Anita Amirrezvani - Krv cveća

First topic message reminder :



Persija, sedamnaesti vek: mlada devojka prinuđena je da potraži sreću u velikom gradu Isfahanu. Nakon iznenadne smrti oca, glavna junakinja sa svojom majkom prelazi kod bogatog ujaka i počinje da radi u tkaonici tepiha. Usavršavajući veštinu osmišljavanja šara, devojka je prinuđena da svoj sledeći korak u sazrevanju načini stupajući u privremeni brak.

Krv cveća je izuzetna pripovest o ženi koja je izabrala život – uprkos svim nedaćama – i uspela da preživi zato što je preuzela sudbinu u svoje ruke.

Anita Amirezvani napisala je senzualan roman, ispunjen bojama, ukusima i mirisima orijentalnog Isfahana.

„Molim vas, preklinjem vas”, odgovorila sam, jedva verujući da sada moram prosjaka da molim. „Majka će mi umreti od gladi.”
„Ako je to tačno, za sada možeš da ostaneš”, rekao je. „Ali govori glasnije. Neće te čuti ako budeš samo tako mrmljala.”
„Hvala vam, sedobradi”, rekla sam, upotrebivši izraz poštovanja za starog mudrog čoveka.
Kada sam videla elegantno odevenog momka sa čistim belim turbanom kako izlazi iz mauzoleja, pročistila sam grlo i počela da molim glasom za koji sam verovala da je razgovetan, ali pun tuge. Prošao je i nije mi bacio novčić. Odmah nakon toga kraj mene se zaustavila mlada žena i zamolila me da joj izložim svoju nevolju. Rekla sam joj da mi je majka bolesna i kako je gladna.
„Da li si udata?” pitala je.
„Ne.”
„Sigurno si uradila nešto nedolično”, zaključila je. „Zašto bi inače bila ovde sama?”
Pokušala sam da objasnim, ali se ona već udaljila.
Slepi prosjak je dobro zarađivao. Tu je prosio još od vremena kada je bio dete, rekao mi je, tako da su ga ljudi znali, kao i to da živi u nemaštini. „Neka vam sve molitve budu uslišene!” govorio bi im i oni bi se osetili bolje zbog milostinje koju su udelili.
„Kako si prošla?” pitao me je u podne.
„Nikako”, odgovorila sam tužno.
„Moraš da promeniš svoju priču”, rekao je. „Dobro osmotri slušaoca pre nego što počneš da govoriš i onda im ispričaj nešto što će otvoriti njihovu dušu.”
Razmislila sam o tome nekoliko trenutaka. Kada je starija žena prošla pored mene, opazila sam da je nekada bila lepotica, ali da ta lepota sada bledi.
„Dobra hanumo, molim te, pomozi!” rekla sam. „Moja vera veoma je čvrsta.”
„Šta te muči?”
„Jednom sam bila udata za čoveka koji je imao više konja nego što je džamija u Isfahanu”, rekla sam trudeći se da zvučim kao majka kada je pripovedala priče. „Jednog dana je njegova druga žena izmislila priču kako planiram da ga otrujem zbog njegovog novca i on me je izbacio. Nemam kuda da odem jer su svi iz moje porodice mrtvi. Ostavljena sam bez ičega!” povikala sam.
„Jadno stvorenje”, odgovorila je. „Te druge žene su pravi otrov. Uzmi ovo i neka te se Bog seti.” Spustila je novčić na tkaninu.
Kada su dva mlada mišićava vojnika prišla mauzoleju, odvažila sam se da im ispričam drugačiju priču.
„Roditelji su mi umrli kada sam bila veoma mala, a braću su mi ubili”, zajecala sam.
„Ko ih je ubio?”
„Vojnici Otomanskog carstva, u bici dok su branili našu severozapadnu granicu.”
„Kakva hrabrost!” rekli su mi muškarci, ostavljajući mi dva sitna novčića.
Muškarci su češće zastajali da razgovaraju sa mnom nego žene. „Kladim se da si lepa kao mesec”, rekao je dečkić kome je tek izrasla prva brada. „Zašto ne podigneš burku da bih mogao da te vidim?”
„Otac ti goreo u paklu!” procedila sam kroz zube.
„Samo da virnem!”
„Hasane i Huseine, sveci među ljudima, zaštitite sirotu ženu od okrutnosti nepoznatih ljudi!” glasno sam povikala i on je odjurio.
Debeli čovek koji je farbao bradu kanom bio je još bestidniji od dečkića. „Ne zanima me kako izgledaš ispod burke”, rekao je. „Šta kažeš na jedan muta brak na brzinu, samo na sat vremena?”
Raširio je dlan, u kojem je svetlucalo dosta srebrnjaka. Njegovi debeli prsti bili su kvrgavi.
Zgrabila sam krpu sa nekoliko novčića koje sam zaradila i pojurila. Debeljko iza mene je dobacio: „Imam mesaru na bazaru. Potraži me ako si gladna!” A onda mi je bacio nekoliko novčića pod noge i oni su se rasuli svuda unaokolo. Okrenula sam mu leđa, ali onda sam se setila majčinog bledog lica i sagnula se da ih pokupim. Mesar se smejao dok je odlazio.
„Idem, sedobradi”, rekla sam prosjaku, jer sam sada imala dovoljno novca za supu. „Hvala ti na velikodušnosti.”
„Neka Bog preokrene tvoju lošu sreću”, rekao je.
„I tvoju, takođe”, odgovorila sam, ali onda sam se postidela jer sam znala da ništa ne može da ga oslobodi slepila.
Otišla sam do dela bazara na kojem se prodavala hrana i potrošila sav svoj novac na luk i jagnjeće kosti. Kada sam se vratila kući sa zavežljajima, cena koju sam platila za njih opterećivala mi je dušu. Izmišljati priče kako bi se izazvalo sažaljenje kod nepoznatih ljudi i trpeti dobacivanja nečasnih muškaraca – to je bilo jedino što sam mogla da uradim da bih uzdignute glave prošla kroz bazar idući ka Melikinom bednom kraju. Ali suzdržavala sam se da ne zakukam, jer mi to sada ne bi pomoglo.
KADA SAM STIGLA KUĆI, majka je bila sklupčana na tankoj pamučnoj prostirci, a ćebe joj je bilo obavijeno oko nogu. Trenutno se malo primirila između perioda kada ju je tresla groznica, ali ono što me je uplašilo bile su njene oči. Izgledale su potpuno beživotno. Pritrčala sam joj, spuštajući svoje kese kraj nje.
„Bibi, pogledaj! Imam luk i kosti! Skuvaću supu koja će ti uliti snagu.”
Majka se lagano pomerila na prostirci. „Svetlosti očiju mojih, nema potrebe”, rekla je.
Uhvatila sam je za hladnu ruku i osetila tanke kosti u prstima. Telo joj se istopilo otkako se razbolela.
„Ne mogu da jedem”, dodala je nakon kraće pauze.
Setila sam se mladićevog izrugivanja i cerenja debelog mesara. Rado bih ih ponovo trpela samo kada bi majka htela da pojede nekoliko zalogaja. „Molim te, pokušaj, draga bibi”, preklinjala sam je.
„Odakle ti novac za hranu?”
Znala je da sam potrošila poslednje novčiće koje smo dobile od prodaje njenih biljnih melema, tako da sam morala da priznam da sam išla da prosim kod Džafarovog mauzoleja. Sklopila je oči kao da ne može više da sluša moj odgovor.
„Da li su muškarci tražili od tebe usluge?”
„Ne”, rekla sam brzo.
Protresla sam jastuk oko njene glave i zagladila joj dugu sedu kosu sa lica. Bila je zamršena i kruta jer danima nije bila oprana. Majka je okrenula glavu; mrzela je kada nije bila čista.
„Danas izgledaš mnogo bolje”, rekla sam veselo, pokušavajući sebe da ubedim da je to tačno.
„Zar?” odgovorila je. Koža joj je bila žućkasta, a podočnjaci još tamniji. „Osećam se bolje”, rekla je tihim, slabim glasom.
Zamočila sam krpu u hladnu vodu i obrisala joj lice i ruke. Uzdahnula je i rekla:„Ah, kako je lep osećaj kada se osvežiš”.
„Čim ti bude bilo bolje, otići ćemo u amam”, rekla sam živahnim glasom„,i provešćemo čitavo popodne leškareći u vodi i ribajući se”.
„Da, naravno”, rekla je majka glasom koji je koristila da udovolji brbljivom detetu. Pažljivo se okrenula na stranu i rekla: „Ah! Ah!” Bolest joj je napala kukove, noge i leda.
„Da te izmasiram?” upitala sam. Spustila je bradu u znak pristanka i ja sam počela da joj opuštam mišiće, tako da joj je lice polako poprimalo izraz smirenosti.
„Dok nisi bila tu, sanjala sam predivan san”, rekla je zatvorenih očiju. „O danu kada ste tvoj baba i ti doneli kući rogove kozoroga.” Majka mi je dodirnula obraz. „Bio je to najsrećniji dan u mom životu, osim onog kada si se ti rodila.”
„Zašto baš taj dan?” upitala sam.
„Kada si zaspala, tvoj otac i ja smo se šalili kako nam nikada nije bio potreban afrodizijak kao što su rogovi. Onda me je uzeo u zagrljaj i rekao mi koliko je zahvalan što se oženio baš mnome, a ne nekom drugom.”
„Naravno, voleo te je”, promrmljala sam umirujućim glasom.
„Kada se radi o ljubavi, ne postoji ‘naravno’”, odgovorila je. „Ne nakon petnaest godina bez dece!”
Iznenadila me je oštrina majčinog tona i naterala me da se zapitam šta su moji roditelji sve činili godinama pre mog rođenja. Znala sam da je svakog meseca majka išla kod Kolsum po biljke za koje je verovala da će joj pomoći da zatrudni, dok iz očajanja nije otišla na groblje da vidi kamenog lava i protrljala stomakom po njemu, moleći se za dete. Sada sam razumela kako se osećala. Ja sam pokušavala samo nekoliko meseci i rastužila bih se svaki put kada bih videla da sam prokrvarila.
„Da li se otac ljutio?” pitala sam, pritiskajući prstima sunđeraste mišiće njenog lista na nozi.
„Bio je očajan”, odgovorila je. „Svi muškarci njegovih godina već su učili svoje male sinove da jašu i mole se. Ogorčenje je među nama raslo i ponekad bismo i dan i noć provodili bez reči. Godinu dana sam se borila sama sa sobom dok konačno nisam odlučila da ću se žrtvovati da bih ga oslobodila te nesreće. ‘Mužu’, rekla sam mu jednog dana, ‘moraš da uzmeš drugu ženu’.
Bio je iznenađen, ali nije mogao da sakrije koliko želi sina. ‘Da li bi stvarno mogla da prihvatiš život sa drugom ženom kraj mene pod našim krovom?’ upitao je.
Pokušala sam da budem hrabra, ali su mi se oči napunile suzama. Bio je tako divan čovek da ovu temu nikada više nije započinjao. Ubrzo nakon toga zatrudnela sam i naš život je ponovo postao radostan.”
Majka je spustila ruke na svoj struk. „Onog dana kada su počeli grčevi u mom stomaku, tvoj otac je naporno radio na žetvi”, prisećala se, a lice joj se raznežilo. „Oko mene su bile moje prijateljice, koje su mi masirale stopala, davale da popijem hladnu vodu i pevale zbog tvog dolaska. Ali bez obzira na to koliko se trudila, nisi htela da izađeš. Porađala sam se čitavog dana i čitave noći. Ujutru smo poslale dečka po Ibrahima i molile ga da oslobodi jednog od svojih vrabaca, da bi i ti mogla da se oslobodiš svog ropstva. Dečak se vratio i obavestio nas da je vrabac proleteo kao vetar. Kada sam čula tu vest, okrenula sam se prema Meki, čučnula i poslednji put pogurala. Konačno si se pojavila!
Godinama nakon toga tvoj otac je i dalje želeo dečaka”, nastavljala je. „Ali tog dana kada je kući doneo rogove kozoroga, rekao mi je da je zahvalan što se oženio baš mnome, a ne nekom drugom. Eto koliko nas je voleo. A ti – bila si mu draža od sina.”
Majka me je volela kao svetlost očiju svojih. Činilo mi se da je bilo normalno biti blagosloven tolikom ljubavlju. Sada kada sam bila starija, lako mi je bilo da zamislim koliko je sve moglo da bude drugačije.
Lice moje majke zračilo je radošću i izgledala je lepo uprkos bledilu svog iscrpljenog tela. „Tvog oca više nema, ali nikada neću zaboraviti kako je našao svoj mir s Bogom”, rekla je„,i sada i ja mogu da učinim isto. Kćeri moja, prihvatam našu sudbinu – tvoju i moju – baš kakva jeste.”
Znajući koliko se majka snažno protivila mom ponašanju u Isfahanu, od njenog blagoslava moje je srce počelo da plače.
„Bibi, ja bih se žrtvovala za tebe!” povikala sam. Majka je raširila ruke i ja sam se sklupčala kraj nje na uflekanoj prostirci. Prebacila je preko mene svoju mršavu ruku i milovala mi čelo. Udisala sam njen majčinski miris, koji je bio sladak čak i sada kada je bolovala, i osećala njenu nežnu ruku na svojoj. Bio je to prvi put da me je pomilovala nakon više nedelja, i uzdahnula sam od zadovoljstva.
Želela sam da ostanem sklupčana kraj nje, ali kako je popodne odmicalo, znala sam da moram da ustanem i posvetim se kuvanju. Možda će majka, nakon svega, pojesti malo supe. Pokušala sam da se izvučem, ali me je ona čvrsto stegnula za ruku i prošaputala: „Draga kćeri, moraš nešto da mi obećaš”.
„Šta god treba.”
„Kada me više ne bude, moraš da odeš kod Gordije i Gostahama i moliš ih za milost.”
Okrenula sam se ka njoj.
„Dete moje”, nastavila je, „moraš da im saopštiš vest uz želju koju imam na samrti – da ti pronađu muža”.
Učinilo mi se da tle poda mnom podrhtava baš kao i kada mi je otac umro.
„Ali...”
Lupnula me je po ruci prstom, zahtevajući da ućutim. Osećaj je bio kao da me je pero dotaklo.
„I moraš da mi obećaš da ćeš se povinovati njihovoj volji.”
„Bibi, moraš da živiš”, preklinjala sam šapatom. „Nemam nikog osim tebe.”
Bol u njenim očima bio je vidljiv. „Kćeri moja, nikada te neću napustiti, osim ako me Bog ne pozove.”
„Ne!” povikala sam. Davud se probudio i pitao šta se dešava, ali ja nisam mogla da govorim. Imao je napad kašlja, vlažnog i gadnog poput vremena napolju, a onda je ponovo zaspao.
„Nisi obećala”, rekla je majka i ponovo sam osetila njen ptičji dodir na svojoj ruci. Setila sam se kako su joj ruke nekada bile snažne od godina tkanja tepiha, ceđenja veša i mešenja testa.
Pognula san glavu. „Kunem se u Kuran”, rekla sam.
„Onda mogu zadovoljna na počinak”, odgovorila je, sklapajući oči.
Dečaci su upali u sobu, žaleći se da su gladni. Morala sam da napustim majku i posvetim se svom poslu. Kada bih se prisetila njenih reči, ruke su počinjale da mi se tresu, i skoro da sam se posekla seckajući luk. Ubacila sam jagnjeće kosti, so i mirođiju i raspalila vatru osušenom balegom da bih skuvala supu. Dečaci su gladno njuškali vazduh, a lica su im bila bleda i iznurena.
Kada je supa bila gotova, poslužila sam je majci, deci, Davudu i Meliki, a onda sam i sama uzela. Nije se mnogo razlikovala od vruće vode, ali nakon gladovanja, delovala je kao kraljevski obrok. Dok su dečaci ispijali svoju supu, obrazi su im se zarumeneli kao jabuke. Pogledala sam u majku koja je ležala na prostirci. Njena supa se pušila kraj nje, nedirnuta.
„Bibi, molim te da jedeš”, rekla sam.
Stavila je ruku preko nosa kao da joj ne prija miris jagnjećih kostiju. „Ne mogu”, progovorila je slabašnim glasom.
Salman je podrignuo i ispružio svoju činijicu tražeći još supe. Sipala sam mu ponovo, moleći se da ostane još malo za moju majku.
Ali onda je Davud rekao: „Neka da Bog da te ruke nikada ne bole!” i presuo je sav sadržaj lonca u svoju posudicu.
Šahvali je rekao: „I ja hoću još!”
Taman sam htela da im kažem da ništa nije preostalo, ali onda me je Melika pogledala. „Žao mi je što tvoja majka ne može da pojede svoju supu, ali nećemo da bacamo njenu porciju”, rekla je blago.
Pošto sam sedela kraj majke, uzela sam supu i dodala je njenom sinu bez negodovanja. Kada sam se vratila do majke, trudila sam se da ne slušam Šahvalijevo srkanje, jer su mi živci bili iskidani kao niti u starom tepihu. Držala sam majčinu mlitavu ruku i počela tiho da se molim.
„Blažena Fatimo, cenjena Prorokova kćeri, podari mojoj majci večno zdravlje”, preklinjala sam. „Fatimo, najmudrija ženo, počuj moju molitvu. Sačuvaj nevinu majku, najsjajniju zvezdu u životu njenog deteta.”
MAJKA JE NAREDNOG JUTRA bila gladna, ali ja nisam imala ništa da joj dam. Bila sam ljuta što je Melika dala majčinu supu i izbegavala sam da je pogledam. Kada je otišla a majka i Davud ponovo zaspali, stavila sam na sebe burku i čador i brzo otišla do Džafarovog mauzoleja. Bilo mi je drago što živim daleko od Velikog bazara, jer nisam želela da neko sazna da sam se pretvorila u prosjakinju. Na putu sam izmišljala nove priče koje ću ispričati prolaznicima da bi reka njihovog dobročinstva mogla da poteče.
Prosjak je već bio tamo sa svojom posudom. „Mir s tobom, sedobradi!” rekla sam.

„Koje to?” upitao je nabusito.
„Žena od juče”, odgovorila sam.
Bacio je svoju palicu u mom smeru. „Šta tu ponovo radiš?”
Povukla sam se, uplašena da će me pogoditi. „Moja majka je i dalje veoma bolesna”, rekla sam.
„A ja sam i dalje veoma slep.”
„Neka vam Bog povrati vid”, rekla sam, pokušavajući da na njegovu grubost odgovorim lepim.
„Dok to ne učini, ja moram da jedem”, odgovorio je. „Ne smeš ovde da dolaziš svakog dana jer ćemo oboje gladovati.”
„Šta onda da radim? Ni ja ne želim da gladujem.”
„Idi do nekog drugog mauzoleja”, rekao je. „Ako ti majka bude bolesna i sledeće nedelje, dozvoliću ti da se ovde vratiš.”
Obrazi su mi se zažarili. Kako se samo taj odrpanac usuđuje da mi uskrati da zaradim nekoliko novčića! Udaljila sam se od njega i zauzela mesto kraj ulaza u osmougaoni hram. Položila sam ispred sebe tkaninu i počela da molim prolaznike za pomoć.
Ubrzo je stigla visoka starija žena, koja je sigurno bila jedna od redovnih prosjakovih dobročiniteljki, i počela da se raspituje za njegovo zdravlje.
„Nije tako loše, zahvaljujući Alijinoj milosti!” odgovorio je.
„Barem sam bolje od nje”, dodao je, pokazujući u mom smeru. Pomislila sam da je bio ljubazan i da je hteo da je pošalje da i meni udeli neki novčić.
„Kako to mislite?” upitala je žena, raspoložena da čuje trač.
Glasnije je odgovorio: „Ona koristi darežljivost poštenih ljudi kao što ste vi da bi kupila opijum”.
„Šta?!” rekla sam. „Nikada nisam pipnula opijum u životu! Ovde sam jer mi je majka bolesna.”
Moje negiranje samo je doprinelo da zazvučim kao krivac. „Onda bi trebalo svoj novac da trošiš na nju, a ne na sebe”, odgovorila je žena.
„Samo Bog zna šta je ispravno”, izjavio je prosjak mudro.
Njih dvoje su se upustili u razgovor o opasnostima zavisnosti. Ljudi koji su prolazili zastajali bi i buljili u mene kao da sam zloduh. Videla sam da nema svrhe da ostajem jer su verovali prosjaku. Niko ne bi dao novčić uživaocu opijuma.
„Do viđenja, sedobradi”, rekla sam iznervirano. Nisam želela da budem srdačna prema njemu, ali morala sam da bih tu mogla ponovo da dođem. „Videćemo se sledeće nedelje.”
„Neka te Bog čuva”, odgovorio je ljubaznijim tonom. Sada sam shvatila kako je preživljavao na ovom ćošku tolike godine.
Otišla sam do dva druga mauzoleja, ali svaki je imao svoje redovne prosjake, koji su počeli da sikću na mene kada sam htela da zauzmem svoje mesto. Suviše umorna da bih navaljivala, okrenula sam se i zaputila se kući. Nebo je bilo puno oblaka, a zemlja prekrivena tankim slojem snega. Kada sam stigla do starog trga, hladnoća je već rasterala ulične prodavce i mušterije. Nekoliko prosjaka koji su ostali napolju odvukli su se do stare džamije da nađu zaklon. Pod slabom svetlošću, kupola džamije delovala je čvrsto i smrznuto. I ja sam se osećala smrznuto. Dok sam stigla do Melikine kuće, prsti na rukama i nogama bili su mi ukočeni od zime.
Majka je spavala na prljavoj prostirci. Kosti njenog lica bile su zastrašujuće uočljive ispod kože. Oči su joj se otvorile, ispitujući da li nosim nekakav zavežljaj. Kada su ustanovile da nemam ništa, ponovo su se sklopile.
Prislonila sam svoje ledene ruke uz majčino lice i ona je odahnula sa olakšanjem. Gorela je iznutra. Plašeći se da će plamen u njoj nadvladati, izašla sam, skupila malo snega, zamotala ga u rukav jedne svoje tunike i stavila joj ga na čelo. Kada je zaječala da bi nešto popila, dala sam joj nekoliko gutljaja jakog pića pomešanog sa sokom od vrbe, melema protiv temperature koji je Melika trampila na bazaru. Majka je nerado popila lek, a onda ga je odmah povratila zajedno sa zelenom žuči. Počistila sam gromuljičavi, smrdljivi sadržaj, pitajući se zašto joj je od tečnosti bilo još gore.
Te noći nije bilo hrane za porodicu. Melika se vratila kući i popila malo slabog čaja pre nego što je otišla na spavanje. Dečaci, oslabljeni od gladi, kukali su zbog stomaka koji su ih boleli, a onda su se sklupčali i legli kraj nje. Pogled na sve njih zajedno ispunio me je čežnjom za vremenima kada sam spavala u majčinom zagrljaju i uz njene umirujuće priče.
Kako se dizao mesec na nebu tako je rasla i majčina temperatura. Sakupila sam još snega da je ohladim i nežno ga stavila na njenu podlakticu. Ovog puta je snažno udahnula i trgnula se kao da se opekla. Kada sam pokušala ponovo, prekrstila je ruke preko grudi kao da nemoćno pokušava da se zaštiti. Bilo mi je teško jer joj nije prijalo, ali nastavila sam da stavljam tuniku napunjenu snegom na njeno telo, jer je to bio jedini način da je rashladim. Uskoro je prestala da pomera udove i počela tiho da kuka. Da je jaukala i vrištala, radovala bih se jer bih znala da joj se vraća snaga. Ali ovaj zvuk je bio slabašan i tužan kao plač napuštenog mačeta. Bilo je to sve što je njeno siroto, umorno telo moglo da istisne iz sebe.
Dok sam negovala majku, slušala sam sumorne zvuke u domaćinstvu. Salman je plakao u snu zbog strašnog duha koji ga je jurio ispod mosta. Davud je šištao kao da su mu pluća dopola puna vodom. Žena koja je živela u jednoj od soba kraj dvorišta kukala je i molila Boga da joj pomogne jer je pokušavala da se porodi.
Ne znam koliko je prošlo vremena dok majka nije počela da pokušava da govori. Usne su joj se pokretale, ali nisam mogla da razaberem reči. Pokušala sam da joj zagladim kosu sa lica. Zadržala mi je ruku i promrmljala: „Najpre ne beše ničega”.
„Spavaj, draga bibi”, insistirala sam, ne želeći da troši svoju energiju na pričanje priča.
Pustila mi je ruku i nemirno se prevrtala po prostirci. „Ne beše”, ponovo je mrmljala. Donja usna joj je napukla i počela da krvari. Tumarala sam po mraku dok nisam napipala posudicu sa ovčjim lojem pomešanim sa biljem, pa sam smesu nanela na njena usta da bih zaustavila krvarenje.
Njene usne su se pomerale bez uspeha, kao da je i dalje pokušavala da dovrši molitvu. Da bih joj pomogla, blago sam prošaputala: „A onda postade”.
Usta moje majke izvila su se u nešto što je ličilo na osmeh. Ponadala sam se da će se sada smiriti. Držala sam je za ruku i milovala je, kao što je ona mnogo puta ranije milovala moju. Usne su ponovo počele da joj se pomeraju. Morala sam da se sagnem i prineseni lice bliže njenom da bih čula šta govori.
„Postade!” rekla je i dalje navaljujući. „Postade!” Oči su joj se zacaklile i radosno su gledale na čudan, nezdrav način, poput onih kod opijumskih ovisnika.
Čelo joj se orosilo od znoja. Donela sam joj vode i pokušala da joj pridignem glavu kako bi mogla da pije. Uzbuđeno je okretala lice u stranu i pokušavala da govori. Reči su bile izmešane kao povrće u paprikašu. Setila sam se kako je nekada pripovedala mednim glasom, koji je opčinjavao slušaoce i držao ih prikovanim za mesto.
„Draga bibi, moraš malo da popiješ – užarena si kao ugalj!” rekla sam.
Uzdahnula je i sklopila oči. Umočila sam krpu u vodu i ponudila joj je. „Hoćeš li malo da sisaš ovo, samo zbog mene?” preklinjala sam je.
Otvorila je usta i dozvolila mi da u njih gurnem krajičak tkanine. Načinila je pokret kao da sisa samo da bi mi udovoljila, ali nakon nekoliko trenutaka, počela je ponovo da pokušava da govori. Krpa joj je ispala iz usta. Uhvatila se za stomak i promrmljala nekoliko nepovezanih reči.
„Šta je bilo, draga bibi?” upitala sam.
Masirala je svoj stomak. „Guraj i guraj”, prošaputala je reči kroz mrmljanje. Ponovo me je uhvatila za ruku i blago je stisnula.
„I onda postade...” izustila je, a ja sam mogla da razaberem ove reči samo zato što su mi bile dobro znane.
„Molim te, molim te, smiri se”, nežno sam joj rekla.
Ruke i noge su joj se ukočile, a čelo se nabralo. Otvorila je usta i konačno odahnula: „Ti!”
Ispružila je ruku i dodirnula mi obraz, a oči su joj bile nežne. Od svih priča koje je stvorila, ja sam bila ona koja je mastilom ispisana u njenoj duši. Držala sam njene prste uz svoje lice, očajnički želeći da ulijem njenom telu svoju snagu.
„Draga bibi”, povikala sam, „molim te uzmi život koji pulsira u mom srcu!”
Prsti su joj omlitavili i samo su skliznuli sa mog lica. Nepokretno je ležala na prostirci, bez trunke snage.
Sada bih žrtvovala svoje oči samo kada bih mogla da se vratim u vreme kada su mi Gordija i Gostaham rekli da moram da obnovim muta brak. Molila bih Gostahama da me izvuče iz tog zamršenog klupka na odgovarajući način, a ako bi odbio, povinovala bih se njegovom zahtevu da ostanem sa Feridunom dok me se ne zasiti. Učinila bih sve samo da poštedim svoju majku patnje.
Majka je ponovo govorila. Reči su izlazile jedna po jedna, što ju je skupo koštalo. „Neka te Bog... sačuva... od siromaštva!” lagano je prošaputala. A onda kao da joj se telo opustilo.
„Bibi, ostani sa mnom!” povikala sam. Stegnula sam joj šaku, ali nije bilo odgovora. Lagano sam joj prodrmala ruku, onda rame, ali ona se nije pomerala.
Pojurila sam do Melike, koja je i dalje bila sklupčana s decom kraj sebe. „Probudi se, probudi se!” uspaničeno sam prošaputala. „Dođi i pogledaj moju majku.”
Melika je protrljala oči, uzdahnula i pospano se pridigla. Kleknula je kraj majčine postelje i kada je izbliza videla njeno žućkasto upalo lice, uplašeno je uzdahnula. Prinela je vrhove prstiju majčinim nozdrvama i zadržala ih tamo. Prestala sam da dišem, jer ako moja majka ne bude disala, neću ni ja.
Prvi poziv za molitvu iz Džumanske džamije zaparao je vazduh. Ljudi su živnuli. Napolju se drao magarac, a dete je glasno plakalo. Salman se probudio i pozvao je Meliku, moleći da mu da malo hleba. Namestila se ispred moje majke, kao da je želela da zaštiti Salmana i ne dozvoli mu da je vidi.
„Jedva da se još drži na ovom svetu”, konačno je rekla Melika. „Moliću se za nju... i za tebe.”
ČIM JE SVANULO, prekrivena čadorom i burkom jurila sam ka odeljku u kojem se prodavalo meso na Velikom bazaru. Ovce su već bile zaklane i koža im bila odrana. Imućni ljudi tiskali su se oko trupova životinja, koje su visile na kukama iznad tezgi. Od mesa mermerne boje potekla mi je voda na usta i pomislila sam koliko bi sveži jagnjeći paprikaš osnažio moju majku. Možda će mi neko udeliti milostinju. Spustila sam pojas na zemlju i počela da molim.
Posmatrala sam malog potrčka, bez sumnje iz neke bogate porodice, koji je poručivao toliko mesa da skoro nije mogao da ga ponese, dok se kraj njega žena u dronjavom čadoru žestoko cenkala za papke i kosti za paprikaš. Stariji čovek koji je kupovao bubrege podsetio me je na oca, koji je voleo bubrege na roštilju i nekada umeo dobro da ih reš ispeče iznad vatre. U gužvi niko na mene nije obraćao pažnju.
Vreme je prolazilo, a ja nisam mogla da čekam. Bacila sam se na zemlju i povikala prolaznicima da se sete čime ih je Bog darivao i da to podele sa drugima. Ljudi su me radoznalo posmatrali, ali moj ispad im nije smekšao srca.
Ophrvana brigom zbog majke, otišla sam sa svog mesta i počela po bazaru da tražim debelog čoveka sa čvornovatim prstima. Zatekla sam ga samog u mesari kako seče jagnjeći but. Stomak mu se naduo ispod svetloplave tunike, koja je bila umrljana krvlju, a i po turbanu bile su izdužene crvene mrlje.
„Čime mogu da vas uslužim?” upitao je.
Dovukla sam se bliže. „Ja sam ona ispred Džafarovog mauzoleja”, promrmljala sam.
Mesar se nacerio i rekao: „Daću ti malo mesa”.
Ponudio me je ćevapom, koji je upravo bio ispečen na roštilju. Zbog jakog mirisa jagnjetine posute krupnom solju moj oprez je popustio. Podigla sam burku i zagrizla meso koje je kapljalo. Prolaznici su gledali, iznenađeni što vide ženu sa velom koja je otkrila svoje lice, ali bila sam suviše gladna da bih na to obraćala pažnju.
„Ah, lepo i polako”, rekao je. Jela sam ćevap bez reči, a saft mi se slivao niz bradu.
„A sada ćeš mi dozvoliti da vidim tvoje lepe usne.”
Nisam odgovorila. Kada sam završila sa jelom, rekla sam molećivim glasom: „Potrebna mi je hrana za majku koja je bolesna”.
Mesar se nasmejao, a stomak mu se zatresao ispod odeće. „Da, ali možeš li da platiš?”
„Molim vas”, rekla sam. „Bog će vas nagraditi debljim jaganjcima sledeće godine.”
Pokazao je oko sebe. „U svakom delu bazara su prosjaci”, rekao je. „Ko bi mogao sve da ih nahrani?”
Pomislila sam kako je ružan čovek. Okrenula sam se i počela da se udaljavam, iako je to bilo samo pretvaranje.
„Sačekaj!” doviknuo je za mnom. Zgrabio je oštar nož i odsekao deo buta sve do koske. Iseckao je meso na komade veličine moje šake i ubacio ih u glinenu posudu.
„Zar ovo nije ono što želiš?” zapitao je, pružajući mi činiju.
Zahvalno sam ispružula ruku da je uzmem. „Hvala na vašoj milostinji!” rekla sam.
Izmakao ju je pre nego što sam uspela da je dodirnem. „Sve što tražim je sat vremena nakon poslednjeg poziva na molitvu”, prošaputao je. Razvukao je usne u osmeh za koji je verovao da će me privući kao što pčelu privlači bulka. Od pomisli kako ležim pod njegovim ogromnim stomakom i osećam po sebi njegove velike okrvavljene šake, smučilo mi se.
„Potrebno mi je više od ovog”, rekla sam nadmeno, kao da sam već navikla na ovakve prljave nagodbe. „Mnogo više.”
Mesar se ponovo nasmejao, jer je pomislio da sada razume šta hoću. Dograbio je but i odsekao mi duplo više nego prošli put. Ubacivši meso u posudu, gurnuo ga je ka meni. Zgrabila sam ga iz njegovih ruku.
„Kada?”
„Ne još nedelju dana”, rekla sam. „Sve dok majci ne bude bolje.”
Mesar se nasmejao. „Onda, za nedelju dana, kada ćemo sklopiti muta brak!” prošaputao je. „I ni ne pomišljaj da se negde izgubiš u gradu. Bez obzira na to gde živiš, pronaći ću te.”
Uzela sam posudu, tresući se od toga koliko je bio odbojan.
„Treba mi mesa za nekoliko dana”, rekla sam pokušavajući da igram svoju ulogu.
„Ako želiš”, odgovorio je.
„Pa, onda, za nedelju dana”, rekla sam dok sam odlazila, pokušavajući da zvučim zavodljivo. Iza sebe sam čula mesarev razvratni smeh.
Odnela sam meso do dela bazara na kojem su se nalazile apoteke i trampila sam malo za najbolji lek protiv temperature koji sam mogla da nađem. Onda sam otrčala kući da bih videla kako je majka. Kada sam stigla, ona me je dozivala slabašnim glasom i ja sam zahvalila Bogu što ju je poštedeo još jedan dan. Dala sam joj da popije malo vode i kašikom pažljivo stavila lek u njena usta.
Još je preostalo dosta mesa, čije sam manje količine mogla da trampim sa Katajununom porodicom za celer i pirinač. Skuvala sam dosta paprikaša koji će potrajati nekoliko dana, ako se noću bude čuvao na hladnom, kao i gustu čorbu s mesom za moju majku.
Naše slavlje te noći bilo je nezamislivo. Melika, Davud i njihovi sinovi godinama nisu probali jagnjetinu. Davud je tokom čitavog obroka sedeo, što ranije nikada nije činio. Majka je bila suviše bolesna da bi jela paprikaš, ali je srkala čorbu i popila još leka.
„Odakle ti ovo meso?” upitala je Melika.
„Milostinja”, odgovorila sam, ne želeći da joj kažem istinu. Bogati ljudi obično žrtvuju jagnje da bi ispunili nazr, ali nikada ne daju tako lepe komade. Da je majka bila manje bolesna, posumnjala bi u moj odgovor.
Zahvalila sam Bogu na hrani, moleći ga da mi oprosti zbog obećanja koje sam dala mesaru. Nisam nameravala više ikada da ga vidim. Odlučila sam da od tada u širokom luku zaobilazim deo bazara u kojem se prodaje meso.
Sledećih nekoliko večeri podgrevala sam paprikaš i posluživala ga porodici. Dečaci bi halapljivo pojeli sve što im se da; Melika i Davud jeli su sporo i sa zahvalnošću, dok bi majka jedva ovlažila usne čorbom.
Kada paprikaša skoro više nije bilo, u našem dvorištu pojavio se mali prljavi dečačić i počeo da se raspituje se za mene. Pozvao me je da izađem i gurnuo mi veliku posudu punu crvenog mesa koje se sijalo. Uzmakla sam od njega, prestrašena.
„Zar nisi zadovoljna?” upitao je. „Od mesara je.”
„Ah”, rekla sam, pokušavajući da ostavim utisak kao da sam znala da stiže.
„Mesar očekuje da ga posetiš”, rekao je dečak, „nakon poslednjeg poziva za molitvu”.
Čak i u njegovim mladim očima, mogla sam da prepoznam prezir i gađenje zbog onoga što je mislio da sam.
„Kako si me našao?” pitala sam ga nesigurnim glasom.

„Bilo je lako”, rekao je. „Pratio sam te do kuće pre neko veče.”
Zgrabila sam meso i odsečnim glasom oprostila se od njega. Kada sam ušla, stavila sam meso u lonac sa malo ulja i skuvala novi paprikaš. Kada je majka upitala odakle mi meso, jednostavno sam joj rekla: „Od mesara”.
Nisam znala šta da radim. Ako budem izbegavala mesara, doći će do Melikine kuće i poniziti me pred svima. Onda će ukućani reći da ih sramotimo i izbaciće nas ponovo na ulicu. Pomislila sam na lepog, mladog muzičara i kako je on pao na to da prosjači i bude u dronjcima. Kada je meso počelo da cvrči, osetila sam kako se znojim, ali toplota šporeta nije imala mnogo veze s tim.
Te noći sanjala sam kako me je mesar odveo u malu, mračnu sobu i slomio mi sve kosti svojim debelim rukama. Izložio me je na jednoj od svojih okrvavljenih kuka, nagu, i kada bi neko poželeo meso, sekao me je dok sam još bila živa. Vrištala sam užasnuto i probudila sve u kući. Kada su me pitali šta je bilo, nisam mogla da im kažem. Ležala sam budna, očajna jer nisam znala šta da radim. Moj sastanak sa mesarem biće za dva dana.
GORDIJA I GOSTAHAM su nas izbacili i prepustili nas sudbini, a sada moram da se vratim kod njih osramoćena kao prosjakinja. Kao da je sam Bog poželeo da upotpuni moje poniženje.
Popodne je bilo sveže i pokrila sam se čadorom, ne razmišljajući u kakvom su stanju tunika i ogrtač na meni, a potom se zaputila ka njihovoj kući. Bilo mi je teško da pokucam na Gostahamovu veliku kapiju, a još teže kada ju je Ali Asgar otvorio.
„Šta tražiš ovde?” upitao je kao da je video duha.
„Došla sam po milostinju”, odgovorila sam, pognuvši glavu.
Uzdahnuo je. „Mislim da niko neće hteti da te primi.”
„Hoćeš li da probaš?”
Pažljivo mi je osmotrio lice. „Podsetiću ih na tvoju vilicu”, konačno je rekao i izgubio se na nekoliko trenutaka.
Kada se vratio i pozvao me da uđem, srce je počelo da mi udara. Skinula sam odeću kojom sam se pokrivala na ulici i krenula za njim do velike sobe, gde su Gordija i Gostaham sedeli na jastučićima ispijajući svoju popodnevnu kafu. Gordija je nosila plišani ogrtač, koji je naručila od materijala sa šarama u obliku crvenog i žutog jesenjeg lišća, a žute cipele koje su se slagale s njim bile su uredno ostavljene kraj vrata. Jela je ratluk, a od silne želje da ga okusim pošla mi je voda na usta.
„Selam alejkum”, rekli su uglas. Nisu me pozvali da sednem jer sam bila samo jedna od onih koji dolaze da bi molili za uslugu.
Znala sam da ništa osim potpune pokornosti neće imati efekta kod Gordije. Sagnula sam se da joj poljubim stopala, koja su pri krajevima bila obojena kanom svetlocrveno.
„Prepuštam se vašoj milosti”, rekla sam. „Majka mi je veoma bolesna i potreban mi je novac za lek i hranu. U ime Fatimine ljubavi, molim vas da mi pomognete.”
„Neka joj imam Reza pomogne da ozdravi!” rekao je Gostaham. „Šta se dogodilo?”
Gordija je gledala u mene i svojim oštrim pogledom odmah je sve dokučila. „Postala si tanka kao parče hleba”, rekla je.
„Da”, odgovorila sam. „Ne jedemo kao što smo jele ovde.”
„Baš čudno!” odgovorila je, sa izvesnim zadovoljstvom u glasu.
Kontrolisala sam svoje ponašanje, mada sam mislila da Gordija zaista zloupotrebljava svoj položaj.
„Molim vas da nas opet stavite pod svoju zaštitu”, rekla sam. „Učiniću sve da bi mi majka bila bezbedna, sita i na toplom.”
Gostaham je delovao uznemireno, a Gordija je likovala. „Volela bih kada bi to bilo moguće”, rekla je Gordija, „ali čim ste otišle, više nas nije pratila zla kob. Feridun je platio za tepih sa visećim draguljima i za onaj koji su poručili Nahidini roditelji. Mislim da ga je Nahid ubedila da to uradi.”
„Mislim da znam i zbog čega”, rekla sam. „Rekla sam joj da se odričem njenog muža i molila sam je za oproštaj. Možda ga je ona navela da zbog mene plati odštetu.”
„Baš lepo od tebe”, rekao je Gostaham. „To nam je mnogo pomoglo.”
„Ali napuštanje Feriduna tebi baš nije išlo u prilog”, rekla je Gordija, prekidajući svog muža. „Pogledaj se sada.”
Pogledala sam naniže u svoju flekavu i iskrzanu tuniku. Delovala je neuglednije od bilo čega što bi neka služavka u Gordijinoj kući ikada obukla.
„Kada si videla Nahid?” upitao je Gostaham.
„Nisam je videla”, odgovorila sam. „Napisala sam joj pismo.”
Delovao je zaprepašćeno. „Ti si joj pisala... sama?”
Nisam videla razlog da više krijem svoje umeće. „Nahid me je malo učila da pišem”, rekla sam.
„Mašala!” uzviknuo je Gostaham. „Moje ćerke ne umeju ni pero da drže.” Gordija je delovala postiđeno jer ni ona nije umela da piše.
„Ja nisam učena”, rekla sam brzo, „ali želela sam da joj svojom rukom napišem koliko mi je žao”.
Gostaham je u čudu podigao obrve. „Uvek me iznenađuješ”, rekao je. I dalje me je voleo; mogla sam da osetim po njegovom pogledu.
„Ima još iznenađenja”, rekla je Gordija. „Verovatno nisi čula da je Nahid rodila prvo dete. Dečak je.”
Posumnjala sam da je bila trudna poslednji put kada sam je videla. Da bih preduhitrila Gordiju da me ponovo ne podseća šta sam sve izgubila, rekla sam: „Eh, da sam samo ja bila te sreće”.
„Sreća ti nije bila naklonjena”, složila se Gordija.
„Ali vama jeste”, rekla sam jer sam se već umorila od razmišljanja o kometi i slušanja da sam baksuz. „Možete li malo da pomognete sada kada mi je majka bolesna?”
„Zar već nismo učinili sve što smo mogli?” upitala je Gordija. „I zar ti nisi na grub način odbacila našu velikodušnost?”
„Strahovito žalim zbog svojih postupaka”, rekla sam jer je stvarno bilo tačno.
Gordija kao da to nije ni čula. „Ne shvatam zašto si tako siromašna”, rekla je. „Šta se desilo sa tvojim ćilimom? On je trebalo da ti donese pune šake srebrnjaka.”
Htela sam da odgovorim, ali Gordija je počela da maše rukama po vazduhu kao da juri muvu.
„Ne znam ni zašto sam te to pitala”, rekla je. „Toliko smo puta već slušali tvoja objašnjenja.”
„Ali ja moram da molim za hranu!”
„Znam”, rekla je Gordija. „Kuvarica te je videla na pijaci kod odeljka gde se prodaje meso kako moliš da ti udele novčiće.”
Zadrhtala sam od pomisli na mesara. „Nismo jele...”
„Kako to misliš ‘moli’?” umešao se Gostaham.
Pokušala sam ponovo nešto da kažem, ali mi Gordija nije dozvolila. „Nema veze”, rekla je oštro.
„Sačekaj malo”, rekao je Gostaham. „Pusti devojku da nam ispriča.”
„A zašto bismo?” upitala je Gordija drčno. Ali ovog puta je njena samouverenost iznervirala Gostahama.
„Dosta!” zaurlao je, a Gordija je na trenutak delovala postiđeno. Bila sam preneražena jer ga nikada ranije nisam čula da je obuzdava. „Zašto mi nisi rekla da ju je kuvarica videla kako prosi? Da li očekuješ da ostavim člana porodice da gladuje?”
Gordija je nespretno pokušala da odgovori. „Ja... ja sam zaboravila”, rekla je tiho.
Gostaham je gledao u nju i činilo se kao da je baš u tom času video sve njene mane ispisane na licu. Usledila je duga tišina i ona tada nije imala hrabrosti da ga pogleda.
Okrenuvši se ka meni, Gostaham je rekao: „Šta se dogodilo sa tvojim ćilimom?”
„Poslala sam ga Holanđaninu”, odgovorila sam, a glas mi je bio preplavljen bolom. „Ali tada sam morala da zalečim svoju vilicu, a kada sam otišla da ga pronađem, on je već otišao iz Irana.”
Gostaham se trgnuo; ne znam da li je to bilo jer sam pomenula vilicu ili tepih. „Nije platio?”
„Ne”, rekla sam tužno.
„Kakvo pokvareno pseto!” rekla je Gordija s gađenjem, kao da je shvatila da će sada morati prema meni da bude milosrdnija pred mužem. „Pokupio je tepihe koje je naručio ubrzo nakon što ste ti i majka otišle. Dobro je što smo mi tražili novac unapred. Trebalo je i ti isto to da uradiš.”
„Svakako”, rekao je Gostaham. „Ti stranci će odneti sve što mogu da ugrabe! Nemaju nimalo časti!”
Premeštala sam se s noge na nogu, umorna od stajanja. „Inače vam ne bih ni tražila pomoć”, rekla sam.
Gostaham me je sažaljivo pogledao i pozvao Tadžija da donese vrećicu s novcem.
„Uzmi ovaj novac”, rekao je, pružajući mi vrećicu. „Učini sve da majci bude bolje.”
„Trudiću se da vas više ne uznemiravam”, rekla sam.
„Veoma ću se uvrediti ako ne budeš javila kako se ti i majka snalazite”, odgovorio je Gostaham. „Daće Bog, navratićeš ponovo i reći nam da joj ruže cvetaju na obrazima.”
„Hvala vam”, rekla sam. „Zauvek sam vaš dužnik.”
„Neka je Bog uz tebe”, rekla je Gordija, ali ton joj je bio leden. Gostaham se namrštio na nju.
„Stvarno to mislim”, brzo je dodala.
Dok me je Ali Asgar ispraćao, držala sam ruku na Gostahamovoj vrećici s novčićima, koja je delovala teška i puna, za mojim pojasom. Verovala sam da mu je bilo žao što je bio oštar prema meni i želeo je nekako da se iskupi. Zbog toga je i ućutkao svoju ženu, bar na tren.
DOK SAM IŠLA ka Slici sveta, prošla sam kraj ljubaznog prosjaka sa patrljkom na početku Četiri bašte i zastala sam da mu dam sitan novčić. Onda sam otišla do dela bazara na kojem se prodavalo meso i potražila mesara. Slučajno sam stigla baš kada je počinjao poslednji poziv za molitvu; glas mujezina, jasan i čist, raznosio se preko trga. Osetila sam se pročišćeno.
„Ah!” rekao je mesar kada me je video. Onda je prošaputao: „Poranila si jedan dan za naš provod! Sačekaj da obrišem ruke.”
Nokti su mu bili crni od sasušene krvi. „Ne mučite se”, šapnula sam mu. „Evo novca”, dodala sam glasno, brojeći naglas da bi njegov šegrt mogao da posvedoči da plaćam. „To će biti dovoljno za meso, plus za vreme koje je vaš momak utrošio.”
Mesarevo lice pocrvenelo je od besa. Sada kada sam plaćala nije imao nikakvu moć nada mnom. Podigao je nož i počeo da seče jagnjeće srce.
„Zdravlje moje majke se popravilo, zahvaljujući vašem dobrom mesu”, rekla sam. „Bili ste veoma ljubazni što ste mi dali hranu na poverenje.”
Mesar je zastao i pokupio novčanice rukom zamazanom krvlju. „Baš si imala sreće”, procedio je.
Da bi ga ostali čuli, glasnije je dodao: „Zahvali Bogu što je ozdravila”.
„Hoću”, rekla sam. Osećala sam se kao da sam upravo umakla najcrnjoj sudbini u svom životu. Robovala bih Bogu, tepisima ili Gostahamu, ali nikada više ne bih robovala užicima drugog čoveka.
Vratila sam se u Melikinu kuću i poslužila porodicu paprikašem koji sam napravila, iako Melika još nije stigla kući Ovi su izgledali raspoloženije nego pre nekoliko dana. Dečaci su se lepše ponašali jer više nisu bili nervozni zbog gladi. Davudu je bilo dovoljno dobro da je mogao sam da se kreće po sobi. Ali najveća promena bila je na mojoj majci. Temperatura joj je konačno spala, a koža lica je poprimila normalnu boju. Zahvalila sam se blaženoj Fatimi zato što se zauzela za majčino zdravlje.
Melika je te večeri stigla kući dosta kasno sa samo jednim tepihom preko leđa i lakog koraka. „Prodala sam jedan!” objavila je ponosno s vrata dok je ulazila. Porodica koja se nedavno doselila u Isfahan kupila ga je da bi opremila svoj novi dom. Supruga je uočila da su Malekihini čvorovi gusti, a cena niska i rekla joj je da bi radije pomogla sirotoj mladoj ženi nego bogatim trgovcima sa bazara.
Svi smo radosno uzviknuli: „Hvalim te, Bože!”
Melikini dečaci bili su uzbuđeni zbog blistavih srebrnjaka u njenim rukama. Te noći, kada je Melika jela, svi su bili toliko veseli da smo odlučili da postavimo korsi. Založili smo golubiji izmet u peći, stavili žeravice u veliki metalni sud i spustili ih ispod niskog stola. Melika je preko toga stavila ćebe, pazeći da dečaci ne dodirnu vreli sud nogama. Okupili smo se i sami pokriveni ćebadima i grejali smo se uz izuzetnu vrelinu žeravica. Prvi put tokom više nedelja pili smo jak čaj i grickali šećer sa šafranom. Melika je milovala po kosi svoje dečake dok nisu zaspali. Onda je Davud pričao viceve, a zvuk majčinog smeha, koji sam inače retko mogla da čujem, ispunio mi je uši najdivnijom muzikom.
TOKOM NAREDNA DVA MESECA majka se sporo oporavljala. Pošto nije mogla da stoji a da se pri tom ne zamori, sa svoje postelje mi je objašnjavala koje sušene biljke da kupim na bazaru i upućivala me kako da pravim lekove. Natapala sam ih, pakovala i odnosila Amiru, koji ih je sam uspešno prodavao. Lekovi su donosili dovoljno novca za hranu, ali nismo mogle da ostavimo na stranu malo za vunu. Žudela sam da započnem novi tepih, jer je to bio jedini način da popravimo naše imovno stanje, a još uvek sam sanjala o tome da unajmimo druge da nam pomažu.
Kada sam rekla Meliki šta bih želela, delovala je sumnjičavo.
„Da kupiš vunu i unajmiš žene – kojim novcem?” pitala je.
„Šta je sa srebrnjacima koje si dobila od prodaje tepiha?”
Melika je coknula jezikom. „Suviše je rizično”, odgovorila je, „ali ako sakupiš neki novac, ja ću ti dodati”.
Ranije bi me možda naljutilo to što nisam mogla da je ubedim, ali sada sam uviđala da ima pravo da bude oprezna. Pošto nikada prodajom lekova ili prosjačenjem ne bih zaradila dovoljno novca za vunu, na kraju je moglo da se učini samo jedno. Pošto mi se majka oporavljala, osećala sam obavezu da obavestim Gostahama i Gordiju da je njihova milostinja pomogla. Obukla sam staru Nahidinu svečanu odeću – purpurni ogrtač sa krznom na dnu rukava i ružičastu tuniku – i ponovo otišla da ih posetim.
Kada sam stigla, Gordija nije bila kod kuće. Ali Asgar mi je rekao da je otišla da poseti Nahidinu majku, što je sigurno značilo da su se porodice izmirile. Uveo me je u radnu sobu u kojoj je Gostaham radio na skicama.
„Uđi i sedi!” rekao je, viknuvši Šemsi da donese kafu. „Kako ti je majka?”
„Mnogo bolje”, odgovorila sam„,i to zahvaljujući vama. Za novac koji ste mi dali kupila sam sveže meso, koje joj je pomoglo da se oporavi. Hvala vam što ste mi pomogli da je spasem.”
„Hvalim te, Bože, iscelitelju ljudi”, odgovorio je.
Pogledala sam papir u Gostahamovom krilu. Crtež je bio lep poput rascvetanog parka. „Na čemu radite?” upitala sam.
„Na tepihu sa čempresima”, rekao je. Drveće je bilo visoko i tanko, sa manjim ispupčenjem u sredini, koje je ličilo na ženske kukove. Bili su okruženi raskošnim venčičima od cveća. Kada sam videla Gostahamov crtež, poželela sam da ponovo radim s njim.
„Amu”, rekla sam, „kao što znaš, sada nemam zaštitnika, tako da moram da radim sve što mogu da bih časno zaradila novac.”

„Istina”, rekao je Gostaham, „ali sada je vreme da preuzmeš rizik na sebe, jer ćeš uvek biti neko ko rizikuje”.
Bio je u pravu. Nisam mogla da se obuzdam; rizik je prosto bio deo moje prirode. „Možete li uopšte da mi pomognete?”
„Možda, ako budeš sa sigurnošću mogla da isporučiš ono što zahtevam”, rekao je, pogledavši me obazrivo. „Ali, možeš li?”
Znala sam da sam uvek pobuđivala njegovo interesovanje zbog svog talenta i srčanosti. Nikada to nije video kod svoje žene i ćerki, koje su se zadovoljavale time što im je ugađano. Ali sada je isto tako imao razloga da mi ne veruje. Duboko sam uzdahnula.
„Obećavam vam, amu, sada sam naučila”, rekla sam. „Skoro mi je bolest odnela majku. Prosila sam na bazaru i trpela najgore uvrede od nepoznatih ljudi. Pomirila sam se s tim da skromno živim. Neću se protiviti vašim mudrim savetima – barem ne kada se bude radilo o tepisima.”
Gostaham je odlutao pogledom u daljinu, a oči su mu bile pune kajanja. Pročistio je grlo nekoliko puta pre nego što je mogao da govori. „Ogrešili smo se o tebe”, konačno je rekao.
„I ja o vas”, odgovorila sam. „Žao mi je zbog nevolja koje sam nanela vašem domaćinstvu, jer sam najviše volela da učim kraj vas.”
Gostaham me je pogledao kao da me ponovo procenjuje. Verujem da je mogao da vidi kako sam se promenila. Bila sam smirena, oprezna i jaka, ne tvrdoglavo dete kakvo sam nekad bila.
„Vreme je da ispravimo greške”, rekao je. „Ako si sigurna da možeš da ispuniš ono što od tebe zahtevam, pronaći ću način da ti pomognem.”
„Učiniću sve što od mene tražite.”
„Potrebni su mi radnici”, rekao je. „Ovaj tepih sa čempresima je privatna narudžbina, a pomoćnici sa kojima obično radim suviše su zauzeti. Ti sada znaš kako da čitaš skicu, tako da možeš da uzvikuješ boje i nadgledaš rad. Davaću tebi i još dvema radnicama dnevnicu da napravite tepih, kao i vunu.”
Bila sam presrećna. „Hvala, amu, na vašoj velikodušnosti”, rekla sam.
„Polako”, odgovorio je. „Uslov je da svakodnevno posećujem tvoju radionicu da bih se uverio da se sve odvija po mom preciznom planu.”
„Naravno”, odgovorila sam. „Naš dom će biti otvoren za vas. A za koga je tepih?”
„Za jednog Feridunovog prijatelja”, rekao je.
Bila sam zapanjena. „Znači, više nije ljut?!”
„Izgleda da nam je sve oprostio”, rekao je Gostaham. „Kao i Nahidini roditelji, koji su obnovili svoju narudžbinu za tepih baš pre nekoliko dana.”
„Baš mi je drago”, rekla sam jer sam mogla da osetim da je Gostahamu sada mnogo lakše kada su srebrnjaci obezbedeni.
Ispili smo kafu. Lepo sam se osećala što sam ponovo kod Gostahama. Ipak, sada su okolnosti bile drugačije pošto više nisam bila njegova sluškinja. Mada nisam imala njegovu zaštitu, nisam više bila pod njegovim i Gordijinim uticajem. Bio je u pravu, uvek ću rizikovati. Možda je bolje biti nesputan.
„Amu”, rekla sam, „mogu li da ti pokažem nacrt na kojem radim?” Skicirala sam neke šare za tepihe dok su majka i Davud spavali zbog bolesti.
Zabacio je glavu i nasmejao se. „Ti si jako neobična devojka”, odgovorio je. „Uskoro ćeš imati sedamdeset sedmoro ljudi koji će raditi za tebe, siguran sam u to.”
Pokazala sam mu crteže i pitala ga da me posavetuje u vezi sa bojama. Bio je to jednostavan tepih sa suncem koje sija i spletom sićušnih cvetova, i nadala sam se da će se takav dezen dopasti mladim ženama koje uživaju kupujući moderne stvari na bazaru. Gostaham ga je pažljivo osmotrio, ali onda sam videla da mu se na čelu produbljuju bore, što je bio pouzdani znak da nešto nije u redu. Podigao je pogled i rekao: „Nemoj to da praviš”.
Bila sam zatečena i samo sam zurila u njega.
„Ako budeš probala da prodaš ovaj tepih, takmičićeš se sa tkačima tepiha iz čitave zemlje koji koriste istu šaru. To je dobar dezen, ali ti možeš i bolje.”
Pomislila sam koliko je mnogo vremena bilo potrebno Meliki da proda jedan od svojih tepiha sa probijanjem sunčevih zraka, iako je bio veoma kvalitetan. Nisam želela da se mučim koliko i ona.
„Šta bih onda trebalo da uradim?”
„Napravi još jedan tepih sa perjem, poput onoga koji si dala Holandaninu”, rekao je Gostaham.
Trgnula sam se kada sam se setila svoje ludosti, koja me je toliko mnogo koštala. Bilo mi je bolno da se ponovo toga prisećam.
„Taj tepih je pokazao da si dizajner čiji rad ne može da bude izjednačavan sa ostalima”, rekao je Gostaham blažim glasom. „To je jedini način da zaradiš u ovom poslu.”
„Drago mi je da vam se dopao”, rekla sam.
„Još uvek ne razumeš”, odgovorio je. „Prava je retkost kada neko ima dara da osmisli nešto tako prefinjeno i vredno. Treba da neguješ taj talenat, ne da ga zanemaruješ.”
Osetila sam kako mi je krv jurnula ka glavi. Nakon svega što se dogodilo, bilo mi je teško da nešto izustim. Tihim, napetim glasom, gledajući u tepih, rekla sam: „Amu, hoćeš li da mi pomogneš? Jer ne znam kako sama da ga uradim.”
„U pravu si, ne umeš sama da ga uradiš”, rekao je. „Drago mi je da si to konačno uvidela.”
„Jesam”, rekla sam pokorno.
„Onda, hoću, pomoći ću ti koliko budem mogao. Vrlo rado.”
Njegov entuzijazam me je ohrabrio da zatražim unapred dnevnice za tepih sa čempresima, naročito zbog toga što Gordija nije bila tu da ga spreči. Nasmejao se što sam tako smela i, na moje zadovoljstvo, odmah mi dao srebrnjake.
Oprostila sam se i zaputila se ka Melikinoj kući pevušeći tiho za sebe. Vazduh je još bio prohladan, a Nova godina i početak proleća dolazili su tek za nekoliko nedelja. U daljini je svetlela limunžuta kupola šahove privatne džamije kao živorodno sunce. Od nje sam osetila toplinu u sebi, iako mi je koža bridela od hladnoće.
Kada sam stigla kući, saopštila sam vest Meliki i Katajun. Bile su oduševljene jer smo sada imale obezbeđenu platu nekoliko narednih meseci rada. Melika se čudila tome ko nam je naručio tepih. „Vratila si se kod strica nakon što vas je oterao?” zapitala je. „Kakva hrabrost!”
Zadovoljno sam se nasmejala. Bila sam hrabra, ali više nisam brzopleta. Konačno sam uvidela razliku.
Melika je rekla da će dodati svoj deo plati koju sam primila unapred da bismo mogle da kupimo vunu za moj tepih sa perjem, što će mi omogućiti da odmah otpočnem rad na njemu.
Prvi put u poslednjih nekoliko meseci u kući je bilo toliko radosti da niko nije želeo da spava. Ponovo smo postavili korsi i grejali se ispod. Napolju je lagano počeo da pada sneg, ali mi smo se osećali prijatno. Pogledala sam unaokolo dok smo razgovarali i pili jak čaj. Iako nismo bili članovi iste porodice, Melika i Davud su se ponašali kao da jesmo. Mada smo predstavljale strahovito opterećenje za njih, nikada nam nisu rekli da nismo dobrodošle. Delili su sve što su imali i zahvaljivali nam na svemu što smo im pružile. Ovo je, pomislila sam, moja prava porodica, jer su nas voleli i pomagali nam kada je bilo teško bez ikakvog prigovaranja.
„Da li bi neko želeo da čuje priču?” najednom je zapitala moja majka. Uspravila sam se, potpuno iznenađena. Mesecima se nije oglašavala, poput slavuja zimi. Sada sam bila sigurna da je bila na putu oporavka.
Dečaci su povikali da žele i obećali da će sedeti mirno. Melika ih je milovala po kosi, i čak je i Davud delovao dovoljno dobro tako da je ostao budan tokom priče. Svi smo se okrenuli ka majci iščekujući. Ponovo je bila lepa, obrazi su joj blistali od toplote korsija, oči se užarile, a gusta seda kosa bila je povučena tako da joj ne zaklanja lice. Počela je da govori medenim glasom, koji je moj otac uvek hvalio a mene uljuljkivao, tako da sam se vratila u vreme kada smo zajedno sedeli u našem selu i slušali, čvrsto zapleteni u mreži njenih priča.

Najpre ne beše ničega, a onda postade. Pre Boga nikoga ne beše.

Bila jednom devojka po imenu Azada, koja je, po prirodi, bila odrešita i sigurna u svoje odluke. Od vremena kada je još bila dete, Azada je uvek znala šta više voli: bademe u odnosu na pistaće, gugut golubica u odnosu na pesmu slavuja, tihu prijateljicu Laleh u odnosu na brbljivicu Komri. Čak i kada je došlo vreme za udaju, Azada se nije ponašala kao ostale devojke, koje su drhtale od straha pod svojim velovima. Već je jednom videla svog muža kada je došao da se divi njenoj crvenoj kosi i mlečnom tenu i ispijao sok od višanja s njenom porodicom. Kada ga je videla i čula kako govori s knedlom u grlu o svom omiljenom konju, znala je da je on čovek koji zna šta je nežnost. Pogledala je u majku, sklopila oči i držala ih na trenutak zatvorene da bi izrazila svoj pristanak.
Azada i njen muž živeli su harmonično dve godine i za to vreme je on čeznuo da ode na hodočašće u Mashad. Diveći se muževljevim religioznim osećanjima, koji su se produbili tokom godina koje su proveli zajedno, Azada ga je podsticala da putuje, znajući da nemaju dovoljno novca da putuju zajedno. „Ja ću ići na hodočašće drugi put”, rekla mu je blago, „kada moje srce bude spremnije”.
Azadin muž otišao je na put, mrmljajući kako je zahvalan Gospodaru vasione jer mu je podario takav dragulj od žene. Zamolio je brata da tokom njegovog odsustva brine oAzadi kao o sestri, obezbedivši se tako da ona ne bude gladna i da joj neko ne naudi.
Njen dever se uvek držao na distanci, ali to se promenilo čim joj je muž otišao. Rano ujutru, kada bi ustala i izašla iz sobe da doručkuje, njen dever bi rekao: „Joj, Azado! Tvoje lice je glatko i belo poput meseca koji je baš sada kliznuo u spoljne sfere nebesa!” A uveče: „Joj, Azado! Tvoja kosa blista kao poslednji zraci sunca koji se povlače pred mrklom noći!” Azada bi se ljubazno nasmešila i rekla da mesec, sunce ili zvezde nagoveštavaju da će vreme biti lepo. U sebi je želela da dever uskoro nađe sebi ženu.
Kako su meseci prolazili, Azada je čeznula za svojim mužem, a njegov brat čeznuo je za Azadom. Kad god bi mogao, očešao bi se o njenu odeću ili kosu, ili bi stao suviše blizu dok bi razgovarali tako da je ona uvek uzmicala. Provodila je mnogo vremena sama u svojoj sobi i kada bi se pojavila zbog hrane ili drugih potreba, on ju je uvek čekao. Jednog dana kada je pokušavala da se iskrade iz sobe u sumrak, osetila je kako ju je nešto cimnulo za tuniku i videla ga je kako čuči kraj vrata u mraku. Pre nego što je uspela bilo šta da kaže, zgrabio ju je za noge i oborio na zemlju. Za trenutak je njegovo telo prekrila njeno i zahtevao je da mu se poda. „Inače ću”, rekao je, dok je ona na svom obrazu osetila njegov vreli dah sa mirisom luka, „svima reći da si jurila vojnika dok ovaj više nije mogao da te zauzda, i prva priča koju će tvoj muž čuti biće o tvojoj preljubi”.
Azada je vrisnula da bi pozvala svoju sluškinju, primoravajući svog devera da siđe sa nje. Onda se sva uplašena zaključala u svojoj sobi. Te noći je njen dever došao do vrata i šapnuo kroz ključaonicu da će joj dati sedam dana da mu se prepusti, a to se pretvorilo u šest, pa u pet, pa u četiri, dok svi dani nisu prošli.
Osmog dana grupa ljudi u kojoj je bio i njen dever provalila je u sobu. Dok je Azada sedela u tišini i šila, on je objavio da je ona kriva zbog preljube. Doveo je četiri svedoka pred sudiju, od kojih se svaki zakunuo da je video sam čin preljube i ona je odmah, istog dana trebalo da bude kažnjena.
Muškarci su odveli Azadu duboko u pustinju, iskopali rupu i zakopali je do struka. Pošto je bila zaglibljena u pesku, posmatrala ih je kako skupljaju kamenje, koje su stavili na gomilu kraj nje. Sunce je pržilo Azadu po licu, a ruke su joj bile čvrsto priljubljene uz telo tako da u trenutku kada su kamenice poletele ka njoj, ona nije mogla da se brani. Krv joj se slivala u oči i ubrzo je videla samo krugove svetlosti koji su podsećali na rasprskavaj uće zvezde. Glava joj je pala na ramena kao da je slomljena. Kada su muškarci zadovoljno konstatovali da više ne diše, otišli su, očekujući da će tu uskoro ostati samo njene kosti da blistaju na suncu.
Rano narednog jutra, beduin koji je prolazio pustinjom pomislio je da je neobična prilika koju je uočio sigurno priviđenje. Kada je prišao, primetio je da joj se usne pomeraju. Beduin je otkopao Azadu, stavio njeno telo na kamilu i doveo je kući svojoj ženi, koja ju je negovala dok joj rane nisu zacelile.
I pored toga što je Azadino srce ostalo ispunjeno tugom, bilo je samo pitanje vremena kada će njena lepota ponovo procvetati – kosa joj je opet bila crvena kao da je bojena kanom, koža belu kao mleko, a usne kao ružičasti korali. Smiten, beduin, pitao ju je da mu bude druga žena. Kada ga je obazrivo podsetila da ona već ima muža, obećao je da će brinuti o njoj kao o svojoj sestri i držao se svoje reči.
Ali većinu muškaraca Azadina lepota podbadala je poput igle. Jedan od tih ljudi bio je i beduinov sluga, čije bi srce zadrhtalo kad god bi se Azada približila. Ako bi prošao kraj nje dok je išla po vodu, promrmljao bi odlomak iz poezije koja uzburkava dušu, ali ona je ostajala gluva za njegove slatke reči. Jedne noći kada više nije mogao da izdrži da bude odbijan, zapretio je da će počiniti zločin ako ona ne želi da popusti. Ali Azada je ostala nepokolebljiva i odbila ga je iz poštovanja prema svom mužu. U očajanju, pomračenog uma od požude, sluga je uzeo kamen u bašti i potražio beduinovo jedino dete, bebu koja je spavala u svom krevecu. Udario je dete po glavi i slomio osetljivu lobanju, a onda sakrio okrvavljeni kamen ispod Azadinog jastuka.
Kada su otkriveni detetova smrt i kamen, beduin je pozvao Azadu, dok su mu se suze slivale niz lice. „Joj, Azado!” rekao je. „Povratio sam te u život. Zar mi tako vraćaš, krvlju i ubistvom?”
„Milostivi gospodaru, molim vas da razmislite”, odgovorila je. „Kakav bih motiv ja imala da ubijem dete čoveka koji me je spasao? Pogledajte oko sebe: ko bi još želeo da počini takvo nedelo?”
Beduin je znao da je sluga uvek čeznuo za Azadom. Borio se da savlada svoja osećanja, shvatajući da je Azada u pravu. Nikada nije učinila nešto što bi poljuljalo njegovo poverenje.
„Verujem da si nedužna”, rekao je lagano. „Ali ako budeš ostala, svaki put kada te moja žena pogleda, osetiće bol. Nijedna žena ne bi podnela da je stalno podsećaju na toliku tragediju. Žao mi je što ću te izgubiti, ali moraš da odeš.”
Beduin je dao Azadi vreću srebrnjaka i ona je otišla noseći samo novac i odeću na svojim leđima. Ne znajući šta da radi, zaputila se ka luci i pronašla brod koji je plovio za Baku, mesto u koje je otišao jedan od njenih stričeva pre mnogo godina da bi se obogatio. Kapetanu je dala sav novac i on je obećao da će putovati bezbedno i da joj niko neće nauditi. Ali samo nekoliko dana nakon što su podigli jedra kapetana je počeo da uznemirava pogled na Azadinu plamenu kosu i obraze poput rascvetalih ruža.
„Ali ja sam udata žena!” bunila se Azada pokrivajući svoju kosu i telo i želeći da je rođena sasvim obična poput njene prijateljice Laleh.
Azada je umakla kapetanovim pohotnim rukama i molila se Spasitelju ljudi. Nekim čudom, nebo se smračilo i strahoviti vetar uzburkao je vodu. Kada su talasi postali visoki kao kuće, čak i najokoreliji moreplovci počeli su da se mole sa njom. Iznenada se začulo glasno i snažno pucanje i brod se raspolutio, a sve na njemu počelo je da pada u more. U vodi je Azada osetila kako je u obraz udara komad trupa broda. Popela se na njega, a njena tunika talasala se u vodi za njom. Satima je sama plutala i mada je imala razlog da veruje da će umreti od gladi ili žeđi, iznenadilo ju je to koliko je bila smirena, jer se nebo, more i ptice nisu uznemiravali što je ona bila tu.
Nakon čitave noći i dana, Azada je uočila tanku liniju kopna. Odveslala je do obale i bacila se na pesak, a sve ju je bolelo od zamora. Obraz joj je natekao kao dinja od udarca olupine koja ju je spasla. Jedva je mogla da otvori desno oko.
U blizini je primetila telo jednog od mornara, koji se izgleda udavio. Otpuzala je do njega iproverila da li diše, uverivši se da je mrtov. Onda je odbacila svoju natopljenu odeću i navukla njegovu stvrdnutu od soli. U njegovom džepu našla je nož. Izvukla ga je, osmotrila oštro sečivo i dosetila se kako da se reši svog jada.
Oduvek je znala šta želi; lako je donosila odluke. Kako se bližila ovoj, oklevala je jer je bila sumnjičava. Kako da ostvari ono što je naumila ? Sedela je držeći nož sve do zore, dok je nisu uznemirili zvuci ribara, koji su se pripremali da porinu svoje barke. I iznenada je Azada, koja je bila toliko iscrpljena da nije mogla ništa više da podnese, donela odluku.
Podigla je uvojak svoje kose i prislonila ga na oštricu, odsecajući ga što bliže koži glave. Onda je odsekla drugi uvojak i tako redom. Pramenovi crvene kose su se gomilali, izdizali i talasali oko nje, a zatim bili odvučeni u more, poput neobičnog stvorenja koje se vraća u dubine. Kada je završila, prvi put je osetila noćni vazduh na koži glave i zadrhtala je od zadovoljstva kao da ju je neko pomilovao. Na glavu je stavila mornarevu kapu, udaljavajući se od njega, i zaspala kao mrtva.
Kasnije tog jutra grupa ribara pronašla ju je zajedno sa gomilom srebrnjaka, koja je bila deo brodskog tovara. Znajući da takvo blago treba da prijave šahu, odveli su Azadu do njegove palate da objasni šta se dogodilo.
Azadi, čije je telo bilo nagriženo od soli i izubijano, šah je delovao tako čisto kao da se kupao u svetlosti. Bio je odeven u odoru od crvene svile, a lice mu je blistalo pod turbanom po kojem su bile izvezene ruže i svetlucali rubini.
„Tvoje ime?” zapitao je šah.
„Ja sam Amir, sin pomorskog kapetana”, odgovorila je Azada što dubljim glasom.
„Sigurno si bio lep mladić pre ove nesreće!” uzviknuo je šah. „Lice ti je izudarano i u modricama, a opet ti je milostivi Bog poštedeo život.”
Azada se skoro nasmejala, a telo joj se ispunilo olakšanjem kada je pomislila na to kako je ružna. Suzdržavajući se, odgovorila je:
„Sav teret sa očevog broda more je nanelo na vašu obalu, ali moj je otac, avaj, izgubljen. Nudim vam svu njegovu robu u zamenu za samo jednu stvar.”
„Dozvoljavam da izneseš svoj zahtev”, odgovorio je šah.
„Od sada se odričem putovanja i sticanja novca “, rekla je. „Samo mi sazidajte kamenu kulu blizu mora gde niko neće svraćati i tamo ću obožavati Prvog među vernicima do svoje smrti.”
„Neka bude tako”, odgovorio je šah, otpustivši Amira i ne pogledavši ga više.
Amir se zaputio ka gradskom trgu. Nekoliko ljudi izrazilo je svoje žaljenje zbog njegovog gubitka i ponudilo obloge za njegovo lice. Kasnije mu je gostioničar obezbedio krevet u sobi sa drugim muškarcima. Malo su se šalili s njim, pokušavajući da mu odagnaju tugu, a njihove oči klizile su preko njegovog lica nezainteresovano kao da su gledali mulu. Kada je Amir navukao preko sebe ćebe, znao je da će prvi put spavati mirno od vremena kada je ostavljen da umre u pustinji. Te noći je sanjao kamenu kulu u kojoj će živeti slobodno i zaboravljen od svih i više neće slušati grozničave reči ljubavi, već samo umirujuće zvuke mora.
Amir je posvetlo život Bogu, a glas o njegovoj predanosti proneo se čitavom zemljom. Njegov ugled bio je toliki da je šah, kada se razboleo, pozvao Amira da bude njegov naslednik, jer nije znao nikoga časnijeg od njega. Ali umesto da prihvati, Amir je otkrio da je žena. Zaprepašćen ovim ispoljavanjem poniznosti, šah je zamolio da Azada izabere muškarca koji će biti dobar vladar.
Do tog vremena Azada je već postala poznati iscelitelj. Svakog dana dolazili su hodočasnici do kamene kule da mole za blagoslov i traže dar isceljenja. Jedan od njih bio je i Azadin dever. Kada se muž vratio sa hodočašća, zatekao je svog brata paralisanih udova i ponudio se da ga odvede do kamene kule da potraže lek.
Drugi koji je molio za pomoć bio je beduinov sluga. On je misteriozno oslepeo i beduin je obećao da će ići s njim do mudraca iz kule. Četiri muškarca srela su se na putu i rešila da putuju zajedno.
Azada ih je, naravno, prepoznala kada su prilazili, ali pošto je bila prerušena u muškarca, oni nju nisu. Kada su je muškarci zamolili da im pomogne i izleći ih, ona je zahtevala da priznaju svoja nedela.
„Otkrite sve što vam leži na srcu “, rekla im je, „jer ćete tek tada biti izlečeni. Ako nešto ostane skriveno, izvesno je da ćete ostati bolesni.”
Muž njenog brata postiđeno je otkrio da je žudeo za ženom, lažno je optužio za neverstvo i ubio je. Sluga je priznao da je i on strašno želeo jednu ženu i da je smrskao bebinu lobanju kada ona nije pristala da bude s njim. Kada je istina bila izrečena, Azada je ponudila da se pomoli Bogu, koji je oslobodio muškarce njihovih muka. Sada je njen dever mogao ponovo da hoda, a sluga da vidi. I jedan i drugi molili su za oproštaj zbog onoga što su počinili, a Azada im je dala oprost.
Onda se razotkrila pred svojim mužem i sva ljubav, koje su bili lišeni toliko dugo, pokuljala je kao reka. Azada je postavila svog muža za šaha, a beduina za svog vezira i od tada je pravda zavladala njihovom zemljom.

Dečaci i Davud su zaspali. Melika se zahvalila majci na priči i sklupčala se kraj muža. Samo smo majka i ja ostale budne.
„Kakva priča!” rekla sam. „Azada je sigurno imala ogromno srce kao Fatima kada je oprostila onima koji su se toliko ogrešili o nju.”
„Ispravno je postupila”, rekla je moja majka nežno, tražeći moj pogled. Pogledala sam i ja u nju i kada sam videla koliko je ljubavi u njenim očima, iznenada sam shvatila šta je mislila. Oprostila mi je uprkos bolu koji sam prouzrokovala. Neko vreme sedele smo bez reči i prvi put otkako smo napustile Gostahamovu i Gordijinu kuću, bila sam smirena.
Majka i ja smo se približile jedna drugoj i sedele tako što su nam se kolena dodirivala da bismo mogle da razgovaramo, a pri tom nikoga ne probudimo. Kada se korsi ugasio, stavile smo između nas uljanicu i prebacile ćebad preko ramena. Vetar je napolju zavijao, a sneg je zamenila ledena kiša. Kada je moj pamučni ogrtač potamneo od kapi, pomerila sam se sa mesta gde je prokišnjavalo. Uprkos hladnoći, ostale smo budne razgovarajući o svemu što smo doživele proteklih godina: o lošem uticaju komete, o očevoj preranoj smrti, neobičnom Gostahamovom domaćinstvu i čudu koje je predstavljao Isfahan. Najpre je samo majka govorila, ali ubrzo sam ja počela da pričam umesto nje. Reči su pocurele iz mene i osećala sam se kao da sam u svetom hramu i šapućem istinu koja mi leži na srcu direktno u uvo sveca.
Majka je pažljivo slušala, kao što sam ja mnogo puta ranije slušala njene priče. Ponekad se činilo kao da ju je iznenadilo nešto što sam rekla, ali njen pogled bio je nežan i osećala sam kao da izrastam u ženu pred njenim očima. Pričala sam sve dok se petlovi nisu napolju oglasili, nagoveštavajući zoru.
Majka je rekla: „Kćeri moja, tvoje srce je sada čisto kao karneol jer si rekla istinu”.
Ugasila je uljanu lampu i zavukla se ispod pokrivača, sklapajući oči. Zevnuvši, zauzela sam mesto kraj nje, zadovoljna i umorna. Kada se majčino disanje primirilo i postalo ujednačeno, setila sam se komete, hadži Alijevih predviđanja i koliko su me ona namučila. Da li postoji nekakav razlog zbog kojeg moram večno da živim pod nesrećnom zvezdom, sada kada je prošla godina komete? Činilo mi se kao da je i sama Azada bila pod takvim lošim uticajem, jer je njena sreća nestala, ali se kasnije vratila i bila još sjajnija nego ranije. Čak ni njena patnja nije bila zaludna, jer joj je srce toliko poraslo da je mogla da oprosti onima koji su se o nju ogrešili.
Nisam mogla da naslutim šta mi je sudbina spremala, ali sam znala da ću se upinjati da vodim ispravan život, baš kao što je to činila i Azada. Setila sam se svog oca i njegova ljubav prostrujala je kroz mene kao reka. Kako sam padala u san, mogla sam da ga čujem kako me savetuje. Rekao je: „Pouzdaj se u Boga, ali uvek priveži kamilu za nogu”.

SEDMO POGLAVLJE


Konačno se nazirao kraj zime. Vreme se prolepšavalo, donoseći blagu kišu i prve tople dane u godini. Pošto se približavala Nova godina, spremale smo naš dom i same se pripremale da je dočekamo. Melika, moja majka i ja brisale smo pod u našoj sobici, čistile dvorište, prale posteljinu, brisale prašinu sa to malo stvari koje smo posedovale, prale našu dronjavu odeću i same se kupale, da bismo mogle da dočekamo proleće osvežene i pune nade.
Prvi dan Nove godine proslavili smo uz obilan obrok, koji se sastojao od piletine sa povrćem, a onda smo odveli Salmana i Šahvalija da se igraju kraj reke. Kada su dečaci smočili svoje noge, delovali su oduševljeno, jer odavno nisu mogli bezbrižno da uživaju. Nakon što su deca završila sa igranjem, svi smo seli u čajdžinicu ispod mosta Trideset tri luka i okrepili se vrućim čajem i kolačima napravljenim od mekih svežih urmi. Činilo se kao da reka pleše kraj naših nogu, a povremeno bi nas poprskala osvežavajućim kapima. Bio je to prvi put da smo se svi mi, uključujući i Davuda, osećali dovoljno dobro i mogli smo da odemo zajedno na izlet kao porodica.
Sledećeg dana, iako su svi u Isfahanu otpočeli petnaestodnevni odmor, Melika, Katajun i ja počele smo da radimo na tepihu sa čempresima za Gostahama. Bilo je teško odmaći s poslom u dvorištu punom dece, koja su nam se motala kraj nogu, i mnogobrojnim komšijama, koji su dolazili i odlazili, naročito tokom praznika. Ali radile smo i pored gungule, jer ništa nije moglo da umanji značaj pravljenja ćilima kojim bi Gostaham bio oduševljen.
Čim se praznik završio, Gostaham je došao prvi put u posetu da proven kako napredujemo. Kada je stigao, delujući gospodski u ogrtaču od svile boje indiga preko bluze boje šafrana i sa purpurnim turbanom, skočila sam iza razboja da ga pozdravim. Melika i Katajun obasule su ga izrazima zahvalnosti pošto je bio naš dobrotvor, dok su pogled držale prikovan za razboj iz poštovanja.
Gostaham je u neverici gledao oko sebe po dvorištu. Prljavi dečačić sa slinavim nosem skupio se kod vrata svoje kuće zaprepašćen zbog Gostahamovog dolaska, dok je devojčica u odrpanoj odeći potrčala kod roditelja. Već je bilo toplo i u dvorištu se osećao težak miris nogu, koji je poticao od cipela koje su ostavljane ispred vrata. Majka je zamolila Gostahama da sedne i popije čaj, ali kada je miris došao do njegovih nozdrva, izraz gotovo neprikrivenog gađenja zatitrao mu je na licu i on je rekao da se neće zadržavati. Nije ni okusio slabi čaj, koji je ipak spušten u njegovoj blizini, uz ne toliko svežu ali ukusnu poslasticu sa šafranom, koja je privukla gomilu muva.
Gostaham je osmotrio ćilim sa obe strane da proven gustinu čvorova i da li ima odstupanja od dezena i izjavio da je zadovoljan redovima koje smo završile. Onda je rekao da ima neodložnog posla na drugom mestu i okrenuo se da pođe. Potrčala sam za njim i zahvalila mu što je došao.
„Neka je Bog s tobom, dete moje”, rekao je, kao da je božja pomoć jedino što može da me spase. Posmatrala sam kako je uzjahao konja koji ga je čekao. Pre nego što je odjahao, rekao je gotovo sa divljenjem: „Mašala! Ni zemljotresi, ni zaraze, niti beda ne mogu da te spreče da izrađuješ tepihe koji zadivljuju posmatrača.”
Vratila sam se do razboja lakim korakom. Melika i Katajun posmatrale su me iščekujući šta ću reći i ja sam ih obasula pohvalama i uverila ih da je naš zaštitnik zadovoljan onim što smo uradile. Osetivši olakšanje jer smo položile prvi ispit, pevušila sam imena boja poput slavuja sve do ručka.
Nakon jela, ostali su preuzeli kućne poslove, dok sam ja usmerila svoju pažnju na tkanje novog tepiha sa perjem. Ovog puta bilo je mnogo lakše jer sam dobro znala šaru i izabrala sam boje na osnovu Gostahamove kritike mog prvog pokušaja, trudeći se da dezen deluje još otmenije. Uživala sam u radu. Prsti kao da su mi leteli preko čvorova poput ptica koje klize nad površinom reke, a tepih je proticao pod mojim prstima poput vode.
U dvorištu je bilo vruće i morala sam da brišem znoj sa čela. Povremeno mi je majka donosila vodu pomešanu sa esencijom ruže da bih se okrepila. Ali ja sam bila usmerena na svoj rad i nisam primećivala decu u dvorištu i zvuk njakanja magaraca koji su nosili tovare duž ulice. Kao da sam živela na površini tepiha, okružena umirujućim bojama i njegovim prikazom večnog mira. Izgubljena u njegovoj lepoti, zaboravila sam na bedu oko sebe. Kada se spustila noć, majka je morala da me odvuče od posla i podseti me da moram da jedem, odmorim ruke i protegnem se.
Majka je recitovala:
Moja ljubav je uskog struka kao čempres.
I kada vetar duva, moja ljubav
niti puca niti se povija.

Bilo je to nekoliko meseci nakon što smo dovršile tepih sa čempresima za Gostahama. Položile smo ga u dvorištu i okupile se oko njega da se divimo odozgo i vidimo kako će izgledati svom vlasniku.
„Poput vrtova koji nas čekaju, ako bude volja Božja!” izjavio je Davud. „Njegov vlasnik će se osećati blaženo kada se bude odmarao na ovakvom blagu.”
Salman i Šahvali bili su toliko uzbuđeni da su trčali po tepihu dok se konačno nisu sudarili i pali upletenih ruku i nogu.
„Kao da si u parku!” rekao je Šahvali, i zaista, tako raširenih nogu i ruku u svim pravcima, činilo se kao da je zalutao u samo središte vrta.
Počela sam da se smejem njegovoj dečačkoj zbrkanosti, kao i ostali, i kada mi se pogled susreo sa majčinim, Katajuninim i Melikinim, srce mi je zaigralo od radosti jer smo završile naš prvi poduhvat. Dobro smo radile zajedno, osećajući da gradimo budućnost koja će svima doneti nešto dobro. I tokom svega toga, poput samog čempresa, nismo se slomile niti povile.
Gostaham je poslao jednog od svojih ljudi po tepih i nakon nekoliko dana otišla sam kod njega tim povodom. Želela sam da znam da li smo mu isporučile baš ono što je želeo i da čujem njegovu procenu našeg rada. Bilo mi je drago da čujem da se vlasniku toliko dopao da je naručio još jedan iste veličine kako bi imao par koji bi krasio njegovu veliku sobu. Gostaham ga je posavetovao da bi bilo jeftinije kada bi se radili istovremeno jer bih mogla da uzvikujem boje za dve grupe tkalja. Ali ja sam bila presrećna i prihvatila sam narudžbinu.
Gostaham me je pitao kako napreduje moj tepih sa perjem i rekla sam mu da svakog popodneva radim na njemu.
„Pokušaj brzo da ga dovršiš”, rekao je, „jer uskoro dolazi vreme posete harema Velikom bazaru, a te posete organizuju se na svakih šest meseci”.
Stajala sam bez reči, ali se moje srce ispunilo nadom.
„Ako bude bio dovršen, daću ti dozvolu da ga izložiš u mojoj prodavnici.”
Na tome sam mu se četrdeset puta zahvalila i otrčala kući da se bacim na posao. Toliko sam želela da ga uradim da nisam obraćala pažnju na majčina upozorenja, već sam svakodnevno tkala tepih sa perjem od prvih sunčevih zraka pa sve dok se ne bi smračilo. Kada se primakao rok, žurila sam i tkala pod svetlošću uljanice do duboko u noć.
Resice sam dovršila tačno dan pre haremske posete i kada je tepih bio podšišan, videla sam da je Gostaham imao pravo u vezi sa izborom boja: samo nekoliko finih promena nijansi učinilo je ovaj tepih boljim od prethodnog. Svi elementi su se uklapali i, poput sastojaka paprikaša koji je savršeno skuvan, tepih je godio i oku i duši.
Rano narednog jutra Salman i Šahvali su mi pomogli da odnesem tepih do trga Slika sveta. Bili su dovoljno mladi tako da im nije bilo zabranjeno, kao odraslim muškarcima, da vide šahove žene. Ipak, da bih ih zaštitila, poslala sam ih kući pre nego što su ušli na kapiju trga i sama sam odnela urolani tepih do Gostahamove radnje. Njegovu stariju ćerku, Merbanu, porodica je pozvala da vodi radnju. Pozdravila me je hladno me poljubivši u oba obraza i rekla:
„Ovaj dan će se odužiti. Volela bih da mogu da radim nešto drugo, a ne ovo”.
Nosila je tuniku tako lepe narandžaste boje da sam bila sigurna da je bojena šafranom. Šara u vidu drveta života, kanom nacrtana na njenim rukama, bila je prastara. Na osnovu toga znala sam koliko je bila lenja. Zadržala sam za sebe reči koje samo što nisam izgovorila.
„Ne brini, ja ću se truditi da ti pomognem”, rekla sam što sam ljubaznije mogla.
Pošto joj je bilo dovoljno to što je čula, zavalila se na veliki, udobni jastuk uzdahnuvši, što je trebalo da mi ukaže na to koliko je iscrpljena, i naredila mi je da pomerim gomilu tepiha sa jednog kraja radnje na drugi.
Sagnula sam se i pretvarala se da ne mogu sama da pomerim gomilu. Vukla sam i uzdisala sve dok se Merbanu nije postidela svoje lenjosti i ustala da mi pomogne, iako se nije preterano trudila.
Dame iz harema šaha Abasa počele su da pristižu na bazar i probijaju se do prodavnica. Okačila sam svoj tepih sa perjem na najuočljiviji zid u radnji i čekala da vidim šta će se dogoditi. Ubrzo je pored naše prodavnice prošla Džamila, koja je bila lepa kao što sam je pamtila, i nije ni zavirila unutra.
„To je šahova miljenica!” uzviknula sam.
Merbanu se nasmejala zbog moje neobaveštenosti. „Nije više”, rekla je. „Najnovija je Mirjam. Prepoznaćeš je po boji kose.”
Kada je Mirjam ušla u našu radnju kasnije tog jutra, shvatila sam da je to ista ona žena iz harema koju sam videla pre više godina, čija je kosa bila plamenocrvena poput zore, ali koja je delovala izgubljeno i uplašeno. Sada je imala pratnju, govorila je persijski dobro kao maternji čerkeski i činilo se kao da je glavna među svojim sestrama. Njene tamne oči i obrve predstavljale su ugodno utočište od njene jarkocrvene kose. Kada nas je pozdravila, počela je da razgleda Gostahamovu robu i ugledala moj tepih.
„Vidi ti to!” rekla je, privučena kao da se radilo o magnetu. Nakon dužeg posmatranja, izjavila je zamišljeno da je pera podsećaju na ptice u njenoj domovini.
Nisam otkrivala da sam ja osmislila i istkala tepih. Pomislila sam: ako bude videla moje prste pune žuljeva ili se zagledala u moje umorne crvene oči – ako samo bude uvidela kako izrada tepiha iziskuje strahovito naporan rad – njegova lepota će izbledeti u njenim očima. Za nju je bolje da zamišlja da ga je izradila bezbrižna devojka koja je skakutala po obroncima planina berući cveće potrebno za boje, a onda sela za razboj i opušteno istkala nekoliko čvorova osvežavajući se sokom od nara.
Kod mene je bilo drugačije: leđa su me bolela, udovi su mi bili ukočeni i mesecima nisam dovoljno spavala. Pomislila sam na sav rad i patnju koji su se krili iza tepiha, počevši od materijala. Ogromna polja cveća trebalo je da budu uništena zbog dobijanja boja, nedužne bubice da budu žive skuvane zbog svile – a šta tek treba reći o tkaljama? Zar i mi moramo da se žrtvujemo zbog ćilima?
Čula sam priče o ženama koje su se deformisale od mnogobrojnih sati provedenih za razbojem tako da su prilikom porođaja njihove kosti formirale tamnicu u kojoj je bila zatočena beba. U takvim slučajevima, i majka i dete umrli bi nakon dugih časova mučenja. Čak su i najmlađe tkalje patile od bola u leđima, povijenih udova, zamora u prstima, iscrpljenosti očiju. Sav naš rad bio je u službi lepote, ali ponekad se činilo da je svako vlakno u tepihu bilo natopljeno krvlju cveća.
Mirjam nikada neće znati ništa o ovome. Umesto toga, stidljivo sam joj rekla kako će je tepih učiniti posebnom u očima drugih – baš kao i njena gusta crvena kosa. Tvrdila sam da će svaki čovek koji ceni fine tepihe, kao što je to slučaj sa šahom Abasom, veoma uživati i biti ponosan zbog izuzetnog dezena.
Odgovorila mi je da želi baš takav tepih, ali duplo duži da bi se uklopio u jednu od njenih soba. Kada je upitala za cenu, odgovorila sam ljubazno, ali se u mom glasu osetila odlučnost. Ovoga puta neću poklanjati tepih. Ja sam bolje od bilo koga znala vrednost svakog čvora.
Mirjam nije ni trepnula zbog visoke cene i nakon kratkog cenkanja dogovorile smo se. Njen evnuh je zapisao naš sporazum, koji je uključivao i prvi isplatu koja će mi omogućiti da kupim vunu. Bila sam toliko radosna kada su otišli da sam želela da zaigram po prodavnici, jer konačno sam postigla ono za čim sam žudela: sama sam prodala tepih, urađen na osnovu moje zamisli i pod mojim uslovima.
Kraj dana doneo je još veće iznenađenje. Odmah čim su stražari najavili da se bazar uskoro zatvara, Džamila se ušunjala u prodavnicu. Bila je sama i ponašala se kao da je želela da se ne zna da je dolazila. Iako je još bila lepa, sitna udubljenja pod njenim očima ukazivala su da više nije u cvetu mladosti. Za razliku od drske samouverenosti koju je ispoljila kada sam je prvi put usluživala pre više godina, delovala je pomalo umorno i ogorčeno, jer njena zvezda više nije blistala tolikim sjajem u očima jedine osobe koja joj je bila važna.
I ne pogledavši našu robu, raspitivala se da li nudimo tepih sa prozračnim perjem. Merbanu i ja smo se iznenadile jer je već bila obaveštena o tome. Kada sam joj ga pokazala, pretvarala se da ga pažljivo ispituje i onda je potcenjivački izjavila da misli da ne bi trebalo da bude skup, ali žudnja u njenim očima jasno mi je ukazivala da neće otići bez njega.
„To je retka dragocenost: samo ga je jedna osoba naručila”, rekla sam, a kada joj se lice smračilo, pretpostavila sam da su je njene uhode obavestile o Mirjaminoj kupovini.
Moja početna cena bila je veoma visoka, ali ostavila sam dovoljno prostora da bih mogla da joj dam popust. Džamila nije bila zadovoljna cenom. Pućila se, bunila i na kraju molila, ali to nije pomoglo. Svi prodavci tepiha umeju da prepoznaju istinsku zainteresovanost kod svojih kupaca i ulove one koji je ispolje. Džamila je znala da neće moći da ga dobije u bescenje i ljutila se na sebe jer je pokazala šta oseća.
Da bih je utešila, zatražila sam Merbanuinu dozvolu da joj besplatno damo istkanu navlaku za jastučić. Znajući da će za buduće poslove biti najbolje da je zadovolji, Merbanu je pristala. Mislim da je i ona osećala da pravilno postupa jer je čula priču kako je Džamila nagovorila Gordiju da joj da neverovatan popust za navlake za jastučiće i kako je Gostaham morao da ih dizajnira i izradi na svoju štetu.
Džamila je pozvala evnuha da pribeleži naš sporazum. Trebalo je kasnije da tražim novac od jednog šahovog blagajnika, jer žene nisu nosile srebrnjake. Uprkos ceni, otišla je sa željenim tepihom zadovoljna. Bila sam uverena da će joj predstavljati ogroman užitak da prva pokaže svoje blago šahu, znajući da će mu Mirjamin tepih delovati zastarelo kada konačno bude bio isporučen.
ČIM SAM STIGLA KUĆI, majka mi je donela vruć čaj i porodica se okupila oko mene i tražila da im ispričam sve što se odigralo tog dana, uključujući i to kako su žene izgledale, kako su se cenkale i kako sam uspela da ih nadmudrim. Da bismo proslavili uspeh, majka je skuvala jaja sa urmama i servirala obrok sa svežim hlebom.
Dok smo jeli, počeli smo da raspravljamo kako da dovršimo sav posao koji je bio pred nama, jer smo sada odmah morale da radimo na dvema narudžbinama.
„Biće najbolje da na tepisima radimo istovremeno, da bismo mogle da uvećamo zaradu”, rekla sam.
„Tačno”, odgovorila je Melika, „ali komšije već nervira što smo zauzele toliko dvorišta – više nego što nam pripada”.
„Kada bismo samo mogli da imamo svoju kuću!” rekla je majka i usledilo je glasno odobravanje.
Time je pokrenut razgovor o tome koliko novca bismo mogle da očekujemo u narednih nekoliko meseci. Kada smo izračunale iznos, Davud je izjavio da ćemo moći da priuštimo veću kuću i obećao je da će se raspitati koliko koštaju.
Trebalo mu je samo nedelju dana da pronađe kuću u susedstvu, koju većina ljudi nije htela jer je imala veoma male prostorije. Cenkao se i smanjio cenu kada je obećao da će popraviti vlasnikovu obuću kao i stvari od kože kojima je bila potrebna popravka, jer je pre svoje bolesti bio obućar. Računali smo da će naš prihod i dalje biti mali, ali smo se složili da je novi smeštaj jedini način da otpočnamo posao sa više razboja i pokušamo da uvećamo našu zaradu.
Krajem meseca preselili smo se u novu kuću. Bio je to skroman dom izgrađen od cigala od blata sa dve sobice oko velikog dvorišta i jednom majušnom prostorijom koja je služila kao kuhinja. Ali za mene je ona bila poput palate, jer smo sada majka i ja ponovo imale svoju sobu. Prve noći, kada su Davud, Melika i njihovi sinovi otišli u svoju sobu, imala sam dvorište samo za sebe. Sedela sam tamo kada su svi otišli na spavanje, sa šoljom vrućeg čaja i uživala u prijatnom osećaju da budem sama, iako sam bila okružena dobronamernim ljudima.
U dvorištu je bilo dovoljno prostora za dva razboja. Davud se pozabavio njihovim postavljanjem i izradom osnove, dok smo Melika i ja tražile radnice. Našle smo pet tkalja, koje su želele malo da zarade, i pozvale ih da dođu na probni rad. Jedna žena bila je veoma spora, dok je druga pravila neujednačene, labave čvorove koji nisu mogli da se poprave, ali ostalim trima bile smo zadovoljne i njih smo zaposlile.
Pre nego što smo počele, naučila sam Meliku kako da uzvikuje boje za razboj. Ona je nadgledala Katajun i jednu novu radnicu prilikom izrade tepiha sa čempresima za Gostahamovu mušteriju, jer joj je dezen već bio poznat, dok sam ja upravljala ostalim radnicama na velikom tepihu sa perjem za Mirjam. Ujutru je iz našeg dvorišta moglo samo da se čuje neprekidno uzvikivanje boja – s jedne strane sam se ja oglašavala, a Melika sa druge. Majka je kuvala za sve i miris njenog paprikaša terao nas je da dobro radimo dok smo iščekivale ručak.
Jednog jutra mi je majka rekla da pravi jedno od mojih omiljenih jela, piletinu sa narom i orasima i ja sam se prisetila kako me je Gordija naterala da skroz sameljem orahe.
„Upotrebiću seckane orahe”, dodala je majka, kao da je mogla da mi čita misli, „jer se tako nama sviđa”.
Otišla je u kuhinju i čula sam je kako pevuši narodnu pesmu koje sam se sećala iz srećnih dana u našem selu i koja je govorila o dolasku lepog slavuja sreće.
Kada je paprikaš bio gotov, prekinule smo s radom i zajedno jele u dvorištu dok sam ja uživala posmatrajući dva ćilima. Volela sam da gledam kako se od gomile bojene vunice pretvaraju u vrt neizbrisive lepote.
Majka me je pitala zbog čega se smešim, a ja sam joj rekla da je zbog toga što uživam u hrani koju je pripremila. Ali bilo je u tome još nečeg. U svom selu nisam ni pomišljala da bi žena poput mene – sama, bez dece, siromašna – mogla da se smatra blaženom. Moja sudbina nije bila srećna, nisam imala muža ni sedam sinova, kako je majka predviđala u svojim pričama. A opet, uz miris piletine sa narom i orasima, zvukom smeha ostalih tkalja koji je dopirao do mojih ušiju i lepotom tepiha na razbojima, koja mi je ispunjavala pogled, užitak koji sam osetila bio je ogroman poput pustinje koju smo prešle da bismo stigle u Isfahan.
NAPORNO SMO RADILE više meseci dok nismo završile narudžbine za Gostahama i Mirjam. Melika je radila sve dok joj stomak nije toliko narastao da više nije mogla da sedi za razbojem, jer je čekala treće dete.
Davud je odneo drugi tepih sa čempresima do Gostahamove kuće, ali kada se ponudio da isporuči Mirjamin, smislila sam bolji plan. Muškarac bi morao da čeka ispred haremskih kapija dok Mirjam pogleda tepih i po slugi poruči da li je zadovoljna. Kao ženi, ulaz mi nije bio zabranjen i mogla sam sama da predam tepih.
Davud mi je poneo tepih do šahove palate na trgu Slika sveta i ostavio me pred ulazom. Prišla sam jednom stražaru i rekla mu da treba da isporučim tepih koji je naručila jedna od dama. Kao dokaz pokazala sam mu papir ispisan evnuhovim rukopisom, koji je potvrđivao narudžbinu.
Stažar me je uveo u jedan deo palate i prepustio brigu o meni visokom crnom evnuhu. Kada je razmotao tepih i uverio se da u njemu nije skriveno ništa nedozvoljeno, ispratio me je kroz čitavu gomilu drvenih vrata, a ispred svakih je stajao čuvar. Kada sam konačno prošla kroz poslednja, našla sam se odmah iza šahove palate u zabranjenom delu u kojem su bile kuće za žene. Mirjam je živela u jednoj od najboljih, osmougaonoj zgradi poznatoj pod nazivom Osam nebesa.
Čekala sam nedaleko od fontane u prizemlju, iznad koje se videlo nebo. Visoki zid od cigala opasavao je haremske zgrade i na njemu nije bilo vrata; jedini izlaz bio je put kroz mnogobrojna vrata kuda me je evnuh proveo.
Kada sam popila nekoliko šoljica čaja i pojela polovinu sočne dinje, pozvana sam kod Mirjam. Na vrhu stepeništa koje je vodilo do njenih odaja sluškinja je prihvatila moju uličnu odoru i ja sam zagladila kosu i svoju jednostavnu pamučnu odeću. Stari, ćelavi evnuh išao je za mnom, noseći moj tepih na leđima. Mirjam se nalazila u prostoriji ukrašenoj tirkiznim i srebrnim jastučićima. U poseti joj je bila žena sa krupnim, pametnim očima, za koju sam kasnije saznala da je doktorka čuvena po svojoj učenosti.
Evnuh je odmotao tepih ispred Mirjam, koja je nosila tamnoplavi ogrtač zbog kojeg je njena crvena kosa delovala kao da je u plamenu. Rekla sam joj da se nadam da će joj se tepih dopasti, iako nikada ne može da dosegne njenu lepotu. Ustala je, pogledala ga i rekla: „Još je lepši nego što sam ga zamišljala”.
„Čast mi je da vam budem na usluzi”, odgovorila sam.

Mirjam je rekla evnuhu da ukloni stari tepih koji je koristila i moj stavi na počasno mesto. Njegove boje odlično su se uklapale uz one koje je odabrala za ostatak prostorije.
Kada je iskazala svoje divljenje, rekla je: „Zašto si ga sama isporučila kada si mogla da ga pošalješ po nekom čoveku iz svoje radnje?”
„Htela sam da se uverim da li je tepih onakav kakav ste želeli”, rekla sam i onda zastala. Znala je da to nije bio jedini razlog i radoznalo me je pogledala.
„Nadam se da nisam nametljiva”, rekla sam, „ali bila bih počastvovana da znam šta o njemu mislite jer sam sama osmislila izgled tepiha”.
Mirjam je delovala iznenađeno. „Ti si ga osmislila?”
„Sama sam nacrtala šaru”, rekla sam.
Po izrazu njenog lica videla sam da mi ne veruje, pa sam zamolila da nekoga pošalje po papir, pero od trske i postolje za pisanje. Kada je ćelavi evnuh sve to uneo u sobu, sela sam prekrštenih nogu kraj nje, umočila pero u mastilo i nacrtala jedan od oblika u vidu pera, nakon čega sam pustila da mi pero zaigra crtajući ostale motive za tepihe poput ruža, kedrovog drveća, divljih magaraca i slavuja.
„Možeš li da me naučiš?” upitala je Mirjam.
Sada je na mene došao red da se začudim. „Naravno”, rekla sam, „ali kao jednoj od šahovih dama, zbog čega bi vam bilo potrebno da pravite ćilime?”
„Ne moram da ih izrađujem”, odgovorila je, „ali volela bih da naučim da crtam. Često mi je tako dosadno.”
Oduševila me je njena iskrenost. Crtanje bi bilo nov način da se zabavi u haremu.
„Biće mi čast”, rekla sam. „Dolaziću kod vas kada to budete želeli.”
Ušla je sluškinja noseći kafu u srebrnim fildžanima ukrašenim scenama iz legendi poput priče o Lejli i Madžnunu. Nikad nisam videla tako skupocene posude, čak ni u Feridunovoj kući i čudila sam se njihovoj veličini i težini. Nakon toplog napitka usledile su gomile voća na srebrnim poslužavnicima, poslastice, uključujući i moj omiljeni kolač od leblebija, i hladan šerbet od višanja u porcelanskim posudama. U šerbetu se nalazio led, koji ranije nikad nisam videla u piću tokom leta. Mirjam mi je objasnila da šahove sluge kopaju blokove leda tokom zime i čuvaju ih pod zemljom da bi ostali čitavi tokom vrelih meseci.
Nakon uživanja u zakusci, Mirjam me je zamolila da pogledam još jedan tepih koji je kupila na bazaru i ja sam pohvalila njegovu jednostavnu geometrijsku šaru, koja je delovala kao da potiče sa severoistoka.
„Moja majka nekada je izrađivala tepihe poput ovog dok sam bila još dete na Kavkazu”, rekla je Mirjam, i onda sam shvatila zbog čega je želela da nauči da crta šare.
„Ako budete želeli, moći ćemo da proučimo dezene iz predela odakle potičete”, rekla sam, i ona mi je odgovorila da bi to najviše želela. Onda sam ustala i zamolila za njeno dopuštenje da odem.
„Uskoro ću poslati nekoga po tebe”, rekla je Mirjam, prijateljski me poljubivši u obraz.
Nakon pozdrava, ćelavi evnuh odveo me je do haremskog blagajnika, koji mi je dao ogromnu kesu srebrnjaka za tepih, najveću koju sam ikada držala u rukama. Skoro je pala noć kada su me otpratili kroz mnogobrojna vrata do Slike sveta.
Dok su se debela drvena vrata zatvarala za mnom, razmišljala sam o tome kako je Mirjam bila raskošno odevena, kako su joj ruke bile nežne, kako su blistali njeni rubini, kako joj je lice bilo savršeno, kako je imala divnu crvenu kosu i crvene usne. A ipak joj nisam zavidela. Svaki put kada bi se vrata zalupila uz tresak, pomislila sam da, dok sam ja slobodna da dolazim i odlazim, ona ne sme da ode bez opravdanog razloga i ogromne pratnje. Ona ne može da se šeta mostom Trideset tri luka i divi se pogledu, niti da se nakvasi do gole kože po kišnoj noći. Ona ne može da načini greške koje sam ja načinila i počne sve ispočetka. Bila je osuđena da uživa u izuzetno luksuznom zatvoru.
SVAKE NEDELJE, Mirjam me je pozivala da joj dajem časove crtanja. Sprijateljile smo se i unutar haremskih odaja postala sam neko ko pobuđuje radoznalost. Ostale žene su me pozivale da pogledam njihove tepihe i iznesem svoj sud. Imala sam slobodu da se krećem među njima, koju nijedan muškarac nije imao, osim šaha, a one su cenile posetioce koji su im nečim zaokupljali pažnju.
Gostaham mi je čestitao što radim za harem. Nikad nije mogao da obezbedi verne mušterije među ženama i podsticao me je da iskoristim prednost jer mogu da ih posećujem. Čak je platio i krojaču da mi sašije lep narandžasti svileni ogrtač sa tirkiznim pojasom i tirkiznu tuniku, da bih bila bolje odevena i delovala kao uspešna osoba kada odem kod njih.
Kada sam upoznala haremske dame, one su počele da naručuju tepihe i navlake za jastučiće, a kasnije su im se pridružili i članovi njihovih porodica i prijateljice koje su živele van harema. Njihov apetit za lepim stvarima bio je nezasit, pa smo dobijale toliko narudžbina da smo bile prisiljene da unajmimo još radnica. Uskoro su Melika i moja majka morale da ih nadgledaju, jer sam ja često bila zauzeta u haremu ili radila na novim nacrtima, koji bi se dopali damama.
Jednog dana, iznenadila me je porudžbina za tepih od Mirjamine poznanice, koja je poslala jednog od svojih slugu u našu kuću sa pismom. Bilo je napisano veoma jednostavno da bih mogla da ga pročitam i ubrzo sam shvatila da je to Nahid. Iako nije sadržalo ništa lično o njenom životu ili našem prijateljstvu, znala sam da je ovim gestom pokušala da ispravi grešku najbolje što je umela. Uvidevši žrtvu koju sam podnela prekinuvši muta brak s njenim mužem (i svojim), rešila je da mi pomogne u mom novom životu.
Znam da većina ljudi ne bi razumela zašto sam zamenila život koji mi je povremeno donosio dobit uz Feriđuna napornim životom, koji sam sada vodila. Ni meni samoj u to vreme nije bilo najjasnije, osim što sam u svom srcu osećala da treba da napustim muta brak. Jer ja sam, kao neko ko se bavi izradom tepiha, pretendovala na najuzvišenije stvari. Nisam mogla da se zadovoljim tajnim muta brakom, niti da se pretvaram da sam čista prema spoljnjem svetu dok sam se iznutra osećala prljavom. Gordija bi se iznenadila kada bi otkrila da su moji časovi sa Gostahamom uticali na ovu odluku, jer on me je naučio sledeće: baš kao kada kročimo u džamiju i njena visoka kupola uzdiže naše misli ka velikim stvarima tako i odličan tepih pod našim nogama teži da učini isto. Takav tepih usmerava nas ka veličanstvenosti beskraja, prikrivenoj a opet bliskoj, bližoj od žile kucavice. Sunčevi zraci koji se probijaju na sredini tepiha upućuju na bezgranični sjaj. Cveće i drveće podsećaju na rajska zadovoljstva, a uvek postoji tačka u središtu tepiha koja srcu donosi mir. Usamljeni lotosov cvet pluta po tirkiznom jezercetu, a i u ovim najsitnijim detaljima postoji ono što se obraća onom najboljem u nama i poziva nas na radost povezivanja. Na tepisima sada ne vidim samo složenost prirode i boja, ne samo majstorsko ovladavanje prostorom, već naznaku beskrajne uređenosti. U svakoj šari nalazi se rad Tkalca sveta, dovršen i potpun; a u svakom čvoru svakodnevnog postojanja nalazi se moj rad.
Nikada neću upisati svoje ime na tepih kao što to čine majstori u kraljevskoj tkaonici tepiha, kojima je ukazana čast zbog svog ogromnog umeća. Nikada neću naučiti da tkam ljudske oči s takvom preciznošću da deluju kao žive, niti da dizajniram tepihe sa slojevima šara koje su toliko komplikovane da bi zbunile i najbolje matematičare. Ali ja sam sama osmislila dezene u kojima će ljudi uživati godimama. Kada budu sedeli na jednom od mojih tepiha, dodirujući kukovima zemlju, uspravnih leđa i glave, osećaće se umireno, osveženo i izmenjeno. Moje srce dodirivaće njihova i bićemo kao jedno, čak i nakon što se pretvorim u prah i premda nikada neće saznati moje ime.
NAKON NEKOLIKO MESECI Melika je rodila svoje treće dete. Ona i Davud nazvali su je Elahi – boginja.
Prvi put kada sam je držala u rukama, očarao me je njen slatkasti miris bebe, tamna kosica koja joj je štrcala na glavi, majušne, paperjaste obrve i stopala glatka kao pliš. Podigla sam je i držala naslonjenu na grudi i pomislila sam kako bih volela da je naučim svemu što znam.
Ali onda je kroz mene prostrujala reka osećanja kakvu nisam očekivala, i morala sam da vratim bebu Meliki da bih mogla da prikrijem emocije na svom licu. Već sam ušla u devetnaestu godinu i nisam bila udata, niti sam imala dece. Bila sam suviše zauzeta pravljenjem tepiha otkako smo napustile Gostahama da bih uopšte razmišljala o bilo čemu drugom. Ali sada kada sam imala Elahi sve vreme pred svojim očima, počela sam da se pitam da li za mene ima nade i da li ću u budućnosti biti uvažavana samo kao tkalja, a kao žena smatrana neuspešnom.
Jednog popodneva kada sam se vraćala kući iz harema, prošla sam pored amama u kojem sam se toliko puta kupala sa Nahid i pomislila sam koliko mi nedostaje Homa. Nakon što smo majka i ja napustile Gostahamovu kuću, više nismo mogle da odvajamo novac za kupanje i morale smo da se zadovoljimo pranjem nad kofom dok bi Davud bio van prostorije. Ali sada sam imala dovoljno srebrnjaka da platim ulaz i rešila sam da uđem.
Prošlo je više od godinu dana od moje poslednje posete. Homa je i dalje tu radila, kao što sam se i nadala, i kada me je prepoznala, rekla je: „Baš je bilo prazno bez tebe! Mislila sam na tebe i pitala se kakva ti je sudba! Dođi, dete moje, i ispričaj mi sve.”
Kosa joj je bila potpuno bela naspram tamne kože i blistala je kao mesečina na tamnom nebu. Uzela mi je odeću i odvela me do zasebnog odeljka za kupanje, gde mi je dala da sednem i počela da sipa kofe tople vode po meni.
Homine tamne oči delovale su tužno. „Dete moje, kad god bih pomislila na tebe, pribojavala sam se da te je zadesila najgora moguća sudbina i da si na ulici.”
„Nije baš”, odgovorila sam, „ali bilo nam je veoma teško”. I ispričala sam joj o svemu što smo preživele, a reči su samo tekle kada je počela da mi masira mišiće i opušta ih.
Pričala sam joj kako nam se život popravio kada smo počele da izrađujemo tepihe sa Melikinom porodicom i kako smo dobijale sve više porudžbina od žena iz harema.
„Planiramo da kupimo kuću za sve nas”, rekla sam„,i sada možemo da priuštimo udobnost deci i sebi”.
Upravo sam sebi kupila par narandžastih svilenih cipela, a to su bile moje prve nove cipele nakon mnogo vremena. Vrh je bio špicast i elegantno povijen naviše poput cevčice za sipanje kod čajnika. Volela sam da ih posmatram odozgo. Homine oči razrogačile su se od čuđenja.
„Znači da se tvoja sreća konačno promenila!” rekla je. „Azizam, zaslužila si to.”
Pružila je ruku da dohvati sunđer i počela da mi trlja leđa, a ja sam posmatrala kako mi se skida sloj mrtve kože. Kada mi je Homa okrenula glavu naniže da bi istrljala leđa, ruke i noge bile su mi pomalo raširene, jer sam se s njom osećala sigurno.
„A šta je sa porodicom s kojom živiš?”
Opisala sam joj koliko su dečaci dobro sada kada mogu dovoljno da jedu i kako je Davud bio fin prema mojoj majci, jer je verovao da su ga njeni melemi izlečili. Rekla sam joj da su on i Melika nedavno dobili još jedno dete, a kada sam joj rekla ime, iznenadila sam se kada sam videla da mi suze teku po obrazima.
Homa je dohvatila meku krpu i nežno mi obrisala lice. „Ah, ah!” rekla je saosećajno. „Sada si spremna da imaš i svoje.”
Okrenula me je na stranu i istrljala me je od zgloba na ruci do pazuha. „Nisi mlada, ali još imaš vremena da rađaš”, rekla je.
„Ali šta je sa mojim muta brakom?”
„Nema razloga da ne sklopiš normalan brak, pošto sad imaš novca za miraz”, odgovorila je. „Da li se sećaš šta sam ti rekla? Prvi brak je zbog devojčinih roditelja. Drugi je zbog nje same.”
Okrenula me je i istrljala mi drugu stranu.
„Ali sada moraš da misliš na to šta bi tebe zadovoljilo i pokušaš da izbegneš glupe greške.”
Dok mi je trljala dlanove i nažuljane prste, pomislila sam na poznate brakove koje su sklapale devojke mojih godina.
Mirjam je imala jednu od najuspešnijih ljubavnih veza koju sam videla, jer je bila konkubina samog šaha, ali viđala ga je samo kada je to njemu odgovaralo i morala je stalno da se pita kada će je zameniti neka druga miljenica.
Nahid je bila prisiljena da se uda za čoveka kojeg se gnušala i morala je da se zadovolji snovima o tome šta je moglo da se dogodi sa Iskanderom, kojeg najverovatnije nikada ne bi imala. Njena priča podsećala je na onu o Golnar i njenom voljenom ružinom grmu.
Moja prijateljica sa sela, Goli, bila je savršeni poklon za svog muža, a u njegovom prisustvu bila je krotka; on je bio mnogo stariji i sada sam shvatala da ga je ona slušala kao dete.
Nisam bila kao one jer sam imala svoje tepihe i novu porodicu o kojoj sam brinula. Čak i kada bih sklopila brak, bila bi mi dužnost, ali i želja, da nastavim da radim sa Melikinom porodicom i usavršavam svoje umeće. Svaki naredni mesec potvrđivao je da je moj rad bio bolji od drugih dizajnera. Takođe je nudio i novinu pošto ga je osmislila žena, a pored toga bio je popularan među haremskim ženama. Nikada neću želeti da odustanem od dizajniranja, čak i kada bi mi muž bio bogat kao šah.
Ipak, moj životni put nije bio onakav kakav sam očekivala dok sam još bila seljančica koja je slušala majčine priče.
„Čitavog života”, rekla sam Homi, „priče koje sam slušala završavale su se brakom između bogatog, dobrog princa i lepe žene u nevolji koja se spasla i postala deo njegovog života”.
Homa se nasmešila. „Dešava se i to”, odgovorila je, sipajući mi toplu vodu preko glave, „ali ne uvek”.
Zavukla je prste u moju kosu i počela da mi masira glavu. „Seti se, ti više nisi u nevolji. Sama si sebe učinila vrednom – čak mnogo vrednijom nego što si bila dok si bila devica. Nema razloga da ti ne ispričaš svoju priču.”
Kada je Homa dovršila pranje kose, polivala me je kofama vode dok koža nije počela da mi blista. Onda me je povela da se kupam u kadi sa vrelom vodom, i ležala sam tamo razmišljajući o onome što je rekla. Bila je u pravu: sada kada sam starija, neudata i imam novca, mogu sama da biram. Ne moram više da se ustežem jer imam mnogo toga da ponudim proscu. Ali nikada neću želeti čoveka kao što je Feridun, iako bude bio bogat, jer me je video samo kao odraz sopstvenog zadovoljstva.
Žudela sam za nečim drugim i zato sam se setila svojih roditelja. Kada je majka bila toliko bolesna da je skoro umrla, ona mi je ispričala o očevoj nesebičnoj posvećenosti. Zbog nje je žrtvovao najdublje žudnje svog srca ne jednom, već dva puta. Prvo je rešio da radije provede život bez dece nego da unesreći majku uzimanjem druge žene. Onda, nakon što sam se ja rodila, pomirio se s tim da nikada neće imati sina. Bio je poput običnog kamena koji je toliko propatio i prolio toliko krvi iz srca da se konačno preobrazio u rubin. Takav sjajni dragulj tražila sam sada.
Kada sam završila sa kupanjem, ušla sam u zasebnu odaju i legla na meki jastuk. Homa se vratila sa hladnom vodom za piće i slasnim krastavcima da bih se poslužila i ostavila me je da se odmaram. San nije nadolazio, ali bogata priča počela je da se ispreda u mojoj glavi. Nisam znala odakle potiče jer je nikada ranije nisam čula; možda sam je sama izmislila. Ipak mi se dopadala, jer je govorila o čoveku-lavu kojeg sam sada priželjkivala, o nekome ko bi bio dragocen kao sam moj život. Daće Bog i naše priče biće jednog dana napisane najsjajnijim mastilom i trajaće sve dok se ne okrene poslednji list.
„Homa!” pozvala sam. „Imam nešto važno da ti kažem!”
Homa je ušla u moje odeljenje, oči su joj blistale poput zvezda, a bela kosa svetlela je poput meseca. Sela je kraj mene i nagnula se bliže da bi čula, i evo šta sam ispričala:

Najpre ne beše ničega, a onda postade. Pre Boga nikoga ne beše.

Bio jednom čovek koji je radio kao vezir kod starog i mrzovoljnog šaha. Kada je šah zatražio da se oženi vezirovom ćerkom jedinicom, on je odbio da je preda. Šah ga je pogubio zbog neposlušnosti i rekao je devojci da može da se oslobodi jedino ako mu istka tepih koji bi bio bolji od onih koje je posedovao.
Devojka je bila zaključana u odaji s malim prozorom koji je gledao na šahov vrt, gde su se njegove dame šetale, pile čaj i jele poslastice sa susamom. Tokom dana ih je posmatrala kako se zajedno smeju i zabavljaju dok je ona sedela pred starim razbojem i neuglednom gomilom mrke vune.
Pošto je bila usamljena, devojka je svakog jutra ostavljala mrvice hleba za ptice. Jednog dana, ptica sa ponosnom ćubicom na glavi i dugim belim perjem ušla je u njenu ćeliju kroz prozor na krovu. Spustila se blizu hleba, pojela nekoliko zalogaja i odletela.
Ptica je ponovo došla narednog dana i pojela malo više. Nakon toga dolazila je svakog jutra i jela joj je iz ruke. Ona je bila njeno jedino društvo i kad god bi devojka bila veoma tužna, ptičica bi dolazila na njeno rame i pevala joj.
„Ah, Khoda!” zakukala je jednog dana, prizivajući Božju milost. „Ova vuna je toliko smrdljiva i neugledna tako da od nje nikada neće ispasti dobar tepih za šaha!”
Ptica je prekinula sa pesmom kao da je razumela šta je devojka rekla i iznenada je nestala. Na njenom mestu pojavila se rundava bela ovca. Devojka je ispružila ruku da je dodirne jer nije mogla da veruje svojim očima i otkrila da je po stomaku imala najfiniju moguću vunu. Ostrigala ju je, a dlaka je ponovo izrasla. Ovca je strpljivo stajala dok je ona sekla, a kada je nakupila dovoljno vune, ponovo se pretvorila u pticu i odletela.
Devojka je isprela vunu i počela da je koristi za svoj tepih, koji je postao mek kao pliš. Narednog jutra se ptica vratila, sela joj na rame i slasno pevala dok je ona pravila čvorove. Ali nakon nekoliko dana tkanja, devojka je ponovo postala tužna.
„Ah, Khoda!” uzdahnula je. „Tepih liči na pokrov jer nemam bojene vune. Kako da napravim tepih koji će biti dovoljno dobar za šaha?”
Ptica je zaćutala i nestala. Tada se posuda koja je bila prazna iznenada napunila jarkocrvenim cvetovima. Uzela je jedan cvet i protrljala ga rukom, a za njim je ostao trag boje krvi. Jedan cvet je odvojila i stavila ga u vazu. Ostale je izgnječila i skuvala da bi napravila boju za svoju nežnu belu vunu. Vuna koju je kraće držala u boji postala je narandžasta, a ona koja je bila dublje potopljena postala je skerletna. Onda je utkala narandžaste i skerletne niti u svoj tepih.
Ptica je došla i narednog jutra i pevala svoju pesmu, ali njen divan glas zvučao je slabo, a ponosna glava bila je povijena.
„Draga moja ptico, da li si se ti juče žrtvovala?” upitala je devojka.
Ptica je zadrhtala i više nije mogla da peva, a pošto je bila suviše umorna da nastavi, devojka joj je dala još hleba i milovala njena duga, bela pera.
Sada je devojčin ćilim postajao sve lepši i bio je poput rajskog vrta koji je mogla da vidi kroz prozor. Kada je dovršila borduru, počela je da tka sliku drveta javora u jesen, čija je krošnja puna ptica pevačica. Gusto crveno lišće sa primesama narandžaste nijanse naspram mrkog stabla predstavljalo je divan prizor, ali ona je ipak znala da tepih još uvek nije dovoljno dobar.
„Ah, Khoda!” zavapila je devojka. „Kako da napravim tepih koji će zadiviti šaha? Potrebna su mi zlatne niti koje će zablistati pred njegovim starim očima!”
Ptica je, kao i obično, bila na njenom ramenu. Iznenada su joj krila zalepetala i malena pera pala su na pod. Onda je počela tako snažno da se trese, da se devojka uplašila za njen život.
„Ne!”povikala je. „ Više bih volela da ti ostaneš živa nego da napravim tepih koji će se svideti šahu!”
Ali prostorija se ispunila zasenjujućom svetlošću dok se ptica preobražavala i od one sa srcem koje je kucalo pretvorila u pticu od zlata, finiju od bilo kojeg nakita koji je šah posedovao. Devojka se čudila njenom sjaju, jer je obasjavala čitavu ćeliju kao sunce.
Narednog jutra posula je mrvice hleba i čekala pticu, ali se ona nije vratila. Nije dolazila ni narednog dana, niti sledećeg, niti tokom dugih zimskih meseci. Devojka je tugovala za njom svakog dana. U čast žrtve koju je podnela, istopila je zlatnu pticu, zamočila belu vunu u njenu izlivenu krv i utkala zlatne niti u svoj tepih.
Čim je devojka završila, zamolila je svog tamničara da joj dozvoli da pokaže tepih šahu. Njegove sluge su ga raširile pred njim i činilo se kao da su zlatne niti ispunile ledenu dvoranu sunčevom svetlošću. Šah je stavio šaku preko uha i povukao ga u neverici, jer je pomislio da može da čuje kako zlatne ptice na tepihu pevaju u slavu ljubavi.
„Kakve su ovo vradžbine?” zapitao je.
Devojka mu je ispričala za pticu koja joj je danima pravila društvo. Kada joj je šah naredio da to dokaže, pokazala mu je jedno belo pero, koje je ranije palo na pod. Zakačila ga je koncem i od tada nosila oko vrata.
Šah je pozvao smežuranu staru ženu poznatu po svojim magijskim moćima i naredio joj da skine sve nečiste čini pred njegovim kraljevskim visočanstvom. Žena je prstima držala pero i promrmljala čarobne reči, završavajući: „Snagom Boga na nebesima, razrešen si svojih čini!”
Pero se povijalo sve dok ga ona nije ispustila i onda se preobrazilo u visokog mladića mekih obraza, usana poput lale, očiju tamnih kao noć i tamnoplavih uvojaka kao kod zumbula.
„Sigurno ne postoji ništa čudnije od ovog, čak ni tepih koji peva!” uzviknuo je šah. „Ko je tobom ovladao?”
„Zli demon”, odgovorio je mladić. „Moji roditelji su ga oterali, ali ih je on kaznio time što me je začarao. Da bi me još više mučio, dao mi je moć da se preobražavam u sve, osim u sebe samog.”
„A kakve ti veze imaš s ovom devojkom?”
Mladićev glas postao je nežniji. „Kada sam video njenu zatočenu nevinost, moje srce saosećalo je s njom”, odgovorio je, „jer i ja sam bio zatočen “.
Šah se nije pomerao. Mladiću je osorno rekao: „ Od sada si u mom vlasništvu”.
Devojcije dodao: „A sada ćemo se ti i ja venčati”.
Devojka je skočila na noge i povikala: „ Tako mi Boga, zar niste rekli da ćete me osloboditi ako vam istkam tepih koji je bolji od onih koje imate?”
„Jesam “ priznao je šah.
„I da li možete da se zakunete da postoji neki finiji od ovog?”
Šah je dao znak veziru koji je odmenio njenog oca. „Donesi mi moje najfinije tepihe”, rekao mu je.
Vezir je požurio da izvrši zadatak i kada su ispred njih položena tri tepiha, devojka ih je pažljivo zagledala.
„Moja šara lepša je od prvog”, rekla je. „Moj tepih ima daleko više čvorova od drugog. A nijedan od ovih tepiha ne peva ni očima ni ušima, niti srcu, kao što to moj čini!”
Šah nije odgovarao, jer nije mogao da smisli nekakav argument kojim bi joj se suprotstavio. Devojka je brzo dodala: „Ipak, pristaću da postanem vaša žena pod jednim uslovom. Oslobodite ovog mladića ropstva, jer se on odrekao svog života zbog mene.”
Šah je već bio spreman da pristane, ali umešala se smežurana žena. „Veliki šahu, molim te da pokažeš milost”, rekla je. „Daj ovim robovima slobodu, jer su žrtvujući se jedno za drugo već postali legende.”
„Tačno je da nikad nisam u istom danu video dva takva čuda”, uzviknuo je šah, „ali zašto bi trebalo da ih oslobodim?!”
Odvažnim glasom žena je izjavila: „Jer će oni biti zauvek upamćeni –a o vašoj velikodušnosti pričaće se vekovima”.
Šah, kome je strahovito bio važan sopstveni ugled, bio je spreman da učini sve da bi popravio sliku o sebi. Devojci je rekao: „Oslobađam te, jer si postigla ono što sam zahtevao. Tvoj tepih lepši je od onih koje posedujem.”
Mladiću je kazao: „Dajem je tebi, jer si ti prolio svoju krv za nju”.
Šah im je obezbedio svadbeno slavlje koje je trajalo tri dana i tri noći, i venčali su se na tepihu zbog kojeg su se isprepletali njihovi životi. Zlatne ptice su im pevale dok je devojka davala svoj pristanak, jer je njeno srce bilo osvojeno. Od tog trenutka ovo dvoje bivših zarobljenika živelo je srećno i ophodili su se jedno prema drugom s nežnošću sve do svog sudnjeg dana.

BELEŠKA AUTORA


Tokom devet godina rada na Krvi cveća, osećala sam se kao Ali Baba u Hiljadu i jednoj noći, koji je izgovarivši magične reči Sezame, otvori se! otkrio pećinu obasjanu zlatom i draguljima. U mom slučaju, bogatstvo se pojavilo u obliku knjiga o drevnoj iranskoj istoriji i kulturi, koje su na sličan način bile skrivene po prašnjavim policama biblioteka, gde je malo ljudi zalazilo. Provela sam sate proučavajući ovo blago i što sam više čitala, sve sam se više oduševljavala.
Tokom svog istraživanja stalno sam se vraćala vladavini šaha Abasa (1571-1629), istorijskom periodu koji je teško porediti sa bilo kojim drugim zbog velikih nesreća, ali i ogromnog napretka. Kada je šah preuzeo vlast u svojoj sedamnaestoj godini, Iran je pretrpeo krvoproliće u kojem su članovi kraljevske porodice Safavi bili ili oslepljeni ili pobijeni u borbi za vlast, a mnogo vojnika i veći delovi zemlje bili su izgubljeni tokom ratova. Šah Abas uspeo je da pronađe put kroz ovaj haos. Tokom njegove četrdesetjednogodišnje vladavine dokazao je da ume odlično da upravlja zemljom, mada je njegov pristup pravdi bio surov po današnjim standardima. Zbog svoje hrabrosti, genijalnosti, doprinosu iranskoj kulturi, on je bio poznat kao šah Abas Veliki.
Radnju Krvi cveća smestila sam u dvadesete godine sedamnaestog veka, kada je šah uspeo da odbrani granice Irana, pobedivši svoje unutrašnje političke neprijatelje i stvarajući klimu u kojoj je došlo do preporoda umetnosti. Jedno od umeća za koje se šah snažno zalagao bilo je pravljenje tepiha. Iranski tepisi postali su traženi u Evropi među kraljevima, plemstvom i bogatim trgovcima i zanimali su umetnike kao što su bili Rubens, Velaskez i Van Dajk. Pošto je uvek bio spreman da iskoristi dobru priliku, šah je otvarao tkaonice tepiha po čitavoj zemlji, kao što je ona opisana u knjizi. Prema iranskom naučniku Rodžeru M. Sejvoriju, „pod njegovim patronatom tkanje tepiha je uzdignuto i dobilo je status umetnosti” tako da je, pored tepiha koje su pojedinci izrađivali na svojim razbojima, bilo i onih koje su tkali gradski majstori obučavani da izrađuju remek-dela za dvor. Izuzetni primerci tepiha sa iranskog dvora iz šesnaestog i sedamnaestog veka preživeli su u muzejima i po privatnim kolekcijama i mnogi naučnici smatraju da su tepisi iz Safavi perioda (1501-1722) među najboljima ikad napravljenim.
Iako su likovi u Krvi cveća izmišljeni, pokušavala sam da se držim istinitih događaja koji bi uticali na njihove živote i način razmišljanja. Na primer, kometa opisana u prvom poglavlju i neke nesreće sa kojima je ona bila povezivana bile su pribeležene kod Eskanderbega Monšija, šah Abasovog zvaničnog istoričara, koji je napisao hroniku na hiljadu i trista stranica o najznačajnijim događajima za vreme njegove vladavine. Međutim, uzela sam tu slobodu da sažmem događaje u romanu čak i kada su se oni odigravali van navedenog vremenskog razdoblja.
Nekoliko čitalaca izrazilo je znatiželju u vezi sa privremenim sklapanjem braka koje je opisano u romanu, a poznato pod nazivom muta brak. Ovaj oblik braka deo je iranske kulture stotinama godina i još uvek ga upražnjavaju muškarci i žene.
Dok sam istraživala, zanimalo me je širenje iranske usmene tradicije jer je ona bila preovlađujuća u starim vremenima. Mnogi putnici zapazili su da nepismeni iranski seljaci umeju da recituju dugačke poeme; čak i danas Iranci se igraju tako što izazivaju jedni druge da zapamte pesmu ili da potvrde svoje znanje recitujući je. Pored pesama, književnost koja se prenosila usmenim putem podrazumevala je narodne priče, legende, basne, govore i poučne priče o duhovnom uzdizanju.
Priča u okviru priče bila je uobičajeni postupak na Srednjem istoku, a poznata je čitaocima iz Hiljadu i jedne noći. Na mene je po tom pitanju uticao pesnik iz dvanaestog veka, koji je napisao pripovest u stihovima o šahovim podvizima, a u kojoj je bilo i sedam mudrih priča o ljubavi. Priče ovog pisca ličile su na slojevite dezene iranskih tepiha, čije je tkanje upućivalo na beskrajno bogatstvo i dubinu.
Od sedam priča koje se nalaze između poglavlja mog romana, pet predstavljaju verzije tradicionalnih iranskih i islamskih priča. Zbog potreba svog romana unela sam izvesne izmene u originalne priče. Reči kojima počinje svaka priča: „Najpre ne beše ničega, a onda postade. Pre Boga nikoga ne beše”, predstavljaju moj grubi prevod iranskog izraza čiji je ekvivalent „Nekada davno...”
Naslov romana izvučen je iz pesme. Zove se Oda tepihu-bašti i pojavila se u monumentalnoj enciklopediji Istraživanje persijske umetnosti, koju je 1939. objavio Oxford University Press, a koju sam konsultovala u vezi sa tepisima i novčićima. Za pesmu je navedeno da potiče „od nepoznatog sufijskog pesnika, oko 1500-te”, i ona govori o tepihu na kojem je bašta prikazana kao utočište koje uzdiže ka božanskom.
Narator ovog romana namerno nije imenovan, u čast svim anonimnim vrhunskim zanatlijama Irana.