Kralj u Žutom

First topic message reminder :




KRALJ U ŽUTOM POSVEĆEN JE MOM BRATU




Duž hridi se talasi oblaka lome,
Dvostruko sunce pod jezero tone
Senke sad rastu
U Karkosi.


Čudna je noć gde sviću crne zvezde
I čudni meseci po nebu jezde,
A još čudnija
Izgubljena
Karkosa.


Pesme Hijada što će da se ore,
Gde rite se Kraljevih skuta vijore,
Nečujne umreće u
Maglenoj Karkosi.


Pesmo moje duše, glas moj smrt uze;
Umri, nepevana, ko neplakane suze
Što umreće suve u
Izgubljenoj Karkosi.


Kasildina pesma u „Kralju u žutom”; čin I, scena 2

III


Oko pet sati tog popodneva, ženica tužnih očiju koja je bila na mestu recepcionara u Hotelu Senat podiže ruke u zaprepašćenju kada je videla čitav vagon cvetnih žbunova kako se zaustavlja ispred ulaza. Pozvala je Žozefa, neobuzdanog momka koji je, dok je izračunavao vrednost cveća u petits verres [150], snuždeno odrekao da ima bilo kakva saznanja o njegovom odredištu.
„lovons”, rekla je mala recepcionerka, „cherchons la femme!”[151]
„Vas?” predloži on.
Ženica je jedan trenutak setno stajala, a zatim uzdahnu. Žozef je pogladio svoj nos, koji se u drečavosti mogao takmičiti sa bilo kojim cvetnim aranžmanom.
Zatim je ušao baštovan, sa šeširom u ruci, a nekoliko minuta kasnije Selbi je stajao nasred svoje sobe, bez kaputa, sa podvrnutim rukavima od košulje. Odaja je prvobitno sadržala, pored nameštaja, oko dve kvadratne stope prostora za hodanje, a on je sada bio zauzet kaktusom. Krevet je stenjao pod gajbicama dana i noći, ljiljana i sunčanice, divan je bio prekriven zumbulima i lalama, a umivaonik je podupirao jednu vrstu mladog drveta za koje je Selbiju garantovano da će danas-sutra procvetati.
Kliford je ušao malo kasnije, pao preko kutije španske grahorice, malo psovao, izvinio se, a zatim, kad mu je pred očima pukla cvetna fete[152] u punom sjaju, zaprepašćeno sedeo nad geranijumom. Geranijum je bio u užasnom stanju, ali je Selbi rekao: ‘Nema veze”, i buljio u kaktus.
„Da li nameravaš da prirediš bal?” pitao je Kliford.
„N—ne… Mnogo volim cveće”, reče Selbi, ali je toj izjavi nedostajalo entuzijazma.
„Izgleda da je tako.” Zatim, posle ćutanja: „To je dobar kaktus.”
Selbi je posmatrao kaktus, dodirnuo ga sa aurom poznavaoca, i ubo palac.
Kliford je svojim štapom ćuškao dan i noć. Zatim je Žozef ušao sa računom, glasno objavljujući ukupan iznos, delimično da bi ostavio utisak na Kliforda, a delimično da bi zastrašio Selbija da ispovrne pourboire [153] koju bi on, ako tako odluči, podelio sa baštovanom. Kliford je pokušavao da se pravi da nije čuo, dok je Selbi plaćao račun i danak bez reči. Zatim se lenjo vratio u sobu pokušavajući da glumi ravnodušnost, što je potpuno propalo kada je pocepao pantalone na kaktus.
Kliford je izneo neku banalnu opasku, upalio cigaretu i pogledao kroz prozor, da bi Selbiju pružio šansu. Selbi je pokušao da je iskoristi, ali se, stigavši najdalje do - ‘Da, najzad je došlo proleće”, potpuno blokirao. Pogledao je u Klifordov potiljak. Bio je veoma izražajan. Činilo se da te malene načuljene uši bride od potisnute radosti. Načinio je očajnički pokušaj da savlada situaciju i skočio da dohvati neke ruske cigarete da bi podstakao razgovor, ali ga je osujetio kaktus, čija je žrtva ponovo postao. Ovo je bila poslednja kap.
„Prokleti kaktus.” Selbi ovu primedbu izreče protiv svoje volje - uprkos svom instinktu samoodržanja - ali trnje kaktusa je bilo dugo i oštro, a od ponovljenih uboda je njegov prigušeni bes utekao. Sada je bilo prekasno; učinjeno je, i Kliford se vrteo naokolo.
„Gledaj, Selbi, zašto si, dođavola, kupio to cveće?”
„Volim ga”, reče Selbi.
„Šta nameravaš da radiš s njim? Ne možeš da spavaš ovde.”
„Mogao bih, ako bi mi pomogao da sklonim dan i noć sa kreveta.”
„Gde da ga staviš?”
„Zar ne bih mogao da ga dam recepcionerki?”
Čim je to rekao, zažalio je. Šta će, za ime boga, Kliford misliti o njemu! Čuo je iznos sa računa. Da li će pomisliti da je ovu raskoš kupio kao znak stidljivog priznanja recepcionerki? I da li će Latinska četvrt to pretresati na sebi svojstven, svirep način? Strahovao je od podsmeha, a znao je Klifordovu reputaciju.
Tada neko pokuca.
Selbi pogleda Kliforda sa izrazom lovine koji dimu srce tog mladića. Bilo je to priznanje, a u isto vreme i pokorna molba. Kliford skoči, provuče se kroz cvetni lavirint i, gvireći kroz pukotinu na vratima, reče: ‘Koje to, dođavola?”
Umilan doček je urođen ovoj četvrti.
„Eliot je”, rekao je, osvrnuvši se, „i Rouden, i njihovi buldozi.” Zatim im se obrati kroz pukotinu.
„Sedite na stepenice, Selbi i ja odmah izlazimo.”
Diskrecija je vrlina. Latinska četvrt poseduje malo njih, a diskrecija je retko na tom spisku. Oni sedoše i počeše da zvižduću.
Uskoro Rouden povika: ‘Namirisao sam cveće. Oni se unutra goste!”
„Trebalo bi da bolje poznaješ Selbija”, progunđa Kliford iza vrata, dok je ovaj žurno presvlačio poderane pantalone.
„Znamo mi Selbija”, naglasio je Eliot., «
„Da”, reče Rouden, „on priređuje prijeme sa cvetnim dekoracijama i poziva Kliforda, dok mi sedimo na stepenicama.”
„Da, dok se mladost i lepota četvrti zabavlja”, dodade Rouden; zatim, sa iznenadnom strepnjom: ‘Da li je Odet tu?”
„Slušaj „vamo”, zahtevao je Eliot, „da li je Kolet tu?”
On zatim povisi glas do plačnog jauka: ‘Da li si tamo, Kolet, dok se ja ubijam od čekanja na ovom podu?”
„Kliford je spreman na sve”, rekao je Rouden, „mrzovoljan je otkad ga muči Ulica Bare.”
Eliot povisi glas: ‘Hej, momci, videli smo kako neko cveće unose u kuću Ulice Bare u podne.”
„Bukete i ruže”, precizirao je Rouden.
„Verovatno za nju”, dodade Eliot, mazeći svog buldoga.
Kliford se okrenu ka Selbiju sa iznenadnom sumnjom. Ovaj je pevušio neku melodiju, uzeo jedan par rukavica i, izabravši desetak cigareta, stavio ih u kutiju. Zatim je prilazeći kaktusu namerno otkinuo cvet, zadenuo ga u rever i, pokupivši šešir i štap, nasmešio se Klifordu koji se na to silno zabrinuo.

IV


U ponedeljak ujutru kod Žulijana, studenti su se svađali oko mesta; studenti koji su od ranije polagali pravo na mesto terali su druge koji su se otkako su se vrata otvorila zabrinuto gurili na priželjkivanim tabureima, nadajući se da će ih prisvojiti na prozivci; studenti su se prepirali oko paleta, četki, fascikli, ili parali vazduh zahtevima za Siserijem i hlebom. Taj prvi, prljavi bivši model koji je u nekim srećnijim vremenima pozirao kao Juda, sada je delio bajati hleb za jedan su[154] i zarađivao dovoljno da ima cigarete za sebe. Mesje Žulijan je ušetao, očinski se nasmešio i izašao. Njegov nestanak je pratilo priviđenje činovnika, jednog lukavog stvorenja koje je išlo tamo-amo kroz rulju koja se borila, u potrazi za plenom.
Tri čoveka koja nisu platila naknadu uhvaćena su i pozvana na sud. Četvrtom su ušli u trag, pratili ga, opkolili, presekli mu povlačenje prema vratima i najzad ga uhvatili iza peći. Otprilike u to vreme, pošto je prevrat postao žestok, začuli su se urlici: ‘Žile!”
Došao je Žil, presudio u dve svađe uz tužni pogled, pomiren sa sudbinom, u svojim smeđim očima, rukovao se sa svima i iščezao u gunguli, ostavljajući za sobom atmosferu mira i dobronamernosti. Vukovi sedoše s ovčicama, masjei zauzeše najbolja mesta za sebe i svoje prijatelje i, uspevši se na postolja za modele, započeše prozivku.
Pronese se glasina: ‘Ove nedelje počinju od K.”
Tako je i bilo.
„Klison!”
Klison jurnu poput munje i zabeleži svoje ime na podu ispred jednog od sedišta u prvim redovima.
„Karon!”
Karon polete da osigura sebi mesto. Bam! Ode štafelaj. „Nom de Dieu!” [155] na francuskom - ‘Gde si pošao, dođavola!” na engleskom. Tras! Pade kutija za boje, sa sve četkama i svim ostalim. „Dieu de Dieu de [156]..” Pljas! Udarac, iznenadni napad, hvatanje u koštac i gušanje, i glas masjea, strog i prekoran:
„Košon!”
Prozivka se nastavi.
„Kliford!”
Masje zastade i podiže pogled, sa jednim prstom među listovima spiska.
„Kliford!”
Kliforda nije bilo. On se nalazio oko tri milje dalje vazdušnom linijom i svakog trena se razdaljina povećavala. Nije da je on brzo hodao - naprotiv, šećkao se onim laganim hodom koji mu je bio svojstven. Eliot je bio pored njega, dva buldoga su pokrivala pozadinu. Eliot je čitao Žila Blasa[157] iz kog je, izgleda, uspevao da izvuče užitak, ali je smatrajući neobuzdano veselje neprikladnim stanju Klifordovog uma, svoje uživanje sveo na niz diskretnih osmeha. Ovaj drugi, mrzovoljno svestan toga, nije rekao ništa, ali se, pošto ih je odveo do Luskemburških bašti, smestio na klupu do severne terase i s negodovanjem ispitivao predeo. Eliot je, prema pravilima Luksemburga, vezao oba psa, a zatim, bacivši ispitivački pogled na svog prijatelja, nastavio sa Žilom Blasom i diskretnim osmehivanjem.
Danje bio savršen. Sunce je stajalo nad Notr Damom, zasipajući grad sjajem. Nežno lišće kestena je bacalo senku preko terase i šaralo staze i putiće razgranatim spletom linija tako plavim da je Kliford i ovde mogao pronaći podsticaj za svoje burne ‘impresije’ da je samo pogledao; no, kao i obično u ovom razdoblju njegove karijere, njegove misli su se bavile svime osim njegovom profesijom. Okolo-naokolo, vrapci su se prepirali i brbljali svoje ljubavne pesmice, veliki rozikasti golubovi su plovili s drveta na drvo, mušice su se vrtele u zracima sunca, a cveće je odisalo hiljadama mirisa koji su u Klifordu izazivali čežnjivu setu. Pod tim uticajem je progovorio.
„Eliote, ti si pravi prijatelj…”
„Muka mi je od tebe”, odgovori ovaj, sklapajući novine. ‘Tačno je kako sam i mislio - opet trčiš za nekom novom suknjom. I”, nastavi gnevno, „ako zbog ovoga nisam otišao kod Žulijana - da bi mi prosipao savršenstva neke male idiotkinje…”
„Ne idiotkinje”, blago je protestovao Kliford.
„Čoveče”, povika Eliot, „zar se stvarno usuđuješ da mi kažeš da si se opet zaljubio?”
„Opet?”
„Da, opet i opet i opet i… Boga mu, stvarno jesi?”
„Ovo je ozbiljno”, tužno primeti Kliford.
Za trenutak bi Eliot digao ruku na njega, zatim se nasmeja iz čiste bespomoćnosti. ‘Oh, hajde, hajde, da vidimo, tu je Klemens i Mari Telek i Koset i Fifina, Kolet, Mari Verdije…”
„Koje su sve dražesne, veoma dražesne, ali nikad nisam ozbiljno…”
„Smiluj mi se, Mojsije!” reče Eliot ozbiljno, „baš svaka od tih nabrojanih ti je zasebno i po redu razdirala srce patnjom i zbog toga sam na isti ovaj način gubio svoje mesto kod Žulijana; baš svaka od njih, zasebno i po redu. Poričeš li?”
„To što govoriš možda jeste zasnovano na činjenicama - na neki način - ali moraš priznati da sam svakoj bio odan…”
„Dok se ne pojavi sledeća.”
„Ali ovo… Ovo je stvarno sasvim različito. Veruj mi, Eliote, potpuno sam skrhan.”
Zatim je, pošto ništa drugo nije mogao da učini, Eliot škrgutao zubima i slušao.
„U pitanju je… U pitanju je Ulica Bare.”
„Pa”, primeti Eliot s nipodaštavanjem, „ako se prenemažeš oko te devojke - devojke koja je i tebi i meni dala svaki mogući razlog da poželimo da se zemlja otvori i proguta nas - pa, samo napred!”
„Pa i hoću - baš me briga; plašljivost je nestala…”
„Da, tvoja urođena plašljivost.”
„Očajan sam, Eliote. Da li sam zaljubljen? Nikad, nikad se nisam osećao ovako prokleto bedno. Ne mogu da spavam; stvarno, nisam sposoban ni da jedem kako treba.”
„Isti simptomi primećeni u slučaju Kolet.”
„Saslušaj, hoćeš li?”
„Sačekaj trenutak, ostatak znam napamet. Čekaj da te nešto pitam. Da li si uveren da je Ulica Bare valjana devojka?”
„Da”, reče Kliford, crveneći.
„Da li je voliš - ne onako kao što oblećeš oko svake lepuškaste ništavnosti - mislim, da li je stvarno voliš?”
„Da”, nepopustljivo reče ovaj, „ja bih…”
„Sačekaj trenutak, da li bi se oženio njom?”
Kliford pocrvene kao paprika. ‘Da”, promumlao je.
„Lepe vesti za tvoju porodicu”, zareža Eliot, potiskujući bes. ‘’Dragi oče, upravo sam se oženio dražesnom grisetom[158] koju ćete, siguran sam, dočekati raširenih ruku, zajedno sa njenom majkom, najcenjenijom i najčistijom praljom.” Bože blagi! Ovaj put je izgleda otišlo dalje nego ranije. Zahvali se svojoj srećnoj zvezdi, mladiću, što sam ja dovoljno uravnotežen za obojicu. Ipak, u ovom slučaju se ne plašim. Ulica Bare je zaustavila tvoje težnje na nesumnjivo konačan način.”
„Ulica Bare”, započe Kliford uspravljajući se, ali iznenada zastade, jer tamo gde je prošarana svetlost sjajila zlatnim pegama, duž suncem istačkane staze, sitnim koracima je išla Ulica Bare. Njena haljina beše besprekorna, a njen veliki slamnati šešir, malo nakrenut nad belim čelom, bacao je senku na njene oči.
Eliot ustade i nakloni se. Kliford skinu šešir pokretom tako žalosnim, tako dopadljivim, tako krajnje pokornim, da se Ulica Bare nasmešila.
Taj osmeh je bio predivan i kada se Kliford, od potpune zadivljenosti nesposoban da se zadrži na nogama, pomalo zateturao, ona se ponovo osmehnu i protiv svoje volje. Nekoliko trenutaka kasnije, zauzela je jednu stolicu na terasi i, izvukavši knjigu iz svoje fascikle sa notama, okretala stranice, pronašla gde je stala, a zatim je, spustivši je na krilo otvorenu sa stranicama okrenutim nadole, malo uzdisala, malo se osmehivala i posmatrala grad. Potpuno je zaboravila na Fokshola Kliforda.
Posle nekog vremena ponovo uze knjigu, ali umesto da čita poče da namešta jednu od ruža iz svog buketića na haljini. Ruža je bila velika i crvena. Sijala je kao plamen, tamo na njenom srcu, i kao plamen joj je grejala srce, ustreptalo pod svilenkastim laticama. Ulica Bare ponovo uzdahnu. Bila je vrlo srećna. Nebo je bilo tako plavo, vazduh tako blag i mirisan, sunce tako umilno, a njeno srce je pevušilo u grudima, pevalo ruži na prsima. Ovo je ono pevalo: ‘Iz meteža prolaznika, iz jučerašnjeg sveta, od miliona prolaznih susreta, jedan je skrenuo prema meni.”
Tako je njeno srce pevušilo pod ružom na njenim grudima. Zatim dva velika goluba mišje boje naiđoše zviždućući i sleteše na terasu, gde su klimali glavama i šepurili se i skakutali i okretali se, sve dok se Ulica Bare nije nasmejala od zadovoljstva i, podigavši pogled, opazila Kliforda ispred sebe. Šešir mu je bio u ruci, a po licu mu se preplitao niz molećivih osmeha koji bi raskravili i srce bengalskog tigra.
Na trenutak se Ulica Bare namršti, zatim ljubopitljivo pogleda u Kliforda, a zatim, kada je primetila sličnost između njegovih naklona i skakutavih golubova, usne joj se protiv njene volje razdvojiše u najčarobniji smešak. Da li je to bila Ulica Bare? Tako izmenjena, tako izmenjena da ni samu sebe nije prepoznavala, ali, oh! Ta pesma u njenom srcu koja je gušila sve ostalo, koja je treperila na njenim usnama, boreći se da se otrgne, koja je prelazila u smejanje bez razloga - golubovima koji se šepure - i g. Klifordu.
„A vi mislite, zbog toga što uzvraćam pozdrave studentima u Četvrti, da će svaki od vas biti primljen kao prijatelj? Ne poznajem vas, mesje, ali taština je muškarcima drugo ime. Budite zadovoljni, mesje Taštino, biću pedantna - oh, napedantnija u uzvraćanju vašeg pozdrava.”
„Ali ja vas molim - preklinjem vas da mi dozvolite da vam iskažem to poštovanje koje toliko dugo…”
„0h, bože! Briga mene za poštovanje.”
„Dozvolite mi barem da s vremena na vreme govorim sa vama - ponekad - samo ponekad.”
„A ako dozvolim vama, zašto ne i drugima?”
„Uopšte ne… Biću sama diskrecija.”
„Diskrecija… Zbog čega?”
Oči su joj bile sasvim bistre, i Kliford na trenutak ustuknu, ali samo na trenutak. Zatim ga je zgrabio đavo nepromišljenosti, i on je seo i stavio na raspolaganje sebe, svoju dušu i telo, i sav svoj imetak. I sve vreme je znao da je budala i da ta zaluđenost nije ljubav, i da ga svaka izgovorena reč vezuje čašću, iz čega nema izlaza. I sve vreme se Eliot mrštio na trg s fontanom i grubo obuzdavao oba buldoga u njihovoj želji da jurnu Klifordu u pomoć - jer čak su i oni osećali da nešto nije u redu, pošto je Eliot u sebi besneo i režao kletve.
Kada je Kliford završio, završio je u vatri uzbuđenja, ali je na odgovor Ulice Bare dugo čekao i njegov se žar ohladio dok je situacija polako dobijala svoje prave dimenzije. Zatim je počelo da se promalja kajanje, ali on ga je potisnuo, i uveravanja su ponovo pokuljala. Na prvu reč ga je Ulica Bare zaustavila.
„Zahvaljujem vam se”, reče ona, veoma ozbiljnim tonom. ‘Niko mi dosad nije ponudio brak.” Okrenula se i pogledala grad. Posle nekog vremena je ponovo progovorila. ‘Nudite mi mnogo. Sama sam, nemam ništa, ja sam ništa.” Ponovo se okrenula i pogledala Pariz, blistav, svetao, na suncu savršenog dana. On je pratio njen pogled.
„Oh”, promrmljala je, „teško je… Tesko je stalno raditi… Uvek sam, nikad s prijateljem koji ti služi na čast, a ljubav koja se nudi znači ulice, bulevar… kada je strast ugasla. Ja to znam… Mi to znamo… Mi - oni drugi koji nemaju ništa… nemaju nikoga, i koji dajemo sebe, bezuslovno… kada volimo… Da, bezuslovno… srcem i dušom, znajući kraj.”
Dotakla je ružu na svojim grudima. Na trenutak se činilo da je zaboravila na njega, a zatim tiho reče: ‘Hvala vam, veoma sam vam zahvalna.” Otvorila je knjigu i, otkinuvši jednu laticu sa ruže, ispustila je između listova. Zatim je, podižući pogled, nežno rekla: ‘Ne mogu da prihvatim.”

V


Klifordu je bio potreban ceo mesec da se sasvim oporavi, iako ga je na kraju prve nedelje Eliot, koji je bio stručnjak, proglasio za rekonvalescenta, a njegovom ozdravljenju je pomagala srdačnost sa kojom je Ulica Bare prihvatala njegove ozbiljne pozdrave. Četrdeset puta dnevno je blagosiljao Ulicu Bare zbog njenog odbijanja i zahvaljivao se svojoj srećnoj zvezdi, a u isto vreme je - oh, kako je čudno srce naše! - patio zbog izjalovljenih nada.
Eliot je bio iznerviran, delom Klifordovom povučenošću, delom neobjašnjivim kravljenjem hladnoće Ulice Bare. Pri njihovim čestim susretima, kada bi se ona, cupkajući Senskom ulicom sa fasciklom sa notama i velikim slamnatim šeširom, mimoišla sa Klifordom i njegovim drugarima koji su držali kurs prema istoku do kafea Vaše, i na uljudno skidanje šešira družine pocrvenela i osmehnula se Klifordu, budile su se Eliotove uspavane sumnje. Ali nikada nije ništa saznao i na kraju je od toga odustao kao od nečega što je izvan njegove moći shvatanja, prosto okarakterisavši Kliforda kao idiota, a zadržavši svoje mišljenje o Ulici Bare. A u isto vreme je Selbi bio ljubomoran. U početku je odbijao da to sebi prizna, i nije otišao u atelje već je proveo dan na selu, ali šuma i polja su, naravno, samo pogoršali njegov slučaj; i potoci su čavrljali o Ulici Bare, a kosači koji su se dozivali preko livade završavali su drhtavo ‘Ulica Ba-re-ee!” Posle tog dana na selu, bio je ljut nedelju dana, i mrzovoljno je radio kod Žulijana, sve vreme mučen željom da sazna gde je Kliford i šta on radi. Ovo je kulminiralo u nedelju, u hirovitoj skitnji koja se završila na tržnici cveća na Menjačkom mostu[159], ponovo počela, sumorno se produžila do mrtvačnice, i ponovo se završila na mermernom mostu. To neće biti dovoljno, osetio je Selbi, pa je otišao da vidi Kliforda koji se u svojoj bašti oporavljao pomoću burbona sa ledom, šećerom i svežim listićima nane.
Seli su zajedno i razgovarali o moralnim načelima i sreći, i obojica su mislili da je onaj drugi veoma zabavan, jedino što Selbi nije uspeo da ispita Kliforda, na njegovo iskreno zadovoljstvo. No burbon je sipao melem na žaoku ljubomore i nakapao nadu na ono što je pokvareno, i kada je Selbi rekao da mora da ide, Kliford je takođe pošao, a kada je Selbi, da ne bi bio nadmašen, insistirao da otprati Kliforda do vrata, Kliford je odlučio da Selbiju pravi društvo do pola puta, a zatim su, shvativši da im je teško da se rastanu, odlučili da zajedno večeraju i ‘prozuje’. Prozujati, glagol koji se odnosio na Klifordova noćna šunjanja, objašnjavao je, možda sasvim zadovoljavajuće, predloženu zabavu. Naručili su večeru kod Minjona i dok je Selbi ispitivao glavnog kuvara, Kliford je očinskim pogledom gledao podrumara. Večera je bila uspešna, ili bar onakva kakva se obično nazivala uspešnom. Kako se bližio dezert, Selbi je čuo kako neko iz velike daljine govori: ‘Klinac Selbi, pijan ko majka.”
Grupa ljudi je prošla blizu njih; činilo mu se da se mnogo rukovao i smejao, i da su svi bili veoma duhoviti. Preko puta je bio Kliford, zaklinjući se na večno poverenje u svog ortaka Selbija, a činilo se da su tu i drugi - ili su sedeli pored njega ili neprestano prolazili, šušteći suknjama po uglačanom podu. Miris ruža, šuštanje lepeza, dodir oblih ruku i smeh, postajali su sve maglovitiji i maglovitiji. Delovalo je da je soba obavijena izmaglicom. Zatim, u trenutku su svi predmeti bili bolno jasni, samo su oblici i lica bili iskrivljeni, a glasovi prodorni. Uspravio se, smiren, dostojanstven, na trenutak gospodareći sobom, ali veoma pijan. Znao je da je pijan, i tako se štitio i bio spreman, bio tako revnosno podozriv prema sebi samom, kao što bi bio prema lopovu pored sebe. Njegovo vladanje sobom omogućilo je Klifordu da bezbedno drži glavu pod mlazom vode i krene na ulicu u prilično lošem stanju, a da uopšte ne posumnja da mu je pratilac pijan. Neko vreme je uspevao da vlada sobom. Lice mu je bilo samo trunčicu bleđe, trunčicu stegnutije nego inače; govor mu je bio samo malo sporiji i usiljeniji. Bila je ponoć kada je Kliforda ostavio da mimo drema u nečijoj naslonjači, dok mu je dugačka antilopska rukavica visila sa ruke, a ešarpa od perja bila obavijena oko vrata da mu štiti grlo od promaje. Prošao je kroz predsoblje i sišao niz stepenice, i našao se na trotoaru u četvrti koju nije poznavao. Mehanički je pogledao ime ulice. Ime mu nije bilo poznato. Okrenuo se i držao pravac prema nekim svetlima koja su bila zgomilana na kraju ulice. Ispostavilo se da su ona dalje nego što je očekivao i posle duge potrage je došao do zaključka da su mu oči na misteriozan način uklonjene sa svog uobičajenog mesta i premeštene sa obe strane glave, kao kod ptica. Rastuživalo ga je da razmišlja o neprilikama kojima bi ova tansformacija mogla postati uzrok i pokušao je da izdigne glavu, kao kokoška, da bi proverio pokretljivost svog vrata. Zatim ga je obuzelo neizmerno očajanje - suze su se skupljale u suznim kanalićima, srce mu se topilo, i on se sudari s drvetom. Taj šok ga je naterao da shvati; prigušio je silovita osećanja u grudima, podigao svoj šešir i nastavio mnogo žustrije. Usta su mu bila bela i stisnuta, zubi čvrsto stegnuti. Prilično dobro je držao pravac i samo pomalo krivudao, i, posle očigledno beskrajnog vremena, on shvati da prolazi pored niza fijakera. Blistave svetiljke, crvene, žute i zelene, nervirale su ga, i osetio je da bi moglo da bude ugodno ako bi ih porazbijao svojim štapom, ali je, savladavši ovaj nagon, prošao. Kasnije mu je sinulo da se ne bi toliko zamarao ako uzme fijaker i počeo je da se vraća sa tom namerom, ali se činilo da su fijakeri već tako daleko, a fenjeri tako svetli i zbunjujući, da je odustao i, sabravši se, pogledao oko sebe.
Senka, masa, ogromna, neodređena, uzdigla se s njegove desne strane. Prepoznao je Trijumfalnu kapiju i ozbiljno joj pripretio štapom. Njena veličina ga je nervirala. Mislio je da je prevelika. Zatim je začuo kako nešto zvečeći pada na pločnik i pomislio da je to verovatno njegov štap, ali nije mnogo mario. Kada je savladao sebe i povratio kontrolu nad desnom nogom koja je pokazivala simptome neposlušnosti, zatekao se kako prelazi preko Trga Konkord, tempom koji je pretio da će stići do crkve Madlen. Ovo neće valjati. Oštro se okrenuo nadesno i, prešavši most, kasom prošao Palatu Burbona i zaokrenuo na Bulevar Sen Žermen. Dosta dobro je napredovao, iako je veličinu Kancelarije za poslove rata doživeo kao ličnu uvredu i nedostajao mu je štap, pošto bi bilo ugodno prevlačiti ga preko ograda od gvozdenih šipki pored kojih je prolazio. Palo mu je na pamet, međutim, da ga zameni šeširom, ali kada ga je pronašao, shvatio je da je zaboravio zbog čega mu je bio potreban i ponovo ga dostojanstveno stavio na glavu. Zatim je bio primoran da se bori sa snažnom potrebom da sedne i zaplače. To je trajalo sve dok nije došao do Renske ulice, a tamo ga je obuzelo proučavanje zmaja na balkonu iznad Zmajevog sokaka, i prođe neko vreme pre nego što se kroz maglu prisetio da tamo nema šta da traži i ponovo krenuo u pohod. To je sporo išlo. Potrebu da sedne i zaplače zamenila je žudnja za samoćom i dubokim razmišljanjem. Tada je njegova desna noga otkazala poslušnost i napala levu, opkolila je, i dovela ga pred drvenu tablu koja mu je, kako se činilo, preprečila put. Pokušao je da je zaobiđe, ali je ulica bila zatvorena. Pokušao je da je odgura, i shvatio da ne može. Zatim je primetio crveni fenjer kako stoji na ograđenoj gomili kaldrme. Pa ovo je divno. Kako može da stigne kući ako je bulevar zatvoren? Ali on nije bio na bulevaru. Njegova izdajnička desna noga ga je prevarila i povela zaobilaznim putem, budući da je bulevar sa svojim beskrajnim nizom svetiljki bio iza njega - a ovde, kakva je ovo uska ruševna ulica sa gomilama zemlje i maltera i hrpama kamenja? Pogledao je nagore. Na prepreci je napadnim crnim slovima bilo ispisano
ULICA BARE.

Seo je. Dva policajca koja je poznavao došli su i preporučili mu da ustane, ali on je taj predlog pobijao sa tačke gledišta ličnog ukusa i oni prođoše, smejući se. Jer, on je tada bio obuzet jednim problemom. To je bilo - kako da vidi Ulicu Bare. Bila je negde u toj velikoj kući sa gvozdenim balkonima, a vrata su bila zaključana, ali šta s tim? Sinulo mu je da bi mogao da viče dok ona ne izađe. Ovu ideju je zamenila druga, podjednako razumna - da udara na vrata dok ona ne izađe; no, naposletku odbacivši obe ove ideje kao previše neizvesne, odluči da se popne na balkon i da se, pošto otvori prozor, ljubazno raspita za Ulicu Bare. Koliko je mogao da vidi, na kući je samo jedan prozor bio osvetljen. Taj je bio na drugom spratu i prema njemu je upravio pogled. Zatim je, uspevši se na drvenu prepreku i uzveravši se preko gomila kamenja, došao do trotoara i na fasadi potražio mesto na koje bi mogao da stavi nogu. Delovalo je nemoguće. No obuzela ga je iznenadna pomama, šlepa, pijana upornost, i krv mu je jurnula u glavu, preskačući, udarajući u njegovim ušima kao potmula grmljavina okeana. On stegnu zube i, skočivši na prozorsku dasku, povuče se nagore i uhvati se za gvozdene šipke. Razum se pomračio; u njegovom mozgu su se komešali zvuci mnogih glasova, srce mu je poskakivalo i udaralo divljim bubnjanjem, i on je, hvatajući se za ispupčene ivice i vence, napredovao uz fasadu, čvrsto se držao za cevi i roletne, i povlačio se nagore, na balkon ispred osvetljenog prozora. Šešir mu je spao i otkotrljao se niz prozorsko okno. Na trenutak se bez daha naslonio uz ogradu - tada se prozor iznutra polagano otvori.
Neko vreme su zurili jedno u drugo. Tada devojka načini dva nesigurna koraka prema unutrašnjosti sobe. Video joj je lice - sada potpuno grimizno - video je kako tone u stolicu pored stola sa upaljenom lampom i bez reči ju je pratio u sobu, zatvorivši velika prozorska okna koja su služila kao vrata za balkon. Zatim se pogledaše u tišini.
Soba je bila mala i bela; sve je u njoj bilo belo - zavese na krevetu, mali umivaonik u uglu, goli zidovi, lampa od predana i - njegovo lice - znao je to; no lice i vrat Ulice su bujali bojom ružinog drveta u cvatu tamo na ognjištu pored nje. Nije mu padalo na pamet da progovori. Ona to izgleda nije ni očekivala. Um mu se borio sa utiscima o sobi. Belina, krajnja čistota svega, obuzimala ga je - počinjala je da ga muči. Kad su mu se oči navikle na svetlost, drugi predmeti se pojaviše iz okruženja i zauzeše svoja mesta u krugu svetlosti lampe. Bili su tu klavir i kanta za ugalj i mala gvozdena škrinja i kada. Zatim je tu bio red drvenih kukica na vratima, sa belom satenskom zavesom koja je prekrivala odeću ispod. Na krevetu su ležali suncobran i veliki slamnati šešir, a na stolu fascikla sa notama, rastvorena, mastionica i listovi išpartanog papira. Iza njega je stajao orman sa ogledalom, ali tada nekako nije želeo da pogleda sopstveno lice. Otrežnjavao se.
Devojka je sedela, gledajući ga bez reči. Njeno je lice bilo bez izraza, a ipak su usne povremeno skoro neprimetno treperile. Njene oči, tako predivno plave na dnevnom svetlu, delovale su tamno i meko kao somot, a boja njenog vrata je tamnela i svetlela sa svakim uzdahom. Delovala je sitnije i mršavije nego kada ju je video na ulici i sada je u oblosti njenih obraza bilo nečega skoro detinjeg. Kada se konačno okrenuo i uhvatio svoj odraz u ogledalu iza sebe, doživeo je udarac kao da je video neku sramnu stvar, i njegov pomućeni um i njegove pomućene misli se razbistriše. Na trenutak su im se oči susrele, a onda je pogledom potražio pod, usne su mu se stisnule, a borba u njemu mu pognu glavu i zateže svaki nerv do pucanja. I sada je gotovo, kako je govorio glas u njemu. Slušao je, tupo zainteresovan, ali već znajući kraj - zaista, slabo je mario - kraj je za njega uvek isti - sada je shvatao - uvek isti za njega, i slušao je, tupo zainteresovan, glas koji se u njemu javljao. Posle nekog vremena se uspravio, i ona je odmah ustala, sa jednom ručicom koja je počivala na stolu. Smesta je otvorio prozor, pokupio svoj šešir, i ponovo ga zatvorio. Zatim je prišao ražinom žbunu i licem dotakao cvetove. Jedan je stajao u čaši vode na stolu i devojka ga mehanički izvuče, dodirnu ga usnama i položi na sto pored njega. Uzeo ga je bez reči i, prešavši preko sobe, otvorio vrata. Silazak je bio mračan i tih, ali devojka podiže lampu i, kliznuvši pored njega, iskrade se niz uglačane stepenice do hodnika. Zatim je, podigavši rezu, otvorila gvozdena vrata.
Kroz njih je prošao držeći svoju ražu.
- KRAJ -

JESTE LI VIDELI ŽUTI ZNAK?


Dejan Ognjanović





Malo je pisaca u dosadašnjoj istoriji horor proze proizvelo veći odjek i uticaj sa manjim opusom nego što je to učinio Robert Vilijam Čejmbers (Robert William Chambers, 1865-1933). A situacija postaje još bizarnija ako taj doprinos sagledamo u kontekstu celokupnog njegovog opusa.
Čejmbers je krenuo stazama umetnosti: školovao se na Akademiji lepih umetnosti (Ecole des Beaux Arts) u Parizu sedam godina (1886-1893), a po povratku u rodni Njujork počeo je da zarađuje kao ilustrator u popularnim magazinima Lajf (Life), Trut (Truth) i Vog (Vogue). Njegov prvi, fragmentarni roman U Latinskoj četvrti (In the Quarter, 1894) čine crtice iz boemskog života Pariza, ali tek mu je njegova druga knjiga, zbirka priča Kralj u žutom (The King in Yellow, 1895), dobro primljena i kod publike i kod kritike, ukazala da se od pisanja može živeti, i zahvaljujući njoj je likovnu umetnost zapostavio i posvetio se spisateljstvu.
Valja odmah reći da je Čejmbers mladalačke ideale, ako ih je imao, brzo zamenio ciničnim pragmatizmom, pišući bez ikakve druge ambicije sem dobre zarade: nije krio da ga više zanima sakupljanje antikvarnih predmeta i renoviranje porodične kuće u Apalačkim planinama negoli književna reputacija. Objavio je osamdeset sedam knjiga, pretežno romana, u svoje vreme izuzetno popularnih. Bio je u vrhu čitanosti, ali je samo sa dva naslova stekao status ‘bestslelera”, dosegavši magičnu cifru od 200.000 prodatih primeraka.
Iako je napisao nekoliko istorijskih romana, kao i detektivsko-avanturistčkih, sa elementima fantastike, proslavio se pre svega popularnim romansama namenjenim niskoobrazovanom ženskom čitateljstvu (tzv. shopgirl romances), često serijalizovanim u magazinima, u kojima je na sentimentalan, zaslađen, blagosenzacionalistički način tretirao aktuelne teme i probleme kao što su razvod braka, nasledni alkoholizam u bogatim slojevima, moralnost poziranja golih modela i si. Njegov stil pisanja je bio lagan, elegantan, dovitljiv, duhovit, lirski, ali često srceparajuć, površan i lišen pravog osećanja. Problematični sastojci njegovih dela bili su sentimentalizam, rasizam i reakcionarnost (‘žuta napast”, „boljševici’ i ‘crveni”, „anarhisti’) i obavezna usiljena romansa. Zbog svega navedenog, u jednom pismu je veliki američki pisac horora Hauard Filips Lavkraft za njega napisao: ‘Čejmbers je nalik Rupertu Hjuzu i nekolicini drugih posrnulih titana - opremljen je pravom vrstom intelekta i obrazovanja, ali je u potpunosti izgubio naviku da ih koristi.”[160]
Slavan i finansijski uspešan za života, Čejmbers je ubrzo posle smrti zaboravljen, a masovno štampani trivijalni romani koji su mu doneli trenutnu popularnost prodavali su se u bescenje, pa ih je danas gotovo nemoguće naći, pošto se odavno više ne preštampavaju niti čitaju. Jedini njegov trajni legat, jedini razlog da se o njemu danas uopšte govori i piše, predstavlja jedna jedina knjiga - ova koju sada, prvi put na srpskom jeziku, držite u rukama.
Bizarnostima tu nije kraj; jer, trajna vrednost ove zbirke počiva samo na njenoj prvoj polovini, koju čini pet fantastičnih pripovesti, dok preostalih pet, sa zgodama iz pariškog boemskog života, mogu poslužiti samo kao kuriozitet i protivteža prvoj polovini. Strogo gledano, čak ni tih pet priča nije ni približno podjednake vrednosti: Gospa od Isa je solidna priča fantastike, ali nema nikakve veze sa ostale četiri, dok je među ovima Maska takođe krajnje labavo povezana sa ostale tri, pa se u krajnjem saldu slobodno može reći da se za Čejmbersa danas uopšte ne bi znalo da nije napisao priče Žuti znak i Majstor za reputacije, a u znatno manjoj meri i U Zmajevom sokaku. Baš te tri priče jesu glavni razlog što istaknuti proučavalac horor proze E. F. Blajler tvrdi da je zbirka Kralj u žutom ‘jedna od najznačajnijih knjiga u književnosti natprirodne strave”, odnosno ‘prvorazredno delo natprirodne proze prema bilo čijem standardu’ [161], a ide čak i tako daleko da kaže: ‘Zaista, Kralj u žutom bi se mogao izdvojiti kao najznačajnija knjiga američke natprirodne proze između Poa i modernih pisaca.” [162] Dakle, autor osamdeset sedam knjiga, skoro potpuno bezvrednih, svoje mesto u istoriji je zaslužio sa ukupno dve-tri priče ukupnog obima od jedva tridesetak stranica. ‘Ironija je prisutna čak i u najvećim užasima”, pisao je H. F. Lavkraft, a u užasno bizarnoj karijeri R. V. Čejmbersa ovaj podatak predstavlja ultimativnu ironiju.
U ovom pogovoru ćemo se pozabaviti isključivo kontekstom u kom se javila ova zbirka, te značajem i uticajem koji su proizvele njene priče mračne fantastike i horora.
Kralj u žutom je izašao usred devedesetih godina 19. veka, u periodu poznatom kao fin de siecle, dobu dekadencije, i u tom kontekstu pre svega valja posmatrati simbolizam žute boje. Uostalom, taj period je poznat i kao ‘žute devedesete’. Žuta boja je u to vreme, naročito u Engleskoj, bila povezana sa francuskim knjigama zabranjene, lascivne i amoralne tematike koje su objavljivane sa takvim koricama. Temeljno glasilo engleskih dekadenata i esteta bila je Žuta knjiga (The Yellow Book), magazin koji je izlazio četiri puta godišnje u periodu 1894-1897, a izvesna neimenovana knjiga sa žutim koricama direktno je povezana sa kvarenjem i propašću Dorijana Greja u Vajldovom čuvenom romanu iz 1891. (u njemu se implicitno podrazumeva da je poročna žuta knjiga zapravo notorni Nasuprot Ž. K. Uismansa). U to vreme, dakle, žute korice su sugerisale problematičan, smeo, a možda i kvariteljski sadržaj. Bez obzira na to što ‘žute devedesete’ nisu imale značajnije ispoljavanje u američkoj književnosti, odjeci evropskih dešavanja svakako su pomno praćeni i s druge strane Atlantika, tako da su čitaoci bili svesni mode kojom se Čejmbers napajao još na njenom izvorištu, u Parizu.
Kralj u žutom svakako predstavlja svojevrstan američki odraz evropskog dekadentizma. Istina, njegov estetizam i dekadencija su, kao i svaki odjek, drugorazredni i ublaženi - provokativni samo toliko da zagolicaju ali ne i da zaista uznemire. Drugim recima, autor ovom zbirkom tematizuje motiv knjige toliko zločeste da donosi ne samo moralno iskliznuće nego i gubljenje razuma i čitavog bića, a opet - svojom knjigom teško da bi ikoga iskvario ili čak naveo na nepoželjne misli. U suštini, Čejmbers je bliži pojedinim mračnijim aspektima klasičnog engleskog romantizma s početka veka negoli njihovoj poznijoj, „dekadentnoj’ obradi kod Svinberna, Rosetija, Uismansa, Vajlda i drugih, pa se utoliko možemo složiti sa Dejvidom Panterom, jednim od prodornijih izučavalaca književnosti strave, kada kaže: ‘Dok se Po osvrtao na Kolridža i romantičarsku „dugu noć duše”, Čejmbers je svoju inspiraciju našao u fatalnoj ambivalenciji lepote koja je zaokupljala Kitsa i Šelija.”[163]
Fatalna ambivalencija lepote uistinu jeste jedan od centralnih motiva koji povezuje svih pet fantastičnih priča u Kralju u žutom, od neobičnog odnosa između slikara i njegovog modela u Žutom znaku, preko života doslovno pretvorenog u mermer u Maski, fatalne zavodnice (i njenih prelepih, ubilačkih sokolova) u Gospi od Isa, pervertirane sakralne muzike u priči U Zmajevom sokaku, pa do prelepih skulptura na ulazu Smrtonosne dvorane u Majstoru za reputacije. Lepota je uvek povezana sa potencijalom kvarenja, laži, obmane, gubljenja razuma - pa i smrti. Ipak, Čejmbers je bezbedno udaljen od istinski provokativnih konotacija pervertiranih odnosa između Lepote i Smrti kakvi su zaokupljali evropske dekadente iz ‘žutih devedesetih’.
Četiri priče koje povezuje fantomska knjiga Kralj u žutom efektno se bave procesima uma na ivici sloma. U tome je naročito uspela najduža i najambicioznija - Majstor za reputacije - koja iz prvog lica prikazuje izrazito nepouzdanog, odnosno - sve očiglednije - poremećenog pripovedača i njegovu maniju veličine čija se ispoljavanja odlikuju zaista vrhunskim primerima nadahnute groteske i crnog humora (što su kvaliteti koji nedostaju ostalim pričama). Um u graničnoj situaciji, na razmeđi košmara i neshvatljive realnosti, koncizno je seciran u najkraćoj, ali stoga kompaktnoj priči U Zmajevom sokaku sa vrtoglavo deliričnom kulminacijom paklene poetičnosti. Žuti znak je, u pogledu tematike uma na ivici sloma, nešto konvencionalnija priča, pošto predstavlja obradu jednog od ustaljenih tropa gotske i horor književnosti - profetski san, to jest oniričku najavu predstojećeg događaja koji se nikakvim naporima ne može sprečiti.
Ono što ovu priču izdiže iz mora sličnih u ionako bogatoj tradiciji književne fantastike jesu nadahnuti detalji vezani za opise Čuvara Žutog znaka koji, nalik džinovskom grobljanskom crvu, nagoveštava raskid sa eteričnim gotskim fantomima i uvodi novo doba naglašenijeg telesnog horora (engl. body horror), što je pristup koji su u približno isto vreme u Engleskoj na velika vrata inaugurisali novela Artura Makena Veliki bog Pan (Arthur Machen, The Great God Pan, 1894) i druge priče ovog pisca, kao i roman H. Dž. Velsa Ostrvo doktora Moroa (H. G. Wells, The Island of Dr. Moreau, 1896), a vrlo brzo će im se pridružiti i M. R. Džejms (M. R. James) sa svojim veoma opipljivim, dlakavim i sluzavim utvarama.
Međutim, najoriginalniji motiv u ovoj priči, a i u čitavoj zbirci, bez ikakve sumnje predstavlja njen centralni koncept: fiktivna, a kvazirealna, knjiga koja čitaoca doslovno dovodi do propasti. Može se slobodno reći da ova ideja predstavlja zalog večite popularnosti i uticaja, ono što je Čejmbers ostavio u amanet budućim piscima horora - i ne samo piscima.
Kralj u žutom - izmišljena drama u dva čina u kojoj je pokvarenost podignuta do nivoa visoke umetnosti.
Knjiga kao Zabranjeno voće.
Knjiga kao nosilac neslućenih zlogukih uticaja, toliko stravičnih da čitaocu oduzimaju razum i dušu.
Zločesta knjiga što vodi na staze prokletstva…
Danas je ovo dobro poznat koncept, prevashodno zahvaljujući američkom piscu H. F. Lavkraftu i njegovoj kreaciji - Nekronomikonu. Kod pojedinih lenjih prepisivača možete i danas naići na zabludu (za čije je širenje glavni krivac pisac fantazije Lin Karter) da je Čejmbersov Kralj u žutom navodno direktno uticao na ideju za nastanak Lavkraftovog Nekronomikona. To nije tačno, jer je dobro dokumentovano, na osnovu Lavkraftovih pisama, da je on do ove zbirke priča došao tek aprila 1927. godine, tokom završnih radova na kapitalnom eseju Natprirodna strava u književnosti u koji je, u zadnji čas, uneo i osvrt na nju. Nekronomikon je bio zamišljen ranije, i prvi put se pominje u priči Gonič (The Hound, 1922) da bi zatim bio prisutan, pa čak i citiran, u nekoliko kasnijih - recimo, u Festivalu (1923). Drugim rečima, Lavkraft je u vreme kada je čitao Čejmbersa već imao ne samo ideju već i razrađen koncept „proklete knjige”, višestruko primenjen u pričama, tako da se može govoriti samo o paralelnom korišćenju sličnog postupka, a nikako o direktnom ili indirektnom uticaju.
Pored toga, postoje krupne razlike između ove dve knjige: kod Čejmbersa je u pitanju tekst drame, a kod Lavkrafta je to okultni grimoar. I ne samo to, nego su im i funkcije dijametralno suprotne: dok čitalac Kralja u žutom jedva da uopšte može da knjigu pročita do kraja, a ako uspe čeka ga ludilo i smrt, Nekronomikon uglavnom služi da objasni i razložno utemelji ludilo s kojim se njegovi protagonisti suočavaju. Kralj donosi mrak i ludilo u svetio svakodnevice, a Nekronomikon unosi svetio razuma jer objašnjava tajnu istoriju i tajne metode za uticaj na mračnu stvarnost. Strogo gledano, jedini direktan uticaj Čejmbersa na Lavkrafta mogao bi da se sastoji u priči Čuvar luke (The Harbor-Master) o čovekolikom amfibijskom stvorenju, koje je možda inspirisalo Lavkraftovu novelu Senka nad Insmutom.
Genijalnost Čejmbersove koncepcije ne sastoji se samo u ideji, već podjednako i u njenoj egzekuciji. Dodir genijalnosti se vidi naročito u tome što je ‘otrovna’ knjiga prisutna u pričama samo u izluđujuće šturim aluzijama i inspirativnim kratkim odlomcima (ukupno dva kratka citata). Time je autor na pravi način demonstrirao osnovno oruđe horora - sugestiju. Nagoveštavajući ali nikada detaljno ne otkrivajući sadržinu kobne knjige, indirektno je prikazujući kroz uticaj koji ima na čitaoce, pisac apeluje na maštu svojih čitalaca tako da oni, u svojim glavama, zamišljaju daleko jezivije, bogohulnije i zloslutnije stvari nego što bi bilo kakav konkretan opis ili opširan odlomak mogao da proizvede. Ovaj kvalitet su prepoznali mnogi prikazivači, kao npr. ovaj iz Godijevog magazina (Godey’s Magazine): ‘Ova grupa priča varira različite ideje, a opet ih povezuje jednom suptilnom niti: zlogukim uticaj em na život svakoga ko pročita tajanstveni primerak knjige Kralj u žutom. Čarolija ove čudesne knjige mudro je ostavljena neobjašnjena i neodređena. Ona lebdi bez oblika, pritajeno ulazi u priču… kao isparenja neke smrtonosne močvare.”[164]
Vrednost i značaj ovog pristupa je odlično razumeo i sam Lavkraft. Kada ga je tada mladi SF pisac Džejms Bliš (James Blish) pitao dokle će više samo da golica maštu čitalaca i zbog čega napokon sam ne napiše famozni Nekronomikon na koji je u toliko priča izokola aludirao - on je odgovorio: ‘Niko ne može da proizvede nešto što bi bilo i jednu desetinu tako užasno i impresivno kao ono što se sa strahopoštovanjem samo nagoveštava. Ako bi iko pokušao da napiše Nekronomikon, on bi razočarao sve one koji su drhtali pred zagonetnim referencama na njega.”[165] Ove reči nisu sprečile pojedince da se okušaju u toj nakani, sa predvidivo razočaravajućim rezultatima, a među njima je najzanimljiviji Nekronomikon Džordža Heja (George Hay). Isto važi i za Čejmbersovo delo: ono što je stari lisac mudro zadržao u senkama, pojedini nastavljači su pokušali da u celosti iznesu na svetio. Tako je, recimo, pomenuti Džejms Bliš u svojoj priči Više svetlosti (More Light, 1970) rekreirao i naveo čitavu dramu Kralj u žutom, gradeći smisleni konstrukt zapleta od krajnje sporadičnih detalja rasutih kroz te Četiri priče. Pritom je napravio i neke neshvatljivo krupne omaške: recimo, oba citata za koja Čejmbers decidirano tvrdi da su iz I čina drame, Bliš smešta u II čin. U svakom slučaju, ma koliko intrigantne i mestimično dovitljive, ovakve igrarije služe samo da dodatno naglase ingenioznost pristupa ‘manje je više”, to jest - nagoveštaj je, u hororu, uglavnom snažnije oruđe od eksplicitnosti, a njegov efekat je trajniji.
Čejmbers je, dakle, jedan od pionira u građenju neomitologija u književnosti strave; što će reći, on se nije, poput svojih prethodnika, oslanjao na postojeće mitove, legende i folklor, nego je, po uzoru na njih, uključujući tu i izvesne književne pretke, kreirao sopstvenu mitologiju. Ovu reč treba koristiti oprezno, naročito u njegovom slučaju, gde su nagoveštaji ‘mitologije’ toliko opskurni, pa i međusobno protivrečni, da u poređenju s njima čak i difuzni Mit o Ktuluu (što je termin kojim je Ogast Derlet povezao veći broj poznijih Lavkraftovih priča) deluje kao koherentan sistem. Nema mnogo koherentnosti kod Čejmbersa: gradivni elementi njegove ‘mitologije’ potiču od Embrouza Birsa (Ambrose Bierce), iz čijih ih je priča Smrt Halpina Frejzera, Stanovnik Karkose i Haita pastir preuzeo.
Tu je, pre svega, Karkosa: kod Birsa, drevni grad u ruševinama, u dalekoj budućnosti; grad-groblje. Kod Čejmbersa, to je mitsko mesto, u drugom univerzumu, neka vrsta onostranosti ili čistilišta kojim lutaju uklete, nesmirene duše.
Hastur je kod Birsa, u priči Haita pastir, bio benigno božanstvo pastira. Kod Čejmbersa je to samo ime kojem nije pripisano nikakvo stalno značenje; najverovatnije označava grad ali možda i zvezdanu konstelaciju, ili osobu. U Gospi od Isa, koja inače nema druge veze sa četiri priče iz mitologije Kralja u žutom, Hastur je ime običnog čoveka, jednog od slugu dame iz naslova. Ovo ime je kasnije pozajmio Lavkraft u dve uzgredne opaske u noveli Šaptač u tami (The Whisperer in Darkness, 1930), i bio je prvi koji mu je podario zlokobnu konotaciju, mada ni on nije precizirao šta se iza tog imena krije. Od njega ga je preuzeo i znatno nadogradio Ogast Derlet, učinivši od njega jedno od prisutnijih demonskih božanstava ‘mitosa”, sa epitetima ‘Neiskazivi’ i ‘Onaj koji se ne srne imenovati”, u pričama Leglo zvezdanog nakota (Lair of the Star Spawn, 1932) i Povratak Hastur a (The Return of Hastur, 1939).
Hali je, u Birsovim pričama Smrt Halpina Frejzera i Stanovnik Karkose, ime neodređene (izmišljene) osobe, proroka čijim citatima one počinju. Kod Čejmbersa, Hali je ime jezera od oblaka.
Kao što se može videti, netačno bi bilo tvrditi da je Čejmbers svoj mit izgradio na Birsovim plećima, jer je od njega preuzeo samo nekoliko imena, pritom im sasvim menjajući konotacije. S druge strane, kao što je Lavkraft primetio u pismu Klarku Eštonu Smitu iz juna 1927, „on čak i nadmašuje Birsa, stvarajući jezivu zaleđinu za svoju stravu - neodređeno, uznemirujuće sećanje koje čoveka navodi na oprez pred suviše živahnom upotrebom moći prisećanja.”[166]
Moglo bi se reći da je Čejmbers po upotrebi izmišljenih imena najpribližniji dekadentima: njega manje zanima značenje a više zvučnost reči i fraza. On ih upotrebljava sa svesnom ambivalencijom kako bi njihov učinak bio što sugestivniji. Tako ovaj pisac, recimo, imenima preuzetim od Birsa, dodaje i svoja: Bleda maska, Fantom istine, Kasilda, Kamila, Demhe, Juot, Jian, Naotalba, Aldones i druga. Pri tome, neka se odnose na likove iz drame, a neka - možda na likove a možda na mesta, ili na nešto treće. Možemo se složiti sa Lijem Vajnštajnom, koji kaže: ‘Čini se verovatnim da Čejmbers nije na umu imao nikakvu koherentnu mitološku strukturu, niti ikakav konkretni koncept o tome o čemu se radi u drami, osim nekoliko već pomenutih uopštenih mesta. Poput impresionističke slike, ta struktura izgleda fino kada se posmatra izdaleka, ali se raspada ako se osmotri izbliza.”[167]
Pitanje je da li bi Čejmbers, sa svojom skromnom zaostavštinom, zatrpanom ispod dubioznog prtljaga od skoro devedeset petparačkih knjiga sasvim drugog žanra, uopšte preživeo do današnjih dana da nije bilo Lavkrafta. U svom eseju Natprirodna strava u književnosti, jednom od najuticajnijih napisa u svekolikoj istoriji horor proze, ovaj pisac govoreći o Kralju u žutom ističe njegov ‘nepatvoren naboj strave, uz preterivanja koja su tako tipična za devedesete godine devetnaestog veka’[168] i zaključuje: ‘Za žaljenje je, uistinu, to što Čejmbers nije dalje razvijao svoju sklonost ka tom žanru, jer bi u njemu sigurno vrlo lako postao priznati majstor.”[169] Ovakvim opaskama u tom uticajnom i često preštampavanom eseju obezbedio je trajno interesovanje za ovog pisca, a pozajmicom Hastura, od kojega je dalje u ‘mitosu’ razvio Derlet, dao mu je dodatni, novi život.
Taj novi život je, mora se reći, iako umereno zanimljiv i plodan, ipak značajno sveden, naročito ako se uporedi sa drugim klasicima horora koji su stvarali u istom periodu (Maken, Blekvud, Džejms…). Neke od značajnih antologija radova posvećenih američkoj prozi strave ne samo što ne sadrže eseje o Čejmbersu, nego se njegovo ime ne može naći čak ni u njihovom indeksu: to znači da se on, čak ni uzgred, ne pominje u knjigama kao što su Sablasni sumrak: američka natprirodna proza koju su priredili Ker, Krouli i Krou (Howard Kerr, J. W. Crowley, C. L. Crow, The Haunted Dusk: American Supernatural Fiction, 1820-1920, The University of Georgia Press, Athens, 1983) i Američka horor proza, priređivača Brajana Dohertija (Brian Docherty, American Horror Fiction, The Macmillan Press Ltd, 1990). O njemu, kao što je već navedeno, piše Panter u svojoj prevratničkoj studiji Književnost strave (1980) ali njegovi sledbenici, zadojeni marksizmom, frojdizmom i feminizmom, kod ovog pisca nisu našli dovoljno zanimljivog materijala za ilustrovanje svojih teorija, pa Čejmbersov opus u studijama posvećenim gotskoj i horor književnosti praktično da i nije detaljnije obrađivan.
S. T. Džoši je redak primer istoričara fantastične književnosti koji je iščitao sve Čejmbersove romane i priče sa začudnim elementima. U njih spadaju Misterija izbora (The Mystery of Choice, 1897), U potrazi za nepoznatim (In Search of the Unknown, 1904), Policija!!! (Police!!!, 1915) i Ubica duša (The Slayer of Souls, 1920), a sporadični fantastični motivi provlače se još i kroz ove: Tvorac meseca (The Maker of Moons, 1896), Nalazač izgubljenih osoba (The Tracer of Lost Persons, 1906) i Rajsko drvo (The Tree of Heaven, 1907). Svoj esej posvećen ovom piscu on zaključuje presudom da su Čejmbersove ‘moći opisa i zamisli bile visokog reda, ali da je bio previše uljuljkan podrškom rulje da bi te moći koristio dosledno i efikasno.” Ipak, „ostavio nam je neke besmrtne priče horora i fantazije, i njih moramo strpljivo da prosejemo iz gomile smeća koje zgražava svojim izobiljem.”[170]
Omaži njegovim kreacijama takođe su zadugo bili prisutni pretežno kod drugorazrednih, marginalnih pisca, kao što su već pominjani Derlet i Lin Karter, ili Merion Cimer Bredli, koja je u svom romanu Mač Aldonesa (Marion Zimmer Bradley, The Sword of Aldones, 1961) začela sagu o porodici Hastur. Jedan od boljih primera novije obrade ‘Karkosa mitosa’ jeste priča Karla Edvarda Vagnera Reka noćnog sanjanja (Karl Edward Wagner, The River of Night s Dreaming, 1981). Ona se može naći u sasvim solidnoj antologiji većim delom oslonjenoj na Čejmbersov ‘mit”, pod naslovom Hasturov ciklus (The Hastur Cycle, 1983) koju je za Keosijum (Chaosium) priredio Robert M. Prajs (Robert M. Price). Reference na svet koji je Čejmbers nagovestio postoje u pričama Čendlera (Raymond Chandler, The King in Yellow, 1938), u romanima Silverberga (Robert Silverberg, Thorns, 1967), Kinga (Stephen King, Thinner, 1984) i drugih. Među značajnim novijim antologijama vredi istaći Godišnje doba u Karkosi (A Season in Carcosa, Miskatonic River Press, 2013) koju je priredio Džo Pulver (Joe Pulver), inače veliki posvećenik Čejmbersu i autor više desetina priča inspirisanih Kraljem u žutom i njegovim svetom.
Osuđen na marginu i fusnotu, kako izgleda, ovaj pisac je ostao poznat isključivo najvećim posvećenicima jezovite proze. Zbirka Kralj u žutom je bila dostupna zainteresovanima (najbolje izdanje je Doverovo, The King in Yellow and Other Horror Stories), ali nije, za razliku od gorepomenutih pisaca, dobila kritičko izdanje kod prestižnog izdavača kao što je, recimo, Pingvin. Nešto najpribližnije tome desilo se tek 2014. godine, kada je S. T. Džoši priredio antologiju svih najvažnijih Čejmbersovih priča sa elementima strave, uključujući nekoliko odlomaka i dva kratka romana u celosti, pod zajedničkim naslovom Žuti znak i druge priče: sabrane neobične priče Roberta V. Čejmbersa (The Yellow Sign and Other Stories: The Complete Weird Tales of Robert W. Chambers), za izdavača specijalizovanog za lavkraftovsku prozu (Chaosium).
Pitanje je da li bi i do tog izdanja došlo da veoma popularna TV serija Pravi detektiv (True Detective, 2014) nije u prvi plan izbacila ovog zaboravljenog, odnosno širokoj publici nepoznatog pisca, kroz opskurne reference na Karkosu i Žutog kralja. Scenarista i tvorac ove serije Nikolas Picolato (Nicolas Pizzolatto) u intervjuima je neprekidno isticao Čejmbersove priče, što je dovelo do naglog bestseler statusa njegove zbirke, iako su mnogi možda bili razočarani otkrićem kako su te reference, u finalu serije, zapravo bile proizvoljne mistifikacije bez dublje konotacije. Može se reći da se Picolato poslužio Čejmbersom onako kako se, više od sto godina ranije, Čejmbers poslužio Birsom: preuzeo je od njega neke lepozvučeće fraze i imena, ali ih je drastično rekontekstualizovao tako da sa izvornikom više gotovo da i nemaju nikakve veze. No, ako je ta serija odgovorna za vaskrsenje ovih priča, odnosno za njihovo premijerno javljanje na srpskom, treba joj biti zahvalan barem na tome. Najbolje među Čejmbersovim pričama svakako zaslužuju da žive i nadahnjuju nove generacije čitalaca.

BELEŠKA O PISCU


Robert Vilijam Čejmbers je rođen 26. 5. 1865. u Bruklinu, u gradu Njujorku, u uglednoj porodici. Otac mu je bio slavni advokat, a majka direktan potomak osnivača Providensa, glavnog grada države Roud Ajlend, dok je njegov brat Volter bio poznati njujorški arhitekta.
Čejmbers se školovao na Bruklinškom politehničkom institutu, a zatim u Parizu, u Školi lepih umetnosti i na Akademiji Žulijan, od 1886. do 1893. godine. U tom periodu je izlagao radove na Pariškom salonu. Po povratku u Njujork, radio je kao ilustrator za časopise Lajf, Trut i Vog.
Čejmbers zatim počinje da se bavi pisanjem. Najpre je pisao članke koje je sam ilustrovao i slao novinama i časopisima. Prvu priču U Latinskoj četvrti, o životu pariških studenata, objavljuje 1894. godine (iako ju je napisao još 1887). Svoje najznačajnije delo, zbirku priča Kralj u žutom, objavio je 1895. Priče su međusobno povezane motivom ‘uklete knjige”, drame Kralj u žutom, koja onoga ko je pročita tera u ludilo ili u smrt. Ova knjiga je doživela veliki uspeh, i Čejmbers počinje da se bavi isključivo pisanjem. U žanru fantastične književnosti objavljuje još nekoliko zbirki pripovedaka (Tvorac meseca, Misterija izbora, Rajsko drvo…), ali nijedna od njih nije dostigla uspeh Kralja u žutom. Neka Čejmbersova dela, kao što su U potrazi za nepoznatim ili Policija!!! sadrže i elemente naučne fantastike. Napisao je i nekoliko knjiga za decu. Kasnije se, međutim, okrenuo isključivo pisanju ljubavnih romana, kojima je postigao veliku popularnost i dobro zarađivao, pošto su se oni odlično prodavali među ženama iz radničke klase, a mnogi su u nastavcima objavljivani u časopisima. Tokom Prvog svetskog rata, pisao je i avanturističke romane i ratne priče. Čejmbers je objavio ukupno osamdeset sedam knjiga.
Imao je raznovrsna interesovanja; bavio se istorijom, umetnošću, skupljao antikni nameštaj i umetnička dela, bio ekspert za kineske i japanske antikvitete, provodio vreme u prirodi, skupljao leptire i zalagao se za očuvanje biljnog i životinjskog sveta.
Robert Čejmbers se 1898. godine oženio Elsom Von Moler i dobio jednog sina, Roberta, koji se takođe bavio pisanjem. Živeli su u Njujorku, gde su aktivno učestvovali u društvenom životu, a leta su provodili na svom imanju Brodalbin, gde je Čejmbers pecao, lovio, jahao i skupljao leptire.
Umro je 16. 12. 1933. godine, posle neuspele hirurške intervencije.

1) Fr.: „Ne rugajte se luđacima, njihovo ludilo samo traje duže od našeg… U tome je jedina razlika.” - aforizam iz pariškog dnevnog lista Goloaz (Le Gaulois) iz 1893. Prim. prev. <<<
2) Governors Island, malo ostrvo između Menhetna i Bruklina, u vreme pisanja i objavljivanja priče glavni vojno-administrativni centar. Prim. prev. <<<
3) Drugo ime za reku Hadson. Prim. prev. <<<
4) Ekvivalent ministra zdravlja. Prim. prev. <<<
5) Jedan od najstarijih delova borbenog oklopa, štitnik za potkolenice. Prim. prev. <<<
6) Ulica u 7. arondismanu, poznata po umetnicima koji slikaju na obali Sene. Prim. prev. <<<
7) Dve metalne ploče zakačene za fauld (deo oklopa koji se nosi oko pojasa), koje štite gornji deo butina i prepone. Prim. prev. <<<
Metalni štitnici za butine. Prim. prev. <<<
9) Zapaljene trake tkanine premazane mašću. Prim. prev. <<<
10) Knjigovodstvena knjiga za vođenje poslovnih evidencija. Prim. prev. <<<
11) Fr. Grupno, masovno. Prim. prev. <<<
12) Neformalni geografski region koji obuhvata: Oregon, Vašington, Ajdaho, Montanu i Vajoming, katkad i jugoistočnu Aljasku. Prim. prev. <<<
13) Ceremonijalni konjički puk. Prim. prev. <<<
14) Engleski naziv za husarsku krznenu vojnu kapu. Prim. prev. <<<
15) U vreme pisanja priče, poznati Njujorški hostel za samce. Prim. prev. <<<
16) Washington Arch, trijumfalna kapija u Vašington parku. Prim. prev. <<<
17) Direktor-general kolonije Nova Holandija (kasnije Njujork) do 1664. Prim. prev. <<<
18) Delmonico s - poznati lanac njujorških restorana. Prim. prev. <<<
19) Battery - južni špic ostrva Menhetn. Prim. prev. <<<
20) General na strani Unije u toku Američkog građanskog rata, od 1883. vrhovni komandant vojske SAD. Prim. prev. <<<
21) Castle Williams - kružno utvrđenje na Guvemerskom ostrvu. Prim. prev. <<<
22) Relativno mali ratni brodovi opremljeni velikim topovima. Prim. prev. <<<
23) Brod sa „kljunom” na pramcu za zabijanje u druge brodove, tzv. kljunov udar. Prim. prev. <<<
24) Jezero Rejndžli (Rangeley Lake) u državi Mejn. Prim. prev. <<<
25) Kolodij - gusti rastvor koji se koristi kao hirurški premaz. Prim. prev. <<<
26) Sheepshead Bay - zaliv koji razdvaja kopneni deo Bruklina od istočnog dela Koni Ajlenda. Prim. prev. <<<
27) Nauka o grbovima. Prim. prev. <<<
28) Misli se na Vašingtonov slavoluk. Prim. prev. <<<
29) Rešetkasta pomična vrata na utvrđenjima. Prim. prev. <<<
30) Štap na koji se slikari naslanjaju da bi im ruka bila mirna. Prim. prev. <<<
31) U grčkoj mitologiji su Suđa je (gr.: Mojre) boginje koje određuju čovekovu sudbinu. Najstarija od tri sestre počinje da prede nit života, tj. određuje rođenje, srednja ispreda nit, tj. čuva život, a najmlađa prekida nit - određuje smrt. Prim, prev. <<<
32) U grčkoj mitologiji kći kritskog kralja Minoja koja je Tezeju pomogla da izađe iz lavirinta tako što mu je dala klupko konca. Prim. prev. <<<
33) Salon (Pariški salon) bio je zvanična izložba Akademije lepih umetnosti u Parizu, prvi put održana 1725. U godinama između 1748. i 1890. ovo je bio najznačajniji umetnički događaj u zapadnom svetu. Prim. prev. <<<
34) Misli se na Akademiju lepih umetnosti u Parizu. Prim. prev. <<<
35) Šarl-Fransoa Guno (1818-1893), francuski kompozitor. Misa Svete Cecilije, prvi put izvedena u Parizu 1855. godine, delo je koje je skrenulo pažnju javnosti na njega. Prim. prev. <<<
36) Fr.: Čast mi je, gospođo. Prim. prev. <<<
37) Fr.: U dobar čas! Prim. Prev. <<<
38) Starinski muzički instrument, klavičembalo. Prim. prev. <<<
39) Stih iz pesme Andrea del Sarto engleskog viktorijanskog pesnika Roberta Brauninga (1812-1889). Prim. prev. <<<
40) Vrsta šlema koji su sredinom 16. i početkom 17. veka koristili španski istraživači i konkistadori. Kako Servantes opisuje u Don Kihotu, glavni junak nosi prepravljeni morion. Prim. prev. <<<
41) Jedna od rubaija persijskog pesnika Omara Hajama, koje je Edvard Ficdžerald preveo na engleski jezk sredinom 19. veka. Prim. prev. <<<
42) Psalmi Davidovi, 104, 22. Prim. prev. <<<
43) Crkvenim očima se nazivaju uticajni teolozi ranohrišćanske crkve. Prim. prev. <<<
44) Santim je stoti deo franka. Prim. prev. <<<
45) Stihovi iz pesme Roberta Brauninga Gore u vili - dole u gradu (Up at the Villa - Down in the City). Prim. prev. <<<
46) Misli se na Trijumfalnu kapiju u Parizu. Prim. prev. <<<
47) Strofa iz pesme Blisa Karman’a (Bliss Carman, 1861-1929), američkog pesnika kanadskog porekla. Prim. prev. <<<
48) Ranohrišćanska svetiteljka i mučenica s početka 3. veka, zaštitnica muzičara. Prim. prev. <<<
49) Coutrier Frangais, ilustrovani satirični pariški nedeljnik koji je izlazio od 1884. do 1913. Prim. prev. <<<
50) Vrsta crnog vina koje se proizvodi u okolini grada Maršale na Siciliji. Prim. prev. <<<
51) Sulcer Park i Eldorado bili su u vreme pisanja priče komercijalni parkovi u Njujorku sa mnoštvom sadržaja za zabavu; Koni Ajlend je poluostrvo na Atlantskom okeanu, na jugu Bruklina, takođe poznato po luna-parkovima i drugim objektima zabavnog karaktera. Prim. prev. <<<
52) Pun naziv: Peti kraljevski irski lanseri (The 5th Royal Irish Lancers) - konjički puk Britanske armije koji je postojao od 1689. do 1922. Prim. prev. <<<
53) Egipatski ustanak je 1882. godine doveo do bitke kod Tel-el-Kebira u kojoj su britanske trupe pobedile egipatsku vojsku. Prim. prev. <<<
54) Cockney - dijalekat (zapravo sociolekat) radničke klase istočnog dela Londona. Prim. prev. <<<
55) Pre nanošenja boje, platno se prvo fiksira tutkalom ili nekom drugom preparaturom. Prim. prev. <<<
56) Toni Pastor (1837-1908) - impresario, izvođač i vlasnik pozorišta, otac američkog vodvilja. Prim. prev. <<<
57) Vrsta crnog vina slična vinu iz oblasti Bordo u Francuskoj. Prim. prev. <<<
58) Deo gradske četvrti Menhetn u Njujorku. Prim. prev. <<<
59) Mavri - islamizovani stanovnici seveme Afrike koji su u 8. veku osvojili i naselili Pirinejsko poluostrvo, Siciliju i Maltu i vladali tim oblastima do kraja 15. veka. Mavarska tradicija i umetnost ostale su upamćene po bogatoj i raskošnoj ornamentici. Prim. prev. <<<
60) U Bateri parku (Battery Park), na južnom kraju ostrva Menhetn, u vreme pisanja priče tek je bio otvoren Njujorški akvarijum, koji je kasnije preseljen u Bruklin, gde se i danas nalazi. Prim. prev. <<<
61) Is (Ys) - mitski grad koji se nalazio na obalama Bretanje, po legendi gaje progutao okean. Prim. prev. <<<
62) Fr.: Ali meni se čini Da proguta me jaza Gde se, Heraklit kaza,
Istina krije u tmini. <<<
63) Stari zavet, Priče Solomonove, 30, 18 (preveo Đura Daničić), Glas crkve, 2005. <<<
64) Kerselek (Kerselec) - gradić u departmanu Finister istorijske pokrajine Bretanje, u severozapadnom delu Francuske. Prim. prev. <<<
65) Fr.: piqueur - psar, lovac na konju koji upravlja psima ili jahač koji obučava konje. Prim. prev. <<<
66) Fr.: učtivost, ljubaznost. Prim. prev. <<<
67) Lu garu (loup garou) - čovek koji se pretvara u vuka, francuska verzija legende o vukodlaku;Vatrena Žana - Žana od Flandersa (1295-1374), vojvotkinja Bretanje, upamćena po žestokoj borbi koju je vodila za odbranu prava svog muža, vojvode, tokom bretonskog rata za nasledstvo (1341- 1364). Prim. prev. <<<
68) Rubaija Omara Hajama, prema prepevu Edvarda Ficdžeralda. Prim. prev. <<<
69) Strofa iz pesme Pola Verlena Sa sordinom, preveo Danilo Kiš (Pesme, Beograd: Rad, 1969.) <<<
70) Fr.: Ja pesmu pevam prirodi u čast,
Noćne zvezde, suze u jutarnji čas,
Zalaske sunca na dalekom horizontu,
Nebo što srcu šapće o sutrašnjem životu!
<<<
71) Rubaija Omara Hajama, prema prepevu Edvarda Ficdžeralda. Prim. prev. <<<
72) Quartier latin - gradska četvrt u Parizu koja se prostire kroz 5. i 6. Arondisman u kojoj se nalazi univerzitet Sorbona. Ime je dobila po latinskom jeziku koji se još od srednjeg veka govorio na univerzitetu, a poznata je kao glavno prebivalište studenata i stecište noćnog života mladih. Prim. prev. <<<
73) Bitka u gradu Sedanu na severu Francuske vodila se 1. septembra 1870. godine tokom Francusko-pruskog rata (1870-1871). Radnja ove priče odvija se tokom opsade Pariza koja je dovela do poraza Francuske u ovom ratu. Prim. prev. <<<
74) Fr.: Dobro veče. Prim. prev. <<<
75) Fr.: To si ti, Žorž? Prim. prev. <<<
76) Fr.: druže moj. Prim. prev. <<<
77) Reka u Francuskoj, desna pritoka Sene. Prim. prev. <<<
78) Fr.: Živeo zahvat oca Franje! - „Zahvat oca Franje” je džeparoška tehnika koja je bila poznata u drugoj polovini 19. veka, a sastojala se iz toga da jedan od lopova priđe žrtvi i počne daje zagovara, dok se drugi prikrade otpozadi, namakne joj oko vrata omču od konopca ili kaiša i počne daje davi podižući je uz sebe, i na taj način omogući prvom lopovu da pretrese i pokrade žrtvu. Prim prev. <<<
79) Fr.: „Na oružje!
Formirajte bataljone!
Marširajmo! Marširajmo!” - refren Marseljeze, francuske nacionalne himne koja je napisana i komponovana 1792. godine tokom francuskih revolucionarnih ratova. Prim. prev. <<<
80) Fr.: Chasse-pot - sporometna puška ostraguša, zvanično oružje francuske armiije na kraju Drugog carstva i početku Treće republike, uvedena u upotrebu 1866. godine kad je zamenila prethodni model koji se punio spreda. Prim. prev. <<<
81) Fr.: Živela Francuska! Živela Amerika! Živela nacija! Prim. prev. <<<
82) Ukrasni ispust sa reljefom na građevini, obično ispod krova ili iznad prozora i vrata; dekorativni venac na vrhu stuba. Prim. prev. <<<
83) Fr.: Dobričino, jesi li mi još drug? Prim. prev. <<<
84) Milosrdne sestre svetog Krsta - rimokatolički ženski red (kongregacija), osnovan 1844. godine, a i danas postoji i aktivan je. Delatnost Milosrdnih sestara najvećim delom je (bila) usmerena na zdravstvenu negu siromašnih i ranjenika u ratovima. Prim. prev. <<<
85) Vrsta lake konjice tatarskog porekla, najpre uvedena u Poljskoj u 18. veku. Konjanici - ulani - bili su naoružani kopljima, sabljama i kasnije karabinima. Tokom 19. veka, pruska, austrijska i ruska vojska imale su ulanske odrede. Prim. prev. <<<
86) Takođe vrsta lake konjice, poreklom iz Mađarske; nastala je u 15. veku, i ubrzo se njena upotreba raširila na veliki broj evropskih zemalja, a od 18. veka se koristi i u Latinskoj Americi. Prim. prev. <<<
87) Gradić u pariškom regionu. Prim. prev. <<<
88) Fr.: Gotovi smo! Gotovi smo! Prim. prev. <<<
89) Stihovi romanse iz opere komik Ariodant francuskog kompozitora Etjena Meula. Prim. prev. <<<
90) Fr.: uglavnom. Prim. prev. <<<
91) Fr.: odnosno. Prim. prev. <<<
92) Fr.: više ili manje. Prim. prev. <<<
93) Fr.: Bože moj! Prim. prev. <<<
94) Fr.: To hoćeš! Nevaljalice! Prim. prev. <<<
95) Fr.:. Ali. Prim. prev. <<<
96) Fr.: To nije bilo tako strašno. Prim. prev. <<<
97) Fr.: ozbiljan. Prim. prev. <<<
98) Fr.: mušterije. Prim. prev. <<<
99) Fr.: (bolji) pansion. Prim. prev. <<<
100) Fr.: ne postoji. Prim. prev. <<<
101) Fr.: Sutra, Valentin! Prim. prev. <<<
102) Jedna od najpoznatijih robnih kuća u Parizu. Prim. prev. <<<
103) Le Petit Journal - dnevne novine koje su izlazile u Parizu u dugoj polovini 19. i prvoj polovini 20. veka. Prim. prev. <<<
104) Fr.: srdačan sporazum. Prim. prev. <<<
105) Putopisni vodiči iz 19. veka koji su ime dobili po izdavaču Karlu Bedekeru i to ime je kasnije prihvaćeno kao opšti naziv za takve publikacije. Prim. prev. <<<
106) Francuski slikar i vajar, jedan od poslednjih predstavnika akademizma, i profesor na Akademiji Žulijan i u Školi lepih umetnosti (1838-1921). Prim. prev. <<<
107) Francuski slikar akademista i tradicionalista, slikao je mitološke teme u modernim interpretacijama, sa naglaskom na ženskom telu (1805-1925). Prim. prev. <<<
108) Poznati francuski slikar i učitelj slikanja, najviše upamćen po portretima (1837-1917). Prim. prev. <<<
109) Vrsta biljke. Prim. prev. <<<
110) Fr: moj kapetane. Prim. prev. <<<
111) Fr.: doviđenja. Prim. prev. <<<
112) Fr.: dakle. Prim. prev. <<<
113) Fr.: novajlija. Prim. prev. <<<
114) Francuski slikari s kraja 19. i početka 20. veka. Prim. prev. <<<
115) Fr.: pomalo bez opterećenja. Prim. prev. <<<
116) Biblijska ličnost; žena kralja Ahaba i zla i surova kraljica. Prim. prev. <<<
117) Popularna opereta fancuskog kompozitora Edmona Odrana (1840-1901). Prim. prev. <<<
118) Fr.: mali moj. Prim. prev <<<
119) Fr.: sjaj. Prim. prev <<<
120) Fr.: Gospa od polja. Prim. prev. <<<
121) Muzej i mauzolej u kom se nalazi telo Napoleona I Bonaparte. Prim. prev. <<<
122) Fr.: zaista. Prim. Prev. <<<
123) Fr.: Zatvoreno! Zatvoreno! Prim. prev. <<<
124) Fr.: dečak Prim. prev. <<<
125) Vrsta krem-supe sa ostrigama. Prim. prev. <<<
126) Komično pozorište u Parizu. Prim. prev. <<<
127) Nouveau Cirque ili novi cirkus je vrsta predstave u kojoj je određena tema ili priča prikazana pomoću tradicionalnih cirkuskih veština. Prim. prev. <<<
128) Fr. Čaša piva. Prim. prev. <<<
129) Fr.: Ne znam. Prim. prev. <<<
130) Vrsta providnog sapuna koji se u Engleskoj proizvodi od 1807. sve do danas i smatra se da predstavlja prvu registrovanu robnu marku u istoriji. Prim. prev. <<<
131) Fr.: kao poznavalac. Prim. prev. <<<
132) Fr.: doručak. Prim. prev. <<<
133) Fr.: mlekara. Prim. prev. <<<
134) Citat iz drame Sin divljine (Der Sohn der Wildnis) Fridriha Halma, austrijskog pisca. Ceo citat glasi: „Dve duše sa samo jednom mišlju, dva srca koja kucaju kao jedno.” Prim. prev. <<<
135) Fr.: Zdravo, madam! Zdravo, mesje! Prim. prev. <<<
136) Fr.: Bože! Kako je lep! Prim. prev. <<<
137) Fr.: Ma stvarno izgledaju kao da hoće. Prim. prev. <<<
138) Jedna od rubaija persijskog pesnika Omara Hajama u prevodu Safvet-bega Bašagića (1870-1934), bosanskohercegovačkog pesnika i orijentaliste. Prim, prev. <<<
139) Pesma A opet, ljubav (Eros d’aute) Teodora Vratislava (1871-1933), britanskog pesnika. Prim. prev. <<<
140) Gistav Bulanžer i Žil Žozef Lefevr; francuski slikari učitelji slikanja s kraja 19. i početka 20. veka. Prim. prev. <<<
141) Fr.: massier; osoba koja u ateljeu skuplja priloge i brine se o zajedničkim troškovima. Prim. prev. <<<
142) Fr.: Šešir! Šešir! Prim. prev. <<<
143) Fr.: A ja? Prim. prev. <<<
144) Do sutra, lepi mladiću! Prim. prev. <<<
145) Fr.: bludni sin. Prim. prev. <<<
146) Fr.: buržuj, građanin. Prim. prev. <<<
147) Prix de Rome; stipendija koja se dodeljivala studentima umetnosti. Prim. prev. <<<
148) Fr.: Bože! Prim. prev. <<<
149) Fr.: dama. Prim. prev. <<<
150) Fr.: male čaše. Prim. prev. <<<
151) Fr.: Vidiš, traže ženu! Prim. prev. <<<
152) Fr.: svetkovina. Prim. prev. <<<
153) Fr.: napojnica. Prim. prev. <<<
154) Francuski sleng za novčić male vrednosti (od lat.: soldius; vrsta rimskog zlatnog novca). Prim. prev. <<<
155) Fr.: Za ime boga! Prim. prev. <<<
156) Fr.: bože bože. Prim. prev. <<<
157) Pikarski roman koji je napisao Alan-Rene Lešaž, objavljen između 1715. i 1735. god. Prim. prev. <<<
158) Francuski naziv za ženu iz radničke klase. Reč je izvedena od reči gris (sivo) koja se odnosi na jeftinu tkaninu od koje su bile sašivene njihove haljine i nastala je u 17. veku. Kasnije ovaj naziv označava koketne mlade žene iz nižeg staleža, žene-boeme, koje su bile bliske sa slikarima i često im pozirale kao modeli. Prim. prev. <<<
159) Pont au Change u Parizu ime je dobio po zlatarima i menjačima novca koji su svoje radnje u 12. veku držali na ovom mostu. Most koji danas postoji izgrađen je na istom mestu u vreme vladavine Napoleona III. Prim. prev. <<<
160) H. P. Lovecraft, Selected Letters, Volume II, Arkham House, Sauk City, 1968, str, 148. <<<
161) E. F. Bleiler, Introduction to the Dover Edition in R. W. Chumbers, The King In Yellow and Other Horror Stories, Dover Publications, New York, 1970, str. vii. <<<
162) ibid, str. xi. <<<
163) David Punter, The Literature of Terror, Vol. 2 (Updated), Longman, London, 1996. str. 37. <<<
164) Nav. prema: Lee Weinstein, Chambers and The King in Yellow, in Darrell Schweitzer, Discovering Classic Horror Fiction I, Starmont House Inc, 1992, str. 58. <<<
165) H. F. Lavkraft, pismo Džejmsu Blišu, nav. prema: S. T. Joshi and David Schultz, An H. P. Lovecraft Encyclopedia, Hippocampus Press, New York, 2001, str. 187. <<<
166) H. P. Lovecraft, Selected Letters, ibid, str. 148. <<<
167) Lee Weinstein, ibid, str. 68. <<<
168) H. F. Lavkraft, Natprirodna strava u književnosti, u: H. F. Lavkraft, Slučaj Čarlsa Dekstera Vorda, BIGZ, Beograd, 1990, str. 184. <<<
169) Lavkraft, ibid, str. 184. <<<
170) S. T. Joshi Robert W. Chambers: The Bohemian Weird Tale in Joshi, The Evolution of the Weird Tale, Hippocampus Press, New York, 2004, str. 25. <<<