Olivera

First topic message reminder :



Roman Olivera, o suncolikoj Srpkinji Oliveri, kćeri Lazarevoj i sestri Stefanovoj, pisan s velikom dozom emotivnosti, u uzvišenom tonu, katkad ekstatično, zanesenjački, u svečanom, ekoro biblijskom stilu, sa elementima neoromantizma, svojevrstan je spomenik sestrinskoj ljubavi i ljubavi za rodnu grudu.

„ONA” SAM JA




Molim Tebe, Djevo, koja rodi Spasa i Boga, da me

izbaviš od muka, jer Tebi sada pribegavam i

upravlja i dušu i um –

Molebni kanon Presvetoj Bogorodici


Sve je počelo nekoliko meseci ranije:
– Nagrnuli Ugri kao gladni vuci!
– Kuku!
– Ubijaju, gaze, pale, satiru, kolju!
– Lele!
– Razmileli se Turci kao zmije!
– Kuku!
– I zemlju, kao poplava, preplavili!
– Skrnave crkve!
– Kuku nama!
– Pale hramove!
– Lele!
– Raskopavaju grobove!
– Kuku!
– Ubijaju ljude.
– Lele!
– Siluju devojke.
– Kuku!
– Odvode narod u ropstvo.
– Lele!
– Probadaju kolevke! – odjekivalo je.
– Kuku!
– Razvejavaju tela srpska po zemlji da ih ptice kljuju i zveri čereče!
– Lele!
– Otimaju nam decu, da od njih stvaraju janičare.
– Kuku!
– Lome krstove.
– Lele!
– Majke kukaju za decom, očevi za sinovima, sestre za braćom, žene za muževima, deca za očevima!
– Kuku!
– Odnose žito!
– Dolazi glad!
– Lele!
– Zemlja je opustošena!
– Kuku!
– I u razvaline pretvorena.
– Lele!
– I spepeljena!
– Kuku!
– Ni ptice više ne pevaju, osim kukavica!
– Blago mrtvima!
– Lele!
– Sultan traži zlato!
– Kuku!
– I srpske vojnike da mu služe!
– Lele!
– I skupocene poklone.
– I sokole.
– I prinčeve, Stefana i Vuka, da mu u vojsci služe.
– Kuku!
– I nju!
– Kuku i lele!
– Lele i kuku!
– Sve ćemo dati!
– Nju nećemo!
– Daćemo je!
– Kuku i lele!
– Nećemo!
– Hoćemo!
– Kuku i lele!
– Nećemo!
– Moramo!
– Ona je Spasitelj, ona! Jedino ona može da nam donese Spas! – ječale su gore, kao da Ilija Gromovnik izgovara te reči, koje su i do mojih ušiju dopirale, i ledile mi krv u žilama, iako nisam znala ko je „ona.“
– Ne dam braću, majko, ne dam! – ciknula sam.
– Daćeš… daćemo… hoćemo… moramo – smireno je rekla majka.
– Ne dam sinovima Lazarevim da služe ubicu oca svoga, ne dam, majko! Ti si pamet izgubila! Ne znaš šta pričaš!
– Moramo da slušamo! Moramo! Drugog izbora nemamo! Ni drugog puta… Ići će ONI, ali i ONA.
– Dobro, ako moramo da slušamo, daćemo sve što traži, i žito i blago, i dobre konje i sokole, ali ne dam braću. Ne dam ih!!!
– Daćemo. Moramo. Ići će ONI, ali i ONA. ONA je naš spasitelj!
– Ko je ONA? Da je nađemo, da – zamolimo, da pomogne, da spasi ovaj narod, i ovu zemlju, i sve nas – obratila sam se majci.
Majka je ćutala.
– Presveta Bogorodice, nas, započela sam molitvu, glasno, pred majkom.
– Gospodi, pomiluj…molila je tiho Jefimija.
– Tebi pribegavam tražeći o Reči i Djevo, spasi nas muka i užasa… Presveta… — ponavljala sam.
– I pokaži joj put, Gospode – šaputala je majka.
– Molim Tebe, Djevo, koja rodi Spasa i Boga…, – nastavljala sam, dok me majka čudno gledala.
– Kaži mi, majko, kaži mi… zašto me tako čudno gledaš? I… i… ko je ONA… ta naša spasiteljka… kaži mi…
– Olivera… Olivera je „ona“, ti si… ta… ona… ti si ta, koja će nas spasti… koja će nam pomoći – mucala je majka, grleći me, – ti ćeš biti ta koja će spasti hristoimeno stado od vukova koji ga kolju, „ona,“ to si ti…
I mati Jefimija me grlila. I suze njene po kosi mojoj su kapale. I ruke meke lice mi milovale.
– Molim te, Djevo, kaži mi, o kojoj to Oliveri govore, kako „ona“ može biti „ja“, i kako će „ona“ spasti zemlju… – nastavljala sam, ne razumevajući o čemu pričaju, ni zašto me grle i plaču.

*


I tako… kad sam, zaprepašćena, shvatila da je „ona“ ja, bez reči sam pristala da budem Spasitelj.
Da se ne skrnave crkve.
I da se ne pale hramovi.
I da se ne raskopavaju grobovi.
I da se ne ubijaju ljudi.
I da se ne siluju devojke.
I da se ne odvodi narod u ropstvo.
I da se ne probadaju kolevke.
I da se ne razvejavaju tela srpska po zemlji da ih ptice kljuju i zveri čereče.
I da nam ne otimaju decu da od njih prave janičare.
I da ne odjekuju jauci.
I da nam ne lome krstove.
I da majke ne kukaju za decom, očevi za sinovima, sestre za braćom, žene za muževima, deca za očevima.
I da ne odnose žito.
I da ne vlada glad.
I da zemlja ne bude više pustošena.
I u razvaline pretvorena.
I da ne bude spepeljena.
I da pevaju i druge ptice, osim kukavica.
I da živi ne zavide mrtvima.
I postala sam Spasitelj
– Ja sam, gospo, zadivljen! Ja… nikada za ovako nešto nisam čuo. Čak ni nalik ovolikoj žrtvi… Ovo… sve ću napisati. Biće to najsvetlije stranice ženskog viteštva – očarano je govorio Konstantin.
– Možda malo preterujete…
– Ne, Gospo, ne preterujem. I… i posle ove priče, ja… ja sam se… tako umorio, pa… mislim da je za danas dosta – mucao je, vidno potresen, Konstantin.
A ja sam, iako umorna, čak i previše, želela da nastavim.
Ipak, videći ubledelo Konstantinovo lice, prekinula sam pričanje i odmah napustila biblioteku.
Prvi put otkako dolazim, Konstantin me nije ispratio.
Ostao je sedeći na stolici, odsutno zureći u rukopis pred sobom.

*


A ja sam žurno koračala Trgom, dok me je jaka toplina obuzimala.
Začudo, to nije bilo prvi put da me toplina, posle susreta s Konstantinom, i ne samo susreta, čak, i pri pomisli na njega, obuzme.
I osetila sam da je ta toplina izazvana, (o, kakav greh!), razbuktalom strašću koja me obuzela.
I tako koračajući, ne mogu sebe da obuzdam od grešnih misli.
I, čim sam stigla kući, čučnuh pred ikonom Presvete Bogorodice, i pomolih se:
Uznemiruju me napadi strasti, Mati Reči i Djevo, puneći mnogim strahom dušu moju…
A pre dva dana sam, čak, morala da, bez objašnjenja, bez reči, napustim biblioteku, i odem u crkvu sveta Tri jerarha, koja mi je najbliža, i da molim Presvetu Bogorodicu da mi pomogne:
Nemir mojih strasti i buru mojih prestupa utišaj Bogonevesto, roditeljko putovođe Gospoda…
Ne znam šta se dešava sa mnom.
Nikad nisam mogla pomisliti da će mi to isto srce, pri susretu s muškom osobom, uz to, sveštenim licem, zaigrati.
Čak i kad sam bila mnogo mlađa, svaku takvu misao sam od sebe odbijala.
Čak i onda, kad sam se iz Tamerlanovog ropstva vraćala, kad me iz mongolskih kandži, izuzetnom smelošću, iščupao moj spasilac Ajdin, i kad mi je, u iskrenom obraćanju, na dubrovačkom brodu kojim smo plovili prema Zeti, kao pravi uglađeni Evropljanin, ljubav izjavio i brak ponudio, ja sam ostala hladna kao stena, iako svesna pogodnosti koje mi je taj nestašni, mladi, ali iskreno zaljubljen u mene, Turčin, nudio.

„TAKO MI LJUBAVI…”




Budite strpljivi i izdržljivi da biste postigli

ono što želite.

Kur‘an, Alu Imran, 3.200.


– Fatima – obratio mi se Ajdin u trenutku kad se s našeg broda ukazala zetska obala, i kad sam jedva prezdravivši od vrućice koja me je danima pratila, prvi put izašla na palubu. – Fatima, moram da razgovaram s tobom.
– Ne zovi me više Fatima. Ja, Ajdine, više nisam u Turskoj carevini. I nikad više tamo neću ići. I nikad više Fatima neću biti.
– Ti si za mene, sada, mnogo više nego pre, Fatima… Fatima, to sam ti već govorio, znači Vila, bezbeli, Najlepša, ali, Fatima je i jedno od najlepših islamskih imena, jer, Fatima je bila kćer Prorokova, supruga Ali ibn Abu Taliba, i majka Hasana i Huseina… Ali, nisam to hteo da ti kažem. Hteo sam nešto drugo… nešto… što pokušavam otkako smo se ukrcali na brod…
– A šta ti to meni želiš da kažeš? – upitala sam, prilično nezainteresovano.
– Želim da ti kažem… želim…
– Ako si mislio da mi govoriš o Bajazitu, bolje nemoj. Ta je priča za mene završena. Moje godine provedene sa Bajazitom su potrošene, zauvek. I ništa više o Bajazitu ne želim da čujem. Niti o tom vremenu.
– Ne, nisam to mislio… Zapravo, jesam.
– Nemoj mi ništa reći, molim te.
– Moram ti reći. Važno je.
– Je l‘ o Bajazitu, ipak?
– Da. O njemu. Ipak.
– Onda reci.
– U pitanju su tužne vesti.
– Šta meni sada znače tužne vesti o Bajazitu? Vest o Bajazitu za mene više nije vest, razumeš? Ja sam daleko i od… sultana, i od harema, i od Timurovog ropstva… i od Turske carevine, i to vreme je, na moju sreću, ili nesreću, prohujalo. Zauvek„.
– Mislio sam da… da… da želiš da znaš…
– Šta ja više želim da znam? Ne želim ništa, Ajdine od onog dana kad si me odveo iz one jazbine u kojoj sam sa Hatidžom u velikom strahu živela, ja više nemam želja, osim da se dokopam obale, i da nađem moju sestru Jelu, i moga brata Stefana, i… i… sve što želim jeste da zaboravim na sve one godine provedene na turskom dvoru, a naročito ovu provedenu u ropstvu… i… i da se oporavim od ovog dugog putovanja, i… i…
– Sve znam i bolje nego što ti misliš. Svaka tvoja nevolja bila je i moja. Svaka tvoja muka i mene je veoma mučila. Ipak, mislim da će te ova vest zanimati. A, ako baš ne želiš da čuješ, onda zaboravi da sam ti išta rekao.
– E, pa sad, kad si počeo priču, završi – rekla sam pogledavši ga pravo u oči.
– Olivera, Fatima, znaš li ti uopšte koliko mi značiš?!
– Ne sprdaj se sa mnom, nego pričaj šta imaš – rekla sam, nestrpljivo.
– E, pa, slušaj: Bajazit je mrtav.
– Šta si rekao?
– Da, mrtav je.
– Kad je umro?
– Umro je onog dana kad sam te oslobodio. Zapravo, ne dana, umro je u toku noći, pa su ga ujutru stražari našli mrtvog.
– Gde su ga našli?
– Na podu apsane.
– Pa, što mi to odmah nisi rekao? Putujemo dvadeset dana, a ti mi tek sad kazuješ da je Bajazit mrtav.
– Pa, bila si bolesna A, za zlu vest, kao što znaš, nikad nije kasno.
– Znači, Bajazit je pokojni… rahmetli…
– Da. Bajazit je rahmetli, i… i… ti si sad slobodna.
– Kakve veze ima sultanova smrt sa mojom slobodom?
– Ima, ima… Kako da nema?
– Ništa te ja, moj Ajdine, ne razumem.
– Ti, zapravo, ne želiš da me razumeš. Ja pokušavam nešto da ti kažem, ali ti…
– Ja zaista ne znam šta hoćeš da mi kažeš.
– Slušaj me dobro. Ti si bila sultanova venčana žena. Bila si carica, ili Vasilica, kako su te zvali oni koji su te mnogo voleli, iako, oprosti mi na ovim rečima, iako nisi rodila naslednika carske krune, a to su tvoje velike zasluge kod sultana. Je li tako?
– Da, tako je.
– Zakleta na večni život s njim?
– Da.
– I sultan te proglasio caricom. Misliš da ta njegova odluka nije naišla na veliko protivljenje paša i vezira. Carica je mogla biti samo buduća sultanija, majka šahzada, prestolonaslednika.
Pusti sad tu priču.
– Znači da te je sultan mnogo… mnogo… voleo.
– Ama, Ajdine, prestani o tome!
– Oprosti, halali mi na dugačkom jeziku. Ipak, kopka me nešto…
– Šta te kopka?
– Čini mi se da si i ti… sultana… volela.
– To je, Ajdine, moja lična stvar. O tome ne želim da pričam nikome… I, molim te, nemoj više ništa da me pitaš.
– Oprosti mi, ali ja želim da znam jesi li volela sultana.
– Pa… to nije za priču!… Ali, ako ti je toliko stalo do istine, reći ću ti da odgovor na to pitanje ni ja ne znam. Isuviše su moja osećanja rastrzana, da bih ih mogla odvojiti. Naravno, ubicu oca moga greh bi bio voleti, ali, ono što sam osećala, bila je, u svem jadu koji me snašao, zahvalnost Bajazitu, za neke pogodnosti koje su mi mnogo značile.
– A šta ti je to silni sultan činio po volji?
– Pa, kao prvo, zahvaljujući njegovoj dobroj volji, veru nisam promenila. A to mi je bilo u početku najvažnije, jer, da sam promenila veru, bilo bi to kao da sam zgazila ime svoga oca, srpskoga kneza, i da sam zgazila sve žrtve Velikog boja. I moj život, tek tada, ne bi imao nikakvog smisla.
– Pa, dobro…
– Da sam promenila veru, promenila bih i svoje ime. Zatim, morala bih da činim Salat-molitvu, i klanjam namaze, pet puta dnevno. Morala bih i da svakodnevno izgovaram Šahadu, da potvrđujem veličinu Allahovu. Mogao je da me natera i na Saum – post, svake godine, tokom celoga meseca Ramadana.
– Da, da…
– A želeo je, Ajdine, nećeš verovati, da me odvede na hodočašće u sveti grad Meku, što sam iskreno, kao veliki ljubitelj istorije i teologije itekako želela, kao što sam, gonjena nemirnim duhom, i željom za upoznavanjem dalekih predela, a nadasve Ljubavlju prema Gospodu Bogu i pravoslavnoj veri, želela da posetim Sveti grad Jerusalim i Sveti Grob Isusa Hrista, a pogotovo, u blizini crkve Svetoga Groba, manastir arhanđela Mihaila i Gavrila, najlepši manastir Svetoga Grada, koji je izgradio srpski kralj Milutin, a ukrasio i utvrdio njegov sin Stefan i da se poklonim mestima na kojima su stajale stope svetoga nam oca Save…
– Dobro, Fatima… ali, i ja bih te odveo u Sveti grad Jerusalim… i… i u Egipat, gde su živeli faraoni… i… na kraj sveta bih te odveo, tako mi svega… samo ako ti…
– Ama, šta samo, šta?
– Hoću nešto da ti ponudim, ali, ti mi ne dozvoljavaš.
– Hajde, kaži šta hoćeš.
– Pa, sada njega, sputana nema. Mrtav je, rahmetli.
– I?
– I ti si sad slobodna. Razumeš? Nemaš više muža, slobodna si.
– To za mene sada nije ni od kakve važnosti.
– Ali za mene jeste.
– Ama, Ajdine, čoveče, šta ti hoćeš od mene? – izgubih iznenada strpljenje.
– Ja hoću… ja… ja želim… kako da ti kažem…
– Kaži…
– Olivera, Fatima, Vilo, prijateljice moja, i sestro prijatelja moga i spasioca Stefana, i ženo rahmetli Bajazita, rođaka moga, hoćeš li se udati za mene i… i roditi mi jednoga Hasana i Huseina? – zbrza.
– Š… šta… šta si rekao?
– Ja tebe, draga moja Olivera, jedina ženo živoga moga, najlepši cvete među cvetovima, najsjajnija zvezdo među zvezdama… ja od prvog viđenja na dvoru u Kruševcu, kad deca bejasmo, pa kroz prozor kočije u dvorskom vrtu, od prvog pogleda i prvog dodira rukom, i od prve tvoje reči meni upućene, pre više od deset godina, i od prve suze tvoje u saraju, koju si u mom prisustvu prolila… i od prvog osmeha, koji sam od tebe izmamio… i od onog plavog leptira kojeg ti, u trenutku tvog teškog, duševnog stanja, i velike patnje, iz vrga donesoh, svom jačinom srca moga iskrenoga… volim.
– Ha, ha, ha!!! – nasmejah se, svim srcem, ne sa namerom da Ajdina povredim, već stoga što mi njegove reči, tople, ljudske, osećajne, iz duše iskazane, posle ropstva, i strašnih događaja, a naročito posle one krvave, poslednje noći, pa napornog, na konjima, pa na kamilama, pa brodom putovanja, i moje bolesti usput, dođoše kao melem na ranu, unesoše radost u moju izranavljenu dušu.
I ja ne mogah da se uzdržim, već se od srca nasmejah, da moj smeh zaista tako jako odjeknu, da se i talasi većma podigoše i brod se zanjiha.
– Ti se sa mnom sprdaš — nastavi on, očišedno povređen mojim smehom, – a ja godinama čekam ovaj trenutak, i nadam se, i patim… I godinama lik tvoj u srcu nosim, i ime tvoje izgovaram, i budan sanjam jedini mogući život, život pored tebe, s tobom… i… da ti sve želje ispunjavam, i… i… sluga tvoj da budem… a ti… ti se sprdaš..:
– Ama, ne sprdam se, Ajdine, kako bih se ja s tobom sprdala, nego sam… nego su me tvoje reči… tako… posle svega… iznenadile… nisam očekivala tako nešto… – mucam, jer, ne znam šta da mu kažem, i sama zatečena.
– Prvi put sam te video kad sam u Kruševcu boravio, tada smo bili deca. Drugi put, kad si stiga u saraj. Tek sam se bio zamomčio, tek sam fes na glavu stavio. Slučajno sam se našao u magazi oca moga, u dvorskoj tržnici, kad je tvoja kočija prošla kroz kapiju…
– Molim te, Ajdine… ne podsećaj me…
– Ne, ne prekidaj me. Sećam se, kao da je juče bilo. Pomagao sam nešto ocu, kad viknuše: ’Allah akhbar, stižu svatovi! Stiže sultanova izabranica Olivera, kći kneza srpskoga!’ I narod se uskomeša, i svi napolje izleteše i za kočijom pojuriše.
– Ma, šta pričaš?!
– Istinu Olivera, samo, i uvek, istinu… I ja se dosetih da te poznajem, i istrčah iz magaze, i potrčah za kočijom i konjima, no, vi odoste. I sve što spazih beše jedan nemirni pramen tvoje kose pod krznenom kapom i uplašene oči kojima si kroz prozor kočije izvirivala posmatrajući okolinu. I meni te bi žao. Video sam koliko ti je teško… A… znao sam… znao sam… dobro sam znao… koliko će ti tek biti teško… A ti si bila tako mlada!
– Ajdine, pusti sad tu priču.
– I tada sam se Allahu pomolio, i odlučio: čekaću… čekaću… čekaću… sve dok ne budeš slobodna. I molio sam se, svakoga dana, redovno, Allahu. I znao sam da će taj dan, pre ili kasnije, doći. I nadao se. I sanjao te. I voleo, svom dušom svojom. I onda i sada, neprekidno.
– Ali, Ajdine, ja ne želim da se udajem. Posle svih strahota, ja ne bih mogla biti dobra žena nikome, pa ni tebi. Razumeš?
– Ali, ja bih tebi bio dobar muž, Fatima. Spreman sam da ti ponudim život kakav zaslužuješ. Spreman sam da ti služim do kraja života, da ti ponudim sreću i radost, da ti ulepšavam svaki dan, da ispunjavam svaku tvoju želju… Ja u celom Turskom carstvu, a prilično je veliko i obišao sam ga sa ocem nekoliko puta, ja nigde nisam video ženu iz koje, kao iz najlepšeg cveta, zrači tako raskošna lepota, i nežnost, i toplina. Te tvoje oči, kao dva planinska jezera, i tvoji zubi, kao niske bisera, i tvoja talasasta kosa, i…
– Kakve oči, kakva kosa, čoveče?
– Kad sam te video na venčanju sa sultanom, Olivera, kad sam video tvoje lepo, mlado, dečje lice pod nevestinskim velom, kad sam spazio drhtaj tvoga tela, i nesiguran korak, zarekao sam se i odlučio da ću te celog života, sve dok ne budeš slobodna, čekati, i nadati se, i voleti te, i štititi… i čekati… i voleti… A znao sam, siguran sam bio da će taj dan doći..?
– Hvala ti, Ajdine, za sve što si uradio za mene, a uradio si mnogo… Našao si mi se u svakoj mojoj muci, kao dobra vila. Kad god sam pomislila da mi spasa nema, kad sam visila nad ambisom, bez nade, kad mi je život o koncu visio, ti si se pojavljivao. Kao da ti je sami Gospod Bog, Allah, kazivao kad da dođeš…. I ja ti to nikada neću zaboraviti. I večnu zahvalnost ti dugujem i, zapravo, ja se tebi nikada ne mogu odužiti, ali…
– Ne, nemoj reći „ali”. Ne želim da čujem tu reč… Slušaj me, neću te prisiljavati… Čekaću… kao što sam i dosad čekao… čekaću i ubuduće… i nadati se… i… i… još te jače… voleti… voleti… I spreman sam da te zaštitim od zla svakoga, i da te, kao najlepši cvet iz bašte negujem, i čuvam… sa željom da nikad više tvoje uplašene oči… i suzu tvoju okapanu, ne vidim… i drhtaj tvoga tela, od straha, ne osetim… A ako želiš, mogu i veru promeniti. To i Allah dozvoljava, ukoliko je razlog jak… a jeste… ne može biga jači…
– Ajdine, prijatelju, brate, spasioče, nema potrebe…
– Nema većeg razloga, Olivera, od mojih osećanja prema tebi. Za tebe, spreman sam sve da uradim. Mogu i da skočim sa ovog broda, i da nestanem… zauvek… ukoliko ne razumeš šta znači voleti, iskreno… duboko…
– Ama, šta pričaš, Ajdine? Čekaj, smiri se. Ja sam ti zahvalna, do groba. Ali… ali… ja se nikada više neću udati, razumeš, nikada…
– Dobro, dobro. Neću te siliti… Ima vremena. Ima… I ja sam strpljiv. I nikada neću izgubiti nadu. I čekaću te, i voleti, i čekati…
– Verujem ja svakoj tvojoj reči, ali, za sada, odgovor ti ne mogu dati… ne mogu Isuviše je jada bilo i tuge i patnje i straha da… da… nisam sposobna da o tome mislim, nisam…
– Dobro, Olivera, dobro, razumem.
– Nešto te, ipak, moram zamoliti. Nešto mi moraš učiniti.”
– Nema toga posla na dunjaluku koji za tebe, Fatima, ne bih učinio. Samo kaži.
– Slušaj me, Ajdine. Moraš mi pronaći jedan predmet, mada znam da će ti to biti teško.
– Ništa meni za tebe nije teško. Kad sam uspeo da, posle onog strašnog ratnog vihora, pronađem tvoj kovčežić, sa skoro svim nakitom, neću da ti pričam koliko sam vremena izgubio, i koliko sam…
– Zlata i dukata zbog toga potrošio… znam, znam da se bez mnogo zlata ništa ne završava, znam da zlato tamo, a i svuda, otvara sva vrata…
– Mislio am, koliko sam dana izgubio, nisam na zlato i dukate pomislio. Pa, moj otac ima bezbroj tovara blaga, a i Stefan mi je nudio neizmerno, za tvoju slobodu, blago, i… to je ništa u odnosu na… na… dao bih ja sve to za… za…
– Slušaj, Ajdine, moraš mi pronaći prsten koji sam dala Bajazitu onoga dana kad sam ga posetila.
– Prsten koji si dala Bajazitu?
– Da.
– Kakav prsten? Što si mu ga ostavila?
– Ne postavljaj mi pitanja, već mi učini to, ako možeš.
– Dobro, dobro…
– To je zlatan prsten u obliku zmije koja grize svoj rep, a na mestu očiju sijaju smaragdi, bistre zelene boje tako jako, da se oči moraju zatvoriti od silnoga sjaja. I to mi je poklon od sultana.
– Kod toliko prstenova koje imaš, stalo ti je baš do tog, Bajazitovog. Znači, ti njega, ipak, i dalje voliš.
– Ama, ne radi se o tome da li ja Bajazita volim.
– Ne razumem što si mu dala prsten koji sad želiš da imaš.
– Ajdine, ovo ću reći samo tebi, i nikom drugom. Niko ne zna za ovo što ću ti reći.
– Dobro, kaži.
– Taj prsten koji tražim, krije u sebi jednu veliku tajnu.
– Tajnu?
– Da. Krije tajnu o Bajazitovoj smrti. I mnogo mi je stalo do toga da ga pronađem. I, kad Ga budem imala u svojim rukama, otkriću ti tu tajnu.
– E, vala, Fatima, tako mi života moga, i tako mi Vere u milostivoga Allaha, i tako mi, oprosti što ću ovo reći, tako mi… tako mi ljubavi kojom sam se za tebe večno vezao… pronaći ću taj prsten, i ispuniti tvoju želju, ili neću biti živ – izgovori u jednom dahu Ajdin, dok smo se približavali suncem okupanoj zetskoj obali.

PRSTEN, NE IZ LEGENDE




Allah sve zna i mudar je.

Kur‘an, El Tevba, 9.15.


Prsten sa zelenim draguljima bio je izuzetno skupocen, možda i najskupoceniji komad nakita koji mi je Bajazit poklonio.
Posle jednog slavlja, došavši u svitanje u moje odaje, probudio me, pa je iz džepa izvadio kutijicu od slonove kosti, ukrašenu crvenom mašnicom, i pružio mi je.
– Ovo je za tebe – prošaputao je.
Kad sam je, još sanjiva, uzela, i otvorila, shvatila sam da u ruci držim poklon izuzetne vrednosti, te mi se iz usta oteo krik. A zaslepljujuća svetlost koja se namah razlila po sobi, toliko je bila jaka i soba se tako osvetlila, da sam morala da zažmurim.
A kad sam, budući veoma radoznala, otvorila oči, videla sam zlatan prsten u obliku zmije koja grize svoj rep, sa draguljima iz kojih svom silinom zelena svetlost isijavaše.
Istog trenutka prisetih se Bajazitove priče o dva potpuno ista prstena koja su pripadala njegovom ocu Muratu, a koji su nestali posle bitke na Kosovu polju. Nekoliko puta mi je pominjao te prstenove, pričao o njihovoj lepoti i neobičnosti, o njihovoj neprocenjivoj vrednosti, ali i o tuzi što ih je izgubio.
„Ne mogu sebi oprostiti, Hanuma, što ih dadoh pijanom slugi Osmanu, te nestadoše bez traga. Mislim, bezbeli, da ih nije izgubio, kako mi se pravdao, već ih je za vino prodao. I tako nisam ispoštovao amanet svoga oca da ih čuvam. Vredne stvari se ne daju nikome… Ja sam uvek o tome vodio računa. Svoje ne daj! Da sam ih sačuvao, na strah ne bih pomislio. Oni su imali čarobnu moć i sa njima bih dobio sve bitke i ratove“, ponavljao je sto puta.
Toliko je žalio prstenje, da sam pisala majci i molila je da se raspita po Srbiji, da pokuša da ih pronađe. Majka se trudila, slala glasnike po celoj zemlji, čak i u oblasti Brankovića, kod Mare u Raškoj, i Balšića, kod Jele u Zeti, ali, uzalud.
Slala je i mladog vlastelina Danila da se kod poznatih kosovskih zlatara raspituje, da kobajagi, traži da kupi prstenje u obliku zmije koja grize svoj rep, ali su svi zlatari samo odmahivali glavom.
Jedino, pričao je Danilo, jedino su mu sumnjivi bili neki Kuzma i Damjan u Janjevu. Izgledalo mu je kao da nešto kriju, ali, iako je nekoliko puta išao k njima, ništa nije uspeo da sazna.
Od prstenja ni traga.
„Nije važno, Hanuma. Nije važno“, rekao je Bajazit, kad sam dobila pismo od majke. „Prstenove sam izgubio, ali sam tebe dobio. Previše bi, bezbeli, bilo da imam i prstenje i tebe. Negde čovek gubi, negde dobija… tako je to u životu”.
– Da li je ovaj prsten isti kao „oni“? – pitala sam ga, kad sam se malo smirila.
– Da. Skoro isti, Hanuma. Poručio sam kod Arslana, u Bursi, za tebe, ovaj prsten u obliku zmije, el-hajje, što je jedno od glavnih imena Allahovih, koje znači ono što podaruje Život, jer, ti si meni, na moju radost, podarila život.
– Hvala na ovako skupocenom poklonu, Gospodaru, hvala… ali… ali… nije trebalo… – mucala sam, zadivljena izgledom i neobičnošću prstena, a naročito kristalno čistom zelenom bojom smaragda.
– Za tebe, moja Hanuma, ne postoji na celom dunjaluku poklon koji bi bio skupocen, jer, ono što je za mene najskupocenije, to si ti. Ti si moj svet; i moj živog, i moja ljubav, i moja snaga. Sami te milostivi Allah poslao kao dar, peškeš, za mene, vernog njegovog slugu.
– Hvala, Gospodaru, na poklonu – ponovih – kao i na tvojim lepim rečima. Ali, tvoj svet je prebogat lepim ženama, i tvoj život je ispunjen bitkama i ratovima, i tvoja ljubav je okrenuta milostivome Allahu, i tvoja snaga se rasipa na vino i merak – rekla sam mu.
– Sve moje žene, Despina, prošle i sadašnje, nemaju ni delić lepote kojom je tebe Bog obdario. Tvoja lepota, i mudrost, i smernost, daju mi snagu za bojeve i ratove, i, neka mi milostivi Allah oprosti, neka mi halali, jer on sve zna, ali moja ljubav prema tebi je ogromna. A, uz vino i merak još te jače volim… I svi moji podanici, i vojnici i verski dostojanstvenici, i paše i veziri, i uleme i šejhovi, na tebi mi zavide. Ja, Bajazit Munjeviti, Ilderim zvani, pohotni i požudni, oholi i gordi, slavom i pobedama opčinjeni, u ratu okrutni i krvoločni, tako o meni pričaju, i prijatelji, i dušmani moji, u orgijama sa ženama nezasiti, nemam više želja. Niti su mi pogrebne druge žene. I ja od današnjeg dana, obećavam ti, i kunem se milostivim Allahom, da do kraja svog života neću postelju deliti ni sa jednom drugom ženom, niti sa onim venčanim, Haltunom, Devlom i Hafsom, koje su mi sinove i kćeri rađale, niti sa onim nevenčanim, iz harema, ni imena im ne znam, ko bi se zamajavao tolikim imenima, osim sa tobom… Neka Allah podari milost i sreću tvojoj majci koja te takvu rodila i meni poslala da moj saraj ukrasiš i moj život oplemeniš.
– Gospodaru, ne znaš šta govoriš, pijan si – usudila sam se da mu kažem, potpuno zatečena divljenjem koje prema meni iskaza.
– Jesam pijan, al‘ dobro znam šta pričam. Sve što sam tražio u posteljama najlepših žena u carevini i Turkinja, i Grkinja, i Persijanki, i Jermenki, i Vizantinki, i anadolijskih, i seldžučkih, i franačkih, i bugarskih, i mnogih drugih princeza, ko bi ih sve popamtio – lepotu, nežnost, strast, dušu i osećaj, našao sam u tebi. Opčinjen sam lepotom tvoga tela… i tvoje duše… i mirisom tvoje kože, i… i mekotom tvoje kao svila kose, i… ja ništa drugo… ništa osim tebe ne vidim, niti želim… I, moja voljena Despina, moraš znati istinu, koju samo veliki Allah zna, a to je da si mi ti vrednija od svih tovara blaga koje sam sa svakog pohoda donosio, i od svih dragulja u zlatarama Burse, i, Allaha mi, skupocenija si od celog krda kamila i slonova koje sam u pohode vodio. I još ti nešto moram reći: Ja život svoj bez tebe ne bih mogao zamisliti. Ko bi samo pomislio da mi tebe uzme, bio bi istog trenutka mrtav, rahmetli. Čitav dunjaluk bih pobio za tebe. I, eto, sam se sebi čudim što ja, sultan nad sultanima, potomak silnoga Osmana Gazije, koji je stvorio ideju svetoga rata protiv hrišćanske Vizantije, pa njegovog sina Orhana, pa Orhanovih sinova Halila, Sulejmana i rahmetli Murata, oca moga, sa snagom i željom da osvajam, da pokoravam, da širim teritoriju koju mi slavni preci odrediše, što ja, gospodar Osmanlijskog carstva, dozvolih sebi slabost oprostiće mi milostivi Allah na tome, da mojim životom ovlada jedna žena, a to si ti, gospodarice moja, – reče i kleknu preda mnom.
Videći ga kako kleči, uplaših se da neko ne naiđe i ne vidi ga u tom položaju, pa ga obgrlih rukama, i pomogoh mu da se podigne. On se sruči svom težinom na minderluk, i u istom položaju ležeći, zaspa.
Ja ostadoh da se divim lepoti poklona koji sam dobila, stavljajući ga čas na jednu, čas na drugu ruku, a on, onako svetao, prosipao je i širio svetlost po sobi, da je i pijani Bajazit u jednom trenutku prekrio sklopljene oči rukama.

*


Ja sam taj prsten, po Bajazitovoj želji, stavljala na prstu najsvečanijim u saraju prilikama, a takve prilike su bile veoma česte, jer, Bajazit je voleo da se veseli, i stalno su organizovana slavlja sa ogromnim količinama hrane i pića, uz prisustvo polugolih plesačica duge kose i bujnih grudi, u odeći koja je više otkrivala, nego pokrivala, izvodeći, uz muziku, raznovrsne igre, uz zanosne pokrete tela, da su osmanlijski velikodostojnici, i askeri, u trans padali.
I kad god sam taj prsten stavljala na prst, uvek je sa njega zračio snop jarke, zelene svetlosti koja je udarala o vrhove dvorskih kupola, i do najviših pukotina izrezbarenih zidova, što je uvek iznova mamilo uzdahe prisutnih žena.
Bajazit mi nije odmah ispričao celu priču o prstenu u obliku zmije koja grize svoj rep.
Tek na oko dve godine pre bitke kod Angore, on mi je otkrio tajnu prstena.
– Ako se, moja Hanuma, nekad u životu, koji je nepredvidiv… ako se, kažem, nađemo u nekoj životnoj opasnosti, imamo načina da se spasemo uz pomoć ovoga tvoga prstena.
– Kako to misliš, Sultane? – upitala sam.
– Vidiš – kaže, i uzima prsten u ruke, – kad se ovi smaragdi uz pomoć ove male kopče, rasklope, u njima je prilično veliko udubljenje.
– Da… da… – mucam zbunjeno, dok on prstima nešto čačka oko dragulja.
– Evo, vidi koliko tu ima prostora. Tačno toliko da stanu dva zrna otrova.
– Zrna pravog otrova?
– Da.
– A šta će meni otrov?
– Slušaj me dobro, Hanuma. Ti si mnogo pametna žena. Naučila si me mnogim korisnim stvarima. I zato ti ovo pričam. Sve ove mnogobrojne žene u haremu to su ti hajvani. U njihovim glavama, sve je praznog razumeš? Čak i ove što su mi sinove rađale, Ertugrula, Sulejmana, Musu, Mehmeda, Kasima, Isu i Mustafu, kao i kćeri, Erhondu Hudu i Fatimu jedino su to i znale… i ja sa njima nikad nisam vodio nikakve, a kamoli ozbiljne razgovore. Ti si po svemu drugačija. I zato ti to pričam… Ako bismo došli u neki ćorsokak, mada ja u to ne verujem, zahvaljujući milostivome ‘Allahu, ja ne mogu doći, bezbeli, u ćorsokak, pa da mi život bude ugrožen, pa zato kažem, ako… ako bi se desila neka opasnost, opasnost po naš život, moj, ili tvoj, opasnost tolika da nam spasa nema, da jedno drugom ne možemo pomoći, e, onda bismo uzeli otrov, evo ovaj koji sada stavljam unutra, progutamo ga, i – kraj… Spasimo se muka.
– Kakvih muka, Gospodaru? Kakav spas, kakav otrov? O čemu pričaš? – bila sam zapanjena.
– Vidiš, Hanuma, može se desiti da neko ko je tu, oko mene, poželi da uzme vlast, a ja je, naravno, ne dam, što bih je davao. Niko vlast, otkako je sveta i veka, nije dao milom… E, onda taj neko hoće vlast silom, pa mu pomognu bezbeli, neki od ovih istih što meni služe. I desi se, može biti, da hoće da me ubiju. I, ne samo mene, neš i tebe…
– Ja tu ništa ne razumem.
– Razumeš, razumeš, Hanuma. Mnogi od ovih što mi se najviše klanjaju najradije bi mi uzeli vlast. Isto to može da se desi i Stefanu. Zato sam ga učio da smakne sve one na koje sumnja da bi njega smaknuli. I sam sam ih dosta smaknuo, ali, uvek iznova niču. Jesi li sad razumela?
– Pa… pa…
– E, ako bi se to desilo, pa me zbace s vlasti, ili ako bih u nekom boju, a biće bojeva, dok mi je glave na ramenu, Osmansko carstvo mora da se širi, i ako bih bio uhvaćen i zarobljen, mada u to ne verujem, milostivi Allah će mi uvek pomoći, bio bih odmah i ubijen. Da me ne bi dušmani ubijali, i mene i tebe, mi popijemo ovaj otrov iz prstena, i spasemo se.
– Ima više načina za ubijanje.
– Ima, bezbeli, ima. No, kad te zarobe, kako ćeš prekratiti život? Nikako. A ovako, nosiš prsten na ruci, ili zašiven u odeći, i, kad god ti zagreba, tu je.
Nisam bila zadovoljna Bajazitovom pričom, ali od toga dana se od prstena nisam odvajala.

ŠTA JE VAZAL, VEĆ SLUGA




Mrzeći zlo, držite se dobra.

12. poslanica apostola Pavla Rimljanima, 110.9.


– Nemoj, Despina, slučajno da izgubiš prsten sa zelenim draguljima, molim te – podsetio me i onog dana kada smo u Bursi čekali Stefana, na putu prema Angori.
– Ne brini, Sultane – rekla sam. – Ne brini.
– Mislim da nam neće trebati, ali, ako zatreba…
– Ako zatreba, tu je, na sigurnom. Ali, znam dobro da neće zatrebati!
– Bože, Hanuma, kako bih ja živeo bez tebe!? Ama, potrebno mi je kao hleb, i kao vino, i kao životni dah, tvoje prisustvo, – rekao je, samozadovoljno. – Tvoja snaga jača moju snagu, tvoj razum uvećava moj, tvoje reči smiruju me, bistre mi misli, ali i teraju da pobeđujem. Ja moram ovog puta pobediti!
– Naravno da ćeš pobediti.
Nekoliko dana smo se zadržali, dok sva vojska nije stiga, u Bursi, šetajući i obilazeći radnje.
Stefan je iz Srbije stigao sa Vukom i sestrićima Ðurđem i Grgurom. I sa nekoliko hiljada gospodstvenih konjanika.
Na moju veliku žalost, nisam uspela da ubedim Bajazita da ga ne zove u ovaj boj.
Nije pomogao ni hašiš, na kome Hatidža nije štedela, a ni molitve Gospodu.
– Sine, Stefane, dobro je što si došao sa tolikom vojskom. Potreban si mi, kao hleb gladnome, kao voda žednome… Znaš, sinko, Hanuma se mnogo ljutila kad sam te pozvao. Nikad je tako ljutu nisam video. Ali, morao sam da te zovem. Zar bih bez tvoje pomoći mogao silnome Timuru na megdan izaći?
Stefan je ćutao.
Ostao je kod nas nekoliko dana na novoizgrađenom dvoru u Bursi.
Nikad lepše nije izgledao. Ni raskošnije. Ni on, ni njegov konj. Ponosno su stajali sokolovi, skupljenih krila, na njegovim ramenima. Bajazit je bio zadivljen.
– Valahi, Hanuma, moram priznati da je ovaj tvoj brat takva lepota od čoveka, da mu u mojoj zemlji ravna nema!
Stefanovo skerletno odelo, sa zlatnim tokama, pa dolama, o kojoj je visio mač u zlatnim koricama, pa crveni ogrtač sa zlatom vezenim dvoglavim orlovima, pa visok, tanan stas, pa kratka, negovana brada na belom, kao u najlepše devojke licu, sa talasastom kosom pod zlatnom krunom, činili su da ga svi turski zapovednici i dostojanstvenici sa divljenjem gledaju.
– Mašallah… mašallah… kakav kaurin!.. – šaptao je, zavišću obuzet, silni Ali-paša.
– Stefane, sinko moj, priznajem, nemam čoveka ni vernog ni odanog, ni pametnog, ni hrabrog, a, Allaha mi, ni viđenog kao što si ti – nije mogao Bajazit da skrije svoje ushićenje pred Stefanovim izgledom.
I svi ostali iz Stefanove pratnje su izgledali moćno. Naročito Vuk, ali i Ðurađ, i Grgur. Raskošno obučeni, oružjem okićeni, na rasnim konjima, sa skupocenim sokolovima, za borbu spremni, izazivali su znatiželju i divljenje paša i vezira.
– Ti, sinko, sutra s vojskom kreni prema Angori, ali polako. Odmarajte se često, da snagu sačuvate za borbu tešku, ali izvesnu – rekao je Stefanu. – Ja se nadam… bezbeli, ne, ne nadam se, već… znam… siguran sam… pobeda će biti naša. Ja sam spreman. Uz pomoć tvoju i tvojih probranih junaka, i tako dobrih konja, i oružja, pokorićemo Tamerlana. Pokorićemo ga, u ime milostivoga Allaha, i sačuvati teritorije Turske carevine. Gvozdene mačeve vojske koja je u moje krajeve došla, u vosak ćemo pretvoriti.
– Da… da… – mrmljao je, nekako odsutno, Stefan.
– Jak je Tamerlan, to svi znamo, ali, i mi smo jaki – nastavio je Bajazit. – Ako smo kod Nikopolja napravili onakav podvig, kad su odvažni i nadobudni evropski vitezovi, Francuzi, Englezi, Nemci… Poljaci, Ugri… bežeći glavom bez obzira spasavali svoje, da prosiš, zadnjice… kad je silni Sigismund jedva spasao svoju glavu hitajući lađom uz Dunav, e… kad smo tamo odneli onako sjajnu pobedu, na mojoj zemlji će nam biti mnogo lakše.
– Slažem se s Vama – dodao je, isuviše ozbiljan, Stefan. – Ja sam doveo pet hiljada probranih vojnika. I siguran sam u pobedu. Da nisam siguran, ne bih lično došao…
– To volim da čujem, sinko, to! Još si bolji, nego što mislim! A mislim, da si mnogo bolji od mojih paša i vezira. I to mi daje snagu!
– Ipak, Tamerlan je isuviše jak – dodao je Stefan.
– Tačno! Ali, mi smo jači!!! I pamet nam je jača!!! I veći smo junaci! I svaki tvoj junak, sinko moj, vredi koliko deset Mongola, ne deset, pedeset, ne pedeset, već stotinu Mongola vredi jedan tvoj junak!!! – vikao je, kao u transu, Bajazit. – A ni ovi moji, janičari i azamplari, nisu loši.
Stefan je ćutao i nevoljno klimao glavom.
Ćutala sam i ja.
– Još samo kad bih imao zmije!
– Kakve zmije, Gospodaru? – prenula sam se, iznenađena.
– Zmije? – upitao je, još više od mene iznenađen, Stefan.
– Da, zmije. Zmije bi mi pomogle da budem sasvim siguran u pobedu. Jesam li vam pričao kako se završila jedna od najvećih bitaka za oslobođenje svetoga grada Jerusalima 1191. godine?
– N… ne, ne… – promucala sam.
Stefan je oćutao odgovor, i dalje u stanju zaprepašćenja.
– Kad su krstaši, pod vođstvom lukavog engleskrg kralja Ričarda, zvanog Lavlje srce, došli brodovima pod zidine jerusalimske tvrđave, s namerom da osvoje, da pokore, da zagospodare tuđim zemljama, i tuđim svetinjama, dočekala ih je turska flota onako kako su i zaslužili…
– Kako ih je dočekala turska flota? – bila sam nestrpljiva.
– Zapovedniku turske flote, moja Hanuma, pala je na um spasonosna misao… A u svakoj teškoj situaciji najvažnija ti je spasonosna misao… Zar ne, sinko, Stefane?
– Da… da – promrmljao je Stefan.
– E, taj zapovednik, mudri i hrabri kalif Saladin el Ajubi, naredio je da se naprave ćupovi. Hiljade ćupova je za noć napravljeno.
– Kakvi ćupovi? – pitao je Stefan.
– Ćupovi, kao i svaki ćupovi, od zemlje. Samo… napunjeni zmijama… zmijama otrovnicama, auuuh!, i stavljeni u vrećice natrpane krečom u prahu…
– I? – bila sam nestrpljiva, za razliku od Stefana koji je nepomično sedeo.
– I onda su turski vojnici katapultirali te vrećice na engleske brodove. Krstaši se nisu tome nadali, naravno… Eh, da mi je bilo to da gledam, Hanuma, samo to da gledam! – vikao je, stisnutih pesnica Bajazit.
– Ne razumem o čemu je reč.
– Moja Hanuma, kako ti to ne razumeš? Razmisli mato, pa će ti biti jasno… Stefane, sinko, jesi li ti razumeo o čemu se radi?
– Naravno – sa gađenjem je promrmljao Stefan.
– I ja sam sada razumela – dodala sam.
– Naravno da si razumela, Hanuma moja. To je lako razumeti, ali je teško smisliti…
– Znači, vrećice su padale po vojnicima, i cepale se, je li tako, i zmije su… oh… užas… uh… oh… oh…
– Da, Hanuma, tako je. Vidiš kako je to jednostavno! Krečnim prahom obnevidela posada, i vojnici, u paničnom strahu od razjarenih otrovnica spas su tražili skakanjem u morsku vodu, ha, ha, ha… – odjeknuo je njegov smeh, kao da je zagrmelo.
Stefan i ja se zgledasmo.
– No, nisu mnogi ni stigli do vode, a strelice naših nepogrešivih strelaca su im probadale glave, ruke, noge, drobove, ha, ha, ha… – zacenjivao se od smeha.
Ja i Stefan se skamenili.
– Šta misliš, sinko Stefane, da li je teže umreti od davljenja, ili od uboda strele, ili od ujeda zmije otrovnice? – i dalje zacenut smehom pitao je Bajazit užasnutog Stefana.
– Ni… ne bih to znao, Gospodaru…
– Kako je to bilo zabavno gledati! Uživati u strašnim smrtima tih uštogljenih, nalickanih krstaša, goji su mislili da, varvarski ubijajući nedužni narod, pokore sledbenike milostivog Allaha, i grad Jerusalim iz kojeg je Prorok Muhamed na čudesno putovanje, na nebo, krenuo. To je bila istinska zabava! Ha, ha, ha, ha… – smejao se, ispijajući do dna velike pehare vina iz Srbije.
Ja, zanemela, s mesta ne mogu da se pomerim.
– Popij, sinko, Stefane! Popij i ti, Hanuma. Ovo piće je dženetsko. Ono daje snagu i jača zdravlje.
Ja i Stefan popismo ponuđene pehare vina.
– Imao sam nameru da i ja, u ovoj borbi sa Mongolima upotrebim zmije, ali, moj mudri i verni mi Ali-paša kaže da Angora nije na moru… i da vojnici imaju gde da pobegnu… Ipak, žao mi je što nisam otrovnice pripremio. Onda bi pobeda bila sigurna… Mada, i ovako je sigurna! – vikao je, sve više zaplićući jezikom, što je bio znak da se napio.
– Živeli! – viknuo je, na kraju, nazdravivši meni i Stefanu. – Za naše zdravlje, za pobedu, uz pomoć milostivoga Allaha, slava mu i milost! – viknuo je, i sručio se, potpuno pijan, na pod.
Stefan je nemoćno zavrteo glavom, očigledno zabrinut, ali i uplašen.
– Morao sam, sestrice, da dođem… – došapnuo mi je. – A dosta mi je ratovanja uz Bajazita. I toga vazalstva. Šta je vazal, nego sluga… Kad god se Bajazitu ćefne, zove me… I ja moram da dođem, jer, drugog izbora nemam. A sve mi je teže… Vodim biranu vojsku, da vrat lomi i krv prosipa po, predalekim od srpske zemlje krajevima, da uvećavam broj udovica i siročadi, i majke kukavne da ostavljam bez sinova, i sestre bez braće, i mlade devojke bez momaka. Velika je to žrtva, mila moja sestro, a nemam izbora… Gore visoko, dole tvrdo… I tebe smo žrtvovali… I majka je žrtvovana. Morala je da napusti svoju zadužbinu Ljubostinju, da se odrekne voljom Božijom izabranog monaškog života, i molitvi, i tihovanja, i zameni me na prestolu, dok se ja, ako Bog da, vratim…
– Vratićeš se, brate mili, daće Bog Nemoj tako da razmišljaš… Mrzeći zlo, držite se dobra, kaže apostol Pavle. A ti si se dobra uvek držao, te će se Gospod Bog tebi hristoljubivom i blagočestivom, smilovati. Moliću mu se neprekidno – došapnula sam, u očajanju.
Shvatila sam da je Stefan ovoga puta veoma uplašen, što mi i nije bilo čudno.
Čudno bi mi bilo da je drugačije.
I ja sam se uplašila, i njegovih reči, i njegove ozbiljnosti. Uplašena sam bila od prvog trenutka Bajazitove odluke da zove Stefana, da mu pomogne u borbi s Tamerlanom.
Odmah sam pozvala Hatidžu.
– Pričaj, šta će biti u ovoj bici?
– Biće onako kako sam rekla. Zlo i smrt. Samo to vidim.
– A Stefana, vidiš li? Ima li ga, Hatidža?
– Ne mogu sada baš sve da vidim.
– Moraš. Potrudi se!
– On je… biće u ratu i ognju… Mačevi mu nad glavom vise… Vasilice, bezbroj je mačeva, i kopalja, i sablji.
– I?
– I vatra je oko njega. Veliki plameni jezici ga prate, i… Allah ga čuva, ali…
– Šta „ali?”
– On je jak, uspravan, i… stara žena u crnini, u molitvama, čeka ga, brine…
– Ama, ne pitam te to, nego, šta će biti s njim do kraja bitke?
– Ne znam… ne mogu… ne vidim…
Tek sam se sad uplašila.
– Moraš ga, Hatidža, pronaći, moraš mi reći… moram znati šta će biti u toj prokletoj bici! Razumeš li?! – toliko sam vikala, da je Hatidža, predstavljena, izletela napolje.
– Dabogda Bajazit crk‘o, dabogda ga zlo našlo, dabogda poginuo, dabogda glavu izgubio… dabogda…!!! – vikala sam iz sveg glasa.

SPREMNA ZA VENČANJE




Molim Te, Presveta Bogorodice Djevo…

Molitva Presv. Bogorodici


Ponovo sam u mislima s Bajazitom.
Jak utisak na mene je ostavio prvi susret s njim, koji se desio tek onog dana određenog za venčanje.
Posle celodnevnih priprema, koje su me prilično zabavljale, u sumrak mi je sultanija donela odeću u kojoj je trebalo da se pojavim pred sultanom.
Bila je to haljina od prepune sjaja svile, boje slonove kosti, sa isto takvim od brokata ogrtačem, ukrašenim po ivicama belim perjem, koje js, na, i najmanji dodir ili pokret, treperilo kao da je živo.
Allah aghbar… Allah… Allah… Gospode Bože… bisillahir rahmanir…, žamorio je nežni šapat lepotom i sjajem haljine opčinjenih prisutnih dvorkinja i robinja.
I sama očarana lepotom raskošne haljine, a i reskim mirisom mošusa koji je ispunio prostoriju, uspela sam da ispustim samo jedno poluglasno „uuuh.“
– Ja sam je odabrala – reče sultanija. – Znala sam da će ti se dopasti.
– Nikad lepšu haljinu nisam videla – prošaptah. – Vaš izbor js, zaista, znak prefinjenog ukusa.
Onda sam obula cipele u istoj boji, izrađene od sedefaste kadife, zlatom vezene, i biserima ukrašene, što je izazvalo ponovno ushićenje dvorkinja.
– Njih ti je sultan poslao. Po njegovoj zamisli uradio ih je Rašid, najbolji obućar u Bursi.
Potom su me dvorkinje, po izboru sultanije Ðulsume, okitile najlepšim komadima zlatnog nakita iz mehra.
Raznovrsno prstenje, narukvice, ogrlice, naušnice, s raskošnim i raznobojnim draguljima, bili su neprimetni u odnosu na zlatni pojas i nekoliko niski dukata koje su mi oko vrata stavile. Osećala sam težinu na telu, kao da sam vitez pod oklopom.
– Mislim da je ovo previše – stidljivo sam prošaptala.
– Kad se sultan ženi, na zlatu ne sme da se štedi – rekla je sultanija.
Mene je sve to vrlo zabavljalo, te, iako sam ceo dan provela u pripremama, čak ni umor nisam osećala. Opčinjena šarenolikošću u odevnim predmetima, sjajem zlata i dragulja, te radoznalošću i divljenjem prisutnih žena, prosto nisam osetila kako vreme promiče.
To je trajalo sve do trenutka kad su mi odaliske na glavu stavile beli, prozirni veo, ukrašen na ivicama sitnim biserima i bobicama dragog kamenja, sa carskom dijademom preko glave.
Jedna sasvim mlada, prelepa dvorkinja predade mi u ruke buket belih, opijajućeg mirisa, cvetova (najbrojnije su bile ruže), umotan u belu čipku ukrašenu zlatnim vezom, da ni najoštrije oko nije mongo napraviti razliku između pravih, prirodnih latica cveća u buketu, i ovih zlatnih, na tkanini vezenih.
Mašallah… mašallah… aman jarabi… Allah, Allah, mešali su se tihi glasovi prisutnih žena koje nisu moše skriti ushićenje.
– Ni Afrodita nije bila lepa kao ti, mila moja! – dodade sultanija. – Moj sin i ne sluti kakva ga sreća čeka.
I ja bacih pogled na ogledalo, i sve što videh beše jedna predivna, blistava belina, a jedino što narušavaše svečanost te bele boje moje skupocene odeće beše očaravajuće crvenilo rubina koji svom silinom isijavaše nasred niske dukata na mom čelu, te izgledaše kao da je tek rascvetala latica ruže spremna da probije veo koji je prekrivaše.
Tog trenutka sam se osvestila, te, i, pored lepote prizora, užas ovlada mnome, jer shvatih da je došlo vreme da se sretnem sa Bajazitom.
Došao je trenutak od kojeg sam strahovala sve vreme kao ovca od noža, kao osuđenik na smrt od dželata, a to je susret s mojim budućim mužem, turskim sultanom, surovim ratnikom i neumornim osvajačem, koji je u isto vreme muž još tri venčane žene, ali i vlasnik velikog harema.
I obuze me tiha drhtavica, a srce poče da udara, kao da će iskočiti.
I zazvečaše mi, na grudima, dukati.
I shvatih da to više nisam ja, Olivera, kći Lazareva i princeza srpska, već neka sasvim druga, meni potpuno neznana osoba.
I dođe mi želja da ovu haljinu što je na meni skinem, pocepam, da svaki komad nakita bacim, da ogrlice i narukvice pokidam, da dijademu izgazim, da ovaj sjajni rubin sa čela otrgnem i kroz prozor, u vrt bacim, i da obučem jednu svoju platnenu, običnu belu haljinu, kakvu nose srpske seljačke kćeri, i da se vratim u svoju zemlju, na parče svoje rodne grude, ali, ne na dvor, ne kod majke, već u neš, daleko od svakog puta, selo, kod nekog siromašnog seljaka, koji ima mnogo dece, i gaji stoku, i da i sama čuvam stoku, i da se tamo, među jelama i borovima, zaljubim u nekog pastira, sa stadom ovaca… i… da budem… doživotno srećna…
I zaškrgutah zubima, i gnev me ispuni.
I strah.
I gorko uzdahnuh, shvativši svoju nemoć.
I dođe mi da vrisnem, da zakukam, da za izbavljenje svoje molim.
I setih se svoje rane mladosti i devojačkih snova.
I misli mi se, nakratko, vratiše u srećne dane mog života u Srbiji.

*


Maštala sam o princu na belom konju, koji će me uzeti, poštovati i voleti, kao što je moj otac Lazar voleo moju majku Milicu.
Kao što je moju sestru Jelu voleo njen muž Ðurađ Stracimirović Balšić.
Kao što je, najzad, moju najstariju sestru Maru voleo njen muž, Vuk Branković.
Potajno sam zamišljala viteza u liku mladog Dojčila, sestrića Miloša Obilića.
Onoga dana kad su krenuli na Kosovo polje, kad smo izašli da ih ispratimo, među mnogim mladim vitezovima, izdvajao se po lepoti i gospodstvu, po odeći i oružju, mladi vitez Dojčilo.
Kad su, posle zakletve i pričešća krenuli, meni se srce steglo.
Kad se primakao kapiji, Dojčilo je zaustavio konja, okrenuo se, zaustavivši kolonu za sobom, i potražio me pogledom, u kojem je bilo neke tajnovitosti, neke prikrivene čežnje, nečega tako nežnog i toplog, da sam prvi put u životu osetila da mi telom žmarci prolaze.
I svi su to primetili, i glave k meni okrenuli. Ja sam zadrhtala, jer me na toj letnjoj vrelini, uhvatila studen, te sam oborila pogled ka zemlji. Tlo mi se pod nogama ljuljalo. Da Stefana nisam pod ruku uhvatila, srušila bih se.
A kad sam ponovo podigla glavu, pod prašinom bezbrojnih konjskih kopita, videla sam u daljini samo dobro mi poznat pramen njegove kose, izvirio ispod kacige, kojim se vetar poigravao.
I u tom trenutku, kao da je osetio moj pogled, on se okrenuo.
I konj je usporio hod, i stao, ržući.
I Dojčilo je podigao s lica kacigu, i ponovo me pogledao.
I mahnuo mi.
I ja sam ruku podigla, da mu otpozdravim, sva raznežena, srećna.
No, u tom trenutku majka me oštro pogleda, i ja, zbunjena, podigoh ruke k nebesima, i molitvu počeh izgovarati. Molitvu Gospodu, za pobedu, za život, za radost za opstanak.
I ruka mi ostade u vazduhu, kao prikovana, sve dok se kolona nije izgubila iz mog vidokruga.

*


Graja koja se začu napolju, vrati me u stvarnost.
Stresoh se čuvši besomučno udaranje u goč pred samim vratima moje sobe.
I shvatih gde sam, i, u očajanju, sedoh na minderluk.
Sultanija mi priđe i pomilova me po glavi.
– Ne boj se – prošapta.
Uto i zvuk goča stade.
I graja napolju, utiša se.
I svirka utihnu.
I ukaza mi se, u jednom trenu, pred očima, kroz penasti veo, lik moga brata Stefana, i moje majke Milice, i monahinje Jefimije, i čuh njihove reči „spas, ti si naš spas… spas… spas…“.
I setih se Ajdina, i njegovog osmeha, i reči „budi hrabra” koje mi je došapnuo prethodne večeri u magazi, kad sam sa Zurifom išla po mirise, i „biću u tvojoj blizini, ako ti šta ustreba”, te ustadoh, duboko udahnuh vazduh, i napravih nekoliko užurbanih koraka po sobi.
Šuštanje moje haljine, i zveka dukata na grudima razbiše tišinu, te se ponovo oteše poznata mi šapata oduševljenja dvorkinja i robinja.
– Spremna sam – rekoh odlučno.

VENČANJE




Gospodar Sudnjega dana uvodi noć u dan, i uvodi dan

u noć, on je potčinio Sunce i Mesec – svako plovi do

roka određenoga.

Kur‘an, Fatir, 35.13.


Dva evnuha, Jusuf i Ibrahim, svečano obučeni, u šarenim od brokata šalvarama, i zelenim jelecima, sa zelenim, svilenim turbanima na glavama, namirisani jakim mirisima, dohvatiše me nežno ispod ruku, i mi krenusmo, praćeni mnogim ženama i sultanijom, koja je blistala od sreće.
U tom trenutku, jako odjeknuše zvuci zurli i tambura.
I graja napolju se pojača.
I još mnogo baklji zasvetli.
I mi krenusmo dugačkim hodnikom, prekrivenim debelim vunenim ćilimima u čiju mekotu su tonule moje noge, sa obe strane uokvirenom lukovima, pod kojima su se, u svetlom odsjaju naređanih baklji, tiskale, u potpunoj tišini, mnoge ženske i dečje glave, sa pogledima u mene uprtim.
Kad smo prošli kroz hodnike haremskih odaja, naišli smo na „vrata sreće“ koja povezuju enderun, unutrašnji dvor, sa birunom, to jest sultanovim odajama. Tu, u tom prolazu, ukrašenom jedino bakarnim ćupovima prepunim raznobojnih latica cveća, sa opojnim mirisima, osim dvojice mišićavih stražara sa ukrštenim jataganima nad glavama, nije bilo nikoga.
Posle samo nekoliko koraka, preda mnom se otvorio ogroman prostor, sa visokom kupolom u sredini, i sa dve malo manje sa strane, osvetljen stotinama baklji, koji je bio prepun sveta.
U tom, centralnom delu, stajali su samo muškarci. U levom žene, a u desnom deca, različitih uzrasta.
To je bilo sve što sam u tom kratkom trenu primetila.
Evnusi se zaustaviše, pustiše me, pa se malo odmakoše od mene.
Stajala sam mirno, stiskajući u rukama onaj buket cveća, plašeći se da mi, od velikog uzbuđenja, ne ispadne.
Tog trenutka shvatila sam da se nalazim na kraju večerašnjeg puta, jer, preda mnom se pružala jedna uzana, jarko crvena staza, koja je vodila pravo do najsvetlijeg mesta u prostoriji, uzdignutog sa neoliko stepenika od poda, ukrašenog, u velikim luku, vencima cveća belih, kao sneg, latica, i najjačom svetlošću, nalik suncu, pod kojom je, u raskošnoj, od zlata stolici, sedeo, pretpostavila sam, sultan Bajazit.
Druga stolica, pretpostavljam moja, istog oblika i izrade, isto ukrašena, bila je prazna.
Desno od te stolice, na samo nekoliko koraka, pored svoga oca Zaima, stajao je Ajdin. Njegovo bledo, jedino mi u toj gomili poznato, uokvireno crnim, kao ugljen pramenovima kose, lice, i crveni fes na glavi, učiniše da osetim trenutak radosti. Čak, poželeh da mu se osmehnem, ali se uzdržah.
Tiha muzika sa frula i harfi, sasvim utihnu.
Potpuna tišina, odjednom, ispuni ogromni prostor.
Ajdin skide fes i rukom obrisa čelo.
Sultan u tom trenutku ustade, zakorači niz stepenike, pa stade. Stasom je nadvisio svoje velikodostojnike, poređane sa strane.
Evnusi me ponovo dohvatiše pod ruke, i lagano krenusmo napred. Osećajući stotine ljubopitljivih pogleda na sebi, počeh posustajati, ali se pribrah, i odvažno nastavih da koračam.
Na samo nekoliko koraka od sultana, evnusi me pustiše i nestadoše.
Ostadoh sama pred čovekom koji mi tog trenutka pruži obe ruke.
Samo malo podigoh glavu i pred sobom videh izduženo, bledo sultanovo lice, ukrašeno tankim, crnim brkovima i dugom, prosedom i retkom bradom, sa ogromnim turbanom od bele svile, ukrašenim kopčom od smaragda veličine pesnice, na kojem je treperila carska perjanica.
Kaftan od belog brokata, oivičen paspulom boje rumenog vina, ukrašen draguljima raznih boja, koji je nosio na sebi, bio je znak i dobrog ukusa, i velikog bogatstva.
Allah akhbar, Allah akhbar, začuh njegov šapat.
Sagoh se, s namerom da se poklonim vladaru nad vladarima, kako su ga svi nazivali, api me on preduhitri, nežno me, sa obe ruke, preko ramena obgrlivši, govoreći mi nerazumljive reči. Potom mi rukama obuhvati glavu, blago je okrenuvši k sebi, te se nađosmo oči u oči. Tek što sam zapazila da ima oči prodorne, i crne kao ugarak, osetih njegov vreli dah na licu, a potom se na moje usne, kroz tanki veo, spusti njegov poljubac.
Od jačine strasti koja izbijaše iz njega, te mog prevelikog uzbuđenja zbog toga, buket cveća mi ispade iz ruku.
Sultan se zatim malo odmaknu od mene, te se između nas nađe uglađen, vremešni kadija, u svečanoj odori, s namerom da obavi venčanje.
Dok je čitao ajete i sure iz Kur‘ana, koji se odnose na zajednički život muškarca i žene, nisam sve razumela, zagledana u pod, uzalud sam tragala za palim buketom cveća. Osećala sam toplinu sultanovog pogleda, i čula njegov tihi šapat:
– Mašallah, mašallah…
Onda nam kadija spoji ruke, i dalje izgovarajući mudrosti iz njihove svete knjige, pa preko njih stavi belu, vezenu maramu, te na njoj u jednoj posudi zapali mrvice mirišljave smole, čiji miris mi prijatno zagolica nozdrve.
A kad izgovori: Gospodar Sudnjega dana… potčinio je Sunce i Mesec… i spojio je brakom vaša srca… on je svemoćan, podiže maramu s naših ruku, i skloni se ustranu.
Uto me sultan uhvati za desnu ruku, koju stavi na svoj levi dlan. Potom na moj domali prst, ne skidajući mi rukavice, navuče prsten izuzetne lepote, od čijeg sjaja ja bih prinuđena da zažmurim.
A kad otvorih oči, i kroz paučinasti veo pogledah prsten, shvatih da je to izuzetan komad nakita, sa velikim rubinom, iste izrade kao rubin koji mi je krasio čelo, žarko crvene boje, koja obasja crvenilom i sultana, i njegov kaftan, i lice, i crvenilo se proširi sve do prestola, koji se takođe jarko zacrvene..
Zatim me sultan ponovo uhvati za obe ruke, i povede prema prestolu na koji oboje sedosmo.
Njegova čudno topla i nežna desna ruka se, uz njegovo neskriveno zadovoljstvo, i polušapat Allah akhbar, na mojoj, levoj, zadrža.
A kad kadija objavi, u tom trenutku, da je brakom vezao vladara nad vladarima, sultana Osmanskog carstva, Bajazita, i srpsku princezu Oliveru, zvuci Ahmetovog goča, na prvom stepeniku pod prestolom, odjeknuše tako jako, da i sam sultan streknu, te ispusti moju ruku.
Onda zasviraše i gajde, i zurle, i frule… I rogovi, i trube…
Nastade svirka od koje i svetlosti baklji jako zadrhtaše.
Nastade golema vika, i graja.
I brojni dostojanstvenici ustadoše i počeše nam prilaziti, klanjajući se do samih naših nogu. Videlo se, po izgledu i odeći, ali i po ponašanju, da su prisutni brojni strani gosti, visokoga roda i ugleda.
Bilo je tu izaslanika, po odeći sam ih prepoznala, iz Ugarske, Dubrovnika, Grčke, Persije, Jermenije, Bugarske, Mletačke Republike. Bilo ih je i iz Srbije.
Najviše je, ipak, bilo Turaka. Paše, veziri, kalifi, uleme, hodže – prilazili su, mrmljali neke meni nerazumljive reči, uz neskriveno divljenje, ali i poniznost, i ljubili vrhove sultanove i moje obuće, što me je, iako mi je bilo isuviše čudno, veoma i zabavljalo.
I Ajdin sa svojim ocem priđe, i celiva nam vrhove obuće, i „Ne plaši se”, prošapta, što me prilično osokoli.
Kad su se svi izređali, a to je potrajalo, jer je zvanica bilo mnogo, sluge unesoše sofre natrpane raznim đakonijama i poređaše ih celom dužinom ogromne prostorije.
Nikad toliko hrane na jednom mestu nisam videla. Zamirisaše vruće pite i pilavi iz tepsija stisnutih među brdima pečenih na ražnju volova, i ovnova, divljači i ptica.
Potom se začu svirka daira, i pred nama se, u svoj raskoši, i dotad za mene neviđenoj lepoti, pojavi grupa od desetak polugolih igračica, sa niskama dukata oko čela i vraga, u izazovnim grudnjacima i šalvarama, ispod kojih su treperila nežna i negovana, mlada tela.
A kad one počeše izvoditi pomaman, i pun vatrenih i izazovnih pokreta stomakom, grudima, i butinama, ples, udarajući u defove i daire, ja zanemeh od sramote, a prostorijom odjeknu hiljadu glasova oduševljenja.
Uto priđoše mnogi trubači, svirači, igrači, gutači vatre… nastade urnebes, koji nisam mogla ni da zamislim.
Od prejakih zvukova morala sam šakama stisnuti uši.
Prisutni gosti navališe da jedu, tako halapljivo, kao da danima ništa nisu okusili!
Dva evnuha prinesoše pred mene i sultana veliki poslužavnik prepun đakonija.
Sultan se prvi posluži, iščupavši pileći batak, koji u slast zagrize. Potom ostatak tog komada pruži meni, te ja, ne znajući šta mi je činiti, uplašena da ne isprljam svoju skupocenu odeću, pomerih veo s lica, te vrhovima prstiju odlomih i zagrizoh, jedan zalogajčić, te ostatak vratih sultanu.
On, sa zadovoljstvom, zagrize komad mesa iz moje ruke, iznenađen načinom na koji sam ga ponudila.
Potom mi blago odgurnu ruku prema ustima, što je bio znak da treba ponovo da zagrizem. Međutim, ja odmahnuh glavom, i pružih mu ostatak bataka. On se osmehnu, zagrize batak još više, sa svih strana, i nastavi da ga, iz moje ruke, glođe, dok na kraju ne ostade samo gola kost, koju spustih na poslužavnik.
Tada spazih i Ajdina koji mi, osmehujući mi se, klimnu glavom, grizući komade pečenog mesa koje držaše u ruci.
Malo kasnije, kad je hrana sa sofri bila prepolovljena, kad su se ispile ogromne količine vina, koje se slivalo niz brade opijenih gostiju, donesoše tepsije ušećerenog voća i raznovrsnih slatkiša i poređaše po stolovima.
Taman sam poželela da se zasladim jednim parčetom baklave, kad me sultan iznenada, nežno uhvati pod ruku, ustavši sa prestola, što i ja učinih, ne znajući šta će sada biti.
Kako mi ustadosmo, svirka stade.
I graja se utiša.
I svi da jedu i piju prestadoše.
I vatrene igračice se skloniše.
I potpuna tišina zavlada.
I sultan me za ruku uhvati.
I niz stepenike siđosmo.
I, za ruke se držeći, prema izlazu krenusmo.
I svi nam se s puta skloniše.
I cvećem nas obasipaše.
I kud god smo se mi kretali, gomile cveća su nas pratile.
I cvetovi su se i po našoj odeći zadržavali.
I mi smo u potpunoj tišini koračali.
Samo su svetlosti brojnih uljanih baklji na bakarnim postoljima treperile.
I samo se poneki tihi, setni ženski uzdah, čuo.
I pored ženskih odaja smo prošli.
I kroz vrata sreće.
I pored carske dvorane.
I do sultanovih odaja smo začas stigli.
I do jedne odaje iznad čijih se vrata u velikom luku pružao raskošni venac belog, mirisnog cveća.
I evnusi vrata otvoriše.
I u tu odaju uđosmo.
I prvo što ugledah beše ogroman krevet sa raskošnim, crvenim baldahinom, ukrašenim zlatnim kićankama.
I namah me crvenilo svilenog brokata zaslepi.
I sultan mi ruku ispusti.
I vrata zatvori.
I s leđa mi, nečujno priđe.
I nežno me zagrli.
I veo s lica strže.
I na moje usne jedan strastan poljubac spusti. I ogrtač mi lagano skide.
I pred vratima urnebes nastade.
I svirka zagrme, i pesma.
I pod prozorom zvuk Ahmetovog goča odjeknu. I sultan me prema krevetu povede.

V GLAVA


SVE JE, IPAK, KISMET




Blaženi čisti srcem Jer će Boga videti.

5. Jev. po Mateju, 10. 8.


Čim sam se probudila, osetila sam vrelinu jutra.
Ustala sam hitro i začas se spremila da, zajedno sa Teodorom, kako smo se u večernjoj šetnji dogovorile, odem na Savu.
Želela sam i da je priupitam ima li istine toj priči o njoj i Stefanu.
Već je prošlo nekoliko dana, a da nisam našla zgodnu priliku za razgovor.
Kad smo se našle na Trgu, prvo što primetih, beše crvenilo njenih očiju. I vidno neraspoloženje.
– Jeste li dobro, Teodora?
– Pa, ne bi se mogao reći.
– Nešto nije u redu?
– Pa… nije.
– Da li ste, možda, bolesni?
– Ne, nisam bolesna. Zapravo, mogao bi se reći…
– Šta bi se mogao reći?
– Osećam neku mučninu… i tegobu… i teskobu… i strah… ali… ali…
– Kakav strah osećate, i tegobu?
– Kako da kažem… prisutan je strah… često… ali, i pored svega, srce mi je čisto.
– O, pa to je važno, Teodora. Blaženi čisti srcem…
– Baš tako. To su lepe reči, koje daju nadu – zaiskriše joj oči. – Samo… ako Antonio…
– Šta ‘ako Antonio’?
– Ni… ništa, ništa…
– Da li je s njim sve u redu?
– S njim je, naravno, sve u redu. Naročito kad popije malo više vina – kiselo se osmehnu. – Baš je toplo.
– Hoćege li da idemo kod doktora Dragoljuba?
– O, ne, ne, nije potrebno… Ova vrućina je tako… teško podnošljiva.
– U pravu ste. Mnogo je toplo.
– I sunce prži, kao nikad.
– I vazduh treperi…
– Ja jedva dišem…
– I ja. I žedna sam. Popila bih, čini mi se, Savu— kažem, gledajući njeno bledo lice.
– I ja.
– Malo ste više bledi – kažem joj, sa željom da mi pojasni malopre izgovorene reči.
– To je od vrućine. Ovako nikad nije bilo vrelo u Dubrovniku.
– Biće nam prijatnije pored reke – rekoh, ulazeći u kočiju.
– Biće prijatnije – dodaje.
Čim do reke stigosmo, u vodu zagazismo, te ruke i lice pokvasismo.
– Sve je kismet – kažem, sedajući na poveliki kamen o koji voda udara, spremna da započnem priču o njenoj vezi sa Stefanom.
– Šta ste rekli? – prenu se ona. – Oprostite, nešto sam se zamislila… pa… pa nisam čula šta ste rekli.
– Kažem, u životu sve je kismet.
– Kakav kismet? – pita.
– Sudbina. Kismet znači sudbina.
– Aha…
– Ipak je u životu sve sudbina
– Znači, kismet. Baš je to prava reč… Kismet… prvi put čujem – razvuče usta u osmeh.
– Ja sam je davno čula, i davno razumela…
– U pravu ste – kaže, kvaseći lice. – Baš je sve sudbina – dodaje, ulazeći sve dublje u vodu, okrenuta mi leđima. Kao da predoseća da ću je nešto pitati, pa beži.
Ućutah.
Iz nekoliko ribarskih kolibica poređanih po obali, izvija se dim. Miris pečene ribe golica nozdrve.
Ljuljuškaju se lenjo mali ribarski čamci.
A voda savska, samo podrhtava.
A dunavska, malo dalje, silovito udara u bregovitu obalu, gubi se pored šumovitog ostrva, i dalje valja talase.
A savska voda hrli dunavskoj.
I spajaju se.
Izgleda mi kao da se grle.
Podsećaju me i danas, kao i uvek, na zaljubljeni par.
Dunav, ogroman, silan, jak, nailazi žurno, praćen toplim zracima sunca, pa uspori i sačeka, a kad mu priđe s desne strane Sava, kad se spoje, onda zajedno, stopljeni, požure dalje… Dunav mi liči na Gospodara koji ide hrabro, ponosno i silno. I zna da ga čeka Sava, tiha, nežna i plašljiva. A kad se jedno drugom približe, on je, nekako, bez milosti, zgrabi. Dunav mi liči na sultana Bajazita. I on je bio tako silan, jak i bezobziran.
Ipak, taj prizor me razneži. Taj zagrljaj dve vode koje dolaze sa različitih strana, a nastavljaju zajedno, do kraja, zagrljene. I osetih neznatno olakšanje.
I Teodora je zabavljena istim prizorom. Pogled joj za talase odlazeće prikovan.
– Da li Vam ovaj spoj dve reke liči na… na… zagrljaj? – pita me, kao da mi čita misli.
– Pravi zagrljaj – dodajem.
– Blago Savi – kaže ona.
– Da – dodadoh zbunjeno.
– Uvek sam volela da gledam paučinastu belinu morskih talasa koji jure jedan za drugim. Ipak, mnogo je lepše gledati talase dveju reka kako hrle jedna drugoj u zagrljaj – kaže Teodora.
– Obožavam da gledam ušće Save u Dunav – dodajem. – Sudbina Save je da se stopi u talase Dunava. To je njen jedini život i jedini put.
– Baš tako. Svako ima ucrtan, kao Sava, put. I ide po tom kismetu – šapuće Teodora, klimajući glavom.
Poželeh da je Konstantin s nama.

BELI GRAD, NALIK DRAGULJU




Ovde došavši, nađoh najkrasnije mesto od

davnina, preveliki grad Beograd, koji je po slučaju

razrušen i opusteo…

Konstantin Filosof: Despot Stefan Lazarević


I on je voleo da, često, u šetnji, posmatra ušće Save u Dunav.
Dok se meni dopadala Sava, on se divio Dunavu.
– Dunav, Istar, Fison ili Gaz – sve su to, Gospo, odabrana imena za ovu rajsku reku – govorio je, zadivljen, pre samo nekoliko dana, dok smo se na tvrđavi dogovarali oko pisanja moje povesti, uzaludno očekujući Stefana. – On je jedna od četiri reke koje iz raja izviru.
– Ipak mi se više dopada Sava – kažem.
– Pa, i Sava je jedna od trideset šest znamenitih reka vaseljenskih. Ali nije iz raja izašla – dodaje.
– Ali je tako mirna. I tako zelena.
– Ove dve reke čine da je ovaj grad najlepše mesto na svetu, kako je uvek govorio Gospodin despot… Šta li nam je sa Gospodinom despotom? – upita on.
– Obećao je da će doći. Nešto ga je, verovatno, sprečilo – dodadoh, ne obraćajući pažnju na Stefanovo odsustvo, zaneta, ne prvi put, lepotom grada i ušća dveju reka pod njim. – Tek kad sam ovde došla, razumela sam zašto je Stefan napustio Kruševac, očevu prestonicu, što mi je jako teško palo, i došao ovde.
– I ja sam se, Gospo, zadivio lepotom ovog naselja pri prvom dolasku. I… tako sam se ovde svikao, i tako… zadovoljstvo našao, da mi moje rodno mesto Kostenec, u Bugarskoj, pa i drevni grad Trnovo, koje sam, silom prilika, morao da napustim, pri Beogradu nikakav značaj nemaju.
– Kad sam prvi put otišla na pristanište, kad su mi se sa modro zelene reke ukazale nanizane, kao đerdan, brojne kupe tvrđave, od kao sneg belog kamena, zastao mi je dah. I ukazao mi se, u svoj svojoj svetlosti, nalik dragulju, grad, kao na krst razapet. Učinilo mi se da je preda mnom kameni, beli brod, sav utonuo u paučinastu, srebrnu jesenju izmaglicu. Svojom belinom u tom trenutku probudio je u meni takvu radost, da pomislih da se nalazim pred ikonom Belog anđela mileševskog. Toliko me božanskom snagom opio.
– Sasvim sam se, Gospo, i ja tako osećao pri prvom susretu s Belim gradom.
– Tada sam i odlučila: živeću samo ovde, pored moga miloga brata, koji je, kao vazal Mađara, dobio ovaj grad na poklon od kralja Sigismunda.
– Znao je dobro taj silni kralj kome će pokloniti grad. Znao je da će imati odbranu i siguran štit od nadirućih Osmanlija.
– Naravno. Nije mu kralj Sigismund poklonio grad što ga voli, već što se Osmanlija plaši.
– Slažem se potpuno s Vama. Da pošaljemo nekoga da vidi šta je sa Gospodinom despotom – kaže Konstantin, zagonetno se osmehujući.
– Ne. Nema potrebe – dodajem, osećajući prijatnost u Konstantinovom društvu. Stefan bi i sada, kao i uvek, kad o Beogradu govorimo, ponovio iste reči: Ovde došavši, nađoh najkrasnije mesto…
– Da, to su njegove reči… I meni ih je bezbroj puta ponovio… Kako se samo beli ovaj grad, kao zora! – kaže on, u zanosu.
I kao majčino mleko, pomislih, ali ne rekoh, koje je meni Gospod Bog uskratio.
– I kao cvet bagrema – dodadoh.
– I kao latice bele rade, ispod Žrnova – reče on.
– I kao mirisni cvet belog jorgovana, u ibarskoj dolini.
– I kao beli, na dunavskoj vodi, labudovi.
– I kao jesenja magla, i kao sneg.
– I kao trag munje nebeske.
– I kao oblak, i kao biser.
– I belo kao haljine Gospoda Isusa Hrista kad se preobrazio pred svojim učenicima na vrhu planine – zanosno izgovori Konstantin.
– I belo kao oreol oko glave svetaca na freskama.
– I kao beli ljiljan koji Blagovesnik Gavrilo pruža Djevi Mariji.
– I kao nevestinski veo.
– I kao beli zidovi sopoćanski.
– I kao nevestinska haljina od prizrenske svile.
– I belo kao mileševski Beli anđeo.
– I kao bela zastava Miloša Obilića pred šatorom sultana Murata na polju Kosovu.
– I kao beli ogrtač Kosovke devojke, dok prevrće ranjene i mrtve junake.
– I kao belo platno oko Hristovog mrtvog tela.
– I kao bela haljina anđela na Hristovom grobu kad kazuje Mariji o vaskrsenju.
– I belo kao Presto Božiji.
– I kao biserna vrata Svetoga grada Jerusalima.
– I kao bela golubica koja je donela maslinovu grančicu od Boga Noju, na kraju potopa – prisetih se.
– Vaše ime, Olivera, znači maslina, oliva – rekao je Konstantin. – A maslinova grančica je znak čistote i jednostavnosti, ali i blagostanja, i spasa. I to je pravo ime za Vas. Pravo ime… Koliko mi je samo puta Gospodin despot ponovio da ste Vi bili spas za zemlju i narod. Olivera, Spasiteljica! – dodade, u zanosu.
– I belo kao bela Hatidžina marama – prošaptah, osećajući malu nelagodu zbog njegovih zanosno izgovorenih reči.
– Čija marama?
– Bela marama moje robinje Hatidže tamo… na… na… na turskom dvoru – promucah.
– Kakva bela marama?
– Pa, ona bela marama na mome stolu, u zlatnoj posudi. Ta bela marama je uspomena na moju vernu robinju, koja je tragično, pred mojim očima, skončala život svoj, braneći moj – dodadoh, i oči mi se napuniše suzama.
– Oprostite, Gospo, nisam… nisam… želeo da… da Vas… rastužim.
– Ništa, ništa ne brinite, Gospodine. Sama sam se rastužila zbog sećanja na Hatidžu. Njena ljubav prema meni, njena požrtvovanost u svakom trenutku moga Života, njena briga, i pažnja kojom me obasipala – sve je to bilo nalik raskošno opevanim likovima iz grčkih tragedija – dodadoh, malo pribranija.
– Zar je to moguće?
– Šta „zar je moguće?”
– Pa, to, da jedna turska robinja da svoj život da bi spasla Vaš?
– Pa, o tome Vam i pričam, gospodine Konstantine. Ona je meni spasla život. Mene, dakle, ne bi bilo danas ovde, da nije bilo Hatidže, razumete?
– D… da… naravno, samo me malo čudi…
– Nema šta da Vas čudi. Maramu mi je ona poklonila noć uoči pogibije. ‘Da me se setiš,‘ rekla je, kad nisam mogla ni da zamislim da će se te noći njen životni put prekinuti. I sada, kad god pogledam maramu, ja pred sobom vidim čisto, bepo lice, i osmeh pun ljubavi koji mi ona upućuje. I ja ponekad pričam s tom maramom, kao da je Hatidža tu, pored mene – rekoh, i ponovo mi suze nagrnuše.
– Oprostite, mnogo sam Vas rastužio.
– Ne, ne, niste me Vi rastužili – rekoh, prećutavši kako bih želela da je Hatidža ovih dana pored mene.
Znala bih sve šta će mi se desiti.

*


I kad god pomislim na Hatidžu, uvek me potrese misao o njenoj smrti.

VOLIM ŽIVOT ZEMALJSKI




One koji su verovali i dobra dela činili, Gospodar

njihov će ih u džennet uvesti.

Kur‘an, El Džasija, 45.30.


– Došlo vreme našega rastanka, Vasilice, – rekla mi je Hatidža hladne martovske večeri u kamenoj odaji tvrđave Timurovog logora, dok smo se za spavanje pripremale.
– Kakvog rastanka?
– Večitog.
– Ma, šta pričaš?
– Uvek sam uspevala da predvidim događaje koji slede, Carice. I znaš da nikad nije bilo greške.
– Nije bilo greške, pa šta?
– Pa ništa. Evo, sada vidim velike promene u životu.
– U čijem životu?
– U mom i tvom.
– Koje su to promene?
– Vidim, mila moja gospodarice, tvoj odlazak odavde, a moj u grob.
– O čemu ti to pričaš?!
– O tebi i meni. Ti sutra na dalek put, a ja u crnu zemlju. Ti u novi život, ja u smrt. Sve je to kismet.
– To je nemoguće, Hatidža! Nemoguće! Vidiš li da smo u ropstvu? Nikoga nema da dođe, da pomogne, da spase, ruku da pruži. Ostaćemo ovde večno! Svi su nas zaboravili, svi! Čak i moj brat Stefan me zaboravio! Ni glasa od njega, ni pisma, ni poruke… Na mene niko više ne misli, niko! Svi su mi govorili: „Ti si naš Spasitelj. Spasla si zemlju i narod. Tvoja žrtva je prevelika” A ko će mene izbaviti odavde, ko? Ko će se za mene žrtvovati? Ko će biti moj Spasitelj? Niko!!! Onda kad je trebalo spasavati zemlju, nisam se dvoumila. Pristala sam na sve dajući svoju mladost, i slobodu, i devojaštvo, i dušu sam svoju đavolu dala, samo da pomognem rodu svome. I, šta imam od toga? Moj rod me zaboravio. Kao da nisam ni postojala… Koliko sam samo živoga spasla, koliko sam hramova od rušenja sačuvala, koliko… koliko sam suza u saraju prolila!.. Koga je briga za to?!
– Ne brini, mila moja Hanuma. Ne žesti se. Tebi dolazi Spas, a meni…
– Pa, valjda te neću ostaviti, ako krenem, Hatidža. Ako meni dolazi Spas, dolazi i tebi. Kuc god da krenem, a ne verujem više u to, ideš i ti sa mnom.
– Gotovo je, Hanuma… Stiže Iblis, i ništa se više ne može promeniti. Evo ti ova moja šamija, za uspomenu. Da se setiš, ponekad… – zaplaka.
– Ama, kakva šamija, kakva uspomena, kakav Iblis, kakve suze? Zar sada, posle toliko godina, u ovom trenutku, bez ikakve nade za spas, ti… ti meni ostavljaš poruke, naručuješ…
– Godine provedene pored tebe bile su godine mog najlepšeg života, jer ti si u pravom smislu bila svakog trenutka Carica, Vasilica, ne samo zato što si žena sultanova… već zato što si izuzetna žena. Bila si mi i majka, i sestra, i spasiteljica, i… i sad je sve gotovo.
– Ama šta je gotovo, Hatidža?
– Sve je njegovo… sve. Došao je moj Sudnji dan, kao što će i svakom drugom insanu doći. Znaš da sam ti uvek govorila da svakoga čeka taj dan… Samo nešto želim da za mene uradiš. Želim da moje telo, ako ikako budeš mogla, umotaš u beli pokrov, ćefin, po običaju muslimanskom. Evo, evo ga beli pokrov – reče, vadeći svilenu tkaninu iz kovčega. – I da mi izučiš El Fatihu. Ti to tako lepo kazuješ…
– Hatidža, ženo, o čemu pričaš?! Jesi li pamet izgubila?!
Ona više od suza nije moša da govori.
Bilo je tako tužno gledati tu mladu ženu, predivne duše, bezgranične odanosti i poštenja, koja mi je u svakom trenutku bila oslonac, da tako gorko suze roni.
I ja sam zaplakala.
Grunula je iz mene gorčina koju sam tako dugo u sebi tajila.
– Vasilice, oprosti na ovim suzama. I, nemoj me se po njima sećati. Meni se to samo omaklo, ali ja se smrti ne bojim.
– Ama, nemoj više o tome.
– Istinu ti govorim, Carice moja. Kad se umire, to nije nestajanje, već preseljenje na onaj sveg. Kad ljudi umiru, oni, po zasluzi, odlaze u džehennem ili džennet, pakao ili raj, kako vi hrišćani kažete.
– Dobro, Hatidža. Ti ćeš, sigurna sam, po tvojim dobrim delima, otići u džennet… Možda i ja… jer, ništa loše u životu nisam radila. I verujem da je sve tako kako ti kažeš, i kako svete knjige kažu da postoji rajsko mesto na onom svetu, ali, ipak, ne želim da umrem. Ne želim toliko ni da živim, koliko se smrti plašim. Stoga, računam, bolje je živeti, pa makar život bio i tako ništavan, kao što je ništavan i ovaj sadašnji moj život u mongolskom ropstvu. Dok god se živi, ima nade. Volim život… I plašim se smrti… A sada, na spavanje! – podviknuh, vrlo uznemirena Hatidžinom pričom.
Zaćutala je.
Legle smo, svaka sa svojim mislima
A onda se, u gluvo doba noći, na vratima naše sobe pojavio mladi Mongol.
Nije se pojavio, već je u našu odaju uleteo takvom silovitošću, da smo nas dve, istog trena, prestravljene, skočile na noge.
– Dugo sam čekao ovaj trenutak – izgovorio je, koračajući prema meni, – ženo sultanova! Onaj moj amidža, Timur, nije mi dozvolio da te vidim, niti da te posetim. A ja, veliki ratnik Allahov, zvani Šahmedin, mislim na tebe otkad si zarobljena. Slušao sam priče o tvojoj lepoti, ali i umešnosti u krevetu, čime si, što je bilo nadaleko poznato, slomila srce silnoga sultana Bajazita, da više nijednu ženu iz harema nije poželeo… i… čekao sam zgodnu priliku… I, hvala milostivome Allahu, koji mi pomože da te nađem, i da te u moj šator odvedem, da mi dušu i telo greješ…
Ja od straha nisam moša usta da otvorim.
Htela sam da istrčim napolje, da pozovem Ahmeda, ili nekog drugog od stražara, ali, od straha ne mogoh da se pomerim.
– I sad je milostivi Allah uslišio moje molbe i pomogao mi da do tebe dođem. Da okusim slast usana tvojih. Da milujem vito telo tvoje – kaže, i spušta ruku na moje rame, gledajući me pravo u oči. – Da te volim, kao što te sultan voleo. Nije on ništa bolji od mene, videćeš. Još ćeš biti na dobitku. Sultan je star. Šta je on tebi mogao da pruži u tim godinama? Ništa. Ja ću ti pokazati šta je muška snaga i merak… Obući ću te u svilu i kadifu, okititi zlatom i biserima, pa ćemo zajedno otići sultanu, da ga posetimo. Da ga pitamo treba li mu što. Neka se malo i on kida.
Ja se malo smirih, mada mi se leva ruka otela, drhti, kao grana na vetru, a po glavi mi se motaju misli: šta da radim i kako da se ovog napasnika oslobodimo?
– Hoćeš li šolju toplog čaja? – čujem Hatidžin drhtavi glas. – Ili više voliš hladan šerbet?
– Nisam ja, krmska robinjo, došao žedan, da se čajem grejem ni šerbetom hladim, već sam došao željan mladog ženskog tela hrišćanskoga. Hrišćanke su, tako mi Milostivoga Allaha, prave žene… i… čuo sam… u postelji žive vatre… A ja nikad nisam imao priliku da spavam sa hrišćankom. I sad je došao trenutak da malo meračim…
– A možda bi gospodin hteo malo rujnog vina – kažem, već malo smirenije, izvlačeći se ispod njegove ruke koja me čvrsto steže. – Ono tako krepi dušu. Poslaćemo Ahmeda da donese.
– Vino je dobro piće. Možda, čak, najbolje. I volim da ga pijem, ali, ne sada. A što se tiče moje duše, ona je, Hanuma, sasvim okrepljena. Neš, pokupi te svoje stvari, pa idemo.
– Kuda idemo?
– Pa, u moj šator, a posle kod sultana.
– Veliki Timur je naradio da me od svakoga zla njegovi vojnici čuvaju. Ja sam žena sultanova – rekoh odvažno.
– Ha, ha, ha! – zacereka se on. – Timur sada nije u blizini, i ne može nikako saznati šta se dešava u logoru. Ima on sada prečih briga. Priprema se da osvoji Kinu, a onda i ceo svet. A i mnogo brine za život svog mlađanog, teško bolesnog unuka, te mu ni na kraj pameti nisu misli o tome šta se dešava sa ženama u njegovim logorima – dodade, i krenu k meni.
Hatidža se okuraži, pa šmugnu iza njegovih leđa, i izgubi se iza paravana. Kad on pruži ruke da me dohvati, ona se pojavi držeći u ruci veliki, oštar nož.
Ja pretrnuh.
Znam, neće uspeti u svom naumu, jer je mnogo uplašena, a i nevešta je u rukovanju nožem.
A ako je on spazi, gotove smo. Njegovom oštrom sabljom, koja mu je za pojasom, odseći će nam glave, obema.
Dok sam se borila s košmarnim mislima smišljajući šta mi je činiti, sevnu sečivo nad njegovom glavom, i prolomi se Hatidžin krik.
Ja takođe vrisnuh, a on, kao da se opasnosti nadao, izvi se, pa se hitro okrenu, te ga oštro sečivo samo okrznu io licu. On riknu kao zver, zgrabi onaj nož iz Hatidžinih drhtećih ruku, te zamahnu svom silinom i zabode joj ga u grudi.
Odjeknu njen jauk, u samo jednom deliću sekunde, a onda se njeno telo stropošta na pod.
Silovito jurnu krv iz njene utrobe.
Ja se potpuno ukočih. Ruke, noge, vilica, jezik – sve utrnu.
Šahmedin još jednom urliknu, nagnut nad Hatidžinim krvavim telom, stežući i dalje dršku noža, bezuspešno pokušavajući da ga izvadi.
– Ti… ti, krmska kćeri… ti si mislila da… da mene ubiješ!… Kakav bih ja – kaže, pridižući se, – kakav bih ja vojnik Allahov bio, pa da… da poginem od… od ženske ruke! I to od ruke jedne robinje! Ja, veliki Šahmedin… koji sam toliko ljudskih glava i ruku odsekao… zar ja!…
Shvatajući da sam u smrtnoj opasnosti, ja odjednom dobih takvu snagu, da pored njega, leđima mi okrenutog, protrčah iza paravana, te dohvatih drveni perač koji beše na podu. Potom mu se prišunjah, pa ga svom snagom raspalih po glavi u trenutku kad se sasvim podigao, da se on samo malo zatetura, „ja… ja… Šah…” promrmlja, sve se više teturajući. Ja ga udarih još jednom, pa još jednom, te se on sruši krvave glave, na pod, pored Hatidže.
Telo mu zadrhta nekoliko puta, zgrči se, zakoprca i prevrnu na stomak.
Začuh prigušeno roptanje, videh nekoliko trzaja nogama, a onda se sve umiri.
Priđoh Hatidži, te spustih ruku na njene krvave, tople grudi, pored zabodenog sečiva, pomerajući drhtavim rukama okrvavljenu bluzu, pokušavajući da opipam puls, ali bezuspešno. Opipah i vrat, i ruku njenu meku, beživotnu, uhvatih, i pokušah da čujem otkucaje srca, ali uzalud. Ne čuju se ni otkucaji srca ni disanje.
Pri treperavoj svetlosti baklje zacakliše joj graoraste, beživotne oči.
– Ode ti, moja Hatidža, na onaj sveg – šapućem, dok joj drhtavom rukom spuštam kapke. – Šta ću ja bez tebe?
Onda uzeh beli, svileni pokrov, samo pre nekoliko časaka pripremljen, i prekrih njeno izranavljeno, beživotno telo.
Kako sedoh, u potpunom bunilu, sve držeći perač u ruci, bacih pogled na beli pokrov koji se svakog trena sve više natapaše krvlju.
I sve je više bio crven.
I zatvorih oči.
I dalje me crvenilo zaslepljuje.

*


Ovo ću obavezno ispričati Konstantinu, iako nije u vezi s Velikim bojem.
Primer ljudske dobrote u liku jedne turske robinje, ostaviće na njega snažan utisak, sigurna sam.

SPASENA SAM




Velika su i čudesna dela Tvoja, Gospode Bože

Svedržitelju.

Otkrovenje sv. Jovana Bogoslova, 15.3.


I ne znam koliko sam vremena provela sedeći, u potpunom bunilu, zgrčena, kad začuh galamu napolju. Zora je već svanula, i svetlost je ušla u sobu, u kojoj su se nalazila dva mrtva tela.
Ja ustadoh, tek sada osvešćena, izbezumljena od straha, sakrih se iza paravana, držeći u ruci i dalje perač, spremna da njime raspalim po glavi svakoga onoga koji uđe, baš kao što sam raspalila i Šahmedina.
A kad sam čula poznati mi glas, koji me doziva, još jače sam uzdrhtala.
– Olivera, Fatima! Gde si? Ja sam, Ajdin.
Iako mi je glas bio poznat, nisam se usudila da se pojavim.
A kad sam, ipak, posle nekoliko trenutaka provirila iza paravana, jasno sam videla Ajdinov lik.
Međutim, pomislila sam da mi se pričinjava.
On me ugleda, te mi priđe, i nežno me za ruku uhvati. Pogled mu potom pade na pod, gde u lokvi krvi ležahu mrtvi Hatidža i Šahmedin.
– Š… šta se desilo, š… šta je bilo?! – sav zbunjen i prepadnut, upita.
– Allah… Allah… – poče da muca i Ahmed koji se pojavi iza Ajdina.
– N… ni… ništa… – pokušavam da izgovorim, ali se usta zakovala, ne mogu da ih otvorim.
– Uspavao sam se, Hanuma, uspavao…
– Kako si se uspavao, ti… ti… nesrećniče, Ahmede?! – kaže mu Ajdin. – Vidiš li šta se dogodilo?!
– Vino… vino je… krivo za sve – muca on.
– Je li neko „to“ video? – pita Ajdin.
Ja odmahujem glavom.
– Dobro… Idemo odmah.
– N… ništa… ništa nisam ni video… ni… ni… čuo, Allaha mi – mumla Ahmed.
– Dobro, dobro – kaže Ajdin, trpajući mu u drhtave ruke kesu s dukatima. – Eto ti, da ti se nađe, i da držiš jezik za zubima, nevaljalče jedan…
On klimnu glavom.
Ja i dalje stojim, ukočena, kao drvo.
– Hajde, Fatima, obuci se i uzimaj stvari. Moramo odmah da idemo.
Ja se tek tada malo pribrah, spustih onaj perač na pod, navukoh odeću, uzeh nešto svojih stvari, i onu Hatidžinu šamiju, i krenuh.
– Ahmede, hvala za sve što si činio za mene, ali… ovo… ovo nisi smeo da dozvoliš… i… – kažem.
On, i dalje ukočen, klima mi glavom i klanja se preda mnom.
– Hajde, hajde, Fatima, brže! Ahmede, allahamanet – zbrza Ajdin u jednom trenu, stisnu ruku Ahmedu, i izvede me, ne okrećući se.
– Uhvatiće… nas… i… i… obesiti – mucam, penjući se na konja.
– Neće. Ne brini. Samo moramo požuriti da pre noći stignemo u jedno selo, kod mojih rođaka.
– A ako nam pošalju poteru?
– Zavaraćemo trag. Samo do planine da stignemo pre noći, i spaseni smo.
– A ja bih tako želela da vidim Bajazita.
– Znao sam da to želiš… Videćeš ga… Svakako ćeš ga videti… On je u Aškehiru, a to nam je na putu.
– Da se nisi, možda, setio da mi potražiš kovčežić s nakitom?
– O, Vilo, o čemu ti sada razmišljaš! Glava ti u torbi, a ti misliš o nakitu.
– Ipak je to vrlo skupocen nakit, Ajdine. Ti znaš koliko je tu bilo sultanovog zlata. Žao bi mi bilo da ga nikad više ne vidim.
– Našao sam ga, Fatima, ne brini. Evo ga na konju.
– Ali, Ajdine… zašto mi odmah nisi rekao? Zašto? – upitah, sva srećna.
– Zar je to sada najvažnije?
– Pa, nije, ali… Znaš koliko mi je stalo do njega. Oprosti mi. Samo, nešto sam zaboravila da uradim.
– Kojeg si sada iblisa zaboravila?
– Zaboravila sam da Hatidži izučim El Fatihu, a molila me – setih se.
– Ama, kakvu El Fatihu?
– Hatidža mi je ostavila amanet da joj na samrti izgovorim te stihove.
– U kakvoj si se opasnosti nalazila, pre je trebalo da tebi neš očita Oče naš – izgovori Ajdin.
– Sreća je, ipak, da sam ostala živa, Ajdine.
– Naravno – reče on, te mi, jezdeći na konjima, u rano svitanje, napustismo tvrđavu. – Najvažnije je ostati živ – dodade.
– Velika su i čudesna dela Tvoja, Gospode Bože, Svedržitelju — izgovorih.
– E, vala, Vilo, baš tako i jeste – dodade Ajdin, ošinuvši konja na kome smo jahali.

MRAK JE PAO USRED DANA




Gospodi, pomiluj…

Molitva Gospodnja


Sunce sve jače prži.
Teodora izađe iz vode, zadihana.
– Mnogo je toplo – kaže.
– Kako bi bilo dobro da padne kiša! – dodajem. – Kiša bi bila pravi derman.
– Šta bi bila kiša? – pita ona.
– Spas. Derman je spas. Kad bi sada kiša pala, pa pokvasila zemlju, pa osvežila, pa rashladila, pa pročistila… pa bi i nas izbavila od ove vreline. Spasla bi nas.
– A, tako… Da! Kiša bi bila pravi spas.
– Nešto sam, Teodora, želela da Vas… pitam – promucah, rešena da više ne odlažem razgovor, već da, baš ovog trenutka, od nje saznam istinu o navodnoj Stefanovoj zaljubljenosti.
– Pitajte – kaže lenjo.
Smišljajući pogodne reči, okrenuh se prema staklenoj površini zelene, savske vode, na kojoj se, okupana suncem, u svoj svojoj lepoti oslikava beogradska tvrđava sa brojnim kulama.
Potom se okrenuh prema Teodori sa pripremljenim pitanjem:
– Da li je, draga moja Teodora, istina… – htedoh reći da li je istina da ste se zaljubili u Stefana, kad jedan gavran, sa bele kule Stefanovog dvora, tako iznenadno, i tako glasno zagrakta, da ja potpuno izgubih misao.
Drugi gavran, sa druge kule, odgovori mu.
Počeše se dva vrana gavrana, ovog letnjeg jutra, nadgraktavati. Uplašena, uhvatih Teodoru, koja je ponovo ušla do kolena u vodu, i povukoh je.
– Hajdemo kući! Brzo! – povikah.
Ona, bez reči, za mnom krenu.
Sedosmo u kočiju i požurismo prema gradskoj kapiji. Nikad mi se put od obale do Trga nije tako dug učinio.
Izađosmo iz kočije, i stadosmo nasred Trga, pored gomile ljudi koja se uvećavala.
A gavranovi sve glasnije grakću i krilima lepeću, udarajući o zidine kule.
Uto doleteše još dva gavrana. Nadleteše vrt nekoliko puta, spustiše se do same zemlje, pa se podigoše. Ostade za njima gomila otkinutih belih latica krina.
Jedan od njih slete na prozor moje kuće, pa udari kljunom o staklo koje se raspuknu u paramparčad. Ostade šupljina u prozoru.
Drhtavim od straha rukama, prekrstih se.
– Idem kući – rekoh Teodori, i prema kapiji dvora krenuh.
– Idem i ja – dodade ona drhtavim glasom. – Antonio se verovatno zabrinuo.
Graktanje gavranova jače odjeknu Trgom.
Sve ih je više, i sve glasnije grakću.
I krilima lepeću.
A Trg se puni svetom koji prilazi sa svih strana.
A gavranova je sve više.
I spuštaju se do vrta, pa se penju do kula, pa se ponovo spuštaju do vrta.
Nekoliko njih slete na krov crkve Uspenja presvete Bogorodice, a nekoliko na crkvu posvećenu Trima jerarsima.
Ipak, najviše ih je na krovu Stefanovog dvora.
I toliko ih ima, i sve se više skupljaju, da zakloniše nebo, pa se Trg zacrne.
I tama, usred dana zavlada.
I mnogo belih latica krina, otkinutih, preko Trga prema nebu, uznese se.
I pomešaše se bele latice krina sa crnim perjem gavranova.
I u tom spletu bele i crne boje koja je prevladala Trgom zacrvene se, baš pored onog kamena, gde je lokvica Stefanove krvi skapala, na grumenčiću zemlje, iznikao cvet božura.
I crveni se, crveni, i leluja.
I širi crvenilo oko sebe, kao oreol oko sveca.
I crnilo na Trgu se pojača, samo leluja jarko crvenilo latica božura.
„Kad pored kamene ploče božur procveta… mrak će pasti usred dana”, začuh šapat Hatidžinih reči. „I zlo će doći”.
I zvona na crkvama zazvoniše.
I Gospodi pomiluj, ote se iz mnogih usta.
I glave ljudi podigoše.
I mnoge ruke se nebu uznesoše.
A gavranovi grakću sve jače.
Gospodi pomiluj, začu se još glasnije.
I ja drhtećim rukama uši stisnuh.
I kriknuh „ne!!!”
I nadjačah graktanje gavranova.
I Teodora me pod ruku uhvati.
I „smirite se, Gospo”, izgovori.
„Ne, ne, ne!!!” vrištim i dalje.
I osetih još neke ruke koje mi se, nežno, na rame spustiše.
I čuh Gospodi pomiluj koje izgovori Konstantin, čvrsto me držeći.
I „smirite se, Gospo”, reče mi. „U ime Gospoda Tvorca svedržitelja, smirite se”.
I ućutah, slušajući neprekidno graktanje gavranova koji kruže.
I njihovo udaranje krilima o kule.
I prasak stakla.
I čujem Gospodi pomiluj, iz mnogih grla.
I „mrak će pasti usred dana… i… i zlo će doći”, čujem nanovo Hatidžine reči.
I ponovo kriknuh „ne!!!”
I Teodora i Konstantin me pod ruku uhvatiše.
I kući odvedoše.

*


Kad sam predahnula i malo se pribrala, hitro ustadoh i otvorih prozor, zagušena vrelinom vazduha.
Pogled mi se zaustavi na povelikoj grupi dečaka koji su se skupili nasred Trga, napravivši krug oko brda mrtvih gavranova.
Na brzinu obukoh belu haljinu i istrčah na Trg.
Dečaci mi napraviše prolaz, te se nađoh na mestu še behu zgomilani gavranovi.
– Pobili smo ih, Gospođo, pobili – priđe mi stražar sa najviše kule, Milutin. Za njim, sa strelama u rukama, vidno uzbuđeni, prilaze mi stražari Dobroboj i Gavrilo. – Ustrelili smo ih, kao besne pse. Nismo više… nismo više… mogli da izdržimo. Umalo su nam oči iskljuvali. Kidisali su pravo… pravo na najvišu kulu, pa onda i na ostale… Oh… oh… Ono graktanje, ono lepetanje… uh…uh… – priča drhtavim glasom Milutin. Nikad ga tako uznemirenog nisam videla – Sramota je reći, ali… takav prizor, tu noć usred belog dana… strah koji me obuzeo… nikad osetio… nikad osetio nisam… Gospođo… kaznite me, i sve nas, što toliko strela istrošismo, i… bacismo na njih…, i Gospodin despot će se ljutiti, ali… šta ćemo, morali smo… Samo su dva pobegla, sve ostale smo… kao što vidite… sve… smo pobili.
Prizor koji sam videla učinio je da se skamenim. Mrtve crne ptice prekrile veliki deo Trga i vrta.
Ali se Milutin ovoliko uplašio od živih ptičurina, mene je od mrtvih smrtni strah uhvatio.
To je bila jedna užasna slika. Svud crnilo, prošarano krvlju, koja se još uvek sliva i curi preko kamenih, na Trgu, ploča
Zatvorih rukom nos, zaguši me miris krvi, tera na povraćanje.
Spustih glavu i pogled mi pade na kamenu ploču i cvet božura pored nje..
Skamenih se videći crveni cvet božura, otkinut od stabljike, beživotan, kako izviruje ispod gomile gavranovih pera, krvlju poškropljenih.
„Zlo će doći”, odzvanjaju mi u ušima Hatidžine reči.
Okrenuh glavu prema vrtu, prekrivenom otkinutim laticama raznih boja i oblika. I mnogo lišća otkinuto, još se ponegde kovitla. I pokidane latice i listovi izmešali se s crnim perima i krvavim telima pobijenih gavranova.
Podigoh, očajna, glavu, i spazih Teodoru koja s prozora svoje sobe zaprepašćeno na Trg gleda.
Mahnu mi rukom da dođem njoj.
Jedva koračajući, stigoh pred njenu kuću. Za mnom ide Teodora, noseći u rukama krčag vode i mokru krpu, da mi lice hladi.
Kad uđosmo, Teodora mi pruži ruku, povede me do fotelje, i sede pored mene.
– Jeste li videli… videli… ono na Trgu? – pitam.
– Da. Videla sam – muca.
– Nikad se ovako nisam uplašila.
– Ja jesam. I… tako sam se potresla… tako prisetila…
– Nikada nisam videla ovoliko gavranova.
– Pojava gavranova sluti zlo – kaže ona klimajući glavom.
– Sluti.
– Stići će nesreća.
– Otkud znate? – pitam.
– Imala sam pet godina, kad sam… kad sam… – kaže, i poče jače da drhti.
– Šta se desilo kad ste imali pet godina?
– To je bilo strašno… ti gavranovi… ta jata gavranova…
– Kakva jata gavranova? – pitam, radoznalo.
– Gospođo Olivera… ovo… ovo… – jeca.
– Smirite se, Teodora, zaboga, smirite se – milujem je po kosi. – Teodora, dajte joj malo vode.
– Draga Teodora, što si se uzbudila? – odjeknu oštar glas njenog muža Antonija koji se nenadano pojavi na vratima, prostrelivši me pogledom.
Čak mi se i ne pokloni, što je uvek činio.
—N… ništa… samo sam htela… samo…
– Odmori se, draga, a ja ću reći šta je bilo kad si imala pet godina.
—Nije potrebno, gospodine – kažem, i ljutito napuštam kuću, zaprepaštena ponašanjem tog nadobudnog, i, odjednom tako neprijatnog, debelog Dubrovčanina, koji mi se do pre samo nekoliko dana do zemlje ponizno klanjao, uz obavezan rukoljub.

*


Začudo, celo popodne sam prespavala.
Mislim da mi je Teodora sipala neki uspavljujući napitak u čaj kojim me, posle neprijatnih događanja jutros, napojila.
Probudila sam se smirena, sa mislima o Stefanu.
Samo da se on zdravo s puta vrati, i sve će biti dobro.
A što se tiče one priče o njemu i Teodori, pitaću, ipak, njega.

TAJNA BAJAZITOVE SMRTI




Onaj ko greh uradi, na svoju ga je štetu uradio.

Kur‘an, En Nisa, 4. 111.


Prisetih se i Ajdina.
I on će doći ovih dana, tako mi je u poslednjem pismu poručio.
Još ako mi donese prsten, radovaću se. Podsetiti na davno prošlo, ali meni i sada tako blisko vreme, koje je ostavilo dubok trag u mom životu.
Čak ni Stefan nije znao tajnu Bajazitovog prstena. Nekoliko puta sam došla u iskušenje da mu ispričam priču o prstenu i otrovu, ali sam se uzdržala.
I zato sam ovih dana vrlo nestrpljiva. Ako Bog da, te Ajdin stigne za dan ili dva, a Stefan se vrati s puta, imaću nekoliko dana čime da se zabavim.
Mada, moraću odložiti pisanje svojih sećanja na Veliki boj, što se Konstantinu, naravno, neće svideti, ali, za pisanje uvek vremena ima.
A, i jedva čekam da otkrijem tajnu Bajazitove smrti. Jer, niko, do dana današnjega, ne zna na koji način je on okončao život.
A Ajdin me u pismima izveštavao o svim pričama vezanim za taj događaj.
„Svašta se, moja Fatima, priča,“ pisao mi je., Da čovek više ne zna kome da veruje. Sve, demek, može biti istina, i sve ima svoje opravdanje, ali, i ne mora tako bita. Bajazitova smrt, je, bezbeli, po mom mišljenju velika tajna. A ko bi sad, posle toliko nagađanja, i poverovao šta je istina?
Zadavili su ga Tamerlanovi vojnici.
Zadavio ga lično Tamerlan.
Gajtanom, kao što je i on svoga brata Jakuba.
Tamerlan to nikad ne bi uradio, jer je poštovao Bajazita, zbog njegove borbe protiv hrišćana.
Iste su vere, i to je Tamerlan znao da ceni.
Umro je od zaduhe!
Obesio se!
Namakao omču na vrat!
Udario je glavom u rešetke kaveza.
Lično sam to gledao! To, kako mu se mozak po kavezu prosuo.
Ilderim nikad sebi ne bi oduzeo život.
Oduzeo bi život, samo iz jednog razloga, a to je, što njegovi sinovi nijednom nisu pokušali da ga oslobode, zabavljeni međusobnim borbama za vlast.
To mu je i Tamerlan, poštujući ga do kraja, prigovorio.
Pokušao je jednom Mehmed Čelebi, ali nije uspeo. Ubio se čim je sultanija Olivera oslobođena.
Nije mogao da je prežali.
Bajazit je mnogo voleo sultaniju.
Pa, može biti da se zbog nje ubio.
I, sad, moja Fatima, halali mi što ti sve ovo kazujem, ali, posle svih ovih priča, ko bi znao kako se, a i zašto, Sultan ubio,“ nastavljao je Ajdin. „Jedino u šta sam, ipak, siguran, a što je prava istina, jer su svi pričali istu priču, to je da je Tamerlan u Akšehiru sa svim počastima dočekao Musu Čelebiju, predao mu Bajazitovo telo, uz bogate darove, i učinio sve da pratnja, koja se iz Kitahije kretala, po njegovom odobrenju, stigne što pre na ukop, u Bursu. Ispraćajući telo rahmetli Bajazita, plakao je, svi su pričali, kao da mu je sin umro. A posle samo četiri dana od Bajazitove smrti, Tamerlana je strefio još jedan maler. Umro mu je najmiliji unuk, tek stasali prestolonaslednik, Mehmed. Veliki kan je bio očajan, okrivljujući za tu nesreću sebe, i verujući da ga je Allah kaznio zato što je napravio greh udarivši na brata po veri, i odanog slugu Proroka Muhameda, sultana Bajazita.“ „Ako misliš na mene,“ otpozdravila sam Ajdinu, „ako ti je imalo stalo do mene, moraš mi naći prsten sa smaragdima, prsten u obliku zmije, ell-hajje, koja grize svoj rep. Znam da je to teško, za svakoga drugoga i nemoguće, jer, ko zna u čijim je rukama sada, ko zna ko ga je uzeo od Bajazita posle njegove smrti, ali, ti to Ajdine, možeš. Niš na dunjaluku to ne može uraditi, osim tebe. Ako si pronašao moj kovčežić s nakitom posle onog urnebesa kad sam zarobljena, ako si mene pronašao i iz ropstva izbavio, onda moraš da mi pronađeš samo jedan komad nakita… Samo ako ti je do mene stalo.“
„Ne brini, Vilo, naći ću ti taj prsten, ili živ neću biti,“ odgovorio mi je Ajdin u sledećem pismu. „Koliko je tebi stalo do prstena, mnogo je više meni stalo do tebe, i tvoje sreće “
I ja sam se nadala, i čekala, i pisma sa Ajdinom, razmenjivala, ali od prstena ni traga.
Onda je proletos stiglo Ajdinovo pismo. „Tvoja želja, Vilo, ispunjava se,“ pisao je. „Baš kad sam izgubio svaku nadu da ću te obradovati, milostivi Allah me uputi na pravi put, te pronađoh ono što sam godinama tražio, a do čega ti je mnogo stalo. Srećan zbog tebe, lično ću ti predati ono što si tražila. Jedva čekam da vidim tvoje radošću obasjano lepo lice, jer svaka tvoja sreća i moja je.“
Jedva čekam dolazak karavana i susret sa Ajdinom.

„BOŽJA VOLJA DOŠLA JE NA SVOJE MESTO”




Mi smo Božiji robovi, i Božija stvorenja, Allah je

naš konačni cilj.

Kur‘an, El Bakare, 2.156.


Prisetih se, začudo, Tamerlana.
Posle zarobljavanja, ostavivši, po naređenju Mehmeda sultana, Timurovog sina, Bursu u plamenu, i sva druga naselja koja su se našla na putu Timurove vojske, s malim odmorima u toku noći, cela porodica sultanova, i sve žene iz harema, i mnogo dece, i sve uleme, i šejhovi, i ostala sveštena lica, putujući pet dana, po paklenoj vrućini, neprekidno, pored brda odsečenih ljudskih glava, i gomila mrtvih ljudi, konja i slonova, uz smrad crkotina od kojeg se pamet gubi, i ja sa Hatidžom u tom nesrećnom karavanu, stigli smo na odredište, u Kitahiju.
Tamo je i Bajazit bio utamničen.
Tamo se i Tamerlan bio ulogorio, te su me, nekoliko dana kasnije, po njegovom naređenju, odveli njemu u šator.
Kad sam ušla, vođena čvrstim rukama dva stražara, najpre sam se poklonila do same zemlje, u znak poštovanja, i poniznosti. A kad su me stražari grubo podigli, kad sam se ispravila, videla sam silnog kana, sa prekrštenim nogama pod sobom, zavaljenog na minderluku..
U tom prvom trenu, ta spodoba mi je više ličila na zver, nego na čoveka.
Međutim, posle burnih i strašnih dana, kojih sam svedokom i učesnikom bila, nisam se mnogo uplašila.
– Ti si ta, nadaleko čuvena Despina, sultanova miljenica – prozbori, čim uđoh.
– Ja sam sultanija Olivera – promucah.
– Želeo sam, valahi, da te upoznam – prozbori. – Svi su pričali kako si lepa… – kaže, i čkilji u mene, odmeravajući me od glave do pete. – I, moram priznati, bili su u pravu. Mašallah… mašallah… – ponavljao je, držeći u ruci dugački čibuk iz kojeg su se izvijali pramenovi dima mirišljavih trava i smole. – Mašallah…
I tek tada, stojeći pred njim, počeh da drhtim, videći vremešnog, ružnog čoveka, izboranog, žutog lica, upalih, kosih očiju, obrijane glave, sa dugačkim perčinom rasutim preko ramena.
– Samo, nisam te, bezbeli, pozvao zbog tvoje lepote. Meni je ženska lepota sada potpuno nevažna. Moja Bibi Hanuma je bila najlepša žena na dunjaluku, te sam joj, u tu čast, napravio najveću džamiju u Samarkandu. Moj harem, u blizini džamije, ima žena da im se ni broja ne zna. I, sve ove žene iz Bajazitovog harema, sada su moje vlasništvo, ali meni to ne znači ništa, jer sada imam neke druge želje – reče, i ponovo povuče u slast dim, koji mu kroz uši izađe.
To sam prvi put u životu videla da nekome dim na uši izlazi.
– Sve što se na svetu dešava, ženo sultanova, biva Božijom voljom, i Božijom moći. Niko na zemlji, bezbeli, nema svoje sopstvene volje, ni snage. I sve ovo što se desilo, moralo je biti tako. I to što si ti sada ovde, svemoćni Allah, slava mu i milost, tako je naradio.
Ja poslušno klimnuh glavom.
– Čuo sam da si mnogo pametna, ženo. Mada, mislim da pametnih žena nema… A čuo sam i date sultan mnogo slušao. I, pogrešio je. I zato ga je, može biti, Allah kaznio.
– Istina je da me sultan ponekad slušao – odvažih se da i ja nešto kažem, – ali i moj otac, srpski knez Lazar, vrlo je držao do mišljenja svoje žene. I često je pitao za savet. Pametnu ženu treba poslušati, Gospodaru.
On se, očigledno, veoma iznenadi, saslušavši me, pa upilji pogled u mene, prostrelivši me očima od glave do pege.
– Jezik ti je brz, až si, moram priznati, hrabra. I to je dobro… I šta kažeš, da je tvoj otac, vladar, slušao savete svoje žene? Može biti da je i tvoja majka zaista bila mudra… Ipak, velika je greška da vladar jedne zemlje sluša ženu. To onda nije pravi vladar. Toga nema u ismailćanskim zemljama… Tako i milostivi Allah kaže…
– Milostivi Allah, takođe, kaže, Gospodaru, da treba biti milostiv i pravičan, i da ne treba ubijati.
– Oho – ho! – nasmeja se grohotom, ali se namah uozbilji. – Valahi, ja, Veliki emir Timur Gergan Sahipkiran, Allaha mi, nikoga nisam namerno ubio. Ja samo krivce kažnjavam… Ono što je bilo, bilo je… Božija volja došla je na svoje mesto… Ipak, zbog takvih tvojih reči, prinuđen sam da promenim mišljenje o tebi. Ti si, tako mi Milostivoga Allaha, slava mu i milost, jedina žena koju moram ispoštovati zbog mudrih reči kojima misli iskazuje – reče, i još jače povuče dim iz čibuka, koji i meni na, dobro mi poznati miris hašiša zamirisa, potpuno se predajući opijajućem užitku, pa se, žmureći nasloni na minderluk, da mu sve oblaci dima jako na nos i uši izađoše.
– Zahvaljujem na iskazanom poštovanju.
– A, i tvoj brat je – dodade posle kraće ćutnje, – sva je prilika, zaslužio moje poštovanje… Video sam, veliki je junak, bezbeli. Jurišao je, neustrašivo, da sam bio zadivljen njegovom hrabrošću. Čak, pomislio sam, u jednom trenutku, za te srpske vitezove, koje je on predvodio, da su derviši. Jedino oni, ti neobični Allahovi sledbenici, fanatično, pod dejstvom hašiša, postaju tako ljuta, i tako pomamni, da ne znaju šta je strah. I zato sam želeo da vidim tebe, sestru neustrašivoga srpskoga vladara. I još ti nešto moram reći. Kad bih osvojio tu njegovu zemlju, srpsku, mada neću na te krajeve sada udariti, jer se pripremam da udarim na Kinu, za vazala bih ga uzeo.
– Brat moj Stefan, srpski vladar, nije samo hrabar ratnik. On je i pesnik – izgovorih, ponosno.
– Da, da… No, za mene pesnici i nemaju neki značaj. Osim ako ne opevaju junačka dela svojih gospodara… Istoričari, da. Cenim istoričare. Eto, na mom dvoru u Samarkandu živeo je Ibni Arapšah, koji je izučavao istoriju, ali ja sam mnogo bolje od njega bio upućen u sva istorijska zbivanja. I zato sam ga oterao sa dvora. Ibni Haldun je mnogo bolji istoričar od njega i zato ima moje poštovanje. Ipak, najviše cenim ratnike. Eto, i ja sam, iako na pragu sedamdesete godine, i dalje ratnik… a samo sam pola čoveka.
– Ako me oči ne varaju, ja ne vidim pola čoveka, već celog. Jedino ako ne mislite na sebe kao vladara… kao osvajača.
– Aferim, Hanuma. Aferim! – viknu. – Postavio sam ti zamku, i ti si se začas iz nje izvukla. I shvatala da sam ja osvojio bezbeli, samo pola sveta, a to je nešto oko dvadesetak država, te sam zato pola čoveka…. Ako mi Milostivi Allah pomogne, osvojiću i drugu polovinu… I tek tada ću biti čitav čovek… Veličina vladara zavisi od prostranstva teritorije kojom vlada… I, kažeš, brat ti je pesnik… A čuo sam i da ga je padišah kao sina voleo. Tu, sigurno, ima tvojih zasluga.
– Sultan je moga brata iskreno voleo i poštovao, i sinom nazivao. I ja sam bila srećna, jer sam u saraj i došla da mome porobljenom narodu i mome bratu, vladaru jedne male, ali časne i ponosne zemlje, sreću donesem.
– Ti zaista misliš da si svojim dolaskom u saraj uspela da sreću svojoj zemlji doneseš?! – reče, pa opet povuče dim, i dugo ga u sebi zadrža.
– Da. Ja sam dala obećanje svome rodu da ću se do poslednjeg daha boriti za slobodu i sreću svoje zemlje.
– Jarabi, jarabi, Hanuma, šta ću sve čuti od tebe! Reči su ti probrane, ali i britke, kao sablja. I pamet te, moram priznati, mada nevoljno, krasi. I sad razumem sultana zašto te slušao. I zašto te kadunom proglasio, iako mu nisi rodila naslednika. To je, bezbeli, jedini slučaj za koji sam čuo kod muslimana… Da… da… A, reci mi, jesi li donela sreću svojoj zemlji.
– Jesam. Osmanlijski ratnici više nisu napadali moju zemlju, a to je bila velika sreća za moj narod. A nisu je napadali ni moćni ugarski ratnici sa severa, jer su znali da je pod zaštitom turskog sultana.
– Oh, oh, oh… Vrlo dobro… Valahi, nikad nisam sreo tako mudru ženu, uz to još i hrišćanku. Padišah je imao veliku sreću… Moram ti reći da je i on veliki čovek, i veliki junak. Da me poslušao, i izručio mi izdajnika Turkomana Kara-Jusufa, i predao tvrđavu Kemah, od ove borbe ne bi bilo ništa… Ali, nije me, nažalost, poslušao… Zadivljen sam, inače, njegovom borbom sa hrišćanima kod Nikopolja. Da smo se nas dvojica udružili, satrli bismo hrišćanski svet. Zgazili! Ugasili bismo zauvek svetlost krsta hrišćanskoga i upalili zvezdu i polumesec, da čitav svet obasjavaju! – zagrme njegov glas, da ja od straha umalo ne padoh.
– Da smo se udružili, ne bi palo na pamet engleskom kralju Henriku IV da me, uz bogate darove, kao da ja nemam dovoljno bogatstva, u pismu ubeđuje da primim hrišćanstvo. Zamisli, Hanuma, kakva drskost! A ja ne bih svoju veru izdao i zvezde i polumeseca se odrekao, tako mi Milostivoga Allaha, za čitav dunjaluk. Onaj ko izda svoju veru, izdajnik je! A izdajnik nije čovek. I, žao mi je što mi padišah nije predao izdajnike. Samo da me poslušao… Ovako… jedna velika ismailćanska zvezda se ugasila, na moju veliku žalost, i… moraću sam da se borim.
– Sultan Bajazit je veliki junak, i vrlo je ponosan, Gospodaru…
– Allaha mi, jeste. Uverio sam se u njegovo junaštvo. Kad su mi javili da ga je zarobio Mahmut Oglan, kan Čagatajski, mada je moj najmlađi sin Šahru imao želju da ga uhvati, ali ga je velika vrućina omela, jedva sam čekao da ga vidim. Da bih vreme prekratio, nestrpljiv, igrao sam šah sa Šahruom… Šah je džennetska, rajska, kako vi hrišćani kažete, igra, koja me smiruje posle borbe… Nebo je bilo vedro, zvezdano jato Ovan me obasjavalo. Valahi, taman sam matirao Šahrua, kad dovedoše padišaha. I Firuz-bega, i Mustafu-bega. I Čelebi-Musu. Padišah beše prašnjav, prljav, znojav i krvav, ali, kako ti reče, ponosan. I kad sam ga video uspravnog, uzdignute glave, i oštrog pogleda, shvatao sam da pred sobom imam neustrašivog junaka. A kad sam čuo kako u trenutku susreta sa mnom izgovara reči iz Kur‘ana: Mi smo Božiji robovi i Božija stvorenja, Allah je naš konačni cilj, shvatio sam da pred sobom imam i velikog muslimana. I još mi je bilo žalije što se sve tako odigralo… Mi smo ista Vera, ista Din… I ja sam naredio da ga okupaju i u svečano odelo obuku… I kad su ga doveli, postavio sam ga da sedi pored mene, na serdžadi. I, večerali smo zajedno… I do zore pili rajsko piće. I šator mu je tu, u blizini moga… I… pošto je Allah meni pobedu poklonio, ja sam dao reč Bajazitu da se njemu i njegovoj pratnji ništa, sem dobra, neće dogoditi. Te tako i tebi, mudra ženo sultanova, dajem reč da ti se nikakvo zlo, dok si u mom vlasništvu, ne sme dogoditi.
– Hvala, Gospodaru – poklonih se do zemlje, iskreno zahvalna, verujući svakoj njegovoj reči.
– Padišahu sam dao slugu Čimpaja da ga čuva i opslužuje, a tebi slugu Ahmeda… A sada, Hanuma, možeš da ideš. Allahamanet… Idi… Vodite je… vodite… – izgovori, sagnu glavu, i čim me stražari, sada pažljivo, uhvatiše pod pazuha, i podigoše, s namerom da me izvedu, on zahrka, držeći u rukama čibuk koji se pušio.

VI GLAVA


DOROTEA I DRAGOLJUB




Mi smo izgubili svet, a svet nas, nije li tako, dragi

Tristane?

Berul, Povest o Tristanu i Izoldi


Čim sam ustala, krenula sam do Konstantina.
Njegovo ozbiljno, produhovljeno lice, uvek bi mi iznova podarilo snagu, da svaku teškoću lako podnesem.
– Gospođo, kako ste? Jeste li se uplašili? Kako ste noć proveli? – postavio mi je Konstantin, očigledno zbunjen, bezbroj pitanja čim sam ušla u biblioteku.
– Dobro sam, dobro, – promucala sam, iznenađena, videći Teodoru kako sedi naspram njega.
Koliko se sećam, ona nikad nije dolazila u biblioteku, niti je vodila razgovore sa njim.
Ona mi se osmehnu, pocrvenevši, ustade, i, promucavši reči izvinjenja, izađe.
– Ta, sedite, odmorite se malo – obrati mi se. – Šta se desilo, što ste odjednom pobledeli? – zbunjeno me zapita.
– Došla sam da nastavimo priču o vremenu uoči Velikog boja.
– Danas?
– Zašto da ne?
– Pa… kako da kažem… ne bih ja danas… nešto nisam… nisam raspoložen… neka me malodušnost obuzela, ne znam šta mi je…
– Gospodine Konstantine, šta se dešava s Vama? Nikad Vas tako… tako… neraspoloženog nisam videla. Da li ste uplašeni zbog… zbog noćašnje grmljavine… ili… ili ste neke loše vesti čuli jutros? – ponovo pokušavam da ga navedem na priču o Teodorinom prisustvu.
– N… ne… ne mogu reći… da… da sam se noćas uplašio, jer sam celu noć u molitvi proveo… Noćašnje nevreme je bilo… baš jako… tako neuobičajeno, da… da me neki neobjašnjiv nemir obuzeo. Eto, da je bar Gospodin despot tu, lakše bi mi bilo…
– Pa doći će sutra. Rekao je da dolazi u subotu… već je prošlo deset dana od njegovog odlaska, pa sam mislila da nastavimo pisanje, pa da mu, čim dođe, pokažemo.
– Ja danas… kako da kažem… nisam raspoložen za to.
– Zašto, Gospodine? Zar nismo malo odužili sa pisanjem? Dosad smo vrlo malo uradili.
– Da, tako je… Ali, danas je petak, Gospođo.
– Pa šta?
– Petak je peti dan u nedelji, i ja… ne… ne bih savetovao da danas…
– To za mene nema važnosti. Jedino mi je nedelja posebna, ostali dani su mi isti. Tamo… tamo… – htedoh reći „na turskom dvoru slavio se petak kao sveti dan, kao kod nas nedelja“, ali se postideh svoje nepromišljenosti, te mi znoj obli lice.
– Šta tamo, Gospođo?
– N… ništa.
– Dobro… Mislim da posle ovakve noći… nismo sposobni… za… za… pisanje… A i… desilo se… nešto što…
– Ja želim, i pored svega, da pišemo – bila sam uporna, dobivši odjednom snagu, potpuno previdevši njegove poslednje reči. – Ionako ne znam kako bih dan… posle… posle ove strašne noći, provela.
– Dobro, kad ste toliko navalili. Haj de, počnite.
– Ja, Olivera…
– Kći kneza Lazara… ne, ne…, nemojte tako, molim Vas. Može li malo drugačije.
– Zašto drugačije? Ovako je baš dobro.
– Ne, nije dobro.
– Što ste nestrpljivi, gospodine Konstantine?
– Nisam nestrpljiv.
– Jeste, nestrpljivi ste.
– …kći kneza Lazara i kneginje Milice…
– …iz ljubavi rođena…
– …posle četiri sestre…
– …sa neispunjenom roditeljskom željom…
– … za rođenje sina naslednika… ne… ne… nećemo tako… zapravo, hoćemo…
– Gospodine Konstantine, stanite. Sačekajte, – kažem, pogleda prikovanog na rasklopljenu na stolu, pored samog prozora, knjigu.
– Šta se desilo?
– Kažete da ne treba petkom obavljati važne poslove. Slažem se s Vama.
– Pa, već sam počeo…
– Dobro. Počeli ste. Ali, prekinite – kažem, uzimajući u ruke rasklopljenu knjigu.
Pročitavši na otvorenoj stranici dobro mi poznate stihove:

Mi smo izgubili svet
a svet nas,
nije li tako, dragi Tristane?

iznenađena, shvatih da je to povest o Tristanu i Izoldi.
– Kakvo iznenađenje, Gospodine!
– Ne razumem – promuca zbunjeno Konstantin.
– Pa… otkud ova knjiga ovde, otvorena na ovoj strani gde su meni najdraži stihovi?
– Da. To su, svakako lepi stihovi…
– Koliko je samo… koliko… životne istine sazdano u ova dva stiha… – promucah, sa željom da kažem Konstantinu da me ovi stihovi pogađaju u samo srce… jer, ja sam svoj svet davno izgubila, i sada se, često, i pored svih udobnosti koje mi je Stefan omogućio, osećam izgubljeno. I sada mi nije jasno gde je moj svet. Da li je to svet moga detinjstva, i rane mladosti, ili je to svet zatvorenog haremskog prostora, ili svet manastirskog tihovanja, gde sam jedno vreme bezuspešno pokušavala da sebe pronađem, ili je go ovaj svet, beogradski, u kojem nalazim neka zadovoljstva, ali je to nedovoljno da se osetim ispunjenom. I htedoh da mu kažem kako mi je… kako mi je u njegovom prisustvu mnogo… prijatno… i kako jedva čekam svaki susret s njim… i…
– Baš ste, to, Gospo, lepo rekli… Katkad, i sam osetim… žal…
– Recite mi, molim Vas, ko je knjigu poslednji čitao? – nestrpljiva, prekidoh ga usred rečenice, usmerivši, najednom, svoje misli na knjigu. – Vi, ili neko drugi?
Konstantin, zbunjen, ugnu ramenima.
– Možda je Teodora čitala?
– D… da. Gospodična Teodora je čitala – promuca.
– Aha! – viknuh, kao da sam otkrila veliku tajnu. – Tako, znači. A… da li ste joj, možda, Vi preporučili tu povest za čitanje?
– Ne. Nisam je ja preporučio, već… već Gospodin despot.
– Molim?
– Gospodin despot je prvo pročitao povest, iako je čitao i ranije, pa je dao njoj, i ona je pročitala i upravo vratila, kao što vidite. Ima li tu nešto čudno?
– Znači, Teodora je došla kod vas da bi vratila pročitanu knjigu?
– Da. Zato je došla. I, oprostite, Gospo, ali mislim da tu nema ništa čudno. Mada, postoji još… nešto što bih… što bih morao da Vam kažem… nešto…
– A, da li je ovo onaj primerak knjige koji sam ja čitala? – pitam, okrećući nestrpljivo listove knjige.
– Ne bih znao, Gospo, koji ste primerak Vi čitali.
– A, ne, nije ovo onaj primerak. Ovo je neki drugi – kažem, otvorivši zadnju stranu povesti.
– Otkud znate?
– Pa, evo, pogledajte – primičem se Konstantinu, pokazujući mu lepim slovima napisana, na kraju teksta, imena, Dorotea i Dragoljub.
– Ah, da, – klimnu Konstantin glavom.
– Znate li čija su to imena?
– Da, svakako. Postoji istinita priča o Dorotei i Dragoljubu, interesantnija od priče o Tristanu i Izoldi, ali, to sada i nije tako važno – kaže, blago se zarumenevši.
– A šta je sada važnije od toga?
– Pa, ima nekoliko stvari koje su sada mnogo važnije od toga.
– Kažite mi bar jednu.
– Pa, važnije je da je to prvi primerak veoma popularne i poznate u Evropi, povesti o vitezu Tristanu i devojci Izoldi, koju su preveli vredni i umni polaznici škole koju je držala sveta kraljica Jelena od Anžua. Ova knjiga ima neprocenjivu vrednost.
– Dobro, dobro… I šta je još važnije?
– Pa, kako da kažem… ne znam odakle da počnem…
– Zar ima toliko važnih stvari vezanih za ovu knjigu?
– Pa… ima. I ne samo vezanih za knjigu – muca, zbunjeno.
– Ja Vas, gospodine Konstantine, – kažem, – zaista ništa ne razumem. Kažite mi o čemu je reč. Znači, šta je važno u vezi sa ovom knjigom, a šta nije važno u vezi sa njom, ali je, ipak, važno, i šta je to još važnije, i šta će knjiga na ovom stolu i ko je čitao, i, pobogu, ko su ta Dorotea i taj Dragoljub? – počeh da gubim strpljenje i poslednje reči izgovorih vičući. – Treba li da Vam postavim još pitanja? – dodadoh, malo smirenije.
– Čekajte, Gospo… što ste se tako… što sge se uzbudili? – priđe mi i nežno me za ruku uhvati.
Od topline njegove ruke, i od milošte koja me obuze, knjiga mi iz ruke ispade i na pod pade.
Ja se sagnuh da je dohvatim, ali i Konstantin, ne ispuštajući mi ruku.
Kako se sagosmo, tako nam se glave spojiše. Osetivši miris njegove kože, i golicanje pramenova njegove kose, obuze me strahovita vatra, da se sva preznojih.
I, u tom kratkom spoju sa njegovim telom, ja poželeh, o, kakva bruka, poželeh da se njegove ruke sklope oko mene, da me stegnu, i pomiluju, i da mi kosu promrse… i… i… poželeh da… da se njegove usne na moje spuste.
Sva u bunilu podigoh se, istrgoh ruku iz njegove, ubrzano dišući, zbunjena, te, koračajući unatraške, priđoh prozoru.
On, takođe zbunjen, dohvati knjigu, podiže se, i, obrisavši rukom znoj sa čela, krenu prema meni.
– Oprostite, Gospo… oprostite… – poče da muca.
– Ništa, ništa, sve je u redu. Neš, ispričajte mi tu priču o Dorotei i Dragoljubu. Baš sam radoznala — kažem, sedajući za stočić pored prozora.
– Molim?
– Ko su bili Dorotea i Dragoljub?
– Ta Dorotea i Dragoljub… kako da kažem… bili su… bili su… Ipak, imam nešto važnije od toga da Vam kažem.
– Devojka i mladić – dodadoh, videći njegovu zbunjenost.
– Ne. Nisu bili devojka i mladić, već… Znate, Gospo, danima čekam trenutak… a sada je… pogotovo… pogotovo pravo vreme…
– Sestra i brat?
– Ne, nisu bili sestra i brat. Pravi je trenutak… da vam jednu tajnu… jednu… Moram Vam nešto reći…
– Pa, ko su bili?
– Oni su… oni su… – napravi nekoliko koraka, pa pogleda kroz prozor – neka gužva je na Trgu, neki narod silan – dodade.
– Da, zaista je galama – rekoh, čuvši brojne glasove napolju. – Oni su… oni… ti Dorotea i Dragoljub su bili… bili su… zaljubljeni par, zar ne?
– Dorotea i Dragoljub su bili… bili su… polaznici jedne škole… škole… baš je galama velika.

I AJDIN JE STIGAO




Život i Smrt, Allahovo su delo.

Kur‘an, El Mumin, 40.68.


– Otvorite prozore da vidimo šta se dešava – i sama vrlo začuđena iznenadnom galamom pritrčah prozoru, pribijena uz Konstantina.
– Mnogo je sveta, Gospođo, mnogo – prozbori on, odmakavši se od prozora. – Sva je prilika, stigao je karavan.
– Stigao je karavan! – viknuh. – Trgovci su tu… iz Turske… doneli su robu… divno, divno! – povikah, uzbuđena i srećna, iznenađena neočekivanom gomilom sveta i grajom koja odjekuje Trgom.
Prelazeći pogledom preko Trga, među mnoštvom ljudi, različitih godina, odeće i izgleda, pažnju mi privuče čovek gospodstvenog izgleda, u skupocenoj odeći, sa fesom na glavi.
Kao da me sunce ogreja.
– Ajdin! Ajdin! – povikah iz sveg glasa, i jurnuh prema vratima, srušivši stolicu na kojoj sam sedela, i sto sa knjigom na njemu, protrčah pored zaprepaštenog Konstantina, dodirnuvši ga dlanom po prstima desne ruke, i izleteh napolje.
Ostade u vazduhu blaga toplina njegove kože.
Za nekoliko trenutaka sam strčala niz stepenice i stvorila se na Trgu, umešavši se u gomilu sveta koji se tiskao. Čuo se govor na različitim jezicima, neko je vikao, neko se smejao, žamorilo je na sve strane.
– Ajdin, Ajdin, tu sam! – vikala sam iz sveg glasa, ne osvrćući se na čudne poglede meni upućene.
A kad sam se srela sa Ajdinom, pali smo, kao brat i sestra, jedno drugom u zagrljaj.
– Fatima, Fatima, mila moja…
– Ajdine moj, dragi prijatelju, hvala Gospodu što ti je pomogao da stigneš iz daleka, zdravo i veselo, i da mi radost pričiniš – govorila sam ne obzirući se na mnoga začuđena lica koja su uprla poglede u nas dvoje.
U tom ushićenju i radosti, jednim delićem pogleda spazih Konstantina koji stajaše na prozoru, onom istom na kojem sam i ja do pre nekoliko trenutaka izvirivala. Sva postiđena zbog preterane radosti koju iskazah u susretu sa Ajdinom, osetih olakšanje videvši da je njegov pogled uperen, ne prema meni, što bi se dalo očekivati, već prema zvoniku obližnje crkve Uspenja presvete Bogorodice, sa kojeg se u tom trenutku oglasi zvuk crkvenog zvona.
I ja shvatih da Konstantin izgovara reči molitve Gospodnje.
I shvatih da je on danas, kao nikad, potuno zbunjen.
Da li je razlog njegove zbunjenosti Teodorin dolazak, i razgovor s njom, ili nešto drugo, ne bih znala, ali ga nikad dosad nisam tako čudnog videla.
Ne želeći da kvarim radost trenutka pri susretu s Ajdinom, dohvatih ga pod ruku i povedoh prema mojoj kući.
A kad on, i sam srećan zbog susreta, poče da priča novosti iz Turske carevine, ja zaboravih na sve crne slutnje, moje i Konstantinove, i na zvuk crkvenog zvona koji odjekivaše napolju, i na jučerašnje gavranove, i na noćašnju grmljavinu, te se predadoh uživanju slušanja Ajdinovih dogodovština koje je on, poput Šeherezade, znao da rečima ukrasi, da produhovi, da humorom začini, da je i najobičniji događaj činio zanimljivim.
– Ja sam, Fatima, došao na duže vreme u Beograd – reče, prekinuvši, odjednom priču.
– Kakvo duže vreme?
– Pa… ja ću raditi u Beogradu
– Ama, nije moguće! – vrisnula sam od sreće.
– Moguće je. Ja sam došao, i u Tursku carevinu se više ne vraćam.
– Molim?
– Moj dom će od danas, pa do kraja života biti u Beogradu.
– Zašto?
– Pa, otac mi je umro prošle zime, majka, kao što znaš, odavno, sestre imaju svoje porodice. Zurifa, tvoja sluškinja, a moja, kasnije, maćeha, umrla je proletos..
– Šta kažeš?
– Da. Dobra Zurifa, pega po redu žena moga oca Zaima, jedina ga je nadživela. Proletos je, na moju veliku žalost, umrla. I ja sam tamo ostao sam.
– Pa i ovde ćeš biti sam.
– Neću. Imam tebe.
– Mene?
– Naravno. Ti znaš koliko si mi značila oduvek. Od prvog susreta s tobom, u haremskom vrtu ja… oprosti na izrazu… opčinjen sam tobom.
– Ne pričaj, Ajdine, gluposti. Mi smo ostareli, promenili se.
– Moja osećanja prema tebi su ostala ista… Ne ista, sve su jača…
– Kakva osećanja, o čemu pričaš?
– Ti znaš, Olivera, koliko smo zajedno propatili…
– Naravno da znam. I naravno da sam ti večno zahvalna zbog toga… Samo što si me iz Tamerlanovog ropstva iščupao, pa sam ti večno dužna…
– Nisam ja došao po dug, Fatima. Samo želim da budem u tvojoj blizini. I Stefanovoj. Ako vam što ustreba… možda… a ja mogu da pomognem… I, da znaš, Stefan mi je javio da dođem.
– Stefan!?
– Da. Čim sam dobio njegovo pismo, odmah sam doneo odluku. I evo, na moju veliku radost, stigao sam.
– Neverovatno!
– „Dođi” piše mi Despot, „da mi, u ovim vremenima smutnim i opasnim, kad se mračne sile osmanske ponovo okreću zemlji mojoj, budeš od pomoći”.
– Ni reč mi o tome nije rekao.
– E, moja Fatima, već sam ja obavio deo zadatka koji mi je on poverio.
– Kakvog zadatka?
– Pa… to nije priča za žene, ali, reći ću ti, Ja sam već svratio kod sultana Murata II, Bajazitovog unuka, koji se približio s vojskom srpskoj zemlji. On se ulogorio u jednoj tvrđavi nad rekom Moravom, i, po Stefanovoj zapovesti, mnoge sam mu darove uručio, ne bih li ga odobrovoljio… Ti, Fatima, dobro znaš da svi osmanlijski sultani žele da ratuju sa hrišćanima. Hrišćani su za njih nevernici, i svi oni, kad na presto dođu, zakunu se da će ubijati hrišćane. Pa tako se i sultan Bajazit kleo. Posle je, kao što znaš, u zamenu za vazalstvo tvoje zemlje, i tvoju mladost, i lepotu, odstupio od te zakletve, što se tiče hrišćana Srba. Ali je ratovao sa drugim hrišćanima.
– Da, da… Nije dobro što je turska vojna sila nadomak Beograda.
– Naravno da nije… A gde je gospodin Stefan?
– Stefan je otišao, zabrinut zbog opasnosti koje su se nadvile nad zemljom, da obiđe granice. U povratku, možda će se malo lovom baviti.
– Fatima, ti mnogo lepo izgledaš.
– Ma, hajde, Ajdine, ne šali se…
– Ne šalim se, već istinu govorim. Čak, čini mi se da nikad lepše nisi izgledala.
– Pa… kad te bolje pogledam, shvatam da i ti lepo izgledaš – kažem i smejem se.
I on se nasmeja, otkrivši red, kao sneg belih zuba.
– Pa ti opet sprdnju teraš.
– Stvarno lepo izgledaš – kažem. – Baš sam srećna što si došao! I Stefan će se radovati. I da mi ništa ne kaže o vašem dogovoru!
– Pa, želeo je da te iznenadimo. Ti znaš da je Stefan meni spasio živog u bici kod Angore.
– To prvi put čujem.
– Vidiš, ona Stefanova povreda pod kolenom, to je nastalo mene radi. On je svoj živog izložio smrtnoj opasnosti, da bi sačuvao moj. Znaš li ti to?
– Ne. Ti si mi jednom rekao da ti je Stefan u boju pomogao, i ništa više.
– Nije ti Stefan pričao?
– Ne. Nikada mi nije pomenuo tebe u pričama o bici kod Angore.
– Znaš da sam i ja, u toj nesrećnoj borbi učestvovao, iako nikad nisam bio čovek za boj rođen.
– Znam da si bio u borbi, jer, svi su morali ići.
– Tako je. I, sve vreme borbe bio sam u blizini Stefana, ako mu nešto ustreba. I, odjednom, jedna gomila Tatara sa sabljama u rukama poletela je prema meni. Zabavljen svežom vodom sa jedinog izvora, žedan do besvesti, nisam ih primetio. Samo sam začuo Stefanov glas koji me dozivao, ali, bilo je kasno. Oni su mi već prišli, i zamahnuli. U tom trenutku, Stefan je, brzinom munje, doleteo, i stavio se između mene i njih. I tako, sablja mojoj glavi namenjena, zarila se u Stefanovu nogu.
– Jaoj, jaoj… pa ja ništa o tome ne znam… jaoj!
– Sramota je sad, posle toliko godina pričati o tome, ali, to je bila istina, a svaka istina treba da izađe na videlo. Onda je moj otac, Zaim beg, sami Allah ga je poslao u tom trenutku, učinio sve što je bilo u njegovoj moći da spase Stefanu život, a i nogu. Allaha mi, jedva je Stefan pretekao. Mnogo je krvi isteklo iz njega, i, bio se obeznanio… i… srce mu se nije čulo, ni ič. I svi smo se, bezbeli, bili prepali. I jedva smo ga sa bojišta, pod kišama tatarskih strela, izneli. Babo je naredio hodžama da neprekidno uče dove, za spas života moga spasioca. I svi smo klanjali sve namaze, moleći
naše molbe, jer, Život i Smrt, Allahovo su delo.
– O, Ajdine, kakva priča!
– Bezbeli, nije trebalo baš danas da ti o tome pričam. Nisam to imao nameru, već, eto, omaklo mi se. Pokvario sam veliku tvoju, a i moju radost zbog susreta. Nego, doneo sam ti neke poklone – reče, i zavuče ruke u torbu.
– Ovo ti je od Bajazitove ćerke Fatme – reče pružajući mi posude sa raznovrsnim začinima, kao i neke posude od kristala.
– E, baš joj hvala kad se setila.
– A ovi mirisi su od moje sestre Vasvije – reče.
Oduševljena aromama koje ispuniše sobu, zgrabih raznobojne staklene bočice, prepoznajući najlepše istočnjačke mirise koje sam koristila dok sam boravila na turskom dvoru.
– Hvala joj, hvala. Kako se samo setila!
– A ove svilene tkanine su ti poklon od moje mlađe sestre Senije – reče vadeći komade raznobojne svile izuzetne izrade. – Ona ti je poslala i ove rahat-lokume, gurabije i halvu..
Bože, kako sam se obradovala! Kao dete! Ja sam te slatkiše, koji su se pravili u Turskoj carevini, obožavala. Naročito ih je ukusno spremala Senija. I stalno mi je po Zurifi, a kasnije po Hatidži, u saraj slala halvu i gurabije, baklave i urmašice. I ja sam ih u slast jela. I, kad god sam pomislila na Senijine slatkiše, voda bi mi pošla na usta.
– Pa, što si, Ajdine, na toliki put slatkiše nosio?
– E, morao sam. Sa Senijom nema dogovora, već kako ona odluči, tako mora biti.
– E, hvala joj, do neba – rekoh, i istog trenutka u slast smazah nekoliko komadića halve, potpuno zaboravljajući na poklon koji tek sledi, a zbog kojeg sam, najviše, jedva čekala Ajdinov dolazak.
Uživajući u sočnoj slasti halve nisam više ni gledala šta Ajdin iz torbe vadi, sve dok me u jednom trenutku ne ošinu zeleni sjaj dragulja, da je sva belina moje sobe postala bleštavo zelenilo, te, presrećna, shvatih da Ajdin u ruci drži „onaj“ prsten.
Toliko me radost obuzela, da priđoh Ajdinu, i poljubih ga u obraz, videći posle toliko godina prsten koji sam, na rastanku, dala zarobljenom Bajazitu, meseca šabana, šesnaestog dana, 1403. Godine.
Bila sam malo nepristojna, pa sam, drhteći od uzbuđenja, prosto istrgla prsten iz njegovih ruku.
Pomilovah dragulje i osetih toplinu Bajazitovih ruku koje su ih držale.
I dalje vrlo nestrpljiva, pokušah da rasklonim dragulje, da vidim ima li unutra otrova, ali, zbog drhtavih ruku nisam uspela.
– Ja ću – reče Ajdin, i uze prsten.

*


A misli me odvedoše na poslednje viđenje s Bajazitom.

SVE MALER DO MALERA




Pomozite sebi strpljenjem i molitvom, a to je

zaista teško, osim poslušnima.

Kur‘an, El Bakare, 2.45.


„Mila Hanuma,“ napisao mi je Bajazit u jedinom pismu, koje mi je uplašen na smrt, predao sluga Ahmed, „ti si rođena da velika dela činiš. Pomogla si zemlji svojoj, i rodu, i majci, i bratu. Očekujem da i meni pomogneš. Ti si, bezbeli, moj Derman. I nemoj to da smetneš s uma.“
A ja sam dobro znala šta to znači.
Međutim, bila sam nemoćna. Zarobljena, zatočena, uplašena, obeznađena, od jula, do sredine meseca marta, šabana, kako kažu u Osmanskoj carevini, svaki čas mog ropskog života, prolazio je u velikom strahu.
Drhtale smo ja i Hatidža, pritiskale uši da ne čujemo vrisku žena, urlanje i zapomaganje, budne zoru dočekivale i sanjale dan kad će neš doći da nam pomogne, da spase naše, u tim prilikama, potpuno bezvredne živote.
Bila sam sigurna da će Stefan učiniti sve što je u njegovoj moći da me oslobodi ropstva.
A znala sam da će glavni junak te akcije biti Ajdin, čovek kojem su? zahvaljujući ogromnom bogatstvu koje je njegov otac Zaim, trgovac iz Burse stekao, sva vrata bila otvorena.
Znala sam da će ga Stefan poslata po mene, i nadala mu se svakoga dana.
Ali, to nadanje se prilično odužilo.
U svemu tome jadu, često sam mislila na Bajazita.
I želela da ga vidim.
Nisam nikako mogla da zamislim njega, onako silnog, raspusnog, silovitog i munjevitog, kao roba.
A znajući za njegovu žudnju za životom, i vladavinom, i želju za pićem i merakom, i igrom i pesmom, i dertom, najzad, znajući za njegovu strast i žudnju za ženskim telom, bila sam sigurna da mu je mnogo teško.
„Halali meni,” dopisao je još malo teksta u tom pismu, „velikom sultanu, i bednom slugi Allahovom, za sve nepravde koje sam ti učinio. I znaj da sam te svakoga časa, od prvog susreta, i prvog pogleda, i prve reči, i prvog dodira, iskreno i jako – voleo “
Čitajući po sto puta pismo, radovala sam se kao dete, a Hatidža je plakala. Te Bajazitove dirljive reči mamile su joj, pri svakom čitanju, reku suza.
– Blago tebi, Vasilice! – govorila mi je, brišući suze.
– Zašto blago meni?
– Pa, blago tebi kad te Sultan toliko voli!
– Ima tu mnogo tvojih zasluga – smejala sam se od srca, podsećajući je na domišljatost kojom mi je pomogla da obrlatim sultana samo za sebe.
Mojoj sreći, ipak, nije bilo kraja kad me Ajdin, onoga dana kad me otkupio i oslobodio, po odobrenju silnoga Timura, odveo u tamnicu kod Bajazita.
Tamnica je bila jedna mala, sveže ozidana kamena tvrđava, s vrlo malim, rešetkastim prozorima u okviru velike tvrđave, okružena sa svih strana naoružanim čuvarima.
Dok sam prolazila dvorištem, okretala sam glavu na sve strane, bezuspešno tražeći pogledom kavez o kojem su svi pričali.
Kroz dugačak i mračan hodnik dva stražara me dovedoše do prostorije u kojoj je bio smešten Bajazit.
Kad uđoh unutra, u pratnji njegovog sluge Čimpaja, videći ga kako, okrenut prema zidu, leži na dušeku, ogrnut belom, platnenom galabijom, nisam ga u prvom trenutku poznala.
A kad sam ga tiho, po imenu pozvala, on se lagano okrenuo, pa, kad me ugledao, hitro se pridigao, pa ustao, prišao mi, i zagrlio me, isprativši me iz čvrstih ruku dvojice Tatara koji su me držali.
– Despina, moja Despina… Hanuma… Carice… Vasilice… mila moja… – obraćao mi se toplim rečima, milujući mi obraze.
Tek tada ga pažljivo pogledah i shvatih da pred sobom imam osobu ni nalik onoj s kojom sam provela tolike godine.
Bio je to čovek potpuno sede, duge kose i brade do pojasa, isuviše mršavog stasa, izboranog lica, koščatih ruku i mračnog pogleda.
– Despina…
Iz upalih očiju zaiskriše suze i skotrljaše mu se niz bledo lice.
– Gospodaru…
– Nisam se ovome jadu nadao… – promuca. – Ni sanjao nisam da će mi sreća potpuno okrenuti leđa.
– Svakome živome stvoru na dunjaluku u određenom trenutku sreća okrene leđa, Gospodaru…
– A tako mi se lepo smešilo zvezdano jato Ovan. I, zamisli, Despina, šta mi se još desilo. U trenutku kad smo se postrojili za borbu, na nebu se usred dana ukaza mesec, i zatreperi jedna zvezda. ‘Allahu hvala na milosti, daje mi znak, pobeda je naša,‘ izgovorih srećan, spustivši glavu do zemlje, uz molitvu Allahu.
– Aman jarabi!
– Kako si uspela da dođeš? – zapita, veselije.
– Timur je dozvolio da te vidim. A ja sam jedva dočekala.
On me jače steže u zagrljaj.
– Sada sam… kako da ti kažem… slobodna sam… otkupljena, otplaćena… i… idem u Srbiju, Gospodaru.
– To je sreća za tebe – pusti me iz zagrljaja, i krenu prema ležaju, držeći me za ruku. – Sloboda je, moja Despina, najveća sreća. Dok insan ne izgubi slobodu, ne ume da je ceni.
– Znam to… dobro…
– Hajde, sedi, odmori se – reče sedajući, prekrštenih nogu, na dušek. Ja sedoh pored njega, takođe prekrstivši noge. – Svi su me, moja Despina, izdali.. Svi… Izdaja mi je došla glave..
– Znam, Gospodaru, – prošaptah. Htedoh reći da sam zbog izdaje i došla u njegov harem, i da sam zbog izdaje u cvetu mladosti izgubila slobodu, i da dobro znam da je cenim, i da je izdaja uništila moju mladost, i budućnost, i da je moj život u saraju bio propast za mene, i… mnogo šta sam još poželela da mu kažem, ali me on preduhitri nastavljajući priču.
—Izdao me, najpre, moj konj, moj Beluš… Znaš da sam ti uvek govorio da to nije konj, već ptica. I nadao sam se da će mi on sačuvati život.
– Jes‘, valahi. Kad si ono odjezdio na njemu, učinilo mi se da si odleteo. I sve što sam videla u tom trenutku, bio je trag beline u vazduhu i blesak dukata kojima je bio okićen.
– Bila je to velika borba, Despina. Desetine hiljada vojnika s jedne i druge strane spojilo se u krvavi zagrljaj. Izgledalo je kao da su dve ogromne aždaje krenule jedna na drugu. Sevale su sablje, noževi, mačevi. Letele su noge i ruke, i glave, na sve strane. Strele su se nemilosrdno zabadale u tela vojnika, u glave i stomake, u srca i džigerice.
– Uh, uh, uh…
– Odjekivala je rika slonova, pomešana sa arlaukanjem i halakanjem buzudžija. Tatarski vojnici su padali kao snoplje žita. Svaki moj zamah sekirom sejao je po zemlji tela. Bio sam siguran da, uz pomoć milostivoga Allaha idem putem pobede. I još sam više zamahivao.
– Gospodaru… – htedoh reći da moram da idem, da me Ajdin čeka, i da mi je svaki minut dragocen, ali on, potpuno zanet, nastavlja:
– A kad sam bio sasvim blizu uspeha, kad sam se našao nadomak Čatal-tepeta, kad su prestrašene horde Mongola krenule u beg, u jednom za mene potpuno pobedonosnom trenutku, desio mi se maler s konjem.
– Kakav maler?
– Zapade mu, Despina oštro sečivo kamena pod kopito, i rascepi ga nadvoje. Viknuh na njega da ustane, ali on me pogleda pravo u oči i zacvile. Sagnuh glavu i videh rascepljeno kopito u lokvi krvi koja je kvasila prašnjavo kamenje, i oštrinu kamena zarivenog u konjsko meso na nozi. Pokušah da izvadim kamen, ali uzalud…
– Bismillahir…
– Jarko crvenilo krvi u vrelom danu, pomešano sa odsjajem zalazećeg sunca, taj splet iznijansiranih crvenih boja nalik hiljadama upaljenih baklji, toliko me zaslepio, da nisam video neprijateljsku vojsku koja me opkoljavala.
– Aman jarabi, aman…
– Jedino, Despina, što sam čuo, bilo je cviljenje moga Beluša, jedino što sam uradio, bilo je zamahivanje mačem oko sebe, sve dok u mojoj ruci nije ostao samo komad izlomljenog metala. Jedino što sam video kad mi se vid razbistrio, bila su mrtva tela mojih vojnika, iznabadanih strelama u grudi, i čeljusti brojnih pasa koji su kidisali na mene.
– Strašno…
– Tvoj brat Stefan, Despina, pokaza veliko junaštvo na bojnom polju, da su ovi Mongoli kad bi ga videli, bežali koliko ih noge nose. Panično su odjekivale njihove reči „hristijani, hristijani”, da sam se ja grohotom smejao. Triput je, u najvećem jeku borbe, jurišao sa svojim oklopnicima da mi pomogne. Kad stigneš u Srbiju, prenesi mu moj selam i zahvalnost za sve što je uradio da bi meni pomogao. I kaži mu da čuva vlast… Vlast je slatka, kao med, kao šerbet, kao rajsko piće… Ko ima vlast, ima sve…
– Da, da…
– A i ona moja sekira… na koliko je samo plava udarila… samo su se perčini kotrljali jedni preko drugih, i koliko je lobanja smrskala… i grkljana prerezala… Puče sečivo na dva dela, a da ne znadoh kako se to desi…
– Kakav maler…
– A najgore od svega… izdadoše Kara Tatari… i anadolski timari… a plaćao sam ih suvim zlatom. Ko se tome nadao, Hanuma?
Klimam glavom, ne mogavši da nađem pogodnu reč da mu bilo šta kažem, da ga utešim.
– Na moju nesreću, odstupiše i moje starešine: i veliki vezir Ali-paša, i Murat-paša, i Hasan-aga. Još gore, bezbeli, odstupiše i moji sinovi, Sulejman Čelebija, pa Mehmed Čelebija… I, šta sam mogao?
– Strašno…
– Mnogo me malera poteralo toga dana, mnogo…
– Teška je to borba bila, Gospodaru…
– Ne možeš ni da zamisliš kako je bila teška… Padali su, Despina, moji vojnici kao pokošeno snoplje, sa strelicama u grudima… Ipak, kad razmislim, shvatam da sam pogrešio što nisam poneo zmije. One bi mi pomogle da odnesem pobedu… No, Ali-paša ne dade.
– Moraš biti jak…
– Lako je to reći sada… Sve sam se nadao da će se nešto promeniti… da će moji sinovi, posle osam meseci, nije to malo vreme… da će Carevinu povratiti, i izbaviti me, ali, kako čujem, oni su se međusobno, oko vlasti, grdno zavadili. I, tu sreće nema… nema… I tako sam ja na gubitku, kako god okrenem. Izgubio sam – dodade, – na moju veliku nesreću, sve što sam imao…
Izgubio sam zemlje, i svoju, što mi moji preci nikad neće oprostiti, i one koje sam sam, pameću i snagom, osvajao, što sebi, dok sam živ, neću oprostiti.
Izgubio sam snagu i moć.
I bogatstvo.
I bisere i drago kamenje.
I sve moje zore i svitanja.
I veru.
Izgubio sam i porodicu.
I tebe sam, Carice moja, izgubio.
A ti si bila radost života moga.
I najlepši dar od milostivoga Allaha, slava mu i milost.
I najveća lepota života moga.
I najtopliji zrak sunca koji me grejao.
I najtreperavija na nebu zvezda.
I ja sam mrtav čovek.
I ja sam doista mrtav čovek.
I mrtav čekam Sudnji dan.
A znaš li šta je Sudnji dan?
Ti znaš, Despina, šta je Sudnji dan.
Sto puta si mi ponavljala tu suru iz Kur‘ana.
Ponovi je još jednom, molim te… Jedino što želim, to je da iz tvojih mednih usta, čujem reči o Sudnjem danu.
– I još jednom te pitam šta je Sudnji dan?
Dan kada niko nikome neće moći nimalo pomoći
Toga dana će vlast jedini Allah imati – izgovorih.
– Aferim, Despina, aferim! Sad mi nije žao dušu da ispustim i da je skamenjenog i umrlog tela oslobodim, jer, ja i nisam živ. Ja sam, valahi, umro onoga dana na Čatal-tepetu, kada mi je Mahmut-Oglan, kan Čagatajski, ruke konopcem zavezao i Timuru, zarobljena doveo… A tebe savetujem da se boriš, kao što si se uvek borila. I da pomogneš Stefanu, kao što si mu uvek i pomagala… A, tako mi milostivoga Allaha, neće mu biti lako… Zemlja mala, a psi kidišu sa svih strana… I spolja i iznutra… Pošto mene više nema, tek će spolja da kidišu. I ti moraš da mu pomogneš… I da veruješ.
– Boriću se… I pomagati… I verovati.
– Pomozite sebi—započe on, pa stade.
– Pomozite sebi – nastavih, – pomozite sebi strpljenjem i molitvom, a to je zaista teško, osim poslušnima. To piše u vašoj Svetoj knjizi. A u našoj se kaže: I sve što uzištete u molitvi verujući — dobićete.
– Aferim, Hanuma! Tako je! Samo poslušni mogu pomoći sebi. Ja, bezbeli, nisam, neka mi milostivi Allah oprosti, nisam uvek bio, poslušan. A nisam bio ni strpljiv. I zato sam, bezbeli, izgubio sve što je činilo moj život.
– A gde je kavez? – prekinula sam ga.
– Tu je. Na Trgu.
– Znači, istina je.
– Istina.
– A ko te zatvarao u kavez?
– Tatari.
– To je strašno.
– Nije strašno.
– Ama, kako nije?
– Despina moja, ti si pametna žena, i treba da znaš da zarobljenik nije čovek.
– Ali, ti nisi običan zarobljenik. Ti si sultan velike Osmanske carevine. Ti… ti surovi Tatari… i Mongoli… nisu smeli to da ti rade. Morali su da te ispoštuju.
– U ropstvu, Despina, nema poštovanja.
– Ali zašto su te zatvorili u kavez?
– Da me ponize. I da seire. No, da ti pravo kažem, to meni i nije bilo tako strašno… Meni je u tom kavezu bilo, verovala ili ne, zanimljivo.
– Ma, šta pričaš?!
– Allaha mi, ja sam se zabavljao više neš oni. Oni prolaze pored kaveza, i gledaju me, i rugaju mi se, neki i pljuju, a ja se, bezbeli, smejem… Mlatim rukama, pa nogama… Oni se čude. Misle da sam pomerio pameću…
– Ama, je li to moguće?
– Jeste, Allaha mi. Nisam se nimalo uzbuđivao zbog tih Tatara koji su oko kaveza seirili. Uzbuđivao sam se gledajući moje dojučerašnje podanike i askere koje sam suvim zlatom plaćao, a oni prebegli Tatarima, sačuvali svoje bedne živote, i plaze mi jezik, pljuju me i psuju.
– Sačuvaj Bože!
– Jest, valahi. Tako su radili, moja Hanuma. Ipak, jedino čega sam se plašio, bilo je da mi tebe ne dovedu…
– Mene?
– Da. Toga sam se najviše pribojavao… Znaš, dovodili su pred kavez neke žene iz moga harema, terali ih da gole igraju i pevaju, da piju i miluju se s Tatarima, ne bi li me povredili, ali, nisam se ja oko toga kidao. Ja mnoge od njih, i ti to znaš, nikad nisam u haremu ni video… Samo sam se molio milostivome Allahu da tebe ne dovedu… E, to ne bih mogao da izdržim… Grkljan bih samom sebi iščupao da su mi to uradili!!! Iščupao bih ga, Allaha mi, a da ne bih ni trepnuo!!!
– I dokle je to trajalo?
– Sve dok Timur nije saznao za to.
– Timur?
– Da. On je naredio da se Kara-Jonus, zapovednik ovog logora, pogubi zato što me tako ponižavao. Timur me, moja Despina, ceni i poštuje. I sam sam bio iznenađen njegovim odnosom prema meni. Da znaš samo kako me viteški dočekao kad sam stigao zarobljen! I večerali smo zajedno, i pili do zore! Veliki je to, moram priznati, čovek. I veliki Allahov podanik. I zato je Allah stao uz njega. I pobedu mu podario..
– I ja sam se susrela s njim, sultane.
– Ma, šta kažeš?!
– Da. Tražio je da me vidi. I dugo je pričao sa mnom. I o tebi je rekao sve najlepše.
– Kažem ti, veliki je to čovek… Ne mogu sebi oprostiti, Despina, što sam sa njim zaratio. A zaratio sam, i sama znaš, samo zato što mu nisam predao dvojicu izdajnika. Jest da je on ubio moga sina Ertugrula u tvrđavi Sivas, ali mi je, čim me zarobio, tražio moju ćerku Erhondu za svoga sina. Nisam je dao, a možda sam pogrešio. I odmah je oslobodio Čelebi Musu. A nudio je i svoju kćer Mehmedu Čelebiji… Da smo se nas dvojica udružili, gde bi nam bio kraj! Satrli bismo hrišćane, tako mi milostivoga Allaha.
– To isto je i on meni rekao, sultane.
– Je li moguće?!
– Baš je tako rekao ,da smo se nas dvojica udružili, satrli bismo seme hrišćansko”.
– Bezbeli, šteta je… što se nismo udružili… velika šteta…
– Ja sad moram ići.
– Već?!
– Moram. Ajdin me čeka.
– Ajdin?
– Da. Stefan ga je poslao da me oslobodi.
– Nikad toga Ajdina, iako mi je rođak, za razliku od njegovog oca Zaima, kome sam dao robinju Zurifu za ženu… nisam voleo. I sumnjao sam u njega od prvoga dana. Stalno se lu negde, oko tebe, vrzmao. A ti sad ideš u njegovo naručje.
– O čemu pričaš, sultane?
– Sve znam, Hanuma. Sve.
– A šta znaš?
– Znao sam oduvek da će mi te taj ćafir uzeti. I žao mi je što nisam poslao mutavoga evnuha Aliju da tome ugursuzu svilen gajtan oko vrata stegne.
– Ajdin mi je kao brat.
– Varaš se, moja Despina. Muškarac i žena, koji nisu u rodu, nikada ne mogu biti kao brat i sestra. Nikada! I znaj dobro, svaki muškarac koji ti priča o prijateljstvu, ima samo jedno na pameti, a to je da te u postelju odvede… Te tako i Ajdin…
– Ali, ti si mu naručio da me čuva.
– Jesam, ali sam pogrešio… Nekoliko grešaka u životu, skupo me koštalo, pa i ova sa Ajdinom…
– Ja sada moram da idem…
– Blago Ajdinu! – izgovori setno. – Jesi li mi donela „ono?“ – upita šapatom.
– Da – rekoh, i otvorih šaku iz koje zasijaše zeleni dragulji prstena, koji on hitro uze. Potom mi nežno stisnu šaku, primače je ustima, i spusti na nju poljubac.
– Spasiteljice moja! – nastavio je, ljubeći mi neprekidno ruke.
– Da li ti misliš da… da… ono uradiš… ono što…?
– Da, Despina. Ti znaš šta ću da uradim… Uradiću ono što sam ti pričao kad sam ti ovaj prsten poklonio… Znao sam da će doći vreme kad ću poželeti da prekratim život. Moj i tvoj… No, naši se putevi razilaze. Ti u slobodu, ja u smrt. Ti u novi život, ja u crnu zemlju. To je, bezbeli, Allahova volja. I ja protiv njegove volje ne mogu… Ipak, dobro je što si došla i što si mi ovo donela. Ti si moj Derman. I hvala ti za to… A ti, halali meni, padišahu Bajazitu, slugi milostivoga Allaha, za sve uvrede i nepromišljenosti koje učinih tebi… A sada, Despina, možeš da ideš. I poslušaj me: Veruj! Jer, oni koji uputstvo Moje behu sledili – ničega se neće bojati i ni za čim neće tugovati. A oni koji ne budu verovali i knjige naše…
– …budu poricali – biće stanovnici džehennema. U njemu će večno ostati – nastavih.
– Tako je, Hanuma, tako! Neću ti govoriti sada koliko te volim. A volim te još jače neš pre. I moja ljubav prema tebi je čista kao suza i bistra kao izvorska voda. Ali, to više nema značaja. Sve je gotovo… Sve… Poselami Stefana, i kaži mu da čuva vlast. Ako izgubi vlast, kao ovo ja, biće kao da je izgubio život… A sad možeš da ideš… I halali mi…
– Gospodaru, i moja… – htedoh reći ljubav je jaka, ali se postideh – i moja Vera u Gospoda, to jest u Allaha, jer, Bog je jedan, biće večna… Večno će biti i sećanje na tebe – prošaptah.
– Allahamanet, Despina – povika, privuče me na grudi i snažno zagrli, – Allahamanet… Eto, što ti je život! – uzdrhta. — Sećaš li se našeg prvog susreta, i venčanja, i džumbusa. Kakva je to bila radost, moja Hanuma! Tada sam bio najsrećniji insan na dunjaluku. Tada sam mislio da je čitav svet moj! Jer, imao sam sve: vlast, slavu, neograničenu moć, koja uz vlast ide, bogatstvo, zlato i drago kamenje, i – tebe, kao ukras svega toga. Kako sam tada bio srećan! Kako me samo milostivi Allah, slava mu i milost, nagradio! A kako sam sada nesrećan! Kako me samo milostivi Allah, ne znam zašto, kaznio! Bezbeli, nešto sam zgrešio… Koliko mi je dao, još više mi je, sva je prilika, uzeo… A možda je sve to kismet, sudbina, kako vi hrišćani kažete. Sve je, može biti, tako zacrtano… Hajde, idi, sada idi… idi… Pozvaću imama Redžepa da mi pročita Ja Sin… I, ne zaboravi me, Despina.
Osetila sam jače drhtanje njegovog tela i tihi jecaj.
I bilo mi je teško. Pogotovo kad sam čula da će zvati imama, da mu čita Ja Sin. Znala sam da je to trideset šesta sura iz Kur‘ana koja se, umirućem insanu, glasno recituje, kako bi mu se olakšala smrt, i kako bi se pripremio za nadolazeće suđenje.
– I, ne zaboravi me, Despina – ponovio je, puštajući me.
– Neću – rekla sam, poklonivši se do poda, jedva čekajući da izađem i da krenem odatle, što dalje.
– I bojte se dana kada niko ni za koga neće moći ništa učiniti – čula sam, žurno se udaljavajući hladnim kamenim hodnicima, šapat njegovih reči – kada se ničiji zagovor neće prihvatiti… i kada… i kada se niotkoga otkup neće primiti… i… i kada im niko neće u pomoć priteći… priteći… priteći.

I ZVONO JE PUKLO




Oče naš, koji si ia nebesima…

6. Jev. po Mateju, 16. 9.


I ponovo čuh Ajdinove reči „ja ću”.
I, u tom trenutku, prenu me velika graja na Trgu. Uplašena, otvorih prozor i promolih glavu, i videh da je Trg ponovo pun sveta.
Otvorih i drugo prozorsko krilo. I sve prozore otvorih. I Ajdin promoli glavu kroz prozor.
– Puklo je, ljudi, puklo! – začusmo.
– Gospod nam se javlja!
– Šta je puklo?
– Puklo je zvono!
– Gospod opominje!
– Poručuje!
– Lele!
– Daje znak!
– Kakvo zvono?
– Crkveno!
– Kuku!
– Ono najveće!
– Neko je zgrešio!
– Svi smo grešni!
– Molite se, ljudi!
– Ućutite!
– Kuku!
– Puklo je napola!
– Kuku!
– Gospode, Despota nam sačuvaj!
– Despota!
– Život njegov!
– Živeo nam Despot!
– Molimo se za Despota!
– Molimo se!
– Puklo je!
– Oče naš, koji si…
– Na nebesima…
– Puklo je na pola!
– Da se sveti ime Tvoje…
– Kuku nama!
– Da dođe carstvo Tvoje…
– Raspuklo se napola!
– Da bude volja Tvoja…
– Živeo nam Despot!
– Uz Božiju pomoć!
– I na zemlji, kao na nebu…
– Puklo je!
– Zla kob, zla kob!
– Hleb naš nasušni daj nam…
– Puklo je!
– Zlo stiže!
– Kuku!
– I oprosti nam dugove naše…
– Puklo je, čim je zazvonilo!
– Kuku!
– I ne uvedi nasu iskušenje…
– Puklo je!
– No, izbavi nas od zla…
– Puklo je…
– Izbavi nas..
– Puklo je…
– Izbavi nas…
– Idem ja da se smestim u han. Umoran sam – reče uznemireni Ajdin, i izađe, ostavivši prsten na mom stolu.
I ja, uznemirena, jedva dočekavši da on izađe, krenuh u biblioteku, Konstantinu. Međutim, na samom ulazu se sretosmo.
– Krenuo sam u crkvu – reče. – Hoćete li sa mnom?
– Naravno – rekoh.
– Čudne se stvari dešavaju, čudne… – šapuće on.
– Šta… šta se dešava, Gospodine?.. – pitam, trčkarajući za njim, jer on baš žuri.
– Videćemo… videćemo… daj Bože da bude dobro. Uto stigosmo do crkve. Uđosmo unutra.
U polumraku ugledasmo Isaila i ostale monahe kako molitve Gospodu upućuju.
– Šta je sa zvonom? – upitah.
– Puklo je, Gospo! Puklo nadvoje!
– Gospode Bože, pomozi, – prošaptah.
– Kad zvona crkvena pucaju nadvoje, Gospod znak šalje, opominje…
– To… to neće izaći na dobro… – promuca Konstantin.
– Gospodine Konstantine, trebalo bi da pošaljemo glasnike po Stefana. U ovako teškim, nesvakidašnjim, i crnim slutnjama ispunjenim događajima, njegovo prisustvo je neophodno. On mora znati šta se ovde dešava – predložih. – I mora smesta doći.
– Slažem se, Gospo, svakako. Treba ga obavestiti. Ovo su mračna predskazanja Gospod nas upozorava. Poslaćemo odmah glasnike.

„ZLO I DOBRO UVEK IDU ZAJEDNO”




Ne daj da te zlo pobedi, već pobedi zlo dobrom.

12. Poslanica apostola Pavla Rimljanima, 110.21.


– Mnogo ste bledi, Gospodarice, – rekla mi je Teodora, kad sam se, uplašena i uznemirena, vratila iz crkve. – Morate se odmoriti. Lice Vam je bledo, kao svećom premazano, oči su Vam upale, podočnjaci iskočili. Hajde, popijte malo čaja, pa odremajte.
Osetivši veliki umor, posle dve šolje popijenog čaja, legla sam u postelju, sa željom da zaspim.
Međutim, uzalud sam ležala. San mi nikako nije dolazio na oči, naročito zbog jake svetlosti koja se razlivala prostorijom.
A kad sam, u jednom trenutku, otvorila oči, shvatila sam da je soba obasjana zelenim sjajem koji je dolazio sa prstena ostavljenog na stolu, a što, od silnog uzbuđenja nisam ni primetila pri ulasku.
Istog časa skočih iz postelje, priđoh stolu, i dohvatih prsten, sa namerom da otvorim kopčicu pod smaragdima, kad se vrata iznenada otvoriše i na njima se pojavi Teodora.
– Teodora moli da je primite, Gospođo – reče.
– Teodora? Otkud sad Teodora?
– Ne bih znala ređi, ali ona je u Vašoj kući.
– U mojoj kući?! – zapitah zatečena tom vešću, znajući da Teodora nikad nije došla a da se ranije nismo dogovorile.
– Da. I, primetno je da veoma loše izgleda, ako smem da kažem.
– Kako to loše izgleda?
– Isuviše je bleda. I vrlo je uzrujana, rekla bih.
– Neka uđe – rekoh i, sama iznenađena, hitro spustih prsten u kutiju.
– Gospođo Olivera…
– Teodora, draga, baš lepo što ste došli – trudim se da budem srdačna, pružajući ruku Teodori koja je utrčala u moju sobu.
– Imam nešto važno da… da Vam… kažem – muca, sva zbunjena.
– Sedite, draga, sedite – primakoh joj stolicu.
– Htela bih da… želela bih…
– Provetri sobe, otvori prozore, pretoplo je – zapovedih Teodori, videći da Teodora hoće nešto da kaže, ali ne pred njom.
– Gospođo Olivera… Ja moram… moram… teško mi je s Vama to govoriti… ali…
– Šta se desilo, gospodična Teodora?
– Desilo se mnogo toga… mnogo…
– Da, zaista se desilo mnogo toga…
– Iznenadno, ali čudno… Samo, htela sam da Vam dovršim priču o gavranima…
– Ah, da, baš me to zanima. Ti gavrani juče… Gospode Bože… baš su me uplašili – kažem.
– I mene. Užasno su me uplašili. Užasno… I podsetili me na… na…. – poče da drhti.
– Polako, Teodora, polako. Smirite se. Hoćete li malo čaja, ili medovine, ili?…
– Ne, hvala. Ne mogu ništa piti… Samo sam se… mnogo uplašila. Te ptičurine su me podsetile na jedan strašan događaj… na… ipak, dajte mi malo vode.
– Odmorite se malo, Teodora. Ne uzbuđujte se – savetujem je, pružajući joj čašu hladne vode sa stola.
– Kad sam imala pet godina, gospođo Olivera… tada… živela sam sa roditeljima u Dubrovniku. Moj otac je radio u gradskoj apoteci. Baš smo ja i mama došle njemu u posetu, kad se… kad se… – zamuca Teodora i jače uzdrhta.
– Šta se desilo, Teodora? Nešto strašno?
– Da… mnogo strašno. Do dana današnjeg to je za mene bio i ostao najstrašniji događaj. Dajte mi još malo vode, molim Vas – reče, brišući graške znoja sa čela.
– Polako, Teodora, smirite se, polako – kažem, i sama uzbuđena.
– U jednom trenutku, jarke svetlosti prolećnog sunca koje je kroz prozor u apoteku ulazilo, nestalo je, i smračilo se usred dana… i… i…
– I?
– I… ne samo što se smračilo, već se začulo jako graktanje gavrana, i lepetanje krila. Baš… baš… kao… kao ovo… kao ovo…
– Kao ovo danas?
– Da. Kao ovo danas – reče, i otpi nekoliko gutljaja vode.
– I?
– I, otac je otvorio prozor, i još brže zatvorio, jer, gavrani samo što nisu uleteli u apoteku.
– I?
– I zvona crkvena su zazvonila
– I?
– I tama je potrajala… Mata se neprekidno krstila, moleći Gospoda Boga da pomogne, da svetlost dana vrata, da gavrane otera, i da sunce ponovo grane. I otac je izgovarao molitvu. I ja sam se molila… dugo. I onda je prestalo krilima lepetanje, i udaljilo se gavranova graktanje. I mi smo tek onda, uplašeni, napolje izašli. I ceo Trg je bio crnim perjem prekriven. I grane drveća pokidane…. I svi su bili mnogo uplašeni. I veliko su zlo slutili…
– I? I? Jesu li se zle slutnje obistinile, Teodora? – pitam i sama nestrpljiva i uplašena i crnim slutnjama obuzeta.
– Crne slutnje su se uskoro obistinile. Gavrani su zlo doneli – nastavi utučena.
– Kakvo zlo?
– Samo nekoliko dana kasnije, stiša je teška bolest u Dubrovnik… Prvo se razboleo jedan čovek, pa jedna žena, pa još nekoliko ljudi, i nekoliko žena… pa… pa i mnogo dece se razbolelo… pa…
– Aha, setila sam se toga, Teodora. To je kuga zahvatila Dubrovnik, ako se ne varam, u aprilu pre tačno dvadeset sedam godina..
– Da. Kuga je stigla u Dubrovnik i odnela mnogo života… Ni najbolji lekari, niti lekovi, nisu pomogli… I, na moju nesreću, i moji roditelji su se razboleli… i… i… nisu preživeli… – reče i zajeca.
– O, Teodora, draga moja, smirite se. Nisam htela da Vas rastužim.
– I, ostala sam sama na svetu, bez igde ikoga. Kuga je pokosila sve koje sam volela… – jecala je.
– Dobro, Teodora, dobro. Nećemo više o tome – tešim je, a već se veliki strah u mene uvukao. Oni gavranovi juče na beogradskom Trgu nisu došli slučajno. Sigurna sam da će neko zlo doći. Oni su ga samo najavili.
Sva se stresoh.
– Ja sam, gospođo Olivera, jedan nesrećan stvor…
– Kakav nesrećan stvor, Teodora! O čemu pričate?
– Ja nemam nikoga svoga. Zar to nije velika nesreća?
– Ali, imate muža. Antonio je divan suprug. I, pravi je gospodin. Tako je uglađen, tako… i obrazovan je…
– To samo tako izgleda, draga moja.
– Nemojte tako.
– Tako misle svi koji ga dobro ne poznaju. To kako ga Vi vidite, to je… to je… samo maska.
– Ne znam, Teodora, ne znam… Možda…
– Ono što je najvažnije, gospođo Olivera, i što me svakoga dana iznova činilo nesrećnom, to je… to je… izvinite što ću ove reči izgovoriti Vama, jedino…, nikad ih nikome nisam izgovorila, jeste da ja svoga muža nikada… nisam… nikada ga nisam volela…
– Molim?
– Uzalud sam se trudila da ga zavolim – šapuće. – Nije mi uspelo.
– Pa… pa… – mucam, iznenađena, ne znajući šta da kažem. – Pa, zašto ste se udali za njega, Teodora?
– Morala sam.
– Zašto? – pitam, kao da se meni to isto nije desilo.
– Živela sam u kući Antonijevih roditelja koji su biž vlasnici apoteke. I, nisam imala kuc, već kod njih. I, posle, kad sam odrasla, Antonio, koji je prilično stariji od mene… zaprosio me… i… i…
– Da, da, razumem.
– Život je vrlo čudan, Gospođo, i vrlo nepredvidiv. Tako se desi… naiđe neko vreme da… sve se preokrene… ukažu se neki novi putevi… i… i…
– Baš tako… Čoveku se nenadano otvore neki novi putevi…
– I… sunce ga iznenada obasja…
– Kako to mislite?
– Pa, kad se mnogo u životu namučite, desi se da vas, nenadano, sreća pronađe.
– Sreća?
– Da. I mene je sreća pronašla – reče, a oči joj zasijaše. – Uvek sam se držala mudrih reči apostola Pavla: Ne daj da te zlo pobedi, nego pobedi zlo dobrom.
– Sad ništa ne razumem – kažem, iznenađena neočekivanom promenom Teodorinog raspoloženja i zaokretom u pričanju.
– I sunce me ogrejalo.
– Molim?
– Da, ja sam, gospođo Olivera, najzad, srećna.
– Ne razumem… kako srećna… – zatečena Teodorinim rečima o sreći, posle svih današnjih dešavanja, i posle njene tužne priče.
Zagledah je, ali sve što uočih beše njen sanjalački pogled koji kroz prozor odluta.
– Slušajte, Olivera. Vi znate da sam već nekoliko meseci u Beogradu. Jedva sam pristala da dođem. „Šta ćeš kod tih divljaka?”, svi su mi govorili. „Zar ti nije lepše boraviti u Pešti, Parizu, Beču, ili Veneciji?” Naravno da su to bili lepi gradovi, i kratko sam, sa svojim mužem, u nekim od njih boravila, ali, ipak, pristala sam, ne baš s oduševljenjem, da dođem baš u Beograd.
– Hoćete li malo čaja od nane? – prekinula sam je, ne znajući i dalje šta hoće i čemu ovaj uvod.
– Da. Prijaće mi… I tako, došla sam, na moju veliku sreću, u ovaj prelepi grad…
– Dobro. I? – postajala sam nestrpljiva.
– Prvih dana po dolasku mnogo vremena, kao što znate, provodila sam napolju, sa narodom, i, naročito sa Vama, pokušavajući da otkrijem to divljaštvo, i nečistoću, i nered, i, izvinite na izrazu, prostakluk, koji bi se dao, po pričama koje sam slušala, u Srbiji očekivati. No, na moju sreću, ništa od toga nisam našla. Zapravo, naišla sam na sve ono najlepše, i najvrednije, što ima svaka veća evropska prestonica. I, naišla sam na tako pitom i gostoprimljiv, uz to obrazovan i kulturan narod, da sam bila zadivljena. I…
– I?
– I… Ono što me… ono… kao ženu… kao mladu ženu… veselilo… i… svaki moj dan ukrasilo… i što mi je… buru osećanja donelo… to je… to je… svaki dan… i… svaki sat… proveden sa… sa… u društvu Vašega milosnoga i lepotom i duhovnošću i kulturom, i prefinjenim osećanjima, obdarenoga… brata i vladara… najvećeg Gospodina kojeg sam… kojeg sam ikada… upoznala… dodajte mi još malo vode… i malo prozor otvorite… i… – izgovori Teodora, i sruči se na krevet.
– Teodora, Teodora, zovi doktora, zovite… doktora! – panično sam vikala, prestrašena Teodorinim padanjem u nesvest, bledilom lica i znojem koji joj je čelo orosio. Zgrabih bokal s vodom sa stola, i prosuh joj po licu.
Dok je doktor došao, već je, na moju radost, otvorila oči.
– Dobro je, dobro… – rekao je doktor Dragoljub držeći ruku na njenom vragu, brojeći joj otkucaje srca. – Biće dobro.
– Doktore, šta se desilo? Zašto se onesvestila? Hoće li biti sve u redu?
– Naravno – reče Dragoljub, pomažući Teodori da se pridigne. – Sve će biti u redu. Malo ste više napeti, a i vrućina je. Morate se odmoriti. I pijte više tečnosti.
Uto se vrata otvoriše i na njima se, na moje zaprepaštenje, pojavi Antonio.
– Dobar dan – izgovori, usiljeno mi poljubivši ruku.
Potom priđe Teodori, i stade ispred nje.
– Šta se desilo, malena? – upita je, pomilovavši je po mokroj kosi.
– N… ništa, ništa. Sad je sve u redu.
– Zašto mi se nisi javila? Tražio sam te.
– Samo sam svratila kod gospođe Olivere da uzmem jednu knjigu koja govori o pojavi kuge u Dubrovniku.
– Pa, jesi li je uzela?
– Ne. Gospođa Olivera nije uspela da je pronađe..
– Pa, šta ćemo sada?
– Ništa. Idemo – reče ona, uhvati ga pod ruku, i, uz dubok naklon, i izvinjenje, izađe iz moje sobe.
Jedino što primetih u tom trenutku beše sasvim smanjena svetlost u sobama, što je bio znak da je sunce davno zašlo i da se sumrak neopaženo uvukao među gradske zidine.
Teodorine reči o nesreći i sreći, koje se smenjuju, podsetiše me na Hatidžine mudrosti, kojima me često napajala:
„Zlo i dobro uvek, Vasilice, idu zajedno. Ako si srećna, znaj, tu negde, u blizini, belaj čuči, i, obrnuto, ako si u belaju…”
Zbunjena, sluteći šta je Teodora želela da mi kaže, očigledno je u pitanju nešto mnogo važnije od pojave gavranova i kuge u Dubrovniku, i zašto se onesvestila, i zašto je slagala Antonija da je došla po neku knjigu, i zašto sa neprimerenim za nju, zanosom, priča o Stefanu, ispih nekoliko gutljaja vina, pa još nekoliko, pa još nekoliko…

*


Probudih se u mraku, ošamućena. Po tišini koja je vladala, shvatila sam da je gluvo doba, kad svi, osim stražara na kulama, spavaju.
Podigoh se s postelje, shvativši da sam zaspala obučena. Pokušah da ustanem, ali, glava mi klonu, otežala, kao da je puna kamenja.
Povraćalo mi se.
Jedva se dovukoh do prozora da vidim ima li koga napolju. Nigde žive duše nema.
Vratih se i sedoh na krevet.
Rukom koju pružih za sveću, opipah kutiju s nakitom na stolu. Otvorih je i izvadih onaj prsten. Zasija zeleni dragulj, obasja sobu. Pokušah da ga rasklopim, da u njegovoj unutrašnjosti vidim ima li kuglice sa otrovom. Uzalud. Kopčica je bila isuviše stegnuta, a ja pospana.
Htedoh da pozovem Teodoru da mi pomogne, da mi donese neki nožić, no shvatih da i ona spava na minderluku. Mora biti da je dugo sedela, čekajući da se probudim i presvučem, pa je od umora zaspala.
Setih se da smo poslali glasnike po Stefana.
Uhvati me bes što sam vino ispijala, posle dužeg vremena, te me san uhvatio, a da ne saznam da li se Stefan vratio.
A glava mi je i dalje teška. I dremež me hvata. Spustih se, onako obučena, na krevet, i ponovo me san ophrva…

VII GLAVA


„PO ĐURĐA”




Bože moj, Bože moj, zašto sime ostavio?

15. Jev. po Marku, 68.34.


Probudila sam se naspavana i odmorna. Već odavno nisam tako mirnu noć provela.
Skočih hitro s postelje i krenuh prema prozoru s namerom da vidim šta se napolju dešava.
Samo što sam ga otvorila i udahnula malo svežeg, jutarnjeg vazduha pogled mi se zadrža na deliću stakla, i ja se umalo ne onesvestih.
Jer, na tom prozorskom oknu, u odsjaju jutarnjeg sunca, stajaše leptir, drhtavih, prozirnih, boje neba krila, i ne pomeraše se.
„Plavi leptir je duša umrlog” proleteše mi kroz glavu Zurifine reči, i ja u tom trenutku osetih veliki strah, da mi kolena zaklecaše, umalo ne padoh.
Ovo mi je prvi put otkako sam u Beogradu da vidim plavog leptira.
Sva se stresoh.
Pogledah, potom, na Trg gde, brzinom strele, uleteše dva konjanika, u crno obučena, i još brže siđoše s konja, iz čijih nozdrva izbijahu srebrni kolutovi pare, što je bio znak da su se mnogo umorili.
Pogled mi se prikova za grive konja, koje behu prekrivene crnim plaštanicama, sa crnim kićankama.
Neka me crna slutnja obuze, te strčah niz stepenice, usput popravljajući izgužvane nabore haljine u kojoj sam noć provela, i požurih da upitam konjanike šta se desilo i čemu tolika žurba.
I zašto su konjske grive crnom tkaninom prekrivene.
I zašto su oni u crne haljine obučeni.
Čim strčah na Trg, videh da je Konstantin bio brži, jer već stajaše sa dvojicom glasnika.
Što priđoh, zadihana, spremna da čujem novosti koje su doneli, sluteći zlo, Konstantin me privuče sebi i prebaci ruke preko mojih ramena. Potpuno zbunjena, pogledah glasnike, pa Konstantina, i videh, na moje zaprepaštenje, tri para suznih očiju, i tri izbezumljena lica na kojima se očitavao užas, i shvatih da se nešto strašno desilo, i osetih kako me Konstantan nežno, hladnim, po licu miluje rukama, i čuh njegove reči:
– To nije moguće, nije moguće…
– Moguće je, oče, moguće. Sve se desilo nenadano.
– Šta se desilo nenadano?
– Nema se šta, Gospo, reći.
– Šta se desilo? Gde mi je brat? Je li mu dobro?
– ?
– Ljudi, glasnici i vojnici brata moga, Srbi i hrišćani, zašto ćutite?! Progovorite, kumim vas Bogom. Recite mi, gde je moj brat. I kako je.
– Smirite se, Gospo, molim Vas. Smirite se.
– Ljudi, šta je posredi? Gde mi je brat? Govorite!!! – viknula sam iz sveg glasa.
– Polako, Gospo, polako.
– Nema polako, nema! Govorite! Odmah!
– Bili smo na Glavici… – poče jedan, mucajući.
– I? I?
– I ručali smo – dodade drugi.
– Pečene jarebice i zečeve sa ražnja…
– I?
– I… pili smo vino – nastaviše uglas.
– I?
– I Despot je pio…
– I? Brže pričajte, brže!
– I ustao je od sofre…
– I uzeo sokolove… i… ia ramena ih stavio… i na konja se popeo…
– I kroz šumu krenuo…
– I mi za njim…
– I? I?
– I on je počeo da se naginje… čas na jednu… čas na drugu stranu…
– I glava poče da mu pada…
– I on se uhvati za grivu… pa za glavu… pa za grivu… pa za glavu…
– I?
– I sokolovi se počeše naginjati…
– I zakliktaše.
– I, Pašće despot”, viknu neko…
– I, Drž‘te konja”, povika Jeremija.
– I, Drž’te despota”, viknuh ja…
– I, Drž‘te sokolove”, povikaše….
– I?
– I Despot se sasvim nagnu…
– I na grivu nasloni…
– I sokolovi prhnuše…
– I ja uhvatih konja… i… i… obuhvatismo despota…
– I pod beli šator unesosmo…
– I?
– I vodom ga napojismo…
– I dotrčaše travari i vidari…
– I medikus Vidoje stiže.
– I košulju mu pocepa.
– I trlja ga po grudima…
– I kvasi mu lice i vrat…
– I čelo mu masiraše.
– I glavu mu podizaše…
– I svi se oko šatora okupiše…
– I lica zemlji okrenuše…
– I Gospodu se pomoliše…
– I?
– I tišina zavlada.
– I samo se njegovo teško disanje čulo…
– I sve je teže disao…
– Više… kako bih rekao, krkljao je…
– Kuku!
– I svi smo se oko njega cele noći ređali.
– I čuvali ga.
– I tako do zore…
– A kad sunce granu, i kad ptice zapojaše, on oči otvori…
– I osmehnu nam se…
– I, „Iznesite me napolje”, prošapta.
– I mi ga iznesosmo.
– I on u nebo blaženo gledaše…
– I mi se, srećni, ponadasmo…
– I?
– I „Blago meni”, viknu Jeremija.
– I „Hvala Gospodu”, povikasmo uglas.
– I Slava Ocu i Sinu i…
– I on se… on se…
– Šta on? Šta?
– Zgrči se, bolno se zgrči…
– I! I! I!
– I nemoćnim rukama glavu uhvati!
– I lice zgrči!
– I „Po Ðurđa”, reče.
– I „Po Ðurđa”, ponovi.
– I još se jače zgrči… zgrči…
– Kuku!
– I „Recite Oliveri”, prošapta.
– Molim!
– „Recite Oliveri… neka… neka… ide u… Du…”, ne završi do kraja.
– Ama, završio je. Ja sam razumeo šapat.
– Šta? Šta si razumeo?
– „Dubrovnik”, čuo sam jasno. „Olivera” i „Dubrovnik”.
– Ja to nisam čuo.
– Ti si stajao, ja sam klečao.
– I?
– Pokuša još nešto da kaže, čini mi se „Te… Teo… Te… o…” nisam razumeo.
– I?
– I… sklopi oči…
– I umiri se.
– I viknu: Bože moj, Bože moj, zašto si me ostavio?
– Šta viknu?
– Bože moj, Bože moj…
– Pa, tako je i Isus govorio na samrti – dodade Konstantin.
– Baš tako u umirućem času odjeknuše Despotove reči.
– Gospode Bože, Vladaru života i smrti…— beše zadnje što izgovori.
– I duh svoj Gospodu predade…
– I „Lele mene”, zaleleka Jeremija i udari se rukama u glavu.
– I mi svi zalelekasmo.
– I Gospodu se pomolismo.
– Kuku meni!
– I čelom zemlju udarismo.
– I muk nastade.
– I onda… ridanje… ridanje…
– I glasnici u Zetu po Ðurđa odoše.
– I mi krenusmo ovamo…
– I… samo što smo pošli…
– Da, samo što smo pošli…
– I šta?
– I nedaleko od Glavice…
– Da, nedaleko…
– I?
– I vidimo Jeremiju…
– Gde vidite Jeremiju, gde?
– Na hrastu, na hrastu…
– Kakvom hrastu? Šta radi na hrastu?
– Visi…
– Da, visi…
– Obesio se… Od žalosti…
– Da, od žalosti…
– Sluga despotov se obesio?
– Da, obesio.
– I… mi dođosmo…
– Crnu vest da donesemo…
– Crno nam i jeste…
– Znači, moj brat Stefan je…
– Šta se desilo? – upita, dotrčavši, sav zadihan, usplahiren, ubledelog lica, Ajdin.
– Znači… on je… mrtav? – pitam.
– Ko je mrtav? O čemu se radi, Fatima? – unezverio se Ajdin.
– Da, Gospo. Mrtav je.
– Moj brat… mrtav… Nemoguće…
– Stefan mrtav?! Despot rahmetli? Ko to kaže? Ljudi, o čemu pričate?! Fatima, o čemu je ovde reč?! Je li istina ovo što moje uši čuju?!
– Istina je, Gospodine, gorka istina – osetih Konstantinove ruke na mojima. – Na žalost svih nas, moguće…
– Ne, Konstantine, to nije moguće. To je neka greška – kažem, a neka me nemoć obuzima.
– Greška je, bezbeli. Velika greška. Ne bi to milostivi Allah dozvolio sada, ne bi… sada, kad smo se sve lepo dogovorili. Ne bi…
– Nema greške, gospodine. Kako bih i sam bio srećan da je greška!
– Ne… nemo… nemogu… će… – zamuckujem, osećajući da gubim tlo pod nogama.
– Idemo unutra, Gospođo, – čujem Dragoljubove reči.
– Hajdemo u kuću, Gospođo – čujem Teodoru.
– Vodite je – viče Konstantin. – Vodite. Isuviše je bleda. Onesvestiće se.
– Vo… vodi… vodi… te… me – šapućem, i tromo koračam prema svojoj kući, probijajući se kroz gomilu začuđenog sveta kojim se Trg puni, pridržavana drhtavim Teodorinim i Ajdinovim rukama.

UTEHE NEMA




I dan bijaše petak, i subota osvitaše –

23. Jev. po Luki, 111


Osvežila me čaša vina koju sam tražila Teodori, čim su iz moje sobe izašli Ajdin i Konstantin.
A izašli su odmah, i bez reči.
A ja sam jedva čekala da ostanem sama.
Da malo razmislim.
Progutala sam i nekoliko zrnaca maka.
One tako opuštaju telo.
Omamljena, malo sam pridremala.
A kad sam otvorila oči, shvativši nesreću koja me zadesila, najveću od svih dosadašnjih nesreća, setih se Hatidžinih reči o šejtanskom danu.
E, baš je sve pogodila moja Hatidža, tako nepogrešivo, tako tačno, kao da je knjigu čitala.
Meni je danas, zaista, šejtanski dan došao.
I to, iznebuha, što bi ona rekla.
Vest koja je jutros stigla, u vreme kad sam se najmanje zlu nadala, najcrnja je vest koju sam dosad čula.
– Teodora, idi, pozovi Teodoru da dođe. Odmah — zapovedih.
U ovom nesrećnom trenutku, tako sam poželela da vidim Teodoru, i da je zamolim da mi dovrši započetu priču o Stefanu, i da mi otkrije neke njene i Stefanove tajne…
– Tamo nema nikoga – reče Teodora kad se vraga.
– Kako nema?
– Ne bih znala reći, Gospođo, ali kuća je zaključana, prozori su zatvoreni, kapci na njima spušteni, i izgleda kao da nikog unutra nema.
– Ni posluge?
– Niko se niti vidi, niti čuje, niti javlja.
– Čudno – kažem. – Moraš saznati gde je Teodora. Možda je na reci, vrućina je, pa je otišla da se osveži.
Teodora samo sleže ramenima.
– Moramo joj javiti za nesreću. Ona mora to saznati od mene. Bolje od mene, neš od drugih. A zla vest se brzo prenese. Mnogo brže nego dobra… Idi ponovo, idi odmah, molim te, nađi je kako znaš i umeš. Ona mora biti, u ovom teškom trenutku, pored mene. Moj bol je i njen. Moja nesreća ja i njena. Ovo je nesreća svih nas.
– Gospođo, morate se malo odmoriš – obrati mi se čim uđe, Dragoljub. – Isuviše je jako uzbuđenje. Molim Vas, lezite malo, opustite se.
– A kako bih se mogla opustiti, kako… ja, Olivera, sinja kukavica, bezbratnica, bez igde ikoga… – počeh da naričem, – duša opustošena, u ambis strmoglavljena…
– Gospođo, molim Vas, nemojte srce svoje cepati, nemojte… Polako, molim Vas. Teodora, zovite Konstantina, zovite ga da dođe, odmah!
Uto se na vratima pojavi bled kao voštanica, Konstantin.
– Gospođo Olivera, za nesreću goja nas je zadesila, nemam reči utehe.
– Utehe nema – dodajem.
– Ugasila se najsjajnija na nebu zvezda, zaspao je večnim snom na najmilijoj, srpskoj zemlji, u najlepšem trenutku, u lovu, naš hristoljubivi i blagorodni Gospodin Stefan. Ko se tome nadao? – dodade, brišući suze goje mu potegoše niz lice.
– Gospodine Konstantine, kako bih bila srećna da je ovo samo san. Recite mi, ako Boga znate, da je ovo samo san.
– I sam bih želeo da je ovo san, Gospo. I sebi se čudim, i svojoj nemoći da gorku istinu prihvatim. Neka mi Gospod oprosta na ovim rečima, ali ja nisam sposoban da razmišljam kao duhovnik. I plačem, a da nikada u životu, otkako sam dete bio, suzu nisam pustio.
– Ali, ovo je bilo tako nenadano, tako iznebuha, tako nepredvidivo…
– Da, Gospo, život je tako nepredvidiv. Svi smo mi, voljom Božijom, na proputovanju kroz carstvo zemaljsko, koje je, kao što nam je poznato, prolazno…
– Ali, za moga brata ovo je isuviše brzo, isuviše…
– Jeste, isuviše brzo… ali… ali… i dan bijaše petak, i subota osvitaše, Gospo…
– Zar… zar to nisu reči iz naše svete knjige? Zar Sin Božiji, Isus nije… nije… – mucam zaprepaštena.
– Da, Gospo. Baš tako je bilo. Sin Božiji je ispustio dušu… baš u noći između petka i subote. Isto kao naš… naš Gospodin, mili despot.. Ništa nije slučajno, Gospo. Sve je u rukama Gospoda, sve…
– Gospodine Konstantine, da li znate gde je Teodora? – dosetih se. – Moramo je obavestiti o ovoj našoj nesreći, ona bi morala biti pored nas, ona je… ona je… kao što sigurno znate…
– Teodora je, Gospo… – prekide me usred rečenice Konstantin. – Teodora i Antonio su otputovali za Dubrovnik.
– M… molim?
– Da. U ranu zoru su otputovali.
– Otputovali?
– Da Jutros.
– Kako su otputovali, zašto su tako iznenada otišli, šta se desilo…?
– Smirite se, molim Vas. Bilo je to i za mene tako nenadano. Ali, javili su mi da su morali na put. U pitanju je neki smrtni slučaj, tako nešto. Dobio sam poruku od gospodina Antonija kad su već uveliko napustili grad.
– O, Bože, zar je moguće da Teodora ode, a da mi se ne javi? A danima je pokušavala nešto da mi kaže, neku tajnu, čini mi se. O… o…
– U pravu ste, Gospo. Teodora je imala jednu novost… vrlo važnu za sve nas… vrlo… i, naročito za Vas… kako da kažem…
– Kakvu novost? Šta Vi o tome znate? Šta ste pričali s njom? – pitam, zatečena vešću o Teodorinom nenadanom odlasku.
Uto se na vratima, sav u suzama, pojavi Ajdin.
Priđe mi, i zagrli me, jecajući.
I stajasmo dugo tako zagrljeni, da nisam ni primetila kad je Konstantin izašao.
– Ne vredi plakati, brate moj, i prijatelju, – obratih se uplakanom Ajdinu – Sve suze ovoga sveta ne mogu vratiti u život moga brata. Rekla je meni Hatidža, davno, da će mi šejtanski dan, kad se budem najmanje nadala, doći.
– Hatidža je, bezbeli, nepogrešivo predviđala događaje… Ali, zašto se to moralo desiti sada?!
– Božija volja. Samo Božija volja… Hoćeš li čašu šerbeta, ili… – pitam, i krećem prema vratima, zakačivši rukom stolnjak, sa kojeg se na pod sruči kutija sa nakitom, iri tom se otvorivši, te se zlatni i biserni ukrasi nađoše razbacani po ćilimu.
I zasija svetlost dragulja, a najjače zelena svetlost prstena u obliku zmije koja grize svoj rep, te zažmurih.
A kad ponovo otvorih oči, videh da je Ajdin već uzeo prsten u ruke.
– Hajde, Vilo, sedi pored mene – predloži.
I ja u tom trenutku, potpuno opčinjena prizorom, poslušno sedoh.
– Sad ću ga otvoriti, da vidimo ima li šta unutra – reče.
Kako sedoh, radoznalost splasnu, jer, misao na preminulog mi brata Stefana ponovo me ispuni tugom, i, potpuno nesvesno, stavih ruke na grudi.
– Je li ti dobro? – uplaši se Ajdin, uhvativši me za ruku.
– A kako može biti dobro meni, ucveljenoj i nesrećnoj, u trenucima moje najveće tragedije, kako? Smrću moga brata polovina moga tela je umrla.
– Hajde, smiri se, molim te… Trebaće ti snage, smiri se… I shvati, ljudi ne umiru, već se preseljavaju na onaj, drugi, bolji svet, Vilo, – govori, milujući mi ruke. – Svi ćemo se, jednoga dana, tamo naći… Hajde da otvorimo… da vidimo… – kaže, puštajući mi ruke, i otvara kopčicu dragulja koji sijaju i zelenilom ispunjavaju prostor.
– Evo, uspeli smo, uspeli! – viče i pruža mi prsten. – I, nema otrova. Nema! To znači… znači…
– Znači da je Bajazit progutao otrov i da je tako skončao život. Otrovao se otrovom koji je za sebe i pripremio. Tačno tako!
– Eto, sad smo sigurni na koji način je Bajazit umro. Jesi li sada zadovoljna?
– Šta meni, Ajdine, sada znači to što znam tajnu Bajazitove smrti? Ništa. Kao da sam saznala da je prezrela kruška sa grane otpala… A nekad mi je to bila najveća želja na dunjaluku. Koliko sam puta sanjala da imam ovaj prsten, pa ga otvaram, pa tražim otrov…
– Ako ti išta znači sada, u ovom teškom i nesrećnom trenutku otkrivanje istine o… o… sultanovoj smrti, onda, mislim, i vredelo je boriti se da se prsten pronađe… A ako…
– A ako to sada nema značaja, kao što zaista nema, hoćeš da kažeš da si se… da si se… uzalud, džaba, kako ti kažeš, trudio. Je li tako!? – viknula sam iz sveg glasa.
– Zašto vičeš, Vilo? Pa ništa ti ružno nisam rekao.
– Nisi rekao, al‘ si pomislio.
– Nisam ni pomislio, Allaha mi. Hteo sam samo da kažem da… da mi je žao što… što… ama nema veze prsten, nego… koliko sam se radovao zbog tvoga radovanja. I računam, bolje je, i pored svega, što sam ga doneo. Samo…
– Šta samo, šta!?
– Ja sam ti obećao da ću doći kad ti bude najlepše. Uvek sam dolazio kad ti je bilo teško… mnogo teško. I sve sam računao da dođem kad budeš srećna i zadovoljna. A ono…
– A ono… nikad nesrećnija… nesrećnica…
– Nemoj tako, Vilo, molim te. I ja sam nesrećan, kao nikad. Nisam se nadao da će se ovakav jad desiti… Zato, moram da te pitam… kako sada mogu da ti pomognem… i… šta sada da za tebe učinim?
– Ništa. Ništa više meni ne treba. Niti iko može da mi išta pomogne.
– Nemoj tako… Hajde, smiri se, pa razmisli šta ćeš i kako ćeš.
– Misli su mi mutne, a snaga mala. I, ja ti sad, moj Ajdine, ništa ne znam. Nisam razmišljala o tome da se mogu naći u ovakvom bezizlazu. Ovo je kao… kao grom iz vedra neba… tako nenadano… iznebuha…
– Slušaj me, Vilo… Ovde tebi ostanka nema.
– To znam. Bilo bi isuviše bolno… A tako sam bila srećna!
– I ja sam bio srećan, kao nikad u životu. Mnogo sam se, bezbeli, radovao dolasku. I, sva je prilika, preterao sam u radovanju… I zato me milostivi Allah kaznio. Veruj mi, tako mi svega, teško mi je koliko i tebi. I želim da ti pomognem.
– Kako da mi pomogneš? Kako, kad meni pomoći nema.
– Slušaj… Posle ukopa, odmah napusti grad. Nemoj ovde da ostaješ ni dan, ni čas. Možeš, ako hoćeš, ako želiš, da ideš sa mnom.
– A kuda da idem, Ajdine?
– Možemo otići u Tursku carevinu. Tamo se sad dobro živi. Ne, nećeš u Tursku, ići ćemo u Grčku. U Solun. Beli grad na obali mora. Da se budimo pod zracima izlazećeg sa pučine sunca. Paziću te, i čuvati i voleti… Ja još imam mnogo blaga. Imam, da možemo sto godina da živimo.
– Sto godina!? Ama, ne pričaj gluposti, Ajdine.
– Nisu gluposti. Voleću te, Fatima, više neš ikada. Jer, moj život bez tebe, nije život. Ja te godinama čekam, i nadam se, i tražim bar malu iskru ljubavi… od tebe…
– Ti si potpuno lud. Ti meni, u ovom nesrećnom, najnesrećnijem u životu danu, o ljubavi pričaš!
– Halali mi. U pravu si. Nije prilika… Ali, život teče, i u sreći, i u nesreći. Razumeš? U sreći, pomoć nikome ne treba, ali, u nesreći, svakom živom stvoru na dunjaluku potrebna je… lepa reč… ili… ili stisak tople ruke… ili…
– Hvala ti, Ajdine, na brizi, i pomoći, i trudu, i hvala na vremenu koje si utrošio da meni pomogneš, bezbroj puta. Tvoja odanost i iskrenost, pa i ljubav kojom si me, ne samo prijateljski, i bratski, obasipao, ostaće upamćeni, večno. Ali, moje srce je skamenjeno, i moja duša je patnjom ispunjena, i ja svoj život mogu nastaviti jedino daleko odavde, i to, sama. U samoći misli mojih, možda ću utehu naći.
– Ali… Fatima… ja bih ti pružio sve što želiš. Spreman sam da, zarad tebe preokrenem ceo svoj život, da ga živim onako kako ti želiš, da budem ponizni sluga tvoj, da u svakom trenutku želje tvoje ispunjavam, da…
– Gotovo je, moj Ajdine… Svaka priča o tome… o ljubavi je, što se mene tiče… završena.
—Vidiš, Vilo, moram ti nešto reći, ali, obećaj mi da se nećeš naljutiti.
– Hajde, obećavam.
– Ti meni ne govoriš istinu.
– Ne govorim istinu?!
– Pa, to kad o… o ljubavi pričaš…
– Ne razumem.
– Znaš, ja vidim i ono što, možda, ne bi trebalo da vidim.
– A šta to vidiš?
– Pa… kako da ti kažem…
– Ama, kaži.
– Ja vidim… to jest… sasvim sam siguran da te ovaj sveštenik… ovaj bugarski učenjak… da te mnogo voli – zbrza.
– Konstantin?
– Da. On.
– Pa, ti si, Ajdine, potpuno sišao s uma.
– Molim te, Vilo, oprosti mi na ovim rečima, ali, ja želim da ti kažem ono što mislim. I što vidim. A to se tako jasno vidi.
– Da mene Konstantin… voli, misliš?
– Da. On te mnogo voli.
– Znaš li ti, Ajdine, da je on sveštenik, duhovnik, Gospodu Bogu posvećen, i da za njega postoji jedino ljubav prema Bogu, koja podrazumeva ljubav prema bližnjima…
– E, pa, to i hoću da ti kažem. On voli Boga, u to ne sumnjam, ali tebe voli svim srcem, Vilo, to se ne da sakriti. Ali mene, i pored velike njegove posvećenosti Bogu, ne može očima da vidi, kao da sam mu čitavu porodicu pobio.
– To su, Ajdine, gluposti.
– Nisu, Vilo, na žalost. Pravo da ti kažem, i on je meni mrzak, štaviše, ne mogu ni ja njega očima gledati, ali, očigledno je da te voli. No, to nije ni delić onoga koliko te ja… volim.
– Hajde, Ajdine, prestani s tom pričom.
– Nikada ova priča prestati neće… Jer, ja ću doživotno živeti u mislima s tobom, i jedino s tobom. Ipak, nije mi jasno zašto mi milostivi Allah priredi ovu žalost, a toliko sam mu se molio, i klanjao svakodnevno po propisima Kur‘ana, i davao zakat, i oduvek postio svaki dan svetoga meseca Ramadana, i u sveti grad Meku sam išao na hadžiluk… samo s jednom željom, da ostatak života provedem pored tebe. I baš kad sam pomislio da sam zasluženo dotakao sreću, zlo me posred srca udari. I, sve se naopako okrenu. I spoznah tešku istinu, da, što sam ti se više primicao, sve si mi dalja bila. Što sam ti više ruke pružao, ti si sve dalje bežala. Sigurno sam se isuviše radovao, pa preterao u tome, i, milostivi Allah me zaustavio. On pe dozvoljava da se mnogo radujemo… I, šta mi drugo preostaje, već da nalazim tvoj lik u pramenoj belini zore koju ću često budan dočekivati, i u prozirnosti kišnih kapi koje će mi pratioci na putovanjima biti, i u kovitlacu morske pene pod gradom Solunom, gde ću usamljen, gnezdo sviti, i… u rumenoj boji vina u kojem ću tugu utapati…
– Dobro, Ajdine, sve je to u redu. Idi, odmori se, i odluči šta ćeš, i kako ćeš, i kuda ćeš… A ja želim da ti život bude lep i da ti se sve želje ispune.
– Ama, kakve moje želje, Vilo! Ja više nemam želja. Jedino što mi, bezbeli, preostaje jeste da gledam u onu na nebu zvezdu, koja će mi reći gde si i kako si… i treba li ti moja pomoć. I doći ću, i naći te, i pomoći ti. Jer, ti si bila, i ostala, i bićeš, vladarica mojih misli, i svetlost moja, i… moja jedina… i večna… ljubav – reče.
Iz njegovog oka navre jedna suza i skotrlja mu se niz lice.
On ustade, pomilova me po kosi i izađe.

VIII GLAVA


BEOGRADSKO CRNO JUTRO




Zašto si nas ostavio, ugodniče Božiji?

5. knjiga Mojsijeva, 34.8.


Svanulo je crno jutro u Belome Gradu.
Obukoh crnu odeću, i obuh crnu obuću, i veo crni na glavu stavih.
I na Trg, koji beše svetom ispunjen, izađoh.
I poređali se, u crnim haljinama, i stražari, i vojnici, i kovači, i kolari, i sarači i kožari, i zlatari, i tokari, i konjušari i potkivači, i grnčari, i voskari, i krojači, i ikonopisci..
I đaci, i monasi, i trgovci, i putnici namernici.
I vlastelinke, i monahinje, i gospođe, i seljanke, u crnim haljinama i crnim na glavama maramama, mirno stajahu.
I kad se ja pojavih, svi kleknuše.
I Konstantin mi priđe.
I Ajdin.
I svi potom ustadoše.
I prolaz mi napraviše.
I ja dođoh do kamena na kome je Stefanova noga poslednji put stajala.
I stadoh pored onog osušenog cveta božura.
I glavu podigoh.
I same reči iz mene grmnuše:
Stanite,
Ptice u letu I ribe u vodi I mravi…
I vi vojnici I stražari I vitezovi I dvorjani I trgovci!

Zaustavite se
Oblaci na nebu
I nemirni talasi Dunava i Save.
I čamci i galije!

Utihni,
Vetre, brate,
Ušunjaj se
Međ‘ grane drhtave breze,
Sestre moje,
I sačekaj.

Sklopite krila,
Leptiri,
Prijatelji moji
Što se nad
Šarenim vrtom rajskim
Kapljicama rose
Poigravate.

Zatvorite se
Latice ružinog cveta
I jasminovog
I krinovog
I bagremovog.
Spustite grane
Vi, javorovi
I jasenovi
I kestenovi
I vi, hrastovi,
I ponosni borovi,
Vitezovi pravi.
I vi, lipe I topole
I vite jele Princeze,
Drugarice moje mile.

Saslušajte me!

Hoću mir!!!

Da ja, Olivera,
Sestra despotova
Kći Lazareva
I Miličina,
Posle četiri sestre
Iz ljubavi rođena,
Nesrećnica,
Bezdetnica
I bezbrapnica,
Usamljenica
Tugom ophrvana
I bolom ispunjena
Kao sveća sagorela
Napola mrtva
U svom bezumlju
I beznađu
Zakukam
I zaječim
I krik ispustim.

Gospodi, pomiluj, čuje se.

O, žene srpske
I majke
I ćerke
I snajke!
I monahinje bogobojažljive!
I vlastelinke hristoljubive!
Otvorite dlanove
I zažmurite
I Gospoda zamolite
Da molbe vaše usliši
I spokoj
Duši brata moga
Podari.

Gospodi, pomiluj!…

Otvorite se
Dveri nebeske
I carske!
Propustite
Anđele Gospodnje
Da na krilima svojim
Dušu moga brata uznesu.

Gospodi, pomiluj!…

I pustite
Da ja, Olivera,
Kćer Lazareva
I Miličina,
Na miru
Srca skamenjena
Zaleđena,
Zakukam
Zalelečem
I krik ispustim
Za bratom mojim
Za suncem mojim
Za očnim vidom
Za despotom srpskim
Za Stefanom.

I lele mene!
I lele mene!
I leleeee!!!

Gospodi, pomiluj… pomiluj …Gospodi…!
I, čudo se desi.
Jer, stadoše ptice u lepu.
I ribe u vodi.
I mravi.
I oblaci na nebu.
I talasi Dunava i Save.
I čamci i galije.
I utihnu vetar.
I krila sklopiše leptiri.
I latice se cvetne zatvoriše.
I grane breza, i javora, i jasena, spustiše se.
I sve žene dlanove otvoriše, i k nebu ih okrenuše i zažmuriše.
I Gospodu molbe uputiše.
– Pomeni, Gospode…
– Gospodi, pomiluj, — izdvoji se jak, ali drhtav,
Konstantinov glas.
– Bismillahir, rahmanir, rahim prošapta Ajdin.
– …u nadi na vaskrsenje… – odjekuju glasovi Trgom, – …u život večni…
– Nebo se rascepi, Fatima, pogledaj! – viknu Ajdin.
– Doista se rascepi! – povika Konstantin.
– Vaistinu se rascepi! – odjeknuše glasovi.
– Uznesoše anđeli gospodnji dušu despotovu!
– Doista je uznesoše!
– Vaistinu je uznesoše!
I zapojaše se pogrebne pesme.
I ridanje odjeknu.
I mnogi ljudi se po licu izgrebaše.
I mnoge žene kose čupaše.
I mnogi ljudi k meni krenuše.
I skute mi ljubiše.
I mnoge reči žalosti uputiše.
I mnogo suza preda mnom prosuše.
I monasi mnogi mi priđoše.
I kose i brade svoje čupahu.
I rize monaške cepahu.
I priđoše mi mnogi vlastelini ugarski.
I bugarski.
I mletački.
I turski.
I dubrovački.
I naklon učiniše.
I žalost pokazaše.
I suze prosuše.
I glasnici stigoše.
I „Jela je u Resavi”, rekoše.
I, „Ðurađ neće stići”.
I „Turci su kod Stalaća”.
I „Oni ne smeju za smrt još saznati”.
I „Moramo požuriti sa ukopom”.
I „Sve je urađeno kako je despot za života zapovedio”.
I „Moramo ići”, reče Konstantin.
I „Hajdemo”, rekoh, i pođoh prema kočiji.
I ponovo ridanje odjeknu.
I pesme posmrtne pojaše.
I Mi smo sinovi Izrailjevi koji plačemo za Mojsijem, reče monah Isailo.
I Zašto si nas ostavio, dodade.
I ponovo plač odjeknu.
I svuda usput, do Resave, narod je pored puta stajao.
I čelom o zemlju udarao.
I plakao, da su gore ječale.
I u Resavi, svi su plakali.
I kose čupali.
I lica grebli.
I zvona su zvonila.
I narod je veliki stizao.
I Jela je već bila tamo.
I nije mi dozvolila da kukam.
I „on nije umro, već se duša njegova od tela razdvojila”, rekla je. „I njegovo je mesto u Carstvu nebeskome. I nećemo plakati”.
I suze moje stadoše.

I VAZDUH NA PUSTOŠ ZAMIRISA




Pomeni, Gospode, u nadi na vaskrsenje u život večni…

Gospodina despota našega Stefana… –

Molitva za pokojne


Stojimo pred sandukom, u manastirskom dvorištu, ispunjenom ljudima u crnim haljinama. Crnina je toliko jaka, da ni vrelo, letnje sunce, ne može da ublaži tamninu crnila.
Vječnaja pamjat… vječnaja pamjat… čuje se pojanje.
I hiljade sveća gori.
I trepere plameni jezičci.
Pomeni, Gospode, u nadi na vaskrsenje u život večni… Gospodina despota našega Stefana…
I ja slušam pojanje sveštenika nad Stefanovim odrom.
…i oprosti mu… svako sagrešenje, hotimično ili nehotimično…
I čekam trenutak ukopa.
… što sagreši rečju, ili delom, ili mišlju…
I želim da zaridam, da zakukam, da zaječim.
…i useli ga u mesto svetlo, u mesto svežine, u mesto odmora, odakle odbeže svaka muka…
I gledam smireno Jelino lice.
…svaka muka, žalost i uzdisanje, gde gledanje lica Tvoga veseli sve od veka svete Tvoje…
I bledo Konstantinovo.
…Daruj mu carstvo Tvoje i učešće u neiskazanim i večnim Tvojim dobrima…
I tužno Ajdinovo.
…dobrima, i naslađivanje u Tvom beskonačnom i blaženom životu… jer Ti si život, i vaskrsenje i pokoj usnulih slugu Tvojih…
I sva lica su bleda.
…Hriste, Bože naš, i Tebi slavu uzašiljemo…
I uplakana.
…uzašiljemo sa bespočetnim Tvojim Ocem i Presvetim i Blagim i životvornim Tvojim Duhom…
I pomislih:
Blago kamenu, i steni, i pesku, i vodi, i vazduhu, i vetru, i snegu i kiši, i blago gori, i pustinji, i pećini i planini, i jami i dolini, što ne znaju šta je bol za bratom izgubljenim.
…Tvojim Duhom, sada i uvek i u vekove vekova, Amin…
I blago zemlji koja prima telo brata moga.
…Amin… Amin… Vječnaja pamjat… vječnaja pamjat…
I blago nebu što dušu moga brata uze i mesto joj u carstvu svome podari.
A onda, ne mogavši da se uzdržim, u trenutku kad sveštenici pojanje završiše, kad rekoše „Ko želi neka celiva despota”, kad se svi odmakoše, kad ugledah mrtvo lice moga jedinoga brata, ja priđoh odru, i spustih ruku na čelo milo, hladno, kameno, i izgovorih:

Brate jedini, Stefane,

Živote moj
Sunce i zvezdo
Vide očni
Sapatniče i zaštitniče
Snago moja
I uzdanice
Ponosu moj
Toplino I radosti!

Najlepši snu mojih snova
I najveća željo mojih želja!

Pomeni, Gospode… šapuće Konstantin.

Nauči me
Kuda da idem
I šta da radim
I na koju stranu da se okrenem
I kako pamet da sačuvam
I kako uspravna da ostanem
Ja, Olivera
Sinja kukavica
Bezbratnica.

Javi mi se
Znak mi daj Reč
Ili pogled.

Pomozi, brate mili
Meni grešnoj
I bespomoćnoj
I skamenjenoj.
Pomozi mi
Da smrt tvoju
Nenadanu
Prebolim!

I zagrlih brata svoga.
I lice mu celivah.
I „dele mene, lele mene!” viknuh.
I priđe Jela.
I „dosta tuge”, reče, i podiže me.
I „ceo život biće nam tuga,” dodade.
I brata celiva.
I priđe Konstantin.
I on celiva Stefana.
I prozbori:
— Pustite mene nedostojnog važnosti trenutka nesrećnoga, stranca i tuđina, da i ja nešto kažem.
Pustite me da oplačem onoga jedinoga koga je Tvorac ukrasio najlepšim vrlinama, onoga koji beše krotak kao David, i ljubazan kao Solomon, i gostoljubiv kao Avram, i lep kao Josif iz Egipta, hrabar kao Samson, i štedre ruke kao Jov.
Pustite da pomenem onoga čije oči svetleše kao zrake sunca, i koji kao cvet precveta i
Pustite me da oplačem onoga koji je točio reni slađe od meda i saća.
I ja, milošću Božijom, pokorni sluga despotov, grešni Konstantin Kostenečki, nazvan Filosof, srcem svojim ranjenim smrt svoga despota, ukrasa vladara, oplakujem.
Smrću Gospodara moga, i moja duša je mrtva.
Oplakuj, i ti, Beli Grade, Gospodara svoga.
A ja ću se Gospodu moliti.
I podigoše sanduk.
I s desne strane, na ulazu u hram, položiše.
I zvona ponovo jeknuše.
I vazduh na pustoš zamirisa.

IX GLAVA


I POSLE SVEGA




Septembar 1427.

Poštovani gospodine Konstantine,

Skrhana bolom, ispunjena tugom, prepuna patnje, zbog nenadanog gubitka svoga miloga brata Stefana, čija je smrt ceo srpski narod ožalostila, preživljavam ove tople dane zalazećeg leta, u prijateljskom mi Dubrovniku, potpuno nesposobna da prihvatim strašnu istinu.
Ugasio se život moga miloga brata Stefana naglo, kao kad zvezda na nebu zgasne, kao kad se letnje sunce za olujni oblak skrije, kao kad grom u vedrom danu udari, i do korena dub sprži.
Pobegla sam iz Beograda, kao pčela od dima, kao vatra od vode, kao dan od noći, kao svetlost od tame.
Možda ste se, Gospodine, začudili zbog moje iznenadne odluke, i hitrog odlaska, ali vremena za čekanje nije bilo.
Ja više ni jedan dan nisam mogla u Beogradu ostati.
Isuviše je bolno.
Jedini način da preživim, i uspomenu na miloga brata sačuvam, bio je odlazak. Što pre i što dalje.
Ne bih mogla na Stefanovom prestolu gledati Ðurđa.
Jest da mu je Stefan sve oprostio, i na saboru u Srebrenici ga, iako je samo malo mlađi, svojim naslednikom proglasio„ ja nikoga bližeg od Ðurđa nemam”, rekao mi je, i, „nije zaslužan, ali je unuk Lazarev”, a i Ðurađ se kasnije gorko kajao za sve što je uradio, ali ja sam do kraja ostala uzdržana prema njemu i njegovoj nadobudnoj ženi Irini Kantakuzin.
Našla sam se u beznađu, kao biljka u pustinji, kao ptica u kavezu, ne znajući na koju ću stranu.
Da li Jeli u Zetu, da li sa Ajdinom u Solun, da li u manastirski podvig, da li u talase Save?
I dosetih se Stefanove poslednje želje: u Dubrovnik. Kod Teodore.
A nikad dotad nisam razmišljala o tome da u Dubrovniku živim.
I, ne svojom voljom, već poštujući mu poslednju želju, došla sam.
Vaš brat je bio štit i bedem protiv neprijatelja hrišćanske vere, i ne možemo, a da ga ne žalimo i ne oplakujemo, rekli su mi Dubrovčani. „I spremni smo da Vam, kao sestri njegovoj, sve želje ispunimo. I ponosni smo što ste naš grad odabrali da u njemu, posle nenadoknadivog gubitka, i puni tuge u duši, živite”.
I našla sam, Gospodine Konstantne, na topao prijem, ushićena gostoprimstvom.
Dočekali su me Dubrovčani sa svim počastima, i kuću mi, čak, po ugledu na beogradsku, opremili.
I sve što mi je potrebno, pružili mi.
I sa Teodorom sam, svakodnevno.
I pričamo o Beogradu, o Vama, i, naravno, najviše o Stefanu.
I, kad biste samo mogli da vidite s kakvim trepetom izgovara ona ime Stefanovo, bili biste srećni.
I, dotaklo me, pored velike moje tuge, i, ko bi se tome sada nadao, Gospodine, zrnce sreće.
I, moram Vam reći, nadam se da će i Vas dotaći to zrnce, kad čujete jednu radosnu vest.
Teodora je u blagoslovenom stanju!
Zamislite, kakva sreća za nju!
Ali, i za mene.
Jer, ta mila, i prepuna vrlina dubrovačka gospodična, Stefanovo dete nosi.
Gospodine Konstantine, samo da vidite s kakvom radošću ona Stefanovo ime izgovara, i vi biste bili srećni.
A kada to malo biće, u kome teče krv moga brata, na svet dođe, ja ću se većma uspraviti, i glavu podići, i da živim poželeti, da bih mu svaku udobnost i sigurnost omogućila.
Sve me to srećnom čini, te osećam kao da je moj brat Stefan vaskrsnuo.
Kad sada razmislim, mnoge stvari su mi jasnije.
Sasvim sam sigurna da je Stefan iskrenom i snažnom ljubavlju voleo Teodoru. Možda se to Vama neće svideti, jer ste Vi, uvek bili Gospodu Bogu posvećeni, ali, morate priznati da se Stefan ovoga lega, prema svima nama, sasvim drugačije neš ranije, ophodio.
Bio je sasvim drugi čovek, ispunjen radošću i nekom unutrašnjom toplinom, kakvu nikada u njemu nisam videla.
On je, kad sada razmislim, celog proleća i leta bio kao cvet u pupoljku, kojeg je toplo, letnje sunce ogrejalo, i njegove latice su se, jedna po jedna, stidljivo otvarale i prepuštale toplini i svetlosti i milovanju svakog zraka koji ga je dotakao.
I ja sam sada potpuno sigurna da je Stefan u Teodori našao onu pravu, iskrenu, nežnu, plamteću ljubav, za kojom je celog života tragao, a koju, u dugogodišnjem braku sa sebičnom Jelenom Gatiluzi nije osetio.
Bože, kako me sunce obasjalo, kako me sreća ispunila kad sam, da je Teodora u blagoslovenom stanju, saznala!
Ona, ta lepotica, rođena na zahumskoj srpskoj zemlji, a odrasla na dubrovačkoj kaldrmi, dakle, rodiće dete u čijim će venama teći Stefanova krv.
Samo, to ovde niko, osim mene i, možda Angonija, ne zna.
Antonio, njen muž, potpuno se promenio, zbog tih prilika, pre bih rekla, zbog tih za njega neprilika, jer, izvinite na slobodi mojih misli, on da ima porod, nije mogao.
I to su i njegovi roditelji znali.
I toliko se piću odao, da je svakoga dana mrtav pijan.
Mislim da mu je još u Beogradu sve jasno bilo.
I zato su, rekla mi je Teodora, nenadano i hitro, otputovali, ranog jutra, baš onog kad je Stefan plemenitu dušu ispustio.
Antonio se nekim izmišljenim smrtnim slučajem izgovorio.
I Teodora nije odmah za Stefanovu smrt saznala.
Antonio je tu vest od nje vešto sakrivao.
I ja zato spokojna nisam.
I, nekako, plašim ga se.
„Sreća je moja bila pregolema”, rekla mi je Teodora. „I mnogo sam se u njoj ponela. A Gospod to ne dozvoljava. I zato mi je sreću uskratio. Ali… ipak me pomilovao. I oprostio mi i Radost mi podario”.
Ona je, ljubavlju ponesena i blagoslovenim stanjem zabavljena, pa ne shvata ozbiljnost situacije.
A ja nisam baš sigurna da će joj Antonio dopustiti da se raduje.
I zato moram sve učiniti da je, što pre, iz njegovih kandži izbavim. A najbolje bi bilo da u neki manastir odemo, možda kod Jele, u Zetu. (Ona, inače, svuda po svojoj zemlji, nove manastire zida.)
Tamo bi i Teodora i čedo njeno, kad svet ugleda, na sigurnom bili.
Već sam Jeli poručila da, kako zna i ume, dođe, da, šta ćemo i kako ćemo, odlučimo.
Jer, to nam je sada najpreče.
I, ono što je za mene, osim toga, važno, jeste saznanje da sada, iako je malo vremena prošlo od najveće moje tragedije, ja Stefanovu smrt sasvim drugačije doživljavam, beskrajno srećna što će se Lazareva loza nastaviti.
I sad su mi sasvim jasne reči moje robinje Hatidže, o kojoj sam Vam pričala, da pored svake nesreće, čuči i izviruje zrnce sreće…
I to mi daje snagu i nadu.
Umalo da zaboravim da Vam kažem da je onaj prsten sa biserom na Teodorinoj ruci, koji je i Vašu pažnju privukao, poklon od Stefana.
„Stefan mi ga je poklonio kad je saznao da sam u blagoslovenom stanju”, priznala mi je.
Uz najlepša sećanja i zahvalnost za svu pažnju kojom ste obasipali Stefana, (i ne samo njega), uz želju da Vam Bog podari Radost, iskreni Prijatelju brata moga, od srca Vas pozdravljam,

Ja, Olivera, sestra despotova, i kći Lazareva.

Oktobar 1427.

Blagorodna Gospođo Olivera,
Sestro despotova
I kćeri Lazareva,
Iskreno srećan zbog pisma koje ste mi poslali, zahvaljujući Gospodu Bogu na milosti, ja, Konstantin Kostenečki, zvani Filosof, grešni sluga Njegov, upućujem Vam izraze najtoplije zahvalnosti što mi, u teškim trenucima moje tihe patnje, zbog gubitka najvećeg Prijatelja, hristoljubivog i blagočestivog, i svim vrlinama ovoga sveta ukrašenog, gospodina Stefana, despota srpskoga, zrnce radosti uputiste.
Blago Vama što Vam Gospod put pokaza, te leđa Crnome Gradu okrenuste, jer bi Vaše milosrdno srce od bola prepuklo.
I Vaša nežna duša bi se od tuge skamenila.
I Vaš zemaljski život bi, oprosti mi Gospode, ovde bio sasvim ništavan.
Jer, ovde se sve izokrenulo.
I smrt Gospodina despota praznike naše u žalost pretvori, i sve pesme u plač.
I veselje u tugu.
I svetlost u tamu.
I dan u noć.
I raspe se krst pravoslavni.
I tuđinske horde u grad nagrnuše.
I pogrom nad nedužnim narodom učiniše.
I narod despotov u rasejanje ode.
I ja sam naredan da u izgon odem, ali ne znam, zasad, na koju ću stranu.
Ovde ostati još dugo ne mogu, isuviše je bolno.
U Smederevo, kod Ðurđa, ne želim ići.
Ne želim, takođe, ni u svoju zemlju da se vratim. Onda kad sam pred najezdom krvi željnih ismailćanskih ratnika, videći mnoge ljude zaklane i na kolac nabijene, i obešene, i sela popaljena, glavu spasavao, zarekao sam se da se tamo nikad neću vratiti.
Isuviše sam davno Bugarsku napustio, i sva moja sećanja su zaboravom prekrivena, da bi me išta nazad vuklo.
Još nisam, kuda da idem, odlučio.
Ovde je sve crno, da crnje biti ne može.
I Srbija, Gospo, grca… jeca… izdiše…
I, neću više da Vam izrazima gorčine dušu trujem.
Jedino još moram reći da sam, iako čovek u godinama, koji je uvek do duhovnog bogatstva većma držao, smrću mog Dobročinitelja, i Spasioca, puki siromah postao.
I ne postoji ništa na ovome svetu što bi me moglo pokrenuti i snagu mi dati, i pukotine moje duše zaceliti.
Da mi nije ove moje monaške rize, da Gospodu Bogu nisam zavetovan, u smrt bih za Gospodarom svojim, za zvezdom svojom vodiljom, spokojan, otišao, kao što su robovi, u Staroj Grčkoj, vršeći ubijanje svoga tela na grobovima svojih gospodara, odlazili.
Jedinu utehu u svem ovom jadu nalazim, gledajući često duh njegov kako šeta i obilazi me, i kroz prozor gleda me i na molitvi ukazuje mi se.
I zadovoljan sam, jer on je tu, pored mene.
I monahu Isailu se, pri molitvama, njegov lik ukazuje.
I moram izraziti, u svoj nesreći, veliko žaljenje zbog toga što Vašu povest ne napisasmo, a to je velika želja despotova bila.
I, grešan sam jer mu je nisam ispunio.
Stoga, obavezan sam prema njemu upokojenome, moji po rajskom vrtu latice cveća bere, te moram tu svoju grešku kamo tako ispraviti.
I došao sam na, uz pomoć Gospoda, za mene srećnu zamisao, da napišem žitije, ne Vaše, kako sam, iz priče o Velikom boju, naumio, nego žitije miloga mi despota.
Ono što sam planirao za Vas, uradiću za njega.
A ima se šta o njemu i reći i napisati.
A za to mi nije potrebno ničije kazivanje.
Niti bilo čije kazivanje.
Jer, niko njegovu čistu, iskrenu i milosnu dušu nije kao ja, spoznao.
I zbog toga, srećan sam.
I, ako Bog da, ovih dana ću sa pisanjem početa.
Srećan sam, draga gospođo Olivera, i pored svekolikog oko mene zla, zbog vesta da je gospodična Teodora u blagoslovenom stanju.
Verovatno ćete se većma iznenaditi, ali ja sam to znao.
Despot mi se, noć uoči putovanja, poverio.
Put je odlagao samo zato da bi, u srećnu slutnju gospodične Teodore, bio siguran.
„Zaljubljen sam, Gospodine, kao nikad”, rekao mi je. „Zaljubljen sam do te mere, da osećam kako pamet od milošte, gubim… Ali, postoji nešto mnogo vrednije, nešto što je svih godina zajedničkog života sa Jelenom Gatiluzi bio moj neostvareni san, a to je što mi Gospod Bog, Gospodar života i smrti, i Vladalac, i Stvoritelj, pomogao, da se, u godinama mojim zrelim, čedo moje začne, i krv Lazareva nanovo prostruji”.
Pretpostavljao sam da će ga, od prvog susreta, Teodorina lepota i mladost, a pogotovo njen pritajeni nestašluk, privući, ali, da će pamet za njom izgubiti, tome se nisam nadao.
„U vremenu punom ratova i nemira, mir mi je podarila” rekao je, srećan.
A da se zrno života njegovoga u zrelom dobu oplodi, to je, shvatam, najveći dar od Gospoda, koji dobijaju samo odabrani, samo oni koji iskreno, u molitvi, veruju.
I te večeri, pred nekoliko dana odlagano putovanje, srećan kao nikad, ispovedio mi se, rekavši na kraju:
Čime ću uzvratiti Gospodu za sve što je on meni dao? Samo pojanje, klanjanje, slavljenje pesmama dar Njegovim hramovima, jer, veliki si, Gospode, i divna su Tvoja dela, i nijedna reč ne može pohvaliti Tvoja čuda.
I ja sam, iako izgnanik i prognanik, i nanovo stranac, ucveljeni i ojađeni Konstantin, pred Gospodom, posle takvih vesti, smiren.
I, priznaću Vam još nešto.
I Teodora mi je to isto rekla.
Pa to, da je zaljubljena u Stefana. Ne zaljubljena, i ona je pamet za njim izgubila.
„U mojim mislima, svakoga trena, jedino je on” – rekla mi je onoga jutra kad ste je zatekli u biblioteci, kad je vratila pročitanu povest o Tristanu i Izoldi, te onu, za mene veoma iznenađujuću, neskrivenu jetkost prema njoj pokazaste. „Iz svakog daha duše moje, njegov lik izbija. Ja sada, prvi put u životu, iskreno i duboko, i bez stida – volim. Jer, bio je dovoljan samo jedan tren, da, uz nežne zvuke Filipove i Lukine svirke, u žaru oka njegovog ugledam – ljubav. I prepustim joj se, ne razmišljajući o okolnostima u kojima sam. Gospodine Konstantine” dodala je, u zanosu, „ta naša ljubav, začeta jedne noći toplog beogradskog proleća, tako nedavno, na moju sreću, a i njegovu, biće večna. Ostaće trag, ostaće spomen na ljubavne treptaje, plahe i iskričave, ali duboko iskrene, iz samog srca i duše, izvrcane, kao rajsko piće, medonosne. I još nešto moram Vam reći: u mome telu začelo se zrno plodonosno, koje me, za Gospodara srca moga, Stefana, vladara srpskoga, večno vezalo. I ja ću, ako mi Gospod pomogne, a sigurna sam da hoće, ja ću Stefanu potomka roditi”.
Ja sam, posle svega, smiren bio, jer, što je Bog sastavio, čovek da ne rastavlja, iako sam, od prvog njihovog susreta, da će se među njima iskra ljubavi rasplamsati, strepeo.
A što se prstena sa biserom tiče, Stefan mi ga je, istog dana kad ga je za gospodičnu Teodoru kupio, pokazao.
„Duhovnom milošću obasjan”, rekao je blaženo, „pokloniću joj ovaj skromni dar, prsten sa biserom, simbolom ljubavi i braka, materinstva i čistote”.
Na kraju, želim da Vam Gospod Bog podari sreću i mir, posle pakla kroz koji ste, odlučno i hrabro, stradajući i žrtvujući se, a čemu sam se uvek iznova, iskreno divio, kao drevna Jestira, neprekidno pred Bogom, kako biste otečestvo spasli, posredovali.
Ipak, malu radost i, oprostite na izrazu, titraje srca svoga osetim uvek kad pogledam papirus i napisane Vaše, bezbroj puta izgovorene, na isti način, reči:, Ja, Olivera, sestra despotova, i kćer Lazareva.”
I ne samo tada…
I često se setim dragih Vam stihova iz povesti o Tristanu i Izoldi, mi smo izgubili svet, a svet nas… koji su, nećete verovati, postali i moji omiljeni stihovi…
Neka si blagoslovena i spokojna, čestita sestro Stefanova i ponosna kćeri Lazareva!
S verom u Gospoda Boga, sa mislima uz Gospodina Stefana,

Konstantin Kostenečki.

ROMANESKNI HVALOSPEV ŽERTVI BLAGORODNOG ČUVSTVA




Ljubiša Rajković Koželjac


Istorija srpskoga naroda obiluje ličnostima od formata koje su dobile i svoje beletrističko uobličenje u vidu romana, no među njima je malo onih koje pripadaju lepšem polu. Među najuspešnija takva literarna ostvarenja spada roman Stojane (Garović) Magdelinić o znamenitoj kraljici srpskoj Jeleni Anžujskoj Dorotea, a imamo pred sobom rukopis novog romana iste spisateljice o zlosrećnoj kćeri Lazarevoj i sestri despotovoj Oliveri, koja je nakon srpske izgibije na Svetopolju data u harem sultanu Bajazitu.
Jesu li se bar strune gusala javorovih kadgod upitale kako je bilo srcu Miličinom da tu kap rose jutarnje, čedo svoje anđeosko Oliveru, u cvijetu njene mladosti, da u harem okrutnom Bajazitu, zatomitelju srpske slobode, koji je rođenog brata umorio da bi se prestola domogao i koji je, kažu, svojom rukom odrubio mužanstvenu glavu Lazarevu na grdnom sudilištu kosovskome? Čini se da nijesu ni one.
Upitalo se, međutim, stameno pero Stojanino, koje ova romansijerka u srce svoje, umjesto u mastionicu, umače. Zainteresovalo se ono da sazna kako je bilo majci na duši kad je, onako ucveljena, odlučila da i onaj najljepši i najdraži dio sebe, koji je devet mjeseci pod srcem nosila, prinese na žrtvenik – mlađahnu kćerčicu Oliveru, vilu gorsku. A kako li je tek bilo na duši tom pupoljku ružinom, kome bi suđeno da ga uzbere ruka krvnikova?
Olivera je svesna žrtva, junak pravi. Zna ona kako je majci njenoj. Zna i odobrava joj, pristaje da bude žrtvovana. Zna da se – mora. Za spas naroda srpskog pred naletom pošasti azijatske: da se svijeća srpska ne utuli. Da poštedi đorda turska čeda u kolijevci, da se smiluje nemilosna ruka Turčinova kamenu temeljcu Svetih Arhangela i da ne pretvori u prah i pepeo i najdonji kamen srpskog opstanka pod suncem, da ostane tračak nade, iskra vere u nova svitanja, za one još nerođene. Kad je spas naroda u pitanju, nijedna pojedinačna žrtva nije prevelika. Nije ni Oliverina bila. Podvig njen, međutim, ništa manji nije od podviga onih čije su glave sa poprišta kosovskoga u nebo vrcnule. Poput mlade Gojkovice, Olivera je sebe pregorela, mladost svoju u temelj srpskog opstanka uzidala, čime je sebe ovekovečila. Pomogla je voljenom bratu, Visokom Stefanu, državniku i pesniku da spase što se spasti moglo i time sebe obesmrtila. I za njom bi gusle javorove mogle jeknuti: neko beše sestra despotova, i premila šćerca Lazareva…
Elem, imamo pred sobom roman o velikomučenici i svetici Oliveri, suncolikoj Srpkinji, čiji primjer iz daleke tamo prošlosti neugasivim sjajem blješti i danas, žari i dušu greje. Živa rana je to, nezaceljena, ali i svojevrstan biljeg, svetionik.
Da bi se napisao ovako zanimljiv roman, koji se čita lako i pomno, s velikom duševnom nasladom, poput najuzbudljivijeg štiva, bilo je potrebno mnogo znanja, a još više veštine, darovitosti, maštovitosti, uživljavanja jezičko-stilskog rafinmana, akribije. Kao i prethodni romani ove spisateljice (Jedan mogući život, Iz legende prstenovi i Dorotea), i ovaj kao da je pisan za čitaoce sladokusce.
Tu čitalac prosto ne zna čemu prije da se divi: da li snažnim lirskim mjestima, koja su sušta poezija, da li autorkinom smislu za kompoziciju (tj. arhitektoniku dela) ili njenoj perceptivnoj moći, uočavanju detalja (karakterističnih, razumije se), psihološkoj utemeljenosti likova, živom i izražajnom dijalogu, slikovitosti i upečatljivosti svega prikazanog, bajkovitosti pojedinih segmenata teksta, mozaičkoj strukturi dela, piščevoj sposobnosti da zaviri i u najskrovitije kutove duše svojih junaka, čije karaktere dočarava, u njihovu intimu, da dokuči i najsićušnije iskrice misli i podsvesnih impulsa njihovih, da sve to poveže i uobliči u cjelinu, oživi i osmisli, prikaže na umjetnički način, sa velikom dozom emotivnosti i sugestivnosti, spontano, neizveštačeno, u povišenom tonu, katkad i ekstatično, zanesenjački, kao u nekom transu. Otud i ta izvesna patetičnost stila, svečanog, gotovo biblijskog, sa elementima neoromantizma.
Uporedno prikazivanje Oliverinih doživljaja u Turskoj i Srbiji, tj. odstupanje od striktnog priklanjanja hronologiji i grananje toka radnje u dva paralelna rukavca, odnosno kombinovanje sinhronije i dijahronije pri naraciji, u zavisnosti od asocijativnih momenata i drugih faktora, daje posebnu draž ovom pitoresknom i u mnogo čemu izuzetnom romanesknom ostvarenju.
Ispričana u prvom licu, ova saga jarkim bojama osvetljava i lik Konstantna Filosofa, despotovog biografa, a što se tače likova Bajazita i Tamerlana, primjetno je da je prikazano i njihovo drugo lice: u romanu su oni znatno čovečniji no što ih iz istorije znamo.
Tu je i produhovljeni lik monahinje Jefimije, udovice despota Uglješe Mrnjavčevića, koja je svojom Pohvalom knezu Lazaru (zlatnom žicom na pokrovu izvezenom), kao i Despot Stefan Lazarević svojom himnom ljubavi Slovo ljubve, postavila temelje srpskoj srednjevekovnoj umetničkoj poeziji.
I čitav niz drugih, sporednih likova u romanu ostvaren je na zavidan umjetnički način, te čini, tako, bogatijom galeriju likova, koji, skupa uzeta, deluju kao najraskošnija freska.
Dopadljivosti teksta (koji je počesto najfinije lirsko tkanje) umnogome doprinosi i to što je autorka za poglavlja romana uzimala pojedine rečenice iz Biblije ili Kur‘ana, i to veoma promišljeno: birajući one koje su sadržini poglavlja najprikladnije, tako da su ti fragmenata veoma funkcionalno upotrebljeni: ne osjećaju se kao strano tijelo u tkivu teksta, naprotiv – doimaju se kao rasuto biserje, kao dragi kamenovi, koji ljepotom svoje misaonosti povećavaju specifičnu težinu teksta u pogledu refleksivnosti i, uopšte, kontemplativnosti.
Jedna od najvećih vrednosti ovoga romana, koji se – da ponovimo – čita nadušak, sastoji se u tome što on ukupnošću svojom zrači snažnim rodoljubljem, slobodarstvom i neutaživom ljubavlju ka svemu uzvišenom, plemenitom, ljudskom, najljudskijem: prema lepoti ljudske duše i onome što je u njoj božansko. S te strane gledano, ovaj roman je himna narodu čija veličina nije u brojnosti njegovih pripadnika već u bogolikoj prirodi njihovoj, koja iznedrava i takva srca ljudska kakvo je kucalo u grudima Lazareve kćeri Olivere, sestre despotove…
Kao što Rade Tomov podiže sestri Batrićevoj nepropadljiv pamjatnik, viši od Lovćena, tako Stojana (Garović) Magdelinić perom svojim čudesnim podiže Oliveri, njenoj sestrinskoj ljubavi i ljubavi za rodnu grudu, veličanstven spomenik skromno nazvan Olivera, koji će se večno do nebesa u svačijem srcu srpskom dizati i ka zvijezdama stremiti.

BELEŠKA O PISCU



Stojana (Garović) Magdelinić rođena je u Bašči kod Rožaja, u Crnoj Gori.
Školovala se u Rožajama, Kragujevcu i Beogradu.
Književno stvaranje:
Jedan mogući život – roman, „Turistička štampa,“ Beograd, 1999. i „Narodna knjiga – Alfa,“ 2003.
Iz legende prstenovi – roman „Narodna knjiga – Alfa,“ Beograd, 2002.
Dorotea – roman„ Narodna knjiga – Alfa,“ 2005.
Živi i stvara u Beogradu.