Put kojim se ređe ide

First topic message reminder :



Verovatno se ni za jednu knjigu iz ove generacije ne može reći da je tako snažno uticala na naš intelektualni i duhovni život kao što je to "Put kojim se ređe ide". U Sjedinjenim državama i Kanadi prodata je u više od 7 miliona primeraka, prevedena je na više od 23 jezika, a više od jedne decenije prisutna je na bestseler listi "Njujork tajmsa", čime je ušla u svojevrsnu istoriju izdavaštva. Pisana jezikom koji ne poznaje vremenske granice u razumevanju, ova knjiga omogućava nam da istražimo prirodu ljubavnih odnosa, vodeći nas ka novoj životnoj ispunjenosti i spokojstvu. Pomaže nam da uočimo i razlikujemo zavisnost od ljubavi, postanemo osećajniji roditelj, i konačno, otkrijemo sopstveni identitet. Putovanje duhovnog rasta predstavlja veoma dug i složen proces koji traje čitavog života. Ideje iznete u ovoj knjizi većim delom proističu iz svakodnevnog kliničkog rada sa pacijentima koji su se trudili da izbegnu ili dostignu više nivoe zrelosti. Život je težak, dugotrajan put duhovnog sazrevanja, kaže Pek u čuvenoj uvodnoj rečenici svoje knjige. Namera mu nije da uplaši svoje čitatelje već da ih vrlo nežno vodi kroz težak i bolan proces promene prema višem stepenu samorazumevanja, kombinujući snažnu psihološku pronicljivost i duboku duhovnost.

Ketin slučaj

Keti je bila najzaplašenije stvorenje koje sam video. Kada sam je prvi put sreo, sedela je na podu u uglu, mrmljajući kao da zapeva. Ugledala me je kako stojim u ragastovu i oči su joj se raširile od užasa. Jauknula je i povukla se u ugao i stalno se oslanjala o zid, kao da želi da prođe kroz njega. Rekao sam: „Keti, ja sam psihoterapeut. Neću te povrediti.“ Seo sam na stolicu malo dalje od nje i čekao. Još minut se grčila u uglu, onda je počela da se opušta, ali tek toliko da počne neutešno da plače. Posle nekog vremena prestala je da plače i ponovo počela da zapeva. Pitao sam je šta nije u redu. „Umreću“, promrmljala je ne prekidajući zapevanje. Ništa nije htela da mi kaže. Svakih pet minuta bi prestala, očigledno iscrpljena, a onda ponovo nastavila. Na sva pitanja je odgovarala sa „umreću“ ne prekidajući ritam zapeva. Izgleda da je mislila da će sprečiti smrt pevanjem, i zato sebi nije đozvoljavala ni odmor ni san. Od njenog muža sam saznao minimum činjenica. Hauard, mladi policajac, oženio se sa Keti kada je imala dvadeset godina. Već su dve godine u braku. U braku nisu imali problema, i Keti je bila vrlo bliska sa roditeljima. Nikada ranije nije imala psihijatrijskih problema. Njena bolest je bila iznenađenje. To jutro se odlično osećala. Odvezla ga je na posao. Dva sata kasnije, njegova sestra ga je pozvala. Otišla je da poseti Keti i našla je u onom stanju. Odvezli su je u bolnicu. Ne, nije se čudno ponašala u poslednje vreme. Možda ima samo jedna stvar, već četiri meseca se plašila da ide na javna mesta. Da bi joj pomogao, Hauard je vršio sve kupovine u samousluzi, dok je ona sedela u kolima. Izgledalo je da se plaši i kada je sama. Mnogo se molila, ali ona je to stalno radila, otkad je on zna. Njena je porodica bila veoma religiozna. Njena je majka bar dva puta nedeljno išla na misu. Čudna stvar, Keti je. prestala da ide na misu čim se udala. Njemu je to odgovaralp, ali ipaik se i dalje mnogo molila. Njeno fizičko zdravlje? Oh, ono je bilo odliono. Nikada nije bila u bolnici. Onesvestila se na nekoj svadbi pre nekoliko godina. Kontracepcija? Uzimala je piliile. Sačekajte trenutak. Pre mesec dana mu je rekla da je prestalaa uzima pikile. Čitala je o tome kako su opasne. On o tome nije razmišljao.
Dao sam Keti veliku dozu umirujućih sredstava i sedativa tako da je mogla noću da spava, ali sledeća dva dana njeno panašanje se nije menjalo. Neprekidno zapevanje, nemogućnost druge komunikacije sem sa-. opštenja da je čeka neodložna smrt i ogroman strah. Konačno, četvrtog dana, dao sam joj intravenoznu injekciju. „Od ove injekcije ćete biti pospani, Keti“, rekao sam, „ali nećete zaspati. Nećete ni umreti. Ona će vam omogućiti da prestanete sa zapevanjem. Osećaćete se vrlo relaksirani, moći ćete razgovarati sa mnom. Želim da mi kažete št& se desilo onog jutra kada ste došli u bolnicu.“
„Ništa se nije desilo“, odgovori Keti.
„Odvezli šte muža na posao?“
„Da. Onda sam se odvezla kući. Posle toga sam osetila da ću da umrem.“
„Vozili ste kući baš kao i svakog jutra kada odvezete muža na posao?“
Keti iponovo poče da zapeva.
„Prestanite zapevati, Keti“, naredio sam. „Potpuno ste sigurni. Osećajte se opuštenom. Nešto je bilo drugačije kada ste se vraćali kući. Reći ćete mi šta je to bilo drugačije.“
„Išla sam drugim putem.“
„Zašto?“
„Išla sam putem koji prolazi pored Bilovie kuće.“
„Ko je Bil?“
, Keti ponovo počne zapevanje.
„Je li Bil možda bio vaš mladić?“
„Bio je. Pre nego što sam se udala.“
„Mnogo vam nedostaje Bil, zar ne?“
Keti zajeca: „Oh Bože, umreću.“
„Jeste li videli Bila tog dana?“
„Ne.“
„Ali, želeli ste da ga vidite?“
„Umreću“, odgovori Keti.
„Osećate da će vas Bog kazniti zato što ste želeli da ponovo vidite Bila?“
„Zato verujete da ćete umreti?“
„Da.“ Ponovo poče da zapeva. Pustio sam je da zapeva desetak minuta dok sam razmišljao. Konačno sam rekao: „Keti verujete da ćete umreti zato što mislite da znate šta Bog misli Ali grešite. Vi ne znate šta Bog misli. Znate samo ono što su vam rekli o Bogu, a mnogo toga što su vam rekli je pogrešno. Ja ne znam sve o Bogu, ali znam više od vas, i više od ljudi koji su vam govorili o njemu. Na primer, svakoga dana viđam muškarce i žene po,put vas koji žele da budu neverni, a neki i jesu, i njih Bog ne kažnjava. Znam to, jer oni dolaze kod mene i pričaju mi. I postaju srečniji, kao što ćete i vi postati srećniji. Zato ćemo početi da radimo zajedno. A vi ćete shvatiti đa niste loša osoba. I naučićete istinu o sebi i životu. A sada spavajte. Kada se prabudite, više se nećete plašiti smrti. Kada me sutra ponovo vidite, moći cete razgovarati sa mnom i moći ćemo pričati o Bogu i
O vama.“
Ujutru je Keti bilo bolje. Još uvek je bila uplašena
1 ne baš potpuno uverena da neće umreti, ali više nije bila potpuno uverena da hoće. Polako, danima se otvarajući, pojavila se njena priča, delić po delić. Za vreme poslednjih godina u gimnaziji imala je seksualne odnose sa Hauardom. On je želeo da se njome oženi, i ona se složila. Dve godine kasnije, na venčanju svoga prijatelja, odjednom je shvatila da ne želi da se uda. Onesvestila se. Nakon toga je bila zbunjena u odnosu na
Hauarda. Nije znala da li ga voli, ali osećala je vda mora ići do kraja, jer je znala da je već zgrešila pošto je imala odnose sa njim pre braka, i taj bi se greh uvećao ako se njihova veza ne bi posvetila brakom. Ipak nije želela decu, bar ne dok ne bude sigurna da voli Hauarda. Tako je poćela sa pilulom - još jedan greh., Nije, mogla da ispovedi taj greh pa joj je bilo velikć olakšanje kada je prestala da ide na misu nakon venčanja. Uživala je u seksu sa Hauardom, ali, gotovo odmah nakon venčanja, on je izgubio seksualni interes za nju. Bio je idealan snabdevač, kupovao joj je poklone, ponašao se sa poštovanjem, mnogo radio i nije dozvo]javao da se ona zaposli. Ali, gjotovo ga je morala moliti da sa njoni spava, a seks koji su imali svake dve nedelje je bio nedovoljan da se ona oslobodi neprestane dosade. Na razvod nije ni pomišljala, i to je takođe bio nezamislivi gieh.
Uprkos sebi, Keti je počela da razvija fantazije o seksualnom neverstvu. Možda je mislila da će ih se otarasiti ako više moli pa je počela da moli ritualno, pet minuta. svakog sata. Hauard je to primetio i zadirkivao je. Tada je ona odlučila da sakrije svoje molitvc, pa je molila duže kada je on bio na poslu, da bi nadoknadila ono vreme kada je bio kod kuće. Morala je da moli ili češće ili brže. Odlučila se za oboje. Sada sc molila svakih pola sata, a postepcno je počela još češće. Kad god bi izašla napolje, posmatrala je muškarce. To je još više pogoršalo stvari. Počela se plašiti da izađe bez Hauarda. Čak i kada jc bila sa njim, ona se plašila javnih mesta, gdc je mogla da vidi muškarce. Mislila je da bi možda trebalo da se vrati crkvi. Tada je shvatila da, ako se vrati crkvi, grcšiće ako nc ide na ispovest i ne prizna svcšteniku svoje fanlazije o nevcri. To nije mogla da uradi.
Ponovno je udvostručila brzinu molitve. Da bi sebi olakšala, razvila je sistem po kome je jedan otpevani slog stajao umesto čitave specifične molitve. Tako je nastalo zapevaoje. Uskoro, usavršavajući sistern, mogla je da otpeva hiljadu molitava za pet minuta. Dok je bila zauzeta usavršavanjem svoga zapevanja, njene fantazije o neverstvu su se povukle, ali kada je usavršila sistem, one su se vratile pimom snagom. Počela je da razmišlja kako da ih sprovede. Razmišljala je da pozove Bila, njenog starog momka, razmišljala je o barovima u koje bi mogla otići popodne. Užasnuta mogućnošću da to zaista uradi, prestala je da uzima pilulu, nadajući se da će joj strah od trudnoće pomoći da odoli. Ali želja je sve više rasla. Jedno popodne je počela da masturbira. Bila je užasnuta. To je bio greh, možda najgori od svih. Čula je za hladan tuš pa se istuširala ledenom vodom. To joj je pomoglo dok Hauard nije došao kući, ali sutrađan je sve počelo iznova.
Konačno, poslednje jutro je popustila. Nakon što je Hauarda odvezla na posao, otišla je pravo Bilovoj kući. Parkirala je ispred kuće i čekala. Ništa se nije desilo, izgledalo je da nema nikoga kod kuće. Onda je izažla iz kola i nagnula se u zavodljivoj pozi. „Molim te“, molila je u sebi, „molim te neka me Bil vidi, molim te, neka me primeti.“ I dalje se ništa nije dešavalo. „Molim te, neka me nako vidi, bilo ko. Moram sa nekim u krevet. Oh, Bože, ja sam kurva. Ja sam vavilonska kurva. Oh, Bože, ubij me, moram da umrem.“ Uskočila je u kola i otišla.kući. Uzela je žilet i pošla da sebi preseče vene. Nije to mogla da uradi, ali Bog je mogao. Bog će to uraditi. Bog će joj dati ono što zaslužuje. On će svemu učiniti kraj, i njoj takođe. Neka počne. „Oh Bože, tako se bojim, tako se bojim. Molim te požuri, tako se bojim.“ Počela je da zapeva čekajući. I tako ju je našla Hauardova sestra. Celu tu priču sam saznao tek nakon nekoliko meseci mučnog rada. Većina tog rada je bila koncentrisana na koncept greha. Gde je naučila da je masturbacija greh? Ko joj je rekao da je to greh? Kako je taj, ko joj je to rekao, znao da je to greh? Šta masturbaciju čini grehom? Zašto je neverstvo greh? Šta je to greh? I tako dalje i tako dalje. Ne znam profesiju uzbudljiviju i privilegovaniju od psihoterapije, ali ponekad ona može biti veoma dosadna, kada se stavovi prema životu metodično is,pituju jedan po jedan, u svim pojedinostima. Često je takav izazov barem delom uspešan, čak i pre nego što se sklopi cela priča. Na primer, Keti mi je mogla reći mnoge ove detalje, kao što su njene fantazije i masturbacija, tek nakon što je sama počela da preispituje pitanje smisla svog osećanja greha i svoje koncepcije samog čina greha. Da bi to dovela u pitanje, trebalo .je da dovede u pitanje vrednosti i autoritet i mudrost čitave katoličke crkve ili bar one crkve sa kojom je ona imala dodira. Čovek ne izaziva katoličku crkvu laka srca. Mogla je to da uradi samo zato što je u meni imala snažnog saveznika i jer je postepeno počela da veruje da sam zaista na njenoj strani, da želim da joj pomognem i da je neću navesti na zlo. Ovo terapeutsko savezništvo koje smo činili ona i ja je uslov za uspešnu psihoterapiju.
Keti su otpustili iz bolnice nedelju dana nakon one injekcije, ali je tek nakon četiri meseca intenzivne terapije, ona bila u stanju da kaže, razmatrajući svoje ideje o grehu: „Mislim da mi je katolička crkva usadila te ideje.“ To je bila tačka sa koje je krenula nova terapija, i mi smo počeli da postavljamo pitanja: Kako je došlo do toga da se ovo desi? Kako je dozvolila da joj se takve ideje usade? Kako to da do sada nije bila u stanju da sama misli i na bilo koji način dovede crkvu u pđjtanje? „Ali, mama mi je rekla da nikada crkvu ne dovodim u pitanje“, rekla je Keti. Tako smo počeli da radimo na Ketinom odnosu sa roditeljima. Sa ocem nije imalžt nikakav odnos. Tu nije imala nikog kome se može obratiti. Otac je radio i to je sve. On je radio i radio, a kada bi došao kući, zaspao bi u stolici pijući pivo. Izuzev petkom, uveče. Tada bi pio pivo u krčmi. Majka je upravljala porodicom. Sama, bez suprotstavljanja, izazova i opozicije - ona je držala sve u ruci. Bila je ljubazna, ali čvrsta, davala je, ali se nikada nije pređavala: Uvek mirna i postojana. „To ne smeš da radiš, draga. Dobre devojčice to ne rade.“ „Ti ne želiš da nosiš te cipele, dušo. Devojčice iz dobrih kuća ne nose takve cipele“. „Nije pitanje u tome da li ti želiš da ideš na misu, dušo. Bog želi da mi tamo idemo.“ Polako, Keti je počela da vidi, iza moći katoličke crkve, ogromnu moć svoje majke, osobe tako meke, a opet dominirajuće, tako da joj je bilo nezamislivo i da pokuša da joj se suprotstavi.
Ali, psihijatrija retko kada ide glatko. Šest meseci nakon napuštanja bolnice, jednog nedeljnog jutra, Hauard me je pozvao da mi kaže da se Keti zaključala u kupatilo i ponovo zapeva. Po mojim instrukcijama, on je nagovorio da se vrati u bolnicu gde sam ih dočekao. Keti je bila isto uplašena kao i prvog dana kada sam je video. Ponovo Hauard nije znao zašto je to sve krenulo. Odveo sam Keti u njenu sobu. „Prestanite da zapevate“, naredio sam. „I recite mi šta se desilo.“
„Ne mogu.“
„Da, možete Keti.“
Jedva predišući između dva zapevanja Keti reče: „Možda bih mogla, ako mi ponovo date drogu istine.“
„Ne Keti“, odgovorio sam. „Sada ste dovoljno jaki da to sami uradite.“
Jaukala je. Onda me je pogledala i ponovo počela da zapeva. Ali u njenom pogledu sam otkrio ljutnju, gotovo bes na mene.
„Ljutite se na mene“, rekao sam.
Odmahnula je glavom, i dalje ,zapevajući. „Keti“, rekao sam. „Mogu da smislim mnogo razloga zbog kojih ste ljuti na mene, ali neću znati koji je pravi sve dok mi vi to ne kažete. Možete mi reći, ne bojte se.“
„Umreću“, promrmlja.
„Nećete Keti. Nećete umreti jer se ljutite na mene. Ja vas neđu ubiti zato što se ljutite na mene. U redu je to što se ljutite na mene.“
„Moji dani su odbrojani“, ječala je Keti. „Moji dani su odbrojani.“
Nešto mi je u tim rečima zazvučak čudno. To nisu reči koje sam očekivao. Nekako su bile neprirodne, ali nisam znao šta da kažem, pa sam ponavljao stalno isto:
„Keti, ja vas volim“, rekao sam. „Ja vas volim, čak i ako vi mene mrzite. Takva je -ljubav. Kako da vas kaznim zato što me mrzite, kada vas volim,. vašu mržnju i sve.“
„Ne mrzim ja vas“, zajeca.
Iznenada mi postade jasno u glavi: „Vaši dani su odbrojani, odbrojani na Ovoj zemlji. To je to, zar ne, Keti! Poštuj majku i oca da bi ti se produžili dani na zemlji. Peta božija zapovest. Poštuj ili umri. To je to, zar ne?“
„Mrzim je“, promrmlja Keti, a onda glasnije, kao ohrabrena zvukom svoga glasa, izreče reči kojih se plašila: „Mrzim je, mrzim svoju majku, mrzim je.
Nikada mi nije dala ... nikada mi nije dala ... nikada mi nije dala MENE. Nikada mi nije dozvolila da ja budem ja. Napravila me je po svom liku. Ona me je napravila, napravila, napravila. Nije dozvolila da d delić mene bude Ja.“
U stvari, Ketina terapija je još uvek bila na početku. Stvami svakodnevni strah je još ležao ispred nje. Strah od toga da bude onO što zaista jeste, na hiljadu malih načina. Shvatajuči činjenicu da je majka potpuno dominirala njome, Keti se morala pozabaviti činjenicom da joj je to ona dopustila. Odbijajući majčinu dominadju suočila se sa procesom uspostavljanja vlastitih vrednosti i donošenja vlastitih odluka i bila je vrlo uplašena. Bilo je mnogo sigurnije pustiti majku da donosi odluke, mnogo jednostavnije prihvatiti majčine vrednosti i vrednosti crkve. Trebalo bi se mnogo više potruditi da bi se usmerila sopstvena egzistencija. Kasnije je Keti rekla: „Znate, nikada se ne bih menjala sa sobom kakva sam bila, a ipak, ponekad čeznem za onim danima. Tada mi je život bio lakši, bar na neki način.“
Kada je počela nezavisnije da živi, Keti se suočila sa Hauardovim neuspehom kao ljubavnika. Hauard je obećao da će se promeniti, ali, ništa se nije dešavalo. Keti je vršila pritisak na njega. PoČeo je da dobija napade anksioznosti. Na moj nagovor otišao je kod jednog psihoterapeuta na tretman. Suočio se sa duboko zapretenim sklonostima ka homoseksualnosti protiv kojih se borio tako što se oženio sa Keti. Zato što je fizički bila veoma atraktivna, smatrao ju je „pravim zgoditkom“, nagradom koju je dobio za dokazanu muškost. U stvari, on je nikada nije voleo. Kada su sve to otkrili, on i Keti su se vrlo prijateljski dogovorili o razvodu. Keti se zaposlila kao prodavačica u velikoj robnoj kući. Sa mnom je prolazila kroz agonije malih, ali nezavisnih odluka koje je morala da donese u vezi sa poslom. Vremenom je postala samosvesnija i poverljivija. Imala je sastanke sa mnogim muškarcima, nameravala se i ponovo udati i imati deču, ali se trenutno ipak opredelila za karijeru. Postala je pomoćnik šefa robne kuće. Nakon završene terapije, unapređena je u šefa, a kasnije sam čuo da je prešlau još veću firmu, i da je sa dvadeset sedam godina vrlo zadovoljna sobom. Ne ide u crkvu i više sebe ne smatra katolikinjom. Ne znam da li veruje u Boga ili ne, ali iskreno će vam reći da pitanje Boga nije tako važno u ovom stadijumu života.
Opširno sam opisao Ketin slučaj, zato jer je važan za odnose religioznog vaspitanja i psihoterapije. Postoje milioni devojaka sličnih Keti. Ponekad kažem ljudima da me katolička crkva snabdeva pacijentima. Mogao bih to reći i za baptističku crkvu, luteransku, prezbiterijansku ili bilo koju drugu. Naravno, nije crkva jedini uzrok Ketinih neuroza. Na neki način, crkva je samo sredstvo koje je Ketina majka iskoristila da cementira i poveća njen ekscesiVni roditelj9ki autoritet. Čovek bi sa pravom mogao reći da je majčina dominirajuća priroda, pojačana odsustvom oca, bila osnovni uzrok neuroze, i u tom pogledu je specifičan slučaj. Ipak, i crkva ima svoju krivicu. Nijedna opatica i ni jedan sveštenik koji joj je predavao katehizam, nije podržao Keti da na razuman način postavlja pitanje religiozne doktrine ili na bilo koji je način naučio da razmišlja svojom glavom. Crkva nikada nije brinula 0 tome što se njenom doktrinom može manipulisati, što je nerealno kruta i podložna zloupotrebi. Jedan način analiziranja Ketinog problema bila je tvrdnja da, dok je celim srcem verovala u Boga, božje zapovesti i koncept greha, njena religija i razumevanje sveta bili su skučeni i loše usklađeni sa njenim potrebama. Ona nije postavljala pitanje, nije izazivala, nije razmišljala svojom glavom. A ipak, Ketina crkva - a to je takođe tipično, nije učinila ni najmanji napor da joj pomogne da pronađe ličnu religiju koja bi joj više odgovarala. Izgleda da crkva favorizuje skučenu varijantu.
Pošto je Ketin slučaj tako tipičan, mnogi psihijatri i psihoterapeuti doživljavaju religiju kao neprijatelja. Možda smatraju da je religija sama po sebi neuroza - kolekcija inherentnih iracionalnih ideja kojima je svrha da okuju ljudski um i onemoguce njegov instinkt ka mentalnom sazrevanju. Frojd, racionalist, naučnik par excellence, izgleda da je tako video stvari i, pošto je on najuticajnija figura u modemoj psihijatriji, njegovi stavovi su doprineli konceptu religije kao neuroze. Zaista je izazov za psihijatre da posmatraju sebe za vitezove modeme nauke u plemenitoj borbi sa destruktivnim silama drevnih religioznih praznoverica i iracionalnih autoritamih dogmi. Činjenica je i da psihoterapeuti moraju iitrošiti mnogo vremena i napora da pacijentov um oslobode starih religioznih ideja i koncepata koji su zaista destruktivni.

Maršin šlučaj

Međutim, nisu svi slučajevi poput Ketinog. Postoji još mnogo uobičajenih šablona bolesti. Marša je bila moj prvi pacijent na dugu stazu. Bila je to bogata, mlada žena od dvadeset pet godina kada je zatražila moju pomoč. Mada nije mogla tačno da ukaže šta nije u redu sa njenom egzistencijoHi, smatrala ju je neobjašnjivo tužnom. Svakako je izgledala tužno. Uprkos bogatstvu i obrazovaiiju, izgledala je kao osiromašana, ostarela imigrantkinja. Za vreme prve godine terapije nosila je preveliku, plavu, sivu, crnu ili smeđu odeću i vukla za sobom ogromnu ofucamu i prljavu tašrau iste boje. Bila je jedino dete roditelja intelektualaca. Oboje su bili uspešni univerzitetski profesori, oboje neka vrsta socijalista koji su mislili da je religija nagrada na nebu u koju veruju lakoverni. Oni su joj se podsmevali kada je kao adolescent odlazila u crkvtu sa prijateljicom.
Pre nego što je krenula na terapiju, u potpunosti se složila sa rodiiteljima. Na samom je početku poinosno izjavila da je ateista, zaista pravi ateist koji veruje da bi ljudskoj rasi bilo mnogo bolje kada bi se oslobodila iluzije da Bog postoji, ili čak da bi mogao postojati. Zanimljivo je da su Maršini snovi bili prepuni religioznih simbola kao što su ptice koje uleću u sobu, dok njihovi kljunovi drže zapise na kojima su na prastarim jezicima napisane nejasne poruke. Ali ja Maršu nisam konfrontirao sa ovim aspektom njene podsvesti. Zaista, mi se nikada nismo bavili pitanjem religije za vreme dvogodišnje terapije. Ono na šta smo se fokusirali bio je njen odnos sa roditeljima, dvoje veoma inteligentnih i racionalnih. ljudi, koji su je ekonomski dobro opskrbili, ali su emocionalno bili veoma udaljeni od nje, udaljeni na svoj intelektualan i oštar način. A uz tu emocionalnu distancu išla je i njihova preokupiranost sopstvenim karijerama, tako da su imali malo energije i vremena za Maršu. Rezultat je bio taj da je Marša imala udobam dom i bila „jadna, bogata devojčica“, psihološko siroče. Sama Marša to nije htela da prizna. Zamerila mi je zbog tvrdnje da su je roditelji lišavali ljubavi, atzamerila mi je i kada sam joj rekao da se oblači poput siročeta. To je samo novitil, rekla je, i ja nemam pravo da je kritikujem.
Maršin progres je bio bolno postupan i dramatičan. Ključni elementi su bili toplina i bliskost odnosa koje smo polako izgradili jedno prema drugome i koji su se veoma razlikovali od njenog odnosa sa roditeljima. Jednog jutra, na početku druge godine terapije, Marša je došla na seansu noseči novu torbu. Bila je za trećinu manja od njene uobičajene, i sa vrlo intenzivnim bojama. Od tada, otprilike svakog meseca, dodavala je po jedan detalj i boju svojoj garderobi. Zuto, oranž, svetlo plavo, zeleno, - gotovo kao cvet koji polako otvara latice. Na pretposlednjoj seansi sa mnom, razmišljala je o tome kako se dobro oseća i rekla: „Znate, čudno je, ali promenila sam se ne samo iznutra, promenila se i sva moja spoljašnjost. Mada još uvek živim u istoj kući i radim iste stvari, ceo svet mi izgleda drugačije - svet mi se čini topao i siguran, pun ljubavi, uzbudljiv i dobar. Sećam se da sam vam rekla da sam ateist. Sada više nisam sigurna. U stvari, misllm da nisam. Ponekad sada kažem sebi: Znaš mislim da ipak postoji Bog. Mislim da svet ne bi mogao biti ovako dobar bez Boga. Čudno je to. Ne znam kako da pričam o tim stvarima. Osećam da sam u vazi, u stvamoj vezi sa svime, kao da sam deo velike slike i, mada mogu videti tek mali njen deo, znam da je tu, znam da je dobra i da joj pripadam.“
Putem terapije Keti je sa ideje o Bogu, kao najvažnijoj od svih ideja, prešla na poziciju gde to pitanje nije više bilo važno. Marša je, sa pozicije na kojoj je potpuno odbacivala Boga, došla do toga da joj je ta ideja posfala veoma značajna. Isti proces, isti terapeut, oba slučaja okončana ušpešno, a sa očigledno suprotnim rezultatima. Kako to da objasnimo? Pre nego što pokušamo, pogledajmo još jedan slučaj. U
Ketinom slučaju bilo je neophodno da terapeut aktivno izaziva njene religiozne ideje, da bi uneo promene u pravcu dramationo smanjenog uticaja koncepta Boga u njenom životu. U Maršinom slučaju, koncept Boga je počeo da dobija sve jači značaj, a terapeut nije dovodio u sumnju njene religiozne koncepte ni na koji način. Da li je uvek potrebno da terapeut aktivno dovodi u sumnju pacijentov ateizam ili agnosticizam, i namerno ga vodi u religioznost?

Tedov slučaj

Ted je bio pustinjak, i imao je trideset godina kada je došao kod mene. Prethodnih sedam godina živeo je u maloj kolibi u šumi. Imao je malo prijatelja, a nijednog bliskog. Već tri godine nije imao sastanke sa devojkama. Povremeno,je vršio stolarske radove, ali je dane provodio uglavnom pecajući i donoseći nervozne odluke kao što su, na primer, šta će da kuva za ručak i kako će da kuva, da li može ili ne može da kupi neki jeftin alat. U stvari, on je bio bogat zahvaljujući nekom nasledstvu. Bio je i intelektualno briljantan i kao što je rekao za vreme prve seanse - paralizovan. „Znam da bih trebao uraditi nešto konstruktivnije i kreativnije sa svojim životom“, žalio se on, „ali ja ne mogu da donesem ni najnevažniju odluku, a kamoli neke značajnije. Trebalo bi da imam karijeru. Trebalo bi da idem u školu i izučim neko zanimanje, ali nemam interesa za bilo Šta. O svemu sam razmišljao - o predavanju u školi, naučnoj karijeri, intemaciorialnim odnosima, medicini, poljoprivredi, ekologiji - ali ništa me ne privlači. Mogu se zainteresovati dan ili dva, a nda u svakoj oblasti naiđem na nerešive probleme. I život md izgleda kao nerešiv problem.“
Njegov je problem počeo kada je napunio osamnaest godina i pošao u koledž. Do tada je bilo sve u redu. U osnovi on je imao obično detinjstvo u stabilnoj, dobrostojećoj porodici, sa dva starija brata i roditeljima koji su vodili brigu o njemu, mada nisu mnogo marili jedno za drugo. Imao je dobre ocene i bio zadovoljan zbog toga. A onda - a to je možda bilo presudno - došlo je do strasne ljubavne afere sa ženom koja ga je ostavila nedelju dana pre no što je otišao u koledž. OdbaČen, gotovo celu godinu je proveo u pijanstvu. Ipak je imao dobre ocene. Potom je imao nekoliko Ijubavnih afera, i u svakoj sve manje uspeha. Na kraju su i ocene krenule naniže. Nije mogao da odabere temu da piše rad. Njegov blizak prijatelj, Henk, nastradao je u saobraćajnoj nesreći, ali on je to preboleo. Te godine je prestao i da pije. Ali problem donošenja odluka je i dalje bio akutan. Jednostavno nije mogao da odabere temu za seminarske radove. Završio je taj semestar. Onda je iznajmio sobu van kampusa. Trebalo je samo da donese kratke teze da bi diplomirao, što je posao koji može da se uradi za mesec dana. Za to su njemu trebale sledeće tri godine. A onda ništa. I, otišao je u šumu pre sedam godina.
Ted je bio ubeđen da je koren njegovog problema u seksualnosti. Ipak, njegovi problemi su počeli neuspešnom Ijubavnom aferom. Sem toga, pročitao je gotovo sve što je Frojd napisao (mnogo više fto što sam ja pročitao). Tako smo prvih šest meseci ispitivali dubine njegove seksualnosti u detinjstvu i nigde nismo stigli. Ali tu se pokazalo još nekoliko osobina njegove 4ičnosti. Jedna je bila potpuni nedostatak entuzijazma.
On bi poželeo da bude lepo vreme, a kada bi se to dogodilo on bi slegnuo ramenima i rekao: „To u stvari i nije važno. U osnovi, svi su dani isti.“ Loveći ribu u jezeru, ulovio je ogromnu štuku. „Ali, ona je bila mnogo veća nego što sam ja mogao da pojedem, a nisam imao prijatelja sa kojima bih je podelio, pa sam je bacio nazad u vodu.“
U vezi sa tim nedostatkom entuzijazma bila je i neka vrsta globalnog snobizma, kao da je smatrao da je čitav svet i sve u njemu načinjeno bez imalo ukusa. Imao je oko kritičara. Zaključio sam da je koristio svoj snobizam da bi održao distancu između sebe i stvari na koje bi inače mogao emocionalno reagovati. Konačno, Ted je imiao veliku sklonost ka tajanstvenosti, što je usporilo napredak terapije. Najvažnije čiejenice svakog događaja morao sam čupati iz njega. Ispričao mi je jedan san: „Bio sam u učionici. Bio je tu neki objekat - mada ne znam šta sam stavio u kutiju. Izgradio sam kutiju oko tog objekta tako da niko nije mogao znati šta je unutra. Zatim sam je stavio u neko osušeno drvo i konaono sam specijalnim zavrtnjima vratio koru drveta na mesto. Ali, sedeći u razredu, iznenada sam se setio da možda nisam dobro namestio koru drveta iznad kutije. Počeo sam da se sekiram. Odjurio sam u šumu i tako namestio zavrtnje da niko ne bi primetio da je kora bila odvajana. Tada sam se osetio bolje, i vratio u razred.“ Kao i kod većine ljudi, učionice i razred su u Tedovom snu simboli za terapiju. Bilo je jasno da nije želeo da ja otkrijem srž njegove neuroze. Prva mala pukotina na Tedovom oklopu pojavila se za vreme jedne seanse u šestom mesecu terapije. Veče pre toga proveo je u kući poznanika. „To veče je zaista bilo grozno“, žalio se Ted. „Želeo je da slušam novu ploču koju je kupio, zvučnu traku
Nila Dajmonda za film Galeb, Džonatan Livingston, ali bilo je zaista mučno. Ne mogu da shvatim kako obrazovani ijudi mogu uživati u toj glupoj papazjaniji i čak to nazivati muzikom.“ Intenzivnost njegove snobovske reakcije me iznenadila. „Galeb, Džonatan Livingston je religiozna knjiga“, komentarisao sam. „Da li je i muzika bila religiozna?“ upitao sam.
„Mislim da je bila isto toliko religioizna koliko je bila muzika.“
„Možda je ono što vas je uvredilo bila religija, a ne muzika?“
„Pa, u svakom slučaju, takvu vrstu religije smatram ofanzivnom“, odgovori Ted.
„Kakva je to religija?“
„Sentimentalna. Bljutava. Ted je gotovo ispljunuo te reči.
„Kakve još vrste religije postoje?“ Pitao sam. Ted je izgledao zbunjen i dekoncentrisan.
„Nema ih mnogo, pretpostavljam. Mislim da mi je religija, uopšte uzevši, naprivlačna.“
„Da li je uvek bilo tako?“
Nasmejao se. „Ne, kada sam bio adolescent bio sam vrlo religiozan. Dok sam pohađao srednju školu bio sam i đakon u maloj crkvi.“
„A onda?“
„Šta, a onda?“
„Pa, šta se desilo sa vašom religijom?“ - pitaoam.
„Jednostavno sam raskinuo sa njom.“
„Kako to mislite, raskinuo?“ Ted je sada već bio iznerviran. „Kako čovek uopšte raskida sa bilo čime? Jednostavno sam raskinuo i to je sve.“
„Kada ste raskinuli?“
„Ne znam. To se jednostavno desilo. Rekao sam vam. Na studijama nikad.nisam išao u crkvu.“
„Nikada?“
„Ni jednom.“
„Znači, poslednje godine u gimnaziji, vi ste bili đakon u crkvi“ - komentarisao sam. „Onda ste tog leta imali neuspelu ljubavnu avanturu. I onda više nikada ponovo niste otišli u crkvu. To je zaista bila nagla promena. Mislite li da je odbijanje vaše devojke imalo uticaja na vaš stav prema religiji?“
„Ne mislim ništa. Isto to se desilo mnogim mojim drugovima. Postajali smo punoletni u vreme kada religija nije više bila modema. Možda je moja devojka na neki način u vezi sa time, a možda i nije. Kako ja da to znam? Sve što znarn je da sam postao nezainteresovan za religiju.“
Sledeća pukotina je nastala nakon mesec dana. Bio sam usredsređen na činjenicu da on nije pokazivao enN tuzijazam ni za šta. „Koliko se sećam, poslednji put sam bio pun entuzijazma pre deset godina. Bilo je to u vezi sa radom koji sam pisao iz modeme britanske poezije za kraj semestra.“
„O čemu ste pisali?“ - pitao sam.
„Ne sećam se baš, bilo je to davno.“
„Koješta“, rekao sam. „Možete se setiti ako želite.“
„Pa, mislim da je to bilo u vezi sa Džeraldom Manli Hopkinsom. On je bio jedan od prvih zaista modernih pesnika. Šarena lepota je možda bila centralna pesma.“
Napustio sam ordinaciju, otišao u biblioteku i uzeo zbirku britanske poezije. „Šarena lepota“" je bila na strani 819. Čitao sam:
Slava Bogu za šarene stvari, za nebesa šarena kao prugasta krava, za mladeže istačkane na pastrmki koja pliva, za vodopad živih žeravica kestena; zebina krila, pejzaž razdeljen i iskomadan - uvale, polia iranicu, sve zanate, njihov alat, pribor i opremu.
Sve stvari važne, originalne, retke, čudne, sve što je nestalo, istačkano (ko zna kako?) sa brzim, siporim, slatkim, kiselim; jasnim i mutnim, on je praotac. čija je lepota neprolazna: "lavite ga.
Oči su mi se napunile suzama. „Ova pesma je sama po sebi entuzijazam“, rekao sam.
„Da.“
„To je i vrlo religiozna pesma.“
„Da.“.
„Napisali ste rad o njoj na kraju zimskog semestra, zmači to je bio januar?“
„Da.“
„Ako tačno računam, u sledećem mesecu, u februaru, umro je vaš prijatelj Hank.“
„Da.“
Osetio sam kako se tenzija pojačava. Nisam bio siguran šta treba da uradim. Nadajući se najboljem, krenuo sam napred. „Znači, odbila vas je vaša prva devojka kada ste imali sedamnaest godina i vi ste izgubili entuzijazam za crkvu. Nakon tri godine, poginuo je vaš najbolji prijatelj, i vi gubite entuzijazam za sve.“
„Nisam ga izgubio, oduzet mi je.“ Ted je gotovo vikao, emotivniji nego što sam ga ikada video.
„Bog vas je odbio, pa ste i vi odbili Boga.“
„Pa, zašto ne bih?“ - ipitao je. „Ovaj svet je bedan. Uvek je ibio ibedaai.“
„Mislio sam da vam je detinjstvo bilo sretno.“
„Ne, i ono je bilo bedno.“
I bilo je tako. Ispod smirene spoljašnosti, kuća Tedovog detinjslva je bila neprestano krvavo bojište. Dva starija brata su bila veoma zla prema njemu. Njegovi roditelji su bili suviše obuzeti svojim stvarima, i međusobnom mržnjom, da bi se bavili svojom decom, a njemu, najmlađem i najslabijem, nisu pružili Zaštitu. Bežanje u prirodu, u duge usamljene šetnje, bilo je za njega najveća uteha, i to njegovo gotovo pustinjačko ponašanje se ukorenilo još pre nego što je navršio deset godina. Školovanje van kuće, mada je i ono bilo surovo, ipak je za njega bilo olakšanje. Tedov otpor prema svetu ili pre, njegov odušak za taj otpor, dobijao je na stazi. U sledećim megecima, on je ponovo preživeo ne samo patnje detinjstva i Henkovu smrt, nego i patnje hiljade malih smrti, odbijanja i gubitaka. Čitav život je izgledao kao vrtlog smrti i patnji, opasnosti i divljaštva.
Nakon petnaest meseci terapije, došlo je do prelomnog trenutka. Ted je na seansu doneo malu knjigu. „Uvek kažete da skrivam tajne - naravno ja to i radim“, rekao je. „Prošle noći sam prekopavao neke stvari i našao sam stari dnevnik koji sam vodio za vreme druge godine na fakultetu. Nisam ga ni pogledao niti sam ga cenzurisao. Mislio sam da biste možda* želeli da upoznate neprečišćenog mene od pre deset godine.“
Reikao sam da bih voleo, i pregledao sam ga sledeće dve noći. U stvari, jedva da je otkrivao nešto, ali je potvrdio da je bio usamljenik, izolovan snobizmom i, čak i onda, duboko ušančen u odbrani od sveta. Obra io sam pažnju na jednu malu vinjetu. Opisao je kako je sam putovao autostopom jedne nedelje u januaru i kako ga je zahvatila jaka vejavica pa se vratio u spavaonicu tek kasno u noć. „Imao sam osećaj razdraganosti“, napisao je,. „kada sam se vratio u sigurnost sobe, slično onome što sam iskusio prošlog leta kada sam bio tako blizu smrti.“ Sledećeg dana, za vreme seanse, tražio sam da mi ispriča kako je to bio blizu smrti.
„Oh, o tome sam vam pričao.“ reče Ted. Do sada sam već naučio da kada god Ted kaže đa mi je o tome pričao, on u stvari želi to da sakrije. „Ponovo sakrivate stvari“, odgovorio saim. .
„Pa, siguran sam da sam vam rekao. Uostalom, tu i nema mnogo da se priča. Sećate se da sam radio u Floridi toga leta kada sam završio prvu i spremao se za drugu godinu studija. Tamo je bio uragan. Ja na neki način volim oluje, znate. Kada je oluja bila na vrhuncu izašao sam na molo. Jedan talas me je poneo u more, drugi talas me je vratio. To je sve što se desilo. Sve je bilo gotovo veoma brzo.“
„Otišli ste do samog kraja mola i to kada je oluja bila na vrhuncu?“ upitao sam sa nevericom.
„Rekao sam vam. Ja volim oluje. Zeleo sam da budem bližu tog elementamog besa.“
„To mogu da shvatim“, rekao sam. „Gbojica voli- mo oluje. Ali, ne verujem da bih se ja izložio tolikoj opasnosti.“
„Pa, vi znate da u sebi imam crtu samoubice“, odgovori Ted. „A to leto sam se žaista osećao samoubilački. Analizirao sam to. Iskreno rečeno, ne sećam se da sam otišao na molo sa nekim svesnim samoubilačkim namerama, ali sigumo je i da nisam mnogo mario za život i priznajem da sam, možda ipak, uradio to iz samoubilačkih namera“.
„Talas vas je odneo?“
„Da, jedva da sam bio svestan šta se dešava. Toliko je mnogo bilo kapljica vode u vazduhu da se gotovo ništa nije videlo. Mislim da je naišao veoma veliki talas. Osetio sam kako me je udario, odneo sa sobom i kako sam izgubljen u vodi. Ništa nisam mogao uraditi da bih se sphsao. Bio sam siguran da ću tada umreti. Bio sam užasnut. Nakon jednog minuta, osetio sam da me voda nosi natrag i trenutak kasnije udario sam u cement mola. Dopuzao sam do ivice mola, zgrabio ga i polako izašao. Bio sam izubijan. To je sve.“
„Šta osećate u vezi sa tim iskustvom?“
„Kako to mislite - šta osećam?“ - upita Ted oklevajući.
„To što sam rekao - kako se osećate u vezi sa tim?“
„Mislite o tome da sam bio spašen?“
„Da.“
„Pa, mislim da osećam da sam imao sreće.“
„Sreće?“ - pitao sam. „Je li to bila neobična koincidencija, to da vas je sledeći val vratio na molo.“
„Da, to je bilo sve.“
„Neko. bi rekao da je to bilo čudo“, prokomentarisao sam.
„Mislim da sam imao sreće“.
„Mislite da ste imali sreće?“ - ponovio sam posmatrajući ga netremice.
„Da, do vraga, mislim da sam imao sreće.“
„Zanimljivo je, Tede“, rekao sam, „da kada god vam se desi nešto zaista bolno, vi hulite na Boga, hulite na "bedni, gadni svet. Ali ako vam se dese stvari koje su dobre, vi mislite jednostavno da ste imali sreće. Čak i za minimalne tragedije je odgovoran Bog, a čudesno spasenje je samo stvar sreće. Sta vi o tome mislite?“
Konfrontiran sa nedoslednošću svoga stava prema dob.roj i lošoj sreći, Ted je sve više počeo da se usredsređuje na stvari koje postoje u svetu: na slatko, ali i na kiselo, bleštavo kao i zamagljeno. Ispitujući bol koju mu je. pričinila Henkova smrt i sve druge smrti koje je doživeo, on je proučavao i drugu .stranu medaIje života. Prihvatio je neophodnost patnje, prigrlio paradoksalnu prirodu postojanja „šarene stvari“. Naravno, to prihvatanje se u ovom kontekstu pojavilo kao topao odnos pun Ijubavi i razumevanja među nama dvojicom. Počeo je da izlazi sa društvom. Polako je ponovo krenuo i na sastanke sa devojkama. Ispoljavao je i slabi entuzijazam. Njegova religiozna priroda je procvala. Gde god.bi pogledao video je misteriju života i smrti, stvaranja, nestajanja i regeneracije. Čitao je teološka dela, slušao „Isus Hrist, superstar“, čitao Jevanđelje, i čak kupio knjigu „Galeb Džonatan Linvigston“. Nakon đvogodišnje terapije, Ted je jedno jutro izjavio da je došlo Vreme da nastavi školovanje. „Razmišljao sam o tome da se upišem na psihologiju“, rekao je. „Znam da ćete reći da vas imitiram, ali ja sam to razmotrio i mislim da nije tako.“
„Nastavite.“
„Pa, razmišljajući o tome, zaključio sam da bih se morao baviti onim što je najvažnije. Ako se već vra ćam učenju, želim da studiram najbitnije stvari.“
„Nastavite.“
„Zaključio sam da je ljudski um važan. I terapija je važna.“
„Da li su Ijudski um i psihoterapija najvažnije stvari?“ - upitao sam.
„Pa, mislim da je Bog najvažniji.“
„Zašto onda ne studirate Boga?“
„Kako to mislite?“
„Ako je Bog najvažnija stvar, zašto ga ne studirate?“
„Žao mi je. Jednostavno vas uopšte ne razumem“, reče Ted.
„To je zato što sami sebe blokirate da ne biste razumeli“, odgovorio sam.
„Zaista ne razumem. Kako čovek može da studira Boga?“
„Čovek studira psihologiju u školi. Čovek studira Boga u školi“, odgovorio sam.
„Mislite na teološke škole?“.
„Da.“
„Mislite da postanem sveštenik?“
„Da.“
„Oh, ne, to ne bih mogao.“
„Zašto ne?“
Ted postade nervozan. „Ne postoji bitna razlika između psihoterapeuta i sveštenika. Hoću da kažem, sveštenik takođe nastupa terapeutski, a bavljenje psihoterapijom, pa to je slično svešteniokom pozivu.“
„Zašto onda ne možete da budete sveštenik?“
„Vršite pritisak na mene“, Ted je besneo. „Moja karijera je moja lična stvar. Ja treba da odlučim čimc ću se baviti. Terapeuti ne upravljaju pacijentima. Nije vaše da meni birate karijeru. Ja sam odlučujem o švom izboru.“
„Vidite“, rekao sam, „ja vam ne namećem nikakav izbor. Ja sam samo analitičan - analiziram alternative koje su pred vama. Vi ste taj koji, iz nekih razloga, neće ni da razmatra drugu alternativu; vi ste taj koji hoće da se bavi najvažnijim stvarima. Vi osećate da je Bog najvažnija stvar, a ipak, kada vas nateram da razmatrate i alternativu teološke karijere, vi je isključujete. Kažete da to ne biste mogli. U redu, ako neožete. Ali, moj je domen da se zainteresujem zbog čega imate osećaj da ne možete, zašto odbaćujete altemativu.“
„Prosto ne bih mogao biti sveštenik“, reče Ted neraspoloženo. ,
„Zašto ne?“
„Zato... Zato što biti sveštenik znači javno pripadati Bogu. Hoću da kažem, morao bih javno nastupati sa svojom verom u Boga. Morao bih u pogledu toga javno da budem entuzijasta, a to jednostavno ne mogu.“
„Vi morate imati tajrie, zar ne?“ - rekao sam. „To je vaša neuroza i vi hoćete da je zadržite. Ne možete javno biti entuzijasta. Vaš entuzijazam mora biti u ormaru, zar ne?“
„Vidite“, Ted je jadikovao, „vi ne znate šta to meni znači. Ne znate vi kako je to biti ja. Svaki put kada bih hteo nešto da kažem, pun entuzijazma u vezi sa nečim, moja braća bi me zadirkivala.“
„Pretpostavljam da vam je još uvek deset godina i da su vaša braća još uvek tu riegde“, primetio sam.
Ted je plakao zbog osećanja frustracije u odnosu na mene. „Nije to sve“, reče plačući. „Tako su me roditelji kažnjavali. Kada god bih zaslužio kaznu oduzimali su mi ono što sam voleo. Da vidimo šta Teda naročito raduje. Oh, da, poseta ujni sledeće nedelje. On je zaista uzbuđen zbog te posete. Pa, reći ćemo mu da, zato što nije bio dobar, neće ići kod ujne. To je to. A onda, tu su i njegove strele i Iukovi. On ih zaista voli. Znači, oduzećemo mu ih. Jednostavno. Jednostavan sistem. Sve što sam voleo oni su mi oduzimali. Izgubio sam sve što sam voleo.“
I tako smo došli do najdublje biti Tedove neuroze. Postepeno, snagom volje, stalno podsećajući sebe da mu više nije deset godina, da više nije pod stegom svojih roditelja ili u blizini braee koja su ga tukla, malo po malo, prisilio je sebe da ispoljava svoj entuzijazam, svoju ljubav prema životu i Bogu. Odlučio je da ide na teologiju. Nekoliko sedmica pre nego što je otišao, primio sam od njega ček za seanse prethodnog meseca. Nešto mi na čeku skrenu pažnju. Njegov potpis je bio duži. Pogledao sam pažljivo. Ranije se potpisivao sa Ted, sada je pisalo Teodor. Skrenuo sam mu pažnju na tu promenu.
„Nadao sam se da ćete primetiti. Na neki način i dalje imam tajne, zar ne? Kada sam bio mali, ujna mi je rekla da treba da sam ponosan na ime Teodor, jer to znači onaj koji voli Boga. To sam ispričao braći. Kako su me samo ismejavali. Zvali su me „curica“ na deset raznih načina. Zvali su me dečak iz hora. Govorili mi: Zašto ne odeš da poljubiš oltar, zašto ne odeš da poljubiš sveštenika?“ Ted se nasmeši. „Znate već kako je to. Zbog toga mi je to ime postalo neprijatno. Pre nekoliko nedelja sam shvatio da mi više nije neprijatno, onda sam odlučio da ga ponovo koristim. Konačno, ja i jesam onaj koji voli Boga, zar ne?“

Dete i prljava voda

Prethodne slučajeve sam izneo kao odgovor na pitanje: da li je vera u Boga forma psihoterapije? Ako hoćemo da se uzdignemo iznad iskustva detinjstva, lokalne tradicije. i praznoverica, to je pitanje koje moramo postaviti. Ali primeri koje smo naveli jasno pokazuju da to nije jednostavno. Ponekad je odgovor da. Ketina bezrezervna vera u Boga, uticaj crkve i majke, potpuno je zaustavila njen razvoj i otrovala je njen duh. Tek sunanjajući, postavljajući pitanja i odbacujući verovamje, ona je bila u stanju da vodi širi, zadovoljniji i produktivniji život. Tek tada je bila sposobna za sazrevanje. Ali, ponekad je odgovor i ne. Kada je Marša izrasla iz hladnog mikrokosmosa svoga detirijstva i prirodno i polako ušla u širi i topliji svet, u njoj se razvila i vera u Boga. A Tedova napuštena vera morala je ponovo uskrsnuti kao bitan deo oslobađanja i uskrsnuća duha.
Šta da radimo sa Da i Ne odgpyQriiria? Naučnici postavljaju pitanja u potrazi za istinom, ali i oni su ljudi i, poput svih Ijudi, hteli bi da njihovi odgovori budu jasni, čisti i laki. U svojoj želji za jednpstavnim rešenjima, naučnici često padaju u zamku kada postave pitanje stvamosti Boga. Prva zamka je u tome da se sa prljavom vodom iz lavora izbaci i dete, a druga je tunelska vizija.
Ima puno prljave vode oko pitanja postojanja Boga. Sveti ratovi. Inkvizicija. Prinošenje životinja na žrtvu. Sujeverje, protuslovlje, dogmatizam, neznanje, hipokrizija. Osećaj da smo samo mi u pravu. Krutost. Surovost. Spaljivanje knjiga. Spaljivanje veštica. Inhibicije. Strah. Konformizam. Morbidan osećaj krivice. Ludilo. Lista je skoro beskonaona, ali, je li to sve Bog uradio ljudima ili su to ljudi uradili Bogu? Evidentno je da je verovanje u Boga često destruktivno i dogmatsko. Je li problem onda u tome što ljudi imaju tendenciju da budu dogmatični? Svi znamo da i ateisti mogu biti isto toliko dogmatični u svome neverovanju kao i •svaki vernik. Treba li da se oslobodimo vere u Boga ili dogmatizma? Još je jedan razlog zbog koga su naučnici skloni da bace i dete sa prljavom vodom, a on je da je i sama nauka religija. Naučnik neofit može biti jednako fanatičan kao i hrišćanski krstaš ili vojnik Alaha. Ovo j posebno slučaj kada naučnik dolazi iz kulture i doma gde je verovanje u Boga čvrsto zasnovano na neznanju, sujeverju, krutosti i hipokriziji. Tada ima emotivne i intelektualne motive da sruši idole primitivne vere. Znak zrelosti kod naučnika je svest da nauka može biti predmet dogmatizma kao i bilo koja religija.
Već sam rekao da je za naše duhovno sazirevanje bitno da postanemo naučnici koji su skeptični u odnosu na ono što su ranije mislili - tjda dovode u sumaju uobičajene predstave i pretpostavke naše kulture. Ali često predstave nauke postaju kulturološki idoli i neophodno je da se i prema njima odnosimo sa skepsom. Moguće je da mi, sazrevajući izgubimo veru u Boga. Ali moram napomenuti da je moguće i zadobiti verii u Boga u procesu sazrevanja. Skeptički ateizam ili agnosticizam nije uvek i najviši nivo razumevanja za koje su sposobna ljudska bića. Naprotiv, ima razloga za verovanje da se iza iskrivljenih ideja i pogrešnih koncepata o Bogu, nalazi realnost koja je Bog. Na to je Pol Tilih mislio kada je rekao „Bog, iznad Boga“ i zbog toga neki sofisticirani hrišćani veselo objavljuju „Bog je mrtav, živeo Bog“. Da li je moguće da staza duhovnog sazrevanja prvo ide od suverja do agnosticizma, a onda iz angosticiizma prema tačnom saznanju Bogu. O ovoj je stazi govorio sufi Aba Said ibn Khair pre više od devet stotina godina:
Sve dok se škola i minaret ne sruše naš sveti rat neće biti završen.
Sve dok vera ne postane odbijanje, a odbijanje vera, neće biti pravog muslimana.
Da li staza duhovnog sazrevanja vodi preko skeptičkog ateizma ili agnosticizma do pravilnog verovanja u Boga? Ćinjenica je da su naki intelektualno sofisticirani i skeptični ljudi, kao što su Marša i Ted, sazreli u pravcu verovanja. Treba naglasiti da verovanje u kojem su oni sazreli nije ni ličilo na ono u kome je Keti odrasla. Bog u koga se veruje pre skepticizma, malo liči na Boga koji dolazi nakon sazrevanja. Kao što sam rekao na početku ovog poglavlja, ne postoji jedinstvena monolitna religija. Ima mnogo religija, a možda i mnogo nivoa verovanja. Neke religije mogu biti ne-, zdrave za neke Ijude, druge mogu biti zdrave. Sve je ovo od posebne važnosti za one naučnike koji se bave psihijatrijom i psihoterapijom. Radeći tako direktno na procesu sazrevanja, oni su pozvani da donose sudove u vezi sa zdravljem nekog individualnog sistema verovanja. Jer, psihoterapeuti obično pripadaju skeptičnoj, ako ne i striktno frojdovskoj tradiciji. Kod njih postoji tendencija da svako strasno verovanje u Boga smatraju patološkim. Kada se ukaže prilika, ova tendencija može preći granicu, i pretvoriti se u ubeđeno prihvataitje predrasuda. Nedavno sam sreo studenta kojj je ozlbiljno razmišljao o tome da ode u manastir na nekoliko godina. Prethodne godine je bio na psihoterapiji, a nastavio je i sledeće. „Ali ja nisam mogao govoriti svome psihoterapeutu o manastiru ili dubini svoje vere“, poverio mi se. „Mislhn da ne bi razumeo.“ Nisam još dovoljno poznavao mladića da bih mogao proceniti značenje koje je manastir imao za njega i da li je njegova želja da tamo ide neurotično determinisana. Rado bih mu rekao: „Svakako morate svome terapeutu ispričati o tome. Za vašu terapiju je bitno da ste u svemu otvoreni, a naročito u tako važnoj stvari. Verujte vašem terapeutu đa će biti objektivan.“ Ali ni-, sam to rekao. Nisam bio siguran da će njegov terapeut biti objektivan, da će potpuno razumeti.
Psihijatri i psihoterapeuti koji imaju simplicistički stav prema religiji, verovatno će učiniti medveđu uslugu nekim pacijentima. To je naročito moguće ako svaku religiju smatraju dobrom i zdravom. Isto će se desiti kada dete bace zajedno sa prljavom vodom i kada svaku religiju smatraju bolešću ili neprijateljem. I konačno, to će se dogoditi i ako se oni, suočeni sa kompleksnošću materije, povuku i uopšte ne dotaknu religiozno pitanje svojih pacijenata. Iza takve totalne objektivnosti krije se mišljenje da to nije njihova stvar i da oni ne bi trebalo da budu uvučeni u taj problem, ni duhovno ni religiozno. Međutim, njihovim pacijentima je potrebno da oni budu uvučeni i zainteresovani. Ja ne smatram da oni treba da napuste svoju objektivnost ili da je uravnoteživanje njihove objektivnosti sa njihovom sopstvenom duhovnošću laka stvar. Naprotiv, to nije nimalo lako. Ali moj je stav da psihoterapeuti svih vrsta treba, ne da budu manje uvučeni, nego pre da budu tananiji u religioznim stvarima.

Naučna tunelska vizija

Povremeno psihijatri naiđu na pacijenta sa čudno poremećenim vidom. Ovi pacijenti vide samo uzani deo prostora koji je pred njima. Ne vide ništa ni desno ni levo, ni iznad ni ispod njihovog uskog fokusa. Ne mogu da vide dva susedna objekta u isto vreme; mogu odjednom da vide samo jednu stvar i moraju pokrenuti glavu ako hoće da vide drugu. Oni povezuju ovaj simptom sa gledanjem kroz tunel, gde se na kraju tunela može viđeti samo mali krug, svetao i jasan. Ne možee otkriti nikakav fizički poremećaj u njihovom vizuelnom sistemu. Izgleda kao da oni sami, iz nekog razloga, ne žele da vide više ni dalje, već samo ono najbliže, samo ono na šta su izabrali da usredsrede svoju pažnju.
Drugi važan razlog zbog kojeg su naučnici skloni da bace dete sa prljavom vodom je taj što oni ne vide dete. Mnogi naučnici ,ne vide evidentnost postojanja Boga. Oni pate od tunelskog pogleda, samonametnutog psihološkog kompleta zamračivača koji im onemogućavaju da obrate pažnju na car§tvo duha. Među mnogim razlozima koji stvaraju tunelski pogled, ja bih raspravljao o dva koja proizilaze iz prirode naučne tradicije. Prvi je pitanje metodologije. Na tom pohvalnom insistiranju na iskustvu, tačnoj opservaciji i proverljivosti, nauka je veliki naglasak stavila na mere. Nešto izmeriti znači iskusiti ga u izvesnoj dimenziji i to u dimenziji u kojoj možemo da učinimo taane opservacije koji i drugi mogu ponoviti. Upotreba mera je omogućila nauci da napravi ogromne prodore u razumevanju materijalnog univerzuma. Ali, pošto su doživele uspeh, mere su postale naučni idol. Rezultat je taj da su mnogi naučnici, ne samo skeptični, nego i izravno odbijaju sve što ne može da se izmeri. Kao da hoće da kažu: „Ono što ne možemo da izmerimo ne možemo ni znati. Ne vredi brinuti zbog nečega što ne znamo. Prema tome, ono što ne može da se izmeri je i nevažno i shodno tome nevredno opservacije.“ Zbog ovog stava mnogi naučnici isključuju iz ozbiljnog razmatranja sve što je neopipljivo ili tako izgleda, uključujući, naravno, i Boga. Čudan ali uobičajen stav da, stvari koje nisu lake za proučavanje ne zaslužuju da se proučavaju, počela su dovoditi u pitanje relativno nova istraživanja na samom polju nauke. Jedan razlog je razvoj izuzetno prefinjemh metoda proučavanja. Preko korišeenja tehničkih oprema kao što su elaktronsiki mdlkmoskopd, spektrofotometri i kompjuteri i programa i planova kao što su statističke tehnike, u mogučnosti smo da izmerimo sve veči broj fenomena koji su pre nekoliko desetina godina bili nemerljivi. Domen naučne vizije se stalno širi. Pošto on i dalje nastavlja da se širi možda ćemo uskoro moći reći: „Nema ništa van granice naše vizije. Ako odlučimo da nešto proučavamo, uvek možemo naći metodologiju kojom ćemo to uraditi.“
Drugi napredak koji nam omogućava da pobegnemo od naučne tunelske vizije je skorašnje otkriće nauke stvarnosti paradoksa. Pre sto godina paradoks je značio grešku naučničkog uma, ali ispitujući fenomene kao što su priroda svetlosti, elektromagnetizam, kvantna mehanika i teorija relativiteta, fizika je sazrela kroz ovih poslednjih sto godina i počela da prihvata da, na izvesnom nivou, stvamost jeste paradoksalna. Ovako je pisao J. Robert Openhajmer:
Na ono što izgleda kao najjednostavnije pitanje, mi često ne odgovaramo ili damo odgovor koji će na prvi pogled više ličiti na čudan katehizam nego na nedvosmislenu afirmaciju fizike. Ako pitamo, na primer, da li pozicija elektrona ostaje ista, moramo reći ne; ako pitamo da li se pozicija elektrona vremenom menja, moramo reći ne; ako pitamo da li elektron miruje moramo reći ne; ako pitamo da li je u pokretu, mofamo reći ne. Takve je odgovore davao Buda kada su ga pitali
0 stanju čovekovog bića nakon smrti, ali - to nisu uobičajeni odgovori za tradiciju sedamnaestog i osamnaestog veka.
Mistici su nam stolećima govorili kroz paradokse. Je li moguće da smo svedoci susretanja nauke i religije? Kada smo u stanju da kažemo da je „čovek istovremeno i smrtan i večan“ i „svetlost je i talas i čestica u isto vreme“, onda smo počeli da govorimo ,tim jezikom. Da li je moguće da će nas staza duhovnog sazrevanja, koja ide od religioznih praznoverica do naučnog skepticizma, konačno dovesti do istinske religiozne stvarnosti?
Ova mogućnost početka ujedinjenja religije i nauke je najvažnijii i najuzbudljiviji događaj u današnjem intelektualnom domenu. Ali, to je tek početak. Većimdelom i religija i nauka ostaju u samonamet-nutim uskim okvirima referenci, svaika još uvek veoma skučenih pogleda zbog tunelske vizije. Ispitajte, na primer, ponašanje i jedne i druge u vezi sa pitanjima čuda. Čak je i saima ideja o čudima anatema za mnoge nauinike. Poslednjih četiri stotiina godina, nauka je iznela izvestan broj prirodnih zakona kao što su: „sila kojom se dva tela privlače upravno je srazmerna masama tih tela, a obmuto srazmema kvadratu udaljenosti između njih.“ Ili: „energija ne može ni nastati ni nestati.“ Pošto su bili uspešni u otkrivanju prirodnih zakona nauonici su od njih napravili idole, kao što su to uradili i sa merama. Rezultat toga je da se sve što se ne može objasniti opšteprihvaćenim prirodnim zakonima, smatra nestvamim. U vezi sa metodologijom, nauka kao da kaže: „Ono što se teško proučava nije ni vredno proučavanja.“ U vezi sa prirodnim zakonima, nauka poručuje: „Ono Što je teško razumeti, ne postoji.“
Crkva je bila malo šireg pristupa. Za religiozni establišment, ono što se ne može razumeti u terminima poznatih prirodnih zakona jeste čudo, a čuda postoje. Ali, sem što je konstatovala njihovo postojanje, crkva nije bila suviše revnosna da ih pobliže ispita. Religiozni stav je bio da čuda ne treba nauono ispitivati. Ona se moraju prihvatati kao božja dela. Religiozni ljudi nisu želeli da njihovu religiju uzdrma nauka, kao što ni naučnici ne žele da religija uzdrma nauku.
Katolička crkva je čudesna ozdravljenja koristila za dokazivanje verodostojnosti svetaca i ona su gotovo standardni deo mnogih protestantskih denominacija. Crkva nikada nije rekla lekarima: „Hočete li da sa nama proučavate ovaj fascinantni fenomen?“ Ali ni lekari nisu rekli: „Možemo li sa vama naučno ispitati te pojave koje interesuju našu profesiju?“ Umesto toga, profesionalni medicinari smatraju da čudesna izlečenja ne postoje, da bolesti od kojih je pacijent izlečen nisu ni postojale, da su bile umišljeni poremečaj kao što je to histerični preobražaj, ili je dijagnoza bila pogrešna. Srećom, nekoliko ozbiljnih naučnika lekara i religioznih istraživača istine počeli su ispitivanja prirode takvih fenomena kao što su spontane remisije kod pacijenata sa rakom i primene, očigledno uspešnog, psihiakog izlečenja.
Pre petnaest godina, kada sam diplomirao na medicinskom fakultetu, bio sam ubeđen da čuda ne postoje. Sada sam siguran da ih ima mnogo. Ova promena u mojoj svesti bila je rezultat dva faktora. Jedan je velika raznolikost iskustava koja sam imao kao psihijatar. Ti slučajevi su ponekad izgledali sasVim obično; ali kada sam o njima dublje razmislio, video sam da to nije.tako. U mom radu na duhovnom sazrevanju pacijenata, na neki način nam je mnogo pomagala neka sila za koju nema logičhog objašnjenja - to je na neki riačin bilo čudo. Ova iskustva, od kojih ću neka navesti, naterala su me da promenim svoj stav po kome su čuđa nemoguća. Kada sam taj svoj prvobitni stav odbacivanja doveo u sumnju, postao sam otvoren i za parizinanje i za prihvatanje postojanja čuda. Ova.otvorenost je bila drugi faktor koji je izazvao promenu u mojoj svesti, a onda mi omogućio da i u sasvim običnoj egzistenciji očekujem čuda. Što sam čuda više tražio, više sam ih i nalazio. Želeo bih da čitaoci ove knjige, razviju osećaj za zapažanja čuda. Nedavno je u vezi sa sposobnošću zapažanja čuda napisano:
„Samospoznaja je rođena u određenoj vrsti svesti i ona tu i saareva. Tu svest su na razne načine opisali razni Ijudi; Mistici su, na primer, pisali o njoj kao o sagledavanju božanske prirode i savršenstva sveta. Ričard Bak smatra da je to kosmička svest. Baber je opisuje u terminima ja - ti relacija. Maslov ju je nazvao „spoznaja bića“. Koristićemo termin Uspenskog, i zvaćemo tu spoznaju čudom. „Čudo“ se ne odnosi samo na neobične fenomene, nego i na obične, jer apsolutno sve može izazvati ovu specijalnu svesnost ukoliko joj se posveti dovoljno pažnje. Kada je spoznaja oslobođenja dominacije predrasuda i ličnog interesa, ona je slobodna da doživi svet onakav kakav je i da shvati njegovu veličanstvenost... Da bismo spoznali čuda ne moramo biti religiozni. Jednostavno, treba da posvećujemo punu pažnju stvaraocima života, to jest, onome što je uvek prisutno, i smatramo ga nečim što se samo po sebi podrazumeva. Istinška čuda sveta su svuda, u najsitnijim delovima našeg tela, u ogromnim prostranstvima kosmosa, u intimnim vezama svih stvari... Mi smo deo fino izbalansiranog ekosistema u kome se međuzavisnost slaže sa individualnošću. Svi smo mi individue, ali šmo i deo veće celine, ujedinjeni u nečem ogromnom i lepom, što se ne da opisati. Spoznaja čuda je subjektivna esencija samospoznaje, koreati iz koga rastu najplemenitije ljudske osobine i iskustva.“
Razjnišljajući o čudima, mislim da smo imali mnogo sklonosti ka dramatičnosti. Tiražili smo grm koji gori, more koje se razdvaja da propusti Jevreje, glas grmljavine sa neba. Umesto toga, da bismo našli čuda, treba da posmatramo obično svakodnevne događaje u našem životu, i da se istovremeno orijentišemo na nauku. Ja ću upravo to. da učinim u sledećem poglavlju kada budem razmatrao obične događaje u praktikovanju psihoterapije, događaje koji su me odveli do razumevanja neobičnih fenomena milosti. .
Ali, želeo bih da upozorim na jednu stvar. Ova veza između religije i nauke može biti na nesigumom i opasnom terenu. Upoznaćemo se sa ekstrasenzomim percepcijama i „psihičkim“ ili „paranormalnim“ fenomenima kao i raznim drugim čudima. Bitno je da smo stalno na oprezu. Nedavno sam prisustvovao konferenciji na temu vere u čudesna ozdravljenja na kojoj je izvestan broj vrlo obrazovanih govornika prezentirao neke anegdotske slučajeve. Hteli su da pokažu da su oni, a i drugi, sposobni da čudesno leče, pa su pričali o rigoroznim naučnim uslovima u kojima su to radili, a sve to nije bilo taono. Ako onaj koji leči stavi dlanove na pacijentov zapaljeni zglob, to ne znači da je pacijent izlečen. Zapaljeni zglobovi se obično smire, pre ili kasnije, polako ili iznenada, bez obzira šta se preduzima. Činjenica da se dva događaja dešavaju istovremeno ne garantuje da su oni uzročno vezani. Zato što je čitava ta oblast nejasna i neodređena, veoma je važno da joj pristupimo sa zdravim skepticizmom. Nedostatak skepticizma i rigoroznog proveravanja može nas odvesti na pogrešan put. Domen psihičkih fenomena privlači mnoge lakoveme Ijude koji nisu u stanju da proveravaju i realističmije posmiatraju. Mnogi pokušavaju da pronađu jednostavne odgovore na teška pitanja, s puno ade ali sa malo pameti, udružujući populamu nauku i religiozne koncepte. Činjenica da Većina takvih zajednica propadne, ne znači da su one nemoguće, ali, kao što je bitno da naša vizija nije osiromašena tunelskom vizijom problema, bitno je i da naše kritičke sposobnosti i mogućnost skeptiokog promatranja ne budu zaslepljene briljantnom lepotoih spiritualnog carstva.

IV DEO



MILOST



Čudo

Cudesna milosti! Kako je sladak taj glas, koji je spasao bednika poput mene!
Jednom sam bio izgubljen, ali sada sam se pronašao.
Bio sam slep, a sada vidim.
Milost je naučila moje srce da se plaši, milost mi je donela olaksanje,
Kako je bila dragocena ta milost,
Onog prvog časa kada sam poverovao!
Kroz mnoge opasnosti, muke i patnje, ja sam već prošao;
Ta milost me je sigumo kroz njih provela, i sada će me ona odvesti kući.
A kada tamo budemo deset hiljada godina, sijajući poput sunca,maćemo jednak broj dana da slavimo Boga, kao i onda kada smo prvi put jočeli.
Prva reč u ovoj američkoj pesmi koja je u vezi sa milošću je „čudesna“. Nešto je čudo kada se ne dešava na uobičajeni način, kada nije predvidivo, i ne dešava se po prirodnom zakonu. Ono što sledi će demonstrirati milost kao uobičajeni fenomen koji je do izvesnog stepena čak i predvidiv, ali realnošt milosti će ostati neobjašnjiva u konceptualnom okviru konvencionalne nauke i prirodnih zakona. Ostaće čudo i čudesno.
Postoji izvestan broj aspekata praktikovanja psihijatrije koji nikada ne prestaju da me začuđuju. Jedan od njih je i činjenica da su naši pacijenti začuđujuće mentalno zdravi. Obično drugi medicinari optužuju psihijatre da praktikuju neegzaktnu i nenaučnu disciplinu. Ćinjenica je, međutim, da se više zna o uzročnicima neuroza, nego u uzročnicima većine ljudskih bolesti. Kroz psihoanalizu je moguće otkriti uzrok i razvoj neuroza u individualnog paćijenta sa tačnošću i preciznošću kakva se retko može naći u medicini. Moguće je saznati kako, kada, gde i zašto individua dobija neurotski simptom, a isto je tako moguće precizno saznati, kada, gde i zašto se ta posebna neuroza može lečiti. Ono što mi ne znamo, međutim, jeste zašto neuroza nije jača - zašto naš blago neurotični pacijent nije veoma neurotičan, ako ne i potpuno psihotičan. Neizbežno, nalazimo da je pacijent patio od traume ili trauma koje su bile takve da su proizvele neurozu, ali traume imaju intenzitet koji bi u uobičajenom poretku stvari trebalo da proizvede veću neurozu nego što je ima pacijent.
Trideset petogodišnji, izuzetno uspešan, biznismen je došao kod mene zbog jedne blage neuroze., Bio je nezakonito dete, a podigla ga je njegova gluvonema majka u slamovima Čikaga. Kada je imao pet godina država ga ,je oduzela od majke, smatrali su da ona nije u stanju da ga podiže kako valja. On je, bez objašnjenja i upozorenja, premešten u jedan, a zatim drugi, pa treći dom, kao usvojenik, gde su se prema njemu ponašali bez imalo emocija. Kada je imao petnaest godina postao je delom paralizovan, što je bio rezultat urođenog otoka ria jednom krvnom sudu u mozgu. Sa šesnaest godina je najpustio i poslednje roditelje koji su ga usvojili, i počeo da živi sam. Sa sedamnaest godina je bio u zatvoru. Tamo nije p.sihijatrijski lečen. Nakon šest meseci je p.ušten iz zatvora a vlasti su ga zaposlile kao fizičkog radnika u nekoj kompaniji. Svako je tada njegovu budučnost smatrao rieizbežno mračnom. Međutim, u toku tri godine on je postao najmlađi šef odeljenja u istoriji kompanije. Oženio se, i nakon pet godina napustio kompaniju i uspešno vodio spostvene poslove, postavši veoma bogat čovek. Pre nego što je došao kpd mene na tretman, postao je i otac. Bio je intelektualac koji se sa,m obrazovao i uspešan umetnik. Kada, kako, zašto; gde je sve to počelo? Posmatrano iz uobičajenog koncepta kauzalnosti - ne znam. Možemo zajedno da krenemo, u uobičajenom okviru uzrokai posledica, da ispitujemo determinante njegove blage neuroze. Ne možemo da determinišemo uzroke njegovog neočekivanog uspeha.
Ovaj slučaj sam naveo zbog toga što su traume bile tako dramatične, a njegov uspeh tako očigledan i neočekivan. U velikoj većini slučajeva traume iz detinjstva su veoma suptilne (mada obično jednako rušilačke) ali je šema u osnovi ista. Retko srećemo pacijente koji, na primer, nisu mentalno zdraviji od svojih roditelja. Znamo zašto ljudi postaju mentalno bolesni, ali ne razumemo kako ljudi tako dobro preživljavaju traume u životu. Tačno znamo zašto Ijudi izvršavaju samoubistva. Ne znamo zašto drugi, pod sličnim okolnostima, ne završavaju samoubistvom. Sve što možemo reći je to da postoji sila čiji mehanizam ne razumemo i koja rutinski deluje u većini ljudi, štiteći i braneći njihovo mentalno zdravlje čak i pod najtežim okolnostima.
Mada procesi koji dovode do mentalnih poremećaja često ne odgovaraju procesima fizičkih poremećaja, oni su na neki način ipak u vezi. Mnogo više znamo o uzrocima fizičkih bolesti nego što znamo o uzrocima fizičkog zdravlja. Pitajte bilo kog lekara opšte prakse šta izaziva meningokokni meningitis, i on će vam odmah reći: „Pa, meningokokus, naravno.“ Ako ove zime ispitujemo bakterije iz grla Ijudi koji žive u malom mestu, videćemo da ih u grlu ima devet od deset ljudi. Pa ipak, niko nije patio od meningitisa već godinćima niti izgleda verovatno da će patiti ove zime. Šta se tu dešava? Meningokokni meningitis je relativno retka bolest, ali je uzročnik sasvim običan. Lekari koriste koncept otpomosti organizma da bi to objasnili, iznoseći da telo poseduje sistem odbrane koji odoleva invaziji meningokoka. To je sve tačno. Znamo mnogo o sistemu odbrane i kako on funkcioniše. Ali tu je i jedno veliko pitanje. Neki od ljudi koji će umreti od meningokoknog meningitisa ove zime, imaće, recimo, oslabljen sistem odbrane. Ipak, većina ljudi koja je umrla, bila je zdrava sa sasvim zdravim sistemom odbrane. Na izvesnom nivou ćemo moči reći da su meningokoke bile uzročnik smrti, ali taj je nivo veštački postavljen. U dubljem smislu, mi nećemo znati zbog čega su umrli. Najviše što ćemo moći reći je da su snage koje obično štite naše živote nekako prestale da funkcionišu.
Mada se koncept otpornosti najčešće primenjuje na infektivne bolesti kao što je meningitis, on se na ovaj ili onaj način može primeniti na sve fizičke bolesti.
Međutim, kod bolesti koje nisu infektivne, mi ne znamo kako funkcioniše sistem otpomosti. Neko može dobiti relativno blag napad kolitisa, bolesti koja se smatra psihosomatskom, potpuno se oporaviti i nastaviti da živi bez problema. Drugome se napad može ponoviti i on može postati potpuno obogaljen hronični bolesnik. Treći može da umre od prvog napada. Bolest je ista, ali su ishodi sasvim različiti. Zašto? Nemamo pojma zašto, možemo samo reći da Ijudi izvesnog karaktera imaju velike probleme sa nekom bolešću sa kojom većina nas uopšte nema problema. Kako se to dešava? Ne znamo. Ovakva pitanja možemo postavljati u vezi sa bilo kojom bolešću, uključujući i najuobičajenije kao što su srčani napadi i udari, rak, čir i druge. Većina mislilaca smatra da su gotovo svi poremećaji psihosomatske prirode, da je psiha, na neki način, uzročnik raznih grešaka koji se dešavaju u sistemu odbrane. Ali, ne začuđuje to što se dešavaju greške u sistemu odbrane, čudi to što taj sistem tako dobro radi. Po nekom običnom stanju stvari trebalo bi da nas žive pojedu bakterije, uništi rak, sapne debljina i razjede kiselina. Nije čudno što obolevamo i umiremo. Čudno je što uopšte ne obolevamo tako često i ne umiremo tako brzo. To isto možemo reći i za mentalne i fizičke poremećaje. Postoji sila čiji mehanizam ne razumemo i koja deluje u većini ljudi, štiteći i podstičući njihovo fizičko zdravlje, čak i u najtežim okolnostima.
Pitanje nesreća je još jedno zanimljivo pitanje. Mnogi lekari i većina psihijatara su doživeli da se suoče sa fenomenom čoveka kojije sklon nesrećama. Među mnogim slučajevima iz moje prakse, najdramatičniji je bio slučaj četrnaestogodišnjeg dečaka, koga sam primio iz Centra za delinkventnu omladinu. Majka mu je umrla u novcmbru kada je imao, osam godina. U novcmbru sledeće godine pao je sa imerdevina i slomiio iriuku. Kada je napunio deset godiina, u novembru, se desila nesreća sa biciklom u kojoj mu je naprsla lobanja,. a zadobio je i jak potres mozga. U novembru, kada je imao jedanaest godina, pao je kroz rupu na krovu i polomio bedrenu kost.v U novembru sledeće godine pao je sa skejtborda i polomio zglob. U novembru, kada je imao trinaest godina udarila su ga kola i imao je frakturu karlice. Niko ne može reći da nije bio sklon nesrećama. Ali kako je dolazilo do tih nesreća? Dečak ih nije izazivao. Nije bio svestan ni tuge zbog majčine smrti, i rekao mi je da je „potpuno zaboravio na nju“. Da bismo shvatili kako su se ove stvari dešavale, moramo primeniti koncept otpornosti na fenomen nesreća kao i na fenomen bolesti, i razmišljati o ljudima koji nisu skloni nesrećama, kao i o onima koji to jesu. Nije u pitanju samo to da su izvesni ljudi u izvesnom dobu života skloni nesrećama. Činjenica je i da je, u uobičajenom poretku stvari, većina nas otporna na nesreće.
Jednog zimskog dana, kada mije bilo devet godina, dok sam se vraćao iz škole, okliznuo sam se i pao. U to su naišla jedna kola i ja sam se našao pod njima. Izvukao sam se ispod kola, sav uspaničen, i otišao kući bez ijedne ogrebotine. Ova nesreća, sama po sebi, ne izgleda značajna. Može se reći da sam imao sreće. Ali, kada uzmemo u obzir i druge stvari: koliko puta su kola za malo udarila u mene dok sam šetao, vozio bicikl ili svoja kola. Koliko sam puta vozio kola i gotovo udario u pešaka ili jedva prošap pored bicikliste u mraku. Koliko sam puta nalegao na kočnice zaustavivši se na santimetar od drugih kola. Koliko puta sam za malo promašio drvo dok sam se skijao. Šta je sve to? Da.li je moja egzistencija začarana? Ako čitaoci sa tog stanovišta osmotre svoj život, većina će u njemu naći slične događaje koji se ponavljaju. Slione jedva izbegnute nesreće. Uvek je više nesreća koje su se mogle desiti, od.hroja nesreća koje su se zaista desile. Mislim da će se čitaoci složiti sa mnom da kod njihove liine atpoirnosti na .nesreće njihovo svesno odlučivanje nije imalo nikakvog udela. Može biti da većiina nas vodi začaran život. Da li je istinit onaj stih u pesmi: „Milost me je sačuvala sve do sad“?
Neko može misliti da u tome nema ničeg uzbudljivoig, da su sve te stvari o kojima smo govorili samo manifestacija instinkta samoodržanja, ali, ako tome damo ime, da li ga tako i objašnjavamo? Da li činjenica da imamo instinkt održanja izgleda sasvim u redu zato što smo je nazvali instinkt? ,Naše razumevanje porekla i mehanizma instinkta je neznatno. U stvari, događaji ša nesrećama nagoveštavaju da je naša tendencija ka preživljavanju možda nešto drugo, i mnogo čudesnije, nego instinkt koji je sam po sebi takođe čudesan. Malo šta razumemo u vezi sa instinktima i smatramo da operišu u granicama individue koja ih poseduje. Možemo zamisliti da je otpornost na mentalne ili. fizičke bolesti lokalizovana u nesvesnom umu ili telesnim procesima individue. Međutim, nesreće su interakcija između nekoliko individua, između individua i stvari. Da li me kola nisu pregazila, kada sam imao devet godina, zbog mog instinkta samoodržanja ili zato što je vozač instinktivno odbio da me ubije? Možda imamo instinkt ne samo za očuvanje sopstvenog života, već i za očuvanje života drugih?
Mada to nisam lično doživeo, prijatelji su mi pričali da su prisustvovali automobilskim nesrećama iz kojih je žrtva izlazila potpuno netaknuta iz vozila koja se posle udara više nisu mogla preppzinati. Njihova reakcija je bila potpuna zapanjenost. „Ne mogu da shvatim da iko može da preživi takav udes, a još manje da izađe bez ogrebotine.“ Toje bio komentar. Kako to da objasnimo? Ćistom slučajnošću? Ovi moji prijatelji, koji nisu religiozni ljudi, bili su zapanjeni baš zato što to nije izgledalo kao slučajnost. „Niko ne bi preživeo“, kažu oni. Oni nisu religiozni, i bez nekog dubljeg razmišljanja su pokušali da shvate ovo iskustvo, rekavši
„Pa, mislim da Bog voli pijance“, ili „Mislim da mu još nije bilo vreme.“ Čitalac može misteriju takvih slučajeva pripisati čistoj slučajnosti ili neobjašnjivom obrtu sudbine, i ne mora želeti da ih dalje .ispituje. Ako hoćemo da takve slučajeve dublje ispitamo, koncept instinkta neće biti zadovoljavajuće objašnjenje. Da li mašinerija motornih kola poseduje instinkt da $e slomi baš tako da sačuva Ijudsko telo koje se nalazi unutra, i, da li ljudsko telo poseduje instinkt da, u trenutku udara, konture prilagodi konturama slomljene mašinerije? Takva su pitanja apsurdna. Ja ću i dalje da is.pitujem mogućnost takvih nesreća, i da tražim objašnjenje, ali je jasno da koncept instinkta ništa ne objašnjava. Možda bi koncept sinhronosti mogao da pomogne. Pre nego što uzftiemo u obzir koncept sinhronosti, trebalo bi da ispitamo neke aspekte funkcionisanja delova Ijudskog uma koje zovemo „nesvesno“.
Čtiđo nesvesnog
Kada počnem da radim sa novin*. pacijentom, ja obično nacrtam veliki krug. Onda ucrtam malu nišu. Pokazujući uriutrašnjost niše kažem mu: „Ovo predstavlja svesni um. Preostali deo kruga, devedeset pet procenata i više, predstavlja vaše nesvesno. Ako raditeugo i mnogo na razumevanju samog sebe, otkrićete da taj ogromni deo vašeg mozga, koga ste tako malo svesni, sadrži bogatstva iznad najmaštovitijih očekivanja.“
Jedan od načina da saznamo za postojanje ovog ogromnog i skrivenog carstva uma, i naslutimo bogatstvo koje ono skriva, je saznanje preko siiova. Jedan ligledni čovek mi je došao zbog depresije koja je trajala već nekoliko godina. Nije nalazio radosti u radu, a nije znao zašto. Mada su mu roditelji hili nepoznati i siromašni, nekoliko predaka sa očeve strane su bili slavni ljudi. Moj ih je pacijent malo spominjao. Njegovu su depresiju izazvali mnogi faktori. Tek nakon nekoliko meseci tretmana počeo je da razmišlja i o ambiciji. Na seansi je tri puta pomenuo ambiciju i onda je isprićao san od prethodne noći čiji je jedan deo glasio ovako: „Mi smo bili u apartmanu ispunjenom ogromnim komadima nameštaja. Bio sam mnogo mlađi nego što sam sada. Moj otac je želeo da otplovi preko zaliva i doveze čamac koji je on iz nekog razloga ostavio na ostrvu nasuprot zalivu. Želeo sam da idem i pitao sam ga kako da nađem čamac. Ort me odvede do jednog izuetno glomaznog komada nameštaja, jedne ogromne komode, bar četiri metra dugačke i visoke sve do plafona, sa možda dvadeset ili trideset gigantskih fioka i reče mi da mogu naći čamac ako gledam duž ivice komode.“ Značenje sna mi nije bilo jasno, pa sam ga, po običaju, pitao na šta ga asocira ta ogromna komoda sa fiokama. Odmah.mi je rekao: „Iz nekog razloga - možda zato što je izgledala tako deprimirajuće - asocirala me je na sarkofag.“ „A šta je sa fiokama?“ Iznenada se osmehnuo. „Možda želim da ubijem sve pretke“, reče. „To me navodi da mislim o porodičnoj grobnići, svaka fioka je dovoljno velika da u nju stane telo.“ Sada je značenje sna bilo jasno. On je zaista u mladosti video grobove slavnih mrtvih pnredaka i krenuo je njihovim stopama, ka slavi. Ali, on je to smatrao deprimirajućom silom u svom životu; želeo je da psihološki ubije pretke da bi se oslobodio te sile.
Svako ko se mnogo bavio snovima, prepoznaće ovaj san kao tipičan. Hteo bih da naglasim tu tipičnost. Ovaj čovek je počeo da radi na problemu, i, gotovo odmah, njegovo je nesvesno proizvelo dramu koja je osvetlila uzrok njegoVog problema. Uzrok kojeg nije bio svestan. Ono je to uradilo elegantno, koristeći simbole kao najveštiji dramski pisac. Teško je zamisliti koji bi drugi doživljaj u tom stadijumu terapije bio korisniji od ovog sna. Njegovo nesvesno je želelo da mu pomogne, i to je uradilo vrlo vešto. .
Baš zato što je od tolike pomoći, psihoterapeuti obično analizu snova smatraju značajnim delom svoga rada. Moram priznati da je bilo mnogo snova čiji značaj me je prevario, i ponekad bih poželeo da nam nesvesno govori razumljivijim jezikom. Međutim, u slučajevima gde smo uspeli da protumačimo značenje, pouka je uvek bila takva da omogući naše duhovno sazrevanje. Snovi koji ne mogu da se tumače na više načina, od najveće su nam pomoći. Ta se pomoć javlja u mnogim formama: upozorenje na zamku, ukazivanje na razrešenje problema koji nismo mogli rešiti, ukazivanje na to da nismo u pravu onda kada mislimo da jesmo. Korektor nam kaže da smo u pravu onda kada mislimo da nismo. San je često i izvor potrebnih informacija nama koje nam nedostaju u svesti. On nam pomaže da nađemo pravac kada smo izgubljeni. San je pokazivač puta kojim treba ići kada smo u bespuću.
Nesvesno može komimicirati sa nama kada smo budni, kao i kada smo u snu, samo je to onda u malo izmenjenoj formi. To je forma „zaludnih misli“ ili delova misli: većinom, kao v kod snova, mi ne obraćamo pažniu na te zaludne misli i odbacujemo ih kao da nemaju značaja. To je razlog zašto pacijenti kod psihoanalize dobijaju instrukcije da kažu SVE što im padn na pamet, bez obzira kako to beznačajno i glupavo zvučalo. Kada god pacijent kaže: „To je smešno, ali ove glupe misli mi stalno dolaze u glavu -; uopšte nemaju smisla, ali vi ste mi rekli da vam ih moram reći“, tada znam da je pacijent dobio veoma važnu poruku od nesvesnog, poruku koja će značajno osvetliti njegovu ili rtjenu situaciju. Dok nas te zaludne misli snabdevaju obično dramatičnim uvidima u sebe same, one riiogu da nas snabdeju i uvidom u druge osobe i svet van nas. Kao primer jedne takve zaludne misli, u stvari poruke iz nesvesnog, dozvolite da opišem iskustvo moga uma dok sam radio sa jednom pacijentkinjom. Pacijent je bila mlada žena koja je od doba adolescencije patila od nesvestica, osećaja da svakog trenutka može da padne, a za to nisu uspeli da nađu nikakav fizički uzročnik. Zbog tog osečaja nesvestice ona je hodala kruto, gotovo se gegajući. Bila je inteligentna i šarmantna i nisam imao pojma šta bi moglo izazvati te nesvestice od kojih ni psihoterapija nije uspela da je izleči i zbag kojih se obratila meni. Usred naše treće seanse, dok je sedela udobno zavaljena i govorila o ovom i onom, iznenada mi je u glavu došla jedna jedina reč: „Pinokio“. Pokušao, sam da se koncentrišem na ono što pacijent govori i tu reč izbacim iz svesti. Ali, već sledećeg minuta, uprkos samom sebi, reč mi je ponovo došla u glavu, gotovo vidljiva, i kao da se nacrtala isipred mojih očiju: PINOKIO. Sada sam bio iznerviran, treptao sam, i ponovo pokušao da obratim pažnju na pacijenta. A nda, kao da poseduje svoju sopstvemu volju, reč se ponovo vratila i zahtevala da bude prepoznata. „Sačekaj trenutak“, rekoh sebi, „ako se ova reč toliko trudi da mi uđe u svest, možđa bi bilo bolje da na nju obratim pažnju. Znam da te stvari mogu biti važne i znam da moje nesvesno želi nešto da mi saopšti, pa bi bilo bolje da ga poslušam. Pinokio. Šta, do vraga, to može da znači? Zar bi to moglo da bude u vezi sa mojim paeijentom? Ne misliš da je ootia Pinokio, zar ne? Sačekaj malo, ona je slatka poput male lutke. Obučena je u crveno, plavo i belo. Čudno hoda, ukočenih nogu kao drveni vojnik. To je to. Ona je maribnćta. Gospode, ona je Pinokio. Ona je marioneta!“ Odjednom mi se ukazala bit moga pacijenta: ona nije bila stvarna osoba. Bila je kruta, drvena marioneta koja pokušava da izgleda živa, ali se plaši da bi svakog trenutka mogla da padne na glavu i kolabira zapetljana u konce i kanape. Jedna po jedna pojavljivale su se činjenice koje su ovo potvrđivale: pojavila se neverovatno dominirajuća majka koja je vukla konce i veoma se ponosila što je za jednu noč naučila kćerku da traži nošu, kada je ova bila mdla. Moja pacijentkinja je potpuno bila okrenuta ispunjavanju očekivanja koja su drugi imali u vezi sa njom. Da bude čista, uredna, -na svom mestu, i da govori ono što se od nje očekuje. Tu je bio i potpuni nedostatak motivacije i nesposobnost da sama donese autonomne odluke.
Ovaj dragoceni uvid u problem pacijenta pojavio se u mojoj svesti kao neželjeni uljez. Ja ga nisam zvao. Nisam ga želeo. Za mene je njegovo prisustvo izgledalo nevažno. Prvo s$m mu se opirao, pokušavajući da ga se otresem. Takva čudna forma i neželjenost su često karakteristični za materijal nesvesnog koji se prezentira svesnom umu. Delom zbog tog kvaliteta i otpora svesnog uma, Frojd i njegovi sledbenici su shvatali nesvesno kao skladište primitivnog koje je antisocijalno i zlo za nas. Kao da su smatrali, zbog činjenice da ga naša svest ne želi, da je materijal nesvesnog „zao“. Razvijajući to dalje, smatrali su da je mentalna bolest ukorenjena u nesvesnom, kao demon u podzemnim dubinama našeg uma. Jung je ovo stanovište korigovao na nekoliko načina uključujući .izraz: „mudrost nesvesnog“. Moje sopstveno iskustvo potvrđuje Jungovo stanovište u svakom pogledu. Došao sam do zaključka da mentalne bolesti nisu produkt nesvesnog. To je fenomen svesti ili poremećaja odnosa svesnog i nesvesnog. Razmatrajući pitanje potiskivanja, Frojd je kod mnogih svojih pacijenata otkrio seksualne želje i neprijateljske osećaje kojih oni nisu bili svesni, i koji su bili uzrok njihovih bolesti. Pošto su te želje i ta osećanja potiskivani u nesvesno, zaključio je da je nesvesno uzrok mentalnih oboljenja. Ali, zbog čega su te želje i osećanja uopšte smešteni u nesvesnom? Zašto su bila potisnuta? Odgovor je da ih svesaii um nije želeo. Problem leži u neželjenju i neprihvatanju. Problem nije u tome što ljudska bića imaju takva neprijateljska osećanja i seksualne želje, već u tome što svestan um nije voljan da se suoči sa ovim osećajima i da podnese muku njihovog razrešemja, nego ih gura pod tepih.
Treći način na koji se nesvesno manifestuje i obraća nam se, ako smo voljni da slušamo, (što obiono nismo), je kroz naše ponašanje. Mislim na omaške u govoru i druge „greške“ u ponašanju ili „Frojdovske bmaške“ koje je Frojd u „Psihopatologiji svakodnevnog života“ demonstrirao kao mamifestacije nesvesinog. Frojdova upotreba reči psihopatologija, da bi opisao ove fenomene, je indikativna za njegovu negativnu orijentaciju prema nesvesnom. On nesvesno shvata kao nerijatelja, ili bar đavola koji pokušava da nas prevari, a ne kao neku dobru vilu koja ulaže mnogo1 napora da nas učini časnim ljudima. Kada pacijent u psihoterapiji napravi omašku, to obično pomaže u daljem procesu terapije. U tom je trenutku svesni um angažovan pokušajem da se nosi sa terapijom i sklon je da pravu prirodu problema sakrije od terapeuta. Nesvesno se međutim udružuje sa terapeutom, bori za otvorenost, pošteno i stvamo, trudeći se da iznese istinu u vezi sa problemom. ,
Evo ponovo nekoliko primera. Pedantna žena, potpuno nesposobna da u sebi otkrije emocije straha i ljutnje, prema tome nesposobna i da ih iskaže, počela je da zakašnjava po pet minuta na seansu. Rekao sam joj da je to zato što ima otpor ili prema meni ili prema seansi, ili prema oboma. Ona je odmah odbacila takvu mogućnost, objašnjavajući da je kašnjenje prouzrokovao ovaj ili onaj slučajni razlog, rekavši da me veoma ceni i da je motivisana da zajedno radimo. Veče nakon te seanse ona je plaćala mesečee račune uključujući i moj. Njen mi je ček stigao nepotpisan. Na sledećoj seansi sam je o tome obavestio, ponovo nagoveštavajući da mi nije platila kako bi trebalo zato što je bila ljuta. Rekia je: „Ali to je smešno. Nikada u svome životu nisam dala nepotpisan ček. Vi znate kako sam ja pedantna u tim stvarima. Uopšte nije moguće da taj ček nisam potpisala.“ Pokazao sam joj nepotpisan ček. Mada je uvek kontrolisana u svom ponašanju, sada je počela da jeca. „Šta se to dešava sa mnoni? Potpuno se gubim. Osećam kao da sam istovremeno u dva bića.“ Prihvatila je moj stav da je ona poput kuće koja se deli na dva dela i po prvi put u životu je shvatila da i ona može osećati bes. Načinjen je prvi korak napred. Drugi pacijent je imaoroblema sa osećanjem besa. Bio je to muškarac koji je verovao da ne sme osećati, a kanioli ispoljavati bes prema bilo kome članu porodice. Pošto ga je u to vreme posetila sestra, pričao mi je o njoj, opisujući je kao savršeno dragu osobu. Kasnije, za vreme seanse, govorio je o maloj zakuski koju je to veče pripremao i na koju će doći par iz susedstva i naravno „moja snaha“. Tada sam mu rekao da je svoju sestru opisao kao snahu. „Verovatno ćete mi sada reći da je to jedha od onih Frojdovih omaški“, reče on. „Da, hoću“, odgovorio sam. „Ono što vaše nesvesno kaže jeste, da vi svoju sestru ne želite za sestru, da je ona, što se vas tiče, samo snaha i da je vi, u stvari, mrzite.“
„Ne mrzim je“, odgovorio je on. „Ali ona neprekidno priča i ona će večeras monopolizovati konverzaciju. Možda me ona ponekad zbunjuje.“ Ponovo smo malo napredovali.
Ne izražavaju $ve omaške neprijateljstvo ili potisnuta negativna osećanja. One izražavaju sva potisnuta osećanja, i pozitivna i negativna. Izražavaju istinu, pravo stanje stvari koje je suprotstavljeno onome šta bismo mi želeli da budemo. Mo“žda je najupečatljiviju omašku učinila mlada žena za vreme svoje prve seanse. Znao sam da su njeni roditelji rezervisani i neosetljivi Ijudi koji su je podigli u bogatstvu, ali bez osećanja i istinske brige. Meni se predstavila kao neuobičajeno zrela, samozadovoljna, oslabođena i nezavisna mlada žena koja je želela tretman jer je trenutno bila slobodna i mislila je da psihoanaliza može doprineti njenom intelektualnom napretku. Raspitujući se o toj njenoj slobodi saznao sam da više nije na koledžu jer je u petom mesecu trudnoće. Nije želela da se uda. Imala je neki neodređen plan da bebu nakon porođaja da na usvojenje, a zatim ode u Evropu i završi obrazovanje. Pitao sam je da li je obavestila oca bebe, koga nije videla četiri meseca, o tome da je trudna. „Da“, odgovorila je. „Napisala sam mu obaveštenje da je .veza našeg produkta, dete.“ Htela je da kaže da je dete produkt njihove veze, umesto toga rekla mi je da je pod maskom svetske žene ona još uvek mala devojčica gladna nežnosti, devojčica koja umire zbog nedostatka osećanja ljudi oko sebe. Ona je ostala trudna u očajničkom pokušaju da izazove nečija osećanja postajući i sama majka. Nisam je suočio sa tom omaškom jer ona tada nije bila spremna da je prihvati. Ali, ta je omaška bila od pomoći, jer mi je pokazala da pred sobom imam uplašeno dete kome treba zaštitnička nežnost i najjednostavnija, gotovo fizička nega još dugo vremena.
Ova tri pacijenta koja su pravila omaške nisu toliko želela da se sakriju od mene koliko od seoe samih. Prva je zaista verovala da u njoj ne postoji ni tnm otpora prema terapiji. Drugi pacijent je bio ubeđen da ne gaji ni malo neprijateljstva ni prema jednom članu porodice, treća osoba je mislila o sebi isključivo kao o svetskoj ženi. Naš svesni koncept o sebi uvek se više ili maaije razlikuje od onoga što mi, u stvari, jesmo. Gotovo uvek smo ili više ili manje kompetentni za nešto nego što verujemo. Međutim, nesvesno uvek zna ko smo. Najveći, esencijalni zadatak duhovmog razvijanja je stalni rad na usklađivanju svesnog koaicepta o sebi sa stvamim stanjem. Kada se veći deo ovog doživotnog zadatka obavi - što se može postići kroz intenzivnu terapiju - osoba će se osećati „ponovo rođena“. „Nisam više osoba koja sam bila“, reći će pacijent obradovan velikom promenom u svojoj svesti. „Ja sam sada sasvim druga osoba.“ Takva osoba lako shvati reči ove pesme: „Jednom samio izgubljan, sada sam se našao. Bio sam slep, a sada vidim.“ -
Ako se identifikujemo sa svojim konceptom o sebi ili svojom svešću ili svešću uopšte, onda moramo da kažemo u vezi sa nesvesnim, da je ono mudriji deo nas. Govorili smo o „mudrosti nesvesnog“ prvenstveno u terminima samospoznaje i samootkrivanja. U primeru pacijenta koga je moje nesvesno ocenilo kao Pinokija, pokuš&o sam da pokažem da je nesvesno mudrije nego što simo mi, i ,to i u odmosu na druge Ijude i u odnosu na nas. Ćinjenica je da je naše riesvesno mudrije od nas u svemu. Kada smo prvi put stigli u Singapur, moja žena i ja smo napustili hotel i otišli u šetnju. Uskoro smo izašli na široki prostor na čijemsmo udaljenom kraju, dva ili tri bloka dalje, videli u tami nejasne obrise neke zgrade. „Pitam se kakva je to zgrada“, reče moja žena. Odmah sam odgovorio potpuno ubeđen i siguran. „Oh, to je singapurski kriket klub.“ To sam rekao sasvim spontano. Gotovo sam odmah požalio što sam to. rekao. Nisam imao gotovo nikakvog razloga da .to mislim. Nikada ranije nisam b;o u Singapuru, nikada nisam ni video kriket klub. Na moje zaprepašćenje, kada smo se približili, videli smo da na drugoj strani zgrade piše „Singapur - rrket klub“.
Kako sam mogao znati ono što nisam znao? Među mogućim objašnjenjima je i Jungova teorija o kolektivnort} nesvesnom, po kojoj mi nasleđujemo mudrost i iskustvo naših predaka. Ovakva vrsta mudrosti može izgledati bizama naučnom umu, a ipak je njeno postojanje priznato u našem svakodnevnom rečniku. Uzmimo reč „prepoznati“. Kada čitamo knjigu i naiđemo na ideju ili teoriju koja nam se dopada, ona nas „podseća“, mi je „prepoznajemo“ kao istinitu. Reč „ponovo saznati“ nači da smo to jednom znali, zaboravili, a onda ponovo prepoznali kao starog prijatelja. Kao da su svo znanje i sva mudrost jednom bili u našem umu i, kada naučimo „nešto novo“, mi samo otkrivamo u sebi ono što je tamo postojalo. Taj koncept se vidi u reči obrazovanje (education) koja je nastala od latinske reči educare što bukvalno znači „otkriti“ ili „voditi napred“. Dakle, kada obrazujemo Ijude, mi ih ne zatrpavamo novim znanjima. Mi iznosimo na videlo dana nešto iz njih samih, i to iz nesvesnog prenosimo u svesno.
Ali šta je izvor, tog dela nas koji je mudriji? To ne znamo. Jungova teorija kolektivno nesvesnog nagoveštava da je. mudrost nasleđena. Nedavni naučni eksperimenti sa genetskim materijalom u vezi sa fenomenom memorije pokazujuda je moguče nasleđivati znanje koje je uskladišteno u ćelijama u formi koda nukleinske kiseline. Koricept bemijskog uskladištenja informacija dozvoljava nam da shvatimo kako bi informacije potencijalno dostupne Ijudskom umu mogle biti smeštene u nekoliko kubnih inča moždane mase. Ali čak ni ovaj model ne odgovara nam na najvažnije pitanje. Kada razmišljamo o tehnologiji takvog modela - kako bi mogao biti konstruisan, kako sinhronizovan, i td. - i dalje sa strahopoštovanjem stojimo pred ljudskim umom. Špekuliacije o tim stvarima se ne razlikuju mnogo od špekulacija o kosmičkoj kontroli Boga koji pod svojom komandorti ima armije i korpuse arhariđela, anđela, serafima, i kerubina da mu pomognu u upravljanju kosmosom. Um, koji ponekada smatra da ne postoje takve stvari kao što šu čuda, sam po sebi je čudo.

Čudo srećnih otkrivanja

Mi možemo da zamislimo neobičnu mudrost nesvesnog. Možemo da pokušamo da je objasnimo kao molekulami mozak koji radi sa čudesnom tehnologijom, ali ipak nemamo objasnjenja za takozvane „psihičke fenomene“, koji su tako jasno povezani sa radom nesvesnog.Useriji eksperimenata Montaga Ulmana i Stenlija Krepnera demonstrirano je da je moguče da budna osoba nekoliko puta „transmituje“ likove drugoj osobi koja spavia u drugoj sobi, i da đe se ti likovi pojaviti u snu spavača. Takvo transmitovanje se ne dešava samo u laboratorijama. Na primer, dešava se da dve ošobe poznate jedna drugoj, imaju, nezavisno jedna od druge, potpuno iste snove. Kako se to dešava? Nemamo nikakve predstave o tome. Ali to se dešava. Valjanost tih događanja je naučno dokazana u termi nima verovatnoće. Ja sam jedne noći imao san koji se sastojao iz serije od sedam“likova. Kasnije sam saznao da se moj prijatelj, dok je spavao u mojoj kući dve noći pre toga, probudio iz sna u kome se istih tih sedam likova pojavilo u istom rasporedu. Ni on ni ja nismo mogli naći razlog za taj događaj. Taj san nismo mogli povezati ni sa kakvim iskustvom, niti ga bilo kako protumačiti. A ipak smo znali da se nešto vrlo važno desilo. U mome mozgu su bili milioni likova od kojih se može konstruisati san. Verovatnoća da će samo slučajem doći do istog sna kod mene i moga prijatelja i još istim redosledom, bila je astronomski mala. Događaj je bio toliko neverovatan da smo znali da se nije desio slučajno.
Čimjenica da se veoma neverovatni događaji, događaji za koje se ne može naći uzrok u okviru poznatihrirodnih zakona, dešavaju sa neverovatnom frekvencijom, postala je poznata kao princip sinhronosti. Moj prijatelj i ja ne znamo razlog ni uzrok zbog koga smo imali iste snove, ali, jedan aspekt tog đogađaja je da su snovi bili vremenski blizu. Izgleda da je vremensko usklađivanje bilo veoma bitno, možda čak i najvažniji element tog neverovatnog događaja. Ranije, u razmatranju sklonosti ka nesrećama i otpornosti pomenuli smo da se često dešava da Ijudi nepovređeni izađu iz vozila kojav su potpuno slupana, a činilo se. smešnim smatrati da je mašina instinktivno zaštitila vozača. Ne postoji prirodan zakon koji kaže da je oblik vozila (slučaj A) bio razlog da vozač preživi ili da je oblik vozača (slučaj B) nagnao vozilo da se slupa na ižvestan način. Ipak, mada jedan nije izazvao drugi, slučaj A i slučaj B verovatno su se desili istovremeno, i na taj način je vozač preživeo. Princip sinhronosti ne objašnjava kako i zašto se to desilo. Ori samo konstatuje da se takve neverovatne povezanosti događaja dešavaju, i to češće nego što bi se očekivalo. To ne objašnjava čuda. Princip služi samo da se istakne da su čuda stvar vremenskog usklađenja i da su začuđujuće česta.
Slučaj kada se dese dva gotovo jednaka sna, kvalifikuje se kao paranormalni fenomen, čak i onda kada je značenje sna nejasno. Verovatno je značenje većine istinskih paranormalnih fenomena isto tako nejasno. Druga karakteristika ovih duhovnih fenomena je da je većina tih događaja, u stvari srećnog ishoda, - na neki način povoljna za čoveka ili grupu Ijudi koja je uključena. Zreo, veoma skaptičan i poštovan naučnik mi je ispričao sledeći događaj: „Posle naše seanse odlučio sam da vozim kući putem pored jezera, jer je bio divan dan. Na tom putu ima puno oštrih krivina.
Približavao sam se možda desetoj krivini, kada mi je odjednom prošlo kroz glavu, da bi kola iz suprotnog pravca mogla da naiđu u velikoj brzini i pređu na moju stranu puta. Odmah sam pritisnuo kočnice i potpuno stao. Čim sam to uradio koia zaišta naiđoše u velikoj brzini i toiiko pređoše na moju stranu da su me skoro udarila, mada sam se ja povukao na kraj svoje trake i stajaO. Da nisam stao, mi bismo se sudarili u okuci. Ne znam šta me je nateralo da stanem. Mogao sam da stanem i na bilo kojoj drugoj okuci, ali nisam. Ćesto idem tim putem, i mada ga smatram opasnim, nikada ranije nisam stao. Sada se pitam da li zaista postoji nešto u ekstrasenzornim percepcijama? Ne znam kako drugačije da to objasnim.“
Moguće je da su događaji koji su toliko neverovatni da nagoveštavaju princip sinhronosti ili paranormalno, podjednako i zli i dobri. Na ovom polju mora da se uradi temeljno istraživanje. Za sada mogu da iznesem veoma čvrsto, aii „nenaučno“ ubeđenje, da je frekvencija takvih, statistički neverovatnih događaja koji su blagotvorni, daleko veća od onih koji su štetni. Blagotvorni rezultati takvih događaja ne moraju uvek spasavati život. Često tir događaji pojačavaju intenzitet življenja ili pomažu pri sazrevanju ličnosti. Odličan primer takvih događaja su „Snovi o škarabeju“, iskustvo Karla Junga, ispričano u njegovom članku o sinhronosti. Navešću ceo članak:
„Moj primer je mlada žena koja se uprkos obostranih napora pokazala kao psihološki nepristupačna. Problem je bio u tome što je ona o svemu znala sve. Njeno odlično obrazovanje služilo joj je kao oružje koje je briljantno prilagođeno svrsi. Imala je precizno izbrušen kartezijanski racionalizam sa nepogrešivim „geometrijskim“ shvatanjem stvarnosti. Nakon nekoliko
bezuspešnih pokušaja da omekšam njen racionalizam nekim ljudskijim pristupom, počeo sam da se nadam da će se dogoditi nešto neočekivano, nešto iracionalno, nešto što će razlbiti intelektualnu retortu u koju se ona zatvorila. Jednog dana sam sedeo nasuprot njoj, leđima okrenut prozoru, slušajući njenu tečnu retoriku. Prethodne noći je imala impresivan san u kome joj je neko dao zlatnog skarabeja - veoma skup komad nakita. Dok mi je pričala svoj san, čuo sam kako nešto nežno luipka u proizor. Okrenuo sam se i ugledao prilično velikog letećeg insekta kako udara u prozor pokušavajući da uđe u mračnu sobu. To mi se učinilo vrlo čudnim. Odmah sam otvorio prozor i uhvatio insekta koji je uleteo unutra. Bila je to buba sasyinl nalik na skarabeja (cetonia aurata) čija zlatno zelena boja gotovo da u potpunosti liči na zlatnog skarabeja. Bubu sam dao pacijentkinji sa rečima: Evo vašeg skarabeja. To iskustvo je napravilo pukotinu u njenom racionalizlu i slomilo led njenog inteleiktualnog otpora. Sada se tretman mogao nastaviti na zadovoljavajući način.“
Ovde govorimo o problemu srećnih otkrivanja koje omogućuju paranormalni fenomeni. Vebsterov rečnik „srećna otkrivanja“ definiše kao „dar za pronalaženje važnih ili dobrih stvari koje ne tražimo“. Tu ima nekoliko intrigirajućih detalja. Jedan je da se to smatra darom, podrazumevajući da ga neki ljudi poseduju a drugi ne, da su neki ljudi srećne ruke, a drugi nisu. Glavna teza ovog dela knjige je da je milost koja se delom manifestuje kao „vredna i prijatna stvar koju ne tražimo“, vredna za svakog, ali dok je neki koriste, drugi to ne čine. Puštajući bubu da uđe, hvatajući je dajući je pacijentu, Jung ju je očigledno iskoristio. Neki od razloga zbog kojih Ijudi ne koriste milost biće ispitani u delu pod imenom „Otpor milosti“. Ali sada mogu reći da je jedan od razloga zbog kojih ne koristimo milost u potpunosti, taj što nismo sasvim švesni njenog prisustva - to jest, ne nalazimo vredne stvari jer ih ne tražimo, zato što nismo svesni vrednosti poklonaf koji smo dobili. Drugim rečima, srećna otkrivanja se dešavaju svima nama, ali često ih ne prepoznajemo, smatramo takve događaje beznačajnim i tako ih ne koristimo u potpunosti.
Pre pet meseci, pošto sam imao dva sata slobodnog vremena između dva sastanka, zamolio sam kolegu koji je živeo u tom gradu da to vreme provedem u biblioteci u njegovoj kući, radeći na ovoj knjizi. Kada sam tamo došao, dočekala me je njegova supruga, rezervisana žena koja me nije volela i koja je u nekoliko ramijih prilika reagovala arogantno i neprijateljski. Nategnuto smo pričali jedno pet minuta. U toj izveštačenoj konverzaciji ona reče da je čula da pišem knjigu i upita me o čemu. Rekao sam joj samo to da je knjiga o duhovnom sazrevanju. Onda sam seo u biblioteku da radim. Nakon pola sata otkrio sam da je deo koji sam napisao o odgovomosti nezadovoljavajući. Taj deo se svakako morao proširiti, a to opet nisam smeo da uradim da ne poremetim konstruikciju knjige. S druge strane, nisairt hteo ni da izbacim taj deo jer sam smatrao da su neki koncepti koje sam tamo izneo apsolutno neophodni. Čitav sat sam bio u toj dilemi i ništa nisam 6dlučio. Osećao sam sve veću frustraciju i nesposobnost da rešim taj problem. U tom je trenutku supruga mog kolege tiho ušla u biblioteku. Bila je bojažljiva i neodlučna. Puna poštovanja, a opet nekako topla i meka, sasvim različita od osobe koju sam poznavao. „Skoti, nadam se da ne smetam“, reče ona. „Ako smetam, recite mi.“ Rekao sam da mi ne smeta, da sam došao do mrtve tačke da u ovom trenutku sigurno ništa neću uraditi. U rukama je imala malu knjigu. „Pronašla sam ovu knjigu“, reče. „Mislim da će vas interesovati. Možda neće. Ali ja sam mislila da će biti od pomoći. Ne znam zašto.“ Osećao sam se iritiranim i pod pritiskom, mogao sam reći da sam preko glave zatnpan knjigama - što je bilo tačno - i da nije bilo nikakve šanse da ja to pročitam u bliskoj budućnosti. Ali njena čudna poniznost je izazvala driigu reakciju. Rekao sam da cenim njenu pažnju i da ću je pogledati čim nađem vremena. Poneo sam je kući, ne znajući kada ću je zaista pogledati. Ali to veče, nešto me je nateralo da ostavim sve knjige koje sam konsultovao i da uzmem njenu. Bila je to tanka knjižica koja se zvala „Kako se ljudi menjaju“ od Alena Vilisa. Veći deo te knjige se bavio problemom odgovornosti. Jedno poglavlje je clegantno izrazilo sve ono što sam mogao da uradim ja da sam proširio taj deo knjige. Sledećeg jutra sam kondenzovao taj deo svoje knjige u mali koncizni paragraf, a u fusnoti uputio čitaoce na Vilisovu knjigu, kao materijal za idealno elaboriranje te teme. Moja diiema je bila rešena.
Ovo nije bio veličanstven događaj. Nije bilo fanfara da ga najave. Mogao sam .ga ignorisati. Preživeo bih bez njega, a ipak bio sam dirnut milošću. Događaj je bio i neobičan i običan. Neobičan je jer je bio krajnje neveroVatan, običam, zato što nam se takve neverovatne stvari stalno dešavaju minio kucajući na vrata svesti, poput one bube na prozorsko okno. Slični događaji su mi se često dešavali. Uvek mi se dešavaju. Neke prepoznam. Nekada ih koristim, a da nisam svestan njihove čudesne prirode, ali ne znaln koliko ih je prošlo neprimećeno.
Do sada sam opisao različite fenomene koji imaju sledeće zajedničke karakteristike: služe da pothrane, podrže, zaštite i obogate Ijudsfki život i duhovno sazrevanje.) mehanizam njihove akcije je ili nepotpuno razumljiv (kao u slučaju fizičke otpornosti i snova) ili totalno nejasan (kao kod slučajeva paranormalnih fenomena) prema principima prirodnih zakona kako ih interpretira savremena naučna imisao. dešavaju se često, rutinski, svuda, i u biti su univerzalni. mada na njih verovatno utiče ljudska svest, njihovo poreklo je van svesti i van procesa svesnog donošerija odluke.
Iako ih obično posmatramo kao odvojene, verujem da njihova opštost pokazuje da su ovi fenomeni deo manifestacije jednog fenomena močne sile čiji su koreni van Ijudske svesti i koja potpomaže duhovno sazrevanje ljudi. Stotinama i hiljadama godina pre naučne konceptualizacije stanja sna i nesvesnog, ovu moč su vemici smatrali milošću i pevali joj himne: „Čudesna milosti kako je sladak glas ...“
Šta mi treba da radimo - mi koji smo skeptični, imamo naučni princip - sa ovom „moćnom silom koja potiče van Ijudskog uma i koja pomaže duhovni razvoj ljudskog bića“? Ne možemo dodimuti tu silu. Ne možemo je izmeriti, a ipak, ona postoji. Realna je. Da li da gledamo kroz tunelsku viziju i ignorižemo je jer se ne uiklapa u tradicionalrie naučne koncepte prirodnih zakona? To mi se čini opasno. Ne mislim da se možemo nadati potpunom razumevanju kosmosa i čovekovog esta u njemu ako ne inkorporiramo fenomen milosti u naš okvirni konceipt.
Mi ne možemo ni da lociramo tu silu. Znamo samo gde ona nije - u Ijudskoj svesti. Gde se onda nalazi? Neki od fenomena nagoveštavaju da se nalazi u nesvesnom delu individue. Drugi fenomeni, kao što su sinhronost i srećno otkrivanje, pokazuju da se ta sila nalazi van granica jedne individue. Nije nam lako da lociramo milost i to ne samo zato što smo naučnici. Vernici milost pripisuju Bogu i veruju da je to bukvalno božija Ijubav. Međutim, i oni su stolećima imali iste teškoće u lociranju Boga. U teologiji po tom pitanju postoje dve oprečne tradicije: prva je doktrina emanacije koja smatra da se milost spušta od Boga dole na ljude. Druga je doktrina imanencije koja smatra da se milost uliva iz Boga u sam centar ljudskog bića.
Ovaj problem - i kompletan problem paradoksa je rezultat naše želje da lociramo stvari. Ljudska bića imaju duboko ukorenjenu tendenciju da konceptualizuju termine zasebnih erltiteta. Mi primećujemo svet sastavIjen od takvih entiteta, kao što su: brodovi, cipele, pečat i druge kategorije, a onda hoćemo da razumemo fenomen stavljajući ga u posebnu kategoriju, rekavši da je to takav i takav entitet. On je ili ovo ili ono, ali ne može biti oboje. Brodovi su brodovi, nisu cipele. Ja sam ja, a vi ste vi. Ja - entitet je moj identitet, a vi - entitet je vaš identitet, i neće nam biti prijatno ako se naši identiteti pomešaju. Kao što smo već rekli, hindu i budistički mislioci veruju da je naše viđenje zasebnih entiteta iluzija ili maja, a moderni fizičari koji se bave relativnošču, fenomenima talasnih partikula, elektromagnetizmom i tako dalje, sve više postaju svesni ograničenja našeg konceptualnog pristupa. Ali to nije lako izbeći. Naša tendencija da razmišljamo u terminima entiteta, tera nas da lociramo čak i takve stvari kao što su Bog ili milost, i to i onda kada znamo da će nam to smetati da ih razumemo.
Pokušavam da o jedinki uopšte ne razmišljam kao
0 entitetu, a kada me moja intelektualna ograničenja nateraju da mislim (ili pišem) u terminima entiteta, ja granice individue posmatram kao vrlo pokretnu membranu ili ogradu, a ne kao zid. To je ograda kroz koju, ispod koje i iznad koje drugi „entiteti“ mogu da se penju, puze ili lete. Kao što je i naš svesni um donekle uvek propustljiv za naše nesvesno, tako je i naše nesvesno propustljivo za „um koji nismo mi kao entitet. Ovako Deim Đulijam, pustanjakinja iz XIV veka, opisuje odnos između milosti i individualnog entiteta: „Kao što je telo obučeno u odeću, meso u kožu, kosti u meso i srce u sve zajedno, tako smo mi, duša i telo, obučeni u Dobrotu Božiju. Da, i to mnogo bolje, jer sve drugo se istroši i propadme, ali je Dobrota Božija uvek netaknuta.“
U svakom slučaju, bez obzira kako ih opisujemo
1 gde ih lociramo, „čuda“ pokazuju da naš ljudski rast potpomaže sila van naše svesne volje. Da bismo bolje razumeli prirodu te sile možemo razmatrati još jedno čudo: razvoj procesa života samog po sebi koga smo p.azvali evolucija.

Čudo evolucije

Mada se do sada nismo fokusirali na evoluciju kao koncept, na neki način je ona već bila razmatrana u ovoj krijizi. Duhovno sazrevanje je evolucija jedinke. Individualno telo može pretrpeti promene za vreme životnog procesa, ali to nije evoliucija. U starosti je neizbežan pad fizičkih sposobnosti. Duhovne sposobnosti se mogu uvećavati (mada to retko biva) sve do trenutka smrti. Naš život nam pruža nebrojane mogućnosti za duhovno sazrevanje. Ova knjiga je usredsređena na duhovnu evolueiju, a proces fizičke evolucije je sličan duhovnom i ombgućuje nam da razumemo proces duhovnog sazrevanja i značenje milosti.
Proces psihičke. evolucije je sam po sebi čudo. Ako bismo sudili po našem razumevanju univerzuma, evolucija ne bi ni trebalo da postoji. Jedan od osnovnih prirodnih zakona je drugi zakon termodinamike koji kaže da energija prirodno ide od stanja veće organizacije ka stanju niže organizacije, od stanja visoke izdiferenciranosti ka stanju manje izdiferenciranosti. Drugim rečima, univerzum je proces uprošćavanja. Najčešće se za ilustraciju tog zakona koristi primer potoka koji prirodno pada niz brdo. Potrebna je energija ili rad, - pumpe, ljudi koji nose-kante ili druga sredstva - da se proces vrati, da dođemo do početka i vodu vratimo na vrh brda. A energija mora doći odnekuda sa strane. Moraju se trošiti rieki drugi energetski sistemi da bi se tb uradilo. Konačno, prema drugom zakonu termodinamike, za bilion biliona godina univerzum će se totalno uprostiti i dostići najniži nivo amorfne i totalno neorganizovane i neizdiferencirane gomile u kojoj se više ništa ne dešava. Stanje totalne dezorganizacije i neizdiferenciranosti je stanje entropije.
Prirodan tok energije prema stanju entropije bi se mogao nazvati sila entropije. Sada možemo shvatiti da je „tok“ evolucije suprotan sili entropije. Proces evoIucije je razvoj organizama sa nižih na više nivoe kompleksnosti, izdiferenciranosti i organizacije. Virus je izuzetno jednostavan organizam, malo više od molekule. Bakterija je kompleksnija, izdiferenciranija; ima ćelijski zid, različite tipove molekula i metabolizam. Paramecijum ima nukleus i rudimentirani probavni sistem. Sunđer ima ne samo ćelije nego i tipove ćelija koji su međuzavisni. Insekti i ribe imaju nervni sistem sa složenim sistemom kretanja, čak i društvene organizacije. I što više idemo prema gomjem delu skale evolucije, to se više povećava kompleksnost prganizacije i izdiferenciranost, a vrhunac je čovek koji poseduje ogromnu moždariu koru i izuzetno složene strukture ponašanja. Smatram da je proces evolucije čudo jer je to proces povećane organizacije i izdiferenciranosti i ide nasuprot prirodnog zakona. Po tam zakonu ne bi postojali ni oni koji pišu, ni oni koji čitaju knjige.11
Proces evolucije se može prikazati u obliku piramide, sa čovekom, najkompleksnijom i najmalobrojnijom vrstom organizama na vrhu, i virusima, najjednostavnijom i najbrojnijom vrstom organizama, na dnu.

VIŠA ORGANIZACIJA



ENTROPIJA



" Koncept po kome evolucija ide nasuprot prirodnom zakonu nije ni nov ni originalan. Ža vreme mojih studentskih dana neko je rekao: „Evolucija je vrtlog u drugom zakonu termodinamike.“ Ja, na žalost, nisam locirao tu referencu. Nedavno je taj koncept formulisao Bakminster Fuler u svojoj knjizi „Došlo je i otišlo - nije ostalo“.
Vrh je gore, nasuprot sili entropije. U piramidu sam ucrtao strelicu koja simbolizuje ovu probojnu silu evolucije, ono nešto što je tako uspešno i dosledno izazivalo „prirodni zakon“, milionima i milionima gerieracija i samo po sebi može predstavljati prirodni zakon, mada još nije definisan.
Duhovna evolucija čovečanstva takbđe može da se predstavi dijagramom.
Ponovo naglašavam da je proces duhovnog sazrevanja naporan i težak. Takav je jer se suprotstavlja prirodnom otporu, suprotstavlja se sklonosti da stvari ostanu onakve kakve jesu, da se držimo starih mapa i starih načina, suprotstavlja se izboru najlakšeg puta. Ali o tom prirodnom otporu, toj sili entrapije koja deluje i u našim duhovnim životima, uskoro ču više da govorim. Kao i u slučaju fizičke evolucije, čudo je da. je taj otpor savladan. Mi rastemo. Uprkos svemu što se suprotstavlja tom procesu, mi postajemo sve bolja i bolja ljudska bića. Ne svi i ne lako. Ali, veliki broj Ijudi uspeva nekako da dođe do zrelosti. Postoji i sila koja nas tera da izaberemo teži put, da bismo prevazišli jad i bedu u kojoj smo često rođeni.
Ovaj dijagram procesa duhovne evolucije može se primeniti i na egzistenciju jedinke. Svi mi u sebi imamo potrebu da sazrevamo i svi mi, svesni te potrebe, moramo da se borimo protiv otpora. Dijagram se odnosi i na čovečanstvo u celini. Evoluirajući kao pojedinci mi ujedno pomažemo društvu da i ono evoluira. Kultura koja nas je formirala u detinjstvu sada formira naše ponašanje u svetu odraslih. Oni koji dostignu zrelost, ne samo da uživaju plodove zrelosti nego te plodove daju svetu. Evoluirajući kao individue mi na svojim leđima nosimo celo čovečanstvo i tako i ono evoluira.
Sama ideja da je polje razvoja Ijudske duhovnosti u usponu ne izgleda realistična generaciji oslobođenoj iluzije sna o progresu. Svuda su ratovi, korupcija i zagađeaija. Kako se onda može zaključiti da ljudska rasa duhovno napreduje? A ja upravo to tvrdim. Sam, osećaj razočaranosti pokazuje da od sebe očekujemo više no što su naši preci očekivali od sebe. Ljudsko ponašanje koje se danas smafra odvratnim i okrutnim, juče se prihvatalo kao normalna stvar. Glavna tema ove knjige je odgovornost roditelja za duhovno formiranje dece. To teško da je nova tema, ali, pre nekoliko stotina godina, o tome niko nije ni razmišljao. Mada je, u proseku, kvalitet roditeljske brige zastrašujuće slab, ja ipak imam mnogo razloga da tvrdim da je daleko superiomiji roditeljskoj brizi od samo nekoliko generacija unazad. Nedavno je opisan jedan aspekt brige o detetu koji počinje rečima: „Rimski zakon je ocu davao apsolutnu kontrolu nad detetom koje je on mogao da proda ili osudi na smrt. Ovaj koncept apsolutnog prava je ušao i u engleski zakon gde je sve do XIV veka postojao bez značajnih izmena. U srednjem veku se detinjstvo nije smatralo posebnom fazom života kao što to danas smatramo. Bilo je uobičajeno da se dete od sedam godina da na zanat ili u službu, gđ< je učenje bilo u drugom planu, a služenje gospodan. i gospodarici u prvom. Dete i sluga su se tretirali na isti način. Ćak su i u jeziku postojali termini koji su jednom rečju označavali oboje. Tek u XIV veku na dete se gleda kao na biće od posebnog interesa koje prolazi kroz važne i specifične probleme razvoja, kac na biće koje je vredno ljubavi.“
Ali, šta je to što nas kao individue i kao cele grupe gura da sazrevamo protiv prirodnog otpora naše letargije. Već smo toj sili dali ime - to je ljubav, Ljubav je definisana kao „volja da se proširimo da bismo pothranili svoje ili tuđe duhovno sazrevanje“. Kada sazrevamo to je zato što na tome radimo, a na sebi radimo zato jer sebe volimo. Mi se uzdižemo kroz ljubav. Ljubav kao proširenje sebe je činjenica evolucije. To je evolucija u progresu. Evolutivna sila koja ie prisutna u svemu živom, u čovečanstvu se manifestuje kroz ljudsku ljubav. Ljubav je čudesna sila koja se suprotstavlja prirodnom zakonu entropije.
Alfa i omega
. Još uvek nismo odgovorili na pitanje odakle dolazi liubav. Sadato pitanje možemo i da proširimo: odakle dolazi sila evolucije? A ovome možemo dodati našu zbunjenost u vezi sa poreklom milosti, jer, Ijubav je svesna, ali milost nije. Odakle dolazi ova „moćna sila koja nastaje van ljudske svesti i hrani duhovnu zrelost Ijudskrh bića?“
Na ovo pitanje ne možemo odgovoriti na isti naučni način na koji možemo odgovoriti na pitanje odakle potiču gvožđe ili brašno. Nije u pitanju samo to što je ona neopipljiva, niti je to jedino - osnovno pitanje na koje nauka ne može da odgovori. Da li zaista znamo šta je elektricitet? I odakle je energija uopšte došla? Ili odakle univerzum? Možda će se naša nauka jednoga dana pozabaviti najosnovnijim pitanjima. Do tada mi možemo samo da razmišljamo, teoretiziramo, postavljamo hipoteze.
Da bismo objasnili čuda milosti i evolucije, mi pretpostavljamo postojanje Boga koji želi da mi sazrevamo, Boga koji nas voli. Mnoge hipoteze izgledaju odveć jednostavne, suviše lake i nalik na fantazije i detinjaste i naivne bajke. Ali, šta drugo možemo? Da li da ignorišemo podatke koristeći tunelsku viziju? Ne možemo dobiti odgovor ako ne postavimo pitanje. Mada je ova hipoteza jednostavna, niko nije uspeo da postavi bolju.
Sve dok to neko ne uradi, mi zadržavamo detinjastu ideju o Bogu punom ljubavi, ili ćemo biti u teoretskom vakuumu. A ako tu tezu uzmemo ozbiljno, otkrićemo da ta jednostavna ideja o Bogu punom ljubavi ne čini baš jednostavnu filozofiju.
Ako postuliramo da je naš kapacitet ljubavi, ta potreba da se raste i sazreva, na rieki način udahnuta od Boga, onda moramo pitati sa kojim ciljem. Gde je kraj i cilj evolucije? Šta to Bog želi od nas? Ovde ne želim da se bavim teologijom, švi mi koji se bavimo pitanjem šta Bog želi od nas, dolazimo do zastrašujuće ideje: Bog želi da postanemo On. Mi sazrevamo ka božanskom. Cilj evolucije je Bog. Bog je izvor evolutivne sile i Bog je njen cilj. To je ono na šta mislimo kada kažemo, on je alfa i omega svega, početak i kraj.
Kada sam rekao da je to zastrašujuća ideja, upotrebio sam blag izraz. To je vrlo stara ideja, ali mi od nje bežimo uspaničeni. Ni jedna ideja koju je čovećanstvo moglo da izmisli nije na ljudska pleća svalila toliki teret. Ne zato što je tu ideju teško shvatiti, naprotiv, ona je esencija jednostavnosti. Ali, ,ako u nju verujemo, ona od nas zahteva sve što možemo dati, sve što imamo. Jedna je stvar verovati u dobrog, starog Boga koji će se pobrinuti da zadobijemo moćno mesto u društvu, onakvo kakvo ne bismo sami mogli da obezbedimo. Sasvim je druga stvar verovati u Boga koji želi da mi zauznaemo Njegov položaj, Njegovu moć, Njegovu mudrost, ljubav i identitet. Ako verujemo da je moguće da čovek postane Bog, samo to verovanje po svojoj prirodi će nam nametnutl obavezu da postignemo sve što možemo, ali mi ne želimo tu obavezu. Ne želimo da toliko radimo. Ne želimo Božiju odgovomost. Ne želimo odgovomost da neprestano razmišljamo, Dok god verujemo da je božanstvo nedostižrio za nas, mi ne. brinemo o našem duhovnom sazrevanju, ne moramo da teramo sebe do sve viših i viših nivoa svesti, aktivnosti i ljubavi. Možemo se opustiti i biti ljudi. Ako je Bog gore, na svojim nebesima, a mi smo dole, i nikada se nećemo sresti, mi možemo svaliti na njega, svu odgovomost za evoluciju i upravljanje kosmosom. Naš zadatak je da sebi osiguramo udobnu starost i zdravu, sretnu i zahvalnu decu i unuke. Dalje od toga se nećemo truditi. Te ciljeve je teško dostići i ne treba ih potcenjivati. Ipak, čim verujemo da je moguće da čovek postane Bog, nikada se ne možemo odmarati suviše dugo, nikada reći: „U redu, moj posao je završen.“ Moramo stalno težiti sve većoj i većoj mudrosti, sve većoj i većoj Ijubavi. Takvim smo verovanjem sebe uhvatili u zamku napomog, teškog puta samousavršavanja i duhovnog sazrevanja, puta koji traje sve do smrti. Božija odgovornost mora biti i naša.
Ideja da nas Đog aktivno navodi na to da treba da sazrevamo da bismo bili poput njega, suočava nas sa našom lenjošću.
Entropija i prvobitni greh
Ova knjiga je o duhovnom sazrevanju, prema tome i o drugoj strani medalje, o preprekama koje stoje na putu duhovnog sazrevanja. Postoji samo jedna velika prepreka, a to je naša lenjost. Ako prevaziđemo lenjost, sve druge će biti uklonjene. Prema tome, ovo je i knjiga o lenjosti. Već smo razmatrali lenjost kod pokušaja da se izbegne neophodna patnja ili da se izabere lakši put. Ispitujući ljubav mi smo ispitivali činjenicu da je neljubav nespremnost da se čovek proširi. Lenjost je suprotnost ljubavi. Duhovno. sazrevanje je napomo, pa se na to stalno moramo podsećati. Sada smo na položaju sa koga možemo ispitivati prirodu lenjosti u perspektivi i shvatiti da je lenjost sila entropije koja se manifestuje u životima svih nas.
Godinama sam ideju prvobitnog greha smatrao beznačajnom i diskutabilnom. Samu seksualnost nisam doživljavao kao nešto naročito grešno. Ni druge apetite nisam smatrao grešnim. Često sam sebi dozvolio da se prejedem nekog izvrsnog jela i, dok sam mogao imati problema sa probavom, nikada nisam imao problema sa osećanjem krivice. Video sam mnoge grehove u svetu: prevare, predrasude, mučenje, brutalnost. Ali nisam primećivao nikakvu urođenu grešnost kod dece niti sam mogao prihvatiti ideju da su deca prokleta zato štosu njihovi preci jeli sa drveta saznanja dobra i zla. Postepeno, nieđutim, postao sam svestan sveprisutnosti lenjosti. U naporima da pomognem svojim pacijentima na putu duhovnog sazrevanja, otkrio sam dz je moj glavni neprijatelj njihova lenjost. I kod sebe sam otkrio nevoljnost da se proširim na nova polja misli, odgovornosti i zrelosti. Imao sam jednu stvar koja mi je bila zajednička sa celim čovečanstvom, a to je bila lenjost. To je bila tačka na kojoj je odjednom priča o jabuci i zmiji postala puna smisla.
Ključna činjenica leži u onome što nedostaje. Priča kaže da je Bog imao naviku „da šeta vrtom kada prođe žega“ i da je postojala komunikacija između njega i čoveka. Ali, ako je to bilo tako, zašto Adam i Eva nisu, pojedinačno ili zajedno, pre ili posle zmijinog nagovora, rekli Bogu: „Radoznali smo da saznamo zašto Ti ne želiš da jedemo sa drveta saznanja dobra i zla. Nama se ovde zaista sviđa i ne želimo da budemo nezahvalni, ali Tvoj zakon nam se ne čini razumnim. Nama bi trebalo objašnjenje.“ Ali, naravno, oni to nisu rekli. Urnesto toga, oni su prekršili božji zakon, a da ga nikada nisu ni shvatili, nikada nisu uložili trud da Gospoda izazovu otvoreno 1 direktno, da njegov autoritet dovedu u pitanje, ili bar komuniciraju sa njim na nivou odraslih Ijudi. Ćuli su zmiju, ali nisu čuli šta Bog ima o tome da kaže, pre nego što su krenuli u akciju.
Zbog čega je došlo do te greška? Zašto nije postojao korak između iskušenja i akcije? Taj nepostOjeći korak je bit greha. Nepostojeći korak je korak debate. Adam i Eva su mogli zapodenuti debatu između zmije i Boga, ali pošto to nisu uradili, nisu stekli uvid u božji stav po tom pitanju. Debata između zmije i Boga je simboličan dijalog između dobra i zla, koji može i treba da se odigra u ljudskom umu. Naš neuspeh da uspostavimo - ili da uspostavimo u potpunosti i iz sveg srca - tu intemu debatu između dobra i zla, uzrok je zlih postuipaka koji čine greh. Razmišljajući o mudrosti akcije koju. savetuje zmija, ljudska bića nisu tražila da saznaju božiju stranu problema. Nisu slušali, niti konsultovali Boga u sebi, saznanje o dobru koje je urođeno čitavom čovečanstvu. Tu grešku pra-vimo zato što smo lenji. Da bi se održale te interne debate treba raditi. One traže vreme i energiju, a ako ih shvatimo ozbiljno, ako ozbiljno slučamo Boga u šebi,- obično osetimo potrebu da izaberemo težu stazu. Voditi tu debatu znači otvoriđ se boilbi i patnji. Svi mi se, češće ili ređe, povlačimo povremeno od posla, trudimo se da izbegnemo bolne korake. Poput Adama i Eve, i svih naših predaka, i mi smo lenji.
Dakle, prvobitni greh postoji. To je naša lenjost. Ona je vrlo stvarna. Ona postoji u svakome od nas - bebama, deci, adolescentima, zrelim osobama, starcima, mudrima i glupima. Neki od nas manje su lenji od drugih, ali smo svi lenji do izvesnog steperia. Bez obzira koliko smo energični, ambiciozni, ili čak mudri, ako se duboko zagledamo u sebe, naći ćemo tu i lenjost To je sila entropije u nama, ona nas gura dole i usiporava naše duhovno sazrevanje.
Neki čitapci mogu reći sabi: „Ali ja nisam lenj. Radim na poslu 60 sati nedeljno. Uveče i za vreme vikenda, umesto da se odmaram, ja se proširujem i, idem sa svojim partnerom, vodim decu u zoološki vrt, pomažem u kući. Ponekad mi se čini da mi je ceo život samo to - rad, rad, rad“. Ja mogu saosećati sa takvim čitaocem, ali i dalje tvrdim da će pronaći lenjost u sebi, ako se dobro zagleda. Jer lenjost ima druge forme koje se ne mogu izraziti satima provedenim na poslu ili obavljanjem sitnih dužnosti. Najvažniji oblik koji lenjost uzima na sefbe je strah. Mit o Adamu i Evi može ponovo da se ilustruje. Moglo bi se reći, na primer, da nije lemjost sprečila Adama i Evu da pitaju Boga za razlog njegovog zakona, nego strah- strah pred licem Boga, strah od božijeg besa. Ali, nije svaki strah lenjost. Veliku većinu naših strahova čini strah od promene statusa quo, strah da možemo izgubiti ono što imamo ako se usudimo da krenemo dalje. U delu o disciplini govorio sam O činjenici da ljudi nove informacije smatraju pretećim, jer, ako ih inkorporiraju, moraće mnogo raditi na reviziji starih mapa stvarnosti, a oni instinktivno teže izbegavanju tog posla. Prema tome; oni će se pre boriti protiv novih informacija nego za njihovu asimilaciju. Njihov otpor je motivisan strahom, ali je osnova tog straha lenjost. To je strah od posla koji bi morali da rade. Slično tome, u delu o ljubavi, govorio sam o rizicima širenja sebe na novu teritoriju, nove obaveze i odgovornosti, nove odnose i nivoe egzistencije. I ovde postoji rizik gubitka starog status quo, i strah od napora da se dođe do novog. Možda su se Adam i Eva plašili onoga što ,će se dogoditi ako otvoreno postave pitanje Bogu. Umesto toga, krenuli su lakšim putem, nelegitimnom prečicom, da bi postigli znanje u koje nisu uiožili nikakav trud. Nadali su se da će sve to proći bez većih posledica. Ali nije bilo tako. Dovođenje Boga u pitanje znači za nas mnogo posla, ali je pouka priče da se to mora uraditi.
Psihoterapeuti znaju da, mada im pacijenti dolaze jer traže promenu u ovome i onome, oni se u stvari užasavaju rada na promenama. Zibog tog straha ili lenjosti, ogromna većina pacijenata - možda devet od deset koji počinju proces psihoterapije napusti terapiju mnogo pre nego što je proces završen. Većina tih koji terapiju ne završe, napuštaju je u prvim seansama ili u prvim mesecima tretmana. To je naročito često u slučajevima oženjenih ili udatih pacijanata, koji za vreme prvih seansi postaju svesni da su njihovi brakovi izuzetno destruktivni, i da će staza do mentalnog zdravlja voditi ili krož razvoj ili kroz veoma težak i bolan proces kompletne restrukcije braka. Takvi pacijenti su obično svesni tog stanja i pre početka terapije i prvih nekoliko seansi služi samo da potvrde ono što su već znači i čega su se plašili. U svakom slučaju njih preplavljuje strah od suočavanja sa, na izgled nerešivim teškoćama samačkog života, ili jednako nerešivim teškoćama napomog zajedničkog rada sa švojim partnerima, i to mesecima i godinama, da bi se stvari radikalno poboljšale. Zato oni prestaju da dolaze na seanse, ponekad već posle druge i treće, po nekad i posle desete ili dvadesete seanse. Mogu prestati uz ovakvo izvinjenje: „Pogrešili smo kada smo mislili da imamo novca za tretman“, ili mogu reći pošteno i otvoreno: „Bojim se posledica koje bi ova terapija mogla imati na moj brak. Znam da je to kukavičluk. Možda ću jednog dana skupiti hrabrosti i vratiti se.“ Oni se odlučuju za neželjeni status quo, a ne za ogroman napor potreban da se izvuku iz zamike.
U ranim fazama duhovnog sazrevanja, individue su obično nesvesne svoje lenjosti, mada ponekad kažu: „Naravno kao i svi, i ja sam ponekad lenj.“ To je zato što je lenji deo bića, poput đavola, beskrupulozan i specijalizuje se u prevarama i prerušavanjima. On sop* stvenu lenjost oblači u ogrtač racionalizacije, a zreliji deo bića je još suviše slab da bi to lako prozreo ili se borio sa njim. Ovako će neka osoba odgovoriti na su gestiju da on ili ona steknu nova znanja u nekoj oblasti: „Mnogi su Ijudi proučavali tu oblast i nisu ništa uradili.“ Ili: „Znam jednog koji je to proučavao, postao je alkoholičar i izvršio je samoubistvo.“ Ili: „Suviše sam star da bih učio.“ Ili: „Hoćeš da.me izmanipuli eš da postanem tvoja kapija, a to psihoterapeuti ne bi trebalo da rade.“ Mnogi slični odgovori su izmišljeni kao pokriće za pacijentovu lenjost i smišljeni su tako da pre prevare pacijenta nego terapeuta. Jer, prepoznavanje lenjosti i priznanje samom sebi da ona postoji, početak je barbe protiv nje.
Iz tih razloga, oni koji su na višim nivoima duhovnog sazrevanja su oni koji su najsvesniji svoje lenjosti. Najmanje su lenji oni koji znaju da su lenji. U svojoj borbi za duhovnu zrelost postepeno sam postajaO svestan novih uvida koji, sami po sebi, imaju tendenciju da mi izmaknu. Ili, ugledam nove i konstruktivne pu- teve misli na kojima moj korak, čini se sam od sebe, počinje da usporava. Ali kada poštanem svestan činjenice da sam usporio korak, primoran sam da pokrenem volju dabih ubrzao korak, i to baš u pravcu koji sam izbegavao. Borba protiv entropije nikada ne prestaje.
Svi mi imamo bolesni i zdravi deo bića. Bez obzira koliko smo neurotični ili psihotični,-čak i kada smo totalno preplašeni i totalno kruti, još uvek postoji deo nas koji želi da sazreva, da se menja i razvija, koje privlači novo i neipoznato i koje je voljno da radi i snosi rizike koje zahteva duhovno sazrevanje. I bez obzira na to koliko mi izgledali zdravi i duhovno razvijeni, postoji deo nas koji ne želi da se napreže, koji se hvata za štaro i poznato, plaši se svake promene i napora, želi komfor po svaku cenu, poštedu od bola po svaku cenu, čak i onda kada je kazna neefikasnost stagnacija ili represija. U nekima od nas naše zdravo biće izgleda patetično malo, potpuno pod vlašću lenjosti i straha, većeg dela našeg bića. Neki od nas brzo sazrevaju, njihovo dominantno zdravo biće juri napred spremno za borbu. U bonbi za razvoj dobra zdravi deo bića, međutim, mora se stalno nositi sa lenjošću bolesnog dela bića. U tom pogledu mi, ljxidska bića, smo potpuno ravnopravni. U svima nama postoje dva dela bića - zdravo i bolesno - sklonost ka životu i sklonost ka smrti, ako vam se tako više sviđa. Svako od nas predstavlja celo čovečanstvo. U svakom od nas postoji instinkt za dobro i u svakome od nas se nalazi prvobitni greh lenjosti, uvek prisutna entropija koja nas vraća detinjstvu i materici iz koje smo se razvili.

Problem zla

Pošto smo lenjost proglasili prvobitnim grehom i videli da je ona forma našeg bolesnog bića koje može biti i đavo, moramo da razmotrimo i problem zla, da bismo zaokružili sliku. Problem zla je možda najveći teološki problem, a ipak, kao što je to slučaj i sa drugim „religioznim“ pitanjima, nauika psihologije se, sa manjim izuzecima, ponaša kao da zlo ne postoji. Potencijalno, psihologija može mnogo doprineti objašnjenju toga predmeta. Nadam se da ću i ja biti u stanju da doprinesem rasvetljavanju problema zla.
Pošto je pitanje zla perifema tema ove knjige, ja ću se ograničiti da ukratko iznesem četiri zaključka do kojih sam došao u vezi sa prirodom zla.
Prvo, zaključio sam da je zlo realno. To nije stvar imaginacije ili prvobitnog religioznog uma koji slabašno pokušava da objasni neipoznato. Zaista postoje Ijudi i institucije koje su ljudi stvorili, koje deluju sa mržnjom u prisustvu dobrote, i koje će razoriti sve što je dobro, ako je to u njihovoj moći. Oni to ne rade iz svesne malicioznosti, nego slepo, nesvesni svoga sopstvenog zla - ne dozvoljavaju da im to dopre do svesti i, kao što je opisan đavo u religioznoj literaturi,ni mrze svetlost i instinktivnS će uraditi sve da je izbegnu; čak će pokušati i da je ugase. Uništiće svetlost u svojoj rođenoj deci i u svemu što podleže njihovoj vlasti.
Zli ljudi mrze svetlost jer ih ona otkriva njima samima. Mrze dobrotu jer ona otkriva njihovo zlo. Mrze ljubav, jer ;ona otkriva njihovu lenjost. Uništiće svetlost, dobrotu, Ijubav, da bi izbegli bol samospoznaje.
Moj drugi zaključak je da je zlo lenjost dovedena do krajnosti, do neobičnih ekstrema. Kao što sam već rekao, ljubav je antiteza ienjosti. Uobičajena lenjost je pasivna greška ljubavi. Neki uobičajeno lenji Ijudi možda neće hteti ni prstom da maknu da bi se proširili, sve dok na to ne budu primorani. Njihovo biće je manifestacija neljubavi, a, ipak, oni nisu zli. Istinski zli ljudi aktivnoizbegavaju da se prošire. Oni će preduzeti sve mere da prošire svoju sopstvenu lenjost, da sačuvaju integritet njihovog bolesnog dela bića. Umesto da druge pothranjuju, oni druge uništavaju. Ako je potrebno, oni će i ubiti da bi izbegli patnje duhovnog sazrevanja. Pošto je integritet njihovog bolesnog bića ugrožen duhovnim sazrevanjem zdravih bića oko njih, oni traže način da smrve i unište duhovno zdravlje. Zlo definišem kao primenu političke moći, tj. nametanje nečije volje drugima, skrivenom i javnom prisilom, da bi se izbeglo širenje ličnosti za pothranjivanje duhovnog sazrevanja.
Moj treći zaključak je da je egzistencija zla neizbežna, bar na ovom nivou ljudske evolucije. Pošto postoji sila entropije i pošto ljudi poseduju svoju volju, neizbežno je da će lenjost postojati u većoj meri u nekim bićima a u nekima u manjoj. Pošto su entropija i evolutivni tok ljubavi suprotne sile, prirodno je da one budu u relativnoj ravnoteži kod mnogih ljudi.
NeicoiiKo njih će ekstremno manifestovati gotovo čistu ljubav, dok će na drugom ekstremu manifestovati čistu entropiju ili zlo. Pošto su to konfliktne snage; neizbežno je i da su te snage u borbi. Prirodno je da dobro -mrzi zlo i da zlo mrzi dobro.
Na kraju, zaključio sam da je entropija ogromna sila u svojoj ekstremnoj formi ljudskog zla, ali je, za čudo, neefikasna kao društvena sila. Sam sam prisustvovao zlu na delu,surovim napadima i uništavanju duha i uma velikpg broja dece. Ali, zlo se uvek nalazilo u pozadini ljudske evolucije. Jer svaka duša koju zlo uništi - a takvih ima mnogo - postaje intrument za spasavanje drugih. Zlo služi kao svetionik koji-odvraća druge od njegovih obala. Većina nas je obdarena instinktivnim osećajem za zlo i, kada ga prepoznamo, mi smo spremni za odbranu. Naša svesnost zla je signal da se pročistimo. Zlo je, na primer, prikucalo Hrista na krst i tako nam omogućilo da ga vidimo izdaleka. Naše lično angažovanje u borbi protivzla u ovom svetu, jedan je od načina sazrevanja.
Evolucija svesti
Reči „svestan“ i „svest“ često su se javljale u dosadašnjem tekstu. Zli Ijudi odbacuju svest o svom vlastitom stanju. Znak duhovno razvijenih je njihova svest vlastitoj lenjosti. Često ljudi nisu svesni svoje religije, ili svoga pogleda na svet, a u procesu sazrevanja je neophodno da postahu svesni svojih predrasuda i zabluda. Kroz ljubav postajemo svesniji Ijudi koje volimo i sveta oko nas. Bitan deo discipline je razvoj svesti o našoj odgovornosti i moći izbora. Kapacitet svesnosti pripisujemo delu uma koji zovemo svest. Sada možemo duhovno sazrevanje definisati kao rast ili evoluciju svesti.
Reč „svesnost“ (conscious) je izvedena iz latinskog prefiksa con - koji znači „sa“ i reči scire - koja znači „znati“. Biti svestan znači „znati sa“. Ali kako da shvatimo ovo „sa“? Već smo rekli da nesvesni deo našeg uma poseduje ogromno znanje. Ono zna više od nas, „mi“ ovde znači naše svesno biče. A kada postanemo svesni neke nove istine, to je zato što je prepoznamo kao istinitu. Mi smo ponovo saznali ono što smo stalno znali. Prema tome, zar ne bismo mogli zaključiti da postati svestan znači da se zna „sa“ našim nesvesnim? Razvoj svesti je razvoj našeg svesnog uma znanja zajedno sa našim nesvesnim umdm koji več poseduje to znanje. To je proces u kome se naš svesni um sinhronizuje sa nesvesnim. To je proces koji bi psihoterapeutima trebalo da bude blizak, jer oni često definišu svoju terapiju kao proces „pretvaranja nesvesnog u svesno“, ili proširivanje carstva svesnosti u relaciji sa carstvom nesvesnog.
Ali još nismo objasnili kako to nesvesno poseduje znanje koje nismo svesno naUčili. I ovde je pitanje toliko osnovno da nemamo naučni odgovor. Možemo samo da postavimo hipotezu. Ne znam ni za jednu hipotezu koja bi bila bolja od postulacije da je Bog intimno povezan sa nama - toliko intimno da je On deo nas. Kada tražite najbliže mesto gde bi trebala biti milost, potražite ga u sebi. Ako tražite mudrost veču od te koju imate, potražite je u sebi. Ovo pokazuje da je veza između Boga i čoveka, bar delom, veza između svesnog i nesvesnog. Da pojednostavimo - naše nesvesno je Bog. Uvek smo bili deo Boga. Bog je uvek bio sa nama, sada je, i uvefk će biti.
Kako to može biti? Ako je čitalac zapanjen idejomc naše nesvesno Bog, on može da se podseti da to nije jeretičan koncept pošto je, u osnovi, isti kao i hrišćanski koncept svetog Duha koji se nalazi u svima nema. Da bih shvatio taj odnos između Boga i. nas, naše riesvesno zamišljam kao rizom, ili neverovatno bogat i skriven sistem korenja koje hrani malu biljku svesnog koja klija iz njega. Ovu analojpju diigujem Jungu koji je opisujući sebe kao „iver beskrajnog Boga“ nastavio:
„Zivot mi se uvek činio kao biljka koja živi na svome rizomu. Tačno je da je život nevidljiv. Skriven u razumu. Deo koji se pojavljuje iznad zemlje, traje samo jedno leto. Onda uvene, jer je efemerna pojava. Kada razmišljamo o beskrajnom rastu i propadanju života i civilizacija, ne možemo da se otmemo utisku apsolutne ništavnosti. Pa ipak, nikada nisam izgubio osećaj za nešto što raste i proživljava večni tok. Mi vidimo samo svet koji je prolazan. Rizom ostaje.“
Jung nikada nije otišao tako daleko da kaže da Bog postoji u našem nesvesnom, mada njegovo pisanje ide u tom pravcu. Podelio je nesvesno na plitko, individualno „lično nesvesno“ i dublje „kolektivno nesvesno“ koje je zajedničko celom čovečanstvu. U mojoj viziji kolektivno nesvesno je Bog, svest je čovek kao individua, a lično nesvesno je između njih. Pošto se nalazi između, neizbežno je da lično nesvesno bude na večoj ili manjoj muci, na poprištu borbe između božje volje i volje individue. Ranije sam nesvesno opisao kao blagonaklono carstvo puno ljubavi. Verujem da je tako. Ali snovi, mada se u njima nalaze i poruke mudrosti i Ijubavi, takođe sadrže i znakove konflikta. Oni mogu biti prijatni i samoobnavljajući, ali mogu biti i teške, zastrašujuće more. Zbog tih zastrašujućih elemenata mnogi mislioci su uzroke mentalnih bolesti locirali u nesvesnom, kao da psihopatologija stoluje u nesvesnom, a da su simptomi fodzemni demoni koji dolaze na površinu da muče individuu. Kao što sam već rekao, moj je stav suprotan tome. Ja verujem da psihopatologija stoluje u svesnom, da su mentalne bolesti bolesti svesnog. Zbog toga što naše svesno biće pruža otpor mudrosti nesvesnog, mi postajemo bolesni. Upravo zato što je naša svest poremećena, dolazi do konflikta, a nesvesno pokušava da taj poremećaj ispravi. Drugim rečima, bolest se javlja kada se svesna volja individue bitno razlikuje od volje Boga, koja je individuina sopstvena nesvesna volja.
Rekao sam da je konačni cilj duhovnog sazrevanja individue da se sjedini s Bogom, da spozna Boga. Pošto je nesvesno Bog, možemo dalje definisati cilj duhovnog sazrevanja kao postignuće božanskog od strane svesnog bića. Individua treba da postane totalno, potpuno Bog. Da li to znači da sVesno treba da se stopi sa nesvesnim da bi sve postalo nesvesno? Ne, ne znači to. Sada dolazimo do toga. Treba postati Bog, ali sačuvati svesnost. Ako pupoljak svesnosti koji raste iz rizoma nesvesnog Boga može sam postati Bog, onda će Bog poprimiti novu životnu formu. To je značenje naše individualne egzistencije. Rođepi smo da bismo kap svesne individue postali nova životna forma Boga.
Svest je izvršni deo našeg totalnog bića. Svest odlučuje i odluke provodi u delo. Kada bi čitavo biće postalo nesvesno, bili bismo poput tek rođene bebe, jedno sa Bogom, ali nesposobni za bilo kakvu akciju. U mističnoj misli nekih malih hindu i budističkih religija postoji jedan regresivan kvalitet gde se status bebe bez ego granica upoređuje sa Nirvanom, a cilj ulaska u Nirvanu je izgleda isti kao i vračanje u matericu. Cilj teologije koju ovde iznosim je upravo suprotan. Cilj nije da se postane nesvesna beba bez ega. Cilj je da se razvije zreo, svestan ego, koji onda može postati ego Boga. Ako smo odrasli ljudi koji idu na dve.noge i mogu da prave nezavistan izbor, ako identifikujemo svoju zrelu slobodnu volju sa voljom Boga, onda je Bog kroz naš svesni ego preuzeo novu i moćnu formu života. Postaćemo božji agent, takoreći njegova ruka, a samim time i deo Njega. I onoliko koliko, kroz naše svesne odluke, možemo da utičemo na svest prema Njegovoj volji, utoliko će naši životi postati nosioci božje milosti. Mi sami ćemo tada postati jedan oblik božje milosti koji radi za čovečanstvo, stvarajući ljubav tamo gde je ranije nije bilo, podižući druge. ljude na naš nivo svesti i unapređujući Ijudsku evoluciju.

Priroda moći

Došli smo do tačke gde možemo razumeti prirodu moči. To je predmet u vezi sa kojim postoje mnogi nesporazumi. Jedan razlog za nesporazum je činjenica da postoje dve vrste moći - politička i duhovna moć. Religiozna mitologija je definisala razlike među njima. Pre nego što se Buda rodio, proroci su informisali njegovog oca da će Buda, kada poraste, postati najmoćniji kralj na svetu ili će biti siromašan čovek i najveći duhovni vođa koji je ikada postojao. Ili jedno ili drugo, ali ne oboje. I Hristu je Satana ponudio „sva zemaljska carstva i slavu“, ali on je odbio i umro na krstu, naizgled nemočan.
Politička moc je sposdbnost da se nateraju drugi, otvoreno ili prikriveno, đa rade po našoj želji. Ova sposobnost se nalazi u položaju, kao što je kraljevski presto ili predsednička pozicija, ili u novcu. Ona nije u osobi koja zauzima taj položaj ili ima novac. Brema tome, politička moč nije u vezi ni sa dobrotom ni sa mudrošću. Vrlo glupi i vrlo zli ljudi su bili kraljevi na zemlji. Međutim, duhovna moć se nalazi isključivo u individui i nema nikakve veze sa sposobnošću da se drugi podjarme. Ljudi velike duhovne moći mogu biti bogati i mogu zauzimati važne političke položaje ili biti vođe, ali je verovatnije da će biti siromašni i da neće imati političku moć. Šta je osobina duhovne moći, ako to nije sposobnost da se drugi potčine? To je sposobnost da se donose odluke sa maksimumom svesnosti. To je svest.
Većina ljudi uglavnom donosi odluke a da nije ni svesna šta radi. Qni preduzimaju akciju slabo razumevajući svoje sopstvene motive. Da li zaista znamo šta radimo, kada prihvatamo ili odbijamo potencijalnog klijenta? Znamo li šta radimo kada udarimo dete, unapredimO podređenog ili flertujemo sa poznanicima? Svako ko je ranije radio u političkoj areni, zna da se akcije pokrenute sa najboljim namerama često izjalove i na kraju pokažu kao škodljive. Ljudi nepoštenih motiva mogu da amoralan čin preokrenu u konstruktivan. To se isto dešava kod podizanja dece. Da li je bolje uraditi pravu stvar iz pogrešnih pobuda ili pogrešnu stvar iz pravih pobuda? Često sino u velikom neznanju onda kada se osećamo potpuno sigumi, a čini nam se da smo prosvetljeni kada smo najkonfuzniji.
Šta da radimo? Da li da otplovimo u more neznanja? Neki su nihilisti i kažu: „Ništa.“ Oni predlažu da nastavimo sa plovidbom, jer se ni jedan pravac ne može ucrtati u to ogromno more koje će nas odneti istinskoj jasnoći ili svrhovitom cilju. Ali drugi, jednako svesni činjenice da su izgubljeni, usuđuju se da se nadaju da oni mogu da se izdignu iznad neznanja, razvijajući još veću svesnost. Oni su u pravu. To je moguće. Ali ta povećana svesnost im ne dolazi u jgdnom zaslepIjujućem momentu prosvetljenja. Ona dolazi polako, deo po deo, i za svaki delić se mora strpljivo raditi, proučavati, promatrati, posmatrati sve, uključujući i nas. Oni su pokomi učenici. Staza duhovnog sazrevanja je staza doživotnog učenja.
Ako se ova staza sjedi dugo i ozbiljno, komadići znanja dolaze na svoje mešto. Postepeno sve dobija smisao. Postoje ćorsokaci, razočaranja, koncepti koji se odbacuju. Ali, postepeno postaje moguće da dođemo do sve dubljeg razumevanja naše egzistencije i postepeno dolazimo do toga da znamo šta radimo. Mi možemo postati moćni.
Doživljaj duhovne moći je u osnovi radostan doživljaj. To je radost koja dolazi nakon ovladavanja sobom. Zaista ne postoji veće zadovoljstvo nego biti ekspert, stvarilo znati šta radite. Oni koji su duhovno najviše sazreli su oni koji su majstori življenja. A postoji jedna još veća radost. To je radost komunikacije sa Bogom. Jer kada mi istinski znamo šta radimo, mi sudelujemo u sveznanju Boga. Ova totalna svesnost prirode situacije, naših motiva i rezultata, dovodi nas do nivoa svesnosti koji očekujemo samo od Boga. Naše svesno biće je uspelo da se sjedini sa Bogom i mi znamo kroz Njega. .
A ipak su oni koji su dostigli taj nivo duhovnog sazrevanja, taj nivo svesti, uvek opsednuti radosnom poniznošću. Oni znaju da njihova neobična mudrost ima koren u njihovom nesvesnom. Svesni su svoje veze sa rizomom i toga da im znanje dolazi iz njega. Njihovi napori da nauče su samo napori da se otvori komunikacija, a oni znaju da njihovo nesvesno, rizom, ne pripada samo njima već čitavom čovečanstvu, čitavom životu, Bogu. Kada ih pitate za izvor njihovog znanja i moći, uvek će odgovoriti: „To nije moja moć. Ova moć koju ja imam je samo delić mnogo veće sile. Ja sam samo provodnik. Ta moć ne pripada meni.“ Rekao sam da je njihova poniznost radosna. To je zato što se svešću o vezanosti za Boga dolazi do smanjenja osećaja za vežanost svoga bića. „Neka tvoja, a ne moja, volja bude. Neka ja budem tvoj instrument.“ To je njihova želja. Takvo gubljenje sebe uvek donosi mirnu ekstazu sličnu zaljubljenosti. Svesni svoje intimne veze sa Bogom oni prestaju da osećaju usamljenost jer sada. postoji komunikacija.
Mada je doživljaj duhovne moći radosno iskustvo ono je i strašno jer, što je nečija svesnost veća, to mu je teže da preduzima akcije. Ovo sam pomenuo u zaključku prvog dela kada sam dao analogiju dva generala gde su oba morala da donesu odluku da li da pošalju diviziju u bitku. Onaj koji svoju diviziju shvata jednostavno kao stratešku jediniću, doneće odluku i spavaće mirno. Ali, za drugoga koji je svestan da svaki pojedini vojnik pod.njegovom komandom ima sopstveni život, ta će odluka biti agonija. Svi smo mi generali. Šta god da uradimo to može imati uticaj i na pravac civilizacije. Odluka da pohvalimo ili kaznimo jedno dete može imati ogromne posledice. Lako je delovati sa svešću u ograničenom broju podataka a onda pustiti da se stvari razvijaju same po sebi. Što je naša svesnost veća to više podataka moramo asimilirati i integrisati u naše donošenje odluke. Što više znamo to su odluke složenije. Ali što više znamo, to smo sposobniji da predvidimo kako će se stvar razvijati. Ako preuzmemo odgovornost za pokušaj da tačno predvidimo šta će se sve desiti, verovatno čemo se osetiti smrvljeni složenošću zadatka i odlučićemo se na nedelanje. Ali i nedeanje je forma akcije i ne raditi ništa, pod izvesim okolnostima, može biti najbolja alcija. Duhovna riioć nije samo svesnost. To je mogućnost da se razviju ljudske sposobnosti za donošenje odluke sa sve većom svešću. Bogolika moć je moć da se donose odluke sa totalnom svešću. Međutim, sveznanje ne olakšava donošenje odluke. U stvari, ono sada postaje teže. Što je xovek bliže Bogu, to oseća veću vezanost za Njega. Učestvovati u božjem sveznanju znači učestvovati u Njegovoj agoniji. Ima još jedan problem koji donosi moć, a to je usamljenost . Tu makar u jednoj dimenziji postoji sličnost između političke i duhovne moći. Čovek koji se. približava vrhuncu duhovne evolucije, liči na čoveka koji je na vrhuncu političke moći. Ne postoji niko iznad kome se mogu proslediti neprijatne odluke. Niko drugi ko bi mogao snositi krivicu., Niko ko bi mu rekao kako i šta da radi. Možda čak ne postoji niko, na njegovom nivou, sa kim bi delio odgovornost. Drugi mogCi savetovati, ali vi donosite odluku. Vi jedini ste odgovorni. Usamljenost ogromne duhovne moći je vcćr. čak i od usamljenosti političke moći. Pošto je njihov nivo svesnosti retko kada jednako visok kao njihovi položaji, politički moćnici gotovo uvek imaju oko sebe duhovno ravnopravne ljude sa kojima mogu komunicirati. Ptedsednici i kraljevi će imati prijatelje i drugare. Ali osoba koja je evoluirala do najvišeg nivoa svesti, najviših nivoa duhovne moći, neće imati nikoga sa kim će deliti svoja iskustva. Hrist je neprestano imao sećaj frastracije jer oko njega nije bilo nikoga ko bi ga razumeo. Bez obzira koliko se trudio, koliko se širio, on nije mogao čak ni um svojih učenika uzdići na svoj nivo. Najmudriji su ga sledili, ali ni oni nisu mogli da ga shvate.
Hrist je bio pun Ijubavi, ali je bio totalno usamljen. Ovu vrstu usamljenosti dele svi oni koji idu na najudaljenija putovanja duhovnog sazrevanja. To je takav teret ,da se jćdnostavno ne bi mogao nositi da se mi, udaljujući se od drugih ljudi, ne približavamo Bogu. U komunikaciji i spoznaji Boga postoji dovoljno radosti koja nam omogućava da izdržimo.

Milost i mentalne bolesti: Mit o Orestu

Izneto je mnogo mišljenja o prirodi mentalnih bolesti i zdravlju. „Neuroza je uvek zamena za pravu patnju.“ „Biti mentalno zdrav znači posvetiti se realnosti po svaku Cenu.“ „Do mentalnih bolesti dolazi kada se svesna volja individue bitno razlikuje od volje Boga što je, u stvari, njena ili njegova nesvesna volja.“ A sada da bliže razmotrimo pitanje mentalnih bolesti i da elemente ujedinimo u koherentnu celinu.
Svoj život živimo u realiiom svetu. Da bismo ga dobro živeli neophodno je da što bolje razumemo stvarnost sveta. Ali, to razumevanje se ne stiče lako. Mnogi aspekti stvarnosti sveta i našeg odnosa sa svetom su jako bolni. Njih možemo shvatiti samo kroz bol i patnju. Svi mi, u većem ili manjem stepenu, pokušavamo do izbegnemo napore i patnje. Ignorišemo bolne aspekte stvamosti, odbacujući neprijatne činjenice iz naše svesti. Drugim rečima, pokušavamo da branimo svoju svest od stvamosti. Ovo činimo upotrebljavajući razna sredstva koja psihijatri zovu odbrambeni mehanizmi. Svi mi koristimo te mehanizme i tako ograničavamo svoju svest. Ako u svojoj lenjosti i strahu od patnje, preteremo branimo svoju svest, onda će doći do toga da naše razumevanje sveta neće imati gotovo nikakve veze sa stvarnim svetom i odnosima u njemu. Pošto je naše delanje bazirano na našem razumevanju, naše ponašanje će postati nerealistično. Kada ovo dođe do izvesnog stepena, naši sugrađani će uvideti da mi „nemamo veze sa realnošću“ i proglasiće nas mentalno bolesnim, mada mi možemo biti ubeđeni da smo potpuno mentalno zdravi. Ali mnogo pre no što naši sugrađani primete da sa nama nešto nije u redu, to će uraditi naše nesvesno. Naše nesvesno nam to saopštava na razne načine: lošim snovima, napadima anksioznosti, depresijama i drugim simptomima. Iako naš svesni um negira realnost, nesvesno, koje je sveznajuće, zna pravo stanje stvari i pokušava da nam pomogne javljajući našem svesnom umu, preko simptoma, da nešto nije u redu. Drugim rečima bolni i neželjeni simptomi mentalnih bolesti su manifestacije milosti. Oni su produkt „moćne sile koja potiče van naše svesti i koja pothranjuje naše duhovno sazrevanje“.
U kratkoj raspravi o depresiji istakao sam da su depresivni simptomi za bolesnu osobu znak da nešto nije u redu i da mora neke stvari da prilagodi. Neprijatni simptomi mentalnih bolesti služe da obaveste ljude da idu pogrešnom stazom, da njihov duh ne sazreva i da su u velikoj opasnosti. Ali, dozvolite da ukratko opišem još jedan slučaj da bih demonstrirao ulogu simptoma.
Betsi je bila dvadeset jednogodišnja žena, lepa i inteligentna, ali sa nečim gotovo devičanskim u sebi. Došla je kod mene zbog nekoliko jakih napada anksioznosti. Bila je jedino dete katoličke, radničke porodice koja je štedela da je pošalje u koledž. Nakon jedne godine provedene na koledžu, mada je bila dobar student, odlučila je da napusti sve i da se uda za momka iz susedstva koji je bio mehaničar. Ona se zaposlila kao službenik u samousluzi. Dve godine je bilo sve u redu, a onda su iznenada došli napadi anksioznosti - sasvhn iznenada. Napadi se uopšte nisu mogli predvideti, izuzev Što su se uvek dešavali kada je bila van njihovog stana i kada muž nije bio sa njom. Mogli su se desiti dok je išla u kupovinu, dok je radila u samousluzi ili hodala ulicom. Intenzitet panike koji .je tada osećala bio je izuzetno jak. Kada bi se to desilo, napuštala je sve što je radila, i bežala u njihov stan ili u garažu u kojoj je radio njen muž. Tek kada bi se sa njim našla kod kuće, napad panike bi prestajao. Zbog tih je napada morala da napusti posao.
Sredstva za umirenje koja joj je dao lekar opšte prakse nisu zaustavila te napade i Betsi je došla kod mene. ,“Ne znam šta nije u redu sa mnom“, jadala mi se. „U mom je životu sve divno. Muž mi je dobar i veoma se volimol Uživala sam u svom poslu. Sada je sve strašno. Neznam šta se to dešava sa mnom. Osećam kao da ludim. Molim vas, pomozite mi. Molim vas pomozite mi d.a sve opet bude onako lepo kao što je bilo.“ Ali, naravno, u toku našeg zajedničkog rada, Betsi je otkrila da sve nije bilo tako „lepo“ kao štoje ona rekla. Prvo je, polako i bolno, izbilo na videlo da, dok je njen muž bio dobar prema njoj, mnoge stvari kbd njega su je iritirale. Ponašao se neotesano. Vrlo malo stvari ga je interesovalo. Želeo je samo zabave i da posmatra TV program. Bio joj je dosadan. Onda je primetila da joj je i posao dosadan. Tada smo počeli da se pitamo zašto je napustila koledž. „Pa, tamo mi je bilo sve neprijatnije i neprijatnije“, priznala je. „Svi su se zanimali ili seksom ili drogom. Ja se tu nisam dobro osećala. Pitali su me zašto se uzdržavam, ne samo dečaci koji su želeli da spavaju sa mnom, nego i devojke. Mislili su da sam naivna. Onda sarri i ja počela da preispitujem samu sebe, crkvu, pa čak i svoje roditelje. Mislim da sam se uplašila.“ U terapiji je Betsi nastavila sa preispitivanjem onoga od čega je pobegla napuštajući koledž. Konačno, ona se vratila na koledž. Srećom njen muž je bio voljan da sazreva zajedno sa njom pa je i on otišao na koledž. Njihovi horizonti su se ubrzano širili, a napadi anksioznosti su prestali.
Na ovaj, prilično tipičan slučaj, može se gledati na nekoliko načina. Betsini napadi anksioznosti sq očigledno bili vrsta agorafobije (bukvalno znači strah od pijace, a obično podrazumeva strah od otvorenih prostora), a kod nje je to predstavljalo strah od slobode. Irriala ga je kada je bila napolju, sloibodna od muža, slobodna da se kreće i komunicira sa drugima. Strah od slobode je bio bit njene mentalne bolesti. Neko bi mogao reći da su napadi anksioznosti, koji predstavljaju njen strah od slobode, bili njena bolest. Ali ja sam smatrao da je korisnije i bolje drugačije postaviti stvari. Jer, Betsin strah od slobode je postojao mnogo pre njenih napada anksioznosti. Zbog tog straha je napustila koledž i tako prestala da se razvija. Po mome mišljenju, Betsi je već tada bila bolesna, tri godine pre pojave simptoma. Ona nije bila svesria šVoje bolesti, ni koliko sebi šteti samoograničenjima. Njeni simptomi i napadi anksioznosti, koje ona nije želela i koje je smatrala „iznenadnim prokletstvom“, končno su je prisilili da postane svesna svoje bolesti i naterali jeda koriguje svoju stazu i da sazri. Mislim da se na sličan način stvari dešavaju i kod drugih mentalnih bolesti. Simptomi i bolest nisu išta stvar. Bolest postoji mnogo pre pojave simptoma. Simptomi nisu bolest. Oni su početak lečenja. Cinjenica da nisu željeni još više ih čini manifestacijom milosti, poklonom od Boga, porukom nesvesnog koje želi da se samoispitamo i popravimo.
Kao što se sa milošću često dešava, većina odbaci taj poklon i ne primi poruku. To rade na mnoge načine, a svi predstavljaju pokušaj da se izbegne odgovornost za svoju bolešt. Pokušavaju da ignorišu simptome pretvarajući se da to u stvari nisu simptorrji, da svi imaju „te male napade“, s vremena na vreme. Pokušavaju naći rešenje tako što napuštaju posao, prestaju da voze kola, sele se u drugi grad, izbegavaju izvesne aktivnosti. Pokušavajući da se oslobode simptoma i tegoba, neki upotrebljavaju alkohol i drogu. Čak i kada prihvate činjenicu da imaju simptome, oni će obično za svoje stanje okriviti svet oko sebe - rođake koji ne mare za njih, neiskrene prijatelje, škrte korporacije, bolesno društvo, čak i sudbinu. Samo oni koji prihvate odgovomost za svoje simptome, koji shvataju da su ti simptomi manifestacije poremećaja u njihovoj duši, primiće poruku nesvesnog i prihvatiti milost. Prihvatiće svoju neadekvatnost i bol i rad koji je neophodan da bi se izlečili. Ali njima, kao i Betsi i drugima, spremnim da se suoče sa psihoterapijom, dolazi i velika nagrada. O njima je Hrist govorio: „Blagosloveni su siromašni duhom jer je njihovo ćarstvo nebesko.“
Ono što sam ja iznosio o vezi između milosti i mentalne bolesti, lepo je opisano u grčkom mitu o Orestu i Furijama. Orest je bio Atrejev unuk. Atrej je bio čovek koji je pokušao da pokaže da je moćniji od bogova. Zbog tog zločina bogovi ga kažnjavaju tako što na njegove potomke bacaju kletvu. Deo te kletve bačene na kuću Atreja pada na Orestovu majku Klitemnestru koja ubija njegovog oća a svoga muža, Agamemnona. Ovaj zločin baca kletvu i na Oresta jer, po grčkom zakonu o časti, sin je obavezan da se osveti i ubije očevog ubicu. Ali, to je i najveći zločin koji Grk može učiniti - ubistvo roditelja. Orest se nalazi u strašnoj dilemi. Konačno on uradi ono što izgleda da mora da uradi i ubija majku. Za ovaj greh bogovi ga kažnjavaju tako što na njega puštaju Furije, rri grozne Harpije koje samo on može da vidi i čuje, i koje ga muče i danju i noču.
Progonjen Furijama Orest luta/po zemlji tražeči da okaje svoj zločin. Nakon mnogih godina usamljenog razmišljanja i muka Orest traži od bogova da ga oslobode kletve. koja je bačena na kuću Atreja, i da ga oslobode Furija, smatrajući da je okajao zločin ubistva majike. Bogovi su održali suđenje. Govoreći u odbranu Oresta, Apolon je rekao da je on celu situaciju vodio tako da je Orest morao da ubije svoju majku, da nije imao izbora, pa prema tome, ne može še smatrati ni odgovomim. U tom trenutku Orest skače i suprotstavlja se svome sopstvenom braniocu. „Ja sam, a ne Apolom, ubio svoju majku.“ Bogovi su zapanjeni. Nikada do sada nijedan član kuće Atreja nije preuzeo odgovornost na sebe, već su uvek krivili bogove. Na kraju su bogovi doneli presudu u korist Oresta i ne samo što su ga oslobodili kletve koja je bačena na kuću njegovog dede, iiego su i Furije pretvorili u Eumenide, duhove pune ljubavi, koje su svojim mudrim savetima omogućile Orestu da postigne i zadrži sreću.
Značenje ovog mita je jasno. Eumenide ili „dobroćudne“ su u stvari „nosioci milosti“. Halucinatome furije koje je samo Orest mogao videti predstavljaju simptome, privatni pakao mentalne bolesti. Transformacija Furija u Eumenide je transformacija mentalne bolesti u sreću. Ovu transformaciju je omogućila činjenica da je Orest bio voljan da prihvati odgovomost za svoju mentalnu bolest. Dok je tražio da ih se oslobodi, on Furije nije doživljavao kao nepravednu kaznu niti je sebe smatrao žrtvom draštva. Furije su neiatoežni rezultat bačene kletve, ali takođe simbolizuju i činjenicu da je mentalna bolest porodična stvar za koju su krivi roditelji, ili baibe i dede, da grehovi očeva pohode sinove. Ali Orest nije optuživao svoju porodicu ni roditelje, ni dede i babe. Nije krivio ni bogove ni sudbinu. Umesto toga on je prihvatio svoje stanje kap stanje za koje je sam kriv i preduzeo mere da ga popravi. To je bio dug proces kao što su to i sve terapije. Ali rezultat je bilo izlečenje, i kroz izlečenje sopstvenim naporima, iste stvari koje su ga bacale u agoniju, sada su mu donele jnuidrost.
Svi iskusni psihoterapeuti su ovaj mit videli oživljen i izveden u svojoj sopstvenoj praksi i prisustvovali su transformaciji Furija u Eumenide u umovima i životima njihovih najuspešnijih pacijenata. To nije laka transformacija. Čim shvate da će na kraju psihoterapije morati da preuzmu potpunu odgovomost za svoje stanje i izlečenje, većiina pacijenata odustaje. Pre će izabrati da budu bolesni i da za to krive bogove nego da budu dobro a da nemaju koga kriviti. Od manjine koja ostaje na terapiji, veći deo mora da se uči da prihvati potpunu odgovomost za sebe. Ovo poučavanje, možda je bolji zraz „treniranje“, je bolno i terapeut mora stalno konfrontirati pacijenta sa njegovim izbegavanjem prihvatanja odgovornosti. To ponekad potraje godinama. Često će pacijenti, poput tvrdoglave dece, da se brane i vrište dok ih vodite prema ideji tOtalne odgovomosti za sebe. Konačno oni ipak uspevaju. Vrlo je malo pacijenata koji počnu terapiju sa voljom da prihvate potpunu odgovomost. Terapija je u takvim slučajevima relativno kratka, može potrajati godinu dve, relativno glatko teče i često je prrjatno iskustvo i za pacijenta i za terapeuta. U svakom slučaju, bez obzira da li je relativno laka ili teška, transformacija Furija u Eumenide se dešava.
Oni koji su se suočili sa svojom mentalnom bolešću i prihvatili totalnu odgovomost za nju i učinili sve neophodne promene u sebi da bi je prevazišli, biće osloibođeni ne samo kletve detinjstva i predaka, nego će živeti u jednom novom i drugačijem svetu. Ono što su ranije doživljavali kao problem sada poStaje prillka. Što su ranije bile omrznute barijere sada su dobrodošli izazovi. Misli koje su ranije bile neželjene sada postaju uvidi koji pomažu. Osećaji koje nismo priznavali postaju izvori energije. Događaji koje smo smatrali opterećujućim sada su pokloni, uključujući tu i simptome od kojih smo se oporavili. „Moja depresija i napadi anksioznosti su nešto najbolje što mi se ikada desilo“, reći će pacijenti na kraju terapije. Ako na kraju terapije više i ne veruju u Boga, takvi uspešni pacijenti će ipak imati osećaj da ih je dodimula milost.

Otpor milosti

Orest nije otišao psihoterapeutu. On se sam izlečio. Ćak i da su postojali vrhovni psihoterapeuti u drevnoj Grčkoj, on bi-ipak sam sebe izlečio jer, kao što sam rekao, psihoterapija je samo oruđe, disciplina. Pacijent odlučuje o tome hoće li uzeti ili odbiti oruđe i kada je jednom izabrao, pacijent odlučuje koliko da koristi to oruđe i u koju svrhu. Postoje Ijudi koji će savladati sve prepreke - na primer, nedostatak novca, ranije katastrofalno iskustvo sa psihijatrom ili psihoterapeutom, rođake koji ne odobravaju terapiju, hladnu i odbijajuću tehniku - da bi došli do terapije i iskoristili je do maksimuma. Drugi će, međutim, odbiti terapiju i kada im je servirana na srebmom pladnju ili, čak i ako prihvate, biće im neprijatno i neće imati nikakve koristi, bez obzira koliko ljubavi i znanja ulagao terapeut. Na kraju usipešne terapije često dođem u iskušenje da osećam kako sam ja izlečio pacijenta, a potpuno sam svestan da sam bio samo katalizator i da sam imao sreću i to da budem. Pošto, u krajnjoj konsekvenci, ljudi sami sebe leče uz pomoć psihoterapije ili bez nje, zbog čega ih tako malo radi a tako mnogo neće da se trudi? Pošto je staza duhovne zrelosti, mada teška, dostupna svima, zašto jh tako malo ide njome? Na ovo je pitanje odgovorio Hrist kada je rekao: „Mnogi su pozvani, ali ih je malo izabrano.“ Zašto je tako malo izabrano i šta to razlikuje tu manjinu od ostalih? Najočigledniji odgovor psihijatara je baziran na konceptu različite jačine psihopatologije. Drugim rečima, oni veruju da, mada su Ijudi bolesni, jedni su više bolesni od drugih i teže je izlečiti onog bolesnijeg. Težina nečije mentalne bolesti je direktno uslovljena težinom i vremenom lišavanja roditeljske ljubavi doživljene u detinjstvu. Smatra se da su osobe koje pate od psihoza imale izuzetno malo roditeljske ljubavi i pažnje u prvih devet meseci života. Njihova bolest se može lečiti ovim ili onim tretmanom, ali ju je gotovo nemoguće izlečiti. Osobe sa poremećenim shvatanjem ličnosti su takođe doživele težak oblik roditeljske nebrige između devetag meseca i druge godine života. Oni su manje bolesni od psihotičnih, ali ipak veoma bolesni i, teško izlečivi. Osobe koje pate od neuroza su imale adekvatnu roditeljsku brigu u vrlo ranom detinjstvu, ali su kasnije patile zbog neodgovarajuće nege roditelja i to u dobu od druge do pete ili šeste godine života. Neurotičari su manje bolesni i od psihotičnih i od osoba poremećene ličnosti i prema tome lakše ih je lečiti i izlečiti.
Mislim da u ovoj šemi ima mnogo istine i da ona čini glavninu psihijatrijske teorije koja je vrlo korisna praktičarima. Ne treba je nemilosrdno kritikovati, ali ipak, ona ne uključuje sve relevantne elemente. Ona prenebregava ogromnu važnost roditeljskog odnosa u kasnijem detinjstvu i adolescenciji. Možemo sa razlogom verovati da laš roditeljski odnos u tim kasnijim godinama može prouzrokovati mentalnu bolest i da dobar roditeljski stav u tim kasnijim godinama može izlečiti mnoge, a možda i sve, nastale ranije rane. Ta šema ima vrednost u statističkom smislu - neurotičarai je u proseku lakše tretirati nego poremećene ličnosti, a poremećene ličnosti je lakše tretirati nego psihotične. Međutim, ta šema ne može predvideti razvoj sazrevanja u individualnom slučaju. Tako, na primer, najteži slučaj potpuno uspešne analize sam izveo sa čovekom koji je došao sa teškom psihozom i koji je terapiju završio za devet meseci. S druge strane, radio sam tri gOdirie na slučaju jedne žene koja je imala „samo“ .neurozu i postigao sam minimalno poboljšanje stanja.
Šema različitih težina mentalnih bolesti ne uzima" u obzir i nešto efemerno u ličnosti pacijenta, a to bismo mogli nazvati „želja za sazreranjem“. Moguće je da je osoba izuzetno bolesna ali da u isto vreme ima izuzetno jaku „volju za .sazrevanjem“, i onda se ona potpuno izleči. S druge strane, osoba koja ima blag oblik bolesti, ali kojoj nedostaje ta volja neće se ni milimetar pomaći na putu ka ozdravljenju. Stoga ja verujem da je pacijentova želja za sazrevanjem jedna od krucijalnih determinanti uspeha ili neuspeha u psihoterapiji. A ipak, taj faktor ne prihvataju i ne priznaju čak ni savremene psihijatrijske teorije.
Mada sam svestati izuzetne važnosti ovevolje za sazrevanjem, ne znam koliko ću biti u stanju da doprinesem njenom razumevanju, pošto nas taj koncept ponovo dovodi do ivice mističnog. Odmah je jasno da je želja za sazrevanjem u biti ista kao i fenomen Ijubavi. Ljtibav je volja da se proširimo zbog duhovnog sazrevanja. Ljudi koji vole su, po definiciji, ljudi koji sazrevaju. Veđ sam govorio o tome kako se sposobnost da se voli razvija preko roditelja koji vole svoju decu, ali sam dodao i da samo rOditeljsko navođenje na ljubav ne može biti odgovomo za postojanje te sposobnosti kod svih ljudi. Čitalac se seća da sam drugi deo knjige završio sa četiri pitanja o ljubavi od kojih dva sada razmatramo: zašto nekim ljudima ne pomaže tretman najboljih terapeuta punih Ijubavi i zašto neki ljudi transcendentiraju detinjstvo bez imalo ljubavi (sa ili bez pomoći psihoterapije) i postaju divne osobe. Čitalac se takođe seđa da sam tada rekao da sumnjam da ću biti u stanju da na zadovoljavajući način odgovorim na to pitanje. Nagovestio sam da će više svetlosti na to pitanje ba:citi razmatranje koncepta milosti.
Počeo sam da verujem i, pokušao sam da to demonstriram, da ljudska sposobnost voljenja i, prema tome, ljudska sposobnost da sazru, nije uslovljena samo ljubavlju roditelja za vreme detinjstva nego i milošću ili božjom ljubavlju. To je moćna vanjska sila koja operira kroz oso.be pune ljubavi i na druge načine koje mi ne razumemo. Zbog milosti je moguće da ljudi transcendiraju traume koje doživljavaju uz roditelje bez ljubavi i da sami postanu divna bića koja su se visoko uzdigla na skali ljudske evolucije. Zašto onda samo neki ljudi duhovno sazrevaju i izdižu se iznad uslova u kojima su odrasli? Verujem da je milost dostupna svima, da smo svi obuhvaćeni božjom ljubavi i to. svi podjednako. Jedini odgovor koji mogu dati je da većina nas izabira neodazivanje na poziv milosti i odbija njenu pomoć.
Hristove reči: „Mnogi su pozvani, malo ih je izabrano“, mogle bi da znače i „Sve nas je milost pozvala, ali nas se malo odazvalo.“ ,
Prema tome pitanje sada možemo ovako postaviti: Zašto se tako mali broj nas odaziva pozivu milosti? Zašto se veliki broj nas odupire milosti? Ranije smo rekli da milost, na neki način, povećava našu otpomost prema bolestima. Kako to onda da izgleda da imamo i gotovo istu toliku otpomost i na zdravlje? Na ovo pitanje smo već odgovorili. To je naša lenjost, prvobitni greh entropije kojom smo prokleti.. Baš kao što je milost konačni izvor sile koja nas gura pri našem penjanju uz lestvice ljudske evolucije, tako je entropija izvor otpOra toj sili, izvor želje da se ostane gde sino. To je komfomo bitisanje bez napora uzdizanja, čak sa silaznim tendencijama. Već smo govorili o tome kako se je teško disciplinirati, kako je teško iskreno voleti i duhovno sazreti. Prirodno je da izbegavamo teškoče. Već smo se bavili bazičnim problemima entropije ili lenjosti, ali postoji jedan problem koji zaslužuje posebno pominjanje. To je problem moći.
Psihijatri, a i mnogi laici, znaju da se psihijatrijski problemi pojavljuju u čudnoj frekvenciji kod osoba koje su unapređene na položaje veđe odgovomosti i veće moći. Vojni psihijatri su posebno upoznati sa problemom „neuroze napredovanja u službi“ i svesni su da se taj problem ne javlja u pravilnoj frekvenciji jer većina vojnika odbija unapređenja. Postoji veliki broj vojnih lica sa niskim rangom koji jednostavno ne žele da napreduju u službi. A postoje i takvi koji bi radije umrli nego postali oficiri i koji često po nekoliko puta odbijaju da polažu ispite za oficire, a po svojoj inteligenciji i karakteru imaju sve kvalitete za takvu službu.
Tako je to kod duhovnog sazrevanja, a tako je i u profesionalnom životu, jer poziv milosti je imapređenje, poziv na poziciju većih odgovomosti i moći. Biti svestan milosti, stalno osećati njenu prisutnost, biti svestan bliskosti sa Bogom, znači i stalno posedovati unutrašnju opuštenost i mir. S druge strane, i ovo znanje i svest donose sa sobom ogromnu odgovornost jer, doživeti bliskost sa Bogom znači i oibavezu prema Bogu, obavezu da budemo prenosnik njegove moći i ljubavi. Odziv milosti je odziv napomom životu punom služenja i požrtvovanosti. To je poziv da se iz duhovnog detinjstva pređe u duhovnu zrelost, poziv da budemo roditelji čovečanstvu. T. S. Eliot je to opisao u Božićnoj propovedi koju Tomas Beket drži u komadu „Ubistvo u katedrali“.
Ali, zamislite se na trenutak nad rečju Mir. Zar vam se ne čini čudnim da su anđeli objavili Mir kada jc svet ncprestano u ratu ili u strahu od rata. Mislite li da su anđeoski glasovi pogrešili i da su obećanja prevare i razočarenja?
Razmislite sada kako je veliki Naš Gospod govorio Miru. Rekao je svojim učenicima: „Vama ostavljam svoj mir, vama dajem svoj mir.“ Da li je on zaista mislio na mir kakav mi imamo u vidu: kraljevstvo Engleske u miru sa svojim susedima, baroni u miru sa kraljem, vlasnik kuća broji svoje mirnodopske dobitke, čisto ognjište, najbolje vino za prijatelje za stolom, njegova supruga peva deci uspavanku. Ti liudi, Njegovi učenici, nisu poznavali takve stvari. Išli su na daleka putovanja, patili na kopnu i moru, doživljavali mučenje, zatvore, razočarenje, umirali kao mučenici. Šta je onda On mislio? Ako to pitate, setite se da je On rekao i: „Dajem vam ali ne onako kako svet daie.“ Prema tome On je svojim velikim učenicima dao Mir ali ne mir kakav svet daje.
Sa milošću dolaze ogromne odgovornosti u obavIjanju dužnosti. Nije onda čudno što mnogo sposobnih narednika ne žele da postanu oficiri i nije čudo da pacijenti psihoterapije ne žele moć koju pruža istinsko mentalno zdravlje. Mlada žena koja je kod mene bila na terapiji zbog depresije i koja je o psihoterapiji mnogo naučila ođ svojih rođaka, bila je jednog dana egzaltirana zbog situacije u porodici koju je ona razrešila sa mudrošću i lakoćom. „Zaista se dobro osećam zbog toga“, rekla je. „Volela bih kada bih češće mogla ovako da se osećam.“ Rekao sam joj da bi mogla, ističući da se tc.ko dobro osećala zato što se, po prvi put, u porodici ona nalazila u situaciji da ima moć. Pošto je bila svesna svih iskrivljenih komunikacija i načina na koji su pokušavali da manipulišu njome erajući je da ispuiii njihova nerealna iščekivanja, ona se lako snašla i ovladala situacijom. Rokao Sam joj da bi mogla ovaj tip svesti proširiti i na druge situacije i tada bi uvek ovladavala njima i češće bi doživljavala taj osećaj. Pogledala me je užasnuta. „Ali to bi zahtevalo stalno razmišljanje.“ Složio sam se sa njom da bi nakon mnogc razmišljanja njena moč evoluirala i da bi se ona oslobodila osećaja bespomoćnosti koi je bio u osnovi njene depresije. Postala je besna: „Ne želim da mislim sve to prokleto vreme“, vrisnula je. „Nisam ovde došla da mi otežavate život. Želim samo da se opustim i uživam. Vi očekujete da ja budem Bog ili nešto slično.“ Uskoro nakon ovog razgovora ova, potencijalno briljantna žena je prestala sa terapijom, mada je bila daleko od izlečenja. Prestrašila se zahteva koje je mentalno zdravlje stavljalo pred nju.
Laicima može izgledati čudno ali psihoterapeuti su navikli na činjenicu da se Ijudi plaše mentalnog zdravlja. Glavni deo zadatka psihoterapije nije samo da dovede pacijenta do iskustva mentalnog zdravlja, nego da kroz mešavinu tešenja, smirivanja i čvrstine spreče da oni od tog iskustva pobegnu. Jedan aspekt tog straha je prilično opravdan i sam po sebi nije nezdrav: strah da, ako čovek postane moćan, može tu moć pogršno koristiti. Sveti August je pisao: „Dilige et quod vis fac“, što znači - „ako volite i vredni ste, možete uraditi što god hoćete.“ Ako ljudi napreduju u psihoterapiji oni će na kraju napustiti osećaj da ne mogu da se nose sa nemilosrdnim i zastrašujučim svetom i jednog će dana shvatiti da mogu da rade što god hoće. Zastratšujuće je shviatanje da ova sloboda postoji. „Ako mogu to da uradim“, reći će Ijudi, „fta će me sprečiti da ne naipravim strašne greške, ne počinim zločin, ne postanem amoralan, ne zloupotrebim svoju šlobodu i moć. Da li su moja ljubav i marljivost dovoljne da me sačuvaju?“
Ako se shvatanje nečije slobode doživi kao poziv milosti, kao što to često biva, onda će odgovor biti: „O bože, bojim se da nisam dostojan Tvoga poverenja.“ Ovaj sttah je sam po sebi integralni deo marljivosti i ljubavi i prema tome je koristan jer pomaže samosavladavanju i sprečava zloupotrebu moći. Ovaj razlog ne treba odbaciti ali on ne sme da bude takav da zbog njega odbacimo poziv milosti i tako dostignemo punu meru moći za koju smo sposobni. Neki koji su primili poziv milosti mogu godinama da se bore sa strahom pre nego što budu u stanju da transcendiraju i prihvate vlastitu dobrotu. Kada je taj strah i osećaj bezvrednosti tako velik da stalno sprečava dostizanje moći, onda je to neurotski problem i rad na njemu treba da bude centralni problem psihoterapije.
Ali za većinu ljudi strah da mogu zloupotrebitl moć nije centralni problem zbog kojeg odbijaju milost. Pacijente ne brine onaj deo maksime svetog Augusta koji kaže: „možete uraditi što želite“, negd •- „budite marljivi.“ Većina nas se ponaša poput defce ili mlađih adolescenata, verujemo da nam sloboda odraslih pripada, ali ne želimo odgovomost i samodisciplinu odraslih.
Kada se osećamo opterećeni roditeljima ili društvom ili sudbinom - izgleda da su nam potrebne sile iznad nas koje ćemo moći da okrivimo za naše stanje. Uzdići se do takve moći da ne možemo da krivimo nikoga osim sebe za sve Sto nam se dogodi, znači naći se u zastrašujućem položaju. Da Bog nije sa nama mi bismo se osećali užasno usamljenim. Ipak mnogi od nas ne mogu da podnesu usamljenost i pre će odbiti božju prisutnost nego što će pristati da budu gospodari svoga broda. Mnogi Ijudi žele mir ali bez usamljenosti i moći, a žele i samopouzdanje odraslih, ali bez neophodnog truda olko sazrevamja.
Već smo, govorili o tome kako je teško odrasti. Vrlo malo ljudi bez oklevanja uđe u svet odraslih, i malo ih je spremno da prihvati nove i veće odgovomosti. Mnogi su neodlučni i obično postanu samo delom odrasli ljudi i uvek se povlače od zahteva koji stoje pred potpuno odraslim osobama. Isto se dešava i sa duhovnim sazrevanjem koje je neodvojivo od procesa psihološkog sazrevanja. Poziv milosti je u krajnjoj instanci poziv na ujedinjenje sa Bogom. Prema tome, to je poziv na totalno odrast&nje.
Činjenica da su „mnogi pozvani ali da ih je malo odabrano“ može se lako objasniti u svetlu prirodnih teškoća koji nastaju u odzivu milosti. Zato se ne pitamo zašto ljudi ponekad ne prihvataju psihoterapiju ili ne izvuku iz nje onoliko koristi koliko bi mogli, ilr zašto ljudi rutinski pružaju otpor milosti. Prirodno je da tako postupaju zbog sila entropije. Pitamo se: kako to da se nekoliko njih ipak odazgve tako teškom pozivu? Šta ,taj mali broj ljudi čini različitim od drugih? Ja nisam u stanju da odgovorim na to pitanje. Ti Ijudi mogu poticati iz bogatih kultumih predela ili iz siromašnih i praznovemih. Mogu imati divne roditelje pune ljubavi ili odrasti potpuno lišeni pažnje. Mogu da idu na psihoterapiju zbog problema u prilagođavanju ili zbog mentalne bolesti. Mogu biti stari ili mladi. Mogu se iznenada i lako odazvati pozivu. Mogu se opirati i proklinjati, a onda polako papuštati. Zbog svega toga ja sam, sa svojim dugogodišnjim iskustvom, postao manje a ne više selektivan kada su u pitanju pacijenti sa kojim počinjem terapiju. Izvinjavam se onima koje sam isključio iz terapije. To je bio rezultat moga neznanja. Shvatio sam da u ranim fazama terapije ne može da se predvidi koji pacijent neće reagovati na terapiju, koji će reagovati u velikoj meri, i koji će, čudom, sazreti sve do stanja milosti. Sam Hrist je govorio o nepredvidivosti milosti kada je rckao Nikodemu: „Baš kao što možeš čuti vetar ali ne znaš odakle dolazi ili gde će sada da ide, tako je to j sa Duhom. Ne zna:mo kome ćemo darivati ovaj nebeski život.“ Mada smo mnogo toga rekli o fenomenu milosti, ria kraju moramo ipak priznati njenu misteriožnu prirodu.
Dobrodošlica milosti
I opet se nalazimo pred paradoksom. U ovoj knjizi sam o duhovnom sazrevanju govorio kao da je ono normalan, predvidiv proces. Implicirano je da duhovno sazrevanje može da se nauči kao što se uče i druge stvari. Ako za to platite i napomo radite, uspećete i dobiti diplomu. Interpretirao sam Hristove reči: „Mnogi su pozvani, malo ih je odabrano“, tako . da znače da samo mali broj izabere da se odazove milosti i to zbog teškoća koje postoje. Ovakvom interpretacijom pokazao sam da je to stvar našeg izbora bez obzira da li će nas milost blagosloviti ili ne. Suština moga stava je da se miiost mora zaraditi, a ja znam da je to tako.
U isto vreme, međutim, znam da to uopšte nije tako. Ne dolazimo mi milosti. Milost dolazi nama. Bez obzira koliko se mi trudili da dosegnemo milost obično nećemo uspeti. Može se desiti da je.ne tražimo, a da je nađemo. Mi možemo svesno želeti duhovni život a onda pronaći mnogo kamenja za spoticanje na svome putu, ili, možemo naizgled imati malc interesa za duhovni život, a onda otkriti da smo od milosti izabrani i to uprkos sebi. Na jednom nivou mi odlučujemo da li ćemo se odazvati pozivu milosti, a na drugom je sasvim jasno da Bog bira. Zajedničko iskustvo onih koji su dosegli stanje milosti, onih „kojima je darovan novi život neba“ je zapanjenost. Oni osećaju da toga nisu vredni. Oni mogu sasvim realno proceniti posebnu dobrotu svoje prirode, ali svoju prirodu ne pripisuju svojoj volji. Naprotiv, oni jasno osećaju da je dobrota njihove prirode modelirana rukama mudrijim i veštijim od njihovih. Oni koji su najbliži milosti, najsvesniji su misterioiznosti poklona koji su đobili.
Kako da, razrešimo ovaj paradoks? Nikako. Možda mbžemo samo reći da, ipošto sebe ne možemo voljom dovesti do milosti, možemo se otvoriti njenom čudesnom dolasku. Možemo se pripremiti da budemo plodno tlo, mesto koje je dočekuje dobrodošlicom. Ako bismo mogli sebe pretvoriti u apsolutno disciplinovane osobe koje potpuno vole, onda, makar bili potpuni ignoranti u pitanju teologije, uopšte ne mislili na Boga, mi smo dobro pripremljeni za dolazak milosti. Nasuprot tome, studije teologije nisu najbolji način pripremanja, i same po sebi su potpurio Ibeskorisne. Ipak, ja sam ovaj deo napisao zato što verujem da svest o postojanju milosti može biti od značajne koristi onima koji izaberu tešku stazu duhovnog sazrevanja. Jer, ova svest Će im olakšati put na najmanje tri načina: pomoći će im da iskoriste milost na svome putu, daće im sigumiji osećaj pravog smera, daće im hrabrosti. .
Paradoks da mi biramo milost i bivamo izabrani od nje, je esencija fenomena srećnog otkrivanja. Srećno otkrivanje smo definisali kao „dar pronalaženja vrednih i dobrih stvari koje nismo tražili“. Buda je pronašao prosvetljenje tek kada je prestao da ga traži - kada je dozvolio da mu ono dođe. S druge strane, niko ne može sumnjati da mu je prosvetljenje došlo baš zato što je 16 godina svog života posvetio njegovom traženju, šesnaest godina se pripremao. Morao je i da ga traži i da ga ne traži. Furije su transformisane u nosioce milosti, baš zato što je Orest radio na tome da zadobije ljubav bogova i u isto vreme nije očekivao da mu bogovi olakšaju put. Kroz tu paradoksalnu mešavinu traženja i netraženja, on je stekao dar srećnog otkrivanja i blagoslov milosti.
Taj isti fenomen se rutinski koristi kod sriova pacijenata u psihoterapiji. Neki pacijenti, svesni da snovi sadrže odgovore na njihove probleme, tražiće te odgovore odlučnim i mehaničkim naporima, zapisujući do u detalje sve snove i donoseći na seanSe gomile papira. Ali, malo im to pomaže. U osnovi, sav taj materijal može da unazadi njihovu terapiju. Prvo, nema dovoljno vremena da se analiziraju svi ti snovi. Drugo, taj obimni materijal može sprečiti rad analize na pogodnijim pKiljima, a vrlo je verovatno da će sav taj mafterijal biti jako maglovit. Takvog pacijenta moramo naučiti da prestane juriti snove, da dozvoli da snovi dođu njemu, da dozvoli nesvesnom da odabere snove koji će doći do svesti. Ovo učenje može biti teško jer od pacijenta traži da se odrekne kontrole i da zauzme pasivan položaj u odnosu na svoj um. Ali, kada pacijent nauči da ne pravi svesne napore da uhvati snove, oni će se kvalitativno i kvantitativno povećati. Rezultat ie da pacijentovi snovi - ovi darovi nesvesnog koje više ne jurimo - olakšavaju proces ozdravljenja. Ako pogledamo drugu stranu medalje, videćemo da ima parijenata koji počnu psihoterapiju bez i najmanjeg razumevanja ogromne važnosti snova. Prema tome, oni odbacuju sav materijal snova kao bezvredan i nevažan. Ove pacijente moramo prvo naučiti da se sećaju snova, a onda da ih cene i shvate koliko su dragoceni. Daismo efektivno koristili snove, moramo biti svesni njihove vrednosti i koristiti ih kada dođu, ali u nekim situacijama ih nećemo tražiti ni očekivati. Moramo dozvoliti da snovi budu pravi pokloni.
Tako je to sa milošću. Već smo videli da su snovi samo jedan način na koji primamo poklon milosti, iznenadnih uvida, predskazanja i velikog broja sinhronih događaja i srećmh otkrivanja. A što se tiče ljubavi, svi žele da budu voljeni. Ali, prvo moramo učiniti sebe vrednim Ijubavi. Moramo sebe pripremiti na ljubav. To ćemo uraditi tako što ćemo postati disciplinirana ljudska bića puna Ijubavi. Ako tražimo da budemo voljeni - to nećemo postići. Bićemo zavisni i skloni da ščepamo partnera a ne da iskreno volimo. Treba da sebe i druge hranimo a da ne očekujemo nagradu. Tada ćemo postati osobe dostojne ljubavi a nagrada je to što ćemo biti voljeni a da to nismo tražili. Tako je to sa ljudskom ljubavi, a tako je i sa božjom.
Svrha ovog dela o milosti je da pomogne onima koji su na putu duhovnog saznanja da shvate sposobnost srećnog otkrivanja. A sada ćemo redefinisati srećno otkrivanje: to nije dar sam po sebi već naučena sposobnost đa se prepoznaju i iskoriste pokloni milosti koji nam se daju bez volje naše svesti. Sa ovom sposobnošću otkrićemo da naš put duhovnog sazrevanja vodi nevidljiva ruka i nezamisliva mudrost božija i to sa beskonačno većom tačnošću nego što bi to mogla naša svesna volja. Pod takvim vođstvom put se brzo prelazi.
Ovakvi koncepti su postojali i ranije, na ovaj ili onaj način. Postavili su ih Buda,Hrist, Lao Ce i mnogi drugi. Originalnost ove knjige rezultira iz činjenice da sam došao do istog značenja preko posebnih individualnih puteva živeći u ovom, dvadesetom veku.
Ako vam treba veće razumevanje, onda se okrenite drevnim tekstovima. Postoje mnogi koji zbog svoje pasivnosti, zavisnosti, straha i lenjosti traže da budu vođeni na svakom deliću puta i traže da im $e stalno dokazuje da je svaki korak siguran i vredan truda. Tako se ne može napredovati, jer put duhovne zrelosti traži hrabrost i inicijativu, nezavisnost misli i akcije. Reči proroka i pomoć milosti postoje, ali put morate preći sami. Tamo nema učitelja, a nema ni gotovih formula. Rituali su samo ispomoć kod učenja, a ne samo učenje. Uzimanje organske hrane, kazivanje pet „Zdravo Marija“ pre doručka, okrenutost istoku ili zapadu pri molitvi ili nedeljni odlazak u crkvu neće nas dovesti do cilja. Nikakve reči, nikakvo učenje ne može vas osioboditi potrebe da sami izaberete put, naporno radite na njemu i da kroz jedinstvene okolnosti svoga života-idete ka identifikaciji svoga bića sa Bogom.
Ćak i kada ziista shvatamo ove stvari, put duhovne zrelosti je toliko usamljeni težak da se često obeshrabrimo. Sama činjenica da živimo u eri nauke na jedan način nam pomaže, ali na drugi nas obeshrabruje. Mi verujemo u mehariičke principe univerzuma a ne u čuda. Kroz nauku smo došli do saznanja da živimo na malenoj planeti jednog solarnog sistema izgubljenog u ogromnoj galaksiji, lcoja je samo jedna od mnogih. I dok smo izgubljeni u ogromnim dimenzijama vanjskog univerzuma, nauka nas je navela i na zaključak da smo bespomoćno determinisani vanjskim silama koje ne podležu našoj volji. Determinisani smo hemijskim molekulima mozga i konfliktima u nažem nesvesnom koji nas teraju da se osećamo i ponašamo na izvestan način, a da toga nismo ni svesni. Zamena Ijudskih mitova naučnom informacijom izazvala je mnoge patnje i osećaj lične beznačajnosti. Od kakvog značaja možemo biti mi, kao individue ili kao rasa, kada nama vladaju hemijske i psihološke sile koje ne razumemo i koje su neyidljive. A dimenzije univerzuma su tako ogromne da ga čak ni nauika ne može izmeriti.
A ipak, ta ista nauka mi je, na izvestan način, pomogla da shvatim realnost fenomena milosti. Pokušao sam da vam prenesem to opažanje. Kada jednom shvatimo realnost milosti nestaje naše shvatanje sebe kao beznačajnih i nervoznih individua. Đovoljno je saznanje da iziiad nas postoji močna sila koja pothranjuje naše sazrevanje i evoluciju, da se preokrene koncept o našoj nevrednosti. Samo postojanje te sile neopozivo dokazuje da je ljudsko sazrevanje od velike važnosti za nešto veće od nas. To nešto nekada zovemo Bogom. Postojanje milosti je prima facie dokaz ne samo stvamosti Boga nego i stvarnosti božije volje koja je posvećena sazrevanju individualnog ljudskog duha. Ono što je izgledalo kao bajka pretvorilo se u stvarnost. Mi svoj život živimo pred očima Boga, ne na periferiji već u centru njegove vizije i njegovog zanimanja. Moguće je da je univerzum samo predvorje ulaza u božje kraljevstvo, ali mi nismo izgubljeni u univerzumu. Naprotiv, stvarnost milostr pokazuje da je čovečanstvo centar univerzuma. Vreme i prostor postoje da bi mi putoviali kroz njih. Kada se moji pacijenti razočaraju i izgube veru u svoj značaj, ponekad im kažem da je ljudska rasa usred velikog evolucionog skoka. „Hoćemo li, ili nećerno uspeti u tom skoku, zavisi od nas samih“, kažem im j&. Zavisi i od mene. Univerzum, je tu da nam pripremi put. Ali mi sami moramo kročiti na taj put, jedan pO jedan. Milost nam pomaže da ne posrćemo i kroz nju znamo da smo dobrodošli. Zar nam to nije dosta?

POGOVOR

U vreme prvog objavljivanja ove knjige imao sam sreću da primim mnogo pisama od čitalaca „Puta kojim se ređe ide“. To su bila neobična pisma. Sva su bila jasna i inteligentna i puna ljubavi. Izražavala su poštovanje a neka su donosila i dodatne poklone: poeziju, korisne citate nekih autora, deliče mudrosti i lične ispovesti. Ta su mi pisma obogatila život. Postalo mi je jasnoda postoji čitava mreža - daleko veća nego što sam se ikada usuđivao verovati - Ijudi po celoj zemlji koji tiho idu putem duhovnog sazrevanja. Oni su mi zahvalili što sam umanjio njihov osećaj usamljenosti. Ja njima zahvaljujem na istoj usluzi.
Nekoliko čitalaca je upitalo koliko ja verujem u efikasnost psihoterapije. Rekao sam da kvalitet psihoterapije veoma varira. I dalje verujem da onima kojima psihoterapija ne pomaže nemaju volju i čvrstinu da rade na sebi, ali, nisam naglasio da mali broj ljudi - možda 5% - ima psihijatrijske probleme čija priroda ne odgovara psihoterapiji i čak im se stanje može pogoršati ako se uradi duboka introspekcija.
Nije verovatno da će oni koji su pročitali i razumeli vu knjigu, doći u onih 5 postotaka. U svakom slučaju kompetentan terapeut je odgovoran da pažljivo i postepeno odvoji te pacijente koji ne treba da idu na psihoanalizu i da njih tretira na druge načine koji njima pogoduju.
Ali ko je kompetentan psihoterapeut? Nekoliko čitalaca „Puta kojim se ređe ide“ raspitivali su se kako da čovek izabere pravog psihoterapeuta, kako da kompetentnog razlikuje od nekompetentnog. Moj saVet je da se izboru priđe ozbiljno. To može da bude najvažnija odluka koju čete doneti u životu. Psihoterapija je ogromna investicija i to ne samo novca nego i vaše energije i vremena. To je ono što berzanski senzali zovu investicija velikog rizika. Ako je izbor pravi - isplatiće vam se bogato u duhovnim deonicama o kakvim niste ni sanjali. Ako je izbor pogrešan, možda vam to neće ni naneti zlo, ali ćete uzalud potrošiti novac, vreme i energiju.
Zato se prvo raspitajte i verujte svojim osećajima intuiciji. Obično ćete već posle prvog intervjua sa terapeutom biti u stanju da procenite da li vam odgovara ili ne. Ako vam se učini da ne odgovara, platite taj sastanak i idite dalje. Takva osećanja su neopipljiva ali ih emaniraju male, opipljive stvari. Kada sam 1966. počeo da idem na terapiju, veoma sam se mnogo bavio moralnim aspektom američkog angažovanja u Vijetnamu. Moj je terapeut u svojoj čekaanici imao časopise „Bedemi“ i „Nju Jork Riviju“ koji su imali antiratnu orijentaciju. Terapeut mi se dopao još pre nego što sam ga video.
Ali važnije od terapeutskih političkih opredeljenja, njegovih godina i pola, je to da li on zaista mari za ljude. I to se lako može osetiti, mada vam se terapeut neće baciti u zagrljaj. Ako terapeut mari za ljude, on će biti oprezan, disciplinovan i obično rezervisan, ali vi možete osetiti da li se iza toga krije toplota ili hladnoća.
Pošto će terapeut imati intervju sa vama da vidi da li vas želi za pacijenta i vi intervjuišite njega. Ako vam je to važno, ne oklevajte da ga pitate kakvo je njegovo mišljenje o pitanjima o oslobođenju žena, homoseksualnosti ili religiji. Vi imate pravo na pošten i otvoren odgovor. Što se tiče drugog kompleksa pitanja, onog što se tiče dužine terapije i da li vaš loš ten ima psihosomatske uzroke, bolje je da verujete terapeutu ako kaže da on to ne zna. U stvari, obrazovani uspešni ljudi u bilo kojoj profesiji koji priznaju svoje neznanje, obično su najveći dcsperti i njima treba verovati.
Sposobnosti terapeuta imaju malo veze sa akreditivima koji on može imati. Ljubav, hrabrost i mudrost ne mogu se sertifikovati akademskim stepenima. Na primer, psihijatar sa najvišim priznanjima prolazi kroz hajrigorozniji trening, tako da možemo biti sigurni da nismo u rukama šarlatana. Ali, psihijatar ne mora biti bolji terapeut od psihologa, socijalnog radnika ili sveštenika - niti čak jednako dobar. Dva najveća terapeuta koja ja znam nisu ni završili koledž.
Najbolji načm da nađete dobrog psihoterapeuta je da se raspitate za njega. Ako imate prijatelja koga poštujete i koji je zadovoljan svojim psihoterapeutom, zašto ne pokušate tu? Ako su vaši simptomi jaki ili imate uz njih fizičke teškoče, najbolje će biti da počnete sa psihijatrom. Zbog svog medicinskog obrazovanja, psihijatri su obično najskuplji terapeuti, ali su oni i u najboljoj poziciji da shvate sve uglove vaše situacije, Nakon jednog sata, nakon što je psihijatar stekao uvid u vaš problem možete ga pitati da vam preporuči manje skupog terapeuta. Najbolji psihijatri će vam rado reći koji praktičari su naročito kompetentni.
Ovaj kratak prikaz možda nije bio toliko specifičan kao što je to čitalac želeo, ali centralna pouka je da, pošto psihoterapija zahteva intenzivnu i psihološki intimnu vezu između dvoje ljudi, ništa vas ne može osloboditi odgovomosti za lični izbor posebnog ljudskog bića kome možete verovati. Najbolji terapeut za jednog čoveka ne mora biti najbolji terapeut i za drugoga. Svaka osoba, pacijent i terapeut su jedinstveni i moraju se osloniti na svoj sopstveni, jedinstveni sud. Pošto tu ima i rizika ja vam želim sreću. A pošto sam čin ulaska u psihoterapiju zahteva i hrabrost, ja vam se divim.

Razlika između poštenog čoveka koji krade i lopova je u tome što pošten čovek ima svuda po nešto, a lopov nema nigde ništa.