Momo Kapor

Momo Kapor
BELEŠKE JEDNE ANE



Ani i Jeleni njihov ludi otac

UFUR
Volim te, devojčice, vrtirepu jedan, zunzaro, folirantkinjo jedna, dok ideš u svojoj jedinoj džipsi-suknji i žutoj majici bez rukava kao da je ceo Beograd tvoj, i ližeš sladoled od čokolade, vanile i citrona-mešano, pa zastaješ pokraj preskupih stvari koje nikada nećeš imati, koje ti niko nikada neće kupiti, budalo jedna blesava, a ne znaš kuda ćeš, nego bazaš, onako bez veze, za svoj groš, još neuhvaćena, još ničija, dok na svakom ćošku postavljaju zamke ocvali lepotani sa bludnim mislima u glavi, mangaši pred bifeima, laponci po parkovima, manijaci u podzemnim prolazima, genteri u robnim kućama, lezbosi pred pozorištem, peškiri u dragstoru, siledžije na zadnjoj platformi trolejbusa — sve je protiv tebe, mala moja, svi bi da te dovate, svi bi hteli da se uvere da nemaš ništa pod majicom, nego da ti grudi stoje onako, same od sebe, svi žarko čeznu da te zeznu i odvuku u mračne gajbe, u tamne hodnike, u vetrovite parkove, dok ideš tako ničija, bez veze.
Pustili te napolje sa lanca i kazali da se vratiš do devetke, a
ako se ne vratiš — da ćeš naći kuću zaključatu pa spavaj gde oćeš, jer ovde će biti onako kako ja kažem, dok si pod mojim krovom, a kad budeš imala svoju kuću, radi kako znaš! — rekli su i pustili te, pa zirkaju iza zavese, svi se nadžidžali, i keva, i bakuta, i tetka Gina što je u gostima, a na kraju ni matori nije izdržao, nego bacio novine i dovukao se iza keve, da vidi, kao, šta se to dešava.
Bože, kad pre izraste ovo dete! Kako proleti vreme!
Kolko do juče igrala se ispod stola, ma sećaš li se?
Bože, kad pre izraste!
Vidi je, vidi samo kako gazi... Isti bakutin hod!
Ili je u Struku više na teta Nenu? Rastu deca zbog vitamina...
Da mi je samo znati kuda li je naumila? Gde li će i s kim li će?
Ima li koga?
Ima da ti ne kažem šta... Još je rano!
A, tebi u njenim godinama nije bilo rano, a? Ode!
Zamače iza ćoška...
Trebalo je da ponese džemper!
Naći će ona već nekog da je zagreje... Jezik pregrizo!
Što? Danas deca brzo sazrevaju... Moja je, bogami, još pravo dete... Videćeš ti jednog dana svoje dete... Bolje bi ti bilo da skuvaš kafu!
Otišla...
Pustili te tako u beli svet, na beogradske ulice, i dali ti hiljadarku da se isprovodiš namrtvo, pa si odmah iza ćoška kupila:
sladoled — trista
žvaku „hobi“ — sto
filter „Jugoslaviju“ — trista pedeset
i još ti ostalo da staneš na tačnu vagu.
Četrdeset i osam i petsto grama, gospođice, hvala izvolte i drugi put, nazdravlje!
Četrdeset i osam i petsto grama smešnih ideja, viceva, seksa, kože i kostiju i jamica na obrazima, pročitanih knjiga, spavanja na levoj strani i sanjanja u bojicama i plakanja na tužnim filmovima, a u glavi:
leve pritoke reke Nil,
mlađevenčane planine i
društveni sistemi koji su se maksimalno razvijali od rodovskog i robovlasničkog, preko feudalnog, buržoaskog do socijalističkog, i još jednačine sa tri nepoznate i romantizam u srpskoj poeziji (tvoj pismeni zadatak), i sedam neprijateljskih ofanziva
čula opažanja
Galileo Galilej i osmeh Omara Šarifa i Veliki Medved
ruski klasnici sa bradama
i lukavo zaobiđeno začeće i kako se oplođava tučak i materica i semenovodni kanali
pred kojim se mlada profesorka zbunila i zacrvenela, pa zamucala, a tebi posle te lekcije bilo nešto čudno smešno, pa si se kikotala ko šašava: mislila si da tu ima neke misterije, a od svih reči za ženu koja očekuje bebu, najviše ti se dopao izraz
blagosloveno stanje,
dok su ti ostali izrazi bili gadni: kao da se odnose na krave ili
žirafe:
gravidna, trudna i
u drugom stanju,
u kom to stanju, keve ti?
Evo ti sad predmeta „Poznavanje društva“! Evo ti ga sad! Nikog ne poznaješ u varoši, a svugde okolo zamke. Dobila si  peticu iz „Poznavanja društva“ a ne poznaješ ni svoju rođenu familiju, i ne znaš:
da su te gledali kroz prozor sve dok nisi zamakla za ćošak, a da su te pre toga:
pokrivali po noći, prali ti guzu i posipali je bebi-praškom da te ne peče kad se upiškiš,
da su prislanjali uvo na tvoje malecke grudi, ove iste što u njih zija i vojska i civili, i slušali dišeš li?

—Bogami, ona ne diše!
—Diše!
—Ma, ništa ne čujem!
—Pa, uštini je, videćeš da diše!
—Gle, stvarno diše, sunce mamino!
I zvali doktora kad ti je temperatura skakala na četrdeset i dva, a doktor kazao:
— Ništa, ništa, gospođo, kod dece su te temperature uvek visoke!
Pa prepisivao odmah antibiotike jer mu je to najlakše, a bakuta sve prosipala u WC i mazala te toplim uljem i davala ti da piješ kamilicu, pa te učila da pevaš „Tamo daleko...“ i
ostavljala ti malo testa da sama mesiš kolače,
da ne govorimo o tome kako si bila najlepše dete u gradu i u francuskom zabavištu, gde sve vaspitačice kotrljaju slovo r i afektiraju na mrtvo ime, i da si položila iz cuga sve testove, pa mama posle kazala:
„Nije što je moje dete, ali učiteljica mi kaže da je to zaista
čudo i da još ništa nije slično srela u svoj oj karijeri! Bogami!“
A kad su te jedanput pustili na Divčibare sa školom, keva ti čitavu noć preplakala, a ujutru se keva i matori podževeljali bez razloga oko toga koji će ko deo novina dobiti — on dobio oglase, a keva politiku! — a u stvari kuća bila neverovatno tiha i prazna, a toliko se spremali da se provedu na mrtvo ime kad ti odeš, i da izlaze svuda! Đavola!
A kad ste bili na stadionu JNA, samo je tebe snimatelj sa televizije hvatao u krupnom planu četiri i po puta dok si radila sletske vežbe, a ona seljančura iz komšiluka opet kazala da te nije ni videla (nije mogla od pakosti), jer kako da te ne vidi, kako samo ona, kad su te svi lepo videli četiri i po puta: i tetka Gina, i teča Dača, i keva, i matori, i još mesar kazao kevi: „Gospođo, video sam vam sinoć malu na televiziji, pa baš kažem ženi: pogle, kolko je izrasla mala iz komšiluka! Oćete li od buta ili od bubrežnjaka? Suvih rebara — nestalo!“
Ništa ti to ne znaš, budalo jedna blesava, šašavice, zunzaro, ćorice ćorava sa minus jedan i po (ali, kazao je doktor da će se to s vremenom popraviti!), ništa ti ne znaš dok bazaš naokolo bez veze, a vreme leti li leti, pa vataš poslednji trolejbus za tvoj kraj i
posle se prevrćeš u krevetu, jer ti svi oni prizori ne daju mira, sve ono bogatstvo i sav onaj lepi svet, svi oni izlozi, a još ti nije jasno da si najskupocenija ogrlica u varoši, ribica u gradskom akvarijumu, najekskluzivniji maneken za jamice na obrazima, nosilac najglatkije kože prvog reda sa zlatnim pramenjem iza uva, vlasnica dve leve noge sa štiklama koje kriviš prema unutra i još ti nije sasvim jasno kako će se noćas u svojim dosadnim krevetima prevrtati i okretati s jedne na drugu stranu najpametniji, najhrabriji, najlukaviji i najmoćniji ljudi u gradu koji su te videli u prolazu kako ližeš sladoled od vanile, čokolade i citrona, mešano; oni što su stajali tik uz tebe u trolejbusu koji je bio poluprazan i piljili ti u vrat i u grudi kad se nagneš malčice napred, i oni što su zviždali za tobom, i oni drugi što su pod ruku vodili ugojene žene, pa koristili priliku da se očešu za jedan pogled, govoreći — da, da, svakako ga kupi! — svojoj ženi koja je baš kazala da je veče prekrasno, svi oni.
Tebi govorim šašavice, kud zijaš!
Dakle, drage moje devojčice, nije uopšte važno imate li četrnaest, sedamnaest, dvadeset ili pedeset šest godina! Susretao sam ja i devojčice od sedamdeset i dve, i odmah se nekako videlo da su još klinke: mislim, videlo se to po načinu na koji su zirkale unaokolo i krile smešak u prste, kako su isprobavale perikla sa loknama boje zlata u robnoj kući ogledajući se malčice iskosa i vrlo koketno — bile su to prave klinke od sedamdeset i dve godine, na časnu reč! Jer, drage moje naglo ostarele devojčice, niste vi krive što se život našalio s vama, pa vas jednog jutra probudio kao i obično u pola šest, kad ono — osam banki. Opa! A vi se još pitate da li je 1900. i neke trebalo da popustite jednom putujućem glumcu i dozvolite mu da vas poljubi u kućnoj veži (šta li ono beše s njim?), pitate se i pitate se, a sve idete na prstima da ne probudite unuke; bosim nogama šljapkate po betonu (koliko sam vam samo puta rekao da navučete papuče, a vi opet ništa! ), oblačite se onako još spavajući i ložite peć, pa ronite kroz jutarnji
smog da kupite kilo polubelog, paket butera, jogurt, kifle mortadelu i, „molim vas, trista grama mlevenog, ako može mešano, za sarmicu ...“ — a tamo, već vam je osam banki, a još niste načisto da li je trebalo dozvoliti onom putujućem glumcu da vas coki, ili nije?
Dakle, drage moje devojčice, ma koliko da vam je godina, pitaćete me svakako gde sam se sve susretao sa ovom malom brbljivom Anom? Pa, profesionalni šetač kakav sam ja, muva se prilično po varoši, a ta mala je neprestano bila napolju: često sam se pitao spava li uopšte to dete kod svoje kuće? Mislim da bi maloj Ani savršeno odgovarao naziv kojim su ovenčane neke beogradske devojčice što neprestano zuje po ulicama na relaciji Slavija— Kalemegdan: zovu ih naime, lujikama! E pa, lujike su neprestano u pokretu, neprekidno lunjaju, lelujaju i landaraju kroz varoš sa onom obaveznom velikom torbom, kombinacijom koferčeta, vreće za spavanje i nesesera. Unutra, naravno, nose spavaćicu; na sreću, danas su spavaćice tako kratke i tako tanke da bez muke staju i u kutiju od šibica, a da se palidrvca ne moraju izbaciti napolje; tu je i četkica za zube, pastu će već naći tamo gde budu pajkile, bočica
„Ma grifa“ i raskupusani udžbenik sociologije. Lujike zapravo ne
žele da izgube ništa od života, ne žele da propuste ni jedan jedini kadar filma koji se vrti po ulicama, one su u stvari samohodne, jer u svom neseseru imaju sve stvari neophodne za život, uključujući tu i pepermint! Kada odlaze od kuće, obično dovikuju sa stepeništa:
„Mama, idem da učim kod Baneta; vratiću se u petak!“ Čitava stvar, naravno, dešava se u ponedeljak.
E pa, malu Anči, koja je jedna izrazita lujika, susretao sam na najrazličitijim mestima, a najviše na mom ćošku i u samoposluzi gde kupujem ružicu, čokolade sa lešnicima, cigarete i žvakerone. Pričala mi je obično o sebi dok smo džonjali u redu, a jedanput (bilo je to u martu 1970.) ispričala mi je čitava tri poglavlja ove knjige dok smo čekali zubara da nam popravi njupavce. Leti se
nepozvana pojavljivala na Savi; jednostavno, zatekao bih je na svom čamcu kako me čeka sa nogama u vodi i ljubazno se smeši. Ada Ciganlija, tačnije rečeno, njeno veoma zeleno drveće, jako su se dobro slagali s bojom njenih očiju. To priznajem. Najviše je volela da priča plivajući. Sećam se, u avgustu 1969. spuštali smo se nizvodno od Makiša do ušća Save u Dunav i ona nije prestajala da veze ni jedan jedini minut, čak ni onda kad joj je savska voda ulazila u usta. Još i sad mi u ušima odzvanja njena čuvena rečenica kojom me je dočekivala na pramcu, privlačeći, užetom, čamac obali:
„Jeste li možda za jedno malo druženje na brzaka?“
E pa, u poslednje vreme malo je viđam. U stvari, ponekad začujem kako se neko šašavo cereka da sve pršti, okrećem se, tražim je i pronalazim na drugoj strani ulice. Korača sa nekim veoma mršavim mladićem paperjaste brade, jednim od onih prilično konfekcijskih momaka iz Knez Mihailove (ne zamerite, to govori zloba iz mene), zagrljeni su, naravno, ali on me i pored toga gleda sa blagom mržnjom. Verovatno, čak i na sunčanoj strani ulice nekako oseća da sam pomalo zaljubljen u njegovu Anči, i sasvim sam siguran da me posle ogovara, a mene je tako lako ogovarati — svakoga dana pružam milione povoda za ogovaranje.
Pre neki dan videh da moja mala Ana nosi onu široku
trapezastu haljinu bez Struka, i učini mi se da je ne nosi bez razloga! Prolepšala se, postala nekako blaga, izgubio se onaj njen čuveni cinični smešak u uglu usana, a najlepša stvar na njoj su i dalje njene pegice — sada ih ima još više, jer je po mojoj amaterskoj proceni zagazila duboko u blagosloveno stanje. Već je vidim kako ulazi u trolejbus na prednja vrata vičući:
— Šta je, bre, šta si zinuo? Bebironi ufuravaju u modu!
A zatim ponosno seda na ono sedište pokraj vozača iznad koga piše REZERVISANO ZA RATNE VOJNE INVALIDE!
Što jest, jest, dugo smo se rastajali... I taman kad odlučismo
da se ona uda, a ja da najzad postanem ozbiljan pisac, neko se
vrati i kaže, na primer: „Hej, nisam ti još ovo pričala!“ ili „Reci, a šta se dogodilo posle toga?“ Drage moje devojčice, čitava ta stvar podsećala je na one grandiozne završetke simfonijskih dela Petra Iljiča Čajkovskog; taman kad pomislite da je stvar najzad gotova, orkestar opaljuje još jednu grmljavinu, a ljubavnici se vraćaju da još jedanput kažu jedno drugome da se više nikada neće zabavljati!
Mala Anči mi je tako, najmanje pet godina, zviždala ispod prozora ili mi nameštala zasede na ćošku i pričala svoj život u levo uvo, a ja posle pokušavao se svega setim i kucao na pisaćoj mašini s pomoću dva prsta. Da sam sve te godine odvojio za pisanje „Ane Karenjine“, na primer, već bih imao svoj sopstveni komforni spomenik na Kalemegdanu, gde sam ošacovao jedno zaista prijatno mesto, odmah desno pokraj glavne šetačke staze. Umesto toga, što sam radio? Jedanput sam četiri dana i četiri noći tajno snimao na veoma starom magnetofonu marke „Grundig TK-46“ Ančin monolog, od čega je najmanje tri četvrtine priče bilo ispričano kroz usta puna kikirikija, a ostatak uz obavezno grickanje semenki.
Najzad, kada je otišla iz mog života, seo sam za svoju
izdrndanu pisaću mašinu, okružio se pepeljarama u ogromnim količinama, a u sve tajne džepove posakrivao zalihe cigareta za pola godine i počeo da puštam one trake i da razmotavam salvete na kojima sam krišom beležio njene fazone.
Na kraju, evo te knjige koja će konačno pokvariti vaš
odnegovani književni jezik.
Dva bela medveda iz Zoološkog vrta i ja tonemo u zimski san. Toliko mi se spava, nemate pojma! Probudite me jedino u slučaju da se mala Ana vrati. Inače, ujedam!
Autor

GLAVA I
Ana susreće pisca ove knjige i čavrlja s njim u ogromnim količinama. O hvatanju slatke ptice mladosti, o starom kečupu i pisanju bez veze. Anavolimilovana — tri reči koje se čitaju jednako sa obe strane, ili nešto slično uvodu u kasnije događaje.

Baš je lepo od vas što ste me izveli na večeru u ovaj klubijanović! Sve sâm otmen svet! Gde god se okreneš — neka veličina, na časnu reč! Molim? Osećam se nekako svečano, kako da vam kažem... Kao da sam i ja jedna od vaših! Najgore je što me niko poznat iz škole neće videti kako sedim sa vama i izigravam zverku! Ne ljutite se što sam vam prišla na ulici? Baš ste slatki! U stvari, videla sam vas još na Slaviji, pratila do Londona. Primetili ste da vas gledam u onoj antikvarnici, je l' da? Ali, nikako nisam smela da vam priđem. Sve do Trga Republike. Mislim, vaše priče i sve ostalo: to me zbunjuje! Što sam mislila o vama? Bože! Krepavala sam od straha da niste kakav naduvenko, ako razumete šta oću da kažem, mada se to ne bi slagalo sa onim što pišete, shvatate? Onda se najzad odlučim pa — kud puklo da puklo! Cap — a vi mene pravo na večeru! Stvarno ste slatki! U stvari, dopada mi se kod vas to što umete da slušate čoveka. Mislim, gledate pravo u oči čoveku i čini se da ga stvarno slušate. Drugi su uglavnom zaokupljeni sami sobom. Ne masiram vas? Znate, večeras mi je noć od brbljanja. Bez veze. Jednostavno, osećam da iz mene teče nešto kao neka poplava, a i ova vinčuga... Oh, oprostite — naš porodični izraz za vino! Baš se osećam nekako luckasto. Upravo je divno što sam s vama, samo kad bi naišao neko poznat da me vidi, neko ko me ne trpi, shvatate?
Ovako, ne vredi! Neće mi verovati. Ma, ne! Ne zezam vas, na
časnu reč! Da samo znate koliko ste popularni u našoj školi! Ulazite maksimalno u modu, keve mi! Jesam li ambiciozna? Čekajte da razmislim! Mislim da nisam, a opet nekako ispada kao i da jesam. Moja se ambicija sastoji u tome što volim da čavrljam sa finim osobama. Mislim, da se družim, i onako ... U stvari, kad
zrelo razmislim, mislim da sam pomalo snob! Eto vidite, sedim s vama i svi pomalo kao odvajaju ikilić-ždrakić za naš sto. Mogu vam reći da to i nije tako neprijatno, premda se malčice ukopavam sama pred sobom! Mislim, šta će mi sve to? Hoću da kažem: više volim da sedim u nekoj kuhinji gde me niko ne vidi. Da sedim s prijateljima i klatarim nogama, evo ovako (ne, neću pasti, ne plašite se), pa da posle desetke odvajam uvce i slušam radio. One divne, zaboravljene šlagere ... Na primer, „Zvezdanu prašinu“ i te fazone! To zvuči tako nekako pospano, ako razumete šta hoću da kažem. Koliko mi je godina? A koliko biste mi vi uvaljali? Osamnaest? Odgovor je tačan — hoćete li dalje, za sto iljade? Koji ste vi šmeker! Znate šta, kada mi neko kaže: Ne znam šta bih dao da imam opet osamnaest — najradije bih mu uz konjak naručila i malu živu sodu (Na2COOH). I uopšte, ima li šta gore od osamnaest godina? Ima — sedamnaest! Pre svega, treba da znate da mački od osamnaest ne odgovara svaki momak. Hoću da kažem — nije lako uvatiti slatku pticu mladosti. Evo zašto: ako se, na primer družite s nekim mesečarem iz svog odelenja koji je cakan i sve što uz to fura, to vam otprilike izgleda kao da gluvarite sa rođenom sister. Mislim, viđate ga svaki dan kako natuca nešto o teškom stanju seljaka i srpskim realistima, ili kako pada na glavu kada preskačemo onog idiotskog konja. I gde je onda tu ona tako potrebna doza tajanstvenosti iz knjige „Kako žena doživljava muškarca? „ šta nam drugo ostaje osim da izigravamo hroniku o siromašnim ljubavnicima, i da foliramo kako smo poblesaveli od ljubavi, dok se kao vatamo u nekoj smrdljivoj kapiji punoj promaje i budnih nastojnika, dobijajući hronični bronhitis, a o distoniji neurovegetativi da se i ne govori. Mala je pokupila strašne reči, a? Jer, uopšte uzevši, naši su klinci, znate, potpuno bez lovijanovića. Uzmimo drugu mogućnost! Ako neko može da vas otfura na jedno ovako maksimalno mesto, gde svaki sto ima lampu sa abažurom, onda je on kao po pravilu „tabu“, razmenio je četvrtu banku života, ima ženu i osrednje zabavište dece. Ne smete
da ga cokite u podne na Terazijama pred celim svetom, ne smete da se držite za ruke, neće da trči Knez Mihajlovom i da se grudva kada padne prvi sneg, a iz bioskopa morate da se vraćate solo: s jedne Strane ulice vi, s druge — on! I uopšte, to je život u konspiraciji: osećate se kao u nekoj filmčugi o ilegalcima za vreme okupacije. A tek njihove priče! Gospode! Znate li one sisteme:
„Žena me ne razume! Ne slažemo se seksualno. Ostavio bih je istog časa da deca nisu u pitanju, ali jadna deca, šta su ona kriva, zar ne? Ne možeš zamisliti kako mi je? S tobom se osećam tako mlado i tako šašavo ...“ Mislim, čovek mora da bude zaista potpuni kreten, to jest da je za dlaku izbegao teglu sa špiritusom na medicinskom institutu, pa da poveruje u tako otrcane fazone. Hoćete li da znate šta se dalje dešava? Obično vas odvode na neka mesta blizu kraja sveta, pa onda pola sata ulevo, i tu na vaše oči počnu da se ukokavaju od preterane patnje, šta li? Još nešto: nikada vas ne gledaju u oči, već neprestano zirkaju levo-desno, kao radar na aerodromu, da bi na vreme mogli da ubiju tutanj ako iskrsne neko poznat. Što je najcrnje, usred srede takve jedne seanse, počinjem obično da mislim u ogromnim količinama na žene tipova koje odvajam; mislim na to kako baš uspavljuju klince i te sisteme... Hoću da kažem, odjedanput pomislite da se ista stvar može i vama jednoga dana dogoditi, a onda — ćao, ragaci! A opet je sa njima, s tim matorcima, lepo, na časnu reč! Uvek vam pale cigaretu zlatnim upaljačem, pridržavaju kapute, odmiču i primiču stolice, a mirišu na duvan za lulu i na nešto skupo. Neki od njih su vam strašno lukavi, pa čim zucnete nešto o prevari ili griži savesti, oni ležerno odmahnu rukom i kao iz rukava prospu kolekciju fazona tipa: „Ma, kakva prevara? O čemu je reč? Ja svoju ženu volim na jedan sasvim poseban način, a tebe na drugi. Ona mi je kao sestra, na časnu reč! Sa vama dvema — ja sam potpun čovek!“ Kako vam to zvuči! A? A tek ovo: „Imam trideset i sedam godina. Kada sam s tobom, osećam se kao da mi je dvadeset, a ponašam se kao da mi je petnaest!“ što se tiče njihovog ponašanja,
oni se inače ponašaju kao šefovi diktatorskih režima — u poslednjem trenutku menjaju mesto i vreme sastanka da bi izbegli potencijalne atentatore! Stvarno vas ne masiram? Vidite, jedanput mi je jedan Pera Alal Mu Vera napisao u pismu da „žestoko napadam svet u kome živim, ali da ga ipak ne napuštam!“ Dobro je to sastavio momak Pera, na časnu reč! Alal vera! Sve iz glave, sve slobodnoručno! U stvari, jedanput sam htela da kao napustim taj svet i pođem tako sa izvesnim deda Drljom Alasom njegovom apatinskom šikljom niz Dunav, prema Crnom moru. I šta se dešava? Naiđe neki gliser „Kris—kraf“ dole iza mosta, podiže čudo jedno od talasa i mi ti se lepo potopismo! Čabar. Tako se nismo ni ulili u Crno more, kao što smo nameravali, a ja ostadoh da živim u svom svetu i da ga napadam, kad već ne mogu da izmislim ništa pametnije. Kako ga napadam?
Baš ste radoznali! Ali, neka vam bude!
Pokažite mi, na primer, osobu koju želite da ocrnim i nećete me zaustaviti sve do jutra. Koju? Onu tamo? Ha, pa to je upravo moj tip! Moj pokusni kunić! Vežite se i prestanite sa pušenjem — uzlećemo! Pazite, ovako: znate li uopšte koja je to vrsta folirantkinja? Dakle, ona vam pripada familiji riba koje po klubovima neprestano cvrkuću da su potpune neznalice što se tiče kuhinje: „Verujte, ne bih umela ni jaje na oko da ispečem!“ Kao, ona ima neke važnije zadatke u životu od kuvanja! Kao, upravo izmišlja serum protiv besnila ili završava „Uliksa“, pa nema vremena da se bavi klopijanovićem! S druge strane, uzmite, na primer, najveće umove današnjice! Večeras ih vidite za klavirom, a čim se otklavire, jure ko blesavi za prvi šporet pa prave sosove i zaprške. Znaju ljudi da cene prave stvari! Ali, vidite, ta mesečarka od vizavi preko puta nikada ne bi bila u stanju da ukiseli turšiju, a da i ne gavorimo o komplikovanijim stvarima! A recite i sami, ima li šta lepše od tegli, onako lepo poređanih, a unutra krastavčići, papričice, zeleni paradajz i sve ostalo što uz to fura! I sad, šta je vrednije po vama? Zimnica moje bakute ili pesme ove oblajhane
droplje, koje uvek počinju nečim što se baš kao njoj dešava? Kao:
„Ja odlazim! Ja se penjem u nebesko plavetnilo! Moji dlanovi puni zvezda ... Moje ruke pružaju se ka travama čekanja...“ Trave čekanja! Opa, bato! Glagolske imenice i ti sistemi! Pa ume li ona uopšte da piše i o čem drugom, sem o sebi? Znate li na šta me to podseća? Na one masere koji uvek počinju govoranciju čuvenim fazonom: „Ne volim da govorim o sebi, ali, evo, uzmite moj slučaj
...
Hej, otkriću vam nešto: u jednoj mojoj fioci, sasvim dole, ispod svih svih onih hartija i ostalih fazona, zalepljena je slika starog Foknera. Stari Fokner je sila jedna i, kad god otvorim tu fioku da uzmem hartiju i standrčem kakvu glupost u mašinu, stari Fokner me tako preseče pogledom da se maksimalno zastidim! Mislim, ne pišem zbog toga bolje, ali važno je da mi je uvek kao malo neprijatno kad pišem loše, ako već oćete da znate šta želim da kažem! Mislim, trebalo bi da čovek u životu neprestano u nekoj svojoj fioci čuva po jednog starog Foknera ispod svega, da se ne izblamira suviše, ako razumete šta oću da kažem? Mislim ... A, evo stiže i moj biftek! Bogami, već sam pomislila da ovde nemate nikakvog ugleda kod kelnera! A šta je ovo? Kečup? Sila je stari kečup! Baš fino ime za zbunjivanje! Zove se kečup, a u stvari liči na običan sos od paradajza! I šta sad? Prelijem starog kečupa po bifteku? Ovako? Jao, oprostite — prosuh vam starog kečupa po lonama! Baš mi žao! Stvarno mi je žao! U stvari, da me večeras niste izveli na jedno ovako fino mesto, umrla bih a da ne bih nikada doznala čemu služi stari kečup, na časnu reč! Jao, kad sutra budem istrkeljisala u ulici s kim sam klopala starog kečupa! Najgore je što mi niko neće verovati! Zašto me tako gledate? Je li vam zlo? Ah, to! Nisam vas upozorila da mažnjavam pepeljare gde god stignem? Ne, ne bojte se, neće primetiti da sam je maznula! Naravno, ako me lično vi ne otkucate? Ali nećete vi, to se ne bi slagalo s onim što pišete! Šta mogu, to je jače od mene! Jedno vreme sam, znate, mažnjavala samo karanfindle po kafanama! A
što se tiče, starog Foknera, hoću da kažem... Bože, izgleda da sam se nacvrcala — ni vama ne bi falilo da vas s vremena na vreme pogleda iz fioke dok pišete za lovu, mislim, kada vam ono izlazi slika u novinama i sve! Oću da kažem, talentovani ste vi, nema govora, ali oću da kažem, kao da ste malčice pošandrcali, kao da ste već prezadovoljni onim što kucate sa dva prsta, kao da već uživate u sebi ... Mislim, otkrili ste svoje specijalne fazone, stil, pa sada mislite da tu žicu možete da vučete bez veze; a kao što znate, nema ni jednog bunara bez dna, oću da kažem, svako se klupko na kraju ipak odmota, pa sam vam zbog toga i prišla na ulici, kad već hoćete da znate zašto sam vam prišla, mada prilaženje nije moj sistem i možda bih i dalje do besvesti izigravala glupaču i te fazone, da nisam kao malčice nacvrcana od ove vaše skupe vinčuge (a da znate, moj matori pije onu najjeftiniju, i mnogo je bolja od ovog otmenog sirćeta, ako već hoćete da znate!) — ali, šta sam ono htela da kažem? To je zbog toga, što vas na izvestan način volim, mislim, svi mi u razredu vas volimo, to jest onaj deo razreda koji je najbalje odmakao na Darvinovoj lestvici od majmuna prema čoveku... i... i... vi se, naravno, nećete ljutiti ako ja...mislim, ako vam poklonimo nešto, to jest ovde mi je u tašni, samo se negde zaturilo... Bože, čega sve nema unutra! A, evo je! To sam vam donela na poklon! Jeste, to je ona fotografija iz fioke
— stari Fokner, lično! Ma nema veze, snaći ću se već nekako bez
nje, ali vi ste sada u pitanju ... Mislim ... Shvatate... za vas je važnije da se izvučete, ako baš želite da znate šta sam tela da vam kažem!

GLAVA II
Ana otkriva svoje tajno skrovište. Sava se giba — to je zbog riba! Kako je Ana intervjuisala samu sebe, i kakve veze ima planina Kilimandžaro s najboljim godinama za jednu ženu. Veoma zanimljive stvari o jednom starom zimskom kaputu i devojci koja ga je nosila.

Znate, juče mi je bio rođendan.
Ne, nije bilo nikakvih žurki! Ni poklona. Ničega! Ronila sam kroz svoju sopstvenu depresiju, sve do dna, sve do dna. Šta sam radila? Sela na autobus broj trideset i tri i sišla s njega preko puta Ade Ciganlije. Posle sam forsirala reku. Prevezao me Šuca — privatni prevoznik. Volim da Šuca dovesla s one strane Save što kasnije. Tako mogu da se bez razloga dernjam i slušam kako mi se glas kliza preko vode. Bude mi nekako lakše, shvatate? — I gde to uopšte danas čovek ima prilike da se izviče? Nigde. Moderno je šaputati ili govoriti u pola glasa. A svađate se — možete samo u kupatilu. Koješta! Posle sam otišla do svog čamca.
Još kad sam bila sasvim mala, matori me je nedeljom vodio
na reku. Stavili bismo u torbu dva velika sendviča sa salamom i sirom, i termos pun mleka za mene, pa bismo se otisnuli čak do gornjeg špica Ade, gde bismo gluvarili sve do mraka. Jedne godine pronađosmo napušten brod sa kabinom. Stajao je, onako raspukao i nikakav, dopola u vodi, a od pola na suvom, ali mu kabina nije nimalo prokišnjavala. Sve u svemu, bilo je to prilično konforno mesto s upotrebom deljive reke. Moj matori napisa jednog dana belom bojom na pramcu „ČAMAC“. Posle smo zavezali bocu pivčuge za konopac i tresnuli je o korito — tako je brod doživeo i svečano krštenje, ali je doživeo i havariju, od udarca flaše, otpala mu krma. Boci, inače, nije bilo ništa. I kad god mi se dogodi nešto neprijatno, mislim kad uletim u neko sranje, odlazim do te Nojeve barke, zavučem se u kabinu i opalim jedan san salvador. Posle, kada se vratim u varoš, nekako sam sasvim
očišćena od svega, na časnu reč! Sećam se godina kad je mom matorom išlo naopako: nismo imali lovudže ni za jedno pristojno mesto pod kapom nebeskom, ali stari „Čamac“ je uvek bio nekako tu, pod rukom, i uvek bi se našlo toliko lovijanovića za dva sendviča sa salamom ili nečim sličnim. Izgleda da su mog matorog isfurali sa svih mesta osim sa Ade. Sedeli bismo tako na pramcu i mahali svim čamcima, šikljama, skifovima i šlepovima što su proplovljavali pokraj nas. Bili smo prava pravcata ekipa mahača. Prave dve izludele mahalije! Neko bi nas pozvao na kuvani kukuruz, neko drugi bi opet na primusu skuvao kofijanović. Nigde čovek ne može tako dugo da se grebe kao na Adi Ciganliji. Bili smo savršeno uigran tim adadžijskih grebatora. Mama nikada nije shvatila šta, kog đavola, tražimo na reci? Najpre je bila ljubomorna kao furija što je nedeljom eskiviramo, ali kada smo je jedanput doveli na „Čamac“, ona reče: >>I to je sve?“ — i više se nikada nije pojavila na njemu. Umesto toga, držala je govore da sam ispala šašava na matorog i da smo nas dvoje depresivni manijaci koji neprestano bulje u vodu. Imala sam jedno dvanaest godina i sve mi je uglavnom bilo jasno kada sam postala vlasnica najvažnije izvaljotine na svetu. Sedeći na pramcu, moj matori potpuno iznenada, mislim potpuno onako, bez veze, izvali fundamentalnu stvar:
— Treba da utuviš u glavu jednu stvar, Anči: lova ništa ne
znači! Ma koliko je imala — opet će ti faliti! Na primer, kad sam imao puno lovudže, pušio sam „Kent“, pio viski i vozio se taksijem, i opet sam ostajao bez nje! Sada, kad nemam ni filera, živim isto: pušim „Dravu“, pijem ružicu, vozim se tramvajem i opet sam bez love ... Znači, stvar nije u lovi, kao što misle mnogi amateri, jer šta ti vredi lova do krova kad ne možeš da se zezaš sa pravim tipovima, niti da sediš na pravim mestima. A ovo je Anči, na primer, jedno pravo pravcato mesto!
To sam shvatila tek kasnije.
Dakle, na svoj rođendan, odoh, naravski, tamo. Brod je u očajnom stanju. Ni ja se ne osećam mnogo bolje, ako već oćete da znate kako se osećam. I ja sam se nasukala, napukla sam sa strane i povrh svega, još i propuštam vodu, prokišnjavam. Sve. Ulazim, dakle, u staru kabinu preko bivše krme i trpam požutele novine od prošlog leta u malu limenu: furnu. Pravim najpre malo reda unutra, kupim otpale daske i bacam ih preko onih novina, a zatim slušam kako peć pucketa. Kroz prozor kabine vidi se reka. Ista je kao i u ono vreme kada sam bila devojčica i kada sam mislila da na svetu postoji samo jedan jezik i da se on zove beograđanski. Onda uzimam ogledalce, pred kojim se često brijao moj matori, i počnem da se posmatram:
Kretenu jedan kažem sama sebi — danas ti je rođendan ...
Pa šta onda? — odgovaram. — Bez veze.
Niko te nije čak ni intervjuisao!
Briga me za intervjue!
Niko ti nije ništa poklonio! Misliš li da se uopšte sećaju
kad si se rodila?
Ko im klacka koske!
Niko ti neće prirediti svečani promenadni koncert sa potpurijem iz opereta Franca Lehara. Niko se neće osvrnuti na tvoj dosadašnji život i delo. Niko te neće odlikovati povodom osamnaestogodišnjice života. Nijedan kralj ti neće poslati tom prilikom telegram želeći ti dobrosusedske odnose, dug život, prosperitet i te fazone. Čak ni šahovski kralj!
I onda?
—Ti si najobičnije sivo dete smoga. Kći sporednih dvorišnih zgrada. Mušterija bednih samoposluga na ćošku. Pogledaj se samo dobro: eto ko si ti!
Ma nemoj!
Ipak, dopadaš mi se na izvestan način... kažem sebi u ogledalo — imaš lepe noge, i uopšte! Nisi baš riba za bacanje!
Kada bi nabacila koji kilogram više, možda bi se neko i okrenuo za tobom na ulici. Ko zna? Neko s velikom dioptrijom ...
Na reku se navlačio nešto nalik na staračku mrenu. Nešto
tako.

Hajde da te intervjuišem! — predložih sebi u ogledalo.
Za koji list? Mislim, ne želim da se moje ime povlači
kojekuda ...
— Šta misliš, da to štampamo na prvom jesenjem listu koji otpadne sa neke bulevarske grane?
—Valjaj dalje!
—Vaš životni moto?
—“Kilimandžaro je snegom pokrivena planina, visoka 19.710 stopa. Kažu da je to najviša planina u Africi. Njen zapadni vrh Masai nazivaju — Božja Kuća. Uz sami zapadni vrh nalazi se sasušena i smrznuta lešina jednog leoparda. Niko nije razjasnio šta je leopard tražio tako visoko.“
—Vaš cvet?
—Onaj koji se ukrade sa groblja u ponoć.
—Vaše piće?
—Paradajz-džus s malim belim miševima.
—Kakvi ste vi, u stvari?
—Ja sam kao mačka: bace me na glavu ja padnem na glavu!
Šta mislite o najboljim godinama za jednu ženu? — izvali ona budala iz ogledala; nedonošče jedno!
—U stvari — rekoh —trebalo bi da čovek odapne pre nego što počne sa ukopavanjem vlastite ličnosti, na časnu reč! Šta ima da čeka? Da mu ispadnu zubi od starosti? Da oćelavi? Da dobije bore? Da postane maser, da drži dijete; da liči na staru, tvrdo kuvanu kokošku, šta li? Mogla bih se kladiti u šta god hoćete da ću, kada nafuram trideset i devet godina, sama sebi govoriti da su to najbolje godine za jednu ženu, ali te (pardon!), ali vas upozoravam da me podsetite na to šta sam danas rekla i da mi kažete, kao boga vas molim, da to više nisam ja, već neka veoma
sigurna i odnegovana dama kojoj ne treba verovati, jer se suviše viđa po koncertima, otvaranjima izložbi, frizerajima, saunama, jasminima, festivalima, balovima, izborima za mis ovoga ili onoga, konjskim trkama, buticima, modnim revijama za nastupajuću sezonu i svim ostalim mestima koja pomažu da život prođe savršeno ugodno i još savršenije beznačajno...
Šta mislite o najboljim godinama za jednu ženu? —
masiralo me je i dalje ono pegavo nedonošče iz ogledala.
Znam jednu damu za koju kažu da je u najboljim godinama,
što za ženu njenih godina i nisu nikakve godine!
Uspeva li išta tako dobro kao uspeh? — zapanji me ono žgepče iz mutnog ogledala. Mora da je tu sentencu odnekud zdipila, inače, kako bi joj uopšte takav obrt pao na pamet?
Eto zašto ne volim intervjue: i onaj koji pita i onaj koji odgovara trude se iz petnih žila da ispadnu što duhovitiji. Čitava stvar mi liči na ping-pong. Zašto ne bi moglo da se odgovara malo bez veze, za promenu, mislim, bez želje da se ispada neprestano duhovit? Zašto ne bih mogla, na primer, da iz čista mira malo pričam o jednoj devojci s naočarima ogromne dioptrije . . (najmanje minus dvesta ili blizu te cifre), koju sam videla u nekoj izložbenoj dvorani kako čuva dozlaboga dosadne slike? Bila je potpuno sama u toj ledari koju je svet obilazio kao kugu, na onoj promaji, među najjadnijim platnima koja se uopšte mogu zamisliti. Šta je radila? Čitala neku knjižicu u kojoj su sakupljene razne šale i smešila se onako, sama za sebe. Bila je ogrnuta starim, očigledno već prevrnutim, zimskim kaputom. Ispred nje su bili poređani katalozi koje niko nije želeo da kupi, i ulaznice, ali bila je nekako dovoljna sama sebi, hoću da kažem, čovek bi, gledajući je, prosto poželeo da se malčice i sam ubaci pod taj njen stari kaput
kuću. Jednostavno, njoj nije bio potreban neki „Čamac“ na Adi;
svoj brod je nosila stalno sa sobom. Piljila sam u nju jedno dva sata, sve dok nije pomislila da sam lezbos. Otišla sam, ne provalivši tajnu tog njenog kaputa ...
Bilo je pet sati i, za razliku od letnjih meseci, već je skoro pao mrak. Vatra u furuni se odavno ugasila. U ogledalu više nije bilo nikoga, samo tama. Reka je neprestano šljapkala: šljap-šljap... I tako, potpuno bez veze, na časnu reč, počeh da cmizdrim. Sama u starom „Čamcu“, lepo se videlo kako suze padaju (klik-klak) na palubu, a zatim kroz rasušene daske odlaze da se uliju u Savu, a onda u Dunav, pa u Crno more, koje se također negde uliva, samo ne znam gde, jer sam bila bolesna kada smo to učili. Otplakah tako jedno pola sata, a zatim ružem za usne napisah preko ogledala:
Živi brzo, umri mlad i budi lep leš!
I to se zove rođendan!

GLAVA III
O pisanju memoara uopšte, a posebno o naslovu „Život na brzaka“, kako bi trebalo da se zovu Anini memoari, i o tome kako su tri starca delila svet još davno pre njenog rođenja. Jalta - Jalta, fifti-fifti i ti fazoni. Te lude osamdesete godine Anine bakute.
Ponekad mi pada na pamet sumanuta ideja da napišem
memoare!
Zašto da ne?
Knjižare su pune memoara slavnih ličnosti. Najčešće ih pišu generali. Izgleda da su u ratu navikli da skupo prodaju svoj život, pa to rade i u miru, Međutim, moji bi memoari bili svakako bestseler! Bila bi to prva knjiga na svetu koja bi govorila o osobi što ni pet minuta nije odlučivala o sudbinama drugih ljudi, pa čak ni o svojoj sopstvenoj! Vrhunsko zezanje, na časnu reč! Možete li da zamislite tu lektiru? Počela bih, naravno, sa rođenjem. Gde sam se ono rodila, i ti sistemi! Rodila sam se u porodici neuspelog pisca s početka pete decenije ovog veka. Od oca sam nasledila ljubav prema lepom (!), a od majke sistematičnost u masiranju. Od bakute — sposobnost da se eskiviraju teškoće.
Dugo vremena sam mislila da sam rođena u ulici koja se zove
Jedan pravac.
Ali, ne! Bolje da počnem kao i ostali, sa predistorijom svog rođenja. Trabunjala bih, na primer, za početak, o političkim prilikama pre mog dolaska na svet, tako da na izvestan način pripremim celu stvar, mislim, da ceo spektakl ne ispadne slučajan. Kao, kad ja zakmečim, to treba da ima dublji značaj!
Zbog toga bih najprije čitaoca udavila pričom o Jalti, o kojoj mnogo mislim u poslednje vreme. Hoću da kažem, to je stvar koja me potpuno, ali potpuno, izluđuje!
Zamislite samo jedan lep dan u toj Jalti, koja je, pretpostavljam, morsko letovalište i sve ostalo što uz to fura. Skoro će kraj rata. Mene još nema ni od korova. Za stolom sede tri starca. Stari Josif Visarionovič, stari Čerčil i još stariji Ruzvelt. Stari Čerčil ne prestaje da se ukokava votkom i puši cigarilose u ogromnim količinama. Stari Ruzvelt sedi u paralitičarskim kolicima. Stari Josif naliva starom Čerčilu staru votku ukočenom rukom, a levi brk mu se neprestano trza udesno. Oni upravo dele svet. Lepo se vidi kako stari svet leži pred njima na stolu, kao lubenica u kojoj tri starca povremeno gase svoje cigare, ili otresaju pepeo po kontinentima. U to vreme, naravno, ja još uopšte nisam rođena. Moj matori se još uvek zeza, juri levo-desno, švercuje bugarske cigarete „Arda“, dok mojoj maman pune glavu time da je još rano da odseče kike. Za to vreme starci dele svet. Nešto mazne jedan, nešto drugi, a nešto ostane fifti-fifti. I to — ko deli? Tri starca koji nisu uspeli da srede ni sopstvene familije, a kamoli nešto drugo! Jednom od njih ćerka pijandura drugom sin lokator, treći ukokao rođenu ženu i još ne sanja da će mu čak i rođeno dete zbrisati u Ameriku i tamo ga na mrtvo ime izogovarati u svojoj knjizi. Da mu neko tada kaže, ne bi mu verovao i ucmekao bi ga na licinom mestu. Maksimalni su ti starci, na časnu reč! Ta me scena naročito izbezumljuje, kad vam kažem!
Tačno u tom trenutku, tačno tog dana i tog meseca, tačno baš
u pola jedan, proverila sam sve: moja bakuta pokušava da podeli jedan tvrdo pečen raženi hleb svojoj gladnoj familiji i ne uspeva u tome, pa se zaplače i sedne podnimljena za kuhinjski sto. Oni starci, oću da kažem, dele mnogo brže svet, nego ona panju! Eto, to me izluđuje, baš to! A kada ja dofuram na staru planetu, ona je već sva izdeljena. Živim po raspisanim notama.
Najpre počnu da me maltretiraju moji rođeni roditelji. Na primer, teraju me neprestano na knjavanje. Meni se, naravno, ne soviše! Kome je do knjavanja kad se živi tako kratko? Tako, kad neću da zaspim, a oni me ljuljaju. Gospode, koliko su me ljulali,
kad se samo setim! Ljuljali su me u ogromnim količinama. A ako ima ičeg što ne podnosim, onda je to svakako ljuljanje. Negde oko sedme godine kažem matorom: „Dosta, bre, tog ljuljanja, dobiću morsku bolest!“ Tu me on načisto ispusti iz ruku; pravo na parket, toliko se bio zapanjio što umem da govorim! Nije uopšte znao. A u stvari, ja sam od samog početka umela da brbljam, samo što nisam imala šta da kažem, u tome je štos!
Ne, na časnu reč, kad bih se ja nešto odlučila na pisanje memoara, imalo bi šta tu da se pročita! Strašno zezanje — provališka! Pisala bih, na primer, o tome šta smo učili u školi o našoj domovini. Najpre vas tako nauče da vam je otadžbina najlepša na svetu, onako, potpuno bez veze! Mislim, niko ih ne bije po ušima da se sami uvaljuju u to. Učite tako da mi imamo najviše planine, najviše bakra, najbrže reke, najlepše more, najveće količine aluminijuma, najbrže sportiste, najkvalitetnije brodove, najsvetliju tradiciju, da je Dubrovnik zapanjio čak i Bernarda Šoa (kasnije sam doznala i zašto ga je zapanjio!), da nam je obala najrazuđenija, da naše pčele nose najviše meda, da samo kod nas živi čovječja ribica u Postojanskoj jami i nigde više, da je Hajduk Veljko stalno spavao sa lepom devojkom ispod nekog drveta, da smo najgostoljubiviji na svetu i sve, a onda jednoga dana, kada završite školu i otvorite novine, načisto vas opali kap! Ništa od svega, uglavnom, nije tačno, sem onoga da je Hajduk Veljko spavao pod drvetom. Što se tiče gostoljubivosti, pročitate kako je u samoj kolevci gorštačke gostoljubivosti deset gostoljubivih mamlaza silovalo naivnu Engleskinju. Zatim pročitate da imamo najviše svega i ne dođete ni do kraja članka, kad ono, cap — nestalo struje! Kriza ne znam ni ja čega smenjuje krizu ne znam ni ja koga! Provališka! Kada smo učili ono o razuđenosti obale, stalno su nam isticali sirote Talijane za primer. Njihova je obala, naravno, ravna kao daska, bolje rečeno kao ona poznata manekenka što nosi grudi iznutra. Mislila sam da siroti Talijančići pate, kao ne znam ko, što im Obala nije razvedena i
zbog toga što kod njih u moru nema riba, a kod nas ima. Uta-ta- uta-ta! A, u stvari, šta! Zbog naše čuvene fjake nigde na svetu riba nema manje šansi da bude ulovljena nego u Jadranu. Ribe kod nas umiru prirodnom smrću od starosti, okružene praunucima i njihovim potomcima. Kod nas, u stvari, niko i ne lovi ribu — imaju Ijudi preča posla; rešavaju rusko-kineske granične probleme. Eto nam naše razuđenosti! Klopamo sleđenu ribu iz Japana, koja je mnogo bolja kada se upotrebljava umesto leda za piće! Kad smo već kod toga, jedan moj frend, neki Arsen, bio čovek u Japanu, i kada su ga tamo upitali da li želi ribu, odgovorio je da želi, samo ne japansku! Onda su mu kazali da je u Japanu sva riba japanska, kao što je u Engleskoj, pretpostavljam, sva trava engleska trava, dok su u Beču sve šnicle bečke osim — pariskih, koje su u Parizu sve do jedne pariske!
Pisala bih o svemu tome i još o nekim fazonima, kada bih se
samo odlučila da izdam svoje memoare. Bilo bi to strašno zezanje, na časnu reč! Sve pod zvučnim naslovom život na brzaka ili nešto slično. Opisala bih lepo sve ono čemu su nas učili u školi, a zatim bih opisala kako sam se razočarala i ostalo. Kladim se da bi samo moji iz kuće kupili najmanje tri primerka te knjige, svejedno što kažu da su me već odavno pročitali!
Jedno ogromno poglavlje posvetila bih, naravski, svojoj bakuti, koja sa osamdeset godina krade karte kad igra preferans, a kada je uvate, počne da se vadi na slab vid: „Ma zar je to dama? Života mi, mislila sam da je kec!“ Opisala bih sve njene mane i vrline, i to kako nas je othranila redom bez muške glave u kući „s evo ovih deset prstiju“, i kako smo joj posle rekli hvala, i kako je jako mlada ostala udovica, nije još imala ni sedamdeset i pet godina! I sve ostalo. I kako je čekala u redovima za mleko, i kako su je terali da pod starost proučava brošuru „Imperijalizam .. kao najviši stadijum kapitalizma“, i kako se umalo nije udavila u gas- maski na Protivhemijskoj zaštiti (Pe-ha-zeu), jer joj nisu objasnili kako se otvara dovod vazduha, a ona mislila da tako treba, i kako
je pisala pismo predsedniku vlade protiv neke gospođe Angeline, koja joj je navodno otrovala mačku, i kako je redovno dočekivala sve visoke ličnosti na beogradskom aerodromu. I to! Ona je, naime, svakog dana odlazila na taj aerodrom, ili na Savski most, kuda visoke ličnosti ulaze u našu varoš, a organizatori bi joj uvaljali i zastavice od hartije da njima maše. Posle izvesnog vremena, toliko se navikla na te dočeke da je počela čak i da izbacuje parole. Na primer, kada je predsednik Zapadne Amulije, Batiš-Hasan-Koki-Petl Bej, poslednji put posetio našu zemlju, bakuta je viknula nasred Terazija: „Živelo vekovno prijateljstvo naših naroda sa narodom susedne Zapadne Amulije!“ Visoki gost je zaustavio svoj automobil, rukovao se sa bakutom i poklonio joj značku Počasnog lovca za jednoroge Zapadne Amulije. Bogami! Na Slaviji je aplaudirala i predsedniku Sjedinjenih Država gospodinu Ričardu Niksonu, a on, kada je ugledao jednu tako staru, a uz to tako otmenu damu, s pelcom od lisice koja je upravo menjala dlaku jer je bio februar, izašao je iz svojih kola i poklonio bakuti hemijsku olovku od lažnog zlata, na kojoj je pisalo Richard Nikson. Bakuta je primila olovku, ali je posle, kod kuće, nikako nije htela da otvori, tvrdeći da su za vreme rata Amerikanci tako bacali olovčice iz aviona, „pa kad je čovek otvori, a ona olovčica — eksplodira!“.
Bakuta je, naravno, posle umorna od tolike diplomatske
aktivnosti. U isto vreme, strašno je ponosna na svoja poznanstva s visokim gostima i stalno pokazuje novine gde se kao o njoj piše, znate na onom mestu: „Beograd vid: „Ma zar je to dama? Života mi, mislila sam da je kec!“ Opisala bih sve njene mane i vrline, i to kako nas je othranila redom bez muške glave u kući „s evo ovih deset prstiju“, i kako smo joj posle rekli hvala, i kako je jako mlada ostala udovica, nije još imala ni sedamdeset i pet godina! I sve ostalo. I kako je čekala u redovima za mleko, i kako su je terali da pod starost proučava brošuru „Imperijalizam .. kao najviši stadijum kapitalizma“, i kako se umalo nije udavila u gas-maski
na Protivhemijskoj zaštiti (Pe-ha-zeu), jer joj nisu objasnili kako se otvara dovod vazduha, a ona mislila da tako treba, i kako je pisala pismo predsedniku vlade protiv neke gospođe Angeline, koja joj je navodno otrovala mačku, i kako je redovno dočekivala sve visoke ličnosti na beogradskom aerodromu. I to! Ona je, naime, svakog dana odlazila na taj aerodrom, ili na Savski most, kuda visoke ličnosti ulaze u našu varoš, a organizatori bi joj uvaljali i zastavice od hartije da njima maše. Posle izvesnog vremena, toliko se navikla na te dočeke da je počela čak i da izbacuje parole. Na primer, kada je predsednik Zapadne Amulije, Batiš-Hasan-Koki-Petl Bej, poslednji put posetio našu zemlju, bakuta je viknula nasred Terazija: „Živelo vekovno prijateljstvo naših naroda sa narodom susedne Zapadne Amulije!“ Visoki gost je zaustavio svoj automobil, rukovao se sa bakutom i poklonio joj značku Počasnog lovca za jednoroge Zapadne Amulije. Bogami! Na Slaviji je aplaudirala i predsedniku Sjedinjenih Država gospodinu Ričardu Niksonu, a on, kada je ugledao jednu tako staru, a uz to tako otmenu damu, s pelcom od lisice koja je upravo menjala dlaku jer je bio februar, izašao je iz svojih kola i poklonio bakuti hemijsku olovku od lažnog zlata, na kojoj je pisalo Richard Nikson. Bakuta je primila olovku, ali je posle, kod kuće, nikako nije htela da otvori, tvrdeći da su za vreme rata Amerikanci tako bacali olovčice iz aviona, „pa kad je čovek otvori, a ona olovčica — eksplodira!“.
Bakuta je, naravno, posle umorna od tolike diplomatske
aktivnosti. U isto vreme, strašno je ponosna na svoja poznanstva s visokim gostima i stalno pokazuje novine gde se kao o njoj piše, znate na onom mestu: „Beograd“.

GLAVA IV
Ana vodi međunarodne razgovore u studenskom domu na Novom Beogradu. Krvava povest nesrećnog zeca koji je pravio neprilike u pijanom stanju. Šta se dogodilo jednom Burzi u Milanu, i otvaranje Anine izložbe sa zatvaranjem kritičara (u ludnicu!)

Posebno mesto u mojim memoarima zauzimali bi međunarodni razgovori koje sam vodila u studentskom domu na Novom Beogradu (III blok, soba broj 39) sa predstavnicima velikih sila. Bio je tu jedan Rus, Grigorij Vasiljevič, na postdiplomskim studijama, i jedan Amerikanac, Džordž Bari Vatson, koji je izučavao prateće tonove u srednjebosanskom folkloru, uža specijalnost — diple! Pošto su mi nabacili komplekse da smo strašno mala, mada simpatična zemljica, ispričah im priču o zecu:
— Dakle, taj zec — počeh — maznuo je nešto više ružica nego
što može podneti, presisao, kako se to kod nas kaže — a kod vas?
jer je greškom upao u bure s mladim vinom, pa kad je krenuo kući u svoje šuplje drvo b. b. (bez broja), malo je kao pevao i svašta, a preterano bi bilo tvrditi da je išao skroz-naskroz pravo, već nekako kao ukoso, oću da kažem... Mislim, nalazio se u sasvim euforičnom stanju ... Je l' prevodiš? — upitah prevodioca, nekog mladog lingvistu sa bubuljicama i obaveznim osećanjem manje vrednosti.
Samo ti furaj, Anči! — reče on.
I da paziš na slaganje vremena (concordence de temps), kad već ne možeš na slaganje nacija (concordence des nations). Gde sam ono stala?
Nevolja je u tome što često zaboravim o čemu sam počela da
pričam!
O zecu koji se nacirisao... — šapnu mladi lingvista.
Ah, da! I tako zec zaspi potpuno pijan, tačno ispred svoje
kuće, kad naiđu dva vuka. Ni jedan od njih nije bio Vuk Karadžić.
Bila su to dva vuka koji uvek nailaze u ovakvim pričama i bez kojih slične priče ne bi ni postojale. „Ja sam ga prvi video“ (to, zeca) — reče prvi vuk drugom vuku. „Nisi, nego ja!“ reče drugi veliki vuk. I tako, reč po reč, tu ti se oni pomakljaju: padne jedna tučnjava u ogromnim količinama, dok je zec spavao sa svom onom vinčugom u sebi, i ne sanjajući da se bilo šta zbiva osim ružičastih snova o ružici.
Nu, čto slučilos? — upita Grigorije Vasiljevič, sedeći na svom krevetu prekrštenih nogu. Grebali smo se za čaj iz njegovog električnog samovara.
What happened later? — upita Džordž udarajući neprestano u tamburu, dok je svoje noge, dugačke najmanje dva i po kilometra, držao sasvim gore, na ormaru. Pušili smo kao ludi njegove duvane.
Pa, ništa ... — rekoh. — Kada se zec probudio, najpre se protegnuo, utvrdivši da je ružica od sinoć bila čist falsifikat i da je srećni dobitnik jednog ovećeg mamurluka. Okrene se oko sebe i ima šta da vidi: pred njegovom kućom leže dva mrtva vuka, koji, su se u međuvremenu dokusurili dokazujući svoje pravo na njegovo originalno krzno. Znate li šta je tada kazao zec? Ne znate? Pa i otkud biste znali! Kazao je, sa dubokim kajanjem jednog tek probuđenog jutarnjeg pijanca: „Majku mu — rekao je — kad god se napijem, napravim neko sranje!“
Izgleda da im se priča nije baš preterano svidela, pa smo prešli na pevanje masovnih pesama. Najpre „Amerika i Engleska biće zemlja proleterska“, pa „Džinglbel“, pa pesmu o Natali, znate, to je ona pesma o Crvenom trgu, koji je iznenada postao beo zbog snega, a posle sam ih učila da pevaju „Ti me, Mico, ne voleš, čisto sumnjam, čisto sumnjam...“ omiljenu pesmu mog frenda Suleta iz
„Tri grozda“.
Taj gosn Sule je jedanput izveo maksimalnu stvar. Kad je svima dojadilo sa svojim pićem, odluče da ga izleče u Švajcarskoj nekom sanatorijumu, gde je glavni štos da čoveka iznenada bace u
bazen pun leda. Ostavi tako doktor sirotog Suleta na pet minuta usred Milana, gde su nešto kao presedali iz voza u voz, i ode da kupi kartone za Švajcarsku, a usput mu kaže da se nigde ne miče iz kafane „Grande Oriento“, inače će načisto da se izgubi jer ne zna ni jednu reč ni jednog stranog jezika na svetu. Naruči mu još, kao bivšem pijancu, i čašu limunade sa slamkom. A kada se doktor vratio u „Grande Oriento“, zabrinut da li se siroti Sule dosađuje, ima, kaže, šta i da vidi — šest italijanskih konobara stoji poređano na šanku, a Sule im diriguje bocom „Kjantija“ i peva:
„Ti me, Mico, ne voleš ...
...na šta Italijančići odgovaraju oduševljeno odozgo sa šanka:
„Cisto sumlam, cisto sumlam!“ Naučio ih čovek!
Posle je bilo sve tamnije i sve nežnije u toj sobi u Studentskom gradu, pa su mi Džordž i Grigorije šaputali svaki na po jedno uvo, i mogu vam se zakleti u šta god oćete da tu nije bio potreban prevodilac pa da čovek razume o čemu se radi! Pošto niko od nas nije imao love, švercovali smo se autobusom, a kada su nas izbacili, tačno na sredini savskog mosta, bacili smo poslednji sitniš preko ramena u vodu zaželivši nešto najlepše na svetu. Ali ja sam htela da zaželim nešto još mnogo lepše, samo više nije bilo ničega da se baci preko ramena osim bubuljičavog lingviste, koji je pročitao šta mu pripremamo, pa je zbrisao na vreme.
Ne znam šta me je to obuzelo, ali tako sam iznenada poželela
da skačem i da se ludiram. Cipeliške nikako nisu htele da se drže asfalta, osetih se odjedanput lakom i šašavom — sve je bilo moguće, zašto da ne? — i tako iznenada zaželeh da sama sebi otvorim izložbu slika ili nešto slično, ma šta, samo da bude šašavo! Popeh se na spomenik Knezu Mihajlu Obrenoviću, naklonih se i rekoh mojim međunarodnim prijateljima:
„Dame i gospodo, drugovi i drugarice, dragi gosti, imam
naročito zadovoljstvo da večeras otvorim izložbu dela naše drage
Anči. Naša mlada umetnica uvrštena je već u najvažnije stručne publikacije. Iza nje stoji obimna bibliografija, a njeno ime danas se može pronaći, ne samo u Telefonskom imeniku za grad Beograd i za čitavu Jugoslaviju, već i u ekskluzivnom spisku stanara i nekim drugim značajnim publikacijama, kao što su školski dnevnik ili Spisak dobrovoljnih davalaca krvi. Do sada se pojavljivala na svim značajnijim i važnijim kolektivnim nastupima na časovima crtanja u svojoj školi, dok se neka od njenih dela, rađenih kredom i zgrafitom, izvedenih tehnikom grebanja, još uvek nalaze na nekoliko zgrada u najprometnijim ulicama našeg glavnog grada. Izdvojimo samo neke poznatije kompozicije: 'MIŠO ČEKAJ ME U POLA OSAM NA STAROM MESTU', 'ANA
JE BUDALA' (kolektivno delo njenih suparnica — Knez Mihajlova
10, levi zid), 'BUDALA JE ONAJ KO JE PISAO' (ista lokacija, Anin odgovor na napad), etc, etc ... : Drage dame, draga gospodo i dragi gosti, dopustite mi da ovu najotvoreniju izložbu u gradu proglasim otvorenom, a da istovremeno svoje buduće kritičare zatvorim (u ludnicu)!“. .
Rastali smo se kao najveći frendovi. Podelili smo cigarilose na tri dela i svečano obećali da se nikada nećemo napadati, čak i ako naše zemlje budu nekim slučajem zaratile.
Predstavnici velikih sila otpratili su me sve do moje kuće, to jest do kioska za novine, jer bakuta u ponoćnim časovima ima običaj da gviri iza zavese i budno motri s kim se družim i koliko ostajem u kapiji. Ko zna ko li je samo plaća za to praćenje? Sve mi se čini da tu CIA ima svoje prste!

GLAVA V
U kojoj Ana naširoko raspreda o rođenim Beograđankama. Šta je još sve izmislio grad Beograd osim njih? O seljakanju i gluvarenju. Ana je Ana je Ana.

U stvari, sve neprilike koje mi se dešavaju proizlaze iz toga što sam čistokrvna Beograđanka. Ako već oćete da znate šta mislim o toj vrsti mačaka, možete poviriti u moje fundamentalno delo, koje nosi originalan naslov „Maturski rad“. Ovaj značajni prilog izučavanju rođenih Beograđanki nalazi se pohranjen u profesorskoj sobi moje gimnazije (žuti rolo:ormar, treća fioka desno, u fascikli na kojoj piše: „Neki školski primeri neodgovornog ponašanja ispitanika na polaganju mature, školske 1970/1971. god.“ Prilog za izučavanje nedozvoljenog uličnog žargona). Za one čitaoce kojima je nedostupna dokumentacija ovog uzvišenog svetilišta nauke, prepisala sam koncept toga, već antologijskog maturantskog sastava.
Maturski rad — Ana je Ana je Ana!
Draga maturska komisijo, pa da li ste vi uopšte normalni? Tražite od mene do posle svega što sam do sada nalupetala (Videti moj neobjavljeni esej „O ulozi svitaca u mom životu“, Kondina 9, I sprat, zvoni dva puta kratko i jednom dugačko), zar posle svega da još pišem i neki blesavi maturski rad? Na časnu reč, vi niste čitavi! Po mome mišljenju, draga maturska komisijo, matura se polaže čitavog života (sveža misao, zar ne?), i kako uopšte možete da znate da nisam iznajmila dublera da mi sastavi ovaj rad? Roditelji najvećeg dela onih vaših omiljenih afektacija iz razreda imaju toliku lovudžu da mirno mogu iznajmiti čak i nekog polovnog nobelovca da umesto njihovih naslednika obavi taj mučni, intelektualni posao.
Kad smo već kod dublera, ne mogu da odolim iskušenju a da
vam ne istrkeljišem slučaj moga prijatelja Suleta, koji je u svoje vreme sa uspehom igrao u više domaćih i kooprodukcionih
filmova narod, konjicu, treće grobare, prolaznike, kao i čitav niz drugih zapaženih uloga. Najzad, i gosn Sule se jednoga dana nešto kao proslavi, kada ga izabraše da tumači ličnost nekog krajnjeg negativca koji tek u ratu kao postaje svestan koliko je bio zločest, kad ga prvi put u životu prime kao sebi ravnog, mislim u društvo i sve; znate već tu vrstu filmčuga! Na kraju, naravno, šta bi se drugo moglo očekivati, baš kada se gosn Sule kao popravi, odmah negde posle završnog monologa, njega izrešetaju neprijatelji, ali varate se ako mislite da je on, gosn Sule odmah pao i umro; ma kakvi! On još oko tri i po minute kao tetura po poljančetu, vata se za stomak i govori li, govori, i taman kad pomislite da je najzad gotovo, gosn Sule se opet pridigne i još malo popriča, pa tek onda definitivno padne mrtav, samo se u kadru lepo vidi da je sve to kobajagi, jer gosn Sule diše li, diše! I onda, sasvim originalno, dok on leži kao ukočen sa parafinskom suzom u oku, iz daljine dofuravaju lagano slova K R A J — što polaganije mogu, mislim! Strašan fazon.
Kao glavni glumac u tom filmu, Sule je, naravski imao pravo
na svog dublera, jer je režiseru i ostalima bilo neprijatno da na njemu mere svetlo dok pripremaju snimanje i te sisteme! Ali jest, oćeš vraga! Kako naći nekog sličnog Sulencetu! Zbog toga ga priupitaju ima li iko u gradu da mu je bar približno sličan, da ga angažuju za dublera?
Ima! — odgovori Sulence. Jedan Dača je pljunuti ja!
I tako pronađu tog Daču, pljunutog Suleta, koga su u njegovom kraju zvali Dača Tupavko, onako od milošte, zbog toga što su mu bila potrebna najmanje dva saobraćajca da mu pokažu poentu nekog vica, oću da kažem — u čemu je štos. Da mu ne bi bilo neprijatno, Daču Tupavka su zvali još i Dača Tulio — kao, na talijanskom lepše zvuči, nije uvredljivo. Sule i njegov dubler krenu, naravski, još od prvog kadra da cirišu ružicu u ogromnim količinama. Sule se, inače, toliko saživeo sa filmom da je prilikom svog drugog venčanja opalio sam sebi klapu, viknuvši Sule — drugi put! na šta mu se budući tast načisto izbezumio i oterao ga
sa svadbe. Dakle kad su bili kod četvrte litre ružice, režiser vikne u megafon, ili kako se već ta stvar zove: „Suletov dubler, na scenu!“ Ali Dača Tupavko, pljunuti Sule, inače poznat još i kao Dača Tulio, što na talijanskom mnogo lepše zvuči, baš je presecao sodom ružicu („Samo jedan mali štrc!“ kako on to lepo kaže), i strašno ga je mrzelo da se sada maltretira po nekakvim lažnim betonskim bunkerima od kaširanog kartona. Morate da znate da je Dača Tupavko u hijerarhiji lokatora zauzimao mnogo lokatorskiji položaj nego Sulence: zbog toga je i mogao da kaže Suletu: „Idi, dete, sredi to — mene mrzi!“ što se njega tiče, mogli su na Sulencetu, kao mlađem alkoholičarskom pripravniku, da mere svetlo koliko mu drago: potpuno je ispustio iz vida zašto se tu nalazi. Tako su oni jedno tri sata merili svetlo na Suletu — nesuđenoj filmskoj zvezdi — dok je njegov lični plaćeni dubler knjavao u ligeštulu.
Ali, vratimo se temi, draga maturska komisijo! Vi, naravno,
očekujete da ću ja da se držim nje kao pijan plota, ali tu ste se grdno prešli! Kad ja prionem na opisivanje nečega, obično se najpre temeljno pripremim, emicionalno i fizički. Dakle, pre svega, ogrebala sam se za dve kutije cigareta o svog matorog. Najviše volim da pušim strane cigarete, kad smo već kod te teme: na primer „Džabalesku“ (rumunske), „Muftakis“ (grčke) ili „Kake- take“ (japanske), premda nemam ništa ni protiv čeških tipova duvana. Posle prva tri dima postaje mi jasno da ću da trkeljišem uglavnom o svom sopstvenom slučaju. Na mom primeru naime, najbolje ćete videti kakve su i ko su, u stvari, Beograđanke. Ne treba posebno napominjati da je ovo prvi put u istoriji naše lepe književnosti da se neko uopšte bavi jednom tako uzvišenom temom. Hoću da kažem, nema što ne znamo o Filipinkama, Ruskinjama, Dankinjama, Francuskinjama i Laponkama (na primer, o mojoj bakuti), dok pojma nemamo o našim dragim susetkama, za kojima se po najmanje stotinu puta dnevno okrenete na ulici. Evo, ja ispravljam tu grešku, ispunjavam bolnu
prazninu i, da onaj tip na portirnici Akademije nauka nije neprekidno budan, verovatno bih već odavno uspela da uturam unutra za člana koji se dopisuje dopisnicama.
Pre svega, treba reći da su Beograđanke prave mučenice! Obično ih isfolira na brzaka neki došljak koji posle lepo sedi pred kafanama i posmatra druge Beograđanke, dok one, nesrećnice, pune zelene paprike mlevenim mesom, a potresnim istinama glave svojim ćerkama — trećim Beograđankama, koje će se takođe načisto preći u životu. Ali, vratimo se na početak!
Kako se mi uopšte rađamo: otkud mi ovde?
Sem u retkim slučajevima, kada bebu pred vratima klinike dočekuje buljuk foto-reportera i vojna muzika, a televizija vrši direktan prenos porođaja, obično zakmečimo u sumornim sobetinama gradske bolnice, zajedno sa drugom nižerazrednom dečurlijom od zla oca i od gore majke. Pre toga, naše mame obično vrište, kao lude, pa im oni orangutani od medicinskih sestara opaljuju šljage, dok doktori urlaju: „Šta se dernjaš — nisi prva žena koja rađa!“ ili izbacuju još rafiniraniju stvar: „Što ranije nisi mislila na posledice“?
Posle nas pokupe kao vekne hleba i poređaju po stolovima. Vreme je da i mi primamo prve životne šljage, i to od koga — od babica! Posle toliko šamara, zaista sam i danas blago zapanjena otkud nas toliko u Beogradu kad smo već u prvoj rundi izgubile meč tehničkim nokautom? Posle svih maltretiranja, na izlazu nas sačekuje naš rođeni matori, ljut kao ris što smo ćerke, a ne sinovi, pomalo nacvrcan od zezanja na svoj račun: kao, nije švaler, kao, ne zna kako se prave muška deca i ti fazoni!
Tako je neki Tika, čist imbecil, zagorčavao mome matorom život najmanje deset godina, sve dok ga matori nije sredio jednom zauvek! Naklatio se on mom matorom na koske, pa masira li, masira ...
Te: Jesi li mi spremio miraz za svoju Anu; ti znaš da je moj Gile probirač, može još i da se predomisli?“ Te: „Bogati, kako je to
imati ćerku? Sigurno ti već pred vratima čuči tuce švalera, a?“ Sistem da se izvrneš u nesvest!
Moj matori ćuti i puši. Guta knedle, šta će, siroma, a Tika samo vadi li, vadi slike svoga sina, još iz vremena dok je bio beba, i to beba slikana kako krajnje originalno leži na jarećoj kožici sa svim onim pornografskim fazonima i sve što uz to fura!
Jedanput mom matorom prekipi, pa kaže Tiki:
Slušaj — kaže — Tiko, zamisli — kaže — ovakvu stvar: dolazi tvoj Gile strašno kasno kući, prošla već dvojka posle ponoći, a ti ga pitaš: „Gde si“, pitaš ga, „sine Gile? Gde si dosad bio?“ A Gile ti, ni pet ni šest: „Izveo me“, kaže; „na večeru onaj balet- majstor iz pozorišta što nosi košulju na cvetiće i pudra se. Mnogo fini čovek! Tako je osećajan!“
Tu Tika prebledi, pa pozeleni, pa poplavi, a onda zbrisa iz
„Tri grozda“, a posle čujemo da je prebio nesrećnog Gileta, ni kriva ni dužna, onako, potpuno bez veze!
Posle ćuti kao riba kad sedi s mojim matorim, a moj matori ga stalno kao zapitkuje:
„Slušaj, bogati, Tiko, jesi li bio sinoć na baletu? Mnogo fina stvar, kad se ono baletani podignu na prstiće,. a trikojčići im zategnuti oko dupenceta! Lepota jedna!“
Bilo kako bilo, uvale nas tako matorom u ruke, a on se ponaša kao da su mu dali da drži bocu butan-gasa, koja samo što ne eksplodira. Naravno, sve se to događa u najužasnijim bolničkim čekaonicama koje su naročito za tu svrhu izdekorisane rukom nekog anonimnog doktora Kaligarija: „Ne pljuj po podu!“
i slični užasi! Po klupama su baš u tom svečanom trenutku raspoređeni najteži bolesnici koji knjavaju na vrećama, klopaju slaninu, stenju, ječe, ili — što je najuspjeliji fazon — jednostavno umiru ko muve! Fenomenalan prizor, nema šta! Šteta što to ne možemo odmah da vidimo, jer još nismo u stanju da uđanišemo ni svoj rođeni prst pred nosom. Posle dotrčava presrećna maman, kojoj su najzad svukli onu ludačku košulju, pa sve troje odlazimo
prema taksi-stanici ispred bolnice. Ali, već tu počinju komplikacije! Utvrđuje se da matori nema lovudže za taksi, jer je iščašćavao do maksimuma ovaj deo Evrope, pa čekamo trolejbus. Kada zakoračimo na prednja vrata, ispostavi se da ne puštaju sve troje na prednja, pa maman ufura sa mnom, a matori potrči prema zadnjim vratima, ali jeste — trolejbus, naravno, u tom trenutku već krene i tako on obavezno ostane, a mi otputujemo. Pronađemo se negde pred veče!
I to zbog toga što matori nije stigao od silnog uzbuđenja da ispriča maman kako su ih (to nas) izbacili iz ranije gajbe za izdavanje, jer gazdarica ne trpi bebe, i kako ćemo morati da se preselimo u drugu stančugu gde nas donekle trpe. Tako je maman još s vrata izdržala pravu bujicu psovki od te iste gazdarice „koja nema namere da u svojoj rođenoj kući otvara dom za dojenčad, što piške po kauču i dernjaju se usred noći“. Počinje selidba. Dofurava i nosač Alija na triciklu, pa naša familija tovari svoje prnje. Komšiluk se provodi kao lud; svi su na prozorima — prvi red balkona, a da im se ne nažulje laktovi, toliko potrebni u životu, podmetnuli su ispod njih jastučiće, pa lepo piju kofijanović i dovikuju se međusobno deleći nam čitavu lepezu korisnih saveta.
Da bi scena bila potpuna, mi počinjemo da plačemo. Dosta
nam je svega! Da smo samo znale, ne bismo se ni mrtve rodile u jednom ovakvom gradu kao što je Beograd! Samo je još to trebalo! Pored silnih pepeljara koje ispadaju sa onog tricikla (oduvek smo u familiji obožavali da mažnjavamo kojekuda pepeljare, pa danas verovatno imamo najbogatiju zbirku ovih predmeta u severoistočnom delu zemlje), pored zimskih kaputa koji izviruju na sve strane, pored ringli od šporeta koje se kotrljaju po ulici, bočica sa cuclom, pudera, ćebadi, bakutinih porodičnih fotografija, dedine oficirske sablje, primusa, tiganja, malih mrtvih fratara, rasparenih čaša, metli, posteljine, levih cipela, brda knjiga i gramofonskih ploča — još i mi! Natovareni smo, dakle, do daske, na taj isti tricikl, i vozimo se poznatom turističkom turom
Upoznaj svoj grad. To je ta varoš po kojoj ćemo za svega dvadesetak godina žariti i paliti! Svet nas, naravski, posmatra kao prvorazrednu senzaciju. „Samo danas u vašem gradu — luda familija sa Alijom i bebom na triciklu!“
Onda ubacujemo sav onaj krš od stvari u novu iznajmljenu gajbu; ja taman prestanem, a maman opali sa ridanjem. Napolju je grad Beograd i svi nekako imaju svoj krov nad glavom, svi sem nas. Sistem: Jadnici (od Viktora Igoa). Posle se nekako naviknu na mene, a ta gajba postane moj dom, dok ulica pored pijace bude moj grad. Šta mi drugo preostaje nego da počnem da se zatreskavam u Beograd, kad sam već bila takve sreće da se ne rodim u nekoj pristojnijoj varoši! Šta najpre uradim? Počnem da ispitujem šta je sve izmislio moj rodni grad!
Beograd je, dakle, izmislio reku Savu.
Zatim je izmislio jednu kafanu s najlepšim nazivom na svetu: zove se jednostavno — ?.
Beograd je izmislio još i hladno pivo sa rotkvicama za meze.
Beograd je izmislio i zoološki vrt u kome žive i stvaraju neki od njegovih najsimpatičnijih stanovnika.
I vođenje kući posle kafane izmislio je takođe Beograd, mislim, na kafu i još po jedno piće!
Beograd je izmislio i sastavljanje nepoznatih stolova u „Dva jelena“, kada se brkati ljudi najpre vređaju i tuku, a zatim cmaču svojim masnim brkovima ravno u usta, oduševljeni što su živi i što nisu u ćorci ili u buli. Ko zna zašto, Beograd je izmislio da se tom prilikom pevaju ruske pesme (čovek bi se mogao zakleti da široka ruska stepa počinje odmah iza podzemnog tunela na Terazijama).
Beograd je izmislio prepune kafane u podne, i to u radno vreme, kada ceo grad pije kofijanović u ogromnim količinama, liže sladoled i ogovara vladu kako ništa ne ume da organizuje kako valja, a Nemci izgubili rat, pa opet žive bolje!
Beograd je izmislio momke koji glavure po uglovima ulica, kupovanje kiča za mladence, vatanje u kapijama; Beograd je
izmislio još svu silu stvari, a povrh svega— Beograd je izmislio mene ili me, i to je činjenica koja me čini srećnom.
Ali, vratimo se temi, draga maturska komisijo, i pogledajmo
pobliže kakve su Beograđanke!
One su uglavnom blesave. Jer, ko bi normalan izdržao tolika okapanja u životu, toliko čvrga u osnovnoj školi, toliko okraćalih kaputa starijih sestara, toliko zvocanja kada se vrate kući u desetku, a ne u devetku; ko bi normalan uložio sve nade u nekog studenta iz provincije da bi posle svega taj momak lepo zbrisao bez doviđence; ko bi oprao toliko brda prljavih tanjura u životu i načisto upropastio ruke, ko bi tako mirno gledao svog rođenog muža kako posle ručka hrče kao tenk u rikvercu, ko bi pristao da u svom rođenom gradu nema stančugu, a imaju je svi oni što su došli prekjuče, ko bi pristao da mu šef bude neko ko je zamolio svog mlađeg brata da mu pričuva ovce (Sistem: „... Stoj, vodo ladna, pričuvaj mi ovce!“), dok on ne napravi karijeru i ne dofura do penzije, ko bi izdržao sve zabrane tih genija što su do prekjuče deljali štapove perorezom i izmišljali narodne poslovice; zabrane kojima se strogo zabranjuju:
pogačice na radnom mestu,
žito sa šlagom, ljubav ispod stola,
zadocnjenje od deset minuta, blagosloveno stanje,
posete u kancelariji,
privatni razgovori tipa „šta ima novo, dušo?“
ko bi to sve izdržao sem rođenih Beograđanki, pitam ja vas? Na kraju, ko bi mirno otrpeo da se polovina Jugoslavije leti na moru predstavlja kao da je iz Beograda, a u stvari je iz Pančeva? Ko?
I zar, draga maturska komisijo, i vi što treba da ocenite ovaj antologijski sastav koji će sasvim sigurno zauzeti svoje mesto u ženskom delu frizeraja srpske književnosti, rame uz rame sa
poslanicom Monahinje Jefimije, zar i vi niste stigli u Beograd s koferčetom i zembiljem u ruci, a sada lepo sedite za katedrom i ocenjujete koliko sam talentovana i zrela da postanem ravnopravan član društva? Ko ste mi pa uopšte vi da o tome odlučujete, a? Objasniću vam nešto, da ne bi bilo zabune.
Beograđani su poznati kao fini i učtivi ljudi i zbog toga su se mnogi i povukli iz opticaja, kad već oćete da znate, po onom pravilu da „pametniji popušta!“ Tako im i treba! Ali ja se nisam povukla, pa ću da vam ispričam šta se sve ispodogađalo s mojom bakutom i njenom rođenom kućom koju je podigao iz svog džepa lično pokojni deda Gavrilo.
Dopustite stoga da na trenutak prekinem svoj traktat o Beograđankama, i da praveći jednu neviđenu literarnu kristijaniju, upoznam čitaoce sa skicom za portret pokojnog deda Gavrila (1878—1965), čoveka koji me je na neki način uveo u književnost, jer je baš zahvaljujući njemu moje ime prvi put objavljeno u novinama na završetku uokvirene čitulje „Ožalošćena supruga, sinovi, kćeri, kumovi, komšije, pašenozi, zetovi, Udruženje hiljadu kaplara, Društvo ljubitelja Save i Dunava, poverioci i unuka Ana“.

GLAVA VI
Istorija deda Gavrila i njegovog visokog odlikovanja, bez ikakve druge svrhe u ovoj knjizi sem da zabavi površnog čitaoca. Ani na razmišljanja o daljim sudbinama Beograđanki i bazanju po aprilskoj kiši.

Posljednjih desetak godina života deda Gavrilo je proveo ne napuštajući svoju staru, izlizanu fotelju. Čitao je, uglavnom, novine sve dok ne zaspi. Novine smo mu snosili sa tavana, na kome je nekim čudom ostao sačuvan komplet jednog godišta „Politike“ — od pre rata. Davali smo mu broj po broj, a kada pročita posljednji, mi mu opet uvaljamo onaj prvi, pa Jovo — nanovo!
Voleo je, inače, da nas okuplja i da nam čita najnovije vesti.
Naravno, svi su ubijali tutanj sem mene. Tada me je žestoko ubeđivao da je Adolf Hitler obično austrijsko mazalo i da nikada neće uspeti da se izvuče iz minhenskih pivnica. Jutro je počinjalo njegovom čuvenom rečenicom: „Šta oće opet taj gitler?“, a kroz tri dana se najozbilnije pripremao da izađe na demonstracije zbog okupacije Poljske, Jedva smo ga smirivali govoreći da je taj rat odavno završen, i da nema nikakve opasnosti za sirotu Poljsku, na šta je on odgovarao da je jutros čitao u „Politici“ o napadu na Poljsku, a da „Politika“ nikad ne laže. Sutradan bi opet sve zaboravljao jer smo mu davali onaj prvi broj iz kompleta, u kome je Hitler tek počinjao da se afirmiše kroz pivčugu.
Posle njegove smrti u septembru 1965. pripala su mi
testamentom sva odlikovanja koja je ispodobijao. Nekoliko godina docnije ufuraše u modu bedževi i razne sitne džidže. Setih se deda Gavrilovih gvožđurija i tako okačim na svoju crnu džemperišku neku zvezdu sa dva mača. Ma nisam savila okuku ni iza ćoška svoje ulice, a već me je zaustavio jedan veoma stari gosn Krečko Laponac, sa štapom. Mada je, izgleda, zaboravio da skine ranac ispod kaputa (toliko je bio pogrbljen i ga-ga), gosn Krečko se ispravi ko sveća i stade mirno s rukom prinetom obodu šešira. I
kada se taj šou najzad završi, gosn Krečko mi zviznu takvu jednu
šamarčinu da su mi uši zvonile puna tri meseca.
—Odakle ti odlikovanje? — dreknu na mene.
—Od deda Gavrila... — procvileh kroz plač.
—Pa zar Karađorđevu zvezdu s mačevima na lanac? Gde ti je
kuća?
Rekoh mu, a on me, držeći se mog uveta ko pijan plota odvede pravo kući, gde svima prisutnim održa nekoliko dajdžestiranih prikaza novije srpske istorije. Tek tada saznadoh kakva je zverka bio moj izlapeli dedica Gavrilo. Onaj veteran usput izgrdi i mog matorog, tvrdeći da je „ovo što se danas piše najobičnije đubre“, a da je još uvek naša najbolja knjiga „Srpska trilogija“ pokojnog Stevana Jakovljevića. Sve se završilo tako što nam je sa šoljicom kafe, podignutom visoko u ruci, otpevao pesmu
„Kreće se lađa francuska, iz pristaništa solunska...“ Bio je maksimalan, na časnu reč! Opraštajući se od nas, reče da ipak neće napisati pismo novinama, kao što je nameravao, šta se sve danas čini od odlikovanja ljudi koji su pešačili za ovu zemlju od Đakovice do Krfa, a zatim provili na liniji Marselj-Tulon, na razaraču „Termidor“ kapetana Morisa Blanšara, kaji je bio častan čovek, a ne kao ovi današnji francuski šalabajzeri što se muvaju u vrećama za spavanje po belom svetu i raznose vaške!
To je, ukratko, priča o tome kakav je čovek bio deda Gavrilo. Ali, vratimo se našoj staroj kući, koju je na jedvite jade podigao još posle onoga rata, „odvajajući od usta“, kao što često ima običaj da kaže moj bakuta. Evo kako se odigrala čitava ta stvar i kako se dogodilo da mi izvisimo i ostanemo bez doma svog. Evo kako!
Prvog dana posle rata, kažu, neki dasa u kožnom kaputu do zemlje upadne u našu kuću i izvređa moga dedu na mrtvo ime što ima odvojeno kupatilo, a posebno WC. I uzalud ga je deda dočekao okićen džidžama kao božićna jelka, uzalud mu se hvalio koliko je „propešačio za ovu zemlju“ i sve, taj ti se dasa — kožnjak
lepo useli kod nas i, mic po mic, isfura dedicu Gavrila napolje. Naravno, to se sve dešavalo pre mog rođenja.
Jer, znate li kada bi uspeli da me isfuraju na čist vazduh? Nikada! Dobro, kazao je deda Gavrilo i odselio se u tamo neko dvorište sa zajedničkom česmom u sredini. Kad, prođe neko vreme, a onaj dasa u kožnjaku napravio i bazen. Opa, baćo! I još mu se ne dopada serijska izrada, nego naručio specijalnu — u mozaiku! Da vam pamet stane, čisto izluđivanje! A za to vreme — sistem „Pametniji popušta“! I šta? Uzmimo, na primer da jednoga dana neko poželi da mi postavi spomen-ploču na kuću u kojoj sam živela, stvarala i delovala. Trebalo bi da se potroši osrednji kamenolom za te ploče, mislim, jer smo se svaka dva meseca seljakali, tako da u čitavom gradu jedva da postoje dve ili tri kuće u kojima nismo bili podstanari.
Za to vreme onaj dasa u kožnjaku, što je ispljuvao deda
Gavrila kao prokletog buržuja, uzimao redovno lekcije iz jedenja nožem i viljuškom, a na njegovo učenje engleskog jezika u lingvističkom centru potrošeno je toliko magnetofonskih traka da bi se u svečanim prilikama povodom rođendana grada Beograda, cela varoš mogla tri puta obmotati, a da preostane još materijala za veliku rođendansku mašnu. A, i pored svega, dasa u bivšem kožnjaku još uvek govori engleski kao pripitomljeni orangutan!
Deda, zna se, u međuvremenu odapeo, nije dočekao da pročita u novinama kako je dasa kožnjak skiknuo — ali mislite li da nam se neko posle izvinio? Odlikovanja smo uglavnom isprodavali po komisionima, bakuta postala prikriveni klasni neprijatelj, matori apolitičan, maman nervozna — jedino meni ništa ne fali! Spremam se da pišem žalbe Ujedinjenim nacijama i Upravi vodovoda i kanalizacije. I da znate, nije mi uopšte zbog kuće, više mi je zbog dede. Toliko!
Dakle, draga maturska komisijo, kako ste i sami mogli da se uverite, život rođenih Beograđanki nije tako jednostavna tema kao, na primer, „Teško stanje seljaka u devetnaestom veku“ —
omiljeni motiv onih vazelinskih uštvi iz mog odelenja, stručnjaka za ulizivanje. Ali, šta mogu — to je jače od mene, mislim, to da trkeljišem o bezveznim stvarima, kao što su, na primer, rođene Beograđanke.
I tako, kada jedna Beograđankica, posle svih muka, najzad uspe da stekne svoj dom, decu i mačku i taman kad malo odahne i sedne da pije kofijanović, njena deca moraju da počnu čitavu stvar izpočetka! Takva smo mi, oću da kažem, zemlja. Male Beograđankice rastu, zaljubljuju se i udaju, a njihovi matori nisu u stanju da im pruže ništa više sem onog idiotskog servisa za rakiju od kristala, kupljenog na nekoj rasprodaji. Ponovo potucanja, ponovo gazdarice, tuđe prolazne gajbe, ista stara izlizana filmčuga...
Kada pomislim da ću i ja statirati u tom bioskopu, dolazi mi da unapred poklopam traku, mame mi!
Pogledajmo sada kako uopšte dolazi kod nas do braka.
Beograđanke imaju fantastično glup izraz za vođenje ljubavi; one kažu da se zabavljaju sa nekim! I to mi je zabava! Kada ih posmatrate na ulici, mislite da su na Knez Mihajlovu sletele ravno s Jelisejskih polja. Ma, pogledajte kako koračaju, kako blazirano nose svoje jedino svečano perje, kao da uopšte imaju još nešto za oblačenje u ormaru, kako zrike polusklopljenih očiju kroz trepavice premazane svim farbama sveta, a koliko pre pola sata maznule su u kupatilu šminku svojoj starijoj sestri. I bez lovijanovića, one umeju da budu maksimalno otmene. U tihim letnjim večerima prolaze bludeći kao da su se bogzna kuda uputile, a šta? U najboljem slučaju saviće okuku kroz Skadarliju, maznuti lepinju sa gulašem, pa natrag — u bunker na ćorenje! Čovek skoro poveruje da su strašno rasprodate, da ih očekuje najfantastičniji provod, mislim, da ih čeka ko zna ko, a ovamo — truba, gluvarenje bez kraja i početka! I baš na tom tajanstvenom mestu priče, naivni nesrećnici iz provincije počnu da se lepe za njih kao šašavi — sistem flasterijana! Učini im se tako da su te
male folirantkinie toliko visoko iznad njih, sa onim svojim bečenjem i otezanjem slogova, fol-ležernošću i svačim, da ih nikada neće dostići u otmenosti, a ovamo — sistem HELP! Hoću da kažem, najveći broj mladih Beograđanki živi u čarobnom svetu koji se sakriva među koricama različitih modnih žurnala ili nekog sličnog poučnog štiva sa slikama. Mislim, ovi časopisi za nepismene stvaraju kod luckastih Becgrađankica osećanje da su u kontaktu sa svetom. Mislim, evo o čemu se tu radi: one će ugledati najbezvezniju krpu na lešu od neke francuske manekenke kako leprša na kakvom pariskorn mostu; tu je, naravski, i obavezni rapavi beli zid keja, klošarijana i kao neki pecači, sve stvari, mislim, koje treba da istaknu ekskluzivnost one skupe budalaštine, i šta — male Beograđankice će same pokušati da sašiju takvu istu aljinu i, da vidite, možda će im čitava stvar poći za rukom, pa će se jedne subote uveče pojaviti tako maskirane pred svetom, ali, mislim, oni beli zidovi keja, ono nebo, one klošarijane, oću da kažem, i sve ostalo što uz to fura, nekako će mi nedostajati dok ih budem gledala kako prolaze pokraj pekara, buregdžinica, piljarnica i kioska u kojima se kuvaju viršle u svom sopstvenom sosu. Hoću da kažem, one neće moći da sa sobom ponesu i okvir one fantastične fotografije iz časopisa, ono vreme, one francuske klošarijane koji izgledaju otmeno kao da su profe na fakultetu, one skupe parfeme, pročitane knjige, uopšte stil zemlje iz koje je takva moda stigla ovamo, na kraj sveta; one će jadnice samo da se upišu u neku vrstu modnih emigranata, pa će tako uobraziti kako su iznad svoje okoline, jer će se ostali svet okretati za njima kao lud! I to će biti jedna od najvećih zabluda njihovog bezveznog života, oću da kažem. Jer, ako se neko stvarno razlikuje od drugih, mislim, ako se razlikuje iznutra, onda mu je jedini cilj da spolja bude manji od makovog zrna, da ispari, da postane neprimetljiv i da što brže šmugne pored svih onih bitangi što gluvare češući leđa o zidove. A ovde, šta? Cilj je da se bude primećen! Gospode! Ali, moram iskreno da vam priznam, ima tu
neke sumanute hrabrosti: ispasti iz „Voga“, a ufurati na Karaburmu, na primer, gde čovek smatra da je odlično prošao ako ga samo usput odalame po dupingeru! Hoću da kažem, ako je ovo gde mi živimo pravo mesto, onda ono mora imati i pravu modu za sebe, je l' tako? Mislim, modu u kojoj će se osećati sve one buregdžinice, miris luka iz pljeskavice od petnaest komada, boja razlivene nafte po reci Savi, krckanje pečenih kokica, linija džonjanja na nekoj tarabi, boja beogradskog asfalta u avgustu, kada se letnji vetar ludira i igra šuge sa starim novinama; oću da kažem (ako možete da me pratite), ukoliko mi Beograđanke imamo nekog stila, i štatijaznam, onda valjda negde mora da postoji i naš vlastiti stil u odevanju, neki sistem, oću da kažem, neki fazon kome se svet neće smejati, koji neće ličiti na svečani prolazak cirkusa „Adrija“ kroz varoš, jednom rečju, to mora da bude nešto što će me spasiti osećanja da sam modni vazal, kolonija, dama iz druge ruke, folirantkinja i sve što uz to fura!
Ali, slatke moje Beograđanke, kako ćete samo skupo platiti to
svoje zabavljanje! Kako će vam samo izaći na nos! Koliko ćete samo puta ustajati po noći kao kakav mesečar i menjati pelene, a kad usput odvojite oko na čukarac, a njega nema pa nema; koliko puta ćete samo da cmizdrite u kujni dok vam suze budu padale u pasiranu šargarepu! Molim, samo se vi lepo zabavljajte, to je jedino što ćete imati u svojim jednoiposobnim životićima, toga ćete se jedino sećati dok se budete neutešno gojile, kilogram po kilogram, sve od muke i nervoze, klopajući sve više i više, iz nesreće i dosade, jer vam je neka budala kazala da se muž hvata na klopijanović — đavola se hvata na to bućkalo! Gledaćete se tako svakog jutra u ogledalu, a nećete se više prepoznavati, i kazaćete sami sebi: „Otkud vi u vagonu Li?“ Zvaće vas: matora, tetka, kevo, stara, groblje... Govoriće vam da ste odsvirali svoje dok se pomoću kašike za cipele budete uvlačili u prošlogodišnji kostim za kupanje. Izaći će vam na nos ono vaše zabavljanje, kada ste dolazili u sedam, zategnuti kao sam đavo, mirišljavi, mladi, puni
nekih slatkih očekivanja, kad ste stizali pod onaj javni sat kasneći po pedeset minuta i pitali: „Kuda ćemo večeras?“, a on vadio iz džepa bioskopske karte, mentol-bombone i bademe u šlafroku od čokolade, vodio vas da gledate zvezde kako vrše kolektivno samoubistvo bacajući se naglavačke u ušće Save u Dunav; gledao vas nekako onako, u mirisu tek pokošenog sena, balansirao po najopasnijim ogradama Kalemegdana nad ponorom od dva i po kilometra, a posle vas vodio na igranku „Kod Zvezde“ i držao sasvim blizu, još bliže, dotičući vam pleksus i grudni sistem
„kratki spoj“, čitava vaša leđa stajala su mu u šaku, a sva kosa u levu nozdrvu; setite se samo kako vam je pravio program boravka u vašem sopstvenom gradu, kao da ste kraljica Elizabeta, kako je svake večeri izvodio svoj sopstveni šou u bojicama i koloru, i kako su vas neke druge, već odebljale žene gledale zavidljivo sa ustima punim krempita, dok ste trčali ispred kafane „London“ u pola sedam, pretrčavali ulicu kroz crveno svetlo, dok ste se zaklinjali da se nikada nećete ugojiti, da nikada nećete nositi sive flanelske kostime, i nikada cipele preko kojih se prelivaju noge kao da su princes-krofne, nikada, nikada, nikada — a vidite, to vreme je ipak stiglo — došla maca na vratanca, a cica u kolica, sada ste vi te koje gledaju druge devojčice kako pretrčavaju raskrsnicu kod Londona i kako srećno proraze kroz zabranjena svetla, potrčavaju kroz vaš život, dok vam vaš rođeni muž spava ispod rastvorenih novina preko lica, a vi ne znate šta biste učinili sa ovim subotnjim, tako dugo očekivanim izlaskom koji se pretvara u ništa, u prah i pepeo, u dosadu, u jedan veličanstveno ogromni zev i rečenicu:
„Nismo ti mi više, stara moja, za ove stvari!“
Zbog toga, slatke moje Beograđankice, prodajte što skuplje možete svoj jedini beznačajni životić! Zabavljajte se do izbezumljenja, nervirajte sve njih — buduće spavače, dok ne izlude! Tražite nemoguće! Kezite im se pravo u lice dok budu tražili tajnu nove kopče na grudnjaku! Uživajte u tome kako im se tresu ruke, kako foliraju da im nije ni do čega, a u stvari ne umeju
da otkopčaju. Ne otkrivajte im sistem, neka se muče — ionako ćete sve posle platiti po hiljadu puta. Terajte ih da idu na rukama, da šene, da se tuku sa dripcima zbog vas, neka im propadaju kartoni za premijere jer vam se baš tada, kao, ne ide u pozorište. Budite hiroviti: neka lipšu, neka izgube posao, neka propadnu na svim ispitima, neka ih đavo nosi, jer sve ćete vi to posle platiti, i te kako platiti! Eskivirajte ih baš u onom trenutku kada, posle ne znam koliko muka, najzad pozajme neku bednu gajbu i kad im padne mrak na oči; kažite da vam se baš te večeri gledaju izlozi ili kakvu sličnu glupost, vraćajte nedodirnute kijevske kotlete po otmenim mestima, odvojite ih od najboljih drugara, pravite budalu od njih, tražite da zbog originalnosti naglavačke skaču u fontanu baš onda kada obuku svoja najnovija odela, a ako ne budu hteli da skaču — proglasite ih malograđanima, naterajte ih da zajedno s vama trče bosi po aprilskoj kiši, jer posle nikada, ali nikada, nećete trčati po mlakim lokvama bosi i mladi i ludi, videćete — dabogda crkla ako ne vidite!

GLAVA VII
Kako je Ana čabrirala u školi. Razgovori ugodni sa rođenim ocem. Žan Pol Sartr i Simon de Buvoar otkrivaju maloj Ani užasnu tajnu njenog porekla. O zakrpama na engleski način.

Izvinjavajući se zbog savijanja ove rečne okuke od govorancije, što je sasvim poplavila događaje koje želim da sačuvam od zaborava, vraćam se ponovo u ono blagosloveno vreme pre nego što su me isfurali iz škole, tačnije rečeno vraćam se u svoju gajbu, u kojoj je umesto lustera zamenjenog za džak brašna 1943. sa tavanice visila u ogromnim količinima drama. Tog trenutka kroz vrata ulazi moj matori, držeći u ruci đačku knjižicu svoje ćerke.
Dakle, tako? — rekao je. — Nisam ni sanjao da imam ćerku
propalicu!
Molim? — načisto se zazebeknuh i nađoh u nedomujici.
Jedanaest jedinica! Slaba čak i iz fiskulture! To me, u stvari, najviše i pogađa! Zar ne umeš čak ni da trčiš?
Pre svega, to nije zbog trčanja, već zbog mirisa! — pokušah da se opravdam. — Ti verovatno znaš da ne podnosim miris znoja (alergična sam na njega), a tu su onda i one prašnjave patike, smrad parketa u sali koju premazuju najsmrdljivijom parket- mašću na svetu! Uz to, kako ozbiljan čovek uopšte može da se bavi preskakanjem tamo nekih konja i raspinjanjem na karikama, a da ostane normalan? Treba samo da Vidiš mog profesora fiskulture
jedan takav naduvenko, sa lažnim mišićima! Mislim, da ga vidiš kako hoda ulicom; čoveče, on jednostavno udahne vazduh, evo ovako, i izdrži tako jedno dvesta metara, a onda utrči u prvu kapiju i izdahne ga. Tu se malčice izduva, pa opet — punjenje grudnog koša! Čovek bi mirno mogao da ga upotrebljava kao dušek za plažu!
Matori je samo slušao, crtajući flomasterom po novom stolnjaku. Činilo mi se da je sve u redu, mada je bilo nečeg izuzetno sumnjivog u atmosferi, mislim nečega što me je
podsećalo na onu čuvenu scenu iz filma „Tačno u podne“, gde pokojni Gari Kuper prelazi preko trga, a negativci ga prate kroz nišane revolvera. Nešto tako! Što se tiče njegovog crtanja, mogu vam reći da bi se taj stolnjak mogao mirne duše izložiti na bilo kojoj izložbi morbidne umetnosti; oću da kažem, matori je crtao sve sama vešala, topove, tenkove i revolvere krupnijeg kalibra.
Ja znam, srce, da si ti briljantna devojčica preseče on najzad tišinu — da si, tako reći, vunderkind, ali zar ne bi mogla da budeš za nijansu manje duhovita, baš sada, kad dobijam sede zbog tebe?
Moj otac ima, znate, fiks-ideju da je osedeo zbog mene. I umesto da mi zbog toga bude zahvalan, jer mu prosedi zalisci zaista izvanredno pristaju uz tamnoputi ten, on od toga pravi pitanje!
—Želim objašnjenje!
—Jedno po jedno?
—Baš tako!
—U redu! Broj jedan: književnost i ti fazoni! Sve te lekcije podsećaju me nekako na one nesrećne pisce od bronze po Kalemegdanu na čijim glavama preko leta džonjaju ptice, a zimi kao da preko noći dobiju bele kuvarske kape! Beskrajna dosada i sve što uz to fura ...
—Francuski?
—Znaš šta? Kad moja profesorka francuskog dočepa nekog sirotog pisca za gušu, pa počne s analizama slaganja vremena i tim sistemima, onda od najlepše pesme na svetu, kao što je, na primer, Preverova „Barbara“ (sećaš li se onogo o oblacima koji furaju niz reku kao mrtvi kučići, maksimalno rečeno, na časnu reč!), onda čak ni od sirote „Barbare“ ne ostane ništa drugo osim tri, četiri ukosnice! A tek njeno slovo r na pariski način! To bi trebalo da čuješ! Ko bi rekao da se rodila u Ljigu! Francuskije je od Francuza.
Bravo, bravo! — zatapša matori rukama i od uzbuđenja zapali cigaretu s one strane gde je filteriška — sine, mi znamo da se ti sada nalaziš ... mislim ... mislim, u osetljivim godinama, i da si razdražljiva ...
Pa šta ako se nalazim? Zar je učtivo da se ponašaš prema meni kao da me ujeo besan pas? Pogledaj, potpuno sam zdrava! Evo, isplaziću i jezik: a. a. a. a. a. a....
Hoću da kažem — nastavi matori smirijući loptu glavom za razliku od mnogih tvojih vršnjakinja, ti imaš sve potrebne uslove
...
Molim te ko boga da ne počinješ opet s tim nesrećnim
uslovima!
—Molim?
—Kako si se samo ti mučio! Pa zar me nisi najmanje dvesta puta vodio u taj bioskop gde se okreću slične filmčuge?
Matori se naglo uozbilji:
—Slušaj, sine ...
—I, ne zovi me sine! — presekoh tu nerazumljivu familijarnost. — Znaš da me to izbezumljuje! Ja sam ćerka! To je tvoj problem što si želeo muško, a dobio polužensko dete.
—Dakle, šta sam ono hteo da kažem?
—O uslovima ...
—Ah, da! Kad sam ja stigao u Beograd, imao sam jednu torbu, a u torbi. ..
—... zeleni džemper, englesku bluzu, trofejni parabelum, knjigu Kako se kalio čelik, košulju — komada jedan, konzervu margarina ... Jesam li nešto izostavila?
Ma šta ti mislila o tome, vi danas ipak živite pristojno, imate svoj krov nad glavom, a vidim, niste loše ni obučeni! Ja sam se žrtvovao!
Gospode Bože, pa zar to nije normalno? Šta su uradili tvoji roditelji za tebe? Treba li da crknem od zahvalnosti što me nisi ostavio na stepenicama pred nekom crkvom? U stvari, kad zrelo
razmislim, možda bi i bilo bolje da si me ostavio... Imala bih šansu da me usvoji neko pristojan. Zamisli, posle dvadeset godina zove me papa Žan-Pol Sartr, šiznuo od uzbuđenja: „Anči“, kaže,
„moram nešto da ti priznam... Ti nisi naše dete! Mislim, moje i Simonino (de Buvoar). Istina, mi smo učinili sve što smo mogli za tebe, ali sada je vreme da ti otkrijemo tu strašnu tajnu“. Pa ko je onda moj otac? — vrisnem. — Hoću da ga upoznam! „Na žalost, on je nepoznat čak i u svojoj ulici — kaže papa Žan-Pol — ali, ako želiš da i dalje ostaneš u našoj kući, Simon i ja bismo bili presrećni!“ Izlazim na terasu koja gleda pravo na stari Pariz, dole ispod mene su Jelisejska polja, i uopšte, sve osvetljeno, sve kao fol francuski, a suze mi liju niz obraze tako da se celo bioskopsko platno malčice zamagljuje. Iz daljine, tamo od Trijumfalne kapije, najpre sasvim malo, a onda sve veća i veća slova FIN, FINE, THE END, KONEC! Grickamo semenke i izlazimo iz dvorane ridajući. Jao, što ste mi svi dosadni! Živim u jednoj krajnje dosadnoj familiji!
Posmatram te poslednjih dana,... kaže moj matori — i
znaš...
—Hajde, reci! Kako se ponašam? Kao svilena buba?
Istina, ti neprestano piljiš u te svoje udžbenike; ne može se reći da ne piljiš i ne mičeš se iz sobe, istina, ne može se reći da se mičeš, ali taj prokleti radio! Kako uopšte možeš da se skoncentrišeš na učenje a da ga neprestano slušaš? Pa ti bi, u stvari, mogla tako presedeti godine i godine piljeći neprestano u jednu te istu stranicu. Ni traga od ambicije, ni traga od ma kakve želje da se krene dalje! Ja to stvarno ne razumem. Pa ja sam već sa deset godina znao šta ću da postanem u životu! A ti? Hajde, reci, šta misliš da studiraš? Šta te to tako izuzetno zanima?
A, tu smo dakle! Gospodin tata bi želeo jednu ambicioznu naslednicu koja bi se načisto rasturala od životne energije, je l' da? Literarni kružoci, gde mali kreteni čitaju priče o tome kako su ludački zaljubljeni, a ljubav im ostaje neuzvraćena! Talasanje
trepavicama i ti sistemi! Ići neprestano ulicom kao da si negde zadocnio. Biti pametan, razuman, protezati se prema guberu, studirati i olakšati roditeljima starost. „Gle kako Miodrag liči na dedu i baku, i obratno! Maco, promeni mu pelene! Haj de, Miodraže, daj pusu dedici! Šta ćeš biti kad polasteš, dušo, a?“ Kako jedanput ne ukapiraš da me ti fazoni savršeno ne zanimaju. Neću da se protežem po tamo nekom guberu! Baš mi se dopada da sedim i buljim u ovu jednu te istu prokletu stranicu, ispunjenu od početla do kraja tucetima nepoznatih jednačina i osoba, i da crknem slušajući ove masere, disk-džokeje, pa da posle lepo pada kiša i da se ona Svetlana onesveti na sprovodu, dok se ja budem cerekala kao luda u obliku dima s roštilja.
Ali to ničemu ne vodi!
A čemu bi, kao, trebalo uopšte da vodi? Kad već hoćeš da čuješ šta mislim o tome, reći ću ti: samo bez aplauza, molim! Neću da utucam ovaj svoj životić u nekom neprestanom čekanju. Šta radiš celog bogovetnog dana, samo nešto čekaš? Platu, večeru, proleće, letovanje, zimu, da provri ručak, da se ugreje peć, maturu, pa fakultet, pa muža, pa decu, pa unuke, pa kišu, pa sunce, pa da prestane vetar, pa da otplatiš kredit, pa da ti se očiste dosadni gosti iz kuće, da počne predstava, pa da počne neka televizijska masaža — i šta si radio? Ništa!
Neprestano si nekog davola čekao, i on je stvarno stigao jednoga dana, taj đavo, mislim, ali, sorry, bilo je već kasno. Hoću da mi se sve dešava odmah. Evo sada! Hoću da ćutim i slušam muziku koja mi dopada i da ništa ne čekam, već samo da postojim, tako nekako — da osećam ruke, noge, zube, nepca, kosu; jednom rečju, oću da baš sad živim, ako si razumeo šta oću da kažem? A ti, šta ti radiš? Umesto da me ostaviš na miru, loviš me u greškama! A, što je najglavnije, nije ti jasno o čemu se tu, u stvari, radi! Eto šta te nervira! To te načisto izbezumljuje. Jednostavno, da sam kakva izafektirana guska, intelektualka ili nešto slično, mogao bi sa mnom da se prepireš do mile volje oko,
na primer, Kafke. Od kuhinje bismo napravili nešto kao debatni klub i sve bi bilo O.K., ali vidi, vidi, stara Anči ćuti i sve nešto kao misli, ukoliko uopšte ume da misli! I šta sad? Ne traži pomoć od svoga svemogućeg tatice koji već sebe vidi u ulozi spasioca. Ne zarezuje ga! Ne bori se s njim! Nema sukoba generacija i tih fazona, iz časopisa za izludele nedeljne preživare. Nema ničega. On želi da Anči uči, i šta: Anči pristaje da sedi iznad knjiga. Dvesta godina, ako mu to čini plaisir! Ali, drugo ništa. Znaš li šta znači čaming? Na mom privatnom jeziku, to znači čamiti! Anči čaming! Lepše zvuči, zar ne? I sad, tu iznenada smeta siroti krkljavi tranzistor. U redu, evo, gasim ga! Šta ćemo sad? Kako ugasiti onu unutrašnju muziku, top-listu sa najprivatnijeg gramofona? Kako me pretvoriti u konstruktivnu osobu? U nekoga ko pristaje da onaj iznad njega mora danima bogomdano pravo da ga masira, šetajući se duž crtaćih stolova: „Opet ste zadocnili, mala moja!“ Bila sam bolesna i autobus je kasnio, a umrla mi je i tetka! „Neka se to više ne ponavlja!“ Neće, obećavam! I šta sad? Treba da kao luda učim da bih što pre stigla u jedan od onih divnih, ozbiljnih zatvora — u kancelariju, u brak, u penziju, na letovanje? Ne pada mi na pamet! Ko može da mi zabrani da stignem poslednja u toj sumanutoj trci? Eto, uganuo mi se članak i ne mogu brže da trčim! Na časnu reč, ubijte me, ne mogu! Ali neću odustati od trke. Samo ću je razvlačiti što duže mogu. Nije važno prvo mesto — važan je sportski duh! Lopta je okrugla, nikad se ne zna, sreća je promenjiva, pobediće bolji, sve je relativno, neko voli popa, a neko popadiju ...
Eto šta sam sve mogla da kažem svom matorom kad se
onako zgodno napenalio, ali, vidite kakva sam bednica — nisam mu rekla od svega toga ni reči! Samo sam, kao, sedela i buljila u one proklete jednačine, gde ništa nije poznato sem pisca udžbenika, a i on samo u okviru svoje familije. Jednostavno, nisam mogla, ubijte me — nisam!
Pitaćete svakako, a zašto?
Zbog jedne neverovatne stvari, to jest detalja. Matorom se, naime, istanjio džemper na laktovima, pa mu moja maman prišila dve kožne zakrpe na njih, kobajagi engleski sistemi, ležernost i sve što uz to fura, a da vidite, samo sa druge strane one kože, sve providno kao cediljka za čaj! I kako onda da mu to sve tresnem u lice kad znam da su one kožne zakrpe u stvari riknuti treći tom Srpskih klasika, mislim, skinute su sa korica, i uopšte — more, kakva Engleska — gde je sad ona? Možda uopšte i ne postoji? Ali, kada mu jedanput krene u životu, mislim, mom matorom, ispucaću sve svoje adute, na časnu reč, dabogda se ne pomakla s ovog mesta!
Matori je ćutao gledajući zamišljeno ispred sebe. Posle
izvesnog vremena, podiže pogled i reče:
Pitam se postoji li uopšte nešto na ovom svetu što tebi ne izgleda... kako ono kažeš?
Falš ...
Jeste, falš! A sada, dobro slušaj i ako je moguće, bez upadica, molim! Ti, pretpostavljam, poznaješ moje tekstove?
Kako da ne! — uskliknuh oduševljeno. — Oduvek sam volela tvoj stil! Uzmimo, na primer, samo kako si obradio ženske likove u Ratu i miru od Lava Tolstoja! Mislim da ti je to najbolje ispalo ...
Zaveži! — izbezumi se matori. Očigledno mu je smisao za humor iznenada izvetrio kroz tavanicu.
Ovde, naime, ima i dama ... . zamjaukah s anđeoskim
izrazom lica.
Oprosti... — reče on — Ima Boga! Toliko sam puta napadao po novinama ministarsku decu, delio lekcije o moralu i razmaženosti, a sada se sve to događa meni. Baš meni! Kako da izađem na ulicu i pogledam svetu u oči! Imaš li ti možda kakav predlog?
Uvukla sam u svoju staru pisaću mašinu marke „Adler“, nasleđenu od pokojnog deda Gavrila, čist list hartije i počela
polako da kucam. Kada je stvar bila završena, pružila sam mu list i ustala od stola.
„Menjam svoj vlastiti (zlo) upotrebljeni život, familiju, republiku i državu za nešto povoljnije. Odričem se svojih roditelja, svoje škole, udobnog života koji mi se omogućava, izvanrednih uslova i svega ostalog što uz to fura, i ničije foliranje ne priznajem za svoje. Šifra: Dosta mi je svega, pusti me da spavam.“
Trebalo je, u stvari, da kažem: „Ja odlazim iz ove kuće!“ ali, ako već želite da znate zašto to nisam rekla, onda je to zbog toga što cela ta rečenica zvuči strašno patetično i što sam je videla u najmanje dve hiljade najocrtanijih filmčuga. Je li bilo suza? Čoveče, kod mene vam je to tako: kada se događa nešto stvarno napeto, ne možete da mi iscedite suzu da vam je zvezda na čelu. Samo se nekako sva uvučem u sebe kao mačka, a jedino se primećuje da sam uzbuđena po tome što kao malčice prebledim i što mi glas pređe potpuno bez ikakve veze u falset, baš kao da sam mali peškir u pubertetu.
E, sada, kad je otišao predaleko, ni moj matori nije mogao
više natrag. Uhvatila ga tvrdoglavica od visine. Znate, sve drame u našoj kući dešavaju se uglavnom zbog toga što smo svi strašno tvrdoglavi. (Zamislite, rođeni smo svi u znaku Ovna!).
Izvini za trenutak! — reče matori i otfura u kuhinju da se konsultuje sa maman. Posle će kazati: „Mi te nećemo zadržavati. Radi šta hoćeš!“ Maman mu sada upravo šapuće: „Pusti je samo neka ide; garantovano se vraća do devetke. Biće manja od makovog zrna!“.
E, vidite, u tome i jeste štos! Pre bih umrla nego da se vratim, na časnu reč! Izdržaću najmanje pet-šest godina, makar crkla! Samo da se ne zaplačem — to bi ukenjalo čitavu stvar.
Kada se matori vratio u gajbu, mogao je da nastavi prepirku sa bledim dimom moje cigarete, koja je dogorevala na ivici pepeljare.
Ja sam se već otisnula u beli svet.

GLAVA VIII
Sadrži Anino bekstvo iz rođene joj kuće i vrlo neobičan
susret sa lažnim slikarom Mišelinom u ekspres-restoranu kod
„Ruskog cara“. Preporučujemo strpljivosti čitaoca i neka Anina razmišljanja o generaciji kokakoličara i njenim ljubavnicima, koja veoma usporavaju već ionako razvučenu radnju ove knjige pisane isključivo za zabavu čitaoca.

Ni sama ne znam kako sam se našla na ulici. Krenuh potpuno nasumice. I da vidite, bilo je tu izvesne razlike u bazanju; mislim, nije to isto kao kad gluvarite onako, štosa radi, mislim, bez veze; čoveče, odjedanput sam nekako primećivala da pada sneg i da su sve porodice sada iza osvetljenih prozora, mislim, u toplom i u tim sistemima. Uvati me paničan strah. Najradije bih se zavukla u rernu našeg šporeta i tamo prela kao mačka. Za početak, ufuram u telefonsku govornicu i obrnem neku Ljilju. Nije kod kuće! Ponovo petobanak i Oliverin broj: „Izvini, srce, ali upravo izlazim na večeru!“ Ništa, ništa, samo ti furaj! Ko je treći? Nema ga. Tako vam je to! Dok vam sve ide kako treba u životu i oko njega, prosto je nemoguće da eskivirate sve one koji žele da se druže. Čim stvar opali nizbrdo — nigde nikog ni od korova!
I što je najcrnje, ono malo sveta po ulicama žurilo se nekuda
kao sumanuto. Gledajući ih, čovek bi pomislio da je u šest sati zakazano padanje sekira. Tako i ja izaberem nešto kao cilj i odvojim pešaka najužurbanijim korakom. Kad stignem tamo gde sam naumila, obrnem se oko ose, pa natrag. Reklo bi se da sam najzaposlenija mlada dama u gradu. Najzad, pošto sam pala s nogu od bazanja, dovučem se nekako do „Ruskog cara“. Sada je to ekspres-restoran i zove se „Zagreb“, ali meni je nekako poetičnije
„Ruski car!“ To je, naime, bio poslednji neukokani ruski car, ako me razumete. Hoću da, kažem, najduže je izdržao!
Nalaktim se tako na jedan pult i počnem da zirkam naokolo. Uglavnom neki hipici, Alžirci i pokoji Afrikaner. Mi ih, inače,
zovemo Uglješe. Dakle, dve Uglješe su se baš prodževerljale iznad pogačica, kad pokraj mene zamirisa terpentin pomešan s majonezom. Okrenem se da vidim u čemu je stvar, kad tamo neki čupav momak klopa rusku salatu!
Nije pristojno da se gleda kad drugi jedu! — iskezi se na mene punim ustima majoneza. Na časnu reč, retko mi se događa da me neko osvoji na prvi pogled, premda o tome čitam u novinama svaki drugi dan, ali, keve mi, krajnje je vreme da se i meni to jedanput dogodi. Ne, nije to bila seksualna privlačnost i ti fazoni: jednostavno, kao da ste izlazeći iz škole susreli sasvim slučajno starijeg brata koga niste videli jedno osamdeset godina. Tako nekako ...
Momak je nastavljao da me šarmira:
Ruska salata kod „Ruskog cara“ — čist pleonazam! Hoćeš
pola, a?
Znam,kazaćete da nije pristojno, ali navalila sam kao luda na tu omalterisanu rusku salatu. Pretpostavljam, naime, da ako neko baza ulicama bez krova nad glavom i ako napolju uz to pada još i sneg, onda taj neko obavezno mora biti izgladneo i sve što uz to fura. Tako bar piše u svim knjigama koje sam u svoje vreme čitala na tu temu.
Zbrisala si od kuće? — upita momak. Na časnu reč, sve mu je bilo jasno iz cuga.
Otkud znate?
Par sad je polugodište i grad je pun odbeglih maloletnica.
Gde misliš da sovišeš?
Pitajte me nešto lakše ...
Snuždih se iznenada. Momak iščeznu na trenutak i vrati se sa dva soka od paradajza u koja poče da sipa kao šašav so i biber:
Moje je ime Miodrag. Oni koji me vole zovu me: Miša ili
Mišelino. U ateljeu imam džak za spavanje.
Zaboravio ga letos neki Šveđanin. Pa, ako ti odgovara dok se ne snađeš ...
Počeh da se smejem kao luda na brašno:
Na časnu reč, nisam nikakav seksualni manijak! — reče
on, izvinjavajući se. — Mislio sam samo, ako ti ...
Objasnih mu da se ne smejem zbog njega, već zbog maman, koja me očekuje u svojim vodama do devetke.
Znači, revolucija je završena? — reče Mišelino. (Odabrala sam odmah treću varijantu njegovog imena kao najprihvatljiviju).
—Znate li kada ću se vratiti kući?
—Kada?
—Nikada!
I tu se, najzad, zaplakah. Mislim tu najzad nešto puče. Usred onog ekspresa koji je bazdio na kiseo kupus i istoriju svih beogradskih menzi od 1944. do 1971. godine. Mišelino je sigurno misilo da sam neka histerija, samo nije teo to da prizna. Neću mu to nikada zaboraviti.
A onda odosmo u njegov atelje.
Bilo je sve u redu, mislim, sem tog džaka za knjavanje. Hoću da kažem, bila je to apsolutno jedina stvar za knjavanje u celom ateljeu!
Mišelino je, inače, živeo u prostranoj kupoli jedne pompezne zgrade u blizini železničke stanice. Umesto tavanice, video se komplikovan mehanizam džinovskog časovnika koji je neprestano otkucavao, kašljucao i krkljao, ispuštajući u ogromnim količinama najrazličitije šumove. Kroz velike prozore videla su se leđa izvesnih betonskih dama. Bile su to boginje Pravde, Industrije, Poljoprivrede, Zanata i nekih drugih veština koje nisam mogla da dešifrujem. I lampa i grejalica bile su direktno priključene na vod kojim je struja snabdevala veliki brojčanik časovnika. Mišelino, najveći grebator koga sam ikada upoznala, grebao se čak i o struju! Prosto da čovek izludi!
Provirih kroz kupolu — negde u tom betonskom
prostranstvu, u toj prašumi najružnijih kuća u Evropi, svetlucao se i moj bivši prozor. Znala sam da baš u tom trenutku u kuhinji
zaseda porodično veće. Strašno. Dole su kuljali automobili. Gledani s ove visine, ličili su na kolekciju dečjih igračaka, hoću da kažem, čovek se osećao filozofski uzvišeno i nekako iznad svega, što i nije bilo netačno, ako se uzme u obzir da se Mišelinova gajba nalazila iznad desetog sprata.
Uvukosmo se, dakle, u tu jedinu švedsku vreću za sovisanje i, mogu vam reći, pa vi verovali ili ne, baš me briga — u tom trenutku vatanje mi uopšte nije padalo na pamet, mada je bilo sasvim neizbežno da se dodirujemo kolenima i svačim, pošto je vreća, kao i svaka druga vreća, bila prilično vrećasta, to jest uska.
Negde, sasvim odozdo, do nas je dopirala tutnjava teških
kamiona.
Pričajte mi nešto! — zamolih Mišelina. Bilo mi je nekako baš glupo da ležim ćutke. Nekako nepristojno, ako baš želite da znate šta sam osećala u tom trenutku.
Hoćeš li o Samari? — upita on.
O čemu?
To je jedina priča koju znam napamet ... — reče Mišelino.
Što jes, jes, bio je veoma delikatan. Trudio se koliko je god mogao da ono dodirivanje o kome sam vam pričala ne ispadne značajno i sve što uz to fura.
Samara ti je grad udaljen jedan dan jahanja od Buhare, koja je takođe grad. Ali, priča se nije dogodila u Samari, nego u Buhari! Shvataš?
Shvatam.
Bilo je to, dakle, u Buhari ... reče Mišelino. — Jedan trgovac posla svog slugu na pijacu da kupi voće. Sluga uzme korpe i ode tamo, shvataš?
U redu. Da kupi voće.
I šta se dalje događa? Između tezgi na pijaci, shvataš, sluga ugleda Smrt. Bilo je, recimo, oko pola devet ujutro.Šta uradi sluga? Baci korpe i kao bez glave otrči kući: „Gospodaru, daj mi
brzo konja da bežim u Samaru!“ rekao je. „Šta je bilo?“ — pita gospodar. „Video sam Smrt i ona me smrtno uplašila!“
Kako drukčije i da ga uplaši Smrt, ako ne smrtno?
Pa, da! I tako sluga sedne na konja i odjaše u najvećoj panici. Onda gospodar ode na pijacu, pronađe one izgubljene korpe, kad tamo — ima koga i da vidi: Smrt! „Šta je, bre“, kaže on,
„zašto uplaši moga slugu?“ A Smrt odgovori, pazi sad: „Nisam ga ja uplašila, samo sam se začudila otkud on u Buhari kad večeras imamo sastanak u Samari?“
Sjajna priča za laku noć, nema šta!
Koliko ti je godina? — upita Mišelino.
Osamnaest, samo ne znam šta se to događa sa mnom? Nalazim se nekako na tački kada više ne umem da nastavim život, ako razumete šta hoću da kažem?
Razumem, samo mi nije jasno zašto mi govoriš
neprestano, vi?
Posledica domaćeg vaspitanja! — objasnih. — Preći ću na ti kad stvar sazri sama od sebe, shvatate? I ne prekidajte me kad se ispovedam! Oću da kažem, posle prvog polugodišta uvati me tako neka depresija da je to prosto neopisivo! U čemu je fazon? Tačno za petnaest dana ulazite ponovo u onaj isti smrdljivi razred i pogledate oko sebe — a ono svi preplanuli i samo što ne eksplodiraju od svojih sopstvenih ličnosti! Svi kao bili na zimovanju. Pogledaj šta smo kupili u Kortini dan Peco! Zar nije slatko? Zatim zazvoni zvonce, baš kao u zoološkom vrtu, i u razred ufura ona afektacija od razrednog starešine, sa evo ovolikim bordo noktima — i ona kao preplanula! I ona kao bila na skijanju! Kladim se u šta god hoćete da znam kako će pečeti prvi čas!
Kako?
E, pa draga deco — reći će — jeste li se lepo odmorili? Od čega da se odmorimo, kog đavola, sem od nje?
Sada treba ozbiljno zapeti! Vi ste već odrasli i za koji mesec naći ćete se na ispitu zrelosti! Bogami, moraćete dobro da ugrejete stolicu! Za koji mesec, bićete akademski građani!
Kako joj samo ne dojadi da obrće tu jadnu, večno istu ploču, koja od silne izlizanosti počinje već da svira sa druge strane? Onda će kao krenuti između klupa kroz odelenje i kao pomilovati neke od nas po kosi. Ali, kad dođe sasvim u dno razreda, tu će otkriti mene i umalo je neće strefiti šlog! „Ana, zar ti nisi prebačena u četvrti dva?“ — pobesneće. Ne, nisam. „To mora da je neka greška!“ Jeste, ali u vašoj glavi ... To naravno neću da kažem, ali ću pomisliti, u stvari, isto. Ona će znati šta sam pomislila pomoću telepatije, znate ono: tele patiš ti — tele patim ja? Šta je? Ona jednostavno ne može da predaje dok je ja gledam iz pretposlednje klupe. Nije da se smejem ili nešto slično, čak se i ne cerekam — ali nekako joj smeta moj „cinično-podrugljiv izraz“, kako je kazala mojoj maman na poslednjem roditeljskom sastanku. Šta mogu kad stalno imam takav izraz? Ali, ostavimo nju! Pređimo na ostale… Znate li s kim sedim u razredu? Ne znate? To vam je prava generacija kokakoličara! Bogami!
Kad ih čovek posmatra sa strane, učini mu se da su to sve
sami goli košarkaši! A ovamo — kloparoši žvakaćih guma! Trube! Mame ih oblače za školu. A ako se slučajno dogodi da vam u jednom trenutku padne mrak na oči, mislim, da im dopustite da vas drže za ruku jedno osam sekundi, sutradan cela varoš zna kakvi su oni švaleri, na časnu reč! Ispadnete potpuna budala dok se oni puvakaju i značajno žvaću one svoje gume. Što je najgore, moja škola važi za otmenu i sve su to silni momci što baš idu u takvu školu, a ne u neku periferijsku. Kao da su oni zaslužni što su im se roditelji uspeli da ubace u sami centar? U poslednje vreme nabacili su i nekakve kućice po planinama i okolo reka, pa u subotu, puni sebe, kažu „da idu na ranč“. A mačke? Na njih sam potpuno zaboravila! To treba da vidite, na časnu reč! Već kao pomalo izlaze s lažnim diplomatama i ličnostima koje su u modi, a
završiće, u najboljem slučaju, kao supruge činovnika iz spoljnotrgovinskih firmi, koje posle udese da im jedinice otfuraju u Francusku za kućne pomoćnice ili u tamo neke koledže, da nauče kako se puši trava. Fenomenalno! Već su otkrili i Azurnu obalu, pa me stalno pitaju: „Bože, Ana, kako možeš da se kupaš u onoj smrdljivoj Savi? Nema tih novčanica za koje bih se ja pokvasila u njoj!“ Hvala bogu što nema, jer bi posle celokupnu Savu morali prazniti kao bazen na Tašmajdanu, da je izaperu od raznih pomada i šminki. A njihovi matorci im stalno nameštaju neke Engleskinje — kao: one budu malo ovde, pa onda one malo tamo. I tako neka Svetlana povede jednu Karolajn da joj pokaže kako smo mi Srbi lafovi i sve što uz to fura, i to gde će nego u Skadarliju! Gleda Karolajn i izbezumljuje se. Dopadaju joj se i žirado-šeširi i oni kičeri — slikari i sve, a onda Svetlanica svrne na jednu tezgu da mezne malo prasećih rebara, i tu Karolajn ugleda prvi put u životima malo, slatko prasence na ražnju, pa padne u nesvest, uzviknuvši u očajanju: „Bože, šta su mu učinili!“ (To, prasetu) E, tu se Svetlanica načisto ukopa za celu Veliku Britaniju i Ujedinjeno Kraljevstvo i, uopšte,tako propadne stvar sa gostovanjem na Ostrvu, ali sila je ona, Svetlana — izvući će se već mala Svetlanica! Eto sa kakvim svetom treba da provedem još pola godine, ukoliko, naravno ne budem okinula razred. Toliko me ti idioti stimulišu da ću stvarno morati da završim školu na vreme, samo da ih više ne gledam, na časnu reč!
Zaista, ne mogu više da ih podnesem! Danima ih posmatram
kako foliraju, kako puštaju ogromne kose, kako nose padobranske uniforme i kojekakve zastrašujuće značke, kako sede po patosu na svim mogućim festivalima i mestima u modi, kako se fol javno grle, kako su protiv rata... Naravno da su protiv rata kad bi se srušili istog časa da im čovek da da ponesu puškomitraljez ili nešto slično, a možda bi ljosnuli čak i samo kad bi stavili šlem na glavu! Oni protiv rata? Na časnu reč, nateraće me da ja jedina budem protiv mira, jer već mi kao nešto dolazi da lepo isfuram na
ulicu sa transparentom na kome će pisati „Dole mir, odvratna žabokrečina!“ Pada mi tako svašta na pamet, samo kad ih vidim kako imitiraju fotografije iz stranih časopisa, naravno, ne i tekst ispod njih, jer i ne čitaju ništa! Zbog njih bi trebalo izdavati novine za nepismene — samo u slikama! Njihov jedini protest svodi se zapravo na sedenje po patosu, i to gde, molim vas, samo na onim mestima gde će biti viđeni u ogromnim količinima! Pa, čoveče, oni ne bi ni za živu glavu mogli da sede, na primjer, na patosu nečije kuhinje ili u špajzu, ili bakalnici, na primjer, ali na festivalima — e, tu su glavni za sedenje! Jedva čekaju da se uvale svetu među noge. Kao, preziru društvene norme, kao, oni što imaju kartone — oni su potrošačko društvo, srednja klasa, malograđani!
Kad ih čovek vidi u onim njihovim jazbinama, čisto mu dođe
neprijatno što je malograđanin, jer je sačuvao toliko love da plati svoj kofijanović. Pa tu bi, na časnu reč, i sam onaj totalno nerazumljivi Džems Džojs izgledao potpuno bezvezno, kada bi ga oni pogledali, onako, kao zamišljeno, kao: „Sve to ne vredi ništa, stari!“ —tako nekako, štatijaznam! A onda, sasvim slučajno, natrapate jednoga dana na nešto njihovo, štampano u nekom bednom štreberskom srednješkolskom listiću i udari vas načisto šlog na licu mesta! Sve nešto o ostavljanju, o suzama, o oblacima i tim fazonima — moglo bi mirno da ufura naglavačke u bilo koji spomenar iz prošlog veka. Prosto neverovatno! Ne možete da dođete sebi od čuda! Pitate se samo gde iščezoše oni revolucionari sa bedžovima, ono mudro ćutanje i kao zen-zurenje u prazno, šta bi s onim sigurnim i tako ravnodušnim otegnutim govorom, onim foliranjima da su iza svega, kao u pitanju droge? Đavola, droge! Pa oni su još na nivou punjenih paprika!
I onda završe jednoga dana fakultete, žene im podšišaju
kosicu i obriju ono paperje od brade, a zatim ih sačekuju iza krivine krediti. Jeste, krediti! Lepo ih vidite u ganc novim kolicima kako kao manijaci bulje kroz šoferšajbne iza onog „L“ i menjaju brzine, bez da pritisnu kuplung. Posle im dofuraju „sunca
tatina“, i mic-mic sve po redu, dok jednog jutra uz kafu ne kažu pročitavši novine: „Šta oće ovi studenti, kog đavola? Stalno se nešto bune!
Zatim njihova „sunca tatina“ okaže ponovo neke druge bedževe i puste kosice, pa opet Jovo nanovo! Sedenje po patosu u znak protesta! Ali ja nekako više nemam živaca za taj film, ako već oćete da znate o čemu se radi. Reprizu ću ostaviti vama. Uostalom, ne može svako biti šašav do kraja života. Ja tu, naravno, nemam čega da se plašim, mi smo talentovano blesava familija!
Toliko sam se bila raspričala da sam sasvim zaboravila na
Mišelina.
Okrenem se prema njemu, kad imam šta i da vidim — on nina-nana!
Ujutro me probudi neka strašna škripa. Časovnik iznad nas cvileo je kao da ga kolju.
Na časnu reč, prijatelji će me ispljuvati ako doznaju! — reče Mišelino zevajući. — Mogao sam makar pokušati da te silujem ...
U redu — rekoh — hajde da ne razočaramo javno mnenje!
Tu smo se nešto kao malo mazili, tek reda radi. U stvari, bilo je nekako toplo, kao da spavate u kaljevoj peći, iznutra. Ostala bih tamo sve do podne da Mišelina ne obuze iznenadni napad ambicioznosti.
Umivanje, doručak, a onda na posao!
Razmišljajući usput o ovom slučaju, dođoh do nekih epohalnih zaključaka o maženju. Uzmimo, na primer, da je neko gledao ovu našu filmčugu, mogao bi se zakleti da ... E, zini da ti kažem! Međutim, to ljudi čine uglavnom iz navike. Kada se već jedanput nađu zajedno u istoj vreći, (pardon) krevetu, šta im onda ostaje, kog đavola, drugo da rade sem da izvode one smešne pokrete i foliraju strast?
Ali kod Mišelina je sve drukčije nego kod ostalog sveta. On nekako uspeva da živi van opštih mesta i opštih mišljenja. Baš bih volela da uspe u životu, keve mi!
Na primer, pošto nema česme u kupoli gde stanuje poluilegalno, jer ga je njegov otac pukovnik isfurao iz kuće još pre godinu dana, on se umiva u WC-u jedne kafane, dva bloka dalje. Silazi lepo iz kupole i bez ikakvog ustručavanja prelazi ulicu, s peškirom oko vrata i sa četkicom za zube u ruci; da ga čovek slučajno pogleda sa strane, mislio bi da ide u kupatilo s najlepšim šarenim pločicama. On, naime, uopšte ne primećuje da to nije njegov lavabo, mislim, ne pada mu to uopšte na pamet, jer se svugde oseća kao kod svoje kuće.
Čekajući da se vrati, razmišljala sam o tome jesam li frigos ili nisam?
Tu bubu mi je posadio u glavu neki šmeker, neki Tika Fijoka. Sretne me tako na ulici i kaže: Je li, bre Anči, kaže pa ti se uopšte ni s kim ne vataš, kaže ti si sigurno neki frigos, kaže, ili tako nešto, mislim — frigidaire; o svemu, bre, trkeljišeš, samo ne, kaže, o onim stvarima kaže ... I još kaže: Pa dobro, kaže, makar da si nesrećno zaljubljena ili nešto slično, mislim da si začarata, kaže, nego, bre, ništa! Strašno si, izgleda, ambiciozana, u tome je štos, na časnu reč, kaže ...
Tako me, i ne sluteći, baci u najcrnje ponore misli. Onako, usput. Ležala sam čekajući Mišelina i mislila o onim stvarima. Jesam li, dakle, frigos, ili nisam, pitanje je sad? Jesam li zaćorena u nekog ili nešto? Najzad, da vidimo, Anči, rekoh sama sebi, gde je taj spisak inventara? Najpre, u otadžbinu? Bih li poginula za nju, ako zatreba, kao što lepo piše u čitankama? Nisam nešto sigurna. Dragocenija sam joj živa, je li tako? Idemo dalje! Da bih brisala po šumama i gorama naše zemlje ponosne, ako treba, mislim — brisala bih na sve četiri strane sveta! Znate li kad bi me uvatili? Nikada!
Zatim, moglo bi se reći da volim svoju porodicu, naravno s ogradama. Oko čega su ograde? Mislim, kad svi ustanu na levu nogu, ne bih se mogla zakleti da ih baš preterano obožavam. Ali, sve u svemu, dragi su mi! Ipak, oni su mi familija, a čovek, kao što je poznato ne bira svoju familiju, ako shvatate šta oću da kažem? Ni otadžbinu, isto tako! U tome je štos. Ni ona njega, to jest, i obratno! A da li sam zaljubljena, baš onako, mislim? Pa sad, kako s tim stoje stvari: bila sam kao nešto zaljubljena jedno dva i po puta u životu, ali ti tipovi nisu bili baš preterano oduševljeni da se maze samnom, eto u čemu je stvar! Hoću da kažem, nisu me šljivili! Jednog od njih, nekog košarkaša, pratila sam u stopu oko tri nedelje, otprilike. I kad god ga vidim, kao da me neko opali ravno u pleksus. To je bila ljubav! Kao da vas male bele mačke grebu po kičmi. Bar ja tako nalazim, mislim, činilo mi se da tako treba da izgleda prava ljubav! I šta je bilo? Taj košarkaš je nekako stalno gledao nekuda preko mene. Patila sam kao ubogi đavo, toliko je bio rasejan kad god bi me slušao. I jednoga dana, baš sam bila ustala a napolju oblačan dan, pogledam se lepo u ogledalu, pravo oči u oči, i upitam se: „Pa da li si ti normalna, Anči? Vidiš da te čovek eskivira!“ I tu ga tako strašno zamrzim da ne biste verovali koliko! Načisto mi se ogadi. Bogami! Zbog čega? Najpre zbog toga što očigledno nema ukusa, jer me ne voli. Pa, da! I uopšte, da li je to normalno da volite jednog idiota, mamlaza, kretena, poslednju budalu, a da on ne voli vas? Da li je to normalno?
Posle sam se, kao, nešto zezala s nekim momkom koji je
gluvario oko filma. Novi talas! Vukao me je u Kinoteku sve dok mi neme filmčuge ne počeše izilaziti na uši. Svi ti Drajeri, Sjostremi, Pudovkini, Ajzenštajni i Grifiti — sve mi se to nekako pomešalo u jednu opštu crno-belu kockastu dosadu, keve mi! Dešavalo mi se da za ručkom kod kuće samo otvaram usta kao riba a ne puštam glasa od sebe, toliko mi se nema filmčuga uvukla pod kožu, na časnu reč! Umalo me nisu odveli otorinolaringologu. Da li je to
normalno? Jedanput sam bila s njim u pozorištu. Znate li šta mi je kazao posle deset minuta? Kaže: znaš li, kaže, zašto ne podnosim teatar? Zašto? Pa, kaže, zbog toga što je sve u totalu! Nigde ni jednog jedinog krupnog plana, kaže. Ni jednog jedinog krupnjaka! I uopšte, što jes, jes, radovao se kada me sretne na ulici, nije da mu ne bi bilo drago, ali nikada onako kao kad sretne nekoga ko mu nešto znači u životu i koga može tresnuti po ramenu i upitati:
„Na čemu sada radiš?“ Dolazilo mi je da eksplodiram, jer sam bila niko i ništa, bez veze, ali čovek ipak očekuje od tipova da osete da si neko i nešto makar osam minuta pre nego dobiješ i zvaničan pečat ili sertifikat o tome od neke komisije ili organa, šta ti ja znam! Da li je to normalno? Da čovek oseća kako bi ga takav tip ostavio na cedilu, mislim, na klackalici, baš kada je sasvim gore u vazduhu, a on dole na zemlji; mislim, da bi mrtav ladan sišao sa klackalice i ostavio vas da tresnete o tvrdu zemlju i sve što uz to fura, samo ako bi kroz dečji vrtić naišao neko ko ima izvesno ime i prezime, i pojavljuje se u onoj berzi veličina pod naslovom „Klub poznatih“, „Tamo-amo po gradu“, „Gde su, šta rade“, „Iza ekrana“,
„Iz gornjeg rakursa“, „Novosti o poznatima“ ili na nekom sličnom
mestu.
E, onda je naišao jedan strašan šmeker. Najpre je nešto kao dolazio u Beograd, pa onda iščezavao tamo po Švajcarskoj i Nemačkoj, a o Libiji i tim fazonima da i ne govorim! U čemu je bio štos? Ličio je na onog glumca Piter O' Tula, ali sasvim bez veze! Mislim, sve dok ne otvori usta i ne progovori! A govorio je, otprilike na sledeći način, možda malo preterujem, ali, kunem vam se u šta god hoćete, stvar je izgledala veoma slično:
Bio sam juče u Veneciji i ručao izvanredne škampe! Dve porcije pet hiljada lira! Stigao sam do Beograda za osam sati mojim „roverom“. Nema šta, sjajna su to kola, mada koštaju devet miliona! I zamisli šta mi se dogodi! Sretnem u Trstu jednog starog drugara; odlično se snašao, oženio se Šveđankom i ona mu kupila zubarsku praksu — dvanaest miliona franaka; ima kuću (šest
miliona), a samo njen venčani prsten koji mu je poklonila koštao je dva i po miliona, da ne govorimo o njenoj venčanici, kupljenoj kod Kardena — petnaest hiljada... — i sve u tom stilu, dabogda se ne pomakla s mesta ako nije tako! Činilo mi se nekako da sedim sa zvečećom automatskom kasom na ulazu u neku veliku samoposlugu, ili da mi je neko ugradio taksimetar direktno u glavu; mislim, sve stvari koje bi spomenuo koštale su, pa se sticao utisak da je život nešto kao automat u koga treba neprestano ubacivati sitnu lovudžu. Tako nešto. Provod! Inače, bio je sladak; sav nekako čist i ispeglan!
Dobro, pitaćete se vi, a klinci? Jao! Najgore od svega je to što
se odmah zalepe! Kako zalepe? Lepo. Pošto nemaju ama baš nikakve predstave o tome šta bi trebalo da rade u životu, priflasterišu se istog časa za moj životni optimizam (nazivamo tu stvar tako), i šta — grebu se za smisao! Da li je to normalno? Samo što još ne traže da im organizujem i večernje provode, na časnu reč! Koji su to šmekeri! Tako se jedan Miki smrtno zaćorio u mene. Stalno mi, bre, na časovima dofuravao kao neke ceduljice, na kojima sam mu posle ispravljala gramatičke greške u ljubavnim izjavama. Mislim, nekako mi ne prija kada me neko stalno gleda kao zaljubljeno bebi-bif tele, oću da kažem: to vas obavezuje na izvestan način da uzvraćate iste takve mesečarske poglede, a ja ne umem da foliram i ne mislim da pravim kolekciju začaranih tipova. Hoću da kažem da nisam folirantkinja koja voli da zavlači ljude sve dok načisto ne poblesave, jer mi je nekako žao tih zacopanih tipova. A, kakvi su tek švaleri! Pristanete, dakle, da se tako pomazite s nekim od njih i znate li šta vas sutradan čeka?
Odvedu vas u neku pozajmljenu gajbu koja načisto bazdi na
tuđ svet. Švalerska gajba, nije nego! Po patosu kao slučajno razbacani oni časopisi sa golim mačkama (to mu dođe kao pred- erotsko nadraživanje, kao, ja sam poznati frigos, pa sada treba da mi razbuđuju maštu), a onda jedan takav klinac, koga oblači keva svakog jutra, pita ležerno, kao u nekom filmu: „Viski ili džin-
tonik?“ Vi kažete, recimo, viski, a onda to počinje da vam toči viski u čašu, dok u tišini lepo čujete kako mu drhte ručice, a siroti grlić udara kao šlogiran o rub čaše. Dobro, čekate šta će dalje biti. Onda to sedne pored vas na ivicu kauča i počinje da vas, kao sasvim slučajno, dira iza uha. Najpre, to me golica — kažem — a onda, erogene zone mi se nalaze na sasvim drugom mestu! Taj udžbenik iz koga si se sinoć preslišavao jako je zastareo, kažem. Tu njega obuzme iznenada strast i jurne na moju džemperišku. Gospode bože, ti amaterski prsti! Znate li za koliko bi vremena uspeli da otkopčaju onu dugmad pozadi? Za jedno dva meseca, u najboljem slučaju! I šta posle? Dečko kreće po varoši i priča naokolo da je stara Anči frigos! Bez veze! Pa taj nespretnjaković bi i od Merlin Monro napravio homoseksualca, na časnu reč! Jednostavno, seks bi joj se jedanput zauvek smučio u ogromnim količinama. Dobro, a šta sad? Priberi se, Sinko, pokušaj s nekim drugim grifom! Pričaj mi, na primer, kako si imao nesrećno detenjstvo i kako te je maćeha tukla po glavi francuskim ključem (sistem „Pepeljuga“), pa se zbog toga smatraš francuskim đakom; mislim, valjaj bilo šta, samo ne pati tako amaterski, tako ti svega na svetu!
Što je najžalosnije, za sve to vreme osećate se kao neka
blesava maketa za gađanje, koja ima zadatak da samo sedi i čeka da je pogode. Nešto kao ona vreća za bokserske treninge ili dušek za naduvavanje. A što je najgore, možda sam ja stvarno nenormalna; dok se tako, kao, mazimo, svi ti dečaci mi se lagano pretvaraju u sredovečne službenike izvozno-uvoznih firmi, pa lepo vidim rođenim očima kako im opada kosa, kako se debljaju, kako hrču posle ručka, kako se najljubaznije javljaju svojim šefovima na ulici, kako kupuju politiran nameštaj, kako se ukokavaju isključivo za državne praznike, nikada u neki sasvim običan dan kao što je, na primer petak (opalim ti metak!), kako otvaraju kišobrane kada počne da pada kiša ... E, to zaista ne mogu da podnesem; slagala bih vas kada bih rekla da mogu! Mislim, te kišobrane koje nose sa krajnom ozbiljnošću! To me izbezumljuje!
I da znate, nećete me gledati u tom bioskopu! Jednostavno, nisam napravljena od sličnog materijala! Možda je za sve kriv onaj šašavko, moj matori, koji ima najviše kriterijume o svemu, mislim zarazne kriterijume, ako shvatate šta oću da kažem, pa nekako odmah mogu da predvidim čitav zaplet unapred, čak i to kako taj blesavko pored mene na kauču počinje nedeljom da pere svoja kola u dvorištu, a to je više nego mogu da podnesem. To kad se nedeljom peru kola, mislim! Maman opet tvrdi da nisam kao ostali svet i da jednostavno nemam prava da govorim na taj način o celom čovečanstvu, da sam sujetna, uobražena i sve, ali svaka njena optužba zvuči mi apsolutno kao kompliment! Pitam se samo kako će se završiti taj film i za koga će se na kraju ispostaviti da je ubica?
Međutim, slagala bih vas kada bih vam kazala da među svim
onim momcima nije bilo i izuzetno finih osoba. Bogami bih vas slagala! I još nešto: da ne biste, kao moja maman, pomislili da o svakome pod kapom nebeskom imam porazno mišljenje, ispričaću vam slučaj sa čovekom iz kioska, pa kud puklo da puklo!

GLAVA IX
Jedno veoma kratko poglavlje o veoma dugoj Aninoj zaljubljenosti u tipa iz kioska na uglu njene ulice.

Kada zrelo razmislim, bila sam u tog momka zaćorena još u ono vreme kada smo se tačno ispred njegovog kioska igrali školice. Moram odmah da vam kažem da sam svojevremeno bila nešto kao rekorder u toj intelektualnoj igri koja se izvodi isključivo na jednoj nozi. Danas mi se s vremena na vreme čini da mi je, od silnog skakanja, desna noga razvijenija od leve.
E, pa i tada je uvek sedeo nekako u senci. Odvajao bi s
vremena na vreme pogled niz ulicu kao da nekog čeka a onda nastavljao da čita, okružen gomilom stripova, zabavnika i ilustrovanih časopisa koji su se sami od sebe prelistavali na vetru. Ono što me je izluđivalo kod njega bile su sive oči pantera iz zoološkog vrta, i to što uopšte nije bio cicija, kao drugi iz moje ulice. Pozajmljivao mi je tako, na primer, godinama „Politikin zabavnik“ i nikad nije pravio pitanje ako na njemu ostane po koja mrlja od masti i aleve paprike. Kasnije sam saznala da su mu takve primerke odbijali od zarade, koja, uzgred budi rečeno, i nije bila nikakva.
U početku, naravno, oči mu nisam ni primećivala — samo
ruke. Trebalo mi je najmanje deset godina da najzad podignem pogled iznad tezge (da se popnem tako visoko, oću da kažem), ali te njegove ruke — imao je strašno hitre i brze prste u koje ste nekako skroz-naskroz mogli imati poverenja. Hoću da kažem, čovek je mogao da mu najmirnije pruži neku stvar do koje mu je naročito stalo, a da ne krepava od straha da će je razbiti ili pokvariti. Tako nekakve ruke, ne znam kako da vam to objasnim! Dolazila bih do njegovog kioska, a on bi mi bez reči odvajao najnovije stripove i pružao preko glava levih ranoranilaca. Činio je to i onda kada je vladala neopisiva gužva, recimo čak i tada kad
svet prosto pošizi zbog nekog rata ili epidemije, ili približavanja
kakve glupe komete koju smo za dlaku eskivirali u svoje vreme.
Kada smo još zajednički odlazili na letovanje, ma kako to rano izjutra bilo, on bi dopola izvirio ispod obešenih novina i dobacio mi unapred pripremljen paket stripova i krimića, mada se uopšte prethodno nismo dogovarali o toj lektiri. Zahvaljujući tom tipu iz kioska, mogla sam u ogromnim količinama da ukokavam dosadu čak i na letovanju, čak i na nekom blesavom pustom ostrvu usred srede okeana.
Hej, čoveče, znate li ono idiotsko pitanje koje novinari obično uvaljuju poznatim zverkama: „Koju biste knjigu poneli sa sobom na pusto ostrvo?“ Gospode; kakvih tu sve nema izvaljotina! Jedno vreme izučavala sam detaljno najidiotskije odgovore te vrste i mogu vam reći da važim za najvećeg evropskog stručnjaka za tu vrstu pitanja. Najveći broj afektacija, naime, odgovara da bi poneo sa sobom „Ilijadu“ i „Odiseju“, „Božanstvenu komediju“, „Bibliju“,
„Rat i mir“, Alberta Kamija ili knjigu nekog budže kome žele da se uvuku u dupinger, ali niko, baš niko, čoveče, ne bi poneo krimiće
jedinu vrstu literature pogodnu za utucavanje vremena na jednom takvom mestu kao što je neko blesavo pusto ostrvo. Samo je moj frend, gosn Sule, obećao da će, kada ga budu pitali šta bi, kao, poneo na to pusto ostrvo, odgovoriti da bi najradije poneo knjigu „Kako napraviti čamac od priručnih sredstava“, ali ga još niko nije ništa pitao. Nije, valjda, stigao red na Sulenceta? Ali, vratimo se tipu iz kioska!
Prolazile su godine a ja ga i dalje nisam nešto naročito zarezivala. Naravno, sa stripova pređoh na ozbiljnije stvari. Primetih sasvim slučajno da me prati u stopu. Nije mi promaklo da je više puta na brzaka sklanjao neki književni list kada bih iznenada naišla. Ponekad je čitao čak i francuske novine pomažući se malim džepnim rečnikom. Ličio je sve vreme na uličnog Budu pored koga prolaze ljudi i događaji, a da ga ni jedno od tih čuda ni slučajno ne može izbaciti iz cipela.
Čamio je tako godinama okružen golim ribama iz „Pari mača“, nafrakanim mačkama iz „Gracije“ i zečićima iz „Plejboja“, uvek nekako kao zamišljen i kao malčice odsutan — kao da čuva neku tajnu. Baš tako. I što je najzanimljivije, niko nije znao u koje vreme dolazi na posao; mora da je stizao još po noći. Jednostavno, postojala je jedna stvar u koju ste mogli biti savršeno sigurni na ovom prevrtljivom svetu: kada se probudite, ne biste se smeli zakleti da će vaš grad da bude na svom sinoćnom mestu, ali ste mogli mimo da date desnu ruku da ćete njega zateći iza svih onih novina. I mogu vam reći da ne bi bilo nikakve opasnosti za vašu desnu ruku!
Zimi, dok se grejao na mangalama, iz kioska je kuljao gust
beli dim, tako da je čitava stvar lišila pomalo na Baba Jaginu kuću, trenutak pre nego što uzleti. Leti se hladio malim električnim ventilatorom. Jeo je ne napuštajući svoj začarani kiosk. Uglavnom, koliko sam mogla da gvirnem, hranio se salamom, sardinama, perecima i grožđem, a s vremena na vreme i gulašem koji su mu nodosili iz bifea preko puta. Kuvao je sam sebi kofijanović i pio je potpuno rasejano, kao da mu nije ni do čega. Nikad nismo progovorili više od desetak reči iz jednog cuga. Obično je to bilo nagvažđanje o poskupljenju novina ili o tome kako mi ide učenje.
Odjedanput, čovek iz kioska propade u zemlju.
Zameni ga neka leva žena. Smešno, ali kao da mi je nešto nedostajalo, ne znam tačno šta; ali mogu vam reći da vam je to otprilike kao ono osećanje da vas neka reč golica na vrhu jezika, a ne možete da je izgovorite. Tako nekako! Ne znam ni sama kako sam preživela taj mesec! Bilo je to kao da žedni bazate koritom neke isušene reke — mislim, sve j e tu, i obala i poznato drveće naokolo; tu su i čamci izvučeni na travu, a reke nema pa nema! I sad pazite šta ću da vam kažem odjedanput ukopčah da sam smrtno zaćorena u tog tipa iz kioska, mada bi mi mogao da bude otac! Bila sam načisto pošandrcala; sa svakog ćoška, iz svakog
tuđeg kioska, gledale su me njegove sive, panterske oči iza nevidljivih rešetaka. Na ulici poče da mi se priviđa njegova stara vojnička bluza, iz čije je kragne izbijala sigurnost.
Taj čovek je, naime, znao sve o meni, a ja o njemu ništa! Bio je nešto kao krunski svedok svih mojih ljubakanja pred kapijom, njega su pitali da li me poznaje i gde stanujem kada izgube adresu i broj telefona, a znaju da sam tu negde, on je pokazivao prozor pred kojim treba da mi zviznu ... Poznavao me je još kao klinku, znao je sve moje perje, kad sam šta podobijala, a vrlo je moguće da se sećao i dana kada sam prvi put skratila kosu i produžila suknju — znao je, dakle, sve o meni!
Ako se više ne pojavi u kiosku gotovo je s jedinim pravim prijateljem! Osećala sam da bez njega ne vredi čak ni uspeti u životu, keve mi! I još sam osećala kao da sam izgubila album sa svojim najdražim fotografijama sa male mature!
Najzad, jednoga jutra, moj čovek iz kioska ponovo ispliva na
površinu, kao da nikada nije ni zaronio. Pušio je svoju večnu
„Dravu“ i prelistavao mirno „Ekspres“. Kiosk je bio prosto zatrpan lišćem sa obližnjeg platana, a novine su bazdile na senzacije i tek otisnutu štamparsku boju.
Dofurah pred njega potpuno bez daha, a onda — odjedanput nisam znala što da kažem. Mislim, čitava stvar me je presekla negde u visini pleksusa, baš tu negde. Posmatrao me je kroz dim, smešeći se. Valjda čovek ima pravo da putuje kuda hoće i kada to zaželi? Zaklela bih se da je nekako, na svoj naročiti način, prokljuvio da sam zaćorena u njega preko glave, mislim, kao u romanima i sve što uz to fura. Oči su mu se nekako suzile, baš kao u mačke kad postane oprezna, dok smo stajali onako potpuno bez veze i hipnotisali se jedno osam i po minuta. Onda on opet poče da prelistava novine, a ja da prodajem zjala.
Bogami, ovo je najzad bilo ozbiljno.
Znam, za njega sam bila dete iz bolje kuće, uz to mlađa
najmanje dvadeset godina. Nisam ni ja od juče! Poznajem te
sisteme. I ma šta da mi se događa, uvek se osećam kao na tribinama, kao da posmatram samu sebe kako trčim po stazi na deset hiljada metara sa životnim preprekama, pa kada ide dobro, onda navijam kao luda, ali kad počnem da obaram sve one crno- bele letve, bogami, tada sam u stanju da na pitanje nekog malmaza sa sedišta pored mog: poznajem ili onu malu što se baš sad ukopava, odgovorim mirno da pojma nemamko je ta riba! Takva sam ja kada upadnem u sranja — jednostavno izgiljam nekako sama iz sebe, ako razumete šta oću da kažem.
Kupih onda jedno pet kila pogrešnih novina i ukrštenih reči, mada ih mrzim iz dubine duše, a naročito tropsku pticu sa tri slova (ara), deo konjske opreme sa dva slova (am), egipatsko božanstvo sa dva slova vodoravno (Ra), da ne govorimo o onoj večnoj reci u severnoj Italiji, koja je kao po pravilu uvek uspravna (Po); kupih sve to ukršteno đubre, tek da nešto uradim, i uputih se niz ulicu kroz koju sam upravo propadala negde u visini Novog Zelenda, ako znate na šta mislim, kad on viknu za mnom: „Čekaj!“ i još: „Hoćeš li da me ispratiš do pošte?“
Vratih se tako do kioska ne gledajući uopšte u njega, jer su iznenada počeli da me strašno zanimaju krovovi, dimnjaci i sve ostalo što uz to fura, a on me pozva da priđem sa stražnje strane, tamo gde su vrata kroz koja ufurava unutra, otvori ih i sve, a onda reče: „Samo pažljivo!“ i spusti se unatraške na trotoar u svojim kolicima za teške invalide.

GLAVA X
I vetujte mi na reč, kad su se vrata otvorila propustivši Mišelina, koji se vraćao sa umivanja, prvi put posle slučaja sa čovekom iz kioska, učini mi se da tu ne bih imala šta da dodam! Bila sam, dakle, stvarno zatelebana preko ušiju. Ali stvarno!

Oko desetke počesmo da šljakamo.
Za početak, u velikoj samoposluzi na Cvetnom trgu maznuli smo dve flaše viskijanovića i konzervu kikirikija. Pošto se setio da u kupoli nema otvarač za flaše, Mišelino se vrati ponovo unutra, kao stari Taras Buljba po svoju lulu, te maznu i otvarač.
Na časnu reč, ceo Beograd bio je njegov lični living-grad ili nešto slično. Smatrao je najnormalnije da mu pripadaju sve stvari pod kapom nebeskom, onako, same po sebi.
Mišelino se usput grebao sa žarom pravog stvaraoca. Grebatorski genije! Kada sam ga upitala kako može da tako mimo živi na tuđ račun, odgovorio je: „Svi će oni jednoga dana biti presrećni što su mi davali po koju kintu! To će njihove mastiljarske živote ozariti neverovatnom srećom. Pisaće članke i sećanje pod naslovom: ,Mišelino — moj dužnik'. Sve ovo ne radim bez veze, kazao je: to je, u stvari, neka vrsta ubiranja poreza za umetnost koja više ne zanima državu. Država, to sam ja! Možeš to da nazoveš kako god hoćeš,“ kazao je, „ a to zovem kaznenom ekspedicijom u malograđanskim vodama!“
Čudo jedno koliko je prezirao svet oko sebe! Pitam se samo
šta će da se dogodi ako se Mišelino pređe i ne postane genije, pa bude morao da vraća svu onu lovu? Čabar!
Pošto se kaznena ekspedicija uspešno završila, vratili smo se u kupolu snabdeveni kao Božić Bata. U četvorku, Mišelino je očekivao najavljene kupce svojih slika. Napravila sam sendviče, očistila atelje, a on je pustio longplej ploču sa Bahovim fugama radi intelektualne atmosfere.
„Svet je potpuno izludeo za slikama!“ — kazao je „Ne za mojim slikama, naravno, nego za slikama uopšte! O čemu se radi? Štos je u tome što su svi iznenada nabacili gajbe. I kada su ih napustili svim onim foliranjem od nameštaja, otkrili su da im zidovi zvrje prazni! Sad smo, eto, u toj fazi!“ (Mišelino 1973. u januaru.)
Što se tiče njegovih slika koje je poređao uokolo, ni one ni kupci nisu bili bogzna šta. Jedino što se videlo na tim platnima, mislim, bilo je to da je Mišelino neverovatno drzak, kad se sa tako malo talenta upušta u toliko velike formate. Pošto često nije imao para da kupi novo platno, slikao je na poleđini već završenih slika. Ako ikada pronađe kakvog dovoljno blesavog mecenu da mu priredi izložbu, njegova će dela morati da vise, s tavanice, da bi se videla sa obe strane.
U četiri i petnaest pojaviše se najzad i zadihane ovce.
Kako je ovde romantično! — procvrkuta jedna mesečarka u bundi od sintetičkog astragana. Čudo jedno što je svet navikao na šablone. Čim se nađe u nekoj kupoli punoj promaje, odjedanput mu je sve tako romantično! Oni prosto očekuju da slikari žive na tavanima, eto u čemu je štos! Mislim, ako bi živeli u podrumu, to bi bilo kao poenta iz nekog drugog vica. Jednostavno, oni su grdno razočarani ako slikar sam sebi ne odreže uvo, kao onaj šašavi Van Gog. A za Van Goga su čuli prvi put gledajući film Žudnja za životom, gde ga je igrao Kirk Daglas. Jaka stvar! Videla sam jednu porodicu kako ulazi u knjižaru i traži reprodukcije:
Koga biste slikara želeli? — upitao je ljubazno prodavac.
Imate li nešto od Kirk Daglasa? — upitao je plašljivo pater familias.
To je da čovek načisto pošizi, na časnu reč!
Muž dame u astraganu izgledao je kao i svi ostali muževi dama u astraganu, bez kojih bi se teško mogla zamisliti kriminalna hronika u novinama. Da stvar bude potpuna, nedostajala mu je samo ona crna traka preko očiju iz rubrike:
„Vesti iz suda“. Hoću da kažem, bio je solidno nafatiran čistom
celulozom sa potpisom guvernera banke.
Koliko košta ovaj pejzaž? — upita poslovno. Mišelino zažmuri i odvali cenu:
Sto hiljada!
Noge mi se lepo odsekoše.
U tom trenutku, da li zbog zapanjenosti ili zbog promaje, slika iznenada pade, a s njene druge strane, na poleđini, ukaza se ženski akt, ili nešto što je trebalo da bude ženski akt.
A ovaj akt? — upita bez zbunjivanja tip.
Mišelino, koji je u međuvremenu osetio da je preterao sa cenom, spusti zastavu na pola koplja i reče da akt košta pedeset hiljadarki.
U redu, uzimam onda akt! — reče putujuća ekspozitura Narodne banke i maznu sliku.
Tip uopšte nije bio mutav, da znate. Ostali smo načisto paf!
Šta da vam pričam o tim ludim danima moga prvog bekstva u životu, osim da od tog vremena uvek spavam sa budilnikom ispod jastuka — njegovo kucanje podseća me na onaj časovnik iz kupole pod kojim se tako lepo nina-nanisalo. Ako to nije ljubav, onda stvarno ne znam šta je!
Odjedanput, uhvatilo me je nešto kao kijavica od optimizma
kao, sve je fantastično i nema veze što sam zbrisala od kuće.
„Zašto da ne?“ — mislim. „Nema nikakvog razloga za patnju! Baš nema. Nisam krepala od gladi, to je najvažnije. Umem da živim samostalno!“
Nađoh se usred srede ludačkog raspoloženja. Ličila sam sama sebi na glavnu junakinju nekog filma u koloru i u bojicama, gde ljudi uopšte ne bazaju bez veze ulicom, već neprestano stepuju i poklanjaju jedni drugim cveće i osmehe.
Kad čovek zrelo razmisli, baš je fino što na svetu postoje tipovi kao što je Mišelino, i što je asfalt taman i mokar, i što se čaša zamagli kada se u nju nalije hladna pivčuga sa belom
kragnom, i što može da se do besvesti baza ulicama i viče nekom levaku: „Ćao!“, pa onda džonja po ćoškovima i čavrlja ni o čemu — bla, bla — da se jede hleb namazan mašću i posut alevom paprikom; a posle će doći proleće, nosiće se opet kožni vindjakarci i zamirisaće na mentol žvakerone i semenke kad se otvore bioskopska vrata od deset ujutro do podne na matineu, biće furanja na Adu Ciganliju, gluvarenja i zezanja; svega će da bude, na časnu reč — osećam to nekako, i osećam još da nisam baš stvorena za patnju i te sisteme, ma šta se događalo, jer, biće toliko lepih stvari zbog kojih čovek, ako nije razmažen, može da bude srećan!
Lova je odlazila i dolazila.
Odlazila u ogromnim količinama, stizala kap po kap. Jedanput smo zalutali čak i u pozorište.
U programu pročitasmo da je u pitanju neka avangardna stvar, pa smo uložili silnu lovudžu u kartone da vidimo kako avangarda izgleda izbliza. (I ne spominjem troškove za pune džepove semenki!)
Zamislite, u foajeu tog pozorišta čitava je tavanica u stvari jedno veliko ogledalo. Lukava stvar! Da ste samo videli sve one uvažene tintare kako vas obasjavaju odozgo iz ogledala, krepali biste od smeha, bogami! A tek vratar! Jedno osam minuta se prevrtao i okretao naše kartone kad je video kako smo obučeni. Zanimljivo da oni iz cuga nekako pogode da nisi iz njihovog tima, mislim klape! Uostalom, kada bih se nešto odlučila da budem falsifikator, radije bih pravila novčanice od pedeset hiljada nego kartone za tamo neko pozorište!
Naravno, najpre smo naleteli na obaveznu Snežanicu iz mog razreda. Kako bi avangarda mogla da prođe bez nje?
Otkud ti ovde, Ana? — upita me sa intonacijom kojom biste pozdravili svoju kućnu pomoćnicu da kojim čudom sretnete kod svog pedikera.
Otkud ja ovde?
Mislila sam — rekoh — da je ovo neki bioskop, ali kad sam utvrdila da nije, bilo je već kasno da ubijem tutanj!
Izmešasmo se tako sa najfinijim svetom u varoši. Čudo jedno koliko je tu bilo finog naroda!
Jedanput, na moru, izmerila sam količinu sopstvene otmenosti. Kazaljka je pokazala da raspolažem sa 85 otma (moja mera za otmenost). Merila sam i svoju kobnost i kazaljka je pokazala 75 koba! U prvom merenju odbijeno mi je 15 otma, zbog toga što nisam stavila ruku na usta kad sam zevnula dok me je neko masirao. Što se tiče kobnosti, stvar je stajala ovako: šarmirala sam jednog finog tipa iz Finske na mrtvo ime, ali nisam umela s njime ni da beknem pošto ne stojim baš najsjajnije sa stranim jezicima, pa mi je aparat oduzeo čitavih 25 koba! Nepravedno, na časnu reč!
Inače, strani jezici nam baš nisu najjača strana u familiji. Moj
matori je 1955. godine video živog Žerara Filipa, mislim u prirodi, na ulici, kaže, odmah ispred hotela „Mažestik“. Toliko se zapanjio što ga vidi tako u prirodnoj veličini i sve, da je bio načisto ukočen od zazebeknutosti. Mora da je prilično glupavo izgledao dok je tako zurio u Žerara Filipa, jer mu je ovaj, prema pričanju moj matorog, isplazio jezik u prolazu!
Moj matori tvrdi da mu je to bio prvi susret u životu sa izvornim francuskim jezikom!
U foajeu tog avangardnog pozorišta pokušah ponovo da izmerim svoju otmenost! Beda — svega 26 otmova! Kobnost — 13 koba! Truba.
Osetih se nekako usamljena među svim tim maksimalnim gledaocima, od kojih je svaki težio najmanje 250 otmova, svejedno što me je Mišelino držao za ruku. Bilo kako bilo, fini svet taman zauze svoja mesta kad neki odrpani Francuzi, ravno s pozornice, počeše da šljagiraju i pljuju publiku! Strašno zezanje, na časnu reč! Da ste samo videli kako se gađaju ogriscima od jabuka, posipaju gipsom, gađaju farbom, prskaju pištoljima na
vodu, tuku pendrecima; kako im se uvaljuju u krilo onakvi masni, prljavi i, uopšte, nikakvi, kako im pokazuju goli dupinger, kako se vataju, kako dva muškarca uvaljuju jedan drugom jezik, kako se svlače i pokušavaju da rade ono pred svima... Ali ono ipak nisu mogli da urade pred svima, koliko god da su se trudili: jednostavno, nije im nikako išlo. Mislim, stvar je upravo u tome! Da im je ono išlo u životu od samog početka, verovatno ne bi osećali potrebu da to čine pred celim svetom. Mislim, ne bi se muškarci, od kojih se svih tih večeri očekivalo da urade ono pred publikom, u znak protesta i sve, ljubili jedni s drugima kao šašavi, nego bi bili lepo oženjeni Francuskinjama ili Amerikankama i radili ono kao i sav ostali svet, u svom rođenom krevetu, a ne na osvetljenoj pozornici, gde im to nikako nije polazilo za rukom, ma koliko se trudili. I sad zamislite taj blam — proputovati tolike kilometre da bi stigli u Beograd, u jedno avangardno pozorište, i tamo šokirali fini svet u parteru, a na kraju — truba! Eto na šta sam mislila gledajući to veče kako najpre Francuz i Francuskinja svlače odeću sa sebe i pokušavaju da šokiraju fini svet radeći pred njima ono, a ono nikako da im pođe za rukom! Avangarda je propadala pred mojim rođenim očima! Ono pa ono nije, pa nije išlo!
Posle, kad su videli da od onoga nema ništa, počeše da
govore protiv atomske bombe. Kao, oni su protiv, a publika nije, pa su zbog toga vređali publiku, a publika, sve neki fini svet, posle je govorila za vreme pauze kako je stvar „odlično postavljena“ i kako je sve „veoma interesantno!“ Pojedini fini svet izlazio je iz pozorišta demonstrativno, pa ih je posle drugi fini svet ogovarao zbog toga što su zaostali, a i zbog neobaveštenosti. Uopšte, strašno zezanje!
Usput se stalno spominjala reč hepening.
Pitala sam nekog tipa šta to znači, i on je bio bogzna kako oduševljen mojim svežim pitanjem, pa me je odveo na kafu; šta jes-jes, bio je strašno fin i uopšte nije pokušavao da se pravi važan
ili da me, kao, dodiruje po vratu, dok mi je objašnjavao da je taj hepening u stvari dešavanje na licu mesta. Mislim, ispada tako da je zapadni svet kao umoran i sve to što uz to fura, da im je dosta sređenog života, izobilja, dosadne, sigurne i učmale atmosfere u kojoj žive; hoću da kažem da je sve toliko sređeno tamo kod njih, da onda mladi ljudi protestuju protiv te glupave sređenosti, belih kafa, belih košulja, kompjutera, blagostanja i svačega, pa izvode to dešavanje, to jest hepening. Šta rade ti momci: pljuju gledaoce, a ovi uživaju u tome i oslobađaju se potisnutih želja — eto šta mi je kazao taj prosedi tip, koji bi mi se jako dopao, samo da mi nije nešto smetalo na njemu! Ne znam šta mi je smetalo, ali izgledalo je kao da bi i on voleo da se malo ljubi se nekim glumcem u usta i to sa jezikom, i još mi se činilo da ni on ne bi bio u stanju da izvede ono, ne samo na sceni, pred svetom, nego uopšte nigde, mislim. Nekako, kao da ga to od silnog poznavanja pozorišta nije ni interesovalo. Tako nekako.
Ali šta je s nama? — upitah tog finog gospodina. Kako šta je s
nama? Pa, mislim, kako se ovde uklapa taj vaš hepening, kad mi već toliko godina živimo u čistom hepeningu! Setite se samo svih onih uličnih tuča, guranja u trolejbusu, svađa po pijacama, psovki i svih onih ludnica pred benzinskim pumpama kad se vlasnici kanti za lož-ulje podževeljaju sa posednicima pokretnih kofa za trošenje benzina na točkovima; zamislite taj teatar surovosti i taj hepening kad dasa dođe sa šljake iz Nemačke pa pokoka celu familiju iz ljubomore, ili kad robijaše neće da prime posle raspusta natrag na robiju jer se zatvor renovira; zamislite samo sve te hepeninge i još mnoge druge o kojima ćete čitati ako budete imali sreće da se vama ne ispodogađaju lično, pa sad kažite vi meni: zar ne bi bio veći hepening da kod nas ljudi počnu jedni drugima da govore dobar dan i kako ste, i da vraćaju lovu koju su dužni; zamislite taj hepening da vam neko ustupi mesto u tramvaju ili na vratima kaže: „Posle vas, gospodine!“ To bi nas stvarno zaprepastilo! Takav hepening, mislim. Ovako, ostajemo potpuno
hladni dok nas glumci makljaju, pljuju i gaze nogama! To nam dođe nekako potpuno normalno, oću da kažem. Pa se i sami strani glumci toliko zaprepaste i ukenjaju od naše pasivnosti i naviknutosti na stalne hepeninge da zbrišu odmah posle predstave kući u inostranstvo, a polovina njih zaboravi od silne zbunjenosti čak i kofere ...
Ali šta? Onaj fini gospodin me nije više slušao, već prilazio nekom drugom finom gospodinu i rukovao se s njim i bogzna kako, a zatim je, pokazavši glavom u mom pravcu, kazao da sam
„slatka mala divljakuša“! Kako to da shvatim?
I tako, posle one masaže u pozorištu, Mišelino i ja otfuramo do stare „golfijane“, a svuda oko nas šljaštio je otmen svet u ogromnim količinama.
Uloga svitaca u životu naše glavne junakinje
Nema šta, „Golf-klub“ u Košutnjaku smatra se baš finim mestom. I mada niko nikada nije video nekoga da tamo igra golf ili nešto slično, čitava stvar se ipak zove „Golf-klub“. Pitam se samo zašto? Da li zbog Golfske struje ili zbog sira i vojne muzike? Ni dan-danas mi to nije jasno. Bilo kako bilo, „Golf-klub“ je prvi u Beogradu nabavio džu-boks i bilo je moderno odlaziti tamo na slušanje pločijanovića.
Kad se samo setim koliko smo Mišelino i ja putovali do stare Golfijane, tamo gore, u Košutnjaku! Najpre tramvajem, a zatim odvajanje pešaka — kraticom kroz šumu. Koritom nekog isušenog potoka, šta li, pa sve uzbrdo, sve uzbrdo! Uz put smo se malčice kao mazili, tražili detelinu sa četiri lista, vikali „uja!“ radujući se kao ubogi đavoli što nas na vrhu Košutnjaka čeka dobro osvetljena Golfijana, jedino otmeno mesto koje sam do tada poznavala, zveket viljušaka i beli kelnerski bluzoni, stari kamin i automobili strpljivi kao krave.
Stizali smo, dakle, pešakom i čistili blato sa cipela travom u tamo nekom žbunju. Onda bih dala Mišelinu ključeve od svog podruma da zvecka, kao, njima dok ufuravamo u ogromnim
količinama u staru Golfijanu. Zveckao je strašno uverljivo, baš kao da smo uparkirali najmanje šest „rolseva“. Što jes, jes, bio je prvak u zveckanju, po Stanislavskom i sa uživljavanjem!
Trošili smo uglavnom čaj. Ogovarali bližnje. Držali se za ruke. Grebali se o slušanje ploča. Zamišljali da je kamin samo naš i da živimo tako negde na kraju sveta, recimo u Košutnjaku, i da nas je baš briga za ostalo čovečanstvo!
Moram da vam priznam, i danas osećam nešto kao blagu muku kada mi netko spomene te dekorativne kafane na glasu! Njihovi vlasnici misle da je dovoljno poređati neke blesave seljačke ćupove po zidu pa da se čovek načisto upiški od autentične atmosfere!
Moja varoš vam je, znate, načisto poludela za tim fazonima. Grnčari su imali pune ruke posla da snabdeju sva izafektirana mesta seljačkom atmosferom. Sela oko grada opljačkana su do gole kože, rođaci pokradeni, tavani očišćeni ...
Najviše tih foliranja maznule su, kobajagi, boemske kafane. Na primer, čuvena kafana „Tri šešira“, u kojoj sam bila tri puta u životu: prvi put, poslednji put i nikad više! Jedanput je, naime, Mišelinu pala na pamet sumanuta ideja da napadnemo sa društvom te šeširnjake.
Ma nismo još čestito ni seli, priđe nam jedan kelnerski genije, korakom čuvara svetih tajni, odmeri nas i procedi: „Ovde se samo večera!“ — baš kao da smo naumili da doručkujemo u devet naveče.
Mislim, bilo je u njegovom glasu nečega što me je teralo da ga ujedem za nogu. Hoću da kažem, kada bih, na primer, izdržala deset godina na nekom pustom ostrvu klopajući samo banane sa onog nacrtanog drveta iz viceva i kada bi me, najzad, onako izgladnelu i nikakvu, spasili i preneli sasvim iscrpljenu do prvog restorana, odbila bih, na časnu reč, da bilo šta okusim posle kelnerske rečenice: „Ovde se samo večera!“
Toliko da znate!
Pogledamo naokolo — čuvena boemska kafana „Tri šešira“ raspadala se od pesnika. Sve sam pesnik do pesnika, klasik do klasika! Sastavljeni stolovi, zastavice i, naravno, poslovnjaci koji izvoze volove, a uvoze đinđuve za Indijance. Znate već, oni tipovi kojima mirno možete da priđete i da pokažete prstom na stomak pa kažete: „Sram te bilo; što ne vratiš deci fudbal!“ Pesnici! Pa odavde je poslednji pesnik zbrisao pre jedno dvesta godina! Kelneriška je stajala iznad stola sa izrazom na licu koji je slikovito zahtevao da najpre pokažemo lovu. E, pa stvar je bila u tome što se nama nije večeralo! Odjedanput izgubismo apetit. U potpunoj tišini, koju je prekidalo samo žvakanje onih poslovnjaka i zveket pribora za jelo, on je stajao i smišljao najbolji sistem da nas isfura napolje.
Stvar je u tome što kelneri lažnih boemskih kafana očigledno
osećaju svoj zanat kao teret. Ja mislim da bi najbolje bilo proizvesti ih za ambasadore ili nešto slično, samo da sklone s lica te svoje izraze gadljivosti pred poslom kojim se bave. Uopšte, u ovo j zemlji ima tako malo ljudi koji vole svoj zanat! Uzmite, na primer, jednog saobraćajca na Terazijama. E, pa kad on radi svoj posao, sakupi se najmanje milion ljudi po okolnim trotoarima. Šta rade? Stoje i dive mu se. O čemu se radi? Videli su oni i spretnijih saobraćajaca, e, ali još nisu videli nekog ko baš voli što je saobraćajac! Tu je razlika u diferenciji! Taj momak, mislim, stvarno voli da propušta automobile — to je očigledno! On se smeši vozačima, izvodi baletske piruete; kolone automobila za njega su nešto kao jedan veliki simfonijski orkestar kojim diriguje, ubrzava mu tempo ili ufurava u adađo. Deveta simfonija! Nešto tako! Jednostavno, dok ga gledate, osećate da on ni mrtav ne bi želeo da postane ministar saobraćaja ili nešto slično. I tako svet stoji i prodaje zjala ne ide mu nikako u glavu da postaje i srećni saobraćajci.
Ali, pre nego što se vratimo u staru Golfijanu, pozabavimo se
još malo onim nesrećnikom od kelnera u „Tri šešira“ i našim
kelnerima uopšte. Pazite samo: istorija ove krčme počinje sa prvim lekcijama iz čitanke za prvi razred gimnazije.
Pisci, kao i obično bez novčanica, pronađu tako jedno zgodno mesto za sedenje i bifedžiju koji daje piće na kredu. Sede tako i grebu se o koga stignu, a onda nekim čudom ufuraju u istorije književnosti i te sisteme, pa prestanu odlaziti u „Tri šešira“. Stignu onda neki drugi, tek sišli s voza, nastave sa grebanjem, pa opet u čitanke! I tako redom. Kelneri u takvoj kafani morali bi da budu najmanje doktori književnosti, kad vam kažem, pa da jedva ostanu na visini događaja. Ali šta biva? Kelneri stignu bog te pita odakle sa urođenom mržnjom prema svemu što nosi naočare i nema trbušinu ispod sivog odela. A pisce ne mogu očima da vide! Kad zrelo razmislim njima bi se najviše isplatilo da od „Tri šešira“ naprave samoposlugu veći je promet! Ali, kad je već pod zaštitom države, onda šta da se radi — izbacuj talente bez love čim se pojave! U stvari, mislim da se država strašno prešla što nije stavila pod svoju zaštitu i goste tih šešira koji nemaju love za prežderavanje, nego više vole da cirišu ružicu i oće malo da se druže za stolom, gde je nekada davno sedeo neko iz njihove čitanke za prvi razred.
I sad, ko će biti kriv ako ubuduće gosti „Tri šešira“ ne budu
ufuravali u čitanke? Zamislite ovakav pasus u knjizi Istorija srpske književnosti dvadesetog veka (Tom VI, strana 546):
„Početkom sedamdesetih godina prošlog veka zamire uticaj jednog od najznačajnijih književnih centara Srbije, poetične kafane „Tri šešira“. Pojavom kelnera Pere (sigurna sam da se kelner zvao Pera!), srpska poezija tog vremena povlači se iz boemskog ambijenta patiniranog vekovnim naslagama poetskih generacija u kabinete, odvaja se od duha naroda i potpada pod jak uticaj hermetičkog stila, koga odlikuje gotovo britanska uzdržljivost i kontrolisanost emocija ...“
Ćutali smo i bio je to pravi rekvijem za staru, slavnu Skadarliju u kojoj je čovek nekada mogao da se oseća kao u svojoj
kući i, više od toga, kao u kući svoga prijatelja. Nekako nam se nije više ni jelo, pa izgiljasmo na lažnu tursku kaldrmu zalivenu betonom! Ali što jes, jes, zvezde su bile prave i upravo su kao sumanute padale na „Tri šešira“. Setih se svoga matorog i iznenada mi postade jasno zašto više ne sedi uveče po kafančugama, nego pijucka sam samcat u našoj kuhinji.
„Tri šešira“ izgledaju stvarno mnogo čarobnije kada ih se
čovek samo seća.
Što se tiče Golfijane, tu su stvari bile nešto drukčije. Kelneri su već unapred znali da do njih ne možete da stignete autobusom iliti tramvajem, nego samo kolima, oću da kažem, nisu mogli ni u snu da pretpostave da će neko biti toliko lud da odvaja pešaka sve do Košutnjaka da bi samo pio čaj. A, ako bi se i dogodilo da neko takav sasvim slučajno zaluta u njihov rejon, smatrali bi ga ekscentričnim sinom nekog budže ili lovana i donosili mu njegov čaj, kad je već toliko zepeo!
Zašto vam uopšte pričam o staroj Golfijani?
Isključivo zbog svitaca! Jer, svici su odigrali značajnu ulogu u mom životu. Neuporedivo značajniju od uloge starog Čerčila, starog Josifa i starog Ruzvelta, zajedno.
Dakle, pošto bi završio s klopom i ostalim provodom u Golfijani, otmen svet bi plaćao ili potpisivao račune i otfuravao dole, prema gradu.
Izlazili smo i mi, zveckajući onim ključevima od podruma, a ja bih, kao, zapitala Mišelina (tako da kelneri čuju) da li se seća gde smo parkirali naša kola. Nije bio zaboravan kao drugi. Parkirali smo ih u Fordovom izlogu na kraju Vasine ulice. Volela sam ga zbog toga što ste nekako bili sigurni da neće zaboraviti mesto na kojem je parkirao svoja kola, ma o čemu se uzbudljivom pričalo pre toga.
E, pa jedne noći izađosmo tako iz Golfijane. Koračali smo preko neke kao livade, pravo kroz onu već klasičnu rečenicu „nebo je bilo bez zvezda“. Zaista je bilo.
U travi pronađoh dva svica. Zakačili smo ih na svoje džemperiške. Svici se panično prihvatiše vune. Svetleli su ljubičasto, znate. Trčali smo kroz travu, a oni su svetleli na nama.
Pomislih da ću jednog dana svakako da postanem modni kreator, samo ako se na to čvrsto odlučim. Pomislih da ću jednog dana, ako ne i ranije, da namlatim gomilu love, samo ako se na to čvrsto odlučim. I da ću dolaziti gore u Golfijanu u belom dvosedu, grmeći na sve strane. Pomislih da nekako nije u redu što samo nas dvoje šipčimo peške natrag kući, dok se svi ostali iz Golfijane lepo voze u svojim autima. Pomislih i na to, dok sam trčala kroz travu, da ću jednog dana obavezno vraćati klince i klinceze bez veze iz stare Golfijane, ako nemaju svoja kola. Uparkiraću se lepo negde sa strane, u polumraku, i posmatrati ko sve sedi unutra. I kada za jednim stolom vidim dvoje zaćorenih kako piju svoje čajeve, isfuraću polako kroz stražnji izlaz, kroz kujnu, mislim, jer ću biti nešto kao zverka, pa će me kelneri i glavni kuvar obožavati i terati da neprestano izlazim kroz njihovu kujnu; izaći ću, dakle, pre njih i upaliti motor svojih kola, kao baš tada i ja idem u grad, mislim, da se ne bi uvredili, da ne bi pomislili da se pravim važna ili nešto slično. Sačekaću ih lepo ispred vrata i zamoliti da mi pokažu kuda se ide do varoši, kao, ja ne znam, kao, nisam odavde! Kao, znam ja da i oni imaju svoja kola, ali zašto da ih troše kad su moja već upaljena, kao, čine mi uslugu, u stvari, na časnu reč, voziću ih posle sve do njihove kuće, makar stanovali čak na Karaburmi!
Eto o čemu sam mislila dok smo trčali preko pokošene trave
sa svicima koji su svetleli ljubičasto. Bio je to najljepši nakit koji sam ikada stavila na bilo koji svoj džemper. Bogami!
Ali dole, na tramvajskoj stanici u Košutnjaku, pod električnim osvetlenjem, naš nakit izdahnu.
Otkrismo na sebi neke ružne, trapave i pospane bube, pa ih pobacasmo u travu.
I ako vas baš zanima zašto već vekovima posle toga, čim nabacim neke novčanice, ufuravam ravno u „Juvelu“ u Knez Mihajlovoj, mogu vam reći da je to zbog svitaca.
Imate li svice? — pitam zlatare.
Svice? Kakve svice?
Ljubičaste.
Svice, na žalost, nismo još dobili, ali tu su vam škorpije, vilini konjici, muve, gušteri, zmije u obliku narukvice, privesci u obliku privesaka, kornjače u obliku kornjača ...
Ćutim i sećam se svoga ljubičastog nakita i toga kako smo nekad trčali preko trave. Samo što ne počnem da cmizdrim, na časnu reč! Da mi je samo znati u čemu je štos!
Možda u tome što lova, izgleda, uvek stiže suviše kasno.

GLAVA XI
U kojoj glavna junakinja ove knjige govori o tome što će da postane kad odraste. O punjenju peščanih časovnika, šetanju irskog psetera, siru Gorgonzoli i vojnoj muzici. Stari Marks navija za Anu, jedan šofer se žali na svog gazdu.

Najzad, Ljubav je Ljubav, šala je šala, ali je uvek tišina kad zlatna ribica umire... — nekako mi se više nije dalo da se grebem o Mišelina, mada je cela stvar jako ličila na fenomenalan provod. Odlučih da nađem zaposlenje, bilo kakvo, svejedno, daj šta daš! Sedoh najpre da napišem oglas. Šta bih mogla da šljakam? Sve. Džonjajući onako iznad belog lista hartije, setih se snova moje blesave mladosti.
Jedanput, bilo je to, mislim, pri kraju trećeg razreda, u našu
školu stiže televizija. U stvari, stigao je samo jedan momak, neki maksimalan tip, na časnu reč — čist genije! Pre toga, taj tip se jako proslavio emisijama tipa „Mali predah“ i „Intermezzo“, znate već, onim fenomenalnim stvarčicama gde, kao, neka dečica furaju po Kalemegdanu oko cveća, a penzioneri se sunčaju i sve, dok se ispod toga rastoleže muzika za „dobro nedeljno raspoloženje“. Taj momak će, na časnu reč, jednoga dana, ako ne i ranije, maznuti nagradu za životno delo) — „Zlatni mali predah“ ili nešto slično. E pa, pošto su svi, izgledi, bili zauzeti pametnijim poslovima, poslali njega, stručnjaka za intermezza, da nam postavlja pitanja šta mislimo da postanemo u životu, kada se jedanput izvučemo iz ove naše ludnice. Da ste samo to videli! Mislim to, kako su one moje afektacije odgovarale na njegova pitanja! Najveći broj je načisto odlučio da me natera na povraćanje. Rekli su, pravo u kameru, da će „studirati žurnalistiku“! Opa! Jaka stvar, te studije! Ala će to biti novinarke! Već im čujem one originalne tekstove:
„Neočekivano lepo vreme za ovo doba godine izmamilo je desetine
hiljada Beograđana na ulice i šetališta našeg glavnog grada ...“ ili onaj modni fazon: „Kad skraćujete pantalone da biste napravili
šorts, pazite da ne otfikarite i noge!“ Toliko mi je bilo muka od svih tih budućih žurnalista, da sam tipu, kada je došao red na mene, izdeklamovala sledeću izjavu:
„Najviše bih volela da po završenoj maturi otvorim radionicu za punjenje peščanih časovnika. Zašto baš to? E, pa volim da punim peščane časovnike, u tome je stvar! To je jače od mene. Mislim, volim da posmatram kako curi, a nigde u gradu ne postoji takva radionica, pa bi posao cvetao kao lud. Bila bih, rekla sam mu još, korisna društvu, jer, gde to danas čovek može da napuni svoj peščani časovnik kad mu iscuri? Nigde!“
Ali, to je bilo tako davno! Sada mi je bilo gotovo svejedno šta ću da radim, samo ako se to plaća. Mišelino je pokušavao da me odgovori od zaposlenja:
Trebalo bi nekako brzo doći do brda love — kazao je — Mali oglasi? Pa ta igra nasitno neće te daleko odvesti. Imam genijalnu ideju — reče i izvadi iz ormara fotografiju jedne starice kako stoji pokraj nekih ruševina, sva u zakrpama.
Ova fotografija vredi milione — kazao je — ustupio mi je jedan tip koji je trenutno ostao bez kinte, a žurilo mu se da zbriše preko crte, pa nije imao vremena da se bakće sa čitavim projektom. Garantujem, za mesec dana smo na suvom, samo ako prionemo na posao!
U čemu je štos?
Evo u čemu! Potrebno je obići dvadesetak sela i pokazivati fotografiju. Svi će pljunuti lovu u gromnim količinama. Jer, šta? Pazi da ne tresneš u nesvest — to je lično keva Neznanog junaka, koja živi u potpunoj, ali potpunoj, bedi, mada delegacije svaki dan bacaju ogromnu lovu na vence i ceremonijal na grobu njenog sina
...
Odlučila sam se ipak za svoj sopstveni stil zarađivanja.
Počela sam da pišem novinama:
„Poštovani druže uredniče, bila bih Vam veoma zahvalna kada biste mi u svom cenjenom listu odgovorili na pitanje kako da
postanem degustator cigareta. Ja, naime, još od malih nogu žarko žudim da se posvetim tom plemenitom zanimanju i već godinama se pripremam za taj poziv pušeći u ogromnim količinama, grebući se uglavnom o tuđe cigarete. Poštovani druže uredniče, ako ćete mi verovati, ni dva dana nisam pušila istu vrstu cigareta, na časnu reč! Ima li šta lepše od pušenja? Sedite i lepo pušite, ispuštate dim po dim i tako osam sati dnevno, a svaka popušena cigareta izvan tog vremena plaća vam se kao prekovremeni rad. Ko kaže da mi mladi nismo puni plemenitih ambicija i ideala, druže uredniče, razuveriće se kada pročita ovo moje pismo. Dajte mi samo šansu; kažite mi gde da se prijavim za degustatora cigareta i videćete — napraviću prava čuda, dostojna svetlih primera starijih generacija: naših očeva i dedova ... „
Razmišljala sam jedno dva i po sata nad pismom, a onda —
što je sigurno, sigurno je — prizemih svoje želje i dodah: „Ukoliko nemate kakvo slično upražnjeno mesto, molim Vas da objavite oglas sledeće sadržine:
Šetala bih otmenije pse u vreme kada su im vlasnici zaposleni. Inteligentna mlada osoba sa literarnim sklonostima i izvesnom afirmacijom u svojoj ulici. Ponude pod šifru: „Pseći život“.
Nekoliko sledećih dana profura nam u čistom gluvarenju. I baš kada sam razmišljala o tome da li da na Adi Ciganliji otvorim Centar za rekreaciju davljenika ili Školu za momentalno zaostalu decu, Mišelino donese iz varoši odgovor na moju ponudu. Nema šta, sudeći po adresi, taj dasa je stanovao na maksimalnom mestu! Na Brdu!
Izranjam iz svog rodnog smoga i iznenada mi dođe da se onesvestim od svežeg vazduha. Nisam navikla. Pešačim tako kroz taj beogradski Bluberihil i zirkam levo-desno a, bogami, ima šta i da se vidi: pred svakom kućom — lice iz novina. Spaljuju lišće, izigravaju farmere sa grabljama u ruci. Vrisak!
Najzad pronađem diskretno prikucan broj mog budućeg poslodavca. Šipčim kroz oveći park do nečega što veoma liči na gotski dvorac kada ga sanja neki istoričar umetnosti pod temperaturom od četrdeset i dva stepena. Čudo jedno! Ispred kuće zatičem tipa, nosioca meksikanskih brkova prvog reda, kako cepa drva na panju. Najviše mi se dopalo to što je posle jedno osamdeset pokušaja najzad potrefio sirotu cepanicu. Sekira se, naravno, zaglavila istog časa od zaprepašćenja.
Izvinite, kod nas je ovde skromno, obično ... — kaže mi vlasnik vile. — Živimo onako, po seljački... Raskomoti se, curo...
Proveo me je kroz desetak soba. Ovo je living-rum! Htedoh da ga upitam za living-špajz, ali se ugrizoh za jezik te tako preskočih to kobno pitanje.
Kampari?
Hvala najlepša.
Nisam nikad u životu probala taj kampari, ali mogu da vam kažem odprve da je maksimalan, što jes, jes, naravno, ako možete da ga kupite.
Pošto sam se nagledala moje biblioteke, moga vrta, mojih komoda, moga podruma, sa mojim vinima, i mog vinograda, mojih pilića, moje zbirke ikona, tip, najzad baci kartone na talon:
A sad, da pređemo na poslove! Tako pređosmo.
Tip je govorio, a ja sam ga slušala, udaljena dvesta osamdeset kilometara severnije. U stvari, razmišljala sam o tome kako seljaci ko šašavi prodaju kuće i sele se u Beograd. Tamo se u početku muče, ali ipak uspeju da se nekako dokotrljaju do centra. Najpre kupe peglu, pa šporet na struju, pa radio, pa televizor, pa mašinu za pranje veša, pa mali auto, pa onda veći, pa mali stan, pa zatim još veći, pa stilski nameštaj u kome čoveka hvata lumbago od ukočenosti istog časa kada sedne na neku blesavu lažnu aldajč stolicu sa ravnim naslonom a onda, što je zanimljivo, ti isti seljaci koji su već jedanput prodali svoju rođenu kuću na selu, đuture sa
dedinim i babinim kostima, kupuju sad neku drugu kuću izvan Beograda, i tako se krug zatvara. I gde je onda tu logika? I zašto su uopšte prodavali onu prvu kuću?
Onda? — preseče me tip sa brkovima.
Koliko?
Šta koliko?
Love! — rekoh hladno, a da se nisam ni pomerila s mesta.
Tip me je jedno vreme gledao belo. Znate, bio je to jedan od onih intelektualaca za koje ste sasvim sigurni da je sve do pre vratolomnog salta mortale u finoću nosio dugačke gaće sa učkurom. Ne znam zašto, ali sigurni ste u to istog časa čim ga ugledate!
Šta je uradio posle reči „lova“?
Počeo je da obrće onu sirotu gramofonsku ploču o tome kako je mislio da su mladi drugačiji, kako ih ne interesuje lova, kako je on u svoje vreme sve bez lovijanovića, i ti sistemi.
Da bi vam bilo jasnije o kakvom se geniju radi, otvorite dopunjeno i prošireno izdanje knjige Ko je ko u nas i pod slovom Š potražite prezime Top. Ispod fotografije i imena Top, Jerotije- Brka, pažljivi čitalac će otkriti sledeće redove:
„Rođen u siromašnoj porodici predratnog Žandara koji nije mogao da posveti nimalo vremena njegovom vaspitanju, Top Jerotije-Brka je odmalena bio prepušten ulici. Njegov otac Todor Top vraćao se umoran kući posle ugušivanja uličnih demonstracija, a njegove žuljevite ruke kojima je hranio svoju mnogobrojnu porodicu, držeći predano pendrek i zviždaljku, znale su često pomilovati malog Jerotija po glavi. Već u to vreme, drug Top je preko svog nežnog oca upoznao najnaprednije revolucionare, koje je Todor Top često sprovodio u Centralni zatvor. Drug Top se priključio narodno-oslobodilačkoj borbi već pri kraju 1945. godine, kada je bilo najteže pogoditi ko će da pobedi. Posle brojnih važnih funkcija (sledi spisak), gde se potom ukopao, druga Topa sklanjaju sa političke scene na mirnije mesto,
da bi mu se živci povratili. Drug Top tako postaje generalni direktor izdavačkog preduzeća „Mladi plam“, što je bilo presudno za njegovu dalju karijeru književnika, kojeg je otkrio u sebi jednog jutra dok mu je sekretarica češkala leđa. Već prve godine rukovođenja tom uglednom, danas već iščezlom izdavačkom kućom, drug Top objavljuje svoj prvi i posljednji roman. Od ovčara preko Kablara do pisca i književnika.
Ovaj značajni roman, sa mnogim autobiografskim elementima, obogaćuje našu umetnost jednim novim vidom: naivnom prozom! Pojavom naivnih slikara dobili smo i naivno slikarstvo, dok pojavom druga Topa dobijamo i naivnu književnost. Roman za dva dana postaje besteler jer prodajno odeljenje izdavačke kuće „Mladi plam“ otkupljuje samo celokupan tiraž knjige od izdavačkog sektora iste kuće. Tom prilikom drug Top priređuje koktel za velik broj uglednih društveno-političkih radnika, javnih ličnosti i javnih ženskih. Ubrzo posle tog događaja, drug Top odlazi na novu dužnost — postaje generalni direktor filmskog preduzeća BALKAN-FILM. Već njegov prvi poslovni potez ukazuje na pravog filmskog entuzijastu, kome domaća kinematografija leži na srcu. Drug Top otkupljuje prava na ekranizaciju romana Od ovčara preko Kablara do Pisca i književnika od pisca romana, a zatim, pošto je film snimljen i prikazan na matineu u bioskopu „Jadran“ od deset do dvanest, drug Top ustupa po veoma povoljnoj ceni sve njegove kopije jednom privatniku sa Voždovca, koji od celuloida izrađuje novčanike i uloške za lične karte. Sem bračnih dužnosti, obavljao i čitav niz dužnosti u Savezu književnika, gde je odlaskom druga Topa ostala velika praznina, pošto je svima pao kamen sa srca.
U svakom slučaju, ako u istoriji ne bude nekom nepravdom
zabeležen kao funkcioner, javna i društvena ličnost, drug Top će u našoj literaturi ostati svakako prvi čovek koji je jedanput zauvek rakrstio sa preživelim ostacima jednog malograđanskog sitničarskositnosopstveničkog pogleda na svet i književnost,
izbacivši iz svog dela potpuno interpunkciju, stil, smisao i gramatiku, kao i sve ostale stege neobuzdanoj maštovitosti“.
Pošto mlađa pokoljenja, ona što dolaze posle mene, neće imati sigurno prilike da upoznaju Jerotija Topa, zvanog Brku, niti njegovo delo, trebalo bi u tu svrhu balzamovati njegov veliki nokat sa malog prsta (stvar koja je prikovala moj pogled i duh) kojim je drug Top godinama razrezivao prispelu poštu, sekao šnicle, a u toku kraćeg i srdačnog razgovora sa mnom neponovljivo čačkao naizmenično nos pa uvo.
Dok je drug Top vezao svoj monolog, nisam mogla odoleti da ne bacim pogled na sveže otkucano pismo na pisaćem stolu. Pošto znam da ste i vi bolesnoradoznali, prilažem vam sadržaj, otkucan po mom fenomenalnom sećanju:

O SIRU GORGONZOLI I VOJNOJ MUZICI

U petak, dvadeset i sedmog septembra tekuće godine, kupio sam u samoposluzi italijanski sir zvani Gorgonzola. Kada sam otišao kući, jer sam imao goste, pošto smo ja i moja drugarica slavili odlazak naše male u koledž, i pošto sam razvio ambalažu utvrdio sam da je ta Gorgonzola buđava i da ima veoma neprijatan miris na memlu. Uz to, druže uredniče, bila je sva prošarana nekim zelenkastim mrljama. Vratio sam Gorgonzolu natrag u samoposlugu i požalio se prodavaču. Rekao sam mu da je Gorgonzola buđava, na šta je on odgovorio da se to ponekad dešava, usled dugog transporta iz Italije, i da mogu zameniti ovu buđavu za svežiju. Uzeo sam novo pakovanje, kako mi je savetovao prodavač, a kada sam se vratio kući, imao sam šta da vidim: i ovo pakovanje Gorgonzole bilo je buđavo i s potpuno istim mirisom i zelenkastim mrljama. Odneo sam Gorgonzolu ministru za sir i vojnu muziku (inače, mom ličnom prijatelju), sačekao da me primi i ispričao mu šta se desilo. Ministar za sir i vojnu muziku rekao je da je sir stvarno buđav, čime je potvrdio
moje ranije sumnje. On je iziavio da će preduzeti potrebne mere protiv nesavesnih trgovaca koji uvoze buđave sireve. Pa vas ja sada pitam, poštovani druže uredniče, dokle ćemo uvoziti pokvarene kapitalističke sireve koji su sasvim razumljivo crvljivi, jer dolaze iz jednog trulog društvenog uređenja? Dokle ćemo ih uvoziti, pitam, kada imamo naše zdrave sireve? Jer, moj slučaj nije usamljen, druže uredniče; prošle godine moja žena je kupila u istoj samoposluzi neki sir Rokfor, koji je takođe imao neprijatan miris (čak i crve unutra, a platila je za njega veoma visoku i neuobičajenu cenu. S poštovanjem, Jerotije Top, zvani Brka“.
Moja fusnota:
(Gorgonzola, budalo jedna blesava, nije prezime argentinskog nobelovca, već naziv za talijanski specijalitet — sir izvanredno buđonijevskog ukusa. Rokfor, dragi moj mamlaze, nije ime britanskog ministra sopljnih poslova, već, takođe, vrsta sira, a sve ovo ti pišem zbog toga da ne tražiš već sutradan u knjižari sabrana dela Gorgonzole i memoare lorda Rokfora, kao što si juče tražio najnovije delo čuvenog Hemendegza, za koga u jelovnicima naših hotela lepo piše „Hamendegz — sa šunkom i jajima“).
Pošto mi je ukratko izneo nekoliko poučnih primera iz svog života, drug Top razvezao tome kako su u njegovo vreme mladi odlazili ne znam ti ni ja gde, negde gde je bog reko laku noć, a ne kao danas —svi žele da ostanu na asfaltu, makar šetali tuđe kučiće. Na asfaltu, u Beogradu! Tačno ja tako kazao. I tačno tu, na tom mestu, gde se spominje izraz na asfaltu, ja ga upitah a odakle je rodom, na šta on odgovori da to nije važno odakle je on, a na šta ja rekoh da je veoma važno, jer nemam ni najblažu nameru da idem bilo gde, bogu iza leđa, iz ovog grada, u kome sam se, uzgred budi rečeno, i rodila i u kome me svi poznaju, a da njega ostavim na asfaltu, na šta on spomenu, kao, neke učiteljice koje žrtvuju svoju mladost, ne znam ni ja gde; i tu mi se iznenada smrači pred očima. On da govori o učiteljicama? On?
Jer, kad god tako nekog matorog mamlaza priterate do zida, on vam istog časa iz fioke svog radnog stola izvlači nesrećne mlade učiteljice i sirote rudare, kao da su oni njegova lična svojina, kao da je on lično rudarska učiteljica. I tu svako manje bezobrazan od mene načisto zanemi i počne da se klopa od sramote što nije rudar ili makar rudarska učiteljica, a takav mamlaz za to vreme kucka prstima po stolu od izrezbarene orahovine i kupuje odmah stvari u pola cene. Budzašto!
Najprije sam mu kazala da se ne krije iza sirotih učiteljica; kazala sam mu da mi je dosta tipova koji celoga života stavljaju zapete na pogrešna mesta i brišu pojedine pasuse u govorima koji im pišu njihovi potčinjeni, samo zato da opravdaju svoje postojanje, jer sami ne umeju ništa da rade. Kazala sam mu još i to da ću, ako bude trebalo, ja lično razgovarati sa rudarima i učiteljicama, ali da to neću činiti ni mrtva preko njega, večnog posrednika i koordinatora. Objasnila sam mu još i to da volim svet bez mistifikacije, gde se zna koliko košta bazanje sa nečijim kerom i sve ostalo što uz to fura, tačno u kintu, i gde nema mesta za folirante njegovog tipa koji se bave apstraktnim humanizmom, a spavaju sa svojim nesrećnim sekretaricama, jedu preko overenih računa voleći narod u celini, a mrzeći svakog pojedinca ponaosob. Kazala sam mu još da, mada imam samo osamnaest godina, poznajem sve trikove koje upotrebIjavaju njemu slični, a između ostalog i onaj fazon, kad sretnu čoveka na ulici pa ga kao malčice postrance pogledaju, onako iskosa, tako da čovek ne zna jesu li mu se javili ili nisu, pa posle, ako je čovek slabih živaca, cele noći razmišlja o tome da drug Top možda nije nešto načuo o tome šta on misli ne znam ni ja o čemu?
I još sam mu kazala da bi bilo jako dobro da su mu Marksova
sabrana dela u njegovoj biblioteci — malo manja (jer vidim da ih je kupio na metar), a plate koje daje kućnoj pomoćnici i meni kao šetaču otmene kučadi — malo veće; jer, ko je on uopšte da daje bilo kome ikakvu platu, ko mu je dao ključeve od narodnih para,
ko mu dozvolio da ispravlja piscima njihove članke, a nema ni pet minuta škole. I gde je on to pokupio tu svoju falš ozbiljnost, i od koga to čuva moju državu koju niko i ne napada? Kreten jedan! I još sam mu kazala da on i Marks nemaju ama baš nikakve veze pod milim bogom, jer je Marks bio čovek-filozof, a on svojim potčinjenima na svaku primedbu odgovara: „Nemoj tu da mi filozofiraš!“ a uz to Marks je bio normalan čovek sa buljukom dečurlije, obrazovan ko sam davo i sve ostalo što uz to fura; i svirao je lično sa starim frendom Engelsom, Baha, čitala sam, i gađao je grudvama ulične lampe kad malčice više potegne piva, i stalno se seljakao eskivirajući plaćanje kirija, drva i svetla, upravo zbog tipova kao što je on, nosilac meksikanskih brkova, kome intelektualke kao što sam ja treba da šetaju kučiće, i rekla sam još da se sada siroti stari Marks sigurno prevrće u grobu što ga jedan takav tikvan drži još nerazrezanog u svojoj biblioteci! I još sam mu kazala da je epoha mistifikacija već odavno prošla i da ima da popričeka dok se ponovo ne vrati, ili da sanja o dobrim, starim vremenima kada mu niko ništa nije smeo da kaže.
Onda sam ostavila gomilu sitnine, za onaj kampari koji mi je
već ionako bio preseo, i izašla napolje, u vrt, a malo kasnije sam počela da skačem kao luda od radosti, mislim, onako bez veze, osećajući nekako da i sam stari Marks, a s njim i veoma ozbiljni Engels, navijaju odnekud odozgo za mene i, kao, smijulje mi se iza onih svojih dugih, sedih brada.
A pošto sam mu dala svu lovudžu koju sam imala u džepu (to utvrdih tek na autobusnoj stanici), odvajala sam pešaka sve do varoši najmanje dva i po sata.
Pa dobro — reče Mišelino, pošto sam mu uz kafu te večeri istrkeljisala dajdžestiran prikaz susreta s drugom Topom — pa dobro, Anči, jesi li ti tela posao ili da ispravljaš svet? Šta si tela?
Znate li šta sam mu odgovorila? Ne znate? Rekla sam:
— Kampari — kako to zvuči gorko!
Srećom, tog dana stiže i drugi odgovor na moj oglas. Nisam ni sanjala da su šetači pasa traženi u tolikim količinama! Obećah Mišelinu da ću ćutati kao mutava, i sutradan posetih drugog tipa, ovoga puta u centru grada, na prvom spratu kuće koja je ličila na tapacirana dečja kolica, gledana iznutra. Tako nekako.
Vrata se bešumno otvoriše, uz zunzaranje Mocartove Eine kleine Nachtmusik i ja utonuh pravo u zelena tepihana polja i poluraspakovane kofere s nalepnicama svih svetskih aerodroma. Oko nogu poče da mi se umiljava jedno preslatko kuče.
Dočekao me je Predstavnik lično, ogrnut skotskim pledom, iščezao u dubini monstruozno prostrane fotelje. Već na samom početku, posle „dobar dan i sedite“, primećivalo se da je veoma dugo živeo u inostranstvu: teško je pronalazio naše reči. Zaboravio čovek! To i nije tako čudno ako se zna da se moj budući poslodavac do odlaska iz otadžbine služio sa svega tridesetak reči svog materinjeg jezika. A šta je to tridesetak reči, pitam ja vas? Pa to se zaboravi dok kažeš — britva!
Jel ova kuca u pitanju? — upitah, manja od makovog zrna,
poučena iskustvom prethodnog dana.
To ti je jedan irski pseter — reče Predstavnik prelazeći odmah na ti. — Kupio sam ga kad sam bio u Londonu. Pre toga smo imali španskog kvekera, al je lipso u Ameriku... Da ti pravo kažem, dete, nemam ti ja vremena za ti džukci. Ovde sam ti samo u prolazu, da pokupim kiriju od kuće ...
A čime se bavite tamo napolju? — upitah, van sebe od straha da ponovo ne uletim u neko sranje.
španski kveker ili irski pseter
Petljam ti nešto oko kulture ...
Istog dana, počeh da šetam irskog psetera za trideset komada mesečno. Usput sam se pomalo, kao, raspitivala o Predstavniku. Najviše podataka o njemu dao mi je njegov šofer, inače doktor čiste filozofije. (Kao da uopšte postoji i neka prljava filozofija!)
Kazao mi je da je Predstavnik duša od čoveka, sa principom: živi i daj drugima da žive! — i da stvarno petlja nešto oko kulture, ni on sam ne zna šta, ali da to radi uspešno, jer uglavnom ćuti i gleda pred sebe, kao da bogzna šta misli. Što je najvažnije, nikom ništa ne veruje i sve stvari proverava po dva puta. Tako, na primer, kada neko u društvu spomene Lava Tolstoja, on se neće istrčati i početi da priča bez veze o njemu pre nego što sve pažljivo ne ispita. Najpre lepo potraži Lava u „Bremu“, a tek onda uzme reč. Rođeni diplomata, kad ti kažem, Anči!
Druga stvar, reče mi njegov šofer, zašto u inostranstvo slati, na primer, poliglote, kada oni uvek nešto zabrljaju? U redu, možda znaju strane jezike i te fazone, ali upravo to može i da bude kobno! Njegov šef govori neprestano „You are“ i „I am“, i ni reči više ni reči manje! Ne brblja čovek bez potrebe. Zahvaljujući tome, ni jedna strana špijunska služba na svetu ne bi iz njega mogla da izvuče ni najmanju tajnu. On je, inače, jedini čovek koji govori francuski ijekavskim izgovorom — za kuću kaže la mjezon, a za gospođicu — madamoazjel!
Ali niko nije savršen — kazao mi je još njegov šofer. Ima i on svojih mana! Na primer, kada ga vozim, ne smem ni za živu glavu da uključim radio, jer čim slučajno čuje da svira neko kolo, odmah viče: „Zastavljaj auto!“ i izbacuje me napolje.
Ali zašto? — zapanjih se.
Pa zbog toga — odgovori mi doktor čiste filozofije što je to jače od njega! Mislim, to kolo... Izlazimo iz „merdže“ i hvatamo se za ruke, pa dok to prokleto kolo drnda i trešti, mi igramo „dvojac“. Možeš zamisliti, Anči, na nekom potpuno pustom polju dva čoveka igraju kao šašavi pokraj automobila koji stoji parkiran u jarku! Sumanuto, a? A ja, znaš Anči — reče mi šofer izvinjavajući se — ne podnosim ništa sem baroka! Za mene, znaš, muzika prestaje sa barokom, a pozorište sa — Žan Luj Barokom! Ali šta mogu, Anči, kad on vikne: „Brale 'ajde da opalimo dvojac!“ — ko bi to odbio takvoj duši od čoveka? Tako opaljujemo dvojac, a posle
nastavljamo put kao da ništa nije bilo. Posle toga je miran kao jagnje, jedno dve nedelje ...
To su bili dani ...
Život je bio ružičast, a izgledi za uspeh ležali su nam svuda ispred nogu.
Štab nam se nalazio u „Tri grozda“. Za našim stolom poče da se okuplja veliko društvo. Pili smo ružicu i klopali orasnice. Hoću da kažem, bilo je suviše lepo da bi dugo trajalo.
Kladila bih se u šta god oćete da je ta zmija donela nesreću!
Ona i niko drugi! Evo kako je bilo:
Tog dana sam, kao i obično, šetala psetera po Topčideru. Predstavnika sam ostavila u njegovom apartmanu, gde me je ponudio s jednim „drinkom“. U stvari, nisam sigurna da li me je ponudio apartmanom u drinku ili obratno, to više nije važno, uglavnom, on je, kao i uvek u to doba dana, čitao enciklopediju radi ličnog obrazovanja. I to redom. Od slova do slova! Usput mi otkri da je „puma veoma grabljiva životinja“, po čemu zaključih da je duboko zašao u slovo P i da se uskoro seli na neko vreme u zemlju gde žive pume.
U međuvremenu Sava je nadošla, pa se opet, kao, povukla tako da mi je u „Čamcu“ ostalo najmanje pola metra vode. Kad sam otišla da izbacim vodu, imam šta i da vidim — unutra jedna cakanica, zmijica, belouškica! Pliva ženska! Da znate, luda sam za zmijama! Uhvatim je tako i, kao, malo osušim, pa strpam u najlon-kesu i ponesem u varoš za zezanje.
Oduvek sam, naime, želela da imam akvarijum, pa sam zato odlučila da mi prvi eksponat bude baš ta zmijica. I tako, potpuno sam bila zaboravila na Snežanu (tako sam joj dala ime po jednoj svojoj dobroj prijateljici), sve dok ne zavukoh ruku u torbu. Sedeli smo te večeri, kao i obično, u „Tri grozda“ i pili kuvano vino jer je bilo hladno. Preko puta mene afektirala je u ogromnim količinama jedna Nena (znate, ona što upotrebljava parfem Helena Frankeštajn), do nje je sedeo neki Mikica, pa Burza i Sule,
kao odjedanput, iz čista mira, izvukoh Snežanu za rep. Ona odmah krenu da se mota oko čaša po stolnjaku: živahna neka belouškica, a društvo se raspameti od veselja. Pazite sad šta je rekla Nena onim svojim čuvenim falsetom:
Ana, srce, jesi li je to donela iz Italije?
Mislila je, naime da je Snežana neki plastični fazon na navijanje!
Aha — rekoh — oćeš li da je opipaš?
Tako ona opipa Snežanu i istog časa se onesvesti, kad se uverila da je prava! Ljudi moji, šta mrzim te životne amatere! Čim vide nešto živo, odmah pitaju da li ujeda. Kreteni! Ali da vidite šta se dalje ispodogađalo!
Za susednim stolom sedeo je, po svemu sudeći, jedan rođeni antabuždžija. Jedva je uspeo da smesti svoj špricerski stomak ispod stola, kupio kilo belog i nalio prvu čašu, kad, kao slučajno, pogleda za naš sto i ugleda Snežanu kako lepo vijuga oko staklarije. Čaša mu ostade u visini usta, a on odjedanput preblede. Mislila sam da će ga udariti kap. Zamislite sad njegovu situaciju: kod prve čaše — ugledao zmiju! Na bele miševe je već bio navikao, mislim, i na male Čerkeze koji vitlaju sabljicima u dnu čaše, i na to, ali sad odjedanput poslednji delirijum: bele zmije! Dasa samo spusti čašu na sto pa ode do toaleta da popije pilulu za smirenje. Ja vratim Snežanicu u torbu i, takođe, otfuram do lavaboa da operem ruke, pevušeći onu dečju pesmicu „Posle zmije sa Adice treba uvek ruke prati, nemoj da te na to opominje mati...“ Sapunjam tako ruke, kad onaj dasa nešto kao prošišta u mom pravcu!
Molim?
Oprostite, gospođice — reče — nešto bih vas priupitao ...
Hoće valjda ipak da proveri da l' sanja, šta li?
Samo izvolite! — rekoh.
Oprostite što sam indiskretan, ali kažite mi, molim vas, je li možda za vašim stolom maločas bila jedna zmija?
Zmija? — zaprepastih se ja. — Kakva zmija?
Da ste ga samo videli kako je ubio tutanj iz „Tri grozda“.
Gotovo mi ga je bilo žao, onako prestravljenog, na časnu reč!
Kad zrelo razmislim, rekoh sama sebi perući rukice-prljavice od svega, postala sam, izgleda, toliko blazirana da me čak ni tuđe nevolje više ne vesele!
Kad sam se najzad vratila za sto, zatekoh Mišelina, bledog kao krpa.
Pred njim je stajala neka ružičasta hartija.
Pročitaj ovo! — reče i gurnu mi tu stvar preko stola.
Bio je to jedan ljupki, mali poziv za odbranu granica naše mile domovine od eventualnog napadača, a čitavu stvar mu je spakovao — ko, njegov rođeni otac, pukovnik, da bi ga najzad opametio i okanio ćorava posla, to jest mene i slikanja! Sistem:
„Srećnu Novu godinu, a možda i godinu i po, žele ti tata i mama
...“
Pobuna je bila završena. Nekako me je mrzelo da se družim sa bilo kim sem sa Mišelinom. Vratih se tako u svoj kavez za kanarinca i istog časa kljoknuh kao balon kada naivno naleti na nečiju zapaljenu cigaretu.

GLAVA XII
Ana se vraća kući, gdje njeni roditelji koračaju na prstima. Za to vreme Mišelino stoji na braniku njene i njegove otadžbine, ali se u čitav slučaj upetljavaju ptice i bube slavonske ravnice. Slede razmišljanja o tome kako treba da izgleda Anin budući muž i neka usputna razmišljanja o drugim stvarima, koje nikada neće saznati oni što su pre vremena napustili čitanje ove knjige, pisane isključivo za zabavu čitaocima.

Kao što već s pravom očekujete i kao što ste se već navikli da očekujete u ostalim pričama ove vrste (zašto da ja budem izuzetak?), povratak domu mom bio je čisti standarac.
Najpre, nešto kao bolest — temperatura trideset devet sa
osam, hodanje oko mene na prstima, šapat i sažaljivi pogledi, sutlijaši i pileći čorbuljaci, a onda lagano prezdravljivanje i „neka se samo što više odmara!“ rekao doktor, Etker.
Nije da sam bila osamljena ili nešto slično, ali odjedanput osetih da u ovoj varoši više nema apsolutno nikoga s kime bih mogla da se smejem barabar! Svi su toliko ozbiljni da te spopadne muka! Ako baš želite da se slikovito izrazim, osećala sam se kao zemlja u saksiji kada je, radi ulepšavanja grada, okače o banderišku visoku deset metara, pa tako visi u vazduhu, daleko od keve planete! Tako nekako.
Treba li da kažem da sam mislila na Mišelina u ogromnim količinama? Šta mogu? To je bilo jače od mene, baš kao u onoj priči o zaćorenoj veverici.

Priča o zaćorenoj veverici

Ta veverica, dakle, pratila je neprestano jednu devojčicu. Kroz šumu, pa preko potoka, pa kroz visoku travu, pa prekobrdavrbamrda, pa kroz cveće i te fazone, sve dok se ona
devojčica jedanput, pred sami kraj te priče nije zaustaviia i upitala vevericu:
Pa dobro, veverice, zašto me neprestano pratiš? Veverica tada odgovori:
Kao što ti je verovatno poznato, mi veverice obožavamo lešnike, a ti baš imaš oči boje lešnika... Moram da te pratim — to je jače od mene!
Ležim tako u svom bunkeru pokrivena preko glave ćebetom i, kao, sovišem, a maman i matori razmenjuju misli, i ne sluteći da sam budna kao Istok i Zapad iz istoimene pesme.
Baš me zanima ko li će to biti? — pita se matori.
Molim? — kaže rasejano maman.
Mislim, ko će biti taj njen muž? Maman izigrava kockicu leda:
Baš me briga: biće to njen muž i gotovo!
Onda, ostaje još jedna stvar... nastavlja matori. — Kako će me zvati? Mislim, ako me zove po imenu, odakle mu pravo na takvu intimnost, balavcu jednom? To ne mogu da dozvolim!
Neka te zove: tata!
Nisam mu je otac! — viknu, ali ga maman ućutka, da me ne probudi. — Opet, ako bude učtiv i hladan, to takođe može da me iznervira, da znaš! Ne volim uštogljene tipove za koje nikada ne znaš šta misle...
Možda će biti neka muškarčina? — doliva maman benzin na vatru.
Muškarčina? Samo nek pokuša da maltretira našu Anu:
videće već svog boga! Stvarno, a gde mi je onaj pištolj?
U klaviru — kaže maman — gde bi drugde bio?
Nešto mislim... — razmišlja dalje matori —šta ako bude neki šmokljan? Ili, na primer, pesnik, pa krene da nas masira svojom poezijom? Ili, još gore — hipik,
pa natera Anu da stanuje pod mostom, a mene proglasi za
potrošačkog tipa? Jezivo!
Tu matori počinje da razvija svoju tezu, uživljavajući se do maksimuma:
Zamisli samo ovakvu scenu — kaže — ulazim ja tako u svoju sobu, a on drži noge na mojim rukopisima i pravi od njih aviončiće koje lepo izbacuje kroz prozor... Kaže: „Sve što je vaša generacija napisala trebalo bi sakupiti na jednom mestu i zapaliti. Ili praviti od toga tapete! Nijedno vreme nije u tolikoj meri obilovalo mediokritetima kao vaše! Gospodine, ja vas prezirem! Pisali ste dosadne članke i još dosadnije knjige, zar ne, Ana?“ A ona mu to potvrđuje, jer ga — voli! E, da znaš da bih ga ucmekao na licu mesta! Bitanga jedna ... Koliko sam puta samo proveo noć pored njenog kreveca i budio se da je pokrijem!
Maman, koja je za celo vreme njegovog monologa čitala
novine, pogleda ga uplašeno:
Koga bi to ucmekao?
Njega, na časnu reč!
Ti si stvarno lud!
I jesam, ali ni on neće zlostavljati našu devojčicu. To nek odmah izbije sebi iz glave!
Pa dobro, a kako ti uopšte zamišljaš njenog muža? Matori za trenutak tone u duboko razmišljanje:
Stvarno ne znam!
Hoćeš li da ti ga ja opišem?
Misliš da možeš?
Pa evo, ovako: trebalo bi da bude visok metar i sedamdeset i osam, težina sedamdeset i četiri kilograma, boja očiju: svetlosmeđa, nosi naočare i puši lulu. Zanimanje — pisac, ali ne suviše uspeo. Više, onako... Obožava ružicu, ljute sremske kobasice; ne voli kiseo kupus, premijere, rezanje noktiju i robne kuće; a subotom i nedeljom iščezava negde na Adi Ciganliji ...
Sasvim dobro, sasvim... — mrmlja matori — samo nastavi, dopada mi se; sve više mi se dopada taj tip!
Maman nastavlja:
Dalje: sedi pre podne kod „Tri grozda“, posle podne spava, i to u pantalonama koje su mu uvek izgužvane. Ima uzrečicu
„mislim“ i „kao“, ne nosi nikada šešir, kišobran ili kapu, zaboravlja rukavice na svakom božjem mestu, krivi potpetice prema unutra, nikada ne opere za sobom kadu, čita dok jede, a njegov sto je potpuno zatrpan sudskim pozivima zbog neplaćenih knjiga uzetih na kredit ... Hoćeš li da ga opisujem dalje?
Na časnu reč, takav tip bi mi se dopao već na prvi pogled! Ima nečeg u njemu. Mislim, ne bih imao ništa protiv toga da naša Ana i on ...
Nisam još završila! — reče maman. — Tip o kome govorim
već je oženjen!
Pa nek se razvede! Čudna mi čuda! Hoću da kažem: oženjen je sa mnom!
Ma šta kažeš? — zapanji se matori. — Prava šteta što se takvi momci više ne rađaju! Zaista, šteta.
Ozdravila sam i našla se ponovo s onim istim štreberima u odelenju. Matura se približava stravičnom brzinom onoga, već klasičnog filmskog voza što u ogromnim količinama ufurava u prvi red partera, a Mišelino je bivao sve udaljeniji i udaljeniji. Njegov garnizon u ravnici, takođe.
Najzad, posle obimnih priprema, pokušala sam kamikaze- potez i, za veliko čudo taj fazon mi je sasvim uspeo! Kazala sam svojima da sam za maturski rad izabrala svežu temu pod naslovom: „Ptice i bube slavonske ravnice“, i da neizostavno moram jedne suobte i nedelje da obiđem kraj radi prikupljanja materijala. Kada sam tog jutra polazila na put, matori mi je pružio mali zamotuljak
Ponesi to nekoj bubi iz tvoje zbirke! — kazao je, tajanstveno se smešeći.
Slegnem ramenima i otputujem zaboravivši potpuno na paket u torbi.
Jao, da ste samo videli Mišelina! Ide pored mene i pozdravlja apsolutno sve živo što nosi uniformu! Na časnu reč! Odžačare, železničare, policajce, vatrogasce, inkasante, a naročito poštare! Načisto su ga izludeli u toj obuci, keve mi! Pazite samo ovaj fazon! Već drugog dana u garnizonu neko vikne Mišelinu da otrči do štaba i pozove kapetana Popovića. On, naravno, odjuri koliko ga noge nose i ufura naglavačke u štab, mislim, pravo među oficire kojih je tu bilo, možete već misliti, u ogromnim količinama! Tu je bio i kao jedan pukovnik, komandant ili nešto slično. E, pa moj Mišelino lepo pozdravi čike i kaže da su zvali kapetana Popovića tamo u garažu, gde su ga stvarno i zvali, mislim, nije prelaz ili neki fazon. Ali nije stigao ni da zucne posle toga, kad mu taj najglavniji pukovnik objasni da su pravila, šta ti ja znam, takva i takva, i da se prvo pita najstariji po činu može li se uopšte bilo šta pitati i šta ti ja znam, pa tek kada on to dozvoli, mislim, kada nađe za shodno, vojnik može da se obrati nižem po činu koga traži, to jest kapetanu
Popoviću i tim fazonima.
„Hajde, kazao je pukovnik, izađi lepo napolje, pa ponovo uđi
unutra i učini sve po propisima o vojnoj službi i tim fazonima!“ Mišelino, naravno, šta će, isfura napolje i znate li šta učini?
Nikada to ne biste pogodili, čak ni u snu!
Više se nikada ne vrati u štab!
E, pa možete li uopšte zamisliti sve one oficire, na čelu s komandantom, kako ga čekaju stojeći, okupljeni oko stola kao neka živa slika, a njega — Mišelina, nema pa nema da se vrati! Vreme prolazi, smenjuju se dani i noći, tako reći godišnja doba i šta ti ja znam, opada lišće, topi se led na rekama, okreću se kazaljke na satovima, baš kao u onim smešnim američkim filmčugama, oficiri već posedeli, očigledno stare; oružje im rđa — zamislite samo, Mišelino već odavno odslužio čovek vojsku i otišao iz tog garnizona, a oni ga još čekaju; jednako gledaju u ona vrata iza kojih nema više ničeg, ni topova, ni tenkova, ni garnizona, koji se već odavno nekud odselio; čekaju ga, čekaju, a
njega nema! Ta scena izaziva u meni suze od smeha, moram to odmah da vam priznam. Mislim, čitava ta stvar, u kojoj niko ne sme prvi da prekine čekanje i da skrene pogled sa kvake, ako već shvatate šta oću da kažem.
Mišelino, ljubavi, pa kako ti je u vojsci? — pitam ga zabrinuto, a on se cereka i kaže:
Fenomenalno! Stalno nešto kao trčimo, pucamo i preskačemo... Maksimalan provod! Kad bi samo izbio neki rat, makar ratić, pa da postanem nešto general — naterao bih onog mog pukovnika kod kuće da trči na osmi sprat bez lifta i to sa gas- maskom! To bi bio spektakl!
Toliko sam se bila zablesavila u Mišelina da nisam ni primetila kako stojimo u recepciji hotela „Slavonija“.
Mišelinoooo ... — promucah ali me on nagazi čizmom i uvali crvendaća portiru.
Namignuvši saučesnički, portir mu dade ključ od gajbe i mi ti se, zajedno sa pola garnizona i jedno dvesta najsumljivijih ženskih kreatura koje sam ikada videla, razmilesmo po hodnicima. Kako sam se osećala? Kao belo roblje, ako već hoćete da znate kako sam se osećala.
Pazite sad — soba: strava i užas! Napuklo ogledalo i stari umivaonik, bokal vode, čaša za ostavljanje veštačkih zuba, izlizan tepih i krevet sa žutim mesinganim kuglama! Apartman! Povrh svega još piše: MOLIMO CENjENE GOSTE DA NE ČISTE CIPELE ZAVESAMA, PEŠKIRIMA I ĆEBADIMA. I usred te
scenografije za potencijalne samoubice, vaša Anči odmotava onaj paket koji je vukla čak iz Beograda, kad tamo flaša ruskog konjaka! Na flaši se, naravno, nalazi i marka proizvodača. Bila je to najduža skraćenica na svetu! Pisalo je lepo sećam se: TADžIKSADVINSOVHOZTREST! Keve mi! Neki ruski konjak, šta li?
Znači, matori me pročitao! Pomislih na „Ptice i bube
slavonske ravnice“ i čisto mi dođe da zaplačem, ali umesto toga
prsnem u ludačko cerekanje. A znate li zašto? Otkriću vam jednu važnu vojnu tajnu: oni u vojsci nose zimi dugačke gaće, na časnu reč! Čak i Mišelino! Užas jedan!
Ma nisam se još čestito ni povratila od šoka kad imam šta da vidim: Miša spava u krevetu kao beba od šest meseci. Prava ljubavna seansa!
Tako sam sedela i posmatrala ga dok diše u snu, a malo sam mu merila i dužinu trepavica. Načnem malčice starog TADZIKSADVINSOVHOZTRESTA, tek radi književnog iskustva, i mogu vam reći da nije bio loš.
Posle petog gutljaja u sobu počeše da uleću bube i ptice slavonske ravnice u ogromnim količinama, a onda se čitava soba pretvori u luna-park i ja zaspah sa starim TADžIKSADVINS0VH0ZTREST0M u naručju. Ujutro, najpre zažmurim, a onda pružim ruku prema jastuku do sebe — kad tamo ništa! Miša iščezao. Ostavio samo jedno ceduljče:
„ANČI, NISAM SE OD ROĐENjA OVAKO SLATKO NASPAVAO KAO NOĆAS, BIO SAM PROŠLE NOĆI NA STRAŽI, SHVATAŠ? LjUBI TE TVOJ MIŠELINO.“
Toliko sam bila besna da sam namemo očistila cipele zavesom, a vrhunski sjaj isterala peškirom.
To je, znači, ta ljubav o kojoj pišu u nastavcima?

GLAVA XIII
Iz čistog sujeverja, zbog kojega čak i hoteli mnogo otmeniji od ove knjige nemaju apartman broj 13, pisac preskače ovu glavu da ga ne bi terao baksuz i odmah prelazi na sledeće poglavlje.
GLAVA XIV
Posle glave XIII, u kojoj se dogodilo mnogo toga, i koju će kritičari s pravom smatrati najuspelifim poglavljem ove hronike O Ani, našu glavnu junakinju pokušavaju da izleče od ljubavi prema Mišelinu odvajajući od usta i šaljući je u beli svet. Priča o brisanju preko crte, O Drndi i babi, dami s kučencetom, i o tome kako je strašno kad vam niko ne veruje.

Šta sada radim?
Ništa. Ležim i gledam u tavanicu. Da ne bih načisto pošizila
od utučenosti, učim da izgovaram teže stvari:
Raskiseliše li vam se opanci? Rasentimentisališe li vam se misli gosn Popokatepetl?
Za to vreme u kujni zaseda porodični savet. I mada šapuću, ja znam o čemu se radi! Provališka! Nemaju pojma šta da rade sa mnom! Bogami. Sve su već isprobali i ne vredi! Najzad, pred veče, u moju sobu ufurava bakuta. Njoj je, dakle, pripala čast da me obavesti o mojoj daljoj sudbini.
Bože, ko sve danas ne putuje u inostranstvo! — počinje ona. Kad se samo setim onih divnih vremena kada sam s tvojim dedom, pokojnim Gavrilom, Bog da mu dušu prosti, putovala preko Fijume i Abacije u Veronu ...
Lep grad — rekoh zevajući. — Tamo su se voleli Alfa Romeo i Đulijeta Sprint! jaka stvar! — nastavila sam da piljim u onu veoma sadržajnu tavanicu. — Ali i taj film smo gledali! Zašto ne menjaš program svake nedelje, kao i ostali bioskopi?
Bože ... — nastavi bakuta — kad se samo setim onih divnih vremena, kada je tvoj pokojni deda imao jedini auto u ovom kvartu. Zamisli — „Izota Fraskino!“ Dva se saobraćajca srnenjivala samo zbog njega: jedan pre podne, drugi po podne! To je bilo vreme! Uvek sam mogla da ga pronađem u varoši po parkiranim kolima. Nije siromah mogao ni da mrdne!
Zar ne znaš da je to priča za krsnu slavu i da dolazi uvek posle onog masiranja o biranju mis 1912. godine u klubu
„Sumaren?“
E pa, drago dete ... reče bakuta — šta sam ono, tela da
kažem ...
... tvoji roditelji ... — podsetih je.
Jeste! Tvoji jadni roditelji odlučili su da te pošalju malo u Englesku!
Znači, na redu je sistem zaboravljanja Mišelina, pomislih u sebi „Nek dete vidi malo sveta, opametiće se! Nije on jedini...“ Što da ne? Zašto da baš ja budem jedina Jugoslovenka koja nikada nije prešla granicu? A toliko sam želela da na licu mesta vidim tu famoznu isprekidanu crtu sa geografske karte! Nemojte samo da me provalite! Smejaće mi se ceo razred. Njih neprestano foliram da putujem kao luda, a u stvari šta, otfuram jednoj tetki u Obrenovac na pet dana, a vratim se kao iz Pariza. Provališka!
Suletva priča o jačanju nožnih mišića
Pričamo tako na Adi Ciganliji o bežanju preko crte kad se gosn Sule seti nekog finog tipa koji je odmah posle rata visio stalno kod „Ruskog cara“ i pio kapuciner. Šta je bilo s njim? Jedan ga novinar otkuca da je skroz-naskroz truli buržuj,zato što je uvek nosio kravatu, brijao se dva puta dnevno, a bio mu je sumnjiv još i zbog toga što je 1950. godine govorio: Rukoljub gospođi mamici! Doviđenjce! Divan dan, danas, zar ne? — i te sisteme, tako da taj novinar, alal mu vera — to jest plajvaz, raspali člančinu ko čaršav po sirotom, izlapelom, finom tipu, pa mu tako oduzmu tačkice za snabdevanje i sve, a vi u stvari možda i ne znate šta su to tačkice, jer ste se, kao i ja, rodili mnogo kasnije. Prema mom privatnom ispitivanju, to su vam kao neke artijice, koje se seckaju makazama, a za njih se u svoje vreme kupovala panja, mlelo, štofovi, soda- bikarbona i, uopšte, svet je tada u kupovinu išao, izgleda, s makazetinama, priča bakuta (cik-cak), pa kad oduzeše učtivom tipu te tačkice, kao predstavniku poraženog sveta, njemu ne
ostade ništa drugo nego da zbriše, to jest, hoću da kažem, da ubije tutanj, mislim, preko crte — ali jest! — kako to izvesti?
Tu njemu padne na pamet fenomenalna ideja! Na tromeđi između Austrije, Italije i nas — Starih Slovena, održavala se svake godine tradicionalna biciklistička trka internacionalnog tipa: mislim, žute majice i ti fazoni! Izlapeli tip o kome je reč kupi, dakle, polovan trkaći bicikl i dres i nacrta se u blizini crte, u nekom žbunju pokraj puta. U stvari, bilo je to negde kod Sežane. Tu je bio kao jedan uspon i momak je čekao da naiđe prva grupa biciklista. Oni stvarno i naiđoše! Oči im ispale od muke na onom usponu, kao fildžani za kofijanović a naš tip svež ko rosa, svež, mislim, kao moj matori u ponoć kad mu dođe njegovo vreme. Puca od zdravlja i vitke linije, jer i nije imao zbog čega da pazi na liniju, pošto su mu ionako oduzeli tačkice za klopu. Uključi se tako i on u društvo i poče da okreće pedale kao manijak. Na leđa okačio veliki broj jedan, jer je čuo da na granici svakog drugog hapse, pa da se osigura za svaki slučaj. Naravno, trka je bila internacionalna i zvala se, mislim, „Jačanjem nožnih mišića u bolju budućnost!“ — ili tako nekako, i pazite sad šta se dalje dešava! Svečano odeveni carinici i graničari zasipaju cvećem izlapelog tipa, pioniri pevaju
„U divljaka luk i strela...“ vojna muzika opaljuje marševe i sve, a
tip okreće li, okreće pedale, ko blesav. Da stvar bude što maksimalnija, graničari mu još dodaju u trku i flašijanović mineralne vode za osveženje, a komandir, kao fol, aplaudira, a u stvari prebrojava ekipu: zna čovek, prijavljeno dvadeset i sedam takmičara. Dvadeset i osmog, naravno, skembaju u fioku istog časa kad se pojavi na crti, ali se kasnije ispostavi da je to državni prvak Italije — čuveni Đino Monfilijano Periviliđini! Izbija diplomatski sukob, a note su kao lude furale s jedne na drugu stranu, sve dok sirotog čuvara crte ne premestiše za dežurnog vatrogasca u Strumicu. Nikada niko nije doznao ko je u stvari bio nepoznati biciklista što je onako luđački vozio u finišu. Moćna stvar!
A kad neko na Adi Ciganliji počne da veze o bekstvima preko crte, onda nikad kraja priči. Bilo je tu još jačih slučajeva, priča gosn Sule, na primer, 1954. godine, kada je jedan drugi tip popalio grdan lovijanović, ti se, Anči, još nisi bila ni rodila! Na časnu reč, ljudi, taj momak nije uspeo ni da poklopa do kraja prvi dželato, a Talijančići ga već vrnu u milu li mu domovinu! Pita ga posle sudija, priča gosn Sule koji je čitavu stvar gledao rođenim očima, pita ga: „Optuženi, pita, zašto ste bežali u Italiju?“ — a on, paži šta mu odgovara: „Majke mi, gosn sudija, kaže, čisto zezanje! Na časnu reč! Skočim ja tako s Lokruma i zaronim iz zezanja, radi društva. Ronim, ronim, ronim, izronim — kad ono Italija! Da mi umre majka ako sam teo da zbrišem! Evo, ovoga mi krsta!“
Kad, priča Sule dalje, vraća se onaj prvi tip što je zbrisao
preko crte na biciklu sa brojem jedan, naravno, posle mnogo, mnogo godina, da vidi rodni kraj. U stvari da ostavi, ako može, koske u rodnoj zemlji. Normalno, pustili ga, nije više strašno ako čovek putuje u Italiju, tako reći, napredovala stvar! Uđe tako taj siroti izlapeli tip u Jugoslavijicu, manji od makovog zrna. Samo me veli, pustite da ostavim koske negde oko „Cara“, ćutaću ko zaliven. Koske? — pita ga carinik. Plastične ili keramičke? — Molim? — zgranu se naš povratnik. On, naime, kaže Sule, uopšte nije znao da je u međuvremenu Jugoslavija postala najvažniji uvoznik plastičnih koski za pse, sa autentičnim mirisom prave kosti iz spreja. I da je briga za kučiće porasla za osamdeset i pet odsto u odnosu na 1939. godinu, ako kao indeks uzmemo sto! Uđe tako u Jugoslaviju, a mogu vam reći, kaže Sule, da je slučajno na granici bio prostrt lauf-tepih, on bi — ispod njega, samo da što manje upadne u oči. Gleda Beograd — ne može sebi da dođe! Nema više ni dansinga kod „Ruskog cara“, sada je tamo, kao što znate, ekspres-restoran u kome sam upoznala Mišelina. Tip, još uvek polumrtav od straha, sve kravate ostavio u Italiji gde živi; oću da kažem, još ga uvek vata jeza da ga kojim čudom onaj novinar ne napadne zbog buržoaske mode. Prerušio se u
takozvanog malog, radnog čoveka — čudo jedno od skromnosti! Kragnicu od košuljice izbacio preko revera sakoa da što više liči na sindikalca, a po reveru zakačio silne neke značke: sve nešto kao
„Napred u elektrifikaciju!“ i „Zdrav podmladak“, ili onu koja mu uvek položi na leđa kad god je izvuku iz naftalina: „Knjiga je najveći prijatelj čoveka!“ Poželi, dakle, taj tip da mazne jedno piće, da se malo sredi, priča gosn Sulence, pa uđe u jednu otmenu beogradsku kafanu, kad na vratima — onaj isti novinar što ga je napadao 1950. — samo sada on — portir, po sistemu: „Kolo sreće naokolo vrteći se ne prestaje, tko bi gori, eto ga doli ... itd“. Amortizovan i sa generalnom opravkom, razume se, ali karoserija još očuvana — baš viđen za portira! I šta se dalje dešava? Kaže taj momak, novinar, što je nekada pisao čitave čaršave na prvim stranama listova, kaže onom sirotom povratniku što je došao da ostavi svoje koske negde oko „Ruskog cara“, kaže on njemu ili mu:
Izvinite, gospodine, ali ne možete unutra bez kravate!
Tu onaj tip što je nekada govorio: „Rukoljub gospođi mamici!“ pa zbog toga bio kritikovan i oduzete mu točkice počne iz čista mira da vrišti i čupa ono malo kose što mu je preostalo (a imao je još za jedno tri do četiri pranja!), govoreći arhaičnim jezikom:
Pa zar ja tolike godine po tuđini mučio se i rintao i uzalud tražio užički kajmak, i sodu u vino, i pasulj prebranac, i čeznuo za drugarima iz kafane „Prozor“, odmah pored „Ginića“, a o Kalenića pijaci da i ne govorimo, i o buretu sa kiselim kupusom u podrumu, i rasolu, a sve te patnje zbog kravate, a sada ne puštaju bez nje ni u kafanu! Kuku meni, jadnom i nesrećnom, odsad pa doveka!
A onaj bivši novinar, sadašnji portir, samo sleže ramenima i ponavlja:
Šta vam ja mogu, tako mi je naređeno!
Pa vi sad vidite šta je to život kad vam je nešto naređeno i
tačka — završi gosn Sule svoju filozofsku raspravu o jačanju
nožnih mišića na putu u svetliju budućnost, a ja se vratih svome
slučaju.
U redu — kazala sam, dakle, bakuti — prenesi onima tamo u kujni da, ako treba da se gilja u London, nemam ništa protiv Londona! Meni dopada!
Ali nije trebalo ništa prenositi, moja draga maman i moj matori ionako su odvajali uvca kroz ključaonicu.
Nemam ništa protiv Londona, ako slučajno to mislite, na časnu reč, čak mi je i simpatičan taj London. Šta ću tamo najpre da uradim? Najpre ću maznuti telefonski imenik Ujedinjenog Kraljevstva i potražiti broj engleske kraljice. Okrenuću ga levim prstom, a kad se Kraljica javi, kazaću joj samo dve reči: „šeh-šah!“
Na časnu reč, hoću!
Najpre smo leteli dugo, dugo, iznad oblaka, pa tako opet nisam videla onu isprekidanu crtu, od granice. U redu, jasno mi je kako se to farba na kopnu, ali na moru? Mora da odvajaju za taj posao priličan broj lađa, mislim, zbog toga što se boja stalno razliva? Bilo mi je krivo što to nisam mogla da vidim. Stvarno mi je bilo.
Onda smo lepo sleteli, a posle nas je vozio u autobusu jedan jako otmen šofer, Englez, veoma otmen i veoma star. Imao je belu maramicu i njom je s vremena na vreme terao muve iz usta. Toliko je bio star, mislim. Kada je dovezao autobus do hotela koji se zvao „Lenster tauer“, opet su ga lepo zakopali. Toliko je bio star, taj veoma otmeni šofer. I uopšte, sve je bilo jako otmeno! Oko 2.000 otmova, otprilike.
Prišla sam šefu kontracepcije i upitala ga na indijanskom engleskom da li je otmenije da krenem levo ili desno iz hotela? Kazao je, naravno, desno. Kazala sam: Tenk juri veliku mačku i pošla levo!
Najzanimljivije je to što su Englezi uglavnom vozili svoja kola baš tom, levom stranom strita. (A kod njih neverovatno, sve ulice se zovu street!) Tu me jako podsetiše na nekog mog frenda, šofera
Drndu, s Kalenića pijace. On isto tako vozi levom stranom kad se ukoka sa društvom. Jedanput je po noći vozio od Slavije do Terazija u rikverc! Nekako mu se učinilo da mu kola imaju samo rikverc, pa je furao samo unatraške.
A kad smo već kod Drnde šofera, ne mogu da odolim a da vam ne istrkeljišem šta mu se jedanput desilo u Trstu. Ubijte me, ne mogu!

Priča o Drndi i babi

Šofer Drnda išao često u Trđu da nabaci delove za kolica. Usput je trkeljisao na mrtvo ime, valjao štofove i munđario s lažnim zlatom. Jednog dana dođe Drnda šofer svome frendu Duletu i kaže mu: Dule, bre, kaže, ti imaš staru kevu, kaže, kolko joj je godina? Osamdeset i pet, kaže Dule, a što? Pa, kaže Drnda, daj da ti povedem kevu do Trđe, kaže, i njoj banja, videće sveta, kaže, a i meni, kaže, zauvar, otkupiću joj oni tries zelembaća što svaki građanin ima pravo da prenese preko granice, da kupim neke džidže za kolica, kaže, Bog te mazo, kaže, ima šljašti ko nijedan auto, kaže, u Beogradu!
U to vreme ranog inostranstva, znate, postojao je, kao, neki
zakon, po kome niste smeli da kupite više od triest dolariški
jedared u godini kad furate preko crte.
I još kaže Drnda: Nema da brineš, Dule, ovoga mi krsta, kaže, vraćam se za jedan dan, tamo i natrag, kaže, čisti Fanđo, ima keva da ti knjava u auto i još da vidi sveta!
I tako, Duletova keva uzme svojih trideset zelembaća od države i sedne u Drndinog „fiću“, pa krene u beli svet, to jest u Trst. Pre toga je samo jedanput putovala u životu i to iz Čačka u Beograd 1912, gde je i ostala da sedi sve do naših dana. Malo soviše, malo kao gleducka i tako stignu u Trst. Tu Drnda šofer kaže njoj:
Ti, kevo — kaže — bazaj okolo, al nemoj da izgubiš auto! Kad se umoriš — kaže ti prilegni na zadnji sic, pa knjavaj, ja odo samo nešto da kupim!
I Drnda stvarno ode da kupuje džidže za „fiću“, a bakuta krene da razgleda Trđu i da se krsti. Videla je lađe, videla je lutke koje kažu „mama“ kada im se pritisne pupak, videla je pet ulica u Trstu i svih pet su se potpuno isto zvale, i to SENCO UNICO, a ne kao kod nas u Beogradu, razno kao na primer Čuburska, Slavujev venac, Požarevačka ili Ripanjska.
A kada se šofer Drnda vratio do svog auta sa svim džidžama koje je isponabacivao, vidi čovek bakuta lepo soviše na zadnjem sedištu. Nije teo da je budi; misli, umorila se gledajući beli svet pa soviše, i tako krene prema Jugoslaviji. Uz put drmne, kao, bakutu za ruku da joj još jedanput pokaže, kao, more, ali bakuta knjava li, knjava. Drmne je jače — ništa! Drmne još jače i sledi se od strave i užasa — bakuta ispustila svoju plemenitu dušu. Ožalošćena porodica i mnogobrojna rodbina. Mrtva mrtvicijata! Mrtva kao Ramzes III. Mrtva da ne može mrtvija biti.
Šta da radi Drnda, bog te mazo, zna kakve su sve komplikacije u pitanju ako prijavi stvar — tako reći, međunarodni problemi: komisije, aluminijski sanduci, pečaćenje, konzuli, veštaci i lekari, a lovijanovića ostalo još samo za jedno pivce! Šta da radi? Mazne u nekom magazinu kartonsku kutiju od „Ignisove“ mašine za pranje veša, strpa bakutu unutra u ambalažu i čitavu stvar popne na gepek-treger pa zaveže kanapom. Bakuti je, misli, ionako svejedno! Videla more i odapela, tačno po scenariju filma
„Vidi Napulj i umri“. Pred samom granicom svrati Drnda da mazne jednu pivčugu i da se malo sredi i, na časnu reč, nije ostao više od pet minuta, kad na parking-prostoru ima šta da vidi — Italijančići maznuli paket sa gepek-tregera, mislili da je unutra mašina! Koji su to šmekeri, bog te mazo! — što reko Drnda.
Tako ni do dana današnjeg nisu pronašli bakutu. Pa vi sad vidite šta vam se sve može ispodogađati u belom svetu!
Što se tiče Londona, u kome sam se našla potpuno bez veze, mogu vam reći da Englezi nemaju nimalo mašte! Sve kafane koje sam videla zvale su im se ili open ili closed!
I mogu vam još reći da bih se sasvim sigurno izgubila u tom Londonu, da nisam neprestano iza sebe ostavljala pečene kokice koje sam kupila još u Beogradu. Sistem Ivica i Marica. Čitavu stvar ću jednoga dana, ako ne i ranije, patentirati pod šifrom
„Kako da se čovek ne izgubi u životu i ti fazoni“. Mislim, važno je da vam se u džepu uvek i na svakom mestu nađu neke drage uspomene ili, ako slučajno nemate uspomena, onda nešto veoma drago — na primer, kokice! Poznajem mnogo frajera koji su se pogubili po belom svetu zbog toga što sa sobom nisu poneli ništa drugo u džepovima sem love, ako možete da me pratite. „U piću?“ ufura neko sa strane. „Ma ne, budalo, u uspomenama!“ — kazala sam.
Posle su nas potrpali u jedan autobus, a neka dama, koja je
plaćena za te stvari, uzela je mikrofon u ruku. Kazala je da se zove Barbara i da je naša. Kazala je da je udata za Engleza i da stvari za sada stoje dobro. Tako je kazala. Kazala je još, onako bez veze, da je dobro jer nije sama. To je kazala pre nego što je počela da priča o Londonu, kroz koji smo se vozili levom stranom njihovog strita. Bilo je nekako strašno dirljivo to što je Barbara kazala da je naša, da je udata i da je dobro što nije sama — što je to kazala nama, koje je videla prvi i poslednji put u životu. Bilo je nekako dobro, ako razumete šta hoću da kažem, to što se nije pravila važna i sve što uz to fura, i što je kazala da je dobro što nije sama u Londonu, i što stvari stoje dobro. Onda je jedno vreme pričala o Londonu.
Posle je prestala da priča. Mislim, imali smo sliku, ali nismo
imali tona. Bilo je kao da gledate neku televizijsku emisiju o Londonu, samo bez tona. Tako nekako. Napolju je bio London. Osećala sam se izvan sebe od sreće što mogu da ga opipam prstima, i što šofer puši lulu, i što je slika dobra, svejedno što
nema tona, a najgore je bilo to što mi nikako neće verovati da sam
obišla čitav London i sve te fazone.
Priznajem, bila sam malčice kao šenoa zbog svega toga. To priznajem! Ulazila sam u katedrale. Videla sam svašta. U Vestminsterskoj opatiji pokazali su nam grobove raznih slavnih dasa, Dikensa, Vordosvorta, Eliota i nekih drugih momaka iz čitanke. Bio je to pravi pravcati „Klub poznatih“, ako možete da me pratite? Sve je bilo jako fino, ali mi je strašno smetalo što su njihovi grobovi bili na patosu, pa su turisti stalno gazili preko sirotih dasa iz čitanke. Na časnu reč, u jednom trenutku mi je došlo da se uopšte i ne proslavljam i ne ulazim u čitanke ni za živu glavu, eto, tako mi je nekako došlo! Jer, zašto da mi neka belosvetska budala svakog dana staje ravno na stomak, kao sirotom Dikensu, sirotom Vordsvortu i ostalim sirotim dasama iz čitanke?
Ali, celo vreme sam se klopala kao mlad mesec što mi niko
neće verovati kada se vratim kući da sam bazala po Londonu i klopala za svaki slučaj kineski klopijanović. Restoran se, mislim, zvao „China Garden“, i sve je bilo crno. I petak i salvete. Čak i odelo mister Džija koji je dofurao da me upita dopada li mi se njihov klopijanović?
Meni dopada! — kazala sam mister Džiju i još sam kazala.
Mister Dži, otkud vi u vagon Li?
Onda me je mister Dži pitao još kako se na srpskom kaže dobro, jer je hteo da to zapiše, a ja sam mu kazala da se na srpskom dobro kaže dobro. I na hrvatskom. I na crnogorskom. I Inđijanci iz Inđije takođe kažu dobro, ako je stvar dobra. Da ne govorim o svim drugim narodima koji takođe, kad je nešto dobro, kažu dobro! Mister Dži je opet rekao da je to jako dobro što se dobro kaže dobro na svim tim jezicima, čak i kod Inđijanaca u Inđiji.
Pošto sam znala da mi niko neće verovati gde sam sve bila i
šta sam sve klopala, pokušala sam nekako da ćornem one štapiće
za jelo, ali su bili predugački i za torbu i za džep. Pokušala sam onda da ih privremeno progutam, samo da bih mogla posle da ih pokazujem onim svojim nevernim Tomama u „Tri grozda“. Prvi štapić je glatko prošao, ali sa drugim sam imala problema. Usput sam u svoj notes zabeležila divnu priču o mister Džijevom restoranu „China Garden“.

Priča o dami sa psetancetom

Priča se da je kod mister Džija navratila jedna dama s mužem i psetancetom. Naručila je ručak za sebe i za muža. Pekinšku patku na bambusovom lišću, morski krastavac u soja- sosu i ptičja gnezda na kantonški način. Zatim je pokazala prstom na svoju pudlicu i napravila pokret rukom, tipa „njam-njam“. Htela je da kaže da i pudlici nabace nešto za klopu. Mister Dži — otkud on u vagon Li? — naklonio se i uzeo pudlicu u ruke, a zatim se izgubio s njom kroz takođe crnu zavesu. Posle pola sata, on je lično servirao sirotu pudlicu u soja-sosu dami i njenom mužu, jer je razumeo da oni žele baš svoje psetance kao predjelo, da bi prošli s manjim računom. Mislio je da žele baš svoju pudlicu, a ne neku drugu, oću da kažem.
Da ne bih razočarala svoje drage roditelje, počeh da se
trudim iz petnih žila da zaboravljam Mišelina. Ako su mi već platili toliki put, čak do Londona da bih ga zaboravila, nema smisla da neprestano mislim na njega. Mislim, to ne bi bilo nikako u redu! Ako počnem da mislim na njega kada se vratim kući, to je u redu, ali ne bi bilo u redu da vam neko plati put čak do Londona, a da vi baš za to vreme mislite upravo na onoga zbog koga su vas poslali u London, to jest da ga zaboravite! To, mislim, nikako ne bi bilo u redu. Shvatate šta hoću da kažem?
Išlo je prilično teško, to sa zaboravljanjem, ali ipak sam uspevala nekako da ga privremeno zaboravim. Najviše sam ga zaboravila u jednoj diskoteci koja se zove „Tifani“. Bila je to jako
fina diskoteka i svi su se ponašali jako fino, jer je to bilo zaista jako fino mesto. Hoću da kažem, svi su se pomalo kao dosađivali i čekali da se dogodi nešto jako fino. I same mačke u kratkim suknjicama i dubokim dekolteima služile su naokolo, kao da su baš one lično izmislile grudi i to, recimo, tek preključe! Tako nekako, kao da su vam bogzna šta učinile što su vas pustile da se malčice dosađujete na tako strašno finom mestu. E, da ste samo to videli! Jednu mačku, mislim, pokraj mene, koja je neprestano držala svog momka kao za ruku, a zijala na sve strane čekajući da se nešto dogodi, zaista nešto fino! Odjedanput, ta mačka je vrisnula: „Jao, eno ga Tom Džons!“ i, zaista, bio je to Tom Džons, ali šta ima veze, mislim, kad već drži svog čoveka za ruku u nekoj polumračnoj diskoteci; baš treba da je bude briga ako se slučajno pojavi neki lažni rudar iz Velsa, neka ikebana od lažnog pevača i rudara, hoću da kažem! Posle je opet vrisnula: „Eno ga Džordž Lenon!“ pa zatim: Jao, je li ono Stiv Mek Kvin? — i, zaista, bio je to Stiv Mek Kvin, pa šta onda? A neprestano je držala svog čoveka za ruku, i to tako nekako kao da drži ruku na nekoj pepeljari punoj opušaka, ili na dopola popijenoj čaši, a onaj se njen momak sve nekako smanjivao, sve se više i više smanjivao, jadnik, i uskoro — trebalo ga je tražiti ispod pepeljare ili tanjurića s bademima, toliko se bio nesrećnik smanjio, dok su one čuvene ikebane profuravale preko podijuma za igru. A one dame što su prekjuče izmislile grudi talasale su kroz stolove s izrazom štasamvamreklazarneviditekosvedolazinaovomesto
gdemiradimo?
Pa sam razmišljala, onako bez veze, uz prazan tonik-voter o tome kako se nikada ne bih oženila mačkom koja čoveka drži za ruku, a zija u neke pevače iz Velsa i Bogtepitaodakle s takvim oduševljenjem. Kad rekoh, tonik-voter, setih se da sam u ogromnim količinama pitala policajce gde se to u Londonu nalazi izvor tonik-votera i niko od njih nije znao da mi kaže gdje je to mesto! Mislim, ako znamo gde izvire naša mineralna voda „Knjaz
Miloš“, onda i tonik-voter mora negde izvirati i ulivati se negde,
hoću da kažem!
Sećam se, jedanput me je neki stranac pitao zašto se kisela voda „Knjaz Miloš“ tako zove? Mislim, kakve to ima veze? Objasnila sam mu lepo da se, u stvari, tu radi o jednom izvoru iz koga je Knjaz Miloš voleo da pije vodu. Njemu dopada! Onda je jednoga dana, onako mamuran, upao unutra i udavio se. Voda ga je izbacila nasuvo, jerbo se naduvo! Zbog toga je voda u tom izvoru još uvek malko kao kiselkasta. Hoću da kažem, od samog Knjaza Miloša, lično. Zato se tako i zove, valjda, šta ti ja znam? Posle je taj stranac odmah naručio vodu „Tri srca“. Imala sam i za nju jedno jako zgodno objašnjenje, ali nisam htela da mu kvarim provod. Njemu ne dopada! A što se tiče tonik-votera, moj frend Sule tvrdi da je otkrio izvor tonik-votera u šumi iznad Lazarevca i da taj izvor seljaci zovu Tonikova greda, a da se selo zove Tonikova korita.
Ali, čim sam isfurala napolje iz te Tifanijeve diskoteke, počeh
ponovo da razmišljam o Mišelinu i o našoj vreći za knjavanje. Nije bilo u redu, znala sam to, kad su mi već platili da ga zaboravljam po Londonu, ali ulice su bile tako prazne i puste u tom Karnabi- stritu da može da nosi bluzu sa razlivenim hemijskim mastilom na ivici džepa, a da za to nije ništa platio sem love! Jer, nije rezon da se nosi stari bluzon! Prošla je sezona za nošenje starih bluzona …
Posle sam opet malo zaboravljala Mišelina. I u avionu sam ga zaboravljala dok smo leteli kroz oblake u naš rodni smog. Ali, čim točkovi dodirnuše pistu beogradskog aerodroma, duboko odahnuh i počeh intenzivno da mislim na njega, sunce moje, hoću da kažem, više nisam bila plaćena da ga zaboravljam, pa sam mogla da mislim na njega u ogromnim količinama.
Gde si, bre Anče? — cimnu me gosn Sule, sutradan ujutro na Adi, po ramenu.
Šta da mu kažem, gde sam? Šta da mu pričam o Londonu?
Ionako mi ne bi verovao!
Bila sam kod tetke u Obrenovcu... rekoh, a gosn Sule reče:
„Aha“ i na tom se svrši moje putovanje.

GLAVA XV
U kojoj jedan psihiijatar pokušava da izleči Anu od ljubavi na prvi pogled; dok ona hrabro uzvikuje: „Živeo poljubac na čelu sa poljupcem u čelo!“ Ovo poglavlje je zabranjeno za omladinu ispod trinaest godina jer govori u ogromnim količinama o seksu.

Deca su zaista ogromna obaveza! — reče moj matori, pokušavajući da po ko zna koji put kuhinjskim nožem izvuče neku kintu iz mog gipsanog praseta. Što se tiče love, bio je potpuno liht! Moj London, sa šestodnevnim programom zaboravljanja Mišelina, sasvim ga je izlihtio.
Lovijanović, koji je ispadao iz kasice, bio je u apoenima sličnim onim što se dobijaju na stepeništu crkve sv. Marka uoči krsnih slava, ili u trenutku kada neka budala vikne pred opštinom:
„Kume, izgore ti kesa!“
Kakva ste to generacija? — mrmljao je matori ni za šta
niste! Pogledaj: sve sam sitniš! Stvarno, koliko ti ono beše godina?
Osamnaest ...
U tvojim godinama meni je već bilo dvadeset i tri! — reče taj genije od čoveka, odlazeći iz sobe u koju je upravo ufuravala maman u svom najnovijem jutarnjem izdanju.Prva strana, sva u slikama.
Opet buljiš u prazno? — zacvile još s vrata. Ona opet bulji u prazno ... Sine, zašto ne kažeš mamici šta te muči?
Ako već hoćeš da znaš muči me najviše to što neprestano
upadaš u moju sobu bez kucanja...
Ali, dete moje, mi smo svi tako zabrinuti za tvoju mentalnu higijenu! Posmatram te poslednjih nedelja: ti nešto kriješ od mene! Na primer, taj budilnik ispod tvog jastuka? Misliš li da ne znamo da ga svake noći navijaš i stavljaš pod jastuk? To nije normalno ...
To nije normalno! Gospode!
Razgovarala sam sa starom Popovićkom... — nastavi maman. Može urediti da te primi doktor Robert Mandžuka.
Je li to neka nova društvena igra?
Psihijatar! I to najbolji u gradu. Popovićkina Beba ne izlazi iz njegove ordinacije. A ona nije ni za dlaku osetljivija od tebe!
I tu maman najzad izbaci preostale karte na talon. Ispostavi se da sve devojke iz boljih kuća odlaze tome doktoru Mandžuki. Doktor Robert ne leči svakoga. Treba biti pametan, i svi beogradski saloni biće otvoreni za mene čim upoznam taj svet oko doktora Mandžuke. Maman je uvek osećala da sam prepuna različitih kompleksa, samo da ih krijem — iz skromnosti.
Opet buljiš u prazno! — reče.— Da mi je samo da znam o
čemu razmišljaš! Da mi je jasno načas zaviriti u tu tvoju glavu!
Razmišljam o jednoj sirotoj Olji koja nije smela da doktorira ...
Zašto? — uleti maman.
Pa zbog toga što bi morala da stavlja Dr ispred imena. A zove se Olja! (DR OLjA)
Doktor Robert Mandžuka nosio je umesto naočara dve veličanstvene lupe. Virio je kroz njih s izrazom naučnika koji upravo izučava kretanje bubašvabe po dnu bele glatke kade, dok se ona upinje da izgilja napolje.
Koliko imate godina? — upita.
Osamnaest.
Da da ... promrmlja nešto sebi u bradu, zapisujući. A kao stojite sa seksom?
S čim?
Sa seksom! — ponovi on.
Uglavnom, apstiniram...
Zbog čega, ako smem da znam?
Da vam pravo kažem, doktore, ne znam šta ljudi uopšte nalaze u tim smešnim pokretima? odgovorih, načinivši usput nekoliko grčevitih trzaja levim uglom usana i krajičkom oka.
Svaka dva minuta, računajući vreme po doktorovom satu,
pokušala bih da s vrha nosa sklonim nevidljivu muvu.
Doktor mi se iznenada unese u lice:
Osećate li kakve smetnje?
Nalazim se u stanju opšte uznemirenosti, patim od neodređenog straha, teskobe, napregnutosti i nespokojstva — odverglah.
Anksioznost! odahnu on sa zadovoljstvom čoveka koji je u emisiji televizijskog kviza „Pokaži što znaš“ ! prepoznao otprve Vuka Karadžića po drvenoj nozi i rajsnegli kojom je pričvršćivao čarapu, jer ga je nerviralo to što mu neprestano klizi naniže. Naravno da je anksioznost kad sam baš te simptome nabubala iz leksikona. Nije, valjda, išijas!
Lečenje će potrajati malo duže ... reče doktor Mandžuka, ispustivši veliku mrlju mastila iz svog naliv-pera na čist list hartije. Zatim je presavio list napola, a onda ga naglo rastvorio i gurnuo prema meni.
Šta je sad pa to?
Roršahov test — odvrati. — Opišite na šta vas podseća ova mrlja! Samo slobodno! Opustite se i opišite na šta vas podseća!
Uzeh čitavu tu jaku naučnu stvar u ruke. Istini za volju, mrlja me je strašno, ali strašno, podsećala na razliveno mastilo. Ali nisam htela da razočaram doktora Mandžuku. Makar i na svoju štetu!
Šta vidite? — ponovi.
Vidim jednu plavušu koja vam radi o glavi ... Tu je i neko uniformisano lice, a stoji vam i jedan kraći put ... Pritisnite prstom ovde!
Tu mu iznenada ščepam kažiprst i pritisnem u centar razlivene mrlje. Nije stigao da kaže ni britva!
Ali to nije šoljica za kafu!
Zar nije isto? — iskezih se manijački.
Zgužvao je besno hartiju sa gospodinom Roršahom i bacio je u korpu za otpatke. Pokuša s novom mrljom.
Mislim da sam sad shvatila u čemu je štos! — rekoh, zagledavši se u mrlju. — Treba da istrkeljišem na šta me podseća mrlja, je l' da? E, pa čini mi se da vidimkao neku mačku koju je pregazio kamion od pet tona; e, pa ta me mrlja podseća na krv razlivenu po asfaltu, pomešanu sa slepljenom dlakom i smrskanim rebrima. Vidim i kao jedno ispalo mačje oko kako bulji u prazno... Treba li još?
Doktor Mandžuka se diskretno držao za stomak. Bio je bled kao krpa.
Da li ste u detinjstvu mučili životinje? — procedi.
Samo sam ih pomalo doterivala ...
Na koji način?
Znate, smetali su mi njihovi ekstremiteti. (Dva nervozna trzaja glavom ulevo.) I danas smatram da su ekstremiteti kod životinja stvar nesavršenosti prirode. Verovatno ste primetili, dragi doktore, ako me već pitate za moje mišljenje, mislim, vi ste prvi potegli tu temu, verovatno ste primetili da je život sam po sebi korigovao skulpture starih Grka. Kada ste uopšte videli makar i jednu jedinu Milosku Veneru sa rukama? — upitah, sumanuto se cerekajući. — Zašto onda i muve ne bi izgledale mnogo lepše bez krila i nogu, a?
Gledao me je sa blagom panikom u očima:
Jeste li doneli svoj dnevnik?
Naravno!
Maman mi je kazala da doktoru svakako odnesem dnevnik. Dnevnici su mu kao pomagali kod iznalaženja traume i primene različitih terapija. Zašto ne? Meni dopada. Doktor Mandžuka se na trenutak zadubio u tekst. Što je ufuravao dublje unutra, ono malo dobro raspoređene kose na glavi sve je više podsećalo na ofucani muf bivše ruske grofice, prilikom školskog eksperimenta s elektricitetom.
—Vidim odavde da imate prijatelja? — reče posle duže pauze.
Imam.
Šta radite kad ste zajedno?
Grebemo se.
Noktima?
I rukama i nogama — objasnih. — Mišelino je pravi grebatorski genije! To bi trebalo da vidite! To kako on ume da se grebe! Da kojim čudom ima plemićki grb, na njemu bi se svakako morao nalaziti ćešalj, ili makar češagija!
Doktor je zapisivao svaku reč u svoj notes. Kada bi uvek postizao takve brzine, mogao bi glatko da se zaposli u bilo kojoj novinskoj agenciji. Majke mi. TASS, APF, MENA, ROJTER, UPI, TANJUG plaču za njim. Moja bakica najviše voli TANJUGA. Ona je godinama mislila da je taj TANJUG apsolutno najbolji jugoslovenski novinar. „Kako samo uspeva da stigne na toliko mesta odjedanput?“ — Pitala se svakog jutra.
Što se tiče mog doktora, kladila bih se u šta god hoćete da će se na sledećoj sednici dopisnih članova Srpske akademije nauka pojaviti sa referatom „Grebanje kao sistem odbrambenog mehanizma protiv frustracije u okviru psihoneuroze.“
A gde se grebete? — nagnu se prema meni poput javne tužibabe (tako mi u ulici zovemo javne tužioce), trenutak pre nego što će dobiti priznanje od okrivljenog. — U krevetu? U mračnim podrumima? U kapelama? Na groblju? Gde?
Najviše pred Kinotekom! — priznadoh. — Po Knez Mihajlovoj, takođe. Može se slobodno reći da se grebuckamo gde stignemo...
Čitala sam naopačke šta je zapisivao:
„...pacijentkinja izvodi čin grebanja uglavnom na javnim mestima, što govori u prilog potisnutog egzibicionizma jer su za sam čin potrebni i posmatrači...“
Bilo mi je dosadno da džonjam tu i gledam kako on piše. Da bih stvar prekratila, stavih dlan na usta i u mrtvačkoj tišini
ispustih svoj čuveni ratni poklič iz plemena Sijuksa, na šta doktoru ispade pero iz ruke. Kada sam prestala da arlaučem, kristalni luster u njegovoj ordinaciji još uvek se tresao kao šlogiran.
Šta vam je? — viknu.
Molim? — vratih se istog časa u kožu mlade dame iz bolje
kuće.
Zašto ste vikali?
Ja, vikala? Bože, doktore, šta vam pada na pamet?
Mislim da je za danas dosta... — promuca. — Nastavićemo sutra. Vi ste, draga moja, ozbiljno bolesni i lečenje će možda trajati dugo, veoma dugo ... Recite gospođi mami da mi se javi posle podne.
Hvala vam mnogo, doktore! Posle razgovora sa vama
osećam se mnogo bolje! Mislim, nekako olakšano...
Izlazeći, ugasih cigaretu u oko Sigmunda Frojda čiji je portret visio na zidu ordinacije. Primetila sam da je doktor i to zapisao u notes.
Bazajući tako po varoši potpuno bez veze, razmišljala sam o seksualnoj epohi u kojoj danas živimo. Svet je načisto izludeo za erotikom, na časnu reč. Uzmite samo, na primer, slučaj moje bakute! Otkrila sam to sasvim slučajno dok sam se šunjala da joj maznem ključeve od telefona. Ona, ako niste do sada znali, zaključava katancem brojčanik od telefona jer su računi dostigli astronomske visine, tako da ja ne mogu nikada da zovem, a mene drugi mogu! Prišunjam joj se, dakle, iza leđa i imam šta da vidim
bakuta sa duplim naočarima čita članak „Izmena seksualnog partnera— način da se osveži brak? „O, zar se i to može!
Da nisam slučajno čula priču o jednom običnom srpskom biku, na časnu reč, potpuno bih izgubila poverenje u ljubav. Dotle je došlo!
Vi već, naravno, predosećate — nećete se lako izvući bez ove ljubavne romanse! U pravu ste!

Priča o jednom srpskom biku koja vraća poverenje u ljubav

Čitava stvar dogodila se na poljoprivrednom sajmu u Novom Sadu, a pričao mi je čovek blizak goveđim odrescima.
Dakle, jedan srpski bik, težine nekoliko tona, dobije gomilu zlatnih i srebrnih medalja kao najrasnije goveče u celoj Evropi. Pet ljudi ga je četkalo i pralo, glancalo i poliralo. Specijalno određen disk-džokej preko cele noći mu je puštao vrhunske šlagere s top-liste da biga što bolje pripremio za švaleraciju. Kada bi ga izvodili pred publiku; sipali bi mu u oči pola litre atropina da što lepše svetle. Išao je ležerno savijene glave, sav nakovrdžan i namirisan, sa njuškom na čiju se negu trošilo šest kutija najskuplje pomade svakog jutra. Šta da se kaže za njegove rogove, sem to da je imao najlepše rogove u ovom delu sveta, mada ga do tada ni jedan bik nije nadmašio u intimnim odnosima.
Strani izlagači na sajmu načisto poludeše za njim. Kad već
nisu mogli da ga otkupe, jer je bio stavljen pod zaštitu države, želeli su bar da dobiju njegovo potomstvo. Za svako... ovaj ... spavanje sa njim, poljoprivredno dobro „Volopromet“ naplaćivalo je tri hiljade dolara. Kroz njegov stajski apartman prođoše najdivniji primerci kravljeg roda: koketne francuske krave, belke sa sentimentalnim sjajem u očima stigle iz ruskih stepa, histerične američke krave očišćene depilatorima, flamengo-krave koje su izgubile svoje bikove u koridama širom Španije, sa uspaljenom maštom mladih udovica, raspevane kanconisimo italijanske krave
uopšte, sve nagrađene krave koje su: u štali ljubavnice, u dvorištu lepotice, a pred veče mlekonosne — čime, dakle, ispunjavaju sva tri potrebna uslova za idealnu kravu. Padala je lova u dolarima do krova, a bik je radio ... Ali jednog dana dogodi se tragedija: neobični srpski bik zaljubi se u jednu sasvim običnu hercegovačku kravicu iz okoline Gacka, koja je imala čak i krive noge, a o razrokim očima da i ne govorimo. Bik je odbijao sve
lepotice koje su mu dovodili. Čitav personal poljoprivrednog dobra uvati prava panika. Pozvaše i najpoznatijeg švajcarskog psihijatra za bikovsku impotenciju, a on odmah utvrdi da se ne radi o fizičkoj nego psihičkoj traumi, što je još opasnije. Bik je inače bio zdrav kao bik, ali u njegovom pogledu bilo je nešto uznemiravajuće, nešto čeznutljivo i nostalgično. Ali, švajcarac ne bi bio švajcarac kad ne bi do u tančine poznavao sve probleme vezane za krave, bikove i volove. Naredi da se u štalu neobičnog srpskog bika dovede ona krivonoga kravica iz Gacka, a da bik nastavi devizni rad sa strankinjama. Imajući svoj ideal neprestano pred očima, bik je izvodio prava čuda, izašavši na glas kao čisti seksualni manijak.
Čiča Mića i gotovo priča!
Dragi doktore — rekoh sledećeg jutra — stojim vam potpuno na raspolaganju! Samo napred! Čeprkajte po mojoj sirotoj memoriji pamćenja koliko god vas je volja; ko zna, možda ćete nešto i pronaći!
Doktor Robert Mandžuka je pažljivo sređivao dosije moje bolesti. Otprilike tridesetak kucanih strana.
Pre svega — poče on — treba da imate bezgranično
poverenje u mene da bih vam mogao pomoći...
E, u tome i jeste štos, pomislih! Kako čovek može da ima poverenje u nekoga ko nosi zelenu kravatu na tamnoplavoj košulji? Mislim, da bi vas psihijatar izlečio, mora da bude bar za nijansu pametniji od vas. Ne mislim samo pametniji već, kako da se izrazim, komplikovaniji, složeniji, finiji ... Kao onaj čovek iz kioska sa ugla moje ulice, na primer! Kako da poverite nešto tajanstveno i neodređeno doktoru koji deluje tako temeljno i tako zadovoljno?
Stvarno, a koliko vaša ordinacija ima kvadratnih metara, doktore? — bubnuh s neba pa u rebra.
Osamdeset i dva kvadrata. Zašto?
A znate li možda napamet broj svoga računa u banci?
— 608-620-301-71500-44419 ... A zašto?
Koji je broj taksi-stanice kod „Balkana?“
— 324-100!
Vidite, u tom grmu leži zec!
Saberite se, draga moja... Možete li mi objasniti čemu služe ova vaša čudna pitanja?
Čućete odmah: čovek koji tako dobro pamti nevažne stvari i toliko živi među brojevima, ne bi bio u stanju da shvati moju vrstu bolesti. Mislim da ste nepopravljivo zadovoljni i odrasli, doktore. Da postoji neko bolji od vas u toj struci, otišla bih pravo njemu, ali vi ste, na žalost, najdalje doterali, a to je stvarno malo... Radite još na sebi, doktore! Čitajte, patite, zaljubljujte se! Možda će vam to pomoći! Jer evo u čemu je stvar, doktore ...
Tu se nagnuh preko stola ka Robertu Mandžuki, s izrazom krajnje konspiracije na licu. On se sav pretvori u uvo:
U čemu?
Nisam bolesna ja, već svet oko mene. Kapirate?
Lice mu se ozari, siromahu. Mislim da bi bio najsrećniji čovek na svetu da sam mu otkrila tajnu svog identiteta; da sam, na primer, kazala: „Ja sam u stvari muško!“ ili nešto slično.
Ovako, bolje išta nego ništa! Da bi me naveo na tanak , on
saučesnički klimnu glavom i reče:
Da, da, u pravu ste... Da li biste bili ljubazni da mi detaljnije objasnite kako je to svet oko vas bolestan?
Što da ne? Uzmimo, na primer, vašu cenjenu profesiju i sve one članke o seksu koje narod preživa nedeljom posle ručka! U njima ćete pročitati da seksualni život ne prestaje ni u osamdesetoj godini, jer je dokazano da tamo neki čovek u Avganistanu sa sto dvadeset i osam godina još redovno obavlja svoje bračne dužnosti. Čist nekrofil! I šta se dešava? Sedamdesetogodišnjaci počinju da jure košarkašice, a bakutaneri se žale da dobijaju migrenu usled seksualnog uzdržavanja. Zatim objasnite ljudima koliko puta treba da se maze nedeljno — i sve
obrazovanije porodice počinju da vode duplo seksualno knjigovodstvo. Dok se dogovorite sa svojim kolegama jesu li predbračni seksualni odnosi (Gospode, kako glupave reči!) korisni ili štetni, dobićemo već i praunuke!
Šta sam još sve mogla da mu istrkeljišem u lice! Svašta, verujte mi na reč! Ali, nekako nisam. Nevolja je, naime, u tome što se tek posle meča setim najvažnijih aperkata koje sam mogla nekome da uvaljam. Klopam se kao mlad mesec što ih nisam izbacila na talon, ali šta vredi — posle boja, kopljem ... kako ono beše? A mogla sam lepo da mu prepričam razgovor između dve sredovečne mačke koje sam jedanput prisluškivala, čekajući da me primi direktorica moje škole u profesorskoj sobi! Jao! Samo kad se toga setim!
Dakle, njih dve su štrikale kao šašave i izmenjivale sve same
naučne zakone. Prvo je započela afektacija iz biologije:
Slažete li se seksualno? — na šta je istoričarka počela da valja da je kod njenog muža, valjda, „amplituda ekscikacije u zavisnosti od funkcije klime i emocionalmog statusa ...“
Ja mislim — dodala je prva veštica da je to možda i preludijum, za sada, samo potencijalne devijacije, ka hipertrofiranom osećanju muškog klimakterijuma, draga, jel' da?
Ali, mila! procvrkuta istoričarka. — Tu senzitivni stimulans nije više jedini i samo epidermološki znak simbioze, već su, izgleda, potrebni i terapeutski iritativi kao stimulans movens erotske samoiluzije...
Zatim su ispootvarale svoje tašne-bunare i počele da , pokazuju jedna drugoj pravu kolekciju različitih preparata i sprava. Bila je tu gomila „dijafragmi“, kiselkasto-baznih pena, anti-bebi pilula i periodičnih kalendara, sličnih onima koje je upotrebljavao pokojni Ruđer Bošković prilikom izračunavanja zvezdanih udaljenosti. Zaista se smrtno preplaših!
Ako je za vođenje ljubavi potrebno toliko znanja i sprava,
umreću sigurno kao usedelica! Jer, svako iole obrazovan može da
me najmanje dvesta puta obori u krevet na popravni ispit. Kasnije sam detaljno sprovela istragu i otkrila da muževi one dve seksualne nesrećnice gotovo i ne izlaze iz kreveta: prvi, onaj istoričarkin — iz kreveta jedne daktilografkinje s pegama na nosu, a drugi — neke riđokose prodavačice iz robne kuće. Haug! Htela sam da kažem da ono standarac i demode volim te, potpuno naučno zastarelo i sve, ipak nekako najviše pali, čak i danas, mislim, kad je svet prešao na vatanje na naučnoj bazi!
Eto, to sam htela da kažem doktoru Mandžuki, ali nisam mogla baš da se setim svih fazona istog časa, pa sam se posle toliko klopala da sam ceo taj dan zamišljala — s jedne strane stola kao ja, a sa druge kao doktor, pa ja onda kažem doktoru, a on će ti meni...
U stvari, najviše mi je bilo krivo što mu nisam tresnula u lice da su, zahvaljujući baš njemu i njemu sličnim, spavaće sobe pretvorene u psihijatrijske laboratorije, gde se svako samoispituje, proverava i hvata partnera u potisnutom libidu, dok je mojoj bakuti, nekada, bilo dovoljno jedno izvezeno libade, pa da bude lepa i tražena u ogromnim količinama. Stravično! Nakljukana učenim raspravama iz novina, polovina tridesetogodišjaka postaje potpuno impotentna, jer su se stvari toliko iskomplikovale da već i ja sama sumnjam pomalo jesam li muško ili žensko, lezbos ili peškir, frigos ili nimfos? Majke mi! Trebalo je lepo da mu kažem da ni mrtva neću da izigravam zamorče u njegovoj smrdljivoj seksualnoj laboratoriji. Trebalo mu je reći da još uvek verujem u ljubav na prvi pogled, gde nisu potrebni ni lupa ni dvogled! Trebalo je lepo da se popnem na njegov sto, a da pre toga otvorim sve prozore, i počnem da urlam koliko me grlo nosi:
Dole tablete za ljubav, seksualne statistike, lažne ispovesti
po novinama, traume i izmene partnera! Dole alijenacija vatačine! Dole kožni divani! Ua, libido! Ua, frustaracije! Čitajte čika Frojda samo kao strip! Kada vas neko upita da li znate šta o njemu, kažite da je on, u stvari, norveški naučnik i da se zove Fjord, a da je
poznat po tome što je otkrio najveći kompleks zemljišta i izmislio auto marke „Ford“! Živeli normalni poljupci, na čelu sa poljupcem u čelo!
Mama, draga mama, moram da te razočaram ... — rekoh ulazeći u kujnu. — Toliko sam ti glupa i normalna da je to prosto neshvatljivo!
Ona ostavi novine i zabi glavu među ruke:
Zar posle svega što sam učinila za tebe ... procvile — to da
dočekam?
Tako se i ta masaža završi nerešeno — nula-nula!
Ostatak ovog životnog poglavlja provela sam vežbajući hodanje! Šta je bilo? Jedna manekenka iz moje ulice, koja verovatno ima gliste jer deluje sasvim leško, to jest kao leš, kazala mi je da hodam pogrbljeno i bacam noge prema unutra.
Objasnila sam joj da je to zbog toga što sam sama učila da hodam, jer su mi roditelji u to vreme bili nešto zauzeti. Kazala sam još da za jednog samouka sasvim dobro stižem tamo gde sam naumila. Zatim sam joj još rekla i to da na mene nisu potrošeni silni časovi hodanja s kuvarom i telefonskim imenikom na glavi, da bi na kraju toga komplikovanog procesa od svega ispala jedna pokretna vešalica za haljine. Ledi Aufinger!
Pošto su mi se mnoge stvari popele navrh glave, nema potrebe da stavljam još i knjige na teme, zar ne? Hoću da taj čiviluk od žene ušijem i na njenom terenu!
Koračam tako po svojoj gajbi kroz sopstveni vakum, uzduž i popreko, dvoumeći se da li je pametnije da mislim ni o čemu o ničemu ili o ničemu ni o čemu? Utvrđujem da o ničemu ni o čemu poseduje mnogo dublje besmisleno značenje! Uostalom, u ovo potpuno besmisleno vreme, zašto da samo moje trabunjanje ima smisla? To bi bio čist luksuz!
Razmišljanje me potpuno iscrpljuje, pa se bacam naglavačke u bunker i otvaram slavinu, posle čega gajbu poplavljuju radio- gluposti iz tranđe, pardon, tranzistora!

GLAVA XVI
Šesnaesto poglavlje ufuralo je u ovu knjigu na divljaka, bez znanja pisca, koji se odmarao posle ručka prekinuvši načas diktiranie. Daktilografkinja M. B. iskoristila je taj trenutak njegove slabosti i napisala glavu pod naslovom: „Čarli, ne ostavljaj me nikad samu dok tranđa svira!“ Naravno da čitava stvar nije nimalo literarno uspela, pošto daktilografkinja M. B. kuca naslepo. Dakle, šta je kazala Ana te večeri oko desetke, protežući se od jastuka, na severu, do Čarlija pored nogu, na krajnjem jugu svoga kreveta?

Čuj, Čarli, ne ostavljaj me nikad samu dok tranđa svira!
Jer, ima nešto u tom tranzistoru, Čarli, što me jednostavno izbezumljuje. Ti glasovi, Čarli, ti poluseljački glasovi sa blagim okusom grada, koji napadaju iz dana u dan moju sirotu Eustahijevu trubu, Čarli, toliko da više ne mogu da izdržim!
Pazi samo ovo, Čarli!
Odjedanput, zar nisi primetio, Čarli, pojavila se bulumenta tipova sa zlatnim prstenjem; znaš, Čarli, okolo zlato a unutra crni kamen! Kompozitori narodnih pesama i kompozitori meksikanskih narodnih pesama!
Čarli, pa oni se gađaju padežima i kavijarom!
Čarli, pa oni voze monstruozno skupe automobile!
Čarli, pa oni mogu da otkupe mog matorog, zajedno s njegovim celokupnim delima i celokupnom porodicom za sledećih sto osamdeset godina?
Čarli, pa oni mogu da gaze svojim kolima po ulici koga hoće i koliko im drago, pa da im ništa ne bude!
Čarli, pa oni šiju najsmešnija odela na svetu, a niko to ne
primećuje, osim mene.
Čarli, pa oni su toliko glupi da nove košulje nose mesecima zajedno sa svim onim špenadlama kojima ih pakuju zajedno, Čarli, s onom plastikom oko kragne, zar nisi video?
Pa oni su tu, Čarli!
Njih intervjuišu, Čarli, tako mi boga, i oni najozbiljnije
pričaju o svojoj karijeri započetoj u pivnici „Grand“!
Čarli, pa oni su stigli pravo iz najcrnjih kafančina na putu
Šabac—Loznica i Čačak—Kraljevo!
Zato, Čarli, ne ostavljaj me nikad samu dok tranđa svira!
Može svašta da mi se desi; može mi se učini da sam nenormalna, a ostali svet da je normalan, mogu pomisliti da se narodne pesme stvarno komponuju, mogu svašta, Čarli! Mogu.
Sav pristojan svet, Čarli, zavukao se u mišju rupu i ćuti, a oni se razmileli i razgalamili, Čarli — šta da se radi? Gde da se briše?
Čarli, neću da kažem da sam baš skroz-naskroz luda za Bahom, Čarli, mogla bih da živim na Savi i da Debisi nije komponovao svoje Odbleske na vodi, ali Čarli, pa mi sirotog Baha možemo da slušamo jedino kad neko važan odapne ili izgine masa sveta u kakvoj nesreći, pa se proglasi sveopšta narodna žalost, Čarli samo onda!
I zato Čarli, ne ostavljaj me nikad samu dok tranđa svira!
Mogu iz njega izmileti ti kreteni s obaveznim zlatnim zubima i još zlatnijim iglama za kravatu, pa početi da me jure po sirotoj Adi; mogu iz njega, Čarli, mogu iz njega isfurati one alapače s neobrijanim nogama i papilotnama u kosi, što svake nedelje snime po jednu najordinarniju glupost, pa im posle opisuju živote u nastavcima — po novinama — šta da se radi? Gde da se briše? O! Čarli! I sve to kuka, Čarli,da je ostavljeno, da je napušteno, pa o nekim, kao, tarabama, pa o potočićima, pa o nesreći, pao o slomljenim srcima, a oni zlatni zubi samo šljašte li, šljašte! I dok tako crkavaju od tuge,lepo se vidi kako im iz ušiju rastu feferone, na časnu reč se vidi! A onaj mikrofon im dođe više kao jabuka u ustima! Ali, ma šta ja pisala, Čarli, više nam nema spasa! Ta nepismena bulumenta preko noći postade elita! U čemu je štos?
Najpre nisu oni krivi, njih traže!
A zašto?
Zašto na klavirskim koncertima moraju da gase osvetljenje u sali da sirotog pijanistu ne bi udario šlog što je pola stolica prazno, a na drugoj polovini uža rodbina?
Zašto se njihove ploče prodaju tako dobro? Verovatno zato što to svet voli da sluša.
A zašto voli?
Zato što je najveći deo čovečanstva sastavljen upravo od sličnih dama s papilotnama i džentlemena koji čeznu da nose dva zlatna čukarca na ruci. Jedan za radni dan, drugi za nedelju. Pa se prepoznaju, Čarli! Pa im milo što je jedan od njihovih najzad ostvario zajedničke snove, zdipio lovijanović i nabacio frižider s ugrađenim televizorom, pa ga gleda kroz navlaku da se ne bi trošio.
Ta bulumenta se već razmilela po celoj zemlji! Seljaci su sasvim zapustili poljoprivredu — sede u domovima kulture i čuvaju mesto da ne bi izvisili ako grupa pevača i kompozitora grčko-špansko-šumadij sko-meksikanskih narodnih pesama slučajno navrne. Svakog dana smo redovno obavešteni ko je koga zavrnuo, ko prešao, kad je koji kafanac odspavao sa kojom zvezdom, u koga su se ove nedelje zatreskale, koliko abortusa, ko je kome opalio šljagu, ko je koga otkrio, ko je kome maznuo lovu! Neverovatno! Smak sveta!
Zato Čarli, ne ostavljaj me nikad samu dok tranđa svira; može mi pozliti, a mogu nekoga i da ucmekam pepeljarom, kad čujem one nedotupavne, one škripave, one unjkave, one kroz nos, one glasove koji danas vladaju radio-talasima, estradama, televizijom, štampom, disko-kućama i svim ostalim medijumima masovnog zaglupljivanja. Za to vreme, Čarli, deset portira i čuvara na vratima Kolarčevog narodnog univerziteta budno paze da se neko ne bi slučajno uvukao bez karte na koncert muzike kvatročenta koji zvrji prazan, kao da je upravo nastupila epidemija kolere. Kad uhvate nekog sirotog studenta, odmah zovu
miliciju, umesto da pozovu bolničare iz ludnice, jer još samo retki ludaci slušaju pravu muziku.
Osim onih koji su srećom gluvonemi, celo naše muzikalno selo nagrnulo u grad i sad logoruju u Makedonskoj ulici ispred Radio-Beograda, čekajući trenutak da se portiru pridrema pa da ščepaju mikrofon u radiju i otpevaju svoje! Klopaju slaninu i hleb i smišljaju novu ploču.
Zbog toga, Čarli, čim otvorim tranđu ranom zorom, opali me preko uveta neki svež, novovaroški glas. I čega sve nema u tim hitovima, Čarli; Cigana, krčmi, munja i gromova raznih vrsta pića, sirotih majki, rodnog im kraja, ptica pevačica, kumova, siročadi,uvelog cveća, svačega!
Sve ovo, Čarli, ne bi samo po sebi značilo ama baš ništa da nije neka vrsta simptoma! Kako? Lepo.
Ako je tačno da svaki narod zaslužuje onakvu narodnu muziku kakvu ima, onda smo, Čarli, obrali bostan! Jer, bilo je vremena, učili smo to u školi, Čarli, kada je naš, to jest moj narod, Čarli, imao takve narodne pesme da su ih prepisivali čak i stari Gete — koji je baš tada dobio dete — i stari Puškin, i stara braća Grim. Mislim, bili smo prvaci sveta u pesmama. A pogledaj sad, Čarli! Odvrti tranđu do kraja, keve ti! Odvoji uvo!
I ne ostavljaj me nikad samu dok svira, jer ću načisto šiznuti! Pogledaj, recimo, Čarli, taj narod na drumu!
Liče na Indijance iz vestern-filmova, kada su bili još u onoj fazi da im belci poklanjaju razne đinđuve s kojima ne znaju šta da rade! Keve mi, Čarli! Tebe mi! Taj narod o kome ti pričam, Čarli, toliko je zapanjen činjenicom da, kada se pritisne nogom papučica od gasa, kola krenu brže da još ne mogu da se otrezne, nego samo pritiskaju li, pritiskaju. Uz to, još napune pun auto familijom, pa krenu da profuravaju drumovima i gaze li, gaze! Žene i deca ciče od sreće, kad pater familias prestigne nekoga ili profura kroz crveno svetlo, a bakute iz gepeka samo se krste i gledaju kako će sve to da se završi. Pogledaj im, Čarli, samo ta zverski
koncentrisana lica, pogledaj kako im iskaču vratne žile od psovanja i kako odmah zamahuju pesnicom, ako se slučajno kucnu s kojim drugim kolima! Nigde to, Čarli, nećeš videti, nigde u svetu! Tamo ljudi jednostavno izmene posetnice, porazgovaraju malo o vremenu, rukuju se i „rukoljub gospođi mami — drago nam je bilo“, pa svako na svoju stranu! A ovde? Ne razdvajaju se dok jedan ne padne mrtav! Stvar časti!
Eto, neko veče, Čarli, sam si video: bio si ispod stola, lepo si mogao da vidiš — ufuravaju mi u kuću, iako se nisu najavili telefonom, kao, naši smo, srdačni, gostoljubivi i sve, i odmah započinju priču protiv Šveđana, kao, hladni su, kao, nigde, more nema ove ladovine i ovog provoda kao kod nas! A kao glavni adut protiv starih Šveđana im je u tome što Šveđani nikog ne zovu kući, ne može, kao, nijedan naš čovek, sve i da se ubije, da ufura u švedsku gajbu!
A zašto i da vas primaju? — mislim se ja. — Idioti jedni, ličite na dobro uvijene sarme, a iz vas bazdi dosada! Ne prođe ni minut a da ne opsujete ili ne skinete sako; kao, toplo vam u njemu, dame se, naravno, neće ljutiti što odozdo viri oznojena potkošulja; pročitali ste pola knjige u životu, tresete pepeo po patosu, pitate odmah čoveka koliko zarađuje, i sad — Šveđani ne primaju u kuću goste! Pa ako ni zbog Čega drugog — mislim se ja u sebi — obožavaću Šveđane do kraja života samo zato što su vas isfurali još s vrata! Kao: primaju, ali u kafani! Budite srećni što vas nisu primili u nekom kavezu zoološkog vrta, kakvi ste!
Tako ti je to, moj Čarli! Osećam se kao unutrašnji emigrant
ili tako nekako; da mi nije tebe, Čarli, sasvim bih izludela, ne bih imala s kim da izmenim misli, ne bi imao ko da me tako, tako pametno gleda — još jednu šolju mleka, Čarli?
O! Čarli — kako to zvuči irski!
(Odlomak iz ljubavnog pisma naše junakinje Vojniku
Mišelinu, V. P. 313).
„...i mogu ti reći da te varam u ogromnim količinama s jednim O! Čarlijem. Kad se nalazi na mom ramenu, obavezno mi gura njušku u uvo, i to sve, sa jezikom, na časnu reč! Najzad pravi muškarac! Umalo mi juče nije riknula Eustahijeva truba. Spava mi kod nogu, jer, kao što znaš, u našoj kući nema dovoljno mesta za normalne krevete, kao kod ostalog sveta. Sve se nešto kao rasklapa. Mi smo ti, u stvari, dragi moj vojniče, jedna familija na rasklapanje. O! Čarli me, inače, strašno podseća na tebe. Neprestano se češe i grebe. Možda u tom grmu leži tajna moje ljubavi prema njemu?
On ima nešto tako mačije u izrazu! To i nije tako čudno ako
se zna da je O! Čarli divan, zelenkast mačorino. Želja mi se najzad ispunila. Od detinjstva sanjam o tome da imam samo dve stvari, a nikada nisam uspela da ih steknem — bicikl i jednog O! Čarlija. Već mi je dojadilo, dragi moj vojniče, da moljakam druge da mi daju dva kruga biciklom i da milujem, onako usput, tuđe O! Čarlije. Ali, šta sam mogla da radim kada moji ne podnose životinje? Kad god vidi nekoga sa psom, matori škrguće zubima i kaže da „ljudi nemaju leba, a ovi ovde vuku džukce !“
Znaš li šta je jedanput napravio? Išli smo da kupimo meni cipele, jer je dolazilo proleće, kad u prodavnici, gde sam, kao, isprobavala giljarke, ufura jedna dama s nemačkim ovčarom. E, ako moj matori išta mrzi na svetu, to je baš ta pasmina! Da stvar bude maksimalna, taj vučjak je nosio u zubima tašnu, Bio je tako dresiran, šta li? A ona dama je bila ponosna, kao da je rodila šestorke što ima ovčara koji ume da nosi tašne i te fazone. Ušla je, dakle, u prodavnicu s izrazom na licu koji je bez sumnje govorio samo jedno: Koliko su psi pametniji i bolji od ljudi! A upravo taj izraz izluđuje mog matorog. Kad zrelo razmislim, mislim da on nema ništa protiv pasa lično, već samo protiv njihovih vlasnika! Gledajući neprestano onu tašnu u zubima psa, matori upita gospođu da li njen ker možda ide u školu?
Ide, ide ... — prihvati dama štos, i ne sanjajući šta se iza brda valja.
Pa, kako je bilo na roditeljskom sastanku? — odape moj matori u potpunoj tišini koja je iznenada nastupila.
O! Čarlija, za razliku od nemačkih ovčara, ipak nekako podnosi.
Kada sam ga dovukla kući, bilo je to sasvim malo mače. Po njemu merim koliko si dugo odsutan, ako već hoćeš da znaš šta merim po O! Čarliju! U početku se, naravno , nije zvao O! Čarli. Bio je premalen za tako impozantno ime, pa je nosio radni naslov
Sitnica! Tek kada je zašao u mačji pubertet, nazvasmo ga O!
Čarli.

GLAVA XVII
Govori o sitnicama koje život znače, izbegavajući bilo kakvu lažnu radnju, što poput veštačkog disanja održava u životu sirote udavljene hronike. Umesto toga, Ana najzad izvlači svoju dragocenu, dugo skrivanu i pažljivo čuvanu zbirku skupocenih banalnosti da bi je prvi put prikazala radoznaloj publici.

Izgleda da je taj takozvani život udešen tako da najviše vremena, u stvari, provedete buneći se protiv svoje familije, škole, kuće, ulice i države, da biste ostatak godina stucali sećajući se sa čežnjom dobrih, starih vremena!
Čekajući tako da se Mišelino vrati iz vojske, režala sam na sve i svašta, ronila kroz sumorne ponedeljke i četvrtke, da bih u nedelju ponovo isplivala na površinu, udahnula vazduh pa ponovo potonula u sivilo. Činilo mi se da uopšte ne živim i da se svi drugi provode bolje od mene. Grozne li zablude! Danas mi to vreme izgleda fenomenalno i dolazi mi da samu sebe išljagiram zbog apsolutne razmaženosti. Bogami!
Ni te godine moj matori nije uspeo da ufura u knjigu „Ko je ko u Jugoslaviji“. Tešila sam ga koliko sam mogla. Govorila mu da smo ipak na izvestan način slavni, jer ne prođe dan a da o nama ne pišu novine u ogromnim količinama. Gde to? U Člancima pod naslovom „Tipična jugoslovenska porodica“!
Pitam se samo šta rade ti eksperti Ujedinjenih nacija! Da sam na njihovom mestu i da imam toliku lovudžu, otkupila bih našu familiju i stavila je pod stakleno zvono, radi izučavanja. Bog sveti zna šta bi sve tu isplivalo na površinu!
Jer, kad zrelo razmislim, prosto je neverovatno kako smo nas četvoro uspeli uopšte da se skupimo u jednu porodicu, kad nemamo apsolutno ničeg zajedničkog, sem kupatila i kujne? Uzmite samo, na primer, kako nina-nana moja familija!
Matori, pre nego što legne, obično kaže: „Hajde da opalimo po jedan San Salvador, pa šta bude!“ Iz njegovog ranijeg,
neurednog života (to dok nisam ja dofurala na svet i dok ga maman nije sredila) ostala mu navika da se uopšte ne diže pre podne. Naročito nedeljom! On je čak razradio i svoju sopstvenu teoriju da je sovisanje jedino normalno ljudsko stanje, a da biti budan znači živeti u potpunom košmaru! Ako je činjenica da čovek prespava tačno polovinu svoga života, kaže, a da je drugu polovinu budan, onda su oba ova fenomena ravnopravna, zar nije tako? I što je najsmešnije, ne može se reći da njegove teorije ne izgledaju logično. Hoću da kažem: u tom njegovom ludilu ima nekog metoda! Druga je stvar što on uvek smisli sistem koji mu najviše odgovara!
U najižvakanijoj pidžami na svetu, matori još uvek pokušava
da sanja nešto ružičasto, dok mi ostali treskamo vratima od kupatila po sistemu „Dan se rađa!“
„Mogao bi makar jedanput u životu da odeš na pijacu umesto mene!“ — kaže ljupko maman, izvlačeći oko devetke čaršave ispod njegovog blagoslovenog sna. Da ga samo vidite kako još poluzatvorenih očiju baulja po kući, tražeći čarape koje je prethodne noći u euforičnom stanju bacio na vrh kredenca! Neprekidno mrmlja nešto kao: „Mrzim ga, mrzim!“ a kada ga upitate šta to, za ime sveta, mrzi, kaže da mrzi jutro!
Posle ovog, čisto hamletovskog monologa, maman počinje da iznosi svetle primere naših suseda, koji su se već odavno vratili sa pijace. „Malograđani“! — gunđa matori i ponovo zažmuri, zanoseći se idejom da smo mi, okolo, samo ružan san...
Najzad, snabdeven spiskom stvari koje treba da pokupuje, on oko desetke optimistički kreće ka pijaci.
Dvanaest sati — njega još nema, pa nema. Maman pali četrdesetu cigaretu toga nedeljnog prepodneva i traži u imeniku broj Matice iseljenika. U tom trenutku — vrata se otvaraju i matori ufurava u ogromnim količinama, noseći najblesavije stvari koje su ikada ikome utrapljene na Pijaci Zeleni Venac! Zajedno s njim, kujnu ispunjava i oblak vinskih mušica.
—Duni mi u lice! — vrišti maman.
—Zar čovek čak ni nedeljom ne može da popije čašicu vina ako sretne drugara iz detinjstva? — odgovara on.
Tada utvrđujemo da je petnaest jaja polupano, hleb natopljen sokom od zaleđenih višanja, koje su se u međuvremenu otopile. Na kraju, umesto teleta u pubertetu, njemu su utrpali govedinu u klimakterijumu! Posle toga, spolja gledano, zaista ličimo na reklamu za srećnu familiju! Radio je otvoren do daske, a cela porodica za stolom.
Ah, ti nedeljni ručkovi! Svetovi propadaju, iščezavaju pojedini kontinenti, smenjuju se vlade, a naš nedeljni ručak ostaje uvek isti isticijati! Supa sa rezancima, govedina s renom u paradajz-sosu, pire od krompira i na kraju — Štrudla s jabukama! Bakuta uzima samo polovinu kuvane šargarepe.
Šta joj je? — pita matori.
Ona posti! — provaljuje je maman.
Sledi ljupka rasprava o tome ima li Boga ili ga nema, na šta bakuta demonstrativno napušta kujnu. Matori je ljut ko ris, što će čitav jedan dan u nedelju straćiti na druženje s nama. Efektnim udarcem. izbija mi novine iz ruke:
Ko joj je dozvolio da čita dok jede? — vrisne.
Tako i ja odlazim za bakutom na klupu za igrače sa pet ličnih grešaka.
Najzad, kad matori oko dvojke uspe da se pre svih nas ubaci u onu jedinu fotelju koju imamo, taman u trenutku kada je otvorio novine, njegova dugogodišnja ljubav, a moja maman, utvrđuje da joj je dete (to, ja!) bledo i malokrvno. To je, naravno, zbog toga što me niko ne izvodi u prirodu!
U tri sata započinje izvođenje!
Posle raznih peripetija, o kojima bolje da i ne govorim, naša prastara „spačekijana“ tandrče prema prirodi od koje načisto dobijam ospice. Usput nabacujemo socijalne komplekse u ogromnim količinama, jer nas prestižu čak i biciklisti!
Kokan i Ljiljana odlaze svake nedelje u planine ... — počinje maman. — Ta zna zašto živi!
Ha, Kokan! — jedva dočeka matori. — Je li to onaj tvoj prijatelj, naučnik, što ne može da zaspi ako u krevet ne ponese mecu iz detinjstva?
Ne, to je onaj Kokan što zarađuje pet puta više od tebe! ispravlja ga ona, već pomalo izbačena iz koloseka.
A, sladak je on, taj Kokan nastavlja matori da talasa. — Njega su do osme godine hranili isključivo bananama i ananasom! Doznao sam to od njegove majke…
Zašto bananama i ananasom? — uleće maman ko kec na jedanaest.
Zato što lekari nisu bili sigurni da nije majmun!
Ipored toga, to je divan brak!
Ko kaže da nije? — slaže se matori. Pitam se samo zbog
čega spavaju sa otvorenim vratima od sobe?
E, tu, maman, naivna kao što je Bog dao, uleti i po drugi put u konopce:
Kako sa otvorenim vratima?
Pa zbog toga — trijumfuje matori — što njegova mamica ne dopušta nikome da pokriva njenog Kokana — muškarčinu kada se otkrije, jer smatra da to njegova Ljiljana ne ume da radi! Idealan brak ...
Ajde, ajde, deco! — javlja se bakuta sa zadnjeg sedišta iza novina, jer predviđa kuda vodi čitava stvar. — Pazi ko je umro Stara Veselinovićka!
Čuo sam kaže matori, koga je sad apsolutno nemoguće zaustaviti — da su grobari pali s nogu. Pet puta su je vadili i spuštali na „bis“.
Najzad, stiže i ta priroda! Na nežno zelenoj livadi, posutoj prvim prolećnim cvećem, žvakaćim gumama, starim novinama i zarđalim kutijama sardina, udišemo punim plućima svež vazduh, izmešan s devedeset i osam oktana. Maman tera matorog da joj
bere cveće kao nekada, ranije, dok je još bario sve u šesnaest. I baš kad sastavljam testament umirući od dosade, bakutaner se iznenada priseća da smo ostavili otvorenu vodu u kupatilu! Tu tek započinje pravi provod!
Panično se vraćamo kući, ali tamo se ispostavlja da je bakuta imala Fatu Morganovu — sve je O. K. Matori — presrećan što je za danas eskivirao prirodu! On toliko prezire čist vazduh da uvek, kada pali šezdesetu cigaretu, razdragano kaže: „Hajde da malo dišemo!“
Kao da ga sada gledam: pola šest posle podne — on baš mesečarski bulji kroz prozor u betonsko dvorište u kome najmanje šezdeset kretena upropaštava nedelju lickajući svoja kola.
Malograđani! kaže s prezirom, ali da je u tom trenutku
bacio pogleda iza sebe, ne bi to ni u snu izvalio! Iz plakara se, naime, pojavljuje maman živopisno odevena u stare farmerke, duboke ribarske čizme koje joj sežu sve do ramena i, naravski, s obaveznim kačketom na glavi. U jednoj ruci drži kofe za vodu, u drugoj kožu od sintetičkog jelena.
Naša su kola apsolutno najprljavija u dvorištu! — zaključuje.
Nedelja — maksimalan dan!
Trljam sumanuto stakla, maman karoseriju, matori točkove, a bakuta istresa navlake sa sedišta. Provod! Pada veče i, totalno isposvađani, sedimo ispred televizora. Niko ni s kim ne govori.
„Neočekivano lepo vreme za ovo doba godine — masira egzaltirano uvek isti tip s ekrana — izmamilo je desetine hiljada Beograđana u okolna izletišta. Dragi gledaoci, nadam se da ste i vi proveli jedan izuzetno prijatan dan?“
Posmatramo tako sami sebe u obližnjim izletištima, a onda nas iza okuke sačekuje ponovo još jedan ponedeljak i uskoro je pred nama opet nov provod — sledeća nedelja! Imamo zbog čega
da živimo, imamo šta da čekamo! I tako sve do komunizma, kada
će, po rečima moje istoričarke, svaki dan biti praznik!
Sledećeg dana doznajemo da naši susedi na spratu štrajkuju glađu. Lepo ih vidimo kako, teturajući od slabosti, izgiljavaju na šljaku. Penju se do stana krajnjim naporima, držeći se za gelender. Njihov idejni inspirator, izvesna gospođa Jelisaveta T. Petrović- Popović-Šulce-Timofejev, naterala ih da drže dijetu, čiji je krajnji cilj vitkost!
Proturam istog časa lažnu vest da je gospođa Jelisaveta, umesto da kupi vagu, unajmila onog čičicu Grigorija, ruskog emigranta s našeg ćošeta, da joj svaki dan od osam do dva sedi u kupatilu. „Zar ne čujete“, ubacujem lažnjaka, „kako siroti Grigorij svakih pet-šest minuta, po navici zavapi: 'Tačna vaga, da se meri vaša snaga ... „
„...Zašto da ne?“ — kažem — „Čičici je toplije kod Jelisavete, jer se njegov ćošak na ulici ne greje, a kupatilo — milina jedna! Banja!“
Normalna stvar, maman, koja u svemu sledi naše susede, izvršava porodični blic-udar bez kapi prolivene krvi. Smenjuje bakutu za šporetom, čime započinje čitav talas jestivog terora. Najpre nas je postrojila u kuhinji:
Svlačite sve sa sebe! — naređuje s intonacijom onog generalisimusa koji je jedanput, priča moj frend Sule, postrojio sve svoje generale, ili ne baš sve, samo one najglavnije, i naredio im da se dobro pogledaju u ogledalu. „Zar s vama da dobijem rat?“
kazao je. — „Pazite samo kako izgledate!“ Strašan fazon, a?
Tako se i mi svučemo, to jest samo delimično, na šta maman vrisne da smo prave nakaze, i upita nas kako uopšte mislimo da se pojavimo na plaži medu poštenim mršavim svetom.
Matori, naravno, ima nešto slično pojasu za spasavanje (od mladosti) oko pasa! Stvar s bakutom stoji još lošije! Ona iz cuga odmah počinje da plače, a maman joj odnekud izvlači fotografiju Marlene Ditrih i drži predavanje o tome kako je spomenuta
Marlena — „baka s najlepšim nogama na svetu“, a uz to još i starija od bakute!
Tako počinje period anti-klope, sistem Mathauzen. Kao prvo: bakutu isfuravaju iz living-kujne.
Ukida se večera, prepolovljava ručak, a za doručak samo neko kamenje od prepečene panje i čaj bez šećera.
Matori je očajan jer obožava klopu, ali nesrećnik i ne zna šta ga još sve čeka u životu. Kao, još pravi štosove i seća se okupacije koja je bila mila majka prema ovom gladovanju. Onako izgladneo i nikakav, sačeka ipak osmaka i cap — pravo za flašijanović sa ružicom! Taman čovek počeo da gustira čašu pred sobom, kad maman vrisne da alkohol, u stvari, najviše i goji, jer se jedini s tamo nekim belančevinama u obliku žumanca i opterećuje dvanaestopalačno crevo, ili nešto slično. Tako njegovo bekstvo u drogu načisto propada.
Ali što jes, jes, mogli smo do mile volje da mažnjavamo tvrdo kuvana jaja, to je istina. Prvi dan nekako i prođe, ali drugi! Ne znam zbog čega, ali neprestano su mi se, kao, priviđale faširane šnicle na spanaću. Matori, već otupeo, džonja i gleda belo u zid ispred sebe. Po podne ga zatekoh kako lista knjigu „Brem — životinjsko carstvo“ i to odeljak sa domaćim svinjčetom, a u očima mu neka čudna krmenadlasta čežnja.
Treće noći probudim se tako od gladi, i, kao, krenem da pijem vodu, jer je maman rekla da zbog mršavljenja svakog dana moramo da popijemo tačno osam čaša akva bunarike. Ne paleći svetlo, ubacimo u špajz i kao mesečar napipam levom rukom frižider. Odjedanput, desna mi ruka u potpunoj pomrčini otkri nešto živo i toplo. Vrisnem: „Lopovi!“ i upalim svetlo. Kad tamo, imam šta i da vidim — smrtno preplašeni matori i bakuta vire iza frižidera, bledi kao smrt.
U frižideru zatičemo ledeni pejzaž, pust kao Antarktik kada ga je pronašao kapetan Kuk, onaj što ima predstavništvo u
Beogradu — „Vagon Li Kuk“ sa namanikiranim vešticama koje
odlično parlaju sve jezike, osim svog sopstvenog.
U stvari, u frigosu otkrijemo pola limuna, jednu šargarepu i poveću kožu od bivše slanine. Uključimo hitno šporet i stanemo da čekamo kad će ringla da se usije. Hteli srno, naime, da ispečemo onu prastaru kožu.
I tada, ljudi moji, stvarno umalo nisam crkla od smeha, utvrdimo da je bakuta celo to vreme spavala na nogama. Od kreveta do frižidera, mislim, i posle, sve ostalo vreme, vodio ju je prema onoj koži od slanine, u stvari, kao neki instinkt, atavizam, šta li? Kao, gleda me, a u stvari soviše! Dovatim dva tvrdo kuvana jaja i pružim joj jedno da se malo povrati od gladi, a ona — znate li šta je uradila? Počne da se kuca jajetom i da viče potpuno izbezumljeno: „Hristos voskrese!“ Ja i matori se povaljali od smeha. Bilo kako bilo, izmerimo pečenu kožu šivaćim metrom i podelimo je na tri ravna dela, pa svako u svoj bunker na žvaku.
Sutradan, opet tvrdo kuvana jaja!
Matori džonja pred ogledalom i tera nas da mu kažemo koliko je već smršao. Naravno da je omršaveo kad stalno uvlači vazduh. Ali, čim se zaboravi, onaj spomenik iščezlim špricerima od ružice pokaže se u svoj svojoj veličini.
Petog dana uplovismo u filozofske vode. Matori raspreda nenapisani traktat o vrednostima života:
U redu, lepo je biti vitak i, onako, kao malo poguren — kaže — u najboljem slučaju, živećeš možda pet meseci duže! Ali, s druge strane, uzmite nekog ko je celog života krkao koliko je htio! Baš ga briga za tih pet meseci gladovanja viška, kad se provodio kao lud celog života...
Ko zna dokle bi stigla njegova fantazija da u kujnu ne uleti maman sa zviždaljkom u ustima:
Deco, a sada gimnastika za vaše jadne, zapuštene trbušne mišiće!
Tako je jedan učio magarca da ne jede, pa kad ga je naučio, magarac crko! — bavi se bakuta folklorom dok izvodi prednje upore. Folirant, kao i obično, matori podiže samo stražnji deo tela, učtivije rečeno „ono mesto gde se leđa prestaju pristojno zvati“, to jest dupinger šta tu da eskiviram pravu reč!
Sada dosta! — smiluje se najzad maman. — Od danas prelazimo na jabuke!
Prolaze dani, ali, što je strašno čudno, niko ne mršavi grama,

…
Petnaestog dana dijete izbio je dugo očekivani skandal! U
bakutinom krevetu ispod madraca pronašli tuce konzerviški s pasuljom i otvarač već otupeo od upotrebe. Da nesreća bude veća, kada je moja maman prolazila pored „Tri grozda“, kelneriška joj s vrata propevala: „Gospođo“, kazao je, „oćete li vi večeras da prebacite onaj pljesak od pedeset komada, ili će gospodin sam doći da ga mazne?“
Kakav pljesak? Pljeskavica takva i takva! I tako se ispostavilo da je moj genije od oca, izlazeći da kupi cigarete i novine, tamanio usput po dva pljeska od dvaest komada, ili mažnjavao jedan od pedeset, onako s nogu!
Maman više ne govori ni s kim. Sedi u uglu kujne i gladuje— sistem Gandi , dok bakuta izranja iz oblaka zaprške, srećnija nego ikad. Ipak, nekako nas grize savest dok klopamo a ona gleda; ali šta možemo nismo mi krivi, to je jače od nas. Hoću da kažem — nismo karakteri. Već smo se pomirili sa činjenicom da nikada nećemo da budemo otmeno prozirni i lelujavi od vitkosti. Jedino nas još teši matori, koji kaže da jednoga dana, sigurno, ali sasvim sigurno, moraju u modu da uđu i debosi i debosite, jer je već dosta ove diktature kostura i ledi Aveti.
I taman kad srećno progurasmo jednu epidemiju ludila, dođe vreme da nam se na glavu sruči nova elementarna nesreća — mamine gošće, bivše maturantkinje!
Naša lična drama emituje se, inače, uvek sredom, koju nazivam „najdužim danom godine!“
Polumrtva od doterivanja scenografije za tu svečanu predstavu — lažnjaka, u kojoj treba da što više ličimo na najidealniju familiju Jugoslavije da bi se njene prijateljice poklopale od muke, maman ne zaboravlja ni nas — statiste! Nije se još sasvim oprostila od nade da od nas stvori normalnu familiju: mislim, nedeljne posete, cveće, kupanje i ti fazoni.
Matori prvi odlazi u kupatilo. Šta tamo radi? Pušta vodu iz slavine što je moguće jače i urla slatke šlagere svoje mladosti. Povremeno izvodi i nešto slično brundanju, kao, baš mu prija voda i ti sistemi, a u stvari šta: celo to vreme sedi na mašini za pranje veša i puši, samo povremeno ispušta krike, to jest pravi zvučnu kulisu! Posle toga se patetično oprašta na izvesno vreme od svojih izlizanih farmerki i nabacuje pogrebno perje u kome se registrovao sa maman. Iz tog perja, naravno, izleću na sve četiri strane upaničeni moljci. Onako, sa vezanom kravatom, keve mi, više liči na šefa sale nego na sebe samog. Uloga mu se sastoji u tome da iz sve snage lupa po sirotoj pisaćoj mašini, kao upravo kreira, jer, za ime boga, maman ima muža — Pisca! Sistem: dok mi blebećemo — lova curi!
Bakutaner nabacuje slatku, uštirkanu kapicu i belu kecelju.
Uglednim gošćama biće predstavljena kao kućna pomoćnica — sve zbog nivoa. Mene posade za klavir, gde kolutam očima i prisećam se onoga glupavog Bajera za levu ruku. Kada gošće stignu, maman će mi, kao usput, doviknuti: „Ana, srce — sada se brzo spremi za čas engleskog!“ — na šta ja treba da procijučem, s nešto stranog akcenta, da danas imam čas baleta, a tek sutra čas engleskog!
Kad bi one mamine veštice samo znale da u klaviru držimo prazne tegle od zimnice i stare metle, jer nam je gajba tesna, verujem da bi nas ispljuvale na mrtvo.
Najzad, sve je spremno!
Iznenada primećujem da je bakuta zaspala u stolici. Uvek joj se priknjava kad se čovek tome najmanje nada. Jedanput smo je tako probudili usred sobe koja je bila puna gostiju kao oko. Zevajući, ona u potpunoj tišini reče:
Šta, jesu li se one kreature već razišle?
Kad čovek zrelo razmisli, bakuta je u pravu: zašto bismo se u svom tako kratkom životu maltretirali s kretenima? Neprestano se nešto, kao, osećate krivim pred tim svetom. Sve im nešto, kao, nije jasno. Sve se nešto, kao, iščuđavaju! A druga stvar, neprekidno matorom uvaljuju đonove oko toga što nema uspeha kao pisac i što voli da ciriše. Sve, kao, blagonaklono i ti sistemi, a ovamo, načisto se tope od sreće što nisu kao mi— mislim, šašavi! E, to najviše i pogađa maman. To što se oseća kao da je izvan. Mislim, izvan kruga onoga što ona naziva normalnim svetom. Kao da je glupost jedini normalan sistem.
U trenutku kada mamine veštice ulete u naš stan u
ogromnim količinama, klikćući poput Komanča, najbolje je navući na lice gas-masku, jer mogu da vas načisto uguše svojim parfemima. Još s vrata počinju da izbacuju ljubaznosti:
Bože, dušo, što si se lepo popravila! Dobila si najmanje deset kilograma, jel' da?
Haljina ti je prosto neverovatna! I pre dve godine mi se isto toliko dopadala, sećaš se?
Bakuta unosi aperitive. Iz srećnijih dana preostala nam je sva sila flašijanovića od stranih pića, jer je matori u to vreme na svojoj polici redovno držao sabrana dela Džoni Vokera i antimemoare Kurvoazjea, da ne govorimo o hronikama King Džordža! Naravno, u te flašijanoviće — neme dokaze srećnijih vremena, sipa se domaći konjak i domaći viski s blagim okusom falsifikata, ali veštice ništa ne primećuju, jer su čiste amaterke u pogledu pića. Za ostalo ne garantujem! S onom cakanom poslastičarskom kapicom na glavi, bakuta iznosi na poslužavniku razna francuska foliranja. Znate već taj sistem — kao, tanjir, pa na njemu kuvana
jaja, mrvice sira i svačegarce pomalo, a okolo — peršun i ostale travuljine u ogromnim količinama! To, zbog dekoracije! Kad čovek ugleda pred sobom ceo taj travnati aranžman, prve tri sekunde stvarno mu se čini da se nalazi usred srede neke ofarbane stranice američkog modnog časopisa, sve dok ne shvati da ga, u stvari, najviše nude travom, kao da je, ne daj bože, kunić, a sasvim malo sirom i jajima! Ali, maman upravo i računa na te prve tri sekunde, ako već hoćete da znate s čime ona računa!
U redu je, niste nam više potrebni... — procedi s visine bakuti, koja se izvuče natraške iz trpezarije rušeći usput pepeljare i svećnjake.
Započinje konverzacija. I baš onda kad anđeo tišine proleti kroz našu trpezariju, a maman i njene veštice iscrpu prvi deo večernje teme — nas decu, na vratima se začuje strahovito brundanje i udaranje. Čitava kuća se trese kao luda. Veštice zinu od čuda, jer naravno ne znaju u čemu je štos!
Šta je bilo, naša stara mašina za pranje veša želi da se ubaci u društvo! Dosadilo joj da čami u kupatilu, šta li? Zaželela se konverzacije. Inače, zove se „Zanusi“. E, pa taj naš „Zanusi“, to vam je jedna jako nestašna mašina! Prvog dana, kada smo je instalirali u kupatilu, ponašala se savršeno pristojno. Mislim, stajala je u svom ćošku, kao poslušan bokser posle prve runde i sve, samo se, kao, malčice tresla, onako, lakše šlogirano, tako da je onima ispod nas u kući opao malter s tavanice.
Sledećeg dana „Zanusi“ nam je priredio prvo iznenađenje — odskakutao je sve do suprotnog ugla kupatila i počeo da gura kadu nateravši je u klinč! Vratili smo ga udruženim snagama u njegov ćošak i ja ga obrisah peškirom, baš kao da sam njegov lični trener. Ali, čudo jedno koliko je taj „Zanusi“ voleo da baza po kući!
Najlepše je kada ga uključimo da radi noću, kao u onim televizijskim reklamama — dok vi spavate, „Zanusi“ šljaka za vas! Šta sve ne izvodi tada, mila majko! Brundajući, onako velik kao što ga je Bog, to jest projektant, dao, mic po mic, stari „Zanusi“
odlazi čak do špajza kroz celu celcatu kuću, a šta radi tamo to niko ne zna! Sigurno se vata s frižiderom, a i ne sanja da je ta sprava potpuno frigidna i da samo folira strast, kao i toliki drugi slični frigosi!
Prva veštica, ona koja je sedela najbliže vratima, otvara ih i — ima šta da vidi! Naš „Zanusi“ brekće i skakuće od nestrpljenja da vidi ko nam je to došao u goste! Šoking! Jedva smo ga odgurali natrag do kupatila:
Nemuštim pokretima i kolutanjem očiju, maman mi stavlja do znanja da je red za moju solo-tačku. Otrčim, dakle, do govornice na uglu i okrenem naš broj. Javlja se maman, s jednim neverovatno prirodnim: „Halo. o. o. o. o. o. o!“:
Kako one tvoje idiotkinje? — pitam — Njuškaju li po kupatilu?
Da, da, svakako... — odgovara ona kao u igri „pokvarenih telefona“. Karte za premijeru možete poslati sutra, primiće ih naša devojka ... Ja neću biti kod kuće, jer imam zakazanu kozmetičarku

...
Sada dolazi red na veštice da ostanu paf!
Pošto sam isuviše siromašna da bih pravila bilo kakvu zbirku slika ili lula, na primer, počela sam da sakupljam banalnosti! Mogu vam reći da raspolažem najbogatijom zbirkom banalnosti u Južnoj Evropi i da ću je, jednoga dana, pokloniti državi, jer više nemam gde da ih smeštam! Svi trezori su mi puni!
Veštice mi, naravno, obogaćuju tu morbidnu kolekciju. Pogledajte samo ovaj eksponat:
„Verujte, Beograd je prosto zagušen kolima! Čovek više nema gde da se parkira. Svaka šuša danas vozi auto! Evo, ja sam kružila pola sata oko vaše kuće i nigde mesta ni od korova! Kola nisu luksuz, nego potreba —kaže tata. (To, njen muž!) čovek je, dok lupiš dlanom o dlan, izvan grada, u prirodi! Za taj novac „Ford“ je sasvim pristojan automobil. Koliko vaša kola troše? Tata i ja
vodimo evidenciju. Aha, evo knjižice! Dakle, ovako: u gradu deset litara, izvan grada — šest! Vodite li vi evidenciju o potrošnji?“
Gospode!
A zatim, deo moje zbirke klasifikovan pod: Deca! „Lanu smo dali na balet, engleski, klavir, flautu i tenis. Njena učiteljica kaže da odavno nije videla tako izuzetno talentovano dete. Nije što je naše, bogami! Samo je, kaže, nestašna! Šta ćete! U njenim godinama ... Moj muž kaže: ne treba opterećivati dete, ali ja mislim da je bolje da odmalena stekne navike. Deca su, znate, danas mnogo inteligentnija nego u naše vreme. Imaju navike. To je fakat. Zbog televizije, razume se! Ima li vaša Ana navike? Ako nema, treba da ih stekne. Čitava stvar je u navikama ...“
Ufurava nova veštica. Probijam zidove svog privatnog Muzeja da bih postavila nove police za ostale banalnosti ...
„Jeste li već razmišljali kuda ćete na letovanje? Mi obično letujemo u jednom simpatičnom mestašcu pored Makarske. Plaža je odmah ispred kuće. Ne skidamo po čitav dan kostime. Sve čisto i vrlo jeftino. Bogami! Moj muž svako veče popije celu čašu vina. Uračunato je u cenu pansiona…“
Posle ovog monologa, čuje se tup pad u susednoj sobi, gde moj matori izdržava „najduži dan godine“. Mogu da zamislim kako mu je siromahu! Sigurno se ugrizao za ruku da ne eksplodira od smeha zbog one „cele čaše vina uračunate u pansion!“
Ali vatromet svežih misli još nije završen. Moja zbirka uvećava se za još jedan eksponat. Ako se i dalje bude popunjavala ovom brzinom, moraću da neke banalnosti spuštam u depo. Stalna muzejska temperatura, vlažnost vazduha i sve što uz to fura!
„Otkad je Nena porasla, mnogo više izlazimo“; kaže četvrta
veštica. „Jeste li bili u hotelu 'Jugoslavija'? Vrlo je prijatno, I jeftino. Evo, baš prošle nedelje moj muž je popio ... šta je ono popio?  Čekajte,  imam zapisano!  Sok?  Jeste,  sok!  A ja sam uzela
princes-krofne. I zamislite, to vam je koštalo samo ... Mogli bismo da jedno veče izađemo zajedno?“
Prva veštica oseća da dolazi njen trenutak, pa se ubacuje u konverzaciju:
„I, što je najvažnije, čovek tamo može lepo da se parkira! A inače, bogami, u Beogradu je već sve zagušeno, jer danas svaka šuša vozi kola. Eto, malopre sam kružila pola sata oko vaše kuće, a nigde mesta ni od korova!“
Kao i obično, započinje priča o antikvitetima! Ko je šta, gde i koliko jeftino kupio? Trpezarija se puni starudijom. Dok ih slušam, hvata me neka tuga. Umalo da se ne rasplačem, na časnu reč! Mislim, sve te stvari koje spominju, a koje su nekada pripadale drugima: lampe sa abažurima što su nekada davno osvetljavale najnoviji broj časopisa „Ilustration“, a danas neko šund-đubre, stolice na kojima su sedele rođene dame, a danas sve sam šljam, šoljice od kineskog porcelana iz kojih se stvarno, ali stvarno,a ne kobajagi, pio čaj u pet sati — sve je to pripadalo nekom drugom, nekom pravom, sve to danas ćuti kao zaliveno u našim rukama i seća se nekih soba u kojima je bilo toplo i zašuškano; seća se možda neke fine plavokose dece... Svega. Oduvek su mi komisioni antikvarijati ličili na parastost za stvari! Smešno je i pomisliti, zar ne, da će za dvesta godina i ovi naši današnji predmeti krasiti super-moderne stančuge nekih malograđana.
Uzmite samo za primer jednu staru vojvođansku lampu sa
abažurom od mlečnog stakla! Kada je tek kupljena, bila poslednja reč modernog osvetljenja — pravo čudo tehnike! Danas — nostalgična starudija! E pa, ako se malčice, kao, izdvojimo iz svog vremena i zavirimo u šta ti ja znam, neki salon, recimo iz 2272. godine ugledaćemo sasvim sigurno mog starog „Zanusija“- superautomatik na počasnom mestu, u stilskom salonu. Neka nova veštica procvrkutaće vam još s vrata da je starog „Zanusija“ iskopao njen muž lično na tavanu svoje prababe Antikvitet! „Oni
seljaci nisu ni sanjali šta imaju na svom rođenom tavanu!“ Sada drže u starom „Zanusiju“ ikebanu! Jao!
I dok se maturantkinje prave važne sa svojim grobljima od tuđih stvari, zapisujem krišom na stolnjaku poslednji uspeh jedne od njih: u Dubrovniku su joj prošle nedelje veoma povoljno uvaljali raspeće staro dvesta godina pre Hrista! Originalna stvar!
Na svom licu osećam iskosa mamin pogled. Kladila bih se u šta god hoćete da tačno zna o čemu mislim! Jer, ipak, ona nas najbolje čita i mogu slobodno da kažem: ona nas na izvestan način voli. Svejedno što smo ovako blesavi, kao što nas je Bog dao.
Jer i gde bi to danas mogla da se pronađe ovakva vrsta bakute kao što je naša, koja se sa sedamdeset i osam godina sve sa šeširom na glavi, uvlači u krevet kada zadocni sa partije preferansa, da nas ne bi slučajno probudila? Sećam se, najmaksimalnija je bila onog dana kad joj je najzad stigla prva penzija, posle silnog čekanja. Pitala je činovnika dokle će dobijati lovu?
Pa, do vaše smrti, razume se! — odgovorio je on.
Sramota! — dreknula je bakuta. — A ko to meni može
garantovati da ću ja živeti do svoje smrti?
Ostali su paf! Hoću da kažem, malo je ko, sem nas ukućana, navikao na njen sistem mišljenja. A šta da kažete za onaj njen čuveni komentar o sahrani Paraskeve Furnjajić, kada je priupitala mamu koliko je na pogrebu bilo venaca!
Svega dva ... kazala je maman.
Onda bolje da nije ni umrla! — zaključila je bakuta, ne bez izvesne gorčine.
Ili pogledajte samo mog matorog!
Gde bi se to mogao pronaći još jedan sličan ludak? U stanju je da satima ne iziđe iz kupatila, gde bulji u onaj stakleni otvor na starom „Zanusiju“. Kad ga pitamo šta to radi, odgovara nam da neizmerno uživa:
Zašto da gledam televiziju — kaže — koja ima samo dva programa, kad stari „Zanusi“ ima četrnaest programa, i to još u boji!
U trenucima kada ostane s minimalnim količinima vinčuge u kući, izmislio je specijalni fazon: seda u stolicu za ljuljanje i ciriše svoje preostalo pola litre u dugim gutljajima, ne prestajući da se ljulja. Tvrdi da se efekat pijanstva nalazi u proporcijalnom odnosu s brojem ljuljova u minuti i da je to sada neviđen sistem za jeftino ukokavanje na brzaka.
Hoću da kažem nismo mi baš familija bez ikakvih vrednost! A zar i ja nisam prava retkost? Gde bi se to danas, uostalom, mogla pronaći ćerka koja u nedostatku lovijanovića proglašava izlizane džempere za vrhunsku modu i, što je najsmešnije, uspeva da i druge (sebe, naravno, ne) ubedi u tako nešto?
Hoću da kažem, maman bi na kraju krajeva ipak presvisla da živi nešto s tim, takozvanim normalnim svetom, koji dolazi kod nas isključivo zbog toga što nam kuća važi pomalo kao rezervat za ludake. I, što je najsmešnije, samo što ih ne potrefi šlog kada se uvere da se maman još nije preudala, da matori nije zbrisao u Legiju stranaca, a ja u dom među vaspitno zapuštenu decu! Jer, zamislite kako bi to izgledalo: provesti ceo život s nekim kao što je gospođa Lili, na primer, koja čak ni u gostima ne ispušta iz krila svoju dragocenu tašnu; kao, neko će joj valjda maznuti taj portabl- spomenik neukusa, a posle maltretira svet sa receptima o sređenom životu, u kome se obavezno nose svoji sendviči na plažu, a fotelje umotavaju u navlake od plastike da bi se što manje trošile!
Naposletku, veštice se iscmaču, naravno, sve u vazduh, sve
preko leđa, i razilaze se svaka na svoju stranu.
Kuća nam izgleda kao Vaterlo neposredno posle bitke. Bakuta šmrca u kuhinji žaleći se što joj je sudbina pod stare dane dodelila ulogu služavke; maman takođe jeca usred onog krša, dok
matori, koji se u međuvremenu sit nakucao svojih besmislica u susednoj sobi, ufurava pobedonosno na scenu.
Zar ne, Maco? — zeza se on u nastupu blagog ludila. — Zar ne, tatice? Rezervisali smo prijatno mestašce na jednom slatkom novom groblju! Mestašce je veoma blizu ožalošćenoj porodici, sve vrlo povoljno i veoma čisto! Može se i u kostimima za kupanje! Samo da odnesu stare mrtvace ...
Šta je, avanturisto? — šmrca maman. — Ljudi žive
normalno, kao i sav ostali svet!
Stravično iscerenog lica, matori, dubeći na glavi, ne prestaje da veze, onako odozdo prema gore:
A uveče, uveče tatica popije celu celcatu čašicu vina i onda buji-baji!
Bakuta oseća da je opasnost na pomolu i izvlači se iz kuće na prstima.
Napad izvodi maman lično:
A sada, svi na spremanje!
Bez mene…— kaže matori.— Moram da meditiram!
Molim? — ljupko će ona. — Hoćeš da kažeš da makar jedanput nedeljno nećeš izdržati ceo dan u našem društvu?
Izdržao sam već dvadeset godina! — kaže mirno matori.— Sve te godine, naravno, računaju mi se duplo! Zar ne, Ana?
Ja ništa nisam čula. Neću ni za koga da navijam. Sistem —
neutralna Švajcarska!
I ti to nazivaš životom? Drugi muževi ...
Tvoja je greška što se nisi udala za nekog smrdljivog malograđanina koji će da tanca oko tebe celog života! Ja moram da radim!
Da radiš? Šta ti uopšte umeš da radiš sem što uživaš u svom glasu? Jeste, ti ga neprestano osluškuješ i diviš mu se! Umesto da zaista nešto učiniš za ovu kuću ...
—A šta to, na primer? — iznenada se zainteresuje matori.
Bojler ne radi već tri meseca. Vrata od balkona su se rasušila. Tapeti u predsoblju načisto otpadaju, slavine cure. Dolazi mi da uzmem dete (to, mene) i da odem kod tetke Bise u Vrnjačku Banju ...
Na tom mestu svakodnevne porodične svađe, matori počinje da koristi smeh iz scene ludila Ivana Groznog, u interpretaciji čuvenog basa — Fjodora Šaljapina.
Biće oduševljena da te vidi — prostenje gušeći se od smeha.
Zamolila bih te da ostaviš moju porodicu na miru!
I veliki hirurzi seciraju žabe!
Egoisto!
Snobe!
Maman iznenada počinje da šapuće, pokazujući glavom prema meni:
Kako te nije sramota pred detetom? Zar nisi čitao da dobijaju tikove kada se roditelji svađaju pred njima?
Zaista, ja iznenada dobijem nekoliko ljupkih tikova. To privlači pažnju mog matorog, koji počinje da mi objašnjava kako moja majka celog svog života pokušava da ga svuče na svoj nivo! Šta radi? Samo to pokušava! Ona prosto ne može da shvati, draga Anči, da neko može imati i druge poznanike, sem dama s psihologijom jedne svrake! Oblajhane svrake, hoću da kažem! I čitavog života tako, Anči! Dve klot, dve frket! — a posle dva žumanceta i lagano prelaziti polir-pastom sve dok stvar ne bude izglačana i ostavljena da odstoji dva sata na hladnom mestu. Služiti polu-želirano-polumeblirano! Siromah Gutenberg, Anči, nije se morao truditi da pronađe sva ona silna štampana slova zbog tvoje mamice i njenih prijateljica! One troše stvari isključivo u slikama, kao urođenici! Prave predstavnice vizuelne civilizacije!
Reci svom genijalnom ocu — poručuje mi maman da bi
sigurno skončao u nekom staničnom bifeu, na relaciji Vinkovci— Doboj Novi, da nije bilo mene! Podseti ga samo na njegov
takozvani egzistencijalistički period u kome se kupao jedino leti, i to u znoju! Priupitaj ga, molim te, koliko je tada imao košulju, a o donjem vešu i da ne govorimo! I to mi je hvala!
Tu maman ne može više da izdrži verbalni okršaj sa mojim ocem — jednim od najgenijalnijih usmenih književnika koje sam ikada upoznala, pa počinje da se guši od plača. Iskoristivši opštu zbunjenost, matori prazni treću čašu lažnog „Kurvoazjea“ i, iznenada ozaren unutrašnjim svetlom nekog čudnog i nepredviđenog optimizma, kao i neviđenom ljubavlju za sav ljudski rod, uključujući tu i nas dve — miluje maman po kosi, grli je i umiljava se kao mačor u februaru, obećavajući brda love, pravi viski, pravu kućnu pomoćnicu, sve, i to već do sledećeg primanja veštica, „dabogda se ne pomakao s ovog mesta!“ a maman ga gleda u lice, gleda ga onim svojim ogromnim zelenim očima i, na časnu reč; čoveče, vidi se da mu načisto veruje, folirantu, jer ko bi normalan s njim mogao uopšte da živi kad ne bi verovao svemu što izmisli dok si reko — britva! Osećam da sam tu suvišna i izlazim iz sobe na vrhovima prstiju.

GLAVA XVIII
Istorija nekoliko udara koji su potresli Aninu porodicu. Kako maman izvodi svoju čuvenu operaciju „Veliko spremanje“, i kako je bakuta tajno ukopava. Matori vadi porodicu iz čabra, i pored dva tipa koji izdaju uši pod kiriju.

Ima li ičega lepšeg od knjavanja u neraspremljenim sobama iz kojih tek što su isfurali dragi gosti? Kuhinja je zatrpana blaženo neopranim tanjirima, pepeljare se još puše kao bivši vulkani, a visoko gore, pod samom tavanicom, lenjo se vuku pramenovi plavičastog dima. Na tepihu dogoreva poslednji opušak.
Veliko spremanje zakazano je za sledeće jutro.
Kao i ranijih godina (te divne, nežne godine!), matori je instiktivno osetio da treba brisati iz doma svog. Za tu priliku aranžirao je nekoliko neodgodivih sastanaka sa ličnostima od obostranog značaja.
Baš mi je žao što ne mogu da vam se pridružim... — rekao je na odlasku, posmatrajući nas kao bolesnike kojima nema leka
Ali sledeći put, svakako! Obećavam!
Veliko spremanje otpočelo je tačno u sedam časova, nula, nula, po srednjeevropskom vremenu. Sa povezanom kosom i plastičnim rukavicama do lakta, maman me je neverovatno podsećala na generala Ajka kada je pucnjem iz pištolja naredio onoj holivudskoj bulumenti zavodnika s našminkanim ožiljcima da se iskrca na kaširane obale Normandije. Za razliku od njega, maman je dala znak za početak Velikog spremanja izvukavši jednim potezom sve fioke iz plakara. Više od polovine njih raspalo se još u letu, pre nego što su dotakle grešni tepih, ali to nije sprečilo moju majčicu da krene dalje.
Na patosu se tako našlo formalno sve sem lustera! Gazili smo
do kolena kroz dugmiće, andrmolje, trake za kosu, državne
zastave, izlizane srebrne lisice, prašnjave šešire, mrtve fratre i
stare novinske komplete — nazovimo taj haos dijalektički: viškom porodične vrednosti!
Zar nismo ovo pobacali prošle godine? — zapanji se maman, bacajući kao uzgred pogled na priručnik „Veliko spremanje“, i to na onaj pasus koji govori o tome da svaka porodica mora da se stalno oslobađa nepotrebnih stvari i da je Veliko spremanje zaista prava prilika za tako nešto.
Trenutak kasnije začu se oduševljeno kliktanje iz susedne sobe. Pojurimo kao opaljeni iz cirkuskog topa, s kockicama šećera i flašicom valerijana, misleći da je bakuta dobila jedan od svojih svakodnevnih folirantskih srčanih udara, kad tamo — a ono ona u beloj balskoj haljini, mestimično izjedenoj od strane moljaca, stoji sa šeširom na glavi i belim rukavicama pred ogledalom i jodluje u ritmu čuvenog hita iz prošlog veka „Vino, pesma i žene“. Naravno, na leđima joj otvoren rajsferšlus (pre dvesta pedeset godina bila je mnogo vitkija), ali, sve u svemu, strašno me je podsećala na izludelu Ofeliju koju je Hamlet zadavio iz ljubomore zbog maramice, jer je bila crnkinja, ili je to bilo u nekoj drugoj drami pa sam sve pofrkala? Umalo da nismo umrli od smeha pred ovim dirljivim prizorom dok je bakuta spominjala neka čudna imena, sve bivše dvorske dame kraljice Natalije i kao neke svoje švalere, koji su je, naravno, samo držali za ruku — „dabogda se ne pomakla s ovoga mesta ako je bilo išta više među nama!“ Ostavimo tako bakutu da se presvlači pred ogledalom, i vratimo se na poprište od dugmića, šnala za kosu i levih čarapa, kad maman iznenada naleti na svežanj starih koverti zavezan gumicom za viklere. U čemu je stvar? Pronašla ženska pisma koja joj je nekada upućivao onaj lažnjak od mog oca! Šta da se radi? Pošalje,me u kuhinju da skuvam tri kofijanovića, vratim se kroz desetak minuta, a ona sedi usred onoga haosa, čita pisma i plače. Dobacim i bakuti jedan kofi, a ona — u kostimu odžačara! Prva nagrada, kaže, na kostimiranom balu Kola srpskih sestara 1922. Usput, bakuta opaljuje sve u šesnaest strašno svežu stvar, „Lambetvok“:
Levom kreni, desnom jok, To se zove — lambetvok! Tra-la-la-la,
La-la-la-la-la!
Luda kuća! Oko pola pet po podne naletimo na album sa fotografijama i tu po osmi put — ja opet u kujnu po kofijanović. Onda, naravski, krenu priče:
„Pogledaj samo kako je Ana bila lepo dete, a na šta sad liči!“
U stvari, moja bakuta ima sumanutu ideju da čovek, ako želi da lepo izgleda, mora biti krajnji debos. Kad negde ugleda dete s obrazima koji vise kao u malog mopsa, ona se prosto izbezumi:
„Vidi mu samo ručice“, kaže,. „ko krofnice!“
U devetku uveče stigoše nam i dragi gosti!
Izvinite, ovde je mali nered ... — kazala je ljupko maman, kojoj se od prašine uopšte nije videlo lice. E, pa po tom kremu od sivila nalazile su se i isušena rečna korita suza — uopšte, izgledala je maksimalno, na časnu reč! Gosti posedeše deset minuta na vrhu ormara (ostalo je sve bilo zakrčeno), slegoše ramenima i zbrisaše, bolje rečeno, ubiše tutanj niz stepenice. Mogu da zamislim kakva će priča krenuti po varoši! U jedanaest noću, baš kad je maman prečitavala poslednja pisma mog dragog oca — eskivatora Velikih spremanja, začu se nesigurno ključ u bravi. Matori se vraćao u najboljoj mogućoj formi, sa crvenim karanfilom zataknutim u rever. Svi dobro znamo koliko je sati, kada to društvo solo- drinkera iz „Tri grozda“ počne jedno drugom da uvaljuje karanfile! Nežnost je, znači, dostigla nemoguće visine, a kelneri su načisto zreli za muskulus-fiber, spali s nogu od silnog bazanja i dofuravanja ružice.
A sad, pazite ovaj prelaz! Čovek je misilo da smo mi sve lepo
sredile i da će opaliti jedno bunkerisanje sve do sutrašnje jedanaestice. Kad ono, a mi nismo ni počele! Tako se i on, pun oduševljenja, uključi u operaciju Veliko spremanje, teturajući i saplićući se sam o sebe.
U stvari, nije da baš nismo ništa uradile — spremile smo njegovu sobu i, kako se kasnije ispostavilo, obrisale prozore rukopisom njegovog poslednjeg romana, što on u tom trenutku nije uopšte znao. Taj film ćemo gledati tek sutra, hoću da kažem!
Posle dva dana crnačkog rada, stvar je ipak nekako izbudžena. Maman se najzad odlučila da baci sve nepotrebne drangulije, a ja sam ih u turama snosila niz stepenice do kanti za đubre.
Sledeće noći, sat i po pre dolaska đubreta, bakuta je tajno opet sve vratila na staro mesto. Čak i moje pelene, zvečku i čipkani jastuk, jer se još nikako ne može da pomiri s idejom da će maman i matori ostati samo kod jednog deteta — jer „jedno ko nijedno!“
Tako sam otkrila misteriju Velikog spremanja svih ranijih godina: bakuta bi, poput ćaknutog Sizifa, iste noći vraćala odbačene stvari, otimajući se sa đubretarima oko svakog dugmeta, tukući se do poslednje kapi krvi za svaku šoljicu s polomljenom drškom.
I tako ti to, čoveče — rekoh bez veze — ide sve do šestog u mesecu ...
A onda? — uleti neki blesavko.
Onda ti — rekoh — dolazi sedmi!
Zaista, ako išta mrzim na svetu, to su svakako tri stvari: kiseo kupus, razmetanje znanjem stranih jezika i sedmi u mesecu. Zašto baš sedmi? Reći ću vam kasnije! Najpre o kupusu ...
Mrzim ga, i to je jače od mene!
Zatim, o razmetanju: to je zbog nekog Bebike, maminog mezimčeta, koji parla toliko stranih jezika da, kada god se ugrize za jezik, to je uvek neki strani jezik, hoću da kažem! Do osamnaeste godine tata je radio gimnastiku umesto njega! Da se dete ne zamori, a da ipak ojača! Sem što mi je isponabijao komplekse zbog neznanja jezika i tih fazona, Bebika je redovno otkupljivao i moje izlizane stvari.
Na primer, ja u džemperiški:
Tako je divno izlizan na rukavima! — divi se Bebi.
Deset komada! — opalim cenu.
Baš si srce što se rastaješ od tako divno izlizanog džempera! — kaže on sijajući lovu. — Imaš li još nešto izlizano na prodaju?
Osećanja... — kažem i ubijam tutanj dok se Bebika ne predomisli.
Treća stvar: taj sedmi u mesecu ostavlja strašne traume u meni. Zašto? Tada se, naime, poklapaju dve stvari u našoj familiji: kao po pravilu, ostajemo švorc i, kao po pravilu, na vrata baš tada zvoni onaj tip što naplaćuje kiriju.
Ne znam kako vi izvodite tu stvar, ali mi jednostavno preostajemo da dišemo i nigde nas nema. Ali ni taj tip nije od juče! Zvoni, zvoni, a kada mu niko ne otvori, on opali lažnjaka, to jest zatutnji nogama u mestu, kao — sišao niz stepenice! Sistem tutanj! Odškrinemo vrata sa olakšanjem, a ono momak stvarniji nego ikad — stoji i cereka se što smo naleteli na taj izlizani fazon! Maše nam ispred očiju računima za svetlo, đubre i kiriju.
Podseća me u tom trenutku na markiza de Sada, za koga sam otkrila da je bio čisti sadista!
Sedmog ujutro matori se budi u svom najcrnjem raspoloženju i utvrđuje da nema nijedan duvan. Kao da je inspektor Skotland jarda, sistematski počinje da istražuje svaki božji ćošak u našoj kući. Izbacuje knjige sa polica, zaviruje u slanik; podiže tepihe i pretresa džepove starih pantalona. Naravno
čabar! što je najsmešnije: dobro se seća da je negde sakrio sam od sebe dve cigare, ali u međuvremenu je zaboravio gde to. Tada počinje čuveni monolog o tome kako, sem njega, cela zemlja uglavnom krade! On je, po toj teoriji, jedini pošten tip koji živi od svoja dva prsta. Zašto od dva, a ne od deset? — pitaćete se. Zbog toga što moj matori ne ume da kuca na mašini sa svih deset prstiju.
Šta se dalje dešava?
Donesite mi duplu kafu u moju sobu! — naređuje.
Imam nešto da saopštim ovom narodu!
Sa ciničnim osmehom jednog neshvaćenog Betovena, on, kao posrćući od gladi, otetura do svoje gajbe, da bi najzad, po ko zna koji put, nastavio pisanje poruke nekom najvažnijem u celoj kulturi; gde ga obaveštava da od sutra stupa neopozivo u armiju čistača ulica, ako neko u ovoj zemlji i dalje smatra da se čovek kao on, dakle duboko uzidan u temelje domaće književnosti, može i dalje održavati na belom hlebu ...
—Šta je s onom prokletom kafom? — viče iz svog bunkera.
Može li kamilica? — vrišti maman iz kuhinje. Nestalo i
kafe!
Čim čuje da u kući nema više ni zrna kofijanovića, bakuta
stavlja šešir na glavu i briše iz naše skromne sredine, s motivacijom da je neka zaova, jetrva, svekrva, deveruša, prija ili drugarica iz osnovne škole, pozvala još pre dve godine na tri dana u goste. Baš će joj biti drago i ti sistemi.
Tako nas ostane troje.
Dezerter... — reži matori, puneći rastreseno lulu isto tako istresenim opušcima. Maman tada otvara svoju tajanstvenu, uvek zaključanu fioku i vadi dva dolara, koja nam je za poslednje dve godine poslao neki njen rođak iz Amerike (San Hoze, država Kalifornija) u čestitki za božićne praznike. U to vreme raspadali smo se od love i matori se cerekao kao lud kad je u koverti pronašao samo po jedan dolar:
Šta je hteo da kaže sa ovim dolarom? Kao da si ribara starog kći!
To su ti njihovi običaji — objašnjavala je tada maman. — Baš je lepo što nas se setio! Misli na nas, to je najvažnije!
I eto, ko se poslednji smeje najslađe se smeje! Dva zelembaća odlaze do otmene „Fontane“ u Knez Mihajlovoj, dok matori i ja sedimo i klopamo nokte bez nikotina.
Maman, naravno, ne propušta priliku da u strašno otmenu
„Fontanu“ ufura u najgušće vreme, kada će je obavezno videti neka poznanica. Pokaže ležerno na dva pakla „Vinstona“, ljubazno čavrljajući sa svima naokolo.
„Kako si, dušo?“ i ti sistemi, a zatim sačeka da se ostali
utišaju i procvrkuće:
Mogu li da platim u dolarima? — kao da bi i mogla nečim
drugim!
Jedanput tako izvadi ona dva dolara, a blagajnica, pošto je pogledala lovu, objasni da joj je još dvadeset i devete istekla važnost u Sjedinjenim Američkim Državama. Šta je bilo? Onaj rođak je toliki mamlaz da lovu, izgleda čuva u koferčetu, a pošto je nepismen i ne čita novine, nije ni primetio da je izvršena opšta zamena zelembaća! To je tek bio blam!
Uglavnom, bilo kako bilo, uvlačimo dim punim plućima i smišljamo kako da se izvučemo iz čabra. Pet dukata, koje su mi na rođenju gosti ufurali pod čipkani jastuk, odavno su ugrađeni u nečije zube — prodali smo ih u trenucima sličnih monetarnih kriza. Ni Ciganke što se menjaju za ćurke i jaja ne kucaju više na naša vrata. Ostali poznanici su toliko pakosni da samo čekaju da nas uvate bez kinte, pa da se maksimalno provedu olajavajući nas na sva usta.
Na redu je — sistem gostovanje! Oblačimo se najlepše što možemo i krećemo kao kaznena ekspedicija da posetimo naše mile i drage.
Primenjujem Mišelinove fazone i pročešljavam uzduž i popreko sva mesta na kojima džonjaju kokakoličari ogrezli u kokakolizam. Uspeh nije bogzna kakav — samo neki sitniš.
Matori uzima lovu i postrojava nas kao kamikaze pred poslednji let. Posle komande „mirno“ i „na mestu, voljno!“ kaže dramatičnim glasom:
Ko vas hrani, odeva i obuva?
Ti... — povičemo u dva glasa maman i ja,
Sedamsto pedeset i dva stara dinara — reče on ledeno. — E, pa ovoga časa tražim da mi izglasate poverenje i date ovu lovu radi jedne operacije. Moram da vas upozorim; možemo totalno da se ukopamo, a mozemo i da se izvadimo iz čabra. Sve je u rukama Gospodnjim!
Šta nam drugo preostaje sem da mu pružimo poverenje i još čvršće zbijemo svoje redove.
Još nešto! — upozorava nas matori — Možda ćete me viđati ovih dana, a možda i nećete: u svakom slučaju ne prilazite mi ako me negde ugledate, ne oslovljavajte me i ništa ne pitajte! Shvatate?
Živeo moj matori na čelu sa svojom Anom! — dreknuh iz petnih žila.
Ne na čelu, nego evo ovde! Tu si mi se popela... — smeje se on podigavši ruku na svoje teme.
I tako to poče!
Operacija „Vađenje iz čabra“, mislim, tako sam nazvala
čitavu tu stvar.
Znate li slučajno kako izgleda kafana „Tri grozda“ u Makedonskoj ulici? Tri dana sam prolazila pored njenih velikih izloga i tri dana sam viđala svog matorog s nekakvim proposima od zla oca i od gore keve, kako se neprestano smenjuju za njegovim stolom. Sedeli su potpuno nepomično buljeći kroz stakla ka Makedonskoj ulici. I ma koliko puta da sam prošla tik ispred njega, gledao je nekako mesečarski kroz mene, kao da me uopšte ne vidi, iako to uopšte nije njegov sistem! Kao da je bio začarat, mislim.
Pred njim i njegovim frendovima nije bilo nikakvog drugog pića sem kofijanovića. Ćutali su i nešto dodavali jedni drugima ispod stola. Kao ukleti. Da, baš tako nekako.
Ušla sam u „Tri grozda“ i sela za slobodan sto,iza samih njihovih leđa. Mislite da su me primetili?
Ljudi moji, pa to je bila čista kocka! Znate li šta su radili
čitava ta tri bogovetna dana?
Igrali su par-nempar sa registarskim tablicama automobila koji su profuravali ispred izloga. Poslednja cifra — par! Poslednje dve cifre? Prva i poslednja? Zbir čitave tablice? To se zove šlaga! I mada su u „Tri grozda“ čamili tri puba, a dva gentera sve to vreme izdavala uši pod kiriju, niko ni mrtav nije mogao da nađe ništa sumnjivo u petorici tipova koje su tako strašno zanimali automobili u Makedonskoj ulici.
I tako prolaze dani krize…
Pre svih ostalih, čak i pre matorog koji se danima i noćima bori kao lav u „Tri grozda“ s onim hijenama — proposima i kocošima — bakuta, nekim samo njoj urođenim instinktom (sistem Pavlov), nanjuši novčanice još u letu.
I evo je, stiže s najnovijom zbirkom pakosnih detalja o našoj
daljnoj ožalošćenoj porodici.
Za njom, u ogromnim količinama, stiže i lova.
Matori otvara vrata nogama. Imamo šta i da vidimo: iz ruku mu se prosipaju vodopadi najnepotrebnijih stvari na svetu!
Cipele za maman veće za čitava dva broja (nikada joj ne zapamti broj), tašna za mene, naravno, ona koja je bila moderna u njegovo vreme! Veštačke trepavice i guščije paštete, haljine, kratke ili dugačke, ali sasvim sigurno ne one koje se nose te sezone, holandski duvan „Klan“ i švajcarske čokolade bajate tri i po godine, strana pića i nova stolica za ljuljanje, pegla, mada već imamo četiri komada, sprejovi koji mirišu na borovinu i provincijske bioskope, budilnik, mada već imamo dva, na kraju — grozno netalentovan pejzaž u ulju, koji mu je uvaljao neki šmeker- slikar, kada je osetio da je matori ponovo pri novčanicama.
Potpuno šašavo, na časnu reč!
Najpre se ispoonesvešćujemo, a onda počinje igra zamena. Maman i ja obilazimo radnje na osnovu kesa na kojima pišu imena firmi i cvilimo da nam vrate lovu. Naravno, nikome ne pada
na pamet da nam je vrati, jer je matori u silnom milionarskom entuzijazmu pola računa pogubio, a na pola ležerno odmahnuo rukom, kao: „Šta će mi te bedne hartije!“ Prodavači pristaju jedino na zamenu. Ali šta?
Tamo gde su kupljene tašne imaju odlične cipele, a tamo gde je pogrešna šminka — nemaju tašni! Posle jedno petnaestak dana stvari su ipak nekako sređene i mi ga najzad pitamo što mu ono bi iz čista mira?
Neću da pokupite komplekse siromaštva, eto, to je u pitanju! — odgovara on ponosno. — Zbog toga treba hitno razbacati svu lovu koju imamo, tek da im pokažemo da nam nije do nje uopšte stalo!
To pakosno mi — odnosi se, naravski, na deo mamine familije. Njegovi su svi O. K. kao i obično.
Uzgred budi rečeno ... — nastavlja matori obraćajući se meni — da nemaš negde koju cigaru?
Pogledam na kalendar koji visi u kuhinji, kad ono sedmi u mesecu!

GLAVA XIX
Ovo poglavlje, ovako kako stoji, zakupila je naša poznata firma „ANEX-MANEX INTERCONTINENTAL“ kao oglasni prostor. Pisac je pristao na taj posao da bi pokrio troškove štampanja hronike o Ani, pisane isključivo za zabavu čitaoca, ukoliko čitava stvar čabrira. Dakle, još jedanput: zapamtite —
„ANEX-MANEX INTERCONTINENTAL“ na preko pet
kontinenata!

Ako već hoćete da znate, kad kupujem neku knjigu, moram najpre da je opipam. Onjušim. Prelistam...
Uzimam je tek pošto utvrdim da joj stranice ne liče na prenapregnuti beton. Po meni, jedna knjiga koja čezne da me zezne, mislim, koja hoće da je stvarno pročitam, a ne da je upotrebljavam iz dekorativnih razloga kad mi dođu gosti, mora, pre svega, već na prvi pogled, da ima mnogo razgovora. Oću da kažem, onih redova koji počinju sa crticom!
Ako ima još i slika, tim bolje! Kupljena je ili ćornuta, svejedno — apsolutno na brzaka!
Uzmimo , na primer, onaj naš rukopis... Zavirila sam u njega dok ste ga ostavljali u garderobi — čabar! Vrlo malo crtica!
Mada sam poznata po tome što, kad preuzmem banku, ne mogu satima da se zaustavim u blebetanju, pogrešiće svako ko makar i u snu pomisli da neprestano vodim monologe, osluškujući kako mi zvuči glas u kupatilu! Postoji u mom mladom životu i priličan broj razgovora, naročito telefonskih! Zašto ne opišete neki od njih? Svaki halo — nova crtica! Uzmimo samo ovaj „bla-bla:, slučaj!
Halo?
Da?
Ana, jesi li to ti?
Recimo da jesam!
Pa, kako si mi?
A s kim to razgovaram?
Zar je to važno? Jesam li te probudio?
Ma jok! Otkud bih knjavala u tri sata noću?
Hteo bih da razgovaram s tobom ...
A o čemu?
—Onako…
Dobro, razgovarali smo! Baš mi je drago što smo se upoznali i ti sistemi! Pozdravite vaše ...
Tres.
Halo?
Niko se ne javlja. Čuje se samo kako neko uzdiše i pušta ploču „To su bili dani.“
Tres.
Halo?
Draga Ana, toliko sam usamljen …
Ma zar je dotle došlo?
Pričaj mi nešto, hoćeš li?
U redu. Pričaću ti bajku o telefonu...
Sačekaj, samo da dovatim cigare!
Zapali i meni jednu: ostala sam bez filtera...
Dakle, tu su! I, šta ono bi s tim telefonom?

Priča o čoveku koji je predugo čekao na telefon
Živeo jedanput neki čovek na Petlovom Brdu, u Beogradu. To brdo, inače, iz milošte zovu još i Kukuriku Hil. Pošto je bio štedljiv i marljiv, taj čovek je imao u svojoj kući čak i ptičjeg mleka. Samo jedna stvar zagorčavala mu je život: nije imao telefon! Predavao je molbe jednu za drugom, ali sve bez uspeha! Je l' slušaš? Dobro! Sačekaj samo da popijem jedno sveže jaje, zbog glasa! Tandara broć! Šta sve nije radio taj momak da bi se dočepao svoje životne slušalice! Tražio poznanstva, potplaćivao portire u pošti, spavao pored šalteriške, obrađivao drugu pomoćnicu mlađeg zamenika pomoćnika arhivara, izvodio je na
viršle u senfu i papke u saftu, kupovao cveće, angažovao advokate
uopšte, činio je nemoguće stvari, na časnu reč! I opet ništa! Telefon mu postade opsesija. Malo-pomalo sasvim je izludeo. Najpre ga ostavila žena zbog mentalne svireposti (buncao je u snu brojeve telefona), zatim deca, na kraju — prijatelji, koji su ga izbegavali kao kugu. Totalno eskivaža, kad ti kažem! Počeo je da rasprodaje nameštaj, jer su troškovi oko obrađivanja činovnica PTT počeli da dostižu astronomske visine. Stan mu se lagano praznio. Na kraju, ostade samo stočić sa kupljenim telefonom koji još nije bio priključen. Ništa više! Sedeo je tako očajan jednoga jutra, kad — bzzzzz! Zvono na vratima. Pred njim stoje dva tipa sa žicama, kleštima, banderama i, uopšte, svim andrmoljama potrebnim za priključivanje jednog telefona. „Jeste li vi tražili telefon?“ — „Jesam“ — promuca on. I šta? Cap — za dva minuta priključiše mu aparat i izgubiše se u vidu lastinog repa, baš kao što su i došli. Čovek se uštinu da bi se uverio da ne sanja. Ne, nije sanjao! Eto, posle dvanaest godina preklinjanja i džonjanja pred vratima kabineta upravnika Pošta, telegrafa i telefona, eto, dakle, ispunjenja svih životnih želja! I šta sad? U potpuno praznom stanu, iz koga su zbrisale čak i bubašvabice, čovek, osvetljen srećnom zvezdom, prilazi svom telefonu i hoće da ga oproba. Koga da zove? Odjedanput, više nema nikoga! Žena se preudala, deca propala od droga, prijatelji promenili brojeve da ih ne bi zvao. Koga? Oseti se strašno usamljenim. Čak i onaj upravnik PTT-a otfurao za ambasadora u Ngo-Dolu-Tjam, da ga više ne masira zbog telefona, a svi ostali šefovi pošte uspeli nekako da se pre vremena penzionišu zbog sloma živaca. U prvom trenutku, čovek o kome je reč ... Je l' slušaš? Hej ti tamo?
Ama, samo ti valjaj, Ana; ja lepo ležim u krevetu i baš mi je
fino!
E, da znaš, baš mi je milo što se tako lepo provodiš! Ja
sam, inače, bosonoga i skakućem u predsoblju po betonu. Gde sam ono stala?
—...u prvom trenutku, čovek o kome je reč... — podseti me moj lični noćni maser.
Jeste! — nastavih. — U prvom trenutku, čovek o kome je reč pomisli da će živeti kao kamen u bubregu, sad kad je najzad maznuo telefon, ali, vidi vraga, nekako nije znao kome prvo da se javi, i ne samo to: nije uopšte imao nikoga na celom svetu kome bi mogao da se javi! Odluči zbog toga da se ukoka. Uze gajtan od telefona i omota slušalicu oko vrata, a celu stvar zakači za kuku na kojoj je donedavno visio luster. Pomisli — sve je počelo, evo, od ovog telefona, koji sad tu kao naivno leži i, uopšte, baš ga briga! Pre nego što se ubije, on pređe lagano prstima preko brojčanika da još jedanput dotakne tu spravu koju je obožavao više od svega. Dakle, dragi moj nepoznati noćni maseru s one strane žice — tebi govorim! — dogodilo se da je čovek nasumice okrenuo dva broja, i to 95! U istom trenutku jedan milozvučni ženski glasić procvrkuta nežno, kao što samo on ume: Sada je tačno dvadeset tri časa, osamnaest minuta, trideset sekundi“. Ne možeš ni da zamisliš iznenadnu sreću nesrećnog samoubice! Najzad, jedan glas u njegovom životu! I to ženski! Okrete još jedanput 95 i — gle opet čuda! — začu se onaj isti glasić, ali sada je govorio nešto izmenjen tekst: dvadeset i tri časa, osamnaest minuta, trideset i pet sekundi!
Eto, to je kraj moje priče o telefonu. Kad god okrenete 95 i
kada god je taj broj zauzet (a on je neprekidno zauzet), znajte da to onaj manijak razgovara s vremenom.
Ali tu nema poente! — zakuka moj noćni maser s druge strane žice. — Gde je tu poenta?
Hoću da kažem — nastavih — umesto što budiš pošten svet noću, bolje zovi 988 ili nešto slično: raspitaj se o tome šta igra u „Zvezdi“ ili gde da nabaviš robu koja ti je potrebna: samo, za ime boga, ne zovi moj broj i to s tako glupim, samozadovoljnim, neuzbudljivim, pseudoduhovitim, dosadnim i, uopšte, glasom koji bi mogao da koristiš još jedino preko zvučnika na železničkoj
stanici, kad „putnički za Lapovo kasni dvesta godina za evropskim vozovima!“
Cap!
Naš narod se, to jest, toliko zapanji kad dobije telefon, da ne može sebi da dođe, nego samo zove li, zove, pa niti se to predstavlja, niti ga briga jesi li u kupatilu ili knjavaš posle ručka; njima dopada da zovu.
Alo? Jesi l' to ti? — to im je prvo što bupnu u slušalicu.
Kao, ako nisi ti, onda nema veze!
To sam ja! — kažem. — A ko je tamo?
Ajd pogodi! — nastavlja glas. — Ajd pogodi ko je!
Kako da pogodim ko je kad pola Jugoslavije telefonira na taj način! Normalna stvar! Telefone su, inače, viđali samo za vreme odsluženja vojnog roka, i to poljski telefon, ako želite da znate šta su već viđali, i to samo ako su imali sreće da služe u vezi! Hoću da kažem, telefon su viđali jedino u obliku govornice, pa su se toliko izbezumili što ga imaju u svojoj sobi da bi samo telefonirali i telefonirali! I sad, kako se zezaju? Zovu jedni druge da vide kako su i šta rade, da se čuju preko žice. A njihove ćerke zovu neke nesrećne momke u koje su zaljubljene pa onda ćute i dišu. Bog te mazo, samo ćute i dišu ili puštaju neku idiotsku ploču, ili procvrkuću: „Ovde Sunčica Krivošija! Htela bih da sa vama razgovaram o smislu života.. .“ Ili ovaj fazon! Pazi vamo, što reko onaj dasa kapetanu: pazi vamo, kud zijaš? Ako nemaju telefon, onda koriste svaku priliku kad ga se dočepaju da nekog zivkaju. Čim ufuraju na neku žurku, na primer, odma traže telefon, pa te bude oko ponoći i obrću slušalicu prema sobi u kojoj se đuska, da se uveriš kako im je maksimalno. Možete da mislite kako se dobro provode kad imaju vremena da obaveštavaju svet po noći koliko im je ludo! Kao: ovde je famozno! Jel' čuješ muziku! Ludo se zabavljamo! Kao, sad ćete vi načisto da pošizite što niste tamo s njima, pa vrše direktan prenos žurke i zovu neke druge tipove da
vas pozdrave, a vi lepo ništa ne razumete jer svi nešto kao zapliću
jezikom i kao recituju Jesenjina. Provod!
Na časnu reč, izludeću od telefona. Ne prođe ni jedan dan a da neki bla-bla manijak ne želi da čavrlja sa mnom ... I to potpuno besplatno! Mislim, kada bi me neko plaćao da budem ljubazna preko telefona, možda bih i izdržala, ali šta da radite kad podignete slušalicu a idiot vam pušta muziku s gramofona i ćuti, ili, što je još gore, kao zaljubljeno diše ravno u vaše uvo? Prvo, to me golica, a drugo — meni ne dopada preko žice!
Tražila sam od pošte da mi promene broj i jednoga jutra, pre nekoliko godina, javiše nam da je promenjen. U toj promeni ne bi bilo ničega kobnog da naš novi broj nije godinama pre toga pripadao direktoru čuvene firme „ANEX-MANEX INTERCONTINENTAL“.
E, pa mogli ste da se opkladite u šta god oćete da će vas, tačno u sedmicu izjutra, neki dasa opaliti posred srede levog uveta onim čuvenim glasom direktorčine ili pomoćničine direktorčine:
„Daj mi Vasu!“ Niti kaže ko zove, niti ko je taj Vasa, niti šta drugo po čemu se, na osnovu Darvina, čovek razlikuje od majmuna! Samo: „Daj mi Vasu!“
Posle izvesnog vremena, utvrdila sam da je taj ludak, Vasa, bio glavni u ANEX-MANEX INTERCONTINENTALU! To sam ukapirala nakon jedno osam hiljada „dajmivasu.“
I vi verovatno znate za ANEX-MANEX INTERCONTINENTAL, koji je s velikim poslovnim uspehom prodro na preko pet kontinenata sa svojim proizvodima? Ako ne znate, krnuću vam za svaki slučaj jednu reklamčinu da ga bolje upoznate:
AKO VAM ŠLjAŠTE VIBRONI, PREPELCUJTE FEĆVICE I ROPOPIRAJTE GEJZLE! NAJBOLjE FLAPSOVE NUDI VAM
„INKO-FLAPS“ PREKO SVOJIH PREDSTAVNIKA U ZEMLjI I POD ZEMLjOM! ANEX-MANEX INTERCONTINENTAL! BRZO BRAJBLOVANjE VEZNI S IŠIŠTRAVANjEM ŠTRAPANZLI UZ
MENjANjE I RASTOLEZANjE ŠEKLOVA I ŠVERTOVA NA SVIM PUNKTOVIMA U ZEMLjI I INOSTRANSTVU!
Ako niste znali, reklama je moje delo i pojavila se u svim jugoslovenskim novinama i programima radio-stanice. Kako? To ćete tek čuti!
Hteli smo, pošto-poto, da se nekako kurtališemo bede i ostanemo nerazbuđeni, makar do desetke u našim bunkerima. A kada se radi o sovisanju, naša familija (izuzev moje maman) u stanju je da gazi preko leševa! Tu im smislim opaku stvar!
Sedam časova, jutro, ptičice cvrkuću. Zvono:
Dajmivasu!
Trenutak! odgovaram s besprekornom intonacijom najrazmaženije beogradske sekretarice. — Ko ga traži? Direktor? Videću da li je gazda u kabinetu, sačekajte...
Otrčim od matorog i izvučem ga, onako bunovnog, za jaku od pidžame napolje, za pravo do telefona u predsoblju. Možete li uopšte da zamislite njegov glas u sedmaka? Pokojni Lujika Armstrong bio je prema njegovom glasu čist koloraturni sopran, kad vam kažem! Glas mog matorog, to vam je uspela kombinacija hronične upale krajnika, šmirglpapira, lažnog ruskog basa i nadsinhronizovanih crtanih filmčuga o belim medvedima.
Imate gazdu! — zamaučem u slušalicu i tu počne provod! Dasa je s radija i traži tekst za novu reklamu. Zašto ne?
Diktiram mu je lično u mašinu: ZA BELE ZUBE — BELON! ZA LEP TEN — TENOL!
ZA SVEZ DAH — PROPERTON! ZA SJAJ U OČIMA — ISKROL! JOŠ JEDANPUT:
ISKROL —ŠAMPON S MALTIGRADNIM ŠREPELINAMA! MANDRAGOVANE ROPNE S DESET PROGRAMA. RUPOVANE RADLE,
ESPADRILE KLANFE,
PRIPONE, VANTE I PATARCE
NUDI VAM U OGROMNIM KOLICINAMA ANEX-MANEX INTERCONTINENTAL!
ZA VASE KUĆE — HOT DOGS OD JUČE!
Ima li još nešto? — pita onaj orangutan, ubijajući se od pisanja s druge Strane žice.
Kako da ne? — reži moj matori iz pidžame.
Moja sekretarica će ti izdiktirati još jednu reklamu! Molim te
apsolutno u najslušanije vreme, deset puta dnevno! Na sva tri programa ...
Pretpostavljam da je orangutan trljao kao šašav ruke,
radujući se tolikom poslu, dok sam ja diktirala:
ANEX-MANEX INTERCONTINENTAL ORGANIZUJE SVOJU NOVU TURISTIČKU TURU POD NAZIV0M: OD 'DVA JELENA' PREKO 'DVA DO TRI RIBARA' I 'TRI ŠEŠIRA' DO 'TRI LISTA DUVANA' I OBRATNO!
VEČERAS, SPECIJALNA PRIREDBA: TAČNO U ŠEST ČASOVA I TRIDESET OSAM MINUTA, U ORGANIZACIJI NAŠE POZNATE SPOLjNOTRGOVINSKE FIRME „ANEX-MANEX INTERCONTINENTAL“, ZAĆI ĆE SUNCE! UKOLIKO SUNCE VECERAS NE ZAĐE, ZBOG SMETNjI ČISTO TEHNIČKE PRIRODE, KUPLjENE KARTE ZA VECERAŠNjI ZALAZAK MOGU SE ZAMENITI ZA SUTRAŠNjI! ZA SVAKI DAN KADA SUNCE UOPŠTE NE ZAĐE „ANEX-MANEX INTERCONTINENTAL“ DAJE ODŠTETU SVOJIM CENJENIM KLIJENTIMA!
Ima li još nešto?
Još samo naša mala nagradna igra:
KO POGODI — POGOĐEN JE! VREDNE NAGRADE ANEX- MANEX INTERCONTINENTAL! PITANjE ZA KOLEKCIJU KLISTIR-PASTI: KOJA REKA PROTIČE ISPOD SAVSK0G MOSTA? PITANjE ZA PRVU NAGRADU — PAKET USLUGA: U KOM SE GRADU NALAZI DREZDENSKA GALERIJA? HVALA!
Gospode, kad se samo setim šta smo sve uvaljivali sirotom ANEXU-MANEXU na preko svih pet kontinenata, u ogromnim količinama!
Vraćali smo teretne kompozicije pune dekapiranog lima tamo odakle su i pošle, zbog nas su ljudi iz čista mira putovali u Tokio, raspustili smo celokupno predstavništvo ANEX-MANEXA u Frankfurtu na Majni, s motivacijom da je „bolje vrabac u ruci, nego Frankfurt na Majni“, kupovali smo po dvostrukoj ceni kuglične ležajeve, bacali tone paradajza u reke zbog navodne nerentabilnosti prodaje, zasuli naciju najidiotskijim reklamama bez ikakvog smisla, koje se i danas nalaze u opticaju, sve do onog srećnog dana kada nas više niko nije budio u sedama, jer je, kao što smo pročitali u novinama, ANEX-MANEX INTERCONTINENTAL totalno čabrirao.

GLAVA XX
— Oćete malo o žurkama? Šta, zar i vi? Pa to je načisto smak sveta! — kazala je Ana piscu ove hronike jedne večeri dok su gluvari!i na ćošku kod „Ruskog cara“. U ovom poglavlju ona je inače odevena u svetloplave farmeriške, što je veoma važan podatak za kostimografe Twentieth Century Foxa (Tventi senčeri Foksa) ako ova hronika jednog dana bude filmčuga sa seksi- endom. Inače, kad je VL našoj ulici neko zrikav, zovu ga takođe
„Tventi senčeri“, zato što njegov pogled podseća na reflektore koji se ukrštaju na zvezdanom nebu.

U stvari, ima nešto u tim žurkama što me čini srećnom!
Mislim, kad je napolju bljuzgavica i kad vam ne ostaje ništa drugo sem sumanutog bazanja po varoši, e, pa onda — neka je blagosloven onaj ko me pozove u tople gajbe s kaljevim pećima, makar one, te gajbe, mislim, bile ispunjene sve samim kreaturama i mesečarima!
Jer, ako niste nikada gluvarili po kiši, zaista ne znate kakav raj predstavlja jedna obična gajba s gramofonom i pločijanovićima!
Mišelino i ja, znate, bili smo u svoje vreme apsolutni prvaci Beograda u bazanju bez veze. Buljili smo u izloge i nešto kao nameštali naš budući stan. Ulazili u radnje da se malčice sklonimo od kiše i isprobavali bračne i vanbračne krevete. Tražili da nam prodavac drži sveću. Kako uopšte da vam to objasnim? Kad je kiša, mislim, i kada ste bez love, kada vas niko ne poziva u goste, jer ste u većini poznatih kuća već pozajmili knjige, koje još niste vratili, i gasili čikove u gramofonske ploče; jer ste već ispomažnjavali pepeljaru za uspomenu i, u ogromnim količinama, šminkali oči tuđim ratnim farbicama u kupatilu, kada ste, dakle, napolju, ne ostaje vam ništa drugo nego da gluvarite naokolo po raznoraznim radnjama, da se ljuljate u stolicama za ljuljanje, da otvarate nove frižidere i izmišljate raspored u dečijoj sobi.
Mišelino i ja smo bili pravi stručnjaci za izmišljanje sličnih provoda. Ne, na časnu reč, mogla bih da o tome napišem knjižurinu od hiljadu i po strana, pod naslovom „Kako solidno ucmekati vreme?“
Ušli bismo, tako, na primer, u prodavaonicu muzičkih instrumenata i isprobavali klavire. Ja bih sela za dirke, a Mišelino bi se naklavirio na poklopac. Drndala bih tako, bez veze, jedno pola sata; tek da mi prođe vreme, mada mi je gospod Bog svedok da, sem onog izlapelog Bajera za levu ruku, ne umem ništa drugo ni da opepelim, to jest otklavirim.
Ima neke sumanute lepote u prizoru koji pružaju dva, ah, mlada bića naslonjena na slona i naklavirena na klavir u jednom gradu kao što je Beograd! Kenjaj, kenjaj ... Kada vam ništa drugo ne stoji na raspolaganju u Beogradu, hoću da kažem, poezije vam nikada neće usfaliti! Mislim, mi smo iz bede napravili poeziju, ako razumete šta hoću da kažem? Proglasili smo sve neprijatne stvari poezijom, baš kao što je nekada davno, u onoj divnoj knjizi Marka Tvena, Tom Sojer proglasio farbanje ograde čistim provodom! Ako se sećate, tetka Pola kažnjava Tom Sojera time što mu naredi da ofarba jednu dugačku ogradu. On počinje da je farba, tu ogradu, mislim, i folira kako mu šljakanje pričinjava fenomelanal provod. Toliko se uživi u to foliranje da mu ostali dečaci iz ulice poklanjaju svoje najdragocenije stvarčice, kao što su, na primer, crknute mačke, kalemi od konca, klikeri i ti fazoni, samo da bi i njih pustio da malo farbaju ogradu!
Šta sam, u stvari, radila celog života? Farbala Beograd.
Proglašavala nemanje lovudže za svoj specijalni stil, kafančinu
„Tri grozda“ za ekskluzivno mesto, Adu Ciganliju za Majami Bič! Majmuni furaju za mnom u ogromnim količinama. Daju mi sve od sebe da i njih malčice pustim unutra. U poeziju, mislim!
Što se tiče tih divnih, starih žurki, kakve-takve, one su bile u sţanju da vas izvade iz zime i gluvarenja. Nabijete se tako u neki ćošak i slušate ploče, a ako neko baš insistira, može da vas ćapi za
ruku i drži je do smaka sveta. Naravno, samo levu, jer desnom, na užas svoje familije, koja u tome vidi neko dublje značenje, obično uvrćem pramen kose s leve strane. Ne znam ni sama zbog čega, keve mi!
Žurevi, koji su se nekada davno, pre rata, kako kaže maman, zvali čajanke, a još ranije posela i prela, poslednja su šansa za propale novinare koji se drže za njih u nedostatku nečeg boljeg kao davljenici za slamke. Oću da kažem, kad ufuraju u stančugu i zateknu gladnu decu kako cvile: „Hleba hleba.. .“ možete biti sigurni da će sesti za svoju pisaću mašinu i istrkeljisati ekskluzivan izveštaj sa neke, kao, žurke na kojoj, naravski, nikada nisu ni bili, zapitavši se patetično, na završetku članka: „Kuda to srlja današnja generacija? Jaka stvar! Help!“
Jednostavno, kad god nekom iznad dvadeset i sedam godina spomenete slučajno da odlazite s vremena na vreme na žurke, njemu se oči istog časa nekako zacakle i u njima lepo vidite kako se pale dva ekrančića, u kojima započinje tv program s golišavim mačkama. Te se mačke, naravno, jure po sobama s momcima što od odeće nose za tu priliku jedino lančiće sa zlatnim ključićima! Čudo jedno koliko je rulja podlegla čarima žur-propagande! Sve ono što bi voleli da se dogodi njima — pripisuju vama!
Nemojte samo da mi se smeškate tako superiorno: bolje vam je da priznate da ste i vi podlegli tim starim filmčugama i da pred jutro negde oko šestaka, i sami zamišljate da je jurite sa klinkama po nekoj pidžama-party! Niste vi krivi — to je jače od vas, a bilo je jače i od sirotog Adlerijane, čiji slučaj želim da vam istrkeljišem sa puno nežnosti i mestimično lepih opisa prirode.
Priča o tome kako se siroti Adlerijana proveo na žurki
U svom najboljem izdanju, odem vam ja tako jedanput kod Bebike na žurku. Pred vilom gomila kola, u predsoblju rusvaj od bundi! Volim Bebikine žurke: em se provedeš, em na kraju izabereš neki bolji kaput od onoga u kom si dofurinđele na provod!
Lunjajući tako kroz gajbe, najpre naletim na dvoje koji su se vatali, i napravim se kao da me strašno zanimaju tapeti; na časnu reč, meni je bilo više neprijatno nego njima! U drugoj gajbi jedan momak čita i puši lulu. Igra osamljenosti: fazon trista osamdeset i šest za pecanje osetljivijih mačaka.
Ali, najmaksimalniji prizor sačeka me tek u trpezariji. Okružen sa osam maloletnica koje su terale vetar veštačkim trepavicama i prebacivale nogu preko noge, sedi ti moj školski psiholog — onaj što nas svake nedelje po dva puta maltretira sumanutim testovima. Mislim da nikada u životu nije bio bliži infarktu nego tada, kad me je ugledao! Ne, ne, to stvarno prevazilazi zaplete Pitera Činija! Help!
Moram da vam najpre istrkeljišem kako on izgleda. Dakle, prilično je proćelav, ali tako vešto nabacuje kosinger na zaliske da bi čovek u pola noći — i još ako je bunovan, u prolazu kroz neki tunel mogao lako da pomisli da je razbarušen. Nosi kapute od tvida, pantalone od sive kaše, a pre nego što vam odgovori na pitanje „Koliko je sati?“ — gleda u vas onako malo iskosa, žmirkajući jedno pola sata, kao da upravo razvrstava vaš tip u kartoteci odbeglih manijaka. Nikome se ne javlja na ulici niti po hodnicima, a svaka druga reč mu je From ili Jung, svaka treća Adler, za koga sam dugo mislila da je pronalazač moje pisaće mašine, a u stvari — to je bio neki doktor za ludake, i to skup doktor, ako sam dobro razumela. E, pa moj školski psiholog, kojeg iz malošte zovemo Adlerijana, sedi usred one menažerije i to bez sakoa u džemperiški! Možete li da zamislite jednu televizijsku antenu odevenu u džemper? Eto, to vam je otprilike takav maneken. Čuo valjda momak da je moderno nositi džemperiške, šta li, pa se maskirao u hipika s pet raspoređenih kovrdža na čelu i cigaretom u uglu usana, mada ne puši, znam zasigurno.
Gle, mala Ana! — reče — Otkud vi ovde?
Došla sam da pozajmim jednu knjigu iz psihologije…— odgovorih. — A vi?
Bio je sravnjen sa zemljom:
Mislim da ti dugujem objašnjenje... — reče odvodeći me u kupatilo.
Nisam još udata za vas: rano je za bračne scene…
Tada on dršćućim glasom, onako maskiran i nikakav, ispriča da je preko neke veze upao u ovo društvo, jer mu trebaju podaci za disertaciju „O predbračnom seksualnom ponašanju mladih“. Osvrćući se neprestano levo-desno kao da se nalazi u kavezu s tigrovima, zaklinjao me je da ga ne provalim, jer onda od skupljanja podataka ne bi bilo ništa, a on prosto mora videti to svojim rođenim očima i to izbliza, kako bi kasnije pomogao nama mladima! Svakih deset minuta, kaže, dolazi ovamo u kupatilo i zapisuje ono što čuje. Zamislite, to će verovatno biti prva doktorska teza napisana na klozetskoj šolji! Istorijski raritet! Upravo je, kaže, razgovarao sa onim starijim maloletnicama o procentu predbračnih seksualnih odnosa devojaka ispod osamnaest godina. Veoma, veoma zanimljivo!
Rekoh mu da neću ni zucnuti jer nisam taster po prirodi,
naravno, pod uslovom da ne ufuram u njegovu disertaciju, jer posle doktora Roberta Mandžuke prosto ne bih mogla pridoneti da se nalazim u jednoj tako dosadnoj knjizi s tabelama.
I tada to poče! Društvo bez reči poseda na ćilim u krug. Bebika stavi praznu flašu viskija „VAT 69“ u sredinu kruga i zavrte je kao što se okreće vasionski brod. Grlić flaše se iz prvog cuga zaustavi na jednoj platinskoj maloletnici, koja sasvim mirno izmigolji iz svoje haljine. Bebika ponovo zavrte flašu, dok je Adlerijana krišom zapisivao podatke na manžetnu. Nije ni primetio da je grlić uperen u njega. Zažmuri od straha, svuče levu cipelu i baci je, a nogu podvi pod sebe jer mu je čarapa bila pocepana.
Šta da vam pričam? Za manje od petnaestak minuta, bledeći i znojeći se, Adlerijana je ostao samo u donjem vešu. Nije ga tela sreća! Potero ga maler, šta li! Zatim ode i košulja. Cap! Okružen
poluodevenim cicama, ličio je na pravu ilustraciju za knjigu
„Predbračni seksualni odnosi maloletnica“. Flaša se na kraju zavrte još jedanput, ali ja više nisam mogla da podnesem to kinesko mučenje i ne sačekah krajnji rezultat, mada sam unapred znala šta će se dogoditi, već klisnuh kroz hol, pa na vrata za poslugu. Šta da se radi? Nauka traži svoje žrtve!
Ali, dolazi vreme kada, prema nepisanim pravilima Žur- ponašanja, stiže red i na vas da pozovete one očajninike u svoj topli dom.
Odjedanput utvrđujete, kao da to nikad niste znali, da su sve kuće u kojima ste se do tada grebali lepše od vaše! Nije da sam snob ili nešto slično, ne daj bože, ali ne znam šta bih sve dala da na jedno pet-šest sati iščezne onaj olinjali monstrum od kredenca iz kuhinje, koji bakuta ne bi nikome prepustila, ni za svu kišu stilskih kerefeka, jer tvrdi da u one „idiotske viseće ormare ne bi stavila ni pokvarenu turšiju od pre rata!“ Ona je, naime, luda za svojim kredencom i stalno ga tapše kao favorita Stellu na jesenjem derbiju, demonstrirajući svakome ko zaluta u njeno kuhinjsko- špajz-carstvo što sve može stati u jedan kredenac od pre rata, u odnosu na viseće ultrapas-budalaštine.
Shvatite, zatim, da su vam tepisi (ukoliko se to uopšte može
nazvati tepisima) neutešno izlizani i, uopšte, gde će stati toliki svet kome ste godinama odlazili na žurke? Prebrojite čaše — ima ih svega osam. Tri su kristalne, preostale s venčanja moga matorog i maman. Dve su kupljene kao suveniri i sa njih se kesi POZDRAV IZ VRNjAČKU BANjU. Preostale tri su sasvim različite: jednu je matori drmnuo u nekoj slovenačkoj pivnici, a drugu nismo vratili komšijama kada su nam je pozajmili za slavlje priređeno u čast moga rođenja. Ona poslednja je, inače, čaša za pranje zuba iz KSR (Kola za spavanje i ručavanje) i, što je najgore, ta tri čuvena slova, i pored starosti, još su čitljiva. U redu! Krenem u akciju protiv hotela „Metropol“ i drmnem još pet čaša, ali šta da se radi kad u Beogradu nema nijednog hotela koji počinje sa A (na primer,
„Anastazija“, „Astarea“ ili „Astorija“) pa da čovek ima čaše sa sopstvenim monogramom!
I kada sve to lepo završite izlažući se kijavici i hapsu, dolazi na tapet problem pića. Matori izvodi složenu lingvističku analizu pojma „žur“ tvrdeći da „jour“ znači dan, pa prema tome u obzir dolaze samo čedna, dnevna pića, a da se kojim čudom zove „nuit“, to jest noć, onda bi trebalo služiti nešto ozbiljnije. Prepiremo se tako nedelju dana oko posluženja, gazeći krv do kolena, osvajajući jednu po jednu stvar. „Zašto deci ne poslužiš nanu, to je zdravo za želudac!“ (Misao moje bakute zabeležena u zimu 1969).
Žurke su, u stvari, odličan način da shvatite gde se nalazite i s kim živite! Postaje vam najzad jasno da niste iz „Ella“ već iz Kondine, a vaša rođena gajba vam odjedanput šapuće nešto otprilike kao: „Mala, dosta foliranja, ja sam obična rupčaga srednjeg staleža koji je oduvek bio dužan dvadeset i trećeg u mesecu, a očajan pred prvi! Pa sad, kako ti dopada!“ Onda se jednostavno naljutite i kažete sebi: „E, kad je tako, neka me prime ovakvu kakva jesam i kvit! Ako svet misli da živim u nekom apartmanu, nek se ubriše!“
Napnete se iz petnih žila da ipak nekako napravite polufrancuski ambijent. Oterate drage roditelje na neku dužu pozorišnu predstavu, a bakutu jednoj od jetrva, svekrva ili zaova (nikad nisam mogla povatati tu njenu komplikovanu genealogiju), pogasite što više onih jadnih preostalih sijalica, jer, kao što je poznato: pod diskretnim svetlom čak i hoklica liči na stil nekog Luja (Armstronga). Prekrstite se, ukoliko verujete u Boga, i počnite da otvarate vrata, kroz koja ufuravaju sve sami blazirani tipovi, kao da ih je neko birao, i odmah počinju da traže ovo ili ono.
Serija pitanja zbog kojih bih ubijala bližnje:
Imate li stereo?
Gde je kupatilo?
Ja bih malo leda!
Sladak vam je stančić!
Mogu li da telefoniram prijateljici u Milano?
Ana, mogu li da pozovem još jedno društvance sa Brda?
Kradu li kola u vašem kraju?
Dobro, i to nekako progutam prekrivena, umesto jorgana, svojim najdražesnijim osmehom KMTŠ-84, koji čuvam u kolekciji pod rubrikom BROD TONE, NAJPRE ŽENE I DECA! Počinjemo tako da slušamo ploče, od kojih čujem samo odlomke, jer neprestano pretrčavam stazu na relaciji špajz — kuhinja — soba, blagim okretom kroz kupatilo u kojem neka beštija upravo prebojava pažljivo onu moju bedu od šminke i praznih flašica kolonjske vode.
Ne, na časnu reč, ma nisam se zadržala ni dve sekunde kad imam šta i da vidim — neka blazirana senka stoji ispred otvorenog prozora usred zimnice i, kao osamljeno, posmatra ulicu. Tu je ulica, naime, strašno uska: do suprotne kuće nema ni pet metara. Mislim, stari štos — igra osamljenosti, kao, uvatiće se neko i na to bućkalo fazon „Zašto ste sami?“
Možete da mislite šta sam osećala sutradan kada sam izašla na ulicu i utvrdila da je ono blazirano čudovište preciznim hicima porazbijalo o fasadu zgrade vizavi od preko puta dvesta komada jaja, kupljenih od strane moje bakute u Malom Mokrom Lugu po veoma povoljnoj ceni za nastupajući Uskrs. Fasada se sutradan ujutro žutela apsolutno u svim nijansama, od krova do podruma! Svet je čudeći se gazio do kolena po ljuskama od jaja, dok je sama kuća ličila na nadrealistički omlet. Maksimalan fazon! Dođe mi da zakukam!
I dok sam, mračna kao noć, sedela brojeći da smirim živce od osam hiljada i obratno, među svom onom bulumentom koja se najzad smirila i buljila u prazno slušajući neku otužnu intelektualnu protesnu kuknjavu sa šlagom, vrata plakara se iznenada otvoriše uz urnebesan tresak i, na opšte zaprepašćenje,
moja bakuta ufura usred srede polufrancuske atmosfere, kašljući i
kijajući:
Koliko sam puta govorila da imam alergiju na naftalin, a oni opet posipaju letnja odela! Zdravo, deco …apćiha… samo se vi lepo zabavljajte!
Nazdravlje!
Osetih da propadam kroz rasušeni parket. Bakuta nikako da se zaustavi s kijanjem.
Šta radiš tu? — vrisnuh, spremna na sve.
Znaš dobro šta se sve priča o tim vašim žurevima ... povrati jedva dah — pa sam, za svaki slučaj, tela da se nađem pri ruci!
U redu, nekako zagladim situaciju i krenem s predstavljanjem, kad odjedared zvono na vratima! Mama i matori s roditeljskim smeškom tipa „Mi smo s Anom drugovi, nemamo onaj ukočeni roditeljski odnos!“ stoje i cvrkuću:
Vratili smo se nešto ranije... — kao da to nije očigledno.
Mislite, dva i po sata ranije — vrisnem na rubu nervnog sloma.
Hoćeš li da nas upoznaš sa svojim društvom? — pita matori, i bez ikakvog stvarnog razloga pridržava, kao ležerno, vitka leđa mojih gošći uz onaj čuveni izraz „Wiencrschule“. Gle, mama? I vi ste se već vratili?
Jesam li vam kazala da ne mećete naftalin u letnje s tvari ?
procvili bakuta.
Matori diplomatski prelazi preko ovog incidenta:
Baš je lepo što smo svi na okupu!
Nismo svi! — kažem. Nedostaje još ujka Nikola, bakutine zaove i jetrve, pašenozi, deveri i kum Božidar, kao i ona deca s vašeg venčanja što su mami vukla šlep od aljine! To boli!
Tu počnem da se zezam do daske, iz čistog očajanja. Pravi humor pod vešalima!
Ima duha! — izjavljuje matori, a zatim odmah nastavlja. To su, dakle, ti čuveni žurevi mlade generacije! Imate pravo, deco! Samo se vi lepo zabavljajte i ne obraćajte pažnju na nas starije! Mi smo, kako da kažem, imali svoj život, i to što se vi večeras ovde ovako lepo i onako bezbrižno provodite, slobodno mislim, i bez ikakvih izanđalih moralnih ograda jednog preživelog, da se tako izrazim, društva, mi smo krvavo platili. Uzmite samo, na primer, 1946. Godinu! Jeste li čuli za knjigu „Kako se kalio čelik“ jednu dirljivu knjigu, sasvim dirljivu? Mora da će vam to biti smešno— ali mi smo je tada prosto gutali, da, gutali, takvo je to bilo vreme, puno zanosa, mislim, i bilo je na izvestan način sramota reći devojci: „Volim te!“ ili nešto tako! Jednostavno sramota! A vi, vidim, živite u sasvim drugom vremenu i to je dobro, ja to pozdravljam ... Naši napori su, dakle, urodili plodom. Razbili smo iz temelja tu trulu porodičnu zgradurinu, koja je počivala na staklenim nogama lažnog morala ... Čekajte, ko li je to rekao?
U tom trenutku bakuta naglim pokretom ruke popali sva
svetla u kući i stan nam izranja iz sumraka lažne otmenosti, go kao žica bez izolirbanda, bez boje, mirisa i ukusa, tačno onakav kakav je već deset godina, ispregrađivan i iskrpljen, zašiven na sto mesta, a ipak tako nekako naš, to jest moj, da mi suze pođoše na oči, na časnu reč! Sopstveno foliranje učini mi se potpuno lažno. Šta imam da krijem od ove blazirane bande? Nisam ništa zamerala svojim — bili su onakvi kakvi jesu, zabrinuti za svoju Anči koja je pokušavala da na dva sata zbriše izvan svoje ulice, svoje kuhinje, svoje izlizane mušeme na kuhinjskom stolu ...
A sada — reče bakuta — ko oće da proba moje kisele paprike punjene kupusom, neka izvoli u kujnu! Imamo i odličan pasulj sa špicevima od rebara ... Ostalo od ručka!
I, da vidite, oni blazirani se hladno pokupiše i šmugnuše kroz vrata, dok ostali svet navali na pasulj; bez veze, njih, recimo, troje, i to bez posebnih tanjira, na časnu reč, kad vam kažem, dabogda se ne pomakla s ovoga mesta!

GLAVA XXI
Ana najpre filozofira o životu u dvoiposobnoj mašini za mlevenje mesa, iznosi Slučaj jednog fizikusa i zaključuje da je Novu godinu najbolje čekati privatno. Ona, inače, žarko čezne da nekog zezne!

Kad zrelo razmislim, imaju pravo oni koji tvrde da je život, u stvari, jedna velika škola. I jest škola! Naročito zbog rasporeda ćasova, oću da kažem! Tačno se zna kada pristojan svet treba da izvede ono ili ono... kada se ide na letovanje, kada na sahrane, kada u goste ili na doček Nove godine!
I tako, stalno nekog đavola čekate, nadajući se duboko u sebi da će se ta Stara, dosadna, izlizana i iskrzana filmska kopija od života ipak nekako iznenađujuće završiti. Oće — đavola! I mada već sada nasigurno znate ko je ubica u toj vašoj blesavoj filmčugi, nekako vam se ipak ne izilazi iz neprovetrene sale, nekako vam se ne ostavljaju semenke i kikiriki, grickate i grickate, a mogli biste se zakleti u najdražu stvar na svetu da ste sve te scene već negde videli. Ničega novog pod kapom nebeskom! Kao da su od svih nas napravljene iste faširane Šnicle u istoj mašini za mlevenje mesa! Keve mi!
Ja letovanje ne trošim; mislim, nije mi artikal, a i šta će mi
more kad se celog života davim u moru osrednjosti! Osim toga, uživam u Beogradu kad je avgust i kada letnji vetar zaigra pipirevku sa starim novinama. Ako već niste znali: postoji samo jedna stvar užasnija od Beograda leti — to je Beograd zimi! Izg1eda da krv nije voda i da sam prihvatila bakutin aristokratski pogled na svet. Gledajući u avgustu 1970. šetače kroz sta. kleni prozor gradske kafane, ona je filozofski zaključila da se život isprofanisao ...
Pogledaj, molim te, ko sve danas ne živi! -kazala je. ,
S letovanjem je u redu, oću da kažem: Čovek ipak može
nekako da eskivira letovanje ako mu se nešto ne letuje, ako ne želi
da bude živi paket usluga „Anex-Manex Intercontinental“, ali šta da se radi s Novom godinom? Ona je neizbežna! Ona će da vas provali, makar se zavukli i u poslednju mišju rupu.
Bauk Nove godine kruži Evropom! — kazao je prekjuče moj frend Sule na Adi, dok smo klopali gibon, to jest gibanicu iz pleha, i mažnjavali kuvanu vinčugu iz termosa. Sule je, inače, retko pametna zver, ali šta mu vredi kad mu se ne priznaje?
Da znaš, Anči rekao je -— kad zrelo razmislim, najlepše mi je u životu bilo u zarobljeništvu za vreme rata! Bogami! Okolo žica, a iznutra nigde ni jedne ženske, sve sami frendovi! Hoću da kažem, bilo mi je mnogo lepše nego sa onom mojom vešticom, na časnu reč. Nemci su me bar puštali po dva sata u šetnju oko barake, a ona ni da Čuje: kud god se maknem — idem i ja s tobom! Evo sad, oće da je vodim negde na Novu godinu! Ne, ne, stvarno, kad ti kažem: najlepše mi je bilo u zarobljeništvu ...
Pa što se nisi aktivirao — pitam gosn Suleta — pa da lepo budeš aktivni zarobljenik? Dobio bi posle i penziju, a ne ovako —- imaš četiri i po minuta radnog staža ...
Što se nisam aktivirao? -— jada se gosn Sule. Mućka, Anči, mućka, pa to ti je! Podmeću nogu na svakom koraku: udesili da se rat završi na brzaka, a kad se samo setim kako se knjavalo u zarobljeništvu! Moje Cile ne da ni da se prilegne posle ručka, bogami! .
Gosn Sule nije mogao ni da sanja koliko je sto posto u pravu!
Jer, zaista: bauk Nove godine kruži Austro-bugarskom!
Pre podne opaljujem redovno muvić (Sitno muvanje), a posle podne muving (veliko muvanje) i izučavam masovno ludilo. Po radnjama — ludnica! Svi kukaju kako nemaju love, te kako ćemo, te šta ćemo, a ovamo one šljašteće novogodišnje haljine sa hipercinima idu kao da se džabe dele. Otimačina! Sve se to nešto domunđava između sebe, sve se to negde gura, žuri, sve to vata jedno drugo kao davljenik Slamku za limunadu! Bogami!
Što je najgore, gde god se maknem, natrčim pravo na ono njihovo čuveno pitanje koje me mazne pravo u dijafragmu: „Gde ćeš za Novu godinu?“ Ako kažeš da nećeš nigde, oni ti na brzaka ufurinđele još čuveniju rečenicu od koje mi se kosa diže na glavi:
Fino! Svratićemo onda sa društvom oko ponoći na piće!
Ne pada im na pamet da bih isto tako i ja mogla da im malo svratim oko ponoći, a ne samo oni meni -— i zašto da mi svraćaju, šta su mi oni: braća od tetke, šta li? Jao, što volim tu ležernost na tuđi račun! Kao, svi smo, za ime Boga, svetski ljudi, pa tako, svraćamo ležerno oko ponoći, a ovamo, kad ti njima ufuraš u gajbu, bez pet prethodnih najava telefonom, sve te nekako đanišu kao da si malo pošandrcala, i neprestano te opkoljavaju pepeljarama, da im kojim slučajem ne bi pao pepeo na tepih kupljen na kredu! Ali, da vidite, odjedanput, uoči. Nove godine, to ti sve postaje preko noći ležerno a ovamo, u stvari, krepavaju od straha da ostanu sami, jer misle da će se bogzna šta dogoditi bez njih. Haug!
Hoću da kažem, ako me išta izbezumljuje u životu, to su ti,
kao, fol, svetski ležerni tipovi koji od silne ležernosti ne stižu prosto da plate ni kofijanović kod „Tri grozda“! Kao, to se podrazumeva samo po sebi da ćeš ti, Anči, pljunuti tu bednu lovu! Sistem: nije mi ni do — sredi ti, Anči, formalnosti! Mislim, nije mi, na časnu reč, zbog lovudže, baš me briga, ionako je imam s mene pa na uštap, ali kad dofuraju crni dani pa u džepingeru nemam ni kintaća (čak ni za kofi), a dođe vreme da se sređuju formalnosti, oni — ti ležerni tipovi, mrtvi-ladni, srede lepo svoja pića, a kad im ja, misleći da su stvarno zaboravni, odvojim lakat u pleksus i kažem: „Pa, dobro,bre, a šta je sa mojim dupljakom?“ — oni me pogledaju kao da sam s Marsa pala i samo promrmljaju: „Ih, bre, Anči, dokle ćeš da se grebeš?“ A kada poplavim od besa, onda oni kažu, kao, vadeći se: „Ajde, bre, šta se odmah ljutiš, kao da ne znaš za Šalu — strašno si, bre, osetljiva!“
Oću da kažem: da su nešto na Divljem zapadu, ne bi preživeli
ni tri dana, toliko sporo potežu pištolj, to jest buđelar! Bogami.

Evo , kakva sam ja: ja sam vam takva da uvek držim svoje cigarilose na stolu, baš nekako na sredini, baš nekako malo udesno od pepeljare. Mislim, kad su cigarilosi već tu, nek se arče, posle ćemo već nešto da smislimo. I šta se dešava? Naklati vam se tako neki, kao, fol, ležeran tip za sto i samo troši li, troši vaše duvane. Sve mu dimovi isfuravaju na uši. U redu, nek se truje, mislim se kao ja — njemu dopada — ali mi onda nestane šibica. Imaš li jedno zapaljenje? -— pitam, kao, fol, ležernog tipa, a on odnekud iz najdubljih dubina svojih džepova izvlači šibicu, pripali ti, pa kao da je najveća dragocenost — ponovo u podrumišku. Posle trećeg zapaljenja, pogleda me pravo u oči i kaže sa prekorom:
Pa dobro, bre, Anči što ne kupiš jedanput šibice? Dokle ćeš
da se grebeš za zapaljenje?
A što je on dokrajčio moje pljuge, to nikom ništa! Preko toga se ležerno prelazi. Pazi, bogati! šibicone primećuje ...
I sad treba da mi se za Novu godinu natrndače baš takvi tipovi!
Malo Sutra!
A onda, ima i drugih vrsta ležerno svetskih tipova: pozovu dvesta zverki u modi na doček Nove godine, pa otvaraju sva vrata i slično, a pre toga evakuišu sav escajg tetki na periferiju, da ga ugledni gosti ne pomažnjavaju, i tada vam lepo kažu da svako od zvanica treba da uplati po deset komada, na primer. U čemu je štos? Vi treba da platite provod što ćete zajedno sa njima dočekati tu čuvenu noć! Druga stvar — na takvim žurkama niko nikog pod milim bogom ne poznaje, to jest poznaju se samo onih nekoliko glavnih koji se stalno opaljuju po ramenima i govore u skraćenicama i šiframa, a piju iz ilegalnih flašijanovića, dok vama ostaje da izigravate čaming i zverate naokolo. To vam je najtužniji
prizor na svetu, taj doček, na časnu reč... Lepo vidite tuce mačaka u dugom večernjem perju, lepo vidite kako im keve i bakute odvajaju od usta da sašiju ta čuda iz žurnala, kako im doteruju frizure i pozajmljuju indijanske farbe, sistem: Ako mi ne možemo, nek nam se barem dete provede! — i evo, dete je na žurki među potpuno nepoznatim poznatim momcima iz varoši, i šta? Dete odjedanput primećuje kako mu je pratilac, onaj elegantni momak što godinama odvaja pešaka kroz Knez Mihailovu, iščezao sa nekom mačkom u modi, pa ih nema, nema, nema i nema iz one zamračene gajbe, i detetu se odjedanput čini uzaludan čitav život, ona, teškom mukom iskamčena večernja haljina, ono perje, dugo očekivana noć provoda, sve, dok opaljuje čaming u nekom budžaku i žvaće sendviče na koje kao da se pokakio golub.
A uz to, što je najgore, dete mora da izigrava svetsku mačku,
da neko ne bi slučajno kazao: malograđanka, da joj ne bi rekli da je provincijalka i demodirana! Hoću da kažem, sve je kao svetski, sve kao ležerno, baš kao na filmu, a ovamo, momak koji te doveo na doček ne izilazi iz mračne komore dok vam srčane pretkomore udaraju i, udaraju, kao pokvarena pumpa za bicikl! A, u stvari, sve je lažnjak, samo niko ne sme to sebi da prizna, pa tako izdržavaju nečiju tuđu predstavu o otmenom životu, a sati prolaze li, prolaze i Nova godina samo što nije stigla! O, kako bi se samo dete menjalo za polovan doček onog automehaničara i one kućne pomoćnice, što se sada drže za ruke u devojačkoj sobici (dva puta dva metra), o, kako bi dete u večernjem perju zbrisalo iz ovog lažnjaka — filma da ima hrabrosti, da ima snage— ali šta će pričati sutra varoš? Ljubomora je prevaziđena, svi smo u ulogama hladnokrvnih platinskih mački i dasa sa filma kojima nije ni do čega sem do tuđih ribona!
Zavrnuli dete! Zavrnuli sunce mamino! Ufurali ga u neku
svoju filmčugu, pa mu dodelili epizodu, a sebi maznuli glavnu ulogu!
Druga stvar: kad god vidim tako neko mesto specijalno aranžirano za vatanje, meni se odjedanput nekako ne vata. Mislim, ne volim da radim nešto što se od mene očekuje, makar mi uvalili bedž: Frigos! Pre svega, tako sam vaspitana: hoću da kažem, moj matori je, kada sam se rodila, hteo već onda da poseče sve parkove u varoši od silne ljubomore, da se ne bih mazila u njima, a da nešto vidi ove zamračene gajbe, udario bi ga načisto fras! Treća stvar: nije udobno! Mislim, kako da se mazim sa nekim pred toliko nepoznatog sveta, i kako na ćilimu, među svim onim pepeljarama, i kako kad stalno neko prolazi preko tebe i staje ti na nogijanović? Meni ne dopada!
U stvari, sve te nepravde počinju već od malih nogu, na
časnu reč! Uzmite samo one pakete koje za Novu godinu dele po preduzećima deci službenika! Hoću da kažem, tamo gde je neka jaka firma, deca podobijaju ogromne kese sa svim i svačim unutra, a tamo gde je tanjež deci daju po pet karamela i knjigicu o Crvenkapi kupljenu na rasprodaji! Pa tako nekako ispada da je Nova godina svima ista, a da su samo deca različita. Bogami. Naročito ja, pošto mi matori nije nikada upražnjavao šljakanje u kolektivu (čisti individualac!), samo sam zijala u drugu decu kako nose po ulicama paketijanoviće. Staroj Anči truba! Mogu vam reći da sam tu i zamrzela dočeke Novih godina, na časnu reč! Kad zrelo razmislim, zbunjivana sam još od malih nogu: pola života su me učili da je pas najbolji Čovekov prijatelj, a drugu polovinu sam morala da nabubam da je najveći prijatelj Čoveku — knjiga! E, pa sad, ko je najveći prijatelj, pitamo se mi? Neka se to već jednom raščisti!
Ja lično mislim da je iskren prijatelj onaj koji ti prljave stvari,
umesto iza leđa, kaže u lice!
A što se tiče ljubavi, to je najkomičnije pred Novu godinu, mislim. Niko, naime, ne sme da se podževelja sa svojom mačkom; jer, ako je slučajno izgubi —koga će da šlepuje na doček?
Kad smo već kod mačaka, dozvolite da izvedem i jednu omanju literarnu kristijaniju i isfuram na trenutak iz teme. šta je bilo? Neki moji frendovi, čisti manijaci, uplatili doček Nove godine na nekoj blesavoj planinčugi još proletos. Kao, što je sigurno — sigurno je! Kao, ne mogu da se čestito ukokaju u svom rođenom gradu! Kao, Nova godina će najpre stići do njih, a tek onda do nas, dole u dolini. Koješta! I šta se dešava? Zamolili nekog Acu Keca da im čuva stančugu dok su oni odsutni, pošto je Čovek samac. I šta! Kroz krugove bliske „Tri grozda“ procuri neproverena vest da je Aca Kec postao švaler. Ponaša se sumnjivo.
S kim to tamo spavaš? — pita društvo Acu Keca, na
primer, a on pun sebe odgovara da spava „sa jednom mačkom“!
I sad zamislite, neverovatna stvar; Aca Kec koga su kelneri toliko puta prevrtali zajedno sa stolicom i postavljali naopačke na sto u vreme fajronta, ustaje sam iz društva negde oko desetke, a kada se svi šlogiraju od zaprepašćenja pa ga pitaju je li bolestan, on mirno kaže:
Nisam. Čeka me jedna mačka!
Sutradan se pojavljuje sav izgreben i izujedan. Sedi i smeška se tajanstveno, onako švalerski. „Tri grozda“ zahvatila blaga panika! Ako je Aca Kec, onakav kakav je, uspeo da dođe do ženske, onda je ulom pogledu stvarno nastupila inflacija. Smak sveta!
Ne možete ni da zamislite kakva je mačka! — hvali se Aca Kec svojim šlogerima za stolom. — To je neverovatno osećanje, kada se probudíš, a ona pored tebe na jastuku i gledate tako nekako ...
Je l' u spavaćici? — pitaju mesečari.
Kakvoj spavaćici? —. čudi se Aca Kec.
Bez ičega na sebi?
Pa, naravno! Bez ičega! Onako, mislim .
Što je naj smešnije, ispostavilo se da Aca Kec nije ništa lagao. U pitanju je zaista bila mačka — ali prava! Provalili su ga kad joj je kupovao sardine i belu džigericu.
Pošto ga mrzi da troši struju, drva i ugalj, Aca Kec, inače, pred Novu godinu obavezno odlazi malčice u bolnicu, kao, fol, na ispitivanje. Ima najmanje dvesta hiljada smrtonosnih bolesti i frendove lekare koji mu rezervišu krevet. Tamo mu lepo. Ima s kim da popriča, klopa — potpuno besplatna, a ima Čovek i na čemu „da napari oči“, kaže, „bolničarke su im maksimalne!“ što je najvažnije, nije dosadno na Novu godinu; svaki put nam dođe jedan pravi glumac, pa izigrava Deda Mraza.
Ako Čovek doda petaka, dozvoljava da mu se zapali brada od vate; maksimalan provod! Tu su i dobrotvorna društva koja dele pakete; a pošto oni šećeraši. ne klopaju slatko, sve stavljaju na moj krevet ...
E, pa pošto je prošlu Novu godinu dočekao na urološkom odelenju, Aca Kec poče da pakuje svoje stvari i da briše kući. Kaže mu neki budža koji je ležao do njega u sobi:
Aco — kaže — ako te pitaju za mene, kaži da ću ležati još dva meseca, jer imam cirozu jetre, distoniju neurovegetativu, gastritis hronika gravis, a i sa sedimentacijom mi nešto nije u redu... Pritisak mi je dvesta kroz sto deset, imam apopleksiju; poremećaj kardio-vaskularnog sistema, hemoglobin mi je svega pedeset, a još bolujem, izgleda, i od neurotične hipertenzije I. Jesi li zapamtio?“ .
—Ja ti to, brate, nikako ne mogu popamtiti ...kazao je njemu Aca Kec. — Ako me budu pitali kako si, ja ću kazati da si ti, brate, umro!
Ali, u stvari, od svega na svetu najviše me nerviraju snobovi koji, kao, preziru masovna novogodišnja veselja i pola godine unapred pričaju kako će trideset i prvog leći da spavaju
„normalno, oko jedanaest!“ Ljudi moji, da ih samo vidite kako se
upaniče trideset i prvog posle podne! Obrću telefone kao ludi i samo pitaju: >>A gde vi čekate Novu godinu?“
Najbolje prolaze oni muzički grebatori! Razmile se svuda po varoši i samo profuravaju kroz kafane. Pošto ih nema dovoljno za svirku, uvale svom izlapelom dedi gitaru u ruke, nameste mu prste kako treba, gore na žicama, i viknu: „Drž de, mator!“ Videla sam jednog laponca u troli, drži siromah prste na De, onako kako su mu ih unuci namestili kod kuće, pa ne sme da ispusti poziciju sve do kafane u kojoj svira. Boji se — zaboraviće!
Pošto znam da si noćas, pred Novu godinu, sam, dragi moj čitaoče i draga moja čitalice, poklanjam ti jednu istinitu novogodišnju priču i stavljam ti je pod jelku, dok ti u kuhinji sečeš praseće pečenje.

Priča o tome kako je jedan šljakatore dočekao Novu godinu
i te fazone
Zvali su ga fizikalac i fizikus, zvali su ga manuelac i šljakatore, a bio je, u stvari, dekorater u televizijskom studiju, takozvani scenac što unosi i iznosi kulise.

Pred Novu godinu i slovima (Srećnu novu godinu) bio je tužniji od onog klinca što je plakao na Adi Ciganliji iznad reke Save, pa ga pitali zašto plače, a on im kazao, on im kazo, bog te mazo, da mu hleb pao u vodu.
—Je l' sa pekmezom? — pitali ga ljudi.
—Nije ...
—Je l' sa puterom?
—Nije ...
—A je l' sa mašću i paprikom?
—Nije ni sa mašću i paprikom!
—Sa džemom?
—Nije ni sa džemom...
—Pa sa čim Onda?
—Sa sestrom.. .
Eto, tako tužan, mislim.
Tip o kome ću da vam pričam, dakle, radio je na televiziji, unosio iznosio sumrake i zalaske sunca i polumeseca, nameštao baldahine, prikucavao horizonte za zid, verao se po planinama od kartona, meblirao namještaj po sobama Luja Četrnaestog, postavljao stilske komode i čirake, prostirao tepihe po američkim rumovima, vešao zavese po zimskim dvorcima, a sam stanovao kao samac kod neke gđe Leposave u Mišarskoj, a ona ni da Čuje za tamo neku Novu godinu! Baš nju briga za doček.
Živeo tako šljakatore, manuelac, fizikalac iliti fizikus, od danas da prekosutra ispunjen blagim filozofskim mirom. Kad mu kažu šta da namesti — on namesti. Kad mu kažu da ruši, on ruši. A u studiju se stalno menjale face. Taman skloni u magacin labudovo jezerce, dođe vreme da se namešta meteorološki izveštaj. Skloni njega, kad evo ti poljana na Vaterlou, a za njom dnevna soba ponoćnih ljubavnika i okrugli sto na temu
„Dezalijenizacija kao komplementarni faktor fenomenološke subjektivnosti infrastrukturalnih, sociološki neartikulisanih modus vivendija regionalnog paralelizma“. I dok kažeš britva, dok mazneš pivčugu, sklanjaj okrugli sto na temu „Dezalijenizacija kao komplementarni faktor fenomenološke subjektivnosti infrastrukturalnih, sociološki neartikulisanih modus vivendija regionalnog paralelizma“, a unosi, baćo, „Laku noć, draga deco!“ Od „Dezalijenizacije kao komplementarnog faktora fenomenološke subjektivnosti infrastrukturalnih, sociološki neartikulisanih modus vivendija regionalnog paralelizma“ ni traga ni glasa! Bila pa nije.
Sedeo naš fizikalac iliti manuelac na merdevinama,
mažnjavao pivčugu i gledao šta se okolo dešava. Jedni odlazili, drugi dolazili, a on stalno namešta stolice. Najviše mu se bio popeo na glavu onaj tv-komentator što vas stalno gleda kao da
ima nešto da kaže, a ovamo truba. E, njega nikako nije mogao da smisli, što jes, jes!
Ništa, bre, da razume šta ovaj priča, sve nešto Šatro-pera- mika-laza, sve nešto landara pišore, sve nešto si mile buba jež, te ovo te ono, a staroj gđi Leposavi iz Mišarske svakog prvog treba pljunuti na dlan pola plate, kao narukvicu za gajbu i knjavanje. Pita ga, na primer, lepo Čovek je li ovo belo ili crno, a on ti njemu, baćo, ni pet ni šest, nego:
Ja ne bih tako postavio pitanje...
Šta ima ti, bre, da postavljaš pitanje kad ga tebi uvaljuju, đubre jedno, šta ima ti da ga! šta ima ti da ga: ja ne bih ovako postavio... Nego kako bi ga postavio, položaro jedna belosvetska?
—Ja bih se, pre svega, zapitao da li smo u ovom trenutku, imajući u vidu svu njegovu objektivnu složenost, dalje ili bliže belom u odnosu na subjektivno polazište sa crnog? I moj odgovor bi glasio: da, mi smo neosporno bliži, ako kao indeks uzmemo sto
...
Šta ima ti da uzimaš indeks, uštvo jedna, kad te Čovek lepo pita je li ovo belo ili crno, mamlazu jedan!
Sedeo tako šljakatore sa svojim pivom na merdevinama, iznosio kišu a unosio vetar na pustom polju, i licitarsko srce gosn Frane Lotke Kalinskog, a onaj komentator kenja li, kenja. Početkom decembra, poče da unosi jelke u studio. Desetog, onaj kenjator već je snimao svoju novogodišnju emisiju, da bi mogao zbrisati u Kortinu d'Ampeco. Na pitanje „Kakva će biti nova go. dina?“ on odgovori da ne bi tako postavio pitanje, pa ga postavi ovako:
Hoće li nova godina ispuniti naša očekivanja ili neće, to zavisi od čitavog niza faktora, divergentnih kretanja i naše dileme: da li smo bliže ili dalje u ovom složenom trenutku ispunjenju naših očekivanja? I moj od. govor bio bi: ako kao indeks uzmemo sto — da, mi smo bliže ispunjenju tih očekivanja!
Dvadeset i petog, počeše da unose prošlogodišnje izveštaje kako je svet dočekao novu, a ispratio Staru. Kao, fol, friška roba, kao, fol, oni na licinom mestu, kao, fol, Rimljani izbacuju stari nameštaj kroz prozor, a u Moskvi se kupaju, probiju sekirom led pa buć u vodu, kao, fol, u Riju za to vreme dušu da ispustiš od vrućine — karneval pa svi igraju bosi bosanovu, kao, fol, u Minhenu pivčuga iz krigli od pet litara, bog te mazo, a u Amsterdamu šilja i Miki veliki ko kuća od kartona, dok, razume se, u Londonu Englezi hladni ko led, samo furaju li, furaju u crnim šeširima i sa tašnama u ruci, a reporter stoji li, stoji nasred ulice i izveštava li, izveštava, kao, fol, u Parizu nikom ništa — Nova godina im nije artikal, ne troše je, nego više Četrnaesti juli, a u Jordanu prekinuli vatru, dok naš dopisnik iz Nju Jorka javlja kako u Nju Jorku i na Novu godinu eksploatišu, a on se, kao, fol, zgraža, a putuje li, putuje, pa posle kaže: „što sam se proveo u Nju Jorku!“
a ovamo, kao, fol, osuđuje i u istom pismu moli da još malčice
ostane dok mu deca ne posvršavaju tamošnje škole, a u Švedskoj
zna se, Stokholm je radosno dočekao novu godinu, javlja nam naš specijalni dopisnik već petnaestog decembra i šalje veoma zanimljiv materijal o porodici Johansen koja se znoji u sauni, a posle trlja snegom, dok su u Briselu umesili džinovsku tortu od sedam metara sa dve hiljade osamsto pedeset jaja i, što je naročito zanimljivo, trista kila oraja, a u dalekoj Norveškoj desetine hiljade stanovnika Osla isfuralo na snežne padine izvan grada, dok se u amsterdamskom zoološkom vrtu oslonio mali slon, što je prava retkost u kavezu, a u Amanduhi naš reporter, po cenu najvećih opasnosti, po želeo srećnu novu godinu Amd-Sen-Bej-Čupu lično, rečima: almanuhbejtutunsa- palhalluhadaamanimanan, na šta je Amd-Sen-Bej-Čup odgovorio: ihnalahibanhumanhialilahlaihala što znači da mu je strašno drago što ima čast da upozna predstavnika naše daleke zemlje o kojoj je mnogo slušao i uzvratio gledaocima takođe srećnu novu godinu rečima: alhuliimenebuhliIaalaluminhalulailala, na šta je reporter, koji je
po cenu životne opasnosti proveo preko dve nedelje u er-kondišnu hotela „Hilton“ u glavnom gradu Amanduduhe, Amanduhi, kazao: I ja vama, isto!
Posle iznesoše tv-kenjatorov sto sa mikrofonom, a unesoše
„Laku noć, draga deco!“ E, tu se fizikus namučio ko ubogi đavo, scenografija je bila teška oko dva vagona žive vage, sve neke kao snežne kule od vate „cik-cak“, sve neke jelke čije iglice padaju za vrat, a priča nikakva; trubijanović --- kao Deda Mraz našao siroto dete bez ikog svog pa mu organizovao šou, i ono se provelo bolje od one bogate zločeste dece, pa onda iznesi Deda Mraza, a unosi tipičnu jugoslovensku porodicu, kao, fol, i oni slave Novu godinu, onako nikakvi, tipični, kad u ponoć kuc-kuc! — imaju koga i da vide: došao im simfonijski džez-orkestar sa najnovijim tačkama u goste, onako, mislim, iz čista mira, spontano kao abortus, a tu nam je i naš popularni onaj Kakose zvaše , pa se oni tipični isprovodiše bolje nego njihov šef, koga su uneli kad iznesoše tipične.
A tipični šef, kao, fol, otputovao sa ženom i taštom bog te
pita, a došao mu teča Mita iz provincije, a on mu, kad je video u čemu je fazon, kazao: „Samo ti, teča Mito, koji si baš stigao iz provincije, sedi lepo u salun i odmaraj se ko čovek, a mi odosmo u Corps diplomatic da je dočekamo! Tu ti je frigidaire, pa klopaj majoneza koliko te volja, tamo je kupatilo; iz leve slavine curi hladno, iz desne teče vruće, a iz srednje med i mleko; samo ti, teča Mito, sedi lepo i odmaraj se ko Čovek, kad ovde pritisneš, upali se televizor i to u bojicama“. — „Koliko košta?“ — pita teča Mita iz provincije, a u rukama mu tipično. provincijsko prase na ražnju, obavezno balonče sa vinom, šunka, kobasice, pečeno pile, krvavice, švargle i kolači sa jabukama, kao, on iz pro vincije, pa, kao, fol, zanosi kad govori na provincijski, a tipični šef one tipične familije što se bolje isprovodila od njega, iako je tipična, kaže da televizor u bojicama košta milion i po, a teča Mita mu onda kaže da bi im on za tu lovudžu farbao lično svako veče stari crno-beli
ekran: kako ko hoda, on bi za njim sa četkicom i vodenim bojicama! — kad je tolika lova u pitanju, te tako oni otfurinđele na svoj provod, a teča Mita iz provincije ostane u salunu i počne da mezeti i gleda TV.
Kad tamo, njemu se, kao, fol, prispavalo, a iz televizora isfuravaju balerine i neke muškarčine u roze triko. ima pa sve oko njega, kad tamo: baš njemu svi pevaju, pa ga vodaju po scenografiji levo, desno, a on se čudi pa njima smešno, da puknu od smeja! U stvari, kao, fol, ne zna se jeli to teča kao sanjao zato što je iz provincije i još putovao ubrzanim, ili je stvarno? To je pitanje! U stvari, pitanje je je li to sve kobajagi ili baš onako, a kad se i to završi, glumci se raziđoše, a nova godina, bogami, već kod Sežane, pregledaju joj prtljag, da ne prošvercuje koju lutku ili džemperišku.
I tu ti naš fizikus, manuelac il šljakatore pita Šefa od
scenografije, je l' gotovo, a ovaj. kaže: „Gotovo i ovo sranje, hajd kud koji, mili moji, srećna vam nova!“ — pa se svi raziđu, a šljakatore svuče kombinezon i, onako mrtav umoran, kud koji, mili moji, pa na ulicu. U Mišarsku mu se ne ide, šta će tamo? Zna se: gajba ladna, a svetlo ne sme da pali, ne da gazdarica, da se troši struja. Televizora mu navrh glave, frendovi se razišli, svako svojoj kući, svako se ponovio, čak i onaj blesavi Kepa što je najviše lajao nabacio nove njupavce, preko Socijalnog: kaže, sad ću i ja napredovati u životu, kaže, mogu i ja da držim sada jezik za zubima, a ne kao do juče, nigde njupavca ni od korova! Čak i on.
Lunja tako naš il šljakatore ulicama, baza li, baza, kad vidi —
neka mačka iz unutrašnjosti, isto sama! Da je pardoniram? — pomisli, pa je pardonira, jedno dva-tri puta, i drž tamo, drž vamo, oćemo li zajedno na doček? Pa gde ćemo? Kod mene. A gde radite? Na televiziji. Može, kaže mačka iz unutrašnjosti, samo ne znam šta ćete posle misliti o meni? Posle Čega? — pita il šljakatore. Pa posle onih stvari, budalo! — kaže ona. — Gde je ta gajba?
Tako ti šljakatore: šta će, kud će, uvede ilegalno mačku u studio kroz sporedni ulaz za dekor, a tamo na sredini — apartman, srećom, nisu ga sklanjali posle snimanja, nego ostao onako da stoji.
„Jao, što imate fenomenalnu stančugu!“ — kaže mačka iz
unutrašnjost i razgleda televizor u bo- ji, kaučeve , bar i regale
„Jao, što je divno kod vas,“ kaže ona i razgleda sto, a na stolu jelka sa kuglama, pečeno prase, šampanjac i ostala čuda. Pođe levo, kad tamo kupatilo. Iz leve slavine teče čisto foliranje, iz desne curi — kobajagi! Lažnjak prase, oću da kažem. Ona ti onda za šampanjac
—šampanjac, u stvari, čaj, samo je flaša prava. Ona ti za tortu torta od gipsa! Sve kaširano, sve lažnjak, samo njih dvoje su pravi, te ti ona: daj šta daš, pa ti se tu izvataše na mrtvo ime i prezime, nisu ni čekali novu godinu koja je u tom trenutku bila između Vinkovaca i Vrpolja. Presedala. Posle ti se oni pokriju zavesom, pa buji baji sve do sutra po podne.
U šestaka po podne probudi ti se najpre mačka iz unutrašnjosti; neko joj, to jest, priča odmah povrh glave. Ko je šta je? A ono tv-kenjator, već na radnom mestu, već za svojim stolom
ispred njega artije, tablica sa imenom i prezimenom i mikrofonom, a manžetne od košuljijanovića vire mu pola metra iz rukava, sve se šljašte.
„Dragi gledaoci, kaže, primili smo neobično velik broj izvještaja o svečanom ispraćaju i još svečanijem dočeku nove, nastupajuće godine ...“
I taman da kaže: „Režija, molim film!“ —- kad u kadar, ni pet ni šest, ulazi mačka iz unutrašnjosti ogrnuta samo zavesom i to providnom. Bosa, na časnu reč!
Izvinite, molim vas — reče ona — gde je ovde... ono ... ono... izvesno mesto?
Ja ne bih tako postavio pitanje — poče komentator. — Po meni, mnogo je značajnije da li se mi u ovom trenutku nalazimo bliže ili dalje od izvesnog mesta...
A onda naglo pustiše:
MENjAMO TRAKU — I CICA MICA, GOTOVA PRICA!
A sad da vidite kako se naša luda familija maksimalno provodi za Novu godinu. I mi tada, hoćeš-nećeš, nemo opštoj psihozi pa sednemo za obaveznu ćurku, koja je zamenila, koliko do juče, obavezno prase.
Naklopimo se, dakle, na nju kao ribe parane, a posle prelazimo na „ružicu“, čak i bakuta, koja ne pije ništa drugo sem svoga obaveznog nitroglicerina kad je uvati srce. Za tu izuzetno svečanu priliku, ona je iz zaključanog sanduka izvukla i srebrni escajg, malčice kao pozeleneo, da se ne spominje čipkani stolnjak od batista s dvanaest salveta, koje su zajedničkim snagama izjeli naizmenično dragi gosti i moljci i koji ona čuva u slučaju svoje sahrane. Ne da je u njega umotamo, već da ga uvaljamo u komisionu, ukoliko u tom trenutku ne budemo pri lovi, a nećemo biti, to je sigurno.
I tako, sedimo i čekamo Novu godinu, kao i toliki milioni
programiranih mamlaza.
Uzbuđeni smo kao niko, jer sve nešto mislimo da će nam se dogoditi fenomenalne stvari, da ćemo, kao, isplivati, da ćemo najzad imati nove džempere i cigarete u svakoj fioci, da će matori postati poznat i van okvira „Tri grozda“, kad — dvanaest sati, a Nove godine nema.
Truba!
Dvanaest i dvadeset -— nokat!
Pola jedan — e, tu se već kao malo zabrinem. Nešto se, znači, dešava?
Obrnem dva-tri telefona: naravno, nema nikog kod kuće.
Dva sata — bakuta već peva „Na Uskrs sam se rodila ...“ Bilo kako bilo, Nove godine nema, pa nema! Eskivira nas, znači, u tome je štos!
Uostalom, u mojoj otadžbini sve kasni: avioni, železnice, pozorišne predstave, jesen, kiše, paradajz, tramvaji, penzije, sve —
sem onog tipa koji naplaćuje kirije. E, on je stvarno tačan! Što jes, jes, neću da grešim dušu. Što se tiče Nove godine, ako već želite da znate moje mišljenje, mogu da vam kažem da me uvek zapanji činjenica da ona ipak nekako uspe da stigne i do nas! Mislim, kada bi dolazak Nove godine zavisio isključivo od našeg smisla za organizaciju, oću da kažem, ona bi svakako stigla tek negde u martu, ranije ne! Ovako, ipak nekako dofura. Ali, kad čovek malo bolje razmisli, možda je Nova godina koju čekamo, u stvari, Nova 1963?! Ne verujem da kod nas uopšte nešto može stići na vreme, sem onog dase s računima i sem gripa, naravno!
Najzad, obrnem informacije i zapitam zašto Nova godina ne
dolazi u našu kuću, a jedan milozvučni glasić mi odgovori da je danas trideseti decembar, a da Nova godina retko kad stigne pre trideset i prvog, koji je, naime i tek sutra! Mada se, reče još taj glasić, svašta dešava! U svakom slučaju, glasić još nije dobio nikakve informacije o bilo kakvoj izmeni!
E, tu smo se naprečac šlogirali!
Matori pobrkao datume! To samo na njega liči! Mislite da se zbunio ili da je trepnuo?
Ničemu se ne čudim — kazao je naša familija je oduvek išla ispred svog vremena! A i sama je mnogo bolja drugi dan, zar nije?
Tu se povaljamo od smeha, koji je to šmeker! A matori vrisnu: „Par-nepar!“ i poče da priča šta mu se dogodilo jedne godine kad je živeo sam i kada još nisam bila na spisku stanara u hodniku.