Kralj u Žutom

KRALJ U ŽUTOM POSVEĆEN JE MOM BRATU




Duž hridi se talasi oblaka lome,
Dvostruko sunce pod jezero tone
Senke sad rastu
U Karkosi.


Čudna je noć gde sviću crne zvezde
I čudni meseci po nebu jezde,
A još čudnija
Izgubljena
Karkosa.


Pesme Hijada što će da se ore,
Gde rite se Kraljevih skuta vijore,
Nečujne umreće u
Maglenoj Karkosi.


Pesmo moje duše, glas moj smrt uze;
Umri, nepevana, ko neplakane suze
Što umreće suve u
Izgubljenoj Karkosi.


Kasildina pesma u „Kralju u žutom”; čin I, scena 2

MAJSTOR ZA REPUTACIJE


(Prevod: Mihajlo Dasukidis)

I


„Ne raillons pas les fous; leur folie dure plus,
longtemps que la notre…. Voila toute la difference.”[1]

Krajem godine 1920. Vlada Sjedinjenih Država praktično je završila program usvojen tokom poslednjih meseci uprave predsednika Vintropa. Zemlja je naizgled bila mirna. Svi znaju na koji su način pitanja carine i zaposlenja rešena. Rat sa Nemačkom, incident proistekao iz napada te zemlje na Samoanska ostrva, republici nije ostavio vidljive ožiljke, a privremena okupacija Norfoka od strane invazivne vojske zaboravljena je u veselju zbog stalnih pomorskih pobeda i njima prouzrokovanog besmislenog stradanja snaga generala Fon Gartenlaubea u državi Nju Džerzi. Kubanske i havajske investicije isplatile su se sto posto, a teritorija Samoe je, kao stanica za eksploataciju uglja, opravdala svoju cenu. Država je bila u izvanrednom stanju odbrane. Svaki obalski grad bio je dobro snabdeven kopnenim utvrđenjima; vojska pod roditeljskim okom generala Stafa, organizovana po pruskom sistemu, povećana je na 300.000 muškaraca, s teritorijalnom rezervom od milion; šest veličanstvenih eskadrila krstarica i borbenih brodova patroliralo je između šest stanica plovnih mora, ostavljajući više nego dovoljnu rezervu parobroda za kontrolu domaćih voda. Gospoda sa Zapada su naposletku bila prinuđena da prihvate da je koledž za obuku diplomata podjednako potreban kao pravne škole za obuku advokata; shodno tome, van zemlje nas više nisu predstavljale nepodobne patriote. Zemlja je bila u stanju prosperiteta; Čikago, nakratko paralizovan nakon drugog velikog požara, podigao se iz ruševina, beo i imperijalan, i još lepši od belog grada koji je izgrađen u svojstvu njegove igračke 1893. godine. Dobra arhitektura je svuda zamenjivala lošu i, čak i u Njujorku, iznenadna čežnja za pristojnošću sprala je veliki deo postojećih užasa. Ulice su se proširivale, valjano popločavale i osvetljavale, sadilo se drveće, postavljali su se trgovi, izdignute strukture su se rušile, a u njihovu zamenu gradili su se podzemni putevi. Nove državne zgrade i kasarne predstavljale su primere vrhunske arhitekture, a dugački sistem kamenih pristaništa koja su u potpunosti opasavala ostrvo pretvoren je u parkove koji su se pokazali kao bogomdani za stanovništvo. Subvencionisanje državnog pozorišta i državne opere urodilo je plodom. Nacionalna akademija Sjedinjenih Država za dizajn umnogome je ličila na evropske institucije te vrste. Niko nije zavideo sekretaru lepih umetnosti, ni njegovom položaju u kabinetu niti njegovom portfelju. Sekretaru šumarstva i očuvanja divljači bilo je mnogo lakše zahvaljujući novom sistemu Nacionalne konjičke policije. Dobro smo profitirali od najskorijih sporazuma s Francuskom i Engleskom; isključenje Jevreja rođenih u inostranstvu kao mera samoočuvanja, ustaljenje nove nezavisne crnačke države Suvejni, nadgledanje imigracije, novi zakoni u vezi sa naturalizacijom i postepena centralizacija moći izvršne vlasti zajedno su doprineli nacionalnoj smirenosti i prosperitetu. Kada je Vlada rešila Indijanski problem i kada su, po nalogu bivšeg ratnog sekretara, odredi indijanske osmatračke konjice u domorodačkoj nošnji bili zamenjeni žalosnim formacijama na repovima desetkovanih pukova, nacija je odahnula dugim uzdahom olakšanja. Kad su, nakon kolosalnog Kongresa religija, zatucanost i netolerancija položene u grobove, a dobrota i milosrđe počeli da spajaju zavađene sekte, mnogi su mislili da je novi milenijum stigao, makar u tom novom svetu koji je, na kraju krajeva, svet za sebe.
Ali, samoočuvanje je prvi zakon, i Sjedinjene Države su morale da gledaju u bespomoćnoj tuzi kako se Nemačka, Italija, Španija i Belgija uvijaju u mukama anarhije, dok ih je Rusija, posmatrajući sa Kavkaza, jednu po jednu opsedala i vezivala.
Leto 1899. je u gradu Njujorku bilo najavljeno demontiranjem izdignute železnice. Leto 1900. će živeti u sećanjima mnogih generacija Njujorčana; te godine je uklonjena statua V. E. Dodža. Naredne zime se pokrenulo to zalaganje za ukidanje zakona koji su zabranjivali samoubistvo, a koje je konačno urodilo plodom meseca aprila 1920. godine, kad je na Vašington Skveru otvorena prva državna Smrtonosna dvorana.
Tog dana sam se vraćao iz kuće doktora Arčera na Aveniji Medison, gde sam bio radi čiste formalnosti. Od tog mog pada s konja, četiri godine ranije, povremeno su me mučili bolovi u vratu i zadnjem delu glave; bolovi su, međutim, već mesecima izostajali i doktor me je tog dana otpustio, rekavši da kod mene više nema ničega za lečenje. Takva jedna konstatacija jedva da je bila vredna njegovog honorara; to sam znao i sam. Ipak, nisam na njega bio kivan zbog novca. Ono što sam mu zamerao bila je greška koju je na početku napravio. Kad su me podigli s pločnika na kome sam ležao bez svesti, a neko je milostivo poslao metak kroz glavu mog konja, prenesen sam do doktora Arčera i on me je, proglasivši moj mozak oštećenim, smestio u svoj privatni azil gde sam bio primoran da prođem kroz tretman lečenja ludila. Naposletku je procenio da sam dobro i ja sam, znajući da je moj um oduvek bio zdrav koliko i njegov, ako ne i zdraviji,”platio svoj tečaj”, kako ga je u šali zvao, i otišao. Rekao sam mu, uz osmeh, da ću mu vratiti za njegovu grešku, a on se od srca smejao i rekao mi da se javim s vremena na vreme. To sam i činio, nadajući se prilici da s njim izravnam račune, ali on mi takvu priliku nije pružio i ja sam mu rekao da ću čekati.
Srećom, pad s konja na mene nije ostavio nikakve negativne posledice; čak naprotiv - čitav moj karakter se promenio nabolje. Od lenjog mladog čoveka iz grada postao sam aktivan, energičan, temperamentan i povrh svega — oh, povrh svega ostalog - ambiciozan. Samo jedna stvar me je mučila; smejao sam se sopstvenoj uznemirenosti, ali i dalje me je mučila.
Tokom svog oporavka kupio sam i po prvi put pročitao Kralja u žutom. Sećam se da sam po završetku prvog čina pomislio da bi bolje bilo da prekinem. Skočio sam na noge i bacio knjigu u kamin; sveska je udarila u rešetku i pala, otvorena na sredini i obasjana svetlošću vatre. Da nisam zapazio početne reci drugog čina, nikad je ne bih završio, ali dok sam se savijao da je podignem, oči su mi ostale prikovane za otvorenu stranicu i, sa krikom užasa, ili možda zadovoljstva toliko bolnog da sam patio u svakom nervu, zgrabio sam to čudo iz ugljevlja i drhteći otpuzao do spavaće sobe gde sam je pročitao, i ponovo pročitao, i plakao i smejao se i drhtao u strahu koji me i dalje ponekad proganja. To je ono što me muči, jer ne mogu da zaboravim Karkosu, gde crne zvezde vise na nebesima, gde se senke ljudskih misli duže u poslepodnevu, kad dva sunca tonu u jezero Hali; i moj um će zauvek nositi sećanje na Bledu masku. Molim boga da prokune pisca, kao što je pisac prokleo svet svojom prelepom, čudesnom kreacijom, užasnom u svojoj jednostavnosti, neodoljivom u svojoj istinitosti - svet koji sad drhti pred Kraljem u žutom. Kad je francuska vlada zaplenila prevedene primerke koji tek što su pristigli u Pariz, London je, naravno, goreo od želje da je pročita. Opšte je poznato da se knjiga raširila kao zaraza, od grada do grada, od kontinenta do kontinenta, zabranjena ovde, konfiskovana onde, osuđena od strane štampe i sveštenstva, cenzurisana čak i od strane najnaprednijih književnih anarhista. Nikakvi određeni principi nisu bili prekršeni na tim zlobnim stranicama, nikakva doktrina proglašena, nikakve optužbe razbuktane. Nije joj se moglo suditi ni po jednom poznatom standardu; pa ipak, iako je obznanjeno da je Kralj u žutom protkan nitima vrhunske umetnosti, izgledalo je kao da ljudska priroda ne može da podnese pritisak, niti da izvuče dobrobit iz reči u kojima je vrebala suština najčistijeg otrova. Upravo su banalnost i nevinost prvog čina dovodile do toga da nastavak zada udarac sa još užasnijim efektom.
Bio je, sećam se, 13. dan aprila 1920. kad je prva državna Smrtonosna dvorana podignuta na južnoj strani Vašington Skvera, između Ulice Vuster i Južne pete avenije. Naselje koje se prethodno sastojalo od mnoštva zapuštenih starih zgrada, korišćenih u svojstvu kafea i restorana za strance, Vlada je preuzela u zimu 1898. Francuski i italijanski kafei i restorani bili su srušeni; ceo blok je opasan pozlaćenom gvozdenom ogradom i preobraćen u divnu baštu s travnjacima, cvećem i fontanama. U središtu bašte stajala je mala, bela građevina, strogo klasična u arhitekturi i okružena cvetnim gustišem. Šest jonskih stubova držalo je krov, a jedina vrata na zgradi bila su bronzana. Pred vratima je stajala velelepna mermerna grupa Suđaja, delo mladog američkog skulptora Borisa Ivena, koji je umro u Parizu sa samo dvadeset tri godine.
Ceremonije inauguracije bile su u toku kad sam prešao Univerzitetski plato i stigao na skver. Probio sam se kroz bezčujno mnoštvo posmatrača, ali me je policijski kordon zaustavio u Četvrtoj ulici. Puk kopljanika Sjedinjenih Država bio je postrojen na uskom trgu oko Smrtonosne dvorane. Na izdignutoj tribini okrenutoj ka Vašington parku stajao je guverner Njujorka, a iza njega, u grupi, gradonačelnik Njujorka i Bruklina, inspektor-general policije, komandant državnih trupa pukovnik Livingston, vojna pomoć predsednika Sjedinjenih Država, general Blant, komandujući na Guvemerskom ostrvu[2], major-general Hamilton, komandujući garnizona Njujorka i Bruklina, admiral Bafbi, komandujući flote na Severnoj reci[3], hirurg-general[4] Lensford, štab Nacionalne bolnice, senatori Njujorka Vajz i Frenklin, i komesar javnih radova. Tribina je bila okružena eskadronom husara Nacionalne Garde.
Guverner je repliku na kratki govor hirurg-generala privodio kraju. Čuo sam ga kako govori: „Ukinuti su zakoni o zabrani samoubistva i sprovođenju kazni za svaki pokušaj samouništenja. Vlada smatra prikladnim priznavanje čovekovog prava da okonča postojanje koje je za njega postalo nepodnošljivo kroz fizičku patnju ili mentalni očaj. Verujemo da će zajednica imati koristi od uklanjanja takvih ljudi iz njihove sredine. Od usvajanja ovog zakona nije došlo do povećanja broja samoubistava u Sjedinjenim Državama. Sad kad je Vlada donela odluku da podigne Smrtonosnu dvoranu u svakom gradu, varoši i selu u zemlji, ostaje da se vidi da li će ta klasa ljudskih bića, u čijim očajničkim redovima svakodnevno padaju nove žrtve samouništenja, prihvatiti olakšanje na ovaj način obezbeđeno.” Zastao je i okrenuo se ka beloj Smrtonosnoj dvorani. Tišina na ulici je bila potpuna. „Tu bezbolna smrt čeka onoga koji više ne može da podnese tuge ovog života. Ako je smrt dobrodošla, neka je tu traži.” Zatim se brzo okrete ka vojnoj pomoći predsedničke rezidencije, izgovori: „Proglašavam Smrtonosnu dvoranu otvorenom”, vrati pogled ka brojnoj publici i uzviknu čistim glasom: „Građani Njujorka i Sjedinjenih Američkih Država, Vlada preko mene proglašava Smrtonosnu dvoranu otvorenom.”
Svečani tajac beše prekinut oštrim uzvikom komande, eskadron husara je marširao za guvernerovom kočijom, kopljanici su napravili polukrug i postrojili se duž Pete avenije da sačekaju komandanta garnizona, a konjička policija ih je pratila. Napustio sam gužvu kako bih sa znatiželjom razgledao belu mermernu Smrtonosnu dvoranu, a onda sam, prešavši Južnu petu aveniju, odšetao zapadnom stranom tog druma do Ulice Bliker. Tamo sam skrenuo nadesno i stao ispred neugledne radnje sa znakom:
HOBERK, ORUŽAR

Bacio sam pogled kroz vrata i video Hoberka, uposlenog u svojoj maloj radnji na kraju hodnika. Digao je pogled i, ugledavši me, uzviknuo dubokim srdačnim glasom: „Uđite, gospodine Kastenj!” Konstans, njegova kćer, pridigla se da me dočeka dok sam prelazio preko praga i pružila je svoju lepu šaku, ali video sam rumenilo razočaranja na njenim obrazima i znao da je očekivala drugog Kastenja, mog rođaka Luja. Nasmejao sam se na njenu zbunjenost i pohvalio barjak koji je vezla po uzoru na obojenu ploču. Stari Hoberk je sedeo, kujući pohabani grev[5] nekog starog oklopa, i ting! ting! ting! njegovog malog čekića zvučalo je umilno u živopisnoj radnji. Ubrzo je spustio čekić i na trenutak se vrzmao s majušnim ključem za odvijanje. Nežna zvonjava oklopa slala je drhtaje zadovoljstva niz moje telo. Voleo sam da slušam muziku dvaju komada čelika u međusobnom maženju, blagi udarac malja po štitnicima za butine i zveket verižnjače. To j e bio jedini razlog iz koga sam otišao da vidim Hoberka. Nikad me nije lično zanimao, a nije ni Konstans, osim po pitanju svoje zaljubljenosti u Luja. To jeste zaokupljalo moju pažnju i ponekad me čak držalo budnim tokom noći. Ali u svom srcu sam znao da će sve doći na svoje mesto i da treba da uredim njihovu budućnost na isti način na koji sam nameravao da uredim budućnost mog dobrog doktora Džona Arčera. U svakom slučaju, tog dana se nikako ne bih zamarao posetom njima da nisam, kao što sam rekao, osećao taj jaki zanos prema muzici zveckajućeg čekića. Sedeo bih satima, slušajući i slušajući, i kad bi se zalutali zrak sunčeve svetlosti sudario sa ukrašenim čelikom, snagu osećaja koji mi je to pružalo skoro da je bilo nemoguće izdržati. Pogled bi mi se fiksirao, a oči raširile u uživanju koje je zatezalo svaki nerv skoro do pucanja, sve dok neki pokret starog oružara ne bi presekao zrak sunca. Tada bih se, krišom još drhteći, zavalio unazad i nanovo slušao zvuk krpe za poliranje, vrš! vrš! dok straže rđu sa zakivaka.
Konstans je radila s barjakom preko kolena, tu i tamo se zaustavljajući da pobliže ispita mustra na obojenoj ploči iz Metropoliten muzeja.
„Za koga je to?” upitao sam.
Hoberk je objasnio da je, pored riznice oklopa u Metropoliten muzeju, za koju je radio kao imenovani oružar, takođe bio zadužen za nekoliko kolekcija koje su pripadale bogatim amaterima. Ovo je bio izgubljeni grev poznatog oklopnog odela koji je njegova mušterija pronašla u maloj radnji u Parizu u ulici Kej d’Orsej[6]. On, Hoberk, bio je pregovarao za grev i osigurao ga, te je sad oklop bio upotpunjen. Spustio je čekić i pročitao mi istorijat oklopa praćenog od 1450. godine, od jednog vlasnika do dragog, dok ga se nije domogao Tomas Stejnbridž. Kad je njegova izvanredna kolekcija bila prodata, ovaj Hoberkov klijent kupio je oklop i potraga za grevom koji nedostaje od tada je bila u toku sve dok, gotovo slučajno, nije pronađen u Parizu.
„Nastavili ste potragu s takvom upornošću, bez ikakve izvesnosti da grev i dalje postoji?” upitao sam.
„Naravno”, odgovorio je smireno.
Tada sam se po prvi put lično zainteresovao za Hoberka.
„Imao je za vas neku vrednost?” usudio sam se.
„Ne”, odgovorio je, smejući se,”zadovoljstvo pronalaženja bilo je moja nagrada.”
„Zar nemate ambicija ka bogatstvu?” upitao sam, uz osmeh.
„Moja jedina ambicija je da budem najbolji oružar na svetu”, odgovorio je ozbiljno.
Konstans me je pitala da li sam gledao ceremonije kod Smrtonosne dvorane. Ona lično je primetila konjicu koja je prolazila duž Brodveja tog jutra i želela je da vidi inauguraciju, ali njen otac je želeo da barjak bude završen, te je ostala po njegovom zahtevu.
„Da li ste tamo videli svog rođaka, gospodine Kastenj?” upitala je uz jedva primetno podrhtavanje mekih trepavica.
„Ne”, odgovorio sam nemamo. „Lujev puk manevriše u okrugu Vestčester.” Ustao sam i uzeo svoj šešir i štap.
„Idete opet gore kod luđaka?” smejao se stari Hoberk. Da je znao koliko prezirem reč „luđak”, nikad je ne bi koristio u mom prisustvu. Ona budi u meni određena osećanja koja ne želim da objašnjavam. Kako god, odgovorio sam mu tiho: „Mislim da ću svratiti do gospodina Vajlda na minut-dva.”
„Jadničak”, reče Konstans, klimajući glavom,”mora da je teško živeti siromašan, osakaćen i skoro dementan u samoći, godinu za godinom. Baš je lepo od vas, gospodine Kastenj, što ga posećujete toliko često.”
„Ja mislim da je on zao”, olako je izgovorio Hoberk, počevši ponovo da,radi čekićem. Slušao sam zlatnu zvonjavu na ploči greva; kad je završio, odgovorio sam:
„Ne, nije on zao, i nije ni najmanje dementan. Njegov um je dvorana čuda iz koje izvlači blaga za koja bi vama i meni bile potrebne godine da ih steknemo.”
Hoberk se smejao.
Nastavio sam pomalo nestrpljivo: „On zna istoriju bolje od bilo koga drugog. Ništa, koliko god beznačajno bilo, ne uspeva da umakne njegovoj pretrazi, i njegovo pamćenje je do te mere potpuno, tako precizno u detaljima, da ljudi, kad bi se u Njujorku znalo da takav čovek postoji, ne bi mogli da mu ukažu dovoljnu počast.
„Gluposti”, promrmljao je Hoberk, tragajući po podu za nitnom koja je pala.
„Je li glupost”, upitao sam, uspevajući da potisnem ono što sam osećao’je li glupost kad on kaže da je tasete[7] i nabutnice[8] emajliranog oklopnog odela poznatijeg kao Prinčev dragulj moguće pronaći u kršu zarđalih pozorišnih eksponata, pokvarenih šporeta i klošarskog smeća na tavanu u Ulici Pel?”
Hoberkov čekić je pao na zemlju, ali on ga je podigao i upitao, u velikoj meri smireno, kako sam znao da tasete i izgubljene nabutnice nedostaju na Prinčevom dragulju.
„Nisam znao dok mi gospodin Vajld nije pomenuo pre neki dan. Rekao je da se nalaze na tavanu broja 998 u Ulici Pel.”
„Gluposti”, uzviknuo je, ali primetio sam da mu ruka drhti ispod kožne kecelje.
„Je li i ovo glupost?” upitao sam ljubazno,”je li glupost to što gospodin Vajld neprestano govori o vama kao o markizu od Ejvonšira, a o gospođici Konstans…”
Nisam završio, jer je Konstans skočila na noge sa užasom ispisanim na svakoj crti lica. Hoberk me je pogledao i polako poravnao svoju kožnu kecelju.
„To je nemoguće”, izneo je,”gospodin Vajld možda zna štošta…”
„O oklopu, na primer, i Prinčevom dragulju”, dodao sam, smešeći se.
„Da”, nastavio je sporo”,i o oklopu, možda, ali greši u vezi s markizom od Ejvonšira koji je, kao što znate, pre mnogo godina ubio klevetnika koji mu je uvredio ženu i otišao u Australiju gde je umro nedugo nakon svoje supruge.”
„Gospodin Vajld greši”, mrmljala je Konstans. Usne su joj bile blede, ali glas joj beše sladak i miran.
„Usaglasimo se, ako dozvolite, da je u ovoj jednoj okolnosti gospodin Vajld pogrešio”, rekao sam.

II


Popeo sam se uz tri oronula reda stepenica kojima sam se već toliko puta penjao, i pokucao na mala vrata na kraju hodnika. Gospodin Vajld je otvorio vrata i ja sam ušao.
Kad je dvaput zaključao vrata i ispred njih gurnuo tešku škrinju, došao je i seo pored mene, piljeći u moje lice svojim sitnim svetlim očima. Desetak novih ogrebotina prekrivalo mu je nos i obraze, a srebrne žice koje su mu pridržavale veštačke uši bile su izmeštene. Pomislio sam kako ga nikad nisam video tako odvratno fascinantnog. On nije imao uši. One veštačke, koje su sad stajale iskrivljene u odnosu na finu žicu, bile su njegova jedina slabost. Bile su napravljene od voska i obojene u svetloružičastu, ali ostatak njegovog lica bio je žut. Možda bi bilo bolje da je uživao u luksuzu veštačkih prstiju za svoju levu šaku, koja je bila u potpunosti bez prstiju, ali izgleda da mu to nije predstavljalo nikakvu smetnju i da je bio zadovoljan svojim voštanim ušima. Bio je veoma nizak, jedva viši od desetogodišnjeg deteta, ali ruke su mu bile izvanredno razvijene, a butine debele kao u kakvog atlete. Ipak, najupadljivija stvar u vezi sa gospodinom Vajldom bilo je to što je čovek njegove veličanstvene inteligencije i znanja imao takvu glavu. Bila je pljosnata i šiljata, poput glava mnogih nesrećnika koje zatvaraju u azile za maloumne. Mnogi su ga nazivali ludim, ali ja sam znao da je duševno zdrav koliko i ja.
Ne poričem da je bio ekscentričan; njegova manija držanja i zadirkivanja te mačke dok mu ne poleti na lice poput demona svakako je bila ekscentrična. Nikad nisam mogao da shvatim zašto je držao tog stvora, niti kakvo je zadovoljstvo nalazio u tome da se zatvori u sobu s tom nabusitom, zlobnom zveri. Sećam se da sam jedanput, nakratko digavši pogled s rukopisa koji sam proučavao pod svetlošću nekih uljanica[9], video gospodina Vajlda kako nepomično čuči na svojoj visokoj stolici sa očima koje su naizgled plamtele od uzbuđenja, dok se mačka, koja se pridigla sa svog mesta ispred peći, šunjala preko sobe pravo ka njemu. Pre nego što sam uspeo da se pomaknem, pripila je stomak uz tlo vrebajući, stresla se i bacila na njegovo lice. Urlajući i besneći, kotrljali su se tamo-amo po podu, grebući i cepajući kandžama, dok mačka nije vrisnula i pobegla pod kredenac, a gospodin Vajld se okrenuo na leđa dok su mu se udovi grčili i uvijali poput nogu umirućeg pauka. Jeste bio ekscentričan.
Gospodin Vajld se popeo na svoju visoku stolicu i, pošto je proučio moje lice, podigao je glavnu knjigu[10] oivičenu mnogim ’ušima’ i otvorio je.
„Henri B. Metjuz”, čitao je,”knjigovođa u firmi Vajsot Vajsot i kompanija, trgovci crkvenim ornamentima. Zvao 3. aprila. Reputacija oštećena na trkama. Poznat kao grebator. Reputacija da se popravi do 1. avgusta. Naplata pet dolara.” Okrenuo je stranicu i preleteo zglavcima bez prstiju preko gusto ispisanih kolona.
„P. Grin Djusenberi, propovednik, Ferbič, Nju Džerzi. Reputacija oštećena u Baueriju. Da se popravi što je pre moguće. Naplata 100 dolara.”
Nakašljao se i dodao: „Zvao 6. aprila.”
„Onda vam nije potreban novac, gospodine Vajld”, upitao sam.
„Slušaj”, opet se nakašljao.
„Gđa K. Hamilton Čester iz Čester Parka, grad Njujork. Zvala 7. aprila. Reputacija oštećena u Djepu, Francuska. Da se popravi do 1. oktobra. Naplata 500 dolara.”
„Napomena - K. Hamilton Čester, kapetan broda mornarice SAD Avalanš, po naređenju poslat kući 1. oktobra iz eskadrile Južnog mora.”
„Pa”, rekao sam,”posao majstora za reputacije je unosan.”
Njegove bezbojne oči su tražile moje. „Hteo sam samo da demonstriram da sam bio u pravu. Rekao si da je nemoguće biti uspešan majstor za reputacije; da bi me, čak i da uspem u određenim slučajevima, koštalo više nego što bih na njima stekao. Danas, ja imam pet stotina ljudi koji rade za mene, koji su slabo plaćeni, ali koji obavljaju posao sa entuzijazmom koji se verovatno izrodio iz straha. Ti ljudi zadiru u svaku senku i svaki nivo društva; neki čak predstavljaju stubove najekskluzivnijih društvenih hramova; drugi su temelj i ponos sveta finansija; treći pak drže neprikosnovenu prevlast među ’izvanrednima i talentovanima’. Biram ih u slobodno vreme među onima koji se jave na moje oglase. Prilično je lako, svi su oni kukavice. Da želim, mogao bih da utrostručim broj za dvadeset dana. Tako da, vidiš, ja plaćam one koji čuvaju reputaciju svojih sugrađana.”
„Mogli bi da se okrenu protiv vas”, nagovestio sam.
Protrljao je palcem svoje isečene uši i podesio voštane zamene. „Mislim da ne”, promrmljao je zamišljeno,”retko moram da koristim bič, a i tada samo jedanput. Pored toga, zadovoljni su svojim platama.”
„Kako koristite bič?” tražio sam objašnjenje.
Njegovo lice je na trenutak bilo užasno gledati. Oči su mu se suzile toliko da od njih ostadoše samo dve zelene iskre.
„Pozovem ih da dođu da malo proćaskamo”, rekao je nežnim glasom.
Kucanje na vratima ga je prekinulo i lice mu je povratilo prijatan izraz.
„Koje?” upitao je.
„Gospodin Stejlet”, bio je odgovor.
„Dođite sutra”, odgovorio je gospodin Vajld.
„Nemoguće”, započe ovaj drugi, ali ga gospođin Vajld ućutka glasom nalik na lavež.
„Dođite sutra”, ponovio je.
Čuli smo ga kako se udaljava od vrata i zalazi za ugao pored stepeništa.
„Ko je to?” upitao sam.
„Arnold Stejlet, vlasnik i glavni urednik velikog novinskog lista Njujork Dejli.”
Dobovao je po glavnoj knjizi šakom bez prstiju, dodavši: „Izuzetno loše ga plaćam, ali on misli da je to dobra pogodba.”
„Arnold Stejlet!” ponovio sam zaprepašćeno.
„Da”, rekao je gospodin Vajld, nakašaljavši se samozadovoljno.
Mačka, koja je ušla u sobu dok je on govorio, oklevala je, digla pogled ka njemu i zafrktala. On je sišao sa stolice i, čučnuvši na pod, uzeo stvorenje u ruke i pomilovao ga. Mačka je prestala da frkće i ubrzo se oglasila bučnim predenjem koje kao da se pojačavalo kako ju je mazio. „Gde su beleške?” upitao sam. Pokazao je na sto i po stoti put sam podigao svežanj rukopisa pod nazivom:
IMPERIJALNA DINASTIJA AMERIKE

Jednu po jednu, proučavao sam izlizane stranice koje sam samo ja listanjem pohabao i, iako sam sve znao napamet - od početka „Kad su iz Karkose Hijade, Hastur i Aldebaran’ do kraja „Kastenj, Luj de Kalvados, rođen 19. decembra 1877.” - čitao sam ih s grozničavom, ushićenom pažnjom, zaustavljajući se da ponovim neke delove naglas i naročito se zadržavajući na „Hildred de Kalvados, sin jedinac Hildreda Kastenja i Idit Landes Kastenj, prvi u liniji nasleđa’ itd., itd.
Kad sam završio, gospodin Vajld je klimnuo glavom i nakašljao se.
„Kad smo kod tvoje opravdane ambicije”, rekao je, „kako se Konstans i Luj slažu?”
„Ona ga voli”, odgovorio sam jednostavno.
Mačka u njegovom krilu iznenada se okrenula i udarila na njegove oči, a on ju je hitnuo i popeo se na stolicu naspram mene.
„I doktor Arčer! Ali to je stvar koju možeš da središ kad god poželiš”, dodao je.
„Da”, odgovorio sam,”Doktor Arčer može da čeka, ali vreme je da se vidim s mojim rođakom Lujem.”
„Vreme je”, ponovio je. Onda je uzeo drugi rokovnik sa stola i brzo preleteo preko listova. „Trenutno smo na vezi sa deset hiljada ljudi”, mrmljao je. „Možemo da računamo na sto hiljada u prvih dvadeset osam sati, a za četrdeset osam sati država će se dići en masse[11]. Zemlja prati državu, a delovi koji ne budu, mislim na Kalifomiju i Severozapad[12] - bolje da nikad nisu ni bili naseljeni. Njima neću poslati Žuti znak.”
Krv mi je pojurila u glavu, ali sam odgovorio samo: „Nova metla bolje čisti.”
„Ambicija Cezara i Napoleona bledi pred onom koja se neće smiriti dok ne osvoji umove ljudi i ne bude imala pod kontrolom čak i njihove još nerođene misli”, rekao je gospodin Vajld.
„Govorite o Kralju u žutom”, zajecao sam, drhteći.
„On je kralj kome su carevi služili.”
„Zadovoljstvo mi je da mu služim”, odgovorio sam.
Gospodin Vajld je sedeo, trljajući uši svojom osakaćenom šakom. „Možda ga Konstans ne voli”, sugerisao je.
Krenuo sam da odgovorim, ali se moj glas udavio u iznenadnom prasku vojne muzike odozdo, sa ulice. Dvadeseti dragunski puk[13], prethodno situiran na Maunt Sent Vinsentu, vraćao se sa manevara u okrugu Vestčester u svoju novu kasarnu na Istočnom Vašington Skveru. To je bio puk mog rođaka. Bili su lep skup momčadi, u svojim bledoplavim uskim žaketima, sa veselim bazbijima[14] i belim jahačkim pantalonama sa dvostrukom žutom prugom, koje su na njihovim udovima stajale kao salivene. Svaki drugi odred bio je naoružan kopljima, sa čijih su se metalnih vrhova vijorile žute i bele zastavice. Orkestar je prošao, svirajući pukovski marš, zatim su stigli pukovnik i štab, konji koji su se zbijali i kloparali dok su im se glave istovremeno njihale, a zastavice se vijorile sa svojih mesta na kopljima. Konjički oficiri koji su jahali u prelepom engleskom stavu bili su smeđi poput bobica iz njihove mirnodopske kampanje među farmama Vestčestera, a muzika koju je proizvodio sudar njihovih sablji i uzengija, i zvonjava mamuza i karabina, bila mi je predivna. Ugledao sam Luja kako jaše sa svojim odredom. Bio je najzgodniji oficir koga sam ikad video. Gospodin Vajld, koji je uzjahao stolicu pokraj prozora, takođe ga je video, ali ništa nije rekao. Luj se okrenuo i pogledao pravo u Hoberkovu radnju dok je prolazio i mogao sam da vidim rumenilo na njegovim smeđim obrazima. Mora da je Konstans bila na prozoru. Kad su se poslednji konjički oficiri uz zveket povukli, a poslednje zastavice nestale u Južnoj petoj aveniji, gospodin Vajld se stropoštao sa svoje stolice i odvukao škrinju od vrata.
„Da”, rekao je,”vreme je da se vidiš sa svojim rođakom Lujem.”
Otključao je vrata, a ja sam uzeo šešir i štap i zakoračio u hodnik. Stepenice su bile mračne. Bauljajući, spustio sam stopalo na nešto mekano što je zarežalo i zafrktalo. Uputio sam ka mački ubitačni udarac, ali moj štap se rasprsnuo u komade tresnuvši o balustradu i zver je jurnula nazad u sobu gospodina Vajlda.
Dok sam opet prolazio pored Hoberkovih vrata, video sam ga kako još radi na oklopu, ali nisam se zaustavio i, iskoračivši na Ulicu Bliker, pratio sam je do Vustera, zaobišavši zemljište Smrtonosne dvorane i, prošavši kroz Vašington park, otišao sam pravo u svoje odaje u Benediku[15]. Tamo sam ugodno ručao, prelistao Herald i Meteor, a onda konačno otišao do čeličnog sefa u svojoj spavaćoj sobi i podesio vremensku kombinaciju. Tri minuta i četrdeset pet sekundi, koliko je potrebno sačekati do otvaranja vremenske brave, za mene su momenti zlata vredni. Od trenutka kad podesim kombinaciju do momenta kad zgrabim bravice i povučem vratanca od čvrstog čelika, izgubljen sam u ekstazi iščekivanja. Ti trenuci mora da su nalik onima provedenim u raju. Znam šta ću pronaći na kraju odbrojavanja. Znam šta masivni sef čuva za mene, samo za mene, i to izvanredno uživanje koje mi pruža čekanje jedva da se uveća kad se sef otvori i kad podignem sa plišanog postolja dijademu od najčistijeg zlata, optočenu blistavim dijamantima. Činim to svakog dana, pa ipak kao da se radost dok čekam i kad napokon ponovo dodirnem dijademu iz dana u dan samo uvećava. To je dijadema dostojna Kralja među kraljevima, Cara među carevima. Kralj u žutom bi je možda prezreo, ali njegov verni sluga će je nositi.
Držao sam je u rukama dok alarm u sefu nije promuklo zazvonio, a tada sam je nežno, ponosito vratio i zatvorio čelična vrata. Polako sam se vratio u radnu sobu koja je okrenuta ka Vašington Skveru i naslonio se na sims prozora. Popodnevno sunce izlivalo se kroz prozore, a blagi povetarac lelujao je grane brestova i javorova u parku, prekrivene pupoljcima i nežnim lišćem. Jato golubova je kružilo oko tornja Memorijalne crkve, katkad slećući na krov od purpurnog crepa, katkad se spuštajući na fontanu s lotosima ispred mermernog luka[16]. Baštovani behu uposleni u cvetnjacima oko fontane i sveže okopana zemlja je mirisala slatko i začinski. Kosilica za travu, koju je vukao debeli beli konj, zveketala je preko zelenog travnjaka, a kola za zalivanje sipala su pljuskom sitnih kapi po asfaltiranoj stazi. Oko statue Pitera Stajvesanta[17], koja je 1897. zamenila nakaznost koja je trebalo da predstavlja Garibaldija, deca su se igrala na prolećnom suncu, a dadilje su gurale raskošna dečja kolica sa izrazitom nemarnošću prema njihovim ubledelim putnicima, što se verovatno može objasniti prisustvom pola tuceta uglađenih dragunskih vojnika umorno izvaljenih po klupama. Kroz drveće, Vašingtonov slavoluk blistao je poput srebra na sunčevoj svetlosti, a dalje, na krajnjem istočnom delu trga, dragunske kasarne od sivog kamena i bele granitne artiljerijske staje bile su žive od boja i pokreta.
Bacio sam pogled na Smrtonosnu dvoranu u suprotnom uglu trga. Nekoliko radoznalih ljudi još se motalo oko pozlaćene gvozdene ograde, ali staze na unutrašnjem zemljištu bile su puste. Gledao sam fontane kako se talasaju i svetlucaju; vrapci su već otkrili ovaj novi kutak za kupanje i bazeni su bili prekriveni mališanima prašnjavog perja. Dva ili tri bela pauna šetala su preko travnjaka, a golub ujednačeno sive boje sedeo je tako nepomično na ruci jedne od Suđaja da je izgledao kao deo isklesanog kamena.
Dok sam se nemamo okretao od prozora, blago komešanje grupe radoznalih besposličara oko kapije privuklo mi je pažnju. Jedan mladić je ušao i napredovao je nervoznim krupnim koracima duž šljunkovite staze koja vodi do bronzanih dveri Smrtonosne dvorane. Na trenutak je zastao ispred Suđaja i, kako je podigao glavu ka ta tri misteriozna lica, golub se digao sa svog izvajanog postolja, kružio neko vreme okolo i otperjao na istok. Mladić je spustio šaku na lice i uz neobjašnjivi pokret se uspeo uz mermerne stepenike, bronzana vrata su se zatvorila za njim i pola sata kasnije prolaznici su se odgegali odatle, a uplašeni golub se vratio na svoje mesto u rukama Suđaje.
Stavio sam šešir i izašao do parka u kratku šetnju pre večere. Kad sam prešao središnji kolovoz, grupa vojnika je prošla pored, jedan od njih je uzviknuo: „Zdravo, Hildred”, i vratio se da se rukuje sa mnom. Bio je to moj rođak Luj koji je stajao nasmejan i lupkao jahačkim bičem po potpeticama s mamuzama.
„Upravo sam se vratio iz Vestčestera”, rekao je,”bio malo na selu; mleko i surutka, znaš, mlade mlekarice sa pletenim šeširima koje kažu ’ma, aj’te’ i ’idi begaj’ kad im kažeš da su lepe. Umirem za valjanim obrokom kod Delmonika[18]. Ima li novosti?”
„Nema”, odgovorio sam prijatno. „Video sam dolazak tvog puka jutros.”
„Jesi? Ja tebe nisam video. Gde si bio?”
„Na prozoru gospodina Vajlda.”
„Ah, dovraga!” počeo je nestrpljivo,”Taj čovek je potpuno lud! Ne razumem zašto…”
Video je koliko me je taj ispad razbesneo i izvinio mi se.
„Zaista, stari moj”, rekao je,”ne želim da omalovažavam čoveka koji ti je drag, ali ne ide mi u glavu šta kog đavola ti i gospodin Vajld imate zajedničko. Nije najbolje odgojen, da se tako blago izrazim, užasno je izobličen, ima glavu poremećenog kriminalca. I sam znaš da je bio u ludnici…”
„I ja sam”, smireno sam ga prekinuo.
Luj je izgledao zatečeno i zbunjeno na trenutak, ali se povratio i srdačno me potapšao po ramenu. „Ti si potpuno izlečen”, počeo je, ali sam ga opet zaustavio.
„Pretpostavljam da si hteo da kažeš kako je samo potvrđeno da nikad nisam ni bio umno bolestan.”
„Naravno da… da sam to hteo da kažem”, smejao se.
Nije mi se svideo njegov smeh jer sam znao da je usiljen, ali sam veselo klimnuo glavom i pitao ga kuda ide. Luj je bacio pogled ka svojoj braći po oružju, koja su stigla skoro do Brodveja.
„Nameravali smo da svratimo na Bransvik koktel, ali, pravo da ti kažem, tražio sam izgovor da vidim Hoberka umesto toga. Hajdemo, ti ćeš mi biti izgovor.”
Starog Hoberka smo zatekli krasno odevenog u novo prolećno odelo kako stoji na vratima svoje radnje i udiše vazduh.
„Upravo sam odlučio da izvedem Konstans u malu šetnju pre večere”, odgovorio je na naglu paljbu Lujevih pitanja. „Mislili smo da se prošetamo po šetalištu duž Severne reke.”
U tom trenutku se pojavila Konstans koja je naizmenično bledela i rumenela se dok se Luj nadvijao nad njenim malim prstima u rukavicama. Probao sam da ih napustim, pravdajući se obavezama u centru, ali Luj i Konstans nisu hteli ni da čuju i video sam da se od mene očekuje da ostanem i zaokupim pažnju starog Hoberka. Na kraju krajeva, mislio sam da bi ionako trebalo da držim Luja na oku i, kad su dozvali zaprežni tramvaj u Prolećnoj ulici, ušao sam za njima i seo pored oružara.
Prelepi red parkova i granitnih terasa koji su gledali na pristaništa duž Severne reke, građenih 1910. i završenih ujesen 1917, postao je jedna od omiljenih promenada u metropoli. Protezali su se od Baterija[19] do 190. ulice, nadgledajući otmenu reku i pružajući lep pogled na zaliv Džerzi i Haj lands preko puta. Kafei i restorani bili su tu i tamo razbacani među drvećem, a vojni orkestri iz garnizona su dvaput sedmično svirali u kioscima na parapetima.
Sedeli smo na suncu na klupi kod postolja jahačke statue generala Šeridana[20]. Konstans je pridigla suncobran kako bi zaštitila oči i ona i Luj su započeli mrmljajući razgovor koji je bilo nemoguće uhvatiti. Stari Hoberk, oslanjajući se na svoj štap sa glavom od slonovače, upalio je prvoklasnu cigaru, koju sam učtivo odbio, i smešio se uprazno. Sunce je visilo nisko nad šumom Staten Ajlenda, a zaliv je bio obojen zlatnim nijansama koje su se presijavale sa suncem ogrejanih jedara na brodovima u luci.
Brikovi, škune, jahte, nezgrapni trajekti, njihove palube prekrivene ljudima, železnička prevozna sredstva koja vuku nizove smeđih, plavih i belih teretnih kola, svečani ugledni parobrodi, deklasirani trgovački parobrodi, obalski brodovi, jaružali, barže i drski mali tegljači koji puckaju i nametljivo zvižde prožimajući ceo zaliv - to su bila plovila koja su talasala osunčane vode dokle god pogled seže. U mirnom kontrastu sa užurbanošću plovećih brodova i parobroda, nečujna flota belih oklopnjača nepomično je ležala u sredini.
Konstansin veseli smeh digao me je iz sanjarenja.
„U šta ste se to zagledali?” upitala je.
„Ni u šta - u flotu”, nasmejao sam se.
Tad nam je Luj objasnio šta je svaki od brodova, ukazujući na jedan po jedan prema njegovom relativnom položaju u odnosu na staru Crvenu tvrđavu na Guvemerskom ostrvu.
„Ta mala stvar u obliku cigare je torpiljarka”, objasnio je,”ima ih još četiri postavljene u blizini. To su Tarpon, Soko, Morska Lisica i Hobotnica. Topovnjače odmah iznad su Prinston, Samplejn, Mirna voda i Iri. Pored njih leže krstarice Faragut i Los Anđeles, a iznad njih ratni brodovi Kalifornija i Dakota, i Vašington koji je admiralski brod. One dve zdepaste metalne gromade koje su usidrene pored zamka Vilijams[21] su monitori[22] sa duplim topovima, Strašni i Veličanstveni, a iza njih leži kljunaš[23] Oseola.”
Konstans ga je posmatrala sa dubokim oduševljenjem u lepim očima. „Koliko toga ti znaš za jednog vojnika”, rekla je, i svi smo se pridružili smehu koji je usledio.
Ubrzo potom Luj je ustao, klimnuvši nam glavom, ponudio Konstans svoju ruku, i oni su se udaljili, šetajući duž rečnog zida. Hoberk ih je kratko posmatrao, a onda se okrenuo ka meni.
„Gospodin Vajld je imao pravo”, rekao je. „Pronašao sam izgubljene tasete i bačenu nabutnicu Prinčevog dragulja na gadnom starom tavanu punom đubreta u Ulici Pel.”
„998?” upitao sam, sa smeškom.
„Da”
„Gospodin Vajld je veoma inteligentan čovek”, konstatovao sam.
„Želim da mu odam priznanje za ovo najvažnije otkriće”, nastavio je Hoberk. „I nameravam da obznanim da je on zaslužan za njega.”
„Neće vam biti zahvalan na tome”, odgovorio sam oštro,”molim vas, ne govorite ništa na tu temu.”
„Znate li koja mu je vrednost?” rekao je Hoberk.
„Ne; recimo - pedeset dolara.”
„Procenjeno je na pet stotina, ali vlasnik Prinčevog dragulja će dati dve hiljade dolara osobi koja kompletira njegov oklop; ta nagrada pripada i gospodinu Vajldu,”
„On je ne želi! On je odbija!” odgovorio sam ljutito. „Šta vi znate o gospodinu Vajldu? Njemu nije potreban novac. On je bogat - ili će biti - bogatiji od bilo kog čoveka na zemlji, osim mene. Šta će nas tada biti briga za novac - šta će nas biti briga, njega i mene, kad… Kad…”
„Kad - šta?” Hoberk je, zapanjen, zahtevao odgovor.
„Videćete”, odgovorio sam, ponovo na oprezu.
Podozrivo me je pogledao, na način na koji je doktor Arčer to često činio, i znao sam da misli da sam mentalno neuračunljiv. Verovatno je imao sreće što upravo tad nije upotrebio reč „luđak’.
„Ne”, odgovorio sam na njegovu neizgovorenu misao,”nisam malouman; moj um je podjednako zdrav kao i um gospodina Vajlda. Nije mi stalo do toga da sad objašnjavam šta imam u rukama, ali u pitanju je investicija koja će vredeti više od običnog zlata, srebra i dragog kamenja. Osigurače sreću i prosperitet kontinenta - da, hemisfere!”
„Oh”, rekao je Hoberk.
„I najzad”, nastavio sam tiše,”osigurače sreću celog sveta.”
„I usput vašu sopstvenu sreću i prosperitet, kao i one gospodina Vajlda?”
„Upravo”, nasmejao sam se. Ali bio sam u stanju da ga zadavim zbog tog tona.
Gledao me je u tišini neko vreme, a onda je rekao veoma nežno: „Zašto ne ostavite svoje knjige i proučavanja, gospodine Kastenj, i odlutate negde u planinu ili tako nešto? Ranije ste voleli pecanje. Otiđite do Rejndžlija[24], zabacite mušicu ili dve, ulovite koju pastrmku.”
„Pecanje me više ne zanima”, odgovorio sam bez i trunke razdraženosti u glasu.
„Ranije ste voleli sve”, nastavio je,”atletiku, jedriličarstvo, streljaštvo, jahanje…”
„Od pada nemam više želju za jahanjem”, tiho sam rekao.
„Ah, da, pad”, ponovio je, odvrativši pogled od mene.
Pomislio sam kako je ova glupost dovoljno trajala, pa sam razgovor vratio na gospodina Vajlda; ali on je ponovo ispitivao moje lice na za mene izuzetno uvredljiv način.
„Gospodin Vajld”, ponovio je,”znate li šta je uradio danas u toku popodneva? Sišao je niz stepenice i u hodniku okačio tablu s natpisom na vrata pored mojih; pisalo je:
G. VAJLD
MAJSTOR ZA REPUTACIJE.
Treće zvono.

„Znate li šta bi mogao biti Majstor za reputacije?”
„Znam”, odgovorio sam, suzbijajući bes iznutra.
„Oh”, rekao je ponovo.
Luj i Konstans su došetali i zastali da nas pitaju hoćemo li im se pridružiti. Hoberk je pogledao svoj časovnik. U istom trenutku oblak dima beše ispaljen iz kazamata zamka Vilijams, a pucanj topa na zalazećem suncu otkotrljao se preko vode i odjeknuo nazad iz Hajlandsa preko puta. Zastava se spustila s jarbola, vojnička truba se oglasila na belim palubama bojnih brodova i prvo električno svetio zaiskrilo je u zalivu Džerzi.
Dok sam se s Hoberkom vraćao ka gradu, čuo sam Konstans kako Luju tiho govori nešto što nisam mogao da razumem, ali Luj je šapatom odgovorio: „Draga moja”; zatim sam opet, hodajući s Hoberkom ispred njih preko trga čuo promrmljano „srce” i „Jedina moja Konstans”, i tad sam znao da će uskoro biti vreme za razgovor o važnim pitanjima s mojim rođakom Lujem.

III


Jednog jutra početkom maja stajao sam ispred čeličnog sefa u svojoj spavaćoj sobi, isprobavajući zlatnu krunu s draguljima. Dijamanti su vatreno bleštali kad sam se okrenuo ka ogledalu, a sasvim istanjeno zlato gorelo je poput oreola oko moje glave. Setio sam se Kamilinog vriska punog očaja i užasnih reči koje su odjekivale maglovitim ulicama Karkose. To su bile poslednje rečenice prvog čina i nisam se usuđivao da mislim na ono što je sledilo - nisam se usuđivao, čak ni na prolećnom suncu, tu, u svojoj sopstvenoj sobi, okružen poznatim predmetima, razuveren vrevom s ulice i glasovima posluge iz hodnika vani. Jer, te otrovne reči su polako kapale u moje srce kao što samrtni znoj kaplje na posteljinu koja ga upija. Drhteći, skinuo sam dijademu sa glave i obrisao čelo, ali u mislima mi beše Hastur i moja sopstvena punopravna ambicija; setio sam se gospodina Vajlda onakvog kakvog sam ga poslednji put ostavio, s licem potpuno izgrebanim i krvavim od kandži tog đavolskog stvora, i onoga što je rekao - ah, šta je rekao. Zvono alarma u sefu počelo je promuklo da zuji i znao sam da je moje vreme isteklo; ali, nisam se obazirao na njega i, vraćajući bleštavi venac na glavu, okrenuo sam se prkosno ka ogledalu. Dugo sam stajao zadubljen u promenljivi izraz mojih rođenih očiju. Ogledalo je odražavalo lice koje je bilo poput mog, ali belje i tako mršavo da sam ga jedva prepoznao. I sve vreme sam ponavljao kroz stisnute zube: „Taj danje došao! Taj danje došao!” dok je alarm u sefu zvonio i brujao, a dijamanti svetlucali i plamteli nad mojim čelom. Čuo sam vrata kako se otvaraju, ali nisam se obazirao na njih. Tek kad sam ugledao dva lica u ogledalu, kad je drugo lice niklo nad mojim ramenom i druga dva oka se susrela sa mojim, poleteo sam poput munje i zgrabio dugačak nož s toaletnog stočića. Moj rođak je, veoma bled, poskočio unazad, kriknuvši: „Hildred! Za ime boga!” Zatim, kad mi je šaka pala, rekao je: „Ja sam - Luj, zar me ne prepoznaješ?” Stajao sam nem. Ne bih uspeo da progovorim ni da mi je život od toga zavisio. Prišao mi je i uzeo nož iz moje šake.
„Šta je sve ovo?” upitao je, nežnim glasom. „Jesi li bolestan?”
„Ne”, odgovorio sam. Ali sumnjam da me je čuo.
„Dođi, dođi, stari moj”, uzviknuo je,”skini tu mesinganu krunu i dovući se u radnu sobu. Ideš na maskenbal? Čemu uopšte sve ove pozorišne drangulije?”
Bilo mi je drago što je mislio da je kruna napravljena od mesinga i bižuterije; ipak, nije mi se ništa više sviđao zbog tog mišljenja. Pustio sam ga da mi je uzme iz ruke, znajući da je najbolje da mu povlađujem. Bacio je predivnu dijademu u vazduh i, uhvativši je, okrenuo se ka meni, osmehujući se.
„Ne vredi ni pedeset centi”, rekao je. „Čemu služi?”
Nisam odgovorio, već sam uzeo venac iz njegovih ruku i, stavivši ga u sef, zatvorio masivna čelična vrata. Alarm je istog trenutka prekinuo svoju paklenu galamu. Posmatrao me je radoznalo, ali kao da nije primetio iznenadni prekid alarma. Govorio je, međutim, o selu kao o kutiji za kekse. Bojeći se da će se upustiti u ispitivanje kombinacije, poveo sam ga u radnu sobu. Luj se bacio na sofu i peckao je muve svojim dugačkim jahačkim bičem. Nosio je radnu uniformu, žaket sa upletenim gajtanima i uglađenu kapu, i primetio sam da su mu jahačke čizme potpuno isprskane crvenim blatom.
„Gde si bio?” upitao sam.
„Preskakao blatnjave potoke u Džerziju”, rekao je. „Još nisam imao vremena da se presvučeni, bio sam u priličnoj žurbi da te vidim. Imaš li čašu nečega? Mrtav sam umoran, ceo dan sam bio u sedlu.”
Dao sam mu iz svojih medicinskih zaliha neki brendi koji je ispio sa grimasom.
„Prokleto loša stvar”, primetio je. „Daću ti adresu na kojoj prodaju brendi koji je stvarno brendi.”
„Dovoljno je dobar za moje potrebe”, rekao sam ravnodušno. „Koristim ga da trljam grudi njime.” Zurio je u drugu muvu i pecnuo je.
„Vidi ovamo, stari”, počeo je,”Imam nešto da ti predložim. Ima već četiri godine otkako si se zatvorio ovde kao neka sova, nikad nikuda ne ideš, nikad se ne baviš zdravim vežbama, nikad ne radiš prokleto ništa osim što bleneš u te knjige iznad kamina.”
Bacio je pogled duž reda polica. „Napoleon, Napoleon, Napoleon!” čitao je. „Za ime božje, imaš li ti nešto drugo osim tih Napoleona?”
„Voleo bih da su izvezene zlatom”, rekao sam. „Ali čekaj, da, ima još jedne knjige - Kralj u žutom.” Gledao sam ga pravo u oči.
„Nisi je nikad čitao?” upitao sam.
„Ja? Ne, bože me sačuvaj! Ne želim da siđem s uma.”
Video sam da je zažalio zbog tih reči čim ih je izustio. Postoji samo jedan izraz koji prezirem više od reči „luđak”, a to je izraz „sići s uma’. Ali kontrolisao sam se i upitao ga zašto misli da je Kralj u žutom opasan.
„Uh, ne znam”, izgovorio je užurbano. „Samo se sećam uzbuđenja koje je stvorio i osude sveštenstva i štampe. Mislim da je autor pucao u sebe nakon što je iznedrio tu nakaznost, zar ne?”
„Ja sam shvatio da je još živ”, odgovorio sam.
„Verovatno je tako”, promrmljao je,”meci ne mogu da ubiju takvog demona.”
„To je knjiga velikih istina”, rekao sam.
„Da”, odgovorio je, ’istina koje ljude čine frenetičnim i upropašćuju im živote. Ne zanima me da li to čudo predstavlja, kao što kažu, upravo samu suštinu umetnosti. Zločin je što je uopšte napisana i, što se mene tiče, nikad neću otvoriti njene stranice.”
„Jesi li došao to da mi kažeš?” upitao sam.
„Ne”, rekao je,”Došao sam da ti kažem da se ženim.”
Verujem da je srce na trenutak prestalo da mi kuca, ali oči sam zadržao na njegovom licu.
„Da”, nastavio je, radosno se osmehujući,”ženim se najmilijom devojkom na svetu.”
„Konstans Hoberk”, rekao sam mehanički.
„Kako si znao?” uzviknuo je, zapanjen. „Ni ja sam nisam to znao do one večeri prošlog aprila kad smo se pre večere šetali do nasipa.”
„Za kad je zakazano?” upitao sam.
„Trebalo je da bude sledećeg septembra, ali pre sat vremena stigla je depeša s naredbom da se naš puk prekomanduje u Presidio, San Francisko. Krećemo sutra u podne. Sutra”, ponovio je. „Zamisli samo, Hildred, sutra ću biti najsrećniji čovek koji je ikad disao na ovom divnom svetu, jer Konstans ide sa mnom.”
Pružio sam mu ruku da mu čestitam i on ju je prihvatio i rukovao se sa mnom kao prava dobrodušna budala kakva je bio - ili se pretvarao da jeste.
„Dobiću sopstveni odred kao svadbeni poklon”, brbljao je. „Kapetan i gospođa Luj Kastenj, ha, Hildred?”
Onda mi je rekao gde treba da se održi i ko treba da prisustvuje i tražio je od mene da obećam da ću doći i biti mu kum. Stisnuo sam zube i slušao njegova dečačka razglabanja, ne pokazujući šta osećam, ali…
Bližio sam se granici izdržljivosti; kad je poskočio i, tresući mamuzama dok nisu zazveckale, rekao da mora da ide, nisam ga zadržao.
„Želim samo nešto da te zamolim”, rekao sam tiho.
„Tvoja želja je moja zapovest”, smejao se.
„Hoću da se nađemo večeras na petnaest minuta da porazgovaramo.”
„Naravno, ako želiš”, rekao je, donekle zbunjen. „Gde?”
„Bilo gde, tamo u parku.”
„U koje vreme, Hildred?”
„Ponoć.”
„Šta, za ime…” počeo je, ali se sabrao i pristao uz smeh. Posmatrao sam ga dok je silazio niz stepenice i žurno odlazio, sa sabljom koja je lupala pri svakom koraku. Skrenuo je u Ulicu Bliker i znao sam da ide da vidi Konstans. Sačekao sam deset minuta da se izgubi, a zatim sam krenuo njegovim stopama, ponevši sa sobom krunu s draguljima i svileni ogrtač sa izvezenim Žutim znakom. Kad sam skrenuo u Ulicu Bliker i ušao u hodnik u kome se nalazio znak:
G. VAJLD
MAJSTOR ZA REPUTACIJE.
Treće zvono.

video sam starog Hoberka kako se seta po radnji i učinilo mi se da čujem Konstansin glas u sobi za prijeme, ali oboje sam ih izbegao i požurio uz klimavo stepenište do stana gospodina Vajlda. Pokucao sam i ušao bez pompe. Gospodin Vajld je ležao na podu, stenjući, s licem prekrivenim krvlju i odećom pocepanom na komade. Kapi krvi bile su razasute po tepihu, koji je takođe bio poderan i rasparan u očigledno nedavnoj borbi.
„To je ta prokleta mačka”, rekao je, prestavši da stenje i okrenuvši bezbojne oči ka meni,”napala me je dok sam spavao. Verujem da će me na kraju ubiti.”
To je bilo previše. Otišao sam u kuhinju i, zgrabivši sekiricu iz ostave, pošao da nađem paklenu zver i da joj presudim na licu mesta. Moja potraga je bila bezuspešna i nakon nekog vremena sam odustao i vratio se gospodinu Vajldu koji je čučao na svojoj visokoj stolici pored stola. Oprao je lice i presvukao se. Velike brazde koje su mačje kandže izorale po njegovom licu napunio je kolodijem[25], a krpa je prikrila ranu na njegovom vratu. Rekao sam mu da ću ubiti mačku kad budem naišao na nju, ali on je samo odmahnuo glavom i okrenuo se ka otvorenoj glavnoj knjizi ispred sebe. Čitao je jedno za drugim imena ljudi koji su mu došli u vezi sa svojom reputacijom i svote koje je nakupio bile su zapanjujuće.
„Pritegnem ih s vremena na vreme”, objasnio je.
„Kad-tad, neko od tih ljudi će vas sačekati i ubiti „, insistirao sam.
„Misliš?” rekao je, trljajući svoje osakaćene uši.
Bilo je uzaludno raspravljati se s njim, zato sam uzeo odozgo rukopis pod nazivom Imperijalna dinastija Amerike, poslednji put u radnoj sobi gospodina Vajlda. Pročitao sam ga, drhteći i trepereći od uživanja. Kad sam završio, gospodin Vajld je uzeo rukopis i, okrenuvši se ka mračnom prolazu koji vodi iz njegove radne sobe u spavaću, pozvao je glasno: „Vens.” Tad sam prvi put primetio čoveka, šćućurenog tu u senci. Nije mi jasno kako ga nisam primetio tokom potrage za mačkom.
„Vens, dođi”, uzviknuo je gospodin Vajld.
Figura je ustala i dopuzala do nas; nikad neću zaboraviti lice koje je podigao ka meni kad ga je svetlost s prozora osvetlila.
„Vens, ovo je gospodin Kastenj”, rekao je gospodin Vajld. Pre nego što je dovršio rečenicu, čovek se bacio na tlo ispred stola, plačući i grabeći: „Oh, bože! Oh, bože! Pomozite mi! Oprostite mi! Oh, gospodine Kastenj, sklonite tog čoveka! Ne možete, ne možete biti ozbiljni! Vi ste drugačiji - spasite me! Ja sam slomljen… bio sam u ludnici i sad, kad je sve krenulo nabolje, kad sam zaboravio na Kralja, Kralja u žutom i… Ali, poludeću ponovo, poludeću…”
Njegov glas je zamro u davljeničkom hropcu, jer je gospodin Vajld skočio na njega i desnom šakom obujmio čovekov vrat. Kad se Vens srušio na pod, gospodin Vajld se opet spretno uzverao na svoju stolicu i, trljajući unakažene uši patrljkom svoje šake, okrenuo se ka meni i zatražio mi glavnu knjigu. Dohvatio sam je i spustio s police, a on ju je otvorio. Nakon kratkog traganja po prelepo ispisanim stranicama, nakašljao se samozadovoljno i pokazao na ime „Vens’.
„Vens”, čitao je naglas,”Ozgud Ozvald Vens.” Na zvuk svog imena, čovek na podu je pridigao glavu i okrenuo zgrčeno lice ka gospodinu Vajldu. Oči su mu bile pune krvi, a usne natekle. „Zvao 28. aprila”, nastavio je gospodin Vajld. „Zanimanje, blagajnik u Sifort nacionalnoj banci, odslužio kaznu za falsifikovanje u Sing Singu, odakle je prebačen u Azil za umno poremećene kriminalce. Pomilovan od strane guvernera Njujorka i otpušten iz azila 19. januara 1918. Reputacija oštećena u zalivu Šipshed[26]. Glasine da živi iznad svojih primanja. Reputacija da se popravi smesta. Naplata 1500 dolara.”
„Napomena - proneverio svote u iznosu do 30.000 dolara od 20. marta 1919, izvrsna porodica i trenutni položaj obezbeđen pomoću ujakovog uticaja. Otac, predsednik Sif’ort banke.”
Pogledao sam čoveka na podu.
„Ustani, Vens”, reče gospodin Vajld nežnim glasom. Vens se pridigao kao hipnotisan. „Sad će raditi što od njega budemo zahtevali”, rekao je gospodin Vajld i, otvorivši rukopis, pročitao je ćelu istoriju Imperijalne dinastije Amerike. Zatim je nežnim i umirujućim mrmorom prošao kroz važne delove sa Vensom koji je stajao kao omamljen. Oči su mu bile tako bezuzražajne i prazne da sam pomislio da je umno otupeo i to sam pomenuo gospodinu Vajldu koji je odgovorio da u svakom slučaju to nije ni od kakve važnosti. Veoma strpljivo smo ukazali Vensu na to šta bi bio njegov deo posla, i nakon nekog vremena izgledalo je kao da je razumeo. Gospodin Vajld je objasnio rukopis, služeći se različitim tomovima u vezi s heraldikom[27] kako bi potkrepio rezultate svojih istraživanja. Pomenuo je osnivanje Dinastije u Karkosi, jezera koja su povezivala Hastur, Aldebaran i misteriju Hijada. Govorio je o Kasildi i Kamili i dočarao je tmurne dubine Demhe i jezero Hali. „Poderane rite Kralja u žutom moraju sakriti Ihtil zauvek”, promrmljao je, ali ne verujem da ga je Vens čuo. Zatim je postepeno vodio Vensa kroz ogranke Imperijalne porodice, kroz Juot i Tale, od Naotalbe i Fantoma istine do Aldonesa, a zatim, bacivši na stranu rukopis i beleške, započeo je predivnu priču o Poslednjem Kralju. Opčinjen i ushićen, posmatrao sam ga. Zabacio je glavu, njegove duge ruke bile su izdužene u zadivljujućem pokretu ponosa i moći, a oči su mu, poput dva smaragda, plamtele duboko u dupljama. Vens je slušao ošamućeno. Što se mene tiče, kad je gospodin Vajld napokon završio i, pokazujući na mene, uzviknuo: „Rođak Kralja!” moja glava je kipela od uzbuđenja.
Kontrolišući se nadljudskim naporom, objasnio sam Vensu zašto sam samo ja dostojan krune i zašto moj rođak mora biti prognan ili umreti. Naterao sam ga da shvati da se moj rođak ne srne nikad oženiti, čak ni nakon odricanja od svih svojih prava, i kako ponajmanje od svega treba da se oženi kćerkom markiza od Ejvonšira i umeša Englesku. Pokazao sam mu spisak hiljada imena koji je gospodin Vajld sastavio; svaki čovek čije se ime tu nalazilo dobio je Žuti znak koji se nijedno živo ljudsko biće nije usuđivalo da zanemari. Grad, država, ćela zemlja bili su spremni da se dignu i drhte pred Bledom maskom.
Došlo je vreme da ljudi spoznaju sina Hastura i da se ceo svet pokloni pred crnim zvezdama koje lebde na nebu iznad Karkose.
Vens se nalaktio na sto s glavom u šakama. Gospodin Vajld je grafitnom olovkom nacrtao grubu skicu na margini jučerašnjeg Heralda. Bio je to nacrt Hoberkovog stana. Zatim je ispisao naredbu i zalepio pečat i, tresući se poput oduzetog čoveka, potpisao sam svoj prvi nalog za pogubljenje imenom Hildred-Rex.
Gospodin Vajld se stropoštao na pod i, otključavši kredenac, uzeo dugačku četvrtastu kutiju s prve police. Doneo ju je do stola i otvorio. Unutra je u papiru za uvijanje ležao novi nož i ja sam ga podigao i predao Vensu, zajedno sa naredbom i nacrtom Hoberkovog stana. Tada je gospodin Vajld rekao Vensu da može da ide i on je otišao, gegajući se poput skitnice iz sirotinjske četvrti.
Sedeo sam neko vreme, posmatrajući dnevnu svetlost kako bledi iza četvrtastog tornja crkve Džadson Memorijal, i konačno, skupivši rukopis i beleške, uzeo šešir i krenuo ka vratima.
Gospodin Vajld me je posmatrao u tišini. Kad sam zakoračio u hodnik, pogledao sam unazad. Sitne oči gospodina Vajlda bile su i dalje prikovane za mene. Iza njega, senke su se skupljale na svetlosti koja je iščezavala. Zatvorio sam vrata za sobom i izašao na sve tamnije ulice.
Nisam ništa jeo od doručka, ali nisam bio gladan. Jadni, poluizgladneli stvor koji je stajao kod Smrtonosne dvorane gledajući preko ulice, primetio me je i prišao da ispriča priču o bedi. Dao sam mu novac, ne znam zašto, i on je otišao, ne zahvalivši mi se. Sat vremena kasnije, drugi beskućnik mi je prišao i počeo da kuka na svoju sudbinu. U džepu sam imao parče praznog papira na kome je bio Žuti znak i ja sam mu ga dao. Nakratko ga je glupavo gledao, a onda gaje, bacivši nesigurni pogled na mene, presavio sa, kako mi se činilo, prenaglašenom pažnjom i stavio ga u nedra.
Električna svetla su bleštala među drvećem, a mlad mesec je blistao na nebu iznad Smrtonosne dvorane. Čekanje na trgu bilo je zamorno; tumarao sam od Mermerne kapije[28] do artiljerijskih staja i nazad do fontane s lotosima. Cveće i trava izdisali su miris koji me je uznemiravao. Mlaz fontane svirao je na mesečini i muzički pljusak kapi koje su padale podsećao me je na zvonjavu kovane verižnjače u Hoberkovoj radnji. Ali, nije bio toliko očaravajući niti je bezizrazno svetlucanje mesečine na vodi pružalo takvo izvrsno uživanje kao kad bi se sunčeva svetlost igrala na uglačanom čeliku grudnog oklopa na Hoberkovom krilu. Gledao sam slepe miševe kako proleću i vrludaju iznad vodenih biljaka u bazenu fontane, ali njihov brzi, nepredvidljivi let dovodio me je do ivice živaca i otišao sam da ponovo besciljno hodam tamo-amo među drvećem.
Artiljerijske staje bile su mračne, ali oficirski prozori konjičke kasarne behu sjajno osvetljeni, a porta je sve vreme bila ispunjena umornim vojnicima koji su nosili slamu i zaprežnu opremu i korpe napunjene limenim posuđem.
Konjička straža na kapijama dvaput se promenila dok sam tumarao gore-dole po asfaltnom šetalištu. Pogledao sam na časovnik. Skoro da je bilo vreme. Svetla u kasarni su se gasila jedno za drugim, rešetkasta kapija bila je zatvorena i na svaka dva-tri minuta poneki oficir bi prošao kroz bočne vratnice, ispunjujući noćni vazduh klepetanjem vojne opreme i zvečanjem mamuza. Trg je postao veoma tih. Parkovski policajac u sivom kaputu oterao je poslednju skitnicu, kolovozi duž Ulice Vuster bili su pusti, i jedini zvuk koji je prekidao tišinu bio je topot stražarskog konja i zveket stražareve sablje pri udarcu o unjkas sedla. U kasarni, oficirske prostorije su bile još osvetljene i vojni službenici su neprestano prolazili pored erkera. Kada se, s vrha novog zvonika Sv. Fransisa Zavijera, oglasilo dvanaest sati, pri poslednjem udaru tužnog zvona, jedna figura je prošla kroz vratnice pored portkulisa[29], uzvratila na salutiranje stražara, prešavši ulicu stupila na trg, i nastavila ka Benedik apartmanima.
„Luj”, pozvao sam.
Čovek se okrenuo na petama s mamuzama i krenuo pravo prema meni.
„Jesi li to ti, Hildred?”
„Da, došao si na vreme.”
Rukovao sam se s njim i odšetali smo ka Smrtonosnoj dvorani.
Trabunjao je o svom venčanju i Konstansinim vrlinama, i o njihovim izgledima za budućnost, skrećući mi pažnju na svoj kapetanski remen i trostruku zlatnu arabesku na rukavu i radnu kapu. Verujem da sam podjednako pažljivo slušao muziku njegovih mamuza i sablje kao i njegovo dečačko brbljanje; naposletku smo stali pod brestove na uglu trga okrenutog prema Četvrtoj ulici, preko puta Smrtonosne dvorane. On se tad nasmejao i upitao me šta želim od njega. Pokazao sam mu klupu ispod električnog svetla i seo pored njega. Gledao me je radoznalo, tim istim prodirućim pogledom koji toliko mrzim kod lekara i plašim ga se. Njegov pogled mi je bio uvredljiv, ali on to nije znao, pa sam pažljivo prikrio svoja osećanja.
„Pa, stari moj”, upitao je,”šta mogu da učinim za tebe?”
Izvadio sam iz džepa rukopis i beleške o Imperijalnoj dinastiji Amerike i, pogledavši ga u oči, rekao:
„Reći ću ti. Daj mi svoju vojničku reč da ćeš pročitati ovaj rukopis od početka do kraja, bez postavljanja pitanja. Obećaj mi da ćeš na isti način pročitati ove beleške i obećaj mi da ćeš saslušati šta imam da kažem posle toga.”
„Obećavam, ako to želiš”, rekao je umilno. „Daj mi papir, Hildred.”
Počeo je da čita, podižući obrve na zbunjeni, ćudljivi način zbog koga sam drhtao od potisnutog besa. Kako je napredovao, obrve su mu se grčile, a njegove usne kao da su se oblikovale u reč „budalaština’.
Zatim je izgledao kao da se pomalo dosađuje, ali je, očigledno mene radi, nastavio da čita, pokušavajući da se zainteresuje, što je uskoro prestalo da mu predstavlja napor. Trgao se kad je na gusto ispisanim stranicama naišao na sopstveno ime, a kad je stigao do mog, spustio je papir i na trenutak me oštro pogledao. Ali, održao je reč i nastavio sa čitanjem, a ja sam pustio da poluoblikovano pitanje na njegovim usnama zamre bez odgovora. Kad je stigao do kraja i pročitao potpis gospodina Vajlda, pažljivo je presavio papir i vratio mi ga. Predao sam mu beleške i on se zavalio unazad, gurnuvši radnu kapu sve do čela uz dečački pokret koga sam se tako dobro sećao iz škole. Posmatrao sam mu lice dok je čitao i, kad je završio, uzeo sam beleške zajedno s rukopisom i stavio ih u džep. Zatim sam razmotao svitak obeležen Žutim znakom. Video je znak, ali izgledalo je kao da ga ne prepoznaje, i donekle odsečno sam mu skrenuo pažnju na njega.
„Dobro”, rekao je,”vidim. Staje to?”
„To je Žuti znak”, rekao sam ljutito.
„Oh, to je on, je li?” rekao je Luj tim laskavim glasom koji je doktor Arčer koristio u razgovoru sa mnom i koji bi verovatno i dalje koristio da nisam s njim izravnao račune.
Suspregao sam bes i odgovorio mu što sam staloženije mogao: „Slušaj, dao si mi reč?”
„Slušam, stari”, odgovorio je umirujućim glasom.
Počeo sam veoma smireno da govorim.
„Doktor Arčer, došavši na neki način do tajne Imperijalnog nasleđa, pokušao je da me liši mog prava, tvrdeći da sam zbog pada s konja pre četiri godine postao slabouman. Usudio se da me stavi pod nadzor u sopstvenoj kući u nadi da će me ili izludeti ili otrovati. To mu nisam zaboravio. Posetio sam ga sinoć i razgovor je bio konačan.”
Luj je prebledeo, ali se nije maknuo. Nastavio sam pobedonosno: „Preostalo je još troje ljudi s kojima treba obaviti razgovor u vezi sa interesima gospodina Vajlda i mene. To su moj rođak Luj, gospodin Hoberk i njegova kćerka Konstans.”
Luj je skočio na noge, a i ja sam ustao i bacio na tlo papir obeležen Žutim znakom.
„Oh, ovo mi nije potrebno da bih ti rekao šta imam da kažem”, uzviknuo sam, uz pobednički smeh. „Moraš se odreći krune u moju korist, čuješ li - moju.”
Luj me je gledao zapanjeno, ali, povrativši se, ljubazno je rekao: „Naravno da se odričem… Čega moram da se odreknem?”
„Krune”, rekao sam ljutito.
„Naravno”, odgovorio je,”odričem je se. Hajdemo, momče. Ispratiću te nazad do stana.”
„Nemoj sa mnom te doktorske štosove”, vikao sam, drhteći od besa. „Ne ponašaj se kao da misliš da sam lud.”
„Kakva glupost”, odgovorio je. „Hajdemo, postaje kasno, Hildred.”
„Ne”, viknuo sam,”moraš da me slušaš. Ne možeš da se oženiš, zabranjujem ti. Čuješ li? Zabranjujem. Odreći ćeš se krune, a kao nagradu dopuštam ti izgnanstvo, ali, ako odbiješ, umrećeš.”
Pokušao je da me smiri, ali ja sam se konačno digao i, izvukavši dugi nož, stao mu na put.
Tada sam mu rekao kako će doktora Arčera pronaći u podrumu s prerezanim grkljanom i smejao sam mu se u lice kad sam pomislio na Vensa i njegov nož, kao i naredbe potpisane mojim imenom.
„Ah, ti si Kralj”, uzviknuo sam,”ali ja ću biti Kralj. Ko si ti da mi uskratiš Carstvo nad celokupnom naseljivom zemljom! Rođen sam kao rođak kralja, ali ja ću biti Kralj!”
Luj je stajao beo i sleđen preda mnom. Iznenada, Četvrtom ulicom dotrčao je čovek, prošao kroz kapiju Smrtonosnog hrama, u punoj brzini prešao preko staze do bronzanih vrata i uskočio u smrtnu komoru uz krik poremećene osobe, a ja sam se smejao dok mi suze nisu udarile na oči jer sam prepoznao Vensa i znao sam da mi Hoberk i njegova kćer nisu više na putu.
„Idi”, uzviknuo sam Luju,”više ne predstavljaš pretnju. Sad se nikad nećeš oženiti Konstansom, a ako se oženiš bilo kim drugim u izgnanstvu, posetiću te kao što sam noćas posetio svog doktora. Gospodin Vajld sutra preuzima nadležnost nad tobom.” Zatim sam se okrenuo i kliznuo u Južnu petu aveniju, a Luj je, uz krik užasa, zbacio pojas i sablju i pratio me poput vetra. Na uglu Ulice Bliker čuo sam ga blizu iza sebe i uleteo sam u ulaz ispod Hoberkovog znaka. Povikao je: „Stoj ili pucam!” ali kad je video da sam potrčao uz stepenice, ostavivši Hoberkovu radnju za sobom, ostavio me je i čuo sam ga kako udara u njihova vrata i viče, kao da je moguće probuditi mrtve.
Vrata gospodina Vajlda bila su otvorena i ja sam ušao, uzviknuvši: „Gotovo je, gotovo je! Neka se nacije dignu i pogledaju svog Kralja!” ali nisam mogao da nađem gospodina Vajlda, pa sam otišao do kredenca i uzeo predivnu dijademu iz kutije. Zatim sam obukao belu svilenu odoru sa izvezenim Žutim znakom i stavio krunu na glavu. Najzad sam bio Kralj, Kralj po svome pravu u Hasturu, Kralj zato što sam znao misteriju Hijada i moj um je dotakao dubine jezera Hali. Ja sam bio Kralj! Prva siva koplja zore dići će buru koja će potresti dve hemisfere. A onda, dok sam stajao i dok mi svaki živac beše zategnut do krajnje tačke, omamljen radošću i divotom moje misli, vani, u mračnom prolazu, čovek je zastenjao.
Zgrabio sam uljanicu i skočio ka vratima. Mačka me je mimoišla poput demona i uljanica se ugasila, ali moj dugi nož poleteo je brže nego ona - čuo sam njen krik i znao da ju je nož našao. Neko vreme slušao sam njeno bauljanje i tumbanje u mraku, a onda, kad je mahnitanje prestalo, upalio sam lampu i digao je iznad glave. Gospodin Vajld je ležao na podu sa razderanim grlom. Isprva sam pomislio da je mrtav, ali kad sam ga pogledao, zelena iskra se pojavila u njegovim utonulim očima, njegova sakata šaka je zadrhtala, a onda mu je grč rastegao usta od uha do uha. Na trenutak moj užas i očaj ustupili su mesto nadi, ali kad sam se nadvio nad njim, njegove očne jabučice su se zakolutale u glavi i umro je. Onda, dok sam stajao, paralizovan od besa i očaja, videvši svoju krunu, svoje carstvo, svaku nadu i svaku ambiciju, ceo svoj život, kako leže ispruženi tu sa mrtvim gospodarom, oni su došli, ščepali me otpozadi i vezivali me dok mi se vene nisu nadule poput kablova, a glas mi se utopio u erupčiji divljih vrisaka. Ali i dalje sam besneo, krvav i razjaren među njima, i nekoliko policajaca je osetilo moje oštre zube. Onda, kad više nisam mogao da se pomeram, oni su prišli; video sam starog Hoberka i iza njega ubledelo lice mog rođaka Luja i još dalje, u uglu, ženu, Konstans, koja je tiho plakala.
„Ah! Sad mi je jasno!” kreštao sam. „Preuzeo si tron i carstvo! Jao! Jao tebi koji si krunisan krunom Kralja u žutom!”
[NAPOMENA UREDNIKA - Gospodin Kastenj je juče preminuo u Azilu za umno poremećene kriminalce.]

MASKA


(Prevod: Aleksandra Rajković)

Kamila: Vi, gospodine, treba da skinete masku.
Stranac: Zaista?
Kasilda: Zaista, vreme je. Svi smo odložili maske, osim vas. Stranac: Ja ne nosim masku.
Kamila (prestrašena, pored Kasilde): Ne nosi masku? Ne nosi masku!
Kasildina pesma
„Kralj u žutom”; čin I, scena 2

I


Iako nisam znao ništa o herniji, opčinjeno sam slušao. On podiže uskršnji ljiljan koji je Ženevjev tog jutra donela iz Notr Dama i ubaci ga u bazen. Tečnost odmah izgubi kristalnu bistrinu. Ljiljan je na trenutak bio okružen mlečnobelom penom, koja je nestavši ostavila za sobom tekućinu sa opalnim prelivom. Narandžasta i grimizna boja su igrale po površini, smenjujući se, a zatim se nešto sto je izgledalo kao zrak čiste sunčeve svetlosti probi sa dna na kom je ležao ljiljan. On istog trenutka uroni ruku u bazen i izvuče cvet. „Nema opasnosti”, objasnio je,”ako pogodiš pravi momenat. Signal je zlatni zrak.”
Pružio mi je ljiljan i ja ga uzeh u ruku. Pretvorio se u kamen, najčistiji mermer.
„Vidiš”, rekao je,”bez greške je. Koji vajar bi mogao da napravi takvu kopiju?”
Mermer je bio beo kao sneg, ali su žilice ljiljana u dubini bile osenčene najbleđom modrom, a duboko u njegovom centru zadržao se prigušeni sjaj.
„Ne pitaj me za razlog”, osmehnu se on, primetivši moje čuđenje. „Nemam pojma zašto su žilice i središte obojeni, ali uvek je tako. Juče sam pokušao sa jednom od Ženevjevinih zlatnih ribica - evo je.”
Ribica je izgledala kao da je isklesana u mermeru. No, ako biste je okrenuli prema svetlu kamenje postajao predivno išaran bledoplavim žilicama, a odnekud iznutra je dopirala ružičasta svetlost nijanse koja se preliva u opalu. Pogledah u bazen. Ponovo je izgledao kao da je ispunjen najčistijim kristalom.
„A ako bih ga sad dodirnuo?” upitao sam.
„Ne znam”, odgovori on,”ali bolje da ne pokušavaš.”
„Zanima me jedna stvar”, rekoh”,a to je - odakle dolazi zrak sunčeve svetlosti?”
„Istina, izgledalo je kao zrak sunca”, reče on. „Ne znam, uvek se pojavljuje kad uronim neko živo biće. Možda”, nastavio je, smešeći se,”možda je to iskra života tog stvorenja koja beži ka izvoru koji ju je stvorio.”
Primetio sam da se ruga i zapretio mu slikarskim štapom[30], ali se on samo nasmeja i promeni temu.
„Ostani na ručku. Ženevjev će odmah doći.”
„Video sam da je otišla na jutarnju misu”, rekoh”,i izgledala je sveže i ljupko kao taj ljiljan - pre nego što si ga uništio.”
„Misliš da sam ga uništio?” reče Boris ozbiljno.
„Uništio, sačuvao, kako to možemo da znamo?”
Sedeli smo u uglu ateljea, u blizini njegove nedovršene grupe Suđaja [31]. On se nasloni na sofu, obrćući kiparsko dleto, i baci pogled na svoje delo.
„Usput”, rekao je,”završio sam onu staru Arijadnu[32] u akademskom stilu i pretpostavljam da će ona morati da ide na Salon[33]. To je sve što imam za ovu godinu, ali posle uspeha koji mi je donela Madona sramota me je da pošaljem nešto ovakvo.”
Madona, izvrstan komad mermera za koji je Ženevjev pozirala, bila je senzacija na prošlogodišnjem Salonu. Pogledao sam Arijadnu. Bilo je to tehnički savršeno delo, ali slagao sam se sa Borisom da će svet od njega očekivati nešto bolje od toga. Ipak, sada je bilo nemoguće i pomisliti da će stići da za Salon završi tu veličanstvenu užasnu grupu koja je stajala iza mene, dopola još skrivena u mermeru. Suđaje će morati da sačekaju.
Bili smo ponosni na Borisa Ivena. Smatrali smo ga svojim, a i on nas, na osnovu toga stoje rođen u Americi, iako mu je otac bio Francuz, a majka Ruskinja. Svi sa Akademije[34] su ga zvali Boris. A ipak, on je samo dvojici od nas uzvraćao tu bliskost — Džeku Skotu i meni.
Možda je moja zaljubljenost u Ženevjev imala neke veze sa njegovom naklonošću prema meni. To svakako nikada nismo jedan drugom priznali. Ali kad je sve već bilo rešeno, i ona mi sa suzama u očima rekla da je Boris onaj koga voli, otišao sam do njegove kuće i čestitao mu. Uvek sam smatrao da savršena srdačnost tog razgovora nije zavarala ni jednog ni drugog, ali je bar jednom od nas dvojice predstavljala veliku utehu. Mislim da on i Ženevjev nikada nisu između sebe razgovarali o tome, ali Boris je znao.
Ženevjev je bila dražesna. Čednost Madone na njenom licu možda je bila izazvana svetošću Gunoove mise[35]. No uvek mi je bilo drago kada bi to raspoloženje promenila u ono koje smo nazivali „aprilskim manevrima”. Često je bila promenljiva kao aprilski dan. Ujutru ozbiljna, dostojanstvena i ljupka, u podne bi se ćudljivo smejala, uveče - kakva god bi se najmanje očekivalo.
Takva mi se više dopadala nego u toj smirenosti Madone koja je uzburkivala dubine mog srca. Sanjario sam o Ženevjev kada je ponovo progovorio.
„Šta misliš o mom otkriću, Alek?”
„Mislim da je vredno divljenja.”
„Neće mi biti od koristi, znaš, osim što će do krajnjih granica zadovoljiti moju radoznalost, i ta tajna će umreti zajedno sa mnom.”
„Bio bi to priličan udarac za vajarstvo, zar ne? Mi slikari smo sa fotografijom izgubili mnogo više nego što smo dobili.”
Boris klimnu glavom, igrajući se ivicom dleta.
„Novo zlokobno otkriće uništilo bi umetnički svet. Ne, nikada nikome neću poveriti ovu tajnu”, rekao je bez žurbe.
Tesko bi bilo pronaći nekoga ko o takvim fenomenima zna manje od mene, ali naravno da sam čuo za mineralne izvore toliko prezasićene silikatom da se lišće i grančice koje u njih upadnu vremenom pretvore u kamen. Maglovito sam shvatao proces u kom silikat zamenjuje biljnu materiju, atom po atom, i rezultat toga je duplikat predmeta u kamenu. Ovo me, priznajem, nikada nije mnogo interesovalo, a što se tiče drevnih fosila koji su nastali na ovaj način - gadili su mi se. Boris je, kako se činilo, osećajući radoznalost umesto odvratnosti, istraživao na tu temu i slučajno nabasao na rastvor koji je, napadajući uronjene predmete sa nečuvenom svirepošću, u sekundi činio ono za šta su potrebne godine. To je bilo sve što sam uspeo da izvučem iz čudnovate priče koju mi je upravo pričao. Posle duge tišine, ponovo je prozborio.
„Skoro da se uplašim kad pomislim na ono što sam pronašao. Naučnici bi poludeli za ovim otkrićem. A bilo je tako jednostavno, samo se pronašlo. Kad samo pomislim na tu formulu i taj novi element koji se taloži na metalnim opiljcima…”
„Koji novi element?”
„O, nisam smislio kako da ga nazovem i ne verujem da ću ikada smisliti. Na svetu već postoji dovoljno dragocenih metala oko kojih se hvatamo za gušu.”
Načuljio sam uši. „Da li si pronašao zlato, Borise?”
„Ne, još bolje… ali pazi ovamo, Alek!” nasmeja se on, ustajući. „Ti i ja imamo sve što nam je potrebno u životu! Ah! Već izgledaš tako zlokobno i pohlepno!” I ja sam se nasmejao i rekao mu da me razdire želja za zlatom i da je bolje da pričamo o nečem drugom, i tako smo, kad je ubrzo zatim ušla Ženevjev, već odustali od priče o alhemiji.
Ženevjev beše od glave do pete obučena u srebrnastosivo. Svetlost je obasjavala blage talase njene svetle kose dok je pružala obraz Borisu; zatim me ugleda i uzvrati mi pozdrav. Nikada pre toga se nije desilo da mi vrhovima svojih belih prstiju ne pošalje poljubac, pa se odmah požalih na taj propust. Nasmešila se i ispružila ruku, koja se povukla maltene pre nego što je uopšte i dotakla moju, a zatim je rekla, gledajući Borisa:
„Moraš zamoliti Aleka da ostane na ručku.” I ovo je bilo nešto novo. Do danas me je uvek lično pozivala.
„Jesam”, kratko reče Boris.
„A ti si, nadam se, prihvatio?” Okrenula se ka meni sa šarmantnim konvencionalnim osmehom. Kao da sam samo poznanik od prekjuče. Duboko joj se naklonih. „J’avais bienl’honneur, madame[36]„, ali ona je, odbijajući da prihvati naš uobičajeni sarkastični ton, promrmljala neku banalnu dobrodošlicu i nestala. Boris i ja se pogledasmo.
„Bolje da odem kući, šta misliš?” upitah.
„Ubij me ako znam”, iskreno je odgovorio.
Dok smo raspravljali o uputnosti mog odlaska, Ženevjev se ponovo pojavi na vratima, bez šešira. Bila je čudesno predivna, ali joj lice beše previše rumeno, zanosne oči previše sjajne. Odmah mi priđe i uze me za ruku.
„Ručak je spreman. Da li sam bila grozna, Alek? Učinilo mi se da imam glavobolju, ali nije tako. Dođi, Borise”, i drugom rukom uhvati njega pod ruku. „Alek zna da, posle tebe, na svetu ne postoji niko ko mi se dopada koliko on, pa ga neće povrediti ako se ponekad istresem na njemu.”
„A la bonheur![37]” povikah,”ko kaže da u aprilu nema oluja?”
„Da li ste spremni?” intonirao je Boris. „Spreee-mni”, i mi, držeći se za ruke, odjurismo u trpezariju, na zgražavanje posluge.
Naposletku, nije nas trebalo kriviti; Ženevjev je imala osamnaest, Boris dvadeset i tri, a ja još ni punu dvadeset jednu.

II


U to vreme sam završavao rad na nekim dekoracijama za Ženevjevinu spavaću sobu i zbog toga sam stalno boravio u simpatičnoj starinskoj kući u Ulici Sen Sesil. Boris i ja smo tih dana ozbiljno radili, ali jedino onda kada smo to želeli, što se dešavalo samo povremeno, i sve troje smo, zajedno sa Džekom Skotom, mnogo lenjstvovali zajedno.
Jednog tihog popodneva, lutao sam po kući sam, znatiželjno istražujući, zabadajući nos po neobičnim uglovima, iskopavajući slatkiše i cigare sa čudnih mesta na kojima smo ih sakrili i na kraju završio u kupatilu. Boris je, sav u glini, stajao tamo i prao ruke.
Soba je bila napravljena od mermera ružičaste boje, izuzev poda koji je bio obložen mozaikom od ružičastih i sivih pločica. Na sredini sa nalazio četvrtasti bazen, ispod površine poda, a do njega su vodile stepenice; izrezbareni stubovi su pridržavali tavanicu ukrašenu freskama. Živahni mermerni Kupidon je izgledao kao da je upravo sleteo na svoj pijedestal u gornjem kraju sobe. Ceo enterijer je bio Borisovo i moje delo. Boris je, u svojoj radnoj odeći od belog platna, strugao tragove gline i crvenog voska za modeliranje sa svojih lepih ruku i preko ramena koketirao sa Kupidonom.
„Vidim te”, navaljivao je,”ne pokušavaj da gledaš na drugu stranu i praviš se da me ne vidiš. Znaš ti ko te je napravio, varalice mala!”
Moja uloga u tim razgovorima je uvek bila da tumačim Kupidonova osećanja i kada je na mene došao red odgovorio sam na takav način da me je Boris zgrabio za ruku i odvukao me do bazena, objavljujući da će me zaroniti. Sledećeg trenutka, on ispusti moju ruku i preblede. „Bože dragi!” rekao je,”zaboravio sam da je bazen napunjen rastvorom!”
Blago sam zadrhtao i suvo ga posavetovao da više razmišlja o tome gde čuva dragocenu tečnost.
„Za ime boga, zašto baš na ovom mestu držiš čitavo jezerce te odvratne stvari?” upitao sam.
„Želim da pokušam sa nečim velikim”, odgovori on.
„Sa mnom, na primer?”
„Ah! Ono malopre nije za šalu, ali stvarno želim da posmatram kako taj rastvor deluje na viši organizam; imam onog velikog belog zeca”, rekao je, prateći me do ateljea.
Odnekud do luta Džek Skot, u sakou umrljanom farbom. Prisvojio je sve istočnjačke slatkiše kojih se dokopao, zaplenio tabakeru i, konačno, on i Boris zajedno odmagliše da bi posetili galeriju Luksemburg, u kojoj su jedan novi Roden od srebra i bronze i Moneov pejzaž privukli nepodeljenu pažnju umetničkih krugova Francuske. Vratio sam se u atelje i nastavio sa radom. U pitanju je bilo renesansno platno koje je Boris želeo da naslikam za Ženevjevinu sobu. Ali dečačić koji je zbog njega preko volje dangubio pozirajući mi danas je odbijao svako mito koje sam mu nudio da bi se lepo ponašao. Ni na trenutak se nije smirivao u istom položaju i u roku od pet minuta sam imao isto toliko skica malog prosjaka.
„Prijatelju, da li ti poziraš ili izvodiš pesmu sa plesom?” raspitivao sam se.
„Šta god mesje želi”, odgovori on uz anđeoski osmeh.
Naravno da sam mu odmah dao voljno za danas i naravno da sam mu platio za ceo dan, budući da je to način na koji mi kvarimo svoje modele.
Pošto je maleni švrća otišao, nekoliko puta nemarno macnuh po svom delu, ali toliko nisam bio u raspoloženju da sam ostatak popodneva morao da potrošim da bih popravio to što sam pokvario, tako da konačno sastrugah paletu, zabih četkice u zdelu sa sapunicom i odskitah do sobe za pušenje. Zaista mislim da, izuzev Ženevjevinih odaja, nijedna soba u kući nije manje mirisala na duvan od ove. Na pohabanoj tapiseriji su visile trice i kučine u neobičnom haosu. Pored prozora je stajao milozvučni stari spinet[38], dobro očuvan. Bili su tu i stalci sa oružjem, nekim starim i bez sjaja, a nekim sjajnim i modernim, nizovi indijskih i turskih oklopa na okviru kamina, dve ili tri dobre slike, i polica za lule. Ovde smo dolazili da pronađemo nova uzbuđenja u pušenju. Ne verujem da je ikada postojala ijedna vrsta lule koje nije bilo na toj polici. Kada bismo izabrali jednu od njih, odmah smo odlazili negde drugde da je popušimo, pošto je to mesto, u celosti, bilo turobnije i neprivlačnije nego ijedno drugo u kući. Ali ovog popodneva je sumrak bio vrlo ugodan, tepisi i krzna na podu su bili mrki i mekani i uspavljujući; na velikom kauču su bili nagomilani jastučići - pronađoh lulu i sklupčah se na njemu, u cilju pušenja neuobičajenog za sobu za pušenje. Izabrao sam jednu lulu sa dugačkim savitljivim kamišom i, zapalivši je, dao mašti na volju. Posle nekog vremena se lula ugasila, ali nisam se pomerio. Nastavio sam da sanjarim i odmah zaspao.
Probudila me je najtužnija muzika koju sam ikada čuo. Soba je bila potpuno mračna, nisam imao predstavu koliko je sati. Zrak mesečeve svetlosti je srebrom obasipao jednu od ivica starog spineta i delovalo je da polirano drvo odiše zvukom, kao što miris lebdi nad kutijom od sandalovine. Neko se podiže iz tame i udalji se plačući, a ja sam bio dovoljno lud da povičem: „Ženevjev!”
Srušila se na zvuk mog glasa, i dok sam palio svetio i podizao je sa poda imao sam dovoljno vremena da proklinjem sebe. Zgrčila se uz bolno mrmljanje. Bila je veoma tiha i tražila je Borisa. Preneo sam je na divan i otišao da ga potražim, ali on nije bio u kući, a sluge su već otišle na spavanje. Zbunjen i zabrinut, požurio sam do Ženevjev. Ležala je tamo gde sam je ostavio, veoma bleda.
„Ne mogu da nađem Borisa, niti bilo koga od posluge”, rekao sam.
„Znam”, malaksalo odgovori ona. „Boris je sa g. Skotom otišao u Ept. Nisam se toga setila kad sam te malopre poslala da ga dovedeš.”
„Ali on se u tom slučaju ne može vratiti pre sutrašnjeg popodneva, a… Da li si povređena? Da li si pala zato što sam te ja uplašio? Kakva sam ja užasna budala, ali bio sam samo napola budan.”
„Boris je mislio da si otišao kući pre večere. Molim te oprosti što smo te zaboravili ovde sve to vreme.”
„Dugo sam dremao”, nasmejao sam se,”i to toliko čvrsto da nisam znao da li još uvek spavam ili ne kada sam shvatio da zurim u priliku koja se kreće prema meni i pozvao te. Isprobavala si stari spinet? Mora da si svirala vrlo tiho.”
Rekao bih joj još hiljadu laži gorih od te samo da bih video izraz olakšanja koji se pojavio na njenom licu. Dražesno se nasmešila i rekla svojim prirodnim glasom: „Saplela sam se na onu vučju glavu i mislim da sam uganula članak, Alek. Molim te da pozoveš Mari, a zatim odeš kući.”
Učinih kako mi je naredila i ostavih je kada je služavka ušla.

III


Kada sam svratio sledećeg dana u podne, zatekoh Borisa kako uznemireno hoda po ateljeu.
„Ženevjev samo što je zaspala”, rekao mi je,”uganuće je sitnica, ali zbog čega bi imala tako visoku temperaturu? Lekar to ne može da objasni - ili ne želi”, promrmljao je.
„Ženevjev ima temperaturu?” upitao sam.
„Rekao bih da je tako, a zapravo je s vremena na vreme bila pomalo pometena čitave večeri. Kakva zamisao! - mali veseljak Ženevjev, bez ijedne brige pod kapom nebeskom - i stalno ponavlja da joj je srce slomljeno i da želi da umre!”
Moje srce je stalo.
Boris se naslonio na vrata ateljea, gledajući u zemlju, sa rukama u džepovima; njegov inače ljubazan i dubok pogled sada je bio zamućen, crta koja znači nevolju bila mu je „preko lepog na usnama znaka koji osmeh stvara’[39]. Služavki je bilo naređeno da ga pozove čim Ženevjev otvori oči. Čekali smo i čekali i Boris je, postajući nespokojan, tumarao naokolo, nervozno se igrajući voskom za modeliranje i crvenom glinom. Iznenada je krenuo ka drugoj prostoriji. „Dođi da vidiš moje ružičasto kupatilo prepuno smrti!” povikao je.
„Da li je to smrt?” upitah, da udovoljim njegovom raspoloženju.
„Rekao bih da nisi spreman da to nazoveš životom”, odgovori on. Dok je govorio, on izvuče iz staklene kugle jedinu zlatnu ribicu koja se praćakala i uvijala. „I ovu ćemo poslati za onom drugom - gde god to bilo”, rekao je. U njegovom glasu se čulo grozničavo uzbuđenje. Imao sam tup osećaj groznice u udovima i mozgu dok sam ga pratio do kristalnog jezerceta sa rože stranama, a on je ubacio stvorenje. Dok je padalo, previjajući se i uvrćući, njegove krljušti su blještale žarkim narandžastim sjajem; čim je dodirnulo tečnost, ukočilo se i od težine potonulo na dno. Zatim se pojavi mlečna pena, divni prelivi su blistali na površini, a onda se zrak čiste, jasne svetlosti probi iz naizgled beskrajnih dubina. Boris uroni ruku i izvuče savršen mermerni predmet koji je svetlucao opalnim kapima, izbrazdan plavim žilicama i ružičast.
„Dečja igra”, promrmljao je i izmučeno i čežnjivo me pogledao - kao da bih ja mogao da imam odgovor na takva pitanja! No tada uđe Džek Skot i vatreno se pridruži „igri”, kako je on to nazivao. Ništa nije bilo dovoljno sem da se istog trenutka pokuša sa belim zecom. Slagao sam se da Borisu treba skrenuti misli sa briga koje ima, ali sam se užasavao mogućnosti da gledam kako život ističe iz toplokrvnog, živog stvorenja, pa sam odbio da prisustvujem. Uzevši nasumičnu knjigu, seo sam u atelje da čitam. Avaj! Uzeo sam Kralja u žutom. Posle nekoliko trenutaka koji su delovali kao godine, upravo sam ga odlagao ježeći se od nervoze kada su Boris i Džek ušli unoseći svog mermernog zeca. U isto vreme, gore zazvoni zvono, a iz bolesničke sobe dopre vrisak. Boris nestade u trenu i sledećeg momenta pozva: „Džek, požuri po doktora; dovedi ga sa sobom. Alek, dođi.”
Otišao sam i stao na njena vrata. Preplašena služavka je u žurbi izašla i otrčala da donese neki lek. Ženevjev, sedeći uspravno kao sveća, zažarenih obraza i sjajnih očiju, neprekidno je buncala i opirala se dok ju je Boris nežno zadržavao. Pozvao me je da pomognem. Na prvi moj dodir ona uzdahnu i zavali se, zatvarajući oči, a zatim - zatim - dok smo se još naginjali nad njom, ponovo ih otvori, pogleda Borisa pravo u lice - sirota devojka, izluđena temperaturom! - i izgovori svoju tajnu. Istog trenutka naša tri života krenuše potpuno novim putevima; veza koja nas je toliko dugo držala na okupu zauvek se raskinula, a zamenila ju je jedna nova veza, postoje ona izgovorila moje ime i, izmučena temperaturom, zbacila sa duše teret skrivene tuge. Zapanjen i nem, spustio sam glavu, dok mi je lice gorelo kao žar, a krv mi pojurila u uši, ošamućujući me šumom. Nesposoban da se pomerim, nesposoban da govorim, slušao sam njene grozničave reči u agoniji stida i patnje. Nisam mogao da je ućutkam, nisam mogao da pogledam Borisa. Tada osetih ruku na ramenu, a Boris okrenu prema meni svoje potpuno beskrvno lice.
„Nisi ti kriv, Alek; ne žalosti se što ona tebe voli…” no nije mogao da završi, a pošto je lekar žurno stupio u sobu govoreći: „Ah, groznica!”zgrabio sam Džeka Skota i požurio da izađemo na ulicu, govoreći: „Boris bi više voleo da ostane sam.” Prešli smo ulicu i otišli do svojih stanova, a te noći je, videvši da ću se i ja razboleti, on ponovo otišao po lekara. Poslednje čega sam se iole jasno sećao bili su Džek koji govori „Zaboga, doktore, šta mu je, zbog čega mu je lice takvo?” i misao na Kralja u žutom i Bledu masku.
Bio sam jako bolestan, pošto su dve godine koje sam podnosio od onog kobnog majskog jutra kada je Ženevjev promrmljala: „Volim te, ali mislim da Borisa volim više”, konačno uzele danak. Nikad nisam ni pomislio da će to prevazići ono što mogu da podnesem. Naoko smiren, zavaravao sam sebe. Iako je bitka u meni besnela iz noći u noć, a ja sam, ležeći sam u svojoj sobi, proklinjao sebe zbog nepokornih misli, nelojalnih Borisu i nedostojnih Ženevjev, jutro je uvek donosilo olakšanje i ja sam se vraćao Ženevjev i mom dragom Borisu srca očišćenog noćnom burom.
Nikad, ni rečju, ni delom, ni mišlju, nisam svoj jad priznao čak ni samome sebi.
Maska samoobmane za mene više nije bila maska, već deo mene. Noć ju je skidala, ogoljujući zataškanu istinu, ali nije bilo nikog osim mene da to vidi, i, kada svane dan, maska se ponovo dobrovoljno vraćala. Ove misli su prolazile mojim izmučenim umom dok sam ležao bolestan, ali su bile beznadežno upetljane sa prikazama belih stvorenja, teških kao kamen, koja gmižu okolo po Borisovom bazenu… vučje glave na tepihu kako peni i škljoca u pravcu Ženevjev koja, smešeći se, leži pored nje. Setio sam se i Kralja u žutom umotanog u čudne boje svog dronjavog ogrtača i Kasildinog gorkog uzvika „Ne na nas, o, Kralju, ne na nas!” Grozničavo sam se borio da to odagnam, ali video sam jezero Hali, jadno i pusto, bez daška vetra da ga uzburka, i video sam tornjeve Karkose iza meseca. Aldebaran, Hijade, Alar, Hastur plovili su kroz pukotine u oblacima koji su se komešali i lelujali dok su prolazili, nalik na iskrzane rite Kralja u žutom. Između svega ovoga, istrajavala je jedna razumna misao. Uopšte se nisam kolebao, šta god da se događalo u mom poremećenom umu, oko toga da je glavni razlog mog postojanja da ispunim neku dužnost prema Borisu i Ženevjev. Šta je ta obaveza bila, njena priroda, nikada nije bilo jasno; ponekad se činilo da je to zaštita, ponekad podrška u velikoj krizi. Šta god da se u nekom trenutku činilo, taj teret je ležao samo na mojim plećima i nikada nisam bio ni toliko bolestan ni toliko slab da ne bih na to reagovao ćelom svojom dušom. Oko mene je uvek bila gomila lica, uglavnom stranaca, ali neka sam prepoznavao, a između njih i Borisovo. Kasnije su mi rekli da se to nije moglo dogoditi, ali ja sam znao da se bar jednom on nagnuo nada mnom. Beše to samo dodir, slabašni odjek njegovog glasa, a zatim se oblaci ponovo navukoše na moja čula i izgubih ga, ali on jeste tamo stajao i nagnuo se nada mnom barem jednom.
Najzad, jednog jutra sam se probudio i na krevetu zatekao sunčevu svetlost, a Džeka Skota kako čita pored mene. Nisam bio dovoljno snažan da bih naglas govorio, niti sam mogao da razmišljam, a još manje da se sećam, ali sam mogao da se malaksalo osmehnem kada mi se oči sretoše sa Džekovim i, kada on skoči i revnosno upita da li mi nešto treba, mogao sam da prošapćem: „Da - Boris.” Džek se približi uzglavlju i naže se da bi mi namestio jastuk; nisam mu video lice, ali odgovorio je srdačno: „Moraš da sačekaš, Alek, suviše si slab da bi video čak i Borisa.”
Čekao sam i jačao; za nekoliko dana sam bio u stanju da se vidim s kim želim, no u međuvremenu sam razmišljao i setio se. Od trenutka u kom se celokupna prošlost ponovo razbistrila u mom umu, uopšte nisam sumnjao šta bi trebalo da uradim kad dođe vreme, a bio sam siguran da se, sa svoje strane, Boris odlučio za isti pravac; što se mene samog ticalo, znao sam da će to shvatiti isto kao i ja. Više nikoga nisam tražio. Nikad nisam pitao zašto od njih ne stiže nikakva poruka, zašto tokom nedelje kad sam ležao, čekajući i jačajući, nikad nisam čuo da su izgovorena njihova imena. Zaokupljen svojim sopstvenim traganjem za pravim putem i svojom nejakom ali odlučnom borbom protiv očaja, jednostavno sam se pomirio sa Džekovom uzdržanošću, uzimajući zdravo za gotovo da se plaši da govori o njima, iz straha da se ne pobunim i počnem da navaljujem da ih vidim. U međuvremenu sam sebi iznova i iznova ponavljao: kako bi život izgledao kada ponovo počne za sve nas? Uspostavili bismo odnose baš onakve kakvi su bili pre nego što se Ženevjev razbolela. Boris i ja bismo se pogledali u oči i u našem pogledu ne bi bilo ni ogorčenosti ni malodušnosti ni nepoverenja. Uskoro bih ponovo bio sa njima u dragoj prisnosti njihovog doma, a zatim, bez izgovora ili objašnjenja, zauvek bih nestao iz njihovih života. Boris bi znao; Ženevjev… Jedina uteha beše da ona nikad ne bi saznala. Činilo se, dok sam sve to ponovo promišljao, da sam pronašao značenje onog osećaja obaveze koji je istrajavao kroz ćelo moje bunilo i jedini mogući odgovor na njega. I tako, kada sam bio potpuno spreman, jednog dana pozvah Džeka i rekoh:
„Džek, hoću Borisa odmah, i prenesi moje najtoplije pozdrave Ženevjev…”
Kada je najzad uspeo da me ubedi da su oboje mrtvi, upao sam u stanje divljeg besa, koje je moju slabašnu snagu rekonvalescenta razdiralo na atome. Vikanjem i psovanjem sam doveo sebe do recidiva, iz kog sam posle nekoliko nedelja izmileo kao mladić od dvadeset i jedne koji je verovao da je njegova mladost zauvek prošla. Delovalo je da sam izgubio sposobnost da dalje patim i, kada mi jednog dana Džek predade jedno pismo i ključeve Borisove kuće, uzeh ih a da nisam ni zadrhtao, i zamolili ga da mi sve ispriča. Bilo je surovo sa moje strane da ga to zamolim, ali nije moglo drukčije i on se umorno nasloni na svoje sitne šake, da bi ponovo otvorio rane koje se nikad neće potpuno zaceliti. Počeo je veoma tiho - „Alek, ako ne znaš nešto o čemu ja nemam pojma, nećeš ništa više nego ja biti u stanju da objasniš to što se desilo. Pretpostavljam da radije ne bi slušao ove detalje, ali moraš da ih znaš, inače bih te poštedeo izveštaja. Bog zna koliko bih želeo da poštedim sebe pričanja. Biću kratak.
Onog dana kad sam te ostavio na staranje lekaru i vratio se kod Borisa, zatekao sam ga kako radi na Suđajama. Ženevjev je, rekao je, spavala pod uticajem lekova. Bila je potpuno van sebe, rekao je. Nastavio je da radi i nije više pričao sa mnom, a ja sam ga gledao. Uskoro sam primetio da je treća figura u grupi - ona koja je gledala pravo napred, van celog sveta - imala njegovo lice; ne onakvo kakvo si ti ikad mogao da vidiš, nego kako je izgledalo tada pa do kraja. To je jedna od stvari za koje bih voleo da pronađem objašnjenje, ali nikada neću uspeti.
I tako, on je radio, a ja sam ga gledao u tišini i tako smo nastavili skoro do ponoći. Tada smo čuli kako se vrata otvaraju i snažno zatvaraju i kratkotrajnu žurbu u susednoj sobi. Boris je jurnuo kroz vrata, a ja sam ga pratio, ali zakasnili smo. Ležala je na dnu bazena, sa rukama prekrštenim preko grudi. Zatim se Boris ustrelio u srce.” Džek je prestao da priča, kapljice znoja su mu se zadržale ispod očiju, a mršavi obrazi su mu se trzali. „Preneo sam Borisa u njegovu sobu. Zatim sam se vratio i ispustio tu đavolsku tečnost iz bazena i, pustivši vodu, sprao sa mermera i poslednju kap. Kad sam se naposletku usudio da se spustim niz stepenike, pronašao sam je tamo kako leži bela kao sneg. Najzad, kada sam odlučio šta je najbolje da učinim, otišao sam u laboratoriju i najpre prosuo rastvor u slivnik bazena, zatim sam za njim sipao sadržaj svih tegli i flaša. U kaminu je bilo drveta, pa sam upalio vatru i, razbivši katanac na Borisovoj vitrini, spalio svaki papir, beležnicu i pismo koje sam u njoj pronašao. Maljem iz ateljea sam razbio u deliće sve prazne flaše, a zatim, ubacivši ih u kantu za ugalj, odneo sam ih u podrum i ubacio u užareno telo peći. Šest puta sam se vraćao i najzad nije ostalo ni traga od bilo čega što bi moglo da posluži da se ponovo pronađe formula koju je Boris otkrio. Tek tada sam se usudio da pozovem lekara. On je dobar čovek i zajedno smo se izborili da sve sačuvamo od javnosti. Bez njega nikad ne bih uspeo. Na kraju smo isplatili poslugu i poslali ih na selo, gde ih stari Rosije smiruje prčama o Borisovim i Ženevjevinim putovanjima po dalekim zemljama sa kojih se neće vratiti godinama. Borisa smo sahranili na malom groblju u Sevru. Lekar je blagorodno stvorenje i ume da se sažali nad čovekom koji više ne može da podnese. Izdao je uverenje o bolesti srca i nije mi postavljao pitanja.”
Zatim, podižući glavu iz šaka, on reče: „Otvori pismo, Alek; za obojicu je.”
Pocepah koverat. Bio je to Borisov testament sa datumom od pre godinu dana. Sve je ostavljao Ženevjev, a u slučaju da ona umre bez dece, trebalo je da ja preuzmem kuću u Ulici Sen Sesil, a Džek Skot upravljanje Eptom. Posle naše smrti, imovina se vraćala porodici njegove majke u Rusiji, izuzev mermernih skulptura koje je on napravio. Njih je ostavio meni.
Stranica nam se zamaglila pred očima i Džek je ustao i otišao do prozora. Začas se vratio i ponovo seo. Užasavao sam se da čujem ono što će reći, ali govorio je sa istom jednostavnošću i blagošću.
„Ženevjev leži ispred Madone u mermernoj sobi. Madona se nežno nadvija nad njom, a Ženevjev uzvraća osmeh tom smirenom licu koje nikad ne bi postojalo da nije bilo nje.”
Glas mu se slomio, ali je zgrabio moju ruku, govoreći: „Hrabrosti, Alek.” Sledećeg jutra je otišao u Ept da preuzme svoje nasledstvo.

IV


Iste večeri sam uzeo ključeve i otišao u kuću koju sam tako dobro poznavao. Sve je bilo u redu, ali je tišina bila jeziva. Iako sam dvaput prišao vratima mermerne sobe, nisam mogao da se nateram da uđem. To je prevazilazilo moje snage. Uđoh u sobu za pušenje i sedoh za spinet. Na dirkama je ležala mala čipkana maramica, pa sam se okrenuo na drugu stranu, gušeći se. Bilo je jasno da ne bih mogao da ostanem, pa sam zaključao sva vrata, sve prozore, glavnu i zadnju kapiju, i otišao. Sledećeg jutra mi je Alsid spakovao putnu torbu i ja, ostavivši njega zaduženog za moj stan, uhvatih Orijent ekspres za Konstantinopolj. Tokom dve godine koje sam proveo lutajući Istokom, u prvo vreme u pismima nikad nismo pominjali Ženevjev i Borisa, ali se postepeno njihova imena uvukoše u prepisku. Naročito se sećam pasusa iz jednog od Džekovih pisama kojim odgovara na jedno moje:
„To što mi govoriš da si, dok si ležao bolestan, video Borisa kako se naginje nad tobom, i osetio njegov dodir na licu, i čuo njegov glas, uznemirava me, naravno. To što opisuješ mora da se dogodilo dve nedelje posle njegove smrti. Govorim sebi da si sanjao, da je to bilo u bunilu, ali to objašnjenje me ne zadovoljava, a ne bi ni tebe.”
Pred kraj druge godine, u Indiju mi je stiglo pismo od Džeka, tako različito od svega što bih od njega očekivao da sam odlučio da se smesta vratim u Pariz. Pisao je: „Dobro sam, a slike prodajem kao slikari koji nemaju potrebu za novcem. Nemam svojih briga, ali nemirniji sam nego što bih bio da ih imam. Ne uspevam da se otresem čudnog osećanja straha u vezi sa tobom. To nije strepnja, već iščkivanje bez daha - čega, to samo bog zna! Jedino što mogu da kažem jeste da me muči. Noću uvek sanjam o tebi i Borisu. Kasnije ne mogu ničega da se setim, ali ujutru se budim sa lupanjem srca i uzbuđenje se ceo dan povećava, dok uveče ne legnem da spavam i ponavlja se ista stvar. Potpuno sam iscrpljen time i odlučio sam da prekinem to patološko stanje. Moram da te vidim. Da dođem u Bombaj ili ćeš ti doći u Pariz?”
Poslao sam mu telegram da me očekuje sledećim parobrodom. Kad smo se sastali pomislih da se vrlo malo promenio; ja sam, insistirao je on, izgledao savršeno zdravo. Bilo je lepo ponovo čuti njegov glas i, dok smo sedeli i brbljali o tome šta još život može da nam ponudi, osetismo kako je prijatno biti živ po sunčanom prolećnom vremenu.
Nedelju dana smo ostali zajedno u Parizu, a zatim sam na nedelju dana otišao sa njim u Ept, no pre svega smo otišli na groblje u Sevru na kom je ležao Boris.
„Hoćemo li da postavimo Suđaje u mali gaj iznad njega?” upitao je Džek, a ja sam odgovorio:
„Mislim da bi Borisov grob trebalo da čuva jedino Madona.”
No, Džeku nije bilo ništa bolje od mog povratka kući. Snovi iz kojih nije mogao da se seti ni najmanjeg jasnog obrisa nastavili su se, a govorio je da ga osećanje iščekivanja bez daha povremeno guši.
„Vidiš da ti štetim, a ne činim dobro”, rekao sam. „Pokušaj nešto da promeniš, bez mene.” I on je krenuo sam na krstarenje po ostrvima Kanal, a ja sam se vratio u Pariz. Od svog povratka nisam ušao u Borisovu kuću, sada moju, ali znao sam da se to mora učiniti. Džek ju je održavao, postojala je i posluga, pa sam otkazao stan i otišao da živim tamo. Umesto nemira koji sam očekivao, shvatih da sam u stanju da tamo slikam u miru. Ulazio sam u sve sobe - osim u jednu. Nisam mogao da se nateram da uđem u mermernu sobu u kojoj je ležala Ženevjev, a ipak sam osećao žudnju koja je rasla svakog dana da pogledam njeno lice, da kleknem pored nje.
Jednog aprilskog popodneva, leškario sam sanjareći u sobi za pušenje, kao i dve godine ranije, i nesvesno među žutosmeđim istočnjačkim tepisima potražih vučju kožu. Na kraju uspeh da razaznam šiljate uši i pljosnatu svirepu glavu i pomislih na svoj san u kom sam video Ženevjev kako leži pored nje. Šlemovi su još uvek visili na pohabanoj tapiseriji, među njima i jedan stari španski morion[40] za koji se sećam da ga je Ženevjev jednom stavila dok smo se zabavljali delovima drevnih oklopa. Preneo sam pogled na spinet; svaka žuta dirka kao da je govorila o milovanju njene ruke, i ja sam ustao, snagom svoje životne strasti privučen zapečaćenim vratima mermerne sobe. Teska vrata se pod mojom drhtavom rukom zanjihaše ka unutra. Sunčeva svetlost se ulivala kroz prozor, darujući zlatom Kupidonova krila, i kao nimbus lebdela nad Madoninim čelom. Njeno blago lice se saosećajno naginjalo nad mermernim oblikom tako savršeno čistim da sam kleknuo i prekrstio se. Ženevjev je ležala u senci ispod Madone, a ipak, kroz njene bele ruke videh blede modre žilice, a pod njenim blago sklopljenim šakama nabori haljine behu blago obasjani ružičastom koja kao da je dopirala od neke blede tople svetlosti iz njenih grudi.
Savijajući se, dok mi se srce slamalo, dotaknuh usnama mermernu tkaninu, a zatim se iskradoh nazad u tihu kuću.
Došla je slušavka i donela mi pismo, pa sam seo u mali staklenik da ga pročitam; no baš kad sam nameravao da polomim pečat primetih da je devojka još tu i upitah je šta želi.
Izmucala je nešto o belom zecu kog su uhvatili u kući i upitala šta da radi s njim. Rekoh joj da ga pusti u ograđenu baštu iza kuće i otvorih pismo. Bilo je od Džeka, ali tako nerazumljivo da sam pomislio kako mora da je pomerio pameću. Beše to samo niz preklinjanja da ne napuštam kuću dok se on ne vrati; nije mogao da mi kaže zbog čega, postoje ti snovi, rekao je - nije mogao ništa da objasni, ali je bio siguran da ne smem da napuštam kuću u Ulici Sen Sesil.
Kada sam završio sa čitanjem, podigao sam pogled i video onu istu služavku kako stoji na ulazu i drži staklenu činiju u kojoj su plivale dve zlatne ribice: „Vratite ih u akvarijum i kažite mi zašto me prekidate”, rekao sam.
Dopola potiskujući cmizdrenje, ona usu vodu i ribice u akvarijum u dnu staklenika i okrenuvši se ka meni zatraži dozvolu da napusti službu. Reče da je neko zavitlava, očigledno sa namerom da je uvali u nevolju; mermerni zec je ukraden a živi ubačen u kuću; dve predivne mermerne ribice su nestale, a upravo je zatekla ta dva najobičnija živa stvora kako se praćakaju na podu u trpezariji. Smirio sam je i otpustio, rekavši da ću lično proveriti. Otišao sam do ateljea; tamo nije bilo ničega, samo moja platna i neki odlivci, izuzimajući mermerni uskršnji ljiljan. Video sam ga na stolu na drugom kraju sobe. Zatim sam ljutito zakoračio prema njemu. No cvet koji sam podigao sa stola beše svež i krhak i ispuni vazduh mirisom.
Tada iznenada shvatih, i jurnuh kroz hodnik do mermerne sobe. Vrata se otvoriše, sunčeva svetlost pokulja u moje lice, a kroz nju se, u slavu nebesa, Madona smešila, dok je Ženevjev podizala svoje rumeno lice sa mermerne postelje i otvarala sanjive oči.

U ZMAJEVOM SOKAKU


(Prevod: Aleksandra Rajković)

„O, vi, što vam za sve one gori duša
Što u Paklu gore, i vatra ih kuša;
Otkada vičete - „Smiluj im se.” Bože!
Pa ko ste vi da pričate, a On da sluša?”[41]


U crkvi Sen Bamabea završila se večernja služba; sveštenstvo je napuštalo oltar; dečačići su se sjatili u horu i smestili po sedištima. Švajcarac u bogatoj uniformi je marširao niz južni prolaz, oglašavajući se svojim štapom po kamenom pločniku na svaka četiri koraka; iza njega stiže rečiti propovednik i dobar čovek, monsinjor S—.
Moje sedište je bilo u blizini ograde hora, pa sam se okrenuo ka zapadnom kraju crkve. I ostali ljudi između oltara i propovedaonice se okrenuše. Bilo je malo škripanja i šuškanja dok je pastva ponovo sedala; propovednik se uspeo stepenicama do propovedaonice i preludij na orguljama prestade.
Uvek sam smatrao da je muzika orgulja u Sen Bamabeu veoma zanimljiva. Beše mudra i učena, čak isuviše za moje skromno znanje, ali je pokazivala možda bezosećajnu, ali svakako upečatljivu inteligenciju. Štaviše, imala je taj francuski kvalitet ukusa: ukus je suvereno vladao, obuzdan, dostojanstven i uzdržan.
Danas, međutim, od prvog akorda osetih promenu nagore, zlokobnu promenu. Tokom večernje službe, predivno pojanje su uglavnom pratile orgulje iz hora, ali s vremena na vreme bi se, kako se činilo potpuno samovoljno, sa zapadne galerije gde su stajale velike orgulje, udarac teške ruke razlegao crkvom kroz blaženi spokoj tih jasnih glasova. Bio je više nego neprijatan i neskladan, a nije odavao nedostatak veštine. Pošto se to ponavljalo iznova i iznova, podstaklo me je na razmišljanje o tome šta moje knjige o arhitekturi kažu o običaju iz davnih vremena da se hor osvešta čim se izgradi i da brod crkve, pošto se ponekad dovršavao i pola veka kasnije, često uopšte nije blagoslovljen: dokono sam se pitao da li je tako bilo i u Sen Bamabeu i da li je možda nešto, čemu dom obično nije u hrišćanskoj crkvi, neprimećeno ušlo i zaposelo zapadnu galeriju. I o takvim događajima sam čitao, iako ne u knjigama o arhitekturi.
Tada sam se setio da Sen Bamabe nije star više od stotinu godina i nasmejao se neumesnom povezivanju srednjovekovnih sujeverja sa tim veselim mestašcem iz osamnaestog veka, iz perioda rokokoa.
No sada je večernje bilo završeno i trebalo je da, dok smo čekali propoved, usledi nekoliko nenametljivih akorda koji pristaju uz meditaciju. Umesto toga, sa odlaskom sveštenstva, nesklad u donjem delu crkve se razbuktao i sada kao da ništa nije moglo da ga smiri.
Pripadnik sam starije i jednostavnije generacije koja u umetnosti ne voli da traži psihološke suptilnosti i uvek sam odbijao da u muzici vidim išta više od melodije i harmonije, ali osetih da, kroz lavirint zvukova koji se izlivao iz tog instrumenta tamo, nekoga progone. Pedale su ga jurile gore-dole, dok je klavijatura treštala u znak odobravanja. Jadničak! Ko god da je bio, nije bilo mnogo nade da će pobeći!
Moja nervozna uznemirenost pređe u ljutnju. Ko ovo radi? Kako se usuđuje da tako svira usred službe božje? Bacio sam pogled na ljude u svojoj blizini: činilo se da niko od njih nije ni najmanje uznemiren. Spokojna čela opatica koje su klečale, još uvek okrenute prema oltaru, nisu izgubila ništa od svoje posvećene povučenosti pod bledom senkom belih pokrivala za glavu. Otmena gospođa pored mene je sa očekivanjem gledala u monsinjora S-—. Po onome što je odavalo njeno lice, orgulje su mogle da sviraju i Ave Marija.
No sada, najzad, propovednik načini znak krsta i zatraži tišinu. Rado sam se okrenuo prema njemu. Dotle nisam pronašao mir kome sam se nadao kad sam tog popodneva ušao u Sen Bamabe.
Bio sam iscrpljen posle tri noći fizičke patnje i mentalne muke: poslednja je bila najgora, i svoje iscrpljeno telo i otupeo, no ipak visoko osetljiv um, doveo sam na isceljenje u svoju omiljenu crkvu. Jer - čitao sam Kralja u žutom.
„Sunce grane, i oni se sakrivaju i liježu u lože svoje.”[42] Monsinjor S— je citat izgovorio blagim glasom, spokojno prelazeći pogledom po pastvi. Moj pogled se usmeri, a da ni sam nisam znao zašto, prema donjem kraju crkve. Orguljaš se izvlačio iza cevi i prolazio duž galerije na putu ka izlazu; video sam da je nestao iza vratanaca koja su vodila do nekih stepenica što su se spuštale pravo na ulicu. Bio je vitak čovek, a lice mu je bilo tako belo kao što mu je kaput bio cm. „Hvala bogu da sam te se rešio”, pomislih,”sa sve tvojom grešnom muzikom! Nadam će da će tvoj pomoćnik svirati završni preludij.”
Sa osećanjem olakšanja - sa dubokim, smirenim osećanjem olakšanja - okrenuh se ka prijatnom licu na propovedaonici i odlučih se da slušam. Ovde je, napokon, bilo olakšanje uma za kojim sam žudeo.
„Deco moja”, rekao je propovednik’jednu od svih istina ljudska duša najteže uči: da nema čega da se plaši. Ona nije stvorena da uvidi da ništa ne može da joj istinski naškodi.”
„Zanimljiva doktrina za katoličkog sveštenika!” pomislio sam,”Da vidimo kako će to da uskladi sa crkvenim očima[43].”
„Ništa ne može istinski da naškodi duši”, nastavio je najpribranijim, najrazgovetnijim tonom,”zato što…”
No nikada nisam čuo ostatak; pogled mi je skrenuo sa njegovog lica, nisam znao iz kog razloga, i potražio donji kraj crkve. Isti onaj čovek je izlazio iza orgulja, i prolazio duž galerije istim putem. Ali nije bilo vremena da se vrati tamo, a ako se i vratio, trebalo je da ga vidim! Osetih neodređenu jezu i pretrnuh, a ipak, njegovi dolasci i odlasci nisu bili moja stvar. Pogledao sam ga: nisam mogao da skrenem pogled sa njegove crne prilike i belog lica. Kada je bio tačno nasuprot meni, okrenuo se i uputio, preko crkve i pravo u moje oči, pogled mržnje, snažne i ubojite - nikad nisam video mržnju nalik toj; dao bog da je nikada više i ne vidim! Zatim je nestao kroz ista vrata kroz koja sam ga pre manje od šezdeset sekundi posmatrao kako odlazi.
Seo sam i pokušao da priberem misli. Osetio sam se kao veoma malo dete, teško povređeno, dok prikuplja dah pre nego što zajauče.
Da odjednom postanem objekat takvog neprijateljstva bilo je izuzetno bolno - a taj čovek je bio potpuni stranac. Zašto bi me toliko mrzeo - mene, koga nikada ranije nije video? Na trenutak su se sva osećanja stopila u ovu jednu brigu: čak je i strah bio podređen žaljenju, i u tom trenutku uopšte nisam sumnjao, ali sam već u sledećem počeo da rasuđujem i osećaj da se tu nešto ne slaže došao mi je u pomoć.
Kao što sam već rekao, Sen Bamabe je moderna crkva. Mala je i dobro osvetljena; skoro da se ćela može obuhvatiti jednim pogledom. Galerija sa orguljama je snažno osvetljena belim svetlom od niza dugačkih prozora na prozorskom zidu, čije staklo čak nije ni obojeno.
Kako se propovedaonica nalazila u središtu crkve, sledilo je da, kada sam bio okrenut prema njoj, šta god da se pomerilo u zapadnom kraju ne bi moglo da promakne mom oku. Kada je orguljaš prošao, nije bilo čudno što sam ga video: jednostavno sam pogrešno proračunao vreme između njegovog prvog i drugog prolaska. Taj poslednji put je ušao na vrata na drugoj strani. Što se tiče pogleda koji me je tako uznemirio, to se nije ni desilo, a ja sam bio nervozna budala.
Pogledao sam unaokolo. Baš je ovo bilo mesto koje bi skrivalo natprirodne užase! To oštro, razborito lice monsinjora S—, njegovo pribrano držanje i prijatni, graciozni pokreti, nisu li bar malo obeshrabrivali misao o jezivoj misteriji? Bacio sam pogled iznad njegove glave i umalo se nisam nasmejao. Ta lepršava dama koja je podupirala jedan ugao krovića propovedaonice i izgledala kao stolnjak od damaska sa resama na jakom vetru: na prvi pokušaj baziliska da se postavi gore na galeriji sa orguljama, ona bi uperila svoju zlatnu trubicu u njega i oduvala ga sa ovog sveta! Za sebe sam se nasmejao ovoj pomisli koju sam, u to vreme, smatrao veoma zabavnom, i seo i podsmevao se sebi samom i svemu ostalom, od matore rospije ispred ograde, koja me je naterala da platim deset santima[44] za sedište pre nego što me je pustila unutra (ona je više ličila na baziliska, rekao sam sebi, nego moj orguljaš anemičnog tena), od te odbojne stare gospe, do, da, avaj! Monsinjora S—lično. Jer sva pobožnost beše pobegla. Još nikada u svom životu nisam tako nešto učinio, ali sada sam osetio želju da se rugam.
Što se tiče propovedi, ni jednu jedinu reč nisam mogao da čujem od praporaca u ušima koji su zvonili


„Halja svetog Pavla gre.
Držaše nam propovedi te
usrdnije no ikada pre”[45]


što je ostavljalo vremena za najfantastičnije i najbezobzirnije misli.
Nije bilo svrhe da se dalje tu sedi: moram da izađem kroz dveri i otresem se ovog gnusnog osećanja. Bio sam svestan neuljudnosti svog postupka, no ipak sam se podigao i napustio crkvu.
Prolećno sunce je sijalo u Ulici Sen Onore, dok sam trčao niz crkvene stepenice.
Najednom uglu su stajala kolica prepuna žutih narcisa, bledih ljubičica sa rivijere, tamnih ruskih ljubičica i belih rimskih zumbula u zlatnom oblaku mimoze. Ulica je bila puna onih koji su tražili nedeljna zadovoljstva. Zamahnuo sam štapom i nasmejao se sa ostalima. Neko me je sustigao i pretekao. Nije se okrenuo, ali se u njegovom belom profilu nalazila ista ubistvena zloba kao i u njegovim očima. Držao sam ga na oku dok god sam mogao da ga vidim. Njegova vitka leđa su izražavala istu pretnju; činilo se da svaki korak koji ga je odvodio dalje od mene nosi teret neke poruke u vezi sa mojim uništenjem.
Gotovo da sam mileo dalje, moja stopala kao da su odbijala da se pomere. U meni je počelo da se rađa osećanje odgovornosti prema nečemu davno zaboravljenom. Počelo je da deluje kao da zaslužujem ono što mi od njega preti; sezalo je daleko unazad - daleko, daleko unazad. Ležalo je umrtvljeno svih ovih godina; bilo je tu, doduše, i upravo sad će se uzdići i suočiti me sa sobom. No pokušaću da pobegnem; i ja se, kako sam znao i umeo, doteturah do Ulice Rivoli, preko Trga Konkord i na pristanište. Bolesnim očima pogledah prema suncu koje je sijalo kroz belu penu fontane, obasipajući leđa sumornih bronzanih rečnih bogova, daleku Kapiju[46], građevinu od izmaglice od ametista, bezbrojne drvorede sivih stabala i golih grančica jedva ozelenelih. Tada sam ga ponovo ugledao kako dolazi jednom od aleja sa kestenima u Kraljičinom parku.
Napustio sam obalu, naslepo se zaleteo preko Sanzelizea i okrenuo se prema Kapiji. Zalazeće sunce je svoje zrake pružalo preko zelenog travnjaka kružnog toka; on je u punom sjaju sedeo na klupi, a svuda oko njega deca i mlade majke. Bio je samo nedeljna danguba, kao i ostali, kao i ja. Reči sam izgovorio skoro naglas i sve vreme sam zurio u otrovnu mržnju na njegovom licu. Ali on nije gledao u mene. Provukao sam se mimo njega i odvukao svoje olovne noge uz Aveniju. Znao sam da ga svaki naš susret dovodi bliže ispunjenju njegovog cilja i moje sudbine. A još uvek sam pokušavao da se spasem.
Poslednji zraci zalaska sunca su obasipali veličanstvenu Kapiju. Prošao sam ispod nje i našao se s njim licem u lice. Ostavio sam ga skroz dole na Šanzelizeu, a ipak je došao u bujici ljudi koji su se vraćali iz Bulonjske šume. Prišao je toliko blizu da se očešao o mene. Njegovo vitko telo je unutar širokog crnog ogrtača delovalo kao da je od gvožđa. Ćelo njegovo biće je izražavalo samo jedno: volju, i moć, da mi učini zlo.
Posmatrao sam ga, strepeći, kako se spušta niz široku prepunu Aveniju koja je sva blještala od točkova i konjske opreme i šlemova Republikanske garde.
Uskoro mi je nestao iz vidokruga; tada sam se okrenuo i pobegao. U Šumu, pa daleko izvan nje - nisam znao gde sam otišao, ali posle dužeg vremena, kako mi se činilo, pala je noć i našao sam se kako sedim za stolom ispred malog kafea. Odlutao sam nazad u Šumu. Prošli su sati otkako sam ga video. Fizički zamor i mentalna patnja ostaviše me bez snage da razmišljam ili osećam. Bio sam umoran, tako umoran! Žudeo sam da se sakrijem u svojoj jazbini. Reših da idem kući. Ali ona je bila tako daleko.
Živim u Zmajevom sokaku, uskom pasažu koji vodi od Renske do Zmajeve ulice.
To je šlepa ulica, može se preći samo pešice. Na ulazu iz Renske ulice se nalazi balkon koga podupire gvozdeni zmaj. U sokaku se visoke stare kuće uzdižu sa obe strane i zatvaraju krajeve koji izlaze na dve ulice. Goleme kapije, preko dana prislonjene uz zidove dubokih lučnih prolaza, zatvaraju ovaj sokak posle ponoći i tada se može ući tako što će se zazvoniti na izvesnim vratancima sa strane. Na utonuloj kaldrmi se skupljaju neprijatne lokve. Strma stepeništa se spuštaju do vrata koja izlaze na sokak. Donje spratove zauzimaju radnje trgovaca polovnom robom i gvožđari. Ceo bogovetni dan to mesto odzvanja od udaraca čekića i zveketa metalnih šipki.
Koliko god dole bilo neugodno, gore je sve veselje i udobnost i težak, pošten rad.
Pet spratova iznad se nalaze ateljei arhitekata i slikara i skrovišta sredovečnh studenata poput mene koji žele da žive sami. Kada sam došao ovde da živim, bio sam mlad, i nisam bio sam.
Morao sam da hodam neko vreme pre nego što se pojavio prevoz, ali najzad se, kada samo što nisam ponovo stigao do Trijumfalne kapije, pojavi prazan fijaker i ja ga zaustavih.
Vožnja od Kapije do Renske ulice traje više od pola sata, posebno kada te vozi umorni fijakerski konj koji je bio prepušten na milost i nemilost nedeljnih slavljenika.
Pre nego što sam prošao ispod zmajevih krila, bilo je dovoljno vremena da se više puta susretnem sa svojim neprijateljem, ali ja ga nijednom nisam video, a sada sam bio nadomak utočišta.
Ispred široke kapije se igrala gomila dece. Naš kućepazitelj i njegova žena su šetkali između njih sa svojom crnom pudlicom i održavali red; neki parovi su igrali valcer na trotoaru. Uzvratio sam im pozdrave i požurio unutra.
Svi stanovnici sokaka su se sjatili na ulicu. Mesto je bilo potpuno napušteno, osvetljeno pomoću nekoliko visoko okačenih fenjera u kojima je gas škiljavo goreo.
Moj stan je bio na vrhu kuće, na polovini sokaka; do njega se dolazilo stepeništem koje se spuštalo gotovo do ulice, sa samo parčencetom prolaza između. Spustio sam stopalo na prag otvorenih vrata, prijateljske stare trošne stepenice su se uzdizale ispred mene, vodeći do odmora i zaklona. Osvrnuvši se preko desnog ramena, ugledah njega, na deset koraka. Mora da je ušao u sokak zajedno sa mnom.
Išao je sasvim pravo: ni sporo, ni žurno, ali pravo prema meni. I - sada je gledao u mene. Otkako su nam se oči susrele u crkvi, sada su se prvi put ponovo srele i znao sam da je kucnuo čas.
Uzmičući unazad, niz sokak, nađoh se s njim licem u lice. Mislio sam da umaknem kroz izlaz na Zmajevu ulicu. Njegove oči su mi rekle da nikada neću pobeći.
Činilo se da su vekovi prošli dok smo se kretali niz sokak u potpunoj tišini - ja uzmičući, on napredujući; no najzad osetih senku prolaza, a sledeći korak me je tamo i uveo. Tu sam mislio da se okrenem i jurnem na ulicu. Ali to nije „bila senka prolaza, već senka luka. Velika vrata do Zmajeve ulice behu zatvorena. Ovo osetih po crnilu koje me je okruživalo, a u isto vreme pročitah i na njegovom licu. Kako je samo sijalo njegovo lice u tami, hitro se približavajući! Duboki luk, golema vrata, njihove hladne gvozdene šarke, bili su na njegovoj strani. Ono čime je pretio došlo je: skupilo se i pritiskalo me iz nedokučivih senki; tačka iz koje bi udarilo bile su njegove paklene oči. Bez nade, naslonio sam leđa na zaključana vrata i suprotstavio mu se.
Čulo se struganje stolica po kamenom podu i šuškanje dok je pastva ustajala. Mogao sam da čujem Švajcarčev štap u južnom prolazu, što je prethodilo ulasku monsinjora S—u sakristiju.
Opatice koje su klečale se uzdigoše iz svoje posvećene povučenosti, nakloniše se i odoše. Pomodna dama, moja susetka, takođe ustade, sa gracioznom uzdržanošću. Dok je odlazila, njene oči s neodobravanjem preleteše preko mog lica.
Napola mrtav, ili mi se barem tako činilo, a ipak intenzivno živ do najmanjeg delića, sedeo sam među ljudima koji su se bez žurbe pomerali, a zatim sam i ja ustao i pošao prema vratima.
Prespavao sam propoved. Jesam li prespavao propoved? Pogledao sam nagore i ugledao ga kako prolazi galerijom do svog mesta. Video sam mu samo jednu stranu; tanka savijena ruka u crnom ogrtaču je izgledala kao jedna od onih đavolskih, bezimenih sprava koje leže u nekorišćenim odajama za mučenje u srednjovekovnim zamcima.
Ali pobegao sam mu, iako su njegove oči rekle da neću uspeti. Jesam li mu pobegao? Ono što mu je davalo moć nada mnom dođe iz zaborava, gde sam se nadao da ću ga zadržati. Jer, sada sam ga poznavao. Smrt i užasno boravište izgubljenih duša, kamo ga je moja slabost odavno poslala - promeniše ga za svačije oči, ali ne i za moje. Prepoznao sam ga gotovo isprva, nikada nisam sumnjao šta je došao da učini, i sada sam znao daje, dok je moje telo bezbedno sedelo u veseloj crkvici, on lovio moju dušu u Zmajevom sokaku.
Odšunjao sam se do vrata; orgulje zatreštaše iznad glave. Blistava svetlost ispuni crkvu, zaklanjajući oltar od mog pogleda. Ljudi su iščezli, lukovi i zasvođeni krov su nestali. Podigoh svoje spržene oči ka nedokučivom svetlu i ugledah crne zvezde kako vise na nebesima, i vlažni vetrovi sa jezera Hali slediše mi lice.
I sada, daleko, iznad milja talasa od oblaka koji su se prevrtali, ugledah mesec kako curi u mlazu; i, još dalje, tornjevi Karkose uzdizaše se iza meseca.
Smrt i užasno boravište izgubljenih duša, kamo ga je moja slabost odavno poslala, promeniše ga za svačije oči, ali ne i za moje. I sada sam čuo njegov glas, kako se uzdiže, otmen, grmeći kroz plamteću svetlost, i, osećao sam, blještanje se pojačavalo, pojačavalo, obasipajući me talasima plamena. Zatim potonuh u dubine i začuh Kralja u žutom kako šapuće mojoj duši: „Strašno je pasti u ruke živom Bogu!”

ŽUTI ZNAK


(Prevod: Milena Dasukidis)



„Nek nasluti crvena zora
Naš predstojeći čin,
Kad umine plavi sjaj zvezda
I svršeno bude sa svim”[47]
I


Toliko ima stvari koje je nemoguće objasniti! Zašto me određena sazvučja u muzici navode da mislim o smeđem i zlatnom jesenjem lišću? Zašto misa u čast svete Cecilije[48] nagoni moje misli da lutaju špiljama čiji zidovi blistaju hrapavim masivima devičanskog srebra? Šta je to bilo u tutnjavi i metežu Brodveja u šest popodne zbog čega je pred mojim očima sevnula slika mirne bretonske šume, sunčevih zraka koji se prosipaju kroz prolećno rastinje i Silvije koja se saginje, delom radoznalo, delom nežno, nad malenim, zelenim gušterom, šapćući: „A samo pomisli da je i ovo jedan mali božji štićenik!”
Kad sam prvi put video čuvara, bio mi je okrenut leđima. Posmatrao sam ga nezainteresovano dok nije ušao u crkvu. Nisam obratio na njega ništa više pažnje nego na bilo kojeg drugog čoveka koji je tog jutra tumarao parkom Vašington Skver i, čim sam zatvorio prozor i vratio se u atelje, zaboravio sam na njega. Kasnije tog popodneva, kako dan beše veoma topao, ponovo sam podigao prozor i nagnuo se kroza nj ne bih li uhvatio svežeg vazduha. Čovek je stajao u dvorištu crkve, a ja sam ga ponovo primetio sa podjednako malo interesovanja kao tog jutra. Gledao sam preko parka, do mesta na kom se fontana poigravala, a potom sam se, kad mi glava bese već puna maglovitih utisaka o drveću, asfaltnim kolovozima i pokretnim grupama dadilja i ljudi koji uživaju u odmoru, uputio nazad ka štafelaju. Kad sam se okrenuo, moj ravnodušni pogled je obuhvatio čoveka dole, u crkvenom dvorištu. Njegovo lice sad beše okrenuto k meni i ja se, potpuno nehotice, nagoh da ga pogledam. Istog trena, on podiže glavu i pogleda u mene. Namah pomislih na grobljanskog crva. Nisam znao šta je to kod tog čoveka što mi je bilo tako odbojno, ali utisak naduvenog, belog grobljanskog crva beše toliko snažan i odvratan da se to zasigurno videlo u mom izrazu, jer on okrete svoje podbulo lice na drugu stranu pokretom koji me podseti na uznemirenu larvu u kestenu.
Vratio sam se štafelaju i pokazao modelu da ponovo zauzme pozu. Nakon što sam neko vreme radio, bio sam sasvim uveren da samo kvarim sve što sam dotad napravio, pa sam uzeo špatulicu i ponovo sastrugao boju. Nijanse kože behu blede i nezdrave, i ne mogoh da razumem kako sam uspeo da nanesem tako bolešljivu boju na studiju koja je pre toga sijala zdravim tonovima.
Pogledah u Tesi. Ona se ne beše promenila i jasno, zdravo rumenilo oblivaše njen vrat i obraze dok sam seja mrštio.
„Jesam lija nešto uradila?” upita ona.
„Ne, napravio sam haos od ove ruke i, tako mi vlastite glave, ne mogu da shvatim kako li sam samo uspeo da nabacam ovakvo blato na ovo platno”, odgovorih.
„Da li poziram kako treba?” nastavi ona.
„Naravno, savršeno je.”
„Dakle, nije moja greška u pitanju?”
„Ne, moja je.”
„Veoma mi je žao”, reče ona.
Rekao sam joj da može malo da se odmori dok ja tkaninom nanesem terpentin na kužno mesto na platnu, i ona ode da zapali cigaretu i pregleda ilustracije u Kurije frame[49].
Nisam znao da li u pitanju beše nešto iz terpentina ili nedostatak samog platna, ali što sam više trljao, to se više činilo da se gangrena širi. Radio sam kao dabar pokušavajući da je uklonim, ali bolest kao da je gmizala po udovima na studiji preda mnom. Nastojao sam da je zaustavim, ali sad se i boja grudi beše promenila i ćela figura je upijala zarazu kao kad se sunđer natapa vodom. Energično sam se služio špatulom, terpentinom i strugačem, sve vreme razmišljajući o tome kakvu ću scenu napraviti Divalu koji mi je prodao platno; ali ubrzo sam uočio da nije platno to koje je bilo manjkavo, niti boje koje sam nabavio od Edvarda. „Mora da je u pitanju terpentin”, pomislih ljutito,”ili mi je popodnevna svetlost toliko zamaglila i poremetila pogled da ne vidim dobro.” Pozvao sam Tesi, devojku koja mi je pozirala kao model. Ona dođe i naže se preko moje stolice, otpuhujući kolutove dima.
„Šta si mu to uradio?” uzviknu ona.
„Ništa”, zarežah ja,”mora da je ovaj terpentin!”
„Kako je boja sad užasna”, nastavi ona. „Zar misliš da moja koža stvarno ima boju buđavog sira?”
„Ne, ne mislim”, odbrusih ljutito;,jesi li ikad ranije videla da slikam ovako?”
„Nisam, zaista!”
„Pa šta onda!”
„Mora da je u pitanju taj terpentin, ili šta već”, priznade ona.
Ona nabaci kimono i ode do prozora. Strugao sam i trljao dok se nisam izmorio, i napokon pograbih četkice i zavitlah ih pravo kroz platno uz snažan uzvik, što beše jedini zvuk koji je privukao Tesinu pažnju.
Pa ipak, ona odmah odreagova: „Tako je! Psuj i ponašaj se glupavo i polomi sve četkice! Tri nedelje radiš na toj studiji, i vidi sad! Šta si dobio cepanjem platna? E, kakva su ti stvorenja umetnici!”
Osetih se posramljeno, kao i obično posle ovakvog ispada, i okrenuh platno ka zidu. Tesi mi pomože da očistim četkice, a onda otklinda da se obuče. Dok beše iza paravana, častila me je savetima u vezi sa potpunim ili delimičnim gubitkom živaca dok, napokon - misleći verovatno da me je dosta maltretirala - ne izađe da me zamoli da joj zakopčam bluzu na ramenu gde nije mogla da dohvati.
„Sve je krenulo naopako od trenutka kad si se vratio od prozora i rekao mi o onom jezivom čoveku kog si video u crkvenoj porti”, izjavi ona.
„Da, verovatno je urekao sliku”, odgovorih zevajući. Pogledao sam na sat.
„Prošlo je šest, znam”, reče Tesi, nameštajući šešir pred ogledalom.
„Da”, odgovorio sam,”nisam nameravao da te zadržim ovako dugo.” Nagoh se kroz prozor, ali se odmah trgoh sa gađenjem jer je mladi čovek beskrvnog lica stajao dole u crkvenom dvorištu. Tesi je primetila pokret negodovanja koji sam napravio, pa je i sama pogledala kroz prozor.
„Da li je to čovek koji ti se ne dopada?” prošaputa.
Klimnuo sam glavom.
„Ne mogu da mu vidim lice, ali izgleda debelo i dežmekasto. Na neki način”, nastavi ona, okrenuvši se da me pogleda”,podseća me na jedan san - grozan san koji sam imala. Mada”, zamisli se, gledajući u svoje lepo oblikovane cipele,”je li to uopšte bio san?”
„Kako bih ja to znao?” rekoh osmehnuvši se.
Tesi odgovori osmehom.
„I ti si bio tamo”, reče ona,”pa bi možda i mogao da znaš nešto o tome.”
„Tesi, Tesi!” pobunih seja,”nemoj da ti pada na pamet da mi laskaš govoreći kako sanjaš o meni!”
„Ali jesam”, odlučno će ona,”hoćeš da ti ispričam?”
„Samo napred”, odgovorih ja, pripalivši cigaretu.
Tesi se nasloni leđima na sims otvorenog prozora i započe vrlo ozbiljno.
„Jedne večeri prošle zime ležala sam u krevetu, ne razmišljajući baš ni o čemu posebnom. Pozirala sam ti, i bila sam potpuno premorena; pa ipak, nikako nisam mogla da zaspim. Čula sam kad su zvona u gradu odzvonila deset, pa jedanaest, pa ponoć. Mora biti da sam zaspala oko ponoći jer se ne sećam da sam nakon toga čula zvona. Kako mi se činilo, tek sam bila sklopila oči, kad sam usnila da me je nešto privuklo da odem do prozora. Ustala sam, podigla okno i izvila se napolje. Dvadeset peta ulica bese potpuno pusta, koliko sam mogla da vidim. Počela sam da se bojim; vani je sve bilo tako… tako mračno i neprijatno. Onda do mene dopre zvuk točkova iz daljine, i kao da sam znala da je to nešto što moram da sačekam. Točko vi su se vrlo sporo primicali, i napokon sam mogla da ugledam vozilo kako se kreće ulicom. Dolazilo je bliže, i bliže, i kad je prošlo ispod mog prozora, videla sam da su to mrtvačka kola. Već sam se tresla od straha, kad se kočijaš okrenu i pogleda pravo ka meni. Kad sam se probudila, stajala sam kraj otvorenog prozora, drhteći od hladnoće, ali kočije sa crnim pokrovom i kočijaša ne beše više. Taj san sam ponovo sanjala prošlog marta, i opet sam se probudila pored otvorenog prozora. Prošle noći, san mi je ponovo došao. Sećaš se da je padala kiša; kad sam se probudila, stojeći pored prozora, spavaćica mi je bila sva natopljena.”
„Ali gde seja pojavljujem u tom snu?” upitah.
„Ti - ti si bio u kovčegu; ali nisi bio mrtav.”
„U kovčegu?”
„Da.”
„A kako si ti to znala? Jesi li me videla?”
„Ne; jednostavno sam znala da si tamo.”
„Da nisi ti jela bunike ili neku čudnu ribu?” počeh ja uz smeh, ali devojka me prekide uplašenim uzvikom.
„Hej! Šta bi?” rekoh ja, dok se ona skupljala u niši pored prozora.
„Čovek… čovek u dvorištu crkve, on je vozio mrtvačka kola.”
„Besmislica”, rekoh ja, ali Tesine oči behu preplavljene stravom. Priđoh prozoru i pogledah napolje. Čoveka više nije bilo. „Hajde, Tesi”, pozvah je,”nemoj da si blesava. Predugo si pozirala; unervozila si se.”
„Zar misliš da bih mogla da zaboravim to lice?” promrmlja ona. „Tri puta sam videla mrtvačka kola kako prolaze ispod mog prozora, i svaki put bi se kočijaš okrenuo i pogledao me. Uh, lice mu je bilo tako belo i… i mekano? Izgledalo je mrtvo - izgledalo je kao da je već dugo mrtvo.”
Navedoh devojku da sedne i popije čašu maršale[50]. Zatim i sam sedoh pored nje i pokušah da je posavetujem.
„Vidi ovamo, Tesi”, rekoh,”da odeš ti lepo na selo na nedelju ili dve i nećeš više sanjati mrtvačka kola. Poziraš po ceo dan, a kad padne noć, živci su ti napeti. Ne možeš ti ovo da izdržiš. A onda, umesto da odeš u krevet kad završiš sa dnevnim poslom, ti otrčiš na piknik u Sulcer Park, ili odeš u Eldorado ili na Koni Ajlend[51], i kad dođeš ovamo sledećeg jutra, potpuno si ispijena. Nije stvarno bilo kočije sa mrtvačkim sandukom. Bilo je samo sna koji si sanjala zbog dagnji.”
Ona se jedva osmehnu.
„A šta je sa čovekom u porti?”
„Oh, on je samo jedno obično, nezdravo, svakodnevno biće.”
„Ne zvala se ja Tesi Rirdon, kunem ti se, gos’n Skot, da je lice tog čoveka dole u dvorištu lice onog koji je vozio mrtvačku kočiju!”
„Pa šta s tim?” rekoh. „To je pošten posao.”
„Onda misliš da jesam videla kola?”
„Oh”, odgovorih diplomatski,”ako i jesi, možda nije nemoguće da ih je ovaj čovek dole vozio. To ne znači ništa.”
Tesi ustade, odmota svoju namirisanu maramicu i, uzevši komadić gume sa čvorića na porubu, stavi ga u usta. Zatim navuče rukavice, pruži mi ruku uz jedno iskreno „Laku noć, gos’n Skot’ i ode.

II


Narednog jutra mi Tomas, potrčko, donese Herald i nešto novosti. Crkva pored nas beše prodata. Zahvalio sam nebesima na tome, ne zato što bih kao katolik imao išta protiv kongregacije u komšiluku, već zato što mi je živce komadao galamdžija od duhovnog bodritelja, čija je svaka reč odzvanjala kroz krilo crkve kao da mi se nalazi u susednoj sobi, i koji je uporno valjao svako r sa istrajnošću zbog koje su svi moji nagoni padali u vatru. Pored njega, tu beše i zlotvor u ljudskom obličju, orguljaš koji je kotrljao neke od sjajnih starih himni u vlastitom izvođenju, i ja sam vapio za krvlju stvora koji je mogao da svira slavoslovlje uz dodatke molskih sazvučja kakve čovek može da čuje samo u kvartetu vrlo mladih preddiplomaca. Verujem da je propovednik dobar čovek, ali kad se razdere: „I Bog rrreče Mojsiju, Bog je veliki rrratnik. Zapali na oltaru žrrrtve paljenice, to je žrrrtva ognjena Gospodu!” uvek se zapitam koliko je vekova čistilišta potrebno da se okaje takav greh.
„Ko je kupio imanje?” upitah Tomasa.
„Niko kog znam, gos’n. Kažu da je gos’n što ima ove tamo stanove u „Amiltonu gledo. Mož bude da će pravi još stanova.”
Odšetah do prozora. Mladi čovek sa bolesnim licem stajaše pored kapije crkvenog dvorišta i od samog pogleda na njega ponovo me obuze ona nesavladiva odbojnost.
„Uzgred, Tomase”, obratih se momku”,ko je ovaj prikan dole?”
Tomas frknu. „Taj tamo crv, gos’n? To vam je noćni čuvar od crkve, gos’n. Muka mi od njega što sedi tamo po ćelo veče na one stepenice i tako vas gleda, ko podrugljivo. Puko bi’ ga u glavu, gos’n - pardoniram, gos’n…”
„Nastavi, Tomase.”
„Jedno veče, vraćam seja kući s „Arijemon je isto Englez - i vidim ga kako sedi tamo na stepenice. S nama bile Moli i Džen, gos’n, dve devojke sluškinje, a on nas gleda tako uvredljivo, i ja krenem prema njemu i ka’em: „Š’a gle’aš, ti golaću debeli?” - pardoniram, gos’n, al’ tako sam mu reko. A on ne kaže ništa; a ja ću njemu: „Dođi ovamo da te tresnem u tu mlitavu glavu.” I onda ja preskočim kapiju i uđem, al’ on ništa ne kaže, samo me tako gadno gleda. I ja ga udarim jednom, al’ bljak! Glava mu sve „ladna i gnjecava, muka vam da ga pipnete.”
„Šta je onda uradio?” upitah ja radoznalo.
„On? Ništa.”
„A ti, Tomase?”
Momak pocrvene od stida i nelagodno se osmehnu.
„Gos’n Skot, ja nisam kukavica, i ništa ne mogu da s’vatim što sam pobego. Bio sam u Petim lanserima[52], gos’n, sviro sam u trubu u Tel-el-Kebiru[53], pogađala me paljba.”
„Nećeš valjda da kažeš da si pobegao?”
„Jesam, gos’n; pobego sam.”
„Zašto?”
„To bi’ baš i ja ’teo da znam, gos’n. Zgrabio sam Moli i potrčo, a ostali su se preplašili ko i ja.”
„Ali čega su se uplašili?”
Tomas neko vreme ne htede da odgovori, ali sad moja radoznalost po pitanju odbojnog mladog čoveka naraste, te stadoh da ga pritiskam. Trogodišnji boravak u Americi ne samo da je izmenio Tomasov kokni[54] naglasak, već mu je podario i američki strah od gluposti.
„Nećete mi verujete, jelda, gos’n?”
„Hoću.”
„Će mi se smejete, gos’n?”
„Svašta!”
Oklevao je. „Pa, gos’n, istina vam je na boga da, kad sam ga udario, on me u’vatio za ruke, a kad sam uvrnuo tu njegovu mekanu, gnjecavu pesnicu, jedan njegov prst mi osto u ruci.”
Krajnje gnušanje i užas na Tomasovom licu mora da su se preslikali i na moje, jer on dodade:
„Bilo je odvratno, i sad kad ga vidim, samo se sklonim. Od njega mi nije dobro.”
Kad je Tomas otišao, prišao sam prozoru. Čovek je stajao pokraj crkvene ograde držeći obe ruke na kapiji, ali ja sam se žurno vratio do štafelaja, zgrožen i prestravljen, jer sam video da srednji prst na njegovoj desnoj šaci nedostaje.
U devet sati, Tesi se pojavi i odmah nestade iza paravana uz jedno veselo „dobro jutro, gospodine Skot’. Kad je ponovo izašla i zauzela položaj na postolju za model, započeo sam novo platno, na njeno veliko zadovoljstvo. Nije progovorila sve vreme dok sam radio na crtežu, ali čim je grebanje ugljena utihnulo, a ja se dao na fiksiranje[55], ona poče da ćaska.
„Ah, sinoć sam se tako lepo provela. Išli smo kod Tonija Pastora[56].”
„Ko su to ’mi’?” htedoh da znam.
„Oh, Megi, znate, model gospodina Vajta, i Pinki Makormik - zovemo je Pinki zato što ima tu prelepu crvenu kosu kakvu vi umetnici toliko volite - i Lizi Berk.”
Poprskao sam platno sredstvom za fiksiranje i rekao: „Pa, nastavi.”
„Videli smo Keli i Bejbi Bams, plesačicu sa suknjom, i… i sve ostale. I očijukala sam.”
„To znači da si mi bila neverna, Tesi?”
Ona stade da se smeje i odmahnu glavom.
„To je bio Ed, brat Lizi Berk. On je savršen džentlmen.”
Osetih se obaveznim da joj uputim par roditeljskih saveta u vezi sa očijukanjem, a ona ih prihvati sa vedrim osmehom.
„Oh, umem ja da izađem na kraj sa čudnim očijukanjem”, reče ona,”ali Ed nije takav. Lizi je moja najbolja prijateljica.”
Onda ona poče da priča kako je Ed, kad se vratio iz fabrike čarapa u Louelu, Masačusets, bio iznenađen kad je shvatio koliko su ona i Lizi porasle, pa kako je on jedan ostvaren mladi čovek, te kako za njega nije bilo ništa da potroši pola dolara na sladoled i ostrige ne bi li proslavio svoje zaposlenje kao službenika u odseku za vunenu konfekciju u kompaniji Mejsi. Još nije bila završila kad sam počeo da slikam, a ona zauzela pozu, smeškajući se i cvrkućući poput vrapca. Do podneva studija je bila dosta dobro premazana, i Tesi priđe da je pogleda.
„Tako je već bolje”, reče ona.
I ja sam tako mislio, pa mi je ručak protekao u osećanju zadovoljstva stoje sve išlo kako treba. Tesi je prostrla svoj ručak na sto za crtanje naspram mene; pili smo klaret[57] iz iste boce i pripalili cigarete istim palidrvcetom. Bio sam veoma vezan za Tesi. Gledao sam je kako iz krhkog, nezgrapnog deteta izrasta u tanku, ali izvrsno građenu ženu. Pozirala mi je prethodne tri godine i, među svim modelima, ona mi je bila omiljena. Istini za volju, veoma me je kopkalo da li je postala „poštena’ ili „laka”, kako se to već kaže, ali nikad nisam primetio nikakvo pogoršanje u njenom ponašanju, i u srcu sam znao da je bila dobra. Nikad nisam sa njom razgovarao o moralu, nisam ni nameravao, delimično zato što ni sam nisam bio naročito moralan, a delimično zato što sam znao da će ona činiti šta želi bez obzira na mene. Ipak, nadao sam se da će se držati podalje od nevolja jer sam joj želeo samo dobro, ali sa druge strane, sebično sam želeo da zadržim najbolji model koji sam imao. Znao sam da to očijukanje, kako ga je ona nazivala, nije imalo nikakvog značaja kod devojaka kao što je Tesi, i da takve stvari u Americi nimalo ne liče na takve stvari u Parizu. No opet, idući kroz život otvorenih očiju, znao sam da će neko jednog dana odvesti Tesi, na ovaj ili onaj način i, mada sam deklarativno bio stava da je brak budalaština, iskreno sam se nadao da će, u tom slučaju, biti sveštenika na vidiku. Ja sam katolik. Kad slušam svečanu misu, kad se prekrstim, osećam da sve, uključujući i mene samog, postaje radosnije, a ispovest mi čini dobro. Čovek poput mene, koji najveći deo života provodi u samoći, mora nekome da se ispovedi. Povrh svega, Silvija je bila katolkinja, a za mene to beše dovoljno dobar razlog. Ali govorio sam o Tesi, a to je dosta drugačije. Tesi je takođe bila katolkinja i mnogo posvećenija od mene pa, uzevši sve u obzir, nisam imao mnogo razloga da se bojim za svoj lepi model, sve dok se ne bi zaljubila. Znam da bi tada samo sudbina odlučila o njenoj budućnosti, i u sebi sam se molio da će je ta sudbina zadržati daleko od muškaraca kao što sam ja i da će na njen put dovesti ne manje nego Eda Berka i Džimija Makormika, blaženo bilo njeno slatko lice!
Tesi je otpuhivala kolutove dima ka tavanici i zveckala komadićima leda u visokoj čaši.
„Znaš li da sam i ja sanjao prošle noći?” započeli razgovor.
„Nije valjda o onom čoveku”, nasmeja se Tesi.
„Upravo. San sličan tvom, samo još mnogo gori.”
Beše budalasto i nepromišljeno s moje strane što sam to rekao, ali znate već kako malo mere ima prosečan slikar. „Biće da sam zaspao oko deset sati”, nastavih”,i posle nekog vremena sanjao sam da sam se probudio. Tako sam jasno čuo ponoćna zvona, vetar u krošnjama drveća i zvižduke parobroda iz zaliva da, evo i sad, jedva mogu da poverujem da nisam zaista bio budan. Izgledalo mi je da ležim u kutiji koja je imala stakleni poklopac. Kako sam prolazio, maglovito sam mogao da vidim ulične svetiljke jer, moram ti reći, Tesi - kutija u kojoj sam ležao bila je položena u tapacirana kola koja su me drmusala preko kaldrme. Nakon nekog vremena postao sam nestrpljiv i pokušah da se pomerim, ali kutija je bila preuska. Ruke mi behu prekrštene na grudima, tako da nisam mogao da ih podignem i probam da se oslobodim. Prvo sam osluškivao, a onda sam pokušao da viknem. Nije bilo glasa. Mogao sam da čujem topotanje konja upregnutih u kola, čak i disanje kočijaša. Zatim do mojih ušiju dopre još jedan zvuk, poput podizanja okna prozora. Uspeo sam donekle da okrenem glavu, i shvatio da mogu da vidim, ne samo kroz stakleni poklopac kutije, već i kroz staklene ploče na bočnim stranama pokrivenog vozila. Ugledao sam kuće, prazne i neme, i ni u jednoj ne beše ni svetla ni znaka života, osim jedne. Na toj kući beše otvoren prozor na prvom spratu, i osoba sva u belom stajaše i gledaše dole, na ulicu. To si bila ti.”
Tesi okrenu lice na drugu stranu i nalakti se na sto.
„Video sam tvoje lice”, nastavih”,i izgledalo mi je veoma tužno. Zatim smo prošli i skrenuli u uzani crni sokak. Konji odjednom stadoše. Čekao sam, i čekao, zatvarao oči u strahu i nestrpljenju, ali sve beše tiho kao u grobu. Posle nekog vremena, za koje se meni činilo kao da su prošli sati, postade mi neugodno. Osećaj da se neko nalazi blizu mene natera me da otvorim oči. Ugledah belo lice kočijaša mrtvačkih kola kako me gleda kroz poklopac kovčega…”
Tesin jecaj me prekide. Tresla se kao list. Uvideh da sam napravio budalu od sebe i pokušah da popravim štetu.
„Ali, Tesi”, rekoh joj,”govorim ti ovo samo da bih ti pokazao kakav uticaj tvoja priča može da ima na nečije snove. Ne misliš valjda da sam stvarno ležao u kovčegu, zar ne? Zbog čega drhtiš? Zar ne vidiš da su tvoj san i moja neosnovana odbojnost prema tom bezazlenom čuvaru crkve jednostavno stavili moj mozak u pogon čim sam zaspao?”
Ona položi glavu između ruku i stade da jeca kao da joj se srce kida. Kakav sam krasni magarac nad magarcima ispao! Ali upravo sam se spremao da prevaziđem samog sebe. Obiđoh oko stola i obavih ruku oko nje.
„Tesi, mila, oprosti mi”, rekoh. „Nisam nameravao da te plašim glupostima. Ti si previše pametna devojka, previše dobra katolkinja da bi verovala u snove.”
Njena se ruka steže preko moje, i glava joj pade unazad na moje rame, ali i dalje je podrhtavala, pa sam je mazio ne bih li je umirio.
„Hajde, Tes, otvori oči i nasmeši se.”
Njeni se kapci podigoše sporim i malaksalim pokretom i oči joj se sretoše sa mojim, ali njen izraz bese tako uznemiren da odmah nastavih da je tešim.
„Sve su to koještarije, Tesi. Sigurno ne strepiš da će ti se nešto loše dogoditi zbog toga.”
„Ne”, izgovori ona, ali njene skerletne usne podrhtavahu. „Pa šta je onda? Ti se stvarno plašiš?”
„Da. Ali ne zbog sebe.”
„Nego zbog mene?” upitah ja veselo.
„Zbog tebe” promrmlja ona gotovo nečujno. „Ja… stalo mi je do tebe.”
Isprva stadoh da se smejem, ali kad sam shvatio šta je rekla, obuze me iznenađenje, te sam sedeo kao okamenjen. Ovo je bila kruna na glavi idiotluka koji sam napravio. U trenutku koji je protekao između njene izjave i mog odgovora kroz misli mi je proletelo hiljadu načina na koje bih mogao da uzvratim na tu nevinu ispovest. Mogao sam da je odagnam smehom, mogao sam da promašim smisao njenih reci i uverim je u svoje dobro zdravlje, mogao sam jednostavno da istaknem kako je nemoguće da me ona voli. Ali odgovor bese brži od mozga, i sada mogu da razmišljam i premišljam kad je već kasno; sada mogu, pošto sam je tada poljubio u usta.
Te večeri sam kao i obično otišao u šetnju po Vašington parku, zadubljen u misli o događajima tog dana. Ja sam duboko odana osoba. Više nije bilo povlačenja, i gledao sam budućnosti pravo u lice. Ja nisam dobar, nisam čak ni savestan, ali nisam imao nameru da zavaravam ni sebe ni Tesi. Jedina strast mog života ležala je sahranjena u obasjanim šumama Bretanje. Da li je bila sahranjena zauvek? Nada je vrištala „Ne!” Tri sam godine slušao glas nade, i tri sam godine iščekivao korak na svom pragu. Da li je Silvija zaboravila? „Ne!” vikala je nada.
Pomenuo sam da nisam dobra osoba. To je tačno, ali nisam baš ni zlikovac iz opere. Vodio sam nonšalantan, nesmotren život, grabeći sve stoje nudilo zadovoljstvo, žaleći i ponekad se gorko kajući zbog posledica. Samo sam u jednoj stvari, osim u slikanju, bio ozbiljan, a to je bilo nešto što je ležalo skriveno, ako ne i izgubljeno, u bretonskim šumama.
Beše kasno da zažalim zbog onoga što se odigralo tokom dana. Šta god da je bilo u pitanju - sažaljenje, trenutna preosetljivost na tugu ili mnogo grublji nagon zadovoljene sujete - sad je bilo svejedno i, osim ako nisam želeo da ozledim jedno nedužno srce, put kojim je trebalo da nastavim ležaše jasno preda mnom. Vatra i snaga strasti, dubina ljubavi na koju nikad nisam čak ni posumnjao, uza sva moja svetska iskustva, ne ostavljaše mi izbora: morao sam da uzvratim ili da je oteram od sebe. Da li zato što se nisam usuđivao da nanosim ljudima bol, ili zato što u sebi imam ponešto od sumornog puritanca - ne znam, tek zazirao sam od odbacivanja odgovornosti za taj nepromišljeni poljubac, a zapravo nisam ni imao vremena za to jer su se vratnice njenog srca prebrzo otvorile i pustile poplavu napolje. Neko drugi, neko ko po navici obavlja svoje dužnosti i pronalazi neko turobno zadovoljstvo u tome da unesrećuje i sebe i sve oko sebe, možda bi izdržao. Ja nisam. Nisam se usudio. Kad je oluja utihnula, rekao sam joj da bi joj bilo bolje da zavoli Eda Berka i nosi jednostavan zlatan prsten, ali ona ne htede ni da čuje. Uostalom, mislio sam da je možda i bolje, ako je već izabrala da voli nekoga za koga ne može da se uda, da to onda budem ja. Ja bih makar mogao da se ophodim prema njoj sa inteligentnom privrženošću, a ako bi se nekad i zamorila od zaljubljenosti, ne bi joj zbog toga bilo gore. Ja sam već odlučan u vezi s tim, iako sam znao koliko će biti teško. Prisećao sam se uobičajenih završetaka platonskih veza i kako bih se uvek zgrozio kad bih čuo o tome. Bio sam svestan da preduzimam veliki poduhvat za tako neprincipijelnog čoveka kakav sam bio i sanjario sam o budućnosti, ali ni u jednom trenutku nisam posumnjao u to da će ona pored mene biti bezbedna. Da je to bio iko drugi sem Tesi, ne bih se uopšte ni zamarao skrupulama. Na pamet mi nije palo da žrtvujem Tesi kao što bih žrtvovao neku iskusnu ženu. Gledao sam budućnosti pravo u lice i video sam nekoliko verovatnih završetaka te veze. Ona bi se ili umorila od ćele stvari, ili bi postala toliko nesrećna da bih morao da se oženim njom ili da je ostavim. Ako bih se oženio njom, bili bismo nesrećni. Ja ženom nepodesnom za sebe, ona mužem nepodesnim za bilo koju ženu. Protekli deo mog života nije me baš kvalifikovao za brak. Ako bih je ostavio, ona bi mogla da se razboli, oporavi i uda za nekog Edija Berka, ili bi mogla lakomisleno i namerno da napravi neku glupost. Sa druge strane, ako bi se ona umorila od mene, onda bi i dalje ceo život stajao pred njom sa divnim vidicima koji obuhvataju Edije Berkove, i zlatno prstenje, i parove i stanove u Harlemu[58], i pitaj boga šta sve ne. Dok sam tako koračao među drvećem i kraj slavoluka na Vašington trgu, zaključio sam da će ona u meni u svakom slučaju pronaći istinskog prijatelja, a budućnost će se sama pobrinuti za ostalo. Zatim sam se vratio kući i navukao večernju garderobu jer je na maloj, blago namirisanoj ceduljici na komodi stajalo: „Uzmi taksi kod scenskih vrata u jedanaest”, a ceduljicu bese potpisala „Idit Karmišel, Metropoliten teatar”.
Večerao sam, ili bolje: večerali smo, gđica Karmišel i ja, u restoranu Solari, i zora već bese počinjala da pozlaćuje krst na Memorijalnoj crkvi kad sam stigao do Vašington Skvera, nakon što sam ostavio Idit u Bransviku. Nisam video ni žive duše u parku dok sam prolazio duž drvoreda, a zatim stazom koja vodi od kipa Garibaldija do zgrade Hamilton apartmana, ali kad sam prolazio pored crkvenog dvorišta, ugledao sam nekoga kako sedi na kamenom stepeništu. Mimo moje volje, prođe me jeza pri pogledu na beličasto podbulo lice, pa sam ubrzao korak. Onda on reče nešto što je možda bilo upućeno meni, a možda je bilo samo promrmljano u bradu. U meni se razgore iznenadan napad besa što mi se takvo stvorenje obratilo. Na trenutak sam poželeo da poletim i zabijem mu štap u glavu, ali nastavio sam da hodam, stigao do Hamiltona i ušao u svoj stan. Neko vreme sam se prevrtao po krevetu pokušavajući da izbijem iz ušiju zvuk njegovog glasa, ali nije mi polazilo za rukom. Taj mrmljajući glas mi je ispunio glavu, kao gust, mastan dim iz bačve za topljenje sala ili gnusni vonj truljenja. Što sam duže ležao i okretao se s jedne strane na drugu, glas je u mojim ušima postajao sve jasniji, i počeo sam da razumevam reči koje je promumlao. Dolazile su mi polako, kao da sam ih bio zaboravio, i napokon sam u zvukovima raspoznao smisao. Bio je ovaj:
„Jesi li pronašao Žuti znak?”
„Jesi li pronašao Žuti znak?”
„Jesi li pronašao Žuti znak?”
Pomahnitao sam od besa. Šta je time mislio? Proklevši i njega i sve njegovo, okrenuo sam se i zaspao, ali kad sam se nešto kasnije probudio, bio sam sav ispijen i unezveren jer sam ponovo sanjao san od prethodne noći, i on me je mučio više nego što sam hteo da priznam.
Odenuo sam se i sišao u atelje. Tesi je sedela pored prozora, ali čim sam ušao, ona se podiže i okači mi se obema rukama oko vrata iskajući poljubac. Izgledala je tako ljupko i slatko da sam je ponovo poljubio, a zatim seo pred štafelaj.
„Zdravo! Gde je studija koju sam započeo juče?” zapitao sam.
Tesi je izgledala usredsređeno, ali ne odgovori. Počeo sam da preturam po nagomilanim platnima požurujući je: „Hajde, Tes, brže malo, spremi se; moramo da iskoristimo jutarnje svetlo.”
Kad sam konačno odustao od potrage među drugim platnima i okrenuo se da potražim sakrivenu studiju po prostoriji, primetih da Tesi stoji pored paravana i dalje u odeći.
„Šta je bilo”, upitah,”jesi li dobro?”
„Jesam.”
„Požuri onda.”
„Želiš li da poziram kao… kao što sam ti uvek pozirala?”
Tada shvatih. Eto nove peripetije. Naravno, izgubio sam najboljeg nagog modela kog sam ikada video. Pogledao sam Tesi. Lice joj beše skerletno. Avaj! Avaj! Kušali smo sa drveta saznanja, i sad su Eden i iskonska čistota postali snovi iz prošlosti - za nju.
Pretpostavljam da je opazila razočaranje na mom licu jer reče: „Poziraću ako želiš. Studija je ovde iza paravana, ja sam je tu stavila.”
„Ne”, odgovorih,”počećemo sa nečim novim.” Otišao sam u garderobu i izabrao mavarski[59] kostim koji se sasvim caklio od šljokica. To je bio originalni kostim, i Tesi se očarana povuče sa njim iza paravana. Kad se vratila, zanemeo sam. Njena duga, crna kosa beše povezana iznad čela vencem od tirkiza, dok su se krajevi kovrđžali oko blistavog pojasa. Na stopala joj behu navučene vezene špicaste papuče, a suknja protkana srebrnim arabeskama padala joj je do članaka. Prsluk duboke, metalnoplave boje provezen srebrom i kratka mavarska jakna ukrašena šljokicama i prošivena tirkizima stajali su joj predivno. Ona mi priđe i podiže bradu sa osmehom. Ruka mi je skliznula u džep i izvukla zlatni lanac sa priveskom u obliku krsta koji sam joj stavio preko glave.
„Tvoj je, Tesi.”
„Moj?” zamuca ona.
„Tvoj. A sada da mi poziraš.” Ozarenog lica, ona ponovo ode iza paravana i namah se vrati sa kutijicom na kojoj beše napisano moje ime.
„Htela sam da ti ga dam kad krenem kući večeras”, reče ona,”ali sad ne mogu da čekam.”
Otvorio sam kutijicu. Unutra je na ružičastom pamuku ležao medaljon od crnog oniksa u koji zlatom bese utisnut neobičan simbol ili slovo. Nije bilo arapsko ni kinesko, niti je, kako sam kasnije shvatio, pripadalo ijednom ljudskom pismu.
„To je sve što imam da ti dam kao uspomenu”, reče ona stidljivo.
Bio sam uzrujan, ali sam joj rekao da ću ga čuvati kao veliku dragocenost i da ću ga uvek nositi. Ona mi ga prikači na kaput, ispod revera.
„To je stvarno budalasto, Tesi, da odeš i kupiš mi ovako lepu stvar kao što je ovo”, rekoh.
„Nisam ga kupila”, smejaše se ona.
„Pa odakle ti?”
Tada mi ispriča kako ga je pronašla jednog dana kad se vraćala iz Akvarijuma u Bateri[60] parku, kako ga je oglasila i pratila u novinama, ali je naposletku izgubila svaku nadu da će pronaći vlasnika.
„To je bilo prošle zime”, nastavi,”baš istog dana kad sam prvi put sanjala onaj užasni san o mrtvačkim kolima.”
Setih se svog sna od prethodne noći, ali ne rekoh ništa. Već sledećeg trena moj ugljeni štapić je leteo po novom platnu, a Tesi je nepokretno stajala na postolju za model.

III


Sledeći dan je bio katastrofalan po mene. Dok sam prebacivao platno sa jednog na drugi štafelaj, stopalo mi je uzmaklo po uglačanom podu i ja padoh svom težinom na oba ručna zgloba. Tako sam ih gadno uganuo da svaki pokušaj držanja četkice beše uzaludan, pa sam bio osuđen da se vrzmam po ateljeu i zagledam nedovršene crteže i skice dok me nije obuzeo očaj. Naposletku sedoh da pušim i besno vrtim palčevima. Kiša je udarala o prozorska okna i zvečala po krovu crkve, i to beskrajno neprijatno dobovanje me je izluđivalo. Tesi je pored prozora sedela i šila, i svaki čas podizala glavu i pogledavala me sa tako nevinim saosećanjem, da sam se postideo svoje razdražljivosti i počeo da tražim nešto čime bih mogao da se zanimam. Već sam bio pročitao sve novine i knjige iz biblioteke, ali sam ipak otišao do vitrina sa knjigama i otvorio ih laktom, tek da bih radio nešto. Svaki tom sam prepoznavao po boji, pa sam se sad zabavljao šetajući po biblioteci, pregledajući redom sve naslove i zviždućući. Taman se okrenuh da bih otišao u trpezariju, kad mi za oko zapade knjiga u povezu od zmijske kože koja je stajala u samom uglu gornje police, u poslednjoj vitrini. Ne mogoh da se setim koja je to knjiga, a odozdo nisam mogao da pročitam bledi natpis na poleđini, pa sam otišao do cigaret-salona i pozvao Tesi. Ona dođe iz ateljea i pope se da dohvati knjigu.
„Koja je?” upitao sam.
„Kralj u žutom.”
Bio sam zaprepašćen. Ko ju se stavio tu? Kako je dospela u moje odaje? Odavno sam bio odlučio da neću nikad otvoriti tu knjigu, i ništa na svetu nije moglo da me ubedi da je kupim. Iz bojazni da će me radoznalost baciti u iskušenje da je otvorim, nikad je nisam ni pogledao u knjižarama. Ako sam nekad i bio toliko radoznao da je pročitam, tragedija mladog Kastenja, kog sam poznavao, odvratila me je od istraživanja zloslutnih stranica. Uvek sam odbijao da čujem ma i sam opis knjige i, doista, niko se nikad nije ni usuđivao da o drugom delu govori naglas, tako da nisam znao baš ništa o tome što bi ti listovi mogli da otkriju. Zurio sam u otrovno išarani povez kao što bih posmatrao zmiju.
„Ne dodiruj je, Tesi”, rekoh; „siđi dole.”‘
Naravno da je moje upozorenje bilo dovoljno da pobudi njenu ljubopitivost, i pre nego što mogoh da je sprečim, ona uze knjigu i smejući se otrča sa njom u atelje. Dozivao sam je, ali ona mi je klizila iz bespomoćnih ruku, sa osmehom koji me je mučio. Pošao sam za njom, a strpljenje već beše počelo da me napušta.
„Tesi!” povikao sam ušavši u biblioteku,”slušaj me, ozbiljan sam. Ostavi tu knjigu. Ne želim da je otvaraš!” Biblioteka beše prazna. Obišao sam obe sobe za crtanje, zatim spavaće sobe, vešernicu, kuhinju, te se napokon vratih u biblioteku i započeh sistematsku potragu. Tako se dobro bila sakrila, da je prošlo pola sata pre nego što sam je otkrio kako puzi, pobledela i nema, pored prozora sa rešetkom u ostavi na spratu. Na prvi pogled sam uvideo da beše kažnjena zbog nepromišljenosti. Kralj u žutom je ležao pod njenim nogama; knjiga beše otvorena kod drugog dela. Pogledao sam Tesi i shvatio da je prekasno. Otvorila je Kralja u žutom. Uzeh je za ruku i povedoh je u atelje. Delovala je ošamućeno, i kad sam joj rekao da legne na sofu, poslušala me je bez reči. Nešto kasnije, sklopila je oči i disanje joj postade pravilno i duboko, ali ne mogoh da utvrdim spava li. Dugo sam tako ćutke sedeo kraj nje, ali se ona ne pomače niti progovori. Napokon ustadoh, popeh se u nekorišćenu ostavu i podigoh knjigu manje povređenom rukom. Učinilo mi se da je teška poput olova. Vratio sam se s njom u atelje, seo sam na čilim pored sofe, otvorio je i pročitao od početka do kraja.
Kad sam, malaksao od navale snažnih osećanja, ispustio knjigu i umorno se navalio na sofu, Tesi otvori oči i pogleda me…
Neko vreme smo govorili, tupo, jednolično i uz napor, pre nego što sam shvatio da razgovaramo o Kralju u žutom. Oh, kakav greh - napisati takve reči; reči jasne poput kristala, bistre i melodične poput potoka što žubore, reči što se cakle i sijaju kao zatrovani dijamanti Medičijevih! O, zlehudosti, beznadežnog prokletstva duše što može da opčini i parališe ljudska bića takvim rečima - rečima koje jednako razume i neuk i mudar, rečima koje su dragocenije od dragulja, blagodatnije od muzike, strašnije od smrti!
Pričali smo i pričali, ne obazirući se na senke što su se skupljale, i ona me je preklinjala da bacim medaljon od crnog oniksa sa utisnutim neobičnim oblikom za koji smo sada znali da je Žuti znak. Nikad neću shvatiti zašto sam odbio, mada bih i ovog časa, dok u spavaćoj sobi pišem ovu ispovest, voleo da znam šta je to bilo što me je sprečilo da strgnem Žuti znak sa grudi i bacim ga u vatru. Siguran sam da sam želeo to da učinim, pa ipak me je Tesi uzalud molila. Noć beše pala, i časovi su se vukli, a mi smo i dalje žamorili jedno drugom o Kralju i o Bledoj maski, dok se ponoć oglašavala sa šiljatih tornjeva u gradu obavijenom maglom. Pričali smo o Hasturu i Kasildi, dok se spolja magla valjala po slepim prozorskim oknima kao što se talasi oblaka valjaju i lome na obalama jezera Hali.
Kuća sad beše vrlo tiha i nikakav zvuk ne dopiraše sa ulica uvijenih u izmaglicu. Tesi je ležala među jastucima, njeno lice beše tek siva mrlja u tmini, ali držao sam njene ruke, i znao sam da i ona zna, i da čita moje misli kao što ja čitam njene; jer smo razumeli tajnu Hijada i Fantom istine beše oslobođen. Dok smo tako odgovarali jedno drugom, brzo, tiho, mišlju na misao, senke su se stiskale u tami oko nas i izdaleka, iz udaljenih ulica, začusmo zvuk. Dovlačilo se sve bliže i bliže, tupo drobljenje točkova, još bliže, i bliže, a onda prestade pred vratima. Odvukoh se do prozora i ugledah mrtvačka kola sa crnim pokrovom. Dole se kapija otvori i zatvori, i ja otpuzah, tresući se, do vrata da ih zabravim, mada sam znao da ni brave ni katanci ne mogu da zadrže napolju to stvorenje koje je došlo po Žuti znak. Zatim sam ga čuo kako se vrlo polako kreće kroz hodnik. Beše pred vratima i reza zaškripa pod njegovim dodirom. Onda je ušao. Očima koje su htele da mi iskoče iz glave zurio sam u tminu, ali kad je zakoračio u sobu, nisam ga video. Tek kad sam osetio kako me grabi hladno i mekano, počeh da vičem i da se batrgam u samrtničkom grču, ali moje ruke behu bespomoćne. On otrže medaljon od oniksa sa mog revera i udari me posred lica. Dok sam padao, začuh Tesin tih plač, i njen duh odlete - i u tom padu čak poželeh da krenem za njom jer sam znao da je Kralj u žutom raskrilio svoj dronjavi plašt i da sad samo Boga možemo da dozivamo.
Mogao bih da ispričam još, ali ne vidim kakvog bi to dobra donelo svetu. Što se mene tiče, za mene nema više ljudske pomoći ni nade. Dok ležim ovde, pišući, ne mareći više ni da li ću umreti pre nego li završim, vidim lekara kako skuplja svoje praškove i bočice i daje neodređen znak dobrom svešteniku koji sedi kraj mene, znak koji razumem.
Svi oni iz spoljnog sveta koji pišu knjige i štampaju milione primeraka novinskih listova biće veoma radoznali da saznaju kako je došlo do tragedije, ali neću pisati više. Moj otac-ispovednik će moje poslednje reci, kad obavi svoju svetu službu, zapečatiti pečatom pobožnosti. Oni iz spoljnog sveta mogu da šalju svoje stvorove u upropašćene domove i ognjišta koja je ugasila smrt i njihove će novine opstajati na krvi i suzama, ali njihove će uhode morati da zastanu pred ispovedaonicom. Oni znaju da je Tesi mrtva i da ja umirem. Znaju kako su ljudi iz zgrade, koje beše probudio pakleni vrisak, dojurili u moju sobu i pronašli jednog živog i dvoje mrtvih, ali ne znaju ono što ću im reći sada; ne znaju da je lekar rekao, upirući prstom u užasnu istrulelu hrpu na podu - pomodreli leš čuvara iz crkve: „Nemam pretpostavku, nemam objašnjenje. Taj čovek mora da je bio mrtav mesecima!”


Mislim da umirem. Voleo bih da sveštenik može da -

GOSPA OD ISA[61]


(Prevod: Milena Dasukidis)



„Mais je croy que je
Suis descendu on puiz
Tenebreux onquel disoit
Heraclytus estre Verete cachee”[62]


„Troje mi je čudesno, i četvrtoga ne razumem: put orlov u nebo, put zmijin po steni, put lađin posred mora, i put čovečji devojci”[63]
I


Prizor potpune pustoši počeo je da vrši uticaj. Seo sam da razmislim o svom položaju, pokušavajući da u sećanje prizovem neki orijentir koji bi mi pomogao da se ispetljam iz trenutne situacije. Kad bih samo mogao ponovo da pronađem okean, sve bi bilo jasno, jer sam znao da sa litica može da se vidi ostrvo Groa.
Spustio sam pušku i, klečeći zaklonjen iza stene, pripalio lulu. Pogledah na ručni sat. Beše gotovo četiri popodne. Moguće je da sam, otkako je svanulo, odlutao daleko od Kerseleka[64].
Prethodnog dana, dok sam stajao na stenama podno Kerseleka sa Gulvanom i posmatrao tmurne močvare u kojima sam se sad izgubio, ovi brežuljci su mi izgledali ravni poput livade, kao da se protežu sve do horizonta; i mada sam znao kako udaljenost ume da zavara, nikako nisam mogao da shvatim da ono što je iz Kerseleka ličilo na travnate poljane zapravo behu udoline pod štipavicom i vresom, a ono što je izgledalo kao raštrkano kamenje uistinu behu ogromne granitne stene.
„Nije ovo mesto za stranca”, rekao je stari Gulvan, „bolje da uzmeš vodiča”; ja sam odgovorio: „Neću se izgubiti.” U tom trenutku, dok sam sedeo tu i pušio, a vetar me udarao po licu, znao sam da sam se izgubio. Vresište se prostiralo svud uokolo, prekriveno žukovinom u cvatu, vreskom i granitnim stenjem. Ne beše ni stabla na vidiku, nekmoli kuće. Nakon nekog vremena, podigao sam pušku i nastavio da koračam leđima okrenut suncu.
Nije bilo svrhe u praćenju nekog od žuborećih potoka koji su mi svaki čas presecali put, jer je većina, umesto da se uliva u more, tekla kroz kopno do trskom opasanih jezeraca u uvalinama vresišta. Sledio sam ih nekoliko, ali svi su vodili do močvara ili utihnulih malenih bara iz čijih bi visokih vlati pokoja šljuka sramežljivo izvirila, pa pobegla u zanosu straha. Počeo sam da osećam iznurenost, a puška mi je, uprkos dvostrukom ulošku, gulila rame. Sunce je tonulo sve niže i niže, a zraci su se pružali vodoravno preko polja žute štipavice i ribnjaka po tresetištu.
Moja ogromna senka se pružala preda mnom kao da usmerava moj hod i činilo se da se produžava sa svakim korakom. Žbunići žukovine grebali su mi o nogavice, lomili se pod stopalima i posipali mrku zemlju cvetićima, dok se šipražje povijalo i talasalo duž staze kojom sam koračao. Iz bokora vresa zečevi su iskakali i jurcali kroz paprat, a među travkama što su opkoljavale močvare mogao sam da čujem dremljivo gakanje divlje patke. Jednom mi lisica pretrča put, a drugi put, kad sam zastao da pijem vode iz užurbanog potočića, jedna čaplja tromo zalepeta krilima u ševaru blizu mene. Okrenuh se da pogledam sunce. Izgledalo je kao da dodiruje ivicu doline. Kad sam napokon shvatio da bi bilo uzalud da nastavim dalje i da moram da se pomirim sa tim da ću provesti najmanje jednu noć napolju u vresištu, spustio sam se na tlo sasvim iznuren. Toplina večernjeg sunca je pod uglom padala na mene, ali vetrovi sa mora počeše da se podižu, i iz mokrih lovačkih čizama hladnoća mi prostruja kroz ćelo telo. Visoko iznad mene, galebovi su se okretali i prevrtali kao komadi belog papira; iz neke udaljene bare začu se zov usamljene barske šljuke. Malo po malo, sunce potpuno potonu u dolinu, a svod poprskaše rumeni ostaci svetlosti. Posmatrao sam kako nebo menja boju od najbleđe zlatne u ružičastu, a zatim poprima tonove tinjajućeg plamena. Rojevi mušica plesali su oko mene, a u visinama, u pojasu nepokretnog vazduha, slepi miševi su ponirali i ponovo uzletali. Kapci počeše da mi padaju. Odmahnuo sam glavom u pokušaju da otresem pospanost, ali razbudi me iznenadan tresak usred bujadi. Otvorio sam oči. Velika ptica drhturavo je lebdela u vazduhu iznad mog lica. Nekoliko trenutaka ostao sam da zurim, nesposoban da se pokrenem; zatim nešto poskoči pored mene i ode u paprat, ptica se uzdiže, okrenu se, i obruši se strmoglavce u šiprag.
U trenu se nađoh na nogama, zureći kroz šiblje. Iz obližnjeg žbunja se zaori metež borbe, a onda se sve utiša. Zakoračih napred s podignutom puškom, ali kad se probih kroz šiblje, spustih je ponovo pod ruku i ostadoh nepokretan u nemom zaprepašćenju. Mrtav zec je ležao na zemlji, a nad njim stajaše veličanstveni soko: jedna mu kandža beše zarivena u vrat životinje, druga čvrsto posađena na njen mlitavi bok. Ali ono što me je zapanjilo ne beše tek prizor sokola nad plenom. To sam već bio video više puta. Začudilo me je to što je soko oko obe pandže nosio nekakvu uzicu sa koje je visio okrugli komad metala nalik na praporac. Ptica okrete zažagrene oči ka meni, a onda se povi i zari zakrivljeni kljun u plen. Istog trena među šibljem se začuše užurbani koraci, i u zaklon od rastinja ulete devojka. Pođe ka sokolu ni ne pogledavši me, podmetnu mu ruku u rukavici pod grudi i podiže ga sa lovine. Zatim vešto navuče malenu kukuljicu preko glave ptice i, držeći sokola na ispruženoj ruci u rukavici, savi se i uze zeca.
Obavila je uže oko nogu životinje i pričvrstila kraj remena za svoj opasač. Zatim pođe istim koracima kojim je ušla u ovo malo skrovište. Dok je prolazila mimo mene, podigoh šešir, a ona obznani daje uočila moje prisustvo jedva primetnim naklonom.
Bejah tako zapanjen, tako obuzet divljenjem prizoru koji se odvijaše pred mojim očima, da mi ni na kraj pameti ne bese da tu leži moj spas. Ali kako se ona udaljavala, dosetih se da bez odlaganja moram da povratim moć govora, ako ne želim da tu noć prospavam na vetrovitoj čistini. Ona ustuknu na moje prve reči, a kad sam se isprečio pred njom, učinilo mi se da njene lepe oči zamrači sena straha. Međutim, čim sam ponizno objasnio nepriliku u kojoj sam se našao, njeno se lice zarumene i ona se zagleda u me sa čuđenjem.
„Zasigurno ne dođoste iz Kerseleka!” reče ona.
U njenom ljupkom glasu nije bilo ni traga bretonskog naglaska, niti ijednog naglaska koji sam poznavao; pa ipak, beše u njemu nečega što mi se učinilo poznatim, kao da sam ga već čuo ranije, nečega starinskog i neodredivog, poput melodije neke stare pesme.
Objasnih joj da sam Amerikanac koji ne poznaje Finister i koji je došao da lovi zabave radi.
„Amerikanac”, ponovi ona istim onim starinskim tonovima. „Nikada ranije nisam videla Amerikanca.”
Nedugo je stajala bez reči, a onda me pogleda i reče: „Čak i da pešačite ćelu noć, sad ne biste mogli da stignete do Kerseleka, čak i kada biste imali vodiča.”
Ovo behu prijatne vesti.
„Ali”, započeh, „kad bih samo pronašao kolibu nekog meštanina gde bih dobio nešto za jelo i zaklon.”
Soko na njenom ručnom zglobu zaleprša krilima i odmahnu glavom. Devojka pogladi sjajni kljun i pogleda u mene.
„Osvrnite se”, izgovori ona nežno. „Vidite li negde kraj ovog vresišta? Pogledajte: sever, jug, istok, zapad. Vidite li išta osim pustare i šiblja?”
„Ne”, odgovorih.
„Močvara je divlja i nenaseljena. U nju se lako ulazi, ali ponekad oni koji uđu nikad ne odu odavde. Nema ovde koliba.”
„Onda”, rekoh ja, „ako biste hteli da mi kažete u kom pravcu se nalazi Kerselek, sutra mi neće biti potrebno da se vratim duže nego što mi je trebalo da dođem.”
Ona me ponovo pogleda sa gotovo sažaljivim izrazom.
„Ah”, reče, „doći je lako i traje nekoliko časova; otići je drugačije - i može da potraje vekovima.”
Zurio sam u nju zapanjeno, ali na kraju sam zaključio daje sigurno nisam dobro razumeo. Pre nego što stigoh da ponovo progovorim, ona izvuče zviždaljku iz pojasa i oglasi je.
„Sedite i odmorite se”, reče mi ona; „prešli ste dalek put i umorni ste.”
Potom skupi naborane suknje i, pokazavši mi daje pratim, opreznim koracima pođe kroz rastinje do zaravnjenog kamena usred paprati.
„Oni će svakog časa biti ovde”, reče i sede na jedan kraj kamena, a mene pozva da se spustim na drugu ivicu. Ostaci dnevne svetlosti bledeli su u visinama i jedna usamljena zvezda slabunjavo zasvetluca kroz ružičastu izmaglicu. Jato pataka, izduženo u obliku treperavog slova V, nadlete nas ploveći ka jugu; iz obližnjih bara orio se zov zviždovki.
„Veoma su lepe - ove močvare”, reče ona tiho.
„Lepe, ali okrutne prema strancima”, odgovorih.
„Lepe i okrutne”, ponovi ona sanjalački, „lepe i okrutne.”
„Kao žena”, rekoh glupavo.
„Oh”, jeknu ona zadržavši dah na tren, i okrete se ka meni. Njene tamne oči se susretaše sa mojim i pomislih kako je ljuta ili uplašena.
„Kao žena”, ponovi ona jedva čujno, „kako je okrutno reći tako nešto!” Zatim nakon kratke stanke ponovi kao da se sama sebi obraća: „Kako je okrutno to što je rekao!”
Ne znam kakvo sam tačno izvinjenje ponudio za svoje isprazne ali bezazlene reči, ali znam da ju je to toliko žacnulo da sam počeo da verujem kako sam rekao nešto strašno, a da toga nisam ni bio svestan, i sa užasom se setih svih zamki i klopki koje francuski jezik postavlja pred strance. Dok sam pokušavao da domislim šta sam to tako loše mogao da kažem, preko močvare se zaoriše glasovi i ona ustade.
„Ne”, reče ona sa senkom osmeha koja joj zaigra na bledom licu, „ne prihvatam vaša izvinjenja, mesje, već moram da vam dokažem koliko ste u krivu, i to će biti moja osveta. Pogledajte. Evo Hastura i Raula.”
Dvojica muškaraca pomoliše se kroz sumrak. Jedan je preko ramena imao džak, a drugi je pred sobom nosio obruč kao što konobar nosi poslužavnik. Obruč beše pričvršćen kaiševima za njegova ramena, a po ivici kruga sedela su tri zakukuljena sokola sa zvoncima. Devojka priđe sokolaru i brzim pokretom ruke prebaci svog sokola na obruč. On brzo napravi nekoliko koraka postrance po obruču i smesti se među svojom braćom koja stadoše da tresu pokrivenim glavama i perušaju perje dok zvonca na kaiševima ponovo ne zazvečaše. Drugi muškarac iskorači napred, i uz naklon pun poštovanja, uze zeca i ubaci ga u vreću.
„Ovo su moji pikeri[65]” reče devojka okrenuvši se ka meni pokretom uzdržanog dostojanstva. „Raul je dobar sokolar i jednog dana ću ga proizvesti u glavnog lovca. Hastur je nenadmašan.”
Dvojica muškaraca me ćuteći pozdraviše.
„Nisam li vam rekla, mesje, da ću vam dokazati da niste u pravu?” nastavi ona. „Ovo je, onda, moja osveta: učinićete mi ljubaznost time što ćete prihvatiti hranu i prenoćište u mojoj kući.”
Pre nego što sam stigao da odgovorim, ona se obrati sokolarima koji smesta pođoše kroz vresište. Ona mi dade znak ljupkim pokretom, a onda i sama pođe za njima. Nisam znao jesam li joj stavio do znanja koliko duboko sam bio zahvalan, ali činilo se da beše raspoložena za razgovor dok smo pešačili orošenom pustarom.
„Niste li iscrpljeni?” upita me ona.
U njenom prisustvu bejah sasvim zaboravio na umor, i to joj i rekoh.
„Ne čini li vam se da je vaša galantnost pomalo staromodna?” reče ona, a kad joj uputih zbunjen i ponizan pogled, tiho je dodala: „Oh, meni se to dopada, ja volim sve što je staromodno, i zaista je divno čuti kako govorite tako lepe stvari.”
Močvara oko nas je sada bila vrlo mirna, pod sablasnim pokrovom od magle. Zov plovki beše utihnuo; zrikavci i sva ostala malena bića što obitavaju u poljima behu nemi dok smo prolazili, ali činilo mi se da čujem kako ponovo započinju svoju večernju pesmu daleko iza nas. Nešto dalje pred nama dvojica visokih sokolara batali su dugim koracima preko čistine, a udaljeno zveckanje praporaca na nogama sokolova dopiralo je do naših ušiju u prigušenom mrmoru.
Iznenada, iz magle ispred, izlete prelep lovački pas, za njim još jedan, pa još jedan, i naposletku pola tuceta ili više njih stade da skakuće oko devojke kraj mene. Ona ih je mazila i umirivala rukom u rukavici, obraćajući im se starinskim izrazima koje sam, kako se setih, viđao u starim francuskim rukopisima.
Sokolovi na prstenu koji je sokolar nosio ispred nas počeše da lupaju krilima i kriče, a odnekud, van vidika, preko močvara razlegoše se zvuci lovačkog roga. Psi pojuriše ispred nas i nestadoše u sutonu, sokolovi zalepetaše krilima i zaskičaše sa svojih mesta, a devojka prihvati melodiju roga i stade da pevuši. Njen glas u večernjem zraku zvučaše čisto i meko.


„Lovče, lovče, jošte lovi,
Napusti Rozetu i Žaneton,
Titi, tata, titi, tonton,
Ili one goni pak Što su ljubavi vojnika,
Titi, tata, tonton.”


Dok sam slušao njen divni glas, pred nama se ukazivalo nešto sivo i masivno što se svakog trena sve bolje razaznavalo, a sred buke koju su stvarali goniči i sokolovi, veselo se oglasi rog. Na kapiji je blistala baklja, a kroz vrata koja su se otvorila prosu se svetlost. Stupismo na drveni most koji je pod našim nogama drhtao, a onda se uz škripu i naprezanje podigao za nama kad smo prešli preko šanca i ušli u malo kameno dvorište opasano zidovima. Kroz otvorene dveri izađe čovek i, poklonivši se u znak pozdrava, predade devojci pehar. Ona ga uze, prinese usnama, zatim ga ponovo spusti, okrete se ka meni i reče: „Želim vam dobrodošlicu”
U tom trenutku, jedan od sokolara priđe sa drugim peharom, ali pre nego što ga dade meni, pruži ga devojci koja okusi iz njega. Sokolar načini pokret kao da će ga uzeti, ali ona oklevaše na trenutak, a zatim zakorači napred i predade mi ga iz svojih ruku. Osetih da je to čin izuzetne milosti, ali kako nisam znao šta se od mene očekuje, nisam ga odmah prineo ustima. Devojka smesta porumene. Uvideh da moram brže da delujem.
„Madmoazel”, promucah, „stranac kojeg ste spasli od opasnosti kojih on možda nikad neće ni biti svestan, ispija ovaj pehar u čast najplemenitije i najljupkije domaćice u Francuskoj.”
„U Njegovo ime”, prošapta ona i prekrsti se dok sam ja ispijao sadržaj pehara. Zatim zakorači u dovratak, graciozno se okrete k meni, uze moje ruke i povede me u kuću jednako ponavljajući: „Veoma ste dobrodošli, doista ste dobrodošli u zamak Is.”

II


Probudio sam se narednog jutra sa pesmom roga u ušima, iskočio sam iz starinskog kreveta i odmah otišao do prozora zakriljenog zavesom kroz koju su se cedili sunčevi zraci probijajući se kroz mala, duboko postavljena okna. Pogledao sam dole u dvorište, a rog utihnu.
Čovek koji je mogao da bude brat dvojice sokolara od prethodne večeri stajao je usred čopora lovačkih pasa. Zakrivljeni rog visio mu je na leđima, a u ruci je držao dugačak bič. Psi su cvileli, kevtali i skakutali oko njega u iščekivanju; iz ograđenog dvorišta čuo se i topot konja.
„Konji!” povika glas na bretonskom i dvojica sokolara, sa pticama na ručnim zglobovima, uz kloparanje kopita ujahaše u dvorište među goniče. Potom začuh drugi glas od kog mi srce zalupa jače u grudima: „Piriu Luj, goni pse dobro i ne štedi ni pruta ni biča. Ti, Raule, i ti, Gastone - pazite da se piljug ne pokaže kao golovrače, te ako prosudite da treba, počastite pticu. Kroćena ptica, kao što je ovaj jednogodak na Hasturovoj ruci, nije toliko nezgodna, ali ti, Raule, možda nećeš tako lako izaći na kraj sa ovim divljaš em. Dvaput se prošle sedmice oteo u zraku i ispustio kljunohvat iako je naviknut na varak. Ptica se ponaša kao glupi tukac. Izobražavati stasalog sokola nije tako laka rabota.
Jesam li sanjao? Stari jezik sokolarstva koji sam čitao u požutelim rukopisima - drevni zaboravljeni francuski iz srednjeg veka, zvonio je u mojim ušima dok su psi kevtali, a praporci na nogama sokolova zveckali otpozdrav topotu konjskih kopita. Ona ponovo progovori na slatkom zaboravljenom jeziku:
„Ako bi radije da povežeš oputu i ostaviš divljaša sapetog, Raule, ja ništa neću reći; ionako beše šteta da se ovako lepa dnevna razonoda pokvari loše obučenim graorom. Držati ga nisko - to je verovatno najbolji način. To će ga očvrsnuti. Verovatno sam ishitrila sa pticom. Potrebno je da provede neko vreme sa vrpcom i u vežbi sa žrtvom.”.
Sokolar Raul se tada nakloni stojeći u uzengijama i odgovori: „Ako madmoazel tako želi, zadržaću sokola.”
„To je moja želja”, odvrati ona. „Sokolarstvo poznajem, ali imaš još mnogo toga da me naučiš o jastrebovima i orlovima, jadni moj Raule. Ser Piriu Luj, uzjaši!”
Lovac poskoči kroz lučni prolaz i namah se vrati u sedlu snažnog crnog konja i u pratnji pikera takođe na konju.
„Ah!” povika ona radosno, „juri, Glemarek Rene! Hitaj! Hitajte svi! Nek se zaori rog, ser Piriu!”
Srebrna melodija lovačkih rogova ispuni dvorište, psi pojuriše kroz kapiju, a topot atova potrese pločnik: isprva glasno na pokretnom mostu, onda postade potmuo, i napokon se izgubi u mekoti močvarnog rastinja. Zvuk roga se sve više udaljavao, dok se na kraju nije toliko utišao da ga je pesma ševe koja se iznenada oglasila potpuno ugušila u mojim ušima. Odozdo začuh glas kako odgovara na poziv odnekud iz kuće.
„Ne žalim što ne odoh u lov, ići ću drugi put. Zapamti, Pelaži, ljubaznost prema strancu na prvom mestu!”
Slabašan glas zatreperi iz nekog dela kuće: „Courtoisie.[66]”
Svukoh se i istrljah od glave do pete u velikom glinenom koritu punom ledene vode koje stajaše u podnožju kreveta. Zatim potražih svoju odeću. Ne nađoh je nigde, ali na drvenoj klupi blizu vrata behu naslagane stvari koje sam sa čuđenjem razgledao. Kako moja odeća bese nestala, bio sam primoran da obučem odelo koje je očigledno bilo ostavljeno tu kako bih se poslužio dok se moja garderoba ne osuši. Sve je bilo tu: kapa, cipele i lovački prsluk od srebrnastosive predene vune. Ali ovaj kostim, koji kao da beše pravljen po meri, i besprekorne cipele pripadali su nekom drugom veku, i ja se setih čudne odeće trojice sokolara u dvorištu. Bio sam siguran da to odelo nije bilo pomodno u bilo kom delu Francuske ili Bretanje, ali tek kad sam se potpuno obukao i stao pred ogledalo između prozora, shvatih da sam odeven pre nalik na mladog lovca iz srednjeg veka nego na Bretonca iz tog vremena. Podigao sam kapu oklevajući. Zar zaista treba da se pojavim dole ovako čudno prerušen? Za to izgleda nije bilo leka: moje odeće nije bilo, a u ovoj drevnoj odaji ne beše zvonceta pomoću kojeg bih mogao da pozovem slugu, pa sam se zadovoljio time što sam skinuo kratko sokolovo pero sa kape, otvorio vrata i sišao.
U velikoj dvorani u dnu stepeništa, kraj kamina, starija Bretonka je sedela sa kudeljom i vretenom i prela. Pogledala me je kad sam se pojavio; uz blag smešak pozdravila me na bretonskom, na šta sam odgovorio na francuskom. Istog trena pojavila se i moja ugostiteljka i odgovorila na moj pozdrav sa ljupkošću i dostojanstvom od kojih mi srce zaigra. Njena lepa glava sa crnom kovrdžavom kosom beše krunisana velom koji je razvejao sve sumnje u pogledu epohe kojoj je pripadala odeća na meni. Dug lovački vuneni prsluk obrubljen srebrom izvrsno je isticao njen vitki stas, a na ručnom zglobu u rukavici stajaše jedan od njenih ljubimaca sokolova. Ona me uze za ruku sa neizrecivom jednostavnošću i povede me u dvorski vrt, zatim sede za sto koji se tamo nalazio i sasvim ljupko me pozva da sednem kraj nje. Upita me onim nežnim, starinskim izgovorom kako sam proveo noć i da li mi predstavlja veliku neprijatnost što moram da nosim odeću koju mi je stara Pelaži ostavila u sobi dok sam spavao.
Ugledao sam svoju odeću i cipele kako se suše na suncu kraj baštenskog zida i behu mi mrski. Kako su samo grozne bile te krpe u poređenju sa gracioznom nošnjom koju sam sada imao na sebi! Rekoh joj ovo kroz smeh, ali ona se vrlo ozbiljno složi s tim.
„Bacićemo ih”, reče ona tiho. Zapanjen, pokušah da joj objasnim da ne mogu ni da zamislim da prihvatim odeću od bilo koga, mada je to, sudeći po svemu što sam uspeo da saznam, možda bio običaj i znak gostoprimstva u tom delu zemlje. Pored toga, rekoh joj da bih verovatno izazvao čuđenje i podsmeh ako bih se vratio u Francusku ovako obučen.
Ona se nasmeja zabacivši lepu glavicu unazad i reče nešto na starom francuskom što nisam razumeo. Tada Pelaži izađe noseći poslužavnik na kojem su stajale dve činije sa mlekom, vekna belog hleba, voće, tacna sa medenim saćem i krčag modrocrvenog vina. „Vidite da još nisam prekinula post jer sam želela da jedete sa mnom. Ali veoma sam gladna”, osmehnu se ona.
„Radije bih umro nego da zaboravim ijednu reč ovoga što ste rekli!” izlete mi, i obrazi mi se upališe. „Pomisliće da sam lud”, dodadoh u sebi, ali ona se okrete ka meni sa sjajem u očima.
„Ah!” promumla ona. „Mesje već zna sve što može da se zna o kavaljerstvu.”
Onda se prekrsti i prelomi hleb. Sedeo sam i posmatrao njene bele ruke, ne usuđujući se da podignem glavu i sretnem se sa njenim pogledom.
„Zar nećete jesti?” upita ona. „Zašto izgledate tako zabrinuto?”
Ah, zašto? Nisam to znao. Znao sam da bih dao život da dodirnem usnama te rumene dlanove - shvatih da sam je zavoleo onog trena kad sam pogledao u njene crne oči, tamo u močvarama prethodne večeri. Zanemeh od snažne i iznenadne strasti.
„Jeste li uznemireni?” zapita ponovo.
Kao čovek koji izriče sopstvenu propast, odgovorih tihim glasom: „Da, uznemirila me je ljubav prema vama.” Zatim, kako se ona ne pomače niti progovori, ista sila pokrenu moje usne mimo moje volje i ja rekoh, „Ja, koji sam nedostojan najbeznačajnije vaše misli, ja koji se ogrešujem o gostoprimstvo i vraćam vam plemenitu ljubaznost bestidnom pretpostavkom - ja vas volim.” Ona osloni glavu o šake i polako reče: „I ja vas volim. Vaše su mi reci veoma drage. Volim vas.”
„Onda ću vas osvojiti.”
„Osvojite me”, odgovori ona.
Ali sve to vreme sam sedeo nem, lica okrenutog prema njoj. I ona beše okrenuta k meni, ljupkog lica koje je počivalo na okrenutom dlanu, takođe bez glasa, i kad se njene oči sretoše sa mojima, shvatih da ni ona ni ja nismo govorili ljudskim jezikom; ali znao sam daje njena duša odgovorila mojoj. Uspravih se osokoljen i preplavljen osećanjem mladosti i radosne ljubavi koje su tekle mojim venama. Svetlog, vedrog, dražesnog lica, ona je izgledala kao neko tek probuđen iz sna, a njene su oči tragale za mojim sa upitnim pogledom zbog kojeg uzdrhtah u ushićenju. Prekidosmo ćutnju i stadosmo da govorimo o sebi; rekao sam joj ime, i ona je meni rekla svoje - gospa Žana od Isa.
*

Govorila mi je o smrti oca i majke i o tome kako je devetnaest godina njenog života proteklo na malom utvrđenom imanju, gde su joj jedino društvo bili dadilja Pelaži, piker Glemarek Rene i četvorica sokolara, Raul, Gaston, Hastur i ser Piriu Luj, koji su služili njenog oca. Nikad nije bila van močvare; nikad ranije nije ugledala ljudsko lice osim sokolara i Pelaži. Nije znala odakle je čula za Kerselek; verovatno su ga sokolari pominjali. Od dadilje Pelaži naučila je legende o lugaru i Vatrenoj Žani[67]. Vezla je i prela. Jedinu zabavu predstavljali su joj sokolovi i psi. Kad me je srela tamo u močvarama, toliko se bila uplašila da se umalo srušila na zvuk mog glasa. Istina, sa litica je mogla da vidi brodove na pučini, ali močvare kojima je jahala su, koliko je pogled sezao, bile lišene svakog znaka ljudskog života. Prema drugoj legendi koju je stara Pelaži pričala, ako bi se neko izgubio u neistraženom močvarištu, nikad se više ne bi vratio jer su močvare začarane. Nije znala da li je to istina, nikad nije ni razmišljala o tome dok me nije srela. Nije znala ni da li su sokolari ikad otišli van granica pustare, niti da li bi uopšte mogli da je napuste ako bi hteli. Knjige u kući iz kojih ju je stara dadilja Pelaži učila da čita poticale su od pre više vekova.
Sve mije ovo govorila sa ljupkom ozbiljnošću kakva se viđa samo kod dece. Moje ime je izgovarala sa lakoćom i uporno je tvrdila da, budući da se zovem Filip, zasigurno imam francuske krvi. Činilo se da nije radoznala da sazna išta o spoljnom svetu, pa sam mislio da je možda pod uticajem priča dadilje izgubila zanimanje za njega i razlog da ga poštuje.
I dalje smo sedeli za stolom; ona je dobacivala zrna grožđa malim vrtnim pticama koje su nam se neustrašivo primicale sve do samih stopala.
Neodređeno sam počeo da govorim o odlasku, ali ona ne htede ni da čuje za to i, pre no što sam i sam bio svestan, obećah joj da ću ostati jednu nedelju i ići sa njima u lov sa sokolovima i psima. Takođe sam dobio dozvolu da po povratku iz Kerseleka dođem ponovo i posetim je.
„Ne znam šta bih radila”, reče ona bezazleno, „ako se nikad ne vratite.” Znajući da nemam prava da je uznemirim i uzbudim iznenadnim priznanjem sopstvene ljubavi, sedeo sam u tišini jedva se usuđujući da dišem.
„Hoćete li često dolaziti?” upita ona.
„Vrlo često”, odgovorih.
„Svakog dana?”
„Svakog dana.”
„Oh”, uzdahnu ona, „veoma sam srećna. Dođite da vidite moje sokolove.”
Ona ustade i ponovo uze moju ruku sa nevinošću detinjeg posedovanja. Koračali smo kroz vrt i voćnjak do livadice prekrivene travom i oivičene potokom. Na livadi beše raštrkano petnaestak, dvadesetak panjeva, delimično utonulih u travu, i na svakom od njih, osim na dva, stajali su jastrebovi. Bili su privezani za panjeve tankim remenjem koje se završavalo čeličnim zakivcima pričvršćenim za njihove noge, tik iznad kandži. Potočak čiste izvorske vode krivudao je tako daje bio u dometu svakog od ovih postolja.
Ptice zagrajaše kad se devojka pojavila, a ona je prilazila jednoj po jednoj; neke je mazila, druge je uzimala na ruku ili je zastajala da im namesti i popravi poveze.
„Zar nisu lepi?” reče. „Vidite, ovo je sivi soko. Zovemo ga prostim zato što hvata plen u neposrednom napadu. A ovo je plavi soko. Njega u sokolarstvu zovemo plemenitim zato što se uzdiže iznad plena, a onda se obrušava na njega odozgo. Ova bela ptica je severni soko. On je takođe plemeniti Ovo ovde je soko kraguljčić, a ovaj momčić je soko čapljar.”
Zapitah je kako je naučila drevni jezik sokolarstva. Nije mogla da se seti, ali verovala je da ju je otac naučio dok je još bila sasvim mala.
Potom me je odvela odatle i pokazala mi mlade sokolove još u gnezdu. „U sokolarstvu oni se zovu golovračići”, objasni mi. „Prvoletač je sasvim mlad ptić koji je tek u stanju da izađe iz gnezda i preskače sa grane na granu. Mlada ptica koja još nije promenila perje zove se prvoperac, a pitomac je jastreb koji se mitario u zatočeništvu. Kad uhvatimo divljeg sokola koji je već menjao perje, zovemo ga divljaš. Od Raula sam naučila kako da ukrotim sokola. Hoćete da vas naučim kako se to radi?”
Ona sede na obalu potoka među sokolove, a ja joj se bacih pod noge spreman da slušam.
Gospa od Isa zatim podiže jedan prst sa rumenom jagodicom i poče vrlo ozbiljno.
„Prvo treba uhvatiti sokola.”
„Uhvaćen sam”, odgovorih.
Ona se na to nasmeja vrlo dražesno i reče kako će moj odgoj verovatno biti nezgodan zato što sam plemenit.
„Ja sam već pripitomljen”, odvratih; „prstenovan i obeležen zvoncetom.”
Razdragano se smejala. „Oh, hrabri moj sokole; hoćeš li se onda vratiti na moj poziv?”
„Vaš sam”, odgovorih svečano.
Ona poćuta nekoliko trenutaka, a zatim boja njenih obraza postade jača i ona ponovo podiže prst i nastavi: „Slušajte, želim da govorimo o sokolarstvu…”
„Slušam, grofice Žana od Isa.”
Ali ona opet zapade u sanjarenje i pogled kao da joj beše prikovan za nešto daleko, iza letnjih oblaka.
„Filipe”, prozbori ona napokon.
„Žana”, prošaptah.
„To je sve - to je ono što sam želela”, uzdahnu -”Filip i Žana.”
Podiže ruku ka meni i ja je dotakoh usnama.
„Osvojite me”, reče ona, ali ovog su puta telo i duša ujedinjeno govorili.
Posle nekoliko trenutaka nastavi: „Hajde da razgovaramo o sokolarstvu.”
„Počnite”, odgovorih; „uhvatili smo sokola.”
Tada Žana od Isa obema rukama obuhvati moju šaku i stade da mi govori kako se mlad soko sa beskrajnim strpljenjem podučava da stoji na ručnom zglobu, kako se malo po malo navikava na vrpcu sa praporcem i kapuljicom.
„Isprva moraju da budu dobro uhranjeni”, poče ona da priča; „onda im malo po malo smanjujem obrok, koji se u sokolarstvu naziva prislačak. Posle mnogo noći koje provedu sapeti, kao ove ptice ovde, i kad posle toga uspem da nateram divljaka da ostane miran na mojoj ruci, ptica je spremna za sledeći korak: da nauči da dođe po hranu. Zakačim prislačak, to jest mamac, za kraj kaiša i onda učim pticu da dođe k meni čim počnem da vrtim gajtan ukrug iznad glave. Isprva ispustim prislačak na tlo kad soko dođe, tako da on jede hranu sa zemlje. Ubrzo će naučiti da uhvati vabac u pokretu dok ga okrećem na kaišu ili vučem po tlu. Nakon toga je lako naučiti sokola da udari na plen, ne zaboravljajući da „poslužiš pticu”. to jest, da joj dozvoliš da okusi lovinu.”
Vrisak jednog od sokolova je prekide i ona se podiže da podesi remen koji se beše obavio oko drvenog stuba, ali ptica je i dalje lepetala krilima i kričala.
„Šta je bilo?” reče ona. „Filipe, vidiš li išta?”
Osvrnuo sam se i isprva nisam mogao da vidim šta je izazvalo pometnju, koja se sad bese prenela i na druge ptice; svi sokolovi su sad vriskali i udarali krilima. Zatim mi pogled pade na ravan kamen kraj potoka sa kojeg je devojka ustala. Siva zmija se kretala polako po površini kamena, a iz njene pljosnate trouglaste glave iskrile su crne oči.
„Stepska guja”, reče ona tiho.
„Bezopasna je, zar ne?” zapitah.
Ona pokaza prstom na crnu šaru u obliku slova V na vratu zmije.
„Njen ujed znači sigurnu smrt”, odgovori mi; „to je šarka.”
Posmatrali smo gmizavca kako se polako vuče po glatkom kamenu po kom se sunčev zrak prosipao u širokom toplom pramenu.
Koraknuh ka njoj da je pogledam, ali Žana mi se obesi o ruku i uzviknu, „Nemojte Filipe! Bojim se.”
„Za mene?”
„Za vas, Filipe - ja vas volim.”
Tada je uzeh u naručje i poljubih je u usta, i sve što sam mogao da izgovorim beše: „Žana, Žana, Žana.” Dok je ona drhteći ležala na mojim grudima, nešto me žacnu po stopalu dole u travi, ali nisam se obazirao. Zatim osetih još jedan ugriz za gležanj i preseče me oštar bol. Pogledah milo lice Žane od Isa i poljubih je; onda je svom snagom podigoh i odbacih od sebe. Savih se, strgoh guju sa članka i nagazih petom njenu glavu. Sećam se da sam bio slab i omamljen, sećam se da sam se srušio na zemlju. Dok mi se pogled lagano zamagljivao, video sam Žanino belo lice kako mi se približava; a kad je svetlost zgasnula u mojim očima, još sam osećao njene ruke oko vrata i mek obraz koji se pripija uz moje isušene usne.
*

Kad sam otvorio oči, osvrnuo sam se u užasu. Žane nije bilo. Video sam potok i zaravnjen kamen; ugledao sam mrtvu zmiju u travi blizu sebe, ali sokolovi i njihovi stubovi behu nestali. Skočih na noge. Vrt, voćke, pokretni most i ozidano dvorište - ničega ne beše. Zaprepašćeno sam gledao hrpu izdrobljenih ruševina, sivih i pokrivenih puzavicama, kroz koje se probijalo drveće. Krenuo sam da puzim napred vukući utrnulu nogu. Kako sam se pomerio, jedan soko uzlete sa vrha drveta nad minama, stade da jezdi kroz vazduh, a zatim se vinu i, opisujući sve uže i uže krugove, poče da bledi i nestade u oblacima.
„Žana, Žana”, zaplakah, ali glas zamre na mojim usnama, i padoh na kolena u visoku travu. I kako je Gospod želeo, ja sam, i ne znajući, pao i ostao da klečim pred trošnim svetilištem isklesanim od kamena za našu Žalosnu gospu. Ugledao sam tužno lice device urezano u hladan kamen. Video sam krst i trnje pod njenim nogama, a ispod toga pročitah:
„MOLITE SE ZA DUŠU
GOSPE ŽANE OD ISA,
KOJA JE UMRLA MLADA
OD LJUBAVI PREMA
FILIPU, STRANCU,
LETA GOSPODNJEG 1573.”



Ali na studenoj ploči ležala je ženska rukavica koja još beše topla i mirisna.

RAJ ZA PROROKE


(Prevod: Mihajlo Dasukidis)



„Ako tek odricanje od Ljubavi i Vina U Raju za proroke svima je sudbina, Avaj, slutim da Raj za proroke je Prazan ko nečije šake dolina”[68]
Atelje



Nasmejao se, rekavši: „Traži je po ćelom svetu.”
Rekao sam: „Zašto mi govoriš o svetu? Moj svet je ovde, između ovih zidova i staklenog pokrivača iznad, ovde među pozlaćenim bocama i rukama ukrašenim izbledelim draguljima, potamnelim ramovima i platnima, crnim škrinjama i foteljama s visokim naslonom, starinski izrezbarenim i obojenim u plavo i zlatno.”
„Na koga čekaš?” rekao je, a ja sam odgovorio: „Kad bude došla, znaću da je to ona.”
Na mom srcu, jezik plamena je šaputao tajne sve beljem pepelu. Sa ulice ispod čuo sam korake, glas i pesmu.
„Na koga onda čekaš?” rekao je, a ja sam odgovorio: „Znaću daje to ona.”
Koraci, glas i pesma sa ulice ispod; znao sam pesmu, ali mi ni koraci ni glas nisu bili poznati.
„Budalo!” uzviknuo je, „pesma je ista, no glas i koraci su se s godinama promenili!”
Na srcu, jezik plamena je šaputao iznad sve beljeg pepela: „Ne čekaj više. Prošli su, koraci i glas sa ulice ispod.”
Zatim se nasmejao, rekavši: „Na koga čekaš? Traži je po ćelom svetu!”
Odgovorio sam: „Moj svet je ovde, između ovih zidova i staklenog pokrivača iznad, ovde među pozlaćenim bocama i rukama ukrašenim izbledelim draguljima, potamnelim ramovima i platnima, crnim škrinjama i foteljama s visokim naslonom, starinski izrezbarenim i obojenim u plavo i zlatno.”
Fantom



Fantom prošlosti nije hteo da ide dalje.
„Ako je istina”, uzdahnula je, „da u meni vidiš prijatelja, hajde da se zajedno vratimo. Zaboravićeš, ovde, pod letnjim nebom.”
Čvrsto sam je držao, moleći, milujući. Zgrabio sam je, pobeleo od besa, ali se oduprla.
„Ako je istina”, uzdahnula je, „da u meni vidiš prijatelja, hajde da se zajedno vratimo.”
Fantom prošlosti nije hteo da ide dalje.
Žrtva



Otišao sam u polje cvetova čije su latice belje od snega, a čija su srca čisto zlato.
Daleko u polju, žena je kriknula: „Ubih onog koga voleh!” i iz tegle prosula krv na cvetove čije su latice belje od snega i čija su srca čisto zlato.
Daleko u polju sam pratio i na tegli pročitao hiljadu imena dok je iz nje sveža krv ključala do oboda.
„Ubih onog koga voleh!” plakala je. „Svet je žedan, neka sad pije!” Prošla je, i daleko u polju gledao sam njenu prosutu krv na cvetovima čije su latice belje od snega, a čija su srca čisto zlato.
Sudbina



Stigao sam do mosta koji malo njih može preći.
„Prođi!” uzviknuo je čuvar, ali ja sam se nasmejao, rekavši: „Ima vremena”, i on se nasmejao i zatvorio kapiju.
Na most koji malo njih može preći dolazilo je i staro i mlado. Svi su bili odbijeni. Dokono sam stajao i brojao ih dok, zamoren njihovom galamom i jadikovanjem, nisam ponovo stupio na most koji malo njih može preći.
Oni u gomili pred kapijom urlali su: „Došao je prekasno!” ali ja sam se smejao, govoreći: „Ima vremena.”
„Prođi!” uzviknuo je čuvar dok sam ulazio, zatim se nasmejao i zatvorio kapiju.
Gomila



Tamo gde je gomila na ulici bila najgušća, stajao sam sa Pjeroom. Sve oči behu uprte u mene.
„Čemu se smeju?” pitao sam, ali on se cerio, čisteći kredu s mog crnog ogrtača. „Ne mogu da vidim, mora daje nešto neobično, možda kakav pošteni lopov!”
Sve oči behu uprte u mene.
„Ukrao ti je novčanik!” smejali su se.
„Moj novčanik!” uzviknuo sam, „Pjero, upomoć! To je lopov!”
Smejali su se: „Ukrao ti je novčanik!”
Onda Istina istupi, držeći ogledalo. „Ako je on pošteni lopov”, uzviknu Istina, „Pjero će ga pronaći pomoću ovog ogledala!” Ali on se samo cerio čisteći kredu s mog crnog ogrtača.
„Vidiš”, rekao je, „Istina je pošteni lopov, ona ti vraća tvoje ogledalo.”
Sve oči behu uprte u mene.
„Uhapsite Istinu!” uzviknuo sam, zaboravivši da nisam ogledalo već novčanik izgubio, dok sam stajao s Pjeroom tamo gde je gomila na ulici bila najgušća.
Pajac



„Je li bila divna?” upitao sam, ali on se samo kikotao, slušajući zvončiće koji su zveckali na njegovoj kapi.
„Izboden”, cerekao se. „Pomisli na dugo putovanje, dane opasnosti, užasne noći! Zamisli kako je lutao, nje radi, godinu za godinom, kroz neprijateljske zemlje, žudeći za bližnjima, žudeći za njom!”
„Izboden”, cerekao se, slušajući zvončiće koji su zveckali na njegovoj kapi.
„Je li bila divna?” upitao sam, ali on je samo zarežao, mrmljajući zvončićima koji su zveckali na njegovoj kapi.
„Poljubila ga je pred kapijom”, kikotao se, „ali u hodniku mu je dobrodošlica njegovog brata dotakla srce.”
„Je li bila divna?” upitao sam.
„Izboden”, smejuljio se. „Pomisli na dugo putovanje, dane opasnosti, užasne noći! Zamisli kako je lutao, nje radi, godinu za godinom kroz neprijateljske zemlje, žudeći za bližnjima, žudeći za njom!”
„Poljubila ga je pred kapijom, ali u hodniku mu je dobrodošlica njegovog brata dotakla srce.”
„Je li bila divna?” upitao sam, ali on je samo zarežao, slušajući zvončiće koji su zveckali na njegovoj kapi.
Zelena Soba



Klovn je svoje napuderisano lice okrenuo ka ogledalu.
„Ako biti divan znači biti lep”, rekao je, „ko se može porediti sa mnom i mojom belom maskom?”
„Ko se može porediti s njim i njegovom belom maskom?” upitao sam Smrt pored sebe.
„Ko se može porediti sa mnom?” rekla je Smrt. „Jer ja sam još bleđa.”
„Ti si veoma lepa”, uzdahnuo je Klovn, okrenuvši svoje napuderisano lice od ogledala.
Ispit Ljubavi



„Ako je istina da voliš”, reče Ljubav, „onda nemoj više čekati. Daj joj ove dragulje koji će je obeščastiti i tako obeščastiti i tebe u ljubavi prema onoj koja je obeščašćena. Ako je istina da voliš”, reče Ljubav, „onda nemoj više čekati.”
Uzeo sam dragulje i otišao njoj, ali ona ih je zgazila, jecajući: „Nauči me da čekam - volim te!”
„Onda čekaj, ako je to istina”, reče Ljubav.

ULICA ČETIRI VETRA


(Prevod: Milena Dasukidis)



„Pa napola sklopi oči,
U spokoju skrsti ruke,
Iz tvog srca nek istoči Svaki cilj i cilja muke.”[69]


„Je chante la nature,
Les etoiles du soir, les larmes du matin,
Les couchers de soleil a l’horizon lointain,
Le ciel qui parle au coeur d’existence future”[70]
I


Životinja se zaustavila na pragu, ispitivački pripravna, spremna za beg ako bude neophodno. Severn odloži paletu i ispruži ruku u znak dobrodošlice. Mačka ostade nepomična, žutih očiju prikovanih za Severna.
„Maco”, reče on tihim, prijatnim glasom, „uđi.”
Vrh njenog tankog repa stade da se grči i izvija u oklevanju.
„Uđi unutra”, ponovi on.
Njegov glas je očigledno delovao umirujuće na nju, jer se sad udobno smestila na sve četiri, pogleda i dalje uprtog u njega i repa svijenog pod koščatim bokovima.
Osmehnuvši se, on ustade sa stoličice pred štafelajem. Pratila gaje pogledom, ne puštajući zvuka; kad je krenuo k njoj, posmatrala je, ne trepćući, kako se naginje nad njom. Očima je pratila njegovu šaku sve dok joj njom nije dodirnuo glavu. Zatim se oglasi promuklim mjaukom.
Severn je odavno imao naviku da razgovara sa životinjama, verovatno zato što je živeo toliko usamljeno; sada joj reče: „Šta je bilo, cico?”
Sramežljivo ga pogleda u oči.
„Razumem”, reče on nežno, „odmah ćeš ga dobiti.”
Zatim stade tihim pokretima da obavlja ono što doliči domaćinu: oprao je zdelicu, nalio u nju ostatak mleka iz boce na prozorskoj dasci i, kleknuvši, izdrobio komad hleba u udubljenje šake.
Stvorenje ustade i prišunja se zdeli.
Drškom slikarske špatule promešao je mrvice i mleko, i otkoraknuo kad je mačka zabila njušku u kašu. Ćutke ju je posmatrao. Tanjirić bi, s vremena na vreme, zazvečao po popločanom podu kad bi posegnula za komadićem na obodu; napokon hleba više ne beše, a njen ružičasti jezik je prelazio preko svakog neolizanog mesta sve dok tanjir nije zablistao poput uglačanog mermera. Ona se zatim uspravi i sede, nemamo mu okrete leđa i stade da se umiva.
„Samo nastavi”, reče Severn sa velikim zanimanjem, „znam da ti je to potrebno.”
Ona spusti jedno uvo, ali niti se okrete, niti prekide sa svojom toaletom. Kako se garež polako skidala, Severn uoči da ju je priroda zamislila kao belu mačku. Dlaka joj je nedostajala u pečatima, usled bolesti ili moguće tuče; rep joj beše koščat, a kičma štrcaše ispod kože. Ali draži koje je posedovala postajale su vidljive pod dejstvom revnosnog lizanja, i on je sačekao da završi pre no što je ponovo započeo razgovor. Kad je napokon zatvorila oči i savila prednje šape pod grudi, on opet progovori veoma nežno: „Hajde maco, reci mi šta te muči.”
Na zvuk njegovog glasa ona poče promuklo da krči, što je on prepoznao kao pokušaj predenja. Savio se da joj pogladi obraz, a ona ponovo mjauknu, ljupkim, upitnim, malenim mjaukom na koji on odgovori: „Svakako, dosta si se popravila, a kad ti se perje oporavi, bićeš predivna ptica.” Polaskana, ona ustade i stade da se seta okolo i oko njegovih nogu, da gura glavu između njih te da iskazuje zadovoljne primedbe na koje on odgovaraše sa ozbiljnom učtivošću.
„Nego, šta li te je dovelo ovamo”, reče on, „baš u Ulicu četiri vetra, i čak na peti sprat, pred vrata iza kojih ćeš naići na dobrodošlicu? Šta li je to sprečilo tvoj, već smišljeni, beg kad sam se okrenuo od platna da se suočim sa tim žutim očima? Jesi li i ti mačka Latinske četvrti kao što sam ja čovek Latinske četvrti? I zašto ti je oko vrata zakopčana ružičasta vezica sa cvetićima?” Mačka mu se beše uspela u krilo, i sad je sedela tamo predući dok je on prelazio rukom preko njene tanke dlake.
„Oprosti mi ako sam nepristojan”, nastavi on otegnutim, umirujućim glasom čija melodija beše u skladu sa njenim predenjem, „ali ne mogu da odvratim pažnju od ove ružičaste ogrlice, tako staromodno ukrašene cvetovima i sa srebrnom kopčom. Jer, kopča je od srebra; primećujem utisnutu oznaku na ivici, kao što nalaže zakon Republike Francuske. Dakle, zašto je ova vrpca - istkana od ružičaste svile sa finim vezom - zašto se ovakva svilena vrpca sa srebrnom kopčom nalazi oko tvog izgladnelog vrata? Jesam li navalentan ako pitam da li je njena vlasnica tvoja vlasnica? Je li to neka vremešna dama koja živi u uspomenama na mladalačku taštinu, koja te voli, povlađuje ti, ukrašava te svojim ličnim, intimnim krpicama? Obim vrpce govori u prilog tome, jer tvoj je vrat tako tanak, a ona ti pristaje. Pa opet, primećujem -ja primećujem tako mnogo toga - da vrpca može dosta i da se proširi. Ovi maleni otvori optočeni srebrom, mogu da ih izbrojim pet, dokaz su toga. A takođe vidim da je peti otvor pohaban, kao da je jezičak kopče navikao da boravi tu. To ukazuje na nešto dobro zaobljeno.”
Mačka savi prste sa zadovoljstvom. Ulica napolju beše veoma mirna.
On nastavi da mrmlja: „Zašto bi te tvoja gazdarica ukrasila predmetom koji joj vazda beše sasvim neophodan? Ili makar najveći deo vremena. Kako to da joj je ovaj komad svile i srebra skliznuo oko tvog vrata? Je li to bio trenutni hir - kad si joj pevajući ulazila u spavaću sobu da joj poželiš dobro jutro, dok si još bila punačka? Naravno, a ona bi se uspravila među jastucima, kosa u loknama bi joj poskakivala po ramenima, a ti bi skočila na krevet i prela: „Dobar dan, gospo moja.” Ah, to je tako lako razumeti”, zevnu on, dok mu se ruka odmarala na naslonu stolice. Mačka je i dalje prela, stežući i opuštajući šape svijene preko njegovog kolena.
„Hoćeš da ti ispričam sve o njoj, maco? Ona je veoma lepa - tvoja gospodarica”, promrmlja dremljivo, „a kosa joj je teška kao polirano zlato. Mogao bih da je naslikam - ali ne na platnu, jer bi mi za to bile potrebne boje i tonovi i nijanse sjajnije od šarenice same duge. Mogao bih da je naslikam tek zatvorenih očiju, jer samo u snu postoje takve boje kakve bi mi trebale. Za njene oči, morao bih da imam ažurnu boju sa neba koje ne uznemiruje oblak - neba iz zemlje snova. Za usne, ruže iz palata nedođije, a za čelo: snežni nanosi sa planina koje se fantastičnim vrhuncima uzdižu do meseca; oh, mnogo dalje uvis od našeg meseca ovde, do kristalnih meseca carstva snova. Ona je - vrlo - lepa, tvoja gospodarica.”
Reči mu zamreše na usnama, a kapci se sklopiše.
Mačka takođe usnu, obraza naslonjenog na ispijeni bok, kandži opuštenih i mlitavih.

II


„Sva sreća”, reče Severn, podižući se u sedeći položaj i protežući se, „da smo prespavali vreme za večeru, jer nemam da te ponudim ničim do onim što bi moglo da se kupi za jedan srebrni franak.”
Mačka se podiže na njegovim kolenima, izvi leđa u luk, zevnu i pogleda u njega.
„Pa, šta ćemo onda? Pečeno pile sa salatom? Ne? Možda više voliš govedinu? Naravno, a ja ću uzeti jaje i malo belog hleba. A što se tiče pića - mleko za tebe? Dobro. Ja ću uzeti malo vode, sveže, iz šume,” Uz ove reči on pokaza rukom na koficu u sudoperi.
On stavi šešir i izađe iz sobe. Mačka pođe za njim do vrata, a kad ih je zatvorio za sobom, ona ostade mirna da njuška po pukotinama i čulji jedno uho na svaki škripavi zvuk neobične stare zgrade.
Vrata su se dole otvorila i zatvorila. Mačka poprimi ozbiljan izgled, na trenutak sumnjičav, a uši joj se spustiše u napetom iščekivanju. Odjednom ustade uz trzaj repom i stade nečujno da obilazi atelje. Kinula je na lonac sa terpentinom, pa se naglo povukla ka stolu, na koji se odmah popela; čim je zadovoljila radoznalost u pogledu valjka crvenog voska za modelovanje, vratila se do vrata i sela, pogleda usmerenog ka pukotini iznad praga. Zatim se oglasi visokim, tankim mjaukom negodovanja.
Severn beše ozbiljan kad se vratio, ali mačka se radosno i naklono motala oko njega, tarući mršavo telo o njegove noge, željno je gurala glavu u njegovu šaku, i prela dok joj se glas nije popeo do visine piska.
Stavio je na sto komad mesa uvijen u smeđ papir i isekao ga na kriške džepnim nožićem. Uzeo je mleko iz boce koja mu je služila za lekove i sipao ga u tanjirić na ložištu.
Mačka čučnu pred njega i stade istovremeno da prede i lapće.
Skuvao je sebi jaje i pojeo ga sa kriškom hleba, posmatrajući mačku zaokupljenu nasečenim mesom. Kad je završio, nasuo je i ispio šolju vode iz kofe koja je stajala u sudoperi, seo i uzeo mačku u krilo, gde se odmah sklupčala i počela da se umiva. On ponovo poče da govori, milujući je nežno s vremena na vreme, kao da nešto naglašava.
„Maco, otkrio sam gde živi tvoja gazdarica. Nije daleko - ovde je, pod istim ovim krovom koji prokišnjava, ali u severnom krilu za koje sam mislio daje nenastanjeno. To mi je rekao nastojnik. Igrom slučaja, večeras je gotovo trezan. Kasapin iz Senske ulice, gde sam ti kupio meso, kaže da te poznaje, a stari pekar Kaban te je prepoznao uz nepotrebnu zajedljivost. Ispričali su mi neke ružne priče o tvojoj gospodarici u koje ne želim da verujem. Kažu daje isprazna i tašta i da juri za zadovoljstvima; kažu da je površna i nemarna. Onaj mali skulptor iz prizemlja, koji baš beše kupovao rolnice kod starog Kabana, večeras mi se po prvi put obratio, iako se uvek pozdravljamo naklonom. On je rekao daje veoma lepa i veoma dobra. Video ju je samo jednom i ne zna kako se zove. Zahvalio sam mu se - ne znam zašto sam mu se tako toplo zahvalio. Kaban je rekao: „U ovu prokletu Ulicu četiri vetra ta četiri vetra nanose samo zle stvari.” Skulptor bese zbunjen, ali kad je izašao sa rolnicama, ovaj mi reče: „Siguran sam, mesje, daje dobra koliko je i lepa.”
Mačka beše završila sa toaletom, i sad je meko doskočila na pod, otišla do vrata i počela da njuška. On kleče pored nje, otkopča ogrlicu i zadrža je u rukama nekoliko trenutaka. Nakon nekog vremena reče: „Na srebrnoj kopči ispod šnale stoji ugravirano ime. Lepo ime, Silvija Elven. Silvija je ime žene, Elven je ime grada. U Parizu, u ovoj četvrti, a iznad svega, u ovoj Ulici četiri vetra, imena se istroše i odbacuju kao što se moda menja iz sezone u sezonu. Znam jedan gradić Elven, tamo sam se sreo sa Sudbinom licem u lice; i Sudbina ne beše ljubazna. Ali znaš li daje Sudbina u Elvenu imala drugo ime i da se zvala Silvija?” Vratio je ogrlicu na mesto i ustao, posmatrajući mačku kako čuči pred zatvorenim vratima.
„Ime Elven ima draži za mene. Ono mi govori o livadama i bistrim rekama. Ime Silvija me uznemirava poput mirisa mrtvog cveća.”
Mačka mjauknu.
„Da, da”, reče on umirujuće, „vratiću te tamo. Tvoja Silvija nije moja Silvija; svet je veliki, a Elven nije nepoznat. Ali u mraku i prljavštini siromašnijeg Pariza, u žalosnim senkama ove vremešne kuće, ta su mi imena vrlo draga.”
Podiže je u ruke i pođe dugim koracima, tihim hodnikom do stepeništa. Siđe pet spratova i dospe u mesečinom obasjano dvorište, prođe pored sobice malog skulptora, a zatim ponovo uđe kroz kapiju severnog krila i uspe se crvotočnim stepeništem dok ne naiđe na zatvorena vrata. Dugo je stajao i kucao, kad se nešto pomače iza vrata; ona se otvoriše i on stupi unutra. Soba beše mračna. Kad je prešao preko praga, mačka mu se ote iz ruku i odskoči u senke. On osluškivaše, ali ne ču ništa. Tišina je pritiskala; on upali šibicu. Kraj njega stajaše stočić i na stočiću sveća u pozlaćenom svećnjaku. Upali je i obazre se. Odaja beše prostrana, zastori bogati vezom i teški. Nad kaminom se uzdizaše rezbareni okvir, posiveo od pepela mrtvih plamenova. U dubokoj niši pokraj prozorskih okana stajaše krevet, sa kojeg su se posteljina i prekrivači, meki i fini poput čipke, spuštali do uglačanog poda. Podiže sveću iznad glave. Pred njegovim nogama ležaše maramica, blago naparfemisana. Okrenuo se k prozorima. Ispred njih je stajalo kanabe, a preko njega behu u zbrci pobacane svilena odora, hrpa čipkastih odevnih predmeta, belih i nežnih poput paukove mreže, duge, izgužvane rukavice, a na podu ispred behu dugačke čarape, malene špicaste cipele ijedna traka od ružičaste svile, posuta cvetićima i sa srebrnom šnalom. On u čuđenju zakorači unapred i povuče teške zavese iza kojih beše krevet. Sveća u njegovoj ruci na trenutak se razbukta; tada njegove oči presretoše pogled druga dva oka, širom otvorena, nasmejana, a plamen sveće prosu svetlost po kosi teškoj poput zlata.
Ona beše bleda, ali ne koliko on; oči joj behu spokojne, kao u deteta, ali on je zurio, drhteći od glave do pete, dok mu je sveća treperila u ruci.
Napokon prošapta: „Silvija, to sam ja.”
I ponovo reče: „To sam ja.”
A onda, znajući da je mrtva, poljubi je u usta. I tokom dugih noćnih sati mačka je prela na njegovim kolenima, stezala i opuštala kandže u jastučićima, dok je nebo belelo nad Ulicom četiri vetra.

ULICA PRVE GRANATE


(Prevod: Milena Dasukidis)



„Budite dobre volje, sumorni mesec će proć, i mlad će mesec uskoro da osveti nas doć: gledajte kako taj stari, slab, povijen i bled od godina i posta, kroz tamnu nestaje noć”[71]
I


U sobi već bese mračno. Visoki krovovi preko puta presecali su ono malo preostale svetlosti decembarskog dana. Devojka privuče stolicu bliže prozoru, odabra veliku iglu, proturi kroz nju nit, i uveza čvor oko prsta. Zatim raširi preko kolena komad odeće za bebu, nagnu se, prekinu zubima nit i izvuče manju iglu koje bese zadenuta u porub. Kad je očetkala suvišne končiće i komadiće čipke, ponovo ga položi na kolena, gladeći ga. Onda uze iglu sa udenutim koncem iz svoje bluze i proturi je kroz dugme, ali se dugme zavrte niz konac, ruka joj zadrhta, nit puče, i dugme se otkotrlja po podu. Ona podiže glavu. Pogled joj se zadrža na traci blede svetlosti iznad dimnjaka. Odnekud iz grada dopirahu zvuci poput udaljenog dobovanja bubnjeva, a dalje, mnogo dalje, nejasno mumlanje koje se čas pojačavalo, narastalo, tutnjalo u daljini kao lomljenje talasa o stenje, čas se ponovo kao talas stišavalo, režalo, pretilo. Hladnoća postade oštrija, gorka, prodorna hladnoća što se napreže i pucka u gredama i pragovima i pretvara jučerašnju lapavicu u kamen. Sa ulice ispod razlegahu se oštri i metalni zvuci - klepetanje klompi, lupetanje žaluzina i vrlo retki ljudski glasovi. Vazduh beše težak, pritisnut crnom hladnoćom kao pokrovom. Disanje je predstavljalo bol, kretanje trud.
Na turobnom nebu bese nečega što mori, u smrknutim oblacima nečega što rastužuje. To nešto je prodiralo u smrznuti grad presečen smrznutom rekom, raskošni grad sa kulama i kupolama, kejovima i mostovima, i stotinama šiljatih tornjeva. Puzalo je po trgovima, obavijalo avenije i vile, prikradalo se po mostovima i vuklo se uskim ulicama Latinske četvrti[72], sivo pod još sivljim decembarskim nebom. Tuga, beskrajna tuga. Oštra, ledena susnežica je posipala pločnik kao sitan kristalni prah. Prosejavala se po prozorskim oknima i gomilala se u nanosima po simsu. Svetio sa prozora beše gotovo uminulo, i devojka se naže nad svoj rad. Ubrzo podiže glavu sklanjajući lokne sa očiju.
„Džek?”
„Draga?”
„Ne zaboravi da očistiš paletu.”
„U redu”, reče on i, uzevši paletu, sede na pod ispred peći. Glava i ramena mu behu u senci, ali je svetlost vatre padala preko njegovih kolena i sjajila crveno na metalu slikarske špatule. Kraj njega je stajala kutija sa bojama, sasvim osvetljena. Na poklopcu beše ugravirano:


Dž. TRENT.
Škola lepih umetnosti
1870.



Natpis beše ukrašen američkom i francuskom zastavom.
Susnežica je u naletima padala na prozore pokrivajući ih zvezdama i dijamantima, a zatim, topeći se pod toplim vazduhom iznutra, slivala se i ponovo smrzavala praveći šare nalik na paprat.
Iza peći zacvile psetance i začu se lupkanje šapica po metalnoj oplati.
„Džek, dragi, ne čini li ti se daje Herkul gladan?”
Tapkanje šapica iza peći se pojača.
„Cvili”, nastavi ona nervozno, „i ako to ne radi zato što je gladan, onda je zato što..”
Glas joj zadrhta. Glasno brujanje ispuni vazduh i prozori se zatresoše.
„Oh, Džek”, povika ona „još jedna…”- ali njen glas priguši pisak granate koja je gore parala oblake.
„Ovo je najbliže do sada”, promrmlja ona.
„Ma nije”, odgovori on razdragano, „verovatno je pala čak na Monmartru”, pa kako se ona ne oglasi, on ponovo reče sa tonom preterane bezbrižnosti: „Ne bi se mučili da gađaju Latinsku četvrt; uostalom, ni nemaju bateriju koja može da stigne dovde.”
Posle nekoliko trenutaka ona progovori vedro: „Džek, mili, kad ćeš me voditi da vidim mesje Vestove skulpture?”
„Mogao bih da se kladim”, reče on bacivši paletu i došavši do prozora pored nje, „da je Kolet bila tamo danas.”
„Molim?” upita, a oči joj se raširiše. Zatim dodade: „Oh, to nije dobro! Stvarno, muškarci su tako naporni kad misle da sve znaju! I da ti kažem, ako je mesje Vest zaista toliko sujetan da pomisli da Kolet…”
Sa severa prozvižda još jedna granata i stade da se kovitla nebom, prošavši iznad njih uz otegnut vrisak od kojeg su prozori zvečali.
„To je bilo”, omače se njemu, „preblizu da bi bilo prijatno.”
Neko vreme ostadoše nemi, a onda on ponovo progovori veselo: „Hajde, Silvija, nastavi da kudiš jadnog Vesta”, ali ona samo uzdahnu: „O, bože, nikad se neću navići na granate.”
On sede na rukohvat fotelje pored nje.
Makaze uz zveket padoše na pod; ona za njima baci i nedovršeno odelce i, sklapajući mu ruke oko vrata, povuče ga sebi u krilo.
„Nemoj da izlaziš večeras, Džek.”
On poljubi njeno podignuto lice. „Znaš da moram; nemoj da mi otežavaš.”
„Ali kad čujem te granate… a znam da si ti tamo u gradu…”
„Ali sve padaju na Monmartr…”
„Mogle bi sve da padnu i na Školu lepih umetnosti; sam si rekao da su dve pogodile Kej d’Orsej…”
„Čista nezgoda..
„Džek, smiluj mi se! Povedi me sa sobom!”
„A ko će ostati ovde da nam spremi večeru?”
Ona se podiže i baci se na krevet.
„Ah, znam da moraš da ideš, ali ne mogu da se naviknem na to; preklinjem te da makar ne zakasniš na večeru. Kad bi samo znao kroz šta prolazim! Ja… ne mogu ništa protiv toga; moraš imati strpljenja sa mnom, dragi.”
On reče: „Tamo je bezbedno koliko i u našoj kući.” Posmatrala gaje kako puni petrolejku, a kad ju je upalio i uzeo šešir da krene, ona poskoči i ćutke se privi uz njega. Nakon jednog trenutka on reče: „Silvija, sad zapamti da se moja hrabrost oslanja na tvoju. Hajde sad, moram da krenem!” Ona se ne pomače, a on ponovi: „Moram da idem.” Onda ona uzmače unazad, a njemu se učini da će progovoriti pa sačeka. Ali ona gaje samo gledala i on je, pomalo nestrpljivo, poljubi ponovo rekavši: „Ne brini, najdraža moja.”
Kad je stigao do poslednjeg stepeništa na putu ka ulici, jedna žena hramljući izađe iz domarevog stana, mašući pismom i dozivajući:..Mesje Džek! Mesje Džek! Ovo vam je ostavio mesje Falobi!” On uze pismo i pročita ga oslonjen na dovratak.


„Dragi Džek,
Verujem da je Brejt potpuno švorc, a siguran sam daje i Falobi. Brejt se kune da nije, a Falobi se kune da jeste, pa možeš i sam da izvučeš zaključke. Imam plan za večeru i ako upali, pozvaću i vas, drugari.
Iskreno tvoj,
Vest.
P. S. Falobi je prodrmao Hartmana i njegovu ekipu, bogu hvala! Nešto je tu trulo, a može biti i daje on jednostavno škrtica.
P. P. S. Očajnički sam zaljubljen, kao što dosad nisam bio, ali siguran sam da ona za mene mari manje nego za lanjski sneg.”


„Dobro”, reče Trent kućepaziteljki uz osmeh. „Nego, recite mi kako je papa-Kotar?”
Starica stade da odmahuje glavom i pokaza ka krevetu iza zavesa u kućici.
„Čika Kotar!” povika on veselo, „kako su danas rane?”
Ode do kreveta i povuče zavese. Star čovek je ležao među pogužvanim čaršavima.
„Bolje?” nasmeši se Trent.
„Bolje”, ponovi čovek umorno. Nakon kratke pauze reče: „Imate li kakvih vesti, mesje Džek?”
„Nisam izlazio danas. Doneću vam sve glasine koje čujem, mada samo nebo zna da mi je dosta glasina”, dodade sebi u bradu. Zatim ponovo glasno reče: „Razvedrite se; izgledate bolje.”
„A napadi?”
„Ah, što se napada tiče, to je to za ovu nedelju. General Troši je sinoć izdao naređenja.”
„Biće strašno.”
„Biće mučno”, pomisli Trent izašavši na ulicu i skrenuvši za ugao ka Senskoj ulici, „pokolj, pokolj, fuj! Drago mi je što ne idem.”
Ulica bese gotovo sasvim pusta. Nekoliko žena umotanih u pohabane vojničke ogrtače vuklo se po zaleđenom pločniku, a neka jadno odevena lutalica vrebaše iznad kanalizacionog odvoda na uglu bulevara. Konopac vezan oko struka držaše njegove rite zajedno. Sa konopca je visio pacov, još topao i krvav.
„Evo još jednog unutra”, viknu on Trentu, „pogodio sam ga, ali mi je umakao.”
Trent pređe ulicu i zapita: „Koliko?”
„Dva franka za četvrt ovog debelog; toliko na daju na pijaci Sen Žermen.”
Prekide ga snažan napad kašlja, ali on samo obrisa lice dlanom i lukavo pogleda Trenta.
„Prošle nedelje ste mogli da kupite pacova za šest franaka, ali”, i ovde on gadno opsova, „pacovi su otišli iz Senske ulice i sad ih ubijaju tamo kod nove bolnice. Daću vam ovog za sedam franaka. Mogu da ga prodam za deset na Ostrvu Sen Luj.”
„Lažeš”, reče Trent, „i, da ti kažem: probaš li samo da podvališ nekome iz ove četvrti, ljudi će po kratkom postupku završiti sa tobom i tvojim pacovima.”
Stajao je tako nekoliko trenutaka posmatrajući lutalicu koji se pretvarao da balavi. Zatim mu, smejući se, dobaci franak. Dečak ga uhvati i, stavivši ga u usta, stade da se vrti oko odvoda. Kratko je čučao, nepokretan, pripravan, očiju prikovanih za rešetke odvoda, a zatim skoči napred i zavitla kamen u otvor. Trent ga ostavi da dokrajči snažnog sivog pacova koji se uvijao i cičao na ulazu u odvod.
„Pretpostavljam da će i Brejt stići dovde”, pomisli on; „siroti druškan.” Zatim požuri iza ugla u prljavi pasaž Ulice lepih umetnosti i uđe u treću kuću sleva.
„Mesje je kod kuće”, ustreptalim glasom reče kućepazitelj.
Kuća? Potpuno prazan tavan, izuzev gvozdenog kreveta u uglu i takođe gvozdenog lavora i bokala na podu.
Vest se pojavi na vratima namigujući vrlo tajanstveno i pokaza Trentu da uđe. Brejt koji je slikao u krevetu kako bi se ugrejao podiže pogled, nasmeja se i rukova se s njim.
„Ikakvih vesti?”
Površno pitanje dobi uobičajen odgovor: „Ništa osim topa.”
Trent sede na krevet.
„Gde li si, za ime sveta, nabavio to?” htede da zna, pokazujući na polupojedeno pile koje se smestilo u lavoru za pranje.
Vest se iskezi.
„Šta ste vas dvojica, milioneri? Govorite.”
Brejt započe, kao malo posramljen: „Ah, to ti je jedan od Vestovih podviga”, ali Vest ga preseče i reče da će sam ispričati priču.
„Vidiš, pre opsade napisao sam preporuku za izvesnog „tipa” ovde, jednog debelog bankara, nemačko-američka vrsta. Poznata ti je ta sorta, vidim. Pa, naravno da sam zaboravio da odnesem pismo, ali jutros sam, procenivši daje prilika povoljna, rešio da ga pozovem.
Zlikovac živi u obilju; vatre, dečko moj! Vatre u predsobljima! Batler se nekad napokon udostojio da odnese moje pismo i posetnicu gore ostavivši me da čekam u predvorju, što mi se nije dopalo pa sam ušao u prvu prostoriju koju sam ugledao i umalo se onesvestio od prizora gozbe na stolu pored kamina. Eto ti batlera, i to vrlo drskog. Ne, o ne, njegov gospodar „nije kod kuće, i zapravo je trenutno prezauzet da bi primao preporuke; opsada, mnogo poslovnih poteškoća…”
A ja ti lepo batlera po bradi, maznem ovo pile sa stola, bacim posetnicu na prazan tanjir i, nazvavši batlera određenom vrstom pruske svinje, izmarširam napolje sa ratnim plenom.”
Trent odmahnu glavom.
„Zaboravih da kažem da Hartman često večera tamo, pa sam sam izvukao zaključke”, nastavi Vest. „E sad, što se tiče ovog pileta, polovina je za Brejta i mene, a polovina za Kolet, ali ti ćeš mi naravno pomoći da pojedem svoj deo jer nisam gladan.”
„Nisam ni ja”, dodade Brejt, ali Trent zavrte glavom osmehnuvši se ojađenim licima pred sobom i reče: „Kakva glupost! Znate da ja nikad nisam gladan!”
Vest je oklevao, crveneo, zatim nasekao Brejtov deo, ali ništa nije jeo. Poželeo im je laku noć i odjurio u Ulicu Serpente broj 470 gde je živela lepa devojka po imenu Kolet, siroče nakon bitke u Sedanu[73]. Bog je sveti znao odakle je dolazilo rumenilo u njene obraze, kad je opsada tako teško pala na sirotinju.
„To pile će je obradovati, ali zapravo mislim daje zaljubljena u Vesta”, reče Trent. Onda priđe krevetu. „Je li, matori, i bez uzmicanja, čuješ: koliko ti je ostalo?”
Ovaj je oklevao i crveneo.
„Hajde, stari moj”, navaljivaše Trent.
Brejt izvuče novčanik ispod jastuka i predade ga prijatelju sa jednostavnošću koja ga dimu.
„Sedam mu sinova”, reče on dok je brojao novac, „stvarno me zamaraš! Zašto mi se nisi javio, za ime sveta? To je stvarno prokleto glupo, Brejt! Koliko puta moram da ponavljam istu stvar i da ti objašnjavam da ako ja imam novca, onda je moja dužnost da ga delim, kao što je tvoja dužnost i dužnost svakog Amerikanca da ga podeli sa mnom? Ne možeš da dobiješ ni centa, grad je blokiran, a američki ministar ima pune ruke nemačkog ološa i pitaj boga čega sve ne! Zašto se lepo ne urazumiš?”
„Ja… hoću, Trent, ali to je obaveza koju ja možda nikad neću moći ni delimično da ispunim, ja sam siromašan i..
„Naravno da ćeš mi vratiti! Da sam ja zelenaš, uzeo bih tvoj talenat kao garanciju. Kad budeš bogat i poznat…”
„Ne počinji, Trent…”
„U redu, ali dostaje bilo majmunisanja.”
On ubaci nekoliko zlatnih novčića u novčanik, ugura ga nazad ispod madraca i osmehnu se Brejtu.
„Koliko imaš godina?” upita.
„Šesnaest.”
Trent nežno spusti ruku na prijateljevo rame. „A ja imam dvadeset dve i, što se tebe tiče, imam prava kao da sam ti deda. Radićeš kako ti kažem dok ne napuniš dvadeset jednu.”
„Dotad će se opsada završiti, nadam se”, reče Brejt, pokušavši da se nasmeje, ali neizgovorena molitva u njihovim srcima „Koliko još, o bože, koliko još!” dobi odgovor u vidu strelovitog fijuka granate što se te decembarske večeri vinula nad olujnim oblacima.

II


Na ulazu u kuću u Ulici Serpente, Vest je stajao i ljutito govorio. Rekao je da ga ne zanima da li se Hartmanu to dopada ili ne, i da on njemu govori, bez namere da se raspravlja sa njim.
„I ti nazivaš sebe Amerikancem!” podrugljivo će on. „Berlin i pakao su prepuni takvih Amerikanaca. Dolaziš tu da se motaš oko Kolet sa džepovima punim belog hleba i govedine, sa bocom vina od trideset franaka, a ne možeš da izdvojiš dolar za Američku ambulantu i javnu pomoć; dolar koji Brejt daje, a umire od gladi!”
Hartman se povuče do ivičnjaka, ali ga je Vest pratio lica namrčenog poput olujnog oblaka. „Da se nisi usudio da se nazivaš mojim zemljakom”, režao je, „ne, ni umetnikom! Umetnici se ne uvlače u službu narodne odbrane puzeći kao crvi, da u toj službi ne bi radili ništa nego se kao pacovi hranili hranom za narod! I da ti kažem sad”, nastavi on spustivši glas, jer Hartman ustuknu kao da gaje neko ubo, „bolje bi ti bilo da se kloniš te alzaške taverne i onih samouverenih lupeža koji je posećuju. Znaš valjda šta oni rade sa sumnjivcima!”
„Lažeš, pseto!” povika Hartman i zavitla bocu koju je držao u ruci pravo Vestu u lice. Vest ga u trenu dograbi za gušu, prikova ga uza zid i opako ga prodrma.
„Slušaj me sad”, procedi on kroz stisnute zube, „ti si već sumnjiv i - kunem ti se - verujem da si plaćeni špijun! Otkrivanje takvih štetočina nije moja stvar i ne nameravam da te potkažem, ali ovo nek ti bude jasno: Kolet te ne voli, a ja ne mogu da te podnesem, i ako te ponovo zateknem u ovoj ulici, neće ti biti prijatno. Gubi se sad, doterani pruski gade!”
Hartmanu pođe za rukom da izvuče nož iz džepa, ali Vest mu ga ote i obori Hartmana na ivičnjak. Dečak koji je ovo video pršte u zvonak smeh koji je gromko odjekivao tihom ulicom. Odmah potom prozori počeše da se podižu svuda unaokolo i na njima se pojaviše redovi unezverenih lica koja htedoše da znaju zašto se ti ljudi smeju u gradu koji umire od gladi.
„Je l’ to pobeda?” upita jedan.
„Pogledaj”, povika Vest dok se Hartman podizao sa pločnika, „gledaj! cicijo! pogledaj ta lica!” Ali Hartman njemu uputi pogled koji nikad neće zaboraviti i ode bez reči. Trent koji se iznenada pojavio iza ugla radoznalo pogleda u Vesta, a ovaj samo klimnu glavom prema vratima i reče: „Uđi, Falobi je gore.”
„Šta radiš s tim nožem?” zapita Falobi kad su Trent i Vest ušli u studio.
Vest pogleda svoju povređenu ruku koja je i dalje grčevito držala nož, rekavši samo: „Slučajno sam se posekao.” Zatim baci nož u ćošak i opra krv sa prstiju.
Falobi, debeo i lenj, posmatraše ga bez komentara, ali Trent pođe ka Falobiju smešeći se, i delom pokušavajući da domisli šta se to dogodilo.
„Ti i ja imamo da raščistimo neka sitna crevca!” reče on.
„Gde su? Gladan sam”, odgovori Falobi glumeći čežnju, ali Trent se namršti i reče mu da sasluša.
„Koliko sam ti pozajmio pre nedelju dana?”
„Trista osamdeset franaka”, odgovori ovaj sa prizvukom kajanja.
„Pa gde su?”
Falobi stade da nabraja zapetljana objašnjenja koja Trent ubrzo preseče.
„Znam, spiskao si ih-uvek ih spiskaš. Uopšte me ne zanima šta si radio pre opsade; znam da si bogat i da imaš pravo da bacaš svoj novac kako god želiš, i znam da se to, uopšteno govoreći, mene i ne tiče. Ali sad me se tiče jer ja moram da prikupljam fondove dok ti ne dobiješ još novca, što se neće dogoditi dok se opsada ne završi na ovaj ili onaj način. Ja hoću da podelim ono što imam, ali neću da gledam kako se to baca kroz prozor. O, da, naravno da znam da ćeš mi nadoknaditi, ali ne radi se o tome. I, uostalom, mišljenje je tvojih prijatelja, matori, da ti malo uzdržavanja od mesnatih zadovoljstava neće naškoditi. Stvarno ispadaš nakaza u ovom gradu izgladnelih kostura!”
„Jesam prilično podgojen”, priznade ovaj.
„Je li istina da si ostao bez novca?”
„Istina je”, uzdahnu on.
„A ono pečeno prase u Ulici Sent-Onore - je T stiglo?” nastavi Trent.
„M—molim?” zamuca ovaj zanemoćalo.
„Ah - tako sam i mislio! Uhvatio sam te ushićenog nad tim prasetom već desetinu puta!”
Zatim kroz smeh dade Falobiju svežanj od dvadeset franaka i reče mu: „Ako i ovo ode na raskoš, moraćeš da preživiš od sopstvenog mesa.” Izgovorivši to, ode da pomogne Vestu koji je sedeo pored lavora za pranje i povezivao šaku.
Vest ga zamoli da mu veže čvor, a onda reče: „Sećaš se juče kad sam ostavio tebe i Brejta i krenuo da Kolet odnesem pile?”
„Pile! Blagi bože!” zakuka Falobi.
„Pile”, ponovi Vest uživajući u Falobijevoj patnji „ja… to jest, moram da objasnim da su se stvari promenile. Kolet i ja - mi ćemo se venčati…”
„Šta… šta je bilo sa piletom?” zavapi Falobi.
„Začepi!” zasmeja se Trent, uhvati Vesta podruku i pođe s njim ka stepeništu.
„Jadno malo”, reče Vest, „zamisli samo, nedelju dana ni iverak nije imala da potpali vatru. Nije htela da mi to kaže jer je mislila da su mi drva potrebna za glinenu figuru. Uh! Kad sam to čuo, razbio sam zločestu glinenu nimfu na komade, a ostatak može da se zamrzne i obesi!” Trenutak kasnije dodade stidljivo: „Hoćeš li da svratiš usput i poželiš joj bon soir[74]? Ona je u broju 17.”
„Hoću”, reče Trent i ode, nežno zatvorivši vrata za sobom.
Zastao je na trećem odmorištu, upalio šibicu, pregledao brojeve iznad reda pohabanih vrata i pokucao na broj 17.
„C’est toi Georges?[75]„ Vrata se otvoriše.
„Oh, pardon, mesje Džek, mislila sam da je mesje Vest”, a zatim naglo pocrvenevši dodade:..Ah, vidim da ste već čuli! Oh, hvala vam mnogo na lepim željama, mi se zaista jako volimo… prosto umirem da vidim Silviju, da joj kažem i…”
„I - šta?” nasmeja se Trent.
„Mnogo sam srećna”, uzdahnu ona.
„On je čisto zlato”, uzvrati Trent, a zatim veselo dodade: „Želim da ti i Džordž dođete večeras kod nas na večeru. Da se malo počastimo, vidiš - Silvija sutra slavi. Puni devetnaest. Pisao sam Tomu, a i Gemalekovi će doći sa svojom rođakom Odil. Falobi se obavezao da ne dovodi nikoga sa sobom.”
Devojka stidljivo prihvati poziv, izreče pregršt srdačnih pozdrava za Silviju i požele mu laku noć.
On izađe na ulicu, koračajući žustro jer hladnoća beše gorka i, presekavši Mesečevu ulicu, uđe u Sensku ulicu. Zimsko veče spustilo se brzo, gotovo bez predznaka, ah nebo beše vedro i mirijade zvezda blistaše po njemu. Bombardovanje se beše razjarilo - postojana grmljavina koja se valjala iz grla pruskih topova beše isprekidana snažnim potresima sa Mon Valerijana.
Granate su krstarile nebom ostavljajući tragove poput zvezda padalica, a sad, kad se okrenuo nazad da pogleda, plave i crvene rakete buktale su iznad horizonta iz pravca tvrđave lsi, dok je Severna tvrđava plamtela poput lomače.
„Dobre vesti!” povika neki čovek na bulevaru Sen Žermen. Kao nekom čarolijom, ulice se napuniše ljudima - uzdrhtalim ljudima koji su mrmorili i cvokotali škiljeći.
„Žak!” viknu jedan. „Vojska Loare!”
„Ah! mon vieux[76], znači napokon je stigla! Rekao sam ti! Rekao sam ti! Sutra - noćas - ko zna?”
„Je li istina? Je li to defanziva?”
Neko reče: „O, bože - napad - a moj sin?” Neko drugi povika: „Na Senu? Kažu da mogu da se vide signali vojske Loare sa Pon Nefa.”
Nedaleko od Trenta stajalo je dete koje je neprestano ponavljalo: „Mama, mama, hoćemo li onda sutra moći da jedemo beli hleb?” Pored njega neki se starac njihao i posrtao smežuranih ruku pritisnutih na grudi, mrmljajući kao da je van pameti.
„Da li je moguće? Ko je doneo vesti? Obućar iz Ulice Busi je to preneo od mobilisanog pripravnika koji je čuo kako strelac prve klase to ponavlja kapetanu Nacionalne garde.”
Trent je pratio gomilu koja se uzrujano kotrljala Senskom ulicom ka reci.
Raketa za raketom presecala je nebo; sada sa Monmartra zazveča top, a baterije na Monpamasu otpozdraviše treskom. Most beše zakrčen ljudima.
Trent zapita: „Ko je video signale vojske Loare?”
„Čekamo na njih”, stiže odgovor.
On pogleda ka severu. Divovski obris Trijumfalne kapije odjednom ostade iscrtan u crnom reljefu naspram bleska topa. Tutanj oružja prostre se duž keja i stari most zadrhta.
Zatim nanovo treperava i snažna eksplozija potrese most nad Poan du Zurom, a potom čitav istočni bedem utvrđenja planu i zaškripa i razasu crvene plamenove ka nebu.
„Je li iko ugledao signale?” ponovo upita.
„Čekamo”, beše odgovor.
„Da, čekaju”, promrmlja čovek iza njega, „čekaju, bolesni, izgladneli, smrznuti, ali čekaju. Treba da se ide u defanzivu? Kreću drage volje. Treba da se umre od gladi? Umiru od gladi. Nemaju oni vremena da razmišljaju o predaji. Jesu li to heroji, ti Parižani? Odgovori mi, Trent!”
Hirurg iz Američke ambulante okrete se i pređe pogledom preko grudobrana na mostu.
„Ima li kakvih vesti, doktore?” upita Trent mehanički.
„Vesti?” reče doktor; „ne, a da ja znam. Nemam ja vremena da znam vesti. Na šta su se namerili svi ovi ljudi?”
„Kažu da je vojska Loare singalizirala Mon Valerijanu.”
„Sirote budale.” Doktor se na trenutak osvrte unaokolo, a zatim nastavi: „Toliko sam iznerviran i zabrinut da ne znam šta da radim. Posle poslednjeg napada imali smo posla u pedeset ambulanti oko tih jadnih leševa. Sutra će novi napad, i voleo bih da vi momci dođete do štaba. Trebaće im dobrovoljci. Kako je gospođa?” dodade on iznenada.
„Dobro”, odgovori Trent, „ali izgleda da je svakim danom sve više uznemirena. Trebalo bi da sam sad pored nje.”
„Paži na nju”, reče doktor, a zatim dodade bacajući oštar pogled na ljude oko sebe: „Ne mogu sad da zastajem - laku noć!” Dok se žurno udaljavao, promrmlja ponovo: „Sirote budale!”
Trent se naže preko grudobrana i začkilji se u crnu vodu koja se migoljila među lukovima. Tamni obrisi, nošeni brzom strujom, udarali su o kamene stubove uz zvukove drobljenja i cepanja, zatim bi se nakratko zavrteli, a onda odjurili dalje u tamu. Led iz Mame[77].
Dok je stajao tako zureći u vodu, na njegovo rame spusti se šaka. „Pozdrav, Sadark!” uskliknu on okrenuvši se. „Čudno što te srećem ovde!”
„Trent, imam nešto da ti kažem. Nemoj da ostaješ ovde, ne veruj u vojsku Loare”, reče ataše američkog poslanstva, uze ga podruku i odvuče ga prema Luvru.
„Znači još jedna laž!” gorko reče Trent.
„Još gore - mi u poslanstvu znamo - ne mogu da govorim o tome. Ali nisam to došao da ti kažem. Nešto se dogodilo ovog popodneva. Ljudi su bili poslati u alzašku tavernu i uhapšen je Amerikanac po imenu Hartman. Poznaješ li ga?”
„Znam Nemca koji se predstavlja kao Amerikanac - zove se Hartman.”
„E pa, uhapšen je pre jedno dva sata. Nameravaju da ga streljaju.”
„Šta!”
„Naravno, poslanstvo neće dozvoliti da ga streljaju tek tako, ali dokazi deluju uverljivo.”
„Je li on špijun?”
„Pa, papiri pronađeni u njegovoj sobi dovoljni su za optužbu, a osim toga, uhvaćen je u proneveri hrane Javnog komiteta za hranu, bar tako kažu. Izvukao je porcije za pedesetoro, kako - ne znam. On tvrdi da je američki umetnik u Parizu, a mi u poslanstvu smo morali da uzmemo to u obzir. Gadno zamešateljstvo.”
„Varati ljude u ovakvom trenutku gore je nego opljačkati kutiju za dobrotvorne priloge”, uzviknu Trent ljutito. „Neka ga streljaju!”
„On je američki državljanin.”
„Da, oh da”, reče ovaj pun gorčine.,Američko državljanstvo je stvarno dragocena povlastica kad svaki Švaba sa cvikerima može da…” On se zagrcnu od besa.
Sadark se toplo rukova s njim. „Ne može ništa da se uradi, mi ćemo morati da preuzmemo telo. Bojim se da mogu da te pozovu da ga identifikuješ kao američkog umetnika”, izgovori on sa senkom osmeha koja se jedva naslućivala na njegovom duboko izboranom licu, i ode kroz vrt Kors la Ren.
Trent tiho opsova, a potom izvuče časovnik. Sedam sati. „Silvija će se uznemiriti”, pomisli i požuri ka reci. Gomila se i dalje tiskala tresući se na mostu; izgledaše kao sumorna, žalosna pastva koja upire poglede u noć, očekujući signale vojske Loare. Njihova srca su otkucavala trenutke do paljbe plotuna, oči su im sijale pri svakom blesku iz bastiona, nada narastala uz strujanje raketa.
Crni oblak visio je nad utvrđenjima. Od horizonta do horizonta, topovski dim se razvlačio u treperavim trakama - čas pokrivajući oblakom vrhove i šiljke, čas vukući se u dronjcima i vrpcama duž ulica, čas se spuštajući sa krovova i uvijajući kejove, mostove i reku u sumpornu izmaglicu. Kroz koprenu od dima poigravale su topovske munje, dok se kroz procep nad gradom s vremena na vreme pomaljao nesagledivi crni svod u koji behu utisnute zvezde.
On se ponovo uputi ka Senskoj ulici, toj tužnoj, opusteloj ulici, sa redovima zamandaljenih okana i umrtvljenim špalirima neupaljenih svetiljki. Bio je pomalo uzrujan i poželeo je da ima kod sebe revolver, ali verovao je da su figure što su ga mimoilazile šunjajući se u tami previše slabe od gladi da bi bile opasne, te tako i nastavi nenapadnut sve do vrata svoje kuće. Međutim, tamo mu neko skoči za vrat. Kotrljao se iznova i iznova sa napadačem preko zaleđenog pločnika, čupajući omču koja mu beše nataknuta oko vrata, i napokon se uz trzaj osovi na noge.
„Ustaj”, povika.
Polako i uz mnogo promišljanja, mala skitnica se podiže sa tla i odmeri Trenta sa gađenjem.
„Bogami, lep mali štos”, reče Trent, „za štene tvog uzrasta! Završićeš pred streljačkim vodom! Daj mi taj konopac!”
Derle mu predade omču bez reči.
Trent kresnu šibicu i zagleda se u malog napasnika. To beše lovac na pacove od prethodnog dana.
„Hm! Tako sam i mislio”, prošapta on.
„Hej, pa to ste vi?” mimo reče dečak.
Drskost i odvažnost tog odrpanca ostaviše Trenta bez daha.
„Znaš li ti, mali davitelju”, jedva izgovori, „da lopove tvojih godina streljaju?”
Dete okrenu Trentu beživotno, hladno lice. „Pa pucaj onda.”
Ovo beše previše, te se on okrete na peti i uđe u hotel.
Teturajući se uz neosvetljeno stepenište, domogao se svog odmorišta i poče da prepipava u tami u potrazi za bravom. Iz njegovog studija dopreše glasovi, Vestov srdačni smeh i Falobijev kikot. Naposletku pronađe kvaku i odgurnu vrata, a svetlost ga ostavi zbunjenog nekoliko trenutaka.
„Zdravo, Džek!” povika Vest. „Baš si ti neki prijatan čovek, pozoveš ljude na večeru, a onda ih ostaviš da čekaju. Evo Falobi ovde plače od gladi…”
„Umukni”, reče ovaj, „možda je išao da kupi ćurku.”
„Išao je i davio ljude, vidi mu omču!” smejao se Gemalek.
„Sad znamo odakle ti sav taj novac!” dodade Vest; „Vive le coup du Pere Frangois![78]”
Trent se rukova sa svima i nasmeja se Silvijinom bledom licu.
„Nisam hteo da zakasnim; zastao sam malo na mostu da gledam bombardovanje. Jesi li se uzrujala, Silvija?”
Ona se nasmeši i promrmlja: „O, ne!” ali njena šaka pade u njegovu i tu se grčevito stisnu.
„Za sto!” povika Falobi uz radostan poklič.
„Smanji doživljaj”, primeti Tom uz nešto preostalih manira, „nisi ti domaćin, znaš.”
Mari Gemalek, koja je ćaskala sa Kolet, skoči i uhvati Toma za mku, a mesje Gemalek prihvati Odil.
Svečano se poklonivši, Trent ponudi svoju mku Kolet, Vest povede Silviju, a Falobi se nervozno meškoljio na začelju.
„Sad marširamo oko stola triput, pevajući Marseljezu”, objasnila je Silvija, „a mesje Falobi će lupati po stolu i davati takt.”
Falobi primeti da mogu da pevaju i posle večere, ali njegov predlog proguta refren


„Aux armes!
Formez vos bataillons!”


Kružili su prostorijom pevajući:


„Marchons! Marchons!”[79]


koji su pevali punom snagom, dok je Falobi bez imalo gracioznosti čekićao šakom po stolu, tešeći sebe da će ova vežba samo poboljšati njegov apetit. Herkul, austrijski gonič, pobeže pod krevet odakle je kevtao i cvileo dok ga Gemalek nije izvukao i stavio u Odilino krilo.
„A sada”, reče Trent svečano kad su svi posedali, „poslušajte!” i stade da čita jelovnik.


Goveđa supa a la Opsada Pariza.


Riba.
Sardine a la Per Lašez.
(Belo vino)


Pečenje (crveno vino).
Sveža govedina a la defanziva.


Povrće.
Konzerviran pasulj a la šaspo[80],
konzerviran grašak Gravelot,
krompiri na irski način,
razno.


Hladna usoljena govedina a la Tijas,
Dinstane šljive a la Garibaldi.


Dezert.
Suve šljive - beli hleb,
žele od ribizli,
čaj - kafa, likeri,
lule i cigarete.

Falobi je frenetično aplaudirao, a Silvija posluži supu.
„Nije li izvrsno?” uzdahnu Odil.
Mari Gemalek je kusala supu u zanosu.
„Uopšte ne liči na konja, i baš me briga šta govore - konj nema ukus kao govedina”, prošaputa Kolet Vestu. Falobi, koji beše završio, stade da gladi bradu i da zagleda činiju.
„Jesi li za još malo, stari?” upita Trent.
„Mesje Falobi ne može da dobije još”, obznani Silvija, „ovo čuvam za kućepazitelje.” Falobi pređe pogledom na ribu.
Vruće sa roštilja, sardine su bile pravi pogodak. Dok su ostali jeli, Silvija siđe niz stepenište sa supom za staru domarku i njenog muža, i vrati se užurbano, zajapurena i bez daha. Kad je ponovo sela u svoju stolicu dobacivši Trentu veseo osmeh, ovaj mladi čovek ustade, a na sto se spusti tišina. Kratko ju je posmatrao razmišljajući kako je nikad nije video tako lepu.
„Kao što svi znate”, poče on, „danas je mojoj supruzi devetnaesti rođendan…”
Ključajući od oduševljenja, Falobi je mahao čašom kružeći njom oko sopstvene glave, na užas Odil i Kolet, njegovih susetki za stolom. Tom, Vest i Gemalek su triput napunili čaše pre no što je aplauz, potaknut zdravicom u Silvijinu čast, utihnuo.
Tri puta su se čaše punile i praznile u Silvijino ime, a onda još jednom u Trentovo, mada je on protestovao.
„Ovo nije u redu”, vajkao se on, „šta će biti sledeća zdravica, u čast zbratimljenih republika, Francuske i Amerike?”
„Za republike! Za republike!” vikaše oni, a zdravica se utopi u pijanim povicima,. Vive la France! Vive l’Amerique! Vive la Nation!”[81]
Zatim Trent, osmehujući se Vestu, predloži još jednu zdravicu, „Za srećan par!”, što svi razumeše, pa se Silvija naže i poljubi Kolet, a Trent se nakloni Vestu.
Govedinu su pojeli u sličnom raspoloženju, a kad su završili i ostavili deo sa strane za starce sa sprata ispod, Trent viknu: „Pijmo za Pariz! Neka se uzdigne iz sopstvenih ruševina i slomi napadače!” Uzvici i zdravice zazvoniše gromko, nadglasavši na trenutak jednoličnu tutnjavu pruskih pušaka.
Upališe se lule i cigarete. Trent je neko vreme slušao živahan žagor koji se razlegao oko njega i koji su tu i tamo prekidali talasi smeha devojaka ili Falobijev pripiti kikot. Zatim se okrete Vestu.
„Večeras će biti izveden napad”, reče on. „Sreo sam hirurga iz Američke ambulante baš pre nego što sam došao; zamolio me je da razgovaram sa vama, momci. Svaka pomoć koju možemo da pružimo dobro će doći.”
Zatim spusti glas i nastavi na engleskom: „Što se mene tiče, ja izlazim sa ambulantom sutra ujutro. Naravno, nema nikakve opasnosti, ali ipak ne treba to otkriti Silviji.”
Vest kimnu glavom. Tom i Gemalek, čuvši ovo, upadoše i ponudiše pomoć, a Falobi se prijavi kao dobrovoljac uz jauk.
„U redu”, reče Trent, „dosta za sada; nađimo se u sedištu ambulante sutra ujutro u osam.”
Silvija i Kolet, kojima poče da biva neprijatno zbog razgovora na engleskom, sad zahtevaše da čuju o čemu se govori.
„A o čemu skulptor obično priča?” reče Vest smejuljeći se.
Odil prekomo pogleda Toma, svog verenika.
„Ti nisi Francuz, zar ne, i ovo - ovaj rat - tebe se ne tiče”, reče Odil vrlo dostojanstveno.
Tom je delovao krotko, ali Vest navuče masku uvređene vrline.
„Izgleda”, obrati se on Falobiju, „da momak ne može da razgovara o lepotama grčke skulpture na matemjem jeziku, a da se na njega odmah otvoreno ne posumnja.”
Kolet mu stavi šaku preko usta i, okrenuvši se Silviji, prošapta: „Užasno su neiskreni, ovi muškarci.”
„Verujem da je reč za ambulantu ista na oba jezika”, reče Mari Gemalek bezobrazno, „Silvija, ne veruj mesje Trentu.”
„Džek”, prošaputa Silvija, „obećaj mi…”
Prekide je kucanje na vrata stana.
„Slobodno!” uzviknu Falobi, ali Trent ustade, otvori vrata i pogleda van. Zatim se žurno izvini ostalima, izađe u hodnik i zatvori vrata.
Vratio se gunđajući.
„Šta je bilo, Džek?” upita Vest.
„Šta je bilo?” ponovi Trent besno, „reći ću vam šta je bilo. Dobio sam depešu od američkog ministra da odmah odem, identifikujem i priznam, kao sunarodnika i brata po umetnosti, bitangu od lupeža i nemačkog špijuna!”
„Nemoj da ideš”, predloži Falobi.
„Ako to ne uradim, streljaće ga momentalno.”
„Neka ih”, zareža Tom.
„Znate li, momci, koje u pitanju?”
„Hartman!” viknu Vest, dosetivši se.
Silvija mrtvački pobele, ali Odil je obujmi rukom i odvede je do fotelje, a zatim mimo reče: „Silvija se onesvestila… toplo je ovde… dajte vode.”
Trent poskoči po vodu istog trena.
Silvija otvori oči i posle par trenutaka se podiže. Mari Gernalek i Trent prebaciše je u spavaću sobu.
To bese znak za razlaz. Svi priđoše i rukovaše se sa Trentom, govoreći da se nadaju kako će Silvija samo odspavati i da to neće biti ništa strašno.
Dok je odlazila, Mari Gemalek je izbegavala njegov pogled, ali on joj se srdačno obrati i zahvali na pomoći.
„Mogu li išta da učinim, Džek?” upita Vest zastavši, a onda požuri niz stepenište da sustigne ostale.
Trent se naže preko ograde stepeništa, osluškujući njihove korake i čavrljanje, a zatim se vrata dole zalupiše i kuća ostade tiha. Oklevao je još neko vreme, zagledan u crnilo, grizući usnu. Zatim uz pokret nestrpljenja promrmlja „Ja sam lud!” upali sveću i ode u spavaću sobu. Silvija je ležala na krevetu. On se nadnese nad nju i pomilova kovrdže na njenom čelu.
„Je li ti bolje, mila Silvija?”
Ona ne odgovori, ali podiže oči k njemu. Na trenutak mu se pogled susreo sa njenim, ali ono što je tamo pročitao izazva jezu u njegovom srcu, i on sede pokrivši lice šakama.
Naposletku ona progovori, glasom izmenjenim i usiljenim, glasom koji nikada ranije nije čuo, i on obori ruke i stade da sluša, uspravan u stolici.
„Džek, i to je konačno došlo. Bojala sam se i strepela - ah! koliko sam često ležala budna noću sa svim ovim na srcu i molila se da umrem pre nego dozvolim da ovo saznaš! Ja te volim, Džek, i ako odeš, ja neću moći da živim. Izneverila sam te; to se dogodilo pre nego što sam te upoznala, ali od tog prvog dana kad si me u Luksemburškom parku zatekao kako plačem i obratio mi se, Džek, bila sam ti verna u svakoj misli i postupku. Volela sam te od samog početka i nisam se usuđivala da ti kažem ovo - plašila sam se da ćeš otići. Od tada, moja je ljubav rasla, rasla i - oh! patila sam! Ali nisam smela da ti kažem. A sada znaš, ali ne znaš ono najgore. Za njega - sada - šta me se tiče? On je bio okrutan - oh, tako okrutan!”
Ona uroni lice u ruke.
„Moram li da nastavim? Moram li da ti kažem - ne možeš li da zamisliš, oh! Džek…”
Nije se micao; njegove oči behu kao mrtve.
„Ja… bila sam tako mlada, ništa nisam znala, a on je rekao… rekao je da me voli…”
Trent ustade i odalami sveću stisnutom pesnicom; soba utonu u mrak.
Zvona na crkvi Sen Sulpis izbiše pun sat, a ona se trgnu i progovori užurbano i grozničavo: „Moram da završim! Kad si mi rekao da me voliš… ti… ništa me nisi pitao; ali tada, čak i tada je bilo prekasno, i taj drugi život koji me veže za njega mora zauvek da stoji između tebe i mene! Jer postoji još neko na koga on polaže pravo i prema kome je dobar. On ne srne da umre - ne smeju da ga streljaju, tog drugog radi!”
Trent je sedeo nepomično, ali misli su mu se kovitlale u beskrajnom vrtlogu.
Silvija, mala Silvija sa kojom je delio svoj studentski život - koja je uz njega nosila teret bede i opsade bez prigovora - ta vitka, plavooka devojka prema kojoj je osećao tako tihu naklonost, koju je zadirkivao ili milovao, već prema ćefu, koja bi ponekad tek ovlaš dotakla njegovo nestrpljenje svojom strastvenom privrženošću - da li je moguće daje to ista ova Silvija koja leži ovde i plače u tami?
On zaškrguta zubima. „Pusti ga da umre! Neka umre!” Ali onda - Silvije radi i - tog drugog radi - da, otići će - mora da ode - njegova dužnost ležaše pred njim sasvim jasno. Ali Silvija - nije više mogao da joj bude što joj je bio dotad i, mada ga beše spopao neodređen užas, sad je sve bilo rečeno. Tresući se, on upali svetio.
Ležala je tamo, kovrdžava kosa beše joj rasuta preko lica, male bele šake pritisnute na grudi.
Nije mogao daje ostavi, i nije mogao da ostane. Nikada mu dosad nije bilo jasno daje voli. Bila mu je tek sadrug, ta njegova ženica. Ah! Sad ju je voleo svim srcem i dušom, i sad je to znao, tek sad kad je već bilo prekasno. Prekasno? Zašto? Onda pomisli na tog drugog, koji je veže, koji je zauvek spaja sa stvorenjem čiji je život u opasnosti. Sa zavetom na usnama, on polete ka vratima, ali vrata ne htedoše da se otvore - ili ih je to on pritiskao unazad - zabravio - i bacio se na kolena pred krevetom, znajući da se ne usuđuje da napusti ono što mu je sve u životu.

III


Bilo je četiri ujutro kad je izašao iz zatvora za optuženike sa sekretarom američkog poslanstva. Buljuk ljudi beše se okupio oko kočije američkog ministra koja je stajala pred zatvorom, dok su konji lupali kopitima po zaleđenoj ulici, a kočijaš se pripijao uz kabinu, uvijen u krzna. Sadark pomože sekretaru da se popne u kočije i rakova se sa Trentom, zahvalivši mu što je došao.
„Kako se nitkov izbečio”, reče on, „tvoji dokazi su bili lošiji od žalbe, ali makar su mu sačuvali kožu, barem za sada - i sprečili komplikacije.”
Sekretar uzdahnu. „Obavili smo svoj deo. Sad neka dokažu daje špijun, a mi ćemo oprati rake od njega. Uskači, kapetane! Hajdemo, Trent!”
„Imam reč-dve da kažem kapetanu Sadarku, neću ga zadržati dugo”, reče Trent užurbano, a zatim spusti glas i nastavi: „Sadark, pomozi sad meni. Čuo si priču od te hulje. Znaš daje - dete je kod njega. Uzmi ga i odvedi ga u moj stan, a ako njega budu streljali, ja ću mu obezbediti dom.”
„Razumem”, reče kapetan ozbiljno.
„Hoćeš li odmah to da učiniš?”
„Odmah”, odgovori on.
Šake im se susretaše u prijateljskom stisku; kapetan Sadark se pope u kočiju i dade Trentu znak rukom da ih prati, ali ovaj samo odmahnu glavom i reče „Zbogom!” Kočija se otkotrlja dalje.
Posmatrao ju je do kraja ulice, a potom se zaputi ka svojoj četvrti; napravi korak-dva, a onda se pokoleba, stade, i na kraju se okrete u suprotnom smeru. Nešto - možda je to bio prizor zatvorenika sa kojim se tako nedavno suočio - izazvalo je mučninu kod njega. Osetio je potrebu za samoćom i tišinom kako bi pribrao misli. Događaji te večeri stravično su ga potresli, ali mogao je šetnjom da otera te utiske, zaboravi i sahrani sve to, a onda se vrati Silviji. Krenuo je brzo da korača, i posle nekog vremena gorke misli kao da su počele da blede. Ali kad se napokon zaustavio, bez daha, pod Trijumfalnom kapijom, gorčina i jad ćele stvari - da, celog njegovog promašenog života - vratiše se i probodoše ga. Lice zatvorenika, na kojem beše utisnuta grozna grimasa straha, rastaje u senkama pred njegovim očima.
Sa bolom u srcu, teturao je s kraja na kraj velikog luka, nastojeći da zaokupi misli, zureći u kamiše[82] ukrašene reljefom ne bi li pročitao imena heroja i bitaka za koja je znao da su tu ugravirana, ali stalno ga je pratilo Hartmanovo pepeljasto lice, cereći se u strahu! Ali daje to bio strah? Nije li bio trijumf? Na tu misao, on poskoči kao Čovek koji je osetio oštricu noža pod grlom, ali posle divljeg galopa oko trga, ponovo se vratio i seo da se bori sa svojom bedom.
Vazduh beše hladan, ali njegovi su obrazi goreli besnim stidom. Stidom? Zašto? Zato što se oženio devojkom koju je slučaj načinio majkom? Da li ju je voleo? Da li je onda ovo boemsko bitisanje bita njegov kraj i cilj u životu? On usmeri pogled na tajne svog srca i tamo pročita zlokobnu priču, priču prošlosti - i pokri lice zbog stida, dok je, održavajući ritam tupog bola koji mu je bubnjao u glavi, njegovo srce otkucavalo priču za budućnost. Stid i sramota.
Napokon probuđen iz letargije zbog koje gorčina njegovih misli beše počela da trni, on podiže glavu i pogleda oko sebe.
Ulice beše iznenada zaposela magla, lukovi kapije su se davili u njoj. Mogao bi da ode kući. Spopade ga užasan strah od toga što je sam. Ali nije bio sam. Magla beše naseljena fantomima. U izmaglici, svud oko njega, oni su se kretali, vukli su se kroz lukove u rastegnutim redovima i nestajali, dok su se iz magle pomaljali drugi, prolazili mimo njega i ponovo uranjali u nevidelo. Nije bio sam, jer tik uz njega oni su se tiskali, dodirivali ga, gomilali se pred njim, kraj njega, iza njega, potiskivali ga unazad, hvatali ga i nosili sa sobom kroz maglu. Niz sumračnu aveniju, kroz uličice i sokake bele od magle, oni su se kretali, a ako su govorili, njihovi glasovi behu bezizrazni poput isparenja koja su ih zaodevala. Napokon, ogromno obličje zidina i zemlje koje je presecala masivna gvozdena kapija sa rešetkama uzdiže se iz magle ispred. Klizili su sporo i još sporije, rame uz rame i bok uz bok. Onda sav pokret najednom prestade. Iznenadan lahor preseče maglu koja se komešala i vrtložila. Predmeti postadoše razaznatljiviji. Bledilo je puzilo po horizontu, dodirujući krajeve vodenkastih oblaka i paleći mutne iskre na hiljadama bajoneta. Bajoneti - bili su svuda, cepali su maglu ili su plovili pod njom u potocima čelika. Visoko gore, na zidu od cigala i zemlje, nazirao se veliki top oko kog su se kretali obrisi obličja. Dole, široka bujica bajoneta se kroz gvozdene rešetkaste vratnice vukla van, na senovitu čistinu. Postade svetlije. U gomili koja je marširala počeše da se raspoznaju lica, i on prepozna jedno.
„Ti, Filipe!”
Prilika okrete glavu.
Trent povika: „Ima li mesta za mene?” ali ovaj samo odmahnu rukom u znak neodređenog otpozdrava i ode sa ostalima. U tom trenutku stade da prolazi konjica, odred za odredom, i da u gomilama nestaje u tami; zatim prođe mnoštvo topova, pa ambulanta, a onda opet beskrajan niz bajoneta. Negde blizu njega, oklopnik se pope na svog konja koji je frktao paru, a napred, među skupinom oficira u sedlima, ugleda generala u dolami i sa kragnom od astragana podignutom uz beskrvno lice.
Neke su žene jecale oko njega, a jedna je pokušavala da ubaci veknu crnog hleba u naprtnjaču jednog od vojnika. On nastojaše da joj pomogne u tome, ali torba bese čvrsto zatvorena, a puška mu je smetala, pa je Trent pridrža dok je žena otkopčavala vreću i ubacivala hleb, sad potpuno natopljen njenim suzama. Puška ne bese teška. Trent zaključi da se njom rukuje zadivljujuće lako. Da li je bajonet oštar? On ga isproba. Istog trenutka obuze ga iznenadna čežnja, jarosna, zapovedna želja.
„Chouette!” povika lutalica, držeći se za rešetke na kapiji, „encore toi mon vieux?”[83]
Trent podiže pogled, a mali lovac na pacove mu se smejaše u lice. Međutim, kad je vojnik ponovo uzeo svoju pušku, zahvalio mu se i otrčao da sustigne svoj bataljon, on se pridružio vrevi oko kapije.
„Ideš li?” upita on mornara koji je sedeo na ivičnjaku i umotavao stopalo u zavoje.
„Da.”
Neka devojčica - tek dete - uze ga za ruku i povede do kafea koji je gledao na kapiju. Prostorija beše zakrčena vojnicima. Neki su, bledi i nemi, sedeli na podu, drugi su jaukali na klupama sa naslonom pokrivenim kožom. Vazduh beše nakiseo i zagušljiv.
„Biraj!” reče devojčica, proprativši svoje reči blagim pokretom sažaljenja; „Oni ne mogu da idu!”
Među hrpom odeće na podu on pronađe ogrtač sa kapuljačom i francusku vojničku kapu.
Ona mu pomože da zakopča ranac, kožnu torbu za municiju i pojas, i pokaza mu kako da napuni šaspo pušku, držeći je na kolenima.
Kad joj se zahvalio, ona skoči na noge.
„Ti si stranac!”
„Amerikanac”, reče on krenuvši ka vratima, ali dete mu zapreči put.
„Ja sam Bretonka. Moj otac je gore kod topa iz marine. Upucaće te ako si špijun.”
Nekoliko trenutaka su se gledali. On zatim uzdahnu, sagnu se i poljubi dete. „Moli se za Francusku, malecka”, prošapta on, a devojčica ponovi uz bled osmejak: „Za Francusku i za vas, dobri mesje.”
On otrča preko ulice i kroz kapiju. Kad se našao napolju, kolebljivo se priključio redu i probio sebi put duž druma. Desetar prođe, pogleda ga, zatim se vrati i pozva oficira. „Ti pripadaš šezdesetoj?”, promumla desetar videvši broj na njegovoj kapi.
„Nemamo koristi od gerilaca”, dodade oficir kad je bacio pogled na njegove crne pantalone.
„Želim da učestvujem dobrovoljno, umesto druga”, reče Trent, na šta oficir sleže ramenima i udalji se.
Niko nije obraćao mnogo pažnje na njega, jedan ili dvojica su tek ovlaš pogledali njegove pantalone. Put beše pokriven bljuzgavicom, blatnjav i preoran točkovima i kopitima. Vojnik ispred njega beše uganuo nogu u zaleđenom kolotraku i vukao se ka ivici nasipa stenjući. Čistina sa obe strane beše siva od snega koji se topio. Tu i tamo, iza raščupane živice, stajala su kola u nizu, a na njima behu bele zastave sa crvenim krstom. Nekima je upravljao sveštenik sa podrpanim šeširom i odorom, a nekima obogaljeni rezervista. Jedna kola sa kojima su se mimoišli vozila je jedna od Milosrdnih sestara[84]. Duž puta su se tiskale tihe, prazne kuće sa velikim pukotinama u zidovima i slepim prozorima. Još dalje, unutar zone opasnosti, ne beše preostalo nikakvih tragova ljudskog stanovanja, osim gomila zamrznutih cigala tu i tamo i ponekog podrumskog okna zagušenog snegom.
Trenta je već neko vreme iritirao čovek iza njega koji je neprestano zapinjao o njegove pete. Ubeđen da to radi namerno, naposletku se okrenuo sa namerom da prigovori, i našao se licem u lice sa kolegom, studentom Akademije lepih umetnosti. Trent se izbeči.
„Mislio sam da si u bolnici!”
Ovaj odmahnu glavom pokazujući na previjenu vilicu.
„Ah, vidim, ne možeš da govoriš. Mogu li ikako da ti pomognem?”
Ranjeni čovek poče da pretura po rancu i izvuče odatle koricu crnog hleba.
„Ne može da jede, vilica mu je smrskana, želi daje sažvaćeš umesto njega”, reče vojnik pored njega.
Trent uze koricu, usitni je zubima zalogaj po zalogaj i vrati je izgladnelom čoveku.
S vremena na vreme, bolnički pomoćnici na konjima projurili bi ka frontu zapljusnuvši ih lapavicom. Bio je to leden, tih marš kroz raskvašene utrine uvijene u maglu. Duž železničkog nasipa sa druge strane rova, druga kolona kretala se uporedo sa njihovom. Trent je posmatrao tu tmurnu gomilu, čas jasno vidljivu, čas nerazaznatljivu, čas potonulu u oblak magluštine. Jednom ju je izgubio iz vida na pola časa, ali kad se ponovo ukazala, primetio je kako se jedna tanka linija izdvojila sa boka, izbočila po sredini i brzo zanjihala ka zapadu. U istom trenutku, iz magle ispred razleže se dugo pucketanje. Drugi vodovi počeše da se odvajaju iz kolone, zalamajući na istok ili zapad, a pucketanje postade neprekidno. Jedna baterija projuri u punom galopu, i on se povuče zajedno sa saborcima da joj oslobode prolaz. Dala se u dejstvo blago udesno od njegovog bataljona, i kad je pucanj iz prvog zapetog komada oružja zatutnjao kroz maglu, topovi sa utvrđenja oglasiše se moćnom rikom. Oficir se dade u galop uzviknuvši nešto što Trent nije razumeo, ali video je kako se vrste ispred iznenada otcepljuju od njegove i iščezavaju u sutonu. Još neki oficiri uzjahaše i stajaše kraj njega zagledani u izmaglicu. Negde dalje ispred, pucketanje se pretvori u dug prasak. Nastupi napeto iščekivanje. Trent sažvaka nešto hleba za čoveka koji stajaše iza i pokušavaše da ga proguta, ali nakon nekog vremena on odmahnu glavom pokazujući Trentu da sam pojede ostatak. Desetar mu ponudi malo brendija, i on otpi, ali kad se okrenuo da mu vrati čuturu, desetar je ležao na tlu. On uzbunjeno pogleda vojnika kraj sebe koji je slegao ramenima i otvorio usta da progovori, ali nešto ga pogodi, on pade i otkotrlja se u jarak. U tom trenu, konj jednog od oficira poskoči i povuče se u bataljon, ritajući se. Jedan čovek beše zbačen sa konja; drugi dobi udarac u grudi i beše odbačen kroz redove. Oficir žabi mamuze u sapi konja i potera ga ponovo napred, gde je ovaj stajao tresući se. Činilo se da se kanonada približava. Oficir-zapovednik koji je jahao uz i niz bataljon odjednom se sruši u sedlu i zadrža se za konjsku grivu. Jedna od njegovih čizama klatila se sa uzengije, a sa nje je kapalo nešto grimizno. Zatim iz magle pred njima istrčaše ljudi. Putevi, polja, rovovi bili su puni ljudi, i mnogi su padali. Na trenutak mu se učini da vidi konjanike kako jašu poput duhova u isparenjima u daljini, a neki čovek iza njega gadno opsova tvrdeći da ih je i on video, i da su to ulani[85]; ali bataljon stajaše nepokretno, i magla ponovo poleže po poljanama.
Desetar se sa mukom pope na konja; izdužena glava beše umotana u okovratnik od astragana na njegovoj dolami, a debele noge krute i ispružene u uzengijama.
Trubači se okupiše oko njega sa trubama u pripravnosti, dok je iza njega oficir-zapovednik u svetloplavoj jakni pušio cigaretu i razgovarao sa husarskim[86] kapetanom. Sa druma ispred začu se snažan galop, i jedan redov zauzda konja pored desetara koji mu pokaza da ode na začelje ne okrenuvši glavu. Tada se negde sleva podiže nejasan žamor koji preraste u povik. Jedan husar projuri poput vetra, za njim drugi i treći, a onda se odred za odredom zakovitla kraj njih u nisku maglu. U tom trenutku desetar se podiže u sedlu, oglasiše se trube, i čitav bataljon polete niz nasip, preko jarka i kroz vlažnu utrinu. Gotovo trenutno Trent ostade bez kape. Nešto ju je smaknulo sa njegove glave, mislio je daje u pitanju grana. Veliki broj njegovih saboraca valjao se po lapavici i ledu, a on je verovao da su se okliznuli. Jedan se zanese tačno pred njim i on stade da mu pomogne, ali čovek kriknu čim gaje dodirnuo. Oficir povika „Napred! Napred!” i on nastavi da trči. Dugo su trčali kroz maglu i često je morao da premešta pušku sa ramena na rame. Kad su napokon polegali dahćući iza pružnog nasipa, on se osvrnu oko sebe. Osećao je potrebu za akcijom, za očajničkom fizičkom borbom, za ubijanjem i uništavanjem.
Bese ga obuzela žudnja da se baci u gomilu i da kida levo i desno. Želeo je da puca, da upotrebi tanak oštar bajonet na pušci. Nije to očekivao. Poželeo je da se iscrpi, da se bori i seče dok više ne bude u stanju da podigne ruku. Nameravao je da potom ode kući. Čuo je nekoga kako kaže daje pola bataljona palo u napadu, video je nekog drugog kako ispituje leš pod nasipom. Telo, još toplo, beše odeveno u nepoznatu uniformu ali, mada je primetio špicasti šlem koji ležaše nešto dalje, nije shvatao šta se dogodilo.
Desetar je sedeo na konju nekoliko koraka ulevo, oči su mu iskrile pod grimiznom kapom. Trent gaje čuo kako odgovara oficiru: „Mogu da zadržim položaj; ali još jedan napad, i neću više imati za koga ni da duvam u trubu.”
„Jesu li to Prusi bili ovde?” upita Trent vojnika koji je sedeo i brisao krv što mu je curila iz kose.
„Da. Husari su ih počistili. Upali smo u njihovu unakrsnu vatru.”
„Podržavamo bateriju na nasipu”, reče drugi.
Bataljon zatim stade da mili preko nasipa i duž redova prepletenih šina. Trent zavrnu pantalone i uvuče ih u vunene čarape: međutim, opet su stali i neki od ljudi posedaše na rasklopljene šine. Trent potraži pogledom svog ranjenog kolegu sa Akademije lepih umetnosti. Ovaj stajaše na svom mestu, vrlo bled. Kanonada beše postala užasna. Na trenutak se magla podiže. On uhvati prizor nepomičnog prvog bataljona na pruzi pred njima, pukova na oba boka, a onda, kad se magla ponovo spustila, oglasiše se doboši i trube negde sasvim levo. Kroz čete prostruja nemiran pokret, desetar podiže ruku, bubnjevi zadobovaše, i bataljon zagrize u maglu. Sada su se bližili frontu jer bataljon je ispaljivao plotune kako je napredovao. Bolnička kola su se kretala duž podnožja nasipa ka začelju, a husari su jahali napred i nazad poput sablasti. Utom napokon stigoše do samog fronta, sve oko njih beše u uzavrelom pokretu i metežu, a iz magle, sasvim blizu, dopiraše krikovi i jauci i razorna paljba. Svuda su padale granate, prskale su duž nasipa i zasipale ih sleđenim blatom. Trent beše uplašen. Počeo je da strepi od nečeg nepoznatog stoje ležalo tamo, krčkajući i plamteći u tmini. Smuči mu se od potresa koji izazva top. Mogao je čak da vidi kako je magla blesnula zagasitim ćilibarskim sjajem dok je grmljavina tresla tlo. Bilo je blizu, bio je siguran u to, jer je desetar povikao „Napred!” i prvi bataljon je pohitao. Osećao je preteći dah, ali je i sam pohitao dalje. Stravična paljba pred njim potpuno ga užasnu. Negde u magli ljudi su klicali, a desetarev konj je obliven krvlju potonuo u dim.
Još jedan nalet i udar, pravo u njegovo lice, potpuno ga omami i on posrnu. Svi ljudi desno od njega behu popadali. Glava mu se zanela; magla i dim zamutiše mu čula. On ispruži ruku u potrazi za nekom potporom i dohvati nešto. To beše točak topovskih kola. Iza njih iskoči čovek, ciljajući nabijačem u njegovu glavu, ali odmah posrnu unazad uz vrisak, sa bajonetom koji mu prodiraše kroz grlo, i Trent je znao da je upravo ubio. Mahinalno se pružio napred da uzme pušku, ali bajonet još beše zabijen u čoveka koji je ležao i crvenim šakama udarao po travi. Od toga mu pozli i on se nasloni na top. Sad su se ljudi borili svud oko njega i vazduh beše težak od dima i znoja. Neko ga zgrabi otpozadi, neko spreda, ali drugi odmah uhvatiše njegove napadače ili ih oboriše snažnim udarcima. Uzastopno škljocanje bajoneta ga razjari i on dohvati nabijač i stade da udara naslepo sve dok ga nije razbio na komade.
Neki čovek zabaci ruku oko njegovog vrata i obori ga na zemlju, ali on ga ščepa za grlo i udavi, i podiže se na kolena. Video je jednog sadruga kako se hvata za top, a zatim pada preko njega smrskane lobanje; video je pukovnika kako pada iz sedla pravo u blato; onda ga svest napusti.
Kad se povratio, ležao je na nasipu među izukrštanim šinama. Sa svake strane behu zbijeni ljudi koji su zapomagali i psovali i nestajali u magli. On se osovi na noge i gegajući se pođe za njima. Jednom je zastao da pomogne drugu sa povređenom vilicom koji nije mogao da govori, ali hodaše neko vreme obešen o njegovu ruku, a onda pade mrtav u ledenu kaljugu; drugi put je pružio pomoć vojniku koji je zaječao: „Trent, to sam ja-Filip”, ali iznenadna paljba ga odmah potom oslobodi tereta.
Ledeni vetar brisao je sa visina, sekući maglu na dronjke. Sunce proviri na tren, kao da se zlokobno ceri, kroz ogolele šume Vensena[87] i potonu kao ugrušak krvi u dim baterije, niže, i još niže, u ravnicu natopljenu krvlju.

IV


Kad se ponoć oglasila sa zvonika Sen Sulpisa, kapije Pariza još behu zakrčene onim što je nekad bila vojska.
Ušli su sa tamom noći - sumorna horda, poprskana blatom, malaksala od gladi i iznemoglosti. Isprva ne beše mnogo pometnje, vreva na kapiji tiho se razilazila dok su čete teškim korakom stupale zaleđenim ulicama. Kako su časovi prolazili, nastajala je zbrka. Sve brže i češće kroz kapiju navaljivaše, gomilajući se, odred za odredom, baterija za baterijom, konji koji su se propinjali i kola sa municijom koja su se tresla i drmusala, ostaci sa fronta, konjica i artiljerija koje su se u rasulu borile za pravo na prolaz. Tik uz njih teturala se pešadija; ovde je marširao ojađeni puk u očajničkom pokušaju da održi red, tamo je nasrtljiva rulja mobilnih vojnika grabila ka ulicama. Zatim su u metežu nailazili konjanici, top, trupe bez oficira, oficiri bez ljudstva; za njima pak red bolničkih kola čiji su točkovi stenjali pod teškim teretom.
Gomila je, nema od očaja, posmatrala.
Tokom čitavog dana pristizala su bolnička kola, i tokom čitavog dana podrpana gomila je cvilela i tresla se na barijerama. U podne, rulja se udesetostručila, ispunivši gužvom trgove oko kapije i rojeći se oko unutarnjih utvrđenja.
U četiri sata posle podne, nemačke baterije iznenada se obaviše dimom, i granate hitro popadaše po Monpamasu. Dvadeset minuta posle četiri, dva projektila pogodiše kuću u Ulici de Bak, a trenutak kasnije prva granata pade u Latinsku četvrt.
Brejt je slikao u krevetu kad Vest utrča veoma uplašen.
„Voleo bih da siđeš dole; kuća nam se pretvorila u trorogi šešir, i bojim se da bi pojedini pljačkaši mogli da se namerače da nas posete noćas.”
Brejt iskoči iz kreveta i zaogrnu se komadom tkanine koji je nekad bio kaput.
„Je li iko povređen?” upita on, boreći se sa rukavom čija se postava raspadala.
„Ne. Kolet se zabarikadirala u podrumu, a domar je pobegao u utvrđenja. Sakupiće se opake bande ako se bombardovanje nastavi. Mogao bi da nam budeš od pomoći…”
„Naravno”, reče Brejt; ali tek kad su stigli do Ulice Serpente i skrenuli u pasaž koji je vodio do Vestovog podruma, ovaj prvi uzviknu: „Jesi li video Džeka Trenta danas?”
„Ne”, odgovori Brejt sa zabrinutim izrazom, „nije bio u sedištu ambulante.”
„Ostao je da vodi računa o Silviji, pretpostavljam.”
Bomba pade razvalivši krov kuće na kraju sokaka i provali u podrum, zapljusnuvši ulicu kamenom i malterom. Druga pogodi dimnjak i odlete u baštu, izazvavši lavinu cigala, a još jedna zaglušujuće eksplodira u susednoj ulici.
Oni požuriše kroz pasaž do stepeništa koje je vodilo u podrum. Brejt opet zastade.
„Šta misliš da ipak otrčim i vidim da li su Džek i Silvija dobro zaštićeni? Mogu da se vratim pre mraka.”
„Ne. Uđi i pronađi Kolet, a ja ću otići.”
„Ne, ne, pusti mene, nema opasnosti.”
„Znam”, odgovori Vest mimo, povuče Brejta u sokak i pokaza ka stepenicama za podrum. Vrata behu gvozdena i sa rešetkama.
„Kolet! Kolet!” pozva on. Vrata se zanjihaše ka unutrašnjosti i devojka izađe na stepenište da ih dočeka. U tom trenutku, pogledavši iza sebe, Brejt uzbuđeno dreknu, pogura ovo dvoje ispred sebe u podrum, uskoči i sam za njima i zalupi gvozdena vrata. Nekoliko sekundi kasnije, snažan potres spolja zatrese vrata u šarkama.
„Ovde su”, promumla Vest sasvim bled.
„Ta vrata”, primeti Kolet spokojno, „neće popustiti.”
Brejt ispita nizak gvozdeni okvir koji se sad tresao pod naletima udara spolja. Vest uputi uznemiren pogled Kolet, ali ona izgledaše sasvim samouvereno, i to ga donekle umiri.
„Ne verujem da će se zadržavati ovde”, reče Brejt; „u podrume provaljuju samo zbog akohola, rekao bih.”
„Osim ako nisu načuli da tu ima sakrivenih dragocenosti.”
„Ali ovde svakako nema ničega skrivenog?” sa nelagodom je tražio potvrdu Brejt.
„Nažalost ima”, zareža Vest. „Taj škrtac od mog gazde…”
Preseče ga zvuk razbijanja spolja, praćen povicima; udarac za udarcem potresaše gvozdena vrata, začu se oštar škljocaj, zvečanje metala, a zatim trouglasti komad gvožđa upade unutra ostavivši za sobom otvor kroz koji se probijao zrak svetlosti.
Vest istog trenutka kleknu, proturi revolver kroz otvor i isprazni šaržer. Nekoliko sekundi uličicom je odzvanjala buka revolvera, a onda nastade potpuna tišina.
Odmah potom, jedan jedini izvidnički udar pade na vrata, sekundu kasnije još jedan, i još jedan, a onda se dužinom čitave gvozdene ploče ukaza krivudava pukotina.
„Ovuda”, reče Vest i zgrabi Kolet za ručni zglob, „prati me, Brejt!” Brzo potrča ka kružnoj mrlji svetlosti u udaljenom kraju podruma. Svetlost dopiraše kroz rešetkasti poklopac iznad. Vest dade znak Brejtu da mu se popne na ramena.
„Odgurni ga. Moraš!”
Uz nešto napora Brejt podiže poklopac, ispuza na stomak i sa lakoćom podiže Kolet sa Vestovih ramena.
„Brzo, stari moj!” povika ovaj.
Brejt obujmi nogama žičanu ogradu i ponovo se nadnese nad otvor. Podrum beše poplavljen žutom svetlošću, a u vazduhu se osećao zadah petroleja sa baklji. Gvozdena vrata su i dalje stajala, ali nedostajao je poveliki komad, i sad ugledaše priliku koja se primicaše držeći baklju.
„Brzo!” šapnu Brejt. „Skači!” Vest je visio i klatio se dok ga Kolet ne uhvati za okovratnik, i njih dvoje za izvukoše. Njoj tada živci popustiše, i onda stade da plače histerično, ali Vest je obgrli rukom i povede je kroz vrtove do susedne ulice. Nakon što je vratio poklopac sa rešetkom i naslagao preko njega kamene ploče sa obližnjeg zida, Brejt im se pridružio. Beše gotovo mrak. Pohitali su ulicom, sad osvetljenom samo zgradama koje su gorele ili kratkotrajnim bljeskovima granata. Široko su zaobilazili vatru, ali u daljini su mogli da vide užurbane prilike pljačkaša među ruševinama. Ponekad bi se mimoišli sa nekom mahnitom ženom, izbezumljenom od pića, koja vrišteći proklinje ceo svet, ili ponekim mangupom čiji su nemaran hod i pocrnelo lice i ruke odavali udeo u razaranju. Napokon stigoše do Sene, pređoše preko mosta, i Brejt reče: „Moram da se vratim. Ne znamo šta je sa Džekom i Silvijom.” Izgovorivši to, on napravi mesta za gomilu koja je batala preko mosta i duž rečnog nasipa pored kasarne na Orseju. Usred gužve, Vest raspozna odmeren i jednak korak voda. Prođe fenjer, mnoštvo bajoneta, zatim drugi fenjer koji obasja samrtničko lice u pozadini; Kolet jeknu: „Hartman!” ali njega nestade. Bojažljivo su izvirivali preko nasipa, zadržavajući dah. Na keju se začu komešanje stopala i kapija kasarne se zalupi. Svetiljka na trenutak obasja zadnji ulaz gde gomila beše pritisnuta uz rešetke, a zatim se iz kamenog dvorišta zaori paljba.
Jedna za drugom, petrolejske baklje palile su se duž nasipa, i sad je čitav trg bio u pokretu. Odozdo sa Jelisejskih polja i preko Trga Konkord rasipali su se delovi bitke, ovde družina, tamo čitava rulja. Nadolazili su iz svake ulice praćeni ženama i decom, i sveopšti žamor, nošen ledenim vetrom, prostirao se kroz Trijumfalnu kapiju i niz mračnu aveniju – „Perdus!perdus![88]”
Razuđeni kraj bataljona tiskao se mimo njih, poput sablasti uništenja. Vest uzdahnu. Neka prilika zatim izađe iz senovitih redova i pozva Vesta po imenu. On se okrete, i stade da viče kad je video daje to Trent. Ovaj ga uhvati, pobeleo od užasa.
„Silvija?”
Vest je samo zurio bez reči, ali Kolet poče da jadikuje: „Oh, Silvija! Silvija! - a granatiraju Četvrt!”
„Trent!” povika Brejt; ali on već beše otišao i ne mogoše da ga sustignu.
Bombardovanje je prestalo kad je Trent prešao bulevar Sen Žermen, ali ulaz u Sensku ulicu beše blokiran hrpom cigala koje su se pušile. Svud uokolo granate su ostavile ogromne rupe u pločniku. Kafe je sad bio tek ruina puna gelera i stakla, knjižara samo što se ne beše srušila, pokidana od krova do podruma, a mala pekara, poodavno zatvorena, beše isturena napolje iznad gomile kamena i lima.
On se uzvera uz brdo od cigala što su isparavale i odjuri u Ulicu de Tumon. Na uglu je gorela vatra i osvetljavala njegovu ulicu, a na nagnutom zidu, pod razbijenom uličnom svetiljkom, neko dete je ispisivalo komadom uglja:
„OVDE JE PALA PRVA GRANATA.”

Slova su ga gledala u lice. Mali ubica pacova dovrši natpis i odmače se da pogleda svoje delo, ali videvši Trentov bajonet, vrisnu i pobeže. Dok je teturao razrušenom ulicom, iz rupa i pukotina u ruševinama izlazile su podivljale žene, napuštajući svoj pljačkaški posao i proklinjući ga.
Isprva nije mogao da pronađe kuću jer ga suze behu zaslepele, ali napipavao je duž zida i napokon stigao do vrata. U domarskoj kućici gorela je svetiljka, a kraj nje starac je ležao mrtav. Zanemoćao od straha, on se na tren nasloni na pušku, a zatim ugrabi fenjer i polete uz stepenice. Pokušao je da vikne, ali jezik ne htede ni da mrdne. Na drugom spratu video je malter na stepeništu; na trećem se pod beše raspukao, a kućepaziteljka je ležala u lokvi krvi na odmorištu. Sledeći sprat je bio njegov, njihov. Vrata su visila sa šarki, zidovi su zevali. Upuzao je unutra i spustio se pored kreveta, a dve ruke se sklopiše oko njegovog vrata i lice obliveno suzama pribi se uz njegovo.
„Silvija!”
„O, Džek! Džek! Džek!”
Sa prevrnutog jastuka pored njih zaplaka dete.
„Doneli su ga; moje je”, zajeca ona.
„Naše”, prošaputa on, zagrlivši ih oboje.
Negde odozdo, sa stepeništa, začu se Brejtov uznemiren glas.
„Trent! Je li sve u redu?”

ULICA GOSPE OD POLJA


(Prevod: Aleksandra Rajković)



„Et tout les jours passes dans la tristesse
Nous sont comptes comme des jours heureux!”


(„I svi ti dani u tuzi provedeni
Nama su važni kao i dani sreće!”[89])
I


Ulica nije mondenska niti je sirotinjska. Ona je parija među ulicama - ulica bez četvrti. Opšte je mišljenje da se nalazi izvan oblasti aristokratske Avenije Opservatorije. Studenti iz četvrti Monpamas smatraju je kicoškom i neće da znaju za nju. Latinska četvrt se, iz Luksemburške, sa svoje severne granice, podsmeva njenoj uglednosti i s negodovanjem motri bez greške obučene studente koji je zaposedaju. Malo stranaca zalazi u nju. Povremeno je, međutim, studenti iz Latinske četvrti koriste kao prolaz između Renske ulice i Bulijea, ali, osim toga i nedeljnih popodnevnih poseta roditelja i staratelja samostanu u blizini Ulice Vavin, Ulica Gospe od polja je tiha kao Bulevar Pasi. Njen možda najugledniji deo leži između Ulice Grande Šomije i Ulice Vavin, to je bar bio zaključak do kog je došao prečasni Džoel Biram, dok je švrljao njom pod Hejstingsovom komandom. Hejstingsu je po vedrom junskom vremenu ulica delovala prijatno i već je počeo da se nada da će nju odabrati, kada prečasni Biram upadljivo ustuknu od krsta na samostanu preko puta.
„Jezuiti”, progunđao je.
„Pa”, umorno reče Hejstings, „pretpostavljam da nećemo naći ništa bolje. Vi uvek kažete da u Parizu caruje porok, a čini mi se da u svakoj ulici nalazimo jezuite ili nešto još gore.”
Trenutak kasnije ponovi: „Ili nešto još gore, što ja, naravno, ne bih ni primetio bez vašeg ljubaznog upozorenja.”
Dr Biram se ugrize za usnu i pogleda oko sebe. Bio je impresioniran očiglednim ugledom okruženja. Zatim, mršteći se prema samostanu, uze Hejstingsa za ruku i odgega se preko ulice do gvozdene kapije koja je na sebi imala beli broj 201 bis na plavoj podlozi. Ispod njega je bilo obaveštenje odštampano na engleskom:


1. Za vratara, molim zvocaj jednom.
2. Za slugu, molim zvocaj dvaput.
3. Za salon, molim zvocaj triput.


Hejstings je dotakao električno zvonce tri puta i uredna sobarica ih uvede kroz baštu i u salon. Vrata trpezarije, odmah pored, bila su otvorena, a od stola koji se jasno video žurno ustade krupna žena i pođe prema njima. Hejstings načas spazi mladića sa velikom glavom i nekolicinu zlovoljnih starijih džentlmena za doručkom pre nego što su se vrata zatvorila, i krupna žena gegajući se uđe u sobu, donoseći sa sobom miris kafe i crnu pudlicu.
„Baš je plezir da primiti vas!” povikala je. „Mesje je Anglez? Ne? Amerikanac? Moj panzion on jest za Amerikance surtout[90]. Ovde svi pričati angliski, c’est a dire[91], osoblje, služe pričati, plus ou moins[92], pomalo. Ja srećna što došli da budete gozti…” „Madam”, počeo je dr Biram, ali je ponovo bio prekinut. „Ah, daa, znam, ah! Mon Dieu![93] Vi ne pričati frenč, ali došli na nauku! Moj muž pričati frenč sa gozti. Imamo sada amerikanska porodica koja nauči od moj muž frenč…”
Na ovom mestu je pudlica zarežala na dr Birama i gospodarica ju je bez oklevanja ćušnula.
„Veux tu!” povikala je, pljesnuvši je dlanom, „veux tu! Le vilain[94], oh! Le vilain!”
„Mais[95], madam”, reče Hejstings smešeći se, „il n’ apas Vair tres feroce?[96]”
Pudlica pobeže, a njena gospodarica povika: „Ah, čarobno akcent! On već pričati frenč kako Parižanin mladi džentlmen!”
Zatim je dr Biram uspeo da ubaci reč ili dve i manje-više prikupi informacije u vezi sa cenama.
„To jest panzion serieux[97], moj clientele[98] jest od naj boljih, pravo pension de famille[99], gde ti jest ko u tvoja kuća.”
Zatim su otišli na sprat da bi pregledali Hejstingsove buduće odaje, isprobali opruge na krevetu i utanačili nedeljno sledovanje peškira. Činilo se daje dr Biram zadovoljan.
Madam Marot ih je otpratila do vrata i pozvonila služavki, ali se, dok je Hejstings stupao na pošljunčanu stazu, njegov vodič i mentor na trenutak zaustavio i fiksirao madam svojim vodnjikavim očima.
„Razumete”, rekao je, „daje on mladić najpažljivije odgojen i da su njegov karakter i moralna načela neokaljani. Mlad je i nikada nije bio u inostranstvu, nikada nije čak ni video veliki grad, i njegovi roditelji su me zamolili, kao starog porodičnog prijatelja koji živi u Parizu, da se postaram da bude pod dobrim uticajem. Treba da studira umetnost, ali njegovi roditelji ni u kom slučaju ne bi želeli da stanuje u Latinskoj četvrti kad bi znali koliko je tamo raširen nemoral.”
Prekide ga zvuk nalik na škljocanje reze i on podiže pogled, ali ne dovoljno brzo da bi video služavku kako iza vrata salona udara šamar glavatom mladiću.
Madam se nakašljala, bacila ubilački pogled iza sebe, a zatim se ozareno nasmešila dr Biramu.
„Dobro jest da on doći ovde. Panzion više ozbiljan il n’en existe pas[100], ne ima takav”, ubeđeno je objavila.
I tako, pošto nije imalo šta da se doda, dr Biram se pridruži Hejstingsu na kapiji.
„Verujem”, rekao je posmatrajući samostan, „da nećeš praviti poznastva među jezuitima!”
Hejstings je gledao u samostan sve dok privlačna devojka nije prošla ispred sive fasade, a zatim je gledao u nju. Mladić sa kutijom sa slikarskim bojama i platnom naiđe žustrim hodom, zaustavi se ispred lepojke, uz kratko ali snažno rukovanje reče nešto na šta su se oboje nasmejali, a onda je otišao svojim putem, dovikujući: „A demain Valentine![101]”, a ona u istom dahu uzviknu „A demain!”
„Valentin”, pomisli Hejstings, „kako neobično ime”; pa krenu za prečasnim Džoelom Biramom koji se gegao prema najbližoj tramvajskoj stanici.

II


„A vi zadovoljno sa Pariz, mesje Astang?” pitala je madam Marot sledećeg jutra kada je Hejstings ušao u sobu za doručak u pansionu, rumen od potapanja u malenoj kadi na spratu iznad.
„Siguran sam da će mi se dopasti”, odgovori on, čudeći se sopstvenoj potištenosti duha.
Služavka mu je donela kafo i kifle. Uzvratio je prazan pogled glavatom mladiću i snebivljivo otpozdravio zlovoljnim starijim džentlmenima. Nije ni pokušao da popije katu do kraja i sedeo je mrveći kiflu, nesvestan pogleda punih simpatije kojima gaje madam Marot obasipala, iako je imala dovoljno takta da mu ne dosađuje.
Uskoro je ušla služavka sa poslužavnikom na kom je balansirala dvema posudama sa čokoladom, a zlovoljni stariji džentlmeni su iskosa gledali njene članke. Služavka je spustila čokoladu na sto blizu prozora i nasmešila se Hejstingsu. Zatim je mršava mlada dama, praćena svojim duplikatom po svemu sem po godinama umarširala u sobu i zauzela sto kod prozora. Bilo je očigledno da su Amerikanke, ali je Hejstings, ako je očekivao bilo kakav znak prepoznavanja, ostao razočaran. Ignorisanje od strane njegovih zemljaka pojačalo je potištenost. Preturao je nožem po tanjim i gledao u njega.
Mršava mlada dama je bila poprilično pričljiva. Bila je potpuno svesna Hejstingsovog prisustva, očekujući laskanje ako bi je pogledao, ali je, s druge strane, osećala sopstvenu superiornost, pošto je u Parizu bila već tri nedelje, a on, lako se moglo videti, još nije ni otpakovao svoj kovčeg sa parobroda.
Njen razgovor je bio samozadovoljan. Raspravljala je sa majkom o relativnoj vrednosti Luvra i Bon Marša[102], ali je doprinos njene majke diskusiji uglavnom bio ograničen na „Zaista, Suzi!”
Zlovoljni stariji džentlmeni su izašli iz sobe u grupi, naoko ljubazni, a u sebi besni. Nisu mogli da trpe Amerikance koji su ispunili prostoriju svojim brbljanjem.
Glavati mladić je pogledao za njima znalački se nakašljavši, mrmljajući: „Vesele matore ptičice!”
„Izgledaju kao pokvareni starci, g. Blejden”, reče devojka.
Na ovo se g. Blejden nasmejao i rekao: „Prošlo je njihovo”, tonom koji je nagoveštavao da sada traje njegovo.
„I zato su im svima podbule oči”, povika devojka. „Mislim daje šteta da mlada gospoda…”
„Zaista, Suzi!” reče majka, i razgovor je zamukao.
Posle nekog vremena, g. Blejden je bacio Pti žurnal[103] koji je na račun kuće svakodnevno proučavao i, okrećući se Hejstingsu, počeo da se pravi daje ljubazan. Počeo je rekavši: „Vidim da ste Amerikanac.”
Na ovaj briljantan i originalan uvod, Hejstings je, užasno nostalgičan, odgovorio sa zahvalnošću, a razgovor je razborito pothranjivan zapažanjima gospođice Suzi Bing posebno upućenim g. Blejdenu. Razvojem događaja, gospođica Suzi koja beše zaboravila na svoje obraćanje isključivo g. Blejdenu, i Hejstings koji je odgovarao na njena uopštena pitanja, uspostavili su entente cordiale[104] pa su Suzi i njena majka proširile područje svog protektorata na ono stoje očigledno bila neutralna teritorija.
„G. Hejstingse, ne smete da napuštate pansion svake večeri kao g. Blejden. Pariz je užasno mesto za mladu gospodu, a g. Blejden je odvratni cinik.”
G. Blejden je izgledao zadovoljno.
Hejstings odgovori: „Po ceo dan ću biti u ateljeu i pretpostavljam da ću uspevati da se vratim tek uveče.”
G. Blejden koji je, s platom od petnaest dolara nedeljno, radio kao zastupnik Preduzeća za proizvodnju Pevli iz Troje, Njujork, skeptično se osmehnu i povuče se da održi sastanak sa mušterijom na Bulevaru Magenta.
Hejstings je sa gospođom Bing i Suzi odšetao do bašte i, na njihov poziv, seo u hlad ispod gvozdene kapije.
Na stablima kestena su još stajali mirisni ružičasto-beli klasovi, a pčele su zujale među ružama koje su se naslanjale na kuću sa belim zidovima.
Blaga svežina je lebdela u vazduhu. Kolica za zalivanje su se kretala ulicom gore-dole i čisti potočić je žuborio besprekomim slivnicima Ulice Grande Šomije. Vrapci su se veselili duž ivičnjaka, iznova i iznova se kupajući u vodi i sa uživanjem kostrešeći svoje perje. U ograđenoj bašti preko ulice, par kosova je zviždukao među stablima badema.
Hejstings je progutao knedlu u grlu, pošto su ga ptičja pesma i žuborenje vode u pariškom slivniku podsetili na sunčane livade Milbruka.
„To je kos”, primetila je gospođica Bing, „pogledajte ga, tamo na žbunu sa ružičastim cvećem. Sav je cm osim kljuna, a on izgleda kao da su ga umočili u omlet, kako neki Francuzi kažu…”
„Zaista, Suzi!”
„Ta bašta pripada ateljeu u kom stanuju dva Amerikanca”, nastavila je devojka smireno, „i često ih vidim kako prolaze. Izgleda da uzimaju baš mnogo modela, uglavnom mladih i ženskih…”
„Zaista, Suzi!”
„Možda je to ono što slikaju, ali ne shvatam zašto bi pozvali njih pet, sa još tri mlada gospodina, i svi ušli u dva taksija i odvezli se pevajući. Ova ulica je dosadna”, nastavila je. „Nema šta da se vidi osim bašte i obrisa Bulevara Monpamas kroz Ulicu Grande Šomije. Niko nikad ne prolazi osim policajca. Na uglu je samostan.”
„Mislio sam daje to jezuitska škola”, započeo je Hejstings, ali odmah beše zasut opisom tog mesta iz bedekera[105], koji se završavao rečima: „Na jednoj strani se nalaze raskošni hoteli Žan-Pola Lorensa[106] i Gijoma Bugroa[107], a preko puta, u malenom Pasažu Stanislas, Karolis Duran[108] slika remek-dela koja očaravaju svet.”
Kos prasnu u talase zlatnih grlenih nota, a sa nekog udaljenog zelenog mesta u gradu, nepoznata divlja ptica stade da odgovara pomamom tečnih trilera sve dok i vrapci nisu prestali sa pranjem da bi se javili neumornim cvrkutanjem.
Zatim je naišao leptir, smestio se na grozdu sunčanice i mahao svojim krilima sa grimiznim prugama na toplom suncu. Hejstings je znao da mu je on prijatelj, i pred njegovim očima se stvori vizija u kojoj visoki lepusi i mirisna mlečika oživeše sa šarenim krilima, vizija bele kuće i trga prekrivenog kozjom krvlju[109] - obris čoveka koji čita i žene koja se naginje nad lejom dana i noći - i srce mu je bilo puno. Trenutak kasnije, trže ga gospođica Bing.
„Čini mi se da ste nostalgični!” Hejstings je pocrveneo. Gospođica Bing ga pogleda sa saosećajnim uzdahom i nastavi: „Kad god sam u početku osećala nostalgiju imala sam običaj da sa mamom odem i prošetam se Luksemburškim baštama. Ne znam zbog čega, ali činilo mi se da me te staromodne bašte približavaju kući više nego bilo šta drugo u ovom veštačkom gradu.”
„Ali one su prepune mermernih statua”, blagim glasom reče gospođa Bing, „Ja lično ne vidim nikakvu sličnost.”
„Gde je Luksemburg?” upita Hejstings posle kraćeg ćutanja.
„Pođite sa mnom do kapije”, reče gospođica Bing. Ustao je i pratio je, a ona je pokazala prema Ulici Vavin na dnu ulice.
„Pođete desno posle samostana”, nasmešila se, i Hejstings je pošao.

III


Luksemburg je blještao od cveća. Sporo je hodao dugačkim drvoredima, pored mermernih statua obraslih mahovinom i starinskih stubova i, probivši se kroz šumarak pored bronzanog lava, naišao na terasu iznad fontane, obrubljenu drvećem. Ispod je ležao bazen, presijavajući se na sunčevoj svetlosti. Bademi u cvatu su okruživali terasu, a gaj kestena je, u većoj spirali, krivudao uz i niz i kroz vlažno šipražje uz zapadno krilo palate. Na jednom kraju drvoreda uzdizala se opservatorija, njene bele kupole su bile naslagane kao kod istočnjačke džamije; na drugom kraju je stajala masivna palata, čija su sva prozorska okna plamtela na divljem junskom suncu.
Oko fontane, deca i dadilje sa belim kapicama, naoružani štapovima bambusa, gurali su brodiće-igračke čija su jedra mlitavo visila na suncu. Crnomanjasti policajac sa crvenim epoletama i kratkim mačem posmatrao ih je neko vreme, a zatim otišao da prigovori mladiću koji je psa pustio sa uzice. Pas je bio zaokupljen ugodnim utrljavanjem trave i prašine u svoja leđa, dok su mu noge mahale u vazduhu.
Policajac je pokazao na psa. Zanemeo je od ogorčenja.
„Pa, kapetane”, nasmešio se mladi druškan.
„Pa, mesje studente”, zareža policajac.
„Zbog čega mi prilazite i na šta se žalite?”
„Ako ga ne vežete, oduzeću vam ga”, povika policajac.
„Šta to mene briga, mon capitaine[110]?”
„Šta—a! Nije li to vaš buldog?”
„Da jeste, ne mislite li da bih ga vezao?”
Policajac je na trenutak besno gledao u tišini, a zatim, setivši se daje i on kao student bio nemoralan, posegnuo prema psu koji je hitro skočio u stranu. Jurili su se okolo-naokolo oko cvetnih leja, a kada bi se policajac previše približio, buldog bi presekao preko leje, što verovatno nije bilo po pravilima fer-pleja.
Mladić se zabavljao, a činilo se da i pas uživa u ovom vežbanju.
Policajac je to primetio i odlučio da udari u sam izvor zla. Dojimo je do studenta i rekao: „Kao vlasnika ove napasti - hapsim vas!”
„Ali”, pobunio se ovaj”ja ne priznajem daje pas moj.”
To je bio problem. Bilo je beskorisno pokušavati da se pas uhvati sve dok tri baštovana nisu priskočila u pomoć, no tada je pas jednostavno otrčao i izgubio se u Ulici Mediči.
Policajac se odgegao da pronađe utehu među dadiljama sa belim kapicama, a student je, gledajući na sat, stajao i zevao. Zatim se, ugledavši Hejstingsa, nasmešio i naklonio. Hejstings je prišao mermernoj klupi, smejući se.
„O, Kliforde”, rekao je, „nisam te prepoznao.”
„To je zbog brkova”, uzdahnu ovaj. „Žrtvovao sam ih da udovoljim hiru… pa, prijateljice. Kako ti se čini moj pas?”
„Dakle jeste tvoj?” povika Hejstings.
„Naravno. Ovo je za njega lepa promena, ovo igranje šuge sa policajcem, ali sada je postao poznat i moraću to da prekinem. Otišao je kući. Uvek ode kada baštovani preuzmu stvar. Šteta, voli da se valja po travnjacima.” Zatim su neko vreme čavrljali o Hejstingsovim planovima i Kliford se ljubazno ponudio da mu bude pokrovitelj u ateljeu.
„Vidiš, stari mačor, mislim dr Biram, pričao mije o tebi pre nego što sam te sreo”, objasni Kliford, „a Eliotu i meni će biti drago da učinimo sve što možemo.” Zatim je, ponovo gledajući na sat, promrmljao: „Imam samo deset minuta da uhvatim versajski voz; au revoir[111]”, i krenuo, ali je, primetivši devojku kako prolazi pored fontane, skinuo šešir uz zbunjeni osmeh.
„Zašto nisi u Versaju?” reče ona, sa jedva primetnom svešću o Hejstingsovom prisustvu.
„I—idem”, promrmlja Kliford.
Na trenutak su stajali licem u lice i Kliford je, veoma crven, promucao: „Sa tvojim dopuštenjem, imam čast da ti predstavim svog prijatelja, mesje Hejstingsa.”
Hejstings se duboko naklonio. Ona se nasmešila veoma ljupko, ali je u blagom naklonu njene pariske glavice bilo neke pakosti.
„Mogla bih poželeti”, rekla je, „da mi mesje Kliford posveti više vremena kada sa sobom dovodi tako šarmantnog Amerikanca.”
„Mo—moram li da idem, Valentin?” počeo je Kliford.
„Svakako”, odgovori ona.
Kliford je krenuo bez imalo gracioznost, trepćući, kada ona dodade: „I prenesi Sesil moje najtoplije pozdrave!” Kada je nestao u D’Asasovoj ulici, devojka se okrenula kao da će poći, a zatim, iznenada se prisetivši Hejstingsa, pogledala ga i zatresla glavom.
„Mesje Kliford je toliko smeten”, nasmešila se, „da je to povremeno neprijatno. Naravno, čuli ste sve o njegovom uspehu na Salonu?”
Izgledao je zbunjeno i ona je to primetila.
„Naravno, bili ste na Salonu?”
„Pa, ne”, odgovori on, „stigao sam u Pariz pre samo tri dana.”
Izgledalo je da ona ne haje baš mnogo za njegovo objašnjenje, ali je nastavila: „Niko nije ni pomislio da bi on mogao imati energije da napravi bilo šta dobro, ali na dan pre otvaranja izložbe, Salon je bio zadivljen ulaskom mesje Kliforda koji se šetkao okolo ljubazan prema svima, sa orhidejom u reveru i predivnom slikom uz to.”
Na tu uspomenu sa nasmešila za sebe i pogledala prema fontani.
„Mesje Bugro mi je rekao da je mesje Žulijan bio toliko zadivljen da se samo ošamućeno rukovao sa mesje Klifordom i čak zaboravio da ga potapše po ramenu! Zamislite”, nastavila je, veoma se zabavljajući, „zamislite čika-Žulijana koji je zaboravio da nekoga potapše po ramenu.”
Hejstings ju je, čudeći se njenom poznanstvu sa velikim Bugroom, gledao s poštovanjem. „Mogu li da upitam”, rekao je s ustručavanjem, „da li ste vi Bugroova učenica?”
„Ja?” rekla je donekle iznenađeno. Zatim ga je znatiželjno pogledala. Da li je on to sebi dozvoljavao slobodu da se šali posle tako kratkog poznanstva?
Njegovo prijatno, ozbiljno liceje ispitivalo njeno.
„Tiens[112]„, pomislila je, „kakva šaljivčina!”
„Svakako studirate slikarstvo?” reče on.
Naslonila se na iskrivljenu dršku svog suncobrana i pogledala ga. „Zašto to mislite?”
„Zato što govorite kao daje tako.”
„Podsmevate mi se”, rekla je, „a to nije lepo.”
Zastala je, zbunjena, dok je on crveneo sve do korena kose.
„Koliko ste dugo u Parizu?” rekla je najzad.
„Tri dana”, odgovorio on sumorno.
„Ali… ali… sigurno niste nouveau[113]? Previše dobro govorite francuski!”
Zatim, posle pauze: „Stvarno ste nouveau?”
„Jesam”, rekao je.
Sela je na mermernu klupu koju je doskora zauzimao Kliford i, nakrivljujući suncobran nad svojom glavicom, pogledala u njega.
„Ne verujem vam.”
Osetio je kompliment i na trenutak je oklevao da se pokaže kao jedan od prezrenih. Zatim joj je, prikupivši hrabrost, rekao koliko je nov i zelen, a sve to sa iskrenošću od koje su se njene plave oči široko otvorile a usne rastvorile u najslađi osmejak.
„Nikad niste videli atelje?”
„Nikad.”
„Ni model?”
„Ne.”
„Kako je to čudno”, rekla je ozbiljno. Zatim su se oboje nasmejali.
„A vi ste”, rekao je, „videli ateljee?”
„Na stotine.”
„I modele?”
„Na milione.”
„I poznajete Bugroa?”
„Da, i Enera, i Konstanta i Lorensa, i Puvi de Savana i Danjana i Kurtou[114], i… i sve ostale!”
„A ipak kažete da niste umetnica.”
„Pardon”, reče ona sumorno, „zar sam tako rekla?”
„Zar nećete da mi kažete?” oklevao je.
Isprva gaje gledala, tresući glavom i smeškajući se, a zatim se iznenada njen pogled spusti i ona poče da suncobranom iscrtava figure na šljunku pod svojim nogama. Hejstings bese zauzeo mesto na klupi, i sada je, sa laktovima naslonjenim na kolena, sedeo posmatrajući mlaz vode koji je tekao iz otvora na fontani. Maleni dečak, obučen kao mornar, stajao je gurkajući svoju jedrilicu i vikao: „Neću da idem kući! Neću da idem kući!” Njegova dadilja podiže ruke prema nebesima.
„Baš kao američki dečačić”, pomisli Hejstings, a žaoka nostalgije ga probode.
Dadilja tada uhvati brod, a dečačić stade u odbrambeni stav.
„Mesje Rene, kada odlučite da dođete ovamo, možete dobiti svoj brod.”
Dečak namrgođeno ustuknu.
„Daj mi moj brod, čuješ”, povikao je, „i ne zovi me Rene, pošto je moje ime Rendal i ti to znaš!”
„Zdravo!” reče Hejstings, „Rendal? … To je englesko ime.”
„Ja sam Amerikanac”, objavi dečak na savršenom engleskom, okrećući se da bi pogledao Hejstingsa, „a ona je takva budala da me zove Rene jer me mama zove Reni…”
Tu on umače razjarenoj dadilji i zauze položaj iza Hejstingsa koji se nasmejao i, uhvativši ga oko struka, stavio u svoje krilo.
„Jedan od mojih zemljaka”, rekao je devojci pored sebe. Smešio se dok je govorio, ali je u grlu imao čudan osećaj.
„Zar ne vidite zvezde i pruge na mojoj jedrilici?” pitao je Rendal. I stvarno, boje Amerike su mlitavo visile ispod dadiljine ruke.
„Oh”, povikala je devojka, „dražestan je”, i impulsivno se nagnula da ga poljubi, ali dete Rendal se izmigolji iz Hejstingsovih ruku, a dadilja se ustremi na njega, okrznuvši devojku ljutitim pogledom.
Ona je pocrvenela, a zatim se ugrizla za usnu kada je dadilja, još uvek je fiksirajući pogledom, odvukla dete i razmetljivo mu obrisala usne svojom maramicom.
Zatim je krišom pogledala Hejstingsa i ponovo se ugrizla za usnu.
„Kakva mrzovoljna žena!” reče on. „U Americi, većina dadilja bude polaskana kad im neko poljubi dete.”
Ona na trenutak okrenu suncobran tako da joj zakloni lice, zatim ga zatvori uz škljocanje i izazivački pogleda Hejstingsa.
„Mislite li daje čudno što se protivila?”
„Zašto ne bi bilo?” rekao je u čudu.
Ponovo gaje pogledala brzim ispitivačkim pogledom.
Oči su mu bile jasne i svetle, i on uzvrati osmeh, ponovivši: „Zašto ne bi bilo?”
„Stvarno ste šaljivčina”, promrmlja ona, povijajući glavu.
„Zašto?”
Ali devojka nije odgovorila, i sedela je u tišini, suncobranom iscrtavajući zavijutke i krugove u prašini. Posle nekog vremena, on reče: „Drago mije što vidim da ovde mladi ljudi imaju toliko slobode. Mislio sam da Francuzi uopšte nisu kao mi. Znate, u Americi - ili barem tamo gde ja živim, u Milbruku - devojke su veoma nezavisne - same izlaze i same primaju prijatelje, i plašio sam se da će mi to ovde nedostajati. No sada vidim kako stoje stvari i drago mi je da sam pogrešio.”
Podigla je pogled do nivoa njegovog i tamo ga zadržala.
On ljubazno nastavi: „Otkad sam seo ovde video sam mnogo lepih devojaka kako same šetaju na onoj terasi tamo - a zatim, i vi ste sami. Recite mi, pošto ne poznajem francuske običaje - da li smete da odlazite u pozorište bez pratilje?”
Dugo je proučavala njegovo lice, a zatim rekla sa drhtavim smeškom: „Zašto to mene pitate?”
„Zato što vi to morate znati, naravno”, reče on veselo.
„Da”, odgovorila je nezainteresovano, „znam.”
Čekao je odgovor, ali je, pošto ga nije dobio, došao do zaključka da ga je možda pogrešno razumela.
„Nadam se da ne mislite da sebi uzimam preveliku slobodu posle našeg kratkog poznanstva…” počeo je, „zapravo, stvarno je čudno, ali ne znam vam ime. Kada me je g. Kliford predstavio, pomenuo je samo moje ime. Da lije to običaj u Francuskoj?”
„To je običaj u Latinskoj četvrti”, rekla je s neobičnim sjajem u očima. Zatim je iznenada počela da govori skoro grozničavo.
„Morate znati, mesje Hejstingse, da smo svi mi ovde u Latinskoj četvrti unpeu sans gene[115]. Veliki smo boemi, i etikeciji i formalnosti nema mesta. Zbog toga vas mi je mesje Kliford predstavio bez mnogo formalnosti, a ostavio nas zajedno sa još manje - samo zbog toga, i zbog toga što sam mu ja prijateljica, i imam mnogo prijatelja u Latinskoj četvrti, i svi se mi dobro poznajemo - i ne studiram slikarstvo, ali… ali….”
„Ali šta?” reče on zbunjeno.
„Neću vam reći - to je tajna”, rekla je sa nesigurnim osmehom. Na svakom obrazu joj je goreo po ružičasti krug, a oči su joj bile veoma svetle.
Zatim se u trenutku snuždila. „Da li ste veoma prisni sa mesje Klifordom?”
„Ne toliko.”
Posle nekog vremena, okrenula se ka njemu, tmurna i pomalo bleda.
„Zovem se Valentin - Valentin Tiso. Mogu… mogu li da vas zamolim za uslugu posle ovako kratkog poznanstva?”
„Oh”, povika on, „bila bi mi čast.”
„Samo ovo”, reče ona nežno, „nije ne znam šta. Obećajte mi da sa mesje Klifordom nećete razgovarati o meni. Obećajte mi da ni sa kim nećete razgovarati o meni.”
„Obećavam”, reče on, potpuno zbunjen.
Ona se nervozno nasmeja. „Želim da ostanem tajanstvena. To je samo hir.”
„Ali”, počeo je, „želeo sam, nadao sam se da ćete dati dopuštenje mesje Klifordu da me dovede, da me predstavi u vašoj kući.”
„Mojoj… mojoj kući!” ponovila je.
„Mislim, tamo gde živite, u stvari, da me predstavi vašoj porodici.”
Promena na devojčinom licu gaje zaprepastila.
„Oprostite mi molim vas”, povikao je „povredio sam vas.”
I ona ga je brzinom munje razumela, zato što je bila žena.
„Moj i roditelj i su mrtvi”, rekla je.
Odmah je ponovo počeo, veoma nežno.
„Da li bi vam smetalo ako bih vas zamolio da me primite? Da li je to uobičajeno?”
„Ne mogu”, odgovorila je. Zatim, pogledavajući prema njemu: „Žao mi je. Bilo bi mi drago, ali verujte mi - ne mogu.”
Ozbiljno se naklonio i delovao neodređeno uznemireno.
„Nije to zato što ne želim. Vi… Vi mi se dopadate; veoma ste ljubazni prema meni.”
„Ljubazan?” povika on, iznenađen i zbunjen.
„Dopadate mi se”, rekla je polako, „i možemo se nekad videti ako želite.”
„Kod prijatelja.”
„Ne, ne kod prijatelja.”
„Gde?”
„Ovde”, reče ona, uz prkosan pogled.
„No”, povika on, „vi u Parizu imate zaista mnogo liberalnije poglede od nas.”
Znatiželjno ga je gledala.
„Da, veliki smo boemi.”
„Mislim daje to divno”, izjavi on.
„Vidite, bićemo u najboljem društvu”, osmeli se ona plašljivo, uz ljupki pokret u pravcu statua mrtvih kraljica, poredanih u dostojanstvenoj vrsti nad terasom.
Pogledao ju je, oduševljen, a ona se razvedrila zbog uspeha svoje bezazlene šale.
„Zaista”, osmehnula se, „biću dobro čuvana, pošto, vidite, pod zaštitom smo samih bogova; pogledajte, eno su Apolon, i Junona, i Venera, na svojim pijedestalima”, nabrajala ih je na svojim prstićima u rukavicama, „i Ceres, Herkul, i… ali ne mogu da razaznam…”
Hejstings se okrenu da pogleda u božanstvo sa krilima u čijoj su senci sedeli.
„Pa to je Ljubav”, rekao je.

IV


„Ovde je jedan nouveau”, otezao je Lafat, naginjući svoj štafelaj i obraćajući se svom prijatelju Boulsu, „ovde je jedan nouveau koji je toliko krhak i zelen i toliko otvara apetit da nek mu je bog u pomoći ako upadne u činiju sa salatom.”
„Prostak?” raspitivao se Bouls, mažući u pozadini polomljenim slikarskim nožem i škiljeći sa odobravanjem na efekat koji je postigao.
„Da, seljačić ili palančanin; a kako je uopšte uspeo da odraste međ krasuljcima i pobegne od krava, to samo bog zna!”
Bouls protrlja palcem osnovne konture svoje skice da bi „ubacio malo atmosfere” kako je rekao, zabulji se u model, povuče iz lule i, pošto je shvatio da se ugasila, prevuče šibicom preko leđa svog suseda da bi je ponovo upalio.
„Zove se”, nastavi Lafat, hitnuvši parčence hleba na čiviluk za šešire, „zove se Hejstings. Pravi je žutokljunac. O svetu ne zna više” - na ovom mestu je lice g. Lafata izražavalo ogromne količine njegovog sopstvenog poznavanja planete - „od neiskusne mačke u prvoj šetnji po mesečini.”
Bouls je sada uspeo da upali lulu, ponovio potez palcem na drugoj ivici skice i rekao: „Ah!”
„Da”, nastavi njegov prijatelj, „i, možeš li da zamisliš, izgleda da on misli da stvari ovde funkcionišu kao na njegovom prokletom malenom ranču bogu iza nogu kod kuće; priča o lepim devojkama koje same šetaju ulicom; govori kako je to razborito; i kako su francuski roditelji pogrešno predstavljeni u Americi; govori da, što se njega tiče, on smatra da su francuske devojke - a priznaje da poznaje samo jednu - vesele kao i američke. Pokušao sam da ga urazumim, pokušao sam da mu dam mig o tome kakve devojke šetaju same ili sa studentima, a on je bio ili suviše glup ili suviše naivan da bi ga uhvatio. Zatim sam mu to otvoreno saopštio, a on je rekao da sam budala sa pokvarenom maštom i odmarširao.”
„Da li si mu pomogao nogom?” raspitivao se Bouls, prilično nezainteresovan.
„Pa, ne.”
„Nazvao te budalom sa pokvarenom maštom.”
„Bio je u pravu”, reče Kliford iza svog štafelaja.
„Šta… šta hoćeš da kažeš?” upita Lafat, crveneći.
„7b”, odgovori Kliford.
„Ko se tebi obratio? Je l’ to tvoja stvar?” podrugljivo se smejao Bouls, ali skoro daje izgubio ravnotežu kada se Kliford okrenuo i prostrelio ga pogledom.
„Da”, reče on sporo, „to jeste moja stvar.”
Neko vreme niko nije govorio.
Zatim Kliford uzviknu: „Čuješ, Hejstingse!”
A kada je Hejstings napustio svoj štafelaj i prišao, klimnuo je u pravcu zapanjenog Lafata.
„Ovaj čovek je bio neprijatan prema tebi, i želim da ti kažem da ću kad god budeš bio raspoložen da ga šutneš držati ovu drugu kreaturu.”
Hejstings je, postiđen, rekao: „Ali ne, ne slažem se sa njegovim pogledima, to je sve.”
Kliford reče: „Prirodno”, i uhvativši Hejstingsa podruku, odšeta sa njim i predstavi ga nekolicini svojih prijatelja, na šta su sve novajlije raširile oči od zavisti i ateljeu je pokazano daje Hejstings, iako spreman da radi ropske poslove kao najsvežiji nouveau, već u magičnom krugu starih, koji se poštuju i od kojih se strahuje, zaista velikih.
Odmor se završio, model je ponovo zauzeo svoje mesto i rad se nastavio uz refrene pesama, i povike, i svaki drugi mogući zvuk koji probija uši, a kojim se oglašavaju studenti umetnosti dok proučavaju lepotu.
Izbilo je pet časova… Model zevnu, proteže se i”uskoči u svoje pantalone, a bučni sadržaj šest ateljea se nagura kroz hodnik i na ulicu. Deset minuta kasnije, Hejstings se nađe na gornjem spratu tramvaja za Moruž, a ubrzo mu se pridruži i Kliford.
Sišli su u Ulici Geja Lusaka.
„Uvek silazim ovde”, primeti Kliford, „dopada mi se šetnja kroz Luksemburg.”
„Usput”, rekao je Hejstings, „kako mogu da te posetim kad ne znam gde stanuješ?”
„Pa ja stanujem preko puta tebe.”
„Šta?! Atelje sa baštom u kojoj je bademovo drveće, i kosovi…”
„Upravo tako”, reče Kliford, „tu sam sa svojim prijateljem Eliotom.”
Hejstings je pomislio na opis dva američka umetnika koji je čuo od gospođice Suzi Bing i delovao je zabezeknuto.
Kliford je nastavio: „Možda bi ipak najbolje bilo da me obavestiš kada planiraš da dođeš da… da bih bilo siguran da… da ću biti tamo”, završio je prilično neuverljivo.
„Ne bih voleo da tamo sretnem neku od tvojih prijateljica - modela”, rekao je Hejstings smešeći se. „Znaš, moji pogledi su prilično strogi, pretpostavljam da bi se moglo reći - puritanski. Ne bih uživao u tome i ne bih znao kako da se ponašam.”
„Oh, razumem”, reče Kliford, ali dodade veoma srdačno: „Siguran sam da ćemo biti prijatelji, iako možda nećeš imati najpovoljnije mišljenje o meni i mom društvu, ali dopašće ti se Severn i Selbi, zato što… zato što, pa, isti su kao ti, momče.”
Trenutak kasnije je nastavio: „Ima nešto o čemu hoću da razgovaram sa tobom. Vidiš, kada sam te prošle nedelje, u Luksemburgu, upoznao sa Valentin…”
„Ni reči!” povika Hejstings, smešeći se, „Ne smeš mi reći ni reči o njoj!”
„Ali…”
„Ne - ni reči!” rekao je veselo. „Insistiram - zakuni se svojom čašću da nećeš pričati o njoj dok ti ne dozvolim; zakuni se!”
„Kunem se”, rekao je Kliford, zbunjen.
„Ona je dražesna devojka - tako smo divno razgovarali pošto si otišao, i zahvalan sam ti što si nas upoznao, ali ni reči više o njoj dok ti ne dozvolim.”
„Oh”, promrmlja Kliford.
„Seti se svoje zakletve”, nasmeši se Hejstings i skrenu u svoju kapiju.
Kliford pređe ulicu i, preprečivši preko staze prekrivene bršljanom, uđe u svoju baštu.
Tražio je ključ svog ateljea mrmljajući: „Pitam se… pitam se… ali naravno da nije!”
Ušao je u hodnik i, ubacivši ključ u bravu, stajao buljeći u dve pločice prikucane na ploči.
FOKSHOL KLIFORD RIČARD OZBORN ELIOT

„Šta to, dođavola, ne želi da ispričam o njoj?”
Otvorio je vrata i, obeshrabrivši izlive nežnosti dvaju šarenih buldoga, potonuo u sofu.
Eliot je sedeo pušeći i parčetom ugljena skicirao nešto na prozoru.
„Zdravo”, rekao je, ne skrenuvši pogled.
Kliford mu je odsutno piljio u potiljak, mrmljajući: „Plašim se, plašim se daje taj čovek isuviše naivan. Čuješ, Eliote”, rekao je najzad, „Hejstings - znaš momka o kom nam je stari mačor Biram pričao kad je svratio - onog dana kad si morao da sakriješ Koletu oklop…”
„Da, šta se dešava?”
„Oh, ništa. On je sjajan momak.”
„Da”, reče Eliot, bez entuzijazma.
„Da li se slažeš?”
„Pa da, ali neće mu biti lako kad mu se razbiju neke iluzije.”
„Tim ružnije od onih koji ih razbiju!”
„Da… Sačekaj dok ne dođe da nas poseti - naravno, neočekivano…”
Kliford je izgledao sasvim nevino dok je palio cigaru.
„Baš sam hteo da kažem”, primeti, „da sam ga zamolio da ne dolazi a da nas ne obavesti, da bih mogao da odložim sve orgije koje si eventualno planirao.
„Ah!” povika Eliot ozlojeđeno, „pretpostavljam da si mu to baš tako i predstavio.”
„Ne baš tako”, naceri se Kliford. A zatim ozbiljnije: „Ne želim da se ovde dogodi ništa što će ga uznemiriti. On je sjajan momak i šteta je što ne možemo da budemo malo više kao on.”
„Ja i jesam”, primeti Eliot samozadovoljno, „samo, život sa tobom…”
„Slušaj!” povika ovaj. „Uspeo sam da se umešam u velikom stilu. Znaš šta sam uradio? Pa… Prvi put kad sam ga sreo na ulici - ili, tačnije, u Luksemburgu - upoznao sam ga sa Valentin!”
„Da lije imao primedaba?”
„Veruj mi”, rekao je Kliford ozbiljno, „neotesani Hejstings ne shvata daje Valentin… daje… ona u stvari Valentin, ništa više nego što shvata koliko je on sam divan primer moralne pristojnosti u četvrti u kojoj su moralna načela retka kao i slonovi. Dovoljno sam čuo u razgovoru između one hulje Lafata i malenog vulkana nemorala Boulsa da bi mi se oči otvorile. Kažem ti da je Hejstings dobričina! On je zdrav, prostodušan momčić, odgajan u seocetu, vaspitan tako da misli da su saloni stanice do pakla - a što se tiče žena…”
„Pa?” upita Eliot.
„Pa”, rekao je Kliford, „njegov pojam opasne žene verovatno je naslikana Jezabela[116].”
„Verovatno”, odgovori ovaj drugi.
„On je dobričina!” rekao je Kliford, „i ako on tvrdi daje svet čist i dobar kao i njegova duša, ja ću tvrditi daje u pravu.”
Eliot protrlja ugljen o turpiju da bi ga naoštrio i okrenu se svojoj skici rekavši: „Nikada neće čuti ništa pesimistično od Ričarda Ozborna E.”
„On mi je lekcija”, rekao je Kliford. Zatim otvori malu naparfimisanu poruku koja je ležala na stolu ispred njega, napisanu na ružičastom papiru.
Pročitao ju je, osmehnuo se, odzviždukao takt ili dva iz Mis Helijet[117] i seo da odgovori na svom najboljem notnom papiru krem boje. Kada je odgovor bio napisan i zapečaćen, pokupio je svoj štap i prošetao gore-dole ateljeom dva ili tri puta, zviždućući.
„Izlaziš?” raspitivao se onaj drugi, ne okrenuvši se.
„Da”, rekao je, ali je na trenutak oklevao iznad Eliotovog ramena, gledajući ga kako parčencetom hleba izvlači svetlost na svojoj skici.
„Sutra je nedelja”, primetio je posle trenutka ćutanja.
„Pa?” upita Eliot.
„Da li si video Kolet?”
„Ne, videću je večeras. Ona i Rouden i Žaklina dolaze kod Bulana. Pretpostavljam da ćete ti i Sesil biti tamo?”
„Pa, ne”, odgovori Kliford. „Sesil danas večera kod kuće, a ja… Menije palo na pamet da odem kod Minjona.”
Eliot gaje gledao s neodobravanjem.
„Sve dogovore oko La Roša možete napraviti i bez mene”, nastavi Kliford, izbegavajući Eliotov pogled.
„Šta li sada smeraš?”
„Ništa”, bunio se Kliford.
„Ma nemoj”, odgovori njegov drugar, rugajući se; „ljudi ne trče kod Minjona kada društvo večera kod Bulana. Ko je sada u pitanju? … Ali ne, neću to da pitam - nema svrhe!” Zatim je negodujući povisio glas i udarao svojom lulom po stolu. „Nema svrhe pokušavati da se tebi uđe u trag! Šta će Sesil reći - oh, da, šta li će ona da kaže? Šteta je što ne možeš da budeš veran ni dva meseca, jeste, bogami! A ova četvrt jeste popustljiva, ali ti zloupotrebljavaš njenu dobrotu, a i moju!”
Odmah je ustao i, nabivši šešir na glavu, jurnuo prema vratima.
„Samo bog zna zašto iko trpi tvoje budalaštine, ali sve one trpe, a i ja. Da sam ja na mestu Sesil, ili bilo koje od tih ostalih lepuškastih ćurki koje si napustio i po svoj prilici ćeš nastaviti da napuštaš, čuješ, da sam ja na Sesilinom mestu, isprašio bih ti tur!
Sada idem kod Bulana i po običaju ću smišljati opravdanja za tebe i urediti stvar, i ič mi nije stalo gde si se uputio, ali, tako mi lobanje skeleta iz ateljea! Ako se sutra ne pojaviš sa svojim priborom za crtanje pod jednom rukom i Sesil pod drugom - ako se ne pojaviš u dobrom stanju, završio sam s tobom, a ostali mogu da misle šta god žele. Laku noć.”
Kliford mu požele laku noć sa najljubaznijim osmehom koji je uspeo da iscedi, a zatim sede gledajući u vrata. Izvukao je sat i dao Eliotu deset minuta da nestane, a zatim pozvao vratara, mrmljajući: „O bože, o bože, zašto to, dođavola, radim?”
„Alfrede”, rekao je kada je ta osoba prodornog pogleda odgovorila na poziv, „očistite se i uredite, Alfrede, i zamenite svoje klompe cipelama. Zatim stavite svoj najbolji šešir i odnesite ovo pismo u veliku belu kuću u Zmajevoj ulici. Neće biti odgovora, Alfrede, mon petit[118].”
Vratar se udaljio, uz frktanje u kom su bili pomešani nevoljnost da se obavi dostava i naklonost prema g. Klifordu. Zatim se mladić sa velikom pažnjom odenu u sve lepote svoje i Eliotove garderobe. Nije žurio sa tim, a povremeno je svoje doterivanje prekidao da bi svirao bendžo ili lepo zabavljao buldoge žonglirajući između svih četvoro. „Imam dva sata”, pomislio je, i pozajmio par Eliotovih svilenih čarapa kojima su se, dok nije odlučio da ih obuje, psi i on igrali sklupčanim u loptu. Zatim je upalio cigaretu i pregledao svoj frak. Kada je iz njega izvadio četiri maramice, lepezu i par zgužvanih rukavica dugačkih kao svoja ruka, u video je da on neće pridodati eclat[119] njegovim čarima i stao da u glavi procenjuje šta bi bilo odgovarajuća zamena. Eliot je bio premršav, a njegovi sakoi su sada ionako bili pod ključem. Rouden je verovatno podjednako loše stajao kao i on. Hejstings! Hejstings je njegov čovek! No kada je nabacio kućni ogrtač i odskitao do Hejstingsove kuće, obavestili su ga da je ovaj odsutan već duže od jednog sata.
„Pa gde je, tako mi svega što ima imalo logike, mogao da ode!” promrmlja Kliford, gledajući niz ulicu.
Sobarica nije znala, pa joj je uputio jedan očaravajući osmeh i odšetao nazad do ateljea.
Hejstings nije bio daleko. Luksemburg je oko pet minuta šetnje udaljen od Ulice Notr Dam de Šanz[120], a on je tamo seo u senku boga sa krilima i sedeo je čitav jedan sat, bušeći rupice u prašini i posmatrajući stepenice koje su od severne terase vodile do fontane. Sunce je visilo kao purpurna kugla iznad maglovitih brda Meudona. Dugačke trake oblaka dotaknute ružičastom pružale su se nisko na zapadnom nebu, kupola udaljene Palate invalida[121] gorela je kao opal kroz izmaglicu. Iza Palate se dim iz visokog dimnjaka uzdizao pravo u vazduh, purpuran sve dok se ne ukrsti sa sunčevom svetlošću, kada se pretvarao u stub tinjajuće vatre. Visoko iznad kestenovog lišća koje je tamnelo uzdizale su se dvostruke kule Sen Sulpisa - silueta koja je postajala sve dublja.
Pospani kos je pevao u nekom obližnjem šipražju, a golubovi su kružili i opet kružili, uz šapat blagih vetrova u krilima. Svetio na prozorima Palate je ugaslo, a kula Panteona je lebdela zažarena nad severnom terasom kao vatrena Valhala na nebu, dok su ispod, u strogom nizu, pružajući se ispod terase, mermerni strojevi kraljica gledali prema zapadu.
Od kraja dugačkog šetališta uz severno pročelje Palate dopirao je zvuk omnibusa i povici sa ulice. Hejstings pogleda na sat na Palati. Šest; a kako se i njegov sat sa tim slagao, ponovo se bacio na bušenje rupica u šljunku. Neprekidni tok ljudi je prolazio između Odeona i fontane. Sveštenici u crnom, u cipelama sa srebrnim kopčama, red vojnika, nehajnih i raspuštenih, doterane devojke bez šešira koje nose kutije od modistkinja, studenti sa crnim torbama i visokim šeširima, studenti sa beretama i velikim štapovima, nervozni, brzohodi policajci, simfonije u tirkiznom i srebrnom; nezgrapni čegrtavi pripadnici konjice potpuno prekriveni prašinom, pekarski momci koji su skakutali potpuno zanemarujući bezbednost korpi kojima su balansirali na vragolastim glavama, a zatim mršavi beskućnik, rasklimatana pariška skitnica, otromboljen i sa povijenim ramenima i okcetom koje je krišom ispitivalo tlo u potrazi za otpacima pušača - svi oni su se kretali u neprekidnom toku, po krugu fontane i prema gradu, pored Odeona čiji su dugi lukovi sada počinjali da trepere od gasnih svetiljki. Melanholična zvona Sen Sulpisa su izbijala sate i kula sa satom Palate se upalila. Tada se užurbani koraci začuše po šljunku i Hejstings podiže glavu.
„Koliko kasnite”, rekao je, ali glas mu je bio hrapav i samo je njegovo pocrvenelo lice odražavalo koliko se dugim činilo čekanje.
Ona reče: „Zadržali su me… Doista, mnogo sam se uznemirila… i… i mogu da ostanem samo minut.”
Sela je pored njega, krišom bacivši pogled preko ramena na boga na pijedestalu.
„Kakva neprijatnost, taj nametljivi kupidon je još tu?”
„I krila i strelice”, rekao je Hejstings, ne opazivši njen znak da sedne.
„Krila”, promrmlja ona, „oh, da… Da bi odleteo kad se umori od igre. Naravno, ljudi su smislili to sa krilima, drukčije bi Kupidon bio nepodnošljiv.”
„Mislite?”
„Ma foi[122], to je ono što muškarci misle.”
„A žene?”
„Oh”, rekla je, zabacivši svoju glavicu, „stvarno sam zaboravila o čemu smo govorili.”
„Govorili smo o ljubavi”, rekao je Hejstings.
„Ja nisam”, reče devojka. Zatim, gledajući u mermernog boga: „Uopšte ne marim za ovoga. Mislim da ne zna kako da odapinje strele… Ne, stvarno, on je kukavica… Prikrada se kroz sumrak kao atentator. Ne odobravam kukavičluk”, objavila je, i okrenula leđa statui.
„Mislim”, tiho reče Hejstings, „da on cilja pošteno… Da, čak i unapred upozorava.”
„Vi to iz iskustva, mesje Hejstings?”
Pogledao ju je pravo u oči i rekao: „Sada me upozorava.”
„Onda obratite pažnju na upozorenje”, povika ona, nervozno se smejući. Skinula je rukavice dok je govorila, a zatim počela da ih pažljivo ponovo navlači. Kada je završila sa tim bacila je pogled na sat na Palati i, rekavši: „O, bože, koliko je kasno!” sklopila kišobran, zatim ga otvorila, i naposletku pogledala u Hejstingsa.
„Ne”, reče on, „neću obratiti pažnju na upozorenje.”
„O, bože”, ponovo je uzdahnula, „još uvek pričate o toj nesnosnoj statui!” Zatim, krišom ga pogledavši u lice: „Mislim… Mislim da ste zaljubljeni.”
„Ne znam”, promrmljao je, „mislim da jesam.”
Ona podiže glavu brzim pokretom. „Izgleda da vas to baš oduševljava”, rekla je, ali se ugrizla za usnu i zadrhtala kada su joj se oči susrele sa njegovim. Zatim je obuze iznenadni strah i ona poskoči, netremice gledajući u rastuće senke.
„Da li vam je hladno?” upita on.
No ona je odgovorila samo: „O bože, o bože, kasno je… Tako je kasno! Moram da idem… Laku noć!”
Pružila mu je ruku u rukavici na trenutak, a zatim ju je uz trzaj povukla.
„O čemu se radi?” upita on, „da li ste uplašeni?”
Pogledala gaje na čudan način.
„Ne… Nisam uplašena… Veoma ste dobri prema meni…”
„Pobogu!” uzviknu on, „šta znači to što govorite da sam dobar prema vama? Ovo je najmanje treći put, i stvarno vas ne razumem!”
Prekinuo gaje zvuk doboša iz stražarnice u palati. „Slušajte”, prošaptala je, „zatvaraju. Kasno je, oh, tako je kasno!”
Udarci u doboš su se sve više približavali, a zatim silueta dobošara prekri nebo iznad istočne terase. Nestajuća svetlost je na trenutak oklevala na njegovom kaišu i bajonetu, a zatim prešla u senke, budeći odjeke doboša. Udarci su bili sve tiši duž istočne terase, a zatim počeše da se pojačavaju, ubrzavaju i postaju sve oštriji kada je dobošar prošao drvored pored bronzanog lava i skrenuo na stazu na zapadnoj terasi. Doboš se čuo sve glasnije i glasnije, odjeci su se odbijali od sivih zidova palate, a dobošar se ocrtavao pred njima - njegove crvene pantalone kao mutna tačka u rastućoj tmini, mesing njegovog doboša i bajoneta dotaknuti bledom iskrom, epolete mu poskakuju na ramenima. Prošao je ostavivši prasak doboša u njihovim ušima i daleko u drvoredu su videli limenu šoljicu kako šija na njegovoj naprtnjači. Zatim su stražari počeli da monotono uzvikuju: „On ferme! On ferme![123]” i začuo se zvuk roga iz kasarni u Ulici Tumon.
„On ferme! On ferme!”
„Laku noć”, prošaputala je, „noćas moram da se vratim sama.”
Posmatrao ju je sve dok nije stigla do severne terase, a zatim sedeo na mermernom sedištu sve dok ga ruka na ramenu i odsjaj bajoneta nisu upozorili daje vreme da ode.
Ona je prošla kroz šumarak i, skrenuvši u Ulicu Mediči, prešla ju je u pravcu Bulevara. Na uglu je kupila buket ljubičica i odšetala Bulevarom do Školske ulice. Ispred Bulana se zaustavio fijaker, a privlačna devojka je uz Eliotovu pomoć iskočila iz njega.
„Valentin!” povikala je devojka, „hajde sa nama!”
„Ne mogu”, reče ona, zastavši na trenutak, „imam randevu kod Minjona.”
„Nije valjda Viktor?” povika devojka smejući se, ali ona je već prošla uz blagi drhtaj, klimnuvši za laku noć, a zatim, skrenuvši u Bulevar Sen Žermen, ubrzala hod da bi izbegla veselo društvo koje je sedelo ispred kafea Kluni i pozivalo je da se pridruži. Na vratima restorana Minjon je stajao livrejisani crnac, cm kao gar. Skinuo je kačket dok se penjala zastrvenim stepenicama.
„Pošaljite mi Ežena”, rekla je na recepciji i, prošavši kroz hodnik desno od trpezarije, zastala pred nizom ukrašenih vrata. Prošao je kelner i ona je ponovo zatražila Ežena koji se odmah pojavio bešumno skakućući i naklonio se promrmljavši: „Madam.”
„Koje tu?”
„Niko u privatnim; u separeima madam Madelon i mesje Gej, mesje de Klamar, mesje Klison, madam Mari i njihovo društvo.” Zatim se osvrnuo okolo i, ponovo se naklonivši, promrmljao:
„Mesje čeka madam već pola sata”, pa pokucao na jedna od ukrašenih vrata koja su imala broj šest.
Kliford otvori vrata i devojka je ušla.
Garcon[124] ju je uveo uz naklon, promrmljao: „Da li će gospodin biti tako dobar da pozvoni?” i nestao.
Pomogao joj je da skine žaket i prihvatio njen šešir i kišobran. Sela je za stočić naspram Kliforda, nasmešila se i nagnula napred, naslonivši se na oba lakta i gledajući ga pravo u lice.
„Šta radiš ovde?” pitala je.
„Čekam”, odgovori on, tonom punim divljenja.
Na tren se okrenula i ispitivala svoj odraz u ogledalu. Krupne plave oči, kovrdžava kosa, prav nos i male napućene usne prikazaše se u ogledalu samo na tren, a zatim su njegove dubine odražavale njen lepi vrat i leđa. „Ovako okrećem leđa taštini”, rekla je, a zatim, ponovo se naslonivši napred: „Šta radiš ovde?” „Čekam te”, odgovori Kliford, blago zabrinut.
„I Sesil.”
„Nemoj, Valentin…”
„Znaš li”, reče ona smireno, „da mi se ne sviđa tvoje ponašanje?”
Bio je pomalo uznemiren i pozvonio je Eženu kako bi sakrio zbunjenost.
Supa je bila bisque[125], a vino Pomeri, i jela su sledila jedno za drugim uobičajenim redosledom sve dok Ežen nije uneo kafu i na stolu nije ostalo ništa osim male srebrne lampe.
„Valentin”, rekao je Kliford, pošto je dobio dozvolu da zapali, „hoćemo li na vodvilj ili u Eldorado [126]… Ili na oba, ili na novi cirkus[127], ili…”
„Ovde ćemo”, rekla je Valentin.
„Pa”, reče on veoma polaskan, „plašim se da neću uspeti da te zabavim…”
„Oh, hoćeš; ti si smešniji od Eldorada.”
„Dobro, gledaj, ne podsmevaj mi se, Valentin. Uvek to radiš i, i… Znaš kako kažu… Mnogo smeha ubija…”
„Šta?”
„Hm… hm… ljubav i sve to.”
Smejala se sve dok joj suze nisu pošle na oči. „Tiens”, povikala je, „u tom slučaju je mrtva!”
Kliford ju je gledao, osećajući sve veći nemir.
„Znaš li zašto sam došla?” reče ona.
„Ne”, s nelagodnošću je odgovorio, „ne znam.”
„Koliko dugo vodiš ljubav sa mnom?”
„Pa”, priznao je, pomalo mucajući, „rekao bih… Oko godinu dana.”
„Ima godina, mislim. Zar se nisi umorio?”
Nije odgovorio.
„Zar ne znaš da mi se previše dopadaš da… da bih se ikad zaljubila u tebe?” reče ona. „Zar ne znaš da smo previše dobri drugovi… previše stari prijatelji za to? A zar nismo… Zar mislite da mi nije poznata vaša prošlost, mesje Kliford?”
„Nemoj da si… Nemoj da si toliko sarkastična”, navaljivao je on, „ne budi neljubazna, Valentin.”
„Nisam. Ja sam ljubazna. Veoma sam ljubazna… Prema tebi i Sesil.”
„Sesil sam dosadio.”
„Nadam se daje tako”, rekla je devojka, „pošto ona zaslužuje srećniju sudbinu. Tiens, znaš li kakva je tvoja reputacija u četvrti? Nepostojan, najnepostojaniji - potpuno nepopravljiv i ozbiljan koliko i mušica u letnjoj noći. Sirota Sesil!”
Delovalo je da je Klifordu toliko neprijatno daje počela da govori ljubaznije.
„Dopadaš mi se. Znaš to. Svi to znaju. Ponašaš se kao razmaženo derište. Tebi je sve dozvoljeno i uvek dobijaš pristanak od svih, ali ne mogu svi da budu žrtve jednog hira.”
„Hira!” povika on. „Pobogu, ako devojke iz Latinske četvrti nisu hirovite…”
„Nema veze… To nema veze! Ti ne smeš da im sudiš - ti, od svih ljudi! Zbog čega si večeras ovde? Oh”, povikala je, „ja ću ti reći zbog čega! Mesje prima porukicu; šalje odgovorčić, oblači se u pobedničku odeću…”
„Nisam”, rekao je Kliford, potpuno crven.
„Jesi, i priliči ti”, uzvrati ona sa bledim smeškom. A zatim, sasvim tiho: „U tvojoj sam vlasti, ali znam da sam u vlasti prijatelja. Došla sam ovde da ti to saopštim… I zbog toga sam ovde da te zamolim… za… za uslugu.”
Klifordove oči su se raširile, ali nije rekao ništa.
„Osećam… veliku duševnu bol. Radi se o mesje Hejstingsu.”
„Pa?” reče Kliford, pomalo začuđen.
„Želim da te zamolim”, nastavila je tišim glasom, „želim da te zamolim da… da… u slučaju da pred njim govoriš o meni… ne kažeš… ne kažeš…”
„Neću sa njim razgovarati o tebi”, rekao je tiho.
„Možeš li… Možeš li da sprečiš ostale?”
„Mogao bih ako budem prisutan. Smem li da te upitam zašto?”
„To nije pošteno”, promrmljala je; „znaš koliko… koliko me ceni… Kao što ceni sve žene. Znaš koliko se razlikuje od tebe i ostalih. Nikada nisam srela čoveka… čoveka kao što je mesje Hejstings.”
Nije primetio da mu se cigareta ugasila.
„Skoro da ga se bojim… Bojim se da će saznati… kakvi smo svi mi u četvrti. Oh, ne želim da on to zna! Ne želim da… da ga odbijem od sebe… Da prestane da razgovara sa mnom ovako kako razgovara! Ti… ti i ostali ne možete da shvatite koliko mi je to značilo. Nisam mu verovala… Nisam mogla da verujem da je toliko dobar i… i plemenit. Ne želim da sazna… ovako rano. Saznaće on - pre ili kasnije će i sam saznati i to će ga odvratiti od mene. Dakle!” povikala je strastveno, „zašto bi ga to odvratilo od mene, a ne od tebe?”
Kliford je, veoma postiđen, posmatrao svoju cigaretu.
Devojka ustade, potpuno bleda. „On je tvoj prijatelj… Imaš pravo da ga upozoriš.”
„On je moj prijatelj”, rekao je najzad.
Pogledaše se u tišini.
Zatim ona povika: „Tako mi svega što mi je najsvetije, nema potrebe da ga upozoravaš!”
„Verovaću ti na reč”, ljubazno reče on.

V


Hejstingsu je mesec brzo prošao, ne ostavivši za sobom mnogo utisaka. No neke ipak jeste. Jedan od njih je bio bolan utisak posle susreta na Bulevaru de Kapusine sa g. Blejdenom u društvu veoma napadne mlade osobe čiji smeh gaje užasnuo, i kada je najzad pobegao iz kafea u koji gaje g. Blejden uvukao da im se pridruži i popije jedan bock[128], imao je osećaj kao da ceo bulevar gleda u njega i procenjuje ga u skladu sa tim društvom. Kasnije, instinktivan zaključak u vezi sa mladom osobom u društvu g. Blejdena naterao mu je krv u obraze i on se vratio u pansion u tako bednom stanju uma da se gospođica Bing uznemirila i savetovala mu da odmah pobedi svoju nostalgiju.
Još jedan utisak je bio podjednako živ. Jednog subotnjeg jutra, kada se osećao usamljeno, lunjanje po gradu gaje odvelo do stanice Sen Lazar. Bilo je rano za doručak, ali je on ušao u hotel Terminus i zauzeo sto do prozora. Dok se osvrtao da bi naručio, čovek koji je žurno išao prolazom sudario se s njegovom glavom i dok je gledao nagore da bi dobio očekivano izvinjenje, umesto njega je dobio udarac po ramenu ijedno srdačno: „Šta, dođavola, ti radiš ovde, momče?” Bio je to Rouden koji gaje zgrabio i naredio mu da mu se pridruži. I tako, iako se slabašno protivio, beše uveden u privatnu trpezariju u kojoj je Kliford, poprilično crven, skočio od stola i dočekao ga zapanjenim držanjem, koje je bilo ublaženo Roudenovom iskrenom radošću i Eliotovom izuzetnom učtivošću. Ovaj poslednji gaje predstavio trima očaravajućim devojkama koje su ga tako šarmantno pozdravile i podržale Roudenov zahtev da se Hejstings pridruži društvu, daje ovaj smesta pristao. Dok je Eliot ukratko opisivao planirani izlet u La Roš, Hejstings je oduševljeno jeo omlet i uzvraćao osmehe ohrabrenja Sesil i Kolet i Žaklini. U međuvremenu je Kliford umiljatim šapatom saopštavao Roudenu koliki je magarac. Siroti Rouden je izgledao bedno sve dok se Eliot, nagađajući kako će stvari ispasti, nije namrgodio na Kliforda i ugrabio trenutak da saopšti Roudenu da će iz svega toga izvući najbolje.
„Umukni”, napomenuo je Klifordu, „to je sudbina i gotovo.”
„To je Rouden i gotovo”, promrmlja Kliford, skrivajući kez. Jer, naposletku, nije on bio Hejstingsova dadilja. I tako se desilo daje voz koji je krenuo sa stanice Sen Lazar u 9 i 15 ujutru zastao na trenutak u svom napredovanju prema Havru i ostavio na stanici sa crvenim krovom kod La Roša veselo društvance naoružano suncobranima, štapovima za pecanje i jednom trskom koju je nosio nepripremljeni Hejstings. Zatim je, kada su postavili logor u sadu platana koji je oivičavao rečicu Ept, Kliford, priznati gospodar svega što je imalo veze sa srčanošću, preuzeo komandu.
„Ti, Roudene”, rekao je, „podeli svoje mušice sa Eliotom i drži ga na oku, inače će se odmah uhvatiti za plovak i olovo. Silom ga spreči da iskopava crve.”
Eliot se pobunio, ali je bio prinuđen da se nasmeši u opštem smehu.
„Muka mi je od tebe”, tvrdio je, „misliš da mi je ovo prva pastrmka?”
„Biću oduševljen da vidim tvoju prvu pastrmku”, reče Kliford i, izbegavajući udicu zavitlanu sa namerom da udari, produži da razvrstava i oprema tri tanana štapa predodređena da donesu radost i ribu Sesil, Kolet i Žaklini. Savršeno svečano je ukrasio svaku od struna sa po četiri zrna olova, malenom udicom i sjajnim igličastim plovkom. pikada neću pipnuti crva”, objavila je Sesil s gnušanjem.
Žaklina i Kolet požuriše daje podrže, pa Hejstings ljubazno predloži da on bude zadužen za mamce i preuzimanje ribe. No Sesil je, bez sumnje opčinjena gizdavim mušicama u Klifordovoj kutiji, odlučila da od njega uzme časove iz prave umetnosti i smesta nestala uz Ept sa Klifordom kao prikolicom.
Eliot sumnjičavo pogleda u Kolet.
„Više volim krkuše”, reče devojka odlučno, „a ti i mesje Rouden možete otići kada vam bude po volji, zar ne, Žaklina?”
„Svakako”, odgovori Žaklina.
Eliot je, neodlučan, ispitivao svoj štap i čekrk.
„Čekrk ti je pogrešnom stranom okrenut nagore”, primeti Rouden.
Eliot se kolebao i krišom pogledao Kolet.
„Ja… Ja… Skoro da sam odlučio da… hm… ne zabacujem još uvek”, počeo je. „Tu je ta pecaljka koju je Sesil ostavila…”
„Ne zovi ga pecaljka”, ispravio gaje Rouden.
„Onda, štap”, nastavi Eliot i krenu, po uzoru na dve devojke, ali ga Rouden bez oklevanja zgrabi za oko vratnik.
„E, nećeš! Zamisli ti to da muškarac peca sa plovkom i olovom, a u ruci ima štap mušičar! Hajde!”
Tamo gde tihi mali Ept teče kroz čestar prema Seni, travnati nasip baca senku na leglo krkuša, a na tom nasipu su Kolet i Žaklina sedele i brbljale i smejale se i posmatrale pokrete skerletnih iglica, dok je Hejstings, sa šeširom preko očiju i glavom na humci mahovine, slušao njihove prijatne glasove i galantno otkačio sa udice malu ljutitu krkušu kada su pokret štapa i dopola potisnuti vrisak oglasili ulov. Sunčeva svetlost se probijala kroz olistali čestar, oživljavajući pesmu šumskih ptica. Pored su svrake u besprekomom crno-belom koketirale, slećući u blizini uz mali skok i odskok i trzaj repom. Plavo-bele kreje sa ružičastim grudima kričale su kroz drveće, a jedan jastreb je u niskom letu kružio nad poljima zrijućeg žita, terajući jata cvrkutavih vrabaca u let.
Preko Sene, galeb pade na vodu kao perjanica. Vazduh je bio čist i miran. Tesko da se i list pomerio. Nejasno su dopirali zvuci sa udaljene farme, prodorno kukurikanje i tupo lajanje. S vremena na vreme bi parni remorker sa velikim naherenim dimnjakom, označen imenom Osa 27, krčio put uz reku vukući svoj beskonačni niz barki ili bi se jedrilica spuštala niz reku prema uspavanom Ruanu.
U vazduhu je lebdeo blag, svež miris zemlje i reke, a kroz sunčevu svetlost su leptiri zorice plesali nad močvarnom travom; nežni baršunasti leptiri su lepršali kroz šumu obraslu mahovinom.
Hejstings je mislio na Valentin. Bilo je dva sata kada je Eliot doskitao nazad i, iskreno priznavši daje umakao Roudenu, seo pored Kolet i spremio se da sa zadovoljstvom odrema.
„Gde su tvoje pastrmke?” reče Kolet strogo.
„Još su žive”, promrmljao je Eliot i čvrsto zaspao.
Rouden se vratio ubrzo zatim i, bacivši prezriv pogled na spavača, pokazao tri pastrmke prošarane crvenom.
„I to”, lenjo se osmehnu Hejstings, „to je slavni kraj zbog kog se posvećeni muče - pokolj ovih ribica pomoću malo svile i perja.”
Rouden je s prezirom odbio da odgovori. Kolet uhvati još jednu krkušu i probudi Eliota koji se bunio i zverao okolo u potrazi za korpom sa ručkom, kada dođoše Kliford i Sesil, zahtevajući hitno osveženje. Sesiline suknje su bile nakvašene, a rukavice poderane, ali je ona bila srećna, a Kliford je, vukući sa sobom pastrmku od kilo, mimo stajao da bi mu društvo aplaudiralo.
„Gde si, dođavola, to našao?” pitao je Eliot.
Sesil je, mokra i oduševljena, prepričala bitku, a zatim je Kliford veličao njene sposobnosti sa mušicom i, kao dokaz, iz korpe izvadio jednog pokojnog klena koji je, primetio je, umalo bio pastrmka.
Za ručkom su svi bili veoma srećni, a Hejstings je proglašen za „čarobnog”. Beskrajno je uživao - samo što mu se na trenutke činilo daje koketiranje u Francuskoj otišlo dalje nego u Milbruku, Konetikat, i mislio je da bi Sesil mogla da bude malo manje oduševljena Klifordom, da bi možda bilo sasvim dobro i ako bi Žaklina sedela malo dalje od Roudena i da bi Kolet mogla, bar na trenutak, da skrene pogled sa Eliotovog lica. Ipak je uživao - osim kad bi mu misli odlutale do Valentin, i tada bi osećao da je jako daleko od nje. La Roš je na najmanje sat i po od Pariza. Istina je i daje osetio sreću, i srce mu je brže zakucalo, kada je u osam sati noćni voz koji ih je dovezao iz La Roša dotutnjao u stanicu Sen Lazar i on se ponovo našao u Valentininom gradu.
„Laku noć”, rekli su, tiskajući se oko njega. „Moraš i sledeći put da pođeš sa nama!”
Obećao im je, i gledao ih kako se, dvoje po dvoje, prepuštaju gradu u kom se smrkavalo, i toliko je dugo stajao daje, kada je ponovo podigao pogled, ogromni Bulevar treperio od gasnih svetiljki među kojima su električna svetla štrčala kao meseci.

VI


Kada se probudio sledećeg jutra, srce mu je još jednom brže zakucalo, pošto mu je prva pomisao bila na Valentin.
Sunce je već pozlatilo tornjeve Notr Dama, kloparanje radničkih klompi je oživljavalo odjeke dole na ulici, a preko puta je kos na ružičastom bademovom drvetu padao u zanos od pevanja.
Odlučio je da probudi Kliforda za jednu žustru šetnju po okolini, nadajući se da će kasnije tog džentlmena prevariti da odu u američku crkvu zarad dobrobiti njegove duše. Zatekao je Alfreda oštrookog kako pere asfaltnu stazu koja je vodila do ateljea.
„Mesje Eliot?” odgovorio je na površno pitanje,,Je ne sais pas.[129]”
„A mesje Kliford”, započeo je Hejstings, donekle začuđen.
„Mesje Kliford će se”, reče vratar sa oštrom ironijom, „radovati da vas vidi, pošto se rano povukao na spavanje; zapravo, samo što je ušao.”
Hejstings je oklevao dok je vratar izgovarao divnu pohvalu ljudima koji nikad ne ostaju van kuće ćelu noć, a zatim lupaju na vrata u vreme za spavanje, čak i žandarmima sveto. Takođe je rečito raspravljao o lepotama trezvenjaštva i razmetljivo popio gutljaj sa fontane u dvorištu.
„Mislim da neću ulaziti”, rekao je Hejstings.
„Pardon, mesje”, zagunđao je vratar, „možda bi bilo dobro da odete do mesje Kliforda. Možda mu je potrebna pomoć. Mene tera četkama za kosu i čizmama. Daj bože da nije zapalio nešto svećom.”
Hejstings je na trenutak oklevao, ali je, progutavši nezadovoljstvo zbog takvog zadatka, sporo prošao stazom prekrivenom bršljanom i preko unutrašnje bašte do ateljea. Pokucao je.
Potpuna tišina. Zatim je ponovo pokucao i ovog puta je nešto uz prasak udarilo u vrata sa unutrašnje strane.
„To je”, reče vratar, „bila čizma.” On ubaci svoj duplikat ključa u bravu i uvede Hejstingsa. Kliford je, u neurednom večernjem odelu, sedeo na tepihu na sredini sobe. U ruci je držao cipelu i delovalo je da nije začuđen što vidi Hejstingsa.
„Dobro jutro, da li koristiš Pirsov sapun[130]?” raspitivao se uz slabašno mahanje rukom i još slabašniji smešak.
Hejstingsu je srce sišlo u pete. „Zaboga”, rekao je, „Kliforde, idi u krevet.”
„Neću sve dok taj… taj Alfred protura svoju čupavu glavu ovde, a menije ostala još jedna cipela.”
Hejstings je ugasio sveću, podigao Klifordov šešir i štap i rekao, ne uspevši da sakrije emocije: „Ovo je užasno, Kliforde… Ja… Nisam znao da radiš ovakve stvari.”
„E, pa, radim”, rekao je Kliford.
„Gde je Eliot?”
„Momče”, uzvrati Kliford pripito, „proviđenje koje hrani… hrani… hm… vrapce i takve stvari bdije nad neumerenim lutalicama…”
„Gde je Eliot?”
No Kliford je samo zavrteo glavom i neodređeno mahnuo rukom. „On je tamo napolju… Negde tamo.” Zatim je, iznenada osetivši želju da vidi svog cimera koji nije bio tu, podigao glas i zaurlao dozivajući ga.
Hejstings je, istinski šokiran, bez reči seo na divan. Pošto je prolio nekoliko gorkih suza, Kliford se začas razvedrio i ustao sa velikom opreznošću.
„Momče”, primetio je, „Želiš li da vidiš hm… hm… čudo? E, pa, evo ga. Počinjem.”
Zastao je, osmehujući se u prazno.
„Čudo”, ponovio je.
Hejstings je pretpostavio da misli na čudo što uspeva da održi ravnotežu i nije rekao ništa.
„Idem u krevet”, objavio je, „siroti Kliford ide u krevet, i to je čudo!”
I otišao je, uz precizan proračun udaljenosti i ravnoteže koji bi kod Eliota izazvao oduševljene salve uzvika i aplauza da je bio tu da pripomogne en connaisseur[131]. Ali on nije bio tu. Još nije stigao u atelje. Bio je, međutim, na putu, i sa veličanstvenom snishodljivošću se osmehnuo Hejstingsu koji gaje, pola sata kasnije, pronašao kako leži na klupi u Luksemburgu. Dozvolio je sebi da ga podignu, opraše i otprate do kapije. Tu je, međutim, odbio svaku dalju pomoć i, podarivši jedan pokroviteljski naklon Hejstingsu, držao podnošljivo dobar pravac Ulicom Vavin.
Hejstings gaje gledao sve dok nije izmakao pogledu, a zatim sporo pratio njegove korake do fontane. Isprva se osećao turobno i potišteno, ali je postepeno čist jutarnji vazduh podigao teret sa njegovog srca i on je sedeo na mermernom sedištu u senci boga sa krilima.
Vazduh je bio svež i sladak od mirisa pomorandžinog cveta. Svuda su se kupali golubovi, raspršujući vodu po svojim krilima boje perunike, prolećući kroz mlaz ili ugnježđujući se skoro do vrata duž uglačanog bazena. I vrapci su bili na sve strane po vodopadu, potapajući svoje perje boje prašine u bistro jezerce i cvrkućući iz petnih žila. Pod platanima koji su okruživali ribnjak nasuprot fontani Marije de Mediči, plovke su brstile lišće ili se u redovima gegale niz obalu da bi se otisnule u neku uzvišenu plovidbu bez cilja.
Leptiri, pomalo ošamućeni od počinka pod lišćem jorgovana u prohladnoj noći, mileli su gore-dole po belom plamencu ili započinjali reumatični let prema žbunu ugrejanom od sunca. Pčele su već bile zauzete među sunčanicama, a jedna ili dve sive muve sa očima boje cigle stajale su u krugu sunčeve svetlosti pored mermerne klupe ili se jurile naokolo, samo da bi se ponovo vratile u sunčani krug, i trljale svoje prednje nožice jednu o drugu, radujući se.
Stražari su žustro koračali ispred obojenih kućica, zaustavljajući se povremeno da bi pogledali prema stražamici da li im stiže smena.
Najzad su i stigli, uz struganje nogama i škljocanje bajoneta; poruka je preneta, smena je obavljena, i odoše oni, škrip, škrip, preko šljunka.
Melodična zvonjava je doplovila iz kule sa satom na palati, zvono Sen Sulpisa dubokog tona ponavljalo je udarac. Hejstings je sedeo sanjareći u senci boga, i dok je tonuo u misli neko priđe i sede pored njega. Isprva nije podigao glavu. Tek kada je progovorila, on poskoči.
„Vi? U ovo doba?”
„Bila sam nespokojna, nisam mogla da spavam.” A zatim tihim, veselim glasom: „A vi? U ovo doba?”
„Ja… Ja sam spavao, ali me je sunce probudilo.”
„Ja nisam mogla da spavam”, rekla je, a nad njenim očima se, činilo se, na trenutak nadvila neodređena senka. Zatim, osmehujući se: „Tako mi je drago… Izgleda da sam znala da dolazite. Ne smejte se, ja verujem u snove.”
„Da li ste zaista sanjali o… o tome da ću biti ovde?”
„Mislim da sam bila budna kada sam to sanjala”, priznala je. Zatim su neko vreme ostali nemi, tišinom obznanjujući sreću što su zajedno. A ipak je njihovo ćutanje bilo rečito, pošto su se plašljivi osmesi i pogledi koje su proizvodile njihove misli iznova i iznova ukrštali sve dok se usne nisu pokrenule, iako se to činilo skoro izlišnim. Ono što su izgovorili nije bilo posebno dubokoumno. Možda najvredniji dragulj koji je pao sa Hejstingsovih usana odnosio se na doručak.
„Još nisam popila svoju čokoladu”, priznala je, „ali kakav ste vi materijalista.”
„Valentin”, reče on strastveno, „želeo bih… Želeo bih da vi… samo ovaj put… da mi posvetite ceo dan… Samo ovaj put.”
„O, bože”, nasmeši se ona, „ne samo materijalista već i sebičan!”
„Ne sebičan, gladan”, reče on gledajući je.
„Još i ljudožder, o, bože!”
„Hoćete li, Valentin?”
„Ali moja čokolada…”
„Popijte je sa mnom.”
„Ali dejeuner[132]…”
„Zajedno, u Sen Kluu.”
„Ali ne mogu…”
„Zajedno - ceo dan - ceo bogovetni dan; hoćete li, Valentin?” Ona je ćutala.
„Samo ovaj put.”
Ponovo joj se neodređena senka nadvila nad oči, a kada je nestala ona uzdahnu. „Da… Zajedno, samo ovaj put.”
„Ceo dan?” rekao je, sumnjajući u svoju sreću.
„Ceo dan”, nasmeši se ona, „i, oh, tako sam gladna!”
On se nasmeja, ushićen.
„Kakav ste vi materijalista, mlada damo.”
Na Bulevaru Sen Mišel se nalazi jedna Cremerie [133], spolja okrečena u belo-plavo, a unutra uredna i čista kao suza. Devojka sa kestenjastom kosom koja je francuski govorila kao maternji, a sa ponosom nosila ime Marfi, osmehnula im se kad su ušli i, bacivši čistu salvetu preko pocinkovanog stola za dvoje, hitro stavila pred njih dve šolje čokolade i punu korpu hrskavih, svežih kroasana.
Bledožute grudvice putera, svaka sa utisnutim reljefom deteline, izgledale su kao da su prepune mirisa normandijskih pašnjaka.
„Kako je ovo ukusno!” rekoše u istom dahu, a zatim se nasmejaše toj slučajnosti.
„Sa samo jednom mišlju…[134]”, počeo je.
„Kako je to smešno!” povikala je, obraza potpuno zarumenjenih” ja mislim da bih želela kroasan.”
„I ja to mislim”, odgovori on pobedonosno, „eto dokaza.” Zatim su se prepirali; ona gaje optuživala da se ponaša gore od male bebe, a on je to poricao i iznosio kontraoptužbe, sve dok se madmoazel Marfi nije sa razumevanjem nasmejala i dok nisu pod zastavom primirja pojeli poslednji kroasan. Zatim su ustali, a ona gaje uzela za ruku, sa veselim klimanjem za madmoazel Marfi koja im je veselo povikala:..Bonjour, madame! bonjour, monsieur![135]„ i posmatrala ih kako zaustavljaju fijaker koji je prolazio i odvoze se. „Dieu! Qu’il est beau[136]„, uzdahnula je, trenutak kasnije dodavši: „Da li će se oni venčati, ja to ne znam… ma foi ils ont bien I’air,[137]”
Fijaker se okrenuo u Ulici Medici, skrenuo u Ulicu Vožirar i njom išao do mesta gde se ukršta sa Renskom i, krenuvši tim bučnim drumom, dovezao se pred stanicu Monpamas. Stigli su taman na voz i trčali su uz stepenice i prema vagonima baš kada je poslednji poziv gonga zazvonio kroz stanicu sa lukovima. Čuvar je zalupio vrata njihovog kupea, začula se pištaljka, a za njom je zacvilela lokomotiva, i dugački voz je kliznuo iz stanice, sve brže i brže, i pojurio po jutarnjem suncu. Letnji vetar im je kroz otvoren prozor duvao u lice i terao u ples glatku kosu na devojčinom čelu.
„Imamo kupe samo za sebe”, reče Hejstings.
Ona se naslonila na sedište do prozora obloženo jastučićima, njene oči su bile sjajne i široko otvorene, a usne razdvojene. Vetar joj je podigao kosu i lepršao mašnama pod njenom bradom. Brzim pokretom ih je razvezala i, izvukavši dugačku iglu iz svog šešira, spustila ga na sedište pored sebe. Voz je leteo.
Boja je pojurila u njene obraze i, sa svakim ubrzanim udisajem, njen dah se uzdizao i spuštao ispod kite ljiljana na njenom vratu. Drveće, kuće, ribnjaci, plesali su prolazeći, ispresecani izmaglicom telegrafskih stubova.
„Brže! Brže!” povikala je.
On nije skidao oči sa nje, no njene su, široko otvorene, i plave kao letnje nebo, delovale kao da su uperene u nešto daleko napred - nešto što se nije približavalo, već je bežalo pred njima kako su oni jurili.
Da li je to bio horizont, presečen čas mrgodnom tvrđavom na brdu, čas krstom sa seoske crkve? Da li je to bio letnji mesec, poput duha, koji je promicao kroz bleđe plavo u visini?
„Brže! Brže!” povikala je.
Njene razdvojene usne su gorele skerletnom bojom.
Vagon se tresao i drhtao, a brda su tekla pored njih kao smaragdna bujica. I njega je uhvatilo uzbuđenje i lice mu je zasijalo.
„Oh”, povika ona, i nesvesnim pokretom ga uhvati za ruku, vukući ga na prozor pored sebe. „Gledajte! Nagnite se sa mnom!”
Jedino stoje video bilo je pomeranje njenih usana; njen glas je bio ugušen tutnjavom šina, no njegova se ruka sklopila preko njene i on se čvrsto držao za prozorsku dasku. U ušima mu je zviždao vetar. „Ne naginjite se toliko, Valentin, čuvajte se!” izustio je.
Ispod, kroz pragove šina, široka reka je ulazila u vidokrug i nestajala iz njega, dok je voz grmeo kroz tunel, i dalje, opet kroz nova zelena polja. Vetar je urlao oko njih. Devojka se naginjala daleko kroz prozor i on ju je uhvatio oko struka, vičući: „Nemojte predaleko!” ali ona samo prošapta: „Brže! Brže! Dalje od grada, od zemlje, brže, brže! Dalje od sveta!”
„Šta to govorite samo za sebe?” rekao je, ali glas mu je pukao, i vetar mu je zakovitlao reči nazad u grlo.
Ona ga je čula i, okrenuvši se od prozora, pogledala njegovu ruku na sebi. Zatim je podigla oči do njegovih. Vagon se tresao, a prozori su zvečali. Sada su jurili kroz šumu, a sunce je brisalo rosne grančice brzim bljeskovima vatre. Pogledao je u njene zabrinute oči; privukao ju je sebi i poljubio te polurastvorene usne, a ona je uzviknula - gorki, beznadežni uzvik, „Ne to - ne to!”
Ali on ju je držao čvrsto i blizu sebe, šapućući reči iskrene ljubavi i strasti i, kada je zajecala: „Ne to… Ne to… Obećala sam! Morate… Morate znati… Ja nisam… dostojna…”, u čistoti njegovog srca, njemu su njene reči tada bile beznačajne, beznačajne otada. Uskoro je njen glas utihnuo i njena glava je ležala na njegovim grudima. Ponovo se naslonio na prozor; uši mu je šibao pomamni vetar, u srcu mu je vladao veseli metež. Prošli su šumu i sunce je izvirilo iza drveća, ponovo preplavivši zemlju svetlošću. Ona je podigla pogled i sa prozora gledala svet. Zatim je počela da govori, ali glas joj je bio malaksao i on je pognuo glavu blizu njene i slušao. „Ne mogu da vas napustim; suviše sam slaba. Vi ste već odavno moj gospodar - gospodar mog srca i duše. Pogazila sam reč datu jednoj osobi koja mije verovala, ali ispričala sam vam sve… Šta drugo ima značaja?” On se osmehnuo na njenu bezazlenost, a ona je njegovu obožavala. Ponovo je progovorila: „Uzmi me ili me odbaci - kakve to ima veze? Sada me možeš ubiti jednom rečju, i možda bi bilo lakše umreti no zadržati sreću veliku kao što je moja.”
Uzeo ju je u ruke: „Pst, šta to govoriš? Gledaj… Gledaj sunce, livade i potoke. Bićemo veoma srećni u tako sjajnom svetu.”
Okrenula se prema sunčevoj svetlosti. Sa prozora, svet joj je izgledao veoma svetio.
Drhteći od sreće, uzdahnula je: „Ovo je svet? Onda gaja nikada nisam upoznala.”
„Nisam ni ja, oprosti mi, bože”, prošaputa on.
Možda je to bila naša blaga Gospa od polja koja im je oboma oprostila.

ULICA BARE


(Prevod: Aleksandra Rajković)



„’Hoću’, ’neću’ - može u glavu sinuti budali;
mudar će lahko se dovinuti,
da smo mi karika na vječnome lancu:
možemo ga tresti, al’ ne raskinuti!”[138]


„Nit grimizne niti žute ruže
niti miris mora uzburkana
nisu vredni mirisa
što kruže oko tebe, ljubljena.
Pognute glave ljiljana me more;
iscrpljen sam nepomičnom vodom;
od strasne žudnje grudi mi gore
za tvojim svim i tobom.
Ništ’ na ovom svetu ne postoji za me
samo tvoja usta,
grudi tvoje, ruke,
tvoje kose plamen
i moja žudnja pusta.”[139]
I


Jednog jutra kod Žulijana, jedan student reče Selbiju: „Ono je Fokshol Kliford”, pokazujući četkicama na mladića koji je sedeo ispred štafelaja, ne radeći ništa.
Selbi je, stidljiv i nervozan, prišao i otpočeo: ‘Zovem se Selbi… Upravo sam stigao u Pariz i doneo pismenu preporuku..” Glas mu je nadjačala buka rušenja štafelaja, čiji je vlasnik odmah nasrnuo na svog suseda i neko vreme se larma bitke širila ateljeom gospode Bulanžera i Lefevra[140], ubrzo iščeznuvši u gužvi na spoljnim stepenicama. Selbi, zabrinut kako će ga prihvatiti u ateljeu, pogleda u Kliforda koji je mimo sedeo i posmatrao tuču.
„Ovde je pomalo bučno”, reče Kliford, „ali momci će ti se dopasti kad ih upoznaš.” Njegovo nepromenjeno ponašanje je oduševilo Selbija. Zatim ga je, sa jednostavnošću koja mu je osvojila srce, Kliford predstavio petorici-šestorici studenata istog broja narodnosti. Neki od njih su bili srdačni, a svi su bili učtivi. Čak se i veličanstveno stvorenje koje je držalo poziciju masjea[141] raskravilo dovoljno da bi izgovorilo: ‘Prijatelju, kada neko govori francuski tako dobro kao vi, a takođe je i prijatelj mesje Kliforda, neće imati problema u ovom ateljeu. Računate, naravno, da ćete ložiti peć dok ne dođe sledeći novajlija?”
„Naravno.”
„I ne smeta vam zadirkivanje?”
„Ne”, odgovori Selbi, koji je zadirkivanje u stvari mrzeo. Kliford, koga je ovo veoma zabavljalo, stavi šešir, govoreći: ‘Računaj da će ga biti mnogo u početku.”
I Selbi je stavio šešir na glavu i krenuo za njim prema vratima. Dok su prolazili pored postolja za modele, začu se mahniti povik ‘Chapeau! Chapeau![142]’ i jedan student poskoči od svog štafelaja, preteći Selbiju koji pocrvene, ali pogleda u Kliforda. ‘Skini im šešir”, reče ovaj, smejući se.
Pomalo postiđen, okrenuo se i pozdravio atelje.
„Jit moi?[143]” povika model.
„Vi ste dražesni”, odgovori Selbi, zapanjen sopstvenom smelošću, ali atelje se podiže kao jedan čovek, vičući: ‘Dobro je uradio! Dobar je on!” dok je devojka-model, smejući se, poslala poljubac rukom i povikala: „A demain beau jeune homme![144]„
Cele te nedelje je Selbi radio u ateljeu i niko ga nije maltretirao. Francuski studenti su ga krstili ‘l’Enfant Prodigue[145]’ što se slobodno prevodilo kao ‘Čudesno dete”, „Klinac”, „Klinac Selbi’ i ‘Klinbi’. Ali zaraza se brzo širila od ‘Klinbi’ do ‘Kombi”, a zatim prirodno do ‘Đumbir”, gde ju je zaustavio Klifordov autoritet, i konačno vratio na ‘Klinac’.
Došla je sreda, a sa njom i mesje Bulanžer. Tri sata su se studenti grčili pod njegovim oštrim sarkazmom - između ostalih i Kliford, kom je saopšteno da o stvaranju umetnosti zna još manje nego o umetnosti stvaranja. Selbi je imao više sreće. Profesor je njegove crteže pregledao u tišini, oštro ga pogledao i nastavio dalje uz neodređen pokret. Ubrzo se udaljio, ruku pod ruku sa Bugroom, na olakšanje Kliforda koji je tada dobio slobodu da nabije šešir na glavu i udalji se.
Sledećeg dana se nije pojavio, i Selbi, koji je računao da će ga videti u ateljeu, na šta je kasnije naučio da je sasvim uzaludno računati, odskita nazad do Latinske četvrti sam.
Pariz mu je još uvek bio stran i nov. Njegova raskoš ga je pomalo uznemiravala. Nikakve delikatne uspomene nisu nadirale u njegove američke grudi na Trgu Šatele, čak ni kod Notr Dama. Palata pravde sa svojim satom i tornjevima i kočopernim stražarima u plavom i cinoberu, Palata Sen Mišel, trubljenje tramvaja, policajci koji su dangubili u parovima, stolovi na terasi kafea Vaše, ništa mu nisu značili, još ne; nije čak ni znao, dok je stupao sa kaldrme Trga Sen Mišel na asfalt Bulevara, da je prešao granicu i ušao u studentsku zonu - čuvenu Latinsku četvrt.
Fijakerista ga je oslovio sa ‘bourgeois’ [146] i istakao nadmoćnost vožnje nad šetanjem. Ulični zabavljač, sa izgledom velike brige, zahtevao je najnovije telegrafske vesti iz Londona, a zatim, stojeći na glavi, pozvao Selbija da okuša snagu. Jedna privlačna devojka ga okrznu pogledom svojih ljubičastih očiju.
Nije je video, ali ona se, uhvativši svoj odraz u izlogu, začudila što joj obrazi tako gore. Okrenuvši se da bi nastavila u svom pravcu, srela je Fokshola Kliforda i požurila dalje. Kliford ju je, otvorenih usta, pratio pogledom, a onda je pogledao za Selbijem koji je skrenuo u Bulevar Sen Zermen prema Senskoj ulici. Zatim je proučavao svoj izgled u izlogu. Činilo se da rezultat nije zadovoljavajući.
„Nisam lepotan”, razmišljao je, „ali nisam ni čudovište. Zašto li se tako zacrvenela zbog Selbija? U životu je nisam video da gleda nekog momka - niti je iko u Latinskoj četvrti. U svakom slučaju, mogu da se zakunem da mene nikada ne gleda, a bog zna da sam učinio sve što se može učtivim divljenjem.”
Uzdahnuo je i, mrmljajući proročanstvo koje se ticalo spasenja njegove večne duše, prešao u graciozno lunjanje koje je oduvek bilo karakteristično za Kliforda. Bez očiglednog razloga, sustigao je Selbija na uglu i zajedno su prešli Bulevar obasjan suncem i seli pod nadstrešnicu kafea Krug. Kliford se naklonio svima u bašti, rekavši: ‘Sve ćeš ih kasnije upoznati, ali sada mi dozvoli da ti predstavim dva prizora Pariza, g. Ričarda Eliota i g. Stenlija Roudena.”
„Prizori’ su izgledali druželjubivo i uzeli su vermut.
„Zaobišao si atelje danas?” rekao je Eliot, iznenada se okomivši na Kliforda koji je izbegavao njegov pogled.
„Da bi opštio sa prirodom?” primeti Rouden.
„Kako se ona ovog puta zove?” upita Eliot, a Rouden brzo odgovori: ‘Ime: Ivet, nacionalnost: Bretonka…”
„Pogrešno”, odgovori Kliford umiljato, „zove se Ulica Bare.”
Tema se odmah promenila, a Selbi je iznenađeno slušao imena koja su mu bila nova, i pohvale poslednjem dobitniku Rimske nagrade[147]. Oduševljavalo ga je da sluša hrabro izražena mišljenja i iskreno pretresana pitanja, iako su prenošena uglavnom žargonom, i engleskim i francuskim. Žudeo je za vremenom kada će se i on baciti u borbu za slavu.
Zvona Sen Sulpisa su izbila sate, a Palata Luksemburg se u odgovor oglasi zvonjavom. Bacivši pogled na sunce koje se u zlatnoj prašini spuštalo nisko iza Palate Burbona, podigli su se i, okrenuvši se na istok, zaputili preko Bulevara Sen Žermen tumarajući u pravcu Medicinskog fakulteta. Na uglu ih je prestigla devojka, užurbano hodajući. Kliford se usiljeno nasmeši, Eliot i Rouden se uzbudiše, ali se svi nakloniše, a ona, ne podigavši pogled, uzvrati pozdrav. No Selbi, koji je zaostao opčinjen nekim veselim izlogom, podiže pogled da bi ugledao dva najplavlja oka koja je ikad video. Oči mu se u momentu ponovo spustiše i mladić požuri da sustigne ostale.
„Bogami”, rekao je, „da znate, momci, da sam upravo video najlepšu devojku…” Trio ispusti uzvik, turoban, proročanski, kao hor u antičkoj drami.
„Ulica Bare!”
„Šta?!” povika Selbi pometeno.
Jedini odgovor je bio Klifordov neodređeni pokret.
Dva sata kasnije, tokom večere, Kliford se okrenu prema Selbiju i reče: ‘Želiš nešto da me pitaš, vidim po tome kako se vrpoljiš.”
„Da, želim”, reče ovaj, sasvim naivno, „u vezi sa onom devojkom. Koje ona?”
U Roudenovom osmehu je bilo sažaljenja, u Eliotovom gorčine.
„Njeno ime”, reče Kliford svečano, „nepoznato je svima”, pa dodade veoma savesno, „barem koliko sam ja upoznat. Svi momci u Četvrti joj se klanjaju, a ona dostojanstveno uzvraća, ali nije poznato da je ikome uspelo da dobije više od toga. Ona je po zanimanju, sudeći po njenim fasciklama sa notama, pijanista. Stanuje u skromnoj uličici koju gradske vlasti drže u stalnom stanju opravke, a po crnim slovima odštampanim na prepreci koja brani tu ulicu od saobraćaja, dobila je ime pod kojim je mi znamo - Ulica Bare. G. Rouden, sa svojim nesavršenim poznavanjem francuskog jezika, skrenuo nam je pažnju na to kao na Ulu Bari…”
„Nisam”, reče Rouden vatreno.
„A Ula Bari, ili Ulica Bare, do danas je ostala objekat divljenja svakog mazala u Četvrti…”
„Mi nismo mazala”, ispravi ga Eliot.
„Ja nisam”, uzvratio je Kliford, „i, molim te, Selbi, dozvoli da ti ukažem na to da su ova dva džentlmena u različitim i očigledno nesrećnim trenucima ponudili da svoja tela i živote polože pod noge Ulice Bare. Smešak koji ta dama koristi u takvim prilikama leden je i”, tu je postao turobno upečatljiv, „bio sam prinuđen da poverujem da ni učena gracioznost mog prijatelja Eliota niti jedra lepota mog prijatelja Roudena nisu dotakle to srce od leda.”
Eliot i Rouden, ključajući od ogorčenja, povikaše: ‘A ti!”
„Ja se”, reče Kliford blago, „plašim da hodam tamo gde vi trčite.”

II


Dvadeset četiri sata kasnije, Selbi je potpuno zaboravio Ulicu Bare. Tokom nedelje je iz sve snage radio u ateljeu i u subotu uveče je bio tako umoran da je otišao u krevet pre večere i imao noćnu moru o reci žute zemlje u kojoj se davio. U nedelju ujutru, apropo baš ničega, pomislio je na Ulicu Bare, a deset sekundi kasnije ju je video. Bilo je to na tržnici cveća na mermernom mostu. Proučavala je saksiju sa danom i noći. Bilo je očigledno da je baštovan srce i dušu uložio da bi se trgovina obavila, ali je Ulica Bare odmahnula glavom.
Pitanje je da li bi Selbi tada i na tom mestu zastao da pregleda galske ruže, da Kliford pred njim nije razmotao klupko od prethodnog utorka. Moguće je da mu je radoznalost bila podstaknuta, pošto je, sa izuzetkom ćurke, dečak od devetnaest godina najradoznaliji dvonožac na svetu. Od dvadesete pa sve do smrti, pokušava da prikrije radoznalost. Ali, da budemo pošteni prema Selbiju, istina je i da je tržnica bila privlačna. Pod nebom bez oblačka, cveće je bilo naslagano i nagomilano duž mermernog mosta uz ogradu. Vazduh je bio blag, sunce je ispredalo čipku od senki između palmovih grančica i sijalo u središtima hiljade ruža. Došlo je proleće - bilo je na vrhuncu. Kolica za polivanje i prskalice su širili svežinu po Bulevaru, vrapci su postali prostački nametljivi, a lakoverni senski pecaroš je brižno pratio svoje drečavo pero koje je plutalo kroz sapunicu iz perionica. Kesteni sa belim bodljama obloženi nežnom zelenom podrhtavali su uz zujanje pčela. Uobraženi leptiri su lepršali svojim zimskim dronjcima kroz sunčanicu. U vazduhu je lebdeo miris čiste zemlje, odjek šumskog potoka u mreškanju Sene, a laste su uzletale i klizile među ukotvljenim rečnim brodovljem. Negde je na prozoru ptica u kavezu pevala iz sve snage prema nebu.
Selbi je pogledao galske ruže, a zatim u nebo. Nešto u pesmi ptice u kavezu ga je dirnulo, ili je to možda bila ta opasna slatkoća majskog vazduha.
Najpre teško da je uopšte bio svestan da je zastao, zatim je bio pomalo svestan zašto je zastao, zatim je pomislio da će nastaviti dalje, zatim je pomislio da neće, zatim je pogledao u Ulicu Bare.
Baštovan je rekao: ‘Madmoazel, ovo je bez sumnje odlična saksija dana i noći.”
Ulica Bare je odmahnula glavom.
Baštovan se nasmešio. Ona očigledno nije želela dan i noć. Kupila je mnogo saksija sa danom i noći na tom mestu, po dve ili tri svakog proleća, i nikad se nije cenjkala. Sta je, dakle, ona želela? Dan i noć je očigledno bio ispipavanje za važniju pogodbu. Baštovan je protrljao ruke i zapiljio se ispred sebe.
„Ove lale su veličanstvene”, primetio je, „a ovi zumbuli…” Pao je u zanos na sam pogled na mirisni gustiš.
„To”, promrmlja Ulica, pokazujući svojim sklopljenim suncobranom na raskošni ražin žbun, ali kao za inat, glas joj je malo podrhtavao. Selbi je to primetio, sram ga bilo što je slušao, i baštovan je to primetio i, zabivši nos u raže, nanjušio je pogodbu. Ipak, da bismo bili pravedni prema njemu, nije dodao ni santim pravoj vrednosti biljke, jer, uostalom, Ulica je verovatno bila siromašna, a svako je mogao da vidi koliko je dražesna.
„Pedeset franaka, madmoazel.”
Baštovanov ton beše ozbiljan. Ulica oseti da bi cenjkanje bilo uzaludno. Oboje su na trenutak stajali u tišini. Baštovan nije preuveličao cenu - ražino drvo je bilo veličanstveno i to je svako mogao da vidi.
„Uzeću dan i noć”, rekla je devojka, i izvukla dva franka iz iznošene tašne. Zatim je pogledala nagore. Jedna suza se isprečila pogledu, odbijajući svetlost kao dijamant, ali kako se otkotrljala u uglić pored nosa, zamenila ju je Selbijeva pojava, a kada je potez maramicom obrisao prepadnute plave oči, Selbi je delovao veoma postiđeno. Brzo je pogledao u nebo, naizgled razdiran žeđu za astronomskim istraživanjem, i kako je nastavio svoje ispitivanje punih pet minuta, baštovan ga je pogledao i policajac je došetao.
„Šta bih”, rekao je baštovan, „mogao za ponudim mesjeu?”
Selbi nikada nije shvatio zašto, ali iznenada je počeo da kupuje cveće. Baštovan je bio naelektrisan. Nikad pre toga nije prodao toliko cveća, nikad po tako zadovoljavajućoj ceni, i nikad, nikad sa tako jednoglasnim slaganjem sa mušterijom. Ali nedostajalo mu je cenjkanje, rasprava, pozivanje boga za svedoka. Prodaji je falio začin.
„Lale su veličanstvene!”
„Zaista jesu!” povika Selbi žarko.
„Ali avaj, skupe su.”
„Uzeću ih.”
„Dieu![148]” promrmlja baštovan, preznojavajući se, „još je luđi od većine Engleza.”
„Ovaj kaktus…”
„Je čaroban!”
„Avaj…”
„Pošaljite ga sa ostalim.”
Baštovan se pridrža za zid uz reku.
„Predivni ružin žbun”, počeo je malaksalo.
„To je prava lepota. Verujem da košta pedeset franaka…”
Zastao je, veoma crven u licu. Baštovan se naslađivao njegovom smetenošću. Zatim je iznenadno hladno vladanje sobom zauzelo mesto trenutne smetenosti i Selbi je držao baštovana na oku i kinjio ga.
„Uzeću taj žbun. Zašto ga mlada dama nije kupila?”
„Madmoazel nije bogata.”
„Kako znate?”
„Dame[149], prodajem joj mnogo dana i noći, dan i noć nije skup.”
„Ovo je dan i noć koji je ona kupila?”
„Ovaj, mesje, plavo-zlatni.”
„Dakle, nameravate da joj ga pošaljete?”
„U podne, kad se zatvori tržnica.”
„Ponesite, onda, i ovaj ružin žbun sa njim, i’ - na ovom mestu je besno pogledao u baštovana - ‘da se niste usudili da kažete ko ga šalje.” Baštovanove oči su bile kao tacne, ali Selbi, mimo i pobednički, reče: ‘Pošaljite ostalo u Hotel Senat, Ulica Tumon 7. Ostaviću uputstva kod recepcionara.”
On zatim s mnogo dostojanstva zakopča svoje rukavice i ponosno odšeta, ali kada je bio dobrano iza ugla i skriven od baštovanovog pogleda, uverenje da je idiot vrati mu se uz mahnito rumenilo. Deset minuta kasnije, sedeo je u svojoj sobi u Hotelu Senat ponavljajući sa maloumnim smeškom: ‘Kakva sam ja budala, kakva budala!”
Sat kasnije se još nalazio u istoj stolici, u istom položaju, još uvek u šeširu i rukavicama, sa štapom u ruci, ali je bio tih, očigledno izgubljen u posmatranju prstiju svojih čizama, a osmeh je bio manje slabouman i čak i pomalo retrospektivan.