Tomas Bernhard - Stari majstori

First topic message reminder :



Nesumnjivo da je Tomas Bernhard najistaknutiji i najznačajniji austrijski pisac 20. veka i nezaobilazan u književnoj svetskoj baštini. Mogli bismo reći da ga je bolnije čitati nego Kanetia ili Handkea: s Bernhardom uvek imamo iskustvo duhovnog zemljotresa.Okomljuje se na sve mračne strane ovog sveta, demaskira naše predrasude, obrušava se na idole, a prvenstveno mu je na meti sopstvena domovina, njena uskogrudost i dvolična pokvarenost na svakom području, javnom i privatnom. Bespoštedni stav ljubavi i mržnje prema Austriji išao je dotle da je pisac testamentarno zabranio da se njegova dela objavljuju u toj zemlji dokle god važe njegova autorska prava.

Kako god bilo, neprestano želim da mogu s vremena na vreme da izrazim svoju zahvalnost Irzigleru, koji je za mene tako važan, rekao je Reger. Irzigler ima prijatnu osobinu, ume da sluša, i to ume da sluša potpuno nenametljivo. Ako je sam Irzigler meni najprijatniji čovek, cela Irziglerova porodica mi je, naprotiv, od najneprijatnijih. Kako čovek kao Irzigler, tako je rekao Reger, može da naleti na ženu kao što Irziglerovica s njenim kreštavim glasom i kokošjim hodom. Često se, uostalom, pitamo kako mogu da se zbliže ljudi potpuno suprotni, tako je rekao Reger. Žena s histeričnim životinjskim glasom i kokošjim hodom i muškarac poput Irziglera, tako uravnotežen i prijatan. I, naravno, Irziglerova deca su gotovo u svemu na majku, gotovo ni u čemu na oca. Jedno promašenije od drugog, rekao je Reger, ali roditelji, naravno, veruju da su im deca uspela, to veruju, konačno, svi roditelji. Baš je strašno pomisliti šta će od te Irziglerove dece postati jednog dana, rekao je Reger, kad pogledam tu Irziglerovu decu, već danas vidim ljude, čak ni ne osrednje, nego ljude znatno ispod osrednjosti, s karakterom u najmanju ruku neujednačenim. Uvek mi onda pada na pamet pojam glupog nakota, rekao je Reger, i to je ono što je nesrećno sa Irziglerovom porodicom. Tako izuzetno biće, tako uspeli, karakteran čovek i tako promašena porodica. Sve to je uobičajena stvar, rekao je Reger. Kao rođeni oportunisti, Austrijanci su podmuklice, dodao je, i žive od prikrivanja i zaborava. Nema političke gnusobe, koliko god bila velika, koju oni nisu već posle nedelju dana zaboravili, kao ni zločina, koliko god on bio velik. Austrijanac je, u stvari, rođeni prikrivalac zločina, rekao je Reger, Austrijanac prikriva svaki zločin, čak i najgnusniji, jer je, kako je rečeno, rođena oportunistička podmuklica. Decenijama naši ministri počinjavaju svirepe zločine, a ove oportunističke podmuklice to prikrivaju. Decenijama ti ministri zločinački obmanjuju, a ove podmuklice ih pokrivaju. Decenijama ti beskrupulozni austrijski ministri lažu i obmanjuju Austrijance, a ove podmuklice ih ipak pokrivaju. Čudo je već kad se desi da takav zločinački i obmanjivački ministar bude poslan do đavola, rekao je Reger, jer mu je prigovoreno da je decenijama činio teške zločine, ali nedelju dana docnije cela afera je već zaboravljena, pošto su podmuklice zaboravile aferu. Lopova koji je ukrao dvadeset šilinga pravosuđe goni i zatvara, a onog u ministarskom rangu, ko je obmanom uzeo milione i milijarde, u najboljem slučaju kažnjava time što mu daje ogromnu penziju, i stvar odmah biva zaboravljena, tako je rekao Reger. Stvarno je čudo, tako je Reger rekao zatim, da je baš sad opet gonjen neki ministar, i tek što je u novinama objavljeno da je proneverio milijarde i tek što je u novinama objavljeno da je taj ministar težak zločinac i da treba da odgovara pred sudom, a već su ga iste novine, time i javnost, zauvek zaboravile. Dok bi ministar morao da bude optužen, izveden pred sud i, ako smem da kažem, doživotno zatvoren zbog svog zločina, on uživa u masnoj penziji u svojoj vili na Kalenbergu i niko ni ne pomišlja da ga u tome ometa. Živi na takozvanom belom hlebu kao penzionisani ministar i kad jednom umre, pripada mu još i državni pogreb i mauzolej na Centralnom
groblju, tako je rekao Reger, pored njegovog ranije preminulog ministarskog kolege, koji je kao i on bio zločinac od iste vrste. Austrijanac je rođena oportunistička podmuklica i rođeno prikrivalo i zaboravljalo u pogledu gnusoba i zločina ministara i svih ostalih vlastodržaca, tako je rekao Reger. Celog svog života Austrijanac povija šiju i celog života prikriva najveće gnusobe i zločine da bi mogao da preživi, u tome je istina, rekao je Reger. Novine ustanovljuju i optužuju i, naravno, uzburkavaju, ali istovremeno opet oportunistički poništavaju i oportunistički zaboravljaju. Novine otkrivaju i tragaju, i u isti mah šminkaju i prikrivaju i potiskuju sve što se tiče političkih gnusoba i zločina, tako je rekao Reger. Novine dižu oluju protiv demisioniranog ministra i iznose protiv njega najteže prigovore i, kao što se kaže, dokrajčavaju ga, pa je kancelar prinuđen da tog zločinačkog ministra opozove, i tek što je kancelar opozvao ministra, novine su istog ministra zaboravile i, s njim, gnusobe i zločine koje je on stvarno počinio, tako je rekao Reger. Austrijsko pravosuđe je poslušničko pravosuđe u rukama austrijskih političara, rekao je Reger, sve drugo je laž. Činjenica da ovu aferu nije ućutkala samo vlada nego i štampa, ne umiruje me, rekao je Reger. Uostalom, kao Austrijanac godinama već ne možete više da budete mirni, jer poslednjih godina ne prođe dan bez političkog skandala, i političke svinjarije su poprimile ogromne razmere kakve su, do pre neku godinu, još bile nezamislive, tako je rekao Reger. O čemu god mislio, ti politički skandali su mi neprestano u glavi i nerviraju me. Šta god činio, u glavi su mi ti politički skandali, rekao je Reger, ničim drugim ne mogu da se bavim, ti politički skandali su mi obuzeli glavu, tako je rekao Reger. Kad otvorimo novine, opet neki politički skandal, rekao je Reger, svakog dana skandal u koji su upleteni političari ove države osakaćene do neprepoznatljivosti, političari koji su zloupotrebili svoju funkciju, koji su počinili kriminal. Kad otvorimo novine, pomislite da živite u državi u kojoj su politička gnusoba i političko zločinstvo postali svakodnevni običaj. Najpre sam sebi govorio, neću da se nerviram, jer ova država danas ne zaslužuje ni da ozbiljno bude razmatrana, ali sad mi je u ovoj užasnoj državi, da, koja vas svakodnevno ispunjava užasom, odjednom potpuno nemogućno da se ne nerviram; kad izjutra otvorite novine, automatski se već nervirate zbog gnusoba i zločina naših političara. Automatski onda već imate utisak da su svi političari zločinske pojave i u samoj osnovi zločinci i čopor krmaka, tako je rekao Reger. Stoga sam se u poslednje vreme odvikao da novine čitam izjutra, što mi je decenijama bio običaj, dovoljno je ako ih prelistam popodne. Kad čitalac novina otvori novine izjutra, od jutra se već čitaocu novina prevrće stomak i tako mu je ceo dan i potom još i noć, tako je rekao Reger, zato što se suočavi s nekim političkim skandalom sve većim, sa sve većom političkom svinjarijom, tako je rekao Reger. Godinama već, u ovoj zemlji, čitalac novina čita u novinama samo još o skandalima, na prve tri stranice o političkim i na sledećim o ostalim, ali on čita samo još o skandalima, jer austrijske novine govore samo još o skandalima i svinjarijama, i ni o čemu drugom. Austrijske novine dospele su do takvog stepena niskosti da je i to skandal, rekao je Reger, nema podlijih i prostačkijih i odvratnijih novina na svetu od austrijskih, ali austrijske novine su iz nužde tako gnusne i podle, jer je austrijsko društvo, a prvenstveno političko austrijsko društvo, i jer je upravo ova država gnusna i podla. Nikad još u ovoj zemlji nije bilo gnusnijeg i podlijeg austrijskog društva s državom tako gnusnom i podlom, rekao je Reger, ali niko u ovoj državi i ovoj zemlji ne oseća to kao sramotu, niko se istinski ne buni protiv toga, tako je rekao Reger.
Austrijanac je uvek sve prihvatao, svejedno šta to bilo, pa čak to bilo i najveća gnusoba i najveća podlost, i bilo najčudovišnija od svih čudovišnosti, tako je rekao Reger. Austrijanac je sve drugo osim revolucionara, pošto on uopšte nije nikakav fanatik istine, Austrijanac već stolećima živi u braku s laži, sa svakom laži, tako je rekao Reger, ali najtešnje i na prvom mestu s državnom laži. Austrijanci žive, po sebi razumljivo, svoj prostački i podli život kao Austrijanaca s državnom laži, rekao je Reger, i to je ono najodvratnije kod njih. Takozvani ljubazni Austrijanac je pretvoran oportunistički postavljač zamki, tako je rekao Reger, postavljač zamki koji neprestano i svuda postavlja svoje oportunističke zamke, takozvani ljubazni Austrijanac je majstor najgnusnijeg prostaštva, ispod njegove takozvane ljubaznosti je podli i bestidni i bezobzirni čovek, i upravo stoga najlažljiviji, tako je rekao Reger. Celog života sam bio fanatični čitalac novina, tako je rekao Reger, a sad mi je bezmalo nepodnošljivo da otvorim novine, jer su one, ipak, samo pune skandala. Ali, novine su takve kakvo je društvo koje se odslikava u novinama, tako je rekao Reger. Možete u njima i tokom cele godine da tražite, i nećete naći ni jednu jedinu inteligentnu rečenicu u ma kojem od tih kupusnih listova, rekao je Reger. Ali, zašto ja to vama pričam, kad je vama izuzetno poznato sve što je austrijsko, rekao je Reger. Danas sam se probudio i pomislio na skandal s ministrom i nisam uspeo da taj ministarski skandal izbacim iz glave, i to je svakako tragično za
moju glavu, rekao je Reger, da iz nje ne uspevam da izbacim te skandale, a naročito političke skandale, ti skandali mi se sve dublje zabijaju u glavu, i to je tragedija. Kažem sebi da moram sve te skandale i gnusobe da izbacim iz glave, a ti skandali mi sve dublje zabijaju u glavu. Ali, naravno, bivam mirniji kad o svemu tome, baš o tim političkim gnusobama i skandalima, raspravljam s vama, svakog dana, već od jutra, mislim kako je dobro da imam Ambasador gde mogu da raspravljam s vama, naravno, ne samo o skandalima i gnusobama, jer ipak postoje i druge stvari, veselije, recimo muzika, tako je rekao Reger. Dokle god me raduje da govorim o sonati Oluja ili o umetnosti fuge, neću se toga odreći, rekao je Reger. Muzika me, uostalom, uvek iznova spasava, činjenica je da muzika još živi u meni i da živi u meni kao prvog dana, tako je rekao Reger. Muzika me svakodnevno spasava od svih tih gnusoba i odvratnih stvari, rekao je, pomoću muzike se svakodnevno, svakog jutra, iznova ipak pretvaram u intelektualno i emotivno biće, shvatate li! rekao je. Ah, da, rekao je Reger, čak i ako je proklinjemo, pa čak nam ponekad izgleda potpuno površna i moramo da kažemo da baš ništa ne vredi, umetnost, kad ovde gledamo slike ovih takozvanih starih majstora, koje nam često i, prirodno, s godinama izgledaju u osnovi sve nekorisnije i uzaludnije, i nije ništa drugo nego bespomoćni pokušaj da se vešto ustoliči na zemljinom šaru, ipak ništa drugo ne spasava ljude poput nas nego upravo ta prokleta i osuđena i često do povraćanja odvratna i fatalna umetnost, tako je rekao Reger. Austrijanac je uvek promašeni čovek, rekao je Reger, i najdublje je svestan da to jeste. To je razlog svih njegovih odbojnosti, svih slabosti u njegovom karakteru, jer pre svega je najodbojnije kod Austrijanca da je slab po karakteru. To ga, međutim, i čini znatno zanimljivijim od ostalih, tako je rekao Reger. Austrijanac je stvarno najzanimljiviji čovek među svim Evropljanima, jer ima sve od Evropljana, a još i svoju slabost karaktera. Fascinantno je kod Austrijanca, rekao je Reger, da su u njemu sva svojstva svih ostalih sadržana već od rođenja, a na to još i njegova sopstvena slabost karaktera. Ako ceo svoj život provedemo u Austriji, nismo u stanju da sagledamo Austrijanca kakav je on stvarno, ali ako se, recimo, posle dužeg odsustvovanja vratimo u Austriju, baš kao ja iz Londona, vidimo ga jasno, onda ne može da nas prevari. Austrijanac je genije prerušavanja, najgenijalniji glumac uopšte, rekao je Reger, on se pretvara u sve, a da nikad nije neko uistinu, to je njegova najistaknutija odlika. Austrijanac je omiljen u celom svetu, barem je do danas bio, ceo svet ima takoreći uvek ludu u njemu, jer je upravo najzanimljiviji Evropljanin, ali je istovremeno ipak i najopasniji. Austrijanac je, najverovatnije, najopasniji čovek uopšte, opasniji od Nemca, opasniji od svih ostalih Evropljana, Austrijanac je apsolutno najopasnije političko biće, to je istorija dokazala i to je, uostalom, uvek donosilo najveću nesreću u Evropi, a u stvari prilično često i u celom svetu. Nekog Austrijanca, koji je uvek prostački nacista ili stupidni katolik, koliko god ga smatrali zanimljivim i jedinstvenim u vrsti, ne smemo da pustimo za političko kormilo, rekao je Reger, jer Austrijanac za kormilom obavezno sve vodi u totalni bezdan. Još jedna besana noć i stalno obuzet najvećom uznemirenošću zbog političkih skandala, dodao je Reger. Da, pomislio sam u ranu zoru, srešćeš se sa Acbaherom u Muzeju stare umetnosti da bi mu nešto predložio, a savršeno znaš da će predlog biti potpuno bezuman i iznećeš taj predlog. Smešna stvar, a ipak i čudovišna, tako je rekao Reger. Tokom dva meseca posle smrti svoje žene Reger nije izlazio iz svog stana u Zingerovoj ulici, celih pola godine od smrti svoje žene nije se sreo ni s jednim čovekom. Tih pola godine dozvolio je da se o njemu brine vulgarna i grozna kućna pomoćnica i ni jedan jedini put nije išao u Muzej stare umetnosti, u kojem je decenijama svakog drugog dana bio sa svojom ženom, kažem sebi. Pomoćnica mu je kuvala i prala veš, doduše sve to nemarno da se kosa digne na glavi, tako je Reger uvek govorio, ali ipak tako da on nije sasvim propao. Čovek koji naglo ostane sam, veoma brzo propada, tako je Reger sam govorio, mesecima sam jeo jedino griz, tako je rekao Reger, jer sa svojim zubima u lošem stanju nisam mogao više da jedem meso, pa čak ni povrće. Stan u Zingerovoj ulici je postao mrtvački tih i pust, tako je Reger opisao sopstveno stanje, kad sam ga prvi put posle smrti žene opet sreo u Ambasadoru, oslabljenog, bledog, skoro sve vreme ćutljivog, oslonjenog na štap, s razvezanim pertlama na cipelama, nogavice zimskih gaća su mu virile ispod ivice pantalona. Ne mili nam se više da živimo kad izgubimo osobu koja nam je bila najbliža, rekao je tada u Ambasadoru, ali moramo da nastavimo da živimo, ne ubijamo se, suviše smo neodvažni za to, nad otvorenom rakom još obećavamo da ćemo se ubrzo pridružiti, a zatim, pola godine kasnije, još živimo i užasavamo se sebe, tako je rekao Reger tada u Ambasadoru. Njegova žena je dostigla starost od osamdeset i sedam godina, ali je sigurno mogla da živi znatno preko stote da nije pala, tako je rekao Reger tada u Ambasadoru. Grad Beč i država Austrija i katolička crkva krivi su za
njenu smrt, jer da je grad Beč, kojem pripada put do Muzeja stare umetnosti, posuo pesak po putu do Muzeja stare umetnosti, moja žena ne bi pala, i da je Muzej stare umetnosti, koji pripada državi, odmah a ne tek pola sata kasnije pozvao službu hitne pomoći, moja žena ne bi stigla tek ceo sat posle pada u bolnicu Milosrdne braće, a hirurzi bolnice Milosrdne braće, koja pripada katoličkoj crkvi, ne bi smandrljali operaciju, tako je rekao Reger tada u Ambasadoru. Grad Beč i austrijska država i katolička crkva krivi su za smrt moje žene, rekao je Reger u Ambasadoru, mislio sam dok sam sedeo pored njega na klupi u sali Bordone, mislim. Grad Beč nije posuo peskom put do Muzeja stare umetnosti dana kad je sve bilo zaleđeno, a Muzej stare umetnosti pozvao je službu hitne pomoći tek posle ponavljanih zahteva, i hirurzi Milosrdne braće naposletku su smandrljali operaciju, na kraju je moja žena umrla, rekao je Reger u Ambasadoru. Gubimo biće koje smo od svih ljudi najdublje voleli, i to samo zbog nemara grada Beča i nemara austrijske države i opuštenosti katoličke crkve, rekao je Reger tada u Ambasadoru. Gubimo nama najvažnije biće, jer su grad i država i crkva radili nemarno i ogavno, tako rekao Reger tada u Ambasadoru. Umire nam biće s kojim smo bezmalo četrdeset godina delili život u najvećoj saglasnosti, u poštovanju i ljubavi, jer su grad i država i crkva radili nemarno i ogavno, tako je rekao Reger tada u Ambasadoru. Umire nam jedino biće, jer su grad i država i crkva postupili nemarno i ogavno, tako je rekao Reger tada u Ambasadoru.
Odjednom nas je jedino biće koje smo, u osnovi, imali, ostavilo same, jer su grad i država i crkva radili bezglavo i neodgovorno, tako je rekao Reger tada u Ambasadoru. Naglo smo odvojeni od bića kome u osnovi sve dugujemo i koje nam je doista sve dalo, rekao je Reger tada u Ambasadoru. Najednom smo u našem stanu ostali sami, bez bića koje nas je s najvećom brižnošću decenijama održavalo u životu, jer su grad i država i katolička crkva počinili zločin iz nemarnosti, tako je rekao Reger tada u Ambasadoru. Odjednom smo nad otvorenim grobom tog bića, bez koga nikad nismo mogli ni da zamislimo da živimo, rekao je Reger tada u Ambasadoru, mislim. Grad Beč i država Austrija i katolička crkva krivi su za to što sam sad sam i ostaću sam do kraja života, rekao je Reger tada u Ambasadoru. Biće koje je uvek bilo zdravo i koje su krasile sve zamislive odlike inteligentne i ženske osobe, i stvarno je bilo najveća ljubav mog života, umire mi samo zato što grad Beč nije posuo peskom put do Muzeja stare umetnosti, samo zato što Muzej stare umetnosti, koji pripada državi, nije blagovremeno pozvao službu hitne pomoći i što su hirurzi bolnice Milosrdne braće smandrljali operaciju, tako je rekao Reger tada u Ambasadoru. Više od sto godina mogla je da živi moja žena, u to sam ubeden, da je grad Beč posuo peskom put do Muzeja stare umetnosti, tako je rekao Reger tada u Ambasadoru. I danas bi sigurno bila u životu da je Muzej stare umetnosti blagovremeno pozvao Hitnu pomoć i da hirurzi bolnice Milosrdne braće nisu smandrljali operaciju. U stvari, ne bih trebalo više nogom ni da stupim u Muzej stare umetnosti, tako je rekao Reger, pošto je ponovo stupio sedmog meseca posle smrti svoje žene. Sad je put do Muzeja stare umetnosti posut peskom, sad, kad je moja žena mrtva, rekao je Reger. Baš su u bolnicu Milosrdne braće preneli moju ženu, baš u tu bolnicu o kojoj nikad nisam čuo ništa dobro, tako je rekao Reger. Najdublje su mi odvratne sve te bolnice koje u svom nazivu imaju izraz milosrdnost, tako je rekao Reger. Jedva da ima izraza koji je toliko zloupotrebljavan kao izraz milosrdnost, rekao je Reger.

Milosrdne bolnice su najnemilosrdnije od svih koje poznajem, tako je rekao Reger, u njima većinom vladaju samo nedostatak veštine i lakomost, pored ogavnog i niskog pretvorstva u ime Boga, tako je rekao Reger tada u Ambasadoru. Sad mi je još samo Ambasador ostao, tako je rekao Reger tada u Ambasadoru, ovo mesto u uglu na koje sam se navikao tokom decenija. Imam dva mesta na koja mogu da pobegnem kad ne znam više kuda da se denem, tako je rekao Reger tada u Ambasadoru, ovo mesto u uglu, ovde, u Ambasadoru, i klupa u Muzeju stare umetnosti. Ali, kad sedite sami samciti ovde u Ambasadoru, na ovom mestu u uglu, takođe je strašno, rekao je Reger tada u Ambasadoru. Sedeti ovde, sa svojom ženom, bio mi je najmiliji običaj, a ne da sedim sam ovde, ne sam ovde, dragi moj Acbaheru, tako je rekao Reger tada u Ambasadoru, a sedeti na klupi u sali Bordone, u Muzeju stare umetnosti, takođe je užasno, gde sam ipak više od tri decenije sedeo sa svojom ženom. Idem gradom Bečom, sve vreme mislim da je grad Beč kriv za smrt moje žene i da je austrijska država kriva za njenu smrt i da je katolička crkva kriva za njenu smrt, mogu da idem ovuda kuda god i kad hoću, te misli ne mogu da isteram iz glave, tako je rekao Reger. Izvršili su zločin nada mnom, gradsko-državno-katoličko-crkveno čudovište, protiv kojeg sam nemoćan, i to je strašno, tako je rekao Reger. U stvari, tako je. rekao Reger tada u Ambasadoru, i ja sam umro u trenutku kad mi je umrla žena. Istina je da sebi izgledam kao mrtvac, kao
mrtvac koji još živi. To je moj problem, rekao je Reger tada u Ambasadoru. Stan je pust i mrtav, rekao je Reger više puta tada u Ambasadoru. Samo dvaput sam tokom svih dvadeset godina bio u Regerovom stanu u Zingerovoj ulici, koji ima deset do dvanaest soba u zgradi sazidanoj početkom veka, i koji sad, posle smrti njegove žene, pripada Regeru. S nameštajem porodice njegove žene, Regerov stan u Zingerovoj ulici, uzorak je stana takozvanog jugendstila, u kojem su na zidovima doista većinom visili Klimt i Šile i Gerštl i Kokoška, sve slike koje je moja žena visoko cenila, tako je Reger jednom rekao, ali koje su meni uvek bile najdublje odvratne. Svaku od soba u ovom Regerovom stanu u Zingerovoj ulici izvesni čuveni slovački drvorezac doista je pretvorio u umetničko delo, jedva da mogu verovati da u Beču postoji još jedan takav stan u kojem je slovačka drvorezačka umetnost u tako spretnoj izradi i s najvišim zahtevima kvaliteta dostigla vrhunski stepen po uspelosti, Acbaheru. Sam Reger, uostalom, ne ceni nimalo, uvek to ponavlja, takozvani jugendstil, mrzi ga, jer ceo jugendstil nije ništa drugo nego kič i doduše je uživao, kako je ponavljao, u blagoj intimnosti stana u Zingerovoj ulici, koji mu je ostao od žene, u uspeloj srazmeri svih odaja u njemu, naročito u veličini svoje radne sobe, ali pošto on, kako je rečeno, uopšte nije mario za takozvani jugendstil kao kič, cenio je uvek jedino udobnost soba u Zingerovoj ulici, po njemu uvek idealna za nas dvoje, ne njihovu opremljenost. Kad sam prvi put bio u stanu Regerovih u Zingerovoj ulici i primio me Reger, budući da mu je žena otputovala u Prag, proveo me je kroz ceo stan, dakle, ovde živim, rekao je tada, vidite li, ovde, u ovim sobama koje mi veoma odgovaraju, iako ovaj grozan, neudoban nameštaj nije baš po mom ukusu. Sve je to ukus moje žene, ne moj, tako je rekao Reger tada, i kad bi pogledao na slike okačene o zidove, samo je ponavljao, ah, da, verujem da je to Šile, ah, da, verujem da je to Klimt, ah, da, verujem da je to Kokoška. Slikarstvo sa okreta veka je čisti kič i ne leži mi, rekao je više puta, dok je ono moju ženu uvek privlačilo, mada nije bila njime fascinirana, privlačilo ju je, to je pravi izraz, rekao je Reger tada. Šile možda, ali Klimt ne, Kokoška da, Gerštl ne, tako su glasile njegove napomene. Tobožnji Los, tobožnji Hofman, govorio je, kad bih rekao da je to svakako sto što ga je izradio Adolf Los, da je to svakako stolica koju je izradio Jozef Hofman.
Znate li, rekao je Reger tom prilikom, uvek su mi bile odvratne te stvari, koje su zapravo tako moderne da su mi potpuno prirodno odvratne. I Šile i Klimt, ti kičeri, danas su čak najmoderniji, stoga su mi Klimt i Šile tako odvratni. Uostalom, danas ljudi naročito slušaju Veberna i Šenberga i Berga, njihove majmunske podražavaoce, a uz to još Malera, to mi je odvratno. Sve što je u modi uvek mi je bilo odvratno. Verovatno patim i od onoga što nazivam svojim umetničkim egoizmom, hoću da imam, što se tiče umetnosti, sve samo za sebe samog, svog Paskala, svog Novalisa i svog Gogolja, koga najviše volim, hoću da posedujem te umetničke proizvode samo za sebe, ta genijalna umetnička osporavanja, hoću jedino ja da imam Mikelanđela, Renoara, Goju, rekao je, jedva mogu da podnesem da osim mene još neko poseduje tvorevine ovih umetnika, tih genija, i da uživa u njima, neponošljiva mi je misao da osim mene još neko ceni Janačeka, Martinua ili Šopenhauera ili Dekarta, to mi je bezmalo nepodnošljivo, hoću da sam jedini, a to je naravno užasno stanje duha, rekao je Reger tada. Ja sam posesivni mislilac, tako je rekao Reger tada u svom stanu. Voleo bih da verujem da je Goja slikao samo za mene, Gogolj i Gete pisali samo za mene, Bah samo za mene komponovao. Pošto je to obmana i, iznad svega, beskrajno prostaštvo, u osnovi sam uvek nesrećan, to sigurno razumete, rekao je Reger tada. Mada je to besmisleno, tako je Reger rekao tada, kad čitam neku knjigu, ipak osećam i mislim da je knjiga samo za mene bila napisana, kad gledam neku sliku, osećam i mislim da je samo za mene bila naslikana, kompozicija koju slušam, samo za mene je bila komponovana. Čitam onda i slušam onda i gledam onda, dakle, u velikoj zabludi, ali ipak sa izuzetnim uživanjem, tako je rekao Reger tada. Ovde, na ovoj stolici, rekao mi je Reger tada i pokazao mi takozvanu groznu Losovu stolicu, koju je Los, uostalom, projektovao u Brislu i, po čijem je nacrtu, napravljena u Brislu, pre trideset godina uputio sam svoju ženu u umetnost fuge. Grozna Losova stolica nalazi se još na istom mestu. A ovde, na ovoj groznoj Losovoj klupi, pozvao me je da sednem na tu groznu Losovu klupu, smeštenu pod prozorom koji gleda na Zingerovu ulicu, tokom cele jedne godine čitao sam Vilanda svojoj ženi, Vilanda, tu veliku potcenjenu pojavu u nemačkoj književnosti, Vilanda koji je napustio Vajmar, jer mu je Gete onemogućio da živi tamo, pri čemu je Šiler odigrao ružnu ulogu, tako je rekao Reger; posle godinu dana moja žena je postala ekspert za Vilanda, i to samo posle jedne jedine godine! uskliknuo je Reger tada. A ovde, na ovom podjednako groznom koliko i neudobnom Losovom tabureu, tobože je i ovaj tabure nepodnošljivi patetičar Los projektovao, sedela je
moja žena i pročitala mi, šezdeset i šeste i šezdeset i sedme, između jedan i dva sata posle ponoći, celog Kanta. Najpre sam s velikom mukom uvodio svoju ženu u svet književnosti i filozofije i muzike, tako je rekao Reger tog dana. Jasno je da književnost bez filozofije, i obrnuto, i filozofija bez muzike i književnost bez muzike, i obrnuto, nisu zamislive, rekao je, bile su potrebne godine da bi moja žena to shvatila, tako je rekao Reger tada u stanu u Zingerovoj ulici. Morao sam da sa svojom ženom krenem od početka, mada je ona ipak već bila, u skladu sa svojim poreklom, visoko obrazovana kad sam je upoznao. Najpre sam pomislio da je zajednički život nemoguć, ali onda se to pokazalo ipak kao mogućno, tako je rekao Reger, jer moja žena se, naravno, podređivala, budući da je to bila pretpostavka za naš zajednički život, koji bih, konačno, mogao da nazovem idealnim zajedničkim životom. Ženi kao što je moja samo prvih godina ide teško sa školovanjem, potom uči lako i sve lakše, tako je rekao Reger. Na ovom neudobnom groznom Losovom tabureu moja žena je imala takoreći filozofsko prosvetljenje, rekao je Reger tada u stanu u Zingerovoj ulici. Godinama, pokušavajući da nekog prosvetimo, idemo lažnim putem, do trenutka kad odjednom vidimo pravi, otada sve ide veoma brzo, otada je moja žena sve shvatala veoma brzo, ali naravno sigurno je da sam s njom morao da radim još godinama, ako ne i decenijama, tako je rekao Reger tada u stanu u Zingerovoj ulici. Uzimamo ženu i ne znamo zašto smo je uzeli, ipak ne samo da bi nam obavljala kuće poslove, onako na njen ženski način, tako je rekao Reger tada u stanu u Zingerovoj ulici, ipak je uzimamo da bismo je upoznali s pravom vrednošću života, da bismo je prosvetili šta život može biti kad bi bio življen duhovno. Naravno, ne smemo pasti u grešku pa takvoj ženi u mozak naturati duhovne stvari, kao što sam u početku pokušao, što me je logično moralo dovesti do neuspeha, i ovde tek oprez vodi do cilja, rekao je Reger tada u stanu u Zingerovoj ulici. Sve što je moja žena volela pre našeg susreta, pošto sam je prosvetio, nije više volela, osim što joj je ostala jugendstilska histerija prema tom takozvanom jugendstilu, toj odvratnoj kič-umetnosti, tom ogavnom izopačenju ukusa kakav je jugendstil; tu nisam imao nikakve šanse. Ali, vremenom sam, naravno, bio u stanju da je odvratim od lažne i, otuda, bezvredne književnosti i od lažne i bezvredne muzike, rekao je Reger, i upoznao sam je sa suštinskim delovima svetske filozofije. Ženski duh je najtvrdoglaviji, tako je rekao Reger tada u stanu u Zingerovoj ulici, verujemo da je pristupačan, a on je pak nepristupačan. Preduzimala je mnoštvo nesuvislih putovanja pre nego što smo se venčali, tako je rekao Reger tada, vremenom nije više kretala na njih, bila je, kao i većina današnjih žena, obuzeta manijom putovanja, danas tamo, sutra ovamo, takvo je njihovo geslo, a u osnovi ništa ne doživljavaju, ništa ne vide, kući ne donose ništa osim praznih novčanika. Posle naše svadbe, nije više putovala, tako je rekao Reger, kretala je jedino na ova duhovna putovanja koja sam ja preduzimao s njom, putovali smo u Šopenhauera i u Ničea i u Dekarta i u Montenja i u Paskala, i to uvek na nekoliko godina, tako je rekao Reger. Ovde, vidite li, rekao je Regner, tog dana, u stanu u Zingerovoj ulici, i sam je seo na jednu od stolica, na groznu Oto-Vagner-stolicu, na ovoj groznoj Oto-Vagner-stolici žena mi je priznala da, mada sam joj celu godinu predavao Šlajermahera, nije razumela Šlajermahera. Ali, tokom tog poučavanja u Šlajermahera, ona mi je zgadila Šlajermahera i odonda, odjednom, ni ja se više nisam ni najmanje zanimao za Šlajermahera, naprosto sam primio i spoznao da ona nije razumela Šlajermahera i više se nisam bavio Šlajermaherom; moramo onda da filozofa koga naša žena nije razumela, takvog kakav je Šlajermaher, potpuno i bez ikakvog žaljenja pustimo, kako se kaže, da padne, i da nastavimo dalje. Odmah sam počeo sa upućivanjem u Herdera, koga smo oboje osetili kao olakšanje, tako je rekao Reger tada u stanu u Zingerovoj ulici. Posle ženine smrti mislio sam da se iselim iz zajedničkog stana, ali se onda ipak nisam iselio, jer sam jednostavno suviše star za to. Selidba premaša moje snage, tako je rekao Reger. Dovoljne su, naravno, dve sobe, tako je rekao Reger, ali ako više ne možemo da se preselimo, moramo da se zadovoljimo s deset ili dvanaest, koliko ih ima stan u Zingerovoj ulici. Sve me u ovom stanu podseća na moju ženu, rekao je Reger, mogu da pogledam kud god hoću, ona je uvek tu, sedi tamo, dolazi mi iz ove ili one sobe, užasno je, čak i ako mi to istovremeno cepa srce, da, to mi cepa srce, rekao je Reger. Tada, kad sam prvi put bio u stanu u Zingerovoj ulici, a njegova žena je još živela, rekao mi je, dok je gledao dole na Zingerovu ulicu, znate li, Acbaheru, ništa me ne plaši više od tog da me žena odjednom napusti i ostanem sam, najstrašnije što može da mi se dogodi jeste da ona umre i ostavi me samog. Ali, moja žena je zdrava i nadživeće me mnoge godine, tako je Reger rekao tada. Kad nekog volimo tako duboko kao ja svoju ženu, ne možemo da zamislimo njegovu smrt, jednostavno ne podnosimo misao na to, tako je rekao Reger tada. Drugi put sam bio u njegovom stanu u Zingerovoj ulici da bih uzeo staro izdanje
Spinoze koje mi je on davao po ceni povoljnijoj od normalne, i to ne u nekoj zvaničnoj knjižari nego od strane ilegalnog trgovca, i čim sam ušao u stan u Zingerovoj ulici, pozvao me je da sednem na najbližu stolicu, koja je takođe neka grozna Losova stolica, i nestao je u svojoj biblioteci da bi se ubrzo vratio s knjigom izabranih Novalisovih odlomaka. Sad ću vam sat vremena čitati izabrane Novalisove odlomke, rekao mi je i, dok sam ja ipak morao da sednem na groznu Losovu stolicu, ostao da stoji i stvarno mi je sat vremena čitao Novalisa. Novalisa sam od početka zavoleo, rekao je pošto je opet, posle sat vremena, zatvorio knjigu Novalisovih odlomaka, i još ga i danas volim. Novalis je pesnik koga sam voleo celog života postojano i s jednakim intenzitetom, kao nikog drugog. Svi su mi vremenom više ili manje išli na živce, duboko bi me razočarali, ispostavljalo bi se da su nesuvisli ili zaludni ili, naprosto, kao što je često bio slučaj, beznačajni i nekorisni, a s Novalisom ništa od toga. Nikad nisam verovao da se može voleti pesnik koji je istovremeno i filozof, ali Novalisa volim, voleo sam ga uvek i svakad i ubuduće ću ga voleti sa istom gorljivošću, tako je rekao Reger tada. Svi filozofi vremenom stare, Novalis ne, tako je rekao Reger tada. Ali, ipak je osobeno da moja žena nije imala nikakve sklonosti za Novalisa, čak ni sklonosti, dok sam ja uvek voleo celog Novalisa. U mnoge stvari sam vremenom uspeo da uverim svoju ženu, u Novalisa nisam, mada je upravo Novalis onaj koji je najviše mogao da joj da, rekao je. Najpre je odbijala da ide sa mnom u Muzej stare umetnosti, rekao je Reger sad, borila se protiv toga takoreći rukama i nogama, ali onda je ipak pošla sa mnom, podjednako redovno kao ja, i ubeden sam da bi ona, da je ona mene nadživela a ne ja nju, kao što je slučaj, isto tako kao ja sad, i to sam, bez nje, nastavila da ide u Muzej stare umetnosti, sama, bez mene. Reger je opet pogledao na Čoveka sa sedom bradom i rekao: četrdeset godina od kraja rata situacija u Austriji je ponovo dospela, u moralnom pogledu, do najniže i najmračnije tačke, to je deprimirajuće. Lepa zemlja, rekao je Reger, a moralna kaljuga bez dna, rekao je, lepa zemlja, a društvo do krajnosti brutalno i prostačko i samorazorno. Strašno je da se ovde može biti samo preneraženi posmatrač katastrofe i koji nije u stanju da išta učini, tako je rekao Reger. Reger je pogledao na Čoveka sa sedom bradom i rekao: svakog drugog dana odlazim na grob svoje žene, dakle kad ne dolazim u Muzej stare umetnosti, idem na grob svoje žene i stojim pola sata kod groba i ništa ne osećam. Neobično je da sve vreme više ili manje mislim na svoju ženu, a kad stojim kod njenog
groba, ne osećam ništa u odnosu na nju. Stojim tamo i stvarno ništa ne osećam u odnosu na nju. Tek kad se udaljim od njenog groba, ponovo osećam strah od činjenice da me je ostavila samog. Uvek verujem da odlazim na njen grob da bih joj bio bliže, ali kad stojim kod njenog groba, odjednom ne osećam ništa u odnosu na nju. Onda čupam travu koja tamo niče i gledam u zemlju, ali ništa ne osećam. Ali, uobičajio sam da svakog drugog dana idem na grob svoje žene, uostalom to će jednom biti i moj grob, tako je rekao Reger. Kad pomislim na užase koji su pratili njenu sahranu, rekao je, još mi je i danas zlo. Štamparija kod koje sam naručio umrlicu, uvek ju je štampala pogrešno, jedared su slova bila predebela, drugi put suviše tanka, onda s previše zareza, pa s premalo, rekao je, svaki put kad bih pregledao otisak, sve je bilo pogrešno, bilo je to da čovek doista padne u očaj. Na vrhuncu očajanja, rekao sam štamparu da sam ipak dao precizan uzorak, ali da se otisak nikad ne drži mog uzorka i da je uvek sve pogrešno na otisku. Na to mi je štampar uzvratio da on zna kako se štampaju takve umrlice, ne ja, on zna kako treba složiti tekst, ne ja, on zna gde dolaze zarezi, ne ja. Ali, nisam ga ostavljao na miru dok naposletku nisam dobio umrlicu tačno onakvu kakvu sam hteo; ali morao sam da idem pet puta u štampariju, rekao je Reger, da bih dobio umrlicu kakvu sam hteo. Štampari su uobraženi ljudi, koji uvek i dalje tvrde da su u pravu čak i ako su davno uvideli da nisu u pravu. Ne smete da raspravljate sa štamparima, rekao je Reger, odmah bivaju bandoglavi i prete da će se svega okanuti ako se ne priklonite njihovoj uskovidosti. Ali, nikad se ne povijam pred štamparima, tako je rekao Reger. Na umrlici je stajala samo jedna jedina rečenica, tako je rekao Reger, samo mesto i vreme smrti moje žene, a ipak sam pet puta išao u štampariju i još morao da se raspravljam sa štamparom. Uostalom, moja žena nije čak ni htela ikakvu umrlicu, o čemu sam razgovarao s njom, ali sam ipak naručio da se odštampa umrlica, tako je rekao Reger, ali potom je, ni jedan jedini primerak, nikom nisam poslao, jer mi je naglo, kad sam hteo da je razašaljem, izgledalo besmisleno da razašiljem umrlicu. Dao sam da tek jedna jedina rečenica bude objavljena u novinama, samo da je moja žena umrla, rekao je Reger. Kad neko umre, ljudi se bacaju u užasan trošak, a ja sam učinio sve što je mogućno jednostavnije, tako je rekao Reger, premda danas ne znam, naravno, da li sam postupio ispravno, stalno me tera sumnja u tom pogledu, ta sumnja me drži svakog dana od smrti moje žene, nijedan dan mi nije bez te sumnje, to me, kako vreme odmiče, sve više
brine, tako je rekao Reger. Sa ostavštinom nije bilo ni najmanje teškoće, jer me je u svom testamentu naznačila takoreći kao jedinog naslednika, kao što sam i ja, sa svoje strane, nju naznačio u svom testamentu kao jedinog naslednika. Slučaj smrti kao ovaj, koliko god vas on duboko i, svakako, istinski pogodio, ima i svoju smešnu stranu, tako je rekao Reger. Uostalom, ono što je strašno, uvek je i smešno, tako je rekao Reger. U osnovi, sahrana moje žene nije bila samo jednostavna, nego stvarno i deprimirajuća, rekao je Reger. Želimo jednostavnu sahranu, sa što je mogućno manje prisutnih, rekao je Reger, a onda ipak organizujemo samo deprimirajuću. Bez muzike, kažemo, bez govora, kažemo, i mislimo da je sahrana tada najjednostavnija, da je najbolje da je mi sami nadziremo, a to nas ipak duboko deprimira, tako je rekao Reger. Tek sedam ili osam osoba, stvarno samo najbliži, po mogućstvu bez rođaka i samo najbliži, mislimo, i onda dolaze samo ti najbliži kojima smo, uz to, rekli bez cveća, bez ičega, a onda je sve ipak deprimirajuće. Idemo za kovčegom, a sve je deprimirajuće.

Sve se odigrava brzo, ne traje ni tričetvrt časa, i to nas deprimira i verujemo da je trajalo večnost, rekao je Reger. Odlazim na grob svoje žene i baš ništa ne osećam. Kod kuće, i danas još, svakog dana imam barem jedared želju da zaplačem, rekao je, verovali ili ne, ali na grobu svoje žene ne osećam baš ništa. Stojim tamo i čupkam travu, činim te nervozne, smešne pokrete čupkanja, za koje znam da su samo bolestan pokušaj da smirim živce i gledam okolo na ostale, neukusne grobnice, jedna neukusnija od druge, tako je rekao Reger. Na grobljima vidimo, krajnje brutalno, sav neukus ljudi. Na našem grobu raste samo trava i nema nikakvog imena na grobnom kamenu, tako je rekao Reger, o tome sam se dogovorio sa svojom ženom. Nikakav natpis, ništa. Kamenoresci izobličavaju groblja, a takozvani likovni umetnici svuda dovode kič do vrhunca, rekao je Reger. Ali, naravno, odande gde je grob moje žene imate divan pogled na Grincing i na Kalenberg podno njega. I na Dunav, dole. Grob se nalazi visoko, pa tako od njega možete da gledate odozgo na Beč. Svejedno je, sigurno, gde je čovek pokopan, ali ako on već poseduje grobno mesto plaćeno za doveka, kao što je to slučaj sa mnom i mojom ženom, onda valja i da bude pokopan u svom grobu. Svuda, samo ne na Centralnom groblju, htela bih da budem sahranjena, često je govorila moja žena, tako je rekao Reger, a i ja sam, ništa više, ne bih voleo da budem sahranjen na Centralnom groblju, mada na kraju krajeva, kako je rečeno, svejedno je gde je čovek pokopan. Moj sinovac iz Leobena, jedini srodnik koga još imam, rekao je Reger, zna da neću da budem pokopan na Centralnom groblju, nego u svom grobu čiji sam, uostalom, vlasnik za doveka, tako je rekao Reger, ali naravno, umrem li dalje nego trista kilometara od Beča, onda na licu mesta, a unutar prečnika od trista kilometara, u Beču, inače na licu mesta, rekao sam svom sinovcu iz Leobena; razume se po sebi da će se on držati onoga što sam mu rekao, jer je moj naslednik, tako je rekao Reger. Reger pogleda na Čoveka sa sedom bradom i reče: još do pre godinu dana, još uoči smrti moje žene, rado sam par sati trčao kroz Beč, sad me to više ne veseli. Smrt moje žene me je ipak oslabila, nisam više isti kao pre njene smrti. A i Beč je, uostalom, postao ružan, rekao je. Zimi mislim proleće će me spasti, a u proleće mislim leto će me spasti, u leto mislim jesen, u jeseni zima, uvek je isto, u jednom godišnjem dobu nadamo se drugom. Ali, naravno, to je nesrećna osobina, ta osobina mi je urođena, ne kažem kako je dobro, zima je, zima je baš za tebe, kao što ne kažem, proleće, baš je za tebe, ili jesen, baš je za tebe, leto i tako dalje. Preslikavam svoju nesreću uvek na godišnje doba u kojem sam prinuđen da živim, u tome je nesreća. Ne spadam u ljude koji uživaju u sadašnjosti, to je to, spadam medu nesrećnike koji uživaju u prošlosti, takva je istina, koji sadašnjost uvek osećaju kao uvredu, takva je istina, rekao je Reger, osećam sadašnjost kao uvredu i kao provokaciju, u tome je moja nesreća. Ali, naravno, nije baš sve tako, rekao je Reger, jer sam ipak uvek u stanju da vidim sadašnjost takvu kakva jeste, i naravno ne uvek samo neugodnu koja unesrećuje, znam to, baš kao što prošlost nije uvek takva, kad se na nju misli, da usrećuje, i to znam. Velika nesreća je, uostalom, da nemam lekara kome bih verovao, imao sam toliko lekara u životu, ali nijednom od tih lekara, na kraju krajeva, nisam verovao, svi su me naposletku razočarali, rekao je Reger. Osećam se do krajnosti ranjiv i imam utisak, da ću svakog trena da se slomim. Kad kažem pogodiće me infarkt, onda stvarno verujem da će me pogoditi infarkt, iako sam to već hiljadu puta rekao, rekao je Reger, i meni samom to već ide na živce, svakog trena kažem pogodiće me infarkt, a on me nije pogodio, rekao je Reger. I u vašem prisustvu često sam govorio da mislim da će me pogoditi infarkt, a on me ipak nije pogodio, ne govorim to tek iz navike, nego zato što stvarno osećam da će me pogoditi infarkt. Što se tiče mog tela, ništa više nije u redu s njim, rekao je Reger. Kad bih imao nekog dobrog lekara, ali nemam nijednog dobrog lekara. U Zingerovoj ulici imao sam čak četiri lekara opšte prakse i dva internista, ali svi
ti lekari ništa ne vrede. Oči su mi slabe, gotovo ništa više ne vidim, ali nemam nijednog dobro očnog lekara. Ali, naravno, ne odlazim kod lekara zato što se bojim. Lekar bi mogao da mi potvrdi ono što slutim, da sam smrtno bolestan. Godinama sam smrtno bolestan, govorio sam uvek to svojoj ženi, rekao je Reger, i kao izvesno sam prihvatao da ću najpre ja umreti, ne ona, eto onda ipak ona, zbog svih onih strašnih okolnosti, ipak je umrla pre mene; celog života sam se veoma bojao lekara. Dobar lekar je najbolje što možemo da imamo, ali jedva da iko ima dobrog lekara, uvek imamo posla samo s nesposobnima i šarlatanima, rekao je, jednom pomislimo da smo našli dobrog lekara, onda je on ili suviše star ili suviše mlad ili razume nešto od najnovijih stvari u medicini, a nema nikakvog iskustva, ili ima iskustva, a ne razume ništa od najnovijih stvari u medicini, i tako je to, rekao je Reger. Čoveku je preko potreban lekar za telo i lekar za dušu, a nijednog ne nalazi, celog života traga za dobrim lekarom za telo i za dobrim lekarom za dušu, a nijedan od njih ne postoji za njega, takva je istina. Znate li šta su mi rekli lekari u bolnici Milosrdne braće kad sam ih suočio sa činjenicom da su skrivili smrt moje žene i da je, dakle, imaju na savesti?, kazali su kucnuo joj je čas, kazali su mi tu banalnu rečenicu, i nije mi samo onaj koji je smandrljao operaciju na mojoj ženi, kazao tu rečenicu, svi lekari iz bolnice Milosrdne braće govorili su mi tu banalnu rečenicu, kucnuo joj je čas, kucnuo joj je čas, kucnuo joj je čas, uvek su ponavljali, kao da im je ta rečenica bila standardna, tako je rekao Reger. Kad imamo lekara u koga možemo da imamo poverenje i pod čijim se nadzorom možemo osećati zaštićeni, rekao je Reger, imamo ono što je najvažnije u starosti, ali nemamo takvog lekara. sad više i ne tragam za takvim lekarom, jer mi je potpuno svejedno kad ću umreti, svaki mi je trenutak dobar, ali kao i svi ljudi želim što je mogućno bržu i, istovremeno, što je mogućno bezbolniju smrt. Moja žena je, uostalom, patila samo par dana, rekao je Reger, par dana je patila i par dana bila u komi, rekao je. Ljudi zahtevaju mrtvačko ruho, ali ja sam dao da je uviju samo u čisto laneno platno, tako je rekao Reger. Čovek iz opštine, koji je zadužen za pogrebe, izuzetno je obavio svoj posao. Dobro je kad sve što je vezano za pogreb lično obavljamo, jer onda nemamo vremena da sedimo kod kuće i čekamo, i tako budemo plen očajanja. Osam dana sam trčao po pogrebnim ustanovama u Beču, od administracije do administracije, pa sam još jednom upoznao državu u njenoj birokratskoj brutalnosti, tako je rekao Reger. Administracije koje smo prisiljeni da potražimo u slučaju pogreba, smeštene su daleko jedna od druge i potrebna nam je najmanje cela nedelja da bismo mogli da obavimo sve što je nužno za pogreb. Uvek sam i svuda govorio, hoću samo najjednostavniji pogreb za svoju ženu, a oni to nisu razumevali, jer svi drugi žele, koliko znam, uvek najskuplji. Koliko me je to samo snage koštalo, naposletku sam ipak postigao najjednostavniji pogreb, rekao je Reger. Jedino me je čovek iz opštine Vering razumeo, taj čovek je bio jedini koji me je razumeo kad sam rekao jednostavan pogreb, da nisam hteo nikakav jeftin, kako su svi ostali verovali, nego jednostavan, svi su uvek verovali da hoću jeftin kad sam govorio jednostavan, samo me je čovek iz opštine Vering odmah razumeo kad sam govorio jednostavan, i naprosto jednostavan, i nisam mislio jeftin. Uvek iznova, da ne poverujete kako doista ljudi mogu biti glupi, s kojima imate posla u administracijama, rekao je Reger. Nisam čak ni verovao da ću doživeti ovu zimu, još manje da ću je preživeti, dodao je. Činjenica je, međutim, da sam celu godinu živeo u potpunoj nezainteresovanosti, zanemarimo li moje obaveze odlaska na koncerte i zanemarimo li moje kratke majstorske priloge za Tajms, ništa me više nije zanimalo otkako mi je žena umrla; istina je, niti za jednog jedinog čoveka, uključujući i vas, rekao je Reger, mesecima se nisam interesovao čak ni za vas. Gotovo ništa nisam čitao i nisam ni izlazio iz kuće, samo na koncerte, ali baš u protekloj godini svi ti koncerti nisu bili vredni posete i, naravno, saglasno tome su bili i moji majstorski prilozi za Tajms. Ponekad se pitam zašto zapravo još izveštavam iz Beča za Tajms, dok se ovde, u ovom bezglavom Beču, na području muzike upravo odigrava strahotno propadanje, budući da se ovde, u Beču, ni u Koncerthausu, ni u Muzičkom udruženju, ne daje ništa izvanredno, bečki koncerti su odavno izgubili svoj jedinstveni karakter, isto što slušate ovde, mogli ste da čujete već znatno ranije u Hamburgu ili u Cirihu ili u Dinkelsbilu, rekao je Reger. Najveće zadovoljstvo mi je u pisanju, ali ono što pružaju bečki koncerti uvek je manje vredno. Odavno već nisam više koncertni fanatik, kakav sam nekad bio, rekao je, muzički fanatik, da, ali ne više koncertni fanatik, i sve mi je napornije da odlazim u Muzičko udruženje ili u Koncerthaus, nije mi više lako otići pešice do oba mesta, a taksi ne uzimam, tramvaj ne prolazi Zingerovom ulicom. I publika u Koncerthausu je u poslednje vreme, kao i publika u Muzičkom udruženju, postala prilično obična i provincijalna, moram da kažem, tupava je i već niz godina nije više upućena, što je za žaljenje. Vremena kad je pevač nad
pevačima, Džorž London, pevao u Don đovaniju u Operi ili ćerka mesara Lipa u Kraljici noći, nepovratno su minula, kao i vremena kad su dirigovali šesnaestogodišnji Menjuhin u Koncerthausu i petnaestogodišnji Karajan u Muzičkom udruženju. Slušamo još samo mediokritete, bezvredne. Idoli, prvi, najidealniji i najkompetentniji ostarili su i postali nekompetentni, rekao je Reger. Neobično je da ova današnja generacija ne postavlja više visoke zahteve pred muziku, kakvi su još do pre petnaest i dvadeset godina postavljani pred muziku. Stvar je u tome da je slušanje muzike, zahvaljujući tehnici, pretvoreno u banalnu svakodnevicu. Slušanje muzike nije više nešto izvanredno, svuda čujete muziku, gde god da zastanete upravo ste prinuđeni da slušate muziku, u svakoj robnoj kući, u svakoj lekarskoj ordinaciji, na svakoj ulici, danas više ne možete ni da izbegnete muziku, hoćete da joj pobegnete, ali ne možete da joj pobegnete, ovo doba ima totalnu muzičku pratnju, i to je katastrofa, tako je rekao Reger. U naše doba totalna muzika je zaposela svet, između Severnog pola i Južnog pola svuda ste prisiljeni da je slušate, u gradu ili na selu, na moru ili u pustinji, tako je rekao Reger. Ljudi su svakodnevno zagušeni muzikom već dotle da su davno izgubili svaki osećaj za muziku. Takva strahotna situacija, naravno, deluje i na koncerte koje danas slušamo, nema ničeg više izvanrednog, pošto je sva muzika na celom svetu izvanredna, a tamo gde je sve izvanredno, logično, ništa više nije izvanredno, pa onda je neposredno dirljivo, tako je rekao Reger, kad se par virtuoza još upinje da bude izvanredno, a to nisu više, budući da to više i ne mogu biti. Svet je skroz prožet totalnom muzikom, rekao je Reger, u tome je nesreća, na svakom uličnom uglu slušate izvanrednu i perfektnu muziku u ogromnim količinama, u toj meri da biste zapravo davno morali da zapušite sve slušne kanale da ne biste poludeli. Današnji ljudi pate, jer im ništa drugo ne preostaje, od bolesne muzičke potrošnje, tako je rekao Reger, i ta muzička potrošnja je pretvorena u industriju koja upravlja današnjim ljudima i ići će do tačke dok ne uništi sve ljude; danas mnogo govorimo o otpadu i herniji koji sve uništavaju, ali muzika uništava još i više nego otpad i hernija, muzika je ta koja, konačno, totalno uništava sve i svakog, kažem vam. Muzička industrija najpre uništava čovekove slušne kanale, a zatim, logično sledi, samog čoveka, takva je istina, tako je rekao Reger. Vidim već čoveka koga je totalno uništila muzička industrija, vidim te mase žrtava muzičke industrije koje, na kraju krajeva, smradom svojih muzičkih leševa preplavljuju kontinente, dragi moj Acbaheru, muzička industrija će jednog dana imati čoveka na savesti, imaće naposletku, velika je verovatnoća, celo čovečanstvo na savesti, ne samo hernija i otpad, kažem vam to. Muzička industrija je ubica ljudi, muzička industrija je masovni ubica čovečanstva koje, nastavi li tako muzička industrija kao dosad, za nekoliko decenija već ostaće bez ijedne jedine šanse, dragi moj Acbaheru, tako je rekao Reger uzbuđen. Čoveku sa osetljivim sluhom uskoro neće biti mogućno ni da iziđe na ulicu; bilo da odete u kafanu, ili da odete u gostionicu, ili da odete u robnu kuću, svuda ste prinuđeni, hteli ili ne, da slušate muziku, bilo da putujete vozom ili letite avionom, svuda vas sledi muzika. Ta muzika bez predaha je nešto najbrutalnije što čovečanstvo u ovom trenutku podnosi i trpi, tako je rekao Reger. Od rane zore do kasno u noć, čovečanstvo je zagušeno Mocartom i Betovenom, Bahom i Hendlom, rekao je Reger, uđite kuda god hoćete, ne možete izbeči tu torturu. Zapravo je čudo, rekao je Reger, da tu neprekidnu muziku već ne čujemo i u Muzeju stare umetnosti, samo bi to još nedostajalo. Kad sam sahranio svoju ženu, nisam šest nedelja izlazio iz stana u Zingerovoj ulici, ni pomoćnicu nisam nijednom pustio unutra, tako je rekao Reger. Odmah posle pogreba, otišao je u obližnji hram i zapalio sveću, ne znajući upravo zašto, i neobično je da je iz hrama istog trena ušao u crkvu Svetog Stefana, pa i tamo zapalio sveću, ni tu opet ne znajući zašto. Pošto je u Stefanovoj crkvi zapalio sveću, sišao je komad puta niz Volcajl, nošen mišlju da se ubije. Ali, nisam imao tačnu predstavu kako da se ubijem i naposletku sam misao da se ubijem mogao da isteram, barem nakratko, iz glave, tako mi je rekao Reger. Mogao sam da biram ili da danima i možda nedeljama lutam po gradu ili da se na niz nedelja zatvorim u stanu, tako mi je rekao Reger, odlučio sam da se zatvorim na niz nedelja. Pošto je sahranio svoju ženu, nije više viđao ni jednog jedinog čoveka, pa čak u početku nije hteo više ni da se hrani, danima je jedino pio čistu vodu, jer bez nje niko ne bi izdržao duže od tri, četiri dana, i otuda je istinski veoma brzo oslabio, izjutra najednom jedva da je više imao snage da ustane, i to je bio signal, tako mi je rekao Reger, i ponovo sam počeo da jedem i ponovo sam počeo da se bavim Šopenhauerom, upravo smo se Šopenhauerom ja i moja žena bavili kad se ona srušila iza mene i slomila, kako je nazivaju, butnu kost, tako je rekao Reger zamišljeno. Tokom tih šest nedelja zatvorenosti vodio sam tek par telefonskih razgovora sa svojim opunomoćenikom u poslovima i čitao Šopenhauera, i to me je verovatno spasio, tako je rekao Reger, mada nisam siguran da li
je dobro da sam se spasao, može biti, tako je rekao Reger, da bi bolje bilo da se nisam spasao, da sam se ubio.

Međutim, sama činjenica da je bilo potrebno toliko trčanja u vezi s pogrebom nije mi ostavljala nimalo vremena da se ubijem. Ako se odmah ne ubijemo, nećemo se više ni ubiti, i to je užasno, rekao je. Žudimo da budemo mrtvi baš kao i biće koje najviše volimo, ali se ipak ne ubijamo, pomišljamo na to, ali to ipak ne činimo, rekao je Reger.
Najneobičnije je da tokom tih šest nedelja nisam podnosio nikakvu muziku, niti jedan jedini put nisam seo za klavir, jednom sam, zanet mislima, pokušao s komadom iz Dobro temperovanog klavira, ali sam se istog trenutka okanuo pokušaja, nije muzika bila koja me je spasla tokom tih šest nedelja, bio je to Šopenhauer, neprestano pročitavanih par Šopenhauerovih redaka, tako je rekao Reger. Nije to bio ni Niče, samo Šopenhauer. Legao bih u postelju i pročitao par Šopenhauerovih redaka i razmišljao o njima, i ponovo pročitao par Šopenhauerovih rečenica i razmišljao o njima, tako je rekao Reger. Posle četiri dana, kad samo pio vodu i čitao Šopenhauera, prvi put sam pojeo komad hleba, koji je bio tako tvrd da sam morao da ga odsečem satarom za meso. Seo sam na tabure kod prozora koji gleda na Zingerovu ulicu, na ono grozno Losovo sedište, i gledao dole na Zingerovu ulicu. Zamislite, kraj maja, a bila je snežna oluja, rekao je. Okomio sam se na ljude. Posmatrao sam ih, iz stana, dole na Zingerovoj ulici kako žure na sve strane, natovareni odećom i namirnicama i bilo mi je muka od njih. Pomislio sam neću više da se vraćam tim ljudima, ne tim ljudima, a drugih i nema, tako je rekao Reger. Gledajući dole na Zingerovu ulicu, postao sam svestan da, osim tih dole na Zingerovoj ulici, koji jure na sve strane, drugih i nema. Gledao sam dole na Zingerovu ulicu i mrzeo ljude i mislio da neću više da se vraćam tim ljudima, tako je rekao Reger. Neću više da se vraćam u tu prostotu i duševnu ništavnost, rekao sam sebi, tako je rekao Reger. Pootvarao sam fioke u mnogim komodama i razgledao po njima i neprestano vadio fotografije i spise i prepisku svoje žene i redao ih jedno pored drugo na stolu i stalno ih sve gledao, dragi moj Acbaheru, i da budem iskren moram reći da sam pri tome plakao. Odjednom sam plakao bez sustezanja, decenijama ranije nisam plakao, odjednom sam plakao bez ikakvog sustezanja, tako je rekao Reger. Sedeo sam tamo i plakao bez sustezanja i plakao i plakao i plakao i plakao, tako je rekao Reger. Decenijama nisam plakao, još od detinjstva, i odjednom sam proplakao bez ikakvog sustezanja, rekao mi je Reger u Ambasadoru. Nemam, uostalom, šta da krijem niti da prećutkujem, rekao je, sa svojih osamdeset i dve godine nemam šta ni najmanje da krijem i prećutkujem, rekao je Reger, pa tako ni da prećutim da sam odjednom proplakao i neprestano plakao, danima sam plakao, tako je rekao Reger. Sedeo sam tamo i gledao pisma koja mi je žena pisala tokom proteklog vremena i čitao beleškice koje je zapisivala tokom proteklog vremena i plakao. Tokom decenija se, prirodno, navikavamo na neku osobu i decenijama je volimo i volimo je, naposletku, više nego sve druge i vezujemo se za nju, a kad je izgubimo, stvarno je tako kao da smo sve izgubili. Uvek sam verovao da je muzika ono što mi sve znači, pokatkad da je to filozofija, pa velika i najveća i vrhunska književnost, uopšte da je to umetnost, ali sve to, sva umetnost, nije ništa u poredenju s jednim i jedinim voljenim bićem. Šta smo sve tom jedinom voljenom biću učinili, rekao je Reger, koliko hiljada i stotina hiljada bolova naneli tom biću koje smo voleli više nego ikog, kako smo mučili to biće, a ipak ga voleli kao nijedno drugo, rekao je Reger. Kad umre to biće koje smo voleli kao nijedno drugo na svetu, ostavlja nas sa užasnom rđavom savešću, rekao je Reger, sa okrutnom rđavom savešću, s kojom moramo da živimo posle njegove smrti i koja će nas ugušiti jednog dana, rekao je Reger. Sve knjige i rasprave koje sam sakupio za života i koje sam doneo u stan u Zingerovoj ulici, napunivši njima sve police, naposletku mi nisu ništa koristile, žena me je ostavila samog, a sve te knjige i rasprave su bile smešne. Verujemo onda da možemo da se zakačimo za Šekspira ili Kanta, ali to je iluzija, Šekspir i Kant i svi ostali koje smo tokom života uzdizali među one koje nazivamo velikani, napuštaju nas baš u trenutku kad su nam neophodni, tako je rekao Reger, nisu nikakvo rešenje za nas i nisu nam nikakva uteha, odjednom su nam jedino mučni i tuđi, sve što su ti takozvani velikani i ljudi od značaja mislili, pa onda još i pisali, ostavlja nas hladnim, tako je rekao Reger. Uvek verujemo da se na te takozvane značajne i velike, u nekom odlučnom trenutku, u odlučnom trenutku u životu, možemo osloniti, ali to je zabluda, jer baš u odlučnom trenutku u životu, svi ti značajni i veliki i, kao što se kaže, besmrtni, napuštaju nas i ostajemo sami, u takvom odlučnom trenutku u životu ne pružaju nam ništa osim činjenice da smo sami čak i među njima, upućeni na sebe u najužasnijem smislu koji tome možemo pripisati, tako je rekao Reger. Jedino mi je Šopenhauer pomogao, zato što sam ga naprosto zloupotrebio u cilju opstanka, tako mi je rekao Reger u
Ambasadoru. Kad su mi se, pre ostalih, recimo Gete, Šekspir, Kant, smučili, u svom beznađu sam se jednostavno bacio na Šopenhauera, i sa Šopenhauerom seo na tabure okrenut prema Zingerovoj ulici, da bih mogao da nastavim da živim, jer sam odjednom poželeo da nastavim da živim, a ne da umrem, ne da sledim svoju ženu u smrt, nego da ostanem ovde, da ostanem na svetu, razumete li, Acbaheru, tako je rekao Reger u Ambasadoru. Ali, naravno, nisam imao sa Šopenhauerom samo zato sreću da preživim jer sam ga zloupotrebio za svoj cilj i, u stvari, falsifikovao na najgadniji način, tako je rekao Reger, pretvarajući ga naprosto u medikament opstanka, što on u zbilji nije, kao ni ostali, već spomenuti. Celog života smo se oslanjali na duhovne velikane i na takozvane stare majstore, tako je rekao Reger, a onda smo se smrtno razočarali u njih, budući da oni nisu ispunili svoju svrhu u odlučnom trenutku. Duhovne velikane i stare majstore skupljamo poput blaga, i verujemo da potom možemo da ih iskoristimo za naš cilj u odlučnom trenutku opstanka, što ne znači ništa drugo nego da ih zloupotrebimo za naš cilj, a to se pokazuje kao smrtna zabluda. Punimo svoj duhovni trezor duhovnim velikanima i starim majstorima i obraćamo im se u odlučnom trenutku u životu; međutim, kad otvorimo taj duhovni trezor, on je prazan, takva je istina, stojimo pred praznim duhovnim trezorom i utvrđujemo da smo sami i potpuno bez sredstava, tako je rekao Reger. Tokom života, čovek rizniči na svim poljima, a na koncu je njegova riznica ipak prazna, tako je rekao Reger, i isto je u pogledu njegovih duhovnih sposobnosti. Kakve sam samo neizmerne duhovne sposobnosti narizničio, tako je rekao Reger u Ambasadoru, a na koncu ipak stoji potpuno prazan. Tek putem gadnog trika uspelo mi je da Šopenhauera zloupotrebim za svoju svrhu, naime u cilju svog opstanka, tako je rekao Reger. Odjednom znate šta je to, praznina, kad se nalazite usred hiljada i hiljada knjiga i rasprava, koje su vas potpuno napustile, koje najednom nisu ništa za vas osim te užasne praznine, tako je rekao Reger. Kad ste izgubili najbliskiju osobu, sve vam je prazno, zavirujete kud god hoćete, sve je prazno, i osvrćete se i osvrćete i vidite sve je doista prazno, i to doveka, tako je rekao Reger. I spoznajete da nisu ti duhovni velikani i stari majstori oni koji su vas decenijama održavali u životu, nego da to dugujete jednoj jedinoj osobi koju ste voleli kao nikog drugog. A u tom saznanju i s tim saznanjem sami ste i ništa vam i niko ne pomaže, tako je rekao Reger, i očajavate sve dublje iz dana u dan i oburvavate se iz nedelje u nedelju u sve očajnije očajanje, tako je rekao Reger, ali odjednom izbavljate se iz očajanja. Ustajete i izlazite iz tog samrtnog očajanja, još imate snage da izidete iz tog najdubljeg očajanja, tako je rekao Reger, odjednom sam ustao s taburea okrenutog prema Zingerovoj ulici i izišao iz očajanja i sišao na Zingerovu ulicu, tako je rekao Reger, i zašao par stotina metara u gradski centar; ustao sam s taburea okrenutog prema Zingerovoj ulici, izišao iz stana i zašao u gradski centar, s mišlju da sad još jednom jedini put pokušam da nastavim da živim, tako je rekao Reger. Izišao sam iz stana u Zingerovoj ulici i pomislio da pokušam još jedan jedini put da nastavim sa životom i s tom mišlju stupio sam u okružje gradskog centra, tako je rekao Reger. I taj pokušaj da preživim ispao je srećno, verovatno sam s taburea okrenutog prema Zingerovoj ulici ustao u odlučnom i, verovatno, u poslednjem trenutku i sišao na Zingerovu ulicu i krenuo u gradski centar, tako je rekao Reger. Naravno, kad sam se onda opet vratio kući, u svoj stan, trpeo sam udarac za udarcem, možete misliti da s tim jedinim pokušajem da nastavim sa životom nije sve bilo učinjeno, morao sam onda da učinim još stotine takvih pokuašaja da nastavim da živim, ali neprestano sam ih ponavljao i neprestano sam iznova ustajao s taburea okrenutog prema Zingerovoj ulici i izlazio na ulicu i stvarno se opet nalazio medu ljudima, da, baš ljudima, i naposletku se spasao, tako je rekao Reger. Naravno, pitam se da li je bilo dobro, a ne ipak greška to što sam se spasao, ali nije reč o tome, tako je rekao Reger. Hteli bismo trenutačno da sledimo u smrt, a potom ipak ne bismo hteli, tako je rekao Reger, u takvoj torturi očajanja živim, morate znati, evo sad već godinu dana. Mrzimo ljude, a ipak hoćemo da živimo među njima, jer samo s ljudima i među njima imamo šansu da nastavimo da živimo, a da ne poludimo. Ne možemo dugo da podnosimo usamljenost, tako je rekao Reger, verujemo da možemo da budemo sami, verujemo da možemo da smo napušteni, ubedujemo sebe da smo kadri da sami nastavimo, tako je rekao Reger, ali to je utvara. Verujemo da smo kadri da se iz tog izvučemo bez ljudi, štaviše verujemo da iz tog možemo da se izvučemo apsolutno bez ikog i uobražavamo da imamo šansu samo kad smo sami, ali to je utvara. Bez ljudi nemamo ni najmanju šansu da preživimo, rekao je Reger, možemo da se družimo s koliko god hoćete duhovnih velikana i s koliko god hoćete starih majstora, oni ne zamenjuju ni jednog jedinog čoveka, tako je rekao Reger, na kraju nas ti takozvani duhovni velikani i ti takozvani stari majstori pre svih ostavljaju same i uviđamo da smo još i na najgadniji način ismejani od strane tih
duhovnih velikana i starih majstora i ustanovljavamo da smo sa svim tim duhovnim velikanima i svim tim starim majstorima oduvek živeli u situaciji ismejanosti. U stanu u Zingerovoj ulici, najpre je, kao što je rečeno, uzimao samo hleb i vodu, potom je, osmog ili devetog dana, uzeo malo mesa, koje je sam izdinstao u kuhinji, pripremio je i mekih šljiva koje je pojeo s valjuškama skuvanim u vodi, pri čemu mu je svaki put bilo muka. Osmog ili devetog dana ipak je pozvao pomoćnicu i poslao je po jelo u hotel Rojal preko puta stana. Sedeo sam kao pas i jeo, tako je rekao Reger. Sklopio je povoljan sporazum s hotelom Rojal, od kraja maja svakodnevno su mi, putem pomoćnice, koju smo uvek zvali Stela, iako joj je ime bilo Roza!, tako je rekao Reger, isporučivali čorbu i glavno jelo u aluminijumskom posuđu, naročito kupljenom za tu svrhu. Plaćao sam dve porcije, tako mi je rekao Reger u Ambasadoru, pola porcije bih pojeo, a pomoćnica bi pojela jednu i po, tako je rekao Reger. Hranu iz Rojala jeo sam sa izvesnom odvratnošću, tako je rekao Reger, ali jeo sam je pošto mi ništa drugo nije preostajalo, jeo sam je pošto sam morao da jedem, tako je rekao Reger, ali bilo mi je muka da jedem već na sam pogled na pomoćnicu koja je, naravno, sedela naspram mene dok je jela, nikad nisam mogao da podnesem pomoćnicu, uostalom uvek je bila pomoćnica moje žene, ja nikad nisam angažovao tu osobu, tako je rekao Reger, tu glupu, lažljivu osobu, tako je rekao Reger, koja je stvarno sedela naspram mene i jela jednu i po porciju iz Rojala, dok sam ja jeo samo pola porcije. Unajmljujemo pomoćnice, jer bismo se inače ugušili u sopstvenoj prljavštini, rekao je Reger u Ambasadoru, ali one su bez izuzetka uvek odvratne. Osuđeni smo na pomoćnice, i to je to, tako je rekao Reger. Iz Rojala je uvek donosila jelo koje je ona želela da jede, koje je izabrala za sebe, nikad jelo koje bi meni godilo. Volela je da jede svinjsko meso, i donosila je stoga uvek svinjsko meso, ali ja jedem, ako me pitate, samo goveđe meso, tako je rekao Reger. Uvek sam bio govedožder, kućne pomoćnice su, bez izuzetka, svinjožderke. Posle smrti moje žene, i to odmah već posle pogreba, tako je rekao Reger, pomoćnica mi je dala na znanje da joj je moja žena zaveštala to i to, iako znam da moja žena uopšte ništa nije zaveštala, jer moja žena nije nikad pomišljala da mora da umre i ni s kim nije govorila o tome šta će zaveštavati ili prenositi, čak ni sa mnom, pa otuda još manje s pomoćnicom. Pa ipak, pomoćnica mi je došla odmah posle pogreba i rekla da joj je moja žena ostavila ovo i ono, haljine, cipele, prekrivače, tekstil i tako dalje. Pomoćnice se, u stvari, ne boje nikakve sitničavosti, rekao je Reger u Ambasadoru. Ne osećaju nikakav stid u svojim zahtevima. Pomoćnice su uvek i svuda hvaljene, mada ljudi tačno znaju da današnje pomoćnice ne zaslužuju pohvalu, današnje kućne pomoćnice su odvratne u svojim zahtevima i apsolutno nespretne u svom poslu, ali ljudi se pretvaraju da kućne pomoćnice zaslužuju pohvalu, jer su osuđeni na njih, rekao je Reger u Ambasadoru. Nikad moja žena ni trenutak nije pomislila da nešto zavešta pomoćnici, ni dva dana pre smrti moja žena nije slutila da će umreti, pa kako bi onda mogla da nešto zaveštava pomoćnici?, tako je rekao Reger. Ona laže, pomislio sam, kad mi je pomoćnica dala na znanje da joj je moja žena obećala različite stvari, prisutni na pogrebu se još nisu ni razišli s groblja, a pomoćnica se već ustobočila preda mnom i rekla da joj je moja žena obećala ovo i ono.
Neprestano uzimamo ljude u zaštitu, jer ne možemo da verujemo da oni mogu biti tako ogavni, dok neprestano utvrđujemo u stvarnosti da su ogavni, čak onoliko koliko mi nismo ni smatrali da je mogućno. Pomoćnica je više puta, dok sam još stajao nad otvorenom rakom, ponovila reč tiganj, tako je rekao Reger, zamislite, ponavljala je reč tiganj dok sam još stajao nad otvorenom rakom. Nedeljama mi je pomoćnica sipala u uši, besramno lažući, da joj je moja žena mnogo šta obećala. Ali ja sam, kako se kaže, sedeo na ušima. Tek tri meseca posle smrti moje žene, rekao sam kućnoj pomoćnici da može da izabere ponešto za sebe od odeće koju sam namenio sinovici svoje žene, i da bi trebalo da uzme od kuhinjskog suda ono što joj izgleda da bi joj bilo korisno. Šta mislite kako je pomoćnica na to postupila, tako je rekao Reger, ta osoba je zahvatala puna naručja odeće i trpala u velike džakove od sto kila koje je unapred pripremila i trpala je i trpala puna naručja odeće moje žene sve dok u tim džakovima više nije bilo mesta. Bio sam preneražen, Posmatrajući taj prizor.

Kao mahnita jurila je kućna pomoćnica kroz stan i grabila sve što je mogla da zgrabi. Konačno je napunila pet džakova od sto kila i u tri velika kofera nagurala je sve što nije mogla da strpa u džakove. Na kraju se i njena ćerka pojavila da bi zajedno s njom snela džakove i kofere na Zingerovu ulicu, gde je ćerka dovezla iznajmljeni kamionet. Pošto su džakove i kofere spustile na Zingerovu ulicu, kućna pomoćnica je na tlu sabrala i gomilu kuhinjskog posuda, a da me nije uopšte ni pitala da li mi je pravo da ona uzme još i to posude. Rekla je da mi je ipak ostavila ovaj ili onaj sud dok je sude na tlu povezivala kanapom kroz uške da bi ih tako lakše mogla sneti na Zingerovu ulicu.
Stajao sam preneražen i posmatrao pomoćnicu i njenu ćerku koje su, kao opsednute, iznosile posude iz stana. Moja žena, uostalom, nikad nije videla ćerku kućne pomoćnice, tako je rekao Reger, da ju je videla makar jedared za sve te godine otkad je pomoćnica radila kod nas, užasnula bi se pogledavši je, tako je rekao Reger. Što više polažemo u ljude, kako se kaže, i bolji smo prema njima, utoliko nam oni groznije vraćaju, rekao je Reger u Ambasadoru. Ovaj događaj s kućnom pomoćnicom i njenom ćerkom istinski me je naučio, još jednom, koliko čovek može da bude bezdano odvratan, tako je rekao Reger. Donje klase, kako ih nazivaju, a to je istina, podjednako su ogavne i podle, podjednako dvolične kao gornje. Jedno od najodvratnijih obeležja ovog vremena jeste da neprekidno tvrdimo da su takozvani jednostavni i takozvani potlačeni ljudi dobri, a ostali loši, to je jedna od najgnusnijih obmana za koje znam, tako je rekao Reger. Ljudi su, svi skupa, bez razlike, podjednako podli i ogavni i lažljivi, tako je rekao Reger. Kućna pomoćnica, kako je nazivamo, nije ništa bolja od onih koje nazivamo gazdama, uostalom danas stvari stoje upravo obrnuto, kao što je i sve danas obrnuto, rekao je Reger, kućne pomoćnice su danas gazde, a ne obrnuto. Danas su takozvani nemoćni, u stvari, moćnici, a ne obrnuto, rekao je Reger u Ambasadoru. Dok je gledao na Čoveka sa sedom bradom, čuo sam ono što mi je govorio u Ambasadoru, da je danas sve obrnuto, ponavljao je danas je sve obrnuto. Još sam bio nad otvorenom rakom, a kućna pomoćnica me je ubedivala i tvrdila je da joj je moja žena zaveštala zeleni zimski kaput kojeg je svojevremeno kupila u Badgaštajnu. Ni manje ni više nego baš taj lep i skup kaput je moja žena zaveštala kućnoj pomoćnici, rekao je Reger ozlojeđeno. Te osobe koriste svaku priliku i ničega se ne plaše, onako glupi kakvi su, ti ljudi okreću sve, čak i ono najodvratnije, u svoju korist. A mi neprestano padamo na njih, jer su nam oni po prirodi nadmoćni u svakodnevnim ogavnostima, tako je rekao Reger. Oponašati narod podjednako je odvratno, rekao je Reger, kao i ulagivati se narodu, što je, recimo, karakteristično za političare. Imamo li idealističku predstavu, ipak se veoma brzo pokazuje da je ta predstava apsurdna, tako je rekao Reger, i rekao je, moramo da ostarimo, nema ničeg odvratnijeg od pripisivanja prednosti mladosti, oduvek mi je duboko odvratno kad neki starac govori o prednostima mladosti, dragi moj Acbaheru, i rekao je, današnji čovek je bez odbrane, bez zaštite, danas imamo čoveka totalno bez odbrane i totalno bez zaštite, još do pre deceniju imali smo ljude koji su se, koliko god to bilo malo, ipak osećali zaštićeni, ali danas su predani totalnom odsustvu zaštite, rekao je Reger u Ambasadoru. Ne mogu više da se skrivaju, nema više skrovišta, i to je ono strašno, tako je rekao Reger, sve je totalno prozirno i otuda je totalno lišeno zaštite; to znači da danas nema više nikakve mogućnosti za bekstvo, ljudi su svuda, svejedno gde su, ganjani i lovljeni, i beže i spasavaju se i više ne nalaze neku rupu u koju bi mogli da se zavuku, osim da pobegnu u smrt, tako stoje stvari, tako je rekao Reger, to je onespokojavajuće, jer svet nije više spokojno utočište, nego je samo onespokojavajuć. Morate da se prilagodite takvom onespokojavajućem svetu, Acbaheru, hteli ili ne hteli, od glave do pete ste predani ovom onespokojavajućem svetu, a ako vas ubeđuju da nije tako, onda vas ubeduju u laž, tu laž vam danas neprekidno ulivaju u uši, u čemu su se izveštili prvenstveno političari i politički brbljivci, tako je rekao Reger. Svet je jedna jedina onespokojavajuća pojava, gde niko više od ljudi ne nalazi zaštite, apsolutno niko, tako je rekao Reger u Ambasadoru. U ovom trenutku Reger je pogledao na Čoveka sa sedom bradom i rekao, uostalom, smrt moje žene nije samo moja najveća nesreća, ona me je i oslobodila. Oslobođen sam sa smrću svoje žene, rekao je, a kad kažem oslobođen mislim sasvim slobodan, u celosti slobodan, potpuno slobodan, ako znate ili barem slutite šta to znači. Ne čekam više na smrt, doći će sama, čak i da ne mislim na nju, doći će, potpuno mi je svejedno kad. Smrt voljenog bića je zapravo čudovišno oslobađanje čitavog našeg sistema, dodao je Reger. Izvesno vreme već živim s tim osećanjem da sam sad potpuno slobodan. Sad svemu mogu da dopustim da mi priđe, doista svemu, a da ne moram da se od toga branim, više se ne branim, i to je to, tako je rekao Reger sada. Gledajući na Čoveka sa sedom bradom, rekao je, stvarno sam uvek voleo Čoveka sa sedom bradom, Tintoreta nikad nisam voleo, ali svakako Tintoretovog Čoveka sa sedom bradom. Više od trideset godina posmatram sliku, i još mogu da je gledam, nijednu drugu sliku ne ih mogao da gledam više od trideset godina. Gledamo li ih bez skrupula, stari majstori brzo zamaraju, i ako ih podvrgnemo pomnijem razmatranju, uvek razočaravaju, naročito ako ih najbezobzirnije uzmemo za predmet našeg kritičkog razbora. U stvari, nijedan od tih takozvanih starih majstora ne odoleva istinskom
kritičkom razmatranju, tako je onda rekao Reger. Leonardo, Mikelandelo, Ticijan, sve to se, zapravo, neverovatno brzo rastače pred našim očima i naposletku se ipak ispostavlja, čak i ako je to genijalna i
uboga umetnost da se preživi, samo kao ubogi pokušaj da se preživi. Goja je u tom pogledu već tvrdokorniji komad, rekao je Reger, ali i Goja nam ne koristi i najzad nam ne znači ništa. Sve što je ovde, u Muzeju stare umetnosti, koji čak nema nijednog Goju, dodao je Reger, naposletku nam, naime u odlučnoj tački našeg života, ne znači ništa. Pre ili kasnije, na svim ovim slikama ipak ustanovljavamo, kad ih dublje izučavamo, neku nespretnost, da, u stvari, ustanovljavamo čak i na najvećim i najvažnijim tvorevinama, ako smo nepopustljivi, neki nedostatak, izvesnu otežavajuću grešku koja nam sve te slike postupno ogaduje, verovatno zato što smo suviše visoko postavili svoj zahtev, tako je rekao Reger. Umetnost u celini, uostalom, nije ništa drugo nego umetnost opstanka, ne smemo da to zanemarimo, sve u svemu uzevši ona je ipak neprestano obnavljani pokušaj, koji dira i u razum, da se okonča sa ovakvim svetom i njegovim odvratnostima, što je, kao što znamo, opet mogućno pre svega upotrebom laži i pretvornosti, obmane i iluzije, tako je rekao Reger. Ove slike su pune laži i pretvornosti, i pune obmane i iluzije, i zanemarimo li njihovu često genijalnu umetničku veštinu, nema ničeg drugog u njima. Sve ove slike su, osim toga, izraz čovekove apsolutne bespomoćnosti da okonča sa sobom i onim što ga okružuje tokom života. A ta nemoć koju one sve izražavaju, s jedne strane je ponižavajuća za duh, s druge strane, podjednako, potresna za duh i do smrti dirljiva, tako je rekao Reger. Čovek sa sedom bradom više od trideset godina odolevao je mom razumu i mom osećanju, tako je rekao Reger, stoga je za mene on najdragoceniji od svega što je ovde izloženo, u Muzeju stare umetnosti. Kao da sam toga bio svestan još pre više od trideset godina, kad sam prvi put seo na ovu klupu, upravo naspram Čoveka sa sedom bradom. Svi ovi takozvani stari majstori zapravo su promašaj, svi su, bez izuzetka, osuđeni na promašaj, u svakoj potankosti njihovih radova posmatrač može da ustanovi taj promašaj, u svakom potezu kičice, tako je rekao Reger, u najsitnijem i još sitnijem detalju. Čak i da zanemarimo da su svi ti takozvani stari majstori ipak samo po detalj naslikali genijalno na svojim slikama, ni jedan jedini od njih nije naslikao stoprocentno genijalnu sliku, to nijednom od tih takozvanih starih majstora nije nikad pošlo za rukom; ili promašuju na podbratku, ili na kolenu, ili na očnim kapcima, tako je rekao Reger. Većina promašuje na rukama, nema u Muzeju stare umetnosti ni jedne jedine slike na kojoj bi mogla da se vidi neka genijalno ili barem samo izvanredno naslikana ruka, stalno nailazimo na ruke na kojima se tragikomično omašilo, tako je rekao Reger, pogledajte ovde, na svim portretima, čak i najčuvenijim. Čak ni da naslikaju samo izvanredan podbratak ili doista uspelo koleno, nije polazilo za rukom niti jednom od tih takozvanih starih majstora. El Greko nikad nije umeo ni jednu jedinu ruku da naslika, El Grekove ruke izgledaju uvek kao prljave i vlažne sudopere, dodao je Reger, ali El Greka nema čak ni jednog u Muzeju stare umetnosti. A Goja, koji takođe, uostalom, nije zastupljen u Muzeju stare umetnosti, pazio se toga da makar jednu ruku naslika jasno, što se tiče ruku kod Goje, sam Goja nije odmakao dalje od diletantizma, i to strašni, ogromni Goja, koga stavljam iznad svih slikara koji su ikad slikali, tako je rekao Reger. A onda, upravo je deprimirajuće, ovde, u ovom Muzeju stare umetnosti, neprestano videti samo umetnost koju valja označiti kao državnu umetnost, kao habsburškokatoličku državnu umetnost koja je neprijateljska prema duhu. Decenijama je uvek isto, idem u Muzej stare umetnosti i mislim, Muzej stare umetnosti nema nijednog Goju! Činjenica da nema nijednog El Greka, što se mene tiče i mog shvatanja umetnosti, nije neka nesreća, ali da Muzej stare umetnosti nema Goju, stvarno je nesreća, tako je rekao Reger. Ako sudimo po svetskom merilu, tako je rekao Reger, moramo da kažemo da Muzej stare umetnosti ne odgovara svom ugledu, nije čak ni prvorazredni muzej, jer ne poseduje velikog, nenadmašnog Goju. Tome dodajem da Muzej stare umetnosti totalno odgovara umetničkom ukusu habsburgovaca, koji su, barem što se tiče slikarstva, imali odvratan, potpuno neduhovan katolički ukus u umetnosti. Uostalom, katolički habsburgovci nisu ni marili za slikarstvo više nego za književnost, budući da su im slikarstvo i književnost uvek izgledali kao opasne umetnosti, za razliku od muzike, koja im nikad nije mogla nauditi, i to baš zato što je bila tako lišena duha, pa je ona mogla da se punokrvno razvija, kako sam jednom pročitao u nekoj takozvanoj knjizi o umetnosti. Habsburgovska pretvornost, habsburgovska slaboumnost, habsburgovska verska perverznost, sve to visi na ovim zidovima, i takva je istina, tako je rekao Reger. A na svim tim slikama, čak i na pejzažima, prisutna je ta perverzna katolička verska infantilnost. Sušta prostačka crkvena pretvornost na slikama koje odgovaraju najvišim, čak vrhunskim likovnim zahtevima, pa to je odvratno. Sve što je izloženo u Muzeju stare umetnosti sadrži katolički aureol, iz toga ne izuzimam ni đota, tako je rekao Reger. Odvratni su ti Venecijanci koji su se svakom rukom koju su naslikali grčevito hvatali za prealpsko katoličko nebo, dodao je. U Muzeju stare
umetnosti ne možete videti ni jedno jedino naslikano prirodno lice, stalno samo katoličke face. Posmatrajte duže vreme ovde, recimo, neku dobro naslikanu glavu, naposletku će ona ispasti katolička, tako je rekao Reger. Čak i trava na ovim slikama niče kao katolička, čak i čorba u holandskim supenicima nije druga nego katolička čorba, dodao je Reger. To je bestidni naslikani katolicizam, ništa drugo, tako je rekao Reger. Proteklih trideset i šest godina sam dolazio u Muzej stare umetnosti jedino zato što je ovde tokom cele godine idealna temperatura od osamnaest Celzijusovih stepeni, koja nije najbolja samo za platno ovih slika nego i za moju kožu i, još više, za moju preosetljivu glavu, tako je rekao Reger. Brižljivo razmatranje umetnosti, samoubilačka metoda, sa starenjem iziskuje izvesno majstorstvo, dodao je Reger. U Muzeju stare umetnosti ne postoji stečeno pravo, rekao je, mržnja prema umetnosti, u osnovi je neizlečivo ludilo za umetnošću. Nesumnjivo, dragi moj Acbaheru, već smo gotovo na vrhuncu naše haotične i kičerske epohe, rekao je i: cela ova Austrija, uostalom, nije ništa drugo nego Muzej stare umetnosti, katoličko-nacionalsocijalistički, užasni. Obmanjivanje u ime demokratije, rekao je. Haotično đubrište je ova današnja Austrija, ta smešna državica, koja se preznojava od samoprecenjivanja i koja je sad, četrdeset godina posle takozvanog Drugog svetskog rata, kao totalno amputirana dospela do svoje apsolutno najniže tačke; ta smešna državica u kojoj je misao izumrla i u kojoj, već pola stoleća, vladaju samo podla državnopolitička stupidnost i državnobigotna glupost, tako je rekao Reger. Svet konfuzan, brutalan, rekao je. Suviše star da bi nestao, rekao je, suviše sam star da bih otišao, Acbaheru, osamdeset i dve, shvatate li! Stalno sam bio sam! Sad sam konačno u klopci, Acbaheru. Kuda god danas pogledali po ovoj zemlji, gledamo u neku posprdnu nužničku jamu, rekao je Reger. Masovno ludilo, katastrofalno, rekao je. Svi su više ili manje depresivni, znate li, a s Mađarskom, uostalom, imamo najviši stepen samoubistava u čitavoj Evropi. Često sam pomišljao da odem u Švajcarsku, ali Švajcarska bi za mene bila još gora. Ne možete zamisliti koliko volim našu zemlju, rekao je Reger, ali najdublje mrzim ovu savremenu državu; sa ovom državom neću ubuduće ništa više da imam, sa svakim danom sve je gnusnija. Svi ljudi koji danas deluju i vladaju u ovoj državi imaju isključivo grozna, primitivna lica, lišena duha, u ovoj bankrotiranoj zemlji vidite još samo gigantsko smetlište užasnog fiziognomskog otpada, rekao je. Mislimo, ne govoreći sve, i verujemo da smo kompetentni, a ipak nismo, to je komedija, a kad pitamo kako valja nastaviti, to je tragedija, dragi moj Acbaheru. Pojavio se Irzigler i doneo Tajms, za koji ga je Reger zamolio, trebalo je, uostalom, samo da iziđe iz Muzeja stare umetnosti, prede ulicu i tamo je bio kiosk s novinama. Reger je uzeo Tajms, ustao i izišao iz sale Bordone, i to, kako mi je izgledalo, žustrijim korakom nego inače, sišao je velikim centralnim stepeništem i izišao na ulicu, ja sam ga pratio. Zastao je kod vulgarnog spomenika Mariji Tereziji i rekao da sam ja verovatno ipak začuđen nad činjenicom da mi dosad još nije rekao pravi razlog zašto je ponovo već danas želeo da se sretne sa mnom u Muzeju stare umetnosti. Nisam mogao da verujem svojim ušima kad je rekao da je kupio dve ulaznice, odlična mesta u parteru, za Razbijeni krčag u Burgteatru i pravi razlog zašto me je zamolio da danas opet dođem u Muzej stare umetnosti jeste da mi predloži da s. njim pogledam Razbijeni krčag u Burgteatru. Znate li, decenijama nisam bio u Burgteatru i ništa više toliko ne mrzim koliko Burgteatar, stvarno ništa više koliko dramsku umetnost uopšte, rekao je, ali juče sam pomislio da odem sutra u Burgteatar i pogledam Razbijeni krčag. Dragi moj Acbaheru, tako je rekao Reger, ne znam kako mi je pala ideja da idem danas, i to s vama i ni s kim drugim, u Burgteatar da bih gledao Razbijeni krčag. Možete me mirno smatrati za udarenog, dodao je Reger, dani su mi ionako izbrojani; stvarno sam pomislio da danas idete sa mnom u Burgteatar, na kraju krajeva Razbijeni krčag je najbolja nemačka komedija, a Burgteatar je, još uz to, prvo pozorište na svetu. Tokom tri časa me je mučila misao da bi trebalo da vam kažem da bi dobro bilo da idete sa mnom na predstavu Razbijenog krčaga, jer sam ne bih išao na Razbijeni krčag, dodao je Reger, piše Acbaher, tokom tri puna mučna časa pitao sam se kako da vam kažem da sam uzeo dve karte za Razbijeni krčag i da sam, pri tome, mislio na sebe i vas, jer decenijama niste od mene ništa drugo slušali nego da je Burgteatar najgnusnije pozorište na svetu, a sad najednom bi trebalo, štaviše, da idete sa mnom na Razbijeni krčag u Burgteatar, to je stvar koju čak ni Irzigler ne shvata. Uzmite drugu kartu, rekao je, i pođite večeras sa mnom u Burgteatar, podelite sa mnom zadovoljstvo ovog perverznog ludila, dragi moj Acbaheru, rekao je Reger, piše Acbaher. Da, rekao sam Regeru, piše Acbaher, ako je to vaša izričita želja, a Reger je rekao, da, to je moja izričita želja, i dao mi je drugu kartu. Uveče sam stvarno otišao s Regerom u Burgteatar i na Razbijeni krčag, piše Acbaher. Predstava je bila grozna.