Andreas Pitler- Inspektor Bronštajn i ...

Bronštajn je s mukom otključao vrata stana jer su mu ruke neprekidno drhtale. Tek posle nekoliko pokušaja konačno je pogodio bravu. Nesigurnim pokretom ruke naglo otvori vrata i, samo što je ušao unutra, dohvati rakiju. Trgnu poprilično i pogleda na sat. Ako je vero¬vati Bronštajnovim očima, skazaljke su pokazivale tačno dvanaest. Ovoj zemlji je kucnuo poslednji čas.

Beč, mart 1938. Nacisti samo što nisu preuzeli vlast. Režim kancelara Kurta fon Šušniga očajnički pokušava da spase zemlju raspisujući referendum o austrijskoj nezavisnosti. Upravo u to vreme nacista na visokom položaju ubijen je pod sumnjivim okolnostima. Inspektor Bronštajn pozvan je na mesto zločina, i dok pokušava da uđe u trag počiniocima i razreši još jedno ubistvo koje je usledilo, predstojeći anšlus Austrije postaje sve izvesniji. Za Bronštajna je to dvostruka borba protiv vremena...

Sa Inspektorom Bronštajnom i slučajem ubijenog naciste, Andreas Pitler uspeo je da čitaocu ubedljivo dočara mračnu atmosferu poslednjih časova nezavisne Austrije.

Prolog


Vazduh! Svež vazduh bio mu je potreban da se ne bi ugušio. Zašto je u ovoj prostoriji bilo tako zagušljivo i vrelo? Zima je, i ovde bi, zapravo, moralo da bude ledeno. Ali nije tako, vrućina je kao u tropima. Opipao je svoju pidžamu. Da, bila je natopljena znojem. I ta žed! Ta neverovatna, užasna žeđ! Grlo mu je bilo suvo, a jezik zalepljen za nepca. Možda zato nije imao dovoljno vazduha. Pokušavao je da ovlaži ždrelo pljuvačkom. Onda se napregnu da duboko udahne, ali smesta se štrecnu. Užasan bol sevnu mu kroz udove i kao da mu raspara pluća i utrobu. Htede da krikne, ali mu se ote samo krkljanje.
Ustaj! Diži se! Diži se iz kreveta pre nego što krevet postane tvoj grob! S ono malo preostale snage jedva se pridiže, ali zbog neopisivih bolova opet se previ, u grču.
Činilo se da bol nikada neće prestati. Mada je, sada, sedeo uspravno u krevetu, trup mu nemoćno klonu kao prazan džak. Glava mu pade na grudi. Disao je kao parna lokomotiva koja je iskočila iz šina.
Bože dragi, šta je ovo? Možda je juče preterao u slavlju? Telo mu se bunilo, vodilo je protiv njega pravi gerilski rat. Opkolili su ga pobunjeni organi i udarili na njegov duh. Pluća su zviždala kao ekspres lonac pod visokim pritiskom, bešika je silno žudela da bude ispražnjena, mišići su mu se grčili, a srce jako tuklo. Obuzimala ga je sve veća panika.
Samo mirno! Sve će biti u redu. Najpre otvori prozor, onda obavi posao i, na kraju, popij čašu vode. Opasnost će tada proći! On spusti noge s kreveta, a zatim nožnim prstima opipa pod tražeći papuče. Trudio se da diše plitko ali ujednačeno. Potom prstima snažno zgrabi dušek. Iz zaleta pokuša da se uspravi.
Spopade ga vrtoglavica. Rukama snažno zavesla kroz vazduh očajnički tražeći oslonac. Osećao se kao da mu je telo izbodeno špenadlama. U venama mu je besnela vatra od koje mu se smračilo pred očima. Poslednjim ostacima snage zabaci gornji deo tela napred da bi desnom rukom uhvatio ručku na prozoru. Za trenutak zastade ne bi li se pribrao, ali mu ponesta daha. Pokuša da otvori prozor. Kao da ga je hitac pogodio pravo u grudi. On pusti ručicu na prozoru, uhvati se za srce i snažno ga pritisnu kao da hoće da ga spreči da iskoči. Bol se, međutim, samo pojačao. Očajnički je pokušavao da se snađe u mraku, ali oči su zatajile. Vid ga izneveri, na oči mu pade mrak, tamniji od uobičajenog za ove noćne časove. Ruka mu grčevito stegnu grudi, ali očekivang olakšanja nije bilo.
Naprotiv.
Kolena su mu klecala, a butine počeše grčevito da drhte. Krevet je, možebiti, ipak bio bolji izbor. Samo da se malo odmori, samo malo, pa će tako možda sprečiti nesreću.
Ali postelja je odjednom bila neizmerno daleko. Toliko daleko da je bilo skoro nemoguće da stigne do nje. On natera sebe da korakne, ali se noga pobuni. Sakupivši poslednje atome snage, uspeo je da pomakne nogu pola stope. Sad samo privuci drugu, pomisli. Kao da mu se bodež neumoljivo zari u grudi. On razjapi usta, ali iz njih ne izađe krik. Zatim se nečujno okrenu oko svoje ose i pade licem na pod.
Na svoje iznenađenje, nije izgubio svest. Samo mu činilio da izlazi iz svog tela. Video je sebe kako leži. Star, nemoćan, osuđen na smrt. Više nije osećao nikakav bol. Postao je lagan. Tako beskrajno lagan. Nestale su sve muke koje su ga snašle u poslednje vreme. Da li je opažao svetlost kroz svoje zamućene oči? Odmor! Samo da se malo odmori! Nema više doline suza. Samo spokoj i večno blaženstvo.
Osmeh mu je titrao oko usana kada je sklopio oči. Kucnuo je čas.
I bilo mu je svejedno da li ga valkira vodi u Valhalu, anđeo u raj, ili će nastaviti da postoji u svetu senki šeola\'7b1\'7d, daleko od Boga. Ovozemaljske muke više ga neće moriti. Zgrčeni prsti se opustiše, a ruka mu skliznu s grudi i lagano pade na pod. Poslednji uzdisaj, i njegovo telo se umiri.

I


Četvrtak, 10. mart 1938.

Kakvo je iznenađenje čekalo teološke pametnjakoviće koji još nisu otišli na onaj svet, jer je taj svet prokleto ličio na Valfišgase\'7b2\'7d. Zavese natopljene nikotinom, masivna trpezarija u staronemačkom stilu i grozna imitacija persijskog tepiha podno njegovih nogu. Bog možda nije imao previše vremena da stvori svet, ali je ipak mogao malo više da se potrudi kad je stvarao raj. Kuda su se samo deli anđeli?
Bilo je zanimljivo i to što na onom svetu nije vladao nebeski mir. Očigledno je i ovde bilo automobila, jer je zavijanje, koje je dopiralo do njegovih ušiju, nesumnjivo poticalo od neke trube. A zatim je usledilo nedvosmisleno: „Da si se izvinio, glupane!“ Kako je to lepo! U raju se govorilo bečkim narečjem!
Ili je raj, u stvari, bio Beč?
Prašnjavi tepih, zavese, naslonjače... sve mu je delovalo isuviše poznato da bi moglo biti bilo šta drugo nego njegov stan.
S mukom podiže ruku i približi je svom licu. Oseti mesnati obraz, pa zatim oprezno opipa bradu. Nema nikakve sumnje. Osećao je sebe. Dakle, bio je živ.
Bronštajn se oprezno pridiže. Istina, bol mu ponovo sevnu kroz udove, ali ovoga puta to ga nije uspaničilo, naprotiv, ispunilo ga je radošću. Ako se probudite kao neko ko ima više od pedeset godina i ništa vas ne boli, mrtvi ste. On je, međutim, osećao svaki delić svog tela, eo ipso\'7b3\'7d - živ je. Prema tome, smrt ga je još jednom zaobišla.

Nije se obazirao na upadljive mrlje na donjem delu pidžame koje su mogle poticati samo od toga što mu se bešika nevoljno ispraznila. On zgrabi prekrivač da bi se pomoću njega pridigao. Ubrzo se našao na nogama. Istina pomalo nesigurno, ali ipak je stajao. Navodio je svoje telo ka kupatilu što je opreznije mogao. Pošto je konačno stigao, skinuo je odeću i počeo temeljno da se pere. Kad je pomislio da je dovoljno čist, vratio se u sobu da se polako, veoma polako obuče.
Preskočio je uobičajenu kafu i cigarete i odlučno krenuo napolje. Na ulici je ubrzo počeo da se oseća kao pravi starac jer mu je za put do prezidijuma\'7b4\'7d bilo potrebno tri puta više vremena nego obično.
Kada je konačno seo za svoj pisaći sto, odlučio je da doručkuje aspirin i čašu vode. Tek tada, i ne pre nego tada, moći će da razmišlja o dunavu\'7b5\'7d, svojim omiljenim cigaretama.
Stomak mu se još nije smirio a vrata su se otvorila i u sobu uđe Černi.
„Zdravo, šefe. Imamo ubistvo.“
„Hajde, Černi, pusti me na miru. Uopšte mi nije dobro. Noćas sam mislio da ću umreti.“
„Nije valjda! Šta ti se desilo?“
Bronštajn ga podrobno izvesti o svom noćašnjem, kako ga je nazvao, iskustvu bliske smrti.
Černi zviznu kroz zube.
„Slušaj, to ne zvuči dobro. Možda bi trebalo da odeš na pregled pre nego što ti se nešto stvarno desi. Možda ti treba banja, ili tako nešto.“
„Lako je tebi da pričaš, Černi, ako sada odem na bolovanje, mogu definitivno da zaboravim na svoje unapređenje. Mada…” i na te reči Bronštajn glasno uzdahnu, „kako stvari trenutno stoje, to mogu da zaboravim.“
U tom trenutku s ulice se začu galama. Černi otvori prozor da vidi šta se dešava. Tačno pod prozorom demonstrirali su nacisti iako su bili zabranjeni.

„S krovova šibaju vetrovi hladni.
Kući s posla odlazimo gladni.
Mašine miruju, posle rada staju
dok radnici umorni u noći nestaju.
Kod kuće teška beda je i jad.
Strpljenja, braćo, izdaju nas često
al’ nade ima, Judi se klima presto.“

Zgađen prizorom, Bronštajn zatvori prozor. Iako su te svinje bile zabranjene, ponašale su se kao da je Beč već postao Berlin.
Uz pratnju gromkih bubnjeva i bat čizama, odred SA\'7b6\'7d je odmarširao ka Ringu pevajući jednu naročito iritantnu pesmu tog takozvanog pokreta.
„Čovek se samo može nadati da će narod na referendumu, koji je Šušnig zakazao za subotu, okrenuti leđa ološu, jer se budućnosti zemlje inače crno piše. A pogotovu mojoj budućnosti. Tada mi i tako i tako više neće biti potrebno banjsko lečenje.“
Černi je skeptično odmahnuo glavom:
„Ne bih polagao veliku nadu u nacionalni referendum. Šušnig je prokockao naklonost svih. Nisam siguran da ga sada mnogi podržavaju.“
„Zar zaista misliš da bi ljudi više voleli ovog galamilžiju iz Braunaua\'7b7\'7d?“
Černi ćutke slegnu ramenima.
Da li je stvarno dotle došlo? Treba mu jedan gorki liker! Da li je uopšte u redu da pije tako rano ujutro? Ma što da ne, upravo je za dlaku izbegao smrt, pa ne mora da bude sitničav. Ipak, za njega je izjava saveznog kancelara koju je ovaj dao samo dan ranije predstavljala pravo olakšanje. U stvari, ličila je na njegovo jutrošnje buđenje, takoreći na vaskrsenje iz mrtvih. U poslednje vreme, stvari uopšte nisu izgledale ružičasto. Sa strahom se setio da je Šušnig, tek što se vratio sa sastanka s Hitlerom u Oberzalcbergu, upravo vođu zabranjenih austrijskih nacionalsocijalista Artura Zajs-Inkvarta imenovao za ministra unutrašnjih poslova, koji je tako, pre tri nedelje, postao Bronštajnov šef nad šefovima. Bronštajn je u stvai i, posle polaganja zakletve najvišeg naciste, bio uveren da će odmah biti otpušten iz policijske službe, ali izgleda da Hitlerovi petokolonaši u Beču nisu naročito žurili. Isto kao i Černi, ostao je državni službenik, čak nije povučen iz odeljenja za ubistva. Ali sada je definitivno sumnjao da će moći da slavi unapređenje u general-majora, što mu je još početkom februara došapnuo direktor policije Skubl. Doduše, radovao se što je Černi od prvog marta unapređen u potpukovnika, ali je smatrao da je to najviše na šta obojica mogu da računaju.
Černi trgnu Bronštajna iz razmišljanja.
„Kako god bilo, ipak imamo jedno ubistvo. I sve dok smo zvanično zaposleni, naš zadatak je da rasvetlimo takve zločine, zar ne?“
Bronštajn se prenu.
„Da... svakako... Naravno, u pravu si.“
On pređe rukama preko lica.
„Dobro. Šta je bilo?“
Černi kratko udahnu.
„Da li ti nešto govori ime Valter Zuhi?“
„Nacistička zverka?“
„Upravo taj!“
„Naravno. Kakav je to gnojavi čir. Taj če sada da likuje!“
„E, pa neče. Zuhi je žrtva ubistva.“ Černi zadrža bezizražajni izraz lica.
Bronštajn zviznu kroz zube.
„Ma šta kažeš!“, reče.
Valter Zuhi je, bez obzira na češko poreklo svog imena, koje je u prevodu značilo „suvi“, kako je Černi jednom objasnio Bronštajnu, bio jedan od prvih nacionalsocijalista. Zuhi je, još pre Velikog rata, dok je živeo u Češkoj, bio aktivan u nacionalnim nemačkim udruženjima i, zahvaljujući tome, postao bliski saradnik tadašnjeg partijskog vođe Hansa Knirša, koji je od 1911. bio poslanik parlamenta u Beču, a od 1918. član čehoslovačkog parlamenta. Zuhi je ostao u Beču i maja 1918. osnovao Nacionalsocijalističku nemačku radničku partiju, koja se 1921, budući da je bila podređena nemačkoj sestrinskoj stranci, utopila u gotovo istoimeni pokret u Bavarskoj.
Sve to ne bi naročito interesovalo Bronštajna da Zuhi pre nekog vremena nije postao veoma poznata ličnost, posle Šušnigove posete Berhtesgadenu, ime Zuhog se često pojavljivalo u novinama i mnogi su ga smatrali budućim austrijskim kancelarom. Međutim, nije bila tajna da su advokat Zajs-Inkvart i general Glajze-Horeslenau bili njegovi ogorčeni suparnici u borbi za vođu auistrijskih nacista.
Verovatno je njihov tabor nedavno plasirao izvesne članke koji su Zuhog predstavljali u nepovoljnom svetlu. Jedni su mu prebacivali da je prevrtljivac, jer se Ril, kao njegov kompanjon, 1927. kandidovao za jedinstvenu hrišćansko-socijalnu listu, drugi su se prisećali neslavne uloge Zuhog u nasilnom svrgavanju Rema s vlasti pre četiri godine, dok su treći nagoveštavali da je Zuhi na poseban način bio naročito blizak muškim pripadnicima nemačke omladine.
„Šta smo do sada saznali?“
„Zapravo ništa“, odgovori Černi. „Pronađen je mrtav ii svom stanu u Škodagase, što je prikladno, jer škoda znači šteta.“
„Prestani s tim glupostima, Černi. Kada?“
„Poziv je stigao pre četvrt sata. Našla ga je njegova domaćica. Prerezanog grkljana.“
„Bogami, onda to verovatno nije bilo samoubistvo.“
„Idemo?“
„Da.“
Dvadeset minuta kasnije, njih dvojica su se našla na mestu zločina, koje su već obezbeđivali uniformisani policajci. Ušli su u hodnik i krenuli na prvi sprat, gde se nalazio stan Zuhog. Pred vratima je stajala punačka domaćica.
„Zdravo, gospodine inspektore. To se ovde dogodilo.“
Ona pokaza ka dnevnoj sobi, gde je krv Zuhog dobro natopila jedan persijski tepih. Kućna pomoćnica je krenula za njima, a onda rukama prekri lice.
„Baš me je sramota“, promrmlja. Za Bronštajna je ženina reakcija bila donekle razumljiva jer je Zuhi ležao na tepihu nag, potpuno umrljan krvlju. Krv je bila razmazana po njegovom golemom trbuhu, dok se skvrčeni ud jedva video.
„Prilično sitan za natčoveka.“
„Ali molim vas, gospodine inspektore!“, negodovala je služavka.
„Ma šta, mali đoka je mali đoka. Svejedno da li je u pitanju arijevac ili Jevrejin“, Bronštajn je namerno bio grub.
Ni sam nije znao šta ga je navelo da tako govori. Možda je na taj način hteo da ispolji naročitu žestinu ne bi li se tim oklopom na neki način zaštitio od prisutnih policajaca. Njihova lojalnost će se istopiti čim budu saznali da se istražitelj zove Bronštajn.
„Kako se vi uopšte zovete?“, zalaja Bronštajn na ženu.
„Amalija Vinter“, odvrati ona.
„Kada ste ga pronašli? A kada ste ga poslednji put videli? Mislim živog.“
„Jutros u osam. Juče u šest.“
„Juče u šest ujutro ili uveče?“
„Uveče. Rekao je da mogu da idem, da očekuje još neku posetu, ali će se sam pobrinuti za to.“
„Da li se to često dešavalo, da očekuje posetu i da se sam pobrine za to?“
„Zapravo... jeste“, okolišala je Vinterova.
„Šta hoćete da kažete?“

„Pa bilo je nekih poseta za koje milostivi gospodin nije želeo da znam. Ali sam ipak doznala.“ Pritom se Vinterova smeškala kao sfinga.
Bronštajn oseti da gubi strpljenje.
„Govorite taheles\'7b8\'7d, gospođo Vinter, inače će biti coresa\'7b9\'7d “
„Mislim, to su bili prosto mladi simpatizeri pokreta. Uvek su dolazili uveče. A on ih je podučavao... nemačkim vrlinama i nemačkoj tradiciji.“
Bronštajn značajno pogleda Černog.
„Da li je gospodin Zuhi živeo sam?“, upita sada Černi.
„Gospodin inženjer je bio samac, da. Uvek je govorio da se oženio pokretom.“
Bronštajn se osvrnu oko sebe. Stan je svakako mogao da se opiše kao gospodstven. Imao je tri velike sobe i nekoliko pomoćnih prostorija, koje su listom bile pretrpane pseudogermanskim kultnim predmetima. Knjiga skoro uopšte nije bilo, ali je zato tu bila sva sila velikih kičerskih slika. Bronštajnu se učini da na njima prepoznaje Parsifala, Zigfrida i Hagena iz Tronje. Iznad kreveta je visila džinovska slika ukrašena natpisom Bitka za Rim. Pošto je prekopao sećanje, došao je do zaključka da prikazuje gotske kraljeve Totilu i Teju u poslednjoj bici s Vizantincima. Na staronemačkom sekreteru ležala je Hitlerova Moja borba\'7b10\'7d, a pored nje jučerašnje izdanje lista Felkišer beobahter.
„Ko još stanuje u ovoj kući?“ Bronštajnovo pitanje nije bilo upućeno nikome određenom u prostoriji. Posmatrao je imitaciju štita sa slikom tobožnje germanske kacige s rogovima koji je bio oslonjen na jedan stub u salonu.
„Izvinite, ne znam. Ja sam ovde dolazila samo preko dana. Ali pitajte nastojnicu, ona to sigurno zna.“
Opet jedna nastojnica, pomisli Bronštajn i tiho uzdahnu.
„Znate šta, uzmite lične podatke ove Vinterove, a ja ću za to vreme svratiti kod nastojnice. Već imam iskustva s tim.“ To reče i izađe iz stana.
Odmah je pronašao njen stan, koji se nalazio kraj samog ulaza. Zakucao je. Ništa. Ponovo je pokucao. Konačno se začu struganje nogu po podu.
„Momenat, momenat, odmah, stižem. Evo me.“
Vrata se otvoriše uz škripu. Pojavi se jedna krajnje obična osoba i upitno pogleda Bronštajna.
„Vi ste ovde nastojnica?“
„Ne, ja sam gazdarica kuće! Zato i živim u ovoj rupi a ne na luksuznom prvom spratu. ... Ala vi postavljate pitanja! Ali dobro, ionako znamo da policija nije uvek na visini.“
„Otkuda...“
„… znam da ste cajkan? Pa zato što su ucmekali onog pedofila tamo gore. Zato se sada policija šunja naokolo. To je logično, zar ne?“
„Verovatno jeste. A kako se vi zovete?“
„Kako? Vi se sigurno ne zovete Cajkan ili Zakon. Zato se sada najpre lepo predstavite, kako je red. A onda ću i ja reći šta imam da kažem.“
„Izvinite, milostiva. Baš sam nepristojan.“ Bronštajn se malo preterano duboko nakloni. „Pukovnik Bronštajn iz bečke Službe bezbednosti. A s kim imam čast?“
„Jedlička. Otilija Jedlička. Moj otac se, znate, zvao Oto, a on je uvek želeo da ima sina, jelte. Ali to mu se nije ostvarilo i tako sam ja postala Otilija. Ma, svejedno. Eh, da je to moja jedina briga.“
Bronštajn napravi grešku što je zadržao upitan izraz lica desetinku sekunde duže nego što je trebalo. Gospođa Jedlička to shvati kao poziv da mu servira istoriju svoje bolesti.
„Imam oboljenje živaca. Otkad znam za sebe, razumete li! Vodu u nogama, krv u slini i slamu umesto mozga. Zrikava sam, vučem noge, a kad uopšte mogu da serem, onda je govno tvrdo kao koštica šljive. Kašljem neprestano, glavobolja je moj jedini gost, ali zato stalni, i biće čudo ako doživim sledeću zimu. Zato me brzo pitajte, jer ću na kraju skončati pre nego što vi završite.“
Bronštajn se potrudi da se optimistički nasmeši:
„Hajte, molim vas. Nije moguće da je sve to snašlo tako simpatičnu i okretnu osobu kao što ste vi? Pa imate najviše pedeset i pet.“ Ženino mučeničko lice smesta poprimi izraz besne furije:
„Slušaj, debeljko! Oktobra prošle godine napunila sam pedeset!“
Bronštajn nehotice ustuknu.
„Upravo sam to i mislio“, mucao je. „Vi... izvinite... Nisam vičan... u... odre...“ On pokuša da zaigra na kartu nemoći u nadi da će tako probuditi nastojničin majčinski instinkt. I zaista je delovala malo smirenije.
„Ma, šta čovek može očekivati od jednog zelembaća... Šta vas, dakle, interesuje?“
Bronštajn je bio srećan što može da se vrati na svoj teren.
„Najpre, šta možete da kažete o ovoj kući? Ko sve živi ovde? Čija je kuća? I šta bi još trebalo da znam.“
„Dakle, kuća nije ničija.“
Pukovnik podiže obrve.
„Ničija?“
„Eto, koliko ja znam, Zuhi nema naslednike.“
Opet jedna duhovita osoba. Čini se da se to u Beču nikada ne menja. Sve nastojnice su bile neshvaćene komičarke!
„Dobro. To znači da je Zuhi bio vlasnik“, sažeo je smireno. „Kako je on to sebi mogao da priušti? Da li mu je to stranka poklonila ili šta?“
„Slušajte, kao poslovni čovek on nije bio neuspešan. Prodavao je goveda. Na veliko, različitim mesarama. Pa dobro, to je sasvim odgovaralo njegovoj politici, jer su ljudi s kojima je imao posla takođe bili goveda.“
„Zuhi je bio veliki odgajivač goveda?“
„Ma ne! Taj je u Rumuniji ili Mađarskoj jeftino kupovao krda stoke, pa ih je nekoliko Cigana gonilo na stočnu pijacu u Sv. Marksu. Tamo ih je jeftino prodavao onome ko ponudi najviše. Cigane je plaćao neku bednu siću, a ni goveda ne koštaju mnogo više tamo iza Velikog Varadina. Ali zato se u Beču plaća desetostruko više. Na taj način fini gospodin arijevac lepo je profitirao. Zaradio je mnogo više nego što je potrebno za jednu ovakvu kuću. A pogotovo kada čovek nema porodicu.“
„Razumem, a kada je kupio kuću?“
„Pa negde 1923. ili 1924. godine. U svakom slučaju, tada smo još plaćali u krunama. Toga se dobro sećam, jer stari kućevlasnik, koji je ubrzo posle toga umro, uopšte nije znao koji iznos treba da uzme za kuću, da li milione ili milijarde. Znate, takva je onda bila inflacija.“ Bronštajn klimnu glavom.
„Eto, u svakom slučaju, preuzeo je sve stanare. Samo je leš..onog Jev..ma onog mojsijevca izbacio s drugog sprata. Posle toga, stan je dugo bio prazan. Dok se nije uselila jedna fotografkinja ili šta li već. Ona još uvek živi tamo. To je Račekova.“
Bronštajn naćuli uši. To prezime mu je zazvučalo poznato, samo trenutno nije mogao da se seti zašto.
Nastojnica, međutim, nastavi:
„Da, ona radi za časopise i tako to. Fotografije, jelte? Prilično je zgodna iako je i ona verovatno prešla četrdesetu. I samica je. Mislim da voli žene, ali se ja tu ne mešam, taman posla. Ne tiče me se šta stanari rade, zar ne?
Bronštajn za svaki slučaj klimnu glavom.
„Preko puta Račekove stanuje stara gospođa Vejvoda. To je majka onog patriotskog pisca. Onog, znate, koji je pisao elegije o Dolfusu. Najsjajnija luča otadžbine i takvo sranje. I, znate šta, on ne posećuje majku čak ni za Božić. Starici je sve to dojadilo, stalno plače i kuka kakvog nepažljivog sina ima, sina koji se nikada ne pojavljuje." Bronštajn ponovo klimnu glavom.
„U svakom slučaju, ona ima više od osamdeset godina i svako zna da neće dugo. To važi i za stanare na trećem spratu. Oni su stanovali u zgradi i pre nego što sam ja ovde počela da radim. Matušek je visoki penzionisani službenik, on je bio nešto u parlamentu, neki načelnik pisara ili tako nešto.“
„Načelnik odeljenja za pripremu dokumenata“, priteče joj Bronštajn u pomoć.
Ali gospođa Jedlička ga samo skeptično pogleda.
„Može biti. Načelnik odeljenja za pripremu dokumenata“, ponovi polako, „kakva glupa titula. A šta taj zapravo radi?“
„Ništa, ali temeljno“, kratko i jasno objasni Bronštajn. To je izgleda samo potvrdilo nastojničinu sumnju, pa se nije dalje upuštala u to.
„Da, Matušek mora imati oko sedamdeset, jer je 1933. otišao u penziju.“
„Jeste li sigurni? Parlament je 1933. ukinuo sam sebe... ma, znate šta hoću da kažem.\'7b11\'7d Možda je jednostavno samo...“
„Ne, ne, on je pre toga otišao u penziju. Zato što smo se tada šalili: ’ Vidiš, sada će morati da stave ključ u bravu jer je Matušek otišao u penziju,”
Bronštajnu je to objašnjenje delovalo uverljivo.
„Preko puta Matušeka stanuje Frank. I on je nacista. Stari prijatelj Zuhog. Mislim da je on svojevremeno rekao Zuhom da je ova kuća na prodaju. Frank je bio nešto u sudu. Advokat ili tako nešto. Ali ne naročito uspešan. On je Zuhom stalno dugovao stanarinu jer nije imao novca. Ali zato je imao nešto na plućima. I njemu je pun kufer, više nego gospođi Vejvodi i meni zajedno.“
„I jedan i drugi žive sami?“ Bronštajn se začudi što tu očigledno žive samo neženje i neudate gospođe.
„Matušeku je prošle godine umrla žena. Kažu od tuberkuloze. Šta se tu može, verovatno je tačno budući da je uvek onoliko kašljala. Nju je verovatno zarazio Frank. Ili obrnuto. Sve zavisi odakle gledaš. S druge strane, Franku je pobegla žena jer ju je stalno tukao. Od tada živi sam i propada iz dana u dan.“
„A na poslednjem spratu?“
„Levo stanuju Leneri, a desno Štadleri. Štadler ima cvećaru na groblju Maclajnsdorf, tamo kod Tršćanske ulice u predgrađu. I on je fanatičan nacista. Sin im se zove Dankvart\'7b12\'7d, zamislite. Štadlerova je ocvala fatalna žena. Ranije je bila zgodno parče, kako se to danas lepo kaže. Ali sada ima već četrdeset i nešto, pa je velika gospođa malo propala, jelte? Nikakvo čudo, jer gospodin suprug nikada nije tu. Zato ona sedi kod kuće i prežderava se kolačima. Pogotovo od kada je mladi gospodin Štadler napustio gnezdo i osamostalio se. Oženio se pre dve godine devojkom iz Linca. Sada živi tamo, i zbog toga gospođa mama nema više nikakvoga posla.“
Bronštajn oceni da je vreme da opet klimne glavom.
„ A Leneri, oni imaju frizersku radnju tu, u Langegase. On šiša, a ona pere kosu i pravi frizure. Ćerka im vodi knjige i slično. Mala je zgodna. Napunila je šesnaest na Božić. Ona ide u nekakvu trgovačku školu, ili kako se to već zove.“
„Na prvom spratu nije stanovao samo Zuhi, ili...?“ „Da. Samo on.“
Bronštajn je bio iznenađen. „Ali video sam dvoja ulaznih vrata.“
„Da, jer su tamo dva stana. Ali oba su njegova. U jednom je stanovao, a u drugom..., ali to ćete sami otkriti.“ Pritom se gospođa Jedlička dvosmisleno naceri.
„Na početku ste ga nazvali pedofilom. Da to možda nema slučajno neke veze s tim?“
„Kakav pametnjaković! Da niste previše pametni za pajkana?“ Bilo je nemoguće da prečuje sarkazam u njenom glasu, ali se Bronštajn ipak potrudio da zanemari taj komentar.
„Šta hoćete time tačno da kažete? Da su Zuhom ovde dolazili dečaci ili šta?“

„Pa zvanično se to zove nacionalsocijalističko vaspilanje. To mi je rekla Vinterova, koja je bila...“
„Kućna pomoćnica, znam.“
Pogled gospođe Jedličke bukvalno je prostrelio Bronštajna i ona zauze preteći stav.
„... Vinterova, koja je bila njegova kućna pomoćnica“, ponovi ona režeći. „On ih je podučavao o Odinu i Toru, i tako tome. A kada nisu znali ko je za šta zadužen, onda bi ih istukao po turu. Tada bi mu se glava toliko zacrvenela da je čovek mogao pomisliti da ga to pali.“
„Otkuda znate to za glavu?“
„To su mi ispričali sami dečaci. Oni uvek dolaze kod mene na bombonu, pre nego što odu kod starog. Uvek su bili tako zaplašeni, jelte. Zato što uvek traži neki razlog da ih... to jest... sada više neće. Ali do sada jeste.“
„A kakvi su dečaci? Zašto roditelji ništa ne kažu?“
„U tome i jeste stvar. To su sve zanemarena deca nezaposlenih, jelte? Roditelji su bili srećni da se nakratko otarase derana. Nisu postavljali pitanja a, osim toga, Zuhi je uvek svakom ko mu pošalje dečake plaćao šiling.“
Bronštajn zviznu kroz zube. To ponašanje je, zapravo, bilo kriminalno i slučaj za starateljske organe. Ali to ga se nije ticalo. Barem zasada.
„ A da li ste danas nešto videli ili čuli? U vezi sa Zuhim, mislim.“
„Ne sećam se. Bilo je sasvim tiho... Premda - sinoć su kod njega bila i dva gospodina. Mlada i vojničkog držanja. Kao oni iz SA. Oni su otišli negde oko deset. Znam to jer su mi lupali na vrata da izađem i otključam im kapiju.“
To nije bilo nezanimljivo. Pogotovo što, zasada, još nije utvrđeno tačno vreme Zuhove smrti. Pa možda su ta dvojica bili ubice.
„Pitam se zašto ih Zuhi nije sam pustio?“
„Zato što mu je to bilo ispod časti. Mislite da bi taj sišao jedan sprat? Ne, to je uvek bio moj posao.“
„Uvek? Da li se to često dešavalo?“
„Svakako. Naročito u poslednje vreme. Dakle, svi su na gotovs, jedva čekaju da počne, jelte! I zato je Zuhi u poslednje vreme imao posetu gotovo svaki dan. Jedan od ove dvojice bio je ovde nekoliko puta. Mislim da je on velika zverka u Hitlerovoj omladini\'7b13\'7d ili tako nečem.“
„To znači da biste ga prepoznali?“
„Ma sigurno. I te kako!“
„Dobro. A posle deset je sve bilo mirno?“
„Koliko je meni poznato, jeste. Posle toga sam ubrzo otišla da spavam, jelte. U pet sam opet ustala i otključala kapiju. Kasnije sam otišla po mleko, pa sam doručkovala, a onda je Vinterova zavrištala.“
„I šta ste onda uradili?”
„Pa prvo sam otišla gore da vidim taj belaj, onda sam rekla Vinterovoj da sačeka na vratima stana, a ja sam vas pozvala. Zuhi ima telefon u stanu. Odatle sam javila."
„Gospođo Jedlička, najlepše zahvaljujem. Mnogo ste mi pomogli.“
On joj blago klimnu glavom i polako se vrati na prvi sprat. Pritom je razmišljao da li može ozbiljno da razmatra mogučnost da je neko od stanara mogao da izvrši ubistvo. Zapravo, na osnovu dobijenih informacija, isključio je takvu mogućnost. Jedino mu prezime Raček nije izlazilo iz glave. Negde ga je već sreo, samo nije mogao da se seti u vezi sa čim. Na kraju reče sebi da je to moralo biti davno.
Pa ipak, bio je znatiželjan. Nije ostao na prvom spratu već je produžio na drugi. S leve strane je, cifrastim slovima, bilo ispisano prezime Vejvoda. On se okrenu udesno i zakuca.
Vitka plavuša otvori mu vrata. Nije izgledala kao da ima četrdeset i nešto godina. Imala je blistavobele zube iako je pušila, što je Bronštajn shvatio po pepeljari iza nje, na kuhinjskom stolu, iz koje se vio dim. Žena je na tren delovala uznemireno, ali onda joj osmeh prelete preko lica.
„Dvadeset pet godina.“
Bronštajn je bio zbunjen.
„Molim?“
„Dvadeset pet godina, Toliko vremena je prošlo od tada."
„Šta?“
„Kada smo se poslednji put videli. Ti si onaj policajac iz Uranije\'7b14\'7d, zar ne? Uopšte se nisi promenio.“ Bronštajnu konačno sinu.
„Isuse! Kapri! Predavanje s fotografijama! Gospođica Johana.“ Ozario se kao dete.
„Tačno. Gospođica Johana. Kapri. I tajna Nila. I na tragu starih Krićana. I još nekoliko drugih istorijskih predavanja. Ja sam se, stvarno, već bila navikla na tebe, a onda si odjednom nestao.“
„Da. Četrnaestog avgusta. Možeš tri puta da pogađaš zašto.“
„Da te nisu mobilisali? Mislila sam da su policajci izuzeti od mobilizacije, jer se bez njih ne može.“
„Eh. Ali ja sam se, budala, dobrovoljno prijavio.“ Račekova složi saosećajni izraz lica. „Narodni univerzitet bi verovatno bio zabavniji, a?“
„Kome kažeš. Posle bitke svako je pametniji.“
Na to mu Račekova klimnu glavom.
„Šta da kažem, ovaj susret me je ostavio bez reči“, Bronštajn se trudio da nastavi konverzaciju. „A ti si isto tako zgodna kao što si onda bila - dakle, ako to uopšte smem da kažem,“ On stidljivo obori pogled.
„Komplimenti su uvek dobrodošli“ nasmeja se Račekova, „ali, hajde, uđi sad. Hoćeš li nešto da popiješ? Možda kafu?“
„Neću te odbiti.“
Bronštajn krenu za Račekovom u njeno carstvo. Očigledno se od fotografisanja moglo sasvim lepo živeti, jer je stan bio skoro isto toliko veliki kao Zuhog, ali je bio uređen sa daleko više ukusa.
„Lepe slike“, reče on dok je pratio Račekovu, „jesu li sve tvoje?“
„Nijedna“, nasmeja se ona, „to su sve slike mojih kolega. Evo, na primer ova“, ona naglo zastade, „to je fotografija Modotijeve. Ona je iz Ferlaha u Koruškoj. Ali karijeru je napravila preko, u Americi. A ovu je“, pokaza na drugu fotografiju odmah pored nje, „napravio Moholji-Nađ. On je živeo neko vreme u Beču, pre nego što je otišao u Berlin. Ali vidiš ovu ovde, nju je meni lično posvetio.“ Pritom se smešila. „Pogledaj, tamo preko imam još jednog Kopica. Od njega sam naučila mnogo toga dok sam bila na višoj grafičkoj.“
Bronštajn zviznu u znak poštovanja.
„Daleko si dogurala, Johana. Svaka čast.“
„Eto, nije bilo lako. A verovatno ne bih uspela da nije bilo osamnaeste. Posle toga, ženama je neko vreme bilo malo lakše nego danas.“
Otišli su do kuhinje i Račekova se okrenu ka lončetu za kafu.
„Ali reci, šta si ti radio sve ove godine?“
„Šta da kažem, jednom policajac, uvek policajac. Znači, ništa naročito.“
„Imaš li ženu i decu?“
„Nažalost, nemam. Ali i ti si sama, čuo sam.“
„Ah, tako, prvo me uopšte nisi prepoznao, a onda znaš da nisam udata i nemam decu?“
Bronštajn zausti da joj objasni, ali Račekova samo odmahnu:
„Znam, to si čuo od gospođe Jedličke.“ I opet se pojavi njen čarobni osmeh. Bronštajn je zaključio da se na njoj nije videlo da ima četrdeset i dve godine. Telo joj je bilo isto tako graciozno kao što je bilo svojevremeno u vreme Uranije. Osim što je delovalo gotovo malo savršenije nego tada. Na njenom licu nije bilo nijedne bore, a oči su joj bile jednako budne i znatiželjne kao kada ju je prvi put video. Bronštajn uhvati sebe kako sa žaljenjem razmišlja o tome zašto posle rata nije ponovo uspostavio kontakt s Račekovom. Ali tih dana sve se odvijalo tako brzo i, pre nego što se okrenuo, našao se u krevetu s Jelkom. A posle toga je bio zaokupljen pre svega tugovanjem za njom. Tada nije imao vremena da misli na hotelsku spremačicu željnu znanja. Osim toga, ne bi uopšte znao gde da je traži. Bilo je mnogo lakše s Marijom Karolinom, koja i dan-danas stanuje u domu porodice Riter, kako je saznao iz pouzdanog izvora. Njeni roditelji su se odselili u svoju vilu u Kirlingu, pa je jedinica tražila da kuća u Videnu bude njena.
„Što se smeješ?“
Iznenađeni Bronštajn pogleda uvis i spazi radoznali pogled Račekove.
„A ne, ništa. Samo sam se setio prošlih vremena.“
„Stvarno?“
„Da. Kada sam te upoznao, upravo sam se razišao s mojom tadašnjom... dakle... prijateljicom. Nje sam se sada setio. Ona je udata već petnaest godina, ima dva derana na vratu i sve je deblja.“
„Barem si pošteđen toga, zar ne?“
„Stvarno jesam. Nismo bili par, znaš. Bila je iz bolje kuće, pa se tako i udala za nekog iz visokog društva. Za jednog oficira koji nije proveo ni dana na frontu. Taj je gospodin general-pukovnik nije bio naročito obrazovan, ni posebno oštrouman, ali je očigledno bio prilično prepreden.
„Opa, general-pukovnik! Pa taj zapoveda polovini vojske, a?“ Račekova se srdačno nasmeja.
„Ne zapoveda stvarno. Taj Segir-Kabanak je načelnik odeljenja u ministarstvu. Ali ima, naravno, izvrsne veze. Nije ni čudo, s tim prezimenom!“
„Staro plemstvo?“
„I to, ali još je njegov otac u vreme monarhije bio velika zverka u ministarstvu rata, a stariji brat je svojevremeno bio ministar finansija.“
„Ah, da, sećam se kao kroz maglu. Ali on više nije živ, zar ne?“

„Nije. Ali svakako je bio pravi uzor za sve ministre finansija.“ Pritom Bronštajn brzo namignu desnim okom.
Glasno grgotanje dade im do znanja da je kafa bila spremna za posluženje.
„Mleko i šećer?“
„Da. I jedno i drugo.“
Račekova spusti dve šolje na sto i sede. Bez ustručavanja uhvati Bronštajna za ruku.
„Sigurno nisi ovde zbog dobrih starih vremena. Dakle, zašto si došao?“
„Ucmekali su tvog gazdu.“
„Zuhog? Ma šta mi reče. Ko bi to pomislio. Ko je to učinio i zašto?“
„Moje odeljenje je ovde da bi se upravo to utvrdilo.“ Račekova klimnu glavom.
„Dakle...“, Bronštajn je razmišljao kako da joj se obrati.
Račekovoj nije promaklo njegovo oklevanje.
„Zovi me Azija, tako me zovu prijatelji.“
Bronštajn joj uputi zahvalan pogled.
„Dakle, Azija, šta možeš da mi kažeš o Zuhom?“
„Pa, zapravo, ne mnogo. Ja sam odmah posle rata sve poslala dođavola i počela da studiram. Najpre na višoj grafičkoj, a posle na visokoj školi primenjenih umetnosti. Tada sam, razumljivo, živela na suvom hlebu, ali sam dobila prve fotografske poslove, pa sam ubrzo od toga živela prilično dobro. Prednost fotografije je svakako u tome da svuda možeš da ih prodaješ, nije ti potreban prevod ili tako nešto. Počela sam da tražim i malo lepši stan. Slučajno sam naletela na ovaj, koji je u ono vreme bio iznenađujuće jeftin.“
„A znaš li zašto?“
„U međuvremenu sam shvatila. Zato što je ovde živeo čovek koga je Zuhi smatrao Jevrejinom. Zbog toga mu je dao otkaz. A ja sam imala sreću što je Zuhi hteo da izda stan što pre i nije imao pojma koliko može da traži za ujega. Da je znao, ovaj stan u ono vreme ne bih mogla sebi da priuštim.
Sada Bronštajn klimnu glavom.
„A sa Zuhim nisam imala gotovo nikakav dodir. Praktično, nikada ga nisam viđala. Ali verovatno si već čuo priče o njemu.“
„Je l’ ? A kakve?“
„Pa, kao prvo, da je bio nacista, zar ne, a onda, kao drugo, da je Zuhi..., dakle, ...voleo dečake. Ali nemoj me pitati da li je to tačno. Ja nisam primetila tako nešto. Nisam se doduše ni interesovala za to. Na mom mestu svako bi u suštini bio sumnjičav kada čuje takve glasine.
„Na tvom mestu?“
„Ja sam u početku sebi mogla da priuštim ovaj stan samo zato što se sa mnom uselila i moja školska drugarica Magda. I tad su, naravno, odmah počeli da pričaju da smo nas dve lezbijke. To je zaista bila neverovatna glupost jer je Magda već tada bila u vezi sa svojim Paulom. Ali spletkarošima u kući to ništa nije značilo. I dalje su olajavali. I, s obzirom na takva iskustva, uvek se pitaš da li su i ostaie priče puka izmišljotina.“
„Da, razumem.“
„Hvala. Ali čak ako te glasine i nisu tačne, Zuhi je svakako bio loš čovek. Pravi zadrti nacista. Toliko ga je izjedala mržnja da je čovek mogao da pomisli da će ga to svakoga časa dotući.
„Da, mogu da zamislim.“
„Ponekad su on i Frank, koji živi gore na trećem spratu - isto tako jedan stopostotni hitlerovac - pričali na stepeništu, a to što si mogao da čuješ bilo je da se direktno naježiš. Svaka druga reč bila je istrebiti, uništiti, izbrisati i tako to.“
„Kaži mi, Joh... Azija, jesi li juče nešto videla ili čula? Negde predveče?“
Račekova odmahnu glavom.
„Juče sam bila s Magdom i Paulom u gradu. Bili smo na svečanom otvaranju izložbe jedne koleginice, a onda smo otišli i do Smutnog. Ostali smo do kasno u noć. I zato nisam htela da idem kući, jer bih morala da pozvonim gospođi Jedlički, a ona uvek diže užasnu dreku kad se dolazi kući posle deset. I to iako dobija posebnu napojnicu za otvaranje vrata, ali se pravi kao da je rob osuđen da vesla na galiji.“ Bronštajn napravi izraz lica pun razumevanja.
„Eto, u svakom slučaju, prenoćila sam kod Magde, pa sam se vratila kući oko sedam. I još sam se čudila kakva se to gomila okupila, ali sam pomislila da me se to uopšte ne tiče.“
„Da, razumem. Ali to je za mene nezgodno jer sam se, naravno, ponadao da ćeš mi biti saveznik u ovom slučaju.“ Bronštajn pokuša da to proprati osmehom.
„Nažalost, tu ti ne mogu pomoći. Ali možda u drugom pogledu.u
„U drugom pogledu?“
„Pa da, mogla bih da ti malo osvežim obrazovanje. znaš, Uranija još postoji.“ Osmeh Račekove je obarao s nogu. Bronštajn poče da se oseća sve neugodnije.
„Misliš...“
„Sigurno! Što da ne. Vidi, u ponedeljak je predavanje o japanu. Moglo bi da bude veoma zanimljivo. Pre toga svrati kod mene na kafu, pa ćemo zajedno otići tamo. Šta misliš?“
Bronštajn je izgledao kao dete pred božićnom jelkom.
„Uvek... sam se mnogo... interesovao za Japan“, izusti s mukom.
Račekova se smejuljila.
„Sigurno, kakav si ti stari prepredenjak. Ali nikada nije kasno da se nešto novo nauči... Je l’ važi onda, u ponedeljak u pet kod mene?“
Bronštajn klimnu glavom, pošto je pokušao da se izbori s ustima, koja su mu se naglo osušila.
„Dobro. Onda ti želim mnogo uspeha... u tvom slučaju. Mada nisam sigurna da li onaj koji je sredio Zuhog zaslužuje pre orden nego hapšenje. A opet, to nije moja stvar, zar ne?“
Bronštajn ponovo klimnu glavom, dok se i dalje borio s osušenim ustima, pa pokuša da popravi utisak izrazom lica koji je, nažalost, ispao krajnje glup.
Račekova ga prodorno pogleda i stade u iščekivanju. Bronštajn konačno ukapira.
„Dakle, moram... da idem. Zbog slučaja... da ispitam... ljude... znaš več. Onda, do ponedeljka... radujem se.“ Njen izraz lica opet postade blagonaklon i pritom mu ona zaliči na učiteljicu koja se radovala tome što je jednom i njen problematični učenik za promenu uradio nešto dobro. „Da. I ja. Do skorog viđenja, je li?“
„Da.“ Bronštajn ustade veoma sporo i polagano krenu unazad ka vratima.
Račekova je takođe ustala, da ga isprati:
„Do ponedeljka.“ Potapša ga rukom po grudima, od čega se on istog trenutka prijatno naježi. Zatim mu otvori vrata i on se sledećeg trena ponovo nađe na stepeništu.
Bilo mu je potrebno prilično vremena da se ponovo koncentriše na svoj slučaj. Johana! Ah, kakva je ona prilika bila! Zapravo je i sada. Ali definitivno je bila previše dobra za njega, staru budalu. Kao što je onomad bila previše dobra za mladu budalu, kakav je onda bio. Uzdahnu nehotice i nasluti da će i sledeće noći rđavo spavati. Čim se bude našao sam u svom stanu, misliće samo na nju. Doduše, i na svoj protraćeni život. Ali to je bilo nešto već uobičajeno, a najnoviji razvoj događaja neće biti posebno značajan. Sada je, međutim, bio na dužnosti. Dakle, sada nek izvoli da vodi istragu!
Bronštajn zategnu svoje odelo i zaključi da bi ipak trebalo da ispita i ostale ukućane. Iako niko od njih verovatno nije izvršio zločin, ipak je bilo moguće da je neko primetio nešto što bi mu pomoglo u rasvetljavanju slučaja. A kako je već bio na Johaninom spratu, mogao je odmah da počne sa starom gospođom Vejvodom. On krenu niz hodnik i zakuca.
Čekao je prilično dugo da mu otvori vrata. Nehotice se uplašeno trgnu. Tako kako izgleda, pomisli, stara gospođa Vejvoda neće doživeti referendum. Njene bezizražajne oči ležale su duboko u dupljama, a cela glava, iz koje je štrčalo nekoliko vlasi, ličila je na glavu mrtvaca. Njeno lice je bilo svo izborano, a suva koža je izgledala tako da se Bronštajnu učini da pred njim stoji mumija, ista onakva kakva se mogla videti u Brnu i Klatovima. Taj utisak je naglasila krajnja pothranjenost ove žene. Činilo se da izraz ’kost i koža’ nikome ne pristaje tako savršeno kao njoj.
Gospođi Vejvodi očigledno nije promaklo to koliko se Bronštajn uplašio.
„Da“, reče gotovo nečujno, „ostavljam takav utisak na osobe koje me prvi put vide. Ali ne brinite, mladiću, nisam zarazna. Samo ako niste kao ja izrodili isto takvu mrcinu. Franc će me oterati u grob. A to što sam još živa dugujem samo okolnosti da tom skorojeviću baš neću da učinim tu uslugu.“
Bronštajn nije znao šta da odgovori.
„Ali, izvinite, molim vas“, nastavi gospođa Vejvoda, „spopala sam vas odmah sa svojim mukama, koje sirotoj majci zadaje nezahvalni sin, a čak se nisam ni predstavila. Amalija Vejvoda. A s kim imam čast?“
„Pukovnik Bronštajn. Bečka direkcija policije“, odgovori kratko.
„Da li se Franc sada ogrešio i o društvo?“, upita ona.
„Ne... ja barem ne znam. Gospođo Vejvoda, ja sam iz odeljenja za ubistva i istražujem ubistvo vašeg kućevlasnika „Gospodin Zuhi...“
„ … je mrtav, da. I nije umro prirodnom smrću, to je izvesno. Stoga sada moramo da preduzmemo sve što je u ovakvim slučajevima uobičajeno. A u to spada i ispitivanje ostalih stanara u kući, da li su možda nešto čuli ili videli. Razumete, gospođo Vejvoda?“
Starica je bezizražajno zurila u prazno, kako se činilo.
„On je... stvarno... premene... Dakle... to ne bih... nikada pomislila.“ Bilo joj je potrebno malo vremena da se pribere. „ Ali zar nećete da uđete, gospodine..,”
„...Bronštajn.“
„Tako je. Hoćete li?“
„Hvala, milostiva gospođo. Neću vas odbiti.“
Ušao je u relativno prostrano predsoblje, gde se ukoso od vrata nalazila mala niša s prozorom pod kojim je stajao jedan stočić.
Gospođa Vejvoda pokretom desne ruke ponudi Bronštajnu da sedne.
„Hoćete li možda neko osveženje, gospodine...“
„...Bronštajn.“

„Tako je. Hoćete li?“
„Možda biste mogli da mi donesete malo vode? To bi mi prijalo.“
„Naravno. Evo, odmah.“ Žena ode u kuhinju, što je Bronštajnu pružilo priliku da malo razgleda predsoblje. Bilo je preplavljeno fotografijama jednog muškarca u trivijalnim, tragičnim pozama, a Bronštajn je bio siguran da je to glasoviti pesnik. Nije mogao da tvrdi da zna bogzna šta o Francu Vejvodi. S jedne strane, Bronštajn nije bio ljubitelj lirike, a s druge, Vejvoda je tek u staleškoj državi stekao slavu i čast. „Nama suđen tvoj je sjaj, i zato zemlji ovoj za večnost ga daj.“ Još se sečao te strofe jer je Vejvoda za to dobio državnu nagradu. Naravno, mo samo za tih nekoliko reči već za celu tvorevinu u stihovima koja je veličala Dolfusa i njegovu vladavinu. Kada je Bronštajn svojevremeno pročitao tu „pesmu“ u Bečkom listu, nije znao da li da se smeje ili da plače, jer su se takve afektirane emanacije obično mogle očekivati od pubertetlije, ali nipošto od ozbiljnog čoveka. I podrazumevalo se, naravno, da je Vejvoda rimovao otadžbina mila s večna nam bila, sjaj s kraj i venac sa zdenac. Ali to s pravnog stanovišta nije bio zločin, barem ne takav za koji bi Bronštajn bio nadležan.
„Da, on izgleda tako produhovljeno. Pritom je guja koju sam gajila u nedrima.“ Gospođa Vejvoda se vratila iz kuhinje unevši u reči sve prezrenje za koje je bila sposobna.
„To je zaista veoma žalosno, milostiva“, reče Bronštajn nastojeći da ispolji saosećanje.
„Ali sedite, gospodine...“
Polako mu je ova igra dodijavala.
„Bronštajn“, zareža.
„Tako je“, reče ona sasvim mirno, „sedite.“
I onda, pošto se smestila na drugu stolicu, nastavi:
„Ja vam, nažalost, uopšte ne mogu pomoći. Morate da znate da uvek idem veoma rano u krevet. Uvek sam tako umorna. A u mojim godinama... šta da radim uveče, zar ne? Molim vas lepo, tu i tamo slažem pasijans, s vremena na vreme popunjavam ukrštene reči da ne zaglupim sasvim, ili poslušam neku simfoniju na radiju. To je uglavnom sve. Stara veštica kao ja više nema mnogo užitaka u životu. Pre svega, kada si kažnjen takvom... mrcinom! Znate, Franc je odvajkada bio vucibatina. Pravio se da je boem, a u stvari je samo bio beskrajno lenj, propalica jedna.“
„Znate, gospođo Vejvoda...“ Bronštajn nije uspeo da skrene razgovor s teme jer se toliko ražestila da nije mogla da se zaustavi.
„Mene je poznavao samo kada mu je bio potreban novac, prevarant jedan! Nije izučio ništa čestito i uvek je jedva sastavljao kraj s krajem. Onda je odjednom postao piskaralo u novinama, fini gospodin. I to u nekom bulevarskom listu, koji moj pokojni muž ni kleštima ne bi uzeo u ruke... da umreš od stida. Pogledajte onu fotografiju tamo. Vidite ga u redakciji tog đubreta..., ali ništa ne vredi. Uzalud se nerviram! Sve to nema nikakvoga smisla.“
„Eh, gospođo Vej...“
„A onda se iznenada pojavi jednog dana i kaže da će postati pesnik. Možete da zamislite kako smo zinuli. Mislim, taj ne zna ni pravopis - kažem vam!“
„E pa...”
„Tad je odjednom znao gde živimo, zar ne? Naravno, bio mu je potreban novac. Da bi štampao svoje đubre. Jer nijedna normalna izdavačka kuća ne bi dala pare za takve gluposti.“
Starica iznenada skoči i odjuri u susednu sobu brzinom koju Bronštajn od nje nikada ne bi očekivao. Minut kasnije, pojavi se s knjigom pesama u jeftinom povezu.
„Pogledajte. To je u ono vreme pisao. Ljiljani na rubu polja, glasi naslov. Izašla je dvadeset sedme. Objavio ju je o svom trošku. Navodno je prodao šezdeset i šest komada. Ali verovatno je slagao za dvadesetak, tridesetak.“
„To je zanimljivo, gospođo..
„Zar ne? Jeste! Slušajte ovo:

‘U podne mu stiže vest o odlasku njenom.
Sam je, a na srcu s olovnom stenom.
Čupa kosu svoju od teškoga jada,
što tužnog ga ostavi nesuđena mlada!

Stvarno treba doći na ideju da se pišu takve gluposti, zar ne? Znala sam da ova nova vlada nije ni za šta kada je odlikovala ovu budalu.“
„Uzgred, kad rekoste vlada...“
„Nema veze, sada će se ionako svi oni ulupati. A Francl, on će... jeste, taj će se opet nekako izvući. Pokvaren kakav jeste. To je jedina stvar koju zna, balavac jedan bezobrazni. Bukvalno već vidim: ’O, Fireru, nama suđen Tvoj je sjaj, i zato zemlji ovoj za večnost nam ga daj’ Kažem vam, taj će i kod nacista dobro proći s tim.“
„Kad već govorimo o Fireru...“
„Znate šta uvek ispliva na površinu, zar ne? To je on! Upravo to! Ali ako postoji neka pravda, zaboga, onda će on jednoga dana goreti u paklu. I tada će se možda setiti šta je uradio svojoj sirotoj staroj majci, bezdušni stvor.“
„Zuhi!“
Bronštajn se i sam prepade od toga kako je glasno viknuo. Ali nije bilo drugog načina da zaustavi staricu. I gospođa Vejvoda se zaista toliko uplašila da se trgnula, od čega joj knjiga ispade iz ruku.
„Što vičete tako, gospodine...“
„Bronštajn! I od srca mi je žao šta vam je uradio vaš sin. Ali sada stvarno moramo da nastavimo, razumete li? Čeka me još pet stanara i nemam ceo dan.“ Bronštajn se oseti neiagodno, pa othuknu. Ali nije znao kako drugačije da reši situaciju.
„Ma, u redu je, ne morate zbog toga odmah da vičete toliko glasno da vas čuje ceo komšiluk! Dakle, šta želite da znate, gospodine...?“
„E sad mi je dosta, draga gospođo! Ja...“
„Razumem. Stvarno mi je žao, ali ne pamtim imena. Nikada ih nisam pamtila. Svaki put kada bih konačno zapamtila ime saveznog kancelara, taj bi već otišao. To je prokletstvo, kažem vam. Tek što sam utuvila da se sadašnji zove Šušnik, ili tako nekako, on je već na putu da ode u istoriju. A za vašu informaciju, nikada neću zapamtiti ni onog brku koga obožava Zuhi.
„Koga, Hitlera?“ Bronštajn nije mogao da se načudi.
„Tačno. A što da ga zapamtim? Za godinu dana i on će propasti. Zato se ne isplati.“
„ Ali, milostiva, čovek namerava da stvori hiljadugodišnje carstvo“, ironično reče Bronštajn.
„Carstvo od hiljadu godina? Možda hiljadu dana. Ma čak je i to malo verovatno!“
„A, tako? Što?“ Bronštajn postade znatiželjan.
„Pa samo slušajte šta sve on obećava! Rad, blagostanje, ugled u svetu! A kako će to izvesti? Ni on nije bolji od svih ostalih političara. A čuda ima samo u Svetom pismu. Ljudi će sami shvatiti da ih i on vuče za nos, pa će tada biti svršeno s Trećim rajhom. To vam ja tvrdim.“
„Voleo bih da budem takav optimista kao vi“, ote se Uronštajnu.
„Šta znači optimista“, ogorčeno odgovori starica, „to će biti katastrofa. Zar ne vidite da sve propada? To je apokalipsa! Znate šta piše kod Mateje? ’A predaće brat brata na smrt i otac sina; i ustaće deca na roditelje i pobiće ih”. To će se sada dogoditi, gospodine... nije važno, ionako ne mogu da zapamtim. Nije ni bitno. Pogledajte, i ja ću za godinu dana isto... ja... ah.“
Gospođa Vejvoda malaksalo klonu na stolicu. Glava joj je podrhtavala, a onda su, bez ikakvog upozorenja, krupne suze potekle niz njeno izborano lice. „Neće me biti, a Francu će to biti svejedno, jer će me... on oterati u smrt.“
Bronštajn je bio definitivno siguran da od ove žene neće dobiti nikakve informacije. Bilo bi bolje da se pozdravi i da ode. Starica je nastavila da šapuće kao da uopšte nije svesna Bronštajnovog prisustva:
„ Ali ko pretrpi do kraja, taj će se spasti.“
Već je krenuo ka vratima kada ga poslednje reči gospođe Vejvode navedoše da stane. Bronštajn se okrenu:
„Gospođo Vejvoda, duboko saosećam s vama. Ali ako znate nešto u vezi sa Zuhim, onda mi to morate reći! Nadam se da ste me razumeli?“
Odjednom ga gospođa Vejvoda pogleda s iznenađujuće bistrim izrazom lica:
„Zuhi je samo dobio ono što je zaslužio. Jedan potpuno degenerisan tip. Odvratan u pravom smislu!“
Bronštajn podiže obrvu i vrati se jedan korak ka gospođi Vejvodi:
„Kako to mislite?
„Druga poslanica Timoteju, 3. glava, 4. stih.“ Bronštajn zausti da primeti kako gospođa Vejvoda dobro pamti imena različitih biblijskih autora, ali oćuta. Umesto toga reče: „Morate da mi oprostite, nisam toliko upućen u Sveto pismo.“
„Je li“, primeti ona jetko, „onda se citat odnosi i na vas. On glasi: “Izdajnici, naprasiti, naduveni, više slastoljubivi nego bogoljubivi’.“
„Da li to možete malo da mi objasnite?“
„Mogu, no neću. Ali zato imam još nešto za brku: ’Nasilnik mami druga svog i zavodi ga na put koji nije dobar.’ To bi trebalo da znate.“
„Stvarno, a zašto?“
„Solomonove izreke.“ Gospođa Vejvoda naglasi prvu reč. „Mislim, zbog vašeg prezimena.“
„Eto, vidite“, zakikota se Bronštajn i pomirljivo raširi ruke, „ipak ste ga upamtili.“
On opazi nagoveštaj osmeha na njenom licu.

„Jeste li sigurni da ništa nemate da mi kažete o Zuhom, i šta ste mislili kada ste rekli slastoljubiv?“
Crte na njenom licu opet otvrdnuše. „Koji ruži oca ili mater, smrću da umre. Jevanđelje po Mateju, 15. glava, 4. stih. To možete da mu poručite, onom balavcu prokletom. A sada nemam više ništa da vam kažem. Nisam ništa videla, nisam ništa čula, ne mogu da vam pomognem. Doviđenja.“
Gospođa Vejvoda se okrenu i zaputi u drugu prostoriju. Bronštajn je još trenutak gledao za njom, a zatim ode iz njenog stana.
Na sledećem spratu, on pokuca na vrata na kojima je bila pričvršćena pločica s prezimenom Matušek. Opet je potrajalo dok su otvorili vrata. Pred njim se pojavi čovek koji je zaista prevalio sedamdesetu. Proređeni venac kose i brčići krasili su njegovo okruglo lice. Preko grube smeđe košulje nosio je zeleni prsluk lovačkog kroja, a dole sive flanelske pantalone. Bio je u filcanim papučama. U levoj i uci je držao Bečke novine, a u desnoj koštane naočare s debelim staklima.
„Izvolite?“
„Pukovnik Bronštajn iz Službe bezbednosti. Gospodine dvorski savetniče, želeo bih da vam postavim nekoliko pitanja.“
„Baš ste me iznenadili. Ne znam kakve bih informacije ja mogao da vam dam. Dobro, najpre uđite, gospodine pukovniče.“
Matušek povede Bronštajna u kuhinju i ponudi mu da sedne. Onda pogleda na svoj ručni sat.
„Da li je prerano za konjačič? Možda kafica s malčice ruma?“
„Ne, hvala, gospodine dvorski savetniče. Vi ste već četvrti stanar koga ispitujem, kafu više ne mogu očima da vidim.“
„Pa, o čemu je uopšte reč?“ Dok je postavljao to pitanje, Matušek sede i uzgred uli sebi konjak u veliku čašu.
„Vaš kućevlasnik je ubijen.“
„Ma nemojte!“ Matušek razrogači oči. „Šta kažete! Pa zašto?“
„Upravo to hoćemo da saznamo. I zato pitamo sve stanare da li mogu da nam daju neke korisne informacije.“
„Moraćete malo da mi pomognete, zar ne?“
„Eh, kako to mislite?“ Bronštajn je bio zbunjen.
„Pa ja vam svakako mogu preneti eventualna zapažanja samo ako znam koje je vreme posredi, za koje ste vreme zainteresovani“, reče zvanično.
Matušek se pritom jedva nasmeši.
„ Ah, tako, da, tačno. Dakle, uglavnom za proteklu noć.“
„Žao mi je, ali nemam bogzna šta da vam kažem. Sinoć sam oko osam izašao iz kuće na sastanak s prijateljima iz filatelističkog saveza. I, začudo, potrajao je dugo. Mislim da sam se vratio kući tek posle ponoći.“
„ A jeste li nešto primetili kada ste se vratili?“
„Ne. Ništa. Bilo je sasvim tiho. Imam ključeve od ulazne kapije, koje sam dobio još od starog vlasnika. Njima sam otključao i onda sam se polako odšunjao uz stepenište da se razdražljiva gospođa Vejvoda ne bi probudila i pohisterisala, kao i uvek. Odmah sam legao i spavao jutros do devet. Kao što vidite, ne mogu vam pomoći.“
„ Ali možda biste ipak mogli. Da li ste bliže poznavali Zuhog?“
„To, zapravo, ne bih mogao da tvrdim. Znate, Zuhi i njegovi prilično su neotesani tipovi. Ljudi kao mi bolje da nemaju nikakve veze s takvima, razumete li? Bolje je nemati nikakvog dodira.“
„Kada kažete njegovi, da li mislite na naciste uopšte ili na nekog posebno?“
„I na jedne i na druge. Oni su se tu stalno okupljali. Ovde su prodefilovali svi bogati finansijeri pokreta, zar ne? I svaki put sam pomislio: šta, ovo je viša rasa, rasa gospodara? Ne, iskreno, gospodine pukovniče, to je nepodnošljiva rulja. Naravno, u toj gomili nema nijednog Nemca, svi su čisti Sloveni. Zuhi u stvari znači...“
„Suvi, znam“, javi se Bronštajn za reč.
„Tačno. A drugi su menjali svoja prezimena da se slučajno ne primeti odakle potiču. Zuhenvirt se zapravo.. „Prezivao Suhanek. I to znam.“
„Eto, vidite. A mladi nacista, onaj iz Hitlerove omladine, koji stalno dolazi i odlazi, predstavlja se kao Šenberger. A u stvari se preziva Krasnohorski i potiče iz Trutnova u Češkoj. Kažem vam, oni su svi zajedno isto toliko arijevci koliko i sam Spasitelj.“
Bronštajn se pitao da li je mislio na Spasitelja ili pak na Hitlera, ali ga to, u stvari, uopšte nije zanimalo, pa se zato zadovoljio samo time što je klimnuo glavom.
„Da, a sigurno već znate šta je, uz to, Zuhi još bio? Ili možda još niste bili kod gospođe Jedličke?“
„Jesam.“
„E, pa onda znate gde treba da tražite. To jest, ako se to još uopšte isplati.“
„Isplati? Zašto?“
„Pa slušajte, gospodine pukovniče! Zar ste vi jedini koji nije shvatio šta se trenutno dešava?“
„Da, da, gospodine dvorski savetniče, to mi je poznato. Ali čvrsto sam uveren da će Austrija, i pored svih nacista, uspeti da održi nacionalni referendum i osigura sebi malo manevarskog prostora.“
„Iz vaših usta u božje uši, poštovani gospodine pukovniče. Samo, ne delim vaš optimizam, ako mi dozvolite. Ova zemlja se toliko približila ivici ponora da bi pozitivan ishod - a treba sačekati da bismo videli da li će se uopšte dobro završiti, zar ne - značio samo kratki predah.“
„Dakle, za jednog državnog službenika imate prilično pesimističan stav, gospodine dvorski savetniče“, Bronštajn pokaza neskriveno iznenađenje.
„Zar vas to čudi, dragi mladi prijatelju. Kakva neverovatna glupost da se tek tako ukine monarhija, zahvaljujući kojoj je naša zemlja ostvarila neslućenu veličinu! Pa, potpuno je jasno da je ta država bila osuđena na nezadrživu propast!“
Matušek je primetio Bronštajnov skeptični pogled.
„ Vidite, gospodine pukovniče, ta republika, zar ne, to je hibridna budalaština! Istina je da je republika, s preciznošću od koje bismo se sada, kada pogledamo unazad, mogli smrznuti, izvrgla Austriju ruglu pred celim svetom i uništila je. U poslednje dve decenije perverzno impotentna partijska diktatura - koja je u parlamentu, takozvanom visokom domu republike, prala svoj prljavi veš - gurala nas je sve dublje i dublje u ponor.“
„Ali, gospodine dvorski savetniče, zar niste možda malo prestrogi?“
„Nikako, gospodine kolega, nikako. Verujte mi da znam o čemu govorim. Dovoljno dugo sam službovao u ovom marionetskom pozorištu. Tu je bilo neotesanih seljaka i primitivnih proletera. Ni jedni ni drugi nisu bili obrazovani, ali zato su bili drski, glupi i besramni. To više nije bio narodni dom kome sam se posvetio, znate! Onomad, devedeset sedme, kada sam stupio u službu direkcije parlamenta, poslanici su bili agronomi, pisci i univerzitetski profesori. Ali posle osamnaeste zamemli su ih kočijaši pivskih kola, sitne zanatlije i seljaci-pilićari. Čovek bi se iznenadio kada bi uopšte znali da napišu sopstveno ime. Da, a te takozvane narodne stranke, potpuno svejedno da li su socijalističke, hrišćanske ili nemačke, pretvorile su parlament u trećerazredno pozorište. Kao prvo, izmislili su poslaničku disciplinu. Toga u Gornjem domu nikada nije bilo, razumete! To ne bi trpeo jedan Lihtenštajn ili Švarcenberg. Ali tako neki beznačajni proleter, molim, pa taj je srećan kada mu se kaže šta da radi. A sitni seljaci, s druge strane, isto tako! Na obe strane bilo ih je po nekoliko koji su znali kako sve funkcioniše, a ostali su puka stoka koja je samo mukala s odobravanjem. Odvratno! To što smo izgubili rat, bila je naša propast!“
„Gospodine dvorski savetniče, jeste li vi monarhista?!“
„ Ah, bojim se da je to nerealno. To je prošlo i više se neće vratiti, iako bi Oto\'7b15\'7d ostavio daleko bolji utisak od lakrdijaša koji se sada prave da vladaju nama. Republika je, u svakom slučaju, ogromna greška, to je sigurno! A znate li zašto?“
„Mislim da ćete mi to odmah reći.“
„Zato što je ideja republike odvajkada bila neodređena i potpuno neostvariva koncepcija. Veliki neispunjeni san nekih neshvaćenih ljudi koji ništa ne znaju o svetu. Gomila nesrećnika bačenih u život, šizofrenici zaljubljeni u svoje apsurdne ideje koji svojim mentalnim kratkim spojevima pale ceo svet.“
Bronštajn je sumnjičavo odmahivao glavom, ali Matušek se uopšte nije obazirao na to. Očigledno ga je poneo bes. On odlučno nastavi.
„ Ali to važi za sve ideje, zar ne? To kažem uvek kada mi neko dođe s nekom idejom. Sve je to farsa. Demokrate nisu demokrate, socijalisti nisu socijalisti, a, kako se sada ispostavilo, ni komunisti nisu komunisti.“
„Stvarno?“ Odakle mu sada komunisti?
„Pa slušajte! Zar ne čitate novine? Staljin je dao da se pobije ceo Centralni komitet. Priča se da je Buharin sledeći. Tako da će ostati samo Trocki. A on gaji ruže u Meksiku.“
Bronštajnove misli nehotice odlutaše. Staljin. Taj gruzijski patuljak! To je bilo pre dvadeset pet godina, upravo kada je slučajno sreo gospođicu Johanu. A Trocki ga je ionako pratio čitavu večnost. Najpre zbog zajedničkog prezimena\'7b16\'7d, a onda zbog Jelke. Jelka! Kako li je ona? Da li je još u Čehoslovačkoj?
„... Ali uzrok svemu jeste, naravno, to da široke mase nemaju kulturu. To važi za sve slojeve stanovništva, razumete li?“
Očigledno je Matušek prosto nastavio da priča, dok se Bronštajn zamislio toliko da je izgubio nit.
„Ili ne delite moje mišljenje, gospodine pukovniče?“
„Eh..., apsolutno... delim.“
„Priznajte da me uopšte niste slušali. Barem deo niste čuli, pa ste sada izgubili nit\'7b17\'7d.“
“ Pa, iskreno se nadam!“
„Šta? Hoćete da me uvredite?“
„Ne želim, nipošto. Mislio sam samo da bih rado izbegao pripajanje Austrije Nemačkoj.“ Bronštajn se pritom nasmeši zbog šale. Tad je i Matušek shvatio, ali se uglovi njegovih usana ne izviše uvis.
„To je baš tipično za Austrijance! Ništa ne shvataju ozbiljno. Uvek prave ludorije i ne primećuju da srljamo u propast. I to bukvalno preko noći. Pa dobro, na neki način smo sada jedno veliko ništa - geografski, politički, a svakako i u pogledu kulture. Austrija igra svoju tragediju na svetskoj pozornici. Događaji koji bi drugde, i pored opšte propasti, sačuvali izvestan sjaj i veličinu, ovde se odvijaju kao u trećerazrednom pozorištu. Vrhunac naše sudbine trebalo bi da bude beskrajni užas - a ispada da je samo jadan.“
„Da, možda ste u tom pogledu potpuno u pravu, gospodine dvorski savetniče. Ali to saznanje nimalo mi ne pomaže u slučaju Zuhog.“
Matušek se oseti kao da ga je neko surovo prekinuo u misaonom letu i povukao na tlo. Na trenutak, njegove vilice počeše da melju u pokušaju da se odupru iskušenju da jednostavno nastave započeto predavanje. Tad Matušek reče bez razmišljanja:
„To ne može biti tako teško, dragi gospodine pukovniče. Cui bono!\'7b18\'7d “
„Molim?“
„Pa cui bono. Tražite jednostavno onoga ko ima koristi od njegove smrti, i ulovićete počinioca.”
„Da, kad bi to bilo tako lako“, uzdahnu Bronštajn.
„Pa pitajte starog Franka preko puta. Od njega svakako možete nešto saznati. Makar i samo to koliko smo u ovoj zemlji nisko pali.“
Bronštajn je bio siguran da od starog Matušeka neće više ništa važno saznati. Zato zahvali na savetu, ustade i pozdravi se. Tri minuta kasnije, on zakuca na vrata s pločicom na kojoj je goticom bilo ispisano ime Frank.
Vrata mu otvori ćelavi brka jakog vrata, kao u bika, i svetlocrvenog nosa. Činilo se da čovek pati od visokog krvnog pritiska jer mu je boja kože bila više nego nezdrava. Takva mu je bila i težina. Iako daleko niži od Bronštajna, imao je sigurno više od sto kilograma. Neprijateljski je zurio u došljaka.
„Šta oćeš?“

„Dobar dan, pukovnik Bronštajn iz odeljenja za ubislva. Ja...“
„Ne razgovaram s Jevrejima.“ Frank je krenuo da zatvori vrata, ali ga Bronštajn spreči gurnuvši nogu unutra.
„Možda biste radije razgovarali s mojim arijevskim kolegom? I to u zatvoru na Elizabetinoj promenadi. Pošto vas ostavimo da tamo trunete sedamdeset dva sata. Da bude još gore, zatvorski stražari stalno zaboravljaju hranu za zatvorenike.“ Pritom se Bronštajn prezrivo nasmeši.
Frank se na tren stvarno pokolebao. Ali onda se opet pribra.
„Ma šta, za sedamdeset dva sata zemlja će biti naša.“
„Utoliko neprijatnije ako bi vam se upravo na putu do tamo dogodio neki glupi udes. Svi ostali nacisti proslavljaju - a vi ste jednostavno samo mrtvi.“
„Je l’ vi to meni pretite?“ Frank je stvarno zvučao zastrašenije nego što je želeo.
„Vidite, gospodine Frank, pošto sada već razgovarate s jednim Jevrejinom, možete da mi date nekoliko obaveštenja koja tražim. A ja ću posle toga odmah nestati, i biće kao da se ništa nije dogodilo.“
Frank je oklevao.
„Inače ću zaista morati da pozovem kolegu Švarca, koji je upravo sada na prvom spratu s gospođom Vejvodom. A verovatno vam je jasno da on baš neće biti najbolje volje zato što mora da se penje dovde. Osim toga, Švarc je dvometraš, ranije je bio profesionalni bokser i ne može baš sasvim da kontroliše svoju agresiju. Dakle, šta ćemo, gospodine Frank? Da li ćete uspeti da izdržite nekoliko minuta - sa mnom?“
„Ako moram. Ali neću vas pustiti u stan.“
„U redu. Recite mi samo čega se sećate u vezi s ubistvom vašeg partijskog druga Zuhog.“
Frank je bio iskreno iznenađen:
„Šta kažete, Valter je... ubijen?“
„Nemojte reći da niste čuli za to?“
„Ne. Nisam.“ Frank se pridrža za vrata. Bronštajn primeti neki nemir u Frankovom pogledu. Činilo se da je Frank iskreno pogođen. A treperenje u njegovim očima pokazivalo je da se dobro uplašio.
„Desilo se noćas. Negde između deset uveče i šest ujutru. Da li ste u tom periodu nešto primetili?“
„Malo posle deset otišao sam na spavanje. Pre toga sam popušio cigaretu. Tada sam pogledao na uličicu i video kako Šenberger upravo odlazi. S drugim članom partije, koga, međutim, otpozadi nisam prepoznao. Još sam pomislio: Voljena otadžbino, budi spokojna\'7b19\'7d. A onda sam legao. Odmah sam zaspao. I u sedam ustao. Kao svakoga dana. Nemam više šta da kažem. Stvarno nemam!“ Iako nije znao zašto, Bronštajn poverova nacisti. On bi samo voleo da zna čega se Frank plaši.
„Da li je gospodin Zuhi imao neke neprijatelje?“
„Šalite se. Kako da nije. Kao svaki član pokreta! Jevreje... izvinite... socijaliste, komuniste... da, a pogotovu Sušnigove pandure. Razni su se nakupili.“
„A imate li i konkretnu sumnju? Mislim na to što je gospođa Jedlička izjavila da posle deset više niko nije ulazio u kuću. Da li je, možda, to bio neko od stanara?“ Frank samo odmahnu glavom. „Niko se od njih ne bi usudio.“
„Kakav je, zapravo, bio vaš odnos s gospodinom Zuhim?“
„Kakav je trebalo da bude? On je u svakom pogledu bio moj nadređeni. Ovde u kući, u partiji, u SA takođe. A prema meni je uvek bio veoma korektan, ukoliko to želite da znate.“
„Dobro, gospodine Frank. To je bilo sve. Doduše, zamolio bih vas da se ne udaljavate, da biste nam bili na raspolaganju ukoliko nam još nešto bude bilo potrebno. Za sada, doviđenja.“
Frank iznenada kvrcnu petama i trgnu rukom uvis.
„Hajl Hitler!“, dreknu i od napora se samo još više zacrvene u licu. Bronštajn potisnu jetki odgovor i krenu uz stepenice na sledeći sprat.
Zakuca najpre kod Štadlera.Vrata mu otvori jedna brineta s lavljom grivom. Bila je ogrnuta samo svilenom kućnom haljinom koja nije nimalo uspela da prikrije njene obline. Iz haljine su kuljale ogromne grudi kao i bujni stomak, čiji se pupak video i pored kaiša koji je trebalo da spreči otvaranje haljine. Ženine oči se stisnuše u proreze dok je zavodnički oblizivala usne.
„Pa ko nam je to došao? Izgleda jedna potentna muškarčina“, zaprede Štadlerova.
„Pukovnik Bronštajn iz odeljenja za ubistva. Dolazim zbog...“
„... Zuhog. Znam. Hajde, prvo uđite, gospodine pukovniče. Lakše ćemo razgovarati unutra.“
Bronštajn nije bio siguran da li treba da prihvati poziv pošto je bio sam. Osećao se nelagodno zbog ove gospođe. Ali ipak radoznalost nadvlada, pa on za Štadlerovom krenu u kuhinju. Tamo ona poče da barata oko mašine za kafu.
„Sigurno želite kafu, gospodine pukovniče, ili? Veoma vrelu i zavodnički slatku.“ Pritom napući usta.
„Iskreno rečeno...“
„Ma sigurno želite. To se vidi na vama... Opa!“ Štadlerova napadno ispusti kašičicu. Kada se u prilično neprijatnoj pozi nagla da je podigne, ona podiže kućnu haljinu tako da je Bronštajn mogao da vidi njene krupne mlečnobele butine. Nije mu promaklo da je pritom otpetljavala svoj kaiš. Pošto se podigla, dogodilo se ono što je očigledno i nameravala. Kaiš se odveza i jutarnja haljina se otvori. Bronštajnu se na trenutak ukaza rubensovska ligura gospođe Štadler. Ona veoma sporo zatvori haljinu, pri čemu se istina pravila kao da je brzinom vetra i eagovala na tobožnji gaf. „Bože, bože, baš neugodno, zar ne?!“ Pritom se kikotala. Bronštajn bi se rado složio s njenom izjavom.
„Inače, da li znate šta znači kada vam žena kaže što se mora, mora se’, gospodine pukovniče?“, u međuvremenu nastavi Štadlerova.
To pitanje zateče Bronštajna.
„Ne“, reče samo.
„To znači: ja sam nimfomanka!“ Štadlerova se nasmeja preglasno i previše kreštavo.
„Pređimo, dakle, na stvar“, reče Bronštajn ignorišući njene insinuacije, „na Zuhog. Kakav je bio?“
Štadlerova je bila čvrsto rešena da mu ne dozvoli da je odbije tako lako.
„Prcvoljak. Ne takav kao vi, gospodine inspektore.“
Bronštajn se nevoljno nasmeja. Video je Zuhog kako leži na podu i, s obzirom na njegovu korpulentnost, ’prcvoljak’ bi bilo poslednje što bi mu palo na pamet. Ženi je „ono“ bilo stvarno potrebno.
„Vaš muž je imao cvećarsku radnju na groblju?“ Pominjanjcm njenog supruga Bronštajn je pokušavao da je zaustavi.
„Da“ reče ona ogorčeno, „i tu mu je i mesto. Tamo se jednostavno ništa ne dešava. Sve je mrtvo, kao i ovde.“
„Smrt. Upravo ste rekli ključnu reč. Vratimo se na Zuhog. Da li ste noćas nešto primetili?“
„Slušaj, cajkane, jesi li progutao metlu, ili šta?“ U međuvremenu je Štadlerova stavila sveže skuvanu kafu na kuhinjski sto i opasno se nagla ka Bronštajnu. „Šta si se tako ukrutio? A, pre svega, na potpuno pogrešnom mestu.“
„Gospođo Štadler. Ja sam službeno lice. Ako biste, molim vas, prestali da insinuirate našu prisnost..."
„Da insinuiram? Pa vi se šalite sa mnom. Da niste možda peško, a?“ Činilo se da Štadlerova gubi strpljenje. „Ja trčim praktično gola naokolo i nudim vam se takoreći na srebrnom tanjiru - a vi ni da trepnete. Da li imate nekog, ili ste impotentni, ili šta?“
Njen glas je poprimio oštar prizvuk.
„Ni jedno, ni drugo. Ali moram vam reći da ste prilično drski.“
Sada Štadlerova definitivno izgubi ono malo preostale pribranosti.
„Gubi se, impotentni!“ vikala je kreštavim glasom. „Kada mi se muž vrati kući, šutnuće te u guzicu niz stepenice! I to znaš kako!“
Bronštajn instinktivno ustade.
„Hej, prekinite! Sada je dosta! Smirite se, i to smesta! Ovako nešto još nikada nisam doživeo!“
„Još nikada nisam doživeo“, kreveljila se dok ga je karikirala. „Baš krasno. Prvo očijuka s udatom ženom, a onda se pravi kao da ništa nije bilo. Ali, kažem ti, prijaviću te.“
„Da, učini to, nimfomanska glupačo. Ali Svetom Petru!“
Štadlerova je sada definitivno izgledala kao erinija\'7b20\'7d.
„Briši, ali brzo! Inače če tvoje kolege istraživati istovremeno dva ubistva.“
Iako mu je bilo pomalo neugodno, Bronštajn oseti neki strah koji poče da se širi. Nije pokušao da nastavi ispitivanje, već ustade i krenu ka vratima uz glasne psovke.
„Glupa kučko, glupačo. S takvima uopšte ne pričam!“ Odahnuo je kada se ponovo našao u hodniku i shvatio da su vrata iza njega zatvorena.
Ostali su mu još samo Leneri. Opet je zakucao na vrata. Otvorila ih je kći.
„Izvolite?“
Bronštajn se opet predstavi.

„Da li ste noćas primetili nešto neobično? Vi, ili vaši roditelji?“
„Sigurno dolazite zbog Zuhog. Žao mi je, gospodine pukovniče, ali vam uopšte ne mogu pomoći. Moji roditelji uvek kažu da spavam kao mrtva. A sinoć sam legla malo posle devet jer sam u stručnoj školi imala važan pismeni. Ako je, dakle, neko nešto čuo ili video, to su moji roditelji. Ali oboje su u radnji.“
Bronštajn klimnu glavom. Nije mogao da očekuje da će od devojke saznati nešto bitno. Stoga je zaključio da je prvi krug ispitivanja za sada završen. S roditeljima će razgovarati drugi put. Sada je gledao da se vrati dole, kod Černog.
On je zaista još bio zaokupljen pretresom stana, dok je Vinterova živo komentarisala sve što je pritom radio.
Kada Černi ugleda Bronštajna, odahnu i krenu u susret svom pretpostavljenom.
„Mogu da ti kažem da me strašno nervira“, prošišta.
Bronštajn je samo mogao da potvrdi reči Černog. Ali u ovoj kuči su - sa časnim izuzetkom gospođe Raček - svi stanari išli na živce, i to poprilično. Bronštajn primače glavu Černom.
„Cela kuća je prava ludnica. Hajdemo odavde“, prošapta. Pošto su na brzinu pozdravili Vinterovu, krenuše niz stepenice do izlaznih vrata. Na ulici skrenuše ulevo i ubrzo stigoše do ulice Alzer. Prošli su kraj Zemaljskog suda držeći pravac ka univerzitetu, pred kojim se sjatila gomila ljudi. Černom i Bronštajnu nije bilo potrebno mnogo mašte da bi naslutili razlog za to okupljanje. Još izdaleka su prepoznali ogromne crno- -belo-crvene trobojke. Bronštajn se nervirao. Nacisti, nažalost, nisu bili glupi. Zvanična zastava Trećeg rajha, crvena s kukastim krstom, bila je naravno zabranjena, ali stara carska, koja od 1935. više nije bila zvanično znamenje Nemačke, bila je nesumnjivo legalna, premda je svako znao šta predstavlja. Sve ove godine nacionalistička desnica je isticala upravo nju, jer je crno-crveno- zlatna zastava zvanično simbolizovala severnog suseda, i Bronštajn se seti kako su se nacisti podsmevali toj kombinaciji boja nazivajući je crno-crveno-senf’. Ali vajmarska zastava je, u međuvremenu, postala prošlost, kao i republika koju je predstavljala. Ko je, međutim, mogao da kaže kada će kucnuti poslednji čas crveno- belo-crvenoj zastavi?
Do prezidijuma su stigli s mučninom u želucu.
„Znaš šta, Černi, skuvaj nam jednu jaku kafu, pa ćemo posle pretresti situaciju.“ Černi klimnu glavom i krenu u čajnu kuhinju, dok se Bronštajn polako uputi ka svojoj kancelariji.
Tek što je seo za svoj pisaći sto, u prostoriju uđe Černi i pažljivo zatvori vrata za sobom.
„Šta je bilo?“, upita Bronštajn, koga je Černog ponašanje zaintrigiralo.
Izraz Černovog lica nagoveštavao je da nema dobrih vesti.
„Saznao sam, iz pouzdanog izvora, da će Šušnig još danas otkazati referendum. A moj informator kaže i to da će još večeras, ali najkasnije sutra, Zajs-Inkvart biti imenovan za kancelara.“
Bronštajn se svali u stolicu.
„Černi!“, uzviknu. „Ko te je naveo da poveruješ u lakve gluposti?“
„ Ali kad ti kažem! Saznao sam od apsolutno pouzilanog izvora.“
„Nemoj da veruješ svakoj zastrašujućoj priči, Černi. Šušnig ni u kom slučaju neće otkazati nacionalni referendum. On previše voli to što je kancelar. I upravo zato nikada se neće pomiriti s takvim tokom događaja.“
„Ali zapretili su mu da će do Božića Vermaht umarširati ako ne popusti.“
„E, sad je dosta. Pa to je smešno.“ Bronštajn načini pokret koji je izgledao prilično italijanski a da se nije moglo ni naslutiti šta je to konkretno trebalo da znači. „Mogu živo da zamislim debelog Geringa koji lupa šakom po stolu. Pa šta? Koga je briga za njega?“
Bronštajn se nasmeši. Zatim poče da oponaša Geringa:
„Ako nečete, puštaj vodu!“
„Slušaj, Davide, to nije šala!“ Glas Černog poprimi ozbiljan prizvuk. „Informacija dolazi iz apsolutno pouzdanog izvora. Ako Šušnig ne podnese ostavku, nacisti će umarširati. A ti znaš šta to znači za takve kao što si ti.“
„Kakva glupost! Ne veruješ li valjda ozbiljno da će se onaj histerik iz Braunaua usuditi da to uradi? Pa Englezi i Francuzi nikada neće pristati na to.“ Bronštajn podiže ruku da zaustavi Černog u pokušaju da odgovori. „Znam tačno šta hoćeš da kažeš. Ali priključenje Rajnske i Sarske oblasti, to je, u krajnjoj liniji, bila unutrašnja nemačka stvar. Hitler je samo povratio ono što ionako pripada Nemačkoj. Međutim, s Austrijom stvar stoji drugačije. Zato će Antanta morati da se umeša. Osim toga, Musolini to sigurno neće trpeti tek tako.“
„Nemoj da se zanosiš. Kažem ti da će saveznici posmatrati skrštenih ruku! Znaš li zašto? Zato što smo poslednjih godina izgubili sve simpatije koje smo ikada negde pobrali. Narod je sit ove slabe staleške države. Za njih je Hitler spas.“
„Hajde, hajde, Černi, e sada ga baš pretera. Poslednjih godina svakako se nije smanjio broj nacista, ali je sigurno da ni u kom slučaju nemaju veću podršku od deset odsto stanovništva.“
Černi ozbiljno pogleda Bronštajna:
„Ja ću biti prvi koji će se radovati ako sam pogrešio. Ipak bi barem trebalo razmotriti ozbiljnu mogućnost da čopor smeđokošuljaša preuzme vlast. Ja...“
„Sada bi trebalo da razmatramo ko je sredio Zuhog“, odrešito izjavi Bronštajn. „Da li se slažeš sa mnom ako kažem da to nije bio niko iz kuće?“
Černi uzdahnu i reče:
„Da, nema motiva za to.“
„Tačno. A u ovom slučaju postoje tri motiva: nasledstvo, dakle finansijski motiv, politika i osveta.“
„Misliš da je nečiji otac ukopčao šta se dešava s decom i zbog toga preuzeo stvar u svoje ruke?“
„Pa dobro, nije nemoguće! Moramo, dakle, da saznamo ko je sve išao na poduku kod Zuhog. Osim toga, moramo pronaći javnog beležnika ili advokata da bismo utvrdili ko će ga naslediti. I, na kraju, moraćemo da proverimo lokalne nacističke zverke. Mislim pre svega na Frauenfelda, Zuhenvirta i Nojbahera.“
Černi se nasmeja.
„Ti se zaista šališ sa mnom. Oni samo što nisu preuzeli vlast u državi, a ti - po njima jedan od Jevreja koje odmah posle preuzimanja vlasti treba ukloniti - hoćeš da ih saslušavaš? Oni će te jednostavno smesta likvidirati. I gotovo!“
„Černi, polako počinješ da mi ideš na živce s tvojim katastrofičnim vizijama. Pričaj ti te priče nekom drugom. Uopšte me ne zanima šta se dešava oko nas. Frauenfeld i ostali, oni su potencijalno sumnjivi. I zato ću lepo malo da popričam s njima. Veoma prosto.“
„Ma oni te uopšte neće primiti. A Frauenfeld je u Nemačkoj. Njega, dakle, možeš da zaboraviš.“
Bronštajn je osetio kako u njemu malo-pomalo počinje da narasta bes. Nije se moglo poreći da je Černi u pravu. Ali on, Bronštajn, još nikada nije bio u takvoj situaciji. Osetio se bespomoćno i nezaštićeno. Šta ako se obistini predviđanje Černog? Nije imao predstavu gde bi mogao da pobegne. Nije poznavao nikog živog ni u Mađarskoj, ni u Češkoj, ni u Jugoslaviji. A teško da bi imao dovoljno gotovine da negde u tuđini sastavi kraj s krajem duže od nekoliko nedelja. Nehotice se seti mesta na Azurnoj obali, Sanari sir Mer, gde se okupljalo celo nemačko visoko društvo. Neko kao on jedva bi imao da prenoći dvaput, pa bi onda potpuno bankrotirao.
Prestani, reče sebi. Samo reši sada ovaj slučaj, sve ostalo je trenutno sporedno.
„U redu, Černi, sada pokušaj da saznaš ko je bio beležnik Zuhog. A ja ću još jednom pitati gospođu Jedličku da li zna kako se zove barem jedan od onih dečaka. Možda ćemo tako nešto postići.“
Černi ponovo uzdahnu, a zatim bez reči napusti kancelariju. Bronštajn posegnu za cigaretama i zapali jednu. Pritom primeti da mu ruka drhti. Očigledno mu je cela stvar ipak išla na živce više nego što je toga bio svestan. On se strese i žudno povuče dim. Nikotin ga je malo umirio. Dakle, šta preduzeti, zapita se. Najbolje bi bilo da se vrati u Škodagase i pokuša da dozna imena nekih od dečaka koje je Zuhi uzeo pod svoje okrilje.
Samo što je ustao, zazvoni telefon. On se opet svali u stolicu, podiže slušalicu i predstavi se po propisu.
„Ovde je sestra Aurelija iz Bolnice milosrdnih sestara u Štumpergase. Gospodine pukovniče, da li vam je poznato prezime Pokorni?"
Bronštajn poskoči:
„Pokorni! Da, recite! Šta mu je?“
„Imao je mali moždani udar. Nije baš dobro, mada, bogu hvala, svakako još ima nade. Pitali smo ga da li treba da obavestimo nekoga, a on nam je dao vaše ime, gospodine pukovniče. Zato vas zovem.“
„Isuse! Pokorni! Za ime boga! Možemo li ga posetiti?“
„Da, svakako! U svako doba. Iskreno rečeno, bilo bi bolje da požurite. Što je sigurno, sigurno je.“
„Stižem za dvadeset minuta.“
Bronštajn izađe iz prezidijuma i zaustavi taksi. Kada je seo na zadnje sedište, reče vozaču adresu i nervozno zapali cigaretu. Bože, Pokorni! Kako mu je taj čovek tokom četrnaest godina, koliko su zajedno radili, išao na živce! Ali od kada se Pokorni penzionisao, nije prošla nijedna nedelja a da mu ovaj stari brbljivac nije nedostajao. Tek su prošlog septembra proslavili njegov sedamdeset peti rođendan i, kao i uvek, na zabavi su Bronštajn i Černi jedva uspeli da dođu do reči. Pokorni je bio u elementu, i da je stenograf te večeri beležio njegove monologe, grad bi danas imao novu biblioteku. A sada je siroti Pokorni ležao u bolnici. Zbog moždanog udara. Čudno je što se ova epizoda dogodila upravo sada, budući da je pre nekoliko sati i sam verovao da ga je Bog pozvao sebi. Često su čudni putevi sudbine.
Bronštajn okrenu ručicu kako bi otvorio prozor i bacio opušak na ulicu. Onda plati vozaču i izađe iz taksija. Klecajući uđe u bolnicu.
„Ah, vi ste sigurno gospodin inspektor”, pozdravi ga jedna debeljuškasta starica u odori časne sestre. „Gospodin Pokorni je u sobi 205 na drugom spratu. I nemojte se uplašiti, uvek izgleda gore nego što jeste.“ Bronštajn nije bio siguran da ga je to obaveštenje umirilo.
On otvori vrata i ugleda pred sobom šest kreveta, od kojih su četiri bila zauzeta. Po dva uz svaki zid. Između kreveta, stajale su drvene stolice, a iznad njih veliki krstovi. U sredini sobe isticao se jednostavni sto, dok se pod jedinim prozorom nalazilo nešto zeleno, što je Bronštajn po kratkom postupku proglasio fikusom.
„Vi se pukovniče.“ Slab, neartikulisani glas nije nimalo ličio na nekadašnji govorni organ Pokornog. Lice mu je bilo pepeljastosivo, obrazi upali, a oči su mu duboko upale u duplje. Snežnobela kosa štrčala je uvis, dok je glava već poprimila zastrašujuću sličnost s mrtvačkom.
Bronštajn je morao da pogleda dva puta da bi u ovoj šaci jada prepoznao svojevremeno prilično korpulentnog Pokornog. Njegova snažna pojava prekonoć se pretvorila u senku. Bronštajn se takođe začudi koliko je ovaj čovek odjednom izgledao sitno. Pokorni nije nikada imao naročito krupan stas, ali je u poljskom krevetu izgledao jedva nešto viši od metar i po. Bronštajn se trudio da sakrije koliko je zaprepašćen njegovim izgledom.
„Tako s’rašno?“
Očito mu to nije pošlo za rukom.

„Pokorni! Šta radiš to?“ Bronštajn se trudio da deluje vedro i opušteno. „Ti se ovde izležavaš, dok Černi i ja moramo da gonimo zločince.“
„Rad’ b’ se menj...“ mumlao je Pokorni izobličivši lice. Očigledno ga je preplavio talas bola. Bronštajn brzo priđe Pokornovom krevetu i htede da ga uhvati za ruku. U poslednjem trenutku odustade od svoje namere i sede na stolicu. „Tek što sam saznao. Zato ti, nažalost, nisam ništa doneo.“
„Niš ... eh ... mi“, tiho je šaptao Pokorni. Odmah potom uzdahnu. „Više...ne treba“, dodade zatim.
„Ne pričaj tako, Pokorni. Na kraju ćeš prizvati nesreću.“
„Nema“, Pokorni izvrnu oči i bezizražajno pogleda u plafon, „više šta da se prizove. Sa mnom... je... gotovo.“
„Pokorni! Prestani. Plašiš me.“ Bronštajn se zaista iskreno zabrinu. „Radije mi pričaj nešto. O avanturi s Kerghamerom, na primer. Ili ono s Klecmajrom.“ Bronšlajn se silio da se nasmeši.
Pokorni zastenja.
„Berghamer... i... Klecmajr... su... mrtvi... A... i... ja sam.“
„Ma o čemu pričaš, Pokorni! Ne umire se tako lako. Znaš da grom neće u koprive. Barem ne tako brzo.“ Pokorni samo sklopi oči. Izgledao je kao da je mrtav. Kronštajn je jedva odoleo iskušenju da ga prodrma.
„Ne bojte se!“, reče sestra koja je tiho ušla u sobu. „On sada spava. To je dobro. Mi ćemo se već pobrinuti za njega.“ Bronštajn zahvalno pogleda časnu sestru.
„Znate, bio je... moj učitelj.“
U sebi se proklinjao. To nikada nije rekao Pokornom. Nikada mu to nije stavio do znanja, čak ni posredno. Zašto nalazimo reči pohvale tek kada ljudi više nemaju ništa od toga?
Nemaju ništa od toga?
Bronštajne! Hajde, saberi se. Pokorni još nije mrtav. A ti ćeš ga tvojim sumornim mislima oterati u grob! Je l’ ti jasno! Odmah prestani da jadikuješ! U stvari, sada više razmišljaš o sebi nego o njemu! Zato dosta sentimentalnosti, jesi li razumeo, a? Pokorni je žilav i preživeće on ovo. Preživeće i on, Bronštajn, ne samo krizu Pokornog već i krizu Austrije - i sve ovo s Hitlerom! Kao što je do sada uspeo da izađe na kraj i s drugim stvarima.
„Recite, sestro, mogu li da porazgovaram malo s njegovim lekarom?“
„Da, gospodine pukovniče. Slučajno je tu. A za vas će sigurno odvojiti malo vremena. Samo idite kod njega. Soba 201.“
Bronštajn se još jednom zagleda u Pokornog, a onda ustade i izađe u hodnik. Ukoso odatle nalazila se soba 202, očigledno namenjena sestrama. Odmah pored nje naišao je na sobu 201, koja je bila lekarska. On kratko udahnu, a zatim pokuca.
„Izvolite!“
„Dobar dan, gospodine doktore. Pukovnik Bronštajn. Došao sam zbog...“
„Ah, da, znam. Sestra Aurelija vas je najavila.“
„Kako mu je, gospodine doktore?“
„Na to pitanje, poštovani gospodine pukovniče, ne može se dati jednostavan odgovor. Ne brine me aktuelni apoplektični insult. Međutim, bojim se da nije bio poslednji. A niko ne može da kaže da li će nova apopleksija imati leže posledice od prethodne. Iskreno rečeno, pacijent je ovo zapanjujuće dobro prebrodio. Nema ozbiljnog ispada cntra za govor niti bilo koje druge telesne disfunkcije. Ali upravo zbog toga strahujemo da je ovaj napad, zapravo, bio samo najava pravog insulta, koji će onda s većom žestinom udariti na gospodina... na pacijenta.“
„A kako bi se to moglo sprečiti?“
„Vidite, nema recepta za idealno rešenje, zar ne! Pre svega, potreban mu je apsolutni mir. A ja vas pitam, dragi gospodine pukovniče, kako je to moguće... u ovakvim vremenima?“
Bronštajn je znao na šta lekar misli. Politički događaji su se strahovito brzo smenjivali jedan za drugim, pa kako čovek onda da ostane miran?
„Kada bismo ga možda odveli na selo? U neki sanalorijum? Da li bi to pomoglo, gospodine doktore?“
„To bi mu sigurno koristilo. Ali u ovakvim vremenima taj sanatorijum bi morao da bude stvarno zabit i izolovan.“
„Možda manastir?“
„Vidite, gospodine pukovniče, to uopšte ne bi bila loša ideja. Međutim, bila bi mu potrebna i odgovarajuća nega. Mislim u medicinskom pogledu.“
„Dobro, gospodine doktore. Postaraću se za to. Ako mi dozvolite, pozvao bih vas sutra telefonom.“
Lekar klimnu glavom.
„Da, pozovite, gospodine pukovniče. Ionako ću celog dana biti ovde.“ Doktor poče da pretražuje po svojim džepovima, a zatim izvuče jednu srebrnu kutijicu iz koje izvadi vizitkartu. „Izvolite, ovde je moj telefonski broj. Neka vas centrala samo poveže ako nešto saznate ili želite neku informaciju od mene.“ Pritom mu gospodin u belom uputi osmeh ohrabrenja.
Bronštajn zahvali lekaru, rukova se s njim i preporuči se. Kada se našao na hodniku, instinktivno pogleda na sat. Sada je mogao da zaboravi gospođu Jedličku. Bilo bi bolje da požuri nazad u kancelariju jer će se Černi sigurno uskoro pojaviti tamo. Zato brzo krenu niz Alzerovu u centar. Upravo je nameravao da pređe ulicu kada je zapazio jednu mršavu priliku čija mu se gusta bela brada učini poznatom. On malo bolje osmotri osobu i prepoznade je. Nekoliko puta je, planinareći po Zemeringu, sretao Martina Kviteka, starog profesora iz Praga, mada poslednjih godina nisu bili ni u kakvoj vezi. Bronštajn se odmah seti onih dana, pre jedne decenije, kada je istraživao slučaj Gušlbauerovog ubistva. Tada je pritekao u pomoć profesorovoj ćerki, koju je saletao jedan prostak iz Nemačke. Bronštajn je, kao nagradu za svoju srčanu intervenciju, proveo s Kvitekom i njegovom ćerkom jedno veče koje je po svemu zaslužilo da bude upamćeno. Ispostavilo se da je ćerka radikalka, čiji su argumenti često bili detinjasti i nepromišljeni. Jelka bi je verovatno slušala s podsmehom, jer su predstave ove devojke pre odgovarale nekom malograđaninu zadojenom nasiljem nego klasno svesnom komunisti, ali je Bronštajn tada ipak bio impresioniran. Iako je Kvitekova bila više od četvrt veka mlađa od njega, nije imao ništa protiv da je ponovo sretne i produbi poznanstvo. Ali svaki put kada je narednih godina svraćao u Kvitekovu kuću na Zemeringu, profesor je bio sam. Gospođica ćerka, pričalo se, revnosno studira i ima pred sobom veličanstvenu karijeru univerzitetskog profesora u Beču. Ilronštajn bi se posle takvog obaveštenja uvek pomalo stužio. Morao je da se zadovolji s nekoliko partija šaha sa starim Kvitekom, u kojima je ovaj uvek pobeđivao, tako da je s vremenom jenjavala njegova želja da posećuje Kvitekove. Posećivao ih je sve ređe, i na kraju je prestao.
Ali sada mu je u Alzerovoj Kvitek praktično uleteo ti zagrljaj.
„Gospodine profesore“, započe Bronštajn, „otkud vi ovde?“
Kvitek na trenutak nesigurno zatrepta, pre nego što mu se ozari lice.
„Gospodine pukovniče“, odgovori grgućući. „Koliko se radujem što sam vas ponovo sreo! Pa kako ste?“
Bronštajn sleže ramenima, a lice mu poprimi zabrinut izraz:
„Kako bi moglo da bude ovih dana? Pamtim i bolja vremena.“
Sada se i Kvitek uozbilji.
„Potpuno ste u pravu, gospoiline pukovniče. A to je upravo razlog zašto se selim odavde. Vraćam se kući u Prag jer, iskreno rečeno, Beč uskoro više neće biti glavni grad jedne nezavisne države. U to sam čvrsto uveren.“
„A šta je s nacionalnim referendumom, gospodine profesore! Pa ne verujete li valjda ozbiljno da će se on završiti u korist Nemaca?“
„Do toga uopšte neće doći, to vam ja kažem. Hitler će jednostavno prinuditi Šušniga da ga otkaže. A čak i ako se sprovede, mislite li da će nacisti priznati takav poraz? Neće, oni će jednostavno umarširati. Setite se Sarske oblasti.“
„Ta argumentacija mi je poznata. Ali Sarska oblast je uvek bila nemačka. A Austrija…”
„U tome i jeste stvar. Za naciste je Austrija, u stvari, Nemačka. Parola ne glasi tek tako ‘povratak u Nemački rajh’. A poznata je i druga: ’ista krv u jednom rajhu’\'7b21\'7d. Ne, ne, Austrija je izgubljena. A nisam siguran da li ćemo mi Česi uspeti da izvučemo živu glavu iz toga. Ne bi me čudilo da Hitler hoće da anektira i područje Čehoslovačke koje se naziva Sudetska oblast. Ali barem ćemo imati još malo vremena, jer prvo mora da svari Austriju.“
Bronštajn je slušao Kvitekovo predavanje bez daha. Pritom ga je opet polako obuzimao onaj čudni strah koji ga je poslednjih dana stalno spopadao. Da li će kraj zaista biti užasan? Nije hteo da misli o tome.
„Ali možda na to gledate malo previše pesimistično, gospodine profesore?“
„ Ah, gospodine pukovniče, samo pogledajte oko sebe. Ovde sve bukvalno propada. Sve tone u haos. Vlada više ništa ne drži pod kontrolom. Pola kabineta sluša samo instrukcije iz Berlina, a činovništvo čini sve što može da pređe na stranu onih za koje se očekuje da će biti pobednici. Za Austriju su samo još Jevreji, nekoliko nepopravljivih monarhista i možda grupica komunista koja postoji u ovoj zemlji.“
„Uzgred“, Bronštajn nije želeo još jednom da sluša apsurdne ideje o smaku sveta, „kako je gospođici ćerki?“ Kvitek na tren nepoverljivo pogleda Bronštajna, a onda glasno uzdahnu. „Osim katastrofe u koju srlja ova zemlja, snašla me je je i lična tragedija.“
Bronštajn preblede.
„Za ime boga, gospodine profesore! Nadam se da se gospođici ćerki ništa nije dogodilo?“
Kvitek prezrivo odmahnu desnom rukom.
„Nije baš tako strašno. Ali ona je moje najveće razočaranje u životu.“
„Što? Da nije prebegla kod nacista?“ Bronštajn odmah shvati da je pokušaj šale bio krajnje neprimeren. Kvitek zastade, otpuhnu i onda skinu naočare. Pošto protrlja koren nosa, uzdahnu po drugi put i činilo se da se koleba u kojoj meri treba da se poveri Bronštajnu.
„Sećate li se one letnje večeri pre desetak godina?“, upita.
„Pa naravno! Kako bih mogao da je zaboravim?“ „Vidite, tada su postojali svi razlozi za pretpostavku da mojoj gospođici ćerki, kako je vi nazivate, predstoji veličanstvena karijera. Delovala je kao veoma sposobna studentkinja, koja je mogla da postane profesor univerziteta. A ja, budala, nisam primetio da je sve bilo samo privid!“
Činilo se da su Kviteku navrle suze na oči.
„Samo privid? Izvinite, gospodine profesore, ali plašim se da vas ne razumem potpuno.“
„Prevarila me je. Iskoristila me je i slagala!“, iznenada provali iz Kviteka. „Ja, stari glupan, poverovao sam da finansiram njene studije, a ona je ovde u Beču noć zamenila za dan. Jurila je s jednog plesa na drugi, smucala se po sumnjivim jazbinama, a ako…”
Kviteku je zatajio glas i Bronštajn je sada bio siguran da profesor plače, iako je ovaj upadljivo okrenuo lice na drugu stranu.
„A ako...“, ponovi Bronštajn pokušavajući da mu pomogne, ali profesor, pre nego što nastavi priču, izvuče iz žaketa maramicu i nespretno obrisa nos.
„Ako je“, započe hrapavim glasom, „verovati izjavama stanara u njenoj zgradi, bila je neka vrsta prelaznog pehara.“
„Prelazni pehar?“ Bronštajn nije ništa razumeo.
„Izgleda da je svako mogao da je ima“, iznenada poviče profesor, a na njegovom licu sevnu gnev zbog velike povređenosti i nepoštovanja.
„Konobari, nastojnici, mesar s ugla... moja besprekorna ćerka je izgleda opasna nimfomanka. Bilo je dovoljno da joj se neki prefriganac nasmeši i moja ćerka bi... mu... se odmah dala.“
Kvitek načini pokret kao da se brani. Zatim podiže ruke i okrenu Bronštajnu leđa. A onda zagnjuri lice u dlanove, pa je Bronštajn stajao zbunjen i nije znao šta da kaže.
„I znate li na kom mestu je jedino nikada ne biste sreli?“ Kvitekove reči su muklo dopirale između ruku, koje je stavio na usta. „Na univerzitetu! Naravno, nije završila studije. Ona radi... ako uopšte radi... u nekoj krčmi kao konobarica. Moja ćerka! Zamislite samo! Kakva sramota! Najradije bih je se odrekao!“
Bronštajn se zbunjeno premeštao s noge na nogu.

„Ali“, zaključi Kvitek promuklim glasom, „sada će morati sama da se snađe. To me više ne zanima. Još večeras putujem u Prag. I zato moram danas još štošta da obavim. Gospodine pukovniče, želim vam mnogo sreće. Da sam na vašem mestu, odmaglio bih iz lepog grada Beča. Doći će nacisti. A s vašim imenom, izvinite što to kažem ovako otvoreno, među njima nećete imati mnogo prijatelja.“
Bronštajn ponovo oseti one uznemirujuće probade sa strane. Iako je bilo hladno, poče da se preznojava. Ruke mu se zgrčiše i bukvalno je morao da se dobro napregne da bi disao normalno.
„Gospodine profesore“, jedva iscedi iz sebe, „lepo je što sam vas još jednom video. Od srca vam želim svako dobro, pa i da s vašom čerkom opet bude sve kako treba... Ali, izvinite, molim vas, sada sam usred istrage jednog ubistva... Bolje da se to reši dok ne stignu nacisti... barem dok ne dođu na vlast. Krenuo bih, ako mi dozvolite.“
„Da, naravno“, zamišljeno odgovori Kvitek, „ali razmislite o onome što sam vam rekao. Pazite da ne bude prekasno. I u Nemačkoj su ljudi verovali da ništa nije tako crno kao što izgleda, a onda su se odjednom našli u Dahauu, ili Oranijenburgu, ili tako negde. Setite se mojih reči, gospodine pukovniče.“
Bronštajn se več udaljio.
„Da, da, ozbiljno ču ih shvatiti“, doviknu mu preko ramena, a onda se zaputi u kancelariju. Nehotice je koračao sve brže, i mada sebi nije mogao da objasni svoje ponašanje, uhvati sebe iznenada kako skoro trči. Stiže zadihan na Ring i skrenu levo, odakle ugleda prezidijum. Dok se peo stepenicama na svoj sprat, opet oseti one probade. Da li je i on sada gotov kao stari Pokorni? Bronštajn potisnu navalu paničnog straha i konačno stiže do svog radnog mesta.
On se skljoka na svoju stolicu, osloni glavu na ruke i sklopi oči. Kako da se usredsredi na slučaj kad se oko njega sve rušilo? Ali sada nije imao vremena da razmišlja o tome. Utom se otvoriše vrata i u sobu uđe Černi.
„Nećeš verovati...“, započe, a onda primeti u kakvom je raspoloženju Bronštajn, „...šta je bilo?“
„Ah, Pokorni... još i to!“ Bronštajn mu telegrafski ispriča šta se dogodilo starijem kolegi.
„Zbog toga nisam bio kod gospođe Jedličke“, dodade uz izvinjenje. „Vratimo se sada na tebe. Šta neću poverovati?“
Černi je na trenutak bio neodlučan. Znao je koliko je Bronštajn bio blizak s Pokornim, ali je starca zapravo slabo poznavao, pa se kolebao između saosećanja za Bronštajnovu zabrinutost i potrebe da obavesti pretpostavljenog o svojim saznanjima. Na kraju su mu Bronštajnove reči ohrabrenja olakšale odluku, te sede.
„Kuća uopšte nije pripadala Zuhom“, započe Černi. Bronštajn se prenu iz razmišljanja i podiže obrve:
„Stvarno?“
„Ne. Ona pripada nacističkoj partiji.“ Černi se zadovoljno nasmešio. Videlo se koliko je ponosan na svoje otkriće.
„Hoćeš da kažeš da je Zuhi bio samo paravan?“
„Pa da, ali ne tako direktno.“ Černi duboko udahnu i zatim svom šefu ukratko izloži sve što je u međuvreinenu saznao.
„Verovatno je Zuhi svojevremeno zaista kupio tu kuću. Dakle za sebe, tako ja mislim. Svojim novcem. To je danas teško ustanoviti. U svakom slučaju, Zuhi je s vremenom ostao bez novca jer je najpre stavio deo kuće pod hipoteku, a onda malo-pomalo i ostatak. Već je trideset i prve praktično pripadala banci Kreditanštalt“
„Kreditanštalt?” jasno se videlo da je Bronštajn iznenađen. „Istaknuti arijevac je bio zadužen ni kod koga drugog nego kod starog Rotšilda?“
„Da, tako je. To se zove ironija, a? Ali onda je Kredilnnštalt propao...“
„Jeste, nemoj me podsećati na to!“ Bronštajn napravi grimasu gađenja.
„…i tada se nacistička partija uključuje u igru“, nastavi Černi ne obaziruči se na to. „Kuća je očigledno bila deo stečajne mase, i prodata je da bi se barem delom namirili dugovi banke.“
„Pošto Zuhi nije imao para, on je...“, nadoveza se Bronštajn na priču Černog, „tražio od svoje partije da uskoči umesto njega.“
„Tačno“, potvrdi Bronštajn svom sagovorniku, „što mu sigurno nije lako palo jer je morao da objašnjava svojim prijateljima arijevcima zašto se zadužio baš u jevrejskoj banci.“
„Ma kakvi“, Bronštajn odmahnu desnom rukom odbacivši taj argument, „naprotiv, taj je sigurno rekao upravo ono što ta svetina uvek govori - Šajlok, pohlepni kapital, zelenaši... izdeklamovao je samo ceo program.“
„Da, može biti. U svakom slučaju, kuća od početka 1932. pripada Nacionalsocijalističkoj partiji.“
Bronštajn uze cigaretu i odjednom zastade kao ukopan.
„Momenat“, reče, „pa ta partija je zabranjena od 1932. godine. Kako ona može da poseduje bilo šta? Mislim, pravno.“
Černi se naceri.
„Čestitam šefe. Opet si pogodio u metu. Da nacisti nisu poveli računa, kuća, kao i sva ostala imovina, bila bi prilikom zabrane jednostavno zaplenjena. Zato su partijske zverke blagovremeno poklonile kuću svom vernom partijskom drugu.“
„Dakle, ipak Zuhom?“
I pre nego što je Černi stigao da pokaže svoje razočaranje, Bronštajn ga zaustavi podigavši desnu ruku.
„Ne, glupost, ne može biti, jer ti inače ne bi na početku rekao da mu uopšte ne pripada... Hmm, možda Frauenfeldu, Zajs-Inkvartu...“
„...Franku.“
Černov trijumfalni osmeh nije ostavio nimalo prostora za tumačenje.
„Onom starom mrzovoljniku s trećeg sprata?“ Bronštajn je bio iskreno iznenađen.
„Upravo njemu. Ali ono najbolje tek sledi. Frank odavno duguje velike iznose Zuhom, pa su tako njih dvojica, pre tačno godinu dana, zaključili ugovor kod notara koji je, uzgred rečeno, takođe blizak nacističkom pokretu. Ako Frank do 1. maja 1938. ne vrati svoje dugove do poslednje pare, kuća automatski pripada Zuhom.“
„Zar su dugovi tako veliki?“
„Verovatno nisu. Ali Frank je morao da bude prilično siguran da će uskoro doći do novca. Inače se uopšte ne bi upustio u tako rizičan posao.“
„Ili to, ili se nadao da će pokret pre toga doći na vlast u Austriji, tako da bi ugovor iz političkih razloga prestao da važi.“
Černi klimnu glavom.
„U svakom slučaju, trebalo bi još jednom malo bolje da osmotrimo krasnog gospodina Franka.“
Sada je glavom klimnuo Bronštajn.
„Doduše, postavlja se pitanje zašto bi upravo sada on reagovao tako panično. Ipak je ostalo još mesec i po dana do isplate, a do tada se svašta može dogoditi.“
„To je tačno“, složi se Černi, „ali to bi moglo da znači da Frank ili nije dobio novac na koji je računao, ili je već sada krenuo u napad da bi zataškao činjenicu da ima veze s pomenutim ugovorom.“
Sada je Bronštajn odmahnuo glavom:
„Ne, ne, čak ni jedan nacista nije tako glup. On zna da ćemo prilično brzo doznati za ugovor“, i dade znak rukom, kojim je odao priznanje Černom, „pa bi on tada automatski postao glavni osumnjičeni. Dakle, nije učinio to iz proračunatosti. Ostaje panika. Samo se postavlja pitanje zašto.“
Černi je svoju mimiku sada obogatio zbunjenim izrazom lica.
„Da“, dodade, „to moramo saznati.“
„Istina.“ Bronštajn pogleda na sat. „Dobro“, reče zatim, „izgleda da ručak danas ne dolazi u obzir. Moramo još jednom u Škodagase. S jedne strane, zbog gospođe Jedličke, a s druge, zbog Franka.“
„Da, slažem se“ saglasi se Černi.
Dvadeset minuta kasnije opet su se našli pred zgradom u kojoj se odigrao zločin. Bronštajn je oklevao.
„Slušaj, mislim da je bolje da ti odeš do Franka. Ja ću se pozabaviti gospođom Jedličkom. Eh, znaš, nekako se bolje snalazim s nastojnicama.“ Pritom se trudio da se nasmeši. „A kada završimo, sastaćemo se preko, kod gostioničara.“ On pokaza kafanu na uglu. „Čak se i u ovakvim danima mora jesti.“
„Važi. Do skorog viđenja.“ Černi još jednom klimnu glavom Bronštajnu i pođe na treći sprat. A Bronštajn zakuca na nastojničina vrata. Ova ih odmah otvori.
„Pederasti policajac“, reče ona s priličnom količinom prezrenja u glasu. „Šta hoćete opet?“
„Pa, milostiva“, Bronštajn se nije osvrtao na njeno zlurado obraćanje, „ jutros ste mi pričali nešto o raznim momcima koje je Zuhi... dakle... vaspitavao u nacionalnom političkom duhu. Mislim da moramo saznati nešto više o tome.“
„Na šta mislite? Mislite da sam ja učestvovala u tome, ili šta?“ Gospođa Jedlička se podboči i zauze odbojan stav.
„Ne, ne“, požuri da joj odgovori Bronštajn, i to je naglasio pomirljivim pokretom ruku, „mislio sam na dečake. I pitam se da li možda znate kako se zovu i gde žive.“
„Još i vi hoćete da mi kažete šta su moja zaduženja, a?! Svakog drugog dana moram da brišem rukohvate. Dva puta nedeljno perem stepenice, jednom mesečno prozore. Moram da sakupljam stanarinu i menjam sijalicu ako se negde pokvarila. A kad nekom od gospode dođe da noć zameni danom, onda moram da se iskobeljam iz kreveta i da otvaram vrata. I vi ozbiljno mislite da pored svega toga mogu da vodim računa o imenima kopiladi koja vole Votana i Odina?“
Bronštajn odole besnom pogledu gospođe Jedličke.
„Da“, reče samo.

Nastojnica je morala da se naceri. „Da, u pravu ste“, zagugutala je. „Naravno da znam. Nema ničega što nastojnica ne zna.“
„Da, a to opet znam i ja. Višegodišnje profesionalno iskustvo.“
„Dakle, najbolje da počnete s Oberholencerima. Oni stanuju u kući predviđenoj za rušenje u Lederergase. Tu su onda i Kraneveteri u Kohgase, a preko u Špitalgase su Vagneri. A, kao posebni bombon, proverite Vicmane na Benoplacu. To je naročito velika fukara.“
„Gospođo Jedlička, zašto osećam da možete da mi ispričate još štošta o tim porodicama, pre nego što odem tamo?“ Bronštajn joj se zaverenički nasmeši.
„Jer i jedan cajkan može da ima dobar nos.“ Gospođa Jedlička mu mahnu rukom. „ Ali najpre uđite. Lakše se razgovara uz kafu.“
Bronštajn se ponovo našao u kuhinji u predsoblju, tako tipičnoj za bečko predgrađe. I ova nije bila veća od deset kvadrata. S leve strane nalazio se plinski šporet, pored njega sudopera, a s desne je bio jedan klimavi sto s belom klupom i istom takvom belom stolicom. Bronštajn sede, a gospođa Jedlička je već skinula lonče za kafu sa štednjaka i Bronštajnu sipala kafu.
„Upravo sam je sebi skuvala“, objasni ona.
„Oberholenceri su jadnici“, nastavi ona pošto je uzela svoju šolju, „oni su, u stvari, poreklom iz Južnog Tirola, ali ih je Musolini oterao odatle jer su Nemci, jelte. Stari Oberholencer je tamo bio zemljoradnik. I, pitam ja vas, šta radi zemljoradnik u Beču, zar ne?! Taj nikada nije stao na svoje noge. Živi od vazduha, moglo bi se reći. I gaji, naravno, u sebi veliki bes. Uz to pomalo pije, pa se ne bi mogao nazvati prijatnom osobom za druženje. Onda mu je prošle godine umrla stara i sada je ostao sam s dva derišta, Karlom i Otom. Stariji ima deset ili jedanaest, a Oto je dve godine mlađi. Oni su stalno visili kod Zuhog. Ne čudi me što ih je, koliko je meni poznato, ostavljao na miru. Obojica su mu delovali kao stranci, rekla bih, jer to kako govore, to je sve samo nije nemački, razumete li?“ Pritom je gospođa Jedlička oponašala južnotirolski dijalekt. „Daleko je više bio lud za Kraneveterima, jer oni potiču iz Češke, kao i on. Njihov dom je negde iza Iglaua. Odatle su proterani 1919. godine. A onda je Herman došao u Beč. Posle se oženio s Finom, nekadašnjom štrikerkom iz Furmangase. Sada imaju dvojicu dečaka, Riharda i Šurlija. U stvari, dragi dečaci. I to je upravo njihova nevolja.“
Bronštajn je naslutio šta gospođa Jedlička hoće da kaže.
„Kod Vagnera je ista priča. On je ranije pravio vagone i zarađivao prilično dobro. Sada je skoro deset godina nezaposlen i koristi svaku priliku da kaže kako će sve biti drugačije kada Hitler konačno dođe na vlast. Već dva puta su ga trpali u zatvor. A njegov dečak je gnusan. Isti otac, moglo bi se reći. Zove se Zigfrid. I stalno mi zapišava stepenište, prljava, bedna svinja. Ali jednom ću ga uhvatiti, i onda će nadrljati, to vam ja kažem.
„A oni... Vicmani? S Benoplaca?“
„Kakva je to tek priča. Čak biste se i vi naježili od njih. Stara radi u tajn...“
„Šta? Koleginica?"
„Nije! Radi krišom kao prostitutka. Protivzakonito. Ona se kod kuće bavi tim poslom. Zato stalno izbacuje svoju derlad napolje, da bi mogla da radi ono što radi sa svojim mušterijama. To zna svako u komšiluku. Mada, ne razumem. Stara je tako ružna da bi trebalo platiti muškarce da budu s njom. To morate da vidite: figura kao u kobile, noge kao u slona i koža kao u onih leševa u katakombama, tamo gore u Češkoj. I uopšte nema sise! Ali, molim vas. Možda ima neku posebnu tehniku ili tako nešto, šta ja znam. U svakom slučaju, ona se ševi povazdan. A njen muž, budala kakva jeste, verno je prati kao pašče, kao da je njen lični rob. On je pravi papučić. Glas kao evnuh, a kad ga pogledaš popreko, on se usere.“
„A odakle vi sve to znate, gospođo Jedlička?“
„Pa poznajem svoj rejon.“ Energičnost koja je pratila ovu izjavu nije dozvoljavala nikakvo suprotstavljanje. Pre nego što je Bronštajn zaustio da postavi još jedno pitanje, začu se kucanje na vratima.
„Ko li je sada ovo? Nije valjda neko od vaših?“ Gospođa Jedlička, koja je do tada bila oslonjena na kredenac, krenu ka vratima. Kada ih je otvorila, na vratima se pojavi Černi.
„Slušaj“, započe vidno uznemiren, „Frank ne otvara vrata.“
„Sigurno drema sada u podne“ odgovori gospođa Jedlička umesto Bronštajna, „on to uvek radi u ovo vreme. Sačekajte pola sata.“
„Ah, najlepše hvala!“ Černi se blago nakloni, okrenu na petama i zaputi ka stepeništu. Gospođa Jedlička je gledala za njim i odmahivala glavom. Onda se okrenu ka Bronštajnu.
„ Ali nisam to mislila. Mislila sam da ostane s nama.“
„Kolega Černi je veoma revnostan“, usput reče Bronštajn. „Da, vidi se. Šteta! Tako zgodan muškarac. Od njega mi je srce bukvalno brže zakucalo.“ Gospođa Jedlička čežnjivo pogleda ka gornjim spratovima.
„E, gospođo Jedlička“, kratko primeti Bronštajn, „taj zgodni muškarac je u čvrstim rukama.“
Nastojnica se okrenu i poče malo da koketira:
„Ali vi niste, zar ne? Vi ste još slobodni?“
Bronštajn postade malo nesiguran. Da li je stara sada očijukala s njim? Zašto stara? Zar nije jutros rekla da ima pedeset? U tom slučaju, bila bi čak četiri godine mlađa od njega. Tako gledano, shvatio je da je za žene u godinama apsolutno mogao da bude privlačan. Zato je morao da bude oprezan.
„Eh da, ali...“
„To sam i mislila“, prekide ga gospođa Jedlička. „Najbolji muškarci su več zauzeti. Samo su tako ružni kao vi još na raspolaganju. Kakva šteta.“
Bronštajn se pravio da je nije čuo. Ali prezrivo držanje nastojnice jasno mu je stavilo do znanja šta ona misli.
Bacili su ga u staro gvožđe. On veoma odlučno stavi šolju na sto i ustade.
„E, pa onda će stara rugoba uhvatiti ubicu Zuhog da bi matora džandrljivica mogla mirno da spava.“
Ne udostojivši zanemelu gospođu Jedličku više nijednog pogleda, on izađe iz stana, pa zatim napolje iz kuće. Za to poniženje uistinu je zaslužio dobar ručak. Bronštajn pređe na drugu stranu ulice i uđe u gostionicu. Pronašao je sto odmah preko puta šanka. Sede i zapali cigaretu, kad mu priđe gostioničar.
„Izvolite, gospodine?“
„Četvrt belog. A šta ima za jelo?“
„Rolat od faširanog mesa s pireom i prženim lukom.“
„Zvuči primamljivo. Uzeću to.“
„Dobro, gospodine.“
Bronštajn se osvrnu tražeći novine. Pravio se da ne vidi Felkišer beobahter, koji je bio jedva sakriven, i umesto toga uze Viner cajtung. On je, naravno, na naslovnoj strani senzacionalistički pisao o Šušnigovom nacionalnom referendumu, koji je kancelar prethodnog dana najavio u Insbruku. Prema pisanju ovog državnog glasila, svrha plebiscita bilo je obezbeđenje mira u zemlji. Bronštajn prezrivo dunu. Mir u zemlji! Kao da bi nacisti prihvatili poraz tek tako. Mnogo je verovatnije da će na svoj neuspeh na referendumu odgovoriti novim talasom terorizma. Kao što se već događalo poslednjih godina, opet će železničke šine i fabrički pogoni leteti u vazduh, a državna policija će, kao i do sada, biti u škripcu. Ma koliko to saznanje bilo bolno, Černi je bio u pravu. Čak i ako bi se staleška država izborila s Hitlerovim hordama, u najboljem slučaju izborila bi se samo za predah. I sve dok ove varvare neko ne svrgne, držače Austriju u svojim raljama. Zbog tog saznanja bila mu je potrebna rakija.
Bronštajn se ipak suzdržao da pre jela ne popije nešto žestoko, več je, umesto toga, pokušao da pročita članak do kraja. Šušnig je izgleda zaista verovao da može ubediti stanovništvo u impresivne rezultate svoje kancelarske vladavine. Tu se pominjala socijalna politika, koja je zasluživala pohvalu jer nije samo sačuvala ponosno zdanje socijalnog zakonodavstva u Austriji već ga je i nadgradila. Zatim ekonomska politika, koja se s uspehom posvetila očuvanju postojećih i stvaranju novih radnih mesa. Uz to, kako se vlada neskriveno dodvoravala nastojeći da pridobije glasove nacista, izjašnjavanje za nezavisnu Austriju nipošto ne znači odbijanje nemačke nacionalne i kulturne zajednice. Upravo u vreme sve većih međunarodnih pretnji, kada svuda postoje napetosti i opasnosti, pojedinac ne sme da stoji po strani već mora da učestvuje u izgradnji večne neuništive Austrije.
Bronštajn otpi veliki gutljaj iz vinske čaše koju mu je gostioničar u međuvremenu doneo. Večna i neuništiva! Voleo bi kada bi mogao da podlegne tom uverenju u pozitivan ishod. Ali verovatno bi bilo bolje da uopšte ne čita ovaj članak, jer bi u tom slučaju mogao da iščekuje referendum s nešto većim optimizmom. Sada su mu Černi i njegova procena situacije odjednom izgledali više nego realno.
Taj utisak se učvrstio kada je Bronštajn okrenuo list. Na drugoj strani se nalazio jedan gotovo histerični članak, čiji je autor tvrdio da je Insbruk postao središte sveta jer je kancelar tamo najavio nacionalni referendum. Odakle uvek ovakve megalomanske fraze političarima i novinskim piskaralima koji su u simbiozi s političarima? Središte svetskih zbivanja je trebalo da bude gradić u kome je fen stalno izazivao glavobolju i gde se čovek zbog planinskog venca osećao kao da će ga svaki čas sahraniti lavina kamenja? Pa ko bi to poverovao? Tako gledajući, i novinarske prognoze su bile veoma sumnjive. List je proricao da će višemilionsko „da“ biti odgovor na Šušnigovu najavu. Pa dobro, pomisli Bronštajn iščekujući jelo, ako bi milion ljudi glasalo za Šušniga, opet bi za Hitlera bilo tri miliona.
„Nadam se da će vam se svideti.“
Gostioničar, koji je upravo stavljao rolat od mlevenog mesa na sto, sigurno je mislio na nešto drugo i nije znao koliko ironije ima u njegovim rečima. Bronštajn mu zahvali i maši se viljuške. Čim mu se prvi zalogaj mlevenog mesa našao u ustima, Bronštajn bukvalno oseti kako počinje da se smiruje. S punim stomakom ništa više nije bilo tako tragično. A šef kuhinje je obavio dobar posao. Rolat je bio vazdušast i mekan, u pireu nije bilo gromuljica a bio je dovoljno gust. I prženi luk je ispao kako je trebalo. Hrskav i lepo začinjen. Pisanje o malom fireru\'7b22\'7d poreklom iz Rive na jezeru Garda nije ni izdaleka bilo tako zanimljivo kao ova hrana. Ali šta su hteli da dokažu? Pohvalni izveštaj vladinog glasila bio je krajnje providan. Novinar je zabeležio da je Šušnigov poziv za slobodnu i nemačku Austriju dočekan burnim pljeskom, zatim oduševljeno odobravanje kada je istakao zahtev za socijalnu Austriju i samo povike ’bravo’ na njegovu najavu jedinstvene i hriščanske Austrije. Tu je očigledno izostalo burno oduševljenje. Ali ta činjenica je brinula Bronštajna daleko manje od saznanja da je pojeo poslednji zalogaj. Još nije bio sit, pa je razmišljao da li da poruči i neki desert. Upravo u tom trenutku otvoriše se vrata i uđe Černi. Žurno priđe Bronštajnu, koji je upravo zapalio još jednu cigaretu.
„Imamo problem“, prošapta Černi blago se sagnuvši ka Bronštajnu.
„Je l’ ?“, reče ovaj normalnim tonom.
„Frank je mrtav“, prošišta Bronštajnov sagovornik. „Ubijen. Isto kao Zuhi. Prerezan grkljan.“
Bronštajnu skoro ispade cigareta iz usta.
„Vidi, vidi“, konačno reče postavši pre svega svestan da je izgubio glavnog osumnjičenog. On pozva gostioničara, plati račun i krenu za Černim nazad u kuću, koja je po drugi put u roku od nekoliko časova postala mesto zločina.
Stigavši u Frankov stan, Bronštajn bliže pogleda to neočekivano i neprijatno iznenađenje. Starac je ležao, u neobično iskrivljenom položaju, na podu između polusofe i pisaćeg stola od hrastovine.
„Očigledno je upravo gledao nešto što se nalazilo na stolu“, započe Černi i pokaza na pisaći sto, koji je odozgo bio isprskan krvlju, „kada mu je ubica otpozadi prerezao grkljan.“
„Da“, potvrdi Bronštajn, „inače ovde ne bi bilo toliko krvi.“ On se sagnu prema žrtvi. „Izgleda potpuno isto kao Zuhi. Kažem ti da je isti zločinac, i isto oružje.“
„To mislim i ja“, saglasi se Černi. „Ubica je namamio Franka u klopku tako što mu je doneo nešto što je ovaj uzeo da pogleda, ili je jednostavno iskoristio povoljan trenutak da sprovede svoj plan.“
„Dakle, pretpostavljam da je počinilac nešto pokazao Franku. Samo, šta je to moglo da bude? Novac? I, da li ga je brojao?“
„Ili dokument o vlasništvu“, nagađao je Černi.
„U svakom slučaju, od tada je prošlo neko vreme“, konstatovao je Bronštajn, „pogledaj, mali tragovi krvi su se delimično već osušili.“
Černi zviznu.
„To znači da je Frank verovatno već bio mrtav kada je nastojnica rekla da ovaj drema u podne.“
„Da. Verovatno.“ Bronštajn se osvrnu po sobi. Onda se opet okrenu ka Černom: „Znaš li šta me najviše nervira?“
„Šta?“
„Što sam sada ostao bez dva traga, jer je apsolutno neverovatno da je jedan razljućeni otac, koji je sredio Zuhog zbog protivprirodnog bluda s njegovim sinom, uklonio s puta i ovu staru budalu.“
„Osim ako je Frank nešto doznao, pa je ucenjivao zločinca.“

„Hajde, Černi, pa to je besmisleno. Sam si čuo da su to sve jadnici. Čime je Frank mogao nekoga od njih da ucenjuje? Pa oni nemaju ni groša u džepu.“
„U pravu si. To znači da smo opet na početku.“
„Tako izgleda.“
Bronštajn je razmišljao. Onda se uspravi.
„Dobro“, započe, „gledaj da sakupimo sve o Franku. Ipak, obići ću još one očeve. Možda neko od njih nešto zna. A u četiri se ponovo nalazimo u prezidijumu, pa ćemo uporediti sve što smo do tada saznali.“ Černi samo klimnu glavom.
Njih dvojica izađoše iz stana i krenuše niz stepenice. Stigli su gotovo do ulaznih vrata kada se ona naglo otvoriše i Račekova ulete u kuću. Delovala je iznervirano i vidno uzbuđeno.
„E, Joha... Azija, šta je bilo?“, upita Bronštajn zabrinuto.
„Ma ništa“, nevoljno odgovori ona, „živciraju me oni glupavi nacistički dečaci. Dangube tu na ćošku i kesere se bez prestanka. Ponašaju se kao da im već sada pripada cela zemlja. A vi samo gledate i ne mrdate prstom.“
Bronštajnu je bio povređen ponos.
„To ćemo odmah srediti. Na sreću, nismo stigli dotle da te barabe mogu jednu damu da obasipaju pogrdama. Još nismo!“
„Ipak, Davide, zaboravi na to“, pomirljivo reče Račekova, „jer nema nikakvog smisla. Oni i tako nikada ništa neče naučiti.“
„A šta su uopšte rekli ili uradili?“
„ Ah, ono uobičajeno. Da će, kada oni dođu na vlast, ljudi kao ja visiti na konopcu. Jer sam perverzna komunistička krmača. I slično. To govore svaki put. Zapravo sam se već navikla na to. Ali, znaš, čoveku jednom dozlogrdi.“
Bronštajn otvori ulaznu kapiju i pogleda naokolo. Na uglu je zaista stajalo nekoliko mladića koji su se provokativno cerili. Njihov izgled se potpuno uklapao u sliku o ilegalnim nacionalsocijalistima. Kosa na potiljku bila im je izbrijana, dok je spreda padala na čelo skoro do očiju. Uz to, nosili su bele košulje, pumperice i bele dokolenice, kao i gojzerice s kramponima. Crni tregeri su bili prepoznatljivi delovi nacionalsocijalističke uniforme, ali to nije bilo kažnjivo. Ipak, Bronštajn je osećao potrebu da učini nešto i tako povrati svoj ugled u Johaninim očima.
„Gubi se odavde, ološu!“, povika i podiže svoju značku uvis, „gledaj da nestaneš odavde!“
„Nosi se, cajkane“, požnjeo je odgovor, „da si odmah nestao s tim tvojim komadom pleha. I to smesta!“
„Tako je! To možeš sebi da okačiš o rep!“, začu se drugi mladi nacista.
„Slušaj, sad ću odmah da ti pokažem koliko značka vredi!“, planu Bronštajn, „Vodim te u policijsku stanicu, pa ti neće biti do priče.“
Mladići se kratko zgledaše, pa krenuše u napad. Približavali su se Bronštajnu preteći, a on je munjevito procenjivao svoje izglede. Tu je petorica protivnika. Bili su daleko mlađi, a verovatno i mnogo jači od njega.
On nehotice ustuknu.
„Upozoravam vas!“, povika, ali to je zvučalo svakojako samo ne ubedljivo.
Mladići su bili na samo dva-tri metra od njega. Stiskali su ruke u pesnice i počeli da se šire ulevo i udesno. Bilo je jasno da prvo hoće da ga opkole, pa onda da ga premlate.
„Sad je dosta!“, začu Černov glas iza sebe.
„Vidi, vidi, još jedan plavac“, odjeknu prezrivo.
Iznenada, Černi se pojavi s leve strane Bronštajnovog vidokruga. Zatrčao se na prvog nacistu, zgrabio ga je pre nego što je ovaj uspeo da reaguje i bacio tako da je ovaj glavom udario u zid kuće. Usledio je tup zvuk i nacista se polako okrenu oko svoje ose. Bronštajn je jasno video kako je nacisti krv pokuljala iz razderotine na čelu. Mladić izvrnu oči, a onda mu noge popustiše i on celom dužinom tresnu o trotoar. Ostala četvorica su koliko iznenađeno toliko užasnuto buljila u svog druga. Černi, naprotiv, nije obraćao pažnju na to, nego udari kolenom u međunožje mladića koji mu je bio najbliži. Ovaj kratko vrisnu, pa pade na kolena. Černi im pripreti desnom rukom.
„Brišite“, prošišta, „ili ću od vas napraviti mleveno meso.“
I zaista, ostala trojica ćutke počeše da se povlače. Černi je sigurno bio neugodan protivnik.
„Doći ćeš ti u naš kraj!“, vikali su kada su se dovoljno udaljili od policajaca.
„Da“, odgovori Černi, „a onda ću vas još jednom tabati!“
Bronštajn je ostao bez reči. Nikada nije video Černog tako besnog.
„Slušaj“, prošapta, pošto se koliko-toliko smirio, „uopšte te ne poznajem ovakvog.“
„Bolje da se ne navikavaš na to“, odvrati Černi i stavi lisice nacisti koji je ležao na tlu, „retko sam ovakav.“
Bronštajn se prilično klecavo ponovo zaputi u gostionicu i pozva odatle nadležnu policijsku stanicu. Kada je izašao na ulicu, ugleda Černog koji je vezivao drugog nacistu. U nedostatku drugog para lisica, koristio je konopac za pakovanje koji je bogzna odakle izvukao. I pored sve veće hladnoće, znoj mu se slivao niz čelo. Bronštajn mu pruži svoju maramicu, a Černi ga pogleda sa zahvalnošću.
„Još ćeš se i prehladiti“, dodade Bronštajn s osećajem neprijatnosti, dok je zbunjeno šarao nogom po tlu. Da se u ovom sukobu nije pojavio Černi, sigurno bi izgledao još stariji nego što se osećao. Možda je zaista prestar za ovo zanimanje. Za nešto više od pola godine napuniće pedeset i pet. U tim godinama čovek zaista ne može da izigrava mlađanog junačinu. Da možda traži premeštaj kada sve prođe? Neki miran kancelarijski posao, gde bi preostale godine do penzionisanja prošle bez sveg ovog uzbuđenja! Ali neće li mu onda ovo ipak nedostajati?
Ma šta, celog života mu je nešto nedostajalo! To mu uopšte više neće biti važno. Bio je na najboljem putu da postane senilna budala! Uskoro će sedeti u parku, hraniti golubove i krišom posmatrati zaljubljene parove dok se ljubakaju. A nešto kasnije poćeće da balavi. Bešika će mu oslabiti i, pošto nema porodicu, gurnuće ga u neki starački dom. Tamo će još neko vreme vegetirati, pre nego što otegne papke. Staviće ga u sanduk, grobari će ga zakopati i ubrzo posle toga baš niko neće znati da je on uopšte postojao!
„Snalaziš li se?“
Černi klimnu glavom. Bronštajn se treći put uputi u gostionicu.
„Duplu voćnu rakiju. Brzo. Žurim.“ Ispi čašu naiskap. Gotovo u istom trenutku malo mu se zavrte. Slike u glavi počeše da blede.
„Još jednu!“ Konačno nestadoše sumorne vizije budućnosti. Bronštajn se nakašlja, stavi novac na šank i vrati se do Černog.
Černi je bio u društvu nekoliko uniformisanih policajaca, koji su posle kratkog objašnjenja poveli dvojicu huligana. Bronštajn je još trenutak gledao za njima, pa se okrenu potpukovniku.
„Ne verujem da će nas ovaj trag, ova deca, odvesti nekuda, ali ipak hoću da ih izbliza pogledam. Sastaćemo se u policijskoj stanici, kao što smo se dogovorili.“ Černi ponovo klimnu glavom.
Bronštajn mu uzvrati na isti način i zatim krenu na zapad, ka Girtelu. Kao prvo, pomisli, krenuće prema Benoplacu. Istina, pritom sebi nije priznao da je Vicmanove odabrao kao prve pre svega zbog navodnog zanimanja majke.
Kada je stigao na trg, odmah je, bez teškoća, pronašao njihovu kuću. Pred njom su se neka deca igrala školice. Bila su odevena veoma jadno i pretanko za ovo doba godine. Dok ovako skaču barem im nije hladno, pomisli Bronštajn. Zastao je pred grupom i posmatrao ih neko vreme. Zanimala su ga pre svega trojica dečaka, jer je bilo lako moguće da su dvojica od njih bili mali Vicmani.
„Zdravo, mladiću“, obrati se najstarijem od trojice, „hoćeš li da mi otkriješ kako se zoveš?“ On podiže glavu, ali je gledao za dlaku pored Bronštajna.
„Herman“, reče čudno se cereći iskrivljenim ustima, „i već idem u školu. Ali samo pre podne.“
Bronštajn se blago nagnu da bi lakše razgovarao s njim. Ostala deca postadoše radoznala, prestaše da se igraju i okružiše pukovnika.
„Zdravo, Hermane“, nastavi Bronštajn, „možeš li mi reći i prezime? Možda Vicman?“ Dečak odmahnu glavom i pokaza na malog slinavca sa svoje leve strane.
„Taj tu, Hans, on se preziva Vicman. Ja se prezivam Majer“, izjavi svečano. Bronštajn pogleda za ispruženim kažiprstom i dobro osmotri Hansa. Klinac je imao možda pet ili šest godina. Bio je veoma pothranjen, neopran i zapušten. Izgleda da je ispod nekoliko brojeva većeg kaputa s rupama nosio samo staru košulju koja je nekada verovatno bila bela. Grube štofane pantalone imale su nekoliko poderotina i rupa, a đon na njegovim cipelama očigledno je bio na putu da se odvoji od ostatka obuće. Dečak, bukvalno ukrućen od prljavštine, demonstrativno podiže nos uvis kada je postao svestan ukazane mu pažnje.
„Ti si, dakle, mladi Vicman“, oprezno poče Bronštajn, „imaš li i ti brata?“
Mališan klimnu glavom.
„Je l’ i on tu?“
Mališan odmahnu glavom.
„ A gde je?“
Mališan pokaza prstom uvis.
„Ali inače ste uvek zajedno?“
Opet usledi klimanje glavom.
„Reci, ideš li s bratom nekada u Škodagase? Kod gospodina Zuhog?“
Dečak se zacrvene, pa poče teško i aritmično da diše. Čak bi i neko sasvim neupućen odmah primetio koliko se dete uplašilo pri pomenu tog imena.
„Ma, nema veze“, popusti Bronštajn, „jesu li ti roditelji tu?“
Hans se još nije sabrao, pa mu je bilo potrebno dosta vremena da bi smogao snage da ponovo klimne glavom.
Bronštajn se potrudi da zadrži ljubazan izraz na licu. Iskopa iz džepa kovanicu od deset groša i pruži je Hansu.
„Evo ti, zato što si bio tako dobar“, reče i gurnu je Hansu u ruke. Onda pokaza na ulazna vrata: „Koji sprat?“
„Slušajte, šta tu radite s mojom decom?“ Besan kreštavi glas dopre odozgo do njegovog uveta. On se okrenu. Stara gospođa Jedlička nije nimalo preterivala. Vicmanova je zaista izgledala zastrašujuće. I pored dugačke suknje, jasno se naslućivalo da ima slonovske noge. Još stamenija je bila njena istaknuta zadnjica koja je, i levo i desno, štrčala u odnosu na gornji deo tela. Žena je nosila prilično iznošenu bluzu s otkopčanim gornjim dugmadima. Dekolte joj je ružilo mnoštvo mladeža, dok je njeno gotovo potpuno okruglo i jarkocrveno lice podsečalo na prezreli paradajz. Na rukama, podbočenim o bokove, videli su se brojni ožiljci i kraste, i Bronštajn u tom trenu nehotice oseti kako u njemu raste gađenje. On izvuče svoju značku iz džepa pantalona i podiže je uvis.
„Gospođa Vicman, pretpostavljam?“
Žena je bila začuđena.
„Otkud znate?“ upita već primetno pomirljivijim tonom.
„Opisali su mi vas“, kratko odgovori Bronštajn. „Moram da vam postavim nekoliko pitanja.“
„Sve su to zlonamerne klevete“, odgovori ona munjevito.
„Molim?“

„Podmetanja! Sve samo zlobna ogovaranja! Ja sam časna Nemica.“
Bronštajn konačno shvati. Vicmanova je očigledno mislila da je iz odeljenja policije za borbu protiv nemorala.
„Ne, ne“, požuri da pojasni, „hoću da vam postavim samo nekoliko pitanja o gospodinu Zuhom...“
„A, fini čovek, partijski dru... gospodin Zuhi. Šta je s njim?“
„Mrtav je. Ubijen. A ja...“
Vicmanova pljesnu rukama.
„Isuse i Marijo! Pa ko radi tako nešto?“ I pre nego što je Bronštajn stigao da odgovori, Vicmanova je ponovo stavila levu ruku na bok, dok je kažiprstom desne mahala kroz vazduh. „To su sigurno bili Jevreji, te krvopije! Oni će da nose našeg sirotog partijskog dru... sirotog gospodina Zuhog na duši!“
„Odakle vam ta ideja?“
„Ma sigurno! Ko drugi? Oni nisu ništa drugo nego paraziti na telu naroda. Oni su odgovorni za sve loše u svetu.“ Bronštajn se trudio da se kontroliše, pa upita blago prigušenim glasom:
„Jeste li vi slali svoju decu kod gospodina Zuhog? Radi... dakle... političkog vaspitanja?“
„Pa naravno! Oni u školi ništa ne uče. Samo gluposti. Nikakvo čudo. Nastavnici su svi odreda Jevreji. A i sveštenici!“
„Pa oni su valjda katolici, zar ne?“
„Ma kakvi! Sveštenici i Jevreji, to je sve isti ološ! Pogledajte samo Bibliju. Sve vrvi od Sara i Noja, Mojsija i Avrama. Dosta s tim jevrejskim sranjem! Sva naša beda započela je upravo s hrišćanstvom. I mantijaši su na platnim spiskovima Jevreja. Jevreji nam izvlače poslednji groš iz džepova, a sveštenici sve aminuju! Našoj bedi će doći kraj tek kada nemački vetar ponovo razveje smrad.“
Kad bi prestala da sereš, stara droljo, zaduvao bi nemački vetar, pomisli Bronštajn, ali se i dalje trudio da ne pokazuje emocije.
„O poduci gospodina Zuhog možete, dakle, da kažete samo najbolje?“
„Naravno! Zašto? Ko kaže nešto drugo?“
„Priča se da je tukao decu koja su mu poverena“, reče Bronštajn bez okolišanja.
„A to! Da. Sigurno!“
Reakcija Vicmanove iznenadila je Bronštajna.
„Znali ste to?“
„Naravno! Ako se ta kopilad ne tuče valjano, postaju mekušni papučari. A takvi ne trebaju fir... ne trebaju nikome.“
„ A šta ako je gospodin Zuhi otišao predaleko u disciplinovanju dece?“
„Ma šta! Ono što čoveka ne ubije, to ga čini jačim! Tako stoje stvari! Uzmite, na primer, mog dečaka. Mislite da mu je škodilo kada ga je Zuhi neki put... pretukao?“ Bronštajn izusti otegnuto „da“
„Glupost!“ Neočekivano tresnu dete po potiljku, tako da Hans polete napred i s mukom se zadrža da ne padne. Suze mu navreše na oči, a njegovo malo telo poče vidno da se trese. „Ako zacmizdriš, dobićeš još jednu, jesi li razumeo“, izdra se majka na njega. A onda se opet okrenu ka Bronštajnu:
„I sad hoćete da kažete da mu to škodi?“
„Gospođo Vicman, ali molim vas. To nije...“ Vicmanova zauze preteći stav.
„Šta to nije, a? Šta? Ako ti nešto ne odgovara, cajkane, onda briši kod Ješa. Ali pazi se! Oni možda ne tuku svoju dečurliju, ali zato kolju našu.“
Bes ovlada Bronštajnom. On zaboravi sve obzire, pa takođe zauze borbeni stav.
„Slušaj sada TI, stara pokvarena droljo! Navući ću ti socijalnu službu na vrat. Mnogo je bolje da Hans raste u domu nego kod takve droce kao što si ti. I ako se ne smiriš odmah, privešću te u policijsku stanicu, jesi li me razumela? Za ilegalnu prostituciju dobićeš kao od šale dve godine! Imamo dovoljno svedoka, zato razmisli dobro da li ćeš još jednom pričati takvo sranje. To bi bilo to. Doviđenja!“
Bronštajn iskoristi zaprepašćenost Vicmanove da se izgubi. Od nje se moglo očekivati da, čim potpuno shvati njegove reči, krene u fizički obračun s njim. Posle epizode s nacistima, nije hteo ponovo da upadne u škakljivu situaciju. Bolje da se uputi kod Kranevetera. Od njih bi se možda pre moglo saznati nešto. Kohgase nije bila udaljena ni pet minuta od Benoplaca. Bronštajn nije mogao da shvati jednu stvar. Budući da je ta četvrt, bez ikakve sumnje, spadala u bolje delove grada Beča, kako je tu živela takva sirotinja?
Odgovor je dobio na adresi koju mu je dala gospođa Jedlička. Otmena stambena zgrada s kraja veka imala je unutrašnje dvorište, gde se nalazila oronula radionica. Verovatno su ovde nekada popravljane kočije, a kasnije automobili. Sada, naravno, ništa više nije svedočilo o nekadašnjoj živosti. Jedan neobrijani umorni muškarac zapuštenog izgleda u flanelskim pantalonama i beloj potkošulji sedeo je na praznoj kutiji i pušio.
„Dobar dan, da li ste vi gospodin Kraneveter?“ Muškarac otpuhnu dim i podiže pogled:
„Ko pita?“ Bronštajn samo podiže svoju značku.
„Da, ali ja to nisam uradio.“
Bronštajn je bio zbunjen:
„Šta?“
„Svejedno. Svejedno. Ja to nisam uradio.“
Bronštajn shvati da je on samo pokušao sebe da zaštiti.
„Ah, tako. Ne. Došao sam zbog jednog obaveštenja.“
„Jednog obaveštenja?“
„Da. O vašoj deci. Čuo sam da su obojica često kod gospodina Zuhog?“
„Neee.“
„ Ah, zar nisu?“
Čovek odmahnu glavom.
„Bili su. Bili su često kod Zuhog. Sada ne idu tamo.“
„Aha. A zašto?“
„Zato što je mrtav“, zakrešta ovaj, „ne pravite se blesavi, gospodine inspektore. To zna več cela četvrt, pa je logično da znate i vi. Nećemo da se igramo žmurke, zar ne?“
Bronštajn oseti skriveni agresivni prizvuk u njegovom glasu, ali nije znao da li je taj uzavreli bes bio uperen protiv njega ili protiv sveta uopšte.
„Da li bih mogao da razgovaram s vašom decom? Možda su primetila nešto što bi nam pomoglo u istrazi.“
Čovek se podiže s kutije.
„Hajde, dođite, gospodine inspektore.“ Bronštajn krenu za Kraneveterom u radionicu koja je, kako se sada ispostavilo, služila porodici kao stan.Tamo gde se nekada verovatno nalazila platforma za dizanje automobila sada je stajao štednjak od livenog gvožđa, za kojim je nešto prčkala jedna tužna četrdeset petogodišnjakinja. Bronštajn je pretpostavio da je to gospođa Kraneveter. Gospodin Kraneveter ne obrati pažnju na nju već ode u susednu prostoriju koja je nekada verovatno služila kao kancelarija. Sada je to bila spavaća soba četvoročlane porodice Kraneveter. Dvojica dečaka su sedela na krevetu i izgledalo je da su se zaigrali klikerima. „Rihard! Šurli!“, viknu otac. „Ovamo!“ Dečaci odmah sve pobacaše i postrojiše se pred ocem. On ih strogo pogleda nekoliko sekundi, a onda im objasni da moraju da kažu gospodinu inspektoru sve što znaju. Njih dvojica klimnuše glavom s oklevanjem, bez reči. Pola časa kasnije, Bronštajn nije bio ništa pametniji. Pokazalo se da dečaci nisu mnogo pričljivi i jasno se videlo da ih je ova tema uznemirila. Ali Bronštajn nije ni očekivao da bi deca mogla da mu pomognu. Umesto toga, opet se okrenu Kraneveteru. On je u međuvremenu seo na svoju kutiju i pušio. Bronštajn takođe zapali jednu i nasloni se na dovratak. Pritom je posmatrao Kranevetera.
„Loša vremena, a?“
„Blago rečeno“, Kraneveter skinu trunku duvana s usne i demonstrativno pljunu. „Ne mogu da kažem da su vremena ikada bila dobra. Ali ovako crna, kao sada, nikada nisu bila. Ako nas Firer... izvinite, ali što jest jest, ako nas taj ne spase, onda smo svi izgubljeni.“
Iznervirani Bronštajn baci cigaretu na tlo. To više nije mogao da sluša. Šta će se promeniti kada ta gnusoba od čoveka stane za kormilo?
„A kako će nas on spasti?“
„Pa kad on dođe, opet ću raditi. Ponovo ću postati neko. A moja deca neće morati da rastu u nekoj rupi u zadnjem dvorištu“, pokulja iz Kranevetera.
„Čime se uopšte bavite, ako smem da pitam?“
„Ja sam... bio sam... obućar."
„Aha, i kada Hitler jednom dođe na vlast, onda će u Beču odjednom biti potrebno mnogo više cipela - ili kako?“
„Ne, to neće biti. Ali onda neće postojati jevrejska konkurencija, pa će tako ljudi opet dolaziti kod mene a ne kod nekog krpača obuće u Feldgase... A verovatno bih dobio i njegov stan. I sve će onda biti u redu.“
„Za vas“, reče Bronštajn s naglaskom na drugoj reči. Kraneveter ga pogleda s mešavinom stida i besa.
„Da, pa“, dodade Kraneveter, „kada se niko ne brine o tebi, onda moraš sam da se postaraš za sebe. Ovo nije vreme za sentimentalnosti...“
„Je l’ to nacionalsocijalistička ideja“, upita Bronštajn zajedljivo, „da se jedna polovina ubije da bi druga polovina mogla da živi?“
Kraneveter planu.
„Prestanite s tim. To je samo neprijateljska propaganda. Oni će se jednostavno vratiti tamo odakle su došli i tačka. A mi, mi ćemo opet biti gazde u svojoj kući. Tako stvari stoje. U zajednici nemačke nacije svako ima svoje mesto i narod u celini brinuće o svakome. To je tako jednostavno. Ali sada... pa zar ne vidite i sami kad se osvrnete oko sebe.“
Bronštajn odluči da prekine ovu besmislenu raspravu. Do nekog suviše očajnog i zadrtog, kao što je Kraneveter, ne može se dopreti logičkim argumentima.
„Tako je sigurno mislio i gospodin Zuhi, ili...?“
„Kako da ne.“

„I zbog toga su vaša deca redovno odlazila kod njega. Da bi to naučila, zar ne?“
Kraneveter klimnu glavom, ali je pritom izgledao nesigurno. Po njemu se videlo da je sumnjao da Bronštajn tim pitanjem hoće da ga zaskoči ili da ono predstavlja neku zamku, zbog čega je radije bio oprezan.
„A kakav ste vi lično utisak stekli o gospodinu Zuhom?“
„Samo najbolji!“
„Nije vam, dakle, ništa bilo čudno? Na primer, odnos gospodina Zuhog prema deci?“
Kraneveter je delovao kao da mu je laknulo.
„Ne, naprotiv. On je te male mangupe zaista voleo. Bilo mi je u pravom smislu neugodno što su Rihard i Šurli bili tako nezahvalni. Iako je gospodin Zuhi uvek bio ljubazan prema njima, nikada nisu hteli da idu kod njega.“
„A to vam nije bilo sumnjivo?“
„To je tako, glupi dečaci su lenji! A kod Zuhog je vladala disciplina, jelte. Tamo nije bilo kao kod moje žene, koja im uvek gleda kroz prste. Zbog toga nisu hteli da idu kod njega.“
„To je bio razlog?“
„Pa zbog čega drugog?“ Kraneveter načini pokret koji je odavao zbunjenost.
„U redu, gospodine Kraneveteru. Želim vam lep dan.“ Bronštajn se naglo okrenu i pođe.
„Zig... zdrav... doviđenja.“ Bronštajn nije baš bio svestan Kraneveterovih nespretnih pokušaja da se pozdravi. Dok je išao nogu pred nogu niz Kohgase do Alzerove, on u mislima izbrisa Kranevetera sa spiska osumnjičenih. Bio je toliko prostodušan da ne bi umeo lažno da se predstavlja. Ne, bilo je očigledno da Kraneveter ama baš ništa nije shvatio, i upravo zato nije dolazio u obzir kao ubica. Da je bilo šta naslutio, Kraneveter bi ubio Zuhog u napadu besa i sam bi se predao istog trenutka. Ali ovaj čovek je bio tako strasno ubeđen u bezgrešno začeće nacionalsocijalizma da nikada ne bi jednog nacistu smatrao sposobnim za bilo kakvo nedolično ponašanje.
Bronštajn je nesvesno prešao preko Alzerove i iznenada shvatio da se obreo na uglu Špitalgasea. On pomisli da bi sada odmah mogao da potraži Vagnerove. Posle nekoliko metara stiže na rečenu adresu i uđe u kuću koja je nekada nesumnjivo bila u boljem stanju, pa potraži prezime Vagner na crnoj tabli. Evo, stanuju u suterenu. On pođe niz stepenice. Na pola puta do podruma nalazila su se samo jedna vrata. Ovde mora da žive Vagnerovi, zaključi Bronštajn, pa pokuca.
Potrajalo je malo dok mu nisu otvorili vrata. Jedan dečak skoren od prljavštine, za koga je Bronštajn pretpostavio da je Zigfrid, buljio je u njega hladim očima.
„Zdravo“, oprezno započe Bronštajn, „da li ti je otac tu?“
Dečak mu se isplazi i ostade da stoji u mestu čekajući reakciju. Ona je brzo usledila u vidu naglog udarca u potiljak.
„Nestani, mali debilu.“ Iza dečaka pojavi se njegov otac. Držao je pivsku bocu u desnoj ruci i cigaretu u uglu usana. Dečak se samo trgnu i brzo nestade iz Bronštajnovog vidokruga. Otac je Bronštajna neprijateljski odmeravao.
„A ko si sad pa ti?“ Bronštajn pokaza svoju značku. „Tako i izgledaš, glupa budalo.“
Bronštajn se uspravi.
„To je nedopustivo, gospodine.“
„Ma kakvi. To ćeš valjda izdržati.“
„Imam nekoliko pitanja za vas, gospodine Vagneru. Ako više volite, rado vam ih mogu postaviti u policijskoj stanici “
„Učini to. Samo onda verovatno neću moći da te čujem.“ Pritom se Vagner izazivački cerio.
„Kakav veseljak. Slušaj sada, ništarijo. Dvadeset četiri časa u buvari nije baš neki provod. Zato se saberi, inače ode u rupu.“
Vagner podrignu, ali onda popusti:
„Šta te interesuje, komesare?“
„Bili ste zaposleni u fabrici vagona?“
„Da. Dok nisu došli stranci.“ Vagner prezrivo pljunu na pod pored Bronštajnovih nogu.
„Stranci? Pa ni ti nisi baš odavde, ili?“
Kao što se moglo očekivati, Vagner odmah planu:
„Slušaj, bre, da si ućutao, bečka svinjo, guzice jedna bečka.“
„Sad je dosta. Gospodine Vagneru, privodim vas. Pružite ruke!“ Bronštajn se pravio kao da će izvući lisice.
Vagner se na to brzo otrezni.
„Pa zašto? To neće biti potrebno... Evo, sve ću da kažem.“
Ali ono što je gospodin Vagner umeo da kaže nije za Bronštajna bilo ni utešno ni korisno. Kako je ispričao Vagner, kao osamnaestogodišnjak je, 1913, iz svog kraja kod Ajhfelda došao u Beč da služi vojsku i ubrzo posle toga stigao je na front. Tamo se junački borio, dok su Jevreji, Sloveni, Mađari i ostali boljševici radili na propasti Carstva. Posle sloma monarhije ostao je u Beču i na kraju se 1919. zaposlio u fabrici vagona u Zimeringu. Ali u toku ekonomske krize iz nje su masovno otpuštali radnike, zbog čega je on, Vagner, od početka 1931. bez posla i već pet godina ne prima ništa. A ne može ni da radi na crno, na kraju neuvijeno objasni, jer svi oni istočnjaci, kako ih je nazvao Vagner, rade isti posao dva puta brže i dva puta jeftinije.
„Glupe budalesine. Misliš li da nekad stanu da se odmore? Ma jok! Oni neprestano rade. Pa gde možeš onda da ih pratiš, pitam ja tebe!“
Bronštajn više nije hteo da razmatra ekonomsko-politička pitanja, zato naglo pređe na Zuhog. Ovde je doživeo neku vrstu deža vija, jer je Vagner, kao Kraneveter, na sva usta hvalio „zlatnog fazana“\'7b23\'7d. „Zar ne mislite, gospodine Vagneru, da se gospodin Zuhi ponašao možda malo... neobično... prema deci?“
Izraz Vagnerovog lica odisao je potpunim nerazumevanjem. Prosto uopšte nije shvatao smisao Bronštajnovog pitanja.
„Pa dobro“, reče Bronštajn naglasivši svoje reči gestom desne ruke, „da li je možda pokušao...“
„...da seksualno zlostavlja dečurliju?“, konačno je Vagner shvatio na šta je Bronštajn mislio.
„Pa on nije bio stranac, zar ne?“, reče, dok je jedva uspevao da prikrije bes.
„Nije, dakle?“
„Sigurno nije. Jadni gospodin Zuhi. Neće doživeti ono što će doći. Velika šteta.“ Vagner podiže kažiprst i pogleda Bronštajna pravo u oči: „Jer kad dođe Hitler, onda je gotovo sa svim strancima ovde i celim sranjem. Onda će konačno sve biti drugačije i naposletku će sve biti dobro.“
„Ma sigurno“, utučeno odgovori Bronštajn. „Doviđenja, gospodine Vagneru.“ Inspektor, zgađen, napusti zgradu ne osvrćući se na skaredne gestove dečaka koji se sakrio iza oca. Pomislio je da mu sada treba kafa da bi mogao jasno da razmišlja.
U Alzerovoj, neposredno pored crkve u kojoj je sahranjen Betoven, on uđe u jedan kafe i naruči šoljicu najbolje kafe. Dok je čekao topli napitak zapali cigaretu. Za susednim stolom dva radnika su šapćući razgovarala. Do Bronštajnovih ušiju dopirali su samo delići razgovora.
„...Hitler nas neće ostaviti na cedilu... taj će doći, videćeš!“
„... Ali referendum... “
„Videćeš, to nije važno. Moraće da dođe do puča. Ovoga puta biće uspešan. A onda će nestati svi istočnjaci. Beč će biti očišćen od Jevreja, to ti ja kažem.“
Drugi radnik, koji je delovao kao sumnjičav i potišten, sada se uspravi. Za nijansu glasnije reče:
„Čoveče, to bi bilo lepo. Da konačno nestane ološ - Jevreji, Cigani, monarhisti, socijalisti, komunisti, hrišćani, pripadnici austrijske Domovinske odbrane\'7b24\'7d, ...svi odreda! Kada bi me pustili da radim ono što bih hteo, ja bih sve njih oterao. I to danas.“
Bronštajn oseti kako ga obuzima žestoka mučnina. Ispi kafu u velikim gutljajima, pa žurno uteče iz lokala. Prošao je kraj zemaljskog suda, prešao široku ulicu kojom je išao tramvaj dvojka i zaputio se ka univerzitetu. Tamo su i dalje trajale političke demonstracije i Bronštajna poče da spopada panika. Hodao je sve brže, na Ringu je skoro potrčao. Gotovo ne obazirući se na saobraćaj, pređe na drugu stranu ulice i konačno stiže do prezidijuma. Tek je tu malo usporio. Ipak, do svoje kancelarije stigao je skoro bez daha.
Duboko je udahnuo nekoliko puta pre nego što je otvorio vrata. Černi je već sedeo za svojim pisaćim stolom.
„I?“, dočeka on svog šefa, „jeste li nešto saznali?“
Bronštajn odmahnu glavom.
„Ne, nisam. Ali da ti kažem nešto. Stvarno se brinem za ovu zemlju. Neverovatno je kakve stavove imaju ljudi. Čak ni u ratu nisam osećao toliko besa, mržnje i razočaranja kao sada.“ Svom težinom svali se na stolicu. Zatim zastenja i glavu osloni na ruke. „Mislim da čak mogu da ih razumem! Nema nikakvog napretka, svuda samo čemer i jad, bez izgleda da će se to promeniti...“
„Osim, naravno, ako to ne uredi bukač iz Braunaua“ dobaci Černi.
Bronštajn se razljuti:
„Nemoj sada i ti da mi pominješ tog češkog kaplara!“
„Pa ja neću! Ali ljudi na to tako gledaju. Stalno slušaju priče o nemačkom čudu, kako je tamo sve krenulo nabolje i tako to. Pa pogledaj i ti one žurnale koje svake nedelje prikazuju u Bratislavi. Svuda se zida, svuda ima posla, druženja, parade, narodne kuhinje. Ljudi suču rukave i gledaju u budućnost. I sve to kao velika zajednica nemačke nacije. Da ne znam istinu, možda bih naseo na to!“
Bronštajn zaškrguta zubima. Znao je da je Černi u pravu. Setio se jednog novinskog članka koji je nedavno pročitao o Vilhelmu Gustlofu. Taj putnički brod trebalo je ovih dana da krene na prvo putovanje, a već sada se strani listovi nadmeću u oduševljenju najnovijim dostignućem i ponosom Nemačkog rajha. O toj lađi, kraljici mora, pisalo se samo u superlativima. Primala je hiljadu i petsto putnika, o kojima je trebalo da se stara petsto članova posade. Kabine su bile iste za putnike i posadu. Putnici su smeštani u kabine turističke klase. Postojale su samo spoljne kabine za dve ili četiri osobe. Sve su imale tekuću hladnu i toplu vodu, sto, sofu, krevete na sprat i ormar za svakog putnika. Klasični okeanski džinovi Britanaca i Amerikanaca nisu imali takav komfor, gde je klasno društvo čak i na palubi bilo vidljivo. Bogataši su zauzimali najveći deo broda, a siromašni su bili prognani u brodski trup. Sada su nacisti rastrubili celom svetu da se kod njih apsolutno ravnopravno postupa prema svakom pripadniku nemačke nacije, bilo da je čistač ulice ili predsednik države. I svi putnici su na isti način mogli da koriste sve pogodnosti broda: palubu za sunčanje sa sportskim terenima i sportsku dvoranu, palubu za šetnju s pozorištem i bioskopskom dvoranom, brodski bazen, vešernicu, frizeraj, sve radnjice koje su postojale na brodu kao što su pekara i mesara, čak je tu bila i bolnica. Činilo se da na tom čudu od tehnike ništa nije bilo zaboravljeno, pa je u poređenju s njim stari Titanik izgledao kao krntija, što je u krajnoj liniji i bio. Zato ne čudi što su nacisti pričali da je to „besklasni brod“, kako je Bronštajn tek nedavno čuo. Podjednako su bile popularne ustanove koje su organizovale slobodno vreme kao što je nacistički pokret „Snaga kroz radost“ Već duže vreme trajala je izgradnja letovališta Prore na ostrvu Rigen, gde su sobe bile prostranije od onih u bilo kom hotelu srednje klase, i sve su imale pogled na more. Većina Austrijanaca mogla je samo da sanja o takvom odmoru. A najnovija stvar je bila, kako se pričalo, to da je Ferdinand Porše razvijao za naciste narodni automobil - folksvagen - koji će sebi moći da priušti svaki Nemac. Černi mu je pričao o tom projektu, jer je Porše jednostavno prekopirao karoseriju češke tatre. Nacisti su, stvarno, prodavali to vozilo za samo devetsto devedeset nemačkih maraka, koliko su iznosile tek dve Bronštajnove mesečne plate. Tako bi čak i on sebi mogao da priušti automobil, pomislio je tada.
Sve je to, naravno, bila samo propaganda. Ali delotvorna! U ovoj zemlji ljudi nisu imali čak ni posao, a kamoli mogućnost da uštede za odmor ili čak za automobil. A putovanje na more je, u Šušnigovoj državi, značilo veslanje na jezeru Erlauf! Bronštajn potisnu psovku.
„Nema veze“, reče glasno, „šta si saznao o Franku?“
„Slušaj, taj ima neobičan život“, započe Černi. „Rođen je 1881. godine. U Nahodu kod Hradec Kralova. Od 1900. do 1903. bio je u austrougarskoj vojsci, a onda je studirao pravo u Beču. Radio je u sudu 1908, a posle toga kao advokat. Imao je kancelariju u Alzerovoj, a bio je specijalizovan za nepokretnosti i privredne stvari. Prvi put je 1911. registrovana njegova politička aktivnost kao simpatizera čeških nacionalsocijalista. A onda je 1920. bio kandidat Velike nemačke narodne stranke za Narodnu skupštinu, pa 1923. kandidat iste stranke za opštinske izbore. Oba puta neuspešno. Godine 1927. kandidovao se, isto kao Ril i Zuhi, na jedinstvenoj listi Hrišćansko-socijalne partije, ali opet nije osvojio mandat. Godinu dana kasnije i sam se našao pred sudom jer je, navodno, tako pretukao svoju ženu da je završila u bolnici. Ona ga je u to vreme i napustila, ali na sudu ništa nije izašlo na videlo. Ipak, zanimljivo je to što je Frank nešto kasnije izgubio dozvolu da se bavi advokaturom. Nije poznato od čega živi od tada. Zatim su se 1933. i 1936. vodile dve istrage protiv njega zbog sumnje da ilegalno radi za Nacionalsocijalističku nemačku radničku partiju\'7b25\'7d, ali su obe istrage obustavljene.“
„A šta je tu neobično, molim te? U ovoj zemlji ima na stotine takvih biografija“, ogorčeno primeti Bronštajn.
„Pa, molim te, jasno je da je život tog tipa stalno išao nizbrdo“, primeti Černi.
„Upravo tako, kažem ti. To je gotovo simptomatično za ovu zemlju.“
Černi se nije obazirao na primedbu utučenog Bronštajna.

„Odmah sam telefonom pozvao njegovu banku.“ Pritom mahnu štednom knjižicom koju je našao u Frankovom stanu. „Čovek je bankrotirao. Taj nije imao ni sto šilinga. A ne čini se da je raspolagao nekim drugim izvorom novca.“
„Ostaje vlasništvo nad kućom“, podseti ga Bronštajn.
„Da. To moramo da ispitamo.“
„Dakle, ne verujem da cela ova priča ima nekakve veze s tim što Zuhi voli dečake. Ali sam siguran da je u ovu priču umešana politika. Neko tu pravi veliko spremanje. Što i ne bi bilo čudno. Tako nešto uvek prati revolucije.“
Černi se usudi da podigne obrvu. Bronštajn pokuša da ga odobrovolji:
„Znaš već šta hoću da kažem.“
„Misliš da je to interna nacistička osveta?“
„Tačno. Ne mislim baš da su Zajs-Inkvart ili Glajze-Horstenau likvidirali suparnika zbog buduće vlasti u državi, ali izgleda da se ovde uklanjaju neugodni saučesnici. U suprotnom, budimo pošteni, ne bi ni Frank morao da plati glavom."
„Osim ako su prvo uklonili jednog suparnika, a onda i nekoga ko je saznao šta se dogodilo.“
Bronštajn tiho zviznu, a onda pogleda Černog pravo u oči:
„Naravno, možda je moglo da bude tako. Ali to, zapravo, ne menja značajno sliku.“
„A od kakve nam je koristi to saznanje? Kako sam već jutros rekao, ne možemo jednostavno da odemo kod Zajs-Inkvarta i da ga ispitamo o tome. Pogotovo ne sada, a naročito ne ti.“
Černi je poslednje reči izgovorio veoma tiho, ali se Bronštajn ipak oseti pogođenim:
„Šta to treba da znači: naročito ne ti? Jesmo li mi policija ili nismo?“ Besno udari ispruženom rukom o pisaći sto.
„Mi smo policija“, trezveno potvrdi Černi, „a Zajs- -Inkvart je, kao ministar unutrašnjih poslova, naš glavni šef. I, budi iskren, Davide, ne bi baš očepio ministra unutrašnjih poslova ni kada bi se zvao Elderš\'7b26\'7d.“
Bronštajn zagrize usnu. Opet je Černi bio u pravu.
„I, šta ćemo sada?“ Na licu mu se jasno ogledala bespomoćnost.
Černi pogleda na sat.
„Hajde da završimo za danas. Da vidimo da li će nam noćas nešto sinuti, a?“
„U pravu si. Ionako je skoro šest. Idemo kući. To možemo da obavimo sutra.“
Ustadoše sa stolica istovremeno, uzeše kapute i krenuše ka vratima. Sišli su niz stepenice do velikog glavnog ulaza i izašli na Ring. Tamo poželeše jedan drugom lepo veče, a onda je svaki krenuo ka svojoj kući. Bronštajn pređe Ring, uputi se ka Šotengase i odatle skrenu u Herengase. Ubrzo zastade pred kafeom Herenhof. Pomisli da je za večeru prerano, ali da nema razloga da sebi ne priušti jednu kafu. Uđe i sede za svoj uobičajeni sto. Konobar mu priđe.
„Kao i uvek, gospodine pukovniče?“
„Ne, gospodine Franc, danas mi donesite jednog fariseja\'7b27\'7d. Ne znam zašto, ali baš mi se to pije.“
„Farisej stiže odmah, molim, stiže odmah.“ I konobar ode. Bronštajn sačeka trenutak, onda ustade i polako ode do stola s novinama. Smatrao je da je izbor veoma slab. Osim glavnih dnevnih listova Rajhsposta, Nojefrajepresea i Viner cajtunga, imali su samo još Taghlat i sportski podlistak Tagblata. S bolećivom nostalgijom prisećao se kako je nekada upravo taj sto svakodnevno podrhtavao pod ogromnom hrpom novina. Peštanski Lojd, Praški Tagblat, Karpatski eho, Rundšau, Brnske novine... Kuda su se sve one denule? A tek inostrani listovi! U Herenhofu su, naravno, svakog dana nudili na čitanje vodeće listove iz Engleske, Nemačke, Francuske i Švajcarske. A sada nije bilo čak ni uvaženog starog Tajmsa. Bronštajn nije znao engleski, ali već zbog ponude takve štampe ovo mesto i samim tim njegov posetilac odavali su utisak kosmopolitizma. Sve dok je svet bio prisutan u našoj kući, imali smo neku ulogu u svetu. Sada smo postali ustajala provincija!
Bronštajn s uzdahom uze sportski podlistak Tagblata, jer mu je večeras bilo više nego dosta politike. Upravo se vratio za svoj sto kada mu konobar donese kafu. Bronštajn mu zahvali blago klimnuvši glavom, a zatim sede, izvadi iz tabakere cigaretu i zapali je pre nego što je otpio gutljaj iz šolje.
Baci pogled na naslovnu stranu Tagblata i odmah zgađeno okrenu glavu. Čak je i taj list pozivao na učešće na referendum sledeće nedelje. Bronštajn brzo nađe stranu s detaljnim izveštajima o svetskom prvenstvu u fudbalu. Kako se pokazalo, tu je bilo mnoštvo nesuvislih stvari. Latinoamerička grupa kasnila je s odigravanjem kvalifikacionih utakmica, a branilac titule Italija pretila je organizatoru Francuskoj, jer Italijani nisu verovali da će Francuzi moći da obezbede dovoljno odgovarajućih igrališta. Budući da se Austrija u oktobru kvalifikovala za svetsko prvenstvo, s tesnih dva prema jedan u utakmici protiv Letonije, dobila je priliku da bude uspešnija nego na prethodnom svetskom prvenstvu\'7b28\'7d, kada joj je malo nedostajalo da osvoji bronzanu medalju. Uprkos tome, Bronštajn se rado sećao turnira u Italiji. U prvoj utakmici, Smistik, Bican, Sesta, Cišek i Matijas Šindelar s nadimkom Papirni tako su igrali protiv favorizovanih Francuza, koji su nastupili sa svojim fudbalskim junakom Rožeom Rijom, najbržim radnikom na benzinskoj pumpi na svetu, da im se bukvalno zavrtelo u glavi. U četvrtfinalu, Austrija se sastala s Mađarskom, kada je niko drugi nego fudbaler po imenu Horvat poslao Mađare kući. Cela nacija je bila oduševljena, a čak je i Bronštajn ozbiljno razmišljao da traži neplaćeni odmor da bi otputovao u Milano i gledao polufinalnu utakmicu protiv domaćina na stadionu San Siro. Ali, naravno, do toga nije došlo, pa je morao da se zadovolji slušanjem radio-prenosa tog sudbonosnog trećeg juna. Zbog toga ni danas ne može da oceni da li je sudija tada stvarno prevarom oteo Austrijancima pobedu da bi domaćinu Italiji omogućio ulazak u finale. U svakom slučaju, tada se sve svelo na borbu za treće mesto između Austrijanaca i Nemaca. Nemci su brzo preuzeli vođstvo, sa dva prema nula, ali je Horvat, dvadeset devetim golom za reprezentaciju, probudio nadu Austrijanaca. Jedna nepažnja odbrane dovela je do tri prema jedan, a novi pogodak jedinstvenog Karlija Seste stigao je prekasno, pa je Austrija morala da se zadovolji četvrtim mestom. Ipak, mora se reći da je Sestino majstorstvo opet došlo do izražaja, a toga je, inače, u karijeri školovanog varijetetskog pevača bilo mnogo. Taj fudbaler iz Teplica postao je besmrtan kada je na jednoj audijenciji kod engleskog kralja, koji mu je rekao da ima lepo zanimanje, odgovorio da ni on „nema rđav posao“. U međuvremenu, Sesta je počeo da igra za klub Vijena, a ljubav prema vinu, ženama i pesmi uticala je na značajno povećanje njegove telesne mase. Nisu ga navijači tek tako tada prozvali debeli. Ali Sesta ionako više nije igrao za reprezentaciju. Na njega se u Francuskoj nije računalo.
Do svetskog prvenstva ostalo je još tri meseca, ali iz članka se jasno videlo da u Fifi raste nervoza. Nije ni čudo, jer sigurno je bilo učešće samo šest od šesnaest ekipa: Nemačke, Švedske, Norveške, Austrije, Italije i organizatora Francuske. Bronštajn je pročitao da je Argentina odustala od kvalifikacija, čime je Brazil bez borbe dobio ulaznicu za svetsko prvenstvo. Ako su tačne informacije ovog lista, i Kuba je mogla da planira leto, jer se sve ostale latinoameričke ekipe uopšte nisu spremale za kvalifikacione utakmice. Bronštajn se nadao da će Austrija žrebom dobiti lakog protivnika barem na početku prvenstva, jer neće preživeti još jedan poraz kao prošle nedelje na svetskom prvenstvu u alpskom skijanju u švajcarskom Engelbergu. Tamo crveno-belo-crveni skijaški junaci nisu uspeli da osvoje medalju ni u jednoj disciplini. Jedini plen su bila četvrta i peta mesta, a takva sudbina stvarno nije trebalo da se ponovi na zelenoj travi.
Kako vreme brzo prolazi! Bronštajn je sedeo skrštenih ruku i razmišljao o davno prošlim danima! Zar to nije bio znak da je ostario? Ta pomisao mu je definitivno ogadila čitanje novina. Nije ga više zanimalo ni to što će Grashopersi iz Ciriha igrati finale kupa sa Servet iz Ženeve. Odjednom ga više ništa nije zanimalo. Samo dobra večera. Ispi ostatak kafe, ugasi cigaretu i dade konobaru znak da hoće da plati. Onda izađe u noć i naježi se od oštre hladnoće.
Na Mihaelerplacu okupile su se dve buntovne grupe. U desnoj gomili lako je bilo prepoznati Hitlerove pristalice. Gomila mladića u pumpericama, belim dokolenicama i s bavarskim gojzericama. Preko puta njih, direktno na kapiji koja je vodila na Heldenplac, stajalo je nekoliko starijih ljudi u iznošenim kaputima s podignutim reverima. Bronštajn je pretpostavio da su to bili predstavnici ilegalnog radničkog pokreta. Obe grupe su se ćutke zlobno kezile jedna drugoj, dok se na sredini trga šetalo nekoliko uniformisanih policajaca, koji očigledno nisu znali kako da reaguju na takvu situaciju. Bronštajn ubrza korak nastojeći da neprimećen pređe preko trga.
U Augustinerovoj je naišao na jedna patrolna kola, a ubrzo potom na još jedna. Kolege su očigledno tražile pojačanje. Bronštajn krenu ka Albertini, ali iznenada odustade od namere da svrati u Podrum Augustiner. Umesto toga, odluči da sebi priušti jedan dobro začinjeni kočijaški gulaš kod Smutnog. To će, uz dve čaše piva, koliko-toliko srediti moje živce, pomisli. Pola sata kasnije završavao je cigaretu dok se unapred radovao naručenom jelu koje se sada pušilo pred njim. Iz guste crvenosmeđe čorbe virili su komadi mesa, a pored njih je bila velika knedla koja je ulivala strahopoštovanje. U sredini se sjajilo jaje na oko s dve kobasice sa strane, dok je na ivici tanjira jedan lepezasto isečen kiseli krastavac doprineo kontrastu boja. Konobar je pored tanjira spustio korpu s hlebom, iz koje je jedna zlatnosmeđe pečena zemička malo poprašena brašnom bukvalno prizivala Bronštajna da je pojede. On otpi veliki gutljaj otakringera, pa levom rukom uze zemičku, a desnom viljušku.
Sledeća misao koja je obuzela Bronštajna vrtela se oko prolaznosti stvari. Zapanjujuće je kako čovek može brzo da smaže tako veliku porciju. Ni deset minuta nije prošlo a Bronštajn je očistio tanjir od svih tragova jela koje se još maločas nalazilo u njemu. Ostacima zemičke pokupio je i najmanju kap čorbe, tako da je pribor za jelo izgledao devičanski čisto, kao da je upravo opran.
Ali filozofske refleksije nisu dugo potrajale. Ustupile su mesto praktičnom razmišljanju, jer Bronštajn nije osetio ni najmanju želju da krene kući, iako ga od stana nije delilo ni nekoliko stotina metara. Ne, po ovakvom danu kod kuće će ga u najboljem slučaju savladati melanholija! Morao je da zaboravi brige, koliko god je mogao.
„Imate li bioskopski program?“, raspitivao se kod konobara. Ovaj kratko klimnu glavom i ubrzo mu donese današnji Rajhspost. Bronštajn pronađe traženu stranu, i pogled mu prvo pade na Građanski bioskop u Margaretenu, u čijoj je neposrednoj blizini stanovao pre više od decenije. Tamo se prikazivao Natporučnik Francl, popularna komedija sa slatkom Luci Engliš i onom, reklo bi se, osornom Magdom Šnajder. Ne, dosta mu je bilo uniformi! Osim toga, taj bioskop mu je bio predaleko. Ako uopšte ode u bioskop, želeo je da se prepusti pokretnim slikama negde u blizini. Pogledom je šarao odozdo nagore do programa bioskopa u centru grada. Na Šotenringu se još uvek davala La Habanera. Sladunjava priča s Kariba, s mnoštvom palmi i lakim melodijama. Bronštajn je gledao taj film pre dva meseca, i tada mu je prijao kao kontrast u odnosu na bljuzgavo, sumorno vreme u Beču. Ali nije čeznuo da ga gleda drugi put iako se kritika nesmanjenim intenzitetom utrkivala u pohvalama zbog glume glavne glumice Zare\'7b29\'7d Leander.
Ostao je bioskop Opera, ni sto metara udaljen od Smutnog. Tamo se prikazivao film Visočanstvo flertuje\'7b30\'7d američka holivudska produkcija. On je Bronštajnu unapred bio simpatičan već zbog činjenice da ne potiče iz berlinskih filmskih studija opsednutih propagandom. Osim toga, nedavno je čuo kako telefonistkinje u prezidijumu oduševljeno pričaju o njemu. Mlada instruktorka skijanja u švajcarskim Alpima davala je časove jednom stidljivom mladiću ne sluteći da je on pravi princ. Seljančica je - kako je shvatio iz čavrljanja tih devojaka - na kraju dobila svog princa, i to u slikovitim kulisama Graubindenskih planina. Žene su, naravno, ludovale prvenstveno za Tajronom Pauerom, koji je, kako je Bronštajn saznao iz priča, muškarac iz snova, najveći neodoljivi Adonis posle pokojnog Rudolfa Valentina. Ali Bronštajnu su glavne ženske glumice bile svakako znatno zanimljivije. Norvežanka Sonja Heni je, u toku deset godina, osvojila sve što se u umetničkom klizanju moglo osvojiti. Deset puta je bila svetska prvakinja, a tri puta uzastopno osvajala je zlatne medalje na Olimpijskim igrama. Bronštajn se još živo sećao njenog nastupa na Svetskom prvenstvu u Beču, kada je, za razliku od svojih konkurentkinja, nastupila u kratkoj suknji i belim klizaljkama, dok su se sve ostale takmičarke pojavile u dugačkim keceljama i nezgrapnoj crnoj obući. Da, plitka ljubavna romansa sa srećnim krajem, to je bio pravi film za ovo tužno veče. Bronštajn mahnuvši pozva konobara, plati račun i pogleda na sat. Film je počinjao za petnaest minuta i zato odmah krenu.

Bronštajn je izašao iz bioskopske dvorane. Film je bio sasvim simpatičan, mada s previše masovnih scena na ledu, koje su ga baš zamorile. Iako je bilo skoro jedanaest, u njemu se sve opiralo da krene kući. Valjda je postojala neka mogućnost da nađe društvo. Što da ide negde daleko, pomisli, kada se u njegovom sokaku, dve kuće dalje od njegove, nalazio jedan etablisman, gde je mogao da se zabavi gospodin u godinama koji traži razbibrigu. Uz kuću sa brojem 11 još 1884. dograđen je deo koji se dugo zvao Mulen ruž, dok se u republici nisu oprostili od kosmopolitske širine, pa je izabran, mogli bismo reći, provincijalni naziv Kod krivog fenjera. Dugo Fenjer nije bio ni za šta, jer su se tamo publici nudile samo dosadne plesne revije. Ali u poslednje vreme, kako je čuo Bronštajn, tom mestu je krenulo zaslugom ne samo jednog malog kabarea već i angažovanih dama koje su „lakoj komediji“ davale svoj osobeni pečat. Za jednog oficira policije možda je bilo malo rizično da posećuje takvo mesto, ali u vremenima kao što su ova, neko s prezimenom Bronštajn najmanje je morao da brine o tome.
Bez dugog razmišljanja, Bronštajn pređe Ring kod opere, obiđe oko neobičnih građevina gospode Sikardzburga i Van der Nila, i ubrzo se nađe u Valfišgase. Zatim prođe kraj svoje kuće i uputi se pravo ka crvenim svetlima koja su izdaleka skretala pažnju na gostoljubivo mesto. Na ulazu, livrejisani sluga se nakloni i reče Bronštajnu da svoj kaput može ostaviti odmah desno na garderobi. Pukovnik učini tako, pa se zatim uputi u kružnu salu, gde su se nalazili stolovi i pozornica. Priđe mu konobar u belom žaketu i upravo kada je hteo da ga povede za jedan slobodan sto, jedan mlađi muškarac uzbuđeno mahnu Bronštajnu da bi mu skrenuo pažnju na sebe.
„Zdravo, gospodine pukovniče“, pokušavao je da nadjača žamor. „I vi ste došli?“
Bronštajn se trudio da ga bolje osmotri, i konačno mu sinu.
„Mladi gospodin Duft! Kakvo iznenađenje!“
„Pa i nije neko iznenađenje. Ja sam, stvarno, svakodnevno ovde. Ali recite mi, gospodine pukovniče, kako ste vi zalutali ovamo? Neće valjda biti nešto službeno?“
„Ne, ne, moja poseta je čisto privatna. U stvari, živim u neposrednoj blizini, pa sam pomislio da jednom izbliza pogledam ovo mesto.“
„Vidi, vidi! Ako je tako, onda mi, molim vas, učinite čast i sedite sa mnom. Ili ste možda s nekim dogovorili sastanak?“
Bronštajn odgovori odrečno.
„Onda smo se dogovorili. Kada je čovek sam, ovakav kabare nije ni upola tako zabavan. Gospodine konobare, još jedna čašica za gospodina pukovnika!“ A onda dodade opet se okrenuvši ka Bronštajnu: „Valjda ćete popiti jednu bočicu sa mnom, zar ne?“
Bronštajn klimnu glavom.
„Tako treba, gospodine pukovniče. Ipak se dan kao što je današnji mora proslaviti kako je red!“
„Proslaviti? Da možda neko ne slavi rođendan? Možda vi, gospodine Duft?“
„Ali molim vas! Treba proslaviti to što nacisti sad ipak neće tek tako ući i dočepati se vlasti!“ Bronštajn se u sebi radovao što je konačno naišao na nekoga ko optimistički posmatra situaciju, jer je u poslednje vreme njegova nada u povoljan ishod bila prilično poljuljana.
„Dakle, i vi verujete da ćemo pobediti na referendumu?“, upita s mnogo nade.
„Ma sigurno, gospodine pukovniče! Jasno je ko dan!“
Duft se malo nagnu ka Bronštajnu i utiša glas:
„Šušnig je, doduše, provincijalna budala, ali je sve, baš sve bolje od tog ludaka Hitlera.“
„Potpuno ste u pravu“, saglasi se Bronštajn.
„U čemu“, vragolasto ga upita Duft, „u pogledu prvog ili drugog?“
„Zvanično u pogledu drugog, a nezvanično u oba slučaja“, zasmejulji se Bronštajn.
„Da, gospodine pukovniče, iskreno vam kažem, laknulo mi je toliko da nemam reči. Na kraju sam se stvarno mnogo uplašio. Činilo se da te odvratne likove skoro ništa više ne može da zaustavi. Na kraju su počeli da niču kao pečurke posle kiše. Odjednom me više nisu pozdravljali ljudi koje sam smatrao sasvim pristojnim svetom. To čoveka prilično uznemiri.“
„Da, u pravu ste. To je... bilo... loše.“

„Na primer, naš nastojnik. Decenijama je puzio pred mojim ocem. Ljubim ruke, gospodine trgovački savetniče, sluga pokorni, imam čast... i tako dalje. A prošle nedelje se jednostavno pojavio i odmeravao je mog oca od glave do pete. Kada ga je otac upitao zašto je ustao na levu nogu, samo je odgovorio: ’Šta te se tiče, Ješo!’ A kada mu je otac zabranio da mu se obraća takvim tonom, nastojnik je baš pobesneo i kazao mom ocu da se pripazi jer će za godinu dana stan biti njegov, a gospodin otac će otputovati u Dahau na oporavak.“
„Nadam se da je gospodin otac najurio tog drskog dripca! Kako je, inače, gospodin Duft?“
„Da se moj otac pita, taj tip bi još danas mogao da kupi svoje stvari. Ali, nažalost, kuća nije očeva, pa ne može ništa da uradi. A, iskreno rečeno, zna i za bolja vremena. Muške košulje nisu baš nešto od čega se čovek obogati. Naročito kada nema više od polovine kupaca.“ Bronštajn nije bio siguran da li je tom rečenicom hteo malo i njega da bocne, ali došao je do zaključka da zaista dugo nije kupovao kod starog Dufta.
„Vidite, stvarno je dobro što sam vas danas ovde sreo. Odavno mi treba nova košulja. Mogu odmah sutra po završetku posla da svratim do vašeg gospodina oca.“ „Da, uradite to, gospodine pukovniče, on će se mnogo obradovati! Ali, molim vas, gledajte da u posetu ne dođete prekasno. Znate da je sutra petak.“
Bronštajnu je trebalo malo vremena da prikrivena poruka dopre do njega.
„Ah, mislite zbog šabata?“
„Da!“
„On počinje čim se smrkne, zar ne?“
Duft potvrdi njegovu pretpostavku.
„U tom slučaju, otići ću ujutro. To je sigurnije.“
Duft se nasmeši.
„To će obradovati starog gospodina. On uvek govori o vama s mnogo poštovanja, gospodine pukovniče.“ Osmeh se pretvori u smeh: „ Ali moram da vas upozorim. Moj gospodin otac još uvek nije odustao od namere da vas vrati na pravi put našeg naroda. On stalno ponavlja da će jednoga dana i dragi gospodin Bronštajn, neka ga Tvorac blagoslovi, otići u sinagogu. A ako bi se moj otac pitao, ja bih išao tamo s vama.“
Bronštajn nije naseo na njegov smeh. Ozbiljnim izrazom lica upita:
„Vaš gospodin otac sigurno zna da nisam prvo koleno protestanata u svojoj porodici?“
„Verovatno zna. Ali on to smatra, kako bih rekao, kao privremeno zastranjenje, tako ja barem mislim. Po njemu, svi pripadamo sudbinskoj jevrejskoj zajednici.“ Barem ne nemačkoj narodnoj zajednici, pomisli Bronštajn, koji se istovremeno zapitao zašto je ceo svet želeo da od njega napravi nešto što niti je bio niti je želeo da bude. Uopšte nije bio upućen u jevrejstvo, nije znao ništa o pravilima ishrane, o religioznim praznicima i postovima, i nije znao nijednu jevrejsku molitvu. Nije da se bolje razumeo u protestantizam. Čak nije znao da kaže ni da li su za njega važile tri svete tajne ili samo jedna. Ali nije stvar u tome. Protestantizam mu je bio blizak, dok mu je jevrejstvo, naprotiv, bilo tuđe. Isto su tako mogli da ga proglase Italijanom. On je samo umeo da kaže gracije i buonđorno, a isto toliko je bilo i njegovo znanje jidiša.
„Jevrejima se baš ne bi svidelo kada bi im se uvalio“, reče muklo, „sa mnom bi čitava legija rabina doživela fijasko. Nikad u životu neću razumeti Talmud.“
„Moj otac bi sada rekao: ko se vrati pravoj veri, uvek će biti dobrodošao.“
„Gospođe i gospodo, želim vam srdačnu dobrodošlicu ove divne večeri u našem prijatnom klubu.“
Bronštajnu i Duftu je promaklo da je konferansje izašao na pozornicu i spremao se da najavi program za to veče.
Dva sata kasnije, Bronštajn je zaključio da se u poslednjih četvrt veka barem o pitanju kabarea ništa nije promenilo. Tačke su upadljivo ličile na one iz doba monarhije. Malo mađioničar, malo jedan što priča masne viceve, a između toga jedna dama je pevala kuplete. U najboljem slučaju, bile su ubačene nove plesne tačke, iako se Bronštajn sećao da se i svojevremeno u različitim klubovima štedelo na kostimima plesačica. Ovdašnja plesna grupa je u svakom slučaju pokazivala iznenađujuće mnogo golotinje za jedno hrišćansko društvo. Dok su mlade devojke vrtele gole noge u vazduhu, Bronštajn na trenutak pomisli da je u Parizu. I priznade sebi da ga je potajno obuzelo prijatno, toplo osećanje dok je posmatrao vitka tela baletskog podmlatka. Nakratko zaista zaboravi sav jad koji ga je progonio celog proteklog dana, sve lažne zastrašujuće vesti, poraze i pretnje, i uz nalet osmeha konstatova da se odmah osetio daleko mlađim.
„Gospodine pukovniče, da li imate kod sebe dovoljno šilinga?“, Duft se nagnuo ka njemu i došapnuo mu to.
„Zašto?“
„Pa dame posle predstave vole da popiju čašu penušavog vina, ako razumete šta hoću da kažem.“ Duft pritom sugestivo namignu. A Bronštajn odmah oseti kako se ugodna toplina pojačava.
„Pa dobro“, nasmeši se Duft, „može, ali ne mora.“
„Tačno“, složi se Bronštajn, „ ali priznajem da ta ideja nije rđava.“
On priušti sebi bočicu vina i oseti kako mu se obrazi prijatno zarumeneše. Iako je i dalje pomno gledao plesačice, ipak su mu se slike polako rasplinjavale. Odmah je odlutao na drugo mesto i u drugo vreme. Kao tihi pijanac, čutke je sedeo za stolom, povremeno otpijao iz čaše i odsutno se glupo smeškao, onako, za sebe.
„Gospodine pukovniče! Halo! Gospodine pukovniče!“
Bronštajn se trgnu.
„Završio se program. To znači da idemo u separe ili kući.“ Duft se smeškao u znak ohrabrenja.
Bronštajn pogleda naokolo, zatim uzdahnu i poče da stavlja svoje stvari u sako.
„Gospodine Dufte, ovo je bilo divno veče, na kome vam srdačno zahvaljujem. Ali, kao što dobro kažu, treba ići kad je najlepše.“
Duft uzvrati Bronštajnu pozdrav i okrenu se ka grupi mladih ljudi s kojima se udubio u razgovor. Bronštajn dade vrataru još jednu napojnicu i prevali nekoliko metara do svoje kuće blago se ljuljajući. Nehotice je pevušio melodiju iz Orfeja u podzemlju i morao je da se uhvati za dovratak da bi se blagovremeno zaustavio. Nespretno potraži svoje ključeve, koje je posle nekoliko pokušaja konačno uspešno gurnuo u bravu, i zatim uđe u kuću. Pritom je previše žestoko otvorio vrata, te ona uz glasan zveket tresnuše o zid. Bronštajn se najpre trgnu, a zatim se zakikota kao dete. Na usta čudno postavi kažiprst i začu se glasno „šššššt“. Pošto se niko nije pobunio zbog njegovog ponašanja, on se tromo pope na prvi sprat, gde se nalazio njegov stan. Uputi se u kuhinju, uze iz ostave bocu erlauera\'7b31\'7d i nespretno izvadi čep. Onda napuni sebi čašu, iz koje je oprezno otpio. Eto, pomisli. Život ima i lepe strane. Noć je trajala dvanaest sati, i već je stizao sledeći dan. Čega se samo plašio pre nekoliko sati i šta mu se od tada sve dogodilo! Posle četvrt veka ponovo je sreo gospođicu Raček, a nakon svih političkih muka i nevolja mogao je sa zadovoljstvom da konstatuje da je veče ispalo prilično utešno. Ma kako stvari često izgledale sumorno, na kraju se ipak sve dobro završi. Za tu ideju Bronštajn sebe časti još jednim gutljajem.
Sada može zadovoljan da ode u krevet, pomisli. Ali šta ako ga odmah ponovo obuzmu takvi strahovi? Šta ako preko noći dođe do nacionalsocijalističkog puča? Smesta se uruši njegov trenutni optimizam i on drhtavom rukom prinese vinsku čašu usnama da bi halapljivo ispio njen sadržaj.
To, međutim, uopšte nije pomoglo. Ma koliko da je pio, nervoza ga nije napuštala. Ustanovio je da jedino što je sigurno jeste to da ništa nije sigurno. Duft i njegovi drugari su veselo mogli da proslavljaju, ali to je bio samo ples na vulkanu koji je već čujno tutnjao. Čudno je kako se raspoloženje može brzo promeniti! Maločas je bio prilično euforičan, a sada ga je potpuno neočekivano obuzeo ledeni užas. Bronštajn vide da mu desna ruka još uvek podrhtava. Ustade i nasu mleko u šerpu. Stavi je na štednjak i uključi ga. Pomisli da će čaša toplog mleka, možda s kašikom meda, doprineti smirenju. Ali, pre svega, morao je da skrene misli na nešto drugo. Potištenost je sigurno škodila njegovom zdravlju. Dok je čekao da se zagreje mleko, buljio je u prazan trpezarijski sto. Spontano je došao na ideju da izvadi novčanik i izbaci sve kovanice na sto.
„Tako“, reče dok je posmatrao gomilu kovanica pred sobom. Uze dve kovanice od pola šilinga i stavi ih nasred stola. One su predstavljale Zuhog i Franka. „Dva polovčeta“, naceri se Bronštajn. Onda uze nekoliko kovanica po jedan groš s glavom orla na naličju. To su bila deca koja su bila kod Zuhog. Bronštajn ih prebroja. Dva za Vicmanove, dva za Oberholencere i tri za ostale mališane, naime dva za Riharda i Georga Kranevetera i jedan za Zigfrida Vagnera.
Pošto je sklonio mleko sa štednjaka, sipao ga je u čašu i pomešao s medom, a onda je nastavio da prebira po gomili kovanica. Izvukao je tri novčića po jedan šiling. „Ovo su sad Glajze-Horstenau, Zajs-Inkvart i Frauenfeld“, kikotao se i prevrnuo ih je na naličje sa slikom parlamenta, a zatim ih stavio tako da su okruživali dve žrtve. Tada se Bronštajn na tren zamisli. Neko mu je ispričao nešto o dvojici pripadnika Hitlerove omladine koji su bili kod Zuhog veče pre njegove smrti. Bronštajn uze dva novčića od deset groša s likom seljaka i stavi ih ispod dva polovčeta. Jedan novčić od pet groša s jerusalimskim krstom predstavljao je državu, jer je ipak bilo moguće da je neki član Domovinske odbrane rešio da se obračuna s dvojicom nacista.
Ponestajalo mu je novčića. Sada je imao još samo Karlovu crkvu, koja je krasi lakovani novac od dva šilinga, i Milosrdnu Bogorodicu iz Marijacela, na novčiću od pet šilinga. Odlučio je da Marija predstavlja veliku nepoznatu, a novčić od dva šilinga ostale veze Zuhog, njegove poslove, jer ko je bolji u trgovini i cenkanju od Crkve? Isus je svojevremeno možda izbacio menjače novca iz hrama, ali oni sada vladaju Crkvom koju je jednom osnovao sin tesara, i to više nego ikada. Dakle, Karlova crkva je bila za Zuhog carstvo goveda. Carstvo goveda? Šta je uopšte znao o tome? Ništa, ako malo bolje razmisli. Sve što je znao zasnivalo se na izjavi nastojnice. Neće škoditi ako prati taj trag.
Bronštajn ustade i ode u predsoblje, gde je stajao njegov telefon. Kako je dobro što je Černi kao natporučnik bečke policije takođe imao telefon, jer je Bronštajn mogao da stupi s njim u vezu u svako doba. I stvarno, njegov saradnik se odmah javio.
„Slušaj“, započe Bronštajn, „uopšte se nismo bavili preduzećem Zuhog. Možeš li odmah sutra ujutro da ga osmotriš malo bolje? Možda tamo ima nekih indicija.“ Černi reče da će se prvo postarati za to, Bronštajn zadovoljno spusti slušalicu i odmah se opet okrenu ka poslaganim novčićima na trpezarijskom stolu. Dugo ih je zamišljeno posmatrao.
„Kakvo sranje!“, opsova naposletku i ode u dnevnu sobu.
Zaista je očekivao mnogo od poređanih novčića, ali sada je morao da prizna da mu nimalo nisu pomogli u rešavanju slučaja.

II


Petak, 11. mart 1938. godine
Ponoć je odavno prošla kada je Bronštajn konačno legao u krevet. A ako je pomislio da će zato brže zaspati, prevario se. Istina, telo mu je bilo manje buntovno nego prethodne noći, ali mu misli nisu davale mira. Jedna misao navirala je za drugom, a ni izdaleka nisu sve kružile oko slučaja Zuhog.
U jednom trenutku, možda je već bilo skoro tri, iznenada mu je sinulo pitanje kako je uopšte moglo doći dotle. Palo mu je na pamet da je obično svrha života da se razvija. Da raste. Posle godina učenja, spoznaje i razumevanja, sledile su godine razvoja, pre nego što se stečeno iskustvo predavalo sledećoj generaciji. Čovek zauzme svoje mesto u društvu, gradi karijeru i tako stiče poštovanje i priznanje. Ali, kako je ustanovio, nešto u njegovom slučaju baš je krenulo po zlu. Na prstima jedne ruke mogao je da izbroji ljude koji su ga cenili i uvažavali. A o karijeri nije moglo biti ni govora.
Karijera! Šta je to uopšte? Nejasno se sećao da je taj pojam imao neke veze s konjima i značio nešto kao galop. Dakle, jedan konjički oficir juriša na najbrži mogući način kako bi pravim putem stigao do cilja. A on je, kao nekada Sančo Pansa, sedeo na tvrdoglavom magarcu, koji ne samo da je odbijao da učini makar ijedan korak napred, već je, objektivno posmatrano, išao samo unazad.
Smatrao je da to savršeno odgovara zemlji čiji je građanin. Austrija je od pamtiveka išla samo nizbrdo. Nalazio je da to saznanje zavređuje da bude predmet podrobnog razmišljanja. On se uspravi, ustade iz kreveta i ode do trpezarijskog stola, odakle uze cigaretu i popuši je u mraku. Da, uspon Austrije se završio s Ferdinandom I. Ono što je posle toga zabeleženo kao uspeh, zapravo je bukvalno bio mazel\'7b32\'7d, koji je Austrija dugo imala. Da nije bilo Poljske, Beč bi već dvesta pedeset godina bio osmanski, a bez Engleza, danas bi se ovde govorio francuski. Austrija je, u stvari, toliko dugo bila svetska sila samo zato što su druge svetske sile smatrale da je podunavska monarhija svetska sila. Ali već dvadeset godina stvari su, u svakom pogledu, išle nizbrdo. Austrija je bila kao Titanik, neminovno je tonula. A on, Bronštajn, bio je jedan od putnika koji nije uspeo da izmoli mesto u čamcu za spasavanje.
Pritom su znaci bili očigledni! Pogotovo njemu, jer je ipak uvek bio u središtu događanja. Recimo kada je spaljena Palata pravde pre skoro deset godina. Pa raspuštanje parlamenta pet godina kasnije. Zatim građanski rat trideset i četvrte. Do tada je svakom moralo postati jasno da se na taj način ne može voditi država!
A povrh svega, sada i ovaj Šušnig! Čak ni u najmračnijim časovima monarhije nije bilo toliko mnogo političkih zatvorenika! Jedna trećina stanovništva ugnjetava ostale dve trećine. To se ne može dobro završiti! A ljudi kao on trpeće zbog toga. Stvarno je bila ironija sudbine to što je sada morao da se uzda u nekog naduvenog advokata da bi sačuvao barem malo ušteđevine, koju je teško stekao tokom niza godina.
Ono što ga je u tom saznanju najviše plašilo bilo je to da je i on sve ove godine bio zaražen onim tipično austrijskim stavom „ma neće valjda biti tako strašno“. Čak i sada, u ovom krajnje ozbiljnom času, uhvatio je sebe kako traži utočište u toj rečenici. Međutim, upravo je ta rečenica dovela do toga da je bivalo sve gore i gore. I Austriji i njemu. Do poslednjeg trenutka je verovao u pobedu monarhije u Velikom ratu. Tada nije mogao da zamisli da će cela kraljevstva i delovi države za njega postati inostranstvo. A kada je bedni ostatak postao republika, usvojio napredni ustav i proglasio demokratiju, nije mu palo na pamet da čovek zbog lakomislene primedbe o kancelaru može da završi u zatvoru ili logoru. Da li je zato bilo logično to što se upravo sada grčevito hvatao za sumnjivi nacionalni referendum? I da li je imalo smisla da se, suočen s tako poražavajućim izgledima za budućnost, brine o običnom ubici?
Bronštajn se umoran odvuče u krevet. Zatim se zakopa ispod prekrivača i požele da nikada više ne svane.
Budilnik se nemilosrdno oglasio u sedam sati. Bronštajn se dugo opirao prodornom zvrčanju zvona, ali naposletku odustade. Teško da je spavao više od tri sata, a tako se i osećao. U stanu je vladao neprijatni polumrak i Bronštajn nije umeo da kaže da li je razlog što se užasno smrzavao bila objektivna hladnoća ili njegova neopisiva iscrpljenost. On otrča do kuhinje, stavi hitro lonče za kafu na štednjak i zatim žurno potraži čarape. Skidao je spavaćicu trzavim pokretima i onda brzo uskočio u čisto donje rublje, preskočivši temeljno pranje jer se tresao od glave do pete. Kada je konačno obukao košulju, pantalone i prsluk i sasuo u sebe nekoliko gutljaja kafe, hladnoća popusti. Stoga se osmeli da malo uspori. Sede za kuhinjski sto i zapali cigaretu. Otpuhnuvši dim, pokuša da osmisli redosled planiranih poslova. Kao prvo, odlučio je da potraži starog gospodina Dufta. Prezidijum je mogao da čeka. Sa žaljenjem pogleda šemu napravljenu od novčića i pokupi ih nekoliko. I tako je on, jadna budala, sada ovde sedeo - ograničen i glup kao uvek. Uzdahnu i ugasi cigaretu. Zatim ustade, uze sako, a potom i kaput, obuče oba komada odeće i onda napusti stan, pri čemu ponovo uzdahnu.
Tek što je otvorio ulaznu kapiju saseče ga ledeni vetar. On još čvršće privi kaput, pa zapovedi sebi da se sredi i uhvati ukoštac s nevoljama koje ga čekaju. Upravo je nameravao da pređe ulicu kada je brzinom vetra dojurio jedan biciklista, koji je u jednosmernoj ulici išao pogrešnim pravcem. Bronštajn je jedva uspeo da odskoči unazad na trotoar kada je biciklista projurio pored njega.
„Ej!“, viknu Bronštajn, kome je upečatljivo predočeno zašto su to prevozno sredstvo zvali bicikl-ubica, i isprati ga jednim „Pazi, čoveče!“ Biciklista samo malo okrenu glavu i nepristojnim rečima pozva ga da isprazni creva. Bronštajn je spontano došao u iskušenje da citira slavne reči cara Ferdinanda Dobrog: „Uhvatite ga, vežite i dovedite u gradsku većnicu“, ali umesto toga, munjevito se maši olovke i izvuče kutiju cigareta. Začkiljio je da bi bolje video, pa zabeleži registarski broj prestupnika. U sebi je zahvaljivao finansijskoj upravi, koja je prošle godine uvela obavezu registracije biciklista. Oni su se do tada izvlačili od kazni za saobraćajne prekršaje jer, za razliku od vozača automobila, nisu mogli da se identifikuju. Čekaj samo, pomisli Bronštajn, prijaviću te. Zadovoljno vrati kutiju cigareta u džep i konačno pređe ulicu.
Još pre nego što je stigao na pločnik preko puta, upade mu u oči komad hartije koji je, naizgled slučajno bačen, završio u slivniku. Bronštajn ne bi obratio naročitu pažnju na to da mu na početku teksta nije u oči pala reč „drugovi“, koja je inače izašla iz mode. On zastade i povi se da bi lakše mogao da pročita cedulju. „Način na koji Šušnig propisuje nacionalni referendum stavlja vas pred odluku: da glasate za ili da pomognete Hitlerovom fašizmu da preuzme vlast.“ Bronštajnu je bila dovoljna samo ta rečenica. Odmah mu je bilo jasno da je to letak ilegalnog radničkog pokreta. Posle desničarskog stakata patriotskih fraza, prijalo je, za promenu, pročitati šta misli suprotna strana. Bronštajn oprezno podiže cedulju i nastavi da čita.
„Hitlerova pobeda znači ne samo krvavo tlačenje i beskrajno izrabljivanje austrijskih radnika, već znači i poraz radničkog pokreta u celom svetu i jačanje neljudske diktature nemačkog nacionalsocijalizma nad nemačkim radnicima.“
Čini se da je to mišljenje dobro utemeljeno, reče Bronštajn sam sebi i nastavi da čita sledeći pasus.
„Zato austrijski radnici na Šušnigovo pitanje u nedelju ne mogu odgovoriti sa ’ne’, jer bi to ojačalo Hitlerov fašizam. Sledeća nedelja nije dan kada ćemo se obračunati s austrijskim fašizmom i osvetiti se autoritarnom režimu za sve zločine prema austrijskim radnicima od februara 1934. tako što ćemo glasati protiv Šušniga. Sledeće nedelje pokazaćemo našu žestoku mržnju prema Hitlerovom fašizmu. Zato tog dana cela radnička klasa mora da glasa sa DA.“
Bronštajn nehotice odahnu. Socijalisti su, dakle, rešili da brane Austriju od nacista. Sada bi sve trebalo dobro da se završi. Nacisti su imali najviše trećinu stanovništva na svojoj strani, a ostatak je bio protiv njih. Možda će zemlja - a time i on - uspeti da se izvuče.
S malo više optimizma u duši, uđe u prodavnicu odeće starog gospodina Dufta. Nije ugledao vlasnika već prodavačicu, okrenutu leđima. Izgledalo je kao da joj se tresu ramena i Bronštajnu se učini da čuje tiho šmrcanje. Jasno je video kako je žena hitro dohvatila maramicu i obrisala lice. Ona se okrenu i reče muklim glasom:
„Izvolite?“
Čovek nije morao da bude Frojd da bi prepoznao da je ta osoba upravo plakala.
„Ali, milostiva, šta vam je?“, upita Bronštajn saosećajno.
„Ah, ništa. Kako mogu da vam pomognem?“ Prodavačica se borila sa sadržajem svog nosa, očigledno je po kratkom postupku rešila da jednostavno ušmrkne sline, ali se zatim ipak predomisli, pa uze maramicu da istrese nos.
„Možda problemi s gospodinom suprugom?“, nagadao je Bronštajn.
„Hajte, molim vas, pa ja sam premlada za udaju!“ Gospođica se nevoljno nasmeja. „Suprug! Kako to zvuči!“
„Izvinite...“, odvrati Bronštajn s blagom indignacijom.
„Ne, ne, gospodine. Baš je lepo što ste se... mislim... samo je ta reč... bila tako smešna. Razumete li? To je...“, i tada tuga ponovo preplavi prodavačicino lice, „prvi vedar trenutak u svom tom očaju.“
„ Ali kako možete da kažete tako nešto, milostiva. Tako lepa mlada žena kao vi. Pa ceo život je pred vama...“
„Da“, ogorčeno je odgovorila, „život jevrejskog mešanca prvog stepena.“
Konačno je i Bronštajn shvatio njen položaj! Pa naravno! Bio je u jevrejskoj radnji. Tu su, naravno, i svi zaposleni bili Jevreji.
Prokletstvo! Sada je več i on razmišljao na isti način kao ovi varvari! Pa nije bilo moguće da su te ništarije diktirale i način mišljenja! Bronštajn se nakašlja.
„Razumem vaše brige, milostiva. I ja sam isti... slučaj. Ali sada opet ima nade. Nacionalni referendum... zar ne?! Socijalisti će glasati za Šušniga, to imam napismeno, dakle neće doći do najgoreg.“
Izraz prodavačicinog lica odražavao je mešavinu ljutnje i sažaljenja:
„Jeste li vi tako naivni ili se samo tako pravite?“
„Molim?“
„Potpuno mi je svejedno kako će se završiti taj referendum! Ovako ili onako, nacisti dolaze. Bilo legitimno, demokratskim glasanjem ili pomoću gole sile. Verovatno na ovaj drugi način. Horde smeđokošuljaša su stručnjaci za to.“
„Ali...“
„Ma molim vas, gospodine, pa to je davno počelo. Bojkotuju nas već mesecima. Kada otvorim radnju, dođe neki nacista i psuje me. Pre neki dan me je jedan čak udario dlanom po glavi.“
„Onda morate da idete u policiju, gospođice.
„Hajte, molim vas! Pa polovina je već smeđa. Šta mislite, kako će mi pomoći? U najboljem slučaju, ismejaće me. A verovatno će me onda još otvoreno nazvati kurvom, koja je sama kriva što je dobila svog boga... Vi ste fini gospodin, vi to možda ne znate, jer... A šta ste vi uopšte, ako smem da pitam?“
Bronštajn je sada iz opreza rešio da ne prizna da je policajac.
„Novinar“, odgovori šturo.
„Eto, vidite! A zašto onda ništa ne preduzimate protiv toga? Da li i vi tek onako pišete reportaže, da biste zadovoljili nezasitu želju građana za senzacionalizmom? Zar ne vidite šta se dešava s Austrijom?“
„Vidim, vidim, ali…”
„Ovu zemlju uništavaju!“, nepokolebljivo nastavi prodavačica. „Bezočne ništarije se spremaju da je satru. Ubiće na hiljade ljudi ili će ih namerno gurati u samoubistvo. Sve će biti još gore nego što je već bilo u Nemačkoj.“ Bronštajnovoj nežnoj biljci nade, koju su upravo zalili socijalisti, sada je konačno pretilo uvenuće. Prodavačica se, međutim, u žaru priče ražestila: „Sada je tako, i tako će se nastaviti iz nedelje u nedelju, iz meseca u mesec, iz godine u godinu. Stotine hiljada ljudi biće sprečeno da zarađuje dovoljno da sebi kupe barem komad hleba. Na stotine hiljada biće oterano u emigraciju, gde niko neće da ih primi, ili će ih jednostavno ostaviti kao šugave pse da crknu od gladi. Nacisti će se smiriti tek kada budu dotukli poslednjeg od nas. To je... ja... ah!“ Žena je htela da nastavi, ali ju je glas izdao. Niz obraze joj se zakotrljaše krupne suze, a njeno lice je pokazivalo takvo beznađe da je Bronštajn bio u iskušenju da se pridruži njenoj jadikovki.
„Verujete li da će zaista biti tako strašno?“ tiho upita Bronštajn.
Ona samo klimnu glavom, pa se zatim potrudi da povrati kontrolu nad svojim glasom.
„U nedelju punim osamnaest, i toliko se bojim da neću doživeti svoj devetnaesti rođendan. Oteraće nas u logor, pa će nas poslati na istok, a onda će se tamo pobrinuti da nas neka banda jednostavno poubija. Posle će negde... zakopati moj leš... i niko neće znati da sam jednom živela, da sam i ja... imala snove, da sam želela da stvorim porodicu... da imam muža i... decu, da sam želela da jednog dana čuvam svoje unuke, ... da sam ja... ukratko rečeno, da sam bila čovek od krvi i mesa.“
Bronštajn je očekivao da će se ova žena sada definitivno slomiti. Ali ona je samo stajala u mestu i netremice piljila pored Bronštajna u prazno, što ga je nemalo zbunilo. Rado bi je umirio i rekao joj da stvari posmatra isuviše crno, kao i da će sve jednom doći na svoje mesto. Ali i on je slično mislio. Isto kao i ona, imao je užasan strah od budućnosti. Koliko je samo bio spreman da se hvata za svaku slamku koja mu je obećavala spas, pa ipak nije mogao da se pretvara da ne vidi stvarnost. Jedno obično zapažanje potvrdilo mu je da je mlada žena bila više nego u pravu. U sećanju mu se pojaviše slike iz nekih progresivnih listova: slike nacista kako prisiljavaju ljude da škrabaju po izlozima „Ne kupujte kod Jevreja!“, ili pripadnika SA koji razbijaju prozore ili paradajzom gađaju svoje sugrađane. Ranije se nisu usuđivali da to rade u Austriji, jer su bili zabranjeni. Ali sada će se to promeniti za tren, a domaći nacisti će se truditi da što brže nadoknade zaostajanje u nehumanosti za svojim nemačkim istomišljenicima. Takođe postade svestan da je još u relativno dobrom položaju jer nije morao kao ova prodavačica da provodi dane na mestu tako izloženom javnosti. Na očigled svih, ona je radila u radnji koja je od sada bila zabranjena za takozvane arijevce, čime je automatski bila prepuštena na milost i nemilost smeđokošuljašima, bez nade da će joj iko priteći u pomoć kad zagusti.
Da, rezimira Bronštajn bez iluzija. Sve što je čovek mogao da uradi bilo je da mimo stvarnosti pilji u prazno, jer će tako pred sobom imati jasnu sliku svoje budućnosti. Nehotice obrisa suzu iz ugla oka dok se zbunjeno premeštao s noge na nogu. Žena se prva pribrala.
„Ali, gospodine, sigurno niste došli da slušate jadikovke jedne glupe gospođice. Izvinite, molim vas! Neće se ponoviti. Izvolite, čime vas mogu uslužiti?“
Bronštajnu je bilo potrebno neko vreme da se pribere.
„Zapravo, hteo sam jednu košulju... ili dve. Ali recite mi da li je možda gospodin Duft tu?“

U dubini radnje otvoriše se vrata i pojavi se vlasnik, kao poručen. Ugledao je Bronštajna i na licu mu se ukaza blaženi osmeh.
„ Ah, kakvo zadovoljstvo. Pa to je gospodin Bronštajn! Hvala Tvorcu. Čime zaslužujem takvu čast?
Ni Bronštajn nije mogao da porekne sreću i olakšanje. I krajevi njegovih usana poviše se uvis:
„Pozdravljam vas, dragi gospodine Dufte! Kao prvo, moram da molim za izvinjenje što tako dugo nisam dolazio kod vas. Znam da je to, zapravo, neoprostivo. Ali takva su vremena... čovek ništa ne stiže, jer..
Bronštajn nije znao kako da završi rečenicu, ali Duft ga odmah izbavi jednim smirujućim pokretom.
„Dobar prijatelj uvek ostaje dobar prijatelj, čak i ako se retko viđa.“ Duft primeti tužan izraz na licu svoje prodavačice. „Zašto ste se tako smračili? Nema nikakvog razloga za očajanje!“
Bronštajn se oseti pozvanim da se zauzme za ženu.
„Ali ako Hitler sada zaista dođe, onda je ejzes\'7b33\'7d..“
Na Duftovom licu zatitra osmejak.
„Naš narod je izdržao i teža iskušenja. Kada je faraon decu Izraela stavio na takve cores, Tvorac je bio jedini koji je bio uz nas i poslao nas je Mojsiju, da nas izvede iz Egipta i spase ropstva. Kada se setimo tog vremena jedemo maces, suvi hleb, znate već. Tako činimo do današnjeg dana. Kada je Haman, veliki vezir stare Persije, hteo da uništi Jevreje, to se završilo loše po njega, obesili su ga, i gotovo. A kada se setimo tog doba jedemo fine hamantašne. Ostaje samo jedno pitanje: šta ćemo jesti kada i Hitlera snađe velika nesreća?“
„Svaka čast vašem optimizmu, gospodine Dufte, ali ne bi trebalo da olako shvatate ovu opasnost. Setite se samo Nirnberških zakona, svih nevolja...“
Duft odmahnu rukom kao da se brani:
„Razume se, oni nam ne olakšavaju život. Moj dragi gospodine Bronštajne, znam da je istina to što kažete, ali Nemci su kulturan narod. Nisu kao Rusi, koji su zatvorili naše sinagoge i bacili naše rabine u tfise, u zatvor. Sigurno će nas snaći cores, da, ali na to smo se već navikli. A izdržaćemo i zbog toga što Tvorac nikada ne zaboravlja svoj narod. I kada nevolje budu najveće, on će nas opet spasiti.“
„Voleo bih da i ja imam toliku veru u Boga“, ote se Bronštajnu.
„Dragi gospodine Bronštajne, šta sam govorio sve ove godine? Ko se vrati veri predaka neće krenuti pogrešni putem!“
„A ko vam kaže da ga uopšte tražim?“, Bronštajn pokuša da izvrda sarkastičnom primedbom. Na njegovo iznenađenje, Duft se nije nimalo uzrujao. „To niko ne mora da mi kaže, vidim i sam. Vi ste, dragi moj Bronštajne, tragali celog života i sigurno ćete ga pronaći.“
Dok je izgovarao te reči, Duft je izgledao tako uzvišeno da je to ostavilo duboki utisak na Bronštajna. Priznao je sebi da zavidi Duftu na samopouzdanju koje je crpeo iz vere.
„Dobro, možda ste u pravu, cenjeni gospodine Dufte. Ali, za početak, bilo bi više nego dovoljno kada bismo našli odgovarajuću košulju za mene.“
„Hoćemo. I to isto tako sigurno kao što ćete i vi jednom pronaći sreću i nadu. Što je noć tamnija, to je naredni dan svetliji.“
„Gospodine Dufte, to ste sada rekli tako lepo i svečano da ću odmah kupiti dve košulje. Jednu belu i jednu svetloplavu.“
Duft podiže obrve:
„Dakle, kakva slučajnost! Belo i plavo su boje Izraela. Pa kažem ja da ste na putu.
Bronštajn je bio na ivici da upita da li je mudro upravo sada krenuti tim putem. Ali to nije izgovorio jer nije hteo da uvredi starog gospodina. Belo i plavo su, međutim, zaista bile njegove omiljene boje. Da li je to bila sudbina? On duboko udahnu:
„Budite tako dobri i spakujte mi obe košulje. Moju veličinu znate.“ Duft ode do naslagane gomile košulja i izvuče one koje je Bronštajn tražio. Hteo je da mu ih pokaže da ih pogleda, ali Bronštajn odbi. „Znam da kod vas ne kupujem tinef, cenjeni gospodine Dufte. Samo ih vi spakujte. Koliko sam vam dužan?“ Duft reče cenu, dok je prodavačica pakovala košulje. Pošto je stavio naznačeni iznos na tezgu, Bronštajn uze paket. Na trenutak su se njih troje zgledali bez ijedne reči. „Mazel tov“\'7b34\'7d, reče Bronštajn na kraju, nesiguran da li je pogodio naglasak.
Duftove oči naglo zasijaše.
„Znate šta, gospodine Bronštajne, kad Hitler bude postao prošlost i svi nacisti tragično završe, hajde da se nađemo u sinagogi. Šta kažete na to?“
„Da, to bi zavredelo jednu misu... dakle, bogosluženje... jednu... ma znate već šta.“ Nesigurni Bronštajn slegnu ramenima.
„Ostao je još jedan korak na putu. A do tada - mnogo sreće i blagoslova.“
„To vam i ja želim.“
Bronštajn zamišljeno napusti radnju i krenu ka Herengase. Zaslužio je kafu sa šlagom, pomisli, i uputi se u Herenhof, pri čemu uhvati sebe kako stalno pogleda čas levo čas desno, kao divljač u prirodi koja stalno mora da se čuva od zveri. Nehotice je išao sve brže, da bi naposletku čak lagano trčao. Poslednje metre je projurio, na šta su njegova pluća odgovorila šištanjem. U kafe je stigao iscrpljen ali s olakšanjem. Tu su mu odmah spustili na sto Viner cajtung i servirali šolju golda. Nakratko se premišljao da li da traži kafu sa šlagom, ali konobar ga je jednostavno poslužio po navici, a nije bilo ni razloga zašto ne bi sve bilo baš tako. Bronštajn zapali cigaretu i pokuša da unese malo reda u svoje razmišljanje o ovom slučaju.
Dok je u početku mislio da je Zuhi žrtva pomahnitalog oca porodice, sada je sve više i više dolazio do uverenja da je posredi osveta među nacistima. Jasno je da jedan pobesneli otac, koji je saznao da je Zuhi... dakle... počinio protivprirodni blud nad njegovim izdankom, ne bi nikada došao na ideju da tako likvidira Zuhog. Taj bi verovatno istukao Zuhog do smrti, ili ga možda izbo nožem. Ali ni u kom slučaju ne bi potpuno skinuo Zuhog i položio ga na pod. Upravo je položaj u kome je Zuhi pronađen ukazivao na to da je neko bio veoma zainteresovan da on, Bronštajn, poveruje da su perverzne sklonosti Zuhog razlog za ubistvo. A to što se malo kasnije drugi član njegove partije takođe preselio u večnost, nedvosmisleno je govorilo u prilog tome da su se nadljudi međusobno obračunavali. Zar nije i SA svojevremeno bila eliminisana kada je Rem postao previše opasan za Hitlera? A ono što je Rem pre pet godina bio u Berlinu, to je sada Zuhi mogao da postane u Beču.
Zbog toga se nekome našao na putu, samo se postavljalo pitanje kome. Frauenfeld je očigledno odmah mogao da bude isključen kao potencijalni osumnjičeni. On već četiri godine nije bio u Beču i u međuvremenu se, kako je saznao Černi, skućio u Diseldorfu. Od tada je nacističkom partijom u Beču rukovodio Zajs- -Inkvart, koji je bio u boljem položaju od Zuhog jer je pre četiri nedelje imenovan za ministra unutrašnjih poslova. Slično je važilo za onog mediokritetskog generala Glajze-Horstenaua. General, kako da ne! Taj nije proveo ni četrnaest dana na bojištu! Od početka je bio samo salonski vojnik. Pre Velikog rata radio je u vojnom arhivu, gde je posle i završio, dok je za vreme rata u glavnom štabu bio zadužen za štampu. Već tada je očigledno bio izvanredno vičan kako da izbegne opasne situacije i isplanirano unapredi karijeru. Zato je Glajze-Horstenau već dve godine bio ministar, dok je Zuhi u najboljem slučaju bio gospodar u svoja četiri zida. I bivši ministar pravde Hiber, koga takođe valja svrstati u najuže nacističko rukovodstvo, već je stekao neke zasluge, za razliku od Zuhog. Bilo je, dakle, malo verovatno da neko smatra Zuhog opasnim protivnikom u borbi za vlast. Naprotiv, sve je ukazivalo na to da je on bio upućen u političke tajne, što je jednom nacisti ili nekolicini njih delovalo kao opasno.
Bronštajn uzdahnu i ugasi cigaretu. Mogao je samo da nagađa. Jedini način da razjasni situaciju bio je da otvoreno razgovara s nacističkim vođama. Ne obazirući se na doba dana, Bronštajn naruči dupli rum i pošto ga je ispio nadušak odluči da se obrati lično ministru Zajs-Inkvartu. On priđe šanku i zamoli da se posluži telefonom. Kada se javila gospođica iz telefonske centrale, on zatraži da ga spoji s advokatskom kancelarijom u Albertgase. Javi se odsečni muški glas.
„Želim vam dobar dan, da li je ministar tu?“
„On je tu, ali je na sastanku i niko ne sme da ga uznemirava, gospodine...“
„Ah, hvala. Pozvaću kasnije ponovo.“
Bronštajn odmah spusti slušalicu da kerber u sekretarijatu ne bi mogao da pita ko zove i zbog čega. On plati svoje piće i krenu. Prevalio je kratko rastojanje do Mihaelerplaca, a onda je kroz Burgtor stigao do Heldenplaca. Pošto ga je prepešačio, pređe Ring i prođe kraj muzeja, palate Epštajn i zgrade parlamenta, da bi na kraju skrenuo u Štadiongase. Išao je niz tu uličicu, koja se u delu iza linije dvojke zvala Jozefsteterova. Posle desetak minuta stigao je do Lerhengase, potom u Tigergase i konačno se obreo u Albertgase. Bronštajn skrenu levo, prođe kraj nekoliko kuća u pravcu Lerhenfelderove i najzad stiže do svog cilja. Uđe u glomazno zdanje s kraja veka i pope se na prvi sprat, gde je neupadljiva mesingana pločica na vratima ukazivala na to da se tu nalazi kancelarija čelnika austrijskih nacista. Bronštajn udahnu duboko još jednom, pa pozvoni.
Kroz zatvorena vrata začu lupkanje cipela s kramponima po parketu, a odmah zatim otvoriše se vrata. Pred njim je stajao drzak mladić s plavim pramenom do pola čela.
„Ko ste vi i šta hoćete?“ Pitanje je postavljeno grubim, vojničkim tonom, iako je boja mladićevog glasa bila malo u neskladu s tim. Bronštajn pokaza svoju značku: „Direkcija policije Beč. Imao bih nekoliko pitanja za gospodina ministra.“
„Nije tu“, uzvrati mu ovaj nabusito.
„Zar? Pre deset minuta mi je rečeno da je na sastanku.“ Mladićevo lice se smrači. „Ah, vi ste zvali. Gospodin ministar nema vremena za tako nešto. Zato se gubite s tim parčetom lima.“
„Gospodine, ubijen je jedan od vodećih članova pokreta, kao što vam je verovatno već poznato, pa verovatno mora biti u interesu gospodina ministra da se taj slučaj brzo reši i da zločinci odgovaraju za zlodelo.“
Hitlerov omladinac se kolebao. Pošto je neko vreme grčevito mleo vilicom, s teškom mukom se odluči. „Dobro, koga mogu da najavim?“
„Pukovnik Bronštajn iz direkcije poli...“
„Vi se šalite, zar ne?“ Nacista je s nevericom buljio u Bronštajna.
„Eh, šta?“
„Ponovi još jednom kako se zoveš!“
„Pukovnik David Bron...“
„Pa jesi li ti potpuno poludeo, svinjo jevrejska, bedo jedna?“ On prevrnu očima. „Mora biti da sanjam. Ješa se usudio da dođe ovamo. E, ja to zovem hucpe\'7b35\'7d! Slušaj, Mojsije: briši, i to odmah, inače će te snaći više nego cores. Poljubiš me u dupe!“
Poslednje reči je lanuo tako glasno da se Bronštajn nehotice trgnuo. Ipak nije bio raspoložen da dopusti da ga tek tako oteraju. Baš kad je zaustio da mu odgovori, na drugom kraju hodnika otvoriše se vrata i u Bronštajnovom vidnom polju pojavi se masivno telo s pravougaonom lobanjom. Pukovniku je to lice bilo poznato s brojnih slika. Bio je to ministar, glavom i bradom.
„Šenbergere, šta se ovde dešava?“, oštro upita Zajs-Inkvart.
„Jedan Čifutin, gospodine doktore. Usudio se da dođe ovamo!“
Ministrovo liče trenutno se smrači. Preko naočara bez okvira s prezirom pogleda Bronštajna i onda objasni svom vatrenom sledbeniku da izbaci drskog tipa. Mladi nacista tad stvarno ščepa Bronštajnov kaput. Bronštajn se otrgnu.
„Hej, trenutak! Ne može to tako!“, uzviknu Bronštajn uzbuđeno. „Istražujem jedno ubistvo i imam prava da..
„Jevreji nemaju nikakva prava“, zakrešta mladić.
Bronštajn se nije obazirao na njega već pokuša da uđe u kancelariju.
Kako nije video aperkat? Nacista je sigurno zamahnuo van njegovog vidokruga. U svakom slučaju, pesnica je, s velikom snagom, završila u njegovom stomaku. Bronštajn je morao da se pridrži za dovratak da ne bi pao. Teško je disao, a osim bola, osetio je i žestoku nesvesticu. Nije imao priliku da pita ili kaže još nešto jer ga je Zajs-Inkvartov batinaš još jednom tako snažno udario da se Bronštajn zatetura unazad. Više nije imao snage da se rukom pridrži za dovratak. On mu naposletku iskliznu iz ruku i Bronštajn pade u hodnik koliko je dug. Jedva je uspeo da se malo osloni na drugu ruku da bi ublažio pad, ali je ipak žestoko udario o popločani pod. Nacista se samo podrugljivo nasmeja i zatvori vrata.
I Bronštajn zatvori nešto. Svoje oči. Tako je ležao samo trenutak, a onda se pustio. Dakle, tako stoje stvari. Imao je skoro pedeset i pet godina, a sada je svaki balavac mogao da iskaljuje svoj bes na njemu. Osetio se užasno starim. Prestarim za ovaj poziv. Prestarim za ovo vreme, prestarim za ovaj život. Prože ga talas beskrajne tuge i on shvati da se bori sa suzama. S mukom sede, pa rukavom kaputa otre oči. Stomak ga je boleo, u slepoočnicama mu je tuklo i neporecivo je osećao izvesnu mučninu. Bronštajn se sedeći dovuče do rukohvata, uhvati se za njega i na kraju se, uz bolove, pridiže. Još jednom pogleda vrata kancelarije, a onda se odšunja niz stepenice. Napusti zgradu kao prebijeni pas.
Bronštajn krenu putem ka Lerhenfelderovoj. Iako do tramvajske stanice nije bilo ni sto metara, skoro večnost je prošla dok je stigao do nje. Na sreću, baš tada je naišao tramvaj s prikolicom, u koju se Bronštajn veoma polako pope. On pokaza svoju značku kondukteru, promrmlja „službena vožnja“ i sruči se na najbližu drvenu klupu. Kada je hteo da zapali cigaretu, primeti da mu ruka drhti. Kao da je razlog za to bila hladnoća, sagnu se i zatvori vrata između prednje platforme na ulazu i ostalog dela tramvaja. Na kraju je ipak odustao od pokušaja da pripali cigaretu. Nezapaljena cigareta visila mu je u uglu usana i Bronštajn je bio svestan da su svi saputnici verovatno mislili da je beskućnik. Bilo mu je svejedno. Kroz prozor je zamišljeno zurio u kuće koje su promicale.
Upravo su ga izbacili iz jedne kancelarije. I to dok je vodio istragu! To mu se dosad nikada nije dogodilo! Možda bi ipak trebalo da napusti službu? Bilo bi najbolje da sačeka ishod referenduma, pa ako se završi u korist nezavisne Austrije, onda će porazgovarati sa Skublom. On je toliko mrzeo Bronštajna da bi s velikom radošću prihvatio njegov zahtev za penzionisanje. Onda bi Černom konačno bio slobodan put da postane načelnik odeljenja, što je ionako odavno zaslužio. A on, Bronštajn, kupio bi svojom ušteđevinom kućicu negde u okolini Beča i tamo neupadljivo živeo kao penzioner.
To bi sigurno bilo najbolje za sve. Sada utoliko više što se namerio na ministra. Ali dobro, Bronštajn je umirivao sebe, možda to i nije toliko važno jer će Zajs-Inkvart u ponedeljak već biti prošlost. Dakle, ako Šušnig dobije na referendumu, nacisti će sigurno izaći iz vlade, jer bi u slučaju takvog rezultata njihov položaj postao neodrživ.
Bronštajn je uzgred primetio da je tramvaj stigao do Ringa. Ustade polako i oprezno. Zatim umorno klimnu glavom kondukteru i lagano izađe iz kola. Pošto je prešao ulicu, zastade na stanici linije koja je vodila oko Ringa.
A šta ako nacisti ipak pobede? Na to nije hteo ni da pomišlja! Onda je nastradao. I to definitivno! Tada ga neće penzionisati već će ga nečasno otpustiti. I onda nema kućice u prirodi, u najboljem slučaju biće neki stan u zadnjem dvorištu Zimeringa. Biće srećan ako negde dobije posao kao noćni čuvar, ne bi li tako sebi mogao da priušti barem najneophodnije.
Ako ga ne budu proterali! Setio se priča koje su kružile o Nemačkoj. Tamo su nacisti lovili sve koje su smatrali Jevrejima, svejedno da li su bili pravi ortodoksni Jevreji ili ljudi kao on, čiji su jevrejski preci pripadali davnim pokolenjima.
Bronštajna ponovo obuze panika. U pitanju je bio i njegov opstanak, ne samo opstanak Austrije. Ako padne Šušnig, pašće i on. Bio bi stavljen van zakona. Svako bi mogao da ga ubije, ne samo jedan balavi nacista.
Počeo je da se trese od glave do pete, što jednostavno nije mogao da spreči. Više nije mogao da stoji na stanici. Nesigurnim koracima otetura se pored ograde Folksgartena zastajkujući svaki čas. Onda se uhvati za jedan stub ograde dok se grčevito borio za dah. Očajnički se trudio da se smiri, ali ga panika nije napuštala. Teško je disao, kao da je istrčao trku, a istovremeno je imao osećaj da će se ugušiti. Opet je osetio onaj neobični stisak u grudima. Izdrži, naređivao mu je mozak, samo izdrži, kako znaš i umeš.
Iz Bronštajnovih usta ote se grleno krkljanje, a onda je uspeo da se pokrene i da potrči. Na svoje iznenađenje, u jednom dahu je stigao do Burgteatra, pa čak i do kafea preko puta.
Odmah do kafea nalazio se mali vinski bar, samo sa stajaćim mestima, do koga je Bronštajn jedva stigao. Grčevito se uhvati za šank i promrmlja zadebljalog jezika:
„Jednu duplu! Ali brzo!“ Gostioničar ga sumnjičavo odmeri, ali ga je nada da je stekao dobru mušteriju navela da zaboravi na svoje strahove. Odmah potom, pred Bronštajnom se stvori dupla voćna rakija. Nesigurnim rukama dohvati čašu i nagnu glavu nad nju. Zatim prisloni usne i konačno uspe da ispije njen sadržaj. Oseti kako se malo smirio. „Još jednu.“
Bronštajn odmah spusti na šank novac za dve duple rakije i napusti lokal bez reči. Uspeo je da prevali onih dvesta-trista metara do prezidijuma bez novog napada panike. Ali morao je da prizna sebi da ga je sopstvena reakcija prilično užasnula.
Bronštajn, još uvek u blagom šoku, konačno stiže do svoje kancelarije. Tamo ga je Černi već nestrpljivo očekivao.

„Konačno si stigao, šefe. Već sam se zabrinuo.“ Černi zastade: „Očigledno s pravom. Izgledaš kao da si video samog Sotonu.“
„Nešto slično“, tiho i bezizražajno reče Bronštajn, „ali to sada nije važno. Šta ima novo?“
Černi se još trenutak premišljao da li da navaljuje, ali je prevladala njegova potreba da obavesti pretpostavljenog o novim saznanjima.
„Sećaš li se“, poče stoga, „da ti je nastojnica pričala kako je Zuhi došao do novca?“
„Da, trgujući nekim mesom. Zašto?“
Černi se široko naceri.
„Malo sam se time pozabavio. On je imao firmu u Sv. Marksu, odmah pored klanice. Nikada nećeš pogoditi ko je njegov direktor.“ Osmeh mu je postao još širi.
„Herman Gering?“
„Ma, još bolje od toga.“ Černi sačeka trenutak da pojača napetost, a upravo kada Bronštajn podiže ruku da mu pokaže da nije dan za takve igrarije, iz Černog provali: „Holcer.“
Bronštajn se na trenutak zamisli. Ime mu je bilo poznato. Ali odakle? Gde se sreo s njim?
„Franc Holcer“, dodade Černi.
„Isuse! Prokurista starog Demanda?“
„Baš taj!“
Holcer je, pre skoro četiri godine, bio jedan od osumnjičenih u slučaju ubistva na Judenplacu, ali zločin, ma koliko da je to Bronštajn želeo, ipak nije počinila ova provincijalna seljačina nego... ali bolje da ne razmišlja o tome, inače će na licu mesta zaplakati. Eva...!
Bronštajn pređe desnom rukom preko lica kao da na taj način može da obriše mračne slike iz prošlosti. Pokušao je da deluje profesionalno.
„Stari nacista Holcer. Pa to se uklapa.“ Na Bronštajnovom licu pojavi se blagi osmeh. „To se čak veoma dobro uklapa. Baš sam raspoložen da ga malo provučemo kroz mašinu za mlevenje mesa, tog starog kur…” Bronštajn zastade nakratko, „pa, recimo da se to rimuje s ’jarca.“ Osmeh mu se pretvori u vragolasti kez.
„Nadao sam se da ćeš to reći, šefe. Već sam naručio vozilo.“
„U redu, hajdemo.“
I zaista, pred prezidijumom je već čekao jedan crni gref i štift\'7b36\'7d, u koji sedoše dvojica policajaca. Bronštajn samo tiho reče vozaču:
„Klanica Sv. Marks“, a onda zapali cigaretu. Vozilo skrenu na ulicu i nastavi levom trakom.
„Šefe, znaš li da u Nemačkoj voze desnom stranom?“, napomenu Černi.
„Ne čudi me, s obzirom na režim“, odgovori Bronštajn kratko i jasno.
„Ali oni su uvek tako vozili.“
„Pa kažem ti da me ne čudi.“ Černi više nije bio siguran da li se pukovnik sada šali ili je ozbiljan, u svakom slučaju, mislio je da je bolje da se ne udubljuje u tu temu. Stoga su ostatak vožnje ćutali.
Kada su stigli do prostranog dvorišta klanice, Bronštajn reče vozaču da sačeka, pa izađe. Černi krenu za njim. Kod vratara su se raspitali na kom se mestu tačno nalazi firma Zuhog i onda pešice krenuše do nje.
Preterano bi bilo nazvati to firmom. Preduzeće Zuhog je činila jedna prizemna baraka od cigala s najviše četiri prostorije. Bronštajn pokuca, ali ne sačeka odgovor već uđe u straćaru. U prvoj prostoriji nije bilo nikoga. Bronštajn pozva rukom Černog i zaputiše se u susednu prostoriju.
Holcer baš nije ostvario naročitu karijeru od 1934. godine. Sedeo je za jednim bednim pisaćim stolom koji se savršeno slagao s njegovim odelom. Bronštajn se nejasno sećao da se ovaj svojevremeno pojavljivao u štajerskoj nošnji s belim dokolenicama i u tipično bavarskim cipelama. Sada je nosio ofucani kožni prsluk, a ispod njega prostu sivu košulju. Pantalone boje antracita izgledale su kao da potiču još iz doba kada je rođen poslednji car, a cipele koje su virile ispod stola predstavljale su uvredu za svakog čestitog obućara. Činilo se da je Holcer zadubljen u neke poslovne knjige, koje je užurbano prelistavao tamo-amo. Izgleda da uopšte nije primetio dolazak dvojice policajaca.
„Stigli su češki dođoš i Ješa“, započe Bronštajn veselo.
„Plašim se da baš ne pratim gospodu...“ pometeno odgovori Holcer.
„I ne morate, gospodine Holcere. Još ne.“ Bronštajn je uživao u zbunjenosti svog starog protivnika, koji ga očigledno nije prepoznao.
Holcer im rastreseno pokaza na dve drvene stolice kraj vrata.
„Šta je posredi? Ali, gospodo, najpre sedite. Da nije slučajno reč o nekim neplaćenim obavezama, jer, iskreno rečeno, upravo pokušavam da steknem neki pregled... sigurno znate da je gospodin Zuhi... dakle...“ Holcer je delovao kao da mu se izmaklo tlo pod nogama, ali i pomalo zaplašeno.
Bronštajnu je dojadila igra. On izvuče policijsku značku i pokaza je Holceru.
„Pukovnik Bronštajn i natporučnik Černi iz direkcije policije Beč“, reče bez oklevanja.
Holcerov pogled je nekoliko sekundi bio zbunjen, ali onda mu se lice razvedri:
„Tačno, ona priča s Demandom, onomad.“ Na to mu se promeni raspoloženje i iz njega izbi neskrivena agresija: „Tada ste hteli da mi prikačite ubistvo, vas dvojica...“ Jedva je prećutao psovku. „Nemojte da kažete da sada hoćete da me optužite i za Zuhog.“
„Ma ne“, odgovori Bronštajn preterano ljubazno, „ovoga puta hteli bismo samo da nam date nekoliko obaveštenja... Osim ako bi postojao razlog da pretpostavimo da imate nekakve veze s tom pričom.“
Holceru nije promakao prizvuk poslednjih reči. Ali on sada, trideset i osme, očigledno nije bio onaj isti kao trideset i četvrte. Odustao je od daljih izliva emocija i samo rekao da je ovoga puta isto tako nedužan kao i tada.
„Kako ste uopšte završili ovde?“, Bronštajn se vrati na temu, „mislim da je ovo pad s konja na magarca u odnosu na raniji položaj, zar ne?“
„Pa šta mislite, šta su mi Demandovi radili posle one priče?“, ogorčeno odvrati Holcer. „Izbacili su me, i to naglavačke. Ne moram da vam pričam kakvi su tada bili izgledi da dobijem novi posao, zar ne?! Zato sam bio srećan što sam ovde došao, iako Zuhi nije plaćao ni upola od onoga što je davao onaj Ješa.“
Bronštajn se ugrize za jezik kako ne bi komentarisao Holcerov manjak novca i, umesto toga, upita ga od kada je u službi Zuhog.
„Otprilike dve godine. Zuhi je tada opet malo politički ojačao\'7b37\'7d. Znate, zbog tadašnjeg sporazuma. Čak je poverovao da može da uđe u vladu, ali se to, naravno, nije desilo. Od tada je barem bilo više porudžbina, i, šta da vam kažem, znao sam Zuhog iz partije, pa je on meni rekao: znaš šta, Franc, bićeš moj direktor. A ja, ja sam, razume se, bio srećan što dobijam bilo kakav posao, zar ne?“
„A kako sada idu poslovi? Dobro?“, upita Bronštajn s nevericom.
„Ma kakvi! Nisam video ni groša od božićne plate. Zuhi je na kraju sve stavio na jednu kartu. Ili će Firer preuzeti Austriju ili ćemo propasti, rekao mi je pre samo nekoliko dana kada sam od njega opet tražio platu.“
„Uzgred“, sada se umeša Černi, „zar ovih dana neko vašeg kova ne bi trebalo da bude malo... kako da se izrazim... malo više euforičan? Mislim, u političkom pogledu.“
Na njegovo iznenađenje, Holcer samo slegnu ramenima.
„Ma kakvi! Bože, partija ima sada drugih briga a ne da brine o starim odanim borcima. U svakom slučaju, sada odlučuju drugi ljudi. Ovo što se sada dešava ne bi prošlo u Habihtovo\'7b38\'7d vreme.“
Bronštajn začkilji. Izgleda da su se sada, pošto je partija prvi put imala realne izglede da osvoji vlast, i mlađi članovi ljuto borili za položaje i uticaj, a u svemu tome Holcer se očigledno našao na pogrešnoj strani.
Jasno je da su Holcera morile druge brige, jer je utučeno odmahnuo rukom oslonivši se o stolicu.
„Osim toga“, započe, „opet od svega toga neće biti ništa. Vaš Šušnig uopšte nije glupo postupio. Izgubićemo na referendumu i opet se ništa neće promeniti.“
„Nije valjda“ ote se Bronštajnu.
Holcer pogleda uvis:
„Ma sigurno. To je uvek tako. Trideset i druge smo svuda pobedili na svim izborima. I šta se desilo? Zabranili su nas. A onda se trideset i četvrte pričalo da ćemo uzvratiti udarac. I, šta je bilo? Takozvana braća iz Nemačkog rajha ostavila su nas na cedilu. Zar bi trebalo da poverujem da će ovoga puta biti drugačije? Ma kakvi! Oni gore će se već dogovoriti, a mi, mi koji smo na dnu, opet ćemo biti prevareni.“
Černi nije imao želju da dalje sluša Holcerovu sentimentalnu žalopojku.
„Proverićemo vašu izjavu, gospodine Holcere. Zamolićemo vas...“
„...da ne napuštam grad. Da, da. Ta priča mi je već poznata. Hvala i doviđenja.“ Holcer se opet nagnu nad svoje knjige jasno stavivši do znanja da za njega ova dvojica više nisu tu.
I oni zaista krenuše. Napolju Bronštajn reče s nagoveštajem uzdaha u glasu:
„Znaš, u stvari, nikada nisam imao ovako čudan slučaj. Obično postoji ne znam koliko sumnjivih, a ovoga puta izgleda kao da nema nijednog.“
„Kad si u pravu šefe, onda si u pravu“, reče Černi i pogleda pritom čeličnosivo nebo. „Šta misliš, hoće li danas padati sneg?“
„Černi, ponekad imaš neobičan smisao za humor. Mora da je to tvoja češka crta. Na vratu nam je veoma škakljiv slučaj, i to u veoma neizvesnoj političkoj situaciji, a ti se pitaš kakvo nam je vreme Sveti Petar danas namenio. Černi, baš si mi ti neka mustra.“
„Svejedno da li će danas padati sneg ili neće, ne mogu da se oslobodim osećaja da kisnemo. I to do gole kože.“
„Tu si u pravu“ odgovori Bronštajn i iskreno mu se nasmeši. Onda pogleda udesno prema kućici u kojoj se nalazio vratar. „ A možda i nisi“ dodade kratko i jasno.
Nesvesno se zaputi ka portirnici i još dok je ulazio zakuca na drvena vrata.
„Još jednom, dobar dan. Pretpostavljam da dozvoljavate da uđemo“, reće dobrodušno, kao da je ulazak bez poziva bilo nešto najprirodnije na svetu.
Vratar, zadubljen u čitanje novina, iznenađeno diže pogled.
„Da“, odgovori i pomiri se sa svršenim činom.
„Recite nam nešto o Zuhom i tom njegovom poslu s govedima. Šta znate o tome?“
„Pa šta da vam kažem? U stvari, ne znam mnogo. Ovde posluje toliko preduzeća, pa mislim da niko ne zna sve o tome.“
„ Ali barem biste mogli da kažete da li se preduzeće Zuhog bavi trgovinom govedima ili ne“, ohrabri ga Bronštajn da bude malo jasniji.
„Pa znate, Zuhi je uvek bio malo sumnjiv tip. Koliko ja znam, taj se retko bavio poštenim poslom. Ali to niste čuli od mene, zar ne?“, požuri da doda.
„Mi smo nešto skoro kao sveštenici. Za nas važi tajna ispovesti“, lukavo se nasmeši Černi.
„Vidite, Zuhi radi ovde možda skoro dvadeset godina, ali nije stekao prijatelje. Za starosedeoce je još uvek uljez, a za mlađe je jednostavno bio konkurencija.“ Vratar se nagnu napred i utiša glas. „Stalno su kolale priče da je umešan u mutne poslove s nekim ljudima na istoku. Navodno je jeftino kupio goveda negde u zabiti mađarske puste i preprodao ih ovde.“
Bronštajn nije shvatao zašto je takav posao nepošten.
„Pa?“
„Pa kvalitet... razumete li? To je, u stvari, bila roba najgore klase. I veliki deo te stoke nikada ne bi prošao inspekciju. Pa je...“
„Pa je šta?“

Vratar sad nastavi još tiše:
„...pa je zato svoju robu prodavao na crno, ako znate šta hoću da kažem, ili ju je jednostavno lažno deklarisao.“
Bronštajn je morao da prizna da se ne razume u takvu trgovinu, pogotovo ne u pojedinosti. Znao je, doduše, šta znači prodavati nešto ispod tezge jer je to značilo izbegavanje poreza. Ali kakve je to veze imalo s deklaracijama?
„Lažno deklarisao?“, ponovi.
„Vidite, goveda verovatno još tamo u Mađarskoj nisu dobro izgledala. Mršava kao sami Mađari. Bez mesa na rebrima, a i ono malo što je ostalo bilo je žilavo kao koža. Sad zamislite kako su izgledale krave koje su ga, naravno, koštale neki sitniš, kada su ih neki Cigani, šta ja znam, gonili na dugačkom putu preko pampe. Oni, razume se, nisu pazili goveda, nisu gledali da životinje usput ne izgube previše na težini, jer im je to bilo svejedno, zar ne, nego su samo vodili računao tome da se njima posao isplati, a to su mogli da postignu samo ako to što pre završe. Tako su gonili životinje bez odmora, kao stampedo na Divljem zapadu, zar ne? Zbog toga su goveda, ako su uopšte stigla, bila mršava ko gazele u Africi, razumete? S takvim jadnim životinjkama ne možeš da praviš poslove, barem ne unosne. Tada moraš da smisliš nešto da bi povratio svoj novac, zar ne? I onda uradiš sledeće...“ Vrataru se ote iskeženi osmeh. „Najpre ih zakolješ, zar ne? A onda gledaš da sve tako usitniš da niko više ne može da prepozna šta je to tačno, i deklarišeš izgladnela goveda iz puste kao najkvalitetniju govedinu iz stare domovine.“
„Ah“, reče Bronštajn, „i to funkcioniše?“
„Pa zavisi od toga kome uvališ to đubre, zar ne? U hotelu takav kvalitet ne bi mogao da prođe. Ali uvaliti Vojsci spasa, koja hrani neke nesrećnike... što da ne?“
„Razumem... I šta onda?“
„E, onda je u poslednje vreme bilo pritužbi. Valjda je gospodin Zuhi malo preterao. To je čak privuklo pažnju inspekcije. Međutim, ništa se nije dogodilo. Verovatno ih je podmazao. Ali onda, pre pet-šest nedelja, odjednom su nastale grdne cores jer je uvalio pokvareno meso, i to svojim partijskim drugovima. To im nije nimalo prijalo. Nije im prijalo u dvostrukom smislu ove reči.“ Pritom se vratar naceri. Bronštajn i Černi mu odgovoriše osmehom.
„U svakom slučaju, pojavilo se nekoliko njih iz Hitlerove omladine koji su preduzeli oštre disciplinske mere protiv Zuhog. Urlaii su toliko na njega da se dovde čulo. Tad su mu verovatno pobegle i poslednje mušterije... Ni on se više nikada nije pojavio. Samo njegova devojka za sve, stari Hofer, ili Holcer, ili kako se već zove. I on je prilično propao. Mesecima nije video platu, a stalno dolaze poverioci. Uopšte mu ne zavidim.“
„Mislite li da je neko možda otvoreno pretio Zuhom?“
„U to možete biti sigurni. Glavni među Hitlerovom omladinom pretio mu je da će ga zatvoriti kad jednom dođu na vlast, jer je narodni izdajnik, lihvar i špekulant.“ Bronštajn zviznu kroz zube. Zuhi je očigledno imao mnogo više neprijatelja nego prijatelja. „Da li znate slučajno ime tog momka iz Hitlerove omladine?“
„Ne, to ne znam, ali bih ga u svako doba prepoznao. Takvo lice se ne zaboravlja.“
„Pa hvala vam, dragi gospodine, mnogo ste nam pomogli“, primeti Bronštajn.
„Nema na čemu, gospodine inspektore. Drago mi je što sam vam pomogao.“
Bronštajn klimnu glavom i dade Černom znak da ga prati. Ćuteći su prešli nekoliko metara do vozila.
Bronštajn reče vozaču adresu jednog kafea. Kada su stigli tamo, on posla vozača nazad u prezidijum, pa naruči kafu s rumom. Černi se zadovoljio mokom. Bronštajn iz tabakere izvadi cigaretu i zapali je. Polako otpuhnu dim i pogleda pravo u Černog.
„U ovom slučaju nisu mali ulozi. Tu ima više odvratnih tipova nego u Sodomi. Šta misliš o celoj toj priči?“
„Meni smeta, pre svega, sve ovo s Frankom. Zašto i njega?“
„To sam se i ja pitao. Mislim da smo juče dobro procenili situaciju. Postoje samo dve mogućnosti. Ili ga je partija uklonila s puta, jer je hteo da zadrži kuću sa stanovima za iznajmljivanje, ili je slučajno saznao ko je sredio Zuhog, pa je hteo da ga ucenjuje.“
„Misliš da je njegova izjava bila lažna?“
„Koja? Ona da je već spavao? Ma sigurno, od početka nisam verovao u to. Samo nisam siguran zašto je slagao.“
„Davide, znaš li šta sam zapazio... na margini svake priče stalno se na neki način pojavljuje Hitlerova omladina. Jesi li i ti to primetio?“
Bronštajn klimnu glavom.
„Oni su čak bili kod ministra unutrašnjih poslova. Ali to nam, u stvari, i nije od neke pomoći. Osim ako partija zaista stoji iza oba ubistva. Ipak smatram da nisu u stanju da urade tako nešto.“
„Šta?“
„Pa da svoje ljude ubijaju, jednog za drugim.“
„A šta je bilo s Remom\'7b39\'7d? A sa Štraserom\'7b40\'7d?“
„Opet si u pravu. Ali zašto baš sada?“
„ A kada? Sada mogu da pretpostave da se ovi zločini neće goniti jer je jedan od njihovih ministar unutrašnjih poslova. Ali država još nije njihova. Štampa će s najvećim uživanjem...“
„Ah, Davide, hoće li? Danas nisam pročitao nijedan red o ovom slučaju.“
Bronštajn zastade na trenutak. Danas nije čitao novine, ali nije bilo razloga da posumnja u Černove reči. Zašto su novine ćutale? Da li su i one već postale ideološki uniformisane? Bronštajn zgađeno otpuhnu.
„Najradije bih digao ruke od svega. Ionako nisu ubijeni oni koji to nisu zaslužili.“
„To je tačno. Ali obojica znamo da ne možemo da odustanemo. Moramo da nastavimo istragu.“ Černovo lice je poprimilo ozbiljan izraz.
„Naravno da moramo. Ali, iskreno rečeno, ne znam gde da nastavimo.“
„Možda da pokušamo metodom isključivanja onih koji nisu ubice“, predloži Černi.
„Odlično, Černi“, primeti Bronštajn s jetkom ironijom, „to će nam baš pomoći! Ubica nije Hitler, a ni Šušnig. Preostaje nam samo još... koliko miliona?“
„Davide, uozbilji se, ako mogu da te zamolim. U načelu, slažemo li se kada kažemo da to nije bio niko iz kuće, ili ne?“
Bronštajn klimnu glavom.
„Dobro. Mislim da možemo zaboraviti i očeve. Oni bi, doduše, imali dobre razloge da ubiju Zuhog, ali im se to s Frankom ne bi desilo.“
„Verovatno ne bi“, saglasi se Bronštajn, „osim toga, niko od njih ne deluje mi dovoljno prevejano da bi počinio ubistvo, u stvari dva ubistva, a da se posle pravi kao da nije bilo ništa.“
„Dakle, ostaju dve moguće grupe sumnjivih: partija i klanica.“
„Pri čemu se“, Bronštajn podiže desni kažiprst, „te dve stvari preklapaju u dva slučaja. U pogledu Holcera i u pogledu Hitlerove omladine.“
„Misliš li“, upita Černi, „da smo prema Holceru bili preblagi?“
„Ne verujem. On je čak i u priči o Demandu bio više junak na jeziku. Ne, ne, mislim da bi trebalo malo bolje da istražimo Hitlerovu omladinu.“
Samo što su se vratili u prezidijum, zazvoni telefon. Bronštajn podignu slušalicu. Javila se sekretarica predsednika policije Skubla, koji je već skoro godinu dana bio i državni sekretar za bezbednost, pa je tako u izvršnoj strukturi staleške države po funkciji bio ravan ministru unutrašnjih poslova Zajs-Inkvartu. Posle nacističkog prevrata u julu, Skubl je iznenađujuće brzo nasledio prethodnog predsednika Zajdla. Uz to se činilo da ga savezni kancelar izrazito ceni. A i sam Skubl je cenio sebe. Bio je toliko zaokupljen svojom karijerom da se obično nije mešao u svakodnevne poslove. Ako bi se nekada javio, onda je to po pravilu značilo da je posredi nešto ozbiljno. Kako je Bronštajna šturo obavestila sekretarica, predsednik je očekivao da Bronštajn smesta dođe u njegove službene prostorije. Bronštajn slegnu ramenima i zaputi se na sprat gde su bili šefovi.
„Pa jeste li vi pri zdravoj pameti?“, zaurlao je Skubl čim je ugledao Bronštajna. Skočio je sa stolice i mahao rukom kao podivljao. „Kucate na vrata gospodina ministra, kao da je neki besposličar. Bronštajne! Ja vam kažem da ćete zbog toga snositi posledice!“
„Ali...“
„Nikakvo ali, dođavola. Vi ste stvarno... ali stvarno!“ Skubl prezrivo odmahnu rukom i opet se sruči u svoju fotelju. „I to još s vašim prezimenom“, dodade skoro šapćući.
Bronštajn se trgnu:
„Ah, oni mogu da osporavaju nezavisnost naše države, a mi više ne smemo ni da vodimo istrage?“ Čak se i sam iznenadio kako je odrešito odgovorio predsedniku. Ovaj je, naravno, zinuo od čuda.
„Kako... se usuđujete?“, konačno provali iz Skubla.
„Ništa se ne usuđujem“, brzo uzvrati Bronštajn, „samo pokušavam da razjasnim dva ubistva. A imamo dobar razlog za pretpostavku da je ministrova partija umešana u sve to.“
„Ne postoji ministrova partija“, oštro reče Skubl.
„Gospodine predsedniče, uz sve poštovanje: obojica znamo da ona postoji. I doživljava procvat, više nego ikada. Daj bože da se austrijski narod prekosutra izjasni protiv nje, jer inače neću samo ja - zbog prezimena, kako ste to upravo lepo konstatovali - završiti u paklu, nego i vi, gospodine predsedniče, vi koga su nacisti označili kao svog najvećeg neprijatelja.“
Na to se Skubl zacrvene.
„Ali...“, zamuca.
„Gospodine predsedniče, ako nemate više ništa, rado bih nastavio da radim na ovom slučaju. S vašom dozvolom, naravno“, dodade.
„Uradite ono što mislite da treba, Bronštajne. Ne tiče me se, jer ionako ništa ne znam o svemu tome. Ali ako vas ministar pojede za doručak, ja ću mu dodati so. A sad gledajte da ostvarite neki pomak u tom slučaju, vi... koji ćete biti uzrok smrti policijskih snaga!“
Bronštajn se blago nakloni, pa se brzo izgubi. Šta mi to treba, pomisli. Pre samo pet godina Skubl je bio pozornik, a onda ga je novi režim lansirao u sam vrh hijerarhije. Ali dobro, šta se drugo moglo očekivati od jednog Korušca. Nisu samo njihovi cmizdravi horovi bili za plakanje. Trezveno gledano, ovaj ukor je bio nebitan. Ili će nacisti stvarno preuzeti vlast, ili će Šušnig pobediti, pa će onda ministar postati prošlost. Bronštajn ponovo oseti mučninu, a to je ovih dana bio čest slučaj. Možda bi trebalo da pojede nešto ali, začudo, pomisao na hranu izazivala mu je samo još veću mučninu. Da možda opet popije jednu rakijicu...? Možda jedan gorki liker?
Bronštajn naglo zastade. Duboko udahnu, pa onda zategnu svoj sako i prekori sebe što je bio plašljivi zec. Saberi se sada! Nisi više dete koje se plaši svega i svačega. Lepo se vrati u kancelariju i reši taj prokleti slučaj. A sve ostalo fino zaboravi. I tako, kao da je sopstveno ribanje stvarno delovalo na njega, Bronštajn zakorači energičnije i ubrzo stiže do svojih službenih prostorija.
Samo što je seo za pisaći sto, zazvoni telefon. Bronštajn se dvoumio da li da podigne slušalicu ili ne. Još uvek je bio u službi, pa ga zato ophrva osećanje dužnosti.
„Direkcija savezne policije Beč, ovde pukovnik Bronštajn“, zakrešta.
„Eh, da li je to odeljenje za ubistva?“, začu se nesiguran glas s druge strane.
„Da, jeste, gospodine. O čemu se radi?“
Čovek koji je pozvao nije žurio, činilo se da razmišlja.
„Zovem se Lener. Stanujem u Škodagase. U kući u kojoj su se desila ubistva.“
Bronštajn se odjednom potpuno razbudi.
„Sećam se. Frizer“, odgovori.
„Eh, tačno. Ja sam nešto video... Molim, ne mogu da kažem da li je to bitno, ali možda ima nekakve veze s ubistvima“, smušeno objasni Lener.
„Ma samo pričajte, slobodno. Svaka informacija može da bude korisna“, ohrabri Bronštajn svog sagovornika da nastavi.
„Dakle... priča... dakle, bilo je ovako. U utorak... bio sam svedok... odnosno čuo sam prilično glasnu svađu na stepeništu.“
„Jeste li?“

„Da... Malo posle deset još jednom sam izašao u hodnik jer sam... dakle, jer sam morao da odem u ... je 1’?! I... tu čujem kako bukvalno prete Zuhom.“
„Pa to svakako zvuči kao da je bitno. Pričajte mi, molim vas, gospodine Lenere, pričajte!“
„Dakle, ne mogu da vam kažem ko je to bio, jelte, ali mi je uši zaparao njegov piskutavi glas. Kao kastrat, znate? I taj čovek je psovao kao lud. Optuživao je Zuhog da je decu... pa, kako da se izrazim...“
„Zlostavljao?“
„Tačno.“ Činilo se da je Leneru laknulo što ne mora da opisuje pojedinosti. „On je rekao da nikada više neće dovoditi svoju decu kod jednog... izvinite, perverznog krmka. A ako se još jednom približi njegovoj deci, izbošće ga nožem, to je rekao.“
„To je zaista veoma zanimljivo, gospodine Lenere! Da niste slučajno videli tog čoveka?“
„Kao što rekoh, bio sam dva sprata iznad njih... Samo sam ga čuo. A onda sam čuo Zuhog kako kaže onom drugom da se nosi. Zatim mu je rekao da je samo pola čoveka i da nema džaba tako piskav glas, jer... pardon... nema muda.“
Bronštajn je grozničavo razmišljao. Zar nije nastojnica opisala jednog od očeva kao kastrata? Ma ko je to bio? „Čovek je, dakle, pretio Zuhom da će ga ubiti?“, još jednom upita.
„Da, tačno. Ali Zuhi se samo nasmejao. I rekao mu da je jada kome sopstvena žena nabija rogove... To je rekao Zuhi, jelte. A onda je još kazao da ionako ceo komšiluk zna da se njegova žena bavi prostitucijom.“ To je bila Vicmanova! Gospođa Jedlička je njenog muža nazvala papučićem!
„ Ali znate šta, gospodine inspektore?“
„Slušam vas!“
„Nešto se mislim, ipak sam video tog čoveka. Jer sam se onda vratio u stan... dakle kada sam obavio posao... i kroz pozor gledao dole na uličicu. Upravo u tom trenutku, jedan prilično krupan tip nestao je iza ugla.“ Da, taj opis je odgovarao Vicmanu, koliko se sećao izjave gospođe Jedličke.
„Ne bih vas ni zamarao, gospodine inspektore, da nisam prekjuče ponovo video tu osobu. Baš kada sam se vraćao iz radnje, video sam ga da stoji preko puta u ulazu kuće... Najpre nisam bio siguran, ali kako je bio obučen u isti otrcani šinjel, nema sumnje da je to onaj čovek koga sam video prethodne večeri.“
„Gospodine Lenere, ne znate koliko ste mi pomogli. To može da bude presudni trag u ovom slučaju. Dugujem vam veliku zahvalnost.“
„Molim, drago mi je. Čovek, na kraju krajeva, želi da spava mirno, zar ne?! Dva mrtvaca u jednoj kući, to je malo previše, zar ne?“
„Tako je, gospodine Lenere. Ali prilično sam siguran da znam na koga mislite. I sad ću odmah malo da popričam s tim gospodinom.“
Petnaest minuta kasnije, Bronštajn je policijskim automobilom stigao pred kuću na Benoplacu. U pratnji dvojice policajaca zaputi se do stana porodice Vicman i pokuca na vrata.
„Opet vi“, zasikta prostitutka, to jest slobodna umetnica, pošto je otvorila vrata. „Vi i ja smo već jednom...“
„Ðavola smo“, nabusito prekide Bronštajn Vicmanovu, „gde vam je muž?“
Vicmanova nesigurno zatrepta.
„Šta hoćete od njega?“
„To je naša stvar! Je l’ tu?“
„Nije kod kuće. Otišao je na čašicu. Kao uvek u ovo doba.“
„Znate, gospođo Vicman, poverenje je dobro... i tako dalje\'7b41\'7d.“ Bronštajn dade glavom znak uniformisanim policajcima. „Pretražite stan!“
„Dakle, to je...!“
„Jezik za zube! Ili ćemo i tebe odmah povesti, jesi li me razumela?!“
Vicmanova preblede dok je posmatrala kako policajci pretražuju ceo stan.
„Nema nikog“, zaključiše naposletku.
„E, onda idemo kod gostioničara.“ Bronštajn se okrenu bez pozdrava i siđe niz stepenice. Trojica policijskih službenika su prešli ulicu i ušli u gostionicu preko puta kuće.
Bronštajn je već s vrata prepoznao Vicmana, iako ga do sada nikada nije video. Vicmanov pohabani šinjel bio je prebačen preko stolice s njegove desne strane, dok mu je kačket ležao na stolu. Pored kačketa su bile kutija šibica i kožna vrećica za koju je Bronštajn pretpostavio da se u njoj nalazi duvan. Vicman je upravo prinosio čašu ustima i radoznalo pogleda policajce.
Bronštajn priđe čoveku koji je pio u tišini.
„Gospodin Vicman?" upita. Ovaj klimnu glavom. „Privodim vas. Pođite s nama, i to bez cirkusa.“ Bronštajn pokaza značku da bi svojim rečima dao veći značaj.
„Ali... nisam ništa... O čemu se radi... mislim...?“ Vicman je bio potpuno zatečen.
„Saznaćeš u prezidijumu. Diži se, hajde!“ Dvojica policajaca stadoše levo i desno od Vicmana i krenuše da ga silom podižu.
Vicman je uvideo bezizlaznost svog položaja i prihvatio neizbežno. On spusti čašu i ustade. Zatim krenu za policajcima do njihovog automobila.
„Stvarno ne razumem“, reče piskutavim glasom. Ali nije dobio odgovor.
Brzo su stigli do Elizabetpromenade. Bronštajn prvo naredi da zatvore uhapšenog u ćeliju, pa ode do sobe za sastanke i pozva Černog telefonom.
„Slušaj, mislim da su se stvari konačno pokrenule. Frizer s trećeg sprata video je jednog oca u vreme ubistva na mestu zločina. Već sam ga skleptao. Mislim da imamo našeg ubicu.“
„Da li to znači da dignem ruke od Hitlerove omladine?“, upita Černi, „Jer i tu ima nešto što mi smrdi.“ Bronštajn se zamisli na trenutak. Ne bi škodilo da malo opipaju puls i nacističkom podmlatku.
„Ne, ne, samo ti to na miru proveri. Možda i tamo ima nekog traga. Za to vreme ja ću se pobrinuti za svoj najnoviji ulov.“
„Pitao sam samo zato...“, Černi zastade.
„Samo zašto?“
„ Ah, možda nije tako važno. Reći ću ti kada se vratiš u kancelariju. Da li ćeš dolaziti ovamo?“
„Hoću, sigurno. Baš kao što sam siguran da će naš čovek brzo propevati, kladim se. On nije tip koji će izdržati, kažem ti. Iz osvete je sredio Zuhog, a onda verovatno u panici i Franka jer ga je ovaj video, ili tako nešto... Inače, ipak sam bio u pravu kada sam rekao da mislim da nijedan od očeva nije sposoban da uradi tako nešto. Zato što juče nisam video Vicmana. On bi mi odmah bio sumnjiv.“
„Misliš, dakle, da je to bio on?“
„Ma, sigurno. Ali znaš već: bolje je biti oprezan nego kasnije zažaliti. Ipak proveri Hitlerovu omladinu u vezi. s ovom pričom, kao što sam rekao. Sigurno je sigurno.“
„U redu. Videćemo se uskoro.“
Pošto je završio razgovor, Bronštajn polako ode u sobu za saslušanja. Kad je popušio cigaretu, naredi da dovedu Vicmana. Ovaj je izgledao nemoćan i izgubljen.
„Stvarno ne znam zašto sam ovde“, reče pre nego što je seo.
Bronštajn nije bio raspoložen da se igra već je hteo da skrati postupak.
„Zuhi“, reče samo. .
„Ali nisam ja...“, zbunjeno reče Vicman. Pošto je Bronštajn ćutao, on dodade: „Stvarno, morate mi verovati, gospodine inspektore. Nemam nikakve veze s tim.“
„Ja sam, međutim, čuo nešto drugo“, odgovori Bronštajn kratko i jasno.
„Molim vas, ne bih mogao ni mrava da zgazim. Ja... molim vas, gospodine inspektore, nevin sam. Pustite me.“ Vicman je zvučao plačljivo, kao malo dete. Bronštajn nije dozvolio da ga to zbuni.
„Videli su vas u utorak uveče kada ste pretili Zuhom da ćete ga izbosti nožem. Nožem, gospodine Vicmane!“ Začudo, njegovo lice se razvedrilo. „A tako, mislite na to. Već sam pomislio da smatrate da sam ja ubio Zuhog... Da, da, to jeste tačno. Jesam rekao da ću ga izbosti. Ali to je rečeno samo onako, znate.“
„Samo onako?“, ponovi Bronštajn.
„Da. Tačno. Zar vi to nikada ne radite?“
Vicman pritom upitno pogleda Bronštajna.
„Da nekome pretim ubistvom? To, zapravo, retko činim“, odgovori pukovnik prilično sarkastično.
„Ne, naravno da ne... Ali zar nikada kada ste van sebe ne kažete nešto što uopšte ne mislite. To sam hteo da kažem... Znate, u saobraćaju ili tako negde čovek svašta kaže... kada je uzbuđen... Samo sam hteo da Zuhi poveruje da mislim ozbiljno kada kažem da ću ga srediti ako moju dečurliju još jednom... pa znate već.“
„Šta time hoćete tačno da kažete?“
Vicman demonstrativno otpuhnu, a onda kao da se pribrao.

„Vidite, gospodine inspektore, s mojom porodicom imam samo probleme. Nisam preispoljna budala, tačno znam čime se moja žena bavi. Ali šta da radim? Volim je takvu kakva jeste. Nije to baš lako, to mi možete verovati. A kad sam još saznao da ta prljava svinja... izvinite, molim vas... pipka moju decu... mislim, čovek jednom mora da udari pesnicom o sto, zar ne?! Morate mi verovati, gospodine inspektore. Nikada ne bih... Ja to nikada... mislim, čak i nemam nož!“
„To nije nikakav argument, gospodine Vicmane. Nož se može svuda nabaviti. Praktično, ima ga u svakom stanu. ... Znate, da ste odmah priznali da ste ga ubili, bili biste u boljem položaju. Ali ovako...“
Bronštajn odmahnu rukom kao da je slučaj beznadežan. Vicman razrogači oči:
„Ali... mora da me je neko... neko je prisluškivao i zbog toga je upotrebio nož da bi se mislilo da sam to bio ja. Molim vas, gospodine inspektore!“, opet zakuka plačljivo.
„Kakve gluposti!“, prodra se Bronštajn i udari pesnicom o sto. Konačno se našao u situaciji kada je imao sve adute u rukama. „Slušaj, jednostavno nisi izdržao! Žena te vuče za nos, što moraš da trpiš jer ne možeš da je hraniš. Ali kada je još i onaj stari jarac, koji je trebalo da bude nastavnik i uzor, počeo da se igra doktora s tvojom dečurlijom, prekipelo ti je. Pomislio si da to baš ne moraš da trpiš. Ako već telo tvoje žene pripada nepoznatim muškarcima, onda nek barem tela tvoje dece ostanu nedirnuta. Zato si Zuhom hteo da očitaš lekciju koju neće zaboraviti. Ali on ti se samo nasmejao u brk i oterao te je. A ti više nisi hteo da budeš papučić.“ Bronštajn se nije obazirao na to što je Vicman stalno i sve glasnije ponavljao „ne“. „Sledećeg dana si još jednom otišao tamo. Ali ovoga puta naoružan. Verovatno si poneo svoj kuhinjski nož. I onda si nekako ušao u stan Zuhog i prerezao mu grkljan. A pošto te je stari Frank slučajno video, i on je morao da krepa. Tako je bilo, zar ne?“
Vicman je samo odmahivao glavom dok su mu oči u panici šarale tamo-amo.
„Tako je bilo!“, urlao je Bronštajn i sada tresnu pruženom rukom o sto.
„ Ali kad vam kažem“, zakuka Vicman, „nije bilo tako. Apsolutno sam nevin!“ Vicman zagnjuri lice među šake i zajeca.
Bronštajn ga malo bolje osmotri. Iako je fizički bio ono što bi se u žargonu reklo gromada, očigledno je bio slabić. Bronštajn je bio siguran da bi ovaj u ćuzi izdržao najviše nekoliko nedelja, a onda bi se obesio o rešetke na prozoru. Pod uslovom da ga drugi zatvorenici pre toga ne likvidiraju. I polako mu sinu da je Vicman možda zaista nevin. Jeste da je mrzeo Zuhog, ali nije imao petlju za takvo ubistvo. Nije bilo lako nekome prerezati grkljan. To je iziskivalo jake živce i nemilosrdnu doslednost. Vicman je bio jadnik koji nije bio tog kova.
Bronštajn se nagnu ka njemu:
„Vicmane, situacija je ozbiljna. Posredi je dvostruko ubistvo. Za to preti konopac, razumete li me? A vas su videli u sredu. Dakle, u vreme zločina! Ne piše vam se dobro. Pogotovo zato što nemate alibi, ili..?“ Bronštajn pogleda svog sagovornika dok je iščekivao odgovor.
„Samo zato što sam nezaposlen, ne znači da sam ubica“, zacvileo je. „Kome su, molim vas, danas potrebni kartografi? Tačno je da nemam posao i da porodica živi od onoga što moja žena... radi. Ali nisam zbog toga nepošten čovek... Da, u sredu sam bio u Škodagase. Ali ne zbog Zuhog... Frank me je pozvao. U utorak sam, naime, naleteo na njega na stepeništu i rekao mi je da možda ima posao za mene. Zbog toga sam ga čekao, ali on se nije pojavio.“
„Tja, Vicmane, ovo ti možda verujem, a možda i ne. I Frank je mrtav. Zato baš i nije dobar alibi, shvataš? Zbog toga moraš da mi ispričaš nešto uverljivije ako želiš da izbegneš...“ Bronštajn pokaza omču oko vrata, zbog čega su Vicmanu na čelu izbile krupne graške znoja.
„Mislite da meni odgovara što je taj mrtav? Pa on bi meni bio alibi! Ali šta da radim? Ne mogu da lažem samo zato da bih bio u boljem položaju.“ Bronštajn je bio siguran da su Vicmanove oči zasjajile od novih suza.
„Dobro“, popusti, „onda mi ispričaj šta se prekjuče tačno desilo. Kad si došao, koliko si ostao, kad si otišao i šta si radio posle toga?“
Vicman ušmrknu sline i duboko udahnu:
„Ona moja me je izbacila negde oko pet, jer je opet... radila. Otišao sam kod gostioničara - kod onog gde ste me pokupili. Posle sam polako otpešačio do Škodagase. Stigao sam oko šest. Kao što je dogovoreno. Pozvonio sam kod Franka, ali on nije otvarao vrata. Nisam hteo da ostanem na stepeništu, pa sam se vratio na ulicu. Odatle se vidi prozor Frankovog stana. Nije bilo svetla. Zato sam čekao. Ništa se nije događalo. U jednom trenutku neko je došao i nestao u kući, ali to nije bio Frank.“
To je morao biti Lener, pomisli Bronštajn.
„I tako sam nastavio da čekam sve dok mi nije postalo isuviše hladno. Hteo sam nešto da popijem, zar ne, pa rekoh sebi da mogu da dođem i sutra. Zato sam otišao.“
„Kad je to bilo?“
„Pet do sedam.“
„Gle! Otkuda znate tako tačno?“
„Jer su upravo prošla dva mlada gospodina, koji su takođe nestali u zgradi. A kako nemam sat i nisam znao koliko dugo već čekam, pitao sam njih. I oni su mi rekli tačno vreme. Onda su oni ušli u zgradu - a ja sam otišao kod gostioničara.“
„Vicmane, baš mi se sviđaš. Pa eto ti tvog alibija“, naceri se Bronštajn.
Vicman se začudi.
„Ah, da“, reče zatim.
„Onda mi još jednom malo detaljnije opiši tu gospodu. Možda možemo da ih pronađemo da bismo potvrdili tvoju izjavu. Naime, u tom siučaju mogli bismo da te pustimo, znaš li?!“
Vicmanovo lice se razvedri. Činilo se da je odjednom ugledao svetlost na kraju tunela.
„Tačno“, ote mu se, „ona dvojica su moj alibi! Oni su videli da sam otišao! Morate ih pronaći, gospodine inspektore, onda ćete i vi biti sigurni da sam nevin.“
„Pa opiši mi sad tu dvojicu.“ Bronštajn je kuckao olovkom po stolu.
„Jednog se dobro sećam. Bio je osrednjeg rasta, tako nešto između vaše i moje visine. Prilično mršav. Nosio je gojzerice s kramponima, to sam tačno video jer su se sjajili pod svetlom ulične svetiljke. Mislim da je nosio bele dokolenice i kratke kožne pantalone. Gore je imao planinarsku jaknu. Znate već, gospodine inspektore, onakve kakve se nose u Štajerskoj ili na području Auszeera. U svakom slučaju, imali su izrazito plavu kosu. Pozadi sasvim kratku, a spreda prilično dugačku. Jednom od njih nisam video oko jer mu je pramen kose padao baš preko oka. I bio je mlad, taj gospodin, veoma mlad. Rekao bih da je jedva prešao dvadesetu.“
Bronštajnu je taj opis bio neobično poznat. Podsetio ga je na ministrovog sekretara koji ga je jutros grubo sastavio sa zemijom.
„I, naravno, ne znaš kako se taj gospodin zove?“
„Naravno da ne znam, gospodine inspektore! Otkuda bih mogao da znam? Nisam ga nikada u životu video!“
„A posle si otišao u gostionicu? Koliko je sati tada bilo?“
„Hm“, Vicman slegnu ramenima, „kad je to moglo da bude? Rekao bih negde oko sedam i petnaest. Pa nije daleko od Škodagase do Benoplaca.“
„Da li to neko može da posvedoči?“
„Ma sigurno“, ponovo se ponada Vicman, „Ferdl, vlasnik gostionice. Taj tačno zna da sam prekjuče bio kod njega. I njemu sam ispričao priču o Franku. Samo ga pitajte, gospodine inspektore, taj će vam sigurno sve potvrditi.“
„Dobro. A kako se zove gostioničar?“
„Milner. Ferdinand Milner. On je svakog dana u svojoj kafani. I odmah ćete ga prepoznati. U našem kraju niko nema tako velike brkove kao što on ima. Samo ga pitajte, pa ćete videti da ste uhvatili pogrešnog.“
Bronštajn je razmišljao trenutak i pritom je odsutno lupkao olovkom o ivicu stola. Zar nije Černi pričao nešto o Hitlerovoj omladini? Nešto što mu je bilo čudno? Možda bi ipak trebalo da proveri Vicmanov kakav-takav alibi? Opet je pogledao pravo u njega.
„Ostaćeš noćas ovde. Mi ćemo sve proveriti. Ako gostioničar potvrdi tvoju izjavu, možeš da ideš. Ali to ne znači da te više neću držati na oku. Ostaješ i dalje na spisku osumnjičenih, je l’ ti jasno?“
Vicman šmrknu i klimnu glavom.
„Dobro!“ Bronštajn pozva stražara koji odmah uđe u sobu. „Odvedi ga. On će noćas biti naš gost.“
Policijski službenici bez reči klimnuše glavom i sprovedoše Vicmana iz sobe. Bronštajn ostade da sedi još trenutak i zapali cigaretu.
Ako se Vicman malo posle sedam pojavio u kafani u kojoj je bio stalni gost, onda zaista nije mnogo verovatno da je pre toga ubio Zuhog, jer je gospođa Jedlička posle deset uveče pustila iz kuće onu dvojicu iz Hitlerove omladine. Moguće je da su to bili baš oni o kojima je Vicman govorio. Ako je Zuhi već bio mrtav, teško da bi čekali da se zaključaju ulazna vrata da bi se tek onda javili nastojnici. Naprotiv, trkom bi zbrisali samo da ih ne dovedu u vezu sa svim tim, jer su do deset uveče neprimećeno mogli da izađu iz zgrade. Ili bi zazvonili na uzbunu da su našli leš Zuhog. Bili su više nego sumnjivi zbog činjenice da nisu uradili ni jedno ni drugo. Ukratko, biće zanimljivo videti šta je Černi saznao.
Bronštajn ugasi cigaretu i izađe iz sobe. Prepešačio je kratak put do prezidijuma, gde u svojoj kancelariji zateče Černog koji se udubio u jedan dosije.
„Dakle, šta ima?“, reče Bronštajn i svali se na svoju stolicu.
„Tja, šta da ti kažem? Hitlerova omladina nikako nije izviđački odred.“
„Nemoj da pričaš. Kaži mi nešto što ne znam. Takve aluzije si pravio u telefonskom razgovoru!“
Černi se nasloni i prekrsti ruke.
„Dakle“, započe, „u aktima kolega iz savezne policije stalno se pojavljuje jedno ime - Fridrih Šenberger, rođen 1914. u Trautenauu, u Češkoj. Doduše, rođen kao Bohumil Krasnohorski. Inače, nemačka reč za Bohumil je Gotlib. U svakom slučaju, porodica se 1919. preselila u Beč. Tu je Krasnohorski, pod imenom Teofil Krasnohorski, pohađao školu u opštini Favoriten.“
„Teofil znači isto što i Gotlib. Toliko se sećam grčkog, iz škole“, primeti Bronštajn.
„Tačno. Dakle, Krasnohorski ide u školu u Favoritenu, a dvadeset i četvrte prelazi u više razrede druge škole. Dvadeset i devete počinje da uči trgovački zanat, ali ubrzo prekida školovanje. Policija ga trideset i prve prvi put hapsi zbog tuče s nekim članovima Socijalističke radničke omladine. Zatim je, trideset i druge, bio redar na zemaljskom skupu nacističke partije, a posle je bio aktivan i u predizbornoj kampanji u Beču. Krajem trideset i treće i početkom trideset i četvrte dva puta je bio u zatvoru zbog ilegalnog rada za naciste, a trideset i četvrte sumnjičili su ga za učešće u prevratu. Proveo je nekoliko meseci u Velersdorfu, odakle je izašao tek početkom trideset i pete. Negde u to vreme uznapredovao je do vrhuške ovdašnje Hitlerove omladine.“
„Tipična karijera nacističkog batinaša“, sažeo je Bronštajn, „ne vidim šta je tu neobično.“
Černi se pobednički nasmeši:
„Ne vidiš? E, pa onda čuj ovo. Šenberger je saslušan decembra trideset i šeste. zbog osnovane sumnje da je pretukao jednog mlađeg katoličkog sveštenika za koga su neki tvrdili da malo previše voli decu.“
„Ma vidi, molim te“, Bronštajn naćuli uši. „Pa to stvarno zvuči zanimljivo. Pričaj!“
Černi uze neke papire.
„Dao sam da mi iskopaju zapisnik s ondašnjeg saslušanja.Tu ima zanimljivih stvari. Citiraću najbitnije odlomke:
‘Inspektor odeljenja Novotni: Navodno ste rekli gospodinu velečasnom da ćete mu odseći muda ako još jednom bude zlostavljao decu. Da li je to tačno?
Šenberger: Može biti. Pa šta?
Novotni: Pa vidite, gospodin sveštenik leži sada u bolnici Vilhelminen. Sumnja se da mu je povređena slezina, a ima i mnoštvo modrica.
Šenberger: Kakve to veze ima sa mnom?
Novotni: Ne izigravajte mi nevinašce. Već ste jednom, i to trideset i prve, uhapšeni zbog nasilništva. I tada ste svoje postupke pravdali time da je vaša žrtva zlostavljala malu decu. Ne prepoznajete li u tome obrazac?’“
Černi podiže pogled s dokumenta:
„Naš gospodin Krasnoberger ima nešto protiv osoba koje su navodno seksualno zlostavljale decu. Svejedno da li su socijalisti, hrišćani ili...“
„Nacionalsocijalisti“, Bronštajn završi rečenicu i onda oštro zviznu. „Slušaj, to zaista zvuči kao vruć trag.“
„Upravo sam i ja to isto pomislio. Zato sam, za svaki slučaj, zatražio da se iskopa adresa na kojoj je Šenberger prijavljen.“
Bronštajn se vragolasto smeškao.
„Pa onda krećemo, rekao bih.“ Bronštajn ustade i pruži ruku da dohvati svoj sako. Černi spusti papire na sto, pročeprka malo po svojoj fioci, zatim nešto uvijeno gurnu u džep, pa i on ustade.
„Gde stanuje?“, upita Bronštajn dok su izlazili.

„Nije daleko. U Piaristengase“, usledio je kratki odgovor. Već je padao sumrak kada su stigli do kuće u kojoj je živeo Šenberger. U hodniku su najpre malo pogledali naokolo, a onda su spazili crnu tablu na kojoj je pisalo da Šenberger živi na trećem spratu, u stanu broj 13. Kada su stigli na treći sprat, Bronštajn pokuca na vrata stana. Još pre nego što je stigao da povuče ruku, vrata se naglo otvoriše.
„Konačno ste stigli...“, poče Šenberger, ali odmah shvati da to nije poseta koju je očigledno očekivao.
„Čekali ste nas?“, zacvrkuta Černi prilično ironično. Činilo se kao da je Šenberger zaustio da odgovori na to pitanje kad prepoznade Bronštajna.
„Ti si ona jevrejska svinja od jutros“, ote mu se. Bronštajn se trudio da ostane pribran. „Sad si ti na redu, momče“, promrmlja.
„Ne verujem“, zareža Bronštajnov sagovornik dok se pripremao da opet udari Bronštajna pesnicom.
„E, e, e“, reče Černi. „Pažnja! Napunjen je.“ Bronštajn i Šenberger su zabezeknuto gledali u Černog, koji je stvarno držao oružje u ruci. Pukovniku je tek sada sinulo šta je njegov kolega u kancelariji gurnuo u džep. Sada Šenberger postade svestan opasnosti i instinktivno se povuče korak unazad. „Nečemo... valjda... pa nečemo odmah... ili?“ Bronštajn odahnu. Zahvaljujuči Černom, situacija je opet bila pod kontrolom.
„Sedi!“, naredi, a Šenberger ga posluša.
„Znaš li zašto smo ovde? Imamo neoborive dokaze da si ubio svog partijskog druga. A kada temeljno pretražimo stan, sigurno ćemo naći dovoljno dokaza da i Franka imaš na savesti.“
Šenberger pokuša da se pravi hrabar.
„Ne možete ništa dokazati!“
„Ipak možemo. Imamo dva svedoka koji će potvrditi činjenicu da si na dan ubistva bio na mestu zločina.“
„Nema svedoka!“
„Ima. Video te je jedan stanar“ blefirao je Bronštajn, „i jedan besposleni koji te je pitao za vreme.“
Preko Šenbergerovog lica pređe gotovo neprimetni trzaj. Bilo je očigledno da se osećao uhvaćenim u mrežu, čime je indirektno potvrdio Vicmanov alibi.
„Probisvet“, provali ubesu iz Šenbergera, „bolje da sam ga…” Konačno shvati da je bolje da zaćuti.
„Dakle“, ukratko ponovi Černi, „znamo kada si došao, znamo kada si otišao, i znamo da je Zuhi oko sedam još bio živ. Prema nalazu autopsije, Zuhi je umro najkasnije u ponoć. Verovatno i ranije. To znači upravo u vreme kada si ti otišao... Vidiš da ne možeš da se izvučeš iz ovoga. Nas sada još zanima zašto si to uradio.“
Šenberger zafrkta.
„Nisam ništa uradio. Kada smo otišli, drug Zuhi je još bio živ. Možete da pitate Gustla, koji je sve vreme bio sa mnom.“
„A, Gustl. Tako, dakle“, reče Bronštajn uzgred, „to je drugi dečak iz Hitlerove omladine, je 1’?“
„Ne dozvoljavam da se s takvim nepoštovanjem govori o našem pokretu. A pogotovo ne sme tako da govori jedan Jevrejin“, planu Šenberger, pre nego što mu Černi malo mahnu pištoljem i tako ga ućutka.
„ Amin“, ironično odgovori Bronštajn. Šenberger prekrsti ruke na grudi trudeći se da napravi što ljući izraz lica.
„Gledaj“, ponovo započe Černi, „ono što ne znamo jeste zašto si ubio Zuhog. Da li je to bilo zbog poslova u istočnoj Evropi? Možda zbog njegovog rasipničkog odnosa prema novcu ili iza toga stoji priča s decom?“
Šenberger naglo pogleda uvis. Buljio je trenutak predugo, pre nego što je ponovo oborio pogled na pod. Bronštajn je bio siguran da je Černi pogodio u metu. Ali spolja gledano, Šenberger je ostao tvrdoglav:
„Neću više ništa da kažem“, izjavio je kategorično.
„E, pa onda ćemo razgovor verovatno nastaviti u mardelju“, kratko i jasno odgovori Bronštajn dok se spremao da ustane.
„Pa šta?“, Šenberger je glumio samouverenost. „Za nekoliko časova sve će ionako biti u našim rukama. Onda ste ga zapečatili vi, a ne ja.“
„Pa ako je tako, onda nam utoliko pre možeš ispričati šta se stvarno dogodilo.“ Černov osmeh je naprosto razoružavao, dok se mladi nacista kolebao. Dok ih je posmatrao, Bronštajn je došao do zaključka da je Šenberger pokušavao da dokuči šta bi imalo teže posledice: njegova želja da kaže sve što zna ili strah od posledica ukoliko prizna.
„Vidi, kakva je korist od toga što si tvrdoglav“, zagrme Bronštajn, „ako si u pravu, tvoji nacistički drugovi slaviće ceo kraj nedelje, a ti nećeš biti s njima jer ćeš tada sedeti u mardelju i gristi svoje nokte.“
„Ne možete mi ništa ako ne kažem ništa“, prkosio im je Šenberger.
„Uvek možemo da te privedemo. Čak i da si nevin kao novorođenče. Što sigurno nisi.“
„Hajde, kaži nam zašto si ubio onu dvojicu“ podsticao ga je Černi.
„Ionako ne biste razumeli.“
„Pa onda nam objasni.“
„Predugo će trajati!“
„Imamo vremena.“
Dvojica istražitelja i Šenberger zaćutaše na tren. Bronštajn ga je instinktivno sve vreme držao na oku. Da li je Šenberger nešto smišljao? Da li je spremao neku gomilu laži? Ili je stvarno hteo da olakša savest?
„Zuhi je bio prljava, perverzna svinja“, konačno zafrkta Šenberger, „potpuno izopačen. Ta mentalno bolesna gnusoba se nabacivala dečacima!“
„A odakle ti to znaš?“
„Jer sam to doživeo na svojoj koži.“ Šenberger se udari rukom po ustima, a oči mu se raširiše od užasa.
Dvojica službenika nagonski su mu se primakla:
„To moraš da nam ispričaš malo detaljnije.“
„Ne moram ništa“, opet pokuša da prkosi Šenberger.
„Vidi“, započe Černi, „ako hoćemo da saznamo šta se tamo stvarno dogodilo, onda moramo jednostavno da znamo sve činjenice. A vi ste, pa makar samo kao svedok, dužni da nam kažete šta ste sve videli.“
Bronštajnu nije promaklo to da se Černi ponovo učtivo obratio Šenbergeru, verovatno u nadi da će pridobiti njegovu naklonost. Šenberger se zaista i dalje kolebao, što je na kraju dovelo do toga da njegovo kruto držanje iznenada smekša.
„Taj razvratnik je oduvek bio bolestan u glavi. Majstor kod koga sam šegrtovao, dobar Nemac, preobratio me je i ja sam prihvatio nacionalsocijalistički pogled na svet. On me je na Božić dvadeset i devete poslao kod Zuhog da bih malo bolje upoznao suštinu nacionalsocijalizma. Nije imao pojma kakva je Zuhi svinja. On me je... on... me... je hvatao za ud“, na kraju provali iz Šenbergera. „Još onda, kada sam bio mali! Razumete li?! Pravo ovde, svinja jedna!“ Šenberger s gađenjem pokaza kažiprstom na svoje prepone.
„Nije valjda.“
Černi baci brz pogled na Bronštajna i on se odmah povuče. Šenberger se, međutim, više nije dao zauzdati. „Tada, naravno, nisam mogao da se branim. Ali sam odmah pomislio da ću ga se jednom dočepati.“
Šenbergerove oči su zlo zasijale.
„A Zuhi je pravio greške. I to ne samo jednu! Prvo je uzeo kredit baš od jednog jevrejskog lihvara, a onda je još u nekom poslu prevario svoje nemačke drugove. Naravno, to se partiji nije svidelo, pa su me poslali kod njega da mu pokažem ko je glavni. Možete li da zamislite, to mi uopšte nije bilo neprijatno. Otišao sam kod svinje, gurnuo sam ga među njegova goveda i rekao mu da je partiji dojadio, da se dobro pazi da ne prođe kao Rem.“ Šenberger se nehotice nasmeja: „Bukvalno se usrao do pasa. Konačno sam ja bio jači od njega. Ali perverzni ker nije mogao da prestane. Stizale su žalbe da i dalje seksualno zlostavlja dečurliju.“
„Ko se žalio? Roditelji?“
„Ne“, odmahnuo je Šenberger glavom, „oni to verovatno uopšte nisu shvatili.“ A onda, pošto je kratko oklevao, reče: „Partijski drug Frank!“
Vidi, vidi, prođe Bronštajnu kroz glavu, ali pomisli da je za sada bolje da ćuti.
„Bio je upozoren, ali je situacija tek prekjuče postala ozbiljna. Partijsko rukovodstvo nas je pozvalo i saopštilo nam da u ovim presudnim danima ne može da se toleriše ponašanje partijskog druga Zuhog. Rekli su da moramo primereno da ga kaznimo, što će služiti kao opomena“, naglasio je Šenberger.
„Partijsko rukovodstvo“, ponovio je Bronštajn pitanje, „na kraju možda čak i sam ministar?“
„Ma sigurno, ko drugi. Zuhi se stvarno precenio. Mislio je da sebi može sve da dozvoli jer je u pokretu još od vremena monarhije. Verovatno je čvrsto verovao da mu se ništa ne može dogoditi pošto poznaje ceo svet. E, tu se perverznjak mnogo prevario.“
„I tada je ministar naredio da se izvrši političko ubistvo?“
„Jasno! Šta je drugo moglo da se uradi?“
„Možda je mogla da se podnese prijava?“
Šenberger se blago nasmeši:
„Sada ste naivniji nego što biste smeli da budete! Takva stvar se ne prepušta policiji jedne usrane zemlje osuđene na propast. Partija to mora sama da reši. Osim toga, ko zna kakve je laži mogao da ispriča taj izdajnik! Ne, ne, postoji samo jedno rešenje za razvratne otpadnike. Takav korov treba počupati radikalno, iz korena.“
„Vi ste, dakle, dobili jasan nalog da ubijete?“
„Šta znači ubistvo? Izvršili smo presudu partije. Ni manje ni više. Pritom je sam kriv što je dotle došlo. Da je bio malo razumniji, jednostavno bismo ga samo isterali iz rajha. A onda bi mogao da se zabavlja s crnčičima u Abisiniji ili negde drugde. Ali idiot je potpuno poludeo!“
„U kom smislu?“
„Kada smo došli kod njega u stan, svinja je bila gola ko od majke rođena i igrao se sa sobom kao monah.“ Šenberger se opet uspravi. „Tad smo Gustl i ja, naravno, proključali od besa. Hteli smo svojski da ga prebijemo. Ali odjednom mu se nož našao u rukama. Skoro da je povredio Gustla, ali ja sam se umešao i oteo mu nož. Onda me je tip udario svom snagom kao ludak... Još mu kažem da bude srećan ako ga ne ubijemo, ali znate šta je onda on uradio? Znate li?“
„Jedva čekamo da čujemo!“

„Uhvatio me je za jaja. Opet, svinja jedna! I pritom se pederčina glupo cerila. Refleksno sam ga udario po nosu. Na to me je šutnuo u prepone, pa je hteo da zbriše! I to tako go. Dakle, tada sam definitivno izgubio kontrolu. Uzeo sam nož i prerezao mu grkljan. Još sam pomislio, tako ti i treba, svinjo jedna.“
Bronštajn i Černi se zgledaše. Šenberger skinu zrno prašine sa svoje jakne i samo reče kratko i jasno:
„Tako je bilo.“
„I, šta ste onda uradili?“
„Šta je trebalo da uradimo? Zuhog smo sredili, zar ne?! Poneo sam nož i otišli smo. Šta smo drugo mogli da uradimo? Možda da se predamo policiji?“ Pritom se Šenberger izveštačeno nasmeja.
„Možda. Ako bi sud poverovao tvojoj priči, to verovatno ne bi bilo ubistvo u afektu već teška telesna povreda s predumišljajem, sa smrtnim ishodom. A da je uz to i Gustl rekao prave stvari, onda bi to čak bilo samo prekoračenje nužne odbrane. U tom slučaju, odsedeo bi nekoliko meseci u zatvoru...“
„Ali zašto i Franka?“, prekide Černi Bronštajnove pretpostavke.
„Zato što nas je video i postao gramziv, budala jedna!“
„Hteo je da vas uceni?“
„Ma ne nas“, nasmeja se Šenberger, „partiju, naravno, luda. Hteo je da mu partija zauvek pokloni kuću. A hteo je i neki lep položaj. On je stvarno tražio od partijskog druga Zajs-Inkvarta da ga imenuje za gradonačelnika pre nego što partija bude počela da prima crvene preletače.“
„I tako je sam sebe osudio na smrt?“
„Ne, ne zbog toga. Međutim, počeo je da preti. Rekao je da bi se Šušnig radovao kada bi saznao da je ministar unutrašnjih poslova lično likvidirao Zuhog... Kakva matora budala! Ako niko drugi, on bi morao da zna u šta se upušta. Trebalo je da mu bude jasno da je malo preterao. Pa dobro, ionako za takve elemente nema mesta u nemačkom narodu.“
„A zašto ste i njemu prerezali grkljan?“
„Jer je bilo zgodno! Još sam imao nož u džepu od pantalona i pomislio sam - ako je dvoje ljudi u istoj kući ubijeno na isti način, ljudi će verovati da je to bio neki poremećeni ubica sa seksualnim motivima ili tako neko, a ne...“
„... da je to interna partijska osveta“, dovrši Bronštajn rečenicu. „ Ali kako si ga naveo da ti mirno okrene leđa?“
„Dao sam mu jedan ugovor u kome je pisalo da će navodno dobiti doživotno izdržavanje i tako dalje. On se nagnuo da ga pročita. Za to vreme sam izvadio nož... i fiju.“ Šenberger mimikom pokaza kako mu je presekao grkljan.
„Vidiš, i upravo si tu pogrešio. S prvim ubistvom izvukao bi se relativno jeftino, ali ovako, s dvostrukim ubistvom, završićeš doživotno u Štajnu\'7b42\'7d. Ako uopšte... pa možeš da zamisliš.“
Šenberger se pobednički osmehivao.
„Doživotna, đavola! Već sledeće nedelje naš partijski drug Zajs-Inkvart biće kancelar Austrije! A onda ćete vi biti u Štajnu, a ne ja. Tako stoje stvari.“
„To ćemo još videti“, hladno odgovori Černi. „A za sada si naš zatvorenik.“
„Možda i nisam!“
Šenberger munjevito zgrabi neku knjigu i zavitla je ka Černom. Iako je knjigu spretno izbegao, nije uspeo da spreči Šenbergera, koji ga, u skoku, obori sa sve stolicom. Pre nego što je Bronštajn stigao da ustane, Šenberger ga udari u bradu tako da je pao sa stolice u stranu.
„Ne opet“, pomisli Bronštajn pre nego što je, nimalo nežno, završio na podu. Za to vreme, Šenberger je uspeo da se dočepa vrata, da ih naglo otvori i da niz stepenište pobegne napolje.
„Za njim!“, prostenja Bronštajn i protrlja lakat. Verovatno je nagnječen, pomisli.
Černi se pridiže brzinom vetra i pojuri za Šenbergerom.
„Stoj ili pucam!“, povika na odmorištu i u znak upozorenja ispali metak u plafon.
Šenberger je, međutim, jednostavno nastavio da trči, tako da Černom nije preostalo ništa drugo nego da krene u poteru za njim, dok je Bronštajn s mukom pokušavao da ustane. Za njega je već i samo ustajanje predstavljalo veliki izazov. Morao je da se pridrži za naslon stolice da bi ustao. Pritom ga prostreli bol od glave do pete. Bronštajn pomisli da verovatno ovako izgleda napad išijasa. Zastade na tren, udahnu što je dublje mogao i zatim polako krenu ka vratima. Kada je konačno izašao na stepenište, povi se preko ograde i pogleda dole. Video je da je Šenberger skoro stigao u prizemlje, dok ga je Černi polako ali sigurno sustizao. Bronštajn prevrnu očima, stisnu zube i krenu nuz stepenice.
Pri svakom koraku osećao je jak bol.
„Definitivno sam prestar za ovakve gluposti“, besno reče kada je zastao na prvom spratu jer je ostao bez daha. Rukom se grčevito držao za ogradu dok je grozničavo udisao i izdisao. Kada je konačno prestala nesvestica koja ga je spopala, natera se da nastavi trk niz stepenice.
Cela večnost je prošla dok je stigao do ulazne kapije. Tu se osvrtao pokušavajući da se orijentiše. Kao prvo, na oko trideset, četrdeset metara udaljenosti, spazio je Černog kako trči niz ulicu, a onda ugleda u daljini i nacistu u bekstvu. Černi je i dalje držao oružje u ruci, ali je očigledno oklevao da ga upotrebi na javnom mestu. Do Bronštajna su isprekidano dopirale Černove naredbe Šenbergeru da stane, ali se begunac nije obazirao na njih. Šenberger je nastavio da trči i već je stigao do Jozefsteterove. Tu je skrenuo ulevo, očigledno u nameri da pobegne u centar.
Bronštajn je još uvek skoro bez daha razmišljao kako da se uključi u poteru a da ne umre na licu mesta. Upravo u tom trenutku pored njega je prolazio jedan radnik i gurao svoj bicikl. Bronštajn brzo izvuče svoju značku iz džepa. „Ovo je zaplenjeno!“, viknu i iznenađenom čoveku ote bicikl. Ne obazirući se na njegovo otvoreno negodovanje, Bronštajn se pope na bicikl i pojuri za svojim kolegom. Brzo ga je sustigao, pa i on skrenu u Jozefsteterovu prateći Černog u stopu. Šenberger je imao prednost od oko pedeset, šezdeset metara, a pretila je i realna opasnost da će Černi polako početi da posustaje. Bronštajn je shvatio da jedino on može da spreči bekstvo dvostrukog ubice, pa je zato počeo da okreće pedale još brže. „Držite ga!“, doviknu nekim pešacima koji su išli u susret Šenbergeru. Ali ovaj shvati odakle dolazi opasnost, pa pre nego što su ga prolaznici sustigli pretrča na drugu stranu ulice.
Odjednom se oglasi žestoka zvonjava praćena škripom kočnica i točkova koji se naglo zaustavljaju. Šenberger nije primetio da se na liniji dvojke pojavio tramvaj upravo u času kada je istrčao nasred ulice. Bronštajn, udaljen samo nekoliko metara od naciste, ugleda uplašene, široko razrogačene oči i otvorena usta vozača tramvaja, koji je očigledno hteo da vikne, da upozori, dok je rukom brzo okretao ručicu. Gvozdeni kolos je šištao i poskakivao, baš kao da će iskočiti iz šina, ali pre nego što je Bronštajn stigao da se osvesti, on začu tup udarac i Šenberger nestade iz vidokruga.
Bronštajn stisnu ručnu kočnicu i svom snagom okrenu pedalu unazad, da zakoči. Bicikl se zaustavi i on skliznu napred kako bi stao na noge. Polako se razilazio oblak prašine koji se podigao zbog saobraćajnog udesa, i sada je opet mogao da vidi vozača tramvaja, belog kao kreč, kako se potpuno paralisan oslonio o zid kabine. Bronštajn tek tada zapazi da je tramvaj bio neobično ukrašen. Umesto bečke zastave, s leve i desne strane vijorile su se nacističke, a na boku je, kako mu se učinilo, bila ispisana parola „Jedan narod, jedna država, jedan vođa“. Ali nije imao želju da sada razmišlja o njegovom neobičnom izgledu. Černi zadihano dotrča do njega. Zajedno su posmatrali odbojnik ispod koga se, kako su slutili, nalazio Šenberger.
Tramvaj je zaista iskočio iz šina i zatim se još neko vreme postrance kretao napred, tako da je vrh tramvaja bio blago iskrenut ulevo. Pod poslednjim prednjim točkom provirivalo je nešto krvavo, u čemu su Bronštajn i Černi, tek kada su malo bolje pogledali, prepoznali Šenbergera.
„Jesi li poludeo!“, ote se Černom.
„To nije mogao da preživi, zar ne?“, upita Bronštajn promuklim glasom.
„Ne verujem“, složi se Černi s njim dok je polako prilazio tramvaju. U međuvremenu, i vozač je izašao iz kabine i klecavih kolena počeo da silazi. On stade iza Černog i plašljivo virnu preko njegovog ramena. Bronštajn nemarno spusti bicikl na ulicu i stade kraj ove dvojice.
Tog trena šest očiju buljilo je u neobično iskrivljen bezobličan komad mesa. Oni, užasnuti, odjednom ustuknuše tražeći zaklon jedan iza drugog. Komad mesa je čujno zastenjao.
„On je stvarno živ!“, Černi je bio zaprepašćen.
„Da, ali još koliko dugo“, dodade vozač tramvaja koji se konačno pribrao. „Moramo da zovemo hitnu pomoć. Ali smesta!“
Bronštajn je, međutim, i dalje samo buljio u kabinu vozača:
„Šta vam je to? Pa to je zabranjeno“, promuca naposletku i pokaza na zastave s kukastim krstom. Vozač tramvaja, očigledno zbunjen Bronštajnovim komentarom, krajnje neprimerenim situaciji, samo baci pogled i reče:
„Pa zar niste čuli, gospodine inspektore? Šušnig je podneo ostavku, a referendum je otkazan. Kažu da je Zajs-Inkvart upravo imenovan za novog kancelara...“ Bronštajn se zaneo unazad kao da ga je ponovo pogodio udarac pesnice, „Je l’ to neka neslana šala?“
„Ne, govorim vam istinu! To su rekli preko centrale, kada sam preuzimao smenu.“
„ A kada je to bilo?“, upita Bronštajn još uvek u neverici. „Pre pola sata! Ali zar ne bi sada trebalo da se pobrinemo za ovog ovde? Možda za njega još ima nade.“ Bronštajn se stresao.
„Da“, reče, „u pravu ste. Černi…” On se osvrnu, ali nije mogao da pronađe svog kolegu. Kada se već zabrinuo što ga nema, Černi se pojavi na vratima jednog lokala. Brzo se osvrnu levo i desno, pa krenu ka njima.
„Telefonom sam zvao hitnu pomoć. Poslaće jedno vozilo iz Opšte bolnice. Trebalo bi da bude ovde za nekoliko minuta.“
„Zar ne bi trebalo da jadnog čoveka stavimo u malo udobniji položaj?“, upita vozač tramvaja.
„Ne, ne. Nemojte ga nikako pomerati“, povika Černi. „U ovakvom slučaju, to bi moglo da ima ozbiljne posledice, ako ne i da bude smrtonosno.“
„Da, ali možda će umreti baš zato što nismo ništa preduzeli.“
„Verujte mi, tako nešto treba uvek prepustiti znalcima.“
„E, pa nazdravlje!“ Ovoj trojici iznenada priđe kondukter. „Unutra imamo troje povređenih. Jedan ima posekotinu na glavi, drugi iščašeno rame, a čini se da je jedna putnica slomila ruku... Ijaoj, taj baš ne izgleda dobro.“ Kondukter je tek sada shvatio šta je u stvari izazvalo udes. „Biće veselo u centrali. O, ne! Moraćemo da popunjavamo gomilu papira zbog tog sra... nesreće.“ Vozilo hitne pomoći konačno skrenu u Jozefsteterovu. Zatim je prošlo niz Langegase i naglo se zaustavilo na mestu udesa. Odmah iskočiše dvojica bolničara i osmotriše povređenog.
„Stvarno“, konstatova jedan, „još je živ.“
„ Ali kako da ga izvučemo odatle?“, dodade drugi. „Treba nam dizalica. Inače ćemo ga izvući u dva dela.“ Vozač tramvaja posive u licu i osloni se na vagon.
„Černi!“, šapnu Bronštajn, „moram da idem! Ne mogu više ovo da podnesem.“
Černi na trenutak pomisli da se pukovniku prevrće želudac od predstojeće složene akcije spasavanja, ali onda shvati da ovaj misli na nešto drugo. Znatiželjno pogleda Bronštajna, a ovaj se nagnu ka Černom i došapnu mu:
„Nacisti su, navodno, već na vlasti. Moram odmah u kabinet kancelara. Da li ćeš se sam snaći...“
„Svakako, šefe. Ali za ime boga, pazi se. Ako je ta informacija tačna, onda si nadrljao. I te kako!“
„Ne brini se“, uprkos situaciji, Bronštajn se veoma trudio da deluje optimistično, „ako me neko pita, ja ću se jednostavno predstaviti kao policijski pukovnik Trocki.“ On namignu, ali Černi samo odmahnu glavom: „Svesno srljaš u propast.“
„Upravo to hoću da sprečim. Zato ćemo se kasnije naći u prezidijumu. Onda ćemo zajedno napisati izveštaj.“ Bronštajn mu mahnu i ode s mesta nesreće. Deset minuta kasnije prošao je kraj napuštenog zdanja parlamenta i obišao oko Folksgartena, odakle je već mogao da vidi sedište kancelara. Očekivao je gomilu ljudi koja logoruje pred zgradom, veliki broj stražara, novinara, one koji su želeli da budu viđeni i svakojaki drugi narod, ali, na njegovo iznenađenje, političko središte Austrije izgledalo je kao i u vrelim letnjim danima u podne. Nisu se videli čak ni stražari, koji su uvek bili tu. Sa sve većim zaprepašćenjem prilazio je ulazu, a onda oprezno proviri kroz poluotvorena vrata. Ni u portirnici nikoga nije bilo.
Kako je to moguće, pomisli i uđe u hodnik, gde je pre nepune četiri godine bio svedok sudbonosnih događaja. Učini mu se da iz obližnjeg unutrašnjeg dvorišta čuje promukli smeh. Krenuo je za tim zvucima i iznenada se našao oči u oči s prilično razgaljenim vratarom i jednim policajcem koji se blago zanosio, što ga nije sprečilo da na vreme prikači povez s kukastim krstom na nadlakticu.
Bronštajn izvuče svoju značku i oštro upita:
„Šta se ovde dešava?“
Policajac kvrcnu petama i podiže desnu ruku u nacistički pozdrav. A onda reče, odmah zauzevši malo opušteniji stav:
„ Ah, ništa, kolega. Samo malo proslavljamo.“ Bronštajn odluči da se pravi da ne zna ništa:
„Ah, tako? Pa šta se slavi?“
„Jesi li ti pao s Marsa, je li?“
„Skoro. Iz Irdinga. Upravo sam stigao, jer partijskom drugu Zajs-Inkvartu moram lično da podnesem izveštaj.“ Bronštajn se nadao da će takvom rečenicom pridobiti poverenje kolege koji je već otvoreno stao na stranu nacista.
„Pa nazdravlje, zaista si sve propustio“ objasni ovaj i pruži Bronštajnu - iako je nije tražio - bocu vina koja je kružila između vratara i njega.
„Šta se desilo? Daj mi najnovije informacije.“ Bronštajn izvuče tabakeru iz džepa kaputa i pruži stražaru cigaretu. Zatim pozva vratara da se posluži. Onda i Bronštajn uze jednu, kratko se sagnu u stranu da bi sprečio da vetar ugasi šibicu, pa žudno povuče dim, dok mu je policajac podnosio izveštaj.
„Dakle, ja sam još od osam jutros ovde. Mislim, tad je počela moja smena.“
„I moja“, dodade vratar.

„Prvo je bilo mirno. Dakle, kao i uvek. Ali u pola deset su došli drugovi Zajs-Inkvart i Glajze-Horstenau i otišli pravo kod Šušniga. Nisu ostali dugo. Možda samo deset, petnaest minuta. Još sam pomislio, pa dobro, došli su da obave neke državne poslove ili su možda nešto predali. Ali malo posle deset...“, policajac povuče dim i smireno dunu. „Nešto posle deset došao nam je jedan pisar iz kabineta. Bio je beo kao kreč.“
„Da“, složi se vratar, „beo kao zid.“
„A on je samo rekao: ’Sad su ga pozvali da podnese ostavku’ A ja još pitam: ’Ko, koga?’ A on kaže: ’Pa ministar unutrašnjih poslova i njegov pajtaš su to tražili od Šušniga’ A ja se mislim: konačno! ’Da, reče zatim, a referendum će verovatno biti otkazan’ Pa onda rekoh sebi: pobedili smo!“
Najednom, Bronštajna kao da poče da trese groznica.
„I šta je bilo dalje?“, upita bez daha.
„Prvo ništa. Sve je teklo kao i uvek. Onda sam već pomislio da sam sve samo sanjao. Šušnig se ukopao gore u svojoj kancelariji i više niko nije ni dolazio ni odlazio.“
„Izvadili smo naše porcije i zajedno jeli. Već smo govorili jedan drugom da je to bila lažna uzbuna“, opet se umeša vratar.
„Dakle, u dva je trebalo da se održi uobičajena sednica ministarskog saveta, zar ne?! Ali jedan službenik je sišao malo posle jedan i rekao nam da je sednica otkazana. Onda sam sebi rekao: vidi, vidi, možda se ipak nešto dešava.“
„I?“
„ Ali ništa se nije desilo. Barem ne do malo posle dva. Odjednom nisam mogao da poverujem svojim očima. Otvara se kapija i ulazi Miklas\'7b43\'7d. Pešice. Samo tako. I dolazi ovamo. Tako nešto se nikada nije dogodilo, mislim od kada sam ja ovde u službi.“
„Kada se nešto dešava, uvek kancelar ide kod predsednika, a ne obrnuto“, reče vratar.
„Tačno. Dakle, odjednom se Miklas našao preda mnom. Ja salutiram. Mislim, šta drugo da radim, zar ne? Ipak je on još šef države, zar ne? Nema veze! Onda je on samo kratko klimnuo glavom i krenuo uz stepenice.“
„Tad smo znali da je ozbiljno. Inače se tako nešto nikada ne bi dogodilo.“
Policajac klimu glavom vrataru u znak odobravanja i iskoristi priliku da još jednom povuče dim.
„Ostao je tamo puni sat. A onda su Šušnig i Miklas projurili pored nas kao da im je đavo za petama. Za sobom su vukli državnog sekretara Šmita. Pred ulazom su stale dve limuzine. U jednoj je bio gradonačelnik, a u drugoj nikoga nisam prepoznao.“
„To je bio Ender!“
„Ko?“
„Ender.“
„Bivši kancelar“, objasni Bronštajn vratarovu upadicu. „Aha. Ma svejedno. U svakom slučaju, tada su nestali u Hofburgu. A pola sata kasnije, Šušnig se vratio sam i jednostavno u prolazu rekao da je upravo podneo ostavku i da je Miklas prihvatio njegovu de... misiju.“ Vratar je takođe hteo da doda nešto: „Da. Obojica smo bili zabezeknuti.“
Bronštajn ispusti cigaretu. Da ne bi ostavio pogrešan utisak, da ne bi pokazao kako se stvarno oseća, on je zgazi kao da ju je namerno bacio na zemlju. Dakle, oko četiri popodne završila se jedna era. Samo pre dva dana krasni gospodin advokat je urlao iz sveg grla u Insbruku i trućao nešto o crveno-belo-crvenoj Austriji do smrti, a sada je jednostavno i tiho pobegao na zadnja vrata.
Zar je tom beskrupuloznom tipu bilo sasvim svejedno šta će biti s Austrijom i njenim narodom? Verovatno jeste, ogorčeno pomisli Bronštajn, jer onoga ko može da pogubi teškog ranjenika\'7b44\'7d uopšte ne interesuju ljudi. Bronštajn nikada nije imao visoko mišljenje o ovom neosetljivom pravniku, ali ovoga trenutka bio je zahvalan što mu Šušnig nije nadohvat ruke, jer bi ga išamarao bez obzira na moguće posledice!
„Svejedno“, nastavi tad policajac svoju priču, „u svakom slučaju smo pomislili: sad će doći Zajs. Ali tu je nešto zapelo.“
„Aha. A zbog čega?“
„Zbog Miklasa. Odjednom je umislio da treba da izigrava heroja.“
Vratar žustro mahnu rukom kroz vazduh:
„Tačno. Deset godina ga nisi ni čuo ni video, a sada se odjednom pravi kao da je... kao da je... predsednik.“
Policajac nehotice prasnu u smeh:
„Dobar vic.“
Da bi ih odobrovoljio, Bronštajn se nasmeši.
„U svakom slučaju, sve se ponovo stišalo na duže vreme, sve dok nije stiglo vozilo nemačke ambasade. Tačno u pet objavili su da je Zajs postao savezni kancelar.“ Bronštajn polako koraknu unazad da bi mogao da se pridrži za vrata. Osetio je nekontrolisano drhtanje nogu i snažnu potrebu da sedne. Predsednik vlade je postao upravo onaj kome je, pre samo nekoliko časova, pokušao da se neustrašivo suprotstavi i koji je manje-više direktno naredio dvostruko ubistvo. Neverovatno! Zbog toga je njegov, Bronštajnov, položaj postao potpuno neodrživ. Posle trideset i jedne godine u službi države, njome je sada vladao neko ko je njega u najboljem slučaju smatrao nepodnošljivim parazitom. Bronštajn nehotice uze bocu vina i snažno potegnu iz nje.
„U pravu si“, zakikota se policajac, „treba piti u to ime... Ali to je bila lažna vest.“
Bronštajn se skoro zagrcnu od vina. Šta? Ipak nije bilo tačno? Ne bi trebalo da se izlaže takvim uzbuđenjima budući da je pre samo četrdeset sati jedva umakao grobaru s lopate.
„Sada kažu da će kancelar biti Šilhavski.“
„Glavni vojni inspektor“, objasni vratar.
Vojnik? Možda je stari Miklas na kraju života ipak odlučio da pruži otpor? Austrija možda ipak nije bila izgubljena? I to niko drugi nego Miklas! On je svojevremeno jedini glasao za očuvanje monarhije a protiv republike. I taj čovek će sada biti spasilac upravo te republike? Putevi istorije su zaista nepredvidivi.
„Ali to još nije sigurno“, nastavi vratar, „navodno je gospodin general odbio.“
Policajac se nasmeja:
„Pa jasno, neće da nam se zamera. Zajs će postati kancelar, to je sto posto sigurno. Ako ne danas, onda sutra. U svakom slučaju, zemlja je sada u našim rukama. Pa, druže, šta kažeš sada?“
Uniformisani službenik s očekivanjem pogleda Bronštajna. On nehotice slegnu ramenima.
„Ja... ne kaže... ništa... Prvo moram da... budem siguran, zar ne?“
„Priča se da će Šušnig uskoro održati govor na radiju.“ Vratar počeša nos. „Negde oko osam, tako sam čuo.“
Bronštajn nesvesno pogleda na sat. Bilo je nekoliko minuta do pola osam.
„E, to neću da propustim“, brzo reče. „I lepo proslavite, momci“, doviknu im preko ramena dok je grabio ka Balhausplacu. Nije se osvrtao na njihove povike: „Što ne ostaneš s nama!“ Kada se pred njim ukaza Folksgarten, on skrenu udesno i pohita ka Burgteatru. Odatle žurno prođe kraj Landmana i Libenbergovog spomenika, da bi se naposletku našao u Šotengase, odakle mu se već ukaza pogled na prezidijum. Posle kratkog razmišljanja, Bronštajn dođe do zaključka da je Černi u međuvremenu sigurno završio svoj posao na mestu udesa. Prema tome, obojica će stići u isto vreme u kancelariju. Bronštajn brzo pređe Ring i dahćući pohita u svoju kancelariju.
Tamo je, kao prvo, uključio radio-aparat. Začula se klasična muzika, ali Bronštajn nije znao ko ju je komponovao. On pogleda na zidni sat. Bilo je još nekoliko minuta do osam, te je mogao malo da se opusti i povrati dah. Dok je pretraživao džepove tražeći cigarete, na radiju se iznenada začu glas.
„Prekidamo naš program zbog govora vršioca dužnosti saveznog kancelara Kurta Edlera fon Šušniga.“
Sam način najave govora bio je značajan, kako se učini Bronštajnu. Već sada Šušniga nisu predstavljali kao kancelara nego kao vršioca dužnosti. Više uopšte nije bilo potrebno da sluša govor, jer bilo je jasno koliko je sati. Bronštajn malo pojača ton i levom, pomalo drhtavom rukom prinese cigaretu ustima, zgrabi šibice sa stola i zapali je, pre nego što se konačno tromo svali u svoju stolicu. U međuvremenu se začu hrapavi glas Tirolca propraćen pucketanjem i šuštanjem.
„Mi smo se danas“, započe ovaj, „našli u teškom i opasnom položaju.“
Najblaže rečeno, pomisli Bronštajn.
„Poverena mi je dužnost da obavestim austrijski narod o današnjim događajima.“
Eto, od kancelara do spikera za manje od četiri sata. Kako se samo stvari brzo odvijaju, prolete Bronštajnu kroz glavu. S mukom je pokušavao da se usredsredi na monotonu melodiju govora bivšeg šefa vlade, u kome je ovaj obnarodovao svoju poruku:
„Nemačka vlada je postavila gospodinu predsedniku Austrije vremenski ograničen ultimatum. U skladu s tim, gospodin predsednik Austrije trebalo bi da odmah imenuje jednog od predloženih kandidata za kancelara Austrije i obrazuje vladu prema predlozima nemačke vlade. U suprotnom, u izgledu je ulazak nemačke vojske u roku od jednog sata.“ Znači, dotle je došlo. Nacisti su stvarno stavili Austriji nož pod grio. To je bila čista prinuda! Da se tako nešto dogodilo među običnim svetom, bio bi to jasan slučaj za krivični sud. Ali na tom nivou? Zemlja je morala da igra kako su nacisti svirali, inače će je uništiti! Bronštajn se naježi i ukočenim prstima ugasi cigaretu koju je prebrzo popušio. Situacija je bila potpuno jasna: Hitler će prisiliti Miklasa da postavi Zajs-Inkvarta za kancelara, a onda će tako poniženi predsednik dobiti iz Berlina spisak lokalnih smeđokošuljaških vođa koje će onda, bez ikakvog prava odlučivanja, morati da imenuje na položaje ako neće da ugrozi vlastiti život.
Dok je Bronštajn pokušavao da svari to što je upravo čuo, Šušnig je nastavio da govori. Bronštajn odjednom krajnje začuđeno pogleda radio-aparat. U Austriji je bilo nemira? On nije ništa primetio!
„Želim da obavestim svet da su od početka do kraja izmišljene vesti koje su kolale po Austriji da je bilo radničkih nemira, da su tekli potoci krvi, te da vlada ne kontroliše situaciju i da nije u stanju da sama zavede red.“
Ah, tako, odahnu Bronštajn. Nacionalsocijalisti su očigledno opet pribegli širenju lažnih vesti o zločinima i sam bog zna šta su izmislili da bi opravdali ulazak vojske u susednu zemlju. Šušnig bi barem mogao to da razjasni, premda od toga nema nikakve koristi, ogorčeno pomisli Bronštajn. Britanci i Francuzi neće mrdnuti prstom za zemlju koju ne vole još od 1918. godine. A onaj ćelavi u Rimu posle nesrećne avanture u Africi zavisio je od Hitlera, pa se neće izlagati opasnosti zbog Austrije. Austrija je bila prepuštena sama sebi.
„Gospodin predsednik Austrije me je zadužio da saopštim austrijskom narodu da se povlačimo pred silom.“ Eto, to je bila kapitulacija. Austrija je stvarno bila izgubljena. I Bronštajn zajedno s njom!
„Zato što ni po koju cenu, pa ni u ovom ozbiljnom času, ne nameravamo da prolivamo nemačku krv, dali smo našoj vojsci naredbu da u slučaju ulaska nemačke vojske treba...“
Da li to govornik iznenada brani nezavisnost zemlje? Bronštajn se opet ponada. Možda je trebalo zauzeti položaje na nekoliko glavnih mesta i braniti ih sve dok London i Pariz više ne budu mogli da ignorišu tu činjenicu, možda...
„...da se povuče bez otpora i sačeka odluke koje će zahtevati razvoj događaja.“
To je, dakle, bilo to. Nije bilo nikakve tajne poruke - Bronštajn je jednostavno pogrešio. Ovaj jadni režim nije imao hrabrosti da učini čak ni neki simbolični gest. U Bronštajnu je raslo ogorčenje. Najradije bi se smesta napio. Ali ipak ga je nešto zadržavalo kraj radio-aparata. Hteo je da čuje kraj govora.
„Gospodin predsednik Austrije poverio je komandu nad vojskom pešadijskom generalu Šilhavskom, glavnom vojnom inspektoru. On će vojsci dati odgovarajuće naredbe.“ Šušnig još jednom kratko udahnu: „I tako se u ovom času opraštam od austrijskog naroda s jasnim izrazom moje najiskrenije želje: Bože, zaštiti Austriju!“
Bronštajn nije mogao da poveruje svojim ušima. Šušnigov govor je bio još jadniji od onoga što su najokoreliji protivnici režima mogli da očekuju. Nije moguće da je to bilo sve što ima da se kaže! Ali to je zaista bio kraj govora. U pozadini se još začu nekoliko izgubljenih glasova koji su mrmljali „Austrija“ pre nego što je radio-stanica završila prenos i pustila austrijsku himnu, koja je, doduše, mogla biti shvaćena i kao nemačka jer je imala istu melodiju. Pa ipak, odsvirana verzija je zvučala sasvim drugačije od one koja se obično emituje iz Nemačke. Nije zvučala kao ratoborni marš već kao melanholični gudački kvartet. Zapravo kao rekvijem. Prikladno, pomisli Bronštajn i uzdahnu.
Ali da li je sve to trebalo jednostavno prihvatiti i pomiriti se s tim? Zar se čovek ne razlikuje od životinje upravo po tome što je sposoban da samostalno deluje? Bronštajn ne može da se pomiri s tim da neko kao Zajs-Inkvart postane novi kancelar. Ipak je Bronštajn posedovao dokaz da je taj čovek naredio dva ubistva. Ili barem jedno, ukoliko je Šenberger ubio Franka na svoju ruku. A bilo je očigledno da predsednik Miklas traži neki razlog da spreči Zajs-Inkvarta da položi zakletvu. Šta bi bilo ako bi još jednom odjurio na Balhausplac? Možda bi ga u datim okolnostima primili u kabinetu predsednika? Ipak je ono što je imao da kaže sadržalo mnogo toga politički eksplozivnog.
Kratki trenutak euforije odmah se rasprši. Jedan sitni službenik ni u normalnim okolnostima ne bi imao izglede da se lično vidi s predsednikom, a kamoli u trenutku državne krize. Nikada mu se neće pružiti prilika da razgovara s Miklasom, a bilo je malo verovatno i da bi ga neko od njegovih saradnika saslušao. Tako je Bronštajnu jedino preostalo da ponovo uzdahne. Ovoga puta malo glasnije.
Baš u trenutku kada je uzeo cigaretu, vrata se naglo otvoriše i u sobu uđe Černi. Bronštajn instinktivno pogleda uvis:
„Jesi li čuo?“
„Šta znači čuo! Čuo i video. Nacisti hrle sa svih strana na Ring. Čini se kao da ih samo u Beču ima na stotine hiljada. I svako kaže da će Zajs-Inkvart postati kancelar. Baš on od svih.“
„Da“, ponovo se ponada Bronštajn, „trebalo bi nekako obavestiti Miklasa o našim saznanjima. Onda će on možda pomrsiti nacistima račun.“
„Samo ti sanjaj. Neće nas pustiti ni da ga vidimo. To je za nas nedostižno... A čak i kad bi nas pustili, ne možemo ništa da dokažemo!“ Černi je bio utučen.
„Ali zašto? Imamo Šenbergerovu izjavu!“

Černi ga pogleda:
„Zar je imamo? Znam samo da nam je u svom stanu mnogo ispričao. Ali ne znam da li postoji zvanični zapisnik o tome. Čak i kada bi ga bilo... kakvu težinu ima izjava nekoga ko je kažnjavan u odnosu na ministra koji samo što nije postao kancelar? Taj će, čak i da je osumnjičen, samo reći da o tome nije ništa znao! A kako ćeš dokazati da nije bilo tako? I to pod ovakvim uslovima?“
„Jednostavno bismo morali da...“
„Osim toga“ Černi upade Bronštajnu u reč, „sam Šenberger prilično dugo neće moći da daje nikakve izjave. To jest ako uopšte preživi. Ne, ne, šefe, takav krunski svedok je potpuno bezvredan.“
„A ako blefiramo? Pa to smo i pre radili.“
„Jesmo, ali sada više nije kao pre! Bio sam zgrožen kada sam video mnogo naših kolega među tolikim svetom. Svi su nosili traku s kukastim krstom. Čak i oni koji su bili ili su još uvek funkcioneri Otadžbinskog fronta. Dakle, da sam na tvom mestu, ne bih se više oslanjao na kolege.“
Bronštajn se obeshrabri i zagleda u sto. Mora da se ovako oseća zločinac kada mu Černi i on neoborivo dokažu krivicu. Kada postane svestan posledica svog dela, kada više nema vrdanja i to potisne sve ostalo.
Kada se čovek uopšte reši da počini zločin? Verovatno kad pomisli da može da se izvuče. Tako gledano, svi koji su umešani u ovu priču jesu zločinci jer su listom verovali da neće odgovarati za svoja dela. Šušnig i njegov slabi režim koji je vodio sramotnu politiku. Urednici novina zbog svoje sprege s politikom. Privredni magnati, ljudi koji su se brzo i bezobzirno bogatili. Svi zajedno su izigrali republiku i njena dostignuća. Ali i on, Bronštajn, snosio je odgovornost. Mislio je da će se izvući ako bude konformista. Ubedio je sebe da sve radi ispravno. Međutim, sada se pokazalo da nema pravog života u imitaciji života. Bronštajn je znao da ni sada, u presudnom trenutku, neće smoći hrabrosti da spreči najnoviji tok događaja. Upravo je, uvidevši to, zapečatio svoju neizbežnu kaznu. To je bila nemilosrdna posledica njegovog postupanja, odnosno nepostupanja. Službenici su podržavali državu takvu kakva je. Pustili su političare da rade po svome, čak i kada se videlo da ceo taj sistem vodi u propast. Narod je sada rekao dosta, i radije je krenuo za nekim demagogom nego da se i dalje zadovoljava ispraznim političkim frazama, čije je vreme poluraspada bilo kraće nego vreme poluraspada joda. Ljudi su verovatno samo čekali nekoga ko će da artikuliše njihov bes i prihvati da vodi njihovu borbu. A kako se činilo da se taj neobični, mistični spasilac sada pojavio, ljudi su se osmelili da izađu iz svojih skrovišta. To je potvrdilo staru izreku da je svako jak tek onoliko koliko mu dozvoljavaju da bude. Staleška država se urušila kao kula od karata, a to je za njene službenike značilo: ko s đavolom tikve sadi, o glavu mu se lupaju.
„Pa šta ćemo sada da radimo?“, upita Bronštajn skoro nečujno.
Černi slegnu ramenima.
„Nije sve izgubljeno dok Miklas pruža otpor. Ali situacija ne izgleda dobro. Ne mogu više ni u kom slučaju da ostanem policajac u nacističkoj diktaturi.“ Černi besno otpuhnu i sede s desnom polovinom stražnjice na sto. „Hej, daj i meni jednu!“
„Šta? Otkada ti pušiš?“
„Pusti to! Drastična vremena zahtevaju drastične mere! Osim toga, stalno tvrdiš da bolje razmišljaš kada pušiš!“
Černi prihvati ponuđenu cigaretu, zapali je i povuče jak dim. Neko vreme je kašljao, pa kada se potpuno smirio zagleda se na tren ispred sebe.
„Moraš da odeš odavde“, reče.
„Molim?“
„Moraš da odeš odavde! Barem privremeno, i da sa bezbedne udaljenosti sačekaš dalji razvoj dogadaja. Ako se sve dobro završi, uvek možeš da se vratiš.“
„Ali sad je petak uveče! Od koga da tražim da mi odobri godišnji odmor?“
Bronštajn je bio zbunjen.
Černi se sažaljivo smeškao.
„Davide, o čemu ti razmišljaš! Svet oko nas se raspada, a ti brineš da li će zahtev za odobrenje godišnjeg odmora biti u skladu s pravilima službe! Ne, jednostavno ćeš za vikend otputovati, a u ponedeljak ćemo videti kako stoje stvari.“
„Ali u ponedeljak moram da budem u Beču“, odlučno izjavi Bronštajn.
„Moram da budem u Beču“, karikirao je Černi svog pretpostavljenog. „Kakav čovek. Odmah zaboravi tu glupost!“
„Ma“, odmahnu Bronštajn, „ne zbog posla. Zbog predavanja sa slajdovima o Japanu!“
Černi zaprepašćeno pogleda Bronštajna:
„Jesi li ti potpuno poludeo, kaži?! Nacisti tamo napolju uništavaju sve, a ti se brineš da ne propustiš predavanje o origamiju! Jesi li pao s Marsa ili šta ti je!“
Bronštajn je u neprilici grebuckao noktom sto.
„To je zbog Johane“, promrmlja na kraju.
„Vidi, vidi! Sve se pretvara u prah i pepeo, a fini gospodin pukovnik bi da izigrava udvarača. Ne mogu da verujem.“
„Ali nije to“, planu Bronštajn, „nije to što misliš. Pa ne trzam na Johanu! Ne, s njom sam nekada bio stvarno dobar prijatelj, pa smo se zato dogovorili da idemo zajedno tamo. Ne mogu tek tako da je ostavim na cedilu, to bi bilo krajnje nepristojno. A ona nema telefon, pa ne mogu da joj otkažem.“
Černi razmisli.
„Znaš šta? Prosto ćeš otići kod Johane i lično joj objasniti“, reče.
„Ali ne mogu... Izveštaj... situacija... pamoram da...“
„Ne moraš ništa. Prijaće ti da sada skreneš misli na nešto drugo. Izveštaj mogu sam da napišem i završim, jer iz praktičnih razloga ionako ništa bitno ne može da bude u njemu. Ionako nas dvojica ne možemo ništa da promenimo.“
Bronštajn je zbunjeno šarao nogom po podu. Savest mu je govorila da u ovom trenutku ne može jednostavno da se iskrade, ali srce mu je priznalo da bi u datim okolnostima više voleo da je bilo gde drugde samo ne u svojoj kancelariji.
„I to ti ne bi smetalo?“, upita s prizvukom nade u glasu.
„Naprotiv. Imao bih brigu manje... To jest, samo ako posle toga odeš kući i ne izlažeš se negde paljbi.“ Černi se pritom jedva nasmeši.
„Ne boj se. Nemam nameru.“
„E, pa onda, pokret.“ Černi nehajno mahnu levom rukom i dade Bronštajnu znak da ide. Ovaj obuče kaput, još jednom klimnu glavom Černom i krenu napolje. Još pre nego što je otvorio glavnu kapiju prezidijuma, začuo je buku velikog broja demonstranata koji su u taj čas marširali ka univerzitetu. Malo-malo čuo se povik „Jedan narod, jedna država, jedan vođa“, pakleno je odzvanjalo u Bronštajnovim ušima. On podiže revere kaputa i odjuri do sledećeg ugla, gde je odmah skrenuo udesno, u pravcu ulice Marije Terezije. Tek kada se urlanje slabije čulo, usudio se da iz trka pređe u žustri korak. Zaobišao je Zavetnu crkvu i stigao do Švarcšpanijerove, kojom je delom nastavio dok se u daljini nisu ukazali obrisi Opšte bolnice. Tu nije bilo žive duše, pa pošto je prošao pored te zgrade, skrenuo je u Alzerovu i naposletku stigao do malog trga gde je počinjala Škodagase. Tek se tu malo opustio. Doduše samo dok se nije zapitao da li će Johana uopšte biti kod kuće. S velikom zebnjom otvori ulaznu kapiju i krenu uz stepenice.
„Ah, vidi ko se opet vratio! Jeste li nešto saznali?“, metalni glas gospođe Jedličke snažno je odjeknuo iza njegovih leđa.
„Znam da ništa ne znam“, dobaci joj Bronštajn preko ramena. Kada je shvatio da se nastojnica spremala da krene za njim, naglo se okrenu i obema rukama potera je nazad u stan.
„Vratite se, gospođo Jedlička, istraga je ušla u veoma škakljivu fazu, naročito u danu kao što je ovaj. Zato se nemojte truditi, je l’.“
Gospođa Jedlička pomisli da se usprotivi tom uputstvu, aii ipak samo slegnu ramenima i promrmlja:
„Čovek valjda može da pita“, i stvarno se vrati u svoj stan. Bronštajn krenu drugi put uz stepenice, a na sred puta ugasi se svetlo na stepeništu. On tiho opsova. Penjao se polako opipavajući rukohvat. Kada je stigao na prvi sprat, pritisnu prekidač za svetlo i odmah ugleda pečat na vratima stana Zuhog. Hvala bogu, jedna stvar je ostala ista, pomisli nostalgično i zaputi se na sledeći sprat.
Sto se više bližio stanu Račekove, to je više usporavao korake. Ako je uopšte bila kod kuće, šta da joj kaže? Zdravo, samo sam hteo da otkažem sastanak koji smo juče neobavezno ugovorili. A zašto? Ah, zato što su nacisti preuzeli vlast, a oni me smatraju Jevrejinom, zbog čega sada moram da odem u ilegalu, a ne znam ni gde da idem. Da, da, to je zvučalo neviđeno uverljivo.
Bronštajn uhvati sebe kako je poželeo da je situacija obrnuta. Da se on preziva Raček, a ona Bronštajn. Onda bi mogao da pokaže koliko je brižan i da objasni Johani da dolazi samo zbog toga da se lično uveri kako stoje stvari, da bi ona i u ovako burnom vremenu mogla da se oseća potpuno bezbedno. Ali ako je analiza Černog tačna, Johana bi tada stvarno bila u opasnosti, a to nije želeo. Bolje je da je on taj koji je ugrožen.
„Zdravo, Davide! Otkuda ti ovde? Čuvaš vrata mog stana, ili šta?“
Johana se pela stepenicama za njim a da on to uopšte nije primetio. Iznenađen što se naglo pojavila, Bronštajn se okrenu i, zatečen, poče da maše rukama.
„Ja... eh.. Sasvim je zatajio u pokušaju da objasni svoje ponašanje.
„Dobro, hajde, prvo uđi“, reče ona dok je stavijala ključ u bravu i otvarala vrata. Johana odloži tašnu i zatim skide kaput. „Hoćeš li da popiješ nešto? Pivo, vino, vodu...? Možda čaj?“
Bronštajn je zbunjeno stajao kraj vrata i nije znao šta da radi.
„Hajde sedi, molim te.“ Johanin razoružavajući osmeh malo ga je oslobodio nesigurnosti. Ona brzo isprazni pepeljaru i stavi je nasred stola, gde se nalazila i kutija šibica.
„Jedan čaj... sa čašicom žestokog... to bi mi sad dobro došlo“, konačno izusti Bronštajn. Johana ponovo odgovori osmehom, izvadi bocu rakije ispod sudopere, pa i nju stavi pred Bronštajna. Onda se okrenu ulevo, otvori kuhinjski ormar i uze dve porcelanske šolje i dve rakijske čašice, sve to stavi na sto, a zatim ode da zagreje vodu na štednjaku.
„Sada mi kaži zbog čega si stvarno došao kod mene? Ima li to veze s ubistvima u kući? Ili si došao iz privatnih razloga?“ Sve to izgovorila je okrenutih leđa, tako da Bronštajn nije mogao da pretpostavi kakav odgovor ona očekuje.
„Moja poseta je... privatna. Ali uhvatili smo zločinca, ako će te to umiriti“, brzo dodade.
Račekova se naglo okrenu:
„I ko je to bio?“
„Drugi nacista. Međusobni obračun...“
„Jasno, sada kada oni preuzimaju sve, svako gleda da se pobrine za svoj deo. Pljačkaši se svađaju oko plena.“
Iako ta slika nije sasvim odgovarala činjenicama, Bronštajn je smatrao da je to ipak tačno. Verovatno su se razne nacističke glavonje već žestoko tukle oko položaja i uticaja, dok se predsednik Austrije borio sa sobom: da li je bolje da popusti pred ucenom iz Berlina ili da podnese ostavku. Međutim, položiti sve nade u Miklasa bilo je krajnje glupo. Istina, umeo je da udara pesnicom o sto, ali je uvek u važnim situacijama uvlačio rep.
Miklas, pomisli Bronštajn dok je Johana spremala čajnik i ulivala provrelu vodu, ćutao je 1933, kada je Dolfus prekršio ustav i ukinuo demokratiju. Nije rekao ni reč 1934, kada su hapšene socijaldemokrate i kada je mnogo njih pogubljeno. On će i sada ćutati. Glavno je da ostane na položaju! Bronštajn nije znao zašto, ali odjednom se seti „slučaja Štraus“, koji je pre četiri godine privukao veliku pažnju. Štraus je bio poludebilni sluga koji se seljaku, zbog toga što ga je oterao s imanja, osvetio tako što mu je zapalio ambar sena. To što je uradio bila je obična materijalna šteta, ali baš tada je ministar pravde Šušnig ponovo uveo smrtnu kaznu, koja se izricala ne samo za ubistvo, nego i za pljačku i podmetanje požara. Slugu su obesili jer je zapalio drvenu šupu. Tada se čak i kardinal založio za nesrećnika, ali Miklas je ostao nepopustljiv. Dao je Štrausu samo dva sata da se pripremi za smrtnu kaznu, a onda mu je stavljena omča oko vrata. Kada je Štraus lišavan života, gospodin predsednik Austrije je išao na večeru. Zapravo se već tada dalo naslutiti kako će se sve ovo jednom završiti.
„Što si ćutljiv! Šta te muči? Politička situacija? To bih razumela!“
Račekova je spustila čaj na sto i sela preko puta Bronštajna.
Bronštajn se nakašlja i duboko udahnu:
„Johana, sada ću ti ispričati nešto što verovatno ne bih smeo da kažem, ali to više nije bitno u vremenima kao što je ovo. Zuhi je stvarno bio perverznjak i zbog toga više nije odgovarao svojim partijskim drugovima, pa su ga likvidirali. To je naredio čovek koji je možda upravo sada na putu da bude imenovan za austrijskog kancelara. Možeš li to da zamisliš?“
„Da“, kratko odgovori Račekova dok je sipala čaj Bronštajnu, „oni su jednostavno spremni na sve. Ali za tvoju utehu, on to neće dugo biti... mislim, austrijski kancelar.“
Bronštajn je iznenađeno pogleda:
„Misliš da će ga svrgnuti? Da? Ali ko će to uraditi? Pa nema više nikoga ko može da odbrani zemlju! Radnici nisu uspeli da izađu na kraj čak ni s onim bledim advokatom Šušnigom, pa kako će onda s nacistima...“
Johana spusti ruku na Bronštajnovu podlakticu i pogleda ga duboko u oči:
„Bojim se da si pogrešno razumeo. Htela sam da ti kažem da će se desiti još gore stvari. Zato sam maločas postavila ono pitanje.“
„Još gore?“ Na Bronštajnovom licu ogledao se neskriveni užas. „Pa kako može biti još gore?“
„Naciste sada više ništa neće zaustaviti. Oni će umarširati. Svejedno da li će im se dati vlast u Austriji ili neće. Austrija je otišla u istoriju, Davide! Od sutra će biti samo još jedna daleka provincija Hiljadugodišnjeg carstva\'7b45\'7d...“ Bronštajn je pokušavao da dođe do vazduha. „Ali to je apsurdno. Kultivisana nacija kao što je Austrija ne može tek tako nestati s geografske karte...“
„U to su verovali i moji Poljaci. Pa ipak su Austrija, Pruska i Rusija po kratkom postupku podelile Poljsku između sebe, ako se sećaš.“
„ Ali, Johana, nemoj me pogrešno shvatiti, to je ipak nešto sasvim drugo...“

„Zašto bi to bilo nešto drugo? I mi smo imali viševekovnu tradiciju. Dok su u Poljskoj vladali kraljevi, u Beču su postojale samo male grofovije. U dvorcu Vavel u Krakovu nalaze se grobovi vladara koji su vladali na području od Šleske do finske granice. Da nije bilo našeg Sobjeskog, danas bi se nad Bečom vijorila zastava s polumesecom. Uprkos tome, jednostavno su razbili našu zemlju samo sto godina posle oslobođenja Beča. Sada će še to isto dogoditi s Austrijom.“
Bronštajn poče da se preznojava. On nije tako gledao na stvari. Do sada se stvarno plašio da će Zajs-Inkvart postati kancelar, kao i da će njega otpustiti iz policijske službe. Ali da će Austrija biti bukvalno pripojena Trećem rajhu, ta ideja mu do sada nije padala na pamet.
I kako bi to moglo da utiće na njega lično? Automatski će postati građanin drugog reda jer će Nirnberški zakoni važiti i za njega. Bronštajn se nervirao što ih nije na vreme bolje proučio. On je bio protestant, kao i njegovi roditelji. Njegov deda je svojevremeno promenio veru. Ali da li se to uopšte računalo? Prokletstvo, bio je u još većem škripcu nego što je do sada pretpostavljao!
„Vidiš, upravo zbog toga sam došao kod tebe“, započe oprezno. „Svejedno da li su nacisti Nemci ili Austrijanci, moj položaj ovde postao je nepodnošljiv. I zato verovatno neću moći da idem na ono predavanje o Japanu.“
Iz njegovih očiju zračila je beskrajna tuga, koja je dirnula Johanu.
„Pa stvarno si sladak što u takvoj situaciji misliš na mene“, trudila se da se nasmeši, „ali ne brini, potpuno te razumem, jer te ove budale sigurno smatraju punokrvnim Jevrejinom.“
„Punokrvnim Jevrejinom?“ Bronštajn pokuša da nabaci sumnjičav izraz iica.
„Pa da, pretpostavljam da su tvoje babe i dede bili Jevreji, zar ne?“
„Eh, jesu. Oni po majci, a otac mog oca, zajedno sa svojom ženom, prešao je u protestantizam.“
„Tja, to ništa ne vredi. Prema Nirnberškim zakonima, ti si punokrvni Jevrejin. U najboljem slučaju, ti si mešanac prvog stepena, ukoliko priznaju prelazak tvog dede...“
„Dođavola, ja sam protestant!“, negodovao je Bronštajn, „a uz to sam učestvovao i u ratu! Zar se to ništa ne računa?“
Johana je polako odmahivala glavom.
„Ne, oni to ne računaju.“
Bronštajn uze cigaretu i primeti da se trese. Johana mu pomilova ruku.
„Mislim da će ono o Japanu morati da se održi bez nas. To jest, ako se predavanje uopšte bude održalo... Ni ja neću ostati.... Pa ko želi da živi pod takvim režimom? Već je i onaj pređašnji bio strašan!“
Bronštajn je pogleda:
„A kuda ideš ti?“
„Imam rođake u Poljskoj. Selendra blizu Krakova. Zove se Andrihov. Tamo ću ostati malo. A onda ćemo videti šta dalje. Možda me Modotijeva odvede u Meksiko“ Pritom se nasmeja, ali se odmah potom uozbilji. „ A ti?“
„Nemam pojma. Zapravo, mislio sam da nestanem samo za vikend. Da odem na Zemering ili tako negde. Ali sada, kada mi je zaista doprlo do svesti da smo svedoci kraja jedne države koja je vekovima odlučivala o sudbini sveta, sada se, naravno, pitam da li bi možda... mislim... trajno... zar ne?“
Račekova pogleda na sat:
„Skoro je deset. Poslednji voz za Varšavu ide u ponoć. Još bismo mogli da ga uhvatimo!“
„Misliš, sad odmah?“
„Pa jasno - što da ne?! Šta da čekaš?“
„Ali kako, pa ne može tek tako. Prvo moram da se spakujem. I da se pozdravim s nekima... Isuse, nisam ove godine obišao grob mojih roditelja!“
Johana se podboči rukama o bokove:
„Kako hoćeš. Ali ako sada ne otputuješ sa mnom, opet će proći dvadeset i pet godina pre nego što se budemo ponovo sreli!“ Bronštajn se ogorčeno nasmeši. „Da, a onda ćeš se o meni brinuti u staračkom domu...“
Pogled Račekove nije se promenio. Tek je sada do Bronštajna dopro smisao rečenog.
„To... je bila ponuda?“, upita s nevericom.
„Zapravo, jeste“, odgovori ona.
„Nisam mogao ni da naslutim da bi jedna tako zgodna žena mogla... da smatra privlačnim mene, staru budalu.“
Račekova se zasmeja:
„Nemoj da se ljutiš, Davide. Nisam to htela da kažem. Mislila sam da možemo zajedno da bežimo. Sada ne razmišljam o udaji.“
Ni ja, pomisli Bronštajn, ali zadrža to za sebe. Daleko više bio je zaokupljen suštinom onoga što je Račekova rekla. Bilo je jasno. Jedna tako lepa, pametna i samouverena žena nije, razume se, ni u snu pomišljala da se upusti u vezu sa starom drtinom kao što je on. Kako je samo mogao da pomisli da bi neko kao ona mogao da smatra privlačim nekoga kao što je on.
Bronštajn se nakašlja.
„Ne bi trebalo da gubimo vreme. Ni ti, ni ja. Treba da se pakuješ ako još danas misliš da uhvatiš voz, a ja moram kući da razmislim šta mi je činiti.“ On ispi čaj i ustade. „Hvala na čaju i rakiji... Moram da... idem sad.“
Johana mu još jednom dotače ruku:
„Nisi se valjda nadurio, je li?!“ Pritom ga je upitno pogledala krupnim očima.
„Ma“ pokretom ruke odbaci tu pretpostavku, „naravno da nisam. Međutim, tako je kao što kažeš. Situacija je ozbiljna, te moramo da preduzmemo nešto. I to brzo.“
Sada je i Račekova ustala. Ona priđe Bronštajnu, zagrli ga i pogleda ga pravo u oči:
„Davide, želim ti od sveg srca svu sreću na svetu. Ti to zaslužuješ. Gledaj da se izvučeš. I ko zna, kada prođe ova noćna mora, gledaćemo da se ponovo vidimo.“
Usta su mu se toliko osušila da nije ništa mogao da odgovori. Samo je klimnuo glavom.
„Znaš šta“ nasmeja se Johana i lagano ga bocnu u rebra. „Hajde da se dogovorimo da odemo na prvo predavanje u Uraniji pošto nacisti postanu prošlost. Važi?! Bez obzira na temu. Tamo ćemo se sastati.“
Bronštajn se takođe nasmeši:
„U redu. Dogovoreno!“ Zagrliše se, a onda se Bronštajn otrgnu, još jednom klimnu glavom Johani i napusti stan.
Prelazio je preko psovki gospođe Jedličke kao da ne postoje. Samo što je zaključala ulaznu kapiju, sada je zbog njega morala da je otključava. Više se nije obazirao na nastojnicu već je izašao napolje i netremice posmatrao u tamnocrno noćno nebo. Bilo bi najbolje, reče sebi, da zaista ode kući i spakuje stvari. Možda bi prvo mogao da ode u neki pansion na selu. Negde nadomak granice, kako bi u slučaju nužde mogao brzo da pobegne u inostranstvo. Ako dođe stani-pani, odatle je lako pobeći u Čehoslovačku. Tada bi mogao tramvajem da ode do Bratislave. Ta pomisao ga je koliko-toliko smirila i on krenu ka centru.
Tek što je stigao do trase tramvaja dvojke, primeti koliko mu glasno krče creva. Nikakvo čudo, od podneva nije ništa jeo. Ali gde će u ovo doba dobiti nešto za jelo? Kod Zemaljskog suda nesvesno skrenu udesno i uputi se ka Jozefsteterovoj. Tamo je bila kafana Kod grada Beograda, u koju su svraćali taksisti, pa će zato i biti nešto za jelo iako je pola jedanaest. A povrh svega, mogao je da bude siguran da tamo neće naleteti na naciste, jer je Beograd bio poznat po svojim levičarski orijentisanim gostima, za razliku od gostionice Kod grada Pariza, preko puta, gde su dolazili pripadnici niže srednje klase koji su bili naklonjeniji desničarskim ideologijama. Prema jednoj staroj duhovitoj izreci, ta dva lokala nisu se slučajno nalazila na levoj, odnosno na desnoj strani ulice.
Kada je Bronštajn ušao u Beograd, u šanku je samo nekoliko ljudi stajalo oko radio-aparata. On odmah naruči mali gulaš i čašu piva, pa im se priključi. Dok je palio cigaretu, raspitivao se za poslednje vesti. „Upravo su rekli“, objasni mu jedan slušalac, „da će oko jedanaest objaviti zvanično saopštenje.“
Do tada je bar mogao da pojede gulaš. I zaista, dok je spuštao salvetu na prazan tanjir oglasi se znak za tačno vreme i spiker poče da čita vesti. Gazda pojača ton:
„Pod pritiskom unutrašnjopolitičke situacije, predsednik Austrije je poverio ministru Zajs-Inkvartu funkciju kancelara.“
Dakle, stvarno se dogodilo. Bronštajn je ostao bez reči. Do poslednjeg trenutka se potajno nadao da je pogrešio, da će se situacija ipak preokrenuti i dobro završiti. Sada je znao da se prevario.
Brzo je platio kako bi što pre izašao na ulicu. Sada je bitan svaki minut. On odjuri širokom ulicom, pa nastavi niz Štadiongase. Kada je hteo da pređe Rajhsratovu, ugledao je jednu limuzinu koja se primicala velikom brzinom. I unutra nekoliko ljudi u uniformi SA. Vozač je morao naglo da zakoči da ne bi pregazio Bronštajna. Jedan pripadnik SA otvori prozor i zaurla na Bronštajna da ide dovraga. Taj trenutak je bio dovoljan da Bronštajn prepozna gradonačelnika Šmica na zadnjem sedištu vozila. Imao je lisice na rukama i bio je prilično izmučen. Nacisti su očigledno već počeli da hapse svoje političke protivnike. Bronštajn nehotice zadrža dah i brzo obori pogled. Ali onaj pripadnik SA više se nije obazirao na njega, i sledeće sekunde automobil je već nestao u pravcu Palate pravde.
Bronštajn je najzad stigao do Ringa, pa skrenu desno. Sa zaprepašćenjem primeti da se na parlamentu već viju zastave s kukastim krstom. Čudio se kako se sve odvija neverovatno brzo. Takve stvari obično su trajale prilično dugo, kao u vreme pretvaranja monarhije u republiku.
Tada su se još mesecima, kao nešto sasvim prirodno, koristila monarhistička znamenja, bilo iz puke sentimentainosti ili zbog štednje. A sada je Dolfusova država nestajala iz minuta u minut, što je bilo krajnje neobično. Bronštajn nije mogao da se odupre utisku da su svi koraci mesecima bili unapred isplanirani do najsitnijih detalja.
Sve to savršeno se uklapalo u sliku. Još od kada se Šušnig, pre mesec dana, u Berhtesgadenu, poklonio Hitleru, moglo se očekivati da Austriju čeka budućnost obojena u smeđe. Očigledno su nacisti upravo to činili. Pripremili su se i sada likuju zbog svoje pobede. Izvirali su sa svih strana, čak se i kod dva muzeja okupila grupa u smeđim SA uniformama, koja je glasno skandirala neke parole. Bronštajn podiže revere kaputa i požuri dalje u nadi da neće pasti u oči. Pošto je prošao Babenbergerovu, konačno je bio skoro kod opere. Samo da stigne kući pa će biti bezbedan, reče sebi, ali ga odmah ponovo obuze panika. Očigledno su pokupili Šmica iz službenog stana. A zašto bi Bronštajnov stan bio bezbednije mesto?
Dok je obilazio trg oko opere, Bronštajn se seti kako su 1934. hapsili socijaldemokrate. Dolfusovi Ijudi su jednostavno uzeli spiskove prijava boravka i krenuli redom. Hapšenje su izbegli samo oni koji nisu noćili kod kuće. Ta misao mu sinu tek kad je stigao pred svoju kuću.
Da li je stvarno bio u opasnosti? Da li da prenoći u hotelu? Sve jača galama navela ga je da pogleda ulevo. Još jedna grupa SA marširala je u pravcu Kerntnerove, i Bronštajn mahinalno otključa ulaznu kapiju da bi se zaklonio iza nje. A kad je već bio u zgradi, mogao je da ode i do svog stana. Nacisti će naredne sate provesti u slavlju, pokušavao je da umiri sebe, pa je mogao da odspava barem nekoliko sati. Sledeći voz ka severu išao je ionako tek oko šest ujutro, zato nije imalo nikakvog smisla da tumara po železničkoj stanici duže nego što je bilo potrebno.
Bronštajn je s mukom otključao vrata stana jer su mu ruke neprekidno drhtale. Tek posle nekoliko pokušaja, konačno je pogodio bravu. Nesigurnim pokretom ruke naglo otvori vrata i samo što je ušao unutra, dohvati rakiju. Trgnu poprilično i pogleda na sat. Ako je verovati Bronštajnovim očima, skazaljke su pokazivale tačno dvanaest. Ovoj zemlji je kucnuo poslednji čas.

III


Subota, 12. mart 1938. godine
Bronštajn otpi još jedan veliki gutljaj i posrćući ode do svog radija. Tek mu je u drugom pokušaju pošlo za rukom da ga uključi:
„.. .predsednik Austrije Miklas prihvatio je predloženi spisak ministara. Savezni kancelar je Artur Zajs-Inkvart. Zamenik kancelara je Edmund Glajze-Horstenau..
Bronštajn odustade od pokušaja da dospe rakiju u čašu, pa potegnu direktno iz boce, dok je glas iz radija prozivao poznata nacistička imena, jedno za drugim. Hugo Juri, Anton Rajntaler, Ernst Kaltenbruner. Do pre nekoliko dana, policija je protiv svih tih ljudi vodila istragu. Sada su postali ministri. Podrignuo je i nehotice se sam sebi nasmeja. Ozloglašeni Ernst Kaltenbruner\'7b46\'7d, inače veoma dobro poznat sudovima, sada je teorijski postao njegov pretpostavljeni. „Kaltenbruner“, neartikulisano je mrmljao Bronštajn dok se smeškao. Taj je još od 1930. pripadao vrhuški zastrašujućeg SS-a i učestvovao je u julskom prevratu koji je bio uperen protiv Dolfusa. Zbog veleizdaje je odsedeo dve godine u zatvoru, a od tada su ga smatrali nemačkim pionom u Austriji, koji je detaljno obaveštavao Himlera o svakom ispuštenom prdežu u zemlji. Taj se neće zadovoljiti penzionisanjem Bronštajna. Oteraće ga iz policije da se sve puši. Još gore, narediće da ga uhapse kolege.
Barem je kocka pala, s ogorčenjem pomisli Bronštajn otpijajući veliki gutljaj iz boce. Ote mu se coktaj, a zatim muklo podrignu. Morao je po svaku cenu da nestane. Ako već ne u inostranstvo, ono barem negde gde se niko neće setiti da ga traži.
Međutim, nikako nije mogao da nestane bez prtljaga, jer niko nije mogao da kaže koliko će dugo morati da se skriva. On spusti bocu rakije, pa s teškom mukom izvuče kofer ispod kreveta. Zatim sede na ivicu kreveta da se malo odmori.
Da li se Bronštajn našao na pučini? Na brodu koji je upao u veliku oluju? Ili je zemljotres potresao same temelje njegove domovine? Bronštajn se otrezni. Iako zbunjen, shvatio je da je još živ i da se nalazi kod kuće. Bio je mokar od znoja, a spopala ga je i žestoka mučnina. Želudac mu se zgrči i, kao ono pre, oseti da bi krevet mogao da mu postane grob.
Bronštajn se kao omamljen otetura iz sobe. Teško je disao. Mučila ga je vrtoglavica i opet se seti one noći, u sredu na četvrtak. Da li će dobiti novi napad? Ovoga puta pravi? Neće, reče sebi. Ovo stanje je samo posledica vesti koje je upravo čuo. Morao je da ostane hladnokrvan. Još ništa nije bilo izgubljeno. Samo treba da ostane pribran da bi o svemu dobro promislio. Bronštajn pritisnu jednom rukom grudi, a drugom se osloni na okvir vrata.
„Lomne kosti drhte...“
S ulice su dopirali snažni preteći i odsečni ritmovi himne SA. Oni su, dakle, još uvek marširali! Verovatno je u međuvremenu i poslednja seoska luda u najudaljenijem planinskom selu saznala da je Šušnig prosto položio oružje.
Začu se kucanje.
Bronštajn zadrža dah. Da li ga već traže? Da li je čas obračuna stigao brže nego što je mogao da zamisli u najgorem košmaru? Bronštajn pokuša da ugasi svetlo, ali shvati da je to glupo. Naravno, znali su da je kod kuće. Zamračena soba neće ih prevariti.
Ponovo se začu kucanje.
Bronštajn se kolebao. Šta da radi? Grozničavo je razmišljao gde mu je službeno oružje. Ali ako su stvarno došli po njega, ni pištolj mu više neće pomoći jer, u tom slučaju, pred vratima nisu bila dva neiskusna člana Hitlerove omladine, već sigurno cela četa pripadnika SA. Možda je mogao da sredi jednog ili dvojicu, ali onda bi ga izrešetali kao sito i to bi bio kraj priče.
„Davide“ prošišta kroz vrata glas koji mu se činio poznatim.
„Ja sam. Černi! Otvori vrata, za ime boga.“
Bronštajn je hteo da poleti do vrata, da ih širom otvori i zagrli Černog. Ali noge nisu htele da ga slušaju.
Vukao je klecave noge kao da je za nekoliko trenutaka ostario, i to mnogo. Konačno je stigao do kvake. Smušeno je petljao oko lančiča i malo je nedostajalo da ga ne skine. Graške znoja mu obliše čelo, a zadihao se kao da je sam probijao tunel. Posle nekog vremena, koje se činilo kao večnost, brava se otvori.
„Davide, čoveče! Baš ti svašta pada na pamet! Zar ne znaš šta se dešava?!“
Na prekorno pitanje Černog Bronštajn odgovori klimanjem glave. Osetio je potrebu da odmah sedne, pa se osloni na komodu da ne bi izgubio ravnotežu.
„Davide! Moraš da ideš! I to odmah! Oni hapse ljude na sve strane! Kažem ti, imaju svoje spiskove i hapse po njima. Ti si sigurno dospeo na te spiskove posle slučaja Zuhi.“
Bronštajn beskrajno sporo raširi ruke:
„Pa kuda da idem?“
Oči mu zasuziše, ma koliko se trudio da to spreči. „Nikoga ne znam. Nigde.“ Iz svake reči izvirala je malodušnost.
„Nije tako strašno kao što izgleda“, Černi se trudio da zvuči optimistički, „ja sam to već organizovao. Samo da te nekako odvedemo do železničke stanice ’Franc Jozef’. Kada stigneš u Čehoslovačku, bićeš spasen.“
„Ja? A šta je s tobom?“
„Ja još nisam stigao na red. Najpre moramo da se pobrinemo da ti i odeš odavde. I to što pre. Minuti su u pitanju. Zato treba da budemo neverovatno brzi.“
„Al’... kuda...?“
„Olomouc. Moj rodni grad. I ne bi me čudilo da te tamo već čeka neko ko bi bio spreman da se brine o tebi.“ Pritom se Černi smeškao nastojeći da ga ohrabri.
„Ali— ko... ko bi to... mogao da bude?“ Bronštajn je očigledno bio zbunjen.
„Pa Jelka, glupane. Uspostavio sam već vezu s njom. Ona je upućena u ovo. Hajde već jednom. Vreme nam curi!“ Bronštajn je poprimio blažen izraz lica. Jelka! Koliko je dugo nije video? Više od deset godina. Otprilike. Sada je stvarno morao da sedne. Polako se okrenu i ode do fotelje, dok je Černi otišao da donese kofer iz sobe, u koji je nasumice ubacio nekoliko komada odeće.
„Ne, ne, Davide, ne možeš sada da sedneš! Budi ljubazan i skupi stvari koje ti naročito znače. Fotografije, knjige, zlatni sat. Sve ostalo moraš da ostaviš.“ Bronštajn podiže glavu: „Ali moja lična doku...“
„Ne trebaju ti.“
Černi izvuče iz džepa na košulji čehoslovački pasoš.
„Evo, ovo sam dao da se napravi za tebe. Slika je prava. Uzeo sam je iz tvog dosijea u prezidijumu. Zoveš se Jozef Tauber i ti si trgovački putnik iz Mikulova u Moravskoj. Datum rođenja nisam menjao. Moraš samo da zapamtiš: Jozef Tauber.“ Dok mu je to govorio, gurnu mu pasoš u ruke. Iznenađen, Bronštajn ga uze.
„Znam da falsifikat nije naročito dobar“, priznade Černi, „ali vremena je bilo malo. Pasoš može da prođe na površnoj proveri. Ako ne sumnjaju da si Jozef Tauber, proći ćeš s tim. Krećemo sada, odmah. Curi nam vreme!“
„Ali zašto?“ Bronštajn zbunjeno pogleda Cernog.
„Zato što je granica zatvorena. Oni trenutno ne puštaju osobe s austrijskim dokumentima. To sam saznao iz pouzdanih izvora. Znaš da još uvek imam kontakte preko. Juče je u jedanaest krenuo poslednji voz i njega nisu pustili da prođe. Sada je na hiljade Austrijanaca zatočeno na ničijoj zemlji između granice i Breclava, i ne mogu ni tamo ni ovamo. Zato ne smemo da rizikujemo. Zbog toga sada moraš dobro da zapamtiš jednu rečenicu: Jsem občan Čehoslovenske republiki\'7b47\'7d. Jesi li razumeo? To moraš da kažeš pre nego što te neko nešto pita, jer moraš da izgledaš kao da razumeš češki. I. to će najbolje funkcionisati ako ti prvi kreneš u napad. Razumeš? Dakle: Jsem občan Čehoslovenske republiki. Zapamti!! A sad idemo, idemo!“
Černi pljesnu rukama i požuri Bronštajna da krene. Ovaj se konačno pokrenu. Prvo pokupi samo nekoliko stvari iz pisaćeg stola, pa skide nekoliko fotografija sa zidova i s polica za knjige. Onda zastade za tren i, na kraju, ipak posegnu za Muzilovim Čovekom bez svojstava.
„To je najbolje što mogu da ponesem iz Austrije“, reče nostalgično i stavi knjigu u kofer, preko ostalih stvari.
Černi zatvori kofer i podiže ga.
„Dakle, gospodine Taubere, spakovali smo se. Taksi ne čeka.“
Černi otvori vrata i zvirnu levo i desno. Kada je bio siguran da je vazduh čist, mahnu Bronštajnu da ga sledi. Černi je već krenuo niz stepenice kad oseti da ga Bronštajn ne prati. On se okrenu.
„Šta je sad, za ime boga?“
„Pa moram da zaključam“, pobunio se Bronštajn.
„Zašto?“, prošišta Černi. „Oni će ionako nogom razvaliti vrata. Uzaludan trud! Hajde, kreni već jednom!“ Černi se vrati nekoliko koraka, pa uhvati Bronštajna za rukav i povuče ga za sobom. Ovaj je jedva uspeo da izvuče ključ iz brave, a onda se zatetura niz stepenice za Černim.
Na ulaznoj kapiji scena se ponovila. Černi je opet zvirnuo levo i desno, a onda je s Bronštajnom požurio preko ulice i ugurao ga u jedan grefištift. S mukom je pokrenuo motor kurblom i odvezao se s parkinga.
„Ne možemo da idemo preko Ringa, tamo paradiraju nacisti“, reče, „pokušaću da stignem do keja, pa onda pored kanala do devete opštine.“ Klonuli Bronštajn jedva klimnu glavom. Nije bio u stanju ni da jasno misli, a kamoli da planira put kojim bi bilo najpametnije ići. Černi je vozio u pravcu treće opštine i preko Ringove. Kod Hojmarkta skrenu levo i ubrzo stiže do Uranije. Odatle ih je put vodio desno preko mosta u drugu opštinu, a zatim duž dunavskog kanala sve do Mosta mira. Železnička stanica je sad bila blizu i Černi prvi put malo odahnu.
„Čini se da imamo sreće“, reće, „odmah ćemo stići.“ Bronštajn je drhtao od glave do pete. Komentar Černog ga nije nimalo umirio. „Znaš li da šef SS-a upravo doleće? Bukvalno. Baš sad bi trebalo da sleti u Aspern. To sam slučajno čuo u prezidijumu. I nikada nećeš pogoditi ko je otišao da ga tamo dočeka uz sve počasti.“ Bronštajn okrenu glavu ka Černom, ali je i dalje ćutao. Ovaj je ponašanje pukovnika protumačio kao poziv da nastavi s pričom. „Skubl.“
Bronštajnu pade vilica.
„Upravo on. Ko bi to pomislio? Događaji se tako brzo smenjuju. Još juče crveno-belo-crveno do smrti’, a danas već zig hajl’. Nadam se samo da toj oportunističkoj svinji neće uspeti taktika.“
Černi zakoči i vozilo se zaustavi neposredno pred glavnim ulazom u železničku stanicu. Izgura ošamućenog Bronštajna sa zadnjeg sedišta automobila. Ispred stanice je vrvelo od ljudi, tako da je Černi s mukom gurao svog šefa kroz gužvu. Konačno su stigli do sale sa šalterima. Tamo su železnički službenici, već na izmaku snaga, pokušavali da izađu na kraj s beskrajnim redovima putnika. Činilo se da sve što ima dve noge želi hitno da otputuje.
„Ne brini, Davide, ja ću to srediti. Samo ostani ovde i ne miči se s mesta. Odmah se vraćam.“
Černi se progura između putnika tako što je podigao svoju značku uvis. Mnogi u redu uplašeno ustuknuše jer nisu znali da li je Černi još pripadnik austrijske ili već nemačke policije. Tako se brzo dokopa šaltera, gde zatraži dve peronske karte, koje mu odmah dadoše. Službeniku kratko klimnu glavom i probi se nazad do Bronštajna.
„To smo sredili. Voz za Brno, Olmouc i Krakov polazi za pola sata. Peron broj pet. Hajde, idemo tamo, a pritom ćemo pokušati da budemo što neupadljiviji. Ne želimo da se odamo pre vremena.u
Bronštajn ga je pratio i dalje bez reči. Noćas nikoga nije vuklo da putuje u Zigmundsherberg, Horn ili Holabrun. Ko je sada putovao, taj je hteo da napusti zemlju. Geslo je glasilo: svejedno kako i kuda, glavno je pobeći. To je, doduše, mogla da bude srećna okolnost za Bronštajna, jer će Gestapo teže uspeti da prekontroliše užasno pretrpani voz. Tako je Bronštajn možda ipak mogao da im umakne.
Kada su konačno stigli do perona, brekćući je ulazila jedna kompozicija. Nekoliko trenutaka, zbog pare, ništa se nije moglo videti. Černi zaboravi grebanje u grlu koje ga je teralo na kašalj i zgrabi Bronštajna za rukav. Zatim ga podiže ka vagonu i natera da se popne. Černi krenu za njim.
„Najbolje da idemo u vagon bez kupea. Tamo možeš da reaguješ ako bi se slučajno nešto zakomplikovalo; Sedni jednostavno u sredinu vagona i postaraj se da uvek vidiš obe strane. Jesi li razumeo?“
„Ali...“

„Vidi, vidi, pa ti nisi mutav“, reče Černi uz nagoveštaj osmeha. „Šta ali?”
Bronštajn je opet zaćutao. Prošli su kroz nekoliko vagona dok na kraju nisu stigli do jednog u kome su celom dužinom bile klupe. Tu je Černi smestio svog šefa, koji je to otrpeo bez komentara. Černi se s mukom zadrža na nogama jer su putnici, što su masovno hrlili u voz, za tren pretvorili vagon u ludnicu. „Ako ne mislim da putujem s vama, moram da vidim kako ću izaći odavde. Ne želim da zbog njih iskačem kroz prozor.“ Rekavši to, Černi pokuša da se nasmeši.
Bronštajn je izgledao kao da ima temperaturu. Zacakljenim očima gledao je pravo u Černog.
„Dakle, mnogo sreće“, reče mu Černi, „i ako sve dobro prođe, napiši mi razglednicu!“
Zatim zgrabi Bronštajnovu ruku i stisnu je, a onda mu još jednom klimnu glavom, pa krenu ka izlazu iz vagona.
Bronštajn je pogledom pratio Černog, koji je sišao iz voza na peron. Tek kada se Černi konačno izgubio u gužvi, Bronštajn pogleda u vagon. Nije primetio dvojicu muškaraca u dugim, mrkim kožnim mantilima kako ulaze u voz koji je polako kretao iz stanice.
Bronštajn je gledao strogo napred i pravio se da ne vidi ogromne zastave s kukastim krstom, i s leve i s desne strane. Tek kada su se namesto gusto naseljenih delova grada pojavila neobrađena polja, Bronštajn se usudi da opet normalno diše.
Pomisli na Jelku i na to da će, sa zakašnjenjem od dvadeset godina, možda sve ipak ispasti dobro.
Jsem občan Čehoslovenske republiki.