Nevidljivi - Pol Oster

First topic message reminder :



Deo velikog spisateljskog umeća Pola Ostera ogleda se i u tome što je prepoznatljivo isti, a uvek različit i nov. Roman Nevidljivi je nastao iz pera iskonskog pripovedača, ali i metatekstualnog šaljivdžije koji ne dopušta čitaocu pasivno prolaženje kroz recenice, vec nastoji da ga učini saučesnikom i sagovornikom. Junak Osterove priče Adam Voker, prvi i poslednji čovek svog sveta, ostavlja iza sebe rukopis koji će njegove udaljene bližnje podstaći na bolna preispitivanja i povratak u prošlost, u piščeve omiljene, burne i prelomne, šezdesete. Prijateljstvo i ljubav, ali i ubistvo i incest, umetnost, putovanje, Pariz i Njujork, sastojci su od kojih Oster gradi ovo intrigantno i zavodljivo prozno delo.

26. 6. Dva dana ništa. Bilo je nemoguće pisati, nemoguće pronaći trenutak mira, ali sada, pošto sam napustila Mun hil i krenula za Pariz, moći ću da nastavim priču i da je privedeni kraju koliko god grozan bio. Ogorčena sam zbog onoga što se desilo, i znam da ću taj gorki ukus osećati još vrlo dugo.
Počelo je narednog jutra, prvog jutra po mom dolasku u kuću, dvadeset četvrtog. Sedeli smo u trpezariji za doručkom kad je R. B. mirno spustio šolju s kafom, pogledao me u oči, i pitao da li hoću da se udam za njega. To je bilo toliko neočekivano, toliko neverovatno da sam prasnula u smeh.
- Vi mora da se šalite, rekla sam.
- Ali, zašto da ne? odgovorio je. Ja sam ovde sam. Ti u Parizu nemaš nikoga, a ako dođeš da živiš sa mnom na Kviliji, učiniću te najsrećnijom ženom na svetu. Sesil, mi smo savršeni jedno za drugo.
- Previše ste stari za mene, stari prijatelju.
- Ti si već bila udata za muškarca starijeg od mene.
- Upravo to i kažem. Stefan je mrtav, je l’ tako? A ja nemam nameru da ponovo postanem udovica.
- Ah, ali ja nisam Stefan. Ja sam snažan. Odličnog zdravlja. Preda mnom su godine i godine.
- Molim vas, Rudolfe. Ne dolazi u obzir.
- Zaboravljaš koliko smo se nas dvoje obožavali.
- Bili ste mi dragi. Uvek ste mi bili dragi, ali nikada vas nisam obožavala.
- Pre mnogo godina, želeo sam da se oženim tvojom majkom. Ali to je bio samo izgovor. Želeo sam da živim s njom samo da bih bio bliži tebi.
- To je besmislica. Tada sam bila dete - čudno, nezrelo dete. Nisam vas ja zanimala.
- Sve je išlo kao po loju. Sve je trebalo tako da se desi. I desilo bi se. Nas troje smo želeli da tako bude, a onda je onaj mladi Amerikanac došao u Pariz i sve upropastio.
- Nije se to desilo zbog njega. Znate to i sami. Majka nije poverovala u njegovu priču, a nisam ni ja.
- Imale ste pravo što mu niste verovale. Bio je lažljivac, goropadan, uvrnut, okrenuo se protiv mene i pokušao da mi uništi život. Istina je, pravio sam neke grozne greške, ali ubistvo tog klinca u Njujorku nije među njima. Nikad ga nisam ni dotakao. Tvoj momak je sve to izmislio.
- Moj momak? Ova vam je dobra. Adam Voker je imao pametnija posla nego da se zaljubi u nekog kao što sam ja.
- A kad samo pomislim... Ja sam bio taj koji vas je upoznao. Mislio sam da vam činim uslugu. Kakva bedna šala.
- I učinili ste mi uslugu. A onda sam se ja predomislila i uvredila ga. Rekla sam mu da je lud. Da mu treba iščupati jezik.
- To mi nikada nisi rekla. Bravo, Sesil. Ponosim se što si pokazala takvu hrabrost. Dečko je dobio šta je zaslužio.
- Zaslužio? Kako to mislite?
- Mislim na njegov hitan odlazak iz Francuske. Ti znaš zbog čega je otišao, zar ne?
- Otišao je zbog mene. Zbog toga što sam mu pljunula u lice.
- Ne, nije to toliko jednostavno.
- O čemu to pričate?
- Bio je deportovan. Policija ga je uhvatila s tri kilograma droge - marihuane, hašiša, kokaina. Otkucao ga je menadžer onog jezivog hotela u kom je stanovao. Policija mu je pretresla sobu i to je bio kraj Adama Vokera. Imao je izbor: suđenje u Francuskoj, ili da napusti zemlju.
- Adam i droga? To je nemoguće. Bio je protiv droge, mrzeo ju je.
- Policija nije tako mislila.
- A kako vi to znate?
- Istražni sudija je bio moj prijatelj. Ispričao mi je šta se desilo.
- Baš zgodno. A zbog čega bi on uopšte s vama razgovarao o takvoj stvari?
- Jer je znao da poznajem Vokera.
- Vi niste imali s tim nikakve veze?
- Naravno da nisam. Ne budi luckasta.
- Imali ste. Priznajte, Rudolfe. Vi ste taj koji je Adama proterao iz zemlje.
- Grešiš, draga moja. Ne mogu reći da mi je bilo žao što je otišao, ali ja za to nisam bio odgovoran.
- Sve se desilo tako davno. Čemu sada laži?
- Kunem se grobom tvoje majke, Sesil. Nisam imao ništa s tim.

Nisam znala šta da mislim. Možda je govorio istinu, možda nije, ali u trenutku kad je počeo da govori o grobu moje majke, shvatila sam da ne želim da budem u istoj prostoriji s njim. Bila sam strašno uznemirena, na ivici suza, nesposobna za dalji razgovor. Najpre ta sumanuta prosidba, pa užasno saznanje o Adamu, odjednom više nisam bila u stanju da sedim za stolom. Ustala sam sa stolice, rekla mu da se ne osećam dobro, i brzo otišla u svoju sobu.
Pola sata kasnije, R. B. je pokucao i pitao da li može da uđe. Oklevala sam nekoliko trenutaka pitajući se da li imam snage da se opet suočim s njim. Pre nego što sam uspela da odgovorim, začuo se još jedan udarac, glasniji i uporniji od prethodnog, a zatim je otvorio vrata.
- Žao mi je, rekao je dok se njegovo krupno, polugolo telo primicalo fotelji u udaljenom uglu sobe. Nisam mislio da te prepadnem. Plašim se da sam odabrao pogrešan pristup.
- Pristup? Pristup čemu?
Dok se R. B. smeštao u fotelju, ja sam se prebacila na malu drvenu klupu ispod prozora. Razmak između nas bio je manji od metra. Da samo nije tako brzo došao za mnom pošto sam izašla iz trepzarije. Ipak, učinilo mi se da mu je žao zbog svega pa sam pomislila da možemo da nastavimo razgovor.
- Pristup čemu? ponovila sam.
- Izvesnoj... kako bih to rekao... izvesnoj budućnosti... mogućoj organizaciji života u budućnosti.
- Žao mi je što ću vas razočarati, Rudolfe, ali mene brak ne interesuje. Ni s vama, ni s bilo kim drugim.
- Da, znam. Takav je tvoj stav danas, ali sutra ćeš možda drugačije gledati na stvari.
- Sumnjam.
- Pogrešio sam što ti nisam izneo svoja razmišljanja. S tom idejom živim još otkad sam dobio tvoje pismo prošlog meseca, i pošto je toliko dugo obrćem, učinila mi se stvarnom, kao da će biti dovoljno da je izreknem, i sve će se desiti samo od sebe. Verovatno sam u proteklih šest godina previše sam. Ponekad pobrkam svoje misli o životu sa životom samim. Žao mi je što sam te uvredio.
- Niste me uvredili. Iznenadili ste me, to je prava reč.
- S obzirom na tvoje stanovište - ovo koje sada imaš, u svakom slučaju - želeo bih da ti predložim jedan eksperiment. Eksperiment u vidu poslovne ponude. Sećaš se da sam ti u jednom pismu pomenuo knjigu?
- Pomenuli ste da pravite beleške za memoare koje biste želeli da napišete.
- Tačno. Uskoro ću biti spreman da počnem, i želeo bih da mi pomogneš u tome. Želeo bih da tu knjigu napišemo zajedno.
- Zaboravljate da ja već imam posao u Parizu. Posao koji mi puno znači.
- Kolika god da ti je plata u NCNI, ja ću ti dati dvostruko.
- Nije reč o novcu.
- Ne tražim od tebe da napustiš posao. Treba samo da tražiš odsustvo. Za knjigu će nam trebati oko godinu dana, pa ako ne budeš htela da ostaneš ovde sa mnom kad završimo, vrati se u Pariz. U međuvremenu, zarađivaćeš dvostruko više nego sad - uz besplatan stan i hranu - a tokom vremena možda shvatiš da želiš da se udaš za mene. Eksperiment u vidu poslovne ponude. Shvataš na šta mislim?
- Da, shvatam. Ali zašto bih bila zainteresovana da radim na tuđoj knjizi? Imam ja svog posla.
- Kad shvatiš o čemu je reč u knjizi, bićeš zainteresovana.
- Knjiga je o vašem životu.
- Da, ali da li ti znaš nešto o mom životu, Sesil?
- Vi ste penzionisani profesor, predavali ste o vladi i međunarodnim odnosima.
- Između ostalog, da. Ali nisam ja samo predavao o vladi, već sam i radio za nju.
- Za francusku vladu?
- Naravno. Ja sam Francuz, zar ne?
- A kakav ste to posao obavljali za vladu?
- Tajni.
- Tajni posao... Govorite o špijunaži?
- O raznim smicalicama u raznim oblicima, draga moja.
- Vidi, vidi. Pojma nisam imala.
- Sve je krenulo još tamo, u Alžiru. Rano sam počeo i radio sam sve do završetka Hladnog rata.
- Drugim rečima, imate da ispričate neke strašno zanimljive priče.
- I više od toga. Priče od kojih se ledi krv u žilama.
- Zar smete da objavite tako nešto? Mislila sam da postoje zakoni koje vladine službenike sprečavaju da odaju državne tajne.
- Ako bude nekih problema, preradićemo rukopis i objaviti ga kao roman - pod tvojim imenom.
- Pod mojim imenom?
- Da, pod tvojim imenom. Ja ću se držati podalje, a ti ćeš pobrati svu slavu.

Više nisam verovala ni u jednu njegovu reč. Kad je izašao iz sobe, bila sam ubeđena da je skroz skrenuo s uma, da je potpuno poludeo. Predugo je već na Kviliji, pa mu je tropsko sunce udarilo u glavu i gurnulo ga na rub bezumlja. Špijunaža. Brak. Memoari koji se pretvaraju u roman. Bio je kao dete, očajno dete koje stvari smišlja usput, i govori sve što mu padne na pamet pa onda to pretače u fikciju koja će mu u datom trenutku poslužiti - u ovom slučaju, kod te bizarne, potpuno sulude ideje da želi da se oženi mnome. Nije on želeo da se oženi mnome. Nije mogao to da želi. Jer, ako jeste, i ako je mislio da može, to bi bio dokaz da više nije pri zdravoj pameti.
Igrala sam njegovu igru. Ponašala sam se kao da sam njegov eksperiment u vidu poslovne ponude shvatila ozbiljno. Da li sam bila previše uplašena da bih mu se suprotstavila, ili sam jednostavno probala da izbegnem neprijatnu scenu? I jedno i drugo, čini mi se. Nisam želela da kažem nešto što bi izazvalo njegov gnev, a istovremeno me je taj razgovor strašno zamarao, želela sam što pre da ga se rešim. Znači, razmislićeš o ovome? Da, rekla sam, obećavam da ću razmisliti. Ali moraćete da mi kažete još ponešto o knjizi, pre nego što donesem odluku. Naravno, rekao je on, to se podrazumeva. Sad moram nešto da obavim sa Samuelom, ali razgovaraćemo za ručkom. Onda me je pomilovao po obrazu i kazao: Toliko mi je drago što si došla. Svet mi nikada nije izgledao lepše.
Nisam otišla da ručam. Rekla sam da se ne osećam dobro, što je delimično bilo netačno, ali delimično je bilo istina. Da sam se prisilila, mogla sam da odem, ali nisam bila raspoložena da se prisiljavam, nisam htela da idem. Bio mi je potreban odmor od R. B-a, a činjenica je bila i da sam počela da osećam posledice putovanja. Osećala sam se iscrpljeno, ošamućeno, istrošeno. Ne trudeći se da skinem odeću, legla sam i spavala više od tri sata. Probudila sam se oznojana, znoj je tekao iz svake pore mog tela, usta su mi bila suva, u glavi mi je tuklo. Skinula sam se i otišla u kupatilo, okačila jednu od plastičnih kesa za tuširanje o kuku, otvorila ventil i pustila da se voda sliva po meni. Mlak tuš usred podnevne vreline. Kupatilo je bilo na otvorenom, mali prostor nalik na nišu usečen u vrh stene ispod koje nije bilo ničega osim beskrajnog, svetlucavog okeana. Svet nikada nije izgledao lepše. Jeste, rekla sam sebi, ovo je van svake sumnje prelepo mesto, ali ta lepota je divlja, sirova i gruba, i unapred se radujem tome što ću je napustiti.
Pomislila sam da pribeležim nešto u dnevnik, ali zbog nemira koji sam osećala nisam mogla da se nateram da sednem. Tada mi je palo na pamet da tokom boravka ovde i ne treba da pišem. Šta ako R. B. krišom uđe u moju sobu i pronađe dnevnik, pitala sam se, šta ako bude video sve ono što sam napisala o njemu? Nastao bi pakao. Možda bih čak bila u opasnosti.
Pokušavala sam da čitam, ali čitanje je bilo izvan mojih moći. Sve te bespotrebne knjige koje sam spakovala za svoj odmor na suncu. Romani Bernharda i Vilja-Matasa, Dipenove i Di Bušeove pesme, eseji Saksa i Didroa -sve su to vredne knjige, ali meni, sada kad sam stigla na svoje odredište, sasvim beskorisne.
Sela sam u stolicu kraj prozora. Špartala sam po sobi. Ponovo sam sela na stolicu.
A šta ako R. B. nije poludeo? pitala sam se. Šta ako se samo poigrava sa mnom, predlaže brak samo da bi me izazvao i narugao mi se, da bi me ismejao?
I to je bilo moguće. Sve je bilo moguće.
Te noći za večerom, mnogo je pio. Nekoliko čaša rum-punča pre večere, a zatim veliku količinu vina uz jelo. Najpre se činilo da to nema nikakav uticaj na njega. Brižno je upitao da li se osećam bolje, rekla sam da, san mi je godio, pa smo onda porazgovarali o nekim manje bitnim stvarima, bez pominjanja braka, bez pominjanja Adama Vokera, bez pominjanja knjiga o tajnim agentima, koje se pretvaraju u romane. Iako smo govorili francuski, pitala sam se da li možda izbegava da o ovim stvarima govori pred poslugom. Isto tako sam se pitala da li postaje senilan, da nije u ranoj fazi Alchajmerove bolesti, ili demencije, ili je možda prosto zaboravio sve o čemu smo govorili tog prepodneva. Možda su kroz njegovu glavu misli lepršale poput leptira, ili komaraca - možda su bile tek efemerni pojmovi koji su dolazili i odlazili takvom brzinom da nije mogao da ih prati.
Ipak, deset-petnaest minuta posle početka obeda, počeo je da govori o politici. Ne lično, ne iz sopstvenog iskustva,već apstraktno, teorijski, zvučao je poput profesora, što je i bio najveći deo svog života. Počeo je s Berlinskim zidom. Svi na Zapadu bili su presrećni kad je zid srušen, kazao je, svi su mislili kako je stigla nova era mira i bratske ljubavi, a to je, zapravo, bio najalarmantniji događaj u skorijoj istoriji. Koliko god neukusan bio, Hladni rat je četrdeset i četiri godine držao svet na okupu, i sada, kada je jednostavni, binarni, crno-beli svet nas protiv njih nestao, zakoračili smo u period nestabilnosti i haosa sličnog onom u godinama pred Prvi svetski rat. Obostrano izazvano uništenje. MAD.2 Bio je to zastrašujući koncept, jeste, ali kada je jedna polovina čovečanstva u mogućnosti da raznese drugu polovinu, i kad je druga polovina u poziciji da raznese prvu, nijedna neće povući obarač.
Permanentni šah-mat. Najelegantniji odgovor vojnoj agresiji u istoriji čovečanstva.
Nisam ga prekidala. Iako su mu argumenti bili sirovi, R. B. je konačno počeo da zvuči razložno. A šta je sa Alžirom i Indokinom, htela sam da ga pitam, šta je sa Korejom i Vijetnamom, šta je s mešanjem Sjedinjenih Država u Latinskoj Americi, ubistvom Lumumbe i Aljendea, sa Sovjetima koji voze svoje tenkove po ulicama Budimpešte i Praga, s dugim ratom u Avganistanu? Nije bilo neke svrhe postavljati sva ta pitanja. Kao devojčica odslušala sam dovoljno ovakvih predavanja da znam da je kačenje s R. B-om neisplativo. Neka ga, neka truća, rekla sam sebi, neka ispuca svoja pojednostavljena objašnjenja pa će ostati bez materijala i veče će se završiti. Ovo je bio R. B. iz starih dana, i ja sam se, prvi put od kada sam kročila u tu kuću, našla na poznatom terenu.
Ali on nikako nije prestajao, i veče se odužilo van svih očekivanja. To je bilo samo zagrevanje, ti komentari o Hladnom ratu, tek je, kako se ispostavilo, pročistio grlo, i tokom naredna dva sata bila sam izložena najgorljivijem verbalnom napadu koji je Born u mom prisustvu ikada izveo. Arapski teroristi, 11. septembar, rat koji se širi u Iraku, cena nafte, globalno zagrevanje, nestašica hrane, masovno umiranje od gladi, svetska ekonomska kriza, prljave bombe, napadi antraksom, uništenje Izraela - o čemu sve nije govorio, šta sve nije smislio, i kakvo mi je samo neverovatno, apokaliptično proročanstvo sasuo u lice. Nešto od onoga što je rekao bilo je toliko ružno i loše, toliko zlokobno u svojoj mržnji prema svakome ko nije Evropljanin bele boje kože, prema svakome, u stvari, ko nije bio Rudolf Born, da je došao trenutak kad jednostavno više nisam mogla da ga slušam. Prekinite, rekla sam. Ne želim više da čujem nijednu reč. Idem u krevet.
Kad sam ustala od stola on je još uvek govorio, još uvek je propovedao svojim pijanim, raspuklim glasom, nesvestan toga da ja više i nisam za stolom. Polarne ledene kape se tope, kazao je. Za petnaest godina, za dvadeset godina, doći će poplave. Potopiće se gradovi, nestaće kontinenti, kraj svega. Ti ćeš biti još uvek živa, Sesil. Gledaćeš kako se to dešava, a onda ćeš se udaviti. Udavićeš se sa svima ostalima, s milijardama drugih ljudi, i to će biti kraj. Zavidim ti, Sesil. Doživećeš da vidiš kraj svega.

Nije se pojavio za doručkom sledećeg jutra (juče). Kad sam pitala Nensi je li mu dobro, ispustila je neki grleni glas, nešto nalik prigušenom smehu, i kazala da je gospodin Born još uvek u carstvu snova. Pitala sam se koliko je dugo još pio pošto sam otišla iz trpezarije.
Četiri sata kasnije, došao je na ručak, naizgled dobro raspoložen, pogleda usredsređenog i bistrog, spreman za akciju. Prvi put od kada sam bila tu potrudio se da obuče košulju.
- Izvini zbog mojih nesuvislih komentara sinoć - počeo je. - Ne mislim pola od onoga što sam rekao - manje od pola, zapravo, skoro ništa.
- Zašto biste govorili nešto što ne mislite - pitala sam, pomalo zbunjena njegovom neobičnom reakcijom. Nije ličilo na njega da se bavi preispitivanjem sopstvenog ponašanja, ili da se odrekne onoga što je učinio ili rekao - bilo pijan ili trezan.
- Isprobavao sam neke ideje, pokušao sam da se ubacim u mentalni okvir neophodan za rad koji mi predstoji.
- A kakav je to rad?
- Knjiga. Knjiga koju ćemo zajedno napisati. Posle našeg razgovora juče ujutro, uveren sam da si u pravu, Sesil. Istinita priča nikada neće moći da bude objavljena. Ima previše tajni, previše prljavih stvari koje treba otkriti, previše smrti za koje treba preuzeti odgovornost. Francuzi će me uhapsiti ako budem govorio o njima.
- Hoćete da kažete da odustajete od projekta?
- Ne, naprotiv. Ali ako želimo da iznesemo istinu, moraćemo da fikcionalizujemo.
- To ste i juče rekli.
- Znam. Palo mi je na pamet dok smo razgovarali, ali pošto sam razmislio, verujem da je to jedini način.
- Znači, roman.
- Da, roman. I sada dok mislim na roman, shvatam da postoje neograničene mogućnosti pred nama. Da, možemo ispričati istinu, ali ćemo imati i slobodu da mnogo toga izmislimo.
- Zašto biste to radili?
- Da bi priča bila što interesantnija. Radnja će, naravno, biti zasnovana na mom životu, ali će lik koji me predstavlja u knjizi imati drugačije ime. Ne možemo ga nazvati Rudolf Born, zar ne? Moraće da se zove nekako drugačije -zvaćemo ga gospodin X, recimo. Kad postanem gospodin X, ja više neću biti ja, a kad prestanem da budem ja, možemo dodati bezbroj novih detalja.
- Kao na primer?
- Na primer... možda gospodin X nije osoba za koju se izdaje. Predstavićemo ga kao čoveka koji vodi dvostruki život. Svet ga poznaje kao dosadnog profesora, čoveka koji predaje međunarodne odnose na nekom dosadnom univerzitetu, a on je zapravo specijalni agent na tajnom zadatku koji se bori protiv sovjetskog komunizma.
- To već znamo. To je glavna teza knjige.
- Da, da - ali čekaj. Šta ako njegov dvostruki život nije dvostruki, već trostruki?
- Ne razumem.
- On, navodno, radi za Francuze, ali zapravo radi za Ruse. Gospodin X je krtica.
- Počinje da zvuči kao triler.
- Triler. Zar to nije prelepa reč? Triler.
- Ali, zašto bi gospodin X izdao svoju zemlju?
- Ima tu više razloga. Posle dugogodišnjeg rada na terenu, razočaran je Zapadom i prelazi na stranu komunista. Ili je cinik koji ne veruje ni u šta, a Rusi mu plaćaju lepe pare, daju mu više nego što mu daju Francuzi, što znači da zarađuje više nego duplo od onoga što bi zarađivao da radi samo za jednu stranu.
- Pa i nije neki simpatičan lik.
- Ne mora da bude simpatičan. Dovoljno je da bude zanimljiv i složen. Seti se maja šezdeset osme, Sesil. Sećaš se svih onih užasnih svađa između nas?
- Nikada ih neću zaboraviti.
- Šta ako je gospodin X dvostruki agent koji se zapravo slaže s likom koji će biti mlada Sesil Žuen? Šta ako je presrećan što je u Francuskoj došlo do eskalacije anarhije, ako slavi zbog razjedinjenosti Francuza, i neminovnog pada vlade? Ali mora da zaštiti svoj identitet i zbog toga iznosi stavove koji su direktno suprotstavljeni onima u koje veruje. Taj obrt i nije tako loš, zar ne misliš?
- Nije loše.
- Smislio sam još jednu scenu. Možda će je biti teško dočarati, ali ako ostanemo pri ideji da je gospodin X krtica, biće od presudne važnosti - biće to jedan od najmračnijih, najpotresnijih momenata u knjizi. Gospodin X ima francuskog kolegu, gospodina Y. Godinama su bliski prijatelji, prošli su kroz neke izuzetno teške situacije zajedno, ali sada gospodin Y počinje da sumnja da X radi za Sovjete. Suočava se s gospodinom X, i kaže mu da će, ako odmah ne bude napustio službu, naložiti da ga uhapse. To su rane šezdesete, ne zaboravi. Još uvek važi smrtna kazna, a hapšenje znači giljotinu za gospodina X. Šta da uradi? Nema drugog izbora nego da ubije gospodina Y. Ne metkom, naravno. Ni udarcem u glavu, ni zarivanjem noža u stomak, potrebna su mu suptilnija sredstva koja će mu pomoći da prođe neopaženo. Leto je i porodica gospodina Y letuje negde u planinama na jugu Francuske. Gospodin X odlazi tamo, ušunja se na imanje, i pod okriljem noći pokvari kočnice na automobilu gospodina Y. Sledećeg jutra, dok ide u grad da kupi hleb u lokalnoj pekari, gospodin Y gubi kontrolu nad vozilom i ono sleće niz liticu. Zadatak obavljen.
- Šta mi to govorite, Rudolfe?
- Ništa. Pričam ti priču, to je sve. Opisujem ti kako gospodin X ubija gospodina Y.
- Govorite o mom ocu, zar ne?
- Naravno da ne. Zašto to misliš?
- Opisujete mi kako ste pokušali da ubijete moga oca.
- Gluposti. Tvoj otac nikada nije bio u službi. Znaš to i sama. Radio je za Ministarstvo kulture.
- To vi kažete. Ko zna šta je on zaista radio?
- Prekini, Sesil. Samo se malo zabavljamo.
- To nije zabavno. Ni najmanje. Muka mi je od vaše priče.
- Draga devojko. Smiri se. Ponašaš se kao budala.
- Ja sada odlazim, Rudolfe. Ne mogu da podnesem da budem ovde ni minut.
- Sada, usred ručka? Tek tako?
- A, tek tako.
- A ja sam mislio...
- Nije me briga šta ste mislili.
- U redu, idi ako želiš. Neću te sprečiti. Otkad si došla obasipam te pažnjom i ljubaznošću, a ti mi ovako uzvraćaš. Ti si jedna smešna, histerična žena, Sesil. Žao mi je što sam te uopšte pozvao ovamo.
- Meni je žao što sam došla.

Tada sam već bila ustala, krenula sam iz sobe, već sam počela da plačem. Pre nego što sam stigla do hodnika, okrenula sam se da još jednom pogledam čoveka za koga se moja majka skoro udala, čoveka koji je mene pitao da mu budem žena, koji je sada sedeo okrenut leđima, i nagnut nad tanjirom trpao hranu u usta. Potpuno ravnodušan. Još nisam ni izašla iz kuće, a on me je već izbacio iz svojih misli.
Otišla sam do sobe da pokupim stvari. Ovoga puta Samuel me neće pratiti, a kako neću biti u stanju da nosim kofer dok silazim niz planinu, on će morati da ostane. Premestila sam čist veš u ručnu torbu, skinula sandale i obula patike, a onda sam proverila da li su pasoš i novac na svom mestu. Pri pomisli na to da ću ostaviti svoju odeću i knjige javilo se žaljenje, ali je osećaj nestao za nekoliko sekundi. Plan mi je bio da pešačim do grada Sent Margaret i da kupim kartu za prvi let ka Barbadosu. Razdaljina od kuće do grada iznosila je dvadeset kilometara. Mogu ja to. S ravnom obućom, mogu da hodam zauvek.
Silazak niz planinu bio je manje zahtevan nego penjanje. Naravno da sam se preznojala, opet sam bila izložena vazdušnim napadima komaraca i mušica, ali ovoga puta nisam pala, nijednom. Kretala sam se umerenim tempom, nisam išla polako, ali nisam ni žurila, zastajkivala sam da pregledam cvetove kraj puta - jarkih boja, prelepe, kojima nisam znala imena. Jarkocrveni. Jarkožuti. Jarkoplavi.
Dok sam se približavala podnožju, začula sam neki zvuk, ili više njih, za koji nisam znala odakle potiče. Najpre mi je zaličio na dozivanje cvrčaka ili cikada, uporni metalni cilik insekata na popodnevnoj vrućini. Ali za dozivanje insekata još uvek je bilo suviše toplo, i kako sam se približavala, shvatila sam da je zvuk mnogo jači, da mu je ritam složeniji, da njegovo pulsiranje i varijacije nikako ne bi mogla da proizvede neka životinjica. Drveće mi je zaklanjalo pogled. Nastavila sam da hodam, ali nisam imala pregled sve dok se nisam spustila do kraja. Stigavši tamo, zaustavila sam se, okrenula nadesno i konačno ugledala odakle dopire. Najzad sam videla ono što su mi uši govorile.
Preda mnom se pružalo pusto polje, ogoljeno i prašnjavo, posuto sivim kamenjem različitih oblika i veličina. Među tim kamenjem stajali su muškarci i žene, pedesetak, šezdesetak njih, i svako je u jednoj ruci držao čekić a u drugoj dleto, udarali su po kamenju i lomili ga nadvoje, pa su i po tim manjim delovim udarali da bi ih razbili na još manje, udarali su sve dok se kamen nije pretvorio u šljunak. Pedeset-šezdeset crnih žena i muškaraca nagnutih nad tim poljem, s čekićem i dletom u rukama udaraju po kamenju dok sunce udara po njihovim telima. Nigde hlada, na svim licima presijava se znoj. Stajala sam i dugo ih posmatrala. Posmatrala sam i slušala i pitala se da li sam ikada videla nešto slično. Ovakav posao obično obavljaju zatvorenici, ljudi u lancima, ali ovi ljudi nisu imali lance. Radili su, zarađivali novac, održavali su se u životu. Muzika kamenja bila je složena i nemoguća, muzika pedeset-šezdeset uskliktalih čekića, od kojih se svaki kretao svojom brzinom, svaki zarobljen u vlastitoj kadenci, a zajedno su činili haotičnu, grandioznu harmoniju, zvuk koji je prodro u moje telo i ostao u meni još dugo pošto sam otišla, i čak i sada, dok sedim u avionu koji leti iznad okeana, u glavi još uvek čujem zvuk udaranja čekića. Zvuk koji će u meni ostati zauvek. Do kraja života, gde god da se nalazim, šta god da radim, zauvek će biti u meni.





1 Chevalier (franc.): konjanik, vitez.
2 Skraćenica od Mutual Assured Destruction (eng.), potpuno uništenje nuklearnim oružjem, doktrina koja sprečava bilo koju od sukobljenih strana da ga prva upotrebi.