Blaža u Beogradu

Predgovor ili recenzija?




Kad me je P. I. Blaža dva dana (!) pre štampanja svoje knjige zamolio da mu napišem „nešto kao recenziju“, štrecnuo sam se jer sam shvatio da ću to što je napisao morati prvo na brzinu da pročitam! Ali, nisam mogao da ga odbijem. Šta ću, drag mi je, znamo se toliko godina i spada među najpozitivnije ludake koje sam ikad sreo. Osim toga, kad sam ga svojevremeno pozvao kao gosta u moju emisiju „Pozovi M, ili će on tebe“, odazvao se, a da ni honorar nije tražio. Što je, recimo, bila greška. Jer ja ću mu za ovo tražiti neke pare. Ako nema keš, nek’ da knjige. Jedino ne znam šta ću s njima...
A onda sam pročitao prvih nekoliko BG-pričica. Pa još nekoliko. Pa ’ajde još ove dve, tri, i - stigoh skoro do kraja. Priznajem, uhvatio mi B. negde usput pažnju i to nečim što ima u sebi, a da pri tom niti skače, niti dobacuje, niti podvriskuje onako kako ume i to bez ičeg na sebi. Jer to obilato radi na svojim koncertima.
Velika je privilegija ne morati gledati Blažu na bini kako se u četvrtom minutu, hipnotisan publikom i samom scenom, skida do pola i ne morati slušati ga kako radi ono što on zove pevanjem, a istovremeno osetiti deo njegovog mladog duha i beskrajne energije kroz ono što piše. Jer, on lepo piše. Lagano, lepršavo, vedro, nostalgično, duhovito, sa poentom... Pošto smo ista generacija, na neki jednostavan, pitak način me podsetio na mladost, na neki Beograd koga (nije ni čudo) više nema, pa me čak po nekim detaljima podsetio i na malo nervozniju varijantu Mome Kapora, Bože me oprosti poređenja!
Sve u svemu, drago mi je da će iza Blaže ostati i nešto ovako, i voleo bih da po tome bude zapamćeniji nego po nekom tamo refrenskom uskliku „Duuule Savić!“.
Zato pevaj, Blažo, igraj, skači, odeću svlači, ali čim ti bude malo bolje - piši.
Kad ti to već ide od ruke!

Dragoljub Ljubičić Mićko

po zanimanju: zanima ga puno toga

ZAHVALNICA ili nešto slično...





Bez ovih ljudi ova knjiga ne bi ugledala svetlost štamparije. Oni su imenom, nadimkom, a neki i prezimenom:

Nenad Ah Neša Mandić, Ivana R.B., Andrijana M.V., Aki, Nebojša Nikolić, Zoran Šebez, Dragoljub Ljubičić Mićko, Vlada Đurđić, Klint Istvud, profesor Čakara, moja mama Milanka, moj brat Viktor, tetka Desa, Kit Ričards, Duško Radović, Marlon Brando, Gaj Julije Cezar, Sigmund Frojd, Mile Lojpur, Arigo Saki, Zoran Radmilović, Branko Starčević, Aleksa Šantić i mnogi drugi koji su pomenuti u knjizi.

Stranci u Beogradu


Prvo što mi pada na pamet u vezi sa Beogradom jesu stranci.



Svrstao sam strance u nekoliko podgrupa. Možda to blesavo zvuči, ali mislim da mogu da objasnim.
A) Stranac je brucoš bilo kog fakulteta, koji je došao iz bilo kog grada Srbije. Brucoškinje su najlepši cvetovi naših fakulteta. Kruševljanke, Užičanke, Čačanke... da ne nabrajam dalje - ne zna se koje su divnije. Studenti muškog roda mogu da popiju za trojicu i Beograđanima zadaju domaći alkoholni zadatak. Ovi „stranci“ se vrlo brzo asimiliraju i tako postaju pravi Beograđani.
B) Stranac iz Crne Gore brzo se uklapa u naš glavni grad, jer tu mu je već pola rodbine i prijatelja. Crnogorke brucoškinje su Ijepotice, a Crnogorci momci kršni. Studiraju dugo i studiozno. U zavičaj idu sve ređe i na kraju ostaju da žive u Beogradu. Vremenom i oni postaju Beograđani.
C) Stranci iz Kine su treći primer. Oni dolaze ovde da prodaju robu iz svoje zemlje. Rade i kao kuvari u kineskim restoranima. Drže se zajedno i brzo uče naš jezik. Posle početne netrpeljivosti od strane Beograđana, postali su sastavni deo grada. Ne zna se još pouzdano da li ostaju da žive u Beogradu ili se vraćaju u svoju mnogoljudnu zemlju. Ne zna se ni pouzdano da li u Beogradu jedu pse.
D) Stranci koji dolaze zbog poslovnih obaveza. Diplomate, biznismeni, bankari... nikada ne postanu Beograđani. Niti ih zanima. Došli su zbog biznisa i zarada je njihov interes. Znaju gde je Kalemegdan i gde se najbolje jede i koji su najbolji splavovi. Uvek će nositi Beograd u srcu.
E) Peta grupa su stranci prolaznici. Dolaze na Beer Fest, za Novu godinu, a bogami i da bi videli Beograd. Bude tu Škota, Engleza, Italijana, Nemaca, Slovenaca i ostalih. Sviđa im se naše pivo i Beograđanke, a najviše što je jeftinije nego kod njih. Nama je svejedno, jer nama je skupo.
G) Beograđani iz tuđine. Većinom omladina, koja je devedesetih otišla „trbuhom za kruhom“. Dobili su pasoše u novim domovinama, ali i dalje se osećaju stanovnicima Beograda. Kada dođu na mesec dana (što se nas tiče, u najnezgodnije vreme), nerviraju se što nam je prljav grad, što ljudi nisu nasmejani, zbog javašluka na šalterima, zbog haosa u saobraćaju. Njihova deca imaju dvojno državljanstvo, ali njima je svejedno. Bake i deke ih ubeđuju da nije svejedno.
H) Poslednja grupa su Beograđani, koji su postali stranci u svom gradu. Fini i skromni ljudi postali su tranzicioni višak i u firmi i u gradu. Retko ih viđamo i u Knez Mihailovoj i na Terazijama. Kad je lep prolećni dan, izađu da obiđu grad. I kao novopečeni stranci svima se osmehuju.
Jer, znaju da Beograd voli strance!

Sreli se glista i pavijan...


Svaki Beograđanin je patološki vezan za kraj u kom je rođen. Moj kraj je Tašmajdan.



Moja ulica 27. marta poznata je po nekadašnjoj Službi društvenog knjigovodstva ili SDK. U toj ulici su živeli ili još žive: Bora Đorđević, Aca Seltik, Zorica Tomić, a kažu da je i Vlade Divac kupio stan u istoj. Direktan kontakt sa Palilulskom pijacom ulaz broj 20 u mojoj ulici. Kažu da je jedna od najskupljih.
Moja mama zato ide i na Bajlonijevu i na Kalenićevu. Upoređuje cene. Kao i većina mojih vršnjaka, ne idem na pijacu. Moja žena je bila jednom, kad je išla prečicom do Svetogorske.
Palilulska pijaca je šarmantna, a majka najviše hvali ribarnicu i kajmak kod njenog zemljaka. Meni je svejedno. Bitno je da pojedem ono što donese. A i njoj bude drago što je sinčić sit.
Kao i većina iz kraja, išao sam u osnovnu školu „Vuk Karadžić“. Tada je bila poznata garnitura profesora: Šaperka istorija, Goša fizičko, Peša matematika, Tadija likovno, a direktor je bio Korica. Bio sam vrlo dobar đak, što je tada bilo ravno dovoljnom u današnje vreme. Imao sam odličnu koncentraciju u školi, ali nikakvu kod kuće. Košarkaši tadašnje reprezentacije Praja, Moka i Kića bili su mi draži od Pitagorine teoreme i Darvinove teorije evolucije.
Petu beogradsku upisao sam iako je moje odeljenje otišlo u Trgovačku školu, u Hilandarskoj. Bilo mi je daleko. Ko će da pešači celom Svetogorskom, da bi stigao do
Radio Beograda i onda prešao Hilandarsku i ušao u školu. Bezveze, zar ne? Viša ekonomska bila je moj sledeći izbor. Da sam se držao pravca kretanja, završio bih Mašinski fakultet. Ali, tolika budala nisam.
Viša poslovna (sadašnji naziv) idealna je škola za zgubidane kao što sam ja. U tom periodu istraživanje kraja bilo je intenzivno. Paliluska kasina u ulici Majora Ilića, takođe na obodu Palilulske pijace bila je savršeno mesto za ispijanje piva. Karirani stolnjaci i miris iz kuhinje, teško se zaboravljaju. Bole, Bogdan, Pigi, Mima, Đoka, Žika i Dado, mogu da vam potvrde priču. Mada, sad su u tuđini. Početkom devedesetih, krenuli su u bolji život u Južnu Afriku, Australiju, na Novi Zeland. Mislim, da l' su mogli dalje da odu?
Tašmajdan je bio idealan za gubljenje vremena. Bazen, „Poslednja šansa“ i park imali su kultni status. Crkva Svetog Marka stajala je tu stotinama godina, ali neki iz kraja su je primetili tek početkom devedesetih. Mislim na one koji su garantovano imali Titovu sliku do poslednjeg dana. Titovog, naravno. Tašmajdanski bazen pamtim i po tome što sam prvi put skočio sa deset metara. Mnogi kažu da nikad nisu videli takav skok. Tvrde da sam pao direktno na leđa. Sećam se samo hitne pomoći i sirene. Dan danas kad skačem u vodu, zabole me leđa. Strah od letenja, valjda.
Pre, posle i za vreme časova, išli smo na sok u „Poslednju šansu“. I sada svako leto sedim u bašti. Lica su ista, samo malo pohabana. Baš skoro mi je prišao drug iz Pete. Viče: „Gde si, Glisto?“ A ja njemu: „Jesi li to ti, Pavijane?“ Smejali smo se k’o ludi, jer smo shvatili da su nam u školi svi nadimci bili životinjski. Imali smo i Pacova, Mungosa, Zvečarku, Žirafu. Čak i Mamuta.

Prst kneza Mihaila


Knez Mihailova je ključna ulica u Beogradu. Proteže se od palate Albanija pa sve do Kalemegdana.



Tu se prodaje roba za svačiji ukus. Od ekskluzivne garderobe do pečenog kestenja. Moja žena obično kupuje ovo prvo, a ja ovo drugo. Svako prema svojim potrebama govorili su socijalisti.
Iako sam stanovao na deset minuta od Kneza, u tinejdžerskim danima nisam špartao tom štraftom. Uvek sam se zaustavljao kod „Šumatovca“, legendarne kafane iz ’70 i ’80 godina. Tu sam popio prvu čašu piva. I zaspao usred vica koga sam pričao drugarima. I dan danas tvrde da je to najbolji vic koji sam ikada pokušao da ispričam.
Mnogo kasnije, Knez Mihailovu počinjem da obilazim uzduž i popreko. Obilazak se završavao u prodavnici „Elektrotehna“. To je bila jedna od retkih radnji gde su mladi mogli da kupe nove ploče i kasete. Za prodavce svaki album na engleskom bio je naučna fantastika. Prema urbanoj legendi neko je zatražio album grupe The Police. Prodavačica je rekla da tu ploču nemaju. Kupac je shvatio šta se dešava i ponovio ali „po srpski“ - kao što piše na omotu: „Da li imate Police?“ Žena je ’ladno odgovorila: „Police, komode i kredenci su vam na prvom spratu“.
Knez se tih godina praznio oko deset, a oko jedanaest uveče nikoga nije bilo. Noćni provod nastavljao se u par diskoteka u koje su išli popularni fudbaleri iz tog vremena, estradne zvezde i lepe devojke o kojima su kružile razne pričice.
Poslednjih godina u Knezu je gužva i posle ponoći. Obožavam tu ulicu jer srećem draga lica koja sam izgubio iz vida. Skoro sam sreo devojku, koju nisam video dvadeset godina. Imali smo strasnu vezu... jedne noći. Samo, ona više nije devojka. Ona je dečko. Pošto me je zagrlio i poljubio skoro u usta, jedva sam upitao: „Sta to bi, Aleksandra?“. Rekao je glasom ala Ljuba Tadić: „Nisam više Aleksandra. Sad sam Aleks“. Posle kraćeg razgovora uhvatio me je za ruku i nežno rekao: „Nikad neću zaboraviti ono veče“. Ni ja, pomislio sam dok sam žurio kući da se istuširam. Sa hipermanganom.
U Knezu redovno kupujem piratske DVD i DivX filmove. U svakom prolazu postoje prodavci sa izvanrednim izborom. Napravio sam kobnu grešku i ženi kupio sve epizode serija „Seks i grad“ i „Očajne domaćice“. Nisam gledao nijednu od poslednjih utakmica Lige šampiona, jer mi ne daju Sarah Jessica Parker i Eva Longoria.
Što sam stariji, sve više boravim u Knez Mihailovoj. Maturantkinje, studentkinje, japi devojke, butikašice, sponzoruše, tetke u najboljim godinama, sve su tu. Šetam sa mojim kumom i samo ćutimo k’o zaliveni. Čuje se kako gutamo knedle. Kao robot, kum posle svake šetnje kaže istu rečenicu: „Ej, živote, lutalico.“
Onda sednemo na pivo, u kafić koji gleda na spomenik. A, knez Mihailo na konju kao da upire prstom i kaže nama muškarcima: „Kad to popijete pravac kući. Kod svojih žena!“.

Rock’n’roll tetkica


Sedamdesetih je Studentski kulturni centar bio glavno mesto u Beogradu u kome je promovisan novi talas i punk.



Omladina rođena šezdeset i neke, imala je mogućnost da u SKC-u čuje nove domaće izvođače. Željni novog, mladi upijaju svaki zvuk. Prvo što sam gledao u tom prostoru bio je nastup prve punk grupe „Košmar“. Za bubnjevima Vlada, gitara Nikola, a solo gitaru svirao je Srđan. Bilo je ludo i nezaboravno. Urednici programa u to vreme bili su Momčilo Rajin i Nebojša Pajkić. Njihova je zasluga što su mnoge večeri još u glavama očevidaca.
Moj prvi poljubac desio se u holu tog objekta. Tetkica koja je tu radila tražila mi je šibicu. Kad se primicala da joj pripalim, spotakla se i pala preko mene. Od iznenađenja u padu je otvorila usta i njen jezik je dodirnuo moje usne. Kad sam se iskobeljao, primetio sam da ima veće brkove od mojih. Pošto je zapalila pljugu, otišla je da očisti WC.
Moj najbolji drug Bole samo je dobacio: „Vau, rock’n’roll!“ Bašta SKC-a tih godina i kad nije bilo svirki, bila je mesto okupljanja beogradske mladeži. Kao prava, velika žurka. I uvek su bile neverovatne gužve. Kada dođeš sa ekipom, zauzmeš poziciju i odatle ne mrdaš do kraja večeri. Pijuckalo se jedno piće do kraja druženja. Onda, pravac kući. Izlaz je trajao najkasnije do 23.00.
Od koncerata još pamtim jedan od nastupa Električnog orgazma. Sticajem okolnosti, na tu svirku došao sam bez društva. Pored mene je bila debela devojka, koja mi se prilepila na trećoj pesmi i odmah počela da se trlja uz mene. Bilo mi je neprijatno, ali sam ćutao jer je izgledala mnogo jača od mene. Za vreme desete pesme - a bila je to „Debela devojka“ - okrenula me je prema sebi i stavila moje ruke na njene grudi. Nikada, ni pre ni posle, nisam dirao ništa veće. Nijedna dinja, karfiol, kupus, lubenica ne mogu da se porede sa tim. Posle toga, otišla je napred ka bini i nestala u masi. Otada, na koncerte ne idem sam.
SKC je i naredne decenije bio kultno mesto. Tokom devedesetih, pored koncerata novih srpskih rock bendova, postaje poznat i po čuvenim štandovima sa kasetama i diskovima. Kao i mnogi, prodavao sam ploče iz kolekcije. Taj novac najčešće sam trošio na kupovinu diskova, na tom istom mestu. Sad čekam novu krizu da rasprodam diskove i opet zaradim nešto para. Bitno je da se obrće.
Imao sam zadovoljstvo da više puta nastupim u tom prostoru, sa mojim „Kljunovima“. Rasprodali smo desetak koncerata u periodu od 1994. do 2002. godine. Dobre vibracije svečane sale i bašte SKC-a, dale su mi elan za neke od najboljih nastupa u karijeri. A, pre mene na toj istoj bini, stajali su Džoni Štulić, Milan Mladenović, Darko Rundek, pa čak i Johnny Depp. Da se naježiš.
Poslednji put bio sam u SKC-u pre par dana, jer me je stisla nužda. I to je jedna od prednosti ove ustanove. Usput je ako idete od Slavije prema Terazijama. A, kakvih WC-a sve ima po Beogradu, ovaj je još i dobar. Kad ste u prolazu svratite i vi. Ako imate sreće, možete da naletite na dobru izložbu. Ili na tetkicu.

Roka i mlado i staro


Beograd za Novu godinu dobija poseban sjaj. Najviše zbog kićenja Ulice kneza Miloša kao i Knez Mihailove.



Svetlucava rasveta zavarava nas da živimo u srećnoj zemlji. U takvoj zemlji, red je da se nemilice troši novac. Žene kupuju sve (i svašta), a deca dobijaju i više nego što zaslužuju. Moju suprugu i ne viđam poslednja tri dana decembra, samo primećujem nove čizme u predsoblju. Posle tvrdi da su bile na rasprodaji i da nije mogla da odoli. Onda je te čizme žuljaju i u januaru kupi neke skuplje.
Druga stvar pred Novu godinu, koja je više nego primetna u Beogradu manjak je jelki na Topčideru i Košutnjaku. Lokalni prodavci iščupaju pola šume. Prošle godine sam po busenu našao mesto odakle su iščupali jelku koju sam kupio. Vratio sam je nazad, da mogu da mi je prodaju i ove godine. Ovih dana po Zelenom vencu tragam za prodavcem moje jelke. Naći ću ga sigurno, ne brinem.
Slovenci i Slovenke opsedaju naš grad. Slušam stalno kako im je lepo u Beogradu i kako se ludo provode. Sve im se sviđa, a najviše ih oduševljava naša gostoljubivost. Imaju sreće da ne dolaze na naše fudbalske utakmice, pa da se uvere kakvi smo, u stvari, domaćini.
Volim Novu godinu. Mama spremi sarmu, prebranac, pečeno prase, rusku salatu, pogaču i onda to jedem sedam dana. Sedmi dan mi je muka od svega, ali eto Božića i majka vrši još jednu diverziju na moj stomak. Osmog dana imam pet kila više nego 31. decembra.
U tom periodu pretvaram se u bengalskog tigra, koji traži svoj plen. Svakih pola sata otvaram frižider ili rernu. Prase me tužno gleda, ali zna da mu nema spasa. Tigar Blaža napada i otkida komad po komad. Tada shvatam da samo svinja Srbiju spasava.
Na trgovima za doček Nove godine nastupaju razni muzičari. Gužva je velika, a omladina je naoružana kao za rat u Iraku. Pored šlema, obavezna je vata za uši. Petarda pukne svake sekunde. Ako imate psa, nemojte da ga vodite u centar grada. Osim ako nemate psihijatra za svog ljubimca. Moj pas kad čuje petardu obično pokušava da skoči na luster. Od kad je shvatio da ne može, krije se ispod sudopere. Izlazi oko 14. januara. Zovemo ga Super Mario, po vodoinstalateru iz poznate igrice.
Novi Beograd je najnesigurniji deo grada, kada otkuca ponoć. Rafalne paljbe sastavni su deo dočeka. Roka i mlado i staro! Kada isprazne šaržere, vraćaju oružje u ormare. Imaju još municije, ali treba to rasporediti. Božić samo što nije...
Poslednjih godina gledam i bečki koncert tačno u podne. Verovatno me drma kriza srednjih godina. Kad sam bio mlađi najviše me je nerviralo, kada mama i tata odvrnu TV sa koga grmi Strauss. A, ja leg’o da spavam u pola sedam ujutro.
Ali, šta ćeš, svi kažu da je lepše sa kulturom.

Želudac bez dna


Beograđani kao i svi u Srbiji jedva čekaju Novu godinu. Pre svega jer se ne radi...



Prvih dana januara pojedem više nego za ceo februar. Kao - ima opravdanja, a nema kočnica.
Popiju se desetine litara piva, rakije, vina, sokova, a neko pije i vodu. Doduše, voda se pije najčešće ujutro, kad organizam traži da se ugasi vatra u jetri. Pet-šest puta na dan punim tanjir i mljackam dok gledam TV.
Svake godine televizijske stanice za novogodišnje praznike nadmaše sebe. Programi su sve bedniji. Šta čovek da gleda? Da li urednici uopšte gledaju to što serviraju? Zašto uopšte plaćam pretplatu? I zašto uopšte plaćam kablovsku? Zašto moj Discovery nema prevod, a kumov Discovery ima? Alo, provajderu!
Period posle dočeka Nove godine u Beogradu isti je već godinama. Omladina spava 1. januara do reprize. Stariji obično odšetaju do grada. Ulica Svetogorska postane „Ulica otvorenog srca“. Glumci ispred Ateljea recituju i pevaju. Atmosfera je praznična. Redovno dolazim, pijem kuvano vino, pričam sa znanima i neznanima. Prošle godine mi je čak jedna starija gospođa tražila broj telefona. Rekla mi je da je podsećam na njenog pokojnog muža i da bi volela povremeno da me zivka. Kad mi je pokazala sliku pokojnika, bilo mi je milo. Gospodin - lep k’o upisan.
Mobilni telefon i internet ubili su čar slanja novogodišnjih najlepših želja putem pošte. Umesto Deda Mraza, irvasa i lepih jelki na poštanskim čestitkama, dobijamo skoro bezlično pisanije. A SMS može da bude vrlo opasan. Pre par godina, moja bivša devojka sa fakulteta poslala mi je poruku: „Bio si moj konj, a ja tvoja ždrebica. Nikad neću zaboraviti kako si se propinjao. Srećna Nova godina, najveći pastuvu sa mojih pašnjaka!“. Sve bi to bilo u redu, da poruku nije pročitala i moja žena. Otada mi tepa - „Konjino“.
Božić je lepa prilika da se okupi familija. Rasuti po gradu, roditelji i deca se najzad okupe.
Kao i većina oženjenih, idem na dva ručka. Prvo kod majke, pa kod tašte. Krkanje se nastavlja. Posle dvostrukog desanta na želudac, prilegnem. Kad mamina sarma sretne taštino prase, skačem i odlazim do toaleta. Grmljavina koju pravim, ravna je vazdušnom udaru koji se čuo pri napadu na Straževicu za vreme bombardovanja.
Beograd je posle praznika tih. Građani se do posla vuku, umorno teturaju. Očekivali su nešto posebno, a ništa se bitno nije desilo. Osim što je još jedna godina otišla u nepovrat. Nova godina dolazi s razlogom i uvek na vreme. Kao u pesmi grupe U škripcu: „Nove godine u pravi čas za nas!"

Vozi dalje, Taksisto!


Uvek sam voleo da idem u Dom omladine, ali kako me godine stižu, sve sam bliži Domu penzionera.



Teško je nabrojati sve događaje koji su se održali u Domu omladine. Svako sa svojim sećanjima.
Pošto baš volim da se pitam, nikada neću da zaboravim koncert Azre, osamdesetih. Nikada neću da zaboravim i jednu od prvih postavki predstave „Maratonci trče počasni krug“. Urnebesan doživljaj! Igrali su je nepoznati glumci i to u holu ispred bioskopa. Na onom mestu gde su poslednjih godina bili stolovi za bilijar.
Takođe, pamtim i svirke tada poznatog klupskog benda Mama Ko Ko sa vokalnim solistom Dušanom Prelevićem. Nezaboravni događaji bili su i smehotresni nastupi amaterskog pozorišta „Rastibuđilizovanih klebezabli“.
Tih godina, bio sam redovan posetilac Doma omladine. Nosio sam vijetnamku i burazerove vojničke čizme. Redari su me zvali Taksista - zbog oblačenja ličio sam na De Nira iz kultnog filma.
Devojku sa kojom sam se zabavljao zvali su Crvenkapa, zbog bujne crvene kose. Bila je puna života i ludo zabavna. Posle mecec dana zabavljanja dala mi je korpu i smuvala se sa jednim od redara. Korpu i danas čuvam kao uspomenu. Poslednji put video sam je prošle godine, na koncertu Stonesa. Sada izgleda kao vuk maskiran u baku, iz bajke o Crvenkapi. Ima velike oči, velike uši i velike zube. Sa njom je bio i bivši redar, verovatno u svojstvu muža, a ne lovca. Mahnula mi je iz gužve, a on me je samo odmerio, kao da kaže: „Vozi dalje, Taksisto!“.
DOB je i devedesetih godina održavao visok nivo ponude. Kultni inostrani izvođači rocka, jazza, funka, bluesa, punka, a bogami i countryja imali su sjajne koncerte pred zahvalnom publikom. Naravno, i domaća scena imala je mesto da pokaže mogućnosti. Tu sam i upoznao moju suprugu. Sa drugaricom je bila na jednoj od svirki. Kad sam je video, noge su mi se odsekle. To je valjda onaj trenutak, kada čovek zna da je našao ženu svog života. Kaže da nije ništa osetila kad me je videla. Samo joj je bilo smešno što blenem u nju k’o tele u šarena vrata.
Posle sam shvatio, da svi muškarci tako gledaju buduće supruge. Jer, to je normalan tok odrastanja zaljubljenog mužjaka. Od teleta do vola. U novom veku DOB sam posećivao zbog letnje bašte, sa pogledom na Makedonsku ulicu. Naručim kafu i onda gledam u prolaznike ili bolje rečeno prolaznice. Najbolji štos je što je većina gostiju kao ja. Sredovečni muškarci željni gledanja napupele mladosti u prolazu.
Sećam se jednom da je konobar pitao ispisnika do mene šta će da popije. On je, onako kontuzovan od gledanja maturantkinja u suknjicama, samo prošaputao: „Pileće batake sa šlagom“...

Švedski sto


Jedno od omiljenih šetališta Beograđana, već godinama je i moja oaza svežeg vazduha.



Pošto živim u centru, odlazak u šetnju pored „25. maja“ moja je obaveza prema plućima. Da sve bude još lepše, još neka pluća smucaju se tuda. Naravno da mislim na ženska. Od sveže punoletnih devojčica do dama u najboljim godinama. Moglo bi da se kaže - pravi „švedski sto“. Od predjela do glavnog jela.
Poslednjih godinu dana, moje hodanje pored „25. maja“ sve je učestalije. Razlog je moj pas koji uživa da džogira pored reke. Sve bi to bilo u redu, da sam u kondiciji kao pre deset godina. Međutim, sad mi je dovoljno deset minuta brzog hoda, pa da zavapim za bocom sa kiseonikom. Moj ker to ne razume i forsira me kao da se pripremam za Olimpijadu. To me je i dovelo u neprijatnu situaciju prošlog leta.
Naime, dok sam trčao za psom, toliko sam se zadihao da sam zvučao Kao Darth Vader iz „Ratova zvezda“. Jedna gospođa mi je prišla i pošto je videla da sam na ivici infarkta, položila me je na beton i dala mi veštačko disanje. Gospođa je imala oko 70 godina i ličila je na majku Normana Batesa iz „Psiha“. Onu što je bila preparirana. Ipak, da ne grešim dušu, vratila me je u život. A i nije se ljubila loše za svoje godine.
Najlepše mi je kad sednem na klupu i buljim u reku. Tad se osećam kao Gandhi. Pre atentata, naravno. Još jedna prednost „25. maja“ u letnjem periodu je vožnja biciklom. Ako vozite stazom, stižete skroz do Ade. Ta tura za nepripremljene uopšte nije naivna. Jer, lako je stići do Ade Ciganlije, ali čovek bi trebalo da se i vrati nazad. Obavezna oprema je voda za piće, naočare za sunce i kačket za glavu. Za one gojaznije i aparat za merenje pritiska. Ili još bolje - lični doca.
Pošto imam bicikl, ta tura je za mene „Tur de 25. maj“. Kriza me hvata oko „Stenke“, ali do Ade izdržim bez pauze. Onda, odem na Makišku stranu i popijem dva, tri piva. Kad se ošamutim, krećem u krug oko jezera. U proseku, svake godine barem se jednom survam niz šljunak i upadnem u vodu. Onda me spasioci izvuku i daju veštačko disanje. Sve u svemu, nema osobe sa kojom nisam razmenjivao pljuvačne sokove u tom delu regiona.
U zimskom periodu, sve zavisi od vremenske prognoze. Kada je ispod nule, šetača praktično nema. Omladina se zavuče u neki kafić, a stariji jedu ribu na nekom brodu.
Priznajem da od oktobra nisam bio u šetnji. Psa odvedem do Tašmajdana u redovno obavljanje male i velike nužde. Tu srećem i poznanike sa „25. maja“. Kažu da jedva čekaju da stigne proleće, pa da krenu u tom pravcu. I ja, i ja. Zbog pluća, naravno. A, i „švedski sto“ je svake godine sve bolji.

Bitka za veliko platno


Privatizovanje bioskopa u glavnom gradu sve filmofile dovelo je u nedoumicu: da li će bioskopi u Srbiji da opstanu?



Pošto sam jedan od tih posvećenika sedme umetnosti, pravi beogradski filmofil, uplašen sam i iskreno se brinem za naše bioskope. A kad se čovek (i u tu kategoriju spadam!) plaši, onda mu ceo život prođe kroz glavu. Ili tako nešto...
Prva sećanja na bioskop vezana su za osnovnu školu organizovani odlazak na „Bitku na Neretvi“. Navijanje za naše protiv njihovih ne mogu da ponove ni današnji fudbalski navijači. Kad je poginuo simpatični mitraljezac, koga je tumačio Ljubiša Samardžić, bio sam u takvom šoku da sam danima odbijao hranu. Srećom, tata me je odveo na jedan špageti vestern, pa sam tek tako zaboravio partizanskog heroja. U špageti vesternu, legendarni Giuliano Gemma sve negativce likvidirao je bez pardona. Bio je besmrtan. Najzad sam našao novog idola, koji ne gine od dušmanske ruke.
Nekada davno... najčešće sam išao u „20. oktobar“ i Dom sindikata. Pre svega, zbog filmskih žanrova, koja su ta dva bioskopa forsirala. Prvi je bio poznat po akcionim filmovima od kung-fua do kaubojaca, a drugi zbog erotskih komedija.
Posle kauboja, indijanaca, partizana i nacista, došao sam do ključnog celuloidnog događaja. Švedski film „Hopa cupa u krevetu“ promenio mi je život. Zamislite: ja tinejdžer, a na celom velikom platnu gole ženske grudi!
Sigurno sam se osećao kao kosmonauti tokom prvog sletanja na Mesec. Mali Armstrongov korak bio je veliki za čovečanstvo, ali to veliko platno Doma sindikata bilo je taman za moje oči. Posle predstave od 14.00, drug Bojan i ja kupili smo karte i za projekciju od 16.00. Tu drugu projekciju gledali smo mnogo opuštenije. Dobacivali smo prisutnima u sali i najavljivali golotinju. Dok nas redar nije izbacio iz sale. Onda smo obojica plakali, kao što i dan danas plačemo kad gledamo prljavog Harryja koji ubija Škorpiona posle legendarne rečenice: „Do you feel lucky, punk?“
Kasnije, postajem redovni posetilac Kinoteke kao obožavalac Hitchcocka, Johna Forda i Clinta Eastwooda.
U Kinoteci mi se desio i bizarni događaj, kada je tip do mene stavio svoju ruku na moje koleno. Posle „Šta radiš, čoveče?“, odgovorio je: „Vežbam za novi film. Dobio sam ulogu homoseksualca.“ Pustio sam ga da mi još malo greje koleno, a onda sam prešao u drugi red. Iako nikada nisam saznao o kom je filmu reč, tešio sam se da sam doprineo sedmoj umetnosti jednim kolenom.
Kad sam sazreo, postao sam redovni posetilac Festa, ali i svih bioskopa u centru grada. Fest je za mene uvek bio Dom sindikata, nikad Sava centar. Stajanje na vetrometini kod Bezistana i čekanje otvaranja blagajne od ponoći do sedam ujutro, sećanje je na iskrenu posvećenost filmskoj umetnosti. Današnja lakoća piraterisanja filmova sa interneta i kupovina istih u svakom pasažu, zatvara bioskope. To zovem „nepodnošljivom lakoćom zatvaranja“.
O multipleksima drugom prilikom...

Tvrđava iskustva


Kada kažem Beograd, mislim na Kalemegdan. Ali, samo nekoliko puta godišnje.



U proseku, odem dva, tri puta za godinu dana do Kalemegdana i to u letnjem periodu. Posetim Zoološki vrt, a posle svratim na Kalemegdansku terasu. Kafica i to je to. A, nekad je bilo sve drugačije.
Pamtim odličan basket, koji se igrao na Zvezdinim i Partizanovim terenima. I sam sam bio akter mnogih žestokih duela. Igralo se na ispadanje, što znači da se tabalo po rukama i telu samo tako. Kući sam dolazio crven kao bulka. Stariji burazer kad bi me video, samo bi prokomentarisao: „Haug, Džeronimo!"
U to vreme, počela su i prva okupljanja folkera na Kališu povodom emisije „Poselo 202“. Basketaši i „obični“ građani gledali su ih u čudu. U Beogradu se tada više slušala zabavna muzika (lepa vremena!), kao i novi talas rock’n’roll izvođača. Narod koji sluša narodnu muziku, okupljao se na Kalemegdanu na platou pored Zvezdinog terena. Delovali su kao da nisu iz Beograda, već sa neke druge planete. Iz daljine, izgledali su kao gomila malih nepravilnih krugova. Nešto kao jaja iz filma „Osmi putnik“. Iz tih jajašca kasnije su se izlegli turbomonstrumi, koji i dan danas napadaju omladinu. Zato tucite vašu decu, da ne postanu jaja!
Kalemegdan stariji pamte po legendarnim igrankama, na kojima je svirao Mile Lojpur. To je bilo vreme prvih vespi, kožnih jakni, kao i briljantina u kosi. U jednoj od epizoda serije „Grlom u jagode“, može da se vidi kako su ta druženja izgledala. Devojke su nosile konjske repove i nisu smele da odbiju da plešu sa udvaračima. Odbijeni bi lupio šamar toj curi, pa bi nastajala opšta tuča. U današnje vreme, nema više takve romantike. Pištolj je zamenio pesnice. Zato već godinama nikog nisam zamolio za ples, osim moju ženu. Znam da će da pristane. A i ako ne pristane - ne smem da joj lupim šljagu. Jer, u našoj kući se zna ko nosi pantalone.
Često sam išao i u opservatorijum. Jednom sam video sve zvezde kad sam se skotrljao niz stepenice. Obožavao sam i mini golf. Mada sam najčešće ostajao poslednji na terenu. Mrak je već padao, kad bi stizao do poslednje rupe. Do danas niko nije oborio moj negativni rekord na stazi broj 7. Na Vojnom muzeju postoji i grafit na kome piše: „Ne postoji rupa koju on nije promašio“.
Kalemegdan je veoma zahvalan za ljubavne sastanke. Možete da se sakrijete i da se ljubite do besvesti.
Na četrnaesti rođendan, ispod Pobednika doživeo sam prvi, pravi poljubac. Sa Violetom iz „Starine Novaka“. Ponavljala je osmi razred, znači - iskusna. Znali smo se iz kraja. Sačekala me je ispred škole i sunula: „Glisto, hoćemo do Kališa?“ Otišli smo pešaka do Tvrđave i seli na zidine. Sećam se da mi je munula jezik, tako da sam se zagrcnuo. Kašljao sam kao Bora Stjepanović u „Ko to tamo peva“. Kad sam došao do daha, napala je još žešće. Osećao sam se kao žaba koju guta zmija. Posle par „poljubaca“, odskakutao sam kući. Posle je svima pričala da sam šonja. Nije me bilo briga, bitno je bilo da sam naučio da ljubim. Kalemegdan je bio spreman za novog „Pobednika“. Mene!

Vrh, brate!


Beograd ne bi bio Beograd da nema žargona.

Osim poznatog otezanja za reči kao što je super (suuuper) i nemoj da pričaš (neemoj...), imamo šatrovački, utrovački i podvrste.

Imamo i turcizama i engleštine, ali najviše — šarma.



Čuvena je anegdota sa sahrane beogradske urbane devojke/urbanke. Kada je došla njena drugarica, prvo što je rekla njenom bivšem dečku/frajeru/tipu bilo je „E, sorry!“ A, onda i legendarno: „Suuuper ti stoji crnina!“
Priča se da je jedan beogradski desetar, komandu izgovarao: „Juriš, jeebote!“ Sećam se da je profesor fizičkog Čakara iz Pete beogradske rekao mom ortaku iz razreda da uradi dvadeset sklekova, a ovaj mu odgovorio: „Ma, libo me“. Onda mu je legendarni profesor zveknuo čvrgu i ’ladno dobacio: „Libo i mene, al’ timću!“
Prvi specifični beogradski izrazi pojavljuju se krajem šezdesetih i početkom sedamdesetih godina. Neki su nastali u Beogradu, a neke su doneli sa sobom studenti iz unutrašnjosti, a Singidunum ih je prihvatio oberučke. Godinama kasnije imamo paletu reči koje je strancima teško prevesti. Pa, da nabrojim neke koje su mi tokom godina dobacivali na ulici, na bini, ali i u kući - od najrođenijih, preko žene do kumova: mentol, bolid, tenkre, ponekad i fijuk...
Poslednjih godina u Begišu stasavaju potpuno nove generacije. Podelio sam ih u dve grupe.
Prvu sam nazvao „anglo-saksonskom“. U njihovom svakodnevnom govoru su stage, make up, event, image, personality, feed back, styling, fancy, by the way, chill out. Za razliku od njih hip hop izvođači otvaraju potpuno novi lingvistički front. Dovoljno je da se čuje bilo koji album Sunshinea i ovih novih klinaca i sve je jasno. Novi Beograd, Vidikovac, Karaburma, Dorćol - svako naselje ima svoje jezičke heroje. Takozvani utrovački postao je svakodnevni govor. Pošto ne znam nijedan izraz, zamoliću vas da mi pošaljete neke od njih na mail. Unapred zahvalan - ako me razumete.
Nisam neki znalac ni šatrovačkog. I kad pokušam da ga čampri, ne pogodim pravi način izgovaranja. Recimo, godinama sam govorio ladabu umesto dalabu, kao i njacepr umesto canjepr.
Za razliku od omladine i srednje generacije, starije Beograđanke nisu ufurale sleng. Podignu obrve i namršte se kad čuju „vrh, brate“. Kao da su imale najbolje profesore i vaspitače. Nisu uspeli da ih iskvare ni partizanski oficiri iz Drugog svetskog rata koji su došli iz Bosne, Crne Gore i Hercegovine. One su ostale svoje. Reči kao bolan i đe ostale su imovina muževljevog zavičaja i njihova deca su pravi Beograđani. Keve mi!

Dovoljna je jedna dlaka


Ko nije šetao po prolećnom danu po Tašmajdanu, taj ne zna šta je život. Jer, život nije reka...



Tašmajdan nema reku, ali uživanje je zagarantovano. Veoma je važan pravac iz koga se dolazi u park zbog šetnje. Jedan način da se dođe je iz Aberdareve ulice, pored zgrade RTS-a. Uzbrdica čini da se čovek zadiše, da udahne smog punim plućima, a kad kroči među krošnje odmah ga zapahne sveži vazduh i vrati ga u normalu. To je u slučaju da taj nije popio koju, onako - s nogu - onda će ta svežina da ga još više ošamuti. U tom slučaju, verovatno će da se surva niz stepenice prema ulazu u RTS. Moj tata je to izveo pre par godina i kući stigao kao Rambo kad je filmu „First blood“ skočio sa litice na drvo. Samo, John Rambo je sam ušivao svoje rane, a mom ćaletu ekipa u Urgentnom centru.
Do Tašmajdana se dolazi i pored crkve svetog Marka i preko „malog Taša“, sa donje strane. Sve u svemu, kad se uđe u park, nirvana je zagarantovana. Stopiš se sa prirodom i postaješ zimzeleni čovek.
U parku su dva restorana, a to su „Madera“ i „Poslednja šansa“. Ovaj drugi je uvek bio moj izbor. Prvo kao đak, a posle i kao student, završavao sam u „Šansi“. Sada tamo sede moji ispisnici i ispisnice iz tog vremena. Skoro mi je prišla devojka sa kojom sam se zabavljao pre par godina. Dok sam se prisećao kako je bila lepa u to vreme, ugledao sam dete pored nje. Tad sam dobio aritmiju, kakvu ne pamtim od prvog upoznavanja sa taštom. Dečkić je ličio na mene sto posto!!! Pljunuti ja, samo u mini verziji.
Onda mi je dotična rekla: „Čini mi se kao da nikad nisam ni prestala da te viđam“. Oblio me znoj, progutao sam knedlu i nekako izustio: „Ako treba ići ću na DNK analizu“. Pogledala me je optužujuće i odbrusila: „Ne boj se, ima oca. Sećaš se Gustava?!“ E, tu se zagrcnuh od smeha. On je bio najsmešniji lik u gimnaziji, jer je ličio na Gustava iz mađarskog crtanog filma. Već u šesnaestoj je oćelavio i imao je samo jednu dlaku na glavi. Čuvao je tu dlaku kao da će iz nje da izraste prašuma Amazona. Pošto je videla da se smejuljim, moja bivša mi je sasula u lice: „Laza je za tebe misaona imenica! I kao čovek i kao muškarac! Ti si Gustav, infantilni čoveče!“
Posle te tirade, zgrabila je malog mene i otišla. A ja sam nastavio da se cerekam. Iz straha da ću jednom ipak morati da odem na analizu DNK-a. I da ću da saznam da sam otac deteta, a da mi je Gustav odgajio isto.

Drugarice, ljubavnice, veštice


Najveće bogatstvo Beograda nisu rude i minerali. Nisu ni devizne, ni dinarske zalihe. Nije ni naše tradicionalno gostoprimstvo. Najveće bogatstvo su devojke!

I njihove majke što ih rađaju.



Singidunumske devojke su za sve ukuse: plavuše, crnke, brinete, riđe, debele, mršave, pegave, prgave, umiljate, nabildovane, silikonke, maljave, podatne, razmažene... Kad ima toliki izbor, muškarac se izgubi.
Bio sam ubeđen da volim niske, a onda sam oženio visoku. Moj kum se ceo život zabavljao sa crnkama, a završio sa plavušom. Bivši drugar se zabavljao sa namćorkama, a sad je sa Markom. Takve su Beograđanke. Nema pravila.
Moj stric je najbolji primer. Oženio je najlepšu devojku sa Dorćola. Sledeće godine su dobili sina Đorđa. Živeli su srećno i složno mnogo godina, sve do jednog prolećnog dana, kada je stric rekao strini da je napušta. Zbog mlađe žene, naravno. Onda mu strina kaže da Đorđe nije njegovo dete. Pošto je stric mislio da ova želi samo da mu napakosti, pokazala mu je sliku njegovog najboljeg druga Milana kad je bio dete. Tad je strika shvatio zašto mali Đole ne liči na njega: „Pobogu, što mi to kažeš tek sad?“ - kaže u šoku. Kao prava ostavljena Beograđanka strina mu odgovorila: „Kad misliš onom stvari umesto glavom i treba da znaš!“
Beograđanke volimo kao drugarice, kao ljubavnice i kao veštice. Obično kada nađete sve to u jednoj osobi, onda se i oženite, pa se natenane kajete. Najbolje su devojke koje imaju puno tetkica usedelica koje ostavljaju stanove kad umru. Najgore su one koje nemaju ništa za miraz da daju, a troše kao da žive na francuskom dvoru. Pričao bih o mom slučaju ali ne smem: moja Maria Antoaneta zna da čita, a i da pravi kolače.
Prava Beograđanka uvek drži do sebe. Doterana i namirisana, sa istom strašću kupuje praziluk i gleda premijeru u Pozorištu na Terazijama. Grozi se prljavštine, prostaka, gužve i nervoznih vozača. Najviše voli da ćaska sa prijateljicama. Ne postoji tema iz tabloida, koju nije doktorirala. Baš juče sam sedeo sa mojom komšinicom i njenom drugaricom. Komšinica: „Jeste li čuli da Brad Pitt već godinu dana nije imao seks sa Angelinom? Drugarica: „A ona trudna, sestro slatka..."
Na kraju, za novajlije - savet. Ako dolazite u Beograd, a ne upoznate nijednu Beograđanku, onda je bolje da niste dolazili. To vam je kao da odete u Brazil, a ne upoznate Brazilku. Možda nije dobro poređenje, pošto tamo ima mnogo transvestita. Ali - i to su žene. Valjda...

Glavu gore!


Uvek sam želeo da postanem gradonačelnik Beograda.

Rođen sam za tu funkciju.

Znam sve ulice u glavnom gradu, nazive opština imam u malom prstu, a jednom sam bio i na Bitefu.



Blaža gradonačelnik... Ako me, dragi građani, izaberete za gradonačelnika, otpustiću sve trenutno zaposlene. Šta da radim sa ljudima koje ne poznajem?! Posao će da dobiju moji kumovi i rodbina. Mada, ni njima ništa ne verujem. Većina mi duguje pare po par godina, a na kraju, kad mi vrate, ubrzo ponovo traže zajam. Ali, barem znam gde stanuju.
Dalje, uspostavio bih komunikaciju sa građanima putem interneta.
Zamišljam pitanja penzionera i moje odgovore:
- Poštovani gradonačelniče, želeo bih da znam kad ću da prestanem da viđam bele miševe u mojoj zgradi?
Kad budete prestali da pijete.
- Dragi gradonačelniče, da lije tačno da u skupštini menjaju escajg svake godine?
Nije tačno. Jedemo prstima, kao i vi.
- Gradonačelniče, da li i vi slavite Božić?
Da. Ali, samo na Božić.
Garantujem da ću imati strpljenja za svako pitanje koje postavite, mili građani. Jer, grad je pun ljudi koji su željni da saznaju sve. Nikom neću da uskratim odgovor.
Moći ćete da me zovete i na mobilni i na kućni telefon. Moju ženu ću da zaposlim kao sekretaricu. Pa, ako se bude šuškalo da gradonačelnik spava sa sekretaricom, niko neće da se buni. Takođe, trudiću se da svaki pas u našem gradu ima svog vlasnika. Tako više neće biti lutalica, a svaki vlasnik moraće da pokupi izmet svog ljubimca. Tako ćemo opet moći da koračamo uspravno našim gradom.
Policija će da hapsi one koje prljaju grad na bilo koji način. Neće više biti bacanja kesa kroz prozor, opušaka iz kola i pljuvanja na trotoar. Kazne će biti isključivo novčane, jer Beograđani su kao fudbaleri. Nauče se pameti, tek kad ih opališ po džepu.
Posebnu pažnju posvetio bih sugrađankama. Dekretom bih snizio sve cene za 80 % u tržnim centrima i buticima. Tako bi Beograđanke mogle da kupuju do mile volje. Samim tim, bile bi i manje napete. Muževi bi mogli da gledaju Ligu šampiona na miru.
Kao gradonačelnik, boriću se da više nikad nijedna dečja suza ne kane u Beogradu. Deca su naše najveće blago i neću da dozvolim da se neko igra sa time. Ta mala stvorenja kada porastu, moraju da znaju da se Beograd brinuo o njima. Jer, među njima je budući gradonačelnik. Osim ako mene ne izaberete za doživotnog nosioca te funkcije. A, ja ću vam se već nekako odužiti!

A i vi ste došli, inspektore!


Obožavam da idem u pozorište. Čini mi se kao da prisustvujem magiji. Osim kad sam u poslednjem redu, pa ne čujem pola dijaloga il’ monologa - zaboli me glava od naprezanja Eustahijeve trube.



U Atelje 212 idem redovno jer mi je blizu stana. Jedna od omiljenih predstava mi je „Egzibicionista“. Briljiraju svi: od Brstine do Voje Brajovića.
Pre mnogo godina, imao sam i čast da budem u čuvenom bifeu Ateljea. Komična dobacivanja između glumaca teško mogu da se prepričaju. Najbolje je da nabavite knjigu Cacija Mihajlovića sa anegdotama koje je popularni Jelenko iz „Radovana Trećeg“ zabeležio.
Jednom sam dijalogovao sa legendarnim Zoranom Radmilovićem. Imao sam devetnaest godina i iz nepoznatih razloga ušao sam u „Srpsku kafanu“ sa dva druga. Seli smo i naručili dva piva i tri čaše. I onda šok: moj omiljeni glumac sedi za susednim stolom. Zablenuo sam se u „Kralja Ibija“ i odjednom čujem iznebuha: „Što me gledaš, mali, tim urokljivim očima?!“ Uspeo sam da prozborim izvin’te, a legenda mi je uzvratila: „Izvinjavamo!“ Posle vatrenog krštenja, sve je bilo lako.
Prilazio sam glumcima na ulici, ćaskao sa njima i pravio se da sam gledao sve njihove predstave. Naravno, najduhovitiji su imali lek za mene.
Na gledanju predstave „Hajde da se igramo“ na sceni „Bojan Stupica“, doživeo sam novu neočekivanu situaciju. Glumac Dragan Gagi Jovanović pojavljuje se iz poslednjeg reda, izvire iz publike. Uglavnom ga niko ne primeti dok
ne stigne do sredine sale. Kada je prolazio pored mene, uz tekst koji je govorio dodao je: „A i vi ste došli, inspektore!“ Obično se snađem u tim situacijama, ali iznenađenje je učinilo svoje. Iz grla mi je izašao samo zvuk, nalik na onaj kad verglate da upalite kola, a akumulator prazan. Cela sala se smejala, a Gagi je šeretski nastavio ka sceni, dok sam ja i dalje pokušavao da pustim glas. I uspeo sam... na kraju urnebesnog komada, kada sam kao i većina u sali vikao: „Bravo, bravo!“
Poslednjih godina, pravi sam pozorišni kampanjac. Ponekad, za nedelju dana odgledam tri predstave, a onda ne idem naredna tri meseca u teatar. Priznajem da mi se i ukus izoštrio od dugogodišnjeg posećivanja „dasaka koje život znače“. Dosadnije jednostavno prespavam. Desilo mi se da sam na jednom komadu zaspao i probudio se tačno na kraju. Tajming mi je bio izvanredan.
Predlažem vam da odmah odete do najbližeg pozorišta i da kupite kartu za prvu sledeću predstavu. Al’ pazite da bude komedija! Mada, iako promašite u izboru barem ćete se naspavati kao čovek.

Travolta s’ Moravu


Godinama nisam učesnik noćnog života. Stigle me godine, a i jetra mi slabije dihtuje. Sve što mi je ostalo je da slušam priče mlađih prijatelja i da uzdišem za mladošću. Kao u pesmi Arsena Dedića: „Poklanjala al’ si krala i neverna si bila ti, ne suviše mi nisi dala, o mladosti“...



Splavovi su postali kjučna mesta noćnog provoda u glavnom gradu. Mladi svet je potpuno prešao na reku, ali ne voze se čamcima već bembarama i mečkama. Muzika, uz koju se veseli na tim mestima, dobar je pokazatelj da je Beograd u stvari jedno veliko selo. Samim tim i provod je u stilu posela. Tu je pevaljka, mnogo ića i pića, kao i dobra šorka posle završetka derneka. Jedino što se na poselu rokaju pesnicama, a na ovim modernim okupljanjima vatrenim oružjem. Kao onaj tekst sa odjavne špice filmova: „Svaka sličnost je slučajna“.
Moja generacija je noćni provod počinjala i završavala u legendarnom „Šumatovcu“, a par godina kasnije u bašti SKC-a. U to vreme, noćni provod je trajao do 23.00. Ako izađete u osam, dok stignete do odredišta ostaje vam dva i po sata za provod. Tuče su u to vreme bile retke. Sećam se dubokoumnog sukoba koji se verbalno završio ispred ulaza u SKC: Punker hipicima: Gde ste, pudlice? Hipik punkeru: A je l’ ti keva krojačica kad imaš toliko zihernadli? Punker hipicima: Smrt hipicima! I ode! I to je bilo to.
Danas kada klinci počnu da dobacuju jedni drugima, sledi nešto nalik na Kosovski boj. To je valjda neki duh predaka koji tinja u omladini. Udari junak na junaka, pa kom opanci kom parcela na groblju. Novom ili Centralnom, svejedno.
Osim splavova, u današnje vreme funkcionišu i noćni klubovi, kao i diskoteke. Moram da priznam da nikada nisam bio ni u jednom noćnom klubu u Beogradu, čak i u vreme njihove najveće ekspanzije osamdesetih godina! Pre svega, zbog muzike koja se puštala. Uglavnom su to bili strani disco hitovi, koje su slušali gradski šminkeri.
Sa druge strane, disco tih godina je za današnje domaće folk-hitove iz beogradskih diskoteka, prava muzička avangarda. Prvi komšija Zoki Džontra kaže da muzika grupe Bee Gees iz „Groznice subotnje večeri“ mora da bude u obaveznom programu svake diskoteke i dan danas. Disk džokej koji nema taj CD, treba da dobije trajnu zabranu rada u diskotekama i odmah da bude deportovan na neki splav!
Najveći plus noćnog života u Beogradu poslednjih godina je novi naraštaj devojaka. Teško ih je ne primetiti preko dana, a mogu da zamislim kako tek izgledaju u tami disco kuba ili splava. Zato pre nego što utonem u san, zamišljam kako oblačim belo odelo kao Travolta nekada i krećem u noćni život. A devojke me gledaju i uzdišu. Dok vrte telima u ritmu disco harmonike. Ko bi rekao da će Brenin hit iz osamdesetih postati lajtmotiv beogradskog noćnog života u 21.veku: „Čačak, Čačak, šumadijski rokenrol, to je život moj i tvoj, oj, Moravo, oj!“

Pismo Beogradu


Najdraži Beograde, pišem Ti prvi put. Ne znam zašto do sada nisam pisao. Valjda sam poštovao Tvoju privatnost. Nadam se da moje pismo neće da završi nepročitano u nekoj kanti. I da znaš - od srca je!



Voljeni Beograde. Znam da Ti nije lako. Uporno žele da Te pretvore u selo. Kao evropski i svetski grad-gospodin, reagovao si: može selo, ali globalno! Nisi nikom zamerao što misle da mogu da Te poseljače.
Odomaćile se životinje. Voline za volanima u svakoj ulici. Sreća i Tvoja i moja pa je prošla izborna kampanja. Bez obzira kako će „trka“ da se završi samo jedno je sigurno: usvinjili su ulice. O kravama-muzarama, crnim ovcama u belom gradu, ćurkama i kokoškama, konjima-jednim, mazgovima, magarcima i magarčinama... drugom ću (ne) prilikom.
Želja mi je da, moj Beograde, sve Tvoje fasade okrečim u belo. Da ljudi, još iz aviona, pred lepotom ostanu bez daha. Kao ja, kad sam prvi put video moju buduću suprugu! Sad mi prija što povremeno pokaže i mračnu stranu. Tek da se odmorim od tolike svetlosti. Uvek si voleo svoju dečicu. Daješ snagu za prve korake, paziš ih sve vreme. Tek kada ostare i postanu penzioneri sete se da postojiš i kažu: „E, Beograde, al’ si lep!“ Odužiš im se lako: pošalješ im iznad glava svoje najbolje golubove. Na Tašu i na Kališu.
Nadam se da se ne ljutiš na mene, što ponekad ne sklonim pseći izmet sa travnjaka u parku, kada moj pas obavi nuždu. Kazna me sama stigne - ugazim u to već sledećeg jutra.
Grade nad gradovima, molim Te, da ne posustaješ. Velikog si srca, širokih shvatanja. Pokušaću da budem uzoran građanin i stanar.
Obećavam da ću da prestanem da pljujem po trotoarima kad imam šlajmaricu. Progutaću, pa šta bude. Kad je mogao Pavarotti da pije živa jaja za dobar glas, mogu i ja pljuvačku za Tvoj dobar glas. Nadam se da će i moji sugrađani da slede moj primer, iako su već nagutali sve i svašta.
Zaslužuješ i mnogo više. Ma, zaslužuješ orden. Veliki orden za pobednika. Kao najbolji grad na ovoj planeti. Eto, toliko. Ostani veliki, Singidunume moj! Pisaću Ti opet...

Oni su Beograd


Beograd voli svoje poznate ličnosti.

Od legendarnih glumaca do fudbalera.



Teško mogu da opišem sreću koju sam osetio kada sam stajao na semaforu sa paradajzom u kesi, a Vlade Divac mi maše iz kola! Za uspomenu i dugo sećanje dobacio sam mu jedan paradajz... najveći!
Osećaj, kada vam poznata osoba pokaže znak pažnje, ravan je prvom gutljaju piva u srednjoj školi (za današnje klince - u osnovnoj!) ili pobedi u malom fudbalu protiv kolega iz firme. Hoću reći, osećaj je božanski! Naravno, za onog k’o veruje u Onog gore. Ne mislim na komšiju sa gornjeg sprata, naravno.
U krugu dvojke našeg lepog grada, kao i po drugim beogradskim naseljima, možete da vidite javne ličnosti kako šetaju, nose kante sa đubretom, idu na pijacu.
U Svetogorskoj ili Hilandarskoj možete da sretnete: Buleta Goncića, Katarinu Žutić, Đuleta, Bilju Krstić, Vladu Džeta, Goricu Popović, a bogami i Duleta Vujoševića. Po Tašu se kreću Bisera i Vasil. Na Bežanijskoj kosi čovek lako, nekada naleti na ljude iz naroda - Brenu ili Kebu. Na Dorćolu možete da upoznate Ramba, Džeja...
Nažalost, u Krnjači (ili beše Kotežu?) više nema Mileta Lojpura, legendarnog pevača prvih igranki na Kalemegdanu. Pre par godina, otišao je da nastupa sa Elvisom, Buddyjem Hollyjem i Ritchiejem Valensom.
Takođe, više nema Slobodana Aligrudića i Zorana Radmilovića na potezu od „Srpske kafane“ do „Briona“. Nema više ni Zorana Miščevića, jednog od prvih i poslednjih velikih beogradskih rockera, koji je hodio tadašnjom Lole Ribara. Žal za takvim legendama nije mali. Oni su bili duh grada, iako neki nisu bili rođeni Beograđani. A, kao da jesu. Oni su bili Beograd!
Današnji idoli naizgled vode umerenije, hibridne živote. Ima tu i ića i pića, ali kampanje za zdrav život učinile su svoje. Malo, malo, pa čujem da je glumac prestao da pije ili da je vrhunski sportista prestao da puši. Nema više nezaboravnih igrača kao što je bio Paspalj, kome je cigareta bila sastavni deo sportske opreme. Da ne pričam o predstavi „Audijencija“ sa Perom Kraljom i Batom Stojkovićem, u kojoj su njih dvojica zadavali domaći zadatak u ispijanju piva domaćim i stranim kamiondžijama. Takve, majke više ne rađaju!
Šetajte gradom što više - srešćete sigurno ono malo preostalih legendi. Evo, čak i ja šetam!

Ja, žena...


Biti žensko u Beogradu nije laka rabota. Jer, ako muškarci mogu da izađu na ulicu neobavezno obučeni i neobrijani, žene to nikako ne mogu! Nehajno oblačenje još i mogu sebi da dozvole, ali na proleće - brijanje je obavezno!

Bar do kolena!



Ne želim da neko pogrešno protumači ovaj tekst, ali često sam razmišljao o tome šta bi bilo sa mnom da sam žensko.
Šta bi mi bilo najvažnije?
A) Cipele (zimske, jesenje, letnje, prolećne; čizme, sandale, papuče) - čime namećem mom muškarcu obavezu da mi kupi još jedan cipelarnik
B) Šminka - što uslovljava kupovinu nesesera i tašni (malih, srednjih, velikih, svih boja i veličina)
C) Nakit (samo da je žuto, a može i belo...)
D) D je i (uz) A i B i C i ogleda se u jutarnjem vrištanju: ŠTA DAOBUČEM?!?!
E) Stalno odlaženje na rasprodaje, guranje i otimanje od drugih žena
F) Gledanje emisija o modi i slušanje voditeljki
G) Dobijanje mesečnog ciklusa i kupovanje uložaka sa krilcima.
Dok ovako nabrajam, shvatam kako je ženama. A one samo žele da bude mir u svetu, da muževi budu fini i verni i da deca ne kmeče. I da budu lepe.
Nekada su žene bile opuštenije. čak su i Beograđanke imale brkove. Ispod pazuha imale su žbun nalik na
Pančićevu omoriku. Pogledajte bilo koju sliku vaše majke, tetke ili rođake sa odmora na Hvaru ili Braču i videćete da sam sto posto u pravu!
O posebnom mestu na ženskom telu i da ne govorimo. Tu bi se i zeko izgubio! U 21. veku, žena je došla do posle-dnje faze ekspolatacije. Ja, kao žena, morala bih da napumpam usta, grudi, a bogami i zadnji trap. Bila bih kao bicikl koga spremaju za „Toure de France“. Ako to ne bih uradila, imala bih težak život! Udala bih se za nekog golju, koji bi me jedva prehranio, a kamoli priuštio letovanje u Grčkoj.
Sad sam samog sebe ubedio da je najteže biti žena.
U Beogradu ili bilo gde na planeti.

Prženje na asfaltu


Beograd je poslednjih nedelja vreo grad. Najviše zbog velikih vrućina, ali i drugi faktori utiču na povećanje temperature. Od razgoličenih sugrađanki do užarenih političkih previranja.

Potrebno je jako srce u junaka!



Knez Mihailova je jedina ulica na svetu u kojoj je svakog letnjeg dana na programu modna revija u kojoj učestvuje cela ženska populacija.
Naziv manifestacije je „Deminutiv“: haljinice, vruće pantalonice, suknjice, majčice, sandalice na štiklice... deo su sjajnog asortimana samo za muške oči. Ipak, ključno je ono što nosi tu odećicu! Beograđanke su svesne da su divne, a Beograđani su na velikom iskušenju.
Ponekad dok šetam sa ženom, poželim da imam bič i da kažnjavam samog sebe. Zato što sam slab! Vrelina koju osećam dok gledam te graciozne dive, dovodi me skoro do tačke ključanja. Srećom, na pola Kneza je česma! Kazna stiže kad stignemo kući i kad moja najdraža ne progovara sa mnom do kraja večeri. Kad bolje razmislim, to može da bude i nagrada, he, he.
Vrućina u Beogradu ima svoje specifičnosti...
1. Asfalt se toliko ugreje da prosto žari tabane u cipelama; ako ste dustabanlija, nije vam lako.
2. U javnom prevozu osobe koje ne koriste dezodorans isparavaju na određen način; od toga peku oči, a može i da se povrati - pogotovo ako je nekupač još i lukav.
3. Možete dobiti toplo pivo u kafiću jer se frižider upravo pokvario.
4. Pokvaren sladoled je deo folklora. Nije strašno, ali je važno da ste blizu sanitarnog čvora.
5. Ako nemate klimu u stanu, promaja je jedino rešenje; a onda vas čeka upala oka, uva ili lumbago.
6. Ako nemate klimu u kolima, morate da otvorite prozore; od izduvnih gasova može da se dobije (hipohondri, ne čitajte dalje!) sve od bronhitisa do raka pluća.
7. Omladina i penzioneri piju pivo u hektolitrima, a posle toga ulaze u vodu i opušteno čekaju infarkt.
Ovo stvarno ima veze sa mentalitetom stanovnika glavnog grada. Pa, ovde ljudi veruju da je ozonski omotač i dalje čitav! Nisu čitavi! Uvek se setim razgovora sa komšijom vulkanizerom: Ja: čitao sam da će glečeri da se istope i da će nivo vode da poraste do neslućenih razmera. Komšija: Ma, daj, šta pričaš?! Sad će, kao, da dođe ta voda i sve da nas potopi?! Ja: Tako piše u novinama. I to na dve strane. Komšija: Mnogo si, bre, naivan. Pa, pišu i da je panika jer se probušio ozonski omotač, a ja najbolje znam da nema rupe koja ne može da se zakrpi!
Najvažnije je da se čovek zaštiti! Obavezne su naočare za sunce, kapa, a potrebna je i flaša vode u torbi. Ko se toga ne pridržava, obično završi u Hitnoj. A što je hitno, to je i brzo. Tako, čim se malo oporavi, hitni slučaj ustaje na noge lagane i kreće na kućno lečenje. Peške, po suncu. Zato naučnici širom sveta dolaze u Beograd da vide u čemu je tajna naše izdržljivosti. Da li je to genetski kod ili tajno predanje? Pravi odgovor nikada neće saznati. Jer, ni mi ga ne znamo. Zato i dalje svaki dan izlazimo na 40 stepeni, uprkos upozorenjima nadležnih. Upozorenje je ništavna kategorija. Primamo samo naređenja. A odavno nema onog koji je naređivao.
Najlepše je biti kod kuće ovih dana. Uključim klimu, pustim muziku i pijuckam pićence. Oznojim se samo kad se setim šta nas čeka kad zahladni. Kad poskupi sve od šibice do nafte. Ima da čeznemo za toplim danima i vrućim vetrom. Kao što stariji Beograđani pate za srećnijim vremenima i umerenom klimom. Nas će Sunce da isprži, kao moja mama jaja na oko!

Oni računaju na mene


Splavovi su sastavni deo BG života. Ako ste u srednjim godinama ili penzioner idite samo preko dana! Jer, noću možete da padnete u iskušenje da opet budete mladi.

A, to može skupo da vas košta!



Moj prijatelj je pre par godina izašao u noćni život. Posle standardne večere sa drugarima u kafani „Kosmaj“ u Cvijićevoj (već dobro nalizani), odlučili su da odu na neki splav.
Tada je popularan bio „Lukas“ na Ušću. Posle pola sata igrao je u društvu zanosnih devojaka na ivici punoletstva. Dok se uvijao oko jedne od njih, prišao mu je mladi opasno ošišani momak i rekao: „Matori, koje ćeš koleno da ti upucam?“ Moj stari prijatelj nije ga dobro čuo od zvuka turbo-saund zvučnika, odgovorio je: „Ma, ne - ribić u kajmaku je bolji!“ I to je poslednje čega se seća. Probudio se u Urgentnom centru sa ranjenim kolenom - po slobodnom izboru pucača. Kad sam ga pitao šta se desilo, rekao je: „Nemam pojma! Tip me pitao za kolenice, a ja sam mu preporučio ribić...“
To je samo jedna od priča koju su mi pričali moji ispisnici iz pohoda na splavove. A pazite tek ovo... Moj šurak, posle tri piva u lokalnom, zemunskom kafiću krene ka hotelu „Jugoslavija“. Tamo je priličan broj splavova. Uđe u jedan i nastavi da pije. Pelinkovac.
Pred jutro, zakorači na splav interventna jedinica. Šurak već obeznanjen, ustane i počne da viče: „Napred, plavi! Ju-go-sla-vi-ja!“ Iz alkorazloga šurak je povezao hotel, uniforme i fudbal. Vođa plave navale, u njegovom stilu vikne „Hajmo, hajde, svi u napad!“ I to je, bar za mog šuraka, prekid filma. Probudio se u zatvoru bez dva zuba i sa šest modrica.
Već godinama ne prilazim splavovima noću. Danju nema gužve, posebno radnim danima. Samo zaljubljeni parovi koji pijackaju pićence i šetači pasa. Poslednji put sam bio po mraku na splavu krajem devedesetih. Splav je skoro potonuo zbog broja gostiju. Klijentela je bila neopisiva... Hm, pokušaću da opišem... Jedan poznati političar - opis: težak. Udovica poznatog kriminalca - opis: teška. Mladi glumac u usponu - opis: pijan. Svi zajedno pevaju pesmu koju sam tada čuo prvi put. Pominju se utoka, kajla i suze. Pošto me je mladi glumac u usponu opis: pijan, stalno častio pićem, oko tri ujutru odlučim da im se pridružim gore, na stolu. Popnem se, a udovica poznatog kriminalca - opis: teška, zagrli me i šapne na uvce: „Podsećaš me na mog bivšeg.“ Onda je zavukla jezik u moje uvo i očistila školjku. Poznati političar opis: težak, pozove me na levu stranu stola i kaže: „Mi računamo na tebe!“ Nije mi munuo jezik u uvo.
Pobegao sam kući i sutradan se probudio sa mamurlukom koji pojača majka jer me udarila novinama po glavi. Jedan od naslova je glasio: „Pevačica između dve vatre“. Na slici ona, sa njene leve strane političar, sa desne - nekorektno uslikani ja! Telefon je zvonio danima.
To je bio i moj poslednji odlazak noću na splav. A i moji poslednji trenuci sa prvom ženom. Sada sam na drugom splavu... pardon, braku.

Brdo po brdo - Beograd


Beograd ima puno lepih brda. Ipak, najlepša su brdašca iznad pupka naših sugrađanki.



Moje omiljeno brdo je Petlovo, jer je moja žena sa istog.
Elem, na Petlovom brdu je jedno lepo i uređeno naselje. Sa puno lepih kuća u nizu kao u Holandiji i Engleskoj. U poslednje vreme, došlo je do izvesnih promena. Deca staroseđelaca su porasla, pa su im roditelji napravili potkrovlja. To im nije bilo dosta, pa su dodavali još sprat ili dva. Sad to više nisu kuće, već zgrade u nizu. Kad odem u penziju, sigurno ću da živim na Petlovom brdu. U gajbi na trećem spratu i sa tri gajbe piva u špajzu.
Banovo brdo je, takođe, lepo naselje. Ima odličan bioskop, a ima i McDonald’s. Kad su posle onog mitinga polupali iste na Terazijama i Slaviji, ovom nije zafalio ni pomfrit. To je prednost Banovog brda. Dovoljno je blizu centra, a opet daleko ako se desi neki lumperaj.
Jedna od mojih najvećih ljubavi živela je u Požeškoj. Bila je lepa k’o Grace Kelly pre saobraćajne nesreće, ali je bila malo nervozna. Dobra veza. Posebno je volela da joj govorim ono što je Duško Radović pričao u emisijama „Beograde, dobro jutro“. Kao na primer: „Žene koje su se dobro udale, jutros idu kolima na posao. Voze ih muževi koji su se loše oženili.“ Posle godinu dana zabavljanja, dala mi je šut kartu i citirala čika Duška: „Kada se sretnu muškarac koji ne zna šta hoće i žena koja zna šta hoće, takav susret se mora završiti brakom.“ Nikad nisam vozio kola, a i znao sam šta hoću. Za brak je bilo rano. Hteo sam još neka brda da pređem.
Labudovo brdo za mene ima posebno značenje. Tu sam imao par odličnih drugara sa kojima sam igrao basket non-stop. Fer-plej je sastavni deo te igre. Naravno, ako planirate da izgubite. Tražio sam faulove i kad je igrač bio na metar od mene. Aut je bio čim se protivnik približi liniji terena. Važno je bilo da se pobedi, ionako smo svi učestvovali. Ipak, sve mi se vratilo kad su čuli da sam postao zet-petlobrđanin. Jedini komentar im je bio: „Ode i ti u aut!“
Osim ova tri nabrojana brda, u Beogradu postoje još četiri registrovana. Topčidersko, Kanarevo, Julino i još jedno koga ne mogu da se setim. Slična stvar mi se desila i na času geografije, kod profesorke Bekavice u Petoj beogradskoj gimnaziji. Kada me je pitala za brda, počeo sam da ih nabrajam na sledeći način: „Avala, Kalemegdan“... Posle upisanog keca rekla mi je da sednem. Pošto sam se istog trenutka setio još jednog brda, podelio sam otkriće sa njom - sav ozaren, viknem „Tašmajdan!“, a ona me izbaci sa časa. Ni dan danas mi nije jasno kako Tašmajdan nije brdo, a duša mi izađe na nos dok se uspnem Aberdarevom do parka!
Eto, toliko o brdima u Beogradu. Ako se i vi setite ovog kog ja nisam, popnite se na njega. Možda vas ja ugledam sa mog.

Plankton u mojoj glavi


Svako koje rođen ili živi dugo u Beogradu, rado se priseća kraja u kome je odrastao ili doživljaja iz škole.

Takav slučaj je i sa mnom.



Osnovnu školu „Vuk Karadžić“ usjpešno sam završio. Nastavnički kadar je bio izvanredan: Šaperka je predavala istoriju, Pešić matematiku, Cila biologiju, a Arsenijevićka geografiju. Dovoljno je bilo da se redovno ide na časove i moglo je sve da se nauči. Naravno, bisera koliko ti duša želi. Na času geografije moj par iz klupe Dragan Mamula, nije mogao da pronađe Italiju na atlasu. Nastavnica mu kaže da potraži čizmu. Mamula je ustao i počeo da zvera po učionici. Kad smo shvatili da pokušava da vidi ko nosi čizme, smejali smo se do suza. Ova priča je sada još interesantnija, jer Mamula poslednjih dvadeset godina živi u Italiji. Našao je čizmu i živi u/na njoj...
Moja srednja škola bila je Peta beogradska gimnazija, a kad sam prvi put zakoračio - dočekao me je vanserijski profesorski kadar: Mirjana Maskareli - latinski, Ljubica Radovanović - istorija, Bogoslavov Vene - matematika, a Mirjana Dokić - hemija... Sedeo sam u poslednjoj klupi i pazio da me profesori ne primete. Srećom, u klupi ispred mene sedeo je đak generacije Milan Janjić. Znao je stvari o kojima nisam ni razmišljao. Od spelovanja na engleskom do bilo koje hemiijske formule. Ali, nije bio klasičan štreber - hteo je da šapne. Maksimalno sam koristio tu dobru dušu. Ipak, jednom sam zahvaljujući baš njemu, dobio keca. Profesorka filozofije tražila je da nabrojim bar dva grčka filozofa. Panično sam pogledao u pravcu mog suflera Milana, koji mi je tiho šapnuo odgovor. Bio sam samouveren jer znam odgovor: „To su Plankton i Aristokrat!“ Šok na licu profesorke Laban nikada nisam zaboravio. Njen komentar je bio jasan: „Plankton pliva u tvom mozgu, nesrećo!“ Dodala je da sam paramecijum i upisala jedinicu u dnevnik aristokratskim pokretom desne ruke.
Pamtim matine doživljaje iz kluba „Cepelin“ današnjeg kluba „Taš“. Led Zeppelin, Rolling Stones, a bogami i Sweet i Slade bili su izbor disk džokeja. Svi smo imali teksas jakne i farmerke, a vijetnamke smo ostavljali u garderobi. Tačno u 19.30 bio je fajront. Obično bi za kraj grunula „Sex Machine“ Jamesa Browna i to bi bilo to. Izađeš iz mraka, uzmeš vijetnamku i odeš kući a tek je rano veče. U „Cepelinu“ se ponekad osećao miris lepka. Dugo sam mislio da im se od vibracija odlepljuju membrane na zvučnicima, pa da moraju da ga lepe „Oho“ lepkom. A onda sam video mog ortaka sa uronjenom glavom u kesu. Pitam ga šta radi, a on mi kaže da želi da se naduva. Malo kasnije, ćale je došao po njega i odrao ga k’o vola u kupusu od batina ispred škole. Tad je stvarno bio naduvan, pogotovo donja usna i levi kapak.
Ovo će da me natera da napišem memoare jer sam zaista skučen na ovoj jednoj strani. Na drugu stranu, sve ovo govori da me godine stižu. A to znači da moram da odem kod doktora i proverim prostatu. I to ide s godinama.

Majstori, majstori


Naći u Beogradu vodoinstalatera kad ti zatreba, ravnoje nalaženju igle u plastu sena. A, o drugim „majstorima“ ne smem ni da razmišljam. O onima koji žive na moj račun...



Otprilike, polovinu naših života sa majstorima se bakću tate i mame sa kojima živimo, a onda kad se odselimo ili venčamo i mi se upoznamo sa vodovodnim cevima, keramikom i strujom.
Prva sećanja za popravke u stanu vezana su mi za domara iz zgrade. Naime, tih godina postojali su ljudi koji su bili majstori za sve, a živeli su u zgradi sa vama. U mom ulazu bio je veliki šmeker i gosjpodin - čika Duško, koji je ličio na Charltona Hestona. Cak i njegov dolazak u stan bio je događaj za pamćenje, a kamoli popravljanje česme ili menjanje fasunga. Em popravlja, em je Ben-Hur! Nažalost, polovinom osamdesetih, ukida se funkcija domara i tu počinju Tantalove muke za sve Beograđane.
Naći dobrog majstora postala je misija važnija od sedmice na lotou. Traganje postaje još teže devedesetih godina, kada su pivopije i ostali alkosi počeli da se bave ovim plemenitim poslovima. Sećam se kada sam angažovao vodoinstalatera Mileta da montira tuš kabinu. Prvo je razvalio kadu. Ostavio je sav krš, jer je već prošla ponoć. Ujutru, nije se pojavio... kao ni narednih sedam dana. Zovem, zovem, zovem, ne javlja se. Kad je konačno podigao slušalicu, razgovor je tekao ovako: - Poštovanje, Mile. Da li možete da dođete ove nedelje da završite kupatilo? Ne možemo više da se kupamo kod komšije.
- Danas je veliki svetac i ne radim. Ali, sutra - daće Bog - dolazim sigurno!
Naredna tri dana od Mileta ni traga ni promuklog glasa. Odem u crkvu i zapalim sveću za njega. Kad, javlja se on meni četvrtog dana pred ponoć. Sledi monolog: „Alo, brale, ako ’oćeš, mogu sad da dođem. Da završimo tu telefonsku govornicu, ha, ha, ha! Znaš, mislim na tuš kabinu, ha, ha!“ I dođe Mile malo iza ponoći. Oko pet ujutru je zaspao na kauču. Gledam ga. Pokrijem ga. Sednem od muke na fotelju i zaspim. Probudio me je oko sedam, to jest probudio me je njegov smrad pre nego što me je prodrmao. Završio je posao do podneva. Kad je odlazio, šeretski je dobacio: „Drž’ vodu dok majstori odu!“ U toj šali, bilo je i istine jer smo imali poplavu posle nekoliko dana - koju je sanirao drugi majstor. Još jedan Mile! Tako da znate, ako vam dođe vodoinstalater, a nije Mile, onda se taj lažno predstavlja.
Legendarni su i majstori keramičari i moleri. Keramičar izlupa sve pločice, a onda nove tako složi da se pokajete što ste i pomislili da su stare bile stare. Moleri su, ipak, na vrhu ludila. Oni najviše mogu da popiju. Gajba piva za njih je kao čaša limunade za običnog čoveka. Sliste pivo dok se pripremaju za posao. Kada počnu da rade, obično se dorađuju domaćom rakijom. Ako je nemate, imaju rezervne unučiće u svakom džepu. Ko ne gucne sa njima, taj je šonja! Kada sve završe i odu - ili su zidovi u pogrešnoj nijansi ili imaju neke čudne čvoriće... Ne sekirajte se, gosti to ne primećuju. Samo vaša žena - koja i tako i tako zvoca za svaku sitnicu.
Majstore je najbolje opisao pesnik Aleksandar Sekulić pesmom „Majstori, majstori“. Ako ste gledali istoimeni film Gorana Markovića, sigurno ste je zapazili u izvrsnom izvođenju Aleksandra Berčeka:

Unutra, majstori / majstori
ko vas je zvao / zašto dirate moj crni krov
na kome stoji roda bela / na kome raste trava kudrava
Moj krov u podnožju dugog veka / Zašto ste mi kuću napali
čekićima, ekserima / četkama, bojama.
Majstori, majstori / šta ste učinili
to nije moja kuća / to više nisam ja.

Najbolji čovekov... podvodač


Samo Beograđanin koji ima psa zna da je to prednost! Tri puta na dan ste na čistom vazduhu, družite se sa Ijudima i njihovim Ijubimcima, a ako imate sreće možete i da se (o)parite!



Prvog psa imao sam sa devetnaest godina. Bio je to pas od mog komšije koji je bio kod mene samo mesec dana. Kad se komšija vratio sa godišnjeg odmora, morao sam da vratim džukca.
Za to vreme, Endi i ja postali smo najbolji prijatelji. Inače, Endi je bio mešanac sa Tašmajdana i izgledao je kao da su se njegovi roditelji spojili na nekoj ludoj žurci. Imao je prekratke noge, prevelike uši i predivne oči. Bio je čudne naravi: lajao je na policajce, umesto na poštare. Nema saobraćajca, ni policajca kog nije pojurio niz tadašnju ulicu Lole Ribara. Posle sam morao da se izvinjavam i da se pravdam da mu je tog dana loš bioritam.
U jednoj takvoj jurnjavi, Endi je pobegao mom komšiji i više ga nikada nismo videli. Neki su nam rekli da se pojavio na Karaburmi, a drugi se kunu da su ga videli jedne godine na Avali kako zapišava toranj. U svakom slučaju, patio sam za njim kao da mi je rod rođeni. Ako je to dobro poređenje u ova današnja (pasja) vremena.
Sledeći pas je bio moj, lično! Zvao se Meda i bio je najbolji prijatelj kog sam ikada imao. Privržen, tolerantan i ćutljiv. Voleo je decu, žene i penzionere. Takođe je bio pravi avlijaner. Spoj koale i sijamske mačke. Ne bi me čudilo da se sve to stvarno ukrstilo!
Tada sam upoznao sve prednosti posedovanja kućnog ljubimca. Kao prvo, ako šetate ulicom ili po parku, možete da upoznate divne osobe oba pola, koje vole pse kao i vi. Najbolje je kad su u pitanju usamljene devojke ili žene sklone flertu. Može da dođe i do lepog prijateljstva. Zahvaljujući psu, možete da imate neplanirani intimni doživljaj sa osobom koja voli životinje. Valjda se zato kaže da je pas čovekov najbolji prijatelj. Dodajem - i podvodač!
U Beogradu ima mnogo mesta za šetanje pseta. Od parkića do ogromnih zelenih površina. Beograđani nemaju naviku da skupljaju ono što pas ostavi iza sebe, a psu je ceo grad lični toalet. Ako ne stigne do zelene površine, ne smeta mu sivi asfalt. Što veći pas, to je veći i sadržaj koji istovari. Ako je pas manji, ne znači da će sadržaj biti manji. Viđao sam pudle koje su ostavljale gomile, kao da su jele jagnjeće pečenje za doručak. Doduše, mnogi psi se hrane bolje od ljudi. Imam poznanicu koja kaže da njen Džeki jede samo pasirano meso. I to biftek. Srednje pečen. Ja sam ga poslednji put jeo na jednoj svadbi. I to ne mojoj.
Pas obično liči na vlasnika i njegove bližnje. To nije fraza, to je pravilo. Neverovatno je da gazda nemačkog ovčara uvek liči na Nemca, a njegova supruga na ovcu. Buldog obično liči na vlasnikovu taštu. Ili obrnuto. čini se da podsvest Ijudi radi punom parom kad biraju psa. Ne znam da li je Freud pisao o tome. A mogao je - kao i ljudima, i psima je seks na prvom mestu. Znate o čemu govorim?! Imam kera koji se zove Aristotel. Znam da je malo pretenciozno, ali kad se zagleda u daljinu, izgleda kao pravi filozof. U daljinu obično gleda kada vrši veliku nuždu. Pseća posla. Mislim da je bolje imati psa nego mačku. Vlasnici džukaca druže se svaki dan i sve znaju o svemu. Mačka se ne izvodi napolje i samim tim njen vlasnik ima manje informacija. To znači da nije obavešten. Mislite o tome kad budete razmišljali o nabavci kućnog ljubimca. Sad, zdravo! Moram da vodim mog drugara da saznam šta ima novo. U zemlji i svetu.

Čvarci, somovi i unučići


Beograd ima mnogo pijaca. I svaka je lepa na svoj način.



Moja pijaca je Palilulska. Na tezgama ima svega i svačega. Od paradajza i paprike, preko baterija, pa do toalet papira. U pijačnim radnjama možete da kupite teletinu, junetinu, ribu, kajmak, sir, zdravu hranu.
Ako ste skloni čašici ili flaši, možete da popijete ’ladno pivo dok čekate dragu. Moj komšija Miloje redovno je išao na pijacu sa ženom samo zbog toga. Dok ona bira jabuke i banane, on stuče po dva piva i to od pola litre. Onda mu žena uvali kese sa voćem, pa ode po karfiol i krompir. Za to vreme, on zabije u sebe još dva vinjačića. Par puta smo ga nalazili ispred ribarnice, kako imitira somove i šarane u izlogu. Kad ga žena vidi u takvom stanju, obično prokomentariše u stilu: „E, moj Miloje, naučno je dokazano da viša bića utiču na niža. Ti tu teoriju definitivno potvrđuješ!"
Bajlonijeva pijaca je ispod Skadarlije. Tamo idem kad mi se šeta nizbrdo, a vraća uzbrdo. Sve može da se pronađe - od pseće hrane do kompleta Milana Kundere. Za vreme hiperinflacije, rođak po maminoj liniji imao je tezgu sa knjigama i slikama. Za milijarde dinara prodavao je Lubardu, Miću Popovića, čak i Savu Šumanovića. Od tih bezvrednih para, jedva je prehranjivao porodicu. Kad sam mu rekao da će jednom zažaliti zbog rasprodaje umetnina iz kuće, odgovorio mi je: „Najveća umetnost u ovim jezivim vremenima je preživeti!“.
Držeći se njegove devize počeo sam sa rasprodajom ploče na muzičkoj pijaci, ispred SKC-a. Tako su me napustili moji veliki prijatelji Bob Dylan, Iggy Pop i drugi. Očaj me je stizao u trenu, kad bih video novčani osmeh trgovca. Shvatio sam da se ne slažem sa teorijom o umetnosti preživljavanja. Čini mi se da sam umro svaki put kad bi longplejka prešla u ruke nepoznatom lihvaru.
Kalenić je omiljena pijaca moje majke. A kao što svi znamo - jedna je (moja) mama. Bio sam tamo par puta. Jednom sam našao tako sočne čvarke da sam ih sam pojeo do kraja dana. Posle me stomak boleo celu noć. Na Kaleniću je radnja u kojoj Beograđani kupuju najbolju pršutu u gradu.
Što se tiče pijace na Zelenjaku - nekad sam bio redovan. Ali, pazite: može da se renovira stan, lokal ili diskoteka, ali ako se to uradi sa pijacom - čarolija nestaje. Narod voli pijacu, a ne palatu!
Na Vidikovcu je takođe odličan pijačni market. Ima lubenica, dinja, donjeg veša, radio kasetofona, dezodoransa i naravno kineskih radnji sa Kinezima - koji nisu na prodaju: oni su nepotkupljivi! Ali, ima rešenja: možete da se oženite jednom od kosookih prodavačica. Znam jednog lika sa Ceraka koji se tako oženio. Tvrdi da takve domaćice u Srbiji nema! Kad ona isprži meso, prste oglođeš! Mislim da ipak preteruje. Volim i ja pse, ali ne toliko da bi ih jeo...
Na drugim beogradskim pijacama nisam pazario. Verovatno ću kad odem u penziju. Jer, penzos kupuje tamo gde je najjeftinije. Nije bitno što je na suprotnom kraju grada. Uzme ceger, popije tabletu za srce i gradskim prevozom po najvećoj gužvi dođe do odredišta. Tako ću i ja da se guram sa mlađanim momama. A onda ću sa punom torbom luka, celera, spanaća i trešanja nazad do kuće. A tamo će da me čeka baba sa unucima. Ili još bolje: sa unučićima!

Ovo nije tekst o fakultetima!


Zahvaljujući brojnim fakultetima mnogo je i studentkinja u našem glavnom gradu.

Zato mi je jako drago što sam večiti student!



Posle srednje škole, upisao sam Šumarski fakultet, kod restorana „Mihajlovac“. Obično je kafana ili restoran orijentir, ako ne znate gde se nalazi neka ustanova. Na Šumarskom sam proveo godinu dana, a u „Mihajlovcu“ dve godine.
Naime, kad sam posle dvanaest meseci shvatio da sam promašio fakultet, po inerciji i dalje sam odlazio na piće u restoran preko puta. Kada sam utvrdio gradivo, prešao sam na Višu ekonomsku školu (današnju Višu poslovnu), preko puta Vukovog spomenika, a kod „Tramvaja“. Završio sam je posle šest godina i onda upisao Ekonomski fakultet i posle dve godine postao apsolvent. E, to sam i dalje.
Za razliku od fakulteta, kod kuće redovno slušam predavanja... Od moje žene. Inače, brucoši mi se javljaju sa poštovanjem, jer misle da sam asistent. Nadam se da ću jednog dana i biti. Tako je i Dinkić počeo, a vidite dokle je dogurao. Pravni fakultet poznatiji je po žurkama u „Bona Fidesu“, da se ne uvrede profesori. Tako se zvala jedna od boljih fakultetskih diskoteka, a zove se i dan danas.
Pravni faks je uvek imao najlepše studentkinje. Već sam pisao o tome kako se te lepotice pretvaraju u veštice koje su mi presuđivale kad sam išao protiv zakona. Za Pravni i Ekonomski fakultet postoji i jedan odličan vic: „Šta uradi Mujo kad završi Pravni? Odgovor: „Prenese skelu na Ekonomski fakultet“.
Od drugih visokih škola, najpoznatije su one kod Studentskog trga - Filozofski i Filološki. Devedesetih godina, tu su se održavali najznačajniji protesti napredne omladine, kao i 1968. ali tog kola se ne sećam. Sada su neka druga vremena i čini se da je današnja omladina inertnija od prethodnih. Ili nema zamerki na postojeće stanje. Devojke sa ovih fakulteta su posebna priča. Neke od najzgodnijih cura koje sam video u životu, pohađale su ove dve ustanove. Sećam se Jane Đukić sa Filozofskog. Kada je ona išla Knez Mihailovom do univerziteta, sve bi stalo. I staro i mlado. Jednom sam je video na Akademiji i pokušao da je smuvam, ali sam popio korpu. Posle sam čuo da je zatrudnela na trećoj godini i da nikada nije završila Filozofski. Pomalo mi je bilo drago, jer njeno odbijanje nikada nisam zaboravio. Tada sam pomislio: „Neka ljulja dete, kad nije htela da je ja zaljuljam“. Zvuči bezobrazno, ali moram da podelim sa vama moj bol.
Što me podseti na dva još bitna univerziteta u Beogradu, a to su Medicinski i Stomatološki. I oni su poznati po studentkinjama. Lepe i graciozne, posle završetka školovanja postaju one tete kojih se najviše bojimo. Ne znam da li se više plašim doktorke ili zubarke - možda za nijansu zubarke. Kad mi prilazi sa bušilicom, odmah se setim Laurencea Oliviera, kako buši zube Dustinu Hoffmanu u filmu „Maratonac“ i pita ga: „Is it safe?“... i počnem da stenjem. A, ona - čini mi se namerno - burgija, baš tamo gde me najviše boli. Tada čujem novu repliku koju njene lepe oči izgovaraju: „Buši, ha, ha, ha, buši, ha, ha, ha!“
Na Fakultetu dramskih umetnosti bio sam samo jednom. Dunulo mi je da idem da polažem za glumu. Čim sam ušao u hodnik, shvatio sam da neću proći. Grupa od desetak momaka i devojaka, recitovalo je pesme Tina Ujevića i Branka Miljkovića. Znao sam da recitujem samo pesme sa prvog albuma Azre. Nisam ni ušao na prijemni, iako me je neki čovek uporno prozivao. Ipak, dopale su mi se prijavljene buduće glumice.
Eto, toliko. One fakultete koje nisam pomenuo, moram da obiđem ovih dana. Jer, stižu nove brucoškinje. Beograde, da li si spreman?

Mobilizacija


Telefon je odavno najbolji čovekov prijatelj. Ko nema mobilni telefon, taj kao da ne postoji. Džaba mu aparati sa žicama na poslu i kod kuće. A, nekad je bilo potpuno drugačije...



Neverovatni preokret u telefonskom komuniciranju, desio se pre otprilike deset godina. Dotle je fiksni telefon bio jedini način da čujete prijatelja u zemlji ili inostranstvu, da otkažete sastanak devojci ili da javite ženi da kasnite na ručak. Samim tim, stabilni telefon imao je mnogo prednosti. Žena, devojka ili drugar kome dugujete pare nisu mogli da vas nađu u svakom trenutku. Od vas je zavisilo da li želite da se čujete sa tom osobom ili ne. A sada, čim zazvoni mobilni telefon, onaj koji vas zove zna da ako se ne javljate ili ste u gužvi, ili ne želite da se javite. Zato je mobilni najveći užas koji je mogao da snađe švalere i mućkaroše.
Kad sam bio mali, telefon u kući bio je kao ikona u crkvi. Mogao sam samo da ga gledam. Najčešće ga je koristila mama - pričala je sa prijateljicama i rodbinom. Tata je telefonirao samo da pozdravi bolesnika ili da izjavi saučešće. Brat i ja smo dobijali slušalicu u ruke samo kad je zvala baba. Pošto je bila nagluva, drali smo se kao da nas deru. Ta navika je mom bratu ostala i dan danas.
U srednjoj školi, dobio sam šansu za nešto duže razgovore. Od tri do pet minuta. Posle toga, ćale bi se pojavljivao na vratima i prstima simulirao makaze. U to vreme znao se kućni red. Telefonom se zvalo do devet uveče. Ko zove posle toga - taj javlja za smrtni slučaj. Sećam se da je jednom zazvonio aparat oko ponoći. Svi smo poskakali iz kreveta da čujemo ko je odapeo. Pogrešan broj! Meni je bilo malo žao, jer kad neko pandrkne, onda mama i tata idu na sahranu. Onda se dočepam telefona i čavrljam dok se ne vrate.
Kad sam postao punoletan, dobio sam telefon u sobi. Teško je današnjoj omladini opisati tu radost, u ovo vreme mobilnih, interneta i ostalih dostignuća. U svakom slučaju, te godine postao sam čovek. Sam sa svojim telefonom u sobi i sa neograničenim vremenom za telefoniranje.
Pojavom mobilnih aparata, razgovori su se opet smanjili na minimum. Mobilni se u početku koristio za prenošenje kratkih informacija. Razgovor je baš bio skup. Zato su i konverzacije izgledale ovako: Onaj što zove: „Zdravo. Je ’l se vidimo večeras na Terazijama?“ Onaj koji je zvan: „Vidimo se u sedam!“ Onaj koji je zvao: „Ajd’, zdravo!“ Čim prekine vezu, onaj koji je zvao proveravao je koliko je sekundi potrošio i čupao kosu što je rekao „ajd’, zdravo“ umesto samo „zdravo“. Tu bi se uštedela još neka stotinka. Ja sam takođe vodio brze razgovore.
Neke moje bivše kažu da sam takav bio i u krevetu. Jedna mi je čak i rekla da sam vodio ljubav kao da sam u romingu. Nije ni počinjalo, a već sam prekidao!
Danas, stabilni telefon uglavnom koriste mame i tate. Hoću reći, kao da se obrnuo ceo krug i opet je fiksni aparat vraćen onom na čije ime se i vodi. U mom slučaju, moja mama priča sa prijateljicama i po pola sata! Uvo joj bude crveno kao sirovi biftek. Tata više telefon ne uzima u ruke. Otišao je na onaj svet, a ne verujem da tamo ima signala. Mada, ko zna... možda na kraju izmisle i tu vrstu telefoniranja. Pravo da vam kažem, to bi mi bio najdraži poziv. Jer, u čemu je svrha telefoniranja ako ne mogu da se čujem sa mojim najmilijima? Ma, gde bili!