Zona Zamfirova, šta je bilo posle

U Zoni Zamfirovoj Sremac je, izgladivši sve nesporazume, doveo priču do srećnog završetka. Ali ostaje pitanje šta je bilo posle sa lepom Zonom, čapkun-Manetom i ostalim likovima koji nastavljaju da žive i nakon poslednjeg poglavlja. Priča o Zoni nastavljena je tamo gde je Sremac stao. Pred čitaocima se otvara ambijent starog Niša i on se susreće sa poznatim likovima u novim, zanimljivim događanjima. Iznenadni obrti, bogat jezički kolorit, južnjačka sentimentalnost, a sve to začinjeno humorom, čine da se nastavak priče o Zoni čita u jednom dahu.

N A P O M E N A:

Ovu knjigu nije napisao Stevan Sremac, srpski književnik i klasik sa kraja XIX i početka XX veka. Pravo ime pisca ove knjige je Dušica Stupar, a knjigu je, početkom XXI veka, napisala pod pseudonimom Stevana (sa "a" na kraju) Sremac. Nekad i negde sam pročitao da je Dušica Stupar Sremčeva čukununuka, ali ovu informaciju nisam u mogućnosti da potvrdim.

Scan & obrada: Disco Ninja

Prođe i to.
Svadba, kao epilog otmice devojke, prave ili lažne svejedno, svakako jednog nesvakidašnjeg događaja, pobudila je veliko interesovanje u Nišu, ali, kao što biva - svako čudo za tri dana. Pričalo se još neko vreme u svakoj prilici o Manetovoj ujdurmi pa je čaršija počela da traži novu zanimaciju.
Ipak, i dalje su se svi okretali za lepom i ponositom Zonom, a šegrti i kalfe pevušili su u po glasa onu prijemčivu pesmicu što se kao magla raširila i u svako ćoše zavukla; pesmu zbog koje je ona, da stari Zamfir nije svoj ponos prelomio a i sama se Zona pokorila, mogla ostati usedelica.
I tetke su se primirile, a i da nisu, ništa im više ne bi vredelo. Sokak je i nadalje bio tesan za Tasku i Doku kad bi se gde u isto vreme udesile. Doka je u takvim situacijama osobito uživala i nametljivo se javljala priji, a Taska bi procedila otpozdrav kroz zube i pohitala da zamakne iza ugla da ne sluša kako se ona „orospija" smeje za njom.
Pored mladenaca čija je sreća bila očigledna, najzadovoljnije su bile Jevda i Tašana, majke njihove, Kako i ne bi, kad su im se deca nakon onolike muke i bruke smirila i lepo u ljubavi žive. A pravo rečeno, i odahnule su.
„Vezan pop, mirno selo", promrmljala bi Jevda pogledavši na svog sina kako se po vas dan oko kuće i žene zanima. „Pusta Doka i njeno kazuvanje da se zlatu kujundžija nađe! Ama se i za kujundžiju nađe zlato pa ga okuje i otud i odovud da ne mož' da mrdne", zadovoljno je i čak sa potajnim likovanjem mislila Jevda o svom sinu.
„Pol'sno ima vetar u kapu da u'vatiš nego devojče da odbraniš. Lele, tugooo, kakav zeman i adet stanu", vrtela je glavom hadžika Tašana sećajući se kako je malo falilo da se od bruke obesi o krivu dafinu. Pa bi uz uzdah olakšanja otpila gutljaj kafe, uvalila se na minderluk i nastavila razgovor sa tetkama i strinama, koje su često navraćale da se o ćerkama joj i zetovima raspitaju.

I


Sedi Doka na basamaku ispred kuće, baš onako kao što ne priliči jednoj ženi esnafskoj ali, kad je ona pazila na to šta joj priliči! Prebacila suknju preko razmaknutih kolena, ruke spustila u krilo a leđa ispravila, glavu podigla, pa nešto umuje.
Sigurno da je opazi kroz prozor neko od kućne čeljadi, jer ubrzo izađe domaćica, Zona, pozdravi je i u kuću uvede.
„Vaskee!", viknu Zona.
Užurba se Vaska, devojka koju je Zona ponajviše zbog imena u službu uzela; tako im se zvala izmećarka kod Zamfirovih, ona Vaska što joj je kao sestra a ne izmećarka bila, a posle se udala za grnčara Gmitraća.
Ova Vaska je bila plavo devojče, omanje, oblog tela a sitnog lica i malih, lukavih očiju. Niti je ona volela Doku, niti Doka nju, ali Zonu je služila predano kao da joj je najrođenija. Kad devojka izađe da donese posluženje, Doka frknu:
„Još gu držiš, tuj lisicu i selsku vizitarku, kod tol'ko pošteni devojčiki".
„Nemoj tetka-Doke, grešiš si dušu, neje Vaska takva, malko je mož' brljiva i neje bistra kako daskalica, ama sluša i sve si pazi kako da je u svoju kuću."
Mimo običaja Doka prekide razgovor odmahnuvši rukom, popi čašu rakije i diže se da ide. Kafu i ne sačeka. Zona je sve do kapije isprati, pomalo zabrinuta da je nisu čime uvredili kad se vidi da, niti je došla radi časti, niti radi razgovora nego onako usput, i drži se kao da je svratila kod tuđina. Ni za Maneta nije pitala. Najposle Zona odmahnu glavom i slegnu ramenima:
„Doka je bre, toj! Ona si znaje što je", i odluči da više ne misli o tome.
A Doka je išla ulicom teškim korakom, zamišljena, i činilo se da ne primećuje žene koje su je pozdravljale. Videlo se da je zaneta nekim svojim mislima. Iza njenih leđa čuo se smeh, ali se ona nije okretala. Pitali su se u kakve li se misli i nauke Doka zadubila pa su i nagađanja krenula:
„Neje toj bez ništo. Ima nekoj da postrada od ovoj njeno mudruvanje."
Toga jutra Doka je pošla kod Manetovih, „na edno kafe". Uvek bi je lepo primili i dobro počastili, a njoj je bio merak da ih vidi zajedno, i da ih zadirkuje za njihovu ljubav što je i u pesmu ušla. Jevda, majka Manina, bolje je pazila Doku i radije je viđala otkako se Mane oženio, računajući da više ne može neku veliku štetu da svojim jezikom načini, a i bolje je da je u blizini, jer, kako je nepredvidiva, bar će na vreme znati ako nešto naumi.
Mane je od ženidbe u svemu postao uzoran domaćin-čovek, sem što je još ponekad išao u lov, a za to su mu majka i žena a i hadži-Zamfirovi, gledali kroz prste. I počesto je jutrom kasnio u dućan i dolazio pevušeći rasejano:


„Konja vodim, peški odim..."


Kalfe i šegrti su se podgurkivali i smejali iza njegovih leđa. A kad zapeva:


„Sinoćke te lele, vido', Zone,
Gde se premenjuvaš"...


što se retko događalo, znali su da je osobito dobre volje i da će im toga dana za svaku omašku ili nestašluk kroz prste progledati.
Zona je pak, još gizdavija bila od kada se udala nego dok je bila devojka. Mane je održao reč da će je zlatom i srebrom okititi, a njenoj je sujeti to godilo pa se kitila i sama. Kud je god pošla, privlačila je pažnju koliko svojom lepotom toliko i zlatnim nakitom kojim su joj bile prsi pokrivene. Čak su joj i one njene aleve šalvare zlatnim kopčama bile sputane.
„Bre, bre, bre, što se ponela, kako da je kraljica", govorile su žene za njom. „Kako da je za cara a neje za kujundžiju došla."




Ubrzo posle svadbe mladenci su prešli u veliku kuću sa prostranom avlijom i baštom punom cveća, koju im je poklonio hadži - Zamfir. Kuća je bila opremljena dostojno bogatstvu i gospodstvu Zamfirovom, ali je Mane, iako želeći da u svemu udovolji svojoj mladoj ženi teško pristao na selidbu. I Jevdi je teško palo da ostavi dom, u koji je kao devojka došla i gde je sa Ðorđijom u ljubavi živela i Maneta rodila ali, „nov dan, nov k'smet", uzdahnula je i na sve pristala. Jednog je sina imala pa gde on, tu i ona. Lakše joj je bilo da ostavi staru kuću nego da u njoj živi sama, okružena mrtvim stvarima i uspomenama.
I kad su prešli u novu kuću, na Manetovo insistiranje zadržali su stari način života. Sem Vaske i momka koji im je povremeno oko kuće pomagao, drugu poslugu nisu imali, pa su se i Jevda i uz nju Zona, kućnim poslovima bavile.
Mane je svoju malu kuću u Jeni-mahali ostavio kalfi Koti, da živi u njoj dok god ne uzmogne da svoju sagradi. Da u svemu bude kao da je na svome, rekao mu je, i samo jedan uslov postavio: da stari šimšir pod kojim se još Manetov deda igrao, kojim slučajem ne poseče.
Davno je već Kote zanat kujundžijski izučio, ali je i dalje radio u Manetovom dućanu. Kako je posao sve bolje išao tako je i njemu bolje bivalo. Mane ga je svakog meseca za njegov rad pošteno nagrađivao, pa se nije žurio da započne samostalan posao, pogotovu što bi teško mogao da svome gazdi konkuriše.
A kad je i kuću dobio, osetio se skroz kao svoj čovek i počeo da misli o ženidbi.
Gledao je on Kalinu otkako se zadevojčila, ali je video da ona zadrhti kad god Mane prođe pored nje, pa je ćutao i samo čekao kad će Kalina da mu postane gazdarica. Nije ni pomišljao da je njegov gazda lud pa da takvu devojku ispusti i nije dozvoljavao svojim željama da se razmahnu. Otkako se Mane oženio, Kote je ponovo počeo da mašta o njoj.
Čuo je da se Kalina razbolela kad je Mane isprosio Zonu. Da je dan i noć kao mrtva ležala, pa se povratila i ustala tek kad ju je majka svojim životom zaklela da „ne gubi čes i zdravje zbog čapkuna".
Posle je Kote znao šta će. Nije mnogo čekao da se devojka oporavi. Računajući na to da se klin klinom izbija, počeo je ubrzo da je presreće na sokaku, da je zbunjuje i plamen joj uz lice nagoni. Kad se Mane sa Zonom i majkom preselio a njemu dao ključ od kuće, još iste je večeri zaprosio Kalinu. Ona se skanjivala, mučila, crvenela i na kraju je stvar bila svršena. Otimala se Kalina i posle, ne želeći da živi u kući Manetovoj, ali Kote ne hte da se u selo vraća pa je nekako ubedi, a ona se, pitoma i krotka kakva je bila, brzo priviknu. Kako je bila zabavljena svojim novim životom (ubrzo je i majka postala), čisto je i zaboravila na to u čijoj su kući. Godinu dana posle svadbe Kalina i Kote su dobili sina.

Jednog je jutra Doka prolazila pokraj njihove kuće baš kad je Kalina iznela dete pod šimšir, da uhvati malo jutarnjeg vazduha dok sunce nije upeklo. Kako je kuća zidom ka ulici okrenuta bila, ne bi se ni videlo ko je u dvorištu da Kalina nije izdaleka čula Doku kako se pozdravlja sa ženama, pa je izašla pred nju na sokak. Mlade su žene volele Doku koja se često šalila sa njima a još više zbog njene slobode da kaže sve ono što same nisu smele da izgovore, pa ne samo da kaže, nego i da uradi.
Kalina, i pre udaje lepa, od kada je rodila, procvetala je. Rumena, blistavih crnih očiju, pozdravila je Doku i u kuću je svraćala.
„Svrni si tetka-Doke, na edno kafe!"
„Ne mogu s'g devojče, imam si rabotu", odvratila je Doka a nešto je preseklo u grudima gledajući kako mlada majka ponosno drži svoje čedo.
A Mane i Zona još ništa.
Druga je godina kako su se uzeli a Zona niti šta ljulja niti pod srcem nosi. Probala je Doka da ih ispita pa je dobila odgovor da „si gleda svoju rabotu". Ne bi nju to zaustavilo da nije sve do jutros mislila kako, eto, ima vremena, mladi su, daće Bog. Ali, jutros, pri pogledu na Kalinu, kao da joj nešto puče pred očima.
„Ešek nijedan! Ne vidi da ni toj bez men' ne može, nego mi pak nikoj ništa na mene ne kazuje. Vidim ja što je i kako je. Toj su naše, ženske rabote. Kad gi ja nešto naprajim, ne jedno, nego dve ima Zona da rodi, a ja baba, na krilo da gi držim!"




Sledećeg je dana Doka poranila, pa odmah pred pop-Mitinu kuću. Nije se pop nešto obradovao kad je video, imali su oni neke stare račune neizmirene.
Elem, kad je pre koju godinu pop došao iz L. u Niš, popadija se, trudeći se da se uklopi u novu sredinu, nekako baš sa Dokom združila. Da je znao pop-Mita šta će da ga snađe ne bi mu popadija iz kuće i dvorišta izlazila pa taman je vezao. Ovako, danas ona kod Doke, sutra Doka kod nje, pa ti on jednom zateče njih dve kako piju rakiju i puše, zacrvenele se u licu, a smeju se raskalašno kao da su, ne daj bože, u kafani.
Digne on tada galamu, Doka izađe na brzinu ali ni ona njemu ne ostade dužna odgovora, a popadija se ubi od plača što se udala za takvog džimriju popovskog.
I, što je najgore, nikad više popadija ne bi ona ista, nego katkad potegne iz čokanja, pa i kuću cigarom zadimi. A osilila se, pa kad grešni pop nešto skrivi, prospe na njega silu i vatru, rečima koje od nje nikad nije čuo dok u Niš nisu došli i dok je nije ona Doka pod svoje uzela.
E, zato je pop u svakoj prilici sa predikaonice opominjao žene na posluh i smernost, pazeći da se ne susretne sa Dokinim podsmešljivim pogledom, pa je i tog jutra podozrivo gledao sve se bojeći neke nevolje, dok mu je ona živo gestikulirajući objašnjavala razlog svoje posete.




Zaokupila Doka popa, pomenula i vladiku koji ga je parohijom zadužio, i ovčice božje koje su njemu na staranje poverene, a isprečila se onako krupna i odlučna sve ga polako uz priču ka ulici usmeravajući, da nije nikud mogao do da pođe sa njom.
Pravo kući Manetovoj. Kako je kapiju otvorila, tako se razgalamila.
„Ajde domaćini, dizajte se, kakvo ste pospali. Ja si od muku ne spijem a vi?! Ajde, eve čovek vi na portu i to kakav čovek, sluga božji se vika.“
Prva izađe Jevda.
„Što zboriš, Doke, kakvo spijenje, sal da nesi malko podranila? I kakvo je to sag čudo, na nikak’v d’n pop u kuću? E, Doke, Doke...“, krstila se Jevda.
„Jevdo, bre, ja sam si od staru kozu jare, nema kakvo da ne znajem. Ti li misliš ako mi ne kazujete da si ja ništo ne razbiram, da me i mene muka ne jede. Znaješ ubavo da mi je Manča kako sin. Slušam jučer što se za vas zbori po sokaci. Od Boga im je, kažu, do sag bi rodila da neje toj. A ja se sas Boga ič neću karam a mislim da si i on ima drugu rabotu.
Al’ ajd’ da vidimo da li je do Boga, ako je toj, lasno će da bidne. Eve, tu je pop, s’g ima sve da si naprajimo. Ti, pope, da čateš, a vi da si ćutite. A ti, Zone, ovam’, pred popa da staneš, a Manča do teb’.“ „Lele, ludo, pa ludo, kakvo napraji, sve ni orezili“, krstila se Jevda.
„Mori, da si ćutiš! Ja da nesam, još bi Zone kod tatka si Zamfira na dom devojka sedela, jal bi Manulaćevica stanula. Ajde, pope, opravljaj rabotu!“
Mane da majci glavom znak da ćuti, odlučivši da pusti Doki na volju, ne bi li se što pre bede rešili. Vaska čekala da je pozovu pa kad je videla da se niko ne seća, radoznalo je provirila kroz poluodškrinuta vrata, i ostala bi tako pazeći da joj šta ne promakne, ali je Doka ugleda:
„Ti, nesrećo, tam!" I skide papuču a Vaska zatvori vrata i pobeže.

Nije se imalo kud. Očita pop šta je mislio da treba, ponešto i skrati, ali ga Doka natera da još jednu očita, da pritvrdi. Jevda je gunđala nekoliko dana, a Mane i Zona - niti da se smeju niti da se ljute. Oni nisu bili zabrinuti što Zona još nije zanela. Mladi su oboje, ima vremena, a toliko su bili obuzeti jedno drugim da vreme koje je prošlo nisu ni primetili.
Doka je posle ovoga više puta navraćala ali nezgodnu temu niko nije pominjao, ni oni ni ona. Jevda se molila da hadži-Zamfir i za tu poslednju ludost Dokinu ne dočuje, ali ako je i čuo, ništa nije rekao. Još se više bojala da im ponovo „reč ne iskoči u čaršiju".
I taman kad su na to zaboravili, ne lezi vraže! Doka je dobro zapamtila kada je pop molitvu čitao, pa je čekala da prođe mesec dana da vidi šta će biti od njegovog truda.
Toga jutra, kad se navršio mesec, ušla je kod Manetovih sva u žurbi, nasmejana i raspojasana, kao da je negde bančila, iako je pravo od kuće došla gde se svu noć pored svog Sotiraća prevrtala, čekajući da svane.
„E, da mi je tvoj pamet da se jedanput ubavo naspijem", ne jednom ga je u toku noći munula laktom u rebra dok se on oglašavao hrkanjem pravednika.
S vrata je zagrmela:
„Kazuj, Zone, zbori si kakvo ima!"
„Kakvo ima tetka-Doke, što da si zborim?
„Za unuče da si zboriš, Zone, za unuče!"
Doseti se Zona:
„Pol'k tetka-Doke, i toj će da bidne, ima vreme."
„Kako ima vreme, neje li još? A za kakvo je pop čateja, prevarant jedan! Ta toj i neje pop nego šebek! Sag ima od men' da si čuje njegovo. Do Beograd ima da teram dok ga ne raspopim!"
Drž' ne daj, ali lakše bi oluju zaustavili nego zahuktalu i razljućenu Doku. Izletela je iz kuće ni vrata za sobom ne zatvorivši i dok su se oni snašli, već je vitlala ulicom skute i rukave idući pravo ka popovoj kući.
„Lele, što gu puštismo?!", sklopi ruke Zona.
Jevda je prvo htela da krene za njom a onda je, bojeći se veće bruke, zatvorila kapiju i molila se Bogu i svim svecima da se Doka smiri i nikakav džumbus ne napravi, da ne krene ponovo prikažnja; malo li je čaršija brujala dok je Mane momak bio.




Doka se nije smirivala. Ušla je u dvorište istim osvetničkim korakom kojim je ulicom gazila. Pop se baš spremao u crkvu, pa su se na kapiji gotovo sudarili.
Kako je popova kuća odmah iza crkve bila, oni koji su upravo pristizali na jutrenje, kao i slučajni prolaznici, imali su šta da vide. Doka je, onako snažna i krupna, izgurala iz avlije zbunjenog popa koji se samo krstio:
„Sturaj mantiju, šebeku nijedan! Ima pred men' da ideš bez mantiju sve do Beograd! Al' prvo pri deda-vladiku! Da vidiš ti moje znanje! Nesi ti nikakav pop, kad te Gospod ič ne zarezuje, ti si jedan l'žov i džambasin!"
A kad vide da pop mrmlja i krsti se sav uprepašćen, još se više raspali:
„Za teb' si ubavo znaješ molitvu, a za nas jok! E na, s'g ima da vidiš kol'ko pomaga toj što čateš!"
Pa, dok dlanom o dlan, skide papuču i tako zamahnu da umalo ne udari njome popa posred čela. Da nisu prisutni brzo pritekli u pomoć nesrećniku, svašta bi od njega bilo. Ovako, Doka je, uprkos popovom zapomaganju, mlatarala papučom oko njega a možda mu je, u opštoj pometnji koja je nastala, udelila i par bubotaka pre nego što su ih razdvojili.
Kad je, sve trčeći, na nečiji poziv pristigao policajac, pop je, još prestravljen i zbunjen, rekao kako je sve to bio nesporazum, pa je Doka prošla bez kazne. Nije smeo drugačije, jer kako bi je posle na sokaku sreo kad ga je i pred rođenom kućom ovako poterala.




A Doka je svratila kod Maneta u dućan da se izduva i popije jednu. On još nije bio ništa čuo, pre je stigla Doka nego glasi.
„A, bre, tetka-Doke, kakvo čudo pa sag napraji?", zablenu se Mane u njenu ratobornu priliku. Kako se zanela, još je jednu papuču u ruci nosila pa nije bilo teško pogoditi da ide iz kakvog okršaja.
Kote je odmah nekim poslom zbrisao, a za njim i oba šegrta. Čuće oni i na ulici šta je bilo ali su iz iskustva znali da je bolje ne biti joj na dohvat ruke dok drži papuču.
„Daj jednu ovam', da si ispijem, pa da ti zborim. Ama znaješ, nesam ja ni mislela da on nešto može sas njegovo čatenje, toj sam sve rabotila sal da vidiš da si je taja rabota, tetino tetinče, do teb'.
Ama odavna mi je merak da mu se otepam na onoga džimpira i da mu rečem neki rečovi, pa mi sag došlo na zgodu.
Pa neka mi po sto puti reknu po čaršiju da sam orospija!", inatljivo podviknu kroz otvorena vrata. Okrenuvši se Manetu poče nešto tišim glasom:
„Nego ti s'g dobro da si slušaš što zborim, i da pantiš. Ima te sve naučim kakvo da prajiš i kolaj rabota, ako dogodine ljuljku ne vrzujemo Doka da nesam! Ali," i tu Doka značajno podiže prst, „diskrecija!"
Razgovor je nastavljen šapatom. Mane se smeškao i vrteo glavom a Doka mu je, za nju neuobičajeno tiho, nešto poverljivo objašnjavala.
Kad je pošla, Mane je poljubi u ruku a ona njega u čelo.
„U teb' se uzdam, Mančo, nesi ti džabe na Ðorđiju sin", rekla mu je izlazeći sva važna i dostojanstvena.




Novine su sledećeg dana čitav incident nakitile i naduvale, kao da je, ne bilo primenjeno, Doka na samog vladiku udarila. Slobodna reč je prvu stranu posvetila ovom događaju, ali ne imenujući Doku (ionako su svi znali o kome je reč), već je nazivajući: „jedna ugledna gospođa, esnafska žena".
Sirota Jevda samo se krstila i uzdisala. Kuća Zamfirovih nalazila se u blizini crkve: ako je ko samo malo privirio kad je Doka s popom račune poravnavala, imao je šta i da vidi.
Ali, gazda-Zamfir - ni reči o tome. Kao da niti je šta čuo, niti ga se tiče, pa je i Jevda, videći to iz dana u dan lakše disala iako su kroz kuću defilovale Manine, ali i Zonine tetke i strine, hukćući, cokćući i krsteći se.


Nije se još navršila godina od tih događaja a Zona je rodila ćerku, kojoj su po želji dedinoj dali ime Lenka; Lenče, kako joj od prvog dana svi tepahu. Podgurkivale su se žene i namigivale jedna drugoj iza Tašaninih leđa kad je Zamfir pre kuma ime odredio, pitale se koje li mu je to Lenče neprežaljeno kad mu je toliko milo za to ime, ali su se pazile kao od vatre da se koja ne izrekne.
A njegova se, kao ni carska nije poricala pa devojčica ostade Lenka.
U kući slavlje, krštenje deteta. Sofre pune a posluga se rastrčala kao nikada. Naime, za tu priliku poslao je Zamfir iz svoje kuće devojke da pomognu a Taska se pogordila među njima, pa više zapoveda nego što radi.
Puna kuća. Došli Zamfirovi, pa kumovi i prijatelji sa obe strane, jer kako Zamfir nije imao sina da u kući domaćin na veselju i slavlju bude, ćerkino je slavlje bilo i njegovo. I naravno, tu je i Doka, sviđalo se kome ili ne, ali bila je to najmilija tetka Manetova. Pop se sve drži podalje od nje i uvređeno nabere nos kad god se seti onog džumbusa pred svojom kućom. Doka mu priđe i celiva ga u ruku koju on nevoljno pruži, ama tako ga celiva, nekako sa visine, kao da je ona vladika a on grešna duša.
„Ajde, pope, bilo što bilo, da si ne batisujemo veselje sas inadžilci!
Priđe i Jevda:
„Vidiš li, Doke, kako si sve ide po red, a ti što napraji!"
„E, brljivke jedna, Bog dava ama u košaru ne uteruje, toj si čovek mora sam", odgovori joj Doka.
Sa druge strane stola Mane namigne Doki a ona stavi prst na usta.
„Znajem si, de, diskrecija!"

II

„More, bel peline, bel peline,
More, mo'š li mene da otruješ?
More, pelin Rade odgovara:
More, zašto more, bela Rado?
More, moje libe druga ljubi,
More moje libe druga ljubi.


More, mene druške dokazuju,
More, ja na druške ne verujem,
Dokle jednu večer sama vid'o..."


Nije neobično da se u ma koje doba dana čuje pesma iza kapija. Pevaju najčešće izmećarke, od duga vremena, radeći nešto po dvorištu ili pak da gazdi ugode. Ali, ova je pesma zvučala drugačije, odmah se osećalo da nije za tuđi ćef, već za svoju dušu pevana.
Glas ženski, mek i žalostivan. A pun i topao, kao da se iz same duše preliva u letnje veče. Zona zastala, pa sluša, a čini joj se i ne diše.
Vraćala se od majke; Tašanu nešto jutros glava bolela, pa išla da je obiđe. Nije nju tek tako, „bez ništo", glava zabolela, a nije ni prvi put. To se ponavljalo kad god bi joj porodične abronoše, Zonine tetke, prenele ono što čaršija zbori. Hadžija već dve nedelje kući ne dolazi, a zaludni opet ispredaju priče kako Zamfir ne misli što je odavno deda postao nego još obilazi svoje čiflike.
Sve je nešto, vraćajući se, Zona premišljala o sudbini ženskoj, i kako je Bog na nju milo pogledao kad joj je dao Manču koji je voli i samo u nju gleda. Neće ona kao njena majka morati da zažmuri na jedno a ponekad i na oba oka, a ne bi to ni mogla. Pre bi nekoj drugoj oči iskopala - takvu je navalu žestine osetila i na samu pomisao da je muž izneveri.
A odjednom je, kao da joj neko misli pogađa, presretne ova pesma, i ovaj i ovakav glas.
„Drugog mož' da prevari, a mene jok! Znam i ja za tuj boles'! Ama, da li je toj?!"
Obazre se Zona i levo i desno, pogleda u Vasku koja je već izmakla pred njom noseći u naručju zaspalu Lenku i lako kao senka, na vrhovima srmom protkanih papučica, šmugnu u sokak, pred kapiju iz koje se čula pesma. Na tren jače zašušta svila od šalvara, pa se sve na njoj umiri.
Kapija je bila samo pritvorena, kao da još nije stigao domaćin, posle koga se kapija po starom običaju zatvarala, pa ko ostao s one, ko s ove strane. Ako je domaćin bio strog i pazio na red i čes, niko od čeljadi posle ne bi smeo da otvori kapiju i pusti ma i najrođenijeg bez pitanja i odobrenja. Ali, takvi su domaćini s novim vremenom koje je nadiralo i novim običajima bivali sve ređi, pa su do kasno u noć promicale senke zadocnelih kojima su izmećarke otvarale a kapije se zabravljivale za domaćinom samo radi adeta.
Zona je provirila kroz uski prorez, vođena sumnjom i nemirom.
Ispod starog šimšira sedela je Kalina, vez joj pao na krilo, a ona se zagledala nekud kroz lišće, i peva potiho, ali jasno i milozvučno. Čini se kao da je sama na svetu. Peva a ne miče se, ni glas da joj zadrhti. Pao joj kroz granje na otkriveno grlo zrak mesečine, a ono pusto grlo izvilo se pod njim kao da je od mramora srezano.
Kad se pesma završi, začu se uzdah koji se stopi s poslednjim tonom, Kalina levom rukom obrisa oči a desnom pritegnu maramu oko grla i podiže se da uđe u kuću.
Požuri Zona da sustigne Vasku koja, oko deteta zabavljena, nije ni primetila njeno skretanje. Tanki svileni šal omota čvršće oko sebe, odjednom osetivši hladnoću.
„Neje ga kučka zab'ravila. A on?"
Ni ona, Zona, nije zaboravila. Malo li je noći zbog iste ove Kaline proplakala dok je kod oca bila. Pa i sad kad makar izdaleka čuje kolo gde peva, pred oči joj izađu Kalina i Mane. Mane vodi a do njega Kalina igra, ma ne da igra nego od puste sreće majčicu zemlju ne dotiče, A svi u njih gledaju kako su pristali jedno za drugo: „asli kako plavi zumbul i zelena kada."
Nije Zona zaboravila, i nikako joj nije bilo po volji kad se Kalina udala za Kotu i u Manetovu kuću uselila. Al' ne bi mu šta pomenula pa da joj jezik iščupaju. Preturila je toliku bruku i sramotu, dosta je! Nije nikad smetnula s uma ono što su je u kući roditeljskoj naučili, koja je ona i čija je.
Zona je bre ona, Mančina je, ama još je Zamfirova!
Ni sad mu ni reč ne reče o tome što je usput mučilo. Kad stigoše kući a on uze malo Lenče u naručje i zaigra se s njom, laskajući ženi.
„Pogle gu, ista majka! Ama Zone, ovo je sve tvoja lepotinja, kako da si se smalila! Ovoj tatino mezimče ima čudo da napraji, malko li će da gi izede za srce!"
A Zoni se po glavi motala sudbina njene majke i ona pesma Kalinina i belo grlo njeno, pa je ćutala i sumnjičavo ga zagledala ispod oka, da nije nešto skrivio kad se tako udobrava.
Ćutala je nekoliko dana, ali đavo je u potaji radio svoje. Jednom posejano seme klijalo je a sumnja ga je pothranjivala svaki put kad Mane negde izađe.
„Ete, pa je Kalina u njegovu kuću. Pisano gu, što li je! Neje toj za džabe, a ja sam zažmala pa ništo ne vidim. E, Zone, mori, luda Zone!"
A onda je samu sebe razgovarala i razuveravala prisećajući se trenutaka punih ljubavi.
Nije mnogo vredelo. Opet su joj se kao eho vraćale sve one reči kojima su tetke pokušavale da joj Manču omrznu: „ženskar", „u svaku ma'alu ima po jednu, toj mu je za merak, a ovoj naše - da ulezne u adžijsku kuću."
I Zona je krišom plakala.




Najteže joj je bilo što nije mogla ništa da ga pita a da se ne oda. Odluči da ga jednom prilikom iskuša ali tako da on ne primeti. Sede uz prozor čekajući ga da se vrati iz dućana. Kad se on dovoljno približi Zona u pola glasa zapeva: „More bel peline, bel peline..." Kao struna napeta gledala je u njega. Ako Mane da i Kalina za njega tu pesmu peva, ako su u nedosluhu, makar će mig da ga oda, mislila je. Nije još pesmu završila kad Manča uđe u sobu. Primetio je on da je Zona nešto setna poslednjih dana pa se trudio da je razveseli. I sada, videvši je ovako zamišljenu, kako ga tužnom pesmom dočekuje, zazebe ga oko srca. Gospodsko je to, istina, i sad sve ima, ama možda joj nije kako je kod oca naučila. Taman mu se činilo da se svikla i na kuću i na njega, i detence imaju kao zlatnu jabuku, a evo, ona nešto tuguje.
„Zone, mori, da ti nesi nešto žalna kad takoj poješ? Da ti neje zafalilo nešto pri men'? Zone, kaži si, sve ću ti naprajim što rekneš..."
„Ne doseća se", pomisli Zona obradovano. „Mož' i da ne znaje a ja...."
Videvši da joj se lice razvedrava Mane krenu da se šali i da je zadirkuje:
„E, Zone, misleja sam da si odavna prebolela onoj tatino sarafče i bankerče, a ti ga još u pesne poješ!"
Ona uvređeno frknu, kao i uvek kad bi joj Manulaća pomenuo, čorbadžijskog sina za koga su tetke nameravale da je udaju.
A kad Mane podiže one tanke, sastavljene obrve, a brkove izvi vragolastim osmehom, Zona samo reče:
„Ih, što si...", i ne dovrši.
Nasmeši se, uze dete u ruke da prikrije zbunjenost i izađe.
I ni ne pomenu sumnju koja je u njoj, od one večeri kad je iz prikrajka slušala Kalinu kako peva, tako i toliko bujala da je čak jedne noći ta pesma i taj glas iz sna trže i probudi.
Maši se rukom, snena i uplašena i dohvati pramen kose Manetove koja joj se onako meka pod prstima, ženskom učini. Rasani se sasvim. Mane spava a ona ga gleda i pita se šta li sanja i što se onako šeretski u snu smeška da mu se zubi u tami belasaju, pa se promeškolji i privi uz njega da mu taj san prekine.
Ujutru se zbog toga sama sebi činila budalastom. Obukla se i nakitila pa je kao paunica šetala sobama obloženim pirotskim ćilimima i angorskim tepisima. Svila i kadifa oko nje, a u svakoj sobi po jedno kandilo srebrno, kao i kod Zamfirovih, samo što je ova kandila majstor Manasija svojom rukom izradio, srebrom optočio i ukrasio. Zagleda se u ikonu presvete Bogorodice koju je Mane iz svoje kuće poneo a davno još, čim je zanat izučio, svu je srebrom okovao, pa se zadovoljno priseti kako joj je Mane, onda na sokaku kad je ubeđivao da pobegne za njega, drhtavim glasom obećavao:
„Sal ću za teb' Zone, da kujem srmu i srebro i zlato - teb' da nakitim! Da te nagizdim, ta da se sjajiš i svetliš kako u crkvu sveta Bogorodica Trojeručica!"
Stane pred ogledalo, podigne glavu i bradu isturi pa ponosno gleda u svoj odraz. Prevuče rukom preko veđa u luk izvijenih, niz oble i glatke obraze, preko prkosno isturenih usana, sve do vrata i nabujalih prsa.
„Ama koj je pa ona?
A ja sam si Zone, Zone Zamfirsko, sag da iskočim u čaršiju, samo ćef da si naprajim, i muško i žensko ima po men' da se obrne, men' a ne nju u pesne poju. Ej, što sam luda kad pri ovol'ku sreću sama si lošo prajim".
Odluči da više o tome ne misli. Nije zdrav razum nadvladao ljubomoru nego gordost i sujeta ali, šta god da je, dobro joj je činilo. Kako je nakon one večeri dugo vremena prošlo a da Kalinu nije čula niti videla, vremenom se sasvim primirila i okanula sumnji. Ponovo je pevala sa Vaskom i tako se zvonko smejala trapavim koracima Lenkinim, da je milina bilo poslušati. I Mane se razvedri, pa je u kući opet sve bilo kao pre.
Jevda je odahnula. Taman se jedne bede reši i iz nekog belaja iščupa kad se ponovo neki oblak nad njenom kućom nadvije. Primetila je ona da se među mladima dešava nešto što na dobro ne sluti, ama nije znala šta, niti je smela da pita. Kad je videla da se ovoga puta oblaci razilaze a da nikakva oluja kuću nije potresla, zahvaljivala je Bogu i svim svecima.

Ima nešto što Zona nije znala. Nije znala da ju je onda Kalina, kad je pesmu završila i ustala da se u kuću povuče, videla kroz otvor na kapiji.
„Zone! Što li iska? Došla da seiri!"
Najpre pomisli da je oslovi ali se predomisli, ne znajući od kada tu stoji i šta je sve videla. Teško joj i žao dođe što je od svih baš Zona naišla kad je ona, misleći da je niko ne sluša, svoju omiljenu pesmu zapevala.
Lepo je sa mužem živela, a još otkako je sina rodila, sve ređe se sećala nekadašnje ljubavi svoje prema Manetu. Ali, iako krotka i blage naravi nije bila od kamena, i ponekad, osobito u letnje večeri kao što je bila ova, kad zamiriše žuti dafinov cvet kroz bašte, morala je jal' da zapeva jal' da zaplače, kol'ko da srcu olakša.
Istini za volju, devojke na Istoku bile su krotke i pokorne do udaje, pa i do rođenja prvog deteta, sve dok su i same na neki način bile deca. Ali, kad bi otišle u tuđu kuću suočile bi se sa drugačijim životom u kome nisu bile do te mere zaštićene kao kod roditelja, i gde su morale da se za mnogo toga što se tamo podrazumevalo, ovde same izbore, pa se njihova krotkost i stidljivost topila kao sneg na suncu. A nisu više imale straha da će, ako zlu narav pokažu izaći na loš glas i teško se udati, pa nije bilo retko da se milo i stidljivo devojče za nekoliko godina pretvori u oštrokonđu, čijeg su se jezika bojali ne samo u kući već i u čaršiji.
Čak ni Kalina, od prirode blaga a od detinjstva siromaštvom i radom pritisnuta i ukroćena, nije izbegla uticaje koji su je učinili otresitijom i čvršćom.
Danima je bila ljuta, a na momente tako kivna na Zonu da se teško savladavala da joj to na neki način ne pokaže. Osećala se kao da je uhvaćena u krađi, i to od koga! Od one, koja je jednom u kolu fukarom nazvala, a to se ne zaboravlja. Od one, koja je zahvaljujući svom bogatstvu i ugledu gazda-Zamfirovom, mogla svaki skandal da preturi i ponovo da se uda za koga ona hoće!
Da tada nije Zonu opazila, dok bi ušla u kuću nadvladala bi trenutak slabosti koji je u bašti bio ophrvao, a već sutra, zabavljena svakodnevicom ne bi više o tome ni mislila. Ovako, osećala se kao da joj je „onaj kučka" so na ranu stavila.
„Da mi je da gu presretnem na sokak pa da gu nabrukam kako petla u rasad, zašto se zalaga pokraj moju kapiju, da gu pitam što iska od men', ama nikako od Kotu ne mogu a i od Manču mi zazorno. Malko li gu je, kučka čorbadžijska, sve si je dobila što je iskala, pa još oće da seiri!"

Nekako baš tih dana Doka je navratila; milo joj bilo da u staru kuću Ðorđijinu uđe, pa reč po reč, ako i nije sve saznala ali je podosta razumela kakva su Kalinina osećanja prema Zoni, ali i da Mane još nije zaboravljen kako bi trebalo. Sledeće subote sačeka da Mane ode u dućan, a subotom je odlazio ranije nego obično, jer kako otvori vrata dućana odmah počnu mušterije iz sela da dolaze, ne bi li što pre posao u gradu završili i za dana se vratili kući. E, pa čim Mane iz kuće izađe a ona ode kod Zone.
Jevda je već bila nešto oko ručka zabavljena a Zona je Vaski pokazivala novi vez. Mala joj se motala oko nogu izazivajući povremeno njihov smeh. Videvši Doku, Vaska i sama, bez ičije zapovesti skoči i izađe iz sobe da kafu pristavi. Živo je zanimalo svaki put kad Doka navrati da čuje o čemu će pričati ali već je iz iskustva znala da od toga nema ništa, jer ako Zona propusti da je nekim poslom pošalje iz sobe, Doka neće sigurno.
Čim su ostale nasamo, Doka će:
„Čuješ li mori, Zone, od onuj Kalinu da se paziš. Neje toj više krotko devojče za udavanje nego žedno zmiče, a na teb' ima golem pik a ti si znaješ zašto. Neje ni ona pri oči ćorava! Eee, kude je Manasija kujundžija a kude je pa Kote!"
Jevda se pojavi na vratima. Sve je čula, i nije joj se dopalo to što je čula.
„Pak si ti, Doke, zboriš što neje za zborenje! Kakvi su tija rečovi? Nemoj da mi turaš glavnju u kuću!"
„Znajem si ja ubavo što zborim! I svinje znaju što je dinja a što su pa tikve, a kamoli da devojčiki toj ne razberu; neje ona za Kotu došla što si je iskala nego što je morala. Da su gu njuma pitali drugo bi oro igrala!"
„Nemoj, Doke, dve ti oči, da prajiš zavadu. Bilo što bilo, sag si i Kalina i Zona muža i dete imaju i svoju si kuću gledaju. Nemoj da prajiš od gotovo veresiju, malko li smo preturili preko glavu?!"
„Nesam ti ja dušmanka, nego ti za dobro kazujem. Znajem si ja da je bilo što bilo, ama za toj i zborim da ne bude pak nekoje čudo. Kad se na ženicu oči usvitkaju kako ja što vido' na Kalinu, ehehee...
A Manča je na Ðorđiju sin, pa vikam, bolje Zone da si pripazi, prekrijeno mleko mačka ne poloče!”
„Ne slušaj gu Zone, nesu toj domaćinski rečovi. I, bre, Doke, ostare, a s'pamet se ne svrza! Da je do teb', svaku bi ne nedelju u novine čateli."
„Od men' ti je tol'ko, pa ti sag kako znaješ. Nemoj posle da bude: Lele, tetka-Doke!"
A Zona ni reč. Uđe Vaska sa kafom i Doka se nakašlja pa namerno i nametljivo promeni temu i poče da se prenemaže:
„Ama, eve celo me jutro nešto žiga pod levu slabinu, sigurno će se vreme obrne! Pusta mlados', kad si zapo'odi, sve si ponese!"
Jevda prihvati razgovor i požali se i ona na svoje boljke a Zona je ćutala stisnutih usana i smrknutog pogleda. Na polasku, Doka je još jednom podseti:
„Razbra li me Zone, ne drži kuću direk nego žena, beri si pamet!", i ne znajući da je već dovoljno dolila ulje na vatru, koja bi se bez toga verovatno vremenom ugasila i nikoga ne bi ni oprljila a kamoli opekla.

III



Otkako je pre par godina izbio skandal u kome se i njegovo ime pominjalo i po novinama čak povlačilo, najpre kao mogućeg vinovnika događaja a potom sa sprdnjom, Manulać čorbadži-Jordanov nije boravio u rodnome gradu. Na veliko čuđenje i ništa manji podsmeh čaršije poslao ga Jordan na više trgovačke nauke u Grac. Da su znali šta je sve nesrećnog oca nagnalo na tako brzu reakciju možda bi ga pre sažaljevali nego ismevali, jer oni koji su skloni da podsmehom kazne oholost, kad vide nečiju muku sete se da mečka može da zaigra i pred njihovim vratima.
A čorbadži-Jordan je baš imao muku i nije imao kud nego da popusti pred ženom i pošalje sina na školovanje.
Odmah posle svadbe Zonine i Manetove, Manulać je počeo da se tuđi od roditelja a za trgovinu nije ni abera davao. Do skoro mamina ćerka i tatin sin, narogušio se, gotovo da i nije razgovarao sa njima i prestao je da se zanima za kuću i mal. Mogle su sve kokoške njihove da raznesu jaja po tuđim avlijama, on ne bi ni glavu okrenuo. Persa Jordanovica nije mogla sebi da dođe od čuda šta joj se sa detetom napravi, i ne jednom je otplakala da je niko ne vidi.
Čorbadži-Jordan zauze stav da ga treba pod hitno oženiti. „Čim se magare uskopisti i počne da vrlja čivte, toj je za ženenje."
I zaduži Persu da okupi žensko familijarno veće i da one među najboljim devojkama izaberu onu koja je dostojna njihovog naslednika, a on će, kao otac, svakako o tome imati poslednju reč.
Majka, od silne radosti koja je obuzela pri samoj pomisli na ženidbu svoga jedinca, prvo je njega potražila. Našla ga je u sobi gde se muči sa računanjem nekih starih dugova. Preko volje broji i računa a vidi se da mu je sve mrsko. Stala je pred njega prekrstivši ruke i važnim tonom mu saopštila kakvu su odluku doneli:
„Ete, ćerko majkina, dogovorismo se sas tatka ti da te ženimo. Ako si na nekoju frljija merak, kaži na majku, nema ga takav u Niš koji za teb’ sina na čorbadži-Jordana, nema devojku da dade."
Uvek mirno dete, poslušni Manulać, ćerka mamina, svetao primer svoj omladini niškoj, skoči kao pomamljen i prestravi jadnu ženu:
„Ženidba - jok! Koj si iska neka se ženi, a ja ću pre u svetu Bogorodicu gabrovačku, kaluđer da stanem kako ti što zboreše! Zonu su teli za men' da dadu, Zonu ej, a ti vikaš - skočidevojka! Pričaju po ma’ale kako si zborila da će tvoj Manulać pre kaluđer da stane nego Zonu da uzne, a ja bi gu i sag uzeo, po svadbu, samo da oće da ostavi onoga Manču!
Pa sag ete ti, mož' tatka još jedanput da oženiš, a mene - jok!"
Zaprepašćena žena koja nikad u životu nije čula od svog blagorodnog sina ovakvu bujicu reči, niti joj je kad poslušnost odrekao, samo je otvarala i zatvarala usta ali ni reč nije uspevala da kaže. Pa se rasplaka i izađe iz sobe.
Izgrdio je posle Jordan sina na pasja kola, objašnjavao mu pojmove kao što su poslušnost i nezahvalnost, i čes, a reč magare ponovljena je mnogo puta. Ovaj je samo ćutao i kad bi do ženidbe došlo, odrečno bi zavrteo glavom: „Jok ja!"
Sad, mogli su oni da ga i na silu ožene, ali su videli da momak kao da nije pri sebi i da je u stanju i neku bruku da napravi, da se odmetne od kuće, na primer, i da ne ferma više ni oca ni mater, a jedinac! Pa kud ćeš gore! Više ni devojke nisu kao što su bile: ako bi videla da je muž ne begendiše može mlada da mu pobegne i vrati se kod oca. A ako Manulaća opet čaršija dohvati i krene „sokak-laf", ni Nišava neće moći da ga opere.
Pa još da je samo to, 'ajde-de. Čekali bi neko vreme da se smiri, da ponovo počne za pazar i kuću da se zanima i opet bi mu pomenuli ženidbu. Nemajući kud, na kraju bi se oženio i, što kažu, legao bi na brašno kao i svi ostali.
No, jednom, veče je već bilo duboko zagazilo, sveće i fenjeri davno upaljeni, sokaci i ulice skoro prazne a Manulaća nema. Uznemiri se Persa i posla Jordana da „pro'odi po ma'ale", da vidi gde je dete. U kafane je retko svraćao, ali ko ga zna, neka pogleda i tamo. Kad mu je, već se to dobro vidi, đavo pod kožu ušao, ko zna gde sve može da ga odvede.
„Magare! Uši ima da mu isteglim kude ga nađem, te ima i da liči na magare kako braća da su", gunđao je čorbadži-Jordan polazeći dok ga je Persa rukama u leđa upirala da što pre ode.
Kapije zatvorene, grad utihnuo, ponegde se iz mraka začuje prigušeni kikot, ili pesma. Kafane su jedina mesta gde je i noću živo i veselo, ali ljudi domaćini tamo retko, moglo bi se reći i nikad ne zalaze.
Krenu čorbadžija pravo u Kaloferijski han.
„Ako je onoj kuče negde sas društvo zalutalo, tam' je", mišljaše usput.
Ne bi ga on ni tražio da nije žena navrla. Muško je pa neka ide, sad mu je vreme, mislio je. Međutim, majka k'o majka, odmah je crne slutnje obuzele kao da se još živi u tursko doba, boji se da ga ko nije napao i orobio, već zamišlja kako negde pored puta leži bespomoćan, a niko po mraku da ga vidi, da mu priđe i pomogne.
Kad je ušao u han, a ono sve uzavrelo. Zurle i ćemaneta utišali se malo da ne nadglase pesmu čengija koje igraju oko veselih gostiju. Stao Jordan pa gleda u onu razigranu lepotu, a silno mu šarenilo od šalvara i prsluka udari u oči. Primetiše ga čengije pa se sjatiše oko njega. Znale su da je jedan od najbogatijih ljudi u gradu ali u kafane nije zalazio, pa ga sad okružiše iznenađene i obradovane takvim gostom. Kad oko njega zazvečaše daire, izvi se tanka snaga i mlad glas a ispod širokih, lepršavih rukava sevnuše gole mišice, zaboravi u trenu zašto je došao i koga traži.
Nije baš da nikad nije bio u hanu, ali to je tako davno bilo da se više i nije sećao kako izgleda kad te zapahne težak kafanski vazduh uzavreo od pesme i meraka. I to nikad ovako sam, već u posebnoj nekoj prilici, kad sklopi veliki posao i napravi dobar pazar, u društvu nekog prijatelja, ozbiljnog trgovca koji bi seo u kraj držeći se kao da je metlu progutao, a on je gledao pred sebe da mu sagovornik ne uhvati neki nedolični pogled pa da se osramoti. Posedeli bi kao na trnju, zazirući jedan od drugog, osećajući da im nije tu mesto i kao da svi u njih gledaju, pa bi ubrzo ustali i otišli.
A i on je bio živa duša iako trgovac na glasu i čorbadžija. Pa tako i reče, primetivši iznenađene poglede nekih gostiju:
„Što je bre, što gledate, ja li nesam živa duša?"
„E, moj Jordane, omatore a ne znaješ u što ti život otide", pomisli pa se maši rukom u džep. Devojke zaigraše oko njega, prosu mu se ženska kosa po ramenima i zamirisa na sevdah, na mladost i veselje, i Jordan samo sede.
A za sina i ne upita niti se do kraja večeri, ponet muzikom, vinom, a ponajviše omamljen igrom devojaka, koja je sve raskalašnija bivala kako noć odmiče, uopšte i setio zašto je u han došao.
Koliko je para, uvek tvrd na paru čorbadži-Jordan, te noći potrošio i koliko je vina popio nije brojio ni merio, možda više nego za sav svoj vek, a Manulaća, naravno, nije našao.
Manulaća je našla Persa. Videvši da se nijedan od njih ne vraća, povede jednu izmećarku pa pođe da ih traži sa namerom da i policiju pozove u pomoć ako ustreba.
Utišao se grad, a stuštilo se kao pred oblak, nešto teško odozgo naleglo, čini se Persi da joj se nebo spustilo na leđa.
Kako mrak nadolazi, tako se proređuju prolaznici, a i oni retki promiču užurbanim korakom. Žena gotovo da i nema. Ne izlaze u to doba, naročito ne same, ako ih baš neka nužda iz kuće ne potera ili odnekud ne odocne.
Nije daleko odmakla a naišla je na sina. Seo na kamen blizu kuće Zamfirovih, noge malo raskrečio pa se nalaktio na kolena, a glavu obema rukama pridržava, kao da ga san hvata. U onom mraku, da nisu fenjer nosile, mogle su da se sapletu o njega.
„Ajde, sine, ćerko majkina, dom da idemo, što praviš tuj?"
„Zone, mamo, vido gu kad ulegnu, došla kod majku si sas onuja Tasku, pa sag čekam da iskoči da gu vidim još jedanput, ako neje minula i promakla kad me dremka ufatila."
Persi se srce steže, sustiže je neka nejasna krivica, mada je bila uverena da je uvek sve za njegovo dobro bilo što je radila i govorila. Polako privole sina i odvede ga kući.
Muž joj je došao tek kad su se prvi petli oglasili i odmah zaspao, mrmljajući nešto nepovezano o životu i parama, ništa ga nije razumela. A nije se mnogo ni osvrtala na njega, toliko je bila zabrinuta za Manulaća.
„Samo ja najgolemu brigu da sturim od grbinu a ti će mi platiš za ovoj, ima vreme. Toprv ima da vidimo koji je u ovuj kuću magare, da li moj Manulać jal' ti što pod stari dni za sram ne znaješ", reče mu pre nego je zaspao, a i to više sebi nego njemu, sigurna da je nije ni video a još manje čuo.
Odmah sutradan, čim je mamurni čorbadžija došao sebi, Persa je navalila na njega, koristeći njegovu očiglednu krivicu kao svoju prednost, da pošalju sina na nauke.
„Minu staro vreme, sag je drugo, uče se deca, idu u čkole."
Podsećala je muža kako je Manulać još kao mali bio osobito pametan i izdvajao se među vršnjacima znanjem kojem su se stariji divili.
„Znaješ li kad gu reče onuja trgovačku reč, onuja, kako beše, što salte znaju koji su čkolu izučili, kako gu reče pa se i ti uprepasti?", podsećala je muža.
„Oskudacija li beše?", podseti se Jordan.
„E, toj, toj, vidiš kako pantiš. Pa kažem, što da propada sas njegovu pamet, bolje da ide da izuči čkolu nego da se spacira po sokaci da ga negde pretepaju i iscepe kako kuče u besovicu", a mislila je pri tom na Manču čije se naravi pribojavala.
Em što je pustahija i nije se s njim šaliti, em je čapkun, može da krene šegu da tera ako primeti da mu se Manulać oko žene mota, pa ne znaš šta je gore. A Manulać navro „kako nedosolen", niti sluša niti čuje, ne vredi mu ni govoriti da se okane bruke i sramote i ne vuče se po sokacima za udatim ženama. Jedini način je da ga pošalju daleko dok mu se glava ne ohladi i sam se ne doseti čiji je on sin i šta mu dolikuje.


* * *



Žensko porodično veće kod Jordanovih bilo je još pod utiskom nemilih čaršijskih priča i podsmeha sa kojim su svakodnevno morale da izlaze na kraj, a sve oko Manetove ujdurme u kojoj je zloupotrebio Manulaćevo ime, pa ga je čak posle, kao da sipa zapršku preko već presoljene čorbe, i za devera zvao.
Povede se živa diskusija u kojoj su žene toliko brzo jedna za drugom progovarale da se činilo kako sve govore u isto vreme. Persa nije došla do reči dok one nisu sebi dale oduška.
„Ama pantite li kako ni teše kuče izede!? Ku-kuuu! Na onoga kockarina i lovdžiju, na onoga džambasina i čapkuna naš Manulać dever da bidne!", krstila se Timka, sestra Jordanova.
„Toj ne biva!", odseče kratko najstarija među njima, baba Gena, Jordanova tetka po majci, i ponovo saže glavu kao da drema.
A Timka je sve više padala u vatru:
„Malko mu što uze Zamfirovo devojče, koje su svi misleli da će bidne Manulaćevica, još sas nas i šegu tera! Eee, sve ni se batisa! U onoj vreme, znaješe se red: da je s’g staro vreme ne bi takvi u naš varoš vodu mutili, nego ni pet ni šes', pa u aps!"
„U aps, more", dočeka Persina sestra Velika, žena čorbadži-Tomina, još jednog bogatog i uglednog trgovca, za malo po bogatstvu ravnog Jordanu, „u aps nego kako, da ne kalja obraz na pošten svet, da se znaje što je čorbadžijski red. Ovo kakvo je došlo, mož' svaka vaška da se uskopisti i da te orezili, pa glavu pred svet da ne pomoliš!"
„I onaja Zona, mnogo mi je pa nešto i ona! Digla nos kako da je najubava na cel svet! Ma samo u jedan sokak kolko gi ima poubavi odi njuma, ama neje im Zamfir tatko!"
„Ehehee, koj si toj znaje, neje si Zamfir bija ni vrzan ni mutav", smejuljila se baba Gena, ne dižući glavu, pa se tu i ostale nasmejaše, ali Velika se previše zaduvala da bi tek tako mogla da stane. Dobila je priliku da izlije pravednički gnev u ime čitavog svog staleža kome su Mane i Zona svojim brakom udarili šamar, a posebno jer se i njihova kuća i njihov Manulać, ni kriv ni dužan našao u toj priči, pa nastavi:
„A i onuj Doku u aps, more nju najprvo! Ona ga toj sve i napraji, takve su krive što se više ne znaje koj je čorbadžija, koj pa esnaf a kak'v pa red i trebuje za pustahiju i čapkuna!"
„Doku da mi ne spominjuješ", skoči Marika, dalja rođaka Jordanova, nešto mlađa od ostalih i retko kad prisutna ovakvim njihovim skupovima, a koja je do tada ćutala, „kol'ko mi je krivo na njuma za onuja reč da je naš Manulać ćosav kako devojče i da se ne mož' oženi bez mustaći. Vika: 'toj li je pa muško, koj će si dava devojče za devojče, koj je tol'ko lud toj da napraji', ama, kude gu vidim ima tepanje da padne!"
Uzgalamiše se žene umirujući i brukajući Mariku za ove nedostojanstvene reči, podsećajući je ko su oni a ko je bećar-Doka, a malo se i uplašiše od ovog njenog ispada, jer Mariku nisu dobro poznavale, a sudeći po ovome što je rekla i imale su razloga za bojazan. Samo bi im trebala u familiji jedna ubojica i druga Doka!
Doduše, ni njima ostalima pusta Doka nije omilela, jer, otkako je načula da imaju volju da Zonu uzmu za Manulaća, a naročito posle onog skandala oko Zoninog bekstva tako ih je na zub uzela, da im čak ni u snu nije mira davala. Jedno vreme im se činilo kao da ništa drugo i ne radi nego se, kako su se jedna drugoj žalile, „spacira i presriće ni po sokaci" sa zajedljivim i podsmešljivim primedbama, ili pak, samo da se nekoj od njih onako, kao lisica kad odnese kokošku domaćici ispred nosa, u lice nakezi.
To se njima od muke činilo; nije se Doka njima toliko bavila da ih traži po sokacima, ali što jes' jes', nije ih ni izbegavala. Kad koju od Manulaćevih rođaka spazi, uvek je prelazila na njenu stranu ulice, ili stala da je sačeka ili pak ubrzala korak da je stigne, baš joj nešto slatko bilo da ih podbode pa da gleda kako se posle džilitaju.
„A i ovoj naše dete, ako je i naše, ama ništo si ne razbira, malko li gi ima devojčiki u Niš, em kakvi devojčiki, a on se seća toprv za onuj pobegulju", Jevda napokon uze reč i uz povremeno negodovanje prisutnih gospođa ispriča im zašto ih je okupila.
I one, kad im Persa u muci svojoj poveri da Manulać boluje od karasevdaha i ne može da prežali što se Zona udala, zdušno podržaše njen predlog da dete ide na školovanje, „na muku da zaboravi i nas da ni ne orezili".
Da su još znale šta se Manulaću mota po glavi (a smišljao je jadnik po vas dan kako da Zonu ugrabi, jali silom jal' na prevaru, samo nekako mu smišljanje nije išlo od ruke), tetke bi i strine njegove groznica spopala i same bi ga do Graca dopratile. Ovako, jednodušno dođoše do zaključka: „Da ide! Da vidi Niš koj je Manulać na čorbadži-Jordana!"

I tako Manulać mesec dana nakon ove odluke, čim svršiše posao oko dokumentacije, a Jordan je sve to dobro podmazao pa je išlo glatko, ode u Grac.
Smejali se dokoni po čaršiji ovoj Jordanovoj, kako su rekli, najgoroj do sada trgovini.
„Otišlo pule da se vrne magare".
„Ako su na Jordana pare smićale mogaja je i u Nišavu da gi frlji".
Zapitkivali su Jordana i Persu šta će Manulać da radi kad završi te velike škole, jer, Niš je mali grad „za tol'ku glavu i za tol'ku pamet sas kol'ku će Manulać da se vrne".
Mnogi su zlobno predviđali da će Jordanov naslednik da se vrati brže nego što je otišao. Kad su videli da vreme prolazi, i godina se okrenu a Manulaća nema, promeni čaršija ton i poče sa interesovanjem da se raspituje kod familije o njegovom napredovanju u školi.
Jordan, koji je u početku bio protiv toga da mu sin ide od kuće, kasnije, podsmehom čaršije pogođen u slabu tačku, zainati se i sinu zapreti da nikako kući ne dolazi dok škole ne izuči:
„A za trošak ič ne beri brigu, toj si je moje", reče mu.
Persa pak, koja je bila navrla da sina što pre pošalje, kad on stvarno ode, neprestano je uzdisala i tugovala, ali Jordan je ovoga puta bio neumoljiv: nema povratka dok školu ne izuči! Dva puta na godinu išli su Jordanovi da posete sina a čaršija je sa velikom radoznalošću iščekivala njihov povratak. Vraćali su se, Persa suznih očiju a Jordan ponosno se šepureći. Ne može bilo ko da pošalje sina u Grac na nauke, a i ko može, nema takvog sina, govorio je.
„Bre, bre, bre...", podgurkivale se komšinice iza njegovih leđa na ove njegove reči.
Mnogo je čorbadži-Jordan u to vreme radio i jurio za svojim trgovačkim poslovima, više nego što priliči njegovom životnom dobu. Kad su ga prekorevali, odgovarao je da ne može sve da zapusti, kad dođe dete, njegov Manulać, kao školovan trgovac, da mu manu ne nađe.
Istina je bila samo malo drugačija. Mnogo je otac trošio na to školovanje Manulaćevo pa mu je gotov novac bio i te kako potreban.
Zaista ga je, preko nekog prijatelja, daljeg strica u čaršiji dobro poznatog Milisava Jekonomije, sa kojim je imao dobru poslovnu saradnju, Jordan upisao na Visoku školu. Taj stric koji sa Milisavom i njegovim idejama neće da ima nikakve veze, već se treću deceniju u Gracu bavi trgovinom i kažu da mu ne ide rđavo.
Međutim, Manulać se najblaže rečeno nije u tome snašao. Dobar je on bio u prostom trgovačkom dogovoru, u onom čovek na čoveka, ma ne bi ga ko mogao ni za groš jedan prevariti, ali ovo što se u školi učilo nije, po njegovom mišljenju, imalo nikakve veze sa trgovinom i nekim kombinacijama koje je od oca naučio a mnoge je, od prirode talentovan za špekulacije, i sam iskrojio. Sve te knjige pune nerazumljivih tekstova činile su mu se suvišne i čudom se čudio kako pametni ljudi, em trgovci, gube vreme na takve koještarije dok im roba negde stoji i propada, a zarada čeka i gubi se.
Probali su na svaki način, Jordan nije žalio para da pogura sina, ali „zorle baba u raj ne ide".
Kad je već postalo jasno da Manulać ne može da uhvati korak sa ostalima i završi školu, ode Jordan u Grac da vidi šta će dalje. Kako je Manulać stanovao kod prijatelja koji je bio zadužen da vodi računa o troškovima njegovog školovanja (a ovi nisu bili mali) i da raspolaže novcem koji je redovno iz Niša pristizao, predložio je on Jordanu da dete nikako iz škole ne vadi, kako god bilo nešto će da nauči a ako ga „bez vreme vrne čaršija ima samo da seiri".
I ubedi on Jordana da mu ostavi Manulaća još jednu godinu a on će ga bolje podučavati nego da je školu pohađao, još će i diplomu da mu napiše, da se zna da nije običan trgovac, nego kako reče:
„Ima da bidne trgovac nad trgovci, majstor-trgovac"!
Tako, što milom što silom, ostade Manulać u Gracu. Nije mu ni loše bilo, jer gazda kod koga je živeo ne beše skroz samoživ čovek i novac koji je Jordan slao „za školovanje", nije samo za sebe uzimao, nego je dobar deo toga njegov sin trošio zajedno sa Manulaćem pokazujući mu kako da uživa u blagodetima velikog grada.
A što se Zone tiče, i njegove ljubavi prema njoj, sve mu se to, već nakon odlaska iz Niša, činjaše dalekim i maglovitim, pa bi se mogao reći da je, okupiran novim utiscima i situacijama, ubrzo potpuno na to zaboravio. Pokazalo se da je s te strane Persa bila u pravu što je insistirala na njegovom odlasku.
Međutim, uprkos ponosu Jordanovom što im sin uči nauke u belom svetu, i činjenici da se i sama pred svetom time dičila, u dnu duše Persa se gorko kajala što je nagovorila muža da pošalju jedinca daleko od kuće. Dok je on tamo negde dangubio i mladost svoju traćio, ovde se njegovi vršnjaci poženili, poneko već sledeće godine i otac postao, devojke se probrale, a za one što pristižu, pristižu i novi momci, tek nagaravljenih nausnica i stidljivog pogleda koji nisu imali kad da uđu u neku priču i „sokak-laf", a svakome je ocu koji ima ćerku miliji krotak momak nego pustahija.
Da je Manulać bio pustahija baš i nije, ali da mu je išla „prikažnja" i šega po varoši i to sve zbog lepe Zone Zamfirove i onog čapkuna Maneta kujundžije, to jeste.
Više bi po sto puta volela da je u onoj situaciji skupila hrabrost i oženila sina pa šta bude, nego što ga je na škole poslala, ali se nadala da će bar pametniji da se vrati.
„Samo da onuj pobegulju isfrlji iz pamet, pa će ga, sas njegovu čkolu i bogatstvo na tatka mu, lasno oženimo", mišljaše.
Koliko je pre žurila da ga pošalje i skloni iz Niša toliko ga je sad nestrpljivo iščekivala i vršila svakodnevni pritisak na muža, što prekorima, što značajnim ćutanjem i još značajnijim uzdisanjem. Imala je ona još jedan strah koji nije nikome smela da pomene, a ako bi ko i pokušao da navede razgovor na tu stranu oštro ga je prekidala. Kao ljute zmije se bojala glasa da joj se sin tamo negde, u tuđini, ne spanđa sa kakvom belosvetskom.
„Tugoo! Odma' da si vržem kamen na gušu pa u Nišavu da ripnem, samo ako toj napraji!"
Ne bi ona uopšte tako mislila o svom poslušnom i beskarnom sinu, koji je odrastao a da nikakve ludosti koje su inače deci svojstvene nije činio, da nije kad se Zona udala pokazao kako je slab na žensku stranu više nego je iko od njih mogao i da pomisli, pa se bojala da se tamo za kakvom frajlicom ne povede kao Mitar Petrakijev, da orezili i sebe, i oca, i celu kuću i familiju.


* * *



Počesto se čorbadži-Jordan sećao one noći kada je pošao da traži Manulaća pa završio u Kaloferijskom hanu. Ako se i ne bi sam od sebe setio, podsetila bi ga njegova domaćica koja mu je u svakoj prilici kad joj je zatrebao neki argument protiv njega, nabijala na nos jedinu njegovu pustolovinu o kojoj je tek naknadno saznala sve detalje.
„Domaćin-čovek! Ne vidi da je obeleja kako ovca nego se toprv preripuje sas čengije po hanovi! Sina treba da ženiš, svekre, toj da misliš! Da je Manulać toj napravija, pa i po sto puti a ne jedanput, 'ajde-de! Adžamija, mlado-ludo, i liči mu! Ama ti, ti, neje te sram od tvoji ispisnici!"
Jordan bi samo odmahnuo rukom i gledao gde da se skloni kad krene bujica. Ali se nije nimalo kajao, nekako mu se činilo da mu više vredi jedna noć u hanu u kojoj je onoliko potrošio nego da je napravio najbolji pazar sa najvećim dobitkom.
Ponekad, kad bi ostao sam sa sobom, gladio je brkove i smešio se prisećajući se kako je sedeo one noći u hanu, okružen devojkama i Ciganima što su samo za njega svirali, i kako se nikoga i ničega sve do zore nije setio, kao da nigde nikog nema. Nije bio ni hadžija, ni čorbadžija, ni trgovac, ni muž ni otac, jedan jedini put u životu bio je samo Jordan. Pa, kad god bi se toga setio, sve mu je ravno bilo šta priča uvažena gospođa Persa: samo bi se zadovoljno prebrisao rukom preko usta, kao mačka kad krišom gurne njušku u mleko pa šapom brkove otire.
Nije da on ne bi to ponovio, bi vrlo rado, ali, sad bi već Persa odmah znala gde je i nije isključeno da ne bi okupila oko sebe već pomenute žene iz familije, došla po njega i napravila bruku u čaršiji. A i trgovci bi počeli da zaziru od njega i da ga smatraju nepouzdanim, pa bi mu se takvo ponašanje odrazilo na posao. Ovako mu niko sem Perse nije mnogo zamerio, malo su pričali po čaršiji kako je i ozbiljnog i čuvarnog čorbadži-Jordana jednom „ete, stiglo", „došlo mu da se isćefi". Nije mu baš išlo uz godine, ali u Nišu se od svih grehova merak najlakše oprašta pa je Jordan čak, posle ove zgode bio radije viđan u društvu nego do tada jer, eto, ni on nije bio imun na ljudske slabosti.
Ali je znao da ne sme da pretera, pa je čuvao tu uspomenu i osvetnički se u svojim mislima vraćao na nju kad god ga žena zbog nečega pritera uz duvar.
Imao je on još jednu tajnu, samo za razliku od prethodne, za nju niko, ama baš niko nije znao, ili je bar on tako mislio pošto nikome o tome nije govorio a roditelji njegovi koji su za to znali, već odavno nisu bili među živima.
Kad je bio mlad, Jordan je zamilovao jednu devojku, potajno i izdaleka, da dugo ni ona sama to nije primećivala. A kad joj je u jednoj prilici nagovestio, ona, otresita i brza na jeziku kakva je bila, tako ga je postidela da se posle vazda držao podalje.
Bila je tanka i visoka, bistrog oka i jasnog pogleda. Hodala je ponosito i držala se kao da je Niš njen, a sve je na njoj poigravalo od puste mladosti i jedrine. Dan i noć je na nju mislio, i kad više nije mogao srcu da odoli poverio se majci.
Nikad ni pre ni posle nije otrpeo veći i gori rezil'k. Okupile su se oko njega kao muve zunzare, majka mu, i strine i tetke, da mu pamet u glavu uteraju. Od svega su najviše ponavljale:
„Neste prilika!"
Ubrzo ga oženiše Persom. Nije ni pomislio da se usprotivi niti pak da istrajava na svojim željama koje su, kako su mu dobro objasnili i utuvili, bile pogrešne. Prihvatio je pravila po kojima su i njegovi stari živeli, čak je bio uveren da sve čini svojom voljom zato što tako treba i drukčije ne može biti.
Nju, Doku, posle udadoše za onog Sotiraća koga on ni dan-danas ne može očima da vidi, a njemu kao da se pod grudi useli neki mali podbadač pa ga nikad više ne ostavi. I kad god se, s vremena na vreme javi pa ga podbode, on se seti Doke, koja je po njegovom mišljenju, sad lepša nego što je i bila, onako krupna i nasmejana, pa gde krene a ona kao da sve oko sebe pokrene i oživi.
I ne zna ni sam zašto ali mu se čini da je ona jedina njegova noć u hanu, puna života i veselja nekako na nju, Doku, nalik.
E, to je bila njegova najveća tajna koja ga je, kako su godine prolazile a život se kratio, sve više mučila. Ali nije ni mislio da može da ga stigne ona narodna:
„Zaklela se zemlja raju da se tajne sve saznaju!"

IV


Dani prolaze a Zona sve jedno isto misli. Pazi koliko može da se to na njoj ne primeti, zna i sama da nije u pravu i da se uludo muči, ali se ta misao kao pijavica za nju zalepila od onog dana kad je Doka došla da je upozori na Kalinu.
Niko to više ne pominje, čak ni Doka kad navrati, jer, koliko god da je smatraju brljivom zna i ona neku meru, kazala je šta je imala pa dosta. Još manje Jevda koja bi volela da to nije ni pomenuto, ili Mane koji o svemu pojma nije imao. I Zona je sebi po sto puta rekla da o tome više neće da misli, ali nešto je uporno kopa ispod grudi i ne da joj mira.
Bila je nedelja, Mane je po svom običaju ustao u zoru i otišao u lov, a kad će da se vrati, e, to je Zona odmah na početku njihovog zajedničkog života naučila: lovac se ne pita ni gde ide ni kad će da se vrati - da ga maler ne bije. Nego, kad ode, ćuti i čekaj, pa kad dođe - dođe! Trpi dušo i traj kožo!
Ovog jutra je posebno zlovoljna ustala. Rano je od njenih došla izmećarka, poslali je da odnese Lenče kod Zamfirovih, pa se Zona sama vrtela po kući a zaludne su je misli opsedale. Pade joj na um da je i Kalina možda negde u polju, nekim poslom ili skrivenom namerom, zna i ona da je nedelja i da Mane skita okolo, pa su može biti sad i zajedno.
Obuzeta ljubomorom sve je više verovala u tu mogućnost i čas bi klonula obuzeta bolom a u sledećem trenutku bi je takva jarost obuzela da je pomišljala da, ako već ne zna gde je Manča, ode do Kaline i proveri da li je kod kuće. Ponos je zadržavao da to ne učini iz istih stopa, ali od namere nije mogla da odustane. Pozva Vasku:
„Vaske, da otideš do Kotini, i da potražiš Kalinu pa da se vrneš odma' da mi rekneš doma li je."
„A ako je doma, kakvo da reknem, što gu tražim?"
„Kaži gu, Zona rasađuje cveće, pa pituje ako ti treba rasad odi pelin, da ti prati da si nasadiš."
„Lele, Zone, kakvi su ti pa toj rečovi", raširi oči Vaska, koja je Zonu, od koje je samo dve godine bila mlađa, od prvog dana kako se pogodila da kod njih služi zvala po imenu.
„Toj si je moje znanje, a ti ako gu nađeš, tako gu rekni, ama ni slovo da ne promeniš."
Vaska, koja je u kući sve i videla i čula što su mislili od nje da sakriju i uvek više znala nego što je pokazivala da zna, sa zadovoljstvom što učestvuje u nečem zanimljivom, ode pravo do Kotinih i naravno, kako je bila nedelja, nađe Kalinu kod kuće i prenese joj poruku čije pravo značenje nije mogla da zna, niti zašto se Zona setila baš pelina, ali je smisao pogađala.
Kalina preblede, pa pocrvene. Ćuti i stoji a Vaska čeka i radoznalo je pripituje:
„Kako da reknem na Zonu? Iskaš li da ti prati?"
Poćuta još malo Kalina dok se pribrala pa odgovori:
„Jok. Ništo mi odi njuma ne treba, fala gu. Ja si imam moje cveće u gradinu a njojno ako meriše i cavti po tuđe gradine i po lojza, toj neka si ona bere brigu, mož' ga loše pestuje pa si je sama kriva." Pa dodade inatljivo:
„Ama, pozdravi gu se da je pelin čudno cveće, divalj, raste kude si oće a nica i kude ga ne seju!"
Vaska je dobro pazila da joj ni jedna reč ne promakne, i mada je svrbeo jezik da odmah odgovori ovoj Kalini koja njenoj gazdarici nije ni do kolena a ovako drsko zbori, ipak to ne učini. Videla je da se nešto zakuvava pa nije želela da se kola na njoj slome, volela je da radi kod Manetovih ali se bojala Manetove naravi. Ako bi se mešala u ono što je se ne tiče, mogla je sa njim imati posla.
Ugrize se za jezik i ode brže nego što je došla, žureći i usput ponavljajući Kalinine reči da što ne zaboravi.


Zona je najpre odahnula čuvši da je Kalina kod kuće, ali, otpozdrav koji je dobila naterao joj je na oči suze besa i jeda. Nije joj više pomagalo ni samopodsećanje koja je ona i čija je; ta davno je ona na svojoj koži iskusila da u stvarima srca to ništa ne znači. Bila je više ponižena pred sobom nego ono kad su je zvali pobegulja. Tad je bar ona sama znala istinu iako su svi drugo govorili, a sad evo, izgleda svi drugi znaju i smeju joj se iza leđa, samo ona ne zna ništa. Nije se Kalina samo podsmevala, mislila je Zona da tu ima još nečeg, i u poruci koju je dobila videla prikriveno likovanje.
Prošlo je podne, za ručkom se glavoboljom izgovorila i do večeri tumačila svaku reč koju joj je Vaska prenela i svaki čas je zvala da proveri da li je baš tako rekla Kalina.
„Moje cveće u tuđe gradine! Da li si misli u njojne gradine, u njojno lojze? Moj Mane pri Kalinu! Ide si kude si oće, vika!
Ama da li odi toj nešto ima, može da bidne da kučka laje naprazno, oće da me uapi za srce? Zašto je ona mojega Manču begendisuvala pa ništo neje bilo, sag oće zavadu da mi praji?"
Ali ni ovakve joj misli nisu pomogle. Nije mogla da prežali što je uopšte slala Vasku do Kaline i time joj pokazala da mari za nju.
„Sal sam gu usta otvorila na tuj beštiju, ona li je pobolja od men', ona li bi ga poubavo pestuvala, toj, ete, moje cveće, nema si ni sram ni obraz kad toj zbori."

Mane se tog dana vratio kasnije nego obično. Imao je uspešan lovački dan, i došavši, najpre je svratio u kuhinju da preda majci dva ulovljena zeca da sutra od njih ručak zgotovi, što je ona osobito dobro umela. Nije joj bilo ravne u pripremanju jela od divljači. Čak je na sokaku tako mirisalo kad Jevda sprema zečetinu da bi se poneko iz komšiluka i sam pozvao na ručak.
Vaska beše otišla da dovede Lenče pa se i ona u to vreme vrati sa detetom, i gužva u kući koja se napravi na kraju dana prikri Zonino neraspoloženje.
I opet je Mane ni kriv ni dužan, bio predmet Zoninog posmatranja i ispitivanja. Kako god ga zagovarala i u zamke uvlačila, ništa nije mogla da dokuči. Sve što bi rekao tumačila je ovako i onako, mučeći se i premišljajući, pa je opet bila na istom. Ali, već jednom ljubomorom pokrenuti mehanizam nije se mogao tek tako zaustaviti; nije se Zona mogla smiriti a da sve ne istera na čistac. Od detinjstva gorda i čak ohola, nije bila od onih žena koje će sve što im ne odgovara, radi mira u kući, metlom pod ponjavu da gurnu. Udružila se njena ženska ljubomora sa ponosom čorbadžijske ćerke i odlučila je da se ne sklanja pred onom Kalinom, da nekako dođe do istine pa kud puklo da puklo!

V


Početkom treće godine otkako se Zona udala a Manulaća poslali na visoke škole, on se vratio u Niš, i to bez prethodne najave. Niko od Jordanovih ništa o tome nije govorio, pa je izgledalo da ga ni oni još nisu očekivali. Davno je već bio stigao glas o njegovom „uspehu i napredovanju" u školi, uveliko se pričalo kako se Manulać po Gracu spacira a čorbadži-Jordan debelo plaća „toj njegovo spaciruvanje". Kad se iznenada pojavio u Nišu, sa šeširom po evropskoj modi, lakovanim cipelama i uskim prslukom iz kojeg je virio lanac od sata, počele su priče da ga je Jordan, ne želeći više da baca pare, pozvao da se vrati kući.
Jordan je na zapitkivanja odmahivao rukom kao da se brani od muva i sa visine odgovarao:
„Što je bilo, ništo neje bilo, završija čkolu moj Manulać pa će sag na staroga tatka da pomogne. Ni ja nesam više kako što beo', stareje se, sag treba mladi da preduzimaju trgovinu, ama trgovci sas čkolu, sas znanje."
Persa je blistala. Vratio joj se sin a ni traga od neke belosvetske uspijuše koja je, ne daj bože, mogla uz njega da se prikalemi. Pa još došao onako lep i uhranjen, prsluk se na njemu dobrano zategao od lagodnog života, a tek što je naučio da gospodski drži cigaru, još kad dune dim u stranu, a on se sve u sitne oblake uvija!
„Boške, za svaku li si rabotu trebuje znanje! Ne kažu džabe da majstorija i koze nase!"
Kad izađe u čaršiju, nema pomomak od njega, mišljaše. A doneo i neke knjige, pa diplome, doduše to su više bile potvrde o šegrtovanju i trgovačkoj praksi ispisane rukom Jekonomijinog strica nego prave diplome, ali ko pravi pitanje!
„Nema ga u Niš taj koj se može meri sas mojega Manulaća! Ama doktur mu neje ravan! Čelebi-Manulać da ga vikate!"
To što su se žene iza njenih leđa podgurkivale nije videla a i da jeste, ne bi je mnogo pogodilo, i očekivala je da joj zavide, ta koja još može da se pohvali tako školovanim sinom.
„Još da ga oženimo za neku čorbadžisku ćerku, pa Bog da ne vidi a dušmani da crknu! Da se naplatim za onoj po novine pisuvanje i za onuj bruku što gu izedosmo ni krivi ni dužni!", mišljaše.

Malo se još pribojavala Manulaćevog susreta sa Zonom, pa je sinu unapred održala slovo o njegovom sadašnjem položaju kao školovanog čoveka i o ugledu koji treba da održava. Manulaću je godila pažnja kojom je dočekan i nadimao se od osećanja sopstvene važnosti koje je Persa obilato pothranjivala. Tako, samo par dana po svom povratku, došavši iz čaršije reče majci:
„Vido gu onuja Zonu, mamo, po je ubava nego što je i bila, nakitila se kako kraljica, ama ni u Grac gu nema! Sal si ti ne beri brigu, znajem si ja sag što je udata žena a koji smo pa mi, čorbadži-Jordanovi i koje ne prilega!"
Persa odahnu. Vratio se njen Manulać, ćerka mamina, dobro i poslušno dete.
„Čestite knjige i čkole, kako sve izleče, pa i pusti karasevdah!", blagosiljala je u sebi, i već u glavi prebrojavala devojke koje bi za njihovu kuću bile prikladne.


* * *

„Zone, vrnuja se Manulać!", pohita Taska da uzme muštuluk istoga dana kad je vest o njegovom povratku prostrujala čaršijom.
„E? Mora da u taj Grac nema više čkole, sve gi je Manulać izučija!", nasmeja se Zona.
Bilo joj je do Manulaća kao do lanjskog snega, da ga Mane nije povremeno u šali pominjao, ne mogavši sasvim da zaboravi njihovu čorbadžijsku oholost, ona ga se nikada ne bi setila. Mogao je, što se nje tiče, da ostane u Gracu i za sva vremena. Druge su nju brige mučile.
Nije ni Kalina mirno spavala. Obe žene su bile uvređene i ljute jedna na drugu. I svaka je mislila kako da se osveti i naplati svoje muke i poniženje.
Samo je Manasija mirno ručao i večerao, radio kujundžiluk i išao u lov, a iznad svega mirno spavao. Ništa nije zgrešio, sad, nije baš da mu nikad na pamet nije pala grešna misao, ipak je on čapkun-Mane, meraklija „na lepotiju" i sin grešnog Ðorđije, ali se on čuvao nevolje i branio od napasti kako je znao i umeo, pa je spavao mirnim i blaženim snom nemajući pojma kakva se bura sprema.
Prvo što je primetio bilo je da ga Kalina počesto sreće kad zatvori dućan i krene kući, i svraća ga kod njih. Ako su on i Kote zajedno pošli iz dućana, Kote bi ga i sam pozivao, ali njega je lakše bilo odbiti, a kad Mane sam naiđe, Kalina je kao slučajno izlazila pred njega na sokak.
„Svrni si bata-Mane, i Kote, eve, sag dođe, svrni si na edno kafe i na rakijče."
Pitala bi ga da nije štogod ljut kad im ne dolazi i umiljavala se dok god on ne popusti i svrati. Tako danas, tako sutra, ponekad Mane i izbegne, ali sve mu je teže bilo da se odupre onom njenom milom i vlažnom pogledu.
Zona nije znala za ove, sve učestalije posete, koje i nisu bile nešto neuobičajeno i niko to ne bi za zlo uzeo: ta Kote i Kalina su bili u Manetovoj kući, a on je Kotu odavno kao neki rod smatrao. Ipak, ženi nije ništa rekao o tome, kao da ga je zadržavala neka podsvesna krivica.
Kako Zona nije mislila o Manulaću koga su joj njeni bili namenili, tako se i on jedva sećao svog negdašnjeg ašikovanja sa Kalinom. U to momačko vreme, njemu su mnoge devojke bile mile, sve dok nije ugledao lepu Zonu Zamfirovu i stao na ludi kamen, i nijedne se nije posebno sećao. Bilo mu je drago kad se Kalina udala za Kotu i prosto mu je neki teret pao sa duše a da ni sam nije znao zašto.
Isprva ni on sam nije video ništa čudno u pojačanoj pažnji koju mu je Kalina ukazivala, nije mu ni na kraj pameti bilo da to ona tera inat Zoni. Mislio je da je u pitanju zahvalnost što im je ustupio kuću da u njoj žive a i nađe im se kad god im zapreti neka, ma i najmanja oskudica. Bila mu je pomalo i neprijatna ovolika njena ljubaznost, pa se trudio da je izbegne i ponekad je namerno išao zaobilaznim putem da ne prođe pored njih.
Ali, što kaže narod: kad žena nešto hoće i Bog hoće, pa su se prilike i same udešavale i on je sve češće navraćao kod Kotinih. Naravno, kako pristojnost nalaže, uvek je tu bio i domaćin, na šta je Kalina strogo pazila, da joj „reč ne izlezne u čaršiju", a i da Mane štogod nedolično o njoj ne pomisli.
Zona je čekala priliku da se objasni sa Kalinom oko one poruke koja ju je kao zarđalo sečivo zasekla posred grudi, pa nikako da rana zaraste. Slučaj je hteo da tom, sa obe strane željno iščekivanom objašnjenju u kojem je svaka imala da kaže onoj drugoj neke reči, prisustvuje veći broj slušalaca nego što su želele, ali nisu one birale ni vreme ni mesto, sve se samo namestilo.
Zona je, iako su je zlobnici nazivali majstor-Maninica, retko navraćala u dućan, a kamoli da bi sama prodavala nakit ili se bavila ma kakvim poslom nedostojnim njene lepote i gospodstva. Ako bi i svratila kadgod, to je bilo samo iz želje da ugodi mužu i pokaže mu da se ne stidi toga što je esnafska žena. Mane bi svaku njenu takvu posetu iskoristio da joj iznese najlepše komade nakita i prepusti joj da po svojoj volji nešto izabere.
Oboje su voleli ove njene posete: Mane što se ponosio svojom lepom i gordom ženom, a ona što je videla da joj čaršijske abronoše koje su jedva čekale da je vide u dućanu i time je „postave na mesto", zavide otkako je ona pokazala da je i u dućanu Maninom kao i u kući gospođa i gazdarica.
Otkako su počele da je opsedaju sumnja i ljubomora, Zona je češće navraćala da obiđe muža. I što je bila manje sigurna u njegovu vernost, to je spolja gledano bivala gordija.
„Visoko je poletela, ama koj visoko leti...."
„Lele, kol'ko se visoko ukačila, ako padne, nema od nju ništo da ostane."
„Ona kad beše i kod tatka si Zamfira, od svu njegovu decu iskoči najubava, pa se još kako čupe beše ponela! Zamfir gu napraji na mezimče a i Mane pušta na glavu da mu se kači! Može gu se!"
„Ama, kude u kuću kokoška poje a petal obori glavu i ćuti si, toj ne iskoči na dobro."
Čuo je i Mane ovakve komentare, jer su i bili izgovoreni sa namerom da stignu do njega, ali nije hajao, jer u njegovoj je kući sve bilo onako kako je želeo, vladala je ljubav i sloga a sve je radio da tako i ostane. Bar je on u to bio uveren.
Kalina je navraćala u dućan subotom, dolazila je rano, da pomogne, jer je tog dana obično bila gužva pa su bile dobrodošle još jedne ruke i još jedan par očiju. Sedela bi uz Kotu i odvajala kujundžiluk: bolje i skuplje komade na jednu stranu za birane i stalne mušterije, i sitnije i jeftinije koje je pokazivala seoskim devojkama i snašama, pazeći pri tom da u gužvi, što bi Kote rekao, nešto od nakita ne dobije noge i nestane. Zona je pak, upravo zbog te gužve izbegavala da dolazi subotom tako da se nisu sretale.
Međutim, đavo koji ne ore i ne kopa već smišlja kako da ljude na nešto navede, podiže Zonu jedne subote da prođe čaršijom i ode malo do svojih. Nije nameravala da svraća do Maneta, iako je put tuda vodio, ali svakako nije mogla da, prolazeći, makar izdaleka ne baci pogled ka dućanu.
Vrata behu otvorena, unutra sa strane stoji jedan postariji seljak i neko devojče, sigurno ćerka njegova, Kote se okrenuo leđima pa prebire po alatu, a Mane i Kalina, kako se Zoni izdaleka učini, glavom uz glavu nagnuti nad izloženom robom, nešto objašnjavaju kupcima.
Zonu kao da preli vrela voda, tako sva usplamte. Zari zube u donju usnu i okrenu se da nastavi kuda je i pošla. Dosta je videla, mislila je ne želeći da više svraća pogled na mrski joj prizor. U glavi joj je bila misao da sad, kad je svojim očima videla, neće Mane moći da porekne svoju bliskost sa Kalinom.
„U selo ima da gu najurim, fukaru, ne bila koja sam! I Kota li je pa tol'ko najmajstor da se bez njeg' ne može! More, brat da mu je, da gi je jedna majka rodila pa ima da gi razrodim!", sevala je u sebi.
I ništa se drugo toga dana ne bi dogodilo (bar ne na sokaku, a kako bise Mane i Zona objasnili kod kuće to je druga priča), da se Kalina ne priseti da nešto mora odmah da ode do kuće, pa se diže, zagladi kosu i skinu pregaču po kojoj je maločas bilo prosuto prstenje, minđuše i ostalo, i žurno izađe. Zona se još nije snašla od prizora koji je za nju, ma kako bezazlen bio, imao strahovito veliki značaj, kad Kalina banu pred nju. Kako je kroz vrevu na sokaku baš na Zonu udarila, zna samo onaj malopre pomenuti đavo koji ne ore i ne kopa.
Najpre zaćutaše obe, iznenađene naglim susretom. Zona prva progovori:
„Kalino, mori, ne reče mi za pelin, ako ti treba da ti pratim. Ama, ako ti je do trujenje mož' se i bez pelin otruješ, dosta ti je toj od koje boluješ, neje lasno da si ostaveno devojče! Kažu, od karasevdah se ne mre, ama koj ga znaje!"
Kalina planu:
„Teb' te odavna čekam da mi padneš na mašku! Malko li si, kučko čorbadžijska, glavu dizala dok si kod tatka ti beše, i na pošteni devojčiki vikala: 'fukaro'! Nego se sag zalagaš pored tuđe kapije kako špijuna! Malko obraz da imaš, pa da se setiš kako te zorle na Manču utrapiše, kako pobegulju, da ti neje Zamfir tatko, obelela bi si kod majku!"
Puče šamar, ama kakav šamar! Kalina se zanese, pa se ispravi i pogleda u Zonu kojoj u tom trenutku nijedna furija nije bila ravna. Pogodila je Kalina u bolnu tačku, kao da je Zona mogla da zaboravi kako su i ona i hadži-Zamfir morali da se pokore pred Manetom ne bi li je isprosio. I kako je čitav kraj znao za tu njenu sramotu.
Samo što ni Kalina više ne beše krotko devojče koje se i za nešto malo rasplače, već što reče Doka, „edno zmiče". Pa ne hte da se naočigled okupljenog sveta, a mlađi su se već dali u navijanje, uzvraća Zoni udarac i izlaže se daljem skandalu. Ali, ne hte ni da otrpi napad a da ne uzvrati.
Prođe pored Zone koja se već beše pokajala što je izgubila kontrolu i bruka se pred čaršijom, zađe joj iza leđa pa, vešta ručnim radovima i dobro znajući šta je kako sašiveno i kako puca po šavovima, naglim pokretom uhvati Zonu za ramena i povuče. Snažnih ruku, od malena na rad naviknutih, uradila je tačno ono što je namerila. Ispucaše konci, rukavi od bundice smakoše se niz obnažene ruke Zonine, a niz leđa se otvori šav i ukaza se donja košulja kroz koju se nazirala rumena koža.
Zaprepašćena, Zona pokuša da savije oko sebe iscepane haljine. Graja koja se podigla oko njih, smeh i odobravanje utiša se kad se oko Zone okupiše žene, kao sa namerom da joj pomognu i počeše da razgone posmatrače.
„Ajde, što je bilo, ne igra mečka!"
„Toj li vi je za smejanje, idete si doma!"
Ali je i to njihovo pomaganje bilo licemerno, potajno su uživale u položaju u kojem se našla hadži-Zamfirova ćerka. Zona se izmaknu, i ode gotovo trčeći, i to ne prema dućanu Mančinom koji joj je bio bliže, već ka Zamfirovoj kući gde i beše pošla kad se sudarila sa Kalinom. Čim se ona udalji, začuše se drugačiji komentari prisutnih žena:
„Ako vala, i njeno dosta beše!"
„Ama, dosta je bila nadi svi, da je vezir stambolski ne bi se tol'ko ponela."
„Lelee, što sag ima da gu pukne bruka, nema da gu pomogne ni njen Manča! Gola nasred čaršiju! Pusta Kalina, da je živa i zdrava što napraji, ama ako je i adžijsko, da vidi na koga ruku diza!"
Muškarci su se polako razilazili, njihovi su komentari bili drugačiji, a oni stariji su uglavnom ćutali. Na njih je sasvim drugačiji utisak ostavio prizor razgolićene prve lepotice u Nišu koja je godinama prolazila pored njih kao san, sitno koračajući i lomeći se u struku, nedostupna i nedodirljiva. Kasnije su se neki od njih kleli kako joj je koža ispod košulje belja od košulje pa gospodskom belinom kroz platno probija, a ruke joj oble i kao mlekom nalivene.
Iz gomile se izdvoji glas čorbadži-Jordana koji upravo naiđe i koga, pre svega zbog njegovog bogatstva koje iz godine u godinu bivaše sve veće, s poštovanjem slušahu kad god uzme reč. Budući da ništa od pomenutog događaja nije video, raspita se i razabravši sve što je bilo, reče:
„Dobro što gu ne uzesmo za Manulaća kad ni onoj moliše da gu uznemo! Neje ni bila za u bolju kuću! Čorbadžijska ćerka da se tepa po sokaci, lele boške, crni Zamfir što dočeka!"
„Neje ni čudo kad gu je sag Doka tetka, imala je od koga da ispeče zanaet, ama, eli gu vidoste da ne reknu posle da neje bilo kako što vikaše kad beše stanula pobegulja", nadoveza se Persa koja pristiže za njim.
„Videli čoveci pa l'žu!", zlobno završi.

Stiže i žandar, ali kasno, jer više niko nikoga nije napadao a sudeći po tome kako su učesnice događaja pobegle sa lica mesta, nije izgledalo da će biti ikakve dalje tužbe.
A Manča je za to vreme mirno sedeo u svom dućanu. Opazivši izdaleka gužvu na ulici, što nije bilo čudno u pazarni dan, pitao se da li je to opet neki šegrt u krađi uhvaćen i okrenuvši se mušteriji koja upravo uđe, potpuno na to zaboravi. I za divno čudo, niko pred njim ne pomenu taj događaj sve dok ne zaključa dućan i ode kući. Jeste da je popodne bilo mnogo manje mušterija nego u jutarnjim satima, ali niko ga od njih, a svi su znali, ne obavesti o sceni koja se odigrala takoreći pred njegovim vratima. Mislili su valjda, kako dućan na ulicu gleda da je sve video, pa nije uputno pred njim počinjati priču kad se već on pravi nevešt.
Da nije na kraju radnog dana bio zanet u sopstvene misli, primetio bi kako ga usput zagledaju i podgurkuju se kad prođe, a poneko u po glasa nešto i dobaci. Ovako je mirno došao kući i upao pravo u osinjak.
Zona još beše kod Zamfirovih, a u njegovoj kući skupile se tetke i strine pa zaokupile jadnu Jevdu. Neposredno pre Manče stigla je Doka, zadocnila je iz njoj znanih razloga, ali je došla u potpunosti obaveštena o svim detaljima pa i o nekim momentima koji su prethodili sukobu na ulici, kao na primer, kako je Vaska prenosila one pozdrave i otpozdrave.
S njene tačke gledišta ništa se strašno nije dogodilo i jedino je žalila što se Zona nije bolje snašla „pa da onaj Kalina izruča ćutek".
Kad Manča uđe Doka skoči na njega, prikrivajući osmeh zadovoljstva koji je na prisutne žene delovao kao crvena marama na bika.
„Toj li znaješ, čapkunu nijedan?! Da se žene tepaju poradi teb' na sred sokak? Ako si i na Ðorđiju sin, ama s’g ga prekardaši! Oženjen čovek, domaćin, tatko se vika, pa što pravi!"
Pri tom ga je sa takvim zadovoljstvom lupila po ramenu da je bilo očigledno da ona uživa u celoj situaciji.
„Ajde, žene, ta što je pa i bilo? Da neje on Manasija kako što je, ne bi se tepale poradi njega. Što se ne tepaju poradi onoj magare tatino, poradi onoga šebeka Manulaća?"
Pri pomenu Manulaćevog imena seti se neka od prisutnih gospođa da je svojim ušima čula kako se čorbadži-Jordan „sas pepel trlja od Zonu da se opere, i vika da neje ni bila za u bolju kuću nego što je došla, i ako što gu oni nesu iskali za njinoga Manulaća! A Persa ne mož' da istrpi da te i teb' Doke, ne spomene, kako smo, ete, poradi tebe svi takvi da se tepamo po sokaci!"
E, drugo je bio događaj na ulici za koji je smatrala da ide na čast njenom Manasiji, a drugo su bile reči kojima je Jordan njihovu kuću uvredio, i to baš on, Manulaćev otac, onoga istog Manulaća što nije Manči ni do kolena.
„Toj li reče, ama on, Jordan? E, ima da mi plati za takvi rečovi, Doka da nesam!"
Ovo je već bio opasan signal za Jevdu da se sprema oluja, znajući da Doka ne priča uprazno; krenu da je umiruje da ne bi onako razgoropađena napravila još neki kalabal'k.
Jevdu, kako ču šta se dogodilo, zabole glava od silne muke. Beše klonula i vezala oko čela crvenu krpu sa kolutovima sirovog krompira ispod nje, pa udarila jednogled, da je tužno bilo pogledati je. Kad je čula Dokine pretnje u istom trenu je shvatila da od zla ima i gore, pa je krenula da je umiruje, da je nudi kafom i rakijom i jedva je nekako ustavila da ne izleti iz kuće i krene da traži Jordana.
Doka prihvati ponuđenu čast i sede, a nekako joj i bi žao mučenice Jevde, koja je izgledala kao gromom pogođena. Nije joj se uklanjala slika ispred očiju: njena snaha gola nasred čaršije a majstori i kalfe, kirajdžije, seljaci i čorbadžije seire okolo. To da se Zoni zapravo sem obnaženih ruku ništa drugo nije videlo, slaba joj je bila uteha.
Doka sede, ali ne povuče ono što je rekla niti promeni nameru:
„More, ima da me zapanti za takvo zborenje, more, će da vidi na buvu oči! Što su pa oni pobolji od nas, što li su čorbadžije! Pratija onoga šebeka u čkolu, misli sas pare može i pamet da mu kupi!
A Persida li se šeguje! Lele, majke, kude gu dovatim ima da se razleti kako perušinje!", završi Doka čisto se unapred sladeći zamišljenim prizorom u kojem će čestita gospođa Persida da izvuče deblji kraj.
Potom sve prisutne žene zaokupiše Maneta da ide kod Zamfirovih da dovede kući svoju ženu. Nije red da po mraku sama dolazi, pogotovu posle današnjeg događaja, a još manje bi valjalo da je doprati tetka Taska, koja je redovno u svakoj čorbi bila mirođija pa su se čudili što je i do sada nema. Ako ta dođe, tek će onda da se napravi „gusta" situacija.
Još zbunjen i unezveren zbog svega što je čuo, Mane se nađe na ulici i koračaše polako, nesigurnim korakom ne znajući na šta će da naiđe, pravo ka Zamfirovoj kući. Jer, to što je Zona posle današnjeg događaja još uvek tamo a niko od njihovih se nije javio, nije na neko dobro slutilo.


* * *



Maneta je kod hadži-Zamfirovih dočekao muk. Stari Zamfir poslao kući strine i tetke koje se behu okupile „da pomognu", hadžiku i Zonu poslao u sobu, pa sam uveo Maneta i posadio ga za sto.
Sedi Mane i ćuti, i što bi nešto rekao, pri pogledu na smrknuto lice Zamfirovo namah izgubi volju.
Zamfir ćutke prinese čaše i sipa rakiju. Izmećarke ne smeju ni da privire bez poziva ni inače, a kamoli kad je hadžija ljut. Razbežale se što je koja mogla dalje od njega da se nečim uposli, pa ako pozove da se prvo javi neka druga, bliža. Da je sada preko mere ljut videlo se i bez velikog dara opažanja.
Kako hadžija sedi i ne pokazuje nameru da progovori, Mane procedi kroz stisnuto grlo:
„Pa, što prajite? A Zone, tuj li je?"
Duj."
„Ja za njuma dođo', smrklo se pa da gu vodim dom. Da se ne spacira sama po sokaci kako pustosvatica kad si ima muža. Nego, ete, tatko, okni gu pa da si idemo, da mož' i vi da si spijete, koji je zeman...", priča Mane sve se nadajući da se Zona odnekud pojavi pa da odu kući i da ne mora da odgovara na nezgodna pitanja za koja mu se čini da se skupljaju Zamfiru u grlu.
Međutim, Zamfir i dalje ćuti i gleda kako je Manetu sve neprijatnije da tako sedi, i kao da mu je po volji što se Mane vrpolji i koža mu je sve tešnja kako prolazi vreme. Mane nije ni sam siguran šta se sve na ulici dogodilo, niti kako je Zona pritom prošla, a još manje šta od toga zna Zamfir (a rekao bi da zna više od njega), i šta namerava. Oseća se krivim a ne zna zašto, niti bi mogao da definiše i objasni tu svoju krivicu.
„Ti znaješ, Mančo, da te ja kako sina gledam", progovori Zamfir.
„Znajem, tatko."
„Znaješ da se za mlogo koje, što pomeđu vas bidne, naprajim da ne vidim i da ne čujem. Mlad si čovek, a ja još nesam zaboravija što je mlados'. Mlad si, ama nešto mora da si razbereš. Što rabotiš po ma'ale, samo ti treba da si znaješ, ti i crna t'vnica.
Da se nikakva reč ne čuje, da si dom ne reziliš, detence imaš, ženu imaš. Moja Tašana nikada mi reč ne reče poradi druge žene, a neje da neje bilo. Ama Zona neje kako njuma, ete, kako majku si. Zona je Zamfirska, moja krv, nema da savije šiju i da ćuti, odi toj ni zborenje nema.
A ti se uzni u pamet, pa da ti d'n ne znaje što noć vidi, pobolje i za teb' i za svi. Ima sve što naprajiš da skutaš kako zmija noge.
Ja sam tatko na Zone, dobro gu poznavam, a na teb' sal jednuš ću da ti reknem: naprajite li još nekak'v džumbus da si Zone pri men' do'odi sas solze, da me sas vikanje u ruku celiva, ja sina nemam, će da si gu dovedem dom a ti ni na kapiju da mi se veće ne javljaš. Razbra li me ubavo?"
„Ama, nesam ja ništo..."
„Ič te ne pitujem, nesam ni ja od jučer, znajem si da nema čur bez oganj, sal te pitujem razbra li me?"
„Razbra", potvrdi Mane. Video je da mu nikakvo objašnjenje ne bi vredelo i žurio je da što pre okonča ovaj nimalo prijatan razgovor. Pitao se pri tom kakvo je to vreme došlo kad ne može čovek ni da pomisli nešto grešno a da ga odmah ne strefi kazna. Otkako je Zonu u kuću doveo sve u nju gleda, tek ako je šta i pomislio na stranu a evo, ispostavlja mu se račun.
„Toj ti je od men", završi Zamfir. „A s’g će da oknemo Zonu da gu vodiš dom."

Nije Zona baš drage volje pošla sa Manetom, bila je previše uvređena i ljuta i krivila je njega za sve, ali kad Zamfir reče, nije imala kud. Do kuće je ćutala kao da ništa nije čula od onoga što joj je govorio. Išla je pored njega sa svojstvenom joj gordošću, brade podignute i malo isturene, ovog puta i više nego obično.
Sećala se kako je prethodne noći sanjala sebe kako igra gola po kući, prelazeći iz sobe u sobu a Vaska za njom ide i moli je:
„Nemoj, Zone, stidno je, uzni si makar košulju, ako nekoj čovek naiđe kakvo ima da reče!"
A ona igra, a kosa joj slobodna i teška pala niz leđa i preko grudi. I ne igra joj se, ali neka muzika dopire kroz prozore i podiže je kao vihor, pa ne oseća uopšte težinu svog tela.
„Nesam gola, Vaske, vidiš li kosa kol'ka mi je pa me pokrila!"
Odjednom primeti kroz prozor užagrene neke oči i ču se oštar, glasan smeh, koji joj i prekide san.
Kad je ujutru ispričala Vaski ovaj san, Vaska se uozbilji:
„Neje ti toj na arno. Što si na san gola bila ima da se negde posmešiš a kosa - e, toj ti je briga golema."
Ne beše joj prijatno ovo Vaskino tumačenje a još manje sećanje na san, na one užagrene oči i podrugljiv smeh, a oštar i prodoran kao da se čuje do kraja sveta, pa odluči da ne misli o tome. I stvarno, sve do sada se nije toga setila, kad se, idući pored muža približavala njihovoj kući. Eto, sve joj se izvršilo kako je Vaska rekla, mislila je.
Nije verovala mužu koliko je god ubeđivao da nije ništa skrivio, nego da je i sam bio iznenađen i da je sve ovo za njega bilo kao grom iz vedra neba.
„Jes', svi pošteni, a pogača izedena. Ti pošten, Kalina poštena, a ja soblečena nasred čaršiju."
Kod kuće je briznula u plač. Jevda je nekako poslala kući okasnele gošće čim su Mane i Zona stigli, potrudivši se da poštedi decu njihovog ispitivanja, saveta i komentara (uostalom, zato su se i okupile), pa se i sama povukla da se mladi nasamo rasprave oko svega što se dogodilo.
Zona je dala sebi oduška za sve što je toga dana pretrpela i dobro se isplakala. Prvo je tražila da joj donesu Lenče, da je se sita nagrli, kao da će joj čistota detinja dušu isceliti, a kad Jevda odnese dete već umorno i poluzaspalo, Zona i Mane ostadoše sami.
Mane se pravdao dok je mislio da vredi, posle je prešao na tepanje i milovanje a taj govor je Zona bolje razumela, pa ih je jutro zateklo uspavane i zagrljene.

Ali je čaršija uzavrela i nije se danima smirivala. Sam događaj je preuveličavan do neverovatnih razmera, pa su se čak javljali svedoci koji su tvrdili da je Zona nasred ulice skinuta do gola, da su delove njene pokidane odeće raznela deca i šegrti, a ona otrčala niz ulicu kao od majke rođena. Ko je hteo da sluša, tih dana je mogao svašta da čuje.
Čaršijske je priče najviše sabotirao Mane, čijim ušima su najčešće i bile namenjene, jer je izgledalo da za njih uopšte ne haje, držao se u dlaku isto kao i pre tog događaja. Tako su priče splašnjavale i dolazile na neku realnu meru a to je bilo jedan šamar i pocepana damastna bundica. Ako bi ko pokušao da sa njim o tome razgovara, Mane bi ga, po svom starom običaju podsetio da je nezgodno „noću po mrak da se nekoj spacira, jer se ništo ne vidi, mož' se čovek sam soplete da se stroši pa posle da kazuje kako su ga tepali."
Kalina se povukla u kuću i nije se pojavljivala. I oko toga su bila nagađanja: te da li je muž zatvorio ili se sama, smerna kakvu su je znali dok je bila devojka, postidela svoje neočekivane hrabrosti i izliva besa i povukla se.
Najviše se ipak nagađalo kakva je Manetova uloga u toj priči, da li je stvarno nešto oko Kaline mislio pa ga Zona uhvatila, (jer žene to uvek znaju, dok muškarac često ponosno nosi svoje rogove a da ih nije ni svestan, žene namirišu čak i ono neverstvo koje se još nije dogodilo, unapred), ili je to staro rivalstvo koje do tada nije imalo prilike da se ispolji. Uprkos svim nagađanjima i ogromnoj radoznalosti čaršije niko od učesnika ni reč nije o tome hteo da progovori, pa je mogao da misli ko je šta hteo.
Samo se gospodin Ratomir, urednik Slobodne reči, veliki borac za istinu i pravo novinara da do istine dođe, uporno trudio da na ma koji način uhvati nekog od učesnika u najnovijem skandalu, izlažući se pri tom neugodnostima različite vrste. Već je odranije znao da je Manču bolje da zaobiđe pa sa njim nije ni pokušavao da započne razgovor, Zona i Kalina su mu takođe bile nedostupne, ali sirotog Kotu je uporno presretao. Ovaj se nevešto branio, više odmahujući glavom i rukama nego što bi se usudio da nešto kaže pa da to sutra ceo Niš čita. I da se opet nije Mane umešao i uzeo ga u zaštitu, Kotine nevolje sa osmom svetskom silom na kraju bi ga naterale da se i on zatvori u kuću. Tako se, Manetovom krivicom, gospodin Ratomir ni ovoga puta nije ovajdio: iako je događaj bio zanimljiv i nesvakidašnji morao se zadovoljiti izjavama nekih sporednih očevidaca, što je za njegove novinarske apetite bilo nedovoljno pa čak i uvredljivo.

Kote se pokunjio pred Manetom kao da je on sam glavni krivac i danima nije skidao nesrećni izraz s lica. A kako i bi, kad ni njemu nisu dozvoljavali da prođe s mirom. Da je samo gospodin Ratomir bio napast, pa i 'ajde-de, ali, dok ga vide da dolazi niz ulicu, šegrti su počinjali da zvižde, da između sebe razmenjuju dvosmislene šale, i da mu se obraćaju podrugljivim komentarima, što ih je posebno uveseljavalo.
„E, bre, Kote, što imaš ženu, ruke gu se pozlatile!"
„Vodi si red, Kote, opasna je Kalina, mož' i ti da izedeš ćuteci!"
„More, može da ga ispremenjuje, vidoste li kako cepi i reže kako sas krojački alat?"
„Bata Kote, e, a što su se tepale, poradi teb' li, jal' poradi Manču?"
Na sreću, on i Mane su bili u previše dobrim odnosima da bi ih žene zavadile. Prvi put kad su se posle onog džumbusa videli, a to je bilo odmah sledećeg jutra u kujundžinici, Mane mu je rekao:
„Što su si drobile, same neka kusaju, a ja i ti - kako i do sag što smo."
I na tome je i ostalo. Manča i Kote ostadoše što su i pre bili - gazda i pomoćnik, ali kao stariji i mlađi brat.

VI


Zona je nekoliko dana sedela kod kuće čekajući da se slegne prašina a potom je, na Dokin nagovor, krenula sa njom i Jevdom u amam. Spremajući se, sećala se kako su je već jednom vodili kao mečku „čerez sokaci" da je pokažu, posle one bruke o kojoj je brujao čitav Niš, a evo je sad opet gde prvi put izlazi posle skandala, sa stidom i strepnjom od reakcija koje bi mogla svojom pojavom da izazove. Razmišljala je o tome i pitala se zašto se baš njoj sve događa, da li je ona kriva što je takva kakva je, ili što je Zamfirova, pa svi u nju gledaju i čekaju da se makar saplete kad na sokak izađe, a kamoli da padne.
Međutim, ovaj izlazak je bio po nju mnogo manje neprijatan, jer sada je uz nju bila Doka sa kojom niko nije rado ulazio u dvoboj, posebno što je postojala velika izvesnost da pored neprijatnog odgovora (a o svima je znala baš ono što su želeli da sakriju od sveta pa je to u okršajima koristila kao municiju), dobije i fizički odgovor, to jest, ćutek. Tako da su se, dok su one prolazile podgurkivali iza njihovih leđa, muškarci su zagledali Zonu, a žene se krišom kikotale prepričavajući onaj džumbus od pre neki dan.
U amamu su se gurale bliže njoj, posebno one mlađe žene, ne bi li primetile tragove tuče na njenom telu. Videvši da je zagledaju, Zona je ponosno podigla glavu i ispravila se izloživši namerno svoje telo radoznalim pogledima. Znala je da je lepa pa eto im! A znala je i šta ih zanima i da to uzalud traže jer joj nije ni ogrebotina ostala kad joj je ono Kalina iscepala bundicu.
,,Al' sam gu barem saglam udarila! More, trebaše se povrnem poradi još tepanje, da vidi sas koga se u oro vata! Kad trpim bruku i rezil'k barem da znajem za kakvo."
Na veliko Dokino razočarenje, koja je to potajno priželjkivala i spremala se da malo pročisti vazduh i da sebi oduška, ne zadesiše se u amamu ni Kalina a ni Persida, na koju se posebno nameračila.
Ne bi zaboravila, taman tri veka da živi, kako su je „posmešili" kad ono ne dadoše Jordanu da je uzme. Iako se njegov razgovor sa roditeljima odvijao u četiri zida, u tim mnogoljudnim, patrijarhalnim kućama sa unajmljenom poslugom, svaki je zid imao bar po jedno uvo, pa je sve što se unutar kapija i zidova događalo brzo na sokak izlazilo.
Lepa i kršna Doka imala je mnogo udvarača, ali joj je posebno bio po volji onaj malo smotani Jordan, što kao devojka pocrveni kad god joj se obrati, a kad mu ona odgovori zadirkujući ga, pobegne na sigurnu razdaljinu pa kruži oko nje i gleda je kao mače džigericu. Mila joj je bila ta njegova zbunjenost i često je hvatala sebe kako mašta o njemu, pa se, budući od rane mladosti trezvena, sama sebi podsmevala znajući da u čorbadžijsku kuću može da uđe samo devojka iz čorbadžijske kuće, jer ne kaže narod uzalud da para na paru ide a vaška na vašku.
Ipak, kad krenu priča po mahali da je Jordan hteo da zaprosi Doku a njegovi mu nisu dali, i kad ta priča stiže do Doke, njoj se sve okrenu. Gledala je kako se ruši jedan san u koji ni sama nije verovala, ali ju je često i mimo njene volje obavijao magijom. Cela njena familija bila je uvređena i ljuta, posebno majka joj, od koje je Doka i nasledila svoju neukrotivu narav. Sevala je po kući i svakodnevno „praćala abrovi" Jordanovim roditeljima.
„A koj pa nji iska? Što li su čorbadžije misle da su Boga za bradu ufatili?!
Moju Doku li ne iskaju, a koj gi pa i pituje, ama ne bi gu dala za onoga Jordana metiljavog da mu je zvezda na sred čelo!"
To je trajalo dok god nije Tanasije Mitrov „frljija merak na isprošenu devojku" i počeo da joj noću pod prozor dolazi, pa se čaršija drugom, nečijom tuđom brukom zabavila i to do te mere da je i siroti Tanasije, koga su na brzinu i na zor oženili, u pesmu ušao. Šegrti i kalfe prvi su počeli da pevuše u pola glasa, a poneki i glasnije, pesmicu koja je volšebno nastala preko noći, kao i druge slične pesme a na slične teme:


„Pod pendžer stoji Tasa, em zbori:
Slezni si Stano, pa mi otvori,
Ako si, Stano, teke prošena,
Ama još Stano, nesi nošena,
Ne slušaj, Stano, što sokak zbori,
Slezni si, džanum, pa mi otvori."


Ipak, iako je novi skandal skrenuo pažnju javnosti, nije sve prošlo bez posledica. Doka je posle toga ostala malo posmešena kao odbijena devojka, iako je nisu nikome niti nudili niti davali, pa se polako proređivao krug njenih udvarača. Uvidevši to, promućurne rođake iskoristiše prvu priliku i udadoše je za Sotiraća, dobrostojećeg majstorskog sina, esnaf-čoveka, krotkog i vrednog momka, ne vodeći računa o tome što joj baš i nije bio prilika, ni izgledom (bio je sitnije građe što se nije naročito primećivalo sve dok ne stane uz kršnu Doku), a ni temperamentom.
Mnogo je vode od tada proteklo Nišavom, i gorčina koju je Doka u početku osećala, odavno se pretvorila u tihu netrpeljivost ne samo prema Jordanovima već i prema čorbadžijskom staležu, koji ljude vrednuje i rangira po tome čiji su i šta imaju. Zato joj je posebno pričinjavalo zadovoljstvo da ma kome od njih u pogodnoj prilici „natrlja nos" i spusti ih tamo gde ona misli da im je mesto.
A Jordanu je njegov kukavičluk iz mladosti utefterisala s namerom da mu to naplati kad-tad, „pa makar na onaj svet".
Jasno je iz ovoga kakva je satisfakcija za nju bila to što je njen Manča uzeo devojku prvog čorbadžije u Nišu i to ispred nosa Jordanovom sinu. Tada joj se činilo da se sudbina sama osvetila umesto nje i da je krug zatvoren.
„Kad ono, eve gi, pa puštaju rogovi! Oni pa Zonu nesu iskali! Koj gi je i pituval za toj, sal ona brljiva Taska ako je nešto izlajala! I Jordan, kako ga neje sram, da li je sve zab'ravija, ubavo ga je tatko mu naučija da posmeši devojče, kako da su oni pobolji od svi!
„Videli čoveci pa l'žu!” - vika Persa.
„E, kad vi ja naprajim rezil'k će se češate i kude vi ne svrbi!"
Reči koje je Jordan kao usput na sokaku izrekao, vratile su Doku nekoliko decenija unazad kad je otac njegov, čorbadži-Mita, uvređen abrovima koji su stizali od njene majke, gotovo istim rečima o njoj govorio kad se udala za Sotiraća:
„Dobro što gu ne uzesmo za Jordana. Iz kakvu je kuću, našla si je priliku spram sebe, neje ni bila za pobolje!"
Tada joj kao nevesti skoro dovedenoj nije priličilo da se obračunava sa zlim jezicima, ali sad je bila druga situacija. I Doka je, sedeći sa popovom ženom (bedni pop se odavno predao, kapitulirao je kad ga je popadija iz kreveta izbacila zbog Doke, pa su se sad njemu ispred nosa družile do mile volje) pretresala načine i načine kako da kazni Jordana i „dovede ga na meru". Posle nekoliko dana većanja i razmišljanja, posle podosta ispijenih kafa, (o čokanjima nije lepo da govorimo, u pitanju su ugledne gospođe), plan je bio skovan.
Doka je zadovoljno ispuštala dim a popadija je, po svojoj navici od zadovoljstva gladila trbuh kao da je upravo nešto slasno pojela.
„Lelee, Doke, toj ako naprajimo, Jordan ima u zem da propadne a crna Persida ima da se svetli kako raketla!"
„More ima i da poleti kako raketla, a ja će da gu ovako pozdravljam!", smejala se Doka podižući čašu. „A ti si sedi i ćuti si, ti si popadija, muž ti je sluga božji, ne prilega ti na teb' da se u svašto mešaš. Ja si znajem kako toj će da naprajim i sas koga! Sal da si ćutiš kako vodu da držiš u usta!"
„Doke, toj ič da ne zboriš i za toj brigu da ne bereš, nesmo jučeranje, znajemo se. Mož' Nišava nagor' da se vrne i da poteče i moj pop da dovede drugu popadiju a ja teb' da te ofiram - jok!"
„Što ima merak da mi bidne da sretnem onuja Persu na sokak pa da gu reknem: videli čoveci pa l'žu!", reče Doka i diže se da ide.
„A ja sag će da si idem da oprajim kakvo treba. Ama sve ima da ispadne kako da ga je zamislija Čeda džambas, što mu džandari mož' pljunu pod pendžer i sol na rep da mu ture kakvi god lopovl'ci da napraji, tol'ko je spreman."
I već izlazeći, mahnu rukom popadiji na pozdrav, pričvrsti oko sebe pojas koji beše, udobnosti radi olabavila dok je sa popadijom kafedisala, i ode.




Imala je čvrst plan i još čvršću nameru da ga sprovede, samo je još falilo da pridobije saveznika koga je namerila. A to je bio neko u koga je prvo, imala neograničeno poverenje i drugo, bila je sigurna u njegove sposobnosti, jer, „ako je oženjen - neje promenjen", mislila je. Naravno, računala je na Manasiju i na svoje političke sposobnosti da ga ubedi da pristane na njenu zamisao.


* * *



Manasija je pak, svoju muku mučio. Kako god se trudio da izgladi odnose sa ženom, nije u potpunosti uspevao. Čak je njemu za inat, okačila onu iscepanu bundicu u sobi gde su spavali, iznad divana, i zapretila Vaski da ne sme da je pomeri. Mane se pravio da ne vidi, znao je da, ako bi je sklonio bilo bi kao da je priznao krivicu i da Zona samo to i čeka, a Jevda nije smela da se meša, pa je bundica stajala tamo kao prekor i opomena. Zona nije morala ništa da govori, sam taj prizor je za sebe govorio.
Kad je god ušao u sobu Mane se nadao da je Zona popustila i skinula bundicu sa zida, ali to se nije događalo, pa je bilo kao da je ta iscepana krpa u krevetu između njih, odvaja ih i udaljava.
Kad je Doka naišla, našla ga je upravo takvog, smrknutog i neraspoloženog.
„Živo-zdravo, Mančo! Što si obesija nos kako nekoj koga su u krađu ufatili eli kome su goveda lipcala!", pozdravi ga Doka.
„Živo-zdravo, Doke, ama mani se, ne nalegaj mi na muku!"
„Što je bilo, sal mi na men' kaži, dor mi rečeš, sve ima da ti oprajim."
„Doke, ćuti si, toj si je nešto pomeđu muža i ženu, ne mož' se b'š u sve umešaš", ljubazno ali odlučno odmahnu Mane glavom.
„Ič mi neje za toj, kad stane još pogusto sam će si kazuješ. Nego sag ja imam nešto na teb' da kazujem. Od sav rod ti si najmoja krv, isti Ðorđija, sag ima zajedno da naprajimo jedan plan - za moju dušu, a posle će da rasprajimo i toj što teb' muči."
Uzalud se Mane otimao, izbegavajući bilo kakav ortakluk sa Dokom; ona ga nije ostavljala na miru dok nije čuo šta je naumila.
„I, bre, Doke, ja si mislim kako si počela državu će da rušiš, a ti...", smejao se Mane. „Mani se, bre, Doke, od čoveci, pušti toj, nesam ti ja kail sag za takve rabote, ama me bar ubavo nasmeja", otimao se Mane.
I da nisu ušle neke mušterije nastavilo bi se s jedne strane ubeđivanje a s druge otimanje; ovako Doka izađe, jer u onom borbenom žaru u kojem je bila mesto je nije držalo.
„Otido si ja sag a ti si misli, pa ima da gi udesimo kako za Vrbicu", prišapnu mu, zapravo i ne brinući mnogo da li su je čule mušterije, i izađe.
Od tog trenutka Doka više nije imala mira. Šetala je čaršijom a čaršija joj je bila tesna, silno nestrpljenje da što pre sprovede svoj naum prosto joj je kožu razapinjalo. Mane je vešto izbegavao da sa njom ostane nasamo i odbijao da u tome sudeluje a ona, ako je i mogla da nekog drugog nađe, nije htela.
„Pored onakvog mojeg čapkuna, moju krv, da si pa zbiram po put šebeci i jabandžije i sas nji da prajim nešto, jok vala!"
I Doka je uporno čekala pogodnu situaciju da pridobije Manasiju za svoj plan.
A situacija joj je išla naruku.


* * *



Otkako se vratio iz Graca Manulać je, da bi što bolje pokazao svoje nove manire i otmeni izgled, često špacirao čaršijom bez ikakvog povoda. Majka ga je u tome podržavala: pa momak je za ženidbu, treba i da ga vide i on da vidi devojke, dok je Jordan nezadovoljno gunđao što „trgovački sin arči vreme na spaciruvanje".
Jednom takvom prilikom, on, besposleno se šetajući i Zona, idući sa Vaskom iz neke kupovine, sretoše se ispred Trgovačke kasine, one iste u kojoj je Mane sa Mitančom hadži-Petrakijevim svojevremeno krojio plan kako da se osveti Zamfirovima.
Zona pokuša da pređe na drugu stranu i izbegne susret ali Manulać požuri i prepreči joj put.
„Živo-zdravo, Zone, što prajiš, nešto si mnogo pazarila", poče razgovor Manulać.
„Pazarila sam što mi je trebalo", odgovori Zona i pokuša da ga zaobiđe, misleći u sebi da je sigurno nešto od jutros sagrešila kad joj je Bog ovoga poslao u susret.
Ali Manulać je uporno pokušavao da nastavi razgovor:
„Pa, sag si domaćica, imaš si muža i dete, mora da pazariš. A naše - beše!"
Zona ga pogleda skoro u neverici:
„Isti si Manulać ostaja u sto Graca da ideš, ama kakvo naše spominjuješ, naše ništo nije ni bilo ni je prošlo, što si mi pa ti na men' da mi toj kazuješ?"
„A i ti si ista Zone", odvrati uvređeni Manulać, „mnogo visoko dizaš glavu, zato te i tepaju po sokaci. Ubavo su znali tatko i majka kad te ne uzoše za men', sal si za majstoricu."
Ako i nije završio visoke škole, Manulać je pokazao da je bar dobro od svojih roditelja adet čorbadžijski izučio, da se ponašaju kao da su iznad svih i od svih bolji. Nasmejaše se glasno na ove njegove reči dve-tri žene što su upravo prolazile kraj njih, namerno idući što sporijim korakom ne bi li šta čule, jer je ovaj nenadani susret bio prava poslastica za besposličare kojih je bilo na ulici u svako doba dana.
Zona planu i ode ljutito, sitnim, brzim koracima da su aleve šalvarice šuštale i uvijale se kao da ih je vetar zahvatio. Kad dođe Mane kući, ona ga dočeka bujicom reči i suza. Kako je, eto, dotle stigla da joj se i Manulać podsmeva, a sve zaradi njega, rođenog muža koji treba da brani njenu čast a ne da je, kako mu kroz plač reče „surnisuje".
„Popre Kalina, pa sag eve, i Manulać, a ti niti čuješ, niti aješ!"
I ispriča mu od reči do reči šta joj je „onaj zevzek" na ulici pred svima rekao.
Budući da je Manetu ionako teško padalo što sa ženom već neko vreme nije u najboljim odnosima, a ovaj nadmeni Manulaćev nastup pretio je da te odnose još više zaoštri, to bi presudno da donese odluku u Dokinu korist.
Odmah ujutru posla šegrta da ode do Dokinih i kaže joj da dođe. Doka, okretna i brza iako krupna žena, stiže još pre nego se šegrt vratio, kao da je, potaknuta nestrpljenjem, sve išla prečicama.
„Eve me, kazuj što ima!", izusti onako zaduvana.
„Sedni si prvo Doke, da se za zdravje pitujemo, posle će zborimo", našali se Mane.
„More, kazuj odma, kakvo zdravje! Eve, zdrava sam, vidim i ti si zdrav i prav, toj smo završili. Što ima?'
„Ima, Doke, ima, sag su ga prekarali. One jaguride čorbadžijske, onaj zevzek-Ibraim, onaj Manulać, šeguje se na Zonu kako gu oni nesu teli, sal je za majstoricu, vika. Nešto si mislim, da naprajimo kako ti reče onomad, pa što bude! Ako za ništo drugo, a ono za tvoj ćef, nesi mi za džabe tetka!"
„Aferim bre, Mančo, za tija rečovi! S'g može po edna mastika, pa da naprajimo rabotu!"
I Doka sede, bećarski se pljesnuvši šakom po kolenu, zadovoljno otpusti kaiš oko poprilično zaobljenog struka, pa zapali cigaru i upusti se u podrobno objašnjavanje već jednom iznete zamisli, koja nije bila opasna ni po čiji život ali je udarala na čast i ugled protivnika, što joj je i bio cilj.

VII



Zona i Jevda lepo su se slagale od prvog dana zajedničkog života. Jevda je nju prihvatila kao ćerku a Zona, znajući da njen Manča majku poštuje i gleda kao ikonu, pazila je da svekrvu ničim ne povredi. Oslovljavale su jedna drugu sa: „mamo" i „Zone, ćerko", i bilo im je prijatno da provode vreme zajedno. Jevda je još bila mlada žena, pa su se često smejale a ponekad bi i zapevale, što je Mani posebno godilo da čuje.
Pored toga obe su postale svesne toga da se nalaze na istoj strani, onoj ženskoj, koja drži i kuću i okućnicu, pa je njihov odnos vremenom poprimio i neke elemente savezništva.
Ali, otkako je Zona počela da sa nekom sumnjom gleda na svog muža, udaljila se i od svekrve, ne zato što nije imala u nju poverenja ili što je mislila da je Jevda neće razumeti, nego joj ponos i stid nisu dozvoljavali da o tome išta proslovi pred ma kim, pa ni pred Jevdom.
Jevda je patila zbog atmosfere koja je zavladala u kući, posebno nakon onog skandala na ulici, ali je, uvidevši da Zona neće o tome da govori, i ona ćutala. Pokušala je sina nešto da posavetuje, da ga kao majka izgrdi i odvrati od ludosti (ni ona nije mnogo verovala u njegovu nedužnost), ali on se, mimo običaja naljutio na prvu njenu reč i izašao iz kuće. Tašani već nije smela pred oči da izađe, a sokakom je išla oprezno i sa strahom da je ne presretne koja od žena iz Zonine familije. Tešila se unukom i molila Bogu da i ovo poslednje čudo što pre prođe, pa da se jednom i ona smiri.
Pomišljala je ponekad da je sve što joj se događa pokora za njenu veliku ljubav prema pokojnom dilber-Ðorđiji, ljubav zbog koje je bila spremna i roditeljima da okrene leđa i pobegne za njega da je nisu dali, i zbog koje mu je sve opraštala. Evo, i dan-danas, kad ga ko pomene branila je i pravdala sve njegove postupke.
Pa joj, eto, Bog dao i takvog sina da nema mira ni pod stare dane. Mlada je bila kad je ostala udovica i imala je za sobom teške godine. Zato je počela da pre vremena, kao još dobrodržeća i lepa žena, očekuje, pa i priziva starost kao neko utočište.
Zona je najviše vremena provodila osamivši se u sobi, obuzeta nekim svojim mislima. Ćutke se ručak gotovio, ćutke se jelo, pa i onda kad su šta zajedno radile i ponešto među sobom i progovorile, to je bilo ili o Jevdinom zdravlju ili o vremenu. Jedino je mala Lenče unosila živost u kuću a i nju je Zona, zaokupljena svojom brigom, češće nego inače slala kod Zamfirovih.
U takvoj atmosferi nikome nije bilo prijatno ali posebno je to teško podnosio Mane: osećao se kao da robija za delo koje nije počinio i nije mogao da se pomiri sa tom nezasluženom kaznom, Ponos mu nije dozvoljavao da se preko mere pravda, već je pokušao sve što je mogao, rekao šta je imao, pa je sada čekao i nadao se da će iz dana u dan sve ići nabolje, sve do potpunog povratka na pređašnje odnose.
Međutim, nakon poslednjeg Zoninog plakanja, kad se ono srela sa Manulaćem, uvideo je da sve što se događa samo podgreva Zonino nepoverenje prema njemu i da će morati nešto da preduzme ako misli da popravi stvari, samo još nije bio siguran šta. U međuvremenu će se zabaviti Dokinim naumom: ako ništa drugo, bar će malo da skrene misli i da ublaži svoju muku.
Da bi uverio ljude kako ništa nije bilo između njega i Kaline, nije smeo da se ponaša kao krivac i posle samo dva-tri dana počeo je ponovo da svraća kod Kotinih. Čak bi, pošavši kući, kad susretne koga od poznanika, glasno, da i drugi čuju govorio:
„Eve, ja pođo do Kotini, nekako smo svikli zajedno kako da smo svoji, a i onoj njino detence kad me vidi, odma' mi se ukači na kolena. Što ti je život, samo rabota, nema se kad da se čoveci porazgovore."
Znala je Zona da on i dalje ide tamo, i mada je to na nju delovalo kao ulje na vatru, u dubini duše ga je razumevala i shvatala da on tako mora, zbog sveta. Iako je bila odlučna u nameri da ga potpuno odvoji od Kaline pa i od Kote, za sada se uzdržavala i pravila se da ne zna za ove posete, na čemu joj je Mane bio zahvalan.
On se čudom čudio kako Kalina nije ni najmanje promenila svoje ponašanje i odnos prema njemu nakom onog njenog sukoba sa Zonom. Kao da ništa nije bilo, tako ga je dočekivala i ispraćala, gledajući ga potpuno nedužno onim svojim krupnim i toplim očima, što je povremeno u njemu rađalo izvesnu sumnju; pitao se da li je sve bilo onako kako čaršija priča i da li je Kalina onakva kao što je Zona klevetala.
Više ni jedna ni druga nisu dolazile u kujundžinicu, što je činilo da i Mane i Kote lakše dišu i ne strepe od nekog njihovog novog sukoba. Nisu baš razumeli koji je vrag obuzeo ove dve žene, ali je svakako bilo bolje da budu što dalje jedna od druge.
Kod Kotinih je bilo uobičajeno prijatno. Kote je verovao Mani kao bratu a Kalinu je poštovao i voleo iznad svega, pa je prešao preko čaršijskih priča i neprijatnih insinuacija sa iskrenim i potpunim duševnim mirom, i da nije bilo povremenih dobacivanja na sokaku, on bi sve ovo zaboravio kao da nije ni bilo. Kalina se, za razliku od Zone, ponašala uobičajeno, što je za Maneta predstavljalo osveženje u odnosu na ono što ga je kod kuće čekalo: kao čaša sveže vode u vrelom letnjem danu. Njegova Zona je samo ćutke vezla, često je plakala, a sa njim, sem povremenih prebacivanja gotovo da i nije razgovarala.
Ponekad je ostajao radeći i duže nego što je trebalo, sve odugovlačeći sa zatvaranjem, kako bi odložio mučan trenutak svakodnevnog suočavanja sa njenim pogledom punim prekora. Kote jednom, gledajući ga zamišljenog, a već je bilo vreme da zatvore dućan i krenu kući, reče:
„Bata-Mane, da otidnem ja do Zonu, da gu reknem da nema ništa odi toj što premišlja, ako je onoj što si ja mislim da je. Ja znajem, eli nikoj, ako mi na men' poveruje, mož' da se kurtališeš od bedu."
Učini se Manetu da ovaj predlog ima smisla. Stvarno, valjda Zona zna da ne bi nijedan muž-rogonja štitio ženinog ašikliju, možda će Koti i da poveruje. Uostalom, on nikad, ama ni jedan jedini put nije u njihovu kuću navratio a da Kote nije bio kod kuće.
Dogovoriše se oni da odmah sutra tako učine. Zaključaše dućan i krenuše kući, ali kako su se zapričali, a Mani bilo usput, svratiše kod Kote. Nastaviše oni razgovor a Kalina se, baveći se svojim poslovima, pravila da ih ne sluša, iako je pomno pazila da joj šta ne promakne. Dok se Kote, nakon druge rakije, odjednom podiže:
„Ma što da čekamo, bata-Mane? Idem si ja odma', do Zonu a ti si sedi i pričekni malko pa ima da vidiš kako će ti završim poslu."
Mane se malo otimao pribojavajući se šta može od svega toga da ispadne. Znao je već iz iskustva kako dobre namere mogu lako da se izjalove, pa i preokrenu. Nekako bi radije sačekao do sutra da obojica još malo promisle, ali Kote, oran da pomogne svom gazdi i prijatelju već beše na vratima.


* * *



Sagla Zona glavu pa ćutke sluša šta joj Kote govori, a on joj već po treći put objašnjava da „si toj dušmani samo krive usta, Mane i Kalina su kako brat i sestra". Ujedanput Zona podiže glavu kao da joj nešto sinu, pa ga zamoli da je malo pričeka; odmah se vraća samo da nešto Vaski naredi, i izađe.
„Vaske, trči odma' do Kotini, tam' su Mane i Kalina. Da ulegneš bez čukanje i tropanje, pa što vidiš - vidiš! I odma' da si ovam', da mi kažeš koje si videla."
Pa se vrati u sobu gde je Kote sedeo smišljajući kako da je udobrovolji, ali niti ga je dalje slušala šta je pričao, niti mu je to njegovo pričanje šta vredelo. Samo bi ga s vremena na vreme prekinula rekavši upitno:
„E?”
„A, toj li?", i slično, čime ga je bodrila da priča dalje. Daleko je Kote bio od velikog govornika: brzo je iscrpeo temu i protumačivši njeno zanimanje kao povoljan signal, vrteo se u krugu ponavljajući jedno te isto.
Kad ču kako škripnu kapija, Zona skoči kao oparena i pozva:
„Vaske, ovam'!"
Vaska uđe. Videlo se da je bila u velikoj žurbi, zajapurena i raščupana kao da su je ale vijale. „Kazuj!"
Vaska pogleda u Kotu, pa se upitnim pogledom obrati Zoni.
„Kazuj!", ponovi Zona.
„Pa, ete, ja si ido' kako što mi reče", poče Vaska da oteže.
„Kazuj pobrgo, vidimo da si išla i da si došla. Što je tam' bilo?"
„Neje bilo ništo, teke Kalina kako da je nešto žalna ali bolna pa se na Manču navalila a on gu sas jednu ruku drži, a sas drugu kosu gu namešta i miluje. Ništo neje drugo bilo, odma' se puštiše čim ja ulegnu, sal tol'ko,... ete, ništo neje bilo."
Zona ustade, kao da bi odmah tamo krenula, kod ono dvoje što se zbog nečega grle i teše, ali oseti slabost i samo sede ponovo.
Kote je zbunjeno gledao čas nju, čas Vasku, polako shvatajući šta se dogodilo, zašto ga je Zona onako zadržavala i odakle Vaska dolazi, ali on ništa loše u njenim rečima nije video.
„Sigurno da je Kalina žalna što gu bede po čaršiju, mož' si je plakala", mišljaše. Nije ni slutio da je ona Evina kćer a njegova žena, čula kapiju i videla Vasku pa se namerno zanela kao od neke iznenadne slabosti i naslonila se na Manču, pomislivši: „E, nek' si vidi što gu neje milo, ama ima ubav aber da odnese na Zonu!"
On pokuša ponovo da nešto kaže, da opravda ono dvoje, ali ga Zona preseče: „Ako si ti ćorav pri oči, ja nesam! Ubavo si im napravija zgodu. Ispratili te sas rešeto na vodu! Ti si zboriš i mirno si sediš, ja si sedim i slušam, a oni se miluju!"
„Ama, Zone, razberi se, neje toj..."
„Nijednu reč više ne iskam da čujem. Idi si doma da si sam vidiš što se pravi!", i Zona mu pokaza vrata a on se pokunji i izađe, uviđajući da se njegova dobra namera na zlo i naopako okrenula.
Zona pozva Jevdu. Prvi put otkako je počela ova situacija, ona se pred njom rasplaka.
„Malko li sam propatila i proplakala popre, nego i s'g da me rezili po čaršiju. Ja si toj ne mogu. Ako mu je bilo za Kalinu što gu neje uzeja.
Nesam došla za njeg' da mu budem izmećarka, a on da si praji ćef po sokaci i po ma'ale. Ja ne mogu kako druge žene, da gledam a da ne vidim. Ako treba da bidnem izmećarka, ću da bidnem kod tatka i kod majku, a on neka dovede Kalinu, jal' koju si iska.
Nesam ja neka fukara, ja sam Zone Zamfirsko! Imam si i čes i obraz!"
Jevda je samo uzdisala i kršila ruke, a na kraju i zaplakala zajedno sa njom. Pokuša da je razuveri i da je urazumi, ali ništa nije vredelo. Zona se malo umila da izbriše tragove plakanja, uzela dete u ruke a Vaski naredila šta da donese za njom što treba za nju i za Lenče, stegla srce i izašla pre nego je Manča, kome je Kote već preneo loše vesti, stigao kući.
Dočekala ga je prazna kuća i uplakana Jevda, kojoj nije imao ni snage ni volje da ponovo objašnjava kako ništa pod milim Bogom nije zgrešio. Ionako je znao da mu ne bi verovala.


* * *



Od svadbe naovamo, Doka i Taska su živele u nekoj vrsti primirja, ili bolje rečeno, hladnog rata. Taska je izbegavala susrete sa ovom nezgodnom prijom koliko je mogla, dok su Doku njihovi susreti baš uveseljavali.
Zona je u četvrtak uveče otišla kod svojih, a u petak je Doka, ništa ne sluteći, pošla kod Maneta u dućan i naišla na Tasku.
„Živo-zdravo, Taske!", doviknu joj izdaleka još, po svom običaju, kako ova ne bi mogla da izbegne susret.
„Sal ti da si ćutiš! Svako pile da poje, sal kostreška u grm da si ćuti! Neje ni bilo devojče za u takvu kuću, džambasi i aramije nijedni!", osu Taska.
Doka se zapanji.
„I beše si brljiva ama do s’g nesi tol'ko! Mora nešto da si izela što je prestojalo, ako nesi nešto ispila od jutroske. Ama, ako ti je za karanje i za tepanje, tuj sam! Još od megdan nesam pobegla!", odgovori joj smejući se.
„Manču tvojega da pituješ, onoga čapkuna i kockarina što ni izvara devojče dok ga uzne pa s’g čudo praji. More, ima toprv da vidi! Da gleda pa da ne veruje, znaje li on koji smo mi, i da je jedno Zone Zamfirsko što se u pesne poje sas njojnu lepotinju, će da gu udavamo kako devojku, i toj sa sve dete!", razgalami se Taska ali sve se izmičući i polako odlazeći niz ulicu. Iz iskustva je znala da joj je u takvim prilikama bezbednije da bude podalje od Doke, da joj nije nadohvat.
Doka sleže ramenima pa odmahnu rukom kao za nekim mahnitim ko ne zna šta govori, ali je nešto zazebe oko srca. Nije još ništa znala niti je išta od jutros čula što bi objasnilo ovo Taskino ponašanje, samo je naslutila da neće to biti bez nečega.
Kad vide Manču natmurenog, fes natuk'o na oči pa samo strelja, što kažu, ne prilazi mu se blizu bez gvozdenih vila, bi joj jasno da nešto krupno ne valja.
„Pitujem li te ja onomad a ti ništo ne kazuješ! Kazuj s’g što je bilo da znajem bar za kakvo me Taska orezili kako kučku!"
„Bilo je što je bilo, vrnula se Zona kod tatka i kod majku."
„Pa što ako je, i do s’g je tam' išla počesto. Otišla pa će se vrne, malko li je puta išla. Za toj li si st'vnija čelo kako oblak kad se zadade od Komaricu?"
„E, pa, sag se ne vrća. Ni ona 'oće niti tatko gu Zamfir dava da se zbori od toj. Ido jutroske tam, salte što zeljova na men' ne napujdaše, kako da sam lopov i aramija. Zamfir vika, na kapiju ne iska da me vidi kad nesam čovek. E, što da nesam čovek, ako si pa znajem, ništo da ne ulovim od Mitrovdan do Ðurđevdan! Barem da ima zašto da me ruže, ama, Doke, živ mi ti, a ne davam te za cel Stambol, ništo nesam pogrešija spram njuma."
„Čapkunu nijedan, ne kuni se u men', ništo ti ne verujem. Nesu se one za džabe tepale. Ama, moj si, što da ti prajim, uz teb' sam! Sal mi kaži pravo što je bilo."
„Ama Doke, ništo neje bilo, nabediše me na pravdu Boga", branio se Mane, moleći Doku da mu bar ona, jedna jedina poveruje kad mu ne veruje ni rođena majka.
„Lošo je ako je ništo bilo, pa su te u štetu ufatili, još je pološo ako neje bilo, a ti si iskočija kriv! Toj mi ne zbori, za toj me poviše jad!"
„Toj me i kolje! Kad me na grbavoga naprajiše, barem da ima za kakvo, pa da ne žalim!"
Doka mu ne davaše da dođe do reči:
„Ič za toj aber da ne davaš! Sag mi se toprv na men' razvideli pred oči kakvo onaja brljivka zboreše otoič. Toj li je! Će da gu udadnu, vika, kako devojku! E, pa, neka gu udadnu pri živoga muža! I toj da vidim, i tija seir da napraje, da se znaje što su čorbadžijski.
Ič da ne bereš brigu, znaješ li kako se osvetismo na Zamfira za onuja reč 'kuče u ča'šire', pantiš li? Pa su došli oni na teb' da se pomole. Kako si je sama otišla, ima sama i da se vrne! Da slušaš dobro što će ti zborim. Sal jednuš u han da otidneš, da ti Ajša zapoje a ti da gu davaš i pare i milos' kako ti što si znaješe, sal tija aber na Zonu da stigne, ima da dotrči kako da gu je Tašana oganj pod pete naložila! Ama ima da stigne pobrgo nego da su gu iz katapult isfrljili, tol'ko ima da povarka da se kara sas teb', ima da ripne da ti oči iskopa.
A što pa i da ne otidneš, ćef da si naprajiš, ako si domaćin čovek, što ti je pa za toj? Leleee, što mi na men' neje da sam muško, pa sal zineš i da gledaš! A ja ima po toj ete, tvoje idenje u han, da svrnem do nji, ama sve kako da sam slučajno za ništo nalegla, pa da im onak', izdalek, udenem toj u uši! E, što će za toj merak da mi bidne!"
„Doke, da te đavol ne izvara nešto da prajiš, ako je na Zonu za udavanje, odma' neka se udava, ako gu je za sedenje pri tatka - neka sedi, ja više ništo poradi njuma ne iskam da činim."
„Aferim za tuj reč!" - dočeka Doka. „Ako su oni čorbadžiski nesmo ni mi na put najdeni, i mi znajemo što je čes. More, kakvo udavanje, plaše mečku sas rešeto!
Neka si ubavo promisli što će da pravi, a ti i ja sag imamo drugu rabotu, ako nesi zab'ravija što zborismo onomad. Odi toj mi kazuj, što će i kako će pravimo, a Zone neka sedi i neka si misli kol'ko gu je volja, u Zamfirovi ni na njuma ni na Lenče nema ništo da zafali."
Mane se malo otrže iz svog turobnog raspoloženja. Učinilo mu se da je Doka u pravu. Eto im, pa neka vide šta će i kako će, on ih više neće moliti.
Viknu momku da donese po kafu pa se posveti Doki i njenim namerama, a kad se oni uortače, to je bio siguran znak da će nekome da utrnu zubi kao da je kiselice jeo. Toliko su se dobro slagali da se čak pričalo, a javljali su se i neki očevici da potvrde, kako je jednom Doka sa Manetom i u Trgovačku kasinu zasela. Mile harmonikaš im svirao a oni pili mastiku, smejali se i uživali u razgovoru bez ikakvog zazora, kao da su u rođenoj kući. Sad, da li je baš tako bilo, pitanje je, ali kako im je u venama tekla ona ista krijumčarska čelebi-Ðorđijina krv, kad se udruže, svašta se od njih moglo očekivati.

VIII

Za to vreme kod čorbadži-Jordanovih je zavladalo vanredno stanje. Jordan je odlučio da ženi sina a dobri sin Manulać je, na veliko njihovo zadovoljstvo, spremno pristao da prihvati mudar predlog svojih starijih i unapred se složio sa njihovim izborom. Svakodnevno je zasedalo veće žena koje su dizale veliku galamu ne mogavši da se usaglase oko izbora devojke. Marika je napravila pravu pometnju kad je, pored devojaka iz trgovačkih kuća uvrstila u red i neke lepotice iz esnafskih porodica.
„Ako je i esnafska ćerka, ama je Lenče Grnčarsko lepotinja, da je kitka pa da se, Perso, kako svekrva zakitiš i kroz čaršiju da gu nosiš. Pa kol'ko je ona ubava kakva ima deca ubava da gu bidnu, ta što ako neje čorbadžiska! E, što su pa pobolje od nju tej što gi vi spominjujete, kad ima pot'nku snagu odi nji a za kosu i za oči što ima, kako vila iz Nišavu da gu je daruvala, za toj i da ne zborim!"
„Ama, ćuti si, malko li gi ima devojčiki, sve trgovačke ćerke, i sve su ubave", stišavala je Timka.
„Ubavinja dom ne zbira", javi se i baba Gena iz svog ugla, kao glas mudrosti i iskustva, da ih podseti koje su vrednosti presudne za dobar brak. Krotka devojka iz dobre porodice i dobar miraz daleko su imale prednost nad „lepotinjom", koja ionako brzo prođe, a dok traje samo nevolje donosi. Kao primer im navede lepu Zonu Zamfirovu „koja si poodavna domaćica stanu ama, kol'ko se ponela poradi njenu lepotinju, još praji seir po čaršiju i na tatka, ete, mož' obraz da ocrni."
Marika se nije predavala, bila je u apsolutnoj manjini i nije nikako mogla da ih nadglasa ni da ih ubedi, ali im je kvarila posao. Pored toga, izazivala je svojim stavovima poplavu jarosti časnih trgovačkih žena koje bi je rado isključile iz daljih dogovora. Ali, otkad je počelo da se govori o ženidbi, ona je dolazila i nezvana, trudeći se da da svoj doprinos nastojanju familije da se Manulaću izabere što bolja prilika ali i što pristalija devojka, na čemu je posebno insistirala.
Manulać je bio vrlo zadovoljan trudom koji je familija ulagala da mu odabere ženu. Pa on i nije bio tamo neko, zna se ko je Manulać čorbadži-Jordanov, trgovački sin i trgovac, školovan trgovac! Ne može on da uzme bilo koju, i treba da bira kad mu se može, mislio je ponosno se šepureći pred ogledalom u drugoj sobi dok su do njega dopirali glasovi uzbuđenih žena koje su se raspravljale.
Nakon nekoliko dana, dosadi Jordanu ovo okupljanje i on zatraži konačno mišljenje i predlog kako bi doneo odluku. Do kraja se ne usaglasivši, predložiše mu dve devojke, trgovačke ćerke: Rušku čorbadži-Stavrijinu i Genu čorbadži-Milijinu. Marika se nije predavala:
„Jordane, obavezno da gu vidiš i onoj Lenče Grnčarsko, ako ne iskoči najubavo, davam da me seču kude sam najt'nka!"
„Ubavinja kuću rastura", opet je poklopi baba Gena.
Jordan se nekako raspravi sa ženama, i reče im da će ih za koji dan obavestiti šta je odlučio, a one izlazeći, skoro sve do ulice okretahu se i preporučivahu svaka svoju kandidatkinju.
Jordan je bio zadovoljan izborom pred koji je bio stavljen. Obe devojke (Marikin predlog, naravno, nije ni uzeo u obzir), bile su iz dobrih porodica, braća im i sestre sve krotka i mirna deca, ni o kome od njih loša reč nije u čaršiju izašla. Kako god da odluči, mislio je, neće pogrešiti.
Ipak, Ruškin otac, čorbadži-Stavrija, bio je nešto jači i bogatiji trgovac, pa je Jordanu to prevagnulo. Sem bogatstva, razvijen posao i trgovina u tazbini bili su dodatna prilika za njegovog sina da pokaže svoje trgovačke sposobnosti. Ta što ga je školovao i arčio pare na njega! Tako je odluka doneta.
Devojku su dali bez mnogo zatezanja, čak i lakše nego što su se Jordanovi nadali. Kako su odbili već dva prosioca, prošla je cela sezona a da se niko više nije javio, iako je udavača nosila veliki miraz a i lepotom se dičila. To je unelo malu zabrinutost u porodicu pa su je dali za prvog ko je pitao, a ono, što jeste, Manulać čorbadži-Jordanov i nije bio loša prilika.
I Manulać je bio zadovoljan, činilo mu se da predugo čeka na ženidbu, kao da se ceo svet poženio, samo je on ostao neoženjen. Bio je zadovoljan izborom devojke, koju je doduše, malo znao, samo iz slučajnih susreta na sokaku, i po njegovom mišljenju nije bila ništa lepša od drugih devojaka, ali kad je čuo koliki miraz u dukatima i opremi donosi, i jednu trgovačku magazu pride, učinila mu se najlepšom devojkom u Nišu.
Koliko je Manulać bio nestrpljiv što se ženidbe tiče, toliko je bio iznenađen brzinom kojom se sve odvijalo. Nakon nekoliko dugih dana natezanja i dogovaranja dok je izbor pao na Rušku, posle je sve išlo brzo i glatko. Devojka je isprošena i počele su pripreme za svadbu.


* * *



Druga vrsta priprema odvijala se u Manetovoj kujundžinici. Doka je zadovoljno trljala ruke kad je čula da je Jordan upravo isprosio devojku za sina.
„Iska svekar da stane! Ima ovoj da iskoči još pobolje nego sam si mislejala!"
Brzo se ona oko svega dogovorila sa Manetom, i mogli su odmah da učine što su naumili, ali kad su primetili komešanje kod Jordanovih i najavu velikog događaja, odlučili su da sačekaju da stvari još odmaknu kako bi efekat njihove zavere bio još veći.
Zona je u međuvremenu i dalje bila kod Zamfirovih, što je čaršiju osobito zabavljalo. Niko nije verovao da će Mane tek tako da odustane od žene i sa velikom pažnjom očekivao se dalji razvoj događaja. A Mane, na iznenađenje svih, ni prstom da makne u tom pravcu, a nakon prvog dana kad ga je Doka zatekla u zlovoljnom raspoloženju, ni migom da pokaže da mu je što krivo.
„Kod tatka je, neje na postidno mesto, neka sedi kol'ko gu je volja", mirno je odgovarao kad bi ga ko pitao gde mu je žena.
„Pobegulja, toj si gu je zanaet, od vrata do vrata, đa - tamo, đa - ovamo, od Zamfira bega pri Manču, od Manču bega pri Zamfira", zlobno su komentarisali po čaršiji.
Doka je, ne očekujući ništa od toga, čisto zabave radi i da bi se podsmehnula Zamfirovima odlučila da u sve to umeša i popa, idući naravno, zaobilaznim putem, preko svoje prijateljice popadije. Popadija je, služeći se argumentima koje joj je Doka pripremila, lako ubedila popa da ode tamo i zatraži od Zone da se vrati kući, da poštuje dom i muža kome je obećala poslušnost pred Bogom i ljudima.
„Toj si je tvoja rabota", rekla mu je. „Biva li toj da si žena odbegne od muža, toj li ide po božji zakon? Ne treba li da se znaje stareji, i biva li da si tatko dovede u kuću ćerku, od muža pobegulju? Zašto služi ženenje i udavanje ako posle ide koj si na kude iska? Ne otideš li tam' da gi opomeneš, sve žene mož' glave da dignu i da ne slušaju mužije, a biva li to u tvoj atar?"
Ova se poslednja misao popu nikako nije dopala; već je ionako bio dobrano zabrinut zbog izvesnih promena u ponašanju svoje popadije, i pomisao na buntovne žene koje vršljaju okolo vrlo brzo ga je pokrenula da ode u posetu Zamfirovima.
Zamfir je ovu popovu posetu, iznenadnu i bez povoda ili poziva, shvatio kao ono što je i bila: Dokina ujdurma. Znao je odmah da to ona tera šegu: poslala im je popa a posle će preko popadije dobiti potpuni izveštaj o njegovoj poseti i obe će se tom pričom naslađivati uz kafu i rakiju.
Koliko god izgledao gospodstveno i držao se po strani od ženskih priča i spletki, Zamfir je mnogo toga čuo i video i bio je veoma dobro upućen u sva zbivanja u čaršiji. Retko bi koje rekla-kazala bilo i prošlo a da on to ne sazna. Tako je znao i za Dokino druženje sa popadijom i popov nedostojan položaj u kući otkako je to njihovo druženje uzelo maha. A videvši kako se pop migolji i sklanja pogled pred njim, bio je tim sigurniji da zna zašto je došao, ko ga je poslao i ko stoji iza svega.
Primio je popa kako dolikuje njegovoj kući i popovom ugledu, počastio ga, i ne dozvolivši mu ni da počne temu zbog koje je došao, ispratio ga rečima da je on u svojoj, a pop pak u svojoj kući starešina, i da je bolje da i sam pop, kao jedan pastir narodni i sluga božji, povede računa šta mu se u kući događa, da i njemu kao nekima, jednog dana umesto petla kokoška pred vratima ne zakukuriče.
„Ti si pop, čas i čes, žena ti je popadija, ama, imate si u kuću i vladiku, svi gu poznavamo, ako igraš na njojnu svirku, l'sno se mož sopleteš da ti iskoči reč u čaršiju, ama, neje sal jedna, i poviše rečovi mož' da iskoče."
Popa je i bez ovoga izjedalo to što je uvideo da se njegove zapovesti sve manje slušaju, i da mu je Doka okupirala kuću kao neprijateljsku teritoriju, a ovim ga je rečima Zamfir sasvim porazio. Izašao je postiđen i kao vodom poliven.. Zonu, zbog koje je došao, nije ni čuo ni video a kamoli da joj je šta rekao.
Kod kuće ga je nestrpljivo iščekivala žena da čuje rezultat njegove misije. Znajući to i odlažući neprijatan susret u kojem će morati da prizna svoj poraz, pop je odlučio da obiđe još neke parohijane. Kad je predveče stigao kući, rumen i u veoma dobrom raspoloženju, popadiji je bilo jasno da joj ništa ne vredi niti da ga ispituje ni da ga grdi, sve mu je bilo do Kosova ravno.
A Doka je ipak bila zadovoljna:
„Ništo mu toj neje bilo, na onoga koritara, ama kol'ko je zaslužan pri men', taman i buva da ga uapi pa mi je merak, a ovoj mu je pak bilo malko poviše od buvu."
Da se Doka potrudila da se ta buva prošeta sokakom, ne treba posebno naglašavati: već se do sledećeg dana po čaršiji govorilo kako „ete, ako su čorbadžije, nesu ni oni iznad Božiji red, išaja nop da kaže na Zamfira što je čes i red u ovaj svet."


* * *



Koliko se u popovoj kući kafa popilo dok se plan iskrojio, još se više u Manetovoj kujundžinici mastika okrenulo i cigara popušilo, a sve uz tiho Manetovo smejuljenje i povremeni gromki smeh Dokin, dok su njih dvoje unapred uživali u zamišljenim prizorima događaja koji će uslediti a koje je Doka živo i slikovito dočaravala.
Već sledećeg dana pridružio im se i Kote a potom su poslali komšijsko dete koje se tu zateklo, jednog okretnog momčića što je oran bio da uči zanat kod majstor-Manasije, pa je često oko radnje špacirao, da ode do Gmitraćevih i pozove Vasku, onu što je bila izmećarka kod Zamfirovih dok još beše devojka, ama da je tako izmami da niko drugi ne čuje šta ima da joj kaže.
„Ću da zaiskam vodu da mi iznese, voda se i na dušmanina dava, pa ću ondak da gu reknem, nema nikoj da čuje osem ja i ona, strinka-Doke, ič ne beri brigu!", dovitljivo će dete.
„Vaska bi poradi teb', Mančo, i porad Zonu, ama i sas muža si Gmitraća imala da se skara i da se stepa. Plače si od kako je Zona pri tatka, e, poradi toj što vi se dom rastura. Jordanovi ne mož' sas oči da gleda što seire, baška onoga Manulaća što gu posmeši Zonu na sokak onomadne. A tvrda je, ne mož' da gu se sas mengele reč iskube, nema da ofira pa da je sve na njojnu glavu!
Bre, Mančo, znaješ li, dvae's godine ima da sturim od grbinu kad im jedanput i na nji smejanje iskoči!"
Vaska, kad ču o čemu se radi, drage volje pristade da učestvuje u izvođenju Dokine zamisli, i tu se zatvorio krug zaverenika. Podeliše zaduženja, sve još jednom pritvrdiše i dogovoriše, pa se raziđoše.

IX



Sutradan je Doka više vremena provela vrzmajući se po sokacima nego što se ičim drugim bavila. Nalazeći razne izgovore obilazila je radnje i dućane, zastajala da popriča sa ženama koje je sretala, pa bi se i po tri puta na istom mestu obrela. Sve dok nije uvrebala onog zbog koga je sve to i udešavala - Jordana.
Izašao je iz kapije žurno, malo poguren i u misli zadubljen pa umalo nije udario u Doku, koja kao da je iz zemlje pravo pred njega iznikla.
„Živo-zdravo, Jordane", pomalo mu se, kao i uvek podsmešljivim tonom, obrati Doka, preprečivši mu put.
„Živo-zdravo, Doke, ama ja, ete, da po'itam imam neku poslu u čaršiju."
„Znajem si, de", mirno i pomalo lenjo odvrati Doka ne pokazujući nikakvu nameru da mu se ukloni s puta, „kude vas je sag gusto, rabota na sve strane, neje šala - svadba je toj, bre."
Pa dodade nekako setno, gledajući u stranu:
„A naše, beše..."
Jordan je pogleda u čudu. Nikada, od kada se on oženio a ona udala, nije sa njim razgovarala ovako meko. Godinama beži od njenog jezika kao đavo od krsta i gleda je samo kad je siguran da ga niko ne vidi. Sve se bojao, znajući kakva je, da ga negde ne orezili a imao je i zašto, jer ona i jeste koristila svaku priliku da ga potkači.
A ovo sad, gleda ga pitomo, ama i za ruku ga uhvati, pa stoji i ćuti. Crni Jordan! Da se zemlja pod njim otvorila da ga proguta ne bi ni primetio, toliko se uprepastio. Niti je znao gde da pogleda ni šta da kaže. Spetljao se još gore nego onda kad su bili momak i devojka pa je on pokušao da joj se približi a ona ga ismejala. Ni tada ga nije ovako gledala, čini mu se i ne trepće, a one njene velike oči zatvorile mu put pa ništa dalje od njih ne vidi.
I čini mu se, čuje se odnekud pesma, zurle i daire, kao one noći u hanu, pa stoji kao zatravljen.
Doka mu ujedanput pusti ruku, nakašlja se i zagladi kosu ispod marame. On se osvesti i brzo se obazre oko sebe da vidi da li je još ko sem nje opazio kako nasred sokaka on, čorbadžija, trgovac čovek i domaćin, a ako bog da uskoro i svekar, stoji i blene u tuđu ženu. Pognu glavu očekujući podsmeh, ali Doka samo reče:
„Ama, još si ti isti onaj Jordan, dušu nemaš... A vreme pro'odi i ne pituje..."
I ode, brzo kao da je nešto ukrala, pognuvši malo glavu da sakrije osmeh. On ostade zabezeknut da gleda za njom pitajući se šta je to bilo, i da li je stvarno bilo. Ostadoše mu u ušima one njene poslednje reči: „dušu nemaš", pa nikako da ih se otrese.
Nikad nije, ni u najsmelijim svojim snovima verovao da Doka misli na njega. Ali, ovo...
Dok je do kraja ulice došao, već se povratio.
„A što pa i da ne misli? Da li nesam za gledanje i za mislejanje? Što je njen Sotirać od men' pobolji? Ništo! Jedan je čorbadži-Jordan, ima Doka oči, znaje si ona! A što kaže vreme ni pro'odi, sag se setila, a dok beše pomlada, nesam mogaja ni da gu poglednem."
Obuze ga silan ponos. I to je, eto, dočekao, da mu se Doka, koja se nikome s puta ns sklanja i nikoga ni za šta ne moli, da mu se pokori i pogne glavu pred njim. Likovao je što je došla maca na vratanca, i sećao se svih prilika u kojima je ulazio nepozvan u tuđe avlije i s puta skretao samo da izbegne susret sa njom, toliki mu je strah bila uterala.
Zabacio ramena, podigao glavu, pa gladi brkove i smeši se; ko ga je god sreo pomislio je kako je čorbadži-Jordan sigurno mnogo dobar pazar napravio. A on ide i usput sam sebi čestita:
„E, Jordane, svaka ti čas'! Da nesi koji si, ne bi te ni pogledala onakva žena! Ama ima i zašto da me pogleđuju, i toj neje sal jedna, nego da se po men' obrću kako da sam devojka za udavanje! Jedan je Jordan!
A, ti, Doke, toprv ima da me pomoliš, da mi platiš i za onoj kad mi pozad' Jončinu portu kuče pocepi nove ča'šire, i za onoj kad se pokliznu na led, dobro se ne stroši, ama izleze ubavo smejanje po men'. A sve toj zaradi beganje od teb', i od šeguvanje. Sag si videla koj je Jordan, pokajala si se, ama dockan!"
Zaneo se u misli pa počeo i glasno da govori sam sa sobom.
„Ne spušta se Jordan više ni za slamku ponisko nego što se ceni da košta, aaa, jok ja! Čorbadžija sam, nesam fukara!
Ama mi je ćef da vidim kako gu je milo za men', sal toj! A koj ga znaje, mož' s'g ja da se šegujem, ako je ona Doka, a ja sam si pak Jordan!"
Do večeri je potpuno bio uveren u svoju neodoljivost i iščekivao sa nestrpljenjem sledeći susret sa Dokom, spremajući se za trijumfalni nastup u kojem bi je potpuno porazio i pokazao svoju nadmoć i veličinu. Ona je samo jedna esnafska žena, majstorica, a on je čorbadžija, mislio je, pa uprkos tome, nikad mu nije ukazivala poštovanje koje je zasluživao. Naprotiv, terala je šegu i podsmevala se i njemu i njegovima i svemu što oni predstavljaju.
„Došlo gu u glavu pod stari dni da razbere koj je Jordan! Još neje Jordan kako na mrtvo kuče rep, živ oganj sam bre, ama ona se kasno za toj setila!
Beri si pamet, Jordane, sag ti je prilika, ima da gu iskoči smejanje poradi men', a ja sal ima da seirim."

Međutim, kad prođe sutrašnji dan, pa za njim još jedan, a od Doke ni traga ni glasa, ma koliko da je Jordan kružio ulicama i sokacima nigde je nije bilo i njegovo osvetničko raspoloženje poče da jenjava.
Njen plan je bio pažljivo razrađen i, ma koliko bila nestrpljiva, znala je da je najbolje da poseje seme i sačeka da proklija. Kad voćka dozri, i sama padne, mislila je ali joj je čekanje ipak teško padalo.
Cela nedelja prođe, a Doka se ne pojavi. Ne bi mu u drugim okolnostima to bilo ni najmanje čudno, ali, posle onog susreta na ulici koji ga je potpuno izbacio iz ravnoteže, sa velikim nestrpljenjem je očekivao da ona nešto preduzme. Kako se ništa dalje nije događalo, počeo je da se pita da li je on nju dobro razumeo ili mu se učinilo. Koliko je odmah nakon susreta bio zahvaćen euforijom toliko je, kako su dani prolazili, bivao sve malodušniji. Osećao se kao da je bio na pragu velikog dobitka pa mu je sve odjednom propalo u neku mračnu rupu bez dna. Prebacivao je sebi što se zaleteo i poverovao varljivim ženskim rečima.
„Koj ga znaje što je ona mislela a što sam pa ja. Mož' da neje ni bilo ništo odi toj, teke mi bilo merak da bidne pa mi se učinilo."
Svakakve je misli po glavi okretao. Domaćica mu, Persida, noću se po nekoliko puta budila od njegovog prevrtanja i huktanja. Sve je pripisivala velikom uzbuđenju oca koji ženi sina jedinca i spremno ga tešila.
„Ništo se ti ne boj, Jordane, za mojega Manulaća. Ima sve da iskoči najubavo, tam'n kako treba. Neje on učija čkolu da bleji nego da znaje u svet da se upravlja!"
A nesrećnom Jordanu ni na kraj pameti nije bio Manulać, a na svadbu je tih dana gotovo i zaboravio: davao je pare za šta su god tražili od njega, i ne obraćajući pažnju na pripreme koje su odmicale.


* * *



I kad prođe nedelju dana od onog susreta sa Dokom, a Jordan se već polako mirio sa tim da je čitav događaj bio plod njegove mašte, desi se nešto što ga ponovo jako uznemiri i baci u nedoumicu.
Beše pošao do budućih prijatelja, i taman je nešto malo odmakao od kuće, kad iskoči pred njega Vaska, nekadašnja izmećarka kod Zamfirovih.
„Živo-zdravo, čiča Jordane!"
„Živo-zdravo, Vaske, što ima kude vas, a Gmitrać, što praji?"
„Gmitrać si raboti njegovu rabotu, ama ima nešto drugo da ti kazujem. Prati me. ete, strinka-Doka, da te nešto pitujem."
Jordan se lecnu.
„Pa pituj me, da vidimo što iska."
„Ete, Sotirać gu jučer otišaja za Beograd, ima si nekoju rabotu, a izmećarka gu, Stanika, otišla kod majku, nešto gu majka bolna, pa Doka, ete, ostala sama. Eli znaješ, od kako gu se predi neku godinu i jedna i druga ćerka udadoše tam po Leskovac i po Pirot, nema si u Niš nikoga od žensku stranu da gu prigleda. Vika, čula da ti imaš neku travku sproću stra' a ona postala noću nešto strašljiva, neje gu zgodno za spijenje kad si je sama doma, pa iska da gu pratiš. Za toj me men' prati da te pitujem, malko gu zazorno ona da ti iska, ete, ispisnici ste, da vi reč ne iskoči u čaršiju."
Zbuni se Jordan.
„Kakva travka od stra', ima Doka poviše travku stiskavac nego cel Niš zajedno", misli u sebi a ništa ne odgovara Vaski koja stoji malo u stranu okrenuta i ispod oka gleda kako se on preznojava. Kasno leto, već se u vazduhu oseća jesen, pa su dani sveži i prijatni ali njemu gori pod kožom, pa ne zna na koju stranu da se okrene a još manje šta da kaže.
„Što da gu reknem, će li da pratiš travku eli da iska na neko drugo mesto?", pripita Vaska.
„Ne znajem ja za takvu travku, ama će da pitujem žene u kuću, mož' one da znaju, pa ako najdem će gu pratim po izmećarku", doseti se Jordan kako da se izvuče iz nevolje.
Okrenu se Vaska, pozdravi ga i ode, podsmevajući mu se da on ne čuje:
„E, potrefi ga toj sag što reče, a gledam te kako si ni sam ne veruješ! Odma' ima na Persidu sve da rekneš, ama kad se Nišava vrne nagor'!"


* * *



Odustao je Jordan od planirane posete Stavriji. Imao je sad preča posla. Tumačio je poruku koju mu je Vaska donela, okretao ovako i onako, ali sve je opet na isto izlazilo. Sotirać je otišao na put nekim poslom, Doka je poslala izmećarku kod majke i zove njega, Jordana, da dođe te noći kod nje.
„Ne smeje sama da si spi! Toj se znaje od kako je svet i vek - kad žensko tak'v aber isprati, da iska društvo. Toj je i ništo drugo! Nešto gu odjedanput došlo da se za men' setila. E, što baš s’g? Da li se boji da, kad oženim Manulaća i kad se kuća napuni nema da iskoči takva prilika da otidnem na noćuvanje? Sal je toj, drugo ne mož' da bidne!
Lelke, boške, kako se sve samo nagodi, i toj dojde da Doka takvi abrovi na men' praća! Jordane, kašika ti je upadla u maslo, samo da gu oližeš i da prebrišeš mustaći!
Što će mi posle bidne merak kude gu sretnem da gu zapojem onuja pesnu, ama u pola glas, kol'ko ona da čuje:


'Ako, Doke, ako, sama si iskala!'


Nema više da podiza glavu kad pro'odi i da me gleda kako da sam gu, ete, izmećarka i to koja je nešto zgrešila pa će da izede rezil'k."

Tako je, zanet pobedničkim osećanjem Jordan i pre nego što je toga bio svestan, doneo odluku da ode tamo gde su mu poručili. Bilo mu je jasno da se takva prilika ne propušta! Godinama je u susretima sa Dokom trpela i stradala njegova sujeta, a osećanja koja je još u mladosti zatomio povremeno su se vraćala - taman toliko da oseti šta mu je sve izmaklo.
I šta je on kriv, mislio je, „što je takav red i adet u ovaj svet, da si čorbadžijski sin uzme čorbadžijsku ćerku". Nije on to izmislio da ga Doka celog života kažnjava gde god ga vidi, on je samo poslušao roditelje i ništa više. Jer, kako nije on taj red zaveo, tako nije ni mogao da ga menja.
„Nesam gu ja kriv što neje i ona čorbadžiska ćerka. I ja bi se popre sas njuma oženija nego sas Persu što mi je sag, ete, domaćica, ama koj me pituje!
A ona, eve i ostaresmo, još oganj prosipuje kude me vidi, kako da sam gu kuću zapalija. E, vala, kad i toj dočeka da se ona pokaje, mora da gu je još milo za men', ama nesam ja još drt za sevdal'k, znaje si ona u koga se zagleđuje!"

Kad je, nešto kasnije počeo trezvenije da razmišlja i kad su mu pale na pamet neke neugodnosti koje bi takav njegov potez mogao da izazove, on te misli otera prostom računicom: Doka je esnafska žena, ozbiljna domaćica, dobro ima oči da otvori i pazi da se ne desi neka bruka, i to ne zbog njega, već zbog sebe.
Kad je sve tako lepo složio, Jordan je jedva čekao noć da padne. Lako mu je bilo da zavara Persu: rekao joj je da predveče ide do prijatelj-Stavrije da se nešto još dogovore, a i onako, da se porazgovaraju, pa da ga ne čeka ako odocni. Znao je da će ona zaspati čim legne, pa neće ni videti kad je došao, a već je odavno prestala da brine o tome gde on ide i kad se vraća.

Beše se već dobro smrklo kad Jordan pođe od kuće. Sve se nešto zamajavao do crnog mraka, iako ga je žena opominjala da će odocniti i da se ne ide ljudima u kuću kad je već vreme za počinak.
Kao krivac se držao mračnih delova ulice primičući se cilju. Išao je daleko naokolo i zaobilazno, pa kad je do Dokinih stigao, već su svetla po kućama bila pogašena.
Šmugnuo je kroz kapiju pa, polako, opipom, da se u mraku o šta ne saplete, došao do vrata. Ne usuđujući se da kuca, jer mu se i najmanji šum gromoglasnim činio, polako naleže a vrata tiho škrinuše i otvoriše se.
„Jordane, s'g nema nazad! Pa što bude!", promrmlja, ali glas mu nije ni izbliza takvu sigurnost odavao kako bi se po ovim rečima moglo zaključiti. Naprotiv, glas mu je drhtao, što se i kroz šapat moglo čuti, a rukama baš ne bi mogao da udene konac u iglu. Ipak, on uđe.
U sobi mrak, nikoga nema. Prođe dalje i uđe u drugu sobu. Prozor otvoren pa zrak mesečine pada pravo na krevet. Iz tog pravca se čuje tiho, ravnomerno disanje.
„Čestita si ga ona, kad je mogla da zaspi a men' me izedoše muke i stra'ovi", uzdahnu Jordan.
Priđe polako i pozva u pola glasa:
„Doke! Doke!"
Ona se ne odazva.
„S'g nema nazad, sama si je iskala! E, što je abrovi praćala, za toj li da ona spije a ja da si otidnem kako pokisal petal".
Jordan priđe, skinu kaput i polako ga ostavi na stolicu pored kreveta gde su već bile naslagane neke stvari.
„Doke, mori, eve me, ja dojdo pri teb'", šapnu, podiže pokrivač i sa svom odlučnošću koju je u tom času mogao da prikupi, leže uz nju. Kako leže, tako se i ukoči, pa ni makac. Jordan nikad nije legao uz neku ženu, sem uz svoju zakonitu, pa nije mogao da se u ovoj situaciji ponaša sigurno kao da je sve to već prošao i zna. Naprotiv, osećao se kao da je na drugoj planeti, u nekom svetu gde ne važe nikakva do tada poznata pravila.
Još ga, kao da mu je malo bilo druge muke, onog trena kad leže, pritisnu i pomisao na njegovu čestitu ženu Persu, i osećanje krivice prema njoj koja sada mirno spava i ništa ne sluti. Ali, kaže narod „koj se vata u oro mora i da igra", i on ostade gde je.
Taman kad je počeo da se pita šta će u tuđoj kući, sa tuđom ženom koja ga ne zarezuje i pravi se kao da ga nije zvala niti ga očekuje, oseti ruku oko tela.
„Ne spije, samo se lukavi kako lisica u gvožđa kad se ulovi pa zažmi i umrtvi se", pomisli.
Ali ruka se obavi oko njega, usnulo telo mu se primaknu, zapahnu ga miris vina i on ču tiho mrmljanje:
„Ajde, Doke, čoveci će se većem dizaju a ti si još ne legaš."
Da nije ležao na krevetu, čorbadži-Jordan bi sigurno pao od iznenađenja. Glas je bio muški, a mnogo je ličio na Sotiraćev. Posle šoka i neverice obuze ga strah, a sve to čini mu se u jednom trenu. Jer, Sotirać nije bio toliko pospan da ne razlikuje svoju ženu od muškarca u krevetu.
Nasta guranje, a začuše se i psovke, mada se ne može sa sigurnošću tvrditi ko je od dva ugledna domaćina više jezik opoganio; jer su, u međusobnom koškanju bili preblizu jedan drugome da bi se razlučilo ko je šta rekao.
Sotirać, probuđen iz prvog sna, otrgavši se od neočekivanog posetioca, počeo je uplašeno da zapomaže:
„Lelee, pomagajte čoveci, aramije mi u kuću! Lele, utepaše me!"
je, u panici koja ga je zahvatila, pokušao da pobegne kroz prozor, ali tamo ga neka muška ruka dočeka, kao oprugom odbaci i gurnu natrag u sobu, a prozor se zatvori i neko se spolja navali na njega. Soba se odjednom osvetli kad se vrata otvoriše i uđe Doka sa fenjerom, dozvana neobičnom bukom. Pa i ona, razabravši Sotiraćevo zapomaganje, nada viku:
„Lopovi, aramije, lelee, utepaše Sotiraća!" Pri tom ostavi fenjer i oberučke navali na Jordana.
„Ja sam bre, Jordan, kakvi lopovi, Doke, bre, luda li si ta me ne poznavaš!"
„Jes', Jordan je domaćin čovek, ne spacira se noću po tuđe kuće, nego stani da te ja oprajim, malko što kradneš, još i l'žeš i tovariš bruku na pošteni čoveci!"
„Ama ja sam Doke, uzni fenjer i pogledni", branio se Jordan od napasti koliko je god mogao, dok napokon Doka ne primače fenjer i ne uzviknu:
„Bog da čuva! Istina čorbadži-Jordan! E, što se ne kazuješ nego izruča ćuteci? A i koj si pa toj misleše da čorbadžije u sred noć idu na spijenje u tuđi kreveti!"
Dok se ona iščuđavala, hrupi na vrata Persida. Taman je pošla bila da legne kad je dotrčala Vaska Gmitraćeva, rekavši joj da su „videli Jordana kako ulazi u Dokine, biva da je pijan pa je pogrešija kuću". A ona, reče, znajući da je sada osetljiv momenat - Jordanovi svadbu spremaju, požurila je da obavesti Persu, kako bi ova na vreme stigla i sprečila „da iskoči još pogolema bruka".
Ne znajući o čemu se radi, ali uplašivši se skandala pred svadbu, Persa je odmah, iz istih stopa pohitala da nađe muža i dovede ga kući.
Kad je ušla, Jordan je oblačio kaput mučeći se da pogodi rukav, Sotirać je zbunjeno gledao oko sebe pokušavajući da shvati šta se događa, a Doka se krstila i iščuđavala. Odmah je Persa videla da Jordan nije pijan a čitav prizor bio joj je prilično jasan. Dugo je ona sumnjala da se Jordan vrzma oko Doke, ali kako su zašli u godine, prestala je da misli o tome.
Sada se više nego te njegove sklonosti bojala da se bruka ne pročuje, kao ognja se toga bojala i jedina misao joj je bila da muža što pre odvede odatle, a posle će da se s njim raspravi. Dosta je bila i ova jedna Doka koja tu stoji i podsmešljivo se krsti, nije joj uopšte trebala veća publika.
Vaska Gmitraćeva je, međutim na sokaku već bila digla galamu, a pod prozorom se začuo muški glas koji je nekoliko puta iz sveg grla povikao:
„Aramije! Orobiše Sotiraća! Leleee, pomagajte, utepaše ga!"
Počeli su prozori da se otvaraju a gotovo odmah i da se ljudi okupljaju, što iz radoznalosti, što iz želje da se lopovi pohvataju, jer ako pobegnu nekažnjeno sutra mogu da zakucaju na svačija vrata. Malo se ko na sokaku u to doba zatekao ali je odmah pohitao i našao se ispred Dokinih vrata, isto tako i oni iz obližnjih kuća koji su se tek spremili na spavanje pa su se čuvši zapomaganje, predomislili i požurili da vide o čemu se radi, a nekolicina otrča da dovede patrolu.
Jordan saže glavu i krenu za Persom. Pokušavali su, kao da su u jednoj misli, da se što neprimetnije izvuku i pobegnu, pa će, kad budu na sigurnom, videti šta će dalje i kako će da zataškaju stvar. Ali, istinoljubiva Doka, bojeći se da ljudi ne ostanu u zabludi, a glasom gromkim kakav joj je Bog dao, razgalami se za njima:
„Puštete ga, neje aramija, toj si je čorbadži-Jordan, ništo neje bilo, samo leže pri Sotiraća, ete, kako pri Persu da si je, posmeši se čovek, iska da ga miluje! Ama, ništo neje bilo, nego, ete, biva greška! Toj su Persa i čorbadži-Jordan, puštete gi da si idu doma, vreme ni je za spijenje!
Lele, kakvo se pa toj napraji noćaske, za malko da utepamo domaćina čoveka, a za ništo, na grešku, kako da je lopov i pustai'ja!"


* * *

Sledećeg se dana samo o tome govorilo.
„Čuste li za čorbadži-Jordana, pod stari dni se seća za tuđe žene, sina ženi a ovam' - op' pa pri Doku!"
„Kus petal - pile do vek!"
„Ama ga, kažu, Sotirać sas tandžaru dočeka!"
„Joka, izmećarka im, vika da su mu dva rebra strošena i tri zuba iščukana!"
„Neje ga sram od prijatelji i od snajku, kad veće sina i ženu ne verma!"
„More, ludi li su Stavrijini da si dadnu devojče u takvu kuću, ako im nesu svrake mozak ispile nema toj da napraje!"

Doka ujutru, kao da ništa nije bilo, krenu kroz čaršiju sa namerom da svrati do majstor - Manasije. Posle noćašnje gužve, izazov je bio preveliki da bi kalfe i šegrti, koji su vrat iskrivili tog jutra iščekujući je, odoleli da je nešto pitaju, pa i uz rizik da im odgovori oštro kao što ume. Ona je, međutim, bila u neočekivano dobrom raspoloženju i nasmejano je odgovarala na njihova dobacivanja.
„Strinke Doke, što si noćaske iskaše pri teb' čorbadži-Jordan?"
„Ništo on pri men' ne iskaše, on si leže pri Sotiraća, njega da ga pitujete!"
„Ajde, Doke, što zboriš, znajemo si mi kude je Jordan frljija merak, ama što leže pri Sotiraća, toj nije začudo!"
„Zborim li vi ja da ništo odi toj ne znajem, toj si pitujte Jordana!"
„Doke, istina li je Manča zatvorija pendžer, pa ste čorbadžiju ufatili i tepali kako govedo u zelje?!"
Doka sleže ramenima.
„Bre, bre, što gi je na milo da l'žu i da prave daviju! E, zašto pa s'g mojeg Manču spominjujete? Što je pa toj?
Kakvo je Jordan iskal, njega da ga pitujete, ama da se ulegne u sred noć u tuđu kuću i u tuđ krevet, toj u naš esnafski red nema, sal ako neje neki čorbadžijski adet a mi da za toj ne znajemo!"
„A jutroske, pri Jordanovi na sabajle otidoše džandari, da li gi ti isprati?"
„Što pa ja, toj si je njina rabota, idu kude si imaju neku poslu, a koj se noću spacira i pola Niš iz krevet digne, neje čudo da mu džandari sabajle na vrata začukaju."
Ova vest, da su žandari otišli u jutarnju posetu kod Jordanovih, doprinela je Dokinom lepom raspoloženju, pa kad je presrete gospodin Ratomir, koji je i ovoga puta rešio da rizikuje kožu braneći pravo novinara da dođe do informacije, umesto papuče u glavu dobi kratak pregled noćašnjih dešavanja, koji mu Doka spremno izdeklamova, a sve kao nećkajući se:
„Ama, ništo neje bilo, nesu bili pusta'ije, nego čorbadžija, čovek za primer u čaršiju, Jordan! Nešto se posmešija, sal si on znaje što iskaše pri mojega Sotiraća! Nema što da ti kazujem, otidni si do Jordanovi, ete, i Persa, žena mu, beše noćaske u našu kuću, mož' ona da znaje pobolje."
Na pitanje da li je poštovani gospodin bio u pijanom stanju, Doka odgovori:
„Ja ga nesam merisala, toj Persu pituj, ama da je bila čista rabota - neje! Što mu je toj trebalo, izruča ubav ćutek dok se razbrasmo koji smo!"
Videvši je ovako dobre volje gospodin Ratomir se usudi da postavi i najnezgodnije pitanje, a to je - da li je tačno što se priča da je Jordan nju tražio, da su se oni begendisuvali kad su bili mladi, pa se sad, spremajući sinu svadbu Jordan setio njihove neostvarene ljubavi, sustigao ga karasevdah i dert i nadvladan osećanjima krenuo da je potraži. Pretpostavlja se da, bojeći se njene naravi nije smeo da se najavi, nego je banuo iznenada i greškom upao kod njenog muža.
E, tu se Doka nakostreši, i umalo ne skide papuču:
„I ti si mi pa nekak'v pismen čovek, za toj li si čkole učija, kakvi rečovi kazuješ na ženu domaćicu! Neje te sram, s'g mi, u ovej godine, zboriš od begendisuvanje! Begaj si, nesrećo novinarska, dok nesam sturila ovej nan'le, da te zatepam od ovam' pa sve do onuj tvoju redaciju, kude pisujete i prajite svakakvi rezil'ci, sve do tam da te ne puštim!"
A kad je prvi put nakon toga srela Persu Jordanovu (nije sigurno da li je susret bio slučajan ili ga je Doka udesila), Doka joj podsmešljivo reče:
„Mori, Persido, ne brigaj, što ti je pa za toj što čaršija zbori? Mož' da neje toj ni bilo, ama videli čoveci pa l'žu!"
Persa sva pocrvene i zajapuri se pa sunu napred i zamače iza prvog ćoška brzinom koja nije baš bila očekivana i primerena njenim godinama, a Doka se zasmeja za njom:
„Vala, leti si kako raketla, sas krušum gu ne bi stigli!", pa ode pravo kod popadije da nazdravi poletanju Persinom, kao što je jednom i obećala.

X

Kako je Zoni za to vreme bilo u Zamfirovoj kući, samo ona zna. Pazili su je, istina, jer Zamfir se dobro sećao šta je rekao Manči, kad je ono Manča pognute glave bio došao da vodi Zonu kući posle predstave na ulici u kojoj su učestvovale ona i Ka lina, a sve radi njega.
Primio je ćerku smrknuto, ali bez prekora, pa joj niko u kući nije prebacivao što ona, udata žena, sa detetom boravi kod oca. Nije mu bilo po volji: sve su mu ćerke bile kućevne žene i domaćice, a ova najmlađa, koju je najviše pazio i koja mu je bila mezimče, da mu se vrati od muža. Dok je bila devojka on, koliko je bio ponosan na nju još se više bojao njene velike lepote, znao je iz bogatog iskustva da je lepota opasno oružje kojim mlade žene retko kad znaju da rukuju pa se na kraju obično sve prelomi preko njihovih roditelja.
Da mu ponos nije prečio, bez jedne bi je reči dao za Manasiju Ðorđijinog čim su je potražili, toliko mu je momak bio po volji, za razliku od onog Manulaća što nije voleo ni ime u kući da mu čuje a kamoli da da za njega svoju mezimicu. Samo, nije joj Mane bio prilika, pa toje.
„Nesu bili sproti našu kuću, ama k'smet li je, što li je, sve je najposle iskočilo i pobolje nego sam si misleja, al' ovoj s'g....", uzdisao je Zamfir.
Kad se napokon udala nakrivio je fes i odahnuo; sad su sve njegove ćerke bile tuđa briga, a posebno ona, Zona, sa svojom ponositom prirodom bila je u dobrim rukama, znaće Manasija sa njom da izađe na kraj, bio je siguran u to. Kad evo, ona se vratila, pa kao senka, ubledela i tužna, po vas dan promiče po sobama, a njega sve nešto steže ispod grudi.
„Visnula kako onej vrbe žalosne okolo Šarenu česmu što su posadene".
Ali, rekao je što je rekao i ne popušta, nije njegova Zona iz kopriva izrasla pa da, nemajući nikoga da je uzme u zaštitu, mora da trpi poniženje.
A ona je bila toliko žalna da to nije uspevala da sakrije. Onaj prvobitni bes nakon nekoliko dana se u tugu pretočio, pa je često noću plakala a danju se zabavljala sa ćerkicom, izbegavajući Tasku, Uraniju, Kaliopu i ostale tetke i strine koliko je god mogla. Osećala je kako joj je sad sve tuđe u ovoj kući u kojoj je odrasla, da tu više ne pripada i svima se sklanjala. Kad bi Vaska došla da odvede Lenče malo kod Jevde (Manču nije pominjala jer su Tašana a i ostale žene pazile da ne ostaje sa Zonom nasamo), Zona je svaki put obuzdavala želju da pođe sa njom - kući. Ovo ovde više nije bilo njeno.
Najviše je mučila ona slika koju je stvorila pred sobom onda još kad joj je Vaska ispričala kakav je prizor zatekla kod Kotinih.
„Zatoj se Kalina tepa poradi njega, što se miluju", ogorčeno je ponavljala u sebi. To je bilo dovoljno da je zadrži od pomisli da se vrati mužu. Jevda joj je slala poruke po njihovim izmećarkama koje je na ulici presretala, da ne luduje Zona, da ne sedi kod oca pored živog muža i svoje kuće, da dušmanima ne čini po volji. Ona je, Jevda, božjom voljom bez muža ostala pa se nije kod oca vratila, a Zona, kod onakvog muža, što ga nijedna u Nišu nema, u očevoj kući sedi.
„Red li je na oženjenoga čoveka majka hizmet da čini, a žena mu da si kod tatka i kod majku njojno provodi kako devojka još da je? Ima li ga toj negde? Ako je na Manču jadovita neka se kako svaka žena skara i raspraji sas njeg', a neje da bega da seiri čaršija."
I još štošta drugo, za šta je verovala da će Zonu dozvati pameti i vratiti kući.
Ali, sam Mane je nije zvao niti je ma šta poručivao, kao što je ona očekivala i nadala se. Jednom je, čim je došla, pokušao da razgovara sa njom, i čula je kako ga je Zamfir u dve-tri reči ispratio, žene su nadigle za njim galamu, a ona nije od oca smela da izađe i kaže šta ima tom „inćaru", što se od tada više ne javlja niti dolazi.
Da je bar mogla da vidi da li mu je žao kad dođe kući a nema ni nje ni ćerkice da ga dočekaju ili mu je opet milija tuđa žena i tuđe dete. I da li kao i ona, noću pruža ruke u prazno i budi se, pa sve do zore ne može više da zaspi.
Teško su joj prolazili dani a noći još teže, i počela je da se pita da li je sve bilo tako kako je ona mislila, ili je možda ipak trebalo da čuje šta je Mane imao da kaže.
„Brljiva Vaska, da neje ništo pogrešila a ja odma... Ama jok! Zone, ne podavaj se, sve je bilo, ništo Vaska neje izmislila!"
Bila je zaokupljena svojom mukom pa je priča o Jordanovoj noćnoj avanturi protutnjala a da je ona malo šta od toga primetila. Čula je odmah sledećeg jutra posle tog događaja kako se izmećarke sažaljivo podsmehuju:
„Siroma' čiča-Jordan, jedanput da pojde u pakos' pa ga odma' ufatili, a ima gi koji cel vek toj praje, ama čuvaju i čes i obraz kako da se nikada nesu mašili u tuđo."
Pri tom su aludirale na Zamfira, starog ašika, koga su zbog meraka i u pesme stavili, a on nije dozvolio da to imalo okrnji njegov ugled i dostojanstvo.
Rođake cak, tetke i strine Zonine, bile su mnogo nemilosrdnije u osudi. Danima su pretresale ovaj postupak nedostojan uglednog čoveka, koga je domaćica mu Persa zbog svega toga „nabrukala kako petla u rasad", pa se od tada nigde živ ne javlja i ne pojavljuje.
Tašana je bila toliko šokirana tom brukom da je gotovo i zaboravila što joj u kući sedi ćerka koja je davno udomljena. To joj se i nije činilo strašnim u poređenju sa ovako sramotnim ispadom oca porodice i budućeg svekra. Nije mnogo opravdavala ćerkin postupak, smatrajući da žena mora sa svih strana da pridržava kuću da se ne rasturi, ali, kao žena koja je često krompir u maramu pa na glavu vezivala da svoju muku ublaži, smatrala je da ima puno pravo da ovaj događaj osudi kao najgoru sramotu koja može da zadesi jednu čestitu porodicu, pa je to i činila:
„U njegove godine, kukuuu! Da bejasmo Zonu dali za Manulaća, kako što Taska iskaše, sag bi za svekra imala Jordana što mu se, ete, pod staros' cel Niš šeguje!"
Pri tom, u želji da što više napadne Jordana nije ni pominjala Doku, za koju su u čaršiji pričali, da, jeste ona brljiva i bećar-Doka, ali u ovoj situaciji ništa nije bila kriva.
„Ona se, Doka, ete, sal našla tuj ama ništo neje kriva, doma si je žena bila. Što da mu čini, kad si čovek pamet dom ostavi l'sno pukne bruka", govorilo se.
„Koga mrziš, ništo da mu ne činiš, sal ga prokuni da mu Bog pamet uzne, posle sve sam će si napraji".
Naslućivala je Zona, koja je, živeći sa Mančom i Doku bolje upoznala, da je tu opet neko njeno mešetarstvo u pitanju, ali nije mnogo o tome razmišljala. Kod sve njene muke baš joj je bilo svejedno to šta matori Jordan pravi po čaršiji. Načula je da je i Manča nešto umešan u taj događaj, u šta nije ni tren posumnjala.
„Tetkino tetinče, bez njega ne biva!"
Kako više nije bila ljuta na Manulaća zbog onih reči na ulici, ta nije ni ona njemu dužna ostala, malo joj bi žao kad ču da su Stavrijini i Jordanovi pomerili svadbu. Da ne bude u jesen kako je planirano, već na proleće, kad se malo slegne prašina u varoši.
„E, Manulać, kol'ko bi ti da po'itaš sas ženidbu, ama ti se nešto ne dava da se oženiš, kako da te je majka ti Persa sve sas metlu tepala", sažaljevala gaje.
Na svaki način je pokušavala da ostane nasamo sa Vaskom, žudeći da čuje koju reč o Manetu, ali, sledeći Zamfirovo uputstvo, žene ih nisu nikako ostavljale. Ipak, prvi put kad ugrabiše koji minut, a to je bilo kad hadžiku Tašanu pozvaše nešto da izađe, a niko se drugi tu ne zadesi, Vaska osu bujicu reči, ali ni jednu o Makči.
„Što da činim, Zone, sas onoga Manulaća, od onaj dan kad se vi, ete, na sokak porazgovaraste a ja se isto tuj nađo', svud me presriće kude pojdem, stane i ne pušta me da si idem. Zbori si..."
Zona je iznenađeno gledala u nju:
„Što si zbori?"
„Zbori si da se udavam, da si ne arčim mlados' i lepotinju, pituje me od begendisuvanje. imam li si priliku, toj zbori. A ja ne znam što da činim, čorbadžijski sin je, nesmo prilika za takvi rečovi, takvo zborenje pomeđu nas ne biva. Sal si mislim da tera šegu sas men' a sve poradi teb', pa nesam više pri pamet što da prajim..."
Tašana se vrati i Zona ne stiže da joj odgovori, a kad Taska ode Zona se sve do večeri živa izjedala što nije to vreme koje su imale pametnije iskoristila.
„Što mi je pa za Manulaća i za njegovo zborenje. Brljiva Vaska, kako da ne znaje koje me men' muči i davi nego mi toj kazuje što me ič ne zanima."
Nije prestala da se nada da će Mane da se pokori i dođe da je vodi kući. Prvih dana ne bi pošla ni za živu glavu, ali, kako je vreme odmicalo, ta se odluka menjala, pa bi posle pošla ako je pred svima zamoli, a sad je već mislila da, samo neka se on prelomi i dođe po nju, neće ona ništa da zateže i iskušava ga, a posle će, iako je čorbadžijska ćerka da mu pokaže šta zna.
„Misle da se ništo u selske rabote ne razbiram, ama posle ima ja da ga naučim za kakvo se drvo tele vrzuje", preturala je po glavi i planirala kako će muža u red da uvede, samo dok se ponovo nađu pod istim krovom. Ovo ovakvo življenje sve joj je teže padalo.
Nakon nekog vremena poče Zona da izlazi u čaršiju. Ništa joj novo nije bilo da je zagledaju i dobacuju za njom, pa ipak joj ne beše lako da prođe kroz kapiju. Ali, tako danas, tako sutra, pa se sviknu i ona i čaršija, a i lakše joj je bilo nego da po čitav dan sedi iza kapije. Nikako Manču da sretne, a zato je najviše i izlazila, a nije baš mogla da mu pred vrata ili pred dućan dođe.
Jednog jutra, izašla ona rano, da nadgleda šta će izmećarke da pazare za kuću. Vazduh svež, oseća se jesen a miris svežeg hleba širio se ulicom. Kroz jutarnju gužvu primetila je izdaleka Dokinu krupnu figuru i zastala ispred jedne pekare, kao da ponese vruć simit za Lenče, a zapravo da sačeka Doku. Srce joj je udaralo od uzbuđenja kao da je samog Manasiju videla, jer ako će iko da joj kaže novosti bez ustezanja i uvijanja, to je bila Doka.
I Doka je nju uočila, i jasno je videla da je Zona zastala i čeka, pa malo uspori i učini se kao da se predomišlja na koju će stranu, a onda ipak produži pravo do Zone i pozdravi je:
„Živo-zdravo, Zone!"
„Živo-zdravo, tetka Doke, e, što ima, što se praji kude vas?, nestrpljivo će Zona.
„Ima si, ete, Sotirać se nešto žali na grbinu, s'g žitam da pazarim što ima pa da si idem doma da ga istrljam sas komovicu, od toj nema pobolji lek", i napravi se kao da će da pođe dalje.
„A Mane, što praji?", požuri Zona, uplašivši se da joj ne pobegne ovako dobra prilika da iz prve ruke nešto sazna o Manči.
„A, za Manču me pituješ, a ja se pa brljiva ne dosećam, što ti je staros'", razvlačila je Doka, „pa on, ete, ide u dućan, raboti si, nemam ništo za kazuvanje."
„A men' spominjuje li, eli je zab'ravija što ima ženu pa mu sve ravno da si kod tatka i vek prekaram?", ogorčeno će Zona.
„Eeee, neje te zab'ravija, teke vika: sama je otišla, sama neka si i dojde. Ja sam gu jedanput sas svirke dovodija, većem jok! Od volju gu je, samo neka pobrgo misli dok gu nekoja ne pretekne, toj vika kuče Ðorđijino, a ja se badava karam sas njega poradi teb', ama ne iska da čuje."
Dok je Doka ovo ispričala Zona je u licu bar tri boje promenila. Znači, to je! Em je kriv, em čeka da se ona pokori i vrati, kao da se ona a ne on, milovala sa nekim u tuđoj kući.
„E, toj će da počeka!", odbrusi. „Popre ima da mu lipše onoj njegovo lovdžijsko kuče i on zajedno sas njega, nego što će ja sama da dojdem i na njegovu kapiju da začukam!"
Doka bi malo iznenađena ovakvom njenom žestinom ali joj beše i zabavno da vidi kako se Zona razjarila i koliko joj je u stvari stalo do Maneta, pa samo podiže obrve i ne hte na ovo da odgovori.
Pozdravi se Zona sa Dokom i ode, zaboravivši da ponese simit koji beše platila.


* * *



Od toga dana Zona se zainati. Odluči čvrsto da ne učini ni jedan korak ka Manči, taman on nikad ne pokušao da joj se ponovo približi. Dovoljno joj je bilo sećanje na jedno poniženje, ono kad mu je kao devojka šefteliju slala, što ne zna čak ni iz priča da je ikad bilo, da neka devojka momku pošalje šefteliju. Toliko je bila nesrećna i obrukana kad su je zbog one njegove ujdurme prozvali pobeguljom, i toliko je patila i prebacivala sebi što se on od nje otuđio, da mu se na kraju sama ponudila. Pa eto kako joj je vratio, misli da je ima u šaci pa može sve što mu se hoće!
I Zona se ponovo seti koja je ona i čija je, i diže glavu!
„E, pa, Mane, i tvoje dosta beše! Jal' će se pokoriš, jal' se poturči pa si pri živu ženu dovedi još nekoju!"
I beše se spremila da trpi i čeka pa taman bilo i doveka.
Mane je za ovaj susret saznao a da Zona još nije ni stigla do Zamfirovih. Doka mu je verno, od reči do reči prenela tok razgovora i posebno to kako je ona Zoni „ubavo poručila da se sas Manču ne mož' titra, znaje se koj je Manasija, i da oni, Ðorđijini, ni pred pašu nesu glavu saginjali a kamoli pred žene, ako iska - znaje kude je Mančina porta".
Isprva se Mane malo ljutnu što se Doka opet meša u stvari koje je se ne tiču, ali kad razmisli učini mu se baš na mestu sve što je rekla.
„Ako je i čorbadžijska, ne iskam da cel vek trčim po njuma. Znaje red, dom si ima, muža si ima, nesam gu ja pri tatka ispratija, sama je otišla, pa nek' se sama i vrne.
Bre, aferim, Doke, otvori mi oči, a ja mislešem da još jedanput otidnem tam'. Imalo bi da me Zamfirovi pak orezile! Da se prajim na zevzeka a oni j da seire, e, neće da bidne!"
I ostade čvrsta odluka na obe strane da se ne načini prvi korak ka pomirenju.

Doka je bila zadovoljna. Poluzatvorenih očiju puštala je dimove i gledala kroz njih smeškajući se. Jordana je tako okrpila da mu se pošteno osvetila za sve što mu je u raboš davno bila ubeležila. Onaj događaj je odjeknuo više nego što se i nadala. Taman dok je živ taj će rep da se vuče za njim, kao što je i ona decenijama nosila u sebi ogorčenje zbog onog poniženja u mladosti. A i neće mu sigurno više pasti na pamet da po čaršiji vređa one koji su, kako je mislio, ispod njegovog staleža.
„Da vidiš što si znaje esnafska žena! Ama si pa misleja brk da omastiš! Ete ti gu s’g čorbadžika pa neka te i sas pepel trlja, nema da te opere od bruku i od seir!"
Bila je zadovoljna i Mančinim čvrstim stavom da ne popusti pred ženom. Jedino joj se nije dopalo što je videla da je i Zona odlučna da se prva ne pokori, a to već njihovoj strani nije išlo u prilog i nije obećavalo dobar ishod.
Učinilo joj se da će opet ona morati da se umeša, inače će ovo dvoje mladih da se iskidaju jedno za drugim a da niko ne popusti. U jedno je bila sigurna, a to je da njen Manča mora da „iskoči ozgor"! Kakva bi ona bila tetka ako dozvoli da ga Zamfirovi vode za ular „kako magare osamareno"!
Već je neko vreme smišljala kako da razreši tu situaciju, ali nije smela od Manasije, koji joj nije dozvoljavao ni da mu pomene. Nije baš da je bila zlopamtilo (kako prema kome!), ali Zamfirovi su joj prilično bili dužni, ako ni za šta drugo a ono za način na koji su je otpravili kad je išla u proševinu, da prosi Zonu za Manču. Pa, iako je posle sve ispalo kako je ispalo, i Zona je uz očev blagoslov došla iz čorbadžijske u esnafsku kuću, Doka je još pamtila to što su je izbacili „kako fukaru", a evo i sad ovo što rade! Primili Zonu kao da je pred Turcima ili pred hajducima pobegla, pa je bolje čuvaju nego dok je bila devojka za udaju, a sve je to njima u inat! Da Zamfir zna neki red, odmah bi je, čim je došla, otpravio natrag mužu, pa neka među sobom bistre što su zamutili, a ne da se meša i staje izmeću dece, govorila je Jevdi, ljuta na „onuj belu glavu što salte si njegovo dete ceni, a ne pituje da li je i Manču našoga nekoj rodija eli smo ga, biva, u kupusište našli!"
Doka je već neko vreme znala šta bi moglo da odmah sve preokrene u Mančinu korist, i samo je čekala pogodan trenutak da to sprovede. Za razliku od svih prethodnih njenih akcija za koje Jevda nije smela ni da zna a kamoli da se na nju računalo, ovoga puta, znajući koliko majka Mančina trpi zbog raskola među mladima, bila je sigurna da može na nju da se osloni.
A Manča samo treba da bude strpljiv (pa i ona je bila strpljiva kad se njena stvar svršavala, a to strpljenje joj je, iskreno rečeno, teže padalo od najzamršenijeg i najtežeg posla), i da otvori kavez, kumrija će sama da mu uleti!
Poslednjih godina, kako su dešavanja to zahtevala, Doka se sve bolje snalazila u vanrednim situacijama. Još je bila sklona da povremeno izleti na sokak i potera pred sobom nekoga kao Marko po Kosovu crnog Arapina, ali je počela da razmišlja politički i da udešava da sve ispadne kako je naumila a da izgleda kako je ona najmanje umešana.

Počela je najpre da obrađuje Jevdu. Izdaleka joj je natuknula da „ovo" više ne može da se trpi i mirno gleda, da nose Lenče od jedne kuće do druge, „poskitalo se dete, dom si ne znaje, Tašana mu iskoči glavna baba, a ti - ukraj! Za men' većem i da ne zborim."
Napala je upravo sa najslabije branjene strane, Jevda je bila posebno osetljiva na svoje jedino unuče koje se polako tuđi od nje, i privija se uz onu drugu babu.
„Što da činim, Doke? Što ja mogu kad me nikoj za ništo ne pituje?", očajno će Jevda.
„L'sno za toj, ne beri brigu, sal men' me poslušaj, na će sve da dojde na svoje mesto kako da neje ni rasturano. A ne mora ni sas prs' da mrdneš, sal da ćutiš, i ti i Manča."
I Doka joj iznese, po njenom mišljenju, vrlo jednostavan predlog kako da se Mane i Zona ponovo sastave a da niko ne ide da moli onog drugog. Jevda odbi i da razgovara o tome:
„Ćuti si, nesrećo, toj je od Boga gre'ota, kako toj zboriš!"
„Ajde, bre, Jevdo mori, za toj nema grej! Takvi gre'ovi, što su poradi begendisuvanje i miluvanje ću da si ja uznem na moju dušu! Pri tol'ko njino volenje da sag Zona sedi u Zamfirovi a Mane v'zdan reži i drsa kako zlo kuče! Dok oni inćare, Lenče ima da ni stigne za udavanje!
Sas jednu reč se sve mož' napraji, bez puški frljanje i bez tepanje! Što će da mu bidne od reč, reč ne mori! Kad bi se od reč mrelo ne bi imalo nikoj živ na ovaj svet!"
„Ne biva, Doke, i od takvi rečovi pa me stra', a daleko bilo od tuj rabotu!"
„A znaješ li si onuj pesnu, kad momak ne mož' nikako devojku da dobavi, tol'ko je bila em stidna, em gorda, pa legne te umre, a ona, kad za toj razbere, odma' dotrči, pa si stane pokraj njeg' i zbori si:


„Ovakvog mrca ne vido',
Što su mu oči na pogled,
Što su mu usta na posmeh,
Što su mu noge na poskok,
Što su mu ruke na pohvat".

A on ripnaja pa si ufatija devojku! I što mu je lošo bilo ništo, napravija si je rabotu a sve ga je majka toj naredila! Ima naš Manča da iskoči pomajstor od svi Zamfirovi, pa će da ti bidne puna kuća sas unučići!"
Jevda odmahnu glavom i ne hte više da govori o tome.
Sledećeg dana Doka se udesi kod njih baš kad je Vaska spremala Lenče da je vrati Zamfirovima.
„Ete, od toj ti zborim, nose ti unuče natam' - na vam', treba još preko poštu da počnu da ti gu praćuju. Ide li toj? S'g bi detence pod svoj krov namirila pa bi si i ti mirno spala."
„Što prajite da prajite, ja od toj ništo ne znajem, - od men' tol'ko", popusti Jevda najviše što je mogla.
„Ne znaješ, i ne treba znaješ, nema ti da se u ništo mešaš, taman rabota! Ta ti cel vek prekara kako ozbiljna žena što si pazi na čes i na red! Ti sal da se pomeriš da ne smićeš kad ti reknem, da ništo ne batišeš, tvoje tol'ko!"

Mane je, za razliku od Jevde, odmah prihvatio predlog.
Setio se kako mu je Doka, pre nego što su Jordana namamili u stupicu, govorila kako će i njegova muka da dođe na red, pa se nasmejao. On je tada verovao da će sve sam rešiti pre nego Doka i razabere o čemu se radi:
„Doke, bre, istin' nijedna rabota u naš dom bez teb' ne mož' da bidne! Ako si i otišla u kuću kod Sotiraća, ama srce ti je ostalo u Ðorđijinu kuću!"
„Što će prajim, taj sam si od kako sam!", odvrati ona a zadovoljan osmeh joj podiže gornju usnu. Tačno je da, iako je sa Sotiraćem toliko godina živela nikad nije prekinula čvrste veze sa rodnim domom, prvo sa roditeljima dok su bili živi: brat Ðorđija je bio njen ponos i dika, pa je i Manču, koji je bio očeva slika i prilika, kao sina gledala i u mnogim se stvarima bolje sa njim nego sa rođenom decom slagala, i bi joj veoma drago što on shvata da mu je ona nezamenljiva tetka.
„I Diku, i Paraškevu i Nikoletu, i kol'ko god tetke i strinke da zbere Manča, sijasvet da gi je, pa sve na jednu palanzu da gi turi, a ja jedna na drugu sas jednu nogu da stanem, pak ima da pretežim! More, koj gi pa zarezuje, zbiraju se salte na po edno kafe", i Doka se izvi u stranu podešavajući glas, napući usta i podiže obrve imitirajući način na koji govore Mančine „fine" rođake, „a kad stane gusto, nema gi ni za lek!"

Mnogo je Manasiji bilo krivo na Zonu zbog one poruke da će pre da mu lipše kuče, pa i on sam, nego što će ona da se pokori. Još je to iz nje progovarala ona ponosita i ohola Zona Zamfirova zbog koje je jedno vreme, dok beše momak, išao okolo kao zatravljen. Mislio je o tom ponosu Zamfirovih koji, ma koliko ga napadao i lomio, uvek se iznova ispravi i ispreči pred njim. Kad ona, pored tolike njegove ljubavi zahteva da se on još pred Zamfirovima ponižava, sama je tražila sve što će da je snađe, odluči na kraju.
A nedostajala mu je Zona svakim danom sve više, što je odbijao i samom sebi da prizna. Duša mu je kao i kuća, bila prazna bez nje. Gde se god okrene, činilo mu se da čuje šuštanje svile kao da upravo sad iza vrata zamakoše njene crvene šalvare.
Često bi se, kad ujutru pođe u dućan setio jednog subotnjeg jutra, tek su bili prešli u novu kuću. Pošao je u dućan pa se vratio sa pola puta, zaboravio je da ponese novi alat što mu je Zamfir doneo iz Beograda. Majka je već bila izašla u čaršiju a Zona ostala da se zanima oko cveća u bašti.
Tu ju je i zatekao. Jutro, ali sunce već upeklo, pa Zona skinula maramu, i raskopčala jelek, rukave zavrnula i zaliva cveće. Belja od svilenih rukava i rumenija od šalvara alevih! Nasmeši mu se kad ga ugleda, oči joj sinuše, a on zastade, njenom lepotom kao munjom ošinut. Nikada mu nije bila lepša nego toga trena, kad je stajala cvećem okružena kao da je i ona izrasla iz šarene bašte, pa cveta i miriše raskošnije od ijednog cveta.
U nekoliko je koraka bio kraj nje i odmah počeo da je ljubi dok se ona prigušeno smejala. A kad je povuče u senoviti zaklon, na travu između ruža i karanfila, plamen joj udari uz lice i ona poče da se otima, ali milo i nemoćno:
„Nemoj, Mane, mož' da naiđe nekoj, bel d'n je, neje sag za toj..."
Ali, njemu je čak i soba pod čijim su prozorom bili izgledala predaleko, a da čeka noć nije ni pomišljao. Poljupcem zaustavi njen blagi protest, obuhvati je i zakloni joj sobom i dan i avliju. Pri sećanju na trenutak u kojem je osetio kako mu se sva predaje zaboravivši na stid i obzire, obuzimali su ga žmarci.
Posle je moglo pored njih i oro da zaigra, ne bi primetili. Ni sada nije bio siguran da ih neko nije video dok su se milovali među cvećem, ali, nije mario. Bila mu je žena i mogao je da je ljubi i miluje koliko mu srcu drago.
Posle ovog sećanja još bolnije mu je padalo to što Zona nije više u njegovoj kući i, mada je još uvek njegova žena, ne može ni da joj priđe.
Teško mu je bilo i da radi kujundžiluk, kad sve što bi ispod njegovih ruku najbolje izašlo, svaki komad nakita odmah je zamišljao kako na Zoni izgleda, uz onu njenu svilenu kosu, uz njene oči što su kao kadifa, uz njeno belo lice i usne kao merdžan.
Ćerku je viđao često, ali to mu nije blažilo dert, već ga je i pojačavalo. Gledajući kako je Lenče ista majka, i kako onako mala već ume da pogleda s visine, srce mu se nadimalo od ponosa i nije mogao da shvati kako može Zona da tako radi sa svima njima.
„Kučka, dete praća po izmećarku, kako da je boščaluk! Što ga ona ne donese, kako majka, pa da se u oči poglednemo."
Još kad je čuo da on ništa ne mora da radi što će dovesti njegov ponos u pitanje, samo treba da se složi i da čeka, pristao je bez razmišljanja. Taman neka i nju, razmaženu inadžiku nešto zaboli, mislio je, kad nije do sada shvatila što ljudi govore da „inat glavu kida".

XI


Da nije Zona samo na svoga Manču mislila i da je obratila više pažnje na ono što joj je Vaska u jednom dahu ispričala, možda bi odmah uvidela šta je posredi pa bi oprostila Vaski što se nije setila da joj kaže ono što je jedino zanimalo - kako je Manči bez nje.
Vaska je bila iznenađena Manulaćevim odnosom prema njoj, ali ne bi se moglo reći da joj nije godilo. Bila je fascinirana njegovom pojavom, odećom po modi koju je nosio otkako je došao iz Graca, šeširom malo unazad zabačenim (nikako nije mogao na njega da se navikne, smetao mu je kao da je samar na glavu stavio, ali je smatrao da mu veoma pristaje i da doprinosi njegovom otmenom izgledu pa ga je zato nosio, samo uvek malo zabačen da mu što manje vidik zaklanja), pa čak i načinom na koji je pušio cigare, a to je u Gracu osobito dobro izučio. Gledala je u njega i nije mogla čudom da se načudi da je takav momak, tako otmen, školovan i bogat još neoženjen kad se toliki drugi, mlađi od njega i iz „potakših" kuća već poženili.
Bojala se sramote, pa je sa zebnjom mislila na njihove kratke susrete: nije jedna poštena devojka iz siromašne porodice na loš glas izašla zbog nekog obesnog čorbadžijskog sina. Pribojavala se tih susreta, ali ih je i iščekivala sa mešavinom nade, čežnje i straha.
Povrh svega, koliko god bila mlada i neiskusna, pitala se i da li to Manulać pokušava preko nje da na neki način dođe do Zone i ta pomisao je uvek mogla da je oneraspoloži.
Znala je da Zona baš ne ceni Jordanove a sa Manulaćem šegu tera, ali, to je nije čudilo kad je dobro videla da su Zona i Mane jedno drugom prilika, činilo joj se da ginu jedno za drugo, pa što se onda ne bi Zona šegačila ne samo sa Manulaćem nego i sa ma kime. I, mada nije imala onu urođenu živost i oštar duh kao ona druga Vaska, koja je kod Zamfirovih služila pa se posle udala za Gmitraća grnčara, i ova je bila odana Zoni i njihovoj kući pa joj je bilo žao zbog pometnje kojoj je, kako je verovala i sama doprinela onim izveštajem iz Kotine kuće. Da je znala da će sve „tol'ko na golemo da iskoči", dobro bi promislila šta da kaže Zoni onog dana.
Posebno je Vaska bila ljuta na Kalinu koja im je kuću potpalila, „a u svoju kuću mir praji i živuje sas muža kako da ništo ne znaju od toj što je bilo".
Iako Doka Vasku nije mnogo simpatisala, za ovu priliku učinila joj se sasvim prikladna. Nije bila previše pametna pa da nešto uradi na svoju ruku i pokvari dogovor, a jasno je bilo da je grize savest što je Zona otišla od kuće, pa će je lako nagovoriti da uradi ono što treba.
„Ama ima da ćuti i da sluša kako nevesta skoro dovedena", mislila je Doka.
A što joj je tek bilo po volji kad jedne večeri, baš preko puta Zelene česme, zateče Vasku kako se malo makla u kraj pa stoji i crveni se, a Manulać pred njom zabacio šešir, zadimio cigarom i sav se napeo od važnosti.
„Lelee, što ste pa vi pristali jedno za drugo, Bog si troji op'nci pocepi poradi vas, dor da se sastavite i zamilujete", dobaci im kroz smeh.
Vaska se trže kao da je plamen oprlji, sagnu glavu, pobeže i utrča u prvu kapiju kao da je baš tu nekim poslom i bila krenula, a Manulać se zbunjeno izmače:
„De, de, pitujem gu za neku poslu...", poče nevešto.
„Ama, da li za nekoj trgovački račun eli za neku kumbinaciju, ako, ako, pitujte se, sag vi je zeman!"
„Nesam ja ništo....", ušeprtlji se Manulać, pa ućuta. Malo još podiže šešir koji mu baš tad zasmeta, pa poče, idući unatraške da se izmiče ne gledajući da u što ne udari, a i kad se okrenu da ode, osvrtao se kao krivac sve dok nije zamakao iza ugla.
Doka krenu dalje naoružana ovim otkrićem kao novom zalihom municije sa kojom još nije znala šta će, ali je bila uverena da će joj negde dobro doći.


* * *



Osvanu ponedeljak. Zapravo nije još dobro ni bio osvanuo, tek je zazorilo, kad Vasku istresoše iz kreveta. Onako bunovna i uplašena nije mogla odmah da razabere šta se događa i šta to hoće od nje ova Doka, koju bi poslednju poželela da vidi odmah nakon buđenja.
Kad je razumela o čemu se radi i šta se od nje traži, poče da se sprema brzo i uzbuđeno, otirući suze rukavom.
„Crna Zone, kukuuu, majke, crna i žalna Zone!", jadikovala je dok je Doka kao pandur stajala pored nje i požurivala je.
Kad je stigla kod Zamfirovih, oni su tek bili, što bi rekli, promrdali. Poranile izmećarke i već se iz kujne širila toplota i čula se tiha pesma:


„Slavuj pile, ne poj rano,
ne budi mi gospodara"


To je pevala Dena koja je bila skoro verena i trebalo je te jeseni svadba da joj bude, pripreme su bile u toku, a ona je bila sva u zanosu i nije mogla da dočeka taj dan. Po vas dan je pevala uz rad pa, iako su je zadirkivali, svima je u kući bilo milo da je slušaju. Ujutru je uvek istu ovu pesmu pevala, sve zamišljajući kako ona sama budi svoga muža i gospodara. Momci se za to vreme užurbali po dvorištu da namire što treba pre doručka, ali ona prava jutarnja živost kad se svi probude u velikoj kući, još se nije osećala u Zamfirovim konacima.
Zamfir je bio zorom otišao na put (o svojim „putevima" nije mnogo polagao računa, sem koliko pristojnost prema ženi nalaže, pa nikad nisu pouzdano znali gde je), hadžika se tek oblačila a Zona je još spavala. Mučila se noću teškim mislima i nesanicom, pa bi obično tek pred zoru zaspala. Tašana je to znala pa bi ujutru ranije poslala devojku da uzme i iznese Lenče u drugu sobu da je ne probudi. Neka bar malo dušu odmori, mislila je. Kao da joj se neki čvor vezao ispod grudi otkako je Zona od muža pobegla, pa nikako da se razveže. Taman je mislila da je svaku brigu prebrinula, kad se ponovo muka na nju navalila.
„Teke ću se smirim u grob kad legnem," mislila je sa gorčinom.
To što je na najugledniju čorbadžijsku kuću nalegla takva bruka, Tašana, koja je već mnogo toga prevalila, nekako bi i prevladala. Mnogo ju je više bolela sudbina njene najmlađe ćerke, koja, otkako je iz detinjstva iskoračila malo je dobra videla od svoje velike lepote o kojoj je pričao čitav kraj.
„Kako da gu nesam u svilen povoj povijala veće u kupinovu lozu, tol'ko je solze izronila u njojnu mlados'."
Čas je prebacivala sebi što je nisu odmah dali za Manču, na da izbegnu rezilak kojem je docnije bila izložena, a možda bi se i deca tako bolje slagala pa ni sad ovoga ne bi bilo, a čas je pak žalila što nisu bili brži i odlučniji pa da su je udali nevde podalje, u neku dobru kuću, kao i sestre joj, i to čim je prvi put čula da dojučerašnje čupe misli „od begendisuvanje". Mučila je sebe, ali izlaz nije videla. Da opet mole onog čapkuna, to ne biva! A i ako bi on sam došao da je vodi, pitanje je kako bi Zamfir postupio. Zamerala je Zoni što nije, kao svaka žena domaćica, savila krajeve skuta sa svih strana i sakrila svoju sramotu.
„Digla je čukala kako da je sal njen Manča toj napravija, a mi druge da ništo ne vidimo što praje naši mužije!"
Ali, sad šta je bilo, bilo je, i ona je patila gledajući kako je Zona iz dana u dan sve potištenija pa se trudila da joj na svaki način olakša. Pazila je da je tetke i strine što manje saleću a naročito je, žaleći je zbog besanih noći, vodila računa da je ko ne probudi ujutru sve dok sama ne ustane.

Vaska nadade galamu čim uđe u dvor. U tren oka prestade pesma iz kujne, zaustavi se svaki započeti posao a žene se sjatiše oko nje pokušavajući da shvate njenu nepovezanu žalopojku, strah, pa i očaj kojije iz nje izbijao.
„Sal na Zonu ću da gu kažem što je. Ič mi ne vikajte hadžiku, Zonu da mi oknete, tija su glasi za njuma!"
Dođe i Tašana ali se njenim dolaskom samo napravi veća pometnja. Ona pokuša da smiri Vasku, i da sazna o čemu se radi, ali ne uspe. Pomisli da pozove Zamfira, pred njim se ova „poklisarka" ne bi tako prenemagala, nego bi do sada već sve rekla što ima pa i više od toga, ali se sa gorčinom seti da Zamfir, kao i uvek kad joj je bio najpotrebniji, nije kod kuće.
Uvidevši da ništa ne može da postigne a da će, kako je Vaska krenula, tu nešto „grdno da iskoči", posla Denu da probudi Zonu ali da joj ništa ne govori da je ne uplaši odmah iza sna.
„Rekni gu, majka te vika, nešto da gu poslušaš".
Dena potrča ali je Tašana pozva da se vrati i naredi joj da ide polako, uobičajenim korakom a ne da juri kao da je đavoli gone.
Čekale su da se Zona obuče. Vaska je uporno odbijala da išta kaže sem da se nešto strašno dogodilo, pa se Tašana zabrinu a radoznalost ostalih žena beše dostigla vrhunac kad se Zona pojavi. Tu im Vaska, sledeći instrukcije koje je na polasku dobila od Doke, zada još jedan udarac. Tražila je da sve izađu pa da Zoni nasamo kaže šta ima.
Tašana mahnu rukom prema vratima i one nevoljno izađoše, da bi se gurajući se i znacima opominjući jedna drugu, priljubile uz vrata sa druge strane. Ona sede na minderluk, odlučna da čuje kakva će to nova nevolja njenu Zonu da zadesi.
Videvši zašto je pozvana, da Vaska stoji unezvereno a svi na nju čekaju, Zona preblede. Pri pogledu na Vasku, koja je bila uzrujana i odavala utisak da je u velikoj žurbi, obuze je neka strašna slutnja. Kako je, čim se obukla obišla Lenče i videla da se zadovoljno igra, na pamet joj pade drugo biće koje voli: „Mane!"
I ona se ustremi na Vasku.
„Kazuj! Kazuj što ima, eve, tuj sam!"
Vaska proguta knedlu pa poče:
„Crna Zone, lošo će ti kazujem, neje mi za kazuvanje, ama neje ni za ćutanje! Bolje da se nesam jutroske ni digla iz krevet nego što sam s'g na teb' takvi glasovi donela!"
„Vaske, zbori!", odseče Zona.
„Od što da zborim crna ti, ama i ja sas tebe crna i žalna, od što da zborim kad ti svako moje zborenje na lošo izlezne, od kako sam u vašu kuću došla gledam te kako da si mi rod od srce, Zone, i bolje da me pipka izela, nego što te teb' uvek sas neki loš glas ražalim!", nastavi Vaska da jadikuje.
Uvidevši da je devojka uhvatila neki svoj ritam i da ništa ne vredi da je prekida, Zona samo nestrpljivo odmahnu rukom i zagleda se u Vasku iščekujući da ova kaže zašto je došla tako rano i podigla ih sve na noge.
„Za Manču ću ti kazujem, Zone, za Manču tvojega, ama lošo je, kukuuu, kako toj da zborim?!"
Tašani prekipe:
„E, s'g će odma da kazuješ što je bilo, jal' će istrčiš pravo kroz vrata pa nadvor, dok se dobro ne smisliš za kakvo si došla, posle mož' da ulegneš i da zboriš kako se zbori a neje da zevaš kako da smo ti sipali povruću čorbu pa ti da duvaš u nju do pladne a mi da te gledamo!"
„Polak, 'adžike, neje toj lasno! Ispratiše me, tam iz našu kuću, ete, pri Zonu...", poče.
„Koj te isprati, dve ti oči?", trže se Tašana.
„Enee, strinka Doka me isprati."
„Tugo, toj li je! A ja se pak u čudo nađo, koj drugi i mogaše da bidne!", kao da odlaknu Tašani, jer je odmah, dok se pomene Doka pre očekivala neku nepodopštinu nego stvarnu nevolju.
„Neje kako što misliš, adžike, ne greši si dušu, neje živ mi ti! Muka je golema, ama nesu me pri vas ni ispratili, u pop-Mitini pratiše me, teke ja poradi Zonu prvo tuj svrnu, vikam si, red je na njuma prvo da kazujem!"
„Pa kazuj, većem, brljivke jedna, iskaš li da me kapka udari!", podviknu Zona. „Što je bilo sas mojega Manču, e, što kukaš kako da si na zadušnice došla? Zaplitaš se kako pile u kučine a ja većem dušu nemam od stra'!"
„Lošo ti je Manča, mnogo je lošo! Jučer, ete, kako se iz lov vrnu, odma' leže bolan, kako da su ga tam po polje i po šume samovile ustrelile, i toj pravo kroz grudi sas onej njine strele od koje lek nema!
Kukuuu, Zone, iska Manča da ti umre! Vikaju njegovi, od jutroske ništo za sebe ne znaje, pa me pratiše pop-Mitu da dovedem, da ne otide na onaj svet nepokajan! Jevda se od muku negde skutala, nigde gu nema, Doka da neje tam pri nji, ne bi nikakav red u kuću imali!"
Zonu noge izdadoše. Sede pored Tašane koja i sama beše zanemela pred ovakvom vešću, i suze joj grunuše.
„Mene me toj Bog kaznija, sve je toj poradi men', što sam se pored živoga muža povampirila da devojački dani provodim! Molim ti se, boške, daj mu zdravje, ne uzni ga, ja sam kriva, odma' si ima i ja otidnem po njeg', većem mi bez njeg' život nema! On si gledaše u men' kako u kraljicu, kako u ikonu, a na men' mi toj malko beše nego si iskam da zažmi kad iz kuću iskoči, da nikoju drugu ne pogledne!"

Vaska je još jednom naglasila hitnost rekavši da je sirotom Manasiji duša u nosu, pa ako će Zona da ga živog zatekne, neka odmah pođe, i otrčala da zove popa.
Tašana pokuša da smiri Zonu pa da zajedno pođu da vide o čemu se radi i da provere je li baš sve tako kako je Vaska napričala.
„Nalupa se svašto, možda nema ništo odi toj, nego polak, prvo će da pratimo izmećarku, i dok se ona vrne mi će odma' da otidnemo tam', pa što je da je, do živoga čoveka svašta dojde, mož' l'sno i sve da projde dok mi stignemo."
Ali, dok je ona još bila u reči, Zona već beše na vratima. Odsutno primi šal koji joj dodade jedna od njihovih devojaka, pa izađe, najpre kao mesečar, polako i skoro nesvesno, a zatim sve odlučnijim i bržim korakom krenu ka Manetovoj kući, ne vodeći računa kao obično gde će da stane i da ugazi svojim finim nogama i lakovanim konduricama.


* * *



A tamo muk. Prozori zamračeni, a vrata otvorena, izdaleka se vidi da nešto nije u redu. Kad se Zona primače, noge joj se odsekoše. Pridrža se za ogradu da se povrati pa se bez oklevanja pope uz basamake i uđe kroz otvorena vrata u polutamnu sobu.
Ni traga od gužve koju je očekivala. Nigde nikog. Tišina. Na krevetu leži Mane i njoj se, u strahu, učini da ne diše. Taman da jaukne, kad on tiho progovori:
„Ti li si Zone, eli mi se od muku pričinjava?"
„Fala ti, Gospodi, živ je" - bi joj prva misao. „Ja sam", procedi kroz stisnuto grlo.
„Što stojiš tam, prijdi poblizu, iskam da te poglednem, mož' da mi toj bude poslednje u moj vek", zanemoćalim glasom je zamoli Mane.
Ona jeknu pa pritrča i, kako je on ležao podignut jastucima, prileže i ona i priljubi se uz njega.
„Ne zbori toj, počem ni ja bez teb' veće život si nemam!"
„E, Zone, sveti Petar ne pituje, on si sam znaje kome je kada pisano, a mi toj ne znajemo, teke..., prijdi još malko poblizu, kako mi se čini da mi je malko u grudi odlaknulo, mož' da dadne Gospod da ne iskoči na tol'ko loše."
Zona ga zagrli kroz suze, pa poče nežno da ga prekoreva:
„Koj te tepa po šiju da se svaku nedelju spaciraš po šumaci, toj ti ništo ne bi bilo da si dom sedeja kako što i prilega na domaćina."
„E, ama svaki domaćin ima si domaćicu pa mu milo dom da sedi, a ja ostado' sam kako duvar, majka je za majku, ona si njojno gleda, a ja što drugo da prajim nego da se spacirujem?"
„A kude je majka ti, kude su se svi razbegali, takoj li se bolan čovek sam ostavlja?"
„Majka je negde od muku pobegla, ne može da gleda kako se vijem bolan, a koj će drugi da me pogledne, kad ete, ni žena me rođena ne gleda."
„Nemoj Mane, živ ti ja, toj da zboriš, sag sam tuj."
„E, sag si tuj, ama, svaki čas mož' kod tatka ti da pobegneš, a ja sam da ostanem, pa si sve nešto mislim, i što će mi je takvo pšeško živenje, bolje mi je tam' pod Goricu, da se više ne mučim."
„Ne greši dušu, Mane, molim ti se! A ja sag dođo' i više se od teb' ne odvajam, samo nek' da Gospod da ti muka odmine!", prekrsti se Zona. „Ama, i ja brljiva, ne sećam se, a ti može da si gladan jal žedan, kazuj, naređuj, sve ću ti spremim što iskaš!"
„Iz tvoju ruku, Zone, sve mi je lekovito, sve što spremiš ću da izedem i da ispijem, pa ako dadne Gospod da se dignem i da počnemo da si živujemo kako čoveci, da više svet sas nas usta ne ispira!", slabašno će Mane.
„Iz tvoja usta u Božje uši! A ja sag što ima da ti nešto spremujem za jedenje, ama, kako za svoju dušu, što kažu, i bolan da ga jede!"
Pokuša da ustane ali Mane je beše jednom rukom čvrsto obgrlio a drugu joj u nedra stavio, pa, koliko se ona odmiče toliko je on bliže sebi privlači. Zona ga sa blagim prekorom podseti da je bolestan i opomenu ga da miruje pa se diže sa kreveta, a Mane je nevoljno pusti iz zagrljaja. Ona ode u kuhinju i užurba se, a svaki čas je navirivala u sobu kod njega da ga pita da li mu je bolje.
Utom stiže i Tašana sa dve izmećarke, a za njom, kao u stopu Vaska i zaduvani pop-Mita koji je jedva stizaše. Počeše svi da govore, upadajući u reč jedni drugima. Tašana je, kao glas zdravog razuma tražila da se zove doktor, a pop-Mita je pokušavao da razluči da li treba bolesniku da čita molitvu za zdravlje ili za pokoj duše.
Za svima njima uđe Doka, kao da je tu negde čekala da se prikupe, pa skidajući zastore sa prozora poče da grdi:
„Leleee, kakvi smo čoveci, dobro ni Gospod i trpi ta ni sve ne potamani! Malko čoveka glava zabolela, ete, ovoj ga sl'nce jesenje, što još znaje da pripica, jučer udarilo, a oni odma' popa vikaju! Ne misli nikoj od gre' a za sram ni zborenje nema!"
Vaska je gledala u nju zaprepašćeno, otvorenih usta, pokušavajući da je prekine:
„Ama, strinke-Doke, ne li mi ti reče ..."
„Brljivo, pa brljivo, selska vizitarka! Ja sam gu ispratila nadvor da ne smiće na Manču dok se ne odmori i malko bolka da mu odmine, a ona odma' puštila glas u čaršiju i popa dovela! Što zlokobiš na mladoga čoveka, idi pa vodi popa pri tatka ti, a ne kude mojega Manču! Begaj mi od oči, nesrećo nijedna, ako te zatepam nema te odbrani ni cel Niš a kam'li Tašana što si gu dovela kako na seir!"
Vaska štuče, ništa ne razumevajući sem da je za nju bolje da se što pre skloni.
Tašana se prekrsti, pa kad je već došla, priđe bliže i upita za zdravlje Manču, koji joj tihim glasom ali trezveno odgovori da će izgleda dobro biti, ako bog da.
Pop se nađe u čudu. Sve mu je ovo ličilo na nekakav Dokin ešekl'k, video je da se stvari odvijaju tako da će on opet da povuče deblji kraj, pa ponudi da makar očita Manči molitvu za zdravlje.
„Toj može", oslobodi ga Doka. „Čati slobodno za zdravje, pa me i men' spomeni, teke kol'ko do sag vido', Gospod te mlogo ne verma, a od mrenje koj nešto prozbori u ovuj kuću, ima da se zaglavi na vrata od beganje, da što pobrgo iskoči nadvor! Što gu slušate onuj lisicu Vasku, to je sto gradi brljivo, ama kako sol da ne ruča!"
Zona ne mogaše nikako da se oslobodi straha koji je beše obuzeo na prve reči Vaskine kad ono dođe kod Zamfirovih. Našavši u kujni sve što je trebalo (Jevda je uvek rano ručak pristavljala), spremala je čorbu od mesa i povrća za Manču, baš kao za bolesnika, a sve je u njoj drhtalo.
„Fala ti, Gospode, te je onaj luda Vaska loše razbrala, neje tol'ko strašno. Ako se moj Manča digne živ i zdrav kako popre što beše, nema više u moj vek sas njega da se skaram!", zavetovala se.
Jevda se pojavi tek kad svi odoše, i pop, i Tašana sa devojkama, samo se još Doka muvala okolo sve se smeškajući pri pogledu na Zonu i Manču. On je pomalo bolno stenjao i mazio se teško se uzdržavajući da joj ne pomene kako, eto, „nesu lipsali ni on ni njegovo kuče lovdžijsko, njegov Žućko, a ona je pak sama kude njeg' došla", a Zona ga je hranila i kao grdila što ne jede više, da povrati snagu.
„Pogle gi", Doka munu Jevdu laktom u rebra i namignu joj, „guguču kako dve gugutke u prolet, a ti se bojiš od gre'ovi. Sag će da donesu i Lenče, pa da si kapu nakriviš ako i nesi muško, i pesnu da zapoješ! Pa vikaj posle: luda Doka, brljiva Doka!"
Jevdi pođoše suze na oči kad vide da joj se kuća opet napunila.
„Ajde, Doke, ulegni ovam' pri men' u sopče, i ne pantim od kada si nesmo ispile po edno kafe, ama sas merak, bez muku i bez teški rečovi!"


* * *



Smiriše se i Zamfirova i Jevdina kuća. Mane i Zona, kao da nikad u zavadi nisu bili. Zona je, kad se primirila i povratila od straha, sa sumnjom gledala na onu njegovu iznenadnu bolest, ali je previše bila zahvalna što je sve na dobro izašlo da bi postavljala pitanja. Prvih dana po njenom povratku Mane nije bio pošteđen čaršijskih dobacivanja i dosetki:
„Pazi se, Mančo, da gu na senku ne nagaziš, gospodsko je toj, mož' si pobegne pri tatka!"
Kao i obično, njegova mirna reakcija i osmeh kojim je odgovarao na sve provokacije, brže je i efikasnije utišalo čaršiju od ma kakve zabrane. Naravno mnogi su još iz njegovih momačkih dana zapamtili da ima tešku ruku, pa su se prema tome i ravnali: govorili su šta su imali kad on ne čuje ili bi mu iz daleka doviknuli šta misle i dali petama vetra.
Ipak, na osnovu svih prethodnih događaja, još neko vreme se iščekivalo da nešto „iščuri" u njegovoj kući.
Jevda je, kad je sve sabrala, bila zahvalna Doki za njeno uplitanje, pa, što je ovu posebno iznenadilo, i ne malo joj polaskalo jednog jutra posla Vasku (koja nikako ne bi sa Dokom imala ma kakva posla da nije morala, „kol'ko što iskam da si vidim grbinu, ete tol'ko iskam i Doku da vidim", ne jednom je promrmljala dovoljno glasno da je Jevda čuje i osmehne se) da je pozove na razgovor, „na jedan reč", a htela je sa njom da se posavetuje oko sledećeg: bojala se, poučena iskustvom prethodnih godina, da ovo dvoje što su mladi a oboje gordi, uprkos ljubavi koja ih vezuje opet ne naprave „nekoj džumbus i rezilak". A njoj više nije bilo do ma kakvih lomova. Pitala je Doku šta da radi da se njih dvoje već jednom uvedu u domaćinski red.
„U pesne gi pojaše, u novine gi turaše, kako nikoj više da nema u naš varoš, sal se od našu kuću zbori, aman više, dosta je, red je da se i naša kuća smiri."
Doka malo razmisli, srknu kafu, pa priupita:
„A Manča, doma li j'?"
„Doma je, a što?"
„Sag će rešimo i toj, pa ima Zone kako mačka rep da podvije, sve ima doma da sedi i u muža da gleda!", odgovori i ustade pa pođe da potraži Manču, a Jevda krenu za njom, strepeći i već se kajući što je opet pokrenula neko nezgodno pitanje.
Mane još ne beše izašao iz kuće, pa se igraše sa ćerkicom dok je Zona bila u drugoj sobi nečim zabavljena.
„Živo li si, zdravo li si?", javi mu se Doka.
„O, tetka Doke, živo-zdravo, fala na Gospoda, a ti si poranila?"
„Ne bi ja, ama ima si nešto!"
„Bolje da mi ne kazuješ, kad ti počneš ono izlezne na golemo!", nasmeja se Mane.
„Neje ništo lošo, teke da te nešto opominjujem, čini mi se - ne se sećaš za toj. Gledam kako si ubavo živujete pa mi milo, iskam si da ne bidne ni ponatam ništo lošo kude vas, pa eve, da ti nešto rečem ako si zabr'avija!"
„Ajde-de!"
„Sećaš li se, kad još Lenče ne beše, sal ti i Zona, kakvo ti reko' da naprajiš? E, sag ti je pak vreme za toj, pa da ljuljamo još jedno unuče!"
Jevda je zadivljeno gledala u Doku. Nikad joj se nije učinila pametnijom, toliko joj je godilo to što Doka izusti. Samo je nešto živo zanimalo, nešto joj u svemu tome nije bilo jasno i morala je da pita:
„Doke, nešto iskam da te pitujem, ama prijdi si pobliza, toj si je žensko znanje, ne mora da ni čuje nikoj, ovam, ovam, e, tuj stani. Iskam da te pitam, onoj predi neku godinu, kad ti pojuri pop-Mitu a ja pođo' kroz čaršiju po teb', koje toj ti mu reče na Manču, ubavo vido' kako mu nešto reče, a on te celiva u ruku i nasmeja se, a poskoro po toj rodi se
Sag te slušam, od toj isto si nešto zboriš, pa iskam da te pitam kakvo je toj tvoje znanje kako ga toj mož naprajiš? Ama, pravo da mi rekneš!"
„Sag ću da ti reknem. Znaješ li, eli si čula, da se soblečeš, da sturiš sve aljine odi teb', teke i oni ništo ne običaju da nose, i da se pomeću nji' u oro uvatiš. I ako sas nji sal jedno oro odigraš, posle ima da znaješ svašto da naprajiš!”, ozbiljno će i poverljivo Doka, kao da govori u najstrožem poverenju.
„Lelee, kakvo mi pa reče! Ako, e, takoj mi i treba, potrefila sam koga da pitujem", ljutnu se Jevda.
Doka pogleda u Manču koji joj se nasmeši iza Jevdinih leđa, pa izvi obrve, a lice joj ozari osmeh. Značajno podiže prst i namignu mu izustivši poluglasnim šapatom:
„Diskrecija!"

I šta je još bilo...


Sledeće godine Zona rodi sina. U kući velika radost, Jevda samo briše oči i zahvaljuje Bogu, a verovali ili ne, ponekad u toj zahvalnosti i Doku pomene. Zona i Mane pak, nikako da skinu s lica onaj blentavi izraz koji imaju zaljubljeni Jd gledaju jed'no u drugo. Zona se, pored dece, najviše bavila baštom i cvećem, što joj je omililo još dok je kod oca bila, a imala je u bašti cveće raznih sorti pa im je i kuća i oko kuće preko cele godine mirisala.
Zamfir se otkako mu se rodio unuk, mnogo više zadržavao u gradu, iako se i posle s vremena na vreme sećao čiflika i sezonskih radova, i išao u obilaske što mu je bilo „teret i muka" u njegovim godinama, kako se žalio, alije sve to toliko proredio da je Tašana malo odahnula i skoro da je prestala krompir na glavu da vezuje.
Odavno je već Zamfir prestao da se bavi trgovinom, a nije mu ni od potrebe, kod tolikog njegovog bogatstva. Zato je Mane, na veliko zadovoljstvo Zamfirovo, pokazivao sve veći interes za njihove, sada već zajedničke trgovačke poslove, pa je kujundžinicu gotovo sasvim prepustio Koti a on bi samo ponekad navratio, kad je želeo da Zonu obraduje nekom novom niskom ili minđušama.
Kote i Kalina dobiše posle sina još dve ćerke, jednu za drugom. Dan za danom, pa i godina za godinom prođe i oni ostadoše da žive u Manetovoj kući. Činilo se da su i jedni i drugi zaboravili čija je to kuća. Kalina se malo raskrupnjala, zarumenela se u licu, i od one nekadašnje vižljaste lepotice ostale su nepromenjene samo velike, tamne, pitome oči. Potpuno se posvetila svojoj porodici i vrlo retko se sećala stare zavade između nje i Zone, a i kad bi se setila, samo bi se nasmešila, rekavši sama sebi:
„E, mlados'-ludos'", kao da su je već bogzna kako pregazile godine.
Zona je nešto bolje pamtila pa bi se pri samoj pomisli na Kalinu nakostrešila kao mačka kad je vodom poprskaju, ali ni da frkne ni da mjaukne, jer je davno sebi obećala da ne dozvoli da iko ili išta više stane između nje i njenog Manasije.
Čorbadži-Jordan je dugo posle one zgode u Dokinoj kući otplaćivao ženi dugove.
„Znala sam ja ubavo, koj domaćin čovek arči si pare po hanovi sas čengije, kad si toj mogaja da naprajiš, videla sam si ja moje videlo sas teb'! Tugo, što će praji moj Manulać sas takvoga tatka, sve ni orezili!", jadikovala je Persa.
Ipak, sve bi mu to koškanje sa ženom išlo u rok službe i nekako bi se lakše izdržalo da ih nije zadesila veća nevolja. Ne pričaju ljudi tek onako da se ne treba žaliti na sudbinu jer znaju da uvek „od lošo ima i pološo".
Stavrija, koji je prvo diskretno pomerio svadbu pazeći da ništa među mladima ne pokvari, nakon nekog vremena, pod uplivom žena iz kuće koje nisu mogle da oproste Jordanu „što se noću spacira i u tuđi kreveti uripuje", predomisli se i sasvim rasturi dogovor. To je Persu pogodilo kao strela nebeska. Danima je ležala bolesna, ne mogavši da se od sramote pojavi pred svetom. Manulać je reagovao neočekivano:
„Ako gu ne davaju, ta što, kao da mi je pa devojče za žalenje! Mi Zonu ne uzesmo što je jedna u Niš, e, što mi je pa za toj što Stavrija ne dava devojče! Neje ni ubava, kol'ko gi ima poubavi od njuma, pun Niš sas devojčiki!"
Iako su ove njegove ponosne reči godile roditeljima nisu im bile neka uteha. Toliki su trud uložili u sina Jedinca, u njegovo vaspitanje i školovanje, a da mu tamo neki Stavrija ne da devojku! Kad odmah u proleće Rušku udadoše u Vranje Jordan se, glavni krivac za ovu porodičnu bruku, danima sklanjao ženi sa očiju. Manulać je ostao „posmešen" i bez obzira na njegovo bogatstvo i „čkolu", znali su da će mu sada mnogo teže naći odgovarajuću priliku
Njega kao da uopšte nije brinulo Naprotiv, izgledalo je da mu je neki teret pao sa leđa. Išao je okolo bezbrižno kao da se sve to nekom drugom događalo, a i počeo je da se ozbiljnije zanima za trgovinu.
„Barem toj", uzdisao je Jordan, „barem da se magare vrže u rabotu ako ništo drugo ne biva".
Kad im' već sledećeg leta reče da hoće da se ženi, oboje poskočiše od radosti:
„Aferim, magare tatino!"
„Mašala, mašala", prihvati Persa, „a za koju, koju si trgovačku ćerku begendisuvao da pratimo tetku Genu u navadžil'k?"
Manulać naveze odgovor kao napamet naučenu lekciju:
„Nesam samo begendisuvaja, mamo, doveja sam gu, ete, stoji pred vrata, pa ako gu njuma ne iskate, ne iskate ni men', će da si idemo u bel svet!"
Persa samo što se ne preturi sa stolice:
„Kako toj, doveja si gu, koja je toj skočidevojka? Sag li i pusta'ije da stanemo i devojčiki da kradnemo, malko li otrpesmo bruku i rezilak poradi onuj rabotu na tatka ti?!", osu paljbu pa, setivši se šta je sve ono bilo oko Zoninog bekstva iliti otmice u koju su i žandari i novine bili umešani, nastavi silovito kao da se neće zaustaviti sve do sudnjega dana:
„Iz koju je toj čorbadžijsku kuću devojka pobegla, osem Zona Zamfirska, što im ocrni obraz, nesmo li mogli da zaiskamo kako što je red, pa sas alal da gu dadnu!?"
„I dali su gu sas alal, ja sam zaiskaja, oni su gu dali. Mamo, tato, eve gu tuj pred vrata. Da gu oknem 'li da ulegne?"
Malo je reći da se nisu tome nadali od svog dobrog deteta, koji je čak bio i mirniji i krotkiji nego što su to želeli, kad, evo ga, doveo devojku i saopštava im na onaj svoj krotki način, ali ovoga puta i malo inatljivo:
„Mamo, tato, ja se ženim!"
Jordan se prvi snađe. Toliko dugo čekaju na to da ožene sina, već se i mnogi mlađi od njega poženili, a gle, Manulać je uzeo stvari u svoje ruke i sve sam rešio. Kad je devojka sama došla, lako će da se dogovore za miraz, ama ima dobro da zacene, ko joj je kriv što je stanula pobegulja.
„Sve se iskvari, ne znaje se više ni što je čes ni ga ima onoj sramuvanje, e, sve ni se batisa", pomisli ali ništa ne reče.
Ponovo, nakon dugo vremena u kome je neprestano bio tlačen i ponižavan od rođene žene, a zbog jedne svoje nesmotrenosti, oseti muški ponos kako mu nadima prsa:
„Pobegla za njeg'! Takvi smo mi, mužije iz našu kuću, žene trče po nas! Neje šala, Manulać Jordanov, more čelebi-Manulać na čelebi-Jordana! Ej, ima devojka da trči po njeg' pa da si noge prebije od trčanje!"
Zagladi brke, pa meko reče:
„Kad je došla, što da činimo, neje ni prva ni poslednja, a ti, Perso, da ćutiš!"
Pa se okrenu sinu:
„Vikni gu, Manulać, neka ulegne da gu vidimo, da ni u ruku celiva, pa posle ti si sedi, a mi stare|i sve ima da naprajimo kako ide po čorbadžijski red "
Uđe devojče suznih očiju prikovanih za pod, premrlo od straha. Jordan, samo što je upita čija je, kad Persa ciknu:
„Ništo ne pituj, ja gu poznavam, toj je Vaska, na Zonu izmećarka!"
Kakav je džumbus nastao u Jordanovoj kući posle ovih njenih reči, teško je opisati. Jordan je bio zatečen, i nije znao šta da kaže, ali daleko od toga da mu je bilo po volji da za svog jedinca, momka „što ga u Niš nema" uzme izmećarku i to baš Zoninu izmećarku što je Persu pogodilo više i gore od svega.
„Zonu g' nesmo iskali, a sag da uznemo njojnu izmećarku! Crna Perso, nema više u čaršiju živa da iskočiš, u zem da propadneš, da se udaviš, ama u baru kude žabe ripaju, ni za u Nišavu većem nesi!", jadikovala je nad sobom preneražena ovakvim potezom svog dobrog deteta Manulaća.
Za razliku od Jordana, koji je zanemeo, Persa je imala da kaže i više reči k'o što je trebalo, a sve što je rekla svelo se na to da, dok je ona živa, neće „izmećarka da ulegne u čorbadžisku kuću i Manulaćevica da se vika".
Manulać nije odustajao od namere da sa Vaskom ako treba, ode u bel svet', iako ničega u njegovom stavu i držanju nije bilo što bi ukazivalo na neposluh prema roditeljima. Stajao je pred njima smerno kao i uvek, glave malo nakrivljene u stranu, i, pošto im je rekao šta je imao, čekao da oni kažu svoje.
Devojka je samo ćutala i tiho, žalostivo plakala u uglu. I ko zna kako bi se sve završilo, budući da Manulać nije baš bio borbenog duha, da on, trenutku kad Persa zastade da uhvati vazduh, između njenih ubeđivanja i dokazivanja ne ubaci kako, eto, sad im snaju dovodi, a uskoro će, dao Bog, da „stanu baba i deda", pa šta hoće više.
To je na sve stavilo tačku. Jordanovi su, hukćući ali nemajući kud, prihvatili Vasku, a to što je nisu baš voleli, ne treba nikoga mnogo da zabrinjava jer, kao što je već pre rečeno, mirne i krotke devojke kad se udaju, brzo svedu svoju krotkost na neku podnošljivu meru i nauče da se bore za ono što hoće.

I svadbu su napravili. Nakon prvog perioda, kad su izgledali a i osećali se kao da ih je slana poparila, Jordan i Persa odlučiše da održe nivo. Ipak oni su Jordanovi, čorbadžije a žene sina jedinca. Devojka kakva god i čija god da je dolazi u njihovu kuću a ne ide on u njenu, pa će ostati isti koji su i pre bili. Jordan se tu izbori za glavnu reč. Kad juje bolje pogledao, snajka mu je baš bila po volji, ali e to prećutao pred Persidom. Ovaj Manulaćev način ženidbe bacio ga je i u neka druga razmišljanja.
„Pogle ti", govorio je sam sebi, „kako mladi sag bolje znaju od nas stareji. Uzimaju koga si oni iskaju, ne pituju ni tatka ni majku, pa pak sl'nce na isto mesto izlazi i zaodi! Ja sam misleja da je onaj naš poredak dovek, a ono, ete, sve si pro'odi. E, naše - beše!"
Persa je naišla na veće razumevanje okoline nego što je i mogla da pomisli: žene su je istina sažaljevale, ali podsmeh je gotovo sasvim izostao, prvo, zato što je najveći greh devojku skuditi i kvariti devojačku sreću ali i stoga što su sva dešavanja poslednjih godina ukazivala da se ono dobro starinsko vreme kad su se roditelji pitali i slušali izmetnulo u doba kad niko ne zna šta će da mu prirede rođena deca, pa mu je bolje da savije svoje perje oko sebe i da ćuti.
Čak se i Doka samo zadovoljno nasmešila i prećutala, što je bilo za nju neuobičajeno, misleći u sebi:
„Znala sam si ja toj još kad gi vido sproti Zelenu česmu kako se gledaju kako telci! Ako ja nesam bila za u njinu kuću, pa se vale kako ni Zonu nesu iskali, ete im gu sag onaj lisica, em na Zonu izmećarka! Ama, svakoj si najde sproću seb' priliku, ima nekoj ozgore koj nagodi da si sve dojde na svoje mesto!
Što se nje tiče, ona je već sa njima bila izravnala račune pa „sag neka si troše glavu kako znaju! Sal još ima da potrupam u svatove, tam'n i da im ič neje milo da me vide!"
Postaviše se Jordanovi pred čaršijom kao da uzimaju najbogatiju čorbadžijsku ćerku. Čorbadži-Jordan se i prilikom spremanja svadbe držao starog pravila koje je primenjivao u trgovini: ciganski se pogađaj a gospodski plaćaj Raskošna svadba koju su priredili umnogome je zatvorila usta svetu, i uzdigla mladu na ono mesto koje joj je i pripadalo udajom za Manulaća čorbadžijskog.
Svirače su doveli čak iz Vranja, ali se pan Franćišek sa svojom ciganskom družinom nametnuo gostima i izborio za počasno sviračko mesto na svadbi. Za devera se, tek obešenjaštva radi, sam ponudio lepi Perica, narednik i pisar, koji se, birajući i probirajući još nije bio oženio a Manulać ga je oberučke prihvatio, pa je Perica kao dever, onako lep i pristao bio u centru pažnje ženskog sveta.
Mali Manulać rodio se nešto ranije posle svadbe nego što predviđaju biologija i prirodni sled stvari, ali niko nije nepogrešiv, pa ni majka priroda!
Sudeći po njihovim zadovoljnim licima, a i po tome da su svuda išli zajedno ne vodeći računa šta će svet da kaže, reklo bi se da su Manulać i Vaska, štono reče Doka, stvarno bili stvoreni jedno za drugo.

A Doka? Godine koje su prolazile kao da je nisu doticale. Mladi su se ženili i udavali, de se rađala, staro vreme polako uzmicalo pred onim dolazećim koje pomera granice i uvodi nove običaje. Sve se menjalo, samo je Doka ostala ona ista - bećar Doka. Zapali cigaru gurne čokanj pod pojas široke suknje (neprilično je da ga drži u ruci, odmah navale rođake da je rezile), ali i dalje nikome s puta ne sklanja.
Otkako je život u njenoj familiji poprimio mirniji tok i ušao u sigurnu pomalo dosadnu kolotečinu, Doka je sve više bila nalik samoj sebi - onoj Doki sa početka priče, koš ne mari za politiku i sve rešava na licu mesta. Budući da joj više nisu trebale diplomatske sposobnosti za rešavanje raznih zamršenih situacija jer ih više nije ni bilo, ona je to svoje znanje i majstorstvo ostavila za
Ćerke su joj bile udate na stranu, a ona nije Niš ostavljala ni za živu glavu, ma ni na kratko
„Kome trebam, znaje kude sam!«, odgovarala je kad bi je ćerke zvale da ih obiđe. Reklo bi se da oj se, sem njihovih povremenih poseta, ništa zanimljivo nije događalo.
Kako nije imala nikakvu ozbiljniju zanimaciju i njoj samoj se ponekad činilo da je sve poslove posvršavala, sad može mirno da kafediše i čeka starost, ali onda bi joj pogled pao na vragolasto Lenče koje je bilo ista Zona, ili bi se u trenu samo setila njene čupave tamne glavice koju je devojčica još odmalena visoko držala, i lukavo bi se nasmešila:
„Toprv ima da mi zatreba politika i diplomacija! Salte ovoj čupe da porasne, tuj će da bidne rabota za tetka Doku - ihahaaj!"