Barbara Liming

First topic message reminder :

Žaklina Buvije Kenedi Onazis: Neispričana priča




Neispričana priča prva je knjiga koja dokumentuje Džekinu tridesetjednogodišnju borbu s poremećajem posttraumatskog stresa (PTSP). Pred nama je žena kakva nikada ranije nije viđena. Barbara Liming istražuje naizgled magični svet Džekine mladosti, njen brak kao iz bajke, sa zgodnim i bogatim senatorom i predsedničkim kandidatom, kao i njenu zapanjujuću transformaciju u politički veštu suprugu i jedinstvenu prvu damu. Ova produhovljena mlada žena odbacila je ideju „bezbednog braka“ u kojem bi bila supruga društveno istaknutog ali krajnje predvidljivog muškarca, što ju je dovelo do Džona Ficdžeralda Kenedija, a potom i do međunarodne slave. Međutim, trauma usled muževljeve pogibije oštetila ju je mnogo više nego što se ikada saznalo. Do sada.

Na kraju je, baš kao i Ibzenov lik, i Maknamara potražio utehu u društvu druge žene, žene koja je bezrezervno verovala u njega, bez imalo sumnje; žene s kojom je mogao da razgovara onako kako to nije mogao sa svojom suprugom. Istovremeno nije znao kako da izađe na kraj sa svojom prisnom prijateljicom, s nekim Džekinim osećanjima i postupcima punim krajnosti, čak i nasilnim.
Jedne noći u tom periodu, pošto su Džeki i on večerali u njenom stanu na Petoj aveniji, sedeli su na sofi u njenoj biblioteci. Maknamara je došao u Njujork da je vidi dok je Marg bila na putu. Džeki je do tada već bila deprimirana ratom u Vijetnamu, i kritički nastrojena prema njemu, budući da nije mogla izbeći prizore krvoprolića kojima su večernje vesti bile preplavljene do te mere da su rat u Vijetnamu već počeli nazivati „televizijskim ratom“. Ali nisu razgovarali o Vijetnamu kad je Maknamara prisustvovao izlivu koji ga je, po sopstvenim rečima, toliko „preplavio“ da će ga još godinama potom zbunjivati. Džeki i njen gost su tad razgovarali o čileanskoj pesnikinji Gabrijeli Mistral, naročito o njenoj pesmi Molitva, molbi Bogu da oprosti kompulsivno nevernom čoveku kog je volela. („Kažeš, bio je okrutan? Zaboravljaš da sam ga volela zauvek... Voleti... je gorak zadatak“). I najednom, Maknamara je video kako se celo Džekino telo menja. Postala je tako napeta da je jedva mogla da govori. Pokuljali su gnev i suze, pa je usmerila bes na njega. Počela ga je udarati u grudi zahtevajući da „učini nešto povodom tog pokolja“. Dugo potom, Maknamara se toga sećao: „Ne znam da li je okidač za takav izliv emocija bila pesma ili nešto što sam ja rekao.“
Da li je razgovor o voljenom čoveku Gabrijele Mistral prizvao kod Džeki pomisao o sličnosti s njenim pokojnim nevernim mužem? Da li je rat, koji je pratio Maknamaru kuda god da pođe, delovao na nju kao okidač za osećanja i percepcije združene s pokoljem u Dalasu? Jesu li se televizijske slike nasilja ispreplele s prizorima nasilja u njenoj glavi? Kad je preklinjala Maknamaru da prekine pokolj, u izvesnom smislu nije govorila samo o Vijetnamu, već i o uznemiravajućim sećanjima kojima ona sama nije mogla da umakne. Šta god da je izazvalo taj incident, slika Džeki kako udara Maknamaru po grudima predstavlja kritičnu crtu uznapredovalog PTSP-a. Stravična nesposobnost kontrolisanja reakcija tela i uma na čitavu mrežu okidača koja se neprestano širi, stalno iznova traumatizuje čoveka koji pati od tog poremećaja. Trenutno osećanje bespomoćnosti predstavlja odjek nemoći prvobitnog traumatičnog iskustva. Zanimljivo je da Maknamara nije bio jedina osoba bliska Džeki koju bi zbunili i zaprepastili njeni fizički i emocionalni ispadi. U razgovoru s prijateljem, fotografom i piscem Sesilom Bitonom, njena sestra Li je pomenula kako ju je Džeki iznenada i neobjašnjivo ošamarila.
Uz slične priče onih što su se trudili da shvate takvo ponašanje, te jeseni 1966. ljudi Bobija Kenedija su nastojali da nađu nekog smisla u Džekinoj mahnitoj reakciji na Mančesterov rukopis. Šta ju je to toliko uznemirilo u tom razvučenom tekstu, koji izgleda čak nije ni pročitala? Koje je od Mančesterovih detalja trebalo izbaciti da bi dala svoj pristanak? Iz poštovanja prema njenom bolu zbog objavljivanja odlomaka u časopisu „dok joj je teško“, izdavač je pristao da odloži objavljivanje u nastavcima do januara 1967, a objavljivanje knjige je zakazano zatim, u martu. Kad je izvojevala taj ustupak, Džeki je u osnovi ponovo prebacila pregovore na Bobija, čiji su pomoćnici iskoristili taj interval predaha da pomno ispitaju rukopis kako bi umirili njene brige.
Hoće li biti srećna ako uspeju da uklone ovu sliku ili onu vinjetu, ili neki drugi detalj koji tek treba da uoče? Sve je to bilo nagađanje, zaista, i nužno jalovo budući zasnovano na lažnoj premisi. Bar u tom pogledu, pronicljivi Mančester je mnogo bolje shvatao svoju protivnicu od Kenedijevih ljudi. Pisac je znao da Džeki zapravo ne prigovara nikakvoj određenoj činjenici niti pak konstelaciji činjenica, već čitavom rukopisu. Rečju, ne bi je zadovoljile nikakve, ma koliko brojne, intervencije. „Džeki je želela samo jedno, nešto što nije mogla dobiti“, procenio je Mančester, „a to je da ne bude nikakvih nastavaka u časopisu, nikakve knjige; htela je samo jednu praznu stranicu o 22. novembru 1963.“
Bilo kako bilo, kad je prošla treća godišnjica atentata, a približile se dve katastrofe-bliznakinje: nastavci u časopisu i knjiga, Džeki je izašla iz uobičajene povučenosti u „teškom periodu“, i zatražila novog zaštitnika. Kes Kenfild, predsednik upravnog odbora kuće Harper &Row, a takođe i bivši svekar njene sestre, pristao je da obavesti Mančestera kako će, ako odmah ne unese sve promene koje je Džeki zahtevala, otkazati objavljivanje. Džeki se u tom trenutku izgleda više fokusirala na to što je predsednik upravnog odbora voljan da govori o otkazivanju, nego na njegovo zanimanje za spisak ispravki koje će je zadovoljiti jednom zasvagda. Uverena da Kenfild nikad neće dozvoliti da knjiga ode u štampu, opustila se i počela da pravi planove za Božić. Bobijeva vašingtonska kancelarija izdala je saopštenje kako Džeki namerava da provede praznik s njim i njegovom porodicom u Sunčanoj dolini, u Ajdahu.
Mančester je u međuvremenu izrazio ozlojeđenost izdavačevim ultimatumom. „Došao sam dotle da nemam volje da živim ako mi ugroze integritet rukopisa“, rekao je svome agentu Donu Kongdonu. „Znam da to zvuči sujetno, ali spreman sam da umrem za ovu knjigu.“ Te reči nisu bile toliko odbijanje da pregovara koliko Mančesterov histrionski način da uputi Kongdona kako da ga zastupa. Kad je agent uzeo stvari u svoje ruke, odjednom je redigovanje znatno napredovalo. Najzad, Kenfild je obavestio Džeki da su, što se njega tiče, svi legitimni zahtevi postavljeni u njeno ime zadovoljeni, i da je Mančesterov rukopis konačno spreman za objavljivanje.
To je, naravno, bilo daleko od onoga što je ona imala na umu. Uprkos Bobijevim energičnim prigovorima, Džeki je angažovala svog advokata da tuži Mančestera, izdavačku kuću i časopis. Ar-Ef-Kej, kog je jedan pomoćnik posavetovao da je tužba strašna greška, odgovorio je: „Da, strašna je greška, ali ne može se ništa učiniti.“ Njegovi pristalice su kasnije tvrdili kako je Bobijeva odanost udovici nadvladala sve praktične političke obzire, ali isto tako se radilo i o tome da je – kao i Bob Maknamara i Li Rađivil kad Džeki podigne pesnice – Ar-Ef-Kej bio nemoćan da spreči tu ženu koju je privatno, i ne bez tuge, zvao „moja luda snaha“. Iako je uskoro u Vašingtonu postalo opštepoznato da je nagovarao Džeki da se povuče, javno je izražavao stav da je svesrdno podržava u predstojećoj borbi na sudu. U nastojanju da podupre Džekinu optužbu da je Mančester iskoristio njeno emocionalno stanje u kom mu je pripovedala prisećanja početkom 1964, Bobi je sa žaljenjem izjavio štampi kako je upravo on bio taj što ju je posavetovao da ispriča Mančesteru celu priču. S obzirom na Bobijevo pisano odobrenje prethodnog avgusta, Džekina druga optužba, da je Mančester narušio ugovor, neosporno je bila slaba tačka slučaja. Na sudu, pod zakletvom, Bobi je nastojao da objasni kako je poslao taj telegram tek pošto su mu iz izdavačke kuće rekli kako se Mančester razboleo od opsesije da mu rukopis možda nikad neće biti objavljen. Po Bobijevim rečima, jedina svrha njegovog telegrama bila je samo ljubazna želja da umiri piščeve strahove i ništa više.
Ipak, taj prokleti dokument je postojao i nije bilo nikakve sumnje u to da će, barem časopis, dobiti proces. Pod pritiskom da se nagodi s Lukom, Džeki je otišla na sastanak, koji je trebalo da bude tajan, u Volstrit, u kancelariju advokata kog je angažovao časopis. Metodično i neostrašćeno je pregledala primerke predstojećih nastavaka, spremne za štampu, i obeležila brojne lične detalje koje je želela da izbrišu. Smešila se odlazeći sa sastanka, ali oči su joj zasuzile kad je videla reportere kako čekaju. Mančester nije bio prisutan u advokatskoj kancelariji, ali kad je saznao za taj kontrast Džekinog hladnog držanja tokom sastanka i njene plačne pojave u javnosti odmah potom, procenio je da ovo poslednje nije bilo ništa drugo do lepa teatralna predstava.
Od trenutka kad su u Belu kuću stigle prve vesti o predstojećoj oluji oko Mančesterove knjige, Lindon Džonson je sve pratio s velikim zanimanjem i brigom, i to ne samo zbog glasina da ga je autor negativno predstavio u njoj. U Džonsonovom taboru je vladala atmosfera bunkera u kom su predsednik, ledi Berd i Ejb Fortas, kog je Džonson postavio u Vrhovni sud SAD, smišljali strategiju kako da odgovore Džeki i Kenedijevim pristalicama na optužbe za nečuvenu bezosećajnost, koje će zasuti Belu kuću kao bombe. Predsednik će povremeno prekidati taj mučan razgovor, kako bi se usredsredio na najnovije vesti o debaklu u Vijetnamu, s neprekidno uključenog televizora koji je treštao. Pretnja objavljivanja tako nepovoljnog prikaza njegovog ponašanja posle Dalasa naročito je bila nezgodna u trenutku kad je Džonsonov košmar, koji ga je proganjao od prvog dana mandata – da će Ar-Ef-Kej krenuti da osvoji tron – pretio da postane stvarnost.
Međutim, uskoro se ispostavilo da će predsednik imati i koristi od spora. Izveštaji o neslaganju oko toga treba li tužiti autora i izdavača pružili su Džonsonu dugo očekivanu priliku da zavadi Džeki i Ar-Ef-Keja. Šesnaestog decembra, baš onoga dana kad je objavljeno da se Džeki ipak neće pridružiti Bobiju i njegovoj porodici za Božić, od predsednika joj je stiglo pažljivo sastavljeno pismo u kom joj izražava duboku saosećajnost u njenoj borbi na sudu („Ledi Berd i ja smo se ražalostili kad smo pročitali u štampi koliko si nesrećna zbog Mančesterove knjige“). Predsednik je rekao kako je video neke napise o njenom nezadovoljstvu zbog nekih delova rukopisa koji se nepovoljno izražavaju o ledi Berd i njemu. „Ako je tako“, pisao je Džonson, „želim da znaš da mnogo cenimo tvoju karakterističnu dobrotu i senzibilnost, i da se nadamo da se nećeš izlagati nikakvim neprijatnostima ili uzrujavanju zbog nas. Nikad ne oguglamo na klevete, ali naučimo da živimo s njima. U svakom slučaju, tvoj mir nam je oboma najvažniji, i ne želimo da zbog nas trpiš bilo kakve neprijatnosti.“
To pismo od 16. decembra zapravo je bilo plod grupnih napora. Tekst je sastavio Ejb Fortas, a ledi Berd je predložila da ga Džonson napiše rukom. Često netaktičnom, Džonsonu se pismo toliko dopalo da je u jednom trenutku razmišljao da li bi bilo korisno da pošalje kopiju novinama, ali Fortas ga je savetovao da to ne čini.
Kad je Džeki, 21. decembra, odgovorila Lindonu Džonsonu, već se bila nerado nagodila s časopisom Luk. Časopis se saglasio sa svim izmenama koje su zahtevali ona i njeni predstavnici. Ipak je bila ojađena jer je jasno stavila do znanja da ima prigovore i svemu ostalom koliko i materijalu koji je izostavljen. I kakve je, najzad, imala svrhe tužba kad nijedan sud, niti nagodba na sudu, nije imala moć da postigne ono što je ona zaista želela i što joj je bilo potrebno – da zauvek zatvori ustave na brani?
Sudskim procesom je povredila ljude do kojih joj je stalo, i za šta sve to? „Muka mi je zbog žalosti koju je cela ova užasna stvar svima prouzrokovala“, odgovorila je Džeki predsedniku. „Sve što sam učinila može samo prouzrokovati bol.“ Iako su je u prošlosti upozoravali da se čuva Džonsonovih bezočnih pokušaja da je izmanipuliše, Džeki mu je sad, u jadu, spremno otvorila srce. Ispričala mu je kako su je, otkad se prošlog avgusta vratila sa Havaja, putem pisma, telefonom ili lično, molili razni ljudi s druge strane, ili kako se mučila da odluči kakve korake da preduzme prema pojedincima koji su joj pomagali. Po njenom mišljenju, i autor i izdavač su uzastopno kršili datu reč, pa je konačno shvatila da upravo tako nameravaju i da nastave – da se igraju s njom mačke i miša sve dok ne postane iscrpljena pa da puste sve u štampu.
Ovako je prividno pobedila, ali otkrila je Džonsonu da tu svoju pobedu smatra praznom, jer se sve čemu je prigovorila pojavilo u štampi zahvaljujući primercima rukopisa koji su kružili među urednicima časopisa u očekivanju objavljivanja u nastavcima.
„Sad sam tako ošamućena“, izjavila je Džeki, „mislim da više nikad neću biti u stanju da išta ponovo osetim.“

Dvanaest

Dvadesetog decembra 1966, Savez severnoameričkih novina razaslao je preko agencije članak s naznakom „Hitno objaviti“, s pratećom beleškom urednicima devedeset novinskih kuća: „Ovo je možda prvi novinski članak koji otvoreno kritikuje držanje Žakline Kenedi u Americi – u vezi s njenim učešćem u sporu s Mančesterom i van toga.“ Tekst koji je napisala Vera Glejzer, šefica vašingtonske kancelarije sindikata novinara, izneo je frapantnu tvrdnju: da su Džekina nastojanja da opstruira objavljivanje knjige Smrt predsednika „prolongirala traumu naroda“. Glejzerova je istakla kako joj je, od događaja u Dalasu, „narod svim srcem izrazio svoju ljubav, saučešće i želju da je zaštiti. Gomile papira su ispisane u hvalu njenoj hrabrosti.“ Ali sada je narod, rekla je Glejzerova, spreman „da drugačijim očima ponovo osmotri bivšu prvu damu“. Glejzerova je pomenula „prezasićen narod“; „bivše obožavatelje“ koji su počeli da gledaju na Džeki kao na „profesionalnu mučenicu“; pomenula je kritičare koji tvrde da ona uživa u privilegijama „preko razumnih granica“.
„Međutim“, nastavila je Glejzerova, „vredi napomenuti da je od 22. novembra 1963, više od šest hiljada Amerikanaca stradalo od nasilne smrti u Vijetnamu. Kao i Džon F. Kenedi, ti su ljudi bili mladi, krepki, puni snova i nada u budućnost. Njihovi unakaženi posmrtni ostaci vraćeni su kući u aluminijumskim kovčezima, ožalošćenim udovicama od kojih većina nisu ni lepe ni bogate. Njihovu hrabrost dok se bore da podižu decu bez očeva, da sastavljaju kraj s krajem, plaćaju kredite i traže posao – niko nije opevao.“ Za razliku od Džeki Kenedi, istakla je autorka, te udovice se hrabro „trude da ne gledaju unazad“.
Narednih nedelja i meseci, posle članka Vere Glejzer, pod naslovom Nemirna je kruna na Džekinoj glavi, usledili su i drugi oštri kritički tekstovi u raznim publikacijama. Kao i ranije, Džeki je optužena za sabotiranje slobode štampe i tretiranje istorije administracije njenog pokojnog muža kao da je njeno privatno vlasništvo. Džeki je naizmenično napadana zbog ogrezlosti u samosažaljenju, i gotovo su je optužili da glumi bol kako bi dobila sudski proces. Prekorevana zbog rastrošnosti i zabavljanja, prikazana je kao razmažena, frivolna i ohola. „Prvi put... gospođa Kenedi je saterana uza zid“, izvestila je Meri Makgrori u Njujork postu. „Saosećanje i razumevanje koje joj je svet odano izrazio od njenog nenadmašnog držanja u tragediji sad je prešlo u razočaranje.“ Komentarišući bruku koja se iznenada sručila na njegovu doskoro neprikosnovenu snahu, Bobi Kenedi je u pismu Ketrin Grejam, izdavaču Vašington posta, protestovao zbog nemilosrdnog ismevanja „devojke koja nije počinila nikakav zločin, ali koju iz dana u dan napadaju i javno izvrgavaju ruglu na sve moguće skandalozne načine“. Po rečima Ar-Ef-Keja, Džeki je bila „užasno uznemirena i stvarno skrhana“ tolikom javnom kritikom.
Šta je uzrokovalo da Džeki od idealizovane postane žigosana? Članak Vere Glejzer izbliza osvetljava samu suštinu njenog sagrešenja. Novinarka je to sažela frazom „oživljavati tugu i bol“ povezane s ubistvom Kenedija. Glejzerova je istakla želju cele zemlje da se ta tuga okonča. Još pre nego što je predsednički mlažnjak poleteo iz Dalasa na dan ubistva, udovici su nevidljive ruke ostavile čistu belu haljinu, žaket i crne cipele, kao prećutan predlog da bar započne proces distanciranja od krvoprolića. Četiri meseca kasnije, kad je Bobi Kenedi uveravao televizijske gledaoce da Džeki „sasvim lepo napreduje“, pa nadalje, mnogo puta je objavljivano i nagoveštavano kako samo što nije konačno započela novi život. Međutim i sad, tri godine pošto joj je muž ubijen, njena patnja je i dalje tako sveža da se ni mnogi drugi ne mogu utešiti. U trenutku kad su Amerikanci, gladni odlučnosti, željno iščekivali sveže detalje o Dalasu, u predstojećim brojevima časopisa Luk (kako one u tekstu tako i one izostavljene), počeli su masovno da se okreću protiv nje.
Džeki, dakako, nije bila prva istraumirana osoba u istoriji, i svakako nije bila poslednja prema kojoj su se tako odnosili. Mnogo kasnije, na primer, njujorški vatrogasci koji su posle 11. septembra slavljeni kao heroji potom su osporavani jer nisu uspeli, kao ni Džeki posle atentata, da se oporave dovoljno brzo kako bi zadovoljili potrebe društva da izbriše patnju iz pamćenja. Ti pali idoli dvadeset prvog veka biće optuženi za prekršaje kao što su konzumiranje alkohola i drugih opijata, zapodevanje kavge i seksualna nepočinstva. Povređeni ljudi mogu biti korišćeni, kao što su Džeki koristili Lindon Džonson i Bobi Kenedi, u političke svrhe. Toliko je uznemiravajuće razmišljati o ljudskoj bespomoćnosti pred nesavladivim događajima da u određenom trenutku možemo otići i tako daleko da optužimo žrtvu što nas podseća na ono što bismo radije potisnuli ili zaboravili. Takvo odbacivanje ljudi koji pate teoretičari nazivaju „drugim povređivanjem“, što na kraju može naneti čoveku veću štetu od prvobitne traume.
Sutradan posle Božića, Džeki je otputovala na imanje Bani Melon na Antigvi, u nadi (po sopstvenim rečima) da će time ublažiti nemir. Predveče prvog dana tamo, otišla je na plivanje kad su se dvojica foto-reportera stvorila u kristalnočistoj vodi kod navodno bezbedne privatne plaže njene domaćice. Pošto su Džekini telohranitelji, agenti Tajne službe, oterali uljeze, portparolka je izdala saopštenje, koje je u kraljevskom tonu izražavalo krajnje nezadovoljstvo bivše prve dame: „Gospođa Kenedi je razdražena. Zahtevala je potpunu privatnost.“ Razdražena? Zahtevala? Po duhovitim reagovanjima medija na ovo, jasno je da se u stavu štampe prema udovici Džona Kenedija nešto promenilo. Znaci navoda u naslovu „Razdražena“ gospođa Kenedi članka objavljenog u Njujork tajmsu sugerišu notu ironije, nagoveštavajući da je Amerika, posle bitke oko knjige, počela da gubi strpljenje pred njenim nadmenim stavovima i frazama u govoru.
Džeki nije videla te novine na Antigvi, ali za vreme boravka tamo slučajno je naišla na jedan tekst, u više nedelja starom časopisu, upravo o polemici koju je izričito želela da izbegne pa je zato i otputovala. U članku je navedena Mančesterova tvrdnja u knjizi kako je Džeki prigovorila Lindonu Džonsonu što je oslovljava s „dušo“. Kad je to pročitala, poslednjeg dana na Antigvi napisala je Džonsonu: „Sav onaj bes koji pokušavam da potisnem i zaboravim ponovo je proključao.“ U trenutku kad su je naširoko kritikovali, Džeki je, zapažajući kako je reč „dušo“ nežna i srdačna, izjavila kako bi volela češće da je čuje. U času kad je, izgleda, mnogo ljudi menjalo mišljenje o njoj, Džeki je istakla trajnost svojih osećanja prema Džonsonu, mada je primetila kako će se možda i on promeniti. Predviđajući da će, čim pošalje pismo, zažaliti što ga nije iscepala, Džeki je objasnila da ga piše s ciljem da izrazi „privrženost koju sam oduvek osećala prema vama – šta god da se desi, i bez obzira na to što se vaša osećanja prema meni mogu promeniti. Kad jednom odlučim da mi je stalo do nekoga – ništa me više ne može pokolebati.“
Dva dana pre nego što se prvi broj časopisa Luk pojavio u prodaji, Džeki se vratila u Njujork, u nedelju uveče 8. januara 1967, i pred ulazom svoje zgrade na Petoj aveniji zatekla blesak reflektora i televizijske kamere. Podigla je ruku da zakloni oči od jakog svetla ulazeći u predvorje, a reporteri su uzalud dovikivali pitanja o „onoj knjizi“. Istog tog dana, na naslovnoj stranici gradskog izdanja Vorld džornal tribjuna osvanuo je naslov Džeki sišla s pijedestala, prvi od mnogih. Nazivajući svu tu prašinu koja se digla oko Mančesterove knjige „neukusnom, nedostojanstvenom i krajnje besmislenom“, autorka Liz Smit je izjavila kako je – slagali se ili ne slagali s Džekinim postupcima – sasvim jasno da iz te epizode neće izaći „neoštećena“: „Od sad pa nadalje, nikad se više neće pojaviti u žiži javnosti sa onim nedodirljivim kraljevskim dostojanstvom. Izgovorene su razne reči, ponavljane razne aluzije.“ Uz ovaj članak, na prvoj strani je objavljen i tekst Larija van Geldera, u kom se pominju „prvi detalji“ iz knjige Smrt predsednika.
Međutim, same po sebi, prethodno objavljene „poslastice“, ma koliko bile primamljive, nisu pružile mnogo nagoveštaja o konkretnoj književnoj formi kojom je Mančester obradio materijal koji je časopis Luk odabrao za premijerno objavljivanje. Možda zbog toga što je znao da je Džeki mnogo noći provela premotavajući atentat u mislima, ispričao je baš tako taj deo priče; a možda je na to uticalo i njegovo sopstveno iskustvo posle Okinave. Bilo kako bilo, strukturu narativa je zasnovao na nizu implicitnih pitanja „šta bi bilo da je bilo“, što je mnogo doprinelo jedinstvenoj psihološkoj moći teksta. Šta bi bilo da predsednik Kenedi nije odbio „zvono“ od neprobojnog stakla na predsedničkoj limuzini? Šta bi bilo da je odabrano neko drugo od predloženih mesta za predsednikov govor, do kog se, na putu s aerodroma, nije moralo proći pored Skladišta teksaskih udžbenika? Šta bi bilo da u Vašingtonu nisu ignorisali preporuku da se Dalas izbegne? Šta bi bilo da neki od agenata Tajne službe nisu ostali dugo budni prethodne noći? Šta bi bilo da je Marina Osvald kazala prijateljici za pušku Lija Harvija Osvalda? Šta bi bilo da je Marina, koja je prethodno ostavila Lija, pristala da mu se vrati? Šta bi bilo da ga nije ponizila noć pre posete predsednika Kenedija Dalasu? Ponavljajući uzastopno pitanje da li bi se 22. novembar završio drugačije da je samo jedan detalj preinačen, prvi deo teksta u nastavcima je zapravo odrazio neprekidnu čovekovu želju da veruje kako su ljudi u stanju da upravljaju svojom sudbinom. Kao i opsesivna razmišljanja čoveka koji pati od posttraumatskog stresnog poremećaja, Mančesterov narativ navodi čitaoca da u mislima razlaže lanac događaja koji su doveli do traumatičnog incidenta, i na taj način uspostavi iluziju kontrole.
Nekoliko sati pošto se izdanje s prvim nastavkom pojavilo u prodaji na njujorškom Tajms skveru, procenjeno je da je samo na tom mestu prodato četiri hiljade primeraka. Za vreme objavljivanja mnogo reklamirana četiri nastavka onoga što je Luk nazvao „najvažnijom knjigom 1967“, časopis je zabeležio najveću prodaju u svojoj istoriji. Ukupan tiraž je skočio sa sedam i po miliona po izdanju na devet i po miliona. Novinski kiosci – na kojima je prodaja skočila sa petsto hiljada na dva miliona po izdanju, jedva su uspevali da nabave dovoljno primeraka, što je marketinšku službu časopisa navelo da pokrenu kampanju s plakatima na kojima je bio slogan „Ako ne možeš da kupiš, pozajmi“. U međuvremenu su se u čitav spor uključili guverner Konali i drugi učesnici sage o atentatu, s pritužbama štampi i neslaganjem s mnogim delovima Mančesterovog teksta.
Novine su bile prepune i članaka o tome kako je zapadnonemački časopis Štern, koji je kupio prava za objavljivanje nastavaka, odbio da se povinuje izmenama na koje je pristao Luk. Prvi nastavak objavljen na nemačkom jeziku obuhvatao je i pismo koje je Džeki pisala mužu dok je bila u Evropi u leto 1963. Između ostalih ličnih detalja, Džeki je zahtevala i da se sadržaj tog pisma izostavi iz teksta objavljenog u Luku. Sad je, međutim, Njujork tajms objavio to pismo u kontekstu izveštavanja o objavljivanju u Šternu. Ta epizoda pridaje novo značenje onoj Džekinoj opaski, prethodno napisanoj Lindonu Džonsonu, da je postigla praznu pobedu. Mesec dana pošto je Džejms Reston u svojoj kolumni u Tajmsu nagovestio kako je uzalud „podigla ruku da se zaštiti od lavine“, Džeki je sa žaljenjem pristala na nagodbu u sudskom procesu koji je zapravo umnogome doprineo reklamiranju upravo onoga što je želela da zabrani. Stoga je Mančester, kog je izdavač do tada radije obuzdavao, osetio slobodu da javno napadne ženu koju je smatrao izvorom svojih jada.

Njegovi izlivi protiv nje, kako izgovoreni tako i pisani, nastavljali su se nedeljama. Dovodeći u pitanje široko rasprostranjenu pretpostavku da je na Džeki bilo da odobri umesto ubijenog predsednika, Mančester je izjavio da je, uprkos pritužbama udovice, ispričao priču upravo onako kako bi Džej-Ef-Kej i želeo da bude napisana. Insistirao je na tome da je Džej-Ef-Kej jedini od Kenedijevih kojeg je trebalo da zadovolji. Primetio je da je Džekina krhkost oduvek bila varka i da je od Dalasa postajala zapravo sve čvršća i sve odlučnija. Tvrdio je kako „u njenom novom životu ništa nije ometalo tu tendenciju“. Isticao je da je izolovana od sveta zahvaljujući svome bogatstvu i svojim čankolizima koji obigravaju oko nje u nadi da će obezbediti sebi političku budućnost u administraciji Bobija Kenedija. Podsticao je javnost da je posmatra kao vestu tragičarku. „Morate je videti da biste poverovali“, uporno je tvrdio Mančester. „Kad uključi svoj šarm, neverovatna je.“ Nagovestio je i Džekinu sposobnost da zaplače po potrebi, kao onom prilikom kad je spazila reportere nakon sastanka s predstavnicima Luka radi pogodbe. Sve to je impliciralo kako se ličnost koja je ispoljila tako impresivnu samokontrolu na muževljevoj sahrani i sada na sličan način pokazala kao majstor efekata, te da je Džekino javno izražavanje bola zbog knjige Smrt predsednika zapravo bilo predstava s ciljem da prikrije svoju pravu, gramzivu i oholu prirodu.
Međutim, Mančester ju je u knjizi portretisao kao heroinu čije je vladanje na sahrani Džona F. Kenedija – kako je napisao u drugačijem kontekstu – „sve nas držalo na okupu... i... obnovilo naš nacionalni ponos“. Zanimljivo je da je Mančester bio ubeđen da je završno poglavlje, koje se bavi događajima 25. novembra, zapravo najbolji i najznačajniji deo koji je napisao. Kao umetnik i pripovedač, postavio je sebi cilj da postigne spas i „iskupljenje“, u čemu nezgrapni i proizvoljni izveštaj Vorenove komisije nije uspeo. („Koliko je meni poznato“, pisao je Mančester, „nijedna komisija nikad nije komponovala briljantnu simfoniju, ni naslikala zapanjujuću sliku – niti napisala knjigu za pamćenje.“) Knjigu je komponovao tako da je pretposlednje scene, s udovicom u glavnoj ulozi, dočarao kao „katarzu“, što je podarilo izvesno značenje „jezivoj uzaludnosti“. A to što je Mančester, u svojim javnim izjavama povodom sudskog procesa, sad poredio istu tu heroinu s Marijom Antoanetom i Mao Cedungom, izazvalo je određenu skepsu. Pa ipak, opšta saglasnost je išla u korist Mančestera, gubitnika koji je u svemu ispao hrabri borac za slobodu štampe protiv žene koja kapriciozno uskraćuje naciji pravo na razrešenje koje zaslužuje.
Krajem januara 1967, ankete Harisa i Galupa jasno su pokazale ko je gubitnik. Prema njihovim istraživanjima, zbog spora s Mančesterom, Džeki je izgubila u očima svakog trećeg Amerikanca. Nema sumnje u to da je javno kamenovanje kom je bila izložena, od Vere Glejzer pa nadalje, takođe uticalo na javno mnjenje. Pošto je prethodno uverio Džeki da je njemu i ledi Berd najvažnija njena krhkost, Lindon Džonson se oduševio anketama na nacionalnom nivou, koje su pokazale da je tim sudskim procesom sama nanela štetu, kako svom ličnom ugledu tako i predsedničkim ambicijama Roberta Kenedija, što je bilo još bolje. „Gospode, to ih ubija oboje, i Džeki i Bobija!“, likovao je predsednik kad je video najnovije ankete. „Ovo ih je jednostavno zatuklo!“
U ovom periodu, Džekino osećanje da je pod opsadom ojačalo je njenu vezu s Bobom Maknamarom. Osećala je neku imaginarnu srodnost sa ministrom odbrane, i smatrala je da je, slično njoj, ugrožen i pogrešno shvaćen zbog Vijetnama. I tada i kasnije, Džeki se fokusirala na one trenutke kad se činilo da je Maknamara u ozbiljnoj opasnosti, s jedne strane od antiratnih aktivista, a s druge od svojih protivnika u vladi, koji su se, po njenom mišljenju, nadali da će malo – pomalo zatrti Maknamaru „radi vlastitih skrivenih ciljeva“. U to vreme se Maknamarina lična kriza već bila produbila do te mere da je uzimao tablete za spavanje, noćima je razmišljao ili sanjao košmare, koje je Džeki povezivala sa svojim sopstvenim. Ubrzo pošto je izašao poslednji nastavak u Luku, u časopisu Perejd izašao je članak o Maknamari, koji je doveo Džeki do suza u čiju iskrenost, da je znao za njih, ne bi sumnjao čak ni Vilijam Mančester. Prisetila se muževljeve rečenice: „I jedan čovek može sve da promeni.“ Džeki se zapitala, povodom Maknamarine usamljeničke unutarnje borbe: „Da li je ikada jedan čovek nešto promenio?“
Ona, koja jednostavno nije uspela u nastojanju da zadrži lavinu podsećanja, 7. marta je pisala Maknamari koliko se ponosi njime: „Pred nesavladivom moći vlade i vojske protiv tebe – ti jedan pokušavaš da sve to odbiješ, da sprečiš košmar.“ Ona, koja je često noćima ležala budna razmišljajući u čemu je pogrešila u Dalasu (jer je bila uverena da je pogrešila), tešila je ovog čoveka, koji je privatno priznao sebi da su njegove pogrešne procene koštale mnogo izgubljenih života u Vijetnamu, sledećim rečima: „Znam koliko si se predao u tami.“ Ona, koja je u bezbroj prilika pokušavala da u mašti poništi tragičnu prošlost, otvoreno je izjavila: „Osećam veliku bliskost s tobom u ovom trenutku kad ti je sigurno veoma teško – jer si, u mojim mračnim časovima, ti bio taj koji mi je uvek priticao u pomoć. Volela bih da mogu da promenim svet zbog tebe.“
Džeki je svesrdno podsticala Maknamarino pravdanje time kako je nesebično i sa strašću radio na tome da promeni američku spoljnu politiku iznutra, iz redova sadašnje administracije, gde može biti mnogo delotvorniji ako ostane nego ako podnese ostavku. Dok su mnogi drugi Maknamaru videli kao simbol američke ratne mašine, Džeki je u njemu videla čoveka koji se goloruk bori da okonča rat. Dok su mu nepoznati ljudi na ulici ljutito dovikivali: „Ubico!“ i „Spaljuješ bebe!“, Džeki je tvrdila da će mu jednoga dana mnogo ljudi „dugovati svoj život i život svoje dece, kao i jedini mir za koji znaju“. Tamo gde su legije skeptika videle krvožedno ambicioznog pojedinca koji se trudi da zadrži moć pod Džonsonom, a istovremeno se trudi da dobije položaj u novoj Kenedijevoj administraciji, Džeki je videla ličnost rešenu da uradi pravu stvar ma koliku ličnu cenu platio.
Povodom njegovih napora da zaustavi rat u Vijetnamu, jednom mu je rekla: „Ti si Majstor Graditelj.“ Neobično ali Džeki je, u svom odnosu s Maknamarom, igrala ulogu maštovite mlade žene iz Ibzenove drame, koja misli da samo ona razume Majstora Graditelja („O, ne, niko ga ne poznaje kao ja!“) i zapaža uzvišenost koju je sposoban da dosegne.
Aprila 1967, nastupio je cunami publiciteta oko šeststo hiljada primeraka prvog izdanja Mančesterove knjige koju su, zavisno od perspektive, dugo iščekivali ili je se dugo užasavali. Kao ženi koja je i dalje tražila načina da odagna atentat u prošlost, Džeki je još teže palo to što je ubistvo njenog muža ponovo neprestano bilo u svim vestima. U to vreme je sva bila mahnita u iščekivanju jednog javnog događaja kojem je trebalo da prisustvuje – davanju imena Džon F. Kenedi nosaču aviona u Njuport Njuzu, u Virdžiniji. Na ovoj ceremoniji, kao i u Ranimedu, Džeki će se neizbežno suočiti sa mnoštvom traumatičnih okidača, ovoga puta u obliku brojnih poznatih lica povezanih s njenim godinama u Beloj kući. Kako se bližio taj dan, postala je svesna toga da zapada u stanje emocionalne otupelosti, koje je kasnije opisala Marg Maknamari kao „neku vrstu transa“.
I kad se zaista susrela sa svim tim licima 27. maja 1967, na ceremoniji na doku, taj trans je, po njenim rečima, postao još intenzivniji. Toga dana je Bob Maknamara imao zadatak da je provede kroz gomilu kad je stigla, i da je izvede što pre nakon kratkog ali zajedljivog Džonsonovog govora. Predsednikove primedbe su se ispostavile kao slabo zamaskiran pokušaj da Kenediju pripiše rat u Vijetnamu koji je vodila trenutna administracija. Među njegovim slušaocima tom prigodom bio je i Bobi Kenedi, koji ga je, nekoliko nedelja pre toga, razbesneo govorom u kom je pozvao administraciju da preuzme inicijativu u Vijetnamu tako što će zaustaviti bombardovanje Severa i objaviti spremnost Vašingtona da pregovara. Ar-Ef-Kej se brinuo da je takav potez s njegove strane previše politički rizičan, ali bio je pod pritiskom sopstvenog kruga da progovori. U svetlu svega toga, spektakl u Njuport Njuzu je samo istakao predsednikovu politiku.
Za Džeki je, naprotiv, od početka do kraja, sve to bilo nešto sasvim drugo, a njen nagli i rani odlazak odmah posle ceremonije daleko od prećutnog izražavanja nezadovoljstva Džonsonovom politikom u Vijetnamu i porodične solidarnosti s Ar-Ef-Kejom, kako su to shvatili neki posmatrači. U očajničkoj želji da pobegne pre nego što se ustave brane otvore, Džeki je – kao što je kasnije pričala – zadržala dah kad je Maknamara lukavo poslao Džonsona u prostor za prijem ubedivši ga da je ona tamo. Bio je to jedan od onih trenutaka kad bi je savladala jaka želja da se skloni od očiju javnosti. Nikako nije želela da pred drugima podnosi navalu nezvanih emocija i sećanja. I zato, pre no što je predsednik shvatio da je prevaren i da neće imati priliku za slikanje sa udovicom svog prethodnika, Maknamara je žurno odveo Džeki i decu do helikoptera, koji je čekao da ih preveze do njihovog malog mlažnjaka. Po povratku u Hajanis port bilo je jasno da joj je dan teško pao iako se izvukla na vreme. „Došla sam dotle da više ne mogu podneti nikakve javne dužnosti“, kazala je Džoovoj negovateljici, koja se nesrećnom igrom slučaja preživala Dalas. „Danas je bilo strašno... i ja to ne mogu da izdržim.“
Ipak, nije imala drugog izbora do da pokuša. Sedamdeset dva sata kasnije, Džeki je iznenada morala da putuje u Englesku, sa Ar-Ef-Kejom i ostalim članovima porodice Kenedi, na sahranu Sisi Harlek, koja je u četrdeset petoj godini stradala u automobilskoj nesreći u Velsu. Otkad su lord i ledi Harlek otišli iz Vašingtona, Dejvid Harlek je prihvatio položaj u vladi u senci Edvarda Hita, kao zamenik predvodnika Gornjeg doma britanskog parlamenta. U međuvremenu je često dolazio u SAD, gde se istaknuto angažovao oko harvardskog koledža nazvanog Kenedijeva škola i oko planirane Kenedijeve biblioteke, gde će biti čuvana dokumenta iz Kenedijevog predsedničkog mandata. Bio je takođe i savetnik od poverenja Bobiju Kenediju, kao i Džeki. Nakon Sisine sahrane, došao je u posetu Džeki u Irsku, gde je ona boravila šest nedelja. „Bili su kao dve ranjene ptice“, prisećala se kasnije njegova kći Džejn Ormsbi-Gor udovice i udovca. „Oboma im se dogodilo nešto strašno.“
Tokom Džekinog boravka u Irskoj desilo se još nešto strašno. Imala je običaj – a da nikome ne kaže, pa čak ni agentima Tajne službe koji su pošli s njom i decom u inostranstvo – da se iskrade iz kuće u kojoj je odsela i odveze se u jedan mali zaliv da dugo sama pliva do suprotne obale kanala i nazad. Jedno popodne bila je na pikniku s društvom na peščanom žalu kad je osetila poznatu potrebu da pobegne. Uverena da je niko nije video, prepešačila je oko osamsto metara obale, do svoga tajnog mesta. Kao veteranka mnogih leta u Ist Hemptonu, Njuportu i Hajanis portu, Džeki je bila odličan plivač. Ranije bi gotovo sigurno primetila da se sprema plima i da su vode u koje ulazi stoga opasne. Međutim, naizmenično fokusirana na svoje demone i na trud da obamre pred njima, što je za nju bilo tipično u to vreme, nije bila svesna opasnosti. Na sredini kanala uhvatila ju je moćna struja, tako ledena da nije mogla da sastavi prste dok pliva.
Veoma iscrpljena, bespomoćna pred mešavinom hladnoće i jake struje, uplašila se da će proći pored kopna i da će je voda odneti u zaliv dugačak skoro dvadeset kilometara. Međutim, iznenada se pored nje pojavio „sjajni delfin“, kako je kasnije opisala svog spasioca. Ispostavilo se da je to agent Tajne službe koji ju je iz noći u noć pratio a da ona to nije znala. I toga dana se izdvojio od društva na pikniku kako bi pošao za njom. Poduprevši je svojim ramenom, poveo ju je ka obali, gde je dugo sedela na plaži i iskašljavala morsku vodu. Da nije bilo agenta, Džeki bi se najverovatnije udavila. Prethodnih meseci je sebe privatno okarakterisala kao ošamućenu, nije bila sigurna hoće li više ikada biti u stanju da ponovo nešto oseća, kao da živi u nekakvom transu. Premda sigurno nije sama odabrala da živi tako, telo i mozak su joj otupeli u naporima da izbegne bolne uspomene i emocije. U Irskoj je, međutim, takvo stanje, u koje je dospela kako bi sebe poštedela muka, umalo dovelo do fatalnih posledica. Budući tako dugo u stvari mrtva za svet, zamalo je to platila životom.
Druga posledica tog stanja manifestovala se u tome da je često potiskivala ne samo bolna osećanja i percepcije nego i ona potencijalno prijatna. Kao da je svaka stimulacija opasna, kao da je bezbedna jedino u potpunom odsustvu svih osećanja. Istovremeno je čeznula za tim da oseća i uživa, da se ponovo, po sopstvenim rečima, „zainteresuje za stvari“. Upravo u tom cilju, tad je smislila da putuje i ispita hramove Angkora, prestonice carstva koje je cvetalo od devetog do petnaestog veka. Džeki je upravo u takvim putovanjima uživala dok je bila prva dama. Možda bi joj tako nešto ponovo prijalo? Možda će joj obilazak ruševina pomoći da se oslobodi tiranije prošlosti? Ali stići u Angkor nije bilo jednostavno. Dve godine pre toga je Kambodža, u kojoj se hramovi nalaze, zahladila odnose sa Sjedinjenim Državama, zbog vijetnamskog rata i raznih drugih trvenja.
Zamolila je Maknamaru da proveri može li se to urediti, a ovaj je otkrio ne samo da se princ Norodom Sihanuk, vladar države, slaže s njenom posetom, već i da je dobrodošla. Predsednik Džonson očigledno nije bio jedini svetski lider željan da se s njom fotografiše. Za Sihanuka je prilika da bude domaćin udovici američkog predsednika bila prilika da iritira Kinu, svog nekadašnjeg saveznika u regionu. Osim toga, princ je izgleda video taj poziv kao uvertiru u prijateljske odnose s Bobijem Kenedijem, misleći da će ovaj vrlo brzo ući u Belu kuću. Bilo kako bilo, Maknamarin trud da joj omogući ulazak u zemlju naoko neprijateljski nastrojenu prema Sjedinjenim Državama naveo je Džeki da ga s ljubavlju uporedi s Harijem Lajmom, nestašnim junakom kog je igrao Orson Vels u filmu Treći čovek iz 1949. godine, koji čudesno uspeva da obezbedi pasoš divnoj mladoj glumici koju je igrala Alida Vali. Džeki je izvukla od Maknamare obećanje da će gledati Trećeg čoveka dok ona bude u Kambodži, a onda se koketno požalila kako će se sigurno zaljubiti u Alidu Vali.

Treći čovek, film koji je prvi put gledala kao studentkinja u Parizu 1950, igrao je i na drugi način značajnu ulogu u njenoj mašti te burne jeseni 1967. godine. Ispričala je Maknamari kako ju je, sedamnaest godina pre toga, taj film inspirisao da putuje u Beč, čijim su ulicama još patrolirale sovjetske trupe s mitraljezima, i gde se plašila kao nikad u životu. Neobičnom primedbom da je tadašnja Amerika vrlo slična eri prikazanoj u Trećem čoveku, Džeki je izgleda htela da nagovesti kako je i sada ispunjena strahom kao i onda. Na tako teške misli podstakla ju je novinska fotografija Maknamare koji zuri kroz prozor svoje kancelarije u hiljade demonstranata koji su se okupili u Vašingtonu 21. oktobra 1967, rešeni da zatvore Pentagon. U konsultacijama s Lindonom Džonsonom, Maknamara je okružio zgradu kordonom vojnika s puškama. Zbog toliko vatrenog oružja, svaki sukob s demonstrantima koji su gađali vojsku, i od kojih su mnogi imali nameru da ih isprovociraju, pretio je da izazove veliko nasilje, što bi bila kulminacija nemira širom zemlje koji su trajali mesecima, i koji nisu obuhvatali samo proteste protiv rata u Vijetnamu već i rasne urbane ulične nerede poznate kao „dugo toplo leto 1967“.
Maknamarin položaj u administraciji znatno je oslabio od kada je, malo pre davanja Kenedijevog imena nosaču aviona, savetovao predsedniku da se vijetnamski rat ne može dobiti i da bi stoga bilo najmudrije pregovarati o miru, pod ma koliko nepovoljnim uslovima. Vodeći taj rat, Džonson se čvrsto držao toga da su mu savetnici isti oni koji su savetovali i Džej-Ef-Keja. I sad, kad mu je ključni savetnik nedvosmisleno zauzeo drugačije stanovište, predsednik je čas pripisivao Maknamarino preobraćenje lošem uticaju Bobija Kenedija, a čas je tvrdio da je ovaj postao mentalno labilan. „Dobar je Maknamara čovek, divan čovek“, govorio je Džonson. „Dao je sve od sebe, baš sve, ali... jednostavno ne možemo sebi priuštiti još jednog [Džejmsa] Forestala“, misleći pritom na ministra odbrane iz Trumanovog vremena, koji je u nastupu depresije počinio samoubistvo skočivši s bolničkog prozora. Hoće li se i Maknamara tako slomiti? Hoće li i on oduzeti sebi život? Džonson nije bio jedina pojava u Vašingtonu koja je Maknamaru smatrala čovekom nesposobnim da se izbori sa emocijama. Opterećen bremenom krivice zbog toliko izgubljenih života u Vijetnamu, ali i zbog supruge koja je imala velikih zdravstvenih problema zbog čira za koji je sebe smatrao odgovornim, Bob Maknamara je tih meseci bio siv i ispijen, i izgledao je – po rečima jednog pomoćnika u Beloj kući – „kao čovek koji se samo noktima drži da ne padne“. Na dan marša na Pentagon, Maknamara je pokazao svetu svoje namučeno lice dok je gledao s prozora besnu gomilu, ali Džeki ga je izrazito drugačije doživela. Pustila je ploču brodvejskog mjuzikla Čovek iz La Manče, koju su Maknamara i ona često slušali zajedno, pa je pisala ministru odbrane da ga uveri da nikad nije videla „ništa hrabrije“ od njega.
Pitanje da li je to baš najbolji opis postalo je predmet strasne rasprave u Kenedijevom taboru kad je El-Bi-Džej ubrzo potom, reagujući na novo Maknamarino zalaganje za mir, preduzeo korake da ga skloni iz službe tako što će ga postaviti na položaj direktora Svetske banke. Bobi Kenedi je preklinjao Maknamaru ne samo da to odbije već i da podnese ostavku na mesto ministra odbrane uz javnu izjavu da više ne može čiste savesti da služi ovoj administraciji. Bobi ga je podsticao da izađe u javnost „i otvori paklenu vatru na Džonsona“. Maknamaru bi takva principijelna ostavka bez sumnje skupo koštala jedno kratko vreme, ali bi pružila legitimnost antiratnom stavu Bobija Kenedija. S druge strane, Maknamarina odluka da se povinuje predsednikovim nastojanjima da ga ućutka bila bi, po rečima jednog pristalice Ar-Ef-Keja, „veliki politički udarac“ Bobiju. Na kraju je Maknamarin pristanak da pokorno prihvati mesto u Svetskoj banci izgleda potvrdio mišljenje o njemu kao čoveku manje zainteresovanom za principe nego za položaj. Kad je jedan pomoćnik oštro analizirao Maknamaru rekavši kako je time što je odabrao da se „bezbedno pokori“ zapravo dozvolio Džonsonu da ga „skrši“ i da mu „slomi kičmu“, Bobi Kenedi je tužno primetio: „Baš tako.“ Za razliku od njih, Džeki nije videla nikakvog razloga da revidira svoju herojsku sliku Maknamare. Kasnije, prisećajući se svega što je postigao dok je bio ministar odbrane, izjavila je da se pita zna li on koliko je života spasao – počevši od njenog.
Osamnaestog oktobra 1967, Džeki i njena pratnja su konačno odleteli u Rim, u prvoj etapi putovanja u Kambodžu. U Italiji joj se priključio Dejvid Harlek, čije su diplomatske sposobnosti bile korisne kad je uskoro, kao prva Amerikanka, primljena uz najviše državne počasti otkad je Kambodža prekinula odnose sa Sjedinjenim Državama. U različitim prilikama, i ona i Maknamara su pokušali da uvere Sihanuka kako joj je želja da ta poseta ostane privatna. Iz poštovanja prema političkim potrebama svog domaćina, Džeki je pristala da štampa naveliko prati njen dolazak u Kambodžu, a potom i odlazak. S druge strane, postavila je uslov da Sihanukov lični fotograf snimi samo jednu njihovu zajedničku fotografiju u Angkoru, koju će princ posle moći da distribuira po volji. Kakve god da su nade – Sihanuk i drugi – polagali u njeno putovanje, ona je istrajala u tome da ga smatra privatnim.
Međutim, samo što su Džeki i njena pratnja sleteli u Kambodžu 2. novembra 1967, svi njeni veliki planovi su se raspali. Dočekalo ju je deset hiljada ljudi; rituali dobrodošlice su obuhvatali princa, razne kambodžanske zvaničnike i članove diplomatskog kora – a njoj je sve to zajedno bilo previše. Konačno su je odveli u njene odaje, gde su se Dejvid Harlek i ona posvađali oko toga što je tvrdila kako je suviše umorna da bi prisustvovala Sihanukovoj svečanoj večeri u njenu čast te noći. Za razliku od Maknamare, koji je bio navikao na Džekine ispade, i koji je radio šta god ona od njega trenutno zahteva, Harlek je, sa svojim prefinjenim osećanjem dužnosti prema onome što ga nadilazi, pobesneo zbog njenog ponašanja, za koje je rekao da je detinjasto sebično.
Džeki je na kraju pristala da ode na večeru u palatu, ali pre nego što je popustila, ona i Harlek su se dobro posvađali, a on je na kraju svađe kazao nešto neočekivano. Pošto je postao udovac samo šest meseci pre toga, veliki prijatelj Džona Kenedija je odabrao baš taj trenutak da je zaprosi. Predlog je bio neumestan, mučan i nemalo čudan, pa ipak je morala da odgovori. Birajući uopštene fraze, kazala mu je da ne želi da se udaje i da joj srce bude ponovo slomljeno.
Uprkos njenom odbijanju, Harlek nije posustao u nastojanjima da se oženi njome. I posle toga se često viđao s njom u Njujorku, gde je njegova kći Alis Ormsbi-Gor pohađala školu. Džeki i on će preduzeti zajedno još jedno putovanje, u Džordžiju, na plantažu njihovog prijatelja Džona Heja Vitnija, bivšeg ambasadora SAD u Britaniji, kom su već jednom bili u poseti dok je Sisi bila živa. Međutim, iako je on više puta pokrenuo pitanje braka, Džeki ga je istrajno odbijala. Izgleda da je frazom kako ne želi da joj srce ponovo bude slomljeno Džeki na lep način htela da kaže kako inače nema primedbi na muškarca kom se iskreno divi i koji joj je drag. I sve dok je Dejvid Harlek bio živ, izgleda da se nije pokolebala u uverenju koje je ubrzo posle Dalasa izrazila rečima kako je on ličnost „koja je mogla spasti zapadni svet“.
Međutim, mnogo godina kasnije je zamišljeno primetila kako je sporna bila jedino Dejvidova sposobnost da navede izvesnu osobu da se oseća bezbedno. Ta osoba je, naravno, bila ona sama.

Trinaest

U nedelju 18. februara 1968, zvuk revolverskog pucnja aktivirao je sigurnosni sistem u Džekinom mozgu. Pred očima Sesila Bitona, koji je te večeri bio s njom u Njujorškom gradskom baletu, na retkoj predstavi s koreografom Džordžom Balančinom u ulozi Don Kihota, Džeki je skočila sa sedišta i umalo nije preskočila ogradu lože. Bila je to lažna uzbuna, pucanj je bio deo predstave. Međutim, Džeki je od atentata bila napeta i spremna da reaguje istoga časa, bez i trenutka razmišljanja. Stalno u očekivanju ponavljanja traume, limbička memorija je samostalno preuzela kontrolu svesti i reagovala na pucanj s pozornice kao da je Džeki i dalje u smrtnoj opasnosti. U tom trenutku, osećala se kao da se ponovo dešava nasilje koje je iskusila 1963.
Bobi Kenedi se mnogo meseci kolebao da li da izazove Džonsona na skupu njihove partije 1968, na kom će se odlučivati o nominaciji predsedničkog kandidata. Brinuo je da bi, sa stanovišta njegove vlastite ambicije, možda najbolje bilo sačekati do 1972; da bi oni koji su odavno tvrdili da ga ne vode načela nego bolesna želja za osvetom nad naslednikom njegovog brata, uzeli njegovu odluku da krene na Džonsona kao potvrdu takvog stava; i da bi, čak i kad bi uspeo da osvoji nominaciju demokrata, time samo podelio partiju, a izabran bi bio Ričard Nikson ili neki drugi republikanac.
Desilo se, međutim, nešto iznenadno. Od kraja januara 1968, krenula je velika vijetkongovska ofanziva Tet u Južnom Vijetnamu, samo nekoliko nedelja nakon što je general Vestmorlend poverljivo prorokovao da će se pobede SAD iz 1967. nastaviti i postati još brojnije u 1968. Ovo je pobrkalo proračune u Vašingtonu. Odjednom su „beng-beng snimci“ (tako su u televizijskoj industriji nazvani snimci trupa što pucaju jedna na drugu) na noćnim vestima izgledali kao da podvlače neprijateljsku snagu i žilavost, i stoga su doveli u pitanje verodostojnost procene administracije koja je predstavila komuniste kao krajnje nesposobne da preduzmu bilo kakvu veću ofanzivu.
Tet je preobrazio antiratnu kandidaturu senatora Judžina Makartija, koji je s trista glasova razlike pobedio Lindona Džonsona 12. marta 1968. na preliminarnim izborima demokratske stranke u Nju Hempširu. U jednom iznenadnom naletu, Makarti je dokazao kako se može isplatiti buntovna akcija; pa ipak se činilo, bar po nekim proračunima, da Bobi Kenedi ima veće šanse da pobedi Džonsona. Četiri dana nakon događaja u Nju Hempširu, u istoj onoj dvorani u kojoj je i Džej-Ef-Kej objavio svoju kandidaturu osam godina pre toga, Bobi Kenedi je objavio svoju nameru da izazove Džonsona.
Od samog početka, Bobi je za temu svoje kampanje uzeo nasilni ton američkog života na izmaku šezdesetih godina. „Svake noći gledamo užase na večernjim vestima“, rekao je senator publici u Kanzasu osamnaestog. „Nasilje se neumoljivo širi zemljom, puni nam ulice i sakati nam živote.“ Istrajno je tvrdio kako Džonsonova administracija nije ponudila rešenje za rat – „nikakvo sem sve većeg angažovanja vojne sile... u sukobu u kom vojna sila nije uspela ništa da reši.“
Spektar nasilja je uveliko bio i u Džekinim mislima kad je razmišljala o kandidaturi svog devera. Bila je Meksiku, u razgledanju majanskih ruševina, u društvu bivšeg zamenika ministra odbrane Rasela Gilpatrika, oženjenog čoveka koji se često pojavljivao s njom u javnosti, kad su je reporteri pitali za mišljenje o Bobijevoj odluci da krene u kampanju za kandidaturu. „Šta god da senator Kenedi preduzme, znam da je to u redu“, odgovorila je. „Uvek ću svim srcem biti uz njega. Uvek ću ga podržavati.“ Pa ipak, istraumirani pojedinac se najviše boji toga da se užas ne ponovi. Suprotno svemu što je Džeki javno govorila, njene privatne primedbe o Bobijevoj kandidaturi za predsednika bile su obojene strahom. Drugog aprila 1968. godine, na večeri u kući Dajane Vrilend, urednice časopisa Vog, Džeki je upitala Artura Šlesindžera: „Znate li šta mislim da će se desiti Bobiju ako ga izaberu za predsednika?“ Šlesindžer je odgovorio da ne zna. „Isto što se desilo i Džeku“, nastavila je Džeki. „Mnogo je mržnje u ovoj zemlji, a Bobija mrzi još više ljudi nego što je mrzelo Džeka. Eto zašto ne želim da bude predsednik.“ Džeki je u nekoliko navrata izrazila tu brigu i neposredno Bobiju, ali on je nastavio uprkos svemu. Poznato je da su i neki senatorovi pomoćnici bili zabrinuti za njegovu bezbednost, ali on je stalno iznova odbijao da preduzme mere predostrožnosti koje su mu revnosno preporučivali.
Dva dana pošto je Džeki poverila Šlesindžeru svoje zle slutnje, prisustvovala je postavljenju Terensa Kuka za nadbiskupa u Katedrali Svetog Patrika na Petoj aveniji. Događaju je prisustvovao i Lindon Džonson, koji je nedavno pre toga izjavio da se neće kandidovati za drugi mandat i da se nada da će u međuvremenu pregovorima postići sporazum u Vijetnamu. Do tada se Džonson osećao „kao da sa svih strana na njega juri džinovski stampedo“: rasni nemiri i antiratni protesti; ofanziva Tet i zapanjujući Makartijev nastup u Nju Hempširu. I konačno ga je onaj strah koji ga je opsedao od 22. novembra 1963 – da će Bobi Kenedi otvoreno krenuti da osvoji krunu – izgleda i oterao sa položaja. Sudeći po spokojnoj atmosferi u katedrali i oko nje, izgleda da više nije bilo razloga da se pojavljuju demonstranti što mašu transparentima, koji su ga ranije pratili i mučili kuda god da krene. Slika upropašćenog predsednika kako raspoloženo ćaska s Džeki u katedrali 4. aprila 1968. pokazala se kao zatišje pred buru.
Istoga dana ubijen je Martin Luter King u Memfisu. Eksplodirali su gradovi širom Sjedinjenih Država. Gorele su čitave četvrti. Poharane su radnje i poslovne zgrade, pljuštali su Molotovljevi kokteli. Nacija koja je nedavno gunđala Džeki da dozvoli Amerikancima da ostave prošlost za sobom neizbežno je gurnuta nazad, baš u tu prošlost, budući da su komentatori povezivali ubistvo lidera pokreta za ljudska prava sa atentatom na predsednika Kenedija. „Zar su zaista prošle četiri i po godine od Dalasa?“, zapitao se Majki Arlen, novinar Njujorkera. Bobiju Kenediju se činilo da je ubistvo njegovog brata „pustilo s lanca nešto u ovoj zemlji“. Kakvo god da su rešenje ili iskupljenje pružili Vorenova komisija i knjiga Smrt predsednika – ako su uopšte pružili tako nešto – sad je to nestalo u oblacima sivog dima koji su se dizali s bezbroj zapaljenih zgrada, na snimcima u večernjim vestima.
Pošto više nije bila jedina koja povezuje trenutno krvoproliće s događajima od 22. novembra 1963, Džeki je izdala saopštenje za javnost, u kom je izrazila saučešće Kingovoj udovici i deci. „Kad će naša zemlja naučiti da živeti od mača znači i stradati od mača? Nadam se da će cena koju je platio svojim životom napraviti prostora u ljudskom srcu za ljubav, ne za mržnju. Neke ljude ne možete ubiti – ali govoriti s mržnjom o drugome isto je što i ubiti ih i uzrokuje smrt.“ Ali, hoće li Džeki prisustvovati sahrani Martina Lutera Kinga u Atlanti 9. aprila? Koreta Skot King je pokrenula to pitanje kod Bobija Kenedija, koji je planirao da sledećeg dana maršira u pogrebnoj povorci, kao i da prisustvuje službi u crkvi.
Ar-Ef-Kej joj je odgovorio: „To bi bilo veoma teško, zbog njenog ličnog iskustva, ali ako vam to išta znači, verovatno će pokušati da dođe.“ Kad je gospođa King nagovestila da bi to zaista mnogo značilo, Ar-Ef-Kej je uspeo da joj obezbedi Džeki. Kao što je i predvideo, ona nije želela da ide u Atlantu. Užasavala se gomile sveta i neizbežnih podsećanja na sahranu predsednika Kenedija. Zbog novog rasplamsavanja nasilja u američkim gradovima tog vikenda, kakvo nije viđeno još od Građanskog rata, uznemirila se i strepela šta će se desiti u Atlanti na dan sahrane. Pa ipak, pristala je da toga jutra odleti tamo, jer je Bobi to od nje tražio.
Kad je stigla u Baptističku crkvu Ebnezer, gde se, na vrućini od dvadeset sedam stepeni, okupio veliki broj ljudi koji su pevali i plakali, izgledala je napeto i prestrašeno dok je, uhvaćena maticom ljudi, „uz metež i guranje“, ulazila u crkvu, koja nije imala više od sedamsto pedeset mesta za sedenje. Za vreme službe, Džeki je, na jednoj od klupa, posmatrala lica ljudi koji su, kao i ona, ožalošćeni. Prelazila je pogledom preko crnih Amerikanaca koji su, kasnije je razmišljala, poznavali smrt – nasilnu smrt – jer su je „stalno gledali“ i bili „spremni na nju“. Ta njena bliskost s njima bila je zasnovana na činjenici da i ona dobro poznaje smrt, da je i ona spremna. Po povratku u Njujork, Džeki je predvidela da izlivi nacionalnog saosećanja s porodicom King, koji su se manifestovali tih dana, neće dugo potrajati. „Ljudi se, naravno, trenutno osećaju krivim“, pakosno je primetila u razgovoru s Arturom Šlesindžerom. „Ali ne vole da se osećaju krivim. Neće još dugo moći to da podnesu. Preokrenuće se.“ To odricanje je Džeki iskusila na svojoj koži.
Otkad je ugostio Džeki 1963, Aristotel Onazis ju je povremeno zvao telefonom i privatno s njom večerao, u želji da ne izgubi tako sjajnu društvenu vezu. Što se Džeki pak tiče, ona je uvek osećala izvesnu grižu savesti u vezi s boravkom na Kristini posle smrti bebe Patrika. Pa ipak, nije se moglo poreći da je Onazis bio divan prema njoj posle Kenedijevog ubistva. Odmah se pojavio u Vašingtonu da prisustvuje sahrani, zajedno s Rađivilovima. Zatim se pojavio i na imenovanju nosača aviona Džon F. Kenedi, pa se Džeki iznenadila, i to ne neprijatno, kad ga je spazila među onim brojnim poznatim vašingtonskim licima. Kao što je njena sestra Li kazala za Onazisa, u drugom kontekstu: „Za njega, život je partija šaha... Strpljenje mu je neizmerno.“ Izgleda da je Onazis, u mučnoj atmosferi posle Kingove sahrane, konačno video priliku za otvaranje. Ponudio je Džeki da preveze nju i decu svojim privatnim mlažnjakom u Palm Bič, gde je trebalo da provede Uskrs. Zahvalno je prihvatila. U trenutku kad su i ona i ubistvo Kenedija ponovo često bili u vestima, povezani s njenim dramatičnim i vrlo zapaženim prisustvom u Atlanti, to bi je bar poštedelo iskušenja da putuje javnim avio-prevozom. Onazisu je pak, nimalo slučajno, to pružilo priliku da joj lično pravi društvo u avionu, pre nego što će nastaviti za Nasau, gde će se sastati sa ćerkom. Mesec dana kasnije, kad je većina članova porodice Kenedi bila zauzeta u Bobijevoj kampanji za preliminarne izbore, za koje je Bobi insistirao da u svima mora pobediti, Onazis je ponudio Džeki utočište u vidu četiri dana krstarenja na Kristini oko Devičanskih ostrva. Pred njen dolazak, besprekorni domaćin je ukrasio salon, sobu za pušenje i radnu sobu obloženu tikovinom fotografijama predsednika i gospođe Kenedi. Međutim, slike su brže-bolje skinute kad je Džekina sobarica, koja se ukrcala na jahtu pre nje, obavestila Onazisa da udovica još ne može da podnese da vidi slike svog ubijenog muža.
Do tada je Bobi Kenedi već trijumfovao u Indijani i Vašingtonu 7. maja, a potom i 14. u Nebraski. Njegova briga za članove društva koji su bez moći i bez privilegija konačno mu je omogućila da precizno definiše sopstveni politički identitet, drugačiji od bratovog. Pa ipak, rezultati anketa još nisu bili ni izdaleka dovoljni da eliminišu Judžina Makartija. Na vidiku su se već ocrtavali Oregon i Kalifornija, a Makarti je dobro stajao u obe kritične države. Džeki će se kasnije prisećati kako je govorila Bobiju da se brine za njegovu bezbednost – „nekoliko puta“. Bez obzira na to, više nego ikad posle smrti Martina Lutera Kinga, Ar-Ef-Kej je bio neobično uporan u zanemarivanju opasnosti po sebe. Svakako je morao biti svestan te opasnosti. Zar nije, nekoliko sati posle Kingovog ubistva, primetio: „To sam mogao biti ja“? Pa ipak, nedelju dana kasnije, kad je Kenedijev izborni štab obavešten da je na obližnjem krovu primećen čovek s puškom, Ar-Ef-Kej je sprečio pomoćnike da spuste kapke na njegovom hotelskom apartmanu. „Ako hoće da puca“, hladno je rekao za potencijalnog atentatora, „pucaće.“

Džeki se iskrcala sa Kristine u utorak 28. maja. Toga dana je Makarti pobedio u Oregonu. Trudeći se da umanji važnost svoje prethodne izjave šta bi mogao značiti i samo jedan gubitak, Ar-Ef-Kej je nagovestio da će se povući iz trke ako ne pobedi sledećeg utorka u Kaliforniji. Posle onoga što je Los Anđeles tajms nazvao „oregonskim udarcem“ za Bobijevu kampanju, Kalifornija će biti „poslednja proba“. Čak i skromna Makartijeva pobeda pretila je da zatruje šanse Bobija Kenedija, i to ne samo 1968. već i 1972. Tokom burne konačne nedelje kampanje, Džeki je ostala dosledna tome da ne želi da se priključi ostalim članovima porodice u izbornoj noći. Međutim, znala je, kao i oni, da je za Bobija sad ili nikad. I tako je 4. juna, uprkos tome što je stalno strepela za njega, saznala da je pobedio u Kaliforniji i oduševila se. Džeki je bila u Njujorku, gde je vremenska razlika u odnosu na zapadnu obalu tri sata. Otišla je u krevet pre televizijskog emitovanja njegovog govora, u ponoć po vremenu Los Anđelesa.
Na Menhetnu je bilo otprilike četiri ujutru kad je zazvonio telefon na Džekinom noćnom stočiću. Zvao ju je Stas Rađivil, iz Londona.
„Zar nije divno?“, upitala ga je Džeki, još pod uticajem entuzijazma i iščekivanja prethodnih nekoliko dana. „Pobedio je. Dobio je Kaliforniju.“
„Ali kako je?“, odvratio je Stas.
„Oh, dobro je. Pobedio je.“
Stas se iznenadio. „Ali kako je sada?“
„Kako to misliš?“
Mnogo noći u tom istom krevetu, Džeki se borila s nametljivim sećanjima na ubistvo svoga muža. Mnogo noći je u mislima i snovima bespomoćno i beskrajno oživljavala atentat. Ali ono što je Stas počeo da joj priča, o strelcu koji je čekao Bobija Kenedija posle održanog pobedničkog govora u hotelu Ambasador u Los Anđelesu, nije bila noćna mora iz koje će se probuditi vrišteći. Pucnji koji su odjeknuli te noći bili su stvarni.
Li Rađivil, tada takođe u Londonu, razgovarala je sa Sesilom Bitonom o tome kako bi ovaj novi atentat mogao delovati na njenu sestru, već poremećenog stanja uma. „Ne znaš kako je to biti sa Džeki“, objasnila je. „Skrenula je i više nego napola! Noću ne može da spava, ne prestaje da misli o sebi i ne radi ništa drugo osim što sebe sažaljeva! ’Tako sam nezaštićena, kaže. A okružena je prijateljima, pomoćnicima, agentima... Ni za šta nije zainteresovana duže od dva minuta. Stalno juri i odlazi u posete, ali nigde se ne smiri. Nikoga ne može da voli... Ovaj novi užas će ponovo oživeti onaj stari, a ja ću ponovo prolaziti kroz pakao pokušavajući da je smirim. Otišla je dotle da me je i ošamarila, ni zbog čega.“
Džeki je smesta odletela u Los Anđeles, gde ju je na aerodromu dočekao Čak Spolding, sada gorljivi Bobijev pristalica, kao što je nekad bio Džekov. „Odveo sam je u bolnicu“, kasnije se prisećao. „I svi su se osećali kao da se sve ponavlja, ali proći kroz to... svi su bili poraženi ponavljanjem istog događaja.“ U bolničkoj sobi, Bobi je ležao na samrti, među žicama i cevima aparata. Pored njega je bila Etel Kenedi, trudna s jedanaestim detetom. U podnožju kreveta je klečao Tedi Kenedi i molio se. Napad mladog Palestinca, koji je bio u Sjedinjenim Državama duže od deset godina, zadao je Bobiju Kenediju nepopravljivo oštećenje mozga. Nije bilo poboljšanja, nije bilo nade. Tokom dvadeset četiri sata bdenja, sekretar za štampu Frenk Mankijevic se periodično pojavljivao pred televizijskim kamerama, i lice mu je svaki put bilo još ispijenije.
U jednom trenutku, kad su sekretar za štampu i Džeki bili sami u hodniku, ona je razmišljala o ljudima koje je videla dva meseca pre toga, na sahrani Martina Lutera Kinga, o ljudima koji su, kako je objasnila, zaista poznavali smrt jer im je neprekidno bila pred očima, pa su bili spremni da se dogodi ponovo: „Dakle, nas dvoje sad poznajemo smrt, zar ne?“, kazala je Mankijevicu. „U stvari, da nije dece, rado bih je dočekala.“
Džeki je bila pored Bobijeve postelje kad je proglašena smrt, skoro dvadeset šest sati pošto je ustreljen. Poznato je da se Bobi žalio kako Džeki previše živi u prošlosti. Ali kako će ikada pobeći od prošlosti nakon što je i on ubijen? Hoće li ikada više na prvi atentat gledati kao na pojedinačan događaj koji se neće ponoviti, bez obzira na to što joj mozak i telo uporno govore drugačije? Hoće li ikada moći da prihvati događaj u Dalasu kao životnu slučajnost kad su ubistvo Martina Lutera Kinga i Ar-Ef-Keja, zajedno s ubistvom njenoga muža, izgledali kao deo nekog obrasca? I nije bila jedina koja je taj obrazac nazirala. To što je Bobi nazivao Džeki „svojom ludom snahom“ više nije ništa značilo sad kad toliko drugih ljudi – razboritih, prisebnih, odgovornih ljudi – odjednom oseća isti užas kao i ona.
Dejvid Harlek, koji je nosio kovčeg na Bobijevoj sahrani, javno je okarakterisao eskalaciju nasilja u Americi šezdesetih godina kao „međunarodni skandal“. I Lindon Džonson i Tedi Kenedi su se brinuli da i njih ne čeka ista sudbina koja je zadesila Džej-Ef-Keja, Kinga i Ar-Ef-Keja. Od muževljeve smrti, Džeki je bila napeta i očekivala je drugi napad. U svedu onoga što se dogodilo Bobiju, plašila se da je ona sledeća meta. U takvim okolnostima, ko je sa sigurnošću mogao tvrditi da greši?
Džonson je poslao predsednički mlažnjak da prenese posmrtne ostatke Roberta F. Kenedija, i da preveze Etel, Džeki, Tedija i ostale iz Kenedijeve pratnje u Njujork, gde će se održati rekvijem u Katedrali Svetog Patrika. Kad su stigli na Međunarodni aerodrom u Los Anđelesu, Džeki je najpre odbila da se ukrca misleći da je to isti onaj avion u kom se vozila s Džekovim kovčegom iz Dalasa. Toga dana, međutim, ona nije bila jedina koju je sve podsećalo na ono prethodno putovanje. Artur Šlesindžer je u svome dnevniku zabeležio da je suviše poznata scena na aerodromu La Gvardija u Njujorku, gde su se okupili neki od ljudi koji su onog prvog puta bili u Vojnoj vazduhoplovnoj bazi Endruz. Sve je prožimala potpuno ista tuga. Onog prvog puta, 1963, Maknamara je s Bobijem Kenedijem čekao pozadi u vojnom kamionu. Znajući kakav je Bobijev temperament, međutim, Maknamara je odbio da pođe s njim po Džeki u predsednički mlažnjak. Maknamarina odluka da ostane poštedela ga je toga da odmah bude uvučen u neizbežnu Bobijevu borbu s Lindonom Džonsonom, koji je, najzad, bio novi šef ministra odbrane. Iako je 1968. Bobi ležao u kovčegu sa smeđim pokrovom, ta borba se apsurdno nastavila. Džonson je već tražio načina da spreči da njegov nekadašnji protivnik bude sahranjen uz predsednika Kenedija na Nacionalnom groblju Arlington, Maknamara ga je u tajnosti molio da dozvoli pogreb po želji porodice Kenedi. Ali sve je to bila frenetična akcija iza scene. Kad je avion iz Los Anđelesa sleteo, Maknamara je čekao nedaleko u automobilu, skriven od televizijskih kamera. A onda je konačno, po rečima jednog očevica, „iskočio iz kola i povukao svoju ženu sa sobom“. Odjurio je ka Džeki, koja mu je spustila glavu na rame i zaplakala. Te noći je sigurno on bio taj koji je želeo da promeni svet za nju.
Kasnije iste večeri, u Katedrali Svetog Patrika, Rouz Kenedi je pokušala da uteši Džeki privijajući je u zagrljaj kad je ova briznula u grčevit plač nad Bobijevim kovčegom. Rouz i Etel Kenedi su se obe držale zahvaljujući svojoj veri. Endru Devonšir, koji je prisustvovao sahrani Roberta Kenedija, kasnije se sećao svog osećanja zavisti zbog nepokolebljivih verskih ubeđenja koja su omogućila Rouz Kenedi da tako mirno reaguje na gubitak još jednog svoga deteta. Dok je telo Roberta F. Kenedija bilo izloženo pod crkvenim svodom, Džeki je imala priliku da se seti nečega što joj je Etel rekla kad je Džek poginuo: „Bar imaš utehu u saznanju da je našao večnu sreću.“ I sada kao i tada, ma koliko to želela, Džeki jednostavno nije posedovala Rouzinu i Etelinu postojanu veru. Kao što će uskoro nagovestiti, za nju nije bilo utehe, ni nade.
Posle besane noći, tridesetšestogodišnji Tedi Kenedi ostavio je upečatljiv utisak održavši posmrtni govor na bratovoj sahrani 8. juna. „Moga brata ne treba ni idealizovati ni veličati u smrti više od onog kakav je bio za života“, rekao je Tedi, oborenog pogleda, „ali treba ga zapamtiti kao dobrog i čestitog čoveka koji je video nepravdu i pokušao da je ispravi, koji je video patnju i pokušao da je olakša, koji je video rat i pokušao da ga zaustavi.“ Privatno, međutim, Tedi, kao i Džeki, nije imao duševnog mira poput Rouz i Etel. Voleo je Bobija i zavisio je od njega, jer ga je jedino Bobi razdvajao od uloge za kojom on, za razliku od Ar-Ef-Keja i Džej-Ef-Keja, nikad nije žudeo. Kao porodična maza, voljeni izvor radosti i smeha, Tedi je odavno rado prepustio braći da nose zastavu Kenedijevih. Bobi je duboko i dugo tugovao posle Dalasa, ali ne može se poreći ni da je vrlo brzo ispitao izmenjeni politički teren u svetlu svojih dalekosežnih predsedničkih ambicija, kao ni to da je hladno računao kako bi mu Džekova udovica mogla pomoći u pregovorima s Lindonom Džonsonom. Četiri i po godine kasnije, Tedi nije pokazao slične sklonosti kad mu je, manje od sat vremena pošto mu je brat proglašen mrtvim, Alard Louenstajn, liberalni demokrata i osnivač pokreta „šutnimo Džonsona“, prišao u bolničkom liftu da mu iskreno kaže kako je on, Tedi, čiju su kandidaturu za senatora još koliko juče smatrali šalom, sad sve što je partiji ostalo.
U danima i nedeljama koji su usledili, kad su i drugi istaknuti demokrate pokušavali da ga ubede da preuzme bratovu borbu u kandidaturi protiv Niksona 1968, Tedi nije bio ništa prijemčiviji za njihove predloge. U vreme nacionalne zebnje zbog ludila koje je već zavladalo te godine i koje će tek zavladati, partijski lideri su u Tediju videli vezu s nečim što im se činilo kao jednostavnija i optimistična era, s godinama kad je Kenedi bio u Ovalnoj kancelariji. Na kraju je Majk Mensfild otišao tako daleko da kaže kako Tedi Kenedi nema drugog izbora nego da prihvati ulogu partijskog lidera, koju je Mensfild okarakterisao kao „predodređenu... stvar sudbine“. S obzirom na mit o tome kako je Džek Kenedi nerado preuzeo ulogu Džoa Mlađeg posle rata, izgleda da je Tedijeva pomirenost sa uvreženom porodičnom pričom koju, kao ni Bobi pre njega, nikad nije dovodio u pitanje, takođe bila predodređena.
Sve to zajedno bilo je za Tedija preveliko breme. Džeki je pričala kako je toga leta jedrio moreuzom Nantaket „s onim strašnim izrazom usiljene radosti na licu – i usnama ispucalim od crnog vina... dok je vodio Bobijeve sinove i Džekovog sina na more“. Prikazala je ta putovanja kao neki keltski ritual, slično kao što je Džek vodio Tedija na jedrenje pošto je poginuo Džo Mlađi. Međutim, isto je tako dobro znala i da jedrenje služi senatoru da umakne od istaknute javne uloge koju su mu nametali. Nacionalne ankete su sugerisale da bi Kenedijevo ime na spisku kandidata, bio on na vrhu ili na dnu, dovelo demokrate do teškog političkog poraza, suprotno usponu kakav su inače predviđale za novembar. Početkom jula, međutim, kad je Šlesindžer, u Džekinoj kućici u Hajanis portu, uz piće natuknuo mogućnost da se Tedi kandiduje, ona je brzo odbacila tu ideju. Džeki je bila ubeđena da će i Tedi biti ubijen ako preuzme iole upadljiviju ulogu u javnosti.
Po Džekinom mišljenju, Tedi je bio izuzetno hrabar u datim okolnostima. Bez ustezanja je prihvatio ono što je smatrao svojom dužnošću kao in loco parentis Džekovoj i Bobijevoj deci, ali i da teši udovice svoje braće i da brine o njima. No bez obzira na to, on je bio daleko od one sile kakvu je Bobi predstavljao u Džekinom životu nakon što je Džek poginuo. Džeki je, po sopstvenom priznanju, bila opsednuta vizijama vlastite pogibije, i tad joj je bio potreban moćan zaštitnik, a to je bilo jednostavno van granica mogućnosti jadnog izmučenog Tedija. Džeki je uporedila atmosferu u porodici posle ubistva drugog Kenedija s miljeom u kom su živeli carski Rusi u Parizu, s velikim knezovima koji su po ceo dan pili i očajavali, kojima je očajanje bilo prirodan element u kom su plivali i disali. Ali noću – isticala je – noću su imali „svoju muziku i žestoke trenutke prkosa i očajanja i smeha“. Takav je bio moralni i emocionalni haos koji je zatekao Aristotel Onazis kad je došao da vidi Džeki, manje od dve nedelje posle sahrane Bobija Kenedija.

Kad su shvatili veličinu cilja koji je Onazis metodično postigao tokom četiri neobična meseca koji su usledili, bili su zapanjeni čak i ljudi koji su ga izbliza posmatrali tad u Hajanis portu, u Njuportu i Njujork Sitiju. Kako je uspeo to da izvede? Kako mu je pošlo za rukom da se uspešno udvara udovici Džona F. Kenedija u vreme kad su i Kenedijevi i Okinklosovi, da ne pominjemo samu Džeki, još uvek preživljavali Bobijevo ubistvo? Niko kasnije nije mogao da optuži Onazisa – s glomaznim gangsterskim tamnim naočarima i kosom namazanom briljantinom, u oblaku dima cigara marke montekristo – da je išta radio u tajnosti. Nije bilo ničeg skrovitog, a ni prefinjenog, u kutijama s poklonima, u kojima su se nalazili dijamanti, rubini, smaragdi i biseri u vrednosti od nekoliko miliona dolara, i koje je neprekidno donosio u periodu kad je nastojao da mu Džeki postane supruga. Sam nakit, u obliku narukvica, tijara, ogrlica i sličnog, bio je do te mere razmetljiv da su teško mogli optužiti pošiljaoca kako ima skrivene namere, jer je nakit o tome vrištao svakom ko je hteo da vidi i čuje. Preokrenuvši naglavce pouke Bani Melon, izgleda da je Onazis verovao da sve mora biti primećeno.
Pa ipak je i Rouz Kenedi, koja je primala Onazisa u goste u Kejpu tog leta (i primala od njega skupe narukvice, za koje bi odmah i pogrešno posumnjala da su lažne), bila iskreno „zapanjena“ i „smetena“ kad je, u jesen, konačno saznala za predstojeći brak. Rouz je mučila razlika u godinama (Onazis je tvrdio da su mu šezdeset dve, ali govorkalo se da je stariji) i razlika u religiji – a svakako i to što je bio razveden. U svoj dnevnik je zabeležila da bi Dejvid Harlek bio mnogo logičniji izbor jer je intelektualno mnogo prihvatljiviji, a i zbog istorije svoje ugledne porodice. Dejvid, naravno, nije bio katolik, ali bar je nekad bio oženjen katolikinjom. Dženet Okinklos, koju je Onazis u početku takođe posećivao (i izdašno darivao) na Farmi Hamersmit, kasnije je histerično reagovala na vesti da će joj uskoro postati zet. Možda najveći pokazatelj Dženetinog nezadovoljstva bilo je njeno evociranje Blek Džeka Buvijea. Pošto nije uspela da odvrati Džeki, njena majka je plačući izjavila kako je njena najstarija kći konačno našla načina da je kazni zato što se razvela od Blek Džeka. Artur Šlesindžer je upoznao Onazisa toga leta u njujorškom noćnom klubu El Maroko. Onazis mu je laskao rekavši kako je mnogo slušao o njemu od Džeki i rado je s njim razgovarao. Ali kad je magnat počeo da hvali novu vojnu diktaturu u Grčkoj, koja je došla na vlast u Atini prethodne godine, Šlesindžer se izvinio, ustao i otišao. Potom je bivši Kenedijev savetnik mislio da se Džin Kenedi Smit sigurno šali kad ga je obavestila da će se Džeki udati za Onazisa. Neverica je prešla u užas kad je shvatio da je to istina. Šlesindžer je smatrao da će Džekina udaja za neoprostivog pristalicu grčkih pukovnika biti izdaja svega što je predstavljao pokojni predsednik, a takav stav su imali i mnogi drugi veterani Kenedijeve administracije. I konačno, Džekina odluka da prihvati tog čoveka od kog se tako izrazito razlikovala po intelektu, stilu, politici i još mnogo čemu drugome navela je Bani Melon da je otvoreno pita: „Zašto to radiš?“
„Nemam izbora“, odvratila je Džeki. „Vidiš da je sve ovo kao Deset malih Indijanaca. Ne želim da budem sledeća.“6
Slično tome, kad je kasnijih godina govorila o svom neverovatnom braku, Džeki se ovako prisećala tog vremena posle ubistva Roberta Kenedija: „Želela sam da odem. Želela sam da budem negde gde je bezbedno.“
Možda nikad nije bilo jasnije da se Džeki više ne oseća bezbedno pod toplim okriljem Kenedijevih nego kad su Tedi i ona otputovali u Grčku kao Onazisovi gosti početkom avgusta. Na Skorpiosu, Onazisovom privatnom ostrvu od sto šezdeset hektara u Jonskom moru, nedaleko od zapadne grčke obale, Tedi se pokazao kao čankoliz. Došao je u misiju da u najboljem slučaju spreči brak, a u najgorem da pregovara o finansijskim uslovima u korist udovice. Na kraju se pokazalo da nije dorastao Onazisu, koji je, pre sastanka na kom će pregovarati, ugostio Tedija uzom i devojkama. Na zabavi na Kristini, novinar za kog se mislilo da se ubacio među unajmljene svirače buzukija (ali kog je, po mišljenju mnogih, tu namestio Onazis), fotografisao je oženjenog američkog senatora kako, u ružičastoj košulji, zajapuren, banči s mladom plavušom. Tedi se razbesneo i uzalud zahtevao da reporter preda film, a potom ga zasuo praznim pretnjama da će mu uništiti karijeru. Onazis je posle napravio čitavu predstavu koristeći svoj uticaj kod desničarske vlade da uhapse reportera u Atini, gde su ga vlasti primorale da preda film koji bi mogao da nanese takvu setu Džeki i porodici njenoga pokojnog muža. Završilo se tako što je Tedija, koji se iskrcao na Skorpiosu kao Džekin navodni zaštitnik, zapravo trebalo štititi – ništa manje od Onazisa nego od grčkih pukovnika. Tolika je u tome času bila nesposobnost novog vođe Kenedijevih, koji se vratio sam u Sjedinjene Države, gde su sve više zahtevali od njega da se stavi na raspolaganje kao lider Amerike. Deset dana po Tedijevom povratku sa Skorpiosa, Džeki se takođe vratila kući, uverena da joj Onazis, sa svojom ostrvskom kraljevinom, bezbednosnom silom od sedamdeset pet naoružanih ljudi, jahtom veličine ratnog broda i sopstvenom aviokompanijom, može priuštiti izolaciju od onoga što je odsečno nazivala „spoljašnjim svetom“.
A u to vreme spoljašnji svet je zaista izgledao kao preteče mesto – ne samo njoj već svima koji su imali televizor. Džeki se vratila u Ameriku prikovanu slikama sličnim „beng-beng snimcima“ iz Vijetnama, koje su bile prošarane ratnim izveštajima, i koje su prikazivale mlade Amerikance kako ih batinaju i zasipaju suzavcem na ulicama Čikaga, gde se upravo održavala trideset peta Demokratska nacionalna konvencija u Međunarodnom amfiteatru. Nekih deset hiljada antiratnih demonstranata opkolilo je i više nego duplo čikaških policajaca pod šlemovima i pripadnika Nacionalne garde Ilinoisa. Nacionalna garda je dobila uputstva da puca i ubija ako se pokaže da je neophodno. U akciji upotrebe oružja u rasponu od gasa zvanog „hemijski buzdovan“ pa do pendreka i puščanih kundaka, vlasti su nemilosrdno nasrnule na ljude na ulicama. Nakon atentata, građanskih nereda i opšteg bezakonja, ove slike iz Čikaga prikazale su društvo koje je otišlo u propast.
Haos su pomno pratili i u Hajanis portu, gde je Tedi Kenedi razmišljao kako najbolje da odgovori struji „regrutujmo Kenedija“ koja je zbila redove na partijskoj konvenciji. S jedne strane, Tedi je bio mišljenja da je njegova porodica „pakleno investirala“ 1968, a s druge je pak bio svestan snažnog osećaja da 1968. nije njegova godina. Bobijevom prethodnom protivniku Judžinu Makartiju nedostajalo je dovoljno glasova da izazove Hjuberta Hamfrija, kog samo što nisu izabrali. Ako Hamfri postane predsednik, on će po svemu sudeći nastaviti Džonsonovu politiku u Vijetnamu, gde su gubici porasli od Džonsonove odluke da se ne kandiduje u drugom mandatu. Makarti je ponudio da odstupi i podrži mlađeg brata Bobija Kenedija, ali Tedi je na kraju odlučio da se povuče iz trke. Neodlučno je govorio kako bi radije da se kandiduje kasnije, kad bude imao šanse da „u određenom stepenu kontroliše događaje“. Nacija je tad tako opasno izmakla kontroli od vremena kad je Bobi Kenedi prikazao film o predsedniku Kenediju na Demokratskoj nacionalnoj konvenciji 1964. u Atlantik Sitiju, da se Tedi nije usudio čak ni da se lično pojavi u Čikagu kako bi prikazao sličan dokumentarne o Robertu F. Kenediju. Umesto toga, prenosili su Tedijev glas uživo iz Kejp Koda.
Malo više od nedelju dana kasnije, Džeki se vratila u Njuport Njuz, u Virdžiniji, radi onog što će se pokazati kao njeno poslednje pojavljivanje u javnosti u SAD, u svojstvu gospođe Džona F. Kenedija. Posredi je bila ceremonija u kojoj je nosač aviona nazvan po njenom pokojnom mužu i zvanično predat mornarici. Tedi Kenedi je govorio kratko, a glavni govornik je bio Bob Maknamara. Njegov hvalospev Džonu F. Kenediju, zasnovan na Periklovom govoru na sahrani posečenih mladih atinskih ratnika, za Džeki je bio emocionalno razoran, između ostalog i zato što je verovala da je Periklov tekst, od svih dela kojima se divio, bio Džeku filozofski najbliži.
Kasnije te noći, na Farmi Hamersmit, pošto su svi ostali otišli na spavanje, Džeki je pisala „najdražem, najdražem Bobu“ da je samo njegov govor doneo nadu – „ili bolje reći sve nas udružio u ljubavi i krvi, u jednom vremenu bez nade“. Kako se burno leto 1968, ispunjeno nasiljem, bližilo kraju, Džeki je grozničavo pisala o Tedijevim usnama ispucalim od crnog vina, o tome kako će ona, Tedi, Bob Maknamara i svi ostali „na kraju biti poništeni“, i da Periklovu poruku shvata manje kao potragu za utehom i nadom, a više kao naznaku da je najbolje jednostavno prihvatiti „ovo strašno stanje stvari“.
Krv, crvena boja na usnama poslednjeg preživelog od braće Kenedi, poništenje... Povezanost ovih asocijacija otvara nam fascinantan uvid u to kako je radio njen um nekoliko nedelja pre nego što je ponovo uzdrmala svet odlukom da postane Žaklina Kenedi Onazis.

Četrnaest

Kišne večeri 20. oktobra 1968 – uz graju kreštavih frustriranih novinara s brojnih iznajmljenih ribarskih brodića koje je hunta sprečila da se suviše približe Skorpiosu za vreme venčanja po grčkom pravoslavnom obredu – Džeki je poslednji put započela ono što je uporno nazivala „novim životom“.
Jedno vreme, ubrzo posle Dalasa, Džeki se pitala da li bi želela da Džej-Ef-Kej može da vidi kakav je svet postao nakon njegove smrti. Pet godina kasnije, bila je ubeđena da bi Džek, da je mogao „da vidi i da sazna šta se sve dogodilo... otkad je poginuo“, razumeo njenu odluku da se uda za Aristotela Onazisa. I zaista, nastavila je da tvrdi kako je taj brak „ono što bi Džek želeo za mene“ u tim okolnostima. Međutim, malo je ljudi delilo njeno mišljenje.
Džeki, zašto? pitao je jedan međunarodni naslov. Naslovi Kako si mogla, Džeki?, Džek Kenedi je danas poginuo drugi put, Amerika je izgubila sveticu i Džeki se udaje za blanko ček izražavali su drugačije mišljenje. Njujork tajms je pisao da se čini „gotovo kao da je jedna američka legenda napustila svoj narod“.
Džekin narušeni ugled u vreme spora s Mančesterom nije bio ništa u poređenju sa onim što joj se dogodilo posle 17. oktobra, kad je javnost upoznata s njenim planovima za brak. Mnogo šta se promenilo u američkom društvu otkad je napadnuta u štampi kako želi „da produži traumu nacije“. Posle godine atentata i gradskih nereda, uključujući i takozvane „policijske nerede“ na Demokratskoj nacionalnoj konvenciji u Čikagu, Ričard Nikson je svoju predsedničku kampanju zasnovao na obećanjima da će ponovo uspostaviti red i zakon u Sjedinjenim Državama. U tako teškoj klimi, Kenedijeva udovica, koja je imala tako istaknutu ulogu i na Kingovoj sahrani i na sahrani Roberta Kenedija, postala je još nepoželjniji simbol nego ranije. Nacija, koja će samo za nekoliko nedelja izabrati Niksona za predsednika, bila je spremnija nego ikad da se distancira od žene koja je, u svojoj neumanjenoj patnji, bila živi podsetnik na tragedije i traume šezdesetih koje su njeni sunarodnici nestrpljivo želeli da ostave za sobom. U izvesnom smislu, baš ti nemiri kod kuće koji su nagnali Džeki da potraži bezbednost na Skorpiosu naveli su mnoge Amerikance da to jedva dočekaju kao priliku da je odbace. Gledano iz tog ugla, možda i nije toliko američka legenda napustila svoj narod koliko je bilo upravo obratno.
Potpuno suprotno tome, umesto da u Džeki vide ženu obeleženu traumom, grčki pukovnici su s nestrpljenjem očekivali da je prigrle. U vreme kad se udala za Onazisa, on je pregovarao o poslovnom partnerstvu s grčkom vladom, zahvaljujući kom će, po procenama njegove organizacije, u narednih deset godina postati najbogatiji čovek na svetu. Iz perspektive mladoženje, njegov spektakularni brak je trebalo da ga podigne u očima diktatora i obezbedi uspeh novog preduzeća. Iz perspektive totalitarne Atine, Džekino prisustvo u svemu tome obećavalo je da će se malo omekšati međunarodni imidž režima starog osamnaest meseci, a možda čak i namamiti neke od željenih investicija u američkim dolarima koje do tada nisu uspeli da privuku. U želji da, kao i Lindon Džonson i Bobi Kenedi, malo aure Džej-Ef-Keja padne i na njih, hunta je poslala grčku policiju i obalsku stražu da Džeki olakšaju pristup Skorpiosu kad je dolazila na venčanje. Vojna vlada je na dan venčanja takođe držala i sve brodove koji nisu Onazisovi na distanci od ostrva.
Takvo proterivanje brodova, međutim, nije sprečilo da bestelesni povici isključenih reportera ometaju pojanje sveštenika crne brade u odori od zlatnog brokata, koji je vršio obred venčanja u oblacima dima od tamjana, u prisustvu dvadeset i jednog gosta u maloj, svećama osvetljenoj kapeli iz osamnaestog veka. Držeći obredne sveće, sa obe strane para stajali su sedmogodišnji Džon i desetogodišnja Kerolajn. Za razliku od novinara, koji su žudeli da im dozvole pristup na ostrvo, neke zvanice su sigurno više volele da ne budu prisutne. Dženet Okinklos je i dalje bila neutešna. U upadljivom odsustvu Tedija Kenedija, dve njegove sestre, Pet i Džin, predstavljale su porodicu pokojnog predsednika, koja je, kao što je bilo opštepoznato, u nekoliko navrata pokušala da spreči taj brak. Onazisova deca, dvadesetogodišnji Aleksandar i sedamnaestogodišnja Kristina, koji su se nadali da će im se otac ponovo oženiti njihovom majkom – koju je napustio I960, zbog ljubavne veze s Marijom Kalas – ojađeno su gledali kako Džeki i starac razmenjuju burme i piju crno vino iz srebrnog pehara. Otac nijedno svoje ptiče nije obavestio o svojim planovima da se ženi sve do nekoliko dana pred venčanje.
Posle ceremonije, još više uzvika s ribarskih čamaca ometalo je svetkovinu na Kristini, sve dok Onazis nije pozvao neke od isključenih predstavnika štampe da se ukrcaju na jahtu. Džeki je na momente delovala kao da je prestravljena od škljocanja kamera. Pa ipak, i štampa i javnost bili su saglasni u tome da je sama navukla na sebe navalu medija jer se bezosećajno i proračunato udala za muškarca dovoljno starog da joj bude otac. Pet godina nakon što je predstavljala utelovljenje ljudske ranjivosti i terora dok je puzila po zadnjem delu linkolna što juri, u ikoničkim slikama koje je video ceo svet, nepriličan brak je omogućio da je vide u sasvim novom svetlu: kao avanturistkinju koja, daleko od toga da je bespomoćna, vrlo lepo uživa u Onazisovom bogatstvu.
Dva dana posle venčanja, Džekina deca su odletela nazad u Njujork, gde će, i dalje u školi, na njih paziti guvernanta i obezbeđenje Tajne službe, na koje su još imali pravo. Njihova majka je, naprotiv, automatski izgubila zaštitu Tajne službe kad se preudala. U roku od četrdeset osam sati od odlaska dece, Džeki se obrela sama na Kristini kad je Onazis otputovao u Atinu da nastavi poslovne pregovore s glavnim čovekom hunte Jorgosom Papadopulosom. Od tada pa nadalje, čuvaće je privatno obezbeđenje njenog muža, ali nije bilo tog broja naoružanih ljudi koji su je mogli zaštititi od demona što su se provukli kroz Onazisove i diktatorske bastione kad je buduća nevesta stigla na ostrvo nedelju dana pre toga.
Otuda neobična scena kojoj je prisustvovao Bili Boldvin jedne večeri ubrzo nakon Džekine udaje. Ona i dekorater, kog je pozvala da dođe s Menhetna, bili su na Kristini kad su začuli brujanje motora hidroaviona. Džeki je najpre stajala nepokretna i tražila pogledom na nebu letelicu kojom je njen muž trebalo da se vrati iz Atine. Kad je najzad ugledala avion, počela je radosno da maše. A onda joj se telo ukočilo od napetosti i užasa. Sve dok je njegova klijentkinja bila u tom položaju, Boldvin se nije usuđivao da izusti ni reč. Tek kad je konačno začula pljusak sletanja, činilo se da se najzad opustila. „Hvala bogu, bezbedan je“, izjavila je Džeki. Iako je Onazis do tada već mnogo puta sleteo bez incidenta, Džeki je iskustvo s dva atentata na Kenedijeve usadilo fundamentalne sumnje u bezbednost i verovatnoću, i opteretilo je stalnim iščekivanjem opasnosti i zle kobi.
Tako odvojena od sadašnjosti, Džeki je neprekidno, i bespomoćno, gledala unapred i unazad. Osim toga, za vreme „medenog meseca“, u jesen 1968, kad je Onazis često bio odsutan zbog pogađanja sa Papadopulosom, Džeki je pričala svojoj zaovi Artemidi Garufalidis kako je sećanja na Dalas i dalje proganjaju. Jednom takvom prilikom, Artemida je zapazila kako je Džeki tužna i ćutljiva. Kad ju je pitala šta nije u redu, Džeki je zaplakala. „Znam da bi sad trebalo da budem srećna“, kazala je kad su suze presušile, „ali danas ne mogu da mislim ni na šta drugo osim na svog prvog muža i ono što mu se dogodilo u Teksasu.“ Nevolja je bila u tome što je sve to bilo mnogo komplikovanije od pukih nametljivih prisećanja. „Ponekad mislim kako nikad više neću moći da budem istinski srećna“, nastavila je Džeki. „Pokušavam, ali ne mogu da zaboravim bol. A kad jesam srećna, samo čekam da se on vrati.“
Poslednja rečenica je ključna. Čak i u trenucima kad sećanja nisu bila pred njom, Džeki ih je, po sopstvenim rečima, stalno iščekivala da se ponovo pojave. Sadašnjost, u meri u kojoj je mogla da je proživljava, bila je neprekidno narušena traumom što vreba iz prikrajka. Osećaj strepnje koji je otkrila Artemidi nije poticao od iščekivanja nekog novog spoljašnjeg okidača, kao nekad pomisao da će videti Bišopovu ili Mančesterovu knjigu, ili čuti za njih u medijima. U ovom slučaju, ono čega se užasavala bilo je u njoj samoj. Džeki je došla na Skorpios u potrazi za zaštitom od opasnosti koja se nazirala u spoljašnjem svetu. Međutim, ono što je rekla muževljevoj sestri nagovestilo je da njen unutarnji svet nije bio ništa manje zona opasnosti od nasilja i haosa od kojih je pobegla. Ponekad su duboko urezana sećanja uzimala oblik fizičkih senzacija kao što je isprekidano, na momente neizdrživo pulsiranje u vratu koje je – kako je objasnila Artemidi – poticalo od oštećenja nerava koje je pretrpela dok je obema rukama držala glavu predsednika Kenedija posle pucnjave.

Prvog novembra 1968, Onazis je u Atini sazvao konferenciju za štampu na kojoj je objavio da ga je vlada zaista angažovala da izgradi industrijski kompleks – naftnu rafineriju, fabriku aluminijuma, termoelektranu i bezbroj drugih još neodređenih postrojenja – što je obznanjeno kao najveća pojedinačna investicija ikada preduzeta u Grčkoj, i kao dokaz stabilnosti Papadopulosovog režima. Sklapajući posao, Onazis je nadmudrio svog dugogodišnjeg ličnog i poslovnog rivala Stavrosa Nijarhosa, koji je takođe žarko želeo da bude komercijalni partner diktatorskog režima što je zatvarao i mučio sve koji se ne slažu s njegovom politikom. Međutim, za Onazisov imidž koji je sam o sebi stvorio kao sliku čoveka na vrhuncu svojih moći – „kralj sunce“, kako ga je okarakterisao jedan pomoćnik iz ovog razdoblja – ništa manje važno nije bilo ni to što je potpuno sam savladao monumentalni otpor Kenedijevih, Vatikana i svetskog javnog mnjenja zajedno, kad se venčao s Džeki. Uvređeni i zbunjeni naslovi širom sveta za Onazisa su samo isticali veličinu onoga što je postigao ubedivši Lepoticu da se uda za Zver. Odmah posle pomenute konferencije za štampu, priredio je svečanu večeru u čast Papadopulosa, da proslave. Džeki je bila u crnoj pripijenoj haljini i s dijamantskom ogrlicom oko vrata, a posle su govorili kako je te večeri bila pièce de résistance.7
Posle toga, mladenci su otišli na nedelju dana krstarenja oko Sporada, arhipelaga u severozapadnom Egejskom moru, koje su prekinuli da bi otišli u Englesku, u posetu Rađivilovima. Boravak im je pokvario kradljivac dragulja koji je ušao kroz prozor spavaće sobe na prvom spratu i odneo razno drago kamenje. U pratnji jednog od direktora svoga muža, Džeki je 18. novembra odletela u Njujork, kako bi bila s Džonom i Kerolajn jer su se bližili njihovi rođendani, njegov dvadeset petog, a njen dva dana kasnije. Godišnjicu atentata na Džej-Ef-Keja Džeki je kao i uvek provela povučeno, ovoga puta u Vin vudu, iznajmljenoj kući van grada, u Pipeku, u Nju Džersiju. Onazis je uredio da imanje bude okruženo čuvarima, a onda doleteo iz Pariza, da bude sa njom te noći. Dva dana kasnije, Džeki je šetala sama po imanju, kao što je inače volela da radi, kad je iznenada iskočio jedan francuski fotograf i jurio za njom preko polja u pokušaju da je slika.
Kradljivac nakita, uljez-fotograf, a da ne pominjemo otmičare naoružane bombom i pištoljem koji su 8. novembra oteli putnički mlažnjak Onazisove avio-kompanije Olimpik u znak protesta protiv Papadopulosovog režima – svi ti incidenti, koji su se dogodili već drugog meseca Onazisovog braka, ukazali su na to da nijedno mesto, ma koliko bilo čuvano, nije nepristupačno i neosvojivo. Džeki je, međutim, toliko bilo potrebno da idealizuje svog novog muža da je zatražila od Tajne službe da znatno smanji obezbeđenje dodeljeno njenoj deci, kako u Njujorku tako i prilikom njihovih dolazaka u Evropu. Sigurno je razlog za ovo, bar delimično, bila njena želja za privatnošću, tako draga njenom srcu, kao i mišljenje, koje je izrazila ubrzo posle Dalasa, da je od suštinske važnosti pružiti deci što normalniji život. Međutim, 11. decembra 1968, Džeki je poslala novo pismo direktoru Tajne službe Džejmsu Rouliju, u kom je insistirala da će mere bezbednosti koje je Onazis prethodno preduzeo u svoje svrhe biti dovoljne i za njene potrebe i potrebe njene dece. U trenutku kad su je razapinjali što je izdala uspomenu na predsednika Kenedija, ona je uporno tvrdila kako, u pogledu Džona i Kerolajn, samo radi ono što bi i Džej-Ef-Kej želeo: „Deca ne mogu biti bezbednija nego što su na Skorpiosu ili na Kristini... Kao osoba kojoj je najviše na svetu stalo do njihove bezbednosti, i koja najbolje zna kakve sve opasnosti vrebaju u spoljašnjem svetu, dajem vam reč da sam sve pažljivo razmotrila i preispitala, i da je ono što tražim od vas najbolje za decu predsednika Kenedija, koji bi želeo isto.“ Na prvi pogled, Džekin zahtev deluje paradoksalno u svetlu incidenata koji su se zbili malo pre toga. Ali već sam osećaj bespomoćnosti i straha, koji ju je doveo pod okrilje Onazisove zaštite nakon atentata na drugog Kenedija, i dalje je podsticao njenu potrebu da veruje u muža kao u starateljsko božanstvo. Čvrsto se držala iluzije nadmoći – uverenja da Onazis može predvideti i sprećiti sve potencijalne opasnosti – koja ju je pre svega i privukla na Skorpios. Rouli ju je, sa svoje strane, molio da sve sagleda realističnije. Aludirajući na događaj u Irskoj od pre godinu dana, kad je Džeki bila neobično nesvesna određene opasnosti i zamalo se zbog toga udavila, Rouli ju je zamolio da razmisli šta bi se desilo da se agent na dužnosti nije oglušio o njenu želju da je ostave samu. Direktor je nagovestio da problem bezbednosti nije baš tako jednostavan kao što Džeki zamišlja, te da se ne može svaka opasnost predvideti i izbeći samo ako se primene postupci koji se smatraju ispravnim. Rouli je smatrao da je funkcija obezbeđenja „da čuva i od opasnosti koje nisu očigledne i predvidljive“. Sve ovo navodilo je na pomisao da Onazis neizbežno neće uspeti da u njenim očima zadrži idealizovanu sliku. Na kraju je Tajna služba prevladala zbog određenih specifičnosti, premda direktor nije uspeo da zaista promeni Džekino mišljenje.
Bilo kako bilo, njene iluzije su je trenutno održavale, koliko god bile izlizane. U takvim trenucima je izgledala „spokojno i srećno“. Barem ju je tako procenio Džo Olsop kad ju je ponovo video u Njujorku u proleće 1969 – možemo ga zamisliti kako je odmerava kroz velike naočare s okruglim okvirima od roga – prvi put otkad je sklopila kontroverzni brak. Olsop, koji se potrudio da je uveri kako mu se „oduvek“ sviđao „Ari“, nije više bio arbitar kao nekad. Zbog njegovog žestokog zagovaranja Vijetnamskog rata, ne samo u štampi već i za stolom, postao je u određenim krugovima ono što je i sam najviše prezirao – postao je dosadan. Užasavajući se Olsopovih tirada o Vijetnamu, mnogi su odbijali pozive u trpezariju od tamnocrvenog laka, koja je nekada bila važno mesto okupljanja vašingtonskog društva. Politički svet Džona F. Kenedija, pa čak i Roberta F. Kenedija, već je bio nestao do tog ošamućujućeg stepena da se Olsop, nekada prvosveštenik „religije Kenedi“, obreo u neprijatnom položaju da u novembru 1968. pozdravi izbor Ričarda Niksona.
Uprkos Olsopovom padu, on je za Džeki ostao obožavani učitelj, čovek koji ju je držao za ruku dok je govorila o Dalasu, jedan od retkih prijatelja koji je nisu napustili kad je nekada davno počinjala ponovo u Džordžtaunu. Rado je isticala da je Džo voleo i Džeka i Bobija, mada je na kraju napadao Roberta Kenedija da je izdao ono što je smatrao nedvosmislenom Džekovom pozicijom jastreba u Vijetnamu. U pismima koja je pisala Olsopu nekoliko nedelja pre nego što se ponovo udala, Džeki je jasno stavila do znanja kako više nikad neće biti u stanju da voli i da joj do nekoga bude stalo, i da zna – čemu god da se ranije nadala – da je žalost element u kom će zauvek živeti – „kao more ili nebo ili zemlja“. I zato, manje od godinu dana pošto je izrazila takva osećanja, Olsop se obradovao, sigurno sa olakšanjem, kad je video da je dobro i očigledno zadovoljna. Uporedio je sreću kojom je zračila pored Onazisa sa „dobrom vatrom“ u hladnoj engleskoj sobi.
Možda je čudno, ali ovakav spoj različitih supružnika i njihov odnos manje je nalikovao Onazisovoj žestokoj vezi s Marijom Kalas (s kojom se, kako se kasnije ispostavilo, i dalje krišom viđao) i drugim ljubavnicama, a više brižnoj ulozi kakvu je imao prema ostarelom Vinstonu Čerčilu. Daleko od toga da ignoriše ili umanjuje povrede koje su Džeki navele u brak, Onazis je na sebe preuzeo misiju da je spase od onoga što je nazivao njenim „godinama tuge“. Već na početku je razgovarao sa svojim osobljem i ljudima privatnog kruga i istakao kako njegova emocionalno krhka nevesta zahteva posebnu brigu. „Kao da se gospodin Onazis oženio nekim ranjenim stvorenjem“, prisećala se njegova dugogodišnja privatna sekretarica Kiki Ferudi Mucacos, „pa smo svi bili dužni da pomognemo da joj rane zacele.“ Brižni suprug je Džeki šaputao na uho, smejao se s njom, pričao joj priče, pevao joj, i obigravao oko nje na sve moguće načine. U to vreme bila je stalno okićena nakitom kojim ju je izdašno zasipao, kao što su minđuše s rubinima u obliku srca i odgovarajući prsten s kamenom veličine maline, koji je u potpunosti zasenio krupni zglob njenog prsta, i koji je morala da skine svaki put kad je telefonirala. Iako je neke očevice zavaralo Onazisovo razmetanje seksualnim životom s mlađom i višom suprugom (umeo je da je ščepa sa žarom koji je bio u neobičnoj suprotnosti s pričom o njenoj krhkosti), nisu svi njegovi gestovi bili tako grozni i hvalisavi. Čovek koji je zbog nje mobilisao avione i policiju bio je sposoban i za intimnije ispoljavanje brige i ljubavi. I sam strastan pušač, trudio se da natera Džeki da manje puši, pa je imao običaj da zgrabi cigarete svaki put kad bi posegnula za njima. Retko je uspevao da je spreči da zapali, ali ti njegovi pokušaji, često uz odglumljeno nerviranje, spadali su u nežne privatne šale bračnog para, a ostalima su bile znak njegove iskrene brige.
A najvažnije je bilo što se Onazis čudesno brinuo ne samo o Džeki već i o Džonu i Kerolajn. Kad su deca došla da provedu svoje prvo leto u Grčkoj, on ih je vodio u obilaske ostrva u obliku škorpije, čak i u divlje, gusto pošumljene krajeve, gde im je pokazivao jedinstvene vrste životinja i biljaka. Išao je s dečakom i devojčicom motornim čamcem na pecanje, i zabavljao ih pričajući „nežno promuklim“ glasom priče iz svog detinjstva. Iako su Džona i Kerolajn pratili agenti Tajne službe, Onazis je insistirao da decu čuvaju i ljudi njegovog privatnog obezbeđenja.
Džeki je toga leta napunila četrdeset godina i provodila je vreme u plivanju, skijanju na vodi, šetnjama, slikanju i učenju. U borbi s prethodnim identitetom koji je smatrala opasnim, težila je da ponovo kreira sebe. Učila je grčki. Učila je istoriju i kulturu svog novog doma. Tražila je pouke i savete od raznih stručnjaka i poznavalaca. Išla je s mužem u duge, dokone šetnje po njegovoj ostrvskoj kraljevini, u kojima joj je on, odbijajući dim cigare, recitovao poeziju na grčkom. Uredila je staru kuću, koju je on okrečio u ružičasto za svoju novu nevestu, i opremila je pažljivo odabranim grčkim nameštajem i umetninama. Objašnjavajući svoju opsesiju preuređivanjem zdanja i njegove okoline, izjavila je kako možda mnogo šta u svetu ne može da promeni, ali da bar može da menja šta god poželi kad je reč o takvim stvarima kao što su nameštaj, draperije i cveće. I to joj je bilo dovoljno, isticala je.
Uprkos tome što su se svi trudili, a među njima i ona sama, ova relativno mirna prva faza braka pokazala se kao kratkotrajna. Džeki je razmatrala mogućnost da oboje dece upiše u školu u Švajcarskoj kad prođe leto, ali na kraju je zaključila da je Njujork i dalje najbolja opcija. Stoga se početkom jeseni s Džonom i Kerolajn vratila na Menhetn, gde im je počela školska godina. Iako tada Džeki to sigurno nije znala, popodne 24. septembra 1969. označilo je početak nečeg veoma važnog. Čim su majka i sin izašli kroz ulazna vrata od kovanog gvožđa zgrade broj 1040 na Petoj aveniji, na putu u park, da voze bicikle, iza biljaka na pločniku pod tendom ulaza u zgradu od krečnjaka iskočio je fotograf. Šest godina nakon atentata na prvog Kenedija, Džeki bi se i dalje lako uplašila, i kasnije se sećala svoga užasa kad je usamljeni fotograf počeo da okida.
Ipak, koliko god bio neprijatan, taj događaj sam po sebi nije bio ništa čudno. Izgleda da je brak sa Onazisom uništio i ono malo poštovanja prema udovici što se zadržalo u štampi posle spora s Mančesterom. Paradoksalno, ali upravo brak koji je trebalo da zaštiti Džekinu privatnost samo je doprineo uverenju da više nema prava ni na kakvu privatnost. Jedanaest meseci pre toga, u Grčkoj, Bilija Boldvina je zapanjila i nemalo uplašila „ludnica od fotografa i profesionalnih posmatrača Džeki“, koji su u gomilama besno nasrtali na nju gde god da se pojavi u javnosti. Kad je Boldvin otišao tako daleko da prizna kako se pribojava za njen život, ona ga je uveravala kako je najbolji mogući odgovor tako agresivnim predstavnicima štampe samo im se osmehnuti. Dvadeset četvrtog septembra 1969. u Njujorku, međutim, kad je pred nju kao pajac iz kutije iskočio fotograf, uplašio je pred sopstvenom kućom i izazvao da Džon naglo skrene biciklom, Džeki više nije bila sklona osmesima.
A ni njeni namešteni osmesi ne bi zadovoljili tridesetosmogodišnjeg slobodnog umetnika iz Bronksa po imenu Ron Galela. Ovaj čovek je za sebe tvrdio da je umetnik, studirao je fotografiju i smatrao da je njegov stil snimanja jedinstven. Želeo je nešto više od nameštenog izraza lica od poznatih ličnosti koje je proganjao. S ciljem da uhvati, po sopstvenim recima, „pun opseg ljudskih emocija“, koristio je element iznenađenja. Često se kamuflirao i kad bi najzad iskočio iz skrovišta, nije gledao kroz objektiv, već je radije gledao svoj plen u oči. Nelagodnost osobe koju fotografiše nije za njega predstavljala nikakav problem, već naprotiv, bila je i više nego poželjna jer bi iza pažljivo nameštene fasade probile autentične emocije. Galela se ponosio svojom odvažnošću. I zato, pošto je Džonov telohranitelj iz Tajne službe, na Džekin podsticaj, optužio fotografa za uznemiravanje, rezultat je bio daleko od onoga što je nameravala. Ubrzo pošto su, oktobra 1969, u Krivičnom sudu na Menhetnu, optužbe protiv Galele odbačene, bezočni novinar se vratio po još slika, strasno uveren da ima sva prava da ih snimi. Od tada je nastavio da vreba ispred Džekine zgrade i pratio ju je svuda, i pešice i automobilom i avionom. I drugi paparaci su je svih tih godina uporno lovili, ali možda niko s Galelinom upornošću i osećanjem lične misije, koja je nalikovala Mančesterovoj.
Galela je imao još nešto zajedničko s autorom knjige Smrt predsednika. Mančesterove intenzivne tehnike ispitivanja, kojima ju je podsticao da detaljno oživljava događaje od 22. novembra 1963, neprekidno su je, i katastrofalno, vraćale nazad u traumu. Galelina estetika, zasnovana na iznenađenju i provokaciji, pobudila je u njoj osećanja slična ranjivosti i bespomoćnosti koje su je ophrvale u Dalasu. Od 1969. pa nadalje, Džeki je iz dana u dan, po sopstvenim recima, živela u strahu od iznenadne i zastrašujuće Galeline nametljivosti. Nikad nije bila sigurna hoće li, kada i kako iskočiti pred nju, a ona nije mogla ništa da učini kako bi ga sprečila. Tačno je da je hteo samo da je slika, ali ona je, u izvesnom smislu, na njegovo prisustvo reagovala kao da je napadnuta. Stoga se njeno ponašanje prema paparacu može uporediti s Pavlovljevim psima. Bleda sećanja su se preobrazila u uslovljene stimulanse koji prizivaju nepodnošljiva osećanja i asocijacije koje inače pripadaju prošlosti.
Galelini brojni „bezazleni“ snimci Džeki izazvali su novo komešanje u njenom ambivalentnom odnosu s društvom koje se još borilo da potisne bolne emocije u vezi s jednom ranijom serijom slika koje je snimio sasvim drugačiji fotograf. Uporedimo, s jedne strane, sirove snimke s filma Abrahama Zaprudera, na kojima Džeki puzi po zadnjem delu karoserije predsedničke limuzine, očigledno u stanju šoka, i s druge strane, Galelinu amblematsku sliku „Džeki na vetru“, na kojoj se, iznenada uhvaćena na Aveniji Medison, okrenula da uputi „osmeh Mona Lize“ svome progonitelju. Na oba snimka je vrebaju iz zasede – na prvoj atentator, a na drugoj paparaco. Oba fotografa su je prikazala u stanju nalik bekstvu. Ali na Galelinoj je materijalni nered u tom trenutku ograničen na kosu filigranski rasutu po licu. Ma koliko pričao o spontanosti, Galela je bio i marljivi zanatlija s prefinjenim osećajem za kompoziciju. Kao što će kasnije isticati, na slici „Džeki na vetru“ nije uhvatio tek bilo koji trenutak, već tačno onaj delić sekunde kad je osmeh počeo da se javlja. „Kad vidiš zube“, objasnio je Galela klinički, „prekasno je i nije tako dobro.“

Stvorivši emocionalno udaljenu i visoko estetizovanu verziju glavnih elemenata sa Zapruderovog snimka (kao što su uloga žrtve, bespomoćnost i pokušaj bekstva), Galela je slikom „Džeki na vetru“, i brojnim drugim snimcima, dirnuo u konzervativne impulse društva, koji su imali za cilj da ublaže i odreknu se kolektivnog sećanja na patnju. Džeki je svojom trunkom osmeha izričito nameravala da uskrati Galeb ispoljavanje osećanja koja je želeo da izazove. On je, zauzvrat, iskoristio njen izraz lica da opravda tvrdnje – kao svoj najvažniji pravni i estetički argument – da Džeki, daleko od proganjane i uplašene žene, zapravo „obožava“ da je on juri i fotografiše.
Stoga je nastavio da je prepada sevanjem blica, da je juri mračnim ulicama Menhetna, i primorava je da izlazi iz zgrade na zadnji izlaz. S lažnim brkovima, perikom, i prerušen na razne načine, njen mučitelj je iznenada iskrsavao u restoranima, noćnim klubovima, pozorištu i radnjama, gde bi se Džeki zadesila, sama ili u društvu. Jednom prilikom je Galela uspeo čak i da se probije pored ljudi Onazisovog privatnog obezbeđenja kako bi iznenadio Džeki i na Skorpiosu. Od tada ostrvska kraljevina, na sav glas hvaljena kao mesto gde su deca najsigurnija na svetu, odjednom više nije delovala tako sigurno.
U jednoj od onih šetnji s mužem u kojima je ranije toliko uživala, Džeki se uspaničila kad su se oboje zapleli u neko naročito gusto rastinje na divljem delu Skorpiosa. „Plašila sam se guštera i miševa“, rekla je odmah potom, „ali najviše sam se prestravila da neko ne naudi nama dvoma.“ Pošto se već spustio sumrak, a oni se još nisu vratili na Kristinu, pošli su u potragu za njima. Grmlje u koje su se zapleli bilo je toliko gusto da su njihovi ljudi morali da upotrebe sekirice kako bi ih oslobodili. Nakon što su se bezbedno vratili na jahtu, Džeki je i dalje bila veoma uznemirena. Onazis se narugao njenim strahovima, dodajući, kao i Ar-Ef-Kej, da će neko, ako želi da ga ubije, sigurno naći načina za to kakve god mere predostrožnosti da preduzme. Na to je Džeki samo besno odmahnula glavom i izašla iz prostorije. Ta epizoda je iskristalisala sve snažniji osećaj da je navodno svemoćni spasilac, kom se okrenula posle ubistva drugog Kenedija, jedva u stanju i sebe da zaštiti, a kamoli nju.
I u drugom smislu takođe, Onazis više očigledno nije bio onaj isti lik kao kad su se venčali. Investitori iz SAD, koje je trebalo da privuče brak s američkom legendom, nisu se pojavili. Možda zbog preteranog samopouzdanja s kojim je nastupao u pregovorima nakon što je zadobio i Džeki i željeni posao s vladom. A možda je jednostavno brutalni Papadopulosov režim bilo teže prodati američkim investitorima nego što je Onazis zamišljao. Međutim, čak i nakon što je hunta – što je Onazisa razbesnelo – insistirala da u posao uvede i Stavrosa Nijarhosa, ni ujedinjeni napori ta dva poslovna titana nisu mogli da spasu mega-posao. Razočaran svojom nevestom-trofejom koliko i ona njime, Onazis se počeo sve češće pojavljivati u javnosti s Marijom Kalas, kojoj je mogao da priča o problemima onako kako nije mogao svojoj supruzi. Na Skorpiosu, Džeki i on su se žestoko svađali i ona je sve više gravitirala Njujorku, gde ju je on povremeno posećivao.
Početkom 1972, Džeki je javno opisala sebe kao suprugu i majku koja školsku godinu provodi u Americi, a leta i školske raspuste u Grčkoj. To je izjavila prilikom svoga svedočenja na Federalnom sudu Donjeg Menhetna, gde je tražila pravnu zaštitu od Rona Galele tvrdeći da neumorno progoni i nju i njenu porodicu, kako u Sjedinjenim Državama tako i u inostranstvu. A Galela je pak nju tužio da ga ometa u zarađivanju za život. Prilikom svog prvog opširnog javnog svedočenja od vremena kad je bila pred Vorenovom komisijom 1964, Džeki je kazala kako je ponovo prestrašena. Na sedištu za svedoke, u sudnici na petnaestom spratu, prepunoj ljudi koji su od ujutru čekali u redu da je vide i masovno otišli kad je završila, ispričala je kako na nju deluje saznanje da je Galela stalno prati. „Zamahnuo je na mene“, prisećala se jednog susreta, „gunđao je i govorio: ’Drago ti je što me vidiš, Džeki, zar ne, dušo?’ A onda me je ćušnuo kaišem od kamere po ramenu.“
Da nije očajnički želela da zaustavi Galelu, Džeki ne bi iz dana u dan izlagala sebe tako intenzivnom pogledu javnosti, kao što je činila tokom suđenja februara i marta 1972. Ipak, nad opširnim i upečatljivim izveštavanjem štampe o tome preovlađivali su šaljivi i nipodaštavajući tonovi. Njujork tajms je okarakterisao suđenje kao „najbolju brodvejsku predstavu u gradu“, a časopis Lajf je sve odbacio kao „zapanjujuće tričav“ slučaj. Simpatije javnosti su izvesno naginjale Galeli, koji je sebe predstavio kao čoveka koji je samo radio svoj posao kada je fotografisao „devojku broj jedan na svetskim naslovnim stranicama“, ženu koju je okarakterisao kao i Mančester – kao „hladnog snoba“.
Bilo kako bilo, s obzirom na stavove javnosti prema njoj pošto je postala gospođa Aristotela Onazisa, razumljivo je zašto su Džekine tvrdnje protiv Galele pobudile dosta skepse i poruge. Nevolja je bila u tome što je izašla na sud u trenutku kad su Amerikanci bili posebno skloni da se distanciraju od nedavne nasilne prošlosti, dok su se bližili novi predsednički izbori. Džeki nije bila odgovarajući simbol 1968. Isto se pokazalo i četiri godine kasnije. Te 1972, političari kao što su Hjubert Hamfri, Džordž Makgavern, Edmund Maski i Džordž Volas, kao i sam predsednik Nikson, namerno su rizikovali i pojavljivali se pred velikim masama, u nastojanju da pokažu kako je s nasiljem šezdesetih gotovo i da su nacionalno samopouzdanje i ponos obnovljeni. Preliminarni predsednički izbori već su bili u toku kad je najistaknutija preživala iz krvoprolića u Dalasu neskladnim tonovima insistrala da se plaši novog mučitelja koji preti da iskrsne iz tame u svakom trenutku.
Džeki nije mogla postići da bude nevidljiva, kao što se dešava s mnogim povređenim ljudima kad pokušaju glasno da govore. Međutim, kao i drugi s posttraumatskim stresnim poremećajem, podvrgnuta je milijardi pitanja i sumnji u autentičnost svoje muke: Da li je zaista uplašena kao što tvrdi da jeste? Ili pak – kako je u uvodnom govoru tvrdio Galelin advokat Alfred Džulijen – samo „veoma preteruje“ u nabrajanju i razvrstavanju svojih strahova? Džulijen je na sudu pokazao fotografiju koju je njegov klijent snimio na njujorškom aerodromu. „Da li ovo prikazuje uplašenu i uspaničenu gospođu Onazis?“, pitao ju je zahtevajući odgovor. „Ne mogu vam reći, gospodine“, odgovorila je ona. U nastojanju da odredi „prag agonije“ bivše prve dame, kako je to neobično nazvao, Džulijen ju je pitao da li je i knjige i drugi spisi o njoj i njenoj porodici, objavljeni u prošlosti, takođe uznemiravaju. Federalni sudija Irving Kuper prihvatio je prigovor njenog advokata Martina Londona. Pa ipak, Džeki nije odgovorila i ostala je asocijacija na dobro poznate žalbe protiv Mančestera i ostalih autora, na ženu koja je već vikala: „Vuk, vuk!“
Dok se Džekina bitka na sudu razvlačila, rastao je pritisak na Tedija Kenedija da se uključi u trku za demokratsku predsedničku nominaciju. Nakon incidenta u Čapakvidiku 1969, kad je Tedi sleteo kolima s mosta i ostavio mladu devojku s kojom je bio da se udavi u potopljenom vozilu, izjavio je da neće učestvovati u izborima za predsedničkog kandidata 1972. Međutim, kao što je istoričar Džejms Makgregor Berns napisao u Njujork tajmsu aprila 1972, senator je još mogao da završi uhvaćen u tok događaja van njegove kontrole, kao što su ćorsokak na konvenciji i nesposobnost levog partijskog krila da obezbedi jakog kandidata. Samo što se počelo otvoreno pričati o novoj Kenedijevoj kandidaturi kad je ponovo u žižu dospela sablast atentata. Berns je citirao mišljenje jednog Kenedijevog školskog druga o tome kako bi na nacionalni moral delovalo kad bi ubili još jednog Kenedija. Pa ipak, nezadovoljstvo izvesnih krugova ponudom demokratskih kandidata ostavljalo je i mogućnost da Kenedi dođe u iskušenje i uključi se.
Doduše, sve do maja 1972, kad je pokušaj ubistva guvernera Džordža Volasa pobrkao sve proračune. Desilo se ono čega su se svi plašili. Iskrsnuo je još jedan atentator. Pokazalo se da su ludilo i anarhija koju su Amerikanci panično žudeli da ostave za sobom i dalje prisutan faktor u javnom životu. Izgleda da se niko nije iznenadio kad je predsednik Nikson, saznavši za umalo fatalan napad na Volasa, koji je ostao doživotno paralizovan, smesta dodelio obezbeđenje Tajne službe Tediju Kenediju, iako senator nije bio kandidat. Dva meseca kasnije, Tedi je, navodeći „lične porodične dužnosti i obaveze“, kako prema svojoj porodici tako i prema porodicama Džona Kenedija i Roberta Kenedija, odbio drugo mesto na predsedničkoj izbornoj listi, u čijem je vrhu bilo ime senatora Džordža Makgaverna.
Sedmog novembra 1972, Nikson je s velikom razlikom pobedio u izborima za drugi mandat i time završio kampanju koja je bila pod senkom strepnji od daljeg krvoprolića. Pet dana kasnije, Džeki je sedela u svom stanu na Petoj aveniji i gledala intervju Vilijama Baklija s Haroldom Makmilanom, koji je promovisao novi tom svojih memoara. Za nju je svet ponovo postao oličenje haosa i predstojeće katastrofe. Zato je u pismu koje je napisala Makmilanu odmah posle te emisije evocirala jedno društvo „bez težišta u centru“, parafrazirajući Vilijama Batlera Jejtsa. Te reći, koje je načitani Makmilan sigurno prepoznao, bile su aluzija na Jejtsovu pesmu Drugi dolazak. Prepuna krvavih slika anarhije, ta pesma iz 1919. oslikava svet u procesu cepanja nadvoje.
Na kraju je federalni sud oslobodio Džeki barem jedne brige kad je, bez obzira na simpatije javnosti prema Galeli, sudija Kuper naložio njenom protivniku da uvek bude udaljen najmanje pedeset metara od nje, a sedamdeset pet metara od Džona i Kerolajn. Međutim, samo što je savladala tu prepreku, Džeki se suočila s novim užasom, koji će je držati narednih godina. Obožavala je Tedija Kenedija i žestoko se protivila i samoj pomisli na to da se kandiduje za predsednika 1968. Sada se u visokim krugovima demokrata mnogo govorilo o tome kako bi trebalo da Tedi – koji je uveliko potvrdio svoju popularnost u kampanji za Makgaverna – bude sledeći glavni igrač. Za nju je to bila anatema. Kao i 1968, i sada više nije samo ona zapažala obrazac nasilja koje je zahvatilo Ameriku posle Dalasa. Stoga će se mogućnost ubistva i trećeg Kenedija uvek rutinski ubuduće pominjati, kad god politički komentatori budu procenjivali izglede jedinog preživelog brata na izborima 1976. Osim Čapakvidika, među glavnim slabim tačkama senatora kao potencijalnog kandidata bila je strepnja za njegovu fizičku bezbednost.
Važno je napomenuti da Džeki nije gledala sama Baklijevu emisiju 12. novembra 1972. Kao što je rekla Makmilanu, gledala ju je u društvu Onazisa i jedanaestogodišnjeg Džona. Ari i ona su malo pre toga proslavili četvrtu godišnjicu braka, s društvom, u klubu El Maroko, gde je, između ostalih, bila i većina članova porodice Kenedi, sa izuzetkom Tedija, koji je te večeri bio u Njuarku, gde je skupljao glasove za Makgaverna. Bez obzira na Onazisovu ljubavnu vezu s Kalasovom i ostala iskušenja, Džeki je istrajno gajila veliku privrženost drugom mužu, koji ju je, kako je kasnije govorila, „spasao u trenutku kad su mi život progutale senke“. Naročito je cenila njegovu trajnu dobrotu i ljubaznost prema njenoj deci, posebno prema Džonu, koji je veoma zavoleo očuha. Onazisov odnos s vlastitim sinom bio je težak, između ostalog i zbog Aleksandrovog postojanog prezira prema Džeki. Istovremeno, Ari je izgleda uživao u ulozi muškarca bitnog Kenedijevom sinu bez oca, i svakako se isticao u tome. Taj miran i običan porodični prizor Džeki, Arija i Džona kako gledaju Makmilana, koji je o predsedniku Kenediju govorio nežnim rečenicama, na njenu veliku radost shvatljivim dečaku, mnogo nam govori o narušenom ali i dalje neobično živom braku, dva meseca pre iznenadnog tragičnog događaja koji će zauvek sve uništiti.
Dvadeset prvog januara 1973, u Atini se srušio avion u kom je bio Aleksandar Onazis, i Arijev sin je bio u kritičnom stanju. Pošto je, dvadeset sedam časova kasnije, Aleksandar preminuo, među grčkim stanovništvom se počeo širiti šapat o „kletvi“. Od atentata na prvog Kenedija pa nadalje, Džeki je optuživana za razne stvari, ali ništa od toga nije bilo kao ovo što se sad počelo pričati o njoj. Pogibija Aleksandra Onazisa podigla je na sasvim novi nivo Džekino iskustvo sekundarne povrede, pošto je pobegla iz Sjedinjenih Država u nadi da će umaći smrti, da bi je na kraju optužili da je upravo to seme smrti donela u Grčku. Iako je tačno da je Kristina Onazis, kao i njen brat, oduvek prezirala Džeki, u tom pogledu je samo izrazila sumnje mnogih svojih sunarodnika, kad je istakla da je porodica Onazis bila jaka i da su svi bili dobro pre Džekinog dolaska. „Pre nego što je došla među nas, bila je uz svog američkog muža kad je umro“, kudila ju je Kristina. „Moj nesrećni otac je morao da nađe baš nju i da je dovede na naše obale. Sad je ta kletva u našoj porodici i ubrzo će nas sve pobiti.“
Džeki je kasnije razmišljala o tome kako je Ari naprasno ostario kad mu je sin poginuo. Slično je procenila i njegova sekretarica rekavši da je posle te nesreće ostario za dvadeset godina. Na kraju taj čovek, koji je zgrnuo ogromno bogatstvo i moć, nije mogao da zaštiti svog dečaka. Iz noći u noć na Skorpiosu, odlazio je na Aleksandrov grob noseći bocu uza i dve čaše, jednu za oca i drugu za sina. Obraćajući se grobu kao da pokojnik može čuti njegove jadikovke, Onazis je ponavljao pitanje kako je moguće da se desila takva nesreća. Odbijajući da prihvati kako je Aleksandar, pa i on sam, obična žrtva slučajnosti što vlada svetom, Onazis je uporno tvrdio da je fatalna nesreća posledica sabotaže. Beskrajno, opsesivno, i ne bez griže savesti, analizirao je okolnosti sinovljeve pogibije, u nadi da će otkriti ko je, među njegovim brojnim ličnim i poslovnim neprijateljima, kriv za nesreću.
Kad su dve obimne istrage – jedna koju su vodile grčke vlasti, a druga koju je vodio ugledni britanski istražitelj, kog je Onazis privatno angažovao – zaključile da je nesreća bila slučajna, Onazis je, negodujući, odbacio njihove nalaze. U pomamnom nastojanju da ponovo uspostavi kontrolu, ili bar da zadrži iluziju kontrole, ponudio je dvadeset miliona dolara nagrade za informaciju o uzroku tragedije. Oscilirao je između nastojanja da se istraga produži i upornih tvrdnji kako želi da umre. Bio je u takvom stanju da je Entoni Montegju Braun, nekadašnji Čerčilov privatni sekretar, kad ga je u to vreme ponovo sreo, izrazio bojazan da će nesrećni Onazis izgubiti razum.
U međuvremenu, Džeki i njen muž su sablasno promenili uloge. Sad je on bio povređeno stvorenje, a ona se trudila da pomogne da mu rane zacele. Organizovala je krstarenje od Dakara do Antila, odmor u Meksiku. Kad je, na ovom poslednjem putovanju, Ari zajecao, što se često dešavalo, „Džeki ga je privila u zagrljaj, baš kao Pijeta, i tako ga držala“, sećala se modna novinarka Elenor Lambert, koja je prisustvovala toj sceni kod Lula i Glorije Ginis u Akapulku. „Pustila ga je da se tako drži za nju skoro čitavih deset minuta.“ Ipak, izgleda da ništa nije delovalo. Čim se vratio na Skorpios, Onazis je nastavio s gnevnim noćnim monolozima na Aleksandrovom grobu.
Da sve bude još gore, iako je u početku ućutkivao ćerku kad je kritikovala Džeki u njegovom prisustvu, sve sujeverniji Onazis počeo je da potpada pod uticaj Kristinine teorije da je Džeki – zvala ju je „Crna Udovica“ – uzrok nesreće koja je zadesila kuću Onazis. Porodične nevolje nisu prestale s Aleksandrovom smrću. Umrla je i Tina, majka Onazisove dece. Onazisova organizacija je izgubila Olimpik ervejz. Propalo je još nekoliko poslovnih dogovora. Onazisu je znatno popustilo zdravlje usled neuromišićne bolesti myasthenia gravis, zbog čega su još više gledali na Džeki kao ženu kontaminiranu nesrećom.
Na putu kući iz Meksika, Onazis je u avionu izmenio testament u korist svoje ćerke, a udovici je ostavio godišnji prihod od dvesta hiljada dolara i po dvadeset pet hiljada dolara godišnje za svako dete dok ne napune dvadeset jednu godinu. A tri meseca pre smrti, stupio je u vezu s američkim advokatom Rojem Konom u nameri da se razvede od Džeki. Međutim, kad je postalo očigledno da Onazis neće živeti još dugo, planovi za razvod su napušteni. Džeki, Kristina, Artemida i ostali članovi porodice nedeljama su bdeli kraj njegove bolesničke postelje u Pariškoj bolnici. Kad se konačno uverila da je stanje njenog muža stabilno, Džeki je otišla u Njujork da vidi decu, i tamo je, 15. marta 1975, saznala da je Onazis umro u njenom odsustvu.
Smešak je krasio Džekino lice kad su je paparaci dočekali na aerodromu Orli u Parizu. Da li je taj izraz lica bio svesno namešten? Ili posledica refleksa? Ili pomalo od oboje? U svakom slučaju, povrh toga što nije bila kraj muža dok je bio na samrti, taj smešak, kakve je često koristila da prikrije emocije, sad je bio opšte shvaćen kao nagoveštaj da je Džeki čudno lišena osećanja – što možda i nije toliko čudno ako je zaista tako hladnokrvna avanturistkinja kakvom su je prikazali 1968.
I nakon što je videla telo pokojnog muža, na izlasku iz bolnice, Džeki je opet na licu imala uporan smešak dok je prolazila kroz novinarsku vrevu. I ponovo, na aerodromu Lefkada, blizu Skorpiosa, udovičino držanje je bilo u velikoj suprotnosti s neskrivenom agonijom Kristine Onazis, koja je (pričalo se da je pokušala samoubistvo odmah posle očeve smrti) stajala pored nje dok su iznosili telo iz aviona, pred opelo koje će se održati u istoj crkvici u kojoj se Džeki i venčala.

Petnaest

Čak i pre nego što je Onazis umro, Dejvid Harlek je procenio da je četrdesetpetogodišnja Džeki u izvesnom smislu, po njegovim recima, „okrenula novi list“. Snažna napetost u braku, a zatim i smrt drugog muža, koji je trebalo da joj bude spasilac i zaštitnik, a postao je, koliko god to bilo nezamislivo, čovek koji je optužuje, konačno su je doveli do zaključka da treba da preduzme nešto za sebe. Ali šta?
Posle sahrane, na kojoj su ogorčene primedbe o „kletvi“ lebdele u kapelici na Skorpiosu, Džeki je, po rečima Letiše Boldridž, njene bivše sekretarice za društvo u Beloj kući, bila „potištena i letargična“. Kad se vratila u Njujork zastalno, ponovo se suočila sa zadatkom da pokuša da započne „novi život“, šta god da je to značilo posle brojnih uzaludnih pokušaja za više od deset godina od Dalasa. Boldridžova joj je predložila da, pošto je prethodno tražila moćne muškarce kao zaštitnike, ovoga puta pokuša nešto drugo. „Da radim? Ko? Ja?!“, uzviknula je Džeki kad joj je Boldridžova kazala da njena interesovanja i sposobnosti odgovaraju mestu urednika u jednoj njujorškoj izdavačkoj kući. Boldridžova ju je podsticala da razgovara s Tomasom Ginzbergom, direktorom Viking presa, kog je Džeki poznavala godinama.
Savet Boldridžove da se Džeki zaposli deluje izrazito feministički. Tako je želela i da se on shvati, mada je osećala da Džeki lično nije feministkinja. Džeki je poticala iz jednog doba i društvenog miljea u kojima se od žene njenog društvenog sloja pre svega očekivalo da se uda i da potom podržava muža, ali je doživela da vidi pojavu ženskog pokreta i svega što je proisteklo iz njega. U vreme kad ju je Boldridžova podsticala da nađe posao, bilo je prošlo više od deset godina otkad je objavljena Mistična ženstvenost, manifest Beti Fridan, kojim se zagovarala tvrdnja da žena treba da traži važno zaposlenje van doma, na kom bi mogla u potpunosti da koristi svoje intelektualne moći. Ne bez razloga, mnogi autori su težili da priču o Džekinom ulasku u svet posla ispričaju u svetlu dramatičnih promena koje su se odigravale sredinom sedamdesetih, u vezi sa stavovima ženske uloge u društvu.
Postoji, međutim, još jedna, veoma različita prizma kroz koju se može ispitati karijera koju je Džeki izgradila u poslednjem periodu svog života, prizma koja nije bila sasvim dostupna sve do kraja dvadesetog i početka dvadeset prvog veka, s novim saznanjima o traumama i preživelima s traumatičnim iskustvom, pre svega sa shvatanjem da je glavni cilj svakog oporavka od traume vraćanje osećanja kontrole. Iz te perspektive, nije reč o tome da posao nije uspeo da je osnaži, već da je ta snaga manje imala veze s nekom feminističkom podlogom, a više s njenim iskustvom individue koja se bori sa baštinjenom traumom.
Istovremeno sa ženskim pokretom, u američkom životu se odigravao i drugi veliki prevrat. U aprilu 1975. završilo se vojno prisustvo Sjedinjenih Država u Vijetnamu pošto je Sajgon pao u ruke vojske Severnog Vijetnama, pa je sve preostalo američko vojno i civilno ljudstvo moralo da bude evakuisano. Džekin poslednji napor da krene iz početka desio se u trenutku kad se Amerika mučila da reši bolnu istorijsku epizodu koju je ona jednom opisala Bobu Maknamari kao „složeniju od svakog pakla u koji je Šekspir ikada zavirio“. Ispostavilo se da je to nacionalno previranje obuhvatilo kampanju koju su poveli vijetnamski veterani i mala grupa saosećajnih psihijatara, s ciljem da posttraumatski stresni poremećaj bude zvanično priznat kao psihijatrijska dijagnoza. Znalo se, svakako, da su i prethodne generacije ratnika manifestovale posle rata probleme, koji su nazvani „šel-šok“ i „borbeni zamor“. Ali uticaj Vijetnama, naročito incidencija posttraumatskog stresnog poremećaja, od kog je, po procenama iz 1990, patilo više od četvrtine povratnika iz rata, bio je zaista izrazit. Kad su se vratili kući, veterane su podsticali, baš kao i Džeki posle Dalasa, da prevaziđu svoj nemir i tako dozvole naciji da nastavi dalje. Neki veterani su ponovo doživeli traumu kad su se suočili s javnim prekorom i odbacivanjem zbog učešća u diskreditovanom ratu, koji nije imao podršku naroda od 1968. pa nadalje. Pošto se sumnjalo da povratnici preteruju ili da glume, njihovo stanje se redovno pripisivalo delovanju droga i alkohola a ne ratu, pa su zapravo njih same krivili za probleme koji su ih mučili. Važno je napomenuti da nisu samo civili nastojali da navuku zavesu zaborava na patnju veterana. U Kongresnoj komisiji za pitanja veterana i Administraciji veterana, dominirali su u to vreme veterani iz Drugog svetskog rata, pa su se rukovodili načelom da vijetnamska generacija ne treba da traži beneficije i usluge koje nisu imali njihovi prethodnici, i nisu bili voljni da priznaju postojanje stanja koje je naizmenično nazivano ratnom neurozom, postvijetnamskim sindromom i posttraumatskim stresnim poremećajem.
U međuvremenu je izjava Toma Ginzberga da je Viking zaposlio Džeki kao urednicu od te jeseni 1975 – što je bio njen prvi običan posao od kada je argatovala u vašingtonskom Tajms heraldu – dočekana u štampi i javnosti s velikom nevericom. Džekini neobični osmesi posle Onazisove smrti za mnoge ljude bili su očigledan dokaz da je taj brak od početka bio privid, kao što se i sumnjalo. Zar nije onda i taj novi posao samo tobožnji? Možda samo Viking hoće da poveća publicitet? Ili je samo Džekin hir u pitanju? Sigurno joj nije bila potrebna plata od dvesta dolara nedeljno; njeni zastupnici su upravo bili u napornim pregovorima sa Onazisovima kako bi bitno povećali njen finansijski dobitak. Drugi Vikingov urednik, romanopisac, pesnik i kritičar Malkom Kauli bio je zaslužan, u raznim svojstvima u toj kući, za značajno podizanje ugleda Vilijama Foknera, Skota Ficdžeralda i Šervuda Andersona, kao i za spektakularno objavljivanje Keruakovog dela Na putu. Šta je onda značilo to što je žena koja je poslednjih godina više bila poznata po kupovini nego kao književni znalac, tako iznenada dobila isto zvanje kao i uvaženi kritičar? Bilo je nagađanja da je Džeki dovedena da bi namamila druge slavne ličnosti da napišu autobiografije, a možda i da sama napiše svoje memoare.
Stoga je, kad se prvog dana javila na posao, u izdavačkim prostorijama na Aveniji Medison, 22. septembra 1975, Džeki naišla na istu sumnjičavost s kojom se suočila i dvadeset tri godine pre toga u Tajms heraldu. Sad je insistirala kako namerava „da radi, a ne da se igra“. Planirala je da prve mesece u Vikingu posveti „učenju zanata“. Nekad je imala zadatak da pokaže Americi da je dobra, obična supruga koja se pomno brine o Džonu F. Kenediju. Sad je pak imala drugačiji zadatak – da se dokaže kao nezavisna radna žena. Kao Onazisova supruga, uživala je prednosti ogromnog bogatstva. Kao njegova udovica, u kancelariji je čekala u redu za foto-kopir mašinu kao i svi ostali zaposleni u Vikingu, sama sebi spremala kafu, sama obavljala telefonske razgovore i uglavnom sama kucala svoje tekstove. Dolazila je u kancelariju četiri dana u nedelji, i revnosno telefonirala da joj prenesu poruke ponedeljkom, kad je imala slobodno.
Dok se prilagođavala novim životnim navikama, redovno je, u tajnosti, odlazila na seanse kod dr Merijen Kris, bivše psihoanalitičarke Merilin Monro. Iako se u mnogim važnim aspektima Džeki osećala bitno bolje nego sedam godina pre toga, kad je, opsednuta vizijama uništenja nakon ubistva Bobija Kenedija, pobegla na Skorpios u potrazi za sigurnošću, i dalje su je mučila predosećanja da će joj se desiti nešto strašno, da će okončati život u avionskoj nesreći ili da će je pokositi neki njujorški taksi. Stara navala sećanja, košmara i „teških trenutaka“ i dalje je trajala, kao i oni čudni momenti kad su, bez ikakvog učešća njene volje, nagoveštaji opasnosti i zle kobi izazivali telesne reakcije, jer je telo „upamtilo“ ono što se desilo 1963. i 1968, pa je stoga bilo u neprekidnom stanju napetosti i iščekivanja sledećeg napada u bilo kom obliku. Džekina odluka da traži psihijatrijsku pomoć bila je velik korak, važno priznanje da joj je pomoć potrebna.
Majčinski nastrojena, saosećajna sedamdesetpetogodišnja doktorka Kris već je odranije bila povezana s porodicom Kenedi. Ona i njen muž, psihoanalitičar i veliki poznavalac umetnosti Ernest Kris, bili su među onim pripadnicima londonskog kruga najmlađe Frojdove ćerke Ane Frojd, osnivača dečje analize, kojima je ambasador Džozef P. Kenedi za vreme Drugog svetskog rata omogućio da emigriraju u Sjedinjene Države. Krajem pedesetih i početkom šezdesetih godina, po preporuci svog tadašnjeg muža Artura Milera i svog prethodnog psihoanalitičara Rudolfa Luinstina, Merilin Monro je postala pacijentkinja Merijen Kris, i često je iz njene ordinacije odlazila pravo u prostorije svog učitelja glume Lija Strazberga u istoj grupi zgrada Central park vesta, u Sedamdeset trećoj ulici. Posle smrti Merilin Monro 1962, veliki deo glumičinog imetka nasledili su zajednički dr Kris i Strazberg, uz uslov da analitičarka iskoristi nasledstvo za unapređivanje svoga rada.
U vreme kad je Džeki počela da radi u Vikingu, Kerolajn Kenedi je otišla u London, na desetomesečni kurs vizuelnih i primenjenih umetnosti, u međunarodnoj aukcijskoj kući Sadebi. Krisova je tad zamolila Anu Frojd da bude na raspolaganju ako sedamnaestogodišnjoj devojci bude potrebno da s nekim razgovara. Njujorška psihoanalitičarka je očigledno stupila u kontakt sa svojom koleginicom u Londonu koliko zbog Kerolajn toliko i zbog same Džeki. Taj njen gest nije bio tako dramatičan kao kad su Onazis i grčki pukovnici angažovali policiju i obalsku stražu kako bi obezbedili Džekin dolazak. U ovom slučaju, doktorka je jednostavno nameravala da je uveri kako će njenoj kćeri biti na raspolaganju profesionalna pomoć ako se za tim ukaže potreba. Slično tome, da bi Džeki bila mirna, Kerolajn je smeštena u kensingtonsku rezidenciju Hjua Frejzera, prijatelja Džona Kenedija. Taj konzervativni poslanik u parlamentu živeo je u istom kraju u kom i Dejvid Harlek, sad oženjen, pa se i na njega računalo da će voditi računa o Kerolajn. Ali sve je služilo tome da pruži iluziju kontrole, a ne kontrolu kao takvu, jer je ona neuhvatljiva, koliko god ljudska bića planirala i pripremala se (i ma koliko se savetovala sa svojim psihoterapeutima).
Frejzer je imao naviku da ujutru odbaci Kerolajn do zgrade u blizini Oksford strita, u kojoj se nalazila škola, ali 23. oktobra 1975. malo se zadržao zbog telefonskog razgovora s drugim članom parlamenta pre nego što će krenuti od kuće, kao i uvek u isto vreme. Zamolio je Kerolajn da sačeka u drugoj sobi dok ne završi razgovor. Frejzer je još bio na liniji kad je pas jednog prolaznika onjušio točak njegovog crvenog jaguara, koji je bio parkiran napolju na strmom Kampden hil skveru s drvoredom. Kad je eksplodirala bomba koju je postavila IRA, poginuli su i pas i njegov vlasnik, ugledni fizičar i istraživač u lečenju karcinoma, koji je stanovao u tom kraju. Ostaci vozila porazbijali su prozore i okrnjili fasade obližnjih viktorijanskih kuća. Ta eksplozija je bila poslednja u nizu terorističkih napada koji su potresali London u to vreme, uključujući i eksploziju u londonskom Hiltonu 5. septembra, u kojoj je dvoje ljudi poginulo, a još šezdeset troje povređeno. Iako je Skotland jard imao teoriju da teroristi napadaju nasumično, jer takav metod najviše zastrašuje i nanosi najviše štete, Hju Frejzer je 23. oktobra bio meta zbog svojih izjava protiv terorizma. Očigledno nije bilo namere da se naudi Kerolajn. Pa ipak, da Frejzer nije odložio polazak, i on i ona bi zasigurno bili mrtvi.
Mada bi tako nešto uzbudilo svakog roditelja, Džeki je posebno pogodilo jer je upravo pokušavala da obnovi osećanje bezbednosti i predvidljivosti kad ju je uzdrmao ovaj novi iznenadni čin nasilja. Posle toga često je telefonirala u Harlekovu rezidenciju, kuda je Kerolajn prebačena posle incidenta, kao i ostalim pripadnicima londonskog rođačkog aristokratskog kruga, od kojih je tražila da provere da li joj je ćerka dobro. Za prvih šest meseci rada u Vikingu, pritisak na Džeki se dodatno uvećao novim otkrićima štampe o aferama predsednika Kenedija sa ženama, naročito o njegovim vezama s dve od mnogih ljubavnica, sa Džudit Kembel i Meri Mejer. Za Džeki nije bila nikakva novost da je Džej-Ef-Kej bio ženskaroš, ali javna otkrića su je veoma pogađala, naročito u tadašnjim okolnostima, u kojima je svakodnevno bila izložena pogledima na poslu. Na nju su motrili ne samo fotografi i razni drugi radoznalci što su stalno vrebali oko zgrade u centru, u kojoj su se nalazile prostorije izdavačke kuće, već i zaposleni u Vikingu, koji nisu mogli odoleti, voleli je ili prezirali, da ne obraćaju pažnju na „ovu džinovsku slavnu ličnost“ među njima, kako ju je nazvao Ginzberg. Džeki je sve to divno podnosila – primetila je Boldridžova – rešena da se konačno „oslanja na samu sebe a ne na nekog muškarca“. Bob Maknamara je u to vreme vodio Svetsku banku sedam godina i sedam meseci – šest meseci duže nego što je služio kao ministar odbrane pod Džonsonom i Kenedijem – pa je te jeseni izgleda poželeo da ponovo preuzme ulogu koju je imao u njenom životu posle smrti Džej-Ef-Keja, ali Džeki, iako mu je ostala odana, nije pokazivala namere da obnovi staru bliskost.
Monografija U ruskom stilu trebalo je da bude objavljena naporedo s izložbom ruskih nošnji iz osamnaestog i devetnaestog veka, u muzeju Metropoliten, i na sav glas je najavljena kao „prvi veliki zadatak gospođe Onazis“ u Vikingu. I premda je Džekino ime upadljivo navedeno u knjizi, svi su se pitali koliko je rada ona zaista uložila u taj projekat. Iskreni odgovor glasi: mnogo. Sprovela je ogromno istraživanje. Pronašla je retke knjige. Razgovarala je sa ekspertima. A kad se Dajana Vriland, organizatorka izložbe u Metu, vratila s puta u Moskvu bez nekih vrednih predmeta koje su i ona i Džeki želele na izložbi i u knjizi, Džeki se dobrovoljno ponudila da se lično obrati komunističkim vlastima.
Odmah je odletela u Pariz da se sastane s Tomasom Houvingom, direktorom Meta, koji će ići sa njom u Sovjetski Savez. Dok su išli na večeru, te prve noći u Parizu, Džeki je delovala raspoloženo, sva je „kiptela od entuzijazma“ zbog predstojećeg putovanja u zemlju u kojoj nikada ranije nije bila. Ali samo što su se taksijem dovezli do restorana na levoj obali Sene, u kom je Houving rezervisao mesta, sve se promenilo. „Džeki! Džeki!“, povikali su fotografi nasrćući sa svih strana. „Nekako smo uspeli da uđemo u restoran“, sećao se Houving, „vlasnik nas je poveo u zadnju prostoriju, a on se bacio na vrata da zaustavi hordu koja je nadirala unutra. Sevali su blicevi, ljudi su vikali. Pomislio sam da će se Džeki zavući pod sto. Sva se tresla.“ Nakratko se činilo da će put u Rusiju morati da bude otkazan, jer je Džeki kazala da neće ići ako treba da očekuje takav prijem. Houving ju je u tom pogledu umirio istakavši kako je kontrola štampe dobra strana komunističke države, te da će je snimiti samo jednom kad stigne i drugi put kad bude odlazila.

Džekina sposobnost da privuče gomilu fascinirala je direktora muzeja, koji je bio poznat, ne uvek laskavo, po veštini da namami veliki broj ljudi u Met. Houving je primetio kako bi Džeki, čak i da se spusti padobranom u divljinu Madagaskara, Murmanska ili Mozambika, dočekala gomila sveta u nadi da će je slikati ili dobiti autogram. Vrlo dobro je shvatio kako bi njen status možda „najčuvenijeg lica i ličnosti na svetu“, iako ne bez mane, mogao biti veoma koristan. To nikad nije bilo jasnije nego za devedeset dana Džekinog boravka u Sovjetskom Savezu, tokom kojeg su je, bez obzira na Houvingove proteste, njeni domaćini oslovljavali kao „gospođu Onazis Kenedi“. To je bez sumnje pokazivalo da ona još zrači aurom glamura Kenedijeve ere u Vašingtonu, ali možda i to da su Rusi shvatili nešto što je u Sjedinjenim Državama već bilo uveliko zaboravljeno – da otopljavanje sovjetsko-američkih odnosa, poznato kao detant, potiče iz prvog velikog posleratnog sporazuma između Istoka i Zapada kojim su delimično ograničene nuklearne probe. Neposredno pre no što je ubijen, predsednik Kenedi je rekao Dejvidu Ormsbi-Goru kako namerava da poseti Sovjetski Savez posle izbora za drugi mandat, u nadi da će održati impuls ka daljim dogovorima i sporazumima kao srž mirovne strategije.
S tim u skladu, sad je i Džeki došla u Sovjetski Savez s ciljem kulturnog kontakta, kakav je po Čerčilovom mišljenju bio obeležje početka kraja zatvorenog komunističkog društva. Kao što je Makmilan voleo da kaže, i mnogi Rusi su čeznuli isto tako, ako ne i više, kao i svi na Zapadu, da vide kako su barijere srušene. Stoga su Džekine molbe da se neke dragocenosti izvade iz sovjetskih arhiva dočekane s kolebanjem. S jedne strane, kad je tražila odore cara Nikolaja i carice Aleksandre, koji su oboje smaknuti po Lenjinovom naređenju, komunistički birokrate su bili nepokolebljivi da je to nemoguće. S druge pak strane, kod Sovjeta se osećala izvesna opipljiva, čak nestašna želja da učine nešto bez presedana za Džeki. Na kraju su je iznenadili i oduševili time što su pristali da pošalju saonice postavljene zelenim plišom i prekrivač za kolena princeze Jelisavete, kćerke Petra Velikog i Katarine I. Houving je Džekin trijumf uzdržano nazvao „uzbudljiv trenutak za detant – i za izložbu ruskih nošnji“.
Šestog decembra 1976, nešto posle osam uveče, u beloj haljini bez bretela kreatorke Meri Makfaden, kao sušta suprotnost svakodnevnom imidžu koji je negovala na poslu, Džeki je bila u žiži pažnje na prijemu povodom otvaranja izložbe Slavne ruske odore u Metropolitenu, za koju je bila predsednica organizacionog odbora. S trake je puštana muzika Musorgskog, Rimskog-Korsakova i Čajkovskog, vazduh su ispunjavali oblaci aromatičnog Šanelovog parfema Ruska koža, dok je Dajana Vriland iz sveg glasa pozivala mnoge ličnosti iz visokog društva – Li To, Fransoaz de la Rentu, Marelu Anjeli i Si-Zi Gest – da kupe primerak Džekine nove knjige, koja je toga dana izašla iz štampe. Ubrzo nakon toga, Viking je priredio konferenciju za štampu i mali svečani ručak u hotelu Karlajl, kao promociju knjige U ruskom stilu. Kako novinari ne bi prekršili njegov uslov da se sva pitanja upućena gospođi Onazis tiču isključivo knjige, Tom Ginzberg je zaštitnički bdeo nad urednicom-početnicom u crnoj rolci i kariranim pantalonama, veoma diskretno našminkanom. Njen ćelavi i plećati šef se narugao tvrdnjama da je imala malu ulogu u stvaranju monografije. „Džeki ne bi dozvolila da njeno ime bude na knjizi da nije bila glavna pokretačka sila projekta“, rekao je. Zatim je naglašeno dodao da ona nije „neka holivudska zvezda kojoj dublerka obavlja teži posao“.
Sve u svemu, objavljivanje knjige U ruskom stilu donelo je Džeki krajnje srećne trenutke. Već samo postojanje te knjige svedočilo je o uspehu njenih najnovijih pokušaja da započne novi život i ispliva iz „starih muka“, kako ih je nazvala. Smatrala je da joj je karijera dobro počela. Bila je uključena i u pripremu raznih drugih naslova u Vikingu. Između ostalog, radila je na knjigama kao što su roman o ljubavnici Tomasa Džefersona, antologija ruskih bajki, biografija gradonačelnika Ričarda Dejlija, knjiga o životu žena u Americi u osamnaestom veku i zbirka Linkolnovih fotografija Metjua Brejdija. Pod pokroviteljstvom Brajana Houma, rukovodioca Studio buks imprinta, stekla je stručnost u pripremi ilustrovanih knjiga. U međuvremenu, odlučne primedbe Toma Ginzberga na konferenciji za štampu i njegova džentlmenska rešenost da je zaštiti od pitanja koja bi je mogla uzrujati, uverile su Džeki da bez ikakve sumnje uživa naklonost i podršku svog izdavača. Možda je upravo zato bio strašan udarac kad joj je, mesec dana kasnije, Ginzberg rekao da Viking planira da objavi roman o zaveri i atentatu na novoizabranog predsednika Tedija Kenedija, koji je uspeo da svrgne predsednika Kartera na preliminarnim izborima Demokratske stranke 1980. Zaplet i fabula bili su upravo ono od čega su se sastojale Džekine noćne more.
Nekad je Džekina trajna odbojnost prema ideji da se jedini preživeli Kenedi kandiduje za predsednika bila primetna i opipljiva bez potrebe da izusti ijednu reč. Kad se prethodne godine pojavio Karter kao borac za kandidaturu 1976, Tedi se žestoko kolebao da li da izazove ili ne guvernera Džordžije, kog se liberalna struja stranke plašila i nije mu verovala. Na kraju je Tedi, s melanholičnim osećanjem da ga je istorija konačno mimoišla, odlučio da se ne upušta u trku. Kad je postao predsednički kandidat, Karter je koristio svaku priliku da se distancira od porodice Kenedi, kako bi pokazao da može dobiti izbore i bez njih. U telefonskom razgovoru s Arturom Šlesindžerom oktobra 1976, Džeki je s tim u vezi izrazila nezadovoljstvo Karterovom kandidaturom. Šlesindžer je to bez razmišljanja prokomentarisao rečima kako će, ako Karter izgubi, imati bar tu utehu da demokratski kandidat 1980. bude Tedi. Čim je čuo rečiti uzdah s druge strane veze, Šlesindžer je shvatio svoju grešku.
Četiri meseca kasnije, pošto je Ginzberg ušao u Džekinu kancelariju i zatvorio vrata za sobom kako bi mogli da razgovaraju u četiri oka, ona je odmah burno i spontano reagovala kad joj je ispričao zaplet novog romana britanskog autora Džefrija Arčera, pod naslovom Hoćemo li reći predsedniku?. „Kao da sam je udario“, prisećao se Ginzberg godinama kasnije. „Trgla se.“ Izgleda da se u tome času raspao onaj osećaj kontrole, koji je Džeki počela da stiče teškom mukom za vreme hrabrog šegrtovanja u Vikingu. Da sve bude još gore, nikako nije želela da pred drugima preživljava takve trenutke, u kojima joj se vraćao osećaj bespomoćnosti koji je iskusila prilikom traume. Odavno je naučila da pobegne pre nego što je bilo ko vidi takvu. Ovoga puta, međutim, bekstvo nije bilo moguće. Džeki je promucala nešto kao: „Zar nikada neće prestati?“ A onda se, pred očima izdavača, „vidno pribrala“ i potom mirno postavila nekoliko pitanja o knjizi. Kasnije će Džeki pričati kako je u to vreme svesno nastojala da razdvoji svoj status „zaposlene u Vikingu i osobe u srodstvu s Kenedijevima“. Ta formulacija u izvesnom smislu zvuči kao odjek terapeutskog saveta. U svakom slučaju, Džekin profesionalni aranžman s Vikingom nije bio takav da je mogla da stavlja veto na naslove koje je kuća stavljala na spisak za objavljivanje, pa je na kraju prihvatila da, ako želi da nastavi tu da radi, mora izdržati štampanje Arčerovog romana. Ali uskoro će se postaviti pitanje da li ga je podržala.
Kad se knjiga Hoćemo li reći predsedniku? pojavila iz štampe u jesen 1977, najmanje jedan istaknuti kritičar je optužio Džeki kao direktno odgovornu za „loš triler“ koji sirovo zloupotrebljava „jednu strašnu fantaziju – trajni američki košmar“, misleći pritom na izglede za ubistvo i trećeg Kenedija, kako bi se povećala prodaja knjige. „Postoji reč za takvu knjigu“, napisao je Džon Leonard u Njujork tajmsu. „Ta reč je tres. Svaka urednica koja ima veze s njenim objavljivanjem treba da se stidi.“ Upadljiv, zlonamerno ženski rod imenice u rečenici sevao je od varnica. Pošto nije bio posredi feministički gest, vladalo je opšte mišljenje da je u pitanju osuda Džeki, koja je ponovo optužena da je bezosećajna i hladnokrvna. Leonardova oštra kritika privukla je mnogo pažnje, a ubrzo je i javno potvrđeno da je zaista mislio na Džeki. U prošlosti je linčovana zbog nastojanja da spreči objavljivanje Mančesterove knjige. Ovoga puta su joj zamerali što nije opstruirala roman Hoćemo li reći predsedniku?. „Mogla je da spreči njegovo objavljivanje da je htela“, uporno je tvrdio Leonard.
To je potvrdio njen poslodavac razglasivši da nije ni pokušala. U intervjuu Boston gloubu, Ginzberg je tvrdio kako „nije pokazala nikakve znake potištenosti ni ljutnje kad sam joj rekao da smo kupili tu knjigu u Engleskoj pre nekoliko meseci“. Pošto su objavljene te Ginzbergove reči, Džeki mu je odgovorila tako što je 13. oktobra 1977. dala otkaz. Ginzberg je bio očevidac njene snažne telesne reakcije na vesti o toj knjizi, znao je kakav joj je bol to nanelo. Sad jednostavno nije mogla da podnese što je odlučio da svetu ispriča sasvim drugu priču. „Kad je nagovešteno da sam imala veze s kupovinom te knjige i da me nije uzrujalo njeno objavljivanje, shvatila sam da moram dati otkaz“, navela je Džeki u izjavi za javnost. Međutim, kao što su i njene izjave o razlozima zaposlenja u Vikingu naišle na opštu javnu nevericu, isto se desilo i s tvrdnjom o razlozima njenog odlaska. Prema tome, sumnjalo se da preteruje ili da je potpuno izmislila kako ju je uznemirio roman o atentatu, i da je zapravo dala otkaz samo zato što je na nju izvršila pritisak porodica njenog pokojnog muža. Kenedijevi svakako nisu bili oduševljeni Arčerovim romanom, ali u svetlosti onoga što je Ginzberg kasnije rekao o Džekinoj reakciji prilikom njihovog prvog razgovora o knjizi, njeno objašnjenje zvuči istinito. Nakon njenog odlaska iz Vikinga, Ginzberg je nastavio da izjavljuje kako nije zapazio nikakve znake nemira kod nje: „Moja lična naklonost prema porodici Kenedi i krajnje efikasan i dragocen doprinos gospođe Onazis našoj kući u protekle dve godine svakako bi bili odlučujući faktor u konačnoj odluci da li da objavim bilo koju knjigu koja bi joj nanela bol. Zaista, upravo zbog toga što je gospođa Onazis reagovala velikodušno i s puno razumevanja kad smo razgovarali o toj knjizi, a pre potpisivanja ugovora, stekao sam samopouzdanje da roman objavim.“ Ukratko, čovek koji je neposredno pre toga branio Džekinu iskrenost, sad ju je dovodio u pitanje.
Tri nedelje kasnije, u vreme opšte radoznalosti kakvi su joj planovi posle Vikinga, Džeki se pojavila na pet minuta, u suknji sa šljokicama Oskara de la Rente i gornjem delu od šifona, na privatnoj izložbi Pariz – Njujork: Trajna romansa, u Galeriji Vajldestin, smeštenoj u zgradi od krečnjaka, u stilu Luja XV, u Istočnoj šezdeset četvrtoj ulici. S čašama šampanjca u rukama i obučene u kreacije Živanšija, Adolfa i Halstona, ličnosti iz visokog društva su proučavale francuske i američke slike i crteže na prodajnoj izložbi u korist Njujorške gradske biblioteke, koju su organizovali Bruk Astor, Meri Rokfeler, Džon Sardžent i drugi. Kasnije se ispostavilo da je bradati i snažni Sardžent, predsednik izdavačkog džina Dabldej &kompani, vodeće kuće na masovnom tržištu, zajedno s Džeki priredio prijem sa svečanom večerom prethodno te noći, na kojoj su bile zvanice poput Luja Okinklosa, novinara Njujorkera Brendana Gila i istoričarke Barbare Tačmen, čiju je knjigu Topovi u avgustu, o Prvom svetskom ratu, predsednik Kenedi naročito cenio. Uprkos književnom tonu tog događaja koji su Džeki i Sardžent zajedno priredili, Tom Ginzberg je, premda je dobio pozivnicu za izložbu, smešten za drugi sto, ne za onaj gde je sedela domaćica. To ga je, očigledno ne bez osnove, navelo da kaže kako ga Džeki izbegava. Njena uloga domaćice zajedno sa Sardžentom, koji je uz to bio i jedan od glavnih izdavača u celoj zemlji, i poznat kao ljubitelj dama koji voli da se provodi, navela je modnu kolumnistkinju Judžiniju Šepard da se javno zapita nije li Džeki možda već sklopila neki sporazum s Dabldejom.
Ni tada, kao ni četiri meseca kasnije, kad je firma poznata po najvećoj produkciji knjiga godišnje objavila da je Džeki postavljena za njihovu urednicu, nije se činilo da ta kuća može biti baš raj za nju. Džeki je mnogo polagala na dizajn knjige, a naslovi Dabldeja su u tom pogledu bili uglavnom bezvredni. Džeki je imala visoko odnegovan ukus, a ciljna grupa Dabldeja bila je publika osrednje inteligencije, s ciljem da – kako je jednom primetila Edna Ferber – „stave knjigu u ruke onih koji ne čitaju“. Zašto je, onda, Džeki izabrala Dabldej, a ne neku od malih njujorških izdavačkih kuća specijalizovanih za likovne umetnosti i ilustrovane knjige, s kojima je takođe pregovarala u tom periodu? U Sardžentovim nastojanjima da je dobije kao urednicu svakako nije bez značaja njegov ugled u vezi s jednom ranijom knjigom na temu atentata, koja je pretila da bude bolna po Džeki. I Dabldej je trebalo da objavi američko izdanje nove knjige britanskog pisca Dž. G. Balarda, pod naslovom Izložba grozote, fantastično štivo o ubistvu Džej-Ef-Keja, koje je sam autor okarakterisao kao „pornografsku naučnu fantastiku“.

Istaknuti odeljak dela nosio je naslov Plan za ubistvo Žakline Kenedi, koji se onda pojavio zasebno objavljen u britanskom književnom časopisu Ambit krajem šezdesetih godina. To je podstaklo Randolfa Čerčila, koji je lično bio odan Džeki, da se izbori da časopis više ne dobija sredstva iz Londonskog fonda za umetnosti. Čim je čuo da je uvredljivo delo na spisku Dabldejovih naslova u pripremi – štaviše, da su odštampane knjige spremne za distribuciju po knjižarama – naložio je da se čitav lager uništi. Za izdavača tako savesnog po svaku cenu, uništenje tolikog broja knjiga kao gest poštovanja prema staroj prijateljici gospođi Onazis bio je velika prednost. Kad je, osam godina kasnije, Džeki prihvatila Sardžentov poziv da dođe u Dabldej, odabrala je firmu čiji je generalni direktor pretpostavio njena osećanja produkciji onako kako Tom Ginzberg, ma koliko pozirao u javnosti, nikad nije učinio.
Džekin dolazak u prostorije Dabldeja na Park aveniji, tog februara 1978, bio je prava sizifovska muka. Ponovo ju je dočekala masa reportera i drugih radoznalaca koji su se okupili da je vide kako dolazi i odlazi. Ponovo je izražena opšta sumnja u njene namere, a među onima koji su sumnjali bilo je i njenih saradnika na novom poslu. Džon Sardžent je u početku zapazio izvestan otpor među zaposlenima u Dabldeju – „osećanje da Džeki ne misli ozbiljno... mišljenje da je za nju to samo razonoda“. Džeki je pune dve godine provela dokazujući se u Vikingu, i sad je morala ponovo da pokaže kako stvarno misli da izgradi značajnu karijeru. I više od toga – morala je nekako da uveri kolege da se prema njoj ophode kao prema svim ostalim zaposlenima u Dabldeju, što naravno nije bila. Stoga se suočila s potpuno istim izazovom kao i u Vikingu, i mnogi su predviđali da će se i ovaj njen posao završiti kao razočaranje i debakl. Ovoga puta, međutim, dokazala je da nisu u pravu. Ukratko, do te mere nije isticala svoju slavu i toliko se trudila da se prema njoj ponašaju kao i prema svima drugima, da novi kolege, po Sardžentovom mišljenju, „nisu mogli odoleti njenom šarmu“.
U ovoj izrazito i otvoreno komercijalnoj kući, gde je provela ostatak radnog veka, Džeki će doprineti objavljivanju brojnih bestselera, među kojima su zapaženi memoari Gelsi Kirkland i Majkla Džeksona, Moć mita Džozefa Kembela i Lečenje i um Bila Mojersa. Ali naslovi koji su u najvećoj meri nosili njen potpis bila su manja izdanja, više lična, koja su odražavala izvestan patricijski senzibilitet s kraja dvadesetog veka – proizvod nekad moćnog sveta za koji je zamišljeno priznala da nestaje. Obavijene poetičnim žaljenjem, mnoge knjige koje je Džeki pripremila za Dabldej – otmeni tomovi o takvim temama kao što su doba Kralja Sunca, indijski dvorski život od 1590. do 1947, vrtna fotografija Ežena Adžea i Njujork Stenforda Vajta – kao da su bile stvorene da krase izlog knjižare Avenija Medison (sada obnovljene), gde je i sama kupovala knjige.
Zanimljivo, slična preokupacija iščezavanjem kulturnih dobara nadahnula je u tom periodu i Džekino angažovanje u pokretu za očuvanje istorijskih građevina. U nekoliko navrata je s negodovanjem govorila o tome kako nestaju spomenici Menhetna, kako se vidi sve manje neba, i kako gradski pejzaž „postepeno umire“. Kad su od nje zahtevali da objasni zašto se uključila u borbu za spašavanje kitnjaste stanice Grand central, izgrađene u stilu bo arta, čiji su vlasnici bankrotirali i nastojali da prikupe novac dozvolom da se tu izgradi trgovinska kula od pedeset pet spratova, Džeki je rekla: „To je divna zgrada i navikla sam da je gledam. Biće to nasilje i velika uvreda ako je zamene čelikom i staklom.“ To je izjavila povodom događaja koji je imao veliki publicitet 16. aprila 1978, kada je nekih tri stotine autora, umetnika, izvođača i ostalih boraca za očuvanje stanice Grand central krenulo vozom na putovanje u Vašington, gde je na Vrhovnom sudu SAD trebalo da se održi saslušanje vlasnika stanice o njihovim namerama da uklone zgradu, prethodno proglašenu istorijskim spomenikom, kako bi započela gradnja kule koju je u modernističkom stilu projektovao Marsel Brojer. Od svih slavnih imena na spisku putnika Lendmark ekspresa8 kako je voz nazvan toga dana, niko nije privukao interesovanje štampe više od Žakline Kenedi Onazis. Njeno učešće doprinelo je publicitetu u celoj zemlji, koji borci za očuvanje, po sopstvenim rečima, nisu nikako drugačije mogli postići. Ovoga puta je, umesto da se sklanja od kamera i reportera, Džeki želela da govori: „Ne bi trebalo dozvoliti da velika korporacija uništi građevinu koja je toliko značila mnogim naraštajima. Ako Grand central ode, otići će i ostali istorijski spomenici u ovoj zemlji.“ Ipak, šta god Džeki rekla ili učinila, nije bilo toliko delotvorno koliko samo njeno prisustvo.
Pošto je Vrhovni sud podržao status zaštićene građevine, Džeki je i dalje imala istaknutu ulogu u sporovima o drugim istorijskim spomenicima Menhetna. Svojim ugledom je pomogla da se spreči rušenje Lever hausa; da se spreči izgradnja poslovne zgrade od pedeset devet spratova iznad Crkve Svetog Vartolomeja; da se spreči građevinska firma da poveća novi poslovni kompleks na Kolumbovom trgu. Dinamika svega toga može se uporediti sa onim što se dogodilo kad je uspela da obezbedi princezine saonice iz sovjetskog arhiva; ili kad je kasnije dobila pristanak do tada beskompromisnih francuskih vlasti da dozvole pristup fotografu Debri Terbvil u izvesne skrovite prostorije palate dinastije Burbon radi Dabldejove knjige Nevidljivi Versaj, čiji je originalni koncept bio Džekino delo. Primenjivanje lične moći nije za nju bilo ništa novo. I u prošlosti je to radila za Džeka, za Bobija i za druge. Ovo se razlikovalo jedino po tome što se sad nije angažovala za tuđe ciljeve nego za svoje. Njene intervencije su imale važne privatne posledice pored onih dobro poznatih javnih. Na stranu objavljene knjige i spaseni istorijski spomenici, Džekini uspesi su doprineli njenom miru, procesu izlečenja koji je bio u toku, dok se za nju, ženu kojoj se čitav život promenio u osam i po sekundi apsolutne nemoći, stalno iznova tvrdilo kako je sve samo ne bespomoćna.
Džekinom duševnom miru je na sličan način pogodovala kupovina nekultivisanog zemljišta od nekih sto pedeset hektara na ostrvu Martas Vinjard, 1978. Kad je konačno dobila dvadeset šest miliona dolara od porodice Onazis, Džeki je to zemljište platila milion i sto hiljada dolara i na njemu započela izgradnju skrovitog dvospratnog letnjikovca u stilu Nove Engleske, koji će, kad je završen 1981, koštati dva miliona. Jedan od motiva za odlazak iz Hajanis porta bio je taj što, još od prvih dana braka, tamo nikad nije imala pravu privatnost. Drugi motiv je bio strah da na njenog sina i ćerku ne utiču neki razuzdaniji Kenedijevi rođaci koji su u to vreme imali problema s drogom.
Kao uspešna urednica knjiga, veoma efikasna „javna ličnost“ pokreta za očuvanje istorijskih spomenika, uskoro gospodarica zamka na imanju na Martas Vinjardu, a pored svega još i izuzetno bogata – Džeki je do 1979. svakako postigla mnogo od onda kad se zastalno preselila nazad u Sjedinjene Države, posle smrti Aristotela Onazisa. Pa ipak, i dalje je nedostajao jedan element, neophodan za svakog ko je preživeo traumu: osećanje osnovne bezbednosti. Kako je mogla da se oseća bezbedno kad je „neprekidni američki košmar“ ubistva i trećeg Kenedija i dalje bio tako istaknut faktor u životu zemlje? Knjiga Hoćemo li reći predsedniku? iz 1977. bila je delo fikcije, ali ničeg fiktivnog nije bilo u odluci Tedija Kenedija da, dve godine kasnije, izazove Džimija Kartera na preliminarnim izborima Demokratske stranke 1980, baš kao i lik u pomenutom romanu o atentatu.
Iako je do Tedijeve zvanične objave bilo još nekoliko nedelja, većina prisutnih na otvaranju nedavno dovršene Biblioteke Džona F. Kenedija u Dorčesteru, u Masačusetsu, 20. oktobra 1979 – uključujući i samog predsednika Kartera – bar je naslućivala na šta se sprema senator Kenedi. Za mnoge zvanice je ta prigoda odisala mešavinom uzbuđenja i nemira. Uzbuđenja, zato što su to bile upravo one ličnosti koje je Makdžordž Bandi nekada opisao kao „krug ljudi koji je osećao da su sve njihove nade i sva sreća umrli dvadeset drugog novembra, ako ih ne oživi mlađi brat“. A nemira zbog predosećanja koje je Artur Šlesindžer jezgrovito zabeležio u svome dnevniku sledećom rečenicom: „Teda će ubiti ako se kandiduje.“
Džeki, koja je bila glavna pokretačka sila u stvaranju te biblioteke, sedela je uz svoju decu na spoljašnoj pozornici zastrtoj plavim tepihom. Crvene ruže su sa obe strane krasile podijum na kom će osamnaestogodišnji Džon Mlađi pročitati elegiju Stivena Spendera Mislim na one koji zaista behu veliki, i gde će i Džimi Karter i Tedi Kenedi održati govor. Dvanaest godina posle ceremonije imenovanja nosača aviona Džon F. Kenedi, kad se na sličan način očitovalo žestoko rivalstvo između Lindona Džonsona i Bobija Kenedija, Džeki se hladno držala među licima iz njenih godina u Beloj kući, koja su nekada predstavljala veliku pretnju njenoj pribranosti. Toga dana se onaj užasni okidač nije pojavio u obliku nekog poznatog lica, već od osobe koju je jedva poznavala. Pošto se krupnim koracima popeo na pozornicu, uz zvuke predsedničke himne Pozdrav šefu, predsednik se rukovao s raznim članovima porodice Kenedi pre nego što je stigao do Džeki. Posmatračima ove scene nije moglo promaći ono što je usledilo.
Kad se Karter nagnuo da je poljubi, Džeki se, po Šlesindžerovim recima, „upadljivo trgla i uzmakla“. U očima Tedijevog pomoćnika Ričarda Berka, izgledalo je kao da je Džeki „ujela zmija“. Nakon tog napetog susreta, mnogi su tu njenu telesnu reakciju protumačili u svetlu trenutnih predsedničkih i seksualnih politika. Ali taj trenutak je govorio i o užasima koji, za Džeki, neizbežno prete kandidaturi novog Kenedija za Belu kuću. Taj prizor kako se iznenada ukočila, a onda ustuknula, priziva druge slične okolnosti, bilo s Galelom ili Ginzbergom, u kojima je na iznenadnu pretnju reagovala kao da će biti, ili kao da jeste fizički napadnuta. Zanimljiva je njena zajedljiva primedba posle toga, kad je rekla Šlesindžeru da se Karter ponašao kao da predsednički položaj podrazumeva vlastelinsko pravo feudalnog gospodara da oduzme nevinost kćerima svojih kmetova. Primedba, međutim, pokazuje još nešto: da Džeki, za razliku od svog ponašanja na imenovanju bojnog broda, ovoga puta nije trebao Bob Maknamara niti bilo koji drugi kavaljer da je izvuče sa svečanosti. Toga dana je treptaj pometnje i straha iščezao gotovo isto tako brzo kao što se i pojavio, i lice joj je ponovo postalo „gleđosana maska“, kao i obično.
Isto tako, ovoga puta joj nije bilo nemoguće – kao 1968, kad je Bobi Kenedi ušao u trku za kandidaturu – da javno uzme učešća u nastojanjima za obnovom Kenedija. Pristala je da se pojavi na ograničenom broju Tedijevih nastupa tokom kampanje i na priredbama za prikupljanje sredstava. Pa ipak, teško je ne primetiti, s obzirom na pukotinu u Džekinom držanju prilikom otvaranja biblioteke, bar trag ironije u njenim rečima da je „veoma uzbuđena“ zbog njegove predstojeće buntovničke kandidature. Bilo kako bilo, izgleda da su se do tada njeni strahovi smanjili po intenzitetu i nametljivosti, do stepena da im se konačno mogla suprotstaviti.
Džeki se pojavila uz osamdesetdevetogodišnju Rouz Kenedi (koja je postala udovica 1969) kad je Tedi objavio svoje namere u Fanej holu u Bostonu, 7. novembra. Posle toga je nekoliko puta u izbornoj kampanji, pomalo nalik robotu, pozdravljala glasače s „fiksiranim osmehom na licu i kao sleđenom desnom rukom ispruženom za rukovanje“, kako su je opisali u štampi. Kad je sedela pored Tedija na podijumu u Kvinsu, u Njujorku, postarala se da odgurne mikrofone pred sobom. Da li je taj gest bio odraz Džekine stare odvratnosti prema političkim promocijama ili je, s obzirom na okolnosti, bilo još nečeg osim toga? Zar nije naporno radila na tome da preduhitri i prilagodi telesne reakcije i mozak gomilama sveta i kamerama, da ne pominjemo snajperiste i antisnajperski tim u obezbeđenju Tajne službe, za koje se pričalo da je veće od obezbeđenja predsednika Kartera? Ironično, ali senatorovi telohranitelji sa uzi-automatima su, nažalost, samo povećavali osećaj sveopšte opasnosti. Gde god se sad Džeki pojavljivala s Tedijem, uvek je bilo još više novinara pored standardnih reportera što prate kampanju, za slučaj da odnekud ne iskoči novi terorista. Neki novinari su među sobom mračno komentarisali Tedijevo obezbeđenje kao „smrtnu stražu“.
Međutim, ova kampanja se naposletku nije završila praskom, od kog su svi bili mučno na oprezu, već cmizdrenjem. Tedi se katastrofalno pokazao u intervjuima pred kamerama, ušeprtljio se i nespretno odgovarao na pitanja o Čapakvidiku, a nije ni uspeo da artikuliše koncept predsedničkog vodstva, niti da objasni zašto bi demokrate trebalo da izaberu njega a ne Kartera. Senator je izgubio većinu na preliminarnim izborima i rano se povukao sa Demokratske nacionalne konvencije u Njujorku. Tako se završila borba za povraćaj krune, koja je počela sedamnaest godina pre toga u Vojnoj vazduhoplovnoj bazi Endruz, kad je Bobi Kenedi uleteo u predsednički mlažnjak po Džeki. Istoričar Gari Vils okarakterisao je Tedijevu nesrećnu kampanju kao „kraj Kenedijeve ere u našem nacionalnom životu“. Nasuprot tome, za Džeki lično, to se umnogome pokazalo kao početak. Suočila se s opasnošću i, što je najvažnije, užas se nije u trenutku vratio. Kao i ostali koji su preživeli psihološku traumu, ni Džeki nikada neće biti u stanju da potpuno izbriše stare užase. U Tedijevoj kampanji 1980, počela je, međutim, da otkriva način kako da živi s njima.
Džimija Kartera je, naravno, porazio republikanski protivkandidat Ronald Regan. U međuvremenu, jedan od slabo primećenih doprinosa Karterovog jedinog mandata bilo je naimenovanje Maksa Klelanda, hendikepiranog vijetnamskog veterana koji je snažno saosećao s problemima oštećenih u tom nepopularnom ratu, za direktora nove Nacionalne administracije za veterane. Klelandovo postavljenje, zajedno sa uključenjem posttraumatskog stresnog poremećaja u zvaničan spisak dijagnoza u izdanju Dijagnostičkog i statističkog priručnika za mentalne bolesti iz 1980, obeležilo je prekretnicu u sanaciji problema od kojih su patili veterani Vijetnamskog rata i potonjih sukoba.
Džeki, čija je borba s PTSP-om počela mnogo pre nego što je predsednik Džonson poslao vojne snage Sjedinjenih Država 1965, odvijala se po drugačijem rasporedu od borbe vijetnamskih veterana. U vreme kad je usvojen naziv za ono od čega je patila, njen oporavak je već bio u toku. Ona je morala da ga sprovodi bez konceptualnog okvira koji bi ublažio osećanje izolovanosti i pomogao joj da počne da nalazi nekog smisla u svom iskušenju umesto da podozreva da gubi razum. Međutim, imala je značajne prednosti. Očigledno ne poseduje svako ko je preživeo psihološku traumu tako blistavu priču u pozadini, kakvu smatraju presudnom za Džekin uspeh da povrati osećaj kontrole. Niti je svako imao mogućnosti da se leći kod uglednog psihoanalitičara, a ni finansijskih sredstava da preduzme izgradnju vlastitog spokojnog i bezbednog sveta na Martas Vinjardu.
Džekine reči, izgovorene 28. oktobra 1980. na svečanoj večeri u Njujork Sitiju, nagoveštavaju kako je ona sama videla svoj životni put. Pored nje je te večeri sedeo britanski pesnik Stiven Spender, koji ju je poslednji put sreo još pre nego što je Džej-Ef-Kej postao predsednik, pa ju je tom prilikom pitao šta smatra svojim najvećim dostignućem. Zanimljivo, ali to nije bila njena legendarna uloga prve dame, niti onaj događaj kad je osvojila Pariz, a ni bezbroj drugih trijumfa tokom godina u Beloj kući, niti pak njeno držanje na sahrani predsednika Kenedija, koje je toliko značilo mnogim Amerikancima. Džeki je bez oklevanja odgovorila: „Mislim da je moje najveće dostignuće što, posle toliko teških trenutaka kroz koje sam prošla, smatram sebe relativno normalnom. Ponosim se time.“

Šesnaest

U vreme promocije knjige Luja Okinklosa, čije je delo Otpadnica u ljubičastom objavio Dabldej u jesen 1983, prošlo je više od trideset godina od one večeri sa šampanjcem kad su Okinklos, tada tridesetčetvorogodišnjak, i dvadesetdvogodišnja Džeki Buvije oboje bili u krizi i pitali se kako žele da provedu život. Okinklos je više želeo da piše nego da se bavi tradicionalnom pravničkom karijerom koju su mu namenili roditelji, i upravo je bio objavio roman pod naslovom Sibil, čija je glavna junakinja podsetila Džeki na njenu sopstvenu dilemu buduće neveste finog ali bezličnog njujorškog trgovca na berzi Džona Hjusteda. „To je to. To je moja budućnost. Biću Sibil Hjusted“, izjavila je Džeki, malo pre nego što je odlučila da vrati verenički prsten sa safirom i dijamantom u korist manje predvidljive i stoga primamljivije veze s Džekom Kenedijem.
U međuvremenu, tokom decenija koje su usledile, Okinklos se uspešno bavio i advokatskom karijerom i karijerom pisca, i objavio je više od trideset knjiga beletristike, istorijskih dela i biografija – uključujući i roman Rektor iz Džastina. Kad je prešla u Dabldej, Džeki ga je angažovala kao stručnog saradnika u knjizi o francuskom plemstvu krajem osamnaestog veka, i u pripremi knjige Debre Terbvil o „duhovima i uspomenama“ koji su zaposeli Versaj. Džeki je, najzad, pribavila i prava za Otpadnicu u ljubičastom, izdanje dnevnika Florens Adel Sloun, ličnosti iz visokog društva, babe Okinklosove žene, kome je on dodao vlastite pikantne komentare i analizu. Neobično, ali ponovo je objavio knjigu s kojom se Džeki strastveno i duboko poistovetila. Po njenim sopstvenim rečima, nisu joj toliko bitni bili detalji društvenog života i izobilja „ljubičaste decenije“ (devedesete godine devetnaestog veka), koliko autorkin status preživele, čije je postojanje preobraženo munjom iznenadne tragedije koja joj je otela sve što je posedovala samo trenutak ranije. Džeki je naročito zanimao proces koji je omogućio Adel, kako je bila poznata, da preživi i posle toga ponovo napreduje. Na promociji knjige u Muzeju grada Njujorka, na Gornjoj petoj aveniji, koju je vodio Okinklos, Džeki je, u razgovoru s književnicom Mari Brener, podrobno opisala svoju reakciju na Adelinu priču: „Naročito me je dirnuo duh te žene... Kako je njen život delovao savršeno, a onda ju je pogodila tragedija... Ali nekako je sve izdržala, zahvaljujući svom duhu i karakteru.“ Kao da je govorila o sebi onih godina muka posle Dalasa.
Ako uporedimo dva navedena dela Luja Okinklosa, s kojima se Džeki identifikovala u rasponu od tri decenije, s prvom kad je imala dvadeset dve, a s drugom kad su joj bile pedeset četiri godine, utvrdićemo jednu presudnu razliku između te dve žene. Džeki Buvije prezirala je predvidljivost, kako u životu tako i u muškarcu čija je uloga da joj taj život obezbedi. Nasuprot tome, godinama kasnije, neprestani osećaj da se zemlja pod nogama može u svakom trenutku otvoriti doveo je Džeki Onazis, kao i preživelu Adel, do toga da žudi za predvidljivošću i brižljivo je neguje. Nakon što je izlazila s određenim brojem muškaraca s Menhetna – između ostalih s piscem Pitom Hamilom i rediteljem Piterom Dejvisom -konačno je ušla u trajnu vezu punu ljubavi s partnerom koji se prilično razlikovao od potencijalnih muževa kakvi su je privlačili u vreme kad je bila jogunasta postdebitantkinja. Morisu Templsmanu, punačkom muškarcu s podočnjacima, još zvanično u braku s majkom svoje troje dece, međunarodnom trgovcu dijamantima i finansijeru, upadljivo je nedostajalo onog ličnog poleta kakvim su se odlikovala oba Džekina muža, ma koliko međusobno bili različiti.
Rođen u Belgiji 1929, mesec dana posle Džeki, Templsman je odrastao u pravovernoj jevrejskoj porodici u kojoj se govorio jidiš i koja je pobegla u Sjedinjene Države četrdesetih godina, kad je Hitler osvajao Evropu. Dok je živeo u jevrejskoj iseljeničkoj zajednici na njujorškom Aper vest sajdu, Templsman je još kao tinejdžer počeo da radi za svoga oca u trgovini dijamantima. Rano se povezao sa dijamantskim kartelom De Bers u Južnoj Africi. Džeki je prvi put srela Templsmana pedesetih godina, kad je upoznao Džeka Kenedija, tada senatora SAD i pretendenta na mesto predsednika, s vodećim ličnostima južnoafričkog biznisa s dijamantima. Za vreme Džekinog boravka u Beloj kući, Templsman je, kao pristalica političkih ciljeva Demokratske stranke, zajedno sa suprugom Lili bio gost na velikoj svečanoj večeri 1961, priređenoj u čast pakistanskog predsednika Ajuba Kana, na kojoj se Džeki pokazala s novim samopouzdanjem i uticajem, stečenim u Parizu i Beču. Ubrzo pošto je drugi put postala udovica, Templsman je postao njen finansijski savetnik, nakon smrti njenog prethodnog menadžera, finansijera Andrea Mejera. Kad se dao na posao da vesto umnoži Džekino nasleđe od Onazisa, postepeno je bivao sve prisutniji i u njenom društvenom životu, kao pratilac na svečanim večerama i kulturnim događajima.
„Em-Ti“, kako je Džeki volela da ga zove, duhovno joj je bio blizak u važnim stvarima. Umetnost i antikviteti, balet, pozorište, čitanje, klasična učenost – sve to, i još mnogo šta drugo, predstavljalo je njihova zajednička interesovanja, o kojima su oduševljeno razgovarali, često na melodičnom francuskom. Često su bili primećeni po Njujorku kako razgovaraju na nekom stranom jeziku, što im je, kad su bili sami u javnosti, pridavalo nekakvu auru koja isključuje sve druge. A nadasve, Džekin novi kavaljer pokazao se kao divan zaštitnik. Voleli su da dugo zajedno šetaju Central parkom u blizini njene kuće, i uvek ju je zaklanjao od fotografa i drugih koji su pretili njenom miru. Nekada davno, Džeki je život s Džonom Kenedijem opisala kao „život u vihoru“. Nasuprot tome, s Templsmanom je sve teklo odmerenim i skladnim ritmom.
Templsman se najzad preselio u hotel nedaleko od Džekinog stana, a onda i u njen stan na Petoj aveniji, gde je ostao do kraja njenog života. Kad je bila udata za Džeka Kenedija i Aristotela Onazisa, Džeki je u velikoj meri postala deo njihovih ličnih i profesionalnih univerzuma. Od nje bi se očekivalo isto i da je postala nevesta Džona Hjusteda. Značajno je napomenuti da je Džekina poslednja ljubav – kad je dobio svoje mesto za rustičnim trpezarijskim stolom od borovine na farmi Red gejt, kako se zvalo njeno imanje na Martas Vinjardu – ušla u život koji je ona sama za sebe, velikim trudom stvorila prema sopstvenim potrebama.
Nijedan ambijent nije bolje oslikavao duh tog života od te oaze u kojoj je Džeki provodila najveći deo svakog leta, između dva praznika, Dana sećanja i Dana rada. Na prvi pogled, uređenje farme Red gejt odavalo je samo utisak prijatnosti i udobnosti. Grubo istesane klupe, korpe i drugi seoski predmeti mešali su se sa primamljivim, neupadljivim stolicama i sofama. Po kući je svuda bilo cveća u raznoraznim posudama. Međutim, ta preovlađujuća atmosfera spontane opuštenosti bila je varljiva. Kao i u kućama njene prijateljice i učiteljice Bani Melon, kad bi se malo bolje pogledalo, svi elementi su bili vizuelno sračunati i savršeni – možda, bar po nečijem ukusu, i previše savršeni. Džeki je vladala svojim kraljevstvom do najsitnijih detalja. Pisala je opširna uputstva posluzi na bloku poput onih što se kače na unutrašnju stranu kuhinjskog plakara, kao npr. koje tačno cveće treba staviti u koje posude i na koja mesta u kući. Čak i u tako beznačajnim stvarima nije smelo biti iznenađenja. Iako zapravo na letovanju, Džeki je živela po strogim pravilima. Budila se, bez izuzetka, u sedam, i doručkovala – pola zdelice ovsenih pahuljica s obranim mlekom, voće i kafu – s poslužavnika, u krevetu, uz vatru u kaminu, koja je uvek gorela bez obzira na to kakvo je vreme. S religioznom predanošću masirala je lice hidratantnom kremom pa obukla kupaći kostim, stavila kapu i peraja, i forsirano plivala dva sata u jezeru Skvibnokit, koje se graničilo s njenim imanjem.
Ali najredovniji ritual odvijao se u intervalu između ručka i večere. Džeki je provodila letnja popodneva bosa, na tapaciranoj ležaljci, u dvorištu iza kuće ograđenom zidom od cigle, i radila u samoći na nekom rukopisu, ispisujući na marginama ispravke i komentare. Da bi se shvatio značaj uloge koju je uređivanje imalo u njenom životu, vredi ponovo pomenuti onu scenu kojoj je prisustvovao Teodor Vajt, nedelju dana posle ubistva predsednika Kenedija. Autor časopisa Lajf prisustvovao je neobičnoj dihotomiji tokom intervjua s Džeki. Najpre su se nametnula izuzetno živa i potresna sećanja na Dalas, „kao da je kontrolišu“. A potom je ona preuzela kontrolu i zasula otkucane stranice njegovog teksta lavinom ispravki. Te neobične olujne noći 1963, Vajt je bio svedok manifestacija dva izrazito različita dela njenog mozga. Džekina izgovorena sećanja na „krvavu scenu“ neizbežno su proistekla iz limbičkog sistema, moždanog centra za preživljavanje i opstanak, gde se skladište takve slike i takve senzacije. Njeni energični potezi olovkom po Vajtovoj prvoj verziji teksta bili su proizvod cerebralnog korteksa, gde se odvija racionalno mišljenje. Ovo drugo je po svoj prilici bilo instinktivno vraćanje kontrole posle apsolutnog gubitka moći prilikom dešavanja upravo ispripovedane epizode koje se sećala i koju je ponovo preživljavala. Na ličnom nivou, proces uređivanja knjiga imao je izgleda sličnu funkciju poslednjih godina Džekinog života. Kad je usredsređeno i pomno radila na rukopisu, imala je kontrolu i, u meri u kojoj je to moguće, mir. Taj mir je bio s mukom zarađen i u najboljem slučaju neznatan.
Otuda bes njenog sina kad je Kristina Hejg, njegova devojka, bezazleno prekršila kardinalno pravilo da se u to precizno određeno vreme u Red gejtu Džeki ne sme ometati. „Šta si tražila tamo? Nikad, nikad ne idi tamo između ručka i večere“, besneo je Džon na Kristinu kad je pomenula da je naišla na Džeki kako radi u zatvorenom dvorištu. Čak i kao sitan, razbarušeni momčić, Džon je bio nepokolebljivo zaštitnički nastrojen prema majci, koja je, dok se borila da njemu i njegovoj sestri pruži koliko-toliko normalan život, jedva uspevala da sakrije gubitak kontrole koji je nju samu na mahove mučio. Kad je 1965. Džeki tužno primetila koliko deca nose na svojim plećima, možda nije mislila samo na to da su izgubili oca već i na svoje strašne probleme. Jednom je mali Džon razgledao neku dečju knjigu o Džej-Ef-Keju i odjednom je uzbuđeno viknuo: „Zatvori oči, mama!“ Onda je iscepio ilustraciju, fotografiju predsedničke limuzine u Dalasu, pre nego što je pružio knjigu Džeki. Mnogo kasnije, Džonov ispad na devojku koja je slučajno naišla na njegovu majku, mnogo govori o njegovom shvatanju krhkosti života koji je Džeki uspostavila da bi postigla atmosferu bezbednosti i spokojstva.
Kakva god da je bila, kontrola koju je vremenom uspela da povrati, mogla je naprsnuti u trenutku. Neki iznenadni događaj mogao je uzeti oblik očiglednog podsetnika, kao 1983, prilikom privatne projekcije filma u kom je igrao njen prijatelj Rudolf Nurejev. Kad je on u ulozi glavnog junaka ustreljen, reagovala je tako što je uzviknula, zaklonila lice obema rukama i odbila da ih skloni sve dok se film nije završio. Ali možda je Džeki tako reagovala na svako iznenađenje koje je tumačila kao nametljivu pretnju, bilo da je posredi izdavačevo prvo pominjanje Arčerove knjige ili pak predsednikovo narušavanje njenog pomno branjenog ličnog prostora. Međutim, Džeki se uopšte nije uznemirila kad je videla sinovljevu devojku u zadnjem dvorištu u vreme kad je samo ona tu. Naprotiv, zapodenula je s njom opušten, srdačan razgovor i uživala u njemu. Džonova prenaglašena reakcija na pomen tog slučajnog susreta govori nam o akutnoj uznemirenosti kojom je dugo bilo obojeno njegovo detinjstvo, kad je živeo s povređenom roditeljkom za koju proces oporavka nikad nije imao kraja, a razrešenje traume nikad nije bilo potpuno.

Da li je moglo biti drugačije? Da li je postojao neki drugi, delotvorniji način da Džeki organizuje svoj život i život svoje dece posle smrti Džeka Kenedija i Bobija Kenedija? Izgleda da je razmišljala o nekom drugom putu, koji nije preduzela, kad je 1985. otputovala, s Tedijem i ostalim članovima porodice Kenedi, u selo Talsarnau u severnom Velsu, na sahranu Dejvida Harleka. Kao i njegova voljena žena Sisi i njegov obožavani stariji brat Džerard pre njega, Dejvid je poginuo u automobilskoj nesreći. Čudnom koincidencijom, i za Harlekove se, kao i za njihove prijatelje Kenedijeve, govorilo da su prokleti. Džekino prisustvo na Dejvidovoj sahrani privuklo je mnogo novinara, koji inače ne bi došli u tolikom broju. Kada je 1. februara ušla u parohijsku crkvu iz dvanaestog veka, ćutala je dok je Tedi, pored nje, govorio novinarima kako je Dejvid bio kao jedan od braće Kenedi, kako ga je Rouz oduvek smatrala svojim sinom i kako je Džej-Ef-Kej za njega oduvek mislio da je najpametniji čovek koji je ikada postojao. Posle službe, kojoj je prisustvovalo oko devedesetoro ožalošćenih što su napunili crkvu, i još stotinu napolju, Dejvid je sahranjen na groblju uz crkvu, ograđenom zidom. Dok je Tedi postajao sve potišteniji, Džeki je počela da gubi prisustvo duha. Čvrsto je zatvorila oči i lice joj se zgrčilo. Ni Tedi niti bilo ko drugi nije pošao za njom kad je iznenada odjurila, vođena poznatom nesavladivom potrebom da pobegne. Ostali su posle otišli u Dejvidovu kamenu vlastelinsku kuću iz sedamnaestog veka, koja se nalazila na imanju od hiljadu i sedamsto hektara s travnjacima, vrtovima, vodopadima, njivama i šumama. Dejvidova druga žena predsedavala je porodičnim ručkom, okružena ljudima koje je Džeki spontano povezivala s pričama koje je prvi put čula 1952. od Džona Vajta, a dve godine kasnije i od samog Dejvida, o londonskom krugu mladih ljudi koji su pre rata prihvatili Džeka i Kik.
U visokim crnim čizmama i dugačkom, krznom postavljenom, crnom vunenom kaputu, Džeki je sama lutala brdima. Na vrhu jednog grebena uzdizala se kamena kula-stražara, s koje se pružao pogled na ruševine zamka Harlek, srednjovekovnog utvrđenja koje je odolelo najdužoj opsadi u britanskoj istoriji, za vreme Rata ruža u petnaestom veku. Zamak se uzdizao na strmoj litici s dugim stepeništem koje je nekad obezbeđivalo pristup moru radi snabdevanja. Voda se odavno povukla, ali kamene ruševine su ostale i pružale sliku neosvojivosti pred spoljnim svetom. Džeki ovo nije videla nikada ranije, ni onih godina kad je Sisi bila živa, a ni kasnije, kad joj je lord Harlek nudio sve što poseduje ako prihvati njegovu bračnu ponudu.
Kad se vratila u kuću, već je bilo prošlo više od dva sata i gosti su počeli da odlaze posle ručka. Odmah je prišla najstarijoj Dejvidovoj kćerki Džejn. „Gospode“, kazala je, vidno uzbuđena, „samo da sam znala za ovo mesto onda.“ Da li je to Džeki aludirala na pitanje šta bi bilo da je odabrala da bude ledi Harlek umesto gospođa Onazis? U svakom slučaju, Džejn se tako učinilo. Pa ipak, i pored sve sigurnosti koju su ulivali nepregledni hektari i moćne utvrde, ne bi se moglo reći da su Dejvid i njegova porodica bili izolovani od burnih vremena. Njegov sin Džulijan Ormsbi-Gor počinio je samoubistvo nakon što je izgubio bitku s drogom, a Alis Ormsbi-Gor, koja se igrala s Kerolajn kad je Kenedi bio predsednik, postala je zavisna od heroina dok je bila u vezi s Erikom Kleptonom, i na kraju umrla od prekomerne doze. Da je Džeki i potražila utočište u Velsu, imanje lorda Harleka joj gotovo sigurno ne bi pružilo više od Skorpiosa u pogledu onoga što joj je trebalo i što je želela. U takvim okolnostima, nema tog zamka ni ostrvske kraljevine koji bi u tome uspeli. Da parafraziramo Harolda Makmilana, koji je u onom pronicljivom pismu iz 1964, što joj je tako dugo mnogo značilo, rekao da je to bilo nešto što je jednostavno morala da nađe u sebi samoj. Bez obzira na povremeno vraćanje u prošlost i oživljavanje traumatičnih sećanja, postoji obilje dokaza da je, do sredine osamdesetih, do stepena u kom je to bilo moguće, u tome i uspela.
Osamnaestog jula 1986. magla je obavila Hajanis port malo pre ponoći. Stojeći pod velikim belim šatorom podignutim na imanju Kenedijevih, pod jakom policijskom zaštitom, gde će se sutradan održati svadba njene kćeri, Džeki je raširila ruke i uzviknula: „Zar nije divno?!“ U prošlosti, kad je mislila da se bezbednost može naći samo u odsustvu osećanja, Džeki bi se verovatno obuzdala i ne bi dozvolila sebi da izrazi oduševljenje, ali sad je bila daleko od takvog stava. Taj se uzvik naoko odnosio na velike pripreme koje su bile u toku – postavljanje stolova za više od četiri stotine gostiju, punjenje korpi cvećem i kačenje japanskih lampiona. Ali svakako možemo pretpostaviti da je Džeki, raširenih ruku, izrazila i ogromno zadovoljstvo i ponos svojom decom: Kerolajn je tad imala dvadeset osam godina, a Džon dvadeset pet, i baš se vrteo u blizini u tom trenutku. U teška vremena kad joj je, po njenim vlastitim rečima, smrt bila i te kako privlačna, deca su joj dala razloga da živi. U početku se borila da odagna Džeka iz misli baš radi svoje kćeri i svog sina. Upinjala se da se pribere dovoljno da bi im bila od pomoći. Zavetovala se da će pokušati da od njih napravi onakve ljude kakvima bi se njihov otac ponosio da je živ. Razdirala se između brige da će, zbog njene preterane roditeljske pažnje, postati užasni, i nade da će, ako odrastu kako treba, to biti njena „osveta svetu“.
Tog magličastog letnjeg dana na Kejpu, Kerolajn se udala za četrdesetjednogodišnjeg Edvina Šlosberga, u maloj, beloj, cvećem ispunjenoj Crkvi Naše Gospe od pobede, udaljenoj desetak kilometara od porodičnog imanja Kenedijevih. Nevesta je diplomirala na Redklifu i, kao studentkinja druge godine prava na Univerzitetu Kolumbija, upoznala Šlosberga, koji je imao doktorat sa Kolumbije i vodio jednu njujoršku firmu za organizovanje muzejskih izložbi kad se ona posle koledža zaposlila u muzeju Metropoliten. Njen brat je upravo bio diplomirao na Univerzitetu Braun i spremao se da i sam te jeseni počne studije prava na Njujorškom univerzitetu, i na venčanju je bio Šlosbergov kum. Na svečanoj večeri posle venčanja, Džon je bio majčin kavaljer i plesao je s Džeki, koja je bila u haljini od krepa boje pistača, s belim rukavicama, i delovala naizmenično srećno i tužno.
U godinama koje su usledile, Džeki je doživela da joj kći, a onda i sin, završe prava. Postala je baka Rouz, Tatjani i Džonu Šlosbergu. Gledala je kako Džej-Ef-Kej junior drži govor na Nacionalnoj demokratskoj konvenciji u Atlanti 1988, što je bio šarmantan početak i naveo javnost da nagađa hoće li preuzeti ulogu porodičnog stegonoše. Doživela je da ga časopis Pipi proglasi za najseksepilnijeg muškarca i gledala ga kako se muški bori da položi pravosudni ispit, u čemu nije uspeo ni iz trećeg pokušaja. Javno se nije obazirao na svoje neuspehe, koje je štampa propratila klicanjem (između ostalih, naslov u Njujork postu glasio je: Tresnuo na ispitu!), ali privatno je plakao.
Jedne novembarske večeri mnogo godina posle ubistva predsednika Kenedija, kad je imala šezdeset jednu godinu, Džeki je večerala sa sinom kod kuće u Njujorku, tih dana o kojima je uvek govorila kao o teškim trenucima u godini, i rekla mu je nešto što nikada ranije nije kazala. Izjavila je kako se pita da li bi prihvatila njegovog oca kad bi joj se sad vratio. Nakon trenutka oklevanja, Džeki je, zatvorenih očiju, podigla ruku dlanom okrenutu napolje, u naglom i izražajnom gestu dostojnom plesačice Marte Grejam, otelotvorenju duge borbe da odagna tragičnu prošlost, mučena posttraumatskim stresom. Za ljude koji su prisustvovali nasilnoj smrti nekoga kog su voleli, predstavlja veliki problem poteškoća da kasnije to prepuste prošlosti. Beskrajnom rekonstrukcijom i ponavljanjem jezivog sleda događaja koji je kulminirao u traumi, preživeli u izvesnom smislu održava voljenu osobu u životu, iako samo u mislima. Džekin iskreni razgovor sa sinom nagoveštava da je nekada nastojala da izbaci muža iz misli zbog dece, a da je konačno spremna da to pokuša ponovo, ali ovoga puta zbog sebe same.
Džeki je postigla novi značajni napredak početkom šezdesetih godina života. Zanimljivo je da je tek tih poslednjih godina stekla debelu kožu koja joj je nedostajala ranije, kad je, po rečima Bobija Kenedija, u vreme spora s Mančesterom, bila „veoma uzrujana i zaista skrhana“ strahovitom količinom javne kritike koja joj je upućena. Tokom godina, prikazivali su je kao ženu koja sebično produžava traumu nacije, kao ogrezlu u samosažaljenje, optuživali je da glumi bol, da je izneverila zaostavštinu mučeničkog predsednika, da je spremna da se proda onome ko ponudi najvišu cenu, pa čak i da je uzrok propasti i smrti svog drugog muža. Sve je to na nju razorno delovalo. Kad je dala otkaz u Vikingu, pomahnitala je jer joj niko nije verovao da se iskreno uzrujala zbog objavljivanja Arčerove knjige. „Ponekad jednostavno ne razumem zašto se toliko trude da me povrede“, primetila je jednom povodom legija klevetnika. U jednom trenutku, međutim, mučna usamljenost u kojoj je stalno preživljavala posttraumatski stres iz Dalasa kao da ju je oslobodila brige kako je drugi vide. Bila je jedna od najčuvenijih žena na svetu, fotografisali su je i pisali o njoj kud god da krene, pa ipak je, po njenom mišljenju, bilo svega nekoliko ljudi koji su bar malo shvatali kroz šta je sve morala dugo da prolazi, a što je jednom nazvala, u drugom kontekstu, „svojim najtajnijim srcem“. Zar je onda važno šta drugi kažu?
Zajednički osećaj da je pod opsadom i da je pogrešno shvaćena, bio je stub oslonac Džekine lične veze s Bobom Maknamarom. Ovih poslednjih godina, međutim, ona i Maknamara, sad udovac, razlikovali su se u bitnim stvarima. Nije bilo nikakve sumnje da je Džeki do tada opstala i napredovala. Maknamara je, naprotiv, bio razočaran i poražen čovek. Džeki je, nakon brojnih neuspelih pokušaja, konačno uspela da izgradi novi život. Po rečima jednog saradnika, Maknamara je i dalje „puzio među ruševinama svog života“. Džeki je prilježno negovala auru duševnog zdravlja. Maknamara je bio sklon suznim ispadima i zamišljenom zurenju u daljinu, i povremeno je izgledao kao progonjen i polulud čovek. Kad je saznala da je njen voljeni prijatelj, za kog je tvrdila da joj je pomogao u teškim vremenima, očajan zbog nepovoljne biografije koja je o njemu nedavno objavljena, učinila je sve što je mogla da ublaži njegov bol.
U pismu koje je napisala 24. februara 1993, Džeki je ponudila sedamdesetšestogodišnjem Maknamari savete što zvuče kao da su zasnovani na ličnom iskustvu i razmišljanjima. Kazala mu je da time što se uzrujava samo dopušta kritičarima da ga oslabe. Ostala je u čvrstom uverenju da će ljudi konačno saznati istinu o Maknamari – odnosno ono što je ona smatrala istinom – i da će ispravno proceniti njegove postupke. U međuvremenu, parafrazirala je Elenor Ruzvelt: „Niko me ne može poniziti bez mog pristanka.“ Ukratko, Džeki je savetovala ovog čoveka čija je možda najveća mana bila fanatična vera u iluziju kontrole, da bar pokuša da ovlada sopstvenim osećanjima.
Iste te godine, Džeki je konačno prevazišla dugotrajnu odbojnost i dozvolila sebi da se, po rečima Džona F. Kenedija mlađeg, „ponovo poveže“ s političkim Vašingtonom u emocionalnom smislu. Dvadeset četvrtog avgusta, Džeki se, s crveno-belom pepita ešarpom, spremala da dočeka Bila i Hilari Klinton na Martas Vinjardu. Pozvala je Klintonove, koji su odseli u kući Boba Maknamare, da se pridruže njoj i Morisu Templsmanu, zajedno s Tedijem Kenedijem i drugim članovima porodice, na četvorosatnom krstarenju Morisovom jahtom. Po mišljenju Džekinog sina, gest četrdesetšestogodišnjeg predsednika Klintona – koji je, kao obožavalac Džona F. Kenedija, prilikom inauguracije 1993, a uoči polaganja zakletve, položio bele ruže na grobove Džeka i Bobija Kenedija na Nacionalnom groblju Arlington – označio je promenu u Džekinom stavu prema Vašingtonu. Tokom godina posle atentata, Džeki je pristala da ponovo dođe u Belu kuću samo jednom prilikom, 1971, za vreme Niksonovog mandata, da pogleda slike, zvanične portrete sebe i Džej-Ef-Keja. Inače je više volela da se drži podalje iz straha od nepoželjnih reakcija koje su takve posete mogle da prizovu.

Bitno je napomenuti da je Džeki, za vreme Klintonovog predsednikovanja, i pored stalnih pozivnica Hilari Klinton, uporno nastojala da se drži podalje od brojnih potencijalnih okidača koji su je tamo čekali. Međutim, toplo prijateljstvo s Klintonovima na njenom terenu bilo je nešto sasvim drugo. Po rečima njenog sina, činilo se da je Džeki „veoma srećna i da je sa olakšanjem dozvolila sebi“ da se preko njih ponovo poveže s Vašingtonom. To prijateljstvo joj je – pisao je Džon 1994, u pismu Klintonovima – „veoma pomoglo“.
Tog avgusta 1993, Džeki se nadala i da će na sav glas obznanjena poseta Klintonovih, na odmoru na Martas Vinjardu, takođe pomoći šezdesetjednogodišnjem Tediju Kenediju, kog je 1994. čekala teška kampanja za reizbor u Senat. Pošto 1980. nije uspeo da osvoji predsedničku kandidaturu svoje partije, razveo se od supruge Džoun, a nakon toga se čitavu deceniju odao provodu sa ženama pred očima javnosti, o čemu je štampa naširoko izveštavala i objavljivala slike. Kenedijevi su se politički istakli preko figura mladih Džeka i Bobija, koji su, zbog prerane smrti, u mašti naroda ostali zauvek mladi i lepi. Krupan i nezgrapan Tedi Kenedi bio je za mnoge glasače Masačusetsa – naročito za one nove, mlađe – ostatak iz druge ere. Zatvaranje fabrika i nezaposlenost postali su važan problem u toj državi, i to je navelo građane da se pitaju šta razuzdani i izgleda beznačajni starac planira da uradi u tom pogledu.
U međuvremenu su dve epizode, koje su se poklopile s Tedijevim tekućim mandatom u službi, postavile važna pitanja do kog stepena je njegov privatni život uticao na političku delotvornost. U javnosti poznato senatorovo raskalašno ponašanje očigledno i snažno ga je ograničilo tokom javno prenošenog suđenja 1991, na kom je Anita Hil optužila Klarensa Tomasa za seksualno zlostavljanje. Kako je Tedi mogao da održi standarde kandidata predsednika Buša za Vrhovni sud, kad se vrlo dobro znalo da lično nije mogao da ih ispuni u privatnom životu? Zar nije Tedi na saslušanju rekao relativno malo baš zato što bi sve zvučalo kao licemerje? Izgleda da su tako mislili mnogi, pa i sam senator. A kad je i govorio, koliko god kratko, u Anitinu odbranu, republikanci su njegove primedbe propratili podrugljivim aluzijama na Čapakvidik. Iste te godine, na suđenju Vilijamu Kenediju Smitu za silovanje otkrilo se da je te noći o kojoj je reč Tedi bio s nećakom, koji je sad sedeo na optuženičkoj klupi (i ubrzo oslobođen svih optužbi), u baru u Palm Biču koji je važio za lokal u kom stariji muškarci nalaze žensko društvo – što nimalo nije doprinelo senatorovom ugledu. Tedi je održao govor mea culpa u Državnoj školi Kenedi („Priznajem sopstvene nedostatke – mane u vladanju u privatnom životu. Shvatam da sam samo ja odgovoran za njih, i da se ja glavom i bradom sa njima moram suočiti.“) i sklopio stabilan i naizgled lekovit brak s advokaticom Viktorijom Redži. Međutim, uprkos njegovim naporima, Tedijeve pristalice su s razlogom brinule da sve to nije dovoljno za glasače, i da će posle tri decenije u Senatu, najverovatnije biti poražen na izborima sledeće godine.
Misleći unapred na 1994, Džeki, koja se u životu toliko posvećivala slici u javnosti i nijansama, iskoristila je priliku Klintonove posete u vrlo preciznoj koreografiji kakva je i morala da bude. Nekada je stari Džo Kenedi imao ulogu da vešto upriliči takve događaje radi političkih ambicija svojih sinova, ali toga dana je Džeki imala taj zadatak. Kad je saznala da mladi predsednik i njegova supruga dolaze da se ukrcaju na jahtu, uputila je Tedija, koji je bio s njom na gornjoj palubi, da ih dočeka. Kad je Tedi primetio da je Moris već na to spreman, Džeki mu je odbrusila da nije Moris taj kog čeka reizbor u državi Masačusets, nego Tedi, te da je mnogo bolje da štampa objavi kako je on dočekao predsednika Klintona.
Krajem 1993, Džeki je – kao što joj je bio običaj dvaput godišnje – otišla u Virdžiniju u lov na lisice, gde je radila na rukopisima i živela – po sopstvenim upola šaljivim rečima – na polugotovim smrznutim jelima, u iznajmljenoj vikendici oblepljenoj tapetama, na seoskom zemljanom putu u Midlbergu. Tad je imala šezdeset četiri godine. Očekivala je da sve protekne kao i obično, ali nije se tako ispostavilo. U Virdžiniji je pala s konja. Odveli su je u bolnicu i tamo je lekar prilikom pregleda uočio otok u preponi. Uveren da je u pitanju otekla limfna žlezda zbog neke infekcije, prepisao joj je kuru antibioticima, usled koje se otok smanjio ali nije nestao. Nakon Božića je s Templsmanom otišla na jedrenje po Karibima, ali je, zbog jakog kašlja, bola u trbuhu i oteklih limfnih žlezda na vratu, odmah pozvala svog lekara u Njujorku, a ovaj joj je savetovao da se što pre vrati kući. Biopsija je pokazala da boluje od nehodžkinskog limfoma, jednog oblika karcinoma, i početkom januara 1994. počela je s hemoterapijom.

„Mislim da je to neka vrsta hibrisa“, kazala je Arturu Šlesindžeru u jednom važnom razgovoru nakon što je postavljena dijagnoza. „Oduvek sam se ponosila time kako održavam kondiciju. Plivam, džogiram, radim gimnastiku i šetam oko jezera... a sad se iznenada dogodilo ovo.“ Kao i mnogo puta tokom decenija posle Dalasa, uhvatila se ukoštac s nasumičnošću sveta i naglom tragedijom. Samo što ovoga puta nije preispitivala šta je sve mogla da uradi da se to ne bi desilo, već se postavila sasvim drugačije. Nabrojala je sve svoje odlučne napore da bude zdrava i krepka, a onda sa žaljenjem primetila da je strašna bolest nastupila uprkos svemu tome. I što je najvažnije, dok je to govorila, smejala se – ne samo priznanju da se uzalud trudila već i da je posredi hibris (upotrebila je baš taj antički grčki termin za preterani ponos), koji je počinila u uverenju da vlada svojom sudbinom.
U međuvremenu je portparol izdao saopštenje za javnost o zdravstvenom stanju bivše prve dame, naglašavajući da su prognoze odlične. A u stvari, doktori su obavestili Džeki da postoji samo pedeset procenata šansi da se limfom stabilizuje. Za to vreme, Džeki se, s flasterima i modricama od lečenja, i dalje pojavljivala u izdavačkoj kući kao da je sve u redu. Sredinom marta, međutim, magnetna rezonanca je pokazala da joj se limfom proširio na mozak i kičmenu moždinu. Doktori su joj ubacili cevčicu u mozak kako bi primenili lečenje jakim citostaticima, ali limfom se na kraju pokazao kao nepobediv.
Moris Templsman je napravio privremenu kancelariju u Džekinom stanu i sve vreme bio uz nju – držao je za ruku, milovao je po obrazu, šaputao joj. U nedelju 15. maja, pošao je s Džeki u poslednju posetu Central parku, ali ona je bila toliko slaba da je prešla samo malu razdaljinu pre nego što je morao da je povede nazad u stan. Sutradan je postala dezorijentisana i zapala u stanje drhtavice i jeze. Templsman ju je prebacio u njujoršku bolnicu Medicinski centar Kornel, gde su joj otkrili velike količine limfoma u jetri. Kad je saznala da lekari više ne mogu ništa da učine, Džeki je odlučila da ode kući da umre.
Bila je u svojoj spavaćoj sobi – istoj onoj u kojoj je čula vesti da su ustrelili Bobija Kenedija – kad joj se život završio, u četvrtak uveče 19. maja. Uz nju su bili Templsman i oboje njene dece. Sutradan je tridesettrogodišnji Džej-Ef-Kej mlađi, vraćajući se na temu koja je često zaokupljala njegovu majku u raznim njenim nastojanjima, istakao stepen samokontrole koji je pokazala dok je umirala. „I to je učinila na svoj način i pod svojim uslovima“, kazao je Džon reporterima okupljenim ispred njene stambene zgrade, „i svi smo time zadovoljni.“
Tri dana kasnije, okupila se gomila sveta da gleda, iza policijskih barikada duž Park avenije, kako Džekin kovčeg, prekriven krstom od belih ljiljana s paprati, unose u kamenu Crkvu Svetog Ignacija Lojole. Prilikom službe, na koju je pozvano oko hiljadu ljudi, Džej-Ef-Kej mlađi je pročitao odlomak iz Knjige proroka Isaije, a Kerolajn i Moris su odrecitovali pesme Edne Sent Vinsent Milej i Konstantina Kavafija. Mnogi od prisutnih zapazili su kako je Tedi Kenedi u svom posmrtnom govoru revidirao istoriju nijednom ne pomenuvši Džekin kontroverzni drugi brak. Posle mise, telo je avionom prebačeno na Nacionalno groblje Arlington, gde je Džeki sahranjena pored Džona F. Kenedija.
Kerolajn je zamolila osamdesetjednogodišnjeg nadbiskupa Filipa Hanana – od kog je njena majka tražila da održi posmrtni govor predsedniku Kenediju u Crkvi Svetog Mateja u Vašingtonu 1963 – da predvodi Džekin pogreb. U vreme Džekinog braka s Aristotelom Onazisom, ovaj sveštenik je oštro kritikovao njenu odluku da stupi u bračnu zajednicu koju je nazvao „pogodnom“, i stoga je bio iznenađen i oduševljen što ga je Kerolajn pozvala. Njegove ljubičasta kapica i odora, uz revere boje breskve na crnom kostimu Hilari Rodam Klinton, bile su jedine boje u crnoj pogrebnoj povorci iza kovčega u pogrebnim kolima ka grobu na uzbrdici, odakle se pruža pogled na reku Potomak. „O, Bože“, pojao je nadbiskup Hanan, „ti si naša obećana zemlja. Povedi sluškinju tvoju Žaklinu u dom obasjan svetlošću večnog života i tvoje ljubavi, da bude tamo sa ostalim članovima porodice.“
Isti taj sveštenik je 1963. u tajnosti došao na groblje Arlington, na Džekin zahtev da ponovo sahrani dva mala bela kovčega s posmrtnim ostacima Arabele i Patrika. Te noći, tako brzo posle Dalasa, Džeki – koja je tad još bila u Beloj kući – zasula ga je pitanjima o iznenadnoj i besmislenoj smrti svoga muža, ali i brigama zbog neželjene uloge koju joj je već dodelio namučeni američki narod videvši u njoj manje ženu, a više simbol sopstvenog bola. Govorila mu je i o svojoj nelagodnosti zbog toga što je od tada pa nadalje osuđena da nosi breme javnog mnjenja, čija su se osećanja prema njoj menjala, i to ne uvek u njenu korist.
I tako se, na kraju, dogodilo. Usled razmimoilaženja njenih potreba i potreba društva u kom je živela, Džeki je prošla put od idealizovane do žigosane žene. Proći će više od deset godina pre nego što zaista započne dug, spor, bolan, i ne uvek pravolinijski i logičan proces razrešenja i oporavka. Dok se rehabilitovala kroz karijeru u izdavaštvu i kroz zalaganje za očuvanje istorijskih spomenika; kad je nabavila veliko imanje i sagradila na njemu novi dom; kad se suočila sa strahovima u kampanji poslednjeg Kenedija za predsedničku kandidaturu 1980; dok je uživala u „osveti svetu“ kroz uspeh svoje dece; kad je uspela da se ponovo poveže s političkim Vašingtonom preko Klintonovih – Džeki je, koliko god nesavršeno i nepotpuno – ozdravila pred očima nacije.
A onda je iznenada više nije bilo.
Posle sahrane Džona F. Kenedija, Džeki je pred nadbiskupom Hananom izrazila ozlojeđenost zbog toga što je mnogo ljudi hvalilo njeno držanje tokom ceremonije. I ponovo, ovoga puta nakon njene smrti, mnogi su joj odali počast, u štampi i usmeno, zbog njenog držanja, kako 1963. tako i decenijama koje su usledile. Izostavljeni su haotični, uznemiravajući i enigmatični delovi iz ljudske priče o ženi koja se trideset i jednu godinu borila sa uspomenama na užasne događaje koje su njeni sunarodnici nestrpljivo želeli da izbace iz svesti. U izvesnom smislu, u ovom periodu nacionalnog odavanja počasti Žaklini Kenedi i sećanja na njen život, konačno su i uspeli da zaborave.
Kad je stari sveštenik završio molitvu, zvona vašingtonske katedrale s druge strane reke zvonila su šezdeset četiri puta, po jednom za svaku godinu života Žakline Kenedi Onazis. Zatim je Kerolajn položila beli cvet na majčin kovčeg, pa su ona i Džon poljubili njegovu površinu od mahagonija. Kerolajn je otišla da se pridruži mužu, a Džon je još malo ostao, spustio se na kolena i dodirnuo grobove svoga oca i dveju beba.

Napomene

[1] Engl.: WASP, White Anglo-Saxon Protestant. Belci Anglosaksonci i protestanti. (Prim. prev.)
[2] Francusko jelo, paprikaš od raznih vrsta ribe. (Prim, prev.)
[3] Filmski žanr naročito popularan za vreme Velike ekonomske krize, od ranih tridesetih do početka četrdesetih godina prošlog veka. (Prim, prev.)
[4] Poznata britanska firma za šivenje odela po meri. (Prim, prev.)
[5] Termin koji označava trkačkog konja na početku trke. (Prim, prev.)
[6] „Deset malih Indijanaca“ je dečja razbrajalica eliminacije. (Prim, prev.)
[7] Franc.: primer otpora. (Prim, prev.)
[8] Engl.: Lendmark, istorijski spomenik. (Prim. prev.)