Put kojim se ređe ide

Verovatno se ni za jednu knjigu iz ove generacije ne može reći da je tako snažno uticala na naš intelektualni i duhovni život kao što je to "Put kojim se ređe ide". U Sjedinjenim državama i Kanadi prodata je u više od 7 miliona primeraka, prevedena je na više od 23 jezika, a više od jedne decenije prisutna je na bestseler listi "Njujork tajmsa", čime je ušla u svojevrsnu istoriju izdavaštva. Pisana jezikom koji ne poznaje vremenske granice u razumevanju, ova knjiga omogućava nam da istražimo prirodu ljubavnih odnosa, vodeći nas ka novoj životnoj ispunjenosti i spokojstvu. Pomaže nam da uočimo i razlikujemo zavisnost od ljubavi, postanemo osećajniji roditelj, i konačno, otkrijemo sopstveni identitet. Putovanje duhovnog rasta predstavlja veoma dug i složen proces koji traje čitavog života. Ideje iznete u ovoj knjizi većim delom proističu iz svakodnevnog kliničkog rada sa pacijentima koji su se trudili da izbegnu ili dostignu više nivoe zrelosti. Život je težak, dugotrajan put duhovnog sazrevanja, kaže Pek u čuvenoj uvodnoj rečenici svoje knjige. Namera mu nije da uplaši svoje čitatelje već da ih vrlo nežno vodi kroz težak i bolan proces promene prema višem stepenu samorazumevanja, kombinujući snažnu psihološku pronicljivost i duboku duhovnost.

PREDGOVOR



Ideje koje su ovde iznesene proističu većinom iz svakodnevnog kliničkog rada sa pacijentima, koji su se trudili da izbegnu ili dostignu sve više nivoe zrelosti. Posledica ovoga je to da knjiga sadrži delove mnogih autentičnih istorija bolesti. Poverljivost je od suštinskog značaja za psihijatrijsku praksu, tako da su u opisima slučajeva izmenjena imena i drugi podaci da bi se sačuvala anonimnost pacijenata, a da se pri tome ne poremeti suštinska realnost našeg međusobnog iskustva.
Zbog kratkoće prezentacije pojedinih slučajeva, neizbežno je došlo do nekih manjih odstupanja. Psihoterapija je retko kad kratak proces. Ali, pošto sam se zbog potrebe usredsredio na ključne tačke svakog slučaja, čitalac može ostati u uverenju da je proces jasan i dramatičan. Drama je prava, a jasnoća se eventualno može postići, ali treba imati na umu da su u interesu lakšeg čitanja izostavljeni dugi periodi konfuzije i frustracije koji su neizbežni kod terapije.
Takođe bih želeo da se izvinim zbog toga što su sve reference na Boga, kako je to tradicionalno rađeno, u muškom rodu, ali to sam učinio u interesu jednostavnosti, pre nego zbog strogog pridržavanja koncepta o polu.
Kao psihijatar, osećam da je neobično važno na početku pomenuti dve pretpostavke koje podvlače ovu knjigu. Jedna je ta da ja ne pravim razliku između svesti i duha, a time ni razliku između procesa dostizanja duhovnog i mentalnog rasta. Oni su jedno te isto.
Druga pretpostavka je da je ovaj proces složen, zadatak koji traje čitavog života. Ako psihoterapija treba da pruži značajnu pomoć procesu mentalnog i duhovnog sazrevanja, ona ne može predstavljati brzu ili jednostavnu proceduru. Ja ne pripadam ni jednoj određenoj školi psihijatrije ili psihoterapije. Nisam jednostavno frojdovac, jungovac, adlerovac, bihejviorista, ili geštaltista. Ne verujem u postojanje jednostavnih, lakih odgovora. Verujem da skraćeni oblici psihoterapije mogu pomoći i ne treba ih zanemarivati, ali je pomoć koju pružaju neizbežno površna.
Putovanje duhovnog rasta je veoma dugo. Želeo bih da se zahvalim onim svojim pacijentima koji su mi omogućili da ih pratim na većem delu njihovog putovanja. Njihovo je putovanje bilo i moje, i veliki deo onoga što je ovde prezentovano, naučili smo zajedno. Zahvalio bih se i mnogobrojnim učiteljima i kolegama. Najvažnija među njima je moja žena Lili. Toliko toga mi je pružila da je teško odvojiti njenu ličnost supruge, roditelja, psihoterapeuta, uopšte, njenu individualnost od moje sopstvene.

I DEO



DISCIPLINA



Problemi i bol

Život je težak. Ovo je velika istina. Jedna od najvećih. Ovo je velika istina, jer kada jednom sagledamo ovu istinu, mi je prevazilazimo. Kada zaista shvatimo da je život težak - kada to stvarno jednom shvatimo i prihvatimo - tada on prestaje da bude težak. Kada jednom prihvatimo činjenicu da je život težak, ona nam postaje nevažna.
Većina ne shvata u potpunosti ovu istinu. Umesto toga, oni manje više neprekidno kukaju kako su njihove teškoće posebna vrsta pošasti, koja se nekim čudom okomila upravo na njih ili na njihove porodice, pleme, klasu, naciju, rasu, pa čak i vrstu, itekako. na druge. Ovo kukanje mi je veoma poznato jer sam i ja imao svoj udeo u njemu.
Život predstavlja niz problema. Da li želimo da , kukamo nad njima ili da ih rešavamo i da naučimo svoju decu da ih rešavaju?
Disciplina je osnovno oruđe za rešavanje životnih problema. Bez discipline ne možemo ništa rešiti. Samo z određenu dozu discipline možemo rešiti određene probleme. Sa totalnom disciplinom možemo rešiti sve probleme.
Ono što čini život teškim je to što je proces suočavanja sa problemima i njihovo rešavanje veoma bolan. Problemi u zavisnosti od prirode, izazivaju žalost, tugu, usamljenost, krivicu, žaljenje, gnev, strepnju, bol ili očajanje. Ovo su neprijatna osećanja, često veoma neprijatna, ponekad podjednako jaka kao i najintenzivniji fizički bol. Upravo zbog bola koji sukobi i događaji izazivaju u nama, mi ih zovemo problemi. Pošto život postavlja pred nas beskrajan niz problema, on je uvek težak, pun je bola ali i radosti.
Ipak, život poprima smisao u čitavom procesu suočavanja i rešavanja problema. Problemi su oštra granica između uspeha i neuspeha. Problemi podstiču u nama hrabrost i mudrost. Zbog problema mi mentalno i duhovno sazrevamo. Kada želimo da ohrabrimo razvoj i neustrašivost ljudskog duha, mi izazivamo i podstičemo ljudsku sposobnost za rešavanje problema, kao što u školi namerno deci postavljamo probleme za rešavanje. Kao što je rekao Bendžamin Frenklin: „One stvari koje su bolne, poučne su. Ovo je razlog zbog koga mudri ljudi uče da ne strepe već da rado prihvataju probleme i bol koji oni donose.
Većina nas nije tako mudra. Strahujući od bola koji prati probleme skoro svi mi, u većoj ili manjoj meri, trudimo se da ih izbegnemo. Mi odugovlačimo u nadi da će oni sami nestati. Ignorišemo ih, zaboravljamo i pravimo se da ne postoje. Upotrebljavamo i droge da bi ih što lakše ignorisali i da bismo otupelošću zaboravili uzrok bola. Težimo da zaobilazimo probleme umesto da se suočavamo sa njima. Trudimo e da se iz njih izvučemo umesto da ih otpratimo do kraja.
Tendencija da se izbegavaju problemi i emotivna patnja koju oni nose osnova je celokupne mentalne bolesti. Pošto svi mi posedujemo u većoj ili manjoj meri ovu tendenciju, svi smo manje ili više mentalno oboleli. Neki od nas će ići do zapanjujućih granica da bi izbegli svoje probleme ili patnju koju oni podrazumevaju udaljavajući se od svega dobrog ili razumnog da bi pronašli lakši izlaz, izgrađujući kao utočište veoma složen svet mašte, koji ponekad u potpunosti isključuje stvarnost. Karl Jung je to lepo rekao: „Neuroza je uvek zamena za legitimnu patnju.
Supstitucija u krajnjoj liniji uvek postaje bolnija od patnje koju teži da izbegne. Neuroza sama po sebi postaje najveći problem. Verni formi, mnogi će tada pokušati da izbegnu ovaj bol i problem koji je ponovo iznikao, taložeći sloj po sloj neuroze. Srećom, neki imaju hrabrosti da se suoče sa svojom neurozom, i počinju obično uz pomoć psihoterapeuta, da uče da se suočavaju sa stvarnom patnjom. U svakom slučaju, kada izbegnemo pravu patnju koju stvara hvatanje u koštac sa problemima, mi istovremeno izbegavamo i razvoj koji je posledica rešavanja problema. Iz ovog razloga, u mentalnoj bolesti prestajemo da se razvijamo u duhovnom smislu i samo stagniramo. Bez ozdravljenja, ljudski duh počinje da se sparušava.
Potrebno je u sebe i u svoju decu ugraditi sistem za postizanje duhovnog i mentalnog zdravlja. Ovim želim da kažem da sebe i svoju decu treba naučiti potrebi za patnjom i njenoj vrednosti, kao i nužnosti suočavanja sa problemima i iskustvom bola koje oni nose. Već sam rekao da disciplina predstavlja osnovno oruđe u rešavanju životnih problema. Postaće jasno da je ovo oruđe tehnika patnje, sredstvo kojim doživljavamo bol problema na kojima moramo raditi i rešavati ih sukcesivno, učeći i razvijajući se u tom procesu. Kada sebe i svoju decu učimo disciplini, mi učimo njih i sebe kako da patimo i sazrevamo, u stvari, ove tehnike patnje, ova sredstva za konstruktivno doživljavanje bola koje ja nazivam disciplinom? Ima ih četiri: odlaganje zadovoljenja, prihvatanje odgovornosti, posvećenost istini i balansiranje. Kao što ćete videti, ovo nisu složena oruđa za čiju je upotrebu potrebno dugo uvežbavanje. Naprotiv, to su veoma jednostavna oruđa i skoro sva deca nauče njima da barataju pre nego što napune deset godina. Uprkos tome, predsednici i kraljevi često zaboravljaju da se njima služe, sve do sopstvene propasti. Problem ne leži u složenosti ovih oruđa već u volji da se ona upotrebe. To su oruđa koja čoveku pomažu da se suoči sa bolom a ne da ga izbegava, i ako neko želi da izbegne legitimnu patnju, onda će svakako izbeći i upotrebu ovog oruđa. Mi ćemo, u sledećem poglavlju, nakon analize svakog pojedinačnog oruđa, proučiti u cilju da se ona upotrebe, a to se zove ljubav.

Odlaganje zadovoljenja

Ne tako davno, jedna tridesetogodišnja finansijska službenica žalila mi se da čitavih nekoliko meseci odugovlači sa poslom. Razmatrali smo njena osećanja koja gaji prema autoritetu uopšte, posebno prema roditeljima. Proučili smo njen stav prema poslu i uspehu i u kakvoj su oni vezi sa njenim brakom, seksualnim identitetom, željom da se takmiči sa mužem i njenim strahom od takve komipeticije. Ipak, uprkos ovom celokupnom iscrpljujućem psihoanalitičkom radu, ona je i dalje nastavila da odugovlači i traljavi sa poslom. Napokon, jednoga dana, usudili smo se da pogledamo u oči onome što je bilo očigledno. „Volite li kolače?“ upitao sam je. Odgovorila je da voli. „Koji deo kolača najviše volite?“ nastavio sam, „kolač ili šećerni preliv?“ „Oh, preliv, naravno“, odgovorila je sa entuzijazmom. „A kako se jede kolač?“ upitao sam, osećajući se kao najtupaviji psihijatar na svetu. „Ja prvo pojedem preliv“, odgovorila mi je. Sa njenih navika u jedenju kolača, prešli smo na analizu njenih poslovnih navika, i kao što se dalo očekivati, otkrili da se ona svakog radnog dana prvo posvećuje obavljanju lakšeg dela posla, dok se preostalih šest sati nakanjuje da pređe na problematičniji ostatak. Predložio sam joj da primora sebe da prvo završi deo posla koji je manje prijatan, a zatim da prijatno provede ostalih šest sati. Smatrao sam da sat vremena ,mučenja, praćeno sa šest sati uživanja, više vredi nego obrnuto. Složila se sa mnom, i pošto je u suštini žena snažne volje, prestala je da odugovlači.
Odlaganje zadovoljenja je proces planiranja patnje i zadovoljstva u životu, tako što se prvo suočavamo sa neprijatnošću da bismo je što pre pregurali i time povećali zadovoljstvo. To je jedini način da se pristojno živi.
Ovo oruđe ili proces raspoređivanja, većina dece nauči rano u životu, ponekad čak i sa pet godina. Na primer, ponekad će dete dok se igra sa drugom, predložiti da nešto rade na smenu. Dozvoliće drugu da to prvi uradi, tako da će ono samo uživati tek kasnije kada na njega dođe red. U uzrastu od šest godina, deca mogu početi da prvo jedu kolac, a zatim ukrasni preliv ili šlag. Ova rana sposobnost da se odloži zadovoljenje, produžava se kroz osnovnu školu, naročito kroz naviku pisanja domaćih zadataka. Već sa dvanaest godina, neka deca mogu uvek da sednu i urade zadatke bez roditeljske opomene, pre nego što počnu da gledaju TV program. U petnaestoj ili šesnaestoj godini ovakvo se ponašanje očekuje i smatra normalnim.
U ovom uzrastu njihovim vaspitačima postaje jasno da značajan broj adolescenata ne zadovoljava ovu normu. Dok mnogi poseduju dobro razvijenu sposobnost odlaganja zadovoljenja, neki petnaestogodišnjaci i šesnaestogodišnjaci kao da je uopšte ne poseduju. Oni su najčešće problematični učenici. Uprkos prosečnoj, ili čak natprosečnoj inteligenciji, njihove su ocene loše, jednostavno zato što ne rade. Oni nasumice odlučuju da pobegnu sa časa ili uopšte ne odu u školu. Impulsivni su i ta impulsivnost se prenosi na njihov celokupni život. Često upadaju u tuče, drogiraju se, i dolaze u sukob sa policijom. Njihov je moto: uživaj sada, plaćaj posle. Tako dolazi do potrebe za psiholozima i psihoterapeutima. U većini slučajeva, čini se da je ta intervencija prekasna. Ovi adolescenti se suprotstavljaju svakom pokušaju intervencije, pa čak i onda kada se taj otpor pokušava savladati toplinom, prijateljstvom, nepristrasnim stavom terapeuta, njihova je impulsivnost često toliko snažna da značajno ometa njihovo učešće u procesu psihoterapije. Dešava se da ne dođu na terapiju, izbegavaju sve što je važno i što im teško pada. Obično pokušaj i intervencije rezultiraju neuspehom, i ova deca napuštaju školu da bi nastavila putem koji često vodi u katastrofalne brakove, nesreće i psihijatrijske bolnice ili zatvore.
Zašto je to tako? Zašto većina razvije sposobnost da odlaže zadovoljenje dok značajna manjina u tome ne uspe do kraja života? Odgovor nije apsolutno, naučno poznat, niti je uloga genetskog faktora sasvim jasna. Raznolikosti nisu dovoljno kontrolisane da bi poslužile kao naučni dokaz. Ipak, većina znakova jasno ukazuje na kvalitet roditeljskog uticaja kao glavnog uzročnika.

Gresi otaca

Ne može se reći da u domovima ove nedisciplinovane dece ne postoji neka vrsta roditeljske discipline. Najčešće su ova deca surovo kažnjavana tokom čitave mladosti: šamarana su, udarana, šutirana i šibana za najmanji nestašluk. Ipak, ova je disciplina beznačajna jer je to nedisciplinovana disciplina.
Jedan od razloga zbog koga je ona beznačajna, je taj da su i roditelji nedisciplinovani i time služe kao primeri nediscipline svojoj deći. Oni se mogu svađati i tući pred decom, bez uzdržanosti, dostojanstva, i racionalnosti. Mogu biti aljkavi. Olako davati obećanja koja ne održavaju. Njihovi su životi često i očigledno haotični, tako da pokušaji da srede živote svoje dece ovoj deluju besmisleno. Ako otac redovno bije majku, kakvog smisla ima to što će majka istući dečaka jer je udario svoju sestru? Kakvog ima smisla da mu se kaže da mora da kontroliše svoju narav? Kako u detinjstvu često nemamo mogućnost upoređivanja, naši roditelji za nas predstavljaju bogolika stvorenja. Kada roditelji nešto čine, to deca shvataju kao jedini način da se to uradi. Ako dete svakodnevno posmatra roditelja koji se ponaša disciplinovano, uzdržano, dostojanstveno, koji je sposoban da organizuje svoj život, ono će svakim delićem svesti prihvatiti ovo kao jedini način života. Ali ako ono svakodnevno posmatra roditelje kako nedisciplinovano žive, prihvatiće to kao jedini pravi model života.
Od primera sopstvenog života važnija je samo ljubav. Samo ponekad disciplinovana deca mogu poteći iz haotičnih, neurednih domova u kojima je povremeno prisutna prava ljubav. Za razliku od ovoga, neretko roditelji koji se bave nekom profesijom kao što su medicina, pravo ili dobrotvorni rad, i vode uredan život mada lišen ljubavi, šalju u život decu podjednako nedisciplinovanu, destruktivnu i dezorganizovanu kao što su to deca iz siromašnih i haotičnih porodica.
Ljubav u krajnjoj liniji znači sve. Misteriju ljubavi ćemo analizirati u kasnijem odeljku ove knjige. Ipak, zbog koherentnosti, nije je i sada loše ukratko spomenuti u odnosu na disciplinu.
Kada nešto volimo, ono je, za nas vredno, i mi mu posvećujemo vreme, uživamo i brinemo o njemu. Posmatrajte tinejdžera zaljubljenog u svoj automobil i zapazite koliko će vremena provesti diveći mu se, glancajući, popravljajući i turirajući ga. Ili, obratite pažnju na neku stariju osobu u omiljenom ružičnjaku gde provodi sate u plevljenju, okopavanju, đubrenju i posmatranju. Isto važi i za decu. Ako ih volimo, divićemo im se, paziti ih i posvetićemo im svoje vreme.
Dabra disciplina zahteva vreme. Kada nemamo vremena za svoju decu, i dovoljno ih pažljivo ne posmatramo, nećemo postati svesni trenutka u kome će nam diskretno uputiti apel za pomoć u disciplini. Ako je njihova potreba za disciplinom tako očigledna da nam se ureže u svest, mi se ipak možemo o nju oglušiti jer je lakše pustiti im na volju i reći: „Ja prosto nemam snage da se sa njima danas preganjam.“ Ili, ako smo napokon primorani da preduzmemo mere usled njihovog nestašluka i sopstvene iritiranosti, često ćemo sprovesti disciplinu brutalno, više iz besa nego sa promišljenom namerom, ne analizirajući problem i ne razmišljajući o tome koji bi konkretan oblik discipline trebalo primeniti.
Roditelji koji posvećuju svojoj deci vreme čak i kada to disciplina ne učini nužnim, primetiće u njima suptilnu potrebu za disciplinom na koju valja odgovoriti nežnom opomenom, prekorom ili pohvalom, praćenim pažnjom i uviđavnošću. Oni će posmatrati način na koji njihova deca jedu kolač, kako uče, kada izgovaraju bezazlene laži, kada beže od problema sa kojima ne žele da se suoče. Naći će vremena da izvrše manje korekcije, slušajući decu, odgovarajući im, ponegde pritežući, ponegde popuštajući, dajući im lekcije, pričajući priče, grleći ih, ljubeći, nagrađujući i tapšući po leđima u znak odobravanja.
Sve ovo čini disciplinu koju primenjuju pažljivi roditelji nadmoćnom u odnosu na onu koju sprovode roditelji koji deci ne pružaju dovoljno ljubavi. Ovo je samo početak. Posvećujući puno vremena posmatranju i razmišljanju o dečijim potrebama, roditelji koji vole svoju decu, često će se mučiti nad svojim odlukama, i patiće u pravom smislu te reči, sa svojom decom. Deca nisu neosetljiva na to. Ona zapažaju kada su roditelji spremni da pate sa njima, i mada neće odmah uzvratiti zahvalnošću,, naučiće da pate. „Ako su moji. roditelji spremni da ,sa mnom pate“, reći će sebi, „oinda patnja mora da nije tako strašna, i trebalo bi da budem spreman da patim.“ Ovo je početak samodiscipline.
Vreme i kvalitet vremena koje roditelji posvećuju deci, ovima ukazuju na to koliko ih roditelji cene. Roditelji koji nemaju dovoljno ljubavi za svoju decu, u želji da prikriju taj nedostatak, uporno i mehanički ponavljaju da ih cene, ali im ne posvećuju vreme i pažnju. Njihova deca nisu nikada potpuno zavarana tim praznim rečima. Svesno će možda želeti da ih se drže želji da poveruju da su voljena, ali podsvesno znaju da postupci njihovih roditelja nisu na nivou njihovih reči.
Sa druge strane, iskreno voljena deca, mada su u ekstremnim trenucima u stanju da svesno osete ili izjave da su zanemarena, znaju da su istinski vrednovana. Ovo saznanje vrednije je od zlata, jer kada deca znaju da su cenjena, kada to zaista osete i kada svim svojim bićem to spoznaju, ona se osećaju vrednim.
Osećanje lične vrednosti - „Ja sam vredna osoba“ - esencijalno je za mentalno zdravlje i predstavlja stub samodiscipline. Ono je ujedno i direktan proizvod roditeljske ljubavi. Takvo uverenje mora se steći u detinjstvu. Neobično ga je teško nadoknaditi u zrelijim godinama. Kada dete kroz roditeljsku ljubav nauči da se oseća vrednim, gotovo je isključeno da će nedaće zrelog doba uništiti njegov duh.
Ovo osećanje lične vrednosti temelj je discipline upravo zbog toga što ćemo, kada se osećamo vrednima, voditi računa o sebi na sve moguće načine. Samodisciplina je dokaz da pazimo sebe. Pošto raspravljamo o procesu odlaganja zadovoljenja, raspodeli i posvećivanju vremena, hajde da razmotrimo pojam vremena. Ako cenimo sebe i svoje vreme želećemo korisno da ga iskoristimo. Finansijska službenica koja je odugovlačila sa poslom nije cenila svoje vreme. Da jeste, siguro ne bi dozvolila sebi da ga tako nesrećno i neproduktivno traći. Nije beznačajno to što je u detinjstvu sve školske raspuste provodila kod plaćenih staratelja, mada su roditelji mogli da brinu o njoj da su to želeli. Oni je nisu cenili. Nisu želeli da se staraju o njoj. Tako je ona odrasla u osobu koja se smatrala manje vrednom, i koja ne zaslužuje pažnju. Zbog toga nije brinula o sebi. Nije se smatrala vrednom discipline. Uprkos tome što je bila inteligentna žena, nedostajala su joj najelementarnija uputstva o samodisciplini, usled odsustva realnog sagledavanja vrednosti sopstvenog vremena i sebe same. Kada je uspela da uvidi vrednost svog vremena, usledila je prirodna potreba da ga organizuje, zaštiti i maksimalno iskoristi.
Xao rezultat iskustva svrsishodne roditeljske ljubavi i pažnje u detinjstvu takva srećna deca đe zagaziti u zrelost ne samo sa unutrašnjim osećanjem sopstvene vrednosti, već i sa dubokom unutrašnjom sigurnošću. Sva deca se užasno plaše napuštanja, i to ne bez razloga. Taj strah se razvija kod deteta već u šestom mesecu života, u trenutku kada dete sagleda sebe kao individuu odvojenu od roditelja. Uz ovakvo sagledavanje sebe, dolazi do saznanja da je kao individua sasvim bespomoćno, u potpunosti zavisno i prepušteno volji roditelja. Biti napušten od roditelja za dete je ravno smrti. Većina roditelja, čak i ako su grubi i neobrazovani, instinktivno osećaju strah svoje dece od napuštanja, pa će ih svakodnevno po stotinu puta uveravati: „Znaš da te tata i mama nikada neće ostaviti.“ „Naravno da će se mama i tata vratiti po tebe.“ „Mama i tata ne mogu da zaborave na tebe.“ Ako ove reči uvek budu propraćene odgovarajućim postupcima, dete će do puberteta izgubiti strah od napuštanja, steći će dubok unutrašnji osećaj da je svet sasvim sigurno mesto, i da zaštita nikada neće. izostati ukoliko se zatraži. Uz ovakvo unutrašnje osećanje sigurnosti, dete je oslobođeno da odlaže zadovoljenje bilo koje vrste, sigurno u saznanju da je zadovoljenje, poput doma i roditelja, uvek pri ruci.
Na žalost, većina ljudi nije ove sreće. Značajan broj biva napušten od roditelja, usled smrti, napuštanja, zanemarivanja ili naprosto iz jednostavnog nedostatka
Ijubavi. Druga deca, mada faktički nikada ne bivaju napuštena, nijednom ne prime uverljive dokaze da se to neće dogoditi. Neki roditelji, na primer, da bi što lakše i brže sproveli disciplinu, otvoreno će ili prikriveno upotrebiti ovu pretnju da bi postigli cilj. Poruka koju prenose deci je ova: „Ako ne učinio što ti je rečeno, neću te više voleti, a ti razmisli šta to znači.“ A, naravno, znači napuštanje i smrt. Ovi roditelji pružaju ljubav u potrebi za kontrolom i dominacijom nad decom,.a zbog toga su takva deca preterano zastrašena budunošću. Ona deca koja su psihički ili stvarno napuštena, sazrevaju bez osećanja da je svet sigurno i zaštićeno mesto. Oni ga smatraju opasnim i zastrašujućim, i nisu spremni da se u sadašnjem trenutku odreknu zadovoljenja i sigurnosti u ime većeg zadovoljenja i sigurnosti u budućnosti, zato što je budućnost za njih neizvesna.
Na kraju možemo da zaključimo da je za decu, da bi razvila sposobnost odlaganja zadovoljenja, neophodno da poseduju samodisciplinovane roditelje i osećanje sopstvene vrednosti, kao i stepen vere u sigurnost svoje egzistencije. Ovo se najbolje stiče putem samodiscipline i prave iskrene ljubavi i pažnje roditelja. To su najvredniji pokloni koje roditelji mogu podariti. Ukoliko oni ove darove ne pružaju, moguće ih je steći iz drugih izvora, ali u tom slučaju, proces sticanja sposobnosti odlaganja zadovoljenja predstavlja doživotno mukotrpno uspinjanje koje neretko završava neuspehom.

Rešavanje problema i vreme

Pošto smo se ukratko osvrnuli na načine na koje prisustvo i odsustvo roditeljske ljubavi može uticati razvoj samodiscipline uopšte, a posebno na odlaganje zadovoljenja, sada ćemo razmotriti neke suptilnije, iriada razorne načine na koje poteškoće u odlaganju zadovoljenja utiču na živote većine zrelih ljudi. Dok većina nas, srećom, razvije zadovoljavajuću sposobnost odlaganja zadovoljenja da bi lakše prošla kroz srednju školu ili studije i došla do zrelosti a da nije usput zaglavila u zatvor, naš razvoj je ipak nesavršen i nekompletan, što rezultira istom takvom sposobnošću za rešavanjem životnih problema.
Kada sam napunio 37 godina naučio sam da popravljam stvari. Pre toga su svi moji pokušaji da popravim naprslu cev, neku igračku, ili sastavim nameštaj na sklapanje po nerazumljivoj šemi, završavali zbrkom, neuspehom i frustriranošću. Mada sam uspeo da završim medicinski fakultet i da izdržavam porodicu kao manje-više uspešan psihijatar, smatrao sam sebe idiotom za mehaniku i verovao da mi nedostaje neki gen ili da je to prokletstvo prirode koja mi je uskratila neki mistični kvalitet potreban za bavljenje mehanikom. Zatim, jednoga dana, na kraju moje 37. godine života, za vreme jedne prolećne nedeljne šetnje, nabasao sam na suseda koji je popravljao kosilicu za travu. Pošto sam ga pozdravio, rekao sam mu: „Baš vam se divim. Nikada nisam uspeo da popravim takve stvari.“ Posle kraćeg oklevanja, sused mi je odvratio: „To je zato što ne posvećujete tome vreme.“ Nastavio sam šetnju onespokojen guruovskom jednostavnošću, spontanošću i konačnošću njegovog odgovora. „Ne misliš valjda da je bio u pravu?“ upitao sam se. Ovo je negde ostalo registrovano, jer već prvom sledećom prilikom, kada je trebalo popraviti neki manji kvar, prisetio !sam se podatka da tome treba posvetiti određeno vreme. Na automobilu Jedne moje pacijentkinje kočnica za parkiranje se zaglavila. Znala je da ispod kontrolne table treba uraditi nešto da bi se ona oslobodila, mada nije tačno znala šta. Legao sam na pod ispod prednjeg sedišta i smestio se što sam mogao udobnije. Zatim sam natenane posmatrao situaciju. U početku sam video samo zbrku žica i cevčica koje mi ništa nisu značile. Postepeno, bez žurbe, uspeo sam da se usredsredim na mehanizam koji pokreće kočnicu. Pronašao sam kvačicu koja je sprečavala mehanizam da se pokrene. Jednim pokretom prsta pomerio sam kvačicu na gore i time rešio problem. Postao sam majstor za mehaniku!
U stvari, nemam vremena da se posvetim učenju te majstorije koja bi mi omogućila da uvek mogu da popravim skoro sve mehaničke kvarove zato što sam se opredelio da svoje vreme posvetim ne-mehaničkim poslovima. Zbog toga ja i danas trčim kod najbližeg mehaničara. Razlika je u tome što sada znam da je to samo pitanje ličnog izbora, a ne prirodni, genetski ili neki drugi nedostatak. Naučio sam da svako ko nije mentalno defektan može rešiti svaki problem, ako je voljan da mu posveti dovoljno vremena i pažnje.
Važna je konstatacija da mnogi ljudi jednostavno ne posvećuju dovoljno vremena rešavanju životnih, intelektualnih, društvenih ili duhovnih problema, kao što se ni ja nisam posvećivao problemima mehanike. Pre mog prosvetljenja u domenu mehanike verovatno bih nespretno proturio glavu ispod kontrolne table automobila, cimnuo nekoliko žica nemajući pojma šta radim, a zatim, videvši da nema rezultata, digao ruke i rekao: „Ovo prevazilazi moje sposobnosti.“ To je ono kako, većina nas pristupa dilemama svakodnevnog života. Prethodno spomenuta finansijska službenica bila je u suštini nežna, privržena, mada prilično bespomoćna, majka dvoje male dece. Bila je budna i dovoljno brižna da uoči svaku vrstu emotivnog problema koji bi se javio kod dece. Ipak, ona je neizbežno pribegavala jednom od ova dva sistema vaspitnog delovanja: ili je dosledno sprovodila svaku promenu koja bi joj u trenutku pala na pamet, primoravala decu da pojedu obilniji doručak ili da ranije odu u krevet, bez obzira da li je ta promena u bilo kakvoj vezi sa problemom, ili je dolazila na sledeću seansu kod mene, očajavajući: „To prevazilazi moje moći. Šta da radim?“ Ova žena je imala bistar i analitički um i kada nije odugovlačila bila je sposobna da rešava probleme na poslu. S druge strane, suočena sa nekim ličnim problemom, ponašala se kao da nema ni trunke inteligencije. Stvar je bila u vremenu. Kada bi postala svesna nekog ličnog problema, on bi je toliko uznemiravao da je težila trenutnom razrešenju, ne želeći da produžava uznemirenost da bi ga proučila. Rešenje problema je za nju predstavljalo zadovoljenje, ali nije mogla da odloži to zadovoljenje čak ni na par minuta, što je rezultiralo hroničnim haotičnim porodičnim stanjem. Srećom, sopstvenom istrajnošću u terapiji, uspela je da se disciplinuje i duže analizira porodične probleme da bi pronašla osmišljena i efektna rešenja.
Nije mi cilj da ovde govorim samo o ezoteričnim poremećajima u rešavanju problema koji su isključivo vezani za ljude sa očiglednim psihičkim poremećajima. Finansijska službenica može biti svako od nas. Ko od nas može da kaže da je u krugu porodice posvetio dovoljno vremena razmatranju problema svoje dece? Ko je od nas toliko samodisciplinovan, da suočen sa porodičnim problemima nije nikada rekao: „Ovo prevazilazi moje moći?“
U stvari, postoji jedna sveprisutna i univerzalna greška u pristupu rešavanju problema koja je primitivnija i destruktivnija od nestrpljivijih i neadekvatnih pokušaja da se pronađe trenutno rešenje. To je nada da će se problemi rešiti sami od sebe. Jedan tridesetogodišnji neoženjeni trgovački putnik koji je dolazio na grupnu terapiju u malome mestu, počeo je da izlazi sa tek razvedenom ženom bankara koji je bio član iste grupe. Trgovački putnik je znao da je bankar razdražljiv čovek kome je razvod teško pao. Znao je i to da nije pošteno što nije priznao ovu vezu. Takođe mogao je da predvidi da će bankar kad tad saznati i da je jedino rešenje problema da prizna sve pred grupom i uz njenu podršku lakše podnese njegov gnev. Ipak, on nije ništa preduzeo tako da je bankar, saznavši nakon tri meseca za ovu vezu, besan napustio terapiju. Suočen sa grupom i upitan za objašnjenje ovakvog prećutkivanja rekao je: „Ponadao sam se da ću ćutanjem izbeći neprijatnost. Poverovao sam da će ako budem dovoljno čekao, problem nestati, sam od sebe.“
Problemi ne nestaju. Moraju se rešavati, inače su velika prepreka u rastu i razvoju duha.
Grnpa je trgovačkom putniku jasno stavila do znanja da je njegov najveći problem sklonost da izbegava probleme i ignoriše ih u nadi da će oni sami nestati. Četiri meseca kasnije, trgovački putnik je napustio posao i ispunio svoju davnašnju želju i otvorio sopstvenu radnju. Grupa je bila sumnjičava prema odluci, a nisu bili ni sigurni da je to pametan potez pred zimu, ali ih je trgovački putnik uveravao da će zaraditi dovoljno novca da održi radnju. Na tome je ostalo.
U februaru je objavio da napušta grupu, jer više nema novca da plaća terapiju. Bankrotirao je i predstojalo mu je traganje za novim poslom. Za pet meseci popravio je samo osam komada nameštaja. Na pitanje što nije ranije počeo da traži nov posao, odgovorio je: „Pre še9t nedelja. sam video da sam bez novca, ali nekako mi je bilo teško da poverujem da će do ovoga doći. Čitava stvar nije izgledala hitna, ali sada jeste.“ Ignorisao je svoje teškoće. Polako je počeo da shvata da nikada neće odmaći od početka ako se ne suoči sa problemom -čak ni uz pomoć sve psihoterapije sveta.
Ova sklonost ka ignorisanju problema je jednostavna manifestacija nespremnosti za odlaganje zadovoljenja. Suočavanje sa problemima, kako sam već rekao, veoma je bolna. Suočiti se sa problemom pre nego što nas okolnosti ne budu primorale da to učinimo, znači odreći se nečeg prijatnog ili manje bolnog za nešto što je bolno. Tako pristajemo na patnju, ali sada u očekivanju budućeg zadovoljenja, umesto da uživamo u trenutnom zadovoljenju u nadi da ćemo izbeći patnju u budućnosti.
Može se učiniti da je trgovački putnik koji je ignorisao tako očigledne probleme bio emotivno nezreo ili psihički primitivan, ali opet vam kažem, njegova nezrelost i primitivizam leže u svakome od nas. Jedan veliki general mi je jednom prilikom rekao: „Najveći problem u ovoj vojsci a valjda i u svakoj organizaciji, je da većina rukovodilaca sedi i posmatra probleme na poslu, gledajući im pravo u oči i ne preduzimajući ništa, kao da će sami nestati ako oni budu dovoljno dugo sedeli.“ General nije ovde mislio na mentalno zaostale ili nenormalne, On je govorio o ostalim generalima ili višim pukovnicima, ljudima sposobnim i uvežbanim u disciplini.
Roditelji su rukovodioci, i mada su često loše pripremljeni za tu ulogu, njihov zadatak je često podjednako složen kao i rukovođenje kompanijom ili korporacijom. Poput vojnih starešina, i većina roditelja će uvideti probleme svoje dece ili konflikte u njihovom međusobnom odnosu, mesecima ili godinama pre nego što nešto preduzmu, ako to ikada i učine. „Smatrali smo da će ono to možda prerasti“, obično kažu roditelji kada se sa problemom pet godina starim pojave kod dečijeg psihijatra. Mora se reći da je roditeljima teško da donesu odluku, i da deca zaista često to prerastu. Ipak, nije na odmet pomoći im u tome i malo pomnije posmatrati problem. I mada deca često problem prerastu, postoji i veliki broj suprotnih slučajeva. Kao i kod svih ostalih problema, važi pravilo da što se dečiji problem duže ignoriše, on se utoliko povećava i postaje bolniji i teže rešiv.

Odgovornost

Životne probleme treba rešiti. Ovo tvrđenje može zvučati idiotski tautologično ili očigledno, ali iako mnogima izgleda takvo, većina nije sposobna da ga u potpunosti i celokupnosti razume, To se dešava zbog unutrašnje prisile da prihvatimo odgovornost za problem pre nego što počnemo da ga rešavamo. Problem nećemo rešiti izjavom: „To nije moj problem.“ Ne možemo ga rešiti ni očekivanjem da će to neko drugi uraditi umesto nas. Mogu rešiti problem samo kada kažem: „Ovo je moj problem, i na .meni je da ga rešim.“ Ali mnogi izbegavaju bol vezan za problem, i kažu: „Krivi su drugi ljudi, društvene okolnosti van moje kontrole, prema tome njegovo rešavanje je stvar istih tih ljudi ili društva. To nije moj lični problem.“
Krajnosti do kojih ljudi idu da bi psihološki izbegli odgovornost za svoje probleme su tužne ili komične.
Narednik u vojsci stacioniranoj na ostrvu Okinava do guše u problemima zbog sklonosti ka piću, poslat je na psihijatrijsko posmatranje i, ukoliko je to moguće, lečenje. Negirao je da je alkoholičar, čak i to da je alkohol prerastao u njegov lični problem, izjavivši: „Na Okinavi uveče nema šta da se radi osim da se pije.“
„Volite li da čitate?“ upitao sam ga.
„Oh, da, naravno.“
„Onda zašto uveče ne čitate umesto što pijete?“
„U barakama je suviše bučno za čitanje.“
„Zašto onda ne odete u biblioteku?“
„Biblioteka se nalazi predaleko.“
„Da li se biblioteka nalazi dalje od bara u koji odlazite?“
. „Pa, nisam baš neki naročit čitalac. To me previše ne zanima.“
„Volite li da pecate?“
„Naravno, veoma.“
„Zašto ne biste pecali, umesto što pijete?“
„Zato što radim po ceo dan.“
„Zar ne možete da pecate noću?“
„Ne, na Okinavi se noću ne može pecati.“
„Ali, naravno da može“, odvratio sam, „poznajem ovde nekoliko društava koja pecaju noću. Želite li da vas povežem sa njima?“
„U stvari, ja baš naročito i ne volim ,da pecam.“
„Ako sam vas dobro razumeo“, želeo sam da pojasnim stvar, „na Okinavi ima i drugih stvari osim pića, ali ono što vi najviše volite da radite je da pijete.“
„Valjda je tako.“
„Ali piće vam stvara neprilike, tako da ste već sada suočeni sa pravim neprilikama?“
„Ovo prokleto ostrvo može svakoga naterati da pije.“
Trudio sam se još neko vreme, ali je narednik bio sasvim nezainteresovan da alkoholizam prihvati kao lični problem koji može rešiti sam ili uz nečiju pomoć, i ja sam sa žaljenjem morao saopštiti njegovom komandantu da nije spreman na saradnju. Nastavio je da pije i bio je izbačen iz vojske usred karijere.
Mlada žena, takođe sa Okinave, lako je porezala ručni zglob žiletom, i ja sam je prvi put video u ambulanti hitne pomoći. Upitao sam je zašto je to učinila.
„Da bih se ubila, naravno.“
„Zašto želite da se ubijete?“
„Jer-ne mogu više da izdržim život na ovom glupom ostrvu. Morate me vratiti natrag u Sjedinjene Države. Ako ovde budem morala da ostanem, ubiću se.“
„Šta vam to tako pada teško na Okinavi?“ -upitao sam.
Počela je da plače. „Ovde nemam prijatelje, i skoro sam uvek sama.“
„To je stvarno tužno. Kako je moguće da niste stekli prijatelje?“
„Zato što sam primorana da stanujem u stambenoj četvrti Okinave i niko od mojih suseda ne govori engleski.“
„Zašto se onda ne odvezete u američku stambenu četvrt, ili ženski klub, i tamo sa nekim sprijateljite?“
„Zato što se moj muž vozi kolima na posao.“
„Zar ne biste mogli da ga odvezete na posao pošto ste po ceo dan sami i dosađujete se?“
„Ne, zato što taj automobil nema automatski menjač brzina, a ja Umem da vozim samo automobil sa takvim menjačem.“
„Zašto ne naučite da vozite automobil sa ručnim menjačem?“ Neprijateljski me je osmotrila. „Po ovakvim cestama? Mora da ste ludi.“

Neuroze i poremećaji ličnosti

Većina ljudi koja se obraća psihijatru pate od neuroze ili poremećaja ličnosti.
Jednostavnije rečeno, ta dva stanja su poremećaji odgovornosti, i kao takvi, suprotni su od usklađivanja sa svetom i njegovim problemima. Neurotičar će preuzeti na sebe preteranu odgovornost, a osobu sa poremećajem ličnosti premalu. Kada neurotičari dođu u sukob sa svetom, oni automatski zaključuju da je njihova krivica. Kada se to dogodi onima sa poremećajem ličnosti, oni automatski zaključuju da? je svet za to kriv. Ove dve osobe koje sam malopre opisao, patile su od poremećaja ličnosti. Narednik koji je smatrao da je Okinava kriva za njegov alkoholizam, i mlada žena koja nije prihvatala sopstvenu odgovornost zbog izolovanosti u koju je zapala. Jedna druga neurotična žena koja takođe pati od usamljenosti na Okinavi, žalila mi se: „Svaki dan se odvezem u klub oficirskih žena u potrazi za društvom, ali se uvek osećam nelagodno. Čini mi se da me druge žene ne vole. Trebalo bi lakše da sklapam prijateljstva. Trebalo bi više da izlazim. Želela bih da saznam šta je to što me čini tako nepopularnom.“ Ova žena je preuzela na sebe svu odgovornost za svoju usamljenost, osećajući se jedinim krivcem. Otkrio sam tokom terapije, da je ona daleko inteligentnija i ambicioznija osoba od ostalih naredničkih žena, pa čak i od svoga muža, i zato se u njihovom društvu osećala nelagodno. Uspela je da uvidi da njena usamljenost, dok joj je predstavljala problem, nije obavezno bila rezultat lične greške ili nedostatka. Na kraju se razvela, završila fakultet podižući decu, postala urednik jednog časopisa, i najzad se udala za uspešnog izdavača.
Čak je i način na koji se izražava neurotičar različit od načina izražavanja osobe sa poremećajem ličnosti. Neurotičar često koristi izraze kao što su „trebalo bi,“ „moram“ i „ne bi trebalo“ - koji ukazuju na loše mišljenje o sebi kao osobi koja nikada ne ispunjava očekivanja, i uvek napravi pogrešan izbor. Izražavanje osobe sa poremećajem ličnosti pretežno se oslanja na izraze kao što su: „ne mogu,“ „ne bih mogao“, „moram“, i „morao sam“, ukazujući na mišljenje o sebi kao o osobi bez izbora, čije je ponašanje u potpunosti uslovljeno spoljašnjim silama koje su van kontrole. Kao što ste iz ovoga mogli da zaključite, u psihoterapiji je mnogo zahvalnije raditi sa neurotičarima zbog njihove spremnosti da preuzmu odgovornost za svoje teškoće, i time shvataju da imaju problema. Oni sa poremećajima ličnosti su veoma teški za saradnju, koja je ponekad nemoguća, zato što ne vide sebe kao uzročnike svojih problema. Po njima, pre bi trebalo promeniti svet, čime negiraju potrebu za samoispitivanjem. U životu postoji veliki broj ljudi koji imaju oba ova poremećaja istovremeno, i poznati su pod terminom „neurotičari ličnosti“, što znači da su u nekim oblastima svoga života ophrvani krivicom jer su preuzeli odgovornost koja nije samo njihova, dok su u drugim sferama propustili da preuzmu odgovornost koja im pripada. Srećom, kada se tokom psihoterapije sa takvim osobama uspostavi poverenje, često ih je moguće privoleti da preispitaju i isprave svoj otpor prema preuzimanju odgovornosti kada je ona neophodna.
Mali je broj onih koji uspeju da ne budu neurotični i ne pate od poremećaja karaktera bar u određenoj meri (zbog čega, u suštini, svako može imati koristi od psihoterapije ukoliko je ozbiljno spreman da učestvuje u njoj). Razlog za ovo je to što je jedan od ključnih problema čovečanstva problem shvatanja onoga za šta. jesmo, a za šta nismo krivi u životu. To je problem koji nikada nije u potpunosti rešen, jer tokom čitavog života moramo ponovo i ponovo da ustanovljavamo koje su naše odgovornosti u večito promenljivom toku zbivanja. Da bismo adekvatno izveli bilo koji od ova dva procesa, moramo biti spremni da se neprekidno podvrgavamo samoanalizi. Takva volja 1 spremnost nisu nam nasledno dati. U izvesnom smislu, sva deca imaju poremećaje ličnosti jer je njihov prirodni poriv da negiraju svoju odgovornost za mnoge sukobe u kojima se nađu. Kada se dete potuče, ono će uvek optuživati drugog kao inicijatora tuče. Na isti način sva su deca sklona neurozi, i instinktivno će na sebe preuzeti odgovornost za ono što im je uskraćeno i za nešto što još uvek ne mogu da shvate. Dete koje nije voljeno, pre će smatrati da nije vredno ljubavi, nego što će u roditeljima uočiti nesposobnost da vole. Pubertetlije koje nisu uspešne u ljubavi ili sportu, smatraće sebe feleričnim ljudskim bićima, umesto prosečnim ili sasvim uspešnim adolescentima. Samo kroz veliko iskustvo i dugo sazrevanje stičemo sposobnost da realno sagledamo svet i naše mesto u njemu, a samim tim i realističan pristup sopstvene odgovornosti u odnosu na njega i na sebe same.
Roditelji mogu mnogo pomoći svojoj deci u procesu sazrevanja. Ima na hiljade prilika u periodu odrastanja kada ih roditelji mogu suočiti sa pogrešnim tendencijama kojima izbegavaju odgovornosti za svoje postupke, ili ih mogu ubediti da za neke situacije nisu lično krivi. Ali, da bi mogli iskoristiti te prilike, roditelji moraju biti spremni da im posvete vreme i da se dekomodiraju izlazeći im u susret. Ovo sve zahteva i podrazumeva mnogo ljubavi i spremnosti da se preuzme odgovarajuća odgovornost za podsticanje i pomaganje dečijeg odrastanja.
„Osim neosetljivosti i nemarnosti, postoji mnogo načina na koje veliki broj roditelja može ozbiljnije ometati proces sazrevanja. Zbog svoje. spremnosti da preuzmu odgovornost, neurotičari mogu da budu odlični roditelji ukoliko su njihove neuroze umerene i nisu preopterećeni. mnogim obavezama koje bi im potpuno oduzele energiju potrebnu za roditeljske obaveze. Ljudi sa poremećajem ličnosti su katastrofalni roditelji, bezazleno nesvesni da često postupaju sa decom sa razornom destruktivnošću. Kaže se da „neurotičari čine sebe nesrećnima, a oni sa poremećajem ličnosti čine sve oko sebe nesrećnima“. Najnesrećnija su deca onih roditelja koji pate od poremećaja ličnosti. Kao i u ostalim sferama života, oni odbijaju da preuzmu odgovornost za svoje roditeljstvo. Imaju tendenciju da decu na hiljade načina zanemare, umesto da im posvete obaveznu pažnju. Kada njihova deca zapadnu u delinkvenciju ili imaju teškoća u školi, ovi roditelji će automatski za sve okriviti školu i ostalu decu da vrše loš uticaj . na njihovu. Ovakav stav, naravno, ignoriše problem. Pošto sami beže od odgovornosti ovi roditelji služe kao uzor svojoj deci za indentifikaciju. Najzad, u naporima da izbegnu odgovornost za sopstvene živote, ovi roditelji su u stanju da odgovornost svale i na svoju decu: „Vi me, iznuđujete“; ili: „Jedini razlog zbog koga sam ostao (ostala) u braku je zbog vas, deco“; ili: „Vaša majka je zbog vas postala nervna olupina“;
„Mogao (mogla) sam da završim fakultet i postanem neko da vas nije trebalo izdržavati.“ U stvari, time oni svojoj deci saopštavaju sledeće: „Vi ste krivi za kvalitet moga braka, moje mentalno zdravlje i neuspeh u životu.“ Pošto nemaju sposobnosti da uvide koliko je ovo neprimereno, deca će često prihvatiti sugerisanu odgovornost i kada to učine, i sami će postati neurotični. Roditelji sa poremećajem ličnosti skoro bez izuzetka stvaraju od svoje dece neurotičare i ljude sa poremećajem ličnosti.
Ljudi sa poremećajem ličnosti nisu samo neuspešni i destruktivni u ulozi roditelja, već to prenose i na svoj brak, prijateljstva i posao, - na sve oblasti života u kojima odbijaju preuzimanje odgovornosti. Ovo je neizbežno jer, kako smo već rekli, nijedan problem se ne može rešiti dok pojedinac ne preuzme na sebe odgovornost za njegovo rešavanje. Kada ovakvi ljudi svaljuju krivicu na nekoga drugog: supružnika, dete, prijatelja, roditelja, poslodavca, ili na nešto drugo - loš uticaj u školi, vladu, rasizam, seksizam, društvo ili sistem - njihovi problemi i -dalje ostaju, i ništa se ne menja. Prebacujući krivicu na druge, oni se možda lično bolje osećaju, ali su istovremeno prestali da rešavaju životne probleme, da se duhovno razvijaju, i time su postali društveni balast. Svoj bol su preneli na društvo. Rečenica koju su šezdesetih godina pripisivali Eldridžu Kliveru, za sva vremena nam je saopštila: „Ukoliko niste deo rešenja, onda ste sigurno deo problema.“

Beksto od slobode

Kada psihijatar dijagnosticira poremećaj ličnosti, to je zato što je šema izbegavanja odgovornosti relativno naglašena kod pacijenta. S druge strane, svi mi s vremena na vreme težimo da izbegnemo, često na suptilan način, preuzimanje odgovornosti za sopstvene probleme. Zahvalan sam Mak Bedžliju za izlečenje mog sopstvenog poremećaja ličnosti kada mi je bilo trideset godina. On je u to vreme bio direktor psihijatrijske klinike za spoljne pacijente, gde sam bio na praksi. Pacijenti su nam dodeljivani po sistemu rotacije. Verovatno zato što sam bio privrženiji svojim pacijentima od ostalih stažista, počeo sam da radim mnogo više i duže od ostalih. Oni su obično viđali pacijente samo jednom nedeljno, dok sam ja svoje viđao oko tri puta nedeljno. Ostali stažisti su napuštali kliniku oko četiri i trideset svakog popodneva, a ja sam ostajao do osam ili devet uveče i bio sam ogorčen. Pošto sam postajao sve ogorčeniji i iscrpljeniji, shvatio sam da moram nešto preduzeti. Otišao sam doktoru Bedžliju i zamolio ga za pomoć. Upitao sam ga da li bi me mogao isključiti iz rotacije pacijenata na par nedelja da bih završio zaostali posao, ili možda on ima bolje rešenje. Mak me je veoma pažljivo slušao i nije me prekidao. Kada sam završio, nakon kratke pauze, rekao mi je sa razumevanjem: „Pa, vidim da zaista imate problem.“
Bio sam zadovoljan što sam naišao na razumevanje. „Hvala vam“, rekao sam. „Šta mislite da bi trebalo učiniti?“
Na ovo je Mak odgovorio: „Vidite, Skot, rekao sam vam da imate problem.“
Ovo teško da je bio odgovor koji sam očekivao. „Da“, rekao sam, pomalo uznemiren, „znam da imam problem. Zato sam i došao kod vas. Šta mislite da bi trebalo da učinim?“
Mak mi je odgovorio: „Očigledno me niste pažljivo slušali. Ja sam vas slušao i slažem se sa vama. Vi zaista imate problem.“
„Prokletstvo“, rekao sam, „znam da imam problem. Znao sam to i kada sam dolazio. Pitanje je šta treba da učinim?“
„Skot“, odgovorio je Mak, „želim da me saslušate. Slušajte pažljivo i ja ću vam ponoviti, Slažem se sa vama. Vi zaista imate problem. Bolje rečeno, imate problem sa vremenom. Svojim vremenom..Ne mojim. To nije moj problem. To je vaš problem sa vašim vremenom. Vi, Skote Pek, imate problem sa svojim vremenom. To je sve što ću vam reći.“
Okrenuo sam se i besno izašao iz Makove kancelarije. I dalje sam bio besan. Mrzeo sam Maka Bedžlija, mrzeo sam ga čitava tri meseca. Smatrao sam da on ima ozbiljan poremećaj ličnosti. Zašto je on inače bio tako grub? Ja sam ga ponizno zamolio za malu pomoć, mali savet, a taj tip nije želeo čak ni da preuzme odgovomost da mi pomogne, čak ni da uradi svoj posao kao upravnik klinike. Ako on kao upravnik klinike, nije mogao da se izbori sa takvim problemima šta, mu je. onda posao?
Ipak, posle tri meseca, nekako sam uvideo da je Mak bio u pravu i da sam ja, a ne on, taj koji pati od poremećaja ličnosti. Moje vreme je zaista moja odgovornost. Možda mi je teško da gledam kako moje kolege završavaju posao dva-tri sata pre mene i možda mi je teško da slušam ženine pritužbe kako malo vremena provodim sa porodicom, ali moje neprijatnosti su posledica slobodnog izbora. Ako sam želeo da ih izbegnem, mogao sam raditi manje, ili drugačije rasporediti svoje vreme. Moj naporni rad nije bio teret koji mi je nametnula okrutna sudbina ili bezdušni upravnik klinike, već sopstveni izbor i lista prioriteta. Međutim, odlučio sam da ipak ne menjam stil života. Sa promenom stava nestalo je moje ogorčenosti na kolege. Više nije imalo nikakvog smisla ljutiti se na njih što sam izabrao takav način života, različit od njihovog, kad sam već imao slobodu da izaberem život sličan njihovom. Biti ogorčen na njih značilo je biti ogorčen na svoj izbor da se razlikujem od njih, a ja sam se radovao tom izboru.
Teškoća u prihvatanju odgovornosti za svoje ponašanje leži u potrebi da se izbegne bol kao posledica takvog ponašanja. Zahtevajući od Maka Bedžlija da preuzme odgovornost za raspored moga vremena, pokušao sam da izbegnem neprijatnost dugočasovnog rada, mada je to bila posledica mog izbora da se posvetim svojim pacijentima i specijalizaciji. Pri tom sam nerazumno želeo da povećam Makov autoritet u odnosu na sebe. Nudio sam mu svoju moć i slobodu. U stvari sam govorio: „Preuzmi odgovornost za mene. Budi šef!“ Uvek kada težimo da izbegnemo odgovornost za sopstvene postupke,, težimo i da tu odgovornost prebacimo na nekog drugog ili na neku organizaciju. To ujedno znači da ustupamo i svoju moć „sudbini“ ili „društvu“, ili vladi, ili korporaciji, ili šefu. Erih From je upravo zbog toga svoju studiju o nacizmu i autoritarnosti nazvao „Bekstvo od slobode.“ U pokušaju da izbegnu odgovornost, milioni ljudi svakodnevno pokušavaju da pobegnu od slobode.
Imam neobično inteligentnog, ali mrzovoljnog poznanika koji veoma elokventno i neprekidno govori o opsesivnim silama u mašem društvu: rasizmu, seksizmu, vojnom industrijskom uređenju, i policajcima koji njega i njegove prijatelje stalno zaustavljaju zbog duge kose. Uvek sam iznova pokušavao da mu objasnim da nije više dete. Dok smo deca roditelji imaju moć nad nama. Oni su, u stvari, uglavnom odgovorni za našu dobrobit, a mi smo, uglavnom, prepušteni njihovoj milosti i nemilosti. Kada su roditelji opsesivni, deca su nemoćna, jer im je izbor ograničen. Za razliku od toga, kada odrastemo, naš je izbor skoro neograničen. To ne znači da nije bolan. Često naš izbor pada na manje od dva zla, mada je još uvek u našoj moći da napravimo pravi izbor. Slažem se sa svojim poznanikom da u svetu deluju sile pritiska. Mi smo, međutim, slobodni da izaberemo svaki korak puta i način na koji ćemo odgovoriti na te sile. Njegov je bio izbor da živi u delu zemlje gde policija ne voli „dugokose tipove“, a da ipak nosi. dugu kosu. Mogao je da se preseli u grad, ošiša kosu, ili se kandiduje za mesto komesara policije. Ipak, uprkos svojoj pameti, on jednostavno nije razmišljao o slobodama. On je izabrao da kuka nad nedostatkom političke moći, Umesto da prihvati i primeni svoju ogromnu ličnu moć. On govori o svojoj ljubavi prema slobodi i silama pritiska koje ga ugrožavaju, ali uvek kada govori kako je žrtva tih sila, on se u suštini odriče svoje slobode. Nadam se da će jednoga dana prestati da se žali na život samo zbog toga što je izbor bolan.
U predgovoru svoje knjige „Učeći psihoterapiju“, doktorka Hilde Bruh konstatuje da se, u suštini, svi pacijenti obraćaju psihijatru sa jednim zajedničkim problemom: osećanjem bespomoćnosti, strahom, i unutrašnjim osećanjem da ne mogu izaći na kraj sa stvarima niti ih promeniti. Jedan od korena ovog osećanja nemoći kod većine pacijenata predstavlja želju da se u potpunosti izbegne bol koji donosi sloboda i neuspeh, delimičan i totalan, u prihvatanju odgovornosti za svoje probleme i svoje živote. Oni su se odrekli svojih moći. Ukoliko žele da se izleče, moraće pre ili kasnije naučiti da je celokupnost života odrasle osobe niz ličnih izbora i odluka. Ako uspeju ovo u potpunosti da prihvate, postaće slobodni ljudi. Ukoliko ne budu uspeli, zauvek će se osećati kao žrtve.

Posvećenost stvarnosti

Treće oružje discipline u tehnici ophođenja" sa bolom (koji proizilazi iz rešavanja problema) sa kojim celoga života moramo računati ako želimo biti zdravi, i ako želimo da nam se duh razvija, jeste posvećenost istini. Naizgled bi ovo trebalo biti očigledno, jer je istina stvarnost. Ono što je lažno, ujedno je i nerealno. Što jasnije uočavamo realnost sveta, bolje smo osposobljeni da se odnosimo prema njemu. Što nejasnije sagledavamo svet - što nam je svest zatrpanija lažima, pogrešnim -procenama, iluzijama - to ćemo biti manje sposobni da odredimo ispravne pravce delovanja i donosimo mudre odluke. Naša predstava o stvarnosti je kao mapa koja nam pomaže u savladavanju terena života. Ako je mapa istinita i tačna, uglavnom ćemo znati gde se nalazimo, i ako smo već odlučili kuda idemo, uglavnom ćemo znati kako tamo da stignemo. Ako je mapa pogrešna i netačna, najverovatnije ćemo se izgubiti.
Mada je ovo očigledno, mnogi ljudi u većoj ili manjoj meri ovo ignorišu, zato što je naš put do stvarnosti veoma težak. Pre svega ne rađamo se sa mapama, moramo sami da ih pravimo, a to iziskuje veliki trud. Što više truda budemo uložili da shvatimo i sagledamo stvarnost, utoliko će i naše mape biti veće i preciznije. Veliki broj ljudi ne želi da učini ovaj napor. Neki prestaju već pri kraju puberteta, i njihove su mape male i samo skicirane, a njihov pogled na svet uskogrud i pogrešan. Krajem srednjih godina, veliki broj ljudi će definitivno odustati od truda. Oni su uvereni da su mape kompletirane i da im je Weltanschauung ispravan (čak sacrosanct) i više ih ne zanimaju informacije. Čini se da su zamoreni. Samo relativno mali broj srećnika nastavlja do smrti da istražuje misteriju stvarnosti, uvećavajući, poboljšavajući i redefinišući svoje razumevanje sveta i istine.
Najveći problem u izradi mapa nije u tome da počinjemo ni iz čega, već u tome što mape, zbog preciznosti, moramo stalno iznova preispitivati. Svet se neprekidno menja. Lednici dolaze i odlaze, kulture se pojavljuju i nestaju. Tehnologije, ima ili previše ili premalo, a što je još dramatičnije, svet je u konstantnom i brzom menjanju. Dok smo deca, mi smo zavisni i nemoćni. Kao odrasli ljudi možemo biti moćni. U bolesti ili nesigurnoj starosti možemo ponovo postati nemoćni i zavisni Kada imamo decu koju odgajamo svet nam izgleda drugačije nego onda kada ih nemamo. Dok su deca mala, svet izgleda drugačiji nego kad odrastu. Kada smo siromašni, svet nam izgleda drugačije nego kada smo bogati. Svakodnevno nas bombarduju nove informacije o prirodi realnosti. Moramo neprekidno menjati svoje mape, da bi u njih uneli nove podatke, a ponekad, kada se nakupi dovoljno svežih informacija, moramo učiniti velike ispravke. Proces ispravki, naročito onih od velikog značaja, ponekad je neizdrživo bolan. Upravo u tome leži uzrok mnogih boljki čovečanstva.
Šta se događa kada se neko dugo i teško bori da razvije aktivan pogled na svet, prividimo korisnu, upotrebljivu mapu, a zatim biva suočen sa ovim informacijama koje sugerišu da je taj pogled bio pogrešan i da mapu treba velikim delom ponovo ucrtati. Bolni napor koji se zahteva deluje zastrašujuće i skoro poražavajuće. U procesu saznanja često i nesvesno predviđamo neke od novih informacija. Ignorisanje često nije samopasivno.. Dešava se da te informacije proglasimo lažnim, opasnim i jeretičkim, đavoljom rabotom. Možda ćemo se i boriti protiv njih i pokušati da manipulišemo informacijama da bismo "ih prilagodili svom pogledu na svet. Pre nego što uništi mapu, čovek će pokušati da uništi novu realnost. Tužno je što će takva osoba utrošiti više vremena u odbrani zastarelog pogleda na svet, nego što bi bilo potrebno da ga ispravi.

Prenos: zastarela mapa

Ovaj proces aktivnog održavanja zastarelog pogleda na stvarnost osnova je mnogih mentalnih oboljenja. Psihijatri to nazivaju prenosom. Verovatno postoji onoliko varijacija te definicije koliko postoji psihijatrija. Moja definicija je: prenos je niz načina uočavanja i reagovanja na svet koje stičemo u detinjstvu a koji su tom dobu primereni, (čak Veoma neophodni), ali koji se krajnje neprimereno prenose i primenjuju na svet odraslih.
Iako su načini na koje se prenos manifestuje uvek prodorni, nasilni i destruktivni ponekad su i suptilni.
Ipak, najočigledniji primeni jesu suptilni. Jedan takav primer bio je i pacijent kod koga terapija nije uspela upravo zbog prenosa. To je bio briljantan, mada neuspešan, kompjuterski tehničar tridesetih godina koji mi se obratio za pomoć pošto ga je napustila žena i povela sa sobom oba deteta. Nije bio naročito pogođen njenim odlaskom, ali ga je odlazak dece porazio jer im je bio duboko privržen. U nadi da će mu deca biti vraćena, rešio je da se podvrgne psihoterapiji, pošto je to bio uslov koji mu je žena postavila. Ona se prvenstveno žalila na njegovu upornu i nerazumni ljubomoru, mada je prema njoj uvek bio na distanci, hladan, uzdržan, nekomunikativan i bezosećajan. Smetalo joj je to što je uporno menjao radna mesta. Život mu je od puberteta bio izrazito nestabilan. U pubertetu je dolazio u manje sukobe sa policijom i tri puta je zatvaran zbog pijanstva, izazivanja tuče, besposličenja i ometanja policajca pri vršenju dužnosti. Napustio je studije elektrotehnike jer, kako je rekao, „Profesori su mu bili gomila hipokrita, koja se malo razlikovala od policije“. Zbog njegove neobične darovitosti i kreativnosti na polju kompjuterske tehnologije, bio je veoma tražen u industriji. I pored svega, on nikada nije uspeo da napreduje ili zadrži posao duže od godinu i po dana, često otpuštan, a još češće sam dajući otkaze posle žučnih rasprava sa poslodavcima koje je okarakterisao kao „lažove i prevarante zainteresovane samo za sopstvene stražnjice“.
Najčešća izreka mu je bila: „Ne možeš nikome verovati“. Svoje detinjstvo je opisao kao „normalno“ a roditelje kao „prosečne“. U kratkom intervalu koje je proveo sa mnom, uzgredno je i neemotivno ispričao mnoge trenutke iz detinjstva u kojima mu je bila uskraćena roditeljska podrška. Obećali su mu bicikl za rođendan, ali su zaboravili na to i poklonili su mu nešto drugo. Jednom su čak zaboravili na njegov rođendan, ali to on nije video kao nešto strašno jer su bili veoma zauzeti. Obećavali su mu razne stvari za vikend, ali su kasnije zaboravljali zbog „prezauzetostd“. Nebrojeno puta su zaboravili da dođu po njega, po završetku neke priredbe ili slavlja jer su bili .“preokupirani važnijim stvarima“.
Ono što se dogodilo ovom čoveku, počelo je u detinjstvu nizom razočaranja usled nedostatka roditeljske ljubavi. Postepeno ili iznenada, usred odrastanja, došao je do mučnog saznanja, da ne može imati poverenja u roditelje. Kada je to shvatio osećao se mnogo bolje, i život mu je postao prijatniji. Više nije ništa očekivao od roditelja, niti se radovao njihovim obećanjima. Kada je prestao da im veruje, njegova su se razočaranja dramatično smanjila.
Ovakvo prilagođavanje je osnova za buduće probleme. Detetu roditelji znače sve: oni predstavljaju čitav svet. Dete nema uvid u to da su drugi roditelji različiti i često bolji. Ono pretpostavlja da sve na svetu funkcioniše na način na koji to njegovi roditelji obavljaju. Ovakvo gledište rezultiraće time što će dete zaključiti da „može verovati svojim roditeljima“, a da „ne može verovati ljudima.“ Nepoverenje u ljude postaće sadržaj mape sa kojom on kreće u adolesceftciju i zrelo doba. Sa ovakvom mapom, naoružan odbojnošću zbog mnogih razočaranja, neumitno je došao u sukob sa autoritetima: policijom, profesorima, poslodavcima. Ovi konflikti su ga samo učvrstili u uverenju da ljudima koji su trebali da mu pruže nešto u životu, ne treba verovati. Imao je bezbroj prilika da prepravi svoju mapu, ali se uvek o njih oglušio. Jedini način na koji bi mogao saznati da u svetu odraslih ima ljudi vrednih poverenja bilo bi da im poveruje, a to bi -već zahtevalo značajno odstupanje od mape. S druge strane, odstupanje od mape podrazumevalo bi preispitivanje njegovog stava prema roditeljima - i saznanja da ga nisu voleli, da nije imao normalno detinjstvo, i da nezainteresovanost roditelja za njegove probleme i nije uobičajena pojava. Takvo saznanje je bilo izuzetno bolno. Konačno, pošto je njegovo nepoverenje u ljude bilo realno prilagođavanje stvarnosti njegovog detinjstva, to je bilo prilagođavanje u smislu umanjenja bola i patnje. Pošto je neobično teško odreći se funkcionalne prilagođenosti, on je jednostavno nastavio putem nepoverenja, nesvesno stvarajući situacije koje su ga udaljavale od ljudi, nedozvoljavajući mu da uživa u ljubavi, toplini, intimnosti i osećajnosti. Nije sebi dozvoljavao ni bliskost sa ženom jer se ni njoj nije moglo verovati. Jedina stvorenja sa kojima je uspeo da uspostavi bliski kontakt, bili su njegovo dvoje dece. Samo je nad njima imao kontrolu, jedino oni nisu imali autoritete nad njim, jedino su ona na celom svetu bila vredna poverenja.
Kada su u pitanju problemi prenosa, što je obično slučaj, psihoterapija postaje, pored ostalog, i proces revidiranja mapa. Pacijenti polaze na terapiju zato što njihove mape očigledno ne funkcionišu, ali oni se grčevito drže i suprotstavljaju čitavom procesu! Što je veća potreba da se održi mapa i jača borba da ne ostanu bez njih terapija je manje uspešna, čak nemoguća, kao u slučaju pomenutog tehničara. U početku je tražio da dolazi na terapiju subotom. Posle tri seanse, prestao je da prisustvuje jer se zaposlio na održavanju travnjaka subotom i nedeljom. Predložio sam mu da dolazi četvrtkom. Došao je dva puta, a zatim odustao jer je u fabrici radio prekovremeno. Promenio sam svoj raspored da bih mogao da ga viđam ponedeljkom kada nije radio. prekovremeno. Ponovo se pojavio dva puta, i nestao jer je i ponedeljkom počeo prekovremeno da radi. Suočio sam ga sa nemogućnošću terapije pod ovim okolnostima. Rekao je da niko od njega nije zahtevao da prekovremeno radi, ali da mu je novac neophodan i da mu je u ovom trenutku rad važniji od terapije. Naglasio je da će ovde dolaziti samo onim ponedeljkom kada ne radi prekovremeno, i da će mi se uvek prethodno javiti telefonom da bi me obavestio da li će doći. Rekao sam da su. mi ti uslovi neprihvatljivi i da ne mogu otkazivati ponedeljkom sve obaveze samo zbog mogućnosti da se on eventualno pojavi. Smatrao je da sam bez razloga krut i nezainteresovan za njegove potrebe, da brinem samo za svoje vreme, a ne za njegovo, zato ne mogu biti dostojan njegovog poverenja. Tako se okončao naš pokušaj saradnje, a on me je zabeležio na staroj mapi.
Problem prenosa nije zastupljen samo između psihoterapeut i njihovih pacijenata, već i između roditelja i dece, muževa i žena, zaposlenih i poslodavaca, prijatelja, grupa, pa čak i nacija. Zanimljivo je, na primer, razmisliti o ulozi prenosa u međunarodnim odnosima, jer su i vođe mnogih nacija samo ljudska bića formirana na iskustvima iz detinjstva. Kako je mapu sledio Hitler i odakle je ona potekla? Kakve su mape opredelile američke vođe u otpočinjanju i vođenju rata u Vijetnamu. Očigledno je da su se njihove mape razlikovale od mapa generacija koje su došle posle njih. Na koji način je nacionalno iskustvo iz godine Velike depresije uticao na njihove mape, a iskustvo pedesetih i šezdesetih godina na mape mlađe generacije?
Ako je iskustvo tridesetih i četrdesetih godina doprinelo ponašanju američkih vođa u potpirivanju rata u Vijetnamu, koliko je to iskustvo bilo primereno stvarnosti šezdesetih i sedamdesetih godina?
Istina i realnost se izbegavaju ukoliko su bolne. Mi možemo prepraviti svoje mape samo ako imamo toliko discipline da prevaziđemo taj bol. Da bismo stekli takvu disciplinu moramo biti u potpunosti posvećeni istini. To znači da istinu najdoslednije determinisanu, moramo uvek smatrati Važnijom i vitalnijom za svoje dobro, od sopstvenog komoditeta. I obrnuto, ličnu dekomodiranost moramo smatrati relativno nevažnom, pa joj se čak i radovati jer je ona u službi naše potrage za istinom. Mentalno zdravlje je razvojni proces, posvećenost istini po svaku cenu.

Otvorenost ka izazovu

Šta znači život potpune posvećenosti. To znači, pre svega, neprekidno, nepopustljivo samoispitivanje. Mi svet poznajemo samo kroz svoj odnos prema njemu. Zbog toga, da bismo upoznali svet mi ne samo da treba da ga ispitujemo, već da istovremeno ispitujemo onoga ko ispituje. Psihijatri ovo uče kao deo profesionalnog obrazovanja i znaju da je nemoguće razumeti sukobe i prenose svojih pacijenata, bez prethodnog razumevanja sopstvenih. Njima se zato preporučuje podvrgavanje psihoterapiji ili psihoanalizi kao sastavnom delu obrazovanja i razvoja. Na žalost, mali broj psihijatara prihvata ovaj savet. Većina pomno proučava svet, ali ne i sebe. Oni mogu biti kompetentni po vladajućim standardima ali nikada nisu mudri. Život mudrosti mora biti život kontemplacije kombinovan sa akcijom. U prošlosti američke kulture, kontemplacija nije visoko vrednovana. Pedesetih godina ljudi su Adlaji Stivensona nazvali „jajoglavi“ i nisu verovali da može postati dobar predsednik upravo zato što je bio čovek odan kontemplaciji, sklon dubokom razmišljanju i sumnjama. Čuo sam rođenim ušima kako roditelji svojoj adolescentnoj deci najozbiljnije govore: „Ti previše razmišljaš.“ Kakav je ovo apsurd, kada znamo da nas sposobnost razmišljanja i samoispitivanja najviše čini čovečnim. Srećom, izgleda da se ovakvi stavovi menjaju i da počinjemo da shvatamo kako izvori opasnosti po svet leže pre u nama nego van nas, i da su procesi neprekidnog samoanaliziranja i kontemplacije suštinski za konačan opstanak. Ja ovde podrazumevam male grupe ljudi koje menjaju svoj stav. Istraživanje spoljašnjeg sveta nije nikada toliko bolno kao sopstveno istraživanje unutrašnjosti i većina želi da izbegne bol koji donosi život posvećen istinskom samoistraživanju. Ipak, kada je neko posvećen istini, ovaj bol postaje sve više nevažan, (uz to i manje bolan) što čovek dalje napreduje stazom samoispitivanja.
Žiivot potpune posvećenosti istini podrazumeva i spremnost na lične izazove. Jedini način da saznamo sa sigurnošću da li je maša mapa verodostojna, jeste da je izložimo kritici i izazovu ostalih maponoša. Živimo u zatvorenom sistemu - „pod staklenim zvonom“, ako citiramo Silviju Plat, i sve skloniji zabludi, udišemo svoj sopstveni zagađeni vazduh. Zbog bola koji je sastavni deo procesa ispravljanjaTnapa stvamosti, najrađe bismo izbegli ili zaobišli sve izazove u odnosu na njihovu osnovanost. Svojoj deci govorimo: „Ne odgovaraj mi, ja sam ti roditelj.“ Bračnom drugu prenosimo ovakvu poruku: „Hajde da pustimo jedno drugo daivimo. Ako me budeš kritikovao, živ-ot ću ti zagorčati i zažalićeš zbog toga.“ Svojim porodicama i svetu stariji upućuju poruku: „Star sam i slab. Ako mi se suprotstavite, mogu umreti ilii ćete snositi krivicu zato što ste mi zagorćali poslednje dane na ovom svetu.“ Svojim potčinjetnima stavljamo do znanja: „Ako budete tako drski, da mi se suprotstavite, onda to uradite veoma obazrivo, inače ćete se veoma brzo naoi u potrazi za novim poslom.“
Sklonost ka izbegavanju izazova toliko je opšte prisutna u Ijudskim bićima da se može smatrati osobinom Ijudske prirode. Time što smo je nazvali pnirodnom ne znači da ona istovremeno predstavlja esencijaLno, blagotvorno ili nepromenljivo ponašanje. Prirodno je vršiti nuždu u gaće i nikada ne prati zube. Uprkos tome mi sebe učimo da činimo ono što je neprirodno, dok nam to ne postane deo prirode. Čak se i samodisoiplina može definisati kao učenje neprirodnosti. Još jedna osobina Ijudske prirode - možda ona koja rias čini najljudskijim - jeste naša sposobnost da primamo i prevaziđemo ono što je neprirodno i time preobrazimo sopstvenu prirodu.
Nijedan čin nije prirodniji, a amim tim i ljudskiji od podvrgavanja psihoterapiji. Ovim činom mi se narnemo otvaramo najdubljem izazovu drugog Ijudskog bića pa mu čak i plaćamo za pronicljivost i brigu.
Ne samo pojedinci, već i čitava organizacija poznati su po tome što se štite od izazova. Jednom sam od Šefa vojnog osoblja dobio nalog da pripremim analizu psiholoških uzroka strahota u Mai Laju i njihovo kasnije zataškavanje, u želji da se takvom ponašanju u budućnosti stane na put. Moje preporuke nije prihvatio glavni vojni štab uz obrazloženje da se ovo istraživanje ne može zadržati u tajnosti. „Postojanje takvog istraživanja može nas izložiti daljem izazovu. Ni predsedniku ni vojsci nisu U ovom trenutku potrebni dalji izazovi.“ - rečeno mi je.
Otvorenost ka izazovu jedna je od stvari koju simbolizuje ležanje na kauču psihoanalitičara. Podvrgavanje psihoterapiji predstavlja čin velike hrabrosti. Najveći razlog, zbog koga ljudi izbegavaju psihoterapiju, nije nedostatak novca već nedostataJc hrabrosti. Ovo se odnosi i na veliki broj psihijatara koji ne uspevaju da sagledaju nužnost podvrgavanja sopstvenoj terapiji uprkos tome što za to imaju više razloga od ostalih.
Hrabrost koju poseduje većina pacijenata koja se dobrovoljno podvrgava psihoanalizi, čak i na početku terapije i uprkos stereotipnom mišljenju, otkriva da su ii suštini ti Ijudi mnogo snažniji i zdraviji od proseka.
Dok je psihoterapija krajnji oblik otvorenosti ka izazovu i naša običnija svakodnevna međusobna opštenja pružaju nam slične mogućnosti rizika koji nosi otvorenost: kod automata za vodu, na sastancima, na terenu za golf, za večerom, u krevetu kada se svetla pogaše, sa kolegama, poslodavcima, zaposlenim, supružnicima, prijateljima, ljubavnicima, roditeljima, i decom. Jedna uredno očešljana žena, koja je dolazila duže vremena kod mene na terapiju, uvek bi se očešljala kada bi na kraju seanse ustala sa kauča. Prokomentarisao sam
Toliko o analizi razloga zataškavanja jednog incidenta, ; koja je i sama zataškana. Ovakvo ponašanje nije ograničeno samo na vojsku ili Belu kuću. Naprotiv, odnosi se na Kongres, druge državne agepcije, korporacije, pa čak i na univerzitete i dobrovoljne ustanove - ukratko na sve Ijudske organizacije. Isto onoliko koliko je potrebno pojedincu da prihvati izazove ukoliko želi da razvija mudrost i delotvomost, toliko je potrebno i organizacijama da bi se razvile u vredne i progresivne institucije. Ovu činjenicu, sve više prihvataju ljudi kao što je Džon Gardner iz Zajedničkog cilja, kome je jasno da jedan od najuzbudljivijih i najznačajnijili zadataka koji se u sledećih nekoliko dekada nalazi pred našim društvom, jeste da se u birokratsku strukturu naše organizacije ugrade prijemčivost i otvorenost na izazove koji bi zamenili za sada tipični institucionalni otpor.vo njeno ponašanje. „Pre nekoliko nedelja moj muž je primetio da mi je kosa pozadi slepljena uz potiljak, kada sam se vratila sa jedne seanse“, objasnila je porumenevši. „Nisam mu rekla zašto. Plašim se da će me zadirkivati ako mu kažem da ovde ležim na kauču.“ Sada smo imali nov problem za rešavanje. Najveća je vrednost psihoterapije u prenošenju discipline koja spada u „pedesetominutni sat“, na svakodnevne odnose i delatnosti pacijenta. Ozdravljenje duha.se neće postići sve dok otvorenost ka izazovu ne postane način života. Ova žena neće ozdraviti sve dok sa mužem ne postigne otvorenost koju je postigla sa mnom.
Od svih ljudi koji se obrate psihijatru ili psihoterapeutu malo je onih koji svesno traže izazove ili obrazovanje u disciplini. Većina jedino tražii „olakšanje“. Kada shvate da su izazvani, ne samo jodržani, mnogi će pobeći ili doći u iskušenje da pobegnu. Učeći ih da jedino pravo olakšanje dolazi kroz izazov i disciplinu delikatan je, dug i često neuspešan poduhvat. Zato govorimo o potrebi da se paaijanti „zavedu“ psihoterapijom. Takođe možemo reći za neke pacijente koje viđamo više od godinu dana da se oni još uvek nisu stvamo prepustili terapiji.
Za postizanje otvorenosti ka psihoterapiji naročito se preporučuje (ili zahteva u zavisnosti od toga kako na to gledate) tehnika „slobodne asocijacije“. Kada se primenjuje ova tehnika, pacijentu se kaže: „Recite sve što vam padne na pamet bez obzira koliko to zvučalo nevažno, bolno, ili neprijatno. Ako vam padne na pamet više stvari, istovremeno, onda treba da govorite o onoj koja vam teže pada. Ovo je lakše reći nego učiniti, ali oni koji savesno na tome rade obično brzo napreduju. Neki imaju toliki otpor prema izazovu da se samo pretvaraju da sarađuju. Prividno rado pričaju o nekiin tvarima, ali obavezno izostave ključne detalje. Neka žena će satima pnčati o neprijatnim iskustvima iz detinjstva, ali će prećutati da ju je muž tog jutra suočio sa činjenicom da je sa bankovnog računa skinula hiljadu dolara više nego što je dozvoljeno. Takvi paoijenti se truđe da psihoterapijsku seansu pretvore u konferenciju za štampu. U najboljem slučaju će traćiti vreme u pokušajima da izbegnu izazov, ili će pribeći suptilnim lažima.
Da bi se pojedinci i organizacije zaista otvorili prema izazovu, neophođno je da njihove mape realnosti budu izložene inspekciji javnosti. Potrebno je nešto više od konferencije za štampu. Stoga je praksa potpune iskrenosti još jedan Uslov za život potpune posvećenosti istini. To podrazumeva neprekidan i beskrajan proces samoprovere da bi se osiguralo da naše komunikacije - ne samo reči koje izgovaramo, već i način na koji ih izgovaramo - bez odstupanja, odražavaju najpribližnije što je ljudski moguće, istinu ili lealnost kakvu poznajemo.
Ovakva iskrenost ne dolazi bezbolno. Ljudi lažu da bi izbegli bol koji donosi izazov i njegove posledice. Laž predsednika Niksona o Votergejtu nije bila ništa sofisticiranija od laži četvorogodiŠnjaka koji uverava majku kako je lampa sama pala sa stola i razbila se. Sve ,dok je priroda izazova legitimna (a obično jeste) laž je pokušaj da se izbegne legitimna patnja i može uzrokovati mentalnu bolest.
Koncept izbegavanja stvara problem „prečice“. Uvek kada pokušavamo da izbegnefno neku prepreku, tražimo brži i lakši put prema cilju: prečicu. Zato što sam uveren da razvoj ljudskog duha predstavlja krajnji cdlj ljudskog postojanja, posvećen sam ideji o progresu. Ispravno je i primereno da Ijudska bića rastu, razvijaju se i napreduju što je brže moguće, prema tome, dobro je i ispravno pribegavati svakoj pravoj prečici ako je ona napredak u ličnom razvoju. Ključna reč u prethođnoj rečenici je ipak „prava“. Ljudi imaju tendenciju da ignorišu prave prečice, i uporno traže pogrešne. Na primer, ispravno je proučiti sinopsis knjige umesto pročitati ceo original kada se pripremamo za ispit. Ukoliko je sinopsis dobar i materija savladana, osnovno znanje je moguće steći za kraće vreme, uz manje truda. Prevara ne može nikada predstavljati pravu prečicu. Ona verovatrio može uštedeti mnogo više vremena, i ukoliko je uspešna, može prevarantu izdejstvovati prolazriu ocenu na ispitu, ali će izostati osnovno znanje. Tada je ocena lažna, i pogrešno interpretirana. Ako ona postane osnova u životu, onda život postaje laž i pogrešna interpretacija posvećena štićenju i pothranjivanju laži.
Prava psihoterapija takođe može biti pogrešna prečica. To je najčešće slučaj kada roditelji traže psihoterapiju za svoju deou. Oni žele da ini.se deca na neki način promene; da prestanu da se drogiraju, dobijaju histerične napade, loše ocene i tako dalje. Neki roditelji su iscrpeli svoje mogućnosti u pokušajima da deci pomognu, i zato se psihoterapeutu obraćaju sa istinskom voljom da se pozabave problemom. Drugi, podjednako često dolaze sa jasnim saznanjem o uzroku problema kod deteta, u nadi da će psihijatar moći da učini neki magični potecz i izmeni dete, a da pritonv ne ukloni osnovni uzrok problema. Na primer, neki će roditelji otvoreno reći: „Mi znamo da imamo problema u braku i da je to u vezi sa problemom našeg sina. Ipak, ne želimo da se govori o našem braku niti da se podvrgnemo terapiji. Radite sa našim sinom, i ako je to moguće, pomognite mu da bude srećniji.“
Drugi su manje iskreni. Oni su spremjii da izjave da će učiniti sve što je do njih, ali kada im se objasni da detetovi simptomi predstavljaju ispoljavanje otpora prema njihovom stilu života, obično kažu: „Apsurdno je očekivati da se postavimo naglavačke zbog njcga“, i odlaze u potragu za novim psihijatrom koji će im možda ponuditi bezbolniju prečicu. Kasriije će, vcrovatno, reći prijateljima, i ponavljati u sebi „Sve smo učiniili za svoje dete: čak smo posetili četiri različita psihijatra, ali ništa nije pomoglo.“
Mi ne lažemo samo druge već obmanjujemo i sebe. Izazovi našoj prilagođenosti (mapama), sa stanovišta sopstvene savesti i realnog opažanja, mogu biti podjednako ispravrai i bolni kao i izazovi koji potiču od javnosti. Od bezbrojnih laži kojima ljudi sami sebe obmanjuju, dve su najuobičajenije, najmoćnije i najdestruktivnije: „Mi zaista volimo svoju deou,“ i „naši nas roditelji zaista vole“. Verovatno je da su nas roditelji voleli i da mi volimo svoju decu, ali kada nije tako, Ijudi se ne trude da to prihvate. Za psihoterapiju čestč kažem da je to „igra istine“ ili „igra iskrenosti“ jer joj je svrha, između ostalog, i to da pomogne pacijentima da se suoče sa lažima. Jedan od korena mentalnih bolesti najčešće predstavlja sistem sastavljen od laži koje su nam rečene, i laži koje smo sami sebi rekli. Koreni se mogu otkriti i uništiti samo u atmosferi savršene iskrenosti. Da bi terapeuti stvorili ovakvu atmosferu, neophodno je u njihove odnose sa pacijentima uneti apsolutnu otvorenost i istinitost. Kako možemo od pacijenta očekivati da podnese bolno suočavanje sa stvarnošću, ukoliko ga ne podelimo sa njim? Možemo biti predvodnici samo ako idemo prvi.

Tajenje istine

Laži se mogu podeliti na đve vrste: Bele laži i cme laži.
Cma laž je izjava za koju znamo da je neistinita. Bela laž je izjava koja nije sama po sebi neistinita, ali izostavlja značajan deo istine. Činjenica da je laž bela ne čini je ništa manje neistinitom, niti opravdanijom. Bele laži mogu biti u podjednakoj meri destruktivne kao i cme. Vlada koja pomoću cenzure taji pred javnošću neku vitalnu informaciju, nije ni za nijansu više demokratska od one vlade koja govori neistjnu. Pacijentkinja koja je prećutala da je za 1000 dolara prekoračila dozvoljenu sumu na računu, kočila je time svoj razvoj kroz terapiju isto kao da je pribegavala lažima. Upravo zato što deluje manje nepošteno, prećutkivanje bitne informacije je najuobičajeniji oblik laganja, a štetniji je utoliko što ga je teže otkriti i raskrinkati.
Bela laž je društveno prihvatljiva u mnogim našim međusobnim odnosima, jer „ne želimo da povredimo tuđa osećanja.“ Uprkos tome, žalimo što su nam društveni odnosi većinom površni. Roditeljima se činjenica da decu kljukaju papicom od belih laži ne samo čini prihvatljiva, već i blagotvoma i nežna. Čak i muževima i ženama koji su bili dovoljno hrabri da se jedni pred drugima otvore, teško pada otvorenost sa đecom. Oni im neće otkniti da puše marihuanu ili da su se prethodne noći svađalr, da osećaju otpor prema manipulacijama babe i dede, da im je lekar rekao da pated psihosomatskih poremećaja ili da su uleteli u rizičan finansijski poduhvat, pa čak ni koliko novca imaju na bankovnom računu. Obično se ovakvo tajenje istine opravdava ljubavlju ili željom da se deca zaštite od nepotrebnih briga, i zbog toga se često događa da je takva „zaštita“ neuspešna. Deca ionako znaju da mama i tata puše „travu“, da su se noćas svađali, da postoji otpor prema babi i dedi, da je mama nervozna i da tata gubi novac. Tada razultat nije zaštita, već uskraćenost. Deci je uskraćeno saznanje o novcu, bolesti, drogi, seksu, braku, roditeljima, babama i dedama i ljudima uopšte. Lišeni su ujedno i umirenja koje bi dobili kada bi se otvoreno raspravljalo o ovim temama. Konačno, uskraćeni su im uzori otvorenosti i iskrenosti, a pruženi primeri delimične iskrenosti, nepotpune otvorenosti i ograničene hrabrosti. Za neke roditelje je želja da zaštite decu motivisana iskrenom, ali pogrešno tumačenom Ijubavlju. Drugima, želja da poštede decu više služi kao fasada i racionalizacija težnje da izbegnu suočavanje i time saouvaju autoritet nad njima. Takvi roditelji obično govore: „Vidite deco, vi treba daastavite da budete deca, i brinete dečije brige, a brige odraslih prepustite nama. Gledajte u nama snažne i nežne zaštitnike. Takva slika je dobra i za vas i za nas, i zato je nemojte rušiti. To nama ,pruža osećaj snage, a vama osećaj sigurnosti, i svima će nam biti lakše ako še previše ne udubljujemou te stvari.“
Ne možemo zanemariti činjeniou da može doći do pravog konflikta kada se želja za apsolutnom iskrenošću suprotstavi potrebama nekih ljudi da pružaju određenu vrstu zaštite. Na primer, čak i roditelji u savršeno stabilnim brakovima, mogu ponekad razmatrati razvod kao jedno od mogućih rešenja, ali obavestiti daou o ovome kada za to ne postoji realna osnova, krajnje je nepotirebno, i predstavlja za njih opterećenje. Pomisao na razvod je ozbiljna pretnja dečijem osećaju sigumosti - toliko zastrašujuća, da ona ne mogu da je sagledaju iz šire perspektive. Deca su ozbiljno ugrožena, čak i onda, kada je mogućnost da dođe do razvoda veoma udaljena. Ako je brak njihovih roditelja riasukan, deca će biti suočena sa ovom pretnjom bez obzira da li roditelji o tome govore ili ne. Ako je ori u osnovi solidan, roditelji ne bi sa apsolutnom iskrenošću rekli: „Mama i tata su sinoć razgovarali o razvodu, ali ovoga puta to zaista nije ozbiljno“. U dfugim slučajevima, često je neophodno da psihijatri prećute sopstvene misli, gledišta i saznanja pacijentima u ranijim stadijumima psihoterapije, jer oni još uvek nisu spremni da se sa njima suoče i prihvate ih. Na prvoj godini staža, jedan mi je pacijent na četvrtoj seausi ispričao san koji je očigledno odražavao zabrinutost u vezi sa homoseksualnošou. U želji da pokažem kako sam sjajan terapeut, i kako brzo postižem napredak, rekao sam: „Vaš san odražava zabrinutost u vezi sa vašom latentnom homoseksualnošću.“ On se vidno uzbudio, i nije više dolazio na terapiju. Samo uz ogroman trud i sreću, uspeo sam da ga nagovorim da nastavii sa psihoterapijom. Imali smo još dvadeset seansi pre nego što je, zbog posla, premešten u drugi deo zemlje. Ove seanse su mu veoma koristile, uprkos podatku da viiše nikada nismo raspravIjali o homoseksualnosti. Činjenica da je.njegova podsvest bila sa njom okupirana, nije značila da je on spreman da se sa tim suočd na svesnom nivou. Pošto ovo saznanje nisam prećutio, učinio sam mu lošu uslugu, skoro ga izgubivši kao sopstvenog ili bilo čijeg pacijenta.
Selektivno prećutkivanje sopstvanog mišljenja mora se primenjivati s vremena na vreme u poslovnom iolitičkom svetu, ukoliko želimo da budemo dobrodošii u raznim upravnirfi telima. Kada bi čovek u svalcoj situaciji otvoreno iskazivao svoje mišljenje o važnim i nevažnim stvarima, bio bi smatran nepoželjnim i opasnim za organizaciju. Stekao bi reputaciju drske osobe i nika,da ne bi bio izabran za njenog predstavnika. Ne možemo zaobići činjeniou da ukoliko želimo da budemo uticajni u nekoj organizaciji, moramo delimićno postati „organizovana osoba“, pažljivi u izražavanju ličnog mišljenja, ponekad poistovećujući lični jdentitet sa identitetom organizaoije. S druge strane, axo neko smatra sopstveni uticaj u organizaciji jedinim ciljem „organizacijskog“ ponašarija, dozvoljavajući sebi da izražava samo ono mišljenje koje neće ništa pore“ metiti, onda je dozvolio da cilj opravda sredstvo i izgubio je lični integritet i indentitet, postavši u potpunosti ličnost organizacije. Put koji vćliki rukovodiac mora prevaliti između očuvania i gubitka sopstvene samostalnosti i indentiteta, neobično je uzan, i veoma mali broj ga uspešno pređe. On predstavlja ogroman izazov.
Izražavanje mišljenja, osećanja, ideja, pa čak i znanja, mora s vremena na vreme biti potisnuto, u ovim i mnogim sličnim okolnostima tokom ljudskog života. Kojih se pravila, u tom slučaju treba pridržavati, ako želimo da se posvetimo istini? Kao prvo, nikada ne smemo izgovoriti neistinu. Drugo, stalno imajmo ria umu da je prećutkivanje istine uvek potencijalna laž, i da je neophodno važna moralna odluka a svakoj situaciji u kojoj prećutkujemo istinu. Treće. odluka da se istina prećuti nikada ne sme biti zasnovana na ličnim potrebama, kao što su potreba za moći i simpatijom, ili potreba da se lična mapa zaštiti od izazova. Četvrto, odluka da se istina prikrije, mora uvek u potpunosti biti zasnovana na potrebama čoveka ili ljudi od kojih se ona taji. Peto, procenjivanje tuđih potreba je izraz kompleksne odgovomosti koji se mora sprovoditi mudro i sa iskrenom ljubavlju prema drugfome. Šesto, primarni faktor u procenjivanju tuđih potreba, jeste procena sposobnosti te osobe da istinu iskoristi za sopstveni duhovni razvoj. Najzad, procenjujuči nečiju sposobnost da istinu iskoristi za lični razvoj, moramo imati na umu da je naša tendencija pre da potcenimo nego da precenimo ovu sposobiiost.
Sve ovo može delovati kao izuzetan zadatak koji je nemoguće u potpunosti ispuniti i koji predstavlja hroničan i beskonačan teret, pravu gnjavažu.
I zaista, on jeste beskonačan teret samodiscipline zbog koga se većina ljudi odluouje za život ograničene iskrenosti i otvorenosti, skrivajući sebe i svoje mape od.sveta. Tako je mnogo lakše. Ipak, nagrada za težak život u iskrenosti i posvećenosti istini, nadmašuje puku potrebu. Zahvaljujući činjeniai da su njihove mape neprekidno izložene izazovu, otvoreni ljudi se neprekidno duhovno razvijaju. Svojom otvorenošou, oni mogu efektivmdje uspostavljati i održavati prisne odnose nego zatvoreni Ijudi. Pošto nikada ne govore laži, mogu biti sigumi i ponosni u svome saznanju da ničim nisu doprineli konfuziji koja vlada svetom, već su poslužili kao izvori svetlosti i jasnoće. Konačno, onii su u potpunosti. slobodni da postoje, i nisu opterećeni nikakvom potrebom za skrivanjem. Ne moraju da se šunjaju u senci. Ne moraju da izmišljaju nove laži koje bi sakrile stare. Ne moraju gubdti energiju na prikrivanju tragova i prerušavanju. I konaano, shvataju da je potrebno mnogo manje energije za disaiplinovanost poštenja nego za prikrivamje. Što je čovek bliži ovom zahtevu, to mu je lakše da očuva poštenje, dok brojne laži povlače a sobom nove laži. Svojom otvorenošću, ljudi posvećeni istini, žive na otvorenom, a vežbanjem hrabrosti da žive na otvorenom, oni se oslobađaju straha.

Balansiranje

Vrsta discipline potrebna da se disciplinuje disciplina, je ono što ja nazivam balansiranje. To je ujedno i četvrta, poslednja vrsta o kojoj bih želeo da govorim.
Balansiranje je disciplina koja nam daje fleksibilnost. Potrebina je neobična fleksibilnost da bi se uspešno preživelo u svirii sferama aktivnosti. Kao primer ćemo uzeti gnev i načine na koje se on ispoljava. Gnev je emooija nasleđena u evoluciji (kod Ijudi i manje razvijenih organizama), koja potpomaže opstanak. Uvek osetimo gnev kada nam je geografska i psihološka teritorija ugrožena. On nas nagoni na otpor. Da nema gneva, nas bi neprekidno gazili i konačno uništili.
Samo sa gnevom možemo preživeti. Ipak, najčešće, kada odmah pomislimo da drugi žele da nas ugroze, nakon detaljnijeg preispitivanja shvatićemo da to uopšte nije njihova namera. Ponekad, kada stvarno utvrdimo da nas Ijudi ugrožavaju iz ovih ili onih razloga, uvidećemo da je za nas bolje da ne reagujemo gnevom. Neophodno je da n#ši viši moždami centri rasuđivanja regulišu i moduliraju niže centre (emoaije). Da bismo uspešno funkcionisali u svom složenom svetu, bitno je da posedujemo sposobnost, ne samo da ispoljavamo gnev, već i da ga ne ispoljavamo. Takođe, monamo biti sposobni da gnev izražavamo na različite načiine. Ponekad ga je nužno ispoljiti tek nakon mnogo razmi=šljanja i procenjivanja. U drugim je prilikama korisnijespoljiti ga cdmah i spontano. Katkad ga treba ispoljiti hladno i mirno, a u nekim situacijama glasno i nesputano. Mi ne samo da moramo znati kako u različitim prilikama da izađemo na kraj sa gnevom, već i kako da najadekvatnije uskladimo pravo vreme sa pravim izrazom. Da bismo kompetentno i adekvatno rukovali svojim gnevom, neophodan je razrađen i fleksi: bilan sistem reagovanja. Nije čudo što je baratanje gnevom složen zadatak koji je teško uspešno okončati pre zrelosti i srednjih godina, a ponekad i do kraja života.
Svi Ijudi u većem ili manjem stepemu pate od slabe fleksibilnosti sistema reagovanja. Veći deo posla psihoterapeuta leži u nastojanju da se pomogne pacijentu da postigne veću fleksibilnost ovog sistema. To znači da što su pacijenti više hendikepirani nemirom, krivicom, i ncsigumošću, utoliko je ovaj posao teži. Ja sam, na primer, radio sa tridesetdvogodišnjom šizofreničarkom, za koju je bilo istinsko otkrovenje kada je saznala da neke muškarce ne mora oustiti preko kućnog praga, drnge sme pustiti u salon, ali ne i u spavaću sobu, dok pojedinima može i to dopustiji. Ranije je raspolagala sistemom reagovanja po kome je ili svakoga puštala u spavaću sobu, ili nikoga nije puštala preko kućnog praga. Tako je balansirala od ponižavajućeg promiskuiteta .do krajnje izolovanostd. Sa ovom istom ženom smo proveli nekoliko seansi posvećemh „pisamcima“ zahvalnosti., Ona se osećala obaveznom da šalje dugačka, isorpna, rukom pisana i savršeno frazirana pisma, kao odgovor na svaki poklon ili pozivnicu koju bi dobila. Pošto je to postalo priličan teret, ona je odjednom prestala da šalje pisma takvog sadržaja i počela da odbija sve poklone i pozive. Ponovo je bila zapanjena kada je saznala da neki pokloni ne zahtevaju pismenu zahvalnost, a da je za neke dovoljno kratko pisamce u znak zahvalnosti.
Zrelo mentalno zdravlje zahteva neobičnu sposobnost za neotično balansiranje između konfliktnih ciljeva, odgovornosti, dužnosti itd. Suština discipline balansiranja je odricanje. Sečam se da sam ovo shvatio jednog letnjeg jutra kada mi je bilo devet godina. Tek sam bio naučio da vozim bicikl i radosno sam isprobavao svoju novu veštinu. Oko milju od naše kuće put se spuštao niz strmi brežuljak i na kraju pravio nagli zaokret. Dok sam se tog jutra spuštao niz brežuljak, osetio sam neobičnu radost zbog sve većeg ubrzanja. Odreči se takvog zadovoljstva i prikočiti smatrao sam apsurdnim samokažnjavanjem. Rešio sam da pokušam nesmanjenom brzinom da uđem u krivinu, ali je moja ekstaza naglo okončana kada sam odleteo nakoliko metara dalje, u šumarak. Bio sam ugruvan i povređem, a prednji točak je potpuno uništen od udarca u drvo. Izgubio sam ravnotežu. Balansiranje je disciplina upravo zbog odricanja koje je bolno. U ovom slučaju ja nisam bio spreman da se odreknem zadovoljstva brzine da bih održao ravnotežu i sigumo ušao u krivinu, Na jedan ili drugi način, to je lekcija koju sam morao da učim tokom čitavog života. To svi moramo činiti. Dok savlađujemo krivine i ćoškove svojih života, mi se uporno moramo odricati delova samih sebe. Jedina altemativa ovog odricanja je da odustanemo od putovanja kroz život.
Može delovati neobično, ali većina ljudi se opredeljuje za ovu altemativu i odlučuje da odustane od životnog putovanja, zaustavivši se negde duž puta da bi izbegla bol odricanja. Ako vam to deluje neobično,. onda niste u potpunosti shvatili dubinu bola. Po svom opštem obliku, odricanje predstavlja najbolnije ljudsko iskustvo. D,o sada satn govorio o manjim oblicima odricanja - odricanje od brzine ili luksuza spontanog besa, sigumosti sputanog gneva ili urednosti pismene zahvalnice. Sada bih se osvrnuo na odricanj,e od karakternih osobina, uhodanih šema ponašanja, ideologija, pa čak i čitavih životnih stilova. To su krupna odričanja koja su neophodna ako želimo da stignemo daleko na životnom putovanju.
Jedne večeri, pre izvesnog vremena, odlučdo sam da posvetim nešto slobodnog vremeina izgrađivanju svetlijeg i prisnijeg odnosa sa svojom četmaestogodišnjom kćerkom. Vee nekoliko nedelja me je nagovarala da igramo šah, tako da sam joj predložio da sada odigramo partiju. Rado je prihvatila, i krenuli smo u skoro izjednačenu partiju. Pošto je sutradan bio školski dan, kćerka mi je rekla da malo požurim sa svojim potezima jer mora ustati u šest sati ujutru. Znao sam da je veoma disciplinovana kada je u pitajiju uredan odlazak na spavanje, pa mi se učinilo da bi mogla da se malo odrekne okorelosti te navike. Rekao sam joj: „Hajde, možeš" na spavanje i malo kasnije. Ne treba da poainješ igre koje ne možeš da završiš. Baš se dobro zabavljamo.“ Igrali smo još oko 15 minuta za koje vreme je postala vidno uznemirena. Najzad me je zamolila: „Tata, molim te požuni sa potezima.“
„Neću, dođavola,“ odgovorio sam. „Sah je ozbiljna igra. Ako želiš dobro da ga igraš onda ga igraj polako. Ako nećeš ozbiljno da ga igraš, onda nemoj ni da počdnješ.“ Nastavili smo igru još oko desetak minuta, dok moja kćerka najzad nije predala partiiju, rasplakala se, i otrčala u svoju s.obu. Osetio sam se .isto kao onda kada sam kao devetogodišnjak, sav krvav, ležao u žbunju kraj puta pored svog bicikla. Očigledno sam negde pogrešio. Izgleda da niisam uspeo da procenim krivinu na putu. Započeo sam sa željom da lepo provedem vreme sa kćerkom. Devedeset minuta kasnije, ona je bila sva uplakana i toliko besna na mene, da je jedva uspevala da govoii. Šta je krenulo naopako? Odgovor je bio očigledan aii ja nisam hteo da ga vidim, tako da SUmi bila potrebna dva sata da prihvatim činjenicu da sam upropa&tio veče dozvolivši da moja želja za pobedom nadvlada želju za poboljšanjem odnosa sa kćerkom. Tada sam se stvarno depnimirao. Kako sam uspeo toliko da ispadnem iz ravnoteže. Najzad mi je postalo jasno. da je moja želja za pobeđom bila prevelika, i da je trebalo delimično da je se odreknem. Ipak, i ovo malo odricanje mi se oinilo nemogućim. Ćitavog života je želja za pobedom predstavljala đobar pravac jer sam pobedivao u mnogim stvarima. Kako je moguće igrati šah bez želje za pobedom? Nikada nisam voleo da radim nešto bez entuzijazma. Kako sam onda mogao da igram šah sa entuzijazmom, ali neozbiljno? Ipak, morao sam to nekako izmeniti, jer sam znao da će moj entuzijazam, takmičarski duh i ozbiljnost kao deo šeme ponašanja, udaljili decu od mene, i da će, ukoliko ne modifikujem ovu šemu, ponovo doći do nepotrebnih suza i ogorčenosti. Tako .se moja depresija nastavila.
Više nisam depresivan. Uspeo sam da se delimično odreknem želje za pobedom. Taj deo mene je sada savladan. Morao sam ga ugušiti. Ubio sam ga svojom željom da pobedim u roditeljstvu. U detinjstvu mi je želja za pobedom u igri dobro služila. Kao roditelj, shvatio sam da mi je to postala prepreka, tako. da sarn anorao da je se odreknem. Vremena su se promenila. Da bih im se prilagodio, morao sam da se odreknem toga. Ono mi ne nedostaje. Mislio sam da hoće, ali vidim da nije tako.
Deprcsija kao zđrava pojava
Sve ovo, što sam ranije pomenuo, nepotpuni su primeri onoga što ljudi sa hrabrošću da sebe nazovu pacijentima, moraju da prođu na mnogo većem planu, mnogo puta u procesu psihoterapije. Period intenzivne psihoterapije je ujedno i period intenzivnog razvoja u kome pacijenti dožive više pmomena nego neki ljudi tokom čitavog života. Da bi .došlo do ovog naglog razvoja, moramo se odreći i pinoporcionalnog dela svoje stare ličnosti. To je. nezao,bilazan deo uspešne psihoterapije. Često sam čin odluke da se obratimo psihijatru predstavlja odricanje od sopstvene uverenosti da sam „ja O. K.“ Ovo posebno teško pada muškarcdma u našoj kultuiri, jer se „Ja nisam O. K., i potrebna mi je pomoć da shvatim zašto nisam O. K., i kako da postanem O. K.“ često i tužno poklapa sa „Ja sam slabić, nemuževan i promašen.“ U suštini, proces odricanja često započinje i pre nego što je pacijent doneo odluku da potraži psihijatrijsku pomoć. Već sam spomenuo da sam bio veoma deprimiran u procesu odricarija od želje za pobedom. To je zato što osećaj povezan sa odricanjem od nečega što volimo ili bar nečega što je deo nas i što nam je blisko - jeste depresija. Pošto mentalno zdravi Ijudi moraju da se razvijaju, i pošto odricanje ili gubitak svoje stare ličnosti jeste integralan deo procesa mentalnog i doihovnog razvoja, depresija predstavlja normalan i u suštini zdrav fenomen. Ona postaje abnormalna i nezdrava samo kada bmeta proces odricanja i tdme se prolongira, ne prestajuoi .sa završetkom proce§a. _
Glavni razlog koji ljude navodi na pomisao da zatraže psihijatrijsku pomoć, čini depresija. Drugim rečiima, paoijenti se već često nalaze u procesu odricanja ili razvoja pre nego što se obra:te za pomoć, i upravo ih simptomi ovog razvojnog procesa dovode pred vrata psihijatra. Posao je terapeuta da paoijentu pomogne da okonča proces koji je već započeo. To ne znači da su pacijenti većinom svesni onoga što im se događa. Često žele da se oslobode simptoma svoje depresije, „da bi stvari ponovo bile kao ranije.“ Oni ne znaju da „stvari više nikada ne mogu biti onakve kakve su bile ranije.“ Ali podsvest zna, i upravo zato što u svojoj mudrosti shvata da „to kako su stvari stajale ranije“ više nije održdvo i konstruktivno, proces odricanja zapooinje na nesvesnom nivou i dovodi do depresije. Najverovatnije će pacijent izjaviti: „Nemam pojma zašto sam depresivan“, ili će depresivnost pripisati nebitnim faktorima. Pošto pacijenti još uvek nisu svesno spremni da priznaju da su njihova staira ličnost „stvari onakve kakve su nekad bile“ zastarele, nisu ni svesni da im depresija signalizira da je neophodna velika promena za uspešno evolutivno prilagođavanje. Činjenica da je nesvesno za korak ispred svesti, može čitaocima zvučati čudno. Ipak, to je činjenica koja neajuobičajenijih i najmoćnijih je šema iskustava iz detinjstva, kada su rođitelji ili sudbina, neosetljivi na dečije • potrebe oduzeli detetu • „stvari“ pre nego što je ono bilo psihički spremno da ih se odrekne i dovoljno snažno da prihvati njihov gubitak. Takva šema iskustva iz detinjstva čini dete osetljivim na iskustvo gubitka i stvara mnogo snažniju sklonost od one koju poseduju srećnije osobe, da se čvrsto drže „stvari“ i da teže da izbegnu bol od gubitka ili odricanja. Iz ovog razloga, mada sv? patološke depresije uključuju neku blokadu u procesu odricanja, ja verujem da postoji jedna vrsta hronične, neurotične depresije koja u svom korenu krije traumatsku povredu osnovne sposobnosti odricanja od bilo čega, i to bih nazvao „rieurozom odricanja“. amo da se može primeniti na ovaj specifičan trenutak, već je toliko uopštena da postaje osnovni princip mehtalnog funkcionisanja. O tome ćemo mnogo više reći u završnom đelu ove knjige.
U poslednje vreme se često govori o „krizi srednjih godina“. Ona je, u stvari, samo jedna od mnogih kniza ili kritičnih stadijuma razVoja u životu, što je jcš pre trideset godina tvrdio Eirik Erikson. (Erikson je izdvojio osam kriza, ali možda ih ima i više). Ono što krize prelaznih perioda u životnom ciklusu čini problematičnim i bolnim, jeste to, što se da bismo ih uspešno prebrodili, moramo odreoi mnogih stvari koje volimo, kao i načina na koji smo radili i posmatrali stvari. Većina ljudi je bila nespremna ili nesposotna da podnese bol koji donosi odricanje od prevaziđenog. Zbog toga se često zauvek drže starih šema, razmišljanja i ponašanja, ne uspevajući da prebrode krize, zaista odrastu i iskuse radost ponovnog rođenja koja prati uspešan prelaz ka većoj zrelosti. Mada je o svakom moguće napisati knjigu, ja ou samo nabrojati najvažnije uslove, želje i stavove kojih se moramo odreći u toku uspešnog evoluitivnog životnog veka.
Stanje detinjstva u kome se ne mora odgovioriti ni na jedan spoljašnji zahtev, fantazija omnipotenoije,elja za apsolutnim posedovanjem svojih roditelja, zavisnost detinjstva,
iskrivljena vizija roditelja, omnipotencija adolescencije,
„sloboda“ ne-veaivanja, agilnost mladosti,eksualna privlačnost - i/ili potencija mladosti, fantazije o besmrtnosti, utoritet.nad sopstvenom decom, razne vrste privremenih moći, nezavisnost fizičkog zdravlja i, konačno, odricanje od isamoga sebe i života.

Odricanje i ponovno rođenje

Poslednje navedeno na gornjoj listi, odricanje od samoga sebe i,života, predstavlja neku vrstu surovosti od strane Boga ili sudbine koja naše postojanje pre“ tvara u lošu šalu i ne može se nikada prihvatiti. u potpunosti. Ovakav stav je naročito rasprostranjen u zapadnoj kulturi današnjeg vremena, u kome je Ja sveto, a smrt strašna uvreda. U stvari., realnost je suprotna tome. Kroz odricanje od samih sebe, ljudska bića mogu doživeti ekstatičnu, trajiiu i solidnu životnu radošt. Smrt je ta koja čitavom životu daje smisao. Ova tajna je suštinska mudrostreligije.
Pročes odricanja od samog sebe (što je povezano sa fenomenom ljubavi, o čemu ćemo raspravljati u sledećem poglavlju za većinu nas predstavlja postepen proces u koji ulazimo kroz seriju trzaja i pokreta. Jedan oblik privremenog odricanja od samoga sebe zaslužuje da bude posebno pomenut, jer njegovo sprovođenje zahteva značajmo učenje u doba zrelosti, a samim tim i značajno sazrevanje Ijudskog duha. Pod ovim. podrazumevam vrstu discipline balansiranja koju nazivam „stavljanje u zagrade“. To je, u suštini, balansiranje potrebe za stabilnošću i potvrdom sopstvenog ja, sa potrebom za novim saznanjima i vcćim razumevanjem, tako što se privremeno odričemo sebe samih - stavljamo se u zagrade - da bismo obezbedili mesto za ugrađivanje novog materijala. Ovu disciplinu je dobro formulisao teolog Sem Kin u knjizi „Plešućem Bogu“: „Drugi korak zahteva da prevaziđenl idiosinkratsku i egocentričnu percepoiju trenutnog iskustva. Zrela svesnost je moguća samo onda kada sam shvatio kompenzirao predubeđenja i predrasude koji su deo moje ličnq istorije. Svesnost o onome što mi se pruža, zahteva dvostruko usmerenje pažnje: prigušivanje poznatog, i rado prihvatanje nepoznatog. Uvek kada prilazimo nepoznatom predmetu, osobi ili događaju, javi se tendencija da trenutne potrebe, piošla iskustva i očekivanja od budućnosti odrede ono što vidim. Ukoliko želim da u potpunosti shvatirn jedinstvenost bilo čega, moram biti dovoljno svestan svojih predodređenih ideja i karakterističnih emotivnih iskrivljenja da bih mogao da ih stavim u zagrade dovoljno dugo da u svest primim nepoznato i novo. Ova disciplina stavljanja u zagrade, kompenziranja ili prigušivanja, zahteva sofisticiranu samospoznaju i hrabru iskrenost. Ipak, bez ove discipline, svaki trenutak, predstavlja samo ponavljanje onoga što sam već video ili iskusio. Da bi istinska novina mogla da se pojavi, i da bi se u meni ukorenila jedinstvena prisutnost stvari, ljudi ili događaja, ja se moram podvrgnuti decentralizaciji ega.“
Disciplina stavljanja u zagrade ilustruje posledicu činjenice odricanja i discipline uopšte, a to je da u zamenu za ono čega se odreknemo stičemo mnogo više. Samodisciplina je proces sazrevanja. Bol odricanja je bol smrti, ali smrt starog donosi rođenje novog. Bol smrti je bol rođenja, a bol rođenja je bol smrti. Razvoj nove i bolje ideje, koncepta, teorije ili shvatanja podrazumeva smrt stare ideje, koncepta, teorije ili shvatanja. Tako na kraju poeme „Putovanje maga“ T. S. Eliot opisuje patnju tri Mudraca dok se odriču prethodnog pogleda na život, da bd prihvatili hrišćanstvo.
Sećain se, sve to bejaše davno, i učinio bih sve ponovo, ali ovo želim da shvatim; Ovo: kuda smo to sve vreme išli ka rođenju ili smrti?
Rođenje je bilo, naravno, imamo dokaze i ne sumnjamo.
Videh rođenje i smrt,li mišljah da su različiti. „
Ovo rođenje bejaše za nas teška i gorika agonija, poput smrti, naše smrti.
Vratismo se svojim krajevima,vim kraljevstvima,li se Više nismo osećali lagodnovde, u istaroj podeli,a tuđim narodom koji se grčevito drživojih bogova.
- Radovao bih se drugoj smrti.
Pbšto su rođenje i smrt samo liće i naličje istog novčića, nije nerazumno posvetiti više pažnje nego što je uobičajeno na zapadu, kionceptu reinkamacije. Bez obzira da li smo spremni da ozbiljno razmotrimo mogućnost neke vrste ponovnog rođenja koje se odvija simultano sa našom fizičkom smrti, veoma je jasno da ovaj životni vek predstavlja niz simultanih smrti i ponovnih rođenja. „Tokom čitavog života, čovek mora nastaviti da uči da živi“ - rekao je pre dva milenijuma Seneka - „d ono što će (vas još više zapanjiti, jeste da čitavog života morate učiti da umirete.“ Takođe je jasno da dalje stižate ako na životnom putovanju iskusite više rođenja, a samikn tim i više smrti - više radosti i više boli..
Ovde se postavlja pitanje da li je ikada moguće csloboditi se emotivnog bola u ovom životu. Ili, blaže rečeno, da li je moguće duhovno evoluirati do stepena svesti na kome je bol življenja bar umanjen? Odgovor glasi i da i ne. Odgovor je pozitivan, jer kada prihvatimo patnju, ona na neki naoin prestaje to da bude. Odgovor je da, jer neprekidna vežba discipline vodi u majstorstvo, a duhovno razvijena osoba je i majstor u istom smislu u kome je to i odrasla osoba u odnosu na dete. Stvari koje detetu pričinjavaju veliki bol i probleme, ne moraju se na odrasloj osobd uopšte odrazitr. Konačno, odgovor je da, i zato što je duhovno evcluirana osoba (što ćemo videti u sledećem poglavlju) neobično spcsobna da voli, a uz tu izuzetnu ljubav dolazi i izuzetna radost.
Odgovor je ne, jer u svetu postoji vakuum kompetentnosti, koji je neophodno ispuniti. U svetu koji vapi za kompetentnošću, čovek sposoban da voli ne može uskratiti svoju kompetentnost kao što ni gladnom detetu ne bi uskratio hranu. Duhovno razvijeni Ijudi su ljudi izuzetne kompetentnosti i zbog toga je na njima da služe svetu, čemu se oni odazivaju u svojoj ljubavi. Oni su bez izuzetka ljudi velike moći, mada ih svet vidi kao obične ljude, jer deluju na tih i neprimetan način. Uprkos svemu, oni deluju svojom mpći i u tom procesu veoma pate. Realizacija moći podrazumeva donošenje odluka, što zahteva piunu svesnost koja je daleko bolnija od donošenja odluka pri ograničenoj i otupeloj svesnostd (što je način na koji se donose mnoge odluke za koje se na kraju ispostavi da su pogrešne). Zamislite dva generala koja moraju, svaki za sebe, da odluče da li da pošalju deset hiljada vojnika u borbu. Za jednoga je divizija samo stvar, personal, strateški instrument i ništa više. Za drugoga, oni su sve to, ali on je ujedno i svestan svakog pojedinačnog cd tih deset hiljada života, kao i života njihovih porodica. Kome će odluka lakše pasti? Lakše je generalu koji je otupeo svoju svesnost, upravo zbog toga što ne može da podnese bol koji podrazumeva potpunija svesnost. Moglo bi se reći: „Ah, ali duhovno razvijeniji čovek nikada ne bi ni postao general.“-Ali ovo isto važi i za predsednika korporacije, lekara, učitelja i roditelja. Odluke koje se odnose na živote drugih, moraju se uvek donositi. Najbolje odlučuju oni koji najviše pate nad svojim odlukama, ali ipak zadržavaju sposobriost odlučivanja. Jedna mera - možda najbolja, nečije veličine, jeste rijegova sposobnost da pati. Ipak, veliki su ujedno i radosni, što predstavlja paradoks. Budisti često ignorišu Budinu patnju, a hrišćani zaboravljaju HristoVu radost. Buda i Hrist nisu bili različiti ljudi. Hristova patnja na raspeću, i Budina radost ispod drveta bo su iste.
Zato, ako je vaš oilj da izbegnete bol i pobegnete od patnje, ne bih vam savetovao da težite višim nivoima svesti ili duhovne evolucije. Kao prvo, ne možete ih dosećd bez patnje, a drugo, čak da u tome i uspete, verovatno ćete biti pozvani da delujete na načine koji će za vas biti mnogo bolniji nego što sada možete i zamisliti. Pa čemu onda uopšte želja za razvojem, možete se upitati. Ako ovo pitanje i postavite, to je samo dokaz da ne znate mnogo o radosti. Možda ćete odgovor pronaći u ostatku ove knjige, a možda i nećete.
Samo još zaključna opaska o disciplini balansiranja i SUštini odricanja. _ Morate imati nešto da biste se toga mogli odreći. Ne možete se odreći nečega što ne posedujete. Ako odustanete od pobede, a da nikada ranije niste pobeđivali, ostaćete ono što ste i ranije bili, gubitnik. Morate sebi izmisliti identitet pre nego što ga se možete odreći. Morate razviiti ego pre nego što ga možete izgubiti. Ovo može delovati neverovatoo elementarno, ali lično smatram da je ttfTleophođno reći, jer mnogi Ijudi koje žnam imaju spošobnost da sagledaju evoluciju, all im nedostaje volfa.| Oqi žele i veruju da je moguće preskočiti discipliAu Vpronaći prečicu do svetosti. Često pokiušavaju da to dostignu tako što će slediti površne odlike svetaca povlačeći se u pustinju ili baveći se stolarijom. Neki čak veruju da su takvim imitiranjem zaista postali sveci i proroci. Neisposobni su da sebi priznaju da su još uvek deca i da se suoče sa bolnom činjenicom da moraju početi od samog početka i nastaviti prema sredini.
Disciplina je definisana kao sistem tehnika koje se na konstruktivan način bave bolom koji proističe iz rešavanja problema, i ukazuju na način kojim se mogu rešiti svi životni problemi. Izdvojene su i razrađene četiri osnovne tehnike: odlaganje zadovoljenja, preuzimanje odgovornosti, posvećenost istini ili realnosti,, i balansiranje. Disciplina je sistem tehnika, jer su one međusobno veoma povezane. Jednim potezom mogu se upotrebiti dve, tri ili čak sve četiri istovremeno, na način koji će rh učiniti međusobno neraspoznatljivim. Snaga, energija i volja da se ove tehnike primene proističu iz ljubavi, što će se videti u sledećem poglavlju. Ova analiza discipline nije iscrpna; verovatno sam prevideo jednu ili više dodatnih tehnika. Razumno je upitati da li su takvi procesi kao što su biofidbek, meditacija, joga, i psihoterapija tehnike discipline, na šta bih odgovorio da su tio, po meni, tehnička pomagala pre nego osnovne tehnike. Kao takve mogu biti veoma korisne, ali ne i vitalne. S druge strane, osnovne tehnike ovde opisane, ukoliko se neprekidno i iskreno upra njavaju, moraju biti dovoljne svakome ko želi da se posveti disciplini, da evoluira đo viših nivoa duha.

II DEO



LJUBAV



Rekli smo da je disciplina sredstvo duhovne evolucije. Ovo poglavlje đe ispitati šta leži u pozadini discipline i šta joj daje motivaciju i energiju. Verujem da je ta sila Ijubav. Svestan sam ainjenice da ćemo se u pokušaju da istražimo Ijubav, dotaći misterije. U pravom smislu reči ćemo pokušati da istražimo neistraživo i objasnimo neobjašnjivo. Ljubav je prevelika i preduboka da bi ikada bila shvaćena, izmerena ili ogranićena rečima. Ne bih ovo pisao kada bih to smatro bezvrednim, ali bez obziira na vrednost, svestan sam toga da će pokušaj u izvesnom smislu biti neadekvatan.
Jedan od rezultata misteriozne pririode ljubavi jeste taj da, koliko mi je poznato, još niko nije uspeo da je zadovoljavajuće definiše. U pokušaju da joj se nađe objašnjenje, podeljena je u razne kategorije: Enos, Filia, savršena, i nesavršena ljubav.. Ja ću se potruditi da dam jednu jedinu definiciju ljubavi uz punu svest o tome da će ona, na neki naain, ostati nepotpuna. Ljubav je, po mome, volja da sebe proširimO da bismo potpomogli sopstveni i tuđi duhovni razvoj i sazrevanje.
Želeo bih da na početku kratko prokomentarišem ovu definiciju, pre nego što se upustim u detaljniju nalizu. Kao pfvo, verovatno ste pnimetili da je taJeleološka definicija. Ponašanje definisano ciljerti ili namerom kojoj treba da služi, u ovom slučaju duhovnom sazrevanju.. Naučnici su veoma sumnjičavi prema teleološkim definicijama, pa će verovatno biti i prema ovoj. Ja do nje niisam došao čistim teleološkim načinom razmišljanja, već posmatranjem kroz svoju kliničku psihijatrijsku praksu (koja ukljuouje i samoposmatranje) u kojoj je definicija ljubavi stvar od priličnog značaja. Ovo je zato što je većina pacijenata uglavnom zbunjena prirodom ljubavi. Da bih bolje objasnio, navešću primer. Jedan stidljivi mladić mi je priznao: „Majka me je toliko volela da mi nije dozvoljavala da idem u školu školskim autobusom, sve do mature. Čak i tada sam morao da je molim da me pusti da idem sam. Mislim da se plašila da, mi se nešto loše ne dogodi, pa me je sama voziila i dovozila iz škole, što je za nju predstavljalo, veliki napor. Zaista me je volela.“ U lečenju ove osobe bilo je nužno, kao i u mnogim drugim slučajevima objasniti mu da je njegova majka bila motivisana nečim drugim osim Ijubavlju i da često ono što nam liči na ljubav, to uopšte nije. Kroz ovakva iskustva sam sakupio mnoge primere postupaka učinjenih iz onoga što liči i što ne liči na ljubav. Najbitniju razliku među njima čini svesna ili nesvesna namera onoga ko voli i onoga koji je voljen. ,
Drugo, može se primetiti da je Ijubav neobično kružan proces. Proces proširivanja sebe je veoma evolutivan. Kada je neko uspešno proširio svoje granice, samim tim je i prešao u više stanje postojanja. Tako akt Ijubavi postaje akt samosazrevanja, čak i onda kada za cilj inia tuđi razvoj. Samo težnjom za evolucijom uspevamo da evoluiramo.
Treće, ova unitama definicija ljubavi, uključuje ljubav prema samome sebi i Ijubav prema drugome. Pošto sam Ijudsko biće, i pošto ste vi ljudsko biće, voleti ljude, znači voleti i sebe. Posvetiti se ljudskom duhovnom sazrevanju, znači posvetiti se sopstvenom i tuđem razvoju. Zaista, kao što smo već zaključili, nemoguće je voleti druge ako ne volimo sebe. Baš kao što nismo u stanju da svoju deou naučimo samodisciplini, ukoliko joj se i sami nepodvrgavamo. U suštini je nemoguće zianemariti sopstveni duhovni razvoj u korist tuđeg. Ne možemo zanemariti samodisciplinu i istovremeno biti disciplinovani u svojoj brizii za druge. Ne možemo biti izvor snage, ukoliko tu snagu ne pothranjujemo. U daljem istraživanju prirode ljubavi, otkrićemio ne samo da ljubav prema sebi i ljubav prema drugome idu ruku pod ruku, već i da su u krajnjoj Iiniji nerazlučive.
Ćetvrto, širenje sopstvenih granica iziskuje napor. Granice se mogu proširiti samo prevazilaženjem, a prevaailaženje zahteva napor. Kada nekoga volimo, naša ljubav postaje vidljiva i stvarna samo kroz naš napor
- kroz činjenicu da smo spremni da za nekoga (ili za sebe samoga) učinimo dodatan korak ili prepešačimo dodatnu milju. Ljubav riije nenapoma. Upravo suprotno. Ona je veoma napoma.
I konačno, upotrebivši reč volja„ pokušao sam da prevaziđem razliku između želje i akoije. Zelja se po pravilu ne pretače u akoiju. Volja je želja dovoljnog intenziteta da bi se pretvorila u akoiju. Razlika između njih jednaka je razlici između ove dve konstatacije: „Voleo bih da odem na plivanje večeras“ i „Večeras idem na plivanje“. Svako u našoj kulturi donekle želi da pruži Ijubav, ali veliikom broju to ne polazi za rukom, zato zaključujem da želja za pružanjem Ijubavi nije isto što i ljubav. Ljubav je ono što Ijubav čini. Ljubav je izraz volje; istovremeno namera i akcija. Ona implicira izbor. Mi ne moramo voleti, možemo izabrati da volimo. Bez obzira koliko sebe smatrali sposobnim da pružamo ljubav, ako to nismo, onda je to zato što smo tako izabrali, uprkos svojoj dobroj riameri. S druge strane, kada god se potrudimo da učinimo nešto u cilju duhovnog razvoja, onda je to zato što smo tako izabrali. Izbor je ućinjen u korist ljubavi.
Kao što sam već napomenuo, pacijenti koji dolaze na psihoterapiju, uglavnom su nesigurni u pogledu pri* rode Ijubavi. To je zato što smo, kada se siiočamo sa misterijorpi ljubavi, često skloni pogrešnim tumačenjima. Ova knjiga neće demistifikovati ljubav, ali se nadam da će pojasniti stvari da bi se uklonile pogrešne koncepcdje koje uzrokuju patnju, rie samo kod pacijenata već kod svih onih koji pokušaju da razjasne svoja iskustva. Ovu patnju delimično smatram nejpotrebnom, jer bi se preciznijom definicijom Ijubavi mogle otkloniti mnoge zablude. Ja sam počeo da istražujem ljubav od onoga što ona nije.

„Zaljubljenost“

Od svih zabluda u vezi ljubavi, najjače i najubedljivije je verovanje da je „zaljubljenost“ Ijubav, ili bar jedna njena manifestacija. To je veoma moćna zabluda, jer se zaljubljenost sa subjektivnog stanovišta doživljava kao snažno Ijubavno iskustvo. Kada se neko zaljubi, iskreno će osećati: „Ja ga (je) volim.“ Ali dva problema će cdmah postati očigledna. Prvi je da je iskustvo zaljubljenosti specifično erotsko iskustvo vezano za seks. Mi se ne zaljubljujemo u svoju decu, bez obzira na dubinu Ijubavi koju prema njima gajimo. Mi se ne zaljubljujemo u svoje prijatelje istog pola, osim ko smo homoseksualno nastrojeni, mada ih možemo duboko i isRreno voleti. Zaljubljujemo se samo kada smo svesno ili jiesves.no seksualno motivisani. Drugi problem se sastoji u tome što je zaljubljenost, bez izuzetka, privremena. Bez obzira u koga se zaljubimo, sasvim ćemo se sigurno odljubiti pod uslovom da veza dovpljno dugo potraje. Ovo naravno ne znači da mi obavezno prestajemo da volimo osobu u koju smo se bili zaljubili. Hoću reći da osećaj strastvenog voljenja koje je karakteristično za1 zaljubljenost, uvek prolćizi. Medeni mesec uvek ima kraj. Procvat romanse .je uvek prolazan. -
Da bi se razumela priroda fenomena zaljubljenosti i neizbežnost njenog završetka, neophodno je ispitati prirodu onoga što psihijatri nazivaju „granicom ega“. Iz onoga što možemo potvrditi kroz indirektne dokaze, čini se da novorođenče u toku prvih paf meseci života ne ume da napravi razliku između sebe i ostalog dela univerzuma. Kada ono pomera ruke i noge, pomera se i čitav svet. Kada je gladno, i svet je gladan. Kada vidi majku kako se kreće, i ono se kreće sa njom. Kada mu majka peva, ono ne zna da to ono sarho ne proizvodi zvuk. Ono ne razlikuje sebe od kolevke, sobe i svojih/ roditelja. Spolja i unutra su isto. Još uvek nema razlike između Ja i Ti. Ono i svet sU jedno. Nema granica i nema odvojenosti. Nema identiteta.
Vremenom, dete počinje da stiče iskustvo o sebi - kao o jedinki odvojenoj ođ sveta. Kada je glađnO, majka se ne mora uvek pojaviti da ga nahrani. Kada mu se igra, majci se ne mora uVek igrati sa njim. l)ete stiče iskustvo da njegove želje nisu uvek za majku zapovest. Ono će iskusiti svoju volju kao odvojenu od majčinog ponašanja. Počinje da se razvija osećaj sojJstvenog „Ja“. Smatra se da je ova interakcija izrrteđu novorođenčeta i majke osnova iz koje se razvija detetov osećaj identiteta. Primećeno je da kod slučajeva u kojima je interakcija između novorođenčeta i majke poremećena - kada, na primer nema majke, niti zadovoljavajuće zamene za nju, ili kada je ona usled mentalnog oboljenja nezainteresovana, i ne posvećuje mu se - onda ono izrasta u dete ili odraslu osobu čdji je osećaj identiteta veoma feleričan u najelementarnijim stvarima.
Kada dete spozna da poseduje sopstvenu volju ner zavisnu od univerzuma, ono počinje da zapaža druge razlike između sebe i sveta. Kada učini voljni pokret, može mahati rukom ispred očiju, ali se ni kolevka ni tavanica neće pomeriti. Tako će dete naučiti da su njegova ruka i njegova volja povezani, i da je, stoga, njegova ruka Njegova, a ne nešto drugo ili tuđe. Ovako tokom prve godine života, uoimo osnove onoga što jesmo i što nismo, ko jesmo, a ko nismo. Krajem prve godine, znamo da je ovo moja ruka, moja noga, moja glava, moj jezik, moje oči, pa čak i moje gledište, moj glas, moje misli, moja trbobolja i moja osećanja. Znamo svoje razmere i fizičke granice. Ove granice nas omeđuju. Svest o njigia predstavlja granice ega.
Razvoj graniica ega je proćes koji se proteže krož detinjstvo i adolescenaiju i dopire do zrelosti, ali su granice koje se kasnije formiraju, pre psihičke nego fizičke. Na primer, period između druge i treće godine života je tipičan za špoznaju granica sopstvenih moći. Mada je dete već uvidelo da njegova želja ne mora za majku predstavljati zapovest, ono se još uvek drži te mogućnosti. Upravo zbog te nad.e, dvogodišnjak će se ponašati kao tiranin i autokrata, pokušavajući da naređuje roditeljima i domaćim životirijama, kao slugama ili privatnoj armiji, a na neposlušnost će reagovati kraljevskim gnevom. Roditelji o ovom periodu govore kao „strašnoj drugoj godini“. Već u trećoj godini, dete obično postaje mekše i pomirljivije, kao rezultat priznavanja svoje relativne nemooi. Ipak, držaće se slatkog sna o svemoći još nekoliko godina bolnog suočavanja sa sopstvenom nemoći. Mada trogodišnjak već prlhvata realnost granica svoje moći, nastaviće povremeno da beži u svet fantazije gde mogućnost svemoći (naročito sopstvene) još uvek postoji. Ovo je svet Supermena i ostalih junaka natprirodnih moći. Ipak, postepeno, do sredine puberteta superheroji bivaju napušteni, i mladi Ijudi postaju svesni toga da su individualnosti ograničene sopstvenim telom i moćima, da je svako pojedinačno, relativno krhak i nemoćan organizam koji egzistira samo uz saradnju grupe sličnih organizama, nazvanih društvo. U okviru te grupe oni se naročito ne ističu, ali su ipak izolovani od drugih individualnih identiteta, sopstvenim gržunicama i mogućnostima.
Ove granice stvaraju osećaj usamljenostd. Neki ljudi, posebno oni koje psihijatri nazivaju šizoidnim - usled neprijatnih traumatskih iskustava iz detinjstva - vide svet izvan sebe kao beznadežno opasan i neprijateljski, konfuzan i jalov. Takvi ljudi se u okviru svojih granica osećaju zaštićeni i utešeni, i u svojoj usamljenosti nalaze osećaj sigumosti. Ipak većina nas pati zbog svoje usamljenosti i teži da pobegne izvan zidina individualnih identiteta u stanje u koje će se više izjednačiti sa spoljašnjim svetom. Iskustvo zaljubljenosti pruža nam mogućnosit za ovafcvo bekstvo - ali samo privremeno. Suština fenomena zaljubljenosti je iznenadno rušenje jednog dela granica ega što nam dozvoljava da stopimo svoj identitet sa identitetom druge osobe. Iznenadno oslobađanje sebe od samoga sebe, eksplozivno prelivanje sebe u onoga koga volimo, i dramatičan prekid usamljenosti koji sledi rušenje granica ega, iskustvo je k°je većina doživljava kao ekstazu. Ujedinjeni srho sa onim koga volimo! Nema više usamljenosti!
Sa izvesnog stanovišta, zaljubljenost je vrsta regresije. Iskustvo stapanja sa voljenom osobom vuče korene iz najranijeg detinjstva kada smo bili stopljeni sa majkom. Uz stapanje pomalo doživljavamo osećaj svemoći, kojeg smo se morali odreći na izlasku iz detinjstva. Sve deluje moguće! Čini nam se da sjedinjeni sa voljenom osobom, možemo savladati sve prepreke. Verujemo da će se pred silinom naše Ijubavi ukloniti sve sile opozicije i nestati u tami. Svi problemi će biti savladani. Budućnost je obasjana jarkom svetlošću. Nerealnost osećanja kada smo zaljubljeni, veoma je bliska nerealnosti dvogodišnjaka koji se oseća kraljem neograničene moći u ponodici i svetu.
Baš kao što realnost ruši fantaziju o svemoći dvogodišnjaka, tako razara i fantastično jedinstvo zaljubljenog para. Ranije ili kasnije, suočen sa svakodnevnim problemima čovek će se vratiti sebi. On želi da vodi ljubav, ona ne. Ona želi da ide u biosfeop, on ne. On želi da stavi novac u banku, ona hoće mašinu za pranje sudova. Ona želi da govori o svam poslu, on o njegovom. Ona ne voli njegove prijatelje, on ne voli njene. Tako oboje u dubini srca dolaze do mučnog otkrića da nisu jedno sa voljenom osobom, i da će ona i dalje imati sopstvene želje, ukuse, predrasude. Jedna po jedna, postespeno ili iznenada, granice će početi da se vraćaju na svoja mesta. Postepeno ili iznenada, oni će se odljubiti. Sada su ponovo dve odvojene individue. Kada dođe do ove tačke, oni će početi polako da razvezuju svoj odnos, ili će započeti rad na pravoj ljubavi.
Upotrebivši reč „prava“ hteo sam da impliciram da je osećaj ljubavi kod zaljubljenosti pogrešna procena, i da je naš subjektivni osećaj voljenja samo iluzija. Potpunije razmatranje prave ljubavi ostavićemo za kasnije. Konstatujući da par može zaista počeli da se voli tek kada se bude odljubio, želim da naglasim da prava ljubav nema korene u osećaju ljubavi. Naprotiv, prava ljubav se često pojavljuje tamo gde nedostaje osećanje Ijubavi, kada se ponašamo sa ljubavlju uprkos tome što je ne osećamo. Ako uzmemo u obzir realnost definicije ljubavi sa kojom smo počeli, iskustvo zaljubljenosti ne predstavlja pravu ljubav, i to iz nekoliko razloga koje ćemo navesti.
Zaljubljivanje nije voljna radnja. To nije svesni izbor. Bez obzira koliko to priželjkivali, taj osećaj nam ipak može izmaći. Nasuprot ovome, ovo iskustvo nas može zavesti u trenutku kada mu se nenadamo, i kada je veoma nepoželjno. Može nam se dogoditi da se zaIjubimo u nekoga sa kim sasvim očigledno pred&tavljamo pogrešan spoj. Čak je moguće da nam se predmet naše strasti ne dopadne i ne izazove poštovanje, ali nećemo uspeti, bez obzira na trud, da se zaljubimo po svaku cenu u nekoga kome se divimo, poštujemo ga i sa kim priželjkujemo dublju vezu. Ovim ne želim da tvrdim da je iskustvo zaljubljivanja imuno na disciplinu. Psihijatri se, na primer, često zaljubljuju u svoje pacijente, baš kao što se i pacijenti zaljubljuju u njih. Pa ipak, iz osećanja dužnosti prema pacijentu, uspevamo da ugušimo to osećanje i odreknemo ga se kao romantične inspiracije. Borba i patnja koje zahteva ova disciplina mogu biti ogromne. Disciplina i volja mogu kontrolisati ovo iskustvo aii ga ne mogu stvoriti. Možemo odabrati svoju reakciju na zaljubljivanje, aii ne možemo odabrati samo iskustvo.
Zaljubljivanje ne predstavlja širenje sopstvenih granica. Ono je samo njihovo privremeno i delimično rušenje.Širenje sopstvenih granica zahteva napor, dok se zaljubijivanje postiže bez napora. Lenje i nedisciplinovane osobe će se podjednako i često zaljubljivati kao i energične i posvečene. Kada dragoceni trenutak zaljubljivanja prođe, i granice se vrate na svoja mesta, može doči do razočaranja, ali ono neće biti preterano. Kada se granice prošire, one takve i ostaju. Prava ljubav je trajno iskustvo uvećanja sopstvene ličnosti. Zaljubljenost to nikada nije.
Zaljubljenost nema nikakve veze sa svesnim duhovnim razvojem. Ako imamo u svesti neku nameru kod zaijubijivanja, onda je to želja da se okonča usamljenost i da se učvrsti brakom. Svakako ne razmišljamo duhovnom razvoju. Ipak, u razmaku između zaljubljivanja i odljubijivanja, čini nam se da smo sve postigli, da nema ni potrebe, ni mogućnosti za daljim razvojem. Savršeno smo zadovoijni onim gde se nalazimo. Pronašli smo duhovni mir. Ni voljenu osobu ne sagledavamo kao nekoga kome je potreban duhovni razvoj. Naprotiv, sagledavamo je kao potpunu, na vrhuncu savršenstva. Ako kod nje zapazimo neke nedostatke, smatraćemo ih nevažnim; malim uvrnutostima ili ekscentričnostima koje samo doprinose njenom šarmu i neodoljivosti.
Ako zaljubljenost nije ljubav, šta je onda ona osim delimičnog i privremenog rušenja granica? Ne znam. Seksualna specifičnost fenomena me navodi na pomiisao da je to genetski određena instinktivna komponenta ponašanja u vreme parenja. Drug(im rečima, privremeno rušenje granica koje konstituiše zaljubljivanje, jeste samo stereotipan odazov ljudskih bića na unutrašnji sastav seksualnih nagona i spoljašnjih seksualnih stimulansa čiji je cilj povećanje verovatnoće parenja u cilju produženja ljudske vrste. Ui, malo grublje rečeno, zaljubljivanje je mala prevara kojom se služe geni da bi nam otupeli svest dovoljno dugo da nas namame u brak. Često je ta prevara neuspešna, ukoliko su seksualni nagoni homoseksualni, ili kada se druge sile: roditeljsko mešanje, mentalno oboljenje, odgovomosti, ili zrela samodisciplina, umešaju da spreče vezu. S druge strane, bez ove prevare, bez iluzorne i neizbežno privremene (da nisu privremene ne bi bile ni praktične) regresije u infantilmo stapanje i svemoć, mnogi od nas koji smo danas srećni ili nesrećni u braku, sa užasom bi se povukli od stvamosti bračnih veza.
Mit o romantičnoj Ijubavi
Da bi nas uspešno uvela u zamku braka, zaljubljenost mora za svoju komponentu imati i iluziju da će iskustvo potrajati zauvek. Tu iluziju u našoj kulturi zastupa mit o romantičnoj Ijubavi koja vuče korene iz bajki u kojima princ i princeza žive srećno do kraja života. Taj mit nam kazuje da za svakog mladića na svetu postoji devojka kao stvorena za njegari obratno. Mit nas dalje uverava, da za svakog miiškarca postoji samo jedna prava žena,. a za svaku ženu, samo jedan pravi muškarac, i da je to „zapisano u zvezdama“.
Kada sretnemo osobu koja nam je suđena, mi ćemo je prepoznati tako što ćemo se u nju zaljubiti. Pošto smo sreli osobu koju su nam nebesa namenila, ta veza mora biti savršena i sposobna da zadovolji sve naše potrebe da bismo zauvek živeli u savršenom jedinstvu i slozi. Ukoliko se dogodi da nismo pravi spoj, i da jedno drugome ne zadovoljavamo sve potrebe, odljubićemo se, i ša užasom ćemo shvatiti da smo loše protumačili zvezde i da ono što smo smatrali ljubavlju, nije prava ljubav. Ali, sada tu više ništa ne možemo učiniti, osim da nastavimo dalje život u nesrećnom braku ili da se razvedemo.
Mada uglavnom smatram da su veliki mitovi veliki upravo zbog toga što otelotvoruju univerzalne istine (kasnije ćemo proučiti nekoliko takvih mitova), mit o romantičnoj ljubavi je užasna laž. Možda on predstavlja nužnu laž koja omogućava opstanak vrste time što zaljubljenosti daje.pečat legitimnosti za ulazak u brak. Kao psihijatar, svakodnevno patim u sebi zbog užasnih zabluda koje ovaj mit stvara. Milioni ljudi traće ogromne količine energije u uzaludnim pokušajima da realnost svojih života usaglase sa nerealnošću mita. Gospođa A. se apsurdno podređuje mužu iz osećanja krivice: „Nisam volela svoga muža kada smo se uzeli“, kaže ona, „samo sam se pretvarala. Mislim da sam ga na prevaru navela na brak, pa nemanl pravo xla se žalim, i dugujem mu toliko da se povinujem njegovim željama.“ Gospodin B. se žali: „Zalim što se nisam oženio gospođicom C. Mogli smo imati dobar brak. Ja nisam bio smrtno zaljubljen u nju, pa sam pretpostavio da ona nije prava osoba za mepie.“ Gospođa D, koja je dve godine u braku, zapala je u tešku depresiju i podvrgla se psihoterapiji uz zaključak: „Ne znam šta nije u redu. Imam sve što mi je potrebno, uključujUći i savršen brak.“ Tek nakon nekoliko meseci uspela je da shvati činjenicu da nije više zaljubljena u muža, ali da to istovremeno ne podrazumeva da je učinila užasnu grešku. Gospodin E., takođe sa dve godine bračnog staža, počeo je uveče da pati od strašnih glavobolja, ali nije želeo da poveruje u mjihov psihosomatski uzmk. „Moj bračni život je dobar. Zertu volim kao i prvoga dana kada sam je sreo. Gna je sve što sam oduvek želeo.“
Ipak, glavobolje će mu proći tek godiriu dana kasnije kada bude u stanju sebi da prizna: „Nervira .me način na koji večito zahteva, zahteva, zahteva stvari od mene bez obzira na moju zaradu“, i kada je bude suočio sa njenim rasipništvom. Gošpodin i gOspođa F., su priznali međusobno da su se odljubili, a zatim su nastavili da jedno drugo čine duboko nesrećnima uzajalnnim neverstvima i potragom za jedinom „pravom ljubavlju“. Nisu shvatili da zbog toga što su jedno drugome priznali da više nisu zaljubljeni, mogu početi da ostvaruju kvalitetan brak, umesto da ga ruše. Čak i kada parovi shvate da je medeni mesec prošao, i da više nisu zaljubljeni, mada im je još uvek stalo jedno do drugoga, oni se grčevito drže mita i trude se da mu prilagode život. „Čak i ako smo se odljubili, ako se svesno budemo ponašali kao da smo još uvek zaljubljeni, možda će se romantična Ijubav ponovo vratiti u naš život.“ Ovi parovi insistiraju na zajedništvu u svemu. Kada se podvrgniu grupnoj terapiji za parove (moja supruga, naše kolege i ja, vodimo veoma ozbiljno bračno savetovalište), oni sede zajeano, govore jedno u ime drugoga, pravdaju jedno drugo, trude se da pred grupom ostvare jedinstven front, čvrsto uvereni da je ovakvo jedinstvo znak relativnog zdravlja njihovog braka i dobar osnov za njegovo poboljšanje. Pre ili kasnije, prinuđeni smo da takvim parovima kažemo da su suviše dugo u braku, da su preko mere zbliženi i da je neophodno da stvore nekakvu psihološku distancu jedno prema drugome, pre nego što mcxgu početi konstruktivno da rešavaju probleme. Ponekad je neophodno i fizički ih razdvojiti, staviti ih da sede odvojeno u krugu grupe, uvek ih moramo opominjati da ne govore jedno u ime drugoga, ili da se uzajamno brane pred grupom. Stalno im moramo ponavljati: „Meri, Džon može i sam da se brani, dovoljno je jak.“ Konačno, ukoliko dovoljno dugo ostanu na terapiji, svi parovi shvate da je prihvatanje sopstvene individualnosti i odvojenosti jedina osnova zrelog biaka na kojoj može izniknuti prava Ijubav4.
Još nešto o granicama ega
Pošto sam konstatovao da je „zaljubljenost“ neka vrsta iluzije koja ni na koji način ne konstituiše pravu ljubav, dozvolite da zaključim tako što ću okrenuti u rikverc, i istaći da je zaljubljivanje vrlo blisko pravoj ljubavi. Zabluda da je omo vid ljubavi toliko je jaka upravo zbog toga što sadrži zmo istine.
I iskustvo prave Ijubavi ima veze sa granicama ega, pošto omogućuje širenje ličndh gi-anica. Lične granice su granice ega. Kada širimo svoje granice kroz ljubav, mi se pružamo prema voljenoj osobi u želji da joj pomognemo u sazrevanju. Da bismo u ovom uspeli, nekoga moramo prvo zavoleti, bolje reći, on nas mora neoim privući da bismo prevazišli sbpstvene granice. Psihijatri ovaj proces privlačnosti, ulaganja, i privrženosti zovu „kateksizam“. Kada „katektujemo“ predmet van nas, mi psihički ugrađujemo njegovu predstavu u sebe. Uzm/imo na primer čoveka koji se iz hobija bavi baštovanstvom. On „voli“ baštovanstvo. Bašta mu mnogo znači. Ovaj čovek je katektovao svoju baštu. On nalaži da je privlačna, uložio je ti nju sebe, i privržen joj je do te mere da nedeljom ujutru zbog nje rano ustaje i odbija da putuje da se ne bi od nje udaljio. Ponekad zbog bašte žapostavlja i svoju ženu, U toku svog kateksizma, da bi uspešnije gajio cveće i žbunje, on i mnogo uči. Saznaje mnogo o baštoVanstvu, đubrenju, o zemljištu, sađenju, i okopavanju. On odlično poznaje svoju baštu - njenu istorijiu, vrste biljaka i cveća koje u njoj rastu, njen raspored, probleme, pa čak i budućnost. Uprkos tome što bašta postoji van njega, ona živi u njemu kroz kateksizam. Znanje o bašti i njen značaj za njega postali su sastavni delovi njegovog bića, istorije i mudrosti. Kroz ljubav i katektovanje, ona je na sasvim normalan način postala deo njega, povećavajući njegovo biće i pomerajući granice ega.
Dugogodišnjom Ijubavlju i širenjem granica za svoje kateksizme mi postepeno ali progresivno uvećavamo sopstveno biće, poistovećujeimo unutrašnji saspoljašnjim svetom, i širimo i tanjimo granice ega. Što se vdše budemo povećavali na ovaj način, to ćemo više voleti, a granice između nas i sveta će se postepeno brisati. Identifikovaćemo sc sa svetom. Što više nestaju granice našeg ega, sve više osećamo ekstazu sličnu onoj kod zaljubljivamja. Samo ovde, umesto privremenog i nerealnog poistovećivanja sa predmetom, mi se realistički i trajno stapamo sa većim delom sveta. Moguće je ostvariti „mistično sjedinjenje“ sa čitavim svetom. Osećanje ekstaze i sTeće u vezi sa ovim. jedinstvom, možda je blaže i manje dramatično od onog izazvanog zaljubIjivanjem, ali je svakako stabilnije, trajnije i krajnje zadovoljavajuće. To je razlika između vrhunskog iskiustva izazvanog zaljubljivanjem i onoga što je Abraham Maslov nazvao: „Iskustvo visoravni“. Visovi se ne naziru iznenada da bi zauvek nestali iz vida: oni se dostižu zauvek.
Očigledno je i opšte prihvaćeno, da seksualna aktivnost i ljubav, mada se mogu simultano pojaviti, obično nisu povezani. Meni se čini da predstavljaju različite fenomene. Samo po sebi, vođenje ljubavi nije izraz ljubavi. Ipak seksuaino iskustvo, a delimično i orgazam, takođe su većim ili manjim delom povezani sa rušenjem granica ega i dostiizanjem ekstaze. Upiravo zbog rušenja granica ega u trenutku ekstaze, možemo uzviknuti: „Volim te“ ili „O, bože“ prostitutki prema kojoj nekoliko trenutaka kasnije, kada grandce budu uspostavljene, nećemo osećati ni trunku nežnosti ili simpatije. Ovde ne želim reći da se ekstaza orgazmičnog iskustva ne možepovećati ako se podeli sa voljenom osobom. Može. Ali čak i bez voljenog partnera, ili čak bez partnera može dooi do totalnog rušenja granica ega uz pomoć orgazfna. Na trenutak možemo zaboraviti ko smo, izgubiti pojam o vremenu i prostoru, i izaći iz sebe. Možemo se stopiti sa univerzmom, ali samo za trenutak.
Opisujući produženo jedinstvo sa univerzumom u vezi sa pravom ljubavlju, za razliku od trenutnog jedinstva orgazma, up“Dtrebio sam reči „mistično sjedinjenje“. Misticizam je u osnovi verovanje da je realnost „jednost“. Većina mistika veruje da je naše opažanje imiverzma koji se sastoji iz mnoštva objekata: (zvezda, planeta, drveća, ptica, kuća, nas samih,) međusobno odvojenih granicama, u stvari zabluda i iluzija. Ovu opštu zabludu, ovaj iluziomi svet koji većina nas greškom smatra realnim, pripadnici hindu religije i budisti nazivaju: „Maja“. Oni i drugi mistici veruju da se prava realnost može spoznati samo kroz iskustvo „jednosti“ koje se postiže odbacivanjem granica ega. Nemoguće je sagledati pravo jedinstvo undverzma sve clotle dok sebe posmatramo kao poseban predmet odvojen od njegovog preostalog dela. U budizmu i hinduižmu vlada uverenje da novorođenče pre nego što stekne granice ega, poznaje realnost, dok je to odraslima nemoguće. Neki čak tvrde da prosvetljenje ili spoznaja jednosti realnosti zahteva da se vratimo u stanje slično onome kada smo bili novorođenčad. Ovo može biti opasna i izazovna doktrina za neke adolescentne i mlađe ljude koji su nesposobni da preuzmu odgovornosti koje deluju zastrašujuće, nadmoono i postavljaju zahteve van njihovih moći. „Ja ne moram kroz sve to da prođem“, može pomisliti neko. „Mogu odustati od pokušaja da budem odrastao, i zahteva koji se nalaze pred odraslima, prelaskom u svetost“. Ukoliko se prepustimo ovom porivu, pre ćemo zapasti u šizofreniju nego dostići svetost.
Većina mistika prihvata istinu o kojoj smo raspravIjali na kraju poglavlja, a to je da moramo nešto posedovati ili postići pre nego što budemo toga mogli da se odreknemo a da pritom zadržimo svoju komjpeteotnost i sposobncst vrednovanja. Novorođenče koje nema grandce ega, može biti u bližem kontaktu sa realnošou nego njegovi roditelji, ali je nesposobno da opstane bez roditeljske brige, i da saopštava svoja saznanja i mudrost. Put ka svetosti vodi kroz zrelost. Ne postoje brže i lakše prečice. Granice ega moraju očvrsmuti da bi mogle omekšati. Mora se izgraditi identitet da bi mogao biti prevaziđen. Čovek se prvo mora pronaći da bi se mogao izgubiti. Privremeno oslobađanje od granica ega koje nam pružaju zaljubljenost, seksualni čin ili upotreba psihoaktivnih droga, mogu nam omogućiti kratak pogled na Nirvanu, ali ne i samu Nirvanu. Teza ove knjige je da je moguće dostići Nirvanu, trajno prosvetljenje ili istinski duhovni razvoj, samo kroz upornu primenu prave ljubavi.
Možemo zaključiti da privremeni gubitak granice ega kroz zaljubljenost i seksualni odnos ne samo da nas približava drugim ljudima i stvara uslov za pravu Ijubav, već nam daje i uvid u najtrajniju mističnu ekstazu, koja može biti naša nakon dugogodišnjeg života prive Ijubavi. Time zaljubljivanje koje samo po sebi ne možemo smatrati ljubavlju, postaje deo velike i misteriozne šeme ljubavi.

Zavisnost

Druga i najčešća zabluda je, da je zavisnost Ijubav. Sa ovom zabludom su psihoterapeuti prinuđeni svakodnevno da se bore. Efekat je najdramatičniji kod osobe koja pokuša ili uspe da izvrši samoubistvo, ili upadne u tešku depresiju zbog odbačenosti ili razdvajanja od bračnog druga ili ljubavnika. Takva će osoba obično reći: „Ja ne želim da živim, ne mogu živeti bez svoga muža (žene) devojke, momka, jer ga (je) toliko volim.“ A kada kažem, kao što to često činim, „Grešite, vi uopšte ne volite svoga muža, ženu, devojku, momka“, ljutiti odgovor glasi? „Kako to mislite? Upravo sam vam rekao (rekla) da bez nje (njega) ne mogu da živim.“ Zatim se trudim da objasnim. „Ovo što vi opisiujete je parazitiranje, ne Ijubav. Vi parazitirate na toj osobi. U vašem odnosu nerna izbora, ni slobode. Tu je u pitanju potreiba, ne ljubav. Ljubav je reeultat slobodnog izboira. Dvoje Ijudi se vole onda kada su sposobni da žive jedno bez drugoga, ali su izabrali da žive zajedno.“
Moja definicija zavisnosti je nesposobnost doživljavanja i delovanja bez sigurnosti tuđe Ijubavi. Takva zavisnost kod fizioki zdravih osoba je patološka - bolesna zavisnost, i skoro uvak manifestacija mentalnog oboljenja ili poremećaja. Ovo se ne sme mešati sa zavisnošđu potreba i osećanja. Mi smo svii, svako pojedinačno - ma koliko sebe zavaravali da nije tako, zavisni u potrebama i osećanjima. Svi mi želimo da budemo maženi i paženi, bez ikakvog zalaganja sa svoje strane. ZeJimo da o nama brinu osobe mnogo jače od nas kojima su naši interesi na prvom mestu. Bez obzira na to koliko smo jaki, zreli, odgovomi i sposobni, ako iskreno zavirimo u sebe, jasno ćemo uočiti potrebu da, za promenu, neko drugi brine o nama makar za kratko. Svako, bez obzira na godine i zrelost, traži i, želeo bi da ima u životu nekoga ko bi o njemu brinuo kao otac ili majka. Za većinu nas, srećom, to nije pravilo kojim se rukovodimo u životu jer, ukoliko se takve osobe i pojave, one upravljaju našim životima i diktiraju kvalitet egzistenaije, a mi postajemo zavisni. Osoba čiji je život rukovođen potrebama zavisnosti, pati od psihičkog poremećaja pod dijagnostičkim nazivom „poremećaj pasivno zavisne ličnosti“. To je, ujedno, i najčešći od svih poremećaja.
Ljudi sa ovim poremećajem su pasivni i zavisni, i toliko su obuzeti potrebom za ljubavlju, da nemaju energije da sami vole. Oni su poput izgladnelih koji mole za hranu, ali nemaju ni trunke da pruže drugima. Čini se kao da su iznutra prazni, slični jami bez dna koju je nemoguće napuniti. Oni nikada nemaju osećaj ispunjenosti i završenosti. Uvek osećaju da im nedostaje jedan deo. Veoma teško podnose usamljenost. Usled nedostatka celovitosti, nemaju osećaj iderititeta i određuju sebe isključivo kroz odnose sa drugim ljudima.
Jedan izuzetno deprimirani tridesetogodišnjak, došao je kod mene tri dana nakon što ga je napustila žena, odvevši sa sobom njihovo dvoje dece. Prethodno rnu je već tri puta nagovesitila da će ga napustiti jer nju i decu totalno zanemaruje. Svaki put ju je molio da ostane, i obećavao da će še promeniti, ali ta promena kod njega nije nikada potrajala duže od jednog dana. Posle dve neprospavane noći on se tresao od uzbuđenja, lice mu je bilo umrljaino suzama i pomišljao je na samoubistvo. „Ne mogu da živim bez svoje porodice“, govorio je kroz plač, „ttoliko ih volim.“
„Zbunjen sam“, prizmao sam mu, „sami ste priznali da su pritužbe vaše žene bile realne, da zaista nikada za nju ništa niste učinili, da ste se vraćali kući kada bi vam palo na pamet, da site za nju bili nezainteresovani i seksualno i emotivno, da sa decom niste mesecima razgovarali, da se nikadasa njima niste igrali, niti ih ikada izvodili u šetnju. Niste izigradili odnos ni sa jednim članom svoje porodice, zato ne razumem zašto toliko očajavate nad raspadom veze koja nikada nije ni postojala?“
„Zar ne shvatate?“ - odgovorio je - „Ja sada nisam ništa. Ništa. Nemam ženu, nemam decu, ne znam ni ko sam. Možda ne vodim računa o njima, ali ih volim. Ja sam niko i ništa bez njih.“ .
Pošto je bio toliko deprimiran gubitkom identiteta koji mu je pružala porodica, zakazao sam mu sledeću seansu kroz dva dana. Nisam očekivao nikakvo poboljšanje, ali kada se pojavio, sijao je od zadovoljstva i pobedonosno mi je objavio: „Sve je sada u redu“.
„Da li vam se porodica vratila?“ - upitao sam.
„Oh, ne,“ uzvratio je srećan. „Nisu mi se u međuvremenu javljali, ali sam sreo jednu devojku u baru. Rekla mi je da joj se zaista dopadam. Razvedena je ao i ja. Dogovorili smo se da se ponovć sretnemo večeras. Osećam se ponovo kao ljudsko biće. Pret|postavljam da više ne moramo da se viđamo.“
Ovakve brze promene su karakteristione za pasivno zavisne osobe. Čini se da nije važno od koga zavise. Važno je da neko takav postoji. Nije važno ni kakav im je indentitet, sve dok ima nekoga da im ga pruži. Rezultat toga je da su sve njihove naizgled burne veze, suštinski veoma plitke. Usled osećanja unutrašnje praznine i potrebe da se ona ispuni, pasivno-zavisni ljudi neće prezati ni od čega da bi zadovoljili svoju potrebu za drugima. Jedna lepa, pametna, i na mnoge načine zdrava, mlada žena je od svoje sedamnaeste do dvadesetprve godine imala seriju seksualnih veza sa irušksrcima daleko ispod njenog proseka inteligencije i sposobnosti. Išla je od jednog gubitnika do drugog. Problem je, čini se, bio u tome što ona nije nlogla da odvoji dovoljno vremena da bi napravila pravi izbor, već je birala na brzinu među onima iz svoje neposredne blizine. Nakon završetka neke veze, ona bi odmah uletala u novu sa čovekom koga je upoznala u baru, i došla ti na seansu deklamujući hvalospeve u njegovu čast. „Znam da je nezaposlen i da preterano pije, ali je u suštini veoma talentovan i iskreno mu je stalo do mene. Osećam da će se ova veza održati.“
Ali nije se održala. Ne samo zbog brzopletog izbora, nego i zbog bezbroj puta ponovljene šeme ponašanja, po kojoj se ona grčevito hvatala za novoga čoveka, zahtevajaići sve veće dokaze Ijubavi, i njegovo neprekidno prisustvo. „Toliko te volim da ne mogu da zamislim da budem odvojena od tebe“, bila bi uobičajena rečenica, sve dok se on, po pravilu, ne bi osetio potpuno zarobljen njenom ljubavlju, bez prostora za disanje i kretanje. Došlo bi do burnog žavršetka, i nakon par dana sve bi počelo ponovo sa inekim novim. Tek nakon tri godine terapije, žena je uspela da prekine ovo vrzino kolo, i da spozna sopstvenu inteligenciju i vrline, kao i da identifikuje svoju glad i prazminu i da ih razlikuje od istinske Ijubavi. Shvatila je da je glad nagoni da se upušta u nove vetze i da joj jedino kohtrolisanje te gladi može omogućiti da spozna svoje vrline.
U dijagnostici reč „pasivan“ stoji u vezi sa rečju „zavisan“ jer su takve osobe do te mere preokupirane onim što drugi mogu da urade za njih, da potpuno isključuju ono što bi oni sami mogli da učine. Jednom, dok sam radio sa grupom od petoro ljudi od kojih su svi bili pasivno zavisni, zamolio sam ih da govore svojim ciljevima u životu i situacijama u kojima bi voleli da se nađu kroz 5 godina. Svako od njih je na svoj način izjavio sledeće: „Voleo (la) bih da budem u braku sa nekim kome je zaista stalo do mene.“ Niko nije spomenuo neko odgovomo radno mesto, umetničko delo, doprinos zajednici ili položaj u kome se mogu imati, ili voleti deca. Faktor truda se ne pojavljuje u njihovim sanjarenjiima. Zamišljaju samo pasivno stanje u kome bez ikakvog ličnog zalaganja, bivaju obasipani pažnjom i ljubavlju. Rekao sam im, kao što govorim mnogima:
„Ako je vaš cilj da samo budete voljeni, onda to nikada nećete postioi. Jedini siguran način da osigurate nečiju ljubav je da je zaslužite, a ne možete je zaslužiti, ako vam je jedini životni cilj da budete pasivno voljeni. Ovo ne znači da pasivno zavisnii ljudi ništa nikada ne čine za druge, ali je njihova motivacija samo da učvrste privrženosti pažnju drugih prema sebi. U slučaju da nije direktno uključena nečija pažnja, veoma im je teško bilo šta da učine. Svim članovima anije pomenute grupe bilo je nezamislivo teško da kupe kudu, odvoje se od roditelja, nađu posao, napuste potpuno nezadovoljavajuće radno mesto, ili da se posvete nekom hobiju.
U braku obično postoji diferencijacija uloga supružnika; normalno efikasna podela zaduženja. Žena najčešće kuva, sprema, nabavlja i čuva deou, dok je muškarac zaposlen, bavi se finansijama, kosi travn|jak i vrši razne popravke u kući. Zdravi parovi će instinktivno, s vremena na vreme, promeriiti uloge. Muškarac može ponekad kuvati, baviti se decom, jednom nedeljno s.premiti kuću da bi izmenadio ženu, a ona može naći ndki honorami posao, pokositi travu na muževljev rođendan, ili godinu dana plaćati sve račune. Par može ovu zamenu uloga prihvatiti kao zabavu ili igru, koja dobro dođe kao maia promena u braku. Ona to svakako jeste, ali je, što je najvažnije, (mada se često čini podsvesno) proces koji smanjuje njihovu međusobnu zavisnost. U izvesnom smislu, svako od supružnika ponaosob uvežbava samostalni opstanak u slučaju da ostane bez onog drugog. Za pasivno zavisne ljude mogućnost ovakvog gubitka predstavlja toliko zastrašujuou situaciju, da nisu u stanju da se za nj pripremaju, niti tolerišu proces koji bi smanjio zavisnost ili povećao sloibodiu onog drugog. Jedna od karakteristika pasivno zavisnih ljutfi je i ta, da se pre trude da povećaju, umesto da smanje međusobnu zavisnost u braku. U ime onoga što zovu ljubav, a što je u suštini zavisnost, oni ograničavaju sopstvenu i tuđu slobodu. Ponekad, kao deo ovoga procesa, pasivno zavisni ljudi zanemaruju sposobnosti koje su posedovali pre braka. Primer za ovo je i neretki sindrom žene koja „ne ume“ da vozi automobil. U polovini slučajeva možda nikad nije ni naučila da vozi, a u preostalim slučajevima ona usled neke manje nezgode, razvija fobiju od vožnje automobila. Efekat ove „fobije“, u ruralnim i perifemim oblastima, je da se naglašenom bespomoćnošću muž još više veauje. Sada je on primoran da ide u nabavku, ili da je prevozi pri svim njenim odlascima u kupovinu. Pošto ovakvo ponašanje obiono zadovoljava sve supružnioke potrebe za zavismošću, na njega se nikada ne gleda kao „na bolesno“, niti kao na problem koji zahteva rešavanje. Kada sam predočio jednom izuzetao inteligentnom bankaru i njegovoj ženi koja je u četrdesetšestoj godini razvila „fobiju“ i prestala da vozi, da je to možda problem koji zahteva pažnju psihijatra, odgovorio mi je: „Oh ne, doktor joj je objasnio da je to zbog menopauze i da se tu ništa ne da učiniti.“ ,Bila je siguma da on neće naći drugu ženu i napluistiti je, jeir će biti prezaiuzet vozajući je naokolo zajedno sa decom. On je bio siguran da ona neće jiaći ljubavnika i napustdti ga, jer nije imala veliku mogućnost kretanja, a samim tim ni upoznavanja ljudi u njegovom odsustvu. Ovakvim ponašanjem pasivno zavdsni brakovi zaista mogu da se učvrste, ali se nikako ne mogu smatrati zdravim i baziranim na pravoj Ijubavi, jer je sigumost obezbeđena na račtun slobode, a odnos služi da se unazadi ili uništi sazrevanje individualnih partnera. Upomo ponavljamo svojim pacijemtima da se dobar brak može ostvariti isključivo između dvoje snažnih i nezavisnih ljudi.
Pasivna zavisnost vuče svoju genezu iz nedostatka ljubavi. Osećaj unutrašnje praznine od koje pate pasivno zavisni Ijudi, direktan je rezultat neispunjenih želja i potreba od strane roditelja u detinjstvu. Već sam spomenuo da će deca koja su voljena i pažena tokom čitavog detinjstva ući u zrelost sa duboko usađenim osećanjem da su vredna ljubavi i zadržaće to osećanje sve dok budlu vema sama sebi. Deca koja odrastaju u atniosferi nedostatka ljubavi, neće ući u zrelost sa osećanjem unutrašnje sigumosti. Ona će imati unutrašnji osećaj nesigumosti, osećaj da „aiemaju dovoljno“, i da je svet nepredvidiv i nedarežljiv, kao i sa sumnjom u pogledu lične vrednosti voljenosti. Nije onda ni čudo što uvek imaju potrebu da „kamče“ ljubav i pažnju gde god je to moguće, i našavši je, drže je se grčevitošau koja vodi u manipulativno, bezosećajno, makijavelističko ponašanje koje uništava upravo onaj odnos koji žele da sačuvaju. Ljubav i disciplina, kao što sam već ranije rekao, idu ruku pod ruku, tako da roditelji koji deci ne pružaju dovoljno pažnje i Ijubavi, ne uspevaju nd da im usade osećanje samodiscipline. Stoga je preterana zavisnost pasivno zavisriih Ijudi samo osnovna manifestacija poremećaja ličnosti. Ovim ljudima nedostaije šamodisciplina. Oni su nesposobni da odlože zadovoljenje svoje gladi za pažnjom drugog. U svojoj očajmičkoj potrebi za očtivanjem veza, oni se odriču pošteinja. Drže se prevaziđenih odnosa, onda kada bi trebalo da ih se odreknu. Što je najvažnije, njima nedostaje osećanje odgovornosti u odnosu na sebe same. Oni se pasivno okreću drugima, čak i sopstvenOj deci, kao izvoru sreće i ispunjenosti tako da, kada ta osećanja izostanu, uvek zbog toga krive druge. Zbog ovoga su uvek Ijuti, jer smatraju da su ih drugi izneverili, pošto nisu u stanju da ispune sve njihove nade i potrebe da bi ih usrećili. Ja imam kolegu koji često ljudima govori: „Vidite, najgore što možete da učinite za sebe je da budete zavisni od drugih Ijudi. Bolje da ste zavisni od heroina. Dokle god imate dovoljno zaliha, heroin vas neće izfieveriti, uvek će vas usrećiti. Ali ako očekujete da vas neko drugi učini srećnim, onda ćete biti beskrajno razočarank“ Nije slučajno da se kod pasivno zavisnih Ijudi, osim zavisnosti od drugih, javlja i potreba za drogom i alkoholom. Oni imaju „zavisnu ličnost“. Zavisni su od drugih Ijudi, hrane se njima, a kada ih nema, često se okreću flaši, igli ili tabletama kao zameni.
Možemo zaključiti da zavisnost može ličiti na Ijubav, jer je to sila koja ljude nagoni da se žestoko veziuju za druge. Ipak, to u suštini nije ljubav, već je oblik anti-ljubavi, koji ima svoju genezu u nedostatku roditeljske ljubavi. Ona traži a ne pruža, podržava infantilnost nauštrb razvoja, i sputava umesto da oslobađa. Na kraju krajeva ona uništava veze, umesto da ih izgrađuje, kao što uništava umesto da izgrađuje ljude.

Kateksizam bez ljubavi

Jedan od kvidova zavisnosti je i nezainteresovanost za duhovni razvoj. Zavisni Ijudi su zainteresovani samo za ispunjenje svojih potreba i želje za srećom Oni ne teže razvoju, niti su spremni da tolerišu nesreću, Usamljenost i patnju koju razvoj podrazumeva. Oni ne teže ni đuhovnom razvoju drugih, onih od kojih su zavisni; njihova jedina težnja je da te osobe budu sa njima i zadovoljavaju njihove potrebe. Zavisnost je jedan od oblika ponašanja koji neadekvatno nazivamo „ljubav“. Sada ćemo razmotriti druge takve pojave, i nadam se da ću uspeti da pokažem da ljubav nikako ne može biti ispunjenje ili kateksizam bez duhovnog razvoja.
Često govorimo o tome kako ljudi mogu voleti nežive predmete, ili aktivnosti. Tako kažemo - „On voli novac“, „Gn voli moć“, „On voli baštovanstvo“, ili „On voli da igra golf.“ Svakako da neko možc da prevaziđe sebe, i radi 60, 70 ili 80 sati nedeljno da bi uvećao moć ili bogatstvo. Ipak, uprkos ovom uvećanju bogatstva i uticaja, sav taj rad i sticanje ne moraju poslužiti sazrevanju ličnosti. Često ćemo za nekog uspešnog poslovnog čoveka reći: „On je mali i zao čovek“, ma koliko govorili o njegovoj Ijubavi prema novcu ili bogatstvu, nećemo ga opisati kao osobu sposobnu da voli. Zašto je to tako? Upravo zbog toga što su bogatstvo i moć za takve ljude postali cilj, umesto sredstvo duhovnog razvoja. Jedini pravi cilj ljubavi je duhovno sazrevauje i ljudska evolucija. Hobi predstavlja veoma pozitivnu aktivnost u izgrađivanju sopstveaje ličnosti. Kada volimo sebe, moramo se okupirati raznovrsnim stvarima koje nisu direktno duhovne. Da bismo izgradili duh, moramo izgraditi i telo. Potrebni su nam hrana i zaklon. Bez obzira koliko bili posvećeni duhovnom razvoju, istovremeno su nam neiophodni odmor, relaksacija, vežbe i razonoda. Sveci moraju da spavaju, a čak i proroci ponekad moraju da se razonode. Hobi tako može postati sredstvo pomoću koga ćemo zavoleti sebe. Ipak, ako on postane sam sebi cilj, onda će se pretvoriti u zamenu umesto u sredstvo duhovnog rasta. Ponekad je hobi veoma popularan upravo zbog toga što je postao zamena za razvoj ličnosti. Na terenima za golf mogu se sresti neki stariji ljudi kojima je jedini cilj u životu poen više. Ovaj napor koji ulažu u svoju veštinu u golfu pruža im osećaj napredovanja u životu, i time im pomaže da previde činjenicu da stagniraju jar su prestaili da se razvijaju kao Ijudska bića. Kada bi sebe više voleli, nikada se ne bi pomirili sa tako plitkim ciljem, i uskogrudom budiućnošću.
S druge strane, moč i novac mogu postati sredstva za postizanje pozitivnog cilja. Neko može izgraditi političku karijeru prvenstveno zato da bi iskoristio političku moč za dobrobit čovečanstva. Drugi mogu težiti bogatstvli, ne zbog novca, već da bi mogli svoju decu poslati na koledž, ili sebi obazbediti slobodu ili vreme za učenje i.razmišljanje neophodno za duhovni razvoj. Takvi Ijudi ne vole moć i novac, već čovečanstvo.
Između ostalog, u ovom poglavlju knjige želim da konstatujem da se reč „Ijubav“ toliko generalizuje da se siikobljava sa pravim pojmom Ijubavi. Ne očekujem da će se jezik u tom smislu izmeniti. Sve dok budemo koristili reč Ijubav da bismo opisali sve što nam je važno, bez obzira na kvaJitet tog odnosa, biće nam teško da razlučimo mudro od budalastog, dobro od lošeg, i plemenito od onog što zaslužuje prezir.
Ako se držimo uže definicije, jasno je da možemo voleti samo ljudska bića. Što više spoznajemo stvari, spoznajemo da su samo Ijudska bića sposobna da duhovno sazrevaju.
Razmotrimo pojam kućnih ljubimaca. Mi „volimo svog psa“, mi ga hranimo i kupamo, mazimo, vaspitavamo i igramo se sa njim. Ako se razboli ostavljaćemo sve i odjuriti kod-veterinara. Kada nam pobegne ili ugine, najčešće smo iskreno ožalošćeni. Za neke usamljene ljude bez dece, domaće životinje se mogu pretvoriti u jedini cilj življenja. Ako ovo nije ljubav, šta je onda? Ali hajde prvo da razmotrimo razliku između svog odnosa sa drugim ljudskim bićem, i odnosa sa životinjom. Pre svega, mogućnost komunikacije sa životinjom veoma je ogranićena u poređenju sa mogućnošou komunikćicije sa ljudima, naravno ukoliko na tome radimo. Mi ne znamo šta misle životinje. Nedostatak tog podatka nam dozvoljava da na njih projektujemo svoje misli i osećanja, i na taj način osetimo emotivnu bliskost koja ne mora odgovarati istini. Drugo, zadovoljni smo svojim ljubimcima samo onda kada se njihova volja poklapa sa našom. Na ovoj osnovi mi uglavnom biramo domaće životinje, i iikoliko njihova volja počne da se razlikuje od naše, obično ih se otarasimo. Nećemo držati kućnog Ijubimca koji se bami i bori protiv nas. Jedina škola u koju šaljemo svoje životinje je ona gde će ih dresurom privoleti na bespogovomu poslušnost. Ipak smatramo da druga ljudska bića treba da imaju sopstvenu volju, i upravo ta želja za različitošću drugih i jeste jedna od karakteristika prave Ijubavi. U našem odnosil sa životinjom, dominira potreba da budu zavisne od nas. Mi ne želimo da one odrastu i napuste kuću. Važna nam je njihova zavisnost od nas, nikako njihova nezavisnost.
Ovaj pojam „ljubavi“ prema domaćim životinjama veoma je važan, jer je veliki broj Ijudi sposoban da voli samo životinje, i ne uspeva da zavoli druga Ijudska bića. Mnogi američki vojnici ostvarili su idilione brakove sa netmačkim, italijanskim ili japanskim „ratnim nevestama“ sa kojima nisu mogli uameno da komuniciraju. Onog časa kada su njihove supruge naučile engleski, brakovi su počeli da se raspadaju. Ovi Ijudi više nisu uspevali da na svoje žene projektuju sopstvene misli, osećanja, želje, ciljeve i da osećaju istu vrstu bliskosti koju je moguće ostvariti sa domaćim ljubimcem. Kada su žene naučile engleski, njihovi su muževi uvideli, da one imaju svoje mišljenje, i ciljeve, sasvim različite od njihovih. Kada se ovo dogodilo, kod nekih se rodila prava ljubav, dok je za većinu ona tu i prestala. Oslobođena žena trebalo bi da se čuva čoveka koji je iz milošte naziva svojim mezimcem. Može se dogoditi da to bude čovek čija osečanja prema ženi zavise samo od njene uloge „domaćeg mezimca“ i koji je nesposoban da poštuje njenu snagu, nezavisnost i individualnost. Verovatno najtužniji primer predstavljaju žene koje su sposobne da „vole“ svoju decu samo dok su bebe. Takve žene je moguće naći svuda. One su obično idealne majke, sve dok njihovo dete ne napuni dve godine. Neobično su nežne, srećne što mogu da doje, maze, i igraju se sa svojim bebama, potpuno SU posvećene njihovim potrebama i iskreno uživaju u materinstvu. Zatim .se, skoro preko noći, slika menja. Čim dete počne da ispoljava sopstvenu volju, da biva neposlušno i da vrišti, odbija da se igra, a ponokad odbija i maženje; kada počne da se vezuje i za druge ljude, da pomalo i postepeno kreće u istraživanje sveta, majčina ljubav se gasi. Ona gubi inteires za dete; i oseća ogromnu potrebu za novom trudnoćom, za još jednom bebom, još jednim domaćim mezimcem. Obično joj to polazi za irukom, i ciklus se ponavlja. Ukoliko joj ne uspe, posvetiće se čuvanju komšijskih beba, oglušujući se o molbe i potrebe svoje starije dece. Za njenu decu, prelomna druga godina života ujedno predstavlja i kraj majčine Ijubavi. Bol i uskraćenost koju deca osećaju, svima su očigledni, osim majci zaokupljetnoj novom bebom. Efekat ovoga obično postaje evidentan kada deca odrastaju po depresivnoj, ili pasivno zavisnoj šemi ličnosti.
Ovo sugeniše da je „ljubav“ prema bebama i domaćim životinjama, pa čak i zavisnim i poslušnim suprugama, instinktivna šema ponašanja koja ,bi se mogla nazvati „materinski instinkt“ ili „roditeljski instinkt“. Ovo možemo uporediti sa instinktivnim ponašanjem kod zaljubljeno-sti. To nije istinska forma Ijubavi, jer ne iziskuje napor, i nć predstavlja u potpunosti izraz volje ili izbora, već samo obezbeđuje nastavak vrste a da pritom ni na koji način ne podstiče duhovnd razvoj. Bliska je ljubavi u tome što nas nagoni da posežemo i da se pružamo prema drugima, što može biti pireduslov za pravu ljubav. Ipak, potrebno je mnogo više da bi se zasnovao zdrav, kreativan brak i podigla zdrava deca koja se duhovno razvijaju, ili da bi se doprinelo evolueiji čovečanstva.
Poenta je u tome da bi ishranjivanje moralo biti mnogo više od običnog hrainjenja, i da je ishranjivanje duhovnog razvoja odviše komplikovan proces da bi se njjime upravljalo instinktima. Majka koju smo spomenuli na početku ovog poglavlja, koja nije dozvoljavala sinu da ide školskim autobusom, dobra je ilustracija ovoga. Vozeći ga do škole i nazad, ona iga je na neki način othraejivala, ali to njemu nije bilo potrebno, i pre je kočilo nego podsticalo njegov duhovni razvoj. Postoji mnoštvo drugih primera. Majke, koje uporno kljukaju svoju gojaznu deou, očevi koji sinovima kupuju gomile igračaka a kćerkama pune ormane garderobom, rcditelji koji ne postavljaju granice i ne odbijaju nijednu želju. Ljv.bav nije jednostavno davanje, to je promišljeno hvaljenje i promišljeno kritikovanje. To je promišljeno raspravljanje, suočavanje, primoravanje, istovremeno kao i pružanje utehe i sigumosti. To je vođstvo. Promišljenost podrazumeva prosuđivanje, a prosuđivanje podrazumeva više od instinkta, ono zahteva razmišljanje i česito boino donoš£nje odluke.

Požrtvovanost

Motivi koji stoje iza nepromišljenog davanja i destruktivnog pothranjivanja su mnogi, ali u svim slučajevima postoji zajednička crta: „davalac“, pod izgovorom ljubavi, izlazi u susret sopstvenim potrebama bez obzira na duhovne potrebe „primaoca“. Jedan ministar je došao da se posavetuje sa mnom jer mu je žema patila od hronične depresije, a oba sina, pošto su napustila koledž, ostala su kod kuče pod psihijatrijskim nadzorom. Uprkos činjenici da mu je cela parodica bolesna, on u početku nije mogao da shvati činjenicu da u njihovoj bolesti verovatno ima i njegove zasiuge. „Činim sve što je u mojoj mođi da im pomiognem“, tvrdio je „nikada se nije dogodilo da se pnobudim, a da mi oni ne budu prva misao.“ Analiza situacije je otkrila da se ovaj čovek maksimalno zalagao da bi udovoljio potrebama žene i dece. Kupio je sinovima mova kola i platio im osiguranje, mada je osećao da bi trebali više da se trude da bi se osamostalili. Svake nedelje je vodio ženu u operu ili u pozorište u gradu, mada je mrzeo grad i dosađivao se na predstavama. lako je mnogo radio na poslu, svaki slobodan trenutak je provodio kod kuče, pospremajući za ženom i sinovima, kpjima urednost nije bila jača strana. „Zar vam nikada nije dosadilo da podmećete leđa umesto njih?“ - upitao sam ga.
„Naravno“, odgovorio je, „ali šta mi drugo preostaje? Odviše ih volim i sažaljevam da bih prestao da brinem o njima. Moja briga je tolika da nikada ne bih sebi dozvolio da stojim po strani dok oni imaju neispunjenih potreba. Možda nisam bogzna kako sjajan čovek, ali bar umem da volim i brinem.“
Zanimljivo je da se ispostavilo da je njegov otac bio priznati naučnik, ali ujedno i pijanica i zavodnik koji je u potpunosti zanemarivao porodicu. Postepeno, moj pacijent je shvatio da se u detinjsitvu zakleo da će se razlikovati ođ oca I da će biti onoliko brižan koliko je ovaj bio bezosećajan. Takođe je shvatio da je ulagao mnogo truda da bi stvorio sliku o sebi kao brižnom i odgovornom čoveku. Ono što nije mogao da razume bilo je to do kog stepeina je infantilizovao porodicu. Svoju ženu je uporno zvao „moja maco“, a odrasle sinove xmoji maleni“. „Kako drugačije da se ponašam“, pitao je u očajanju. „Možda pružam toliko Ijubavi iz otpora prema ocu, ali to ne znači da mogu da se pretvorim u bezosećajnu bitangu.“ Ono što je tek trebalo da nauči je da je ljubav složema aktivnost koja zahteva učešće čitavog bića i to ne samo srca već i glave. Zbog svoje potrebe da se što je više moguće razlikuje od oca nije uspeo da razvije fleksibdlan sistam izražavanja ljubavi. Morao je da nauči da je nedavanje u pcravom trenutku mnogo pozitivnije od davanja u pogrešnom treoutku i da je podsticanje nezavisnosti veći izraz Ijubavi nego briga za ljude koji bi inače mogli sasvim uspešno da brinu o sebi. Morao je da nauči da je izražavanje sopstvenih potreba, besa, netrpeljivosti i očekivanja podjednako nužno za mentalno zdravlje njegove porodice kao i požrtvovanost, i da se Ijubav mora iskazivati kroz konfrontaciju podjednako kao i kroz uzvišemo prihvatanje.
Postepeno shvatajući do koje mere je infantilizovao svoju porodiau, moj, pacijemt je polako počeo da se menja. Prestao je da posprema za svima i otvorenoe iskazivao Ijutnju kada sinovi nisu učestvovali u održavanju domaćinstva. Odbio jc da plaća osiguranje za automobile svojih sinova, rekavši im da ako žele da voze, moraju sami da ga plaćaju. Ženi je predložio da sama ide u cperu u Njujork. Učinivši ovakve promene morao je da rizikuje da u očima svojih bližrijih postane „negativac“, i morao se odreći svemoćnosti svoje prethodne uloge, zašititnika i snabdevača porodice. Uprkos tome što je njegov prethodni imidž bio motivisan potrebom da sebe prikaže kao osobu sposobnu da voli, on je u suštini posedovao istinsku sposobnost voljenja i upravo je zbog toga uspeo da uradi sve te promene u sebi. Njegova žana i deca su u početku reagovali sa gnevom, ipak, uskoro se jedan sin vratiio na koledž a drugi je pironašao odgovarajući posao i stan. Žena je počela da uživa u svojoj novoj samostalnosti i da se razvija kao ličnost. On sam je postao efikasniji u funkciji ministra, i počeo je da oseća veće zadovoljstvo u životu.
Ministrova pogrešno usmerena ljubav graničila se sa mazohizmom. Postoji tendencija da se sadizam i mazohizam povezuju sa aistom seksualnom aJctivnošću, smatrajući da seksualno zadovoljstvo proističe iz nanošenja ili trpljenja fizičkog bola. U suštini, pravi seksualni sado-mazohizam je relativno neuobičajeni oblik psihopatologije. Mnogo je češči, a time i ozbiljniji, fenomen društvenog sadomazahizma u kome ljudl žele da povrede i da budu povređemi, kroz neseksualne međusobne odnose. Tipično je za depresivnu ženu koju je muž napustio da potraži pomoć psihijatra. Ona će ovog obasuti beskrajnom pričom o maltretiranju koje je tnpela od strane muža: nije obraćao na nju pažnju, imao je niz Ijubavnica, kockao se novcem za hranu, astvovao je danima od kuće, vraćao se pijan i tukao je, i sada je najzad napustio nju i deou uoči Božića. Tcrapeut često sa saosećanjem sasluša pniou sirote žene, ali ubrzo saosećanje nestaje, posle otkrića koja slede. Pivo se saznaje da je maltretiranje trajalo punih dvadeset godina i da se jadnica dva puta razvodila od tog „grubijana“, ali da bi se ponovo udala dva puta za njega. Bezbrojni raskidi su se završavali bezbrojnim pomirenjima. Zatim, nakon dvomesečne terapije čiji je cilj što veće osamostaljenje, i kada se već učinilo da se sve dobro odvija i da je žena zadovoljna mimim životom bez rnuža, čitav ciklus se ponovio. Žena radosno upada u ordfinaciju i objavljuje: „Pa, Henri se vratio. Nazvao je pre neko veče da mi kaže da bi voleo da me vidi, molio me je da ga primim jer se zaista promenio i ja sam pristala.“ Kada ju je terapeut podsetio da je to poznata šema za koju su se složili da je destruktivna, žena odgovara: „Ali, ja ga volim, ne možete poreći ljubav.“ Ukoliko terapeut bude insistirao na pcdrobnijoj analizi ovakve ljubavi, pacijentkinja će prekinuti terapiju.
Šta se u stvari ovde zbiva? U pokušaju da shvati šta se dogodilo, terapeUt se priseća zadovoljstva sa kojim je prepričavala istoniju muževlje.vih bnutalnosti. Iznenada mu pada napamet nešto neobično. Možda ova žena tnpi muževljevo zlostavljanje ili ga traži da bi mogla o tome da priča? Ali, kakva je priroda takvog zadovoljstva? Terapeut se seća ženine is,pravnosti. Da li je moguće da je najvažnija stvar u životu te žene osećaj moralne superiornosti? Da li joj je, da bi taj osećaj očuvala, potrebno maltretiranje? Priroda ove šcme najzad postaje jasna. Dopuštajući da bude zlostavljana, žena stiče osećanje superiornosti. Na kraju, oaia sebi može piriuštiti i sađističko zadovoljstvo da posmatra muža kako je moli, priznajući joj time superiomost iz svog pomižavajućeg položaja, dok ona poseduje moć da odluči da li da ga u svojoj velikodušnosti prihvati ili odbaci. To je trenutak njeme osvete. Kada se takve žene proanaliziraju, najčešće se otkrije da su kao deca bile zloistavljane. One se svete kroz osećaj moralne superiomosti, što zahteva naprekidno ponižavanje i malfcretiranje. Ako je svet prema nama dobar, mi nemamo razloga da mu se svetimo. Ako je osveta naš životni cilj moraćemo se potruditi da se svet loše ophodi prema nama, da bismo opravdali svoj cilj. Mazohisti svoje prepuštanje mučenju smatraju ljubavlju, mada je to u suštini beskrajna težmja za osvetom, a u osnovi je motivisana mržnjom.
Mazohizam donekle objašnjava još jednu veliku zabludu o Ijubavi, a to je požrtvovanost. Zbog ovog verovanja tipioni mazohista svoje tolerisanje maltretiranja smatra požrtvovanošću a time i ljubavlju, i tako ne mora priznati svoju mržnju. Ministar kojeg smo ranije pomenuli, takođe je svoju požrtvovanost smatrao ljubavlju, mada ovo nije bilo motivisano potrebama njegove porodice već sopstvenom potrebom da održi sliku koju je stvoirio o sebi. Na početku lečenja upomo je govorio šta je sve učinio za ženu i deou, navodeći vas na pomisao da on lično, od svega toga nije imao nikakve koristi. Uvek kada mislimo da činimo nešto za druge, mi se na neki način odričemo sopstvene odgovomosti. Šta god učinimo, uradili smo jer smo tako želeli, i zato što je to izbor koji nas najviše zadovoljava. Sve što učinimo za drugoga, ispunjava neku našu potretnu. Roditelji koji kažu svojoj deci: „Trebalo bi da ste nam zahvalni Za sve što smo za vas učinili“, su popravilu roditelji koji decu nedovoljno vole. Svako ko istinski voli, poznaje zadovoljstvo prave ljubavi. Mi imamo decu zato što ih želimp i ako smo nežni roditelji, to je zato što želimo da budemo takvi. Istina je da Ijubav zahteva promenu u samom sebi, ali to je pre uvećanje samoga sebe nego žrtvovanje. Kao što ćomo kasnije razmotriti, prava Ijubav je ispunjenje. Ona uvećava, ne umanjuje biće, ispunjava ga, umesto da ga prazni. U pravom smislu reči, ljubav je podjednako sebična kao i nevoljenje, .paradoks je upravo u tome što je ljubav upravo sebiona i nesebična. Ljubav se od nevoljenja ne razlikuje po sebičtiosti ili nesetičrcsti, već po cilju: U slučaju prave ljubavi, cilj je uvek duhovno sazrevanje, dok je kod nevoljenja cilj nešto drugo.

Ljubav nije osećanje

Već sam spomenuo da je ljubav akcija ili aktivnost, ovo nas vodi konačnoj zabludi o Ijubavi kojoj moramo pcsvetiti pažnju. Ljubav nije osećanje. Mnogi ljudi posecujući csećanje ljubavi, pa čak i delujući po njemu, postupaju po svim pravilima nevoljenja i njegove destruktivnosti. S driige strane, osoba sposobna da stvamo voli često preduzima konstruktivne akcije u odnosu na nekoga prema kome svesno oseća odbojnost i antipatiju.
Osećanje Ijubavi je emocija koja prati iskustvo katektovanja. Katektovanje je, ako se sećate, proces kojim nam neki predmet postaje važan. Takav predmet zatim postaje predmet Ijubavi u koji smo uložili svoju energiju kao i deo sebe, i taj odnos između nas i predmeta u koji smo investirali, naziva se kateksizam. Proces povlačenja energije od predmeta ljubavi, tako da on izgubi za nas važnost, zove se dekatektovanje. Zabluda da je Ijubav osećarije postoji zato što mi katektovanje brkamo sa ljubavlju. Ova zbrka je razumljiva jer su to slićni procesi, ali postoje i drastione razlike. Kao prvo, mi možemo katektovati biio koji predmet, živ ili neživ, sa ili bez duše. Tako neko može katektovati berzu ili komad nakita i može prema tim stvarima osećati ijubav. Drugo, čirtjenica da smo katektovali drugo ljudsko biće ne podrazumeva da smo zainteresovami za njegov duhorai razvoj. Zavisna osoba obično strepi od duhovnog razvoja katektovanog bračnog druga. Majka koja je uporno vozila svog adolescentnog sina iz škole, očigledno je katektovala dečaka - bio joj je važan on, ali nipošto njegov duhovni razvoj. Treče, intenzitet našeg kateksizma nema ničeg zajedničkog sa mudrošou ili požrtvovanjem. Dvoje nepoznatih ljudi se mogu sresti u baru i međusobno se katektovati na takav naoin da sve gubi važnost u odinosu na njihovu seksualnu želju. Konačno, kateksizam može biti trenutan i proiazan. Odmah nakon vođenja ljubavi, pomenuti par rtiože uvideti da ne pcstoji nikakva međusobna privlačnost, tako da do dekatektovanja dolazi podjednako brzo kao i do katektovanja.
Prava ljubav podrazumeva posvećenost i mudrost. Kada nam je stalo do nečijeg duhovnog sazrevanja, znamo da je nedostatak posvećenosti najverovatnije štetan, i da je ona važina da bismo efektno iskazćdi svoju brigu prema toj osobi. Posvećenost je upravo iz tog razloga potpoma greda psihoterapeutskog odnosa. Skoro da je nemoguće da pacijent ispolji značajan razvoj lionosti bez terapeutskog savezništva sa psihijatrom. Drugim rečima, pre nego što kod pacijenta dođe do neke krupne promene, om mora osetiti snagu i sigumost koje proističu iz verovanja da je terapeut pacijentu stalan i siguran saveznik. Da bi do ovog savezništva došlo, terapeut mora tokom dužeg perioda da dokazuje svoju hrigu koja može da proistekne samo iz sposobnosti posvećivanja. Ovo ne znači da terapeut uvek sa zadovoljstvom sluša pacijenta. Posvećenost pođrazumeva da on to uvek čini, hteo on to ili ne. Ni sa brakom nije drugačije. U konstruktivnom braku, kao u konstruktivnoj terapiji, partneri moraju redovno, rutinski i predvidivo da se posvećuju jedno drugom u svom međusobnom odnosu, bez obzira kako se osećalii. Kao što sam već pomenuo, svaki par se pre ili kasnije odljubi i pirilika za istinsku Ijubav se pruža u istom trenutku kada se instinkt za produženjem vrste gasi. Tek onda kada supružnici ne biudu želeli da sve vreme provode zajedno i kada bi deo vremena rado proveli sami na nekom drugom mestu, počinje ispitivanje njihove međusobne ljubavi.
Ovo ne znači da partneri u stabilnoj konstruktivnoj vezi, kao što su brak ili psihoterapija, ne katektuju svoj odnos na razne načine. Oni to svakako čine. To u stvari znači da prava ljubav prevazilazi problem katek&izma. Kada ljubav postoji, ona opstaje, sa ili bez kateksizma, i sa ili bez osećanja zaljubljenosti. Lakše je, i svakako zabavnije, voleti sa kateksizmom i osećanjem ljubavi. Ipak, moguće je voleti i bez kateksizma i bez osećanja Ijubavi i upravo se ispunijenjem ove mogućnosti prava i transcendentna ljubav razlikuje od prostog kateksizma. Ključna reč u ovoj razlici je „volja“. Ja sam definisao Ijubav kao volju da se uveća sopstvemo biće da bi se potpomogao sopstveni ili tuđi duhovni razvoj. Istinska Ijubav je pre voljna nego emotivna. Osoba koja stvarno voli čini to zbog rešenosti da voli. Takva osoba je rešila da voli bez obzira na to da li je prisutno osećanje Ijubavii. Ako jeste, tim bolje. Ako nije, posvećenost ljubavi i volja su prisutni i deluju. Nije samo anoguće, već je d nužno za osobu koja voli da deluje na osnovu asećanja ljubavi. Mogu upoznati ženu koja me veoma privlači, koju bih rado voleo, ali pošto sam svestan da bi mi to uništilo hrak, ,rći đu naglas ili u sebi: „Želeo bih da te volim ali to neću učiniti.“ Isto tako ou odbiti da primim iiovu pacijentkinju koja je veoma atraktivna i kojoj bi terapija pomogla, jer je moje vreme vec posvećeno drugim pacijentima od kojih je većdna mnogo manje privlačna i sa kojima ću mnogo teže postići pozitivne reczultate. Moje* asećanje ljubavi može biti nesputano, ali moja sposobnost da volim je ograničena. Ja zato moram izabrati osobu na koju ću usredsrediti svoju sposobnost da volim, i prema kojoj ću usmeritii svoju volju da volim. Brava Ijubav nije osećanje koje nas obara s nogu. To je posvećena, promišljena odluka.
Opšta tendencija da se ljubav brka sa osećanjem Ijubavi dozvoljava ljudima sve vrste samoobmane. Alkoholičar čijoj je ženi i deci očajnički potrebna pažnja, može za to vreme sedeti u kafani i sa suzama u očima pričati barmenu kako zaista voli svoju piorodiou. Ljudi koji u najvećoj merii zapostavljaju svoju deou najčešće sebe smatraju najnežnijim roditeljima. Jasno je da može postojati kvalitet samoobmane u ovoj tendenciji da se ljubav brka, sa osećanjem Ijubavi, jer je lako i mije neprijatno naći dokaz ljubavi u sopstvenim osećanjima. Može biti i te kako teško i bolno tražiti dokaz Ijubavi u svojim postupcima. Ali, pošto je prava Ijubav izraz volje koja često prevazilazi kratkotrajna osećanja Ijubavi ili kateksizma ispravno je reći: „Ljubav je onakva kako postupa.“ Ljubav i nevoljenje su poput dobra i zla, objeklivni a ne isključivo subjektivni fenomeni.

Delovanje pažnje

Pošto smo razmotrili neke od stvari koje nisu ljubav, sada ćemo se osvrnuti na neke koje to jesu. U uvodu ovog odeljka spomenuli smo da definicija Ijubavi sugeriše napor. Kada prevaziđemo sebe, kada naeinimo jedan kiorak više, ili pređemo milju dalje, činimo to suprotstavljajući se inerciji lenjosti ili otporu straha. Prevazilaženje sebe samih ili suprotstavljanje lenjosti nazivamo radom. Suprotstavljanje strahu nazivamo hrabrošću. Ljubav je zato, oblik rada ili oblik hrabrosti. Preciznije rečeno, to je rad ili hrabrost usmerena prema sopstvenom ili tuđem razvoju. Mi možemo rad 1 hrabrost usmeravati i u pravcu mimo duhovnog sazrevanja, i zato se svaki rad i svaka hrabrost ne mogu smatrati Ijubavlju. Ukoliko se neko delo ne može svrstati u rad ili u hrabrost, onda ono nije delo ljubavi. Ovde nema izuzetaka.
Osnovni oblik delovanja Ijubavi je pažmja. Kada neboga volimo, poklanjamo mu svoju pažnju i posvećujemo se njegovom razvoju. Kada volimo sebe, mi se bavimo sopstvenim razvojem. Kada se bavimo nekim, mi volimo tu osobu. Pažnja zahteva da učinimo napor, da zaboravimo svoje postojeće preokupacije i aktivno usmerimo svoju svest. Pažmja je delo volje i rada protiv inertnostsvoje svesti. Kao što kaže Rolo Mej: „Kada analiziramo volju svim raspoloživim sredstvima koja nam pruža modema psihoanaliza, naći ćemo se pbnovo na nivou pažnje ili namere kao sedišfu volje. Napor koji iziskuje volja je u suštini napor pažnje. Trud koji zahteva volja je trud da se ne porruuti svest ili napor i usmeravanje pažnje.“
Najuobičajeniji i najvažniji način da se izvežba pažnja jeste putem slušanja. Priovodimo veoma mnogo vremena od Jcoga je veliki deo protraćen u slušanju, i to zato što, u većini slučajeva, ne umemo da slušamo. Jedan industrijski psiholog je istakao da je količina vremena koju posvećujemo da bismo decu nečemu naučili, obmuto proporcionalna učestalosti kojom će deca to koristiti kada odrastu. Tako će neki .poslovni čovek provesti oka sat vremena u čitanju, dva u pričanju i osam u slušanju. Uprkos tome mi u školi provodimo veliki deo vremona učeći decu da čitaju, malo vremena učeći ih da govore, i obično nimalo učeći ih da slušaju. Ne mislim da bi bila dobra ideja da ono što se uči u školi učinimo proporcionalnim onome što se radi posle škole. Ali verujem da bi bilo mudro da svojoj deći damo uputstva o slušanju. Ne da bismo slušanje učinili lakšim, već da bi oni shvatili koliko je teško slušati sa pažnjom. Dobro slušanje je vežba pažnje i veoma težak posao. Većina ljudi ne sluša dobro upravo zato što ovo ne shvata, dli zato što nije spremna da ovo shvati, ili zato što ne želi da se potrudi.
Ne tako davno prisustvovao sam predavanju jedinog slavnog čoveka o jednom vidu odnosa između psihologije i religije koji me je odavno interesovao. Pošto me je tema zanimala, bio sam u Jiju prilično upućen, tako da sam u predavaču odmah prepoznao velikog eksperta. Osetio sam Ijubav u ogromnom naporu da nam kroz sve moguće primere prenese krajnje apstraktne koncepte koji su nama, njegovom auditorijumu, teško razumljivi. Slušao sam ga sa ogromnom pažnijom. Čitavih sat i po vremena napetog slušanja i meni je niz lice curio znoj, mada je prostorija imala erkondišn. Kada je završeno izlaganje dobio sam jaku glavcbolju, vratni mdšići su mi bili ukočeni od napete koncentradje i osećao sam se potpuno iscrpljeno. Mada sam shvatio sarr.o oko pedeset posto onoga što nam je veliki čovek preneo, bio sam zapanjen mnoštvom novih pogleda koje je preda mnom otvoorio. Na pauzi za vreme tog dobro posećenog predavanja, šetao sam kroz publiku i slušao komentare. Uglavnom su bili razočarani jer su očekivali mnogo više. Bilo im je teško da ga prate i nalazili su da mu je izlaganje dostd konfuzno. Bili su pomalo razočarani njegovom kompetentmošču. Jedna žena je na opšte odobravanje prokomeintansala: „On nam u stvari nije ništa rekao.“
Za razliku od ostalih ja sam čuo veliki deo onoga što je taj veliki čovek imao da saopšti, upravo zbog toga što umem da slušam. Bio sam spreman za taj trud iz dva razloga: jer sam prepoznao njegovu veličinii i zbog sopstvenog interesovanja za tu oblast. Moj način slušanja bio je izraz ljubaVi. Voleo sam.ga, jer sam uvideo da je on osoba od ogromne vrednosti koja zaslužuje pažnju, a voleo sam i sebe jer sarn pokazao spremnost da radim na svom razvoju. Pošto je on bio .učitelj a ja učenik, on davalac, a ja primalac, moja je ljubav prvenstveno bila usmerena prema meni samome i motivisana onim što mi taj odnos može pružiti, a ne onimšto ja mogu dati njemu. Sasvim je moguče da je on u publioi osetio intenzitet moje koncentracije, pažinje i Ijubavi, i možda mu je to bila dovoljna nagrada. Ljubav je, to čemo se neprekidno uveravati, dvosmerina ulica, recipročni fenomen po kome primalac ujeidno i daje, a davalac prima.
Sa primera u kome je slušalac u ulozi primaoca, preči čemo na najčešću situaciju u kojoj je davalac u ulozi slušaoca. Proces slušanja dec£ se :razlikuje u odnosu na uzrast deteta. Za sada ćemo se zadržati na šestogodišnjem detetu, đaku prvaku, koji će, ukoliko mu se pruži prilika, neprekidno govoriti. Kako a roditelji izađu na kraj sa ovim neprestanim brbljanjem? Možda je najlakši način, zabraniti ga. Verovali ili ne, postoje porodice u kojima je deci bukvalno zabranjeno da govore i gde 24 časa dnevno važi pravilo „deca smeju da se vide ali ne i da se čuju.“ Takvu ćete decu uočiti kako u tišini, iz ćošikova, pogledom prate odrasle, kao nemi posmatrači iz senke. Drugi način je dopustiti brbljanje,, ali ga jadnostavno ne slušati, tako da dete ne komunioira sa vama, već bukvalno priča u vazduh ili samome sebi, stvarajući zvučnu pozadimu koja se može, ali i ne mora outi. Treči naoin je praviti se da slušate pri čemu i dalje pratite sopstveni tok mdsli, dok izgleda da detetu posvećujete pažnju, izgovarajući s vremena na vreme „Aha“, ili „Baš lepo“, kao odgovor na monolog. Četvrti način je selektivno slušanje što predstavlja poseban oblik simultanog slušanja pri čemu roditelji naćule uši i čekaju da dete kaže nešto važno, nadajući se da će uz minimalni trud uspeti da odvoje žito od kukolja. Problem ,sa ovakvim slušanjem je što ljudski um nema efikasnu i kompetentnu sposobnost selekitivnosti, što rezultira time da se čuje veliki deo „kukolja“, a prečuje dobar deo „žita“. Peti ,i konačni način je, naravno, pravo slušanje deteta uz punu pažnju, i odmeravanje svake reči i rečenice. Ovih pet načina reagovanja na pričanje dece su navedeni i poređani po količini uloženog tiruda, tittie što peti način iziskuje o!d roditelja kvalitatiivni skok energije u odnosu na ostale, relativno lake načine. Roditelji će naivno poverovati da im se uvek preporučuje peti način slušanja dece, ali nije tako. Pre svega, šestogodišnjak poseduje tako neutaživu potrebu za pničanjem, da roditeljima ne bi ostalo vremena nizašto, ukoliko bi neprestano pažljivo slušali. Drugo, napor da se dete pažljivo sluša oliko je veliki da roditelj ne bi imao snage da se usput bavi i nečim drugim. Konačno, to bi bilo uopšteno, jer istini za volju, brbljanje šestogodišnjaka može biti beskrajno nezanimljivo. Ono što je najpreporučljivije jeste kombinacija sVih pet načina. Ponekad je detetu naprosto potrebno reći „uouti“, u situacijama kada vam je potrebna sva konćentracija ili kada je njihova priča pokiušaj neprijateljske ili nerealne dominacije. Često će deca tog uzrasta čavrljati iz čistog zadovoljstva, i nema, ih svrhe slušati jer im to u tim treimcima nije ni potrebmo, pošto se obraćaju sama sebi. Ponekad .kada se deca ne zadovoljavaju time da pričaju sami sa sobom, i kada žele sa nama da komuniciraju, dovoljno je pretvarati se da ih slušamo. U tim trenucima deca i ne teže za komunikacijom već za bliskošću, a prividno slušanje će im stvoriti taj osećaj. Uz sve to, deca još vole i da ulaze i izlaze iz komumikacije i zadovoljiće se selektivnim slušanjem od strane rođitelja, zato što selektivno i komuniciraju. Omii to smatraju pravilom igre. Samo za vreme relativno malog dela totalnog vremena provedenog u pričanju, deci je potrehno stvamo, apsolutno slušanje. Jedan od veoma složemih i teških zadataka roditeljstva jeste u uspostavljanju idealne ravnoteže stilova slušanja, pirema razmovrsmosti dečjih potreba. Obično je teško uspostaviti takvu ravnotežu jar je roditeljima teško da odvoje dovoljno vremena za pravo i istinsko slušanje. To se odnasi na većinu roditelja. Oni možda veruju da slušaju, dok se u suštini prave da to čine ili u najboljem slučaju slušaju samo selektivno. Ipak, to je samoobmanjivanje kojim oni prikrivaju svoju lenjost. Pravo slušanje, bez obzira na kratkoću trajanja, predstavlja ogroman napor. Ono, pre svega, zahteva apsolutnu koncemtraciju. Ne može se istovremeno nemo lušati i raditi nešto drugo. Ukoliko roditelj stvarno želi da sasluša dete, mora zanemariti sve ostalo i posvetiti se iskijučivo njemu. Ako niste sposobni da za to vreme zaboravite na sve ostalo, ukljuoujući i svoje brige i preokupacije, onda niste spremrii da stvamo slušate. Drugo, napor koji zahiteva slušanje šestogodišnjaka neuporedivo je veći od onoga koji je potreban cia bi se saslušao poznati predavač. Dečija šema izlaganja je dosta kohfuzna, što otežava koncentraciju. Ono obično govori o stvarima k-6je ndsu od neposrednog značaja za onoga ko shiša, dok je publika predavača zainteresovana za temu izlaganja. Drugim reoima, veoma je teško slešati šestogodišnjaka, što umnogome otežava Jconcentraćiju. Da bi se pažljivo saslušalo dete u ovom uzrastu, potrebna je prava ljubav kojom roditelj mora biti motivisan.
Ali čemu uopšte trud? Zašto je potrebno toliko se koncentnisati na dosadno brbljanj šestogodišnjaka? Prvo, vaša spremnost da to učinite, predstavlja najkonkretniji dokaz poštovanja prema vašem detetu. Ukioliko detetu posvetite istu pažnju kojiu biste posvetili uvaženom predavaču ono će se osatdti vrednim. Nema boljeg načina od poštovanja da detetu dokažete da je vredno. Drugo, što se dete oseća vradnijim utoliko će govoriti vrednije stvarr. Ono će ispuniti vaša očekivanja. Treće, što budete pažljivije slušali, pre ćete shvatiti da u tom na izgled konfuznom bnbljanju i ponavljanju ima važnih stvari. Svako ko se zaista potrudio da sluša decu, shvatiće istiniitost izreke da „mudrost dolazi iz dečijih usta.“ Slušajte svoje dete i uverićete se da je ono izuzetna individualnost. Kada to uvidite biće vam mnogo lakše da ga slušate i mnogo ćete vdše naučiti. Četvrto, što bolje upoznate svoje dete, moći ćete ga više naučiti. Ako ga slabo poznajete vi ćete se t.ruditi da ,ga nauoite nečemlu što ono zna bolje od vas ili mu je totalno nezanimljiivo. Konačno, ako •deca zmaju da ih cenite, biće spremnija da vas slušaju i da vas poštruju. Oni će lakše prihvatiti ono što je zasnovano na vašem poanavanju u proceni njih samih. Što više budu učila i saznavala, deca će postajati izuzetnija. Ako ste shvatili tipični karakter ovog procesa, razumećete istinu o recdpročnosti prave ljubavi. Umesto negativnog silaznog ciklusa, to je kreativni uzlazni ciklus evolucije i rasta. Vredinost stvara vrednost. Ljubav zaslužuje ljubav. Roditelji i deca će se vrtetd sve brže i brže napred u pas de deuxu ljubavi.
Govorili smo o svesti šestogodišnjeg deteta. Za mlađu i stariju decu prava ravnoteža slušanja i jneslušanja se razlikuje, mada je proceis koji se čini istd. Sa mlađom decom je komunikacija manje verbalna, mada zahteva periode apsolutne koncentracije. Ne možete se igrati i biti odsutni duhom. Ako ste na pola srca da se sa njim igrate, rdzikujete da vam i dete bude takvo. Adolescentno dete zahteva manje apsolutnog .vremena za slušanje od šestogodišnjaka, ali zato zahteva više vremena za pravo slušanje. Oni neće besoiljno brbljati, ali kada govore, zahtevaju punu pažnju svojih roditelja.
Čovek nikada ne nadraste potrebu da ga roditelji saslušaju.
Jedan tridesetogodišinjak, koji se podvrgao terapiji zbog anksioznosti koja je proistekla iz nedovoljnog samopoštovanja, mogao se setiti bezbrojnih prilika u kojima roditelji nisu bili spremni da ga saslušaju ili su smatrali da je ono što je imao da kaže nevažno. Najbolnija uspomeija bila je iz doba kada je imao dvadeset dve godine i kada je iz počasti odbranio provokativnu tezu. Njegovi ambiciozni roditelji su bili oduševljeni ovirri uspehom. Ipak, mada je teza čitavjh godimu dana stajala na vidnom mestu u kući, i mada je on roditeljima u više navrata nagovestio da bi voleo da je pročitaju, niko je nije ni prelistao. Siguran sam da bi je pročitali i čestitali mu da im je jasno i glasno rekao: „Molim vas pročitajte moju tezu. Voleo bih da se upoanate i prihvatite moj naoin razmišljanja. Ipak, pre bih bio proklet no što bih u dvadeset drugoj godini išao okolo i moljakao za njihovu pažnju. To što bih za nju molio ne bi mi pomoglo da se osećaim vise vrednim!“
Pravo slušanje, i apsolutna koncentrisanost na drugu osobu, uvek su manifestacije ljubavi. Suštinski deo pravog slušanja i disciplina „stavljanja u zagrade“, privremen zaborav sopstvenih predrasuda razmišljanja i želja, služi da se što intenzivnije doživi i iskusi svet onoga koji priča. Jedinstvo govornika i slušaoca uvećaće nas same i uvek će rezultirati većim znanjem. Samim tim što pravo slušanje podrazumeva privremeno potiskivanje sebe, ono omcgućava privremeno apsolutno prihvatanje drugoga. Osećajući ovo, govomik će postajati manje osetljiv i spremniji da otkloni sve zatvorene delove svesti. Kada se ovo dogodi, slušalac i govornik će osetiti veću prisutnost, i time će ostvariti Ijubavni ples udvoje. Energija koju ovaj proces zahteva toliko je ogromna da je može omogućiti samo ljubav i želja čoveka da se poveća u cilju zajedničkog razvoja. Mada nam se u poslovnim i društvenim odriosima čini da veoma pažljivo slušamo, mi u stvard slušamo selektivno, imajući u svesti trenutnu potrebu i razmišljajući dok slušamo o tome kako da postignamo željene rezultate i što pre okončamo razgovor u svoju korist.
Pošto jfe slušanje aktivni izraz ljubavi, ono je najpotrebnije u braku. Uprkos tome, većina parova nikada se ne sasluša međusobno. Naš prvi zadatak, kada supružnici dođu u bračno savetovalište, jeste da ih naučimo da jedno drugo saslušaju. Često u tcime ne uspevamo jer oni nisu spremni da ulože neophodno vreme energiju. Oni su obično iznenađeni i zapanjeni zahtevom da na smenu govore i slušaju jedan drugog. To im se čini kruto, neromantično i nespontano. Ipak istinsko slušanje je moguće samo onda kada mu se posveti pravo vreme, pažnja i povoljni uslovi. Ono je nemoguće dok ljudi rade, kuvaju, dok su pospani ili žure. Romantična ljubav je nenaporna, i parovi su često nespremni da preuzmu na svoja pleća teret prave ljubavi i slušanja. Ali kada i ako im to pođe Za rukom, rezultati su neverovatno zadovoljavajući. Imali smo toliko puta žadovoljstvo da čujemo kako jedan od supružnika kiže drugome, kada je najzad proces pravog slušanja otpočeo:
„U braku smo dvadeset devet godina, a ja sam to tebi saznao tek sada.“ Kada se ovo dogodi, znamo da je konačno otpočeo proces razvoja u braku.
Mada je poznato da se sposobnost pravog slušanja poboljšava vežbom, ona ipak nikada ne prestaje da bude naporan proces. Iako je najvažnija osobina dobrog psihijatra upravo sposobnost pravog slušanja, ja sam bezbroj puta uhvatio sebe da za vreme pedeseto minutne terapije, napola slušam svog pacijenta. Ponekad izgubim nit pacijentovih asocijacija i onda moram da ga prekinem i da mu kažem: „Izvinite, dozvolio sam da mi misli na trenutak odlutaju, tako da vas nisam stvamo slušao. Da li biste mi ponovili poslednjih nekoliko rečenica?“ Zanimljivo je da mi pacijenti ne zameraju mnogo kada se ovo dogodi. Naprotiv, čini se da oni instinktivno shvataju da je bitan elemenat pravog slušahja i sposobnost da se registruju trenutak popuštanja pažnje, i kada sam priznao da je do toga došlo, oni su sigurni da ih veći deo vremena pažljivo slušam. Saznanje da vas neko pažljivo sluša, samo po sebi ima terapijsko dejstvo. U približno četvrtini slučajeva, bez obzira na to da li su pacijenti deca ili odrasli, dolazi. do vidnog poboljšanja već u prvih par meseci terapije, dok pravi uzroci problema još nisu otkriveni niti je došlo do značajnih interpretacija. Postoji nekoliko objašrijenja ovog fenomena, ali mislim da je ključno to što su ti ljudi svesni da ih neko po prvi put veoma pažljivo sluša.
Mada je slušanje najvažniji oblik pažnje, potrebno je ispoljavati i druge oblike u odnosima koji za podlogu imaju pravu Ijubav, a posebno kada su u pitanju deca. Velika je raznovrsnost tih oblika. Jedan od njih je igra. Za bebe će to biti taši taši tanana i ringe raja, za šestogodišnjake mađioničarski trikovi i skrivalice, za dvanaestogodišnjake badminton, pikado itd. Čitanje maloj deci izraz je pažnje isto kao i pomoć u domaćim zadacima. Važne su porodične aktivnosti, kao na primer: bioskop, izleti, vožrrje, putovanja, sajmovi i karnevali. Neki oblioi pažnje su čista usluga deci: čuvanje četvorogodišnjaka na plaži ili skoro beskonačno šofiranje ranih adolescenata. Ali ono što je zajedničko svim ovim oblicima pažnje jeste to da zahtevaju da se sa detetom provodi sve vreme. U osnovi pažnja označava: vreme provedeno sa nekim, a njen kvalitet je proporcionalan intenzitetu koncentraoije ispoljene u tom vremenu. Vreme provedeno u raznim aktivnostima sa decom pruža roditeljima bezibroj prilika da ih posmatraju i bolje upoznaju. Umeju li deca da gube ili ne, kako rade domaće zadatke i kako uče, šta ih privlači a šta ne, kada su hrabri a kada uplašeni, kakvim aktivnostima vole da se bave. Sve su to značajne informacije za brižne i nežne roditelje. Aktivnosti pružaju roditeljima bezbrojne prilike da deci prenesu veštine osnovne principe discipline. Priliku za posmatranje i učenje dece pružaju aktivnosti koje su osnovnd principi terapije kroz igru i dobar dečiji psiboterapeut iskoristiće ih da bi došao do značajnih opažanja i terapijskih intervencija.
Čuvanje četvorogodišnjaka na plaži, koncentrisancst na otkačenu priču šestogodišnjaka, učenje vožnje pubertetlije, slušanje muževljeve priče o danu provedenom na poslu i ženine o vremenu provedenom u automatskoj vešemici, razumevanje tuđeg problema „iznutra“ - pokušaj da se uvek bude strpljiv - sve su to često dosadna i iscrpljujuća zaduženja koja podrazumevaju rad. Pošto je ljubav rad, suština neljubavi je lenjost. Tematika lenjosti je veoma važna i mi ćemo joj se ponovo vratiti u poslednjem dedu knjige, kada ćemo verovatnije steći jasniju perspektivu.

Rizik gubitka

Kao što sam već rekao, čin ljubavi - obogaćivanje sebe samog - zahteva akciju protiv lenjosti, (rad), ili otpor prouzrokovan strahom, (hrabrost). Skrenimo sad pažnju sa rada iz Ijubavi na hrabrost iz ljubavi. Kada se obogaćuje, naše biće ulazi na novu i nepoznatu teritoriju. Radimo stvari koje nismo navikli da činimo, menjamo se. Iskustvo promene, nove aktivnosti, činjenica da smo na nepoznatom terenu i da radimo stvari na drugačiji način, deluju zastrašujuće. Tako je uvek bilo i uvek će biti. Ljudi izlaze na kraj sa svojim strahom od promena na različite načine, ali je strah neizbežan ako želimo da se menjamo. Hrabrcst nije ođsustvo straha. To je preduzimanje akcije uprkos strahu. Suočavanje sa otporom izazvanim strahorti od nepoatog i budućnosti. Na određenom stepenu duhovni razvoj, pa prema tome i ljubav, zahtevaju hrabrost i uključuju rizik. Sada ćemo obratiti pažnju na rizik ljubavi:
Ako redovno idete u crkvu možda ćete primetiti ženu četrdesetih godina koja svake nedelje, tačno pet minutsf pre početka službe, neprimetno seda na isto mesto u redu u dnu crkve. Onog trenutka kada se služba završi, ona tiho, ali brzo, ide na vrata i odlazi pre nego što izađu ostali vernici i sveštenik koji ih pazdravlja na ulazu. Ako biste uspeli .da je presretnete - što je malo verovatno - i pozovete na sat druženja posle šlužbe, ona bi vam se zahvalila, i gledajući nervozno sa strane, rekla da ima ugovoreni sastanak, a zatim pobegla. Ako biste je pratili do mesta „sastanka“, videli biste da je otišla pravo kući, u mali stan gde su roletne uvek spuštene. Otključala bi vrata, ušla, odmah ih zaključala, i ne biste je videli do sledeće nedelje. Ako biste i pratili njen život, videli histe đa ima posao nižeg daktilografa u velikoj kancelariji gde bez pogovora prihvata sve poslove, otkucava sve bez greške i vraća završani posao bez reči. Ruča za karicelarijskim stolom i nema prijatelja. Kući ide peške, zaustavljajuči se uvek kod iste bezlične samoposluge da bi nabavila malo namimica, pre no što nestane iza svojih vrata, da bi se sutra ponovo pojavila na poslu. Subotom po podne sama odlazi u obiižnji bioskop gde se svake nedelje menja rogram. Ona ima televizor, ali nema telefoo. Retko prima poštu. Kad biste nekako uspeli da uspostavite kontakt s njom, i da joj kažete da joj je život dosta usamljenički, ona bi vam rekla da voli svoju samoću. Ako biste je upitali da li bar ima nekakvu životinjicu, odgovorila bi da je ranije imala psa koga je veoma volela, ali da je umro pre osam godina i da nijedan drugi pas ne bi mogao zauzeti njegovo mesto.
Ko je ova žena? Mi ne znamo tajne njenoga srca. Znamo da j,oj je ceo život. posvećen izbegavanju rizika da u tom nastojanju nije sebe obogatila, već se lišavala i sputavala skoro do tačke nepostojanja. Ona ne ulaže emotivnu energiju ni u jedno živo biće. Rekli smo da samo ulaganje emotivne energije nije ljubav, koja to prevazilazi. Ovo je tačno, ali ljubav zahteva emotivrio ulaganje na samome početku. Mi možemo voleti jedino orio što nam je na bilo koji način važno. Kad ulaganja emotivne energije.uyek postoji rizik gubitka ili odbacivanja. Ako se otvorite prema nekoj drugoj osobi, uvek postoji rizik da će vas ona napustiti, i ostaviti u još bolnijoj samoći nego pre. Zavolite li bilo šta živo - osobu, životinju, biljku - ono će umreti. Poverujete li bilo kome, možda ćete biti povređeni. Ako zavisite od nekoga - taj vas može razočarati. Cena ulaganja emotivne energije je bol. Ako je neka osoba odlučna u tome da ne želi rizikovati bol, onda se ona mora odreći mnogo toga: dece, braka, saksualne ekstaze, ambicija, prijateljstva - svega onoga što život čini vitalnim, značajnim i važnim. Ako se promenite ili razvijete u bilo kom pravcu, bol i radost će vam biti nagrade. Ispoljen život će biti i pun bola. Jedina altemativa je ne živeti u potpunosti ili ne živeti uapšte.
Suština života je promena, raspon iimeđu života i raspadanja. Ako izaberete život i razvoj, izabrali ste promene i mogućnost smrti. Najverovatniji razlog izolovariog načina života žene koju smo opisali, je iskustvo ili njz iskustava sa smrću, koja su za nju bila toliko bolna da je odlučila da nikada više ne iskusi smrt, makar i po cenu življenja. Izbegavajuoi iskustvo smrti ona je morala izbeći sazrevanje i promene. Izabrala je život bez promena, oslobođen novog i neočekivanog, živu smrt, bez rizika ili izazova. Već sam rekao da pokušaj izbegavanja stvame patnje leži u korenu svdh emotivnih oboljenja. Zato ne iznenađuje podatak da je većina pacdjenata podvrgnutih psihoterapiji (kao najverovatnije i većina onih koji nisu pacijenti, jer je neuroza pre pravilo nego izuzetak) ima probleme (bez obzira na godine) sa prihvatanjem smrti na jasan i razuman način. Ono što iznenađuje jeste činjenica da psihijatrijska literatura tek počinje da proučava značaj ovog fenomena. Ako smo u stanju da živimo sa saznanjem da je smrt naš stalni pratilac, koji putuje na našem „levom ramenu“, onda, po rečima Don Huana, smrt postaje naš „saveznik“ još uvek strašna, ali i stalni izvor mudrih saveta.
Svest o smrti kao i stalna svest o ograničenosti našeg vremena u kome živimo i volimo, mogu nam uvek služiti kao podsetnik da treba iskoristiti vreme na najbolji moguči naoin i živeti najpotpunije. Međutim, ako nismo spremni da se u potpunosti suočimo sa zastrašujučim prisustvam smrti na Svom levom ramenu, odričemo se njenih saveta i nikako ne možemo živeti ni voleti razložno. Kada bežimo od smrti stalno promenljive suštine stvari, mi bežiono i od samog života.

Rizik nezavisnosti

Prema tome, ceo život predstavlja rizik i kada zivimo sa više ljubavi, izlažmo se većem broju rizika.
Pogledajte sledeća dela Karlosa Kastanede: Učenje Don Huana: Yaqui put znanja, Odvojena stvampst, Put za Ihtlan, i Priče o moći. Ovo su značajne knjige o psihoterapeutskim procesima.
Od hiljada pa čak i miliona rizdka kojima se izlažemo u toku života, najveći rizik je rizik odrastanja. Odrastanje je čin prelaska iz detinjstva u život odrasle osobe. To je, u stvari, pre Zastrašujući skok nego korak koji mnogi ljudi u toku života i ne naprave. Iako, spolja gledano, deluju kao odrasle osobe pa čak i kao uspešne, verovatno većina „odraslih“ sve do svoje smrti ostaju deca koja se nikada nisu istinski odvojila od svojih roditelja i moći koju ovi imaju nad njima. Možda zato što je to bilo tako dirljivo lično iskustvo za mone, ntislim da najbolje mogu opisati suštinu odrastanja i enormnost rizika koji postoji, ako opišem džinovski korak koji sam napravio ulaskom u svet odraslih krajem svoje petnaeste godine - srećom vrlo rano u životu. Iako je ovaj korak bio svesna odluka, dopustite da prvo kažem da u to vreme nisam imao nikakvu svest o tome da je ono što preživljavam u stvari odrastanje. Znao sam samo da skačem u nepoznato.
Sa trinaest godina otišao sam od kuće u Filips Egzitek Akademiju, pripremnu školu za dečake sa najboljim preporukama.
U tu školu je pre mene išao moj brat. Znao sam da imam sreće što baš tamo idem, jer je pohađanje te škole bio deo dobro utrtog puta koji bi mi obezbedio mesto u najboljim koledžima i odatle put do najviših slojeva društva, čija bi mi vrata bila otvoreha. Osečao sam se vrlo srećnim i što sam dete dobrostojećih roditelja koji su mogli da mi obezbede najbolje obrazovanje koje postoji, tako da sam imao jako osećanje sigumosti koje je poticalo od činjenice da sam deo jednpg utvrđenog reda. Jedini problem je bio u tome što sam se odmah na početku školpvanja osetio strašno nesrećnim. Razlozi moje tuge su mi tada bili apsolutno nejasnd, a ostali su takvi i dan danas. Jednostavno se nisam uklapao. Nisam se uklapao sa nastavnicima, studentima, kursevima, arhitekturom, društvenim životom, celom sredinom. Ipak, nije mi preostalo ništa drugo nego da se snađem što je rfioguće bolje, i da pokušam da se uklopim u ovaj život koji mi je predstojao, i koji je očigledno predstavljao najbolji mogući put. Ive i po godine sam se stvarno trudio. Moj sVakodnevni život mi se činio sve besmislenijim i osećao sam se sve bedndje. Poslednje godine sam uglavnom prespavao, jer sam samo u snu nalazio utehu. Prisećajući se, mislim da sam se kroz san verovatno odmarao i nesvesno pripremao za skok koji mi je predstojao. To sam uradio na trećoj godini školovanja kada sam se vratio kuoi za prolećni raspust i izjavio da se neću vratiti u školu. Moj otac je rekao: „Ali ti ne možeš odustati -. to je najbolje obrazovanje koje se može steći novcem. Zar ne shvataš šta time odbacuješ?“ „Znam da je to dobra škola“, odgovorio sam, „ali se ipak ne vraćam.“
„Zašto se rje možeš prilagoditi, i pokušati još jednom?“ upitali su me roditelji.
„Ne znam“, odgovorio sam, osećajući se krajnje neprijatno.
„Čak ne znam ni zašto to toliko mrzim. Ali znam da mrzim, i ne vraćam se više tarno.“
„Pa šta. ćeš onda da radiš? Pošto izgleda da hoćes da se igraš svojom buduonošću, šta u stvari planiraš da radiž?“
Moji roditelji su naravno bili zabrinuti i odmah su me odveli kod psihijatra koji je zaključio da sam u depresiji i preporučio mi je da provedem mesec dana u bolnici, dajući mi dan vremena da odluoim da li to želim ili rie. Te noči sam jedini put pomislio na samobistvo. Prijem u psihijatrijsku bolnicu mi se činio sašvim odgovarajućim. Psihijatar je rekao da sam u depresiji. Moj brat se prilagodio školi, zašto nisam mogao ja? Znao sam da je teškoća oko adaptacije bila samo moja i osećao sam se sasvim neprilagođenim, nekompetentnim i bezvrednim. Što je najgore, verovao sam da sam možda lud. Zar nije moj otac rekao, „Mora da si lud ako želiš da odbaciš tako dobro obrazovanje?“ Ako bih se vratio u školai, vraćao bih se svemu što je sigurno, bezbedno, na mestu, konstruktivno, provereno i poznato. Ali, nisam bio u pitanju samo ja. U dubini duše sam znao da to nij$ moj put. Ali koji je bio moj put? Ako se ne bih vratio, sve što je ležalo preda mnom bilo bi nepoznato, neutvrđeno, nesigurno, neblagosloveno, nepredvidivo. Onaj ko je hteo tim putem mora da je lud. Bio sam užasnut, ali onda, u trenutku najvećeg bola, iz podsvesti je došla poruka kao nepoznato, bestelesno predskazanje glasa koji nije bio moj: „Jeđina prava sigumost u životu leži u-uživanju i nesigumosti života.“ Čak i po cenu ludila i u raskoraku sa svim što je izgledalo sveto, odlučio sam da budem svoj. Odmorio sam se. Ujutru sam otišao do psihijatra i rekao mu da se više nikada neću vratiti u školu, i da sam spreman da odem u bolnicu. Napravio sam skok u nepoznato. Uzeo sam svoju sudbinu u svoje ruke.
Proces odrastanja se nijčešće odvija postepeno sa mnogo malih.skokova u nepoznato kao kada jedanaestogodišnji dečak uleće u svoj prvL rizik sedajući na bicikl i odlazeći sam u kupovinu, ili kao kada petnaestogodišnjak izađe na prvi sastanak. Ako sumnjate da ovo predstavlja prave rizike, onda se ne sećate svoje anksidznosti. Ako pažljivo posmatrate, videčete čak i kod najzdravije dece ne samo elan i spreminost na rizik,eć i nedoumicu, povlačenje, grčevito držanje za ono što je sigumo, i što je poznato, kao i vraćanje u zavisnost i detinjstvo. Na manje ili više suptilnim nivcima možete naći istu ovu ambivalentnost kod odraslih osoba, uključujući i vas lično, kao i kod starijih osoba koje se čvrst-o đrže starih, poznatih i znanih stvari. Danas, sa četrdeset godina, skoro svakodnevno sam suočen sa .suptilnim mogućnostima rizika da stvari uradim drugačije, i mogućnostima da se razvijem. Ja još uvek rastem, sazrevam, ali ne onom brzinom kojom bih mogao. Među svim malim koracima koje možemo napraviti postoji i nekoliko velikih, kao onda kada sam napustio školu istovremeno napuštajuči čitav način života i vrednosti po kojima sam vaspitavan. Mnogi ljudi nikada ne iskoriste potencijale koji pružaju ovi veliki skokovi, pa stoga mnogi nikada i ne odrastu. Uprkos njihovom spoljnjem izgledu, oni psihološki ostaju deca svojih roditelja, žive sa nasleđenim vrcdnostima, motivisani prvenstveno roditeljskim odobravanjem i neodobravanjem (čak i kada su im roditelji odavno umrli), i nikada istinski nemaju hrabrosti da sudbinu uzmu u svoje ruke.
Iako se veoina tih velikih skokova najčešće čini tokom rane mladosti, oni se mogu učiniti i u bilo kom dobu. Tridesettrogodišnja majka troje dece, udata za nefleksibilnog muškarca koji je kontroliše, unazađuje, a uz to jefi šovinista, polako i bolno počinje da shvata da su njena zavisnost od njega i njihov brak, živa smrt. On kvari sve njene pokušaje da promeni prirodu njihovog odnosa. Sa neverovatnom hrabrošću ona se razvodi od njega, podnoseći njegova prebacivanja i krifiku suseda i rizikuje nepoznatu budućnost, sama sa svojom decom, slobodna po prvi put u životu. Posle srčanog udara, jedan depresivni pedesetdvogodišnji poslovni čovek se seća svog života punog nezasite ambicije za zaradom i želje da se popne što više uz lestvicu poslovne hijararhije i nalazi da je sve to bilo besmi“leno. Nakoij dugog razmišljanja, on shvata da je stalno bio gonjen potrebom da stekne odobravanje svoje dominantne i kritične majke. Sebe. je skaro oterao u smrt da bi konačno bio uspešan u njenim očima. Rizikujuči i prevazilazeći njeno negodovanje po prvi put u životu, i ostavljajući svoju ženu i deou koji su navikli na lagodan život, on se seli u unutrašnjost i otvara malu radnju za popravku antikvitetnog nameštaja. Takve značajne promene, skokovi u nezavisnost i samoodređivanje, su veoma bolni bez obzira na godine, zahtevaju ogromnu hrabrost, i često rezultiraju psihoterapijom. Zbog veličine rizika koju uključuju, za njihovo je ostvarenje često neophodna psihoterapija, ne zbog smanjenja rizika, već zato što potpomaže i uči hrabrosti.
Ali kakve veze ima ovaj problem odrastanja sa ljubavlju, osim činjenice da obogaoivanje lionosti zaokupljene Ijubavlju, u stvari, obogaćuje novim dimenzijama. Navedeni primeri i sve druge slične i značajne promene su izrazi Ijubavi prema samome sebi. Upravo zbog činjenice da sam cenio sebe nisam bio spreman da budem nesrećan u školi i da opstanem u društvenoj sredini. koja mi nije odgovarala. Baš zato što je domaćica cenila sebe odbila je da dalje toleriše brak koji je u velikoj meri ograničavao njenu slobodu i potiskivao njenu ličnost. Poslovni čovek je takođe cenio sebe i nije više pristajao da dovodi sebe do ivice smrti da bi zadovoljio očekivanja svoje majke. Ljubav prema samome sebi obezbeđuje motiv za takve značajne promene. A takođe je i osnova hrabrosti da rizikujemo. Zato što su me moji roditelji voleli, i zato što sam im bio važan dok sam bio dete, ja sam imao doyoljno sigurnosti u sebe da se pobunim protiv njihovih očekivanja i radikalno odstupim od puta koji su mi odredili. Iako sam se osećao neadekvatnim i bezvrednim, i verovatno luđim zbog onog što sam uradio, mogao sam da tolerišem ova osećanja samo zato što sam istovremeno, najednom mnogo dubljem nivou osećao da sam dobar oovek bez obzira na to koliko se razlikujem od ostalih. Imajući hrabrosti da budem drugačiji, čak i ako je to značilo da sam lud, odgovarao sam na ranije poruke Ijubavi svojih roditelja, stotine njih koje su govorile: „Ti si lepa i voljena jedinka. Lepo je biti sa tobom. Mi te volimo bez obzira na ono što radiš, dok god ostaneš veran sebi.“ Bez sigurnosti koju mi je davala njihova ljubav, sada reflektirana na moje sopstveno samoljublje, ja bih odabrao poznato umesto nepoznatog, i nastavio da živim načinom koji se više dopada mojim roditeljima. Na kraju, samo kada čovek napravi skok u totalnu individualnost, psihološku nezavisnost i jedinstvenu individualnost, on je slobodan da nastavi višim putevima duhovnog rasta i da pokazuje ljubav u njehim najširim dimenzijama. Ako se čovek oženi ili započne karijeru ili izrodi decu da bi zadovoljio potrebe svojih roditelja ili bilo koga drugog, uključujući društvo kao celinu, zalaganje će biti yrlo slabo. Ako vole svoju decu prvenstveno zato što se to od njih očekuje, roditelji će biti neosetljivi na njihove suptilnije potrebe i neće moći da ižraze Ijubav na prefinjenije i često važnije načine. Najviši oblici Ijubavi su, po pravilu, apsolutna stvar slobodnog izbora, a ne izrazi konformizma.

Rizik zalaganja

Bez obzira na veličinu, zalaganje je baza, osnova svakog istinskog ljubavnog odnosa. Veliko zalaganje ne garantuje uspeh odnosa ali mu pomaže više nego bilo koji drugi faktor. Slaba zalaganja na početku vremenom se mogu produbiti. A ukoliko ne bude tako, odnos će se raspasti ili postati veoma slab. Često nismo ni svesni veličine rizika koji je uključen kod istinskog zalaganja. Več sam spomenuo da jedna od funkcija koje rezultiraju mstinktivnim fenomenom zaljubljivanja jeste ta da štiti učesnike magičnim plaštom svemoći koja ih čini blaženo slepim na rizike u koje ulaze kada se odluče da stupe u brak. Ja sam bio razumno miran šve do onog momenta kad je moja supruga stala pored mene pred oltarom, tada je celo telo počelo da mi drhti. Toliko sam se uplašio da ne mogu da se setim skoro ničega od cele ceremonije kao ni kasnijeg prijema. U svakorrr slučaju, naš osećaj zalaganja posle svadbe čini mogućim prelaz iz faze zaljubljivanja u fazu istinske ljubavi. Zalaganje je ono što nas posle začeća pretvara od bioloških u psihološke roditelje.
Zalaganje je inherentno u svakom istinskom ljubavnom odnosu. Svako ko se zaista brine za duhovni razvoj flrugoga, zna svesno ili instinktivno, da on ili ona mogu bitno napredovati samo kroz odnos u kome postoji realnost. Deca ne mogu odrasti do psihološke zrelosti u atmosferi punoj nepredvidljivosti, progonjeni strahom od napuštanja. Bračni parovi ne mogu rešiti na neki zadovoljavajući način univerzalna pitanja braka - zavisnost i međusobnu zavisnost, dominaciju i podređenost, slobodu i vernost - bez sigurnosti da sama borba oko ovih pitanja neće uništiti vezu.
Problemi zalaganja šu važan, inherentan deo većine psihijatrijskih problema, a pitanje zalaginja je odlučujuće za tok psihoterapije. Pojedinci sa problemima ličnosti imaju običaj da se nedovoljno zalažu, i ako su njihovi problemi izraziti, onda im nedostaje kapacitet zalaganja uopšte. Oni se u stvari ne plaše toliko zalaganja, koliko u suštini ne razumeju šta to podrazumeva. Pošto im se njihovi roditelji nisu posvetili kada su bili deca na značajan način, oni su odrasli bez iskustva zalaganja. Za njih zalaganje predstavlja apstrakoiju van njihovog iskustva, fenomen koji ne mogu u potpunosti da shvate. Sa druge strane, neurotičari su uglavnom svesni prirode zalaganja, ali su često paralizovani strahom od njega. Često je njihovo iskustvo iz ranog detinjstva praćeno brigom roditelja i rezultira recipročnošću.
Međutim kasnije, prestanak roditeljske ljubavi usled smrti, napuštanja ili hroničnog odbacivanja, ima taj efekat da detetovo neuzvraćeno zalaganje postaje iskustvo neizmemog bola. Prema tome, nova zalaganja su izvor straha. Rane se mogu zaleČiti samo ako je moguće da takva osoba u nekom kasnijem trenutku stekne zadovoljavajuće iskustvo sa zalaganjem. Stoga, takvo zalaganje postaje jedan od kamena temeljaca psihoterapeutskog odnosa. Postoje trenuci kada zadrhtim. pred veličinom problema prilikom prijema novog pacijenta na dugotrajnu terapiju. Da bi došlo do osnovnog izlečenja, potrebno je da psihoterapeut unese u svoj ođnos sa novim pacijentom isti visoki stepen zalaganja kao i roditelji koji istinski vole svoju decu. Zalaganje terapeuta i stalnost brlge će često biti proveravani i sigumo dokazani pacijentu u toku višemesečne ili višegodišnje terapije.
Rejčel, hladna* i vrlo korektna mlada žena stara dvadeset i sedam godina, došla je da me vidi posle kraha svog kratkog braka. Njen muž Mark jil je napustio zbog njene frigidnosti. „Znam da sam frigidna“, priznala je Rejčel. „Mislila sam da ću se zagrejati za Marka vremenom, ali se to nije dbgodilo. Nije stvar sarao u Marku. Ni sa kim nisam. uživala u seksu. I da vam kažem istinu, nisam ni siguma da li to želim: Jedan deo mene želi, jer bih htela da jednoga dana imam srećan brak, i volela bih da budem normalna - normalni ljudi nalaze nešto divno u seksu. Ali drugi deo mene je sasvim zadovoljan da ostanem ovakva kakva sam. Mark je uvek govorio, „Opusti se.“ Možda ja ne želim da se opustim, čak i kada bih to mogla.“
U toku trećeg meseca našeg zajedničkog rada, upozorio sam Rejčel da mi ona uvek kaže „hvala lepo“ najmanje dvaput pre neigo žto sedne da bismo započeli seansu prvi put kada bih je sreo u čekaonici, i dmgi put dok bi ulazila u moju kancelariju. „Zašto je to tako loše ako je čovek pristojan?“ - upitala je.
„Samo po sebi nije“, odgovorio sam. „Ali u ovom slučaju mi se čini strašmo nebitnim. Ti se ponašaš kao da si ovde gost. I to gost koji nije siguran da je dobrodošao.“
„Ali ja jesam ovde gost. Ovo je tvoja kuća.“
„Tačno“, rekao sam. „Ali je isto tako tačno da me ti plaćaš četrdeset dolara na sat za vreme koje ovde provodiš. Ti si kupila ovovreme i prostor ove kancelarije, i zato što si to kupila, imaš pravo na njega. Ti nisi gost. Ova kancelarija, ova čekaonica, i vreme koje provodimo zajedno 5u tvoje pravo. Tvoje. Platila si mi za to pravo, prema tome zašto se zahvaljuješ za ono što je tvoje?“
„Ne mogu da verujem da stvamo tako misliš“, uzviknula je Rejčel.
„Ti onda misliš da mogu da te izbacim odavde kadagod to zaželim“, odgovorio sam. „Veruješ da mogu ući jednoga jutra i reći, Rejčel postalo je dosadnO raditi sa tobom. Odlučio sam da te više ne primam. Zbogom i želim ti mnogo sreće.“
„Baš se tako osećam“, složila se Rejčel. „Nikada nisam mislila da imam na nešto pravo, bar ne u vezi sa nekom osobom. Hoćeš da kažeš da me ne bi mogao izbaciti?“ ,
„Oh, verovatno bih mogao. Ali ne bih. Ne bih želeo. Između ostalog ne bi bilo ni etički. Rejčel, kada ja preuzmem slučaj kao što je tvoj, koji zahteva dugoročnu terapiju ja se vežem i za slučaj i za tu osobu. Imam obavezu prema tebi. Radiću sa tabom koliko god to bude neophodno, jednu, pet, ili deset godina, koliko god bude potrebno. Ne znam da li ćeš ti napustiti naš zajednički posao kada budeš spremna ili ranije. Ali kako god bilo, ti si ta koja će prekinuti naš odnos. Jedino smrt može prekinuti moje obaveze prema tebi.“
Meni nije bilo teško da shvatim Rejčelin problem. Na samom početku terapije, njen bivši muž Mark mi je rekao: „Mislim da je Rejčelina majka dobrim delom odgovoma za sve ovo. Ona je neverovatna žena. Bila bi izvanredna kao predsednik kompanije General Motors, ali nisam tako siguran da je mnogo dobra kao majka.“ Sasvim tako. Rejčel je vaspitavaina, u stvari tretirana sa osećanjem da može dobiti otkaz svakoga trenutka ako se ne bude onako ponašala kako se od nje očekuje. Umesto da joj pruži osećaj da je njeno mesto kao deteta u kući bezbedno - osećaj koji može pružiti sarrto odgovoran roditelj - Rejčelina majka je stalno, stvarala suprotan osećaj: Rejčel je bila službenik i njeno mesto je bilo sigurno samo dok se ponašala kako se to od nje očekivalo. Pošto njeno mesto u kući nije bilo sigurno dok je bila dete, kako se onda mogla osećati sigurnom sada, sa mnom?
Povrede izazvane neodgovornošću roditelja ne mogu se izlečiti sa par reči. One se moraju više puta razrađivati na nekoliko nivoa. Do jedne takve analize je došlo posle više od godinu dana. Mi smo se koncentrisali na činjenicu da Rejčel nikada nije plakala u mom prisustvu - još jedna potvrda da nije sebi dopuštala da se opusti. Jednoga dana je govorila o užasnoj samoći koju je stvarala potreba da stalno pazi šta radi, i ja sam osetio da je na ivici da zaplače i da joj treba moja mala pomoć. Uradio sam nešto van uobičajenog: nagnuo sam se prema njoj dok je ležala na kauču i nežno je gladio po glavi, tiho govoreći, „Jadna Rejčel, jadna Rejčel.“ Gest nije uspeo. Rejčel se odmah ukočila, i ustala suvih očiju. „Ne mogu“, rekla je. „Ne mogu se opustiti.“ Ovo se desilo pred kraj seanse. Sledećeg puta, Rejčel je došla i sela na kauč umesto da legne. „Sad je na tebi red da govoriš“, rekla je.
„Kako to misliš?“ - upitao sam.
„Reći ćeš šta sve nije u redu sa mnom.“
Bio sam zbunjen. „Još uvek ne razumem šta želiš, Rejčel.“
„Ovo je naša poslednja seansa. Sada ćeš mi nabrojati sve stvari koje ne valjaju kod mene i razloge zbog kojih me ne možeš više lečiti.“
„Nemam pojma o čemu govoriš“, rekao sam.
Sada je Rejčel bila zbunjena. „Pa“, rekla je „prošlog puta si hteo da zaplačem. Već dugo želiš da plačem. Prošlog puta si uradio sve da bih zaplakala, ali ipak isam htela. Zato ćeš sada da digneš ruke od mene. Ne mogu da uradim ono što želiš. Zato će danas biti naša poslednja seansa.“
„Ti stvarno veruješ da ću ti dati otkaz, zar ne, Rejčel?“
„Da. Svako-bi tako učinio.“
„Ne, Rejčel, ne bi svako. Možda tvoja majka. Ali ja nisam tvoja majka. Nišu svi na svetu kao tvoja majka. Ti nisi moja službenica. Nisi ovde da bi radila onako kako ja želim. Ovde si da bi učinila ono što ti. želiš, i kada to želiš. Ja te mogu podstaći, ali nemam nikakvu moć nad tobom. Ja te nikada neću otpustiti. Ti ćeš ovde biti onoliko dugo koliko to budeš želela.“
Jedan zajednički problem koji Ijudi imaju u svojim ođnosima kao odrasle osobe, ako se roditelji nisu nikada oko njih mnogo trudili, jeste sindrom „Ja ću napustiti tebe, pre nego što ti napustiš mene.“ Ovaj sindrom ima mnoge oblike. Jedan od oblika je Rejčelina frigidnost. Iako to nicada nije bilo na svesnom planu, ono što je Rejčelina frigidnost govorila njenom mužu i bivšim ljubavima bila je: „Neću ti se dati jer vrlo dobro znam da ćeš me napustiti jednog dana.“ Za Rejčel je „opužtanje“ - seksualno ili bilo kakvo drugo, predstavljalo sopstveno zalaganje, a ona nije bila spremna da to učini kada je njeno prethodno iskustvo jasno govorilo da neće primiti ništa zauzvrat.
Sindrom „napustiću te pre nego što ti napustiš mene“ postaje sve snažniji kada se osoba kao Rejčel počne približavati nekoj drugoj osobi. Posle godinu dana terapije koja se odvijala dvaput nedeljno, Rejčel je izjavila da više ne može da plaća osamdeset dolara nedeljno. Posle razvoda je imala problema da sastavi kraj sa krajem, i morala je da prestaje da me viđa ili da počne da dolazi na terapiju samo jednom nedeljno.
Realno gledano, ovo je bilo smešno. Znao sam da Rejčel ima nasledstvo od pedeset hiljada dolara, pored skromne plate koju je zarađivala, i u sredini u kojoj je živela znalo se da pripada staroj i bogatoj porodici. Mogao sam je suočiti sa činjenicom da ona sebi može priuštiti moje usluge mnogo lakše od mnogih drugih pacijenata, i da koristi pitanje plaćanja kao izgovor da bi pobegla od sve većeg približavanja meni. Sa druge strane, znao sam da je nasledstvo za Rejčel predstavljalo nešto više od pukih para; to je bilo njeno, nešto što je neće napustiti, garancija sigumosti u svetu koji ne želi da se trudi. Iako je bilo sasvim razumno da joj kažem da iz nasledstva uzme hovac s kojim će platiti moju uobičajenu tarifu, pretpostavio sam da je to rizik koji još uvek nije spremna da preduziiie i da bi pobegla ako bih insistirao. Ona je rekla da smatra da na osnovu svojih prihoda može da me plaća pedeset dolara nedeljno, i ponudila mi je sumu za samo jednu seansu. Rekao sam joj da ću smanjiti svoj honorar na dvadeset i pet dolara po seansi i nastaviti da je viđam dvaput nedeljno. Pogledala me je sa mešavinom straha, nevere i sreće. „Stvarno biste to uradili?“ - upitala je. Klimnuo sam glavom. Nastala je duga pauza. Konačno, bliža suzama nego ikada ranije Rejčel je rekla, „Zato što pripadam bogatoj porodici, trgovci u gradu su mi uvek naplaćivali što je moguće više. Vi mi nudite šansu. Niko mi pre nije pružio šansu.“
U stvarj, Rejčel je napuštala terapiju nekoliko puta u toku sledeće godine u borbi sa samom sobom, i dilemi da li da dopusti da se među nama razvije odnos. Svaki put, koristeći se kombinacijom pisama i telefonskih poziva, u toku jedne ili dve nedelje, uspevalo mi je da je nagovorim da se vrati. Konačno, krajem druge godine terapije mogli smo se suočiti direktnije sa pitanjima koja su je tištila. Saznao sam da Rejčel piše poeziju i zamolio je da mi je pokaže. Prvo je odbila. Onda se složila, ali iz nedelje u nedelju bi „zaboravljala“ da je donese. Rekao sam joj da odbijanje da mi pokaže poeziju ima isti značaj kao i njeno uzđržavanje od seksualnosti prema Marku i drugim muškarcima. Zašto je osećala da pokazivanje svojih pesama meni predstavlja totalno zalaganje? Zašto je smatrala da oslobađanje seksualnosti predstavlja sličan totalan trud? Čak iako ne bih reagovao na njenu poeziju, da li bi to značilo totalno odbacivanje? Da li bih okončao naš odnos zato što ona nije veliki pesnik? Možda bi zajedničko čitanje njene poezije produbilo naš odnos? Zašto se ona plašila toga?
Konačno je prihvatila činjenicu da se ja trudim u odnosu na nju, i u trećoj godini terapije, Rejčel se počela opuštati. Na kraju je prihvatila rizik, i dozvoLila. mi da pročitam njenu poeziju. Tada je već mogla. da plače kada je bila tužna. Isto tako je počela da se kikoće, smeje i šali. Naš odnos, koji je ranije bio krut i zvaničan, postao je topao, spontan, često veseo i radostari. „Nikad pre nisam znala šta to znači biti opušten sa nekom dtugom osobom“, rekla je. „Ovo je prvo mesto u mom životu gde se osećam sigumom.“ Iz sigumosti moje kancelarije ona je brzo mogla da stupi u druge odnose. Shvatila je da seks nije stvar zalaganja već samoizražavanje, igra, istraživanje, učenje i radosno opuštanje. Znajući da ću uvek biti tu ako še povredi, kao dobra majka koju nikada nije imala, osetila se slobodnom da se prepusti svojoj seksualnosti. Njena frigidnost se istopila. Kada je prekinula terapiju posle četiri godine, Rejčel je postala otvorena i strasna osoba koja je uživala u svemu onome što Ijudski odnosi pružaju.
Srećom, uspevao sam pružiti Rejčel dovoljan stepen zalaganja da bi mogla prevazići loše efekte njegovog nedostatka koje je iskusila u toku detinjstva. Nisam uvek bio tako sretan. Tehničar za kompjutere koga sam opisao u prvom delu kao primer prenosa, takav je slučaj. NjegoVa potreba za zalaganjem sa mojg strane je bila totalna, da nisam mogao ili želeo da mu to pružim. Ako terapeutovo zalaganje ne može da preživi uspone i padove odnosa, neće doći do osnovnog izlečenja. Ako je ono zadovoljavajuće, onda često - iako ne uvek - pacijent pre ili kasnije razvija sopstvenu sposobnost zalaganja, zalaganje prema terapeutu ili samoj terapiji. Sto se Rejčel tiče, ovu tačku smo dostigli onog trenutka kad mi je konačno dala da pročitam njenu poeziju. Čudno je, ali neki pacijenti mogu redovno dolaziti na terapiju dva do tri sata nedeljno i to godinama, a da nikada ne stignu do ove tačke. Neki u tome uspeju već u toku prvih nekoliko ipeseci. Ipak, moraju je dostići, ukoliko žele izlečenje. Za terapeuta to predstavlja divan momenat oslobođenja i radosti jer onda on zna da je pacijent preuzeo rizik sopstvenog zalaganja da bi ozdravio i da će terapija biti uspešna.
Rizik zalaganja u terapiji, nije samo rizik zalaganja već i rizik suočavanja sa samim sobom i promenama. U prethodnom delu knjige, u razgovoru o disciplini posvećivanja istini, elaborirao sam teškoće menjanja sopstvenih gledišta na realnost, pogleda na svet, i prenosa emocija. Ipak, oni se moraju menjati ako želimo da živimo životom pimim Ijubavi, što opet podrazumeva česta obogaćivanja ličnosti kroz nove dimenzije i interesovanja. U toku duhovnog razvoja jedinke postoje mnogi momenti, bez obzira na to da li je čovek sam, ili ima pomoć psihoterapeuta, kada čovek mora preduzeti nove i nepoznate akcije u saglasnpsti sa sopstveim pogledom na svet. Preduzimanje takve nove akcije - drugačije ponašanje od uobičajenog - može predstavljati izuzetan lični rizik. Pasivni mladi homoseksualac koji je prvi put skupio dovoljno hrabrosti da pozove devojku na sastanak; osoba koja nikada nikome nije. verovala, legla je prvi put na kauč psihoanalitičara i dozvolila mu da ostane vari njenog vidokruga; do tada zavisna domaćica izjavljuje svom dominantnom mužu da je našla posao, dopalo se to njemu ili ne, i da mora da živi sopstveni život; mamin sin star pedeset godina kaže svojoj majci da prestane da ga naziva njegovim dečijim nadimkom; emotivno hladan, i naizgled samostalan „snažni“ muškarac dopušta sebi da plače u javnosti; ili Rejčel koja se opušta i plače prvi put u mojoj kancelariji: sve ove radnje kao i mnoge druge, uključuju rizik koji je ličan i zato često mnogo strašniji od onoga koji oseća vojnik koji ide u bitku. Vojnik ne može bežati jer je cev uperena u njega. Ali pojedinac koji pokušava da odraste, uvek se može povući u jednostavne i poznate šeme najbliže prošlosti.
Rečeno je da uspešan psihoterapeut mora uneti u psihoterapeutski odnos istu hrabrost i jednako zalaganje kao i pacijent. Terapeut takođe mora rizikovati promenu. Od svih dobrih i korisnih pravila psihoterapije koje sam naučio malo je onih koje nisam prekršio, ne iz lenjosti ili nedostatka discipline, već u strahu i strepnji, jer je terapija pacijenta zahtevala da izađem iz sigumosti uloge psihoarialitičara, i rizikujem ono Što nije uobičajeno. Ako se setim svakog uspešnog slučaja koji sam imao, vidim da sam u svakom od njih u jednom trenutku morao da se eksponiram. Spremnost terapeuta da pati u takvim trenucima je verovatno suština terapije, i kada to pacijent shvati, a to je obično slučaj, onda to uvek ima terapeutski učinak. Kroz ovo pristajanje da se obogate i pate zbog svojih pacijenata, sami terapeuti se dalje razvijaju i menjaju. Kada se osvmem na svoje uspešne slučajeve, nema nijednog koji nije rezultirao nekom vrlo značajnom, često radikalnom promenom mojih stavova i pogleda. Tako i treba da bude. Nemoguće je istinski razumeti druge ako ne napravite mesto u sebi za tu osobu. Ovo oslobađanje prostora u sebi za druge je disciplina stavljanja stvari u zagrade i zahteva obogaćivanje, pa prema tome i menjanje samoga sebe.
Isti je slučaj i sa dobrim roditeljstvom. Isto obogaćivanje samoga sebe je prisutno i kada slušamo svoju decu. Da bi odgovorili na njihove zdrave zahteve, mi se moramo menjati. Samo kad smo spremni da podnesemo patnju takvih promena možemo postati onakvi roditelji kakvi smo potrebni našoj deci. Pošto deca stalno rastu i menjaju svoje potrebe, primorani smo da se menjamo i rastemo sa njima. Svima su poznati roditelji koji mogu efikasno da izlaze na kraj sa svojom decom do puberteta, i koji onda postaju sasvim neefikasni kao roditelji jer nisu u stanju da se menjaju i adaptiraju prema svojoj sada starijoj i drugačijoj deci. Kao i kod svih ostalih slučajeva ljubavi, bilo bi pogrešno smatrati patnje i promene kod požrtvovanih roditelja kao neku vrstu žrtvovanja i mučeništva; upravo suprotno, oni više dobijaju tim procesom od svoje dece. Roditelji koji nisu spremni da rizikuju da se menjaju, dalje razvijaju i uče od svoje dece, biraju put koji vodi u senilnost. - Njihova deca i ostali svet će ih ostaviti daleko iza sebe. Učenje od sopstvene dece je najbolja mogućnost koju ima većina ljudi da sebi osigura starost koja ima nekog smisla. Na žalost, većina roditelja nikada ne iskoristi tu šansu.

Rizik suočavanja

Konačni i verovatno najveći rizik ljubavi je rizik korišćenja vlasti sa poniznošću. Najčešći primer je suočavanje iz ljubavi. Kada konfrontiramo neku osobu, mi u suštini govorimo toj osobi: „Ti nisi u pravu, ja sam u pravu.“ Kada roditelj kori dete govoreći, „Ti si zao“, on u stvari govori, „Pogrešno je što si zao. Ja imam pravo da te kritikujem jer ja nisam zao i zato sam u pravu.“ Kada muž suočava ženu sa njenom frigidnošću, on u stvari govori, „Ti si frigidna zato što ne reaguješ sa više strasti, pošto sam ja seksualno adekvatan i na drugim planovima mi ništa ne fali. Ti imaš seksualni problem; ja nemam.“ Kada žena suočava muža sa podatkom da ne provodi dovoljno vremena sa njom i decom, ona govori, „Tvoje ulaganje u posao je preterano i pogrešno. Uprkos činjenici da ja nemam tyoj posao, sagledavam stvari jasnije od tebe, i tačno znam da bi bilo bolje za tebe da to činiš drugačije.“ Kapacitet suočavanja, sposobnost da kažu „Ja sam u praVu, ti nisi u pravu, trebao bi da si drukčiji“, je sposobnost koju mnogi Ijudi primenjuju bez problema. Roditelji, supružnici i ljudi u raznim drugim ulogama to rade svakodnevno i nonšalantno, kritikujuoi levo i desno bez razmišljanja. Najveći deo takve kritike i suočavanja je obično impulsivno i iskazuje se u Ijutnji ili zbog iznerviranosti, tako da samo doprinosi većoj konfuziji u svetu.
Osobi koja istinski ume da voli, kritikovanje ili suočavanje teško pada; ,za takvu osobu su ti vidovi izražavanja pokazatelji arogantnog ponašanja. Konfrontirati osobu koju volimo znači zauzeti poziciju moralne ili intelektualne superiornosti prema njoj, bar kada je u pitanju problem o kome je reč. Istinska Ijubav preoznaje i poštuje jedinstvenost pojedinca kao i lični identitet druge osobe. (O ovome ću kasnije govoriti). Osoba koja istinski ume da voli, koja ceni jedinstvenost i razlike osobe koju voli, dvoumiće se oko zauzimanja stava, „Ja sam u pravu, ti nisi u pravu; ja bolje od tebe znam šta je dobro za tebe.“ Realnost života jeste takva da u određenim momentima neka druga osoba bolje zna šta je dobro za nas, i zaista ima više znanja ili mudrosti kada je to pitanje po sredi. Pod ovakvim uslovima mudrija osoba u stvari ima obavezu, iz ljubavi i brige za duhovni razvoj partnera, da ga suoči sa problemom. Prema tome, osoba koja voli je često u dilemi između Ijubavi i poštovanja slobode osobe koja voli i odgovornosti prema njoj.
Dilema se može rešiti samo bolnim samoispitivanjem gde onaj ko voli strogo preispituje „mudrost“ svojih motiva ili onoga koga voli. „Da li zaista shvatam onoga koga volim? Zar nije moguće da je put kojim, onaj koga volim ide mudar, i da moje shvatanje toga nije mudro, da je plod moje ograničenosti? Da li sam prepotentan jer mislim da voljenu osobu treba usmeriti u drugom pravcu?“ Ovo su neka pitanja koja oni koji istinski vole moraju sebi stalno đa postavljaju. Ovo samopreispitivanje, što je moguće objektivnije, je suština poniznosti. Po rečima anonimnog britanskog kaluđera i duhovnog učitelja iz četrnaestog veka, „poniznost sama po sebi nije ništa drugo no istinsko znanje i osećanje čovekovog bića onakvog kakvo u stvari jeste. Onaj čovek koji zaista vidi i oseća sebe onakvim kakav je u stvari, mora stvarno biti ponizan.“
Prema tome, postoje dva načina da se suočava ili kritikuje neko drugo Ijudsko biće; sa instinktivnom i spontanom sigumošću da smo u pravu, ili kroz verovanje da smo u pravu do koga smo došli skrupuloznim samopreispitivanjem i sumnjom. Prvi način je arogantan; to je najčešći metod roditelja, supružnika, nastavnika i ostalih ljudi u njihovim svakodnevnim poslovima i obično je neuspešan, stvarajući pre otpor nego razvoj. Drugi put je put poniznosti; taj put nije čest, jer zahteva istinsko obogaćivanje samoga sebe; ovaj put je uspešan, i nikada u mome iskustvu nije bio destruktivan.
Postoji znatan broj pojedinaca koji su iz nekog razloga naučili da sputavaju svoju instinktivnu tendenciju da kritikuju ili konfrontiraju sa spontanom arogancijom, ali koji ne idu dalje, krijući se u moralnoj sigumosti poniznosti, i nikada nemaju hrabrosti da preuzmu vlast. Jedan takav primer je sveštenik i otac pacijentkinje srednjih godina koja je ceiog života patila od depresivne neuroze. Majka moje pacijentkinje je bila oštra i agresivna žena koja je dominirala porddicom svojim izlivima besa i manipulacijama, često udarajući muža pred ćerkom. Sveštenik nikada nije uzvraćao, već je i savetovao svojoj kćerki da reaguje na majčine izlive time što će okenuti drugi obraz u ime hrišćanskog milosrđa, biti beskrajno ponizna i puna poštovanja. Kada je započela terapiju kod mene, moja pacijentkinja je obožavala svoga oca zbog njegove blagosti i „ljubavi“. Međutim, nije prošlo mnogo vremena i počela je da shvata da je njegova poniznost bila u stvari slabost i da je kroz svoju pasivnost uskratio njoj pravo roditeljstvo isto toliko koliko je to učinila i njena majka svojom sebičnošću. Konačno je uvidela da ništa nije preduzeo da bi je zaštitio od majčine zlobe, ni sa čim se nije suprotstavio zlU, dstavljajući je da prihvati majčino manipulisanje zajedno sa njegovom pseudo-poniznošću kao modele roditeljskih uloga. Ne suočiti se, kada je to potrebno za duhovni razvoj, predstavlja istu takvu nesposobnost da se voli kao i kritika i prebacivanje. Ako vole svoju decu, roditelji moraju brižljivo i pažljivo, ali ipak aktivno, da ih suočavaju i kritikuju s vremena na vreme, isto kao Sto im moraju dozvoliti da njih kritikuju zauzvrat. Slično tomei bračni drugovi koji se vole moraju se stalno konfrontirati, ako brak ima funkciju da unpređuje duhovni razvoj oba partnera. Nijedan brak se ne može smatrati istinski uspešnim ako muž i žena nisu najdobronamemiji kritičari jedno driigog. Isti je slučaj i kod prijateljstva. Postoji tradicionalni koncept da prijateljstvo mora biti bez konfliktni aranžman tipa „ti brini moju brigu, i ja ću da brinem tvoju“, koji je baziran isključivo na međusobnoj razmeni usluga i komplimeiiata, kako propisuju norme dobrog ponašanja. Takvi odnosi su površni i izbegavaju intimnosti i ne zaslužUju da nose naziv prijateljstva koji im se često pripisuje. Na svu sreću, postoje znaci da naš koncept prijateljstva počinje da se produbljuje. Međusobna konfrontacija iz ljubavi je značajan deo svih dubokih Ijudskih odnosa. Bez toga, odnos je ili neuspešan ili plitak.
Konfrontiranje ili kritikovanje je oblik moći. Pribegavanje moći je pokušaj da se utiče na tok događaja, postupcima koji su svesno ili nesvesno već unapred smišljeni. Kada konfrontiramo ili kritikujemo nekoga, to je zato što želimo da promenimo životni pravac te osobe. Očigledno da postoje mnogi drugi, često superiomiji načini da se utiče na tok događaja osim konfrontacijom ili kritikom: primerom, predlozima, parabolama, nagradom, kaznom, pitanjima, zabranom ili dopuštanjem, stvaranjem iskustava, druženjem sa drugima itd. Tomovi se mogu napisati o umetnosti ispoljavanja moći. Roditelji koji vole, prvo moraju podrobno preispitati sebe i svoje vrednosti pre nego što budu mogliačno odrediti šta je najbolje za njihovo dete. Pošto su to odredili i dobro razmislili o karakteru deteta i njegovim mogućnostima, tek onda mogu da odluče da li će dete bolje reagovati na konfrontaciju-, pohvalu, na više pažnje, pričanje priča ili na neki drugi način uticanja. Konfrontirati nekoga sa onim što on ili ona nisu u stanju da urade je u najboljem slučaju gubljenje vremena, i ima neželjeni efekat. Ako želimo da nas čuju moramo govoriti jezikom koji slušalac shvata i na nivou na kome je to razumljivo. Ako želimo da volimo, moramo se potruditi i adaptirati našu komunikaciju prsma osobi koju volimo.
Problem je u tome da što. čovek više voli time je i ponizniji, a što je ponizniji time je i svesniji potencijala arogancije pri korišćenju moći. Ko sam ja da utičem na tok ljudskih događaja? Sa kojim pravom mogu odlučivati šta je najbolje za moje dete, mog supružnika, moju zemlju ili ljudsku rasu? Ko mi daje pravo da toHko verujem u sopstveno verovanje i gledanje na stvari da mogu nametati svoju volju ostalom svetu? Ko sam ja da se ponašam kao Svevišnji? U tome leži rizik. Jer kada god koristimo moć, mi pokušavamo da utičemo na razvoj u svetu, čovečanstvu i na taj način se igramo Boga. Većina roditelja, nastavnika, vođa - svi oni koji imaju moć - nemaju neko jasno razumevanje ovog. U arogantnosti korišćenja moći, bez apsolutne samosvesti. koju zahteva Ijubav, oni su blaženo i destruktivno nesvesni činjenice da se igraju Boga. Oni koji istinski vole, i trude se da postanu mudriji na način koji zahteva Ijubav, znaju da delovati znači igrati se Boga. Oni takođe znaju da nema nikakve altemative osim nedelovanja ili impotencije. Ljubav je ono što nas teara da se igramo Boga potpuno svesni važnosti činjenice da je to ono što radimo. Sa ovom svešću, osoba koja voli preuzima odgovomost da se ponaša kao Bog, a ne da to radi neodgovorno. Dolazimo onda do još jednog paradoksa: samo iz poniznosti ljudi imaju hrabrosti da se ponašaju kao Bog.

Ljubav je disciplinovana

Već sam ukazao na to da energija za samodisciplinu dolazi iz Ijubavi, koja je oblik volje. To znači da je samodisciplina Ijubav pretočena u akciju, i da se svako ko istinski voli ponaša samodisciplinovano i da je svaki pravi ljubavni odnos disciplinovan. Ako istinski volim neku drugu osobu, onda ću sigumo podesiti svoje ponašanje na takav način da doprinesem što je više moguće njegovom ili njenom duhovnom razvoju.
Jedan mladi, inteligentni, umetnički nastrojen „boemski“ par, s kcjim sam jednom pokušao da radim, bio je četiri godine u braku koji se sastojao od skoro svakodnevnog svađanja, gađanja sudovima, tuča, od čestih nonšalantnih vanbračnih izleta i čestih razlaza. Ubrzo posle poČetka našeg zajedničkog rada svako od njih je tačno uvideo da će ih terapija odvesti do povećanja samodiscipline, pa prema tome i do urednije veze. „Ali Vi želite da izbacite strast iz naše veze“, rekli su. „Vaše shvatanje Ijubavi i braka ne ostavlja prostor za strast.“ Vrlo brzo posle toga odustali su od terapije, i tri godine kasnije posle raznih pokušaja sa drugim terapeutima, njihov haotičan brak još traje, nepromenjen, kao i neproduktivnost njihovih pojedinačnih života. Bez sumnje njihova veza je na određen način vrlo dramatična. Ona podseća na osnovne boje na dečijim crtežima koje su nabacane po papiru sa mnogo šarma, ali koje uglavnom pokazuju siičnosti sa dečijim crtežima. Kod zasićanih, kontrolisanih boja koje se nalaze na Rembrantovim slikama, možemo naći boju sa više bogatstava, neponovljivosti i značaja. Strast je vrlo dubok osećaj. Činjenica da je osećanje nekontrolisano nikako ne znači da je, dublje od osećanja koja su disciplinovana. Baš suprotno, psihijatri dobro znaju istinu stare poslovice, „Tiha voda breg roni“. Mi ne smemo pretpostaviti da osaba čiji su osećaji kontrolisani nije strasna.
Mada čovek ne treba da je rob svojih osećanja, samodisciplina ne podrazumeva potiskivanje osećanja do uništenja. Često govorim svojim pacijentima da su njihova osećanja njihovi robovi i da je veština samodiscipline slična veštini robovlasnika. Pre svega, čovekova osećanja su izvor čovekove energije; oni su izvor konjske snage ili robovske snage koja nam omogućava da živimo. Pošto rade za nas, treba da ih poštujemo. Postoje dve osnovne greške koje prave robovlasnici i koje predstavljaju suprotne i ekstremne oblike aktivnog vođstva. Jedna vrsta robovlasnika ne disciplinuje svoje robove, ne struktuira ih, ne postavlja im ograničenja, ne usmerava ih i ne određuje jasno ko je gazda. Vremenom će se, naravno, desiti da njegovi robovi prestanu da rade i poonu da se useljavaju u gazdinsku kuću, kradu piće i lorne nameštaj, i uskoro robovlasnik nalazi da je on rob svojih robova, živeći u istom onom haosu kao i gore pomenuti „boemski“ par.
Opet, suprotni vid vođstva, koje neurotičar sa osećanjem krivice ima u odnosu na sopstvena osećanja podjednako je destruktivan. Kod ovog tipa, robovlasnik je toliko opsednut strahom da će se njegovi robovi (osećanja) raspustiti i toliko uporan da mu ne zadaju nikakve probleme, da ih on redavno tuče do poniznosti strogo kažnjava pri prvim znacimia bilo kakve samostalnosti, Rezultat ovakvog delovanja je da u vrlo kratkom roku robovi postaju sve manje i manje produktivni, a njihova volja biva uništena lošim tretmanom. Ili to, ili se njihova volja sVe više okreće tajnoj pobuni. Ako proces traje dovoljno dugo, jedne će se noći vlasnikova strahovanja obistiniti i robovi će se pobuniti i spaliti kuću, verovatno zajedno sa gazdom. To je geneza određenih psihoza i neuroza. Pravilno vođenje sopstvenih osećanja očigledno leži u jednom kompleksnom (pa prema tome i teškom) izbalansiranom srednjem putu, koji zahteva stalno procenjivanje, pa prema tome i pnlagođavanje. Ovde se vlasnik ponaša prema svojim osećanjima (robovima) sa poštovanjem, hrani ih dohrom hranom, đaje zaklon i lekarsku pomoć, sluša i odgovara na njihove glasove, daje im podstrek, raspi-, tuje se za njihovo zdravlje, ali ih isto tako organizuje, ograničava, jasno se opredeljuje između njih, usmerava ih, uči, a da se pri tome sve vreme tačno zna ko je gazda. Ovo je put zdrave samodiscipline.
Među osećanjima koja treba disciplinovati je i osećanje Ijubavi. Kao što sam već rekao, to samo po sebi nije istinska ljubav već osećanje povezano sa ulaganjem emotivne energije. Ovo treba vrlo poštovati i gajiti zbog kreativne energije koju donosi, ali ako se raspusti, rezultat neće biti istinska Ijubav već konfuzija i neproduktivnost. Pošto istinska ljubav podrazumeva obogaćivanje sopstvene ličnosti, potrebna je ogromna količina emergije, a hteli mi to ili ne, količina energije koju imamo je ograničena na broj sati u danu. Mi jednostavno ne možemo voleti sve ljude. Tačno, mi možemo osećati ljubav prema čovečanstvu i ovaj osećaj može biti koristan pri obezbeđivanju dovoljno energije da bi se manifestovala istmska ljubav premaekolicini pojedinaca, ali to je jedina naša mogućnost. Pokušati prevazići ograničenja sopstvene energije znači pružiti više no što možemo da damo, i postoji određena taoka posle koje pokušaji da volimo druge postaju lažni i predstavljaju opasnost baš za one kojima želimo da pomognemo. Prema tome, ako smo te sreće da smo u poziciji da mnogi Ijudi traže našu pažnju, moramo među njima odabrati koga ćemo voleti. Ovaj izbor nije lak, može biti izuzetno težak, kao i preuzimanje bogomdane moći. Ali izbor mora biti napravljen. Mnoge činjenice se moraju uzeti u obzir, pre svega sposobnost odabrane osobe da uzvrati našu ljubav duhovnim razvojem. Da se ljudi razlikuju po ovom pitanju, činjenica je koju ćemo kasnije šire obraditi.Sasvim je jasno, međutim, da postoji bezbroj duhova koji su zaključani iza nesalomljivih brava, tako da su i najveći napori da se podstakne njihov razvoj unapred osuđeni na propast. Truditi se da volite nekoga ko se ne može duhovno razvijati kroz vašu ljubav, znači gubiti vreme, bacati seme na neplodnu zemlju. Istinska ljubav je dragocena, i oni koji su sposobni da je pruže znaju da se ona mora usmeriti što produktivnije putem samodiscipline.
Treba sagledati i drugu stranu problema, a to je voljenje prevelikog broja Ijudi. Za neke ljude je moguće da vole više od jedne osobe istovremeno. Ovo je samo po sebi problem iz više razloga. Jedan od razloga je američki ili zapadnjački mit o romantičnoj ljubavi, koji pretpostavlja da su određene osobe „stvorene jedna za drugu“, pa prema tome nisu namenjene nikom drugom. Mit tako propisuje ekskluzivnost ljubavnih odnosa, naročito seksualnih. U suštini mit verovatno doprinosi stabilnosti i produktivnošti ljudskih veza, pošto je večina ljudskih bića razapeta do krajnjih granica u želji da razvije istinske ljubavne odnose sa svojim bračnim partnerima i decom. I zaista, ako možemo reći da smo izgradili istinski Ijubavni odnos sa svojim supružnikom ili decom, onda smo postigli mnogo više nego mnogi ljudi za ceo svoj životni vek. Cesto ima nečeg patetičnog kod pojedinaca koji nisu uspeli da ovo ostvare sa svojom porodicom i neumomo tragaju za Ijubavnim odnosim. van nje. Prva obaveza osobe koja istinski voli će biti prema svojim bračnim ili roditeljskim vezama. Ipak, ima osoba koje imaju dovoljno energije da izgrade uspešne ljubavne odnose u okviru porodice i van nje. Za njih je mit o ekskluzivnosti laž i predstavlja nepotrebno ograničavanje njihovih mogućnosti da pružajU ljubav i van okvira porodice. Ova se ograničenja mogu prevazići, ali je potrebna velika samodisciplina da bi se izbeglo preterano rasplinjavanje. Džozef Flečer, episkopelijanski teolog i autor „Nove moralnosti“ govorio je o ovom kompleksnom pitanju kada je, navodno, rekao jednom mom prijatelju: „Slobodna Ijubav je ideal. Na.žalost, to je ideal za koji je sposoban samo mali broj ljudi.“ On je u stvari hteo da kaže da je mali broj ljudi sposoban za samodisciplinu koja je dovoljno jaka da bi mogla održavati konstruktivne odnose koji su istinski ljubavni, kako unutar porodice, tako i van nje. Sloboda i disciplina idu jedna uz drugu; bez discipline istinske ljubavi, sloboda je po pravilu lišena ljubavi i destruktivna.
Sada se čitaoci možda osećaju natopljeni konceptom discipline i mogu zaključiti da propovedam dosadu kalvinističkog načina života. Stalna samodisciplina! Stalno šamopreispitivanje! Dužnosti! Odgovomosti! Moglo bi se reći: neopuritanizam. Nazvali vi to kako vam drago, istinska ljubav se sama ohnavlja. Što više podstičemo duhovni razvoj kod drugih, mi se duhovno više razvijamo. Ja sam apsolutno sebično biće. Ono što uradim za druge u stvari radim za sebe. I kako se razvijam kroz ljubav, tako sve Više raste i moja radost. Možda sam stvarno neopuritanac. Takođe sam obožavalac radosti. Ili kao što Džon Denver kaže u pesmi:
„Ljubav je svuda, vidim je.

Ti si sve što možeš biti, zato budi sve.

Život je divan, u to verujem.

Dođi, igrajmo se zajedno..

Ljubav je odvojenost

Mada sam čin razvij.anja tuđe duhovne zrelosti deluje na razvijanje naše sopstvene, glavna karakteristika prkve ljubavi je da se uvek podržava i održava razlika između sebe i drugih. Pravi ljubavnik uvek voljenu doživljava kao nekog čiji je identitet sasvim odvojen od njegovog. Još više, pravi Ijubavnik uvek poštuje i čak ohrabruje odvojenost i jedinstvenu ličnost svoje voljene. Veoma je česta greška da se ne prihvata i ne poštuje različitost, i često je ona uzrok mnogim mentalnim bolestima i nepotrebnoj patnji.
U najekstremflijoj formi nemogućnost da se shvati različitost drugih zove se narcisoidnost. Narcisoidni Ijudi zaista nisu u stanju da shvate svoju decu, Ijubavnike ili prijatelje, kao odvojene ođ sebe na emocionalnom nivou. Prvi put sam potpuno shvatio šta je naarcisoidnost za vreme jednog intervjua sa roditeljima šizofrenične pacijemtkinje koju ću zvati Suzana X. U to je vreme Suzana imala trideset jednu godimu. Od osamnaeste godine je nekoliko puta pokušavala da izvrši samoubistvo i morala je gotovo stalno da bude u bolnici ili sanatorijumu za ovih trinaest godina. Zahvaljujući vrhunskoj psihijatrijskoj nezi, ona je počela da se • oporavlja. Nakon nekoliko meseci, našeg zajedničkog rada počela je da pokazuje povećano poverenje prema ljudima koji to zaslužuju, i prihvata činjenicu da je bolesnik od šizofrenije i da će ostatak života morati da se podvrgava samodisciplmi koja joj omogućava da se nosi sa bolešću i osloni na sebe samu u svakodnevnom životu. Počela je da poštuje svoju ličnost, ne očekujući da se drugi brinu o njoj. Zbog tog velikog napretka, smatrao sam da će uskoro doći vreme kada će Suzana moći napustiti bolnicu i po prvi put voditi uspešan samostalan život. Tada sam upoznao njene roditelje, privlačan bogati par pedesetih godina. Bio sam vrlo srećan da im saopštim Suzanin veliki napredak i u detalje objasnim razloge svoga optimizma. Ali, na moje iznemađenje, ubrzo nakon tog obaveštenja, Suzanina majka je počela da plače i nastavila da to čini tokom moga saopštenja punog nade. U početku sam mislio da su to suze radosnice, ali se sasvim jasno videlo na njenom licu da je bila tužna. Konaono sam rekao: Zbunjen sam gospođo X. Danas vam govorim vrlo optimistične prognoze, a vidim da ste vi tužni.“
„Naravno da sam tužna“, odgovorila je. „Ne mogu da ne plačem kada pomislim šta sve jadna Suzana mora da pretrpi.“
Krenuo sam onda da naširoko objašnjavam da, mada je Suzana mnogo patila zbog svoje bolesti, ona je takođe i mnogo naučila zahvaljujući patnji, izdigla se iznad nje, i po mojoj proceni, u budućnosti neće patiti ništa više od bilo kog odfaslog čoveka. U stvari, možda će ona patiti manje, jer je stekla mudrost u borbi sa šizpfrenijom. Go&pođa X je nastavila da plače.
„Zaista sam još uvek zbunjen gosipođo X“, rekao sam. „Ovih trinaest prošlih godina mora da ste učestvovali u bar dvanaest razgovora sa Suzaninim psihijatrima, i, koliko znam, nijedan nije bio ovako optimističan. Zar uz tugu ne osećate i neku radost zbog toga?“
„Mogu da mislim samo o tome kako je Suzanin život težak“ - odgovori gospođa X. „Recite gospođo X“, upitao sam, „postoji li išta što bih vam mogao reći o Suzani što bi vas ohrabrilo i učinilo srečnom?“
„Život jadne Suzane je pun bola“, jecala je gospođa X.
Odjednom sam shvatio da gospođa X ne plače zbog Suzane, nego zbog sebe. Ona plače nad svojim bolom i patnjom. A sastanak je bio zbog Suzane a ne zbog nje, iako je ona plakala u Suzanino ime. Pitao šam se kako je mogla tako da se ponaša. Onda sam shvatio da gospođa X nije mogla da razdvoji sebe od Suzane. Ono što ona oseča mora osećati i Suzana. Nije to radila svesno ili zlobno. Na emocionalnom nivou nije mogla da shvati da je Suzanin identitet odvojen od njenog. Šuzana je bila ona. U njenom umu ne pdstoji Suzana kao jedinstvena, različita individua sa jedinstvenim životnim putem - a možda ne postoji ni bilo ko drugi. Intelektualno, gospođa X može shvatiti druge ljude kao bića različita od sebe, ali ne i emocibnalno. U dubinama njenog uma celokupnost sveta je bila ona, gospođa X, samo ona.
Sledeća iskustva su pokazala da su majke šizofrenične dece izuzetno narcisoidne osobe, poput gospođe
X. To ne znači da su majke uvek narcisoidne ili da narcisoidne majke ne mogu odgajati decu koja nisu šizofrenieari. Šizofrenija je neverovatno komplikovan nered i uključuje i genetske determinante kao i determinante okoline. Ali čovek može zamisliti dubinu Suzanine konfuzije u detinjstvu, konfuzije koju je stvarala njena majka svojom narcisoidnošću. Objektivno, može se utvrditi ova konfuzija kada se narcisoidne majke posmatraju u interajcciji sa svojom decom. Jednog popodnevđ kada se gospođa X sažalila na sebe zbog svoje sudbine, Suzana je možda došla iz škole i donela crtež koji je učitelj ocenio kao odličan. Ako majci ponosno saopšti da napreduje u umetnosti, gospođa X će možda reći: „Suzana, idi prilezi. Ne treba da se toliko zamaraš radom u školi. Današnji školski sistem zaista ne valja. Uojšte više ne mare za decu.“ S druge strane, jednog popodneva kada je gospođa X u veoma veselom raspoloženju, Suzana može doći kući uplakana zbog dečaka koji su joj pretili u školskom autobusu i gospođa X će verovatno reći: „Zar nije prava sreća što je gospodin Džon tako dobar vozač. On je zaista fin i strpljiv sa svima vama i vašim nevaljalstvima. Mislim da bi svakako trebalo da mu daš neki poklon za Božić.“ Pošto druge ne shvataju kao dnige, nego šamo kao produžetke sebe, narcisoidnim osobama nedostaje empatija, a to je sposobnost da osećate šta DRUGl osećaju. Zbog nedostatka empatije, narcisoidni roditelji ne reaguju kako treba na svoju decu na emocionalnom nivoU i ne prepoznaju i ne priznaju osećanja svoje dece. I zato nije čudo što takva deca rastu sa velikim teškoćama u prepoznavariju, prihvatanju i ovladavanju svojim sopstvenim osećajima.
Mada obično nisu narcisoidni kao gospođa X, ogromna većina roditelja ne prepoznaje u dovoljnojeri ili nedovoljno ceni jedinstvenu lionost ili „različitost“ njihove dece. Ima mnogo primera za to. Roditelji će reći za dete: „on je iver velike klade“, ili „isti si kao ujka Džim“, kao da su deca njihova genetska kopija ili kopija porodice, a činjenica je da su genetske kombinacije takve da su deca genetski potpuno različita i od roditelja i od njihovih predaka. Otac sportista će svoje sinove sklone nauci upravljati ka fudbalu, a otac naučnik će svoje sinove sportiste usmeravati ka knjigama, i jedan i drugi izazivajući kod sinova osećaj krivice i zbunjenosti. Generalova supruga se žali na svoju sedamnaestogodišnju kćerku: „Kad je kod kuće, Seli stalno sedi u svojoj sobi, pišući tužnu poeziju. To je morbidno, doktore. Potpuno odbija izlaske sa društvom. Bojim se da je ozbiljno bolesna.“ Nakon razgovora sa Seli, šarmantnom i živahnom mladom ženom, koja je među najboljim učenicima u Skoli i ima mnogo prijatelja, rekao sam roditeljima da mislim da je Seli savršeno zdrava i da oni ne bi trebalo da insistiraju da ona bude njihova kopija. Otišli su da traže drugog psihijatra, nekog ko će Selinu različitpst proglasiti devijantnom.
Adolescenti se često žale da ih roditelji disciplinuju, ne zbog njihove iskrene brige za njih, već zato što se roditelji boje da im deca ne kvare „imidž“. „Moji roditelji me stalno progone da odsečem kosu“, rekao mi je dečak, adolescent, pre nekoliko godina. „Ne mogu da objasne zašto duga kosa ne valja. Oni jednostavno ne žele da drugi ljudi smatraju da oni imaju dugokosu decu. Njima u stvari uopšte nije stalo do inene. Stalo im je do njihovog imidža.“ Ovakvo odbojno shvatanje adolescenata obično je opravdano. Njihovi roditelji uglavnom ne cene jedinstvenu individualnost svoje dece i posmatraju svoju decu kao sopstvene produžetke, slično kao što su fina odeća, uredno pokošen travnjak, ili izglancana kola produžeci koji predstavljaju njihov status u svetu. Ovom blažem ali ipak; destruktivnom napisanim o podizanju dece:
Vasa deca nisu vaša deca.
Oni su sinovi j kćeri života koji žudi za sobom. Oni postižu, ali ne preko vas.
I mada su sa vama, oni vam ne pripadaju.
Dajte im ljubav, ali ne i vaše misli, jer oni imaju svoje vlastite.
Možete udomiti njihova tela, ali ne i njihove duše, jer one borave u kući sutrašnjice do koje vi ne možete, čak ni u snovima.
Možete se truditi da budete kao oni, ali ne tražite da oni budu kao vi, jer život ne ide unazad, niti stoji.
Vi ste.lukovi sa kojih se vaša deća, kao žive strele, bacaju u budućnost.
Strelac vidi znak na stazi večnosti, On vas savija Svojom moći,a bi njegova strela otišla brzo i daleko.
Neka vaše savijanje u Strelčevoj ruci bude radost. jer mada On voli strelu koja leti,
On voli i luk koji je postojan.
Poteškoća koju Ijudi uglavnom imaju u poštovanju različitosti onih koji su im bliski, ne odnosi se samo na roditelje, nego na sve intimne relaćije, uključujući i brak. Nedavno sam čuo jednog čoveka kako u grupi parova kaže da je „cilj i funkcija njegove supruge da održava kuču i njega hrani.“ Bio sam zapanjen onim što mi je izgledalo kao bezočan muški šovinizam. Mislio sam da mu to mogu predočiti tako što ću pitati druge članove grupe da iznesu kako oni, doživljavaju cilj i funkciju svog bračnog druga. Na moje zaprepašćenje šest drugih muškaraca i žena dali šu slične odgovore. Svi su svrhu i funkciju svojih muževa i supruga definisali u odnosu na sebe, niko nije shvatio da njihovi supružnici mogu imati egzistenciju u osnovi odvojenu od njihove, ili da imaju bilo kakvu drugačiju sudbinu sem njihovog braka. „Nije ni čudo što svi imate probleme u braku i imaćete ih sve dok ne shvatite da svako od vels ima svoju sopstvenu sudbinu koja se mora ostvariti“, rekao sam im tada. Grupa je bila duboko zbunjena mojom izjavom. Zamolili su me da im definišem cilj i funkciju svoje supruge. „Cilj i funkcija Lili je da sazreva, da bi bila najbolje od onoga za šta je sposobna, ne za moju dobrobit, već za svoju i u slavu Boga.“ Taj koncept im je neko vreme ostao stran.
Problem odvojenosti u bliskim odnosima je vekovima smućivao ljude. Međutim, više. pažnje mu je posvećeno sa političkog nego sa bračnog stanovišta. Čisti komunizam, na primer, izražava filozofiju sličnu gorepomenutim parovima - da je cilj i funkcija individue da služi grupi, kolektivu, društvu. Važno je samo stanje države, smatra se da sudbina pojedinca nije bitna. Čisti kapitalizam, s druge strane, ističe sudbinu pojedilica, .čak i kada je to na štetu grupe, kolektiva, društva. Udovice i siročad mogu Umirati od gladi, ali to neće sprečiti iridividualnog preduzimača da uživa u plodovima svoje individualne inicijative. Jasno je da ni kod jednog od ovih čistih slučajeva, problem izdvojenosti u okviru odnosa nije usipešno rešen. Zdravlje individue zavisi od zdravlja društva; zdravlje društva, zavisi od zdravlja individue. Kada smo radili sa parovima, moja žena i ja smo povukli analogiju između braka i baznog kampa kod alpinizma. Ako čovek hoće da se penje na planinu mora imati dabar bazni kamp, mesto gde su zaklon i namimice, gde može da se nahrani i odmori, pre nego što krene u potragu za novim vrhovima. Uspešni alpinisti znaju da isto toliko vremena, ako ne i više, moraju provsti u radu oko baznog kampa, kao i u planinairenju, jer njihov opstanak zavisi od njegove snabdevenosti i konstrukcije.
Uobičajen muški bračni problem pravi muž koji, kada je jednom oženjen, svu svoju energiju posvećuje planinarenju, a ni malo negovanju braka ili baznog kampa, očekujući da će on biti u savršenom redu kada on odluči da mu se vrati, da bi se odmorio i rekreirao, a da pri tom nije preuzeo nikakvu odgovomost za njegovo održanje. Pre ili kasnije, ovaj „kapitalistički“ pristup problemu donosi potpuni neuspeh, on se vraća i nalazi svoj kamp u totalnom rasulu, njegova žena je u bolnici gde se leči od nervnog sloma, ili je pobegla sa drugim muškarcem, ili je pronašla posao kac održavalac kampa. Podjednako čest ženski problem stvara žena ioja, kada se jednonj udala, oseća da je dostigla cilj svoga života. Za nju je bazni kamp vrhunac. Ne može da shvati ili oseti potrebu svoga muža za postizanjima i iskustvima iznad braka i na njih reaguje ljubomorom i neprekidnim zahtevima da on sve više enargije posvečuje domu. Kao i druge „kapitalističke“ solucije problema, ova stvara odnos koji guši i umrtvljuje, iz koga muž, koji se oseća uhvaćen u zamku i ograničen, može veama lako da pobegne u trenutku „krize prelaznog doba.“ Ženski pokret za oslobođenje je ljudima pomogao na taj način što je ukazao na put apsolutno jedine idealne solucije: brak kao zaista kooperantsku instituciju koja zahteva veliki zajednički doprinos i brigu, vreme i energiju, ali koja pre svega postoji radi pothranjivanja individualnih putovanja prema njenim ili njegovim sopstvenim vrhuncima spiritualnog sazrevanja. I muškarac i žena moraju se brinuti ognjištu i oboje se moraju uputiti dalje.
Kao aidolescenta, oduševljavale su me reči ljubavi američke pesnikinje En Bradstrit koje je izrekla svome mužu: „Ako su ikada dvoje bili jedno, to smo mi.“ Kako sam rastao, međutim, shvatio sam da odvojenost partnera obogačuje ujedinjenje. Veliki brakovi se ne mogu napraviti od individua koje su užasnute svojom bazičnom samočom, kao što je često slučaj, i zahtevaju da se urone u brak. Prava ljubav ne samo što poštuje individualnost drugog, nego je u stvari neguje, čak i po cenu razdvajanja i gubitka. Konačan cilj života je duhovno sazrevanje ličnosti, usamljeni put do vrhunaca koje jedino sami možemo savladati. Značajno putovanje se ne može postiči bez hrane koju daje uspešan brak ili uspešno društvo. Brak i društvo postoje da bi hranili takva individualna putovanja, ali, kao što je to slUčaj sa svim pravim ljubavima, „žrtve“ koje podnosimo zbog sazrevanja drugih rezultiraju jednakim ili večim sazrevanjem nas samih. To je povratak individue braku ili društvu koji je hrane, sa vrhunaca na koje su on ili ona putovali sami i koji služe da uzdignu taj brak ili to društvo na nove visine. Na ovaj su način individualno sazrevanje i sazrevanje dmštva međuzavisni, ali uvek je to usamljeno putovanje. Iz mudrosti svoje usamljenosti prorok, Kalil Gibran, nam govori u vezi sa brakom:
„Ali neka u vašem zajedništvu bude prostora neka nebeski vetar pleše između vas.
Volite jedno drugo, ali ne pravite veze ljubavi.
Neka ona bude pokretno more među obalama vaših duša.
Napunite pehar jedno drugome, ali ne pijte iz istog pehara.
Dajte jedno drugome od svoga hleba, ali ne jedite od istoga komada.
Pevajte i plešite zajedno i budite veseli,li dozvolite da svako bude sam.
Čak su i strane laute same, mada trepere istom muzikom.
Poklonite svoja srca ali ne stavljajte ih jedno drugom pod stražu.
Jer, samo reka života može da zadovolji vaša srca. Stojte zajedno, a ipak ne suviše zajedno.
I stubovi hrama stoje odvojeni, a hrast i česmpres ne rastu u senci jedan drugome.“
Teško mi je rekapitulirati motive i razloge sa kojima sam ušao u polje psihijatrije pre petnaest godina. Svakako da sam želeo da „pomognem“ ljudima. Proces pomaganja ljudima u drugim granama medicine zahteva tehnologiju sa kojom nišam blizak i koja mi se čini suviše mehaniokom. Više mi se sviđa da pričam sa ljudima nego da ih pregledam i pretražujem. Uvrnutost ljudskog uma mi je mnogo zanimljivija nego bakterije koje ga napadaju. Nisam imao pojma kako psihijatri pomažu Ijudima izuzev moje fantazije da psihijatri poseduju magične reči i magične tehnike za interakciju sa pacijentima koje će magično razvezati čvorove psihe. Možda sam želeo da budem Mag. Nije mi se čiriilo da to ima veze sa duhovnim sazrevanjem pacijenata, a svakako da nisam znao da će to značiti i moje duhovno sazrevanje.
Za vreme prvih deset mesreci prakse, radio sam sa veoma uznemirenim pacijentima koji su uglavnom imali više koristi odtableta, šok tretmana ili dobre brige sestara nego od mene, ali sam naučio tradicionalne magične reči i tehniku interakcije. Posle ovog perioda počeo sam da tretiram svog prvog neurotičnog pacijenta dugotrajnom terapijoan van institucije. Neka se ovde zove Marša.
Marša je tri puta nedeljno dolazila kod mene. To je bila prava borba. Nije htela da priča o stvarima kojima sam želeo da priča, a onda nije htela da priča na način na koji sam to tražio, a ponekad nije uopšte htela da govori. Na neki način su naše vrednosti bile potpuno različite. U toj borbi malo je ona modifikovala svoj stav, malo ja svoj. Ali borba se nastavila bez obzira na moju zalihu magičnih reči, tehnika i položaja, a nije bilo znakova da se Marša oporavlja. Zaista, ubrzo nakon što su počele seanse, ona se odala zapanjujućem promiskuitetu i mesecima se veoma loše ponašala. Na kraju, nakon godinu dana, upitala me je usred seanse: „Mislite li da sam ja đubre?“
„Pitate me šta mislim o vama?“ rekao sam, boreći se za malo vremena.
„To je upravo ono što bih želela“, reče ona. Ali, šta sada da radim? Koje magične reči, tehnike i položaji mogu da mi pomognu? Mogao sam reći: „Zašto me to pitate?“ ili „Kakve su vaše fantazije o tome šta ja mislim o vama?“ ili „Nije važno, Marša, šta mislim vama, nego šta vi mislite o sebi“, a ipak, imao sam jak osećaj da nakon godine dana viđanja po tri puta nedeljno, Marša ima pravo da očekuje moj pošten odgovor na pitanje šta mislim o njoj. Međutim, ovde nisam imao prethodnika - reći osobi pošteno, licem u lice, šta mislite o njoj ili njemu, nije jedna od magičnih reči niti tehnika i nijedan profesor me tome nije učio. Radilo se o interakciji koja nijednom nije bila nagoveštena niti preporučena za vreme mojih studija,a sama činjenica da nije bila pomenuta, meni je nagoveštavala da se takva interakcija nije odobravala. To je bila situacija kojoj ni jedan psihijatar od reputacije ne bi dozvolio da nastane. Kako da postupim? Dok mi je srce lupalo, počeo sam. Rekao sam: „Marša, posećujete me već više od godinu dana. Za vreme tog dugog perioda, stvari nisu išle baš glatko među nama. Većinom smo se borili, a ta je borba često bila dosadna, iscrpljujuća ili ljutita. I uprkos tome, vi ste nastavili da dolazite, ulažući napor; seansa za seansom, nedeljaana; mesecima. Ne biste to bili u stanju da niste osoba koja je odlučila da odraste, i koja je voljna da napomo radi da bi od sebe stvorila bolju ličnost. Mislim da ne bih mogao da kažem da neko ko se toliko trudi sebe opravdano naziva đubretom. Moj odgovor je NE, mislim da vi niste đubre, u stvari, ja vam se divim.“
Među velikim brojem Ijubavnika, Marša je odmah izabrala jednog i sa njim zasnovala odnos koji se završio uspešnim brakom. Nikad više nije bilo promiskuiteta. Počela je da govori o svojim dobrim .osobinama. Osećaj stalne borbe među nama je nestao, i naš je rad postao nenaporan i veseo, sa neverovatnim napretkom. Čudno je da je moje otkrivanje iskreno pozitivnih osećanja prema njoj, nešto što sam osećao da u stvari ne bih trebao da radim, ne samo što je nije povredilo, nego je očigledno bilo od velike terapeutske koristi, jffisan prelomni trenutak u našem zajedničkom radu.
Šta ovo znači? Da li to znači da sve što treba da uradimo da bismo praktikovali uspešnu psihoterapiju, jeste da pacijentima kažemo da o njima imamo lepo mišljenje? Jedva da je tako. Prvo, neophodno je biti pošten u svim fazama terapije. Marša mi se zaista sviđala i iskreno sam joj se divio. Drugo, moja naklonost i divljenje njoj su mnogo značili, pre svega zbog dužine vremena koje smo zajedno proveli, i zbog dubine naših iskustava u terapiji. U stvari, bit ovog prelomnog trenutka nije čak ni imala veze sa mojom naklonošću i divljenjem. Ona je imala osnovu u prirodi našeg odnosa.
Sličan dramatičan obrt se desio i u terapiji mlade žene koju ću zvati Helen i koju sam viđao dva pura nedeljno tokom devet meseci. To je bio očigledan neuspeh, i ja prema njoj nisam imao pozitivnih osećaja. Nakon svog tog vremena nisam imao jasnu sliku šta bi Helen mogla da bude. Nikada do sada nisam pacijenta tako dugo viđao, a da nisam shvatio ko je ta osoba, i bar donekle upoznao prirodu problema koji treba rešiti. Njome sam bio totalno zbunjen, i nekoliko noći sam proveo pokušavajući da nađem neki smisao u svemu tome. Jedino što mi je bilo jasno, bila je činjenica da mi Helen ne veruje. Veoma se bučno žalila na svoje probleme, n to da za nju ne marim ni na koji način, i da sam zainteresovan samo za njen novac. Nakon devet meseci terapije ovako je govorila na jednom našem sastanku: „Ne možete zamisliti,oktore Pek, koliko su za mene frustrirajući pokušaji da komuniciram sa vama kada ste vi tako nezainteresovani i tako ravnodušni prema mojim osećanjima.“
„Helen“, odgovorio sam, „izgleda da je to frustriraijuće za nas oboje. Ne znam kako će ovo delovati na vas, ali vi ste slučaj koji me je najviše frustrirao za deset godina praktikovanja psihoterapije. Nikada nisam imao pacijenta sa kojim sam manje napredovao za tako dugo vreme. Možda ste u pravu kada verujete da nisam prava osoba za vas. Ne znam. Ne želim da odustanem, ali sam švakako zbunjen zbog vas i stalno se pitam, sve dok skoro ne poludim, štato ne valja u našem zajedničkom radu?“
Osmeh se pojavi na Heleninom licu. „Vama je zaista stalo do mene?“
„Molim?“ - zapitah. .
„Da vam nije stalo do mene, ne biste se osećali frustriranim“, odgovori ona, kao da je to savršeno očigledno.
Na sledećoj seansi počela je da mi priča stvari o kojima mi ranije nije pričala, ili je o njima lagala, i za nedelju dana sam potpuno shvatio njen osnovni problem, mogao postaviti dijagnozu i okvirno sam znao kako da nastavim sa terapijom.
Ponćvo, moja reakcija na lelen bila je njoj značajna i važna zbog dubine moje zainteresovanosti za nju, i intenzivnosti naših zajedničkih napora. Sada smo u stanju da shvatimo osnovne elemente koji psihijatriju čine us-pešnom i efektivnom. To nije „neuslovljen pozitivni stav“, niti su to magične reči, tehnike ili položaji, to je Ijudska zainteresovanost ili borba. To je spremnost terapeuta da proširi sebe, da bi pomogao pacijentu da dođe do zrelosti - spremnost da se na emocionalndm nivou uključi u taj odnos, da se bori sa pacijentom i sa soborn. Ukratko, ljubav je bitan elemenat uspešne, duboke i značajne psihoterapije.
Veoma je uočljivo, i gotovo neverovatno da obimna profesionalna literatura na Zapadu ignoriše pitanje Ijubavi. Hindu gurui ne skrivaju činjenicu da je Ijubav izvor moći. Najbliži tome na Zapadu su članci koji pokušavaju da analiziraju razlike između uspeŠnih i neuspešnih psihoterapija i koji obično završavaju napominjući takve karakteristike uspešnih psihoterapija kao što sti toplina i empatija. U osnovi, izgleda da nas ljubav zbunjuje. Ima nekoliko razloga za to. Jedan je konfuzija između iskrene ljubavi i romantične Ijubavi koja postoji u našoj kulturi, kao i druge konfuzije o kojima smo govorili.. Drugi je naša predrasuda prema racionalnom, opipljivom i merljivom u „naučnoj medicini“. Uglavnom, iz naučne medicine je evoluirala i psihoterapija kao profesija. Pošto je ljubav neopipljiv, nemerljiv i supraracionalan fenomen, on se ne koristi za naučne analize. .
Još jedan razlog je snaga psihoanalitičkih tradicija u psihijatriji koje govore o udaljenom i nezainteresovanom analitičaru, tradicije za koje su zaslužniji Frojdovi sledbenici nego on sam. Po toj tradiciji, Ijubav koju pacijent oseća prema svom terapeutu generalno se opisuje kao „prenos“ i bilo kakav osećaj Ijubavi koji terapeut ima prema pacijentu kao „kontraprenos“, ša implikacijom da su takva osećanja abnormlna, pre deo problema nego njegovo rešenje, pa.ih treba izbegavati. Prenos, kao što je pomenuto u prethodnom odeljku, odnosi se na NEUMESNE osećaje, percepcije i reagovanja. Nema ničeg neumesnog u tome što pacijent zavoli terapeuta koji ga satima pažljivo sluša ne prosuđujući; koji ga prihvata onako kako ga nikad možda niko nije prihvatio, koji njegovo stanje ne iskorištava i pomaže mu u ublažavanju bolova. U mnogim je slučajevima suština suprotstavljanja prenosu u tome da se pacijent sprečava da razvije osećaj ljubavi prema terapeutu, a lečenje ide kroz prenos tako što omogućava pacijentu da iskusi uspešnu ljubavnu vezu, često po prvi put u životu. Slično tome, ne postoji ništa neumesno u osećaju ljubavi koje terapeut ima za svoga pacijenta, ako se pacijent pokorava disciplini psihoterapije, sarađuje u tretmanu, voljan je da uči od terapeuta i počinje da sazreva kroz taj odnos. Intenzivna psihoterapija je na mnoge načine proces kompenzacije. Nije ništa neumesnije da psihoterapeut oseća Ijubav prema pacijentu, nego što je ta pacijenta da voli dete. Naprotiv, neophodno je da terapeut voli pacijenta da bi terapija bila uspešna, i ukoliko terapija jeste uspešna, onda će teraipeutski odnos postati uzajamna ljubav. Neizbežrio je da terapeut iskusi osećaj ljubavi koju on ili ona oseća prema pacijentu. Mentalne bolesti su često prouzrokovane nedostatkom ljubavi ili njenom neadekvatnošću. Svako dete traži ljubav od roditelja da bi moglo uspešno da odraste i stekne zrelost. Očigledno je onda, da u želji da se izleče kroz psihoterapiju, pacijenti od terapeuta moraju primiti bar deo ljubavi koje su bili lišeni. Ako psihoterapeut ne može iskreno da voli pacijenta onda nema ni pravog izlečenja. Be obzira kako velike kvalifikacije i obrazovanje imao terapeut, ako nije u stanju da kroz ljubav dopre do svog pacijenta, rezultat njegove psihoterapije biće beznačajan. A minimalno obučen terapeut amater koji ima veliku sposobnost da voli dostići će, po psihoterapeutskim rezultatima, najbolje psihijatre.
Pošto su Ijubav i seks vrlo usko povezani, ovde treba ukratko spomenuti i problem seksualnih odnosa između psihoterapeuta i njihovih pacijenata, problem o kome se u štampi mnogo piše. Zbog neophodne intimne i emotivne prirode psihoterapeutskih odnosa, neizbežno je da pacijent i terapeut razvijaju jaku ili izuzetnu jaku seksualnu privlačnost jedno prema drugom. Pritisci da se te privrženosti seksualno konzumiraju mogu biti veoma veliki. Mislim da oni psihijatri što bacaju kamenje na psihoterapeuta koji je imao sek: sualne .odnose sa pacijentom, sami ne spadaju u terapeute koji su u stanju da vole. Zbog toga oni ne razumeju ogromne pritiske kojima se izlažu pacijent i terapeut. Ako bih ikada imao slučaj u kome bih zaključio, nakon pažljivog prosuđivanja, da bi za sazrevanje moga pacijenta bili bitni i sekšualni odnosi, uvek bih se opredelio za njih. Međutim, za petnaest godina prakse, ja još nisam imao takav slučaj, a teško mi je i da zamislim da on postoji. Pre svega, kao što s.am pomenuo, uloga dabrog terapeuta je uloga dobrog roditelja, a dabri raditelji nemaju takve odnose sa decom. Uloga roditelja je da budu deci od koristi, a ne da decu koriste za lično zadovoljštvo. Posao terapeuta je da koristi pacijentu, a ne da pacijenta koristi za svoje potrebe. Posao roditelja je da podrži dete na stazi prema nezavisnosti, a i zadatak terapeuta u odnasu na pacijenta je isti. Teško je shvatiti da terapeut koji ima seksualne odnose sa pacijentpm neće iskoristiti pacijenta za svoje potrebe, i da će ga na taj načiri podržati u traženju nezavisnosti. .
Mnogi pacijenti, naročito oni najzavodljiviji, seksualizirali su privrženost prema svojim roditeljima i to je sprečilo njihovo sazrevanje i razvoj slcbode. I teorija i očigledna praksa nagoveštavaju da će seksualni odnos između terapeuta i takvog pacijenta daleko pre zacementirati pacijentovu nezrelost, nego što će ga nje osloboditi. Čak ako odnos i nije seksualno ostvaren, za terapeuta je štetno da se „zaljubi“ u pacijenta, pošto, kao što smo videli, zaljubljivanje znači kolaps grariica ega i smanjivanje osećaja odvojenosti koje postoji među individua
Terapeut koji se zaljubi ii pacijenta ne može biti cbjektivan kada su u pitanju pacijentove potrebe ili neće te potrebe odvojiti od švojih. Iz ljubavi prema pacijentima, terapeuti ne smeju dozvoliti sebi da se u njih zaljube. Pošto iskrena ljubav zahteva poštovanje odvojenog identiteta voljene osobe tćrapeut koji zaista voli, prepoznaće i prihvatiti pacijentovu životnu stazu kao odvojenu od njegove i podržati je u njenoj odvojenosti.Za neke terapeute to znači da se njegova staza i staza njegovog pacijenta nikada ne ukrste van njihovih radnih sati. Mada poštujem to stanovište, smatram ga nepotrebno krutim. Imao sam jedno iskustvo u kome je moj odnos prema bivšem pacijentu za nju bio štetan, ali sam imao i nekoliko drugih pacijenata gde su društveni odnosi nakon terapije i za njih i za mene bili veoma korisni. Imao sam sreće da uspešno analiziram nekoliko bliskih prijatelja. Ipak, društveni kontakt sa pacijentom van terapeutske satnice, čak i onda kada je terapija formalno završena, nešto je u šta treba ulaziti sa krajnjom obazrivošću i samoispitivanjem.
Uočili smo činjenicu da psihoterapija treba (mora ako je uspešna) da bude proces iskreme ljubavi i da je to pomalo jeretična misao za tradicionalne psihijatrijske krugove. Druga strana medalje je jednako jeretična: ako je psihoterapija iskreno voljenje, da li ljubav uvek treba da bude psihoterapeutska? Ako iskreno volimo svoga partnera, svoje roditelje, svoju decu, svoje prijatelje, ako se mi proširimo da bismo pothranili njihovo duhovno sazrevanje, treba li da sa njima praktikujemo psihoterapiju? Moj odgovor je - SVAKAKO. S vremena na vreme, na koktelu mi poneko kaže: „Mora da vam je teško, gospodine Pek, da svoj društyeni život odvojite od. profesionalnog. Ipak, ne možete ići unaokolo analizirajući svoju porodicu i prijatelje, zar ne?“ Obično je govomik dokon i nije ni zainteresovan za ozbiljan razgovor. Povremeno međutim, situacija mi pruži priliku da poučim ili praktikujem psihoterapiju ovde onde, na licu mesta, objašnjavajuči zašto i ne pokušavam, niti želim da pokušam, . da odvojim. svoj profesionalni od ličnog života. Ako vidim da moja žena ili moja deca ili roditelji ili prijatelji pate od iluzija, neznanja, ili nepotrebnih mana, moja je obaveza da se proširim na njih, korigujem situaciju koliko mogu, kao što to radim i sa pacijentima koji mi plaćaju za uslugu. Zar treba da svoje usluge, svoju mudrost i ljubav uskratim svojoj porodici i prijateljima, samo zato što sa mnom nisu sačinili Ugovor i platili me da bih odgovarao na njihove psihološke potrebe? Kako mogu biti dobar prijatelj, otac, muž ili sin, ako ne iskoristim priliku da pokušam sa svom veštinom koju posedujem, poučim one koje volim i pomognem im na njihovom putu ka duhovnoj zrelosti?
Ali zatoiste usluge očekujem od svoje porodice i prijatelja i to do krajnjih granica njihovih mogućnosti. Mada njihova kritika često nije na mestu, a povremeno njihovo poučavanje nije tako promišljeno kao kod odraslih, ja ipak mnogo naučim i od svoje dece. Moja žena me vodi isto onoliko koliko i ja nju. Svoje prijatelje ne bih zvao prijateljima kada mi oni ne bi saopštili kada se ne slažu sa mnom i ne bi bili zainteresovani za to da li je pravac mčga puta mudro izabran i siguran. Zar uz njihovu pomoć i sam neću brže sazreti? Svaki iskren odnos pun ljubavi je uzajamna psihoterapija.
Nisam to uvek ovako shvatao. Ranijih godina sam mnogo više cenio ženino divljenje nego njenu kritiku, i podjednako sam pothranjivao njenu zavisnost kao i njenu moć. Moj imidž muža i oca bio je imidž snabdevača. Moja odgovomoSt se završavala donošenjem novca u kuću. Želeo sam da to bude mesto udobnosti, a ne izazova. U to vreme bih se složio da je opasno, nemo alno i destruktivno za psihoterapeuta da svoje umeće praktikuje na svojim prijatelj-ima i porodici. Moje slaganje je bilo motivisano koliko lenjošću toliko i strahom od zloupotrebe profesije. Jer, psihoterapija je kao i ljubav, rad. Lakše je raditi osam nego šesnaest sati dnevno. Lakše je i Voleti osobu koja traži vašu mudrost, koja doputuje na vašu teritoriju, da bi došla do mudrosti, koja vam plaća za vašu pažnju i čiji su zahtevi prema vama ograničeni na tačno pedeset minuta. Teže je voleti nekog ko smatra da ima pravo na vašu pažnju, čiji zahtevi nisu ograničeni, ko vas ne smatra čovekocm od autoriteta ine usvaja vaše učenje. Upražnjavanje psihoterapije kod kuće ili sa prijateljima zahteva istu intenzivnost napora i samodiscipline kao i rad u kancelariji, ali pod mnogo manje idealnim okolnostima. To u stvari znači da rad kod kuće traži veći napor i više ljubavi. Nadam se zato da drugi psihoterapeuti neće ove reči shvatiti kao poziv da odmah krenu da praktikuju psihoterapiju na svojim partnerima i deci. Ako čovek ide stazom duhovriog sazrevanja, njegova sposobnost da voli stalno raste, ali uvek je ograničena. Čovek nikako ne bi smeo da isprobava psihoterapiju koja prevazilazi njegove mogućnosti voljenja, pošto će psihoterapija bez Ijubavi biti bezuspešna i čak štetna. Ako možete da volite šest sati dnevno, budite time zadovoljni, jer je vaša sposobnost veća nego kod ostalih. Put je dugačak, a vašoj sposobnosti treba vremena da poraste. Praktikovanje psihoterapije sa prijateljima i porodicom, sposobnost da volite jedno drugoga sve vreme je ideal -- cilj kome treba težiti, ali koji se ne doseže lako.
Pošto i laici mogu uspešno praktikovati psihoterapiju bez mnogo obrazovanja sve dok iskreno vole Ijudska bića, primedba koj,u sam stavio u vezi sa praksom psihoterapije na prijateljima i porodici ne odnosi sc samo na terapeute i profesionalce, ona se odnosi na svakoga. Kada me pacijenti pitaju kada će biti spremni da okončaju terapiju, ja odgovorim: „Onda kada vi budete u stanju da budete dobar terapeut.“ Ovaj odgpvpr je vepma kpristan u grupnpj terapiji, gde pacijenti praktikuju psihpterapiju jedan na drugome i gde im se greške mogu lako objasniti. Mnogi pacijenti ne vole ovaj odgovor i kažu: „To je suviše mnogo posla. Da bih to postigao moram stalno da mislim o svojim odnosima sa. ljudima. Ne želim da toliko razmišljam. Neću da toliko radim. Hoću da uživam.“ Ljudi slično reaguju i kada im ukažem da su ljudske interakcije prilike ili da se nešto nauči, ili da se drugi pouče (dati ili primati terapiju) a kada nismo ništa naučili niti bilo koga poučili, onda jednostavno propuštamo priliku. Većina ljudi je sasvim u pravu kada kaže da ne želi da dostigne tako visok cilj, niti da toliko mnogo radi. Većina pacijenata, čak i U rukama najveštijih terapeuta kpji ih vole, završiće terapiju irinogo pre nego što potpuno ispune svoje mogućnosti. Oni su prešli kratak ili dugačak put prema sVojoj duhovnoj zrelosti, ali ceo put nije za njih. Put jeste ili samo izgleda suviše težak. Oni su zadovoljni da budu sasvim obični muškarci i žene, i ne teže za tim da se poistovete sa Bogom.

Misterija ljubavi

Ova diskusija je počela pre mnogo stranica opa§kom da je Ijubav misteriozna stvar i da se sve do sada ta misterija ignorisala. Na pitanje kpje smo tada postavili već imariio odgovor. Ali postoje druga pitanja na koja nije lako odgovorili. Jedan kpmpleks takvih pitanja proizilazi logično iz materijala koji smo do sada obradili. Jasno je, na primer, da samodisciplina proizilazi iz osnove ljubavi, ali, ovo ne odgovara na pitanje odakle dolazi šama ljubav. A ako na to odgovaramo moramo se upitati i koji su izvori odsustva Ijubavi. Nagovcšteno je da je nedostatak Ijubavi glavni uzrok mentalnih bolesti i da je prisutnost ljubavi esencijalna za izlečujući efekat psihoterapije. Pošto je to tako, kako to da izvesne individue, rođene i podignute u okruženju ne-ljubavi, zanemarene i zlostavljane uspeju da transcendentiraju svoje detinjstvo, ponekad i bez pomoći psihoterapije, i postanu zrele, zdrave i čak svete osobe?. Kako to da neki pacijenti, očigledno ne bolesniji od drugih, uopšte ne reaguju na psihoterapeutski tretman ili reagUju samo delimično, i to čak i onda kada i jedne i druge leči mudar terapeut, pun ljubavi?
Na ova pitanja ćemo pokušati odgovoriti u poslednjem poglavlju koje je posvećeno milosti. Taj pokušaj neće nikoga zadovoljiti u potpunosti, uključujući i mene. Nadam se da će ono što piše uneti malo više svetla u taj problem.
Ima još pitanja koja su namemo izostavljena ili su skraćena kada smo pisali o Ijubavi. Kada moja draga stoji naga preda mnorn, izložena mom pogledu, kroz mene prohuji osećaj strahopoštovanja. Zašto? Ako seks nije ništa drugo nego instinkt, zašto se ja ne osećam „uzbuđenim“ ili „gladnim“? Takva jednostavna glad bi bila sasvim dovoljna da osigura nastavak vrste. Čemu strahopoštovanje? Zašto seks komplikovati poštovanjem? Šta je to što određuje lepotu? Rekao sam da objekat iskrene ljubavi mora biti ličnost, pošto jedino Ijudi imaju duh sposoban za sazrevanje, ali šta je sa najfinijim kreacijama majstora u drvetu? Ili najboljim skulpturama sredftjevekovnih madona? Ili bronzanom tatuom grčkog kočijaša u Delfima? Zar te nežive objekte nisu voleli njihovi tvorci, i zar njihova ljubav nije na neki način u odnosu sa njihovim drugim ljubavima? Šta je sa lepotama prirode - prirode koju ponekad nazivamo savršenstvom. I zašto u prisustvu lepote ili radosti često reagujemo paradoksalno i čudno, tugom i suzama? Kako to da nas izvesna muzika potrese? Zašto mi se ovlaže oči kada moj šestogodišnji sin, prve noči nakon mog izlaska iz bolnice, dođe do mene i počne da mi miluje leđa?
Jasno je da postoje dimenzije ljubavi o kojima nismo govorili, i koje je veoma teško razumeti. Ne mislim da če sociologija odgovoriti na pitanja o drugim aspektima ljubavi. Sociologija, sa svojim znanjem o granicama ega, može malo pomoći, ali sasvim malo. Ljudi koji najviše o tome znaju su proučavaoci misterija. Moramo se okrenuti njima i religiji da bi makar naslutili suštinu tih stvari.
Preostali deo ove knjige će se baviti izvesnim aspektima religije. Sledeći deo će vrlo ograničeno razmatrati odnos između religije i procesa sazrevanja. Poslednji deo će se fokusirati na fenomen božje milosti i uloge koju ona ima u tom procesu. Končept božje milosti se milenijima nalazi u religijj, ali je stran nauci, uključujući i psihoterapiju. Ipak, verujem da je razumevanje fenomena tožje milosti esencijalno da se upotpuni razumevanje procesa sazrevanja kod Ijudskih bića. Ono što sledi će, nadam se, predstavljati doprinos laganom proširivanju saradnje između religije i nauke psihologije.

III DEO



SAZREVANJE I RELIGIJA



Pogled na svet i religija

Kada ljudska bića rastu u disciplini, ljubavi i životnom iskustvu, njihovo razumevanje sveta i njihovog mesta u njemu raste naočigled. Obratno, kada ljudi ne rastu u, disciplini, ljubavi i životnom iskustvu, tada ni njihovo razumevanje ne raste. Prema tome, među članovima ljudske rase postoji izuzetna šarolikost u širini i sofistikaciji razumevanja života.
Ovo razumevanje je naša religija. Pošto svi imaju neko razumevanje - neki pogled na svet, bez obzira koliko je ograničen, ili primitivan ili netačan - svako ma religijur
Mislim da imamo tendenciju da religiju suviše usko definiŠemo. Smatram da religija nfe mora uključiti veru u boga ili neku ritualnu praksu ili članstvo u grupi obožavalaca. Za onoga ko ne ide u crkvu ili ne veruje u Superiorno Biće, mi ćemo reći: „On ili ona nisu religiozni.“ Čak sam čuo učene ljude koji kažu: „Budizam u stvari ,nije religija“, ili „Unitaristi su isključili religiju iz svoje vere“, ili „Misticizam je više filozofija nego religija“. Obično težimo da religiju posmatramo kao nešto monolitno, iz jednog komada, a on.da zbog simplicističkog koncepta, vrlo smo zbunjeni kada savim različiti ljudi sebe smatraju hrišćanima ili Jevrejima. Ili kada ateista ima razvijeniji osečaj za hrišćansku moralnost nego katolici koji rutinski prisustvuju misi.
Supervizirajući rutinski druge psihoterapeute, otkrivam da veoma malo pažnje, a ponekad nimalo, poklanjaju pogledima na svet svojih pacijenata. Za ovo ima nekoliko razloga, među njima je i shvatanje da, ako pacijenti sebe ne smatraju religioznim, onima koji veruju u Boga i pripadnici su crkve, onda su oni nereligiozni i nema potrebe za daljim ispitivanjima na tom polju. Ali, činjenica je da svi imamo eksplicitne ili implicitne ideje ili verovanja o tome šta je esencijalna priroda sveta. Da li pacijenti doživljavaju imiverzum kao haotičan i bež značenja, pa im se čini jedino razumnim da grabe sva dostupna zadovoljstva, kada im se ukaže prilika? Da li svet doživljavaju kao mesto gde jači jede slabijeg, gde je nemilosrdnpst najbitnija za opstanak? Ili ga vide kao prijatno mesto u kome će se uvek nešto lepo desiti i gde ne treba da strepe za budućnost? Ili kao mesto koje mora da obezbedi uslove za život bez obzira kako se oni ponašali? Ili kao univerzum krutih zakona u kome će biti kažnjeni i odbačeni ako makar malo skrenu sa linije? TP SU sve ppgledi na svet koje imaju razni ljudi. Pre ili kasnije, tokpm psihoterapije, većina terapeuta će saznati poglede na svet svoga pacijenta, ali ako se terapeut trudi da ih dozna, onda će to biti pre, a ne kasnije. A veoma je bitno da terapeut to sazna, jer su pogledi na život pacijenta deo njegpvpg prpblema, a kprekcija njegpvpg pogleda na svet je neophodna da bi se izlečio. Zato kažem onima koje superviziram - „otkrijte pacijentovu religiju, čak i onda kada on kaže da nije religiozan.“ Obično je čovekova religija, ili pogled na svet, čak i u najboljem slučaju, samo delimično svesna. Pacijenti su često nesvesni toga kako posmatraju svet, a ponekad misle da su na neki način religiozni, dok su u stvari opsednuti nečim sasvim drugim. Stjuart, uspešni industrijski inžeiijer, postao je depresivan u srednjim pedesetim godinama. Uprkos uspehu na poslu i činjenici da je bio suprug i otac za ugled, on se osećao bezvrednim i zlim. „Svet bi bio bolji kada bih ja bio mrtav“, rekao je. I zaista je to mislio. Stjuart je dva puta pokušao da izvrši samoubistvo. Nikakva realistička uveravanja nisu mogla da potisnu njegov nerealni imidž iskvarenosti. Uz uobičajenesimptome duboke depresije, kao što su nesanica i uzbuđenost, Stjuart je i veoma teško gutao hranu. „Nije problem samo u tome da mi je hrana potpuno neukusna“, rekao je „i to je problem, ali imam osećaj kao da mi je oštrica noža u grlu i ne dozvoljava mi da išta, sem tečnosti, progutam.“ Specijalni rendgenski zraci nisu otkrili nikakav fizički uzrok. Stjuart je bio eksplicitan u odnosu na religiju. „Ja sam ateista, j&sno i jednostavno. Ja sam naučnik. Jedine stvari u koje verujem su one koje mogu da vidim i dodirnem. Za mene bi bilobolje da verujem u Boga punog Ijubavi, ali ne mogu iskreno da svarim takve koještarije. Toga mi je bilo i previše dok sam bio dete, drago mi je da je to prošlo.“ Stjuart je odrastao u maloj zajednici na Srednjem zapadu, bio je sin krutog propovednika fundamentaliste i jednako krute majke fundamentalistkinje, i prvom prilikom je napustio i crkvu i kuću.
Nakon nekoliko meseci tretmana, Stjuart mi je ispričao sledeći san: „Bilo je to u kući moga detinjstva, u Minesoti. Još uvek sam kao dečak živeo tamo, a ipak sam znao da sam u ovim godinama u kojima sam. Bila je to mora. Čovek je ušao u kuću. Hteo j& da nam prereže vratove. Nikada ga ranije nisam video, ali sam, za čudo, znao ko je on. Bio je to otac devojke sa kojom sam se nekoliko puta sastajao u srednjoj školi. To je bilo sve. Nema zaključka. Jednostavno sam se probudio preplašen, jer sam znao da je onaj čovek hteo da nas ubije.“
Zamolio sam Stiuarta da mi sve ispriča o tom čoveku iz sna. „Zaista nemam sta da vam kažem“, rekao je, „nikada ga nisam upoznao. Samo sam nekoliko puta imao sastanak sa njegovom kćerkom, u stvari ne sastanke, samo bih je otpratio kući nakon miše u crkvi. Kada sam je jednom-pratio, poljubio sam je u nekom grmlju.“ Tu se Stjuart nervozno nasmeiao i nastavio: „U snu sam imao osećaj da nikada nisam video njenog oca mada sam znao ko je. U stvari,. video sam ga iz "daljine. Bio je šef stanice. Ponekad bih otišao na stanicu da posmatram vozove i tada bih ga video.“
Nešto mi je kliknulo u mozgu. I sam sam za letnjih podneva, kao dete, posmatrao vozove. Sve se dešavalo na stanici, a šef stanice je bio režiser akcije. On je znao udaljeina mesta iz kojih su dolazili veliki vozovi do našeg malog grada. Znao je velike gradove u koje su odlazili. Znao je koji voz će se zaustaviti, a koji će protutnjati tresući zemlju u prolazu. Radio je sa prekidačima i signalima, Priniao je poštu i slao je, a ako nije radio sve te divne stvari, imao je još lepši posao - odašiljao je magične signale u čitav vanjski svet, tipkajući na malenom tasteru.
„Stjuarte“, rekao šam, „rekli ste mi da ste ateista verujem vam. Deo vašeg uma veruje da nema Boga, ali mislim da postoji i drugi deo uma koji veruje da Bog postoji - Bog opasan i spreman da prereže vrat.“
Moja pretpostavka je bila tačna. Postepeno, radeći zajedno, oklevajući, boreći se protiv otpora, Stjuart je počeo da prepoznaje u sebi ružnu veru: uverenost, ateizma, da svet kontrališe i njime upravlja zla sila, sila koja može, ne samo da prereže vrat, već i želi da to uradi, želi da ga kazni, zbog „grehova“, uglavnom manjih scksualnih incidenata, simbolizovanih poljupcem kćerke šefa stanice. Na kraju, postalo je jasno (među drugim razlozima depresije) da je Stjuartov razlog za depresiju bila polcora koju je Sjtjuayt činio, i da je figurativno sekući svoj sopstveni vrat hteo da spreči Boga da mu-to zaista učini.
Iz čega je proizašlo Stjuartovo shvatanje o zlom Bogu i zlom svetu? Kako se razvija religioznost kod Ijudi? Šta određuje čovekov lični pogled na svet. Postoje čitavi kompleksi determinanti, a.li ova knjiga neće u njihovom ispitivanju ići preduboko. Najbitniji faktor za razvoj religioznosti kod včćine ljudi je, očigledno, njihova kultura. Ako sjno Evropljani, verovaćemo da je Hrist bio belac, ako smo Afrikanci, da je bio crnac. Ako je čovek Indijac, rođen i odrastao u Benaresu ili Bombaju, verovatno će postati pripadnik hindu religijc i imati pesimističan pogled na svet. Ako je čovelc Amerikanac, rođen i vaspitan u Indijani, pre će postati pripadnik hrišćanske nego hindu religije i imaćc optimističan pogled na svet. Mi imamo tendenciju tla vCru jjmo u ono u šta ljudi oko nas veruju, i prihvalamo kao istinu ono što nam ti Ijudi kažu o prirodi svcta u vrcme kada se formiramo kao ličnosti.
Ali manje je očigledna (izuzev psihoterapeutima) ćinjcnica da jc najvažniji deo naše kulture naša porodica. Najosnovnija kultura u kojoj se razvijamo je kultura naše porodicc, a naši roditelji su njeni „kultumi lideri“. Još više, najvažniji aspekat te kulture nije ono sto nam naši roditelji govore o Bogu i prirodi stvari, ncgo ono što rade - kako se ponašaju jedno prema drugom prema našoj braći i sestrama i iznad svega, prema nama. Drugim rečima, ono što učimo o prirodi sveta dok rastemo, determinisano je stvarnom prirodom našeg iskustva u mikrokosmosu porodice. Za determinaciju našeg pogleda na svet nije toliko važno šta nam roditelji kažu; koliko je to jedinstveni svet koji oni stvaraju svojim ponašanjem. „Slažem se da je u meni ta ideja o Bogu, koljaču“, rekao je Stujart, „ali odakle mi to? Moji su roditelji apsolutno verovali u Boga - stalno su o tome govorili, a njihov Bog je bio Bog ljubavi. Hrist nas voli. Bog nas voli. Mi volimo Boga i Hrista, ljubav, ljubav, samo sam o tome slušao.“
„Da li vam je detinjstvo bilo sretno?“ pitao sam. Stjuart je zurio u mene. „Prestanite da se pravite da ne razumete. Znate da nije. Znate da je bilo bedno.“
„Zaista je bilo bedno?“
„Znate i to. Znate kakvo je bilo. Stalno su me tukli, kaiševima, metlama, četkama, bilo čime što im je bilo pri ruci. Sve što bih uradio zasluživalo je batine. Jedne batine dnevno pomažu vam da budete zdravi i od vas naprave dobrog, malog hrišćanina.“
„Da li su ikad pokušali da vas udave ili da vam prerežu grlo?“
„Ne, ali siguran sam da bi pokušali da nisam bio toliko predostrožan.“ Imao sam još pacijenata sa takvim konceptom Boga i sličnim sumornim i zastrašujućim idejama o prirodi postojanja. Čudi me da nema više bogova - čudovišta u ljudskim umovima. U prvom delu ove knjige je rečeno da su u svačijem detinjstvu roditelji figure nalik na bogove i način na koji se oni ponašaju mora biti način čitavog univerzuma. Naša prvfa (a često i jedina) ideja o božjoj prirodi je jednostavna ekstrapolacija priroda naših roditelja - jednostavno mešanje karaktera naših očeva i majki, ili onih koji imaju njihovu ulogu. Ako imamo roditelje koji nas vole i opraštaju nam, verovatno ćemo verovati u Boga koji voli i oprašta, a u našem odraslom životu gledaćemo na svet kao na prijatno mesto, kao što je bilo ! naše detinjstvo.Ako su nam roditelji bili grubi skloni kaznama, verovatno ćemo sazreti sa konceptom o grubom i čudovišnom Bogu koji kažnjava. Ako nisu vodili računa o nama doživećemo i univerzum kao mesto na kome se ne vodi računa o čoveku.
Činjenica da je čovekova religiožnost, ili pogled na svet, uglavnom determinisana jedinstvenim iskustvom iz detinjstva, suočava nas sa centralnim problemom: odnosom religije i stvamosti. To je problem mikrokosmosa i makrokosmosa. Stjuartov pogled na svet kao na opasno mesto gde će mu prerezati grlo ako nije obazriv, bio je savršeno realističan u terminima mikrokosmosa njegove porodice u detinjstvu. Živeo jc pod dominacijom dva zla odrasla stvorcnja. Ali nisu svi roditelji zli, niti su svi odrasli zli. U sirem svetu, u makrokosmosu, ima mnogo različitih vrsta roditclja, ljudi, dništava i kultura. Da bismo razvili religioznost, ili pogled na svet, koji je realističan, tj. potvrđuje stvarnost, kosmos i našu ulogu u njemu - moramo stalno da revidiramo i proširujemo svoje razumevanje da bismo uključili nova znanja šireg sveta. Moramo stalno proširivati okvir naših referenci. Ovde se bavimo problemima označavanja i premosa koje smo obradili u prvom delu. Štjuartova mapa realnosti je bila tačna za mikrokosmos njegove porodice, ali je on tu mapu projicirao na svet odraslih gde je ona bila strašno jednostrana, i zato netačna.
Religioznost većine odraslih je do izvesne mere produkt prenosa. Većina nas operiše sa užim dijapazonom referenci nego što su naše mogućnosti, ne transcendentirajući uticaj naše posebne kulture, naših posebnih roditelja i našeg jedinstvenog iskustva iz detinjstva na naše razumevanje. Zato nije čudo što je svet ljudi pun konflikata. Imamo situaciju u kojima ljudska bića koja moraju da rade jedna sa drugima imaju različite poglede na prirodu stvarnosti, a svako misli da je njegov ili njen pogled tačan, jer je baziran na mikrokosmosu ličnog iskustva. A da bi sve bilo gore, većina nas nije ni svesna svoga pogleda na svet, a još manje jedinstvencsti iskustva iz kojeg je taj pogled nastao. Brajant Vedž, psihijatar specijalista na polju internacionalnih veza, proučavao je pregovore između SAD i SSSR i mogao je da skicira jedan broj osnovnih pretpostavki prirodi ljudskih bića, društva i sveta koji su imali Amerikanci i koje su se dramatično razlikovale od pre.tpostavki Rusa. A pve pretpostavke su diktirale ponašanje pregovarača na obe strane, Neizbežan rezultat je bio da je pregovaračko ponašanje Rusa, Amerikancima izgledalo ili ludo, ili namerno zlo, a naravno Amerikanci su Rusima isto tako izgledali ludi i zli. Mi smo zaista kao ona tri slepa čoveka iz-poslovice, u vezi smo samo sa svojim posebnim delom slona, a svako smatra da zna prirodu cele životinje. I tako mi ratujemo oko naših različitih mikrokosmičkih pogleda na svet, a svi su ratovi sveti.

Religija nauke

Duhovno sazrevanje je putovanje iz mikrokosmosa u sve veći makrokosmos. U svojim ranim fazama to je putovanje saznanja, a ne vere. Da bismo pobegli od mikrokosmosa svojih ranijih iskustava i oslobodili se prenosa, neophodno je da UČIMO. Moramo stalno povećavati naše carstvo znanja i polje vizije kroz postupno savladavanje i inkorporaciju novih informacija.
Proces povećanja znanja je glavna tema ove knjige. U iprethodnom delu ljubav je definisana kao proširivanje, tj. proširivanje sebe - i istakli smo da u rizike Ijubavi spada i rizik ulaska u nepoznato novog iskustva. Na kraju prvog dela o disciplini, zabeležili smo da učenje nečeg novog zahteva napuštanje starog bića i smrt prevaziđenog znanja. Da bismo proširili svoju viziju, moramo biti voljni da odbacimo, da ubijemo našu sužfenu viziju. Na kracoj stazi je lakše kada se to ne radi, jednostavnije je ostati gde ste, koristiti istu mikrokosmičku mapu i ne patiti zbog uništavanja svojih ideja. Put duhovne zrelosti, međutim, Ieži na suprotnoj strani: Počinjemo tako što ne vcrujemo više onome u šta smo do sada verovali, aktivno tražeći preteće istrano, namerno iskušavajući vrednost svega što smo smatrali dragim. Staza do svetosti vodi kroz dovođenje u pitanje SVEGA.
Počinjemo sa naukom. Počinjemo zamenjujući religiju svojih roditelja religijom nauke. Moramo da se pobunimo i odbacimo religiju naših roditelja jer je neizbežno da je njihov pogled na svet uži od onog za koji smo mi sposobni, ukoliko potpuno isikoristimo naše lično iskustvo, uključujući naše iskustvo kao odraslih osoba kao i iskustvo generacija ljudske istorije. Ne postoji dobra statičaia religija. Da bi bila vitalna, najbolja za koju snio sposobni, naša religija mora biti potpuno lična. Iskovana na vatri nasih pitanja i sumnji, nastala u teškim iskušenjima sopstvenog iskustva stvarnosti. Kao što teolog Alen Džons kaže:
„Jedan od naših problema je da je vrlo mali broj nas razvio jasan lični život. Sve u vszi sa nama izgleda drugorazredno, čak i naše emocije. U mnogim slučajevima moramo da se oslonimo na drugorazredne informacije da bismo funkcionisali. Prihvatamo na reč ono što nam kaže lekar, naučnik, farmer. Ile volim to. Moram to da prihvatim jer oni imaju vitalno znanje življenja koje ja ne poznajem. Bez drugorazrednih informacija koje se tiču stanja mojih bubrega, efekta holesterola i uzgoja pilića, mogu da živim, ali, kada je u pitanju značaj/ svrha i smrt drugorazredne informacije nisu dovoljne. Ne mogu opstati sa drugorazrednom verom u drugorazređnog Boga. Mora postojati lična reč, jedinstvena konfrontacija, da bih se ja osetio živim.“
Za mentalno zdravlje i duhovno sazrevanje moramo razviti svoju ličnu religiju, a ne oslanjati se na religiju naših roditelja. Ali šta je sa religijom nauke? Nauka je religija ili je to složen pogled na svet sa velikim brojem važnih postavki. Većina tih važnih postavki su poput onih: univerzum je stvaran i prema tome objekat vredan ispitivanja; za ljudska bića je bitno da ispituju univerzum; univerzum ima smisla - tj. on sledi zakonitosti i predvidljiv je. Ali, ljudska bića su bedni istraživači podložni praznovericama, predrasudama i duboko ukorenjenoj tendenciji da vide ono što žele a ne onoto zaista postoji. Prema tome, da bi se ispitivalo i pravilno razumelo, neophodno je za ljudska bića da se podvrgnu disciplini naučnog metoda. Bit ove discipline je iskustvo tako da ne možemo smatrati da nešto znamo ukoliko to zaista nismo iskusili. Dok disciplina naučnog metoda počinje sa iskustvom, jednostavnom iskustvu ipak ne treba verovati. Da bi se iskustvo proveravalo ono mora biti u stanju da se ponovi, obično u formi eksperimenta. Staviše iskustvo mora biti proverljivo i to tako da i drugi ljudi dožive isto Iskustvo pod istim okolnostima.
Ključne reči su „stvamost“, „ispitivanje“, „znanje“, „nepoverenje“, „iskustvo“, i „disciplina“ i njih stalnp koristimo. Nauka je religija skepticizma. Da bismo pobegli od mikrpkpsmpsa naših iskustava detinjstva, od mikrpkpsmpsa naše okpline, njene dpgme, pd pplu- istina koje su nam roditelji saopštili, veoma je bitno da budemo skeptični prema onome što smatramo da smo naučili. Naučni stav nam omogućuje da naše lično iskustvo mikrokosmosa transformišemo u lično iskustvo makrokosmosa. Počećemo tako što ćemo postati naučnici.
Mnogi pacijenti koji su već zauzeli naučni stav rekli su mi: „Nisam religiozan. Ne idem u crkvu, ne verujem u ono što su mi crkva i roditelji govorili. Nemam veru svojih roditelja. Mislim da nisam mnogo duhovan.“ Za njih je uvek šok kada ih pitam o realnosti te tvrdnje da nisu duhovna bića. „Vi ste religiozni“, kažem im ja, „i to duboko religiozni. Cenite ištinu, verujete u mogućnost svoga sazrevanja i napredovanja
- mogućnost duhovnog progresa. Vaša religija je jaka vi ste voljni da podnesete patnje izazova i agonije odučavanja. Vi preuzimate rizik terapije, a sve to radite zbog svoje religije. Ne možete reći da ste manje duhovni od. vasih roditelja, naprotiv, mislim da ste vi duhovno evoluirali iznad svojih roditelja. Vaš je duhovni skok veći nego njihov, jer njihov nije bio dovoljno jak: da im podari snage da stvari dovedu u sumnju.“ntemacion ilni karakter nauke govori o tome da nauka predstavlja napredak, jedan evolucioni skok koji je superioran velikom broju drugih pogleda na svet. Govorimo o naučnoj zajednici širom sveta. Ona se zaista približava pravoj zajednici i među sobom je mnogo bliža nego, katolička crkva, koja je po bliskosti svojih članova možda najbliža internacionalnom bratstvu. Naučnici svih zemalja mogu da se sporazumevaju jedni sa drugima, i to mnogo bolje nego većina nas. Oni su do izvesnog stepena bili uspešni u transcendentovanju mikrokosmosa njihove kulture. Do izvesnog su stepena postali mudri.
Do izvesnog stepena. Verujem da je naučnikov ? skeptičan pogled na svet poboljšanje pogleda na svet od onog baziranog na slepoj veri, lokalnom sujeverju j tvrdnjama koje se ne dovode u pitanje, i venijem da je većina naučnika tek krenula putem duhovnog sazrevanja. Precizno rečeno, verujem da je stav prema realr.osti Boga većine naučnika isto toliko parohijalan koliko i pogled jednostavnog seljaka koji slepo sledi veru svojih otaca. Ni naučnicima nije lako srazmatrati realnost Boga.
Kada sa prefinjenim skepticizmom posmatramo fenomen vere u Boga, nismo impresionirani. Većinom vidimo dogmatizme, a iza dogmatizama vidimo ratove, inkviziju i proganjanja i nalazimo hipokriziju. Ljudi koji zapovedaju bratstvom, ubijaju druge ljude u ime vere, pune svoje džepove na tuđ račun, i praktikuju svaku vrstu brutalnosti. Vidimo zbunjujuću množinu rituala i likova bez konsenzusa. Ovaj Bog je žena sa šest ruku i šest nogu. Onaj je čovek koji sedi na tronu. Ovaj je slon. Onaj tamo je esencija ničega. Panteoni, kućni bogovi, trojstva, jedinstva. Vidimo neznanje, praznoverje, krutost. Staza verovanja u Boga dosta jadno izgleda. Ponekad čovek pomisli da bi čovečanstvo bolje napredovalo da nema vere u Boga, i da Bog nije samo nagrada na nebu koja će jednom doći, nego je i vrlo otrovna nagrada. Bilo bi razumno zaključiti da je Bog iluzija u umovima ljudi - destruktivna iluzija, i da je verovanje u Boga zajednička forma ljudske psihopatologije koju treba leciti.
Tako smo došli do pitanja: Da li je vera u Boga bolest? Da li je to manifestacija prenosa - koncepta naših roditelja koji smo izvukli iz mikrokosmosa i neadekvatno projektovali na makrokosmos? Ili, da to drugačije postavimo, je li takva vera forma primitivnog ili dečijeg verovanja iz koga ćemo izrasti i potražiti više nivoe svesti i zrelosti? Ako želimo da se naučno postavimo da bismo odgovorili na ovo pitanje, bitno je da se vratimo stvarnosti i njenim činjenicama. Šta se dešava sa čovekovom verom u Boga d