Momo Kapor

First topic message reminder :



Momo Kapor
BELEŠKE JEDNE ANE



Ani i Jeleni njihov ludi otac

UFUR
Volim te, devojčice, vrtirepu jedan, zunzaro, folirantkinjo jedna, dok ideš u svojoj jedinoj džipsi-suknji i žutoj majici bez rukava kao da je ceo Beograd tvoj, i ližeš sladoled od čokolade, vanile i citrona-mešano, pa zastaješ pokraj preskupih stvari koje nikada nećeš imati, koje ti niko nikada neće kupiti, budalo jedna blesava, a ne znaš kuda ćeš, nego bazaš, onako bez veze, za svoj groš, još neuhvaćena, još ničija, dok na svakom ćošku postavljaju zamke ocvali lepotani sa bludnim mislima u glavi, mangaši pred bifeima, laponci po parkovima, manijaci u podzemnim prolazima, genteri u robnim kućama, lezbosi pred pozorištem, peškiri u dragstoru, siledžije na zadnjoj platformi trolejbusa — sve je protiv tebe, mala moja, svi bi da te dovate, svi bi hteli da se uvere da nemaš ništa pod majicom, nego da ti grudi stoje onako, same od sebe, svi žarko čeznu da te zeznu i odvuku u mračne gajbe, u tamne hodnike, u vetrovite parkove, dok ideš tako ničija, bez veze.
Pustili te napolje sa lanca i kazali da se vratiš do devetke, a
ako se ne vratiš — da ćeš naći kuću zaključatu pa spavaj gde oćeš, jer ovde će biti onako kako ja kažem, dok si pod mojim krovom, a kad budeš imala svoju kuću, radi kako znaš! — rekli su i pustili te, pa zirkaju iza zavese, svi se nadžidžali, i keva, i bakuta, i tetka Gina što je u gostima, a na kraju ni matori nije izdržao, nego bacio novine i dovukao se iza keve, da vidi, kao, šta se to dešava.
Bože, kad pre izraste ovo dete! Kako proleti vreme!
Kolko do juče igrala se ispod stola, ma sećaš li se?
Bože, kad pre izraste!
Vidi je, vidi samo kako gazi... Isti bakutin hod!
Ili je u Struku više na teta Nenu? Rastu deca zbog vitamina...
Da mi je samo znati kuda li je naumila? Gde li će i s kim li će?
Ima li koga?
Ima da ti ne kažem šta... Još je rano!
A, tebi u njenim godinama nije bilo rano, a? Ode!
Zamače iza ćoška...
Trebalo je da ponese džemper!
Naći će ona već nekog da je zagreje... Jezik pregrizo!
Što? Danas deca brzo sazrevaju... Moja je, bogami, još pravo dete... Videćeš ti jednog dana svoje dete... Bolje bi ti bilo da skuvaš kafu!
Otišla...
Pustili te tako u beli svet, na beogradske ulice, i dali ti hiljadarku da se isprovodiš namrtvo, pa si odmah iza ćoška kupila:
sladoled — trista
žvaku „hobi“ — sto
filter „Jugoslaviju“ — trista pedeset
i još ti ostalo da staneš na tačnu vagu.
Četrdeset i osam i petsto grama, gospođice, hvala izvolte i drugi put, nazdravlje!
Četrdeset i osam i petsto grama smešnih ideja, viceva, seksa, kože i kostiju i jamica na obrazima, pročitanih knjiga, spavanja na levoj strani i sanjanja u bojicama i plakanja na tužnim filmovima, a u glavi:
leve pritoke reke Nil,
mlađevenčane planine i
društveni sistemi koji su se maksimalno razvijali od rodovskog i robovlasničkog, preko feudalnog, buržoaskog do socijalističkog, i još jednačine sa tri nepoznate i romantizam u srpskoj poeziji (tvoj pismeni zadatak), i sedam neprijateljskih ofanziva
čula opažanja
Galileo Galilej i osmeh Omara Šarifa i Veliki Medved
ruski klasnici sa bradama
i lukavo zaobiđeno začeće i kako se oplođava tučak i materica i semenovodni kanali
pred kojim se mlada profesorka zbunila i zacrvenela, pa zamucala, a tebi posle te lekcije bilo nešto čudno smešno, pa si se kikotala ko šašava: mislila si da tu ima neke misterije, a od svih reči za ženu koja očekuje bebu, najviše ti se dopao izraz
blagosloveno stanje,
dok su ti ostali izrazi bili gadni: kao da se odnose na krave ili
žirafe:
gravidna, trudna i
u drugom stanju,
u kom to stanju, keve ti?
Evo ti sad predmeta „Poznavanje društva“! Evo ti ga sad! Nikog ne poznaješ u varoši, a svugde okolo zamke. Dobila si  peticu iz „Poznavanja društva“ a ne poznaješ ni svoju rođenu familiju, i ne znaš:
da su te gledali kroz prozor sve dok nisi zamakla za ćošak, a da su te pre toga:
pokrivali po noći, prali ti guzu i posipali je bebi-praškom da te ne peče kad se upiškiš,
da su prislanjali uvo na tvoje malecke grudi, ove iste što u njih zija i vojska i civili, i slušali dišeš li?

Priča o tome kako je Anin matori dočekao srećnu novu 1951.
godinu

—Isti slučaj — počne on priču — čekam ja Novu godinu: dvanaest sati — nema je! Dvanaest i pet — ona ne dolazi. Pola dva
još ništa. Trideset i drugi decembar, trideset i treći, trideset i
četvrti, trideset i peti... Najzad, trideset i sedmog decembra, neko zvoni na moja vrata. Ko je —- Nova godina! U svilenim čarapama, lakovane cipelice u ruci, krejon oko očiju razmazan, konfete u kosi, shvatate, sve kao što treba, i još uvek buket karanfila.
„Izvinite, jeste li vi onaj gospodin koji me uvek onako nekako posmatra kad se sretnemo na Knez Mihajlovoj ulici, ili sam možda pogrešila?“ —- kaže mi Nova godina, a ja odgovaram da sam to ja i da je uvek onako nekako posmatram kad se susretnemo na Knez Mihajlovoj ulici. Ona ulazi, shvatate, ona leže u moju staru fotelju, tačno preko puta stola za kojim kuckajući po mašini pokušavam da se izvadim iz čabra, tačno trideset i sedmog decembra, i pre nego što zaspi, kaže mi da se divno provela s tamo nekim društvom, ali da sam joj nedostajao u ogromnim količinama i da nije mogla da počne ništa ozbiljno bez mene i da je najzad stigla, jer se raspitala gde stanujem, da je stigla trideset i sedmog decembra i da će tamo u uglu biti mali šporet s tri ringle (jedna za kofijanović), a tamo korpa za bebu, i da se neće više smeti da puši kako kome padne na pamet, već da će se redovno prazniti pepeljare i redovno njoj davati lova za pijacu i, uopšte; redovno sve, a znate li kako se zvala ta Nova godina? — pita nas matori, a moja maman crveni i bledi i, kao, stidi se, a zna da je o njoj reč, ali neće da prizna, nego samo kaže:
Baš si našao da sad pričaš pred detetom o tome!
Koji je to šmeker! Moja mamin, mislim.
I tako, sutradan uveče i opet za onaj sto u nešto izmenjenom sastavu: Stigli su nam, naime, i dragi gosti! Ovaj pat, u pitanju je prase. Ni krivo ni dužno, ono je ošureno obrijano do glave, to jest do kože, a kada je sve priznalo — na kraju je ispečeno!
Da bi čitava stvar ispala što veselije, uvalili su mu i jabuku u usta, a feferone u uši. Zapaljene su i veštačke sveće na plastičnoj jelci, posutoj lažnim snegom i injem iz tube sa sprejom. Ne zna se šta je lažnije i plastičnije — jelka ili gosti za stolom? O raspoloženju da i ne govorimo!
I šta onda?
Otvara se televizor. Gledamo kako se provodimo na Novu godinu. Maksimalno! Egzaltirani spiker opisuje slikovito novogodišnje raspoloženje. Već sam izludela od one iste isticijate rečenice koju čujem svakog trideset i prvog:
„Glavni grad Jugoslavije, Beograd, dočekao je Novu godinu u svečanom raspoloženju. Na svečano okićene ulice slila se oduševljena reka Beograđana... Ali, bilo ih je i koji su morali da rade! To su radnici beogradske toplane ...“
Tu se uvek, kao, pojavljuje radnik beogradske toplane i istrkeljiše pravo u kameru kako, eto, on i ove noći mora da radi dok se drugi provode. Zatim originalni reporter gluvari po porodilištu i, kao, stavlja beo povez preko lica radi veće napetosti. Onda zakmeči jedna beba: ona je baš kao dofurala na svet u dvanaest sati, a očigledno se vidi da dete već ide u školu, samo je kostimirano u bebirona.
„Kad ćeš, bre, da me odvežeš, kevo?“ — kaže lažni bebiron svojoj majci, ali reporter nas već obaveštava da je srećnom novorođenčetu Beogradska banka poklonila štednu knjižicu sa
1.000 novih dinara.
A onome nesrećnom saobraćajcu što radi na raskrsnici kod Londona gradonačelnik Beograda svake Nove godine uvaljuje točno u ponoć televizor. Pošto se čovek ne menja, mislim, to mu je stalna radna raskrsnica već godinama — ima kod kuće već dvanaest televizora; sramota ga da odbije. Oću da kažem, on već drži televizor i u predsoblju, da ne govorimo o izvesnim mestima, ali šta će — mora da primi, to mu dođe kao neki tradicionalni događaj! Ove godine prima trinaesti televizor, pa je potpuno osedeo od muke, na časnu reč! A nema još ni radio!
Zatim Vidimo neke Jovane u hotelu Jugoslavija“ kako, kao, igraju sa svojim suprugama, već solidno posvađani, a u stvari neprestano se guraju u kadar da ih vide komšije na televizoru. Onda se pojavi dežurni gradski inspektor (obavezno s brkovima) i
obavesti nas da nije bilo značajnijih incidenata u toku novogodišnje noći, sem u nekim kafanama po periferiji, gde kelneri nose do ponoći u rukama creva u saftu, a posle ponoći — svoja sopstvena creva, hoću da kažem! Onda isti reporter poseti dežurnu ekipu za borbu protiv elementarnih nepogoda i lepo vidimo da su svi ukokani kao sam vrag, mislim— do daske i obratno, a onda pronađe nekog nesrećnog čistača, pa se, kao, interesuje i za njegovo zdravlje, kao, baš ga to zanima, kako je čistač i kako živi i sve, i koliko mu je plata, i kako mu izgleda stan, skromno ali čisto, pa onda kamera slika prase na stolu i srećnu familiju oko praseta, a kada se prenos završi, scenograf iz televizije opet odnese ono prase iz čistačeve kuće; onda se sve to završi, sad znamo kako smo se proveli na Novu godinu, a sutra ćemo, na pitanje gde smo je čekali, odgovoriti da smo čekali privatno, a oni koji pitaju kazaće: — Najbolje je privatno!
Stvarno, gde ste čekali Novu godinu?
Privatno.
Najbolje je privatno!
Eto rečenice koja me načisto izluđuje, ako već hoćete da znate šta me najviše izluđuje u ovom životu u dvoiposobnoj komfornoj mašini za mlevenje mesa!

GLAVA XXII
Posle beskrajnog masiranja o svemu i svačemu, autor ove hronike, pisane isključivo za zabavu čitaoca, odlučuje da snažnim dramaturškim zahvatom gurne sirotu, uvelu radnju knjige napred, pa zbog toga šalje Anu da brani Beograd.

Svake godine u januaru, naša škola, naoružana do zuba odlazi da osvaja grad Beograd, koji brane Nemci (i to samo zapadni, jer s istočnim nismo ratovali!), a u tome im pomažu saradnici okupatora u ogromnim količinama.
Čitav taj provod smislio je naš profesor predvojničke obuke, strašan neki tip, toliko strašan, mislim, da su ga isfurali iz regularne vojske zbog urođene svireposti. U stvari, kasnije smo ga nekako provalili i doznali da nikako nije mogao da položi ispit za kapetana, pa su ga morali penzionisati tako reći u najboljim godinama, na sreću naše škole, koja ga je uzela pod svoje, kao profesora vojnih veština.
Pitate se sigurno kako se ponašao prema nama? Lepo. Čim ufura u razred, vrisne jedno Mirnoooooooooo! —tako da, kad poskačemo onako izbezumljeni sa svojih mesta, sledujemo istog časa po dve ljupke masnice na kolenima, jer, naravno, u devedeset i devet odsto slučajeva opalimo u gornju dasku od klupe. Koji je to provod!
E pa, naš vojni genije (čisti Napoleon) odlučio valjda da ga pod svaku cenu primete u Generalštabu ili tako negde pa je pozvao jedno tuce oficira da posmatraju vežbu naše škole; kao kako, oslobađamo svoj rodni grad. Toga dana dobismo i prave puške sa po dvadeset ćoraka, otmenije rečeno — manevarskih metaka. Veoma zanimljivo, a, šta kažete? Obukli nas dakle, u uniforme, a na noge nam natakarili vojne giljarke, koje sam jedva uspevala da odlepim od rodne grude, toliko su, mislim; bile teške. Kako je moj razred bio apsolutno najgori u celoj školi, surovi Suvorov je odlučio da mi, kao, izigravamo Nemce. Maksimalan
fazon, nema šta! Koji je samo on šmeker: kao, ako i izginemo u odbrani Beograda, neka bar izgine najgori deo čovečanstva! A oni ostali štreberi, oni će biti, kao, partizani — oslobodioci šta li? Znate li kada bi ovaj grad bio oslobođen da su ga nešto oslobađale one tatine i mamine maze? Nikada! Ili, bolje rečeno — malo sutra! Pa, čoveče, oni bi jednostavno odustali od svega, čoveče, i predali partiju, ako im na položaju ne bi redovno bio služen čaj s prepečenim hlebom i puterom. Čoveče božji, pa oni se, na časnu reč, ne bi usudili da pretrče ni jednu jedinu ulicu na svetu s mitraljezom u rukama, sve dok se ne upali zeleno svetlo na semaforu. Što se tiče osvajanja železničke stanice, đavola bi ikada bila osvojena s njihove strane, ako prethodno ne bi kupili peronske karte! Shvatate li sad kakvi su to štreberi? Help!
Krenusmo u ranu zoru po cičoj zimi, solidno naoružani
trofejnim- puškama ka izlazu iz rodnog nam grada da zauzmemo položaje, s kojih će nas, prema scenariju našeg Ajzenhauera, tačno u desetku pre podne oterati lažni partizani.
—Tamo ste do deset časova, nula, nula! Jasno? — završi svoju govoranciju naš maršal Peten. — Otvarate vatru sa položaja, a zatim, na znak zelene rakete, počinjete sa povlačenjem prema koti 247, gde vas zarobljavaju pripadnici Crvene armije i regularnih snaga nove Jugoslavije ...
Koliko posle ostajemo u Sibiru? — upitah onako, bez veze, Kutuzova. — Prekosutra imam zakazanu jednu Žurku, pa ne znam oću li stići da se vratim?
Mirnooooooo!!! dreknu naš privatni general Paton. — Ne govori iz stroja! Ovo je ratni zadatak. Napred, ma.a.a.a.a.a.a.rš!
Tako je to s njima, generalima: kada god ih čovek pritera u tesnac kakvim pitanjem, odma viču „Mirno!“ i „Ne govori se iz stroja!“
Dobro, krenem „napred, marš!“ po veličanstveni poraz, planiran već unapred u glavi našeg neuspelog vojvode Mišića.
Zauzeli smo, dakle, položaj točno iznad Avalskog druma, na vrhu jednog brežuljka. Što se tiče naše pozicije, bila je maksimalna, ako čovek već želi da kontroliše cestu. Mislim, morali biste da budete totalan kreten pa da ne rasterate kamičcima osrednju diviziju, hoću da kažem, tako je to bio dobar položaj, s moje tačke gledišta. I kada smo stigli gore i legli na onaj sneg, ko je imao šta da pripali —- zapalio je. Drugima je ostalo jedino da se grebu po sistemu „Daj jedan dim!“ Uperili smo puške, puškomitraljeze i ostale rekvizite prema putu i naklatili se da čekamo šta će da ispadne od cele operacije. Ispostavilo se, naime, da je društvo namažnjavalo svu silu municije: nešto oko dva sanduka, u opštoj magacinskoj gužvi. Oni ostali štreberi, mislim, mesečari iz naše škole, ostali su, naravski, kratkih rukava. Da znate, nisu brate ni za šta! Oću da kažem, oni ne bi bili u stanju da zdipe ni „žvaku“ u samoposluzi kod Cvetnog trga, a kamoli nešto ozbiljnije! Što se tiče naoružanja, bili smo, bogami, solidno naoružani, do zuba, što jes, jes!
Zijamo tako dole na put ispod nas: jedno vreme nastupi
potpuna tišina. Onda naš Aleksandar Makedonski od profesora profura u otvorenom vojnom džipu punom oficira. Čuli smo kako usput izvikuje komande partizanima — lažnjacima, skrivenim u šumi!
Peta četa, zauzmi položaj! Osmi bataljon --- zaokruži
protivnika!
Fazoni! Normalno, dopada se Čoveku da ratuje, kad unapred zna da je dobio bitku! E, u tom scenariju me nećete gledati, da znate!
Na nas su, izgleda, bili sasvim zaboravili. Ostavili nas da se smrzavamo na onoj cičoj zimi; inonako ćemo biti posle streljani za ratne zločine, Šta li? Važno je da smo mi Nemci, a on će da mazne unapređenje i da ga još tapšu po ramenu. Opa!
„E, .nećeš bato!“ — mislim u sebi, sećajući se svog matorog kad gura vrata od stana u trenutku dok naplaćivač kirije drži uglavljenu nogu.
Sad pazite koji sam ja šmeker! Predložim društvu da napravimo gomilu grudvi i to potpuno ledenih, ako poznajete tu vrstu priručnog sredstva za makljažu koje je bilo omiljeno još u srednjem ledenom dobu? Bile su sasvim od leda, te grudve, mislim, i s još po jednom kamenčugom iznutra. Solidna stvar, keve mi!
Za svaki slučaj, oću da kažem, ako baš nestane prave municije. Kad već izigravamo Nemce na najvažnijoj koti cele operacije, onda bar da izginemo svi do poslednjeg! I baš kada je trihiljadita grudva bila napravljena, videsmo kako odozdo izleti jedna crvena raketla, a oni mesečari izmiliše iz šume, pa pravo uzbrdo na nas! Pred njima, s revolverom u ruci, potencijalni kapetan — lično!
Navukoh na lice najledeniji izraz Eriha fon Štrohajma iz filma „Velika iluzija“ i navalih da sprečavam oslobođenje Beograda. Keve mi, branila sam ga iz sve snage, bez veze!
Sačekali smo, dakle, da nam se mesečari približe na svega pet metara, a onda osusmo ćorcima, koji, bogami, nisu bili nimalo bezazleni, jer mogu da vas ukokaju ko ništa, ako priđete isuviše blizu. Ako ne verujete, pokušajte i sami. Zamolite nekog da vam opali ćorak s daljine od tri metara i bićete ukokani dok kažete — britva! Mrtvi mrtvicijati, mislim, kao Ramzes III ili neko njemu sličan.
Jao, mila moja majko, da ste ih samo videli na onom brdu! Kada je to počelo da briše jedno preko drugog, zajedno sa generalom Montgomerijem, našim pokusnim školskim strategom! Gostujući oficiri, koji su čitav spektakl posmatrali iz džipa, povaljaše se od smeha: sve su im suze šibale na oči! Keve mi! A mesečari, koji su do tada smatrali da su neranjivi, počeše da viču:
„Pa, mi smo partizani! Profesor je kazao da se povlačite, prijavićemo vas, na časnu reč!“
Krenuše onda još jedanput i ponovo ispadoše čabar! Dočekali smo ih složno plotunima tako da su se odvaljali sve do podnožja brega. I tako četiri puta za redom. Posle jedno pet napada, naš general fon Paulus opali zelenu raketu: kao, to je znak da brišemo i furamo na robiju. Ali, vidite, svejedno što smo bili kobajagi Nemci, nekako nam se nije povlačilo. Bez veze! A grad, kao što je poznato, može biti osvojen samo preko nas mrtvih. I tako kada su mesečari sasvim ležerno naišli na naše puške, misleći da smo već odavno otperjali, mi zapucamo iz sve snage, a kada nam nestade metaka, navalismo ledenim grudvama, puštajući indijanske krike kao na filmu. Jeste, baš kao na filmu! Jedan precizan pogodak pronađe i profesorovo uvo i to levo, moja grudva opali jednu Snežanu iz IV6 pravo u veštačku trepavicu. Posle su jedno dva i po sata odnosili sa bojišta mrtve i ranjene.
Povlačite se, pobeđeni ste! — urlao je lažni Makartur
držeći se za levo uvce puno leda, a mi smo odgovarali da nema ni blagog govora ni o kakvom povlačenju, jer se osećamo bolje nego ikada u životu i sve što uz to fura, što i nije bilo netačno, jer je Brančilo, jedan fini momak iz razreda otfurao do krčme „Čarapića brest“ i dovukao pun sanduk „Koka kole“, brdo sendviča sa šunkom i sirom, a o duvanima i da ne govorimo. Bilo ih je u ogromnim količinama.
Kada su se siti ismejali, oficiri iz posmatračkog štaba, brišući još uvek suze, prekinuše operaciju „Osvajanje Beograda“, ubaciše se u džip i otfuraše u pravcu grada, ostavivši našeg maršala Neja da odvaja pešaka do svoje kuće. Lepo se videlo kako unapređenje u rezervnog kapetana leprša prema horizontu i gubi se, prosto rečeno, u plavičastoj izmaglici! Tu počesmo da se grlimo i ljubimo, da skačemo i da se „slikamo“ u snegu, da trpamo jedni drugima grudve za vrat — koji je to bio provod!
Posle, dok smo se vraćali kroz šumu prema rodnoj nam
varoši, malčice sam se, kao, izvatala sa tim Brančilom, ali bez veze
ima samo osamnaest godina, a kao što vam već rekoh, moji tipovi su tridesetogodišnjaci, naročito oni već oženjeni) koji obično kažu: „Draga Ana, da sam vas ranije sreo, bilo bi sve drukčije!“ Govno drukčije! Bilo bi isto.
Beograd tako nikad nije oslobođen od Nemaca. I da vidite: to me je na kraju i ukopalo!

GLAVA XXIII
Mala Ana optužena za sabotažu operacije
„Osvajanje Beograda“, umesto da se brani ili angažuje advokata, otvara dosje o Suletu sa Ada. Zakon o hlebu namazanom mašću i posutom alevom paprikom i neki drugi veoma važni zakoni o šantungu i bombardovanju atoma. Gosn Suletovi pogledi na bratstvo i jedinstvo i kako su se događaji naglo iskomplikovali.

Nesuđeni kapetan tužio me nastavničkom savetu škole. Tuži- baba Jeca, za komadić mesa, meso se kiseli, baba se veseli!
U tužbi na preko trideset stranica gusto kucanog teksta, u kojoj se detaljno iznose njegove stručne kvalifikacije, zasluge za narod i strateške koncepcije a la Klauzevic, vezane za oslobođenje našega glavnog grada, stoji, između ostalog, crno na belo, da sam“
... izazvala pobunu u jedinici i time omela izvršenje datog zadatka, dovevši u potpitanje, ne samo visoki moral i ugled koji naša škola uživa kako u zemlji, tako i u inostranstvu, već i bojevu gotovost boraca i njihovu spremnost da se uhvate ukoštac sa daleko nadmoćnijim protivnikom. Pitamo se „— stoji dalje u tužbi generala Maknamare —“ sa kojim je ciljem izvedena ova destruktivna akcija? Ko stoji iza te, naoko nevine, đačke šale, kako neki žele da okvalifikuju ovo delo protiv naroda i države? Ne nalazimo se po ko zna koji put, i u ovom slučaju mračne prste jedne od inostranih obaveštajnih službi izvesnih zemalja, kojima.. ni posle više od četvrt veka ne ide u prilog da se naš glavni grad oslobodi od okupatora i kvislinga — njegovih izdajničkih slugu?“ Ukratko, general Omar Bredli stavlja našu školu pred pretešku dilemu: ili on, ili ja iz nje! škola bi, naravno, najviše volela da jednim udarcem ukoka Obe muve: niti je general Montgomeri omiljen kod đaka niti ja kod generalštaba! Za početak, uručuju mi poziv na rodi- teljski sastanak, overen grozomornim štambiljem
škole. Crvenom olovkom podvučena je tri puta reč: NEIZOSTAVNO!
Ali, šta da se radi? Matori neće ni da čuje za bilo kakav sastanak!
Da ti pravo kažem, Anči — eskivira on čitavu stvar — unesreće me nekako te afektacije od roditelja! Ne volim da se osećam kao neko kome je glavni cilj da produžuje vrstu! Kako? Treba celo veče da slušam kako je „ona nestašna, ali strašno inteligentna“! Nerviraju me te ocvale i prezrele osobe, tamo u vašim klupama: ništa nisu učinili u životu, pa su sve karte položili na svoje naslednike. Kao, oni će ih izvući iz čabra jednoga dana! Hoće, cvrc!
Maman opet kaže:
Taman posla! Da idem tamo i da crvenim zbog tebe? Ma, ne pada mi na pamet!
Bakuta, naravski, nije upotrebljiva. Samo bi me ukopala da se nešto pojavi na roditeljskom sastanku, kao duh Hamletova oca. Šta sada radi? Po ceo bogovetni dan čita feljtone o Karađorđevićima i Obrenovićima.
Stalno, bre, pišu da su kraljevi bili obične barabe, a lepo se sećam princa Pola — kaže — kako mi je samo poljubio ruku na balu „Kola srpskih sestara“ 1923, na šta ja napravih reverans i, na njegovo pitanje: Pa, kako je lepotice?“ — odgovorih: „Zahvaljujem blagorodno, Veličanstvo!“ A sad, krunisane ličnosti služe samo da bi podigle tiraž novina!
Kao i uvek kad mi krene nizbrdo — zbrisala sam u stari
„Čamac“. I koga tamo sretnem? Naravno, Suleta. Farba palubu.
Pre nego što pređem na burne događaje koji su usledili nekoliko dana kasnije na čuvenom roditeljskom sastanku, gde je, zahvaljujući mojoj lucidnosti, gosn Sule izigravao mog matorog, moram da se ukratko zadržim na portretu gosn Suleta, jednog od najznačajnijih mislilaca čuvene filozofske škole kod „Tri grozda“.
Verovatno ste primetili da se Sule sa Ade pojavljuje još od početka ove hronike u ogromnim količinama kao ličnost od obostranog značaja. Pored mog matorog, naime, to je čovek koji je u najvećoj mogućoj meri uticao na formiranje moje mlade ličnosti. Ukratko rečeno, on me naučio gotovo svim važnijim stvarima potrebnim za snalaženje u životu. Čemu to, upitaćete sigurno?
Pa, na primer (ne mogu odmah da se setim, u tome je štos), uzmimo samo sistem po kome možete da ocenite tipove kada ufuravaju u kafanu, još s vrata, mislim, još dok ne stignu da kažu ni britva!
Sule je, naime, razradio naučnu teoriju po kojoj svaki čovek, sem ako nije genije, kad ulazi u punu kafanu, mora da podigne ruku u visini glave, ili da se počeše po nosu, ili da popravi kravatu, ili da zagladi kosu, ili pročačka uvce. Sule tvrdi da je to „podsvesna odbrana od nelagodnosti pred pogledima kojima je slaba ličnost izložena“, i još kaže da u varoši žive samo dve osobe koje to ne čine, a to smo nas dvoje! Evo, da se kladimo u šta god hoćete da će eksperiment uspeti! Prvi put kad budete džonjali u nekoj kafani, posmatrajte tipove kad ufuravaju kroz vrata. Uzmite, na primer, naoko nekog krupnog, značajnog budžu: upravo uvodi poslovne frendove u restoran; vidi se — nafatiran lovijanovićem, izišao tek od frizera — pune mu uši dlačica i sve što uz to fura, a u stvari šta? Ma ne napravi ni pet koraka —cap! — ruka mu se sama podiže, kao, fol, do kose; sakriva momak zbunjenost!
Sule je radio na još nekim važnim teorijama, između kojih su
za mene najznačajnije dve: Zakon o hlebu namazanom mašću i posutom alevom paprikom, i Zakon o cigareti i čekanju trolejbusa.
Prvi Suletov zakon glasi: „Svaki komad leba namazan mašću i posut alevom paprikom, kada se ispusti iz ruke, pada obavezno na namazanu stranu, ma u kom se položaju pre toga držao u ruci“.
Drugi Suletov zakon glasi:
„Ma koliko se dugo čekao trolejbus na veoma visokoj ili na veoma niskoj temperaturi, on neće doći sve dok lice koje ga čeka ne zapali najzad cigaretu i povuče dva dima. Potom navedeni trolejbus istog časa stiže i navedenom licu ne ostaje ništa drugo sem da opsuje i baci tek zapaljenu navedenu cigaretu“.
Što je najzanimljivije, Suletovi zakoni su savršeno tačni, jer je do njih došao najčistijim egzaktnim metodama, posle bezbroj izvedenih eksperimenata.
Uzmimo samo kao primer Zakon o postanku šantunga! Samo je čista ljudska zloba sprečila Sulenceta da ne ufura u Akademiju nauka. Keve mi!
Po Suletu, u Beogradu je pre rata živeo neki Antun, kome je komšija prebio nogu iz ljubomore. Pošto je bio šantav, prodavao je svilu na Slaviji. Zvali su ga šantavi Antun. S vremenom, njegova svila dobi naziv šantung, što predstavlja skraćenicu dve prethodne reči. A slovo g koje nedostaje, upitaćete se vi? Slovo g u ovom slučaju će nepostojano g, jer, kao što vidite, ne postoji pa se zbog toga gotuje!
Ne manje značajno mesto među Suletovim naučnim radovima zauzima i Zakon o bombardovanju atoma i ponašanju pogođenih atomskih čestica i tim fazonima:
„Prilikom bombardovanja atomskog jezgra, svaka pogođena čestica oseća se pogođeno i menja se po pogodbenom načinu ili kondicionalu:
BIO BIH BIO BI BIBLIOFIL BILI BISM0 BILI BISTE BIBLIJA!“
Ne bi trebalo zaobići ni Zakon o postanku svile zvane organdin, u kome Sulence sa Ade tvrdi da je na nekom svom putovanju jedan Francuz pronašao u Indiji Mahatmu Gandija, još
kad je ovaj bio mali. Pošto je Gandi imao divnu, plavu kosu, Francuz ga je, milujući po glavi, nazvao Or Gandi! (Zlatni Gandi!) Spajanjem ove dve reči dobili smo organdin! A slovo n na kraju, upitaćete se svakako? N se notuje, i obratno!
Dodamo li svim ovim naučnim radovima i nekoliko zrnaca mudrosti, koja su u međuvremenu postala toliko popularna da su već ušla u narod, pa ih često mešamo sa izvornim narodnim stvaralaštvom (što također govori u prilog genijalnosti gosn Suleta sa Ade), dobićemo približnu sliku o ovom slobodnom misliocu, tako nepravedno zaboravljenom još za njegovog života i obratno! Moj matori i danas neobično pobožno citira epohalnu Suetovu misao iz 1952: „Da je voda dobra, ne bi u njoj kreketale žabe, nego ljudi!“, a prilikom otvaranja svake nove flaše „ružice“ u našoj kući obavezno se spominje moj stari frend koji je još 1947. godine rekao:
„Da je voda dobra, ne bi je vadili iz pluća!“
Suleta sam upoznala još kao sasvim mala devojčica. Popravio mi je točkić što mi je spao sa desne rolšule na Trgu Marksa i Engelsa, i posle mi kupio dupli sladoled od vanile i citrona. Posle mi je često poklanjao različite stvari, na primer, onu divnu knjigu s mnogo slika: Brem — Životinjsko carstvo!
Nauči je napamet, Anči — kazao je tada gosn Sule. — Nemaš pojam s kakvim ćeš se sve životinjama sretati u životu!
U to vreme stanovao je, kao samac, u jednoj tavanskoj gajbi na Topčiderskom brdu, u kvartu najluksuznijih beogradskih vila. Vrt kuće u kojoj je živeo graničio se sa vrtom nekog indijanskog ambasadora. Delio ih je, hoću da kažem, samo zid i nivo. Jedared, dođem tako da posetim Sulenceta, a njega nema! Siđem u baštu da ga sačekam: bakuta mu, naime, poslala po meni slavsko žito, kad čujem nešto pišti. Okrenem se levo, okrenem se desno i ugledam gosn Suleta, zamaskiranog u travi. U rukama mu trofejni parabelum sa prigušivačem.
Šta radiš tu, Sule? -— upitam, a on mi objasni da, oko sedmaka u sumrak, preko zida preleću ambasadorovi fazani, pa ih on ukokava u letu i tako se nekako prehranjuje.
Posle, dok smo sedeli u njegovoj sobici pod samim krovnim gredama, priznao mi je da je u stvari savršeno srećan, jer živi u skladu sa svojim principima.
U stvari — kazao je tada — još nisam postigao najviši stepen usklađenosti sa svetom, ali poznajem jednog koji jeste! Taj čova živi, zaista, u skladu sa svojim prezimenom — hoću da kažem, ostvario je najveću moguću harmoniju! Svetac! Preziva se Konjović — kazao je — a sin je konjičkog oficira iz Konjica; stanuje na Konjarniku, hrani se u kafani „Manjež“, a kući se vraća uvek preko Senjaka, jer radi na hipodromu kod Careve ćuprije. Nedeljom ga tamo uvek možeš sresti kod padoka. U ukrštenim rečima obavezno pogađa najpre deo konjske opreme sa dva slova (am), pije isključivo konjak, a kad je pod gasom, peva „Četir konja debela prešla preko Begeja.. .“ Obožava konjske bifteke, letuje na Besnoj Kobili, gde se čitav dan sa decom igra Trule kobile. Kada je u varoši, obično u bifeu, „Kod konjanika“ i pije sok od šargarepe, jer boluje od konjuktivitisa! Srećan čovek!
Sule se, predstavlja kao građanin sveta, mada nije sasvim
slučajno što je za svoju rezidenciju izabrao baš Beograd, jer se takvi geniji rađaju jedino još na Dorćolu, a Sule je čistokrvni Doroćolac. Ipak, veoma lako mogu da ga zamislim i na svim ostalim tačkama kugle zemaljske: u Grinič Vilidžu, gde nikada nisam bila, ili u Bulonjskoj šumi, gde, za razliku od Grinič Vilidža, takođe nisam bila!
Za svoje enciklopedijsko obrazovanje (Sulence sa Ade to uvek ističe s ponosom), ima da zahvali, pre svega dvema institucijama: kafani „Tri grozda“ i svom učitelju, pokojnom Luletu, kojeg se uvek seća sa suzama u očima.
E moja Anči — imao je često običaj da kaže brišući suzu u oku — to ti je bio šmeker! šteta što nisi stigla da posediš za
njegovim stolom! Ja sam nula prema njemu! Čista nula.. . Zero! Uzmi samo to kako smo mi u svoje vreme kovali bratstvo i jedinstvo i zbijali čvrsto jedan uz drugog stolove u „Tri grozda“! Događalo se ponekad, razumeš li, da sastavimo i po osam stolova! To je bilo vreme, a ne kao danas! Svako u svom separeu! Separatisti jedni!
I kako je samo pokojni Lulence, odapeo! — počinje on po ko zna koji put priču o svom velikom učitelju, ubacujući jedan
„štrc“ sode u ružicu. —Kada ga je ona njegova veštica, žena, izbacila na ulicu, a da nije ni ovoliko poneo sa sobom (džentlemen, veliki džentlmen, Anči), Lule ti je spavao u podrumu dvadeset i šest, Mutapova ulica. Pokrivao ti se, Anči, sa dve angorske mačke, eto sa čim se pokrivao! U februaru, naravno, mačke krenu u švaleraciju, a on dobije upalu pluća i umre! Takav jedan čovek!
Na tom mestu počinju gavne peripetije sa Suletovim učiteljem. Njegovi učenici iz „Tri grozda“, a među njih se ubraja i moj matori, sakupljali su danima lovudžu za pogreb prve klase i, taman kada je nekako sakupe, sastanu se da se dogovore koji će pogrebni marševi biti in tonirani, kakve će vence da kupe i ko će šta da trkeljiše nad otvorenim grobom, kao i sve ostalo što uz to fura, dok neko od njih obično (ja sve nešto mislim da je to Sule, samo što on neće da prizna!) upita prisutni odbor oće li da popiju po jednu za pokojnikovu dušu — na šta, naravna stvar, svi pristanu i lova za sahranu ispari za tili čas!
Najzad, posle nekoliko nedelja ili nešto više, lova je bila na
talonu. Hoću da kažem, bilo je sakupljeno toliko lovudže da se nije mogla popiti iz jednog cuga. Ali šta? Falile su još novčanice za ukopno odelo. Hoći da kažem, odelo za ukopavanje. Tu Sule mazne novu novcuatu trenerku iz atletskog kluba gde je nekada bio blagajnik. Svog frenda, dakle, ufuraju oni u tu trenerku, s motivacijom da se „pokojnik u poslednje vreme intenzivno bavio sportom, to jest plivanjem u formalinu medicinskog instituta“!
Otprate tako Luleta od večnog prebivališta po najdubljem snegu, koji se baš tog dana prosipao kao iz vreće bez dna.
Pravoslavni pop, naravski, teo čovek da što brže otalja svoju dužnost, pa je poizbacivao čitava poglavlja iz jektanija ili kako se već zove taj hit, štatijaznam, ali, ne lezi vraže — Sule sa Ade je sin sveštenika i uz to bivši bas-bariton u horu crkve Svetog Marka, pa je lično naterao popa da otpeva sve i da ne zabušava kad su već pljunuli toliku lovu za koncert. I taman kada je poluzamrznuti pop mislio da je čitava stvar gotova, frendovi počeše da vezu govorancije bez kraja i početka!
Sećali su se, naravski, svih Luletovih gafova, izreka i slučajeva, a s njega pređoše i na ostale frendove rasute po zemlji i pod zemljom, pa spomenuše tu i čuvenog momka, nekog Dunđerskog, o koga su se grebali još kao klinci ...
Taj Dunđerski se u svoje vreme raspadao od lovijanovića
priča Sule sa Ade — a imao je, na časnu reč, Anči, još pre onog rata polovinu čitave Vojvodine, da o drugim pokrajinama i ne govorimo! Obožavao je, inače, pivčugu, baš kao i pokojni Lule — priča Sulence — i to ga je, Anči, trošio ravno iz flaše, jer treba da znaš, Anči, pivčuga najbolje tako prija! Dođe on jedanput tako u seljačkom perju u neku strašno otmenu kafanu u Pešti: jedva ga puste unutra zbog blatnjavih čizama! Sedne lepo, momak Dunđerski, i naruči pivčugu. Šta bi drugo kad samo to troši? Kelner donese, ali kao od bede. A sa drugog stola momka Dunđerskog šacuju neprestano neki mađaroni kicoši, i smišljaju kako da ga zavrnu. To jest: Žarko čemu da ga zeznu. Naruče šampanjac, ali narede kelneriški da ga hladi u srebrnoj kanti punoj piva. Kao, eto za šta se troši pivčuga u tako otmenom lokalu. Kao, da pokažu momku Dunđerskom šta oni misle o njegovoj pivčugi, tek toliko! I znaš li šta je učinio momak Dunđerski? — priča mi Sule sa Ade. — Naruči ponovo flašijanović piva, ali naredi kelneru da mu pivčugu ohladi u kofi sa
šampanjcem! Tek da im pokaže šta misli o nihovom šampanjcu! Toliko od momka Dunđerskog!
Strašno mi se nekako dopada taj momak Dunđerski, lagala bih vas kad bi vam kazala da to nije baš moj tip. Ama baš moj! Nekako mi dopada kod njega, da vam pravo kažem, to što je dosledan! Makar i u pivčugi, kad ne može u glavnijim stvarima. Pričao mi Sule sa Ade, keve mi!
—Najzad — priča Sulence — i poslednja govorancija starom Luletu bi otkačena, pa povorka krenu ka izlazu iz pravoslavnog groblja.
Sav u suzama, vrlo nalik na Sneška Belića, Sule sa Ade obratio se tada biranim rečima popu:
Izvinite, druže pope — upitao je on učtivo— je l’ ne smeta
što je drug pokojnik bio katolik?

GLAVA XXIV
U kojoj Ana i dalje veze o gosn Suletu, svom frendu sa Ade Ciganlije, jer apsolutno nije a Stanju da se zaustavi čim krene sa opisivanjem tog živog fenomena, ma šta o toj stvari mislili oni koji vole žestoku radnju i povezane događaje. Čitalac ovog poglavlja, kao nagradu za svoj trud, sasvim besplatno dobija priču o čuvarima Zokijevog stana.

Tako ti je to, moja Anči — govorio je gosn Sule — za mene nacija, vera, boja kože i lova uopšte ne odigravaju kada je u pitanju drugarstvo!
Kao ilustraciju za tu tvrdnju, naveo je svog intimnog frenda,
čistokrvnog Turčina, Totunbej Fadil Zoglua, direktnog potomka komandanta turskog garnizona u Bitolju, prema kome bi trebalo da oseća najčišću mržnju, s obzirom na petsto godina maltretiranja i te fazone. Ali šta? Totunbej Fadil Zoglu, kojeg je Sulence upoznao na Kalemegdanu; gde je došao da se kao turista upozna s veličinom nekadašnje turske imperije, dopao mu se već na prvi pogled, pa su pet minuta kasnije postali bogzna kako na ti i sve što uz to fura.
Sule tvrdi da se Totunbej Fadil Zoglu načisto rasplakao od sreće što mu se najzad pružila prilika da upozna najčistokrvnijeg Srbina, i to još sa Dorćola, o kome gaji najlepše mišljenje.
Toliko sam želeo da se upoznam makar s jednim predstavnikom vašeg hrabrog naroda, o kome sam toliko slušao od svog oca i dede! —kazao je tada Totunbej Fadil Zoglu, koji je, i protiv pravila Kurana, pristao da mazne litar i po ružice sa Sulencetom, naravno, na svoj račun!
Kazao je još da je mnogo slušao o Srbima i da im se oduvek divio, samo nikako ne može da shvati zašto su kroz čitavu svoju istoriju bili tako svirepi prema jadnim Turcima; to jest, zašto su ih
nabijali na kolac i odsecali im glave, što Totunbej Fadil Zoglu smatra sasvim primitivnim, jer jako boli!
Sada je došao red na Sulenceta da se zapanji i da od zbunjenosti, savršeno bez ikakvog razloga, uzvikne:
Perite zube avionima JAT-a!
Turčin mu se onda zakleo u kevu da čak i turska deca to znaju, jer sve lepo stoji opisano u čitankama za prvi razred!
Tu je Suletu najzad pukao film pred očima! „To je, znači, ta istorija!“ — pomislio je, rekavši mi posle nasamo:
Ispada, znači, Anči — kazao je — da oni uče iste fazone kao i mi, samo obratno! E, da znaš, to me je potpuno šokiralo! Moje klasično obrazovanje ispalo je, dakle truba, a svrha svega toga na kraju ispada da je to: da se svi nekako osećaju kao da su u pravu! E, pa ne mogu, draga Anči, svi biti u pravu! U tome i jeste fazon! Tu nema nikakve logike! Čak i deca pristaju da izigravaju lopove dok se igraju žandara i lopova, je li tako? A čitavi narodi bi svakako morali da budu malo pametniji od svoje dece!
Sule je te večeri bio tako potresen iznenadnim otkrićem da se od zaprepašćenja ukokao i probudio tek sutradan ujutro, i to gde
u fotelji kod berbera. Kako je tamo stigao ni sam ne zna! Uglavnom, brica ga je po završetku brijanja potapšao po obrazu, probudio i zapitao: „Malo alkohola?“ — na što sulence sa Ade odgovori kao iz topa:
More, kakav alkohol na prazan stomak! Daj mi kiselu vodu!
Ne mogu a da vam ne istrkeljišem i slučaj Zokijevog stana, koji su jednoga leta hrabro čuvali gosn Sule i moj matori lično!

Priča o smelim čuvarima Zokijevog stana

Imamo mi nekog frenda, zove se Zoran, ali ga zovemo Zoki. E, pa taj Zoki, jedan užasno rasejan tip, pročita u novinama da lopovi leti obijaju stančuge i mažnjavaju sve što stignu, u
ogromnim količinama. Tako, pre nego što pođe na letovanje, Zoki lepo ostavi ključeve mome matorom, kao da obilazi kuću s vremena na vreme i da zaliva cveće. O vetrenju da se i ne govori! Ali pošto Zoki, kao i čitava ostala varoš, dobro zna kakav je moj matori mesečar kad su u pitanju praktične stvari, on lepo ostavi ključeve i gosn Suletu da i on, kao, obilazi stan. Računa čovek: oba tipa su strašno brbljiva, pa kad jedan zaboravi da ode, setiće se valjda onaj drugi! Tako on lepo otputuje na more, miran da ne može biti mirniji. Dođe mi da puknem od smeha kada samo pomislim na kome je ostavio kuću!
.
Moj matori počne onako iz zezanja, da obilazi uveče Zokijevu gajbu. Odmah mu bude, kao, nešto sumnjivo — kad god dođe da zalije cveće — vidi da je upravo zaliveno! Mislim, čak i on to primeti, a to doslovno znači da terasa pliva u vodi. Ali poznajem ja njega: u takvim slučajevima on obično pomisli da je padala kiša dok je stvaralački knjavao posle ručka, i čitava stvar dođe mu čisto normalna. Hej, zaboravila sam da vam kažem — moj matori inače uopšte ne razlikuje krizanteme od slatkog kupusa. Toliko! Usput, matori primećuje još jednu sumnjivu stvar: sve je manje pića u Zokijevom bifeu. U redu, on popije pet-šest čašica TADžIKSADVINSOVHOZTRESTA, ali sutradan izgleda kao da se flašijanović bliži dnu. Uplaši se Čovek da će biti pronađen, pa dolije malo vode. To isto učini i Sule sa Ade tako da TADžIKSADVINSOVHOZTREST poče stvarno brzo da gubi na kvalitetu. Jednostavno, što je leto više odmicalo, njegov visoki niveau (u flašama!) bivao je sve niži i niži!
I najzad, jedne tihe avgustovske večeri, matori krene da
zaliva spolja cveće, a iznutra sebe. A Zokijeva kuća je ona vrsta starih stanova sa dva ulaza, mislim, za goste i za poslugu, jer je pravljena u vreme kad su ljudi još mogli da pronađu kućne pomoćnice. Uđe on tako na glavni ulaz, a baš u tom trenutku
Sulence ufura na ona druga pomoćna vrata. Sulence se nalazio u tami, jer su roletne bile spuštene.
Matori začuje kao neki sumnjiv šum i skemba se iza jedne fotelje. Sule takođe. I tu počne hičkokovsko zezanje i šuljanje njih dvojice kroz Zokijeve sobe. Traže jedan drugoga, a boga mole da se ne nađu, jer što onda da rade?
Najzad, matori zavitla u Suletovom pravcu kinesku vazu zbog koje bi Zoki ubio i rođenu kevu, toliko je obožava. Sule sa Ade baci prema matorom iza fotelje telefon, i to onaj stilski što u Italiji košta trista iljada lira! Matori, ne budi lenj, zvizne u pravcu lopova najlepšu stonu lampu iz Vršca — muzejsko remek-delo, a Sule zauzvrat gurne prema fotelji divan na točkovima. I taj vam četvorosed, naravski, promaši moga matorog i otputuje pravo kroz kristalna vrata u staklenu vitrinu s figurama iz Murana.
Matorom ne ostane ništa drugo sem televizora u boji…
I kada je sve bilo pobacano što je moglo da se odlepi od patosa, njih dvojica izađu iza zaklona da bitku završe golim rukama. Utvrde tada da se poznaju i da su čak najbolji frendovi! Tu se izgrle i izljube na mrtvo ime, a začuju se i dva tupa udarca o parket — to im je popadalo kamenje sa srca! Odu do Zokijevog bifea da se povrate od straha sa po jednim TADžIKSADVINSOVHOZTRESTOM.
Zamislite kakvi su to profesionalci: porazbijali su sve živo
sem flaša, koje su za njih dvojicu prava svetinja!
Eto, to bi ukratko bio portret Suleta sa Ade! Je li vam sad jasnije koji je to šmeker?
Pored svih svojih talenata i preko osamdeset četiri zanata kojima se bavio u svom pedesetogodišnjem životu, Sule, inače, na pitanje šta je po zanimanju, odgovara lapidarno da je stanar!
Čudno, zar ne? Na takvo zanimanje sigurno još niste naišli? Ali, Sule sa Ade je na svoju jednosobnu gajbu čekao punih dvadeset i sedam godina, mada je rođeni Beograđanin; mislim, toliko je obijao pragove različitih opština, pisao molbe, kumio,
bogoradio i, uopšte — svašta; da je najbolje godine svoga života stucao na tu gajbu od dvadeset i tri kvadratna metra. I ako ga danas upitate čime se bavi, on će vam odgovoriti sasvim jednostavno: „Stanujem!“
O, bože, zar se i to može?
Usput, naravno nije stigao ništa da realizuje, mislim, prijavi, od svih svojih epohalnih otkrića. Ovo je prvi put da neko beleži njegove fundamentalne misli i ideje. Neki tvrde da je Sule sa Ade, u stvari, malo kao pošandrcao od silnog čekanja na svoju gajbu, što su, mogu slobodno da kažem, najpodlije insinuacije, ili kako se to već zove!
Ne pada mi na pamet da poverujem u te laži, jer kako bih onda mogla poveriti Suletu veoma odgovornu dužnost da ode na roditeljski sastanak i izigrava tamo mog rođenog oca?
Skuvala sam ga na brzaka. „Zašto da ne?“ — pomislih. Onako dekorativno prosed, ćopav na dešnjaka, u kožnoj vidjakni i sa licem čistog naučnika, on je kao stvoren da odglumi mog matorog, kojeg tamo u školi ionako nikada nisu videli.
Sule, naravno, pristaje: pošto voli da drži govorancije, a nema Često priliku da na gomilu iskupi više od tri frenda, jedan roditeljski sastanak predstavlja idealnu priliku za mrcvarenje. Postavlja samo jedno suštinsko pitanje:
„A sme li tamo da se puši?“
Kada ga ubedim da sme, i poslednja prepreka je otklonjena!
Toga čuvenog dana, tačno u devetnaest časova po srednjeevropskom vremenu, napunih Suletu džepove cigaretama i šibicama, pa ga odvedoh pred svoju školu. Pokazala sam mu vrata i obećala da ću sve vreme dok bude unutra držati palčeve. Sule se zakašlja:
Ne brini, dete! Sve će da bude kako treba! reče, zatim
iščeze u onom hramu prosvete i kulture.
Čitavu priču izmontirala sam naknadno makazama i lepkom na osnovu najrazličitijih svedočenja onih što nisu propustili
priliku da mi stvar detaljno objasne. Toliko detaljno, oću da kažem, da se najmanje dvesta sledećih godina neću smeti da pojavljujem u svom razredu!
Prema pouzdanim očevicima, gosn Sule je najpre slušao neko vreme šta se trkeljiše, a onda je, posle kraćeg knjavanja u klupi, izašao za katedru, poslavši pre toga moju razrednu po bokal vode.
I još je kazao:
Ovo će duže potrajati, da znate: nemoj neko da mi zbriše!
Tu je lično zaključao vrata moga bivšeg razreda i prešao na svoj veličanstveni govor. Šta je najpre kazao?
Kazao je:

GLAVA XXV
— Bez guranja, molim! — uzviknuo je autor ove hronike, pisane isključivo za zabavu čitaocima, pre nego što je prešao na prekucavanje autentičnih beležaka jedne Ane. Zahvaljujući ovoj devojčici, Sule sa Ade upada- naglavačke u sve udžbenike o besednicima i besedništvu, dok pisac zauvek ispada iz takozvane ozbiljne književnosti.

Gospodine ambasadore, dame i gospodo, drugovi i drugarice, gospođo profesor, dragi gosti i ostala poštena inteligencijo! Zaista je uvredljivo da se jedan deo inteligencije naziva poštenom, a za drugi deo da se pretpostavlja kako je nepošten pre nego što je išta učinio što bi se kosilo sa pozitivním zakonima ove slobde zemlje, ali o tome drugi put! Draga moja gospodo i drage moje dame, ja večeras među vama ne vidim ni jednog seljaka, ni jednog ribara, vinogradara niti kovača poštenih, žuljevitih ruku! Da ne govorimo o predstavnicima Gradske čistoće! Mnogo ste mi nešto fini, dame i gospodo! Vidim lepo ste mi odeveni, a uverio sam se da umete i lepo da se izražavate: svaka druga reč — strana! što se tiče Pljuga: sve sami
„kentovi“ i „mali Bore“ (misli sigurno na „Malboro“!), nigde ni jedne
„dravuljine“! Bogami, vaša deca imaju uspele roditelje! Sve ste zdipili što je trebalo da se ćapi. I šta sad, dame i gospodo! Vidim, prema izlaganju ove mlade dame (tu Sule galantno ljubi ruku razrednoj), prema izlaganju, kažem, koje nije htelo da povredi vaš roditeljski ponos, da ne kažem sujetu, da su vam deca čisti kreteni! (Komešanje u razredu). Šta oni ovde uče, dame i gospodo? O starom Njutnu kome je jabuka pala na glavu, o onom, kako se ono zvaše, koji je tvrdio da se zemlja okreće, o onom plejboju — Arhimedu, koji nije izlazio iz kade — a šta se dešava, dame i gospodo? Amerikanci bacaju u staro gvožđe avion koji još nije ni poletio, dame i gospodo, jer je već zastareo i ne vredi! Vaša deca, dakle, kasne! Vaša deca ne prate nauku! Ne poznaju njena najnovija otkrića! Kako misle da ufuraju u život, dame i gospodo, kad ne poznaju ni neke od
elementarnih naučnih zakonitosti? Kako se ponašaju pogođene čestice atoma prilikom bombardovanja atomskog jezgra? Pogođeno, nego kako? Od čega je nastao šantung? Kako je postao organdin? Šta se dešava s hlebom namazanim mašću i posutim alevom paprikom kad ispadne iz ruke? Na koju stranu pada, dame i gospodo, na koju stranu? To se mi pitamo! Ali neka, svi su oni O. K.
ta vaša deca, kažete, svi osim moje Ane ... to jest, moje rođene ćerke? Ona je, znači, buntovnik? Nju su, dakle, ocinkarili? Lepo su počeli, bogami, tasteri jedni, lepo, nema šta! Dobro će da prođu u životu! Pogledajte malo bolje Anči — moje rođeno dete! Počela je da zarađuje već u trećoj godini. I to na pevanje u „Tri grozda“! Gosti su joj davali po banku, samo da prestane! Posle je prodavala školske knjige, šetala otmenije kučiće, pisala novinama, sastavljala male oglase... Hoću da kažem, dame i gospodo, ona se već od malih nogu pripremala da zarađuje sama za život, to jest za žvakerone i te fazone! Jeste, o lovijanoviću je reč! Šta? Najpre gimnazija, pa onda fakultet, pa vojska ili udaja! A kako? Počeće da zarađuju u tridesetoj? Vi vrlo dobro znate, dame i gospodo, da deca američkih milionera prodaju novine u osmoj godini, a vode samostalne poslove u petnaestoj! Pa, valjda milioneri imaju više love od vas, mamlazi jedni činovnički pod platom! I sada naša Anči — buntovnik! Sistem: krstarica na „Aurora“, šta li? Pobuna vešanih? U redu. Ali, pitamo se mi, šta znače ti vaši pišljivi kriterijumi? Stvarate od dece štrebere! A ti mali...
(Tu se Sule obratio nekom Kokanu, predstavniku našeg
odelenja na tom visokom skupu.)
A ti, mali, briši napolje i tapkaj karte za bioskop da bar neko od tebe vidi neku Vajdu! Rano si mi nešto, my son, počeo s konferencijama! (Pauza — Kokan napušta razred, a gosn Sule ponovo zaključava za njim vrata.) Jer, šta, drage dame i draga gospodo? Poznato je da su svi genijalci bili, kao po pravilu, najgori đaci! Uzmite samo moj slučaj pa ćete doći do najvažnije tačke celog problema! Zašto nam je Ana razbacana? Dok sam ulazio
ovamo, video sam vaše naslednike: bogami, nema šta, elegantna deca! Pitam se samo odakle vam tolika lova za njihovo perje? To se pitam! Pa, jeste li vi normalni? Kako će se odevati kad sami počnu da šljakaju, a navikli na taj niveau? Na časnu reč, oni će ubijati svet po ulicama, kažem vam, samo da se dočepaju novog modela cipeliški za proleće! Evo, uzmite kao primer moju vindjaknu! Znate li koliko sam je platio 1947.? (Sule sa Ade skida vindjakarac i pokazuje ga auditorijumu.) Dve banke! A već sam tada bio svoj čovek, što se kaže! I još je kao nova, evo, pogledajte dobro! A na vašoj deci, lepo sam video, ništa ispod sto komada! Pa vi sad vidite! Jeste li milioneri? Niste. Čuli ste svakako za pokojnog Luku Ćelovića, koji ostavi onolike zgrade otačestvu i Beogradskom univerzitetu, neka mu je laka zemlja! (Sule se pobožno krsti pred zapanjenim skupom.) šta je radio pokojni Luka Ćelović? Jeo prazan pasulj bez mesa za gospodina! — i pio kafu bez šećera, jer je bila jeftinija dole u „Bristolu“. Ako mi ne verujete, pitajte bilo koga penzionisanog kelnera koji je šljakao u
„Bristolu“, u Karađorđevoj, pa ćete Videti šta će da vam kaže! A
vaši naslednici traže samo viski! O. K. Doći će vreme kada će vas šljagirati, zapamtite dobro šta vam kažem! Pa, njihov nedeljni džeparac već sada je veći od plate ove nesrećnice ovde! (Velikim gestom, Sule pokazuje na moju razrednu). Kako onda da je slušaju? I zbog Čega da se ugledaju na one nesrećnike, pesnike, što su kao korektori crkavali po podrumima beogradske štamparije od tuberkuloze, kad im je rođeni grad krcat parfemima i ikebanama? Ako im ne budete davali transfuzije love svakog dana, počeće da ukokavaju trafikante za paklo filteriški. Avi — šta vi radite za to vreme? Buljite u svoje televizore. Pazite samo da vam se ne pokvare — nećete imati šta da pričate među sobom, a od rođenog sina mislićete da je inkasant za struju, kad ga jedanput iznenada vidite u svojoj trpezariji. Samo vi lepo knjavajte, pa posle, preko praznika, putujte u Temišvar i tamo izigravajte strance, sa svojim kolima koja još niste ni otplatili! Živite na
kredu! Bavite se politikom, a rođena kuća vam se raspada! Sramota! Hoćete li da znate kakav je moj pogled na te stvari? Nećete? Baš me briga — ključ je kod mene! Ko oće da sluša, oće, ko neće, neka prespava ovaj odlomak!
Dakle, što se mene lično tiče, sam sebi plaćam pljuge, špricere i naftu za čamac! To da znate. Novine čitam isključivo pre nego što njima potpalim roštilj. I to samo stripove, čitulje i metereološki izveštaj ... Da kucnem u drvo! (Sule kuca tri puta u drvo, a zatim, iz zaboravnosti, viče „napred“, ali niko ne ulazi jer su vrata razreda još uvek zaključana.) što se mene tiče, dame i gospodo, ja bih uvek živeo ovako kao što sad živim, ma koja reka da je u pitanju: Sava, Sena, Neva ili Nil! Tu se zatim postavlja i pitanje, kako vi to zovete, nacionalne pripadnosti? E, pa tu vam kod mene stvari stoje ovako: kad slučajno vidim neku finu curu kako sedi u parku i čita knjigu, na primer, ili bilo šta, nije važno; ali, kada je vidim kako lepo sedi i čita, pa kad toj curi priđe neki zadrigli manijak sa masnom kosom i u kariranim pantalonama i počne da je napada, ja mu automatski opaljujem svoj čuveni aperkat poznat na Adi Ciganliji kao „Skok tigrove šape“, a da ga pre toga uopšte ne pitam koja je nacija srećna što ga ima u svojim redovima (za tramvaj). Zbog zašto? Zbog zato što obožavam cure koje sede same u parku i čitaju knjige, a mrzim iz dubine duše zadrigle manijake u kariranim pantalonama! E, pa sad vi možete da kažete da sam ja za aristokratiju duha, a ja vam istog časa uvaljujem moj rezon: što bude više sveta sličnog meni, narod će biti kvalitetniji, kapirate? Neki levak reče, ne znam više ko, da
„čovek počinje tek iznad barona, pa naviše!“ Ja bih radije kazao da
se ispod Hemingveja nalaze sve sami mamlazi, orangutani i bitange, i da je to moja jedina podela sveta! Jesam li bio jasan ili da pređem na čvrge? Hajde, ti iz druge klupe što spavaš —prozvao je gosn Sule jednog usnulog roditelja. — Ponovi slobodnim rečima šta sam kazao? Ne znaš? Spavaš, je li? A kad budem posle propitivao, biće: „Boleo me zub!“ —-- Dakle, dame i gospodo,
dolazi nam jedna nova generacija koja ne trpi folirante! — viknuo je iznenada Sule. Sta? I oni će ostareti kao i mi? Ko je to rekao? Niko? Dobro. Naravno da će da ostare, ali oni će, dame i gospodo, živeti kao što treba da se živi: negovaće bebe, praviti štrudlu od jabuka, vozati skije po vodi i šta ti ja sve znam —-kazao je Sule proračunski — a neće neprestano masirati Siroti narod usrećiteljnim rešenjima kao što su nas masirali celoga života! I mogu da vam kažem da će ta deca o kojoj je reč biti sigurno pristojnija i od mene i vas koji sedite ovde, u ovim klupama .. . Jer, šta smo mi učinili sa našim najbližim, milim i dragim? Eno, na kalemegdanskim klupama lipsavaju nam starci kao stari. slonovi! Ne smeju da se vrate kući pre šest! Zabranile im snaje! Imaju primanje. Služe džin-tonik! (Ako Sule išta prezire na svetu,to je svakako džin-tonik; ne može jednostavno da ga vidi očima!) Jako smo darežljivi prema svojim starcima; dame i gospodo! Sav svoj humanizam trošimo na njihove sede glave. Tako, na primer, veterani iz prvog rata, što ih je manje, dobijaju sve više povlastica. Oni danas mogu da uđu u bilo koju radnju pa da dobiju popust kad kupuju federe za rastezanje; glisere, bokserske rukavice; gramofonske ploče, kozmetikui sportska kola! Čujem da je u pripremi i zakon koji će učesnicima balkanskih ratova obezbediti već kroz godinu-dve, besplatne ulaznice za igranke, popust za klizalište na Tašmajdanu, svakome po dve besplatne vožnje na ringišpilu u „Luna parku“ i široku lepezu drugih olakšica! Šta ste uradili sa svojim ćalcima i kevama? Pošto ste mi veoma praktični — kazao im je tada Sule u lice — vi već znate kako da ih korisno upotrebite. Znam ja vas dobro! Ukoliko ih ne strpate u neki popravni dom za starce, gde im je tako lepo (Čujem tako neki dan u tramvaju: „Nisu sami, imaju s kim da razgovaraju, a stanuju u slatkim malim sobicama, sve po osmoro, sve čisto! Baš smo pre dve godine bili kod tate i on nam se hvalio koliko mu je tamo lepo!“), ukoliko im, dakle, tako ne ulepšate poslednje dane i jednim potezom ukokate dve muve, em
oslobodite špajz u kome su jadnici spavali, em uštedite lovu za neki novi paket usluga, koristite ih još i za čuvanje svojih naslednika dok ne poodrastu, a onda marš napolje, stara džukelo!
Bogami, ja vam se divim! — kazao je još Sule sa Ade. Kako samo postižete sve to? Rezervisali ste karte za najvažnije premijere, rezervisali ste stolove po najskupljim lokalima, rezervisali ste avionske karte za neznamtinijagde, teletinu kod mesara, prvi red tribina, rezervisali ste čak i parcelu na Novom groblju i nameštenja i nameštaljke ste već rezervisali za svoju decu
čekaju na njih! Jedino ste zaboravili da se osigurate od raznih protuva, koje će i vas i vaše naslednike poizbacivati sa svih mesta na koje ste opalili REZERVE! Ne, ne! Bogami, osvojili ste Beograd! To je fakat. Kud vi prođete, tu trava ne raste! Gledam vas kako se svake subote i nedelje venčavate po varoši, i kako vam svadbe tutnje ulicama ... Trubite li —- trubite! Šta vam ko može? Kazne plaćate na licu mesta. Umesto da vas pojede grad, vi pojedoste njega! Od opštine ste napravili seoske vašare: fale vam još samo ringišpili i streljane pa da stvar bude potpuna! Nema šta, svadbe su vam maksimalne! I, što je najvažnije, niste se ni tu zaustavili. Niste stali kod armunika i defova. Otišli ste mnogo dalje od onih kafančina pored železničke stanice koje ste prve upoznali kad ste dofurali u Beograd. Danas se već, bogami, ženite i udajete po klubovima iz kojih, za tu priliku, poizbacuju književnike! Ne bih se nimalo zapanjio da vaša deca počnu da slave svadbe u svečanoj sali Srpske akademije nauka! Bogami, ne bih! Pa, vi to možete, brate, da platite, zašto da ne? Pa, vi možete da kupite đuture sve te jadne akademike, zajedno sa njihovim životnim delom! Vi: autolakireri, serviseri, podmazivači, preduzimači, tapetari, spoljnotrgovinci, vulkanizeri, ikebanaši, munđaroši i trkeljatori — vama govorim! Kada bih pri ruci imao nešto čašu ružice, podigao bi je u vaše zdravlje; ovako ću samo sa vodom! Dokle, nazdravljam vama, našoj novoj oligarhiji i vašim deviznim računima — nazdravljam vašem tajnom zlatu u
Švajcarskoj i javnom u gornjoj vilici, vašim parcelama pored Dunava, vašim šumama, vašim baroknim kvakama, vašim saunama u kojima se znojite, umesto u radionicama, i vašim slatkim kafanicama pored drmova; nazdravljam vašim kolekcijama slika, vašem viskiju do koga ste stigli putujući čak i od rakije „brlje“, vašim engleskim travnjacima, vama koji ne znate ni reči engleskog, vašim plastičnim fontanama, kaminima i holandskim lusterima, bibliotekama bez knjiga, klavirima bez ikoga ko bi na njima umeo da svira — nazdravljam vama, osvajačima ove varoši, vama, gospodo podmazivači i lakireri: kad jednoga dana odapnete, bar ćete imati šta da ponesete na onaj svet! Blago vama! —I na kraju, drage moje dame i draga moja gospodo — kazao je Sule —dolazimo do onog inkriminisanog slučaja kada je mala Anči pokvarila jednu jedinu stvar od milion stvari koje ste rezervisali i isplanirali — pobedu u bici za Beograd! Šta se desilo? Rezervisali ste za svoje naslednike čak i uloge heroja, a maloj Anči ste uvaljali da izigrava švabe! Ali šta se događa? Mala Anči ne bi bila to što jeste kada bi pristala na vašu maloumnu podelu sveta. Ona se buni i vaši rezervisani heroji — cap u čabar! I kad je tumbe okrenula vašu RÉSERVÉ-podelu sveta, one njene maze iz razreda naravski da su se ukenjale od prevelike slobode! Jer, šta, drage dame i draga gospodo? Vi ste već svoju decu isponavikavali da zatiču na svim mestima pod kapom nebeskom večnu tablicu sa brojem stola koji im pripada! Pa su se deca utronjala kad je stara Anči ... šta? Kakva ćerka? Zapanjio se gosn Sule. —-Otkud meni Anči, ćerka? Pa ona mi je frend sa Ade! znam je kad je bila ovolicka... I, uostalom, kao da je to važno ko je kome ćale, a ko keva? Sve su to naša deca, je l' tako? Pa su vam se deca, kažem, načisto ukenjala kad je mala Anči sela za već rerezervisani sto na kome je stajala već rezervisana pobeda na tanjiru, a tablicu jednostavno bacila kroz prozor. I, šta — sutradan je ocinkarili! Kazali da je ona sve zakuvala! A vi sad vidite šta ćete?
Ja odoh!
Prema izjavama očevidaca, Sule je prišao prozoru, otvorio ga i izgovorio svoju oproštajnu poruku:
U srcu sam te zaključao, Ne možeš izaći,
Ključ sam izgubio, Ne mogu ga naći!
Zatim je, zajedno s ključem u džepu, iskočio kroz prozor (naš razred je u suterenu), jer je primetio da su se roditelji već odlučili da ga biju.
Ćao, i ne naginjite se kroz prozor! — viknuo je zaključanom razredu sa travnjaka. — Napolju je sveže! (Normalna stvar, opalili su me ukorom nastavničkog veća sa poslednjom opomenom pred isključenje, pa sam ostatak školovanja provela tiho kao bubamara, noseći smerno nulić iz vladanja prvog reda.

GLAVA XXVI
Ako pažljivo odvojite levo uvo, dragi čitaoče, čućete kako prema ovom najkraćem poglavlju u hronici zviždi brzi voz, noseći maloj Ani njenog Mišelina koji se vraća iz vojske. Čekajući na peronu broj šest železničke stanice u Beogradu, Ana šapuće svom mačoru Čarliju poslednji monolog ove knjige, pisane samo za zabavu čitaocima. Isključivo pravo na preštampavanje Beležaka jedne Ane, osim pisca, zadržava još i „Njujork Tajms“,
„Distributed By King Features Syndicate“ i Institut za izučavanje
fenomena Ane — London, Carnaby Street 167,

Kad zrelo razmislim, Čarli, sve sam ih nadigrala i nadživela! Pazi samo: i Napoleona; jer šta mu vrede sve one Svete Jelene i ti fazoni, i Aleksandra Makedonskog, i Fjodora Šaljapina — ko sad peva sve one opere u kojima je bio glavni, i gde je ono silno cveće koje je ispodobijao: i njega sam Čarli, i njega sam! Gde je sada Luj XIV, Čarli, gde je: i njega sam, Čarli, i njega sam! I šta mu sad vrede svi oni stilovi, Čarli, šta mu sada vrede kad je mrtav mrtvijacat, Čarli, šta to sve vredi starom Lujiki XIV kad se ja danas osećam kao Luj Četrnaest po!
I sve one druge smo nadživeli, Čarli, što ih više nema, a
njihovo delo, kao, živi! Svi bi oni, da mogu, rado promenili svoje delo koje živi, samo da budu malo kao ja, to jest živi! Čarli, I njih sam, i njih! I pogledaj samo danas slavnu Brižit Bardo, Čarli: šta ona ima od svega toga kad je toliko starija od mene? šta joj vrede svi oni filmovi, sve one ljubavi, Čarli, kad sam sada ja na redu, Čarli, a ona stari i ne može to da spreči, jer tu ne pomaže apoteka, za tu bolest nema leka! Mlađa sam od tetke Brižitke, Čarli, evo pogledaj, nigde ni jedne bore na vratu, zubi mi se bele, tanka sam kao žilet, bogami, koža mi ružičasta, Čarli, evo, pogledaj ako mi ne veruješ, a tetka Brižitka mora da fura sa tamnim naočarima za sunce , da joj se ne bi videli podočnjaci! O! Čarli, i te kako bi ona doplatila razliku u godinama, Čarli, kad bi to bilo moguće, ali i nju
smo, Čarli, i nju smo! I šta im sad vrede svi oni dvorci, svi oni slikari što su im farbali tavanice, svi oni sekretari što su im okretali listove da potpišu, svi oni što su plazili jezik da oni zalepe marku na pismo, svi oni intervjui, šoferi, vrtlari i dadilje, kolekcije slika; što im vrede njihove privatne plaže: ostali su bez njih jer nisu mogli da ih ponesu tamo sa sobom; sada se neko drugi traži po plaži, i bode ispod vode, i ganja oko panja i sve, jer šta im sada vrede sve pratnje i sve telohranitelji, motociklisti ispred automobila, obezbeđenje — od čega. O! Čarli? Pa od te stvari još niko nije uspeo da se obezbedi! Sve sam ih nadigrala i nadživela: imam osamnaest godina i, ako čak sutra odapnem, Čarli, ako već sutra, opet sam ih nadživela, uta-ta, uta-ta! I opet neće moći nikada da me stignu i da mi viknu „šuga“! Ni Greta Garbo sa svojom lovom, ni Marlena Ditrih — šta im vredi? — ni Ava Gardner više nikad neće moći da me stigne, ni Elizabet Tejlor, ni ona jer je već ionako baka, a usto ima i krive noge, ni engleska kraljica Viktorija, ni ruska Katrina, ni madam Pompadur, ni Ester Vilijams, ni Zolio Kiri, ni Grejs Keli, Čarli, ni ona, jer i nju smo Čarli i nju, ni stara Perl Bak, ni Dafne di Mori, ni Džejn Osten, ni sestre Bronte; jer i Šarlotu smo, Čarli, a i Emili smo, Čarli, i nju, i nju, ni Simon de Buvoar, ni Marija Dombrovska, ni Gertruda Stejn, ni Agata Kristi, ni Franzoas Sagan, ni ona, i nju smo, Čarli, i nju — ni jedna od njih ne može više da me stigne, jer blebećem posle svih tih uvaženih dama, lezbosa i gnavatorki, sifražetkinja i maserki, ni jedna od njih, (znam to, Čarli), zbog zato jer su se stvari baš tako nekako namestile da sam potpuno bez razloga srećna, jer je danas u tri po podne prestao da me boli zub, jer džonjam na peronu broj šest i čekam svog Mišelina koji već tutnji iz daljine, a s njim se završava ovaj moj roman, a počinje neki drugi, nov novcijat, još nerazrezan!
I evo, Čarli, pazi sad, Čarli: posle svih ratova, pobeda i
poraza, predaja ključeva, zemljotresa, poplava, kuga i kolera, vatrometa, krunisanja, izgubljenih i dobijenih tamo nekakvih
bitaka, osvajanja ovog ili onoga, odvajanja ljudske noge po mesecu i mesečini, posle dizanja i spuštanja zastava, kuknjave i džumbusa, topovskih salvi i intoniranja državnih himni, posle svega toga, Čarli, ja prilazim čoveku sa kolicima i kažem, Čarli, kažem posle svega što se dogodilo pre mene, kažem:
Molim vas jedan đeverak ali da bude reš! Hej, nisam ti to pričala!