Olivera

Roman Olivera, o suncolikoj Srpkinji Oliveri, kćeri Lazarevoj i sestri Stefanovoj, pisan s velikom dozom emotivnosti, u uzvišenom tonu, katkad ekstatično, zanesenjački, u svečanom, ekoro biblijskom stilu, sa elementima neoromantizma, svojevrstan je spomenik sestrinskoj ljubavi i ljubavi za rodnu grudu.

Mojoj jedinoj, nenadano preminuloj, sestri Milki






KAD TI BUDE NAJLEPŠE…




Sve što biva, u ime je Allaha, Milostivoga

Gospodara Sudnjega dana.

Kur’an


– Kad ti bude najlepše, mila moja, kad se budeš najmanje nadala, kad ti ni u san nikakva najava neće doći, e, tada se čuvaj, Vasilice. Najgora ti je nenadana. Raz‘meš? – rekla mi je poodavno robinja Hatidža u Bursi.
I ja sam se više puta uverila u istinitost njenih reči.
I kad mi je bilo najlepše u životu, kad sam potpunu, čini mi se, sreću doživljavala, nedugo potom, nenadano, iznebuha, što bi ona rekla, stizale su nevolje.
I shvatila sam, i kad više nije bilo Hatidže, da su lepo i ružno tako povezani, i tako blizu jedno drugome, da je nezamislivo da se doživi nešto lepo, veselo i bezbrižno, a da nešto ružno, tužno ili opasno ne čuči u blizini, i obrnuto.
– Mora tako. Tako je i milostivi Allah naredio. Da se smenjuju dan i noć, pa belo i crno, pa veselje i tuga, pa radost i žalost, pa svetlost i tama… Raz‘meš?
I meni je ovih dana često na pameti ona, proročica iz Jedrena, zbog proročanstava lažno na dvoru optužena, kada sam je, saznavši istinu o njenim predskazanjima, iz memljive tamnice, zahvaljujući svojoj upornosti i Bajazitovoj dobroj volji, izvukla i za sluškinju postavila.
I, tako je ona mene često mudrostima napajala i kako da se kroz život borim, učila.
– Zlo i dobro uvek, Vasilice, idu zajedno. Ako si srećna, znaj, tu neše, u blizini, belaj čuči i, obrnuto, ako si u belaju, tu negde, pored tvojih nogu, ili ruku, ili nad glavom, sreća izviruje. I smeši ti se. Što ti je više lepih trenutaka u životu, biće ti isto toliko i baksuznih, raz‘meš? Ne samo tebi, nego svakome živome insanu na dunjaluku.
Međutim, ono što je za mene, radoznalu i nemirnu, mnogo zanimljivije bilo od pametnih i mudrih saveta, jeste njena sposobnost da sudbinu nepogrešivo predskazuje.
I ja sam svaki trenutak dokolice koristila da je zamolim da u moju budućnost pogleda, da u taj, za mene nepoznati, životni tok zaviri, i da mi, šta tamo vidi, ispriča, i da mi, šta me na tom putu čeka, kaže.
Molila sam je, ponekad, da i u Stefanovu budućnost zaviri i ona je to sa zadovoljstvom činila, ali nikad nije želela da, o ružnim događajima vezanim za njegov život, priča.
– On je ponos roda svoga – govorila je. – I sada, a pogotovo ubuduće. I slavu zemlje svoje, i naroda, proneće. I mnogi dvorovi će mu se diviti. I rado ga dočekivati. I počasti mu velike ukazivati… I mnoge žene će glavu za njim gubiti. I voleti ga, javno, ili tajno, ali bezgranično.
– Pa, valjda će i on voleti njih?
– Oprosti mi, Vasilice, na rečima koje ću izreći, ali u njegovom srcu za ljubav prema ženama mnogo mesta nema.
– Kako to misliš?
– Njegova najveća ljubav usmerena je na Boga. Vidim jasno njegovu čistu dušu nebesima i krstu okrenutu, ali…
– To i ja znam, Hatidža. Moj brat je veliki vernik. Njegove misli i njegova dela Gospodu su okrenuti. Gospod je njegova Ljubav.
– Naravno. I ja sam vernik, raz‘meš. I ja se svakodnevno obraćam Allahu, Milostivome Gospodaru Sudnjega dana. I ja to razumem i kod tvoga milosnoga brata vidim. Ali, ljubav prema ženi – ne vidim.
– Znači da se moj brat neće ženiti, niti porod imati?
– Oženiće se, vidim jasno ženu. Ali…
– Šta „ali”?
– Mnogo ljubavi neće biti… A ni poroda.
– Ma, šta pričaš, Hatidža! Ništa ti ne verujem, ništa. Umorna si, neispavana, bulazniš – počela sam da vičem, pogođena kao strelom njenim rečima koje su zvučale tako zlokobno. I baš su me uznemirile i zabrinule, jer, Hatidža je, u to sam se bezbroj puta uverila, bez greške buduće događaje predskazivala.
Ona je tako čudnovatu moć imala, da se, u trenucima potpunog smirenja, zažmurivši, prebaci u vreme koje nailazi, kao da u drugi grad ode, vidi šta se tamo dešava, i na isto mesto se vrati, te do detalja ispriča sve šta je videla, i šta će se, i kada, nekome desiti.
I ja sam je, kao čudo, gledala.
I ubeđena sam da je ona odista čudo bila.
I utoliš sam se više uplašila.
I zbog žene, koju, kako ona kaže, Stefan neće mnogo voleti, a pogotovo zbog dece koju neće imati. A kakav je to vladar bez dece, bez poroda, bez naslednika? Koliko su samo moji roditelji bili nestrpljivi očekujući rođenje sina naslednika!
– Hajde, pokušaj ponovo da zaviriš u budućnost moga brata – zamolila sam je posle nekoliko dana. – Pažljivo gledaj, u svaku pukotinu zaviri, da sve dobro vidiš.
– Nemam šta gledati, Gospodarice. Sve je jasno kao dan. Imaće ženu, od visokog roda, koju će uzeta ne iz ljubavi, već… kako bih rekla… iz neke koristi… i to ne njegove… već nekog trećeg lica, nekog čoveka visokog roda i položaja… koji je želeo da se s njim, lepim, mladim i pametnim vladarem, orodi… Međutim, on za njom neće mnogo hajati, ni u duši zadovoljan bita, a ni, što je najgore za njega, poroda s njom imati, iako će to svim srcem želeti.
– Da li će se… u životu moga brata ikad desiti neka radost, neka… sreća?
– Kako da ne! Evo, vidim da će vladati dugo, i uspešno, i da će nadaleko čuven vladar, i učen, i poštovan biti. I narod će ga voleti, štaviše – obožavati. I on će mnogo dobrih dela za svoj narod učiniti. Veliki napredak vidim, i bogatstvo, i procvat u celoj zemlji, njegovoj mudrosti blagodareći. I stoga, klanjaće mu se, i stari i mladi, i siromašni i bogati. I blagosiljati ga. I biće i posle smrti poštovan. I narod će ga i dalje pominjati, i njegovim se imenom zaklinjati.
– Pusti sad smrt. Šta još vidiš?
– Vidim tebe pored njega. Bićeš srećna i ponosna. Bićeš najsrećnija i najponosnija i najzadovoljnija kad budeš pored njega živela.
– Ama, kako mogu pored njega živeti kad sam, kao što vidiš, daleko od svoje zemlje, i od svoga naroda?! I moj život se ovde, po Osmanskoj carevini troši, i negde ovde će mi kosti posle smrti biti u ćefin umotane i bačene, od mog milog brata predaleko.
– Tvoj život se, na turskom dvoru kida, mila moja gospodarice.

Bilo je to godinu dana pre bitke kod Angore.
– Kako to „kida?”? – pitala sam.
– Tebe, Vasilice, pod ovim nebom nema. Raz‘meš? Nema tvojih koraka po turskoj zemlji, nema…
– Nego po kojoj zemlji? Gde vidiš moje korake?
– Daleko odavde… Nema te ovde, ali te ima na drugom kraju. Bićeš srećna i zadovoljna dugo, dugo… samo, kad se najmanje budeš nadala… Raz‘meš?
– Ne… nemoj, molim te, Hatidža, nemoj to o najmanjem nadanju.
– Dobro, neću…
– Oprosti mi, Hatidža, halali… Nastavi dalje. Kaži mi šta će biti kad se najmanje budem nadala.
– Kad se najmanje budeš nadala… kad iz davno zarasle rane poteče krv, kad na kaldrmi crveni cvet božura nikne… kad… kad ti… kad ti bude najlepše, šejtanski dan će doći…
– Ama, kome će šejtanski dan doći?
– Mnogima…
– Kojima mnogima?
– Svima oko tebe, ali… ali…
– Šta „ali?”
– Ali, Gospodarice, ne zameri mi, moram da ti kažem ono što vidim.
– Pa, govori!
– I tebi će taj dan, šejtanski dan… doći… Ali, ne skoro. Mnogo će vode rekama oteći, i dugo ćeš poživeti, pre nego što… što će taj… šejtanski dan doći.
Kad god mi Hatidža taj šejtanski dan pomene, ja priču s njom prekidam. Uplašim se i ne želim dalje da slušam.
A onda, radoznalost me kopka, pa poželim da ponovo saznam šta me u budućnosti čeka, te je dugo molim da nastavi. A ona bude kobajagi ljuta, pa se duri, mršti, ćuti, a onda joj se jezik odveže, kao da je jedva čekala da je bes prođe, i nastavi da priča.
– Pričaj mi, sada, molim te, nešto lepo.
– Hoću. Allaha mi, hoću. Ja bih želela da ti se, Vasilice, samo lepe stvari u životu dešavaju.
– Kaži mi, onda, šta će mi se lepo dešavati.
– Vidim ti mnogo lepih doživljaja.
– A šta su to lepi doživljaji?
– Bićeš mnogo voljena.
– Ama, od koga voljena?
– Od muškaraca, Vasilice. Mnogi će te muškarci voleti.
– Kakvi muškarci? Misliš da će me voleti ovi mesnati, trbuljati i krivonogi uškopljenici, evnusi, jer, osim sultana, oni su ovde jedini muškarci.
– Ne, Vasilice. Tebe će mnogo voleti lepi muškarci, koji će o tebi brinuti i ljubav ti iskazivati… – dodaje šapatom. – Čak i oni, kojima je ljubav prema ženi verskim zakonima zabranjena, iako je to greh, želeće te…
– Dosta, Hatidža. Dosta! To su čiste gluposti. I prestani o tome.
– Dobro. Dobro. Halali mi… O čemu, onda, da ti pričam?
– Pričaj mi… o… o ženi moga brata Stefana.
– Već sam ti rekla. Ta žena će biti gospodskoga roda, ali ljubavi neće biti.
– To znači da moj brat neće spoznati pravu ljubav?
– Sa tom ženom prave ljubavi nema.
– Znači, moj brat neće znati šta je ljubav?
– A, ne, mila Gospodarice. Tvoj brat će, svakako, spoznati ljubav, pravu ljubav, veliku, ali… ali…
– O kakvoj ljubavi govoriš?
– On će… biti mnogo voljen. Mnoge žene će ga želeti, i za njim čeznuti… i obožavati ga, i u srcu nosiš. I sanjati.
– A da li će on voleti? Da li će u njegovom srcu biti mesta za ljubav?
– I on će voleti, naravno. I to mnogo. Voleće, ali u svojim zrelim godinama… voleće snažno… celim bićem… i iskrenom, pravom ljubavlju, ali kratko, jednu ženu.
– Kako to misliš „kratko”?
– Pa… kad ljubav bukne, kad plamen osećanja obuhvati i jedno i drugo… kad se ljubavni oganj rasplamsa, doći će… doći će rastanak, neočekivan, nenadan, brz, ali neminovan.
– Sve ti se, moja Hatidža, izmešalo. Ti pričaš kao da si vino pila ili kao da nisi pri čistoj pameti… I velika ljubav, i zrele godine, i jaka osećanja, i rastanak. Ništa te ja ne razumem.
– Ništa se meni nije izmešalo, mila Vasilice. Sve je jasno kao dan. Na prvom mestu je žena, lepa, mlada… i on je mnogo, mnogo voli. Mnogo više nego što je venčanu ženu ikada voleo… Ja to vidim, greške nema.
– Koju ženu će voleti, Hatidža, koju? Zar neće svoju ženu voleti?!
– Rastužiću te, mila Vasilice, iako to ne želim. Neće on tu svoju ženu voleti. Živeće s njom dugo, ali je neće srcem voleti. Slušaj me dobro: On će voleti silovito, ali tajno. I to neku drugu ženu.
– A zašto bi on svoju ljubav od svih krio?
– Mora…
– Kako mora? Što bi on, da neku ženu voli, krio?
– Kako da ti kažem… Ta njegova ljubav… ta žena u koju će se zaljubiti… zbog goje će pamet izgubiti… biće mnogo mlađa od njega.
– Pa šta?
– I, neće biti slobodna.
– Kako to misliš?
– Imaće muža, imaće svoga muža, nije sama, raz‘meš, nije slobodna.
– Ne verujem ti, Hatidža. Ne verujem da će se moj brat zaljubiti u tuđu ženu.
– Ja mu to vidim, i greške nema. I ti ćeš biti tu, pored njega. I, ako dobro oči otvoriš, videćeš.
– A kako ću to videti?
– Ljubav se ne može sakriti.
– Jesi li sigurna u to što pričaš?
– Naravno! Sve je to:
U ime Allaha,
Sveopšteg Dobročinitelja Milostivog,
Hvala i slava Allahu, Gospodaru svetova,
Sveopštem Dobročinitelju,
Gospodaru Sudnjega dana!
– Ama, pusti sad Allaha. Nego, kaži mi da li će taj… šejtanski… taj Sudnji dan zbog te ljubavi doći?
– Pa, neće doći zbog nje, ali hoće u vreme kad ta ljubav bude najjača. I kad tvoj brat bude istinski najsrećniji u životu… I kad se niko tome ne bude nadao…

I GLAVA


GOSPODIN KONSTANTIN




Ištitite, i daće vam se, tražite, i naći ćete,

kucajte, i otvoriće vam se

11. Jev. po Luki, 57.9.


– Ja, Olivera, sestra despota Stefana, kći kneza Lazara i kneginje Milice… – ponavljam istu rečenicu nekoliko puta.
– Dobro… dobro…, i dalje… – smiren je Konstantin.
– Ja, Olivera, sestra despotova i kći Lazareva…
– I Miličina… – dodaje on, smešeći se.
– …Miličina… iz ljubavi rođena…
– Posle četiri sestre….
– Sa neispunjenom roditeljskom željom za rođenjem sina… naslednika… sina… srpskoga princa…
– To sam već napisao – osetno nestrpljiv, kaže Konstantin. Ajde dalje.
– Ja, Olivera…, ns… ne mogu danas dalje…
– Pa, tek smo počeli, Gospo.
– Ns vredi. Ne mogu danas.
– Dobro, sutra ćemo… raditi… sutra… Bolje sutra.
I tako, već nekoliko dana, pod vrelim julskim nebom nad beogradskom tvrđavom, odlazim u biblioteku u kojoj me strpljivo, svakoga jutra, čeka Konstantin.
Na Stefanov nagovor, odlučila sam da ovog leta ispričam Konstantinu neke događaje iz naše mladosti, iz vremena pre i posle Velikog boja, koji se zbio na svetoj srpskoj zemlji, na Kosovu polju, da bi ostao zapis o tom teškom i zlom periodu srpske istorije, a da bi se potomci srpskog roda večno sećali herojstva, izdaje i žrtve, kao simbola najveće srpske tragedije.
Konstantin Kostenečki, zvani Filosof, knjigoljubac i knjigopisac, prevodilac i diplomata, učitelj i duhovnik, izuzetan poznavalac srpskog jezika i pisma, osnivač škole u manastiru Resava, ljubitelj srpskog narodnog govora, savetnik i, poslednjih godina, verni pratilac moga brata, pokazao je neskrivenu radost kad mu je Stefan predložio da napiše, uz moju pomoć, povest o Kosovskom boju.
On je jedno raskošno duhovno izvorište, iz kojeg svaka reč izbija sa jasnim značenjem i deluje tako toplo, tako duševno, kao melem na ranu.
Kad ga slušam, osetim smirenje i osveženje, kao kad se u vrelom danu kapljama bistre planinske vode hladim.
Mislim da će on moju priču o Velikom boju kao pravi čarobnjak, tako ukrasiti, tako složiti i rečima oživeti, da će se Stefan zadiviti.
Moj odnos sa Konstantinom je, zaista, odnos prepun poštovanja, ali, i sa nekom vrstom obostranih, snažnih osećanja, što se, pri svakom našem susretu da primetiti.
On, prosto rečeno, ne može skriti radost kad me vidi. A meni bude, naravno, drago.
I tada pomislim kako su svi ljudi od krvi i mesa sazdani. I da, iako hristoljubivi i ljubavlju Gospodu okrenuti, ne mogu svoja osećanja sakriti.
Nikada neću zaboraviti prvi susret sa njim u beogradskoj biblioteci, gde sam otišla sa Stefanom.
– Ovo je sestra moja, Olivera – obratio mu se Stefan čim smo ušli, – moj najlepši cvet iz bašte… A ovo je – obratio se meni, gledajući Konstantina, – ovo je najveći poznavalac srpskoga jezika, i čovek koji najlepše stihove piše, i najlepše reči u govorenju i pisanju koristi, i jezik njegov je kao žubor potoka u šumi…
– Svetlosti, ne preterujte – usudio se izgovoriti gospodin koji nas je uz blagi naklon dočekao, pružajući mi ruku. – Sve to što ste izgovorili, moglo bi se jedino za Vas reći. U odnosu, Gospodine, na Vas, na Vaše vrline, na znanje i učenost, na umeće Vašeg govorenja i pisanja, ja sam sasvim malen.
– Stefan mi je o Vama pričao sve najlepše – jedva sam promucala, jer, toplina njegovih dlanova beše tako jaka, da osetih kao da su mi prsti oganj dodirnuli, te brže bolje, potpuno zbunjena, izvukoh ruku iz njegove.
– Ja bih o Gospodinu despotu mogao celog dana pričati – dodade on, i sam vidno uzbuđen. – Nikada nisam sreo osobu takvih… takvih vrlina, znanja i sposobnost Biti u isto vreme sanjar i mislilac, pesnik i vitez, vladar i besednik, mudrac i knjigoljubac… Gospod Bog nije štedeo darujući ga tako krasnim osobinama – dodade.
– Gospodin Konstantin je moja desna ruka – reče Stefan. – Ne samo što podučava monahe, već proučava srpski jezik i gramatiku, prevodi dela sa stranih jezika, nabavlja knjige. Prepisao je sa monasima u bezbroj primeraka sva dela svetoga nam oca Save, pa Stefana Prvovenčanoga, pa Domentijana, Teodosija, Danila i drugih umnih monaha i pisaca. Videćeš prekrasnim slovima prepisanu Pohvalu knezu Lazaru, koju u pesničkom nadahnuću sroči mati Jefimija.
– Gospodine – stidljivo izgovori Konstantan – pustite gospođu Oliveru da se sama uveri u značaj našeg rada.
Potom me ponovo za ruku uhvati i povede prema raskošno opremljenom divanu, pokazujući mi gde da sednem.
Ja ponovo, pri dodiru njegove tople ruke uzdrhtah, te jedva dočekah da se na divan spustim, kako se ne bih od velikog uzbuđenja koje me obuze, sručila na pod, uplašena da Stefan ne primeti šta se sa mnom dešava.
– Kako ste uspeli da sakupite ovoliko knjiga? – upitah, tek da prekinem zbunjujuću tišinu, videvši prostorije biblioteke krcate knjigama.
– Ako se nešto mnogo želi, uz pomoć Gospoda, nađe se pravi put. Želeo sam da stvorim bogatu biblioteku, i, kao što vidite, uspeo sam. Ištite, i daće vam se…
– Nigde nisam videla na jednom mestu ovoliko knjiga – dodadoh.
– To je bila želja gospodina despota, a i moja, i to je bilo sasvim dovoljno za početak. Za sve u životu potreban je prvi korak, želja.
– Gospodin Konstantin je mnogo koraka napravio – dodade Stefan – i mnogo snage potrošio da bi uvođenje pismenosti u Srbiju omasovio. Sedamdeset vrednih prepisivača, učitelja i pisaca, kaluđera i dijaka u Manasiji svakodnevno ostavljaju ispisane dragocene stranice s tekstovima iz crkvenih knjiga, žitija, letopisa i drugih spisa.
– Ja sam se, Gospodine, – dodade Konstantin, pocrvenevši – držao samo Vaših želja. Stalno su mi bile na pameti Vaše mudre reči: Neka svetlost pismenosti obasja nebo nad Srbijom, i neka svaka prosvećena glava svetli kao sunce… i to je naša snaga… jer reč, kao i jezik, uz mačeve i sablje, snaga je naša…
– A ja sam uvek imao na pameti poruke svetoga nam oca Simeona da čuvamo reč kao zemlju, kao tvrđavu, kao grad, jer, tamo gde se čuje makar i jedna naša reč, uvek će biti naša zemlja, ma ko njome vladao – zaneseno izgovori Stefan.
– Koliko mi je poznato, i ovde se vredno radi – izgovorih, tek da nešto kažem.
– Pa… malo manje neš u Manasiji – reče Konstantin.
Ustala sam potom i obišla celu biblioteku, diveći se, na jednom mestu sakupljenim brojnim crkvenim spisima i drugim pisanim delima.
Pažnju mi privuče ukoričen belim platnom primerak knjige, poznatog mi naslova Tristan i Izolda.
Tog trenutka setih se da sam još na dvoru u Kruševcu slušala od moje majke i despotice Jefimije o francuskoj povesti, napisanoj pre nešto više od stotinu godina, koja opisuje ljubav razbuktalu između viteza Tristana i devojke Izolde, verenice Tristanovog ujaka Marka, a koju je na srpski jezik prevela kraljica srpska Jelena od Anžua, žena kralja Stefana Uroša i majka kraljeva srpskih Dragutina i Milutina.
– To je vrlo zanimljiva knjiga – obrati mi se Konstantin, stavši pored mene, dok je Stefan bio zabavljen nekim crkvenim spisima. – Bio sam presrećan kad sam je našao u studeničkoj biblioteci, te sam zamolio igumana Savu da mi je da na neko vreme, što je on i učinio. Moji učenici u Resavi su je prepisali u nekoliko primeraka, lepo ukoričili, i sad svaka biblioteka u Srbiji ima po nekoliko primeraka ove povesti. Možete je uzeta na čitanje – bio je vrlo ljubazan Konstantan.
– A šta je u njoj opisano? – upitala sam, iako sam znala odgovor.
– Pa… ima više… kako bih rekao, ima više zanimljivosti i neobičnosti kojima se ova knjiga bavi. To je knjiga o… pre svega knjiga o… dobru i zlu… o borbi između dobra i zla… o patnji dvoje mladih ljudi… o njihovim pustolovinama i begu od… od zlih ljudi, o pokušajima da… da… da opstanu u vatri… vatri svojih… svojih osećanja – uzdahnu. – To je – nastavi – priča o grehu, i o… jednom osećanju baš plemenitom, čistom i iskrenom, o… kako bih rekao… to je… najkraće rečeno, jedan roman… o ljubavi, roman d’amour, kako bi rekli Francuzi – zbrza.
Stefan za trenutak prekide listanje, i sam iznenađen Konstantinovim zamuckivanjem.
Od prevelikog uzbuđenja koje izazva u meni Konstantinova blizina, jedva sam razumela o čemu je govorio.
Ipak, Stefanov izraz lica, pogled koji je upitao Konstantinu, i prikriveni osmeh, učiniše da i ja shvatim zbunjenost koja je ovladala Konstantinom.

*

Povest o Tristanu i Izoldi pročitala sam za jedan dan, uživajući u svakoj reči i izrazu. Moram priznati, to mi je bilo prvi put da čitam knjigu, koja o ljubavi govori.
I bila sam zadivljena, ne samo radnjom romana, nežnim i iskrenim osećanjima prikazanim u njoj, već i saznanjem da jedna kraljica dođe na tako mudru zamisao da na srpski jezik prevede priču o strasnoj ljubavi dvoje mladih, koja ih je dovela u smrtnu opasnost.
Kad sam posle čitanja razmislila koje bih stihove odabrala, nisam moša da se odlučim.
Ipak, prevladali su stihovi kojima se nesrećna Izolda obraća Tristanu:

Mi smo izgubili svet,
A svet nas.
Nije li tako, dragi Tristane?

Prosto sam svoju sudbinu u ta dva-tri stiha našla.
Jer, i ja sam, kao i Izolda, zbog ljubavi, ali prema zemlji svojoj, zaista izgubila svet, kad sam, posle Velikog boja na polju Kosovu, mlada i nezrela, a i prilično nesvesna stvarnosti, da budem Spasitelj rodu svome, pristala.
I tada je svet za mene prestao da postoji.
I majka moja, Milica, kneginja srpska i udovica Lazareva, i braća i sestre, i dvor, i zemlja moja, i krštenja i venčanja, i krsne slave i preslave, i božićne radosti, i ivanjdanski cvetni venci, i vašari i litije, i knjige, i livade prostrane, i šume moje guste, i hramovi, i ikone i kandila, i plamen sveća i miris tamjana, i reke, i oblaci i nebo, i grobovi i krstovi, i krstače i barjaci, i putevi i gradovi, i snovi i nadanja, i želje i razmišljanja, i orlovi i sokoli, i zmije i gušteri, i pesme o bojevima i junacima, i zvuci gusala, i priče, i legende o vilama i zmajevima – sve, sve to, ceo taj bogati i bajkoliki svet moga detinjstva i rane mladosti, izgubio se.
I taj svet je mene izgubio.
I moju veselu narav, i smeh, i radost, i devojačke snove i želje, i moje pesme, i mladalačka šaputanja i sanjanja, i razgovore sa zvezdama i pticama, i ljubav moju bezgraničnu prema domu svome, i rodu, i prema očevom grobu, i majčinoj suzi, i brigu za mlađanim bratom Stefanom, naslednikom srpskog prestola.
Tuđom voljom, koju sam kao svoju prihvatila.
I, čitajući povest o Tristanu i Izoldi sva sam se raznežila.
I jedva sam sutrašnji dan dočekala da Konstantina vidim i njegovo mišljenje o povesti čujem.
I da ga pitam da li ljubav između Tristana i Izolde, odobrava.
Ipak, ne mogu ga to pitati.
Nisam bliska sa njim, da bih o takvim stvarima moša da razgovaram.
Ostaviću to za neko kasnije vreme.

U ČUDNOM SVETU




Trpljenjem svojim spasavamo duše svoje.

21. Jev. po Luki, 106. 19.


A misli su mi se vratile na jedan tužan, i prepun straha dan, u kojem sam izgubila svoj svet. To je bio dan kad su me Vuk i Stefan doveli na turski dvor, u saraj, kako su svi govorili, i ostavili Bajazitovoj majci, sultaniji Ðulsumi, u Jedrenama, a oni u Bursu, Bajazitu, otišli.
Toga dana sam, već, postala neka druga osoba, a moj svet je postao neki drugi svet.
Stefan je to, takođe, vrlo dobro znao, i bio je mnogo tužan. U oči nije mogao, tokom čitavog putovanja, da me pogleda. Kako bi me pogledao, suze bi mu zaiskrile u očima. (Te njegove suze su me dugo u saraju pratile. Kad god bih zažmurila, zasijale bi njegove suze, bistre, krupne, ali, nekako, dečje.)
Sultanova majka, od prvog susreta ljubazna i prijatna žena, smestila me je u prostrane odaje, u kojima sam do kraja ostala, samo su tada bile skromnije uređene. Rešetkasti prozori s pogledom na raskošni vrt, bili su sva moja veza sa spoljašnjim svetom. Izvirivala sam kradom da vidim šta se napolju dešava. Gledala jedan neobičan i čudan mi svet, potpuno drugačiji od onoga u kojem sam dotad živela. Taj zatvoreni prostor sa širokim dvorištem, sa visokim kulama i kupolama na njima, sa evnusima, muškarcima bez muškosti, i robinjama, i brojnim devojkama, kao jedinim stanovnicima, koji se ćuteći, uvek pognute glave, mimoilaze, stalno u nekoj žurbi, delovao mi je nestvarno.
Jedino što je narušavalo spokoj bili su povremeni glasovi mujezina sa mnogih minareta koji su pozivali narod na klanjanje Allahu, i pev, pomešan sa kreštanjem šarenolikih ptica u dvorskom vrtu, prepunom raznobojnog cveća.
Sutradan, kad su me robinje na ručak odvele, videla sam prizor od kojeg mi je pozlilo.
U ogromnoj prostoriji, ispunjenoj žagorom, oko poređanih sofri izvirivaše bezbroj radoznalih ženskih glava, koje su se, kao po zapovesti, u trenutku mog ulaska, podigle i ošinule me pogledima.
Tih bezbroj likova, sa belim, kao sneg licima, sa, kao jabuka crvenim usnama, i crnim, kao pijavice, obrvama, svu pažnju su, u jednom trenutku naše tišine, usmerile na mene.
Poželeh da se zemlja otvori i da me proguta.
Uhvati me nemoć, shvatih da sam sada malen, bespomoćan stvor, potpuno drugačiji od svih prisutnih.
I shvatih da sam postala deo ove, u zidinama grada zatvorene ženske družine i da će se moj budući živog odvijati pored njih, po meni potpuno stranim pravilima.
O, kako sam poželela da je ovaj grozni prizor samo san!
O, kako sam poželela da se, posle ovog sna, probudim u svojoj sobi na kruševačkom dvoru, čiji prozori gledaju na široko nebo i na talasasta i pitoma brda i doline moje zemlje.
– Ne plaši se, kćeri – pridrža me, videći strah u mojim očima, sultanija Ðulsuma. – I ne uzbuđuj se, jer, trpljenjem svojim spasavamo duše svoje.
Iznenađena mudrim rečima iz hrišćanske svete knjige, koje na srpskom jeziku izgovori sultanija, duboko udahnuh vazduh, što me malo osnaži, i sedoh na svileno šiljte koje mi jedna od robinja poturi.
Potom podigoh glavu prema brojnim soframa prepunim jela, i spazih mnoštvo tepsija sa pitom, a i posude sa velikim komadima mesa, kao i mnoge druge vrste hrane, jakih, i za mene veoma teških mirisa, od kojih sam osetila mučninu.
Onda sve žene, kao po komandi, skrenuvši pogled s mene, mumlajući reči meni potpuno nepoznate, povremeno me šibajući pogledima, neke, čak, i prstima pokazujući na mene, počeše jesti.
Navališe potom da prebiraju prstima po hrani, da trpaju u usta velike zalogaje, bez ikakvog reda, mešajući i hleb i pitu, i meso, i povrće, i druge, nepoznate mi vrste hrane, mljackajući, da sam ponovo još veću mučninu osetila.
I sultanija, koja je sela pored mene, poče jesti, uzimajući sasvim male komade hrane.
Iako od dolaska nisam ništa u usta stavila, glad nisam osećala. Štaviše, osetih odvratnost i gađenje. Pokušah sebe da prisilim da uzmem makar nekoliko zalogaja hleba, ali uzalud. Podigoh pogled i ponovo videh mnoge oči u mene uprte.
Naročito me jedne krupne, crne oči tako smrknuto gledahu, da ponovo uzdrhtah od straha.
Onda sultanija ljutito viknu, izgovorivši neke meni nerazumljive reči, te sve žene poglede spustiše i da jedu nastaviše.
Ona žena sa crnim, krupnim očima najednom ustade, i prstom mi pripreti.
Sultanija se veoma naljuti, pa viknu, da njen glas zagrme prostorijom, na ženu koja mi preti.
Jedino što sam razumela, bilo je da se žena zove Haltuna i da je ljutita sultanija grdi.
U tom trenutku muva zunzara mi na usta slete. Meni se nešto u želucu premetnu, te ustadoh i pored same sofre, ne mogavši se uzdržati, povratih lokvicu zelene tečnosti.
Začuše se sa svih strana uzvici negodovanja, nastade galama, neke žene od stola ustadoše…
Haltuna je, ipak, bila najgrlatija. Vikala je iz sveg glasa, pokazujući ljutito rukama na mene. Onda se prema meni uputi, sa stisnutim pesnicama. Pridruži joj se još nekoliko žena, te mi sasvim blizu priđoše. Onda zabrujaše mnoga glasovi, nastade cika, vriska, negodovanje, nadvikivanje…
I sultanija još jače poče da viče, obgrlivši me jednom rukom, ali se njen glas, u galami razbesnelih žena, izgubi.
Izgledalo mn je kao da sam u roju pčela koje kidišu da mi oči iskopaju.
Plašeći se da ću još povraćati, stavih ruke na usta, i, pridržavana rukama dveju robinja, u pratnji jednog evnuha, napustih prostoriju, najpogrdnijim povicima prisutnih žena ispraćena.

KOSOVSKI BOŽURI




Život večni onima koji istrajnošću i dobrim

delima traže slavu i čast i besmrtnost.

2. Poslanica sv. apostola Pavla Rimljanima, 81.7.


Kad god se tih dana setim, uzdrhtim, i ne mogu da se smirim.
I trudim se da, ovih, najlepših mi u životu dana, o događajima koji su bili tako teški, ne mislim.
Ipak, setim se često Hatidžinih reči. Iako pokušavam da mislim na druge, lepe stvari, iako se zaista trudim da budem smirena, pa listam knjige u biblioteci, pa čitam, pa pričam s Konstantinom, pa šetam po vrtu, pa odlazim u crkvu, na liturgije, i palim sveće za zdravlje i život moga brata, pa odem do Save, da se osvežim i slušam tihi žubor reke, pa obilazim radnje, ne vredi.
Stalno su mi u ušima reči „krv”, „božur”, i „šejtanski dan”.
A kad dobro razmislim, sad mi je, zaista, najlepše. Skućila sam se na najbolji mogući način, pored mog milog brata, kojeg volim najviše na celom svetu.
To je i bila moja najveća želja, a i njegova. Da budem pored njega, da jedno drugo pripazimo, da pomognemo, da zlo i dobro podelimo.
„Ti ćeš, sestrice,“ pisao mi je dok sam kod Jele u Baru, po izlasku iz Tamerlanovog ropstva boravila, „samo pored mene živeti. Zaslužila si da te kao najskupoceniji dragulj čuvam. Ti si onda, kad nam je najteže bilo, kad izlaza nije bilo, kad pomoći niotkud nije bilo, kad nam je sve bilo crno da crnje nije moglo biti, posle herojstva našeg oca, i izdaje našeg zeta Vuka, kad nam je bila potrebna žrtva, na koju si pristala, ti si spasla zemlju i narod, i mene. I, mnogo si bolova odbolovala, i patnji se, zbog svih nas, napatila. Posle teških godina koje si proživela, red je da, pored mene, uživaš
I ja sam došla.
– Biće ti lepo u Belome Gradu. Imaćeš sve što poželiš – rekao mi je, presrećan zbog mog dolaska. – Pijacu i prodavnicu – da kupiš sve što ti treba, Trg – da prošetaš, vrt – omiljene biljke da gajiš i duše umrlih u njima da prepoznaješ, crkvu – Gospodu da se moliš, biblioteku – odabrane knjige da čitaš, bolnicu – da leka svakoj boljci nađeš, i kuću po svome izboru.
Grejana toplotom velike bratske ljubavi, uživajući u svakom novom danu, ostala sam pored njega do današnjih dana.
A nas, Lazareve dece, ostalo je samo troje.
Dobrivoje je umro kao sasvim mali. Mara, najstarija od nas, žena Vuka Brankovića, umrla je pre dve godine. Dragana, koja je bila udata za Aleksandra Šišmana, sina bugarskog cara Jovana, već odavno nema. Teodora, udata za mačvanskog bana Nikolu Garovića, davno je umrla. Vuk, brat naš nesrećni, tragično je nastradao, poodavno, od ruke Bajazitovog sina Muse.
Ostali smo ja, Stefan i naša mila sestra Jelena Jela Balšić. Ja i Stefan, na žalost, bez poroda. Jela, ucveljena, neutešna, posle smrti jedinoga sina Balše…
Kao da nas je, oprosti Bože, neka kletva sustigla…
Ipak, sada mi je najlepše. Skućila sam se pored miloga brata Stefana, i sve moje želje su ispunjene, mada me često misli vraćaju u prošlost i teške dane moje mladosti.

*


– Kad cvet božura na kaldrmi procveta, bez ijedne travke okolo, mrak će pasta usred dana, i zlo vidim, nesreću – u glavi su mi Hatidžine reči.
– Celo Kosovo polje je, Hatidža, posle Velikog boja, prekriveno božurima. Kad bi samo znala koliko ih na njemu ima! – rekla sam joj.
– Ne znam ja, Vasilice, gde ti je to Kosovo polje, i koliko tamo ima božura, i kad su i zašto izrasli, već ja vidim samo jedan usamljeni grm božura, i samo jedan cvet, nasred nekog trga rascvetao. Vidim, Gospodarice, crvenu boju cveta koji zlo donosi – dodala je.
– Ne može, mila Hatidža, cvet božura… ne može cvet božura zlo doneta, jer je božur carski cvet, i on zlo ne donosi, i… i… njegove latice ne dotiče nijedan insekt, sem pčele… što znači daje božur cvet čistote, čednosti i sreće.
– Tačno tako. Božur zaista raste iz krvi careva, kraljeva, ili bogova… Ili svih onih koji su život svoj položili, a da nijednog trenutka na zemaljske slasti nisu pomislili.
– Onda je zato Kosovo polje puno božura. Zbog krvi carske i vladarske koja se prosula, a i zbog krvi mnogih mladih vlastelina, seljaka, pastira, lovaca… koji su život voljom svojom, za slobodu, na tom nesrećnom polju dali. Tu su prekinute mnoge mladosti, i sreće, i želje, i nade. I svetlost je potamnela i slava se prekinula. I svi su pohrlili carstvu nebeskome…
– Kad božur procveta na livadi, među travkama i drugim biljem, to ima neku poruku, ima neko značenje. Raz‘meš? On označava nastavak života, i rađanje, i mladost, kao kad drevna ptica feniks iz pepela izraste, i snaga stiže, i napredak, i slava… Ali, kad procveta na kaldrmi, to je nešto drugo. To je zalazak sunca, i gašenje života, i nestajanje, i… gubitak… To nije dobro.
– A kako može na kaldrmi grm da izraste i na grmu božur da procveta?
– Iz krvi, Gospodarice. Iz krvi carske, ili kraljevske… Na kamenu… Jasno vidim kamenu ploču… i gomilicu zemlje i praha … i… i mapi grm… i cvet božura.
– Pogledaj malo bolje, Hatidža. Možda neće biti sve tako crno kako kažeš.
– U pravu si, Vasilice… Evo, vidim, i pored svega, neki napredak, neki novi početak, novi život, tako nešto.

*


Kad god pomislim na Hatidžu, osetim nemir.
Sećam se, pričala mi je majka, kako je nemirom bila obuzeta nekoliko meseci pre Velikog boja. Molila se Gospodu, uplašena, tražila razloge nemira.
I onda je zlo krenulo prema Srbiji.
– Stižu Osmanlije! – odjekivala su brda.
– Stiže turski car Murat, sa sinovima Bajazitom i Jakubom!
– I sa zloglasnim vojskovođama Evrenosom, Saridžanom i Balabanom!
– I sa do zuba naoružanim vojnicima!
– I sa kamilama!
– Preoraće zemlju!
– Raskopaće grobove!
– Porušiće zadužbine!
– Poharaće manastirsko blago!
– Polomiće krstove!
– Popaliće kuće!
– Ništa živo ostati neće!
– Molite se, Srbi!
– Molite se!

*


I stigle su Osmanlije.
I na Kosovu polju se, nedaleko od najvećeg i najlepšeg srpskog hrama, Gračanice, zadužbine kralja Milutina, na prostranoj metohijskoj zemlji, ulogorile.
I car Murat sa sinovima i vojskovođama.
I sa do zuba naoružanim janičarima, plaćenicima, Kara Tatarima, pašama i vezirima.
I sa hiljadama kamila, sa kojih se bacaju strele i koplja.
I smrt se nad Srbijom nadvila!
I nastao je pokolj.
I pomor.
I sunce se pod kišom strela i kopalja skrilo.
I mnogo je glava posečeno.
I mnogo je džigerica probodeno.
I mnogo je stomaka prosuto.
I mnogo je krvi išikljalo.
I istog leta izraslo je polje crvenih božura, izniklih iz prosute krvi srpskih junaka i moga oca srpskoga kneza Lazara.
I udovice su brale božure, naričući za poginulim muževima.
I majke su brale božure, naričući za poginulim sinovima.
I sestre su brale božure, naričući za poginulom braćom.
I deca su brala božure, naričući za poginulim očevima.
I moja majka je brala božure, naričući za svojim mužem, knezom Lazarom.
I ja sam brala božure, naričući za mojim poginulim ocem Lazarom.
I Stefan je brao božure moleći se Gospodu.
I molili smo se Gospodu da podari mir dušama njihovim.
I svi smo mnogo tugovali.
I ništa više nije bilo kao pre.

*


Baš se radujem što ću o ovome pričati Konstantinu! Možda on nije čuo za kosovske božure, a i ako jeste, ne zna zašto ih je toliko, upravo i jedino na polju Kosovu. A onda će on to lepo sročiti, onako, pesnički.

ZVEZDANO JATO OVAN DONELO JE NESREĆU




Oni koji veruju mogu se nadati Allahovoj milosti –

Kur‘an, El Bakare, 2.218


Ništa više nije bilo kao pre ni posle velike bitke kod Angore, ali o tome Konstantinu ne želim da pričam.
Bili su to strašni dani za sve zarobljene žene iz harema, za mnogoljudnu Bajazitovu porodicu, i za mene.
– Zvezdano jato Ovan donosi nesreću ovoga leta – rekla mi je, šapućući, Hatidža nekoliko meseci pre bitke – ali, molim te, Hanuma, nemoj me odati, inače…
– Inače, moraću ponovo da ti život spasavam – dodala sam, prisećajući se koliko sam muke videla da Bajazita izmolim da je, zbog njenih predskazanja optuženu, oslobodim.
– Nemoj nikome reći, Vasilice, kumim te Bogom i… i milostivim Allahom…
– Dobro, dobro, ne kukaj, neću nikome reći – potrudila sam se da budem smirena, iako sam veliki nemir osećala.
– Mila Vasilice, zvezde u Ovnu će ovog leta doneti nesreću. Sasvim sam sigurna. Pokušaj da ubediš sultana da se okane borbe.., jer, tako mi svega… i tako mi života…
– Bajazit nikada ne bi poverovao u to da će doživeti poraz u bici sa Tamerlanom.

*


I tako, došlo je do bitke kod Angore, najveće bitke u kojoj je Bajazit do tada učestvovao.
I došlo je do velike pogibije.
I do velikog poraza.
I zgažena je prostrana Osmanska carevina.
I Bajazit je zarobljen.
I narod je doživeo pogrom.

*


Nikada neću zaboraviti taj pakleni od vrućine dan kad sam, čekajući u Bursi Bajazita, i moju milu braću Stefana i Vuka, te Ðurđa, i Grgura, moleći se neprekidno za njihove živote, i za pobedu, saznala da se ta bitka između Osmanlija i Tamerlanovih vojnika, zbog izdaje, porazom turske vojske završila, i da je Bajazit živ, ali zarobljen.
– Taksirat! Veliki taksirat! – vikali su glasnici.
– Nesreća! Velika nesreća!
– Padišah je uhvaćen!
– Zarobljen je!
– Izdali su ga Kara Tatari!
– Izdali su ga!
– Sultan je zarobljen!
– Stigao je Sudnji dan!
– Propalo je Osmansko carstvo!
– Svi smo propali!
– Molite se milostivome Allahu, da nas spase!
– Zarobiće sve nas!
– Uputi nas na pravi put, milostivi Gospodaru Sudnjega dana!
– Sultana je sreća napustila!
– Nikad ga ne bi zarobili da nije bilo izdaje!
– Izdaja! Izdaja!
– Pomozi nam, milostivi Gospodaru.
– Ubiće sultana!
– Molite se!
I tako se neprekidno čula jeka glasnika, od koje mi se krv u žilama ledila. Svaka vest, kao ubod noža.
– Zna li iko šta je sa mojim bratom, sa Stefanom? – pitala sam, u paničnom strahu, glasnike.
– Tvoj brat se, Hanuma, lavovski borio.
– Hrabro je sa svojom vojskom jurišao.
– Zadivio je sve ratnike.
– U kratkim predasima, sultan je uživao gledajući srpsku vojsku i njihovog vladara kako neustrašivo krče sebi put kroz do zuba naoružane i razularene tatarske vojnike. „Sine Stefane, aferim, sine moj! Alal ti vera!” uzvikivao je.
– Srpski vladar pokušavao je da spase padišaha tri puta.
– I nije uspeo, zbog mnogobrojnih Tatara moji su držali sultana, okruženog kamilama i psima, u obruču.
Sve su to bile povoljne vesti, ali šta je bilo s njim do kraja bitke, i posle, to niko nije znao.
A ja sam se neprekidno molila.
I snopove sveća zapalila.
Celog dana i cele noći.
I još jedan dan, i jednu noć.
I još nekoliko dana i noći.
I po mislima prebirala.
I Bajazita, što je Stefana u boj pozvao, proklinjala.
I moju majku što, posle Velikog boja i očeve pogibije nije s porodicom otišla u Dubrovnik, gde su joj Dubrovčani velikodušno ponudili udoban život, već je ostala da vlada ranjenom i urušenom zemljom, da se bori sa spoljašnjim i unutrašnjim neprijateljima, i da me, kao zalog, kao žrtveno jagnje, na turski dvor, po želji turskoga sultana, ubice moga oca, pošalje,
I, nemoćna, zbog besmisla moje dugogodišnje žrtve, cvilela.
I nadala se da je Stefan živ, iako nijedan znak za nadanje nisam imala.
– Ne brini, Gospodarice – rekla mi je, petog dana u osvit zore, Hatidža. – Tvoj brat je živ. Vidim ga, sada, sasvim jasno. Cele noći sam se trudila da ga nađem, i uspela sam. Živ je!
– Jesi li sigurna?
– Sasvim sigurna. Tu greške nema. On je živ!
– Hatidža, ti me samo tešiš.
– Gospodarice, ne tešim te. Ja vidim, sasvim sam sigurna, on, tvoj brat, živ je, tako mi Ramadana, svetoga meseca, i tako mi vere u Proroka Muhameda! Jedva sam ga videla… Među brdima mrtvih, i teško ranjenih, i u rekama krvi, i u reci njegove krvi… uh, uh, koliko je krvi bilo… jedva sam ga… jedva… našla… Bio je među mrtvima… skoro da nije disao… zato ga nisam videla. Ali, čudo se desilo. Sliko čudo! Taj vaš Bog mu je pomogao da se iz mrtvih podigne… I sama sam se mnogo istrošila tražeći ga, i, uspela sam! Hanuma, uspela sam! – vikala je Hatidža, prilazeći mi i ljubeći me u obraz od sreće.
– A da li je… mislim, da li je mnogo povređen?
– Pa… najvažnije je da je živ, a povređen…
– Hatidža, istinu mi kaži, samo istinu. Je li mnogo povređen?
– Jeste, Gospodarice, povređen je. Ne može da korača, ni da jaše. Velika je povreda. I njegovi ga vojnici nose. Mada, ima i naših. I svi se za njegov život mole.
– Hoće li preživeti, govori?!
– Naravno. Mnogo je povređen, ali, biće dobro, ne brini. Ranu vidim, moram ti priznata, veliku, i opasnu, pod samim kolenom, i mnogo krvi, još curi, ali, ne brini, biće dobro. Život mu je bio ugrožen, raz‘meš, od smrti ga je samo jedan korak delio, ali ga je Bog spasao, taj vaš Allah, na njegovu, a i tvoju sreću. Jer, on je već pred vratima onog sveta bio…Oni koji vjeruju mogu se nadati Allahovoj milosti, kaže naša sveta knjiga, Kur‘an. A on čvrsto veruje u Boga, i zato ga je Bog životom nagradio. Samo zato… Oštro je bilo sečivo, oštro… oh… oh…
– Dobro. Znači, živ je, i oporaviće se od teških rana?
– Da. Oporaviće se.
– Hvala Gospodu.
– Vidiš, Vasilice, kako je tačno ono što uvek govorim da, pored svake nesreće, čuči i izviruje sreća.
– Baš tako – kažem, konačno smirena. – A Vuka, vidiš li? I Ðurđa, i Grgura?
– Da, sve vidim. I svi su živi. Ali je jedan zarobljen.
– Ko je zarobljen?
– Ne znam. Ne poznajem ih, ali jedan je u ropstvu, i on nije tvoj brat.
– Onda Ðurađ ili Grgur?
– Ne znam. Da sam ih videla, znala bih. Ovako, ne znam koji je zarobljen.
– A za Bajazita, šta kažeš?
– Sve sam za Bajazita videla još davno, Gospodarice, rekla sam ti još pre bitke – govorila je prestrašeno Hatidža. – Zarobljeni su i on i jedan od njegovih sinova.
– Šta će biti s njim?
– Zlo, mila moja, veliko zlo. On više nije ni vladar, ni ratnik. Njegov životni put je na ivici džombe, provalije, i, povratka nema.
– A bio je tako siguran u pobedu.

TESAN JE SVET ZA DVOJICU




Gospodar naš je svemu onom što je stvorio dao ono

što mu je potrebno, zatim ga, kako da se time

koristi, nadahnuo.

Kur‘an, Ta – Ha, 20. 50.


Doživotno ću se sećaš Bajazitove odlučnosti i želje da na megdan Tamerlanu izađe, a i njegove sigurnosti u pobedu.
– Zgaziću toga kana, Mongola Tamerlana, tako mi milostivoga Allaha, kao mrava! – urlao je slušajući strašne vesti o pokoljima Tamerlanove vojske i želji velikoga kana da osvoji svet. – Osmanovi sinovi moraju pokazati svoju moć, moraju pobediti! Moraju!!!
– Jak je, Gospodaru, i surov, Tamerlan – govorila sam. – Gde on prođe, niču kupe od posečenih ljudskih glava.
– On jeste jak, ali sam ja jači, Despina! Kako on, bogalj bez jedne šake, i sa jednom kraćom nogom, može biti jači od mene? Pa, njega je milostivi Allah, slava mu i milost, obeležio.
– Priča se, Gospodaru, da je njegov prapradeda Šahkula Bahadirin predvideo da će neko iz osmog kolena njihove porodice postati osvajač sveta, a to je niko drugi, već on.
– Veruj mi, Despina, nimalo ga se ne plašim, iako je on unuk po majci, bezbeli, direktan potomak slavnog osvajača Džingis kana, te se pokorava jedino šeicima i ulemama, koji su ga ubedili da je islam počeo da se kvari i da ga treba očistiti. I on misli da ga očisti. On da očisti islam, ha, ha, ha!…
– Da. Čula sam za to.
– E, vala, izaći ću mu na megdan, pa ćemo videti kome će milostivi Allah doneti pobedu!
Kada je dobio od Tamerlana pismo sledeće sadržine:
„… četvrtina sveta se danas nalazi u rukama mojih ljudi. Na zemaljskoj kugli moja reč vlada. Susedni kraljevi i carevi pokoravaju mi se i zemljama upravljaju kako ja želim. Ako mi se i ti potčiniš, nećemo ratovati…“, pobesneo je.
Ipak, na nagovor Ali-paše, poslao je birane darove Tamerlanu, svega po deset na broju: deset zlatnih sablji, deset sokolova, deset najskupljih konja…
Ljutit, Tamerlan je vratio poklone, uz pismo:
„Ako neko nema sreće, beskorisno je želeti mu dobro i davati mu savet. “
– Bolje da se strpimo, nego da ratujemo – posavetovao ga je Ibrahim-paša.
– Bolje da mu se pokorimo i da mir narodu sačuvamo – dodao je Ali-paša.
– Sram vas bilo, vojsko Osmanova! – zaurlao je. – Imate li imalo dostojanstva?! Ako bismo tražili milost pred njegovim oružjem, zar nije smešno što mi potežemo oružje? Šta bi sa Carstvom bilo, ako bismo se drugom potčinjavati morali? Gospodar naš je svemu onom što je stvorio dao ono što mu je potrebno, a zatim ga, kako da se time koristi, nadahnuo. Eto, i meni je dao Carski presto i nadahnuo me da ga čuvam od zla svakojega. A Tamerlan ide pravo na mene. I ja moram da se branim! I moram da slušam savete Gospodara Sudnjega dana!
Ubrzo, stiglo je još jedno pismo:
„Ako se ostaviš gordosti, i pokaješ se, i predaš mi izdajnike Ahmeta Dželaira i Kara Jusufa, bićeš spasen. U protivnom, težina osvete utopićete te i ugušiti u morskim valovima nesreće i bede… Do sada sam vodio sveti rat sa nevernicima i, kako se tvoja država graniči sa neverničkom, to na tvoju stranu nisam hteo udariti. Ovakav jedan slučaj ožalostio bi muslimane, a obradovao nevernike, i vojska, koja bi došla na tu stranu, pričinila bi štetu stanovništvu. Dobro se pazi da ovome ne daš “
„Ja odavno čekam susret i rat s tobom. Sada sam odlučio da krenem sa velikom vojskom. Videćemo šta će sudbina dodeliti, “ — odgovorio je, škrgućući zubima.
„Naći ćemo se na bojnom polju“ – napisao je Tamerlan. „Kamen da je, u vosak će se pretvoriti!
„Gvozdeni mačevi vojske koju u ove krajeve pošaljete, u vosak će vam se pretvoriti! “ otpozdravio je Bajazit.
– Tako mi Osmana, i Orhana, i Murata, baba moga, i tako mi zvezde i polumeseca, i očnoga vida, i groba moga sina Ertugrula, neću se smiriti dok tome ugursuzu na megdan ne izađem! – grmeo je Bajazit u trenutku kad je saznao za smrt najstarijeg sina koji je poginuo braneći tvrđavu Sivas i odupirući se osamnaest dana četrdeset puta brojnijoj Tamerlanovoj vojsci.
– Smiri se, Gospodaru, molim te!
– Uzmi papir i pisaljku – rekao mi je – i piši:
„Iako pripadamo istoj veri, tesan je svet za nas dvojicu. Jedan od nas mora nestati! Mora!!!“ grmeo je.

*


Kad god se setim tih njegovih reči, osetim užasan pritisak u ušima, isti onakav kakav sam osetila onda kad sam pisala njegov poslednji odgovor Tamerlanu.

GOSPODIČNA TEODORA




Dajte, i daće vam se.

6. Jev. po Luki, 27. 38.


Ispunjena teškim mislima, i sećanjima na trenutke iz prošlosti, poželeh da poslepodnevne sate ovog dana, ispunjenog neprijatnim uspomenama, provedem u šetnji.
Stoga pozvah Teodoru, jer mi je njena mladalačka veselost, koja je svakog trenutka zračila iz nje, naročito u trenucima kad sam neraspoložena, najviše prijala.
Međutim, ona me odbi, izgovorivši se jakom glavoboljom.
Mislim da je zaista imala glavobolju. Videlo joj se po očima, što me iznenadilo, jer, nikada se, otkako je u Beogradu, a to je već nekoliko meseci, nije žalila da ima neke tegobe.
Od samog njenog dolaska i našeg upoznavanja, ostavila je na mene veoma povoljan utisak, da sam se svakodnevno s njom sastajala, uživajući u njenoj mladosti, nestašnosti i veselosti.
Čak i njen muž, dubrovački vlastelin Antonio, u službi na dvoru, ujedno i vlasnik apoteke, iako ozbiljan i uzdržan, uživao je u svakom trenutku njene radosta.
Ponekad sam joj zavidela na pažnji kojom je, od strane svog, vidno starijeg muža, bila obasuta.
Nikad neću zaboraviti njenu radost i divljenje koje je pokazala kad je prvi put ušla u moju kuću.
– Gospođo Olivera, ovo je… ovo je… ova belina… sve belo, nameštaj, i sve ostalo… ja… ja sam zadivljena…
– Sve je to meni moj brat uredio.
– A zašto je sve tako… tako belo?
– Moja omiljena boja oduvek je bila i ostala bela. A Stefan je to znao. Ja sam i tamo, u saraju, imala jednu „belu“ prostoriju.
– Belo je boja sunca, i svetlosti, ali i svetosti, zar ne?
– Da, baš tako. I ja obožavam belinu. I zato su mi beli zidovi, i zavese, i posteljina, i tepisi, i posuđe. I ta belina veoma dobro utiče na moje raspoloženje.
– Vaša kuća je opremljena po ugledu na kuće najbogatijih evropskih vlastelina.
– Pa, moglo bi se reći. Prozori su od venecijanskog stakla, ćilimi od vune i svile iz Anadolije, zavese od brokata iz Firence, nameštaj od trešnjevog drveta iz Srbije, porcelansko posuđe iz Grčke i Kine.
– Ikone na zidovima su Vam, zaista, odmor za oči.
– Da. One su dela najpoznatijih vizantijskih i italijanskih ikonopisaca. Ja sam ih odabirala.
– Blago Vama!

*


Nisam obratila pažnju na njene poslednje reči, sve dok mi ih pri sledećoj poseti nije ponovila.
– Zašto blago meni? – pitala sam, iznenađena.
– Pa, zato što Vam je u kući sve lepo, ne lepo, prelepo, i zato što je sve uređeno po Vašoj želji i izboru.
– Pa, i u Vašem domu je sve skupoceno, uređeno sa ukusom, kao u kućama najbogatije evropske gospode.
– Da, ali, ja bih tako želela da nešto bude po mome izboru.
– Pa, valjda je to bio Vaš izbor.
– Ne, mila moja Olivera. U mom životu sve se dešavalo mimo moje volje. Moj život je jedna velika greška.
– Ama, o čemu Vi to pričate, Teodora?! Vi ste tako mladi, tako puni lepote i zadovoljstva, da ne razumem šta hoćete da kažete – promucah zapanjena.
– Na prvi pogled sve izgleda lepo, Gospođo, ali nije tako. Celog života sam se držala mudrih reči iz naše svete knjige, dajte, i daće vam se, i davala sam, ali da sam dobila ono što sam želela, nisam.
– Ne razumem Vas, Teodora. Ne razumem.
– Ništa u mom životu nije bilo onako kako sam ja želela… Oprostite, moram kući – promrmljala je i, ostavivši me zbunjenu, izašla.

*


I ja sam je, posle toga, danima posmatrala, bezuspešno pokušavajući da odgonetnem tajnu njenih reči, i uzrok njenog, očigledno prikrivenog nezadovoljstva.
Ipak, šta god da joj se dešavalo, sitnica je u poređenju sa onim što se meni dešavalo.
Moj život bi, zapravo, bio dobra pouka mladim naraštajima, da shvate kakve strahote jedno ljudsko biće, i to žensko, može da doživi, i preživi, i da ostane pri zdravoj pameti.
I opet sam mislima u dalekoj prošlosti, u danima posle bitke kod Angore.

U PAKLU




Milostivi Allah kad nešto odluči, za to samo rekne

budi i ono bude.

Kur‘an, El Mumin, 40. 68.


– Šta će biti s nama? – pitala sam Hatidžu.
– Zlo. Veliko zlo.
– Kako to misliš?
– Vidim veliku nesreću. Vidim vojnike, divlje, kao divlje zveri, koji kidišu sa svih strana. I čujem topot konjskih kopita. I lelek.
– Čiji lelek?
– Lelek žena. I sluškinje, i robinje, i dvorkinje, i odaliske, i sultanija, i kćeri, sve će biti samo robinje. I vidim mnogo krvi i smrti. I svoju smrt vidim.
– Ne pričaj gluposti, Hatidža. Uplašena si, isuviše si uplašena. Kako svoju smrt možeš videti?
– Sve se jasno vidi, Hanuma, sve…
– A šta će biti sa mnom?
– Rekla sam ta, Vasilice. Tvojih koraka po turskoj zemlji nema, raz‘meš?
– Kako misliš da me nema? Kako je to moguće? Znači li to da ću poleteti odavde? Dobiti krila i poleteti, kao ptica?
– Ne baš tako, ali ti ćeš, Vasilice, otići odavde. Napatićeš se, mnogo ćeš se namučiti, ali ćeš otići. To jasno vidim. Otići ćeš vodom, na lađi.
– Ne verujem ti, Hatidža.
– Ali, ja vidim gospodsku lađu kojom se vraćaš svojoj zemlji.
– Iz ovog pakla spasa nema!
U tom trenutku začu se halabuka, odjeknu vrisak. Miris paljevine mi zagolica nozdrve.
– Biće mnogo krvi, biće mrtvih, biće jauka, biće nesreće, biće… – i njene reči se izgubiše u tutnjavi tatarskih ratnika koji, kao vuci uleteše, ščepaše nas i izvukoše iz odaje, cepajući nam odeću i vukući nas za kosu.
Jedan od njih mi trgnu desnu ruku, umalo mi je iz ramena ne iščupa. Potom mi strže jelek i košulju, te zavuče ruku među moje grudi, i poče ih grubo stezati.
Ja dobih snagu, pa ga povukoh tako jako za perčin, da mu ga počupah iz korena, pa ga istog trena udarih svom silinom među noge, te on, iznenađen, bolno se skupivši, jaučući iz sveg glasa, pade u prašinu.
Potom iskoristih priliku te mu iz ruku istrgoh moj kovčežić sa nakitom koji je zgrabio čim je ušao, i obukoh jelek i košulju, te potrčah za Hatidžom, koja je vodila borbu sa jednim, žilavog tela, ratnikom. Kad je sustigoh, na isti način, sa zemljom sravnih i njega, te nas dve požurismo da se pridružimo sultaniji Ðulsumi, koju su, dostojno njenom zvanju, kao majku sultanovu, sprovodili naoružani vojnici.
Čulo se kukanje i naricanje. Vukla su se po prašini ženska tela, nalik ustreljenim, posle lova, lisicama, šarenile se, među konjskim kopitima, dimije, pramenovi kose po kaldrmi ostajali. Crvenele se lokve krvi.
Odzvanjale su jaukom kule, uskovitlana prašina je zaklanjala zrake jutarnjeg sunca, pa je izgledalo kao da mrak nenadano pada.
Počeše goreti šatori, i drveće, i trava. Na sve strane se raširiše plameni jezici, a vrelina postade nepodnošljiva. Nestade mi vazduha, spopade me kašalj, da dišem ne mogu.
Uto jedna kolona konjanika ulete među nas, te nas, kao da je vihor uleteo, rasturi na sve strane. Još jače se podiže prašina, da se ni prst pred okom nije video.
– Hanuma… Hatidža… Fatima… Hafisa… Ramija… Mevlija… Zineta… Esma! – odjekivali su povici, koji su se gubili u grubim glasovima besnih, kao lavovi, vojnika.
Odjekivala je kuknjava žena koje su se gušile od dima i pokušavale da spas nađu trčeći što su brže mogle, ne znajući ni same na koju će stranu.
– Ovo je, Hanuma, džehenem! – viče panično Hatidža.
Ja, držeći jednom rukom nju, a drugom kovčežić, pun zlatnog nakita, pokušavam da pronađem put kojim je pošla sultanija, ali ne uspevam. Ne vidim od dima i vatre gde sam, ne vidim ni kule, ni kapiju.
U jednom trenutku, kroz zamagljene od dima oči, spazih ogroman, metalni kavez, za prevoz stoke, na konjskim kolima, sa otvorenim vratima, kroz koja su tatarski ratnici, divljački vukući, i korbačima ih udarajući, ubacivali uhvaćene haremske žene, koje su se otimale i iz sveg glasa vriskale.
Izbezumljena od straha i prizora koji se pred kavezom zbivao, gledajući nesrećna ženska tela, zgrčena pod udarcima tatarskih ratnika, uspaničena mišlju da se i ja mogu naći na tom mestu, uhvatih čvrsto Hatidžu za ruku, pa je iz sve snage povukoh na drugu stranu, očekujući nalet dvojice Tatara koji su, brzinom strele, jurili na konjima pravo prema nama.
I, kad sam pomislila da spasa nema, da je, kako u Kur‘anu piše, stigao Sudnji dan, da se nebo rascepilo, i da su zvezde popadale, i da je došao dan kada niko nikome neće moći nimalo pomoći, čuh odjek mog imena.
Istrgoh se iz ruke Tatarina, koji me s leđa, upravo za struk uhvati, sa namerom da me na svoga konja popne, i iz sveg glasa odazvah se.
Tada mi iz ruke ispade kovčežić i među mnogim konjskim kopitama izgubi se.
I ponovo odjeknu „Oliveraaa! Fatimaaa!!!“
I malo se prašina slegnu, i dim se raziđe, i pogled mi se razbistri, i ja, na moju veliku radost, videh Ajdina, u tatarskim haljinama, kako se probija kroz gomilu i, sa jednim tatarskim vojnikom, pravo prema meni ide.
U oblacima prašine i dima, u odsjaju vatrenih jezika sa svih strana, u mirisu paljevina, u mreži strela, među gomilom robinja i robova, i mnogih iz harema žena, i vriska dece, u okruženju koje je ličilo na pakao, džehenem, lik mršavog Ajdina ukaza mi se kao lik Spasitelja, koji koračaše pravo k meni.
„Pored svake nesreće, čuči zrnce sreće“, prođoše mi kroz glavu Hatidžine reči, što me, zaista se tako i desivši, osnaži, pa se istrgoh iz ruku od znoja i prljavštine smrdljivog Tatarina, te poleteh Ajdinu u zagrljaj!
– Ne boj se, Vilo, Fatima, Olivera, ne boj se! – vikao je stiskajući moje krhko telo u zagrljaj. – Ne boj se – ponovio je, i popeo me, zajedno sa Hatidžom, na konja, pošto se nešto sašaptao sa brkatim Tatarinom, trpajući mu u šaku gomilu dukata.
– Moj kovčežić, moj nakit – u tom haosu, setih se nakita, i same mi reči izleteše iz usta.
– Kakav kovčežić, kakav, sada, nakit! – viknu Ajdin. – Nije to sada najvažnije.
– Ispao mi je iz ruku, pod konjska kopita moj kovčežić…
– Ne misli sad o tome. Misli na sebe…
– U pravu si, ali, moj nakit… ostao mi je čitav mehr, i još mnogo drugog nakita u njemu – dodadoh, opipavajući u jeleku ušiven prsten sa smaragdima.
– Ama, kakav nakit, kakve gluposti! Život ti o koncu visi, a ti misliš o nakitu. Slušaj me dobro: zarobljen je ceo harem i sultanova cela porodica. I ti si zarobljena.
– Dobro, dobro – kažem, drhteći od straha, a ipak, srećna što mi, u ovom teškom trenutku, u kojem je samo tanka nit granica između života i smrti, i u kojoj ljudski život ne vredi ni koliko život požutelog, jesenjeg lista, srećna što mi Gospod Bog posla Ajdina.
– Moraš, Vilo, biti mudra, i strpljiva. I moli se svakoga dana, po pravilima Kur‘ana, Allahu, ili Svetoga pisma, Gospodu Bogu, svejedno je, samo se moli. I vreme će ti brže proći i Bog će ti molitve uslišiti. Ti si sada vlasništvo silnoga Timura, ali, tako mi Milostivoga Allaha, učiniću sve da te izbavim. I padišah Bajazit mi je, još pre bitke, ostavio u amanet tvoje izbavljenje, ali i Stefan, Bog mu pomogao.
– A še si i kad video Bajazita i Stefana?
– Pa, Bajazita sam video pre bitke, a Stefana posle. Ali…
– Šta „ali?”
– Ništa. Mnogo sam se namučio dok sam te našao… Ali, ne brini, naći ću te ponovo – rekao mi je u jednom dahu Ajdin, sustigavši kočiju u kojoj se nalazila sultanija Ðulsuma, uguravši me, zajedno sa Hatidžom, unutra.
– A moj kovčežić? Moraš mi ga pronaći, Ajdine, kako znaš i umeš.
– Pronaći ću ga, kako znam i umem, ne sekiraj se. I doći ću po tebe. Samo budi strpljiva, i čekaj – došapnuo mi je i brzinom munje, a da se ni po čemu nije razlikovao od tatarskih vojnika, odjezdio.
– Vidiš, Vasilice, kako nam je milostivi Allah pomogao! – kaže, u zanosu, Hatidža, brišući rukama znoj s prašnjavog lica. – Milostivi Allah kad nešto odluči, za to samo rekne budi i ono bude.
– Da, da – mucam, dok drhtim kao ptičica, izvirujući kroz prozor kočije, čiji točkovi tandrču pokraj predela prekrivenih leševima.
Crnela su se polja od mrtvaca.
I jata gavranova su gračući sletala na mrtvace i kidala im utrobe.
– Ne gledaj tamo, Hanuma, ne gledaj! – okretala mi je sultanija glavu na drugu stranu, ali, svuda je bilo isto. Sve mrtvaci, i krv, i gavrani… – Bismillahir, rahmanir, rahim, Gospode, Bože, spasi, – šaptala je i ona, drhteći.

U BARU KOD JELE




Budite u nadi radosni, u nevolji trpeljivi, u

molitvi postojani

12. poslanica sv. apostola Pavla Rimljanima, 110.12.


Ova slika me je, iako je bilo još mnogo drugih, težih, često i dugo pratila.
Čak i kad sam kod Jele u Bar stigla, sećanje na trenutke moga bežanja i hvatanja u Bursi, pa grada u plamenu, pa metalnog kaveza prepunog ženskih tela, i gavrana koji kljuju tela mrtvih ljudi, činila su da osetim veliko uznemirenje, čak jače neš što sam u trenucima kad se sve to dešavalo osećala, što se veoma loše odražavalo na moje raspoloženje, da sam neprekidno osećala nemoć i strah.
Iako je Ajdin danima ostao pored mene, čekajući Stefana, da me lično njemu preda, iako je činio sve da mi udovolji, ja sam, posle prvog ushićenja, i radosti, zbog dolaska, i susreta sa Jelom, svakodnevno u tugu zapadala.
Mučila su me sećanja, koja su mi potpuno potisnula stvarnost.
Nisam mogla ni da se noćnih mora oslobodim. Čim bih zažmurila, prikazivali su mi se tatarski ratnici koji me jure. Ustajala sam umornija nego kad u postelju legnem.
Jela je bila mnogo zabrinuta za mene, pored velike žalosti zbog smrti muža Ðurđa, obasipajući me svakog trenutka iskrenom ljubavlju, toplinom i brigom.
Više je brinula o meni neš o svom jedincu, sinu Balši. Pazila me onako kako me pazio moj otac Lazar kad sam bila mala. I sve je činila da mi boravak u njenom domu, posle svih strahota koje sam proživela, bude prijatan.
I Ajdin je bio zabrinut.
– Moraš, Fatima, misli smiriti. Moraš unapred gledati. Život se ne vraća, već uvek ide napred – govorio mi je.
– Zar posle svega što sam preživela mogu biti razumna?
– Moraš. I da znaš, od svakoga zla ima gore.
– Ali, ja sam mnogo zla osetila.
– Ali si i preživela. Mnogo nisu… A živ insan, Allaha mi, sve može.
– Moraš se potruditi da pamet sačuvaš – govorila je Jela. – Pamet je najvažnija.
– Lepo Jela kaže. Ti si uvek mudra i jaka bila. I moraš ostati takva – dodade Ajdin.
– Život je jedan. To je dar Tvorca i Svedržitelja, i moramo ga živeti s Nadom, Verom i Ljubavlju, uz pomoć Gospoda, i Presvete Bogorodice, kakve kod da nam neprijatnosti i opasnosti donosi – kaže Jela.
– Ali, ja više snage nemam.
– Ama, kako nemaš? Sramota je da tako govoriš, ta, Lazareva najmlađa kći, o čijoj su se snazi i hrabrosti legende isplele. Cela Srbija je sa divljenjem ponavljala mudre reči koje si izgovorila pred odlazak iz zemlje.
– Sa neskrivenim divljenjem i čuđenjem su, bezbeli, o tvom obraćanju rodu svome, i odlučnosti, koju si tom prilikom pokazala, pričali svi prisutni turski izaslanici – dodade Ajdin. – I svi su se tome divili. Mislim, toj tvojoj snazi i junaštvu i spremnosti na žrtvu u ime vere svoje, uz pomoć Boga, jer, ti si bila tako mlada. Zago su te tamo svi uvažavali. „To nije žena, no junak,” govorio je moj babo. I sultan je, bezbeli, uživao slušajući lepe reči o tebi.
– Seti se samo koliko si sreće svima nama donela svojim dobrovoljnim odlaskom na turski dvor. Tvoje ime se i danas sa ponosom svuda izgovara. Priseti se i mudrih reči apostola Pavla: Budite u nadi radosni…
– Ama, pamtim ja vrlo dobro, mila sestro, mnoge mudre reči. Pamtim i kako sam sreću svima obećala i donela, ali, zna li iko kako je meni bilo? Jeste li znali šta znači živeti pored ubice svoga oca, spavati pored njega, pričati s njim, milovati ga? Kolika je bila cena vaše sreće? Kako sada, posle svega, mogu biti radosna, trpeljiva i postojana Kako?! Ništa vi ne znate! Ništa vi ne znate!!! – vikala sam iz sveg glasa.

*


– Ja moram nazad – reče Ajdin, posle nekoliko dana. – Stefana nema, i ja više ne mogu da čekam.
– A, zašto tako iznenada? – pitam.
– Pa, nije iznenada… Džaba sedim, gledajući te kako kopniš. A, i ti jedva čekaš da odem – kaže, smejući se.
– Ma, ne pričaj gluposti. Ostani još koji dan.
– Samo ako me zamoliš – smeje se.
– Molim te, ostani – smejem se i ja.
– E, sad kad sam te nasmejao, nije mi žao što idem.
– E, pa onda ostani još koji dan.
– Zadržao sam se duže neš što sam mislio. Moram da vidim šta se dešava u porobljenoj nam Carevini i da pomognem ocu. Ali, doći ću.
– Dođi onda kad mi bude najteže – kažem, i smejem se. – Ti dolaziš samo onda kad mi život visi o koncu.
– E, neću, vala, kad ti je najteže, neš ću doći kad ti bude najlakše… i najlepše – dodade on, srećan što sam se malo našalila i nasmejala.
– A kako ćeš ti to znati? – pitam.
– Pa, lako. Kao i uvek. Ja zamolim Allaha da mi kaže gde si, i kako si, i on mi kaže – prevrće očima i pravi grimase, kojima se uvek smejem.
– Ma, šališ se.
– Ne šalim. Jesi li se uverila da sam uvek znao kad si u opasnosti? – uozbilji se.
– E, jesam. I sve sam se tome čudila.
– Pa… vidiš da mi Allah šapuće.
– Ma, kakav Allah!
– Dobro. Nije Allah. Imam jednu zvezdu na nebu, i ona mi javi – i ponovo pravi grimase i zasmejava me.
– I kad ćeš opet doći?
– Kad te tuga prođe, i kad budeš srećna i zadovoljna, i kad ti bude najlepše, doći ću – rekao je, spreman za put.

II GLAVA


MOJ BRAT STEFAN




Jer nema drveta dobra da rađa zao rod, niti

drveta zla da rađa dobar rod.

6. Jev. po Luki, 27.43.


– Ja, Olivera…
– Sestra despotova – dodaje Konstantin, i smeje se.
– Da, baš tako. Sestra despotova i kći Lazareva…
– I Miličina…
– Da. I Miličina.
– Pričajte mi o tome kako je bilo kad se gospodin Stefan rodio.
– Zvaćemo ga Stefan – rekla je majka – što znači ovenčan. On je i rođen za vladara. I za presto, posle oca.
– Baš lepo ime za budućeg vladara.
– Stefanovo rođenje nam je, po njenoj priči, posle velikih patnji zbog rađanja kćeri i godinama neispunjene želje da rodi sina naslednika prestola, iz korena život promenilo, svaki nam dan i svaki čas ulepšalo, bezgraničnom radošću nas ispunilo. Njegovo rođenje je donelo svetlost našoj porodici, i narodu, i zemlji.
– Ta svetlost je, Gospodu hvala, ostala do današnjeg dana – dodade Konstantin, ostavivši pisaljku i papirus.
– Zvona su zvonila na svim hramovima da se obznani, da se pročuje, da je sreća zemlju ispunila, da je sunce zemlju obasjalo, da je kneginja srpska dvoru i narodu naslednika krune podarila. Slavlje je trajalo danima. Na dvor su došla i dva grčka svirača. Teodor je svirao gajde, a Jovan buzuki. Doveli su i jednu devojku Teonu, koja je uz njihovu svirku zanosno pevala.
Konstantin ustade da uzme još papirusa, a ja se sa zadovoljstvom prisetih Teodora i Jovana koji su dugo na dvoru ostali. Držala me Teona za ruku i učila da igram. I ja sam se lepo osećala.
– Možemo li da nastavimo? – prenu me Konstantan.
– Naravno. Dolazili su gosti sa svih strana, ne samo iz Srbije. Donosili skupocene darove. Spremale se trpeze prepune đakonija za zvane i nezvane goste.
Slavili su seljaci i vojnici, velikaši i monasi.
I mladi i stari.
I bogati i siromašni.
I zdravi i bolesni.
I ubogi i sakata
I ponosni i ništavni.
Otac je, u znak velike radosti, udario temelj crkvi Lazarici.
Slavili smo, i kasnije, svaki događaj u vezi sa njim.
I prvi iznikli zubić, i prvi napravljeni korak, i prvu izgovorenu reč.
Svi smo ga negovali i čuvali, kao najdragoceniji komad zlata.
I pazili. I kad jede i kad spava i kad se igra, nadgledali.
Pored njegovog kreveta su neprekidno boravila dva dvorjanina, da mu se nađu, čim nešto zatreba. Da ga zaklanjaju od svetlosti sunca, danju, i svetiljki, noću.
I da ga uslužuju, čim oči otvori.
Osim njih, brojne dvorkinje, dadilje i sobarice su takođe bile zadužene da ga svakog trenutka opslužuju.
Ja sam mnogo volela da ga „čuvam” dok spava. Sedim, tako, pored njegovog zlatom i biserima ukrašenog krevetića, pokrivenog jorganom od kao sneg bele svile i gledam ga kako diše. „Moje sunce ogrejano”, govorila mu je majka. „Svetlosti moja i radosti, dobro moje”.
– Oprostite, Gospo – prekide me Konstantan, – ali moram reći da je Gospodin despot do danas ostao svetlost, radost i dobrota, a nije ni čudo, kad je imao baš plemenite roditelje, jer, nema drveta dobra, da rađa zao rod…
– Slažem se, potpuno se slažem s Vama…
I svi smo ga, čim se rodio, a i kasnije, kad je odrastao, suncem zvali.
A on je to, zaista, zasluživao.
Svojim vaspitanjem i naukom.
Svojom urednošću i lepotom.
Svojom toplinom i iskrenošću.
Svojom blagošću i poslušnošću.
Svojom duhovnošću.
Svojim poštovanjem sestara i braće.
Dostojanstvenom tugom za izgubljenim ocem.
Prevelikom brigom za majkom vladarkom.
Dečačkom vezanošću za nju.
„Samo retki, i izuzetni, od Gospoda odabrani,” govorila je mati Jefimija, „mogu spojiti u sebi, tako čvrsto, tako neodvojivo, dve različite životne sudbine: sudbinu pesnika i sudbinu viteza.”
Meni se, ponekad, činilo da mu više pristaje da bude vitez. Jer, ništa se lepše nije moglo videti od Stefana kad obuče viteško odelo, ukrašeno dragim kamenjem, sa sjajnim oklopom i sokolima na ramenima, mačem oko pojasa, i krunom na glavi. Onako visok, tanak i uspravan, kose rasute preko ramena, belog lica, od nežnosti sazdanog, kao u najlepše devojke, plenio je uzdahe princeza i vlastelinskih kćeri, a i njihovih majki, gde god se pojavio.
– Tako je i danas – upade Konstantin.
– Baš tako… Ipak, kad bih ga videla u njegovoj radnoj sobi, koju je majka za njega opremila još kad je bio dete, nagnutog nad stolom pretrpanim knjigama i pisaljkom u ruci, ozarenog lica, sa sjajem u očima koji je odavao ogromnu želju za saznavanjem i učenjem, pa kad bih videla lepotu slova kojima je pesničke misli i poruke na papirus prenosio, onda mi se činilo da je rođen da bude mislilac i pesnik. Ili, možda, filosof, nalik antičkim grčkim filozofima.
– Da, u pravu ste.
– Ja sam često, dok smo deca bili, ulazila kod njega, i sama željna znanja, ali me on, najčešće, duboko zamišljen i u mislima odsutan, zabavljen knjigama, nije primećivao. Bilo šta da je radio, na stolu mu je uvek bila otvorena knjiga o moćnom vladaru Aleksandru Velikom.
– Da, to je vrlo zanimljiva knjiga. Imamo je u biblioteci – ozarenog lica kaže Konstantin.
– E, baš ću je pročitati. Samo da vam ispričam šta sam jednom uradila sa tom knjigom. Sakrila sam je.
– Kako ste je sakrili? Gde ste je sakrili?
– Odnela sam je u svoju sobu. Kad je Stefan video da mu na stolu nema omiljene knjige, pobesneo je. Nikad ga takvog nisam videla. Znajući da sam je, najverovatnije ja sakrila, ošamario me. On, koji ni mrava ne bi zgazio, raspalio me po obrazu. Majka se žestoko naljutila, ali ne na njega, već na mene. I ona mi je lupila šamar.
– Baš sge se lepo proveli! – nasmeja se Konstantin.
– Da. Kad god sam se sukobila sa Stefanom, mada je to bilo retko, uvek sam deblji kraj izvlačila. Majka je uvek bila na njegovoj strani. Ta njena bolećivost prema njemu kasnije je prešla i na mene, pa sam ga i ja štitila od svakoga. I od zeta Vuka Brankovića, i od brata Vuka, i od Mare, i od Ðurđa.
– Pa, Vi ste njegov pravi zaštitnik. Sačekajte samo da uzmem još papirusa.
Konstantin je bio u pravu.
Ja sam uvek bila i ostala, do današnjeg dana, Stefanov štit.
Ne bih mogla Konstantinu pričati o svađi sa Bajazitom zbog Stefana, u toku njegovih priprema za bitku kod Angore, niti o šamaru koji mi je Bajazit tada, prvi, i jedini put, udario.
Tada sam bila u paničnom strahu za Stefana.

UZALUD SAM SE SVAÐALA




Allah zaista voli one koji dobra dela čine.

Kur‘an, El Maide, 5.13.


Podržala sam Bajazita u svim njegovim planovima za borbu sa Tamerlanom. (A šta sam drugo i mogla?!)
Podržala sam ga i kad je naredio svojoj velikoj vojsci da, posle šest godina, napusti već opsednuti Konstantinopolj, da se vrati u Bursu i pripremi za veliki boj sa Mongolima.
A zanosio se željom da zauzme Konstantinopolj, taj grad nad gradovima, kako je govorio.
– Odvešću te, tako mi carstva mojega, i tako mi zvezde i polumeseca, odvešću te u Konstantinopolj, čim ga osvojim. Zlatnom kočijom prva ćeš ući u taj raskošni i svetli grad, koji vekovima drže ti nevernici. Posadiću te, Hanuma, na zlatan presto, u zlatnom dvorcu, na zlatnoj serdžadi da uživaš. I sam imam želju da prvi uđem u crkvu Svete Sofije, tu crkvu nad crkvama, i da je u džamiju pretvorim. Da umesto krsta, zvezdu i polumesec postavim. I želim da osvojim, da pokorim, da zavladam… da utrem trag Vizantiji. Da u svetom ratu protiv moćnih hrišćana pobedu islamskom svetu donesem.
– Baš bih volela da posetim taj grad, koji je osnovao rimski car Konstantin davno, davno, pre… pre skoro pet vekova – dodala sam, i sama očarana pričama o lepoti tog velikog i raskošnog grada na Bosforu.
– Kako si mi ti moja Despina, pametna! Pa ti sve znaš o tome gradu.
– Ne znam, Gospodaru, sve, ali želim da me odvedeš u Konstantinopolj.
– Naravno. Čim moji vojnici uđu u grad, ti ćeš, Allaha mi, ući za njima. Bićeš, moja Hanuma, prva žena islamskog vladara koja svojom nogom gazi kaldrmu mnogovekovne varoši. Biće to uskoro. Zapravo, čim pobedim Timura. Kakav bih ja bio vladar, sa zdravim rukama i nogama, sa pametnom glavom, i jasnim mislima, kad ne bih pobedio to sakato čudovište – dodao je samozadovoljno. – Ja to, Hanuma, moram da uradim… Ipak, ne mogu sam…
– Pa, nećeš biti sam. Kod tolike tvoje vojske, opremljene, dobro plaćene i sposobne, ne možeš biti sam. Toliki veziri, paše i subaše, toliki konji i kamile, i slonovi, i mačevi, i strele i jatagani…
– Da, bezbeli je tako… Imam ja, Hanuma, veliku snagu, nije da nemam… Ipak, to mi neće mnogo pomoći.
– Ne razumem šta hoćeš da kažeš.
– Stefan mora doći da mi pomogne!
– Šta si rekao, Gospodaru?!
– Mora doći! Mora mi pomoći!
– Ne!!! – kriknula sam, da je moj glas odjeknuo kroz prozore harema, pa dalje, preko vrta i gradskog trga, pa preko kula osmatračnica, pa preko zidina grada…
– Mora doći. Ko će mi, Despina, pomoći, ako ne on? – dodao je, smirenije.
– Ne! Ne! Ne!!!
– Mora doći! – viknuo je.
– Molim te i zaklinjem Milostivim Allahom, Gospodarem Sudnjega dana, nemoj to da mi radiš… Traži što god hoćeš, uzmi moj život, čini s njim što hoćeš, razapinji me konjima na repove, pošalji me kod Tamerlana, da mu služim… ili… još bolje, povedi mene… ja… ja ću se boriti, rame uz rame s tobom… iako žene… ne, nije adet… nije običaj da… da žene ratuju…ali ja… hoću… Boga mi… i Allaha mi… hoću, s mačem o pojasu… sve hoću… sve mogu… samo mi nemoj njega… uzimati. On mi je sve…
Sultan je ućutao.
– Ne mogu dozvoliti da moj brat Stefan, jedna predivna ljudska duša, ako ti uopšte znaš šta znači kad je neko predivna ljudska duša, vitez i knjigoljubac, nežni sin, i osećajni brat… da… da dođe, kao vazal, kao bedni sluga… sluga… koji mora… bez pogovora… mora… da ti u pomoć pritekne… u borbi s najvećim osvajačem. Zar da dozvolim da moj brat sa odabranim vojnicima glavu gubi po brdima i dolinama Turske carevine, predaleko od rodne grude? I to u borbi sa surovim kanom Timurom, čija je poslastica da glave zarobljenih vojnika seče i da kule od njih zida! Zar to da dozvolim, ja, Olivera, kći Lazareva, koja je sreću svojoj zemlji i narodu i bratu, vladaru srpskom, obećala! – vikala sam.
– Što toliko besniš, Hanuma? Šta ti je?!
– Zar je malo što Stefan mora… mora svake godine tebi da dolazi… sa bogatim darovima… na… na poklonjenje? Zar je malo što sam ja, Olivera, kći svetoga kneza Lazara, tu, pored tebe? – nastavila sam. – Zar je to mala žrtva?… Zar sva Lazareva deca treba da ti služe? Zar je nas majka rađala da… da se… da se životima našim igraš… i hraniš, ti… nemilosrdni tuđinče?.. Malo li je što si mi oca… srpskoga kneza… pogubio i majku našu, kneginju Milicu udovicom napravio, i mnoge srpske glave odrubio, i Miloševu, i Dojčilovu, i Milanovu, i Golubovu, i Ivanovu… i što si mnoge srpske stomake prosuo, i džigerice iznabadao, i zemlju Srbiju u crno zavio, i mene porobio, i mladost moju uništio, nego tražiš još krvi naše…, ubico… Ubico!!! Krvniče!!!
I tada on, vidno iznenađen, hitro ustade, a da ništa ne reče, zamahnu rukom i snažno me po licu udari.
Nije me taj šamar mnogo zaboleo iako je bio jak. Više me iznenadio. Svetlaci mi izbiše na oči, i osetih kako mi mlaz krvi šiknu iz nosa.
– Ubico!!! – viknuh ponovo, očekujući drugi šamar.
– Stefan je moj vazal, Hanuma, – dodade staloženo, sedajući na minderluk. – I svi vazali moraju doći da mi pomognu! Pa, i ja njima, bezbeli, pomažem. Tvoja Srbija bi bila davno pregažena, spepeljena i spržena da mene nije bilo. Ona dosad ne bi ni postojala…
Nigde krsta hrišćanskoga u njoj ne bi bilo. I zato Stefan mora doći… Moram priznati da on od svih mojih vazala najbolju vojsku ima.
– Zaklinjem te Bogom… Allahom, i Prorokom Muhamedom, i Kur‘anom, i zvezdom i polumesecom, i životom, nemoj zvati Stefana – molila sam, dok mi je krv iz nosa lila preko usta i brade i kapala na nabore bluze od bele prizrenske svile. – On je moj živog, i moj ceo svet.
– Ne kidaj se, Hanuma… ne brini toliko – dodade, i dalje sasvim smiren. – Uništićemo Tamerlana i zapleniti njegovo bogatstvo, sve zlato i drago kamenje, svitu i bisere koje je u pohodima plenio. Sve će biti naše, razumeš? A, i za tebe će se nešto naći, neki skupocen prsten, ili ogrlica, ili kolan – smireno je dodao.
– Ništa meni od toga blaga ne treba, sultane, ništa… – kažem, osećajući slani okus krvi u ustima.
– Ne treba mi bogatstvo krvlju srp… (htedoh reći srpskom, ali se predomislih), ne treba mi bogatstvo najskupljom cenom plaćeno… krvlju.
– Svako blago skupo košta, Hanuma. A blago je potrebno za život. Ništa nije lepše od bogatstva! I Stefana ću nagradiš. I zlatom, i biserima, i dragim kamenjem… Onoliko koliko bude težak njegov konj, toliko će dobiti. I to samo zbog tebe, Carice. Je l‘ to malo, ha?
– Ni meni, ni Stefanu, gospodaru, blago ne treba. Nema toga blaga kojim moja briga može da se plati.
– Ne brini, Despina. Pojavilo se na nebu zvezdano jato Ovan, a to je dobar znak. Milostivi Allah mi kazuje da je tu, pored mene, da me gleda i prati, i da će mi pomoći. I meni i Stefanu. Sreća nam se, bezbeli, smeši.

*


Nisam smela da mu kažem šta mi je robinja Hatidža rekla nekoliko dana ranije.
A rekla mi je sledeće:
– Zvezda repatica u jatu Ovna, gospodarice, ovoga leta donosi nesreću, rat, oganj i žrtvu. Zlo… i smrt.
– Nemoguće – rekla sam.
– Ja tako vidim. Rata će bita, a i ognja – to se podrazumeva. A žrtva, naša je. Dobro vidim. Našeg Gospodara nigde nema… nema ga… zbog izdaje. Neko će izdati… Mnogo konja, i mnogo glava ide na drugu stranu… A to nije dobro.
I ja sam verovala svakoj reči koju je ona izgovorila.
I zato me, zbog Stefana, panika uhvatila.
Ako je iko o meni vodio brigu, od prvog dana mog odlaska iz Srbije, to je bio on.
Obasipao me neizmernom bratskom ljubavlju, očinskom brigom i majčinskom nežnošću. Mislio o meni kao što otac misli o svom čedu, slao pisma, donosio skupocene poklone. Bodrio me da izdržim.
„Nikada tvoju žrtvu Srbija neće zaboraviti,“ pisao mi je. „Zaslužila si da te kao Spasitelja pominjemo i da se Gospodu za tebe molimo. Posebnu službu u crkvama smo tebi posvetili. Jer, šta bismo mi bili, da nije tebe?“
A ja sam svako pismo čitala nebrojeno mnogo puta i krila ga pod jastukom, da mi bude pri ruci, noću i danju, kad god se zaželim njegovog rukopisa, i njegovih toplih, prepunih ljubavi reči.
„Opet da se vidimo, i opet da se ljubavlju sjedinimo u Hristu, Bogu našem, kome slava sa Ocem i sa Svetim Duhom u beskrajne veke, “ tako se završavalo svako njegovo pismo meni srećnoj.
I „Bog te blagoslovio, “ dopisivano na samom kraju
I suze moje po tam slovima uvek kapalju.
I Ljubavlju sestrinskom opijena, tragove toplih ruku njegovih, tražih među rečima.
I moj život je, na sultanovom dvoru, smislen dobijanjem njegovog pisma postajao, a čekanjem sledećeg se nastavljao.

*


– Zar je poslednjih godina bilo malo borbi?! – vapila sam, okrvavljenog lica. – Seti se samo Vidina, pa Nikopolja. Cela Evropa je tada bila saterana u mišju rupu, zadivljena junaštvom srpskih vojnika. Zar je to malo?
– Nije malo, Hanuma. Ali, moraš shvatiti moje namere da idem u boj, jer, Tamerlan mi je pred vratima. Zar da ga pustim da uđe?!
– A zar Stefan mora da dođe? – pitala sam i spustila glavu na ćilim, pred njegove noge, ponizno. – Kumim te Bogom, nemoj da ga zoveš – cvilela sam, ljubeći mu vrhove obuće.
– Ne brukaj se, Hanuma, no ustani da te ko ne vidi. Carica, pa klanja pred sultanom! Allah, Allah! Deder, daj mi ruku — reče, uhvati me prilično grubo za ruku i podiže. – Ja sam, svojom dobrom voljom, spasao Stefana. Ti to dobro znaš. Sad je red da Stefan spase mene. U teškim životnim prilikama, svakom insanu na dunjaluku potreban je derman, spas. A Stefan je ovoga puta moj spas. I još nešto želim da ti kažem: Allah zaista voli one koji dobra dela čine. I ja, bezbeli, dobro delo činim, odupirući se najvećem osvajaču, a Stefan će doći da mi pomogne, znači i on dobro delo čini. I zato ne brini.
– Hiljade srpskih majki je, Gospodaru, posle Nikopolja zakukalo i crninom se okitilo, bez utehe, i nade da će ikad kosti svojih sinova u zemlju doneti.
– Ne zamaraj lepu glavu teškim razmišljanjima, Hanuma, već se operi. Pozovi robinje da ti pomognu. Lice ti je krvavo, a misli mračne. Hatidža, deder, odvedi Hanumu da se umije…
Hatidža me uhvati pod ruku, ali ja pokušah da se otrgnem.
Međutim, kako povukoh ruku, krv mi jače šiknu iz nosa, te mi se usta njome napuniše. Stoga bih primorana da odmah izađem iz sobe, potpuno nemoćna, očajna, shvativši gorku istinu da nisam uspela da zaštitim Stefana, te da on mora doći da pomogne Bajazitu u velikom boju sa najvećim osvajačem, Tamerlanom.

*


– Možemo li da nastavimo? – trže me Konstantin iz razmišljanja.
– Naravno.
– A gde smo stali?
– Kod šamara – smeje se.
– Dobro, dobro… Šamara se i sad sećam, ali me, ipak, sećanja na detinjstvo uvek razneže. Tada sam bila stalno s braćom, Stefanom i Vukom. Ja sam vezla, a oni se mačevali. Ja sam pevala, a oni me, sa uživanjem, slušali. Ja sam njih hranila šumskim jagodama, oni su moju kosu kitili belim radama.
– Baš lepo.
– Nismo se mi samo igrali. Mnogo vremena smo provodili uz monahe, koji su nas učili pismenosti, stranim jezicima, grčkom i latinskom naročito, pa istoriji. Otac i majka su veoma držali do našeg obrazovanja.
– Vaš otac je bio isuviše požrtvovan, do kraja svog života. O njegovoj žrtvi, mnogo je pisano, do današnjih dana.
– Da. Žrtva je bila isuviše velika. Ipak, pitanje je koliko je to bila prava oduka.
– Kako to mislite?
– Pa, što sam više razmišljala o tome, sve više sam shvatala tragičnost i uzaludnost njegove žrtve… htedoh reći ‘a i moje,‘ ali se uzdržah. Boj na polju Kosovu bio je jedna velika tragedija.
– Naravno. Mogao bi se reći, najveća tragedija koja je ikada snašla jedan narod, koji se junački, bez ičije pomoći, usprotivio ričućim ismailćanskim zverima. Cela Evropa je bila zadivljena. Zvona na pariskoj crkvi Notre Dame su toga dana zvonila samo u slavu srpske vojske, sa željom za pobedu.
– Da. Otac je bio odlučan u nameri da odbrani zemlju. To je za njega bila sveta dužnost. On je pozvao u boj celokupnu srpsku mladost, bacivši kletvu na sve one koji nisu želeli na megdan s Turcima. Sećam se dobro njegovih reči: ko ne dođe u Boj na Kosovo, od ruke mu ništa ne rodilo. I svi smo danima ponavljali te reči… Ne bih sada više o tome… Isuviše je bolno. I isuviše sam, godinama, o tome razmišljala. Sabirala i oduzimala…
– A kakav je Vaš otac bio prema Vama?
– Moj otac je prema meni bio mnogo nežniji nego majka: dozvoljavao mi je da mu sedim u krilu i čupkam mu bradu. Hranio me suvim šljivama i kajsijama. ‘Da li je jela mala gospodarica?‘ – pitao je kad god bi se s puta vratio.
„Moraš više da jedeš, da brže rasteš” govorio mi je. „I da budeš jaka.” Često me lično on hranio. I prstima svojim moju dugu, plavu kosu milovao. I pošto se Stefan rodio, on me i dalje „malom gospodaricom“ nazivao. „Ona nam je sreću donela” – govorio je majci. „Tri brata je za sobom dovela, tri naslednika, kad sam svaku nadu izgubio”.
– Zato Vi uvek to ističete… to… da ste sreću roditeljima doneli.
– Naravno. Mada, dugo nisam razumela zašto sam im baš ja sreću donela.
Konstantin samo piše, piše, tako brzo, da mislim, nijednu moju reč nije izostavio.
– Hoćemo li malo da se odmorimo? – pita, spuštajući svitak i pisaljku na sto.
– Može. Baš sam se umorila.
– Kad govorimo o sreći – nastavlja – šta je po Vašem mišljenju sreća?
– Sreća… pa… sreća je da sam dovela tri naslednika…
– Dobro to, dobro. Neš, mislim…
– Aha, mislite, šta je za mene sreća u životu.
– Da, to sam mislio. Šta je za Vas sreća?
– Pa, to je malo teže pitanje, koje zahteva razmišljanje… Otkako sam došla u Beograd i nalazim se pored moga miloga brata, to je za mene sreća. Znači, sreća je biti pored nekoga koga… volite. A sada, kažite Vi meni šta je za Vas sreća.
– O, Gospođo, to nije teško pitanje za mene… Ja sam se… ja sam se još od mladih dana većma za sreću zanimao.. Ne, ne, pogrešno sam se izrazio, hteo sam reći… u mom životu posvećenom od najranijih mi dana Gospodu našem Isusu Hristu, njegovim životom i delom opčinjen, njegovom snagom i žrtvom, svu sreću sam nalazio u nastojanju da živim po njegovim načelima.
– I šta je tu sreća?
– Pa, sreća je spoznati Snagu, Razum, Dobrotu, Pravdu i Milosrđe, sreća je Praštanje i Pokajanje, a to su putokazi za čovekovo opstajanje i bitasanje, uz Veru u Gospoda Boga i sina mu, Isusa Hrista – izgovori u jednom dahu Konstantin. – Pričajte dalje.
– Dosta je za danas – kažem.
– Dobro. Dosta je.

JEFIMIJA




Jer se svako drvo po rodu svome poznaje; jer se smokve

ne beru sa trnja, niti se grožđe bere sa kupine.

6. Jev. po Luki, 27.44.


Konstantinove poslednje reči ostaviše jak utisak na mene.
Tako tople, mudre, reči koje sam u detinjstvu i mladosti slušala od monahinje Jefimije, ostale su, urezane, u mojim sećanjima do današnjih dana.
– Velika je tvoja žrtva, mila moja. Malo je reći velika, prevelika je – rekla mi je uoči mog odlaska na turski dvor, kada mi je, za sreću na putu, poklonila pozlaćenu ikonu Bogorodice Odigitrije, zaštitnice putnika.
Zbog mladosti svoje rane, nisam shvatala šta znači biti žrtva.
– Tvoja duševna snaga, dobrota, osećaj za pravdu i milosrđe, nadvladaće tvoju tugu i ublažiti tvoj bol – rekla mi je kad smo se pozdravljale pred odlazak.
Ta žena izuzetne duhovnosti i mudrosti, koja je živela po istim načelima po kojima i Konstantin, bila mi je uzor od najranijih dana.
Setim se i sada često, posle toliko godina, te smerne i u svemu primerne, uz to obrazovane i umne, srpske monahinje, rođake moje majke.
Rasla sam uz njen uvek tužan, zbog rane smrti jedinca sina, ali mio, izraz, kao sneg belog lica, ukrašenog crnim, svilenim velom, vezenim zlatnim nitima
Uz njene blage reči i pouke.
Uz učenje, uz njenu pomoć, molitvi, psalma, kanona.
Uz čitanje žitija o srpskim vladarima Nemanjićima i ukazivanje na njihove velike zasluge za razvoj duhovnog života u Srbiji, što mi je kasnije mnogo koristilo.
Ona je, kasnije, vođena širokim obrazovanjem, i sama počela da piše.
U beogradskoj biblioteci se nalazi u nekoliko primeraka prepisana njena Pohvala knezu Lazaru, ocu mome, kome se, u trenucima velikoga straha, obraća i moli ga da, boraveći oko Božijeg prestola, ne zaboravi čeda svoja, Stefana i Vuka, koji su u tešku borbu sa Bajazitom, protiv Tatara, otišli.
Divila sam se njenoj umešnosti da reči Pohvale izveze na svili zlatnim nitima.
„To je jedan od najlepših spomenika celokupnoj dosadašnjoj srpskoj pismenosti”, kazao je Konstantin, zadivljen njenim poetskim izrazom koji je u Pohvali iskazala.
Kako sam bila srećna kad su ona i majka došle na turski dvor. U monaškim haljinama, sa crnim na glavi maramama, umorne od duga puta, uplašene, ubledele, izgledale su kao sinje kukavice.
Ja sam ih nagovorila da dođu, iz više razloga.
Prvo, mnogo sam se bila zaželela, i jedne i druge.
Drugo, neko je okrivio Stefana da je, u borbi sa bosanskim hrišćanima, pokušao da izda tursku vojsku, što je Bajazita razbesnelo.
Bože, kako sam bila uplašena za Stefana!
Koliko sam noći preplakala od nemoći i tuge smišljajući kako da ubedim Bajazita u Stefanovu nevinost.
I zato sam molila majku da dođe sa Jefimijom.
Njihov dolazak je imao takvu važnost za turski dvor, da se Bajazit odobrovoljio, odljutio i, čak, sa skupocenim darovima ih ispratio nazad u Srbiju.
I njihova misija kod Bajazita je završena potpunim uspehom.
Uspele su, uz moju pomoć, naravno, i domišljatost, kojoj me učila moja robinja Hatidža, da ubede Bajazita da Stefan nije hteo da ga, u borbi sa bosanskim hrišćanima, izda.
I daga izmole da veliku pomoć srpskim na Kosovu manastirima, naročito spaljenim Visokim Dečanima^ pošalje.
Posavetovala sam ih da bi bilo korisno, da zbog vere naše, pravoslavne, zbog jačanja snage naše u vremenima teškim, od Bajazita izmole mošti Svete Petke, koje su Turci, posle opsade Vidina, u Bursu doneli. To bi bio zalog spasenju ranjene i onemoćale srpske zemlje.
– Valahi, Despina, tvoja majka i ova kaluđerica s njom vrlo su čudne osobe. Umesto da mi traže nešto dragoceno, nešto vredno, zlato ili žito, one traže samo suhe kosti neke rahmetli žene, ha, ha, ha… – smejao se, predajući im svetiteljkine mošti, ne shvatajući njihov značaj za naš narod.
Mati Jefimija je bila ponosna na mene. Neprekidno mi je zahvaljivala i blagosiljala me.
– Blagoslovena da si, kćeri Lazareva! Vidi se da u tvojim venama teče krv slavnih predaka. Jer se svako drvo po rodu svome poznaje; jer se smokve ne beru sa trnja, niti se grožđe bere sa kupine, – obraćala mi se, u zanosu.
Majka je, na moje veliko čuđenje, za sve vreme boravka, bila veoma uzdržana.
Shvatila sam da se nešto s njom desilo i da njen odnos sa mnom više nije ono što je bio.
Videlo se to, još ranije, po proređenim pismima koje mi je slala, a i po sadržaju. Dok je ranije svako pismo počinjalo sa „mila moja… očnji vide… spase naš…”, kasnije nije bilo ni jedne reči majčinske ljubavi i topline.
– Tvoju žrtvu nikada nećemo zaboraviti – ponavljala je mati Jefimija. – Spasla si ceo srpski rod. I mesto si, pored svetiteljki naših, svete Anastasije i svete Jelene, zaslužila.
– Nije ona nikakva žrtva – prosiktala je majka. – Ona je naša bruka i sramota.
Bila sam zaprepašćena, iako sam znala da je majka ljuta zbog priča koje su stizale u Srbiju o tome kako ponekad popijem pomalo vina, pa i zapevam, pa i zaigram, što je za nju, blagočestivu i hristoljubivu, Gospodu Bogu okrenutu, bilo skaradno.
Ja sam razumela nju, ali ona nije ni pokušala da razume mene.
A morala je, kao pametna i mudra žena, srpska vladarka, znati da me je ona, svojom odlukom, otpremila na turski dvor, kakav dvor! bio je to zverinjak, u kojem je trebalo spasavati goli život, pa zemlju i narod, a ostati ponosan i dostojanstven. (A to nije bilo nimalo lako jer, i kad sam se veselila, kad se činilo da sam srećna, u duši sam se osećala mrtvom, rahmetli).
Nije se potrudila da razume da sam ja bila istinska robinja, samo što nisam trulila u smrdljivoj tamnici, prepunoj akrepa i pacova, lancima okovana, već u zatvorenim haremskim odajama, u društvu robinja, odaliski, sobarica, kao i debelih evnuha koji su, baš kao akrepi i pacovi, u šuštećim šalvarama, sa širokim turbanima na glavama, nicali na svakom mestu, tiho se šunjajući i prateći svaki moj korak.

*


– Ne sekiraj se, mila moja – zagrlila me je zaštitnički, pri povratku za Srbiju, mati Jefimija. – Ne sekiraj se.
– Moliću se za tebe – s prezrenjem mi se majka obratila – da ti Gospod pamet vrati, da te na put ozbiljnosti i blagočestivosti uputi… Da ne brukaš ime Lazarevo.
Majčine reči su me ubole u samo srce.
– Ne sekiraj se – prošaputala je mati Jefimija. – I, oprosti majci. Nije ni njoj lako.
– Mislite li da je meni lako!? – kriknula sam, da je moj krik odjeknuo kroz sve odaje dvora, i harema, i dvorišta, sve do vrta. I jedan paun je zakreštao. Odjeknuo je njegov glas, odgovor na moj krik.
I Bajazit, koji je bio u odajama dvora, dotrčao je da vidi šta se dešava.
– Despina, šta se desilo?
– Ništa. Ništa se nije desilo.
– Da li te neko povredio?
– Ne, niko me nije povredio.
– Ali, tako mi milostivoga Allaha, vidim ti po očima, neko te povredio.
– Povredila sam samu sebe.
Nije mi, naravno, poverovao, ali ništa više nije pitao, već je uzeo dva zlatna pehara i natočio ih vinom, koje su, njemu na poklon, donele majka i mati Jefimija. Potom smo seli, i zajedno iskapili pehare.
– Da li ti je sada lakše? – upitao me, prebacivši ruku preko mog ramena.
– Naravno – odgovorila sam, omamljena dejstvom ružičaste tečnosti.
Nalio je još jedan pehar, koji smo u slast ispili.
– A sada kako ti je? – pitao je.
– Divno! Predivno!
Nisam ga slagala, jer, osećala sam se istinski lepo. Kao da mi je kroz celo telo prostrujao vazduh i očistio ga od svake nečistote.
Ni traga od malopređašnjeg bola zbog majčinih reči i užasa koji me zbog njih ispunio.
I tako smo pehare nalivali, i nalivali…

*


Ovo ne bih mogla nikome da ispričam, akamoli Konstantinu.
Čak ni Jeli nisam pričala šta sam sve preživela na turskom dvoru.

U HAMAMU




Uputi nas na pravi put, Milostivi Gospodaru

Sudnjega dana.

Kur‘an, El Fatiha, 1.5.


– Ići ću u veliki hamam – rekla sam jednog jutra Hatidži, koja je, iznenađena, samo klimnula glavom, i pripremila mi odeću koju ću obući posle kupanja.
Znala sam da u prostorijama harema postoji zajedničko kupatilo, hamam, kako su ga zvali, u koji odlaze haremske devojke na kupanje, ali nikad nisam poželela da tamo odem.
Kupanje sam obavljala sasvim sama, najpre sa Zurifom, kasnije sa Hatidžom, u jednoj prostoriji nedaleko od mojih odaja, onako kako sam to oduvek radila i u svom domu, a koju su koristile i ostale sultanove žene i deca.
Čak i onog dana pred venčanje, odbila sam odlazak u hamam, jer nisam želela da me iko, osim žena zaduženih za taj posao, u tom značajnom danu, golu gleda.
Međutim, slušajući Hatidžina ubeđivanja da je u hamamu lepo, da ima više tople vode, i prostora, odlučila sam da, više iz radoznalosti, odem.
Prvo što sam videla kad sam prišla ulazu, bila je gomila golih žena, koje su, bez imalo stida, nosile tu golotinju, tu gomilu oblina i mesa na sebi, i izvan velikog udubljenja ispunjenog toplom vodom.
Bilo je tu devojaka različitih boja kože, i različitih boja i dužina kose, i sve su bile nečim zabavljene.
Dok su se neke pojedinačno trljale po telu, ulazile pa izlazile iz vode, bilo ih je u grupama po dve, ili tri, koje su jedna drugoj pomagale u tom poslu.
Neke su se veselo prskale, neke ljutito odbijale društvo od sebe, ali, moju pažnju privukoše dve devojke koje su potpuno razgolićene, ako se ne računa po jedno parče svilene marame obmotane oko struka, sedele po strani, van vode, zabavljene same sobom.
Jedna od njih je iz sedećeg položaja prešla lagano u ležeći, a druga joj je, namazavši ruke uljanom tečnošću, počela nežno trljati telo.
Kad sam, privučena neobičnošću prizora, zadržala pogled na njima, posle samo nekoliko trenutaka shvatila sam da se tu dešava nešto neuobičajeno, nešto, meni potpuno strano.
Jer, tamnoputa devojka kraće, crne kao ugarak, talasaste kose, i kosih, tamnih očiju, koja je trljala baršunasto, savršene lepote telo one što leži, počela je da pravi nežne pokrete rukom uz i niz noge, pa uz i niz ruke svoje prijateljice, pa uz mlečno beli vrat, grudi i stomak, ostavljajući bleštav, uljani trag po koži. Potom joj sasvim usporenim, nežnim pokretima, poče milovati dojke. Devojka koja je dotad mirno ležala, odjednom je počela da uvija gipko telo, poput zmije, i da ubrzano diše. Tamnoputa prestade sa masiranjem, obrisa ruke peškirom, pa se sagnu, opkoračivši devojku koja leži, pa lagano nasloni svoje telo sasvim na njeno, i poče joj usnama dodirivati i jezikom lizati bradavice na dojkama.
Ja se ukopala na mestu, da se pomerim ne mogu.
Potom obe devojke, po prostrtom peškiru na kamenoj ploči pored same vode, iz koje izbijahu srebrnasto sivi kolutovi pare, počeše izvoditi zanosnu igru telima, uvijajući se jedna uz drugu, milujući nežno jedna drugoj bedra, i ostale, stidne delove tela, uz, najpre tiho, pa sve glasnije, stenjanje i dahtanje, da se ceo skup žena sasvim umiri, i stade, sa uživanjem, očigledno, posmatrajući prizor pred sobom.
Kroz rešetkastu ogradu hamama jasno se oslikavaše sjaj brojnih očiju skrivenih evnuha.
– Š… šta se ovo dešava? – zapanjena, jedva čujno, da ne narušim tajanstvenost prizora i tišinu, upitah Hatidžu.
– Pa… to… Igbala i Habiba… stalno… Igbala leži dole… a… – zbunjena Hatidža ne zna šta da kaže.
– A… je li to… dozvoljeno? – pitam, užasnuta.
– Pa… one… kako da kažem… nemaju s kim… nema muškaraca… a one… ne mogu…
– Dobro, dobro – prekidam mučno Hatidžino objašnjavanje.
Dve devojke, i dalje zabavljene međusobnim nežnostima, kao da su same na dunjaluku, nastavile su igru telima, sve jaču, i sve žešću, sada sa prepletenim nogama, da se nije znalo čija je koja, uz strasna milovanja i poljupce, i sve glasnije stenjanje, koje se čulo mnogo dalje od ulaza na kome sam stajala.
Potom se, nenadano, prolomi dvoglasan krik, koji zapara tišinu. Tela se zgrčiše, ukočiše, umiriše, skupljena u gomilu, uz tiho stenjanje, ali i stenjanje mnogih prisutnih žena, koje ne samo što su uživale posmatrajući prizor, već su uzele učešće u čulnoj nasladi, što je na mene delovalo zapanjujuće.
Posle nekoliko trenutaka tišine, nastade žagor i čuše se uplašeni glasovi koji pozvaše devojke po imenu.
Habiba i Igbala brzo, kao iz sna, bunovne, skočiše na noge, dohvatiše odeću, uhvatiše se za ruke i pobegoše kroz jedan prolaz, dok se na drugom pojavi ljutita sultanija Ðulsuma.
Ostale devojke brže bolje uđoše u vodu i nastaviše da se trljaju i masiraju, kao da se ništa nije desilo.
Sultanija se ljutito obrati kapijagi Hasanu, evnuhu zaduženom za održavanje reda u hamamu, koji se odnekud stvori pored nje, sve rukama mašući ispred njega, preteći prstom i grdeći ga, pobelela od besa, pa žurno napusti prostoriju. Hasan, vidno uplašen, odgega, bez reči, za njom.
Ja potom, obmotana velikim, tkanim peškirom, zakoračih u hamam.
Nastade tajac, te se svi pogledi prikovaše za mene.
Gde se koja od devojaka zatekla, tu je i zastala.
Ja stadoh na najviši stepenik, ne obazirući se na njih, pa lagano siđoh do vode, bacih peškir na pod, i ispružih desnu nogu, okvasivši je do kolena.
U tom trenutku nastade tihi žagor, te sve devojke izađoše iz vode, i posedaše po stepenicima, ne skidajući poglede s mene.
U vodi ostadoše samo dve, likom vrlo slične, crnokose devojke. Nešto se sašaptaše, a onda, držeći se za ruke, lagano krenuše kroz vodu pravo k meni.
Kako stigoše, stadoše pored moje noge, pogledaše me, smešeći mi se, pa jedna od njih pruži ruku i dohvati me za stopalo.
– Ðavolja đaurko, careva kćeri, kako si lepa! – viknuše uglas.
Potom mi počeše nežno stopala milovati.
– Uputi nas na pravi put, Milostivi Gospodaru Sudnjega dana, – čujem Hatidžin drhtavi glas.
Ja se ne pomeram, pokušavajući da budem smirena.
– Džaba ti tvoja lepota, kad je sultan za ćefleisanje odabrao Mariju, ha, ha, ha – zacereka se jedna od njih. – Celog dana je, tamo, u malom hamamu, pripremaju. I ona je đaurka, kao i ti. Blago njoj…
– Sultan voli đaurke. Kaže, đaurke su u krevetu kao žive vatre, ha, ha, ha…
– Kad bi mene odabrao… kad bih bila te sreće da budem gezda, da mu pokažem šta je žena – nastavlja ona piskavim glasom.
– Nisi ga, ipak, zadovoljila, čim traži drugu – obraća mi se ona druga, i nastavlja da mi miluje nogu prema kolenu.
Meni udari krv u glavu, pa zamahnuh nogom, te jednu od njih lupih posred čela, da joj iz nosa jurnu mlaz krvi. Ona zavriska, pa jurnu prema meni, ljutito, ali je ja nanovo dočekah, te još jače udarih po nosu, da se ona stropošta u vodu, pa brže bolje, psujući, ustade i pobeže.
Ostade u vodi trag njene krvi.
Druga devojka se, uplašena, hitro odmače, pa pobeže glavom bez obzira kroz vodu, pa preko kamenih ploča i istrča iz hamama, ne okrećući se.
I ja istog trenutka ustadoh, ogrnuh se peškirom i potrčah, u potpunom bunilu, prema svojim odajama, brišući suze koje mi se sručiše niz lice.

ISPUNJENA MRŽNJOM




A kad šejtan pokuša da te na zle misli navede,

ti zatraži utočište u Allaha jer on, uistinu sve

čuje, i sve zna.

Kur‘an, Fussilet, 41. 36.


Ovo je bila kap koja je prelila čašu moje mržnje prema Bajazitu, mržnje, koja se rodila još pre mog dolaska u saraj.
Onda, kad je prošao Veliki boj, iz kojeg je proistekla najveća tragedija moje porodice i moga naroda, iz dna duše sam mrzela turskog sultana.
I ta mržnja je u meni rasla, bujala prosto, kad god bih se setila priča preživelih vojnika posle Velikog boja da je Bajazit naredio da se svi ranjenici pobiju. I turski vojnici su išli od jednog do drugog ranjenog srpskog ratnika, okretali ih i prevrtali, i sabljama – sekli.
I sam Bajazit, pričali su, sa zadovoljstvom je u tome učestvovao.
I setim se, često, ovde u saraju, viteza Dojčila koji je, zajedno sa Milošem, poginuo.
Onda, kad je Miloš Obilić, taj junak nad junacima, odvažno i hrabro, krenuo u turski tabor, s namerom da ubije sultana Murata, da spere ljagu sa svoga imena, pošto ga je naš zet, Vuk Branković, optužio za izdaju, kad je krenuo da odbrani svoj ponos, i svoju čast, da pokaže i dokaže da je hrišćanin, i junak, i da nevera nikad nije bio, Dojčilo i Golub, njegovi sestrići, krenuli su sa njim, iako se on protivio.
– Nećeš ići sam, tako mi vere u Gospoda Boga – rekao je Dojčilo.
– Najbolji među nama se ne ostavljaju sami – dodao je Golub. – I Gospoda Isusa Hrista svuda su pratili njegovi učenici. A mi boljega učitelja od tebe nemamo.
I došli su do sultanovog čadora.
I kad je Miloš, naočigled brojnih stražara, paša i vezira, zabio nož u stomak turskoga sultana Murata, glave su im Turci, baš kao i Milošu, odsekli.
I kad god pomislim na Dojčila, shvatim gorku istinu da mu je Bajazit, svojom rukom, ovom kojom me milovao… odsekao glavu…
I kad god se toga setim, mržnja se u meni pojača.

*


Za razliku od prvih dana susretanja sa Bajazitom, kad sam, u nekom stanju nedovoljne svesnosti, zbog burnih događaja koji su se velikom brzinom smenjivali, videći u svemu neobičnosti, ponekad, iako retko, čak i uživala, i zabavljala se, povremeno misleći da je sve san, posle neprijatnih događaja u hamamu (posle kojih sam danima bila u stanju teške tuge), koji su podrazumevali neke potpuno mi strane i neprirodne odnose među ženama, a potom i sultanovu želju da, pored četiri venčane žene bira devojke za uživanje, gezde, kako su ih zvali, kad god mu se prohte, shvatila sam tešku istinu, a to je da sam jedan mali i nemoćan, jadan stvor, kome se dogodio sasvim besmislen i stran život i da izlaza iz njega nema.
I, pri svakom susretu sa Bajazitom… koji u početku, na moju sreću, i nisu bili tako česti, ja… ja sam se gnušala… njegovog… tela… i… njegove kose… i… i… mirisa kože… i njegovih ruku… i… lica… i duge, guste prosede brade… i svega drugoga. I svaki njegov dodir u meni je gađenje izazivao i mržnju uvećavao.
Nisam samu sebe moša da prepoznam, toliko je u meni bilo mržnje.
Naročito mi je bilo teško kada bih videla da evnusi vode Bajazitu odabrane po lepoti, devojke, kao lavu u pećini. Ono trupkanje ženskih papuča po hodnicima, šuškanje dimija i šaputanje sluškinja i dvorkinja, koje je narušavalo ustaljenu tišinu, izluđivalo me je toliko, da sam pokrivala glavu jastukom da ništa ne čujem.
A tek njegovi urlici, koji su se čuli, kao znak njegovog naslađivanja mladim, ženskim telima, njegov smeh goji je odjekivao kroz odaje, pa mirisi ženskih tela i znoja goji su ostajali u vazduhu u povratku, sve je to bilo tako ogavno, da sam bila zgrožena.
Nisam mogla zamisliti da se tako ponaša, na primer, moj otac Lazar, ili bilo ko drugi u mojoj zemlji.
A kad bi sultan poželeo da dođe kod mene, kad bi me dvorkinje pripremale za njegovu postelju, ja sam se gnušala same sebe.
Zar posle toliko devojaka sa kojima deli postelju, i sve što uz to ide… zar posle svega da miluje moje telo i lice i… mrsi raspletene pramenove kose… i šapuće mi neke milosne reči?
Bože, kako sam se bedno osećala!
I kako sam Bajazita mrzela!
I svakodnevno sam počela moliti Gospoda da očisti grehe moje i spasi me od nečistote svake, a šta je mržnja, nego nečistota, i da me izbavi iz svakog iskušenja, a šta je mržnja nego iskušenje, i da me izbavi od zloga, a šta je mržnja, već zlo, i tako sam noću mrzela, a danju se molila da Gospod spere grehe s mene, i oprosti mi bezakonja moja, i da me očisti i pomiluje, i da me na pravi put izvede, ali uzalud.
I tako mi je jedne noći mržnja toliko ispunila dušu, da sam došla na zlu pomisao da ubijem Bajazita.
Olakšavajuća okolnost je bila što je on te noći bio u mojim odajama, pa ispred vrata nije bilo stražara sa ukrštenim jataganima nad glavama.
Odjednom sam dobila takvu snagu, da nisam ni pomislila na to da li ću uspeti u svom naumu, niti šta će biti posle.
Kad je on zahrkao u mojoj postelji, osetila sam tako jaku mržnju prema njemu, da sam jedini spas videla u njegovoj smrti.
Tiho sam iz postelje ustala, duboko vazduh udahnula, a onda krenula prema vratima, pored kojih je, okačena na zidu stajala njegova sablja.
Koračala sam lagano, potpuno smirena, čvrsto rešena da ostvarim plan.
Kako sam pružila ruku da dohvatim oružje, pogled mi pade na vrata, na kojima mi se, pod prigušenom svetlošću fenjera, ukaza lik moga brata Stefana. Ja se trgnuh, koraknuh unazad, pa protrljah oči, pa ponovo pogledah, ali lika nestade. Ostade tihi šapat njegovih reči: „spas, ti si naš spas”.
I ja zadrhtah, i ruku spustih, i na pod sedoh, i glavu u krizo stavih.
A onda mi kroz glavu prođoše reči majčine: „Ti si kći Lazareva, i moraš biti jaka i ponosna”.
„Zadivićeš ih pameću, znanjem, vaspitanjem i ponašanjem”, setih se i Jefimijinih reči. „Lazareva si ti kći!”
„Rođena si zemlju da spaseš”, opet čujem majčine reči. „Gospod je tebe odabrao, i put ti odredio, da spasenje rodu svome doneseš. Molićemo se za tvoj život i sreću”.
A setih se i reči iz Kur‘ana, koje mi je Hatidža često ponavljala: A kad šejtan pokuša da te na zle misli navede, ti zatraži utočište u Allaha.
Sve te reči me otrezniše, te ustadoh, obukoh se, i polako uđoh u drugu sobu, u kojoj sam na zidu imala okačeno kandilo, i krst, i nekoliko ikona, pa kleknuh, i počeh se Gospodu moliti.
„Noć je najpodesnija za usamljenu molitvu” – setih se majčinih reči. Tada se sve stišava, smiruje, i molitva koja se uznosi Gospodu, u noćnoj tišini, iz dubine srca, biva uslišena i na dušu se spušta dvostruka blagodat Božija.
Moleći se, prigrlila sam ikonu sa likom Isusa Hrista, koju mi je, uoči mog odlaska na tužni put, poklonio patrijarh Danilo III, utučen i žalostan, a i ljut na majku zbog njene odluke da me turskom sulganu šalje.
„Kad ti bude najteže, pomoli se, uz ovu ikonu, Gospodu”, rekao mi je patrijarh, ne mogavši da zadrži suze. „I, biće ti lakše, i smirićeš se, i sunce će te ogrejati. I javiće ti se Sin Božiji, i pomoći će ti”. I nastavih da se molim, i same mi reči iz Svetoga pisma počeše na usta izlaziti:
Ljubite neprijatelje svoje… ljubite, i… blagosiljajte one koji vas kunu i… činite dobro onima koji vas mrze… i… ljubite neprijatelje svoje… ljubite… neprijatelje svoje…

*


– Ima, Vasilice, da se obeznani, i da mu nikad više ne padne na pamet da drugu ženu poželi – rekla mi je Hatidža, videći moju veliku patnju. – A, i ti ćeš se bolje osećati, i mržnja će ti splasnuti. I biće ti život lepši.
– Ama, o čemu pričaš, Hatidža?
– Ništa ne brini. Ti si zaslužila da učinim za tebe mnogo više od toga što sam naumila.
– A šta si naumila?
– Slušaj me, ali, nemoj slučajno da on sazna, jer…
– Ne brini, već pričaj.
– Ovako… Umesiću ti najslađe kolačiće.
– Dobro, i?
– Zapravo, to neće biti kolačići za tebe, već za sultana.
– Ne razumem.
– To su haš kolačići, razumeš?
– Kolačići sa hašišom?
– Pa, naravno. Kad sultan dođe kod tebe, ti ga samo ponudi kolačićima.
– I šta će se desiti?
– Pa, hašiš, Vasilice, kao što znaš, utiče pravo na pamet. Kad sultan pojede samo nekoliko kolačića, obeznaniće se…

*


– O, Hatidža… šta će tebi pasti na pamet!
– Pa, zašto derviši onako zanosno igraju? Zbog hašiša koji žvaću.
– Ma nemoj!
– Da, samo zbog hašiša u trans padaju. E, tako će i on zbog hašiša koji će žvakati sa kolačićima… potpuno omamljen, pred tobom, ako mu zapovediš, i igrati. I ne samo to: on će, kao poslušno pseto, sve tvoje želje ispunjavati. Samo ti ćuti i slušaj svoju Hatidžu.
– Ti si, Hatidža, pamet izgubila!
– Znam ja dobro šta radim… Videćeš ubrzo kako će ti se život promeniti. I kako ćeš njegovom snagom ovladati. I tvoja mržnja će se smanjiti.
– Ali, zbog mržnje redovno idem u crkvu i molim se.
– Moli se ti, Vasilice, i dalje, neće škoditi, ali, hašiš će, ipak, mnoge tvoje želje ispuniš.

*


Poslušah ja moju Hatidžu, i moj život, hvala Gospodu, na veliku moju radost, krenu drugim tokom.
I Bajazit je prestao da traži devojke iz harema.
I sve je više vremena provodio u mojim odajama.
I, na kraju, ja sam postala njegova jedina žena.
I, proglasio me Kadunom, Caricom, iako mu nisam rodila naslednika, što je bilo protivno njihovim zakonima.
I crkvu mi je, da se Bogu molim, napravio.
Svi su se tome čudili.
Veliki vezir Ali-paša je besneo.
A meni je bilo lepo.
To što nisam imala dece, nije me pogađalo.
Čak, godilo mi je.
Da sam ih imala, zavadili bi se, možda, pa i poubijali međusobno oko prestola, kao što su se, kasnije, Bajazitovi sinovi poubijali.
“Tako je Musa zadavio Sulejmana, a Mehmed Musu.

VEST ZA BRIGU




Ko ima uši da čuje, čuće.

4. Jev. po Marku, 16.23.


– Priča se, Gospođo, zaista se priča – rekla mi je, šapućući, pre nekoliko dana Teodora.
– Šta se priča?
– Pa… priča se da se… da se… Gospodin despot… kako da kažem… da se zaljubio u… u… u ženu dubrovačkog vlastelina.
– Šta kažeš? – upitala sam, zaprepašćena. – Ko priča?
– Svi, Gospo, pričaju. Cela čaršija.
– Cela čaršija?
– Ne baš cela čaršija, ali… priča se.
Pretrnula sam. Sve sam mogla da zamislim, ali da se Stefan ovog vrelog leta zaljubi, i to u udatu ženu… ne, ne mogu u to poverovati.
Zabrinula sam se, prisetivši se Hatidžinih reči:
„Tvoj brat će voleti, celim bićem… u zrelim godinama… tajno…”
– Ama, to je nemoguće!
– Tako se priča…
Nimalo, zaista, srećna zbog takve vesti, jer, ko ima uši da čuje, čuće, shvatam da je Stefan, budući ophrvan brigama za zemlju i narod, zbog opasnosti koje su se nadvile poslednjih meseci i dana, od Turaka, mnogo zauzet, i da sve manje vremena provodim sa njim.
Naročito, otkako su u Beograd došli mladi dubrovački trubaduri, Filip i Luka, čijom sam se svirkom i pesmom veoma zabavljala, neprekidnu brigu za Stefanom sam potpuno od sebe potisnula.
Filip i Luka su, stigavši u srpsku prestonicu, na Stefanov poziv, a moj nagovor, doneli sa sobom, ne samo instrumente, na kojima su izvodili predivne melodije, već i neku nestašnu veselost, i šarm i lepotu, i odraz jednog sasvim drugačijeg načina života, što je razbilo ustaljene navike i probudilo radoznalost, inače pune živosti beogradske čaršije.
Njihov mladalački izgled, skupocena garderoba, razbarušena, duga kosa, način odevanja, činili su da mnoge mlade dame vlastelinskog roda potpuno izgube pamet za njima. Ne samo one, već i njihove majke počeše se doterivati i raskošno oblačiti, kao nikad do tada. Tako je Trg postao saborište lepote, mladosti i radosti, što je iz korena promenilo ozbiljnost života u gradu, da sam i ja, u svemu tome, svakodnevno uživala.
Filip i Luka su večeri provodili svirajući u jednoj od odaja dvora, za dvorjane, vlasteline, diplomate i članove njihovih porodica.
Oni su izvodili tako lepu, tako osećajnu muziku, da sam se, slušajući te nežne zvuke, pesmu ili svirku, jedva uzdržavala da ne zapevam ili zaigram, te tako dam oduška svojim osećanjima.
Stefan je retko prisustvovao tim veselim večerima, kako sam ih ja nazivala, sve do pre mesec dana, kad je, što je i za mene bilo iznenađujuće, počeo skoro svake večeri da, makar nakratko, dolazi i sluša melodije koje su izvodili dubrovački trubaduri.
Budući potpuno zabavljena muzikom, pokušavajući, moram priznati, teškom mukom, da otrpim nagomilanu pogrebu za igranjem i pevanjem, kojih sam se tako zaželela, nisam se mnogo Stefanom bavila.
Jedino sam se plašila, da, kad uđe, ne otkrije moju, tako neskrivenu, tako strasnu, želju za veseljem.
Otkako sam došla u Srbiju, a to je bilo poodavno, nisam se proveselila. Ovde se živi sve u nekoj tihoj strepnji, tako da je, i pored procvata trgovine, zanatstva, obrazovanja, kulture… pored opšteg blagostanja i zadovoljstva, stalno neka ozbiljnost u ljudima prisutna.
Plašim se i da Konstantin, koji, na moju sreću, retko dolazi, tako ozbiljan, i Gospodu Bogu posvećen, ne otkrije moja osećanja prema muzici, jer on bi, sigurna sam, potpuno promenio mišljenje o meni.
Stefan se tek odskora postepeno počeo opuštati, na veliko čuđenje, a i radost svih nas koji smo živeli pored njega, te smo svedoci njegove ozbiljnosti, još od detinjstva, od kosovske tragedije i očeve pogibije, pa sve do današnjih dana, bili, pa je, ozarenog lica i zaneseno, uživao u predivnoj svirci i pesmi simpatičnih trubadura.
Meni je, zaista, bilo vrlo zabavno, i jedva sam čekala da dan prođe i da sunce zađe, jer je to bilo vreme kad je počinjalo spremanje za zabavu.
To vreme me podsećalo na zabave koje su često organizovane na turskom dvoru, kad su se sve nevolje, uz piće i veselje, pesmu i igru, lakše podnosile.
Ipak, moram priznati, ove večeri, beogradske, bile su, u odnosu na one, jedrenske, mnogo drugačije, mnogo prefinjenije, osećajnije i nežnije. Svi su uživali, ne u raskalašnosti, ne u jelu i piću, već u predivnim zvucima koji su nastajali pod treperavim prstima dubrovačkih mladića, uz njihove zvonke glasove.
Svake večeri tim sedeljkama uz muziku prisustvovali su, što se moglo i pretpostaviti, dubrovački vlastelin Antonio i njegova lepa žena Teodora.
Stefan je od početka bio blagonaklon prema Antoniju, čak, čini mi se i previše. Ukazivao mu je, u svakoj prilici posebnu počast, iskreno se radujući svakom susretu sa njim, što me nije čudilo, jer je on bio izuzetno srdačan prema svim strancima koji su službovali u Beogradu.
Međutim, sada, kada se proneo glas o tome da se Stefan zaljubio u ženu dubrovačkog vlastelina, sve mi je postalo malo jasnije.
Poželela sam da odmah odem do Stefana, da ga pitam, ali sam se istog trenutka postidela te svoje zamisli, shvatajući takvo pitanje neumesnim.
Pomislih da bi bilo dobro da odem kod Konstantina, i da njega pitam, jer, on sigurno zna sve Stefanove tajne.
– Htela sam nešto da Vas pitam – promucah, čim sam utrčala u biblioteku.
– Samo izvolite – osmehnuo se, i sam zbunjen, Konstantin.
– Da li ste… da li ste čuli…?
– Šta da li sam čuo, Gospo?
– Ništa, ništa. Oprostite – zbunih se, potpuno, ne mogavši da izgovorim misao do kraja, okrenuh se, i bez reči izvinjenja napustih biblioteku.

*


Popodne sam provela pripremajući se, s nestrpljenjem, za večernju zabavu. Odabirala sam haljine, oblačila, svlačila.
U jednom trenutku, među gomilom odeće, bačene, nemarno, preko naslona stolica, na kragni haljine rumene boje vina, ugledah šarenog leptira.
Sva se ozarih, nakratko, pa uzdrhtah.
„Dobro je”, pomislih, ,da nije leptir plavih krila”.
I setih se plavog leptira, kojeg sam prvi put u saraju videla.

PLAVI LEPTIR




Lepa reč je kao lepo stablo; koren mu je duboko u

zemlji, a grane se pod nebo uzdižu.

Kur‘an, Ibrahim, 14.24.


Posle onog nemilog događaja za ručkom, nekoliko dana nisam iz postelje ustala. Ni jednog trenutka glad nisam osećala. A i da jesam, sama pomisao na one alave žene, na njihove radoznale poglede prema meni okrenute, na one njihove urokljive i pune zluradosti oči, na stisnute pesnice i pretnje meni upućene, na mirišljavu hranu, na njihovo žvakanje, činila je da osetim gađenje.
I svaki čas sam povraćala. Čak i čaj koji su mi robinje donosile, istog trenutka sam morala da povratim.
Plakala sam dugo i gorko, da mi je ceo jastuk bio mokar. Stanje zdravlja, razuma i snage, sve mi se više pogoršavalo.
Sultanija Ðulsuma, koja je ulazila nekoliko puta dnevno kod mene, bila je zaista brižna. Samo me milovala po kosi, ćuteći, i bez reči odlazila.
Dve robinje, koje su imale zadatak da me uslužuju, bile su veoma zabrinute i tužne. Tešile su me, trudeći se da me oraspolože, ali nisu uspele.
Moja tuga i očaj trajali su danima.
Osećala sam da mi telo vene, kopni, suši se.
I onda sam, jednog sunčanog, prolećnog jutra, shvatila da u meni nije ostalo ni traga od one osobe koja se onako grlato, junački i samouvereno obratila pri polasku iz doma svoga, narodu svome.
I pomoć mu obećala. I sreću. I spas.
I prekor, zbog malodušnosti moje, i slabosti, sebi uputila.
I stid osetila što ja, Olivera, kći Lazareva, na turski dvor, po želji osmanlijskog gospodara života, sultana Bajazita, dovedena, živim svoje najlepše godine kao uvela biljka, a da nisam ni pokušala da bilo šta promenim.
I bes me obuzeo.
I nekako sam ustala, obukla se i prišla prozoru, pod kojim mi se, u svoj svojoj raskoši, ukazao veliki dvorski vrg, prepun raznovrsnog bilja.
Shvatila sam da je proleće uveliko lepotom mirisa i šarenilom boja ukrasilo zemlju, i da je prošlo više od mesec dana otkako sam ovde stiša, a da nisam ni glavu iz svojih odaja promolila, te sam, ponesena živopisnošću prizora i vedrinom parčeta neba koje se ukazalo kroz rešetkama uokvireno prozorsko okno, i jednim zrakom sunca, koji se probio kroz staklo, istog trenutka promenila raspoloženje.
Osetila sam se kao biljka koja je promolila glavu iz zemlje posle dugog zimskog sna i videla svu lepotu ovoga sveta.
Naročito sam se raznežila kad sam, u mnoštvu svežeg zelenila, spazila cvetove ljiljana koji su se, pod sjajem sunca, beleli kao zrna bisera. I ta belina me tako zapljusnula, baš me raznežila i osvežila, da sam odjednom dobila snagu i želju da živim, te rukom pomerih parče zavese koje mi je zaklanjalo pogled, iako sam znala da je to zabranjeno.
Pored zida, na suprotnoj strani vrta, spazih mršavog momčića s crvenim fesom na glavi, koji, kad me vide, mahnu mi radosno obema rukama.
Ja se postideh, i uplaših, da me neko ne primeti, a i da njega ne primeti, te brže bolje spustih deo zavese.
Ipak, pomislih, može biga da on nekom drugom maše. Zašto bi mahao meni kad me i ne poznaje!
U tom trenutku pogled mi pade na jedan cvet raskošno rascvetale magnolije, koji se pod samim prozorom, ponesen blagim udarima vetra, prislonio o staklo. Crvenkasto-ljubičasto bele latice, kao pena nežne, prilepiše se za prozor, tik pored mojih očiju.
Ja se tako raznežih, da mi telo zadrhta od miline.
A kad na jednoj latici videh leptira, plavih, kao nebo, krila, nisam mogla da odolim, a da prozor ne otvorim.
Naročito stoga što mi je to bilo prvi put u životu da vidim leptira plavih krila.
Međutim, uzalud sam se trudila. Prozor je bio zakovan.
– To je duša nekog tebi bliskog, Hanuma, – reče mi odaliska Zurifa koja je pored mene stajala.
– Kakva duša, i to na prozoru?
– Da, Hanuma, to je nečija duša. U vrtovima i borave duše umrlih. Vrg je zemaljski džennet, raj, kaka vi hrišćani kažete.
– A plavi leptir?
– Pa, o plavom leptiru ti i govorim. Plavi leptir je duša nekog tebi bliskog. I on se vrlo, vrlo retko pojavljuje, iako živi u ovom vrtu… Ništa ne brini. Zamoliću vrtlara Arslana da ga uhvati – reče i izađe.
Ja se ražalostih, pomislivši da, ako je to tako kako Zurifa kaže, onda je na prozoru, možda, duša moga oca Lazara, koji je hteo da vidi gde se nalazim i kako živim.
Ili možda duša Dojčilova.
Pre će biti da je duša moga oca, koji mi šalje neki znak.
Sigurno želi da me opomene i podseti da nisam ovde došla da ležim i tugom telo i dušu trujem, već sam došla da učinim nešto dobro i korisno, da ispunim obećanja na rastanku majci i narodu srpskom data, a to je da ću opravdati njihova očekivanja i biti njihov spasitelj.
I setih se majke i braće i zemlje.
I suze mi niz lice grunuše.
I tuga me nanovo ispuni.
I taman krenuh da u kovčegu tražim maramicu, kad se na vratima pojavi sultanija Ðulsuma, sa cvetom magnolije u rukama.
Iza nje je stajao mladić sa fesom, koji mi je malopre mahao, pružajući skupljene šake, među kojima podrhtavahu krila plavog leptira.
– Nemoj se, mila moja, više žalostiti – obrati mi se sultanija, videći me uplakanu. – Pogledaj plavog leptira. To je, bezbeli, duša tvoga oca. Došla ti je u posetu… da te opomene… da ti snagu podari i želje ojača… I mene su stalno posećivale duše mojih mrtvih, rahmetli, kad sam u saraj došla. I sad me posećuju – dodade setno.
Ja se sagnuh i celivah joj ruku, tako sam uvek radila kad bi ona ušla, a onda, stidljivo, brišući suze s lica, pružih ruke da uzmem ponuđeni cvet magnolije na koji mladić nežno spusti plavog leptira.
Kako uzeh cvet magnolije, plavi leptir uzlete, a onda mi slete na levo rame, pa na kosu, pa prelete preko sobe i zaustavi se na mom jastuku.
Kako je samo lepo izgledao plavi leptir na belom jastuku! Kao da je naslikan.
– Ovoje Ajdin, sin našeg rođaka, trgovca Zaima – reče sultanija, spuštajući ruku na rame mladića pored sebe. – On je uhvatio plavog leptira.
Mladić mi priđe, stade ispred mene, pa se duboko pokloni. Onda se uspravi i dečački nasmeja.
– Ja tebe poznajem – obrati mi se potom čistim srpskim jezikom.
– Mene? – upitah zaprepašćena saznanjem da neko ovde govori srpski, a još me i poznaje.
– Da. Bio sam jednom sa mojim babom na vašem dvoru u Kruševcu. Vraćali smo se iz Dubrovnika…
– Molim?
– Da. Bili smo na dvoru dva dana. I tvoga brata Stefana sam tada upoznao.
– Zaista? – upitah, srećna.
– Da. Proveli smo celo jedno popodne sa njim. On je tako lepo s nama pričao, da je moj babo bio opčinjen.
– Desi li video, sinko, kako iz usta srpskoga princa medonosne reči izlaze? Potrudi se da i ti u razgovoru s ljudima, lepe reči koristiš, jer, lepa reč je kao lepo stablo; koren mu je duboko u zemlji, a grane se pod nebo uzdižu”.
– Moramo sada da idemo – reče sultanija, uhvati naglo momka pod ruku, te žurno izađoše.
Ja ostadoh potpuno zbunjena zbog nenadanog susreta sa nepoznatim mladićem koji tečno govori srpski, a uz to me još i poznaje.
Kad shvatih da to nije bio san, već da zaista ovde, u mojoj blizini postoji neko ko je drugačiji od ostalih, čim govori mojim jezikom, i zna gde sam živela, i zna moga brata Stefana, o kome sa divljenjem priča, ja se osnažih, telom mi prostruja neka jačina, te osetih potpuni preobražaj duše, koja je danima, svakog trenutka, danju i noću, tiho pazila, bez ikakve želje, ali i nade da se nešto može promeniti.
Živnula sam, kao kad se na letnjim suncem sprženu biljku iznenada prospe plahi pljusak, kao na samrti izlečeno ljudsko biće, kao sa ivice provalije izvučen, u poslednji čas, samoubica…
I u tom trenutku donesoh odluku: prestajem da živim paćenički i bedno, prestajem da ležim i proklinjem sudbinu; želim da živim dostojanstveno i ponosno, hrabro i odlučno, kakav god da me budući život čekao.
Najpre, počeću da jedem u onoj prostoriji gde i sve žene, ali ću, ipak, prvom zgodnom prilikom zamoliti sultaniju Ðulsumu da dozvoli sultanovim ženama, iako sam upoznala samo nimalo mi naklonjenu najstariju ženu, Haltunu, i deci, obedovanje u posebnoj prostoriji.
To će biti moj prvi korak.
A kad upoznam sultana, moraću da učinim sve što je u mojoj moći da ga odobrovoljim i da obećanja daga mojoj porodici i mome narodu – ispunim.
Odjednom osetih glad, te zamolih Zurifu da mi odmah donese nešto za jelo.
A kad sam, u vreme ručka, ušla u onu prostoriju gde se jelo, i kad sam videla velike tepsije s pitama, i brojne ženske glave oko sofri, i poglede uprte u mene, nisam se zbunila. Pogledom sam potražila namrštenu Haltunu, i ljubazno joj klimnula glavom, uputivši joj, čak, osmeh, da se ona veoma iznenadila.
Potom sam sela na svoje mesto, ne obraćajući više pažnju na njih i počela jesti.

VESELO VEČE BEOGRADSKO




Jer, nema ništa tajno što neće biti javno,

niti bi što sakriveno, a da ne iziđe na videlo.

4. Jev. po Marku, 16.22.


Pokajah se, ipak, što ne pitah Konstantina da li je čuo za vest koja kruži Beogradom da se Stefan zaljubio u Teodoru.
No, nije važno, pomislih. Ionako će večeras, u čast Stefanovog odlaska na put, biti organizovana na dvoru zabava, na kojoj će biti mnogi ugledni gosti, pa i Antonio sa svojom ženom, te ću, sigurna sam, bez ičije pomoći otkriti tajnu o Stefanovoj zaljubljenosti.
„Ljubav se ne da sakriti” – govorila mi je, dok sam bila još devojčurak, sestra Jela. – „Ona se odmah otkrije u pogledu. Onaj ko je zaljubljen, ima ljubav u očima”.
I kasnije sam, gledajući ljude u oči, uspevala da nepogrešivo po njima prepoznam osobe koje se vole.
I kad sam u toku večeri, pri Stefanovom susretu s Teodorom, videla u njegovim očima sjaj, i živost, i iskru nežnosti i topline kojom je ošinuo tu mladu ženu, shvatila sam da je zaljubljen u nju.
A kad sam videla njene vragolaste oči, iz kojih je izletela užarena varnica i u kojima je zatreperio nemiran pogled upućen Stefanu, prepun nežnosti, shvatila sam da je i ona zaljubljena u njega.
I tog trenutka, ja nisam znala da li da se radujem, ili da se zabrinem.
I bunilo me obuzelo.
Ipak, kad je počela svirka, i kad se začula pesma, i kad su se svi prisutni razveselili, i kad je Stefan u jednom trenutku, sasvim neočekivano, zapevao, zaboravila sam na nedoumice i brige, i osetila radost.
Ni Konstantin, u početku vrlo uzdržan, nije mogao da prikrije radost slušajući Stefana kako peva.
A kad Stefan, zanesen muzikom, baci staklenu čašu o pod, te se ona raspuknu u hiljadu komadića, nastade tajac…
A onda se prolomiše uzvici oduševljenja.
– Ja sam najsrećniji čovek sada – izgovori, prolazeći pored mene, Stefanov sluga Jeremija, – kad sam doživeo da čujem kako naš mili despot peva. Gospode, hvala ti što mi priredi zadovoljstvo da vidim moga Gospodara srećnog – dodade.
Ne mogavši da poverujem da Stefan zaista peva, prekrstih ruke na grudima i radoznalo upiljih pogled u njega.
Međutim, on, zanet muzikom trubadura, koji su zanosno izvodili melodiju omiljene mu pesme, ni primetio me nije.
Teodora je, takođe radoznala, posmatrala prizor, pomalo zbunjena, ali i zabavljena naletima veselih, a neobičnih izliva radosti ljudi oko nje.
Ipak, bilo je tako očigledno da joj se pogled zadržava na Stefanu, koji baci još jednu čašu.
To je vrlo zabavilo Antonija, koji je, bilo je očigledno, sve više uživao u veselju i piću, te i on udari čašom o pod, izražavajući radost pljeskanjem.
– O, Antonio! – viknula je, namah uozbiljena Teodora. – Šta ste to uradili?
– Ovo je, draga moja Teodora, nešto najlepše, ovo… ovo… što sam doživeo sada, nisam nikad ranije. Hajde, probaj i ti – obrati se Antonio svojoj ženi, pružajući joj čašu s vinom.
– Ali, ja… ja ne volim vino.
– Probaj, pa ćeš videti kako je lepo.
I Teodora dohvati čašu, i prvo otpi jedan gutljaj, pa još jedan.
– Baš je ukusno – izgovori, ali, po izrazu lica nisam poverovala da je istina to što je rekla.
– Moraš popiti više, draga moja – uporan je bio Antonio. – Što više piješ, slađe je.
– Ne, ne mogu više – reče ona i spusti čašu na sto.
Što više gledam Teodoru, shvatam da se u njenom životu dešavaju neke promene, jer, njeno ponašanje, i izraz lica, i pogled, nekako su drugačiji neš pre.
A što više gledam Stefana, vidim i na njemu neke promene. Čas je preterano veseo, kako nikada u životu nije bio, a onda se umiri, pa odleti mislima neznano kuda.
I sasvim je izvesno da se između Stefana i Teodore istinski nešto dešava.
I tvoj brat će strasno voleti u zrelim godinama, setim se Hatidžinih reči, ‘voleće snažno, celim bićem…‘
To je to.
Stefan voli Teodoru.
Ali, to mi se nimalo ne sviđa.
Voleti udatu ženu… nije pristojno. Moraću mu to reći. To više nije stvar samo njegova i njena, već i svih nas.
Može se to pročuti i dalje od Beograda, može ta vest brzo stići do Dubrovnika, pa i Pešte, jer, nama ništa tajno…
Moraću se, ipak, posavetovati s Konstantinom. Ovih dana sam ionako često s njim, pa ću iskoristiti neki pogodan trenutak da čujem njegovo mišljenje.
Bacih pogled na Konstantina, ali, njegov izraz lica beše potpuno smiren.
Stefan ponovo ispi čašu vina, naiskap, pa zabaci pramen kose s čela unazad, pa ispravi glavu, i zapeva:

Grad gradila bjela vila
Ni na nebu ni na zemlji
No na grani od oblaka…

Antonio ponovo ispi čašu vina naiskap.

…Na grad gradi troje vrata
Jedna vrata sva od zlata
Druga vrata od bisera…

U tom trenutku, u nastupu dubokih osećanja, ja dobih takvu želju da zapevam, jer mi se ova pesma mnogo dopadala, pa i da zaigram, pa i da slomim čašu, da sam se jedva, i to samo zbog Konstantina, uzdržala.
A on, kao da je pročitao moje želje, čudno me pogleda. Čini mi se, molećivo. Kao da se prepao da zaista ne uradim nešto neuobičajeno, nešto što ne bi želeo da vidi.
I ja se, samo zbog njega, uzdržah, stegnuvši svom snagom šake.
Uživajući iskreno u svirci trubadura, nisam ni primetila da je Teodora izašla.
Videh samo Stefanov pogled prikovan za izlazna vrata.
Antonio, zabavljen svojim peharom vina, nije ni primetio da mu žene nema.
Ustadoh brže-bolje, te istrčah preko praga Naleteh na Teodoru koja nasred hodnika, držeći se jednom rukom za zid, drugom za stomak, povraća.
– Teodora, šta se desilo?
– N… ništa, n… ništa – podiže glavu, suznih očiju. – Nešto mi se u stomaku… u želucu…
– Dajte mi ruku, molim Vas – hvatam je pod pazuho, a potom joj brišem maramicom suze s lica.
– Biće mi dobro, hvala – kaže, i smeši se.
– Šta se desilo, Teodora? Zašto Vam je pozlilo, kad je muzika bila tako prijatna?
– Da, muzika je isuviše prijatna, ali ja… – nije uspela da završi rečenicu, jer se pored nas nečujno pojavi Antonio, zakrvavljenih, od pića, očiju.
– Draga Teodora, šta se desilo s tobom? – upita, zaplićući jezikom.
– N… ništa, nikoga. Mala mučnina… Sad je dobro.
– Hajde kući, umorna si.
– Nisam umorna, n… nisam.
– Jesi, jesi, umorna si. Ana, vodi je odmah – naredi sluškinji, ne dozvolivši joj više ni reč da kaže.
Ja uđoh unutra, Antonio za mnom. Filip i Luka behu prestali da sviraju. Stefan se uozbiljio, i dalje pogleda uprtog prema ulaznim vratima.
– Dajte još vina! – mumla Antonio. – Baš je ukusno! Ovakvog pića, Gospodine, nema u Dubrovniku – obraća se, zadrigao, zamišljenom Stefanu.
Ja ustadoh, promrmljah jedno „izvinite” i napustih prostoriju.

III GLAVA


ZLO ĆE DOĆI




Ljubite Gospoda Boga svojega srcem i

svom dušom svojom, i svim umom svojim.

22. Jev. po Mateju, 92. 37.


– Sa despotom se nešto čudno dešava – nije mogao da oćuti, inače uvek strpljivi i ćutljivi Konstantin, čim smo izašli da ispratimo, konačno, Stefana, na planirani, ali nekoliko dana odlagani, put.
– Da. I ja sam to primetila. Nekako, isuviše osećanja izražava, što je potpuno neuobičajeno za njega.
– U pravu ste… Gospodin despot se mnogo promenio – dodade, zagonetno se osmehujući.
– Da. Postao je vrlo čudan… Verovatno s razlogom – dodadoh, i sama se zagonetno osmehnuvši. – Ipak, plašim se za njegovo zdravlje.
– I ja – dodade Konstantin, naglo se uozbiljivši.
– Da li ste primetili, Gospodine, da se poslednjih dana teško na desnu nogu oslanja?
– Da. Primetio sam da mu se lice zgrči uvek kad na nju stane.
Osetih težinu, kao da mi neko najteži kamen prisloni na grudi.
Briga za Stefanovo zdravlje bila mi je na prvom mestu.
I setih se događaja od prethodnog proleća.

*


Stefan je imao vrućicu, a ja sam želela da ga rakijom izmasiram. Kad sam mu podigla nogavicu, imala sam šta da vidim: brazgotina debljine prsta pružala se u obliku zatvorene linije pod samim kolenom.
– Gospode, Bože! Gospode, Bože, pa ti si umalo bez noge ostao! Gospode! – vikala sam izbezumljena, shvativši da mu je, u nekom boju, sablja zasekla pod kolenom desnu nogu, koja je samo Božijom voljom ostala čitava.
A on, kad me čuo, otvorio je oči, i osmehnuo mi se.
– Zar ti, kći Lazareva, da drhtiš zbog jedne davno stečene brazgotine? – rekao mi je prekorno.
– Ko te to povredio, i kada, i kako, i gde, i ko je život hteo da ti uzme, i ko te lečio, i ko ti je nogu spasao, i kako mi nisi rekao…? – vikala sam uspaničena.
A on se podigao, seo na postelju, i zaštitnički me prigrlio.
– Nije to ništa, mila sestrice… ne brini. Bilo je to davno. Hvala Gospodu, što mi je, ne jednom, već više puta, bezbroj puta, pomogao. Milošću Njegovom, Tvorca svega i Vladara života naših, i smrti, život mi je često, na moru i kopnu, u ratovima i u različitim nevoljama i naletima neprijatelja, bio spasavan, i uz molitve svetog Simeona, i svetog Save, koji su posrednici kod Gospoda, za mene nedostojnog bili, grešna duša moja ispred vrata smrti na put života je vraćana…
– Hvala Gospodu – rekla sam – hvala mu na milosti i spasenju života Tvoga, brate mili, ali ja sam… ja sam se… mnogo uplašila. Ovaj ožiljak… mora da je sečivo bilo vrlo, vrlo oštro…
– Ne brukaj se slabošću svojom, Lazareva kćeri – osmehnuo se. – Vidiš i sama da su moje kosti tvrđe od sablje i mača, i koža moja jača je od najoštrijeg noža i jatagana… a srce moje ni za kakav strah nije znalo… Tako je Tvorac sveta i Vladika hteo, i živog mi nekoliko puta darovao, sve dok se to ubuduće opet ne izvoli Njemu, Vladaru života i smrti, Tvorcu i mome Bogu, hvala mu na milosti – završio je razgovor, uozbiljivši se.
I ja sam se veoma uplašila i poželela celo telo da mu pregledam, da vidim koliko je još sablji i mačeva zaseklo njegovu kožu.
– Hvala ti, Gospode, što si mu život, u svakom trenutku čuvao i sačuvao – prošaptah, veoma uplašena njegovim rečima o smrti koja se, „neminovno približava svakome živome stvoru na dunjaluku”, što bi rekla Hatidža.
Iako shvatam da je zemaljski život prolazan, ja sebi nikada ne dozvolim razmišljanje o smrti moga brata Stefana. Ja računam, i kad mislim o smrti, kao kraju zemaljskog života, da ću umreti pre njega. Starija sam, pa, ako ima pravde, i ako Gospod Bog hoće pravo, a hoće, i ako je on Gospodar svih života, pa i moga, a jeste, naravno, onda je pravo da prvo ja umrem. Zapravo, na redu je Jela, ona je najstarija, pa ja. Stefan mora ostati živ posle nas, on je najmlađi.
Ipak, njegove poslednje reči: sve dok se to ubuduće opet ne izvoli Vladaru života i smrti, unesoše pometnju i nemir u moju dušu.

*


– Doktor Dragoljub mi je u poverenju rekao da mu se ona davnašnja rana pod kolenom pozledila – trgoše me iz misli Konstantinove reči.
– Da, i meni je to isto rekao – dodadoh.
– I predložio je da mu se pod koleno stavljaju obloge od lista bokvice.
– E, to nisam znala. Sad ću reći Jeremiji da mu usput bere list te lekovite travke i privija na ožiljak. Hvala Gospodu, pune su je srpske šume.
– Već sam mu rekao, ne brinite. Ipak, Gospodin despot se mnogo promenio…
– Zar vam se ne čini da se i… da se… i…
– Kažite, kažite to što ste naumili – izgovori Konstantin ozarenog lica.
– N… ništa, ništa… – zamucah.
– Hteli ste reći da se… da se… i… i sa…
– Da. I sa Teodorom se nešto čudno dešava. Baš to sam… htela reći – zbrzah, odahnuvši. – Odjednom je sasvim drukčija. I u izgledu, i u ponašanju.
Baš u tom trenutku ugledasmo Teodoru kako ide k nama, te zaćutasmo.
Njen izgled je i sada, kao i uvek, bio besprekoran.
Njena gospodstvenost, kao, uostalom, i sve ostalo što je odlika osoba vlastelinskog roda, urednost, otmenost u ophođenju, ukus u oblačenju, i gospodstveni maniri u ponašanju, na svakog su morali ostaviti jak utisak.
Beše prilično ubledela i ozbiljna.
– Šta je sa gospodinom Antonijem? – upitah je. – Nisam ga videla već dva dana.
– Ima puno posla. Piše pisma, i dosta čita… i… vrućina mu smeta – izgovori u jednom dahu, brišući belom maramicom znoj sa čela. Sinu belina bisera s prstena na njenoj ruci, ošinu me njegov sjaj, i ja se, i pored brige za Stefanom, u tom trenutku osetih blaženo.
Konstantin se, na moje čuđenje, takođe, nakratko zabavi belinom bisera, prateći pogledom njenu ruku.

*


– Što Vam je lep prsten! – ushićeno sam rekla, pre samo dva dana, videći na njenoj ruci prekrasan komad zlatnog nakita ukrašenog biserom. – Niste ga dosad nosili.
– Da, lep je – rekla je, blago pocrvenevši. – Nisam ga dosad nosila.
– Kad ste ga kupili?
– Pa… nisam ga kupila… zapravo, jesam… kupila sam ga… – mucala je.
– Jeste li ga, možda, kupili ovde, u Beogradu?
– D…d…da, da…
– U kojoj zlatari ste ga kupili? Kako je lep! – ne mogoh skriti oduševljenje.
– Ama, pustite sad prsten.
– Dajte mi ruku, molim Vas. Moram da vidim taj beli blesak na njemu – rekoh i silom je za ruku uhvatih.
Pogledah prsten i raznežih se. Tako bleštav biser videla sam samo jednom u životu, na prstenu od zlata u najvećoj zlatari u Bursi. I to pred bitku kod Angore. Bila sam sa Bajazitom i oduševila se paučinastim bleštavilom bisera. Bajazit je hteo da mi kupi prsten, ali je draguljar Omer rekao da zvezdano jato Ovna toga leta loše utiče na sve što potiče iz vode (misleći i na biser), pogotovo zato što predstoje veliki događaji, pa može doneti nesreću, te je bolje da se kupovina odloži.
I, na veliku moju žalost, nisam ga kupila, ni tada, a ni kasnije.
Eh, da mi je sada ovde Hatidža, kazala bi mi sve o Teodorinom prstenu. I ja bih tačno znala gde ga je kupila, i da li ga je ona kupila, i da li će joj doneti sreću.
Gledajući sada ovaj prsten, sigurna sam da je potpuno ista vrsta bisera, kao i na onom što se meni dopao u Bursi, samo je ovaj malo veći.
Zaslepljena lepotom prstena, i sećanjem, kasno primetih da Teodorina ruka podrhtava.
– Znate li Vi, Teodora, da je biser simbol Afrodite, gospe biserne, iz vode izašle, ali je i simbol ljubavi i braka.
– Da… d…da…
– Ako ste ga dobili od svoga muža, znači da Vas on mnogo, mnogo voli – rekoh, i dalje opčinjena lepotom bisera.
– N… ne… ne… nisam…
– Niste ga od muža dobili?
– Zapravo… da… da… jesam…
– Kako je to davno kad dobijete poklon od nekoga ko vas voli!
– Moram kući – reče ona, istrže ruku i otrča preko Trga.
Ja ostadoh potpuno zbunjena.
Pomislih da joj ga je, možda, Stefan kupio. Ipak, ne verujem, jer, Stefan, začudo, nikada nije voleo nakit.
Bilo da su od zlata, srebra, bisera ili dragog kamenja – nikakvu ljubav prema tim skupocenim stvarčicama koje ulepšavaju život muškaraca, a naročito žena, nije imao, te ne bih poverovala da ga je od Stefana dobila.
Ipak, njeno ponašanje kazuje da nešto krije.

*

Uto se na vratima dvora pojavi Stefan.
Njegovo pojavljivanje u odeći raskošne lepote, učini da žagor na Trgu utihnu. Bljesnu crvenilo svilenog ogrtača, optočenog zlatnim porubom i ukrašenog dragim kamenjem. Zlatom izvezeni dvoglavi orlovi u zlatnim krugovima, zasijaše pod vrelim zracima sunca.
S jedne i druge strane duž kaldrme, brojni stanovnici grada, obučeni u bele haljine, napraviše mu, kao po zapovesti, prolaz.
Čim izađe, vidno hramljući, osmotri, zadovoljan, ceo Trg, a onda mu se pogled zaustavi na meni, pa brzo pređe na Teodoru. Ona sagnu glavu, a on nam užurbano priđe.
– Bolje bi bilo da ste odložili putovanje, svetlosti – obrati mu se Konstantan, spuštajući pogled na Stefanov list desne noge koji se u jednom trenutku kad je Stefan zakoračio, te mu se nogavica, kačeći se o mač, malo podigla, ukazao, sav modar.
– Jesi li se negde udario? – zapitah, namah uplašena, zavrćući mu pantalone da bolje vidim. – Zašto hramlješ?
– Ama, nije mi ništa, sestrice, pusta me sada – kiselo se nasmeja.
– Ako toliko želite da idete, idite, ali bih Vam, ipak, savetovao da put odložite i da taj ožiljak malo polečite – bio je uporan Konstantin. – I da nekoliko dana ležite. Vidite i sami da se na desnu nogu teško oslanjate. Svi Vaši poslovi mogu malo sačekati… A, i za lov, vremena uvek ima. Divljač nikuda neće pobeći – pokuša da se našali Konstantin.
Stefan ostade ozbiljan, kao da nije čuo nijednu reč upućenu njemu.
A kad napravi još nekoliko koraka, prilazeći nam, ponovo mu se nogavica malo odiže, te primetih potpuno poplavelu kožu u obliku širokog, koliko šaka, prstena pod kolenom desne noge, uz veliki otok preko celog ožiljka.
– Čekaj malo, stani, molim te! – počeh da vičem. – Jesi li video to pod kolenom?
– Ama, pusti sad to, sestrice. Nije to ništa.
– Kako nije? Gde je Dragoljub? Čekaj malo!
– Ne pravi paniku, ne brukaj se, kćeri Lazareva, – pokuša da se našali. – I, budi dobra dok se ne vratim – sagnu se i poljubi me u obraz. – Bog te blagoslovio – dodade.
U tom trenutku Teodora podiže glavu.
Primetih da joj rumen obli obraze.
– Do skorog viđenja – izgovori nežno, i pruži joj ruku. – Moliću se neprekidno da se otvore riznice Božije blagosti i da nam zasija sunce – dodade polušapatom. – I Bog Vas blagoslovio – izgovori glasnije, spustivši poljubac baš na onu ruku na kojoj je stajao prsten sa biserom.
Ja i Konstantin se zgledasmo, potpuno zatečeni prizorom i rečima koje Stefan izgovori.
Teodora se još jače zarumene, držeći i dalje svoju ruku u Stefanovoj. Oči joj zasijaše, ali i zasuziše.
– Čuvajte mi, Gospodine, sestru – obrati se Stefan Konstantinu. – A i Teodoru – dodade tiše.
– Biće kako Vi kažete – osmehnu se Konstantin. – Samo da Vi budete dobro i da se, ako Bog da, zdravo vratite.
Tek tada on, uz blagi naklon, i osmeh, zadržavajući pogled na prstenu, ispusti, bez reči, Teodorinu ruku, koja klonu niz njeno telo. Suza joj se niz obraz skotrlja. Stefan je nadlanicom obrisa.
—Ljubite Gospoda Boga svojega svim srcem i svom dušom svojom, i svim umom svojim, – obrati nam se, te ubrzanim korakom prema konju pođe.
I svi vojnici iz pratnje krenuše prema konjima, uzjahaše i prema kapiji, za Stefanom, krenuše.
A kad Stefan nadomak gradske kapije stiže, zaustavi konja, pa se, što nikad nije činio, okrenu, i baci pogled na dvor. Podigao je glavu pravo prema velelepnim staklenim prozorima, zadržavši pogled na njima.
Potom okrenu glavu prema mestu gde smo stajali Konstantin, Teodora i ja i mahnu nam rukom.
To je bilo prvi put, da se, prilikom odlaska iz grada, okreće, zadržava i maše.
Onda lupi nogama konja o sapi, što je bio znak da krenu, ali konj ni da mrdne.
On nam mahnu još jednom, i ponovo udari konja.
Međutim, konj, umesto da krene, podiže desnu nogu i poče njome udarati po kaldrmi, pa zarza jako, da se njegov njisak prosu celim Trgom, te se narod većma uskomeša. Potom kopitom udari tako silovito kamenu ploču pod sobom, da se njeni komadi rasprsnuše i poleteše na sve strane.
Jeremija viknu na konja, uhvati ga za uzde i pokuša ga povući, ali konj stoji kao ukopan.
I cela konjica stoji.
Ja, uplašena, otvaram usta da pozovem Stefana, da ga zamolim da se vrati nazad, da siđe s konja, uzalud. Iz otvorenih usta glas ne izlazi.
Neka zloslutna tišina ispunila vazduh.
Stefan onda sjaha s konja i poče ga po grivi milovati.
U jednom trenutku bolno se namršti, uhvativši rukom potkolenicu desne noge.
Kukavica zakuka na razgranatom boru pored crkve.
Začu se pev grlice na kupoli crkve, zvono zazvoni, grlica se uplaši, pa uzlete, zalepetaše njena krila. Potom se uzdiže, napravi nekoliko krugova nad našim glavama i nestade u pravcu reke.
Stefan ponovo pomilova konja po glavi.
I Jeremija priđe konju, pruži mu gomilu sena, ali konj ni da mrdne. Potom ga poče maziti, uzalud. Konj i dalje stoji kao ukopan.
Stefan potom dohvati gomilu sena, te mu pruži.
Na veliku Stefanovu i Jeremijinu radost, konj rastvori vilice, zagrize seno i poče žvakati.
Stefan se potom pope na sedlo, sve mu milujući grivu i mazeći ga.
Učinilo mi se da je prošla večnost, dok konj, na veliko olakšanje svih nas, ne zarza, pa spusti glavu, kao krivac, prebaci lagano nogu preko ploče, i pokorno krenu.
Tad i kolona krenu.
Svi odahnusmo.

*


A ja se setih ispraćaja naše vojske u Boj na Kosovo.
Danas posle podne ići ću kod Konstantina i ispričati mu kako smo ispraćali našu vojsku u Veliki boj, na Kosovo.

*


Kad kolona pređe most, kad stražari zatvoriše kapiju, kad zvono s kupole jeknu, mi se svi prekrstismo.
Narod se, potom, poče, u tihom žamoru razilaziti.
Onda sunce udari da žeže, te osetih vrelinu, kao da sam u kotlu kipuće vode.
Ipak, vođena radoznalošću, krenuh ka mestu na kojem je stajao Stefanov konj.
Kako spustih pogled, u belini poređanog na kaldrmi kamenja, pod zracima vrelog sunca, na moj užas, na beloj kao sneg, glatkoj kamenoj ploči, na kojoj je stajao Stefan, spazih lokvicu krvi.
Sagnuh se i dotakoh prstima crvenu tečnost, shvativši da je na ploči sveža lokvica Stefanove krvi.
Počeše mi igrati pred očima crvena boja krvi, i bela boja kamene ploče, zatitraše mi pred očima, izmešaše se, da bih prinuđena da prižmurim, i, u tom kratkom trenu prikaza mi se lik moje verne robinje Hatidže, i čuh jasno njeno šaputanje:
„Kad iz davno zarasle rane poteče krv… zlo će doći”.
Hitro se podigoh i žurno kući krenuh, neprekidno, iz sveg glasa, kao obeznanjena, ponavljajući reči:
– Zlo će doći!!! Zlo će doći!!! – praćena zabezeknutim pogledima Konstantina i Teodore, ali i svih prisutnih na Trgu ljudi.
Uleteh u svoju sobu, navukoh zavese i, u potpunom bunilu, opružih se na krevetu.

*


Osetila sam veliki strah, pomešan sa užasom.
Takav strah osetila sam prvi, ne i jedini put, u saraju.
Onda kad je evnuh Alija ušao u prostoriju u kojoj sam učila sa Fahrudinom, držeći svileni gajtan u rukama.
Prošlo je otada mnogo vremena, ali taj osećaj straha pomešanog sa užasom, nastao u sasvim neočekivanom trenutku, što je još više pojačavalo doživljaj, osetila sam upravo sada.

MOJI UČITELJI




Sreća koja ti se dogodi, od Allaha je, a nesreću koja

te zadesi, sam si zaslužio.

Kur‘an, En Nisa, 4. 79.


Posle teških prvih dana i meseci provedenih na dvoru, kao i mnogih užasnih situacija koje su me pratile, na moju veliku radost, Bajazit mi je dozvolio da čitam knjige, da pišem, prevodim i učim jezike.
Tako sam počela da učim turski i persijski jezik, istoriju i teologiju.
Najpre sam želela da naučim arapski, kako bih upoznala tajne islamske Svete knjige, koja je pisana na tom jeziku
– Uči ti, Despina, to vaše Sveto pismo, a Kur‘an ti, mislim, ne treba – posavetovao me Bajazit, kad je prvi put čuo moju želju. – Ionako sam ti ostavio potpunu slobodu u veri. Imaš i malu, pravoslavnu crkvu, pa se moli tom vašem Bogu do mile volje. Imaš Hrista, i on ti je dovoljan i bez našeg Proroka Muhameda.
Ipak, na moje svakodnevno navaljivanje, i bezbrojne molbe da shvati opravdanost mojih želja za učenjem, na moju veliku sreću, dozvolio mi je da učim.
– Valahi, Hanuma, kod nas nije adet da žene uče, čak ima tako malo muškaraca koji su pismeni, ali, ako su tebi roditelji dozvolili da učiš, pa ti to, bezbeli, nije dovoljno, ako već znaš nekoliko jezika, pa ti je i to malo, a vidim da jeste, ako ti je to veliki merak, a vidim da i to jeste, onda, neka ti bude.
– Hvala ti, sultane, hvala – govorila sam, ne verujući svojim ušima.
– Ti ćeš, Hanuma, biti jedina žena na dvoru koja će učiti. I, nemoj da misliš da mi to neš neće prigovoriti. Zato, pazi šta radiš – pripretio mi je.
Znala sam da će biti prigovora. Naročito od Ali-paše, koji me, nekako, od prvog dana, podozrivo gledao.
A ja sam svakoga dana i bez učitelja najveći deo vremena provodila čitajući, što se mojoj vernoj Hatidži nikako nije dopadalo.
– Ostavi se, Hanuma, tih knjiga. Nisu knjige za žene. Pokvarićeš oči… Uzmi đerđef, pa vezi, svilenim i zlatnim nitima ukrašavaj tkanine. To je za žene. Kakve knjige, kakvo učenje! To ti je gubljenje vremena.
Hatidži se, zapravo, nije dopadalo to što ja, dok čitam, ne mogu s njom da pričam.

*


I tako je na dvor ubrzo stigao šejh-ul-islam Mehmed al Fanari, učitelj arapskog jezika i teologije, školovan u Anadoliji i Egiptu, ozbiljan i radan, te mi je svaki susret s njim pričinjavao zadovoljstvo.
Po obrazovanju, po ozbiljnosti, po sposobnostima, po čistim i jasnim mislima, od prvog trenutka mi je ulivao poverenje i sigurnost.
Trudio se da mi što više znanja prenese, a ja sam uživala učeći mnogo više sadržaja nego što je on zahtevao. Bila sam neizmerno srećna kad bih iznenađenom al Fanariju deklamovala naizust naučene tekstove.
– Valahi, Hanuma, moram priznati da nikad nisam sreo insana koji je sa takvom voljom, željom, i radošću, sticao znanje, kao što ti radiš. Naročito mi je čudno da jedna žena, čiji je jezik potpuno drugačiji, uspe da tako savlada arapski, kao da joj je maternji. I još nešto ti moram reći: u čitavoj Turskoj carevini, pa i u Egiptu, i Iranu, i u mnogim drugim gradovima i državama, gde god sam svoje skromno znanje prenosio, nigde nisam sreo, neka mi milostivi Allah oprosti na ovim rečima, nigde nisam sreo osobu sa toliko znanja. Da nisi… da nisi zavetovana da živiš sa sulganom, molio bih ga da ti dozvoli… da… da pođeš sa mnom i da mi pomažeš… da mi pomažeš u obučavanju mladih ulema, iako je to ženama zabranjeno. Ali, ja bih, iako vernik, i Muhamedov sledbenik, bio spreman da prekršim zavet i uzmem te za svog pomagača… – zaneseno je govorio al Fanari.

*


Moj drugi učitelj, Fahrudin, koji me obučavao turskom i persijskom jeziku, bio je, kao i Fanari, veoma obrazovan. Ne samo što je govorio srpskim i grčkim jezikom već je veoma dobro poznavao istoriju i astrologiju.
Uz to, bio je mlad i lep. Bio je samo dve godine stariji od mene, i imao je nečeg neozbiljnog, nečeg dečjeg u sebi, da se svaki naš susret pretvarao u razgovore prepune humora, te, često, nisam mogla da se uzdržavam od smeha.
– Fatima, pazi šta radiš sa Fahrudinom – došapnuo mi je posle nekoliko dana Ajdin.
– A šta ja radim sa Fahrudinom, osim što učim?
– Ne igraj se glavom, već pazi kako se ponašaš. Ovde i zidovi imaju uši. Čuvaj se, molim te – dodao je, veoma uplašen.
Reči koje mi je uputio uplašeni Ajdin iznenadile su me, jer ničega tu, zaista, nepristojnog ili nedozvoljenog nije bilo.
„Prestani sa tim učenjem, tako ti Boga,“ poslao mi je posle nekoliko dana, po Hatidži, pismo. „Izazvaćeš taksirat zbog toga Fahrudina. Molim te, urazumi se.“
Znala sam da se Ajdin, kao i svi na dvoru, plaši Bajazita, pa sam mislila da me zato upozorava.
„Uživam u učenju i ništa loše ne radim. Ne plaši se,“ odgovorila sam.
„Kako da se ne plašim, kad se svašta priča. Ti ne znaš da, „… nesreću koja te zadesi, sam si zaslužio. Nemoj da zaslužiš nesreću, tako ti tvoga Boga,“ poslao mi je istog dana drugo pismo, na koje mu nisam odgovorila.
– Kako si ti lepa! – rekao mi je Fahrudin, nenadano, jednoga jutra.
– Zaista?! – čudim se, kobajagi.
– Lice ti je kao behar.
– Ti tek sada to vidiš – kažem, smejući se.
– Ma ne. Tvoja lepota me opčinila čim sam te sreo, ali nisam mogao da nađem odgovarajuće reči za nju.
– Jesi li ih sada našao?
– Jesam. Tražio sam ih nekoliko dana, i našao ih.
– Kaži bar neku.
– Lepa si kao kaplja rose na listu.
– Ih, što su ti reči!
– Ne sviđaju ti se?
– Pa… ne.
– Lepa si kao tek rascvetala ruža. Ne, ne. Lepa si kao nerascvetala ruža.
– U čemu je razlika između rascvetale i nerascvetale ruže?
– Čekaj da razmislim – kaže, i stavlja prst na čelo. – Pa, rascvetala ruža se rascvetala, a nerascvetala još nije.
– E, baš si mi objasnio – kažem, i smejem se.
– Lepa si kao Astarta.
– Ne sviđa mi se Astarta. Iz morske pene rođena.
– Al‘ je sirijska boginja lepote i ljubavi. I najlepša žena, posle tebe.
Ja sam, najpre, njegove reči shvatala kao šalu, kao igru, ali sam kasnije uvidela da u njima ima neskrivenog i iskrenog divljenja prema meni, prema mojoj mladosti i lepoti, ipo me ispunjavalo istinskim zadovoljstvom, da sam jedva čekala svaki sledeći čas.
– Kakva šteta što najlepše dane svoga života poklanjaš ovome starcu – došapnuo mi je posle nekoliko dana.
– Šta kažeš? – zaprepastila sam se.
– Zar ne vidiš da je sulugan jedan olinjali starac koji ne zna kakvo blago pored sebe ima? – šapuće.
– Nije olinjao.
– On mi liči na matorog jarca, koji će uskoro početi da mekeće, meee, meee – kaže on, i imitira meketanje, držeći šake na glavi, i tresući njima, dok se ja smejem, sve stavljajući šaku na usta, da me neko ne čuje.
U tom trenutku se iza mojih leđa začu neko šuštanje. Skočih, uplašena sa stolice, pogledah okolo, ali nikoga ne bi. Jedino se tkanina paravana vijorila, što je bio znak da je neko, ipak, bio u našoj blizini.
Besna, istrčah u hodnik, i Sve što videh beše cvetno šarenilo dimija sultanije Haltune, najstarije od Bajazitovih žena.

*


– Znaš, Hanuma, na dvoru postoje nevidljivi ljudi – rekao mi je uveče Bajazit.
– Kakvi nevidljivi ljudi, sultane? – pitam.
– Oni, Despina, koji sve vide i sve čuju… I što treba, i što ne treba.
– A šta su to videli i čuli, sultane?
– Videli su i čuli nešto što ne treba, a to može biti veliki taksirat. No, bezbeli, moj ti je savet: čuvaj tu pametnu glavicu da je ne izgubiš – reče ledenim glasom, unevši mi se u lice.
– Sve je izmislila tvoja kaduna Haltuna, videla sam je. Ništa loše nisam uradila, ništa! – vikala sam.
– Haltuna mi je prva venčana žena, a uz to, rodila mi je pet sinova, pet naslednika. Znaš li, Despina, koje je to bogatstvo…
„Rodila ti je”, htedoh reći, „pet sinova koji će se poklati oko prestola, kao što si se ti sa bratom poklao”, ali se uzdržah.
– Pet sinova, Despina, ona mi je rodila, pa… ipak živi kao robinja. A ti živiš kao carica. Zar je to pravo?
– Oprosti, sultane, nisam htela da te povredim… – mucala sam.
– Tvoja mudra glava mora da pazi šta radi, da ti se ne bi desilo da ti nestane sa ramena – izgovorio je, smrtno ozbiljan.
Ostala sam skamenjena od straha.
I sutradan, kad je Fahrudin došao, htela sam da mu kažem šta mi je sultan rekao, da ga upozorim, jer sam se uplašila, ne samo za sebe, već i za njega, međutim, on, nestašan i neozbiljan, hitro sede na stolicu, i tiho zameketa.
I dalje uplašena, ostajem ozbiljna.
– Ja mislim, Astarta, da sultan kad… kad legne pored tebe… samo stenje, aaah, aaah, aaah, – pravi grimase, i ja, zaboravljajući na strah, potpuno opuštena, počinjem da se smejem.
Onda ponovo izgovori „meee, meee,“ pa „aaah, aaah“, pa napravi nekoliko smešnih pokreta rukama i licem, da ja potpuno zaboravim na strah, i sultanove pretnje, i Ajdinove savete.
– Imaš oči kao morske dubine! – kaže mi usred učenja. – Dozvoli mi da skočim u njih.
– Skoči ako možeš – dodajem, a topim se od miline.
– Zubi su ti kao zrna bisera. Pokloni mi jedan biser, molim te.
– Neću.
– A usta su ti, znam sigurno, slađa od šerbeta. Slatka su, sigurno, kao med. Daj mi malo meda, molim te – šapuće, i kao prosjak skuplja ruke preda mnom.
Ja se taho smejem.
– A kosa ti je mekša od svile – kaže, i rukom pomilova pramen moje kose izvirio pod maramom.
U tom trenutku paravan se zanjiha, i iza njega se pojaviše gluvonemi evnusi Alija i Mehmed, koji priđoše Fahrudinu s leđa.
Njegova ruka i dalje stoji na mojoj kosi.
Videći u Alijinim rukama beli, svileni gajtan, zaprepašćena, vrisnuh iz sveg glasa.
Fahrudin hitro spusti ruku s moje kose, okrenu glavu, prateći moj užasnuti pogled, pokušavajući da ustane sa stolice, ali ga snažne Mehmedove ruke ščepaše i na stolici zadržaše.
Uto mu Alija nabaci gajtan preko vrata.
Fahrudin tek tada shvata o čemu se radi, pa hitro pokuša da se otrgne, ali, Alija bi brži, te svom snagom zategnu gajtan.
Ja ponovo zavriskah iz sveg glasa, stavljajući ruke na oči da ne gledam ovaj užas.
A kad mi drhtave ruke niz telo padoše, kad oči nakratko otvorih, sve što videh behu iskolačene, beživotne Fahrudinove oči, i poslednji trzaj njegovog tela.
I sve što čuh, beše krkljanje Fahrudinovo…
I ponovo ciknuh, i zažmurih…
A kad sam otvorila oči, drhteći od straha, sve što sam videla bila je potpuno prazna prostorija i prevrnuta stolica na kojoj je sedeo Fahrudin.

VINO – LEK ZA STRAH




Allah je Nebesa i Zemlju stvorio i zato da bi svaki

čovek bio nagrađen ili kažnjen prema onome što je zaslužio.

Kur‘an, El Džasija, 45.22.


– Čini mi se da mi je u svakom trenutku neko za leđima, spreman da mi obmota gajtan oko vrata – poverila sam se, u paničnom strahu, Hatidži.
– Ne sekiraj se, Vasilice. Gajtan je namenjen samo neposlušnim muškarcima – smireno mi je rekla.
– A kako se neposlušne žene kažnjavaju?
– Pa, zavisi od toga šta su zgrešile. Što je teža greška, teža je i kazna. Mogu se zatvoriti u tamnicu, kao što sam ja, zbog mojih predskazanja, bila kažnjena, ili baciti u bezdan, ili rastrzati konjima na repove, ili… baciti u duboku vodu, sa džakom punim kamenja, ili…
– Prekini! Prekini! – vikala sam, zgranuta.
Od Fahrudinove nasilne smrti moj život se potpuno promenio. Veliki duševni potres KOJI sam tada doživela, prisustvujući ubistvu jednog mladog i nedužnog, uz to dobrodušnog i meni veoma dragog čoveka davljenjem gajtanom, potpuno je urušio, ne samo moju neiscrpnu želju za učenjem već i moju mladalačku radost i uništio i poslednji delić snage.
Počela sam da osluškujem svaki šum.
Noću nisam mogla da zaspim. Čim bih zažmurila, prikazivala bi mi se slika Fahrudinovog trzaja. A kad bih oči otvorila, prikazala bi mi se kroz rešetke prozora žuta lica gluvonemih evnuha, buljavih očiju, s gajtanom u rukama.
I, u svakom trenutku narednih dana, danju i noću, osećala sam užasan strah.
– A gde sultan nalazi ovolike… gluvoneme… evnuhe?! – pitala sam, Hatidžu, videći tek tada da u haremu ima začuđujuće mnogo gluvonemih evnuha.
– Pa, hanuma, gluvonemi evnusi se ne nalaze. Oni se prave.
– Kako se prave? – upitala sam, iznenađena.
– Gluvonemi evnusi, kao i svi evnusi, ostaju bez muškosti… nasilnim putem… gnječenjem, sečenjem, stiskanjem, probadanjem vrelim gvožđem… čupanjem… određenih… delova tela… to znaš, Vasilice.
– Dobro, dobro, znam – promucala sam. – Oduvek sam bila zgrožena sudbinom tih nesrećnih ljudi. Ali, zašto su gluvonemi? Zar se i tu koristi… to… sečenje, čupanje, gnječenje, probadanje, uh…
– Njima se, Vasilice, probuše ušne opne, da ne mogu da čuju, i iščupaju im se jezici, da ne mogu da pričaju.
– Uh, uh, uh … – zgrozila sam se i još se više uplašila. – Ali, zašto?
– Oni su, Vasilice… zaduženi za… za… – primače mi se do samog uva, – oni, po naređenju sultanovom ubijaju svakoga ko zgreši.
– A zašto moraju biti gluvonemi?
– Pa, sultan misli da samo gluvonemi čovek može da čuva tajnu. Ne može da priča, ni ič. Raz‘meš? Nikome ne može da kaže koga je ubio i zašto ga je ubio.
Još me veći strah obuzeo.
Iz sobe nisam smela izaći.
Pokušavala sam nekoliko puta da pitam Bajazita zašto je naredio da se Fahrudin udavi, ali, koliko god sam se pripremala, nisam uspevala da započnem razgovor, jer bi mi jak drhtaj uhvatio celo telo, a jezik bi mi se ukočio, da ni reč nisam mogla da izgovorim.
Ipak, uspela sam jedne večeri da započnem razgovor o tome, ali tek pošto sam popila naiskap punu čašu vina, misleći da je čaj.
Vino mi je tako razgalilo dušu, tako mi nateralo vatru u obraze i tako mi snagu dalo, da mi se jezik sam odvezao.
– Zašto si, Sultane, naredio da se Fahrudin udavi? – osmelila sam se da ga pitam.
– Morao sam, Despina. Desili su se izvesni nemili događaji, koje sam morao da sprečim. Kakav bih ja bio sultan, kada bih pustio jednog učenjaka da mi uzme obraz?
– Ama, kakav obraz? Fahrudin ništa loše nije uradio.
– Možda nije, ali je, vala, imao nameru. Svi su o tome pričali. Pala je bruka u haremu, koju sam morao da prekinem.
– Sve su to bile laži. Čovek je nastradao na pravdi Boga, bez ikakve krivice – podviknula sam.
– Što se ti, Despina, toliko žestiš? Što su ti misli tako mračne? Deder, popij malo vina. Ono baš krepi dušu – rekao je, nalivajući sebi, a i meni vino, koje u isto vreme popismo. – Vidiš kako ta crvena tečnost daje snagu?
– Baš daje – kažem, a već mi se pred očima leluja i čaša, i Bajazitovo lice.
– Vidiš, Despina, ja znam da si ti pametna žena. I čudi me da ti ne razumeš neke stvari.
– A šta ne razumem?
– Ti ne razumeš da ja radim samo ono što mi Allah naređuje. Milostivi Allah mi je naredio da uklonim toga ćafira, onda kad je postao opasan, kao što mi je naredio da posle boja na onom vašem polju Kosovu, ubijem Jakuba, koji je mogao postati opasan. Eto, iako mi je Jakub bio rođeni brat, ja sam poslušao Allaha.
—Učinio si, sultane, veliki greh! – viknula sam, i nalila čaše. – I zbog Jakuba, i zbog Fahrudina.
– Nisam, Despina zgrešio. Ti dobro znaš onaj ajet iz Kur‘ana koji kaže: Allah je Nebesa i stvorio i zato da bi svaki čovek bio…
– … nagrađen ili kažnjen, prema onome što je zaslužio – dovrših.
– Vidiš li da sam bio u pravu?
– Ipak si zgrešio.
– Nisam! Da nisam ubio Jakuba, on bi mene! – povika ljutito. – Ipak, sa najvećim sam ga počastima sahranio u Bursi, zajedno sa ocem Muratom, po svim pravilima koja Kur‘an propisuje – dodade smirenije. – Ostavio sam i mrtve i ranjene osmanlijske vojnike na onom vašem bojnom polju, i požurio nazad, da njih dvojicu pokopam.
– Da, pričalo se o tome – dodala sam, popivši još jednu čašu vina.
– I ja sam – zaplitao je jezikom, da sam ga jedva razumevala ja sam… sa imamom Muhamedom govorio El Fatihu. Hteo sam da pokažem… pokažem… milostivome Allahu da nisam zalutao s puta Istine… Samo sam Muratov drob, rasuta i iznabadana creva, ostavio tamo, u Srbiji, na mestu gde ga je onaj vaš vitez, Miloš Obilić, proburazio… Šta sam drugo mogao?
– Jeste, jeste…
– Šta sam drugo mogao da uradim i za ovoga… ovoga tvoga Fahrudina?.. Zgrešio je i morao je da plati… Eto, ja sam se, bezbeli, smilostivio, pa sam poslao njegovim roditeljima kesu dukata, da im se nađe. Zar to nije dobro delo, ha? — promrmljao je, i srušio se, pijan, na postelju.
A ja sam nalivala čaše vinom, i pila, i nalivala… i pila…

*


Trebalo mi je dva dana da se oporavim od prvog pijanstva.
Glava mi je bila teška, kao da je puna olova. Osećala sam mučninu, povraćalo mi se, nisam moša iz postelje da ustanem.
Hatidža je vrlo zabrinuta, obletala oko mog kreveta, neprekidno mumlajući, jazuk, jazuk”.
– Dobro, dobro, neću više piti – rekla sam joj, ubeđena da piće, zaista, nije za žene.
Međutim, užasan strah koji sam i dalje osećala od gluvonemih evnuha i njihovih svilenih gajtana, terali su me da potegnem za čašicom.
Nekad sama, a nekad sa Bajazitom, koji se, budući pod uticajem velikog vezira Ali-paše, primajući bez pogovora njegove savete, bio odao uživanju u pesmi i veselju, uz, naravno, piće, pa se svakodnevno opijao.
Iako sam znala da je to neprimereno mome poreklu i imenu, i okolnostima u kojima sam se, na moju nesreću našla, vinom sam terala strah.
I, da nisam počela da pijem, ja bih završila život u nekoj od naseobina sa obolelima od kuge, lepre, zaduhe i jeftike.
Sa bolesnima od izgubljene pameti.
Najviše sam se plašila da, od straha, ne izgubim pamet.
Naročito posle jedne posete bolesnima, koju je upriličila sultanija Ðulsuma, da bismo im odneli hranu i odeću. Tada sam shvatila da je tam bolesnicima od izgubljene pameti, najteže. Njih i ne smatraju bolesnima, već govore da je đavo, iblis, ušao u njih.
Gledala sam kako su jednu devojku bičevali, pokušavajući da isteraju tog iblisa iz nje. Bičevali su je, i bičevali, dok nije dušu ispustila.
Bilo je jezivo.
– Ispunjena sam neprekidno velikim strahom – jadala sam se Hatidži.
– Ne brini. Dovešću Aišu da ti sliva stravu.
I dovela je staricu Aišu koja je nad mojom glavom, u posudu sa vodom bacala istopljeno olovo, od kojeg su se stvarali neobični oblici, u kojima sam svaki put prepoznavala likove gluvonemih evnuha Alije i Mehmeda, i potom, uz mrmljanje nekih meni nerazumljivih reči, bacala ugljevlje koje je u vodi cvrčalo, potom me tom vodom kvasila po licu i telu, i pojila me, ali nije uspela da iz mene istera strah.
I dalje su mi pred očima bile iskolačene Fahrudinove oči i Alijin gajtan pod njegovom bradom.
I nastavila sam da pijem po malo vina, koje je bilo jedini lek za moj paničan strah.

ISPRAĆAJ U BOJ NA KOSOVO




Jer, mi se već prinosimo na žrtvu, i vreme našega

odlaska nastaje.

Prva Poslanica svetog apostola Pavla Timoteju, 298.6.


– Ja, Olivera… – kažem, čim sam ušla u biblioteku, začudo, orna za rad, posle jutrošnjeg Stefanovog ispraćaja na put, i onih neprijatnih dešavanja na Trgu.
– Kći kneza Lazara… – dodaje Konstantin, prilično ozbiljan.
– Da Pričaću danas o…
– Nešto ste lepo smislili?
– Pričaću o jednom teškom danu.
– Pa, to onda nije lepo.
– Nije lepo, ali je značajno. A može biti i lepo, jer, taj događaj je bio, i do današnjeg dana ostao baš… tako važan… jer je snaga reči moga oca, i njegovih vojnika, koje su izgovorili u tom teškom danu, imala tako silovit odjek, da su svi prisutni bili zadivljeni dostojanstvenošću, junaštvom, ponosom i pripremljenošću srpskih vitezova na odlasku u susret sigurnoj smrti, sa verom u Boga, za uzvišenu ideju borbe protiv osmanlijskih osvajača.
– Dobro ste to rekli. Baš su išli u susret sigurnoj smrti, za uzvišenu ideju…
– Veličanstvenost te tragedije zaslužuje pisanje, za nauk potomcima, za snagu i utehu u vremenima zla, za divljenje u vremenima dobra.
– Pa, to i radimo. Nadam se da ćemo uspeti, što je moja velika želja, da, uz pomoć Gospoda Boga, ostavimo potomcima napisane svetle stranice srpskog herojstva u Velikom boju… Sad ću ja. Samo da uzmem papirus.
– Bio je sunčan i topao dan – počela sam priču. – Svi smo izašli na Trg kruševačkog grada, da ispratimo vojsku. Bilo je mnogo žena, dece i staraca. Al‘ je najviše bilo srpskih vitezova, za boj i odbranu zemlje spremnih.
Otac je stajao pred blagorodnim vojnicima svojim, spremnim da se, pre odlaska, pričeste Svetim i Božanstvenim Prečistim Tajnama. Pored njega stajao je Vuk Branković. S druge strane Miloš Obilić. Pa Toplica Milan i Kosančić Ivan. Pa Orlović Pavle. Pa braća Musići, očevi sestrići. Pa još mnogo znanih i neznanih junaka.
Ispred oca stajao je patrijarh Spiridon sa sveštenstvom.
Nedaleko od njih, mi, Lazareva deca, s majkom Milicom.
Odjednom, nastade tajac, sve se umiri, kad grmnu glas moga oca, kneza Lazara:
– Vi, o druzi i braćo, velmože i blagorodnici, vojnici, vojvode, veliki i mali…
Ja spustih pogled, i upravih ga prema gomili golobradih, mladih ljudi, za odbranu zemlje, uz pomoć Gospoda spremnih, koji pažljivo reči moga oca slušahu
– …Ako nam mač ili rana… ili rana, ili… krv prolije se, ili hiljade smrti dogodi se, podnesimo to za… krst časni, za Hrista iza… za blagočestivu veru…
Vetar dunu sa Jastrepca i nanese prijatnu svežinu. Zašumeše hrastovi.
– …Bolja nam je smrt u podvigu… – razabiram očeve reči, – …negoli život sa stidom… bolje nam jeu boju od mača končinu podneti… nego li… nego li leđa neprijateljima našim kukavički okrenuti…
– Je li ti dobro? – upita me Stefan, čvrsto me uhvativši za ruku, u trenutku kad sam, srećna, ugledala oklop viteza Dojčila, o koji je bila zakačena bela maramica, sa crvenim koncem izvezenim slovima O, što znači Olivera, i D, što znači Dojčilo, a koju sam mu, za sećanje i sreću u boju, prethodnog dana poklonila, te mi kolena od uzbuđenja zaklecaše, umalo ne padoh.
– Da… da… dobro mi je – promrmljah.
– Ne poštedimo tela naša u borbi čujem očeve reči — da od podvigopoložnika svetle vence primimo… jer, mi se već prinosimo na žrtvu…
I kad je otac završio svoje obraćanje, posle nekoliko trenutaka mukle tišine, grmnuše ujednačeni glasovi njegovih hristoljubivih vojnika:
– Mi, Gospodaru naš, Boga i Tebe poznasmo… Bog nas podiže, a Ti vaspita… Ako na strah i na gubitak budemo mislili, nećemo se udostojiti dobra… Mi sa izmailjćanima, na dan svetog Vida, boriti se imamo ako i mač glavu, i koplje rebra i smrt život, mi sa neprijateljima boriti se imamo… za krst časni, za slobodu, za veru…
I tako se svi pričestiše.
I Gospodu pomoliše.
I mnoga crkvena zvona zvoniše.
I miris tamjana se prosu.
I pesme se junačke zaoriše.
I potom vojnici na kićenim konjima odjezdiše.
I krstaši barjaci se zavijoriše.
I sablje zasijaše.
I mi ostadosmo…
I sveće za njihov život zapalismo.
I Gospodu molitve uputismo.
I ja se za Dojčilov život molih.
I za živote svih ostalih.
I ponadah se da će Gospod uslišiti moje molbe.
I ponadah se da će se svi vratiti. Idu da dočekaju Turke, da ih sa svoje zemlje oteraju, i da se, srećno, kao pobedioci, vrate.
I taj dan je prošao.
I sledeći.

KOSOVO JE NAŠE STRADALIŠTE




Blago mrtvima koji umreše u Gospodu.

Otkrovenje sv. Jovana Bogoslova, 14. 13.


„Kad ti bude najlepše, mila moja…” prođoše mi kroz glavu Hatidžine reči.
– Ne! – ote mi se krik.
– Šta ste rekli? – iznenadi se Konstantin. – Šta se desilo?
– N… nikoga – promucah, uplašena. – Ništa…
– Nešto Vas je uplašilo?
– N… ništa… ništa… Nešto ružno mi je palo na pamet. Sad je sve u redu.
– Možemo li nastaviti?
– Da. Naravno. Evo ovako:
A onda su stigle strašne vesti:
– Smrt je prekrila Kosovo polje!
– Kuku!
– Tresla se zemlja!
– Lele!
– Ukrstile se zastave, srpska belo-crvena i turska žuto-zelena!
– Kuku!
– Zvečalo je oružje!
– Lele!
– Odjekivalo je Gospodi pomiluj i Bismilahir!
– Kuku!
– Letele su strele i zabadale se u ljudsko meso! – Lele!
– Reke krvi su tekle!
– Kuku!
– Smrti niko nije utekao!
– Lele!
– Smrt je uzela najveće junake!
– Kuku!
– I Lazara!
– Lele!
– I Miloša!
– Kuku!
– I Ivana!
– Lele!
– I Milana!
– Kuku!
– I Dojčila!
– I Goluba!
– Lele!
– I Bogdana!
– Kuku!
– I Strahinju!
– Lele!
– Ostadoše tela da ih ptice kljuju i zveri komadaju!
– Kuku!
– I izdadoše kneza!
– Izdadoše!
– I zemlju!
– Lele!
– I pobeže Vuk!
– Pobeže izdajnik!
– I seme mu se utrlo!
– Utrlo mu se!
– I zlo ga našlo!
– Našlo ga!
– I proklet bio!
– Proklet!
– I blago nama za Miloša!
– Blago nama!
– I neka svetli ime Miloševo!
– Neka svetli!
– I ubio je turskog cara!
– Neka svetli!
– Blago majci koja ga rodila!
– Blago majci!
– Neka svetli ime Miloševo!
– Neka svetli!
– Neka svetli ime Lazarevo!
– Neka svetli!
– I imena svih junaka sa polja Kosova!
– Neka svetle!
I svi smo danima plakali.
I kukali!
I naricali!
I lelekali!
I poginule žalili.
I smrt pominjali.
Najčešća reč koju su svi izgovarali, bila je „smrt”.
„Smrt“ pre spavanja, i posle spavanja, i pre molitve, i posle molitve.
I mene je strah ispunio. Strah od smrti. I svud sam smrt videla. I počela sam s majkom, u istoj postelji, od straha, da spavam.
– Kuku nama zbog tela bez glave – šaputala je, u velikoj žalosti, majka.
– Kuku nama zbog tela bez glave – šaputala je mati Jefimija.
– Kuku nama, kuku, zbog tela bez glave – svi su ponavljali.
– A čije je to telo bez glave? – pitala sam Stefana.
– Telo bez glave – rekao je, – jeste telo našega oca Lazara, čiju su glavu Turci odsekli i odneli, a njegovo telo je u Prištini pokopano bez glave.
– Bez glave? – iznenadi se Konstantin.
– Da. Bez glave. I koliko su svi žalili njega, više su žalili njegovu odrubljenu, zagubljenu glavu.
– To je užasno.
– Užasno.
– Možete li da nastavite?
– Naravno. I ja sam dugo, dugo, sanjala da nalazim njegovu glavu. Jednom sam je ugledala u reci. Talasi nabujale vode su se njome poigravali, a ja sam pokušavala da je dohvatim, pa sam zagazila u vodu, a voda je bila sve dublja, a glava sve dalje… i ja sam gazila sve dublju vodu, a glava se sve više udaljavala… i ja sam počela da se davim, voda mi je u usta ulazila, i krkljala sam, i krkljala, i… tako sam se sva u znoju probudila.
Drugi put sam je videla u zobnici jednog seljaka koji je na dvor došao. Zobnica je stajala pored vrata, i svetlela je. I ja sam prišla, začuđena snopom svetlosti koja je iz zobnice izbijala. I prikrala sam se, i dohvatila zobnicu. I samo što sam je pipnula, zobnica se otvorila, i očeva glava se, u najjačoj svetlosti ukazala. Učinilo mi se da je unutra Sunce, i usred Sunca glava, i pokušala sam da je izvučem iz zobnice, ali sam čula viku, osvrnula sam se i kad sam vratila pogled, preda mnom nije bilo ni zobnice, ni glave, ni svetlosti… i probudila sam se.
– Tvoji snovi su istina, mila moja – rekla mi je mati Jefimija. – Ta glava koju gledaš, i koja ti se u snu prikazuje, i svetli, je izvorište novog života. Na njoj je stajala kruna slave, i venac pobede, i ona svetli, da nam, kao Sunce, donese sjaj i radost.
– A zašto samo ja sanjam glavu?
– Možda te, mila moja, Gospod uči, pokazuje ti put kojim ćeš otići i zemlji sreću doneti – govorila je, ali je teško bilo poverovati u to da ja, Olivera, najmlađa kći Lazareva, mogu poći nekim putem koji će sreću zemlji i narodu doneti, kad su se svuda naokolo gomilali neprijatelji, kao gladni vuci.
Sa severa su nemilice udarali Ugri, sa istoka napadali Turci.
Sabijali i stiskali, pljačkali i otimali.
Turci u dva maha provališe u Bosnu, preko srpskih njiva i livada, ostavljajući krvave tragove, popaljena sela i gomile leševa.
Ugri pregaziše severne delove zemlje, sve do reke Gruže, ostavljajući krvave tragove, popaljena sela i gomile leševa.
A majka je bila nemoćna.
Nije znala na koju će stranu. Pomoći niotkuda.
– Kosovo je naše borilište… i bojište… i izvorište… i sudilište… i sudbinište… i stradalište… i nesrećište… i gubilište… i svetilište – govorila je svakog dana. – Tu nam je kukavica zakukala – uzdisala je. – I nebo se nad nama zatvorilo, i tamna noć se spustila… i sunca nema„ i svetlosti nema, i dana nema… i nade nema… I blago mrtvima!
– Blago mrtvima, Njihovo je Carstvo nebesko! – jadikovala je magi Jefimija.
– Gospode, Oče naš, i sveta Bogorodice, majko Spasitelja, pomozi nam – molila je majka.
I mnoge tužne reči, koje su skrhane tugom i žalošću izgovarale moja majka Milica i Jefimija, svima nama su se urezale u pamćenje.
I mi mlađi shvatali smo da treba da živimo u velikoj žalosti. I živeli smo.
Naročito je Stefan s dubokom ozbiljnošću nastavio da živi. Tako ozbiljan ostao je do današnjih dana, što je vrlo neobično za jednog vladara.
Kosovska nesreća, koja je donela večnu tugu za poginulim vladarem, našim ocem Lazarem, ostavila zemlju prepunu grobova, udovica i posmrčadi, iznedrila zemlju bez mladalačke radosti, potpuno je okovala njegovu osećajnu, izranavljenu dušu, što je ostavilo doživotne tragove tuge u njemu, i nikad nije uspeo da se tog jarma oslobodi.
– Njegovo srce je, većma, Gospo, milosno, i ja potpuno razumem njegovu ozbiljnost. Nije mu bilo lako, posle svih strahota, naslediti presto i vladati – reče Konstantin.
– Naravno. Mi smo se svi trudili da mu pomognemo. I brinuli o njemu. I, do današnjeg dana, od svih strahova koje sam proživela, najveći je i najjači, strah za njegov život.
– Želite li da se odmorimo?
– Pa, malo sam se, pričajući, umorila. Ponovo sam sve preživela. Odmorićemo se.

BRATSKA NESLOGA




Oprosti bratu svome ne sedam, već sedamdeset puta

sedam puta.

18. Jev. po Mateju, 76.22.


– Mogu li nešto da Vas pitam? – prenuo me iz razmišljanja Konstantin.
– Naravno.
– Za Vuka… da li ste brinuli?
– Ne. Sramota je reći, ali o Vuku nikada nisam brinula kao o Stefanu.
– Zašto? I on Vam je bio brat.
– Vuk je bio potpuna suprotnost Stefanu. U svemu je bio drugačiji. Sramota je to reći, ali on nikakve sličnosti sa Stefanom nije imao… Jednom je Stefana gurnuo niz zidine grada. Samo je Božijom voljom Stefan ostao živ. Drugi put ga je u igri mačem udario i ruku mu zasekao. Ja sam bila u blizini, skamenjena od straha. Krv se slivala niz Stefanovu ruku i kapala po zemlji. Crvenela se Stefanova šaka, i kapalo je po njegovoj odeći, pa po zemlji, i meni se sve pred očima crvenelo. I samo sam uspela da izustim jedno „majko“, i onda sam se srušila, izgubivši svest. A kad sam se probudila, pored mog kreveta sedeo je Stefan, sa zavijenom rukom, smešio mi se i milovao me po kosi…
– To su bile samo dečje igre.
– Kako je počelo u detinjstvu, tako je ostalo do kraja…
– Hrišćanski je da brat bratu oprašta. Oprosti bratu svome… kaže naša sveta knjiga.
– Opraštao je Stefan, naravno, uvek. Ali, Vuk je do kraja života ostao isti. Pohlepan i željan vlasti. Imao je mnogo sličnosti sa našom najstarijom sestrom Marom. Njih dvoje nisu ličili ni na oca, ni na majku. Bože, oprosti meni grešnoj, ali njih ne želim da se sećam.
– Zar to nije malo surovo, Gospo?
– Da. Surovo je, ali drugačije o njima ne mogu da razmišljam. I majka je u grob otišla ranjena srca, sa samo jednom željom: da Gospod Vuku pamet podari i zla ga oslobodi. I, poslednja reč koja se čula u njenom samrtnom ropcu, pričale su monahinje, bila je: „Vuk”.
– Majčino srce je najčistije i najblagorodnije.
– Ipak, mislim da je najteže podnela Vukov napad na Stefana na dae godine pre njenog prestavljenja, kada je Vuk, uz pomoć Bajazitovog sina, sultana Sulejmana, napao Srbiju. I Stefan mi je pričao da su mu to bili najteži dani u životu. „Sve ću dati i učiniti, samo da više nikad ne dođe vreme da sa bratom, kao što su činili Kain i Avelj, kao Romul i Rem, kao Oziris i Set, na megdan izlazim. I još mi je tada rekao: „Sanjao sam svake noći oca, koji je bio vrlo nesrećan, i pokušavao je nešto da mi kaže, ali nije mogao. Samo je plakao, izgovarajući Vukovo ime. U mojim snovima, draga sestrice, slivale su se suze niz lice svetome knezu i našem ocu Lazaru. I ja sam se budio duboko nesrećan”.
– Mislim da je Gospodin despot tih dana napisao svoje najvrednije književno delo – reče Konstantin.
– Da. Duboko nesrećan, tih dana Stefan je napisao književno delo i dao mu naslov Slovo ljubve. I svaku reč toga dela uputio je, sa puno ljubavi, svome bratu Vuku. „Morao sam to da napišem, inače bih presvisnuo od bola koji mi je dušu razjedao”, rekao mi je. „I, otkako Sam to napisao, više oca nisam sanjao”
– Hvala Gospodu što mu podari toliko umnosti i poetskog dara, da stihovima izraze duše svoje i ranjenog, bolnog srca, na najlepši način, iskaže.
– Tumačile smo ja i Jela često, svaku reč, svaki stih, divile se buketu najumilnijih izraza koje on snagom duha i čistotom duše sazda, te tugu svoju, i bratsku neslogu, i želju za obostranom ljubavlju bratskom, na taj način iskaza.
– Ja, Gospo, ipak, pomišljam da su stihovi za Slovo ljubve nastali i iz velike ljubavi prema Vama.
– Pa, meni bi to godilo, svakako, i, moram priznati da ima u njima tople duše Stefanove i ljubavi bratske kojom je i mene obasipao, ali sam ipak, sasvim sigurna da su ti „stihovi bola i ljubavi”, kako ih je Jela nazvala, upućeni Vuku.
– Bejasmo zajedno i blizu jedan drugome, ili telom ili dušom, no, da li gore, da li reke, odvojiše nas… koliko, zaista ima bola, ali i ljubavi, u ovim stihovima – dodade, sav ozaren, Konstantin.
– Baš tako… Stefan je, Gospodine, hvala Gospodu što ga je darivao mojim namučenim roditeljima, najsjajnija na nebu zvezda međ‘ zvezdama, i najdragoceniji dragulj među draguljima. On je sjajniji od Sunca, i lepši od Meseca i mirisniji od najmirisnijeg na livadi cveta.
– Da, Gospođo, i ja kažem, hvala Gospodu što ga je tako ukrasio. Pa, to jedino Gospod i može da ukrasi.
– Nikada Srbija nije zaboravila njegove reči izgovorene posle smrti našega oca Lazara: „Pomozi Gospode… da cela Srbija stane pod jedan venac!”
– Baš su to lepe i mudre reči… A, da li je… Srbija stala pod jedan venac?
– Tada, posle Velikog boja, ne. I zadugo, takođe ne. Stalno je bilo podela i svađa, pa i borbi. S Vukom Brankovićem, pa sa Ðurđem, i drugim velikašima. Majka se, dok je vladala, borila, koliko god je mogla. Stefan je, došavši na vlast, nastavio, uz njenu pomoć, borbu za jedinstvo srpskih oblasti, ali to je teško uspevao. Tek poslednjih godina može se reći da je, hvala Gospodu, Srbija pod jednim vencem, koji podrazumeva jedinstvo i slogu, napredak i mir, pod vencem Stefanove uspešne, kao što i sami vidite, vladavine.
– Zasluge Gospodina despota su nemerljive, Cela Evropa je zadivljena njegovom mudrom vladavinom, koja podrazumeva procvat trgovine, obrazovanja, kulture…
– Slobodno mogu reći: da Gospod nije podario Stefana oličenje dobrote i uzvišenosti, kako je govorila mati Jefimija, narod bi posle Kosovskog boja, posle crnog Vidovdana, presvisnuo od tuge, žalosti, beznađa i straha. On je svojim vrlinama učinio da se smrt lakše preboli.
– Doista je tako.
– Gospodine Konstantine, kad govorimo o Stefanu, moram još nešto da Vam kažem – dodadoh, posle kraće ćutnje. – Sami Vas je Gospod poslao da Stefanu život ulepšate.
– Kako to mislite? – trže se iznenađeno Konstantin.
– Pa, posmatrajući Vaš odnos, jasno mi je da je između Vas dvojice rođeno jedno krajnje iskreno i puno poštovanja prijateljstvo, koje se može porediti jedino sa prijateljstvima opevanim u neprevaziđenim, do sada, grčkim dramama.
– Da niste malo preterali, Gospo? – upita Konstantin, blago pocrvenevši.
– Ne, naprotiv. Vaša odanost i poštovanje, i briga koju izražavate za Stefana, dostojni su divljenja. Mislim da bi Vam i sam Platon, koji je prema svom učitelju Sokratu gajio bezgranično poštovanje, mogao pozavideti. Vi ste svetao primer prijateljstva, koji može poslužiti za nauk potomcima, i svim Srbima, da je moguće, u vremenima srećnim i nesrećnim, imati pravog prijatelja. I stoga sam i ja presrećna.
– O… Gospo… meni je ta priča tako neprijatna.
– To je, Gospodine, Istina. A Vi, kao i ja, do Istine veoma držite, zar ne?
– Da. Hteo sam da kažem… ja… Gospodina despota… imao sam sreću, zapravo, hvala Gospodu Bogu milostivome, što mi put pokaza, u vremenu teškom i zlom, i uputi me na prave dveri… hristoljubivom i vrlinama ukrašenom Gospodinu despotu, te nađoh prijatelja za ceo živog, i od siromaha postadoh najveći bogataš, ne u novcu i slavi, već u prijateljstvu… – izgovori, vidno ganut, Konstantin.
– Mislim da je Stefan u Vašoj raskošno bogatoj, u svakom pogledu ličnosti, našao onu tananu, bratsku iskru ljubavi, koju je celog živoga uzalud od Vuka priželjkivao.
– Ja sam, Gospo, najsrećniji čovek na svetu, ako sam uspeo da uspostavim harmoniju ljudskog i božanskog, jer, veliki Ciceron, kojeg sam mnogo u mladosti čitao, smatra da se samo u tom skladu može izbokoriti najlepši i najveći dar Gospoda, a to je prijateljstvo.
– Čitala sam Cicerona… često, i divila se njegovoj umnosti… Mislim da je za danas dosta.
– Slažem se. Nastavićemo sutra.

*


Umorna i od priče, i od teških misli, i od nemilih dnevnih događaja, čim sam se vratila iz biblioteke, legla sam.
I, u jednom trenu, usnih.
I, prikaza mi se, sasvim jasno, lik sultanije Ðulsume, kako prilazi mome krevetu, pa spušta ruku na moje lice, i miluje me.
Otvorih oči, bunovna, pipnuvši se po obrazu, sigurna da je ta mila i draga mi žena bila pored mene.
Utisak o susretu s njom, pa iako u snu, beše tako jak, da se podigoh iz postelje, naslonih na jastuk, i u mislima odoh u saraj, baš na dan mog venčanja sa sultanom, kad mi je sultanija, kao izraz iskrenog divljenja mojoj lepoti, uputila ove iste reči.

BIĆE SVADBA




Sve je od Boga.

2. poslanica sv. apostola Pavla Korinćanima, 180. 18.


– Za dva dana dolazi sultan – reče mi sultanija posle nekoliko dana od događaja s plavim leptirom. – Došlo je vreme da se, sa srećom, venčate. I biće svadba.
I ja se trgoh, jer, poslednjih dana na Bajazita nisam nijednom pomislila.
I malo me ta vest uznemiri, ali brzo povratih prisebnost, shvativši da je dan susreta sa sultanom morao doći, pre ili kasnije.
I naredna dva dana u haremu je zavladala takva živost, da se nije moglo na miru ni jesti, ni spavati.
Žamor je trajao od rane zore, do kasnih noćnih sati.
Svi su bili u velikom poslu. Život u haremu se potpuno promenio, što me je prilično zabavljalo.
A onda je svanuo taj dan.
Zvuci frula, zurli, tambura, rogova, truba – ispunili su prostor oko dvora. Orila se svirka i pesma od ranih jutarnjih sati. Nije mi pomogao ni spuštanje kapaka na prozore, ni navlačenje debelih zavesa, da malo mira nađem. Ceo narod je, činilo mi se, poludeo od veselja. Toga dana od velike galame nisam uspela da čujem nijednu dovu sa minareta mnogih džamija.
Najglasniji je, ipak, bio zvuk goča, u koji je, upravo pod mojim prozorom, besomučno udarao dvorski svirač Ahmed.
– Ne kidaj se, kćeri – obrati mi se Bajazitova majka Ðulsuma. – Ovde je takav adet. Veliki sultan se ženi, a to je najveće slavlje, džumbus. Čitavo carstvo se veseli. Tako je bilo i kad su mene, iz rodne mi Grčke doveli.
– Vi ste, znači, hrišćanka!? – iznenadih se.
– Da. Ja sam hrišćanka, iz Grčke.
– Zaista?! – raznežih se. – Pa što mi niste odmah rekli?
– To sada nema neke važnosti.
– A, kakvo je to… to Vaše ime Ðulsuma?
– Pa, Ðulsuma znači Ružica. Ja sam… ja sam… u mojoj zemlji bila Ružica, i… i… morala sam da promenim ime, jer sam promenila veru… I Ružica je postala za ceo život Ðulsuma.
– O!
– Ti to nećeš morati, ne brini. Sultan je dozvolio da ostaneš u svojoj veri, hrišćanskoj. I to je lepa vest za tebe. Zato, pripremaj se za veselje – jedva sam razumela njene reči od silnog udaranja u goč pod samim prozorom.
– Meni se, Vaša visosti, čini, da je, ipak, previše veselo.
– Pravo veselje će, mila moja, nastati večeras. Kad se sretneš sa sultanom, kad mu ruke svoje pružiš, i srce svoje pokloniš, kad te on u zagrljaj primi, i mesto pored sebe, na carskom prestolu napravi, u čitavom carstvu će toga časa do samoga neba odjeknuti svirka frula, svirala, zurli i gočeva. Da se objavi i obznani, i čuje, u najudaljenije predele, da se sultan velike Turske carevine, padišah Bajazit; uz pomoć milostivoga Allaha, slava mu i milost, ženi… A ti se potrudi da ti bude prijatno. Venčanje je najlepši trenutak u životu… – setno izgovori sultanija.
Tako me, kad smo se prvi put srele, toplo zagrlila i suze niz lice prosula, da sam je pri svakom susretu doživljavala, ne baš kao majku, ali kao Jefimiju. Toliko je u njoj bilo neke topline, iskrenosti i samilosti prema meni, da je ona tih prvih, za mene najtežih u životu dana, bila jedina uteha.
– Kako si lepa, mila moja! – rekla mi je, pomilovavši me po kosi. – A i mlada… Ne mogu skriti divljenje pred tvojom čarobnom lepotom. Te oči boje neba, ta kosa boje zrelog žita, to lice belo kao latice ljiljana, ti zubi naređani kao biseri! Kao da te sami Fidija, od zlata i slonove kosti, klesao!
– Spoljašnji izgled može biti varka, Vaša visosti – usudih se da progovorim, potpuno zbunjena bujicom biranih reči, meni upućenih.
– Varaš se, kćeri. Iz tako dubokih, plavih očiju, vidim tvoju milosnu dušu te slutim dobro srce i bistru misao. Hvala Gospodu što te tako krasnim osobinama obdario, a još više mu hvala što te na naš dvor uputio – rekla je.
– To nije bila moja volja – usudila sam se da kažem.
– Ali jeste. Božija. I moj ti je savet: budi srećna i zadovoljna i ne traži previše od Gospoda. Nije hrišćanski.
– Ali.., ali… – htedoh reći da ne tražim ništa, da sam došla ovde silom nesrećnih prilika, ne zbog sebe, već zbog majke moje, i zemlje moje, i naroda, ali, blagost ove žene me spreči u naumu.
– Imaš, mila moja, mladost, pa imaš lepotu, pa ćeš imati muža, velikoga sultana… Zar je to malo?
– Ali, taj moj muž, sultan, već ima mnogo žena.
– Ima mnogo žena, ali samo su tri venčane. Ti ćeš biti četvrta, najmlađa.
– Uh, uh, uh! Ja to ne mogu da razumem. To je tako… grozno… užasno. I… i… izvinite, alija… ja… nikada ne bih moša da zamislim… zamislim svoga oca da… da ima više žena… To… to je… u mojoj zemlji nezamislivo… – prošaptah.
– Slažem se, mila moja. I meni je sve to, kad sam dovedena na dvor, bilo neprirodno, ali, nisam imala kuc. Tako je to kod ismailjćana. I njihova Sveta knjiga to dozvoljava. Eto, i moj muž, sultan Murat, imao je četiri venčane žene, od kojih smo ja i Tamara bile hrišćanke, a Paša i Fulana Turkinje. A imao je i ceo harem žena. I ja sam takav život proživela, trudeći se da budem zadovoljna. Šta sam drugo mogla?
– Da. U pravu ste – dodala sam pomirljivo. – Jeste li zaista bili zadovoljni?
– Jesam, jer nisam imala izbora. Kad ne možeš da promeniš život, prihvati ga onakvog kakav jeste… Dok je čovek mlad, sve lako podnosi. I to je dobro. Tek kad se uđe u zrelo doba, mnogo se dublje i ozbiljnije shvata život. Eto, kad sam ispraćala sultana u rat, tamo na to vaše polje Kosovo, nadala sam se da će se živ vratiti. No, vratio se umotan u ćefin. Mrtav. I Jakuba su vratili umotanog u ćefin. Iako ga nisam rodila, mnogo sam ga žalila… Ipak, tako je, bezbeli, moralo biti, tako je milostivi Allah hteo… Čovek je nemoćan, jer, sve je u rukama Allahovim… Kako Bog kaže, tako biva… I zato, budi strpljena, jer, u strpljenju je spas. Mada, teško je uvek biti strpljen – setno je izgovorila i izašla.

*


Sećanja na boravak u saraju mi, tako jasna, čista i sveža, i dalje naviru.

MEHR




I draga srca ženama venčane darove njihove podajte.

Kur‘an, En Nisa, 4.4.


Celo to jutro provela sam u malom hamamu sa odaliskama koje su imale zadatak da me pripreme za susret sa sultanom i venčanje koje će se obaviti uveče.
Kupale su me dugo i nežno, trljajući me mirišljavim sapunima i mekim četkama, pa onda pažljivo brisale mekim peškirima. Potom su me mazale aromatičnim uljima i kremama, utrljavajući ih blago na moju kožu.
Bila sam veoma strpljiva, čak, vrlo sam se zabavljala gledajući sluškinje i robinje, namirisane i doterane, kako se pažljivo sređuju moje telo. Bez imalo stida (iako sam videla nebrojeno mnogo parova očiju radoznalih konkubina i evnuha, koja su znatiželjno izvirivala iza paravana), prepustila sam im se, da valjano odrade povereni im zadatak.
Kad su završile s telom, na red je, po nekom njihovom pravilu, došla kosa. Stavile su mi veliku količinu mirišljave kane, koju sam dugo na glavi držala, a onda, posle pranja, umotavale pramen po pramen vlasi nekim drvenim valjčićima.
Zatim je na red došlo uređivanje noktiju na rukama i nogama, pa mazanje jarko crvenim sjajem, uz ponovno masiranje aromatičnim uljima.
Bilo je tu još poslova na meni, od sušenja kose, koja je postala talasasta, češljanja i ukrašavanja pramenova, belim, od svile cvetićima sa biserima, preko čupanja obrva, do sređivanja lica, koje je podrazumevalo izbeljivanje, s naglašenim na obrazima i usnama jarkim crvenilom.
Na kraju, crnom pisaljkom su mi iscrtale obrve, kojih više i nije bilo, i oči, svuda uokolo.
Kad je sve to završeno, zabavljena izborom upravo pristiglih raskošnih, skupocenih haljina, nisam ni primetila da je u odaju ušla sultanija, noseći u rukama veliki poslužavnik od zlata, ukrašen na rubovima raznobojnim laticama, meni nepoznatog, čarobno mirisnog cveća. Nasred poslužavnika nalazila se velika kutija od crvenog pliša, ukrašena ogromnom, belom mašnom.
Tek sam bila odabrala i obukla jednu od haljina poređanih na minderluku, izrađenu od brokata, modrog, kao morske dubine, posutu belim vezom u obliku zvezda. Na nogama sam imala papuče od kadife, iste boje, vezene zlatnim nitima
– Ovo ti je poklon od sultana, mehr – obrati mi se, pruživši kutiju. – A ovo ti je od mene – dodade, pružajući mi jednu manju, od kao nebo plavog pliša, ukrašenu rubinima, kutijicu, takođe uvijenu belom svilenom mašnom.
Glave prisutnih žena, kao po zapovesti, podigoše se i okrenuše prema sultaniji, koja mi pružaše kutije.
Nekoliko trenutaka sam bila nepokretna, zbunjeno držeći u rukama kutije, okrenuta ogromnom ogledalu, u kojem sam, zapanjena izgledom, videla svoj sasvim drugačiji lik. To više kao da nisam bila ja. Bila je to jedna osoba tamno-kestenjaste, podignute preko glave, pa rasute ngo leđa, talasaste kose, crnih, kao pijavica povijenih obrva, (ja nisam imala ovako crne obrve), pa belog kao dan lica, s rumenim, kao ruža, obrazima, i napućenim, crvenim kao krv, usnama.
Potpuno zaneta neobičnošću svog šarenolikog izgeda i zapanjena promenom svoga lika, koji mi se, čak, dopade, trgnuh se čuvši sultanijine reči:
– Otvori ih.
Tada u sobi nastade tajac.
Znala sam da u rukama držim čitavo bogatstvo.
Znale su to i sve prisutne žene, sluškinje, dvorkinje, odaliske i robinje, te se svi pogledi u istom trenutku uperiše u moje ruke, koje su blago podrhtavale, što od uzbuđenja, što od težine kutija.
– Hajde, otvori ih, ne plaši se – pomilova me sultanija.
Ja sam, zaista, bila, i uplašena, i zbunjena Znala sam da su kutije pune skupocenog nakita, to je običaj kod Turaka, da, kad se žene, skupocene darove, u obliku zlatnog nakita, ženama poklanjaju.
Što je mladoženja bogatiji, znala sam, to je mehr raskošniji.
Pokušala sam da se smirim, da se usredsredim na skupocenosti koje držim u rukama, ali nisam uspela. Podigla sam glavu i videla krupne, crne oči sultanijine, pa onda još mnogo parova širom otvorenih očiju, raznih boja, i videla sam nagnuta, ukočena tela mnogih prisutnih žena.
I onda nastade potpuna tišina.
Čak je i Ahmedovo udaranje u goč pod prozorom utihnulo.
I osim ujednačenog, tihog disanja prisutnih žena, ništa se drugo nije čulo.
I moje ruke su se počele tresti.
I kutije koje sam nesigurnim rukama držala, potpuno zbunjena, podrhtavale su.
I osetih da gubim snagu, pa se zateturah, umalo mi kutije iz ruku ne ispadoše.
Prenu me jedan sunčev zrak koji se uvuče kroz prozor, i pade na kutije, baš u trenutku kad je jedan paun u dvorskom vrtu zakreštao. Ja se ohrabrih, stadoh čvrsto na noge, potom sedoh na svileno šiljte, na minderluk, stavih kutije na krilo, i počeh, potpuno smirena, odvezivati belu mašnu s velike, crvene kutije, a onda poklopac podigoh. U tom trenutku soba se osvetli tako šarenolikim sjajem, da je izgledalo kao da su sve zvezde s neba pale i spustile se u moje krilo.
A kad onaj sunčev zrak prigrli tu gomilu zlatnog nakita, ukrašenog raznobojnim draguljima, oteše se uzdasi oduševljenja, pomešani s neskrivenim divljenjem.
– Oh… uh… ah… aman jarabi… bismillahir… Allah… Allah… oh, oh… – oteše se neskriveni uzvici oduševljenja.
– Bismillahir – rahmanir – rahim! – ote se iz usta i same zadivljene sultanije. – Gospode, Bože! – dodade, tiše.
A meni se, u tom trenutku, kad nisam ni stigla da razmislim da li da se obradujem, ili uplašim, ili ražalostim, ili začudim, ukaza, kroz to vatreno prozirno treperenje skupocenih dragulja, lik moga brata Stefana, svetački belog lica, i začuh jasno, kao da je tu, pored mene, njegove reči „spas… spas… ti si naš spas.
I počeh prebirati po komadima nakita, vadeći deo po deo, i spuštajući ih na plišani poslužavnik, koji sultanija držaše u rukama.
Beše tu toliko lepote i sjaja, i toliko različitih oblika, i boja, i ukrasa, da su sve oči sijale kao opčinjene.
Opčinjena sam bila i ja, jer, nikada dotada nisam na jednom mestu videla toliko lepote i bogatstva.

*


Spustih se u postelju zadovoljna što sam uspela da, posle strahota koje sam preživela, mnoge komade nakita, pa i tog koji sam dobila na dan venčanja, sačuvam do današnjih dana.

IV GLAVA


PONOS JE PREVLADAO




Slava Ocu i Sinu i Svetome Duhu, sada i uvek, i u

veke vekova. Amin.

Molitva Gospodnja


– Ja, Olivera, sestra despota Stefana i kći kneza Lazara… – počinjem istu rečenicu svaki put kad gospodin Konstantin uzme papirus i olovku.
– I kneginje Milice… – dodaje on, smešeći se.
– …Milice.., go ljubavi rođena…
– Posle četiri sestre…
– Sa neispunjenom roditeljskom željom za rođenjem sina… naslednika, srpskoga princa…
– To sam već napisao – osetno nestrpljiv kaže Konstantin.
– Dobro. Ovako… pričaću Vam danas o jednom događaju koji se zbio hladnog februarskog dana druge godine posle crnog Vidovog dana i Velikog boja.
– Dobro… Počnite, slušam Vas – kaže on smireno, i spušta ruku na papirus.
– Evo ovako… Pišite:
– Ja, Olivera, mlada i nezrela, bila sam spremna da krenem na neizvestan put, u daleku tursku zemlju, u nepoznat svet, s mlađom braćom Stefanom i Vukom, jer je tako, uz mnoge poklone uvidu zlata, sokolova, oružja, mletačkih tkanina, srebrnog posuđa, vina, medovine i žita, zahtevao turski sultan Bajazit.
Turski, raskošno obučeni svatovi, koji su došli po mene, doneli su, po njihovom običaju, skupocene darove na dvor.
Poslednju noć proveli smo u konaku manastira Ljubostinja, u društvu tri stotine monahinja – srpskih udovica, koje su odlučile da, ostavivši kućna ognjišta, u znak žalosti za muževima izginulim u Boju, ostatak života provedu u manastirskom tihovanju.
Tako je majka zahtevala.
Da pod svodovima tog svetog hrama, njene zadužbine, i mesta na kojem je prvi put srela svoga muža Lazara, noć pred put provedemo u molitvi.
Za zdravlje nas troje Lazareve dece, koja na dug i opasan, bez svoje volje odabran, dalek put, krećemo..
Za sreću na putu.
Za nadu da će se Stefan i Vuk brzo vratiti.
Za veru da će Srbiji biti bolje.
Za mudrost moju, kojom moram odobrovoljiti budućeg muža, turskog sultana Bajazita, da se okane namera da vojsku na Srbe sprema.
Te noći, sve monahinje su zoru u molitvi dočekale.
I ja sam se dugo Presvetoj Bogorodici molila:
– Molim tebe, Djevo, koja rodi Spasa i Boga, da me izbaviš muka, jer Tebi sada pribegavam i upravljam dušu i um…
– Vladiko, nedokučiva premudrosti očeva, umilosrdi se na moje grehe, ukrepi čeda moja u blagoj veri i blagim danima, da u blagočašću posluže Tebi, Bogu svome, kao gospodin i roditelj njihov svetopočivši knez – šaptala je majka.
U samo svitanje sam, sasvim kratko, usnila.
Probudio me zvuk crkvenih zvona koja su označavala početak jutarnje liturgije.
Na brzinu sam se obukla i požurila prema crkvi. Znala sam da treba da krenemo na put odmah posle jutarnje službe. Tako je zahtevao arhiepiskop Danilo III, koji je želeo da nas, pred polazak, pričesti i blagoslovi, utučen zbog našeg odlaska.
– Velika je ovo žrtva, Gospođo – danima je, u očajanju, govorio majci. – I Gospod će se rasrditi.
– Velika žrtva jeste, ali drugog izlaza nemam.
– Zar je malo blaga koje šaljemo?
– Izbora nemamo.
– I sveti knez Lazar bi se rasrdio.
– On je uradio ono što je morao. I ja sada činim ono što moram.
– Ipak će se Gospod Bog rasrditi – završio je patrijarh razgovor.
Dvorište je bilo prepuno sveta, koji se sjatio sa svih strana. Najviše je bilo žena u crnini. Na snegom prekrivenom dvorištu izgledale su kao čavke.
U posebnom delu dvorišta, ispred konaka, na raskošno okićenim konjima, pored zlatne kočije kojom ću se odvesti, bili su sultanovi izaslanici.
Posle službe i pričešća Vuk, Stefan i ja smo izašli u dvorište za majkom, obučeni u tople, od lisičjeg krzna ogrtače, sa šubarama na glavama. Samo su nam se oči i nosevi videli.
Kako smo se pojavili, zavladala je potpuna tišina. Samo je vetar zafijukao nanoseći oblake snega na nas. I dvorište se ispunilo snežnom izmaglicom.
Oči svih prisutnih bile su u nas uprte.
Oči, iz kojih je izvirala beskrajna tuga.
Oči, iz kojih su tekle, i ledile se, od mraza, suze.
Oči, prepune straha i bola.
Oči, iz kojih je iskrila tiha patnja.
Tužne oči arhiepiskopa Danila.
Suzne oči monahinje Jefimije.
Crvene od plača oči naše majke Milice.
I sestre naše, Mare Branković.
I njene dece.
I još mnogo drugih očiju, s pogledima očajanja.
I Stefanove i Vukove oči, prepune straha.
I mile oči mnoge dece, siročadi, i posmrčadi, u rukama mladih majki, u crninu odevenih.
Guste pahulje snega koji je silovito vejao, nisu mogle ublažiti tešku crninu, koja se beše, kao najtamnija noć, na dvorište spustila.
I ja, kad sam videla taj tužni skup, i svoju braću uplašenu, i majku skamenjenu, i sva ta lica paćenička, odjednom snagu dobih, uspravih se, razjunačih.
Kao nikada do tada, ja se, u tom jadu, i čemeru, i crnilu, i suzama, i bolu, i strahu, i nemoći, i beznađu i očaju – osetih jako, čak, moćno, shvativši da je sudbina svih ovde prisutnih u mojim rukama.
I ponosno, ispred svih, iskoračih..
I majka me, ne znajući šta hoću, ljutito za ruku dohvati i povuče, sa namerom da me nazad vrati.
I ja se istrgoh, i još nekoliko koraka napravih.
I glavu podigoh.
– Čemu tuga?! Čemu strah?! Čemu suze?! Čemu jad i čemer?! – zagrmeše moje reči, da jedno jago vrana prhnu sa zaleđenih grana hrasta. – Ne kukajte, ne plačite, sebri i pastiri, monahinje i seljanke, i vi, ponosne mlade majke, i strine i ujne, i babe i tetke… i velikom tugom zlo ne prizivajte, već se uspravite! I glave podignite! I poglede svoje razbistrite! I pažljivo me saslušajte! Jer ja, Olivera, kći Lazareva, i Miličina, tako mi duše moga oca, i tako mi groba njegovoga, i tela, obezglavljenoga… i tako mi Vere u Spasitelja, Gospoda Isusa Hrista… i tako mi krsta… i hlebnoga žita… i tako mi života mot, i imena… do zadnje misli i zadnjeg daha… boriću se… boriću se svim srcem… i svom snagom… za slobodu… i sreću svih vas, za slobodu vetar zafijuka, i nanese mi gomilu snega na užareno lice, što mi još više snage dade, te, skidajući šubaru s glave, nastavih, još glasnije:
– A ta, pravdoljubiva i blagočestiva majko moja. Milice, udovice Lazareva, i vladarice srpska, i ti, bogoljubiva majko Jefimija, udovice Uglješina, i vi mnoge druge udovice, i majke posmrčadi i siročadi, i smerne i bogoljubive monahinje, srca stegnite, i suze roniti prestanite, i patnji da vašim mislima ovlada ne dajte, već se Gospodu Bogu Ocu i Sinu njegovom, Isusu Hristu, i Presvetoj Vladičici našoj, Bogorodici, molite, da moj odlazak svima Nadu, i Veru, i Ljubav donese… i Radost u vaša srca unese, i neka deca, koja su na rođenju tamninu srpskih nebesa ugledala, dožive da ih sunce slobodom obasja, i da im Gospod, da u miru odrastu, pomogne… I učite ih da nikad ne zaborave krunu Lazarevu, i sablju Miloševu, i ruku Damjanovu, i srce Jugovića majke, i kondir Kosovke devojke, i da ne zaborave ko su, od koga su, i odakle su.,. I da nikad ne zaborave svojih očeva, i dedova, i ujaka i stričeva, krv, prosutu na polju Kosovu, na sveti Vidov dan, voljom Božijom, i srcem čistim, a sa željom da pragove svoje, i postelje, i ognjišta… i zrna žita, i kore hleba… odbrane… I da svetla imena kosovskih vitezova, i Miloša, i Lazara, i Ivana, i Dojčila, i Goluba, i Bogdana, i Pavla, i Milana… pamte.
– Gospodi, pomiluj… – ote se iz mnogih usta.
– …ukrepi čeda moja… – začu se majčin šapat.
– I… vitešku čast njihovu, i živote ugasle, ne zaboravite, već ih večno pominjite, i pričajte deci, toj nadolazećoj snazi, tim mladim stabljikama žita, da složno svetlim i svetim putem svojih očeva idu, da zemlju od tuđina brane, i da herojska dela, i žrtvu njihovu, u odbrani srpstva nikada ne zaborave…
– Gospodi, pomiluj…
– Slava Ocu….
– I da nikad ne zaborave, kao što ni ja neću zaboraviti, božanskim sjajem obasjane Visoke Dečane, i Gračanicu, i Bogorodicu Ljevišku, i Svete Arhangele, i Banjsku, i hramove Pećke patrijaršije, i Devič, i Ðurđeve stupove, i Kmetovce, i Gradac… i Moraču… i mnoge druge hramove, po zemlji srpskoj rasute… i zvona crkvena, i freske i ikone… i imanja i metohe…
– Gospodi pomiluj…
– Ukrepi čeda moja…
– Slava Ocu i Sinu…
– I da u mislima njihovim, kao i u mojim, večno žive srpski svetitelji i vladari, koji ovu našu zemlju stvoriše, proširiše, obogatiše, i duhovnošću ukrasiše… I da se, s ponosom i poštovanjem, sećaju srpskih vladara Nemanjića i svetlih dela svetoga Simeona i sinova njegovih, svetoga Save i Stefana i Vukana… i potomaka: Uroša, i Vladislava, i Dragutina, i Milutina, i kralja Stefana Dečanskoga, i sina mu Dušana, cara svetloga… i oca moga, Lazara, i hristoljubivih arhiepiskopa srpskih, i mnogih drugih monaha i junaka, koji temelj zemlji srpskoj udariše, i obožiše je, i produhoviše, i u amanet potomcima ostaviše. I neka spomen na snagu srpskih žena svetiteljki, i čistotu njihovih dela, svete Anastazije, i svete Jele, čuvaju.
– Gospodi pomiluj…odjeknuše ženski glasovi.
– Slava Ocu i Sinu, i svetome Duhu…
– I da se, s kolena na koleno, dok je sveta i veka, prenosi Istina, i samo Istina o najvećoj srpskoj tragediji, o Velikom boju kosovskome, o pokolju, o stradanju, za večni nauk, sa Verom u Boga!
– Gospodi, pomiluj…odjeknuše dečji glasovi.
– Ukrepi čeda moja u blagoj veri…
– Slava Ocu i Sinu i svetome Duhu…
– A ja, Olivera, kći Lazareva i Miličina, tako mi Vere u Gospoda Boga Oca, i Sina njegovoga, Spasitelja Isusa Hrista, i Duha svetoga, i tako mi života moga, i imena, boriću se, svim srcem, i svom snagom, i mislima i delom, i svakim svojim dahom, za slobodu zvona dečanskih, i dveri sopoćanskih, i za miris tamjana studeničkog, i za rodnost njiva i voćnjaka metohijskih, i plavet vinograda ljubostinjskih, i za sjaj ikonostasa žičkih i ravaničkih, i za slobodu krila Belog anđela mileševskog, i za lepotu očiju Simonidinih, i za mudrost poruka Savinih, i za svetlost krune Dušanove, i boriću se za slobodu visova Kopaonika, i Prokletija, i za veseo žubor Bistrice, i Laba, i Sitnice, i za dubinu zelenih virova Ibra i Morave, neprekidno… i ispuniću vaša nadanja, i boriti se, svom snagom, do kraja života… za sreću svih vas, za slobodu i sreću ove zemlje..
– Gospodi pomiluj… – zabruja sa svih strana.
– Slava Ocu i Sinu i svetome Duhu, sada, i uvek, i u veki vekova, amin dovrših, prekrstivši se.
I Slava Ocu i Sinu i svetome Duhu odjeknu sa svih strana.
I zvona crkvena grunuše.
I miris tamjana se prosu.
I crkvene pesme zabrujaše.
I sneg stade.
I sunce granu.
I izmaglicu rastera.
I nebeska plavet se ukaza.
I Oče naš iz mnogih grla odjeknu.
I ja kleknuh i poljubih zaleđenu zemlju ljubostinjsku.
I konji zarzaše.
I Gospodi pomiluj još jače odjeknu.
I Bog te blagoslovio, reče patrijarh.
I ja ga u ruku poljubih.
I Bog vas blagoslovio, obrati se Stefanu i Vuku.
I oni ga u ruku poljubiše.
I mi prema kočiji krenusmo.
I svi za nama zrnevlje žita prosuše.
I Oče naš još jače odjeknu.
I zvona jače zazvoniše.
I tamjan jače zamirisa.
– Gospode, Tvorče, Gospodaru života naših, uzmi me u okrilje svoje, jer, moja grešna duša, i mača snaga, ovaj veliki bol ne mogu izdržati – začuh, u naletima vetra, šapat majčinih reči i, ulazeći u kočiju, videh je kako se sruči na zaleđenu zemlju.
I kočija krenu.
I mi kroz kapiju prođosmo.
I ja glavu na prozor naslonih, posmatrajući s tugom, ali i ponosom, predele moje mile zemlje.

*


Nekoliko dana ranije sam, po diči zimi, vođena snažnom željom, u pratnji dva konjanika zbog mnogih čopora vukova koji su, gladni, zavijali, obišla mesta koja su moje detinjstvo obeležila, iako je kamen od mraza pucao, i sve je bilo zaleđeno i belo.
Obišla sam i brda i doline, i šume i livade, i hramove, u široj okolini Kruševca.
Prisećala se događaja i susreta iz prošlih dana.
Pričala sa seljacima i monasima, sa zdravima i bolesnima, sa velikašima i sirotima, sa mladima i starima.
Otkrivala u tim razgovorima lepotu duše, toplinu i osećajnost običnih, prostih i siromašnih ljudi, što ranije nisam primećivala.
I sami duboko ganuti mojom zlehudom sudbinom, darivali su me onim što su imali. Za uspomenu i sećanje. Bilo je tu svega: od vunenih čarapa i šalova, zečjeg krzna i lisičjih repova, šubara od kune, preko krstića i kandila, ikona, sveća, do svežih jaja i sira, suvog mesa, medovine i vina.
– Da ti se za put nađe – govorili su skrušeno.
– I da zdravo stigneš tamo…
– I da se, ne daj Bože, ne razboliš od studeni.
– Čuvaj se, i neka ti Sveta Bogorodica pomogne.
– Budi gorda i ponosna, Lazareva kćeri!
– Samo da zdravo stignete.
– Neka ti Gospod pomogne, Spasiteljice naša!
Prilazili su mi i ljubili mi ruke, ti napaćeni,
izboranih lica i upalih od tuge, očiju, vremešni težaci, čiji su sinovi i unuci ostavili rasute kosti i prosutu krv na Kosovu polju.
I kako su se nizali susreti, sve mi je teža bila misao o odlasku zauvek.
Tek sad sam primetila da je Konstantin prestao da piše.
Sedeo je i, očiju punih suza, gledao me pravo u oči.
– Gospođo Olivera, ja… ja sam očaran Vašom pričom, i pored dobre volje… ne… ne mogu pisati više. Sramota je reći, ali… ali… moje srce, slušajući Vaše reči, drhti, kao nikad… Drhti više nego onog dana kad sam… kad sam pred ričućim zverima ismailjćanskim krenuo, iz svog doma kostenečkog u izgon, ostavljajući… ostavljajući… rodnu grudu… i… i Bačkovski hram u kojem sam delao, pored patrijarha Jeftimija… i sve druge hramove… i krstove… u državi mojoj Bugarskoj… i…
– Ja sam bila isuviše mlada i nezrela, gospodine Konstantine, a mlad čovek ima plitke misli, zar ne? A… i nisam znala šta me čeka…
– Da… da, u pravu ste. Mlad čovek ima, ne plitke, već bistre misli, i to je dobro… Ali, vaša snaga u tom životnom dobu, koje je bilo nalik tek… tek iznikloj biljci, ili napupelom plodu… to je nešto što me zadivilo… te nisam svoja osećanja mogao skriti. I, moram priznati, blažen sam što mi Gospod Bog svetli put pokaza, i blagočestivome Gospodinu despotu Stefanu, vladaru srpskome i bratu Vašem, me uputi, i… i… Možemo li da nastavimo pisanje sutra?
– Pa… bolje da sada nastavimo.
– Ali, umorni ste.
– Umorna sam, ali bolje da nastavimo.
– Dobro. Nastavljamo.