Deep Web - Mračna strana interneta

Dobro došli na mesto koje Gugl ne može da pronađe!

Izvan granica poznatog onlajn sveta koji svakodnevno pohodimo, izvan Fejsbuka, Tvitera, Gugla ili Jutjuba, leže nepregledna i neistražena prostranstva skrivenih sajtova – univerzum koji želi da ostane nedostupan i koji čini više od devedeset odsto interneta.

Dobro došli na Deep Web – paralelni digitalni svet, mesto na internetu koje jedva da iko poznaje: svet senki, sakriven iza digitalnih zidina, mesto anonimnosti, slobode i anarhije koje pruža utočište uzbunjivačima, borcima protiv represivnih sistema i svima onima kojima je stalo do svoje onlajn privatnosti. Ali ovaj digitalni raj ima i svoj digitalni pakao u kojem možete sresti hakere, plaćene ubice, trgovce drogama, oružjem, kradenim kreditnim karticama, dečjom pornografijom ili belim robljem.

Zasnovana na autorovom ličnom iskustvu, razgovorima sa hakerima i policijskim agentima, Deep Web – Mračna strana interneta je prva knjiga na srpskom jeziku koja studiozno osvetljava nepregledne dubine digitalnog podzemlja gradeći svojim otkrićima novu sliku sveta u kojem živimo.

Prenos informacija može nam zadati probleme zato što se teško može ispitati njihova verodostojnost.
Oto fon Bizmark, 1878.


PROLOG


„Zapravo, obožavam takve knjige”, reče Frank Pušin sažaljivog izraza lica. Zatim se udobno zavali u stolicu. „Naravno, ukoliko su uzbudljive, nude nešto sasvim novo i ispunjavaju strukturnu složenost dela. Da, obožavam ih.” Frank otpi gutljaj kafe. „Naime, mnoge to nisu jer ne ispunjavaju sve navedene uslove i zato mi se takve knjige čine potpuno površnim”, reče on skrivajući u sekundi usnu iza oboda šolje za kafu. “I beskorisnim.”
Frank Pušin je tamnokos muškarac, atletske građe, uskog lica i čvrstih nadlaktica. Kada govori, pogled mu je prodoran. Skenira vas poput rendgen-aparata koji vam medicinska sestra privuče tik uz lice i kaže: „Današnji rendgen-aparati nisu štetni, potpuno su bezopasni.” Zatim se iz predostrožnosti udaljava do vrata. I mi bismo pošli s njom, ali nismo u stanju da to učinimo.
„Smatram da je veoma teško napisati knjigu o mreži Tor”, reče Pušin. „Zapravo, bilo bi odlično kada biste to uspeli”, nastavlja dalje stavljajući šolju na belu površinu stola. „Mi iz Uprave kriminalističke policije sigurno vam nećemo davati uputstva o tome kako da na internetu ostanete anonimni, neko bi mogao to da iskoristi i da počne da se bavi ilegalnim radnjama. Nećemo vam odavati tajne o tome kako da se zaštitite niti ćemo vam opisivati naše akcije. Jasno vam je da se tako nešto ne sme naći u knjizi.”
Frank Pušin izgleda kao muškarac u ranim tridesetim, ponaša se kao da je prevalio četrdesetu, a zapravo ima trideset i osam godina. Za sebe i svoju porodicu počeo je da gradi kuću. Izvan grada, usred prelepog zelenila. Moguće je da mu se vrzmaju po glavi mnogo važnije stvari od brauzera Tor i intervjua s novinarom. Možda Frank u Ovom trenutku razmišlja o odgovarajućoj izolaciji krova, sanitarijama za kupatilo ili prednostima solarne energije zbog koje će morati da podigne kredit.
Frank Pušin obavlja posao glavnog inspektora kriminalističke policije u Hanoveru. U Odeljenju za visoko-tehnološki kriminal. Veći deo onoga što Frank obavlja u kancelariji naziva se neosnovanom istragom. Dakle, neosnovana istraga znači da Frank Pušin i njegovi saradnici nemaju konkretan zločin, bolje rečeno, nije im potrebna osnovana sumnja da je osoba počinila krivično delo kako bi se bacili na posao. Ukoliko se dogodi da saobraćajna policija zaustavi vozača koji pretiče drugo vozilo preko pune linije, postoji osnovana sumnja da je on pijan. Nasuprot tome, ukoliko saobraćajna policija zaustavi vozilo zbog rutinske kontrole, ne postoji osnovana sumnja da je vozač napravio prekršaj. Kada Pušin želi da ispita određeni slučaj, ne izlazi autom na ulicu već sedi za kompjuterom. Frank Pušin je, zapravo, haker u policijskoj uniformi.
“Mi se bavimo digitalnom stranom policijskog posla”, reče Frank finim, službenim nemačkim jezikom. „Pomažemo kolegama koristeći različita tehnička sredstva koja imaju veze s internetom i društvenim mrežama. Da li je reč o mogućoj otmici ili je neka devojka nestala, možemo da otkrijemo pomoću društvenih mreža: s kim je devojka bila u kontaktu, s kim se dopisivala? Šta možemo da saznamo kada je reč o njenim prijateljima, da li postoje tragovi samoubilačkih misli koje je devojka ostavila na profilu na Fejsbuku?”, objašnjava Pušin uzimajući još jedan gutljaj kafe. „Zar su vam za to potrebni specijalci?”, pitam prilično iznerviran. „Zar vaše kolege nisu upoznate s tim kako se koristi internet, zar ne mogu takve podatke da prikupe koristeći Fejsbuk?” Pušin razmisli na trenutak. „Da”, reče. Njegovo „da” zapravo je zvučalo kao „ne”.
U Nemačkoj ne postoji mnogo osoba poput Franka Pušina. Istina je da Ministarstvo unutrašnjih poslova i Savezno državno tužilaštvo odnedavno imaju takozvane operativce za visoko-tehnološki kriminal: naime, oblast sajber kriminala još je neispitana i polako dospeva u središte pažnje javnosti. Dok se broj klasičnih zločina, koji se odvijaju na ulici, smanjuje ili ostaje isti, broj prevara, zloupotreba kradenih kreditnih kartica i ostalih slučajeva visoko-tehnološkog kriminala povećava se munjevitom brzinom. Zapravo, mnoge osobe koje surfuju po internetu ne znaju to. Ili ne žele da razmišljaju o tome.
„Dakle, prosečna starost u vašem Odeljenju iznosi oko trideset godina, zar ne?”, upitah ga ponovo. „Da, svi smo prilično mladi”, odgovori Pušin zlobno se smešeći. „Zapravo, potrebno je imati određeno predznanje o svemu ovome. Na internetu se komunicira drugačijim jezikom, tačnije rečeno drugačijim jezicima. Upotrebljavaju se insajderski sleng, skraćenice iz kompjuterskih igrica, internet pojmovi”, objašnjava Frank preturajući po svojoj crnoj torbi. „Ukoliko zaista ne poznajete takav jezik i ne znate da intuitivno primenite njegove pojmove, postaćete sumnjivi. Nećete govoriti potrebnim jezikom. To će primetiti ostali i postaće obazriviji. Za vođenje istrage važno je da nijedan operativac ne pita tokom četovanja da li se operativni sistem Vindous može pokrenuti sa CD-a. To se podrazumeva...”, reče Frank otpijajući još jedan gutljaj iz šolje, zavaljujući se u stolicu, zureći nakratko kroz prozor. „Prijatno vam je ovde.”
Tajac.
„Zaista tako mislite?”, pitam ga kuckajući svoju adresu u prozor za naručivanje pica na sajtu servisa za kućnu dostavu i u korpu stavljam havaji picu sa pečurkama (za Pušina) i čili picu dok se Frank udobno smešta na moju sofu.
„Zaista mi se dopada, mogao bih da napravim takav zid i u svojoj kući”, reče Pušin pružajući mi USB stik. „Da li je taj stari zid od cigli oduvek tu ili je naknadno podignut?”
Desnom rukom šaljem narudžbinu dok levom rukom hvatam dršku Pušinove prazne šolje za kafu pomerajući je preko stola. „Mislim da je zid oduvek tu, ali mogao bih da se raspitam o tome kod vlasnika zgrade, on to sigurno bolje zna od mene”, dodajem pokazujući na šolju. „Još jedna kafa?” Pušin klimnu glavom i nastavi da zuri u zid. „Rado.” Ubacujem USB stik u kompjuter koji mi zatim traži da unesem lozinku. Mali numerički kod nalazi se u fieš memoriji. “To je sigurnosna fleš memorija”, reče Pušin giedajući me pravo u oči. „Do onoga što se nalazi na USB stiku možeš doći samo ukoliko znaš lozinku. Ukoliko ukucaš pogrešnu lozinku obrisaćeš sve iz memorije. Ovaj uređaj može se kupiti u svakoj radnji”, reče Frank otvarajući na kompjuteru prozor sa podacima. „Već sam ga otključao, dakle, sve je vidljivo. Ovaj uređaj izuzetno je koristan ukoliko želimo da sačuvamo određene podatke i da ih držimo zaključane. Zapravo, to više nije moguće učiniti kada je reč o eiektronskoj pošti”, dodaje. „Većina ne zna da izabere pravu lozinku za sebe, te tako dolazi do toga da im je Steffi24 imejl lozinka, lozinka bankovnog računa, kompjutera i mobilnog telefona. Takva lozinka može se provaliti za nekoliko minuta”, reče Pušin uzdahnuvši. “A šta bi trebalo da učinimo?”, pitam ga dozvoljavajući mu da koristi moj kompjuter. „Dakle, potrebno je koristiti mala i velika slova, brojeve i posebne simbole. Važno je iskoristiti maksimalnu dužinu lozinke ili dozvoliti da je mašina sama kreira”, reče Pušin otpijajući još jedan gutIjaj kafe, zaokupljen sopstvenim podacima na kompjuteru. „Lozinka naloga na Amazonu moje majke bila je reč ’kupovina‘“, reče Pušin odmahujući glavom. „To je tako opasno; zato je potrebno osigurati i elektronsku poštu preko koje dobijamo sva obaveštenja od Amazona ili sa našeg profila na Tviteru. Postoje prilično dobre internet stranice na kojima možete da saznate sve o ovoj temi. Na taj način niko neće moći da vam otkrije lozinku i nećete se stalno plašiti toga da vas neko špijunira.”
Ostati nevidljiv na internetu prilično je jednostavan postupak: korišćenjem takozvane mreže Tor. Takva mreža zapravo je alternativna vrsta interneta. Po takvoj vrsti interneta možemo da surfujemo ukoliko imamo instaliran određeni mali program i brauzer. Tako postajemo deo globalne mreže poznatije kao mreža Tor. Kada, recimo, otvorim neku internet stranicu, Tor klijent usmerava moje podatke preko različitih i nasumice odabranih kompjutera ostalih korisnika ove mreže. To bismo mogli opisati na sledeći način: opljačkali ste banku na uobičajen način, uskačete u parkirana kola za beg i vozite se ulicom do svog skloništa, ostavljate kola ispred vrata, uzimate koka-kolu, opušteno bacate džak s parama na krevet, čujete zvono na vratima a dva policajca odmahuju glavom pitajući vas da li vam je ovo prva pljačka - naravno, otkrili su vas iako ste se sakrili miljama daleko. Saznali su za vaše sklonište. Stavljaju vam lisice. Kada je reč o mreži Tor, to funkcioniše sasvim drugačije. S obzirom na to da se vaši podaci više puta preusmeravaju, znači da vozite kola za beg sporednim putevima, bežite prečicom, usput se zaustavljate da prelakirate kola i, dok sunce već zalazi, satima posle pljačke stižete u svoje skrovište. Mnogo sati nakon što su policajci izgubili svaki vaš trag. Dakle, to znači sledeće: ukoliko policija ne može da utvrdi ko je pokrao određene podatke, znači da ne postoji počinilac krivičnog dela. A počinilac dobija takvu vrstu slobode koja se ne može ni zamisliti. Obratimo pažnju na sledeće: mreža Tor ne služi samo kao kamuflaža za počinioce krivičnog dela, već pruža zaštitu od policije koja ne deluje uvek u zakonskim okvirima.
Postoje internet stranice koje su nam dostupne jedino ukoliko koristimo Tor. Nasuprot tome, tu su i one internet stranice koje možemo da otvorimo korišćenjem površinskog interneta. Dakle, kada otvaramo internet stranice poput Amazona ili Fejsbuka, provajder neće više moći da nas prepozna. Ukoliko koristimo brauzer Tor, niko više neće moći da prati našu IP adresu, koja je slična otisku prsta koji naš kompjuter ostavlja na svakoj otvorenoj stranici. Naime, administratori internet stranica koje posećujemo neće više moći da prate naše onlajn aktivnosti i da preprodaju podatke koje su prikupili sa našeg računara.
“Ni na mreži Tor ne bi trebalo da se osećamo slobodno”, reče Frank Pušin otvarajući na ekranu mog laptopa bazu podataka sa bezbroj fotografija devojčica i dečaka, veličine poštanske marke, u manje-više sličnim pozama naime, nemoguće ih je prepoznati zbog umanjene veličine slike i vidljivih piksela. „Različiti pozadinski programi prosleđuju naše podatke, tako da običan računar čiji se operativni sistem pokreće sa CD-a nije u potpunosti zaštićen. Dakle, dok surfujem po internetu povremeno ostavljam tragove. Upravo to može da se dogodi kada pratimo ilegalne ponude na mreži.” Fajlovi sa fotografijama snimaju se na računar. Bezbroj ih je, prilično neverovatan osećaj i pored toga što se malo toga može prepoznati na njima. „Čitava trgovina narkoticima na ovoj mreži nije loliko važna”, smatra inspektor i, dok su fotografije u potpunosti sačuvane u računaru, uzdišući dodaje: „Problem leži u dečjoj pomografiji.”
„To je zastrašujuće. Koliko ima takvih fotografija?”, Pušin usmerava kursor miša ka donjem uglu programa na kojem je prikazan broj odabranih fajlova sa fotografijama: dvadeset sedam gigabajta - to je dovoljno za beskonačno dugačak fiim. „A to je samo materijal koji smo prikupili sa mreže Tor tokom poslednja dva dana”, reče Pušin stiskajući usne kao da nije želeo da izusti tako nešto. Ipak, nije mogao da izdrži: “Na serveru Uprave kriminalističke policije imamo količinu podataka koja se može meriti u terabajtima. Ko otvori internet stranice ovakvog sadržaja, u trenutku kada se na njima pojave već pomenute fotogra-fije, sačuvaće u memoriji računara privremene kopije ovih podataka bez obzira na to da li koristi površinski internet ili mrežu Tor” Pušin izvlači USB stik iz računara. „A svako posedovanje fotografija dečje pomografije predstavlja kršenje zakona. Kada koristim brauzer Tor i sam pazim na to koju stranicu ću otvoriti i šta tačno tražim”, objašnjava zatvarajući bazu podataka na ekranu. „Bilo bi dobro kada bi neko o tome mogao da piše. Smatram da je to ozbiljan problem. Mreža Tor nema samo prednosti.”
„To zvuči kao da bi mrežu Tor trebalo zabraniti, zato što kriminalci koriste takvu vrstu tehnologije”, kažem zaokružujući u beležnici pojam „dečja pornografija”. „Naravno da ne bi trebalo”, odgovori Pušin. „Takva mreža izuzetno je važna za osobe koje se žale na cenzuru. Recimo, za novinare. Smatram da bi trebalo da pomenemo i drugu stranu ove mreže.” Zatim dodade: „U programu Tor postoji takva opcija koja vam omogućava da ne učestvujete u razmeni podataka. Ona štiti pojedinca od toga da nesvesno razmenjuje slike dečje pomografije po internetu. Najpre moramo da podesimo takvu opciju”, reče on bacajući pogled na sat. Tek je pet sati, a napolju već pada mrak. „Morao bih da krenem.”
„Gospodine Pušine”, kažem dok moj gost stoji u hodniku držeći torbu ispod miške, posmatrajući crvene cigle u zidu. „Koliko bi trebalo da se zabrinem da li ste mi, umesto da me zaštitite od toga da ne počinim pomenuto krivično delo, ostavili neki prislušni uređaj u računaru?”, upitah ga. On vadi ključeve od kola iz torbe.
„Ne brinite”, odgovara.
„Naravno da se brinem. Ukoliko budem pregledao računar, sigurno ću naći neki prisluškivač”, uzvraćam, iako mi ova tvrdnja zvuči beznadežno.
„Nećete.”
„Kako neću?”
„Da li zaista mislite da mi i danas obilazimo stanove i svuda postavljamo bubice sa malim kablovima?”, pita me Pušin pokazujući na drugu stranu ulice, preko puta mog stana, na kojoj zjapi prozor taman poput rupe koju je karijes napravio na zubu. „Vidite li onaj prozor?”, pita me čkiljeći u tom pravcu kao da želi bolje da osmotri. ”Da”, odgovaram. “Zašto?”
“Pa, ako želimo da vas prisluškujemo, možda je u tom stanu moj kolega kome sam naredio da sedi na klupi pokraj prozora i da drži mali prislušni uređaj u ruci.”
“A, onda?”
Pušin podiže tašnu koja je pretila da mu isklizne ispod miške. „Onda će takav uređaj baciti laserski zrak preko ulice, na vaše prozorsko okno, i pritom zabeležiti vibracije dok mi ovde budemo razgovarali”, objašnjava inspektor. „Dakle, takav uređaj može da registruje razgovor. Danas se više ne koriste bubice za prisluškivanje.” Zatim podiže ruku, oprosti se i odveze u tamu. Zasvetleše prednji farovi automobila dok je na raskrsnici skretao desno, u susednu ulicu.
Vraćam se u stan, na stolu me čeka laptop. Gledam kroz prozor u zamračeni stan preko puta ulice. Zurim u njega neko vreme.
Čini se kao da je neko zamenio prozorska okna.

BELI ZEC


ili put na mračnu stranu interneta

U početku beše sledeće, tamo negde na internetu postoji mesto koje jedva da iko poznaje: svet senki, sakriven iza digitalnih zidina, koji bi zapravo trebalo da vas zaštiti. Deep Web.
Naravno, sve priče koje počinju na takav način završavaju se slavljem, pobedom i zmajevima. To je prilično jasno. Međutim, ova priča malo je drugačija. Naša priča počinje veoma toplog avgustovskog dana u malom kafeu u Berlinu. I završava se ovde, početkom 2014. godine, u malom stanu negde na istoku Republike Nemačke. Završava se dok beležim ove redove.
Stan neću detaljnije opisivati, niti ću ga srediti za ovu priliku. Istina je da sam oduvek želeo da ga očistim, ali do toga nikada nije došlo usled bujice beskonačnog broja novih informacija, iznenađujućih saznanja i zaključaka, stoga ću opis stana izostaviti iz priče. Sve u svemu, nikada nisam imao vremena za sebe.
Ja, to bi zapravo mogao da bude svako od vas. Ne bih imao da vam ispričam mnogo toga o sebi, osim da sam častan građanin koji poštuje zakon. Koji brani svoju vladu, podseća na očuvanje javnog reda i mira kada su kritičari previše bučni. Koji uvek upućuje na značaj demokratije i njenih načela. A kritičari! U mom slučaju to su oni koji neprestano, na sav glas, srdito i uzbuđeno govore o policijskoj državi.
Iako rado i često čitam novine, rasprava o zaštiti podataka postala mi je prilično opterećujuća. Čini se da se nijedna od zaraćenih strana, ni vlada ni kompjuterski aktivisti, ne trudi da započne pregovore. Ionako iz takvih razgovora ništa neće proisteći osim optužbi i netrpeljivosti. A Snouden je ispričao tako malo o toj temi, zapravo ništa, sirotog mladića ostavili su u Moskvi. Ukratko, nedostajala mi je suština, nisam više želeo da čujem ništa o tome. Zapravo, ni vlada nije mnogo doprinela razrešenju nastale debate, osim u okvirima koji su joj bili politički prihvatljivi: sve u svemu, nije učinila ništa.
Ravnodušnost prema Saveznoj Republici Nemačkoj počeo sam da osećam u trenutku kada je na mesto ministra unutrašnjih poslova postavljen Hans Peter Fridrih (zapravo, bio sam ravnodušan prema ovoj pojavi). Nakon toga u potpunosti sam se distancirao od svega toga kao što se istraumirani pacijent distancira od tragedije koju je preživeo. Iskreno rečeno, borba obe strane postaia mi je besmislena. „Afera prisluškivanja je završena”, objavio je ministar za posebne zadatke Ronald Pofala i Fridrih se vratio iz Sjedinjenih Američkih Država praznih ruku. Ostao je samo večiti vapaj aktivista za slobodom. I kada bismo dodali jedno „ali”, odmah bismo postali neprijatelji države. Zato se divim Martinu Luteru Kingu.
Sve je postalo previše zamorno, stoga sam odlučio da se zatvorim u svoju sobu i da istražnim organima prikupim što je moguće više podataka o sebi, sve dok ne budu više mogli da razaznaju da li zaista postojim ili sam izmišljeni pijani lik Fejsbuk generacije. Dakle, samo još jedan korisnik društvenih mreža.
Najsmešnije u svemu tome jeste činjenica da to nikada nisam uspeo. Nikako. Moglo bi se reći da se dogodilo sasvim suprotno. Moja priča promenila se iz korena od onog avgustovskog dana prošle godine. Ja sam se promenio. Tog najtoplijeg dana u prošloj godini počelo je moje putovanje. Putovanje Alise koja je jednog dana dospela u zemlju čuda i nije mogla da nađe put do kuće. A zašto se sve to dogodilo? Naravno zato što je Beli Zec koji je nosio malecko odelo i veliki džepni sat pobudio znatiželju u njoj. Sasvim je bilo razumno da potrči za njim. Svako bi učinio tako nešto. Upravo to dogodilo se meni vrelog avgustovskog dana. Od toga nije prošlo ni četiri meseca.
Kada je Tom došao na ideju da napiše knjigu o internetu, ona je u početku bila samo apstrakcija: „Dođi, hajde da napišemo knjigu o mračnim stranama interneta - o Deep Webu i sličnim stvarima”, rekao je naslanjajući štake na drveni sto u kafeu Scena u Berlinu. Navodno se povredio na treningu. To svi kažu.
Do tog trenutka nisam ništa znao o Deep Webu, Tom je pročitao nešto o tome u novinama. „Tome, nisam baš siguran u to”, rekao sam stavljajući nešto hleba u bezukusnu supu od povrća koju je šef kuhinje ukrasio zelenim začinima. „Misliš li zaista da je to dobra tema?” Klimnuo je glavom, podigao ruku i naručio espreso. Pogledah kroz prozor, bila je sredina leta a napolju je grad goreo od nesnosne vrućine, prepun mušica koje zuje. Mnogi su zbog njih pobegli na more. „Naravno da je dobra tema”, rekao je Tom s nešto supe u ustima. „Razmisli malo: oružje, droga, hakeri.” Da, oružje, droga, hakeri, pomislio sam tad sa osmehom na licu. Taj dečji entuzijazam sa kojim sam mogao da sagradim kuću na najvišem drvetu ili da podignem kredit za otvaranje prvog onlajn magazina počinjao je polako da splašnjava. Optimistično raspoloženje. Ali takvo raspoloženje često nestane usled neverovatnog straha od neuspeha kojeg će se godinama nerado sećati svi učesnici tog događaja. Ideja je, zapravo, bila dobra, a ja sam želeo da radim s Tomom. Onda je izustio: „Dakle, učinićemo to.” Zatim je dodao: „Imaš četiri meseca.” Napomenuo sam mu da je to premalo vremena, on je to vrlo dobro znao. Promrmljao je nešto o aktuelnoj temi, dok je odlazio, i razgovor je bio završen. Ni sam ne znam zašto. Posmatrajući Toma kako napušta kafe osećao sam se kao mlađi brat kome je rečeno da mora da se popne na drvo visoko deset metara i da počne sa gradnjom kućice, da od starijeg brata uzme staru testeru i već napravljene merdevine, dok se ovaj izvlači iz svega kako bi popušio cigaretu.
Meni nije preostalo ništa drugo osim straha od vremena, roka od tri-četiri meseca, parčeta belog hleba, polupraznog tanjira supe od povrća i uverenja da će sve to biti prokleto teško izvesti. Umočio sam beli hleb u supu i otišao.
Posle četiri meseca pomislio sam: bože moj, trebalo bi da povremeno pospremim stan. Bacio sam pogled na ćebe, samo nakratko, zatim sam se posvetio svojoj beležnici. Na ekranu laptopa polepljene zbunjujuće poruke iz nekog zbunjujućeg perioda. Slika belog zeca na zidu od cigli. Pored nje kopirane internet stranice na kojima se mogu naći informacije o svim vrstama droga i medicinska objašnjenja, šolja hladne kafe koja tu stoji danima, pisani dokazi o putovanjima na kojima sam bio. Adresar sa imenima i brojevima telefona, nekoliko fotografija. Pločica sa imenom ostala nakon sastanka u Upravi kriminalističke policije, izveštaj FBI-ja i uputstvo za instaliranje programa za šiffovanje podataka. Važne stvari koje više upućuju na Džeka Trboseka, Čarlsa Mensona ili nekog saradnika u Centru za savetovanje zavisnika od narkotika, nego na novinara. Ponekad se zaista zapitam da li sam pri čistoj svesti.
Tom mi je jednom doneo novinski članak. U njemu piše da na mračnom internetu, koji se pominje u medijima, ili na Darknetu kako ga Tom naziva, postoje platforme na kojima možemo da kupimo sve ono što u običnim radnjama ne bismo mogli: oružje, heroin, LSD, gljive, marihuanu ili ketamin, poznat pod imenom ketamin S-izomer, koji se koristi za umirivanje divljih životinja i pacijenata sa nesnosnim bolovima tokom hitnih operacija. Ili kako bi se u klubu dobro nafiksali. Silk Road pripada onim sajtovima koji imaju primamljive ponude, zbog čega me je Tom uputio na Deep Web: naime, to je Amazon za trgovinu narkoticima i ostalu ilegalnu robu. Izgleda veoma uznemirujuće, ali na ovom sajtu mogu se naći ubice i seksualne robinje, poznatije kao “lutke” (dolls). Leševi dece sa spaljenim očima koji služe za zadovoljavanje seksualnih potreba. Onda se običan smrtnik zapita ko može da dođe na tako bolesnu ideju. Kada sam pročitao novinski članak, želeo sam da se uverim svojim očima da tako nešto zaista postoji.
Kod kuće sam se odmah bacio na posao: sve ono što nam je potrebno da bismo ušli u svet mračnog interneta jeste program, besplatni softver takozvani Tor klijent. Možete ga skinuti sa interneta jer nije mnogo velik, svega dvadeset pet megabajta. Nije vam potrebno ni dva minuta da ga skinete ako koristite DSL internet. On sadrži brauzer preko koga surfujete po internetu i program preko kojeg se povezujete na mrežu. Negde sam pročitao da bi najpre trebalo da odemo na internet stranicu koja predstavlja neku vrstu telefonskog imenika Deep Weba, a zove se Hidden Wiki. Odatle dospevate u svet sumnjivog tržišta. U jednom od tekstova pročitao sam da anonimnim pretraživanjem interneta postajemo sumnjivi tajnim službama i kriminalističkoj policiji. Naravno, grohotom sam se smejao i nisam tome pridavao značaj. Šta je trebalo da učinim? Kada mi je četiri meseca nakon toga u jednom od razgovora istraživač takve teorije dokazao pomenute tvrdnje, već je bilo kasno. Ali nismo još stigli dotle.
Stranicu projekta Tor lako je naći, instalacija programa ne predstavlja nikakav problem. Ažuriranje i sve je gotovo. Do tada sam mislio: ovo i nije tako teško, pronađeš mračni internet, isprobaš ga, pišeš o tome. Kraj priče.
Do avgusta prošle godine imao sam poverenja u navigaciju na mobilnom telefonu, kada nisam mogao da nađem željenu ulicu, sačuvao sam čitav život u elektronskim porukama i smejao se kad mi je jedan od prijatelja savetovao da šifrujem elektronsku poštu i da ne koristim pretraživač Gugl. Bio sam srećan zbog svakog kolačića (cookies) na koji sam naleteo - uostalom, oni su se brinuli za to da picerija zna moje mesto prebivališta. Zaista mi ide na živce kada iznova moram da ukucavam imejl adresu. Onda je došao avgust i telefon je zazvonio. Bio je to Tom. Rekao mi je da radi u Blumenbaru, ogranku izdavačke kuće Aufbau.
Od tada se sve promenilo.

U ZEČJOJ RUPI


Tehnike i šifre Deep Weba

Mehanički prelazim prstima po tastaturi: „Molimo vas ukucajte lozinku i korisničko ime.” Klik. „Pogrešna lozinka ili korisničko ime - molimo vas, obratite se korisničkoj podršci ili se ponovo registrujte.” Pravim pogrdan gest rukom u pravcu ekrana, povlačim stolicu unazad i vučem se u kuhinju. Proveo sam dane zureći u ovaj sivi prozor koji zahteva od mene da ukucam korisničko ime i lozinku. Naime, nisam imao pojma šta bi trebalo da učinim. Kao i Alisa kada je upala u zečju rupu, pomislih. Najpre padate niz rupu, zatim duže vreme tapkate u mraku dok ne dospete do stola sa kolačima.
Pritiskam taster F5, ništa se ne događa, osim što iznova otvaram sivi prozor i blokiram sebi put. „Molimo vas ukucajte lozinku i korisničko ime.” Klik. „Greška: lozinka ili korisničko ime netačni.”
Jedini razlog zbog kojeg se ne odvajam od tastature jeste Silk Road. Platforma oko koje se vrti čitav sadržaj knjige - od trenutka kada sam se upoznao sa Tomasom. Tokom jesenjeg zasedanja Uprava kriminalističke policije je na konferenciji za novinare opisala ovu platformu na sledeći način:
„Silk Road je vebsajt na takozvanom Deep Webu, delu interneta koji nije dostupan putem običnih pretraživača i brauzera. Silk Road predstavlja vrstu cmog onlajn tržišta koje poseduje onlajn radnje. Na Silk Roadu možete da nabavite sve što poželite. Procenjuje se da prodajna vrednost robe na ovom tržištu iznosi 1,2 milijarde američkih dolara.”
S obzirom na to da mnogi sumnjaju u tu vrednost, jer se na ovom sajtu roba plaća bitkoinima, digitalnom kriptovalutom, čija vrednost je varirala od sto pedeset do osamsto pedeset američkih dolara po bitkoinu, postavlja se pitanje: kolika je vrednost prodate robe na ovom tržištu u roku od dve godine? Da li je u visini kursa koji predstavlja osnovu navedenog proračuna. Silk Road nastavio je sa radom i nakon teških događaja. Jedva da je prošlo četiri nedelje od kada je FBI zatvorio ovaj sajt, “put svile” ponovo je proradio - istim intenzitetom i sa istim brojem onlajn radnji kao nekada. Sa sajta Silk Road prelazimo na sajt Silk Road 2.0, ukoliko iza ovog prozora za registraciju zaista postoji internet stranica.
Punim filter aparata za kafu i zamišljam svoju devojku kako mi kaže da je samo pitanje vremena kada ću naučiti da rukujem njime. Kako je to Tom uopšte zamislio - kako sam ja uopšte to zamislio? Da upadnem na Deep Web, kažem da sam novinar, da pišem knjigu i da opušteno započinjem razgovor s ljudima. Možda da započnem razgovor o isporuci poslednjih pet kilograma kokaina i o tome zašto je put preko Avganistana nepristupačan. Pa ne idemo u mesaru da bismo pitali: „Zar je sve ovo meso zaista od zaklanih svinja?”, nadajući se da će se takav razgovor nastaviti. Sipam vodu u rezervoar aparata i pritiskam dugme na kojem piše “start”. Naslanjam se na sto, prekrštam ruke zureći kroz prozor. Napolju i dalje traje još jedan usrani dan.
Da bismo postali članovi foruma Silk Road, potrebno nam je korisničko ime i lozinka. Nakon toga dobićete kod od već postojećih članova ukoliko odluče da vam veruju. Bez takvog koda forumu ne može pristupiti nijedan novi član. To je zaista delotvoma sigurnosna mera. Dakle, da biste dobili takvu vrstu pozivnog koda, potrebno je da poznajete nekog člana foruma koji će se založiti za vas. Ukoliko ne poznajete nikog, teško je da će iko na forumu imati poverenja u vas. Problem je ukoliko privlačite pažnju nesvesnim komentarima, kao agent FBI-ja koji je premešten u drugu jedinicu, a koji je prethodno hapsio zavisnike od igara na sreću i nikad nije učestvovao u akcijama zaplene droge. Svestan sam da mi nedostaju odgovarajući termini. Naime, Silk Road nije samo platforma pomoću koje se trguje; iza svega toga postoji forum na koji možemo da se prijavimo kao kupci ili trgovci i da postavijamo najrazličitija pitanja. U nekoj vrsti pričaonice. Međutim, ono što meni nedostaje jesu odgovarajuća pitanja. Pogrešno pitanje bilo bi sledeće: „Gde se može nabaviti droga? Pravo pitanje bilo bi: „Juče sam konzumirao previše keta (ketamina); šta bih mogao da uzmem kako bih spustio raspoloženje?” Zapravo nikada nisam konzumirao ketamin, niti sam želeo da kupim nešto na ovoj internet stranici što će mi pomoći da se skinem sa ove vrste narkotika. Zvuk koji dopire iz aparata za kafu, iza mojih leđa, sve je jači, neobičan znak koji mi ukazuje da je kafa gotova.
Načelnik Jerg Cirke dozvolio je medijskoj kući Hajze da prenosi njegovo predavanje „Kriminalistika 2.0”, koje će održati na jesenjem zasedanju Uprave kriminalističke policije, 12. i 13. decembra 2013. godine u Vizbadenu, a na kojem će govoriti o štetnosti sajber kriminala i njegovom nezaustavljivom rastu. Cirke je za Hajze sasvim jasno izjavio „da neko neprestano ometa istragu o mreži Tor i bitkoinima”, i da se upotreba bitkoina i internet sajta Silk Road 2.0 smatra najvećim izazovom za kriminalističku policiju.
Nije reč o tome da ovde postoje samo internet stranice za prodaju oružja ili droge, ali takva internet mreža razlikuje se od površinskog interneta. Objašnjenje za takvu izjavu načelnika Uprave kriminalističke policije ne odnosi se na vrstu krivičnog dela nego na način na koji je ono počinjeno na mreži. Dakle, nije reč o krivičnom delu nego o tome kako je ono počinjeno: do Silk Roada nije tako jednostavno doći kao do poznatijih internet sajtova na mreži. Nije reč samo o tome da vam je potrebna pouzdana osoba koja će prilikom registracije na sajtu garantovati za vas. To ranije nije bio deo procedure, i ovom sajtu mogao je da pristupi svako ko je znao internet adresu i ko je posedovao odgovarajući link. Odgovor leži u samoj mreži: dakle, ne vrti se sve oko ilegalne trgovine koja inspektore čini nervoznima, već oko nepristupačnog mesta na kojem se trguje. Naime, ono pomalo podseća na Avganistan: pećine i gudure Avganistana nisu bile po ukusu vojske i tajnih službi, teren nije bio dobar. Zapravo, na takvom nepristupačnom mestu leži i Silk Road.
Ono što mnogi od nas ne znaju jeste sledeće: internet, u obliku koji nam je poznat, predstavlja samo površinski deo, vrh ledenog brega čitavog sistema. Nasuprot tome ogromna banka podataka predstavlja veći deo svetske mreže, utrobu ledenog brega. Ta mreža leži ispod površine vode. Skrivena u tami, zaštićena od pogleda.
Taj veći deo interneta naziva se Deep Web. Duboka mreža. Sastavljena je od banki podataka, ugašenih internet stranica i mrtvih linkova, novih i neindeksiranih sajtova koji još uvek nisu vidljivi za pretraživače. Ovde se mogu naći sadržaji koji su zaštićeni ili nisu besplatni, kao što su, recimo, baze podataka raznih univerziteta i istraživačkih instituta kojima imaju pristup samo oni studenti i saradnici koji poseduju šifru. Baze podataka osiguravajućih kuća i banaka. Podaci o klijentima. Baze podataka američke Agencije za svemirska istraživanja (NASA). Ovde se nalazi i baza podataka Nacionalnog centra za klimatske podatke, najvećeg meteorološkog arhiva na svetu, u kojem su sačuvane vremenske prognoze u poslednjih sto pedeset godina. Centar sačuva dvesta dvadeset četiri gigabajta podataka dnevno. Čitava baza podataka ovog arhiva iznosi oko šest petabajta, dakle, šest hiljada terabajta ili šest miliona gigabajta. Šuška se da se na Deep Webu mogu naći internet stranice tajnih službi i kriminalističke policije, ali to su samo tračevi. Deep Web sličan je podrumu koji već duže vreme želimo da očistimo, koji je krcat starim stvarima obavijenim paučinom. Kao i u podrumu, ovde se čuvaju retkosti, sablasni i nepotrebni svedoci vremena kao što su bakine stare porcelanske lutke, koje jezivo zure u nas kada zraci svetla padnu na njih. Deep Web možemo opisati na takav način, ali u mnogo većim razmerama.
Procene koje su delimično tačne proizlaze iz činjenice da je Deep Web četiristo puta veći nego internet mreža poznata kao površinski internet (surface web) ili vidljivi internet (clear net) po kojem možemo da surfujemo koristeći obične pretraživače. Mnogi govore o tome da putem poznatih pretraživača koristimo samo deset procenata interneta. Baza podataka čitave Kongresne biblioteke u Vašingtonu, jedne od najvećih biblioteka na svetu, iznosi deset terabajta sa trideset četiri i po miliona knjiga i ostalih štampanih izdanja na četiristo sedamdeset jezika. Prema podacima univerziteta u Kaliforniji, veličina površinskog interneta iznosi sto šezdeset sedam terabajta. Procenjuje se da veličina Deep Weba iznosi devedeset jednu hiljadu osamsto pedeset terabajta, tj. devedeset jedan petabajt, a ovi podaci potiču iz 2003. godine! Potrebno je istaći da ovde postoji velika rupa u vremenu i da se svetska baza podataka tokom poslednjih deset godina izuzetno uvećala. Sudeći prema podacima svetske Agencije za istraživanje tržišta (IDC) i američkog proizvođača memorija računarskih sistema (EMC), količina podataka koji će se koristiti, čuvati i razmenjivati na ovoj mreži u 2020. godini iznosiće oko četrdeset zetabajta, tj. četrdeset milijardi terabajta. Naučnici smatraju da je ta količina pedeset sedam puta veća nego ukupna količina zrna peska svih plaža na planeti Zemlji. Veličina svetske baze podataka udvostručuje se na svake dve godine.
U prilog tome da američka vlast svoje planove organizuje prema ovoj prognozi svedoči džinovski računarski centar koji je američka Agencija za nacionalnu bezbednost (NSA) otvorila u Juti. Veličina baze podataka ovog centra meriće se u jotabajtima. Jotabajt iznosi hiljadu zetabajta. Dakle, to je milion puta više od količine podataka kojima danas raspolažemo. Toliko o bazi podataka i daljem razvoju interneta od kojih polaze tajne službe. Toliko o pesimističkim prognozama ljudi koji se pitaju kako će američka Agencija za nacionalnu bezbednost uspeti da sačuva toliku bazu podataka u budućnosti. Superračunar američke Agencije za nacionalnu bezbednost, prema mišljenju informatičkih stručnjaka, biće u stanju da na sopstvenom serveru sačuva čitav internet saobraćaj koji će se odvijati u narednih sto godina, sa svim fotografijama, podacima, imejlovima. Da li će to biti odličan način arhiviranja svih empirijskih podataka ili početak užasnog, džinovskog sistema za nadzor čitavog sveta, moraće da odluči svako ponaosob.
Stavljam šolju na sto, izvlačim stolicu i uključujem laptop. Nadam se da ću ovog puta imati sreće i dobiti pristupni kod za Silk Road. Sistem računara se pokreće. Ukucavam šifru za Vindous. Pojavljuje se početni ekran. Klik mišem i otvara se prozor sa različitim podacima. To je brauzer Tor. Sve mi se čini manje-više poznato. Naziv programa Tor nema nikakve veze s nemačkim izrazom Tor zur Unterwelt koji znači kapija podzemnog sveta. Naziv Tor predstavlja skraćenicu za The onion router. Onion rutiranje otkrila je istraživačka laboratorija Naval kako bi zaštitila komunikaciju između američke vlade i njenih vojnih jedinica od spoljašnjeg sveta. Naziv onion potiče od engleske reči (onion - luk) i odnosi se na princip luka na osnovu kojeg se zaključavaju i preusmeravaju linkovi na internetu. Grubo rečeno, to bi značilo da se svi podaci i linkovi kriptuju na više nivoa, poput slojeva luka.
Svaki kompjuter poseduje IP adresu, koja je slična otisku prsta. Ona identifikuje kompjuter korisnika kada pristupi internetu, i na osnovu nje može da se otkrije koje internet stranice je korisnik posećivao i gde se on nalazi. IP adresa predstavlja neku vrstu poštanske adrese. Čak i u slučajevima kada računar poseduje više od jedne IP adrese, jer recimo ima više mrežnih kartica, ona predstavlja neku vrstu poštanske adrese. Kada, recimo, pošaljem imejl i u njemu prikačenu fotografiju, IP adresa, zajedno s ovim paketom podataka, otkriva i njegovog pošiljaoca, dok ruter, kao poštanska centrala, odlučuje o tome na koji način će paket podataka najbrže stići do primaoca. Na to lupimo pečat i poruka je poslata. Dakle, kada nešto pošaljem elektronskom poštom, svako zna ko je pošiljalac pisma. Isto se događa kad uputim određeni zahtev serveru, kad recimo želim da otvorim stranicu velike onlajn prodavnice. Dakle, uspostavlja se neposredna veza između mog računara, zahteva koji sam poslao, rutera i željene internet stranice.
Kada je reč o onion ruteru, to funkcioniše sasvim drugačije: prilikom takvog postupka važno je da pošiljalac poruke ostane anoniman. Dakle i ovde možemo da surfujemo po internetu koristeći brauzer Fajerfoks, verziju 17, i da u polje za pretragu unosimo imena sajtova koji nas zanimaju. Dakle, dok čekam da se neko na forumu Silk Roada upeca u moju zamku i da mi dodeli pristupni kod, mogu da pogledam sajt velike onlajn prodavnice. Zato ukucavam njeno ime u polje za pretragu kao tokom surfovanja po običnoj internet mreži. Svaka pretraga predstavlja novi zahtev.
Kako bismo napravih razliku između surfovanja po površinskom internetu, uz korišćenje uobičajenih pretraživača, i surfovanja po površinskom internetu uz korišćenje Tora, vratimo se još jednom na primer pljačke banke.
Dakle, istrčavam iz banke brzinom svetlosti. U levoj ruci držim crnu kesu punu keša, u desnoj ruci stežem pištolj. Maska me grebe po nosu. Trčim do kola za beg, vičem vozaču: „Čoveče, kreni!”, bacam kesu na zadnje sedište, vozač daje gas. Policija nam je za petama. Dalje, ukoliko surfujem po površinskom internetu koristeći običnu internet mrežu, to bi odgovaralo sledećem scenariju: vozač pritiska gas, točkovi se nakratko zablokiraju, jurimo napred, u pravcu skrovišta. Korišćenjem mreže Tor sve izgleda sasvim drugačije: bežim. Znoj mi curi niz čelo. U rukama držim vreću sa plenom. Uskačem u kola. Čuje se prasak, zatvaram vrata. “Vozi!”, vičem i vozač daje gas. Primećujem plavo svetlo u retrovizoru. “Ne smemo da nastavimo pravo!”, uspaničeno viknu vozač. „Vide nas.” „Skreni!”, uzvratih mu opterećen situacijom koja nas je zadesila. Da bismo dospeli do sigumog skrovišta, moramo da pređemo tri raskrsnice. Skrećemo na prvoj raskrsnici, vozač uleće kolima u sporednu ulicu pritiskajući crevo za gašenje požara. Do tog trenutka izgled našeg automobila uočio je svako ko je prolazio ulicom. Iz creva za gašenje požara poče da šiklja prljava tečnost od koje su naša kola postala braon. Kada smo izašli iz sporedne ulice, izgledalo je kao da smo učestvovali na reliju. Sledeća raskrsnica: „Skreni desno”, povikah i zaustavljamo se pored auto-mehaničarske radionice. Ovde ćemo prelakirati automobil. Automehaničar ne zna koja je prvobitna boja našeg automobila niti je upoznat s našim genijalnim planom. Bežimo dalje. Treća raskrsnica. „Prijatelj nam je nabavio novu registarsku tablicu”, povika vozač. Policije više nema na vidiku. „Aj’mo, onda!”, odgovaram. Zaustavljamo se na trećoj raskrsnici, menjamo registarsku tablicu i točkove koji bi mogli da nas odaju. „Aj’mo, aj’mo!”, povikah uskačući u kola. Vozačev poznanik nije mu se obratio rečenicom: „Alfrede, nisi se mnogo promenio”, što bi značilo da ga nedovoljno poznaje, da ga ne zanima koje je boje bilo naše vozilo pre lakiranja, niti ono što smo učinili. Kada smo u suton, posle nekoliko sati, konačno stigli do ne tako udaljenog skloništa, policijska potraga i dalje nije davala nikakve rezultate. Od naših kola nije ostalo ni traga, niti je bilo dokaza o mestu našeg skrovišta, podelili smo plen i ja sam otvorio limenku koka-kole. Tako izgleda surfovanje po internetu pomoću Tora.
Nažalost, takav postupak u stvarnosti nije pun akcije. Pre surfovanja po internetu pokrenuo sam mali program, takozvani Onion proksi ili Tor klijent. On me povezuje sa sistemom za kriptovanje (entry guard). Jedan klik na otvoreni prozor brauzera Tor: povezani ste. Zasvetleo je mali zeleni simbol u obliku luka. „Čestitamo”, napisano je odvratnim zelenim slovima na ekranu laptopa. „Vaš brauzer je podešen da koristi Tor.”
Dokle god koristim mrežu Tor, moji zahtevi ne šalju se neposredno primaocu niti me takva mreža prepoznaje kao pošiljaoca. Zahtevi koje, recimo, šaljem internet sajtu onlajn prodavnice sprovode se do njega preko nasumice odabranih kompjutera čiji vlasnici surfuju po Deep Webu. Izumitelj ove mreže smatrao je da se anonimnost korisnika može postići pomoću tri različita računara, ali mu nije bio cilj da otvaranje internet stranice traje čitavu večnost. Dakle, umesto da direktno otvorim željenu internet stranicu, malo ću skrenuti s puta - umesto da idem glavnim putem, izabraću tri sporedne ulice kako bih zametnuo trag.
Dakle, te tri sporedne ulice jesu zapravo tri računara - prijemni čvor (entry node), prenosni čvor (middle node) i izlazni čvor (exit node). Oni grade tunel do zadatog cilja, do internet sajta onlajn prodavnice. Sa prijemnim čvorom, prvim računarom u nizu, neposredno sam povezan: on me prepoznaje zato što prima moje zahteve. Prijemni čvor šalje moje zahteve prenosnom čvoru, koji me ne prepoznaje; zato što nije dobio zahtev direktno od mene, već od prijemnog čvora. U prosleđenim podacima, koje je prenosni čvor primio od prijemnog čvora i dekodirao ih, nalazi se uputstvo o tome kako da se uspostavi veza sa izlaznim čvorom - tako moj zahtev dospeva do trećeg i poslednjeg mesta u ovom zaključanom nizu. Izlazni čvor dobija uputstvo o tome kome bi trebalo da prosledi podatke, ali o pošiljaocu nema nikakvih tragova. Dakle, izlazni čvor, poslednji računar, gradi direktnu vezu sa serverom, sa internet sajtom onlajn prodavnice. Veb-sajt se učitava. Izlazni čvor prepoznaje samo prenosni čvor, dakle drugi računar u nizu. On ne prepoznaje ni prijemni čvor ni moj računar. Zahtev je prosleđen, otvara se internet stranica onlajn prodavnice koja ne može da zabeleži IP adresu mog računara niti može da je sačuva. Dakle, početna stranica ovog sajta prepoznaje samo IP adresu izlaznog čvora, tj. poslednjeg računara u nizu.
Ja, kao korisnik, ostajem anoniman. Moja poseta ovom sajtu neće biti zabeležena ni u ovom trenutku ni nakon toga. S obzirom na to da onlajn trgovac i njegov provajder ne mogu da nađu IP adresu mog računara u datoteci promena, znači da nemaju nikakve podatke o meni koje bi mogli da proslede policiji ili bilo kojoj tajnoj službi. Internet stranice učitavaju se prilično sporo, tako da svaki put može da se dogodi da se pred sam kraj učitavanja ovaj proces prekine. Zato su internet stranice koje su dostupne samo preko mreže Tor ograničene na osnovne podatke s umanjenim vizuelnim sadržajem. Najsitnije fotografije sa malom rezolucijom, bez banera. Bez video-zapisa. Sve je prilično pojednostavljeno. Uprkos tome, internet stranice ne mogu brzo da se učitaju. Na ovoj mreži ne možete učitavati video zapise sa Jutjuba, zabavnog relikta površinskog interneta, kojima smo se svakodnevno smejali posmatrajući gafove dece i blesavih mačaka koje sviraju Betovenovu Devetu simfoniju. Tor blokira pristup fleš fajlovima. Kao i instaliranje plaginova u brauzere, i fleš fajlovi mogu predstavljati opasnost.
Iako pomoću brauzera Tor možete anonimno da surfujete po vidljivom internetu, Tor klijent omogućiće vam pristup onim internet stranicama koje su korisnicima obične internet mreže nedostupne i koje Gugl i drugi pretraživači ne mogu da pronađu. Dakle, takve stranice pripadaju zaključanom delu mreže zbog čega su je nazvali mreža senki ili mračni internet. Takvi sajtovi nazivaju se onion stranice i završavaju se oznakom .onion umesto oznakama .rs ili .com i nisu vidljivi izvan mreže Tor. Takve internet stranice čijoj moći privlačnosti nisu mogli da se odupru ni novinari ni ostali znatiželjni ljudi izuzetno su uzbudljive. Put do takvih internet stranica vodi preko registra koji radi poput telefonskog imenika ili Žutih strana - one mogu da nam izlistaju sve skrivene servise. Posebne servise koji nam omogućavaju da anonimno ponudimo svoju robu i svoje usluge. Najpoznatiji registar je svakako Hidden Wiki, ali pored njega postoje i mnogi drugi. Tu se ubraja i poseban pretraživač Torch.
Skriveni servisi ni u kom slučaju nisu sumnjive, kriminalne organizacije koje rade protiv države, oni su zapravo ideja izumitelja projekta Tor, koji je rešio da disidentima i ostalim odmetnicima ponudi platformu za određene aktivnosti poput razmene podataka ili mesto na serveru na kome će moći tajno da komuniciraju. Pored toga, ove skrivene servise koriste i mnogi sumnjivi korisnici i oni koji nude nezakonitu robu. Naime, ukoliko ne postoji nikakav trag o takvoj trgovini, ne postoji ni počinilac krivičnog dela. Mnogima od njih to donosi korist.
Moric Bartl jedan je od poznatijih administratora Tor servera u Nemačkoj i usko je povezan sa korisnicima mreže Tor, zbog čega mu novinari često postavljaju najrazličitija pitanja. „Naravno”, kaže on, „najpre me svi pitaju da li poznajem neke disidente koji bi želeli da daju intervju o tome kako su proganjani i kako su postali korisnici mreže Tor da bi izbegli cenzuru. Takvi ljudi imaju preča posla nego da se pravdaju novinarima zašto su nešto učinili i zbog čega. Odati takve ljude bilo bi besmisleno”, objašnjava Bartl.
Kako bismo progonjenima mogli da ponudimo ovakvu vrstu platforme, potrebno je da postoji više osoba kao što je Moric Bartl koje će održavati Tor server. Jer bez servera nema ni mreže. „U teoriji svaki računar korisnika može biti čvor mreže, tj. izlazni relej”, kaže Bartl. „Mi, na torservers.net nudimo pouzdane čvorove, sa bržim protokom podataka, koji pomažu osobama koje na mreži žele da ostanu anonimne.”
Prilikom pokretanja program Tor svakog sata učitava listu javnih čvorova i njihovih ključeva. „Tu listu odobrava Tor Directory Authorities, koji ispituje dali svi javni čvorovi rade kako treba”, kaže Bartl. Lista javnih čvorova naziva se konsenzus dokument jer je za njeno postojanje potrebna saglasnost svih ovlašćenih releja. Dakle, svaki ovlašćeni čvor daje jedan glas. Ovlašćeni čvorovi nezavisni su jedni od drugih i njima obično upravlja dvanaestak pouzdanih osoba iz Tor okruženja. Trenutno ih je devetoro.
Takvu vezu preko istih Tor čvorova, koji čine takozvano Tor kolo, možemo da koristimo najviše deset minuta. „Ukoliko je reč o četovanju ili sličnim radnjama, povezivanje preko Tor čvorova može da traje i više od deset minuta”, objašnjava Bartl. „Tokom uobičajenog surfovanja po internetu svaka aktivnost predstavlja novu vezu. Ta veza iznova se vrši pomoću tri pomenuta čvora.”
Kada moji podaci dospeju do poslednje tačke ovog lanca, do takozvanog izlaznog čvora, može da se dogodi da neko zloupotrebi ovu izlaznu tačku, koja me direktno povezuje sa željenom internet stranicom, kako bi se bavio protivzakonitim radnjama. „S pravnog stanovišta, mi smo zaštićeni”, kaže Bartl. „Niko ne može biti uhapšen zbog preusmerenih podataka.” Tako piše u Zakonu o elektronskim komunikacijama Evropske unije.
Kada koristimo skrivene servise (hidden service), ne postoje izlazni releji, smatra Bartl. „Kada koristim skrivene servise”, nastavlja Bartl, »nikada se neće dogoditi da slučajno pohranim zabranjene internet sadržaje u svom računar. Uprkos tome trebalo bi da se zapitamo dali je potrebno izlagati se tolikom stresu kao običan korisnik interneta, jer svaka potreba za anonimnošću budi sumnje tajnih službi.” Zato u opcijama postoje dve vrste podešavanja od kojih bi neiskusan korisnik trebalo da koristi drugu, takozvanu klijent varijantu.
I dalje ne mogu da pristupim sajtu Silk Road. Taster F5 nije „Sezame otvori se” ključ kojim ću otvoriti pećinu. Moram da budem strpljiv. Ostalo je dovoljno vremena za podrobnije istraživanje po Deep Webu. Naime, ne nudi se zabranjena roba samo u trgovinskom centru zvanom Silk Road. „Ulični trgovci” takođe nude zanimljivu robu. Iz fajla u računaru kopiram link ka Hidden Wiki i lepim ga u URL polje u brauzeru. Stranicu nisam mogao da otvorim koristeći obične brauzere:
U URL polju pojavljuje se niz kpvz7ki2v5agwt35.onion i internet stranica se učitava.

U ŠUMI PREPUNOJ ZNAKOVA


Hidden Wiki i skriveni servisi

Sajt Hidden Wiki sličan je šumi u koju je dospela Alisa, prepunoj znakova i putokaza koji poput ludaka koji je udaren drvetom u glavu istovremeno ukazuju na više pravaca.
Mešam kafu zveckajući kašičicom po šolji, dok se internet stranica, koja izgleda kao Vikipedijina ružna sestra bliznakinja, polako učitava. Mreža Tor ima sopstveni ritam rada, potrebna je večnost da bismo ovde učitali bilo šta. Neki korisnici se šale na račun FBI-ja i ostalih tajnih službi govoreći da se jedino preko njihovih servera internet stranice brže učitavaju. Ne znam da li je to zaista tačno. Jedno je sigurno: mreža Tor izuzetno je spora. Do toga dolazi zato što se svaka konekcija na ovoj mreži sprovodi preko tri računara. Objašnjeno mi je da se pomoću tri računara, preko kojih putuje paket podataka, postiže ravnoteža između uspešne zaštite i brzine interneta.
Ventilator računara bruji.
http://kpvz7ki2v5agwt35.omon/wiki/index.php/
Main_Page
Pored male brzine tokom surfovanja po internetu, brauzer Tor osvežava se na nekoliko dana. Brauzer se iznova instalira pri čemu se brišu sve prethodne obeležene stranice. Čovek se navikne na to, ali za novog korisnika to znači sledeće: nestaje svaki podatak koji smo teškom mukom prikupili preko složenih linkova. To će vas prilično uzdrmati, naročito ukoliko ste početnik i potpuno ste nepripremljeni kada je reč o ovoj pojavi. Pre nego što mi se tako nešto dogodilo prvi put, sačuvao sam dugu listu internet stranica i obeležio ih kao najomiljenije - s obzirom na to da su adrese internet stranica obično kriptovane ili im naziv potiče iz engleskog jezika, morao sam da se pomučim i da im dodelim novo ime kako bih mogao da ih pronađem u računaru kada su mi potrebne i iskoristim za svoj izveštaj. A onda je sve nestalo. Osećao sam se kao dete kome se srušila kula od drvenih kocki na čije je građenje potrošilo sate i sate. Potreban je trenutak da bismo se sabrali i počeli da postepeno pravimo listu važnih linkova koju ćemo sačuvati u vidu tekstualnog fajla. To se dogodilo i Alisi, naišla je na psa koji joj je ispred nosa obrisao crvene putokaze koji je trebalo da je izbave iz šume.
Počinjem da mešam kafu i primećujem da je šolja prazna. Prokletstvo. Brauzer je uspeo da otvori stranicu, polako se pojavljuju slova od vrha do dna ekrana kao da ih štampa stari štampač: The Hidden Wiki.
Pored Silk Roada pronalazim ostale sajtove koji se odnose na finansije, erotiku, narkotike, hosting, blogove, eseje, knjige, uzbunjivače, filmove, muziku i mnoge druge stvari. Kada sam prvi put otvorio ovu stranicu, raspolagao sam gomilom uputstava programera projekta Tor. Ne otvarajte fajlove, atačmente, privatnu elektronsku poštu, ne proveravajte stanje na bankovnom računu preko interneta, osvežavajte program. Uprava kriminalističke policije savetuje mi sledeće: ne smem da izaberem opciju koja mi dozvoljava da delim podatke na mreži, zato što bih tako mogao da učestvujem u nezakonitoj radnji poput rasturanja fotografija i video-zapisa zlostavljanja dece. Ne želim ništa od toga. Iako je najverovatnije reč o rutinskim uputstvima i o tome kako se zaštititi na internetu, pridržavaću se ovih pravila iz poštovanja prema onima koji su ih uveli, zbog određene doze straha koji osećam.
Kada prvi put učitate internet stranicu Hidden Wiki, zastaćete na trenutak: postepeno će vas obuzimati čudno osećanje, podilaziće vas žmarci. Osećaćete strah pomešan sa znatiželjom od koje upadate u euforično stanje. Uvek sam se osećao tako kad mi je majka kao detetu govorila: „Brzo mi donesi konzervu ananasa!”, zbog čega sam morao da silazim u podrum. Ne kažem da je naš podrum bio toliko sablastan. Reč je o tome da sam u svom životu gledao previše horor filmova te sam očekivao da će neko mrtvo dete u mokroj odeći izroniti iz tame približavajući mi se, penjući se uz stepenice. Pljas! Pljas! Udarala su hladna stopala po kamenom podu.
Hidden Wiki slično izgleda: kradena roba, ukradene kreditne kartice, droga, pornografija, sajtovi o hakovanju, plaćene ubice. Od straha i uzbuđenja koji vas obuzimaju ne znate u koji ugao najpre da zavirite.
S obzirom na to da nisam uspeo da pristupim sajtu Silk Road, pokušavam da otvorim druge stranice, počinjem sa onima koje nude kradenu robu. Na mreži Tor možete pronaći različitu robu, preko Hidden Wiki nailazim na ponude ajfona, kompjutera, kopiranih knjiga, softvera i kompjuterskih igrica. Ovde se mogu naći i sajtovi slični Silk Roadu koji prodaju narkotike, ali njihove internet prodavnice znatno su manje, lošeg su izgleda i na ovakvim sajtovima ne dobijamo povratne informacije o proizvodu. Ne možemo da utvrdimo da li je to sajt nekog prevaranta i zato je najbolje da dignemo ruke od svega. Naime, prevaranata je ovde mnogo jer kriju identitet dok nude svoje usluge i sumnjivu robu. Korisnici govore o tome na forumu. Pišu o tome koje onlajn prodavnice su im odbojne. Onlajn prodavnice su skrivene za javnost. Zato privlače mnoge korisnike. Cene elektronske robe, poput ajfona i kompjutera, toliko su niske da se prosto zapitam da li je reč o originalima, iako mnogi ponuđači iznova ponavljaju da je reč o robi iz legalnih prodavnica. Uostalom ono što možemo da pročitamo jeste sledeće: „Prodavnica se nalazi u predivnom Teksasu”, osim toga nema nikakvih drugih informacija poput adrese ili broja telefona. Čak je kriptovana i imejl adresa koju je vlasnik sajta ostavio, zbog čega možemo da zaključimo da adresa prodavnice ne postoji. „Ovde nikako neću kupiti ajfon”, napisao je jedan od korisnika mreže na forumu specijalizovanom za pitanja koja se tiču krađe kreditnih kartica. „Bolje se manite toga”, napisao je. „Čuo sam sve najgore o ovom ponuđaču, čak i to da će vam samo ukrasti novac i zbrisati. A vi ćete ostati sa paketom u kojem će biti samo komad plastike, težine koja odgovara robi koju ste poručili. Ne preporučujem vam da učinite tako nešto.” Narkotici se dosta prodaju, prodavci su profesionalniji, dodao je korisnik. Pritom nas upućuje na sajt Silk Road.
Ja: Da li je ova skrivena mreža dobra ili loša stvar? Kojoj strani je priklonjenija?
Korisnik: Ovde dole možete naići i na anđele i na đavole. Na ovoj mreži svako može biti istovremeno i anđeo i đavo, može da vas spase ili da vas izda. Naime, anđeli su jači od đavola, zato duboki internet više zrači dobrotom. Smatram da je to odgovor na postavljeno pitanje. Ali zar ne očekujmo svi da ćemo na ovoj mreži naći zakopano blago? Drugi korisnik: O kakvom sranju to pričate, o kakvim anđelima i đavolima? Niko vas ne razume... da vi niste ezoteričari ili nešto slično?
Hekintoš, koji nas asocira na kompaniju Mekintoš nudi sve proizvode marke Epl upola cene, a kupovinom dva ajfona dobijate treći ajfon za samo sto američkih dolara. Ajfon 5 za samo sto dolara, pa to je sedamdeset pet evra. U legalnim prodavnicama takav telefon košta šeststo evra. Primamljiva ponuda. Jedino što može da nas pokoleba jesu izuzetno loše fotografije ovih skupih i prestižnih telefona na internet stranici, koje kao da su snimljene jeftinim mobilnim telefonom. Ponuđeni proizvodi, bez ikakvog reda, leže razbacani na nekakvom bakinom pokrivaču s cvetnim dezenom. Ne znam da li će to izgledati primamljivo potencijalnom kupcu. U svakom slučaju, Eplov izlog izgleda sasvim drugačije.
Na pitanje zašto vlasnici ovih sajtova nude robu tako povoljno, tj. prodaju kradenu robu po nižim cenama, dobijamo uvek isti odgovor: „Mrzimo velike koncerne i banke. Robu prodajemo na mreži Tor zato što ovde ostajemo anonimni, kao i naše mušterije.” Oni takođe savetuju svojim mušterijama sledeće: „Menjajte svoju imejl adresu ili šifru imejla s kojeg šaljete podatke što češće. Tako ćete otežati posao onima koji žele da vam uđu u trag.”
Komentari mušterija o ovoj internet stranici većinom su pozitivni. „Dobio sam poručeni mekbuk, jedini problem je to što nemam račun koji bih mogao da predam šefu. Da li biste mogii da mi pomognete?”
Naime, pomoću takvog oblika anonimne prodaje ponuđači robe koji žele da opstanu na ovom tržištu razvijaju blizak odnos sa kupcima i pružaju im mogućnost neposredne komunikacije - kupci razgovaraju s prodavcima, dozvoljeno je postavljanje pitanja o ponuđenim proizvodima, a ton tokom komunikacije je srdačan i prijatan. “Na osnovu narudžbenice isporučićemo vam sve što poželite”, napisao je operater Hekintoša. Iako to nije nikakav uslužni servis.
Stavljam jedan ajfon sa bakinog pokrivača sa cvetnim dezenom u korpu i pritiskam “poruči”. Pojavljuje se mali prozor u koji treba da unesem podatke računa. Naravno, nije reč o regularnom bankovnom računu. Na mreži Tor plaća se bitkoinima. To je uobičajena valuta kod većine skrivenih servisa i tako je sigunije: zbog čestog kodiranja sajtova, koji izgledaju kao ulične prodavnice u nekoj siromašnoj četvrti, koje su postavljene tu samo da bi privlačile pažnju bogatih turista, ovo mesto ne budi grozan osećaj i ne zahteva od nas da otkrijemo svoje pravo ime ili podatke svog tekućeg računa. Prenos novca odvija se anonimno i to korišćenjem virtuelne valute.
Bitkoini predstavljaju internet žetone. U opticaju je 12,2 miliona ovih novčića. Ovi novčići sasvim su legalni, postoji nekoliko prodavnica u stvarnom svetu koje ih prihvataju kao sredstvo plaćanja. Tako u Nemačkoj, oko Ulice Grefe u Berlinu, postoji bitkoin četvrt u kojoj neki kafei i prodavnice koriste ovu virtuelnu valutu.
Za razliku od običnih novčanica, bitkoini nisu proizvedeni u kovnici novca niti ih je izdala banka, već su stvoreni tehničkim putem. Bitkoin mreža čiji članovi možemo da postanemo instaliranjem klijent programa, koji je sličan kao Tor klijent, povezuje sve korisnike ove valute širom sveta, koji preko svog računara učestvuju u stvaranju novih novčića. Svaka transakcija sadrži digitalni potpis i beleži se u bazi podataka. Tehnički povraćaj novca i zaustavljanje transakcije kao kod običnih banaka nije moguće izvesti. Digitalna valuta stoprocentno je zaštićena od krivotvorenja, a novčiće možemo da nabavimo na različitim onlajn tržištima. Bitkoine možemo da koristimo i da trgujemo njima samo ukoliko posedujemo privatni sigurnosni ključ: ukoliko zaboravimo šifru i izgubimo ključ, nećemo moći da dođemo do svog novca. Takva količina bitkoina zauvek je izbrisana iz sistema. Ove novčiće koriste nevladine organizacije, kao i različita društva poput nemačkog kompjuterskog kluba Haos i platforme Vikiliks. Između ostalog, kurs ove virtuelne valute podložan je jakim oscilacijama. Količina novčića je ograničena kako bi se izbegla veća inflacija. Najviše se može generisati dvadeset jedan milion bitkoina.
Kao što smo već napomenuli, bitkoin je valuta koja predstavlja anonimni sistem plaćanja, zbog čega kritičari ovih novčića i dalje napominju da se njom podstiču kriminalne radnje, a Kristijan Bals takvu izjavu smatra besmislenom: „Naravno da ova virtuelna valuta ne pruža anonimnost. Svi transferi sačuvani su u decentralizovanom sistemu zbog čega su vidljivi za javnost. Bitkoini se mogu kupiti ili prodati za gotovinu koju podižemo sa otvorenog računa. Dakie, ovaj sistem plaćanja ne pruža stoprocentnu anonimnost.”
Ko ne želi samo da bude anoniman već i da dobije novi identitet, može to da učini na sajtovima čije adrese se nalaze na stranici Hidden Wiki. Korisnici ovih sajtova mogu da postanu američki ili engleski građani. Prodavcima lažnih dokumenata lako je poverovati. Naime, takvim krivotvorcima nije potrebno mnogo podataka. Ovde možete da dobijete sve, od vozačke dozvole do izvoda iz matične knjige rođenih. Uostalom dobro znamo kako se uspaničimo dok čekamo u redu za pasošku kontrolu na aerodromu. A kako bismo se tek uspaničili kada bismo shvatili da posedujemo lažne putne isprave neke osobe koju i ne poznajemo. Međutim, na jednom od takvih sajtova krivotvorac garantuje stopostotnu sigurnost i sve ostaje poslovna tajna. „Kvalitet naših ličnih isprava ne razlikuje se od kvaliteta originala”, napisano je, na mnogim internet stranicama. To je poslednje o čemu ćemo razmišljati kada nam se niz čelo bude slivao znoj dok nas američki carinik bude gledao pravo u oči tapšući po ramenu kolegu u crnoj uniformi koji će se smejati našem kukavičluku. Tako nešto ne bi me uznemirilo. Sasvim suprotno.
Cena ličnih isprava kreće se od dvesta američkih dolara za izradu američke vozačke dozvole do deset hiljada američkih dolara za izradu svih ostalih isprava, uključujući izvod iz matične knjige rođenih i pasoš. Britanski pasoš košta oko dve i po hiljade funti. Mnogi krivotvorci neprestano reklamiraju svoje usluge na internetu: „Nigde nećete naći bolje”, piše jedan od njih, „nudim najbolji kvalitet.” Ili: „Veliki je rizik kupovati lažne lične isprave. Zato se obratite najpouzdanijima od svih - nama. Iako će vas to koštati nešto više novca.”
Na gornjoj ivici brauzera pojavljuje se logo zelene boje: kompjuterske igrice svih vrsta. Dobrodošli na TorGameDepot, i natpis „najbolja prodavnica kompjuterskih igrica na mreži Tora“. Na ovom sajtu X-Box One sa četiri igrice košta dvesta devedeset devet američkih dolara, a Playsta-tion 4 sa dve igrice sto devedeset devet američkih dolara. Obe konzole u običnim prodavnicama koštaju četiristo devedeset devet evra i jedva se mogu naći u Nemačkoj zbog velike potražnje. Popularne kompjuterske igrice koje u običnim radnjama koštaju između pedeset i sedamdeset evra na TorGameDepotu mogu se nabaviti za dvadeset pet evra. „Ostale popularne kompjuterske igrice možete poručiti kod nas”, napisao je jedan od ponuđača, misleći na one igrice koje nisu navedene na internet stranici. Ovaj sajt izgleda primamljivo i prilično je lepo uređen.
„Naš pouzdani partner kada je reč o transportu pošiljke jeste kompanija DHL koja će vam isporučiti robu za jednu do dve nedelje”, napisao je operater. Tu su i komentari koji se odnose na cenu proizvoda: „Kompjuterske igrice koje se ovde prodaju kupljene su kreditnom karticom nepoznate osobe ili su kradena roba.” Kupljene kreditnom karticom nepoznate osobe znači da je roba plaćena novcem sa tuđeg računa. Kada je reč o ceni igrica, nema nekih iznenađenja.
Nije da me nešto preterano zanima, ali prodavnice oružja, kao što su EuroGuns, Executive Outcomes, UK Guns i Ammo Store, nude veliki izbor robe. U odnosu na internet stranicu Executive Outcomes ostali internet sajtovi izgledaju mi kao neprimamljivi blogovi. Nasuprot tome, Executive Outcomes veoma je moderan sajt sa prepoznatljivim logom u vidu konjske glave i izgleda kao legalna internet prodavnica oružja koja se reklamira i na mreži Tor - u svakom slučaju, takav utisak stičem na osnovu opisa firme koji se nalazi na sajtu. Ponude oružja čine se kao da nisu protivzakonite, sve izgleda uredno i profesionalno. Ali zašto se takva firma reklamira na mreži Tor? Da pogledamo šta možemo da pronađemo o njoj na Guglu: naime, ne postoji nijedna prodavnica niti firma istog imena koja se bavi prodajom oružja. Nasuprot tome, postojalo je osiguravajuće društvo pod ovim imenom, koje je između 1998. i 1999. godine radilo na prostoru Južne Afrike. Zaštitni znak ove firme bila je konjska glava.
Kada je reč o uslovima poslovanja, ove internet prodavnice izgledaju prilično ozbiljno: obezbeđuju vam povraćaj novca i nude siguran način plaćanja. Plaćanje se vrši unapred. Isporuka robe do željenog mesta je besplatna.
EuroGuns vrši isporuku robe iz Nemačke i Holandije, pri čemu naručena roba sigurno dospeva na dogovoreno mesto isporuke unutar zemalja Evropske unije. U ponudi ove firme može se naći legendarni pustinjski orao (Desert Eagle), pištolj velike snage i različitih kalibara za hiljadu dvesta pedeset evra i municija (pedeset metaka) za četrdeset pet evra. Isporuka ove robe je besplatna. Ovde je zapravo reč o novoj robi, nikako o vatrenom oružju koje se prodaje kako bi se zataškali tragovi počinjenog krivičnog dela. Na ovom sajtu mogu se naći ponude vatrenog oružja većeg kalibra, poput puške bušmaster M4 patrolman, poluautomatskog oružja, koja je, prema podacima proizvođača, „pogodna za situacije u kojima nam je potrebno lako ali snažno oružje.” Međutim, proizvođači takve vrste pušaka ne pominju o kakvim je situacijama reč. Takva puška na mreži Tor, u trenutku moje posete ovom sajtu, koštala je hiljadu sedamsto šezdeset devet dolara (hiljadu trista evra), dakle, sedamsto pedeset šest evra više nego u legalnoj prodaji. Ovde bih želeo da vam skrenem pažnju na to da je prilično besmisleno smatrati da je na takvom američkom tržištu moguće naći sve vrste vatrenog oružja, od snajperskih do jurišnih pušaka kalašnjikova, po izuzetno niskim cenama. Naravno, ima i povoljnih ponuda: jurišna puška kalašnjikov AK-47, najtraženije vatreno oružje, koje je najviše korišćeno u sukobima širom sveta, na američkom onlajn tržištu košta petsto evra. Jeftinija je čak i od Eplovog mekbuka!
Kako bih bolje procenio ove ponude, pokazao sam ih doktoru Hansu Šolcenu, predsedniku Streljačkog saveza Republike Nemačke i zamolio ga za savet. „Dakle, nikada nisam čuo za firme koje su navedene u ovim podacima, kao ni za firmu čiji je zaštitni znak konjska glava. Ponuda pištolja slična je onima u legalnoj prodaji”, rekao je. „Dakle, u ovim ponudama ne postoji ništa što do sada nisam video na tržištu.”
Pored razlike između kratkog i dugog vatrenog oružja, tj. pištolja i pušaka na osnovu dužine cevi, ono se razlikuje i po funkciji koju obavlja: „Automatsko vatreno oružje sa automatskim punjenjem podleže odredbama Zakona o kontroli ratnog oružja Savezne Republike Nemačke”, reče stručnjak. Dakle, izvoz, uvoz, posedovanje i nošenje takve vrste oružja strogo su zabranjeni. S obzirom na to da svako vatreno oružje mora biti registrovano i da moramo da posedujemo dozvolu za lov i dozvolu za nošenje oružja, znači da do takve vrste naoružanja ne možemo doći lako. Dakle, anonimno poručivanje ovakve vrste robe na mreži Tor predstavlja krivično delo, pri čemu se izlažete riziku da ostanete bez svog novca. Stručnjak smatra da su cene vatrenog oružja više na mreži Tor nego na legalnom tržištu, iako mnogi ponuđači takve vrste robe ne naplaćuju isporuku. A ona sigurno košta dosta.
Slučajno sam zatvorio sve tabove. Svi otvoreni prozori nestali su u sekundi. Upravo se setih da nisam napravio snimak ekrana. Za svoj izveštaj. Kliknuo sam na obeleživač stranica ali ništa se ne događa:
„Problem u učitavanju internet stranice.”
Kako je moguće da internet stranica ne može da se učita, malopre je bila otvorena. Pored ažuriranja internet stranice, promene IP adrese na svakih deset minuta, zbog koje ponekad dolazi do odjave sa servera elektronske pošte, može da se dogodi da se otvorene internet stranice izgube bez traga. I da više ne možemo da ih otvorimo.
Ja: Kako ovde mogu da stupim u vezu s dobrim dilerima droge?
Korisnik: Druže, do njih je doskoro bilo jednostavno doći. Dovoljno je bilo da se na sajtu Silk Road raspitaš ko nudi kvalitetnu robu. Ali s tim je gotovo. Od kada je FBI otvorio istragu o ovom sajtu i od kada je pokrenut novi Silk Road, mislim da ne bi smeo nikome da veruješ. Dakle, raspituješ se unaokolo, ali ne možeš ništa da poručiš. Sve dok ne nađeš nekog ko je pouzdan.
Sajt Hidden Wiki ažurira se tako što se na njemu pojavljuju linkovi ka novim sajtovima ili se brišu linkovi ka sajtovima koji više ne postoje. To se često događa, međutim važno je znati da nije svaka ugašena stranica ilegalna niti ju je ugasila kriminalistička policija. Mnogi vlasnici sajtova odluče da se više ne bave onlajn trgovinom i jednostavno napuste mrežu Tor. Od kada je na Deep Webu počela racija, mnogi kriminalci prebacili su svoj posao na vidljivu mrežu (clear web), negde drugde, ili su jednostavno nestali. Kada neki sajt prestane da postoji, link ka njemu briše se sa sajta Hidden Wiki, tj. neaktivan je od onog trenutka kada je sam sajt prestao da postoji. Često se događa da, prilikom pregledanja nekog sajta, sam sajt nestane tokom prelaska sa jednog dela sajta na dugi.
To je trenutak u kojem je Alisa sela na kamen urlajući od razočaranja, svesna činjenice da danas neće uspeti da se izbavi iz šume prepune znakova. Zato što je postalo previše mračno. Pas sa metlom počeo je da čisti put preda mnom, brišući crvene tragove, dok su se iza mene ptice pevačice gnezdile na grani.

TVIDLDAM I TVIDLDI


Dva pripovedača, dve priče: hakeri i državni organi

„Tome, ova mreža pravo je bojno polje i ti to vrlo dobro znaš”, govorim priželjkujući da u ovom trenutku imam fiksni telefon čiji kabl bih mogao da motam oko prsta izgarajući od besa. „Ne možeš samo da dođeš i da mi kažeš: hajde da unajmimo plaćenog ubicu. Znaš li koliko puta sam svojim sagovornicima tokom intervjua morao da objašnjavam šta znači zlonameran naslov: Mračna strana interneta!“
Tajac.
Već petnaest minuta razgovaram s Tomom. Tom zaista nije osoba koja se ne razume u svoj posao ili koja želi da izazove senzaciju ovom knjigom. „Suviše si neutralan”, kaže mi nadovezujući se na moju priču. „Odaberi stranu!”
„Tome. Uozbilji se”, uzvraćam i pokušavam da napravim kafu pridržavajući telefon ispod brade. „Ne želim da unajmim nikakvog plaćenog ubicu. Ne želim da naručim ni krek ni ketamin. Želim samo da pišem o tome šta se događa na takvoj mreži. Zašto mi to ne polazi za rukom?”
Filter se zaglavio. Prokleti aparat za kafii. Koštao je sto evra, a radi kao da sam ga platio deset.
„Moraš da kažeš na čijoj si strani”, kaže mi.
„I šta još?”, pitam ga. „Ima još nešto, osećam to u tvom glasu, Tome.”
„Hmmm”, promrmlja Tom.
„Reci mi”, izazivam ga.
„Nemamo drugi izbor. Potrebna nam je senzacija!”
„Sranje. Nije mi ostalo ni četiri nedelje do kraja projekta, a ti i dalje pričaš o tome.”
„Šta bi trebalo da ti kažem”, reče Tom sažaljivo. I bio je u pravu.
Zurim kroz prozor neko vreme, sažaljevajući sebe. Proći će paklene nedelje dok knjiga ne ugleda svetlost dana. Ponovo gledam kroz prozor. Moj komšija odlučuje da tog ponedeljka, u devet ujutru, renovira svoj usrani balkon. Udari čekića zvuče divno. Vraćam filter u aparat i mislim na svoju devojku: aparat će se uskoro zaista pokvariti.
„Ali, Tome. Želim da napravim intervju sa sagovornikom koji mi neće zalupiti vrata pred nosom”, pokušao sam pažljivo da ga ubedim u to. „Slušaj, raspitivao sam se o svemu u Upravi kriminalističke policije, razgovarao sam sa hakerima, važnim članovima kompjuterskog kluba Haos. Kada bih počeo da kopam po internetu ponašajući se kao Džon Vejn ili Čak Noris na goveđem hormonu rasta, mislili bi da sam skrenuo pameću. Tada bi svemu bio kraj.” Nakratko sam pomislio šta bi se dogodilo kada bi Tom rekao: „Dobro, onda je svemu došao kraj. Prestani da pišeš knjigu.”
Na svu sreću, nije izjavio tako nešto. „Učini kako želiš”, uzvratio je Tom uzdišući.
Naslanjam se na radnu ploču u kuhinji i iznenada osećam kako mi nešto kvasi leđa. Kafa iskipe iz posude, proli se po čitavoj radnoj ploči i iscuri na pod. Nosač filtera nije bio zakačen kako treba. „Sranje”, opsovah.
„Šta se dogodilo?”, pita Tom zabrinuto.
„Ništa”, odgovaram. „Aparat za kafu se pokvario. Ne mogu da napišem knjigu.”
„Kakav naziv će stajati na koricama?”
„Tome, nazovi je kako god želiš. Možda Alisa. Ili Henri Kisindžer - sećanja na moj život. Nemam zaista nikakvu ideju.”
„Dobro”, reče Tom. „Pokušaj da se usredsrediš na svoje izveštaje, okej. Da ne bismo došli u priliku da ovde provedemo čitavo leto.”
„Dobro”, uzvraćam i spuštam slušalicu.
Imam još četiri nedelje. Sipam prosutu kafu iz tacne u šolju. Dolivam preostali deo iz posude kako bih je ugrejao. Zatim odlažem posuđe u mašinu za sudove i uključujem je. Pitanje mi i dalje ne izlazi iz glave: na čijoj si strani?
Zaglibio sam se u ćorsokaku. Raspolažem sa previše informacija sakupljenih od različitih osoba koje imaju različite interese. Naime, nije istina da se nisam dobro pripremio za takve razgovore. Imam dva osnovna pitanja. Prvo pitanje glasi: na osnovu svih kriminalnih radnji za koje se sumnja da se odvijaju na skrivenim servisima, izvesne količine narkotika koja se prodaje na sajtu Silk Road i izjave Savezne kriminalističke policije da je Deep Web najveći izazov sa kojim ćemo se suočavati u budućnosti, koliko je uopšte ova mreža opasna za društvo? Drugo pitanje glasi: neosporno je da mnogi imaju korist od mreže koja pruža anonimnost, dakle razlog zašto aktivisti, reporteri i ostali podržavaju postojanje Deep Weba. Od čega se sastoji Deep Web i ko su osobe koje koriste takvu vrstu interneta kako bi zaštitile svoju privatnost, tajne svog preduzeća ili kako bi se suprotstavile diktatorskom režimu?
Ne nalazim nikakav trag disidenata. Ali to ništa ne znači. Da me progoni režim, sigurno bih se bavio nečim pametnijim nego da novinarima dajem iscrpne intervjue o svom progonu.
Reporter: Koristite li mrežu Tor?
Disident: Da.
Reporter: Koliko dugo vas već prate?
Čak i u slučaju da ne uspem da nađem takve osobe, jedno ime povezuje sve one koji predstavljaju moguće korisnike ove vrste tehnologije - Edvard Snouden, bivši službenik američke Agencije za nacionalnu bezbednost (NSA) koji je u leto 2013. godine obelodanio poverljive informacije ove organizacije. Koji je kritikovao čitavu službu bezbednosti.
Postavljam pitanje kompjuterskom klubu Haos u nadi da će uspeti da pomognu jednoj radoznaloj neznalici kao što sam ja. Negativan odgovor. Nekoliko dana nakon prosleđenog mejla i pitanja da li je stigao na pravu adresu velikog hakerskog kluba primio sam lošu vest. Prokletstvo. Uprkos tome što me čitava situacija prilično frustrira, ovi ljudi sigurno imaju preča posla nego da pomažu laiku poput mene. Obelodanjivanje novinarskih pitanja koja sam postavio kompjuterskom klubu Haos i Snoudenova priča bili bi nešto od čega bih krenuo. Međutim, nije išlo tako lako. Nisam imao ništa za šta bih se uhvatio. Baš ništa. Kad bi Tom saznao za ovo, mislim da bi povratio od muke.
Drugi pokušaj da dokažem da mreža Tor ima i pozitivne strane povezan je sa Džonom Gecom. Rođeni Amerikanac, koji živi u Berlinu od 1989. godine, nije samo istraživački novinar i stručnjak za rad tajnih službi. On je čovek koji je 2013. godine pratio u Moskvu predstavnika Zelenih Hansa Kristijana Štrebela. Kako bi se susreo sa Edvardom Snoudenom. Bivši glavni urednik nedeljnika Špigl Georg Maskolo prisustvovao je ovom razgovoru kao svedok.
Dakle, ako iko zna kakvu ulogu mreža Tor igra u životima uzbunjivača i novinara, onda je to Džon Gec. Zato pišem nemačkoj televiziji ARD u Berlinu, pismo je naravno upućeno njemu. Šta se dogodilo posle toga? Najpre ništa. Čekao sam.
Dva ili tri dana kasnije dobio sam kratko obaveštenje i upustio se u novo istraživanje: „Možete da me pozovete”, napisao je Gec i ostavio mi je broj telefona svoje kancelarije. Zatim smo obavili kratak razgovor u kojem sam pokušao da mu objasnim na čemu radim i zašto mi je potrebna njegova pomoć.
Ja: Gospodine Gec, koristite li mrežu Tor?
Gec: Da, naravno, svakodnevno.
Ja: Smatrate li da bismo mogli da se nađemo u Berlinu i napravimo intervju o tome zašto novinari koriste mrežu Tor?
Gec (razmišlja nakratko): U principu jesam zainteresovan za to. Ali pre toga želim da čujem šta vi mislite o tome. Ili da vidim ono o čemu pišete.
Ja (pomislih na Tomove reči: „Odaberi stranu!”): Ali zašto želite da čujete moje mišljenje o svemu tome?
Gec: Zato što je to škakljiva tema.
To je zvučalo kao da mi je rekao sledeće: imam kontakte, renome i ne želim da mi se ime pominje u nekoj kompromitujućoj knjizi, koja će uništiti mrežu Tor. Sasvim razumljivo. Iako sam uvek smatrao da naša profesija nije toliko cenjena, rekao sam mu da ga kao novinar potpuno podržavam. Kako bih potvrdio svoje reči predložio sam mu da pročita neke odlomke pre nego što knjiga bude objavljena. Učinio bih sve kako bi mi pomogao.
Razume me, kaže mi, i moli me da mu dam vremena da dobro razmisli o svemu. Potrebno je da mu pošaljem imejl sa idejama i kratkim sadržajem onoga što sam do sada prikupio; naime, želi da bude siguran i da popriča sa još nekim kolegama. Razgovor je time bio završen. Sve do današnjeg dana nisam primio nijednu poruku od Džona Geca.
Slao sam mu imejlove, zvao sam ga više puta. Uvek je govorio da će mi se javiti kasnije. S vremena na vreme okretao sam njegov broj telefona zato što sam očajnički čekao na njegov poziv, a onda je počeo da mi odbija pozive, zbog čega sam odlučio da mu više ne idem na živce. Nikada nisam saznao zašto je Gec koristio mrežu Tor dok je radio na svojim izveštajima i na koji način je to činio. Sam mi je potvrdio da je bio korisnik Deep Weba.
Iz ovog razgovora shvatio sam da je do odgovora na pitanja koja se tiču Deep Weba i mreže Tor teško doći. To je pravo borbeno polje zato što se borba za zaštitu podataka i prava građana koju je započeo Edvard Snouden jednim delom proširila na mrežu Tor. Odlučujuću ulogu u ovoj borbi imaju oni koji raspolažu dovoljnim tehničkim znanjem, koje im pomaže da shvate koliku odgovornost treba da preuzmu tajne službe kada je reč o povredi prava na privatnost i zaštiti ličnih podataka, i činjenici da se istražni organi u saradnji sa tajnim službama trude da opravdaju takav čin ili da ga učine nebitnim. Dakle, ovde je reč o borbi tehničke elite protiv svojih tlačitelja. Ovakva vrsta borbe ne vodi se na površinskom internetu koji koristi veći deo društva.
Kada budem ovo razumeo, razumeću i zašto Džon Gec nije želeo da razgovara o tome. Zašto ministri imaju strah od toga da optuže nekog upirući prstom u njega. Odjednom je sve imalo smisla. Niko ne želi da izgubi ovu bitku ili da se izlane i da dozvoli da ga neprijateljska strana dokrajči.
Odjednom mi je postalo jasno zašto niko ne želi da razgovara sa mnom: suviše je rizično. Previše je opasno govoriti o tome s nekim ko nema ime. S nekim ko se ne zove Džon Gec Ili Georg Maskolo. Ili s nekim ko nema dovoljno tehničkog znanja i ne shvata koliki značaj ova mreža ima u našem društvu. Zato svi najpre žele da čuju moje mišljenje o tome.
Prestravljen sam. Ovaj Beli Zec iz izdavačke kuće Aufbau nije mi uvalio škakljivu priču u ruksak, već mi je servirao bombu na tanjiru. Kao kada bismo na žurci nekome koga ne volimo zalepili LSD sličicu na vrat samo da bismo videli šta će se dogoditi.
Ovo nije obična priča o pornografiji i drogi koju bismo mogli da bacimo u smeće. Naime, ova priča ima političku pozadinu koja ubada pravo u osinjak. Prednost onih koji poznaju osobe iz javnog života sasvim je očigledna: takve osobe znaju šta smeju da čine a šta ne smeju. Upoznate su sa svim problemima koji mogu da se jave i govore jezikom pobednika. A ja sam, nemajući pojma ni o čemu, kao i Alisa, naivno uleteo u sve to. Mali Hemingvej u meni isfrustrirano otvara flašu jeftinog viskija. „Nek se nose”, povika on, „nek se nose svi, ne treba ti niko!” Nije istina, potrebna mi je njihova pomoć, pomislih.
Osećam se kao Alisa koja se u trenutku smanjila zato što je pojela kolač. Naime, sada nije mogla da dohvati ključeve sa stola kojima bi otključala vrata iza kojih je upravo protrčao zec.
Šta bi trebalo da učinim, pomislih u sebi. Šta je sledeće? Ostaje mi samo jedna mogućnost: da ispitam koliko je mreža Tor zaista opasna. I koliko su krivična dela koja se ovde počine zaista ozbiljna.
Obraćam se Saveznoj kriminalističkoj policiji. Tamo su me učtivo odbili govoreći mi da je istraga u toku. Uputili su me na Državno tužilaštvo u Frankfurtu koje je zaduženo za sve slučajeve koji se tiču rada servera i za ostala slična pitanja. Na moja pitanja o kriminalnim radnjama na mreži Tor, odgovorili su isto: „Istraga je u toku.” Nisam imao sreće ni prilikom posete Odeljenju za visokotehnološki kriminal u Gisenu. Kratko su razgovarali sa mnom rekavši mi da oni ne vode nikakvu statistiku o krivičnim delima koja su počinjena na mreži Tor. Rekoše da ne mogu da mi pomognu. Kao poslednju šansu koristim sledeće sredstvo i obraćam se organizaciji nižeg ranga - upravi Pokrajinske kriminalističke policije u Donjoj Saksoniji. Iskoristiću neke svoje veze.
Ukoliko mi se niko ne bude javio, mislim da od knjige neće biti ništa. Tom i ja naći ćemo se na groblju umetničkih dela negde u Berlinu i pokopaćemo je. Tom će održati govor i reći da je to mogla da bude izvrsna knjiga, ako ništa drugo postojala je odlična ideja. A ja ću dodati da joj je bolje tamo gde je sada. Tom će mi pokazati papir na kojem je označena ugovorna kazna, moraću da vratim honorar koji sam uzeo, da se iselim iz stana, a on će reći da mu je žao zbog svega. Zatim ćemo otići u neku birtiju i piti. I to svako na svoju stranu.
Čekanje mi nije jača strana. Pokušavam da papirnate kuglice ubacim u kantu za đubre. Ciljam metu čkiljeći na jedno oko. I ne pogađam je.
I sam poznajem neke važne ličnosti. To su osobe iz senke, što bi se reklo - konstruktori, informatičari, predavači iz oblasti medija. Nisu poznate ličnosti. Svi oni mi kažu: ne brini se zbog toga. Neko će ti se već javiti. Ako ti se i ne javi niko, jednostavno odustani od svega. Mislim da bi to bila prava šteta jer je ova tema važna i postajaće mi sve važnija.
Skupljam papirne kuglice i počinjem iz početka. Jedan pogodak od deset pokušaja. Slab rezultat. Možda mi je potreban koš od plastike i urlanje pomahnitalih fanova. Ili neodoljivi zvuk koji se čuje kada lopta udari u obruč koša.
Šta je sledeće što bi trebalo pomenuti: hakeri i ostali kompjuterski stručnjaci nikako nisu neprijatne osobe. Možda su pomalo nadmeni, a neki od njih previše temperamentni. Zato se druže sa sebi sličnima. Zato ih nervira situacija u kojoj običnom laiku svaki put moraju da objašnjavaju osnove informatike. Hakeri očigledno smatraju da novinari nemaju pojma o svemu tome. O tehnici i sličnim stvarima. Izuzev Džona Geca kome se u ovim krugovima prilično veruje. On je „diskretan” čovek, kažu. „Pouzdan tip sa ispravnim ciljevima.” On se dobro obavesti o svemu pre nego što počne da nam postavlja informatička pitanja. Ko to ne učini, protraćiće pola svog života na gluposti i ne bi trebalo da se čudi ako ga hakeri ne shvataju ozbiljno.
Snoudenove optužbe pokazuju sledeće: hakeri predstavljaju novu elitu, tehničku avangardu, oni raspolaži svim znanjima. A to je nešto što se u vremenu neograničenog prisluškivanja ne deli sa svima (Hajko Mas, ministar pravde). Hakeri raspolažu znanjem pomoću kojeg mogu da predvide šta će se dalje događati a šta neće, šta jedan režim može da sprovede u delo kada je reč o tajnom nadziranju. Šta je od svega toga tehnički nemoguće postići, šta je previše sumnjivo ili skupo. Hakeri nas upozoravaju na sve to. To čine često i ne samo u slučajevima kada se okupljaju u kompjuterskom klubu Haos. Hakere je teško razumeti, zato takvi stručnjaci nisu pogodni sagovornici u te-ve emisijama jer laici neće moći da prokljuve o čemu to oni govore i šta bi dalje trebalo da ih pitaju. Zato hakeri s podozrenjem posmatraju novinare koji se odmahujući glavom mole da odgovori njihovih sagovornika budu što kraći ili da podsećaju na scenario iz nekog horor filma. Hakerima je to prilično grozno zato što su previše pametni da bi svoje mišljenje izlagali u kraćim rečenicama. Međutim, činjenica je da su hakerima potrebni novinari. Dok informatički stručnjaci poznaju infrastrukturu pomoću koje je moguće otkriti državne tajne, novinari znaju kako da takve vesti predoče javnosti. Kao što saradnja između novinara britanskog lista Gardijan Glena Grinvalda, Edvarda Snoudena i rediteljke Lore Poitras pokazuje, ova vrsta simbioze zaista je moguća. Dakle, hakeri su prilično korisni. Činjenica jeste da ih ne razumemo ništa, ali tako je. Oni su tehnička elita, mogu da nam objasne o čemu je tu zapravo reč ili u kakvu smo situaciju dospeli.
Hakeri su, između ostalog, razdragani majstori. To su obično one osobe koje subotom po podne možemo da sretnemo u prodavnicama Uradi sam. Ne kao kupce već kao one tipove što nose pločicu sa imenom na košulji. Hakeri su prilično mrzovoljni, osetljivi na neznanje, ali mogu biti spremni da pomognu kupcima, naročito ukoliko ih dovoljno nahvalimo, ili se pravimo da smo glupi ali prilično zainteresovani za ono što pitamo. Evo kako se većina hakera ponaša: u subotu po podne pojavljujemo se u radnji Uradi sam koja je krcata ljudima. Iznenada ispred nas ukazuje se muškarac, ili žena (koja je takođe haker), kojem postavljamo specifično pitanje. Muškarac, ili žena, osmehujući se odgovara da je „sve to prilično jednostavno”. I da moramo da uradimo sve ovako ili onako. Naravno, mogli bismo to da učinimo. Ukoliko poznajemo ovaj ili onaj program. Ali u većini slučajeva to baš ne urodi plodom. Bolje je poslužiti se drugačijom metodom iako će nas to skuplje koštati.
Džulijan Asanž rekao je jednom da bi trebalo da budemo oprezni kada koristimo pojam haker. Naime, na hakovanje se danas ne gleda blagonaklono kao kada je sve počelo. U svakom slučaju, čuo sam da postoje beli, sivi i crni hakeri, tj. hakeri s belim, sivim i crnim šeširima.
Beli haker naziva se još etičkim hakerom, on je oličenje morala i onoga što je dobro. On se brine za stvari koje su od opšteg interesa za društvo i otkriva propuste u sigurnosnom sistemu. Moglo bi se reći da Džulijan Asanž i platforma Vikiliks predstavljaju ideju belog šešira.
Crni hakeri, tj. hakeri s crnim šeširima, jesu „zloće”. Nešto poput Darta Vejdera. Naravno, crno-bela slika je cmo-bela slika, međutim svaka definicija počinje sa određenom razlikom. Dakle, crni hakeri su nešto poput terorista mreže. Oni narušavaju javni red, deluju u skladu sa sopstvenim interesima, napadaju servere banaka i kradu podatke s kreditnih kartica.
Zatim postoje sivi hakeri, tj. hakeri sa sivim šeširima, za koje mnogi stručnjaci kažu da su najbolji od svih. Oni su otvoreni za obe strane; u zavisnosti od toga šta se upravo dešava, šta je trenutno aktuelno i što bi trebalo doživeti. Sivi hakeri čine sve to iz zadovoljstva koje im donosi novi izazov.
Dakle, činjenica je da postoje hakeri koji se drže etike i morala. Kao i oni koji nisu takvi. Hakeri predstavljaju moguću opasnost za svaki režim na svetu. Pored IT stručnjaka i savetnika različitih firmi, hakeri se ubrajaju u digitalnu i tehničku elitu.
Hakeri žele da ostanu nevidljivi. To ne znači da svaki od njih koristi mrežu Tor. Mnogi od njih biraju drugačije koloseke koji su brži od mreže Tor, koja nudi anonimnost. Ovde je reč o načelu: i hakeri se zalažu za anonimnost - bez obzira na to da li je koriste za opšte dobro (beli hakeri) ili im je anonimnost potrebna zarad dostizanja sopstvenih ciljeva (crni hakeri).
Mreža Tor odražava večiti nesklad između zaštitnika građana i bezbednosnih službi, jer za jedne anonimnost predstavlja trn u oku i masku iza koje se kriju kriminalne radnje, dok je za druge ona suštinska stvar na koju imaju pravo svi građani. Dakle, mreža Tor je nešto poput Šervudske šume iz priče o Robinu Hudu: prebivalište kriminalaca i boraca za slobodu, špijuna i boraca za pravdu. Postavlja se sledeće pitanje: da li treba da rizikujemo i da zapalimo šumu punu kriminalaca, ako u njoj postoji i samo jedna osoba koja će ovom društvu doneti pozitivne promene?
Čitava priča ima dve strane, pomislih skupljajući papirnate loptice sa poda. Palo je veče tako da u pomrčini opet nisam mogao da pogodim kantu za đubre.
Postoji scena u kojoj Tvidldam i Tvidldi, debeli blizanci, sreću Alisu na putu kroz sve mračniju šumu i pokušavaju da joj istovremeno ispričaju priču. Alisa nema vremena za to jer želi da nađe put do kuće. Ali blizanci nisu predusretljivi, odvlače je do stabla drveta i ona nevoljno seda na panj. „Dakle”, reče Tvidldam i odgurnu brata u stranu. „Priča o moržu i stolaru.”
„Aha.”
U ovom trenutku osećam se kao Alisa: dve strane koje pokušavaju da ispričaju istu priču. „To je veoma važno”, reče jedna osoba. „I ovo je!”, reče druga osoba. Tako počeše da okrivljuju jedna drugu, da lažu i da se prave blesave. Alisa će u jednom trenutku ustati i krišom pobeći, a Tvidldam i Tvidldi će i dalje nastaviti da se svađaju. Naime, treba naći put do kuće.

MORŽ I STOLAR


Genijalan potez FBI-ja

Još čekam na prokleti pristupni kod Silk Roada. Direktan kontakt s trgovcima na mreži Tor za sada je nemoguće uspostaviti. Potrebna mi je tehnička podrška, jer ovde ne smete pokušavati ništa ukoliko u okviru imejl adrese stoji vaše lično ime. Svaki imejl klijent prosleđuje meta-podatke. Dakle, naslov imejla može se lako prepoznati. Iako koristimo mrežu Tor, mogu nas brzo otkriti. Ne bih želeo da me zbog ove knjige ustrele. To bi privuklo pažnju medija, kao atentat na Kenedija, mada ne mora da znači.
Pišem prijateljima, vrsnim informatičarima, i obraćam se stručnjacima za tehniku s pitanjem: kako da napišem imejl koji će biti zaštićen na mreži Tor, ili bilo kojoj drugoj mreži? Nakon toga ću odneti aparat za kafu u robnu kuću Kaufhof i zameniti ga, pomislih u sebi, ionako sam ovog jutra opterećen razmišljanjima o tome kako da uđem na forum Silk Roada. Iznenada je došlo do preokreta koji su izazvale tri rečenice:
„Zdravo, ljudi. Samo da vas obavestim: imam besplatne pristupne kodove za vas. Najbrži dobija.”
Uhvatila me je panika. Munjevitom brzinom kopiram prvi kod kako bih se registrovao. Ništa. Kod je već iskorišćen. Drugi kod. Takođe, ništa. Iskorišćen je. Treći. Pogodak! Odlično.
Otvara se prozorčić. U gornjem levom uglu stoji jahač na kamili. U gornjem desnom uglu korpa za kupovinu. Na sredini stranice vest: We rise again.
Iako je FBI zatvorio ovu internet stranicu, Silk Road ponovo je proradio posle samo četiri nedelje. Kao da su nam poručivali: „Ponovo smo tu.” Bolji, sigurniji, nek se nosi FBI. Ovi ljudi zaista su ubedili sebe u to da mogu da izazivaju saveznu policiju svojim tehničkim umećem. Međutim, iza maske ogromnog samopouzdanja krije se osećanje nesigurnosti. „Ponovo se uzdižemo”, napisao je Libertas na stranici Silk Roada. U ovom trenutku Libertas, administrator Silk Roada, već duže vreme sedi u jednom američkom zatvoru.
Dugo vremena je mreža Tor bila smatrana sigurnom. Tehnički sistem dobar je kao i ranije; ipak, zahvaljujući sajtu poput Silk Roada i serveru provajdera poput Freedom Hostinga sve aktivnosti korisnika nadziru bezbednosne službe. Možda je to razlog zašto niko ne želi da govori otvoreno o tome - privlačenje pažnje nije dobro za posao.
S obzirom na to da se sedište FBI-ja, koje je pokrenulo operaciju „Marko Polo”, pod vodstvom proslavljenog policajca za visokotehnološki kriminal Kristofera Tarbela, koji je doprineo razotkrivanju Hektora Ksavijera Monsegura, poznatog pod nadimkom Sabu, jednog od članova hakerske grupe Anonimus, nalazi u Njujorku, nadgledane su isporuke za klijente Silk Roada koji žive u južnom delu grada, tj. borave na navedenim adresama. Prema mišljenju inspektora, sve vrste narkotika, poput ekstazija, heroina, LSD-ja i kokaina, koje su ispitane u laboratoriji ukazuju na čistoću i veliku koncentraciju ovih materija u zaplenjenoj robi. Na osnovu poštanskih oznaka utvrđeno je da se isporučeni paketi, koji dospevaju u ruke kupaca i trgovaca koji će tu robu preprodati, transportuju preko deset različitih zemalja; prema podacima FBI-ja ima milion registrovanih korisnika ovih usluga. Istražni organi smatraju da mnogi od njih koriste nekoliko naloga. „Na osnovu toga možemo da zaključimo da postoji najmanje sto hiljada korisnika sajta Silk Road”
Listam popis hiljadu različitih vrsta droga, jedva da sam čuo za neke od njih. Neverovatna raznovrsnost kada je reč o marihuani, hašišu, LSD-ju, amfetaminima, kokainu i kreku. Supstance od kojih vam se smeje ili plače, od kojih vam se podiže ili spušta raspoloženje. Za svakoga po nešto, u zavisnosti od toga u kakvom raspoloženju želi da bude.
Da li želi da bude euforičan ili melanholičan. Veseo ili depresivan. Tu je i pribor za lule. Na ovom sajtu mogu se kupiti pratioci za Tviter i prijatelji na Fejsbuku, kradeni hard-diskovi i kradene kreditne kartice, porno-filmovi i različite vrste knjiga poput sledećih: Deset stvari koje još niste videli na Deep Webu, (to mi zaista ne treba), i Dug put koji će vam pomoći da ostavite pušenje (ni to mi nije potrebno).
Svaka vrsta robe reklamira se na sajtu uz kratka tekstualna objašnjenja ispod fotografije, pri čemu postoji mogućnost ostavljanja komentara, ocenjivanja proizvoda i postavljanja pitanja prodavcima. Kada je reč o fotografijama, administratori mreže upozoravaju na to da mnoge digitalne kamere i mobilni telefoni mogu da odaju informacije o mestu na kojem je fotografija snimljena. Potrebno je dobro pregledati fotografiju i izbegavati takve slučajeve. Cene robe na ovom sajtu ne razlikuju se mnogo od cena robe na crnom tržištu, tj. od uličnih cena. Na Silk Roadu gram trave košta između šest i deset evra. Postoje i ponuđači koji su skuplji zato što su izloženi većem riziku da budu uhvaćeni. Ipak, mnogi trgovci na ovom sajtu prilično su jeftini.
Ako izuzmemo ogroman izbor narkotika, ponuda ostale robe uopšte ne oduševljava. Postoje plagijatori Silk Roada i trgovci koji su tokom četiri nedelje blokade ovog sajta od strane FBI-ja iskoristili šansu koja im se pružila: otvoreni su platforma RoadSilk, sa samo četiri korisnika, sajt Sheep i pojavila su se još neka crna onlajn tržišta.
Koliko znam, sajt Sheep ugašen je u međuvremenu. Jedan od administratora sajta pobegao je sa novcem korisnika. Rezultat toga bilo je poljuljano poverenje korisnika u ovakav oblik onlajn tržišta. Ukoliko je ova priča uopšte tačna. Ipak, najuspešniji sajt na ovoj mreži ostaje Silk Road - ili SR kako ga još zovu. Ali nekada je posao tekao glatko, tada nije bilo dosadnih posmatrača i sve se odvijalo tajno. Dok nije došao FBI.
Priča o ovoj platformi može brzo da se ispriča, a radnja se odvija između februara (kada je objavljen prvi post) i juna 2012. godine (kada je, prema tvrdnjama FBI-ja, osnovan forum Silk Roada). Naime, prvo razotkrivanje ovog sajta, i ostalih sajtova na ovoj mreži, vraća nas u navedeno doba. Vlasnik Silk Roada je izvesni Strašni Pirat Roberts (Dread Pirate Roberts), koga na forumu oslovljavaju sa DPR. Prema izjavama inspektora FBI-ja, iza pseudonima Dread Pirate Roberts zapravo se krije Ros Vilijam Ulbriht. S obzirom na to da je sajt Silk Road reklamiran na površinskom internetu, do njega zaista nije bilo teško doći.
U vreme hapšenja, oktobra 2013. godine, Ulbriht je imao dvadeset devet godina, diplomirao je prirodne nauke i građevinarstvo na Univerzitetu u Pensilvaniji, studirao je od 2006. do 2010. godine.
U intervjuu, neposredno pre hapšenja, odgovarajući na pitanja novinara Forbsa o tome ko je začetnik ideje o sajtu Silk Road, koji garantuje diskreciju, Strašni Pirat Roberts odgovorio je sledeće: „To nije bila moja ideja, sve je započeo moj prethodnik.”
Inspektori FBI-ja i neki mediji polaze od činjenice da je Ros Ulbriht zapravo preuzeo ovaj sajt od njegovog tvorca - nije utvrđeno da li mu je Ulbriht platio za to ili nije - nakon čega je pažljivo radio na tome da poboljša čitav sistem. „Prvobitna ideja”, nastavlja Strašni Pirat Roberts, „bila je stvoriti anonimno tržište, dakle platformu koja će kombinovati alate mreže Tor i bitkoine.” Nakon što je njegov prethodnik sastavio delove slagalice, i iskoristio mrežu Tor i bitkoine, Strašni Pirat Roberts preuzeo je sajt kako bi ga poboljšao.
„Postoji problem s bitkoinima”, reče novinar Forbsa, misleći na upravljanje, na ovom sajtu, digitalnim novcem koji se najpre mora pohraniti u takozvanim bitkoin novčanicima (wallets) da bi se kasnije mogle izvršiti nove transakcije.
Kada počnemo da pretražujemo forum Silk Roada, odmah ćemo naleteti na Strašnog Pirata Robertsa, tj. na postove sa njegovog naloga. Na pitanje novinara Forbsa da li je sve postove napisao sam, Strašni Pirat Roberts odgovara u petočasovnom razgovoru za magazin: „Ono što mogu da kažem jeste to da nisam ni prvi ni poslednji administrator sajta Silk Road. Ja sam onaj koji donosi konačnu odluku o svemu. Zapravo, mi radimo u timu, u saradnji sa korisnicima ovog sajta.”
U optužnici je detaljno navedeno kako je Ulbriht upao u zamku inspektora - naime, smatra se da je mreža Tor izuzetno zaštićena, međutim Ulbrihta su odali postovi sa imejl adresom koja je sadržala njegovo pravo ime i prezime, koje je objavio na drugim forumima. Činjenica je da su ti postovi objavljeni još na početku Ulbrihtovog rada na novoj platformi sajta. I baš ti prvi postovi koštali su ga slobode.
Ulbriht je objasnio novinaru Forbsa da voli da se bavi primenom teoretskih modela na sledeći način: „Želja mi je da bolje razumem svet oko sebe. Zato sam studirao fiziku i radio pet godina kao istraživač.” S vremena na vreme objavio bi nekoliko publikacija, ali njegovi ciljevi iznenada su se promenili. Tako je počeo eksperiment Silk Road.
Ulbrihtova ideja bila je da stvori zatvoreni sistem koji će moći da radi bez ikakvog uplitanja različitih oblika režima. Kada kaže režim, Ulbriht misli na državne organe, poput bezbednosnih službi i policije, i uticaj vladajuće elite. „Želeo sam da učesnicima ovog eksperimenta omogućim da iz prve ruke saznaju kako je to kada jedan sistem ne kontroliše nijedna vlada”, napisao je. Ova izjava predstavljala je kamen temeljac novog sajta koji je Ulbriht želeo da reklamira a koji je doveo inspektore do njegovog imena. Naime, na ovom postu Ulbriht je ostavio svoju imejl adresu: rossulbricht@gmail.com.
Na ovom sajtu još se mogu naći tragovi Ulbrihtovih pokušaja da postovima skrene pažnju na sebe - postove je pisao kako bi nas naveo na zaključak da je i on slučajno upao na sajt Silk Road.
Pored njegove lične promocije i otkrivanja svog imena, inspektori FBI-ja su pomoću programerskog sajta Stacko-verflow došli do najvažnijeg podatka: koristeći nadimak altoid Ulbriht se na ovom sajtu raspitivao o mogućnostima otvaranja sajta na mreži Tor, dajući uputstva o tome kako doći do stranice Silk Roada, ostavljajući svoju imejl adresu sa Gugla za one koji žele da mu odgovore na pitanja. Tako su agenti FBI-ja preko ostavljene imejl adrese zaključili da je korisnik naloga pod imenom altoid zapravo Ros Ulbriht.
Ubrzo nakon objavljivanja ovih postova Ulbriht je shvatio do kakvih posledica može da dovede takva aktivnost: euforično je počeo da briše sve podatke ili da ih zamenjuje lažnim podacima. Ime altoid zamenio je imenom frosty, ostavljajući novu imejl adresu.
Čitav slučaj zahuktavao se od februara do juna 2012. godine, kada je američki tračerski blog-magazin o popularnim ličnostima sa Menhetna, pod nazivom Gawker, postao zainteresovan za priču i počeo da izveštava o Silk Roadu. Tako je najveća platforma Deep Weba postala vodeći medijski hit. Nijedan novinar nije mogao da se odlepi od ove priče: od mračnog interneta, droge i narko-dilera. Takva reportaža učinila je ovu internet platformu popularnom, čime je povećan broj njenih korisnika - pored toga, ovaj sajt privukao je pažnju različitih državnih organa. Silk Road, nekad skriveni sajt na mreži Tor, postaje sve poznatiji. Kao i skrivena mreža. To je činjenica koja u mnogima nije izazivala zadovoljstvo.
Mediji u Nemačkoj takođe su se zainteresovali za ovaj slučaj, želeći da saznaju šta zapravo predstavlja takav sajt na kojem se prodaje droga. Oni pišu o tome još od oktobra 2013. godine, kada je FBI uhapsio vlasnika sajta. Kada pitamo korisnike mreže Tor o ovom slučaju, bilo da su korisnici sajta Silk Road ili nisu, dobijamo isti odgovor: zbog reportaža o Silk Roadu mreža Tor postala je omražena. Anonimna mreža od sada postaje sinonim za nekontrolisanu trgovinu narkoticima. To je jasno i korisnicima sajta Silk Road; zato često komentarišu sledeće: tokom prvih pitanja novinara o ovom slučaju oni su upozoravali na to do kakvih posledica može da dođe ukoliko Silk Road bude privlačio veću pažnju javnosti. Neki korisnici kritikovali su Strašnog Pirata Robertsa, dakle Ulbrihta, da previše komunicira sa medijima i da će se tako razotkriti kao genije koji se krije iza internet platforme i koji svim državnim organima pokazuje srednji prst. Ova priča podseća na priču Džozefa Džoa Kolomba, Amerikanca italijanskog porekla, šefa Koza Nostre koji je sedamdesetih godina prošlog veka harao Njujorkom, koji je osnovao pokret pod nazivom Italijansko-američka liga za ljudska prava kako bi zataškao svoje nezakonite radnje, zbog čega je sarađivao sa medijima i tako izazivao agente FBI-ja - dakle, njegove aktivnosti imaju sličnosti sa Ulbrihtovim postupcima: naime, medijska pažnja i osećaj da si neuništiv dovode do fatalnog ishoda na kraju. Tako nešto dogodilo se Rosu Vilijamu Ulbrihtu.
Krajem 2012. godine, najverovatnije u novembru, FBI je započeo veliku tajnu istragu: na sajt Silk Roada ubačeni su agenti, kao trgovci narkoticima koji su kontrolisali stotine narudžbi. Naravno, alatke mreže Tor pružale su im anonimnost. Jasno je bilo i to da će Strašni Pirat Roberts sigurno napraviti grešku. Kad-tad.
„Posetiš Silk Road, kupiš drogu, a porudžbina ti se dostavlja na kućnu adresu. Zaista sam ponosan što sam administrator ovog sajta i ne grize me savest zbog toga. (...) Naime, mi ne snosimo nikakvu krivicu zato što roditelji i vaspitači treba da preuzmu odgovornost za to ukoliko deci nisu na vreme objasnili šta su to narkotici. Oni su odgovorni za to da li će njihovo dete jednog dana odlučiti da koristi drogu ili neće.” - Strašni Pirat Roberts za magazin Forbs
Da biste postali prodavač (vendor) na sajtu Silk Road, morate da plaćate porez. Naime, imate pravo na povraćaj tog novca ukoliko dobijete pozitivne povratne informacije o najmanje trideset narudžbina od svojih klijenata.
Nasuprot tome i sama platforma zarađuje od ove prodaje. Porez se plaća tokom svake transakcije, u zavisnosti od cene proizvoda i količine koja se proda. Što je veća količina proizvoda koju trgovac proda, to je manja dobit u procentima koju ostvaruje Silk Road. Od porudžbine u iznosu do pet stotina američkih dolara platforma dobija osam procenata, od porudžbine u iznosu od pet stotina do pet hiljada američkih dolara šest procenata, a od obima prodaje u iznosu od deset hiljada do dvadeset hiljada američkih dolara sajt zaradi četiri i po procenta. Između ostalog, na platformi Silk Road prodaje se oružje najrazličitijih vrsta (od noževa do eksploziva), ljudski organi, kao i sadržaja koji ukazuju na zlostavljanje dece. Međutim, ova platforma teži da se ograniči na ponudu narkotika, kradenu robu, kompjutersku opremu i medikamente. Možda kako bi ne bi izazvala dodatni gnev onih koji kritikuju mrežu Tor. Očigledno je da je prodaja droge najrazvijeniji biznis na ovom sajtu.
Na ovom forumu trgovcima se pružaju različiti saveti o tome kako mogu da izbegnu probleme koji nastaju tokom isporuke robe: tokom pravljenja paketa nositi dva para rukavica za jednokratnu upotrebu, jedne preko drugih. Naime, ako nosimo jedan par rukavica, ostavljaćemo otiske prstiju za sobom. Pored štampanih etiketa sa adresom trgovca, može odati svojeručni rukopis na paketu. Poželjno je koristiti emajliranu ambalažu koju bi trebalo obrisati čistim alkoholom kako bi se uklonili i najmanji otisci prstiju, koji su se možda zadržali na foliji a koji bi pomogli policiji da utvrdi poreklo pošiljke, i kako bi se zavaralo čulo mirisa psa tragača. Upozorenje glasi: „Pre isporuke ambalažu oprati alkoholom.” „Obratite pažnju na to da ne utrošite šesnaest sati na samo tri pošiljke.”
Naime, naručena roba mora da izgleda stručno upakovana kako ne bi izazivala sumnje u sadržaj koji se u njoj nalazi - poželjno je da se u njoj nalaze i mali detalji poput čestitki ili ostalih reklamnih trikova koji oduševljavaju kupce. Naravno, uz paket ne slati ništa što bi moglo da otkrije identitet trgovca. Mišljenje klijenata o prodavcima na platformi Silk Road prilično je pozitivno. Ostaje nam još odlazak u poštu. Iskusni trgovci preporučuju da se i ovde koriste rukavice, inače će paket tokom čitavog postupka isporuke biti prekriven otiscima prstiju. Takođe je važno ne koristiti usluge iste poštanske filijale tokom jednog dana, ili tokom nekoliko dana. Preporučljivo je redovno menjati poštanske filijale i preusmeravati pošiljke. Dohvatam telefon i biram broj DHL-a, ali sve je bilo bezuspešno. Ovaj veliki koncern nije želeo da mi odgovori na pitanja da li se ispituje moguće postojanje nedozvoljenih supstanci u paketima, na koji način se to čini i da li se susretao sa tim do sada, uveravajući me u to da takve informacije mogu da dospeju u ruke potencijalnih počinilaca takvog krivičnog dela. Saznajem sledeće: pregledanje paketa u Nemačkoj podleže zaštiti poštanskih pošiljki i dozvoljeno je samo carinicima. Dakle, sumnjivi paketi predaju se cariniku ili ih on proverava nasumice.
Plaćanje robe na sajtu Silk Road ne predstavlja nikakav problem. Svaka kupovina ostvaruje se u bitkoinima, a u njoj posreduje poverenik (escrow) koji će, uz određenu naknadu, čuvati ovaj novac dok isporuka ne bude obavljena. Nakon toga poverenik prosleđuje novac prodavcu, što umnogome podseća na način plaćanja pomoću Pejpala. Naime, posrednici u ovoj trgovini nisu strane firme već pouzdane osobe koje se poznaju između sebe ili se često i same bave ovom vrstom trgovine.
Problem u ovakvoj vrsti poslovanja može biti sledeći: valuta bitkoin može da varira u roku od nekoliko sati do nekoliko dana, tako da se događa da novac koji se nalazi u rukama posrednika i čeka na svog vlasnika gubi vrednost. Može se pak dogoditi i da vrednost novca koji miruje u rukama posrednika postane veća. Dakle, događa se da prodavač ili kupac ne zaključe dobar posao. Da bi se tako nešto izbeglo, cena robe vezuje se za kurs dolara koji je stabilniji. Dakle roba će se plaćati u bitkoinima ali u zavisnosti od toga kako će se menjati kurs američkog dolara.
Prema izveštaju FBI-ja Strašni Pirat Roberts je za dve i po godine, tokom kojih su ga prisluškivali agenti FBI-ja, preko platforme Silk Road ostvario dobit od milijardu i dvesta miliona američkih dolara. Naime, ovaj iznos ne može se smatrati preciznim zbog variranja vrednosti virtuelne valute. Prema tvrdnjama najveće bitkoin berze Mt. Gox, tokom 2013. godine došlo je do munjevitog povećanja vrednosti ove valute. Od početka 2013. godine vrednost virtuelne valute skočila je sa petnaest na osamsto trideset pet američkih dolara. Stručnjaci smatraju da do toga nije došlo zbog hapšenja Rosa Ulbrihta, već zato što je nova valuta koja se pojavila na tržištu 2009. godine imala sopstvenu vrednost.
Posle hapšenja, koje se dogodilo 1. septembra 2013. godine u San Francisku, otvoren je proces protiv Rosa Ulbrihta. Pored „zavereničkih aktivnosti” (prema izveštaju FBI-ja), trgovine narkoticima koja je obavljana na skrivenom sajtu mreže Tor, Ulbriht, poznatiji kao Strašni Pirat Roberts, tereti se za još teže krivično delo.
Mart je 2012. godine. Prema optužbi i izveštaju agenta FBI-ja Tarbela, jedan od korisnika pod imenom FriendlyChemist pretio je vlasniku Silk Roada, tokom anonimnog četa, upozoravajući ga na to da „poseduje spisak od pet hiljada klijenata i dve desetine trgovaca.” Prema mišljenju FBI-ja FriendlyChemist je verovatno ukrao podatke od nekog administratora sajta. Kada bi ovi podaci dospeli u javnost, sajt Silk Roada morao bi da se zatvori, a gubitak poverenja klijenata bio bi nenadoknadiv. Ulbriht je svestan toga. Toga je svesna i osoba koja se krije iza naloga FriendlyChemist i zato zahteva nagradu.
FriendlyChemist pokušava da od Ulbrihta iznudi novac u iznosu od pola miliona dolara u zamenu za spisak - verovatno kako bi tim novcem platio svoje dugove u koje je zapao zbog droge. Kao garanciju on šalje Ulbrihtu odabrani spisak sa tačnim imenima klijenata sajta Silk Road.
Dvadesetog marta 2012. godine Ulbriht odgovara: „Okej, reci ljudima kojima duguješ novac da mi se jave.“
Kada mu se nekoliko dana posle toga javio neko pod pseudonimom redandwhite, Ulbriht nikako nije pomišljao na otplatu tuđeg duga. Svaki minut ove prepiske snimio je FBI, koji je u to vreme nadgledao forum sajta. S obzirom na to da se ovaj razgovor nije odvijao na javnom delu foruma niti je tekao preko sistema za poruke ove platforme, znači da se: a) na sajt Silk Roada ubacio tajni agent koji se predstavljao kao kupac ili prodavač, ili b) da je neko imao pristup onom delu sistema koji omogućava anonimnu komunikaciju. Na koji način je inspektor FBI-ja došao do ove poverljive prepiske nije utvrđeno.
redandwhite: Mi smo osobe kojima FriendlyChemist duguje novac. Rečeno nam je da ti se javimo. O čemu želiš da razgovaraš s nama?
Strašni Pirat Roberts: Smatram sledeće: i vi i ja imamo problem sa osobom koja se krije iza imena FriendlyChemist, želeo bih s vama da popričam o tome kako bismo pronašli rešenje koje će odgovarati i jednoj i drugoj strani. Čuo sam da imate ogromnu količinu robe. Ukoliko niste već trgovali na sajtu Silk Road, možemo da sklopimo posao, izuzimajući ovaj problem s dugom. Ovde možete da razvijete dobar posao.
redandwhite: Ukoliko nagovoriš dotičnu osobu da se nađe sa nama i plati svoj dug, sigurno ćemo naći neke ljude među nama koji će želeti da daju šansu tom onlajn tržištu.
Nekoliko dana kasnije Strašni Pirat Roberts obaveštava redandwhitea o sledećem: „FriendlyChemist postao je opterećenje za mene. Ne bih imao ništa protiv toga kada bi ga neko ubio. On živi u Vajt Roku, u Kolumbiji. Ima ženu i troje dece. Javite mi da li vam je potrebna njegova tačna adresa.”
Nakon što duže vreme nije čuo nijednu vest od njega, 29. marta 2012. godine FriendlyChemist ponovo piše Strašnom Piratu Robertsu, ne sluteći šta ovaj planira.
FriendlyChemish: Ne ostavljaš mi drugi izbor. Imaš sedamdeset dva sata da mi predaš novac. Žao mi je što činim ovo, ali novac mi je preko potreban. Ili ću objaviti spisak. Dobro razmisli: reč je o pet hiljada kupaca i dve desetine prodavača. Šta misliš, šta će se dogoditi posle toga?
Nema odgovora.
Nekoliko sati kasnije Ulbriht objavljuje nagradu za onog ko mu pomogne da se reši ove osobe.
„Kolika suma novca bi bila odgovarajuća za vas?”, Ulbriht pita osobe pod pseudonimom redandwhite dodajući: „Nažalost, prinuđen sam da s vremena na vreme pribegavam ovakvim sredstvima. Izuzetno je važno da članovi mog sajta mogu da računaju na diskreciju i anonimnost. Posao ne mora da obavi profesionalac... ako me razumete.”
redandwhite: Sto pedeset hiljada ili trista hiljada dolara. Prva cena je za amaterski čin, a druga za profesionalni.
Strašni Pirat Roberts: Neću da dižem frku oko toga, ali cena mi se čini previsoka. Ne tako davno sklopio sam sličan posao sa profesionalcem za osamdeset hiljada dolara. Da li je to najbolja ponuda koju možete da mi date? To treba obaviti odmah. U ponedeljak će obelodaniti poverljive podatke.
Prema izjavama FBI-ja, ovo je dokaz da je Ulbriht najverovatnije planirao još jedno ubistvo koje je već izvršeno. Međutim, niko nije mogao da potvrdi da li je to tačno ili je Ulbriht blefirao. I jedna i druga strana složile su se sa iznosom od sto pedeset hiljada dolara. Novac je isplaćen istog dana u virtuelnoj valuti.
„Dobili smo novac”, napisao je redandwhite. „Sada znamo gde se nalazi i uhvatićemo ga. Javljamo se ponovo.”
U roku od dvadeset i četiri časa usledila je nova poruka: „Tvoj problem je rešen. Neće ti pretiti nikad više”, napisao je redandwhite Ulbrihtu. „Nikad više.”
Kako bi se odbacila svaka sumnja da je reč o lažnoj osobi, redandwhite šalje Ulbrihtu fotografiju leša, kao dokaz, sa ceduljicom na kojoj je stajala cifra koju je FriendlyChemist ugovorio pre toga sa svojim kupcima.
„Hvala”, uzvratio je Ulbriht 5. aprila 2012. godine, „primio sam fotografiju i obrisao je.”
Kristofer Tarbel, glavni inspektor FBI-ja, koji se razume u visokotehnološki kriminal, obaveštava o ovom slučaju kanadske kolege i raspituje se o tome da li je građanin pod imenom koje su zatekli u Ulbrihtovoj prepisci u navedeno vreme bio žrtva zločina koji se navodno dogodio u Vajt Roku, u Britanskoj Kolumbiji - ili je možda izvršio samoubistvo. Kanadska policija negirala je ove navode. Takva vrsta zločina nije se dogodila.
FBI uložio je veliki napor u ovaj slučaj. Dok su se detaljno prikupljali podaci o Ulbrihtu i dok je praćena njegova komunikacija sa plaćenim ubicom, na sajt Silk Roada ubačen je tajni agent - sve je počelo u decembru 2012. godine, osam meseci nakon Ulbrihtovog razgovora sa onima koji su se skrivali iza pseudonima redandwhite. U svakom slučaju, ovo je bila verzija za javnost. Kako ne bi odao njegov pravi identitet, FBI u svojim izveštajima pominje Agenta 1. Njegov zadatak nije tačno određen. Kako navodi IB Tajms (International Business Times), to je važan detalj koji je mogao da objasni kako je FBI došao do tako poverljivih podataka i prepiski sa Silk Roada. Moguće je da su imali pomagača, dakle nekog ko je poznat u svetu visokotehnološkog kriminala, navodi list.
Kako izveštava IB Tajms juna 2011. godine, Kristofer Tarbel se sa još jednim specijalnim agentom FBI-ja našao pred vratima Hektora Ksavijera Monsegura. Monsegur je živeo na šestom spratu stambene zgrade u Njujorku i dočekao je inspektore u farmerkama i majici, nije imao laptop pri sebi. Pored sumnjivih kablova koje su žarko želeli da zateknu u njegovom stanu, ali ih nisu zatekli, agenti su bili obavešteni da je Monsegur u sajber svetu poznat pod nadimkom Sabu. Cenjeni član hakerske organizacije Anonimus. Sabu je učestvovao u svim velikim akcijama ove grupe, kao što je obaranje sistema Pejpal koji je blokirao račune platforme Vikiliks i ugrozio je finansijski. Sabu je uhapšen. Jedan od najpoznatijih hakera na svetu odao se tako što je otkrio svoju IP adresu tokom nezaštićenog ulaska na jednu od pričaonica. Glupa, mala greška od koje sigurno možete da pobesnite.
Štampani mediji zaključili su da je Tarbel zahvaljujući Sabuovoj deci sklopio tajni dogovor sa hakerom i ponovo ga uposlio kao kompjuterskog stručnjaka. Svojim kompjuterskim znanjem Sabu je pomogao da se još četiri člana hakerske grupe LulzSec nađu iza rešetaka. Postavlja se pitanje zašto je jedan takav haker, koji je slepo pratio svoje ciljeve, počeo da sarađuje sa FBI-jem. IB Tajms navodi sledeći razlog: Sabuova deca donela su odluku umesto njega. Do tada poznati haker nije bio osuđen, a vreme suđenja odlagano je više puta. Zato što je Sabu nastavio da radi kao Tarbelov specijalac i da pomaže na slučaju Silk Road. Naime, Tarbel je vodio oba slučaja.
Zanimljiva u čitavom slučaju nije samo sumnja u izjave FBI-ja, već i činjenica da izveštaji ove organizacije sadrže detaljno zabeležene prepiske vlasnika sajta koji garantuje anonimnost, a koje sigurno nisu otkrivene na Fejsbuku ili nekoj drugoj javnoj društvenoj mreži. Dakle, pretpostavlja se da su ove prepiske bile šifrovane. Postavlja se pitanje odakle FBI-ju ovi podaci - kao i snimak ekrana (screenshot) čitave infrastrukture sajta Silk Road i različiti Ulbrihtovi postovi, koje je osumnjičeni navodno obrisao. Izveštaji o svemu ovome upućuju na činjenicu da je u timu FBI-ja bio stručnjak. Ova služba nije se izjasnila o tome da li je reč o pravom agentu FBI-ja ili o spoljnom saradniku, napominjući da je slučaj u toku.
Ulbriht nije znao ništa o svemu tome. Tada je živeo u San Francisku s dva cimera koji ga opisuju kao „srdačnu osobu koja je imala u vlasništvu samo jedan laptop i par krpica.” Ulbriht im se predstavio kao Džoš. „Uredan i druželjubiv Teksašanin.” Svoje skrovište i svoj sajt smatrao je potpuno zaštićenim.
„Osećam se potpuno sigurnim, dokle god vi iz Agencije za nacionalnu bezbednost (NSA) ne uspete da savremenim metodama upadnete na sajt, a čisto sumnjam da će se to dogoditi. Između ostalog, moji administratori na Silk Roadu trude se da poboljšaju sigurnosni sistem, o čemu svakako neću govoriti javno.” - Strašni Pirat Roberts za magazin Forbs.
Tajni agent koji je bio ubačen na sajt učinio je nešto što su mnogi poznati i iskusni trgovci narkoticima smatrali nemogućim: stupio je u kontakt sa Ulbrihtom, šefom i administratorom sajta, tvrdeći da poseduje kilograme droge, da je švercer i da se bavi prodajom veće količine narkotika, ne manje od deset kilograma. Cilj je bio prodavati drogu i ne dozvoliti da se prodavci i kupci pitaju sledeće: ko je taj tip kojeg niko ne poznaje, koji nije ostavio nijedan post na ovom forumu i koji prodaje samo veće količine narkotika? Mnogi su sumnjali u to daje navodni švercer zapravo tajni agent.
Sam Ulbriht, zaslepljen pohlepom, čini se da nije trošio vreme na takva razmišljanja: „Naći ću nekog s kim ćeš moći da trguješ”, napisao je novom klijentu i naložio jednom od svojih ljudi, sa kojim je održavao sajt, da pronađe potencijalnog trgovca koji će moći da sarađuje sa novim važnim članom. Saradnik mu je brzo našao ono što je tražio. Ulbrihtov kolega koji je pronašao trgovca drogom imao je ulogu poverenika u poslu koji se sklapao u bitkoinima. Naručena roba prosleđivaće se na njegovu adresu.
Petnaestog januara 2013. godine novi klijent napisao je Ulbrihtu sledeće: „Roba je prosleđena na datu adresu. Kilogram kokaina je na putu.” Ulbriht mu je čestitao na dobro obavljenom poslu, a agenti FBI-ja istovremeno su se bacili na posao: 17. januara isporučili su pošiljku sa lažnom supstancom, koja je najverovatnije sadržala u sebi tragove kokaina. Više od toga FBI nije želeo da iznosi u javnost.
„Ne razumem vaše pitanje. Ovde ne prodajemo sve i svašta. Prodaja oružja i širenje dečje pornografije nisu dozvoljeni na ovom sajtu. Pitam vas sledeće: šta bi čovek trebalo da učini kako bi se oslobodio ropstva? Dokle bi čovek trebalo da ide kako bi zaštitio svoja prava, iznad svega pravo na slobodu pojedinca od tlačiteljskog državnog sistema? - Strašni Pirat Roberts za magazin Forbs?
I, pored sve te nepažnje, Ulbriht je načinio još jednu kobnu grešku: njegov saradnik koji je ugovorio već pomenuti posao i na čiju adresu je isporučen paket bio je uhapšen. Ne možemo da tvrdimo da li je njegov saradnik takođe bio agent. Čini se da Ulbriht nije mislio tako.
Iz straha da će ga potkazati FBI-ju ili Agenciji za borbu protiv narkotika (DEA) i sumnjajući u to da ga je bivši saradnik prevario kada je reč o sklopljenom poslu, Ulbriht se odlučuje na drastičan korak: 26. januara 2013. godine Ulbriht piše lažnom šverceru droge i tajnom agentu: „Prebijte ga. Uništite ga, želim svoj novac natrag.”
Nije utvrđeno zašto je Ulbriht smatrao da bi tajni agent iz FBI-ja, tj. njegov novi klijent, bio savršen za ovaj posao. Možda je na osnovu velike količine kokaina Ulbriht došao do zaključka da je posao sklopljen sa velikim narko-kartelom ili sa nekim ko ima veze s njima. Dan kasnije Ulbriht je tajnog agenta pitao sledeće: „Dali bismo ovaj dogovor o mučenju mogli da preobratimo u dogovor o ubistvu? On zna previše, suviše dugo je bio u igri. Plašim se da će nas odati”, nastavio je Ulbriht.
Zatim je dodao: „Nikada do sada nisam ubio čoveka ili unajmio nekog da ga ubije. Mislim da je ovo ispravan potez.” Ukoliko je njegova prepiska sa osobom koja se krila iza pseudonima redandwhite bila tačna, znači da je Ulbriht lagao.
Petog februara Ulbriht je tražio dokaz o učinjenom delu. „Dokle ste stigli?”, pitao je tajnog agenta. „Da li biste mogli da mi dostavite dokaz o njegovoj smrti - da napravite video zapis, ili da mi pošaljete fotografiju? Postavite ga za kompjuter, neka vam vrati moj novac, a onda ga ubijte”, napisao je šef Silk Roada. „Važnije mi je da ga ućutkate nego da mi vratite novac.”
Dakle, Ulbriht pretpostavlja da njegov bivši saradnik nije uhapšen već da je pobegao s njegovim novcem. Da je Ulbriht zaista smatrao da je njegov bivši kolega uhapšen, sigurno ne bi naručio njegovo ubistvo. Zato što bi on već bio u zatvoru ili bi bio pušten na slobodu uz određenu kauciju. U svakom slučaju, bio bi pod prismotrom. Agent FBI-ja odgovara Ulbrihtu: „On je tu, s njim su žena i dete. Sačekaćemo dok ne ostane sam. Onda ćemo upasti i pretući ćemo ga.”
Strašni Pirat Roberts: Javite mi kada ga budete dokrajčili.
Četiri dana kasnije, što je prilično dug vremenski period ako uzmemo u obzir dogovoreno mučenje bivšeg saradnika, tajni agent ponovo piše Ulbrihtu.
Agent: I dalje smo tu. On je živ, ali još ga mučimo. Naši ljudi su odlični, pravi profesionalci. Slomiće ga.
Strašni Pirat Roberts: To ne bi trebalo da bude teško.
Šesnaestog februara agent FBI-ja prosleđuje Ulbrihtu fotografiju koja svedoči o mučenju njegovog bivšeg saradnika. Sve su izrežirali agenti FBI-ja. Fotografija je lažna.
Strašni Pirat Roberts: Okej, s tim sam konačno završio, nekako ću se snaći. Ovakva vrsta saradnje potpuno mi je nepoznata. Ali mislim da nisam imao drugog izbora i da je ovo ispravan potez. Odlično obavljen posao! Računam na vas i u budućnosti, ali se nadam da ovako nešto nikada više neću učiniti.
Tada je posao bio završen. FBI je imao čitavu prepisku. Prvog oktobra 2013. godine Ulbriht je uhapšen u Univerzitetskoj biblioteci u San Francisku.
Nije prošlo ni četiri nedelje od kada je Silk Road ugašen, a već se pojavila sledeća poruka na mreži Tor. Silk Road je ponovo tu - bolje reći, Silk Road 2.0. Jedan od korisnika pod imenom Libertas objavio je ovu vest na sva zvona. Ovaj Silk Road potpuno je drugačiji od prethodnog. Korisnik je napisao: „Naučili smo iz grešaka.” Da bi objavio svoje postove, Libertas koristi Ulbrihtov nalog pod pseudonimom Strašni Pirat Roberts. Sada se više vodi računa o poverenju, zato sajtu možete da pristupite samo ukoliko imate pristupni kod, a novi prodavci moraju da plaćaju porez. Tvorac sajta Silk Road 2.0 zaštitio je što je više mogao svoj proizvod. Na forumu se ne obaziru na pitanja novinara, prepiske se brzo prekidaju. Korisnici su vrlo obazrivi od kada je FBI upao na prethodni sajt i zatim ga zatvorio. Mnogi su odustali od ideje o potpunoj anonimnosti. Kada je reč o prodaji i trgovini, svi se drže sebi sličnih i oslanjaju se na osobe od poverenja - niko ne želi da ga o tome pitaju. Mnoga moja pitanja završila su u ćorsokaku posle samo nekoliko rečenica. Bez odgovora. Silk Road ponovo je na mreži i posluje dobro. U svakom slučaju, trebalo bi pomenuti da je reč o ograničenom krugu klijenata zato što mreža Tor nije tako često posećena kao površinski internet. Pored toga, ovom sajtu ne može da pristupi svako.
„Koja vrsta droge mi je najomiljenija? Najviše volim kada me na kraju dugog dana sačeka činija puna cvetova kanabisa, tj. indijske konoplje...” - Strašni Pirat Roberts za magazin ForbsI.
Decembra 2013. godine zadat je poslednji udarac „putu svile” (sajtu Silk Road). Tokom jedne od operacija uhapšena su tri vodeća člana ove platforme koji čekaju na početak sudskog procesa. Među njima našao se i Libertas, administrator koji se pripremao da preuzme Ulbrihtovu\'7b1\'7d ulogu. Američka federalna policija nije želela da se izjašnjava o operaciji koja je u toku. Prosleđeno im je deset pitanja o mnogim zbunjujućim detaljima ovog slučaja a dobijena je samo jedna izjava koja je dobro osmišljena pre nego što je objavljena. S obzirom na to da su se pitanja isključivo odnosila na Silk Road, izjavu nije dao Tarbel već njegov kolega u kojeg je imao poverenja. U odgovoru se, nažalost, ne može naći ništa određeno.
„U ovom tekstu ispoljeno je lično mišljenje specijalnog inspektora Herika. Iako je izjavu koja je izašla u javnost odobrio FBI, ona nije njegova tvorevina niti ju je zvanično objavilo Ministarstvo pravde Sjedinjenih Američkih Država.
FBI i njegovi specijalni inspektori zaduženi su za očuvanje vrednosti koje su propisane Ustavom Sjedinjenih Američkih Država. U osnovne vrednosti američke demokratije ubrajaju se: pravo na slobodu govora, štampe i veroispovesti, kao i pravo na slobodu mirnog okupljanja.
Mi ozbiljno shvatamo ove osnovne demokratske vrednosti i postavljamo merila koja pomažu u njihovom očuvanju širom sveta (...).
Međutim, postoje osobe koje koriste programe poput Tora kako bi ostale anonimne i kako bi mogle da se bave kriminalnim radnjama. Mnogi kriminalci koriste anonimnost koju im mreža Tor nudi kako bi činili kriminalne aktivnosti koje inače ne bi mogli da sprovedu u delo. U njih se ubrajaju uhode, pedofili, ucenjivači i oni korisnici sajta Silk Road čiji je cilj ilegalna prodaja droge i oružja. Organi krivičnog gonjenja pokreću iscrpan postupak protiv takvih osoba, koje se kriju iza navodne anonimnosti koju im nudi internet, koristeći uobičajene detektivske sposobnosti zajedno sa složenim novim tehničkim dostignućima. Niko ne bi trebalo da pomišlja na to da će internet moći da ga zaštiti od pokretanja krivičnog postupka ukoliko se bavi nekom vrstom visokotehnološkog kriminala.
S obzirom na to da ne znamo odakle je poteklo ovo besmisleno objašnjenje, možemo da zaključimo sledeće: uprkos postojanju mreže Tor, čini se da FBI veliča uspešno obavljen posao svojih inspektora. Uprkos svoj mogućoj anonimnosti koju nudi ova mreža. Nemački istražni organi misle isto. Postavlja se pitanje koliko je za ovaj uspeh zaslužna sposobnost inspektora i da li im je u pomoć pritekao neko od korumpiranih hakera, kao što to pokazuje slučaj Sabu. Sigurno je to da su istražni organi bili pripremljeni na sve i da su brzo rešili slučaj. Prema rečima Amerikanaca, oni su se izborili sa svakom tehničkom preprekom. Možete i sami da zaključite na koji način su to uspeli da izvedu.

NACRTANE PTIČICE


PGP: kako doci do kontakata na Deep Webu

„Zdravo”, napisao je HelpGuy. „Tu sam da bih ti pomogao.”
Njegova internet stranica izgleda jednostavno i neukusno, ali je prilično efektna. U čemu bi to trebalo da mi pomogne HelpGuy?
HelpGuy: U svemu. Pomoći ću ti kako ne bi zalutao na mreži Tor, ovde mogu da te prevare mnogi. Ukoliko želiš nešto da učiniš na ovoj vrsti interneta, najpre pitaj mene. Ne brini, svideće mi se sva tvoja interesovanja, sve tvoje aktivnosti i ideje. Važno je da sve čime ovde želiš da se baviš bude ilegalno, ili donekle ilegalno. Dakle, sve tvoje aktivnosti trebalo bi da budu nezakonite. Krijumčarenje, kradene kreditne kartice i mobilni telefoni, transakcije, možeš da učiniš sve što poželiš bez ikakvih problema.
Rado bih se dopisivao sa osobom koja se krije iza imena HelpGuy, pitao bih ga da li bi želeo da mi bude prijatelj na mreži Tor. Da li bi hteo da zajedno napadnemo poštanska kola? Ali to nije moguće. Veliki niz slova i brojeva koji se nalazi na kraju stranice sprečava me u tome da mu se obratim: PGP ključ.
PGP (pretty good privacy), ili program za kriptovanje podataka, predstavlja veoma korišćenu šemu u vidu metode šifrovanja elektronske pošte. PGP zaštitu podataka moguće je ostvariti pomoću jednostavnog programa. Program se može skinuti s interneta i besplatan je.
Laici neće moći lako da razumeju kako se koristi ovaj program i sigurno će im biti potrebna pomoć, čak i reporter Glen Grinvald, Snoudenov glasnogovornik, nije bio zadovoljan time što je morao da instalira ovu vrstu programa kada mu je decembra 2012. godine nepoznata osoba poslala čudan imejl.
Nepoznata osoba: Imam nešto što bi moglo da vas zanima.
„Ništa mi nije jasno”, pomislio je Grinvald dok je čitao ovu poruku svom kolegi iz Gardijana Luku Hardingu. Nepoznati pošiljalac ovog imejla imao je jedan uslov: primalac njegove poruke morao je da instalira PGP program. Grinvald se složio s tim, ali još nije preduzimao ništa u vezi s tim. „To jednostavno nije bilo u mom dnevnom rasporedu”, rekao je Snoudenov glasnogovornik misleći na program za kriptovanje podataka koji su već odavno koristili organizacija Vikiliks i ostali istraživački novinari. „Naime, nemam dovoljno tehničkog iskustva kako bih to mogao da učinim.” Nakon nekoliko dana nepoznata osoba ponovo piše Grinvaldu.
Nepoznata osoba: Da li ste instalirali program?
Grinvald: Nisam, potrebno mi je još vremena.
Kako Harding navodi u knjizi Dosije Snouden, Grinvald je najverovatnije sumnjao da je nepoznata osoba koja mu piše potpuno luda - i da je zalutao u čitavu priču.
Veze na mreži Tor, i u čitavom informatičkom svetu, ostvaruju se preko prosleđenog PGP ključa. Kao što možemo da pretpostavimo, nijedan korisnik mreže Tor i stranice Hidden Wiki ne šalje imejlove sa svog privatnog naloga. Najpre zato što niko na anonimnoj mreži ne želi da odaje svoje pravo ime i prezime i podatke o mestu boravka, čak ni u slučajevima kad mu je neko pomogao u nečemu. Najverovatnije u nezakonitim radnjama. Nasuprot tome, kod takvih vrsta aktivnosti imejlovi koji nisu šifrovani potpuno su neuobičajeni za ovu mrežu i počinju da privlače pažnju. Kompjuterski geniji i hakeri prilično su skeptični prema takvoj vrsti imejlova i izbegavaju pitanja novinara zato što oni nisu deo njihovog sveta. S obzirom na to da su ograničeni vremenom, novinari moraju da skraćuju izjave svojih sagovornika. Hakeri žele da daju detaljan odgovor na jasno pitanje. Nisu zainteresovani za skraćene izjave, koje privlače čitaoce. Zato se svet novinara razlikuje od sveta hakera. Takođe je reč o tome da potencijalni sagovornik ne želi da bude viđen u društvu novinara. On ne želi da zaštiti samo sebe, već i sebi slične.
Nepoznata osoba: Da li ste ga instalirali?
Grinvald: Nisam još.
Kako navodi Harding, s obzirom na to da su prošle nedelje i da je postao pomalo frustriran nestručnošću i taktikom odlaganja novinara, Snouden se odlučuje da pošalje Grinvaldu uputstvo za instaliranje programa u vidu video-zapisa. Postavio je video-klip na Jutjub i prosledio link novinaru. Snouden se naravno nije video na ovom klipu. „Video sam samo neke grafike i poruku. Bio je veoma oprezan“, seća se Grinvald.
Pokušavam da jednom rukom dohvatim selotejp i parče braon kartona iz ormana. Jedva da ih dodirujem vrhovima prstiju. Još samo malo. Hajde. Kada sam ih dohvatio, otkinuo sam dužu traku selotejpa, uzeo parče kartona i zalepio ga preko kamere laptopa. Pomislih, gotovo je sa špijuniranjem, prijatelji.
„Zaista sam želeo da instaliram taj program”, objašnjava Grinvald, „dugo sam radio sa hakerima. Kako god bilo, takva aktivnost nije bila na mojoj listi prioriteta.” Naime, instaliranje programa nije bio jedini zadatak koji je čekao Grinvalda na radnom stolu.
Nekoliko meseci kasnije novinar je u Hongkongu shvatio sledeće: mora da je Snouden bio ta nepoznata osoba koja je htela da stupi u kontakt s njim. „Ne mogu da verujem da nije hteo da instalira program”, rekao je Snouden frustrirano. Snouden, koji je stavio na kocku sopstveni život izlažući porodicu opasnosti i žrtvujući se kao uzbunjivač, smatrao je takvo Grinvaldovo ponašanje sramnim u najmanju ruku. Naime, tip kojem je želeo da veruje nije se udostojio da instalira prokleti program. S obzirom na to da Grinvald i dalje nije reagovao na njegovu poruku, odlučio je da iskali svoj bes.
Nepoznata osoba: Ja sam iskusni saradnik američke obaveštajne službe. Mislim da nećete gubiti vreme ukoliko popričate sa mnom i instalirate program za kriptovanje podataka.
Instaliranje softvera za kriptovanje imejlova nije tako teško. Instalira se PGP program koji se prikači na eksterni program za razmenu elektronske pošte. U spisku alata stoji ikonica „Open PGP”. Sada mogu da izaberem da li želim da šifrujem jedan imejl ili više imejlova u sandučetu elektronske pošte.
Pre nego što pošaljem imejl koji sam napisao, otvara se program koji me pita da li želim da ga kriptujem ili ne želim. Naime, kriptovanje imejla moguće je učiniti sa onima koji takođe imaju instaliran PGP program u svom kompjuteru. Prilikom prvog slanja imejla program stvara dva ključa, takozvani par PGP ključeva. Jedan ostaje meni i naziva se tajni ključ, a drugi ključ prosleđuje se primaocu pošte i naziva se javni ključ.
Dok tajni ključ imam samo ja, javni ključ prosleđujem primaocu imejla ili ga deponujem tamo gde će ga on sigurno naći; na serveru javnih PGP ključeva, koji predstavlja nešto poput digitalnog telefonskog imenika. Tako možemo naći javni ključ koji je pošiljalac otpremio na ovaj server. Na serveru javnih ključeva unosim korisničko ime svog kontakta i dolazim do ključa koji mi je potreban da bih dešifrovao prosleđenu poštu. Šifru ključa kopiram na imejl koji želim da pošaljem. To je javni ključ koji se prosleđuje primaocu imejla. Tajni ključ poseduje pošiljalac poruke. Nakon što napišem imejl, kriptujem poruku pomoću ključa koji sam dobio od pošiljaoca - ovim ključem moj kontakt neće moći da otvori imejl. Za to mu je potreban tajni ključ. Pomoću njega primalac mog imejla otvara poruku i proverava da li sam ovaj imejl zaista napisao ja. Dakle, može da me identifikuje. Primalac otvara imejl tajnim ključem, uzvraća mi sledeću poruku, zaključava je javnim ključem koji sam mu prosledio ili sam ga deponovao na serveru javnih ključeva - taj imejl mogu da otvorim samo ja.
Sadržaj imejlova dostupan je samo mom kontaktu i meni. Ali ne i metapodaci. Dakle, do naslova imejla, koji nije mnogo značajan, i mojih korisničkih podataka može da dođe svako. Imejl sam poslao ja, u njemu stoji moja imejl adresa kao i imejl adresa onoga s kim se dopisujem. Međutim, ukoliko izgubim lozinku za PGP ključeve, neko bi mogao da dođe do njih, da otvori elektronsku poštu i da potom otključa sve imejlove.
Sadržaj ostaje zaštićen za sada. Ovakav način dopisivanja ne samo da je praktičan, već izgleda prilično zadivljujuće kada se čitav sadržaj imejla pre slanja pretvori u nerazumljivi niz brojeva i slova.
Kada primalac dobije imejl, otvara se prozor u koji mora da unese lozinku koja štiti njegov privatni ključ. Ukoliko je lozinka tačna, primalac će uspeti da otvori imejl a kriptovana poruka pretvoriće se u čitko pismo. Nakon prvog otvaranja takve vrste imejla osećate se kao britanski vezista kome je sve odjednom postalo jasno, zagonetka je rešena i uhvaćena je tajna depeša Vermahta. Vredi isprobati ovakvu vrstu dopisivanja. PGP ključeve počeo sam da koristim zbog rada na ovoj knjizi i od tada ne mogu da prestanem da se dopisujem na ovaj način. Iako mi se u početku čitav postupak činio komplikovanim.
U vreme dok sam pisao ovu knjigu i sedeo za ovim stolom, američka Agencija za nacionalnu bezbednost (NSA) nije mogla da provali u sistem PGP ključeva. Barem ne u potpunosti. Ili joj je možda to pošlo za rukom! U svakom slučaju, kako će ovaj sistem funkcionisati u budućnosti teško je reći zbog sve bržeg napretka u njegovom razvoju. Naime, zbog sve većih kombinacionih mogućnosti šifrovanja poruke PGP ključevi postaju sve veći, složeniji i bolji. Pre nekoliko godina veličina ključa iznosila je nekoliko stotina, a danas iznosi nekoliko hiljada bitova. Veličina ključa sve više raste. Dakle, što je veći broj bitova to je ključ sigurniji. Zato treba da proverimo koju vrstu ključa koristimo. Šifrovanje poruke starim ključem može se uporediti sa situacijom u kojoj sa blatnjavim cipelama ulazimo u moderno opremljen stan i gazeći po čistom parketu uzvikujemo: „Dobar dan!”
S obzirom na to da se Grinvald nije pokrenuo s mrtve tačke, Snouden se obratio Lauri Poitras, poznatoj filmskoj režiserki koja je ujedno bila Grinvaldova prijateljica. „Najpre nisam znala”, seća se režiserka, „da li je čitav slučaj istinit ili je reč o nameštaljci.” Laura je morala da donese odluku. „Ali sve se činilo tako stvarno.”
Poitras: Ne znam da li ste ozbiljni, ludi ili je reč o nameštaljci...
Nepoznata osoba: Ne želim da vam postavljam nikakva pitanja. Ispričaću vam neke stvari.
Govorio je uvek trezvenim tonom, mislila je Poitras. „Njegove izjave čitaju se poput krimi romana. Ima tu i duhovitih trenutaka.” Jednom je Snouden predložio Lauri da stavi mobilni telefon u zamrzivač - tu je zvučna izolacija najbolja.
Možda to nije bio vic, možda je Snouden bio ozbiljan.
Harding navodi da je režiserka, koja je u svojim ostvarenjima kritikovala američku vladu, u to vreme bila veoma skeptična. Sumnjala je da je američka vlada kovala zaveru protiv nje.
Mnogo toga se promeni od trenutka kada počnete da istražujete osobe na ovoj sceni, kada čitate o njima i pokušavate da napišete izveštaj. Ne tako davno gledao sam intervju sa spoljnim saradnikom jedne tajne službe. U pozadini je na odvratnom kancelarijskom stolu stajao njegov laptop. Kamera je bila oblepljena nečim.
Odlučio sam da učinim isto. S jedne strane, ništa me ne košta da pokušam, s druge strane, imejlovi su mi zaštićeni. Dakle, zašto da ne krenem njegovim stopama? Međutim, sa svakim korakom koji sam učinio pratio me je strah koji je postajao sve veći.
Još od priče o FBI-ju i sajtu Silk Road često pomislim na morža i stolara, likove iz knjige Alisa u svetu s one strane ogledala. Morž i stolar postali su dobri prijatelji. Pošto je znao da pliva, morž je stolaru lovio ostrige iz mora. Majka je male ostrige već upozorila na opasnost koja im preti od velike životinje. „Ne udaljavajte se”, rekla im je. Ali debeli morž ih je prevario govoreći im o velikom dalekom svetu, te su sve ostrige pohitale za njim i postale plen na njegovom tanjiru.
Za to vreme vredni stolar napravio je za svog druga i sebe drveno sklonište koje je ličilo na primorski kafe. Zatim je otišao u kuhinju po so i biber, otvorio flašu vina, isekao nekoliko parčića hleba i napravio biljni puter. Kada se vratio, zatekao je morža kako plače. Pred njim su stajale prazne ljušture ostriga. „Srce mi je slomljeno”, zaurlala je siva životinja brišući nos džepnom maramicom. Stolar protrlja oči: zar mu je prijatelj pojeo sve ostrige dok je on bio u kuhinji? Morž je pokušavao da mu objasni sve, da mu se izvini, ali stolar nije više verovao svom prijatelju, uzeo je čekić sa stola i nasrnuo na njega kipteći od besa, srdžbe i razočaranja.
Priča o moržu i stolaru savršeno odgovara onome što se događa na mreži Tor. Ovde ne znaš ko je ko, niti kome možeš da veruješ. Ne možeš da prokljuviš ko je, recimo, tajni agent. Kao ni to dali takvih osoba ima na ovoj mreži. FBI je svojim izveštajima o mreži Tor pobudio sumnju da špijuni postoje. Međutim, to ne možemo da dokažemo. Prilikom pokušaja trgovine narkoticima ne možeš da utvrdiš ko bi mogao da te prevari i ko bi se usudio da odleprša sa tvojim „ostrigama”. FBI je spektakularnom akcijom pokazao da je u stanju da svoje inspektore ubaci na anonimnu mrežu koristeći nova tehnička dostignuća. Od kada je FBI u saradnji sa nemačkom kriminalističkom policijom (BKA) preuzeo kontrolu nad provajderom Freedom Hosting, specijalizovanim za pružanje usluga hostinga sajtovima koji su masovno čuvali različite materijale dečje pornografije i rasturali ih na mreži, počelo je da se gubi poverenje u mogućnost očuvanja sigurnosti i anonimnosti na internetu. Problem je u tome što su, pored izgubljenog poverenja u mrežu Tor, mnogi počeli da sumnjaju u tehničke mogućnosti ovog sistema. To je dovelo do toga da su mnogi (ilegalni) trgovci počeli da napuštaju Deep Web. Disidenti i opozicionari drže se svojih sagovornika i ostaju u vezi sa informatičkim stručnjacima i administratorima izlaznih čvorova (exit node) na mreži Tor, koji mogu da ih uvere u sledeće: ne brini, mreža je sigurna. Ne veruj onome što piše u novinama. Međutim, čini se da je taktika američke vlade urodila plodom.
Da je to tačno možemo uočiti na slučaju sajta Silk Road koji je FBI ugasio. Dakle, skoro sve ilegalne ponude na sajtu Hidden Wiki nestale su u roku od nekoliko sati ili su bile skrivene na nekoliko dana. Mogli smo da uočimo kako sa mreže Tor iz dana u dan nestaje stranica po stranica. Kako sajtovi ostaju prazni. FBI je doživeo veliki uspeh. Korisnici mreže Tor postali su nesigurni i smatrali su da je čitav sistem korumpiran. Amerikanci su se radovali ovoj podvali: u svakom slučaju, strategija kao da je izronila ni iz čega i agenti su se dosetili da uključe policijske sirene koje će zavijati pronoseći zvuk do najdubljih pećina Deep Weba, tako da su korisnici bili prepušteni sebi. Niko nije mogao sa sigurnošću da tvrdi gde su se nalazili agenti i koga će prvo napasti. Nijedna internet stranica nije bila sigurna. Savršena taktika kamuflaže i razočaranja.
Iako sam, kao i Edvard Snouden, bio upleten u nekoliko kontroverznih događaja, u meni je počela da se rađa paranoja jer je istina o čitavoj priči nosila u sebi razočaranje. Duboka paranoja. I moje okruženje postalo je prilično nervozno.
Deep Web je čudesno mesto koje, kada ga jednom posetimo, nikada nećemo poželeti da napustimo. Deep Web je mračno mesto koje moramo čuvati u tajnosti, mesto koje nam se nikada neće činiti dovoljno sigurno. Ono ima nešto magično u sebi. Deep Web ne izgleda zastrašujuće samo zato što se ovde prodaju narkotici, oružje i ukradene kompjuterske igrice, niti zato što ovde svoje usluge nude ubice i oni koji se bave zloupotrebom kreditnih kartica, već zato što nikada ne znate šta ovde može da vas zadesi, niti možete da budete sigurni u osobu s kojom stupate u kontakt. U svakom slučaju, borićete se sa samim sobom: sumnjaćete da će neki od korisnika pisati novinarima o svakom ilegalno sklopljenom poslu. Kada bismo uporedili Deep Web sa površinskim internetom, shvatili bismo da je on poput pustog mesta. Ne postoji nikakva užurbana aktivnost, koja uzrokuje stres, nema živopisnih sajtova prepunih različitih boja i fotografija, nema prozora koji iskaču, jedino što se internet stranice sporije učitavaju. Sve ovo mi se dopada. Međutim, kao i u svakom gradu duhova brzo ćete steći osećaj da vas neko posmatra. Sve dok vam jednog dana ne postane prilično jasno da se događa sasvim suprotno. Naime, Deep Web je jedini digitalni prostor u kojem čovek može da bude svoj. Nasuprot tome, na svetskoj mreži (World Wide Web) uvek će se naći neko - bilo da su to administratori Gugla, Fejsbuka ili tajni agenti - ko će pokušati da profitira prikupljanjem nečijih ličnih podataka. Pisac Džaron Lanijer jasno je govorio o tome u svojoj knjizi Who owns the Future? (Ko poseduje budućnost?). Mi nismo sami - trebalo bi da budemo svesni toga. Sve naše aktivnosti, želje, načine ponašanja i mišljenja, sva naša interesovanja beležimo na belom zidu koji mogu da vide svi. I to džinovskim slovima.
Čak i kada pokušam da odagnam takvu misao iz glave, kada pokušam da je smatram netačnom i besmislenom, ona dobija smisao i postaje upečatljiva kao Orvelov scenario. Najpre zato što se čini da za ovu priču niko nije zainteresovan osim stručnjaka za informatiku. Svetska mreža je mračna strana interneta, ali običan laik najpre treba da zaroni u svet Deep Weba kako bi došao do ove spoznaje.
Kada govorim o ovom istraživanju, uvek isključim mobilni telefon. Izbegavam da koristim bankovnu i kreditnu karticu, i dalje šaljem šifirovane imejlove, WhatsApp i dalje nije aktivan i nalazi se u memoriji mog smartfona.
Nakon što sam mu prosledio izveštaj o FBI-ju i slučaju Silk Roada, Tom me zove prilično iznerviran obaveštavajući me da mu nedostaje jedan imejl. Reč je o naslovnoj stranici knjige o frakciji crvene armije (RAF) koja će biti objavljena na proleće, a koju je Tom želeo da pošalje autorki. U naslovu mejla stoji: „Diktatorski sistem.” Nestao je, reče Tom. Nema ga. „Kada počnem da pišem imejl autorki, on se ponovo pojavi. Ali kada pokušam da prikačim naslovnu stranicu na njega, on ponovo nestane. Imejl ne stigne do autorke. Šta znam, možda će pomisliti da pokušavam da u fotografijama sakrijem šifrovane poruke kako ne bi mogle da se pročitaju tako lako.” I njega je sustigla paranoja i osećao je oduševljenje zbog svake vrste senzacije koju je mogao da izazove.
Hakeri koje poznajem samo se osmehuju kada im pomenem da sam zbog svega ovoga emocionalno rastrojen: da mi se čini kao da se penjem uz strmo brdo. Smeju mi se i daju mi konstruktivan predlog: „Vidiš. Polako ćeš shvatiti sve. Ti sazrevaš. To nije paranoja, to ti je nešto poput prelaska ulice. S obzirom na to da znaš šta može da ti se dogodi, bićeš pažljiviji kada se budeš približio pešačkom prelazu. To je sve.” Jedan od njih ispričao mi je šta mu je profesor rekao jednom prilikom: „Kada bih poznavao samo vas, smatrao bih vas paranoičnim. S obzirom na to da znam da postoje neki od vas koji dele moje mišljenje, znači da sam u čitavoj priči paranoičan samo ja.”
Ali ne želim da budem ni na jednoj ni na drugoj strani, ne želim da budem ni paranoičan niti želim da budem puki posmatrač čitavog događaja. Naime, uprkos svemu tome ja nisam haker koji se razume u postavljanje zamki i koji zna da predvidi šta može da mu se dogodi u najgorem slučaju. Koji zna da proceni čitavu situaciju. Jedno je sigurno, ja sam samo običan korisnik mreže Tor koji raspolaže nedovoljnim tehničkim znanjem. Uostalom, svestan sam svoje nesavršenosti.
I borim se protiv toga svakog dana. Kažem sebi: nećeš više biti paranoičan, čuješ li? Već u sledećem trenutku čujem sebe kako govorim prijatelju koji upravo pušta muziku na laptopu, da spusti ekran kako kamera ne bi zurila u nas. Nervozno se osmehujem, uhvaćen u zamku, i dodajem: „Šalim se, čoveče.” Ali to nije bila šala. I to se vidi na mom licu.
Kada je reč o mojim prijateljima, mogu da naslutim šta misle o meni: Alisa, šta se događa s tobom? Potpuno sam se otuđio od svih, tako da svojim prijateljima zbog sveta koji istražujem i stvari kojima sam opterećen izgledam potpuno paranoično, i oni ne mogu da razumeju stanje u kojem se nalazim. „Ne opterećuj glavu tim stvarima, koga još zanimaju informacije do kojih dolaziš”, kažu mi. „Nisi dovoljno važan.” Ne želim da verujem u to i ne mogu samo da se povučem.
Osećao sam se kao Alisa koja je u tamnoj šumi sama sedela na kamenu i nije mogla da pronađe put do kuće. Okružena nepoznatim bićima i predelima. Znam: nastaviću dalje, neću ostati ovde da sedim, verovatno ću se izgubiti u šumi i zažaliću što sam ikada dospeo u nju.
Istovremeno će me moriti briga: ukoliko ne nastavim dalje, nikada neću dobiti odgovor na pitanje šta se sada događa u svetu anonimnog interneta, nikada neću moći da procenim šta je od svega toga preuveličana priča, a šta prava istina. Jedno je jasno: ako ostanem ovde da sedim, ostaću zauvek u šumi i niko neće moći da me nađe. Nemam izbora.
Dakle, pravim novu imejl adresu, preko provajdera koji je aktivan samo na mreži Tor, i pišem osobi koja se krije iza naloga HelpGuy: „Hajde da presretnemo poštanska kola!” Nije bilo odgovora. Sinula mi je zamisao: kako bih uspeo da dokučim šta mi poručuju bića u ovom svetu čuda, moram da naučim kako da šifrujem poruke. Kako da zaštitim svoju elektronsku poštu? Želim da naučim kako to rade pravi stručnjaci. Moram da naučim njihov jezik. Bez toga neću dobiti nikakav odgovor ni od HelpGuya ni od bilo kog drugog na ovoj mreži. Za njih sam još turista koji nosi fotoaparat i, sa raširenom kartom u ruci, pita prolaznike u kom pravcu bi trebalo da ide.
Kada bih znao kako se šifruju poruke, siguran sam u to da bih jednog dana uspeo da se vratim u običan svet. Da se vratim kući, na zelenu livadu. Ustajem, skidam prašinu sa mog plavo-belog čudesnog odela i sigurnim koracima koračam dalje, u magičan svet.
Preda mnom uzbuđeno cvrkuću nacrtane ptičice leteći iznad crne vode.

U ZEČJOJ JAZBINI


Trgovci oružjem i kako ubice i krijumčari sklapaju posao

U poverenju mi je rečeno da ovde niko neće hteti da stupi u kontakt sa mnom dok ne naučim da kriptujem poruke. Na ovoj mreži svakako se retko komunicira preko imejlova.
Zato instaliram mali softver za komunikaciju, preko kojeg ću moći da razmenjujem šifirovane poruke. Zatim šaljem poruku svojim kontaktima. I uočavam sledeće: svi cene šifrovane poruke koje polako otvaraju vrata koja su do skoro bila zatvorena za mene. Sve to pomalo me podseća na scenu u kojoj Alisa pojede drugi kolač, poraste deset metara, prošiša krov dvorane i glavom dosegne vrh drveta. Ptičice lepršaju krilima, i tek sada imate jasan pregled svega što se događa.
One pili makes you larger,
And one pili makes you small
And the ones that mother gives you,
Don't do anything at ali,
Go ask Alice.
When shes tenfeet tall\'7b2\'7d - Džeferson Erplejn, Vajt Rabit
Veb-mejl klijent služi za otvaranje naloga na internetu i ne predstavlja program koji je instaliran u vašem kompjuteru, zato sam oprezan i pišem šifrovani imejl trgovcu oružjem pod pseudonimom Executive Outcomes na mreži Tor.
Ja: Zdravo. Ja sam Valter. Da li bih mogao da vam postavim pitanje iako ne želim da kupim nikakvo oružje od vas?
Executive Outcomes: Naravno. Ja sam Džon.
Ja: Zdravo, Džone. Razmišljam da otvorim skriveni onlajn servis.
Da li Vam se isplati ovaj posao - da li ovo zaista funkcioniše kao prava radnja?
Nema odgovora.
Do sada se svaki moj pokušaj da dođem do odgovora završavao na isti način: postavim pitanje o rezultatima onlajn prodaje ili o mreži Tor i potom usledi tajac.
Još jedan pokušaj.
Odlazim na internet stranicu koja se naziva Old Man Fixing Fixer’s Service. Stranica je siva, užasna, i sadrži mnogo teksta. Naime, u ovom slučaj engleska reč fix (fiks) ne odnosi se na intravenoznu injekciju, već na popravku i čišćenje svih mogućih stvari.
Čini se da je Old Man (starac) neki čudak, osobenjak. Poput onih tipova zbog kojih često ubrzamo korak kada ih noću sretnemo ispred poluosvetljenih barova. Međutim, trenutno sam u takvoj situaciji da mi je svačije društvo dobrodošlo. Od kada sam stupio u ovaj sirovi i mračni svet, činilo mi se kao da sam slučajno upao u stražnju prostoriju nekog kafea i prekinuo u igranju pokera dva tipa koja su sedela za stolom na koji je padala svetlost lampe. Iza njih jedan čovek oštri svoj nož kako bi isekao jabuku i njom nahranio svoju dansku dogu.
„Evo spiska onoga što možete naći u mojoj ponudi”, napisano je na internet stranici Old Man Fixing Fixer’s Service.
- pranje novca (bitkoini, bankovni transferi)
- ofšor bankarstvo
- insajderska trgovina (akcije)
- poreske prevare
- droge (semenke kanabisa)
- laboratorijska oprema (za proizvodnju hemijskih supstanci)
- sve vrste ličnih isprava i dokumenata (vozačke dozvole, izvodi iz matične knjige rođenih, venčani listovi, univerzitetske diplome)
- ilegalno skeniranje retkih knjiga
- hakovanje
- malveri (ubacivanje trojanaca i ostalih softvera radi špijuniranja kompjutera)
- egzotične životinje
- korumpirani agenti, poreski inspektori i ostali državni službenici
- snaf-filmovi, video-snimci u kojima osobe budu zaista mučene i zverski ubijene
- robovi
Old Man mora da raspolaže ogromnim tehničkim znanjem, možda je poznat na ovoj sceni ili jednostavno ima dobre veze. Možda je reč o više osoba koje se kriju pod ovim imenom? Obaveštavam ga da sam zainteresovan za robove i egzotične životinje. Zanima me šta može da mi ponudi. Iznad svega me zanima da li je ovde reč o seksualnim robovima i robovima za rad. Nedeljama čekam na njegov odgovor. Ali odgovora nema - možda zato što je suviše opasno razgovarati o ovakvoj vrsti posla s osobom koju ne poznajete. Ili sa osobom koja se po svom rečniku razlikuje od ostalih korisnika na ovoj mreži.
Nacrtane ptice neobična su bića, kao i ostala stvorenja koja tumaraju ovim svetom čuda. Mnoga od njih ponašaju se kao da ih je nacrtao neko ko uzima beta-blokatore: nejasna, nedokučiva stvorenja čudnog oblika.
Jedno od najčudnijih bića koje privlači najveću pažnju nema ime, ali mesto na kojem živi naziva se Unfriendly Solutions (Nepopularna rešenja). Tako se naziva internet stranica na sajtu Hidden Wiki koja izgleda prilično sablasno. Internet stranica jednog ubice na mreži Tor. To nije jedina stranica te vrste, postoje još dve-tri slične. Međutim, nijedna od njih ne može da nam da potpuni uvid u aktivnosti koje se na njoj reklamiraju.
Kada već posećujem ovakvo mesto, divno bi bilo kada bih u knjizi opis takvog događaja mogao da počnem rečenicom: „Noć je, kapi kiše dobuju po prozoru.” To bi zvučalo prilično dramatično. U suštini, svakom ko prvi put otvori ovaj sajt činiće se kao da je ugledao sablasnu sivu senku. Možete neočekivano da naletite na nešto potpuno uznemirujuće. Stvari koje ne bi trebalo da postoje.
Usluge koje se nude na stranici Unfriendly Solutions opisane su na sledeći način: „Najpre je potrebno da nam pošaljete kontakt osobe koju želite da uklonite. Potrebni su nam adresa i fotografija mete, njeni lični podaci poput imena, godišta i informacija o tome kada je kod kuće, kada napušta kuću, čime se bavi, u koje vreme ide na posao, da li živi sama ili u zajednici. Zatim bi trebalo da nam napišete na koji način biste želeli da dotična osoba bude eliminisana. O tome bismo mogli da diskutujemo, pristajem na sve - od ispaljivanja metka u čelo do ubijanja golim rukama. Naravno, sve ima svoju cenu. Cenu ću vam saopštiti pre dogovorenog posla kako ne bi došlo do nesporazuma”, napisao je navodni ubica. „Ja dobijam novac, a vi potvrdu o diskreciji. Moja pravila su sledeća: eliminisanje osoba koje nisu državni službenici, dakle nisu policajci ili sudije već obični građani, košta od sedam do petnaest hiljada američkih dolara po glavi. Dakle, postoji važeći cenovnik koji će vam biti prosleđen. Dodatni troškovi odnose se na troškove putovanja, hotelskog smeštaja, prenoćišta, kupovine potrebne municije i posebnog oružja, ukoliko je potrebno.”
„Ne radimo ni sa kakvim povereničkim fondovima, zato ne očekujte da će vam novac čuvati neki posrednik. Polovinu sume plaćate odmah, a drugu polovinu posle obavljenog posla. Posrednik u ovom poslu ne postoji. Ukoliko žrtvu poznajete lično, čućete o nesreći i znaćete da je posao priveden kraju. Ukoliko žrtvu ne poznajete lično, niti njene osobe od poverenja, prosledićemo vam fotografiju leša. To će vas koštati dodatnih petsto dolara. Ne pravim video-zapise svojih akcija. Kroz praksu sam naučio da najmanja greška može da me razotkrije.” Poznati bloger Ali things Vice, koji je istraživao Deep Web, jednom prilikom je stupio u kontakt s navodnim ubicom. Pritom bloger nije mogao da utvrdi da li je dotična osoba bila pravi ubica, federalni agent ili prevarant.
Bloger: Da li biste mogli da nađete nekog u Australiji ko će mi pomoći da se rešim bivšeg muža? On je pedofil koji i dalje može da viđa nasu ćerku zato što mu sud to dozvoljava. Plašim se.
Ubica: Rado ćemo prihvatiti vaš slučaj. Potrebno je da uplatite akontaciju. Polovinu od ugovorene sume novca uplatićete odmah a drugu polovinu nakon obavljenog posla. Možete platiti u bitkoinima ili ćemo se negde naći radi preuzimanja novca.
Bloger: Kako ću znati da možda nećete zbrisati s prvom polovinom novca koju dobijete od mene, zar posao ne može da se obavi preko nekog posrednika?
Ubica: Mogli bismo i to. Ali samo za prvu polovinu dogovorene sume novca. Novac nam je potreban kako bismo platili hotel, nove pasoše ili ukoliko budemo imali nepredviđene troškove. Prvi deo sume neće sadržati putne troškove. Drugu sumu novca donećete mi lično. Dakle, srešćemo se licem u lice.
Bloger: Da li je u ovih dvadeset hiljada dolara uračunata cena pasoša i hotelskog smeštaja ili se to plaća dodatno? Zašto bi trebalo da se sretnemo licem u lice? Mislila sam da je čitava stvar anonimna.
Ubica: Hotelski smeštaj i pasoši koštace te dodatnih dve hiljade dolara. Mogli bismo da sredimo da prvi deo sume dostaviš direktno meni. A da drugi deo novca čuvaš u nekom povereničkom fondu dok posao ne bude obavljen.
Bloger: Kako će se stvari dalje odvijati?
Ubica: Prosledićeš nam fotografiju i poslednju važeću adresu mete kako bismo mogli lakše da je nađemo. Ukoliko budemo imali još nekih nedoumica, obratićemo ti se.
Bloger: To mi se čini prilično riskantno. Potrebna mi je lažna lična karta kako bih otvorila novi račun u banci i predala vam novac. Zatim ću ostati praznih ruku kada zbrišete s novcem koji vam budem prosledila.
Ubica: Takav je život. Ukoliko ti je ovo jedino rešenje, moraš da rizikuješ. Mogu samo da kažem da smo veoma iskusni u ovom poslu.
Kako bih stupio u kontakt s osobama koje se kriju iza sajta Unfriendly Solutions, nisu mi potrebni samo lažno ime, imejl na Toru i iskustvo u šifrovanju poruka, kao i posebne mere bezbednosti. Potrebna mi je pomoć stručnjaka - nekog ko će mi reći kako da zaštitim svoj sistem od hakera. Da ne bih došao u situaciju da pozadinski programi i virusi odaju moj identitet. Užasna zamisao.
Dok se Alisa krila u njegovoj kući jer je pojela kolačić, od kojeg je toliko porasla da su joj ruke štrčale kroz prozore a stopala kroz vrata, Beli Zec upao je u strašnu paniku kada se vratio u svoju jazbinu. Vikao je i divljao mlatarajući rukama i dozivajući pticu Dodo koja je upravo prolazila pokraj kuće sa lulom u ruci. Ona bi trebalo da izbaci džina iz zečje jazbine. S obzirom na to da ptica Dodo nije mogla sama to da učini i da nije imao poverenja u nju, Zec poče da doziva Guštera koji će poneti merdevine i pomoći mu. Zašto pišem sve ovo? Naime, moj gušter živi u Berlinu i može da mi pomogne u rešavanju problema. Simon je dobar prijatelj, haker, konstruktor i vrsni informatičar. On se razume u ove stvari i sigurno me neće gledati popreko zbog problema u koji sam se uvalio. On je jedan od retkih koji shvataju da je uzrok moje paranoje sasvim razuman i opravdan i da ona nije proistekla iz psihičkog poremećaja.

GUŠTER SA MERDEVINAMA


Tails - budimo anonimni poput Edvarda Snoudena

„Šta radiš u kući po čitav dan?”, pita me Simon pružajući mi parče pice. Prilično je hladno u njegovom stanu. Nema ni osamnaest stepeni Celzijusa. Simon kaže da se grejanje povremeno isključi. Tako iz dana u dan. Odbijam parče pice. Ali rado obuvam kućne papuče koje mi je ponudio.
„Pokušavam da stupim u kontakt s nekim tipovima”, kažem mu. „Hvala ti, Simone”, dodajem bacajući pogled na svoja stopala. „Zaista si gostoljubiv!”
„Nikakav problem”, uzvratio mi je klimajući glavom, noseći tanjir s parčićima pice do svog mesta. Podrazumeva se da je njegovo mesto za kompjuterom. Okruženo stručnim knjigama, ceduljicama, starim laptopom i nebitnim sitnicama. Simon je haker. Istovremeno je i moj dobar prijatelj, ali za ovu knjigu izuzetno je važno napomenuti da je haker. On sigurno ne bi predstavio sebe na taj način, a to nije svojstveno ni drugim hakerima. Simon je vrsni informatičar a njegovo najnovije dostignuće predstavljaju police prepune skejtbordova koje je okačio na zid. Mnogi kažu: „Haker jeste onaj koji pokušava da otkrije kako bismo mogli da napravimo tost pomoću aparata za kafu.” Simon je sigurno pokušao da učini tako nešto. Zato je on u ovom slučaju moj gušter sa merdevinama. Rekao je da može da mi pomogne. Posle čega je usledio njegov iscrpni monolog o operativnim sistemima.
Vratimo se ponovo na događaje u vezi sa razotkrivanjem Edvarda Snoudena. Pre Snoudenovog slučaja Laura Poitras bila je u kontaktu sa Džulijanom Asanžom, osnivačem Vikiliksa. Kako Harding navodi, kada ju je Snouden nagovorio da konačno ubedi svog prijatelja da bi bilo korisno da šifruje svoje imejlove i sasluša šta novi izvor ima da mu poruči, Laura Poitras nije znala na koji način da stupi u vezu sa Grinvaldom.
Zbog svojih izveštaja Laura je postala meta špijuniranja američke vlade. Telefonski razgovori i slanje imejlova nisu bili siguran vid komunikacije. Laura se u međuvremenu zatekla u Berlinu, razmišljajući o tome šta se nalazi među Snoudenovim kontroverznim dokumentima. Stoga šalje vest Grinvaldu obaveštavajući ga da ne smeju da komuniciraju pomoću elektronske pošte već da moraju da se sretnu licem u lice. To je prvi put da su razmenili informacije. Kako Harding navodi, Snouden je najpre razmišljao o tome da čitav materijal preda Asanžu, ali on je već sedeo u ambasadi Ekvadora u Londonu i bio je u žiži interesovanja javnosti i tajnih službi. Objavljivanje poverljivih dokumenata o mreži Tor na sajtu Vikiliksa biće odloženo do daljnjeg.
Poitras odlučuje da organizuje susret i okupi Grinvalda i nepoznati izvor na jednom mestu. Takav potez smatrala je izuzetno važnim kako bi uspeli da identifikuju osobu koja im se obratila. „Potrebno mi je šest do osam nedelja”, odgovorio je Grinvald.
Grinvald: Naime, nisam sve vreme samo sedeo i maštao o tome šta će se dalje dogoditi. Rešavao sam druga važna pitanja. Zato nisam mogao da se usredsredim na ovaj susret.
„Zašto smo još ovde?”, pitam Simona koji sedi priljubljen uz računar držeći šolju kafe koja se puši.
„Zato što želiš da stupiš u kontakt s ubicom”, reče Simon ukucavajući nešto u tamni prozor, zatim se na ekranu računara pojavljuje tekst koji se menja na svakih nekoliko sekundi. „Ovaj postupak ne bi smeo da ponoviš na svom kućnom računaru”, dodaje on.
Svaki računar uvek je pun najrazličitijih podataka. Međutim, takvi podaci mogu se prenositi dalje putem pozadinskih programa, kao što su skeneri virusa, ažuriranja programa za kreiranje i slanje faksa, pirblok programi (PeerBlock), ažuriranja grafičkih kartica i operativnog sistema i imejl klijenta koji sadrži moju imejl adresu, a koji takođe prenosi najrazličitije metapodatke. Dakle, sve može da vas oda. Zapravo, moj računar je mašina koja neprestano komunicira sa spoljašnjim svetom. Nastojanje da uspostavim vezu s ubicom bilo bi potpuno neprikladno ponašanje i osećao bih se kao uzbunjivač koji ne bi voleo da zbog toga čami u najbolje obezbeđenom američkom zatvoru.
»Simone, zašto ovo traje toliko dugo?”, promrmljah. „Dugo traje. Izuzetno je važno”, odgovara mi udubljen u računar. „Ispitujem verodostojnost određenog fajla kako bih se uverio da neko nije ubacio trojanca u podatke koje preuzimam“ Naime, reč je o programu koji nam je potreban kako bismo stupili u vezu s ubicom.
Pokušavam da se setim pesme o Gušteru koji je zviždućući sa pticom Dodo podmetnuo požar dok je Alisa bila zaglavljena u kući Belog Zeca. „Zvuči zanimljivo”, kažem prilično ironično. „A kako se to radi?” Simon se nagnu ka meni ne ispuštajući iz vida tekst na ekranu računara. Izgleda da nešto nije u redu. „Hmmm”, uzviknu Simon. „Za ovo su mi potrebni ključevi. Da li se sećaš svoje imejl šifre, PGP ključa?” Klimam glavom. „Sada ću proveriti da li ključevi odgovaraju preuzetim podacima.” Pokušavam da usvojim Simonov stručni rečnik. Ali kada razmenjujemo podatke s nekim i preuzmemo pogrešan fajl, zar ne moramo da promenimo šifru ključa. Verovatno. To bi trebalo da učinimo po svaku cenu. Naime, Simon dobro zna šta radi. Kada ispitujemo nešto, potrebno je da budemo zaštićeni. To je osnovno pravilo.
„Ti si to već uradio!”, kažem Simonu. On klima glavom i odlaže tanjir s parčetom pice u stranu kako bi oslobodio tastaturu. „Sve sam proverio na nekoliko načina, kako bih bio potpuno siguran u program”, odgovara mi. „Zašto?”, pitam ga. „Zar jedna provera nije dovoljna?”
Simon se okreće prema meni posmatrajući me zbunjeno. „U ovakvom procesu važno je sve proveriti nekoliko puta, to je pravilo. To je kao kada na ulaznim vratima tražiš otiske prstiju nakon provale”, kaže Simon. „Kada smatraš da te neko uhodi ili tome slično.”
„Imaš li ti takav osećaj?”, pitam ga.
Simon sleže ramenima.
„Ponekad.”
Sredinom aprila Poitras piše Grinvaldu da obrati pažnju na kurira brze pošte. U isporuci se nalaze dokazi koji ukazuju na to da njegov neobičan izvor zaista postoji. Grinvald još nije instalirao program za šifrovanje poruka, ali nekoliko dana kasnije poslao je Lauri poruku: „Orao je sleteo.”
U paketu su se našla dva uređaja za skladištenje podataka: verovatno eksterni hard-diskovi, ili, kako Harding navodi, dva USB stika. Grinvald je sumnjao da se na njima nalaze poverljivi podaci upakovani u program Linuks i knjige o programu za šifrovanje podataka. Međutim, bio je u zabludi, kako se kasnije ispostavilo. Na USB stikovima nalazio se program za četovanje preko kojeg se odvija šifrovana komunikacija: verovatno Džaber klijent (Jabber client) sa kriptografskim protokolom OTR (Off-the-Record-Messaging), koji predstavlja specijalno šifrovanje poruka. To je program koji sam, na nagovor hakera, instalirao na svom računaru. Mali prozor na kojem se, kao kod WhatsAppa ili programa ICQ, vodi prepiska koja je šifrovana. Nakon tapkanja u mestu konačno je odlučeno o mestu održavanja sastanka. „Tvoje sledeće odredište je Hongkong”, napisao je izvor napominjući da će to biti prilično riskantan potez. Tada je izvor prvi put naveo svoje ime: Edvard Snouden.
Lauri Poitras ovo ime nije bilo poznato. Harding navodi da je ona znala da će svako pretraživanje podataka o ovoj kontroverznoj osobi na Guglu izazvati sumnju američke tajne službe. S obzirom na to da se čitava komunikacija odvijala preko Laure Poitras, Snouden se sada obratio direktno Grinvaldu. Pisao mu je o novom i sigurnom kanalu za dopisivanje čiji je program Grinvald dobio u paketu brze pošte.
Snouden: Možete li da dođete u Hongkong?
Grinvald nije razumeo kakve veze Hongkong ima sa američkom tajnom službom čiji se glavni štab nalazi u Fort Midu, u Merilendu. Instinkt mu je govorio da bi bilo bolje da sačeka. Trenutno je radio na jednoj priči, a bližio mu se i rok za objavljivanje knjige.
Grinvald: Prilično sam zauzet... I želeo bih da znam o čemu je zapravo reč. Zbog čega bi trebalo da dođem u Hongkong?
U naredna dva sata Snouden je, korak po korak, objasnio Grinvaldu kako da dođe do podataka koji su mu bili preko potrebni pre nego što mu je odgovorio na pitanje. Snouden mu je pokazao gde se podaci tačno nalaze i kako da ih preuzme - tada se novinar upoznao s posebnim operativnim sistemom Tails, koji spada u najsigurnije i najbolje sisteme na svetu.
Taj operativni sistem upravo instalira Simon. Kako bismo izbegli problem i kako ne bismo došli u situaciju da kao obični laici prenosimo poverljive podatke različitim pozadinskim programima i servisima, pokrećemo ovaj poseban sistem kao što je to učinio Grinvald. Normalno je da se operativni sistemi poput Vindousa, Linuksa i sistema OS X pokreću kada uključimo kompjuter. Međutim, naš operativni sistem, koji koristimo kao da smo uzbunjivači koji su stalno na oprezu, nalazi se na USB stiku. Taj operativni sistem ne samo da je prenosiv, već pruža potpunu anonimnost. Ovaj operativni sistem pokreće se direktno sa USB stika, a ne sa hard-diska u računaru. Zato ne ostavlja na kompjuteru nikakve podatke niti ostale tragove koji mogu da nas odaju.
Preuzimanje fajla je ispitano i operativni sistem Tails spreman je za pokretanje. Simon narezuje operativni sistem na DVD. Fajlovi koji su sačuvani na DVD-ju na koji nije moguće ponovo narezati podatke, ne mogu da budu zloupotrebljeni od strane potencijalnih špijuna. Dakle, ukoliko sumnjamo da nam je USB stik zloupotrebljen, ovaj anonimni operativni sistem možemo da pokrenemo sa DVD-ja.
Naime, na našem USB stiku nalazi se operativni sistem Tails, zasnovan na operativnom sistemu Debian-Linuks, koji sadrži Tor klijent u sebi. Ovaj operativni sistem takođe je prenosiv. Dakle, takav sistem možemo imati na USB stiku i pokrenuti ga na nekom drugom računaru. Takav prenosivi operativini sistem prikladan je za tajne agente jer se USB stik na kojem se nalazi može zakačiti na svežanj ključeva i nositi kud god da krenemo.
„Debian je zaista dobar operativni sistem”, reče Simon. „Molim te, pravilno napiši sledeće: Debian, slobodan softver, GNU sistem (velikim slovima), i Linuks“, dodaje. „Probaću“, uzvraćam mu. Ali ovo smo već pominjali.
„Ali pica je bolja od operativnog sistema Tails“, dodaje Simon žvaćući zalogaj.
„Jedino je problem to što s parčetom pice ne možeš da komuniciraš pomoću šifrovanih poruka.”
„To je za sada nemoguće učiniti”, uzvraćam mu pokušavajući da zapišem stručne reči koje je izustio i koje ću još pominjati.
Nas računar sada prepoznaje operativni sistem Tails - naime, kada ga uključimo, ukucavamo kod u BIOS-u, koji je osnovni program i temelj svakog računara, i potvrđujemo mu koji program treba da pokrene. Sada možemo da odaberemo da li ćemo da pokrenemo već instalirani Vindous ili sistem koji se nalazi na USB stiku. Biramo operativni sistem na USB stiku. Pojavljuje se ekran pri podizanju sistema. Potom i početni ekran. Ovaj ekran izgleda drugačije od početnog ekrana operativnog sistema Vindous, na koji smo navikli, i može se optički prilagoditi tako da odgovara vašem ukusu. Zatim podešavamo nemački jezik na tastaturi - to naravno ne morate da radite - i klik na simbol luka. Postao je zelen. Sada smo zaštićeni kao Grinvald i Snouden.
Uostalom, preporučljivo je da najpre podesite jezik na tastaturi pre nego što počnete s radom. Brauzer Tor podešen je na engleski jezik kako ne bi bio na mom maternjem jeziku. Što je sigurno, sigurno je.
Stručnjak iz oblasti informacionih tehnologija Florijan Valter savetuje mnoge novinare i uzbunjivače držeći im kurseve o primeni različitih operativnih sistema, kao što je recimo operativni sistem Tails. „Polaznicima ovog tečaja savetujem da se na recepciji hotela prijave pod lažnim imenom i da hotelski smeštaj ne rezervišu unapred. To će onemogućiti neprijatelju da unapred pripremi teren. Dakle, skrivena oprema za prisluškivanje u hotelskim sobama nije karakteristična samo za otpadničke države, već i za mnoge zapadne zemlje”, objašnjava Valter. „Onda se čudimo ko su te osobe koje mogu neopaženo da uđu u našu hotelsku sobu i obave zadatak u trenutku kada mi nismo tu”, kaže stručnjak informacionih tehnologija. I dodaje: „Često me pitaju sledeće: da li bi trebalo da zalepim nešto na kameru laptopa? Čak i za novinare koji zbog svog istraživačkog rada borave dugo u određenim zemljama važi sledeće: ne samo da bi trebalo da zalepite nešto na kameru laptopa. Potrebno je da izvadite mikrofon iz računara.
Ko boravi u zemljama u kojima sloboda štampe ne postoji ne sme da ispušta svoj hard-disk iz vida. „Veoma je važno da, recimo, u garderobi ne ostavljate jaknu ukoliko se u njenom džepu nalazi mobilni telefon - može vam se dogoditi da vam telefon bude zamenjen. Isto može da vam se dogodi i sa laptopom koji ste ostavili u hotelskoj sobi dok ste bili negde napolju.“ Valter savetuje sledeće: „Operativni sistem računara trebalo bi zaštititi pre odlaska na put i pripremiti teren. Dakle, činimo sve to kako bismo uspeli da otkrijemo ko to želi da nam naudi. Ukoliko ne učinite ono što vam savetujem, ukoliko verujete da niko ne želi da vam naudi, nećete biti jedini koji ima pristup vašem kompjuteru.” Kako Valter tvrdi, nova tehnologija o kojoj čitav svet bruji nikada ne miruje.
„Čoveče!”, reče Simon.
„Šta se dogodilo”, pitam ga noseći šolju sveže skuvane kafe iz kuhinje.
„Dali si uopšte pročitao šta je tvoj poremećeni ubica napisao”, pita me Simon razrogačenih očiju. „Tu sam da eiiminišem dosadne bivše žene, zlostavljače ili policijske službenike koji vam stvaraju nevolje”, citira Simon. „Najbolji i najsigurniji način jeste da to učinite pomoću mreže Tor.” Simon se zaledi. „Mora da se šališ?”
Klimam glavom.
„Napisao je još nešto”, reče Simon.
„Znam”, odgovorih.
„Ne želim da znam ništa o tebi, niti ćeš ti znati išta o meni. Bavim se ovim poslom već sedam godina, imam dosta iskustva i radio sam pod različitim imenima. Ovaj posao mnogo me je promenio.” „Verujem da jeste”, reče Simon, zagrize parče pice i nastavi da čita naglas takvog izraza lica kao da gleda uzbudljiv dokumentarni film o kosmosu: „Sve ovo NIJE ŠALA, napisao je, pri čemu nije šala stoji velikim slovima!”, govori Simon odlažući parče pice na tanjir. „Kaže da bi trebalo dobro da razmislimo o tome da li zaista želimo da stupimo s njim u vezu ili ne. Problem leži u svetu koji nas okružuje.”
Simon me pogleda i odmahnu glavom. „Ja mu se sigurno neću obraćati”, reče. „Sigurno bi me ubio nakon obavljenog posla. Odakle mi garancija da neće učiniti tako nešto? Između ostalog, moraš da uspostaviš vezu s njim koristeći neko ime. Dakle, ne možeš da se samo raspitaš o ceni takve usluge, a kada bude želeo da sazna ko je ta osoba koju želiš da ubiješ, reći ćeš: polako, čoveče! Takva osoba ne postoji. Kako ćemo da izvučemo informacije iz njega?” Češem se po bradi. „Kako bi bilo da izmislimo tu osobu?”
„Da je izmislimo”, reče Simon i podiže obrvu. „Jesi li ti lud? A šta ćeš da učiniš ukoliko tvoja imaginarna osoba zaista postoji negde - ukoliko je ubica pronađe, recimo, na Fejsbuku! I gde ćemo da nađemo toliki novac?”
Sležem ramenima i čujem kako mi zvoni mobilni. „Tome”, rekoh. „Super”, prozbori Simon. „Pitaj ga za ubicu.”
„Dobro je što si me pozvao Tome”, kažem prislanjajući slušalicu na uvo. „Baš razgovaramo o tebi.“
Simon me posmatra usredsređeno žvaćući zalogaj pice. „Naime, obratili smo se ubici”, kažem mu. „Rekao sam mu da želim da se rešim Toma Milera iz izdavačke kuće Aufbau” Simon se kezi, Tom postaje nervozan. „Baš je duhovito, Tome”, kažem mu. „Ionako je to bila tvoja ideja. A mi nismo imali odgovarajuću osobu.”
„Neću to da učinim”, prošapta Simon iza mojih leđa. „Simon kaže da neće to da učini”, dodajem. „Ni ja ne želim da učinim tako nešto, Tome.”
Tom: Ali smisao ove knjige jeste dopreti do nečega do čega „običan” građanin ne bi mogao da dođe.
Simon (progovara iza mene žvaćući picu): Tom može da koristi moj računar.
Ja: Tome, Simon kaže da možeš da koristiš njegov računar.
Tom: Kako to!?
Simon: Mogao bi da dođe do nas i da donese pivo. Zatim bi mogao da stupi u vezu sa ubicom, a mi ćemo da pratimo događaj!
Ja: Treba da se javiš ubici i da doneseš pivo.
Tom: Okej.
Ja: Kako to misliš. Okej?
Na kraju svega Tom ne želi da učestvuje u ovoj igri. Mi nastavljamo dalje. „Ubica piše da će u Evropi biti dve do tri nedelje jer mora da obavi neki posao”, reče Simon. „Mislim da on živi ovde. Negde drugde bi se duže zadržao.”
Mislim da je ova internet stranica najobičnija prevara. Između ostalog, kada bismo otvorili bitkoin-račun, možda bismo se odali. „Zaista, kada bi mi bila potrebna usluga nekog ubice, raspitao bih se o tome negde na ulici.” Simon se smeje.
„I ja”, kažem mu. „Ali kako da ispitamo da li je sve ovo istina. Ne možemo da se raspitamo o njemu. Čovek će da ubije nekoga za nas. Mogu odmah da se predam kriminalističkoj policiji”, kažem. „Zbog saučesništva u ubistvu.” Simon klimnu glavom. „Mislim da bi bilo najbolje da se okanimo toga.” Da, mislim da bi to bilo najbolje.
Guštera i pticu Dodo poče da obuzima strah - Gušter je strahovao više jer je morao da dođe do džina pentrajući se uz merdevine. „Postaćeš pravi junak”, reče Dodo podrugljivo se smešeći i potapša po ramenu Guštera koji je upravo puzao uz merdevine. „Ne smem da se penjem tako visoko”, reče Gušter. Dodo mu odgovara: „Moraš. Pomisli samo koliko će te drugi poštovati zbog tvoje hrabrosti.” Gušter mu pokazuje pticu i shvata da bi Dodo, umesto što čeka na sigurnom tlu, mogao da se vine u visine. Zatim oboje odlučuju da bi iz sigurnosnih razloga bilo bolje zapaliti kuću i tako isterati džina iz nje. Od dima koji se dizao Alisa je počela da kašlje. Pojela je još jedan keks i postala manja od miša, kao Simon i ja u ovom trenutku. Dok su Dodo i Gušter posmatrali kako se požar sve više širi, Alisa se već iskrala napolje. Ponekad je bolje otići. Smanjiti se i pobeći. Zašto bih morala da budem hrabrija od Guštera i ptice Dodo i da nanesem sebi štetu, pomisli Alisa. Zatim se uvuče u šiblje i pobeže.

ČAJANKA


Istraga i visokotehnološki kriminal:

Deep Web i državni organi

Zgrada neočuvane fasade u kojoj je smešteno nekoliko ministarstava, na trgu Vaterlo u Hanoveru, sagrađena je od sivog betona. Hodam parkingom, pored spomenika pobede visokog četrdeset šest metara, prilazim zgradi i guram staklena vrata. Teška su i prilikom otvaranja ispuštaju zvuk kao da neko jeca. Posle toga nastane tajac. Prekinut topotom koraka u daljini koji se razleže dugim hodnikom. Odlučio sam da je došlo vreme da počnem da posmatram Deep Web iz drugog ugla. S obzirom na to da sam čekao na odgovor trgovca oružjem i osobe koja se krije iza korisničkog imena HelpGuy, pitao sam se kako se policija snalazi na Deep Webu, kakve metode primenjuje, sa kakvim se situacijama suočava. Mislim, FBI je nešto sasvim drugo, ali kakve poteze čine inspektori za visokotehnološki kriminal u Pokrajinskoj kriminalističkoj policiji kada Savezna kriminalistička policija ne želi da daje nikakve izjave o tome.
„Šta mogu da učinim za vas?”, reče čovek sivih brkova odmeravajući me strogim pogledom iza naočara za vid. Njegove oči zrače nekom toplinom. „Imam zakazan sastanak”, odgovaram i predstavljam se. „Molim vas, smestite se u foajeu, neko će doći po vas.” Klimnuh glavom. „Mogu li do toaleta?”, pitam ga, to mi je naravno samo izgovor. Želeo bih da malo razgledam pre nego što moji sagovornici dođu po mene. „Tamo, pozadi”, reče muškarac. „U dnu hodnika.”
Moderno uređenje hodnika može da vas zavara. Bacam pogled na kancelarije sa leve i desne strane hodnika, zaključujući da je isti dizajner enterijera uređivao unutrašnjost Palate pravde i zgrade tužilaštva pokrajine Donje Saksonije. Lakirani ormari iz sedamdesetih godina prošlog veka i drveni stolovi koji me podsećaju na učionice prvog razreda osnovne škole. Tamni itison koji svaki korak čini nečujnim. Smatram da bi policajci trebalo da rade u stilizovanim kancelarijama, a ne u okruženju koje podseća na stare dane. Stojim dva minuta pred ogledalom u toaletu, nameštam sako, proveravam da nemam neku dlaku na njemu i vraćam se natrag u foaje.
„Da li ste vi novinar?”, pita me muškarac prijatnog glasa. Okrećem se i vidim čoveka u dukserici i patikama.
„Zovem se Frank Pušin, ovo je moj kolega Štefen Rezeman”, reče mladić kratke kose. Njegov mladi kolega klimnu glavom u pozadini. Takođe u dukserici i patikama. „Molim vas, pođite s nama!” Ustajem i ostavljam brošuru na stočiću.
U kancelarijama koje se nalaze sa leve i desne strane hodnika sede osobe, koje i pored prijatnog pogleda, deluju prilično strogo dok kuckaju nešto po tastaturi. Zraci sunca se u trenutku probiše kroz prozore i obasjaše zlatne tapete duž hodnika. Zatim ponovo nestadoše.
„Molim vas, uđite”, reče Pušin pridržavajući mi vrata sobe u kojoj su se nalazili jedan sto i mala kuhinja. „Smestite se gde god hoćete.” Pažljivo posmatram. Razmišljam gde bih mogao da sednem, ali ne mogu da se odlučim. Najzad uzimam stolicu koja je stajala pokraj vrata. U slučaju da želim da pobegnem, ili da moram da pobegnem.
„Dakle, želite da napišete knjigu o mreži Tor?“ pita me Pušin krenuvši da sedne i prekrštajući ruke.
„Da”, odgovaram. „Zašto, hoćete li da me uhapsite zbog toga?”
„Neću”, odgovara Pušin smešeći se. Njegov kolega se ne smeje već me pomno posmatra. „To je baš neuobičajeno, i pomalo čudno rekao bih”, kaže.
„Da li imate mnogo iskustva kada je reč o mreži Tor?”, pitam ga stavljajući ispred sebe blok i olovku.
„Nemam, uopšte”, odgovara Pušin. „Mi radimo na hakerskim forumima i forumima za trgovinu kreditnim karticama. To su forumi na kojima se prodaju kradene bankovne kartice.” Klimam glavom i pravim belešku.
„Kako dolazite do tih podataka?”, pitam ih.
„Recimo, pomoću fišing-formulara (phishing - krađa identiteta na internetu)”, reče njegov kolega i sede. „Možemo, recimo, da pošaljemo imejl koji sadrži formular neke poznate internet prodavnice ili vaše banke. Pošiljalac piše u imejlu da se dogodilo nešto loše i navodi primaoca poruke da mu prosledi broj bankovnog računa ili PIN kod.” Dakle, takve podatke kradu hakeri sa servera banaka i zloupotrebljavaju ih.
Policijski komesar Štefen Rezeman i glavni inspektor Frank Pušin rade u Pokrajinskoj kriminalističkoj policiji u Hanoveru, u Odeljenju 38 za „nezavisnu istragu”. Pušin je Rezemanov šef. Obojica su inspektori za visokotehnološki kriminal, vrsni su informatičari i hakeri iz redova policajaca koji su aktivni na internetu. S obzirom na to da se u oblasti crne ekonomije mnogo zarađuje, osnovano je posebno odeljenje kriminalističke policije i tužilaštva za visokotehnološki kriminal kako bi se smanjio sve veći broj slučajeva prevare na internetu. Da bi se sprečile takve akcije hakera i prevaranata, potrebno je dobro poznavati materiju, ovladati informatičkim i programerskim veštinama, određenom terminologijom i žargonom miljea s kojim se ovi inspektori suočavaju. To je samo deo veština kojima treba da ovlada jedan kriminalistički policajac.
„Kada počnemo da istražujemo ove forume i pritom ne razumemo ono što tamo piše, gotovi smo”, tvrdi Rezeman. „Morate Usvojiti žargon onoga koga špijunirate. To znači da sami treba da programiramo trojanca kako bismo otkrili kako on funkcioniše. Dakle, šta nam je potrebno za to i koji su koraci u programiranju. Ukoliko nas neko na forumu, recimo, pita o tome a mi nemamo blage veze šta da odgovorimo, brzo će nas razotkriti i shvatiti da smo inspektori”, objašnjava on. „To svakako ne želimo.”
„I ja sam se suočio s takvom poteškoćom”, kažem. „Na Silk Roadu i sličnim sajtovima.”
„I”, reče zainteresovano Frank Pušin, „kako je prošlo?”
„Ne tako dobro”, odgovorih, osećajući se kao neuspešan inspektor koji podnosi loš izveštaj svom šefu. „Niko se nije upecao na moju priču. Ili su mislili da nešto tu nije u redu. Ili sam postavljao pogrešna pitanja...”
Neko je pokucao na vrata. Stariji službenik stupio je u prostoriju osmehujući se i pokazujući na uzanu kuhinjicu.
Stariji službenik: Mogu li začas da ugrejem supu?
Rezeman: Naravno, uđi. Ne ometaš nas.
„Najpre bi trebalo da obratite pažnju na to na koji način prevaranti razgovaraju s klijentima”, savetuje me Rezeman dok se u pozadini čuje zujanje električnog bokala. „To će potrajati neko vreme. Obratite pažnju na to kakve poruke se razmenjuju na forumu, naučite šta znače skraćenice koje se često koriste. Ukoliko je potrebno postavite im neko pitanje”, reče on. „Ali ne budite napadni. Ako postavite pogrešno pitanje svi će primetiti da nešto nije u redu i zatvoriće vam se sva vrata”, napomenu Rezeman. Pušin dodade: „A ime, tj. tvoje korisničko ime, biće kompromitovano.”
„A ukoliko duže vreme ne objavljujem postove pod tim nadimkom?”
„I tada”, reče Rezeman posežući za flašom vode koju je stavio na sto. „Tada će administrator stranice postati sumnjičav i reći će: „Imam dosta neaktivnih naloga koji mi nisu potrebni. Zatim će obrisati vaš nalog ili će vam blokirati pristup forumu.”
„Ali vi ćete se ponovo prijaviti na taj forum, zar ne?”
„Naravno”, uzvrati Rezeman. „Međutim, problem nastaje ukoliko ne možete da pristupite nekom forumu tako lako. Postoje forumi kojima najpre morate da pošaljete neki ilegalni materijal pre nego što postanete njihov član. Sve to kako bi vlasnici foruma proverili da li ste osoba od poverenja. Mi iz Pokrajinske kriminalističke policije ne smemo to da radimo. Zakon nam zabranjuje. Postoje forumi čiji članovi su samo osobe koje imaju određeni broj postova koje dele sa svojim okruženjem”, reče Pušin. „Međutim, to nije pravo merilo zato što mnogi članovi objave pedeset puta jedan isti post.”
„Postoje i forumi američkih hakera čiji administratori vam najpre pošalju domaće zadatke koje morate da uradite”, kaže Rezeman. „Treba da odgovorite na određena pitanja ili da dokažete da nešto znate. Stvarno je iritantno kada dozvolite da vas neko izbaci s takvog foruma.”
„A šta je to Što bi trebalo da znamo?”, pitam ga.
„Recimo, kako se hakuje kompjuterski sistem...”, odgovori Rezeman.
„...ali ni to ne biste smeli da radite”, pretpostavljam.
„U pravu ste, ne smemo.”
„Onda doviđenja”, reče službenik držeći činiju supe u ruci, udaljavajući se izuzetno sporim koracima. Iz ugrejane činije koju je pažljivo nosio ispred sebe dopirao je miris gotove supe s knedlama. Polako je pomerio ruku, kako iz činije ne bi prosuo ni kap, i otvorio vrata. „Prijatno”, reče Rezeman, okrenu glavu i poče da se igra vrpcom na kapuljači dukserice.
„Šta se događa sa Silk Roadom i sličnim sajtovima - da li oni imaju neku važnost kada je reč o sprečavanju visokotehnološkog kriminala u širem smislu?”, pitam.
„Nemaju”, reče Pušin. „Iako sajt Silk Road ima veliki broj klijenata, kriminalne aktivnosti nalaze se negde drugde - na površinskom internetu. Dokle god je broj krivičnih dela koja se počine na površinskom internetu, koji je svima dostupan, toliki koliki jeste, nećemo se baviti kriminalnim radnjama na Deep Webu. To svakako ne znači da nećemo koristiti mrežu Tor kako bismo dopunili izveštaj o pojedinim osobama i pratili određene tragove.”
„Dovoljno smo se bavili forumima na kojima se prodaju kradene kreditne kartice. Njih posete hiljade korisnika dnevno, a nekada i više. Na ovim forumima trguje se i drogom”, reče Pušin. „Međutim, tehnički je nemoguće uslužiti sve klijente jer mnogi od njih nemaju dovoljno informatičkog iskustva. I pored toga na površinskom internetu odvija se najveći deo kriminalnih aktivnosti.”
„Ne morate da budete anonimni da biste sklopili dobar posao. Na površinskom internetu možete da vodite posao bez korišćenja Tora”, dodaje glavni inspektor pokazujući mi internet stranicu na svom laptopu. Izlistano je na stotine korisnika koji su trenutno prijavljeni na sajt. „Ovaj forum predstavlja čist kriminal”, reče Pušin i dodade: „Ali to nije jedini sajt te vrste.”
„Kriminalne radnje i sve vrste prevara prebačene su iz stvarnog sveta na internet”, kaže Rezeman. „To doživljavamo svakog dana. Nije istina da je na mreži Tor stanje mnogo gore. Većina njih koristi površinski internet, zato što na njemu mogu da otvore vebsajt i da trguju ne samo u bitkoinima, već mogu da koriste običan novac bez korišćenja lažnog imena.”
„Zar onda nije teže istraživati neki slučaj na mreži Tor?”, pitam ih.
Pušin razmisli nakratko: „Stvari stoje ovako: u svakom slučaju je teže istraživati na Deep Webu nego na površinskom internetu. Ali ukoliko nas istraga dovede do toga da je počinilac nekog krivičnog dela svoje aktivnosti prebacio na mrežu Tor, moramo brzo da reagujemo. Do sada su počinioci krivičnih dela pribegavali drugačijim metodama”, reče. „Neka ostane na tome.”
Znam da Pušin nije želeo da kaže da je teško uhvatiti se ukoštac sa kriminalnim radnjama na mreži Tor. Pravosudni organi suočavaju se sa političkim pritiskom zato što moraju da deluju onako kako im je rečeno. Bez ikakvih izuzetaka. Iz izveštaja FBI-ja znam da postoje posebna sredstva i posebni načini pomoću kojih možete da vodite istragu. Takva sredstva mogu se koristiti tokom istraživanja mreže Tor iako do rezultata najčešće dovodi uobičajena policijska istraga, a ne istraga koju sprovode inspektori za visokotehnološki kriminal. To je pokazala kriminalistička policija u Bajernu, koja je uhvatila dilera droge čije su kretanje i aktivnosti policajci dugo pratili na mreži Tor i tako presreli veliku isporuku narkotika.
„Kako biste zaustavili dalje kriminalne akcije počinioca, da li vam je dozvoljeno da instalirate program keylogger koji beleži sve ono što vlasnik računara otkuca na tastaturi?”, pitam. Možda je takav počinilac korisnik Tora.
„Ne smemo to da činimo”, reče Pušin, „ne smemo da kršimo zakon. Moramo da se ponašamo drugačije od onih koje istražujemo. Zato su probni trojanci koje ovde programiramo lošiji od onih virusa koje prave počinioci krivičnih dela.”
„Ne zato što ne raspolažemo dovoljnim informatičkim znanjem”, kaže Rezeman ponosno. „Već zato što po zakonu takvi programi ne smeju biti potpuno neprimetni. Ukoliko se ne držimo pravila igre, ne bismo bili ništa bolji od onih koji takva pravila krše i smeju nam se iza leđa. Zato na forumima možemo da otkrijemo kakvim žargonom se služi počinilac krivičnog dela i kakvu vrstu krivičnog dela je počinio.”
„Dakle, vaš posao zasigurno nije lak, zar ne?”, pažljivo pokušavam da izvučem nešto iz njih.
„Nije lak”, reče Rezeman. „To je tačno, ali i mi imamo svojih ambicija. A hakeri kriminalci i kradljivci bankovnih kartica smatraju da su nekoliko svetlosnih godina ispred nas. Zato radimo mnogo kako bismo ih uverili u suprotno. U nama se probudi takmičarski duh.”
„Uopšteno govoreći”, navodi Pušin, „sve što činimo tokom istrage ne izlazi iz zakonskih okvira. Ali i mi se služimo posebnim trikovima.”
„...koje nećete otkrivati zbog neke knjige...”, kažem prijatnim tonom.
„...ne želimo i ne smemo to da činimo”, dodade Pušin.
„To zvuči tako...”
„Kako?”
„Kao da nešto prećutkujete.”
Pušin: Mi se ne ponašamo tako zato što ne želimo novinarima da dajemo nikakve izjave.
Ja: Znam. Ali novinari stiču takav utisak.
Pušin: Kada bismo otkrili insajderske trikove, potencijalni počinilac krivičnog dela mogao bi da kupi vašu knjigu u kojoj bi saznao svašta i rekao sledeće: učiniću onako kako je ovde navedeno kako u budućnosti ne bih pravio iste greške. Naš posao je takav da smo prinuđeni da određene trikove čuvamo u tajnosti, čime ne dajemo nikakvu mogućnost neprijatelju da ih se dokopa. Šta bi drugo trebalo da učinimo?
Ja: Okej. Razumem vas.
Pušin: Možda bismo mogli da vam kažemo nešto što će vam koristiti kako biste bolje razumeli našu situaciju.
Ja: To bi bilo izvrsno. Neću ništa zloupotrebiti.
„Da li je mreža Tor dobra ili loša za društvo?”, postavljam najvažnije pitanje koje sam odavno počeo da izbegavam.
„Smatram da nam igralište zvano internet samo nameće određena pravila i određene granice”, reče Rezeman. „Duž ovih granica aktivni smo kao učesnici u digitalnoj komunikaciji. U to se ubrajaju načini i mogućnosti koje vam omogućavaju da sakrijete svoj identitet pomoću mreže Tor ili virtuelne privatne mreže, tj. VPN servera (Virtual Private Network). Međutim, nije istina da svaka osoba koja želi da sačuva anonimnost na ovaj način čini loša dela”, dodaje. „Tor koriste i one osobe koje u svojoj zemlji nemaju mogućnosti da slobodno učestvuju u komunikaciji na internetu i da ispoljavaju svoje mišljenje, a da se ne plaše odmazde. U najgorem slučaju preti im smrt ili lišavanje slobode.” Pušin klima glavom slažući se s koleginom izjavom.
„Trenutno se zalažem za vremenski ograničeno čuvanje ličnih podataka, zato što kao stručnjak smatram da postoji veliki broj krivičnih dela koja treba rasvetliti”, reče Rezeman. „S policijske tačke gledišta, ne mogu da razumem da se često iznosi jedan isti stav o tome da takva vrsta čuvanja podataka budi sumnju tajnih službi. Kao policijski službenik postajem sumnjičav onda kada želim da identifikujem osobe koje su počinile određeno krivično delo. S obzirom na to da prezirem to što me provajder primorava da sačuvam podatke do kojih dođem kao korisnik interneta, mogu da iskoristim sledeću mogućnost: da surfujem Deep Webom, da koristim Tor ili virtuelnu privatnu mrežu (VPN server), dakle server koji se ne nalazi ni u Nemačkoj ni u ostalim zemljama Evrope.”
„Da li biste voleli da imate još jednu mogućnost - prostor koji vam ostavlja mreža Tor kako biste lakše uhvatili počinioca krivičnog dela?”, pitam ga.
„Još jedna mogućnost na mreži Tor, sporedni ulaz kome pristup ima samo policija, prilično je nezgodna tema”, uzdahnu Rezeman. „Kada pomislim na snimke zlostavljanja, na brutalno pretučenu decu u kavezima, poželim da tako nešto zaista postoji. Ali takvu vrstu dostupnosti podacima na mreži Tor koriste pravosudni organi onih zemalja u kojima se ne cene demokratska načela i sloboda mišljenja.”
Rezeman napravi kratku pauzu ispijajući poslednji gutljaj vode. „Tada bi svi dobri ljudi koji ispoljavaju svoje mišljenje o mreži Tor upali u opasnost i suočili se sa odmazdom zato što bi njihov identitet bio razotkriven. Zato smatram da to nije pametno rešenje.”
Pušin pogleda na sat.
„Da li nam je isteklo vreme?”, pitam ga. „Jeste”, reče Pušin blago se smešeći. „Mogli biste jednom da popričate s mojim kolegom Ralfom Buhmanom”, dodao je. „Napomenuću mu da ćete navratiti. Kada je reč o mreži Tor, imali smo većih problema s dečjom pornografijom nego s trgovinom narkoticima”, objašnjava on.
Naime, druga važna oblast koju istražuju oba inspektora jesu snimci zlostavljanja. Pušin se na internetu krije iza izmišljenog imena zato što je napisao kompjuterski program koji razvrstava video-klipove o seksualnoj zloupotrebi dece na osnovu određenih parametara. Snimci zlostavljanja se u žargonu nazivaju dečjom pornografijom, što je zapravo žargon počinilaca takvog krivičnog dela. Pornografija ovde ima pozitivnu konotaciju. Žrtve ih zovu snimcima zlostavljanja.
„Gospodin Buhman istražuje takve slučajeve čitavo radno vreme. On će vam sigurno reći mnogo više o tome”, reče Pušin na kraju pružajući mi ruku.
Štefen Rezeman otpratio me je do ulaznih vrata u foajeu. Ðonovi njegovih patika škripali su na onim delovima mermemog poda koji nije bio prekriven itisonom.
„Da li ste uzbuđeni dok na jednom od takvih foruma čekate krupnu ribu da zagrize mamac?”, pitam ga.
Rezeman se stidljivo smeška. „Dakle, u početku sam bio prilično uzbuđen zbog toga. Pre nego što sam dobio posao, maštao sam o tome da istražujem ovu oblast. Dosta vremena provodio sam čitajući objave na raznim forumima, dolazeći do takvih podataka koje nigde drugde nisam mogao da nađem. Ova scena prilično je zatvorena, ali raznovrsna i uzbudljiva.”
„Ono što bih još želeo da kažem”, zastade, oklevajući na trenutak, „i sam koristim Deep Web. Frank čini isto. Šifrujemo imejlove, koristimo VPN. Dakle, služimo se svim onim o čemu smo razgovarali”, objašnjava Rezeman. „Skloni smo raspravi kao da smo zapravo mi oni koji čine nešto loše. Hakeri i aktivisti tada kažu: vi želite da uništite ovu mrežu. Zato i činimo sve u skladu sa zakonom jer ne želimo da do toga dođe. Mi nismo agenti tajnih službi, istražujemo samo kriminalce i ne nadgledamo aktivnosti svih korisnika interneta. Mislim da je velika šteta što svi sumnjaju u nas.”
„Mislite li da je zaista tako?”, pitam ga.
„Tako se osećam.” Rezeman napravi kratku pauzu. Bori se sa sobom. „Frank i ja imamo privatan život. Takođe smo zaljubljenici u svet kompjutera, kao i članovi kompjuterskog kluba Haos. Kao građanin ove države ne bih želeo da me neko nadzire bez razloga. Želim da verujem da moja sloboda i prava nisu ugroženi. Naime, svi se zalažemo za to. Zato sam postao policajac. I to želim da razjasnim u ovom razgovoru.”
Mreža Tor, kako tvrde istražni organi, uopšteno gledajući ne predstavlja nikakav problem. Ona se ne koristi previše, ilegalne ponude možemo naći i na površinskom internetu. Slučaj Silk Roada pokazao je da se istražni organi, hakeri i stručnjaci za informacione tehnologije oslanjaju na svoje ogromno iskustvo. Iako o tome ne žele da govore. Činjenica je da istraživački rad donosi uspeh; bilo da je reč o klasičnom nadgledanju i kriminalističkim metodama koje je primenila Bavarska kriminalistička policija ili o naprednoj tehnologiji koju je FBI koristio u rešavanja slučaja platforme za prodaju narkotika.
Dakle, sve to zavisi od inspektora i opreme koju koriste u rešavanju slučajeva. Zato se policijska istraga mora razlikovati od istrage koju sprovode tajne službe. Dok tajne službe sprovode masovnu i nekontrolisanu špijunažu i čuvaju lične podatke građana, kriminalistička policija to ne čini. U svakom slučaju, kriminalistička policija Savezne Republike Nemačke to ne čini. Činjenica je da se delovanje istražnih organa u Nemačkoj kontroliše više neko rad bilo koje tajne službe.
„Eto”, reče Rezeman sležući ramenima. „Onda... zdravo! Do skorog viđenja. Ah, da”, dodade, „želim vam puno uspeha!” Otvoriše se vrata i hladan vazduh nagrnu unutra.

DOBAR SAVET JEDNE GUSENICE


Šta državni organi i državni tužioci

misle o anonimnosti na internetu

Kada je Alisa napustila društvo za čajankom, bila je prilično zbunjena. Zec i Šeširdžija bili su baš ljubazni i poslužili su je čajem. Slavili su nerođendan, a Alisa nije ni znala da takav dan uopšte postoji.
Uprkos tome ostao joj je nelagodan osećaj. I jedno pitanje. Da li je ova ljubaznost varka? Da li su želeli da je prevare nadajući se da će Alisa biti dovoljno naivna da poveruje u čitavu priču? Da li je Alisa zaista bila naivna?
Tako sam se osećao i ja nakon posete Pokrajinskoj kriminalističkoj policiji. Zašto nisu kritikovali mrežu Tor nego su navodno činili sve da bi je zaštitili? Da li je to njihova taktika?
Čak i hakeri s kojima sam razgovarao o tome šire oči u neverici. Kažu da nisu očekivali da će državni službenici izreći takve važne argumente. Kao ni ja.
Poznato je da američka Agencija za nacionalnu bezbednost smatra mrežu Tor velikom pretnjom još od Snoudenovog otkrivanja istine. Čak su američke tajne službe ulagale u projekte koji su pružali potpunu anonimnost u internet saobraćaju na mreži Tor kako bi, recimo, podržavali neprijatelje režima u Siriji i kako bi vojsci i marincima omogućili sigurnu komunikaciju. Američka Agencija za nacionalnu bezbednost istovremeno je pokušavala da kontroliše izlazne čvorove (exit node) Tora. Sve to je bivši saradnik američke tajne službe obelodanio.
Nisu mi logični razlozi zbog kojih inspektori Pokrajinske kriminalističke policije pozitivno gledaju na Tor. Jasno mi je da su ovi ljudi pravi profesionalci, psihološki pronicljivi i pametni agenti. Ali Alisa nije glupa i dobro zna da razlikuje onog koji iznosi bestidne laži od onog ko je iskren. Pokrajinska kriminalistička policija nije mnogo kritikovala aktivnosti na Silk Roadu, kao što je to učinila Savezna kriminalistička policija. S obzirom na to da me je Savezna kriminalistička policija ponovo ignorisala, obratio sam se državnom tužilaštvu u Hanoveru. S ciljem da otkrijem kakvo mišljenje pravosudni organi imaju o očuvanju anonimnosti u svakodnevnoj praksi. Na površinskom internetu pronalazim višegodišnjeg eksperta iz oblasti visokotehnološkog kriminala koji se bori sa mnogim problemima koje digitalni svet donosi sa sobom: to je glavni tužilac Diter Kohajm iz Hanovera.
S obzirom na to da je Diter Kohajm u to vreme pisao novu knjigu, odlučio sam da mu pitanje prosledim imejlom. Tako neću biti ograničen vremenom. Ali ono što me je iznenadilo jeste to da je njegov privatni imejl bio javan i nije bio zaključan.
Kohajm mi piše u imejlu da stvari posmatra drugačije od mene. Još pre nekoliko godina kolega ga je obavestio da je digitalnom špijunažom servera koji pružaju anonimnost na internetu utvrđeno da osamdeset procenata aktivnosti na takvim mrežama ima kriminalnu pozadinu. „Ono što mi nedostaje u ovoj raspravi o anonimnosti i mreži Tor jeste objektivno sagledavanje činjenica”, napisao je.
„Na osnovu izveštaja o kriminalnim, aktivnostima na internetu stičemo utisak da krivično gonjenje donekle daje rezultate”, piše Kohajm u nastavku imejla. „Nije istina da su istražni organi neaktivni na ovom polju.” Naime, oni se bore sa mnogim preprekama i teškoćama. To je svakako siva zona: pravila postoje, ali mnogi inspektori ne znaju kako da ih primene, i kada.
Uprkos smanjenom broju slučajeva, visokotehnološki kriminal jeste politička boljka zato što građani, naročito oni čiji su lični podaci zloupotrebljeni, ne znaju kako da se zaštite od takvih napada na internetu - kod mnogih od njih javlja se osećanje bespomoćnosti. „Ljudi imaju strah od svega toga, ali ne znaju kako da promene situaciju”, navodi Kohajm. „Razmišljaju na sledeći način: moram da zaštitim svoj identitet na bankomatima tako što ću jednom rukom prekriti tastaturu kako niko ne bi mogao da snimi broj koji sam na njoj otkucao.” To su gluposti. „Postoje mikrokamere koje mogu da snime čak i ono što ste prekrili rukom. Dakle, takav metod neće vam pomoći da zaštitite svoje podatke koje ukucavate na bankomatu “ Nasuprot tome postoje određene mere koje bi mogle da vas zaštite. „Rizik od zloupotrebe ličnih podataka mogao bi da bude umanjen ukoliko oprezno pretražujemo internet, ukoliko se uzdržavamo od objavljivanja pojedinosti iz privatnog života na društvenim mrežama i razumno i savesno koristimo mobilne uređaje.”
Setih se skorije posete Pokrajinskoj kriminalističkoj policiji jer osobe o kojima Kohajm govori jesu članovi kriminalnog foruma Karder (Carder), koji su na internetu prodavali kradene kreditne kartice i podatke sa bankovnih računa korisnika, dakle trgovali su ličnim podacima. Takvi kriminalci mogu se naći i na mreži Tor, naročito na prostoru SAD. Nemačke kreditne kartice pre ćete naći na površinskom internetu nego na Deep Webu. Veći je broj slučajeva kradenih američkih kreditnih kartica zato što u Sjedinjenim Američkim Državama građani ne obraćaju pažnju na važnost zaštite ličnih podataka. Građani ne pridaju nikakav značaj poverljivim podacima. To se takođe odnosi i na građane Savezne Republike Nemačke.
„Kada samo pomislim na to”, kaže Štefan Rezeman, „koliko naša upozorenja o digitalnim zloupotrebama i krađi identiteta ne dopiru do svesti običnih građana, zaboli me stomak. S obzirom na to da sam stručnjak iz informatike, mnogi iz mog privatnog okruženja često bi me pitali za savet kada naiđu na neki problem s računarom: tada shvatiš koliko su te osobe neobaveštene, kako naivno otkrivaju svoje lične podatke na internetu i koliko je takav čin užasan.”
„Potreban nam je metod koji će sačuvati anonimnost osoba na internetu”, napisao je Kohajm, „i koji će naučiti građane da izbegavaju da svoje mišljenje slobodno iznose na društvenim mrežama!” To ne bi trebalo da bude problem: „Zakonodavci priželjkuju takvu vrstu anonimnosti. Politički gledano, u svim totalitarnim društvima potrebno je još servera poput Tora koji će pružati potpunu anonimnost na internetu”, napisao je glavni tužilac.
„Ne postoji zakonska mera koja bi instaliranje i korišćenje softvera Tor učinila krivičnim delom”, kaže Kohajm. „Možemo samo da pretpostavljamo da je provajder pribavio određenu dobit od korisnika koji je počinio krivično delo - dakle, da bi se na ovoj skrivenoj mreži počinilo delo koje je zakonski kažnjivo, vlasnik softvera morao bi negde javno da reklamira svoj proizvod. Nakon iscrpne analize bilo bi utvrđeno da se vlasnik servera može smatrati samo provajderom koji ne može da preuzme nikakvu odgovornost za počinjeno krivično delo na skrivenoj mreži.”
Zatim dodaje: „Obrušio sam se na nitkove od provajdera internet usluga, posle čega mi se obratio jedan mladić koji je još kao dete bio nepravilno obrezan i sada je želeo da uradi rekonstrukciju genitalija”, piše Kohajm. „Snimak takve osetljive operacije postavio je na internet. Nije koristio uslugu hosting provajdera koji nudi anonimnost, poput skrivenih servisa (hidden services), i zato je počeo da strahuje za svoj život. U Kini, Ujedinjenim Arapskim Emiratima i mnogim drugim delovima sveta ne bih smeo slobodno da iznosim svoje mišljenje, kao što bih to činio ovde”, dodaje Kohajm.
On smatra da je diskusija o prednostima i manama mreže Tor izuzetno potrebna ovom društvu. „Dakle, određena stvar nikada nije samo dobra ili samo loša”, napisao je glavni tužilac. „Kao što ova internet mreža ima dosta korisnih strana, o kojima sam malopre pisao, tako rezultati istrage i poverljive informacije otkrivaju kako mrežu Tor zloupotrebljavaju razne kriminalne grupe da bi trgovale kreditnim karticama, rasturale dečju pornografiju i komunicirale pomoću zombi računara (računar koji su zaposeli hakeri) sa glavnim hakerom botneta (mreža zloupotrebljenih računara koji su zaraženi virusima).”
Ja: Možete li da budete određeniji?
Kohajm: Ne želim da odajem tajne. Reč je o rezultatima istrage koju sam vodio, i činjenica je da niko - niti ja, niti ijedan drugi inspektor koji ozbiljno shvata svoj posao - neće smeti da podeli sa vama informacije do kojih je došao tokom istražnog postupka.
Već sam udario o takav zid tokom posete Pokrajinskoj kriminalističkoj policiji. Niko neće javno da govori o tome kako funkcioniše istraga o visokotehnološkom kriminalu na mreži Tor.
Ja: Znam da vam se neće svideti sledeće pitanje koje ću vam postaviti: ali da li je moguće razotkriti počinioca krivičnog dela koji se krije iza anonimnosti koju mu nudi ova mreža?
Kohajm: Deca su mi već odrasla. Sećam se da sam kao roditelj mrzeo način na koji bi mi postavljala određena pitanja. Naravno, ne želite da ih lažete jer deca će to svakako shvatiti, ali ne smete da budete ni potpuno iskreni. Recimo to ovako: pored tragova koje počinilac svakako ostavlja iza sebe, moguće je razotkriti njegov identitet ali samo pod određenim uslovima.
Ja: Uz ulaganje većeg truda moguće je identifikovati anonimnog počinioca. To se isplati samo u slučajevima povećanog broja kriminalnih radnji ili u slučajevima teškog kriminala.
„Istražni organi često se dvoume u vezi s tim kako da razotkriju identitet određene osobe”, piše Kohajm i dodaje: „Mislim da je moguće učiniti ono što ste me pitali.” Slabu tačku predstavlja arhitektura mreže Tor koja je prilično otvorena. „S obzirom na to, određeni korisnik može slobodno da koristi ovu mrežu za svoje aktivnosti, ne znamo da li je reč o zlonamernom korisniku koji će anonimnu mrežu zloupotrebiti zarad dostizanja svojih ciljeva ili će je ugroziti na bilo koji način”, kaže Kohajm. Ali Tor jeste veliki izazov.
Kako bi se borilo protiv kriminalnih dela na površinskom internetu i Deep Webu državno tužilaštvo mora da stane na put zloupotrebi ličnih podataka. Zapravo, smatram da policija mora da ima dobre uslove za rad. Ali ni ja kao građanin ove države ne želim da me neko nadzire.
Kohajm uzvraća da je u Nemačkoj zakonski osnov za čuvanje podataka uokviren pravilima i strogim ograničenjima i ne može se uporediti s onim što sprovodi američka Agencija za nacionalnu bezbednost. „Morate da shvatite da istražni organi ne skupljaju podatke o svim osobama niti prisluškuju sve građane”, piše dalje. „Ono o čemu je Edvard Snouden govorio odnosi se na tajne službe koje su verovatno prevršile svaku meru, naročito NSA koja je bezobzirna i neumerena, kao i određene privatne firme.”
U Pokrajinskoj kriminalističkoj policiji otkrio sam ime mladog državnog tužioca koji vodi istrage o visokotehnološkom kriminalu. Odlučio sam da čujem i njegovo mišljenje o svemu, seo sam u voz i uputio se u pravcu severa.
Poseban je doživljaj pričati s pravnicima. Ali smatram da u tome nema ništa dragoceno. Dok je Alisa lutala po šumi, čula je mrmljanje negde u pozadini, verovatno je neko pričao sa sobom. Nakon izvesnog vremena ugledala je gusenicu kako leži na listu drveta i puši nargilu, ispuštajući kolutove dima u vazduh. „Zdravo”, pozdravi je Alisa učtivo se klanjajući. „Ko...“ progovori gusenica naginjući se prema devojčici, pretećeg pogleda, „si TI?”
Alisa poče da okleva, nakratko razmisli i reče kašljući od sveg tog dima: „Ja sam Alisa. U svakom slučaju mislim da jesam. Uistinu, nekoliko puta sam se preobrazila do sada!”
Gusenica je smatrala Alisu prilično naivnom. Verovatno je to bila istina jer Alisa nikada do sada nije naišla na gusenicu koja govori niti je videla nargilu. Stroga životinja svakako nije razumela njene izjave: devojčicine rečenice i odgovori bili su suviše nejasni. Gusenica ju je posavetovala da bude razumnija. Analitički gledano, pravnici i hakeri imaju mnogo toga zajedničkog. Pred prozorom voza ukaza se plava tabla na kojoj je pisalo Verden.
Voz je stao i otvorila su se vrata.
Verden je mali grad. Veći deo dana grad je prilično pust, pokriven kaldrmom kao da je reč o srednjovekovnom zamku. Ali to nije ništa čudno za mesto koje ima dvadeset pet hiljada stanovnika.
Frank Lange zaista je mlad. Nema sedih vlasi u kosi a pogled mu je umirujući. Brižan. Moglo bi se reći da njegove oči ne odaju nekoga ko se bavi sprovođenjem zakona.
„Uđite”, reče mi klimajući glavom, pokazujući mi ispruženom rukom na vrata kancelarije. „Izvinite što nemam mnogo vremena, ali uprkos tome smatram da će vam biti ugodno tokom našeg susreta.“ Smestio se iza pisaćeg stola. Okružen policama za knjige. Registratorima. Tu je i prozor na kojem su bile spuštene sive, zarđale metalne roletne.
„Pitanja o mreži Tor”, poče tipkajući nešto na tastaturi kompjutera, „isključivo su političke prirode: gde povlačimo granicu između prava na slobodu i prava na bezbednost?”
„Ne znam”, odgovaram. „Mnogo sam razmišljao o tome. Želim slobodu. Ali želim i da se osećam bezbedno. Čak i onda kada to zakon ne može da mi pruži. Takođe želim da postoje istražni organi koji će znati kako da uhvate sve te kriminalce.”
Frank Lange klimnu glavom. „Problem leži u sledećem. Kao građanin želim da se osećam slobodno. To je jedino ispravno i odmereno mišljenje. S obzirom na to da u stvarnom životu ne nosimo ličnu kartu okačenu oko vrata tako da bude dostupna svima, očekujemo istu anonimnost i na internetu. Nasuprot tome, u stvarnom životu može se dogoditi da policija i državno tužilaštvo zarad opravdanih interesa imaju mogućnosti da nas nadziru i ispituju. Takve aktivnosti sigurno preduzimaju i na internetu”, reče Lange. „Tokom rešavanja određenog slučaja.”
Hemijska olovka je prestala da piše. „Uzmite ovu”, reče Lange pružajući mi ispravnu olovku. „S obzirom na to da prikupljanje i obrada ličnih podataka nisu dozvoljeni”, nastavlja državni tužilac, „morali bismo građanima da saopštimo sledeće: žao nam je, rado bismo uhapsili članove kriminalne grupe. Ali ne postoje tragovi zločina. Ranije su podaci s mobilnih telefona davali određeni okvir policijskoj istrazi. S obzirom na to da takve podatke više ne smemo da obrađujemo, nemamo nikakav dokaz od kojeg možemo da krenemo. Možete li da zamislite kako se zbog toga osećaju ljudi kojima je provalnik ušao u stan. Kada je neko suočen s ovakvim problemom, nema razumevanja za istražne organe, iako je pre toga što mu se dogodilo kritikovao zakon o zaštiti podataka. Međutim, niko ne može da zabrani postupak kojim se posle počinjenog krivičnog dela osiguravaju ostali tragovi, poput tragova DNK ili otisaka prstiju na mestu zločina”, reče Lange. „Dakle, istražnim organima trebalo bi omogućiti osiguravanje tragova zločina uz najkraći rok čuvanja takvih podataka.”
Ja: Kritičari ne žele da čuju ovakvu vrstu argumenta. Naime, tragovi DNK i tragovi otisaka prstiju ne mogu se porediti sa podacima iz mobilnih telefona. U mobilnim telefonima podaci su sačuvani i ispituju se kasnije, tokom istrage. Kada je reč tragovima na mestu zločina, otisci prstiju uzimaju se samo osumnjičenim osobama.
Lange: Ono što me ljuti u ovoj diskusiji jeste činjenica da najviše brinemo zbog prisluškivanja građana, koje državni organi navodno sprovode, ne obazirući se na to da će nemogućnost prikupljanja ličnih podatka i njihove obrade dovesti do toga da počinioci zločina sve svoje aktivnosti prebace na internet na kojem će imati veće mogućnosti za kriminalne radnje nego u stvarnom svetu. Zato je teško zaštititi se na internetu, tj. zaštititi svoju IP adresu od zloupotrebe.
„Ali reč je o nečijim ličnim podacima”, kažem.
„Nije samo to. Naime, takvom vrstom podataka možemo da raspolažemo ukoliko je reč o ozbiljnom krivičnom delu, ukoliko nam sudija da odobrenje za to i ukoliko dokažemo da će nam oni pomoći u daljoj istrazi”, objašnjava Lange. To se poklapa sa onim što su izjavili glavni tužilac i službenici Pokrajinske kriminalističke policije. „Skrivanje identiteta na internetu uobičajena je pojava, zato ulažemo veliki napor kako bismo rešili slučajeve iz oblasti visokotehnološkog kriminala. Nadimci, lažni nalozi i skrivanje ličnih podataka. Svako ima prava na to, inače bismo morali da nosimo oko vrata lične karte koje bi bile dostupne svakom. Ovde važi sledeće: dozvoljeno je sve ono što nije zabranjeno.”
„Da li je na mreži Tor drugačija situacija; ako se ne varam, ovde jedva možete da dođete do podataka korisnika poput IP adrese”, kažem mu.
Lange razmisli nakratko. „Neću vam ništa reći o tehničkim mogućnostima kojima raspolažemo na mreži Tor. Što se mene tiče, aktivnosti na Toru ne predstavljaju nikakav zakonski problem jer malo je počinilaca krivičnih dela koji koriste anonimnost koju im nudi Deep Web. Reč je o tome da mnogi kriminalci koji su trgovinu narkoticima iz stvarnog sveta prebacili na internet ne vladaju dovoljnim informatičkim znanjem. Nasuprot tome, ograničena brzina na mreži Tor, koja nudi anonimnost, postaje odbojna za počinioce krivičnih dela.”
„Ali na ovoj mreži ste zaštićeni, iako je ona sporija od običnog interneta”, iznosim svoje mišljenje.
Lange odmahnu glavom. „U stvarnom životu prerušavanje nije zabranjeno zakonom - i u stvarnom životu počinioci krivičnih dela trude se da prikriju svoje zločine. Dakle, sve se vrti oko tehničkih mogućnosti kojima raspolažu istražni organi i njihove kreativnosti.”
Ja: Kako uspete da ulovite počinioce zločina - recimo, moja Fejsbuk stranica naziva se „krimi_nalac” i napravio sam kobnu grešku na ovoj društvenoj mreži.
Lange: Zamislite da je vaša Fejsbuk stranica poput javne oglasne table pored koje s vremena na vreme projuri policijska patrola. To se zove neosnovana istraga na mreži.
Ja: A ukoliko pod lažnim imenom prodajem robu na internetu.
Lange: Policija ima pravo da dvadeset četiri časa nadzire vašu oglasnu tablu, dakle to je kratkotrajna prismotra koja je dozvoljena opštom klauzulom u vođenju istrage. Ukoliko je vaša Fejsbuk stranica jezgro slučaja, svaku dužu prismotru mora odobriti sud.
Ja: Sud daje odobrenje!
Lange: Tada policija u ime zakona nadzire Fejsbuk stranicu koja se naziva „krimi_nalac”.
Ja: U stvarnom životu moj profil na Fejsbuku prava je varka, jer na Ibeju prodajem kradenu robu pod imenom „krlml_nell_72”.
Lange: Policija svakako sme da pretražuje ponude na Ibeju u potrazi za navodno kradenom robom. Takva istraga takođe je neosnovana.
Ja: Ukoliko nađete nešto, recimo, hiljadu mobilnih telefona. Koji su ukradeni.
Lange: Isto kao što biste vi pozvali svog agenta za nekretnine i raspitali se o tome ko je vlasnik stana u kojem ste ostavili kradenu robu, mi se kao inspektori za visokotehnološki kriminal obraćamo kompaniji Ibej: pitamo ih čiji je nalog, kojim podacima raspolažu kada je reč o osobi koja se krije iza lažnog i loše smišljenog imena? To nazivamo inventarom dostupnih podataka.
Ja: Tehnički gledano mogao bih da se krijem iza lažnog naloga i lažnih podataka...
Lange: U nekim slučajevima. Ukoliko radeći na određenom slučaju pribavimo dokaze, mora da postoji mogućnost da osiguramo tragove zločina. Zato je mogućnost čuvanja prikupljenih i obrađenih ličnih podataka nezamenljiv metod. Velike rasprave vode se kada je reč o roku čuvanja ovih podataka. Mi, kao državni tužioci, zadovoljili bismo se rokom od tri meseca. Tada bismo bili spremni za pokretanje procesa.
Kada smo završili razgovor, Frank Lange ispratio me je do izlaza. Pao je mrak, u pozadini je svetleo samo detektor za metal na koji posetioci i novinari prislanjaju svoje torbe kada stupaju u zgradu suda.
Kao poslednji gost ovog dana pomislio sam da bi mi dobro došlo obezbeđenje do izlaza iz zgrade. Čuvar Palate pravde promrmljao je nešto što je zvučalo kao „zdravo” ili „ćao”, zatim je napustio recepciju i dohvatio jaknu kao da je jedva dočekao slobodno veče.
„Nisam pristalica stavljanja zabrane na usluge anonimnosti koje nudi mreža Tor niti sam pristalica neovlašćenog upada istražnih organa na Deep Web”, reče Lange na rastanku. „To će uzrokovati trku između zakonodavnih mera i tehnoloških mogućnosti, što svakako ne može da bude u našem interesu.”
Zatim mi je mahnuo, ugasio svetlo i zaključao vrata za sobom. Zgrade sudova su zaista posebna mesta. Ovde se uvek oseća miris starog papira.
Potajno sam se nadao da će u ovoj ustanovi kritikovati internet. Niko od njih ne želi da ograničava slobodu koju korisnici imaju na internetu, što mi zvuči kao delimična istina. Niko ne želi da ulazi u diskusiju sa aktivistima i onima koji se zalažu za zaštitu ličnih podataka. Rečeno mi je da ovakve rasprave pravosudne službenike brzo izbace iz takta. Čuvanje prikupljenih i obrađenih ličnih podataka, za koje se državni službenici zalažu, smešno je onima koji žele da sačuvaju anonimnost.
Kada je Alisa napuštala gusenicu, dobila je za rastanak dve gljive na poklon. Jednu od koje će porasti. I drugu od koje će se smanjiti. Nisam gladan, pomislio sam. Ipak, uvek je dobro imati gljive u gepeku. Nikada ne znate kada će vam zatrebati. „Dođi, Alisa”, rekoh. „Moramo da idemo.”
Alisa je posmatrala gusenicu još neko vreme, okrenula se i nestala u šiblju.

ZALOGAJ GLJIVE


Razni slučajevi i trikovi:

tajne službe i njihove metode

„U jednom istražnom postupku inostrani saradnik uspeo je da se infiltrira među korisnike mreže Tor i da otkrije najveći svetski lanac od preko dvadeset pet hiljada pedofila i dva miliona fotografija dečje pornografije. Savezna kriminalistička policija utvrdila je da je distributer dečje pornografije koristio tehnologiju mreže Tor kako bi prikrio svoj identitet i kako bi sprečio brisanje ovakvih sadržaja sa interneta.” - šef Savezne kriminalističke policije Jerg Cirke
Ko pretražuje Hidden Wiki brzo će naići na pojmove jailbait, under age i hard candy.
Na Vikipediji stoji sledeće:
Engleska reč jailbait (mamac za zatvor) jeste sleng koji opisuje mladu osobu koja izgleda starije nego što zapravo jeste. Zato postoji opasnost od toga da se upustite u seksualni odnos sa osobom koja je zapravo maloletna, što je kažnjivo zakonom. U Nemačkoj kažu da će vam u tom slučaju državni tužilac disati za vratom.
Na internetu se mogu naći različiti filmovi o zlostavljanju. Ni mreža Tor ni Hidden Wiki nisu izuzetak.
Slučaj Freedom Hosting opisan je u novinama na sledeći način: bio je to prvi udar koji je ukazao na ranjivost skrivenih servisa na mreži Tor pre slučaja Silk Road. Nemačka kriminalistička policija (BKA) tesno je sarađivala sa FBI-jem i ostalim američkim tajnim službama, kao što je američka Agencija za nacionalnu bezbednost (NSA), kako bi onemogućila rad provajdera koji je specijalizovan za pružanje usluga hostinga na mreži Tor. Iako je vlasnik ovog provajdera Erik Oven Markez izjavljivao da je klijentima samo davao prostor na serveru kako bi na njega postavili svoje sajtove, njegove ideje o slobodi na internetu zvučale su poput onih ideja koje je propagirao Ulbriht, vlasnik Silk Roada - trebalo bi svakome obezbediti prostor na serveru, bez izuzetka ili ispitivanja sadržaja sajta. Kada je FBI počeo da prati aktivnosti najvećeg provajdera, koji je pružao usluge hostinga sajtovima na Deep Webu, i preuzeo kontrolu nad njim, otkrio je ogroman broj filmova i fotografija zlostavljanja mlađe dece.
Markez se na Deep Webu, na kojem se odvijala razmena internet sadržaja, osećao sigurno - jedna od najpoznatijih internet stranica zvala se Lolita City. Sve do tada skriveni servisi koji su štitili ovaj server smatrani su neprobojnim. Darknet (mračna mreža), reč koju su novinari često koristili kao sinonim za onion stranice na mreži Tor, sasvim je nešto drugo. U razmeni internet sadržaja, koju je Markez omogućio aktiviranjem svog servisa, mogli su da učestvuju samo oni koji su raspolagali materijalom o zlostavljanju - to je bila ulaznica za ovaj server i garancija za vlasnika servera. Zato je Darknet pouzdano mesto koje niko nije mogao da locira, što je omogućilo Markezu da od takvog sadržaja u vidu fotografija i filmova zlostavljanja sagradi jaku digitalnu podzemnu imperiju zaštićenu od napada istražnih organa. Sve dok se nije oglasila hakerska grupa Anonimus.
Iako nije sledila humane ciljeve, filmovi zlostavljanja dece bili su trn u oku te hakerske grupe - zato je Markez postao neprijatelj ove družine. Napadom uskraćivanja usluga, tj. DoS napadima (Denial of Service) hakerska grupa Anonimus oborila je server na kojem su rasturani ovi filmovi u jesen 2011. godine. Na botnetu (mreži zaraženih računara) hakeri su ušli u više računara istovremeno, šaljući zahteve ovom serveru sve dok nije došlo do njegovog preopterećenja zbog čega je postao nedostupan. Bilo je to upozorenje kojim su Markezu poručivali sledeće: nisi ovde dobrodošao! U operaciji Darknet hakerska grupa Anonimus objavila je sledeće: oko četrdeset tajnih sajtova sa sto gigabajta materijala privremeno je uklonjeno sa mreže usled našeg napada. Dakle, Markezov internet prostor korišćen je za užasne stvari - i pored toga što ne možemo tačno da kažemo koliko platformi i internet stranica je učestvovalo u rasturanju dečje pornografije, jasno je da su pedofili dobro iskoristili njegove usluge.
Na internet stranici projekta Tor stoji natpis kojim se ukazuje na korisnost skrivenih servisa: „Ovakva vrsta tehničkih mogućnosti treba da bude iskorišćena za dobre stvari, naš tim nema nikakve veze sa Markezom i njegovim uslugama niti podržava njegove aktivnosti.” Endru Luman jedan je od vodećih ljudi projekta Tor. Tim projekta Tor čine: Endru Luman, Rodžer Dingldin, Nik Metjuson, dr Pol Siverson, Džejkob Eplbaum, Karen Rajli, Melisa Gilroj kao i ostali koji pružaju podršku ovom timu širom sveta. Moglo bi se reći da Luman organizuje sve: „Sarađujemo sa pravosudnim organima zato što na svojoj mreži ne želimo nikakve usluge koje nude provajderi poput Freedom Hostinga. Trenutno se čini da kriminalci koriste naše servise kako bi zataškali svoje zločine zbog kojih bi sigurno završili u zatvoru”, kaže Luman. „Razgovaramo sa svim državnim organima, objašnjavamo im šta je to čime se bavimo i zbog čega to činimo. Dakle u kontaktu smo i s tajnim službama i s policijom. Komunicirali smo sa svim tajnim službama zapadnog sveta”, kaže Luman. „To je naš princip. I sprečava istražne organe da sa svojim specijalnim jedinicama upadnu u kuće administratora releja mreže Tor.”
Ubrzo nakon napada hakerske grupe Anonimus servis Freedom Hosting ponovo se oglasio - ugašen zbog održavanja, radovi na mreži. Naime, svi koji bi otvorili ovu stranicu, kako bi iskoristili ponudu provajdera, prosleđivali bi štetni program u vidu Java softvera. Ovaj softver instalira se u računarima posetilaca internet stranice i prikuplja njihove IP adrese i MAC (Media Acess Control) adrese, dakle „otiske prstiju” i lokaciju Markezovih klijenata, i šalje ih serveru u Lengliju. Tu se nalazi sedište Centralne obaveštajne agencije (CIA).
Zato se u hakerskim krugovima i među korisnicama mreže Tor sumnjalo u to da je u Čitav slučaj upletena CIA. Štetni program naziva se Zero-Day-Exploit. Dakle, nulti dan znači da ovaj program proizvođaču određenog softvera ne ostavlja nimalo vremena da primeni odbrambene mere. To je štetni program koji je napravljen u Lengliju. Napadač koji iskorišćava propuste u programima.
Već sam čuo Langea kako govori o tome da je kreativnost istražnih organa izuzetno važna. „I mi se služimo trikovima.”
Jedan od poznatijih trikova naziva se honeypots. Ćupovi s medom. Njihova uloga je da privuku pčele - pčele su u ovom slučaju osobe koje želite da uhvatite. Destruktivni hakeri, kriminalci. Klijenti koji rasturaju ilegalnu robu na internetu. Postoje različite vrste ćupova s medom (honeypots), neki ih koriste u telekomunikacijama kao programe koji će otkriti na kom mestu je mreža napadnuta. Sve kako bi imali uvid u stanje telekomunikacione mreže. U svakom slučaju, ovaj program beleži šta radi štetni Java softver, šalje poruku na početnu stranicu projekta Tor i prikuplja informacije o korišćenim alatima i tehnikama neovlašćenih korisnika, upozoravajući da računarska mreža ima sigurnosne rupe i da je postala ranjiva. Trebalo bi pretpostaviti da neko ima koristi od takvih neispitanih izjava. Zašto? I pored ovakvih programa, uvek će postojati sigurnosne rupe na računarskoj mreži. „Naravno, moramo da spomenemo to da mreža nikada ne može da pruži stoprocentnu anonimnost”, kaže Moric Bartl, administrator Tor čvorova. Naime, nikada ne možete da držite korak sa onima koji imaju moć i previše novca. „Ali i mi smo brzi”, kaže Endru Luman. „I uspevamo da zakrpimo ove rupe čim ih otkrijemo.” Dakle, rupa je otkrivena i odmah zatvorena. „Zato vam savetujemo da ugasite Java softver”, dodaje Luman.
Ovakve vrste programa (honeypots, honeytraps) koriste i tajne službe bez ikakvih skrupula. Čini se da je Glen Grinvald pomoću Snoudenovih dokumenata mogao da dokaže da su američka NSA i britanska obaveštajna služba GCHQ, pored toga što su nadzirale čitav internet, čuvale beleške o svemu što su uočile. „A onaj ko zna da čita zna i da piše”, napisao je poznati bloger Saša Lobo. Zato prisluškivanje predstavlja najveću opasnost za demokratiju. Kao što je uočeno u Snoudenovim dokumentima, tajne službe nisu se obraćale samo teroristima, već i pojedinim osobama i firmama. Slale su lažne imejlove, koji su sadržali kompromitujuće fotografije i video-snimke, u nameri da diskredituju određenu osobu.”
Uz to Grinvald je dobio i deset slajdova tajne prezentacije koja otkriva metode kamuflaže kojima se tajne službe služe i način na koji koriste honeypots. U svom onlajn magazinu Intersept Grinvald naznačava da objave na određenim blogovima i informacije sa profila na Fejsbuku mogu biti promenjene kako bi ostali članovi izbacili određenu osobu iz svoje grupe, recimo korišćenjem metode posećivanja sumnjivih internet stranica i internet stranica dečje pornografije ili dovođenjem određene osobe u kompromitujuće situacije. Ove metode posebno su naglašene na slajdovima i njima se očigledno služilo svih pet tajnih službi koje čine „Alijansu petoro očiju”. „Medena zamka (honeytrap) izuzetno je rešenje i dobra mogućnost za ostvarenje cilja”, navedeno je u tajnim dokumentima obaveštajnih službi, „ukoliko funkcioniše kako treba.”
Pored mrskih aktivista i sumnjivih pojedinaca, ovom metodom bile su pogođene i razne firme: „Ovaj metod u vidu preciznog udara mogao bi dovesti preduzeće na rub propasti naglim zaustavljanjem započetih poslova”, napisala je britanska tajna služba u svojoj prezentaciji. Osim toga, tajne službe zloupotrebljavale su profile i imejlove novinara kako bi pomoću novog identiteta prikupile nove kontakte. Cilj tajnih agenata bio je da utiču na društvene mreže i diskusije koje se na njima vode koristeći profile određenih osoba. Međutim, Grinvald nije napisao da li je to bila praksa tajnih agenata ili samo plan koji bi trebalo da se sprovede u budućnosti. Jedna druga tajna operacija odnosila se na izvesnog poznatog novinara. Obezbeđivanjem pristupa optičkim kablovima, koji čine srž interneta, britanska obaveštajna služba GCHQ počela je da špijunira posetioce sajta Vikiliks na osnovu njihove IP adrese. Operacija je nazvana ANTICRISIS GIRL. Američka vojska je sajt Vikiliks i grupu okupljenu oko Džulijana Asanža proglasila neprijateljima američkog naroda 2008. godine. Slajdovi izvedene operacije pokazuju da je tajna služba na osnovu IP adrese znala iz koje zemlje potiču Asanžove pristalice i tako je uspela da „uništi mrežu podrške Vikiliksu.“
Motiv tajne službe sasvim je jasan i priložen je kao zaključak koji stoji na samom početku tajne prezentacije britanske obaveštajne službe GCHQ: „Ovo će podići stanje paranoje na novi nivo!”, hvalila je tajna služba svoju metodu nadmenim tonom.
Ovakva metoda deluje i ne možemo poreći činjenicu da ona ostavlja dugotrajan efekat, s tim se slažu i korisnici mreže Tor. Iako je većina sigurnosnih rupa odavno otklonjena ili nikada nije ni postojala, kao u slučaju napada hakerske grupe Anonimus. Svaki udar na Tor osetljiva je tema za one koji žele da ostanu anonimni na internetu. To je sasvim razumljivo. Čak i korisnici površinskog interneta osećaju se bespomoćno i rezignirano. Tokom rada na ovoj knjizi više puta sam čuo da se povodom toga ne može ništa učiniti i zapamtio sam rečenicu: „Šta još hoće od mene.” Sve to zvuči kao da je reč o ljudima koji treba da se nagode sa Štazijem.
Uprkos tome, istražni organi slažu se u sledećem: video-zapisi zlostavljanja veliki su problem mreže Tor. Mnogo veći problem od onog koje stvaraju trgovina narkoticima i oružjem i navodne ubice. Kada je o tome reč, imam nekoliko stručnjaka čija sam imena zabeležio na ceduljici i koje ću pozvati.

IZA OGLEDALA


Zlostavljanje dece i rasturanje dečje pornografije

na Deep Webu

Svako krije neku mračnu tajnu. To nije samo stara izreka, već gorka istina. Skrivanje tajne sasvim je druga stvar - važno je otkriti o kakvoj tajni je reč.
Nemački građani su preko svojih smartfona i vesti na TV ekranu svakodnevno bili obaveštavani o slučaju Sebastijana Edatija, nemačkog političara. Čini se da su mediji imali prava kada su slučaj ovog političara stavili u žižu javnosti. Novinski članci puni su intimnih detalja, koji su objavljeni usred istrage i koji bi trebalo da budu sakriveni od očiju javnosti dok je istražni postupak u toku. Sve je otkriveno, fotografije koje su pronađene tokom pretresa njegove kuće, izveštaji inspektora o Edatijevim seksualnim sklonostima - stranice teksta koje zadiru u privatnost individue. Da, Edati je gledao porno filmove. Ali gledanje porno filmova nije kažnjivo zakonom.
Ne treba da istražujemo Edatijevo navodno krivično delo kako bismo shvatili sledeće: svako ko bude uhvaćen sa ovakvom vrstom materijala u svojoj kući suočiće se sa osudom okoline i isključenjem iz društva.
„Reč je uvek o istom”, uzdahnu Ralf Buman. On je kriminalistički komesar policijske uprave u Hanoveru, specijalni inspektor za seksualne delikte koji se isključivo bavi dečjom pornografijom. Kada govori, pravi kraće pauze između rečenica što čini da izgleda vispren. „Počinioci krivičnog dela najpre ispituju moć mreže Tor koja je prilično ograničena za njihove aktivnosti i nije podobna za skladištenje podataka. Naime, takvi ljudi plaše se osude društva i žele da ostanu anonimni. Kazna je sasvim druga stvar zato što će svaki kriminalac počiniti krivično delo bez obzira na kaznu koja mu preti”, reče Buman. „U tom slučaju počinilac krivičnog dela svestan je sledećeg: ukoliko sve ovo izađe u javnost, ukoliko policija pretraži kuću i porazgovara s mojim komšijama, gotov sam. Osuda poslovnog i privatnog okruženja užasna je stvar. To mora svima da bude jasno.”
Buman je otvoren i saosećajan muškarac. Svoju karijeru želeo je da izgradi u krvnim deliktima, ali je 1999. godine preko svog kolege dospeo u Upravu kriminalističke policije za seksualne delikte. „Tamo im je bio potreban stručnjak iz informatike”, reče Buman, „a to sam bio ja. Između ostalog kolega mi je rekao: ’Dođi, Ralfe, ovde ćemo naći neko slobodno mesto za tebe.’”
„Nisam dozvolio da posao utiče na mene”, objašnjava Buman. „To nikako ne smete da dopustite sebi. Užasno je ako se tako nešto dogodi. Dakle, morate da se potrudite”, reče i zastade na trenutak, „da osobu kojoj se dogodilo nešto strašno posmatrate objektivno, kao predmet istrage.” To se takođe odnosi i na slučajeve u kojima osoba koja je predmet istrage plače, kada je povučena u sebe ili ima veliku potrebu da vam se poveri. „To su tipični znaci teške traume”, reče Buman. „Ona se kod svakog čoveka ispoljava na drugačiji način.”
„Nije reč samo o gnusnim fotografijama koje vise na zidu”, reče Buman. „Reč je o zvucima, tonovima koji se čuju tokom gledanja video-snimaka zlostavljanja. Trenucima u kojima osoba vrišti. To je izuzetno teško slušati.” Ono što bih želeo da znam jeste način na koji zlostavljač i žrtva komuniciraju. „Dakle, želite da saznate šta zlostavljač zahteva od žrtve, tj. deteta”, dodaje on. „Gde treba da sedne, kakvu pozu treba da zauzme. I sve to vrištanje.” Nastavlja dalje: „Deca osećaju bol. Zamislite situaciju u kojoj zlostavljač želi da prisili dete na analni snošaj i kaže mu sledeće: sada stisni zube. To je zaista grozno”, izusti Buman prilično tiho.
Buman se emocionalno ograđuje od svega. Inače ne bi mogao da obavlja posao koji ima veze sa ovakvim krivičnim delima. Jedino u društvu kolega može naći izduvni ventil, zato što se takve užasne stvari ne mogu i ne smeju deliti sa svima. „Sigurno se ne vraćam kući i ne iznosim takve detalje za porodičnom večerom”, reče Buman. „To jednostavno ne ide.”
Jednom nedeljno Buman i njegove kolege preuzimaju hard-diskove odeljenja za obradu podataka, zaplenjene zalihe zabranjenog materijala. Prve i druge kategorije. Dakle one materijale koji su eksplicitni i „prljavi” i one materijale koji nisu toliko eksplicitni i „prljavi”. „Dakle, u okviru ovog procesa istražujemo samo one slučajeve u kojima je pokrenuta krivična istraga”, reče Buman. „Prvi susret sa takvim osobama uvek je interesantan.” Odeljenje za obradu podataka poredi pronađeni materijal sa hard-diskova, USB stikova i ostalih uređaja za skladištenje podataka sa onima koji se nalaze u bazi podataka. Da li postoje još neki dokazi koje je recimo priložila Savezna kriminalistička policija? Naime, svi nepoznati podaci koji još nisu zabeleženi u bazi podataka kriminalističke policije analiziraju se naknadno. „To je izuzetno težak i opterećujući posao”, smatra Buman. Zato što se svaki video-snimak odnosi na zlostavljanje dece. To nikada ne smemo zaboraviti. „Nije tačno da samo istražujemo prvu i drugu kategoriju ovih materijala, kako navode štampani mediji”, kaže inspektor. Dakle, postoji razlika između dečje pornografije, adolescentske pornografije i onoga što nazivamo seksualnom sklonošću”, reče. Poslednji slučajevi pripadaju drugoj kategoriji. Naime, posedovanje fotografija druge kategorije nije kažnjivo zakonom jer se takvi materijali koriste kao sredstva seksualne stimulacije. „Svrha takvih materijala sasvim je jasna”, smatra Buman. „Međutim, ni u ovim slučajevima deca i mladi sigurno nisu dobrovoljno pristali na izradu takve vrste fotografija.” Zlostavljači obično koriste činjenicu da takvo delo nije kažnjivo zakonom. „Društvo ne sme to da dozvoli”, smatra Buman. „Ali ništa ne možemo da učinimo povodom toga zato što se niko ne bavi detaljnije ovom oblašću. Zato što svi okreću leđa. I govore o tome kao da je obična fleka na zidu.”
Buman ne može da proceni koliku količinu materijala su inspektori prikupili do sada. „Ne znamo tačan broj, i mogu reći da materijali odeljenja za obradu podataka koji se koriste u istražnom postupku nisu prikupljeni na mreži Tor”, reče. „Kada je reč o količini materijala, nije bilo promena u skorije vreme.”
Buman objašnjava da nema nikakve veze sa istragama koje se vode na Toru. „Taj program instaliran nam je na računaru, ali nikada ga nismo koristili.”
Naime, Buman ne koristi mrežu Tor, i malo zna o njoj. Prikupljanjem fotografija i filmova dečje pornografije bavi se odeljenje za nezavisnu istragu. Ni oni ne znaju tačnu količinu materijala koja je zaplenjena u raznim slučajevima. Frank Pušin pokazao mi je tokom razgovora policijsku bazu podataka od dvadeset sedam gigabajta takvih fotografija i filmova. Napomenuo mi je da su svi ti podaci prikupljeni na mreži Tor u poslednjih nekoliko dana.
S obzirom na to da stručnjaci iz ove oblasti stalno naglašavaju da pedofili koriste zatvoren sistem Darkneta, sajtove na kojima razmenjuju materijale i anonimne mreže, nije potrebno pominjati šta im je draže od navedenih sredstava jer to svakako zavisi od njihove tehničke pismenosti. „Počinioci ovakvih krivičnih dela moraju da vladaju informatičkim znanjem zato što se pornografski materijali ne razmenjuju na CD-ima već se rasturaju na internetu. Za takvu vrstu aktivnosti niko ne koristi pretraživač Gugl“, objašnjava inspektor.
Stručnjaci smatraju da se počinilac ovog krivičnog dela služi sigurnim metodama Darkneta. Takva metoda „povezuje sajtove za razmenu materijala sa metodama mreže Tor”, piše Diter Kohajm u novoj knjizi Sajber kriminal i zakon o zaštiti podataka.
„Na Darknetu ne postoje ulazni i izlazni čvorovi ni centralni server koje bi mogao da napadne haker. Kako bi prokljuvio na koji način funkcioniše mračna mreža, haker bi morao da bude njen ravnopravni korisnik”, piše Kohajm. „Put do ovakvog servera obezbeđuje mu direktan saradnik koji ne otkriva svoj identitet.” Zato je ova zatvorena mreža, koju čine računari pouzdanih saradnika, tako sigurna i teško ju je oboriti. „Mnogima se čini da je lako pratiti aktivnosti na ovoj mreži”, smatra Kohajm.
Na mreži Tor naleteo sam na internet stranicu Hard candy na kojoj se razmenjuje ovakva vrsta sadržaja, dakle stranicu na kojoj pedofili razmenjuju fotografije dece iz komšiluka ili, recimo, fotografije ćerke Tila Švajgera. Nije poznato koliko se fotografija i video-snimaka takve vrste krije na sajtovima do kojih je moguće doći koristeći Hidden Wiki. S obzirom na to da gledanje takvih filmova: a) predstavlja krivično delo i b) da ozbiljno oštećuje našu dušu, obraćam se čoveku koji o tome najviše zna i koji je bio prinuđen da gleda snimke zlostavljanja: Franku Pušinu.
Ja: Gospodine Pušine, video sam desetinu fotografija zlostavljanja, umanjene rezolucije, na vašem računaru. Gledanje takve vrste filmova sigurno ne bih mogao da podnesem. Da li biste mogli našim čitaocima da date kratak opis jednog takvog video-snimka na mreži Tor?
Pušin: Mislite, u najkraćim crtama.
Ja: Da. Molim vas.
Nekoliko dana kasnije dobio sam imejl - video-snimak Razaranje Dejzi (Daisy’s Destruction) predstavlja hit na Toru, piše Pušin.
U imejlu je naglašeno sledeće: „Naredni opisi pogodni su samo za one koji imaju jake živce. Ukoliko niste u ovoj grupi, molim vas da preskočite ove stranice.” S obzirom na to da nemam vremena da vam dajem opis takvog gnusnog čina i da ne želim da se ove rečenice upotrebe protiv mene jednog dana, dajem vam originalan izveštaj inspektora koji se bavio ovim slučajem.
Ime video-snimka:
Daisy’s Destruction ili Lux Leak, u film nije umetnut titl.
Varijanta 1 - 5:43
Žena (Azijatkinja) sa bebom (devojčicom starom između jedne i dve godine)
Kockice leda po čitavom bebinom telu
Beba neprestano vrišti
Predmeti se ubacuju u vaginalni otvor
Noge deteta zavezane su za šipku (tako da mu glava visi na dole)
Ruke su fiksirane selotejpom
Preko bebinih usta zalepljena je izolir-traka
Štipaljke su zakačene za bradavice
Beba je pretučena
Žena širi vaginalni otvor bebe i udara je
Dete je od udaraca crveno po čitavom telu
Štipaljke se kače na genitalije deteta
Vosak se posipa srazmerno po čitavom telu (naročito u genitalnom delu)
Beba vrišti na sav glas.
Varijanta 2 - 9:90
Ista beba, obučena
Ima crvenu haljinu
Igra se
Žena svlači bebu
Beba sisa na grudima žene
Beba mora da liže ženine genitalije
Dolazi do penetracije
Žena udara genitalnu oblast bebe
Beba vrišti kao na prethodnom video-zapisu
itd.
„Naravno, veliki je problem ukoliko su ovakvi materijali zaštićeni i rasturaju se na mreži Tor”, komentariše Buman dok sam mu govorio o užasnim snimcima sa Deep Weba. „Ali ništa ne možemo da učinimo. Naime, niko ne može da okrivi nemački Telekom i smatra ga odgovornim zato što su počinioci krivičnog dela ugovarali dalje aktivnosti koristeći telefonske linije i telekomunikacionu mrežu ovog preduzeća. Zato ne bi trebalo isključiti ni telefonske razgovore iz ovakvih istraga”, reče odlučnim tonom.
„Smatram da u takvim slučajevima ne bi trebalo da svaljujemo krivicu na vlasnike provajdera i informatičke stručnjake i to je moje mišljenje. Kada neko počini krivično delo, sam je odgovoran za to i mora da se pomiri sa posledicama koje proizlaze iz toga.” Anonimnost nije nikakvo čudo već „legitimna potreba društva”. To je nešto što ne bi trebalo da zaboravimo.
„Kada pročitam u novinama da NSA presreće milione SMS poruka, kažem sebi: kakve to veze ima sa mnom? Ne krijem ništa”, smatra Buman. Tajac. „Ali to je viđenje jednog policajca, a ne mišljenje građanina. Kao građanin Savezne Republike Nemačke pobornik sam drugačijeg mišljenja”, reče inspektor. Zatim dodade da se, kao i njegove kolege, zalaže za mogućnost obrade i prikupljanja ličnih podataka. „Zaista nemam želju da saopštavam majci da zlostavljač njene dvanaestogodišnje ćerke nije osuđen zato što više nemamo dokaza.” Buman je bio izričit povodom toga i želeo je da skine takav teret s duše.
Kako bih došao do tačnih statističkih podataka, obraćam se Arndu Hinekeu, koji je za mrežu WhitelT sproveo studiju o tome odakle potiču sadržaji sa zlostavljanjem. On možda raspolaže informacijama o krivičnim delima koja se sprovode na mreži Tor i upoznat je sa statističkim podacima o počinjenim zločinima. Arnda Hinekea nalazima u Zavodu za zaštitu spomenika Republike Nemačke. Veoma čudno. Ovde radi kao istraživač, pravni savetnik i savetnik direktora. U Arndov posao ubraja se i naučni rad. Hineke je čovek činjenica koji ne voli inscenirane događaje i veliku gužvu.
Želeo sam da popričam s njim o potresnoj priči koja kruži mrežom Tor i pokazuje njenu mračnu stranu. Takva priča objašnjava koliko je teško razdvojiti činjenice, koje nisu poduprte statističkim podacima, od političkih izjava i pretpostavki. One pokazuju sledeće: sve što je autentično ne mora da bude istinito samo zato što se iza svega krije uzbudljiva i spektakularna priča.
To znači da se na mreži Tor mogu „poručiti lutke - tela dece spaljenih očiju koja služe kao seksualne igračke.” Ova priča pokazuje sledeće: na anonimnoj mreži ne postoje samo dobri i loši ljudi. Na anonimnoj mreži možemo da naletimo na ekscentrike koje nećemo naći ni najednom drugom mestu. Osobe koje smatraju da će svoje spletke moći da ispričaju samo ukoliko se nalaze u anonimnom svetu. Dakle, to će moći da učine samo na mreži Tor zato što će ih na bilo kom drugom mestu proganjati. Pitanje je samo da li će ih proganjati sopstvene užasne ideje i obmane ili državni organi. Pored priča o zlostavljanju, na forumima mreže Tor šire se priče o vanzemaljcima, i to ne samo o onim vanzemaljcima u Rozvelu u Novom Meksiku već i o onima koji su se navodno pojavili u američkoj vladi. Takođe možemo da naiđemo na prepiske o tajnom oružju i upletenosti američke vlade u čitav slučaj. Moglo bi se reći da sve to podseća na popodne provedeno sa Erihom fon Denikenom i slušanje vesti na televiziji N24. Naime, ne idemo u rokerski klub čudeći se što takvo mesto izgleda kao da u njemu trčkaraju Anđeli pakla.
Nakon dužeg pretraživanja na mreži Tor nailazim na preteču navedene priče koju je jedan od nemačkih korisnika nazvao Lolita Slave Toy. Molim vas da naredni tekst pročitaju samo oni s jakim živcima; ako se ne ubrajate u njih, preskočite ovu stranicu.
Hirurg iz Istočne Evrope usvajao je, kupovao i skupljao sa ulice i iz domova za nezbrinutu decu devojčice uzrasta do deset godina. Drogirao ih je u jednoj vili, a potom im amputirao ruke do laktova i noge do kolena.
Na patrljke udova kačio je metalne okove koji bi robinjama obezbeđivali oslonac na nekoj podlozi ili bi ih o njih vešao. Posle operacije počinje trening poslušnosti kombinovan sa seksualnim zlostavljanjem i bolovima. „Devojčice više nisu znale ko su one zapravo i činile su sve što im se naredi.” Ukoliko je hirurg procenio da je robinja spremna, oslepeo bi je laserskom procedurom i izlagao bi je zvuku takve jačine koja izaziva gluvoću. Zatim bi devojčice prodavao bolesnim „seronjama”, kao Lolita robinje, za trideset do četrdeset hiljada američkih dolara.
Priča je užasna. Međutim, inspektori koji se bave takvim slučajevima smatraju da ona predstavlja urbanu legendu - izmišljenu priču čiji je cilj ne samo profit već i zastrašivanje određenih osoba. Ovde možete da doživite svašta. „Ali ova priča zaista je preuveličana.” Ona pokazuje koliko je bolesna mašta onih koji koriste Deep Web. U anonimnom svetu u kojem svako može da izrazi svoje mišljenje ne možemo da razlučimo šta je istina a šta laž. Jedino brojevi nikada ne lažu. Ili skoro nikada. U svakom slučaju, potrebni su mi statistički podaci.
„Halo, gospodine Hineke”, razgovaram telefonom. „Halo”, odgovara Arnd Hineke, koji se bavi naučnim istraživanjem video-zapisa zlostavljanja.
„Gospodine Hineke, jednu stvar ne mogu da razumem: službe poput FBI-ja i Pokrajinske kriminalističke policije smatraju da je mreža Tor najomiljenije sredstvo razmene materijala sa zlostavljanjem - drugi kažu da je to čista propaganda čiji je cilj blaćenje Tora.
Da li mreža Tor i anonimnost koju ona pruža imaju veze sa problemom zlostavljanja dece?”, pitam.
Hineke razmisli nakratko. „Zapravo, pođimo od toga da sigurni forumi mračnih mreža (darknets) i tehnička pomoćna sredstva koja pružaju anonimnost podstiču razmenu ove vrste sadržaja”, reče on prilično hladno i suzdržano. Nema govora ni o kakvoj trgovini zato što se novčanim transakcijama može ući u trag, smatra stručnjak.
„Činjenica je da na anonimnoj mreži nailazimo na počinioce krivičnih dela s pedofilskim sklonostima. U svakom slučaju, prilično je smelo specifičan put rasturanja ovakve vrste materijala povezivati s jednim profilom počinioca zločina. Polazimo od toga da mali broj počinilaca zločina, tj. zatvorena grupa posetilaca, koji raspolažu dovoljnim tehničkim znanjem koriste mrežu Tor i Darknet kako bi rasturali nove materijale”, reče Hineke.
„To znači da mnogima nedostaje tehničko znanje?”
„Tako je. Reč je o malom broju počinilaca koji vladaju tehničkim znanjima”, nastavlja on, „veći deo njih koristi uobičajene puteve razmene sadržaja na površinskom internetu.”
Čitam na ekranu stranice jedne studije: „Znači li to da nam Tor pravi manje problema nego površinski internet?”
„Statistički gledano, znači”, objašnjava Arnd Hineke. „Na ovoj mreži jedva da ima počinilaca ovakve vrste zločina. Naime, do takvih osoba teško je doći. Zato se naši statistički podaci odnose na površinski internet.”
„Šta to zapravo znači?”, pitam.
„To znači”, odgovara Hineke, „da bi statistički podaci, koji se odnose na mračnu stranu interneta i osobe koje ne možemo da uhvatimo tako lako, izgledali sasvim drugačije. Zato je u takvim slučajevima teško govoriti o statistici”, objašnjava stručnjak praveći kratku pauzu. Polazimo od pretpostavke da mala, odabrana grupa počinilaca krivičnog dela koristi mrežu Tor i sredstva koja pružaju anonimnost kako bi obezbedila nove materijale koje potom rastura u dozvoljenim krugovima. Nakon toga materijal se iz izolovanog kruga od nekoliko osoba prebacuje na površinski internet, tako da su oni koji su napravili pornografske video-zapise zaštićeni.
Hineke je u svojoj kriminološkoj studiji otkrio put rasturanja dečje pornografije: dvadeset sedam počinilaca ovog krivičnog dela skupljali su pornografski materijal sa površinskog interneta koji se neprestano nadzire, tako da je svako ko je pretraživao ključnu frazu dečja pornografija postajao sumnjiv. Činjenica je da ne možemo uhapsiti nekog samo zbog rezultata pretrage na internetu. Međutim, pretraživanje ključnih pojmova na internetu može biti kažnjivo zakonom: „Ciljana pretraga pojma dečja pornografija”, smatra Hineke, „jeste pokušaj pribavljanja sadržaja s dečjom pornografijom.” Smatra se da 1,4 procenta takve vrste materijala potiče iz zatvorenih korisničkih grupa sa Darkneta i sa internet stranica mreže Tor. Veći deo ovog materijala potiče sa foruma za razmenu, navodi istraživač.
Materijali koji se mogu naći na forumima za razmenu starijeg su datuma, smatra Hineke. „Pretpostavljamo da su materijali novijeg datuma najpre dostupni manjoj i pouzdanoj grupi u sigurnoj zoni, tj. na Darknetu, pre nego što procure na otvoreno tržište. To je razumljivo zato što počinioci ovog krivičnog dela, koji postavljaju takav sadržaj na internet ili ga rasturaju, osećaju sigurnost zbog tehničkih mogućnosti koje im pružaju anonimne mreže i Darknet u koje je teško ubaciti se iz spoljašnjeg sveta. Dakle, na ovim mrežama postavljeni su takvi materijali koji zbog svog brutalnog sadržaja ni bi trebalo da budu dostupni na površinskom internetu. Forumi za razmenu ove vrste materijala prilično su nesigurni zato što njihove korisnike lako možemo pratiti pomoću IP adrese. To važi i za mrežu Tor. Ne samo da osnivači ove mreže upozoravaju korisnike da ne posećuju anonimne forume za razmenu materijala, već i drugi stručnjaci navode da se zbog sporog protoka interneta u takvoj razmeni šalju podaci koji otkrivaju identitet korisnika.
U „Izveštaju o rasturanju dečje pornografije” koji je nemačka vlada objavila 2012. godine pominju se forumi za razmenu ove vrste sadržaja:
„U navedenom periodu Savezna kriminalistička policija obradila je šest hiljada dvesta devet dokaza o rasturanju materijala dečje pornografije. Pet hiljada četiristo šezdeset tri dokaza upućuju na umešanost internet provajdera koji je pokušao da obriše kompromitujuće sadržaje sa servera. Sedamdeset šest procenata zaplenjenog materijala je stranog porekla, a dvadeset četiri procenta domaćeg porekla. Sedamsto četrdeset šest tragova ovog krivičnog dela nemoguće je iskoristiti zato što mreža Tor krije lokaciju servera.“
(...)
„Savezna kriminalistička policija obrisala je osamdeset devet procenata domaćeg materijala ove vrste najkasnije dva dana nakon zaplene. Posle nedelju dana briše se devedeset osam procenata, a posle dve nedelje sto procenata zaplenjenog materijala.“
(...)
„Prosečno vreme obrade dokaza, od trenutka zaplene materijala od strane Savezne kriminalističke policije do trenutka brisanja u 2012.godini, iznosi 1,26dana.”
Uopšteno rečeno, mreža Tor ne predstavlja toliki problem kako se nekada smatralo. Međutim, dvanaest procenata materijala sumnjivog sadržaja koje ne možemo da zaplenimo zbog onoga što Tor nudi sasvim je dovoljno kako bi se osigurale zalihe novog materijala dečje pornografije i kako bi se sačuvala anonimnost počinilaca zločina. Što se više koprcamo, što smo uporniji, to čitava situacija postaje složenija i gotovo je nemoguće naći izlaz.
Odlučujem da se nekoliko dana odmorim od slučaja mreže Tor. Želim da razmišljam o nečem drugom.
Stvari stoje ovako: podržavam borbu aktivista mreže Tor jer oni brane pravo na slobodu svih nas. Takođe shvatam da većina građana ne želi ovu vrstu slobode, pa zato radije instaliraju najrazličitije aplikacije, umesto da osiguraju svoje imejlove, i nemaju ni volje ni želje da osete moć potpune anonimnosti.
Potrebno je obratiti pažnju na činjenicu da u demokratskom društvu većina odlučuje o svemu. Samo većina.
Takođe smatram da istražni organi prate legitiman cilj: da se istražni postupak pokreće i za nezakonite radnje počinjene na internetu. To mora da bude omogućeno. Jer kada neka grupa kriminalaca počne da trguje na mreži Tor, činiće mi se da ona samo tome i služi i da na njoj preovlađuju internet stranice na kojima se nude oružje, droga i materijali sa seksualnim zlostavljanjem. Administratori i aktivisti ove mreže naglašavaju da ne možemo da presudimo tehničkim dostignućima. Kriminalci će se držati te rečenice. Čak i da mreža Tor ne postoji, oni će nastaviti da čine krivična dela, i to ne samo na Deep Webu. Međutim, šifrovanje poruka i anonimnost na mreži omogućavaju im da zametnu tragove i prikriju svoja nedela. O tome nema rasprave. To takođe ne znači da kriminalci prednost daju ovim sredstvima zaštite i da na ovoj mreži nalaze svoj dom i sigurnu luku. Jedno mora da vam bude jasno: na Hidden Wiki možemo da naiđemo na posebne internet stranice. Međutim, na njoj ima i drugih ponuda - progonjeni, recimo, koriste mrežu Tor radi sigurne komunikacije. Tražiti takve osobe isto je kao tražiti iglu u plastu sena. Da bismo sproveli takvu potragu, potrebna nam je polazna tačka, odakle krenuti. Moram da pokušam da pronađem takvu osobu: disidenta, čoveka kome anonimnost pomaže da zaštiti svoj život.
Ali nešto u ovom razmatranju i izveštajima koji su u vezi sa mojom knjigom deluje na mene tako da sam zbog mnogih razgovora koje sam vodio izuzetno oprezan u prostorijama pod video-nadzorom, zbog čega se često osvrćem preko ramena. Iako tamo nema ničega. Moja devojka rekla je skoro svom prijatelju preko telefona da polako postajem paranoičan. Ali šta znači polako.
Kada sam u međuvremenu pozvao Amerikance i izneo im svoje viđenje priče, osigurao sam svoje izveštaje i poslao ih Tomu kako bi ih čuvao kod sebe. Izveštaje sam osigurao na svom imejl nalogu i čuvam ih na mnogim drugim mestima u elektronskoj formi i na CD-u. Sakrio sam ih na jednom mestu, a nešto od toga narezao sam na CD i podelio određenim osobama. Dešava se da od poverljivih osoba pokupim sve narezane CD-ove koje sam razdelio kada se uplašim činjenice da ih možda uvlačim u opasnost. Najgore od svega jeste to što znam da je takav potez besmislen.
Luk Harding u knjizi Dosije Snouden otkriva da se tokom posete, u Brazilu, Glenu Grinvaldu s kojim je dogovorio intervju, upoznao s čovekom koji se zove Kris. Nepoznati čovek nagovorio ga je na obilazak Rija. Pošto je Harding odmah posumnjao da je reč o tajnom agentu, pristao je na to i iz predostrožnosti poslao poruku svojoj ženi: „CIA je poslala nekog da me nadzire. Posumnjao sam u to čim sam ga ugledao. Isto mi se dogodilo sa Rusima, ni oni nisu bili ništa bolji.” U tom trenutku Hardingu se pokvario mobilni telefon.
Tokom narednih dana i nedelja, dok je Harding radio na rukopisu, sve ono što bi otkucao na kompjuteru odjednom bi se izbrisalo. Redak po redak. Iznova i iznova. Dok jednog dana Harding nije došao na ideju da ostavlja poruke svojim posmatračima. „Otvoren sam za svaku kritiku”, napisao je na svom dokumentu. „Ipak, bilo bi sjajno kada biste me pustili da pre toga završim ono što sam počeo da pišem.” Uprkos takvom natpisu otkucani tekst i dalje je nestajao. Do trenutka kada je sve jednostavno prestalo.
Sada se osećam kao Harding. Pritom ne pišem knjigu o Edvardu Snoudenu. Nešto u meni i dalje mi govori da me neprestano nadziru. Zbijam šale na telefonu: „Halo, NSA”, kažem. Pozdravljam agente i prevodim im viceve na engleski jezik. Sve kako bih se pomirio sa činjenicom da ni u jednom trenutku nisam sam. Jedne večeri obratio mi se Endru Luman, glavni čovek u timu projekta Tor. „Ništa ne privlači toliku pažnju u Sauronovim očima kao onaj koji pokušava da skrene pogled”, Luman se nadovezao na scenu iz filma Gospodar prstenova. Kada govorim o svojim izveštajima, u prostoriji ne sme da se nalazi nijedan mobilni telefon i svi tablet računari moraju da budu ugašeni. Obuzela me je paranoja. „Šta se događa s tobom?”, piše mi Tom.
„Za onoga ko smatra da nema nikakvih tajni važi sledeće: o tome ne odlučuje onaj koga špijuniraju već sami špijuni.” - Hans fon der Hagen, Zidojče cajtung
Šta je to s tobom - Alisa, šta se događa?
„Ništa”, reče Alisa oslanjajući se na zid pored mene, Ijušteći jabuku. „Sve su to samo puke pretpostavke. Ništa od toga nije stvarno.”
„Od kada ti znaš da govoriš?”, pitam je.
Alisa ne odgovara.

NASMEJANA MAČKA


Zaštita podataka je zaštita žrtava - kada

se ljudi oslanjaju na anonimnost

Zaista. Alisa je trebalo da ostane kod kuće. Bila je to prokleto glupa ideja pratiti Belog Zeca do ovog mesta. Ovde su svi ludi, misli Alisa skidajući grančicu koja joj se prilepila za lice. Svi su ludi, a i ja s njima.
Telefon zazvoni. Trideset minuta posle dogovorenog vremena. Podešavam kursor i zatvaram sanduče elektronske pošte, simbol luka više ne svetli na ekranu.
„Halo, gospodine Balse”, kažem.
„Zdravo. Nadam se da vas ne zovem u nezgodno vreme, malo sam zakasnio.”
„Ne, nikako”, odgovaram. S obzirom na to da mi sagovornici iz hakerskih krugova ne persiraju, molim ga da učini isto.
„Želeo bih da ostanemo formalni”, kaže Bals suzdržano. „To mi je draže.”
Početak ovog intervjua pošao je naopako.
„Jao.”
„Šta se dogodilo?”, pita Kristijan Bals zabrinuto.
„Zario sam nokat u ruku zato što sam upropastio početak intervjua.”
„Niste”, reče on. „Ne brinite, niste krivi ni za šta. Doživeo sam loša iskustva i zato sam oprezan. Ne zamerite mi na tome. Recite mi nešto, nikada ne gasite modem?”
Ja: Zašto?
Bals: Zato što već danima koristite istu IP adresu. Ah, da ne zaboravim, vaš trenutni računar šesti je uređaj preko kojeg se povezujete na internet mrežu. IP adresa vašeg rutera je 192.168.0.1.
Ja:...
Bals: Detaljno sam pregledao imejlove koje ste mi poslali zbog intervjua. Reč je o Gugl mejlu. Vi ste klijent Vodafona, ranije ste koristili usluge Arkora i imate DSL.
Ja: Sve ste to zaključili sami?
Bals: Da.
Ja: Šta još znate o meni?
Bals: Šaljete imejlove uvek sa istog računara - i to laptopa (odgovor autora: da!). Na kompjuteru je instaliran Vindous 7, a vaš imejl program nije novijeg datuma i trebalo bi da ga ažurirate što pre.
Ja: Onda znate više od mene. Redovno ažuriram taj program. Kao i pretraživač.
Bals: Prema onome što ovde mogu da vidim i što bih mogao da zaključim na osnovu softvera, koristite pretraživač Mozila Fajerfoks i Akrobat Rider (čitač PDF fajlova). Kada bih se zainteresovao za vaš slučaj, poslao bih vam link internet stranice koju sam sam uredio. To bi vam pomoglo zato što ste novinar i razmenjujete informacije sa svojim izvorima koje zbog toga možete da dovedete u opasnost.
Ja: Ovo nije prikladan početak intervjua.
Bals: Zašto?
Ja: Zapravo jeste dobar početak razgovora, ali i nešto najsablasnije što mi se dosada dogodilo! Kako možete da špijunirate moj računar dok razgovaramo preko telefona? Jeste li mi hakovali kompjuter?
Bals: Nisam. Sve ovo saznao sam na osnovu podataka koje mi je vaš imejl program prosledio sa imejl adresom. Dobro, koristite šifrovane poruke, ali uprkos tome može se utvrditi s kim komunicirate i odakle to činite. Možda bi bilo bolje da koristite Tor.
Ja: Koristim Tor - samo sam napravio pauzu od šest dana!
Kristijan Bals je upravnik registrovanog udruženja „MOGIS - glas za žrtve zlostavljanja”. Kristijan se bori za prepoznavanje ovog ozbiljnog problema u politici i zaštitu žrtava seksualnog zlostavljanja. Postao je poznat pre nekoliko godina kada se borio protiv cenzure na internetu.
Ja: Da li koristite Tor?
Bals: Svakako. Vrlo često.
Ja: Zbog čega?
Bals: U političkim krugovima, u kojima politički aktivista mora da bude oprezan kada je reč o izjavama, anonimnost je dobrodošla. Kada, recimo, učestvujem u nekoj debati i kada želim da otkrijem ko je moj sagovornik važno je da on nikada ne sazna da sam posećivao njegovu stranicu. To bi mogao da utvrdi na osnovu moje IP adrese.
Ja: To zvuči kao da imate nečasne namere ili želite nešto da sakrijete...
Bals: Nije tako. Naime, osoba koja nešto istražuje ili nadzire duže vreme ne želi da bude odmah otkrivena - bilo da je reč o policajcima koji posećuju određenu internet stranicu ili o političkim aktivistima koji ne bi hteli da budu uhvaćeni. Dakle, to su osobe koje prikupljaju određene informacije. U prednosti ste ukoliko kao novinar ili običan građanin istražujete nešto i pritom ne ostavljate nikakve tragove za sobom.
Ja: U redu, ako je reč o novinarima. Ali ukoliko želim nešto da istražim u tajnosti. Kao običan građanin.
Bals: Svakako. Ukoliko ste depresivni ili imate zaraznu bolest i pritom tražite informacije na internetu. Da li biste želeli da se tih informacija domogne vaše osiguravajuće društvo?
Ja: To zvuči pomalo paranoično. Da li je dotle došlo?
Bals: Vidite. Često se govori o video-zapisima i snimcima zlostavljanja koji su dostupni na mreži Tor...
Ja: Tako je.
Bals:... a reč je o sledećem. Tor omogućava počiniocima ovog krivičnog dela da tajno razmenjuju takve sadržaje. Ali ova mreža istovremeno pomaže žrtvama da anonimno razmenjuju iskustva iz svoje prošlosti, i da razgovaraju o svojoj patnji i tome šta su preživele. Mogu da učine sve to a da ih niko ne prati na putu do kuće.
Ja: To zvuči kao i sve ostalo što sam čuo o ovoj mreži. Uvek je reč o progonjenima i disidentima. Sve su to hvalospevi koji pokazuju dobru stranu ove mreže.
Bals: Žrtve seksualnog nasilja ne žele da im se zbog prošlosti podsmevaju u javnosti. Dakle, ne žele da se bez njihovog odobrenja govori o zlostavljanju koje su preživele osim ukoliko nisu pristale da same posvedoče o tome.
Ja: Sasvim razumljivo.
Bals: Ali zakon o zaštiti podataka ne treba da štiti počinioce ovog zločina. Kada je reč o zlostavljanju dece, zakon o zaštiti podataka štiti žrtve.
Kristijan Bals bio je žrtva seksualnog zlostavljanja još kao dete. Preživeo je surove događaje. Zato ovo nisu prazne reči: danas se s članovima svog udruženja brine o žrtvama zlostavljanja. On nije nikakav savetnik, već se u političkom smislu zauzima za zaštitu žrtava i pomoć ugroženima. Kao i za to da takve osobe ne budu zaboravljene. „Kada takve osobe dođu kod nas”, kaže Bals, „moraju ponovo da se sete delića svoje prošlosti. Mi im ne pomažemo da zaleče svoje rane. Potrebni su nam politički aktivisti koji će se boriti za ostvarenje naših ciljeva.”
Problem tokom suočavanja sa prošlošću može da bude to što se takve osobe navikavaju na ulogu žrtve. „Dakle, imam dve mogućnosti”, smatra Bals. „Ili ću prihvatiti ulogu žrtve. Ili ću se boriti protiv toga. To je moje mišljenje. Ne želim više da budem žrtva.”
Ja: Kada kao žrtva kažem sebi sve ono što ste malopre spomenuli: život me nije mazio, uvek mi je zadavao bol i to će me pratiti i dalje - privlačim nesreću. Nikada neće biti bolje - shvatate li šta želim da kažem?
Bals: Svakako. Kada prihvatim ulogu žrtve i izjavim sve ono što ste naveli, izazvaću sažaljenje svoje okoline. I ništa više od toga.
Ja: To znači da ostajete žrtva.
Bals: Tačno. Ostajem žrtva, društvo me sažaljeva zato što su mi se dogodile užasne stvari, i ne dobijam ništa više osim sažaljenja. Okruženje, dakle društvo, vidi u meni oštećenu osobu. Koja ništa ne može da uradi sama. Koja zaslužuje sažaljenje. Ali mi ne zaslužujemo samo sažaljenje. Mi smo normalne osobe. I ako tako mislimo, ako se borimo za to i ako se zalažemo za drugačije ophođenje prema žrtvama zlostavljanja, nećemo osećati da nas društvo sažaljeva.
Ja: Zato što je ljudima čudno kada žrtva zlostavljanja nije krhka, nego se bori i želi da je gledaju kao normalno biće.
Bals: Tako je. Zato što mnoge osobe odbijaju da poveruju da žrtve mogu normalno da funkcionišu na mnogim životnim poljima.
U slobodno vreme Kristijan Bals ovladao je kompjuterskim veštinama. On je haker. Naravno, on nikada neće to potvrditi, kao ni Simon. Međutim, reč je o tome da svako ko nešto stvara, ko razmišlja o tome kako neki uređaj funkcioniše jeste haker. To je moje mišljenje. Između ostalog, i sam osećam da mi je Bals hakovao kompjuter.
Kristijan Bals kaže da je preživeo teška vremena. Trebalo bi mu verovati zato što je kao žrtva seksualnog nasilja i kao politički aktivista postao izuzetno oprezan - naročito kada je reč o izboru sagovornika, biranju pravih reči tokom govora i verodostojnosti priča koje je čuo od osoba u okruženju. Kristijan Bals ne veruje nikom. Radije bira da bude obavešten o svemu. Zato čita po čitav dan, bavi se politikom Evropske unije i prati napredak u tehnikama blogovanja. Bals je osoba koja ne može da se zadovolji jednostavnim odgovorom. Naime, to svakako ima veze sa osećanjem poverenja. A on nerado prihvata da veruje drugima.
Ja: Gospodine Balse, nerado vam postavljam ovo pitanje ali moram to da učinim. Da li ste kao dete bili žrtva seksualnog zlostavljanja?
Bals: Da. Slobodno me pitajte ono što vas zanima. Ionako sam sve to već javno ispričao.
Ja: Smatra se da žrtva često krivi sebe ili smatra da snosi deo krivice za ono što je doživela.
Bals: To je tačno.
Ja: Kako je to moguće?
Bals: Reč je o tome da ukoliko se takav čin dogodi unutar porodice, u to su upletene osobe od poverenja: otac koji leže u krevet pokraj svoje ćerke ili svog sina. Koji zloupotrebljava odnos poverenja. Majka koja sve to otkriva.
Ja: I zatvara oči pred onim što je videla!
Bals: Ponekad nije reč samo o odsustvu reakcije na zlostavljanje: neke majke, recimo, koriste svoju decu kako bi se oslobodile potreba svog supruga i našle malo mira.
Ja: Da li je istina da su žene bespomoćne žrtve koje nemaju nikakvu moć nad muškarcima?
Bals: Nikako. Postoje žene koje, recimo, koriste privlačnost svojih ćerki kako bi vezale nekog muškarca za sebe. Takođe je pogrešna tvrdnja da su najčešće žrtve silovanja i seksualnog zlostavljanja upravo devojčice. Kada je reč o deci predškolskog uzrasta, najčešće su zlostavljani dečaci. U svakom slučaju, odbacujem svaku tvrdnju koja u prvi plan stavlja samo zlostavljanje devojčica.
Ja: Zato što ste i sami preživeli tako nešto kao dečak?
Bals: Možda. Ali u ovom slučaju mislim na uopštenu sliku u javnosti.
Bals smatra da bismo morali da obratimo pažnju na neke pravne slučajeve. „Kada je reč o slučaju u kojem postoji više krivičnih dela ove vrste, istražuju se samo neka od njih kako bi sudija stekao uvid u čitav postupak. Predmeti ostalih slučajeva zlostavljanja čuvaće se u fasciklama u nekoj braon kutiji. Reči ću vam sledeće: najčešće se govori o zlostavljanim devojčicama zato što to odgovara slici koja se predstavlja javnosti. Reč je o tome da se nedovoljno govori o slučajevima seksualnog zlostavljanja dečaka.” To su najčešće mlađi dečaci koje zlostavljači biraju kako bi zadovoljili svoje seksualne potrebe. Slučaj Sebastijana Edatija, koji je navodno kupovao ovakvu vrstu filmova preko kanadskog ponuđača, pokazuje sledeće: dečaci su najčešći učesnici u filmovima seksualnog zlostavljanja koji se rasturaju na internetu.
Bals: Prvo, slučaj Edati šokirao je čitav svet. Važno je shvatiti da je osobe najjednostavnije i najpraktičnije diskreditovati ako poseduju takve vrste materijala. Kompjuterski klub Haos nije nas tek tako upozoravao na to da se takvim digitalnim dokazima ne može verovati - zato što oni mogu da budu podmetnuti nekoj osobi.
Ja: A drugo?
Bals: Drugo, slučaj Edati pokazuje kako osoba koja se zanima za takvu vrstu sadržaja gubi svaki uticaj u društvu. Kada sam se borio protiv cenzure na internetu, doživeo sam neobičnu situaciju o kojoj bih želeo da govorim: borio sam se protiv takve vrste cenzure kao žrtva zlostavljanja. Međutim, jedna od najmoćnijih organizacija za zaštitu dečjih prava činila je sve kako bi svojim argumentima uspela da sprovede ovu vrstu cenzure u Evropi. Na taj način bilo bi jednostavnije da se nakon toga čitava akcija proširi na Ameriku. Takav je bio plan.
Ja: Šta se potom dogodilo?
Bals: Ubrzo posle konferencije javno sam izneo svoje mišljenje i odmah mi je bio prosleđen link na Tviter nalogu. Toliko je bio skraćen da se sastojao od nekoliko slova, to obično činimo zato što su mnogi linkovi prilično dugački. Uglavnom, link je sadržao zahtev u kojem je pisalo „obavezno pročitati”.
Ja: A vi ste naravno kliknuli na njega.
Bals: Naravno. Tada uopšte nisam razmišljao ni o čemu. Link me je direktno prebacio na Gugl, koji je automatski otpočeo pretraživanje interneta u potrazi za fotografijama zlostavljanja. Naime, bilo je tako namešteno da je opcija neprikazivanja neprimerenih fotografija u rezultatima pretrage na Guglu bila isključena - ispalo je da sam sam tražio fotografije zlostavljanja na internetu. Odmah sam o tome obavestio kolege političare i napisao sam sve to na svom blogu - uhvatila me je panika da će se sve to iskoristiti protiv mene.
Ja: To je zapravo krivično delo?
Bals: Da. Često čujem sledeće: „Svaka žrtva na kraju postane zlostavljač.” To je toliko uopštena izjava, besmislica koja duboko povređuje. Ali to je mišljenje javnosti.
Ja: Odakle potiče taj link?
Bals: To nikada nisam saznao. Obaveštenje koje je došlo uz link nestalo je posle izvesnog vremena. Verovatno ga je neko izbrisao. Nemam pojma. Od tada sam postao izuzetno nepoverljiv. Ne bi bio prvi put da se neka osoba javno diskredituje zbog materijala seksualnog sadržaja. Ali prikačiti tako nešto žrtvi seksualnog zlostavljanja i izrežirati tako kao da je ona tragala za takvom vrstom materijala na internetu zaista je podmuklo.
Setih se dokumenata tajnih službi koje sam video - mada, nikako ne verujem da su one odgovorne za tako nešto, jer kada bi tajne službe prisile određenoj osobi posedovanje takve vrste seksualnog sadržaja, šta bi tek učinili neki moćniji igrači? Kao što su veliki lobiji i PR mašinerija. Ova strategija nije svojstvena samo tajnim službama. Odjednom pomislih na sudski proces koji preti Džulijanu Asanžu: sumnja da je sijovao dve žene u Švedskoj. Činjenica je da silovatelj gubi svaki uticaj u društvu. Čak i onda kada nije pravosnažno optužen.
Ja: Gospodine Balse, malopre ste govorili o poverenju - o poverenju koje blisko okruženje ima u zlostavljača. Možemo li da razgovaramo o tome?
Bals: Najgore od svega jeste to što okruženje ne reaguje na zlostavljanja. To se dogodilo i u mom slučaju. Reč je o čoveku koji se brinuo o meni i uvek mi je kuvao tursku kafu. Često bih mu zakucao na vrata. Zvao me je k sebi i ja sam pristajao da uđem unutra. Niko se nije zapitao šta taj čovek radi s decom u kući. Ni komšije ni roditelji.
Ja: Šta je taj muškarac činio deci?
Bals: Seksualno nas je zlostavljao. A komšije koje su sigurno nešto čule ili videle nisu se usudile da se umešaju niti su se zapitale šta se to događa. Niko se nije usudio da reaguje.
Ja: Vratimo se još jednom na osećanje krivice - dakle, žrtva će u nekom trenutku osećati da snosi deo krivice za ono što se dogodilo. Kako dolazi do toga?
Bals: Zlostavljač, ili zlostavljačica, koji ga seksualno iskorišćava najpre gradi odnos pun poverenja s detetom jer ne želi da iko sazna o njegovim sklonostima i namerama. Zlostavljači najčešće shvate da je pogrešno sve što čine. Oni se najpre brinu o detetu, nežno mu se obraćaju. Deci se dopada kada im neko posvećuje vreme. Naročito kada ste dete o kojem se niko ne brine. Onda neko takav najpre legne pokraj deteta u krevet. Potom se pribije uz njega i počne da ga dodiruje. Zatim nastavlja dalje. Nikada ne zaboravite da je zlostavljač najčešće otac, majka ili bliska osoba u koje dete ima poverenja. Nikada nije reč o nepoznatoj osobi.
Ja: To čini čitav slučaj još težim.
Bals: Ovde postoji još nešto prilično zastrašujuće - posle takvog čina otac obično počne da plače. Da sažaljeva sebe. Da govori kako nije želeo da to učini. Da je loša osoba. Sada će sigurno ići u zatvor. A nijedno dete svakako ne želi da mu otac završi u zatvoru. Možda ćete poželeti da ga utešite govoreći mu kako nije loš čovek i kako to i nije bilo tako strašno. Možda ćete samo želeti da ga zaštitite od odlaska u zatvor. Tada počinje da se javlja osećanje krivice jer ste učestvovali u svemu tome. Zato prećutkujete sve ono što vam je zlostavljač učinio. Roditelji i učitelji savetuju deci da kažu „ne” takvom činu. Ali reći „ne” nije tako jednostavno i ne znači ništa ukoliko ne postoji neko ko će čuti tu reč - ili ko će je uvažiti.
Sve žrtve koje se okupljaju u udruženju MOGIS sigurno su čule na hiljade takvih priča. I to u različitim varijantama. Bals smatra da je za takve osobe najvažnije da mogu da se obrate nekom u koga imaju poverenja. Ali takve priče niko neće pisati u GMX imejlu. Zato što će ih pročitati i vaš provajder. A ono što takve osobe žele da ispričaju poverljivoj osobi suviše je škakljivo. „Dakle, ni u kom slučaju ne biste želeli da neko sazna sadržaj vašeg imejla”, smatra Bals. Zato na mreži Tor postoje pričaonice koje ne koriste samo trgovci narkoticima, već i žrtve zlostavljanja koje žele da ostanu anonimne i diskretne. Izjava: „Nemam šta da krijem”, predstavlja privilegiju. „Onih koji nisu doživeli traumu”, reče informatičar.
Bals: Zato su istražni organi zainteresovani za CDR (Call Detail Records) podatke, tj. zapis i analizu detalja o pojedinim pozivima. To je uobičajena procedura. Podaci se analiziraju automatski. Međutim, analiza sadržaja imejlova zahteva više truda. Kao što smo videli u primeru vaše imejl adrese, i ovde možemo da utvrdimo da se osoba, recimo, obratila organizaciji za zaštitu žrtava zlostavljanja. Šta to znači? Takvi naizgled nebitni podaci odaju mnogo toga. Trebalo bi takvu informaciju uzeti u obzir tokom istražnog postupka. Mreža Tor ima sposobne administratore. Oni nesvesno podstiču sajtove na kojima se rastura dečja pornografija i Silk Road. Ponuđači takve vrste sadržaja ne bi mogli ništa bez informatičkih stručnjaka. Siguran sam da bi udruženim snagama mogli da resimo takve teške slučajeve.
Ja: Dakle smatrate da je vođenje istražnog postupka moguće za one slučajeve koji su se dogodili tokom anonimnog surfovanja na mreži Tor?
Bals: Siguran sam u to. Takve slučajeve ne smemo da zanemarujemo. Mnogi smatraju da je bolje zanemarivati problem koji vas muči nego suočiti se s njim. Zlostavljanje dece postoji. I to je dovoljno reći. Putevi rasturanja dečje pornografije su nebitni. Moramo se boriti s problemom, a ne sa simptomima. Smatram da internet nema nikakve veze sa slučajevima zlostavljanja dece. S obzirom na to da su se fotografije zlostavljanja dece pojavile na internetu, mnogi smatraju da je internet jedini krivac. Pošto ne želite da imate nikakve veze s tim, smatrate da je najbolje zabraniti rad Tora. Ljudi žele da se drže dalje od takvih problema i da ih potisnu iz svojih života. Ali takve filmove nije stvorio internet. Oni su snimljeni u stvarnom svetu. I to je ono što bi trebalo sprečiti.
Kristijan Bals objasnio mi je da sam ga razotkrio pomoću podataka koje sam mu prosledio. Otkrio sam da je razgovarao sa jednim novinarom. Ali da li se iz toga može saznati koliko često je to činio, do koje mere mi se poverio i U koje vreme? Da li mi je prosledio poverljive informacije ili nije umnogome zavisi od vrste imejla. Ovi podaci ne sadrže tajni ključ. Šifrovan je samo sadržaj imejla. Zato bi bilo prikladno kada bi takve škakljive ili lične podatke drugih osoba koje nam dospeju u ruke držali dalje od očiju javnosti.
Bals: Zato je potrebno da ostanemo anonimni. Naime, moguće je da smo obojica trenutno pod nadzorom. Vi, zapravo, pišete knjigu i dolazite u kontakt sa najvećim kompjuterskim genijima. I to kratko nakon Snoudenovog slučaja. Tako počinje da se gradi zatvoreni krug osoba od kojih će se jedna naći na crnoj listi. Zatim ćemo svi biti na toj listi. Vi. Kao i vaši prijatelji. Iako samo razgovarate o građenju kuće ili prevozu.
Ja: To zvuči prilično paranoično. Kako onda da se zaštitimo od toga?
Bals: Mreža Tor nije dovoljna. Tehniku mreže Tor potrebno je kombinovati sa potpunom enkripcijom korisničkih poruka (end-to-end encryption). Zato što izlazni čvor mreže Tor može biti zloupotrebljen.
Ja: Baš lepo.
Bals: Šta to?
Ja: Mislio sam da sam završio sa svim tim. A sada saznajem da postoji još jedno „ali”. Osećam se kao Alisa koja je zagrizla drugi kolačić. I postala još manja.
Bals: Tako vam je to.
Ja: Da li je tokom svakog poverljivog razgovora u nekoj prostoriji potrebno ugasiti mobilni telefon?
Bals: Prvo što moram da pomenem jeste to da takvim potezom šaljete jasan signal da možda kujete neku zaveru ili da činite nešto u tajnosti, a najvažnija od svega jeste činjenica da vas gašenje mobilnog telefona neće zaštititi. Podacima u vašem smartfonu može se manipulisati i onda kada su ugašeni. Većina ljudi ne gasi mobilni telefon dok se puni. Pored toga, postoji i opcija noćnog režima rada android telefona.
Ja: To znači da je mobilni telefon u stanju mirovanja.
Bals: Kada kupite mobilni telefon i izvadite ga iz kutije, obratite pažnju na to koliko mu je potrebno vremena da se ugasi. Tada je baterija zaista ispražnjena. Zatim uporedite to vreme sa onim koje mu je potrebno da bi se upalio i uočićete da taj postupak kraće traje. To je neverovatno. Mobilni telefoni mogu odati mesto na kojem se nalazimo.
Ja: Da li nas mogu prisluškivati pomoću mikrofona u telefonu?
Bals: Teoretski mogu. Moderni mobilni telefoni imaju posebne softvere za prepoznavanje glasa koji beleže glasovne naredbe čak i kada je telefon ugašen.
Ja: Znači li to da nam je takav napredak u tehnologiji dostupan samo zato što neko želi da prisluškuje naše razgovore?
Bals: Nije o tome reč, ovu vrstu usluge zahtevali su kupci. Naime, želimo da nam budilnik na telefonu zazvoni čak i onda kada je on isključen.
Ja: Dakle, ništa ne dobijamo ukoliko isključimo telefon.
Bals: Isključivanje mobilnog telefona ništa ne rešava. Ukoliko neko zaista želi da vas prisluškuje, nećete ga sprečiti u tome.
Kada je reč o snimcima zlostavljanja, mreža Tor ne predstavlja ni blagoslov ni kletvu. Pre bih rekao da je ova vrsta mreže blagoslov, kaže Kristijan Bals. Naime, psihološka i medicinska savetovanja preko interneta zahtevaju strogu diskreciju i anonimnost. Postoje forumi na kojima možete izneti svoje lične probleme ili probleme zavisnosti od narkotika, zatim forumi na kojima roditelji postavljaju pitanja o problemima u vaspitanju dece, i anonimne pričaonice na kojima se traže zdravstveni saveti. Istina je da mreža Tor neće rešiti njihove probleme koji su previše složeni, ali, kao što je Kristijan Bals rekao, anonimnost ostaje najvažnija stavka takvog privatnog savetovanja na mreži.
Dakle, danas je teško izvesti razmenu ilegalnih podataka preko mreže Tor (mreža je izuzetno spora i niko vam ne garantuje potpunu anonimnost). Najzad, nikada ne znate ko se krije na drugoj strani. Agenti tajne službe, luđaci, pouzdani partneri ili pravi prijatelj.
Dakle, u tome leži smisao Tora. Ovde ne ostavljate podatke za sobom, tajne službe ne znaju s kim ste upravo razgovarali. Pristup takvoj vrsti podataka nije moguć samo ukoliko se držite svih pravila, ukoliko gasite pozadinske programe tokom surfovanja i koristite program Tails. Komunikacija je zaštićena, možete da posećujete internet stranice a da ne ostavljate nikakav trag iza sebe. Onima što bi želeli da zloupotrebe vaše podatke zatvarate vrata pred nosom i učtivo ih molite da napuste ovo mesto. Sve to izuzetno je korisno. Možemo reći da Tor nudi pouzdanu zaštitu. Ne treba da nas čudi što se na ovom mestu okupljaju osobe različitih interesovanja koje možemo sresti i u stvarnom svetu.
Diter Kohajm objasnio mi je da istragu protiv onih koji vode projekat Tor može da pokrene samo ukoliko budu upleteni u rasturanje i reklamiranje zabranjenog materijala - oni to svakako neće učiniti. Sve sam bliži odgovoru. Mreža Tor ne predstavlja nikakav problem. Tor je izazov koji se ne može odrediti kao nešto loše. Kristijan Bals otvorio mi je oči. Šta bi trebalo da učinim ako me neka druga osoba bude prisluškivala onako kako mi je malopre pokazao? Tada zaštita podataka znači mnogo više. To nije samo zaštita od neke apstraktne tajne službe s kojom kao običan građanin nikad ne biste došli u dodir, već i zaštita od kriminalnih hakera i prevaranata. S obzirom na to da IP adresa računara može da otkrije vaše mesto prebivališta, i to u milimetar, znači da nisu ostvareni ni najmanji uslovi privatnosti u sajber svetu. Naime, u stvarnom svetu nepoznatoj osobi nikada nećete reći gde živite. Tor stavlja zabranu na takve podatke.
A Kristijan Bals! On je zapravo Nasmejani Mačak iz Alise u zemlji čuda - on mi je otkrio prolaz kroz šumu. Otvorio mi je oči. Tor ne predstavlja samo zaštitu od tajnih službi. Ukoliko želite diskreciju, mreža Tor korisna je i za ličnu upotrebu.
Alisa (stidljivo): Možete li da mi kažete kojim putem bi sada trebalo da krenem?
Nasmejani Mačak (smešeći se): Zavisi od toga kuda bi želela da ideš...
Alisa (jecajući): Sve mi je jedno. Samo da izađem iz ove šume.
Nasmejani Mačak: Oh, uspećeš, siguran sam u to. Samo se plašim da ćeš morati dugo da pešačiš. U ovom pravcu naići ćeš ponovo na Šeširdžiju (savija se ka njoj). A na onoj strani ćeš... (zamahnu u drugom pravcu) sresti Martovskog Kunića. Poseti koga god želiš. Obojica su ludi.
Alisa: Ali ne želim više da se družim s luđacima. Želim da idem kući.
Nasmejani Mačak: Oh, to ne možeš da promeniš. Znaš, ovde smo svi ludi. Ja. Šeširdžija. I ti si luda.
Alisa: Otkud znate da sam luda?
Nasmejani Mačak (otvara vrata u drvetu na čijoj grani je sedeo): To je očigledno, inače ne bi dospela ovamo.

VOJSKA OD ŠPILA KARATA


Kada nedužne osobe izgube život:

disidenti i rat koji se vodi na mreži

Alisa se najpre čudila iznenadnom obrtu situacije: vrata u drveću koja se otvaraju granom kao kalauzom, Zaista zadivljujuće. Kada je prošla kroz njih, osetila je na sebi zrake sunca posle dužeg vremena. Okružena zelenim žbunjem. Čula je četiri karte za igranje kako pevaju divnu pesmu bojeći bele ruže u crveno. „Zdravo”, reče Alisa. Ali gospoda se nisu okrenula, zbog čega im se Alisa oprezno približavala.
Moje sledeće pitanje glasi: šta se događa s osobama poput Snoudena i koliko je Tor zapravo siguran za one koji takvoj vrsti tehnike moraju da povere svoj život? Da li to uopšte neko čini? I ko su ti izgnanici koje niko ne poznaje i za koje se kaže da imaju preča posla nego da odgovaraju na pitanja novinara? Sve je to razumljivo, međutim da nije postojanje navodnih disidenata o kojima svi pričaju zapravo opravdanje za pokretanje ovakve mreže. Jer možda nema mnogo onih kojima je zaista potrebna tehnika koja pruža anonimnost. Možda je to samo izgovor: vidite nas, dobro smo. Podržavamo disidente. S obzirom na to da niko ne može da utvrdi identitet ovih disidenata, koji se navodno drži u tajnosti, počinjem da se pitam da li je čitava priča velika laž: možda ovi ljudi zaista postoje, možda je samo reč o petorici muškaraca koji se kriju od zle maćehe. Zaista ne znam. Dokle god ne budem video nekog od njih, neću verovati u ovu priču.
Sležem ramenima i refleksno se okrećem posmatrajući red koji se otegao iza mene: „Želiš li da putuješ prvom klasom?”, pitam Alisu i, pošto ne dobijam nikakav odgovor, kupujem kartu za Berlin. „Tebi neću kupiti ništa”, govorim Nasmejanom Mačku mašući kažiprstom. „Nažalost, moraćeš da ostaneš ovde.” Zatim se progurah kroz gužvu i uđoh u voz. Za mnom se zatvoriše vrata kao vrata drveta u zemlji čuda. Sunce.
Dok je Alisa kružila oko žbuna, iznenada je začula glasove. „Tako je, Petice! Prebaci krivicu na druge!”
„A tebi bi bilo bolje da se smiriš”, reče drugi glas. „Juče sam čuo Kraljicu kako kaže da će ti odrubiti glavu!”
„Zašto?”, upita onaj koji se prvi oglasio.
„To te se ne tiče.”
„Hej, vi tamo”, povika Alisa i skoči što je više mogla kako bi kartama koje su bojile ruže skrenula pažnju na sebe. „Ko je to?”, zapitaše se karte i pogledaše se iznenađeno. „Ja sam Alisa”, reče devojčica i nakloni se. „A vi?”, upitala ih je učtivo istog trena. „Mi smo vojska njenog veličanstva”, reče jedna karta dok ju je druga lukavo povukla u stranu i namignula joj. „Šta radite tu?”, prozbori Alisa pokazujući na ružičnjak. „Bojimo ruže u crveno”, odgovara izbledela karta koja je stajala u pozadini.
Čudno, pomisli Alisa. Vojnici od špila karata. Gde uopšte postoji tako nešto?
Bar je prilično mračan. Iz uske pukotine na vratima poče da se širi dim cigarete do prednjeg dela kafea gde su se nalazile stolice i četvorougaoni stolovi. Zidovi su ukrašeni starim slikama. Posterima. Gomila starih knjiga poznatih autora stoji na policama. Tu je i stona lampa sa zelenim abažurom koji izgleda kao da ga je doneo sam Oto fon Bizmark.
Štefan Urbah ne uklapa se potpuno u ovu sliku. Ofarbana kosa, pirsing, antikonformista. Bar izgleda tako kao da se u njemu sastaju obični ljudi koji vode prilično dosadne živote. Ali izgled često može da nas prevari.
„Jedno bezalkoholno pivo”, reče Štefan Urbah i nasmeja se. On je izabrao ovaj bar u kojem će mi dati intervju i očigledno je da se u njemu oseća prijatno. „Činjenica je da više ne cenim novinare”, reče stavljajući ruke na sto. Štefan Urbah postao je zvezda. Nije očekivao takvu medijsku slavu. „Sa njom je došla i hrpa pitanja za kratko vreme”, nastavio je blago kriveći glavu. „To zna da bude izuzetno dosadno. Naročito ukoliko je reč o istim pitanjima i pričama.”
Ja: Zašto ste pristali na ovaj intervju?
Urbah: Zato što mi se vaša ideja čini izuzetnom. Smatram da je veoma korisno napisati knjigu o mreži Tor koja će biti dobro osmišljena i koja neće biti ogromna.
Ja: Zašto tako mislite?
Urbah: Zar ne znate zašto?
Ja: Recimo da znam, ali da želim da to čujem iz vaših usta?
Urbah: Možda ćete i čuti ukoliko dobijem još jedno bezalkoholno pivo.
Ja: Prilično sam dobar u podmićivanju. Nudim vam dva bezalkoholna piva, možda i neko alkoholno – ili koktele i plaćenu vožnju taksijem do kuće.
Urbah: Bezalkoholno pivo biće sasvim dovoljno. To više volim.
Ja: Odlično, dogovorili smo se. Zašto je ova knjiga tako važna?
Urbah: Zato što ljudi ne obraćaju pažnju na to šta se ovde događa. Mislim u informatičkoj oblasti. Možda je sve to previše složeno i suvoparno. Ali posle Snoudena čini se da više niko nije zainteresovan za pravu istinu, ovde se ništa ne događa. Ljudi jednostavno prelaze s teme na temu i vraćaju se svojim dnevnim obavezama. To me užasno nervira.
Štefan Urbah, poznat pod pseudonimima tomate (paradajz) i herurbah (gospodin Urbah), napisanim malim slovima, obučeni je bankar. Pre toga studirao je nemački jezik i istoriju, opredelivši se za poziv profesora. Čini se kao da se to dogodilo pre sto godina. Naime, Urbah je zbog loše finansijske situacije bio prinuđen da studentski život zameni životom bankara. Tako je zaobilaznim putem dospeo u IT sektor.
Haker i aktivista dospeo je u žižu javnosti zbog jednog važnog događaja - naime, Urbahova aktivistička grupa Telekomiks učestvovala je u arapskom proleću. I direktno se suprotstavljala režimu Hosnija Mubaraka, nekadašnjeg predsednika Egipta. Njegova tehnička podrška u vidu modema koji je koristio u Egiptu izložena je u Tehničkom muzeju u Berlinu od 2015. godine. Danas Urbah izjavljuje sledeće: „Sloboda jednog društva poznaje se po slobodi mreže - dakle, dostupnosti interneta, struje, gasa i vode. Zbog događaja u Egiptu Urbah je postao nemački heroj preko noći i doživeo je svetsku slavu.
Ja: Šta se to tačno dogodilo, kako ste postali poznati?
Urbah (ispija gutljaj): Kada je Mubarak zbog postojećih protesta izveo takozvani Kill-Switch i preko noći ugasio internet u čitavom Egiptu, u Berlinu smo pomislili sledeće: ovako više neće moći!
Ja: Poput Robina Huda.
Urbah: Pa, da. Tako nekako. Samo što smo mi sve to izveli u stvarnom životu, imali smo mnogo kontakata i prijatelja koji su nas obaveštavali s mesta događanja. Smatrali smo, ukoliko možemo nešto da učinimo za ovaj narod, učinićemo to smesta. Gašenje interneta predstavljalo je objavu rata egipatskom narodu, opoziciji, našem mišljenju, nama. To nismo mogli da dozvolimo.
Ja: Šta ste učinili sa svojom grupom „Telekomiks?“
Urbah: Najpre smo ispitali da li IP adresa i dalje reaguje, ali nismo mogli da je registrujemo. Bila je izgubljena. Tada smo shvatili da je Mubarak ugasio internet. Sve je nestalo kao rukom odneto. Onda smo počeli da se pripremamo za kontranapad.
Ja: Kul. Kako ste to učinili?
Urbah: Uzeli smo stari modem iz ormara, dakle predmet iz kamenog doba, i priključili ga na moj računar. Zatim smo ga tako podesili da njegov pristupni kod može da koristi i neko izvan naše države - taj kod poslali smo faksom u Egipat.
Ja: A ko je dobio taj kod?
Urbah: Opozicija, prijatelji, poznanici.
Posle nekoliko minuta Egipat je uzvratio poruku. „Odmah smo čuli neko krckanje u modemu”, reče Urbah. Dakle, to je znak da koriste ovu mrežu. „Doduše ova veza jeste prilično spora”, pomislio je. „Ali je dovoljna.” Zajedno sa mnogim manjim provajderima grupa Telekomiks održavala je ovu mrežu kako bi ljudima u Egiptu omogućila pristup internetu. Ova akcija trajala je sve dok je trajao Mubarakov Kill-Switch.
Ja: Još jedno bezalkoholno pivo za gospodina!
Urbah: Odmah smo stupili u vezu sa novinarima.
Ja: Sa novinarima u Egiptu?
Urbah: Ne, sa novinarima ovde. Kako bi ponovo mogli da razgovaraju sa svojim kolegama koji su se nalazili u žiži događaja, kako bi imali izvor koji će im opisati stvarno stanje u Egiptu. Koji će im ispričati šta se upravo dogodilo.
Ja: Kakvu ulogu je imala mreža Tor u svemu tome?
Urbah: Kako bismo zaštitili te osobe i sebe, svaki poziv koji je dolazio s ove linije, radi važnog razgovora ili davanja nekog intervjua, vodio se preko Tora.
Ja: Ali to je sigurno bilo sporo?
Urbah: Tako je. Ali takav postupak bio je neophodan kako bismo zaštitili osobe u Egiptu i sebe. Nisam mogao odmah da postavim kompletnu virtuelnu privatnu mrežu na računar. A tada smo morali brzo da reagujemo.
Posle četiri do pet dana akcija je bila završena. „Mladić iz Egipta napisao mi je”, seća se Urbah, „da je zahvaljujući našoj akciji mogao da javi roditeljima da je živ. Da je sve u redu”, reče. „Gašenje interneta predstavlja objavu rata”, smatra haker. „To je kao kada biste građanima uskratili vodu.” A to je nešto što zaista ne možemo da dopuštamo.
Urbah: Pomenimo i one osobe koje su poginule zato što se nisu zaštitile tokom komunikacije.
Ja: Da. Mnogi kažu...
Urbah: Šta to?
Ja: Da izgnanici uvek koriste Deep Web.
Urbah: Dali vi to činite? Naime, Tor je dostupan svima i lako ga je instalirati.
Ja: Da, tako kažu.
Urbah: Učestvovao sam na jednoj video-konferenciji o Toru. Slične akcije sprovodili smo i u Siriji. U jednom takvom video-razgovoru upucali su mi sagovornika pred kamerom.
Ja: Zaista?
Urbah: Razgovarali smo kada su se u pozadini iznenada začuli glasovi dok je neko razvaljivao vrata. Tada su ga ubili Asadovi vojnici. Kao životinju. Mahali su nam u kameru pokazujući nam da je mrtav!
Štefan Urbah imao je još jednu molbu dok smo čekali da nam donesu račun. „Molim vas upišite sledeće u svoju beležnicu: iako smo aktivni na području Irana, Egipta, Sirije ili Libije, ne znači da smo izuzetni Evropljani koji Arapima pružaju mogućnost korišćenja interneta. Niti im pomažemo zato što su bespomoćni. Poludim kada tako nešto čujem na vestima. Uvek ispada da heroji bele rase spasavaju divljake. Naime, ne činimo sve to samo za ljude koji žive na tim područjima. To činima zato što ne želimo da prihvatimo takvu situaciju. Činimo to za nas. A kada vam nešto smeta, tome morate da se suprotstavite. Retke su osobe koje se tako ponašaju”, reče Urbah, sleže ramenima i stavi cigaretu u usta.
„Eto, sada imate i disidente”, promrmlja on i ležerno pređe na drugu stranu ulice. „Mnogo sreće s knjigom”, reče. „Važno je da završite započeto. Osobe poput Edvarda Snoudena i Bredlija Meninga reskirale su sve zbog nas. Izuzetno su hrabre. To moramo da cenimo. Slobodu moramo braniti!”
„Zar vas nije strah što o tome pričate nasred ulice”, uzvraćam mu. „Pomislite na službu koja nas prisluškuje a čije ime se sastoji od tri slova!”
„Američka ruka ne doseže svuda, to smo zaključili iz azila u Moskvi”, odgovori Urbah, podiže ruku u znak pozdrava i povuče dim cigarete. „Zbog svojih akcija dobili smo dosta olakšica u Zapadnom svetu. Jer bilo je u trendu boriti se protiv Asada i Mubaraka. U očima Amera mi smo stali na pravu stranu, za razliku od Snoudena, ako shvatate šta hoću da kažem.”
„Ne biste tako govorili da sedite u vojnom zatvoru u Gvantanamu”, rekoh.
„Ne brinite. Herojima ne možete odseći krila. To ne može učiniti nijedna vlada! Zato mogu da kažem šta god poželim.” Zatim je nestao na stanici metroa, a ja sam se zamišljen vratio nazad.
„Zašto bojite ruže u crveno?”, upita Alisa vojnike od karata. „Zato što smo slučajno zasadili bele ruže”, odgovori jedan od njih prelazeći četkicom preko latica. „Pa šta”, reče Alisa. „I bela boja je lepa “
Karte ljutito odmahnuše glavama. „Oh, nikako, mala gospođice. Ruže moraju da budu crvene. To je želja njenog veličanstva.” Alisa srdito stavi ruke na bokove. „Ali to je budalaština”, reče. „To je samo boja - šta bi se dogodilo ukoliko ruže ne bi bile crvene?”
Karte se pogledaše zaprepašćeno, dok je jedna od njih ćutke umakala četkicu u kofu s farbom. „Tada bi nam, mlada damo, odrubili glavu”, dodadoše. „Njeno veličanstvo obezglavilo bi svakog od nas”, reče drhtavim glasom jedna od karata u pozadini. Alisa najpre nije mogla da poveruje u to, jer tamo odakle ona dolazi nikoga ne bi obezglavili zbog nekoliko ruža. „Njeno veličanstvo će to učiniti”, rekoše karte uglas, a ona koja je stajala u pozadini tužno dodade: „Rekla bi: odrubite im glavu!” Pritom od straha proli crvenu farbu kao da je potekla krv.
Ova priča uklapa se u moju knjigu, pomislih. Živimo u povlašćenom svetu. Kada se sledeći put budemo žalili, setimo se kako žive drugi ljudi. U diktatorskom režimu. Kada mi je Štefan Urbah ispričao ovu priču - naročito onaj deo s ubistvom - osetio sam kako mi se hladnoća širi niz leđa. Tako nešto ne bismo mogli ni da zamislimo. Dok su farbali ruže, vojnici su zaštitili živicu u Kraljičinoj bašti. Toliko je visoka da Kraljica iz svoje palate nije mogla da vidi kojom su brzinom njeni podanici obojili sve ruže, kako ne bi izgubili glavu. I mreža Tor predstavlja neku vrstu žive ograde. Ona štiti bespomoćne osobe od nemilosrdnih i nepredvidivih državnih moćnika. Kada Kraljica ne bi bila izmišljen lik već pravi diktator na vlasti, tada bi Tor tj. živica spasavala živote nedužnih osoba.
„Dođi, Alisa”, kažem pokazujući joj put. „Još malo i stižemo do palate. Možda će neko tamo moći da nam kaže kako da izađemo iz ovog sveta.” Alisa je još neko vreme posmatrala ruže koje su vojnici nastavili da boje u crveno. Zatim se okrenula i nastavila da hoda duž živice ka horizontu.

U KRALJIČINOM VRTU


Vikiliks i uzbunjivači: koliko je Tor siguran?

„Vinfride”, reče starac dugih brkova, u prugastom džemperu, koji je sedeo preko puta mene munuvši drugog starca retke kose u rebra. „Mislio sam da gledaš MDR.” Muškarac prekriven staračkim flekama po licu, koje su ličile na pege od sunca, i jedva da je imao nešto kose na glavi, nije izustio nijednu reč. Drhtava ruka počivala mu je na štapu. Posmatrao je prijatelja kroz stakla naočara za sunce, pitajući ga: „Vinfride, zar nisi ti taj koji prati MDR?”
Nema odgovora.
Često ostajemo bez odgovora. Istraživao sam Vikiliks, uzalud sam pisao Džonu Gecu i Georgu Maskolu. U javnosti kažu da svi oni koriste Tor. Svi. U svom istraživanju nisam došao ni do jednog drugog zaključka. To je najjednostavniji put koji vam pruža anonimnost, mreža koja znači mnogo više od platformi za izgubljene duše na kojima se prodaje droga i rastura pornografski sadržaj.
Zajedno sa Alisom uputio sam se ka Danijelu Domšajtu Bergu, bivšem glasnogovorniku Vikiliksa i vrsnom ekspertu za Tor. Već je poznato da se Danijel posvađao sa Džulijanom Asanžom. Zanemariću tu činjenicu. Mislim da je taj sukob u mišljenju previše „napumpan” u javnosti. Ja u to ne verujem. Dogovorili smo se da stare priče ostanu u prošlosti; zato ću ga pitati koliko je mreža Tor zaista sigurna i neću dirati rane prošlih dana.
Pred prozorom mi se ukaza predivan pejzaž Brandenburga obasjan suncem prvog lepog dana ove godine. I životinje su ovde dobrog ukusa čim su se vukovi vratili u ovu oblast. Da sam vuk, došao bih u Brandenburg. Možda zato što sam odrastao na selu. Oba starca preko puta mene već su skinula svoje jakne.
Čovek u prugastom džemperu: Vinfride (gura ga), da li na MDR-u još prenose istorijske emisije.
Starac: Da, zašto pitaš...
Čovek u prugastom džemperu: Vinfride, nećeš poverovati u to, ali u prošlom serijalu rekli su da su Rusi posedovali MIG-ove sa nuklearnom bombom.
Starac: Ko, MDR?
Čovek u prugastom džemperu: Rusi, Vinfride...
Starac: A, tako.
Čovek u prugastom džemperu (znatiželjno posmatra)
Starac: Šta su imali?
Čovek u prugastom džemperu: MIG-ove sa nuklearnim bombama, Vinfride. Borbene avione sa atomskim reaktorima!
Starac: Aha.
Čovek u prugastom džemperu: Zamisli tako nešto. U Fogelzangu!
Starac:...
Čovek u prugastom džemperu: Atomsko oružje postoji i ovde, kaže MDR. Kod nas, Vinfride. U samom Fogelzangu!
Danijel Domšajt Berg živi sa svojom ženom Anke na selu, u beloj kući u gradskom stilu i raskošnom ambijentu. Unutrašnjost kuće je neverovatno udobna. Moja učiteljica iz osnovne škole živela je u sličnoj kući - kada jednom kročite u nju, iz nekog razloga poželite da tu i prespavate. Mislim da to ima veze sa načinom seoskog života i enterijerom kuće.
Informatičar me je pokupio na železničkoj stanici koja se nalazi ispred njegove kuće. Otkopčana košulja, ležerne pantalone. Gusta brada. Ličio je na šumara ili drvoseču. Kosa mu je bila duža nego ona na fotografijama koje sam pronašao. Možda se šiša samo onda kada mora da prisustvuje konferencijama i da drži govore, a zatim pušta kosu kada je kod kuće. Ne znam.
Domšajt Berg: Zdravo! Da li je put prošao kako treba?
Ja: Jeste, hvala. Da li ste znali da su Rusi posedovali MIG-ove sa atomskim reaktorima i to u Fogelzangu?
Domšajt Berg: Zaista?
Ja: Izgleda da je tako. Javili su na MDR-u. Tako tvrde dva starca koja su sedela pored mene u vozu.
Domšajt Berg: Zvuči zanimljivo. Zašto to više ne prave?
Ja: Šta to?
Domšajt Berg: Takve MIG-ove.
Ja: Ne znam. Možda se takvi avioni često ruše. Ili su previše skupi. Možda je u tajnosti nastavljeno s njihovom proizvodnjom u nekoj vojnoj bazi u pustinji.
Domšajt Berg: Moguće je.
Ja: A možda su oba starca tajni agenti koji treba da nas uvere u to da tako nešto tehnički nije izvodljivo.
Nepoznati muškarac (maše rukom): Zdravo!
Domšajt Berg: Zdravo!
Nepoznati muškarac: Sve sam ostavio u hodniku, nadam se da je to u redu.
Domšajt Berg: Odlično. Hvala.
Na kamenim stepenicama u hodniku stajali su raštrkani sanduci: organski proizvodi, meso (možda but jelena) i kutija puna organskog povrća. Neko bi pomislio da Domšajt vodi manji restoran. „Naručujemo samo regionalne proizvode”, reče Domšajt Berg. „Prednost života na selu”, dodade češući gustu crnu bradu. „Ovde je sve kvalitetno a poznajemo i meštane.”
„Još jedna prednost seoskog života”, rekoh. Tajac. Danijel podiže jedan od sanduka uvis i unese ga u kuhinju. „Kakav mir.” Nemo sam stajao pokraj ostalih sanduka. „Da li da ponesem neki od njih?” „Ne treba. Ali možete doneti taj čaj.”
Anke Domšajt Berg stajala je na stepenicama i vezivala pertle na cipelama. „Moram da idem”, reče mužu. „Vidimo se kasnije.”
Ja: Da li bi trebalo da ostavimo mobilne telefone u frižider, je l’ to uopšte neko radi?
Domšajt Berg: Zamrzivač je dovoljan. Tamo je zvučna izolacija najbolja.
Ja: Hm. Dobro. Neću ih stavljati u zamrzivač već ću ih ostaviti u hodniku - izvan granica čujnosti.
Domšajt Berg: Šalio sam se kada sam vam pomenuo ovo. Mislim da bismo preterali ako učinimo tako nešto. Američkoj Agenciji za nacionalnu bezbednost postajete izuzetno zanimljivi zato što se susrećete sa interesantnim osobama.
Ja: Zaista mislite tako?
Domšajt Berg: Naravno. Naime, oni sa kojima se družite postaju izuzetno zanimljivi tajnim službama. One ne samo da nadziru sve članove vaše porodice, već i vašu devojku i njene roditelje. Vaše roditelje i njihove prijatelje. Sakrivanjem mobilnog telefona ne postižete ništa.
Ja: Vi nemate mobilni telefon?
Domšajt Berg: Nemam.
Ja: Želeo sam da vas obavestim o tome da će voz kasniti ali nisam mogao da vas dobijem...
Domšajt Berg: Ne koristim mobilni telefon tako često. Možda bih mogao opet da ga napunim.
Pratim Domšajta Berga do radne sobe i ostavljam mobilni telefon u hodniku gde ću ga svakako zaboraviti.
Domšajt Bergova kancelarija ispunjena je monitorima, radnom pločom na kojoj se pored miksete nalazi nepovezani računar, na zidovima vise posteri operativnog sistema a razni alati raštrkani su po prostoriji. Sedam na braon sofu pored stone lampe. Danijel Domšajt posvećuje se svom računaru. Kamere na monitorima su prelepljene ili izvađene.
Ja: Da li ste dobri u programiranju?
Domšajt Berg: Nisam, užasan sam programer. Više se bavim internetom.
Ja: Zaista. Nisam to znao. Mislio sam da informatički stručnjaci ne rade ništa drugo osim programiranja.
Domšajt Berg (osmehuje se): Pa da, naravno. Ja se bavim održavanjem mreže. Dakle, virtuelnom privatnom mrežom (VPN), Torom, zaštitom mreža određenih firmi. Sve što ima veze s tim.
Ja: Za to ste bili zaduženi i na Vtkiliksui Domšajt Berg: Tako je. A onaj ko je zainteresovan za bujicu informacija završi na Vikiliks platformi pre ili kasnije. (Odvrće vijak i izvlači matičnu ploču)
Od 2002. do 2005. godine Domšajt Berg studirao je primenjenu informatiku na Poslovnoj akademiji u Manhajmu. Zatim je studentski život zamenio poslovnim i počeo da radi za veliku internacionalnu firmu iz Teksasa koja se bavi informatičkim tehnologijama. Tamo je brinuo o informatičkoj zaštiti podataka i WLAN tehnologiji. S Džulijanom Asanžom upoznao se 2007. godine.
Ja: Koliko je mreža Tor bila važna za Vikiliks?
Domšajt Berg: Prvobitna ideja bila je pridobiti uzbunjivače na svoju stranu.
Ja: Dakle, da takva platforma bude dostupna svima.
Domšajt Berg: Tako je. Bili smo u žiži javnosti zbog otkrivanja važnih činjenica. Nasuprot tome, želeli smo da pridobijemo i obične građane. Uzbunjivači poput Edvarda Snoudena prava su retkost. Takvih nema mnogo.
Ja: U čemu je onda problem kada je reč o Toru.
Domšajt Berg: Da biste došli do prosečnog uzbunjivača potrebno je da savladate neke tehničke prepreke. Dakle, da ohrabrite uzbunjivače koji ne vladaju dovoljnim tehničkim znanjem. Mreža Tor nije jednostavna. Izuzetno je složena i ovde možete brzo da napravite ogromne greške. (Udubljen u računar)
Ja: Od kada koristim ovu mrežu, osećam da me nadziru. Endru Luman, vođa projekta Tor, rekao mi je da Sauronovim očima ništa ne promiče. A kada se krijete od njegovog pogleda, postajete još sumnjiviji!
Domšajt Berg: Time vam je opisao čitav problem. Ukoliko je koristite, mreža Tor odlična je za mnoge stvari. Ali za običnog korisnika koji se ne razume u tehniku ova mreža predstavlja problem. Takva osoba brzo će se odati ukoliko surfuje po Deep Webu preko svog privatnog računara na kojem obavlja sve što mu je potrebno.
Ja: Kada koristim Tor, osećam se prilično šašavo...
Domšajt Berg: Zašto?
Ja: Pa. Kao da kujem zaveru.
Domšajt Berg: Tačno. Obuzima vas strah ili se osećate kao kriminalac. Zatim se distancirate od toga kako se neko ne bi dokopao vaših fajlova. To je problem sa mrežom Tor.
Pijemo organski čaj. Domšajt Berg pokazuje mi matičnu ploču. „Potpuno je prašnjava”, reče. Ovaj računar je za Pirate. Domšajt Berg je menadžer u ovoj partiji od 2013. godine. I njegova žena Anke aktivna je u ovoj stranci.
Ja: Lakše je koristiti operativni sistem Tails nego mrežu Tor zato što sa ovakvim operativnim sistemom ne morate da brinete o tome da možda nešto niste prevideli.
Domšajt Berg: Da, između ostalog, najveća moć Tora leži u anonimnoj komunikaciji. Ova mreža prilično je spora za svakodnevnu razmenu podataka, a u nekim slučajevima je i nesigurna. Ukoliko koristite različite usluge na internetu, teško ćete sprečiti curenje informacija.
Ja: Zar na mreži Tor ne možemo da delimo fajlove kao na Darknetu?
Domšajt Berg: Deljenje fajlova na mreži Tor, kao što sam već pomenuo, prilično je usporeno, ali i način na koji se povezujemo na Darknet vodi preko Tora. Kako bismo ostali anonimni.
Ja: Tako funkcioniše Darknet. Shvatam. Nikada do sad nisam obraćao pažnju na pitanje povezanosti mreže Tor i Darkneta. Da li tim projekta Tor može sebi da dopusti da kaže: policijo i tajne službe, žao nam je. Nemamo nikakve podatke za vas, jer očigledno je da sarađuju s njima.
Domšajt Berg: Tim projekta Tor ne može to da učini - što pokazuje i činjenica da je uzbunjivač zaštićen jedino onda kada ne postoji nikakva mogućnost da se njegovim putevima komunikacije uđe u trag.
Ja: Dakle, osobe koje čine tim projekta Tor ne mogu da odbiju tako nešto, kao ni provajderi.
Domšajt Berg: Tako je. Tajna služba će ih pozvati i reći: želimo da uhvatimo određenu osobu. Dajte nam njihovu IP adresu. Da li bi bilo moguće i da li bi timu projekta Tor bilo mnogo teže da se odupre tim pritiscima i da kaže: zaboravite na to, nećemo to učiniti. Naime, ova mreža i funkcioniše zato što članovi ovog tima ne smeju da se ponašaju tako. Jer policija zna da ovaj tim ne sme da krije podatke od njih. I to je ono najbolje. Nije vam potreban štapić koji će vas učiniti nevidljivim ukoliko onaj ko njime upravlja može da otkrije sve o vama. Zapravo, najvažnije od svega jeste da očuvate svoju anonimnost.
A za osobe kojima život visi o koncu to je osnovna stvar. Pouzdana zaštita.
Ja: Da li koristite Tor u privatne svrhe?
Domšajt Berg: Iskreno rečeno, veoma retko to činim. Ali ukoliko mi stvarno nešto zatreba, onda mogu reći da ga povremeno koristim.
Ja: Ali ukoliko koristim virtuelnu privatnu mrežu, recimo u Švedskoj, da li mi je potreban Tor ili nije?
Domšajt Berg: Na virtuelnoj privatnoj mreži sigurni ste kao da se nalazite u izolovanoj prostoriji. Dakle, imate IP adresu koju vam je, recimo, dodelio Švedski provajder - svi će naravno pomisliti da ste Šveđanin i da živite u Švedskoj. Kao i kod Darkneta problem predstavlja put do VPN mreže.
Ja: Kako to?
Domšajt Berg: Tajne službe ne nadziru vas preko rutera koji koristite, već to čine na granicama između zemalja. To je mnogo praktičnije i time se ne krši zakon. Na tom mestu prave mrežni interfejs i presreću elektronsku komunikaciju koja izlazi iz zemlje. Tako je moguće otkriti odakle osoba komunicira i s kim. Dakle, sve podatke tajne službe prikupe na granici sa Švedskom, jer dok vam švedski provajder ne dodeli novu IP adresu, vi još koristite staru, koja otkriva sve vaše podatke i mesto stanovanja. Ja: Dakle, za put do Švedske potreban mi je čarobni štapić koji će me učiniti nevidljivim?
Domšajt Berg: Tačno. U takvim situacijama morate da koristite Tor. Recimo, želim da posetim neki njujorški veb-sajt. Zato tražim izlazni čvor (exit node) sa američkog područja, savršeno bi bilo da se on nalazi u Njujorku kako bi šifrovani put kojim će putovati moji podaci bio što kraći. Tako bih izbegao i prisluškivanje na državnim granicama.
Danijel Domšajt Berg prska izvađenu matičnu ploču sprejom za čišćenje. „Mislite li da me prisluškuju?”, pitam ga otpijajući gutljaj čaja. Domšajt Berg podiže pogled: „Mislite sada, dok razgovaramo, ili u nekoj drugoj situaciji?”, nasmeši se. Vadim beležnicu iz torbe laptopa. „Možda zato što pišem knjigu o Toru?“
„Hmmm”, odgovara i ponovo se okreće šrafljenju otvorenog kućišta računara.
Ja: A ako sam možda zvao Amerikance?
Domšajt Berg: Kome ste se obratili?
Ja: FBI-ju.
Domšajt Berg: I šta ste rekli?
Ja: Da su uključeni u priču i da će mi poslati izveštaj.
Domšajt Berg: Niste me razumeli - šta ste im vi rekli?
Ja: Da sam novinar. I da pišem o anonimnim mrežama.
Domšajt Berg: Onda ste sigurno obeleženi u njihovoj bazi podataka. Možda su snimili vaš razgovor. Mislim da uprkos tome niste toliko važni da bi vas prisluškivali.
Ja: Obeležen?
Domšajt Berg: Od nevažnog pojedinca postali ste prilično zanimljivi za njih.
Ja: Možda sam napravio još jednu grešku...
Domšajt Berg: Kakvu grešku?
Ja: Kada sam napisao imejl Snoudenu.
Domšajt Berg: Imejl!
Ja: Da. Tada nisam znao šta je to server PGP ključeva i našao sam njegovu imejl adresu na mreži Tor pre nemilog događaja.
Domšajt Berg:... koja je sigurno bila lažna.
Ja: Nisam se plašio.
Domšajt Berg (prestaje sa šrafljenjem): Zašto?
Ja: Smatrao sam da je Buz Alen (BoozAllen) samo smešni imejl provajder, zato što reč booze na engleskom jeziku znači alkohol...
Domšajt Berg: Uf. Zato ste pomislili da je Edvard Snouden zabavan čovek sa smešnom imejl adresom! I odlučili ste da pišete najpoznatijem službeniku američke tajne agencije.
Ja: Tačno. Bivšem administratoru firme Buz Alen Hamilton.
Domšajt Berg: Dobar potez. Ta imejl adresa sigurno je još aktivna, kako bi utvrdili s kim je Snouden bio u kontaktu.
Ja (cinično): Zapravo nisam osećao strah - mislio sam da moj imejl nije stigao na njegovu adresu!
Visoka živica skrivala je od očiju javnosti ono što se odvijalo u Kraljičinom vrtu. S jedne, strane štitila je one koji su činili ispravnu stvar, kao što je to bio slučaj s Kraljičinim vojnicima. One koji su strepeli za sopstveni život. S druge strane, ne treba zaboraviti na osećaj paranoje i činjenicu da znatiželjnim tajnim službama nismo baš toliko zanimljivi. Osim toga, može se dogoditi da napravimo neku grešku. Kao što sam ja učinio. S obzirom na to da je teško kontrolisati bujicu najrazličitijih podataka, tajne službe se usredsređuju na metapodatke i spisak poziva (call detail records). Njih je lakše prikupiti i praktičnije ih je analizirati.
Ovde nije reč o strahu od tajnih službi i hakera kriminalaca, već o mojoj odluci: čiju stranu ću zauzeti u ovom sukobu? Da li ću stati na stranu hakera? Onih koji kažu: zaštiti se? Ili na stranu političara koji ovakav stav smatraju opštom iluzijom. Naime, nije sve tako crno. U svakom slučaju će nas prisluškivati i mi nećemo moći ništa da učinimo povodom toga. Nasuprot tome, korišćenje Tora nije baš jednostavno.
„Nećemo se izbaviti odavde”, kažem Alisi pokušavajući da joj današnje loše vesti saopštim na što bezbolniji način. „Mislim da smo se zaglavili na ovom mestu i da sam izgubio pregled čitave situacije. Šta bi trebalo da učinimo?” Alisa me posmatra krupnim očima kao da je nekakav duh. Halucinacija od loše pečurke ili bolje rečeno trip na gljivama. Od jednog zalogaja porasteš, od drugog se smanjiš. Pritom ne znaš od kog dela gljive ćeš porasti, a od kog ćeš se smanjiti. „Zašto moram sve sam da učinim?”, pitam se. „I ti bi mogla nešto da kažeš, sada je pravi trenutak”, molim je. „Inače nikada nećemo naći put do kuće.”
„Kraljica, Kraljica!”, povikaše iza nas karte koje su stajale pored živice. Četkica odlete preko žbunja. Uputih Alisi začuđen pogled, na koji je uzvratila: „Zar nismo očekivali tako nešto.” - „Vidiš li?”, pitam je. „Kada mislimo da je sve izgubljeno, put se automatski nastavlja. Uvek se otvore nova vrata.” Posmatram kroz živicu i vidim kako vojnici od karata, ukrašeni dijamantima, sićušni poput dece, marširaju unaokolo i Kraljicu Srce kako sedi na satenskom jastuku!
„Eno je”, kažem Alisi kao da smo sve vreme čekali samo nju. „Znaš li, Alisa, ponekad se pitam kako smo dospeli dovde.” Pritom nameštam džemper pokušavajući da se setim onog dana kada smo upali u zečju rupu. „Da Ii se i ti tako osećaš?”, pitam je u nadi da će moći da mi pročita misli.
Opet ne dobijam nikakav odgovor.
U najmanju ruku dobro je što nas Kraljica nije videla. Prednost ove živice je to što mogu da odlučim o tome, kao što je Kristijan Bals rekao, kada ću biti vidljiv a kada ću ostati u senci. „Dođi, Alisa”, rekoh joj pokazujući u Kraljičinom pravcu. „Ništa se neće dogoditi. Ko zna šta ona hoće.” Beli Zec protrča pored nas. Neobično je bled.

IGRA KROKETA


Istorija sukoba: duga borba za zaštitu podataka

Prostorija u kojoj se nalazimo nije dovoljno osvetljena. U kuhinji uočavam transparent naslonjen na zid, par šoljica za kafu u mašini za sudove, glomazan katanac koji visi na vratima sprečavajući lopove da uđu unutra. Kada sam ugledao vrata, pomislio sam na Niksona koji je pokušavao da baci pogled na prostorije demokrata u hotelu Votergejt. I ovde se mogu pojaviti neočekivani gosti - u radnim odajama koje se nalaze u potkrovlju neupadljive kuće u Berlinu.
„Ove prostorije sigurno su ozvučene”, reče Bernd Fiks stavljajući organsko mleko u frižider. „Ovde svakako ne možemo otvoreno da razgovaramo o svemu što vas zanima. „Hoćete li kafu?”, pita me.
Klimam glavom.
Fiks: S mlekom i šećerom?
Ja: Samo s mlekom, molim vas.
Fiks: Dakle, pišete knjigu o Toru.
Ja: Da, pokušavam da je napišem.
Fiks: (osmehuje se)
Ja: Zašto se smejete?
Fiks: Kako vam ide do sada?
Bern Fiks je jedan od pet direktora fondacije Vau Holand. Fondacija Vau Holand dobila je ime po Hervartu Holandu Moricu, nemačkom novinaru i kompjuterskom stručnjaku koji je izgledao poput glumca Bada Spensera. Fondacija Vau Holand finansijski podržava najvažnije IT projekte koji se bave zaštitom podatka i njihovom transparentnošću. Ova fondacija poznata je javnosti zbog angažovanja u slučaju Vikiliks jer je pre svega podržavala platformu koja je dostupna svima i pružala joj pomoć u najtežim trenucima, naročito u vreme kada je Vikiliksu bio ugašen račun i nije više raspolagao nikakvim novčanim sredstvima. Fondacija Vau Holand pomogla je Vikiliksu čak i onda kada su joj zbog podrške blokirali Pejpal račun. Fondacija je nastavila finansijski da pomaže ovu platformu, u milionskoj vrednosti, i održavala je kontakte sa Džulijanom Asanžom, Edvardom Snoudenom i novinarkom Vikiliksa Sarom Harison. Endi Miler Magun, bivši poznati glasnogovornik kompjuterskog kluba Haos, bivši direktor moćne internet korporacije i administrativne agencije ICANN, koja upravlja dodelom jedinstvenih imena i pridruženih brojeva pri registraciji internet domena, takođe je član Upravnog odbora ove fondacije. Blizak je prijatelj osnivača Vikiliksa Džulijana Asanža.
Iako polazimo od toga da se Vikiliks platforma ne oslanja samo na mrežu Tor, već koristi različite načine šifrovanja poruka kako ne bi bila uočena kao pokretna meta, možemo reći da Tor predstavlja veći deo njene strategije.
Zato fondacija Vau Holand finansira administratore izlaznih čvorova (exit nodes) na mreži Tor.
Ja: Teško je. Nikada ne znam u šta mogu da verujem. Nedostaje mi tehničko znanje informatičara ili hakera kako bih imao pregled nad čitavom situacijom.
Fiks: To mogu da razumem. Osećate se kao običan građanin. Nije jednostavno izneti naše stavove javnosti koja nije dovoljno tehnički obrazovana. Uvek dolazimo do tog zaključka. (Sipa vodu u aparat za kafu)
Ja: Zašto izlazni čvorovi mreže Tor?
Fiks: Zato što su izlazni čvorovi ključ za bržu mrežu Tor.
Ja: Budite određeniji.
Fiks: Komunikacija korisnika u internet saobraćaju najviše se prisluškuje u izlaznim čvorovima. Naime, tu se završava šifrovanje poruka. A onaj ko tu sedi i ko upravlja izlaznim čvorom može da otkrije šta radite na Toru. Zato je važno da izlazne čvorove ne kontrolišu tajne službe. Inače nam mreža Tor neće koristiti ni za šta. (Stavlja kafu na sto)
Fiks: Izlazni čvorovi mreže Tor odgovorni su za komunikaciju korisnika sa spoljnim svetom: kada kao korisnik Tora posetite neki veb-sajt, administrator sajta smatraće da ga je pretraživao neki od izlaznih čvorova. U slučaju da posetite sajt na kojem se reklamira ilegalna roba, taj izlazni čvor postaje sumnjiv tajnim službama. Da bi izbegli takav stres, samo dvadeset procenata administratora usuđuje se da preuzme ulogu izlaznih čvorova. To dodatno smanjuje brzinu Tora. Na sreću postoje osobe koje drugačije razmišljaju i spremne su da upravljaju izlaznim čvorom.
Ja: Ko je takva osoba?
Fiks: Moric Bartl.
Ja: To znači da se on brine za to da mreža bude slobodna i kao administrator se izlaže stresu od suočavanja s ovakvom vrstom problema. Dakle, on je poput žive ograde.
Fiks: Moglo bi se reći.
Ja: Dakle, tako. Razumem. Nije reč o ideološkoj stvari. Zaista je važno to što ovaj čovek čini.
Fiks: Tako je. I to se odnosi na svakog administratora izlaznih čvorova.
Hervert Holand Moric bio je jedan od osnivača kompjuterskog kluba Haos, koji je 2001. godine preminuo od posledica moždanog udara. Iz ugla običnog laika, rekao bih da je Holand Moric bio veliki, vrsni računarski anarhista, pionir i preteča kompjuterskih genija. Bernd Fiks i ostali prijatelji mesecima su smenjujući se noćili u bolnici i pazili na svog druga Herverta. Načelnik bolnice obezbedio im je praznu sobu govoreći da ovako nešto nikada nije doživeo. Kada je Hervert Holand Moric, koga su zvali Vau, preminuo, posle njegove sahrane u Marburgu Bernd Fiks i ostali Moricovi prijatelji odlučili su da osnuju fondaciju u njegovu čast kako bi nastavili ono što je on započeo. Bernd Fiks mi se od prvog trenutka činio kao klasičan haker. Između ostalog, on se bavi i politikom.
Ja: Ukoliko moja knjiga doživi uspeh, u šta ne verujem, ali recimo da je to moguće, treba li smatrati da bi mreža Tor postala brža ukoliko bi je koristilo više osoba?
Fiks: Ne bi, bila bi još sporija.
Ja: Mislio sam da je ova mreža spora zato što ima samo petsto hiljada korisnika širom sveta.
Fiks: Ne. Širina komunikacionog kanala koja ovoj mreži stoji na raspolaganju prilično je ograničena. Što više korisnika koristi ovaj komunikacioni kanal, to je ona usporenija.
Ja: A kako bismo mogli da povećamo širinu ovog komunikacionog kanala?
Fiks: To je za sada prilično skupo i zavisi od mnogo stvari. Potrebno nam je više releja na mreži Tor, naročito izlaznih čvorova.
Ja: Dakle, sa stanovišta laika zaključujem da izlazni čvorovi imaju ulogu modema.
Fiks: Grubo rečeno. Što je više izlaznih čvorova, to je internet mreža brža.
Ja: Ukoliko bi se njena brzina postepeno povećavala, mislite li da bi ona jednog dana mogla da dostigne brzinu običnog interneta? Tada bismo imali veliku anonimnu mrežu.
Fiks: Moglo bi biti! Ali da bi se tako nešto dogodilo, moramo da promenimo mnogo toga. Mrežu Tor, u stanju u kakvom je sada, ne bi moglo da koristi četrdeset miliona ljudi. Moramo da uzmemo u obzir probleme koji se tiču interneta.
Vau Holand osnovao je 1984. magazin kompjuterskog kluba Haos pod nazivom Datenšlojder, u kojem su tokom prvih godina članovi ovog kluba objavljivali šemu za upotrebu CCC modema (modema kompjuterskog kluba Haos). Tadašnjim zakonom o telekomunikacijama utvrđeno je da modem mora da poseduje potvrdu nemačke pošte - na taj način je nemačka pošta otkupljivala modeme i prodavala ih. Modemi ovog udruženja i oni jeftiniji koji su se uvozili iz Amerike bili su zabranjeni u to vreme.
Vau Holand (Hervert Moric) imao je običaj da kaže da je „instaliranje modema domaće proizvodnje predstavljalo teže krivično delo nego bezobzirno aktiviranje atomske bombe“ Takve njegove izjave bile su još uverljivije jer je nosio farmerke s tregerima, sandale i gustu, jaku bradu.
Ja: Šta je to što moramo da promenimo?
Fiks: Moramo da razmislimo o čitavom sistemu interneta, zato što su još davnih šezdesetih godina prošlog veka hakeri i naučnici izumeli internet, novcem američke agencije ARPA, vodeći računa o bezbednosti sistema, a ne o zaštiti korisnika. Mnogi ustaljeni internet protokoli koji se i danas koriste zastareli su i nepodobni kada je reč o zaštiti podataka i korišćenju interneta u privatne svrhe.
Ja: To je pokazao Edvard Snouden.
Fiks: Mnoge osobe misle tako. Ali tu činjenicu nije otkrio Edvard Snouden, ona je poznata još od šezdesetih godina prošlog veka. Internet nije bezbedno mesto. Ovaj sistem se kontroliše. Američka vojska dala nam je klasičan poklon od kojeg i sama ima koristi.
Ja: Dakle, ovaj sukob traje već dugo?
Fiks: Naravno, mnogo buke ni oko čega - odavno već govorimo o tome, ali niko ne obraća pažnju na to. Svi smatraju da je sve počelo sa Edvardom Snoudenom. Obratite pažnju na sledeće: do 1990. godine osnovni zadatak američke Agencije za nacionalnu bezbednost (NSA), koja je u to vreme bila nepoznata javnosti, bila je industrijska špijunaža. NSA nije bila tajna služba kao CIA, koja je u stranim zemljama redovno organizovala pučeve protiv izabranih predsednika. NSA je prvenstveno predstavljala službu čiji je zadatak bio otkrivanje tajni određenih preduzeća i ostalih struktura. Činilo se da je NSA u nekom trenutku malo skrenula sa ustaljene putanje. Međutim, ova agencija nema ustaljeni put niti je tokom poslednjih godina slučajno nadzirala određena preduzeća. To je bio njen cilj i njena svrha.
Ja: Na šta treba da obratimo pažnju u strukturi interneta kako se takve stvari više ne bi događale?
Fiks: Držimo se mreže Tor. Šifrovanje poruka i anonimnost na mreži moraju da postanu standard koji će primenjivati svi, bez izuzetaka. Ono što ne predstavlja standardnu proceduru budi sumnju i deluje zaverenički. Ukoliko se šifrovanje poruka ne primenjuje uvek već samo u izuzetnim slučajevima, takav postupak izazvaće sumnju tajnih službi. Pogledajte, ovaj šifruje neku poruku - šta li bi to moglo da bude? Šifrovanje poruka u izuzetnim slučajevima predstavlja važnu informaciju. Ne biste želeli da vas povežu s tim. Tako je i sa Torom.
Sam Fiks upravlja miksmaster serverom koji dozvoljava korisnicima da šalju anonimne imejlove. „Zato me policija zove jednom mesečno zbog dojava o podmetnutoj bombi i moli me da razotkrijem identitet svojih korisnika. Ali oni ne shvataju da ne mogu to da učinim jer nemam nikakve podatke o njima”, kaže Fiks. Nemački državni organi su zadovoljni tim odgovorom. Američke tajne službe u takvim slučajevima odmah bi zaplenile računar administratora. „Naši istražni organi naučili su nešto iz toga. Ukoliko se političari pobune zbog takve anonimnosti na internetu, ukazujući na to da se ona zloupotrebljava zbog kriminalnih radnji, moramo reći da oni ništa nisu naučili. A mi ne možemo da se vratimo u kameno doba interneta”, kaže Fiks otpijajući gutljaj kafe.
Ja: Zar se onda mreža Tor ne suprotstavlja proceduri obrade i čuvanja ličnih podataka - naime, Tor poriče postojanje takvih podataka koji su navodno sačuvani na serveru.
Fiks: Da, tako je. Zato su istražni organi izuzetno oprezni kada treba da pribave određene podatke sa interneta. Mreža Tor sprečava čuvanje ličnih podataka i to je nešto s čim istražni organi moraju da se pomire. Naravno, nije im drago zbog toga. Zato se nadaju da ovu mreže u budućnosti neće koristiti mnogi.
Ja: Zar ne mogu da zabrane rad mreže Tor?
Fiks: Da bi zaustavili anonimnost na Toru, istražni organi moraju da zabrane kriptografiju koja je osnovni deo ove mreže. Najbolji primer za to je Rusija u kojoj je fizičkim licima zabranjeno šifrovanje ijedne vrste poruka.
Ja: Da li shvatate da posle Snoudenovog slučaja postoji više osoba koje kažu da im je zaštita podataka na internetu izuzetno važna, kao i to da je sve više građana zainteresovano za mrežu Tor.
Fiks: Moguće je da ima takvih osoba koje samo iznose svoje mišljenje o čitavom slučaju. Činjenica je da nakon Snoudenove priče nije zabeležen veći broj korisnika Tora. To nećete čuti u javnosti.
Ja: Da li koristite mrežu Tor?
Fiks: Isključivo. Međutim ono što me izluđuje jeste to što predugo čekam dok se ne učita početna stranica. Dakle, ovu mrežu neće moći da koriste svi građani.
Ja: Da bi u svemu ovome glasao za anonimnost, moram da napravim sopstveni server ili relej?
Fiks: Ali ne na sopstvenom kućnom računaru sa ADSL priključkom: to nikome neće doneti korist. Ukoliko to i učinite, potrebno je da u posebnom računarskom centru pribavite relej sa simetričnim protokom interneta od 100 Mb/s. To će vas koštati mnogo: sto evra mesečno ukoliko uopšte nađete računarski centar koji raspolaže izlaznim čvorovima mreže Tor. Običnim korisnicima mreže Tor to nije dozvoljeno.
Ja: Šta onda da učinim?
Fiks: Donirajte novac za infrastrukturu mreže. Kao što i mi činimo.
Dok prilazim vozu posmatrajući moderne male radnje, kroz glavu mi prolazi činjenica da ljudi decenijama unazad razmišljaju o strukturi interneta. Važno je pomenuti da su izlazni čvorovi mreže Tor, koji su izuzetno važni za očuvanje anonimnosti korisnika, preopterećeni. Zato smatram da je ovaj sukob ogroman i da predstavlja najvažniju stavku mog putovanja: riba smrdi od glave. Nije problem u mreži Tor. Već u čitavom internetu.
Ukoliko ne želimo da se pobliže upoznamo sa ovim sistemom i da ga sami instaliramo, potrebno je da uvedemo standardna pravila, kada je reč o zaštiti podataka i šifrovanju poruka, pre nego što se budemo povezali na internet. Reč je o tome da takve standarde moraju da podržavaju svi: prodaja WhatsAppa i trka za šifrovanim sistemima razmene poruka pokazala je da u svemu ovome postoji interes. Šifrovanje poruka mora da bude jednostavno i dostupno svima. Potrebno je i da korisnici ovladaju tehničkim znanjima kao što je Danijel Domšajt Berg napomenuo.
Više nije reč samo o mreži Tor, PGP ključevima, zaštiti podataka i prisluškivanju. Moramo uzeti u obzir čitav sistem. Kako ćemo koristiti internet u budućnosti? Struktura je tu, izgrađena je i zloupotrebljena. Zato moramo da uvedemo nova pravila - ili ne moramo. U ovom trenutku ova mreža pruža nam udobnost, ali ne sigurnost i zaštitu podataka. Bilo bi lepo kada bismo mogli da postignemo dvostruki uspeh pa da poradimo na sigurnosti i zaštiti podataka na površinskom internetu, kao na mreži Tor. Međutim, mi ne utičemo na internet mrežu. Sasvim suprotno. Internet je mračno mesto. A ne mreža Tor. Postoje opšta pravila koja će nas zaštititi od kriminalaca na internetu i to je u redu, ali koji su to mehanizmi koji će nas zaštititi od interesa različitih kompanija i tajnih službi. Naravno da su nam potrebne usluge Fejsbuka, WhatsAppa i Gugl mapa. Niko od nas ne želi da koncerni, tajne službe ili bande hakera čuvaju naše lične podatke, da ih prodaju ili da ih, u najgorem slučaju, iskoriste kako bi nas ocrnili ukoliko se naši stavovi ne poklapaju s njihovim interesima. Moramo biti svesni toga. Privatne firme i tajne službe ne treba da nam određuju kako ćemo živeti i s kakvim ograničenjima ćemo se suočavati. Oni koji se protive zakonu o zaštiti podataka, tajne službe, viši činovnici Savezne kriminalističke policije i državni tužioci izjavljuju sledeće: ko je uopšte lud da svojevoljno stavlja svoje podatke na internet i tako ih učini dostupnim za sve? Odgovor: mi. Ali to je ono što bismo smeli da činimo. A zadatak političara i državnih organa treba da bude zaštita takvih podataka i sprečavanje njihove krađe i dalje preprodaje. Mi smo narod a vi naši branioci. Ili grešim. Zato ne treba da bežimo od donošenja važnih odluka.
Na putu do železničke stanice primio sam čudan SMS na engleskom jeziku.
„Congrats! Your Mobile Number was Randomly Selected as a Winer of £2.500.000 with Winning Number 001/2014 on FreeLotto. Email: contactand777@gmail.com for claims.”\'7b3\'7d
Uzvraćam poruku: „GCHQ. Posmatram vas.“
Više se ne plašim. Ne želim da se osećam bespomoćno. Uprkos tome, ne obraćam pažnju na ovu poruku i pomišljam da je obrišem. U istom trenutku primećujem da poruka sadrži imejl adresu na Guglu. Naime, tu su i posebni podaci koji se prosleđuju tokom slanja imejla. U njemu se nalazi broj mog mobilnog telefona. Zanimljivo. Toliko o zaštiti podataka. Gugl je prodao moje lične podatke loto agenciji koja je čitavu poruku napisala velikim slovima. Bes je počeo da me obuzima.
Alisa uputi besan pogled Nasmejanom Mačku, koji se tokom igre kroketa pojavio iza Kraljičinih leđa. „Kako si?”, pita je Mačak kome počeše da se razaznaju usta a zatim i ostali delovi tela. „Uopšte nisam dobro”, odgovara Alisa nezainteresovano posmatrajući flaminga koji se vrpoljio ispod njene miške glumeći štap za kroket. „Izgleda da svi ovde žele da im se odrubi glava”, promrmlja ona. „Šta ako sam ja sledeća?”
Sada se osećam kao Alisa. Što se priča bliži kraju, to je moja briga sve veća. Brinem da nešto nisam slučajno prevideo - talas ogorčenja zahvatio je kompjutersku scenu. Ko će nam odrubiti glavu zavisi od toga čiju teritoriju ćemo zauzeti i ko će rukovati giljotinom.
„A kako ti se dopada Kraljica?”, pita je Mačak. Mašući repom na Kraljičinim leđima.
„Uopšte mi se ne dopada”, kaže Alisa besno gazeći travnjak. „Ona igra tako prljavo - i svi je puštaju da pobedi!”
„S kim to razgovaraš, dete?”, pita je Kraljica potajno se smešeći, okrećući se prema Alisi. „Oh, s jednim prijateljem - Nasmejanim Mačkom”, učtivo odgovara Alisa. „Vaša Visosti dozvolite da vam ga predstavim?”
„Ne sviđa mi se kako izgleda”, uzvraća Kraljica oštro. „Ali može da mi poljubi ruku ako želi.”
„Radije ne bih!”, odgovara Nasmejani Mačak odmahujući rukom.
„Odrubite mu glavu!”, povika Kraljica, a Alisa se nađe u čudu jer za takav potez nije postojao nikakav razlog.
Isto se događa i u stvarnom svetu: svi se uzbuđuju zbog prisluškivanja, tajnih službi i pasivnih političara kao Alisa zbog činjenice da Kraljica igra prljavo. Ali niko nema čovečnosti u sebi da bi rekao: ovako više ne može. Sada je dosta. Na kraju svega igra se nastavlja, Kraljica opet pobeđuje i svako misli na isti način: sledeći put ćemo joj sve reći u lice. Možda. Činjenica je da na taj način i dalje vlada mir i da Kraljica nije besna.
„Tokom čitave igre Kraljica nije prestajala da se svađa s ostalim igračima i da viče: Odrubite mu glavu! Ili: Odrubite joj glavu! One kojima je presudila vojnici su vodili u pritvor tako da su prestali da prave lukove gde su se proterivale lopte, zbog čega nakon pola sata nijednog luka nije bilo na terenu, a svi igrači osim Kralja, Kraljice i Alise bili su pritvoreni i osuđeni na smrt.”
„Nemam više želju za igrom”, povika Alisa i baci štap za kroket. „Sada je stvarno dosta.”
Kraljica se polako okrenu prema njoj, pogleda Kralja a zatim i Belog Zeca: „Znate šta to znači?”, pita pažljivo, a špicasta usta izviše joj se u širok osmeh. Kralj klimnu glavom. Beli Zec takođe.
„Odrubite... joj... GLAVU!”
Alisa i ja počesmo da drhtimo od straha. Bilo je jasno kao dan da će se Kraljica pre ili kasnije obrušiti na nas. Ali šta ima da nam zameri? To što smo prekinuli igru!
Kada smo stupili u sudnicu okruženi stražarima naoružanim kopljima, Zec je čitao optužnicu od tačno sto strana koja ja bila ispunjena samo našim podacima. Ko smo, odakle smo došli, s kim smo razgovarali (misli se na Nasmejanog Mačka), šta smo po zanimanju (novinar, a Alisa ništa) i zašto smo remetili red i mir u zemlji čuda. Naravno, sve to bilo je Kraljičino mišljenje. Martovski Kunić i Šeširdžija spremali su se da zauzmu mesto koje je bilo namenjeno svedocima. „Vratite se, molim vas, na trenutak”, rekla je Kraljica blago se osmehujući Belom Zecu, „u kojem sam izgubila strpljenje...”
Mislim da sam ugrozio ovaj poredak. Stao sam na pogrešnu stranu. Sudija će me proglasiti revolucionarom i baciće me u tamnicu. „Odrubiće nam glavu”, prošapta Alisa u pozadini i značajno klimnu glavom kao da je rekla nešto pametno ili nešto što već nismo znali.
„Zbog neprestanog suprotstavljanja Kraljici i provociranja tokom igre, ometanja partije kroketa, podsticanja neposlušnosti, nedozvoljenog ulaska u zemlju čuda i vrt njenog veličanstva”, zamuckuje Beli Zec učestalo i uplašeno dok prstima pokušava da olabavi kravatu i da dođe do vazduha, „njeno veličanstvo, Kraljica Srce...”
Zakašlja se.
„I Kralj Srce”, dodaje Zec klimajući glavom pun razumevanja, izgubili su strpljenje.” Zatim obrisa čelo mokro od znoja. Pogleda na sat. Bilo je vreme.
„I, moje dete”, Kraljica se preteći savi prema Alisi. „Da li si spremna za presudu?”
Alisa nabora čelo i pogleda vojnike od karata koji su obojili ruže, ali nisu stajali pred porotom već su ostali pokraj živice. „Ali, Vaše Veličanstvo”, reče Alisa. „Najpre treba da bude suđenje...“
„Prvo presuda”, grdi je Kraljica udarajući rukom o sto, pri čemu joj kruna skliznu na čelo. „A potom suđenje.”
Zurim u naše branioce. To su ptice - i one su zapravo deo porote. „Baš lepo”, kažem. „Biće ovo veselo suđenje.”
Alisa ne progovara ni reč, prekrstila je ruke. Iz pogleda joj kulja bes.

SUÐENJE


Šta znači nadziranje

Prostorija je polako počela da se puni. Čuje se zveckanje šoljica za kafu, starija gospoda razgovaraju ozbiljnog ili izuzetno prijatnog izgleda lica. Smeju se. „A potom sam rekao...”, reče jedan od njih. „Da, znam ga od ranije. Dobar kolega”, reče drugi. Ispred zgrade pristigao je, u crnoj limuzini, Martin Šulc, predsednik Evropskog parlamenta.
Očigledno je da nekog čekam. Jednu prilično važnu osobu: Rajka Pinkerta, saradnika u kancelariji poslanika partije Zelenih Hansa Kristijana Štrebela. Ali ne mogu da ga nađem. Možda je trebalo da stavimo neki cvet na rever kao znak raspoznavanja. Oko mene sve sami visoki policijski činovnici, Andre Šulc predsednik nemačke Savezne kriminalističke policije koji je dočekivao goste, kao i Ralf Jeger, ministar unutrašnjih poslova Severne Rajne Vestfalije, koji se učtivo fotografisao sa posetiocima. Samo Rajka ne vidim nigde.
Kao konferencijska sala osmog kongresa o bezbednosti poslužila je zgrada predstavništva pokrajine Severne Rajne Vestfalije u Berlinu. Državna zgrada, s ogromnim staklenim prozorima, ispred koje su se vijorile zastave. Čekao sam sedeći za dugačkim drvenim stolom, na kojem su ležale pločice s imenima, pored kojeg su stajali članovi protokola i pridošlicama želeli dobrodošlicu. Nadam se da ću ovde naći Rajka. Tema kongresa je: „Nadziranje građana - da li se pravna država raspada?”
„Molim vas, pločicu za Masena”, reče visok, mršav gospodin u tamnom odelu, vojnički podšišan, koji je stajao pored mene. Hans Georg Masen je šef nemačke službe unutrašnje bezbednosti. Učesnik se odgega u pravcu konferencijske sale. Da vidimo kuda ide.
Zauzeo sam mesto na kraju reda za novinare. Osećam se kao da ne pripadam ovde. Ne bih znao da vam kažem zašto.
Najpre se pojavio političar Hrišćansko-demokratske unije Volfgang Bosbah, koji je pristigao pravo iz nemačkog parlamenta. Za njim su izašli doktor Tomas Kremer, predsedavajući radne grupe za zaštitu podataka i prava korisnika u nemačkom Telekomu, Andre Šulc predsednik nemačke Savezne kriminalističke policije kao i dr Aleksandar Diks, poverenik za zaštitu podataka i informacije od javnog značaja. Svi su zauzeli mesto na podijumu. Novinari u zadnjim redovima zgrabili su svoje olovke. „Ovo mi izgleda kao pozorišna predstava”, šapnuh Alisi. „Šta ti je tu čudno!” Novinarka lista Tagesšpigel iritantno me je posmatrala prateći uz smešak moj razgovor sa sobom. „Za koje novine radite?”, upita me. „Ja sam autor stručnih knjiga”, odgovaram joj. Novinarka učtivo klimnu glavom i razgovor je bio završen.
„Misliš li da je ova žena fina?”, pitam Alisu. Ona klimnu glavom. „Dobro, onda budimo dobri prema njoj, ali ne baš toliko da bismo postali prijatelji, nego da joj ne bismo smetali u obavljanju posla”, kažem joj i demonstrativno gledam ispred sebe. Andre Šulc stupa na podijum.
„Šef tehničke službe CIA rekao je”, započinje govor listajući beleške iz kojih nije čitao već su mu služile kao neka vrsta podrške, „da se obrada i arhiviranje ličnih podatka širom sveta, pa i u Nemačkoj, odvija ciljano. Dame i gospodo, nema mesta panici. To je činjenica. Ukoliko je tako, onda prava građana ostaju samo parče papira na kojem su napisana”, zaključuje u svom govoru posmatrajući kolege iz kriminalističke policije i publiku pre nego što je nastavio dalje:
„Tajna služba je pre događaja od 11. septembra i maratona u Bostonu primila informacije o mogućem napadu terorista i nije ih sprečila. Statistički gledano Severna Amerika je region koji je najmanje pogođen terorističkim napadima - statistički podaci pokazuju da osobe pre izgube život gutanjem delića hemijske olovke nego kao žrtve terorizma. Gospodin Masen, šef nemačke službe unutrašnje bezbednosti, i bivši ministar unutrašnjih poslova Hans Peter Fridrih saopštili su nam da su zahvaljujući takvim dostupnim informacijama i informacijama koje su im prosledile ostale službe sprečili pet terorističkih napada u Nemačkoj. Da li postoje dokazi za to? Teško.”
Čulo se tiho mrmljanje koje je ličilo na znak odobravanja. Ili čuđenje.
„Nemačka služba unutrašnje bezbednosti nema nikakve veze s prisluškivanjem građana”, reče Šulc. „Postoje sredstva koja se koriste u određenim slučajevima. Naime, ne primenjujemo masovno prisluškivanje građana svojevoljno i bez ikakvog razloga kao što to čine mnoge tajne službe. Moramo da budemo svesni takve činjenice. Vapaj građana nije urodio plodom”, nastavlja Šulc. „Nažalost, živimo u državi koju nadziru tajne službe.” Zato su prava građana jednim delom ugrožena.
„Kompjuterski klub Haos rekao je da moramo da obnovimo strukturu internet mreže”, reče Šulc gledajući kroz prozor. „Da pokrenemo internet od nule. Njegovi članovi bili su u pravu - svi hardveri i softveri koje koristimo već su zloupotrebljeni.”
Novinari hvataju beleške, policijski činovnici klimaju glavama. Jedan od njih šapnu mi nešto na uvo misleći da sam mu kolega zato što sam stajao na kraju novinarskog reda: „To je tačno. To je nešto što bi trebalo češće pominjati.” Zatim ljutito pogleda ispred sebe.
„Jesi li zapisala?”, pitam Alisu. Ona klimnu glavom i nakratko baci pogled u beležnicu.
„Ššš”, ućutkuje nas neko u pozadini.
Gospodin Kremer iz nemačkog Telekoma stupio je sledeći na podijum. Slabe tačke softvera predstavljaju glavni problem za nas naročito kada treba da rasvetlimo napade na infrastrukturu mreže koji se vrše preko botneta. Administratorima botneta potrebno je šest minuta da bi preuzeli potpunu kontrolu nad nekim sistemom. Stručnjacima u nemačkom Telekomu potrebno je godinu dana kako bi otklonili nastale probleme, navodi Kremer.
Stručnjaci u Telekomu, koji se prvenstveno bave zaštitom podataka, smatraju da moramo da obratimo pažnju na to da bujica podataka koja se prenosi internetom nema nikakve veze sa pretraživanjem internet stranica: „Devedeset procenata svih podataka koji se prenose putem Telekomove mreže predstavlja neželjenu elektronsku poštu (spam). Sa botneta vrši se napad na vaš računar ili se šalje pošta reklamnog sadržaja i vrše se različiti pokušaji internet prevare. Naši klijenti zaštićeni su od toga zato što nemački Telekom koristi filtere koji ulove takvu vrstu podataka pre nego što dođu do cilja.” Telekom registruje oko osamsto napada dnevno, napominje Kremer. „Da bismo to postigli, koristimo honeypot senzore, mamce kojima privlačimo napadače. Dakle, simuliramo slabe tačke na mreži kako bismo utvrdili ko izvršava napade. Takva analiza pomaže nam da ojačamo sistem i učinimo ga otpornijim.” Kremer zatim pokazuje način na koji radi bezbednosni merač. On meri broj elektronskih napada na globalnom nivou svake sekunde. „Cilj ovih napada su i smartfoni.”
„Da li si zabeležila sve?”, pitam Alisu. Ptice koje su čučale na klupi za porotu gledale su nas u neverici. Odjednom sam podigao ruku i odmahnuo glavom. Počela je pauza, gosti su pohrlili u kafe-bar ili su izašli u hodnik da popuše cigaretu.
Uzeo sam kafu i stao pored nekoliko učesnika kad sam čuo ono što je samo po sebi razumljivo. Naime, obratili su mi se sa „autore stručnih knjiga”. „To je skandal”, reče policijski činovnik besno. „A publika je i dalje smirena. Šta bi se dogodilo kada bi ljudi shvatili da smo zbog špijunaže podataka postali vazali Sjedinjenih Američkih Država i da više nismo u stanju da zaštitimo građane i zakone koji vladaju u našoj državi.” Jedan od njih podrugljivo se osmehuje misleći sledeće: vi to ne znate. Čini se da mu se kolegin zaključak uopšte ne sviđa. „Nismo postali policajci da bismo omalovažavali zakon - ne možete očekivati od nas da se radujemo tome što nas špijuniraju”, reče on odmahujući glavom, ispijajući gutljaj kafe. „Nismo više suverena država”, usprotivi se drugi policijski činovnik. Pokušavam da sakrijem zaprepašćenost i strateški zurim u svoju šoljicu kafe. Mora da izgleda tako kao da sam već dugo upoznat s onim što je malopre izjavljeno. Naime, ništa nisam znao o tome.
Godinama sam bio veliki obožavalac ovog sveta. Građanin. Reči koje sam čuo zaista su me pogodile. Ne želim da živim u državi koja dozvoljava da je svi gaze. I koju će nastaviti da gaze.
Britanska obaveštajna agencija GCHQ i NSA jesu zapravo Kraljica Srce. Dok Kralj Srce pokušava da ublaži njen temperament i beskrajan bes. Ali ko je on? Ja? Svi mi? Svi koji traže objašnjenje za to da se navedeni događaji smatraju opravdanim i za to što ništa ne možemo da učinimo da bismo promenili takvo stanje zapravo su Kraljevi Srca u ovoj igri.
Sve to izgleda kao život s đavoljim partnerom zbog kojeg neprestano moramo da se izvinjavamo u javnosti i da ga opravdavamo zbog tuče koju je započeo ili neprijatne scene koju je napravio u pijanom stanju. Naime, svi smo mi zapravo jadni, nemoćni i bespomoćni Kraljevi Srca. „Ti to nisi, Alisa”, dodajem pun razumevanja. „Ti si devojčica i zato ne možeš da budeš Kralj Srce!”
„Molim vas vratite se na svoja mesta”, reče organizatorka u holu. „Konferencija će se nastaviti za koji minut Molim vas, ostavite kafu ovde, piće ne smete unositi u salu.”
Dok smo sedeli u holu, upitao sam novinarku Tagesšpigela: „Poznajete li gospodina Pinkerta?” Klimnula je glavom i pokazala na red pored nas. „Tamo dole, gospodin u tamnoj jakni.” Klimnuh glavom: „Hvala lepo.”
„Bila si u pravu, Alisa”, rekoh joj. „Veoma je draga.” Ali Alisa je to znala.
Rajko Pinkert uspostavio je vezu sa Edvardom Snoudenom iz kancelarije Hansa Kristijana Štrebela. „Naravno da koristimo mrežu Tor”, rekao je preko telefona dok smo se dogovarali o sastanku. On je od onih koji pregovaraju sa uzbunjivačima. S obzirom na to da je deo radikalne desnice, navikao je na paranoična stanja.
Vrata se zatvoriše, dvojica muškarca u crnim odelima stali su pored ulaza pomno prateći situaciju. Pretpostavljam da su oni članovi Savezne kriminalističke policije. Blago pogrbljen muškarac sitnih očiju stupio je u salu, posmatrajući kroz okrugle naočare, i brzim koracima uputio se na podijum ispred publike. Gospodin Masen je ovde. Dakle tako izgleda šef nemačke službe unutrašnje bezbednosti. Nedostaje još marš Darta Vejdera. Konačno neko ko će nešto reći o ovoj službi. Mala je verovatnoća da će biti samokritičan u svom izlaganju, ali dajmo mu šansu, pomislih u sebi. Naime, mogao bi da napravi glupost i da kaže: mi smo vazalska država. Jer njegov posao je da spreči tako nešto. Međutim, možda će baš to izjaviti i uprkos ovoj činjenici.
Umesto da svoj govor posveti načinu na koji deluje NSA, on nas iscrpno izveštava o mladom reperu koji se borio u Siriji i ohrabrivao mlade migrante na džihad. Kao da je to najveći problem s kojim se suočavamo i kojim se trenutno bave bezbednosne službe.
„Moramo da stvorimo međunarodne parametre koji će omogućiti neometan globalni telekomunikacioni saobraćaj”, reče Masen i pogleda kroz okrugle naočare za vid. „Zato se oslanjamo na saradnju sa stranim novinskim agencijama. Naime, da bismo bili jači, potrebna su nam i vlastita sredstva”, dodade. Da bismo identifikovali zločince ili zločinačke terorističke grupe, potrebno je da prikupljamo takozvane metapodatke - dakle, ko s kim komunicira i kada to čini. „Upravo šifrovanje poruka i anonimnost na internetu otežavaju ovaj proces.” Poen za anonimnost.
Nemačka je savršena zemlja za napade, reče Masen, zato što ima razvijenu privredu i ogroman politički uticaj u svetu. Upravo je to razlog zašto su mnoga jaka i važna preduzeća meta mogućih napadača. „Od svih napada koje naša agencija dnevno zabeleži na mreži”, reče šef nemačke službe unutrašnje bezbednosti, „pet je na tako visokom nivou da, prema našem mišljenju, ne može biti reč ni o kakvoj hakerskoj bandi, već o stranim novinskim agencijama. U to su upletene, recimo, kineske i ruske novinske agencije. Jer upravo te zemlje veoma su sposobne da sprovedu takve napade.”
„A šta se događa sa Amerikom?”
Ništa, o tome nije rekao ni reč.
Samo sledeće: „Zadatak nemačke službe unutrašnje bezbednosti jeste da zaštiti našu državu od špijunaže inostranih tajnih službi.”
A... sada... Amerikanci!
„Saradnja sa Sjedinjenim Američkim Državama sprečava tri do četiri takva napada na našu internet mrežu nedeljno - ovu informaciju takođe sam dobio od Kejta Aleksandera, šefa američke Agencije za nacionalnu bezbednost (NSA).” Postoje dokazi za to. Masen nije želeo da pomene tako nešto. Sve je tajno i ne podleže nikakvoj proveri.
Odmahujem glavom. Alisa odmahuje glavom. Ovo je slično sudskom procesu po ukusu Kraljice Srca, pomislih.
Voditelj konferencije pita sve učesnike: „Snouden - junak ili izdajnik?”
Andre Šulc: Junak u svakom slučaju!
Voditelj konferencije: Gospodine Bosbah, šta vi mislite kao političar - junak ili izdajnik?
Volfgang Bosbah: Ne možemo se ograničiti na dva pojma da bismo odgovorili na ovo pitanje. Čitav slučaj posmatram na drugačiji način.
Voditelj konferencije: Kako to?
Volfgang Bosbah: Kod nas u Rajnlandu komšije vide kada policija dođe po nekoga. Mora da je nešto ozbiljno, pomišljaju posmatrajući kroz prozor. Inače ne bi pretraživali čitavu kuću.
Voditelj konferencije: Gospodine Bosbah, nećemo sada razgovarati o pričama iz komšiluka.
Volfgang Bosbah: Ne razumem dobro koji put je Snouden izabrao i kojim još ide, ali mora da postoji nešto u čitavoj priči koju nam je ispričao. Odatle polazim.
Voditelj konferencije: A vi, gospodine Masene, smatrate li Snoudena junakom ih izdajnikom?
Hans Georg Masen: Smatram ga sjajnom ličnošću.
Voditelj konferencije: To nije bilo pitanje, gospodine Masene. Ponoviću vam - junak ili izdajnik?
Hans Georg Masen: Sjajna ličnost.
Voditelj konferencije: Dakle, smatrate da Snouden nije nikakav junak, zar ne?
Hans Georg Masen: Trebalo bi da obratimo pažnju na činjenicu da je gospodin Snouden otkrio tajne i bezbednosne informacije kao što to čini svaki ruski špijun.
* * *

Na ulazu srećem Rajka Pinkerta. „Zdravo”, kažem mu.
„Zdravo”, odgovara mi gurajući ruku u torbu. „Dakle, vi ste autor knjige.” Pokazujem mu pločicu na kojoj stoji ime izdavačke kuće Aufbau i klimam glavom. „Mislim da jesam!”
Pinkert: Hoćemo li da se prošetamo?
Ja: Vrlo rado.
Pinkert: Ovde ima mnogo ljudi.
Ja: Da. Veoma mnogo.
Pinkert: (Gurnu staklena vrata i hladan vazduh uđe u zgradu)
Ja: Da li se ponekad plašite?
Pinkert: Čega?
Ja: Pa, poznajete Snoudena i mnoge druge osobe za čije glave je raspisana nagrada kao na Divljem zapadu.
Pinkert: Zašto bih se plašio toga? Važno je da činimo tako nešto. Da budemo u kontaktu s takvima.
Ja: Sigurno mi nećete reći kako ste došli do Edvarda Snoudena, da li ste to učinili preko mreže Tor ili niste?
Pinkert: Ne, o tome ne želim da govorim.
Ja: Nećete mi ispričati nikakvu senzacionalnu priču, zar ne?
Pinkert: Ne, mislio sam da se malo bolje upoznamo. Kako bih vam zapamtio lice.
Ja: Da li bi trebalo da budemo diskretni kada govorimo o takvoj temi i da u trenutku razgovora proveravamo da li je prostorija u kojoj se nalazimo ozvučena?
Pinkert: Da, tako je. Moramo da pazimo kome šta pričamo. Malopre ste pričali s nekoliko policijskih činovnika, zar ne?
Ja: Videli ste me?
Pinkert: Reći ću vam nešto. Nisam vas video, ali sada znam ko ste. Morate da budete obazrivi kada govorite o ovoj temi zato što su svi ovi činovnici prošli visok nivo psihološke obuke. Oni vrlo dobro znaju na koji način treba da ispričaju nešto kako bi osoba poverovala u njihovu priču. To je njihov posao.
Ja: Nisu svi takvi.
Pinkert: Ali mnogi jesu.
Ja: Biću obazriv s takvim ljudima. Nisu svi loši i nisu nam svi neprijatelji. Čitava diskusija vrti se oko toga.
Pinkert: I ja mislim isto, ali politika je previše umešana u ovaj slučaj. Ova tema jeste vruć krompir, politika je u svemu tome. Smatram da treba da budete oprezni.
Studija američkog Univerziteta Stanford pokazala je da metapodaci otkrivaju najintimnije tajne našeg partnera u komunikaciji. Pomoću istraživanja koje je uključivalo pet hiljada korisnika smartfona, koji su preko određene aplikacije svojevoljno prenosili svoje metapodatke i detalje razgovora, naučnici su došli do zaključka da ovi podaci otkrivaju potpunu sliku o jednoj osobi - recimo, od kojih oboljenja pati, da li je razvedena, oženjena ili udata, koje vrste narkotika koristi. Učesnici ovog eksperimenta razgovarali su sa anonimnim alkoholičarima, trgovcima oružjem, raznim društvima, sudijama koji vode brakorazvodne parnice, specijalnim klinikama za polne bolesti ili striptiz-klubovima. Istraživači navode da ovaj eksperiment ne treba da shvatimo kao paradu strave i užasa, već kao sliku današnjeg društva. Jednostavnim i brzim upoređivanjem broja telefona i profila na Fejsbuku ili ostalih izvora na internetu koji su svima dostupni, istraživači su uspeli da u sedamdeset i dva procenta slučajeva otkriju pravi identitet osobe. U detaljima razgovora koji je snimljen postoji određena šema, pišu istraživači: neko razgovara s kardiologom, njegov broj možemo pronaći u listingu poziva, zatim telefonira apoteci, poziva servisni centar koji nudi aparat za kontrolisanje srčanih smetnji. Druga osoba telefonira kolcentru preko koga se prodaju mitraljezi (njihova prodaja legalna je u Sjedinjenim Američkim Državama). Sledeći učesnik u eksperimentu, dva dana posle telefonskog razgovora sa svojom sestrom, okrenuo je broj društva za planiranje porodice radi prikupljanja informacija o veštačkom prekidu trudnoće. Istraživači su došli do zaključka da su takvi metapodaci izuzetno osetljivi.
Podaci su oružje u rukama. I to oružje u rukama pogrešnih ljudi, a ne policijskih službenika kojima je u interesu da rasvetle ubistvo ili da spreče teroristički napad. Ukoliko su podaci dostupni na mreži, dočepaće ih se oni koji se ne drže pravila - a to nisu samo tajne službe. U tu grupu spadaju i kriminalci koji će nas ucenjivati sopstvenim podacima. Kriminalci hakeri s crnim šeširom.
Kraljica Srce raspolaže takvim podacima. Oni je čine moćnom, a moć donosi despotizam kada ima premalo pravila koja treba poštovati. Ovi podaci ne znače samo slobodu. Oni nas mogu odvesti i u zatvor - to je pokazao Kristijan Bals.
Porotnici su pasivno posmatrali Kraljicu. Ona je njihova Kraljica, zašto bi sumnjali u nju i izlagali se neprijatnoj situaciji.
„Alisa je krišom posmatrala tablice porotnika i pogodi, kao da im gleda preko ramena, da svi ispisuju reč ’glupaci!’ i čak opazi da jedan od njih ne zna kako se ta reč tačno piše, pa je morao da pita svog suseda. 'Svašta će se naći na njihovim tablicama do kraja suđenja’ pomisli Alisa. Jedan od porotnika je imao pisaljku koja je škripala. To, naravno, Alisa nije mogla da podnese, pa obiđe celu sudnicu, stade iza njegovih leđa i uskoro ugrabi priliku da mu uzme pisaljku. To je uradila tako brzo da jadni mali porotnik (to je bio Gušter Bil) nije ni shvatio šta se desilo: dugo je naokolo tražio pisaljku, ali je ne nađe, pa je bio primoran da piše svojim prstom do kraja rasprave, što je bilo od male koristi jer nije ostajao baš nikakav trag na tablici.“\'7b4\'7d
Kada je Rajko izašao na prednja vrata i odšetao do svog bicikla, moje i Alisino saslušanje doživelo je krah. Porotnici ništa nisu razumeli, a Kralj Srce, koji je pokušavao da opravda bes svoje žene koja je izmišljala bilo kakav zločin samo da bi Alisu i mene proglasila krivima, postavljao je besmislena pitanja:
„Od čega se prave kolačići?”
„Uglavnom od bibera”, reče Kuvarica.
„Od sirupa”, začu se neki pospani glas iza nje.
»Ščepajte tog Puha za vrat”, kriknu Kraljica. „Odrubite mu glavu! Izbacite Puha iz sudnice! Ugušite ga! Uštinite ga! Odsecite mu brkove!”\'7b5\'7d
Alisa osloni glavu na jednu ruku, dok je drugom nestrpljivo lupkala po stolu. U međuvremenu, Kralj Srce pokušavao je da iznese na viđelo bilo šta iz našeg pređašnjeg života što bi mu pomoglo da nas obezglavi. Odjednom se čitava prostorija izokrenula, glasovi postadoše sve tiši i tiši. I na kraju nestadoše. Boje su se prelivale. Iznenada sve oko mene posta bledo.
„Alisa?”







*


„Alisa? Probudi se” reče žena sa smešnim šeširom sklanjajući knjigu s krila. „Sanjala si.“
Alisa se protegnu, protrlja oči i pogleda u sunce. „Ali gde su svi nestali upitala je. „Šta su rekli porotnici?”
„Koji porotnici?”, upita žena začuđeno.
„Porotnici koji su upravo beležili nešto na svojim tablicama?”, dodade Alisa okrećući se zbunjeno oko sebe. „Gde je Beli Zec?”
„Koji beli zec, Alisa?”', uzdahnu žena pružajući joj ruku kako bi krenule. „Moramo da idemo. Pašče mrak dok ne dođemo kući.”
Alisa još jednom pogleda levo pa desno i skliznu sa grane na kojoj je spavala. Pratila je ženu do kuće. Povremeno se okretala za sobom, ali ništa nije videla. Nestala je i rupa u koju je upala.

ALISA JE NAJPAMETNIJA


Zašto u privatnom životu zatvaramo vrata za sobom

Projekat Tor predstavlja anonimnu mrežu „koju u različite svrhe svakodnevno koriste obični ljudi, vojnici, novinari, advokati, razni aktivisti i ostali“. Nju je najpre koristila mornarica Sjedinjenih Američkih Država kako bi zaštitila svoju komunikaciju. Ovu mrežu danas koriste „novinari kako bi neometano razgovarali sa uzbunjivačima i svojim izvorima”, „aktivističke grupe poput fondacije Elektronik frontier kako bi ispitale da li su prava građana zaštićena na internetu”, „velike firme kao zamenu za virtuelnu privatnu mrežu (VPN), kako bi razmenjivale poverljive informacije o patentima i saradnicima”, i „istražni organi koji podržavaju ovu mrežu zato što tokom posete nekom internet sajtu ne ostavljaju IP adresu koja upućuje na državne institucije”. To je Tor.
Tim projekta Tor kaže sledeće: „Softver Tor potreban nam je kako bismo se zaštitili od analize podataka koji će otkriti naš identitet, dakle, ko smo, s kim smo razgovarali i kako smo reagovali na to.” Kada pokrenemo brauzer Tor, postajemo deo mreže koja naše poruke prosleđuje do odredišta preko tri kompjutera: dakle, poruka stiže na adresu primaoca. Internet stranica koju otvorimo i veza koju ostvarimo na ovoj mreži ne mogu nas odati jer niko ne može da sazna ko smo i odakle dolazimo. Ove anonimnosti možemo se odreći kad god poželimo. Ne moramo to da činimo.
Šezdeset procenata troškova ovog projekta finansiraju američka vlada i Biro za demokratiju, ljudska prava i rad. Gugl je takođe bio sponzor ove mreže. Tim projekta Tor jednom godišnje bi reklamirao ove sponzore na svom internet sajtu, pominjao bi ih u finansijskim izveštajima i statistikama korisnika. U njih spadaju i različite aktivističke grupe koje se bore za ljudska prava, prava građana i slobodu štampe.
Mreža Tor nije baš pogodna za prenos podataka: otvaranjem takvih podataka postajemo sumnjivi, filmovi ne mogu da se učitaju zato što je mreža spora i svaki fleš se blokira. Zato je ova mreža tako sigurna. Toliko je sigurna da je koriste tajne službe i državni organi koji i dalje ne mogu da je raskrinkaju. Međutim, ni mreža Tor ne može da vam pruži stoprocentnu zaštitu.
„Da, neprestano smo u kontaktu sa predstavnicima pravosudnih organa. Navedite bilo koju agenciju zapadnog sveta i saznaćete da smo i sa njom u kontaktu. Zato takve agencije ne šalju svoje specijalne jedinice u lov na administratore releja na mreži Tor. Umesto toga, one nam šalju pristojne ljude koji se raspituju o tome kako ova mreža funkcioniše. Zato puštaju ove administratore da rade svoj posao jer je i njima potrebna anonimnost na mreži. Da bi zaštitili svoje porodice, unučiće i sebe od kriminalaca koje žele da uhvate. Anonimnost je dostupna svima. Nama je drago što pravosudni organi koriste mrežu Tor u svom poslu. “ - Endru Luman, Projekat Tor
Tim projekta Tor napisao je na svom internet sajtu da skriveni servisi omogućavaju korisniku da poseti određeni internet sajt i da koristi njegove usluge a da pritom ne odaje mesto na kojem se nalazi.
„Mreža Tor vraća nam privatnost”, kaže Endru Luman. „Ponovo smo gospodari svog života. Više od toga nam ne treba. Mrežu Tor ne treba da koristimo da bismo pravili gluposti, da bismo činili krivična dela, već da bismo mogli slobodno da živimo i da komuniciramo. Mreža Tor treba da nam pruži zaštitu onda kada nam je potrebna. Ali kao i sve ostalo u životu, i ova tehnologija može da bude zloupotrebljena. U tom slučaju nije kriva napredna tehnologija već čovek koji je koristi. Koji čini krivična dela ili ima sličnu nameru.”
„Mreža Tor ne snosi nikakvu odgovornost kada je reč o dečjoj pornografiji. Pedofili koriste mobilne telefone, automobile, vozove, imejlove i pričaonice”, kaže Luman. Da li će se politika umešati u to i predstaviti ovu mrežu u lošem svetlu? „I to se može dogoditi”, reče on. „Ali mi nećemo učestvovati u tome. Mi izmišljamo šifre, istražujemo i prepuštamo svetu da učini ostalo.” Naravno, uvek će postojati propusti jer nijedan softver nije savršen. „Ali trudimo se da odstranimo slabe tačke na mreži”, navodi Luman. A šta se događa kada je reč o tajnim službama, da li s njima imate sličan dogovor kao sa ostalim agencijama koje prenose vaše podatke? „Na mreži Tor ne postoje zadnja vrata. Ni za koga”, reče Luman. „To nas niko nije pitao do sada.” Odgovor na ova pitanja interesuje državno tužilaštvo, objašnjava on dodajući sledeće: „Tajne službe su razočarane zato što ne mogu da provale naš sistem. To nas neizmerno raduje.”
„Mračna mreža (Darknet) nije odgovarajuća reč u ovom kontekstu. Novinari je koriste kako bi produbili ovu ideju, kako bi se što više reklamirali i dobili što više pregleda na svom sajtu. Ne postoji ništa mračno na mreži Tor.” -Endru Luman, Projekat Tor
„Kada je reč o dečjoj pornografiji, situacija je drugačija”, reče Endru Luman. „Tajne službe kao što su GCHQ i NSA pokušavaju da opravdaju špijunažu čitavog sveta jer tako navodno sprečavaju terorističke napade. Samo da bi ljudi rekli: u pravu ste. Vaš postupak donosi nam sigurnost. To je glupost. Ne možemo da dokažemo da je takva izjava tačna. Dakle, da bi se tajne službe prikazale u pozitivnom svetlu neophodno je da postoji neko ko je loš u čitavoj priči - recimo, teroristi. Naime, koristimo to što tajne službe ne mogu da provale u naš sistem. Zato ćete često čuti ili pročitati da tim projekta Tor posredno podržava rasturanje dečje pornografije samo da bismo ostali bez korisnika na mreži i da bismo je ugasili”, objašnjava Luman. „S obzirom na to da je dečja pornografija loša stvar, tajne službe uspevaju da nas diskredituju ovom taktikom. Zato što se njihov glas čuje dalje. Tim projekta Tor smatra dečju pornografiju užasnom. Zgražavamo se sajtova kao što je Freedom Hosting i ne želimo da imamo ništa s tim.”
Kada je reč o zloupotrebi, možemo dodati da se mreža Tor brzo menja. Softver se poboljšava, napredak u ovoj oblasti prati glavna grupa koja se nalazi na Islandu. „Mreža Tor nije ozloglašena”, kaže Luman. „Ova mreža prilično je sigurna inače ne bismo bili trn u oku tajnih službi.”
Čitav projekat pokrenuli su Rodžer Dingldin i Nik Metjuson 2001. godine - ideja je bila zaštititi korisnike od dosadnih poruka i reklama. Projekat Tor pokrenuo je prvi softver 2002. godine, a prema statistici ovog tima, 2012. godine prikupljena je donacija od dva miliona američkih dolara, od kojih je osamdeset procenata potrošeno na istraživanja, dalji razvoj i poboljšanje softvera. Prema statističkim podacima iz 2012. godine, dvesta sedamdeset hiljada ljudi u Nemačkoj koristi mrežu Tor, a tri miliona širom sveta. U svetu postoji tačno pet hiljada izlaznih čvorova (exit relays).
U septembru 2013. godine broj korisnika znatno se uvećao. Smatram da se to dogodilo zato što su u to vreme svi mediji najviše izveštavali o slučaju Silk Road. „Razlog je bio ogromna botmreža.”
A šta se događa kada je reč o pitanju: ostati anoniman ili zanemariti takvu mogućnost? Endru razmišlja. Zatim reče: „Objasniću vam to na sledeći način: pre sto godina trgovci konjima mrzeli su automobilsku industriju. Međutim, pametni vlasnici konja i proizvođači konjičke opreme pokušali su da zarade u čitavoj situaciji. Ostali su govorili: automobili su samo otkriće ovog vremena. I njima će sigurno doći kraj.” Dakle, s ovim pitanjem moraćemo da se suočimo kad-tad.
Prošli su meseci. Nedelje. Dani. Nakratko bacam pogled na ćebe, ali samo nakratko - zatim se ponovo posvećujem svojoj beležnici.
Na ekranu laptopa polepljene zbunjujuće poruke iz nekog zbunjujućeg vremena. Kopirane internet stranice na kojima se mogu naći informacije o svim vrstama droga i medicinska objašnjenja, šolja hladne kafe koja tu stoji danima, pisani dokazi o putovanjima na kojima sam bio. Adresar sa imenima. Pločica sa imenom ostala posle osme konferencije o bezbednosti u Berlinu.
Tom se javio. Želi knjigu.
Silk Road je, u međuvremenu, ponovo postao udarna vest u svim medijima - hakeri su hakovali sajt, ispraznili onlajn radnje i pokrali bitkoine. Korisnici Silk Roada raspitivali su se o tome da li bi mogli da podnesu prijavu protiv lopova. Najveća berza bitkoina je u ambisu i nalazi se pred bankrotstvom. Svi traže svoj deo. Istina je da niko neće povratiti svoj novac. A onda se novac iznenada pojavio. Da li je to uzrokovalo nepoverenje korisnika u anonimnu valutu? Da li je to bio novi napad državnih organa ili hakera po principu: upasti na mrežu, izazvati nemir i neprimećeno pobeći? Ili je to bio napad zelenog Hulka? Ko to zna?
Silk Road ponovo je važna vest u novinama. U bavarskoj provinciji kriminalistička policija uhvatila je dvadesetčetvorogodišnjeg dilera koji je pod imenom Zalagaoničar trgovao ogromnim količinama kokaina, ekstazija (MDMA), spida i ostalih vrsta narkotika na Silk Roadu od 2011. do 2013. godine. Kako navodi kriminalistička policija pokrajine Bajern, Zalagaoničar je za to vreme pribavio korist od preko pet miliona evra. Dakle, prilično dobar ulov. Inspektori su slučajno naleteli na još jednog dilera po imenu Saša F. i počeli da ga prate. Naime, paket ovog dilera sa Silk Roada, koji je trebalo da bude prosleđen kupcu u Austriji, završio je na pogrešnoj adresi. Državni organi počeli su istragu u velikom stilu.
Ove vesti činile su mi se kao duh iz prošlosti. Pritiskam mali simbol luka, ponovo je postao crven i gasim brauzer Tor. Šta sve ovo znači za mene i šta sve ovo predstavlja u mom životu samo će mi se kazati!
„Možda je sve to značilo nešto. A, na duge staze, možda i nije... ali nikakvo objašnjenje, reči, muzika ili uspomene ne mogu vas ganuti kao osećaj da ste živeli u tom vremenu i tom kutku sveta. Šta god značilo... “\'7b6\'7d
U svakom slučaju priča se završava ovde, negde početkom 2014. godine. Kada malo bolje razmislim, osećam kao da sam tada bio u groznici. U nekom snu. U svakom slučaju nisam bio sav svoj.
Bilo je to avanturističko putovanje kroz zemlju čuda, pomišljam dok kačim dokumenta na imejl. Bacam pogled na šifrovanu elektronsku poštu. Poslato.
Postoje stvari pred kojima dugo zatvaramo oči sve dok ne odlučimo da se uhvatimo ukoštac sa njima. Mreža Tor sigurno ne predstavlja revolucionarno otkriće. Dakle, ne znači da sada moramo da promenimo svoj život i da živimo u šifrovanom svetu. To takođe ne znači da tehnološko otkriće može da nam donese dobro ili zlo. To zapravo znači da treba da se pozabavimo ovim pitanjima ukoliko ne želimo da nas ono pred čim smo dugo zatvarali oči, zato što je previše složeno i teško uhvatiti se ukoštac s njim, jednog dana sačeka i počne da upravlja našim životom. Moramo da pođemo od sebe a ne od tajnih službi ili od Edvarda Snoudena. Moramo da se zapitamo zašto u stvarnom svetu zatvaramo vrata za sobom kada idemo u toalet. I zašto to ne činimo kada je reč o surfovanju po internetu. Moramo da donesemo odluku o tome šta je ispravno a šta je pogrešno u čitavoj ovoj priči.
Moramo da se zapitamo zašto u privatnim razgovorima ne govorimo o manama i slabostima kojih se stidimo i koje krijemo od drugih jer ne želimo da iko zna da smo dotakli dno. Moramo da se zapitamo zašto onda takve informacije delimo sa svima na internetu kao da nam ti podaci nisu više važni i kao da smo izgubili moć rasuđivanja. Ne smemo da se ponašamo kao da je ova mreža mesto koje nam pruža anonimnost, slobodu i utopiju - kao mesto na koje dospete ukoliko znate gde je ulaz i gde se tačno nalazi zečja rupa.
Došlo je vreme da kažem nešto o zemlji čuda. I o tome da se uz malo mašte pre ili kasnije svako može naći na takvom mestu. Duboko verujem u to. Poruka je nestala. Poslata je.
„Alisa”, rekoh gaseći računar i paleći cigaretu. „Alisa, da li ponekad pomisliš na zemlju čuda - ili je to besmisleno?”, pitam je bacajući pogled na stan i na prozor preko puta moje zgrade koji mi je pokazao Frank Pušin.
Stan je prazan i na prozoru nema nikog. Alisa se vratila kući.

IZJAVE ZAHVALNOSTI


Posebnu zahvalnost dugujem svim ljudima bez kojih ova knjiga ne bi postojala:
Štefenu Rezemanu (Kriminalistička policija Donje Saksonije)
Franku Pušinu (Kriminalistička policija Donje Saksonije)
Ralfu Bumanu (Kriminalistička policija Donje Saksonije) Amdu Hinekeu
Franku Langeu (Državno tužilaštvo grada Verdena)
Diteru Kohajmu (Državno tužilaštvo grada Hanovera)
Kristijanu Balsu (udruženje MOGIS - glas za žrtve zlostavljanja)
Florijanu Valteru (IT stručnjaku)
Moricu Bartlu (www.torservers.net)
Endruu Lumanu (Projekat Tor)
Danijelu Domšajtu Bergu
Rajku Pinkertu (kancelarija Hansa Kristijana Štrebela, Savez 90/Zeleni)
Štefanu Urbahu (Telekomiks)
Berndu R. Fiksu (Fondacija Vau Holand)
Simonu Deneru


0 AUTORU


Anonimus je studirao žurnalistiku, stručnjak je za reportaže koje se tiču kriminalnog i sumnjivog miljea. Anonimus nije član istoimene hakerske grupe: pseudonim mu je potreban kako bi uspeo da objavi reportaže ne izlažući sebe nikakvoj opasnosti.


*


Izvan granica poznatog onlajn sveta koji svakodnevno pohodimo, izvan Fejsbuka, Tvitera, Gugla ili Jutjuba, leže nepregledna i neistražena prostranstva skrivenih sajtova - univerzum koji želi da ostane nedostupan i koji čini više od devedeset odsto interneta.
Dobro došli na Deep Web - paralelni digitalni svet, mesto na internetu koje jedva da iko poznaje: svet senki, sakriven iza digitalnih zidina, mesto anonimnosti, slobode i anarhije koje pruža utočište uzbunjivačima, borcima protiv represivnih sistema i svima onima kojima je stalo do svoje onlajn privatnosti. Ali ovaj digitalni raj ima i svoj digitalni pakao u kojem možete sresti hakere, plaćene ubice i trgovce drogama, oružjem, kradenim kreditnim karticama, dečjom pornografijom ili belim robljem.
Zasnovana na autorovom ličnom iskustvu, razgovorima sa hakerima i policijskim agentima, Deep Web - Mračna strana interneta je prva knjiga na srpskom jeziku koja studiozno osvetljava nepregledne dubine digitalnog podzemlja gradeći svojim otkrićima novu sliku sveta u kojem živimo.
„Napetije od bilo kojeg trilera!”

Buchmedia Magazin

„Čitalac, s jedne strane, stiče odličan uvid u nepoznati digitalni univerzum u kojem vrebaju brojne opasnosti, a s druge, neophodna znanja za bezbedno i anonimno korišćenje interneta.”

Zuckerkick Magazin

\'7b1\'7d U maju 2015. godine Ros Ulbriht proglašen je krivim i osuđen na doživotnu robiju. (Prim. ur.)
\'7b2\'7d Jedna pilula od koje si velik / i jedna od koje si sitan / i one koje ti daje mama / al’ s njima nisi bitan / proveri s Alisom. / Kad je visoka tri metra. (prevela s engleskog Mina Kebin)
\'7b3\'7d Engl.: „Čestitamo! Vaš broj telefona je nasumično odabran u loto izvlačenju za nagradu od £2.500.000. Vaš dobitnički FreeLotto broj je 001/2014. Kontaktirajte contactand777@gmail.com da biste preuzeli nagradu." (Prim. prev.)
\'7b4\'7d Luis Kerol, Alisa u zemlji čuda, prevela s engleskog Jasminka Ribar Stojiljković, Pčelica, Čačak, 2010. (Prim. prev.)
\'7b5\'7d Luis Kerol, Alisa u zemlji čuda, prevela s engleskog Jasminka Ribar Stojiljković, Pčelica, Čačak, 2010. (Prim. prev.)
\'7b6\'7d Hanter S. Tompson, Paranoja u Las Vegasu, preveo s engleskog Nenad Župac, Red box, Beograd, 2010.