje je poznavala i na budućnost koju oni nude. Pariz je pak nagoveštavao pravi bujabes2 raznih drugih mogućnosti. Izlazila je s piscima, s plemićima sa titulom, mlađim diplomatama, političkim pretendentima. Značaj tih muškaraca u Džekinoj priči nije u tome što je razmatrala mogućnost da se za njih uda, već u tome što su samim svojim postojanjem potvrđivali da postoje pozitivne alternative onom životu čiji su joj se obrisi ukazali u Njuportu i Njujorku, a koji je bila rešena da izbegne.
Pa ipak, taj život ju je i dalje pozivao kad se vratila u Njuport u leto 1950. Sačekale su je nove objave zaruka, nove pozivnice za venčanja, i pozivi drugarica da im bude deveruša. Pufin, koja je prethodne godine odlučila da ne ide s Džeki u Pariz, upravo je bila dobila prvo dete. Po standardima svoga društva, Džeki jednostavno nije bila tamo gde je trebalo da bude kao dvadesetjednogodišnjakinja. Do tada su mnogi od najtraženijih mladića već bili zauzeti. A da sve bude još gore, Njujork samo što nije zapljusnuo novi veliki talas debitantkinja – mlađih, jedrijih, novijih oku. Osećaj da vreme leti za Džeki je dodatno istakla činjenica da je njena sestra Li počela svoju debitantsku godinu. Buvijeove devojke su već odavno bile suparnice, s tim što je Li gotovo uvek bila u senci. Hiljadu devetsto pedeseta, međutim, umnogome je bila godina mlađe sestre. Majka i poočim su predstavili Li društvu u Merivudu, zimskoj porodičnoj kući u Virdžiniji, džordžijanskom zdanju obraslom bršljanom, a drugi zvanični izlazak u društvo bio joj je Skupština juniora u Njujorku. Kao i njena sestra pre nje, Li je krunisana za „kraljicu debitantkinja“, ali razlikovala se od Džeki: bila je sitnija, finijih kostiju i lepših crta lica. U to vreme je bila i otmenije obučena. Budući da su je smatrali lepšom, seksepilnijom i pristupačnijom od dveju sestara Buvije, Li je bila veoma popularna u krugu mladića iz visokog društva, s kojima Džeki, po sopstvenim tvrdnjama, nije htela ništa da ima.
Pošto nije želela da se vraća u Vasar, Džeki se prebacila na Univerzitet Džordža Vašingtona, gde je kao glavni predmet studirala francuski, i živela u Merivudu. Nije žurila da se vrati iz Evrope, i sad joj je nedostajao tamošnji uzbudljiv život. U oktobru je učestvovala u godišnjem takmičenju Prix de Paris časopisa Vog, za studentkinje završne godine. Glavna nagrada je bila mesto mlađe urednice na godinu dana: šest meseci u njujorškoj redakciji, a šest meseci u Parizu, što je njoj bilo presudno važno. Od materijala je trebalo podneti pronicljivi opis sebe („Što se fizičkog izgleda tiče, visoka sam metar i šezdeset osam centimetara, imam smeđu kosu, četvrtasto lice i oči, nažalost, tako široko razmaknute da mi je trebalo tri nedelje da nađem naočari s dovoljno širokim mostom preko nosa“), i esej o tri istorijske ličnosti koje bi volela da upozna: o Šarlu Bodleru, Oskaru Vajldu i Sergeju Djagiljevu. Džeki je pobedila u nadmetanju više od hiljadu devojaka sa više od dve stotine koledža, i obavestili su je da se na jesen javi na posao. U međuvremenu je Hjudi, pod pritiskom Džeki i Li, pristao da ih preko leta pošalje u Evropu, kao nagradu što su diplomirale – jedna na Univerzitetu Džordža Vašingtona, a druga u Školi gospođice Porter.
Pre nego što će otploviti u junu, Džeki je prihvatila poziv na večeru u kući prijatelja iz Džordžtauna. Čarls Bartlet, tridesetogodišnji dopisnik Čatanuga tajmsa, sreo je Džeki prvi put nekoliko godina pre toga, u Ist Hemptonu, na Long Ajlendu, gde su Buvijeovi letovali, i kratko je izlazio s njom u međuvremenu. Sad su on i njegova žena Marta, pošto su se prethodnog decembra venčali i očekivali prvo dete, uzeli na sebe ulogu provodadžija. Svrha te večere bila je da upoznaju Džeki sa tridesetčetvorogodišnjim kongresmenom iz Masačusetsa Džonom F. Kenedijem. Ispostavilo se da se ona već upoznala sa svojim rečitim, dečački privlačnim partnerom na večeri, čovekom bez mnogo smisla za humor, s dugim i mršavim rukama i nogama, s dugačkim, svetlim trepavicama iznad ledenoplavih očiju i razbarušenom crvenkasto-smeđom kosom, koji je izgledao znatno mlađe. Dok je još bila na Vasaru, Džek Kenedi (kako su ga zvali) flertovao je jednom s kraljicom debitantkinja u vozu između Vašingtona i Njujorka. Tada mu se trud izjalovio, a to se ponovilo i 1951, kad je otpratio Džeki napolje. „Da odemo nekuda na piće?“ Poziv koji je Kenedi promrmljao propao je. Dok je Džeki bila na večeri, jedan njen prijatelj je spazio njen stari kabriolet ispred rezidencije Bartletovih i sakrio se na zadnje sedište da je iznenadi. Kad ga je videla, Džeki je odbila ponudu da izađe na piće i odvezla se s prijateljem. Nepopravljivi ženskaroš Kenedi udovoljio je domaćinima tako što se potrudio, ali nije bio tako očaran da bi posle ponovo zvao Džeki. U svakom slučaju, iako su se Čarls i Marta zagrejali za to da ih spoje, nije bilo mnogo važno što Kenedi nije istrajao. Džeki će ionako uskoro u Evropu, a po povratku će biti daleko od Vašingtona najmanje godinu dana.
Na kraju se ostvario samo prvi deo plana. Prvoga dana u njujorškoj redakciji Voga, glavna urednica časopisa Kerol Filips osetila je kolebanje dvadesetjednogodišnje devojke. Za dva meseca, Džeki će se opasno približiti godinama u kojima mlada žena njenog staleža ima znatno manje šansi da se uda. Da li je Džeki zaista voljna da preuzme taj rizik? Urednica Voga je zapazila u njoj nešto što je nagoveštavalo da nije. Tonom istovremeno i ljubaznim i snishodljivim, Filipsova je posavetovala mladu ženu da se odmah vrati u Vašington, rekavši: „Tamo su momci.“ Taj susret je, izgleda, obeshrabrio Džeki. Umesto da provede godinu dana u Vogu, kao što je očekivala, zaposlenje nije potrajalo duže od tog prvog dana.
Džeki se vratila da živi s majkom i poočimom u Merivudu, i počela je da izlazi na zabave i balove u Vašingtonu, na kojima je sretala one mladiće koje je prethodno otpisala. Osim toga, počela je i da traži posao u prestonici. Neko vreme je u igri bilo mesto u CIA, ali ubrzo se ukazala druga mogućnost. Hjudi se zbog nje obratio svome prijatelju, novinaru Njujork tajmsa Arturu Kroku, koji je bio poznat po tome što zapošljava „devojčice“, kako ih je zvao, u Tajms heraldu, živopisnim, konzervativnim i često kontroverznim vašingtonskim novinama, koje su, između ostalih, izveštavale o Džeki kao kraljici debitantkinja. Frenk Voldrop, urednik Heralda, napravio je karijeru kad su njegove novine prve izvestile o napadu na Perl Harbor. Tajms herald je primao neiskusne devojke poput Džeki, od kojih su mnoge imale diplomu, kao izvor svežih, nekonvencionalnih pogleda na svet, da ne pominjem i jeftinu radnu snagu. Neke od tih devojaka Voldrop je koristio za službu potrčka u svojoj kancelariji, kako bi procenio njihove sposobnosti, ali i da bi im pružio priliku da vide odgovara li im bučna i haotična atmosfera u Heraldu. Ako početnice prežive, slao ih je na neki drugi posao u redakciji. Kad je Džeki došla kod njega malo pre Božića, hteo je da zna da li namerava samo da se „malo provodi“ dok se ne uda. U tom smislu, ispoljio je istu sumnjičavost kao i urednica Voga. U gorljivoj želji da se zaposli, Džeki ga je uverila kako želi da se bavi novinarstvom. Voldrop joj je rekao da ide kući preko raspusta i da se javi na posao prvog dana nove godine. Na rastanku ju je upozorio da mu ne dolazi posle šest meseci s novostima da se verila.
Gotovo odmah nakon tog razgovora, Džeki je upoznala Džona G. V. Hjusteda Mlađeg, na jednoj zabavi te sezone, na koju se ovaj dovezao iz Njujorka. Dvadesetčetvorogodišnji broker na berzi, širokih ramena i visokog, malo ispupčenog čela, nesumnjivo je pripadao istom onom miljeu iz kog je Džeki bežala od svoje devetnaeste. Išao je u privatnu osnovnu školu i posle na Jejl, radio je za uglednu firmu na Volstritu i bio član mnogih ekskluzivnih klubova, a porodica mu je bila u registru visokog društva, s dve kuće, jednom u Bedford Hilsu, a drugom u Nantaketu. Međutim, Džon Hjusted je u Džeki pobudio romantičnu prirodu. Za njega je njihov prvi susret bio prava prekretnica. Kad ju je prvi put ugledao, Džeki je upravo bila skratila kosu dugu do ramena i ošišala se stepenasto, u pramenovima, što joj je pridavalo izgled devojke uličnog mangupčića. Privučen onim što je video kao osećajnost i ranjivost, uporedio ju je sa jelenom koji je upravo izašao iz šume i prvi put sreo ljudsko biće. Ta iznenadna Hjustedova osećanja prema njoj, i brzina kojom je delao u skladu s njima, poklopili su se s njenim knjiškim predstavama o romantičnoj ljubavi. Često ju je zvao u danima koji su usledili, a uskoro je i ona putovala u Njujork da se vidi s njim. Jednog snežnog decembarskog dana na Aveniji Medison, ona, koja je bila toliko oprezna i toliko probirala, postupila je impulsivno i pristala da se uda za tog mladića, kog mesec dana ranije nije čak ni poznavala. Kasnije je pisala Bevu Korbinu kako, sudeći po brzini kojom se verila, to ovoga puta mora biti prava ljubav.
„Nadam se“, pompezno je kazala svom bivšem momku kog je šutnula, „da će se isto desiti i s tobom, isto tako brzo i uverljivo kao što se desilo sa mnom. Desiće se kad najmanje očekuješ.“ Međutim, odmah pošto je uverila Beva u sve to, Džeki su ophrvale sumnje. Upoznavanje s budućom svekrvom pokazalo se kao debakl. Budući i sama bivša farmingtonska devojka, Helen Armstrong Hjusted je imala život po obrascu prave debitantkinje. Predstavljena je u društvu dvadeset osam godina ranije, ubrzo potom se udala za bankara i od tada se posvetila dobrotvornom radu. Njeno poreklo i njen život bili su Džeki krajnje bliski, ali upravo u tome je i bio problem. Mila, stidljiva devojka vilinskog izgleda u koju se Džon Hjusted zaljubio nimalo se nije pokazala kao takva onoga dana kad ju je doveo svojoj kući u Dejvids Bruk, u Bedford Hilsu. Džeki se vladala zabrinjavajuće drsko kad joj je gospođa Hjusted pokazala porodične albume s fotografijama koje su dokumentovale život u kakvom se od mlade žene očekivalo da uzme učešća nakon udaje – to jest da ga preda mlađoj generaciji. Džeki je nepristojno odbila kad joj je Džonova majka ponudila njegovu sliku iz detinjstva, rekavši kako i sama može da ga slika ako joj zatreba njegova fotografija. Kao da uopšte nije čuo taj obeshrabrujući razgovor, Džon je nastavio i napravio veliku grešku: poklonio je Džeki verenički prsten sa safirom i dijamantom, koji je prethodno pripadao njegovoj majci. Džeki ga je nosila nekoliko nedelja posle toga, i primamljivo je zamisliti je kako, s tim blistavim prstenom na ruci, čita roman koji je, na njeno zaprepašćenje, izgleda odražavao upravo njenu situaciju.
Bila je to knjiga pod naslovom Sibil, a njen autor je bio tridesetčetvorogodišnji Luj Okinklos, čiji je otac bio Hjudijev brat od strica i čiji je deda sagradio Farmu Hamersmit. Junakinja romana je mlada Njujorčanka koja nerado učestvuje u bračnoj kladionici, koja toliko očarava i zanima sve druge iz njenog raskošnog bogataškog društvenog miljea. Koliko god da se Sibil Rodman nadala bekstvu, na kraju je neminovno uvučena u baš onakav ukalupljen život kakav je htela da izbegne. Uprkos njenoj očiglednoj „vatrenosti“ i „individualnosti“, na kraju se ispostavlja da nema dovoljno hrabrosti i rešenosti da se oslobodi. Glavna junakinja ne trijumfuje, nego se pokorava neizbežnom. Poslednja, ledeno ironična slika u knjizi, predstavlja jadnu Sibil, čija je kapitulacija pred muževljevom porodicom potpuna, izloženu unakrsnoj vatri između slavodobitne svekrve i ostalih članova „okupljenog plemena“.
„Oh, pisao si o mome životu“, kazala je Džeki svome „rođaku“ kljunastog nosa Luju kad su se sreli na jednoj porodičnoj večeri Okinklosovih u Vašingtonu, ubrzo pošto je pročitala njegov roman. On je znao kako je to želeti da se oslobodiš iz određenog društvenog kruga i da živiš nov, drugačiji život. Luja su usmeravali da bude advokat, kao i njegov otac, ali on je dugo čeznuo za tim da bude pisac. Nije želeo da se sasvim odrekne raskošnog vospovskog sveta u Njujorku, u kom je odrastao, već da u svojim romanima i kratkim pričama slika taj svet sa ironične distance. Voljeni ali tiranski nastrojeni roditelji vršili su na njega pritisak da prvi roman objavi pod pseudonimom, iz straha da mu knjige ne ugroze karijeru pravnika. Sibil je bila prva knjiga koju je objavio pod svojim imenom. Kad je te večeri razgovarao s Džeki, i dalje je bio u krizi, razdiran nedoumicom kako da provede ostatak života.
Međutim, tema razgovora je bila Džekina budućnost kad su se, posle večere na kojoj se šampanjcem nazdravilo njenoj veridbi, izdvojili od ostalih i seli u jedan ugao. Pošto je dogovoreno da se uda u junu, Džeki je zamišljala svoj život supruge takvog muškarca kakvog je upravo bila odabrala. Lujeva nova knjiga pomogla joj je da sagleda taj život sasvim jasno, pa se, poput glavne junakinje, pokorila neizbežnom. „To je to. To je moja budućnost“, izjavila je. „Biću Sibil Hjusted.“

Dva

Sve se promenilo u nedeljama nakon Džekinog razgovora s Frenkom Voldropom. Pošto ga je svesrdno uveravala u svoju posvećenost poslu, sad joj je bilo vrlo neprijatno da obelodani planove za udaju. Ipak, učtivost joj je nalagala da s njim o tome razgovara lično. Tako je, u januaru 1952, otišla u njegovu kancelariju, misleći da je to poslednji put. Kad mu je sve ispričala, Voldrop ju je – kao akademac Vest Pointa, u životu nastrojen pomalo vojnički – upitao koliko dugo poznaje Džona Hjusteda. Kad mu je odgovorila da ga je upoznala prethodnog Božića, to pitanje je rešeno na veliko Džekino iznenađenje. „To onda nije ništa, dođavola“, rekao je Voldrop. „Prioni na posao.“ Odmah je počela da radi kao njegova prijemna sekretarica i upala u mahniti ritam institucije poznate po tome što izbacuje po deset izdanja dnevno. Urednik joj je u šali rekao kako se od nje očekuje da neprekidno izgovara sledeću rečenicu: „Mnogo vam hvala što ste se javili“, i da smišlja učtive izgovore kad god on zagrmi: „Reci mu da ide dođavola!“
Sad zaposlena, Džeki je preko nedelje s toplinom pisala Džonu Hjustedu, a vikendima ga posećivala na Menhetnu. Međutim, ubrzo je počela da ostaje cele nedelje u Vašingtonu, i od verenika je tražila da on putuje kod nje. Očigledno je nije zaokupio samo posao, niti pak sam Voldrop, koji je odigrao ulogu posrednika u njenoj opčinjenosti novinarskim poslom. Više ju je zaokupio bivši reporter Tajms heralda, zastrašujuće istetoviran bivši marinac prodornog pogleda, kog je u Vašingtonu bio glas velikog ženskaroša. Dok je bio na vrhuncu, Džon Vajt je bio otvoreni slobodni mislilac, laburistički levičar u ultrakonzervativnim novinama; gotovo fantastično plodan novinar koji je istovremeno pisao po pet različitih kolumni pod raznim pseudonimima, među kojima i redovne članke o muškoj modi, čiji je autor tobože bio Francuz opsednut oblačenjem, po svemu različit od svog krajnje neurednog tvorca. Vajt je bio i samozvani zaluđenik knjigama i filmom, usled čega je i njegov borbeni stil razgovora imao odsečan prizvuk i ritam dijaloga „skrubol“ komedija koje je obožavao.3 Kao i neki gangsteri iz stvarnog života, koji su odevanjem i ponašanjem poslužili kao model za holivudske filmove, Vajt je bio i više nego zaljubljen u sliku samoga sebe i svojih prijatelja novinara, kakva je prikazana u drami Bena Hekta i Čarlsa Makartura, i klasiku kinematografije, pod nazivom Naslovna strana. Kao što je slučaj s mnogim ekscentricima koji se diče svojom prirodnošću, veliki deo njegovog imidža zapravo je bio vrlo svesno promišljen, pokatkad čak i lukavo smišljen.
U to vreme Vajt je radio u Stejt departmentu, ali nije bila nikakva tajna da još uzdiše za Tajms heraldom, gde mu je bilo najlepše u životu. U zenitu je bio u periodu 1941-1942, kad se zaljubio u tadašnju Voldropovu novu prijemnu sekretaricu, veselu, vedru i punu životne radosti Ketlin Kenedi, ćerku miljenicu ambasadora Džozefa Kenedija, i najdražu sestru Džeka Kenedija. Svima osim Džonu Vajtu bila je poznata kao „Kik“. U najmanju ruku, Vajt je odbacio taj njen nadimak, nagoveštaj njene nepokorne prirode, kao nedostojan i neumestan. Kao i njena drugarica sa studija i bliska prijateljica Inga Arvad, Ketlin je taj posao u novinama dugovala Arturu Kroku, koji ih je obe preporučio Voldropu. Vajt je u njoj video izuzetan materijal koji obećava i vapi da bude oblikovan, izvajan stručnim rukama, pa se vrlo rano nametnuo kao njen mentor. Bilo da je on imao neke veze s tim ili ne, Ketlin je brzo dobila posao izveštača. Za vreme njihove slatko-gorke romanse, Ketlin je, budući pobožna katolikinja, postojano odbijala da spava s njim. On je na kraju zaključio da bi je mogao zavesti jedino na silu, toliko su joj duboko bila usađena religiozna načela, a on ju je suviše voleo da bi to rizikovao. Zato je prestao da pokušava, pa su nastavili napetu neporočnu vezu, dok je on nalazio seksualna zadovoljstva na drugoj strani.
Ketlin se udala za markiza od Haringtona, naslednika vojvodske titule, kog je upoznala kad je njen otac bio ambasador SAD na britanskom dvoru, u palati Sent Džejms, pre rata. Nakon što je Bili – kako su zvali njenog mladog muža – poginuo u borbi u Belgiji, Ketlin se upustila u romansu s razuzdanim i veoma imućnim, osmim erlom Ficvilijamom. Bez obzira na sve to, Džon Vajt se nikad nije pokolebao u uverenju da je Ketlin ljubav njegovog života. Kad je, zajedno s Ficvilijamom, poginula u avionskoj nesreći 1948, s njom je umro i jedan deo Vajtovog bića. Pošto su mu dali u zadatak da pripremi nekrolog, doživeo je blokadu, očigledno prvi put u karijeri. Ukratko, s mukom je iscedio iz sebe potrebne reči, a u tekstu je pisalo i ovo: „Čudno je i teško sedeti za ovim stolom i kucati po ovoj mašini (za tvojim stolom, za tvojom pisaćom mašinom), i ispisivati hladnu, konačnu reč ’zbogom’. Zbogom, mala Ketlin.“ Iako su ceo tekst složili u štampariji, ovaj deo je pred večernje izdanje izbačen, kao previše intiman i osećajan.
Godine 1952, Džon Vajt je neskriveno pokušavao da povrati „staru slavu“, kad je, po sopstvenim rečima, „navalio“ na dvadesetdvogodišnju Džeki Buvije, pošto je od jednog zajedničkog prijatelja iz Njuporta saznao za njen dolazak u Tajms herald. On je napustio te novine posle Ketlinine smrti, ali je ostao blizak s Frenkom Voldropom. Stoga nije bilo ničeg neobičnog u njegovoj poseti urednikovoj kancelariji, mada je ovoga puta zapravo želeo da vidi novu sekretaricu, devojku koja sedi na Ketlininom mestu. Taj susret je događaj od presudne važnosti u Džekinom životu. U nedeljama koje su usledile, ona je postala redovna gošća u „pećini“, kako je Vajt zvao svoje neuredno prebivalište u suterenu kuće njegove sestre Petsi Fild, u Džordžtaunu. Često je tamo dovodio devojke, ali njegov odnos sa Džeki bio je, netipično, platonski. Njegovo zanimanje počivalo je više u želji da je profesionalno podučava i da na nju intelektualno utiče, kao što je činio sa onom štićenicom koja je mnogo obećavala deset godina pre toga. Džeki je video kao mešavinu suprotnosti: „dopadljivo“ lice i glas što „zamire“, ali i velike, dečačke ruke, koje je svesno skrivala ispod belih rukavica. Pošto joj je dodelio uobičajenu ulogu „čudne“ devojke reportera, podsticao ju je da se pritom dobro provodi i prihvata izazove. Naučio ju je da je sasvim u redu da pravi greške i da se smeje na svoj račun. Učio ju je da piše, gurao je njene projekte, terao je da kaže Voldropu kako je spremna za bolji posao. Kad je preuzela kolumnu koju, izgleda, niko drugi u redakciji nije želeo, Vajt je naduvao njen posao „istraživačkog foto-reportera“ kao najbolji u gradu.
Džeki je udisala njegov entuzijazam i podstrek kao opijum. Za razliku od Vajta, Džon Hjusted, koji ju je rado vikendom pratio po gradu dok je postavljala ljudima zabavna pitanja i fotografisala ih, smatrao je njen novi posao „ništavnim“. On je to, naravno, i bio, ali u dugoročnom planu to nije bilo važno. Stoga Vajt nije bio pretnja Hjustedu u seksualnom smislu, kao što se mislilo. Džeki je iz razgovora s Vajtom crpla suštinu kakvu nije nalazila u razgovorima sa svojim verenikom. Među ostalim njenim izraženim osobinama bila je i radoznalost. Za Džeki su večeri u „pećini“ bile – po rečima Vilijama Voltona, četrdesetdvogodišnjeg umetnika i bivšeg dopisnika časopisa Tajm, koji ju je ponekad tamo sretao – „samo prilika da zaviri u jedan drugačiji svet“. Okružena knjigama nagomilanim svuda po stanu, Džeki je uživala u vrtoglavom razgovoru starijih muškaraca na razne teme. Ako je ta uloga i zahtevala od nje da se vlada drugačije od onoga kakva je bila po prirodi, da bude vedrija i otvorenija nego inače, bila je istovremeno i zabavnija i probitačnija od uloge koja joj je bila nametnuta u Bedford Hilsu pre toga.
Volton – koji je, po sopstvenoj priči, između ostalih avantura, i oslobodio bar Džekinog voljenog Rica u Parizu posle rata, zajedno sa svojim prijateljem Ernestom Hemingvejem – nije bio jedini bivši novinar kog je viđala kod Džona Vajta. Jedne večeri se ponovo našla u društvu Džeka Kenedija, koji je 1945, kad je Čerčil delovao nepobedivo, tvrdio kako će izbore u Britaniji dobiti laburisti. Angažovan da izveštava za novine iz perspektive vojnog lica, Kenedi je, u nizu reportaža iz Londona koje su otvorile javnosti oči, upozorio američke čitaoce da se pripreme na nezamislivo. Izneo je i razloge zbog kojih bi Čerčil uskoro mogao biti svrgnut s vlasti, između ostalog i pometenost britanskog biračkog tela društvenim i ekonomskim uslovima pod vlašću konzervativaca. Iako je od tada Kenedi napustio novinarstvo u korist politike (gde je, opet, isticao svoj status vojnog veterana), Vajt i njegovi prijatelji novinari i dalje su na njega gledali kao na jednog od svojih.
Vajtov pak lični odnos s Kenedijem bio je bremenit raznim osećanjima. Za vreme Ketlininog kratkog života, niko joj nije bio bliži od Džeka. Stoga je Džon Vajt, opijen njome, tu blizanačku bliskost brata i sestre video kao prepreku u ostvarenju svojih ciljeva. Tvrdio je kako mu se Ketlinin brat nikada nije sviđao, a osećao je i kako Džek od njega zazire. Pa ipak, bez obzira na sve, obojici je srce prepuklo kad je Ketlin poginula, i od tada su neodoljivo privlačili i fascinirali jedan drugog. U posleratnom Vašingtonu, Vajt je ponekad jurio iste žene s kojima je bio i Kenedi, pa se potrudio da se raspita o Kenediju kod dama kojima je pravio društvo u krevetu. Prethodno se o njemu poprilično obavestio i kod Ketlin i Inge, udate Dankinje koja se bližila tridesetoj, i koja je podučavala seksu tada dvadesetčetvorogodišnjeg Kenedija. Inga se zanimala i za Džekove težnje da postane pisac; čitala je i komentarisala tekstove, koje je potom Ketlin ponekad prosleđivala svome mentoru Džonu Vajtu, radi kritike. U ratnom Vašingtonu su Džek i Inga, i Ketlin i Vajt izlazili učetvoro, kako bi prikrili Džekovu vezu s drugom jednom udatom ženom, o čijem su mužu, što je bilo još gore, kolale neopravdane glasine da je nemački agent.
Džekov otac, koji nije prezao od mešanja u ljubavni život svoje dece, u početku je odobravao vezu s Ingom kao sa učiteljicom u ljubavnim stvarima, ali kad su se javile glasine o nacistima, preduzeo je korake da eliminiše pomenutu vezu pre nego što uništi političku karijeru njegovog sina. I tako su dva para zajedno počinjala i završavala večeri u javnosti, s tim što bi se Džek i Inga iskrali negde između toga. S obzirom na njegove frustracije s Ketlin, Džonu Vajtu je sve to teško padalo. A Ketlin je, sa svoje strane, kasnije priznala da je bila ljubomorna zbog Ingine veze s njenim bratom. Iako Džon Vajt i Inga Arvad nikad nisu bili ljubavnici, bili su, po njegovim rečima, „prilično bliski“, i ona je naširoko razgovarala s njim o Džeku Kenediju. Inga je apsolutno obožavala Džeka, smatrala je da je lep i briljantan, sa „šarmom koji mami ptice sa drveća“, kako se doslovno izrazila. Pa ipak, Inga je izjavila i ovo: „Ne bih, naravno, imala poverenja u njega kao u dugoročnog partnera.“
Kad se Džeki Buvije ponovo srela s Džekom Kenedijem u aprilu 1952, Petsi Fild je mislila da su se tek tada upoznali. Lako je zaključiti zašto je Vajtova sestra pogrešila u tom pogledu, pošto ta zgoda nije imala dodatno značenje kakvo je imao njihov prvi susret. U svetlu određene tragično-romantične predistorije, Džeki je videla Džeka Kenedija novim očima. A on je pak, sa svoje strane, prvi put video nju u ulozi u koju ju je usmeravao Džon Vajt. I očigledno mu se svidelo ono što je video. U danima koji su sledili, uporno ju je jurio – „bez mnogo uspeha“, kako je Vajt napomenuo bez mnogo žaljenja. Ali za muškarca poznatog po tome što voli da juri žene, poteškoće su mogle biti samo podsticaj. U to vreme Kenedi je već bio dovoljno uspešan da se Džeki zabrine kako će reagovati njen verenik ako bude viđena s njim u javnosti. Tad je veridba već bila objavljena u štampi, i Džeki je već razgovarala sa sveštenikom o venčanju. Pisala je Džonu Hjustedu i molila ga da ne obraća pažnju ako čuje neka trućanja o njoj i Kenediju. „To ne znači ništa“, kazala je. Međutim, sve je to bilo samo odlaganje propasti. Svakim novim danom, prsten Majke Hjusted bio je malo teži na Džekinoj ruci. U drugom pismu, Džeki je predložila Džonu Hjustedu da sačekaju još malo s venčanjem, jer će biti srećniji ako se još malo bolje upoznaju. Ludo zaljubljen, Hjusted nije imao nikakvih sumnji u to da je već poznaje dovoljno dobro.
I konačno, kad se njen verenik spremao da krene iz Vašingtona posle posete za vikend, u martu 1952, ona mu je na aerodromu, bez upozorenja, diskretno ubacila prsten u džep. Taj neupadljiv, prećutni pokret je verovatno bio neprimetan svima osim njima dvoma, ali zahtevao je od Džeki svu odlučnost koja je nedostajala onoj devojci u novom romanu Luja Okinklosa. Ljubaznija nego što je bila prema Bevu Korbinu, pružila mu je objašnjenje, koje je on pamtio do kraja života, rekavši da Dženet Okinklos misli kako njegova porodica nema dovoljno novca i kako on ne zarađuje dovoljno na Volstritu. To objašnjenje je, ispostavilo se, imalo prednost istine. U svakom slučaju, to je bilo bolje nego da ga obavesti kako i ona, pored majčinih prigovora, smatra takav život zamkom.
Sve dok je bila vezana tim prstenom, Džeki se opirala pokušajima Džeka Kenedija. Njihov odnos je ušao u novu fazu kad ga je Džeki, na predlog Marte Bartlet, u maju pozvala da joj bude pratilac na svečanoj večeri u rezidenciji Bartletovih. Desilo se da se, u nedeljama pre toga, u Kenedijevom životu mnogo šta promenilo. Početkom aprila objavio je nameru da se, kao predstavnik Demokratske stranke, kandiduje protiv Henrija Kebota Lodža, važećeg republikanskog senatora iz Masačusetsa. Do te večere kod Bartletovih, nije bilo nikakve sumnje u to da će Kenedi, prvo zbog kampanje a onda i radi samog tog mesta, narednih meseci često biti odsutan iz Vašingtona. U tom smislu, nije bio baš pogodan trenutak da počne s njim da izlazi.
Gledano u drugom svetlu, međutim, trenutak nije mogao biti bolji. Ako Kenedi osvoji mesto u Senatu, u vrlo bliskoj budućnosti biće mu potrebna supruga. Svidelo mu se to ili ne – a Kenediju se sasvim sigurno nije sviđalo – tako je u političkom životu. Uveče, pri izlasku iz podrumskog stana Džona Vajta, bilo je dovoljno pogledati preko Avenije Dambarton da bi se potvrdila ta neugodna ali i neizbežna realnost. Preko puta je živeo drugi jedan novinar. I on je strasno voleo svoj posao, obožavao knjige i ideje, i stalno primao goste, društvo među najboljima u gradu. Neobično, ali i on je bio veliki obožavatelj Kik Kenedi. Ali tu se završavala svaka sličnost između pomenutih suseda – Džona Vajta i Džozefa Olsopa. Taj uticajni četrdesetjednogodišnji politički kolumnista Njujork herald tribjuna bio je naoružan odelima marke Sevil Rou4  i lažnim britanskim akcentom viših staleža. Njegova moderna kuća bila je krcata umetninama i antikvitetima. Među njegovim gostima bili su neki od najmoćnijih aktivnih političara u Vašingtonu.

Posle rata, Džo Olsop je prvi put sreo pokojnu Ketlin Kenedi u Londonu, kad je ledi Harington bila sveža udovica. Nakon toga ju je opisao kao „jednu od najzanosnijih žena“ koje je ikada upoznao, što je bio veliki kompliment od čoveka koji se mogao podičiti intimnom bliskošću, naklonošću i tračerskim prijateljstvom s tako velikim damama kao što su ledi Dajana Kuper, Odet Pol Rodžer, Polin de Rotšild i ledi Pamela Beri. Pošto je Kik pričala Olsopu o Džeku Kenediju, ovaj je postao redovan gost na vašingtonskim svečanim večerama koje je novinar organizovao s velikom brižljivošću, sve dok jedne večeri nije počinio greh progunđavši kako za stolom njegovog domaćina nikad nema dovoljno lepih devojaka. Ta primedba je došla do Olsopa – za kog se mora reći da je bio vrlo naprasit – pa je zaključio kako mladi kongresmen, koliko god bio inteligentan i „dopadljiv“, nije ozbiljan, i od tada Džek Kenedi više nije dobijao pozivnice za ta večernja okupljanja.
Olsopova odluka da ga isključi odražavala je širi stav prema njemu, gledište koje je preovlađivalo u mnogim vašingtonskim krugovima, da je Džek Kenedi plejboj i nevažan, neambiciozan i nezainteresovan za politiku, da je dobio to mesto samo zato što ga je bogati otac nesimpatičnim političkim mahinacijama postavio za kongresmena. I zaista, kad se taj mladi čovek – koji je neprekidno potcenjivao samoga sebe, i često oblačio i ponašao kao bezbrižni opušteni školarac – prvi put kandidovao za mesto u kongresu, 1946, u samoj suštini njegove kampanje opažalo se da to čini nevoljno. Džek Kenedi je stvorio sliku o sebi kao o mladiću koji je regrutovan da preuzme porodičnu zastavu koju je trebalo da nosi njegov stariji brat Džozef P. Kenedi Mlađi, koji je poginuo u Evropi kao letač, u avgustu 1944. U svakom slučaju, značajno je što je Olsop prestao da poziva Džeka Kenedija u goste sve dok ovaj nije pružio dokaz da je postao ozbiljan i sazreo kad se oženio Džeki Buvije 1953.
Ali u proleće 1952, taj dan je još bio daleko. Džeku Kenediju se Džeki sviđala, ali ne bi se moglo reći da je bio zaljubljen u nju. Smatrao ju je jednom od mnogih, dok je on za nju već bio jedan jedini. Nekad je zamišljala budućnost u manje-više negativnim slikama. Nije želela da završi kao domaćica koja peče kolače ili kao supruga iz visokog društva. Nije, međutim, imala jasnu sliku o tome šta zaista želi. Sad je verovala da zna. Videla je svoju budućnost uz razbarušenog i bezbrižnog Džeka Kenedija. On je bio Zanimljivi Momak i Seksi Momak u jednom neodoljivom pakovanju. U razgovoru je bio oštrouman i strelovit, u čemu je naučio da uživa u „pećini“. Njegova porodica je raspolagala basnoslovnim bogatstvom, što nije mala stvar za ženu koja je odrasla u privilegovanom staležu ali nema vlastitog novca. Zahvaljujući prijateljstvu koje je negovao s mnogim mladim plemićima u Londonu uoči Drugog svetskog rata, kao i udaji njegove sestre za naslednika titule vojvode od Devonšira, imao je aristokratske veze koje je Džeki cenila. Određeni pokloni koje je davao Džeki – knjige, uglavnom engleske, koje su mu pomogle da definiše sebe – bile su jak podsticaj za njenu maštu. Glavno među tim delima bio je blistavi književni portret Rejmonda Askvita u memoarima Pilgrimov put autora Džona Bakana, o kojima je Džek govorio jednom znamenitom prilikom kod Džona Vajta. Čitajući o uvek hladnokrvnom mladom heroju iz Prvog svetskog rata, koji je bio spreman sve da žrtvuje za ideale, Džeki je počela da shvata kakav bi čovek Džek Kenedi želeo da bude, i da na njega gleda, kako je on bez sumnje i želeo da bude viđen, u herojskom svetlu.
Čak i zbog onih ličnih karakteristika koje bi neke žene smatrale nepouzdanim, Džek joj je bio još privlačniji. Džeki je smatrala da je uzbudljivo nekonvencionalan i nepredvidljiv, pomalo neuglađen i pun iznenađenja, kakav je bio i njen otac. A ako je Džek Kenedi, kao i Blek Džek Buvije, još i opasan, onda tim bolje; bar nije blag i dosadan kao momak za kog se umalo nije udala. Istovremeno – bar po mišljenju nekih Kenedijevih prijatelja – Džeki je mislila kako bi moglo da joj s njim uspe ono u čemu njena majka nije uspela s Blek Džekom: privlačio ju je loš momak u Kenediju i verovala je da će ga ona promeniti.
Sasvim je druga stvar, međutim, da li joj je on ikada dozvolio da mu se dovoljno približi da bi to i pokušala. Jurio je za njom dok je bila verena za drugog muškarca, ali čim je ponovo bila slobodna, on je postao neuhvatljiv. Da li je, jednostavno, bio prezauzet trkom za Senat, ili postoji neko drugo objašnjenje? Bio je odsutan, a nju je ostavio u društvu Rejmonda Askvita. Zvao ju je kad je u Vašingtonu, ali samo ako ne namerava da se vidi s nekim drugim. Uz zveckanje novčića ubačenih u, zamišljala je, telefonsku govornicu. Iz nekog ćumeza za ostrige u Kejp Kodu, Džek bi je pozvao u bioskop ili na večeru s prijateljima, glasom koji je zvučao kao da je pritisnuo nos prstima.
Konačno ju je pozvao, kao i druge devojke prethodnih leta, u posetu preko vikenda, u letnjikovac njegovih roditelja, kuću na morskoj obali u Hajanis portu, na Kejp Kodu. Još otkad je Džeki bila dete, u porodičnom krugu Buvijeovih se često i burno pričalo o Džozefu P. Kenediju. Prezime Kenedi izazivalo je kod Blek Džeka bes ništa manji od onog koji će kasnije izazivati prezime Okinklos. Predsednik Ruzvelt je 1934. postavio Džoa Kenedija kao policajca na Volstritu kad je, po principu „angažuj lopova da uhvati lopova“, naimenovao pređašnjeg rukovodioca berze za predsedavajućeg u Komisiji za bezbednost i hartije od vrednosti. Blek Džek će još dugo posle toga pripisivati svoj finansijski pad Kenedijevoj odluci da zabrani trgovinske tehnike kojima je upravo on sam, „Juda Volstrita“, prethodno zgrnuo bogatstvo. A da sve bude još čudnije, isti taj Džo Kenedi koji je navodno uništio Blek Džeka tridesetih godina, pošto je upoznao Džeki Buvije 1952, pokazaće se ubuduće kao najveći saveznik Blek Džekove ćerke. Džeki je videla brak s čovekom poput Džeka Kenedija kao put da ne bude samo još jedna supruga iz visokog društva. A Džo Kenedi je video Džeki baš kao suprugu iz visokog društva kakva je potrebna Džeku u njegovoj karijeri. Džeki je želela da pobegne iz Njuporta. Džo Kenedi je tražio trojanskog konja u Njuportu. Taj sin bostonskog krčmara irskog porekla i sam je nosio nemalu količinu žestoke ozlojeđenosti u sebi. U Džoovom slučaju, rana je naneta nebrojenim društvenim udarcima i poniženjima koje je u životu podneo još od vremena kad je studirao na Harvardu. Za Džoa Kenedija, Džeki je bila dvostruko privlačna – imala je prednost jer je katolikinja, a usled majčinog strateškog drugog braka imala je i auru vospovskog patrijarhata u koji je on imao nameru da se uspne. „Nije važno šta si stvarno“, pričalo se da je govorio Džo sinovima. „Važno je jedino šta ljudi misle da jesi.“ Za njega je spoljašnja pojava bila sve, i uopšte nije bilo važno što Džeki nije zaista Okinklosova i što nije zaista bogata.
Verovatno nikad nije bilo očiglednije da je za Džeka mudro da nađe suprugu nego tokom gadne predsedničke kampanje 1952, koja se poklopila sa trkom za Senat. Adlaj Stivenson, demokratski kandidat, bio je neoženjen, nedavno razveden. Republikanci su širili glasine da je homoseksualac, da je hapšen u dve države po optužbama za nemoral, i da je među prijateljima poznat pod ženskim imenom Adelajd. U jednom trenutku tokom izbornog nadmetanja, senator Džozef Makarti nameravao je da spomene nešto od toga u javnosti, ali povukao se kad su mu demokrate zapretili da će uzvratiti objavljivanjem čvrstog dokaza o vanbračnoj aferi republikanskog kandidata Dvajta Ajzenhauera, koju je ovaj imao za vreme rata, kad je bio vrhovni komandant savezničkih trupa u Evropi. Za razliku od glasina o Stivensonu, koje su bile neosnovane, Ajzenhauer je zaista pomišljao da ostavi ženu zbog ljubavnice. U svakom slučaju, čak je i Džek Kenedi, alergičan i na samu pomisao na brak, konačno shvatio da je njegov status neženje prepreka, i da je, s obzirom na njegove predsedničke ambicije, najbolje da se oženi pre nego što njegovi politički protivnici počnu nagoveštavati da je i on homoseksualac.
U međuvremenu, zbog akutnih bolova usled nestabilne kičme, Džek je dobar deo kampanje bio na štakama. Kad je otputovala u Masačusets da ga čuje kako govori, Džeki se divila kontrastu između „patetičnog“ prizora kako se s mukom penje stepenicama na govorničku platformu, i uzbudljivog prizora muškarca u punoj snazi dok se obraćao publici. U takvim prigodama izgledao joj je „ranjiv“ i hrabar. Može se reći da je 1952. svaki demokratski kandidat delovao politički ranjivo. Posle dvadeset godina na vlasti, za partiju Frenklina Ruzvelta i Harija Trumana uglavnom se mislilo da je paralisana. Poseta Dvajta Ajzenhauera Masačusetsu trebalo je da Lodžovoj kampanji prida ukus moći i istorijske neizbežnosti. Džoa Kenedija to nije zaplašilo, uložio je toliko novca u sinovljevu kandidaturu da se u šali govorilo kako bi se čovek komotno mogao penzionisati i do smrti živeti od novca koji je stari Džo investirao samo u bilborde. Džekov mlađi brat Robert Kenedi nadgledao je mašineriju kampanje širom države. Žene iz porodice kucale su na vrata, predsedavale svečanim ručkovima i čajankama, i pridobijale televizijske gledaoce za Džeka. Aristokratska familija koja je usvojila Džeka u predratnom Londonu došla je da ga podrži i da prati njegovu kampanju, kao što je on pratio i posmatrao neke od njih za vreme britanskih opštih izbora 1945. Ciljajući na nezadovoljstvo desnog krila politički umerenim Lodžom i Ajzenhauerom, gorljiva organizacija Republikanci za Kenedija predstavljala je demokratskog kandidata u Masačusetsu kao militantnijeg i pouzdanijeg antikomunistu od Lodža. Džeki je bez sumnje imala velikog ličnog udela u državnom nadmetanju. Vrlo jednostavno, ako Džek Kenedi bude žrtva onoga što preti da postane opšta demokratska propast, više neće biti hitne potrebe da se ženi. Sa gospođom Džona F. Kenedija verovatno će biti gotovo. Na dan izbora, Ajzenhauer je pobedio Stivensona s 442 elektoralna glasa naspram 89. Republikanci su dobili vlast i u Senatu i Kongresu. Masačusets je, međutim, marširao u ritmu svojih bubnjeva. „Prvi irski braman“, kako su zvali Kenedija, porazio je Lodža, „Jenkija plave krvi“, za 70.000 glasova. Izabrani senator je pozvao Džeki Buvije da bude njegova pratilja na inauguracionom balu Dvajta Ajzenhauera u januaru 1953.
No bez obzira na sve to, u narednim mesecima Kenedi je nastavio da izlazi s raznim drugim ženama – uključujući i glumicu Odri Hepbern – a očekivana bračna ponuda nije usledila. Džeki više nije mogla da uverava druge, a još manje samu sebe, kako je njen nepažljivi ljubavnik prezauzet kampanjom pa ne može da se bavi nečim takvim kao što je konvencionalno udvaranje. Pa ipak, barem u njegovom prisustvu, ona se i dalje smešila i ćeretala kao da je sve baš onako kao što bi i volela da bude. Iznenadila ga je ručkom za dvoje u njegovoj kancelariji u Senatu. Predstavila ga je u svojoj kolumni „Devojka s foto-aparatom istražuje“, sad pod tim naslovom, a i začinila je svoje reportaže pitanjima malo težim nego inače („Maljenkov je rekao kako su svi problemi između SAD i Rusije rešivi na miran način. Da li se slažete sa tim?“), s ciljem da njima privuče Džekovo interesovanje i impresionira ga svojim širokim spektrom znanja. Koristila je svaku priliku da održi i ojača vezu s njegovim ocem. Mnogo puta je u Merivudu do kasno u noć čitala i sažimala knjige na francuskom, koje su se bavile pitanjem Indokine, kako bi pripomogla Džeku na poslu. Kasnije se sećala kako je, povodom tih prevoda, uveravala sebe: „Mora da me zaprosi posle svega što sam učinila za njega.“ Opasnost je, međutim, počivala u tome što su takvi njeni postupci pretili da ga izazovu da bude oprezan i da se povuče. Što se tiče žena u njegovom životu, nije voleo da oseti kako ga guraju i navode na nešto. Očekivao je da on juri, a ne da jure njega. Kad god bi on postao lovina, želja se vrlo lako pretvarala u odvratnost. Ma koliko bile lepe, osećao je odbojnost prema ženama za koje je govorio da ga „ne ostavljaju na miru“.
U ovom periodu, izvesni ljudi kojima je bilo stalo do Džeki govorili su joj da će zapasti u neprijatan položaj i savetovali su je. Frenk Voldrop, koji je Džeki smatrao detetom, upozorio ju je da je Džek Kenedi prestar i previše iskusan za nju. Iako ni sam nije bio kaluđer, Džon Vajt je brinuo kakav će život Džeki imati ako uspe da uhvati u zamku tako seksualno promiskuitetnog momka kakav je Džek Kenedi. Pošto su njih dvojica ponekad lovili isti plen, Vajt je imao to jedinstveno preimućstvo da zna koliko je Džek Kenedi promiskuitetan. U jednom od njihovih razgovora u „pećini“, Kenedi je opisao sebe Vajtu kao seksualnog maksimalistu, rešenog da ugrabi koliko god može zadovoljstva u životu koji mu je suđen. Nije bilo nikakve sumnje da će kao muž biti isto tako neveran kao što je njegov otac bio ozloglašeno neveran Rouz Kenedi. Vajt je savetovao Džeki da i ne pomišlja na udaju za Džeka Kenedija. Kad je odbila da je odvrati od njenog cilja, kladio se s njom u dolar da tog venčanja ionako nikad neće biti.
Dženet Okinklos je takođe mislila da je malo verovatno da će se Džek Kenedi oženiti njenom ćerkom, ali za razliku od Džona Vajta, ona je to vrlo želela, s obzirom na sav taj divan novac Kenedijevih. Nakon udaje mlađe kćeri Li, u aprilu 1953, za Majkla Kenfilda, koji je radio u izdavačkom biznisu u Njujorku i za kog se govorkalo da je nezakoniti sin vojvode od Kenta, Dženet se zabrinula da Džeki ima pogrešan pristup Džeku Kenediju. Uvek je bila nestrpljiva da ga vidi, uvek je – žalila se njena majka – bilo previše očigledno da jedva čeka njegov poziv. Dženet je bila mišljenja kako bi Džeki trebalo da se vlada povučeno i pomalo hladno, da pokaže Džeku Kenediju kako ima zanimljiv život nezavisno od onoga što on ima da joj ponudi. S tim na umu, zabrinuta roditeljka je prenela ćerki novosti iz njenog starog njuportskog društva. U leto 1945, venčanje Ejlin Boudin, starije sestre Džekine prijateljice Bou, za povratnika iz rata i nosioca Ordena letećeg krsta, bilo je jedan od najvažnijih događaja društvene sezone u Njuportu. Mnogi mladi ljudi su prisustvovali ceremoniji u episkopalnoj Crkvi Svetog Trojstva, a Džekin tadašnji momak Bev Korbin vodio je goste do njihovih mesta. Ejlin se od tada razvela i trebalo joj je društvo za putovanje u London, na krunisanje. Dženet je napomenula Džeki da bi je iz Tajms heralda verovatno rado poslali da izveštava s krunisanja Elizabete II. Ako Frenk Voldrop odbije da kupi kartu, Dženet je spremna da je sama plati, kao ulaganje u kćerkinu budućnost.
Džeki se pobunila i žestoko odbila da razmotri put u inostranstvo. Iako nije dobro da se Džek oseća kao da neko na njega motri, nije spremna ni da ga ostavi samog. Osim toga, ako otputuje, propustiće venčanje Junis Kenedi, s kojom je Džek dugo delio neuredan i loše namešten stan u Džordžtaunu, za koji se pričalo da liči na prostorije studentskog bratstva, ujutru posle naročito burne zabave. Nikad neće biti velike ljubavi između Džeki i „napaljenih cura“, kako je podrugljivo zvala Džekove sestre Junis, Pet i Džin, dok su se one njoj zauzvrat rugale nazivajući je „Debitantkinjom“. No uprkos tome, bilo je najnormalnije što Džeki okleva da propusti jedan tako važan porodični događaj, u trenutku kad tako očajnički nastoji da postane deo porodice.
Na kraju je, međutim, pobedila Dženet, dokazani stručnjak u umeću lova na bogatog muža, i Džeki je ipak otplovila u Englesku. Strategija je upalila, jer ju je Džek Kenedi zaprosio telegramom još pre nego što ju je sačekao na bostonskom aerodromu, kad se u junu vratila u SAD. S Kenedijeve strane je bilo izvesne žurbe da objavi veridbu u javnosti, pa je Džeki priložila istu fotografiju koja je izašla u novinama prilikom objave njene veridbe za Džona Hjusteda. Mogli su se samo nadati da ljubitelji društvenih strana neće shvatiti da su tu sliku već videli. U svakom slučaju, kao što će Džeki ubrzo otkriti, biće mnogo vremena da snimi raznorazne nove fotografije kad prvi put dođe u Hajanis port kao Džekova buduća nevesta.
Džeki kako jedri sa svojim budućim mužem, Džeki kako s ljubavlju mrsi Džeku kosu, Džeki kako razgovara o nedavnoj prosidbi s Junis i Džin, Džeki kako igra softbol i hvata loptu s raznim braćom i sestrama Kenedijevim, Džeki kako bosa pozira na tremu – ne treba mnogo pronicljivosti da bi se videlo kako je dvadesettrogodišnja žena na ovim slikama zaista srećna, iako su sve te situacije inscenirali fotografi časopisa Tajm, koje je Džo Kenedi bez oklevanja pozvao. A zašto i ne bi bila zadovoljna? Odbijala je kompromis, odbijala je da kapitulira, i konačno je dobila ono što je htela, zar ne?
Pomenuti vikend nije u svemu bio tako vedar kao što se nadala. Džo Kenedi je prilično grubo preobrazio ono što je trebalo da bude privatna porodična proslava u fotografsku seansu, a Rouz Kenedi je blagoizvolela da joj održi predavanje kako da pozira kamermanu Lajfa radi što boljeg efekta, pa čak i kako da izabere verenički prsten. Nijednog trenutka, međutim, Džeki nije dozvolila sebi da ispolji išta od svoje karakteristične oholosti koju je onako nesputano pokazala u Bedford Hilsu prethodne godine. Kad je potom s Farme Hamersmit pisala Džekovoj majci, uveravala ju je sledećim recima: „Veoma malo ljudi je uspelo da stvori ono što ste vi stvorili – porodicu podignutu na ljubavi i lojalnosti i radosti. Ako ikada uspem da s Džekom stvorim nešto makar slično tome, biću vrlo srećna. A ako ikada primetite da idem u pogrešnom smeru, nadam se da ćete mi to reći – jer znam da mi nikada nećete naći manu ako ona stvarno ne postoji.“
Fotografija mladog para kako pozira na Džekovoj jedrilici, možda najlepša slika u tom nizu, pojavila se na naslovnoj strani časopisa Lajf 20. jula 1953, pod naslovom Senator Kenedi napreduje u udvaranju. Četiri stranice fotografija povodom Džekine posete Kejpu izdašno su svedočile o nameri Džoa Kenedija da uz veliku pompu obznani svetu kako „zgodni mladi član Senata SAD“, kako se o Džeku govorilo u tekstu, više nije frivolni plejboj. Članak se bavio time da je njihovo zabavljanje zvanično okončano objavom veridbe, i da je mladi Kenedi toliko pun žara da joj se još udvara. Četrdeset osam sati posle objavljivanja, Džo Kenedi je delovao brzo kako bi osigurao da Džek ne pokvari ovaj svoj obnovljeni imidž. Pošto je znao kako Romeo zapravo planira da se ludo provodi na jugu Francuske čim Senat obustavi rad preko leta, Džo je angažovao jednog Džekovog prijatelja da pazi na njega. „Malo se brinem da ne postane nemiran pred venčanje. Većina ljudi je sklona tome, a on je još skloniji“, pisao je Torbiju Makdonaldu, koji je bio Džekov cimer na Harvardu, kao i udvarač Kik Kenedi. „Kao što rekoh, nadam se da će se odmarati, da neće jurcati s jednog mesta na drugo, a naročito da će paziti s kim se viđa.“ Znajući da takvo putovanje za njegovog sina neizbežno podrazumeva devojke, Džo Kenedi je bio rešen da ne dozvoli da se išta izjalovi sad kad je počelo odbrojavanje do Džekovog venčanja u septembru.
U međuvremenu, Torbi je bio regrutovan i da bude u društvu „nervoznog“ Džeka kad god bude išao u posetu verenici na Farmu Hamersmit, kao i u onim redim prilikama kad je Džeki dolazila u Hajanis port da vidi njega. Neprekidno prisustvo u pozadini bivšeg kapitena harvardskog ragbi tima – koji stalno nešto poverljivo razgovara s Džekom, šali se, diskutuje o sportu i politici, i na svaki način obleće oko njega – nije baš doprinosilo romantici prilikom tih susreta buduće neveste i mladoženje. Torbijeva misija na predstojećem putovanju po jugu Francuske bila je jasna. Treba da štiti Džeka od izlaganja javnosti, što je dužnost koja je često podrazumevala i dočekivanje devojaka umesto njega ili pak da ih odbija. Ali od čega je tačno trebalo štititi Džeka na Farmi Hamersmit? Očigledno od toga da opširno razgovara sa svojom budućom bračnom partnerkom. Torbi je svojoj ženi Filis, koja je u to vreme bila trudna i ne naročito oduševljena muževljevim dugim odsustvom, rekao kako je njegovo učešće u tim posetama bilo važna dužnost koju je morao da ispuni. „Shvati“, kazao je, „da sad moram da budem uz Džeka.“ Kad su neki drugi Džekovi prijatelji prvi put videli Džeki, pitali su se, zbunjeni, kako je došlo do svega toga. Džuel Rid, ženi Džekovog prijatelja iz mornarice Džima Rida, Džeki je izgledala „...gotovo kao obična domaćica... čudan izbor za njega.“ Slično tome, Beti Koks Spolding, koja je bila udata za njegovog prijatelja Čaka Spoldinga i jedno vreme stanovala sa Kik u Vašingtonu tokom rata, izrazila je zapanjenost što je Džek odabrao nevestu toliko različitu od blistavih lepotica kakve je voleo.
Šta god neko mogao da kaže o Džou Kenediju, svakako mu se nije moglo osporiti da poznaje svog dečaka. U avgustu, dok su često prelistavani primerci časopisa Lajf od 20. jula informisali publiku, po berbernicama i lekarskim čekaonicama širom Sjedinjenih Država, o tome kako je nedavno vereni senator Džon F. Kenedi „kao i svaki drugi zaljubljeni mladi čovek“, taj senator je bio u Kap d’Antibu i izjavljivao ljubav tačno onakvoj ženi zbog kakvih je njegov otac i bio zabrinut. Toga dana, u trenutku kad je bežao od još jedne od bezbroj žena koje ga, po njegovom shvatanju, nisu ostavljale na miru, Džek Kenedi je upoznao divnu, opuštenu dvadesetjednogodišnju Šveđanku po imenu Gunila fon Post. Ovoga puta ga je jurila, bar je tako tvrdio, neka italijanska kontesa na vespi. „Ne znam kako da je se otarasim. Izluđuje me.“ Nekoliko sati kasnije, sedeo je pored prijatno neagresivne Šveđanke, na rubu litice s pogledom na Mediteran, i rekao joj kako se odmah zaljubio u nju, i da se za nekoliko dana mora vratiti u SAD da se oženi. Istakao je, i to ne prvi put u karijeri, kako mu je suđeno ono što njegov otac želi da bude. Ponovo portretišući sebe kao nevoljnog učesnika u najvažnijim događajima svog života, Džek Kenedi je setno izjavio da bi „sve otkazao“ da je sreo Gunilu samo nedelju dana ranije.
Kad se vraćala sa oltara 12. septembra 1953, pre nego što će se suočiti s rojem novinara i fotografa napolju, novopečena gospođa Džona F. Kenedija osvrnula se da pogleda nešto iza sebe, u katoličkoj Crkvi Svete Marije u Njuportu. Tokom prethodnih nedelja i dana, pa čak i prethodnih sati, i ona je možda bila u iskušenju „da sve otkaže“ da je samo bilo moguće. Prvo, bila je napeta situacija između njene majke i Džoa Kenedija. Dženet je insistirala da venčanje bude malo, mirno i nadasve u privatnom krugu. Stari Džo je, naravno, zahtevao veliko venčanje da sve šljašti, sa što je moguće više foto-reportera. Sukob, međutim, nije bio ravnopravan, jer je Dženet u Džou Kenediju naišla na nadmoćnu, jaču volju. Do dana venčanja, razne zamršene porodične frakcije gledale su popreko jedna drugu. Džekini majka i očuh su se zgražali nad vulgarnošću takvog razmetanja koje im je nametnuto. Dženet, koja se pretvarala da potiče iz stare i čuvene južnjačke porodice, dok su zapravo njeni baba i deda Irci došli za vreme velike gladi kad je propao rod krompira, ostavljala je malo sumnje u to kako misli da Džek Kenedi „nije dovoljno dobar“ za njenu kćer. Buvijeovi, iz pogrešnog uverenja ponosni na svoje plemićko poreklo, imali su isti stav kao i Dženet, da je mladoženjina porodica „željna društvenog uspeha i skorojevićka“. Ali to nije sprečilo Dženet, opsednutu negdašnjim uvredama, da obavesti svog bivšeg muža kako mu ne može zabraniti da dođe u crkvu, ali da treba da zna da nije dobrodošao na prijem posle venčanja, na Farmi Hamersmit.
Džo Kenedi je zauzvrat prezirao mnoge od njih. Ma koliko se svojski trudio da vospovsko društvo privije na grudi njegovog sina, nanjušio je da bogatstvo u Njuportu pripada prošloj eri i da je većina njegovih stanovnika duboko zaglibila u dugove i samo održava lepu fasadu. Veoma osetljiv na sve vrste falsifikata jer je i sam bio veličanstveni falsifikat, uporno je tvrdio kako je dovoljno podići tepihe u mnogim velelepnim uglednim kućama, da bi se našla sva letnja prljavština koju su počistili pod njih. Oduševljeno je isticao kako vlasnici tih imanja jednostavno više ne mogu da priušte sebi da ih održavaju kako priliči. Starog Džoa je, na dan venčanja njegovog sina, zapala dužnost da obavesti štampu kako se nevestin otac u poslednjem trenutku razboleo, pa će je, umesto njega, do oltara dovesti Hju D. Okinklos. Džo je rekao nešto nejasno o gripu, ali zapravo je Blek Džek Buvije prethodne noći u hotelu popio previše da bi se suočio s oba mučiteljska tabora, i s Okinklosovima i s Kenedijevima, na neprijateljskom terenu. Umesto da mu da hrabrosti za borbu, Bahus ga je onemogućio i pre nego što je stigao na bojno polje. Za Džeki je očevo odsustvo bilo veliki izvor žalosti, i ta žalost je neminovno obojila ono što se nadalje dešavalo, sve do jednog trenutka, neobično bremenitog značenjem, odmah posle obreda, kad je spazila poznate oči prodornog pogleda u zadnjim klupama Crkve Svete Marije, i to je razbilo svaku napetost. Ljudi oko Džona Vajta nasmejali su se s nerazumevanjem kad je izvadio novčanicu od jednog dolara i mahnuo njome ka Džeki, a odmah potom se smejala i nevesta.
Dobila je opkladu. Uspela je, postigla je cilj, Džek Kenedi se na kraju ipak njome oženio.

Tri

Kako je savršeno biti udata“, trijumfalno je izjavila Džeki pri kraju medenog meseca u Akapulku.
Jednom je, u nedeljama koje su prethodile venčanju, pomenula budućem svekru kako je svojevremeno spazila neku kuću koja joj se učinila kao idealna za medeni mesec. Primetila je tu ružičastu vilu, na vrhu crvene litice nad zalivom, kad je putovala u Meksiko s majkom i očuhom. Ta slika joj se od onda vraćala u mislima, mada je videla kuću samo iz daljine i nije imala pojma gde se tačno nalazi. Međutim, Džou Kenediju nije trebalo mnogo vremena da nađe to imanje i dogovori se s vlasnikom, bivšim meksičkim predsednikom, da mladenci u njemu borave, zajedno s tri člana posluge – Noazet, Margaritom i Anhelikom – koliko god senator i gospođa Džona F. Kenedija budu želeli da ostanu. Budućnost je, dakle, obećavala Džeki ovakav život sad kad se ugnezdila u toplo okrilje Kenedijevih.
Kad ju je ponovo ugledala, ružičasta kamena kuća je nije razočarala. Naprotiv, zaključila je da je nezamislivo lepa. Tu su Džek i ona bili neizmerno srećni, mada se njen muž – pisala je – pomalo stidljivo ustezao da pokaže koliko mu se sviđa. Osećajući da je pomalo nervozan na medenom mesecu, uveravala je njegove roditelje kako pazi na to da ga svakoga dana ostavi samog po nekoliko sati. Što se ostalog tiče, Džeki je o njihovom dvonedeljnom boravku u Meksiku pričala samo u superlativima. Za nju je Džek bio prosto „neverovatno božanstven“. Kad su zajedno išli u ribolov u dubokim vodama, Džek je ulovio najveću sabljarku-poletušu viđenu toga leta u Akapulku. Kad su se skijali na vodi po zalivu, prizor kako Džek skače na skijama po vodenom tragu iza glisera podstakao ju je da ga uporedi s jednim čuvarom plaže na Rivijeri. (Ovo je, srećom, bio jedan od onih međuperioda kad su ga nestabilna leđa minimalno mučila.) Ushićivalo ju je što trio meksikanskih sluškinja smatra njenog muža zabavno očaravajućim, kao i to što su sve tri iz nekog razloga odbijale i da pomisle kako su njih dvoje zaista muž i žena. Oduševljavali su je spektakularno komični prizori bespomoćnog (i na to nenaviknutog) Džeka kad god mu nešto treba od posluge a mora da sačeka nju da prevede njegove zahteve. On je nju zauzvrat zadirkivao zbog toga što strepi kako će ispasti slike s venčanja u novom broju časopisa Lajf koji još nisu bili videli. Šalio se kako će možda morati da je ostavi, kad stignu na zapadnu obalu, u slučaju da objavljene fotografije ne budu kako treba.
Iz Akapulka su putnici namernici otišli u Meksiko Siti, da gledaju borbe s bikovima, pre nego što će odleteti u Los Anđeles, gde im je Džekov otac obezbedio boravak u baroknoj rezidenciji na brdu na Beverli Hilsu, kući filmske glumice Merion Dejvis, koja im je bila gošća na venčanju. Tamo su prvi put gledali film kao bračni par, nemu komediju s gospođicom Dejvis u glavnoj ulozi, u jednoj od privatnih projekcionih dvorana u vili; šetali su kaskadama vrta i plivali u tirkiznom bazenu, okruženom ukrasnim statuama i venecijanskim stubovima. Mogućnost da je u toj jabuci crv nije se javila sve dok bračni par, na putu za San Francisko, nije prešao u jedan od bungalova na ranču San Isidro u Santa Barbari.
Izgleda da se crv javljao Džeki postepeno. Prvo, Džek je sredio da budu s još jednim parom, njegovim prijateljem iz mornarice Redom Fejem i Redovom suprugom Anitom, naglo i samoinicijativno prekinuvši jedini period kad su Džeki i on bili u kontinuitetu sami. A onda je počeo da provodi mnogo vremena u poverljivim razgovorima s Redom, baš kao što se izdvajao i s Torbijem Makdonaldom dok je bio veren. A onda je predložio Džeki da se ona vrati na istočnu obalu, a da on još malo ostane u Kaliforniji. Možda se Džek iz stidljivosti ustezao da pokaže koliko mu se sviđa kuća njihovog medenog meseca u Akapulku, ali očigledno se nije snebivao da predloži svojoj mladoj nevesti da ide kući bez njega.
Džeki je poverila Aniti Fej taj čudni zahtev, iako ju je jedva poznavala.
„Šta da radim?“, pitala ju je.
Na kraju je odbila da leti kući sama, ali ni dve nedelje pošto je izjavila kako je savršeno biti udata za Džeka Kenedija, od tog savršenstva ostala je samo uspomena.
Kad su Džek i ona stigli u Hajanis port, bilo je jasno da neće kupiti svoju kuću i da Džek namerava da žive u njegovoj sobici u porodičnoj kući Kenedijevih. Očekivao je od nje da ostane u Kejpu preko nedelje, dok on radi u Vašingtonu. Nju je vrlo uznemiravala ovakva organizacija života. Ne samo da će uglavnom biti odvojena od muža nego neće imati privatnosti ni kad se on vrati kući za vikend. Osim toga, Džeki je za tu užasnu sobu rekla kako je „dovoljno velika za jednu osobu“.
Ali ništa od toga izgleda nije doticalo Džeka. Njegovi su prioriteti bili drugde. Sad kad je bio oženjen, karijera mu je iznenada tekla kao po loju. Kao kongresmen, postigao je malo, a i senatorska karijera mu je do tada bila jednako nezapažena. Činilo se da će se sve to promeniti, ali umesto da muževljeve planove čuje neposredno od njega, Džeki ih je uglavnom saznavala iz porodičnih razgovora koje je slučajno čula. Niko ništa nije hteo da joj kaže, čak ni kad je pitala. Jednom prilikom, u jesen te 1953, ušla je u prostoriju u trenutku kad su Džek i njegov otac po svoj prilici razgovarali o položaju potpredsednika. Kad je posle otvoreno pitala Džeka: „Jeste li razgovarali o tome da budeš potpredsednik?“, jedini odgovor koji je od njega dobila bio je smeh. U Džekov šarm je spadala i sposobnost da se smeje na svoj račun. A u ovom slučaju, taj smeh je poslužio da lukavo izbegne odgovor na Džekino pitanje, što je nesumnjivo i hteo.
Iako su njena pitanja ostajala bez odgovora, ne može se reći da niko s njom nije hteo da razgovara. Džo Kenedi nije mogao provoditi više vremena u priči sa snahom. Zaista se može reći da je s njom razgovarao više nego sa sopstvenim kćerima, čemu bi se delimično mogla pripisati hladnoća sestara Kenedi prema njoj. Dok je bila živa, Kik je bila ona „jedna jedina“ od njegovih kćeri za koju je mislio da s njom zaista može razgovarati. Bar spolja gledano, ostale sestre su mu bile „dosadne“. Sad su se on i Džeki redovno upuštali u nešto što bi posmatrač opisao kao „duge i divne“ razgovore, koji su ga podsećali na razgovore kakve je nekad vodio s Kik. Bilo da su nastojanja Džona Vajta da „izbrusi“ Džeki imala s tim neke veze ili ne, izgleda da je stari Džo otkrio u njoj nešto vrlo slično „zameni za Kik“. Šalila se i šegačila. Zadirkivala ga je. Predstavljala se kao neko ko nije voljan da „trpi koještarije“ od njega, a ni od bilo kog drugog člana klana Kenedijevih. (Kao nemilosrdna pantomimičarka, Džeki je usavršila surovu imitaciju Rouz Kenedi, za čiji glas je jedan porodični prijatelj rekao da podseća na „patku s laringitisom“.) Istovremeno je jasno stavila do znanja da apsolutno obožava Džekovog oca, a on zauzvrat nije ostavljao nikakve sumnje u to da je očaran njome.
Međutim, Džeki će uskoro saznati i da je kadar da, iza njenih leđa, o njoj govori ledeno proračunato. Jednom je slučajno čula svoga svekra kako diskutuje s Džekom i s mlađim sinom Bobijem o Džekovoj političkoj budućnosti, pa se iznenadila čuvši kako pominje i nju. „Razgovarali su o meni kao da nisam ličnost“, kazala je Džeki mnogo godina kasnije, „već samo stvar, samo neka vrsta imovine, kao Roud Ajlend.“
Čitavog života, Džeki je bila vrlo izbirljiva, veoma ponosna. Bila je sklona uverenju da sve treba da bude baš kao što ona hoće, čekala je dok nije našla baš onakav tip muškarca za kakvog je želela da se uda. A kad je taj muškarac pokazao malo žara, nije se smirila dok ga nije naterala da najzad reaguje. Svi manevri i naporan trud na bračnoj pijaci, sva njena nastojanja da izmakne zamkama koje joj je svet u kom je odrasla postavio, konačno su je doveli u ovu malu, spartansku sobicu na prvom spratu kuće svekra i svekrve, u kojoj je većinu noći spavala sama. Na maloj polici za knjige bilo je nekih tomova, mnogi u ružičastoljubičastom povezu, koje je Džek prvo čitao kad je bio bolešljivi dečak, često vezan za krevet. Shvatila je da su to neke od knjiga koje su formirale njenoga muža. Džeki nije mogla odoleti i opčinile su je, kao i burna porodična drama u kojoj su igrale ulogu.
Džek Kenedi je rano u životu iskusio kako je to ležati i gledati smrti u oči. Njegovo prvo potencijalno fatalno iskustvo, šarlah, snašlo ga je kad je imao samo dve godine. Rouz Kenedi je u to vreme bila trudna i počeli su joj trudovi baš toga dana kad je počela muka maloga Džeka, pa nije mogla da dođe u njegovu sobu. Njeno mesto je zauzeo Džo i starao se o malom bolesniku. Držao je Džeka u naručju i verno bdeo uz njegovu postelju. Nije ostavio ni najmanju sumnju u mališanu da mu ništa nije važno već samo njegovo ozdravljenje i oporavak. Džo se kasnije prisećao kako je bio nepripremljen za snagu emocija koje su ga obuzele kad je shvatio da bi Džek mogao umreti. Mali nije mogao da shvati zašto Rouz nije došla i snažno se zauvek vezao za oca. Koliko god da je bilo razumno Rouzino opravdanje za odsustvo, isto tako je tačno i da nije bila mnogo fizički bliska s decom čak ni u najpogodnijim prilikama. Godinama kasnije, Džek će ogorčeno izjaviti kako se ne seća više od jednog Rouzinog zagrljaja. Dečak je naučio da se za roditeljsku ljubav oslanja na oca. U tom smislu, Džek je bez ikakve sumnje imao samo Džoa Kenedija, čoveka bez emocionalnih i taktilnih kočnica. Na dečakovo iznenađenje, i on je očigledno bio sve svome ocu. Džo Kenedi se potpuno posvetio Džeku kad je bio na pragu smrti. Inače mu je najstariji sin Džo Mlađi najčešće bio na prvom mestu. Svakako nije reč o tome da otac nije voleo Džeka, samo je izgleda mnogo više cenio robustnog Džoa, dvadeset dva meseca starijeg od Džeka.
Po očevom mišljenju, mladi Džo je bio uzor dečaka – zdrav, lep i snažan. U tom pogledu se krhki Džek – s nepreglednim nizom bolesti, kako uobičajenih tako i ozbiljnih – teško mogao takmičiti. Džo nije otvoreno podsticao maltretiranje kome je sitniji i slabiji brat redovno bivao podvrgnut, ali ga je svakako odobravao. Ali Džo Mlađi nije bio jedini vinovnik tih brutalnih sukoba, koji su se često završavali tako da stariji brat tresne glavu mlađeg o zid. Uprkos tome što je bio slabiji, Džek je bio poznat po tome što je dražio brata i izazivao bezbrojne tuče. Džek je čeznuo za tim da prekine taj poredak neprekidnog koškanja time što će dokazati ocu da je i on žestok i izdržljiv momak kakve je Džo voleo. Ali u svetlosti gesla staroga Džoa, koje je glasilo: „Ovde hoćemo pobednike a ne gubitnike“, sva Džekova nastojanja su neizbežno bila uzaludna. U tim besmislenim nesrazmernim fizičkim sukobima uvek je izvlačio deblji kraj. Pa ipak, uprkos svim razlozima protiv toga, Džek je, isto toliko tvrdoglav koliko je bio i slab, nastavio da juriša po još.
Džek je mrzeo da bude vezan za krevet, a često je to bio u dečaštvu i adolescentskim godinama. Međutim, uspevao je i da iskoristi te ponižavajuće ali neizbežne periode. Koristio je vreme da čita. Na polici kraj kreveta bile su mu legende o kralju Arturu i vitezovima okruglog stola. Potom dela Roberta Luisa Stivensona, ser Voltera Skota i Tomasa Bebingtona Makolija. A zatim knjige Vinstona Čerčila, Džona Bakana, Dejvida Sesila, Dafa Kupera, Edmunda Berka i drugih. Već budući fizički u neskladu s atmosferom u porodici Kenedi, Džek je čitanjem samo proširio taj jaz. Takođe je, postojano i kriomice, gajio uverenje da je superioran u odnosu na brata. Preinačavajući nežnu građu u prefinjenost, izgradio je sebe – što će Džeki dokučiti godinama kasnije – u maštovitijeg momka od svoga brata.
Pa ipak, u porodici se smatralo „svetogrđem“ nagovestiti da je Džo Mlađi u bilo kom smislu podređen. A upravo je to dugo i uporno tvrdila Kik, sestra rođena 1920, kad se Džek razboleo od šarlaha. Kik je, po Rouzinim rečima, imala status „Džoove miljenice od sve dece“ i to ju je štitilo da je ne ukore zato što se usuđuje da ospori opšteprihvaćeni poredak. Bilo joj je dozvoljeno da slobodno govori, ali to nije značilo i da je otac obavezan da je sluša. Uporno je nastavio da tetoši mladog Džoa kao najboljeg među dečacima, tog sina Kenedijevih koji je bio predodređen da bude istaknut i značajan. Kad Džek, do svoje četrnaeste, nije uspeo da ubedi starog Džoa da promeni mišljenje, konačno je odustao od borbe. I Kik i Lem Bilings, Džekov tadašnji cimer u internatu, shvatili su da to ne znači i da je Džek odustao od uverenja kako je bolji od brata. Međutim, gledano spolja, zaista je izgledalo kako su ga napustile sve nade da će zameniti brata u očima starog Džoa. Kad već otac istrajava u mišljenju da je Džek inferioran, onda će tinejdžer hrabro igrati tu ulogu. Na pozornici se postavio kao tromi i lenji brat, na čiji se nedostatak discipline i ambicije otac neprestano žalio. Van pozornice pak, Džek je još dublje utonuo u čitanje.
Obojica visoki i lepi, u ranim dvadesetim godinama života, braća su se zajedno pojavila u Londonu u vreme kad je stari Džo bio tamo ambasador. Engleske debitantkinje su Džoa Mlađeg obeležile kao „velikog momka“, naspram mršavog Džeka. Budući poznat po tome da često i otvoreno govori kako je uveren da će Džo Mlađi jednoga dana postati prvi američki irsko-katolički predsednik, ambasador je podsticao svog najstarijeg sina da piše utiske o savremenoj Evropi, ne bi li izgradio „međunarodni publicitet“, koji će mu biti koristan kad bude stupio u javni život. Pun obožavanja, otac je gurao Džoova pisma o putovanjima i politici u razne vodeće listove i časopise. Podsticao ga je da nađe načina da spoji ta pisma u obliku knjige. Nije uspeo, ili je možda odbijao da vidi kako su Džoova zapažanja izneta na papir – uprkos njegovoj sposobnosti da izgleda kao čovek u usponu i da igra tu ulogu – u najboljem slučaju bila drugorazredna. Za to vreme, Džek je uobličavao sopstveno evropsko iskustvo, na osnovu znanja stečenog dugogodišnjim čitanjem, kako bi napisao ozbiljnu i uspešnu političku knjigu, baš onakvu kakva se očekivala od Džoa Mlađeg. Za manje od šest meseci, knjiga pod naslovom Zašto je Engleska spavala, o Britaniji uoči Drugog svetskog rata, postala je, na opšte iznenađenje, bestseler u Sjedinjenim Državama 1940, i u potpunosti promenila Džekov položaj u porodici. U trenutku kad je Džo Mlađi uspeo da prikupi nešto haotičnih beležaka i čitav svežanj odbijenica od izdavača, drugog sina su sa svih strana obasipali hvalom i uživao je u prestižu koji je trebalo da dobije njegov stariji brat. Stari Džo, koji je oduvek voleo pobednike, a prezirao puke učesnike, ubrzo je veselo citirao u javnosti Džekova popularna gledišta, mada je gotovo izvesno da bi radije citirao Džoa Mlađeg.
Posle objavljivanja knjige Zašto je Engleska spavala, prvorođeni sin nikad više nije uspeo da potpuno povrati negdašnji položaj, ni u porodici ni u životu. Kad je Džek sledeće godine prešao u Vašington, počeo je da govori, na onaj njemu svojstven opušteno-šaljivi način, intimnom krugu koji je obuhvatao Kik, Ingu Arvad i Beti Koks, o mogućnosti da se jednog dana kandiduje za predsednika. Po završetku rata, kad je ponovo otišao u London, uoči tamošnjih opštih izbora 1945, njegovim mladim engleskim prijateljima koji su započinjali političke karijere bilo je potpuno jasno kako namerava da prati izbornu agitaciju radi sopstvene predstojeće kandidature u Sjedinjenim Državama. I tako, 1946, kad se drugi Kenedijev sin predstavio glasačima kao veoma nevoljan nosilac porodičnog stega, ta nevoljnost je, kao i mnogo toga drugog u kompleksnom vladanju Džeka Kenedija, bila poza. U stvari se borio kao da mu život od toga zavisi, u nekim trenucima i bukvalno pesnicama, za pravo da ponese tu zastavu. Ističući da se nikad ne bi usudio ni da poželi ni da pokuša nešto tako da je Džo Mlađi živ, on je zapravo stvarao biografski narativ koji ne odgovara ničemu što se uistinu događalo u privatnom porodičnom krugu. Širio je uvreženo shvatanje, za koje je odavno bio utvrdio da je korisno, kako bi prikrio svoju ambiciju da nadmaši Džoa Mlađeg dok je bio živ.
Mnogo godina kasnije, kad se Džeki sećala prvih dana bračnog života, izgleda da je nadasve pamtila brzinu.

Tek što je dostigla cilj da postane gospođa Džona F. Kenedija, obrela se u sasvim drugoj vrsti matice koja ju je nosila otkad je sjedinila život s Džekovim. „Život sa njim je naprosto bio veoma brz.“ Svoju veliku ambiciju združila je s jednom njegovom osobinom koju je najviše cenila – imaginacijom. Shvatila je da bi njegov stariji brat Džo Mlađi, da je ostao živ i bio izabran za senatora, na tom položaju jednostavno i ostao jer nije raspolagao ničim ni sličnim Džekovim imaginativnim kapacitetima. Ali ne i Džek: „On se nije zaustavio ni najednom odmorištu, stalno je stremio nečem višem.“ Taj neumorni pogon da se stalno ide napred, kog se Džeki kasnije sećala, nije se ispoljio u punoj snazi sve dok se bračni par nije uselio u svoju prvu, mada privremenu, kuću. U januaru 1954, iznajmili su na šest meseci četiri i po metra široku „kuću za lutke“ na Dent plejsu u Džordžtaunu, koja je pripadala prijateljima Okinklosovih, koji su otišli na put po Evropi. U tom razdoblju počeo je pravi posao stvaranja Kenedijeve slike u javnosti, u čemu je i njegova odluka da se oženi bila nužni početni korak: senator je privukao nezapamćenu pažnju svojim principijelnim ali kontroverznim glasanjem u korist gradnje mreže kanala Sent Lorens sivej, takvim stavom rizikujući da se otuđi od birača koji su protestovali protiv programa koji će koštati Masačusets radnih mesta. Održao je svoj prvi veliki govor u Senatu protiveći se pozivima da Sjedinjene Države pošalju trupe u Indokinu. Uoči prevremenih izbora 1954, mnogo je putovao, učestvujući u kampanji demokrata koje bi kasnije mogao pozvati da mu uzvrate tu uslugu. Izvodio je svoj nazalni bostonski govor pred svim novinarima koji su ga intervjuisali, kao i u televizijskim i radijskim emisijama u koje su ga zvali. Džeki i on su postali redovni gosti na svečanim večerama, obično za deset ili dvanaest zvanica, koje su bile glavno tržište političkog života u prestonici.
Kao mesto stanovanja, Džordžtaun je bio vanredno pomodan u Trumanovoj eri. Međutim, društvena geografija Vašingtona Dvajta Ajzenhauera od tada se promenila, pa je Džordžtaun u nekim republikanskim krugovima počeo da bije glas da u njemu žive nemoćni intelektualci i levičari, i da ga je bolje izbegavati u korist ideološki zdravijih četvrti. Otprilike u vreme kad je Ajzenhauer inaugurisan, Džo Olsop je jadikovao kako izgleda odlaze svi koji mu se sviđaju a niko nije naročito voljan da ih zameni. Godinu dana kasnije, kad su se doselili senator Džon F. Kenedi i njegova gospođa, odmah su postali nužna društvena spona koja je obuhvatala, između ostalih, senatore Stjuarta Sajmingtona, Džordža Smetersa, Majka Mensfilda, i republikanca Džona Šermana Kupera. S druge strane, kao što je Džeki zabeležila, najvažniji razgovori na tim prijemima uglavnom su vođeni kad muškarci dobiju priliku da pričaju jedni s drugima posle večere, izdvojeni od žena. Nije prošlo dugo a Džeki je predsedavala takvim visoko ritualizovanim večerima u svojoj kući. Dok su zvuci pesme Night and Day i drugih numera sa albuma The Astaire Story diskretno i zavodljivo lebdeli kroz tu malu kuću, Kenedijevi su gostili društvo na svojoj prvoj svečanoj večeri uz sveće, u uzanoj trpezariji u Dent plejsu. Tih meseci su se i trijumfalno vratili u Aveniju Dambarton, u kojoj su pre braka odlazili na znatno vulgarnija okupljanja, kod Džona Vajta. Sada, međutim, odredište bračnog para nije bila „pećina“, nego sasvim drugačiji društveni i intelektualni univerzum, oličen u soareima kod Džoa Olsopa. Nakon više godina progonstva, pozivnica Džeku Kenediju bila je znak da on konačno ispoljava ozbiljnost i dostojanstvo kojima se stiče pravo da večeraš iz Olsopovog plavog sevrskog porculana i piješ šampanjac Pol Rodžer iz njegovih kristalnih čaša s monogramom.
U međuvremenu se, vrlo rano, mlada supruga suočila s bračnim aspektima, ili bar sa aspektima svoga braka, koje izgleda nije u potpunosti predvidela. Najpre, s pitanjem muževljevog zdravlja. I tu je vrlo brzo izbila oluja. Pre venčanja, Lem Bilings se potrudio da je upozna s Džekovom istorijom bolesti. U najmanju ruku, Džeki ga je često viđala kako se kreće na štakama dok su se zabavljali. Ipak, do medenog meseca mu se bol u leđima znatno smanjio pa je nevesta uživala u njegovim podvizima skijanja na vodi u Akapulku. Međutim, ubrzo pošto su se mladenci vratili kući, bol se vratio, pa je Džek morao da potraži savet od šefa hirurgije u Specijalnoj hirurškoj bolnici u Njujorku. Baš u trenutku kad je Kenedi trebalo da započne ostvarivanje zahtevnog programa svog političkog predstavljanja, preporuka doktora Filipa Vilsona nije mogla biti nezgodnija. Vilson ga je ubeđivao da se podvrgne dvostrukoj spinalnoj fuziji, ističući da će senator bez toga izvesno postati nepokretan, mada nije bilo nikakve garancije da će operacija biti delotvorna.
Osim katastrofalno nezgodnog momenta, dodatna prepreka operaciji bila je i jedna velika medicinska komplikacija. Sedam godina pre toga, na Londonskoj klinici, Džek je saznao da ima Adisonovu bolest, poremećaj nadbubrežnih žlezda, čije su posledice izraženi zamor, mučnina, gubitak telesne težine, nizak krvni pritisak i podložnost infekcijama. Posle toga, u Japanu 1951, umalo nije umro. Prethodno je londonski lekar ser Danijel Dejvis kazao Džeku da mu predstoji ne više od godinu dana života. Doktor Elmer Bartels, endokrinolog sa Klinike Lehej u Bostonu, koji je vodio Džekovo lečenje od Adisonove bolesti od njegovog povratka u Ameriku, kad mu je, 1947, postavljena dijagnoza, bio je mnogo optimističniji pod uslovom da pacijent, inače ne naročito poslušan, pristane na odgovarajući tretman. Pa ipak, kao što je Bartels neumorno isticao, ljudi sa Adisonovom bolešću veoma loše podnose operacije. Za takvog pacijenta, operacija kičme kakvu je preporučio Vilson 1954. nosila je dva ozbiljna rizika. Prvo, trauma operacije mogla je izazvati novo rasplamsavanje Adisonove bolesti, što bi moglo dovesti do gubitka cirkulacije u nogama, a potom i srčanog infarkta. Drugo, operacija bi mogla rezultirati fatalnom infekcijom. Stoga je, gotovo od trenutka kad je Džeki započela život s mužem u Vašingtonu, njihov brak bio pod senkom smrti. Za Džeka ta sablast nije bila ništa novo. Ona pak nikada ranije nije imala dodira ni sa čim sličnim. Bilo kako bilo, posle dijagnoze u Specijalnoj hirurškoj bolnici, kad je pred njim bila odluka o spinalnoj fuziji, Džek se bacio u žestoke okršaje u Vašingtonu. Iako je imao dodatnih problema sa želucem i urinarnim traktom, između ostalih fizičkih nevolja, upeo se da bude aktivan pred svetom kao da je sve u najboljem redu. Odavno je već „iškolovao“ sebe da živi dostojanstveno s boli, da ispoljava ono što je Čak Spolding opisao kao „glumačku kontrolu“. Kad nije imao drugog izbora pa je morao da govori o svojim zdravstvenim nedaćama, trudio se da ih prikaže u što je moguće lakšem svetlu.
No bez obzira na sve, u aprilu 1954, bolovi su postali skoro neizdrživi pa je otišao na Kliniku Lehej radi dodatnih konsultacija. Postepeno je došlo dotle da nije mogao da podigne papir koji je pao na pod, da obuje čarape ujutru, da se normalno popne stepenicama. Kretanje hodnicima s mermernim podovima između njegove kancelarije u Senatu i dvorane za zasedanje, obavezno stajanje dok govori na sednicama i ostali rutinski zadaci u vezi s poslom pretvorili su se u neverovatno teške poduhvate. Kad je, sve češće i češće, morao da koristi štake, trudio se da ih sakrije pre nego što neko uđe u kancelariju. Još od vremena kad se prvi put kandidovao za Kongres, koristio je u kampanji slogan „Lider nove generacije“, jer je želeo da glasače asocira na hitrinu i krepkost mladosti. Sad je Ivlin Linkoln, njegova sekretarica, primetila kako privatno postaje osoran zbog neprekidne borbe da prikrije svoje stanje, i to joj je smetalo do te mere da je pomišljala da da otkaz. Uveče po povratku u Dent plejs, najčešće je bivao toliko iscrpljen i fizički i mentalno da je želeo samo jedno – da odmah ide na spavanje.
Pre venčanja, Lem Bilings je pričao Džeki i o Džekovim seksualnim navikama. Uprkos tome – po Lemovim rečima – sve dok se nije udala, ona jednostavno nije shvatala „dubinu Džekove potrebe za drugim ženama“. Džekova stara prijateljica Džejn Sajdam procenila je da Džeki, uprkos svemu što je prethodno čula i videla, „verovatno nije očekivala težak brak. Sve mi mislimo da ćemo promeniti muškarca.“ Sajdamova je ocenila da je Džeki ušla u bračni život „očiju punih snova“. Po Lemovom mišljenju, Džeki je dokazala da je bila nepripremljena za „poniženja koja će trpeti kad se iznenada nađe nasukana na prijemima jer je Džek iščezao s nekom lepom mladom devojkom“. Čak ga ni jak bol u leđima nije sprečavao u takvim aktivnostima. Naprotiv, komplikovane pozorišne veštine koje je to zahtevalo bile su dobrodošle jer su skretale pažnju. Pored žena koje je kompulsivno jurio na vašingtonskim prijemima i zabavama, kao i u društvu drugog jednog oženjenog senatora iz njegovog i Džekinog kruga, Džordža Smetersa s Floride, sve su ga više i više obuzimale dugotrajne fantazije. Tri meseca pred useljenje u rezidenciju Kenedijevih u Dent plejsu, uspeo je da sazna adresu one Šveđanke nalik skulpturi koju je upoznao u Antibu pred svoje venčanje i koju od tada nije video. „Mislim da ću biti u Francuskoj u septembru“, pisao je Gunili fon Post 2. marta. „Hoćeš li biti tamo?“
Tog proleća je ženski časopis Makol za kancelariju senatora Kenedija objavio priču o prilagođavanju mlade gospođe Kenedi novom životu u političkim krugovima Vašingtona. Tekst pod naslovom „Senatorova supruga se vraća u školu“ trebalo je da se bavi Džekinom odlukom da upiše studije političke istorije na Katedri za spoljnu politiku Univerziteta u Džordžtaunu. Međutim, samo što je počelo fotografisanje u maju, postalo je jasno da senator namerava da se u članku piše i o njemu koliko i o njegovoj supruzi. U tih pet dana, na lokacijama od Dent plejsa, preko obližnjih kaldrmisanih ulica Džordžtauna, pa do senatorove kancelarije, Makol je napravio bezmalo hiljadu negativa. Prošlo je gotovo godinu dana otkad je Džeki pozirala za sličan niz snimaka u vreme svoje prve posete Hajanis portu kao buduća nevesta. Čak i ako joj je bilo nelagodno kad je privatni porodični događaj pretvoren u priliku za foto-seansu, uzbuđenje i polet dvadesettrogodišnje žene prikazani na fotografijama Lajfa bili su bez sumnje iskreni. Ma koliko se odluka Džoa Kenedija, da pozove reportere Lajfa, temeljila na proračunatosti i cinizmu, slika mlade žene što zrači i obožava muškarca koji ju je konačno pitao da provede život s njim poklapala se sa stvarnošću kako ju je Džeki Buvije sigurno videla u proleće 1953. Pokazaće se da je fotografisanje za Makol bilo nešto sasvim drugo.
Njen suprug je sad već bio stigao dotle da stalno koristi štake. Pa ipak, slikali su je kako bodri robustnog Džeka Kenedija dok baca loptu svom isto tako atletski razvijenom bratu Bobiju. Dosad je otkrila i to kako večernji izlazak u Vašingtonu može biti ponižavajuće, mučno iskušenje kad joj se muž iskrade s drugom ženom. Pa ipak, predstavljena je kako se, u večernjoj haljini bez bretela, blistavo osmehuje svome ništa manje obožavanom suprugu, takođe svečano odevenom, na početku jedne takve večeri. Dosad je naučila da mrzi razne muškarce – Torbija, Reda, Lema i druge – koji su se neprekidno umetali između Džeka i nje pa, po sopstvenim rečima, skoro „nikad nije bila sama“ sa svojim mužem. Ipak, viđena je kako se veselo šegači s Lemom, kao da je ništa ne raduje više od Džekovih ulizica, koji su neprestano bili oko nje. Dotad je otkrila kako Džeka ni najmanje ne zanimaju akademske studije koje je preduzela kako bi bila vičnija i korisnija supruga. Pa ipak, hrabro se pojavljuje na raznim snimcima u kampusu Univerziteta u Džordžtaunu. Razlika ovih fotografija od onih snimljenih za časopis Lajf prethodne godine nije u samim slikama. Više se razlikuju po tome što su opterećene njenim saznanjem i gubljenjem iluzija, što ju je činilo saučesnicom u stvaranju javne slike koja je toliko u suprotnosti s činjenicama. Prethodnog puta je verovala u tu javnu sliku. Ovoga puta je glumila. Dečački ošišana dvadesetčetvorogodišnja žena na fotografijama Makola već se uveliko upoznala s neumoljivom, često prljavom realnošću, skrivenom iza tog živopisnog Potemkinovog sela od srećnog bračnog života u Džordžtaunu.
Istaknuta crta te stvarnosti bio je neprekidni nemir njenog muža. Mesec dana nakon što je Makol snimio ljupku fotografiju Džeka i Džeki za njegovim radnim stolom u kancelariji Senata, kako zajedno vedro rade na njegovoj službenoj korespondenciji, senator je sedeo u istoj toj kancelariji i sastavljao pismo neosporno lične prirode. „Izgleda da ću doći u Evropu krajem avgusta“, pisao je Gunili 28. juna. „Razmišljam o tome da iznajmim jahtu i malo plovim Mediteranom neke dve nedelje – s tobom kao posadom. Šta ti misliš?“

Četiri

Za Elmera Bartelsa će do kraja života ostati zagonetka ponašanje Džeki Kenedi kad ju je ponovo sreo u Njujorku oktobra 1954. Nije bilo prvi put da mu se njene reakcije učine „nekako čudne“. Sličan utisak je na njega ostavila i prethodne godine na Farmi Hamersmit, kad je bio jedan od otprilike hiljadu i četiristo gostiju na venčanju Kenedijevih. Zapazio je da nevesta iščezne „iza zavese“ svaki put kad se u koloni gostiju prilikom prijema pojavi neko koga ne voli ili ne želi da vidi. Međutim, kao lekar zadužen za lečenje Džeka Kenedija od Adisonove bolesti, Bartels je i sam odavno bio usavršio umeće iščezavanja. Niko osim Džoa Kenedija i najužeg porodičnog kruga nije znao da Džek ima Adisonovu bolest. Niko osim njih nije bio svestan toga da su razni napadi bolesti, u javnosti opisani kao vraćanje malarije dobijene na južnom Pacifiku u Drugom svetskom ratu, zapravo pogoršanja Adisona. Niko nije ni naslućivao u kakvoj su vezi Džek i Bartels, koji mu je bio fanatično dostupan dvadeset četiri sata dnevno, trista šezdeset pet dana u godini. Bartels je spremnost da pacijentima pruži toliko svog vremena i duše pripisivao činjenici da doktori, kad je bio dečak u Ohaju, nisu bili brižljivi prema njegovoj dugo bolesnoj majci onoliko koliko je trebalo da budu. Kako glasina o Kenedijevom zdravstvenom stanju ne bi procurila u javnost, senator je uvek lično telefonirao kad je trebalo da ide kod svog endokrinologa. No bez obzira na sve to, Bartels je bio na Kenedijevom venčanju – mršav, ćelav, običan i neugledan – tom neupadljivom pojavom skriven od horde reportera na čijem je prisustvu Džo Kenedi insistirao, uprkos žestokim opiranjima i Džeki i njene majke.
Bartels, okoreli republikanac koji se držao načela da nikad ne raspravlja o politici sa senatorom, ponosio se time što je uspeo da Kenedijevu Adisonovu bolest stavi pod „razumnu kontrolu“. Samo je frktao na katastrofalna predviđanja Londonske klinike, pre no što je Kenedi prvi put došao njemu u Boston. Nepokolebljivo je tvrdio kako Kenedi ima sve razloge da veruje da će proživeti normalan životni vek ako bude prilježno uzimao lekove, izbegavao traumu i stres, i ako nikad ne zaboravi da je neuobičajeno osetljiv na infekcije. U pogledu one potencijalno fatalne krize Adisonove bolesti koju je Kenedi pretrpeo u Japanu 1951, Bartels je isticao da je uzrok bio sam pacijent, odnosno njegova nemarnost u takvim stvarima, da je jednostavno zaboravljao lek i neredovno ga uzimao. Lekar je imao veoma visoko razvijeno osećanje dužnosti i bio je sklon da žestoko krivi sebe kad se pacijenti, uprkos njegovom trudu, ponašaju nehajno.
Godinu dana pošto je prisustvovao Kenedijevom venčanju, Elmer Bartels je otišao u Njujork, rešen da spreči senatora da donese katastrofalnu odluku. Krajem avgusta Kenedi je radosno javio Gunili fon Post kako planira da dođe u Evropu na jesen. Međutim, do septembra ga je ophrvalo loše zdravstveno stanje i poslao je Gunili telegram da je hospitalizovan zbog povređene noge, te da ipak mora da odgodi putovanje. U stvari, više nije mogao da podnosi bol u leđima pa je, 11. oktobra 1954, primljen u Bolnicu za specijalnu hirurgiju, pod izgovorom da je u pitanju stara rana iz rata. U bolnici je zapravo bio radi dvostruke spinalne fuzije koju su mu njujorški lekari preporučili zbog nestabilne kičme s kojom je, po Bartelsovom mišljenju, rođen. Bartels je prethodno pokušao da ga odvrati od operacije tvrdeći kako bi zahvat, ionako neizvestan, uz Adisonovu bolest mogao imati fatalne posledice. Kad se bostonski lekar pojavio u Kenedijevoj bolničkoj sobi, vreme je već bilo skoro isteklo. Ako može da ga odgovori, to mora biti sad ili nikad.
Ali Džek Kenedi je imao drugog posetioca. Članak „Senatorova supruga se vraća u školu“ objavljen je u oktobarskom broju časopisa Makol, i Džeki je od onda bila u kontaktu s fotografom kako bi dobila primerke nekih fotografija. Časopis joj je tokom leta već poslao izbor slika, ali desila se zabuna oko adrese Kenedijevih. Pošto se zakup kuće u Džordžtaunu završio u junu, bračni par je živeo životom koji je Džeki žalosno opisala kao „nomadski“, stalno se seleći iz roditeljskih kuća u razne hotele i nazad. Stoga se pretpostavlja da se pošiljka iz Makola izgubila. Sada je stigao novi izbor fotografija i ona je obletala oko muževljevog kreveta, s namerom da zajedno pregledaju bezbrojne slike pre nego što uđe doktor Bartels ne bi li poslednji put pokušao da ga ubedi u svoj stav. Lekar je ostavljen da čeka i kuva se tri četvrtine sata, dok je Džeki bez žurbe, dečjim glasom, komentarisala svaku fotografiju pojedinačno s gomile.
Ako je to uopšte moguće, u toj situaciji slike su bile u još većem neskladu sa stvarnošću nego pet meseci pre toga. Otkad su napustili Dent plejs, nisu više imali ni iluziju doma. Sad je više od svega želela ukorenjenost, stabilnost, „normalan život s mužem koji svakoga dana u pet dođe kući s posla“. Sudeći po takvim njenim primedbama, onaj život bez avanture koji je ranije smatrala klopkom sad joj je izgledao prilično dobro. Da li je na takvu promenu mišljenja uticalo venčanje Džona Hjusteda s En Britan, takođe farmingtonskom devojkom, koje je 21. jula 1954. predstavljalo društveni događaj sezone? Pre nego što je primljen u bolnicu, Džek je često bio odsutan političkim poslom, a ona je nesumnjivo sanjarila o vremenu kad će on konačno „provoditi vikende sa mnom i s decom koju ćemo, nadam se, imati“. Međutim, i tu je osujećena. Te jeseni, Džeki je imala spontani pobačaj. Tih istih nedelja – bilo da je na to uticao gubitak prvog deteta ili ne – Džek je konačno morao da odluči hoće li sve rizikovati u jednom očajničkom pokušaju pristajući na spinalnu fuziju. Bartels se tome žestoko usprotivio, upustivši se u rat s kolegama ortopedima s Klinike Lehej, zagovarajući konzervativnije lečenje koje obuhvata fizioterapiju i vežbe. Pošto je jednog sina već izgubio, Džo Kenedi je takođe tvrdio da je rizik prevelik. Međutim, u jednom trenutku, uprkos svem Džekovom stoičkom podnošenju, bol je nadvladao svaki oprez. I najzad, u Hajanis portu, Džeki ga je čula kad je rekao ocu: „Nije me briga. Ne mogu više ovako.“
Slike – za koje je sumanuto insistirala da ih pogledaju svaku pojedinačno, onoga dana kad ga je posetila u Bolnici za specijalnu hirurgiju – prikazivale su dvoje lepih mladih ljudi koji započinju zajednički život. Sada se, posle godinu dana braka, ta dvadesetpetogodišnja žena, koja, na Bartelsovo očajanje, nije prestajala da brblja o budalaštinama, suočavala s realnom mogućnošću da ubrzo postane udovica. Gotovo sigurno je znala zašto je Bartels doputovao iz Bostona. Džek je izvesno znao. Međutim, u tome času – ma koliko bila nemoćna da utiče na muža u važnim stvarima, ili da ga natera da direktno odgovara na pitanja – pozornica je bila njena koliko god to želi.
Kad je Bartelsu konačno dozvoljeno da uđe, nije uspeo da ubedi Kenedija da otkaže operaciju. Doktor i pacijent su imali potpuno oprečna mišljenja. Bartels je bio obazriv i konzervativan. Kenedi je bio čovek koji rizikuje. Bartels je bio prostodušan čovek koji izbegava dramu, Kenedi je bio kompleksna ličnost, sklon samodramatizovanju. Iako ga je Bartels još od početka uveravao da pacijent oboleo od Adisonove bolesti može imati normalan životni vek, Kenedi je u privatnom krugu uporno tvrdio da neće živeti duže od srednjeg doba. Još od dečaštva, crpao je neku čudnu snagu iz blizine smrti. Neki posmatrači su zaključili da su ga dodiri sa smrtnošću na neki neobičan način „oslobodili“, primoravajući ga da se bori za ono što hoće u životu, ranije i snažnije nego što bi to inače bio slučaj. Demon koji ga je pokretao bio je osećaj sopstvenog kraja. Zato se Džeki kasnije, govoreći o početku svog bračnog života, prisećala samo vrtoglave brzine. Što se pak njenog muža tiče, on je morao da se bori za svaki centimetar svog puta kroz život do te tačke, pa je spinalna fuzija za njega bila samo još jedna prepreka koju treba zaobići. Uprkos svemu što su njegov otac, endokrinolog i ostali rekli da bi ga odvratili, Kenedi se ponašao kao da je izvesno da će zahvat biti uspešan. Dok je čekao operaciju, nadugačko i naširoko je planirao svoje buduće političke poteze.
Onih nekoliko nedelja u Hajanis portu pre nego što joj je muž primljen u bolnicu, Džeki je angažovana da hvata beleške kad mu je njegov veliki prijatelj još od predratnih dana u Londonu, Dejvid Ormsbi-Gor, pomagao u početku formulisanja politika i stavova koji će ga kasnije odvesti u Belu kuću i voditi u odlukama i postupcima kad bude predsednik. Ti neobično intenzivni razgovori brzog ritma nastavili su se u Njujorku tog oktobra, kad je visoki, koščati, tridesetšestogodišnji Ormsbi-Gor – koji je mesec dana pre toga došao u Sjedinjene Države kao član britanske delegacije na Generalnoj skupštini Ujedinjenih nacija – posetio u bolnici čoveka kog je smatrao „svojim američkim rođakom“ Džek je zauzvrat opisao Dejvida Džeki – po njenim rečima – kao „najinteligentnijeg čoveka kog sam ikada sreo“. I nju je privlačio od samog početka Dejvid, koji će odigrati važnu ulogu i u njenom životu.
Deset godina kasnije, kad je bila mlada udovica, Džeki je zaključila kako je, posle Bobija Kenedija i nje, Dejvid bio „najviše ranjen“ Džekovom smrću. Bilo da je ta procena fer i tačna ili ne, ona svakako nagoveštava koliko je duboko bila emotivno vezana za Dejvida 1964. godine. „Po mome mišljenju, ako iko danas može spasti Zapadni svet“, kazala je Arturu Šlesindžeru Mlađem, „onda je to Dejvid.“ Ovo su možda ekstravagantne reči, ali toliki značaj je pridavala radu koji je započeo kad je Ormsbi-Gor posetio Hajanis port pre operacije kičme njenoga muža. Već 1954. Dejvid je bio utelovljenje određenih crta koje je najviše volela kod Džeka – ljubavi prema knjigama, britkosti u razgovoru, porodičnih i filozofskih veza s britanskim plemstvom, ali ništa manje ni tragične ljubavne priče u pozadini, o kakvoj je prvi mučan uvid stekla kad je čula Džona Vajta kako priča o svojoj izgubljenoj ljubavi prema Ketlin. Za Džeki je Dejvidov dolazak dodao mnoge presudne komadiće stakla u boji mozaiku života njenog muža.
Dejvid Ormsbi-Gor, praunuk viktorijanskog kolosa, premijera lorda Solzberija, pripadao je krugu mladih plemića u koji je Kik Kenedi stekla pristup pre nego što joj se brat Džek, tada student na Harvardu, pridružio u Londonu 1938. Dejvid je bio prvi rođak Bilija Hartingtona, naslednika devonširske vojvodske titule, u kog se Kik zaljubila i za koga se kasnije udala. Dejvid je odrastao kao da je rođeni brat Biliju i njegovom mlađem bratu Endruu Kevendišu. Kad je mladi Amerikanac Džek Kenedi stigao u London uoči rata, primljen je u klub drugorođenih sinova, koji je obuhvatao takve kao što su Dejvid i Endru, za koje se mislilo da su „izvukli kraću slamku“. Međutim, ispostavilo se da su sva trojica, zbog rane smrti starije braće, naprečac dospeli u položaj „prvog igrača“ u porodici. Endru je postao jedanaesti vojvoda od Devonšira, Džeka je otac proizveo u prvog američkog katoličkog anglo-irskog predsednika, Dejvid (čiji je stariji brat Džerarđ poginuo u automobilskoj nesreći 1935) naslednik titule pera, kao i mesta u parlamentu, koje se u porodici Ormsbi-Gor nasleđivalo sa oca na sina kroz osam generacija.
Posle rata, Kenedijevo prijateljstvo sa Ormsbi-Gorom se produbilo kad su Dejvid i njegova supruga Sisi nastojali da se staraju o Bilijevoj mladoj udovici, koja je izabrala da ostane u Engleskoj. Kad je Džek stigao u London u to vreme, bračni par Ormsbi-Gor i ostali pripadnici tog kruga odnosili su se i prema Džeku kao prema „još jednom rođaku“ – što nije mala stvar u aristokratskom svetu. Džek i Dejvid su naveliko uživali u druženju, razgovarali su bez kraja i konca o džezu, čitanju, politici, istoriji i drugim zajedničkim interesima, ali porodična veza je dodatno ojačala to prijateljstvo i podstakla ga da se razvija. Kad su se prijatelji ponovo sreli u jesen 1954, Dejvid je imao mnogo šta da kaže o strateškim stavovima u međunarodnoj politici, kakvi su vladali u Čerčilovoj posleratnoj administraciji.
Lišen moći 1945, Čerčil je ponovo postao premijer 1951, ali, kao što je Dejvid govorio Džeku, već je vladalo rašireno mišljenje da će britanski lider predati vlast svom očiglednom nasledniku Entoniju Idnu. I sam Idn, i razni drugi lideri konzervativaca, kao i administracija u Vašingtonu, bez sumnje su jedva čekali da starac siđe s pozornice. Neki su bili mišljenja da je velika proslava Čerčilovog osamdesetog rođendana, planirana za novembar, idealna prilika da objavi kako ide u penziju. Čerčil je, međutim, insistirao na tome da mu treba još vremena. Radeći kao pomahnitao na tome da spreči treći svetski rat u eri nuklearnog naoružanja koje je pretilo da uništi čovečanstvo, premijer je ostao pri nameri da okonča posao koji je ostao nedovršen u Potsdamu.
Godinu dana pre toga, kad je Džeki, u ulozi devojke foto-reportera, pitala ljude: „Maljenkov je rekao da su svi problemi između Sjedinjenih Država i Rusije rešivi mirnim sredstvima. Da li se slažete?“ to pitanje je dodirivalo ključnu razliku između Čerčilovog i Ajzenhauerovog pristupa odnosima Istoka i Zapada posle rata. Georgij Maljenkov je bio jedan od novih vođa u Moskvi koji su preuzeli vlast posle Staljinove smrti 5. marta 1953. Čerčil je želeo da se sastane s neiskusnim ruskim rukovodstvom, odmah i bezuslovno, ne toliko u uverenju da će Sovjeti odmah popustiti u pogledu svog prisustva u Istočnoj i Centralnoj Evropi (i u drugim pitanjima spora), koliko misleći da svaki kontakt između Istoka i Zapada neizbežno utiče na otvaranje do tada hermetički zatvorenog totalitarnog društva. Po Čerčilovom mišljenju, svaki sastanak, svaki sporazum, ma koliko skroman, svako ulivanje reći i ideja sa Zapada, samo je još jedan korak ka porazu sovjetskih komunista bez krvoprolića. Tvrdio je da se takvih kontakata i infiltriranja plaši sve što je zlo u režimu u Kremlju, i da stoga lideri sa Zapada ne treba da strepe od razgovora na vrhu sve dok u njima učestvuju s pozicija vojne moći. Ajzenhauer, još nakostrešen jer ga je Staljin slagao oko Berlina 1945, zauzeo je sasvim drugi stav. Insistirao je na tome da Staljinovi naslednici demonstriraju dobru volju tako što će napraviti specijalne ustupke pre nego što uopšte pristane da se suoči s njima za konferencijskim stolom.
Što se tiče oktobra 1954, dva glavna zapadna saveznika, Vašington i London, i dalje su oko toga bila na ratnoj nozi. Čerčil se još strastveno prepirao s Ajzenhauerom oko pitanja samita, ali vreme je očigledno bilo na strani američkog predsednika. Jednostavno, ostareli i bolesni Čerčil nije mogao biti još dugo na položaju. Kad je Ormsbi-Gor detaljno pričao Kenediju o veštini koju je razvio u pregovorima o naoružanju, kontekst njegovih komentara bila je čerčilovska politika traganja za mirnim porazom sovjetskog komunizma kroz kontakte i sporazume. Ormsbi-Gor je svome starom prijatelju predložio štošta što bi ovaj mogao izvesti u sledećoj etapi svoje političke karijere, samo ako – stigavši do dobi od trideset sedam godina, koju je Dizraeli nazvao fatalnom – preživi operaciju 21. oktobra.
Isprva se činilo da je neće preživeti.

Neka sedamdeset dva časa posle operacije duže od tri sata, Kenedi je dobio infekciju urinarnog trakta. Pre nego što je pao u komu, tražio je Džeki, koja je čekala ispred njegove sobe, ali bolničko osoblje joj je zabranilo da uđe. Zbog tog incidenta zarekla se da nikad više neće dozvoliti lekarima ili medicinskim sestrama da je spreče da bude uz muža kad mu je potrebna.
U međuvremenu su iz bolnice, kasno noću, pozvali kući Ivlin Linkoln, da je obaveste kako senatorovi lekari predviđaju da neće preživeti do jutra. Konačno, Džeki se pridružila ostalim članovima porodice pored njegove postelje, dok mu je sveštenik davao poslednju pomast. Posle toga, Džeki se molila bogu za svoj račun, prvi put u svom životu. Kad je gospođa Linkoln sledeći put pozvala bolnicu, rečeno joj je da je Kenedi pregurao noć.
Pošto su joj rekli da će narednih deset dana biti kritični, Džeki je čitala mužu, držala ga za ruku, stavljala mu vlažne obloge na čelo, hranila ga – činila je sve da mu pomogne. Kad je – premda je još bio u ozbiljnom stanju i velikim bolovima – najgora kriza izgleda prošla, Džeki je sedela uz bolesničku postelju i pisala pisma zahvalnosti raznim zvaničnicima koji su pismeno izrazili svoje najbolje želje senatoru. „On još dugo neće moći da piše pisma ili razgovara telefonom, i slično“, pisala je 4. novembra Lindonu Džonsonu, lideru većine u Senatu, „a želi da znate koliko ceni što ste mislili na njega, kao i sve ono lepo što ste napisali.“ Kad se Džek konačno dovoljno oporavio, uspeo je da preuzme deo svoje korespondencije. Većinu poruka je mogao da poveri Džeki, ali ne i ljupku epistolu koju je sastavio 11. novembra. „Strašno sam razočaran što u poslednjem trenutku nisam mogao da otputujem u Evropu, naročito zato što je trebalo da dođeš u Pariz i što smo se mogli tako lepo provesti.“ Onoga dana kad je Džo Kenedi javno, i s nemalom žestinom, opovrgao glasine koje su kolale Vašingtonom, da se njegov sin možda nikada neće vratiti na svoju senatorsku stolicu, Džek je uveravao Gunilu fon Post, a verovatno i sebe samoga, da će se u januaru vratiti u Vašington, i da „neće omanuti“ da dođe u Evropu čim se Senat raspusti preko leta. Kao bolesno dete u onoj maloj, turobnoj sobici u kojoj će kasnije Džeki boraviti, često je kao oružje koristio potaju, lukavstvo i maštu u životnim bitkama koje je vodio. Tako je i sada, sanjareći o susretu sa Šveđankom koju je prethodno video samo jednom u životu, zapravo primoravao sebe da se oporavi, projektovao je sebe u neko bolje buduće vreme. Iako je Džekino prisustvo u bolničkoj sobi bilo neprekidno i utešno, njega je i dalje – pisao je – proganjalo Gunilino lice. Dva meseca posle operacije, Kenedijevi doktori su se plašili da je neuspela i da nikada više neće hodati. U očekivanju da ga prebace u porodični dom Kenedijevih u Palm Biču, ponovo je pisao Gunili 18. decembra, fantazirajući o planovima za sledeće leto u Evropi i predložio joj da mu u međuvremenu piše preko njegovog oca. Tri dana kasnije, u devet i petnaest ujutru, Džeki je, tmurnog lica i šapćući fraze ohrabrenja, hodala uz kolica na kojima su joj mršavog i slabog muža, pokrivenog kariranim ćebetom, izvezli iz bolnice do ambulantnih kola koja će prevesti bračni par do aerodroma La Gvardija.
U velikoj porodičnoj kući u Palm Biču, s gipsanom fasadom mestimično istačkanom plesnivom bojom što se ljušti, u kojoj je dvosobni apartman na prvom spratu bio naročito opremljen bolničkim krevetom, Džek je ubrzo pao u duboku depresiju. U Njujorku su mislili da će mu preseljenje pomoći. Ali on se očigledno nije oporavljao. Nije jenjavao bol od metalne pločice koju su mu doktori implantirali u nadi da će mu stabilizovati kičmu. Smrdljiva, gnojna rana dugačka dvadeset centimetara nikako nije srastala. Zalepljeni zavoj je morao redovno da se menja i Džek je mnogo vremena provodio ležeći potrbuške, jer nije mogao da podnese ni najmanji pritisak na leđa. Nakon mnogo meseci frenetične političke aktivnosti od medenog meseca, činilo se da se sve survalo u antiklimaks i zaustavilo. Džeki, koja je spavala u susednoj sobi za slučaj da mu zatreba preko noći, imala je utisak da Džek može samo jedno – „da uspeva da ne poludi“. Postao je ogorčen i mračan, kakav nikad nije bio. Njegov otac i ostali zabrinuli su se da ta aljkava operacija, iako ga nije ubila, preti da ga uništi kao čoveka.
Upravo stoga je bilo toliko važno kad je počeo da traži mnogo knjiga i drugog štampanog materijala. Uneti su radni stolovi, zajedno s kartotekom i diktafonima. Džeki mu je čitala, pisala beleške na žutom papiru s linijama, spremljene za profesora koji ju je podučavao na Univerzitetu Džordžtaun da se upiše za istraživača. Senatoru je, takođe, bilo od velike pomoći to pisanje, koje se polako uobličavalo u njegovu novu knjigu. Takve trice kao što su pisma Gunili pisao je sam bez problema. Ozbiljnija nastojanja su bila nešto sasvim drugo. Iako je snažno, gotovo iz utrobe reagovao na veliku prozu, oduvek je nezgrapno pisao, ideje su mu preticale sposobnost da ih uhvati na papiru. Kik je znala za taj njegov problem. Kao i Inga Arvad i Džon Vajt. Stoga je u poslednje vreme navikao da mu mladi senatorski sekretar Teodor Sorensen pomaže u pripremi članaka i drugih publikacija, pored bezbroj drugih dužnosti.
U projektu pisanja knjige, sam Kenedi je u najvećoj meri autor uvoda i zaključnih poglavlja, dok je Sorensen najviše radio na unutrašnjim delovima. U podlozi tog rukopisa je, međutim, tema političke hrabrosti i njena primena na aktuelne probleme, koja je u potpunosti bila proizvod Kenedijevih razmišljanja i iskustva. Džek se 1938. priključio Dejvidu Ormsbi-Goru i drugim plemićima iz njegovog londonskog kruga, u gorljivoj raspravi o pitanjima u vezi s vodstvom, koja je postavio Čerčil u novoobjavljenoj knjizi Oružje i sporazum, zbirci njegovih govora od 1932. Pored njegovih optužbi da je vlada Stenlija Boldvina zanemarila svoju dužnost time što je pustila Britaniju da „plovi niz vetar“ dok se Nemačka sistematski naoružavala, Čerčil je istakao, radi kontrasta, premijerov odgovor u Parlamentu. Boldvin je izričito tvrdio kako bi, da je, s obzirom na raspoloženje biračkog tela, insistirao na naoružanju – u čiju je nužnost lično verovao – bio poražen na izborima 1935. Pravdao se time kako njegova motivacija da stavi politiku na prvo mesto nije poticala iz puke lične ambicije, već više iz zabrinutosti da će trijumfovati socijalisti, čije su izjave i glasanje protiv odbrambenih mera bili dobro poznati, te da bi, za posledicu, sve bilo još mnogo gore pod njihovom vlašću. Maratonski govornici Džekovog kružoka besno su se vraćali na pitanje da li je dužnost lidera u demokratskom društvu da preduzme akciju koja je po njegovom mišljenju ispravna i neophodna, iako time dovodi u opasnost sopstveni politički opstanak.
Šesnaest godina kasnije, to će biti središnje pitanje Kenedijeve knjige Hrabre ličnosti. Pišući pre svega nadahnut nedavnim razgovorima s Ormsbi-Gorom, Kenedi je nagovestio kako je novi pristup odnosima između Istoka i Zapada – koji bi najverovatnije bio nepopularan u najširem američkom biračkom telu – potreba da se porazi „strana ideologija koja ugrožava slobodu mišljenja više od hidrogenske bombe“. Ta fraza mnogo duguje Čerčilovom zapažanju da se Kremlj više plaši reći i ideja kao pretnje njihovom zatvorenom totalitarnom društvu. Još od rane mladosti, Kenedi je bio prožet Čerčilovom predratnom mišlju. Taj pasus, kao drugi slični njemu, nagoveštavao je da se Kenedi približava i posleratnim Čerčilovim stavovima. Čerčil je napustio položaj u aprilu 1955, ne uspevši da započne novu epohu u odnosima između Istoka i Zapada, za koje se nadao da bi doneli miran poraz sovjetskog komunizma. Knjiga Hrabre ličnosti je ispotiha nagoveštavala kako bi, bez obzira na Čerčilov odlazak iz javnog života, taj san mogli ostvariti drugi.
U međuvremenu, Kenedi je povratio rešenost, ali ne i zdravlje. Imao je još veće bolove posle operacije nego pre nje. Kad su lekari utvrdili da mu rana na leđima curi zato što je inficirana, vratio se u Bolnicu za specijalnu hirurgiju da mu uklone metalnu pločicu i urade transplantaciju kosti. U viziti koja je tad usledila, tri meseca posle operacije, endokrinolog te bolnice Efrem Šor, koji je asistirao Filipu Vilsonu prilikom prve operacije, priznao je Kenediju kako je i on bio mišljenja da taj zahvat nije trebalo izvesti. Zašto nije ništa rekao ranije? Zato što je mislio da nije na njemu da dovodi u pitanje procene svog kolege ortopeda. Daje bilo po njegovom, i on bi, kao i njegov bostonski parnjak Elmer Bartels, preporučio neko drugo lečenje. Međutim, pošto operacija nije uspela, želeo je da Kenedi ode jednom drugom lekaru u Njujorku. Kad je čula da je profesionalna etikecija sprečila Šora da govori pre operacije, Džeki je pobesnela. Što se nje tiče, to je bio „jednostavno kriminal“, što su uopšte dozvolili tu operaciju. Džek nije bio gnevan. Za taj brak su bile tipične situacije u kojima je Džeki – shvatajući nešto kao medicinsku, političku ili novinarsku uvredu nanetu mužu – bivala ogorčena zbog njega, a on je reagovao objektivno i pragmatično. U tome je Džeki bila slična Džou Kenediju Starijem, koji je jednom prilikom primetio da on, za razliku od Džeka, „zauvek zapamti“ kad s nekim doživi loše iskustvo. Džeki će kasnije shvatiti tu Džekovu osobinu da hladno prihvati određene ljude kao da su obične figure „na šahovskoj tabli“ – i diviće joj se. Problem je, naravno, nastajao tada kad je i nju tako video.
U maju, posle odsustva od sedam meseci, Džek Kenedi se vratio u Vašington pretvarajući se da se gotovo potpuno oporavio. Bio je preplanuo i izjavio je novinarima na aerodromu kako je ostavio štake nekoliko dana pre toga. Pored njega je bila Džeki, koja je, upravo suprotno, izgledala bez sjaja i napeto, ali novinari i nisu bili zainteresovani za gospođu Kenedi. Senator je sutradan izveo drugu neophodnu predstavu, kad se popeo stepenicama na ulazu u Kapitol, a onda odlučno koračao, premda nije baš leteo, sve do svoje kancelarije u Senatu. Sve je to izveo savršeno, ali taj napor ga je strašno koštao. Posle toga, nasamo s Džeki, vratio se agoniji bolničkog kreveta koji su mu namestili u hotelskoj sobi. Kasnije istog meseca, kad je Senat obustavio rad zbog prazničnog vikenda Dana sećanja, Kenedi je, ponovo na štakama, u tajnosti otišao na pregled u Klinički centar Kornel u Bolnici Njujork, radi injekcija novokaina koje će mu davati dr Dženet Travel, specijalista za terapiju bola, kod koje je Efrem Šor želeo da senator ode. Vratio se u Senat 1. juna 1955, a dr Travel je nastavila da ga leči sve dok se Senat u avgustu nije raspustio. Injekcije novokaina su u najboljem slučaju bile delimično rešenje, ali bar su mu omogućile da živi bez bola i da istraje u glumi pred svetom kao da mu ne fali ništa veliko.
Za to vreme, Džek je u privatnom životu izveo drugu maestralnu predstavu, ovoga puta za svoju suprugu. Nervozna mlada žena koja je, nekoliko meseci pre toga, nervirala sumornog lekara brbljajući o nekakvim fotografijama za časopis u trenutku kad je hitno trebalo raspraviti pitanja života i smrti, od tada je nesporno pokazala žar i hrabrost tokom dugog, tegobnog i ne sasvim uspešnog oporavka njenog muža. Sad, kad je njemu bilo malo bolje, insistirao je na tome da je učinila dovoljno. Smatrao je da zaslužuje da se malo zabavi. Osećao je samopouzdanje uz injekcije novokaina koje je primao, uveren da mu je konačno dovoljno dobro i da može da se snađe i bez nje. Uporno je tvrdio kako nema nikakvog razloga da i ona ostaje u Vašingtonu zato što on to mora do avgusta. I zaista, Džeki je bila iscrpljena i čeznula je za tim da ode. Posle toliko dugih meseci, dar koji joj je ponudio bio je i više nego dobrodošao. Džekina sestra Li preselila se u London, gde je njen muž Majki Kenfild postao jedan od sekretara Vintropa Oldriča, ambasadora Sjedinjenih Država. Džek je predložio da Džeki u julu ode u posetu Kenfildovima. Čim se Senat raspusti, i on će joj se pridružiti, pa će zajedno otići na pravi godišnji odmor u južnu Francusku. Osim toga, bio je u mogućnosti da joj putovanje u London prikaže u još primamljivijem svetlu. Džeki je prethodne jeseni volela da bude u Dejvidovom društvu. Džek će joj srediti da u Engleskoj bude pozvana na svečane večere, a vikendom i u vlastelinske kuće ostalih članova njegovog predratnog društvenog kruga, o kojima je toliko slušala ali koje još nije upoznala. Organizovao joj je to putovanje u znak zahvalnosti i uživajući u samopožrtvovanju sa svoje strane. U stvari, nije bilo posredi ništa od toga.
Ono što nije rekao Džeki, međutim, bila je činjenica da je za sve vreme u Njujorku i Palm Biču gradio kule u vazduhu, iz bolesničke postelje zvao i pisao u Švedsku, po svoj prilici u onim trenucima kad mu žena nije bila u sobi. Molio je Gunilu da mu pošalje svoju fotografiju. Glasno je maštao, preko telefona, o tome kako će zajedno ležati na nekoj italijanskoj plaži. U vreme kad je po svemu bilo realno da je takav put daleko van granica njegovih fizičkih moći, čeznuo je da zakaže randevu u južnoj Evropi. Konačno, kad je Skandinavka s kojom se dopisivao – lukava kao i Džeki pre nje, u želji da ne izgleda previše spremna – zahtevala da učini bar taj gest da on dođe kod nje, nije imao drugog izbora nego da pristane. Čim se Senat raspusti, bilo bi zgodno da se zaustavi u Bostadu na nedelju dana, na putu da se nađe sa suprugom u južnoj Francuskoj.
Međutim, nešto nije rekao Gunili: da je, kao u nekoj farsi, ugovorio i rezervnu varijantu, da ga jedna udata Šveđanka stjuardesa čeka u Stokholmu, u slučaju da odluči da ne ostane baš celu nedelju u Bostadu. I konačno, Džeki je zaista otputovala u London, gde su Kenfildovi priredili zabavu u njenu čast, u svojoj kući u Belgravija mjuzu, gde su oko nje obletali Džekovi stari prijatelji kao što su Hju Frejzer, Džejki Astor i Vilijam Daglas-Houm. Pošto je često viđena u javnosti na večerama s raznim poznatim ličnostima, počele su da kruže glasine kako je ostavila bolesnog muža, pa je Džeki prošla kao oštećena strana. A u stvari, on je sve to uredio da bi joj lepo odvratio pažnju kad je, s Torbijem Makdonaldom kao maskom, otplovio u Evropu 5. avgusta. Da niko ne bi pomislio kako se senator Kenedi zabavlja na luksuznom letovanju sa suprugom tako brzo nakon svog dugog odsustva iz Vašingtona, putovao je pod izgovorom da je u kongresnoj misiji prikupljanja podataka u Poljskoj, kao predstavnik članice NATO-a. Po zvaničnoj verziji, senator je išao u inostranstvo „da radi i uči, a ne da se odmara i uživa“.
Džek Kenedi je dugo podešavao datume, mesta i ostale detalje za svoju ljubavnu idilu. Po zakonitostima ljudske komedije, ciljevi kao što su viđenje s mladom Šveđankom s jedne strane, i završavanje nove knjige s druge, bili su jednako ugrađeni u njegov zdravstveni oporavak. Sa prekookeanskog broda USS Sjedinjene Države, poslao je telegrame – Gunili, da joj javi kako će uskoro biti sa njom, i svome ocu, da mu šalje prvo i poslednje poglavlje finalne verzije Hrabrih ličnosti, pošto je Rouz Kenedi prethodno lično uručila mužu ostatak rukopisa kad mu se pridružila na jugu Francuske, na početku letovanja. U poruci Džou, Džek je poslao i detaljne podatke o tome gde će Džeki i on odsesti u Kap d’Antibu nedelju dana, posle sedmice koju će sam provesti u Švedskoj. U želji da mu supruga uživa i u ovom drugom delu putovanja kao što je uživala u prvom, računao je da će Džeki više voleti da borave u Otel di Kap nego u iznajmljenoj kući u kojoj su bili Džo i Rouz. Tako će Džeki biti blizu svoje sestre Li dok je ova tamo. I tako, činilo se da je Džek savršeno uklopio sve elemente kad je, na štakama, i trpeći znatne bolove, 11. avgusta stigao u jugozapadnu Švedsku. Međutim, ubrzo se suočio s mnogo više šahovskih figura nego što je mogao predvideti: s Gunilinim majkom i ocem, zajedno s ostalim brojnim članovima njihove velike porodice, uključujući i Erika fon Posta, švedskog ambasadora u Poljskoj, koji je tada takođe bio na godišnjem odmoru u Bostadu.
Ono što je počelo kao tajno ugovoreni ljubavni sastanak iznenada se pretvorilo u sumnjivi odnos pred mamom Britom, tatom Oleom (gotovo dvadeset godina starijim od svoje žene), i raznim drugim ljudima. Koliko god to bilo neverovatno, Džekov buran društveni život te nedelje u Švedskoj bezmalo je konkurisao onome u čemu je njegova supruga ushićeno uživala drugde u Evropi. Što je još čudnije, izgleda da su svi Šveđani znali da je hromi Gunilin ljubavnik nesrećno oženjeni američki senator koji teži da jednoga dana bude predsednik. Senator je za to vreme lukavo igrao svoju igru. Uveravao je Gunilu da je i dalje voli. Uporno je tvrdio Briti kako želi da ostavi Džeki i oženi se njenom ćerkom. Obećao je da će o tome razgovarati s Gunilinim ocem čim ode iz Švedske. Gunila je u poverenju kazala Torbiju Makdonaldu kako Džeki sigurno voli svoga muža i da je svakako bila veoma dobra prema njemu dok je bio u mukama. Torbi joj je odgovorio kako je Džeki zaista dolazila u posete u bolnicu, ali: „Mislim da nije bila baš toliko brižna“, rekao je.

Džek i Džeki sastali su se u Kap d’Antibu, gde su bili u veselom društvu s Kenfildovima i Vilijamom i Rejčel Daglas – Houm, dok je senator marljivo i diskretno nastavio da održava kontakt sa Švedskom. Na dan 22. avgusta, kad su on i Džeki uživali s društvom u raskošnoj kući Čarlsa i Džejn Rajtsman, Kenedijevih porodičnih prijatelja iz Palm Biča, Džek je uspeo da napiše dva pisma, oba crvenim mastilom na papiru za pisma sa zaglavljem Otel di Kap. U jednom je opširno izveštavao Gunilu da na jugu Francuske ne radi ništa drugo već samo sedi na suncu, gleda u more i misli na nju. Iz nekog razloga, imao je potrebu i da slaže kako je upravo primio vesti da mu supruga i svastika stižu u Kap d’Antib, i da nagovesti kako će „biti komplikovano kad ih vidim, s obzirom na to šta sada osećam“. U drugom pismu je – da mu vrata švedske stjuardese ubuduće ne bi bila zatvorena – nastojao da uljudno objasni zašto joj se nije javio. Pošto ju je izvestio kako je cele nedelje bio u Bostadu, istakao je kako za to vreme nije video „nikog tako lepog“ kao za vreme svoje poslednje posete Švedskoj, a to poslednje se odnosilo na aferu s jednom drugom osobom iz avio-kompanije, stjuardesinom prijateljicom, u Stokholmu 1949. Nekoliko puta potom zvao je Gunilu, u nadi da će je ubediti da se sastanu na Kapriju. Već je počeo da sprovodi plan koji će ga osloboditi.
Pošto je ubrzo trebalo da pođe u Poljsku, rekao je Džeki da ne sme da ide s njim jer nikako neće delovati „ozbiljno“ ako u Varšavu stigne sa ženom. Tek što je Džeki otišla iz Kap d’Antiba, sa sestrom, u očekivanju da mu se kasnije priključi na zvaničnom putovanju, on je otišao pravo na Kapri. U nekoliko telefonskih razgovora molio je Gunilu da dođe. Ona pak nije želela drugorazredni ljubavni sastanak sa senatorom. Ovoga puta je igrala na brak. Kad je stigao u Varšavu, Džek je otišao u švedsku ambasadu, da razgovara s ambasadorom Fon Postom, kako o svojoj strasti prema Gunili tako i o želji da ostavi Džeki. Bio je siguran da će diplomata sve to preneti svojoj mladoj rođaki. Odmah zatim je telefonirao Gunili, i rekao joj da je konačno razgovarao s Džoom Kenedijem. Kazao je kako je starac gnevno odbio da sasluša razloge zbog kojih želi razvod. Bilo da je Džek zaista razgovarao s Džoom ili ne, ta tužna priča u kojoj je sebe slabićki (ili lukavo?) ponovo prikazao kao običnog piona u rukama manipulativnog oca ganula je i savladala Šveđanku, i konačno je pristala da se sa njim sastane u Kopenhagenu. Senator ju je, međutim, ubrzo pozvao da otkaže susret. Rešen da sa suprugom poseti NATO zemlje, obavestio ju je da će u Kopenhagenu biti „teško“.
Putujući s mužem u Rim, Pariz i London, između ostalih destinacija, Džeki je počela svoju treću godinu kao gospođa Džona F. Kenedija. Najblaže rečeno, brak nije bio sve ono čemu se nadala. Čak i u periodu kad se činilo da je par postigao neki minimum mira, dok mu je Džeki pomagala s rukopisom i na druge načine vodila računa o njegovim potrebama, točkići u njegovom mozgu su se neumorno okretali planirajući buduće sastanke. Džek je i druge oblasti svog života čuvao pažljivo skrivene od nje. Kasnije je shvatila da – u razdoblju nakon povratka Kenedijevih u Sjedinjene Države 11. oktobra 1955 – nije znala gotovo ništa o tome kako njegov um funkcioniše u pogledu neposredne političke budućnosti. Takođe, kad je Dženet Travel došla u Palm Bič da ga vidi, Džek joj je rekao: „Najbolje je da ne zalazite u moje zdravstvene probleme s Džeki.“
Sve u svemu, Džeki je delovala naslepo kad se uhvatila za pomisao da kupi kuću u okolini Merivuda, u Maklinu, u Virdžiniji, kao lek za smetnje u svome braku. Prvobitno je pomišljala na gradnju jednospratne kuće na litici, na očuhovom imanju što gleda na Potomak. Ali troškovi gradnje uz vodu bili su preveliki, pa je napustila tu ideju pošto joj je Dženet skrenula pažnju na jednu kuću od cigle, iz devetnaestog veka, u džordžijanskom stilu, koja je upravo bila na prodaju. Nalazila se na imanju Hikori hil, površine dva hektara. Džeki je u njoj odmah videla sidro za svoj brak koje je tražila, dom van grada u kome može uživati u mirnim vikendima s mužem, koji će, pretpostavljala je, pozdraviti priliku da se odmori i oporavi od napora u javnosti. Mladoj ženi nije bio potreban specijalista za terapiju bola da joj kaže ono što je već znala iz iskustva: senatorove tegobe s kičmom još su bile mnogo gore nego što je bio spreman da otkrije. Nakon što je bračni par, u oktobru, kupio pomenuto imanje, Džeki se dala u nadgledanje renoviranja, imajući na umu Džekovu udobnost. Na primer, u njegovoj spavaćoj sobi i garderobi napravljene su specijalne fioke i police za cipele, na visini koja ne zahteva da se saginje. Međutim, čak i dok se bavila takvim detaljima, zapažala je da nešto nedostaje. Umesto da se, na kraju radne nedelje, osami s njom na Hikori hilu, Džek je opet bio stalno u pokretu, u trci ka nekom novom cilju koji joj prethodno nije ni nagovestio.
U vreme kad je bio s Džeki u južnoj Francuskoj, stigle su vesti iz Sjedinjenih Država da ga razmatraju za pratećeg kandidata Adlaja Stivensona, na predsedničkim izborima 1956. Džek je, po rečima njegovog oca, bio „veoma zainteresovan“ za te glasine, dok se pak on, sa svoje strane, plašio da bi Stivenson mogao naneti štete Džekovim dugoročnim ambicijama za predsednički položaj. Sorensen mu je pisao u Otel di Kap da ga izvesti o priči na naslovnoj strani Boston posta, koja je potvrđivala da ga Stivensonovi ljudi zaista traže. Kad se vratio u Sjedinjene Države, Džek nije gubio vreme da obavesti Stivensona kako planira da formuliše izjavu za javnost u kojoj će podržati njegovu kandidaturu, i da će je objaviti kad Stivenson proceni da mu je to od najveće pomoći. Džek je želeo da bude drugi u žiži, ali nije hteo ni da izgleda kako mu je previše stalo do toga. Umesto da stavi na kocku svoj prestiž u otvorenoj kampanji za drugo mesto, više je voleo da Stivenson učini gest i priđe mu prvi. Stoga je preduzeo nešto što je jedan predsednički biograf oštroumno opisao kao „potajnu kandidaturu“. Putovao je, držao govore, borio se za nadmoć u Demokratskoj partiji u Masačusetsu. Ali nije bio sklon tome da otkrije svoj pravi cilj, ni u javnosti ni svojoj ženi.
Tek pošto se uselila u Hikori hil i počela tamo da provodi samotne vikende, Džeki je shvatila da je njen muž već uveliko u zaletu ka Konvenciji Demokratske stranke održanoj u avgustu 1956. Bitka za partijsko vodstvo u Masačusetsu, u kojoj je senator ušao u arenu protiv aktuelnog predsednika, punačkog i ratobornog proizvođača luka, zvanog Vilijam „luk“ Berk, zapravo je bila borba oko toga ko će upravljati državnom delegacijom za nacionalnu konvenciju. Džek nikada ranije nije dozvolio sebi da učestvuje u pravoj borbi u blatu na lokalnom nivou. Međutim, u tom trenutku hitne potrebe bilo je jasno da neće pobediti ako odstupi. Njegovi politički operativci nikad ga nisu videli „tako besnog i frustriranog“ kao u toj borbi, koja je dostigla kritičnu tačku kad je – na kraju jednog partijskog sastanka punog svađe, vike, guranja i uvreda, što je u nekoliko navrata pretilo da preraste u pravu tuču – prevladala „anti-luk“ frakcija. A i kod kuće, Džeki nije mogla odoleti da ne vodi borbu do istrebljenja kako bi mu stalno bila u mislima.
Početkom 1956, Džeki je saznala da je trudna. Beba je trebalo da se rodi u oktobru, dva meseca posle skupa Demokratske partije u Čikagu. Vesti o trudnoći su Džeka veoma obradovale, jer nije tajio želju da ima veliku porodicu, poput one u kojoj je i sam odrastao. Iako su Bobi i Etel, koji su već imali četvoro dece i peto na putu, bili u velikoj prednosti, Džek je insistirao da ih on i Džeki sustignu. Za Džeki, deca su bila deo celine života kakav se nadala da će imati s Džekom u Hikori hilu. Pomno je opremala dečju sobu, kao i čitavu kuću. Međutim, i pored svih Džekinih velikih planova, njena majka je mislila da je samo „previše usamljena“ van grada, da je Džek previše odsutan. Ispostavilo se da nije nameravao da se vrati kući ni posle Čikaga. Bilo da uspe ili ne u nameri da postane potpredsednički kandidat svoje partije, planirao je da odmah otputuje u inostranstvo. Prethodnog avgusta, išao je na godišnji odmor s Džeki na jug Francuske radi ljubavnog susreta s Gunilom. Ove godine – kao što je pisao ocu 29. juna, očekivao je da ide s Džordžom Smetersom odmah posle konvencije. Kad je Džeki saznala za muževljeve planove, tražila je od njega da odgodi put, ali on je bio nepokolebljiv.
Konačno, u jednom čikaškom restoranu, u petak, 17. avgusta 1956, poslednjeg dana konvencije, dvadesetsedmogodišnja Džeki, sedam meseci u drugom stanju, povela je razgovor na nesrećnu temu južne Francuske s krupnim, drskim, licemernim, samonazvanim „seljačinom“, legijama vašingtonskih žena poznatim kao „sjajni Džordž“. Džeki se Smeters izrazito nije dopadao. A ni on nije imao visoko mišljenje o Džeki Buvije kad ju je prvi put sreo, pa je čak otišao i tako daleko da kaže Džeku kako misli da je mogao izabrati i bolje, ali senator s Floride je potpuno promenio mišljenje kad je video kako Džeki predano neguje muža za vreme njegove duge bolesti. U malo pre toga objavljenoj knjizi Hrabre ličnosti, koja je odmah postala bestseler i dobila povoljne kritike, Kenedi nije imenovao jednog kolegu senatora, koji mu je bestidno priznao da uvek glasa iz svojih posebnih interesa, u očekivanju da će ga se oni za koje je glasao setiti u vreme izbora, a da birači nikad neće saznati, ili se kasnije neće sećati, da je glasao protiv njihove dobrobiti. Taj političar je bio Džordž Smeters, sada predsednik delegacije s Floride na čikaškoj konvenciji. On je predstavljao sve protiv čega je Kenedi pisao u svojoj novoj knjizi, pa ipak, od njega je tražio da ga kandiduje u Internacionalnom amfitetaru u Čikagu. Pomenuti Džekin susret sa Smetersom dogodio se nakon što je njen muž, po rečima Njujork tajmsa, izašao pred konvenciju „kao filmska zvezda“, u ulozi naratora lukavog holivudskog dokumentarca o partiji; pošto je Džek nominovao Stivensona u teškom mukom sastavljenom govoru, koji je trebalo da dokaže da govornik nije samo seksi nego i pametan; nakon što je Stivenson povukao neočekivani potez i prepustio konvenciji nominaciju potpredsedničkog kandidata; i nakon što je Kenedijev štab u četvrtak cele noći lobirao glasove delegata.
I dalje u jurnjavi, Džeki je u petak zastala pred redom televizijskih ekrana i gledala kako je njen muž zamalo obezbedio nominaciju, a onda je izgubio u korist Estiza Kifovera. Posle toga, s jednom stranom okovratnika košulje slučajno podignutom, kao internatski đak koji se odenuo u žurbi da ide na večeru s roditeljima, Džek se suočio sa svojim prvim neuspehom u javnom životu. A da sve bude još gore, morao je to da učini pred publikom od četrdeset miliona televizijskih gledalaca. U sažetom, učtivom, galantnom govoru ustupanja, dok ga je Džeki tužno posmatrala iz lože u Amfiteatru, zatražio je da Kifover bude naimenovan aklamacijom. Taj poslednji dirljivi nastup će, međutim, učvrstiti potonju Kenedijevu reputaciju najtelevizičnijeg američkog političara. Preokret u neuspešnoj borbi za pratećeg predsedničkog kandidata opčinio je naciju, pa je, za svega nekoliko časova, zahvaljujući modernoj televizijskoj alhemiji, ime „Džek Kenedi“ pretvoreno u političko zlato. Izgubio je i to mu sasvim sigurno nije bilo nimalo prijatno, ali, posle tog govora, izašao je iz dvorane gotovo ovenčan oreolom slave. „Ne žalite mladog Džeka Kenedija“, pisao je Boston herald. „On je, najverovatnije, jedini pobednik na toj konvenciji. Jedino novo lice koje je zablistalo. Njegova harizma, njegovo dostojanstvo, njegov intelekt i, na kraju, njegovo velikodušno sportsko držanje... bez sumnje su nešto što delegati neće zaboraviti. Kao ni oni koji su sve gledali i slušali preko televizije i radija.“
Odmah posle velikog poraza, Kenedi i neki njemu najbliži ljudi, otišli su u restoran iza Amfiteatra. Dok su jeli, Džeki je, u crnoj haljini i s biserima, otvoreno plakala. Plakala je i Junis, za koju su govorili da izgleda kao „Džek s perikom“, ali ni blizu tako kao njena snaha. Svi su smatrali da je mudro zaštititi Džeki od političkog meteža tako što će boraviti kod Junis, koja je imala kuću u Čikagu, dok je Džek bio u hotelu sa Torbijem Makdonaldom, sada kongresmenom Sjedinjenih Država. Ali na kraju nisu uspeli da je zaštite. Jednog trenutka se popela u svoju ložu, spremna da aplaudira Džekovom govoru posle nominacije, a već sledećeg je morala da beži od reportera stepenicama u utrobi Amfiteatra, pa da podigne haljinu i žuri podzemnom garažom. A prethodnog četvrtka je ostala budna cele noći, sa ostalim članovima štaba Kenedijeve (sad više ne „potajne“) kampanje. Do kraja nedelje je pak bila svedok onoga što bi se moglo opisati gotovo kao apoteoza njenoga muža. Videla je kako se gomila delegata sa svih strana tiska oko njega kuda god da pođe, čula je klicanje i izdašne pohvale „njenog“ Džeka. Gledala je kako mu se šolja primakla usnama, ali bila je prisutna i kad mu je, odmah zatim, oteta i data drugom čoveku. Jasno je da je želela pobedu isto koliko i Džek, i njeno vladanje u restoranu bez sumnje pokazuje da je, po rečima jednog posmatrača, bila „veoma razočarana“. Toliko razočarana da je Džek za ono što joj se potom dogodilo krivio frustrirajući ishod glasanja za potpredsedničkog kandidata. „Džeki se previše uzbudila na konvenciji“, rekao je senator svome lekaru u septembru. „Za sve sam ja kriv jer sam izgubio.“
Posle glasanja, Džeki je bila besna na Stivensona, smatrala je da se bedno poneo prema njenom mužu na konvenciji. Za razliku od nje, kad je stigao u restoran, Džek je već razmišljao o tome šta bi mogla značiti za budućnost njegova zamalo pa pobeda toga dana. „Uz malo više planiranja, stvarno bih mogao biti predsednik.“ Džekovu odluku da se bori za potpredsedničku nominaciju 1956. neki su u to vreme videli kao prvi važan prekid sa ocem. Pošto je imala prilike da upije atmosferu Džekove dečje sobe u Kejpu, Džeki je pak, bolje od većine, shvatala da njegove samostalnost i ambicija imaju korene još u dečaštvu. Džeki je primetila kako je, iako samo u mašti, i kao dečak uvek bio u pokretu, stalno stremeći napred, često uprkos očevim planovima za njega. Ovo u Čikagu se razlikovalo samo po tome što je taj njegov neumoran zalet postao opipljiv i svima ostalima. Sad je nameravao da krene na jug Francuske i u tome ga, kao što je njegova supruga već bila otkrila, ništa nije moglo sprečiti. U svakom slučaju to nije moglo promeniti ništa što bi rekla Smetersu toga dana u restoranu. Zvuči kao da su joj reći bile začinjene ironijom kad mu je kazala: „Zašto vi i Džek ne biste otputovali malo na Mediteran? On želi da ide.“ Sjajni Džordž joj je, oduševljeno i s lažnom učtivoću, odmah odgovorio: „Pristajem“, kao da taj odmor na jahti nije već odavno ugovoren. Džek ju je otpratio u Masačusets, gde je odbio da razgovara s novinarima, uz objašnjenje kako nije spavao tri dana. Nije prošlo ni dva sata, a već je otišao.
Dvadeset i trećeg avgusta, na Farmi Hamersmit, u Njuportu, Džeki je prokrvarila. Izvršen je hitan carski rez u njuportskoj bolnici, ali ćerka, koju su hteli da nazovu Arabela, bila je mrtvorođenče. Džek se nalazio na iznajmljenoj jahti, s raznim mladim ženama koje se nisu previše trudile da budu obučene, i bio je nedostupan kako telefonom, tako i drugim sredstvima. Kad se, oko dva ujutru, Džeki probudila iz anestezije, prvo što je ugledala bilo je lice Bobija Kenedija. Posle konvencije, na kojoj je sve nadgledao, Džekov tridesetogodišnji brat je otišao iz Čikaga pušeći se od besa (Bobi je uvek izgledao kao da se puši od besa) i misleći kako su izgubili od Kifovera samo zato što je neko na onoj strani „iskopao nešto smrdljivo“. Otišao je pravo u Kejp, da se odmori pre početka Stivensonove kampanje u kojoj će učestvovati, ne zato što gaji naročitu naklonost prema kandidatu, već više zbog toga da stekne iskustvo koje će mu biti od pomoći kad se Džek bude kandidovao za predsednika. Ta će Bobijeva uloga, sviđalo se to njemu ili ne, biti Džeku od velike koristi.

Do ovog trenutka, u Džekinoj priči je Bobi zauzimao marginalno mesto. Te noći je dojurio iz Hajanis porta, i pojavio se u glavnoj ulozi na pozornici pored Džekine bolničke postelje, s jarošću i žestinom koja je oduvek karakterisala nesrećnog trećeg od prvobitno četvorice braće Kenedi. Njegova „žestoka narav“, kako ju je nazvao Čak Spolding, postala je takva rano u životu, kao posledica Bobijeve želje da „izbori sebi put do vrha“ kroz kolebljivi poredak starije braće, koji su, i fizički i kao ličnosti, bili upadljiviji od njega. Međutim, ako sastružemo taj površinski sloj Bobijeve žestine, videćemo nežnost i saosećanje koji su se, iznenada, nesputano ispoljili u bolničkoj sobi njegove snahe. „Čovek od akcije“, kako ga je neko nazvao godinama kasnije, odmah je preuzeo sve u svoje ruke. Rekao je Džeki da je izgubila bebu. Organizovao je sahranu male Arabele. Rekao je Rouz Kenedi da još neće obavestiti Džeka jer je, s obzirom na Džekinu duboku depresiju, bolje za oboje da se još ne vide. Iako je to bilo zapetljano rezonovanje, s obzirom na stid zbog Džekovog ponašanja, Rouz je progutala argument. U odsustvu starijeg brata, iako prethodno nije bio naročito blizak sa Džeki, Bobi se starao o njoj isto onako kao što se ona starala o Džeku kad je bio u bolnici.
Konačno, 26. avgusta, dan posle bebine sahrane, Džeki je preko telefona čula muževljev glas iz Đenove. Na podsticajDžordža Smetersa – koji ga je savetovao da bi se svako drugo vladanje katastrofalno odrazilo na predsedničke ambicije i nade – Džek se odmah vratio u Sjedinjene Države. Kad je, dvadeset osmog, sleteo u Njuport, tamo ga je s kolima čekao jedan član porodice Okinklos. Čak i kad su mu rekli šta se desilo s njegovom ćerkom, Džek nije imao želje da se vraća mnogo pre no što je trebalo da učestvuje u nacionalnoj Stivensonovoj kampanji u septembru, s rasporedom koji je nagoveštavao da će biti zauzet sve do dana izbora. Sad se najednom činilo da ne može da dočeka da stigne u bolnicu. „Ja ću platiti kaznu“, rekao je podstičući vozača da se ne zaustavlja pred znakom „stop“ i da prolazi kroz žuto svetio na semaforu. Kad je konačno ugledao Džeki u bolnici, prošlo je nedelju dana od konvencije, na kojoj je postalo bolno očigledno da im je Bela kuća na dohvatu ruke. Ali mnogo toga se promenilo za tih nekoliko dana. Nije bilo nikakve sumnje u to da se, vrativši se kući, vratio ženi koja je gnevna, ožalošćena i zbunjena onim što sledi. Nakon dve neuspele trudnoće, Džeki je brinula da možda nikad više neće moći da ima dece, i posle onoliko truda koji je s ljubavlju uložila u opremanje dečje sobe, pitala se može li podneti čak i da ponovo vidi Hikori hil, a kamoli da tamo živi ubuduće. Svakako, ni sad nije imala nikakve moći da utiče na muževljevo vladanje, kao ni onda kad je razgovarala s Džordžom Smetersom o predstojećem krstarenju kao da se ne protivi tome svim česticama svoga bića. I pored toga kako je Čikago uticao na Džeka, trebalo je samo da odluči da izađe iz ruševina braka koje su se još pušile, i politički bi ga upropastila.

Pet

Budimo iskreni. Vašingtonom kolaju glasine o tome kako se senator i njegova žena ne slažu baš najbolje i da su rastavljeni. Šta se to dešava?“
To pitanje je postavila Lora Berkvist, novinarka časopisa Luk. Pišući članak o Kenedijevima, bila je u poseti Univerzitetu Južne Karoline, gde je senator trebalo da održi govor na početku ceremonije dodele diploma. Bilo je to 31. maja 1957; Dvajt Ajzenhauer je počeo svoj drugi predsednički mandat, a Džek Kenedi je, posle poraza Stivensona i Kifovera, odlučio da se kandiduje za predsednika stranke na izborima 1960. Posle blistavog nastupa u Čikagu, a pre onog nesrećnog krstarenja, aktentašnu Teda Sorensena neprekidno su punili pozivi da se senator pojavi i održi govor. Narednih meseci, čak i kad je završio s dužnostima u kampanji, neprekidno je bio na putu, retko je dolazio kući, a i to uglavnom samo da prespava. Za sve to vreme, na svečanim večerama u određenim vašingtonskim krugovima govorkalo se o senatoru i njegovoj supruzi. Novinska izveštavanja o tome kako porodica nije mogla da stupi u vezu s Džekom na Mediteranu dok je Džeki ležala u njuportskoj bolnici; iznenadna prodaja Hikori hila Bobiju Kenediju; činjenica da je Džeki gotovo ceo novembar 1956. provela sa sestrom u inostranstvu; vašingtonske priče o tome kako je poznato da su ona i njen muž satir prečesto razdvojeni; čak i objavljeni članak o tome da je, posle mrtvorođenčeta, Džo Kenedi platio Džeki milion dolara da ostane u braku – sve je to izazvalo glasine o kojima je Berkvistova rešila da postavi pitanje u Kenedijevom štabu.
Iako Sorensen, čestit i društveno besprekoran dvadesetdevetogodišnji senatorov sekretar, kome je Berkvistova postavila to pitanje, ni po čemu očigledno nije ličio na Kenedija, ipak je bio čudno, čak uznemiravajuće, sličan svom poslodavcu. Čak Spolding je procenio da je Sorensen – tokom njihove profesionalne saradnje – bilo svesno ili nesvesno, postepeno „modelovao sebe, svoje gestove, izražavanje, misli“ po uzoru na Kenedija. Lora Berkvist je primetila kako je Sorensen, kog je dobro poznavala i pre nego što je počeo da radi za Kenedija, „usput pokupio mnogo od Kenedijevih stavova i ponašanja“. S obzirom na to da je Sorensen obožavao Kenedija, opisala je taj proces kao čin „strasnog samoponištavanja“. Slično tome, i Džo Olsop je pomenuo sekretarovo „samoporicanje“. Sorensen, naravno, nije morao da zvuči kao senator kad je pisao za njega. Međutim, ubrzo je sve otišlo mnogo dalje od toga. Došlo je dotle da je, u slučaju potrebe, Sorensen bez teškoća mogao da odgovara na telefonske pozive umesto Kenedija. Gotovo kao da je neka vanzemaljska spora preuzela Sorensenovo telo. Isto tako, to je ujedno značilo i da je Sorensen nekako uspeo da uđe u Kenedijevu glavu. Pomoćnik se ponosio sposobnošću da, u razgovoru s Kenedijem, završava šefove rečenice i predviđa njegova pitanja.
Džeki je nalazila da je to preplitanje sablasno. Ne bez nelagodnosti, kasnije je uporno tvrdila da se seća kad je tačno Sorensen počeo da oponaša njenog muža. Bila je sigurna da je mladić tad crveneo. Primetila je da se „zaljubio“ u Džeka i da je to opasno ulagivanje poticalo iz njegovih osećanja „inferiornosti“ i „ozlojeđenosti“. „Mislim da je želeo da bude opušten onako kako je Džek to bio.“ Međutim, njen suprug bi mnogo dao da je posedovao Sorensenovu lakoću pera. Makdžordž Bandi, kasnije savetnik za nacionalnu bezbednost u Kenedijevoj administraciji, takođe je uočio opasnost u tome što je okarakterisao kao „odnos koji je bio tako blizak i tako složen i tako zabrinjavajući za obojicu“. I zaista, maja 1957, taj odnos je bio na ivici implozije. Kenedi je upravo bio dobio Pulicerovu nagradu za Hrabre ličnosti, a Sorensen je pričao po gradu da je veliki deo te knjige zapravo on napisao za senatora. Glasine o znatnom učešću drugog čoveka u pisanju tog dela, za koje je Kenedi sam dobio Pulicera, procurile su u javnost u formi optužbi književnog kritičara Gilberta Seldsa, koji je 15. maja napisao u Vilidž vojsu da je senator imao saradnika; a kasnije, i mnogo ubojitije, i politički kolumnista Dru Pirson izjavio je za nacionalnu televiziju da je Kenedi koristio usluge „pisca duha“. Lako je shvatiti zašto je, nakon dodele nagrade, Sorensen bio nezadovoljan svojim položajem u odnosu na Kenedija. Takođe, bila je razumljiva i Kenedijeva – primetio je Bandi – uznemiravajuća potreba da unajmi pisca. Konačno, tog meseca, Sorensen je primio nadoknadu, koju je u to vreme smatrao „više nego poštenom“, u zamenu za pisani sporazum da neće tražiti javno priznanje za svoju ulogu u Kenedijevom pisanju.
I tako na kraju, suprotno glasinama, nije Džeki bila plaćena da ne nanosi štetu političkom ugledu svoga muža. Isplatu za ćutanje primio je Sorensen, kog je dugo i uporno nazivala „podmuklim“. U času kad se naširoko verovalo da je Džeki u zavadi s mužem, ona se postavila – ni prvi ni poslednji put – kao Džekova pretorijanska garda u liku jedne žene. Radije nego da se uzalud jedi zbog Džekovih uzastopnih prevara, bilo joj je mnogo draže da se usredsredi na ono što drugi njemu rade. „Džek je mnogo brzo opraštao“, prisećala se kasnije, „ali nikad nije oprostio Tedu Sorensenu. Godinu dana ga je motrio okom sokolovim.“ Neobično, ali i brbljivi „pisac duh“, kog je njen muž u međuvremenu uspeo da zauzda železnim okovima, takođe je bio Kenedijev strastveni branitelj. Berkvistova se kasnije sećala da je „prilično gorljivo“ odgovarao na glasine o senatorovom braku. „E to nije istina“, rekao je Sorensen, koji je, govoreći o svome šefu, zvučao pomalo samozadovoljno, ili se bar Berkvistovoj tako činilo. „Štaviše, mogu da vam kažem i nešto u poverenju. Džeki je trudna i zbog toga ne putuje sa njim.“ U vreme kad je Sorensen to izjavio, Džeki je bila tri meseca trudna i nije nameravala da rastrubi vesti da očekuje bebu. Užasavala ju je i sama pomisao na izloženost u štampi, ako nešto pođe naopako kao poslednji put. Osim toga, želela je da umanji sve brige i pritisak tokom trudnoće. Zato joj nikako nisu prijali tračevi o njenom braku, olujni oblaci što su se nadvili nad autorstvo Hrabrih ličnosti, i konačno niz novinskih članaka o trudnoći, naročito jedan koji je napisala brodvejska kolumnistkinja Doroti Kilgalen.
Trećeg avgusta 1957. Džeki je, zajedno s mužem, dojurila u bolnicu Lenoks hil na Menhetnu ali, nažalost, stigli su prekasno. Nekoliko minuta pre nego što su ušli u bolnicu, Blek Džek Buvije je umro od raka jetre, u šezdeset šestoj godini života. Dok su Kenfildovi, koji su u to vreme bili u Italiji, putovali u Sjedinjene Države, Džeki je nadzirala pripreme za posmrtnu službu u Katedrali Svetog Patrika na Petoj aveniji, i za sahranu u Ist Hemptonu, na Long Ajlendu. Suočen s preplanulošću od kvarcovanja, karakterističnom za njega, od čega je i poticao nadimak „Blek“ Džek, pogrebnik je, pod pretpostavkom da je to i želja porodice, premazao celo telo bojom kože. Videvši šta je profesionalac uradio, jedan zbunjeni rođak Buvije – koji je, igrom slučaja, bio vičan mrtvozorničkom zanatu – latio se posla da vrati Blek Džeku uobičajenu preplanulost. Pogrebna misa je bila skromno posećena, a u celom poslednjem redu klupa sedele su žene s velovima crnim kao mastilo, za koje se pričalo da su, budući nepoznate porodici, zapravo neke od Blek Džekovih ljubavnica. Pre zatvaranja kovčega, „najlepša ćerka na svetu“ je otkopčala narukvicu, skinula je s ruke i nežno mu stavila u šaku tu đinđuvu, koju joj je poklonio za maturu.
Tri meseca kasnije, 27. novembra 1957, Džeki se porodila u Njujorku. Ovoga puta, muž nije mogao biti pažljiviji prema njoj. Kad je prvi put videla svoju kćer, Džek joj je dogurao bebu u sobu. „Mislim da nije stvarno znao šta znači voleti nekog sve dok nije dobio Kerolajn“, sećala se kasnije Beti Koks Spolding. „Od početka je bio divan prema njoj.“ Džek je otvoreno pokazivao ljubav prema detetu, nastojeći – kao što je rekao svom prijatelju Dibou Devonširu – da to ispolji fizički, pošto Rouz Kenedi to nikad nije činila dok je on bio dečak. Kao roditeljka, Džeki je bila telesno uzdržanija od njega. Ali bez obzira na to, zajednička ljubav prema kćeri, a kasnije i prema Džonu Mlađem, doprineće održanju tog braka u nekim izuzetno teškim trenucima. Rođenje Kerolajn bilo je i politički korisno. Senator i gospođa Kenedi pozirali su za naslovnu stranu časopisa Lajf od 21. aprila 1958: Džek je držao bebu na krilu. Iako malo zakasnelo, slika je uverljivo upotpunila onu putanju koja je započela veridbenim fotografijama u Lajfu, a nastavila se slikama srećnog mladog bračnog para u iznajmljenoj kući u Džordžtaunu. Kad se nova naslovnica pojavila na trafikama, Kenedijevi su, ako ništa drugo, imali svoj dom, trospratnu kuću od crvene cigle u Ulici N, u Džordžtaunu, u kojoj je najčešće Džeki boravila sama sa kćerkom, dok je senator putovao u iščekivanju 1960.
Upravo u ovom značajnom razdoblju, od 1958. do 1960, Džeki je ušla u sledeću bitnu etapu svog vašingtonskog obrazovanja. Prva se odvijala u Aveniji Dambarton, pod malo neredovnim ali svejedno delotvornim pokroviteljstvom Džona Vajta. Ovoga puta joj je učionica bila u istoj ulici, ali preko puta, gde ju je rado prihvatio Džo Olsop, koji se nedavno bio vratio iz Pariza, gde je proveo godinu dana. U nadi da će bolje služiti Džekovim interesima tako što će postati supruga kakva mu je, verovala je, potrebna i kakvu je želeo, Džeki se zauzvrat pokazala kao prilježna učenica. Kasnije se Olsopovih poduka sećala s naklonošću i poštovanjem. Na prvi pogled, taj mrzovoljni glumac i cvrkutava mlada vašingtonska supruga izgledali su kao čudan par. Oboje su teatralno pušili cigarete, on je svoje kidao na pola i gurao, pokatkad izbezumljeno, u požutelu muštiklu. Oboje su govorili dozlaboga afektirajući, Džo onim grlenim izgovorom i intonacijom zbog kojih je podsećao, kao što je neko jednom rekao, na Čarlsa Lotona u ulozi Oskara Vajlda, a Džeki se prenemagala šaputavim glasom prigušene verzije Merilin Monro. I na kraju, ali ne i manje važno, i Džo i Džeki su bili javne ličnosti opasno tanke kože, pa ih je dar za ismevanje i bockanje istovremeno štitio i podrivao.
Dok je posmatrao gosta kroz Armirane naočari s teškim okruglim okvirom od roga, Olsop je rado podupirao otromboljeno lice obema šakama, kao da ga bole zubi sa obe strane vilice. U početku je gledao na Džeki kao na „startera“,5 jer se, uprkos svemu što je do tada uradila ili pretrpela, iznenada našla na samom početku životne trke koja joj je suđena. Procenio je da, od svih početnika koje je video i s kojima je radio u karijeri, niko nije bio „više hendikepiran“, kako se izrazio. Zapazio je da, uprkos ogromnom potencijalu, Džeki ne poseduje ni blizu dovoljno samopouzdanja. I tu je nastupio on, Džo. Džo, rođak Teodora i Frenklina Ruzvelta. Džo, politički i društveni arbitar. Džo esteta i intelektualni snob. Džo koji se nakratko sklonio u Pariz jer se pribojavao da su mu najbolje godine u profesionalnom životu možda već prošle. Džo, koji je Kenedijevu kandidaturu za predsednika video kao šansu oporavka ne samo zemlje već isto tako važno, ako ne i više, i sopstvenog oporavka. On je bio taj što je tražio činjenice i statističke podatke Ajzenhauerovih stavova u pogledu oružanih snaga, ali on je istovremeno bio i čovek koji će ti, sa istim žarom, objasniti i koji restoran treba izbegavati zato što njegovi vlasnici ne okreću sistematski i redovno boce s vinom na policama. Za vreme Čerčilove posleratne vlade, Olsop je bio prvi novinar u Vašingtonu koji je saznao da je premijer pretrpeo moždani udar ali se to drži u tajnosti, ali isto tako, na njega se čovek mogao osloniti da zna sve škakljive detalje o izvesnoj evropskoj dami čiju su kitnjastu haljinu zadržali na carini zbog opasnosti od štetočina u fazanovim perima. Takav je bio mentor koji se prihvatio posla da pripremi Džeki Kenedi za ono što je nazivao njenom „istorijskom ulogom“. Čas je razgovarao s njom o moći i politici, čas o hrani i nameštaju. Davao joj je da čita pažljivo odabrane knjige, i razveseljavao ju je tračevima o prethodnim vašingtonskim suprugama koje su iskusile slične izazove. U želji da osnaži Džeki protiv bezbroj sitnih neprijatnosti političkog života, kad je bila potištena, ukazivao joj je na to da sve gleda iz drugog ugla; on, koji je bio poznat po tome što gricka zglobove na prstima dok ne prokrvare, podsticao ju je da na izazove gleda nepristrasno i hladno. Sedeo je s njom u društvu, razgovarao s njom telefonom, pisao joj, šetao i jedrio s njom.
Džeki je imala i druge savetnike. Džejn Rajtsman, bivša prodavačica iz Los Anđelesa, bila je druga žena naftnog tajkuna Čarlsa Rajtsmana, i društvene ambicije su joj bile „zamašne kao i njegovo bogatstvo“. Pošto ju je četrdesetih godina odbacila stara garda iz Palm Biča, bračni par Rajtsman je rešio da osvoji društveno prihvatanje izdajući se za kolekcionare i poznavaoce umetnosti i antikviteta, posebno francuskog osamnaestog veka. Naročito je gospođa Rajtsman okapavala nad istorijskim knjigama; raspredala je s kustosima, trgovcima i drugim ekspertima; naučila je da pravi razliku između, po Olsopovim rečima, „predmeta koji su samo dobri u svojoj klasi, i predmeta koji su zaista jedinstvenog kvaliteta“; zastupala je načelo da se dobar kolekcionar ne poznaje samo po tome što mu zbirke sadrže najbolje stvari, već i po tome da li je vlasnik sastavio kolekciju „kao pravo umetničko delo samo po sebi“. A to je, po Olsopovoj tvrdnji, zaista i postigla svojim stanom na Petoj aveniji, u kom je dekor prosto vrištao veličanstvenom muzejskom atmosferom.

Olsop nije gajio ništa manje strahopoštovanje prema Rejčel „Bani“ Melon, Džekinoj drugoj, još značajnijoj savetnici u pitanjima stila i mode. Naslednica carstva vodice za ispiranje usta listerin i njen drugi muž, Pol Melon, naslednik velikog bankarskog bogatstva, takođe su važili za estete, ali ne u obliku snobizma, što je bilo potpuno različito od pristupa Rajtsmanovih. Lična priča Džejn Rajtsman isticala je beskonačni trud da usavrši ukus i obogati svoje zbirke. BaniMelon pak, jednako marljivo posvećena detaljima (na primer, da korov između nepravilnih kamenih ploča u vrtu raste do tačno određene visine), više je volela da joj se dive zbog neusiljenosti i jednostavnosti. Ona je bila otelotvorenje ideje da je prirodnost možda najveća afektacija. Sve kuće Džejn Rajtsman bile su predstava sjaja. Bani Melon je živela po diktatu „ništa ne treba da upada u oči“. Za nju je razmetljivost bila anatema. Kišni mantil joj je bio postavljen samurovinom, ali samo zbog njene udobnosti, a ne za pokazivanje. Vrhunska baštovanka, sakupljačica umetnina i retkih knjiga, kreatorka prekrasnih, nepokolebljivo udobnih i vedrih kuća u Apervilu u Virdžiniji i drugim mestima; obožavateljka modnih kreatora Kristobala Balensijage i Ibera Živanšija – Bani Melon je bez oklevanja trošila ogromne sume novca na svoje projekte – jednostavno je mislila da je vulgarno ako su nastojanja i troškovi očigledni. Sem toga, fanatično se klonila publiciteta, smatrajući da degradira lično dostojanstvo, a to gledište je – ma koliko privlačilo Džeki – bilo suštinski suprotno od čitavog etosa Kenedijevih, zajedno s nekim Olsopovim praktičnim savetima, koje joj je davao u to vreme.
Dok su sa Džeki nestajali i poslednji tragovi „nemarne klinke“, kako ju je s naklonošću upamtio Bil Volton iz faze druženja s Džonom Vajtom, postavilo se sledeće pitanje: hoće li joj njen prefinjeni ukus i stavovi, kakve je negovala, pomoći ili odmoći politički? Jasno je stavila do znanja Olsopu da sve to nema smisla ako bude shvaćeno „kontra Džekovim interesima“. Kako god da se ponekad činilo, ona je zaista želela da bude politički korisna. Po tvrdnjama Voltona, koji je, kao umetnik, bio poznat i po tome što je savetovao Džeki u pitanjima vizuelnog, ona je želela da ugodi Džeku: „da bude elegantna zbog njega“. Ali kako će tu sve više „šik“ mladu ženu primiti američki narod? Šta će glasači misliti o njenoj frizuri, o kreatorskim kostimima i sklonosti prema svemu francuskom? Kako će zemlja reagovati na razdragane primedbe koje su tako dobro zvučale u Olsopovoj trpezariji s tamnocrvenim lakiranim nameštajem? Džekine primedbe na tom mestu često su imale skrivenu žaoku. Šta ako neko poželi da zna šta znači francusko geslo: Honi soit qui mal y pense (Zlo onome ko zlo misli) ugravirano zlatnim slovima na njenom kaišu? „Ako voliš mene, volećeš i mog psa“, predusretljivo je objasnila. Kad su joj pomenuli verske predrasude koje prete da razore predsedničke ambicije njenog muža, odvratila je: „Mislim da stvarno nije pošteno biti protiv Džeka zato što je katolik. On je tako slab katolik. E sad, da je u pitanju Bobi, shvatila bih.“ Kad su je pitali šta misli o predstojećoj konvenciji Demokratske partije, rekla je, mrtva hladna: „Akapulko.“ O Džekinoj političkoj sposobnosti mnogo se raspravljalo u taboru Kenedijevih, i uprkos neuhvatljivosti i prefinjenosti, takvi razgovori su joj se mogli obiti o glavu. Kad se, na sastanku s političkim timom, Dejvom Pauersom i Kenijem O’Donelom, senator glasno zapitao da li je Amerika „spremna“ za Džeki, ili je možda bolje samo površno je prikazati na televiziji, kako je niko ne bi primetio, istrčala je iz sobe plačući.
Pitanje da li je njegova žena, po frazi koju je često ponavljao, „previše status, a nedovoljno quo“, bilo bi, međutim, samo akademsko, da nije neodoljivo argumentovano razradio razloge zbog kojih Amerikanci treba da glasaju za njega. Počeo je da pronalazi svoj glas kao predsednički kandidat u leto 1958, kad je, malo pre nego što će početi drugi mandat u Senatu, napao Ajzenhauera zbog toga što je dopustio da Sjedinjene Države opasno oslabe pred sve većom sovjetskom vojnom moći. U obraćanju Senatu 14. avgusta 1958, govoru koji se smatra prekretnicom, Kenedi je predviđao (ispostaviće se netačno) neminovan „jaz projektila“, u kom će Vašington ustupiti nadmoć Moskvi. Aludirajući na Čerčilov govor iz 1936, pod naslovom „Godine skakavaca“, jedan od govora iz zbirke Oružje i sporazum, koja je toliko fascinirala Kenedija kad je, kao mladić, boravio u Londonu, argumentovano je izložio da su Ajzenhauerove godine bile „godine koje su pojeli skakavci“. Kenedi je tvrdio da je trenutna republikanska administracija stavila finansijsku sigurnost ispred nacionalne sigurnosti, i da će ta politika uskoro dovesti Sjedinjene Države u još veću opasnost. Pa ipak, nastavio je, još je moguće sve nadoknaditi. „Po rečima ser Vinstona Čerčila, u mračno doba engleske istorije: ’Hajdemo onda – prionimo na zadatak, na borbu i težak rad – svako sa svoje strane, svako na svom mestu... Ne smemo gubiti nijednu nedelju, nijedan dan, nijedan sat.’“ S tim govorom o jazu u naoružanju, Kenedi je započeo trku za predsednika, po rečima Harolda Makmilana: „...na Čerčilovoj izbornoj listi.“ U tom i u narednim govorima, kandidat je tražio od glasača da razmotre tekuće probleme međunarodne politike kroz prizmu međuratne Britanije, kad je nacistička pretnja glupo ignorisana. Kenedi je sebe predstavio kao državnika u čerčilovskoj tradiciji, spremnog da saopšti neprijatnu istinu i da zahteva neophodne žrtve radi očuvanja američke nadmoći u odnosu na Sovjete, koji se, istakao je, nadaju da će pokopati Ameriku ne samo vojno već i ekonomski, politički, kulturno, i u svim ostalim sferama interesa. Tvrdio je da su Sjedinjene Države izgubile prednost u svim tim oblastima.
Džej-Ef-Kej je konačno dobio priliku da se upozna s Čerčilom kad su on i Džeki letovali u južnoj Francuskoj posle raspuštanja Senata. Tad se u Džekinoj priči prvi put pojavila ona slavna, ili pak (zavisi kako se uzme) ozloglašena lađa, delom bezbedna rezidencija, a delom ploveća palata uživanja. Senatorov nesrećni susret s junakom njegovog života odigrao se na jahti Kristina, prethodno ratnoj fregati u pratnji razarača, u posedu grčkog brodovlasnika Aristotela Onazisa. Čerčil je upoznao Onazisa 1956. u Rokbrinu, nedaleko od Monte Karla, kad ih je, na jednoj večeri, upoznao Čerčilov sin Randolf. Dve godine kasnije, Čerčil je boravio u Kap d’Aju od kraja jula 1958, i spremao se da pođe na svoje prvo krstarenje jahtom Kristina, zakazano za početak septembra. Onazisa je opravdano bio glas da juri za poznatim ličnostima i da voli da izigrava domaćina raznim Gretama Garbo ovoga sveta. Bilo kako bilo, tada je Čerčila smatrao najvećim gostom-trofejom od svih. Čerčilov lekar lord Moran pita se u svom dnevniku šta je privuklo Čerčila, „čovek ili jahta“. „On je omalen tip“, suvo je okarakterisao lekar Onazisa, „nije visok kao Vinston kad stoje jedan pored drugog.“ Klementina Čerčil je brinula, bez sumnje prvi put u tom teškom ali divnom braku dugom pola veka, da je njen muž potpao pod loš uticaj. Nije reč o tome da je s neodobravanjem gledala na Vinstonovu ljubav prema luksuzu, koliko o tome da nije odobravala što je voljan da toleriše lične i moralne nedostatke onih što su u poziciji da mu pruže stvari i okruženje za kojima žudi. Smešno je što je i lord Biverbruk, domaćin Čerčilovih u Kap d’Aju, za kog se znalo da ga Klementina prezire iz istih razloga, bio ozlojeđen koliko i ona, ako ne i više, zbog te neprilične atmosfere oko Onazisa. Da ne pominjemo, naravno, kako je vrlo slična atmosfera vladala i oko Čerčila, koji je, kao i njegov otac pre njega, važio za oportunistu i avanturistu.
Tokom kontroverzne i ludo brze karijere u biznisu, Onazis je iz siromaštva katapultiran, posle grčko-turskog rata 1922, u bogatstvo koje je procenjeno na petsto miliona dolara. Rešen da nikada ne polaže račun akcionarima ili direktorima upravnih odbora, on je sam vodio oko stotinu međusobno povezanih kompanija sa sedištima u dvanaestak različitih zemalja. S Čerčilom je, međutim, Onazis uvek bio spreman, čak i revnostan u tome, da bude simbolično ponizan. Preobrazio bi se u odanog i brižnog prijatelja, nežno bi skidao rukom dlake sa okovratnika Čerčilovog kaputa, i čak ga je hranio iz kašičice kavijarom kao što se hrani dete. U to vreme je već bilo trenutaka kad su starčeve oči, izbuljene i prošarane crvenim žilicama, gledale praznim i bezizražajnim pogledom, mada je bilo i momenata kad bi ponovo blistale zanimanjem i humorom. Izgleda da je, uživajući u sjaju Čerčilove slave koji pada i na njega, Onazis bio zadovoljan time da ugađa bivšem britanskom premijeru bilo da je ovaj izoštrene svesti i govorljiv, ili pak, kao što je tad često bio slučaj, samo puka ljuštura nekadašnjeg sebe.
Čerčil je, nažalost, bio u ovom poslednjem stanju kad je na Onazisovu jahtu, u društvu Đanija Anjelija, Vilijama Daglas-Houmsa i još nekih prijatelja, došao da ga vidi Džek Kenedi, u belom večernjem sakou, s Džeki u beloj Sen Loranovoj trapez haljini. Nekoliko nedelja posle osamdeset četvrtog rođendana, titan je bio, bar konkretno u toj prilici, sasvim beskoristan za razgovor. Džeki se kasnije sećala kako je Džej-Ef-Kej bio „tako gladan da konačno razgovara s Čerčilom“, ali ubrzo je postalo očigledno da je predugo čekao da mu se približi. Obično proračunato nonšalantan, Džek je jedva bio u stanju da posle sakrije koliko ga je to uznemirilo. Džeki je videla i shvatila njegovo ogromno razočaranje, pa ipak je, spolja gledano, delovala kao da je u sasvim drugom emocionalnom univerzumu, kad se narugala: „Rekla bih da je mislio da si konobar, Džek.“
Kad se Kenedi vratio u Sjedinjene Države, dočekale su ih uznemiravajuće novosti. Po svoj prilici zbog njegovog stava o mreži kanala Sent Lorens sivej, zbog borbe s „lukom“ Berkom, kao i zbog još nekih kontroverzi za vreme prvog mandata, u biračkom telu Bostona nije se kotirao onoliko koliko bi trebalo da se kotira kandidat koji pretenduje na predsedničko mesto. Ubrzo ga je Džeki pratila u kampanji po celoj državi, koje će se kasnije sećati kao bezbrojnih kola i hotela u magli. „Samo jurnjava, jurnjava.“ Najzad, senator je vesto potvrdio svoje mesto s više od sedamdeset tri procenta glasova, što je bio najbolji rezultat koji je u toj državi ikada postigao neki kandidat. A onda ga, bar po iskustvu njegove supruge, ponovo nije bilo, bio je odsutan gotovo svakog vikenda, jureći iz države u državu, u očekivanju 1960.
Za to vreme, Džeki je nastojala da mu podari, po rečima Bila Voltona, „njegovu prvu zaista velelepnu kuću“. Volton, koji je, kao i Olsop, gradio zasebne i različite odnose sa Džeki i s Džekom, imao je jedinstven uvid u senatorove vizuelne sklonosti. Mnogi ljudi su tada, a i kasnije, pretpostavljali da Kenedija takve stvari malo zanimaju. Volton je pak tvrdio da nije tako: „Sa zavišću bi pogledao neku veliku, bogatu, dobro održavanu kuću. Komentarisao bi je. Uvek je bio krajnje svestan... odeće na ženama, servisa na stolu, kako neko mesto izgleda... potpuno svestan. To bi me uvek zapanjilo, kako se seća detalja.“ Kuća njegovih roditelja nikad nije bila od one vrste kakvima se kasnije divio, a stanovi u kojima je potom živeo u Vašingtonu, kao neženja, mogli bi se opisati kao neuredni, na granici prljavštine. Mnogo godina kasnije, istančani Džo Olsop voleo je da priča priču o svom prvom uznemiravajućem susretu s Džekom u kući njegovih sestara u Džordžtaunu, koja je izgledala kao da je pretrpela „razorni udar malog, posebno nepokornog tornada“. Džeki je nameravala da pruži mužu nešto drugo, nešto što je osećala da on veoma želi. Ali na njena nastojanja ne treba gledati samo u svetlu njegovih potreba, niti u svetlu života kakav su vodili on i njegova porodica. Tu je takođe bila važna i Džekina porodica. Po Voltonovom mišljenju, Džeki je u Ulici N nameravala da dostigne nivo prefinjenosti koji prevazilazi sve što je gospodarica Farme Hamersmit i Merivuda ikada postigla. Nikad nije želela da bude ono što je podrazumevala pod „njuportskom suprugom“, pa nije to htela ni sad. „Okinklosovi su živeli užasno dobro“, sećao se Volton, „ali ne onako otmeno kao što je to na kraju Džeki [postigla].“
I ta njena težnja je zapravo bila srce problema koji je Džek uočio. Uprkos svem bogatstvu svoje porodice, bio je škrt. I neprekidna pometnja i pomeranje stvari u kući, dok je Džeki jurila za neuhvatljivim idealom ukusa i šarma, za njega su zaista bili izvor velike razdraženosti. Ipak, kad se bunio zbog troškova; kad je insistirao da Džeki vrati predmete koje su joj slali na odobrenje; i kad je nepokolebljivo odlučio da snobovska vospovska dekoraterka Sestra Periš, prijateljica gospođe Melon, bude otpuštena usred novog kompletnog renoviranja kuće u Ulici N, jasno je da je u pozadini svega toga bilo nešto što prevazilazi pitanja novca i udobnosti. Iza svega je bio problem političke prihvatljivosti, odnosno pitanje ne postaje li Džeki suviše retka ptica da bi privukla glasače.
Gotovo pola veka kasnije, Bani Melon je za nju rekla sledeće: „Znala je, naravno, za druge žene, ali ostala je i odlučila je da dobro obavi posao.“ Tim je, bez sumnje, bilo gore kad ju je suprug sprečavao u takvim nastojanjima. U tom periodu Džeki ga je viđala mnogo manje nego što bi volela, a kad su i bili zajedno, bio je suviše umoran za bilo šta drugo osim za uobičajeno zakeranje zbog nameštaja, tapeta i sličnog. I konačno, na jednoj seansi druženja s Džoom Olsopom, Džeki se zapitala da li je sve zaista „vredno“ Džekove trke za predsedničkim mestom. Hladno ali autoritativno (mada se ne može garantovati da u nekom trenutku nije poželeo da podigne šaku ka usnama i gricka zglobove prstiju), Olsop ju je razuverio: „To je jedina igra koja vredi.“
Zakazana za april 1960. u Viskonsinu, Demokratska konferencija za izbor predsednika, u kojoj je Kenedi stupio u arenu protiv senatora Hjuberta Hamfrija iz susedne države Minesote, biće prva velika proba Kenedijeve političke snage. Početkom januara, Džeki se pridružila mužu u izbornoj kampanji. Pružala je ljupku sliku, s romanom Rat i mir pod jednom rukom, u divno skrojenom crvenom kaputu za koji se ispostavilo da je kopija Živanšija. Čas se žalila da su ljudi u Viskonsinu „baš teški“, a čas je osvajala glasače prigušenim glasom i ubedljivom stidljivošću. Očajavala je što građani prezaju pred njenim pokušajima, ali jednom je ipak izgladila nakostrešeno perje publike koju je njen muž ostavio da čeka čitav sat. Za nju se govorilo da ume da bude hladna i nadmena, ali je izgleda ipak – kad su ona i njen muž radili na naspramnim stranama iste avenije – privlačila veću gomilu sveta.
U to vreme je očigledno čitala Tolstoja. Veče pred izbore, kad se susrela s novinarom Majlsom Makmilinom, koji je kritički pisao o njenom mužu, Džeki se nije povela za Džekovim primerom da bude učtiva s reporterom, već ga je dvaput oštro poklopila. Posle velike pobede u Viskonsinu, Kenedijevi su krenuli u obilazak provincijskih gradića u Zapadnoj Virdžiniji, gde je senator postigao još jednu značajnu pobedu. A onda, u početku gotovo neprimetno, Džeki se udaljila iz žiže javnosti.
U vikendici koju su ona i Džek imali na imanju Hajanis port, povukla se među biljke i cveće koje je Sestra Periš naručila iz Bostona. Uzbuđena, Džeki je javila dekoraterki da se Džek ipak predomislio u pogledu završetka najnovijeg renoviranja kuće u Ulici N. Kad je poslednji put razgovarala s gospođom Periš o ovome, Džeki je bila na ivici suza; sad joj je glas preko telefona zvučao poletno kao nekad. Želela je da se gospođa Periš odmah vrati i preuzme radove na kući Kenedijevih u Džordžtaunu, dok ona bude u Kejpu. U međuvremenu, s obzirom na ono što joj se dogodilo 1956, Džeki je oklevala da otkrije čak i Džou Olsopu da je ponovo trudna. U telefonskom razgovoru sa svojim mentorom, malo pre Demokratske nacionalne konvencije, shvatila je da još ne može da mu kaže zašto će, jedina iz klana Kenedijevih, u julu biti odsutna iz Los Anđelesa. Konačno je Džek sve objasnio Olsopu, pre javne objave koja je usledila u kampanji. Kad su vesti obznanjene svetu, Doroti Kilgalen, novinarka koja je postala pravi stručnjak za trudnoće Džeki Kenedi, uporno se držala skeptično. Zajedljivo je nagovestila kako Džeki u stvari i nije trudna, već da su senatorovi ljudi lukavo skrajnuli suprugu koja je jednostavno suviše enigmatična i otmena da bi je glasači prihvatili. Te optužbe su pekle, ne zato što je Džeki zaista lagala, već više zbog toga što je kolumnistkinja imala pravo u pogledu pomešanih osećanja o senatorovoj supruzi tokom kampanje.
Odmah posle konvencije, na kojoj je Džek 1960. postao nominovan za predsednika svoje partije, Olsop je iz Los Anđelesa, odakle je izveštavao o tim događajima, odleteo u Masačusets, da proslavi to s porodicom Kenedi u Kejpu. I doneo je Džeki poklon. Bio je to redak primerak knjige Manevrisanje, romana Marije Edžvort iz 1809, o ženi čije su životne strategije rezultirale nečim sasvim suprotnim od onoga što je nameravala. Usred opšte radosti u Hajanis portu, Džeki je dočekala gosta pod punom ratnom opremom. Tokom obroka od nekoliko jela, kao i za vreme plovidbe jahtom, pričala je Olsopu o svom nezadovoljstvu. Besnela je protiv štampe. Bunila se protiv ličnih pitanja kojima su novinari uzimali slobodu da je bombarduju, i žalila se na foto-reportere koji, kako izgleda, nameravaju da njenu ćerku pretvore u „užasnu malu Širli Templ“. Nervirala ju je zaova, jer „obožava“ publicitet, koji je Džeki sve više prezirala od one prve foto-seanse u Hajanis portu, pošto ju je Džek zaprosio.
I lično, a i u pismu koje joj je potom napisao iz Vašingtona, Olsop ju je ubeđivao da problem privatnosti sagleda nepristrasno. Uveravao ju je kako treba da prihvati da, kao supruga predsedničkog kandidata, jednostavno mora da čini mnoge stvari koje nikad ne bi radila da je samo, kako se plastično izrazio, „obična gospođa Kenedi od Njujorka, Londona i Rivijere“. Predložio je, na primer, da bi bilo mudro dodati beskrajnim pričama u štampi o njenoj sklonosti ka francuskoj modi i neke članke o tome kako kupuje trudničke haljine u Blumingdejlsu, pravoj američkoj robnoj kući. Mada se isprva tome odlučno protivila, Džeki je konačno priznala da je bila „nerazborita“. U interesu mira, rešila je da posluša Džoov savet.
Otkrila je, međutim, da postići lik nije tako lako. Suprugu novoimenovanog demokratskog kandidata zasuli su besnim pismima u kojima su se rugali njenoj frizuri „kao metla“ i prigovarali joj da suviše troši na kreatorsku odeću. Njene navike u kupovini bile su meta i specijalizovanih časopisa kao što je Ženska odeća i druge, slične, publikacije. Konačno su Kenedijevi ljudi okupili novinare u Valdorf tauers u Njujorku, gde je, u skladu s Olsopovim preporukama, Džeki poslušno pozirala u raznim jeftinim trudničkim haljinama proizvedenim u Americi. I pored toga što je usiljeno sarađivala i pretvarala se da je raspoložena, u komentarima joj se potkrala izvesna zajedljivost. Sprdajući se s pričama kako troši trideset hiljada dolara godišnje u modnim kućama Balensijaga i Živanši, Džeki je izjavila: „Ne bih toliko trošila ni da nosim donje rublje od samurovine.“

Šest

Kad je kasnije pričala o svome braku s Džekom Kenedijem, u vezi sa njenom sve većom političkom prihvaćenošću – tvrdila je da taj proces nije bio okončan sve do poslednjih časova njegovog života.
„Naporno sam radila u tom braku“, kazala je velečasnom Ričardu Maksorliju, jezuitskom svešteniku koji ju je savetovao nakon atentata. „Mnogo sam se trudila i uspela sam, i on me je konačno zavoleo i čestitao mi na svemu što sam učinila za njega.“
Konstruisala je sličan narativ i kad je pričala Biliju Boldvinu, dekorateru iz visokog društva, o svome doživljaju stanja u kom je taj brak bio 1963, u vreme kad joj je muž ubijen: „Veoma dugo nam je trebalo da sve dovedemo u red, ali jesmo, i naš pravi zajednički život tek je trebalo da počne. Trebalo je da krenem s njim u kampanju.“
Bili su venčani sedam godina kad je Kenedi pobedio republikanskog takmaca Ričarda Niksona na predsedničkim izborima 1960. Džej-Ef-Kej je konačno postigao cilj kome je stremio gotovo sve vreme života s Džeki, koja je sad imala trideset jednu godinu. U početku, oženio se njome iz političkih razloga, besramno očigledno. Pretendentu na predsedničko mesto bila je potrebna supruga, ako ni zbog čega drugog a ono da bi poništio svoj imidž plejboja. Međutim, Džeki Buvije, kad ju je odabrao, donela je sobom i znatne druge prednosti. Na nju nisu gledali samo kao na bilo koju privlačnu mladu ženu već i na ženu koja obećava, zahvaljujući majčinom prosperitetnom drugom braku, da će obasjati Džeka sjajem starog Njuporta, onog visokog društva s Roud Ajlenda koje je Džo Kenedi tako gorljivo želeo za svoga sina.
Od samog početka braka, Džeki je navikla na to da glava porodice i njegova dva preživela sina govore o njoj ledenim tonom i sa aspekta korisnosti. Morala je naučiti da vodi život s muškarcem koji je često odsutan, povremeno bolestan i neprekidno neveran. Morala je da živi među ljudima koji su, iako to njoj uglavnom nisu pominjali, znali za neverstva njenog muža, i od kojih se, premda su tvrdili da im je ona draga, uvek moglo očekivati da im Džekovi interesi budu na prvom mestu. I još je – ona, koja se upela da politički pomogne mužu – morala da se suoči s tim da se on i njegovi politički savetnici pitaju da li mu više šteti nego koristi.
Takva pitanja, da li je Džeki korisna ili ne, u velikoj meri su bila u igri u vreme kad je Džej-Ef-Kej odneo tesnu pobedu 1960; čak su se i umnožila uoči inauguracije, kad su polemike o planovima buduće prve dame za Belu kuću dovele njenog muža do besa.
„Još niko iz mog kabineta nije dao intervju“, sukobio se Džek sa ženom kad je stigao u Vašington 23. novembra 1960, da s njom i svojom ćerkom proslavi Dan zahvalnosti. „Hoćeš li mi, molim te, reći šta to radi Tiš Boldridž, dođavola?!“
Džek je nedelje posle izbora proveo u očevoj kući u Palm Biču, naizmenično se odmarajući i sastavljajući svoju vladu. Džeki je ostala u njihovoj kući u Ulici N, u očekivanju porođaja carskim rezom u Univerzitetskoj bolnici Džordžtaun, planiranog za 12. decembar. U međuvremenu je angažovala Letišu Boldridž, staru prijateljicu koja je, kao i Džeki, pohađala Školu gospođice Porter i Vasar, da joj u Beloj kući bude sekretarica za društvena pitanja.
Visoka preko metar i osamdeset, i orlovskog nosa, Boldridžova je počela da pravi nevolje kad je, 22. novembra, odgovarala na pitanja reportera u šaljivom maniru, pa nije bilo jasno da li je ozbiljna ili ne. Izjavila je kako gospođa Kenedi namerava da od Bele kuće napravi vitrinu moderne umetnosti. Namignula je i rekla da će prva dama oživeti taj prostor izloženom modernom umetnošću. Našalila se da će Džeki možda čak i okačiti umetničke slike dvadesetog veka preko onih koje su tamo izložene. Ovakve primedbe Boldridžove najčešće su bile plod trenutnog hira, ali novinarske olovke su svejedno vredno beležile. Ovom prilikom je Boldridžova pomenula i kako će bezbrojne žene iz klubova širom Amerike ubrzo pohrliti da upoznaju njenu šeficu „u nepreglednim ženskim hordama“. Ljudima iz štampe bih su još zanimljiviji njeni komentari o tome kako Mejmi Ajzenhauer do sada nije pozvala svoju naslednicu u obilazak Bele kuće pre nego što se trideset četvrti predsednik i njegova žena isele iz nje. Novinari se, međutim, nisu uhvatili toliko onoga što je sekretarica za društvena pitanja rekla o gospođi Ajzenhauer, koliko jedva primetnog podrugljivog tona kojim je, bar za nečije uši, to izgovorila.
Incident je odjeknuo u svim novinama koje su izašle sledećeg dana, i koje je Džek pročitao u avionu iz Palm Biča. „Džek se strašno razbesneo“, sećala se kasnije Džeki. „Bili su to prvi nepovoljni, senzacionalistički naslovi.“ S druge strane, čitava ta galama bila je prilično besmislena. S obzirom na važnost problema koji su se javili u predsedničkoj kampanji, svakako nije bilo najvažnije hoće li nova prva dama okačiti modernističke slike u Beloj kući. S druge strane, bura koja se podigla oko Džekinih namera odražavala je nemir koji je vladao u nekim krugovima, zabrinutost zbog potencijalnih tektonskih kulturnih promena predstavljenih ishodom predsedničkih izbora 1960. U političkom, kulturnom i filozofskom smislu, Dvajt Ajzenhauer je zaista bio pravi, običan Amerikanac u svojim televizijskim reklamama tokom predsedničke kampanje 1952. Osam godina kasnije, izgleda da se usplahirenost oko toga šta će za zemlju značiti izbor Džeka Kenedija za predsednika umnogome manifestovala nemirom oko njegove supruge.
U želji da se predstavi u što primamljivijem svetlu glasačima, Džej-Ef-Kej je često, uprkos svem čitanju i studijama, nalazio za korisno da izigrava sirovinu uz svoju tobože kultivisanu suprugu. Ipak, u trenutku kad je Kenedi bio akutno svestan koliko je tesno pobedio (za samo 118.574 glasa), bio je besan zbog toga što je Boldridžova izazvala loše komentare u štampi. Činilo se da je nagoveštaj prezira – prema poštovanim tradicijama Bele kuće, ženama iz klubova, prema Mejmi Ajzenhauer – koji su mnogi slušaoci zapazili u lakomislenim komentarima Boldridžove, samo potvrdio prethodne utiske o tome kako gospođa Kenedi misli da je kulturno superiorna.
Džekova ljutnja je pokvarila ono što je trebalo da bude srećno porodično okupljanje. Sutradan je, po rasporedu, otputovao na Floridu. Porodični avion sa izabranim predsednikom bio je nadomak Palm Biča kad je Džej-Ef-Kej – koji je bio uveren da su stresovi političkog života izazvali Džekin prevremeni porođaj 1956 – pozvan hitno nazad u Vašington jer su mu javili da je Džeki dobila trudove pre vremena. Dvadeset petog novembra malo posle ponoći, carskim rezom je rođen njihov sin Džon F. Kenedi Mlađi, težak oko dva kilograma i osamsto grama, s nedovoljno razvijenim plućima, zbog čega je morao biti smešten u inkubator. Gotovo pune dve nedelje posle toga, dok su Džeki i novorođenče bili u bolnici, a Džek premestio svoj štab u Vašington da bi bio blizu sina, polemika oko Boldridžove vukla se po novinama u formi članaka koji su se bavili „mračnim viđenjem“ vašingtonskih tradicionalista o planovima Džeki Kenedi za Belu kuću, koje je predočila njena sekretarica za društvena pitanja.
U međuvremenu se ispostavilo da Džej-Ef-Kej nije jedina istaknuta politička ličnost koju je Boldridžova naljutila. U trenutku dok je Ajzenhauera još peklo Kenedijevo neumorno potcenjivanje njegovog vodstva, skretanje pažnje na to da je Mejmi Ajzenhauer propustila da primi Džeki izazvalo je negodovanje u Beloj kući. Direktno insistiranje gospođe Ajzenhauer dovelo je do toga da Džeki nerado prihvati zakasneli poziv, uz koji su stigla i uveravanja da će joj biti obezbeđena i invalidska kolica ako joj budu trebala. Džekinu posetu su morali da ubace između njenog izlaska iz bolnice u petak 9. decembra i leta u Palm Bič s mužem i detetom, samo nekoliko sati kasnije.
Prilikom posete, međutim, nije bilo nikakvih kolica, i od Džeki se očekivalo da, još slaba od znatnih tegoba posle ozbiljne operacije, obiđe zdanje hodajući. Da li zbog toga, ili zbog propusta gospođe Ajzenhauer – slučajno ili iz zlobe kao što je verovala Džeki – da je ijednom pozove da sedne, taj napor ju je koštao i poslednjih atoma snage, u trenutku kad je osećala da je gotovo i nema. Kad je konačno stigla u Palm Bič, Džeki je dobila „napad plača“, i veći deo sledeće dve nedelje provela je u krevetu.
Džeki je bila bolesna i utučena i na dan inauguracije, 20. januara 1961. Kad se, nekoliko sati posle muževljevog vanredno uspešnog inauguracionog govora, prvi put probudila u porodičnim odajama Bele kuće, kuda je otišla da se odmori, osetila je parališuće grčenje mišića u obe noge. Odmah su pozvali doktorku Dženet Travel, koja je bila na podijumu s kog je posmatrala inauguracionu paradu, zajedno s novim, trideset petim američkim predsednikom, pa joj je dala deksedrin u nadi da će joj lek pomoći da izdrži prijem zakazan za deset sati. Međutim, ubrzo će se ukazati potreba za jačim i opasnijim lekovima da bi nova prva dama uspela da ispuni zvanične dužnosti.
U međuvremenu je Belom kućom zavladala atmosfera oduševljenja i poleta, Džej-Ef-Kej se hvalio rejtingom popularnosti od 72%, što je bilo bolje čak i od Ajzenhauerovog rezultata posle samo mesec dana službe. Kenedijev inauguracioni govor uzbudio je naciju uzvišenom retorikom i čerčilijanskim temama. Kenedi je, u Čerčilovom maniru, započeo time kako je uvođenje nuklearnog oružja krajem Drugog svetskog rata umnogome izmenilo svet. „Jer ljudi u svojim rukama smrtnika imaju moć da ukinu sve oblike siromaštva i sve oblike ljudskog života.“ Upravo to je postulirao Čerčil u raznim svojim posleratnim govorima. Kao i njegov politički i intelektualni junak, Kenedi je ubeđivao Istok i Zapad da „nanovo krenu u potragu za mirom, dok mračne sile razaranja koje je oslobodila nauka ne progutaju čitavo čovečanstvo, u planiranom ili slučajnom samouništenju.“ Mladi predsednik je, isto kao i Čerčil, uporno tvrdio da bi bila ozbiljna greška svojom slabošću dovoditi suprotnu stranu u iskušenje. „Jer samo kad imamo bez sumnje dovoljno oružja“, rekao je Kenedi, „možemo bez sumnje biti sigurni da ono neće biti upotrebljeno.“
Izlažući na osnovu svojih razgovora s Dejvidom Orms-bi-Gorom, o politici nadmudrivanja Moskve kontaktima i sporazumima („strategijom mira“, kako je to prethodno nazvao kandidat Kenedi), Džej-Ef-Kej je izjavio: „Pustimo obe strane da po prvi put formulišu ozbiljne i detaljne predloge za inspekciju i kontrolu naoružanja.“ U tom željenom krucijalnom prvom sporazumu sa Sovjetima Čerčil je bio izbegnut. Za Kenedija je to bio „početak“ onoga o čemu je govorio tokom kampanje („Problem je naći početak.“) i čemu se više puta vraćao u svom inauguracionom govoru („iznova započeti potragu za mirom“, „hajde, onda, da počnemo iznova“, „ali hajde da počnemo“). Kenedijev govornički trijumf nagoveštavao je mnogim slušaocima, i kod kuće i u inostranstvu, da bi on zaista mogao biti pravi čovek koji će oporaviti naciju od poniženja (obaranje američkog izviđačkog aviona U-2 iznad Sovjetskog Saveza, koje je dovelo do prekida Pariške mirovne konferencije na kojoj su učestvovali Ajzenhauer i drugi svetski lideri) koje je ostavilo mrlju na poslednjim mesecima vlasti trideset četvrtog predsednika i umanjilo poverenje glasača u Ajzenhauera.
Međutim, postinauguraciona euforija nije dugo trajala. Dvadesetog aprila 1960, Džeki je prisustvovala nečemu što je – kako se posle sećala – prethodno videla još samo jednom, 1954, kad joj je muž bio bolestan i potišten posle neuspele operacije kičme koja ga umalo nije ubila. Ovoga jutra je, u njihovim privatnim prostorijama u Beloj kući, videla kako Džek zariva lice u šake i plače. Prethodno je odobrio plan Tajne službe za svrgavanje kubanskog diktatora Fidela Kastra, koji je nasledio od Ajzenhauerove administracije. I taj napad, koji su izveli kubanski izbeglice obučeni od strane vojske SAD, završio se neuspehom. Kastro se na sav glas hvalisao da je zarobio gotovo dve hiljade ljudi i da je invazija koju su podržale SAD osujećena.
Toga dana je predsednik Kenedi, koji je prethodnih nedelja bio tako poletan, izgledao kao skrhan čovek – kao neko ko je pretrpeo „akutni šok“. Nekoliko meseci pošto je postao predsednik – on, koji je neprekidno isticao kako je Amerika, u godinama Ajzenhauerove vladavine, izgubila moć i prestiž – i sam je nadzirao debakl, koji je u očima zbunjenog sveta izgledao kao novi primer američke nesposobnosti bez presedana. On, koji je javno razapeo Ajzenhauera jer na Pariškoj mirovnoj konferenciji nije nastupio s pozicija moći, sad će i sam morati da učestvuje u prethodno zakazanim susretima na najvišem nivou s Francuskom i Sovjetskim Savezom, u času kad je prestiž Amerike, da ne pominjemo njega lično, znatno umanjen. Posle neuspele invazije, francuski lider Šari de Gol smatrao je Kenedija „nesposobnim“, a ruski lider Nikita Hruščov procenio ga je kao „mekušnog, ne baš odlučnog mladog čoveka“ koji nije imao hrabrosti da pošalje oružane snage SAD pošto kubanski izgnanici nisu uspeli. A u Sjedinjenim Državama, kad je pretresao s Kenedijem taj fijasko, Ajzenhauer je iskoristio priliku da privatno ponizi svog naslednika nabrajajući njegove greške, kako u planiranju tako i pri izvršenju, koje su dovele do poraza.
Za Džeki je pak spektakl Džekovog javnog neuspeha bio gotovo nepodnošljiv. „Nju je to skrhalo“, sećala se Beti Koks Spolding, koja je provela s Kenedijevima vikend nakon kubanskog debakla, „a porazilo ju je to što je on bio toliko uznemiren.“ Kako depresija ne bi sprečila prvu damu da ide s mužem po Evropi, gde je protokol zahtevao njeno prisustvo, Džek joj je uskoro poslao jednog drugog doktora da je pregleda. Dvanaestog maja, na imanju Rajtsmanovih u Palm Biču, gde su Kenedijevi i Spoldingovi bili u gostima, Džeki je primila prvu injekciju od doktora Maksa Džejkobsona, inače poznatog kao Doktor Filgud kod legija pacijenata poznatih ličnosti. Džeka je s tim lekarom upoznao u Njujorku Čak Spolding, pa je i sam u tajnosti primao injekcije za popravljanje raspoloženja u vreme debata s Ričardom Niksonom. Pre no što su predsednik i gospođa Kenedi krenuli u Francusku, Džeki je primila još nekoliko doza ovog zagonetnog eliksira. Među Džejkobsonovim obožavaocima poznate pod nazivom „sok radosti“, te injekcije su bile kokteli metamfetamina, steroida, kalcijuma, majmunske placente i još nekih sastojaka koje je doktor uporno odbijao da otkrije.

„Ne služe tome da se uradiš, nego su namenjene ljudima koji imaju mnogo posla“, imao je običaj da kaže Džejkobson svojim jakim nemačkim akcentom, zbog kog je, po rečima jednog svog obožavaoca, izgledao kao „karikatura Sigmunda Frojda“. Pošto je gadno povredio nestabilna leđa prilikom ceremonije sađenja drveta u Otavi, predsednik je takođe tražio da ga Džejkobson podvrgne svojoj terapiji, mada je Džej-Ef-Kej prethodno obustavio primanje injekcija jer mu se – bar je tako rekao Caku Spoldingu – nije sviđao osećaj da je van kontrole, koji su budile u njemu. Osim toga, iako su ostali pacijenti tvrdili upravo suprotno, Džej-Ef-Kej je bio uveren da injekcije umanjuju seksualne sposobnosti. Rešen da zanemari preporuke doktorke Travel i da ne koristi štake prilikom susreta s De Golom i Hruščovom u Parizu i Beču, uredio je da Džejkobson neprimetno pođe s njim i prvom damom na putovanje po Evropi. Pre polaska, 30. maja, u Njujorku, ovaj aljkavi lekar, koji je uvek smrdeo na cigarete i lekove, i čiji su nokti bili uvek crni od hemikalija, dao je injekcije i predsedniku i prvoj dami u predsedničkoj kabini američkog vojnog mlažnjaka.
Za vreme posete bračnog para Francuskoj, Džejkobson ih je medikamentima podizao pre zvaničnih nastupa, a spuštao posle, da bi noću mogli mirno da spavaju. Zahvaljujući koktelu koji je dobijao, predsednik Kenedi je mogao da funkcioniše uprkos povređenoj kičmi, a prva dama je mogla veselo da ispunjava zvanične javne dužnosti od kojih bi, gotovo je izvesno, u drugačijim okolnostima prezala. Uskoro je, međutim, postalo jasno, da su i drugi faktori uticali na Džeki da – po rečima upravo onih političkih savetnika koji su prethodno u nju sumnjali – bude „glavna zvezda predstave“.
Povorka automobila u kojoj su bili Kenedijevi i njihovi domaćini gospodin i gospođa De Gol odmah je, još od aerodroma Orli, pozdravljana usklicima: „Vive Jacqueline!“ Gomila se sasvim sigurno nije uskomešala i klicala Žaklini toliko zbog nečega što je učinila tokom toga puta, već zbog intervjua s njom, koji je neposredno pre toga snimljen u Vašingtonu i emitovan na francuskoj televiziji prethodne večeri. Na vrlo dobrom francuskom, Džeki se ljupko predstavila kao ćerka Francuske. Emitovanje tog intervjua izazvalo je ogromnu senzaciju, a sedamdesetogodišnji De Gol, koji je sedeo pored Džej-Ef-Keja u otvorenoj limuzini, pripisao je činjenicu da se okupilo oko milion ljudi opčinjenosti francuske javnosti gospođom Kenedi. Džej-Ef-Kej je odvratio šaljivom primedbom (preko prevodioca) kako bi trebalo da bude ljubomoran. U stvari, bio je zadovoljan – bar u tome času – time kako je Džeki delovala, ne samo na okupljenu gomilu sveta nego i na samog De Gola. U jednim francuskim novinama to je satirično predstavljeno karikaturom koja prikazuje De Gola, čuvenog puritanca, kako spava u krevetu s baldahinom i sanja gospođu Kenedi, čija mu slika lebdi iznad glave. Ispod pokrivača, Ivon, supruga francuskog lidera, nalik na miša, strelja pogledom Džeki i ljutito uzvikuje: „Šarle!“ Na ručku u Jelisejskoj palati, na dan dolaska Kenedijevih, Džeki je sedela pored De Gola i oduševila ga poznavanjem istorije njegove zemlje i vladanjem njegovim jezikom. Žena koja se u Njuportu 1945. nije usudila da otkrije koliko zna o takvim stvarima sad je o njima nesputano pričala s junakom svoje mladosti. „Gospođa Kenedi zna o francuskoj istoriji više od većine Francuskinja“, De Gol je odmah obavestio Džeka. Kad su razgovori s najnakostrešenijim američkim saveznikom krenuli dobro, Kenedi je rekao svojim pomoćnicima (ne bez izvesne ironije) da se De Gol i on lepo slažu – „verovatno zbog toga što imam tako ljupku ženu“.
Veći deo od dve prikolice prtljaga koji su Kenedijevi poneli sa sobom u Pariz sastojao se od Džekine garderobe, najviše raznih kostima koje je za nju kreirao američki dizajner Oleg Kasini. Za svečanu večeru drugog dana državne posete, Džeki je prekršila pravilo, inspirisano Olsopovim savetom, da nosi samo odeću proizvedenu u Americi, i pojavila se u Versajskoj palati u beloj satenskoj večernjoj haljini, izvezenoj perlama, sa odgovarajućim žaketom, kreaciji francuskog dizajnera Ibera de Živanšija. Sutradan su novine bile pune naslova o Džekinom trijumfu: Pariz ima kraljicu i Apoteoza u Versaju. Obraćajući se novinarima na oproštajnoj konferenciji za štampu, Džej-Ef-Kej je ispoljio sposobnost da se šali na svoj račun, što je njegovim obožavateljima bilo neodoljivo. „Mislim da nije neumesno da se predstavim ovoj publici“, suvo je rekao američki državnik. „Ja sam čovek koji je došao sa Žaklinom Kenedi u Pariz i uživao u tome.“ Neki su pak zapazili kod njega izvesnu nesigurnost, čak i ljutnju, zbog tako velike pažnje koju su ukazivali Džeki. Pa ipak, izgleda da je bio dovoljno pragmatičan da ceni prednost koju je stekao njenim uspehom.
U Beču, Džeki je obasuta novim hvalama i naslovima. „Prva dama je osvojila i Hruščova“, trubio je Njujork tajms. „Poraženi Hruščov, sav srećan u Džekinoj pratnji“, slično je izveštavao i Njujork herald tribjun. Činilo se da je okupljeni svet na ulicama bio gotovo isto tako željan da vidi Džeki kao i prethodno Francuzi, mada sasvim sigurno nije izjavila da je ćerka Austrije. Jednom prilikom, dok su se kola američkog predsednika kretala ka sovjetskoj ambasadi, okupljeni ljudi, koji su došli da vide Džeki, razočarali su se kad su otkrili da su Džej-Ef-Kej i državni sekretar Din Rask došli bez nje. „Rask“, našalio se predsednik, „očajno si loša zamena za Džeki!“
I u Londonu je zavladala opšta opčinjenost prvom damom kad su Kenedijevi stigli, tobože da bi prisustvovali krštenju deteta Džekine sestre Li (sada supruge poljskog princa Stanislasa Rađivila), ali zapravo zato da bi Džek mogao da razgovara s premijerom Haroldom Makmilanom o onome što su mu rekli De Gol i Hruščov. „U pabovima“, izveštavao je Njujork tajms, „više se govori o ’Džeki’... nego o njenom mužu i međunarodnoj politici.“ Na proslavi krštenja u rezidenciji Rađivila dočekao ih je Džo Olsop, i mada je Olsop imao mnogo udela u pripremi Džeki za javni život, toga dana je u fokusu njegove pažnje bio „vidno potresen“ i „neobično zaokupljen“ predsednik Kenedi. U zagonetnom razgovoru s Olsopom, Džej-Ef-Kej je aludirao na pretnju, svetu još nepoznatu, koju je Hruščov izrekao u Beču. Rešena da nikad ponovo ne vidi ujedinjenu Nemačku, a naročito ne ujedinjenu antikomunističku Nemačku, Moskva je zapretila da će preseći Zapadu pristup Berlinu, pa čak i ako to bude značilo novi svetski rat. Kenedi je, sa svoje strane, brinuo da njegov nedostatak čvrstine nije potekao iz Hruščovljevog mišljenja, formulisanog nakon kubanskog fijaska, da će američki goluždravi mladi lider prihvatiti gotovo sve kako bi izbegao nuklearni sukob. Privatno, Džeki je videla kako joj muž postaje „sumoran“, a odbija da govori o tome, što je u njoj više puta pobudilo osećanje koje je kasnije opisala kao „mali ubod straha“ da čak ni Džek neće uspeti da sve ispadne u najboljem redu.
Isto tako, vratila se u Sjedinjene Države s novim samopouzdanjem i s novim uticajem. Samouverena zbog potpuno neočekivanog prijema kakav joj je ukazan u inostranstvu. Uticajna zbog toga što ju je putovanje transformisalo u međunarodno poznatu pojavu. Tokom meseci koji su usledili, koristila je tu popularnost da pripomogne uzdrmanom mužu predsedniku. Ona, koja je prva izazvala negativne reakcije štampe na novu administraciju, ponovo je stvorila imidž na osnovu tog novog kapitala u odnosima s javnošću. Predsedavala je sjajnim državnim zvaničnim večerama i bila pokrovitelj značajnim umetničkim priredbama. Ne tako davno pre toga, kandidat Kenedi se glasno pitao hoće li biti najbolje da bude gotovo neprimetna u televizijskom spotu. Sad je bila zvezda izuzetno uspešnog programa koji su emitovale tri mreže, pod naslovom Televizijski obilazak Bele kuće s gospođom Džona F. Kenedija, da bi se pokazalo šta je uradila u saradnji s francuskom dekoraterkom Stefan Boden. Daleko od one obožavateljke umetnosti koje se toliko ljudi prethodno plašilo, Džeki se pokazala kao šampion istorijske restauracije i prezervacije. Daleko od toga da Americi bude nedokučiva i previše elegantna, oduševila je gledalište vrhunskom predstavom u ulozi za koju je pripremana još u Školi gospođice Porter: obrazovane supruge koja koristi svoje trudom stečeno znanje i krasi muževljev položaj.
A muž joj je, bar u to vreme, uzvraćao tako što je nastavio da je vara s drugim ženama, često se zabavljajući s njima (Džej-Ef-Kej je voleo utroje) u Džekinom krevetu u privatnim prostorijama Bele kuće, dok je ona bila u Glen Ori, njihovom iznajmljenom letnjikovcu van grada, u Virdžiniji. Čak se upustio u vezu s Mimi Birdsli, koja je nedavno maturirala u Školi gospođice Porter i koju je upoznao kao tinejdžerku kad je došla u Belu kuću da intervjuiše Letišu Boldridž o Džeki za studentske novine njene bivše škole. „Nije reč o tome da ju je varao“, primetio je Lari Njuman, jedan od agenata Tajne službe čiji je zadatak bio da čuva Džeki, „nego da su svi to znali, a onda je morala da se s njim pojavljuje u javnosti.“ Predsednik čak nije ograničavao svoje seksualne indiskretnosti na vreme kad mu je žena bila odsutna. Osim svečanih večera, Džeki je organizovala i balove koje je, prema rečima specijalnog pomoćnika Artura Šlesindžera Mlađeg, „videla kao sredstva da obnovi vedrinu šireg društvenog života svoga muža. Svakih nekoliko meseci nemilosrdnog pritiska, osetila bi da je vreme za novi bal... Te zabave kao da su obnavljale predsednika, sutradan bi živahnije koračao.“ Nema sumnje da je bilo tako. Prilikom jedne takve gala priredbe, 9. februara 1962, kojoj su prisustvovali Kenedijevi prijatelji, članovi vlade, strani diplomate i druge važne ličnosti Vašingtona, Džeki je plesala tvist sa sekretarom odbrane Robertom Maknamarom u jednoj od prepunih svečanih odaja, dok je Džek uživao na ugovorenom sastanku s jednom od svojih brojnih ljubavnica Meri Mejer u sobi za učenje svoje kćeri, na spratu.
Kontrast između otmenosti i raspusnog života, kao jedna od istaknutih karakteristika ove administracije, počeo je da izlazi u javnost zahvaljujući dvama događajima u maju 1962, o kojima se naveliko pisalo, mada su se međusobno izrazito razlikovali. Najpre su, 11. maja, Kenedijevi u Beloj kući priredili večeru u čast francuskog ministra kulture Andrea Malroa, koji je bio naročito ljubazan prema Džeki tokom zvanične posete Parizu. Džeki se dugo trudila nad spiskom gostiju, na kom su, na predlog francuskog ambasadora u Vašingtonu Ervea Alfana, bili neki od najznačajnijih američkih umetnika. Tu su bili, između ostalih, dramski pisac Tenesi Vilijams, kritičar Edmund Vilson, romanopisac Sol Belou, reditelj Elija Kazan, slikar Mark Rotko, plesač i koreograf Džordž Balančin, kao i dirigent Leonard Bernstajn. To veče je bilo vrhunac nastojanja prve dame da ustanovi „Kenedijev Vašington“, kako je njen mentor Olsop voleo da kaže, kao svetsku prestonicu kulture i ukusa.
Možda manje poučna, ali svakako jednako tipična za godine Kenedijeve vladavine, bila je demokratska zabava za prikupljanje sredstava, održana nedelju dana kasnije u Njujorku, u čast Kenedijevog četrdeset petog rođendana. Umesto Džeki, koja je odlučila da ne prisustvuje, zvezda večeri bila je Merilin Monro. Glumica je otpevala rođendansku pesmu slavljeniku na način koji je stara Džekina neprijateljica Doroti Kilgalen opisala u novinama kao „vođenje ljubavi s predsednikom pred očima četrdeset miliona Amerikanaca“ koji su gledali direktan televizijski prenos. Merilin je zapravo i bila jedna od Kenedijevih seksualnih partnerki i njegova odluka da je pusti da izađe na javnu pozornicu izgleda da je podstakla novinare da istražuju njegove ljubavne avanture onako kako se ranije nisu usuđivali. Shvativši kakvu je štetu sebi naneo, preko raznih novinara je širio glasine kako su neistinite tvrdnje da je spavao s Merilin. Na njegovu nesreću, međutim, Merilin je delila s njim krevet upravo te noći u hotelu Karlajl u Njujorku, nakon čega je kao pomahnitala učestalo zvala Belu kuću u nadi da će je pozvati da ga poseti u Vašingtonu. „Sviđala mu se“, sećao se kasnije Džordž Smeters, „ali on se njoj sviđao više.“ A s Kenedijem je, naravno, to više uvek predstavljalo problem. I tako je Merilin, pošto je postala jedna od bezbroj žena u njegovom životu „koje ga ne ostavljaju na miru“, postala i persona non grata. U nameri da je natera da ga više ne zove telefonom, predsednik je poslao Bila Tompsona, jednog od svojih svodnika, u Los Anđeles da je obuzda. Konačno je „prekinula da ga gnjavi“, sećao se senator Smeters, „jer više nije razgovarao s njom“.
Međutim, u određenim krugovima se nisu prekinula nagađanja o predsednikovom promiskuitetu. Bilo je poznato da su i Džej-Ef-Kej i njegov otac ranije odbacivali mogućnost da mu njegova neverstva Džeki naškode politički. Uprkos glasinama o tom braku, koje su se pojavile posle Džekinog rođenja mrtvorođenčeta 1956, i u još nekoliko prilika, nijednom se ništa nije pojavilo i u štampi. Sad je ta slika Merilin Monro kako peva predsedniku postala ikona, poznato lice svega što su ljudi čuli ili zamišljali. Zloslutna atmosfera koja je vladala u Vašingtonu narednih meseci oličena je u zapažanjima o Džej-Ef-Keju koja je zabeležio u dnevnik tadašnji francuski ambasador. „On previše voli zadovoljstva i žene. Njegove želje je teško zadovoljiti bez straha od skandala koji bi politički protivnici mogli iskoristiti. To je moguće zato što ne preduzima dodatne mere predostrožnosti u ovom puritanskom društvu.“ U sličnom duhu je rasla i zabrinutost među Kenedijevim pristalicama, strepnja da će republikanci od Kenedijevih afera sa ženama napraviti problem u predsedničkoj kampanji 1964.

Međutim, radije nego da zatraže od predsednika da se obuzda, njegovi savetnici su zabrinutim okom motrili na Džeki. Nakon priređivanja brojnih zabava i novih putovanja u svojstvu prve dame (dva puta s predsednikom u Latinsku Ameriku i solo misija u Indiju i Pakistan), planirala je da provede nekoliko nedelja u Italiji s Kerolajn. U uslovima tadašnje političke klime, predsednikovi savetnici su brinuli da bi takvo putovanje, preduzeto bez ikakvog drugog razloga osim Džekinog ličnog zadovoljstva, u javnosti bilo viđeno kao dokaz problema u braku. Bela kuća je nastojala da to spreči objavom da je njen boravak u Italiji isplaniran i zakazan za period u kom će Džej-Ef-Kej držati govore širom zemlje pa neće moći da provodi s njom vikende u Kejp Kodu. Time se nagoveštavalo kako će prva dama u inostranstvu ublažiti usamljenost.
U skladu sa uputstvima Bele kuće da njen boravak u Ravelu bude neupadljiv, Džeki je jasno stavila do znanja ograničenom broju ljudi koji su došli s njom u ovo otmeno letovalište kako se u svemu moraju fanatično poštovati pravila pristojnosti. „Veoma je vodila računa o tome ko je i kako se vlada, i kako se ljudi oko nje vladaju“, prisećala se kasnije Meri Tejlor, koju je ambasada SAD u Rimu postavila za sekretaricu prve dame dok je u Italiji. „Želela je da se svi primerno ponašaju.“ Međutim, i pored Džekinih zdušnih nastojanja, ubrzo se pokazalo da zabrinutost političkih savetnika nije bila bez osnova. Pošto su prva dama, Rađivilovi i još neki prijatelji bili gosti Đanija i Marele Anjeli na njihovom jedrenjaku s dva jarbola, u štampi su se pojavile fotografije koje su stvorile utisak da je Džeki bila na brodu sama sa Anjelijem, dok im je jedan gitarista svirao i stvarao ugođaj. Iako su zapravo tamo sve vreme bili Anjelijeva supruga i razni drugi gosti, da ne pominjemo agente Tajne službe koji su štitili Džeki, pažljivo fokusirane i montirane fotografije nagoveštavale su svetu da Džeki i njen domaćin imaju ljubavnu vezu. Sasvim suprotno tome, krstarenje na brodu Anjelijevih nije bilo ništa drugo do „pristojan izlet“, kako ga je nazvao Lari Njuman, agent Tajne službe. „Samo su lepi ljudi malo uživali, ništa drugo.“ Dok je čuvao predsednika Kenedija, Njuman je prisustvovao brojnim prilikama u kojima se predsednik provodio s drugim ženama. Za Džeki je tvrdio da je bila sasvim druga priča: „Kod nje nikada nisam video da ičim ispoljava želju za nekim drugim muškarcem.“ Niti je, po njegovom mišljenju, bila sklona da se sveti svom nevernom mužu tako što će se neprilično vladati sa Anjelijem u Italiji, kao što su kasnije neki tvrdili. „Ona je bila iznad svega toga“, izjavio je Njuman. „Nije palila tu vrstu vatre.“
Ni Džek ni njegov tim nisu poverovali u to da Džeki zaista flertuje s Anjelijem. Ipak, bili su zabrinuti zbog mogućih političkih posledica objavljivanja tih slika. Važno je napomenuti da ni štampa nije verovala ni u šta od svega toga. Osim nagoveštaja da u braku Kenedijevih nije sve kako treba, te smišljeno snimljene fotografije obraćale su se opštem osećanju da je prihvatljivo da prefinjeni ukus i šarm prve dame budu u službi njenog muža, ali da je sasvim druga priča ako ih, ma koliko nevino, ispoljava u društvu internacionalnih superbogataša. Ironično, baš u vreme te bure u medijima, Džej-Ef-Kej je bio gost svoga zeta, glumca Pitera Loforda, u Santa Moniki, gde su se, po običaju, predsednik i Dejv Pauers zabavljali sa ženama koje im je obezbedio domaćin. A za to vreme je Džeki bila na meti grupe zvane Zabrinuti građani Amerike, što je pretilo da će je izvrgnuti javnom ruglu kad se vrati u Belu kuću. „Zar ne biste bolje služili naciji i predsedniku da ste ostali uz njega kod kuće?“, pitali su Džeki njeni kritičari u otvorenom pismu. „Mi smo vas veoma počastvovali dajući vam položaj prve dame naše zemlje. Tražimo od vas samo jedno – da ne narušavate dostojanstvo tog zvanja.“
Džeki se vratila kući 31. avgusta, mužu koji je zaista bio zaokupljen nizom uzastopno snimljenih fotografija, premda ne onih zbog kojih su nju prozivali. Za ove nove slike nije bilo nikakve sumnje da prikazuju stvarnost, ma koliko predsednik Kenedi želeo da bude drugačije. Dogodilo se da je, samo nekoliko sati pre nego što će mu se Džeki vratiti, Džej-Ef-Kej primio čvrst dokaz, u vidu fotografija Tajne službe, na kojima se videlo da Sovjeti grade na Kubi postrojenja za nuklearne projektile. Tri meseca pre toga, dok se Kenedi zabavljao s Merilin Monro u Njujorku, u Kremlju su tajno skovali plan da primoraju Džej-Ef-Keja da pristane na velike ustupke u Nemačkoj. Toga dana, Hruščov je razgovarao sa sovjetskim ministrom spoljnih poslova Andrejem Gromikom i ostalima, o svojoj ideji da postavi sovjetske projektile na Kubu. Hruščov je planirao da se, čim ih postavi, pojavi u Njujorku, možda u drugoj polovini novembra, i da zahteva da Kenedi povuče zapadne trupe iz Berlina, i da odustane od svake zamisli o ujedinjenoj Nemačkoj. Na osnovu toga što se Kenedi slabo pokazao u Beču, gde ga je sovjetski državnik „divljački“ nadigrao, Hruščov je računao na to da će Kenedi brzo popustiti, radije nego da rizikuje sverazorni rat. O svemu tome Kenedi krajem avgusta još nije znao ništa osim da se grade postrojenja, i da će uskoro morati da donese odluku kako i da li da uopšte reaguje na tu informaciju.
O toj jesenjoj krizi, kad je samo jedan pogrešan korak, bilo u Vašingtonu bilo u Moskvi, mogao izazvati upotrebu nuklearnog oružja, Džeki je kasnije govorila kao o periodu u kom je, u celom svom braku, bila najbliža s mužem. „Molim te, ne šalji me nikud“, preklinjala ga je. „Ako se išta desi, treba da budem ovde s tobom. Čak i ako nema prostora u atomskom skloništu Bele kuće, želim da budem s tobom, i želim da umrem s tobom, i ja i deca, radije nego da živimo bez tebe.“ Na kraju je – kombinacijom veštih pregovora, reagovanja u pravi čas i jakih nerava, Džej-Ef-Kej uspešno rešio ono što će kasnije postati poznato kao Kubanska kriza. Konačno je Hruščov bio taj koji se povukao pristavši da ukloni projektile s Kube.
Usledio je neobičan intermeco u „Vašingtonu Kenedijevih“, kad su se – usred opšteg klicanja i veličanja predsednikove strateške pobede nad Hruščovom, prvi put među nekim članovima Kenedijevog najužeg kruga javila i znatna otvorena neslaganja sa orgijama, ljubavnicama, prostitutkama, svodnicima i drogom, koji su postali redovni činioci njegovog privatnog života. „Napravili su bordel od tog mesta, zar ne?“, kazala je Beti Koks Spolding za atmosferu bludničenja koju su u Beloj kući stvorili predsednik Kenedi, Dejv Pauers i još neki. Spoldingova je bila jedna od onih koji su zaključili da više ne mogu podneti Džekovo orgijanje sa ženama. „Nisam odobravala njegovo ponašanje“, prisećala se kasnije. „To je bilo bolesno.“ Sisi Ormsbi-Gor, koja je poznavala Džeka još od pre rata, kad su oboje bili u istom elitnom društvenom krugu Londona, takođe je dala do znanja da je „zgađena“ time kako vara Džeki, s kojom je Sisi postala bliska za vreme Dejvidove diplomatske službe u Vašingtonu. Sisi je brzo postala jedna od svega nekoliko osoba kojima je Džeki poverila, ubrzo posle Kubanske krize, da je trudna. Džeki – ne trudnoće su uvek bile problematične, pa se i sada, kao i ranije, brinula da beba neće preživeti. Stoga se prva dama diskretno povukla iz aktivne javne uloge koju je preuzela na sebe u trenutku kad je njenom mužu bila potrebna pomoć.
Međutim, uprkos svim merama predostrožnosti koje je Džeki preduzela, beba je rođena pre vremena, sa isto onako nerazvijenim plućima kao što je rođen i Džon Mlađi, samo što je u ovom slučaju stanje novorođenčeta bilo mnogo gore. U Dečjoj bolnici u Bostonu, u koju je prebačena beba teška dva kilograma i sto grama, nazvana Patrik Buvije Kenedi, specijalisti su, u nadi da će mu održati pluća otvorena, planirali da pribegnu hiperbaričnoj komori, koja se inače koristila pri operacijama na otvorenom srcu. Te noći, Džej-Ef-Kej je insistirao da spava u bolnici, pored deteta koje se vidno borilo da dođe do daha. Predsednik je, u belom mantilu i s hirurškom kapom, satima držao sićušnu Patrikovu šaku. Držao je tu ručicu i kad je, nešto malo posle četiri sata ujutru, 9. avgusta 1963, beba umrla. Odmah potom je otišao pravo kod Džeki, u bolnicu Vazduhoplovne vojne baze Otis, gde je – po njenom kasnijem opisu te scene – klečao kraj njene postelje i jecao. Kasnije je Džeki pričala Beti Spolding kako ga „nikada ranije nije videla takvog“. Sedam godina pre toga, reagovao je bezdušno na mrtvorođenu kćerku. Ovoga puta se ponašao sasvim drugačije, i Džeki je, po sopstvenim recima, bila „zapanjena“, i u njoj se javila nemala nada da će ga ovo iskušenje možda promeniti.
U isto vreme, Džeki je zbog smrti ovog deteta pala u duboku depresiju, što je njenu sestru Li navelo da je pozove na krstarenje po Egejskom moru, kao gošću na jahti Aristotela Onazisa. To letovanje na jahti je prethodno u dva navrata bilo velik problem za ovu porodicu, pa se predsedniku u početku nije svidela ta ideja. Pre svega, zbog Onazisovih zakonskih trvenja s Komisijom za pomorstvo SAD i javnim tužilaštvom, bilo je nezgodno prihvatiti gostoprimstvo ovog magnata. Osim toga, njegovo znatno poslovanje s vladom SAD preko njujorške brodske kompanije Viktori kerijers, u kojoj je imao velikog deoničarskog udela, ukazivalo je na probleme sukoba interesa. A da sve bude još gore, u štampi se nagađalo da Onazis ima ljubavnu vezu s Džekinom sestrom. Kolumnista Dru Pirson je čak otišao tako daleko da se zapita ne namerava li Onazis da postane pašenog američkog predsednika, zbog brojnih poslovnih prednosti koje bi mu to srodstvo obezbedilo. Pod takvim okolnostima, činilo se da je najmudrije odbiti poziv.
Pa ipak, Džeki je želela da ide, i Džej-Ef-Kej se na kraju s tim složio jer će joj, kako je rekao, krstarenje „prijati“. Džeki je odlučno odbila domaćinovu ponudu da za vreme njenog boravka na jahti on bude odsutan kako bi se uklonila svaka mogućnost njene javne kritike. Stoga je, u svetlu onih varljivih fotografija koje su bile objavljene u vreme njenog krstarenja s Anjelijevima, predsednik – po nalogu svoje supruge – regrutovao podsekretara Ministarstva trgovine Frenklina Ruzvelta Mlađeg, da pođe s njom na Kristinu u ulozi pratioca. Međutim, ni to što će tamo biti Ruzvelt, kao i Stas Rađivil, nije umirilo neke ljude iz vlade, među kojima je bio i javni državni tužilac Robert Kenedi, koji su bili mišljenja da je krstarenje i etički i izborni košmar. Kao da je za tim bilo stvarne potrebe, Keni O’Donel je upozorio predsednika da ga „izbori tek čekaju“. U sličnom duhu je i Henri Labuis, američki ambasador u Grčkoj, upozorio predsednika da ne pušta Džeki na Onazisovu jahtu – ne zato što bi njeno prisustvo na Kristini bilo loše samo po sebi, već stoga što bi ostavilo „loš utisak“.
Takve kritike, međutim, nisu bile ništa u poređenju sa olujom koja se podigla čim su informacije o Džekinom putu objavljene. Belu kuću su zasula ljutita protestna pisma. Neka od njih su slali uobičajeni čudaci, ali velik broj je izražavao očigledno iskrena osećanja prosečnih građana, koji su oplakivali smrt malog Patrika i osećali da su na neki način izvrgnuti podsmehu tim Džekinim letovanjem na jahti grčkog plejboja. Ako joj je već dovoljno dobro da može da putuje u Evropu – pitali su se – zašto onda nije jednostavno preuzela svoje obaveze prve dame? Zašto nije, kao dobra supruga, ostala kod kuće, da pomogne svom prezauzetom mužu i stara se o njemu? Pritom se ovde kao bitan podtekst provlačilo i pitanje da li ljudi njenog društvenog sloja drugačije od svih ostalih reaguju na tragedije. Hor gnevnih glasova se pojačao kad se Džeki pojavila u Grčkoj, odakle su stizali izveštaji o celonoćnim terevenkama na Kristini, kojima je, uz desetinu drugih gostiju, prisustvovala i prva dama. To je izazvalo ogorčene proteste u američkoj štampi i javnosti. Džekino krstarenje je i u Kongresu zadalo probleme njenom mužu, jer su republikanci okarakterisali to putovanje kao „neumesno“ i pitali zašto nije jednostavno izabrala da vidi i više upozna svoju zemlju, umesto da skita po Evropi.
Gledano unazad na tu epizodu, u svetlu onoga što će uskoro uslediti, Džeki je zažalila što je tako dugo ostala u Evropi, kao i zbog svog ponašanja u privatnosti, nakon povratka u Sjedinjene Države 17. oktobra 1963. „Bila sam melanholična zbog smrti svoje bebe, pa sam prošle jeseni bila odsutna duže nego što je trebalo“, kazaće kasnije ocu Maksorliju. „A onda, kad sam se vratila, Džek je pokušavao da me izvuče iz žalosti, a ja sam bila možda malo osorna; ali mogla sam ga mnogo više usrećiti u životu, naročito onih poslednjih nekoliko nedelja. Mogla sam se truditi da nadvladam melanholiju.“ Tako se bar prisećala 1964, kad su je savetovali, pomenuti sveštenik i drugi, da je vreme da „preboli“ muževljevu smrt. Zanimljivo je da je ona već osećala grižu savesti – samo sasvim drugačijeg porekla – kad se vratila u Sjedinjene Države, 17. oktobra 1963, deset dana pošto je Džej-Ef-Kej potpisao ratifikaciju Sporazuma o ograničavanju nuklearnih proba, čime je, u zatvorenim konsultacijama s Haroldom Makmilanom, konačno obezbedio onaj „početak“ sa Sovjetima, koji je tako često pominjao tokom predsedničke kampanje, kao i u govoru prilikom inauguracije. I tako je, za razliku od svog junaka Čerčila, koji je morao da ode s položaja pre nego što je postigao taj veliki cilj, Kenedi na kraju ipak uspeo da se izbori za prvi značajan posleratni sporazum sa Sovjetima.
Džeki je, sa svoje strane, bila neprijatno svesna političkih problema koje mu je napravio njen boravak na Kristini; proračunato i svesno, on se obraćao upravo njenom „osećanju krivice“ kad je zatražio da pođe s njim, zajedno s potpredsednikom i gospođom Lindona Džonsona, na predstojeće političko gostovanje po Teksasu. Džekin pristanak bez oklevanja bio je zapravo „gest skrušenosti“ supruge koja je, po njenim sopstvenim rečima, uvek bila ona bračna strana što preduzima prvi potez ka pomirenju.
Džeki nikada ranije nije pratila predsednika na domaćim političkim turnejama.

Jednostavno nije u tome uživala ili nije imala dovoljno samopouzdanja. Da li će to moći da izvede sada, naročito posle bujice javnih kritika koje je nedavno pretrpela? Kenedijevi politički savetnici su turneju po Teksasu videli kao probu predizborne trke u predsedničkoj kampanji 1964. Uprkos svemu što je Džeki do tada postigla kao prva dama, u Kenedijevom taboru su i dalje bili znatno skeptični u pogledu toga kako će se tamo pokazati.
Međutim, samo što se pojavila iz vojne vazduhoplovne baze u San Antoniju, u Teksasu, 21. novembra 1963, razvejala je sve sumnje. Obučena ne kao pripadnica džet-seta, zbog čega su je nedavno kritikovali, već više kao konzervativna, mada mlada i lepa, supruga imućnog američkog biznismena, Džeki je vešto pridobila okupljen narod onim što je ledi Berd Džonson sa odobravanjem opisala kao „širok, snebivljiv osmeh“. Izgleda da je ta snebivljivost bila znak Džekinog poniznog prihvatanja da će toga dana, bez obzira na svoje trijumfe u Parizu, Beču, Londonu i drugde, građani Teksasa odlučiti šta da misle o njoj. Tokom tog gostovanja će pokorno i strateški igrati ulogu obične dobre žene koja je zaljubljena u muža i poštuje ga. Kasnije se toga ovako sećala njena sekretarica za štampu: „Mislim da je htela da bude žena pratilja Džona Kenedija u Teksasu.“ Ironično, ali upravo ta njena rešenost u pozadini ubrzo ju je izbacila, po rečima jednog novinskog komentatora, „u žižu pažnje na tom putovanju“. Te noći, u apartmanu u hotelu Teksas u Fort Vortu, predsednik ju je uveravao: „Danas si bila odlična.“ Sutradan pre podne, u velikoj hotelskoj balskoj dvorani, duhovito je rekao publici: „Pre dve godine u Parizu, predstavio sam se rekavši da sam muškarac koji je došao u pratnji gospođe Kenedi u Francusku. Stekao sam sličan utisak i u Teksasu.“ Kad su se posle toga vratili u predsednički apartman, a pre nego što će poleteti u Dalas, pitao ju je hoće li da pođe s njim i na promotivnu turneju po Kaliforniji, za dve nedelje.
„A onda, baš kad se sve sredilo“, prisećala se kasnije Džeki u razgovoru s ocem Maksorlijem, „izvučen mi je tepih pod nogama, bez ikakve moje moći da išta preduzmem.“
Naravno, do vremena kad je to rekla, iznenadni užasni događaji su je neizbežno i nepovratno promenili kao ličnost, drugačiju od one kakva je bila kad joj je muž kazao to za Kaliforniju. Ipak, šta je tačno mislila, ili bar šta je htela da sveštenik pomisli, kad je rekla da se „sve sredilo“ poslednjeg dana Kenedijevog života? Čemu god da se Džeki nadala, njega smrt deteta svakako nije promenila ništa više nego što ga je promenio brak. U oba slučaja, brzo se vratio starim seksualnim navikama. Da se atentat nije dogodio, Džeki bi i dalje morala da živi među muškarcima koji ne samo da su znali za predsednikova neverstva već su u nekim slučajevima imali običaj i da dele devojke s njim. I dalje bi morala da se neprekidno susreće sa ženama – zaposlenim u Beloj kući, novinarkama, pripadnicama njenog društvenog kruga – koje su bar jednom spavale ili imale površnijih seksualnih kontakata s njenim mužem.
Od onog trenutka 1952. godine, kad je raskinula veridbu s drugim muškarcem kako bi imala vezu s Džonom Kenedijem, Džeki je politika bila i neprijatelj i prijatelj. Neprijatelj zato što je u početku, kad je Džek odlučio da se kandiduje za senatora, to značilo da će često biti odsutan. Prijatelj pak zato što je, ako uspe da dobije mesto u Senatu, s obzirom na svoje ambicije, Džek bez sumnje morao da se oženi. Od samog početka, njihovi su odnosi bili obeleženi dugotrajnom razdvojenošću i čežnjom, ovim poslednjim bar s Džekine strane. Povremeno bi je udostojio i nečim više od glasa usred zveketa sitnog novca u nekom lokalu koji je ona zamišljala kao bar na Kejp Kodu; knjigama, uglavnom britanskim, koje joj je davao ne bi li stekla predstavu kako on sebe intelektualno doživljava; francuskim tekstovima o Indokini, nad kojima je provodila duge, usamljene noći prevodeći ih, u nadi da će „morati da se oženi mnome posle svega što sam uradila za njega“. Na bračnom putovanju je bila pažljiva i – po sopstvenim rečima u pismu njegovim roditeljima – trudila se da ga svakog dana ostavi nekoliko sati samog. Pa čak i tada, Džek je iznenada naljutio svoju mladu nevestu kad joj je predložio da se vrati na istočnu obalu, a da on ostane još nekoliko dana sam u Kaliforniji. „Šta da radim?“, usplahireno je tad pitala drugu, stariju ženu. Džeki se suočavala sa istim tim pitanjem u raznim oblicima tokom deset godina braka koje su usledile.
I sada joj se ponovo politika, osim kao neprijatelj, ukazala i kao prijatelj. Njen do tada briljantan prijem u Teksasu konačno je uverio Džeka da je Amerika „spremna“ za nju.
Ubuduće, kad bude na putu, želeo je Džeki pored sebe.

Sedam

Tokom duge zime koja je usledila, tokom usamljenih noći za koje se činilo da se nikada neće završiti, budnih noći koje nikakva količina votke nije mogla da ublaži, Džeki je iznova oživljavala onaj delić vremena između prvog pucnja, koji je promašio kola, i drugog, koji je pogodio i predsednika i teksaskog guvernera Džona Konalija. Te tri i po sekunde bile su za nju od presudne važnosti. U braku je od sebe stvorila pretorijansku gardu od jedne žene – protiv lekara, protiv političkih protivnika, protiv novinara, čak i protiv svih onih u Džekovom krugu koji su, po njenom mišljenju, mogli da mu naude. I zato je, stalno iznova, te zime 1963-64. premotavala taj delić vremena. Da je samo pogledala udesno – govorila je sebi – možda bi spasla muža. Da je samo prepoznala zvuk prvog pucnja, mogla ga je na vreme povući nadole.
Džeki se sećala da joj se taj prvi pucanj, kad ga je čula, učinio samo kao nasumični prasak jednog od brojnih policijskih motocikala iz pratnje. Po jakom suncu, sedela je na zadnjem sedištu otvorenog ponoćno plavog kabrioleta linkoln kontinental, osmehivala se i mahala gomili sveta sa svoje leve strane. Na sebi je imala preciznu kopiju ružičastog Šanel kostima s marinskim reverima, i bele rukavice od jareće kože, zakopčane na ručnim zglobovima. Džek, koji je sedeo kraj nje u limuzini, insistirao je da ne stavlja naočari za sunce kako bi narod Dalasa mogao da joj vidi lice. Crvene ruže, koje su joj prethodno uručili na aerodromu, ležale su na sedištu između nje i njenog muža.
Kad je ispaljen prvi metak, Džek je prestao da maše i zagledao se u gomilu. Okrenuo se načas ulevo i okrznuo pogledom suprugu. Kad je Džeki pogledala udesno, on je već nastavio da maše okupljenim posmatračima. A onda se i ona, kao i predsednik, ponovo okrenula ljudima sa svoje strane kola i takođe počela da maše. Zvuk prvog pucnja bio je nejasan. Agenti Tajne službe u povorci automobila takođe su pomislili da je posredi prasak motocikla, ili možda petarda. Ali nije bilo nikakve sumnje u prirodu drugog pucnja, jer se metak zario u predsednikov vrat sa zadnje strane, a izašao negde ispod Adamove jabučice i pogodio u desno rame guvernera, koji je sedeo ispred Kenedija. Na Konalijev krik: „O, ne, ne, ne... Gospode, sve će nas pobiti“, Džeki se okrenula. Džek se uhvatio rukama za grlo. Prvo desnom rukom, a onda obema, zgrabila je njegovu podignutu levu ruku, u očajničkom pokušaju da ga povuče nadole, kao što je Neli Konali uspela da uradi sa svojim mužem. Džekove obe ruke su, međutim, bile kao prikovane, i Džeki se pet sekundi uzalud trudila.
Gledala je pravo u Džekovo lice kad mu se treći metak zario u desnu stranu glave. U tome času začuo se glasan tup zvuk, kao kad lubenica udari u beton i rasprsne se. Oko rane se raspršio prozračni ružičasti oblak od mozga i delića kostiju, pa zasuo Džeki po kosi, licu i odeći. Dok je padao ka njoj, vrisnula je: „Bože, šta to rade? Gospode, ubili su Džeka, ubili su mi muža! Džek, Džek!“ Podigla se na kolena i nastavila: „U ruci mi je njegov mozak.“ I ona bi bila ubijena da je putanja metka bila samo malo drugačija, a mogli su je lako smaknuti i posle u otvorenom vozilu. Postoje preživela, duboka i jasna sećanja na taj interval između prvog i trećeg pucnja, i na određene incidente koji su usledili, obeležiće joj ostatak života na način na koji ona nije imala nikakvog uticaja i koji onih nekoliko posmatrača nikada neće razumeti. Od tada pa nadalje, za nju će sve biti drugačije zbog tih osam i po kratkotrajnih i neizbrisivih sekundi. Kad je ispaljen drugi metak, Džekin vodeći agent Tajne službe Klint Hil iskočio je iz automobila u pratnji i potrčao ka predsedničkoj limuzini. Upravo se peo pozadi u kola kad je treći metak smrskao predsednikovu glavu. Džeki se iznenada obrela na rukama i kolenima na prtljažniku linkolna, koji je sad pojurio. Izgleda da je bezuspešno pokušavala da dohvati krhotinu muževljeve lobanje koja je poletela unazad. Dejv Pauers, u vozilu iza njih, plašio se da će Džeki pasti s kola i da će je pregaziti konvoj vozila. Kad joj se primakao, Hil je osetio da je nesvesna njegovog prisustva. Najzad je uspeo da se prebaci na prtljažnik i da je gurne na zadnje sedište, gde je i nju i katastrofalno ranjenog predsednika zaklonio sopstvenim telom.
Džeki je držala muževljevu glavu u krilu. Čvrsto ga je držala obema rukama, u svesnom nastojanju da spreči da mu iscuri mozak. Čula je kako neko viče: „Mrtav je, mrtav je!“ Svetloplava unutrašnjost limuzine preobrazila se u klanicu. Komadići lobanje s kosom ležali su pored Džekinih ruža. Dok su zavijale sirene i pucketala radio-stanica u kolima, mrmljala je nešto Džeku, pitala ga može li da je čuje i ponavljala da ga voli: „Džek, Džek, šta su ti to uradili?“
Šest minuta kasnije, kola su se zaustavila ispred hitne službe sa zadnje strane bolnice Parklend. Drugi agent, Pol Landis, zatekao je Džeki kako i dalje drži muževljevu glavu na krilu. Landis ju je uhvatio za ramena kako bi joj pomogao da ustane, ali ona je odbila da pusti predsednikovu glavu. „Ne, hoću da ostanem uz njega.“ U međuvremenu se pojavio bolničar s kolicima. Osmotrivši unutrašnjost kola, procenio je da je predsednik mrtav. Nikad do tada nije video da je iko preživeo s tako velikom ranom glave, s toliko prosutog mozga. Konačno, shvativši kako Džeki ne želi da joj muža vide takvog, Klint Hil je skinuo sako i umotao njime Kenedijevu glavu i gornji deo grudi. Tek tada je pustila. Dok su agenti iznosili Kenedija iz vozila, nekoliko okrvavljenih ruža mu se zalepilo za telo. Džekine oči izgledale su kao da gledaju ali ne vide. Pa ipak, kad je bolničarka posegnula da uhvati predsednika za glavu prilikom prenošenja na kolica, Džeki ju je odgurnula i insistirala da ona to učini.
Dok je bolničko osoblje trkom guralo kolica u trauma-sobu broj jedan, Džeki je trčala uz njih, držeći muža za ruku. Usput mu je sako spao s lica. Džeki je najpre odbila da sačeka u hodniku. Međutim, uverena da je Džek mrtav ili da umire, na kraju je dozvolila da je izvedu iz prostorije, ali ubrzo potom se pojavio bolničar sa informacijom da predsednik još diše, pa je zahtevala da se vrati. Bolničarke su prekrile pod oko kolica čaršavima kako se neko ne bi okliznuo. Ne obraćajući pažnju na more krvi, Džeki se spustila na kolena i počela da se moli.
Doktori su u međuvremenu izvodili masažu zatvorenog srca na predsedniku, skinutom u bokserice i atletsku majicu. Svaki put kad bi mu pritisnuli srce, šiknuo bi crveni gejzir iz lobanje, na sto pa na pod. Ni masažom srca ni traheotomijom, koju su izveli prethodno, nisu uspeli da mu poboljšaju disanje. U svakom slučaju, kobna rana se nalazila na glavi, i kad je doktor Kemp Klark, neurohirurg, video štetu, kazao je doktoru Malkomu Periju, koji je izvodio masažu srca, da nema potrebe da nastavlja. Kad je ovaj ipak nastavio, Klark je odsečno rekao: „Ne, Malkome, gotovo je.“ Džeki je koračala tamo-amo po prostoriji, ruku sklopljenih pred sobom. Munula je laktom anesteziologa i, puna nade, pružila mu deo predsednikovog mozga.
Konačno joj je doktor Čarls Bakster, šef urgentne službe, rekao da joj je muž mrtav. Uhvatila je Džeka za ruku ispod čaršava i tiho se priključila molitvi dok je sveštenik izvodio obred. Kad su svi otišli, malo je posedela uz Džeka. Posle je čekala u hodniku dok su bolničarke pripremale njegove ostatke za putovanje nazad u Vašington. Pošto mu je iz glave i dalje curilo, umotale su je u četiri čaršava, a kad je krv i kroz njih probila, umotale su kovčeg plastičnom mušemom za bolnički krevet. Džeki se vratila u prostoriju s namerom da stavi u kovčeg svoju burmu. Ali kad je pokušala da skine rukavice, otkrila je da je bela koža pocrnela i postala tako kruta od skorele krvi da nije mogla da ih skine bez pomoći jednog policajca. U pratnji doktora Bakstera, prišla je tamnocrvenom bronzanom kovčegu, pa poljubila Džeka u nožni prst, trbuh i usne. Zatim je pokušala da mu stavi na ruku burmu koju je nosila poslednjih deset godina. I prsten je bio krvav, ali uspela je da ga gurne do drugog zgloba malog prsta.
U hodniku ispred bilo je „samrtnički tiho“ kad su se vrata otvorila i kad se pojavio kovčeg na kolicima s gumenim točkovima. Jedan posmatrač je kasnije rekao da su joj oči „bile staklaste... Da joj je neko tada ispred samog lica opalio iz pištolja, samo bi trepnula. Činilo se da je potpuno van ovoga sveta.“ Uvereni da će svako odlaganje prenošenja tela iz Dalasa nepredvidljivo delovati na Džeki, Keni O’Donel i Dejv Pauers su žurili da što pre prebace kovčeg u vojni mlažnjak, dok vlasti ne primene državni zakon da autopsija mora biti izvršena tamo gde se dogodilo ubistvo. Okružni medicinski islednik Dalasa već se pojavio u bolnici, da ih upozori da telo mora ostati tu gde jeste. O’Donel je rekao kako Džeki nije bila svesna prepirke oko toga, „pa je možda bila zbunjena brzinom kojom smo pokušavali da odemo“.
Iza bolničke zgrade, agenti su podigli kovčeg i uneli ga u bolnička kola, pa navukli zavese na vozilu. Odbivši predlog da se vozi u kolima pratnje, pa čak i na prednjem sedištu pogrebnog automobila, Džeki je insistirala da sedi uz kovčeg. Trka da se posmrtni ostaci što pre sklone nastavila se i na aerodromu. „Stigli smo... i već smo bili nespretni“, prisećao se O’Donel. „Brinuo sam da će za nama doći dalaska policija i izneti telo iz aviona, a da će Džeki Kenedi dobiti infarkt pred našim očima. Bio sam skamenjen.“ Međutim, kad je O’Donel poslao poruku pilotu da odmah uzleti, dobio je odgovor da Kenedi više nije vrhovni komandant. To je bio predsednik Džonson, za kog se ispostavilo da već čeka u avionu da položi zakletvu kako bi preuzeo dužnost. Kad je Džeki u međuvremenu otišla načas u spavaću sobu, zatekla je tamo muževljevog naslednika. Odmah se vratila u zadnji deo aviona, gde je bio smešten Džekov kovčeg. Na kraju je Džonson, iako su mu dodeljene predsedničke odaje čim se ukrcao, insistirao da u njih bude smeštena predsednikova udovica. Džeki je isprva oklevala da se vrati, ali ju je ubedila ledi Berd Džonson. I tako je, pred polaganje zakletve, prvi put od ubistva imala malo privatnosti.
U njenom odsustvu iz predsedničkih odaja, neko je izvadio belu haljinu i žaket, i crne cipele, kao nenametljivi poziv da se presvuče. Zureći u ogledalo u kupatilu, Džeki je primetila da ima krv po licu. Tek kad ju je izbrisala papirnom maramicom, shvatila je da je pogrešila. „Zašto sam oprala krv?“, prisećala se kasnije. „Trebalo je da je ostavim, da vide šta su uradili.“ Taj blesak gneva ukazuje na jedinu emociju koju telo nije zaprečilo kako bi, u situaciji maksimalnog stresa, zbog sebe i svoga muža, mogla da radi ono što mora. Džeki se ubrzo pojavila na polaganju zakletve, i dalje prkosno obučena u umrljanu odeću. Neko od prisutnih je kasnije posvedočio da su joj čarape bile „gotovo natopljene krvlju“. Čak i zlatna narukvica joj je bila užasno skorela od krvi. Džeki je upravo bila izašla iz jedne vrste ratne zone u kojoj izdvojenost i bes mogu biti ključ opstanka, tako što potiskuju emocije koje bi mogle umanjiti ratničku rešenost i usredsređenost. Po rečima Liz Karpenter, sekretarice za štampu ledi Berd Džonson, udovica ubijenog predsednika izgledala je „kao da je u transu“. Takva je bila pojava koja je stajala pored Džonsona za vreme ceremonije u zagušljivoj državničkoj prostoriji, u kojoj se čulo samo uporno potmulo brujanje motora mlažnjaka. Potom je novi predsednik zagrlio udovicu „uhvativši je za laktove“. Ledi Berd Džonson joj je stisnula ruku i tiho izjavila: „Čitava nacija oplakuje vašeg muža.“ Zatim se Džeki obratio šef dalaske policije Džes Kari i rekao joj da svi čuju: „Bog vas blagoslovio, mala gospođo, ali sad morate malo da odete pozadi i da prilegnete. Imali ste gadan dan.“
Ledi Berd je otpratila Džeki u predsedničke odaje, i tu je nova prva dama zamišljeno osmotrila tu „uvek besprekorno i izuzetno odevenu“ ženu, kako je rekla, neprikladno i dalje prekrivenu krvlju Džeka Kenedija. Smatrala je neprikladnom i žestinu kojom je Džeki odbila njenu ponudu da joj pošalje nekog ko bi joj pomogao da se presvuče. U duhu svojih misli pre zakletve, Džeki je kazala: „Hoću da vide šta su uradili Džeku.“ Zatim je sela uz kovčeg, zajedno s predsednikovim ađutantima, i sedela je tu za sve vreme leta.
Kad je predsednički mlažnjak najzad sleteo u vojnu vazduhoplovnu bazu Endruz u Merilendu, u avionu se iznenada i misteriozno stvorio Bobi Kenedi. Postoje tridesetak minuta čekao pozadi u vojnom avionu, skriven od očiju štampe, popeo se trčeći rampom u letelicu, na onaj svoj „gnevni način“ koji je odavno postao njegov zaštitni znak. Ovoga puta, izvori Bobijevog gneva bili su višestruki. Bio je, naravno, u žalosti, i niz lice su mu, po rečima posmatrača, „tekle suze“. Ali isto tako je i ključao od besa zbog kolosalne Džonsonove uvrede jer je insistirao na tome da položi zakletvu pre poletanja, iako je, po Bobijevom mišljenju, bilo mnogo prikladnije da je ukazao poštovanje porodici Kenedi tako što bi dozvolio da se Džek vrati u prestonicu kao predsednik. Zanemarujući činjenicu da bi, čak i da polaganja zakletve nije bilo, predsedničke ingerencije automatski prešle na Džonsona pošto je njegov prethodnik umro, javni državni tužilac je na Džonsona gledao kao na uzurpatora koji je nepristojno požurio da preuzme vlast od Džej-Ef-Keja. Bobijev bes zbog toga nije bio jednostavno proizvod uma poremećenog žalošću.

Za razliku od Džeki, koja je bila u dobrim odnosima s potpredsednikom, Bobi je još odavno smatrao Džonsona neprijateljem, a ovaj je njega zauzvrat prezirao. Ta antipatija između njih dvojice bila je, po rečima Džoa Olsopa, „neka vrsta hernije“. A sad je stvarnost u kojoj je Džonson predsednik po svoj prilici vređala Bobijev osećaj privilegovanosti. „Kao da je vladajuća porodica svrgnuta s vlasti nepravdom sudbine“, rekao je Olsop. U avionu, Bobi se progurao pored Džonsona i ostalih putnika kao da ih ne vidi ili ga nije briga što ih vidi, što je iznerviralo Džonsona.
„Gde je Džeki?“ rekao je Bobi. „Hoću kod Džeki.“ I konačno – po sećanju Liz Karpenter – „progurao se unutra i odveli smo ga njoj“. „Zdravo, Džeki“, rekao je napokon, zagrlivši bratovu udovicu. „Tu sam.“ Bobi je naručio helikopter, koji je čekao da je prebaci u Belu kuću, dok posmrtne ostatke budu prevozili u Mornaričku bolnicu Betezda, u Merilendu, radi autopsije, ali Džeki je uporno odbijala da se odvoji od kovčega. Kad se na kraju pojavila pred blicevima i kamerama na pisti, posmatrači su zaplakali pred prizorom žene u krvavoj odeći i odsutnog pogleda. Krv na ružičastoj vuni govorila je o iznenadnoj tragediji i prolaznosti svega na ovome svetu. Sve što je mukotrpno stvorila i po čemu je postala poznata u trenutku joj je oduzeto. Bila je to žena čiji su kostimi uvek smišljeno privlačili pažnju, ali nikad više nego tada.
Sedela je naspram devera, pozadi u bolničkim kolima, ali nije gledala u Bobijevo lice, već više u navučenu sivu zavesu iza njegovog ramena. Sudelujući u ritualu koji je već vekovima dužnost onih što su se vratili s bojnog polja, počela je da priča o užasima koje je videla. Govorila je o povorci vozila, o pucnjima i o haosu koji je potom izbio. Kao i drugi ljudi kojima je Džeki kasnije pripovedala neku verziju iste te priče, Bobi je shvatio da, hteo to ili ne, nema drugog izbora do da sluša. Bilo joj je potrebno da mu to ispriča. Morala je da se rastereti. Niko je ne sme prekidati. I tako je Bobi sedeo i ćutao dvadesetak minuta, dok je Džeki pričala. Na trenutke je hvatao sebe kako viri kroz zavese, u svet koji je brzo promicao napolju, ali Džeki nije imala tu mogućnost. Ona je bila zaokupljena slikama koje su joj se 22. novembra urezale u mozak.
I ona i Bobi su, svakako, bili u zajedničkoj žalosti – dubokoj, snažnoj, izjedajućoj žalosti – ali kod Džeki je postojao i jedan dodatni faktor, nešto što mnogi ljudi, ni tada a ni ubuduće, nisu bili u stanju da razluče od žalosti. Ona je istovremeno bila i ožalošćena i istraumirana. Za razliku od devera, ona je neposredno iskusila krvoproliće u Dalasu, i kao žrtva i kao svedok. Bila je bespomoćna, izložena na milost i nemilost nadmoćnoj sili. Bila je nemoćna da spase muža, a bila je i sama u smrtnoj opasnosti. Držala je Džekov mozak u rukama, što je neprestano isticala i ponavljala.
Pošto je ispričala sve Bobiju, uporno je pričala i drugima kad su stigli u Mornaričku bolnicu Betezda. Neprekidno se iznova prisećala ubistva, radi posetilaca u predsedničkom apartmanu na sedamnaestom spratu, gde su je doveli dok traje autopsija na drugom mestu u istoj zgradi. Opisala je muževljevu smrt svom lekaru Džonu Volšu; zatim Benu Bredliju; pa Toniju Bredliju; pa Bobu Maknamari; pa Čarlsu Bartletu. Doktor Volš je kasnije to njeno pričanje nazvao pripovedačkim maratonom. „Bila je kao u transu dok je pričala svakom od nas“, sećao se posle Ben Bredli. „Nije jecala“, prisećao se Čarls Bartlet. „Bila je na ivici suza, ali one nisu potekle.“ U početku je Džekin lekar savetovao drugima da je puste da priča, da izbaci to iz sebe, ma koliko im bilo teško da je slušaju. „Pustite je da se reši toga, ako može“, rekao je Volš.
„Hoćete da čujete šta je bilo?“, započinjala je Džeki. Međutim, kao i u slučaju Bobija Kenedija u sanitetskim kolima, nije ostavljala čoveku drugog izbora nego da sluša. Opirati se njenom monologu bilo je kao pokušavati da se odupreš vetru. Ar-Ef-Kej je zamolio Boba Maknamaru da pođe sa njim na aerodrom, i stoga je ministar odbrane čekao zajedno s Bobijem kad je predsednički mlažnjak sleteo. Ali odbio je Bobijev zahtev da pođe s njim u avion po Džeki. Sad, kad je stigao u bolnicu, Maknamara je bio slika i prilika zapovednika, otelovljenje onoga što je jedan svedok opisao kao „gola snaga“. Bio je to čovek koji je izgleda stalno funkcionisao po strogom rasporedu, što se i ovom prilikom pokazalo kao neobično tačno. Ostavio je suprugu u kolima, očekujući da će poseta udovici biti kratka. Ali kad je postalo očigledno da bi Džeki volela da ostane, poručio je Marg Maknamari da sama ode po njihovog sina u Izviđački odred. Uskoro je visoki ministar odbrane – s naočarima u jednostavnom žičanom okviru, uredno začešljane kose s besprekornim razdeljkom, i sa izrazom lica kao Grant Vud – sedeo na podu i zurio naviše u Džeki, koja je sedela na visokoj stolici. „Bila je u onom kostimu s krvavom suknjom, a krv joj je bila i svuda po čarapama“, sećao se posle Maknamara. „Osetio sam da moram da budem pribran zbog nje i da je slušam... Potpuno sam se koncentrisao na nju jer sam joj bio potreban, i posmislio sam: dođavola sa svima ostalima, neka se sami pobrinu za sebe.“ Ovom slušaocu se činilo da Džekin izveštaj o Dalasu traje satima.
Iako ošamućena, nije pokazivala znake da želi da spava. Osećala je da je, po sopstvenim rečima, „uzrujana“. I svaki put je naglašeno reagovala odlučnim odmahivanjem glave kad su je posetioci podsticali da se presvuče. Bobi Kenedi je u međuvremenu nadgledao pripreme za pogrebnu službu u katoličkoj Katedrali Svetog Mateja i za sahranu na Nacionalnom groblju Arlington, koja će se održati dvadeset petog. Nekada je Bobi rutinski izdavao naređenja u bratovo ime. Te noći je stalno isticao autoritet Džekove tridesetčetvorogodišnje udovice. Kako je veće odmicalo a Džeki nije gubila snagu, doktor Volš joj je predložio da popije pilulu za spavanje. Kad pilula nije delovala, dao joj je injekciju jakog sedativa. Očekivao je da će Džeki zaspati za najviše tridesetak sekundi ali, deset minuta kasnije, ona je još neumorno tapkala po predsedničkom apartmanu, u potrazi za cigaretama. Lekar je malo zadremao u fotelji i, kad se prenuo, iznenadio se što je ona još na nogama.
Satima pre toga, odbila je da se odvoji od muža na umoru. Jasno je stavila do znanja da neće otići iz Dalasa bez njegovih posmrtnih ostataka. Odbila je da ode u Belu kuću pre nego što završe autopsiju u Betezdi. I narednih dana će biti isto tako žilava u vezi sa svim tim. Nameravala je da ide pešice za Džekovim kovčegom, u pogrebnoj povorci u Vašingtonu. To je predstavljalo problem zbog bojazni vlade SAD da je ubistvo predsednika samo početak veće akcije protiv američke moći, akcije iza koje stoji Kremlj. I sam Džonson je izrazio bojazan da je atentat samo preteča iznenadnog napada sličnom onome u Perl Harboru, i da Sjedinjene Države svakoga časa mogu biti zasute projektilima. Hvatanje Lija Harvija Osvalda je, izgleda, išlo u prilog takvim teorijama, jer je zamenik državnog sekretara Džordž Bel naredio da provere Osvaldovo ime u matičnim službama, pa je ubrzo otkriveno da je osumnjičeni atentator proveo trideset dva meseca u Sovjetskom Savezu, i da se vratio tek nedavno, juna 1962.
Iako Džeki to nije nameravala, njena rešenost da pešice ide za kovčegom od Bele kuće do Katedrale Svetog Mateja primoravala je i visoke vladine zvaničnike, kao i strane dostojanstvenike, da učine isto. Tajna služba i FBI su kategorički izjavili kako „američki predsednik ni pod kakvim okolnostima ne sme preduzeti takav rizik“. Din Rask i zamenik Bol strepeli su od mogućnosti da meta atentatora budu neki od državnika koji su najavili dolazak na sahranu. Naročito su brinuli da bi Šari de Gol zbog svoje visine mogao biti laka meta atentatorima, koji su ga već uporno proganjali u prošlosti. Pošto je francuski lider već bio preživeo najmanje devet pokušaja ubistva, pre svih njegovih putovanja su unapred obezbeđivali određene količine krvi njegove retke krvne grupe, u slučaju da mu hitno zatreba transfuzija. S obzirom na glasine o komunističkoj umešanosti u ubistvo predsednika Kenedija, postojala je i bojazan da neki Amerikanac-osvetnik ne ubije Hruščovljevog delegata na sahrani Anastasa Mikojana, prvog zamenika predsednika Saveta ministara SSSR, što bi bila varnica za krizu odnosa Vašingtona i Moskve, ako već nije počela.
U nedelju 24. novembra, već problematična situacija se još pogoršala. Dok se bivša prva dama pripremala da prisustvuje celodnevnom javnom mimohodu na Kapitolu, misteriozni ubica je ustrelio Osvalda dok je ovaj bio u policijskom pritvoru u Dalasu. Pred očima miliona američkih televizijskih gledalaca koji su čekali da vide povorku, Osvaldovo ubistvo je pojačalo strahove da je planirano još nasilja. Ipak, Džeki se oduprla svim nastojanjima da je odvrate od namere da sutradan ide pešice u pogrebnoj povorci. Kad su joj rekli da vlada velika zabrinutost zbog opasnosti kojoj će biti izloženi državnici i drugi zvaničnici ako odluče da idu pešice kao i ona, Džeki je odgovorila: „Mogu da se voze, ili da rade šta im je volja. Ja ću koračati za predsednikom do Svetog Mateja.“ Din Rask je u isto vreme pokušao da ubedi generala De Gola da se vozi automobilom na sahrani, ali ovaj je to takođe odbio. „Pešačiću s gospođom Kenedi.“
I tako je dvadeset petog – iako su toga jutra i De Gol i Mikojan primili anonimne pretnje smrću – Džeki koračala za kovčegom do katedrale, i pešice prešla rastojanje od osam blokova. U njenom tadašnjem stanju izdvojenosti od stvarnosti, izgleda da ju je nova opasnost više podstakla nego što ju je uplašila, pa se usredsredila isključivo na to da postigne cilj i dospe do katedrale. Spremni da reaguju u slučaju nove pucnjave, Džordž Bol i zamenik ministra unutrašnjih poslova U. Aleksis Džonson nadzirali su događaje iz obližnje kancelarije, dok su Džonson, De Gol, Mikojan i ostali predstavnici devedeset i dve države išli za udovicom u crnom i pod velom, koja je i dalje bila u stanju emocionalne zatvorenosti koje je nastupilo još dok su njen muž i ona bili izloženi opasnosti u Dalasu.
Na kraju, dok je stajala pored Bobija Kenedija na groblju, jedan službenik groblja se sagnuo ka njoj da je upozori kako će biti ispaljen dvadeset i jedan počasni plotun. Sedam vojnika je ispalilo po tri metka. Na svaki pucanj je iznova zadrhtala, pa ipak je sve vreme ostala pribrana.
Rouz Kenedi je prisustvovala sahrani bez glave porodice, koji je dve godine pre toga pretrpeo razorni moždani udar, i nije bio u stanju da putuje u Vašington. Kad je Džeki stigla u Kejp za Dan zahvalnosti, prvo je otišla u glavnu kuću i tražila da vidi starog Džoa. Njegova negovateljica Rita Dalas, koja je bila na spratu uz njega kad je Džeki ušla u kuću, čula je iz prizemlja glas udovice dok se obraćala nekome iz porodice. „Po njenom tonu zaključila sam da je uzrujana i odlučna. Nisam mogla da razaberem šta govori, ali nikada ranije nisam je čula da govori tako glasno.“ „Molim vas, molim vas“, gotovo je vikala Džeki, „ostavite me na miru, dobro sam.“ Najzad se silom popela u sobu paralizovanog starca i sela na nisku hoklicu uz krevet. Naizmenično stežući i milujući njegovu krutu, pegavu ruku, Džeki je ponovo ispričala priču o Džekovoj smrti. Sve je ispričala i oživela, kazala je bolničarka, „do najsitnijih detalja“.
Kao i Kenedijevu negovateljicu, i sledeću ličnost koja će čuti Džekinu priču, Teodora Vajta, novinara časopisa Lajf, zapanjilo je što se Džeki „sećala baš svega“ u vezi s mukama koje je pretrpela, kako je to nazvao u svojim opširnim beleškama. Dok je evocirala ubistvo, „ta scena je preuzimala kontrolu nad njom“, sećao se kasnije Vajt. Deset godina nakon što je došla u Hajanis port radi proslave za koju je očekivala da će biti u privatnom porodičnom krugu, da bi se suočila s ljudima iz časopisa koje je pozvao stari Džo kako bi javno obznanio sinovljevu politički probitačnu veridbu, sad je Džeki bila ta koja je organizovala da njena priča bude objavljena u Lajfu. Sutradan po Danu zahvalnosti, u času kad su svi s razlogom pretpostavljali da je otišla iz Vašingtona kako bi imala malo privatnosti, Džeki je lično pozvala zapanjenog Teodora Vajta, koji je upravo za Lajf bio napisao tekst o atentatu. U onih nedelju dana posle Dalasa, Džeki je uporno zahtevala da ostane pored muževljevog kovčega, sedela je uz njega, vozila se s njim, marširala za njim. Toga dana je pak težila da sačuva njegov istorijski ugled. Izbezumljena zbog procena Kenedijevog predsedničkog mandata koje će bez sumnje uskoro početi da objavljuju, imala je nešto što je želela da časopis Lajf dočara naciji, i želela je da to napiše Teodor Vajt, kog je smatrala prijateljski nastrojenim novinarom. Iz te Vajtove posete Hajanis portu u petak 29. novembra, najviše će ostati upamćen mit o Kamelotu. Ne bez osnova, Artur Šlesindžer će kasnije reći za Džekino poređenje pokojnog predsednika i njegove vlade s kraljem Arturom i Kamelotom, da bi najverovatnije „izazvalo Džona Kenedija da ga uz psovku porekne“.1 Vajt je na kraju morao da prizna kako magični Kamelot Džeka Kenedija nikada nije zaista postojao, pa se čak i Džeki privatno složila s tim da je metafora bila „previše sentimentalna“. Zanimljiv je, međutim, podtekst tog intervjua o atentatu, koji je detaljno opisan u Vajtovim beleškama, ali je jedva nagovešten u članku koji je štampan u Lajfu 6. decembra 1963, i koji je bio daleko vredniji doprinos onome što je zapisao. Dok je slušao udovičinu poruku Americi, Vajt je prisustvovao nečem izuzetno neobičnom.
Limuzina sa autorom bestselera o kampanji, pod nazivom Stvaranje predsednika I960, stigla je na porodično imanje Kenedijevih u pola devet te hladne noći, po jakom pljusku. Kao i kad je izveštavao sa sahrane, Vajt je zatražio da časopis ne ide u štampu dok ne bude spremna njegova priča. S tim što u ovom slučaju nije bio siguran čak ni u to da će biti neke priče. To je u potpunosti zavisilo od toga šta udovica ima da mu kaže. Pošto je svaki sat zadržavanja štamparskih presa vikendom koštao tridesetak hiljada dolara, razumljivo je da je bio pod velikim pritiskom da se što pre javi urednicima.
Međutim, u početku se – sedeći na niskoj sofi naspram blede ali krajnje pribrane udovice – mučio ne znajući kako da započne intervju. Džeki ga je upitala kako može da mu pomogne, što je bilo čudno pitanje s obzirom na to da je ona, a ne novinar, zahtevala taj sastanak. Vajt je pokušao da usmeri intervju nadovezavši se na njihov telefonski razgovor toga dana. Ona je ogorčenim tonom odgovorila kako je već tad nekoliko novinara prionulo na posao da proceni istorijsku ulogu Kenedija kao predsednika, i da ona ne želi da joj muž bude tako upamćen. Zato ju je Vajt te večeri pitao kako želi da predsednik bude upamćen.
Usledio je razgovor u kom je Džeki govorila nepovezano. Pomenula je svoju nameru da se povuče iz javnog života. „Kad se sve ovo završi, otpuzaću u najdublju anonimnost koja postoji.“ Dotakla se prvobitne želje da se vrati u svoju bivšu kuću u Džordžtaunu; zatim je pomenula kako joj je Bob Maknamara u Mornaričkoj bolnici Betezda obećao da će joj on lično kupiti i vratiti to imanje; a onda se prisetila kako je odmah posle toga pomislila da nikad ne bi mogla da se vrati u tu spavaću sobu. „Kazala sam sebi: ’Ne smeš nikad zaboraviti Džeka...’“ Ta primedba je izgledala potpuno u neskladu s prvobitnom rečenicom koju je izgovorila. I odjednom, bez ikakvog prelaza, počela je da priča o nečem drugom što nikada neće zaboraviti. Bio je to trenutak u kom je, po rečima njenog gosta, „ona krvava scena“, kako ju je nazvao, preuzela kontrolu. Slike ubistva su pokuljale kao bujica, ali čak i najbrutalnije delove priče Džeki je „ispričala bez suza, široko otvorenih očiju, kao da me ne vidi, kao da izvodi recitativ samoj sebi“. Gotovo kao da je zaboravila da je još neko prisutan.

Kao i ostali pre njega i posle njega, kojima će Džeki opisivati te događaje, Vajt je osetio da će čuti i više nego što želi. Baš kao što ni ona izgleda nije imala drugog izbora nego da pripoveda, tako ni za posetioca nije bilo druge nego da sluša.
Džeki je započela: „Veliki konvoj vozila je krenuo od aerodroma. Vruće. Žestoko. Kao u Meksiku i Beču. Sunce nam je peklo lica. Nisam mogla da stavim naočari za sunce. A onda smo pred sobom videli tunel. Pomislila sam kako će u tunelu biti sveže. Pomislila sam da mi sunce neće ići u oči ako sam s leve strane.“ Govorila je o prasku motocikala koje je slušala celim putem, a onda o zvuku za koji je pogrešno pomislila da je još jedan takav prasak. Govorila je o kriku guvernera Konalija i o tome kako se odmah okrenula da vidi Džeka.
„A onda se i Džek okrenuo, tako lepo. Poslednji izraz lica mu je bio tako lep. Ruka mu je bila ispružena. Videla sam kako mu odleće komadić lobanje. Bio je boje mesa, ne beo. Savršeno jasno mogu da vidim kako mu se taj komad odvaja od glave. A onda mi se srušio u krilo.“ Preskočila je onaj deo kad je puzala po prtljažniku linkolna koji je pojurio, i naglo prešla na beskonačnu vožnju do bolnice pošto je Klint Hil uspeo da uđe u kola. „Stalno sam ponavljala: ’Džek, Džek, Džek’, a nekoje vikao: ’Mrtav je, mrtav je’... Naginjala sam se nad njega i govorila: ’Džek, Džek, čuješ li me? Volim te, Džek.’ I držala sam mu gornji deo glave, da zadržim mozak unutra.“
Slušajući je kako evocira sećanja na ružičastu unutrašnjost i krhotine muževljeve lobanje, Vajt je sedeo kao paralisan. Dok su urednici i štamparske prese čekali u noći da im se reporter javi, vreme u letnjikovcu Kenedijevih kao da se usporilo. Džeki je govorila „blago“ i „s pribranošću“, iznosila je činjenice, što je istovremeno bilo u suprotnosti sa užasima koje je detaljno opisivala, ali i pružalo veliko olakšanje. „Oni krupni teksaski stažisti su mi stalno govorili: ’Gospođo Kenedi, pođite s nama.’ Hteli su da me odvedu od njega. Dejv Pauers je dojurio u bolnicu... Noge i ruke su mi bile prekrivene Džekovim mozgom. Kad je Dejv Pauers to video, briznuo je u plač. Odavde pa naniže“ – podigla je ruku malo iznad čela – „glava mu je bila tako lepa. Čvrsto sam mu držala gornji deo glave. Mislila sam da mogu da zadržim. Znala sam da je mrtav... Došli su po mene. Pokušali su da me odvedu, ali ja sam rekla: ’Ne idem.’ Kad su unosili Džeka, Hil mu je prebacio svoj sako preko glave. A ja sam mu držala glavu da je pokrije. Nijednog trenutka mi nije bilo odvratno. Ništa mi nije bilo odvratno.“
Zatim je govorila o tome kako je čekala ispred ambulante; kako se silom vratila unutra; i kako je doktor Malkom Peri želeo da ona izađe. „Ali ja sam rekla: ’To je moj muž. Svuda po meni su njegov mozak i njegova krv.’... Pokrili su Džeka čaršavom. Štrčalo mu je nepokriveno stopalo, bleđe od čaršava. Usta su mu bila tako lepa. Oči su mu bile otvorene... Kad je ustreljen, imao je tako divan izraz lica. Znate onaj divan izraz lica kakav je imao kad ga nešto pitate... neposredno pre nego što će odgovoriti. Izgledao je zbunjeno. A onda se samo srušio napred.“
Dok je govorila, Vajt je uočio da ona „proživljava sav taj užas“. Na neki neobičan način, njoj se sve to u tome času ponovo dešavalo.
Šta je zapravo bilo to čemu je njen posetilac bio svedok? Iznenadni gubitak svesne kontrole pred poplavom paklenih slika; obilje živopisnih detalja; neprilično hladan, ravnodušan stil pripovedanja – sve to pokazuje kako moždani sistem priziva traumatična sećanja, kako obrađuje nasilne, visoko uznemirujuće, po život opasne događaje. Taj primitivniji, „reptilski“ deo mozga smešten je ispod cerebralnog korteksa u kom se odvija racionalno mišljenje. Određena ekstremna iskustva – kad bespomoćno gledamo smrt nekog koga volimo, kad malo nedostaje da i sami budemo ubijeni, kad u rukama imamo delove ljudskog tela – nose sa sobom veći neurološki naboj od običnih dešavanja. Mozak skladišti ovaj emocionalno bremenit materijal dublje i u mnogo koncentrisanijem obliku nego druga sećanja. Taj proces je nenameran i automatski, i može početi i u trenucima kad nema prave opasnosti. I tada, umesto podizanja sposobnosti da opstanemo, ti flešbekovi od nas prave bespomoćne žrtve životinjskih moždanih reakcija.
Ovakva sećanja na događaje koje su pretrpeli često muče vojnike povratnike s bojnog polja. Tako je bilo i sa predsednikovom udovicom, koja je, u jednom drugom kontekstu, opisala to iskustvo kao otvaranje „ustava na brani“. Kod nekih veterana bolne slike vremenom izblede; kod drugih ne.
Te noći u Hajanis portu ustave su se iznenada zatvorile, i Džeki se, sad u drugom registru, vratila onome što je bilo razlog telefonskog razgovora pre nekoliko sati. „Želim da kažem samo jedno. Gotovo da sam postala opsednuta time.“ Prisetila se Džekove večernje navike da pre spavanja pušta neke ploče na starom gramofonu viktrola, koje su imale deset godina. Objasnila je kako je najradije puštao ploču poslednje numere brodvejskog mjuzikla Kamelot. Primetila je zatim kako bi refren te pesme mogao poslužiti kao prikladan epitaf njegovom predsedničkom mandatu: „Ne zaboravimo da je nekad bilo jedno mesto, jedan blistav trenutak poznat kao Kamelot.“ To je bila poruka koju je želela da časopis Lajf prenese i dočara pre ostalih autora koji će procenjivati vladu njenoga muža. Želela je da ljudi upamte Kenedijeve godine kao Kamelot. Želela je da javnost shvati kako – premda će u budućnosti biti još velikih predsednika – „nikad neće ponovo biti drugog Kamelota“. Bilo da je ta metafora s Kamelotom validna ili ne, želja da je objavi bila je racionalni razlog što je uopšte pozvala Vajta. Sve ostalo u toj neobičnoj seansi bilo je nešto sasvim drugo.
Džeki je nastavila da evocira sliku Džeka koju je stvorila kako bi umirila sebe onih prvih usamljenih noći koje je provela u njegovoj sobi u Kejpu ubrzo nakon medenog meseca. Pričala je s mnogo nežnosti o „usamljenom, bolesnom dečaku“ koji je ležao u postelji i čitao o vitezovima okruglog stola i o prvom vojvodi od Molboroa, pretku Vinstona Čerčila. Izrazila je uverenje kako su upravo „povesti crvenog satena“ (nasilne i krvave povesti o herojima i ratnicima), u kojima je Džek uživao kao dečak, formirale čoveka kakav je kasnije postao.
A onda, samo što je izrazila te svoje misli – sasvim iznenada, po Vajtovom mišljenju – „ponovo se vratila na scene ubistva“. Da li je ta fraza „povesti crvenog satena“ podstakla novi izliv krvavih slika? Šta god da je tome bio razlog, vratila se u predsednički mlažnjak, gde su od nje tražili da izbriše Džekovu krv pre ceremonije zakletve njegovog naslednika.
U ponoć, Vajt se povukao u prostorije za poslugu letnjikovca, kako bi otkucao svoju priču. Upravo je bio prisustvovao hipnotišućem spektaklu. Rukom ispisane beleške sa otprilike tri i po sata duge seanse toliko su mu bile uznemirujuće da, po sopstvenom priznanju predsednikovoj udovici, tri naredne nedelje nije mogao da natera sebe da ih transkribuje. A kad je to konačno učinio, ustezao se da ih pokaže čak i svojoj ženi i svojoj sekretarici. Tek posle pet meseci poslaće Džeki „grubo prekucan“ transkript, koji je okarakterisao kao „Istorijski materijal“, uz izričitu preporuku da ga nikome ne pokazuje, osim možda Bobiju Kenediju. Međutim, one noći kad se intervju odigrao, Vajt je brzo radio na sasvim drugačijoj vrsti teksta za urednike. Sastavio je članak iz kog je zaštitnički izostavio najbolnije slike ubistva kojih se udovica prisećala, i ničim nije ni nagovestio neobično bezosećajan način njenog pripovedanja.
Četrdeset pet minuta kasnije, odneo je Džeki prvu verziju teksta za Lajf da ga odobri. A onda se dogodilo još nešto neobično. Udovičina olovka nije ostavila ni jedan jedini pasus teksta bez ispravke. Menjala je red reči i rečenica. Dodavala je neke izraze i delove rečenica. Odbacivala je čitave pasuse. Na nekim mestima joj nije bilo dovoljno da precrta uvredljiv deo, već ga je energično išarala dok se ne zacrni. Kad ih je vratila autoru, otkucane strane su bile zasute pravom lavinom energičnih ispravki. Ona bleda žena koja je malo pre toga govorila šapatom, i koju je Vajt upravo video kako najmanje dva puta podleže agoniji flešbekova, odlučno je preuzela kontrolu nad njegovim tekstom. S budnošću kakvu je ispoljavala kad god bi primetila nešto što ugrožava interese njenog muža, bila je uz Vajta dok je diktirao tekst urednicima u Njujorku, preko zidnog telefona u kuhinji, u dva ujutru. Iako nije mogla da čuje reči s druge strane veze, Džeki je nezadovoljno zavrtela glavom kad je naslutila da urednici žele da izbace temu Kamelota.
Reagujući na njene signale, Vajt je insistirao da Kamelot dominira objavljenim člankom.
Na kraju je tako i bilo.

Osam

Hteo sam samo da znaš da te mnogi mnogo vole. I da sam ja jedan od njih“, rekao je Lindon Džonson, čiji je glas s teksaskim naglaskom oscilirao između očinskog tona i flertovanja, na mahove poprimajući oba istovremeno, dok je razgovarao telefonom s Džeki.
Bio je ponedeljak 2. decembar, ona se s decom vratila iz Kejp Koda prethodne večeri, da bi se iselila iz porodičnih odaja Bele kuće krajem te nedelje, kako bi se u njih mogli useliti Lindon i ledi Berd. U početku se nadala da će biti spremna da ode u utorak, ali iseljenje je moralo biti odloženo do petka. Privremeno će se iseliti u iznajmljenu kuću u Ulici N u Džordžtaunu, tri bloka udaljenoj od kuće u kojoj je Džon F. Kenedi živeo kao izabrani predsednik. Pakovanje je počelo u Džekinom odsustvu, ali u narednih nekoliko dana planirala je da pregleda muževljevu garderobu i odluči šta će zadržati, a šta otuđiti. Pomoćnice su poslagale predsednikovu odeću na sofe i okačile na vešalice kako bi Džeki mogla da je pregleda. Po svoj prilici u želji da poveže besmislenu smrt svog mladog muža s bebama koje su izgubili, Arabelom i Patrikom, planirala je da odmah ekshumira decu i sahrani ih uz očev grob. I smatrala je da nema vremena za gubljenje. Tajna sahrana je obavljena te nedelje, pod pokroviteljstvom biskupa Filipa Hanana, koji je, na Džekin zahtev, održao posmrtni govor predsedniku Kenediju u Katedrali Svetog Mateja. Bilo je preostalo još samo da Tedi Kenedi, najmlađi od četvorice braće Kenedi, dopremi dečje ostatke porodičnim mlažnjakom.
U međuvremenu, Džeki je, kada je došla u nedelju, sačekalo toplo pismo od Lindona Džonsona, ali ona je – kao što mu je rekla preko telefona onim svojim prigušenim, nestašnim glasom – pretpostavila da je previše zauzet pa se nije „usudila da mu dosađuje“ pisanim odgovorom.
„Moraš nešto da znaš“, rekao je Džonson, sav sladunjav i sentimentalan, „a to je između ostalog i ovo: ne dosađuješ mi, nego mi daješ snage.“ A što se tiče pisama kao odgovora, Džonson je imao bolju ideju: „Ništa mi ne šalji! Samo dođi i zagrli me. Samo to treba da uradiš. Kad nemaš šta drugo da radiš, dođi da prošetamo. Da malo prošetamo po dvorištu. I dozvoli mi da ti kažem koliko značiš svima nama, kako smo u stanju da nastavimo dalje jer nam ti daješ snage.“
Zatim je Džonson, koji je govorio iz Ovalne sobe, nastavio s pričom kako su jednom davno u njegovoj političkoj karijeri svi bili odustali od njega osim njegove majke, njegove žene i njegovih sestara. „Vi žene imate mnogo više hrabrosti od nas muškaraca. Mi moramo da se oslanjamo na vas i zavisimo od vas. Zato imaš nešto da uradiš. Imaš jednog predsednika koji se oslanja na tebe. I to ti nije prvi predsednik. Znaš, nema mnogo žena koje uz sebe imaju mnogo dobrih predsednika!“ Ova poslednja primedba je u njoj izazvala eksploziju devojačkog veselja: „Ona je bila uz dva predsednika, eto šta će za mene reći!“
Sudeći po ovoj njenoj reakciji na Džonsonove reći, kao i po nekim drugim reakcijama u njihovim tadašnjim snimljenim razgovorima, čini se da je ipak izvukla zrno utehe iz tih razgovora. Pa ipak, pitanje je da li je Džonson zaista bio samo ljubazan prema mladoj udovici, čiji je glas dirljivo zadrhtao u tom razgovoru drugog decembra, kad je rekla da sad on ima više njenih pisama u ruci nego što ih je imao Džek. Ili je jednostavno manevrisao ne bi li je pridobio na svoju stranu u otrovnoj borbi koja je kulminirala kad se Bobi Kenedi onako progurao pored njega u predsedničkom mlažnjaku, kad je došao po Džeki. Deset dana posle događaja u Dalasu, nagomilala se velika količina zlovolje sa obe strane u onom večnom sukobu između Džonsona i Bobija Kenedija.
Bobi Kenedi je bio ubeđen da je Džonson u Dalasu pokazao zapanjujući nedostatak poštovanja time što je zauzeo njenu spavaću sobu u avionu, što ju je oslovio sa „dušo“ kad joj je izražavao svoje saučešće i što je onako nečuveno odložio poletanje i dozvolio da je fotografišu pored njega dok je polagao zakletvu. Ar-Ef-Keja je posebno iritirala politička ikonografija tih slika, jer je bio ubeđen da je njihova svrha da grubo eksploatišu njegovu snahu u trenutku kad on nije bio tamo da je zaštiti. Činjenica je da je Džonson zatim potajno snimao razgovore s njom. Premda je snimao i razgovore s drugim ljudima, u Džekinom slučaju je otišao znatno dalje: u vreme božićnih praznika 1963, kad su ona i deca otputovali u Palm Bič, Džonson je, u želji da pokaže kako su bliski, dozvolio četvorici novinara da tajno slušaju razgovor kad ju je zvao iz kabineta. Privatno je bio vrlo otvoren u pogledu toga koliko mu ona može biti od pomoći. Mesec dana posle atentata, pomenuo je Pjeru Selindžeru, sekretaru za štampu kog je nasledio od svog prethodnika, kako bi mogli da postave Džeki za ambasadorku u Meksiku. „Bože svemogući!“, nastavio je predsednik. „Ala bi to naelektrisalo zapadnu hemisferu... Treba samo da svakoga dana izađe na onaj balkon i pogleda dole u njih, pa da se upišaju od sreće.“ Kad je Selindžer odgovorio kako mu treba vremena da razmotri taj predlog, Džonson je odbrambeno odvratio: „Misliš da će pomisliti kako hoćemo da je iskoristimo ili tako nešto?“ Selindžer je priznao da ga to zaista brine.
Suočen s optužbama da se neprilično ponašao prema Džeki, da ju je čak eksploatisao, Džonson je uvek insistirao upravo na suprotnom, tvrdeći da ju je podigao na pijedestal i ophodio se s njom dostojanstveno i s poštovanjem. Po njegovom mišljenju, upravo je Bobi Kenedi, „taj mali govnar“, kako ga je često nazivao, bio taj koji je izrazio nečuveno nepoštovanje prema njemu u predsedničkom mlažnjaku u Merilendu, kad je projurio pored njega „ne zastavši pred novim predsednikom“. Džonson je bio ozlojeđen time kako je Bobi izveo snahu iz aviona, ostavljajući predsednika a da mu se pre izlaska nije obratio ni elementarnom učtivošću. Godinama posle toga, Džonson se sećao kako se, od tog svog prvog dana na položaju predsednika, plašio trenutka kada će Robert F. Kenedi otvoreno objaviti svoju nameru da „traži nazad presto u znak sećanja na svog brata“.
Džekina aura vospovskog patrijarhata veoma je privlačila Džoa Kenedija kad ju je Džek prvi put doveo da upozna njegovu porodicu. Sada je, više od bilo koga drugog, Džeki posedovala auru svog pokojnog muža, pa je odmah postala glavna nagrada u političkoj borbi za položaj i moć posle atentata. Džeki je bila prirodna saveznica Bobiju, koji je, kao nova glava porodice Kenedi, preuzeo na sebe ulogu njenog moćnog zaštitnika u času kad joj je to bilo najviše potrebno. Onih dana neposredno po ubistvu, Bobi je bio „jedina osoba“ koja je, izgleda, bila u stanju da je uteši. „Hoćemo li da posetimo našeg prijatelja?“, rekao joj je one noći posle sahrane, kad su svi otišli i ostavili ih same u Beloj kući. U ponoć su se odvezli na groblje, gde su klekli i molili se pod okriljem tame. To je bio prvi od njihovih mnogih zajedničkih odlazaka na groblje, bremenitih osećanjima. Tokom dugih popodneva hladnih meseci koji su usledili – kako se kasnije sećala razdoblja žalosti – Bobi je sedeo i razgovarao s njom uz vatru u dnevnom boravku njene kuće u Džordžtaunu. U poređenju s Ar-Ef-Kejom, Džonson je očigledno imao malo šansi u nadmetanju za udovičinu naklonost. Pa ipak, Džekina nežnost, a često i razdraganost u razgovoru s Džonsonom, svedoči o tome da je bez sumnje bila podložna njegovom šarmu „tatice“. A što je još važnije, među njima se stvorila snažna veza zato što su i ona i Džonson bili u Dalasu u vreme ubistva; godinama su posle toga kontaktirali i razgovarali o onome što se desilo 22. novembra, što bez sumnje ukazuje na njihovu uzajamnu saosećajnost. Ali saosećajnost nije sprečila Džonsona u nastojanjima da izvuče ličnu političku korist iz te veze iskovane tragedijom. I dalje je gajio nade da preovlada kod Džeki, pa su stoga čak i njegovi naizgled najiskreniji razgovori, s najboljim namerama, posedovali izvesnu dvosmislenost i podtekst. Motivi su izgleda bili izmešani, pa ipak se vredi zapitati da li je – kad joj je u tom ranom periodu rekao da kaže deci kako želi da im bude „tata“ – imao na umu prevashodno njihove ili pak svoje interese.
U isto vreme, iza ispijenog lica i neispavanih očiju progonjenog pogleda, ni Bobi Kenedi tih nedelja nije bio nevešt. Uticaj bratove smrti na njega bio je gotovo fizički opipljiv. „Mislim da nikada nisam video takvu ljudsku žalost kakvu je izražavalo lice Roberta Kenedija“, sećao se Vilijam vanden Huvel. Pjer Selindžer ga je opisao kao „najutučenijeg čoveka kog sam u životu video“. Međutim, uprkos tome, nisu prošle ni dve pune nedelje, a Bobi je već počeo da govori o mogućnosti da traži mesto potpredsednika. Do kraja decembra je i on već smišljao kako da iskoristi Džekovu udovicu radi lične političke koristi. Po recima Čarlsa Bartleta, svrha Kenedijevog putovanja u Teksas bila je „da se pripremi za 1964.“ Mesec dana kasnije, predstojeći predsednički izbori ponovo su bili u igri, ali sa bitno promenjenim likovima. I konstantno je bilo uverenje da bi Džekino učešće bilo od ogromne koristi za demokratskog predsedničkog kandidata. Još uvek neodlučan šta bi više želeo, da bude potpredsednik ili državni sekretar 1964, Bobi je u svakom slučaju smatrao Džeki adutom u pregovorima s Džonsonom.
Artur Šlesindžer je vatreno podržavao sad već očigledne predsedničke ambicije Roberta F. Kenedija. Pa ipak je bio skeptičan kad mu je Bobi rekao šta smatra „najmoćnijim sredstvom pogađanja“ s Džonsonom pred sledeće izbore. Šlesindžer je istakao da – bez obzira na to hoće li mu Džonson 1964. dati željeni položaj ili ne – Bobi i njegove pristalice nemaju drugog izbora osim da igraju određenu ulogu u Džonsonovoj predsedničkoj kampanji ili će „s njima zauvek biti svršeno u partiji“.
„Da“, odgovorio je Bobi, „ali postoji znatna razlika između nominalne uloge i prave uloge. Možemo figurirati, a možemo i zaista učestvovati. Velika je razlika, na primer, u tome hoće li se Džeki na velikom skupu pojaviti uz Džonsona, ili će baš na jesen morati u Evropu radi zdravlja.“ Bobi je, naravno, aludirao na to da će on biti u poziciji da diktira snahi šta će raditi u tom pogledu.
Po sopstvenim kasnijim rečima, Džeki tad „nije bila u stanju ni u čemu da nađe smisao“. Ali bez obzira na to, kad je bila pred iseljenjem iz Bele kuće, suočila se s potrebom da odmah donese odluku o prvim knjigama o atentatu koje treba naručiti. Prvi je istupio autor Džim Bišop – među čijim su se objavljenim naslovima nalazili i Dan kad je ustreljen Linkoln i Dan kad je umro Hristos – s planom za knjigu Dan kad je ustreljen Kenedi, ali nije bilo sumnje u to da će se uskoro javiti i drugi pisci. Zapanjena izgledima da će isti bolan materijal – kao što je rekla – „nadirati i nadirati“, odlučila je da spreči Bišopa i ostale tako što će naimenovati autora s njenom ekskluzivnom dozvolom da ispriča priču o događajima od 22. novembra. Najzad se odlučila za pisca koji, što je najneobičnije od svega, nije izrazio nikakvo interesovanje da preduzme takav projekat i nije imao pojma da ga uzimaju u obzir. Niti je, u vreme kad ga je izabrala (po kasnijim rečima „unajmila“) Džeki poznavala Vilijama Mančestera. Mančester je bio četrdesetjednogodišnji bivši marinac koji je pretrpeo povredu u medicinskoj dokumentaciji opisanu kao „traumatska lezija mozga“ za vreme pokolja u Okinavi 1945. Među njegovih sedam prethodnih knjiga bila je i laskava studija o Džej-Ef-Keju, pod naslovom Portret predsednika, čiji je tekst pred objavljivanje Mančester poslao u Belu kuću kako bi predsednik imao priliku da, ako želi, izmeni neke citate sopstvenih reči. U času kad nije mogla da zaustavi bujicu sopstvenih sećanja na Dalas, Džeki je izabrala Mančestera jer je, po njenoj proceni, njime bilo najlakše upravljati.
Pre no što će se preseliti u Ulicu N, Džeki je, zajedno s Bobijem, svojom majkom i sestrom, i još nekoliko njih koji su se tom prilikom okupili po noći, ponovo sahranila Arabelu i Patrika. Ona i biskup Hanan položili su potresno male bele kovčege na tlo uz svežu humku Džekovog groba. Pošto je video u kakvom je ona stanju, biskup je odlučio da izgovori samo kratku molitvu, a na završetku je Džeki duboko i zvučno uzdahnula. Dok ju je pratio do limuzine, započela je razgovor o nekim problemima koji su je mučili od Dalasa dok se borila da shvati te događaje koji se, najzad, nisu mogli objasniti racionalno. Biskup je zapazio kako je o tome govorila „kao da joj život od toga zavisi – što možda i jeste bio slučaj“.
Budući da udovica i on nisu bili sami, zapitao se ne bi li možda, po njegovim rečima, bilo „prikladnije“ da nastave taj razgovor negde drugde. Mislio je da bi možda bilo bolje da se sastanu u njegovom župnom dvoru ili u Beloj kući, ali Džeki je, i pored toga, nastavila sa izlivom svojih briga. Nije marila hoće li je još neko čuti kako govori o tako izrazito privatnim stvarima. Takvo ponašanje bilo je u upadljivom neskladu s karakterom žene koja je, po rečima njene majke, težila da prikrije osećanja. Ali mučila su je pitanja koja su hitno zahtevala odgovore: htela je da zna zašto je Bog dozvolio da njen muž tako umre. Može li uopšte biti nekog razloga za to? Isticala je kako je besmisleno što je Džek ubijen u času kad je imao još toliko toga da da. „Na kraju je“, prisećao se sveštenik mnogo godina kasnije, „razgovor postao mnogo više ličan.“ Džeki mu je pričala o nemiru zbog uloge koju joj je dodelila američka javnost nakon Dalasa. „Shvatila je da joj je sudbina da mora izlaziti na kraj s javnim mnjenjem, s različitim – i ne uvek laskavim – osećanjima javnosti prema njoj. Ali nije htela da bude javna ličnost... Već je, međutim, bilo jasno da je svet vidi ne kao ženu već kao simbol svoga sopstvenog bola.“
Pitanja na koja nema odgovora, a koja je Džeki postavila biskupu Hananu, i dalje su je zaokupljala kad se, 6. decembra, preselila u kuću zamenika državnog sekretara V. Ejverela Harimana, koji joj je pružio gostoprimstvo dok ne kupi kuću. „Džekina spavaća soba bila je na prvom spratu i retko je iz nje izlazila“, sećala se njena sekretarica Meri Galager. „Neprekidno sam bila svesna njene patnje.“ Plakala je. Pila je. Ili nije mogla da zaspi ili su je mučili košmari koji su se stalno vraćali i iz kojih se budila vrišteći, pa nije imala čak ni tu utehu da se bezbedno povuče u besvesno stanje. Pokušavajući da nađe nekog smisla u atentatu, ležala je budna i beskonačno odmotavala u mislima događaje od 22. novembra. Danju je pričala i prepričavala svoju priču Džou Olsopu (koji ju je držao za ruku sve vreme dok je pripovedala), pa Beti Spolding, i mnogim drugim ljudima. Oscilirala je između, po sopstvenim rečima, „ogorčenosti“ zbog tragedije i uzaludnog nabrajanja svega što je možda mogla da uradi da je izbegne. Iako nije imala racionalnog razloga da se oseća krivom, razmatrala je svaki postupak i svaku reakciju toga dana. Hvatala se za svaku propuštenu priliku i razmišljala šta se sve moglo učiniti da bude drugačije. I svaki put je, u tim scenarijima, dolazila do nekog svog neuspeha: samo da nije za prvi pucanj pogrešno pomislila da je prasak motocikla. Samo da nije gledala ulevo, jer „onda bih mogla da ga povučem nadole i drugi metak ga ne bi pogodio“. Samo da je mogla da zadrži njegov mozak dok je limuzina jurila ka bolnici Parklend. Bavila se čak i crvenim ružama koje su joj uručili kad je predsednik s pratnjom stigao na dalaski aerodrom Lav fild. Na prethodnim odredištima su joj davali žute teksaske ruže. Da li je trebalo da u tome vidi neki znak?
Dva dana posle Dalasa, Bobi Kenedi je telefonirao u Britansku ambasadu da zamoli Dejvida i Sisi Ormsbi-Gor da provedu dan s Džeki, koja je, kako je objasnio, ponovo imala lošu noć. Po Džekinom mišljenju, od svih koji su bili bliski s Džekom, Dejvid je, uz nju i Bobija, bio „najviše povređen“ predsednikovom smrću. Kao i Bobi, i Dejvid je smatrao svojom obavezom da se brine o Džekovoj udovici. Devetnaest godina pre toga, Sisi i on su osećali sličnu odgovornost prema Džekovoj sestri Kik pošto je njen mladi muž poginuo. Dok su sedeli uz Džeki u tim traumatičnim satima posle ubistva i slušali je kako stalno iznova priča o tom zlom času, to je bilo pravo mučenje za Ormsbi-Gorove, koji su oboje bili izrazito osetljive, čak krhke duše. Za vreme Dejvidove diplomatske službe, Sisi je postala veoma privržena Džeki. Obe supruge su bile vešte jahačice; obe su bile katolikinje; obe su bile zapažene kao perjanice lepog oblačenja i uređenja enterijera. Po rečima Makdžordža Bandija, za vreme predsedničke kampanje Sisi je bila „Džekino društvo i prijateljica, kao vrla supruga zvaničnika“.

Sisina ćerka Alis, iako starija od Kerolajn, igrala se s Džekinom ćerkom, a kad se udovica preselila u Ulicu N, Ormsbi-Gorovi su ponudili da Kerolajn dolazi na časove u Ambasadu, pošto to više nije mogla u Beloj kući. Sredinom januara 1964, Dejvid i Sisi su zajedno s Džeki otišli u posetu pređašnjem britanskom ambasadoru u SAD Džonu Heju Vitniju, na plantažu u Džordžiji. Nakon toga je Sisi, gotovo poluluda, kazala jednoj prijateljici kako je postalo skoro nepodnošljivo slušati erupcije Džekinih sećanja na slike nasilja, obično iste epizode pune krvi i mozga, često identičnim rečima, redovno bezizražajnim glasom. Ipak, morala je da sluša.
U drugim navratima su pak razgovori s Džeki bili kao klizanje po tankom ledu jezera, na kom su neke površine bile označene kao opasne. Lako se ljutila, pa se nakostrešila na jednu ženu iz svog društvenog kruga kad joj je ova pohvalila držanje za vreme posmrtne službe. „A kako je očekivala da se ponašam?“, kazala je Džeki potom Arturu Šlesindžeru, tonom koji se njemu učinio pun prezira. Džeki se, po sopstvenim rečima, zapanjila kad bi joj prijatelji kazali kako se nadaju da će se ponovo udati. „Smatram svoj život završenim“, obavestila ih je, „i provešću njegov ostatak čekajući da stvarno bude gotovo.“ Rasrdila bi se kad bi joj ljudi, u najboljim namerama, rekli da će vremenom sve biti bolje.
Pričinjavalo joj je bol čak i da vidi sliku muževljevog lica – lica u koje je gledala kad ga je pogodio fatalni metak. U Harimanovoj kući je, po sopstvenom iskazu, imala samo jednu Džekovu fotografiju, na kojoj je snimljen s leđa. Kad su joj Bob i Marg Maknamara poslali dva portreta Džej-Ef-Keja, da bira koju će sliku primiti kao poklon, Džeki je shvatila da, premda joj se naročito dopala manja slika, na kojoj je njen pokojni muž bio predstavljen u sedećem položaju, jednostavno ne može podneti da je zadrži. Odlučivši da vrati obe slike, ostavila ih je prislonjene na zid odmah ispred svoje sobe. Jedne večeri u decembru, iz Džekine sobe je izašao mali Džon. Videvši očev portret, izvadio je lizalicu iz usta i poljubio sliku rekavši: „Laku noć, tata.“ Džeki je to ispričala Marg Maknamari kao objašnjenje zbog čega ne može držati takvu jednu sliku u blizini. Kazala je kako to izvlači mnogo šta na površinu.
Međutim, i pored toga je činila sve što je u njenoj moći da održi atmosferu normalnosti, koliko god to zvučalo izlizano, zbog Kerolajn i Džona. Pre nego što će se iseliti iz Bele kuće, priredila je zakasnelu rođendansku proslavu za Džona, čiji se datum rođenja poklopio sa sahranom njegovog oca. U Palm Biču je bila rešena da proslave Božić, po rečima dadilje Mod Šo, „kako bi se deca dobro provela“, pa je okitila jelku poznatim lampicama, zvezdama i kuglama, zatim pokačila čarape za poklone o kamin, i ponovila sve one male stvari koje su kao porodica radili dok je Džek bio živ. A kad je kupila kuću od mrke cigle, iz osamnaestog veka, pokazala je dekorateru Biliju Boldvinu fotografije dečjih soba u Beloj kući i izričito zahtevala da njihove nove sobe budu iste takve.
U ponoć 31. januara 1964, uoči selidbe, Džeki je pisala bivšem britanskom premijeru Haroldu Makmilanu, kog je tad dve nedelje delilo od sedamdesetog rođendana. Makmilan je napustio službu oktobra 1963, zbog bolesti. Pošto mu i dalje nije bilo dobro kad je predsednik Kenedi ubijen, naimenovao je Endrua i Diboua Devonšira da ga tamo predstavljaju. Bobi Kenedi je nedavno pre toga razgovarao telefonom s Makmilanom; a Džeki je htela da mu piše – tako je rekla – kako bi mu kazala koliko ga je Džek voleo. Međutim, kao što se tih dana često dešavalo, prvobitni cilj se ubrzo izgubio. Samo što je počela da piše na papiru s crnim rubom, uhvatila je sebe kako mu izlaže svoje napade ogorčenosti koji je neprekidno muče; o jalovim naporima da nađe utehu u religiji; o neprekidnom osećanju kako je život nepošten jer se najboljim ljudima dešavaju strahote.
Pa ipak, u vreme kad je pred prijateljima mračno insistirala na tome da joj je budućnost umrla zajedno s mužem, Džeki je Makmilanu izrazila nadu da će sledeći potez najverovatnije biti početak „novog života“. Za ona dva meseca koliko je uživala gostoprimstvo zamenika državnog sekretara, pred kućom je redovno bdela gomila sveta, ponekad drhteći na snegu, što je uznemiravalo Džeki. U trenutku nacionalne katastrofe, ljudi su proizveli Džeki u heroinu. U vreme masovne konfuzije i brige, pripisivali su joj gotovo magične moći da održi jedinstvo nacije. Iskoristili su pribrano držanje udovice na sahrani da je preobraze iz simbola bespomoćnosti i ranjivosti u simbol odlučne snage. Džeki je pak nerviralo to opšte javno uzdizanje njenog vladanja posle tragedije. „Ne volim da čujem kad ljudi kažu da sam pozirala i dobro izgledala“, ozlojeđeno je kazala biskupu Hananu. „Ja nisam filmska zvezda.“ Niti se pak osećala kao heroina. Naprotiv, privatno je neprekidno bila zaokupljena razmišljanjem da je propustila jednu ili više šansi da spase muža.
Gomila sveta pred kućom uznemiravala ju je iz još jednog razloga. Zbog okupljenog naroda u Ulici N, plašila se da iznenada ne iskrsne neka prava opasnost, kao što se to dogodilo 22. novembra. Lako se trzala. Osećala je da joj je telo napeto i spremno za novi napad, i krajnje bi se uznemirila kad su ljudi pokušavali ne samo da vide već i da dodirnu ženu koja je preživela klanicu u Dalasu, ili kad bi se neki od njih probili kroz policijski kordon u nastojanju da zagrle i poljube decu ubijenog predsednika. Krajem januara, činilo se da gomila sveta na pločniku, umesto da se smanjuje, samo raste i talasa se u očekivanju da se udovica useli u kuću na drugoj strani ulice.
Uskoro problem nije bio samo u gomili sveta. Ulicu su zakrčili i automobili, a ubrzo i autobusi za razgledanje grada. Na Nacionalnom groblju Arlington, prosečno deset hiljada ljudi je dnevno dolazilo na grob predsednika Kenedija. Mnogi su kao na hodočašće kretali i da vide udovičinu novu kuću. Do useljenja, Ulica N je postala „jedna od turističkih znamenitosti Vašingtona“. Nova rezidencija, koju je Džeki okvalifikovala rečima „moja kuća s mnogo stepenica“, uzdizala se visoko iznad nivoa ulice. Pa ipak, Bili Boldvin se sećao sledećeg: „Prenerazilo me je koliko je bilo lako videti unutrašnjost kuće, uprkos tome što je bila visoka. Jednom sam stigao tamo kasno uveče, a osvetljena unutrašnjost kuće je pružala pravu predstavu posmatračima.“ Džeki nije imala drugog izbora do da navlači velike zavese od svile boje kajsije kad se smrkne, inače bi bila potpuno izložena pogledima stranaca punih obožavanja i iščekivanja, koji su se nazirali napolju u svako doba dana.
Džekin prvi mesec života u novoj rezidenciji poklopio se sa početkom rada Vorenove komisije, dvostranačkog panela od sedmorice članova, koju je predsednik zadužio da ispita i otkrije sve činjenice i okolnosti u vezi sa atentatom i potonjim ubistvom navodnog atentatora. Posle Osvaldove smrti nacija je ostala u neizvesnosti ko je odgovoran za ubistvo predsednika Kenedija. Džonson je tu komisiju osnovao između ostalog i s ciljem da obnovi red tako što će uveriti Amerikance da je zločin potpuno istražen i rešen, a odgovornost za kataklizmu čvrsto utvrđena. Džonson je takođe želeo da ukine spekulacije o sovjetskoj umešanosti, koje u mnogim krugovima nisu jenjavale. Brinuo se da Moskva, strepeći da Vašington ne planira da uzvrati, ne udari prva.
Počevši od 3. februara, kad se pred komisijom pojavila Marina Osvald, udovica navodnog atentatora, panel je zabeležio svedočenja 552 svedoka, uključujući drugove i poznanike Lija Harvija Osvalda i njegovog ubice Džeka Rubija; lekara; posmatrača; policajaca; novinara; i agenata Tajne službe. Za pet meseci će pred komisijom svedočiti i Džeki. U međuvremenu, nije se moglo pogledati u novine, niti su se mogli uključiti radio ili televizor, a da ne naiđete na diskusiju o atentatu. U trenutku kad je zemlja pomamno želela da konačno sazna ko je ubio predsednika Kenedija, Džeki je otkrila da nju to zapravo vrlo malo zanima. „Pitala sam se kakve veze ima šta će da sazna“, prisećala se kasnije. „Nisu mogli da vrate onoga ko je otišao zauvek.“
Osim toga, brinulo ju je što svako medijsko izveštavanje o zvaničnoj istrazi može kod nje izazvati novu poplavu neželjenih sećanja. Odmah je reagovala u pokušaju da zaustavi takvu vrstu provokativnog materijala, da „ne nadire, ne nadire“ (nije slučajno upotrebila ovu frazu koja odražava spontanu prirodu tih tegobnih sećanja) kad je preuzela ličnu kontrolu nad knjigama o ubistvu. Međutim, najednom je postalo nemoguće zakloniti se od postojane najezde informacija iz Vorenove komisije.
Otprilike tri nedelje pošto je Džeki poslala pismo Makmilanu, primila je od njega odgovor na petnaest strana, ispisanih skoro nečitljivim rukopisom zbog prostrelne rane desne šake u bici kod Losa 1915. Džeki je kasnije govorila kako joj nijedno pismo u životu nikada nije „značilo“ koliko to. Nazivala ga je stenom „kojoj sam se stalno vraćala“ tokom te zime 1964. Godinu i po dana kasnije, tvrdila je da ga se još seća gotovo „od reči do reči“. Čak i kad su prošle četiri godine, bilo je trenutaka – izjavila je – u kojima bi joj neka rečenica iz Makmilanovog dugačkog pisma „najednom iskrsnula u glavi – jasno bih videla stranicu na kojoj je napisana – boju mastila i papir“.
Makmilan joj je kazao da je „čitao i iščitavao“ njeno pismo i da je „duboko razmišljao o njemu“. Iako njoj to nije rekao, pre nego što će joj odgovoriti, posavetovao se sa svojim dugogodišnjim pomoćnikom Filipom de Zuluetom i saznao od Dejvida Ormsbi-Gora sve što je mogao o situaciji u kojoj se Džeki trenutno nalazi. Na kraju je, međutim, njegov odgovor 18. februara 1964. uobličen na osnovu ličnog iskustva, jer je, po vlastitim rečima, „preživeo dva rata“. To lično iskustvo omogućilo mu je da zamisli njeno stanje. Ono ga je i podstaklo da sagleda Džeki van okvira njenog statusa ožalošćene udovice i da uzme u obzir određene faktore od presudne važnosti. Ono mu je omogućilo i da sagleda njene nevolje iz neočekivanog ugla, kao i priče ratnika čija su ih iskustva s bojnog polja, kao i nju ono iz Dalasa, zauvek obeležila i izdvojila.
Kao kapetan u Gardi grenadira u Prvom svetskom ratu, Makmilan je bio teško ranjen u levo bedro u bici na Somi. Satima je ležao okružen mrtvima i ranjenima koji su vrištali. Bio je u šoku i malo je nedostajalo da i sam umre. Kao što je rekao Džeki u tom pismu, gubici u tom ratu bili su „užasnog obima“. Do 1918, pisao je, „jedva da sam imao živih prijatelja i rođaka vojno sposobnih, osim onih koji su bili bolesni ili suviše slabi da idu“. I on je osećao veliku ogorčenost. I on se neprestano pitao: „Zašto? O, zašto?“, u nastojanju da nađe neki smisao u besmislu. I on je patio od napada depresije. Makmilan je došao do zaključka da su, na neki način, Džekine nevolje čak i gore od njegovih, jer vojnici imaju bar utehu da su se žrtvovali za nešto. „Ali ovo“, pisao je Makmilan, „ovo se desilo vama i (na svoj način) svima nama. Kako to da objasnimo? Zašto je Bog to dozvolio? Sigurno to stalno govorite sebi (kao i ja), stalno iznova. Takva šteta! Takva besmislica! Toliko loše delo! Ima li zaista Boga koji je stvorio svet i upravlja njime?“ Priznao je da na to pitanje nema zadovoljavajućih odgovora i da nam preostaje samo da pokušamo da zadržimo veru pred onim što se dogodilo.
U suštini Makmilanovog pisma bila je ponuda da joj se nađe kao „neka vrsta sigurnosnog ventila ili gromobrana“. Podstakao ju je da u njemu vidi srodnu dušu kojoj može da piše o svojim mukama, sigurna da će je, ako ništa drugo, razumeti.
„Pokazali ste svetu izvanrednu hrabrost“, napisao joj je. „Ali osećati to u sebi jeste ono najteže.“
Mnogo puta u toku te zime, Džeki je počinjala odgovor Makmilanu. Međutim, ujutru bi pročitala svoje noćne misli, koje je poverila papiru, i zaključila kako je najpametnije da ih niko ne vidi. Pa bi bacila sve što je napisala. Na kraju je zamolila Dejvida da objasni Makmilanu zašto mu još nije odgovorila.
U međuvremenu, dala je sebi reč da će konačno, možda kad dođe proleće i sve bude „malo bolje“, sastaviti pismo i poslati ga u Berč Grouv. Onda će reći bivšem premijeru kako joj je pomogao i više nego što može pretpostaviti, podstakavši je da napiše sva ta neposlata pisma.
Kasnije je kazala kako je sam čin pisanja tih pisama bio za nju pravo olakšanje, rasterećenje od svega što bi je uništilo da ga je zadržala u sebi.
U istom tom periodu, Artur Šlesindžer je došao u prvu od sedam zvaničnih poseta u Ulicu N, uključio magnetofon i predložio Džeki da odgovori na pitanja o svom pokojnom mužu i njegovoj administraciji kao da se obraća kroz decenije „nekom istoričaru dvadeset prvog veka“. Ovi intervjui, vođeni između 2. marta i 3. juna 1964, spadali su u širi projekat koji je preduzeo tim istoričara, da snime uspomene pojedinaca koji su poznavali predsednika Kenedija. Trake će na kraju biti transkribovane i smeštene u arhivu planirane Biblioteke Džon F. Kenedi u Bostonu. U podlozi iznenadne akademske discipline usmene istorije bio je koncept da je, u eri u kojoj ljudi sve manje pišu pisma i dnevnike, bolje da istoričari neposredno intervjuišu aktere događaja, kako dragocene pojedinosti, u prošlosti čuvane na papiru, ne bi bile zauvek izgubljene za budućnost. Džekin pristanak da uzme učešća u projektu usmene istorije bio je zasnovan na dva uslova. Prvo, da njena sećanja ostanu zapečaćena do nekog vremena nakon njene smrti. I drugo, da u svakom slučaju ima prava da izbaci iz transkripta sve za šta naknadno ne bude želela da se nađe u istorijskom zapisniku.
I zato ju je – kad god je zatražila od Šlesindžera da isključi aparat da bi ga pitala: „Da li da kažem ovo u magnetofon?“ – istoričar s leptir-mašnom redovno podsećao na prvobitni sporazum. „Zašto da ne kažete?“, odgovarao je. „Imate kontrolu nad transkriptom.“
Kontrola u tim intervjuima bila je veoma važna za Džeki zbog toga što su joj oni pružili priliku ne samo da sačini narativ o muževljevom životu i njegovom mandatu predsednika već i o njihovom braku, što je bilo problematičnije. Džek je odavno bio planirao da, kad napusti službu, ispriča svoju priču onako kako je on vidi i kako je želeo da je drugi vide. I stoga je verovala da je sad ostalo na njegovoj udovici da to uradi umesto njega, ako ne u knjizi, a ono u obliku ovih razgovora. Ipak, to je predstavljalo veliki izazov, ne samo zato što je Džej-Ef-Kej imao mnogo tajni. Na tim snimcima je na trenutke jasno kako Džeki nije baš sigurna šta bi trebalo da otkrije o slabom zdravlju svoga muža. Zato su snimci često zanimljivi i zbog nedorečenosti koliko i zbog samog sadržaja, zbog intervala u kojima je mašina hitno isključena kao i zbog onih dok je radila. Što se pak braka tiče, Džekin zadatak je bio još komplikovaniji. Zapaža se da pripoveda oprezno, kao da isprobava ne bi li videla šta može slobodno reći sagovorniku, koji je, s jedne strane, vrlo dobro znao za Džekove razuzdane seksualne navike, a s druge, najverovatnije bio zaklet da nastavi s lažima.
Povremeno, kad je tema bila naročito osetljiva, kao u slučaju kad se našla u položaju da komentariše Džekovo prijateljstvo s Džordžom Smetersom, Džeki se saplitala u gustišu sopstvenih neveštih fraza. Taj gustiš je bio pun trnja, koje je na svakom zaokretu bolo do krvi. Najpre je insistirala na tome da njihovo prijateljstvo potiče iz vremena „pre Senata“. Zatim kaže da nije tako, da su se zaista sprijateljili u Senatu, ali „pre nego što se oženio“. Potom je pak nagovestila kako je Smeters „u stvari bio prijatelj jedne strane Džekove ličnosti – one za koju sam oduvek mislila da je pomalo sirova. Hoću reći, to ne znači da je Džek bio sirov.“
Kad je tema bila manje lična, a više politička i istorijska, i tu je bila suočena sa izazovom poput minskog polja, jer je najčešće pričala o onome o čemu se inače ne bi usudila, niti pomišljala da govori da joj je muž živ. Ne samo da je radila nešto što nikad nije pretpostavljala da će raditi već je to radila u najgorim zamislivim okolnostima – kad nije mogla da spava, kad se lečila votkom, kad su je mučili fleš-bekovi i noćne more. Za Džeki je prilikom ovih intervjua bilo najvažnije da muževljev istorijski ugled uglača do visokog sjaja. Svakako nije želela da mu našteti, a opet je neprekidno vrebala opasnost da učini upravo to.
Bilo je i drugih potencijalnih klopki u njenim razgovorima sa Šlesindžerom, koji se nedavno, osim ovog posla usmenog istoričara, poduhvatio i pripreme za mnogo reklamiranu knjigu o Kenedijevom predsedničkom mandatu, za izdavača Hotona Miflina. S obzirom na tadašnja burna dešavanja u okviru njegovog profesionalnog statusa, tom knjigom je užasno mnogo stavljao na kocku. U vreme kad je Džonson pomamno nastojao da zadrži što je moguće više Kenedijevih ljudi, prema Šlesindžeru nije krio prezir i neprekidno ga je izolovao u administraciji. Ne bez osnova, Džonson je za Šlesindžera mislio da je u ligi Bobija Kenedija. Kad je Šlesindžer podneo ostavku, ona je prihvaćena, kako je primetio, s revnošću. Ni Slesindžer nije bio obožavalac Džonsona, ali predsednikova spremnost da prihvati ostavku ipak ga je ubola kao žaoka. A da sve bude za Šlesindžera još gore, Džonson je nameravao da u Kenedijevu administraciju ubaci insajdera za kog se pričalo da takođe planira da napiše knjigu – Teda Sorensena – i da ga tamo zadrži. Za razliku od Šlesindžera, kog je Džonson smatrao beskorisnim intelektualcem, Sorensen je posedovao neprocenjivu veštinu da piše glasom Džona Kenedija.
I zato je Džonson bio veoma razočaran kad je, krajem februara, Sorensen odustao od pisanja knjige o godinama Kenedijeve vladavine. Izdavačka kuća Harper &Row najavila je uz fanfare Sorensenovu knjigu, prvog marta, dan pre Šlesindžerovog prvog razgovora s Džeki, pa su za ovoga njeno prijateljstvo i naklonost morali biti prava blistava nagrada. Tokom godina službe u Beloj kući, on je kao prijatelj bio u društvenom krugu predsednika Kenedija i njegove supruge, što je bio status s kojim se Sorensen nikako nije mogao porediti. Osim toga, nije samo Džeki gajila netrpeljivost i nepoverenje u Sorensena; Bobi je, još u početku službe tog pisca govora, ispoljavao izvesnu ljubomoru zbog njegovog odnosa sa Džej-Ef-Kejom, pa je odavno i on bio hladan prema Sorensenu. Bilo kako bilo, dok su se Šlesindžer i Sorensen nadmetali oko toga čija će se knjiga naći prva u knjižarama, da li se u Šlesindžera zaista moglo toliko pouzdati da će iz skrupula zaboraviti sve što mu udovica kaže u tim intervjuima koji bi trebalo da budu poverljivi? I da li će uopšte biti sklon tome?

Potencijalni problemi u vezi s njim nisu bili ograničeni samo činjenicom da u isto vreme radi taj posao i piše knjigu. S obzirom na Šlesindžerov status učesnika u borbi za moć posle atentata, određene Džekine primedbe, iako izrečene pod pretpostavkom da će dugo ostati u tajnosti, mogle su postati oružje u toj borbi. Pošto je Šlesindžer izvukao izvesnu kritičku informaciju o, da tako kažemo, Kenedijevom privatnom mišljenju o Džonsonu, ili o dvoumljenju pokojnog predsednika da li da zadrži Dina Raska kao državnog sekretara i nakon izbora 1964 – da li je Džeki s pravom mogla očekivati da ta informacija nekako ne procuri u trenutni politički sukob?
Ukratko, sudeći po Džekinim rečima da su joj intervjui za usmenu istoriju veoma teško pali, možemo sa izvesnom sigurnošću zaključiti da pod tim nije mislila samo na napore izvlačenja iz pamćenja mnogih detalja o Džej-Ef-Keju. Dok je sedela naspram Šlesindžera, morala je i da na licu mesta procenjuje koje detalje da otkrije, a koje da sakrije – od budućnosti, od sagovornika, pa čak i od sebe same.
Trake sa usmenim istorijskim svedočenjem obuhvatile su život pokojnog predsednika od dečaštva pa nadalje, ali je teška tema atentata namerno izostavljena. U kratkom razgovoru o Kenedijevoj religioznosti, Džeki se dotakla i nekih od pitanja „Zašto ja?“, kojima je u to vreme bila zaokupljena. „O tome u stvari i ne razmišljate sve dok vam se ne desi nešto strašno“, kazala je Šlesindžeru 4. marta. „Mislim da je Bog sad nepravedan.“ Inače je više volela da priču o događajima 22. novembra ostavi za predstojeće razgovore s Vilijamom Mančesterom, kog je tek trebalo da upozna. Ako Mančesterova knjiga uopšte bude objavljena, zamišljala ju je, po sopstvenim kasnijim rečima, „u crnom povezu i sklonjenu na mračne police biblioteke“. Ta slika je neverovatno sugestivna. Na trenutke, Džeki se i sama ponašala onako kao što je govorila o toj knjizi, trudeći se da teška sećanja odloži u neki tamni kutak uma, odakle više neće moći da joj ponovo muče savest. Na neki način, njena saradnja s Mančesterom mogla bi se sagledati kao pokušaj da ovlada materijalom koji se prethodno pokazao kao nepopustljiv pred svesnom kontrolom.
Do trenutka kad je morala da se lično upozna s Mančesterom, Džeki se s njim dogovarala preko raznih posrednika. Petog februara je stupila u kontakt s ovim piscem iz Konektikata tako što ga je telefonom pozvao Pjer Selindžer. Dvadeset šestog februara, Bobi Kenedi se sastao s Mančesterom u Ministarstvu pravosuđa, da mu podrobno objasni njene želje. Kad je Mančester napomenuo kako bi možda bilo dobro da se vidi sa udovicom pre nego što pristupi poslu, Ar-Ef-Kej ga je uverio da za to nema potrebe. Kao što je radio još od one prve noći u Mornaričkoj bolnici Betezda, državni javni tužilac je jasno stavio do znanja da istupa umesto gospođe Kenedi. U pregovorima, ako se njegovi kontakti s tom porodicom uopšte i mogu tako nazvati, Mančester se pokazao isto onako snishodljiv i pun poštovanja kao i kad je ponudio prethodnu knjigu predsedniku da izmeni citate. Nakon raznih naredbi, koje su Mančesteru s najvišeg mesta prenosili Selindžer i Edvin Gatman, Ar-Ef-Kejov pomoćnik, autor je bez dvoumljenja potpisao ugovor u kom je stajalo da njegov konačni rukopis ne može biti objavljen „osim ako i dok ga ne odobre“ i Džeki i Ar-Ef-Kej. Uskoro je usledila Mančesterova gorljiva ponuda da dođe kod Džeki u Vašington u bilo koje doba, samo da mu javi nekoliko sati pre, ali nije naišla na odziv. Isto kao i njegov zahtev da se sastanu što brže to bolje, kako bi znao šta da kaže u štampi kad vesti o knjizi budu objavljene. Dvadeset šestog marta, kad je državni javni tužilac pustio u javnost vesti o Mančesterovom angažmanu, Džeki je otišla da provede praznični uskršnji vikend s Bobijem i Etel i decom, na skijanju u Stou, u Vermontu. Mančester je za to vreme uveravao štampu kako namerava da se vidi s njom što pre, dok su joj sećanja još uvek sveža.
Ubrzo nakon toga, Džeki, Bobi, Čak Spolding i Rađivilovi okupili su se na Antigvi, gde je trebalo da provedu nedelju dana na imanju Bani Melon, na obali mora. Plivali su i skijali na vodi, ali Spolding je upamtio kako je celo to putovanje prožimala „sveprisutna“ atmosfera tuge. Zaključio je da su zapanjujuće lepa okolina i pogled na Zaliv polumeseca, samo isticali „strašnu utučenost koju smo svi osećali“. Džeki je ponela sa sobom primerak knjige Grčki način autorke Idit Hamilton, koju je proučavala u nastojanju da sazna kako su stari Grci pristupali pitanjima ljudske patnje.
Bobi, kog su takođe mučila neka pitanja od 22. novembra, pozajmio je na Antigvi od nje knjigu Hamiltonove. „Sećam se da bi samo iznenada nestao“, pričala je kasnije. „Užasno mnogo vremena je provodio u svojoj sobi, čitao je i podvlačio.“ Po Spoldingovom viđenju, Bobi je bio potišten skoro do tačke paralisanosti. Nije mogao da spava i neprestano se pomamno pitao jesu li njegovi postupci kao državnog javnog tužioca, protiv Kube ili organizovanog kriminala, nenamerno možda doveli do ubistva njegovog brata, i stoga je zabrinjavajuće omršavio, odeća je visila na njemu pa je podsećao na neku Đakometijevu figuru. Međutim, i pored vlastite akutne patnje, Bobi se brinuo za Džeki. U intervjuu od 13. marta, uveravao je televizijskog voditelja Džeka Para kako se Džeki „oporavlja“, mada je privatno bilo sasvim jasno da nije tako. Pošto su se vratili s Kariba, zabrinut zbog Džekine neprekidne utučenosti, Bobi je zamolio jednog jezuitskog sveštenika, s kojim su on i Etel bili u bliskim odnosima, da razgovara s udovicom njegovog brata. Međutim, pre toga je Džeki konačno pristala da se sastane s Mančesterom, nakon što je primila od njega rukom pisanu poruku sa zahtevom da se vide. Kad ju je, nešto pre podneva 7. aprila, neuredni autor crvenog lica konačno ugledao u njenoj dnevnoj sobi punoj knjiga i slika, kazala mu je kako joj emocionalno stanje trenutno ne dozvoljava da bude intervjuisana. I tako Mančester nije imao drugog izbora do da bude strpljiv.
Pre nego što je ponovo primila Mančestera, Džeki je počela da viđa oca Maksorlija. Lukavo smišljen uvod za te seanse, koje su počele 27. aprila, bio je predlog da sveštenik, koji je bio i ekspert za tenis, vežba s Džeki ne bi li bolje igrala. Već prvog dana na teniskom terenu Hikori hila, Džeki je odmah zapodenula razgovor o onome čime je bila zaokupljena i o čemu je već razgovarala s drugima. Ovom prilikom i uzastopno potom, otac Maksorli je posle razgovora beležio njene primedbe u dnevnik. Danas su to bila pitanja na koja nema odgovora: „Ne znam kako je moguće da ga je Bog uzeo“, kazala je svešteniku. „Tako je teško u to poverovati.“ Mučilo ju je osećanje krivice zbog toga što, po vlastitom mišljenju, nije uspela da reaguje na vreme kako bi sprečila Džekovu smrt: „Mogla sam da ga povučem nadole“, rekla je pogruženo, „ili da se bacim pred njega, ili da uradim već nešto, samo da sam znala.“ Ali tek je sledećeg dana, kad se ponovo sastala s popom na teniskom terenu, počela otvoreno da priča o samoubistvu.
„Šta mislite, da li bi me Bog razdvojio od moga muža kad bih se ubila?“, pitala je Džeki. „Teško je podneti tu pomisao. Ponekad se osećam kao da gubim pamet.“ Kad je zatražila od sveštenika da se moli za to da ona umre, on joj je odgovorio: „Hoću, ako tako želite. Nije pogrešno moliti se za smrt.“ Džeki je nastavila tvrdeći kako bi Kerolajn i Džonu bilo bolje bez nje: „Nisam dobra za njih. Previše krvarim iznutra.“ Otac Maksorli joj se suprotstavio rekavši da je zaista potrebna deci. Tvrdio je, suprotno od onoga što je rekla Džeki, da Kerolajn i Džonu sigurno ne bi bilo bolje da žive u Hikori hilu, gde im Etel Kenedi ne bi mogla pružiti dovoljno pažnje. „Ona trpi veliki pritisak javnog života i već ima mnogo dece“, rekao je za Etel. „Za vašu decu niko ne može ništa uraditi sem vas.“
Šest dana pošto je Džeki poverila ocu Maksorliju da razmišlja o samoubistvu, konačno je sela da razgovara s Mančesterom o atentatu. Džeki ga je upitala: „Hoćete li beležiti sve činjenice – ko je šta jeo za doručak i slično – ili ćete uneti i sebe u knjigu?“ Izgleda da joj se svideo Mančesterov odgovor da je nemoguće držati sebe po strani. Pa ipak, u najvažnijim tačkama, pisac i ona ostaće suprotstavljeni. Ona je žudela da zaustavi oživljavanje užasa. On je pak bio rešen da to i sam doživi, kako bi omogućio i čitaocima da dožive. Njoj je bilo potrebno da 22. novembar odagna u prošlost. On je stremio tome da svojom veštinom sve oživi u sadašnjosti. Mančesterova estetika, koja je, i tada i kasnije, isticala čulne doživljaje, utiske i rekonstrukciju događaja iz trenutka u trenutak, do najsitnijih detalja, zapravo je bila posledica njegovih ratnih iskustava nišandžije, za kog je sve viđeno preko nišana izgledalo „kao kameja, oštro i precizno poput Van Ajkove linije“. U sopstvenoj snažnoj napetosti, Mančester je u čin pisanja uneo hipersvesnost kakvu u zoni ratnih dejstava osećaju vojnici kad im telo, suočeno s velikom pretnjom, skreće krv ka limbičkim neuronima u maksimalnoj usredsređenosti da lociraju i eliminišu opasnost.
Čudno ali, kad je upoznao Kenedijevu udovicu, Mančester je bio još godinama daleko od pisanja sopstvene knjige o ratu. „Ležala je preduboko“, rekao je kasnije. „Nisam mogao da je dosegnem. Ali znao sam da mora biti tamo... Neka sećanja nikad ne umiru. Leže čoveku u podsvesti, pritaje se i čekaju svoj čas.“ Mančester je bio, po sopstvenim rečima, „poremećen čovek koji je preko trideset godina potiskivao sećanja koja nije mogao da podnese“. Nasuprot njemu, Džekina sećanja na Dalas, ili bar neka od njih, bila su spremna, obimna i pristupačna, mogli bismo reći i previše da bi joj bilo udobno, i previše da bi zadržala zdrav razum.
„Prilično je teško prekinuti kad se jednom vrata brane otvore“, žalosno će reći Džeki za Mančesterove intervjue, što je autor zabeležio na magnetofonskoj traci, a magnetofon je postavljao tako da ga ona ne vidi, iako je znala da je uključen. A da se vrata brane ne bi zatvorila, Mančester ju je pojio koktelima dajkiri, koje je izdašno sipao iz velikih posuda. Za razliku od svoje snahe, Ar-Ef-Kej je odbijao da pije prilikom intervjua i zato su – žalio se Mančester – odgovori javnog državnog tužioca „bili nagli, često jednosložni – i mnogo manje informativni“. Iz piščeve perspektive, s Džeki mu je pomagalo da pre razgovora s njom ispita druge ljude povezane s atentatom. Presudno je bilo to što joj je dolazio s obiljem detalja koje je već skupio iz drugih izvora. Epizode kroz koje je više puta uzastopno vodio Džeki već su mu bile poznat teren. Takođe je saznao, od same udovice, da je provela mnogo neprospavanih noći opsesivno „puštajući“ u mislima neke epizode, „ponovo i ponovo“; znala je da je sada beskorisno razmišljati o tome, ali nije mogla da se obuzda. Umesto da krene od samog početka, bez ičega, Mančesteru je to poslužilo da je prikladno navodi i ubaci se u tu agoniju kroz koju je ona prošla već mnogo puta.
Razni ljudi, od Bobija Kenedija pa nadalje, koji su slušali Džeki kako priča o Dalasu, imali su osećaj da će im biti rečeno više nego što žele da čuju. Mančesteru, naprotiv, kao da nikad nije bilo dosta detalja. On ne samo da je želeo objektivne informacije već je hteo da zna i kako je to bilo biti tamo. „On mora da bude tamo i mora da bude baš tada“, rekao je jednom Mančester za imaginativni čin koji se mora zbiti ako pisac memoara želi da uhvati prošlost. U ovom slučaju, on je tražio od Džeki da ga tamo odvede. Iz književnih razloga, trebalo mu je da ona ponovo doživi atentat, a njoj je, iz ličnih razloga, bilo potrebno da nauči da nekako priča svoju priču a da je ne oživi u potpunosti. Intervjui s Mančesterom za nju su bili izuzetno bolni, i na trenutke je govorila tako tihim glasom da magnetofon nije uspeo da snimi baš svaku reč.
Nije preterano pretpostaviti da je takvo emocionalno intenziviranje seansi ukazalo na to da su iskustva o kojima je pričala misteriozno slična Mančesterovim za vreme bitke za Okinavu, što je bio materijal koji će on tek u budućnosti vaskrsnuti u svome umu. Neobično ali i on je, na pacifičkom poprištu, bio sav isprskan krvlju i mozgom kad je poginuo neko u njegovoj blizini. I on je za dlaku izbegao da i sam bude ubijen. I on se osećao krivim što je preživeo. I zato, kad je Džeki pričala o takvim stvarima, Mančesteru je sve moralo biti fascinantno, čak i stimulativno, i iz ličnih razloga.
„Samo sam pričala o privatnim stvarima“, Džeki će se s kajanjem prisećati seansi s Mančesterom. „A onda je taj čovek otišao, i mislim da je bio veoma uzrujan dok je pisao tu knjigu.“
Tog meseca su se sastali 4, 7. i 8. maja. Već devetnaestog je otac Maksorli strepeo da Džeki, kako je zapisao, „zaista razmišlja o samoubistvu“. Jedno kratko vreme sveštenik se nadao da će joj biti bolje, ali ono što mu je sad pričala podstaklo ga je da promeni mišljenje. Opet govoreći o izgledima da se ubije, Džeki mu je rekla da bi joj bilo drago kad bi njena smrt izazvala „talas“ drugih samoubistava, jer bi bilo dobro dozvoliti ljudima da se „reše svoga jada“. Uznemirila je sveštenika upornim tvrdnjama da je „smrt divna“ i aluzijama na samoubistvo Merilin Monro. „Drago mi je što se Merilin Monro rešila jada“, dodala je Džej-Ef-Kejova udovica. „Ako će Bog da radi takve stvari, da sudi ljudima što su oduzeli sebi život, onda neko treba Njega da kazni.“ Sutradan, pošto se otac Maksorli upinjao da je ubedi kako bi samoubistvo bilo pogrešno, razuverila ga je rekavši da se slaže i da nikad neće zaista pokušati da se ubije. Pa ipak, po svemu što je rekla prethodno, bilo je očigledno da joj nije bolje – daleko od toga.
Džeki je opisala sebe u ovom periodu kao osobu koja je pokušavala „da se malo-pomalo popne uz brdo“, samo da bi se najednom skotrljala dole do dna. Pričala je o tome kako se osećala za vreme memorijalne službe 29. maja u Katedrali Svetog Mateja, koju je predvodio biskup Hanan, na četrdeset sedmi rođendan predsednika Kenedija. Džeki se kasnije sećala kako se – dok je stajala „na istom mestu u istoj crkvi“ kao i u novembru – osećala „kao da se vreme vratilo šest meseci“. Kad joj je biskup kasnije prišao da „pruži Hristov mir“, Džeki je otkrila kako ne može podneti čak ni da ga pogleda, jer neće moći da zadrži suze. Posle mise, kazala je Dejvidu Ormsbi-Goru (koji je malo pre toga postao lord Harlek posle očeve smrti), da nije ništa bliže da se pomiri s događajima nego što je bila u novembru. Kasnije istog dana, Džeki je otputovala avionom u Hajanis port, gde su ona i Ar-Ef-Kej učestvovali u televizijskom odavanju pošte predsedniku Kenediju preko satelita, u čemu su uzeli učešća i bivši premijer Makmilan, koji je govorio iz Engleske, kao i druge svetske ličnosti.

Sledeće jutro donelo je nove uznemiravajuće vesti. U štampi je objavljeno – pogrešno, ispostaviće se kasnije – da će Vorenova komisija pokazati kako je, suprotno prethodnom mišljenju, prvi metak pogodio predsednika i guvernera, a da je promašio poslednji od tri ispaljena metka. To svakako nije bilo ono čega se Džeki sećala. A ona je bila tamo. Mentalne slike koje su je i dalje progonile bile su oštre i detaljne. A sad se pojavila nova informacija koja je dovela u pitanje verodostojnost onoga što je ona upamtila. To nije bila prva nepodudarnost između onoga što je ona mislila da je zapamtila i onoga što je potom čitala ili videla. Slično su je dezorijentisali zamrznuti filmski kadrovi na kojima na sve četiri puzi na zadnjem delu predsedničke limuzine. Koliko god da se trudila, nije se mogla setiti takve epizode. Nije poricala da se to dogodilo, ali za nju nije bilo ni naročito stvarno. Dok se pripremala za mnogoočekivano svedočenje pred Vorenovom komisijom, čak i njoj je postalo očigledno kako je, uprkos tome što je toliko puta ispričala i oživela događaje od 22. novembra, nesigurnija nego ikad u to šta se stvarno dogodilo.
Ponovo u Vašingtonu 1. juna, Džeki je ispričala biskupu Hananu kakav je osećaj imala na rođendanskoj misi, i kako su joj napori da se oporavi bili „uzalud“. Zarekla se da će se „jako“ truditi za dobro svoje dece u godinama koje su joj preostale – „mada se nadam da ih neće biti previše“, dodala je odsečno i zajedljivo. Nakon dva dana, 2. i 3. juna, i novih intervjua s Arturom Šlesindžerom, petog je u svojoj kući primila predstavnike Vorenove komisije. Pred vrhovnim sudijom Erlom Vorenom i generalnim savetnikom komisije Dž. Lijem Rankinom, zajedno s državnim javnim tužiocem i sudskim zapisničarem, u svojoj dnevnoj sobi, u petak kasno po podne, Džeki je nebrojeni put pitala: „Hoćete li da vam ispričam šta se desilo?“
Od one noći u Mornaričkoj bolnici Betezda, gde je u okrvavljenoj odeći primala posetioce, Džeki je u bezbroj prilika prepričavala istu ovu priču, često i gotovo identičnim frazama, kako prijateljima tako i ljudima koji su je intervjuisali. „Pustite je da se oslobodi toga ako može“, rekao je tad lekar, ali uprkos svim rečima i slikama koje su sišle s Džekinih usana, nije se moglo poreći da je, i posle šest meseci, užas još u njoj. U Hikori hilu, a sve više i u nekim drugim krugovima, vladalo je mišljenje kako Džeki treba više da se potrudi, „da se izvuče iz potištenosti“, kako su to formulisali njeni dever i jetrva. „Žalost je oblik samosažaljenja“, savetovao ju je Bobi. „Moramo da nastavimo dalje.“ Izgleda da je i sama Džeki odsustvo napretka pripisivala nekim svojim ličnim slabostima. U razgovoru sa ocem Maksorlijem, ogorčeno se žalila što nema Bobijev i Etelin polet i energiju. Između ostalog, krivila je sebe i zbog toga što mnogo vremena provodi u krevetu, u depresiji kao u magli; ponekad joj je izjutra trebalo i po devedeset minuta da se sasvim razbudi. Pa ipak, kad su je Ar-Ef-Kej, otac Maksorli i drugi podsticali da prestane da razmišlja i da nastavi sa svojim životom, tražili su od nje nešto što je bilo izvan njenih mogućnosti, a što oni tada izgleda nisu shvatili. Kad je Džeki govorila da se oseća kao da gubi razum, čini se da je otac Maksorli protumačio te njene reći isključivo kao udovičinu čežnju za mužem. Kad je počela da ponavlja priču o samoubistvu, izgleda da svešteniku, fokusiranom na njen nedavni gubitak, nije palo na pamet da je to njena reakcija, isto toliko ako ne i više, na bol življenja iz dana u dan sa svim onim što joj je i dalje živo u glavi.
Džeki se nadala da će započeti novi život kad se preseli u svoju kuću u Ulici N. Ali kako je to bilo moguće kad su uspomene na 22. novembar neprekidno nadirale i uzurpirale sadašnjost? Imala je neprekidnu potrebu da bez kraja ponovo prolazi kroz događaje u Dalasu. I dalje je imala košmare i bilo joj je teško da zaspi; i dalje je osećala, čak se i nadala, da nema budućnosti; i dalje je imala osećaj da je konstantno u opasnosti; i stalno se trudila da izbegava sve što bi moglo prizvati sećanja na atentat.
Te 1964. godine još nije dobilo naziv ono što ju je mučilo. U to vreme se možda Harold Makmilan intuitivno najviše približio suštini njene postdalaske agonije, kad ju je uporedio sa iskustvima ratnih veterana kakav je bio i sam. Makmilan nije mogao da precizno identifikuje problem, ali nagovestio je pravi okvir u kom o njemu treba razmišljati. Tokom decenije koja je usledila, napori vijetnamskih veterana i malog broja psihijatara koji su imali razumevanja za njihove muke doveli su do toga da 1980. godine posttraumatski stresni poremećaj i zvanično bude uvršten u Spisak mentalnih poremećaja Udruženja američkih psihijatara. Usledila je studija o posledicama traume, na osnovu istraživanja na velikom broju ispitanika, uključujući i veterane iz Iraka i Avganistana, i pružila obilje dragocenih detalja koji razjašnjavaju tu sliku. U svim bitnim momentima, Džekino iskušenje se podudara s portretom koji je postepeno izronio iz posledica poražavajućih iskustava tela i uma. Simptomi posttraumatskog stresnog poremećaja obuhvataju oživljavanje traumatičnog događaja, osećaj obamrlosti i osećanje isključenosti. Među ostalim obeležjima su i samoubilačke misli, košmari i poremećaj sna, zatim opsesivna razmišljanja i znatna tuga u periodu godišnjice traumatičnog događaja.
Neće svi koji su iskusili traumatičan doživljaj – kao što su ratno iskustvo, fizički napad, seksualno zlostavljanje ili prirodna nepogoda – kasnije patiti od osećanja ugroženosti prošlošću, što karakteriše PTSP. Za neke ljude bolne slike zaista počnu da blede kad se trauma asimiluje kao ekstremno iskustvo u njihovoj ličnoj prošlosti, i malo je verovatno da će se vratiti sve dok su van pretećeg okruženja. Presudna razlika između ljudi koji su pod privremenim stresom i onih koji pate od PTSP-a jeste u tome što ovi, u jednom trenutku, počnu da organizuju svoj život oko traume. Dijagnoza PTSP-a postavlja se kad simptomi traju najmanje mesec dana. Kad traju tri meseca, za poremećaj se kaže da je akutan. A kad se istrajno javljaju i duže od toga, poremećaj se opisuje kao hroničan. Ljudi koji su prisustvovali nasilnoj smrti voljene osobe pod velikim su rizikom da obole od PTSP-a.
U samom središtu traumatskog iskustva je saznanje o ljudskoj egzistencijalnoj ranjivosti, koje nam je nasilno nametnuto. Previše je bolno saznanje da je život nasumičan i da ništa nije pod našom kontrolom. Stoga tražimo načina da to objasnimo. Postavljamo pitanja na koja nema odgovora. Iako nepravedno i iracionalno, krivimo sebe za neizrecive stvari koje su se dogodile, s ciljem da podupremo i obrazložimo krhku iluziju ljudske nadmoći. Za PTSP je karakteristično da se – dok neke epizode pamtimo živo i detaljno – nekih pak uopšte ne sećamo, najčešće onih u kojima smo bili suočeni sa sopstvenom bespomoćnošću da izmenimo tok užasnih događaja.

Devet

Mislim da sad moramo malo razmisliti o našem potpredsedniku“, rekao je Lindon Džonson. „Znate ko će krenuti u kampanju za taj položaj, što će verovatno biti nemilosrdna otvorena borba. Ako ga nominuje gospođa Kenedi, i uz tolike emocije... ne zna se šta će iz toga ispasti.“
Bio je 3. jul 1964, mesec dana pre nego što će se demokrate sastati u Atlantik Sitiju da imenuju predsedničkog i potpredsedničkog kandidata. Džonson je za vikend otišao na svoj ranč, i odande razgovarao telefonom s Džonom Konalijem o onome što su njegovi pomoćnici u Beloj kući počeli nazivati „problem s Bobijem“. Po Džonsonovim rečima je bilo jasno da ga progone vizije Džekinog pojavljivanja na konvenciji stranke, i da će to uticati na sklapanje pogodbe o nominovanju devera za drugostepeni položaj.
Odmah nakon atentata, Bobi nije bio jedini koji je razmišljao o mogućnosti da postane potpredsednik. U decembru 1963, i Džonson je počeo da razmatra koliko je Ar-Ef-Kej pogodan da mu bude partner u trci. Privatno, predsednik nije ostavljao nikakve sumnje u to da mu je pomisao o postavljenju Bobija na taj položaj gnusna. „Ne želim da u istoriji ostane zabeleženo kako sam izabran na ovaj položaj zato što je Bobi bio na mojoj listi“, izjavio je. „Ali uzeću ga ako mi bude potreban.“ Sedam meseci kasnije, predsednikov veoma visok rejting u javnosti, zajedno s rezultatima preliminarnih anketa koji su nagoveštavali da će u novembru s lakoćom poraziti svakog republikanskog protivnika, ukazivali su na to da mu ipak ne treba neprijatelj na listi. Osim toga, kad su se sredinom jula republikanci sastali u San Francisku, postalo je vrlo verovatno da će kandidovati Barija Goldvotera, ultrakonzervativnog senatora iz Arizone. Jedan vašingtonski komičar je oštroumno primetio kako će Džonson – ako Goldvoter zaista bude kandidat – obezbediti sebi pobedu čak i ako izabere Mikija Mausa za partnera u trci.
U skladu sa tim, Džonsonov „problem s Bobijem“ je prešao od odluke da li mu je Ar-Ef-Kej potreban u nedoumicu kako je najbolje da ga odstrani iz svega. To je predsednik morao ubrzo da učini, ali bio je izuzetno nervozan pitajući se šta će se dogoditi posle. Na predsednikove napete i ostrašćene proračune od početka do kraja je uticala sablast Džekine intervencije. Džonson se svojski trudio da pridobije udovicu svog prethodnika na svoju stranu, ili bar da stvori utisak da je na njegovoj strani. Pošto ni u jednom nije uspeo (naročito veliko razočaranje bilo je njeno nepokolebljivo odbijanje da ga poseti u Beloj kući, obrazloženo rečima: „Previše se plašim da ću ponovo početi da plačem.“), preusmerio je svoju energiju na to da barem spreči Džeki da u Atlantik Sitiju govori u Bobijevu korist. Sutradan pošto je razgovarao s Džonom Konalijem o svojim strepnjama da će se upravo to desiti, predsednik je pozvao telefonom Džeki u Kejp, gde je boravila s decom od sredine juna. Radije nego da od nje nešto direktno zahteva, Džonson ju je, s uobičajenom naklonošću i zadirkivanjem, okovao čeličnim mengelama.
Žena kojoj je Lindon Džonson pripisivao gotovo mistične sposobnosti da utiče na važne događaje u Vašingtonu spremala se, 4. jula kad ju je pozvao, da objavi kako je odlučila da se ne vraća u prestonicu. Nastojanje da počne iznova već je sklopilo krila. Došlo je proleće, ali situacija nije bila čak ni „malo bolja“, kao što je jednom predvidela. Vašington je budio suviše bolnih sećanja. Nova rezidencija je ubrzo postala kontaminirana traumom, njene reči i slike koje je evocirala tokom raznih intervjua kao da su se poput dima upile u sveže okrečene bele zidove dnevne sobe. Osim toga, problem su predstavljali i ogromni prozori okrenuti ka Ulici N, i njena dostupnost javnosti, koja ju je obožavala, ali je delovala i pomalo preteći. Džekino svedočenje pred Vorenovom komisijom („Pokušavala sam da mu zadržim kosu. Spreda nije bilo ničeg – pretpostavljam da je moralo biti. Ali otpozadi se, znate, videlo, i pokušavala sam da mu zadržim na mestu lobanju s kosom“) ispostavilo se kao njena vašingtonska labudova pesma.
Kao odjek fraze koju je upotrebila uoči prethodne selidbe, Džeki je kazala Marg Maknamari kako namerava da započne novi život u Njujorku. Po sopstvenoj tvrdnji, u Vašingtonu je postajala sve više izolovana, kao pustinjak. Zajedno sa ocem Maksorlijem, koji ju je i dalje savetovao, nadala se da će joj preseljenje u novi grad, između ostalih prednosti, pomoći da više o tome ne razmišlja. Međutim, kakve god da su bile njene i sveštenikove želje, neće biti tako lako umaći traumatičnim sećanjima koja će, gde god da ode na ovome svetu, nastaviti da joj unose pustoš u život. I ona i otac Maksorli verovali su da zapravo pati od nesposobnosti da prevaziđe žalost. On je čak otišao tako daleko da nagovesti kako se Džeki oseća krivom zato što se oporavlja i da joj je potrebno da se reši te griže savesti. Međutim, on jednostavno nije shvatio da ju je Dalas opteretio stanjem koje nije bilo toliko psihološko ili emocionalno koliko fiziološko. Kao što će Džeki uskoro otkriti, njen problem nije bio nešto što može svojevoljno rešiti da ostavi iza sebe u Džordžtaunu, kao da je sofa koju radije ne bi nosila sa sobom na Menhetn jer se ne uklapa u novi enterijer.
Toga jula, atentat ju je neizbežno pratio u Hajanis port, u raznim vidovima, među kojima je bio uporni Vilijam Mančester, čije su je posete u Ulici N toliko uznemiravale. Pisac se pojavio i u Kejpu, da ispituje Rouz Kenedi, Pet Loford i samu udovicu. Iako on to tad nije znao, ta seansa s Džeki 20. jula biće mu poslednja. Kako bi nadalje sprečila Mančestera da je, svojim detaljnim ispitivanjem, stalno iznova baca nazad u događaje od 22. novembra, Džeki je uredila da je on više nikad ne intervjuiše. Na njegov veliki očaj, kad god je posle toga zvao u Džekinu kancelariju, prebacivali su ga sekretaru Bobija Kenedija, a ovaj ga je dalje upućivao na razne pomoćnike.
Džekini dogovori s časopisom Lajf, koji je pripremao specijalno izdanje u čast sećanja na Džej-Ef-Keja, bili su još komplikovaniji jer su se kosili s trenutnim interesima Kenedijevih. Prethodno je bila odbacila ideju o objavljivanju optimistične priče o njenom životu od Dalasa, koju je fotograf Stenli Tretik želeo da napravi za memorijalni broj. Tretik ju je bez uspeha pritisnuo 21. maja, dva dana pošto se otac Maksorli počeo pribojavati da bi Džeki mogla počiniti samoubistvo. I dalje se odupirala i 12. jula, kad ju je Tretik ponovo pritisnuo. „Uveren sam“, pisao je Tretik, „da u kontekstu memorijalnog izdanja neće biti štetno ako prikažemo kako predsednikova deca... dobro napreduju uz pomoć njegovog brata i ostalih članova porodice. I da gospođa Kenedi (iako ožiljak nikad neće zaceliti) nije u dubokom očaju, da svojski radi na tome da očuva lepu sliku predsednika Kenedija, i da gradi novi život za sebe i svoju decu.“
Džeki je predstavljalo problem da kaže „ne“ zbog toga što je Bobi oduševljeno sarađivao s tim časopisom, čije je reportere već pozivao da fotografišu u Hikori hilu. U trenutku kad Bobijeve neposredne aktivne opsesije nisu bile samo potpredsednički položaj već i mesto u Senatu kao predstavnik Njujorka, nije bilo lako odbiti članak u Lajfu koji će ga prikazati kao čoveka koji je preuzeo politički plašt svoga brata, i koji se stara o njegovoj udovici i njegovoj deci. Na kraju ju je Bobi ubedio da učestvuje.
Iako je Ar-Ef-Kej nakratko pomišljao da napusti politiku, ili bar da napravi pauzu, nakon što je Tedi Kenedi ozbiljno povređen u avionskoj nesreći u junu, državni javni tužilac se od tada ponovo poletno posvetio javnom životu. Od 24. juna do 1. jula, Etel i on su putovali u Nemačku i Poljsku, i to gostovanje je bilo neverovatno uspešno, naročito poseta Krakovu i Varšavi, gde je Bobi, u srdačnim razgovorima s gomilom mladih obožavatelja, otkrio novu, opušteniju i delotvorniju političku ulogu. Izgleda da je klicanje s kojim su ga pozdravili u Poljskoj odagnalo očajanje koje ga je morilo od bratove smrti. Vrativši se kući, suočio se s pravom poplavom članaka u štampi, koji su se bavili nagađanjem kakvi su mu politički planovi. Među njima, glavni je bio članak koji je 13. jula objavio U.S. News &World Report, pod jednostavnim naslovom Budućnost Bobija Kenedija.
Po nekima, Ar-Ef-Kej se nikad nije potpuno oporavio od depresije. „Kad je to izašao iz depresije?“, rekla je njegova sestra Džin mnogo godina kasnije. „Mislim da nikad nije izašao.“ Pa ipak, izgleda da je u to vreme bila primetna izvesna promena nabolje. Etel Kenedi je to tipično okarakterisala rečima da je „Bobi pregurao najteže“. A Čak Spolding će kasnije reći: „Meni se činilo da je to raspoloženje (potištenost) preovlađivalo sve do trenutka kad ga se Bobi jednostavno otarasio, kao što se desi sa svima pre ili kasnije... Valjda vreme čini svoje i odnosi to iz čoveka. Jednostavno... ne može se tako živeti, i čovek počinje da ispunjava život i drugim stvarima, a to postaje uspomena. Ono što vas je potpuno obuzimalo i zaokupljalo postane uspomena i izbledi.“
Nasuprot Bobiju, kod Džeki izgleda nije bilo nikakvog poboljšanja. „Ja sam živa rana“, govorila je za sebe u to vreme. Stoga je na trenutke izgledalo da su ona i Ar-Ef-Kej jedno, izdvojeni od sveta. Ta električna žestina njihove povezanosti (zbog koje su, i tada i kasnije, neki mislili da su u ljubavnoj vezi) poticala je ne samo iz njene velike potrebe već i iz njegove. Izdašnim ukazivanjem brige i pažnje prema bratovoj udovici, on je ispunjavao ulogu glave porodice, za kojom je žudeo celoga života ali nikad nije imao razloga da poveruje u to da će je zaista i dobiti. Kako, onda, objasniti njihove različite stavove koji su postali primetni tog proleća i leta 1964? U izvesnom smislu, oni su postojali već na samom početku, u ambulantnim kolima kojima su se vozili u bolnicu Betezda, kad je on povremeno gledao kroz zavese u svet koji promiče pored njih, dok je ona bila kao prikovana užasnim slikama u glavi.
Osam meseci kasnije, umesto da izbledi, ili bar da počne slabiti, 22. novembar je za nju i dalje bio moćno stvaran. Vrata brane su stalno pretila da će se ponovo otvoriti, i zbog toga jednostavno nije želela tu fotografsku seansu u Hajanis portu, koja je pretila da u njoj pobudi sva ta haotična osećanja. Ali Bobiju je bilo potrebno da ona pozira s decom, pa je najzad pristala iz lojalnosti – lojalnosti deveru, ali i iz lojalnosti Džeku, pošto se Ar-Ef-Kej zarekao da će održati živim njegovo nasleđe.
Kako se jul bližio kraju, u Beloj kući su se i dalje najviše bavili pitanjem koliko će daleko Džeki otići u podršci Ar-Ef-Keju narednog meseca. Republikanci su zaista kandidovali Barija Goldvotera, čija je snaga počivala u južnjačkim državama, upravo tamo gde je Ar-Ef-Kej bio najslabiji. Iako su brojevi bili izrazito na Džonsonovoj strani, predsednik se panično bojao da bi ga Bobi još mogao nadigrati. „On ima gospođu (Džeki) koja razmišlja o tome da li da dođe na konvenciju, i baš je to juče rekao“, žalio se Lindon Džonson ujutru dvadeset devetog. „Misli da je većina delegacija za njega, i to je nešto što želi najviše na svetu. Biće ’surovo’ ako to porekne.“ Izgovarajući te reći, Džonson se čeličio za susret s Bobijem, koji je trebalo da dođe u Ovalnu kancelariju kasnije toga dana. Iako je Ar-Ef-Kej reagovao naizgled mirno kad mu je rečeno da ipak neće biti na listi, predsednik je i dalje brinuo. Tridesetog su se pojavile vesti da Kenedijeva udovica zaista planira da dođe u Atlantik Siti, gde će apelovati na delegate da podrže Bobija u težnji za potpredsedničkim mestom, i Džonsona je uhvatila panika. „Od jutros se priča da Tedi želi da se on bori za potpredsedničko mesto na listi i da će gospođa Kenedi doći na konvenciju“, jadikovao je predsednik Dinu Rasku, „...a to znači rat.“
Predsednika su dodatno raspalile vesti o tome da je Bobi tog vikenda pozvao ključne političke savetnike u goste u Hajanis port. Da li to okupljanje znači da Ar-Ef-Kej i njegove pristalice zaista planiraju da rasture konvenciju? U stvari, sastanak s bivšim guvernerom Njujorka Ejverelom Harimanom i ostalim pristalicama bio je, po rečima Etel Kenedi (citat iz novinskih izveštaja), „prekretnica za Bobija“; posle tog sastanka, on se pojavio rešen da se kandiduje za Senat, pošto potpredsedničko mesto više nije bilo u igri. Maknamara, koji se ponosio time što je održavao krajnje bliske lične odnose s Kenedijevima, iako je nastavio da radi za Lindona Džonsona, unekoliko je ublažio predsednikove bojazni kad ga je obavestio da će Bobi zaista krenuti u kampanju za mesto senatora. To su bile dobre vesti za Džonsonove pristalice, jer su značile da više nije toliko verovatno da će Ar-Ef-Kej remetiti konvenciju.
Maknamara je imao ohrabrujuće vesti i o Džeki. Ona je do tada bila odvela decu na Farmu Hamersmit, gde je planirala da ih ostavi sa svojom majkom dok ona bude krstarila jahtom uz jugoslovensku dalmatinsku obalu s Rajtsmanovima, Rađivilovima i Harlekovima (kako su sad zvali Dejvida i Sisi Ormsbi-Gor). Maknamara je kazao Džonsonu da je razgovarao s njom i da ona ne želi da uzima učešća u obračunu između Ar-Ef-Keja i El-Bi-Džeja. Osim toga, biće u Evropi za vreme presudne Demokratske nacionalne konvencije. „Nadam se da će tamo i ostati duže nego što je planirano“, nastavio je Maknamara, „...i da će zbog toga biti van svega.“ Maknamara je i sam podsticao Ar-Ef-Keja da se kandiduje za Senat, a uveravao je Džonsona i da je tražio od Džeki „da ga pogura“. Maknamarini privatni razgovori s Džeki pre nego što je otišla iz Sjedinjenih Država 5. avgusta, kao i njegova želja da o tome obavesti predsednika, najbolje pokazuju ranjivost te žene koja nije mogla da se pouzda ni u koga od njih – ni u Maknamaru, ni u Ar-Ef-Keja, ni u Lindona Džonsona – da je posavetuju u svetlu samo njenih interesa.

Svaki od njih se prema njoj odnosio s ljubaznošću, toplinom i razumevanjem, pa ipak su sva trojica imali na umu svoje interese, i nisu se libili da je za te interese iskoriste. To ne znači da nisu o njoj brinuli duboko i iskreno, već samo to da su u njihove odnose s njom uvek bile umešane politika i karijera.
Dok je Džeki bila u inostranstvu, Kenedijeve pristalice su razmišljale o tome kako da je najdelotvornije angažuju da poveća Bobijeve šanse u Njujorku, gde su neki ključni političari, kao Robert Vagner, gradonačelnik Njujork Sitija, smatrali Bobija nametljivim uljezom. Zakazano je odavanje počasti Džej-Ef-Keju u Atlantik Sitiju, za koje je Džonson insistirao da se održi tek pošto budu nominovani on i njegov izabrani partner u kampanji Hjubert Hamfri, kako Bobi i njegovi pristalice ne bi iskoristili tu priliku da ugroze konvenciju. Bez obzira na povremenu Džonsonovu moru zbog Džeki, nikad se zapravo nije postavilo pitanje njenog pojavljivanja na konvenciji. Kao i Džonson, i ona se plašila izliva emocija koji bi moglo izazvati njeno prisustvo kod delegata, samo što se predsednik bojao potencijalnog političkog uticaja tih emocija, a ona se brinula zbog toga kako će one delovati na nju.
S obzirom na to da Kenedijevi ljudi nisu mogli postaviti Džeki uz Ar-Ef-Keja uveče na memorijalu, na kom će on prikazati kratak film o svom pokojnom bratu, sledeća zamisao je bila da je dovedu na popodnevni prijem samo za pozvane, koji je priredio Ejverel Hariman u obližnjem hotelu, i gde bi ona i Ar-Ef-Kej zajedno pozdravili delegate. Međutim, ubrzo je Džonsonov telefonski poziv Bobiju u Mejn, ujutru 12. avgusta, pobrkao račune u Kenedijevom taboru. Pošto je toga dana trebalo da se sastane s gradonačelnikom Robertom Vagnerom, Džonson je neočekivano ponudio da pomogne Bobiju u Njujorku. „Hoću samo da bude jasno kako želim isto što i ti želiš“, rekao je Džonson, vezujući tako za sebe čoveka kog je prezirao, i za kog se znalo da ni on ne voli njega. „Mislim da bi to bilo prokleto korisno“, rekao je Bobi, za kog je Vagner do tada predstavljao možda i najveću prepreku.
Ali kako će Džonson reagovati kad sazna da Džeki zaista dolazi u Džersi šor? Hoće li se plašiti da je pobuna još moguća? Predsednik je mogao da osigura podršku Vagnera i ostalih ključnih ljudi, ali mogao je isto tako i da obezbedi njihovo suprotstavljanje Kenedijevoj kandidaturi. U nastojanju da preduhitri takvu katastrofu, Tedi Kenedi je zadužen da telefonira Džonsonu trinaestog. „Gospodine predsedniče“, rekao je senator iz Masačusetsa, koji se još oporavljao od avionske nesreće, „dobili smo ljubazan poziv od guvernera Harimana za prijem na konvenciji u četvrtak, posle izbora predsedničkog i potpredsedničkog kandidata... poziv za gospođu Kenedi. Džeki je dala do znanja da bi joj bilo drago da ga prihvati, ali, naravno, najpre smo hteli da se uverimo da je to u skladu i s vašim željama.“
Šta je Džonson drugo mogao osim da pristane, i teško je zamisliti da mu je zaista bilo drago kad je rekao sledeće: „Želim da učinim sve što mogu, i u svako doba, da ona bude srećna i zadovoljna koliko je to moguće u ovim okolnostima.“ Džonsonov strateški kontrapotez bio je da pozove Džeki da sedi s njim u predsedničkoj loži za vreme direktnog televizijskog prenosa odavanja počasti njenom pokojnom mužu; tako će, ako zaista bude tamo, svojim prisustvom bar obasjati njega.
Ispostavilo se da je Džeki više volela da avionom otputuje u Atlantik Siti samo na jedan dan, i da ode mnogo pre večernjeg televizijskog prenosa. Na prijemu koji je 27. avgusta održan u njenu čast, zajedno s Bobijem, trudnom Etel i ostalim Kenedijevima, pozdravila se s nekih pet hiljada delegata u tri smene. Glumački bračni par Frederik Marč i Florens Eldridž čitali su odlomke iz nekih omiljenih književnih dela Džona Kenedija, uglavnom o smrti i umiranju u mladoj dobi, koje je Džeki odabrala za tu priliku. Pošto ju je Hariman najavio publici, Džeki im se obratila jedva čujnim glasom: „Hvala vam svima što ste došli, svima vama koji ste pomogli predsedniku Kenediju I960.“ Njene su reči, ako je moguće, bile još nečujnije kad je nastavila: „Neka njegova svetlost uvek sija u svim delovima sveta.“ Za vreme prijema koji je trajao pet sati, Džeki se dvaput pojavila napolju na balkonu, prvo s Bobijem, a onda i sa Etel, da mahanjem pozdravi uzbuđenu gomilu sveta okupljenu na promenadi Atlantik Sitija.
Kako je i nameravala, već je bila u Njuportu, na bezbednom, te noći, kad je Bobi Kenedi u Kongresnom holu izazvao frenetične ovacije u trajanju od šesnaest minuta, kad je izašao da najavi dokumentarni film o svome bratu. Bobi je svoje opaske zaključio citatom iz Šekspirove drame Romeo i Julija, koji je predložila Džeki: A kad umre, ti ga uzmi i istroši / u zvezdice, pa će samoga neba lik / zablistati tako da će ceo svet / zaljubiti se u noć i prestati / da obožava prejako sunce to. I tada, a i kasnije, mnogi će primetiti ono što je Artur Šlesindžer nazvao „bockanjem“ u vezi s poslednjim stihom.
Da li je taj citat bio namerno izabran zbog Lindona Džonsona? Malo je verovatno. Dva dana pre toga, Bobi je, s gradonačelnikom Vagnerom pored sebe, objavio ulazak u trku za senatorsko mesto, prethodno dobivši predsednikovo obećanje da će ga podržati u kampanji u Njujorku. Teško da bi Ar-Ef-Kej na konvenciji učinio nešto da dovede u opasnost presudnu podršku Bele kuće.
Džeki je posle pisala Džou Olsopu kako nije trebalo da u Njuportu preko televizije gleda film na memorijalu, koji je prikazivao Džekove poslednje fotografije sa sinom na plaži, snimljene gotovo godinu dana pre toga. Pošto je upravo izbegla jednu sitaciju koja bi mogla izazvati uznemiravajuća sećanja, Džeki se odmah našla u drugoj. Ispostavilo se da je gledanje dokumentarca tom posebnom prilikom izazvalo čitavu lančanu rekaciju mučnih asocijacija.
A da sve bude još gore, kad je pročitala Olsopovo pismo od 28. avgusta, u kom je opisao sopstvena duboka osećanja dok je na konvenciji gledao taj film, to je u njoj, po njenom vlastitom iskazu, ponovo „otvorilo branu“. Devet meseci nakon atentata, umesto da oslabe, izgleda da su se potencijalni okidači traumatičnih sećanja i emocija samo umnožili. Došla je do tačke na kojoj je čak i pismo s najboljim namerama, kakve su Olsopove nesumnjivo bile, moglo da pokrene snažna osećanja i bol. Već samo time što su u njoj uzburkale emocije, Olsopove rečenice su je gurnule nazad u traumu. Džeki mu je odgovorila trideset prvog, primećujući kako je, suprotno od toga što ljudi kažu, da vreme leči sve, za nju „upravo obratno“. Zapazila je kako svakoga dana mora da se iznova čeliči – tako je rekla – i da potroši još malo sebe u zadatku da započne novi život. Džekinog bivšeg mentora užasnula je njena ponizna primedba da je od Džekove smrti postala „jadno biće“.
„Nikad nisi imala ni blizu dovoljno samopouzdanja“, strastveno joj je odgovorio Olsop. „...Tvoje biće nikad ne može biti ’jadno’.“ Zatim je podsetio Džeki da ju je, kad je prvi put došla kod njega, okarakterisao kao početnicu s najvećim hendikepom, i podstakao ju je da se usredsredi na sve sa čim se trenutno suočava u nastojanju da ponovo počne.
Džeki je fantazirala o tome kako će to možda biti moguće u Njujorku, gde je trebalo da se privremeno nastani u hotelu Karlajl dok joj ne preurede stan koji je upravo bila kupila, u zgradi broj 1040 na Petoj aveniji. Kao što je kazala ministru finansija K. Daglasu Dilonu, u čijoj nadležnosti je bila i Tajna služba, čeznula je da može „da prošeta gradom, uzme taksi i obavlja sve one svakodnevne sitne poslove, a da je ne prate uvek dva čoveka“. U ponedeljak 14. septembra, njenog prvog dana na Menhetnu, činilo se da sve ide tome u prilog. Odvela je decu na veslanje u Central park, gde ih skoro niko nije primetio. Ovde nije bilo kao u Vašingtonu, gde je bilo dovoljno da izađe na vrata svoje kuće pa da je posmatrači zovu po imenu, a foto-aparati brzo uzastopno okidaju i slikaju. Nekoliko mirnih sati činilo se da će joj Njujorčani omogućiti barem malo privatnosti, ali ta slika se sledećeg dana naglo promenila.
Pošto je odvela Kerolajn u novu školu Samostana Svetog srca u Karnegi hilu, Džeki i mali Džon su posetili prostorije Bobijevog izbornog štaba u centru grada. Bobijevo osoblje obavestilo je štampu (ali ne i lokalnu policijsku stanicu) da će udovica njegovog brata doći da pozdravi volontere u kampanji, pa su foto-reporteri nasrnuli u prizemlje zgrade u Istočnoj četrdeset drugoj ulici, i privukli pažnju gomile od nekih četiristo ljudi. Kad se Džeki posle deset minuta, držeći malog Džona za ruku, pojavila iz prostorija štaba, okružila ju je srdačna gomila sveta kličući. Nastupio je haos i došlo je do guranja. Dok su volonteri u kampanji pokušavali da joj oslobode prolaz, više nego jednom se učinilo da će Džeki pasti. Na kraju su i ona i njen sin bezbedno stigli u automobil. Ipak, to je bio upravo jedan od onih incidenata koji su je, posle Dalasa, dovodili u stanje lupanja srca, povišenog adrenalina i panike. Trebalo je da provede još četrdeset osam sati u tom gradu kad je poseta Kenedijevom izbornom štabu narušila ravnotežu između oprečnih potreba Džeki i njenog devera, od kog je zavisila i kog je obožavala. U vreme kad se on kandidovao za položaj u Njujorku, taj grad je bio poslednje mesto u kom je mogla da traži neki mir.
Vreme njenog preseljenja pokazalo se kao nezgodno i iz drugih razloga. Vorenova komisija je trebalo kasnije istog meseca da objavi svoja otkrića, u nadi da će doneti rezoluciju pre prve godišnjice smrti Džej-Ef-Keja. Procena panela da je za ubistvo odgovoran usamljeni ludi strelac nije pružila Džeki nikakvu utehu, jer bi više volela da je njen muž poginuo za neki veliki cilj kao što su ljudska prava. Umesto toga, zvanično je samo istaknut besmisao tragedije. To ju je onemogućilo da racionalizuje njegovu nasilnu smrt kao pogibiju za više ciljeve. U svakom slučaju, kao što je rekla Olsopu, rešila je da ne čita ništa napisano o događajima od 22. novembra. Međutim, s obzirom na stepen javnog interesovanja za atentat, pokušaj da izbegne sećanja na Dalas bio je jedno, a uspeh u tome nešto sasvim drugo, jer se o ubistvu pisalo naširoko. Neizvesnost kada će se i gde ti podsetnici iznenada stvoriti pretvorila je Menhetn, čak i njen hotelski apartman, u uznemiravajuće okruženje puno prepreka.
Pritom je nisu uznemiravali samo podsetnici što najednom iskrsavaju u obliku reći ili slika. Već samo iščekivanje takvih okidača moglo je biti akutno bolno u ovom periodu, kad je Džeki brinula zbog izgleda da se jednog dana pred njom pojavi knjiga pod naslovom Dan kada je ustreljen Kenedi. „Pomisao na to me toliko uzrujava, ne mogu podneti ni da mislim na knjigu s takvim naslovom i sadržajem, ni da je vidim, niti da vidim reklamu za nju“, pisala je 17. septembra Džimu Bišopu, čiji rad na knjizi do tada nije uspela da opstruira time što je naručila drugu knjigu na istu temu. Džeki je nastavila: „Ćela ova godina je bila prava borba i izgleda da se ne može umaći od podsetnika. Koliko god da se trudiš da ih izbegavaš, desi se da odvedeš decu do kioska sa štampom i ugledaš časopis sa Osvaldovom slikom, kako zuri u tebe.“ Ne pominjući da je već pobegla od Mančestera, neprekidno je ponavljala kako će izaći njegova, autorizovana knjiga, ne bi li sprečila Bišopa. Džeki je preklinjala Bišopa da ne nastavlja sa svojom knjigom, ističući kako će već samo njeno postojanje „biti samo još jedan novi razlog za patnju“.
Bišop joj se suprotstavio ističući kako je njegova knjiga samo jedna među brojnima sa istom temom. Citirao je razne druge publikacije koje su već objavljene ili koje su (za slučaj da Džeki to ne vidi) „već u slovoslagačnicama“. „Samo od jutros je“, nastavio je Bišop predusretljivo, „deset hiljada novina širom Sjedinjenih Država objavilo članke o 22. novembru 1963. Sledeće nedelje će Bantam buks izbaciti u knjižare petsto hiljada primeraka knjige na tu temu. Ministarstvo informisanja je zatrpano narudžbinama za Izveštaj Vorenove komisije. Džon Dej iz Dž. P. Patnama poslao mi je obaveštenje da će oni objaviti evropski bestseler Koje ubio Kenedija?“ Daleko od toga da je umire, ovakvi i slični detalji su na nju delovali kao mahanje crvenom krpom pred očima bika. Zato je Džeki poslala kopije ove mučne prepiske Mančesteru, a on se, nezadovoljan što stalno ističe njegov povlašteni status, opirao Džekinim tvrdnjama kako ga je „unajmila“ i njenim pretpostavkama da ima pravo da zabrani objavljivanje njegove knjige jer mu je „isplaćena nadoknada za utrošeno vreme“.

Usred te pomamne prepiske s Bišopom i njegovim izdavačima, Džeki je zaboravila da otkaže isporuku novina u Karlajl pre objavljivanja Izveštaja Vorenove komisije 28. septembra. „Pokupila sam ih i odjednom ga ugledala“, rekla je tada, „pa sam otkazala novine do kraja nedelje.“ Ubrzo je shvatila da to nije dovoljna zaštita. Živeti sa posttraumatskim stresnim poremećajem isto je kao živeti u zemlji pod opsadom terorista. Nikad se ne zna kad će nastupiti sledeći napad, niti u kakvom obliku. Može se desiti na mestu za koje s razlogom pretpostavljate da je bezbedno. Džeki je bila kod svog frizera Keneta kad je ugledala broj Lajfa od 2. oktobra, s uvodnikom o Izveštaju Vorenove komisije. Na naslovnoj strani su bili uvećani delovi amaterskih fotografija koje je snimio Abraham Zapruder, i na kojima je bila prikazana Džeki, kako uzalud pokušava da povuče ranjenog muža nadole, na sigurno, u trenucima pre no što ga je pogodio fatalni metak.
„Bilo je strašno“, opisivala je trenutak kad je videla časopis. A onda je dodala: „Treba još i novembar pregurati... možda do kraja godine...“ Ovo je izgovorila nedelju dana posle incidenta kod frizera. Bila je u svom apartmanu u Karlajlu i ispijala piće s Doroti Šif, izdavačem Njujorkposta, čijem se odobravanju Ar-Ef-Kej nadao i nastojao da ga osigura. U početku kampanje za mesto senatora iz Njujorka, među njegovim pristalicama, a i u nekim drugim krugovima očekivalo se da će kampanja brata pokojnog predsednika pokazati kako on ima odlučujuću prednost među glasačima. Međutim, kad je ostalo manje od mesec dana do izbora, ankete su pokazale da Ar-Ef-Kej zaostaje za dotadašnjim senatorom Kenetom Kitingom, umerenim republikancem. Pričalo se kako Bobi nije toliko popularan kao što su obično demokrate popularne među Amerikancima jevrejskog i italijanskog porekla u toj državi, da mnogim Njujorčanima nije simpatičan, kao što im nije bio simpatičan ni Ričard Nikson četiri godine pre toga, te da bi iznenađujuće velik broj ljudi koji su podržali Džej-Ef-Keja 1960. ovoga puta mogli glasati za Kitinga. Čak i najgorljiviji Bobijevi pristalice zabrinuli su se da njihov čovek sprovodi kampanju bez sjaja, da više ne vlada onom ulogom pristupačnog političara koju je otkrio u Poljskoj, i da uopšte uzev Bobi deluje nekako jadno i neprilagođeno svojoj novoj ulozi. A sve je dodatno zakomplikovalo to što je Bobi predstavio sebe kao zakonitog naslednika Džej-Ef-Keja, dok mu je privatno smetalo što je u senci pokojnog brata. Jednom prilikom, dok je gledao veliku gomilu okupljenih Njujorčana koji su došli da ga vide, požalio se jednom pomoćniku: „Došli su zbog njega, ne zbog mene.“
U času kad je izgledalo da se njujorška štampa ujedinila protiv njegove kandidature, Bobiju je bilo potrebno da ga podrži politički liberalni Post. Doroti Šif je privatno uporedila Bobija sa Samijem Glikom, nemilosrdnim i podmuklim glavnim junakom romana Zašto Sami trči? Bada Šulberga, ali je isto tako želela da Džeki potpiše ugovor s Postom kao kolumnistkinja. Stoga je Ar-Ef-Kej upriličio susret te dve žene 10. oktobra 1964. Nedelju dana pre toga obećao je da će obezbediti Doroti susret sa Džeki kad je ova pomenula koliko bi volela da je upozna. Pa ipak, Šifova je do poslednjeg trenutka mislila da sastanka neće biti. Ali Bobijeva kampanja je bila u nevolji, pa je Džeki dobila zadatak da izađe iz svog privatnog pakla kako bi je lično poduprla. Džekini očajnički pokušaji da pomogne deveru iako nije bila u stanju za to odražavaju se u nekim njenim neobičnim primedbama o Bobiju. „Mora pobediti. Pobediće. Mora pobediti“, rekla je. „Ili se možda samo tako čini jer se toliko želi da pobedi.“
Možda je bilo od koristi što je Džeki uveravala svoju gošću da Bobi ima „najbolje srce na svetu“, iako ga mnogi nazivaju „nemilosrdnim i hladnim“. Osim toga, prilično je nepovezano govorila, između ostalih tema, o svojoj potrebi da ode iz Vašingtona jer je tamo mnogo šta podseća na tragediju, i o bojaznima u pogledu svog novog stana, koji joj je sad bio mnogo manje privlačan nego kad ga je prvi put videla.
„Ljudi mi stalno govore da vreme leči sve“, izletelo joj je. „Koliko vremena treba?“ Tad je pomenula i svoju katastrofalnu grešku od pre neki dan, kad je zaboravila da otkaže novine, i o epizodi kod Keneta, o novim iskušenjima koja je čekaju u novembru, i o tome kako se nada da će sve možda biti bolje u 1965.
Sastanak s Doroti Šif nipošto nije bio jedina prilika u kojoj je Džeki dozvolila da je isture kao podršku Bobijevoj kandidaturi. Jednom prilikom mu je čak dozvolila i da iskoristi malog Džona, obučenog u beli džemper i crveni šorts, prilikom fotografisanja u Riverdejlu, u Bronksu, gde je Džozef P. Kenedi Stariji nekada živeo. Podsećajući glasače da je živeo u Njujorku kad je bio dečak, Bobi je tom posetom hteo da se suprotstavi neprestanim napadima na svoju kampanju. Mogao je toga dana povesti u Aveniju nezavisnosti bilo koje od sopstvene dece, ali politički je bilo mnogo korisnije da ga slikaju s Džekovim sinom. Kako glasači ne bi stekli utisak da samo Bobi uživa naklonost udovice predsednika Kenedija, Lindon Džonson je, kad je došao u Njujork da održi obećanje i pomogne Bobiju u kampanji, tražio da ga odvedu da vidi Džeki u njenom novom stanu.
Lindon Džonson je imao geslo „kad ih uhvatiš za jaja, i srce i mozak će uskoro krenuti u istom pravcu“. Šta je drugo Bobi mogao nego da pristane, u trenutku kad mu je jedina nada bila da će dobiti izbore zahvaljujući Džonsonu, ma koliko to bilo ponižavajuće, kad mu je bilo potrebno da se veže za predsednika po svaku cenu? Džonson je pobedio Goldvotera s velikom razlikom u glasovima, pa je bilo statistički malo verovatno da će biti drugačije i sa Kitingom. Uložen je veliki trud da se ne razglasi unapred Džonsonov susret s Džeki 14. oktobra. Nije bilo prethodne najave da će El-Bi-Džej svratiti u Petu aveniju broj 1040, kuda se odvezao u neobeleženim kolima. To, međutim, nije značilo da se o strateškoj poseti od pola sata, koju je ugovorio Bobi, neće opširno izveštavati u novinama sledećeg dana, a to je predsedniku bilo dovoljno da potvrdi svoje veze sa Džej-Ef-Kejom.
Na kraju je Bobi 3. novembra izabran za senatora, očigledno zahvaljujući Džonsonovoj intervenciji. Za neke obožavaoce Bobija Kenedija – koje je možda najbolje opisao Makdžordž Bandi kao „krug ljudi koji je osećao da su sve njihove nade i sva sreća umrli dvadeset drugog novembra, ako ih ne oživi mlađi brat“ – ta pobeda je označila prvi dan ka povratku Kenedijevih u Vašington. Džeki je prisustvovala slavlju u izbornoj noći Kod Delmonika, zajedno sa Sisi i Dejvidom Harlekom, ali Bobijev trijumf, koliko god ga ona želela i ma koliko se zalagala za njega, nije nimalo promenio njenu situaciju s 22. novembrom na domaku. Više nego ikad, Džeki je privatno nastojala da se odbrani od svega što je godišnjica donosila – odavanja počasti, zadušne mise, televizijskih emisija i dokumentarnih filmova, članaka u novinama i časopisima.
Uznemirena, bila je razdirana između rešenosti da pokuša, kako je to sama rekla, „da odagna Džej-Ef-Keja iz misli“, i osećanja dužnosti da održi sećanje na njega. Premda nije nameravala da se pridruži Bobiju, Etel, Junis i ostalima na Nacionalnom groblju Arlington dvadeset drugog, niti da učestvuje u javnim komemoracijama pre tog datuma, ipak je morala da donese jednu odluku u vezi s grobnim mestom Džej-Ef-Keja. Morala je da odobri konačne planove za nadgrobni spomenik. Kad to učini, Džon Vorneki, arhitekta kog su ona i Bobi angažovali odmah posle ubistva, moći će da sazove konferenciju za štampu, kao što treba, uoči prve godišnjice smrti predsednika Kenedija. Prema rečima Vornekija, metar i devedeset visokog i sto kilograma teškog univerzitetskog ragbi asa, istoga dana kad je konačno odobrila nacrt spomenika, Džeki je takođe i otišla u krevet s njim. S obzirom na važnu povezanost ova dva događaja, možemo se zapitati da li je ovo drugo s njene strane bilo pokušaj da započne proces zaboravljanja, kao što je u drugom kontekstu svesno govorila o svojoj želji da on počne?
Džeki je na kraju, izgubivši od Bobijeve kampanje mnogo u težini, dvadeset drugog ostala u izolaciji. Uz nju su bili njena deca i još nekoliko članova porodice, u kamenoj kući s pogledom na Long Ajlend Saund, koju je nedavno pre toga iznajmila da u njoj provodi vikende. Pošto je i poslednje crkveno zvono odzvonilo, sedela je do kasno u noć i pisala pisma, koja je posle iscepala jer su, po njenim sopstvenim recima, bila previše osećajna.
Na kraju godine žalosti, planirala je da se odmah posle godišnjice pojavi na nekoliko dobrotvornih svečanosti: na premijeri filma Moja draga damo u Vašingtonu, u korist Kenedijevog centra za izvođačke umetnosti i Međunarodnog spasilačkog komiteta, i na dobrotvornoj večeri za Bolnicu Sedars Sinaj u Los Anđelesu. Međutim, već dvadeset četvrtog je postalo jasno da se i dalje plaši emocionalnih okidača koji se mogu javiti neočekivano i bilo kada. Nekoliko dana pre nego što će biti objavljeno njeno svedočenje pred Vorenovom komisijom, Džeki je otvorila novine i naišla na odlomke svoga iskaza, uključujući i opis njenih nastojanja da se seti svojih reakcija u Dalasu.
Stoga je otkazala sve svoje predstojeće javne nastupe. Portparol je objavio kako se gospođa Kenedi nadala da će prisustvovati pomenutim priredbama, „međutim, zbog emocionalne napetosti u poslednjih deset dana, onemogućena je da učestvuje u javnim događajima“.

Deset

Upravo sam čuo da ćeš verovatno ići na odavanje počasti predsedniku“, rekao je Lindon Džonson Džeki preko telefona.
Kad ju je Džonson pozvao tog 25. marta 1965, ona samo što je bila stigla u Hob Saund, na Floridi. Za četiri meseca od komemoracije 22. novembra, Džeki se mnogo, gotovo kompulsivno selila. Boravila je u Aspenu u Koloradu, pa u Lejk Plesidu u državi Njujork. Putovala je u Meksiko. Sada je na deset dana iznajmila kuću u klubu Jupiter, u Hob Saundu. Nakon toga, trebalo je da putuje u Nju Hempšir i Vermont. Pošto više nije bilo pitanje hoće li se brane iznenada i spontano otvoriti, već kako svesti neizbežno na najmanju moguću meru, ona se uporno sklanjala od javnosti još od onda kad je otkazala prisustvo na dobrotvornim priredbama.
Međutim, Džeki je konačno, i usplahireno, prihvatila jedan poziv, mada samo zato što je potekao od Dejvida Harleka, koji je nedavno otišao s mesta britanskog ambasadora u Vašingtonu i vratio se u Englesku. Kraljica Elizabeta je trebalo da 14. maja posveti Džonu F. Kenediju komad zemljišta u Ranimedu, gde se 1215. kralj Džon sastao sa svojim buntovnim velikašima da potpišu Magna kartu, osnovu ustavne vlasti. Upravo zbog te ceremonije u čast predsednika Kenedija, Lindon Džonson je pozvao telefonom Džeki na Floridu.
„Hteo sam da ti predložim da, ako hoćeš, putuješ sa svima ostalima jednim od aviona 707. A mislim da ću i zamoliti Bobija i Tedija da idu kao moji predstavnici ako žele... Samo mi javi i sve ću organizovati.“
„Oh, to je veoma ljubazno, ali i traćenje novca poreskih obveznika!“, rekla je Džeki, koju je Olsop malo pre toga upozorio da ne dozvoli Džonsonu da je stavi u položaj da mu nešto duguje.
Džonson je, međutim, porekao da bi putovanje Kenedijevih u Englesku predsedničkim avionom bilo traćenje dolara iz poreza. Naprotiv: „To je veoma važno za nas, i veoma je važno za ovu zemlju.“
„Oh, čujte, ne znam šta da kažem“, odvratila je Džeki.
„Nemoj ništa reći.“
„To je stvarno veoma ljubazno od vas.“
„Samo nemoj da budeš tako neuhvatljiva. Odavno te već nisam video“, kazao je Džonson, iz čijeg odgovora možemo nazreti prirodu njegove zabrinutosti i njegove proračune. „Kad god i gde god mogu nešto da učinim“, nastavio je predsednik, „znaš da sam blizu koliko je blizu telefon, draga.“
Možda je i bilo tako, ali „draga“ je, tri dana kasnije, ipak odlučila da na njegovu ponudu odgovori pismom. „Nisam znala jesam li u stanju da osnažim sebe dovoljno da ponovo uđem u jedan od tih aviona“, rekla je Džeki predsedniku. Pošto je razmislila, odlučila je da prihvati: „Ali molim vas da to ne bude er fors jedan.“ Kako je poznati ambijent ne bi vratio u sećanja na 22. novembar, nije želela da putuje tim avionom kojim se vraćala kući s muževljevim posmrtnim ostacima. A ne bi bilo dovoljno ni samo izuzeti taj avion. Iako bi racionalno znala da se ne nalazi baš u toj letelici, čak i najslabiji podsetnik, koliko god neprimetan u očima drugih, mogao ju je uznemiriti i izazvati bujicu sećanja i emocija, koje onda više ništa ne bi moglo da zaustavi.
„Molim vas“, preklinjala je Džeki, „neka to bude 707, koji iznutra manje liči na er fors jedan.“
I tako su Džeki i njena deca, zajedno s dva brata predsednika Kenedija, odleteli u London jednim od predsedničkih aviona. Dan održavanja ceremonije u Ranimedu bio je topao i sunčan, u vazduhu su lebdele bele mace s drveća, što je jednog izveštača navelo da pomene „sneg u maju“. Do tri po podne, na poljani punoj maslačaka i ljutića okupilo se otprilike pet hiljada gostiju, nekih s improvizovanim šeširima od savijenih novina da se zaštite od sunca. Bar je tako većina zapamtila tu bukoličku scenu. Ali Džeki više nije videla svet kao većina. U njenim pristrasnim očima, Ranimed je bio minsko polje, a među podsetnicima kojih se plašila bio je i Harold Makmilan. Kad je Dejvid Harlek prvi put pomenuo ideju o održavanju ove komemoracije, Džeki mu je kazala da ne može ni da zamisli da putuje u Ranimed ako ne zamole Makmilana da govori. Na kraju se, međutim, ispostavilo da je prisustvo starog Makmilana na govorničkoj platformi, na kojoj je i ona sedela, za nju bilo previše. Sad više nije povezivala Makmilana samo sa svojim pokojnim mužem već i sa onim veličanstvenim pismom od petnaest stranica, pismom o njoj samoj, od 18. februara 1964, koje ju je podstaklo da napiše onoliko neposlatih pisama u odgovor. U Atlantik Sitiju, Džeki je govorila jedva čujnim glasom. U Ranimedu je čak i taj nivo istupanja bio van granica njenih moći.
Dok se Makmilan obraćao javnosti, Džeki se toliko uzbudila da je shvatila da nikako neće moći da govori. Ovo je bila ista ona žena čije je držanje na sahrani Džej-Ef-Keja onako oduševilo njene sunarodnike. Danima posle atentata i dalje je bila u duševnom stanju ratnika, zaključanih emocija kojima je bila preplavljena u Dalasu. Kao što je i sama rekla, bilo je trenutaka kad je želela da plače ali nije mogla. Osamnaest meseci kasnije, Džeki bi lako zaplakala, a kad jednom počne, postojala je opasnost da nikad neće prestati. Ovim konkretnim povodom, s obzirom na njenu odluku da i ne pokušava da govori, tekst njenog nameravanog govora – meditacija o tome kako su engleska književnost i istorija formirale Džej-Ef-Keja „kao nijedan drugi deo njegovog obrazovanja“ – bio je objavljen u londonskoj štampi.
Dva dana posle Ranimeda, Džeki je na sličan način bila uzdrmana tokom privatne posete porodice Kenedi Makmilanovoj porodici u Berč Grouvu. U kući su mnoge uspomene na predsednika Kenedija – naročita stolica za ljuljanje u kojoj je sedeo u vreme boravka 1963, pokloni koje je Džeki tada odabrala za premijera i ledi Doroti, razne uramljene fotografije na kojima su zajedno Džej-Ef-Kej i Makmilan, kao i prizor njihovog domaćina kako odvodi Bobija u svoju biblioteku, da razgovaraju nasamo kao što je to činio s Džej-Ef-Kejom – delovale na nju tako da ju je ophrvalo, po rečima jednog posmatrača, „veoma loše raspoloženje“.
To neraspoloženje se nastavilo i sutradan, kad je bila toliko uznemirena da nije mogla ni da ustane iz kreveta. Kako je propustila priliku za „pravi razgovor“ s Makmilanom, iako su prethodno na papiru komunicirali bez uzdržavanja i osećajno, sela je da mu napiše novo dugačko pismo, u kom je govorila o intenzitetu svojih emocija u Berč Grouvu; o svojim uzaludnim naporima da, još od preseljenja u Njujork, izbaci Džeka iz misli za dobro svoje dece; o ulozi dece koja joj daju razloga da živi, da bi ih odgajila da postanu onakvi kao što je Džek želeo da budu. „A možda ću“, mračno je primetila, „biti suviše napeta pa će postati užasni.“ A kad je ponovo pročitala šta je napisala, opet joj je bilo neprijatno, ali kad je pokušala da sastavi drugo pismo, ono je ispalo kruto i zvanično, pa je, po njenim rečima Makmilanu, duboko udahnula i poslala oba u Berč Grouv, u nadi da će je on razumeti.
U prvom pismu Makmilanu, napisanom 17. maja 1965, Džeki je nagovestila kako u Vašingtonu više nisu prioriteti one stvari za koje je mario njen pokojni muž, i da ona ništa ne može da učini kako bi na to uticala. Za to vreme su drugi kod kuće, naročito Lindon Džonson, imali sasvim drugo mišljenje o tome koliki značaj trenutno imaju njena reč ili njen gest u sferi politike. I pored ubedljive pobede na predsedničkim izborima 1964, Džonson je i dalje kontinuirano predstavljao sebe kao zakonitog naslednika svog prethodnika, kao lidera rešenog da nastavi politiku predsednika Kenedija. Po nekim mišljenjima, Džonson je želeo da ispolitizuje čak i svoj predsednički proglas prilikom prve godišnjice atentata, kad je istakao da „vizija Džona F. Kenedija i dalje vodi ovu naciju“. Da li je zaista bilo tako? Ili je Lindon Džonson – čije su velike ambicije za zemlju bile nešto sasvim drugo od politike koju je vodio Džej-Ef-Kej – samo hteo da uveri američku javnost kako je sve isto kao što je i bilo? Džonson je bio uveren da Bela kuća nikako ne sme dozvoliti da javnost vidi Bobija Kenedija kao više usklađenog s idejama njegovog pokojnog brata nego što je to aktuelni predsednik. Naročito sada, kad je Ar-Ef-Kej napustio administraciju, Džonson se neprekidno trudio da nekako bude više Kenedi od samog Kenedija.
Lindonu Džonsonu je krv uzavrela nešto malo pre inauguracije u januaru 1965, kad je saznao za glasine koje šire neke Kenedijeve pristalice, po kojima predsednik američke nevolje u Vijetnamu navodno pripisuje nezrelosti i lošim procenama Džona Kenedija. „Jesi li me ikada čuo da za bilo šta krivim Kenedija?“, pitao je predsednik Boba Maknamaru, koji mu je spremno odgovorio: „Ne, ne, apsolutno ne!... To sam već nekoliko puta pomenuo Džeki.“ Džonson je bio pod velikim pritiskom od strane Maknamare i Makdžordža Bandija da se odluči za jednu od dve mogućnosti u Vijetnamu – ili da intenzivira vojnu umešanost SAD ili da se povuče. Kako ne bi naštetio sebi kod glasača, predsednik je odložio odluku dok ne prođu predsednički izbori. Kad se ponovo našao pred tom odlukom, imao je novu brigu, da spor oko Vijetnama ne ugrozi Veliki socijalni program u unutrašnjoj politici, koji mu je bio prirastao srcu. Osim toga, Džonson nije želeo ni da se izlaže napadu Ar-Ef-Keja i njegovih pristalica, koji bi ga mogli optužiti da je zanemario politiku svog prethodnika u vezi s Vijetnamom. Džonsonov izazov u tom pogledu bio je samo još veći ako uzmemo u obzir činjenicu da među raznim sektama „religije Kenedi“ nije bilo jasno usaglašenog mišljenja šta je zapravo ta politika.
Početkom juna stigao je telegram od generala Vilijama Vestmorlenda, zapovednika oružanih snaga SAD u Vijetnamu, u kom je tražio veliko vojno pojačanje kako bi nastavio borbu. Taj telegram je naveo Maknamaru na zaključak da se odluka više ne može odlagati. Dok je čekao da predsednik najzad odluči, uzastopno je dobrovoljno posredovao kod svojih prijatelja Kenedija. U toj situaciji, činilo se da ima najbolje šanse da privoli bar nekog od istaknutih članova te porodice ako bude radio na Džeki.
Maknamara svakako nije bio bez uticaja na nju. Džeki je za njega rekla da je član Kenedijevog kabineta koji je „najviše dao... isto koliko je dao i Džekov brat Bobi“. Smatrala ga je jednim od malobrojnih prijatelja koji je nisu izneverili kad je, posle atentata, pokušala da započne iznova u Džordžtaunu. Samo što je iskusila krajnju nemoć u tim strašnim događajima, reagovala je snažno, otvoreno i zahvalno na njegovu moćnu pojavu koja je na nju uvek ostavljala utisak da on zna šta treba da se uradi i da je siguran da je upravo on čovek za taj posao. Maknamara je bio taj koji joj je, one noći posle ubistva, odmah ponudio da joj kupi onu staru kuću u Džordžtaunu, u kojoj je nekada živela s Džej-Ef-Kejom; Maknamara je tvrdio kako predsednik ne treba da bude sahranjen u Masačusetsu, kao što je izgleda želela njegova porodica, već na nacionalnom groblju; Maknamara je bio taj koji je odabrao mesto na kom Džej-Ef-Kej počiva. Džeki je proizvela Maknamaru u svog viteza u sjajnom oklopu. Njemu je pripisivala zaslugu da ju je spasao da se ne udavi. Kasnije je izjavila kako je on u mračnim trenucima uvek bio taj koji joj je pomogao.

Maknamara je, između ostalog, voleo da joj čita dramu Henrika Ibzena Majstor graditelj, koja se bavila upravo onim problemima s kojima se Džeki borila posle Dalasa. Slika Boba Maknamare, tehnokrate par ekselans, zadrtog pristalice uverenja u ljudsku sposobnost da inteligentno i racionalno kontroliše događaje, kako strastveno jadikuje zbog nasumičnosti ljudskog života i nepredvidljivosti, koje su suštinska tema ovog komada – „Oh, kako je moguće da se takve stvari događaju na ovome svetu!“ – predstavlja izuzetno snažan kontrast. Glavni junak drame razmišlja o smrti svoja dva mala sina nakon požara koji se dogodio pre više od jedne decenije, i ta tragedija ga i dalje danonoćno izjeda. U nastojanju da nađe nekog smisla u besmislenom, on naizmenično krivi Boga i samoga sebe, iako racionalno zna da on nije odgovoran. Kako vreme prolazi, junak od takvih razmišljanja postaje poremećen. Kad padne u samrtnu postelju krajem trećeg čina, ostaje otvoreno pitanje da li je sam sebi oduzeo život.
Ne treba zaboraviti da se Maknamara obraćao ženi koja ga je smatrala – kako se zaista i ponašao – odanim i dragim prijateljem, kad je uvijeno i u poverenju uveravao Lindona Džonsona, ubrzo pošto se ona vratila iz Evrope, sledećim rečima: „Nameravam da noćas večeram s Džeki u Njujorku. Mogu da učinim nešto bar na tom frontu, ako već ne mogu kod Bobija.“ Paranoičan kakav je često bio, Džonson je brinuo da će Džeki možda biti nezadovoljna njegovom administracijom, bilo u celini ili delimično, i ta briga nije bila sasvim bez osnova. Ona se u privatnoj prepisci s Makmilanom i Olsopom već izjasnila negativno o tome kako teku stvari pod naslednikom njenog muža. Bela kuća sasvim sigurno nije bila u opasnosti da ona tako nešto izjavi javno, pa čak ni da, kao Ar-Ef-Kej, pusti da njeni stavovi procure u štampu. Ali postojao je rizik da kaže nešto prijatelju ili poznaniku, koji će onda nekom drugom reći da udovica, po njenim sopstvenim rečima, „nije očarana“.
Zato je Džonsonu bilo veoma stalo da Maknamara na toj večeri utiče na Džeki i obezbedi njeno savezništvo s Belom kućom. Vilijam Mančester očigledno nije bio usamljen u nastojanju da upotrebi alkohol kako bi izvukao iz Džeki ono što mu treba. I predsednik je, oduševljen tim planom, otišao tako daleko da sugeriše Maknamari da joj ne pominje ništa konkretno pre nego što popiju drugo piće.
Pomenuta večera 17. juna nije bila kraj. Maknamara je nastavio da radi na njoj i nedeljama posle toga. Nakon putovanja da obiđe vojsku u Vijetnamu, što ga je dovelo do konačne preporuke da se tamo pošalje još trupa, pojavio se u Kejpu i doneo poklon za Kerolajn i Džona: plišanog vijetnamskog tigra kog je u Sajgonu dobio od generala Nguen Kao Kija, novog vijetnamskog premijera, despota i Hitlerovog obožavaoca, američkog saveznika. Džeki mu je elegantno odgovorila poslavši mu u znak zahvalnosti mali akvarel koji je naslikala inspirisana tim tigrom. Oduševljeni Maknamara je uramio sliku i okačio je na zid. Dok su se udovica i ministar odbrane tako šarmantno zabavljali, pedeset hiljada američkih vojnika je poslato u Vijetnam po predsednikovom naređenju, a nakon toga još mnogo više. Džonsonova odluka o vojnom angažovanju Amerike izazvala je Normana Morisona, kvekera iz Baltimora, da se baci sa zgrade nekih petnaestak metara udaljene od prozora Maknamarine kancelarije u Pentagonu. Morison je sa sobom poveo i svoju jednogodišnju ćerku, ali posmatrači su ga preklinjali da joj poštedi život pa ju je gurnuo na bezbedno. Maknamara je o ovome kasnije pisao: „Reagovao sam na taj užas tako što sam potisnuo emocije i ni sa kim nisam o tome razgovarao – čak ni sa svojom porodicom. Znao sam da Marg i naše troje dece u mnogo čemu dele Morisonove stavove o ratu, kao i supruge i deca nekolicine mojih kolega iz štaba. Mislim da sam ih razumeo i da sam u izvesnom pogledu i sam osećao isto. O mnogo čemu je trebalo da razgovaram s Marg i decom, ali ja se u takvim trenucima povlačim u sebe – što je ozbiljna slabost. Taj incident je izazvao napetost u kući, koja se samo pojačala kako su rasli neslaganje s ratom i kritike.“
Dok je Maknamara zavodio Džeki u korist Lindona Džonsona, ona se pokazala kao mnogo manje podložna uticaju u kontaktima s druga dva veterana Kenedijeve administracije. Teško da bi drugo piće pomoglo Arturu Šlesindžeru ili Tedu Sorensenu dok su se nadmetali za njeno odobrenje rukopisa koje su užurbano završavali kako bi bili objavljeni na vreme, pre druge godišnjice atentata koja se već ukazala na vidiku. Za razliku od njihovog zajedničkog prijatelja Vilijama Mančestera, ovi pisci nisu imali nikakve ugovorom definisane obaveze prema porodici. Međutim, pošto su se oba bivša Kenedijeva pomoćnika nadala učešću u obnovi vlasti Kenedijevih, šta im je drugo bilo preostalo nego da traže Džekin ili Bobijev blagoslov?
Mnogo je teže bilo obezbediti njen pristanak. Tražila je da neke delove izbace, a da druge promene, a onda, kad bi joj dali sve što je tražila, negodovala je i zahtevala još. Imala je prigovore u širokoj skali, od ispravno zasnovane Šlesindžerove primedbe da je Džej-Ef-Kej došao na položaj predsednika s boljim poznavanjem unutrašnje nego međunarodne politike, pa do zahteva da ne opisuje određene sobe njihovih privatnih odaja. Osorno je prigovorila kako je ona delila te sobe s njim, a ne s čitaocima knjige meseca. U očekivanju da izađu mnoge knjige o Kenediju, ista ta žena koja je čeznula da nekako prestane da misli na pokojnog muža žudela je i za tim da određene privatne detalje sačuva samo za sebe.
Iako je Mančester kasnije tvrdio da je dva sata preklinjao Sorensena da bude odlučan, ovaj se, pišući knjigu u duhu one koju bi Džej-Ef-Kej sam napisao da je poživeo, brzo povukao. Udovoljavao je Džeki „u jednoj stvari za drugom“, i time, po Mančesterovom mišljenju, „oslabio rukopis koji je trebalo da bude velika knjiga“. Kad je Sorensenova knjiga, pod jednostavnim naslovom Kenedi, objavljena te jeseni, autor je javno priznao da je „umekšao“ tekst. Artur Šlesindžer se, naprotiv, upustio u izvesnu borbu. U tome mu je pomogao Mančester, koji je pisao Džeki zalažući se za svog kolegu pisca i tvrdeći kako istoriju ne treba pretvarati u blagi puding prevelikim uklanjanjem delova teksta.
Na kraju je Šlesindžer ostavio na Mančestera utisak da je – osim pristanka da ukloni jedan pasus koji je poticao iz njegovih intervjua s Džeki, snimanih za projekat usmene istorije – u pogledu svega drugog odbio da ustukne. Šlesindžerovo pismo Džeki, napisano 10. avgusta 1965, povodom toga što se ona uznemirila zbog objavljivanja njegove knjige u nastavcima u Lajfu, govori nam, međutim, nešto sasvim drugo. Šlesindžer je tvrdio da je osnovni problem u tome što je on celoga života obučavan da bude istoričar, a Hipokratova zakletva te profesije obavezuje na što je moguće verniju rekonstrukciju događaja iz prošlosti. Stoga je krenuo da piše knjigu pod naslovom Hiljadu dana: Džon F. Kenedi u Beloj kući, koristeći istu vrstu materijala i iste standarde kao u svojim prethodnim delima o administracijama Ruzvelta i Džeksona. Zatim je nastavio: „A sad vidim da sam pogrešio, i da jednostavno nije moguće verodostojno pisati o događajima koji su se tako skoro odigrali. I stoga, kad dobijem tekst na korekturu, predlažem da ponovo pređem knjigu i prečešljam tekst i izbacim neke delove (dok ne bude objavljena) koji bi mogli izazvati neprijatne novinske naslove – kontroverze, lične stvari, intimne detalje, i sve slično tome.“ Šlesindžer je rekao kako se pribojava da će uklanjanje takvog materijala na neki način istorijski razblažiti knjigu, ali tešio se uverenjem da će srž priče – predsednikov karakter – u svakom slučaju ostati. Čak i nakon istoričarove ponizne kapitulacije, Džeki je otvorila vatru novih zahteva za dalje revizije. Kad je 4. septembra poslao finalnu verziju Bobiju Kenediju, Šlesindžer ga je izvestio o tome kako je odlučio da više ne sarađuje s Džeki.
Tokom pomenutih pregovora, Džeki je bila čvrsto rešena da vodi život koji je sama opisala kao „egzistenciju bez razuma“ tako što će se posvetiti samo čulnim utiscima – suncu, hrani, vežbanju – najpre u Hajanis portu, a potom i u Njuportu. Međutim, s obzirom na njen rat s biografima, leto na obali nije provela ni blizu tako spokojno kao što je volela to da predstavi. Pa ipak, ujutru poslednjeg dana na Farmi Hamersmit, 14. septembra 1965, pre nego što će se vratiti u Njujork, gde će sledećeg dana početi školska godina, procenila je da je u boljem stanju nego što je bila u isto vreme godinu dana ranije. U novom pismu Haroldu Makmilanu, oduševljeno je pisala kako se pribrala dovoljno da bude od koristi svojoj deci. Osećala je rešenost, „gotovo bes“, izjavila je, da nastavi tako sve dok i sama ne nađe neki mir.
Ipak, da li je mogla da nastavi? Hoće li, u mesecima koji su bili pred njom, zaista moći da ne razmišlja, da ne odmotava neprekidno u glavi događaje od 22. novembra? Da je strepela od toga, nagoveštava još nešto što je napisala Makmilanu: „Kad počne zima... čovek se ponovo zamisli.“
U početku se činilo da je odlučna u nastojanjima da se zaštiti od misli koje bi je mogle vratiti u prošlost. Te jeseni, u pratnji Bila Voltona, predsedavala je velikim, bučnim, raskošnim prijemom priređenim u čast Džona Keneta Galbrejta, Kenedijevog ambasadora u Indiji, u restoranu Znak golubice na Aper ist sajdu, i to je spektakularno označilo udovičin povratak javnom društvenom životu. Noćni prolaznici koji su izvirivali preko policijskog kordona, kroz otvorene francuske prozore u nivou ulice, mogli su na trenutke da vide Džeki kako, njišući bokovima, pleše jedan novi ples sa Galbrejtom, Maknamarom i drugim partnerima na svetlosti sveća. Narednih nedelja, Njujork je bio svedok i brojnih drugih, sličnih zabava. Odlazila je u diskoteke Artur i Le club. Priređivala je večere u pomodnom restoranu Le Pavillion. Pojavljivala se na prijemima, pozorišnim i baletskim predstavama.
Međutim, postepeno, u očekivanju još jednog 22. novembra (već sam taj datum je, kao ili. septembar u jednoj kasnijoj eri, posedovao neku čudnu zlokobnu moć), počela je da preusmerava život i organizuje ga u skladu s javnim izveštavanjem o godišnjici i raznim komemoracijama. Pa čak ni tako nije mogla opravdano očekivati da će zaobići svaki okidač.
„Još i novembar treba pregurati“, kazala je Džeki Doroti Šif godinu dana pre toga, i sad je opet bilo tako.
I bilo je opet.
I opet.
Da bi objasnila ono što bi se moglo protumačiti kao njen primetan izostanak sa zabava i prijema u čast princeze Margaret i njenog muža erla Snoudona, koji će doći na Menhetn u novembru, Džeki je upotrebila eufemizam koji će koristiti do kraja života, rekavši kako se njihova poseta poklapa s „teškim periodom“ u godini.

Jedanaest

U skladu s preziranjem javnosti kakvo je gajila Bani Melon, pripreme za proslavu Džekinog trideset sedmog rođendana, koja će se sa zakašnjenjem održati na imanju Melonovih Ostervil, u Masačusetsu, 5. avgusta 1966, počele su u tajnosti. Međutim, s obzirom na to da je spisak zvanica obuhvatao mnoge istaknute ličnosti iz sveta politike, medija i umetnosti, štampa je uskoro na sva zvona objavila taj događaj, koji su naizmenično opisivali kao „događaj leta na Kejp Kodu“, i kao Džekin „oproštaj od žalosti i... definitivno početak novog života“. Početkom 1966, naveliko su je fotografisali i pisali o njoj članke dok je putovala, jahala, plesala, prisustvovala svečanim večerama i pojavljivala se ruku podruku s raznim muškarcima, slobodnim i oženjenim, heteroseksualnim i gej. Na osnovu svega što je u to vreme video u štampi, Vilijam Mančester – za kog je suvišno reći da je često imao priliku da misli na Džeki za dve godine otkad se nisu sreli – zaključio je da je udovica najzad „potpuno izronila iz žalosti“.
Međutim, Ar-Ef-Kej, koji je neprekidno zastupao njene interese u dogovorima porodice s Mančesterom, nije toliko bio siguran u to. Od one večere u njenu čast 1964, nakon koje je pričala Arturu Šlesindžeru o svom povratku avionom iz Dalasa i o tome kako su se svi trudili da je ubede da se presvuče, često je neke od istih tih priča, koje je ispričala Mančesteru, pripovedala i slušaocima raznih bogataških krugova na Menhetnu. „U tome je nevolja“, rekao je Bobi, po svedočenju onih koji su ga čuli. „Previše živi u prošlosti.“
No bez obzira na to, Bobi nije bio spreman za njenu burnu reakciju kad je, neposredno pre zabave kod Melonovih, odšetao do njene vikendice na imanju Hajanis port u nedelju uveče, da je obavesti o prodaji prava časopisu Luk da u nastavcima objavljuje delove nedavno dovršene Mančesterove knjige, za rekordnu sumu od šeststo šezdeset pet hiljada dolara. Džeki je početak leta provela na Havajima (jedan deo tog odmora u društvu Džona Vornekija), i upravo se bila vratila iz Njuporta, gde je proslavila pravi rođendan 28. jula, i prisustvovala venčanju svoje polusestre Dženet Okinklos. Burnih nedelja i meseci koji će uslediti posle tog njegovog razgovora s Džeki 31. jula, Bobi će zažaliti što je dao drugima da ispitaju i procene obiman rukopis, umesto da ga on sam pročita. „Stvarno, najviše sam ja kriv“, kazaće. „Jednostavno nisam želeo da trošim vreme na to.“ Zažaliće zbog svega što je video kao sopstveni neuspeh da zaštiti snahu od daljih muka, kao što će zažaliti i zbog velikih političkih nevolja koje je time navukao na sebe u trenutku koji je trebalo da bude prekretnica u njegovoj karijeri.
Međutim, u tome času, na Kejpu, kad je obavestio Džeki da je, za njeno i svoje dobro, već dao Mančesteru svoju pismenu dozvolu („Članovi porodice Kenedi neće postavljati nikakve prepreke objavljivanju.“), on jednostavno nije predvideo jačinu emocija koje će to kod nje izazvati. Postojali su brojni razlozi za pretpostavku da ona želi da ima što manje veze s tom knjigom. Zar nije sama naimenovala Bobija za svoga zastupnika u svemu s tim u vezi? Zar nije upadljivo nastojala da izbegne Mančestera gotovo na svakom koraku? Zar nije bila sklona tome da ignoriše Mančesterova pisma i zar nije skoro, koliko početkom 1966, odbila da pročita njegov rukopis uz objašnjenje, koje je Ar-Ef-Kej preneo izdavaču Harper &Row, da bi joj to samo uzburkalo teške uspomene?
Uprkos svemu tome, kad je Džeki shvatila da će se prvi odlomci pojaviti na kioscima u oktobru, reagovala je poput putnika morem koji iznenada ugleda pramac drugog broda kako izranja iz magle i približava mu se. Ta neverovatna cena postignuta za autorska prava na aukciji jasno je pokazala da knjiga neće baš čamiti „na mračnoj bibliotečkoj polici“ kao što je ona zamišljala, već da će biti glavna vest. Mesecima neće biti moguće izbegavati knjigu i nebrojene druge potencijalne okidače u formi publiciteta i komentara koje će sigurno izazvati. Džeki je jednom kazala Džimu Bišopu, povodom njegovog pisanja knjige Dan kada je ustreljen Kenedi, kako ne može da podnese ni pomisao da vidi delo s tim naslovom i s tom temom, pa čak ni da vidi reklamu za njega. I sad opet, iako je Mančester počeo rad na njen zahtev, već sami izgledi da će se suočiti s knjigom Smrt predsednika bili su joj nepodnošljivi. Bobiju je bilo sasvim jasno kako je njena želja da se to odmah spreči. On će to učiniti za nju, zar ne? Zar nije sam preuzeo ulogu da je štiti od Dalasa?
Za Bobija je sve to došlo u najgore moguće vreme. Iako je atentat u trenutku promenio njegovo mesto u univerzumu, tek u prethodnih nekoliko nedelja njegovi najbliži saradnici su počeli ozbiljno da razmišljaju o predsedničkim izborima 1968. Jednom se Lindon Džonson plašio da će ga Bobi kritikovati jer nije preduzeo odlučnu akciju u Vijetnamu. Sad je pak postojala opasnost da mu Ar-Ef-Kej prigovori kako je preterao. Predsednikova očigledna rešenost da proširi rat u Vijetnamu, rat koji je spektakularno pobio Maknamarine početne drčne prognoze, navela je Kenedijeve pristalice na ideju da je kandidatura Roberta F. Kenedija, po Šlesindžerovim rečima zapisanim u dnevniku, „i moguća i neophodna“. Do toga trenutka, kad su odobrili Mančesterov rukopis, senatorovi ljudi su nastojali da ublaže dokaze o autorovoj očiglednoj antipatiji prema Džonsonu, jer bi se to moglo loše odraziti na Ar-Ef-Keja, pošto je bilo poznato da je Bobi tu knjigu i sponzorisao i odobrio. Sad se pak pojavio sasvim drugi, novi problem. Nakon što je Bobi odobrio knjigu u ime porodice, svaki pokušaj da se objavljivanje spreči izazvao bi optužbe da je arogantan i nemilosrdan, koje su ga i inače pratile sve vreme njegovog javnog života.
Premda je Ar-Ef-Kej obavestio izdavača da je Džeki veoma uzrujana, još nije bio otišao tako daleko da zatraži da knjiga bude povučena. Mančester je i dalje bio u onom izluđujućem stanju na ivici pakla kad su razni Bobiji Kenediji, Tediji Kenediji, Maknamare, Harimanovi, Bernstinovi, Pejlijevi i ostali slavili Džekin rođendan u kući Melonovih u Ostervilu. Počasna gošća je sedela između Pola Melona i reditelja Majka Nikolsa, koji je u to vreme često bio Džekin pratilac u javnosti. Gospođa Melon je živela po geslu da se ništa ne sme primetiti, pa se te večeri nije ni primetilo, barem ne ono što se tiče predstojeće bitke oko knjige. Artur Šlesindžer, gost na zabavi kod Melonovih, kog je Mančester delegirao da sazna šta misle Bobi i Džeki, nije uspeo da dođe ni do kakve važne informacije ni iz jednog od ta dva izvora. Tek nakon pet dana, Bobi je obavestio izdavača kako, po njegovom mišljenju, Smrt predsednika ne treba da bude objavljena ni u celosti ni u nastavcima: „Bio bih vam zahvalan kad biste o tome obavestili i Vilijama Mančestera.“
Tokom dve godine pre toga, Mančester je radio po dvanaest, petnaest, ponekad i dvadeset četiri sata dnevno, sedam dana u nedelji. Jeo je malo, a kad je i uspevao da zaspi, sanjao je Dalas. Kasnije je pričao kako mu se činilo da je, u jednom trenutku, vreme stalo 22. novembra. „Ta knjiga je postala moja opsesija, postao sam opsednut njome.“ Mančester je težio tome da bude u koži ubijenog predsednika, njegovog ubice, i predsednikove udovice. Išao je putem Džej-Ef-Keja kroz Teksas, sve do Memorijalne bolnice Parklend. Puzao je po krovu onog teksaskog skladišta školskih knjiga i piljio u svet s mesta na šestom spratu, gde se skrivao Osvald. Ušao je u trag ružičastom kostimu prve dame i otvorio kartonsku kutiju u kojoj je bio smešten. Razmotao je beli peškir s čarapama koje je nosila toga dana i zapazio je kako se, u međuvremenu, krv predsednika Kenedija osušila i spala s tkanja čarapa, u ljuspicama po peškiru, u obliku sičušnih krhkih zrnaca.
Mančester je, takođe, umnogome uspeo u nameri da se lično unese u priču, mada onako kako ni on ni Džeki nisu mogli predvideti u početku. Nekoliko „treptaja“ memorije, preostalih od njegovih vlastitih traumatskih iskustava kod Okinave, bilo je „maglovito“, jer, kako je kasnije procenio, „toliko toga nisam želeo da upamtim“. Tek godinama posle, ta sećanja su mu „navrla“ sa „zaslepljujućom jasnoćom“, i konačno je mogao da, 1980, napiše svoje memoare o ratu na Pacifiku. Kad bismo ispitali tu knjigu, pod naslovom Doviđenja, tamo, naporedo s knjigom Smrt predsednika, tek tada bismo shvatili koliko je sebe uneo u priču o Kenediju i koliko je potom uneo Kenedijevu priču u svoju sopstvenu.
Bilo kako bilo, Mančester je 1965. radio tako intenzivno i silovito da je stiskao olovku toliko jako da mu je krv curila ispod nokta na palcu, mrljajući tekst. Prst se u tri navrata inficirao i morao je biti hirurški čišćen, ali Mančester je, bez obzira na sve, nastavio da piše. Šlesindžer je rekao zajedničkim prijateljima kako se plaši da će Mančester pući. I zaista, na drugu godišnjicu atentata, kad je radio na delu narativa posvećenom ubistvu Osvalda, Mančesterovo pero je stalo i otkrio je da ne može da natera sebe da nastavi. Četiri dana kasnije, primili su ga u bolnicu u Konektikatu radi lečenja od nervne iscrpljenosti. Pri kraju bolničkog lečenja, Mančester je dovršio veliki deo preostalog teksta do završetka knjige. „Kad sam se jutros probudio“, obavestio je Ar-Ef-Keja pošto je završio, „osećao sam se kao da sam izronio iz dugačkog, mračnog tunela.“ Mančester je bio ubeđen da je napisao remek-delo. To je, dakle, bio čovek čiju je knjigu Ar-Ef-Kej otkazao kod izdavača.
Kako god da odluči Harper &Row, ostao je problem objavljivanja u nastavcima. Kad se Mančester sastao s Ar-Ef-Kejom u Vašingtonu, pošto je saznao za njegovu odluku, uporno je tvrdio kako je s časopisom Luk potpisao ugovor koji sad ne može tek tako da raskine. Sastanak se izrodio u mučnu prepirku. Mančester je aludirao na svoju nedavnu hospitalizaciju i primetio da je i dalje pod lekarskim nadzorom. Ar-Ef-Kej mu je odbrusio: „Misliš da patiš više od Džeki i mene?“ I sve u tom smislu, bez ikakve koristi.
Kad je Džeki saznala da Luk i dalje planira da objavi knjigu u nastavcima, gnevno je okrivila Ar-Ef-Keja za čitavu tu zbrku. Dozivala ga je u pomoć, a on ju je izneverio. Za nju je kontrola nad Mančesterom bila pitanje života i smrti, i u potpunosti se oslanjala na devera da učini ono što je neophodno. Otuda njen bes zbog onoga što je većina ljudi najverovatnije smatrala običnim Bobijevim propustom u kontekstu svega što je učinio za nju u prošlosti. U želji da se ogradi od odobrenja koja je Bobi dao, Džeki je tvrdila izdavaču časopisa Luk kako njen dever zapravo nije njen zastupnik. Koja je, onda, bila njegova uloga? „Štitio me je, tako nekako“, rekla je. Teško je izbeći ironiju tih reči „tako nekako“. Ostalo je neizrečeno da je Bobi ovoga puta nije dobro zaštitio. U razgovoru s Mančesterom, kog je pozvala u Kejp u uzaludnom naporu da ga lično ubedi da se povuče iz dogovora s časopisom Luk, otišla je još dalje u podsmevanju Bobiju, zajedljivo ga uporedivši sa „malim dečkom koji zna da je pogrešio“.
Mančester se pak uznemirio i zbunio kad je njegova domaćica u razgovoru skrenula u digresiju, udaljila se od teme objavljivanja i počela da priča o nečemu što se njemu činilo kao potpuno nevažno: o problemu koji je iskrsnuo oko groba predsednika Kenedija na Nacionalnom groblju Arlington. Za Džeki su, međutim, te dve teme bile vrlo povezane. Odavno je bilo planirano da tela Džej-Ef-Keja i dve bebe pokopane pored njega budu prebačena u nova, stalna grobna mesta nekih sedam metara nizbrdo od privremenog, čim se završi izgradnja Kenedijeve spomen-grobnice. U međuvremenu je došlo do neslaganja u vezi sa uređenjem zemljišta oko Kenedijevog konačnog groba, u kom su s jedne strane bile Džeki i Bani Melon, a s druge pripadnici vojne inženjerije. Džeki je, kao mnogi ljudi sa PTSP-om, u svemu videla katastrofu, bila je potpuno ubeđena da se sprema nova „nevolja“.
Ljuta zbog onoga što je smatrala Bobijevom nesposobnošću u dogovorima s Mančesterom, okrenula se Bobu Maknamari u raspravi oko uređenja grobnog mesta. „Čovek koji može sve da reši“ odmah je sve izgladio na Džekino krajnje zadovoljstvo. Nakon toga je isticala kako se, posle njegove intervencije, osećala „spokojno i optimistično“, prvi put posle mnogo meseci. U trenutku kad je počela da gubi poverenje u devera, ta epizoda je neizmerno produbila njenu vezanost za Maknamaru i zavisnost od njega. A ministar odbrane je zadobio njenu naročitu naklonost u času kad je počeo da gubi samopouzdanje.
Bob Maknamara iz 1966. više nije bio ona ista zapovednička pojava iz Mornaričke bolnice Betezda kad se Džeki vratila iz Dalasa. Eskalacija sukoba u Vijetnamu koju je zagovarao, upotreba kopnenih trupa, bombardovanje – nisu imali efekat kakav je tvrdio da će imati. Maknamara je morao da prizna da su ga planovi izneverili, i da su ga vojni zapovednici, iako je mislio da njima vešto upravlja, zapravo obmanuli. Čovek koji je oduvek bio ubeđen da je svaki problem rešiv konačno se suočio s jednim problemom (a koji je Džeki opisala kao „složeniji od svih paklenih problema kojima se Šekspir ikada bavio“) koji je doveo u pitanje sva njegova fundamentalna uverenja. Suočen s dokazom sopstvene nesposobnosti, arhitekta rata u Vijetnamu postao je čovek u ratu sa samim sobom.
Ar-Ef-Kej i Šlesindžer su se zbunili kad je Maknamara u razgovoru s njima počeo zagovarati ograničenje ratnih dejstava, iako je javno i dalje bio glasnogovornik njihovog proširenja. Unutarnja Maknamarina podvojenost bila je tolika da je u Montrealu održao kontroverzni govor koji je ostavio utisak da ide naruku kritičarima rata, govor u kom je sebe oslikao kao utopijskog sanjara, čoveka u potrazi za nemogućim, nalik njemu tako dragom liku iz Ibzenove drame Majstor graditelj. A onda, nedugo potom, odbacio je vlastite primedbe kao detinjaste i dodao kako je njegov posao, kao ministra odbrane, da motiviše ljude da se bore i kako nije trebalo da dozvoli sebi da kaže tako nešto.
Kod kuće je bio u agoniji; plakao je; škrgutao je zubima u snu, od čega njegova supruga nije mogla da spava.