Ann Brashares-Zovem se sećanje

„ ...I пе želim da se nebo spusti na zemlju mojom voljom,

Već da se širi u beskraj, zauvek. "

Volt Vitmen


Živeo sam više od hiljadu godina. Bezbrojputa sam umro. Ne sećam se koliko puta. Sećanje mi je izuzetno, ali nije savršeno.Ja sam ipak Ijudsko biće.
Početak se gubi u izmaglici.Vaša duša sledi stazu svakog vašeg života. Ona je makrokosmička.Postojalo je i moje detinjstvo. Bila su tu zapravo razna detinjstva. Čak i u vreme kad mi je duša bila mlada, sazrevao sam mnogo puta. Sada u svakom mom detinjstvu mogu brže da se prisetim svega. Mi smo u pokretu, čudimo se svetu oko nas, sećamo se.
Kada kažem „mi",zapravo mislim „ја", mislim na svoju dušu i mnoge živote. Mislim i na druge slične meni koji su obdareni Sećanjem, svešću o zbiru iskustava koja su nadživela svaku smrt. Znam da nema mnogo takvih. Možda jedan u veku, jedan u milion. Retko ih srećemo, ali verujte mi da postoje. I barem jedan od njih ima sećanje duže i od moga.
Rodio sam se i umro mnogo puta na raznim mestima. Razmak među tim životima uvekje isti. Nisam bio u Vitlejemu u doba Hristovog rođenja. Nisam zapamtio slavu Rima. Nisam se klanjao Karlu Velikom. U to doba sakupljao sam letinu u Anadoliji i govorio narečjem koji nisu razumeli ni u selima na jugu ni u selima na severu naše zemlje. Samo Bog i đavo znaju sve uzbudljive pojedinosti ljudske istorije. Veliki istorijski trenuci obično prođu a da ih većina ljudi ne zapazi. O njima sam čitao u knjigama, baš kao i svi ostali.
Ponekad su mi kuće i drveće bliži nego ljudi. Stojim i posmatram kako talasi ljudi nadiru i nestaju. Posmatram sebe kao stub na ivici okeana.
Nikada nisam imao dece niti sam ostario. Ne znam zašto je tako. Mogu da vidim lepotu u bezbrojnim stvarima. Zaljubljivao sam se u nju mnogo puta, i to je trajalo. Jednom sam ubio svoju ljubav, a bezbroj puta sam umro za nju, i opet nemam ništa od toga. Još uvek je tražim i sećam je se. Nadam se da će se jednoga dana i ona mene setiti.

Houpvud, Virdžinija, 2004.


Nije ga baš dugo poznavala. Pojavio se na početku trećeg razreda gimnazije. Bio je to mali grad i mala škola. Godinu za godinom viđali ste istu decu. Bio je njen vršnjak, ali je nekako izgledao starije.
Čula je svašta o tome gde je i kako je proveo prethodnih sedamnaest godina zivota, ali je sumnjala da je išta od toga istina. Ljudi su pričali da je pre dolaska u Houpvud boravio u nekoj duševnoj bolnici. Otac mu je u zatvoru, a on živi sam.Govorili su da mu je majka ubijena, a ubio ju je verovatno njegov otac. Uvek je nosio duge rukave, pa je neko kazao da je to zato što po rukama ima ožiljke od opekotina. On nije opovrgavao te price i, koliko je ona znala, nikada nije ponudio neku svoju verziju.
Premda Lusi nije verovala tim pričama, shvatila je na šta ljudi ciljaju. Danijel je bio drugačiji, iako se trudio da se ne razlikuje. Lice mu je odavalo gordost, ali je sve u vezi s njim delovalo tragično. Činilo joj se da niko ne brine o njemu i da on to čak i ne primećuje. Jednom ga je videla kako mirno stoji kraj prozora školske kantine dok se svi drugi guraju kraj njega, čangrljajući poslužavnicima u rukama i jureći velikom brzinom; on je samo stajao i delovao potpuno izgubljeno. Ona je tada pomislila kako je on svakako najusamljenija osoba koju je ikada videla.
Kada se prvi put pojavio u školi, izazvao je dosta uzbuđenja jer je bio vrlo zgodan. Bio je visok i snažne grade, gord, a odeća mu je bila malo lepša nego kod druge dece. U početku su treneri obigravali oko njega nastojeći da ga ubede da uđe u tim ragbista, jer je bio prilično krupan, ali on to nije prihvatio.Pošto je to bio mali grad u kome su se svi dosađivali i nečemu se nadali, počela su govorkanja. Isprva su mu ljudi bili naklonjeni, ali je on tada napravio prvu grešku. Nije se pojavio na žurki kod Melodi Sanderson na Noć veštica, mada ga je ona lično pozvala u školskom hodniku, i svi su to videli. U toku celog zajedničkog izleta trećaka i četvrtaka pričao je sa Sonjom Fraj, koja je bila nedodirljiva jadnica za devojke poput Melodi. Pošto su živeli u osetljivoj društvenoj zajednici, do početka zime većina dece počela je da ga se pribojava.
Ali ne i Lusi. Ni ona to nije umela da objasni. Nije marila za Melodi, niti za njene sledbenice, ali se trudila da to prikrije.I sama je bila na udaru javnog mnjenja, pa nije htela da bude izopštena iz tog društva. Nije mogla tako nešto da učini majci,naročito posle svega što je preživela s njenom sestrom. Niti je Lusi bila od onih što vole problematične momke. Ni najmanje.
No opsedala ju je čudna zamisao, zapravo je sanjarila o tome kako da mu pomogne. Znala je kakvo je stanje u školi i van nje, i znala je kako se treba nositi s teškim okolnostima. Osetila je da on nosi teži teret nego ostali i silno ga je žalila. Laskala je sebi da mu je možda potrebna, da je možda baš ona ta koja će ga razumeti.
On ničim nije pokazivao da deli njeno mišljenje. Za skoro dve godine nije s njom progovorio ni reči. Pa, zapravo mu je jcdnom zgazila na pertlu pa se izvinila, a on je samo zurio u nju i progunđao nešto. Posle toga je sebi uzrujano prigovarala i prisećala se tog događaja nastojeći da dokuči ono što joj je kazao i šta je mislio, pa je najzad zaključila da nije uradila ništa loše i da je sam kriv što je u tri po podne šetao odvezane pertle po hodniku za četvrtake.
„Misliš li da preterujem?", upitala je Marni.
Marni ju je pogledala kao da se uzdržava da je ne zgrabi za kosu. „Da, zbilja mislim da preteruješ. Da snime film o tebi, naslov bi mu bio: 'Ja zbilja preterujem'."
Tad se nasmejala, a kasnije se malo zabrinula. Marni nije nameravala da bude zlobna. Marni ju je volela iskrenije i vise od bilo koga na svetu, izuzimajući Lusinu majku, koja ju je možda volela više, ali svakako ne i tako otvoreno. Marni je prosto bilo mrsko da gleda kako ona traći vreme i misli na nekoga ko očigledno ne mari za to.
Lusi je pomišljala i da je on možda nekakav genije. Nije, doduše, uradio ni kazao ništa što bi to potvrdilo. No jednom je sedela kraj njega na času engleskog dok su raspravljali o Šekspiru. Posmatrala ga je kako povija široka ramena nad sveskom i napamet ispisuje sonete, jedan za drugim, divnim iskošenim rukopisom koji ju je podsetio na Tomasa Džefersona i njegovu Deklaraciju nezavisnosti. Imao je takav izraz lica da je pomislila da se svakako nalazi negde vrlo daleko od male i tesne učionice s neprijatnim neonskim osvetljenjem, sivim linoleumom i jednim jedinim malim prozorom. Pitam se odakle li si došao,mislila je. Pitam se kako si zaglavio baš na ovakvom mestu.
Jednom ga je u nastupu odvažnosti upitala za zadatak iz engleskog jezika. On je samo pokazao na tablu gde je pisalo da treba usmeno da pripreme esej o Šekspirovoj Buri, ali je izgledalo kao da želi da joj kaže još nešto. Znala je da on ume da priča;čula ga je kako razgovara s drugima. Htela je da mu dobaci ohrabrujući pogled, no kada je ugledala njegove oči boje graška iz konzerve, odjednom se tako zbunila da je oborila pogled i viŠe ga nije podigla do kraja časa. Obično se nije tako ponašala.Bila je prilično samouverena. Znala je ko je i gde pripada.Odrasla je u pretežno ženskom okruženju, ali je pored onih iz đačke uprave i učenika iz ateljea za keramiku, kao i Marnina dva brata, imala i dosta drugova. Nijedan, međutim, nije na nju ostavljao takav utisak kao Danijel.
A onda se nešto desilo na kraju treće godine, kada je raspremala svoj školski ormarić. Tištala ju je misao da ga neće videti celog leta. Bila je loše parkirala očev zarđali beli auto, s dva točka na trotoaru, nekoliko blokova dalje od škole. Izvadila je iz ormarića hrpu knjiga i papira, kao i kartonsku kutiju s keramičkim posudama koje je napravila, pa sve spustila na pod, tražeći nekoga ko bi joj otvorio vrata.
Krajičkom oka opazila je Danijela kako stoji. Ništa nije nosio. Samo je nepomično stajao, a ruke su mu visile kraj tela dok je izgubljeno zurio u nju. Izgledao je tužno i prilično zamišljeno,kao da se zagledao u sebe koliko i u nju. Okrenula se i oči su im se srele, ali tog puta nijedno od njih dvoje nije htelo da skrene pogled. Stajao je tu, i kao da je pokušavao nečega da se seti.
Jednim delom želela je da mu mahne ili da kaže nešto mudro što bi bilo za pamćenje, ali je opet bila i uzdržana.Izgledalo je kao da se zbilja poznaju, a ne da je cele godine samo ona opsednuto razmišljala o njemu. Kao da je hteo da ona zastane baš tu jer ima mnogo važnih stvari koje bi mogli red jedno drugome, ali nema potrebe za tim. Delovao je nesigurno i udaljio se, a ona se pitala šta li sve to znači. Kasnije je pokušala da taj dogadaj Marni predstavi kao dokaz njihove stvarne povezanosti, ali je Marni samo odmahnula i svrstala ga u još jedno „nedogađanje".
Marni je smatrala da je zadužena za rušenje Lusinih neosnovanih nada, pa je smislila i posebnu mantru za to: „Da mu se stvarno dopadaš, već bi to znala", stalno joj je ponavljala, a Lusi je sumnjala da je ona to negde pročitala.
Nije Lusi samo želela da mu pomogne. Nije baš toliko bila nesebična. On ju je ludo privlačio. A osim onog uobičajenog,privlačilo ju je i ono čudno, poput njegovog potiljka i palca spuštenog na ivicu klupe, ili kose koja mu je neobično štrčala iza uha poput ptičjeg krila. Jednom je osetila njegov miris i od toga joj se zavrtelo u glavi. Nije mogla da zaspi cele noći.
Istovremeno, za razliku od ostalih dečaka iz škole, isticao se još po nečemu: nije poznavao Dejnu. Dejna je uvek bila „pustahija",kao što je to njena majka zgodno nazivala, ali kada su bile male, Dejna je bila Lusina junakinja. Bila je najpametnija osoba i govorila je najbrže od svih koje je Lusi znala, i oduvek je bila odvažna. Odvažna i lakomislena. Kad bi Lusi nešto zabrljala,makar i nešto sasvim banalno, na primer, kad bi ostavila blatnjave tragove ili prosula kečap po kuhinjskom podu, Dejna bi uvek preuzela krivicu na sebe. To je činila čak i kada ju je Lusi molila da to ne radi; govorila je da ona, za razliku od Lusi, ne mari za prekore.
Dejna je postala nemoguća u prvom razredu gimnazije, kad je Lusi bila u petom osnovne. Lusi ispočetka nije razumela na šta se odnose sva ta sašaptavanja o Dejni, ali joj je bilo jasno da treba da je se stidi. „Bio sam sa tvojom sestrom" , kazao bi neki od nastavnika posmatrajući je značajno. Pojedina deca više nisu htela da dolaze kod njih i nisu ih vise pozivala kod sebe,pa je shvatila da je njena porodica pogrešila u nečemu, mada nije znala u čemu. Samo joj je Marni ostala verna prijateljica.
Do sedmog razreda Dejna je postala glavna tema tračeva u školi i najzanimljivija osoba za ogovaranje, a o njenim roditeljima stalno se nešto šaputalo i nagadalo. Piju li?Da li se neko u kući drogira? Da li im je majka radila dok su devojčice bile male? Ogovaranja bi se obično završila nečijom opaskom: „А izgledaju kao fina porodica" .
Njeni roditelji su sve to primali oborenih glava, što je delovalo kao podstrek za nove tračeve. Beskrajno su se stideli, i bilo im je lakše da puste svet da ih blati nego da nešto preduzmu.Dejna je išla podignute glave dok je ostatak porodice hodao pokunjeno i izvinjavao se svima.
Ponekad je Lusi pokušavala da bude odana sestri, a drugi put bi poželela da se preziva Džonson, jer ih je u školi bilo četrnaestoro s tim prezimenom. Pokušala je da razgovara s Dejnom, a kada se uverila da to ne vredi, ubedila je sebe da joj i nije stalo do nje. Koliko puta možete did ruke od nekog koga volite? „Lusi je druga vrsta Brauardove", čula je Lusi profesora matematike kako govori savetniku za profesionalnu orijentaciju kada se upisala u srednju školu, i bilo joj je strašno što se i sama čvrsto uhvatila za to. Mislila je da će, ako se bude dovoljno trudila,moći nešto da izmeni.
Dejna je ponavljala nekoliko razreda zbog izostajanja, a počinila je i sve ostale prestupe koji se ne mogu svrstati u prave zločine: drogirala se, tukla, pušila momcima u muškom WC-u. Lusi je jednom na očevom stolu videla koverat u kome je bio poziv za Dejnu da se pojavi kao finalista na nacionalnom konkursu za najzaslužnije učenike, upućen na osnovu rezultata njenog maturskog ispita. Bilo je čudno šta je sve ona bila u stanju da postigne.
Nestala je dva dana pre kraja školske godine i samo nedelju dana pre mature. Pojavila se usred dodele diploma i napravila dramatičnu predstavu. Od svih koje je Lusi znala, Danijel je verovatno jedini dečak koji tog dana nije video Dejnu kako na školskom travnjaku cepa odeću sa sebe, okružena bolničarima koji se brane da im ne iskopa oči dok pokušavaju da je odvedu u bolnicu, i to poslednji put.
Dejna se predozirala na Dan zahvalnosti te godine i pala u komu. Mirno je umrla na Božić. Sahranjena je na Novu godinu,a na sahrani su bili samo Marni i članovi porodice, baka i deda, i jedna luda tetka iz Duluta. Jedini predstavnik škole bio je profesor fizike gospodin Margum, koji je bio i najmlađi predavač sa fakulteta. Lusi nije znala da li je došao zato što je Dejna bila dobra na njegovim časovima ili zato što mu je popušila, ili možda iz oba razloga.
Među Daninom neobičnom zaostavštinom našla se i metar i po duga zmija zvana Pilana, koja je pala Lusi na grbaču. A šta je i mogla da uradi? Majka se ne bi baktala sa zmijom.Nedeljama joj je nosila zaledene miševe i hranila je, mučena užasnom nelagodom. Brižljivo je promenila lampu za zagrevanje zmijarnika. Pomišljala je da će zmija možda uginuti bez Daninog bodrog duha, a kada ju je ugledala sasušenu i opuštenu u terarijumu, načas je pomislila - uz olakšanje i užas - da se to i desilo. Ispostavilo se da je zmija samo menjala košuljicu. Uživala je i dalje u svom šupljem deblu i delovala živahnije nego ikada. Lusi se odjednom setila suvih zmijskih koža koje je Dejna nekada kačila na zid, što je bio njen jedini doprinos uređenju kuće.
Tek je u trećem razredu gimnazije Lusi prvi put dopustila sebi da bude nešto drugo a ne samo Danina sestra. Bila je lepa, pa su momci to zaboravljali brže nego devojke, a onda su najzad svi malo popustili.
Negde krajem jeseni Lusi su izabrali za sekretaricu trećih razreda. Njena dva rada od keramike, vaza i činija, izabrani su za neku državnu izložbu. No svaki trenutak slobode i uspeha bio joj je zagorčan osećanjem krivice i žaljenja. Mrzela je što išta želi od te dece, ali je ipak želela.
„Znaš, Lu, nemam nijednog prijatelja u školi", setila se da joj je jednom kazala Dejna, kao da je to nešto iznenađujuće.
* * *

„On se, verovatno, neće ni pojaviti", rekla joj je Marni dok su se spremale za maturski bal, veliku završnu svečanost na kraju srednje škole.
„Ра, moraće ako želi da dobije potpisanu diplomu", odgovorila je Lusi i spustila slušalicu, pa se vratila do svog ormana.
Marni ju je ponovo pozvala. „Ра, i ako dode, verovatno neće pričati s tobom."
„Možda ću ja pričati s njim."
Lusi je iz ormana pažljivo izvukla svoju novu tesnu svilenu haljinu boje lavande i skinula s nje zaštitni najlon. Pažljivo ju je položila na postelju dok je svlačila obično prsluče i zamenila ga čipkanim krem boje. Prelakirala je nokte na nogama u svetloružičasto i prišla lavabou pokušavajući da očisti nokte od gline i baštenske zemlje. Zatim je uvila trepavice, mada je znala da će spasti posle sat vremena. Dok je ajlajnerom izvlačila liniju kapaka, zamislila je Danijela kako stoji kraj nje i pita se zašto li ona tu olovku zabada sebi u oči.
Često je mislila na to. Neprijatno često. Ma šta da je radila,zamišljala je da je Danijel tu i da zna šta ona misli i šta će učiniti.I mada nikada nisu razgovarali, jasno je zamišljala šta bi on pomislio. Recimo, njemu se ne bi dopalo previše šminke. Fen za kosu bi ocenio kao glasan i nepotreban, a uvijač trepavica kao spravu za mučenje. Svidele bi mu se semenke suncokreta, ali ne i njena dijetalna pepsi-kola. Dok je slušala pesme sa ajpoda,znala je koje bi mu se dopale a za koje bi kazao da su glupe.
Dopala bi mu se i ova haljina, zaključila je dok joj je nežna tkanina klizila niz telo. Zbog toga ju je i izabrala.
Marni ju je ponovo pozvala. „Trebalo je da pođeš sa Stefanom.Lepo te je molio."
„Nisam želela da idem sa Stefanom" , odvratila je.
„Pa, Stefan bi ti barem doneo cveće. Dobro izgleda na slikama."
„Ne dopada mi se Stefan. Zašto bih ja uopšte želela te slike?"
Nije pomenula da je glavna Stefanova mana bila zapravo to što mu se Marni očito divila.
„А i plesao bi s tobom. Stefan je dobar igrač. Danijel neće plesati s tobom, biće mu svejedno da li si tamo ili nisi."
„Ра, možda će mu biti drago što sam tu. Otkud ti to znaš?"
„Neće. Imao je mnogo prilika da pokaže da mu je stalo, a nije to učinio."
Pošto je poslednji put prekinula vezu, stala je pred ogledalo.Nedostajalo je još samo cveće. Ubrala je tri male ljubičice iz saksije na prozoru, dve lila i jednu ružičastu. Zatakla ih je za ukosnicu i zakačila malo iznad uha. Tako je već bilo bolje.
U petnaest do devet Marni se pojavila pred ulaznim vratima.Lusi je shvatila mamin izraz lica dok je silazila niz stepenice.Mama je priželjkivala da po nju dode Stefan, zgodan momak u smokingu, opasan širokim pojasom, a ne večito Marni u poderanim crnim čarapama. Imala je dve lepe plavokose ćerke, a nijedan momak u smokingu nije došao po njih.U njeno vreme bilo je sasvim dovoljno da neko samo izgleda kao Lusi.
Lusi je opet presekao neki stari bol. Znala je zašto su joj zapravo potrebne fotografije s maturske večeri. Posmatrajući ih, majka bi mogla da zamišlja neki bolji rasplet. Lusi je pribegla svojoj staroj litaniji za smanjenje osećaja krivice: ne drogira se, nema pirsing na jeziku niti istetoviranog pauka na vratu. Bila je u haljini boje lavande, imala je ružičasti lak na noktima i ljubičice u kosi. Pa, ne može ni ona uvek sve da uradi na najbolji način.
„О, bože" , povikala je Marni kad ju je malo bolje pogledala.
„Zar si morala da uradiš sve to?"
„Šta to?"
„Nije važno."
„Ama šta to?"

,,Ništa."
Lusi se previše trudila. O tome se radi. Pogledala je svoju haljinu i zlatne sandale. „Možda mi je ovo poslednja prilika da ga vidim", rekla je tužno. „Ne znam šta će biti posle. Mora nekako da me upamti."
„Mrzim ovu pesmu. Hajdemo malo napolje."
Lusi je sledila Marni, pa su izašle iz školske sale. Marni je mrzela svaku pesmu, a Lusi se njihala napred-nazad u zlatnim sandalama i posmatrala tamnocrveni krug na filteru Marnine cigarete. Marni se nagnula da ponovo pripali, pa je Lusi opazila zlatasti koren njene kose obojene u crno.
„Pa, ne vidim nigde Danijela" , primeti Marni vise zlovoljno nego pobedonosno.
„А s kim je Stefan došao?" , upita Lusi pakosnije no što je nameravala.
„O, ućuti", odvrati Marni, koja je takođe bila razočarana.
Lusi je zaista ćutala neko vreme i posmatrala kako se dim vije i rasipa. Mislila je kako je Danijelova diploma ostala na stolu pored zida gimnastičke sale i činilo joj se kao da joj se ruga. On zaista nema nameru da dode. Zbilja ne mari za nju. Činilo joj se kao da joj se šminka skorila na licu. Poželela je da se umije.Pogledala je i svoju haljinu, za koju je dala celu polugodišnju zaradu iz pekare u kojoj je radila vikendom. Šta ako ga nikada više ne bude videla? Ta pomisao ju je gotovo prestravila. Nije valjda ovo sve?
„Šta to bi?" , upita Marni i naglo se okrenu.
I Lusi je to čula. Iz škole je dopirala galama i vriska. Obično ima dosta vrištanja na mestu gde se održava zabava srednjoškolaca,ali ovo je bio takav krik da se od njega smrznete u mestu.
Lusi je retko viđala Marni ovako iznenađenu. Ljudi su se gurali ka glavnom ulazu i galamili. Lusi se štrecnula kad je čula lomljavu stakla. Nešto je stvarno pošlo naopako.
Na koga prvo pomisli kada čuje lomljavu stakla i vrisku?To nije lako reći. Marni je bila kraj nje, a majka kod kuće, pa je Lusi pomislila na Danijela. Šta ako je on tamo unutra? Napravila se još veća gužva na glavnim vratima, a ona je morala da sazna šta se događa.
Ušla je na bočni ulaz. Predvorje je bilo u mraku, pa je potrčala prema kricima. Zastala je u hodniku četvrtaka. Negde u daljini i dalje je čula krckanje slomljenog stakla. Ugledala je tamne mrlje po podu i nagonski shvatila šta je to. Nešto krvi teklo je po hodniku, a ona je stajala i tupo zurila u pod, misled samo na to kako je on ravan. Zatim je načinila nekoliko koraka i ukopala se u mestu. Neko je ležao na podu, neki dečak, a svi ostali su bežali od njega. Njegova krv se razlivala. „Šta se zbiva?", povikala je za onima koji su bežali.
Drhtavim rukama napipala je mobilni telefon u torbici.Kad ga je rasklopila, začula je sirene, mnogo sirena odjednom.Neko ju je uhvatio za ruku i povukao, ali se oslobodila. Krv je curila prema vrhu njenih zlatnih sandala. Neko je ugazio u krv i pobegao, ostavljajući stope po linoleumu, i to je nekako delovalo pogrešno.
Prišla je telu nastojeći da ne zgazi u krv. Nagnula se da mu vidi lice. Bio je to jedan od trećaka, lice joj je bilo poznato, ali mu nije znala ime. Čučnula je kraj njega i dotakla mu ruku.Hroptao je pri svakom udisaju. No, makar je bio živ. „ Jesi li dobro?" Bilo je jasno da nije. „Pomoć stiže", rekla je slabašnim glasom.
Iznenada je začula eksploziju glasova i korake koji su se bližili,jer je stigla policija. Urlali su na sve redom. Blokirali su vrata i naredili svima da ućute i smire se, a ni sami nisu bili mirni.
„Da li su stigla ambulantna kola?" , upitala je. Učinilo joj se da to nije rekla dovoljno glasno, pa je ponovila pitanje. Nije ni shvatila da plače.
Dva policajca pritrčaše momku na podu, a ona se povuče.Nastalo je neko dovikivanje preko radija. Policajci su raskrčili put bolničarima iz hitne pomoći, pa ovi priđoše.
„Hoće li mu biti dobro?", upitala je previše mirno, kao da ne mari za odgovor. I dalje je uzmicala. Nije vise mogla to da podnese.
U tom trenutku neka ju je policajka zgrabila za ruku. „Nećeš ti nikuda", naredila joj je, iako Lusi i nije nameravala da ode.Odvukla ju je kroz učionicu za prirodne nauke i pokazala prva vrata desno. „Iđi unutra, dok ne nademo detektiva koji će doći da razgovara s tobom. Ne mrdaj odatle, čuješ li me?"
Lusi je gurnula vrata hemijske laboratorije, u kojoj je u drugom razredu vršila eksperimente sa Bunzenovom lampom.
Kroz prozor je videla da se napolju sve crveni od policijskih rotacionih svetala. Progurala se izmedu tamnih obrisa stolova i stolica da bi videla šta se događa. Bilo je tu valjda desetak policijskih vozila, čudno parkiranih na travnjaku iza škole, gde su đaci leti provodili odmore. Kad bi svetla blesnula, opazila bi kako su gume izgazile travu, što joj je delovalo kao još jedan pogrešan detalj.
Oslanjajući se na sećanje vise nego na vid, stigla je do lavaboa u laboratoriji. Mogla je da upali svetlo, ali nije želela da je vide svi oni ljudi koji su vršljali napolju. Okrenula je slavinu, nagnula se i umila, skidajući s lica šminku i tragove suza. Obrisala se nekim grubim, smedim ubrusom. Ljubičice su joj klizile iz kose. Mislila je da je prostorija prazna, sve dok se nije okrenula i ugledala neku priliku kako sedi u desnom uglu kabineta,što ju je uplašilo. Prišla je bliže, dok su joj se oči navikavale na pomrčinu.
„Ко je to?", upitala je glasom jedva čujnijim od šapata.
„Danijel."
Zastala je. Crvena svetla su mu bacala odsjaj na lice.
,,Sofija?"
Prišla je bliže, da može da je vidi. „Ne, ja sam Lusi." Glas joj je malo drhtao. Neki dečak ležao je u predvorju i krvario, a ona se oneraspoložila što je on i dalje ne prepoznaje.
„Dođi ovamo i sedi." Na licu mu je bio stoički izraz kao da se pomirio s neizbežnim, kao da bi mu bilo milije da je ona bila ta Sofija.
Oprezno se kretala duž zida sklanjajući jakne i torbe koje su deca pobacala. Njena haljina je delovala neprikladno za tu priliku. Sedeo je u klupi, oslonjen na zid, a noge je prekrstio kao da nešto čeka.
Nije bila sigurna koliko blizu treba da sedne pa je primakla drugu klupu, našli su se licem u lice poput onih figura koje predstavljaju jin i jang. Kada mu se približila, malo je zadrhtala. Osetila je da joj se nage mišice ježe. Odlučno je izvukla ljubičice iz kose.
„Hladno ti je", rekao je. Preleteo je pogledom preko njenih cvetića na klupi.
„Dobro mi je", odvratila je. Naježila se uglavnom zbog njega.
Pogledao je odećom zatrpane stolice, klupe i katedre. Izvukao je iz gomile neku belu trenerku sa sokolom na prednjoj strani i pružio joj je. Samo ju je prebacila preko ramena, ne želeći da se bakće s rukavima i rajsferšlusom.
„Znaš li šta se to desilo?" , upitala je i nagnula se napred, a kosa joj se rasula po ramenima i skoro mu dotakla ruke.
Raširio je prste na klupi, kao što je često radio na času engleskog.To su bile šake odraslog muškarca, a ne dečaka. Činilo se kao da pokušava da se ohrabri. „Neki trećaci su upali i porazbijali sve u prostorijama četvrtaka. Nekoliko ih je imalo noževe, pa je izbila tuča. Mislim da su dvojica povređena, a jedan dečak je gadno uboden."
„Videla sam ga. Ležao je dole."
Klimnuo je glavom. „Biće on dobro. Povređena mu je noga,krvariće, ali će mu biti dobro."
,,Zaista?" Pitala se kako on to zna.
„Jesu li stigli momci iz hitne pomoći?"
Klimnula je glavom.
„E, pa, dobro je. Biće sve u redu." Izgledao je kao neko ko razmišlja o drugim stvarima.
,,U redu." Kako god bilo, verovala mu je i osetila se malo bolje. Zubi su joj cvokotali, pa je stegla vilice.
Sagnuo se i dohvatio nešto iz torbe na podu. Bila je to poluprazna boca burbona. „Neko je ovde ostavio piće." Otišao je do lavaboa i pronašao plastičnu čašu. „Evo ti."
Nasuo joj je piće pre no sto je stigla da ga prihvati ili pak odbije. Spustio je čašu na klupu ispred nje i nagnuo se tako blizu da je osetila njegovu toplinu. Ostala je bez daha, a u glavi joj se vrtelo. Spustila je ruku na svoje vrelo grlo i znala je da je pocrvenelo, što se dogadalo kad god je bila veoma uzbudena.
„Nisam ni znala da si došao" , kazala je ne shvatajući da se time otkriva.
Klimnuo je glavom. „Stigao sam kasno. Još s parkinga sam čuo neku vrisku. Hteo sam da vidim šta se to dogada."
Želela je da popije gutljaj burbona, ali su joj ruke drhtale, pa nije htela da on to primeti. On je to možda shvatio, jer se zaputio prema pultu i upalio jedan gorionik. Gledala je kako se pojavljuju plavičaste iskre na ivici gorionika pre no što se plamen proširio. Odsjaj plamena se video na staklenim vratima,a sobu je ispunilo treperavo, slabo svetlo. Srknula je burbon i osetila kako je peče i pali joj usta. Pokušavala je da se ne strese od njegovog oštrog mirisa. Nije baš bila navikla da pije viski.
„Hoćeš li i ti malo?", upitala ga je kad se vratio u klupu. Kolena su mu se očešala o njena. Nije mislila da će on poželeti da uzme piće. No on je najpre pogledao nju, a onda u čašu. Uzeo ju je iz njene ruke i ona je začuđeno posmatrala kako spušta usne na isto mesto na koje je i ona maločas spustila svoje, i otpija dug gutljaj. Pomislila je kako je mogao da naspe piće i sebi, nije uopšte očekivala da će uzeti njeno. Šta bi Marni kazala na to?To je bilo tako prisno da prosto nije mogla da poveruje. Sedela je tu s njim, razgovarali su i pili zajedno. Sve se desilo tako brzo da nije mogla da se snađe.
Nerado je još jednom srknula burbon. Nije vise marila da li će on videti kako drhti. Spustila je ruku tamo gde je maločas bila njegova, i usne tamo gde je on spustio svoje.
Znaš li koliko sam te zavolela ?
On je ponovo seo. Nakrivio je glavu i posmatrao je. Kolena su im se dotakla. Očekivala je da će nešto reći, ali on je ćutao.
Napeto je stezala piastičnu čašu pretvarajući ivicu u oval, a zatim ponovo u krug. „Mislila sam da će se godina završiti i da ćemo otići svako svojim putem, i da nikada nećemo razgovarati", odvažno je kazala. Čula je kako njene reči odjekuju u tišini i mrzela je to što su se tako dugo zadržale u vazduhu. Želela je da i on kaže nešto, i da tog odjeka više ne bude.
Osmehnuo joj se. Pomislila je da ga nikad do tada nije videla da se smeši. Bio je divan. ,,Ja to ne bih dopustio", rekao je.
„Ne bi?" Bila je tako iskreno zgranuta da je morala to da ga pita. „А zašto?"
Nastavio je da je proučava, kao da je imao mnogo toga da joj kaže, ali nije bio siguran da je spreman. „Ра, želeo sam da razgovaram s tobom", rekao je lagano. „No nisam bio siguran...kada bi bio pravi trenutak za to."
Poput nekog deteta, Lusi je poželela da Marni može da čuje njegove red.
„Ali ovo je vrlo čudna noć", nastavio je. „Možda ovo i nije pravi trenutak. Sada samo želim da se uverim da ti je dobro."
„Zaista?" , rekla je plašeći se da joj je lice tako čežnjivo da će se on sažaliti.
Osmehnuo joj se na onaj isti način. ,,Naravno."
Opet je gucnula malo burbona i veselo mu pružila čašu kao da su stari drugovi. Da li je slutio koliko je vremena provela misled na njega, maštajući o njemu i zamišljajud svaki njegov pogled i pokret? „А o čemu si hteo da pričamo?"
„Ра", počeo je kao da nešto u njoj hoće da proceni, ali ona nije znala šta. Otpio je jos jedan duži gutljaj. „Verovatno ne treba ovo da radim. Ne znam ni sam." Odmahivao je glavom, a lice mu je bilo ozbiljno. Nije bila sigurna misli li na ispijanje burbona ili na razgovor.
„Ne bi trebalo da radiš - šta?"
Pogledao ju je tako oštro da se skoro prepala. Jedino što je želela bilo je da i dalje zuri u njegove oči, ali je sve to bilo previše za nju. Kao da se vedro vode odjednom prosulo na suvo tlo.
„Mnogo sam razmišljao o tome. Ima toliko toga što bih hteo da ti kažem. Ne znam...", zastao je birajući reči, „...da li bih te time opteretio."
Nikad joj momak nije kazao ništa slično. Nije to bilo glupiranje, ni očijukanje, niti pokušaj osvajanja, baš je delovao ubedljivo. Bio je veoma drugačiji od svih koje je znala.
Progutala je knedlu nastojed da se pribere. Učinilo joj se da bi mogla da se izvrne kao rukavica i da bi on onda ugledao njene bubrege, i da zato mora da bude pažljiva. Paziće šta priča,ali neće ga ostaviti da se sam muči. „Znaš li koliko sam mislila na tebe?"
Sedeli su dodirujući se kolenima, i kada je on razmakao svoja, njena su uletela među njih. Njena kolena su mu skoro doticala prepone, kao i njegova njene. Njena su bila gola, a njegova su joj zašla ispod haljine čak do gaćica, pa su joj nervi bili krajnje napeti. Nije mogla da veruje. Plašila se da je to mašta obmanjuje, da je sve to tvorevina njenih želja i da se zapravo ništa od toga ne događa.
„Zar jesi?", upitao ju je. Odjednom je znala, prosto je shvatila da se i on prožima i natapa njom, i da je isto toliko žedan.
Ispružio je ruku i spustio je na njen potiljak, pa ju je privukao sebi. Zadržavala je dah i čudila se što on ne spušta usne na njene. Onda ju je poljubio. Izgubila se u njegovom dahu, toploti i mirisu. Nagnula se toliko da je osećala Kako joj se ivica klupe useca ispod grudi i kako joj srce bije o klupu.
Gurnuo je čašu burbona i ona je pala na pod. Lusi je osetila kako se tečnost razliva ispod njenih nogu i sliva u malu baricu,ali nije marila. Želela je samo da je on i dalje ljubi, sve dok ne umre, ako tako mora da bude, ali ju je tada proželo i nešto čudno, nešto neobično ju je najednom spopalo i nekako sprečilo da uživa u svemu. Isprva je sve to potiskivala, ali onda ju je to osećanje potpuno obuzelo.
To je istovremeno bio i osećaj i sećanje, nešto poput dvostruke eksplozije koja se širi. Kao pojava već viđenog, samo jača.Zavrtelo joj se u glavi i odjednom se uplašila. Otvorila je širom oči i odmakla se od njega. Pogledao ju je pravo u oči. Osetila je da joj niz lice teku suze sasvim drugačije od onih ranijih. „Ko si ti?", prošaputala je.
Oči mu se razrogačiše, a onda se opet zagledao u nju. „Sećaš li se?"
Nije videla ništa pred sobom. Prostorija joj se vrtela pred očima, pa je morala da ih zatvori, ali je iza sklopljenih kapaka bio i on, kao da je izronio iz njenog sećanja. Ležao je na nekom krevetu, a ona ga je posmatrala, i osetila je nalet očajanja koje u tom času nije razumela.
Osećala je da joj on sada drži obe ruke i da ih steže. Kada je otvorila oči, tako je pomno zurio u nju da je poželela da skrene pogled. „Sećaš li se?" Izgledao je kao da mu život zavisi od njenog odgovora.
Uplašila se. Po glavi joj se motao još jedan prizor koji nije mogla nigde da smesti. Opet je to bio on, ali u nekom čudnom okruženju, mesto joj nije bilo poznato. Osećala se kao da je sasvim budna, a i da istovremeno sanja. „Da li smo se već poznavali?" Bila je sigurna da je to istina, a i da to ne može biti. Uplašila se od pomisli da ne zna gde se nalazi.
,,Jesmo." Videla mu je suze u očima.
Izvukao se iz klupe i stojeći ju je držao uz sebe, pa se celo njeno telo pripilo uz njegovo. Osećala je da joj u grudima nešto bije, ali nije znala čuje li svoje srce ili njegovo. „Ti si Sofija. Znaš li to?" Glava joj se pripila uz njegov vrat i osetila je da je čvrsto pritiska i vlaži joj teme.
Da je on nije držao, svakako ne bi bila u stanju da stoji na nogama. Činilo joj se da klizi. Nije znala ni gde je ni ko je, a ni čega se to zapravo priseća. Pitala se da li možda burbon deluje na nju kao droga, i je li izgubila razum.
Da li to tako izgleda? Dejna je volela da se otme svakoj kontroli,ali je Lusi to mrzela. Zamislila je kako ambulantna kola dolaze po nju. Zamislila je i svoju majku.
Grubo se odmakla od njega. „Nešto sa mnom uopšte nije u redu" , rekla je plačnim glasom.
Nije hteo da je pusti, ali je video koliko je bleda i uplašena. „Na šta misliš?"
„Treba da idem."
,,Sofija." Shvatila je da on obema šakama drži njenu haljinu i da je ne pušta.
„Ne, ja sam Lusi", kazala je. Je li on bio lud? Izgleda da jeste.Bio je sav zbunjen, i mislio je da je ona neko drugi. Ima neku psihozu. Toliko je lud da je i nju sludeo.
Iznenada je osetila da je u velikoj opasnosti. Ona ga je toliko volela, a ispostavilo se da je njega opasno voleti. On joj neće uzvratiti ljubav. Povući će je u svoju zbrku, jer misli da je ona neko drugi. A ona toliko želi da mu veruje da na kraju ni sama neće znati ko je.
„Molim te, hajdemo odavde."
„Ama sačekaj, Sofija. Ti se, dakle, sećaš."
„Ne, ne sećam se. Plašiš me. Ne znam. Ne znam o čemu pričaš", grcavo je rekla.
Osetila je da mu se ruke tresu. Nije smela da pogleda u njegovo očajno lice. „Voleo bih da mogu sve da ti kažem. Voleo bih da znaš. Dozvoli da pokušam da ti objasnim."
Tako se snažno istrgla da joj se prednji deo haljine iscepao.Pogledala je haljinu, pa njega. Izgledao je zgranuto i užasnuto kad je shvatio da i dalje steže dva komada njene haljine u rukama.
„O, bože, tako mi je žao!"
Pokušao je da je ogrne trenerkom. „Tako mi je žao." Nije hteo da skloni ruke sa nje. Nije hteo da je pusti da ode. „Žao mi je. Volim te. Znaš li to?" Držao ju je i pritiskao lice uz njenu kosu. „Uvek sam te voleo."
Rvala se s njim da bi se oslobodila. Zakačila je klupu nogom i prevrnula je. Teturala se preko stolica i torbi pokušavajući da se dočepa vrata. Ne želi da je on tako voli. Ne želi da je neko voli umesto nekog drugog. Čak ni on.
„Ne voliš me", rekla je ne osvrćući se. „Ne znaš čak ni ko sam."
Nije se sećala kako je stigla do školske kapije, ali ju je tu pronašao jedan policajac. Plakala je, a nije mogla da izade jer su sva vrata bila zaključana. To je barem policajac kazao njenoj majci,jer Lusi, iskreno rečeno, nije mogla ničega da se seti.
Sedeo je sklupčan, sam u toj prostoriji, još dugo pošto je Lusi otišla. Još je osećao njen ukus na usnama i toplinu njenog tela pripijenog uz njegovo, ali se sada zbog toga stideo. Zurio je u tri svela cvetića na klupi gde je malopre sedela. Još je u ruci držao komadić njene haljine.
Osećao je samo žaljenje. Bio je mrzak samome sebi. Nije hteo da se pomeri, jer se plašio da će se u sećanju otvoriti nove pukotine i da će sve postati mnogo gore. Žudeo je da se okupa u njenom mirisu i dodiru, radije nego da misli na svoj neuspeh, ali ga je ovaj gušio. Uništio je njene nade. Povredio ju je i uznemirio. Kako je mogao to da joj učini?
Setila me se.
To je bila njegova najveća slabost, njegova najopojnija droga.Toliko je čeznuo da ga se ona seti da bi sebe ubedio u bilo šta. Učinio bi sve, verovao bi u sve i zamislio sve što se može zamisliti.
Jeste, poznala ga je.
Otišao je iz škole mnogo kasnije, tek kad su svi drugi otišli.Ostalo je samo nekoliko čuvara koji su sređivali nered. Niko se nije uzbuđivao zbog njega. Njegove greške bile su samo njegove,nevidljive za druge.
Ali ne i za nju.
Gurnuo ju je. Uplašio ju je. Navalio je na nju. Zakleo se da neće, a ipak je to uradio. Tako se dugo dobro držao, no kad je poludeo, to je učinio svom snagom koju su mu dali protekli vekovi. Mrzeo je sebe i svaku svoju želju i nameru. Mrzeo je sve što je ikada planirao i želeo.
Volim je. Potrebna mi je. Zbog nje sam ostavio sve sto sam imao. Želim samo da me prepozna.
Hodao je sve dok nije otišao daleko od tuđih očiju i ušiju.Našao je čistinu iza fudbalskih terena i legao na vlažnu travu.Nije mogao da ide dalje. Nije imao kuda da ode, nikoga da vidi,ništa što bi poželeo ni čemu bi se nadao. Pažljivo je godinama gradio svoju viziju, a onda ju je uništio u trenu.
Ona je moje delo i moje nedelo.
Uvek je i bila. Koliku je samo cenu i ona platila za to!
Nije više mogao da ostane tu. Još je nazirao crvena policijska svetla i čuo sirene kako zavijaju pod smrknutim junskim nebom. Ustao je i osetio da su mu leđa vlažna. Sišao je niz breg i zaputio se što dalje od škole. Gotovo je, neće se vraćati, ostaviće za sobom samo ruševine, što izgleda uvek čini kad god nešto dotakne. Trebalo bi da ceo svet ostavi na miru.
Onda je shvatio da je u školi zaboravio svoju diplomu. Zamislio ju je kako leži na dugačkom stolu u gimnastičkoj sali, medu trakama krep-papira i izduvanim balonima.
Te diplome bile su namenjene onima kojima je do njih stalo, koji će ih čuvati kao da su prve i poslednje. Šta je značila njemu? Neka ostane tamo,s njegovim imenom ispisanim kaligrafskim slovima.
Zašto samo on stalno tera dalje, kad svi ostali počinju od početka? Zašto je on uvek tu, a ona uvek ponovo odlazi? Ponekad se osećao kao da je sam na svetu. Bio je drugačiji. Oduvek je bio. Činilo mu se da su njegova nastojanja da živi u običnom svetu lažna i glupa.
Opet sam je izgubio.
Trebalo bi da neko ko je živeo tako dugo kao on i video toliko toga bude dalekovidiji i strpljiviji. No on je bio previše napet i pun žudnje. Ona je bila tu, i on nije bio u stanju da se savlada. Ubedio je sebe da će ga ona pogledati u oči i setiti se svega, i da će ljubav pobediti sve drugo. Takođe mu je palo na pamet da je onaj burbon bio sasvim neprikladan.
Niko se ne seća, samo ja sve pamtim. Nastavio je da se vrti oko te misli, ali ju je na kraju pustio da odleprša. Njegova usamljenost ponekad je bila nesnosna.
Hodao je po poljima, a zatim i duž autoputa s dve trake. Hodao je duž reke, i prijalo mu je da bude kraj nečega starijeg od njega samog. Ta reka je imala dugo pamćenje, ali ga je, za razliku od njega, čuvala samo za sebe. Sećao se Apomatoksa i bitke na velikom mostu. Koliko li je samo krvi isteklo u tu reku, a ipak je ona tekla i dalje? Očistila se i sve zaboravila. Kako možete da se očistite ako niste u stanju da zaboravite?
Ne želim vise da patim zbog te želje. Ne želim vise ovo da joj radim. Želim da se sve okonča.
Niko ga ovde nije zadržavao. Nije imao pravu porodicu. U prethodnom životu imao je sreće da živi u divnoj porodici, ali ju je bezočno napustio da bi se dao u poteru za Sofijom. Nije ni čudo što je u ovom životu dobio to što je dobio - majku narkomanku, koja ga je napustila pre no što je napunio tri godine, i usvojitelje koji su bili baš onoliko loši koliko je on to i zaslužio.Poslednje dve godine bio je sam i živeo je uglavnom od nade.Zanemario je sve blagodati kojih nije bio dostojan samo da bi bio s njom, a sada je i to izgubio.
Šta bi bilo da se uopšte nije ni vratio? To je bila jedna od retkih mogućnosti koju do sada nije razmatrao. Da li bi mu i smrt izgledala drugačije? Da li bi konačno dospeo do Boga?
Seo je na obalu reke, osećajući njen hladni blatnjavi zadah i pitajući se zašto čovek ne može da se oslobodi tih svojih malih sklonosti. Nije važno koliko ste dugo živeli. To je bilo nalik na osuđenog na smrt, koji stalno baca poglede na sat. Ne možete zameniti malu i veliku kazaljku, zar ne?
Uzeo je nekoliko blatnjavih kamenova sa obale, dovoljno malih da mu stanu u džepove. Veće kamenje je naslepo pobacao u reku, slušajući reski zvuk koji bi proizveo svaki kamen kad bi se sudario s mekom površinom vode i blagi pljusak koji bi usledio. Ugurao je to blatnjavo kamenje u džepove svečanih pantalona, izazivajući pri tom svoj svojeglavi mozak da se odupre tome što je radio. Tutnuo ih je nekoliko i u džepove na grudima, pomalo zbunjen sopstvenim glumatanjem u ovakvim okolnostima. Nije postojao dovoljno dramatičan trenutak da ga natera da zaboravi na svoje namere.
Osim onoga kada ju je poljubio.
Takve odluke su delovale opravdanije u prošlosti ili budućnosti,naročito onda kada su ih donosili drugi ljudi. Taj uporni rad njegovog ptičjeg mozga samo ga je vukao naniže i jedini spas bio je u zaboravu. Njegovo prokletstvo bilo je u tome što se sećao svojih prethodnih života.
Pošto se natovario kamenjem, oteturao se na put i zaputio ka mostu. Tamni vazduh brže je strujao nad vodom i bio je nešto hladniji. S druge strane reke povremeno bi blesnuli farovi automobila, ali su svi prolazili bez zaustavljanja na raskršću.Popeo se do najviše tačke mosta, uspentrao na ogradu i seo na nju okrenut reci, mašući nogama nad vodom i osećajući se neobično mladalački. Posmatrao je kamenje koje mu se zasecalo u kožu, i činilo mu se kao da nanosi bol nekome drugome.
Uspravio se i održavao ravnotežu na nesavitljivim đonovima.Raširio je ruke da zaustavi klizanje. Zašto li mu je bilo važno da skoči a ne da padne u vodu, kad je ishod bio isti? Velika vlaga iz vazduha natapala mu je lice. Prošao je još jedan automobil.
Od milion mogućih stvari koje je mogao poneti sa sobom držao je u ruci samo meki komad Lusine purpurne haljine i osećao ukus burbona na nepcu. U mislima mu se zadržao njen uplašeni izraz lica dok je pokušavala da se otrgne i kako je on nije puštao, dok su promicali vekovi njegove pažljivo gajene nade; znao je da u tom času sve uništava, ali nije bio u stanju da se zaustavi.
To je bilo dovoljno da prestane da održava ravnotežu i baci se u reku.

Severna Afrika, 541.


Nekad sam bio sasvim običan čovek, ali to nije dugo potrajalo.To je bilo u mom prvom životu. Svet mi je bio nov, a i ja sam sebi bio nov. Počelo je oko 520. godine nove ere, ali nisam baš sasvim siguran u datume. Onda nisam pamtio takve stvari. Beše to vrlo davno i nisam znao da ću se kasnije toga sećati.
Mislim da je to bio moj prvi život, jer se ne sećam ničega pre toga. Moguće je da sam živeo i pre toga. Možda u doba pre Hrista, no tog određenog života dobro se sećam jer mi se u njemu desilo nešto naročito. Moguće je, dakle, da sam živeo i ranije, mada nije mnogo verovatno, bar ja tako mislim.Tačno je i da mi je sećanje na te prve živote nejasno. Čini mi se da sam u jednom ili dva života umro kao dete od uobičajenih dečjih bolesti, ali ne znam kako se to uklapa u širu sliku događaja. Sećam se svega nekoliko pojedinosti: izgaranja od groznice, poznate ruke ili glasa, ali duša mi se još nije bila ustalila u tim telima, a već je otišla dalje.
Mučno mi je da se sećam tog prvog života i da vam pričam o njemu. Bolje bi mi bilo da sam i tada umro kao dete, od šarlaha ili boginja.
Otkako sam počeo da shvatam da imam izuzetnu sposobnost sećanja, drugačije vrednujem svoja dela. Znam da smrt ne znači kraj patnji. To važi za sve nas, sećali se mi ranijeg života ili ne. To onda nisam znao. Možda to objašnjava zašto sam učinio neke stvari, ali me ne opravdava.
Rođen sam negde severno od grada koji se tada zvao Antiohija. Prvo čega se jasno sećam jeste zemljotres iz 526. godine.Nisam ga u celosti zapamtio, ali pošto sam godinama čitao dosta o tom zemljotresu, mogu da iznesem i neke svoje utiske, to jest da ih uporedim s onim što sam pročitao. Moja porodica je preživela zemljotres, ali su hiljade ljudi tada izginule. Tog dana su naši roditelji otišli na pijacu, a ja sam ostao sa starijim bratom, i baš smo pecali ribu u Orontu kad se to desilo. Znam samo da sam pao na kolena dok se zemlja talasala ispod mene. Iz nekog sasvim nejasnog razloga ustao sam i odlučno ušao u reku. Sećam se kako sam stajao u vodi do vrata i osećao neravnomerno talasanje dok je jedna vodena površina treperila iznad druge, a onda sam iznenada uronio raširenih ruku, nastojeći da održim ravnotežu.Podigao sam stopala sa dna i opružio se u pravcu rečnog toka. Okrenuo sam se nagore i kroz vodu video nebo.Iz tog položaja svetlost mi je delovala bleđe i činilo mi se da sam tada nešto shvatio. Poznavao sam neke prave mistike dovoljno dobro da razumem da nisam jedan od njih, ali je u jednom trenu vreme zastalo, i ja sam kroz tkivo ovog sveta najednom sagledao večnost. Nisam tada o tome mnogo razmišljao, ali sam taj prizor sanjao hiljadu puta.
Brat me je glasno psovao i dozivao me da se vratim, a kada ga nisam poslušao, pošao je za mnom. Mislim da je hteo da me odalami i odvuče nazad na obalu, ali je i on bio preplavljen nekim čudnim osećanjem, pa se zaustavio na nekoliko metara od mene: lice mu je nejasno lebdelo nad vodom i bio je zamišljen. Ja sam izronio na površinu pa smo sačekali da se obala smiri i poprimi uobičajen izgled. Čak i kada se sve smirilo, sećam se da sam se vraćao kući pomno gledajući u zemlju koja je promicala ispod mojih nogu.
Tada smo bili ponosni podanici Vizantije. Pripadanje tom velikom carstvu nije imalo velikog uticaja na naš domaći život, ali sama ta pomisao nas je nekako menjala. Naša brda su nam izgledala viša, hrana ukusnija a deca lepša, jer je to bilo ono za šta smo se izborili. Svi zdravi muškarci iz moje porodice ratovali su u pomoćnim trupama čuvenog vojskovođe Velizara. Više no svi drugi, on je uneo slavu u naše živote, koji inače nisu bili nimalo slavni. Moj stric, koga smo svi cenili, ubijen je u jednom ratnom pohodu, u gušenju berberskog ustanka u severnoj Africi. Posle vesti o njegovoj smrti psovali smo i proklinjali sve što je bilo severnoafričko,kao i svaku živu dušu iz tih krajeva. Posle sam saznao da je strica najverovatnije proburazio njegov drugar koji je hteo da mu ukrade pile, ali je to bilo znatno kasnije.
Otplovio sam s bratom i stotinom vojnika našeg carstva preko Sredozemnog mora za severnu Afriku. Izgarali smo od želje za osvetom. Kao i mnoge nove duše, tada sam bio podobniji za vojnika vise no ikada u životu. Predano sam izvršavao sva naređenja. Nikada nisam sumnjao u nadređene,čak ni u sebi. Bio sam potpuno posvećen pohodu, spremanda ubijam i da umrem za našu stvar.
Ako biste me upitali zbog čega neko berbersko pleme, koje nije pripadalo našoj kulturi, veri, niti govorilo naš jezik, treba da bude istrebljeno ili da još koju godinu ostane u sastavu Vizantije, ne bih umeo na to da odgovorim. Nismo bili prvi koji su ih osvojili, a nećemo biti ni poslednji, no ja sam tada bio samo mladić pun vere. Nisam morao da znam uzrok sopstvene gorljivosti. Ona mi je bila dovoljna sama po sebi. I kao što sam slepo verovao da je pravda na našoj strani,verovao sam i da nai neprijatelj ima crno srce. To je odlika svih vrlo mladih duša i pokazuje, mada ne dokazuje, da je to verovatno bio moj prvi život. Nadam se da je tako. Bilo bi grozno pomisliti da sam, ukoliko to nije tačno, istrajao u svojoj gluposti.
U svakom svom životu, osim u tom prvom, od rane mladosti sam znao da nisam isti kao drugi. Znao sam da ću celoga života morati da krijem sve što preživljavam.
Uvek sam se držao po strani i uvek malo toga delio s drugima, osim u nekim posebnim slučajevima. No, u početku nije bilo tako.
Izgarao sam od nestrpljenja da dobijem svoj prvi vojnički zadatak, ali smo vise nedelja proveli u sređivanju logora za našeg zapovednika. Išli smo vrlo daleko nastojeći da mu afričku pustinju učinimo prijatnom poput naših bregova u Trakiji. Tada o tome nisam mnogo razmišljao. Ne znam ni da li sam uopšte razmišljao. Nisam znao ni da ću biti prisiljen da veoma dugo razmišljam i da će me vrlo dugo moriti sećanja i žaljenja.
Čak i uzbudljiva mesta i stvari s vremenom dosade. Ratovi.Filmovi. Odeljenja hitne pomoći. To je bio još jedan rat u kome smo najviše vremena provodili kockajući se, svađajući se, pijući, posmatrajući kako se najgore kavgadžije tuku kad se napiju, a jedan od njih bio je i moj brat. To je bio rat vrlo sličan svim ostalim ratovima, uključujući i Prvi svetski rat. Oni delovi koji su za pamćenje, kao što je trenutak u kome ubijete ili budete ubijeni, traju veoma kratko.
Najzad smo dobili ratni zadatak. Trebalo je da napadnemo neki logor koji se nalazio na dan hoda zapadno od mesta Leptis Magne. Kako se dan našeg pohoda bližio, postajalo je jasno da to i nije neprijateljski vojni logor, već pre neko selo.
Rekli su nam da su se u tom selu sakrili neprijateljski vojnici.
„Da li je to tuareško selo?", pitao sam krvožedno. Mislio sam da su baš oni odgovorni za stričevu smrt.
Moj nadređeni umeo je da nas podstakne. Znao je koji odgovor želim da čujem. „Naravno", odgovorio je.
U pohod sam pošao s neupaljenom bakljom i nožem u ruci. Sećam se i da sam nož držao u zubima, ali to je vise emocionalno sećanje nego ono stvarno. Pokušavam, što više mogu, da takva sećanja odbacim, ali postoje i izuzeci, a naročito kada su u pitanju neke lepše uspomene.
Kad se setim tog svog života, uglavnom posmatram stvari spolja. Cini mi se da, bez svesti o svom izuzetnom sećanju, tada to još nisam ni bio pravi ja. To je bio jedan običan čovek koji će se kasnije pretvoriti u mene, a ja ga posmatram s odstojanja. Možda to činim da bih sve lakše podneo. Vidim razbarušenog, bubuljičavog i nesposobnog mladića, kako sam tada izgledao, koji je iznutra, sasvim sigurno, bio okrutan i samoživ.
Moji drugari pljačkaši bili su nalik meni: najmladi, najniži po rangu i najnevažniji vojnici. Moglo se računati na to da ćemo biti spremni da vidimo sve crno-belo i da ćemo se vratiti iz pohoda čitavi, ili se nećemo ni vratiti. Motali smo se po dolini i bili orni za ratovanje.
U gluvo doba te noći četvrtina naših trupa krenula je po vodu. Moj brat je bio zadužen za snabdevanje vodom, pa sam i ja pošao s njim. Našli smo izvor, ali nismo mogli da nademo naše vojnike. Nas dvadesetak se vrtelo po suvoj udolini. Mogu reći da je brat bio veoma ljut što je zalutao, ali nije hteo to da pokaže. Silno je žudeo za vlašću i ona ga je odmah iskvarila.Okupio je svoju jedinicu. „Idemo pravo na to selo. Znam kuda treba ići."
Činilo se da zbilja zna kuda ide. Zora je tek rudela kada smo na horizontu ugledali neko selo. „Stigli smo prvi", zakreštao je moj brat. Okupili smo se da svi pripalimo baklje sa iste vatre. Sećam se lakomih vojničkih pogleda koje sam uočio pri tom slabom svetlu. Svi smo želeli da zgrabimo što više od života.
Selo je zapravo činila grupa kućeraka s ravnim krovovima pokrivenim trskom. Zamišljao sam kako unutra pritajeno čuče mračni neprijateljski vojnici. Prineo sam baklju prvom krovu do koga sam stigao. Trska je planula. Proželo me je zadovoljstvo dok sam posmatrao kako se vatra širi i rasplamsava. Držao sam nož u slučaju da se kakav čovek pojavi i nasrne na mene. Otišao sam do sledeće kolibe i zapalio je.Čuo sam vrisku iza leđa, ali sam je nadjačao sopstvenim režanjem i uživanjem u nasilju.
Kod treće kolibe osetio sam neki miris i čuo zvuke koji su mi odjednom prodrli u svest, poput najezde crva. Vatra je stvorila lažni utisak svanuća, ali je sunce ubrzo najavilo pravu zoru. Mogao sam da vidim kućicu pred sobom. Pojurio sam prema njoj s bakljom u ruci i prineo je krovu, ali se on nije odmah zapalio kao na ostalim kućama. Zaobišao sam kućerak s namerom da pokušam na drugom mestu i sapleo se o razapeti konopac. Na pamet su mi pale razne neprijatelj ske zamke, ali kad sam se malo izmakao, ugledao sam i odeću koja je visila na njemu. Vetar je razduvao dim, pa sam u sivom jutarnjem svetlu opazio da je bašta bila puna konopaca na kojima se sušila odeća.
Obišao sam kuću i došao do vrata, zbunjen i besan zbog dečje odeće koja je visila s konopaca i krova koji nije hteo da gori. Ona baklja koja je u tami tako lepo blistala sad mi je, kad je sunce jače zasijalo, delovala slabašno i neubedljivo.Vetar je razvejao dim, pa sam ugledao i druge bašte s razapetim konopcima za rublje. Stanovnici nisu krili vojsku:gajili su piliće i dinje i sušili rublje. Neke bašte su već bile u plamenu.
Nisam znao šta drugo da radim, pa sam nastavio da palim kuće. Ništa drugo mi nije palo na um. Svoju zbunjenost sam gušio delovanjem. Jednu kuću sam upalio odozdo, jer je imala dobru drvenu osnovu. Odjednom sam se setio drvene osnove naše kuće. Požurio sam na drugu stranu i pronašao zgodno mesto da zapalim krov. Vatra je najzad sve zahvatila,pa su plamenovi pucketali i lizali na sve strane. Učinilo mi se da iznutra čujem dečji plač.
Vatra se lepo razgorela. Nisam znao da li me je to ispunilo užasom ili ponosom. Jedva sam mogao da se pomerim. S mukom sam se natezao da se maknem od te jare.
Posmatrao sam tu kuću kao neku glavu s plamenom kosom koja se vijori. Dva prozora su predstavljala oči, a vrata usta. Na moje čuđenje vrata, to jest usta, otvoriše se i neko se pojavi na njima. Mlada devojka u spavaćici.
Kad god se toga setim, pokušavam da o njoj mislim kao o strancu, a ne kao o devojci koju volim. Znam i da joj u sećanju uvek pomalo menjam lik.
Kosa joj je bila duga i raspuštena, a lice okrenuto prema meni, s veoma čudnim izrazom. Morala je znati šta sam učinio.Stajao sam s bakljom u ruci pred njenom kućom. Baklja se već ugasila. Dovoljno je gorela da joj zapali kuću i uništi im život, a onda se ugasila. Čuo sam kako iza nje plače beba.
Želeo sam da devojku izvučem odatle. Želeo sam da potrči.Bila je divna, poput srne. Oči su joj bile krupne i zelene,a u njima su poigravali narandžasti odsjaji vatre. Prestravio sam se. Ko će joj pomoći?
Promenio sam stranu. Bio sam užasnut. Želeo sam da ugasim vatru. Tamo je bila neka beba koja će umreti. Možda njena sestra ili brat. Da li joj je majka u kući? Treba da je probudiš, poželeo sam da viknem. Pomoći ću ti.
Činilo se da više ne znam ko je počinio tu grozotu, ali je ona znala. Vatra je pucketala. Vetar ju je nosio i širio. Plameni jezici plesali su oko nje.
„Treba da bežiš!", povikao sam joj.
Pogled joj je bio zbunjen i tužan, ali nije bio uplašen,prodoran i lud kao moj. Lice joj je bilo spokojno i opušteno,dok je moje bilo zgrčeno. Koraknuo sam prema njoj, ali je vrelina bila nesnosna. Plamenovi su se uvijali i pucketali između nas.
Zurila je u zapaljene kuće i susedne baste, a zatim i u mene. Okrenula se i vratila u svoj mračni, zapaljeni dom.
Molio sam se da opet izađe, ali nije. Nisam mogao da poverujem da će se sve tako okončati. Vratila se unutra.
„Ne idi unutra!", povikao sam joj.
Usta kuće ostala su prazna i crna. Posle nekoliko sekundi cela kuća je popustila i srušila se, ali su plamenovi i dalje pucketali.
„Žao mi je!", čuo sam sopstveni glas kako joj dovikuje.
Ponavljao sam te reči na aramejskom, jer sam pomislio da taj jezik možda razume. „Žao mi je. Žao mi je."
Na povratku u logor skoro da ništa nisam osećao, ali sam dugo osmatrao sve oko sebe, te odjednom ugledah kako se na horizontu vije dim. Nejasno se sećam da se nismo pridružili većoj jedinici naše vojske, a kada smo se primakli dimu ispred nas, shvatio sam i zašto ih nismo našli. Otupeo sam razmišljajući i preispitujući svoje reči.
„Bilo je to pogrešno selo", rekao sam.
Samo me je brat čuo. On je svakako video isto što i ja, pa je znao istinu, baš kao i ja. ,,Nije", rekao je ledenim glasom.
U tom času bio sam previše očajan da bih mislio na išta drugo. ,,Jeste."
„Ama nije", rekao je ponovo. U njegovom pogledu nisam video ni tračak krivice ili sumnje u sebe, kao ni kajanje zbog onoga što smo učinili. Video sam samo da je besan na mene i da smatra kako je bolje da se pravim nevešt i da više nikada o tome ne zucnem ni reč.
Prisustvovao sam mnogim tragedijama i video mnoge smrti.I ja sam ih izazvao nekoliko. No, nikada nisam uništio takvu lepotu, ni osetio takav stid. Pokušao sam da se udaljim od svega, ali i sada mi pripadne muka čim pomislim na taj dogadaj,jer mi vreme nimalo nije zalečilo rane.
Miris spaljenog drveta i mesa u mojim nozdrvama tako je jak da verujem da je zauvek utisnut u njih. Izmaglica tog sivog dima ušla mi je u oči i zauvek izmenila moja čula.

Šarlotsvil, Virdžinija, 2006.


„Тако si sumnjičava, čudakinjo jedna. Samo pođi sa mnom."
„Ali, nisam spavala dva dana" , pobuni se Lusi. „Ovde je pravo đubrište. Moram malo da počistim sobu."
Marni se osvrnula po maloj spavaćoj sobi. „Ра, ne možeš da pospremaš bez mene, jer će me gristi savest. Sutra ćemo sve pospremiti. Hajde da krenemo. Džeki i Sumi su već dole. Treba malo da proslavimo."
„А šta ako se meni ne slavi?" Lusi je ustala na levu nogu pa je zbilja bila podozriva, a bila je i sujeverna, pa nije želela da slavi dok ne bude imala ocene u rukama. ,,Šta ako Lodri vidi da sam dva dana kasnije predala rad?"
Lusin otpor se sveo na uzdah, koji je nestao pred Marninom tajfunskom voljom. „Hajde. Evo ti sandala." Marni je lupkala njenim japankama. „Ponesi i nešto novca."
„Ne ide mi se, a još treba i da plaćam?"
„Samo dvadeset dolara. Ljudi plaćaju za mnogo toga što ne žele da urade. Za zubara. Za rat u Iraku. Za mrtvog miša za Daninu zmiju."
„Pa, to me još manje privlači." Lusi je dohvatila torbu i obula se. Nije, doduše, uzela sandale koje joj je Marni pružila. Bila je raspoložena za bunt.
„Ne brini za Lodrija. Znaš da te voli." Marni otvori vrata njihove sobe i izgura Lusi napolje.
„Ne voli me baš mnogo."
„Ama, bojim se da te voli."
„Čijim kolima idemo?"
,,Tvojim."
Na putu broj 53 za Simeon sunce je zalazilo za ravni krov motela. Marni je stavila jedan od onih groznih CD-ova s jezivim reperskim miksom koji je snimio njen brat Aleksandar i pustila ga da se vrti, a pozadi su Džeki i Sumi već otvarale limenke piva. „Kod koga idemo?", upita Lusi nastojeći da ih nadviče.
„Kod madam Esme", odvrati Marni proučavajući zapis sa cedulje u prilično zamračenom automobilu. „Još kilometar i po, pa skreni ka Bišop hilu."
„Zar ne želiš da budeš trezna za proricanje sudbine kod madam Esme, koje vredi dvadeset dolara?", upita Lusi posmatrajući Sumino lice u retrovizoru.
Sumi je čvrsto držala svoje pivo. „Ра, baš i ne želim."
„Idemo li zaista ovamo?", upitala je Lusi skrećući na pošljunčani put pun prikolica i zarđalih olupina.
Marni je pokušavala da rastumači adresu. „Vidite li negde brojeve?", pitala je. „Treba nam broj 2332."
„Mislim da je to ovde", reče Lusi pokazujući na jednu prikolicu okruženu pritkama s ružama puzavicama. Prikolica je možda nekada i imala točkove, ali sada se činilo da neće nikuda.
„Da li su ruže prave ili veštačke?", upitala je.
„Mislim da su prave" , odgovori Marni začkiljivši u njih.
„Meni izgledaju kao veštačke", reče Lusi i parkira auto na prilazu prikolici.
Madam Esme ih je čekala na vratima. Lusi je videla manje-više ono što je i očekivala. Dugačku zelenu haljinu. Prikupljenu kosu. Dosta rumenila. Prenaglašene pokrete.
„Која će prva?" , upita ih madam Esme.
„Marni, ti si ovo ugovorila, pa idi prva", kazala je Džeki.
„Vas tri možete sesti ovde." Madam im pokaza malu dnevnu sobu s kuhinjom. Tu je stajao obojeni drveni sto i četiri različite stolice. „Ti pođi za mnom" , kazala je Marni.
Posmatrali smo kako Marni odlazi za njom u mračnu sobu osvetljenu svećama, a onda madam Esme zatvori vrata za njima.
„Šta mi to radimo?" , upita Lusi dok je sedala na metalnu stolicu na rasklapanje.
„Alisija Kliner tvrdi da je ona navodno čudesna" , prošaputa joj Sumi.
Lusi nije znala šta je tu bilo toliko čudesno. Njena majka je svakih nekoliko godina obilazila razne vračare i bila je oduševljena kad bi joj kazale nešto poput: „Mir će ti doći preko vode. Knjige su tvoja hrana. Ne možeš drugačije, nego da to prihvatis." Majka je bila oduševljena polarizmom,čakrama,masažom stopala i sličnim reklamnim ponudama sa telešopa.Lusi je smatrala da „čudesno" treba da pruži mnogo vise.
Lusi se složila da poslednja ode kod madam Esme, ali joj se strašno spavalo. Naročito joj se prispavalo kad se Marni pojavila sva ustreptala i kazala da neće da priča o onome što je čula dok sve ne budu završile.
„O, ma hajde."
„Ne, zbilja ne mogu."
„Ра ko ti je važniji, ja ili madam Esme?"
„Ne teraj me da biram."
Lusi je odmahnula glavom i ponovo je spustila na sto.Najzad se madam Esme pojavila na vratima po treći put i ispratila Džeki napolje. „Spremna sam za tebe", obratila se Lusi.
Lusi je zevnula i prišla. Sobica je bila mračna - na kartaškom stolu gorele su samo tri sveće. Uz sto su bile privučene dve stolice na rasklapanje. Kada su se Lusi od privikle na tamu, uočila je i otvorenu policu s naslaganom odećom. Videla je hrpe trenerki, pantalona i čarapa. To je bilo vise od onoga što je Lusi želela da sazna i prilično je potkopalo draž misterije. Uza zid je bio prislonjen dvostruki ležaj s jastukom. Na zidu je bio i neki poster, ali Lusi nije mogla dobro da ga vidi od police.
Madam Esme je zatvorila vrata i sela. Lusi zauze stolicu preko puta nje. Madam Esme sklopi oči i ispruži ruke okrenute nagore. Lusi nije znala šta da radi.
„Daj mi ruke", zatraži madam Esme.
Lusi je to nerado učinila. Šake madam Esme bile su tople i neočekivano jako su je stisnule. Bilo je teško kazati, valjda zbog sve te šminke, ali dok joj je sedela tako blizu, Lusi je shvatila da madam Esme nije baš mnogo starija od nje. Kako li je počela da se bavi tim poslom, pitala se Lusi. Svakako je za to trebalo imati jake živce.
Esme zažmuri i zaljulja se napred-nazad. Gluma baš i nije bila nešto naročito, zaključila je Lusi. Eto šta se dobija za dvadeset dolara. Suzbijala je zevanje.
Esme otvori usta kao da će nešto reći, pa ih opet zatvori.Neprijatno dugo je ćutala. Lusi je čula glasove svojih drugarica.
„Vidim plamen, crvena svetla i veliku buku", rekla je najzad Esme. „Da li je to škola?"
„Ne znam", odvrati Lusi. Znala je da je umorna i zlovoljna, a i nije joj se dopadalo to što je radila.
„Pa, izgleda kao skola" , rekla je Esme. „Mnogo njih trči unaokolo, a ti si sama."
Lusi je bila spremna za to. Ti si sama u gomili. Stidljivija si nego što ljudi misle. To je bio glavni mamac većine vračara.
Oči madam Esme su se pokretale ispod kapaka, ali se nije pomerila. Iznenada joj se izraz lica promenio.
„Nisi vise sama. On je s tobom."
„Dobro." Lusi se pitala da li su stigle do ispunjenja romantičnih želja.
„Čekao te je. Ne samo sada, već veoma dugo."
Esme je malo poćutala. Ta tišina se produžila i Lusi je pomislila da je to možda sve. No tada je Esme opet progovorila, a glas joj je zvučao drugačije, tiše i naglašenije.
„Nisi ga saslušala."
„Molim?", upita Lusi uljudno.
„Hteo je nešto da ti kaže, a ti ga nisi saslusala. Bila si mu potrebna. Zašto ga nisi saslušala?" Glas joj je bio nešto viši i žalostan.
„Koga nisam saslusala?", pročistila je Lusi grlo. „Nisam sigurna da znam o čemu pričate."
„Na tom plesu. Na zabavi. Bilo je nešto slično tome. Osećam da si se uplašila. No, bila si mirna." Esme ju je zgrabila za ruke nešto jače no što joj se dopadalo.
Lusi nije baš mnogo želela da zna o čemu Esme priča. Esme ne zna o čemu priča. Samo peca podatke. Iznosi uobičajene činjenice i čeka da Lusi zagrize.
„Trebalo je da ga saslušaš."
„Šta to?" Treba li vračara da iznosi svoje mišljenje?
„To što ti je kazao." Esmin glas je bio dublji i čudniji nego ranije. Trans je postao ubedljiviji. Očito se bila zagrejala. Lusi je sadistički poželela da je šutne ispod stola. „Jer te je voleo."
„Ko me je voleo?" Vračare nikada ne navode imena. Čekaju da ih vi kažete.
„Danijel", kazala je.
Lusi se zavalila u stolicu. Trudila se da normalno diše. „Ko to?"
„Danijel."
,,Dobro", polako je izustila. Uspravila se i osetila da naslon stolice krcka, pa se trgnula. Šta je ta žena znala o njoj? Da li je to nekako saznala iz škole? Da li joj je Marni nešto otkrila?
„Danijel je želeo da ga se setiš. Poljubio te je, a ti si se načas setila, zar ne? A zatim si pobegla."
Marni nije mogla to da joj kaže. Niko joj to nije mogao reći.Lusi oseti nagli nalet straha, za kojim je usledio talas mučnine,dok joj je um hrlio ka razumnim objašnjenjima. Više nije želela da sluša. Htela je da se sve to okonča. No Esme još nije završila s njom.
„Kazala si da ćeš pokušati. Kada si bila Konstansa, rekla si da ćeš ga se sećati, ali si izneverila sebe. Nisi ni pokušala da se setiš."
Lusi su zapekle suze u očima. Pre dve godine potisnula je tu noć iz sećanja. Pažljivo je zapečatila sve to. Kako bi to neko mogao znati?
„Bio je usamljen. Znala si to. Ti si Sofija, njegova velika Ijubav,i obećala si mu da ćeš pokušati da se setiš."
„А čega bi to trebalo da se setim?", upitala je Lusi. Jedva je poznala sopstveni glas. Nekako joj se izmakao, nije znala odakle je dolazio, bio je tanak i nestvaran i prelazio u šištanje, kao da vazduh odnekud ističe.
„Pa, trebalo je da se setiš... NJEGA." Esme je to kazala vrlo glasno i ogorčeno. „Trebalo je da se setiš kako si ga volela. Kazao je da će se vratiti i ti si obećala da ćeš ga se setiti."
Glava madam Esme gotovo je treperila, i premda je držala Lusi za ruke, ova je osećala da je Esme negde drugde.
,,U ratu. Brinula si o njemu. Nije mogao da diše. Znala si da umire. Nije želeo da te napusti, a ti si kazala da ga nikad nećeš zaboraviti. Ipak si zaboravila, a on se seća. Kazao ti je ko je on. Verovao ti je. Znaš o čemu pričam, zar ne?"
Lusi se zgrčila. Osećala se napadnutom i prekorenom. „Ne znam." Ta devojka je nekako zaobišla bedem njene odbrane.
„Ti znaš šta je on. Shvataš, zar ne?"
„Ne shvatam. Šta je on?"
„Molim te. Ti si Sofija i potrebna si mu."
„Prestani s tim. Ko je Sofija? Što stalno pričaš o njoj?" To je i Danijel uradio. To ju je uplašilo onda, a i sada se uplašila.
„Pričam o tebi."
„Ne, ne pričaš. Ja sam Lusi", odvratila je vatreno. Jednom je gledala film o devojci koja je imala podvojenu ličnost. Esme je pričala kao da je u njoj neko drugi ko sluša i odgovara, a sama ta pomisao ju je prestravila.
„Sada si Lusi. Ali pre toga."
„Рге čega?"
„Treba da ga nađeš, ako možeš."
„Kako bih ga pronašla? Samo sam jednom razgovarala s njim. I ne poznajem ga."
„Da, znaš ga. Ne laži me."
Lusi odgurnu njene ruke. „Molim te, prestani." Zbunila se,glas joj je podrhtavao i činilo joj se da izdaje samu sebe. Morala je da se pribere. Od kada su nju vračare zbunjivale? Obujmila se rukama. Mora da se pribere.
Esme je otvorila oči i pogledala Lusi kao da se čudi što je još uvek tu. Nekoliko puta je trepnula. Obe su zurile jedna u drugu kao stranci. „Treba da ga nađeš, jer te voli", rekla je Esme slabim glasom i nastavila svoju predstavu.
Bilo je još gore kada se Esme zagledala u nju. Lusi nije želela da sluša njene reči, ali ih je ipak čula.
„Više i ne mislim na njega", odvrati Lusi napola se nadajući da će Esme biti voljna da zaborave sve što se desilo. Znala je da je za obe sve to bilo čudno. A i trebalo je da joj plati.
Esme ju je prekorno gledala. Nije više izgledala kao devojka od dvadeset i nešto godina, s previše zelene senke na kapcima, koja želi da zaradi. Delovala je kao najstariji sudija na svetu.
„Како možeš to i da kažeš?"
Lusi je odmahnula glavom. Poželela je da ne plače. Poželela je da se i dalje pravi da ne veruje u to i da se ne plaši.
„Ne znam", kazala je, a i zbilja nije znala.

Nikeja, Mala Azija, 552.


Ispričao sam vam sve o devojci iz sela kod Leptisa u severnoj Africi u mom prvom životu. Moj drugi život započeo je trideset i jednu godinu kasnije u drugom delu Anadolije. Život se vrti ukrug, da znate. Spolja gledano, taj je život bio sasvim beznačajan, ali je za mene bio izuzetan. Počeo je sasvim obično.Nisam još znao ko sam.
No kada sam dovoljno odrastao da mogu da razmišljam,ili barem da se toga sećam, mislio sam na devojku iz kućice pokrivene trskom. Video sam njeno lice dok je stajala na vratima. Kasnije sam video i plamenove, pa sam shvatio šta se desilo i šta sam učinio.
Čim bih sklopio oči, mislio sam na nju. Vrištao sam noću.Plakao u snu. Počeo sam i danju da o njoj razmišljam. Imao sam valjda dve ili tri godine i nisam mogao da shvatim svoju krivicu, niti stid koji bi me obuzeo kad bih video njeno lice.No svakoga me je dana opsedao taj čisti užas, gotovo kao da mi se to sada događa.
U tom životu imao sam dobru majku, ali je čak i njoj na kraju sve to dosadilo i zamorilo je. Živeo sam u drugom svetu.Nisam mogao da se odvojim od njega.
Moja sećanja su izrazito jasna, ali ih i mnogi drugi delimično imaju. Jednom sam u Saksoniji upoznao dečaka koji je živeo u susedstvu. I kad je Karl, tako se zvao, bio veoma mali, majka ga je povela kod nas hoteći da nam nešto donese,ili pak uzajmi - na to tada nisam obraćao pažnju - pa je dečak ugledao nož kojim sam se dičio. Tada sam imao deset ili jedanaest godina, a on verovatno još ni tri. Bio je tako mali da je jedva govorio, ali je pošao za mnom u baštu, jer je očajnički želeo da mi kaže da ga je neki lopovi tri puta nožem udario u rebra na nekoj stazi na putu za Šleziju. Video je da sam se zbunio i veoma se upinjao da mi to objasni. „Nije to bilo sada, već ranije, kad sam bio veliki", stalno je govorio i podizao ruke uvis da mi to objasni. „Kad sam bio veliki."
Podigao je košulju da mi pokaže beleg koji od rođenja nosi na rebrima. Nije potrebno reći da sam bio opčinjen i začuđen i da sam mu postavio bezbroj pitanja. Mislio sam da sam otkrio srodan um. Kad je majka došla po njega, videla je da je uzbuđen i dobacila mi dug mučenički pogled. „Da li ti je pričao o lopovu na drumu?", upitala me je brižno.
Ubrzo posle toga sam otišao. Počeo sam da šegrtujem kod kovača u selu udaljenom nekoliko kilometara. Nisam video Karla narednih pet godina, ali sam mnogo puta pomislio na njega. Kad sam ga naredni put sreo, odmah ga upitah o onim udarcima nožem. Gledao me je sa zanimanjem, ali se tek slabo prisećao svega.
„Znaš, onaj lopov na putu za Šleziju", podsticao sam ga. „Onaj ožiljak na rebrima." Sad sam ja očajnički želeo da ga podsetim na to.
Gledao me je i odmahivao glavom. „Zar sam ti zbilja to ispričao?", upitao me je pre no što je otrčao da se poigra s drugovima.
Od tada sam naučio da nije neobično da se vrlo mala deca sećaju svojih ranijih života, naročito ako su u njima nasilno stradali. Ili im je nasilje možda nametnulo potrebu da što pre to ispričaju. I to obično čim nauče da govore, pa nekoliko godina ponavljaju tu priču. No, što vreme vise protiče, udaljavaju se od te smrti, a i njihovim roditeljima sve to dosadi, ili ih priča uplaši. Sećanja blede i deca ih odbace.Njihovo mesto popunjavaju nova iskustva. Dok dorastu do razumnog doba od sedam ili osam godina, većina sve zaboravi i ide dalje.
To se može lepo obrazložiti a i ja sam pažljivo istraživao.Neki naučnici su na osnovu razgovora s hiljadama sagovornika napisali studije takvih slučajeva. No uglavnom izbegavaju da priznaju šta to zaista znači, a i ko bi im to zamerio?Barem ja dobro znam kako je uzaludno tražiti od ljudi sklonih razumnom rasuđivanju da u to poveruju?
Moj slučaj je, međutim, sasvim drugačiji. Što sam više rastao, moja sećanja su postajala snažnija. Što sam bolje rasuđivao, sve više sam se prisećao sitnica i važnih stvari,imena, mesta, prizora i mirisa. Kao da je za mene smrt bila samo dug san, a kada bih se probudio i osvestio, sve doživljeno bi mi se vratilo. Nisam imao utisak da se to desilo nekome drugome. Sećao sam se onoga što se događalo meni.Pamtio sam sve što sam nekada kazao i kako sam se pri tom osećao. Sećao bih se sebe.
Do desete godine već bih znao da sam drugačiji, ali više o tome nisam pričao. Znao sam da sam živeo i ranije. Nije mi bilo potrebno da nekog ubeđujem u to. Uglavnom bi mi bilo žao drugih ljudi koji se ničega ne sećaju. Pitao sam se da li su uopšte ranije živeli, ili sam se samo ja vraćao. Pitao sam se da li sam ja neka greška u Božjem planu, koja će nestati tek kad konačno umrem.
Mislim da se i dalje osećam kao planska greška. I dalje želim da se to sredi.
U svakom mom novom životu događa se, manje ili vise,jedno te isto. Moj um bludi u izmaglici dečjih maštarija, a zatim, pre ili kasnije, ugledam njeno lice na vratima. Postaje sve bliža i jasnija, i ja je vidim kroz plamenu buktinju. Trudim se da se ne potresam toliko. Znam šta se događa i mislim eto, opet sve počinje. Svaki moj novi život otpočinje s njom,koja je moj prvobitni greh. Poznajem sebe samo kroz nju.

Šarlotsvil, Virdžinija, 2006.


„Šta se to zbiva s tobom?", prošaputa Marni izlazeći iz prikolice.
,,Ništa." Lusi nije htela ni da je pogleda. Pažljivo je zatvorila vrata za sobom, nastojeći da brava škljocne i da čudni miris tog mesta ostane iza nje. Džeki i Sumi su stajale kraj automobila.
„Zar je stvarno bilo tako loše? Zar mi nećeš reći šta ti je kazala?"
„Ama baš ništa. Sve su to gluposti." Bilo je teško lagati Marni.A ako bi je gledala u oči, to je bilo nemoguće. Zato je oborila pogled.
Nebo se smračilo, ali je na svetlu koje je dopiralo iz prikolice ugledala ruže. Bile su plastične i vešto provučene kroz drvene rešetkaste držače, ali dok ih je pažljivo posmatrala, Lusi je odjednom opazila da među njima ima i pravih, divnih ruža vrste seleste, koje su se probijale između plastičnih, boreći se za mesto i sunčevu svetlost.
„Kakve gluposti? Da li te je nečim uznemirila?"
Marni je nije tek tako gnjavila. Poznavala je Lusi i shvatila je da je ova uistinu uzdrmana. Teško joj je palo da je i dalje pritiska, ali je bilo neophodno.
„Pa eto, ispada da volim vodu" , rekla je Džeki. „А i da sam sebi najbolji vodič."
„Hej, ja sam sebi najbolji vodic", rekla je Sumi.
Marni je pokušavala da se seti: „Pa mislim da bih i ja mogla biti sebi najbolji vodič."
„Vredi li to dvadeset dolara?", upitala je Džeki.
„Možda i ne vredi, ali da li tvoja energija duboko prodire?" ,upitala je Sumi.
Džeki se nasmejala. „O, bože, moja energija je stvarno dubinska. Kakve su uopšte šanse za to?"
Marni je zurila u nju, pa je Lusi shvatila da bi bilo umesno da se i ona nasmeje. Ili da se barem osmehne. Pokušala je. „Da li bi imala nešto protiv da nas ti voziš natrag?", upitala je Marni.
„Ne bih." Marni joj je uzela ključeve iz ruke. Prihvatila je njeno prikrivanje, barem zasada.
Lusi je sela na suvozačko sedište i naslonila vrelo čelo na hladno staklo dok su kretale odatle.
„Pa, Lusi, da li si i ti sebi najbolji vodic?", upitala je Sumi, koja je shvatila da Lusi ne učestvuje u razgovoru.
„Ne", odvratila je ova jedva podižući glavu. „Mislim da nisam."
Kada su se vratile, Lusi je izašla iz Vajburn hausa i tumarala po studentskom gradu. Većina studenata bila je na žurkama, a neki su se pakovali u svojim sobama. Pojedini su već otišli kućama. Nekolicina je još sređivala dokumentaciju. Lusi je šetala duž vijugavog zida. Prošla je kroz Aveniju Džeferson i otišla do univerzitetskog naselja. Prešla je preko travnjaka i otišla u svoju omiljenu zapadnu stranu vrta i popela se na vijugavi zid koji je podigao njen miljenik, Tomas Džeferson.Čeznula je za povetarcem ili za nekoliko kapi kiše. Želela je neku promenu.
Malo se opustila i sklupčala na zidu. Bila je umorna, ali se plašila da zaspi. Danijel bi je pronašao u snu, a bila je skoro sigurna da će je te noći nekako uznemiriti.
Nema snova ove noći, naredila je sebi. To je iznenađujuće uspešno delovalo. Od vremena kad je imala devet godina i gledala neku strašnu emisiju o ajkulama, upozoravala je sebe na moguće košmare, i to joj je uspevalo. Kada je imala šesnaest godina i napisala završni rad o knjizi Džejn Ejr, počela je da zahteva od snova da joj donesu ideje ili spoznaju. I to je ponekad uspevalo.
Opet Sofija. Neki rat. Bolnica u kojoj ga je negovala. Bili su tu samo delovi i parčići sećanja zakopani duboko u njoj, bez veze sa sadašnjim iskustvom, razgovorima i sećanjima. Činilo joj se nekako pogrešno da sve to postoji i van nje.
Da li je bila luda? Je li sve to umislila? Madam Esme je ostalim devojkama kazala neke potpuno uobičajene stvari. Da li je i njoj kazala iste stvari, pa ih je Lusi pretvorila u nešto fantastično? Dok se pitala da li je pri zdravoj pameti, Lusi se pitala i da li je Danijel stvarna osoba. Ili je i on romantična maštarija devojke koja je očajnički želela da se pojavi neki privlačni stranac?
Ako brinete da li ste poludeli, to je zapravo znak da niste ludi, zar ne? Ili barem znači da niste sasvim poludeli. U tom času bi prihvatila i ovu drugu mogućnost.
Kasnije se vratila do spavaonice i istuširala se. To je moglo da deluje kao promena.
„Hoćeš li da razgovaraš sa mnom?" , upitala je Marni kada se te večeri Lusi bacila na krevet, jos uvek umotana u peškir.
,,Pokušaću." Lusi je gulila narandžasti lak s noktiju. Bilo je zabavno skidati ga ako su postojala dva ili tri sloja, ali je njen lak bio nanesen u jednom tankom sloju, pa je ogulila i deo nokta a da pri tom nije bila zadovoljna.
„Da li je Danijel stvarna osoba?" , upitala je Lusi.
„Danijel? Misliš, tvoja stara ljubav Danijel?"
„Da."
„Pa, mislim da jeste."
„Sećaš ga se, zar ne?"
„Ра, više se sećam tvoje priče o njemu."
„Da li si se ikada upitala šta se desilo s njim?"
„Pa i nisam. Čula sam neke čudne glasine. No pitala sam se šta se desilo s tobom na onoj zabavi i zašto si prestala da pričaš o njemu."
Lusi je klimnula glavom. Pogledala je po sobi. Mada to nije bila ista soba kao i prošle godine, zapravo je isto izgledala. Čvrst nameštaj od borovine, isti prekrivači na krevetima i isti jastuci,kao i isti prljavi tepih i šolje na stolicama i stolovima, i nered po sobi. Knjige su bile drugačije, ali su stajale na istim mestima.Iste slike grupe Pink Flojd na Marninoj strani, a na Lusinoj nekoliko ranije napravljenih keramićkih posuda, terarijum sa zmijom i dve uramljene fotografije: na jednoj su bile ona i Dejna kada su bile male, snimljene ispred marine u Njujorku,i jedna crno-bela fotografija njenih roditelja, snimljenih ispred Rotonde na dan venčanja.
„Posle toga si usmerila svoju ljubav na Tomasa Džefersona",prisećala se Marni. „I mada je odavno mrtav, u stvari ti je uzvratio mnogo čime."
Lusi to nije mogla da porekne.
„Mislila sam da si najzad odustala od Danijela i odlučila da kreneš dalje, ali sad mislim da to nije cela prica."
Lusi je odmahnula glavom. „Videla sam ga one noći. Razgovarali smo."
„Razgovarala si s njim?" Marni je delovala pomalo sumnjičavo.
„I šta ti je kazao, da li je to bilo više od dve reči? Da li je uopšte nešto rekao?"
„Da, mnogo toga, uglavnom je on i pričao."
„Zaista?" Marni je sela na postelju skrštenih nogu. Stavila je jastuk u krilo. Više nije bila umorna. „Ра, šta je kazao?"
Lusi nije znala kako da počne i kako da joj sve to ispriča.Ali morala je nešto da joj kaže. „Možeš li nešto da mi obećaš?"
„Ne znam" , reče Marni sasvim iskreno.
„Možemo li da zaboravimo na sve ovo posle razgovora?"
„Ра, možemo da pokušamo."
Lusi je uzdahnula. „Poljubio me je."
„Šališ se."
„Ne, mada ni sama u to ne verujem." Stavila je ruku na čelo. „Ponekad, kad se toga prisetim, pitam se da li se dobro sećam svega."
„Pa, to nisi mogla da zaboraviš, zar ne?"
„Ne, nisam. No to je bila čudna noć. Osećala sam da ludim. Kazao mi je da treba nečega da se setim. Stalno me je zvao Sofija."
„Ра možda i nije znao ko si. Je li bio pijan?"
„Pa, donekle jeste. Verovatno. I ja sam bila pripita. I stalno sam se pitala da li on zna ko sam. Nekako sam bila sigurna da zna. Osećala sam da me poznaje bolje nego što sama sebe znam."
„Kako to misliš?"
„Pa, sve mi je nekako bilo poznato. Kazao je nešto o čemu sam već razmišljala. Ili sam o tome sanjala."
„Lusi, ne mogu da verujem da mi to nisi ispričala."
Lusije odmahnula glavom. „To me je zbilja uplašilo. Nisam želela da mislim na to, a da sam ti nešto kazala, sve bi postalo još stvarnije. Tog leta sam imala strašne napade panike, sećaš li se?"
Marni je klimnula glavom. „I dalje bih volela da si mi to ispričala."
Lusije trljala nokat na palcu. „Znala sam da misliš da gubim vreme s njim. Zaista sam se ponašala nerazumno. To priznajem.No ovo je bilo previše. Činilo mi se kao da su moje mastarije eksplodirale i da će mi se glava rasprsnuti. I sad se pitam da li se sve to desilo. Bilo je tako čudno. Ili je on lud, ili sam ja."
„Pa, glasam za njega."
,,Znam." Lusi se zavalila unazad. Marni je znala da bude naporna, ali je umela i da to ne bude. Lusi je trljala glavu o zid i znala da će sve postati još nejasnije. „ A onda večeras, ta madam Esme. Tako sam želela da ona ispadne prevarantkinja."
„Е pa, ja sam želela da ne bude."
„Možda i jeste varalica. Možda svi imamo dubinsku energiju,i to je to. Nadam se da je tako. Ali kazala mi je i druge stvari."
„Šta, na primer?" Marni ju je ljubazno gledala. Lusi je znala da neće navaljivati.
„Opet se pojavilo to ime. Sofija. Pričala je o Danijelu i o toj noći, i kao da me je osuđivala što ga nisam saslušala i pokušala da shvatim o čemu mi je pričao."
„Otkud znaš da je pričala o njemu?"
„Zato što je tako rekla."
„Zar je pomenula njegovo ime?" Marna se blago uznemirila.
Lusi je klimnula glavom. „Da, znam da je čudno."
„One to obično ne rade. Da ga možda ne poznaje?"
Lusi je lupnula glavom o zid. „Ko zna? Možda."
„To bi bila čudna slučajnost. Ali bi možda sve objasnilo."
„А bilo je i drugih stvari."
,,Šta, na primer."
„Rekla je nešto o Danijelu što sam samo ja znala. Pomenula je neke slike i neke moje snove koje sam odavno sanjala. Čak i pre nego sto sam ga upoznala. Kao i to da nije mogao da diše.Videla sam sebe kako sa naginjem nad njega i znam da umire.Ništa od toga nisam kazala Danijelu."
Marni je lagano odmahivala glavom i razmišljala. To je bilo njihovo mesto, tesna sobica u kojoj su sedele prekrštenih nogu na krevetima jedna naspram druge. Odatle su upravljale svojim malim svetom.
„Kazala mi je da treba da ga nađem."
„Da treba da nađeš Danijela? Zasto?"
„Zato što... kazala je da me on voli."
„To ti je rekla?"
Lusi je klimnula glavom. Činilo joj se veoma značajnim da to pomene, ali daleko od toga da joj je pričinilo neko zadovoljstvo.
„Do vraga, ta žena mi je prodala dubinsku energiju, ali je tebi uvalila kokainski krek."
„Znači, misliš da ne treba to da radim?"
„Da nađeš Danijela?" Marni je malo promislila. Zatim je odmahnula glavom. „Ne znam." Gužvala je jastuk. „Želiš li to?"
Lusi nije odgovorila.
„Izgledaš ojadeno."
Lusi je klimnula glavom.
„Ра, možeš da uradiš dve stvari."
Lusi je opet klimnula glavom. Nije verovala sebi dovoljno da bi išta kazala. Više je volela da Marni preuzme vodstvo u razgovoru.
„Ра, možeš da probaš da nađeš Danijela i da vidiš da li će se nešto desiti. Ili možeš sve to da zatvoriš u sanduk i potrudiš se da zaboraviš."
Lusi nije dugo razmišljala. „Mislim da bih volela da zaboravim."

Konstantinopolj, 584.


Moj treći život počeo je i okončao se u velikom gradu Konstantinopolju i mada je bio siromašan, tegoban i kratak,imao je jedan važan trenutak: prepoznao sam još nekoga iz svojih prethodnih života. Naravno, bila je to devojka iz severne Afrike.
I ranije su mi neki ljudi bili poznati. Pomišljao sam da se verovatno ne vraćam samo ja. Pojavljivale su se osobe za koje sam mislio da ih odranije znam. Moj mnogo mlađi brat me je nekako podsećao na pokojnog suseda. Ali nisam naučio kako da prepoznam dušu, niti sam shvatio da je to moguće.
Imao sam oko jedanaest godina i stajao sam pored tezge s povrćem kraj Bosfora. Bio sam siromašan. Mislim da u tom životu nikada nisam imao cipele. Nekoliko tezgi dalje videlo se neko komešanje. Ugledao sam povorku mišićavih slugu kako nekoga nose u nosiljci. Lutao sam po tom kraju tražeći uzbuđenja. Sledio sam ih na malom rastojanju. Znao sam da će me zgaziti kao bubu ako se previše približim. No, hteo sam da vidim šta se dešava.
Vetar je bio priiično jak, a zavesa nosiljke tanka. Pri svakom naletu vetra ugledao bih ruku, koleno ili bogatu tkaninu rukava. Jedino sam mogao reći da je to bila žena. Mislio sam da je neka princeza. Nisam tada tačno znao razlike u rangu.
Na jednom uglu sluge skrenuše, zavesa se pomeri, pa sam ugledao prste i lice koje je izvirivalo. Istog časa sam nagonski znao koje to. Možda sam uzdahnuo ili načinio neki zvuk, jer me je pogledala. Sećam se položaja njenog vrata i okruglih tamnih očiju kako zure u mene. Nije to baš bilo isto lice, ali devojka jeste. Sada je bila starija od mene, imala je najmanje dvadeset i pet godina.
Ne znam kako sam znao da je to ona. S godinama sam se izveštio da prepoznajem duše iz prethodnih života. I mene je to zbunjivalo, pa mi je teško da vam to objasnim. No nisam samo ja to mogao. To vam je isto kao kad upoznate nekoga ko ima dvadeset godina, pa ga prepoznate u osamdesetoj,iako mu se svaka ćelija u telu izmenila. Nema tu ničega što biste mogli ubaciti u kompjuterski program, samo posmatrate,i to vam omogućava da osobu prepoznate u različitom starosnom dobu. Mi to možemo. Životinje to mogu.
Šta to, zapravo, prepoznajemo? Duša je tajanstvena pojava.I za mene nije manje zagonetna, premda sam sagledao svoju, a i neke druge, prelomljene kroz prizmu stotine osoba u čijim sam telima u međuvremenu boravio.
S tog čudnog gledišta, samo mogu da vam kažem da nam se na licu i telu duša snažno ogleda. Uđite ponekad u voz,pa posmatrajte putnike. Izaberite jednu osobu, pa je pažljivo proučite. Bolje je ako je ta osoba stara i ako je ne poznajete.Zapitajte se šta znate o njoj, budite otvoreni za sve podatke i naći ćete mnogo toga što znate. Mi se, po prirodi, sklanjamo od očigledne istine o strancima pored nas, pa vas zato upozoravam.
Možda će vam biti neugodno i potrešćete se ako budete ozbiljno proučavali nepoznate oko sebe. Jedna od životnih veština je da sve uprošćavate, jer će vam, ako se ne budete čuvali, složenost životnih pojava stvarati teškoće. Postoje retki ljudi, a oni su obično iscelitelji, pesnici ili oni koji rade sa životmjama, koji provode ceo život u takvom stanju,i ja im se divim i dragi su mi, ali im vise nisam sličan.Ja sam u svom životu mnogo toga uprostio.
Kad pogledate lice tog stranca, možete prilično dobro da procenite njegovu starost, okruženje i imovno stanje. A ako ga gledate duže i ako dozvolite sebi da to vidite, neke stvari će se pokazati u podtekstu. Sumnje, kompromisi, mala i velika razočaranja - to se obično vidi iz izraza oko očiju, mada nema pravila. Nade obično lebde oko usta, ali i ogorčenost i tvrdoglavost.Smisao za humor lebdi oko obrva, ali tu se nalazi i samoobmana. Ako se tome doda položaj vrata prema telu, držanje ramena i držanje leđa, saznaćete o toj osobi još vise.
Sva te sabrane odlike duše iskazuju se u svakom novom životu. Do doba kada jedna osoba zaista ostari i duša iznuri telo, ona izgleda baš onako kako je izgledala u nekom prethodnom životu. Čini se da se duša uopšte nije obazirala na novo telo. Ali to ne znači da se i duša ne razvija i s vremenom ne menja, jer se to događa.
Kada prvi put ugledate poznatu osobu u novom telu, to vam je čudno i nekako sablasno, ali kasnije se naviknete na to. Počinjete da prepoznajete mesta na kojima se duša ugnezdila: oči, naravno, zatim i ruke, bradu, glas. Pitanje je koliki deo sebe možemo da sakrijemo od znatiželjnog oka.
Bilo je zbilja sablasno videti tu ženu na bosforskoj pijaci.I ne razmišljajući, potrčao sam prema njoj. Zgrabio sam zavese svojim žuljevitim rukama i razmakao ih, trčeći kraj nosiljke. „Ja - ja sam bio, vi ste, želeo bih..." Nisam znao kako da opišem našu vezu. „Da li me se sećate?" Kao pravo dete, nisam mogao da razdvojim svoje iskustvo od njenog.
Ni sam ne znam zašto sam uopšte to rekao. Da sam samo malo razmislio, ne bih poželeo da me se ona seti.
Sumnjam da me je razumela. Ne sećam se ni na kom sam jeziku govorio. A jednom od snažnih slugu nije trebalo vise od sekunde da me zgrabi. Bio sam mali i mršav, pa me je dograbio i bacio preko ulice. Zatim je prišao i šutnuo me u rebra, a onda i u grudi.
„Prestani!", povikala je. Razmaknula je zavese.Već je bio podigao nogu i opet me je šutnuo u lice. „To je sudijina žena, drski pacove", promumlao mi je.
Izašla je iz nosiljke, što je začudilo njene sluge. „On je samo decak!" kazala je. „Da ga vise nisi pipnuo!" Govorila je elegantnim grčkim jezikom.
„Žao mi je", kazao sam i ja na grčkom. Nagnula se i spustila mi ruku na obraz. Ja sam joj bio toliko dužan, a ona je meni dugovala samo gađenje, no bila je tako ljubazna.Pitao sam se, mada neubedljivo, hoću li ikada moći nešto da učinim za nju.
„Žao mi je", ponovio sam na starom aramejskom jeziku,istim rečima kojima sam pokušao da joj se izvinim i prvi put.
Ne znam da li je to podstaklo njeno sećanje. Uvek sam se tome nadao. Delovala je tužno.
„Meni je žao", rekla je i uspravila se. „Vodite ga kući, majci", naredila je svojoj služavki i nestala iza zavesa.
Cele sledeće godine svakog sam dana čekao kod iste tezge, nadajući se da će ona opet naići. Do u tančine sam razrađivao planove o tome šta ću učiniti kada je ugledam. Pisao sam ono što bih joj mogao reći ako priđem dovoljno blizu. Našao sam posao kod obližnjeg prodavca i pakovao vrećice začina, da bih imao dovoljno novca da joj kupim kakav sitan dar: pomorandžu, komad pčelinjeg saća. No nikada je vise nisam video. Umro sam od kolere pre nego što mi se ukazala prilika.
Od tog časa pa nadalje, kad se sada osvrnem unazad,uviđam da se stalno javlja niz nesrećnih okolnosti koje su se ponavljale vekovima. Naši životi su se razmimoilazili u vremenu. Bila je udata za nekog drugog. Zaboravljala me je.Bez obzira na dobijene batine, smatrao sam da je to što sam je video najlepši trenutak u tom mom životu. Zaluđivao sam se, istinu govoreći, i tražio neke sličnosti u prošlim događajima.Čak i ako je to bila samo moja zamisao, bila je utešna.Ona se opet pojavila. Bila je opet živa, bez obzira na ono što sam učinio. Opet je bila divna. Imala je sreće. Mogao sam ponovo da je vidim. Nisam je vidao, ali mogao sam. Na neki način sam tada po prvi put shvatio obnavljajuću moć života.
Verovao sam da ponavljanje mojih života ima nekog posebnog smisla, kao i moje neobično pamćenje. Pomišljao sam da će mi to pomoći da se oslobodim greha i da konačno postupim ispravno. Nisam tada znao koliko će dug i težak biti taj put.
Ljudi nekada govore o snazi prvog utiska, a u tome ima istine. Životna staza vam se može izmeniti u trenu. I to ne samo staza jednog, već staza svih vaših života, staza vaše duše. Sećali se vi toga ili ne. Znači da treba dobro promisliti pre nego što nešto učinimo.
Šta bi bilo da joj nisam spalio kuću? Koliko puta sam se to zapitao? Šta bi bilo da sam shvatio našu ludost i spreči je? Šta da sam spasao nju i njenu porodicu, kao i celo selo?Bio bih ubijen, ali šta s tim? Ubili su me nekoliko godina kasnije, a time baš ništa nisam postigao.
Da sam je spasao umesto što sam je ubio, mogli smo se vratiti na ovaj svet, i s vremenom, od prilike do prilike, dosegnuti sklad. Ne želim da kažem da postoje neke jednostavne formule za to. No pojedine duše teže jedna drugoj. To je retko, ali je moguće. Neke duše su večno sparene, nalik na guske ili jastoge. To sam nekoliko puta video. Ali za to su potrebne dve snažne volje, a u ovom slučaju postojala je samo moja. Nije bilo dovoljno da samo ja želim da je ponovo nađem. Trebalo je i da ona želi da nađe mene, a ona je imala sve moguće razloge da ostane što dalje.
Smrt je nepoznata teritorija, ali sam s vremenom naučio nešto o tome. Moje svesno stanje posle smrti, a pre ponovnog rođenja, nije nalik na uobičajeno buđenje i život, ali imam neke svoje utiske i sećanja na to. Teško mi je da objasnim kako vreme protiče u toku tih mračnih prelazaka. Ne mogu reći da li je prošao jedan ili deset meseci. Ili pak devet.
Pošto sam tako dugo čuvao svoja čudna sećanja i spadam u malobrojne koji nešto mogu kazati o smrti, osećam neku odgovornost da objasnim kako to sve izgleda i kako se može bolje razumeti. Ne znam kome će ovo moje dugotrajno proučavanje koristiti, i da li će nekome uopšte biti od koristi, ali ipak to činim. Sećanje nije isto što i delovanje, kazao bi moj stari drugar Ben, sećanje nije isto što i život, ali što sam stariji, čini mi se da je to najbolje što mogu da ponudim.
Mogu vam reći kako je to umreti i naći se u zajednici duša.Svesni ste da više niste živi, ali osećate druge oko sebe, što je veoma utešno. Ljudi koje ste poznavali i koji su vas znali i mare za vas nalaze se tu, s vama. Ne govorite s njima, niti imate bilo kakvog dodira, ali znate da niste sami i da vas oni nekako čuvaju. U tom stanju ne možete postavljati pitanja,ali ovde postoji spoznaja.
Poznat mi je i osećaj kad vas smrt vodi u prazninu. Svi umiremo sami, ali ovo je nešto drugo. Spoznate ništavilo i nestajanje. Čini vam se da lutate sami i da to može potrajati veoma dugo. Shvatate da žudite i da ste gladni prisustva nekog drugog bića.
Postoji u tome neki sistem. Vaša smrt kao senka prati vaš život. Ako ste u životu bili privrženi nečemu, i to voleli, stići ćete u zajednicu duša. Verovatno ćete se ubrzo vratiti na ovaj svet i naći se među svojima. Geografski i etnički ćete se naći na istom području. Ako odete na neko novo mesto, kretaćete se među voljenima. Ako je vaša zajednica etnički mešovita, možda ćete promeniti pleme, a ako to ne učinite,verovatno ćete to želeti.
Ako ste otuđeni i čovekomrsci, sebični i surovi, bićete usamljeni i u životu i u smrti. Umrećete i dospeti u ništavilo, i vratićete se na ovaj svet među strance, a prilično je verovatno i među neprijatelje. Ostaćete tako usamljeni sve dok vam to ne dozlogrdi. Biće vam potrebno mnogo vremena i napora da nađete zajednicu, naročito takvu kakvu želite. Ja to vidim kao kaznu, ali i kao isceljenje. Vratićete se na ovaj svet, ali će to potrajati. Ostaćete medu strancima sve dok ne stvorite sebi neku porodicu. To se neće desiti ako to ne poželite.
Ne znam ništa o raju i paklu, a ni Boga još nisam sreo.No moram da se divim tom opštem planu.
Vaša volja i dalje deluje između dva života, ali ne onako kako ste navikli. U smrti se uklapate u neku višu volju, što se retko događa u životu, jer je tamo guši životna buka, vaše posebno mesto u životu i kratkoročne telesne želje. U smrti ste privremeno oslobodeni surovog stiska vremena. Sve je počišćeno, vaše je uporište iščezlo, pa delujete bez pritiska i predrasuda. Negde u vašoj najvišoj volji krije se želja za plaćanjem dugova i ravnotežom. Ravnoteža oporavlja dušu, ali ne znači da živom telu donosi utehu i zadovoljstvo.
Ova vaša volja, naravno, ima svoje granice, a njih čine i volje drugih ljudi. To znači da bi moja priča bila kraća i veselija da sam prosto samo voleo Sofiju od početka i našao način da i ona mene zavoli. Ne bih proveo hiljadu godina čekajući je i tražeći je, i nastojeći da je zadržim kraj sebe dovoljno dugo da bismo prevazišli naš prvi susret.
Deo moje kazne bio je u tome što je nisam video narednih dvesta godina. No, kada smo se ponovo sreli, to je odredilo dalji tok svih mojih života.

Houpvud, Virdžinija, 2006.


Lusi je sedela u dvorištu i osećala težak miris sveže pokošene trave. Bilo je skoro sedam sati uveče, ali je bilo tako vrelo da je uporno držala noge u lavoru punom hladne vode.
Sada, kad je bila odrasla i zasićena čarima Džefersonovog vrta u univerzitetskom naselju, u svom dvorištu vise nije videla ništa naročito. Dok je bila mala, to je bila njena palata zadovoljstva.U najranijem detinjstvu uživala je da kopa po travi i pravi barice prskajući vodom iz creva. I obožavala je da ruke umaže glinom. Bila je to radost opipavanja i jedna od njenih malih pobuna.
U petom razredu zasadila je neko povrće i sama uzgajala krastavce, ali su ih zečevi i jeleni pojeli kada je u sedmom razredu otišla da s Marni i njenom porodicom provede ceo jul u Virdžinija Biču.
U prvom srednje posadila je maline. Mama se žalila na gadno đubrivo koje je Lusi koristila i kante koje su zauzele ceo zadnji deo baste. Lusi se pobrinula da maline dobro nađubri, ali ne i da se reši ambalaže. No, krajem leta su imali slatke sveže maline,da ne pominjemo džem od malina, žele od malina i zamrznute maline, koje su jeli tokom godine. „Plaćate četiri dolara za malo pakovanje malina u samoposluzi, a ako ih uporedite s našim malinama, nemaju has nikakav ukus", priznavala je s izvesnim ponosom njena majka.
Kad je imala šesnaest godina, Lusin prvi rad iz pejzažnog dizajna bila je skica bazena u njihovom dvorištu. Susedi s obe strane njihove kuće, kao i onaj iza njih, sagradili su bazene,pa je otac najavio da će i oni to uraditi. U bloku za skiciranje napravila je stotine nacrta. Nije želela da imaju svetlotirkizni pravougaonik poput njihovih suseda. Nacrtala je mali bazen nalik na jezerce i baš takve boje, s prirodnom obalom od trave i cveća koja se uzdizala pravo iz vode. Ne biste ni primetili da tu ima betona dok ne provirite preko ivice. Pokušala je da predvidi kakvi će im sve materijali biti potrebni, razmotrila sistem odvođenja vode, potražila najniže moguće cene i sve to lepo ispisala kao pesmicu.
No vreme za pravljenje bazena nikako nije dolazilo. Godinu za godinom gnjavila je tatu, pokazivala mu nove, doteranije crteže, sve dok jedne večeri nije videla oca da ispisuje čekove, i shvatila da on to plaća Danine bolničke račune. Posle toga ništa više nije pominjala. I kada bi ga napravili, govorila je sebi, bazen verovatno ne bi bio tako lep kao onda dok ga je zamišljala.
Ovog leta Lusi je veoma želela da se vrati kući, malinama i svom dvorištu, koje nije bilo ništa naročito. Bila je zabrinuta sve do kraja semestra, malo je i lose spavala, i često se budila iz strašnih košmara. Kazala je mami da su to posledice stresa zbog ispita. Terala je od sebe snove koji su je mučili i izazivali lupanje srca, ili su je rastuživali i terali u plač, a često je sanjala i neverovatnu madam Esme kako posluje s Danom. U skoro svakom snu moglo se videti ili osetiti Danijelovo prisustvo. Lusi se činilo da je celo telo boli od tih snova.
Nadala se da će boravak kod kuće rasterati more i da će se pomalo dosađivati, kao i obično. Mislila je da će, ako promeni dnevni i noćni ritam, prestati da ih sanja. I eto, ispiti su prošli,bila je kod kuće, madam Esme beše daleko, a snovi su i dalje bili uporni. Nikako nije mogla da i mozak ostavi u školi. U tome je bio problem. Da je mogla, srećno bi uživala u divnom letnjem raspustu.
Čula je da se klizna vrata otvaraju, pa se okrenula i na njima ugledala mamu. Nosila je ružičasti kostim.
„Jesi li pokazivala neku kucu?", upitala ju je Lusi.
„Pa, imam sad i novu kuću u Midou."
Lusi je opazila kako su majci ispod pazuha izbili krugovi od znoja na lanenoj ružičastoj jakni. „Kako je bilo?"
„Pa, iznela sam neku hranu i cveće i celu kuću sama počistila.Pojavila su se četiri mešetara, nigde kupca na vidiku, a ti lešinari su imali obraza da pojedu sve moje grickalice." To je rekla tako dramatično da je Lusi došlo da se nasmeje, ali ipak nije.
„Ра, žao mi je što to čujem."
Majka je mrzela taj posao. Rekla je da bi radije prodavala rublje na Viktorijinoj ulici, ali je njen otac smatrao da ona svakako treba da završi koledž Svit Brajer. Lusi je oduvek mislila da majka ne može da se usprotivi svojoj urodenoj poslušnosti,pa su njene ćerke to učinile umesto nje.
„Dobro." Majka je odmerila njenu svečanu haljinu. „Ideš li nekuda?"
„Kajl Farmer pravi žurku."
„Kajl iz Korusa?"
„Da, taj Kajl."
„Čudno.Baš mi je milo što se viđaš sa starim društvom."
Majka je toliko polagala na ta obična druženja da bi Lusi grizla savest ako se ne bi viđala sa starim društvom, ili makar slagala da ih viđa. Pitala se da li bi bilo bolje da je preko leta ostala s Marni u Šarlotsvilu, i poštedela majku svoje utučenosti.Uglavnom je izbegavala žurke koje je pravilo njeno staro društvo. Bile su deprimirajuće i mučno nostalgične. Kao neke prevremene godišnjice, premda niko još nikuda nije otišao, niti postigao nešto značajno. No, večeras je imala dobar razlog da ode. Doći će i Brendon Krajst, a on je bio nešto najbliže drugu što je Danijel ikada imao u školi.
„Mogu li da uzmem tvoj auto?"
Majka je klimnula glavom, mada joj se na lieu videlo protivljenje.
„Ovog leta treba da nam pomogneš da platimo gas,zar ne?"
„Znam. Hoću. Danas sam se prijavila za dva posla."
„Dobra si ti cura." Mama je uvek želela da je poslušaju. Lusi nije želela da se prepire s njom. Dejna ju je toliko slomila da su joj Lusine mane delovale skoro kao vrline.

Pergam, Mala Azija, 773.


Jedan od mojih najznačajnijih života jeste Onaj koji sam proživeo u Pergamu u Maloj Aziji, negde oko 754. godine po današnjem kalendaru. Verovatno ste čuli za Pergam. Nekada je to bio veliki grad a njegovo zlatno doba se okončalo u vreme kad sam se tamo rodio. To je bilo jedno od najlepših mesta na kojima sam odrastao.
Bio je čuven još kao helenski grad s velikom i divnom tvrđavom i ogromnim amfiteatrom, u koji je moglo da stane deset hiljada ljudi. Zatim se pretvorio u tipičan ranorimski grad, jer se bez velikog otpora predao Rimu u drugom veku pre Hrista. U njemu se nalazila jedna od najvećih antičkih biblioteka sa oko dvesta hiljada knjiga. Tu je počela i proizvodnja pergamenta, u vreme kada je Ptolomej zabranio izvoz papirusa iz Egipta. Ako poznajete antičku istoriju, znate i da je tu biblioteku Marko Antonije dao Kleopatri kao venčani dar.
Kad sam se ja rodio, još su postojale neke od tih slavnih građevina, iako su pojedine bile u ruševinama, a većina hramova i bogomolja pretvorene u hrišćanske crkve. No tržnica je bila skoro neizmenjena.
Dok sam tamo živeo, s praga sam gledao Egejsko more.Sada se grad prostire desetak i više kilometara od obale ka unutrašnjosti. Vratio sam se tamo pre nekoliko života, kada su nemački arheolozi iskopavali Troju, i ponovo video ruševine starog grada. Prepoznao sam stubove. Poznao sam te kamene blokove pod nogama. Dodirivao sam ih i ranije. Bili su mi bliži od mnogih ljudi. Još smo stajali tu, dok je svet oko nas menjao izgled.
Sada vise nisam tako nostalgičan. Previse sam toga ostavio za sobom. Znam da je postepena promena najlakša i da vas veliki skokovi prosto smožde. Moj dom i svaki trag moje kuće i porodice odavno su nestali. No, nije me to pogodilo.U pitanju je bio izgled starog grada, nekad tako moćnog središta svetske pomorske trgovine, koji je postajao sve dalji i zabačeniji i najzad se ugušio.
Tada, kada sam bio dete u osmom veku, dopustio sam sebi da patim zbog svojih razomih osećanja i krhke prošlosti.Sadašnjost se brzo okončava, to vam mogu reći, ali čovek se kotrlja i dalje, kao neka vražja lopta.
Sedeo sam na jednom razrušenom oltaru okrenutom ka moru i pokušavao da zamislim grad onakav kakav je bio pre propasti. Obično smatramo da je istorija priča o napretku, ali kad sam video šta je ostalo od Pergama i kuda sve to ide, znao sam da nije tako.
U tom životu stariji mi je brat bio isti onaj iz prvog života.To se povremeno događa, članovi porodice prate jedni druge iz života u život. Obično ih okuplja uzajamna privrženost, ali ponekad se ljudi ponovo rode u istoj porodici da bi se suočili s nekadašnjom patnjom, jer duša čezne za ravnotežom i razrešenjem. Još dok sam bio sasvim mali, s teskobom sam prepoznao tog svog nekadašnjeg brata. Svako prisećanje na spaljeno selo u severnoj Africi bilo mi je mučno, ali su se na njega nadovezivale i uspomene na naše staro neprijateljstvo, koje je buknulo kada sam nadređenima, a kasnije i svešteniku,priznao da smo spalili pogrešno selo. Na to me je nagnala griža savesti, a ne neprijateljstvo prema njemu ili osvetničke pobude, ali moj brat to nije tako shvatio. Od prvog časa kad sam ga prepoznao, a imao sam tada možda dve ili tri godine,znao sam da treba da ga se klonim.
Sada se zvao Joakim ali je zadržao stare sklonosti, pa se za vreme vladavine cara Konstantina pridružio ikonoborcima.Zadatak mu je bio da uništava versku umetnost, napada manastire i ponižava kaluđere. Nije nikakva tajna da su tada mnogi stari i divni umetnički predmeti bili uništeni.
Tada sam se zvao Kiros. Trudio sam se da se naviknem na svoje novo ime, što sam uvek i činio. Odazivao bih se na ime koje su mi dali roditelji, ali bih se sebi obraćao starim imenom. To je mučnije nego što možete da zamislite. Dovoljno je teško održati svoj identitet u jednom životu, u jednom telu.Zamislite desetine života i raznih tela, kao i da zauzimate mesto u bezbrojnim porodicama, što se još više usložnjava mnogim smrtima u međuvremenu. Bez nekog posebnog imena, moja je priča samo dugi niz nasumičnih sećanja.
Ponekad sam želeo da presečem nit svojih produženih života. Činilo mi se preteško da tako teram i dalje i da se ponašam kao jedna osoba. Osećao sam se kao spoj prošlosti i budućnosti, uzroka i posledice, niza događaja i veza između njih koje je trebalo majstorski uspostaviti, a sve se to odvijalo samo zahvaljujući mojim naporima. Da sam odustao od toga, sve bi se raspalo u sirovoj zbrci čula. Sve ostalo je romantično pripovedanje. No, verujem da su nam potrebne takve price.Negde početkom ovog milenijuma počeo sam da smišljam sebi ime. Ma kako da su me roditelji nazivali, ja bih navaljivao da me zovu Danijel, jer to beše moje prvo ime. Neki od njih su se bunili, ali bi na kraju pristali, a i nisam im davao mogućnost da biraju.
Noć o kojoj želim da vam pričam odigrala se negde oko 773.godine. Mogao bih da vam kažem mnogo toga što sam video. No ja vam pripovedam samo jednu ljubavnu priču, pa ću se ograničiti,uz mala odstupanja, na to da se držim osnovne potke.
Te posebne noći sećam se vrlo jasno. Već dve godine ne videh svog groznog brata Joakima, a tada beše javio da se vraća kući. Nekoliko sedmica ranije poslao nam je poruku da se oženio i da će dovesti nevestu da je upoznamo. Možete zamisliti kakva je pometnja nastala u kući. Brat je bio najstariji sin našeg oca, i mada je bio grozna osoba, dugo je bio odsutan, pa smo svi malo bolje mislili o njemu.
Osim tog brata, ostala čeljad u porodici bila je valjana. S vremenom sam video razne porodice i shvatio da se medusobno i ne razlikuju toliko kao što bi neko pomislio. Moja je greška bila što sam tada verovao da će za mene biti još novih porodica, i što nisam uživao u tadašnjoj koliko sam mogao.Otac mi je bio dobar čovek, pomalo uzdržan, a majka puna ljubavi, možda i vise no što je bilo dobro za nju. Najviše što mogu da im zamerim jeste roditeljska zaslepljenost, a to je osobina skoro svih onih koji vole svoju decu. Moja dva mlada brata, naročito onaj najmladi, bili su dobre naravi i po prirodi poverljivi.
Mislim da sam tada bio voljen, a i više sam pružao ljubavi nego sada, jer to nekako ide jedno s drugim. Bilo je to davno.Tada se prošlost nije protezala toliko daleko a sadašnjost je bila mnogo jasnija - i nije izgledala poput nekog majušnog dela svega postojećeg, kao što se kasnije ispostavilo.
Nismo bili bogati - otac mi je bio mesar - ali smo bili dobrostojeći i imali smo dve sluge. Siguran sam da tog dana otac nije prodavao meso na pijaci. Zaklao je debelo tele i svaku životinju koja je mogla pod nož kako bismo proslavili bratov povratak.
Bio sam uplašen koliko i uzbuđen. Nadao sam se da će te večeri u pratnji supruge doći moj oplemenjeni brat, ali sam ipak u duši znao da će se vratiti isti onaj bahati mučitelj kakav je i otišao.
Kuća i dvorište bili su uređeni kao za cara. Posle svih brižljivih priprema, sedeli smo i čekali u nestrpljivoj tišini:moji roditelji, mlađa braća i ja, stričevi, majčini roditelji, nekoliko rođaka i sluge. Obuzeti iščekivanjem, nismo ni jeli ni razgovarali.
Ne bi ličilo na mog brata da stigne dok je hrana još topla,meso i prelivi tek pripremljeni, a mi još raspoloženi za čekanje.Ličilo je na njega da dođe tek kad se hrana ohladi, a naše uzbuđeno iščekivanje preraste u nemir i brigu.
Dok smo ga čekali, počela je kiša. Sećam se da je majka bila razdragana i da je veselo ćaskala. Tada smo govorili grčkim jezikom. Nije to bio Sofoklov jezik, već noviji, prilično iskvaren grčki. Još se sećam najvećeg dela našeg razgovora,od reči do reči. Trudio sam se da pamtim stare jezike, ali nije dovoljno samo ih držati u glavi. Oni su predvideni za razgovor,a niko ih vise ne govori.
Brat nije stigao na konju, okićen ordenjem i u odori, kako smo zamišljali, već pešice, neprikladno odeven za to vreme i vrlo razdražljiv. Došao je po mraku, pa su gorele sveće. Zurio sam u njega i pitao se šta je bilo s njegovom vojnom karijerom,no onda je njegova žena ušla u sobu. Od trenutka kad je skinula kapuljaču i otkrila lice, vise nisam ni pomislio na njega. To želim da vam dočaram i da vam zadržim pažnju na tom delu priče. Taj deo je važan.
Prethodnih nekoliko vekova devojku iz sela u severnoj Africi vidao sam samo u snovima i sećanjima, ali kad sam pogledao bratovu ženu, odjednom sam, začudo, znao da je to ona, glavom i bradom. Bez obzira na njene godine ili okolnosti,ostavljala je jak utisak na mene.
Zbunjen, zgranut, a najzad i obradovan, predugo sam zurio u nju. Brat je očekivao da će biti dočekan naklonima i počastima, a moj pogled bio je bolno prikovan za lice njegove žene. Mnogo nevolja se izrodilo baš iz mog luckastog ponašanja te noći.
Moju tvrdu glavu ipak nije ohladilo njegovo nezadovoljstvo,već njeno. Bila je zbunjena i postiđena zbog tolike moje pažnje. Oborila je glavu, a njen samouvereni pogled, kakav je bio u svim drugim prilikama, beše nesiguran.
Pokušao sam da se vratim uobičajenom ophodenju. Zagrlio sam brata. Izmakao sam se da bi ga i ostali zagrlili.Posmatrao sam roditelje kako pozdravljaju svoju novu snahu Sofiju.
Te večeri sam uporno kružio oko nje. Trudio sam se da to ne činim, ali gde god da sam stao i ma šta da sam uradio,imalo je neke veze s njom. Pazio sam da ne zurim u nju predugo.Delovala je kao da joj je sve to mučno. Umesto da jede,posmatrala je sve nas, svoju novu porodicu, a svaku drugi pogled bio je namenjen njenom mužu. Ostali su slavili, jeli i pili, a ona je mirno sedela skrštenih ruku. Posle nekoliko čaša vina, brat je to uočio. „Zar naša hrana nije dovoljno dobra za tebe? Uzmi nešto!", zarežao je na nju, pa je najzad nešto i pojela.
Te noći sam ležao budan i iščuđavao se. Prvo me je potreslo to što sam je ugledao živu i u mojoj blizini. Nešto više vremena trebalo mi je da shvatim da je nepravedno što se odjednom tako pojavila. Nisam još ni znao koliko je volim.
No kad sam začuo bratov glas kroz zid, znao sam šta se zbiva. Ona je bila njegova žena. Pripadala je njemu i nikada ne može biti moja.
Nije to bila ljubomora. Barem nije u početku. Bio sam zaokupljen njom i ulogom koju je imala u mojim mislima. Čeznuo sam za oproštajem. Nisam mislio da je želim ili da je zaslužujem. Da je brat bio dobar prema njoj i da ga je ona volela, to bih radosno prihvatio i bio bih srećan da ponekad budem u njenoj blizini. Mislim da je to prava istina.
No, on nije bio dobar prema njoj. Glas koji sam čuo kroz zid sipao je uvrede. Nisam mogao sve da čujem, ali sam čuo da je naziva kurvom. Čuo sam i da je nekoliko puta izgovorio moje ime.
Narednog dana jedva sam smeo da je pogledam, jer sam se stideo i krivio sebe. Zašto nikada nisam mogao da učinim nešto dobro za nju? Zašto sam uvek samo produbljivao njenu patnju? No najzad sam je ipak pogledao. Moram reći da sam video da je ojađena, ali sam uočio i gordost. Kada joj se Joakim obratio preko stola, zapazio sam gadenje na njenom licu. Već po tom pogledu znao sam da se ona nije svojevoljno udala za njega. Njegova moć nad njom bila je ograničena jer ga nije volela.
Nekoliko dana sam je namerno izbegavao, a onda je moj brat otputovao. Povremeno bi nestajao i nije ga bilo nedeljama.Vraćao se kući, obično pijan, onda kada bi ostao bez novca.S vremenom sam otkrio da je Sofija volela šetnje po vrtu baš kao i ja, pa sam dozvolio sebi da joj povremeno kažem nekoliko reči u prolazu, a onda i poneku reč više. Potom sam počeo da joj pričam o stalnom rastu Konstantinopolja,što mi je delovalo čarobno. Otac joj je bio vešt građevinar i izgradio je nekoliko crkava. Takode je radio na obnovi kupole crkve svete Sofije. No, roditelji su joj stradali u požaru, a to objašnjava i zašto ju je baka dala najboljem ponuđaču kada je napunila petnaest godina, baš u času kad je moj brat bio pun novca od nekog dobitka na kartama.
U to doba sam šegrtovao kod jednog umetnika koji je radio mozaik za krstionicu naše crkve. Vodio sam Sofiju na gradilište i pokazao joj planove. Nedeljama sam joj pomalo nerado pokazivao svoje nacrte, a i stihove koje sam ispisivao na komadu pergamenta. To sam naučio u ranijim životima - jezike, čitanje, pisanje, rezbarenje i crtanje. To sam krio od većine ljudi, jer je bilo neobjašnjivo i nije se uklapalo u moje vaspitanje, ali od nje to nisam tajio. Imali smo nešto zajedničko. Volela je price i pesme, baš kao i ja. Znala je mnoge koje nikad nisam čuo. S njom sam bio otvoreniji nego sa bilo kim pre toga.
Tada sam je prvi put upoznao i zavoleo. Voleo sam je veoma nedužno, to vam mogu reći, čak i u mislima.
Moj brat nas nikada nije video da razgovaramo, u to sam siguran, ali je svakako načuo nešto o našem druženju. Tri meseca posle one noći kad je doveo Sofiju, vratio se jedne večeri pijan i besan. Izgubio je na kocki veliku sumu očevog novca, dobio je i batine, a i zapretili su mu da će ga ubiti. Čuo sam ga kroz zid kako vređa Sofiju, ali sam znao da se ona zbog toga ne potresa. Onda sam začuo drugačiji zvuk.Čuo sam jak udarac u zid, vrisak, a zatim prigušen udarac i njen plač.
Ustao sam iz postelje i otišao tamo. Bez obzira na moje dobro pamćenje, ne sećam se kako sam tamo stigao. Vrata su svakako bila zaključana. Sećam se samo komadića drveta i iverja na tlu, nakon što sam ušao u sobu. Ležala je na podu,zamršene kose, s tragovima krvi i znoja na licu, a spavaćica joj je bila pocepana. Dvesta godina pre toga neprijateljski me je gledala s vrata svoje kolibe, a sada s puno bola.
Malo sam zastao i video brata povijenog nad njom, kako reži kao vuk. Čekao me je i izazivao me da ga napadnem, da zaigram njegovu igru. No ja uopšte nisam mislio na njega.Samo mi je ona bila važna. Stegao sam pesnicu i tresnuo ga u lice što sam jače mogao. Pao je. Posmatrao sam ga kako ustaje i opet sam ga udario. Sećam se njegove začuđenosti usred svog tog besa. Bio sam mlađi od njega, manji, a uz to i čudak, umetnik. Ponovo sam ga udario.
Nos i usta su mu krvarili. Bio je još uvek pijan, teturao se,krkljao je i pljuvao, beskorisno mašući pesnicama. Bio je na putu da počini još veće nasilje, ali je morao da povrati dah.
Želeo sam da je zagrlim i utešim, ali sam znao da će to samo biti gore za nju. Sela je i pokrila se, naslonivši se leđima na zid.
Da on nije bio tako pijan i da ja nisam tako navalio, sigurno bi me ubio. Tada sam, jedini put u životu, stekao izvesnu prednost nad njim. Ja sam voleo njegovu ženu, a on nije.
Ostavio sam ga na podu da leži u sopstvenoj krvi i povraćki.Spakovao sam ono malo stvari koje sam imao. Probudio sam oca i zamolio ga da se pobrine za nju. Napustio sam kuću i porodicu smatrajući da će ona biti sigurnija ako ja odem.
Tuča s Joakimom pred njegovom ženom bila je jedna od ključnih odluka u mom dugom životu, i mnogo puta sam to iznova razmatrao. To je podstaklo mnoga neprijateljstva i veliku mržnju, kao i nasilje u raznim životima, pa sam se pitao da li sam to mogao izmeniti, njoj za ljubav, a i sebi, pa čak i njemu.
No, kad se svega setim, to u stvari i nije bila nikakva odluka. Čak i posle toliko vremena, mislim da nisam mogao preduzeti ništa drugo. Mada je to možda bila greška, opet bih učinio isto.

Houpvud, Virdžinija, 2006.


Lusi se baš i nije unela u zabavu. Sedela je na divanu i čekala da se pojavi Brendon Krajst. Nije znala ni da je naljutila moćnu Melodi Sanderson, dok joj drugarica Lesli Mils nije to kazala.
„Melodi svima priča da nećeš da nam se pridružiš, jer smatraš da si previše dobra za Houpvud."
Lusi se činilo da izranja kroz slojeve izmaglice nastojeći da shvati o čemu je reč. Možda je to i tačno. „Izvini, šta si kazala?"
„Ona misli da su sva deca koja idu u poznate škole na severu uobražena."
„Na severu? Pa ja idem u školu u Šarlotsvilu."
„Da, znam to."
„Samo nisam htela da se guram kroz onoliku gomilu zbog jednog piva."
„To ti samo kažem za slučaj da poželiš da odeš do njih."
Lusi je ozbiljno razmotrila mogućnost da ode do njih, ali se zaustavila. Setila se da se nekad silno trudila da bude u pravom društvu i da ugodi tim devojkama. Setila se i da su ona i njeni roditelji činili sve sto su mogli i da nisu uspeli. No, znala je i da je Melodino vreme prošlo i da je ova toga svesna.
Lusi je ipak rešila da sebe još malo muči, pa se zaputila u pretrpanu kuhinju. Istina je da ne treba ići na žurku ako niste u stanju da se ponašate prijateljski. Kada je Brendon najzad došao, odmah mu je prišla. To je bilo prilično čudno, priznavala je sebi, ali je osećala da je nešto tera da to udni.
„Ja sam Lusi" , kazala mu je. „Išli smo zajedno na časove hemije."
,,Naravno" , rekao je on. „Znam ko si." Držao je plastičnu čašu s pićem.
„Hoću nešto da te pitam." Imao je previse gela na kosi pa je to nekako navelo Lusi da pomisli kako on svakako očekuje da ga ona pozove da izađu.
„Da?" Obrve su mu se izvile u položaj za očijukanje.
„Poznavao si Danijela Greja, zar ne?" Bilo je drsko i uzbudljivo tako javno izgovoriti njegovo ime kao da je ono bilo čije.
Obrve su se malo spustile. „Da, pomalo. Ne baš dobro."
„Ра, imaš li pojma šta je bilo s njim?"
Brendonu je bilo neugodno. „Ne znam tačno. No znaš li šta Meti Šajer i momci pričaju?"
Lusi je primetila kako mu je glas postao sumorniji, pa joj je knedla zastala u grlu. „Ne, ne znam. Šta pričaju?"
„To je bilo one nod kad smo imali onu proslavu i kada je izbila tuča noževima. Čula si šta se desilo?"
„Pa, mnogo toga se desilo", rekla je oprezno.
Brendon se vrteo i zagledao u gomilu dece u trpezariji. Nije video Metija Šajera, ali je ugledao Aleksa Fleja, njegovog drugara,i mahnuo mu da pride. „Sećaš se Danijela Greja, zar ne?"
Aleks je klimnuo glavom prelećući pogledom s jednog nadrugo.
„Da li si bio s Metijem kad ga je ovaj video da skače s mosta?"
Lusi je zurila u Brendona. „Šta?"
„Nisam bio tamo", rekao je Aleks. „Ali Meti mi je to ispričao.Ne znam da li se Danijel udavio, ni šta je posle bilo."
„Pa, svakako je bio čudan momak, pokoj mu dusi."
„Ti to hoćeš da kažeš da je mrtav?" upita Lusi.
Brendon pogleda Aleksa, a ovaj samo slegnu ramenima.
„Nemam pojma. Meti je mislio da jeste. Ali niko to ne zna. Posle toga više ništa nisam čuo o njemu. Svi smo otišli na razne strane."
„Ne može biti mrtav" ,rekla je Lusi grozničavo. U njoj je rastao bes i nije mogla da to ne pokaže glasom i izrazom lica.„Zar niko to ne bi čuo? Zar ne bi bilo u novinama, ili tako nesto?"
Nijedan od njih nije želeo da se prepire s njom. Za njih to nije bilo ništa lično. „Pa, mnogi su to čuli", rekao je Aleks kao da se brani. „Ne znam gde si ti bila, ali Meti nije tajio to što je video."
„А i novine se ne bave samoubistvima", rekao je Brendon. „Naročito ne kad je reč o tinejdžerima."
Polako se okrenula od njih i vratila do sofe, na koju je opet sela, belo zureći kroz prozor i sećajući se Danijelovog lica te noći. Sećala se i kako joj je narednih nekoliko dana bilo loše,da se veoma uplašila pa nije izlazila iz kuće, niti je razgovarala s bilo kim.
Bila je nejasno svesna dnjenice da Brendon i Aleks i dalje stoje tu i posmatraju je, da je njeno ponašanje u društvu neuljudno,i da bi je se majka stidela. Brendon joj je kazao nešto poput: „Mislio sam da svi to znaju", ali joj red nisu dopirale do mozga.
Danijel ne može biti mrtav.
Slepo je pipala po torbi da pronađe ključeve, a onda je napustila žurku i otišla do kola. Ušla je i odvezla se. Besciljno se vozila najmračnijim ulicama, uprkos stalnim majčinim upozorenjima da treba da štedi benzin.
Najzad se, mada je bilo vrlo kasno i mračno, odvezla do mosta. Zurila je u reku Apomatoks. Bilo je to mitsko ime i mesto, barem za njenog oca i dedu. Jednom je upitala oca zašto oni uvek pričaju o građanskom ratu, a Jenki to, izgleda, uopšte ne čine. „Zato što smo ga mi izgubili", kazao joj je. „Pobede se zaboravljaju, ali se porazi pamte."
Spustila je bradu na ogradu i zagledala se u tamnu vodenu struju. To je bila reka gubitnika, a njima se sada pridružio još jedan. Pitala se kako li bi bilo skočiti u vodu.

Na putu za Kapadokiju, 776.


Moje dugo odsustvo iz Pergama nije doprinelo Sofijinoj sigurnosti.Najpre sam nešto o tome čuo od mlađeg brata, a zatim i od majke.
U naredne tri godine Joakimova narav postala je još gora,mada je to bilo teško i zamisliti. Otac mi je umro i ja sam ga ožalio, a i strašno mi je nedostajao. Joakim je preuzeo očevu mesaru i vodio unosan posao. Zgrozio sam se kad sam otkrio da je prodao porodičnu kuću i mlađu braću oterao u svet pre no što su se zamomčili. Ostavljao je ženu i majku po nekim gostionicama, i to na duže vreme, dok se sam krio od poverilaca i upadao u nove dugove. Sofija je, srećom, nekako uspela da ne zatrudni.
Kada sam dobio majčinu poruku, doneo sam još jednu trenutnu odluku. Pozajmio sam konja i odjahao trideset kilometara do Smirne, do jedne zabačene pećine koju sam pamtio iz vremena od pre stotinak godina i dva života ranije.Kroz nju je, u međuvremenu, produvao silan vetar i unutra naneo dosta peska, ali sam ipak našao male belege koje sam nekada načinio na krečnjačkoj steni. Dok sam se tako kriomice šunjao s bakljom u ruci, osećao sam se kao pljačkaš grobova, ali bio je to moj sopstveni grob, a moji zemni ostaci srećom neće ovde nikada biti nađeni. Grabio sam kroz hodnike i upadao u rastresito tlo. Nisu mi bile potrebne oznake,znao sam kuda treba da idem. Laknulo mi je kada sam ugledao veliku hrpu kamenja koje sam nekada sam nabacao. Bila je netaknuta. Pažljivo sam ih skidao, jedan po jedan, sve dok nisam stigao do malih, bezobličnih vrata. Provukao sam se kroz njih, primetivši da sam u ovom životu mnogo krupniji nego što sam bio u onom kad sam iskopao ovo skrovište.
Zabio sam baklju u prljav pod prostorije i pogledao oko sebe. Veće stvari ležale su na tlu, pokrivene vekovnom prašinom.Bilo je tu nekoliko divnih grčkih amfora: na jednoj je bila naslikana crna figura Ahila u borbi, na drugoj je crvena figura predstavljala Persefonu, rođenu u podzemnom svetu.(Prvu sam dao arheološkom muzeju u Delfima 1890. godine,a drugu još imam.) Bile su tu i lepe rimske statue - rani primerci rimskog vajarstva u bronzi - koje sam kupio od nekog beduinskog trgovca koji se zaklinjao da potiču od vedskih indijskih vladara. Tu je bio i prvobitni deo moje kolekcije pera retkih ptica, kao i drvoreza, od kojih su najmanje vredni bili moje delo, zatim jedna divna lira na kojoj me je moj strpljivi otac iz Smirne naučio da sviram, kao i gomila drugih stvari.
One manje i vrednije stvari morao sam da iskopam. Na otprilike jednoj stopi dubine, ispod sve te prljavštine, bili su zakopani grčki, rimski, biblijski, vizantijski i persijski novčići.U vrećicama se nalazilo drago kamenje i nekoliko komada vrednog nakita. Trudio sam se da se ne rastajem od njega.No tog dana sam bio tužan i osećao da treba da požurim.Napipao sam prsten od zlata i lapislazulija, koji je nosila moja prva nevesta Lena, koja je umrla vrlo mlada i koju sam pokušao da volim. Nekoliko trenutaka sam ga držao u ruci pre no što sam ga vratio u zemlju.
U četvrtom životu bio sam trgovac. Koristio sam svoje iskustvo i znanje jezika da se zaputim unosnim putevima trgovine. Želeo sam da se obogatim, pa sam u tome i uspeo.Delimično je to bila i reakcija na moj nekadašnji mučni i ponižavajući život u Konstantinopolju. Mrzeo sam gladovanje,a kasnije, pošto sam upoznao i drugačiji način života,mrzeo sam ga još više. I pošto ne mogu da se otarasim tog sećanja, odlučio sam da ga makar iskoristim. Iskoristiću ga da se rešim svih zlih kobi koje možda vučem od rođenja. U svakom životu u kome sam se obogatio ostavljao sam jedan deo zarade za naredni život, u kome će mi možda biti teže.Sanjario sam da će me ona devojka iz severne Afrike možda jednom upoznati kao bogataša i moćnika, pa će poželeti da me prepozna.
U petom životu imao sam sreće da se rodim u Smirni, u bogatoj porodici s dobrim vezama. Kako sam odrastao, držao sam se onoga što sam naučio u prethodnom životu i postao sam opet trgovac. Pored toga što sam stekao gomilu zlata,počeo sam i da sakupljam ponešto iz prošlosti za budućnost.Tada sam u tu pećinu počeo da zakopavam vredne stvari, i koristio sam je tokom devet života, sve dok mi to putovanje nije postalo previse tegobno. Negde oko 970. godine posle Hrista preselio sam svoje blago u Karpate.
No sada, oko hiljadu godina kasnije, imam brojna imanja i zbirku novca i umetničkog blaga, mada su s vremenom osećaj moći i zadovoljstvo što sve to posedujem bitno izbledeli.Ono nekoliko stvari koje sam u poslednjih nekoliko godina pridodao svojoj zbirci nemaju neku stvarnu vrednost. Pronašao sam način da poklonim neke od tih komada a da niko ne sazna za mene, a sebi sam uvek ponavljao: kad se opet pojavim, znaću ko sam. Danas mi sefovi banaka i razne vrste računa sve to mnogo olakšavaju.
Te noći u pećini, u osmom veku, vratio sam sve na mesto i poneo samo vrećicu istih, gotovo nedavno iskovanih zlatnika,jer mi je novac bio važniji od umetničkog blaga. Nabavio sam sve što mi je trebalo i ponešto ugovorio, kupio divnog arapskog konja od jednog bogatog beduina i narednog popodneva odjahao u Pergam. Našao sam majku i Sofiju u sobi u nekoj kućici u sirotinjskom sokaku. Majka mi je bila očajna.I dalje je pokušavala da voli mog brata; srce joj nije dopuštalo da odustane od njega. Sofijino lice bilo je u masnicama, ali joj je ponos bio neokrnjen.
Smestio sam majku u jedno lepo seoče, udaljeno nekoliko kilometara od grada. Nastojao sam da joj ostavim što manje novca, jer sam znao gde će taj novae završiti. No, želeo samn da budem siguran da joj je udobno, i obećao sam da ću se svakako vratiti i dovesti joj mlađu braću.
Te noći sam pošao na put i sa sobom na konju poveo i Sofiju. Obuzelo me je sebično uživanje u njenoj blizini, mada suština nije bila u tome, govorio sam sebi. Da sam je ostavio tamo, ona bi svakako stradala. Ni ona ni moja majka ništa nisu pitale kada smo uzjahali konja i pošli. Znale su da je to jedini način.
Jahanje kroz pustinju sa Sofijom bilo je jedno od mojih najlepših životnih iskustava. Priznajem da sam se toga toliko puta prisećao da ni sam ne znam kako je u stvari izgledalo.Moja osećanja su bila dovoljno snažna da izmene i iskrive pravu sliku. No, kao što bi moj drugar Ben kazao, moja osećanja i jesu istina o tom putovanju.
Trebalo nam je četiri i po dana da zađemo u unutrašnjost Kapadokije, a kako smo se bližili cilju, ja sam sve više priželjkivao da se putovanje još malo oduži i da konj bude malo sporiji. Moram da vam priznam da se u tih nekoliko dana nešto promenilo. Ono što je bila moja nedužna i jednostavna privrženost Sofiji preobrazilo se u nešto dublje i sumnjivije.
Prva noć je, kao što možete zamisliti, bila neverovatna.Zategao sam komad plave tkanine preko četiri štapa da bih nam načinio nekakav zaklon i ispod njega prostro ćebad.Vešto sam palio vatru i spremao hranu. To su bile veštine koje sam stekao u prethodnim životima. (Neke su bile umne a neke fizičke, i potrošio sam nekoliko života da bih naučio ograničenja onih prvih i prednosti ovih drugih.) No te noći mi se činilo da to nikada ranije nisam radio. Ruke su mi se tresle, a ona me je gledala. Ništa mi nije izgledalo poznato.
Dok mi je srce tuklo u grudima, s majčinskom zadovoljstvom sam gledao kako ona jede pirinać, hleb, bob i jagnjetinu.Bila je vrlo mršava, i u početku je veoma sporo jela. No onda se malo opustila i pokazala zadivljujući apetit. Ja sam jedva nešto pojeo, pa sam spakovao ono što je ostalo. Želeo sam da usput bude dovoljno hrane za nju.
Kad god bi pružila ruku da nešto uzme, video bih da ima modrice i po mišicama. Nikako nije govorila o tome, i to me je jos više rastuživalo.
Ležali smo na našoj ćebadi na pristojnom odstojanju.Nisam znao kako da razgovaram s njom. Bili smo previše bliski, a tadašnji društveni odnosi nisu to predvidali. Nisam želeo da budem nasrtljiv. Zurili smo naviše, pa mi je odjednom postalo jasno da je jedina uloga mog sklepanog krova u tome da nam skriva zvezde. Bez rasprave i dogovora skinuli smo tkaninu i uživali u blistanju zvezda. I sada noću često gledam u nebo, i ne mogu da verujem da je potpuno isto kao i onda.
Nisam želeo da pomisli da hoću nešto od nje. Nisam želeo da se uplaši. Nisam znao koliko da joj budem blizu ili koliko da se udaljim. Koliko joj je razgovor naporan? Koliko joj ćutanje produbljuje usamljenost? Koliko pažnje je neće užasnuti?Da li će i malu pažnju primiti hladno? Želeo sam samo da zna da je sa mnom siguma. Zevala je, a ja sam sebi postavljao sva ta pitanja. Zaspala je, a ja sam bdeo nad njom.
Drugog dana našeg jahanja postao sam svestan dodira ruke kojom se držala za mene, svakog njenog prsta, kao i njenih grudi naslonjenih na moja leđa. Nekada bih osetio njen obraz, a nekad bi me dotakla čelom. Moji napeti nervi osećali su i dodir njenog nosa dok smo galopirali preko suvih, smeđih bregova. No, nisam hteo da tražim ništa od nje. Ništa mi nije bilo potrebno. Kad vam tako kažem, tako i jeste bilo.
Kada smo se uveče zaustavili, jela je više nego pre, a i znatno sporije. Video sam kako joj modrice blede i utapaju se u divnu boju njenog lica. Osećao sam da se bori za život i da se oporavlja, i znao sam kako treba da se prema njoj ophodim tokom dugog puta. To je nešto što sa sobom nosite iz jednog života u drugi. Ona to nije znala o sebi, ali ja jesam.
Ta druga noć bila je znatno hladnija, a ja nisam mogao da nađem dovoljno drva za vatru da bih je održao preko cele noći. Ćebad je bila debela, ali to nije bilo dovoljno. Po toj hladnoći nije mogla da padne u dubok san. Posmatrao sam je kako drhti i povremeno se budi. Pokušao sam da je pokrijem i svojim ćebetom. Moja strast, i cilj koji sam imao pred sobom, čuvali su me od hladnoće. No ona je i dalje drhtala.
Prišao sam joj bliže, mada to nisam nameravao. Nisam hteo da preteram, ali sam mogao da joj dam malo svoje toplote. Sklupčao sam se kraj nje, udaljen nekoliko desetina centimetara, nastojeći da joj prenesem svoju toplotu. Verovatno ju je u snu osetila, jer se okrenula ka meni. Nisam je dotakao, mada sam za tim čeznuo. Zavukao sam se pod ćebe s njom, a ona je kao dete prislonila svoje udove uz moje najtoplije delove tela. Osetio sam njena gola stopala i članke uz svoje listove, leđa je pripila uz moje grudi, a ja sam je obujmio rukama. Uzdahnula je, pa sam se upitao koga li u snu vidi na mom mestu.
Nisam želeo da se pomerim. Bilo sam previše srećan, a taj trenutak je lako mogao nestati. Ti kratki časovi sreće mogu da se pamte tokom dugih praznih godina, a meni je to posebno bilo važno. Morate se postarati da takvi trenuci potraju što duže.
Dok smo jahali trećeg dana, osećao sam kako se njeno telo oslanja na moje, i to sam smatrao darom s neba. Kada smo zastali da ručamo, prosula je pirinač po mom kolenu i nasmejala se. Želeo sam da po meni prospe bezbroj stvari:lavu, kiselinu, cigle, ma šta, samo da se uvek tako smeje.
Te noći se podvukla pod ćebe i sklupčala se kraj mene bez reči. ,,Hvala", rekla mi je pre no što je zaspala, a kosa joj se rasipala po mom vratu, dok joj je teme bilo baš ispod moje brade. Spustio sam joj ruku na grudi i osetio kako joj srce kuca, a otkucaji se mešaju s mojim pulsom. Pokušao sam da donji deo tela držim na sigurnom rastojanju od nje, jer neki organi ne podležu opštim pravilima discipline.
U toku noći mi je, u nekom času, svakako pažnja popustila,jer sam veoma duboko zaspao. Verovatno sam sanjao o tome kakvi smo oboje nekada bili, pa sam bio zbunjen. U snu sam se vratio na onaj prvi put kad sam je samo načas ugledao, ali me je odmah očarala. Kada sam se probudio, bila je kraj mene, lice joj je bilo tik ispred moga. Nisam znao šta ona tu radi, ni gde se zapravo nalazimo. Gledajući njeno lice odjednom sam se ražalostio.
„Tako mi je žao", prošaputao sam.
Nisam bio siguran da li spava ili je budna, ali sam pretpostavio da je budna.
„Zbog čega ti je žao?", šapnula mi je.
„Zbog onog što sam ti učinio." Tada sam svakako bio prilično rastrojen, jer sam pomislio da će ona znati o čemu pričam.Činilo mi se da je veza među nama tako jaka da nisam pretpostavljao da ona može znati manje od mene. Bio je to čudan trenutak u kome sam se zanosio da su naša iskustva ista. Nije mi bilo jasno zašto. I ako sam tamo išta spoznao, bila je to tužna činjenica da ničije iskustvo nije kao moje.
Na njenom spokojnom licu ukazala se zbunjenost. „Šta si mi učinio?" Sela je. „Pa, nisi učinio ništa loše. Zaštitio si me.Spasao si mi život. Ne samo sada već mnogo puta do sada.Bio si vrlo dobar prema meni, i to na svoju štetu. Ne znam zašto. Nisi me ništa pitao. Nisi imao nikakvih zahteva. Nisi žudeo za mnom. Koji bi drugi čovek tako postupio?"
Svitalo je, a ja sam bio toliko uzbuđen koliko čovek to uopšte može biti, i imao sam dvojak odnos prema njenoj bezazlenosti. Želeo sam da joj sve objasnim, ali nisam znao koliko mogu da joj kažem. „Da, štitio sam te. Jesam. No,nekada davno sam ti nešto učinio... "
,,Meni?"
„Tebi." Nisam mogao da podnesem njen zabrinuti pogled.
„Ne tebi, Sofiji, ovakvoj kakva si sada. No, nekada davno...U Africi. Ne sećaš se Afrike, zar ne?" Ovo je bio nagli obrt.Šta li sam očekivao? Da će joj se odjednom vratiti sećanje i da će biti isto kao moje?
Obrve su joj se spustile u uobičajeni položaj. „Nikada nisam bila u Africi", polako je kazala.
„Ali jesi. Nekada davno. A ja sam..."
„Ama, nisam bila tamo."
Onda se uspravila, vrlo sitna pod ogromnim nebom Kapadokije obasjanim mesecinom, a samo ja sam mogao da je vidim. Ako sam želeo da se oseća sigurno, ovo nije bio najbolji način da to postignem.
„Nisi, naravno. Govorio sam slikovito. Mislio sam... "
Mada sam želeo da okajem svoj greh, nisam hteo da to bude na njen račun. „Ama, nisam zapravo ništa ni mislio."Slegnuo sam ramenima i pogledao ka istoku, gde se sunce upravo probijalo u našu ličnu noć. „More me neka čudna sećanja." Glas mi je bio tih i verovatno se, dok je dopro do nje, sasvim izgubio. Ne znam ni sam.
Dugo me je posmatrala. Uočio sam u njenom pogledu nesigurnost, ali i neku toplinu. „Ti si dobar čovek, ali te ne razumem."
„Jednom ću probati da ti objasnim."
Oboje smo se opet podvukli pod pokrivače, licima okrenuti ka istoku. Pripila se uz mene, pa je mogla da oseti moje neukrotive delove tela. Nije se odmakla, već se opet okrenula ka meni i radoznalo me pogledala.
Uronio sam lice u njen vrat i dotakao joj uvo usnama.Podigao sam njene suknje i položio ruke na njena naga bedra.Raskopčao sam joj haljinu i poljubio grudi. Smaknuo sam joj gaćice i prodro u nju sa svom mogućom strašću koju možete zamisliti u mašti.
A i jeste bilo samo u mašti. To nije sećanje, već maštanje koje sam ubacio u dugotrajna sećanja, pa se sve to skoro slilo u jedno. Svaki put kada se toga prisetim, smislim neku drugu verziju dogadaja. Uspomene mi dopuštaju neka mala odstupanja. Pokušavam da sačuvam podatke, a retko kad su moja osećanja tako jaka da menjaju činjenice. No, u ovom slučaju sam istinu izmenio dovoljno da zamislim kako sam prodro u nju i tu ostao zauvek.
Evo kako je zaista bilo: pogledala me je, oblizala usne i s nesumnjivim žarom kazala: „Ja sam žena tvog brata."
„Da, ti si žena mog brata", rekao sam i sa žaljenjem se nekoliko centimetara odmakao od nje.
Ma kakav grubijan da je bio moj brat, nije poricao svetinju braka. Nije odbacio tu pomisao. Nije cenio svoj brak, ali nije bio u stanju da ga odbaci. Pretpostavljam da je razlog tome što smo svi verovali u to. Nismo mogli da se ponašamo drugačije. Nismo mogli da pomognemo sebi.
Pažljivo sam je posmatrao, a i ona mene. Da smo se zaista poljubili, sve ono što bi usledilo pretvorilo bi moje milosrđe u podlu izdaju. Ma koliko da sam je voleo. Ma koliko da sam to želeo.
Niko to ne bi znao osim mene i nje, a i moj donji deo tela se bunio protiv uzdržavanja.
No, moj mozak je razmišljao dugoročnije. Premda niko drugi to ne bi znao, gadne sumnje mog brata bile bi potvrđene,a mi bismo zauvek bili svesni svoje greške. Kada živite tako dugo kao ja, to vam vezuje ruke. Znao sam da i ona tako misli. U tom času nisam samo zamišijao da nas zaokupljaju iste misli.
* * *

Poslednjeg dana smo polako jahali. Topli povetarac nas je zasipao peskom i peckao, pa smo bili znojavi i lepljivi, i činilo mi se da zaudaram gore od konja. Kasno tog popodneva ugledao sam nešto napola ukopano u pesak, pa smo se zaustavili, i ja sam sjahao.
Bio je to veliki komad kovane bronze, težak i lepo obrađen.Prevrnuo sam ga i shvatio da je to nekakva posuda,poput male kade. Svakako je pripadala nekom trgovcu koga su usput napali, pa je pobegao u žurbi. Bila je preteška da je nosimo, ali mi je nešto palo na um. Odjahali smo oko kilometar dalje, do mesta gde sam poslednji put ugledao vodu.Napunili smo boce i dve vinske mešine, i vratili se do te posude. Naložio sam vatru da zagrejemo vodu i stavio kadu na malu uzvišicu s koje se pružao najlepši pogled na zalazeće sunce, koje je blistalo divnim narandžastim i purpurnim sjajem. Bilo je sve hladnije i mračnije, a Sofija je začuđeno gledala šta radim, sve dok posuda nije bila puna čiste vode koja se pušila.
Toliko smo navikli na moderni vodovod da valjda mislimo da je jedan pokret ruke dovoljan da se kada napuni toplom vodom, pa nam je danas lako da smetnemo s uma kakav je to nekada bio luksuz, a bogme jeste. Našao sam u bisagama komad sapuna, pa sam joj ga ceremonijalno predao. Nije to bio neki veliki poklon, ali mi se činio kao prikladan dar na početku njenog novog života.
Želeo sam da je ostavim da se kupa na miru, ali sam mrzeo pomisao da neću videti kako uživa. „Treba li da odem?", upitao sam je.
„Treba da ostaneš." Svukla je haljinu i rublje bez stida i prenemaganja,ali i bez izazova. Video sam kako je spustila najpre jednu a zatim i drugu nogu i sva zatreperila od uživanja.
Eto, mogu ipak da te obrađujem, pomislio sam.
Znam samo da sam je tada posmatrao znajući šta sledi.Želeo sam da se tog prizora sećam tačno i duže nego ostalih.Želeo sam da zapamtim svaki delić njenog tela i da ga pohranim u secanju, tako da jednom mogu opet da je nađem.Posmatrao sam njena malo kriva stopala i lepu liniju grudnog koša, i zapamtio kako naginje glavu unapred. Znao sam da će joj boja kose i tena narednog puta biti drugačija, ali se držanje tela uglavnom ne menja.
Utonula je u kadu i zaronila pod vodu. Zatim je izronila, sva nasmejana, a koža joj je bila malo svetlija nego pre toga.Zavalila se u kadu i pustila da se voda preliva preko nje,odražavajući boju neba.
„Dodi i sedi kraj mene", kazala je, i ja sedoh tik iznad nje na jednu ravnu stenu. Bio je to lep prizor.
Kada je završila, navalila je da se i ja okupam. Mirno me je posmatrala kako se svlačim i istrljala mi je leda. Zaronio sam u vodu i osećao samo tišinu i njene prste. Svaki od tih trenutaka jedan je biser u nizu, i svaki je lepši i savršeniji od prethodnog.
„Voleo bih da si i ti ovde kraj mene", kazao sam.
Uputila mi je jedan dug, prodoran pogled. „Ра, i ja želim mnogo toga."
„Jednog dana ćemo se zajedno okupati", rekao sam joj zadovoljnim glasom.
„Hoćemo li?"
„Da. Jednog dana ćeš biti slobodna. Tada ću te potražiti i bićemo srećni, baš kao sada."
Oči su joj bile pune suza, a prsti vlažni. „Kako bi to moglo da se desi?"
„Možda će dugo potrajati, duže nego što misliš, ali će jednog dana biti tako."
„Obećavaš li mi to?"
Pogledao sam je i načiniojoš jedan sudbinski izbor. „Da,obećavam ti."
Kada sam se i ja okupao, ona je u kadi oprala našu odeću i rasprostrla je da se suši. Nismo imali drugog izbora no da se skupimo ispod ćebadi i da se pripijemo, nagi i vlažni, jedno uz drugo, sve dok sunce nije izašlo i osušilo nam odeću.
Pojeli smo ostatak hrane i izjahali iz naših sanjarenja, pa se zaputili u selo gde će ona započeti novi život.
Nisam se usudio da je poljubim dok smo ležali ispod one ćebadi, nagi i puni žudnje. Sačekao sam da ugledamo prašnjave obrise sela na horizontu, pa sam zaustavio konja i povukao je da siđe. Dugo sam je držao u naručju. Nisam ni tada nameravao da je poljubim. Bio sam previše zaokupljen time da sačuvam njenu propisnu nedužnost. No onda sam shvatio da će joj taj poljubac značiti više.
To je bio poljubac zaliven suzama, mnogo tužniji i ozbiljniji nego što bi bio onaj nekoliko sati ranije. Tada sam poslednji put uživao u dodiru njenog tela, a i znao sam šta će se desiti.Znao sam šta sam učinio. Znao sam kako mogu da održim svoje obećanje, kao i cenu koju ću za to platiti.
Ostavio sam Sofiju u seocetu čije su kuće bile raštrkane po padinama bregova. Predao sam je na brigu jednoj starijoj ženi, udovici, koja ju je radosno prihvatila i nazivala je nećakom.Znao sam da je ta žena nekada ranije bila moja majka.Znao sam da joj mogu verovati. Ostavio sam Sofiji novac i nadao se da će biti sigurna pod novim imenom.
„Videćemo se opet", kazala mi je. Lice joj je bilo ravnodušno,ali sam joj video suze u očima.
Iskreno i žarko sam se saglasio s tim, mada nisam tako mislio.
„Vratićeš se jednog dana, zar ne?"
„Obećavam da hoću."
Kada sam se posle nedelju dana vratio u Pergam, znao sam da mnogo rizikujem, ali nisam hteo da odustanem.
Nisam hteo da se selim. Nisam hteo da postanem neko drugi.Biće i za to dosta vremena. Obećao sam majci da ću se vratiti, pa sam to i učinio. Pronašao sam braću. Smestio sam ih u njenu malu kuću. Dao sam obojici novac i neke stvari koje se lako kriju, a mogu se dobro prodati i teško ih je ukrasti. Kad sada na to pomislim, znam da sam bio svestan da donosim konačnu odluku.
Kada sam treće noći otišao iz majčine kuće, nisam bio iznenađen što mi je Joakim postavio zasedu. Istini za volju,bilo bi čudo da ga nisam video kako se šunja za mnom u mraku. Sve se brzo odigralo.
Bio sam spreman za susret oči u oči, ali on je bio gnevniji i podliji nego što sam mislio. Napao me je s leđa. Zabio mi je nož u leda, a zatim i u grlo, pa sam dugo i bolno umirao.
Kraj tog života pogodio me je više no što sam očekivao.Shvatio sam da se nadam da majka nikada neće saznati šta mi se desilo. Mislio sam da sam spreman za smrt, ali nisam bio. Dok sam krvario, spoznao sam šta sve gubim. Gubio sam Sofiju, porodicu i sebe samog. Više neću biti osoba kojoj je ona verovala i koju je volela.
Nikada ranije nisam imao toliko toga da izgubim. Nikada pre toga nisam tako živeo, niti tako umro. Mada sam delimično čeznuo da joj se vratim, jedan deo mene želeo je da ta smrt bude kraj svega.
Ali to, naravno, nije bio kraj. Bio je to, što bi kazao Vinston Čerčil, kraj početka. Vratio sam se u ono malo selo u Kapadokiji da je nađem. No imao sam samo jedanaest godina i sam sam putovao sve od Kavkaza.
Laknulo mi je kad sam je pronašao. Ona udovica je umrla,a Sofija je bila živa i bezbedna. Bila je tako ljubazna da me pozove u svoju kućicu i ponudi mi hleb, med i čaj. Nije bilo traga od nekog muža ili dece, ali su na svim zidovima i đrugim površinama bile lepe tkanice. Znao sam da je to njeno delo. Prepoznao sam na njima našu priču, koja je počela u cvetnim vrtovima Pergama, kao i divnog arapskog konja na kome smo dojahali u selo.
Sedela je naspram mene za jednim drvenim stočićem. Zbog svetla sveća i tih tkanica činilo mi se da sam u nekoj kutijici. Gledao sam je, bio sam joj stranac, i to me je bolelo.Gledao sam je starim očima i osećao sve što i ranije, ali moje dečje telo nije znalo šta bi činilo s tim osećanjima. Retko kada sam osetio takav zbunjujući nesklad između tela i sećanja. Nisam znao šta uopšte želim od nje. Ona je bila ista, a ja sam se promenio.
Zatražila mi je da pričam o sebi, a kada sam počeo, bila je zbunjena.
„Kako to da znaš moj jezik?" , upitala me je u čudu.
„Naučio sam ga putujući", rekao sam, ali je nisam sasvim ubedio.
Želeo sam da joj kažem više od toga, ali nisam mogao. Ne bi imalo smisla. To sam znao. Odmah bi postala nepoverljiva i daleka, a ja sam žudeo da budemo bliski kao nekada.
Ponudila mi je da prenoćim kod nje i da nastavim put narednog dana. Ćebe koje mi je dala da se pokrijem bilo je isto ono kojim smo se pokrivali u pustinji, onda kada sam ja bio stariji a ona mlada i kada je bila žena mog brata. Ali sada nisam mirisao isto kao onda.
Sela je kraj mene na ivicu male kade i veoma nežno mi istrljala leda, kao da se svega sećala. Imao sam samo jedanaest godina i bio sam vrlo usamljen, a sećao sam se svega,pa sam plakao krijući lice u šake i nadajući se da ona to nije videla.
Kada me je sutradan probudilo jutarnje svetlo, video sam jedno čudno, uvijeno parče pergamenta zakucano za zid. To je bila moja skica za mozaik u krstionici. Tu je bio vrt, jabukovo drvo i, naravno, zmija.
„Ко je to nacrtao?", upitah je dok mi je služila doručak,koji je svakako ispraznio veći deo njene ostave. Uvek mi je bilo mrsko da budem pretvoran, ali tada nisam mogao da se uzdržim.
Zamišljeno je pogledala crtež. „Čovek koga sam nekada poznavala", rekla je i oborila pogled.
„Šta je bilo s njim?"
Odmahnulaje glavom, a lice joj se zgrčilo. Isturila je bradu da joj ne zadrhti.
„Ne znam. Kazao je da će se vratiti jednog dana, ali sam skoro sigurna da je ubijen." Toliko je bilo tuge u njenom glasu da nisam to mogao da podnesem.
„Ра, doći ce", kazao sam sa suzama u očima.
„Ne znam da li mogu vise da ga čekam", odmahnula je glavom.
Shvatio sam šta sam uradio i postideo se. Dao sam joj lažnu nadu. Verovala mi je, a ja sam je razočarao. Nije mogla da vidi jasno kao ja. Bilo je sebično što sam joj obećao nešto što nije mogla da shvati.
„Nije te zaboravio. Naći će te, premda će možda potrajati duže no što si mislila."
Čudno me je pogledala. „Pa, i on mi je to rekao."
Poslednji put sam otišao u to selo kad sam imao devetnaest godina. Goreo sam od želje da joj dokažem ko sam i da sam se vratio, kao što sam i obećao. Nameravao sam da do kraja života ostanem s njom. Bio sam spreman da se borim sa svakom sumnjom i prigovorom. Smislio sam mnoge reči da je ubedim da razlika u godinama nije važna. Proveo sam godine i prepešačio kilometre ponavljajući šta ću joj reći i sanjareći o ljubavi koja će uslediti posle toga.
No, kada sam stigao tamo, video sam da je cela padina brega pocrnela, a na mestu gde je bila njena kućica stajala je neka veća, nova građevina. Veći deo sela bio je ponovo izgrađen i nije se mogao poznati. Najzad sam pronašao sveštenika u mesnoj crkvi koja je spadala u malobrojne meni poznate zgrade.
„Bio je strašan požar", objasnio mi je.
Jedva sam ga slušao dok mi je pričao kako im je izgorela većina kuća i postradala gotovo polovina žitelja.
„Šta je bilo sa Sofijom?" upitao sam ga.
Samo je odmahnuo glavom.
Vratio sam se do mesta gde je bila njena kuća i našao nove stanare. „Da li je nešto njeno ostalo posle požara?",očajnički sam upitao.
Nije bilo ničega. Besciljno sam odlutao u pustinju putem kojim sam s njom putovao iz Pergama, ali ovog puta sam išao sam i pešice. Dok sam hodao, osećao sam teret uspomena.Nestala je i ona i sve što je onda doticala. Njene tkanice,ćebad, moj crtež. Sve je nepovratno iščezlo. Preostalo mi je samo da nastavim svojim putem ili da dopustim da nestanem zauvek.

Arlington, Virdžinija, 2006.


Danijel je bio umoran. Bio je previše iscrpljen da svuče bolničku odeću pre no što se svalio na krevet. Vratio se sa trodnevne smene a da nije spavao vise od četrdeset minuta, i to na stolici,s glavom oslonjenom na ruke, dok je na televizoru treštala emisija Njulivids gejm na nekoliko koraka od njega. Postojali su neki propisi o tome koliko naporno i dugo jedan zaposleni može da radi, ali u veteranskoj bolnici na to nisu obraćali preteranu pažnju.
On se nikada nije požalio. Vise je voleo da bude tu nego da bude kod kuće. Voleo je da radi sa starima i voleo je veterane,a pošto je bio na specijalizaciji iz gerijatrije, to su bili pacijenti s kojima je provodio najviše vremena.
Dom mu je bio jednosoban stan u Arlingtonu u Virdžiniji,s pogledom na parking. Uvek je zamišljao kako će se jednom domoći neke lepe kuće na krasnom mestu. Sam bog zna da je imao dovoljno novca za to. No uvek bi zaglavio u tim odvratnim privremenim boravištima, i iz meseca u mesec produžavao zakup. U ovom stanu postojala je i prava rerna, ali je još nije upotrebio. Imao je tri plakara, ali su sva tri bila prazna. Imao je veliki plazma televizor i kablovski program, što mu je omogućavalo da u ma koje doba dana pogleda svaku utakmicu u fudbalu, košarci, bejzbolu i hokeju. Mogao je da prati i druge sportove, ali ga nisu zanimali. Jedini izuzetak bio je tenis, koji je gledao usred noći kada se igrao turnir Australian open.
Preskočio je diplomu koledža i prve dve godine medicine.Falsifikovao je potrebna dokumenta kada se „prebacio" na univerzitet „Džordž Vašington", i odmah se upisao se na treću godinu. To je bilo mesec dana pošto je pokušao da se udavi u Apomatoksu i nije uspeo u tome. Bio je prevelika kukavica da to proba još jednom. Imao je previše toga da izgubi da bi se zaista ubio.
Na vašingtonskom univerzitetu lepo su ga primili. Pravo je čudo šta sve možete postići uz malo odvažnosti. Ali ne bi uspeo da nije znao da je prilično spreman za taj posao.
Već je bio diplomirao na nekoliko univerziteta u SAD i Evropi.Više nego jednom studirao je medicinu. Desetine puta izučavao je travarstvo i narodnu medicinu u kasnom srednjem veku i renesansi. Sve mu je to, začudo, bilo od velike koristi. Zanimljivo je kako se stare veštine u lečenju uvek iznova vraćaju.
U ljudskoj prirodi bilo je da pronalazi nešto novo i divi se drugačijim pristupima, koje će naredna generacija sasvim odbaciti, da bi se jednu ili dve generacije kasnije sve to ponovo usvojilo, iako obično bez prvobitne draži. Naučnici se nisu rado osvrtali na ono što je prošlo ako nisu imali kakvu korist od toga.
Uvek mu je bila zabavna ta slepa uverenost da se otkriva nešto novo. Ljudi nisu shvatali da stoje na tankom rubu istorije i da su svi pre njih stajali na istoj ivici misleći da je to ceo svet.
Da su hteli da se osvrnu, videli bi kako se bogat pejzaž širi iza njih, ali vednom nisu to činili.
Nadzornik zgrade zakado je neki poster o recikliranju na njegova vrata, što ga je nateralo na smeh. Povremeno obuzimalo oduševljenje zbog recikliranja, ali pri tom nisu mislili na svoja srca ni umove. Obično bi se ograničili na gume i boce. Bio je pristalica recikliranja, to je bilo sasvim u redu. No šta bi bilo da ljudi saznaju da su i sami reciklirani? Da li bi to nešto promenilo?
Bilo je nekoliko ključnih stvari koje je povremeno želeo da saopšti ljudima. Možda će jednog dana napisati knjigu s nekim savetima. Pokazao bi im suštinu recikliranja i objasnio im kako svaki trenutak brige zbog pada aviona ili napada ajkule predstavlja izgubljeno vreme.
Danijel nikada nije uspevao da zaspi onda kad bi to poželeo,ma koliko da je bio umoran. Mozak bi mu odlutao na jednu ili drugu stranu. Obično bi se zaputio u Šarlotsvil u Virdžiniji,gde je Sofija spokojno živela, barem se nadao da jeste, a taj mir svakako nije trebalo da naruši tako što bi banuo u njenu studentsku sobicu, o čemu je ponekad maštao.
Jednog dana će joj se opet približiti. Često je zamišljao taj trenutak. Jednog dana će smisliti prave reči i iskupiti se za prošli put. Jednog dana će joj na brzinu postaviti neko pitanje,ili će joj poslati šaljivi imejl, ili će ispisati poruku na njenom zidu, a ona se neće uplašiti, jer će do tada sav užas njihovog poslednjeg susreta ostati iza njih. Taj budući dan bio je sve što je imao, jer je bilo znatno teže upropastiti ga nego današnji dan.
San će mu doći kada toga ne bude bio svestan, ukoliko danas uopšte bude mogao da zaspi. U međuvremenu, ima onaj veliki televizor i bogat kablovski program.
Zavalio se na kauč s daljinskim upravljačem u ruci. Lejkersi igraju protiv Spursa. Večeras se ne igra odlučujuća utakmica, ali će ipak biti zanimljivo da je pogleda. Pomalo s olakšanjem odgledao je još jednu dobru seriju Kobija Brajanta. Razmišljao je o Kobiju. Ni on nije bio baš nova duša, ali je ipak spadao u one mlađe. Sportisti su najčešće takvi. Bili su na ovom svetu dovoljno dugo da znaju koji je pravi način da uspeju, ali nisu živeli previše da bi im to zasmetalo. Naravno, i medu njima je bilo izuzetaka. Šak je bio sasvim nova duša, dok je duša Tima Dankana stara nekoliko vekova, u to je bio ubeđen.
Negde krajem treće četvrtine, kad su po drugi put počele reklame za automobile i kamione, zadremao je. Kada su ponovo uključili prenos utakmice, opet je pojačao zvuk. Kamera je nekoliko sekundi bila uperena na velike lože sa čuvenim ličnostima.To je bilo sasvim u redu. Uvek su tako radili. Opet su mu kapci otežali, a onda je iznenada nešto uočio. Seo je. Trepnuo je da razbistri pogled i nagnuo se napred. Osetio je kako mu udovi podrhtavaju.
U drugom redu iza loža video je jednog čoveka. Bio je visok,u lepoj jakni i s doteranom frizurom. Moglo bi se reći da je zgodan, ali je od samog pogleda na njega Danijelu pripala muka.
Telo mu je pristajalo poput skupog odela. Snimili su ga iz profila i nešto je govorio nekome kraj sebe. Samo je na sekund pogledao u kameru, ali je to bilo dovoljno. Danijel oseti da ga plavi talas uzbuđenja, i to tako snažan da je zakolutao očima.
Tog čoveka nikada ranije nije video, ali ga je vrlo dobro poznavao.
Nešto kasnije malo se opustio. Ono prvobitno uzbuđenje prešlo je u laku mučninu, i pokušao je da sve to prihvati. Nije ga toliko uznemirilo podsećanje na Joakima i ostatak njihove priče.Najviše ga je potreslo što je shvatio da se i Joakim svega seća.
Proveo je stotine godina tako izrazito usamljen, samo u društvu svojih sećanja, pa mu je sada bilo čudno da se nađe blizu osobe koja je o ovom svetu znala isto sto i on i koja se isto tako dobro sećala njegovih prethodnih života. Da je to bio ma ko drugi, bilo bi to vrlo utešno.
Danijel se prisetio kad je poslednji put video Joakima: samo ga je letimično pogledao u onom mađarskom selu, negde oko hiljadu trista i neke. Do tada je već shvatio da se i Joakim seća svega i čuvao se, ali ovaj nije pokazao da ga je prepoznao. Danijel je očekivao da će se Joakim pojaviti kao neka njemu mnogo bliža osoba - recimo kao njegov otac, ujak, učitelj, sin, opet kao brat - kao što se to obično dešavalo s osobama koje su vam bile važne. No, za razliku od drugih stvari kojih se pribojavao, to se nije desilo. Isprva je Danijel smatrao da je njegov nekadašnji brat dugo bio mrtav jer je iz sveg srca mrzeo ljude. Ako je postojala duša koja je postepeno umirala - bila je to njegova.U nekim veselijim časovima zamišljao je Joakima kako vrluda oko zemljine kugle, pa se odjednom pojavljuje u Džakarti, a zatim u Jakutsku.
Mnogo kasnije zaključio je da Joakim nekako uspešno izigrava pravila života i smrti. To je bilo mučno zapažanje. Danijel nije znao kako ovaj to postiže. Ali to mu je potvrdio jedan mistik, njegov stari (zaista stari) prijatelj Ben, a kako je to Ben saznao, nikada nije mu bilo jasno. No Danijel je shvatio da Joakim neće čekati svoj red, niti će hteti da sve iznova započne kao nemoćno dete. Ne bi mogao da podnese bespomoćnost detinjstva i da svaki put kreće iz početka. Žudeo je za osvetom i nije hteo da potera za neprijateljima bude slučajna, mada bi ih verovatno brže pronašao da se tako ponašao.
Bilo je mučno videti ga ponovo posle toliko vremena. Danijel je bio u iskušenju da poveruje da je Joakimova duša završila svoje putovanje, ali nije bilo tako. Bilo je mnogo onih koje je mrzeo, pa nije mogao da nestane zauvek. Danijel je zamišljao kako Joakim koristi svoje sećanje samo da bi podgrevao želju za osvetom tokom svih tih vekova. Ko zna koliko ih je već bilo prošlo.
Bilo je mučno videti ga u telu koje nije zasluživao. Bilo mu je zlo i od pomisli kako je to postigao, i šta je bilo sa čovekom koji je to telo zaslužio. Danijel nije mogao da zna šta je Joakim naumio. No imao je neki neodređen predosećaj da je ovaj opasan za njega, a da će biti opasan i za Sofiju ako je ikada pronađe.

Uz obale Krita, 899.


Početkom desetog veka bio sam veslač na brodu koji je plovio pod stegom venecijanskog dužda. Poticao sam iz sela koje se nalazilo istočno od Ravene i, kao i mnogi dečaci tog kraja, maštao sam o plovidbi morem. Mlečani su bili najbolji mornari na svetu, ili smo barem tako mislili, i to s dobrim razlogom. Prvi put sam se pridružio jednoj posadi kad sam imao petnaest godina, i plovio sam na raznim ratnim i trgovačkim brodovima dvadeset jednu godinu, sve dok nismo upali u oluju kod Gibraltara.
Mi mornari smo uglavnom očekivali i nadali se da ćemo umreti na moru, bilo je to samo pitanje vremena. Ja sam već dugo plovio i mislio da to nije loša smrt, naročito u poređenju s mnogim drugim. Dva puta sam se udavio, a kada sam se davio drugi put, i kada mi to vise nije bilo nešto novo, istinu govoreći, nije mi teško palo.
Uglavnom smo plovili za Grčku, Malu Aziju, Siciliju i Krit,a povremeno i za Španiju, kao i do severne obale Afrike. To su tada bila čuvena odredišta, naročito kada biste do njih stigli s mora. Kao što sam već rekao, trudio sam se da budem nostalgičan što je manje moguće, ali kako su vekovi prolazili a grubosti doživljene u to vreme izbledele, meni je ostala lepa uspomena na plovidbu u izmaglici po Kanalu Grande.
Plovidba do kritske luke Irakliona (Mlečani su Krit nazivali Kandija) bila je uobičajena, ali bih voleo da vam je opišem. Bilo je to na početku moje mornarske karijere. Bejah još vrlo mlad i na niskom položaju na mornarskoj hijerarhijskoj lestvici, pa sam dobijao duge smene uz veslo i teške noćne straže.Prelazeći iz jednog života u drugi, srećete uglavnom iste osobe, ali uvek se pojave i jedan do dva nova lika. U ovom slučaju to je bio mornar mlađi čak i od mene, verovatno je imao petnaestak godina kad je meni bilo osamnaest. Primetio sam ga ne zbog onoga što je govorio i činio, već stoga što nije radio ništa od toga. Ćutao je i savesno obavljao posao, ali je zato pažljivo slušao i posmatrao sve oko sebe. Uz njega nije bilo dosade, zajedljivosti, bezobrazluka ni mangupiranja - što je inače bilo uobičajeno medu mornarima. Imao je krupne i pametne oči koje su izgledale neobično mudro na njegovom inače sasvim bezazlenom lieu. Zvao se Benedeto, a momci su ga zvali Ben ili Beno, dovikivali su mu naređenja ili mu se rugali, i jedino bi mu se tad i obraćali.
U toku prvih nekoliko zajedničkih smena nismo razmenili nijednu reč. No osećao sam njegov težak pogled na sebi dok sam nešto pričao drugima. Rekao bih da je pažljivo slušao. U toku pete ili šeste smene bio je sa mnom na gornjoj palubi, i pošto sam se trudio da ostanem budan, zapodenuo sam razgovor.
„Italijan si, zar ne?" , upitao sam ga primitivnim italijanskim narečjem kojim smo govorili na brodu.
Pogledao me je pre no što m ije odgovorio. „Jesam. Rođen sam južno od Napulja."
„To je lep vinorodan kraj", kazao sam tek reda radi. Nisam nikada bio vešt u vođenju beznačajnih razgovora, niti sam bio u Napulju, ali je momak delovao kao vezana vreća i činilo se da mu nije ugodno. Koliko sam tada malo znao!
„I ti si Italijan", kazao je posle dužeg ćutanja.
„Iz Ravene", rekoh s izvesnim ponosom.
„А pre toga?"
„Pre toga?"
„Odakle si došao pre toga?"
Beše to čudno pitanje pa pomislih da mi ne veruje da sam baš iz Ravene. Valjda mi je tada društveni status vise značio nego kasnije. „Rođen sam u selu koje se nalazi na petnaestak kilometara istočno od grada", kazao sam kao da se branim.
Klimnuo je glavom. U njegovom ponašanju nije bilo navaljivanja ni zapitkivanja. „А pre no što si rođen tamo na petnaestak kilometara istočno od Ravene, odakle si došao?"
Zanemeh od čuda. I sada se sećam kako su mi misli jurcale kroz glavu. Dotad sam bio proživeo nekoliko života. Znam kako je to neobično, a možda i sumanuto zvuči. No većina mog unutrašnjeg života odvijala se u dubinama mog uma,pa mi nije palo na pamet da bi neko mogao tome da se približi.Da li je moguće da je i on sličan meni? Seća li se nekih stvari? Bio sam tako naviknut da sve to krijem da, kada sam najzad otvorio usta, nisam mogao da izustim ni reči.
Ben me je začuđeno posmatrao. „Da li je to bio Konstantinopolj?Znam da si svakako proveo neko vreme u tom kraju.No možda si negde živeo i ranije? Recimo, u Grčkoj?"
Pokušavao sam da njegove reči protumačim na drugi način. Da li bi mogle da imaju neko obično značenje? „Nisam plovio u Konstantinopolj... sa ovom flotom", polako sam kazao.
„Pa nisam ni mislio ovakav kakav si sada, već ranije. Ja sam, recimo, pre Napulja bio rođen u Iliriji, a pre toga u Libanu."
Dah mi se preseče. Pitao sam se da li sam budan i da li sam uopšte živ. Mornari vole priče o začaranim tesnacima koji nateraju sasvim razumne ljude da polude. Uplašio sam se da se to moj um poigrava sa mnom. „Pa, ne znam na šta misliš", odvratio sam polako. Glas mi je zvučao tako prigušeno da sam ga jedva poznao.
Ben se okrenuo prema meni s najbezazlenijim izrazom.
„Moraš znati. Sreo sam samo nekolicinu poput tebe... poput mene... vrlo ih je malo. I ja sam dolazio na ovaj svet više puta.Moguće je i da sam pogrešio, ali mislim da nisam."
„Poput tebe?", upitah oprezno.
„Poput mene.Mislim na sećanje. Ljudi se retko sećaju svojih ranijih rodenja. Neki se sete jednog ili dva prethodna života, a drugi pamte samo odlomke i delove. No mislim da je tvoje sećanje dalekosežnije."
Pogledao sam unaokolo, da se uverim da smo sami. Pogledao sam i naviše, u mesec i zvezde, da bih proverio jesu li tamo. „Da, moje sećanje je dalekosežnije", rekao sam.
Klimnuo je glavom. U očima mu nije bilo trijumfa. On u to nije ni sumnjao. „Pola milenijuma, a možda i više?"
„Pa, tako nekako."
„Gde počinje tvoje sećanje?"
„Prvi put sam roden blizu Antiohije."
„Е, to ima smisla", kazao je zureći pokraj mene prema istoku, gde je sunce upravo izranjalo iz okeana.
„Kako to?"
Odmahnuo je rukom na neku svoju misao i opet se okrenuo ka meni. „Uskoro će svanuti."
Hteo je da kaže da će nam zamena stići svakog časa. Izgledao je saosećajno. Video je da mi je mučnije da završim ovaj razgovor no što mi je bilo da ga počnem.
„Kako si znao?", upitao sam. „Mislim, za mene?"
„To bas i ne umem da ti objasnim", rekao je. I dalje me je gledao u oči. Nije hteo da izbegne odgovor. „Prosto sam...znao."
I to je bila moja uvodna reč o Benovim neverovatnim sposobnostima,koje je nemoguće bilo sagledati.
* * *

Ben je vrlo star. Ne znam koliko. Ponekad pomislim da je kao Višnu - da u umu ima celu priču o ljudskom iskustvu,ali nisam siguran ni da on sam zna kako je to počelo. Jednom mi je ispričao da su mu prva sećanja vezana za obalu Eufrata, no to je više utisak nego stvarno sećanje. Ako i ima u glavi celu našu istoriju, ona bi bila zgodnija tema za pesnika nego za istoričara.
„Na kraju krajeva, sve se svodi na metaforu, zar ne?",rekao mi je jednom zamišljeno.
„Da li je tako?", kazao sam svojim zdravorazumskim tonom.
Toliko je star da mu je sećanje sasvim drugačije. Čak i od moga. Kasnije je postao veliko obožavalac Luisa Kerola.(Voleo je i Upanišade, Aristofana, Čosera, Šekspira, Tagoru,Vitmena, Borhesa, Elen Vajt i Stivena Kinga, da nabrojim samo neke od njih.) Jednom kad sam ga gnjavio da mi kaže kako uopšte zna nešto što nikako nije moguće znati, citirao je Kerola: „Jadno je pamćenje koje se odnosi samo na prošlost."
Jednom mi je kazao da mu je prvo ime bilo Debora, ali nije bio siguran u to. Pitao sam ga da li bi želeo da ga tako zovem, jer sam znao koliko je meni bilo važno moje ime, ali je odbio, jer više nije bio Debora.
Ben i ja smo tri puta uzastopno zajedno plovili, pa smo imali prilike da pričamo o svemu i svačemu. Na trećem i poslednjem našem putovanju plovili smo za Aleksandriju, što je podstaklo Bena na zanimljive i čudne priče o Juliju Cezaru,Marku Antoniju i Kleopatri, kao i o Ptolomeju, njenom zlosrećnom mlađem bratu, koji joj je istovremeno bio i muž.Shvatio sam da ne vredi ni da pokušavam da shvatim kako uspeva da sve to zapamti. Direktno pitanje nikada nije vodilo do direktnog odgovora. („Reci istinu, ali je iskaži doterano",postao je jedan od njegovih omiljenih stihova Emili Dikinson.) Slušati ga kako priča za mene je predstavljalo pravi praznik,pun neobičnih i divnih podataka.
Imao je najbolju narav od svih mornara koje sam znao i voleo je najgrublje poslove. Nikada nisam upoznao nekoga ko s toliko pažnje vezuje čvor. Verovatno je najgora vest u mom mornarskom životu bila ona kad sam čuo da su Bena gadno premlatila dva pijana dripca u mračnom prolazu malo izvan Tira. Nikada nije imao mornarsku ćud.
Posle našeg trećeg putovanja odjednom je nestao i prošlo je nekoliko stotina godina dok se nismo ponovo sreli, ali smo pre toga vodili razgovor koji je na mene uticao više od svega drugog.
Jedne tihe noći, na oko pet stotina kilometara od kritske obale, počeo sam da mu pričam o Sofiji. Kada sam jednom započeo, nisam mnogo toga zadržao za sebe. Opisao sam mu naš sudbinski susret i sve prilike u kojima smo se sreli. Ne mogu vam iskazati koliko mi je bilo uzbudljivo da pričam s nekim ko je bio poput mene, jer sam do tada malo toga delio s drugim ljudima. Pričao sam mu unapred i unatrag svoj dugi istorijat, bez potrebe da ma šta objašnjavam ili da se izvinjavam zbog nečega. Osećao sam se poput pijaniste koji je dugo bio prisiljen da svira samo na sredini klavijature i kome je odjednom dopušteno da je preleće s kraja na kraj.
Priču sam završio našim poslednjim susretom, kada sam se kao dete pojavio u njenoj kućici pod grebenom u središnjem delu Anadolije, no Ben se stalno vraćao na deo priče u kome se pominjao moj brat Joakim. Stalno me je terao da mu te delove priče iznova kazujem.
To me je najzad umorilo. Želeo sam da pričam o Sofiji, a ne o svom bratu. No Ben je hteo da zna sve pojedinosti moje priče, počev od imanja koje smo imali u mom prvom životu, pa sve do onog Joakimovog napada nožem pre vise od dvesta godina u kome sam poginuo. Sklapao bi oči kao da je mogao i sam sve to da vidi.
„Dobro je što je sve to završeno", rekao sam na kraju.„Nema razloga da više mislim na njega, ako ne budem baš primoran na to." Za ljude poput nas život je bio veoma dug. Dovoljno dug da ublaži razne tragedije. Tako sam barem tada mislio.
Ben je sedeo sav zguren, sa čelom na rukama. Pomalo se njihao, a nisam znao zašto. Znao sam da saoseća sa mnom,no to mi se činilo malo preterano.
Bene, nije baš tako lose. To je samo jedan život od mnogih, znam da sam kazao, spreman da predem na drugu temu.
„Idemo dalje. Opraštamo i zaboravljamo. Barem ja opraštam,a on zaboravlja."
Ben je najzad podigao glavu i pažljivo me pogledao. Navikao sam da me tako gleda, ali mu je u tom času pogled zamračivalo nešto što nikada ranije nisam opazio.
„Misliš li ti da on zaboravlja?", upitao me je.
„Kako to mislis?"
„Pa, siguran sam da je tačno to da mu ti opraštaš. No da li on zaboravlja?"
„Mislim da ga već odavno nema", brzo sam kazao. „Mrtav je najmanje stotinu godina. U sadašnjem životu još nisam naleteo na njega, ali sam siguran da će me u budućnosti snaći ta neprijatnost."
Mislio sam da će moj prosvetljujući zaključak izbrisati Benov brižni izraz, ali se to nije desilo. Počelo je da mi biva neprijatno. „Na šta si mislio?", ponovo sam ga upitao.
„Da li si siguran da on zaboravlja?"
„Svi zaboravljaju", rekao sam skoro svađalačkim tonom.
„Ne baš svi."
„Pa, ne zaboravljamo ti i ja, ali drugi zaboravljaju." Zurio sam u Bena, željan da mu u očima nazrem makar trag njegove uobičajene vedrine, ali je nisam ugledao.
„Znaš li nesto?", upitao sam ga nestrpljivo i uznemireno.„AKO znaš, reci mi."
„Pa ne znam, ali mislim...",počeo je Ben polako, „...kad pomislim na njega, čini mi se da ne zaboravlja niti oprašta."
„А zašto to misliš? Joakim do sada nije davao nikakve znake da je tako. Živeo je kao čovek koji nema nikakvu prošlost za sobom", prepirao sam se s njim. „Sećanje kao naše je retko, zar ne? Za skoro petsto godina ti si jedini takav koga sam sreo. A sad ti, koji ga i ne znaš, mislis da se i on seća svega?"
Mislim da sam zapravo hteo da naljutim Bena, ali on se nije ljutio. Želeo sam da se prepire sa mnom, ali ni to nije učinio. „Misliš li da neko zna za tvoje sećanje?", upitao me je. „Misliš li da tvoj brat to zna?"
Stajao sam i zurio u njega, dok me je hvatao sve veći strah. Joakim je prisustvovao onoj propasti u mom prvom životu. Ako ja mogu da se setim svega sto je tada bilo, zašto ne bi mogao i on? Nisam znao šta da kažem. Nisam hteo da se oko toga prepirem s Benom. Nisam hteo ni da mislim šta sve to, ako je istina, znači za mene i Sofiju, ma gde ona bila.
„Nadam se da grešim", rekao je Ben, a oči su mu bile pune saosećanja. „No mislim da se i on svega seća."
Često sam se, tokom svih ovih godina, nadao da je Ben pogrešio. No, na nesreću, makar koliko je meni poznato, on nikada nije grešio.
Kada se setim svojih mornarskih dana, setim se i psa po imenu Nestor Mlečanin. Bio je to pas lutalica, mešanac, a ja sam ga hranio uvek kada sam izmedu putovanja bio u gradu.
Bio je to pametan pas. Čekao bi moj brod da me pozdravi,ma koliko dugo da sam bio odsutan. Kad smo jednom plovili u Španiju s namerom da pristanemo u lukama gde je vladala kuga, doveli smo ga na brod da tamani pacove, i divno je obavio svoj zadatak. Zbilja sam voleo tog psa.
Svakako je poživeo duže no što iznosi uobičajeni pseći vek,jer sam ja umro i ponovo se rodio u istom gradu, a kada sam imao šest ili sedam godina, lutao sam po dokovima u potrazi za prijateljima. I koga sam tu video - Nestora. Bio je vrlo star i patio je od kostobolje, ali sam ga ipak poznao. Čudno je bilo to što je i on mene prepoznao. U to sam potpuno siguran.
Njuškao me je. Toliko je mahao repom da sam pomislio da će mu otpasti. Lizao me je, igrao se sa mnom i tražio da obnovimo naše stare igre. To je bilo jedno od najsrećnijih iskustava u mom veoma dugom životu. Osećao sam se kao novi Odisej, koga se konačno neko setio.
Ponekad bih poželeo da i psi žive dugo kao ljudi. Mislim da bi mi u tom slučaju život bio manje samotan. No ubrzo posle toga Nestor je uginuo. Kako sam rastao, često sam odlazio u pristanište, nadajući se da ću možda ugledati Nestora u novom telu. No nisam uspeo da ga prepoznam. Sada znam da i psi, kao i većina životinja, nemaju sopstvene duše. Imaju neku vrstu grupne duše, ako se to može tako nazvati. Dobar primer za to su pčele i mravi. Oni poseduju mudrost svoje vrste, a to je povlastica koje smo mi lišeni. Ali zato ih je uglavnom nemoguće prepoznati u novom životu.
Ponekad pomišljam, a Karl Jung bi se svakako složio sa mnom, da je prvobitni čovek, recimo australopitekus ili neandertalac,imao neku vrstu grupne duše. Mislim da je pravi preokret u ljudskoj prirodi, onaj koji ljude čini drugačijima od majmuna i ostalih živih bića, nastao stvaranjem prve individualne duše. Zatim je usledio niz nesreća.

Šarlotsvil, Virdžinija, 2006.


Bio je na pola puta da ostvari svoj naum, ali je i dalje radio na tome. Plašio se da je vidi. Nadao se da će je videti. Nada je ono čemu težite, a strah nešto što ne želite, ali ih je on često mešao.
Otkako je na televiziji ugledao Joakima, stalno je mislio na Sofiju. I inače je često mislio na nju, ali je sada bio zabrinut za njenu bezbednost. U toku poslednje dve godine iz daljine je pratio njen život i znao je sve što joj se događalo, ali nije pokušavao da joj ponovo priđe, jer je strepeo da će joj time samo naškoditi. No sada mu je bilo potrebno da se sopstvenim očima uveri da je ona dobro. Jedan od njegovih najvećih Strahova bio je da će je Joakim nekako naći i naneti joj zlo. Jedan od košmara bila je i pomisao da će mu Joakim nekako ući u trag, pa će ga Danijel dovesti do nje. Danijel je bio razdiran između te dve mogućnosti - želje da je zaštiti (a, istini za volju, i da bude blizu nje) i bojazni da će njegovo prisustvo za nju predstavljati još veći rizik.
Joakimova surovost nije znala za granice, bar je tako njemu izgledalo. Imao je nekakvo dugoročno pamćenje, zajedno s urođenom zlom naravi, ali nije bio u stanju da prepozna dušu koja je promenila telo. „On nije u stanju da vidi ono što je u ljudima", rekao bi Ben. Ali je okrutnost Joakimu davala izvesne fizičke prednosti, pa je, recimo, mogao da ukrade telo koje mu ne pripada, a Danijel je imao mučan osećaj da je Joakim, s vremenom, samo povećao broj svojih prednosti.
Danijel je parkirao auto u blizini bolnice i prošetao preko travnjaka Rotonde, diveći se svemu oko sebe. Po merilima te zemlje, grad je bio star i imao je pečat istorijske veličine. Poželeo je da je živeo u tim krajevima u doba Tomasa Džefersona.Bio je to jedan od njegovih omiljenih istorijskih perioda, ali je u to doba bio u Danskoj, a njegov tadašnji život beše kratak i čudan. Većina njegovih života sledila je jednu odredenu nit i nosila oznake njegove volje, ali bi se povremeno našao među potpunim strancima, kao sto se tada desilo u Danskoj.
Proučavao je Džefersonovo delo i mnogo dtao o njemu.Pomislio je čak i da ga je prepoznao 1961. godine na reci Fridom, u Oksfordu, u državi Misisipi. Danijel je kupio ledeni čaj i pakovanje bresaka od čoveka koji ih je prodavao na tezgi kraj puta. Čovek mu je rekao da se zove Noje. Bio je star i iznuren i obradivao je zemlju na kojoj je mu je deda nekada radio kao rob,a kasnije i otac kao napoličar, barem je tako ispričao Danijelu.Ovaj nije bio siguran da je to zaista Džeferson, jer ga nikada nije upoznao. Znao je njegov lik sa crteža i portreta, što nije bilo dovoljno da bi se prepoznala nečija duša, mada je i to bilo bolje od fotografija. No Danijel je imao snažan osećaj prepoznavanja.Iz Nojevih očiju zračile su vrline koje je imao i Džeferson.
Noje je tada bio iscrpljena duša. Danijel je nagadao da je to poslednji u dugačkom nizu njegovih života. Danijelu se činilo prilično logično što se ljubavnik Sali Hemings i vlasnik velikog broja robova pojavio kao crnac pre nego što se njegov životni ciklus okončao. Noje se, očito, nikada ne bi setio ko je ranije bio. I mada je Danijel bio u iskušenju da mu to pomene, ipak to nije učinio. Zbog saznanja o onome što ljudi o sebi nisu znali uvek se osećao usamljeno.
Danijelu je znoj curio niz leđa. Vazduh je bio tako vlažan da se vlaga mogla namirisati, čuti, dodirnuti, skoro i zagristi.Mrzeo je kad mu znoj natopi najbolju belu lanenu košulju, onu koju mu je ona dala pre skoro devedeset godina, kada je bila Konstansa. Pripadala je njenom dedi, vikontu. Prenosio ju je iz jednog života u drugi i retko ju je odevao, jer je želeo da je sačuva što duže. Kada mu je Konstansa poklonila tu košulju, bila mu je prevelika, pa je pomislio da je vikont svakako bio džin, ali je u ovom životu toliko izrastao da je jedva mogao da je navuče.Nikada, ni u jednom svom životu, nije bio toliko visok. Danas je obukao tu košulju jer ju je veoma voleo i mislio je, mada mu je bila pomalo tesna, da mu dobro stoji. (Nije često patio od taštine, ali telo mu je bilo staro tek dvadeset i jednu godinu, pa ga je povremeno ipak obuzimala.) A obukao ju je samo zato što je slepo verovao da će košulja Konstansu podsetiti na to koliko joj je on nekada značio. I posle svih tih godina mogao je da oseti zadah znoja i groznice, kao i miris velike stare kuće u kojoj je ona nekada živela, miris voska za glancanje nameštaja i bolničkog antiseptika. A tu negde, prikriven u svemu tome, bio je i tračak njenog prisustva. Nije to bila predstava o njoj, već ona sama.Zbog toga je zapravo tu košulju toliko voleo.
Danijel je slutio da u ovom životu ima izuzetno razvijeno čulo mirisa. Time je bio obdaren. Bio je Čovek koji oseća mirise, to jest Njuškalo. Sluh mu nije bio poseban. Znao je mnogo pesama i mogao je da svira na raznim instrumentima, ali to ne znači da je uvek imao sjajan sluh. U nekim životima je, doduše, imao dobar, pa čak i sjajan sluh, ali mu je u drugima bio veoma loš. Pomisljao je da, s vremenom, može da prevazide granice svog tela naporom volje i nagomilanim iskustvom, ali to nije uspevao.
I zato je postao uveren u biološku prirodu nadarenosti. Neke darove može nam ponuditi samo naše telo, a muzički sluh spada u tu vrstu.
Ni vid mu nije bio naročito oštar. Nije mogao izuzetno jasno da vidi razne stvari, no to je bilo zato što je gledao zemljinu površinu u najrazličitijim atmosferskim uslovima. Vise no jednom bio je mornar, i iz minuta i minut lutao je vodenim prostranstvima, a na moru je vreme čoveku najmanje važno.Ali ni tada nije bio oštrovid. U dva protekla života bio je zaista darovit umetnik. No dobar vid bio je osobina koju niste mogli poneti sa sobom u naredni život.
Čulo dodira je u suštini rudimentarno, ne menja se mnogo, i ponavljanjem ne postaje bolje. Naprotiv, ponavljanje doprinosi da sa svakim dodirom sve slabije osećate. Danijel je smatrao da su predviđanje i navika dva najgora parazita koja napadaju stare duše, a vezana su za dugo životno iskustvo. Hrane se ponavljanjem i toliko opterete čula da čovek nakon izvesnog vremena vise ništa ne oseća. Želeo je da neke stvari ponovo dodirne po prvi put.
Miris i ukus su srodna čula. Slična su sijamskim blizancima,a čulo mirisa angažuje veliki broj organa, uključujući i mozak.Čulo ukusa je stvoreno za uživanje, a i za povremena oštra upozorenja. No čulo mirisa je to koje doziva sećanja. Dovoljno se bavio neurologijom i novim istraživanjima u toj oblasti da bi znao da čulo mirisa veoma jednostavno funkcioniše, ali je i dalje o tome razmišljao kao nekad. Mirisna sećanja ne blede i ne stvaraju kratke spojeve u psihi - ne probijaju se kroz celokupno iskustvo, niti primaju podatke sa bilo koje ravni svesnog mišljenja. Ova sećanja vas potpuno i trenutno vezuju za neka prošla vremena, bez obzira na redosled dogadaja. Ona vam omogućuju nešto najbliže putovanju kroz vreme. Ako bi trebalo da pokaže tačku u kojoj su se stekle njegove izuzetne sposobnosti, to bi svakako bio nos. U toku prošlih vekova imao je različite noseve, no osetljivo čulo mirisa uvek je bilo njegov poseban dar.
Sišao je Ulicom Alderman i prošao pored stadiona, prema studentskom gradu koledža Hirford, u kome je ona stanovala.To je bilo mesto gde je mogao da je sretne. To je bilo mesto na kome je mogao da je ugleda. Tu je živela i tuda stalno prolazila. Uzbudenje je raslo i pojačavalo sve zvuke. Zujanje kosilice.Šum lišća na drveću. Brektanje kamionskih motora na autoputu koji odatle nije mogao da vidi. To je bilo njeno mesto, i što se više bližio Vajborn holu, sve vise je zamišljao kako ga ona ispunjava. Bila je to njena staza, njen cvetni park, njeno nebo.Svi koji su hodali prema njenoj zgradi u jednom trenutku imali su njeno lice.
Shvatio je da mu je teško da zamisli kako ona sada izgleda.Zamišljao ju je kao Sofiju, i ta mu je slika stalno iskrsavala u mislima kao filmski snimak zaustavljen u pokretu. No, ona se nekako rastvarala na podlozi te slike i ponovo se stvarala, ali je svaki put bila drugačija. Bilo je teško zamisliti kakva bi bila sada ako bi se odjednom ukazala na stazi ispred njega. Sada je,naime, bila nešto niža i sitnije građe. Kada ju je poslednji put video, bila je stara i imala je pege i nabrekle vene na rukama,koje su sada opet bile čiste i glatke.
Sećao se prvog puta kada ju je ugledao u ovom životu: hodala je stazom pored Marni, imala je petnaest godina i nosila šorc.Zračila je na sve strane, kao da ju je sunce ovlastilo da to čini.To je bilo pre no što se on preselio u Houpvud i pre no što ga je ona uopšte upoznala.
Sećao se kako ju je posmatrao u ateljeu za keramiku nekoliko meseci pošto je došao u njenu školu. Nije želeo da je uznemiri nikakvim proganjanjem. Svratio je u zgradu gde su se nalazile umetničke radionice s namerom da se upiše na kurs grafike, ali nije našao profesora, pa je lutao unaokolo. Stajao je u aneksu zgrade, između dva ateljea, kad je u jedan mah shvatio da je osoba koja je sama stajala za grnčarskim točkom zapravo ona.Poželeo je da nešto kaže, ali se prosto skamenio kad ju je ugledao,i dok je smislio šta treba da učini, prošlo je dosta vremena.Ona uopšte nije podigla pogled. To je i delimično bio uzrok što se Danijel tako zaneo i trenutno oduzeo. S opčinjavajućom pravilnošću stopalo joj je pritiskalo pedalu grnčarskog točka, sunce je blistalo kroz prljave prozore, a pogled joj je bio prikovan za nešto što on nije mogao da vidi. Bila je do lakata umazana glinom,a sitni komadići bili su joj čak i na licu i u kosi. Pogodilo ga je to što se ona tako zanela poslom, te je osećao da je sasvim bespomoćan i da ne može da dopre do nje. Zaprepastila ga je i njena potpuno zaprljana košulja.
Setio se i one noći u školi kada se pojavila u lakoj purpurnoj haljini, s purpurnim cvetićima u ruci. Krv mu je ubrzano zakolala venama kad se prisetio kako ju je tada zagrlio. I tada je bila lepa kao i uvek. Možda je to samo njemu tako izgledalo,ali njen osmeh je bio pravo otkriće. Mada su sasvim mala deca nekako sva slična, ljudima se na licu i telu prilično rano pojavi otisak duše, koji s godinama postaje sve izraženiji. Kako vreme protiče, duša puna ljubavi postaje sve lepša, ali se ta fizička lepota menja. Ponekad je Danijel pomišljao da dobrota doprinosi očuvanju fizičke lepote tokom celog životnog veka jedne duše,no najzad je shvatio da to ne biva tako. Dobrota je bila ljudska tvorevina i nije imala mnogo veze s univerzumom. Sofija je,očito, dobila više od svog ličnog dela lepote.
A šta bi danas mogao da uradi ako je vidi? O tome je maštao na različite načine. Da li će ona zastati i prepoznati ga? A ako to ne učini, da li da on nju zaustavi? Da li bi mu bilo dovoljno da je samo vidi? Govorio je sebi da bi to bilo sasvim dovoljno.Želeo je da je samo letimično pogleda kako bi se uverio da im se život odvija u istom vremenu i prostoru. I to bi za njega bila neka uteha, gotovo kao da su prisni. Da li je pogrešno smatrati tako nešto prisnošću?
Stanovala je, zajedno sa Marni, na trećem spratu Vajburn hola. Sproveo je malu istragu, i to je bilo sve što je saznao. Da je dalje istraživao, osećao bi se kao da je progoni, a da je učinio manje od toga, lutao bi unaokolo kao budala. Nije želeo da privuče mnogo pažnje na sebe. Nije želeo da budu još neravnopravniji. Najviše bi voleo da ne zna tako mnogo i da može da se iznenadi. Jedan deo njega želeo je da njihov susret bude uobičajeni susret momka i devojke, koji se potom zaljubljuju jedno u drugo.
Stanovala je u velikoj zgradi od crvene cigle. Imala je dvostruka staklena vrata i bila popločana nekim hrapavim pločama.Tu je bilo i njeno poštansko sanduče, svakako je jedno od njih bilo njeno. Osećao je da veliki klima-uredaj bije bitku da joj ohladi sobu.
Jednom je i on stanovao u studentskom gradu, ali nikako nije mogao da se navikne na njega. Nije bio uređen poput kasarne ili, recimo, manastira. U njemu se osećala neka despotska atmosfera i povezanost nametnuta odgovarajućim društvenim programom. Ova zgrada beše i prilično prazna, što je samo pojačavalo taj utisak. Pozdravio se sa čuvarom, koji je sedeo za pultom na ulazu, i bacio pogled na listu upisanih ulazaka. Na njoj je bilo jedno ime, ali ne njeno.
„Dajte mi neki dokument", rekao mu je čuvar.
,,Izvinite?"
Čuvar je isključio radio koji je krčao. Na pločici mu je pisalo da se zove Klod Valburn. „Ako ne stanujete ovde, morate da pokažete neki lični dokument, a znam da ne stanujete ovde, jer bih vas već poznavao." To nije kazao neprijateljskim tonom, već s dosta ponosa u glasu.
Zbunjeni Danijel izvuče iz džepa vozačku dozvolu. „Ја zapravo nisam... nameravao da ulazim u zgradu", objasnio je.
„Ра šta onda radite ovde?"
Danijel je zastao. To je bilo umesno pitanje, ali on nije mogao da odgovori na njega.
Čuvar je pokazao telefon koji je visio na zidu kraj njegovog stola. „Čak i ako želite da samo koristite naš telefon, ipak morate da se prijavite."
Da li je želeo da joj telefonira? Zar ne bi mogao prosto da uzme slušalicu i pozove je? Da li da upita čuvara za njen broj?Da li će mu ga Klod Valburn dati? I šta je uopšte u tom času mislio?
„Tražite li nekoga?", upitao je čuvar, prijateljski ga posmatrajući. Danijel je klimnuo glavom.
„Koga?" Čuvar je očigledno želeo da mu pomogne.Danijel se osećao kao da je otišao na psihoterapiju. Da li da mu kaže? Nije mogao da se uzdrži. Hteo je da je nazove Sofijom, ali se na vreme zaustavio. „Lusi Brauard."
„O , Lusi." osmehnuo se. „To je ona dugokosa s drugog sprata.Dopada mi se ta devojka."
Danijel je shvatio da odlučno klima glavom.
„Za Božić mi je poklonila čokoladice i jednu saksiju s biljkom punom crvenih cvetova za moju ženu. Kako li se ono zvaše ta biljka?" Zažmurio je na jedno oko da bi se lakše prisetio. „Neke stvari dobro pamtim, a druge baš i ne." Zatvorio je i drugo oko. „Ama, kako li se zove? Moja žena bi to sigurno znala."
„Pa, ne znam ni ja", reče iskreno Danijel. „Da nije božićna zvezda?" Poželeo je da nastavi taj razgovor.
Čuvar jeotvorio oči. „Hmm. Ne, nije to, ime joj je počinjalo na G ili C. Setiću se kada budete otišli. No Lusi je, u svakom slučaju, otišla."
„Zar jeste?" Njegove nade su tako brzo splasnule da je tek tada shvatio da se stalno nečemu nadao. Nije mogao da sakrije koliko je razočaran.
„Da, svakako. Većina ih je otišla. Poslednji časovi su održani četvrtog maja. Sada će ovde biti tiho, sve dok četvrtog jula ne dodu letnji studenti."
„Znači, otišla je na letnji raspust? Neće se vraćati?" Da li je zbilja očekivao da će je tek tako videti?
„Lusi i ona njena visoka drugarica otputovale su još krajem prošle nedelje."
,,Marni?"
„Da, Marni."
„Ne znam ni gde će stanovati naredne godine. Možda će ponovo doći ovamo, a možda će se smestiti negde drugde."
Danijel je nemo klimnuo glavom. Ko zna da li će se ona uopšte vraćati u ovo naselje? Šta će biti ako ode u neki program razmene studenata, ili nešto slično? Znači, nije uspeo da je nađe.
Klod je delovao iskreno ožalošćeno i vratio mu je vozačku dozvolu. Bio je tako snužden da je Danijelubilo neugodno. ,,Čini mi se da se svake godine školska godina završava sve ranije."Klod je to rekao nekako filozofski, odmahujući glavom, pa je Danijel osetio izvesnu bliskost s njim. Godinu za godinom taj čovek je sedeo tu i posmatrao studente kako prolaze kraj njega;svake godine su studenti bili sve mlađi i sve udaljeniji od njegove generacije.
Došao je trenutak da Danijel vrati dozvolu u novčanik i izade napolje. No, odjednom mu se nije odlazilo. Želeo je da ostane kraj tog finog čoveka kome se dopadala Sofija. Želeo je da se Klod potrudi da se seti imena cveta o kome je pričao.
Danijel se osećao kao u igri toplo-hladno. Zgrada nije bila tako topla kao što se nadao - tamo više nije bilo Sofije - ali je unutra ipak bilo toplije nego napolju, gde će opet osetiti pravu hladnoću zato što je izgubio njen trag.
Vratio je vozačku dozvolu u novčanik i novčanik u džep, ali nije krenuo napolje. „Koje to stvari dobro pamtite?" , upitao je čuvara kao da neobavezno ćaska.
Klod je slegnuo ramenima. Činilo se da mu je drago što ima društvo i priliku za razgovor. „Pamtim lica. I imena."
Tri piva su znatno podstakla Danijelov optimizam. Možda će ona ostati u Šarlotsvilu preko celog leta. Možda je našla neki posao, pa se odselila iz studentskog grada na nekoliko meseci.Možda radi kao kelnerica, ili kao model nosi one džinijus majice,ili radi u prodavnici Epla. Možda će iznenada ući baš u ovaj bar, samo ako on bude dovoljno dugo sedeo u njemu.
„Još jedno" , rekao je konobaru i podigao kriglu. Tek posle nekoliko bezuspešnih pokušaja privukao je pažnju konobara.Bila je dovoljno velika gužva u baru da ovaj naprasno ogluvi i istovremeno izgubi periferni vid.
,,Hvala", rekao je kad mu je kelner konačno doneo četvrtu kriglu piva, svestan da uzaludno iščekuje Lusi. Znao je da može popiti pet ili deset krigli piva, a da ona ipak neće ušetati kroz vrata. Nije poticala iz imućne porodice koja bi joj iznajmila stan.Bila je iz takve sredine da bi se preko raspusta obavezno vratila kući i sama potražila neki posao. Već je opazio dve devojke iz njihove srednje škole, jedna je prošla ulicom, a druga se upravo oslanjala grudima na sto u uglu, i bilo mu je žao što nijedna od njih nije Lusi. Ni ovo piće ga nije približavalo njoj, već se, što je više pio, osećao sve udaljeniji.
Verovatno je tako i bilo bolje. Kakvo joj je dobro on uopšte učinio? No, želeo je da je barem vidi. To bi mu bilo sasvim dovoljno. Zapravo je zbog toga i došao.
Požalio je što je obukao svoju najbolju košulju i što se tog jutra ogledao onako pun nade i zadovoljstva. Šta li je uopšte tada mislio? Sada je poželeo da ima neku drugu košulju, pa da može da se presvuče. Barski mirisi, njegov znoj i parfem kojim je bila namirisana devojka za stolom u uglu preovladaće i natopiće mu košulju koja je još blago mirisala na nju. I sama ta pomisao bila mu je mrska.
Momak koji mu je sedeo s desne strane imao je trostruki podbradak i kopačke na nogama, i napijao se brže od njega. Nešto mu je kod tog momka delovalo poznato i odbojno, ali nije želeo da i dalje o tome razmišlja.
Peto pivo stiglo je baš u vreme kad je devojka ustala od stola u uglu i sela na barsku stolicu s njegove leve strane. On je zaboravio da bi ga se ona mogla sećati, sve dok ga se zaista nije setila.
„Išao si u školu u Houpvudu, zar ne?" , upitala ga je.
„Neko vreme." Imala je veoma bele zube. Ljudi danas uglavnom imaju veoma bele zube.
„Sećam te se. Bio si..." Činilo se kao da iz nje govori votka,a ona se trudi da to spreči. „Nije ni važno", rekla je vragolasto.
On je uporno zurio u njen vrat. „U redu", odvratio je, iako je ona očekivala da joj kaže nešto lepo.
„Školuješ li se ovde?" , upitala ga je. Setio se da je u srednjoj školi bila u nekom timu i da je nosila uniformu s veoma kratkom suknjom, koja se stalno podizala.
„Ne, ne školujem se ovde. A ti?"
„Da, sad ću upisati treću godinu."
Svakako je poznavala Sofiju. Zbog toga je u njegovim očima dobila nešto privlačnosti. Trudio se da je ne upita za nju.
„А gde se ti školuješ?"
Potegao je dobar gutljaj piva. „Nigde. Ja radim." Nije želeo da joj kaže ni delić istine.
U očima joj se pojavilo zanimanje. Ili joj se barem izraz lica promenio.
„Viđas li i dalje staro društvo iz Houpvuda?", upitala je.
,,Ne." Otpio je još jedan gutljaj. Bilo mu je toplo. „А ti?"
„Da, viđam mnoge od njih. Trenutno je ovde devetoro iz našeg razreda."
Klimnuo je glavom. Ona se još više zajapurila. Otišao je i doneo joj jos jednu votku i tonik kako bi je ohrabrio.
„Smem li nešto da ti kažem?"
Bio je popustljiv. „Dobro, reci."
„Mislili smo da si mrtav."
„Је l'?"
„Neko te je video da skačeš s mosta."
Pokušao je da vidno ne zadrhti. To baš nije bilo najlepše sećanje. „Pretpostavljam da je neko pogrešio."
Ona je klimnula glavom i srknula gutljaj pića. „Drago mi je što nisi mrtav."
„Hej, pa hvala ti."
Nagnula se ka njemu i poljubila ga tik pokraj usta. Osetio je vlažni trag njenog znoja i pljuvačke.
„Ра, koga viđaš od starog drustva?"
„Misliš, iz našeg razreda?"
„Pa da."
Sačekao je sve dok ona nije stigla do Marni, Lusine drugarice.
„Mislim da se nje sećam."
„Čudna cura. Ima kosu ofarbanu u crno i plavo."
„Ona se družila sa...", zastao je i pravio se da ne može da se seti imena osobe koja je za njega bila najvažnija na svetu.
,,S kim to?" Zurila je u njega takvim pogledom da mu se odjednom učinilo da je postao providan. „Misliš na Lusi, zar ne?" Glas joj je bio jednoličan.
Bio je tako željan da čuje nešto o njoj, makar i da mu kaže da je postala diler droge, transvestit, siledžija, samo da se i dalje nalazi u njegovom svetu, no sve je to bilo vrlo glupo. „Moram u klozet", prošaputao je. Gurnuo je na šank dvadeseticu, da podmiri njihov račun.
„Mogu da se opkladim da se ne sećaš mog imena, zar ne?" ,povikala je za njim devojka.
Nastavio je da hoda.
„Sačekaj malo" , kazala mu je. Osmehivala se i dograbila ga za ručni zglob. ,,Šta si planirao posle ovoga?"
„Nameravao sam da krenem natrag i da se vratim na sever."
„Sačekaj malo", ponovila je. „Kod Dikija je žurka. Što ne pođeš sa mnom?"
Njegov glupi reptilski mozak odmah je počeo da razmišlja da li će i Sofija biti tamo. „Ne, ipak moram da krenem." Čuo je prizvuk petog i šestog piva u svom glasu. Trebalo je da se vrati do automobila, da se ispava i otrezni.
„Jesi li siguran? Naručiću ti jos jedno pivo, pa onda odluči."
Odmahnuo je glavom. Ako popije još jedno pivo, neće više biti u stanju da odvrati pogled od njenog dekoltea. A, ako popije još jedno, vratiće se s njom do njene spavaonice i valjati se po njenom duplom krevetu, svući će joj odeću i pri tom će žmuriti,jer neće želeti da vidi nju, već nekog drugog. To je činio i ranije, i nikada se posle toga nije dobro osećao. Ona je svakako studirala ekonomiju ili prirodne nauke, i možda pravi odlične koktele margarita, možda je i veoma privržena ocu ili dobro udara forhend, i ko zna šta sve drugo, no svakako je u tom važnom času bila devojka koja je pomenula ime druge devojke.
„Zovem se Ešli", povikala je za njim.
Izmokrio je nekoliko piva, a kada se vratio, video je da je njegova barska stolica zauzeta i da na njoj sedi veoma pijani momak u kopačkama, koji se naginjao i zurio pravo u Ešline grudi. I njeno ponašanje se promenilo.
„Šta hoćeš ti.?", čuo ju je kako pita u trenutku kada se mladić nagnuo toliko da mu se stolica nakrivila. Momak se obema rukama uhvatio za nju, ali stolica se zaljuljala i prevrnula. Ešli je ustala i izmakla se.
„Glupa kučko!", povikao je momak za njom i ustao s poda.
„Dodi ovamo. Dovuci i te svoje sise." To je izgovorio kroz talase pljuvačke i džina.
Danijel je zaobišao oko šanka. Stao je pravo pred tog čoveka,dok je Ešli uzimala svoje stvari. Momak se okrenuo prema Danijelu: „Šta ti, do vraga, hoćeš?"
Danijel ga pogleda, i onaj ostatak ugodne opijenosti ga napusti.Pažljivo se zagledao momku u oči, obrve, ramena i uši, pokušavajući da sve to uklopi u celinu. Negde je već sreo takvo lice. To je bilo zimi... u nekom gradu. Bilo je hladno. Mora da je bilo u Sent Luisu. Tada je na tom licu bio razmazani crveni karmin, baš onakav kakav koriste devojke. Nosio je haljinu sa cvetnim dezenom i imao grozne veštačke grudi koje su ispadale iz izreza. Kazala mu je da je manekenka i pokazala mu neke svoje slike. To je bila reklama za automobile, možda za oldtajmer. Sećao se isturene zadnjice i nogu, a lica se nije baš najbolje sećao. Veoma se ponosila tom slikom. Čula je da on radi u očevim novinama i jurila ga je svakog dana u toku tog meseca. „Želim da budem slavna", kazala mu je. Ne govori ništa,posavetovao je sebe. „Znam ja tebe", rekao je glasno.
„Đavola me znaš."
„Znam te. Zoveš se Ajda, sigurno te poznajem. Nisi se promenio.Previše piješ."
Momak se mislio da li da ga tresne pesnicom.
„Voliš da poziraš za fotografije. Siguran sam da i dalje to radiš. I dalje voliš lepo rublje i cipele. Čipku i visoke potpetice,i sve to. No, nije ti lako da nađes svoj broj, zar ne?"
Sada je i šanker prisluškivao, a Ešli im se malo primakla da bi bolje čula.
Da je Ajda bio manje pijan, mogao bi bolje da sakrije svoje čuđenje i sramotu. Ni Danijelu nije bilo ugodno što se uverio da je u pravu. Bilo je lako otkriti takve stvari o ljudima. Ako ste menjali pol prelazeći iz jednog života u drugi, onda ste između toga postajali nekako smušeni. Egzibicionizam je vrsta neurotičnog poremećaja koji prati ljude iz jednog života u drugi.
„Đavola me znaš" , ponovio je momak, ali je bio vidno uzdrman.
Kada je Danijel izašao, u baru je zavladala tišina. Malo se stideo svog postupka. Bio je umoran i razočaran. Povremeno mu se dešavalo da učini nešto slično. Kažnjavao je ljude njihovim tajnama i slabim tačkama, što oni nisu shvatali. No, pre nekoliko života prestao je to da radi jer bi na kraju ljudi zaboravili to kažnjavanje, a on bi i dalje sve to nosio u sebi.
U prethodnom životu, kada je imao sedam godina, sreo je u stričevoj kancelariji nekog čoveka koji je pričao da mu svakako treba odseći zdravu nogu iznad kolena. Svi su smatrali da je taj čovek poremećen, pa je, naravno, i on sam to mislio, i nijedan hirurg nije hteo to da učini. No Danijel ga se odranije sećao i shvatao je njegov problem. Nije zapamtio baš sve, ali jedan deo priče jeste. Sećao se da je taj čovek bio vojnik i da je izgubio nogu u bici na Somi kada je imao sedamnaest godina.Danijel mu je ispričao sve čega je mogao da se seti. Ali to nije bila nikakva kazna niti nadoknada. Bilo je to samo milosrđe.

Šarlotsvil, Virdžinija, 2006.


Jednog petka uveče u oktobru Lusi je leškarila sama u svojoj studentskoj sobi kad je odjednom zazvrjao telefon iz predvorja.
„Da li je to Lusi?"
,,Jeste."
„Неј, ovde je Aleksandar."
„Aleksandar? Pa šta radiš ovde? Jesi li tu, dole?"
„Jesam. Mogu li da se popnem?"
„Marni nije ovde. Otišla je u Bleksburg i ostaće tamo do sutra."
„Mogu li ipak da se popnem?"
Lusije pogledala na sat. Pogledala je i svoju pidžamu. Planirala je da provede celo veče u krevetu sa Emili Bronte, ali nije mogla tek tako da odbije Marninog mlađeg brata. „Dobro. Daj mi nekoliko minuta da se obučem."
No nije joj dao tih nekoliko minuta. Već posle jednog minuta zakucao je na vrata.
Pustila ga je da malo pričeka. Kad mu je otvorila vrata, stisnuo ju je u medveđi zagrljaj.
„А šta uopšte radiš ovde?", upitala ga je kad se nekako iskobeljala iz njegovih ruku.
„Ра, uskoro se upisujem na koledž."
„Zaista? Zar si već četvrta godina?"
„Jesam, sad sam četvrtak." Možda bi i delovao uvređeno da je bio sposoban za tako nešto. „U januaru punim osamnaest."
„Zna li Marni da si došao?"
Slegnuo je ramenima. „Pa, mislim da sam joj kazao da dolazim.Prilično sam siguran da jesam."
„Pa, onda je baš čudno, jer mi to nije pomenula, a i otišla je u Bleksburg."
Opet je slegnuo ramenima, a pri tom nije delovao nimalo potreseno. Znala je Aleksandra otkako je bio beba,i mislila je da je on najdobronamernija i najneodgovornija osoba koju poznaje.
„Mogu li da ostanem ovde?"
Imao je neverovatno očaravajući osmeh, kao i uvek.
„Znaju li tvoji roditelji da si ovde?"
„Svakako", kazao je ubedljivim tonom, kojim je izgovorio i sve ostalo.
I nehotice se nasmejala. „Dobro, možeš da ostaneš." Jedva je završila rečenicu, a on je već bacio smeđu torbu na pod, skočio na Marnin krevet i opružio se.
„Još si porastao", kazala mu je.
Klimnuo je glavom. „А ti si ista kao i pre."
„I kosa ti je porasla." Imao je divne lokne boje peska. Kad je bio mali, ona i Marni su ga često češljale, ako bi uspele da ga ubede da sedi mirno.
Odjednom je skočio i prišao Pilaninom terarijumu. „Zar još imaš tu zmiju?", upitao je u neverici.
Lusije uzdahnula. Eto, zmija je već poživela duže od Dejne.
„Da, želiš li je?"
Aleksandar se nasmejao. „Hajde da izađemo negde. Ima li negde neka žurka? Možemo li da odemo u studentski bar?Poneo sam lažnu ličnu kartu", rekao je, sav zagrejan za taj plan.
Lusi je čežnjivo pogledala Orkanske visove. Napolju je pljuštala kiša i bilo je prilično hladno, ali je prema Aleksandru osećala obavezu starije sestre i htela je da mu priušti to studentsko iskustvo za kojim je očigledno čeznuo.
Posle dve žurke, posete baru i jednom pabu, Lusi je bila veoma umorna i prilično pijana. Aleksandar je voleo da igra, pa su i plesali. Videla je kako ga mnoge devojke odmeravaju, pa ga je i ona sama videla u drugom svetlu. Dve i po godine bile su velika razlika u godinama kada je ona imala deset, pa čak i kada je imala šesnaest godina.
O, bože, šta li bi Marni kazala kad bi saznala kako Lusi posmatra njenog mlađeg brata? Nadala se da on ne smatra da je ovo neki sastanak, ili nešto slično. Pokušala je da ga nagovori da pleše i s drugim devojkama, ali je on odbio.
„Gladan sam", izjavio je Aleksandar i pomalo nespretno obgrlio Lusi. Bio je desetak centimetara viši od nje.On bi je tako držao i plesao s njom čitavu noć. Već se navikla na dodir njegovog tela, i mislila je da to i nije nešto naročito.
Na njemu ništa nije izgledalo nezgrapno.
„I ja sam gladna. Jesi li za parče pice?"
„Bogami, jesam."
Po kiši su otišli do picerije u Glavnoj zapadnoj ulici. Jako svetlo je doprinelo da se oseti još pijanijom. Aleksandar je galantno izvukao novčanik i platio tri parčeta pice, jedno za nju i dva za sebe. Izasli su i seli na klupu, pa su ih halapljivo pojeli, kao da umiru od gladi. Lusi više nije bilo hladno, ali joj se džemper osećao na mokrog psa.
„Sećaš li se kako smo ti Marni i ja, kad si bio mali, vezivale kosu u konjske repiće i palmice?"
Nasmejao se. „А sećaš li se ti kada ti je Dorsi pojeo celu rođendansku tortu?"
„А kad ti se Tajler ispiškio u konzervu soka?"
Klimnuo je glavom. „Kada mi je pružio konzervu, bila je još topla. Zbog toga sam i posumnjao." Zagrizao je parče pice.
„Sećaš li se kada si me jednom čuvala i spremila mi za večeru palačinke s malinama?"
„Jesam li?"
„Pa, stavljala si maline u sve."
„Ama ne to, već se pitam kada li sam te to čuvala."
„Trebalo je da me Marni čuva, ali se odšunjala napolje s nekim momkom, a ti si je pokrivala."
„Mislim da se prisećam toga. Zar tada nisi bio već veliki za čuvanje?"
„Jesam, imao sam četrnaest godina. Roditelji su nam nekuda otputovali, mislim da proslave neku godišnjicu."
„Da, bili su otišli preko vikenda u Grinbrajer. Toga se secam."
„Mogu li nešto da ti priznam?"
Po izrazu njegovog lica zaključila je da bi možda bilo bolje da to uopšte ne čuje. „Popeo sam se uz bočni zid kuće i posmatrao te dok si se tusirala."
„Aleksandre!"
„Izvini." Nije delovao nimalo pokajnički. Lice joj se zažarilo.
„Ne mogu da verujem da si to uradio."
„To nije bilo lepo od mene", kazao je. „Ali se isplatilo."
Udarila ga je pesnicom u stomak.
Samo se nasmejao. „Pa jeste. Opet bih to uradio."
Pokušala je opet da ga udari, ali ju je ščepao i počeli su da se rvu. Pre no što se osvestila, već ju je ljubio.
„Aleksandre, prestani", rekla je smejući se i nastojeći da ga odgurne.
Nastavio je da je ljubi. „Zašto? Ne želim da prestanem."
„Ti si Marnin mlađi brat. Prestara sam za tebe." Nije zaista želela da on prestane da je ljubi, a on je, izgleda, to shvatio.
Još jače je zapljuštalo, pa ju je uhvatio za ruku. „Hajde da se vratimo u sobu", kazao joj je.
Sve gore i gore, pomislila je dok su trčali uličicama prema Vajburn holu. Nije mislila da ode tako daleko i ostvari njegove maštarije o koledžu. Ne čini to, naredila je sebi. Podsećala je sebe na to da treba da se ponaša kao starija sestra.
„Kasno je, pa ćemo pravo u krevet. U zasebne krevete", objasnila mu je dok je otključavala vrata sobe. „Jesmo li se dogovorili?"
Pogledala ga je. Da li joj je on to namignuo?Pustio ju je da se osuši i da ode u kupatilo, opere zube i obuče svoju neprivlačnu flanelsku pidžamu. Kada se vratila u sobu, ležao je na Marninom krevetu odeven samo u bokserice i delovao kao da je soba njegova.
„Sada ću ugasiti svetlo. Ti lepo ostani na svojoj strani sobe ili ćeš spavati u predvorju, shvataš li?" Ugasila je svetlo i uvukla se pod pokrivače.
„Ne misliš ozbiljno", kazao je snuždeno.
Ni najmanje, pomislila je. „Bogme mislim", odvratila je.Mirno je ležala u tami. Jedva je mogla da diše, a kamoli da zaspi. I dalje joj je pred očima bilo njegovo telo, koje je jasno videla pre no što je ugasila svetlo. Kao da joj se urezalo u mrežnjaču.On je počeo da pevuši.
U čemu je bio njen problem? Bio je vrlo mlad, pa šta? Bio je Marnin mlađi brat, pa šta? Šta je čekala? Eto, nudio joj se kao na tanjiru, a ona se trudila da zaspi. Danijel je nestao. Nije mogao da joj i dalje bude izgovor. Uvek je njime bila opsednuta,a spadao je u neodgovarajuću kategoriju. Aleksandar je bio nešto drugo. On je bio iz stvarnog života. Bio je tu, s tim svojim toplim usnama, i želela ga je u svojoj postelji, i to na način koji nije uključivao nikakvo maštanje.
„Неј, Aleksandre" , prošaputala je.
Naglo je podigao glavu. ,,Da?" , rekao je.
„Dođi ovamo."
Uskočio je u njenu postelju kao ispaljen iz katapulta. U delu sekunde našao se pod njenim pokrivačima, ljubeći je i obavijajući se oko nje.
Ne mogu da verujem da ovo radim.
„Ako Marni ikada ovo sazna, svakako ću te ubiti", prošaputala je dok se on povlačio sve niže ispod pokrivača. Bila je to vrlo neromantična izjava, ali se on nije dao ometati. Klimnuo je glavom, tik uz njen pupak.
Jednom rukom joj je svukao pidžamu, vešto kao da je to već sto puta radio. Verovatno i jeste. Bio je privlačan i neusiljen.Verovatno je polovina devojaka u houpvudskoj gimnaziji bila zaljubljena u njega, Marni je tako pričala, a i on im je uzvraćao naklonost. Verovatno je u Houpvudu spavao sa svim devojkama i mladim ženama od petnaest do trideset godina. A verovatno se pri tom ponašao tako dobroćudno i dobronamerno da mu to niko nije uzimao za zlo. Bilo je zgodno i to što je uvek imao kondom pri ruci. Verovatno ih je držao ne samo u džepu već i u cipelama ili zataknute za uvo, za svaki slučaj.
No, dok joj je skidao drugu čarapu, nju je mučila jedna sasvim drugačija briga.
Molim te, bože, mislila je, ne daj da on shvati da mi je ovo prvi put.
„Sada treba da odeš", obavestila je Aleksandra kad su se ujutru probudili.
„Zašto bi trebalo da odem?" , upitao je ošamućeno. „Mislim da treba da se vratimo u krevet. Mnogo mi se dopada ovaj obilazak koledža."
„Zato što će Marni doći pre podneva i, ako nas bude videla zajedno, znaće šta se desilo."
„Ne, neće."
„О, da, hoće."
,,Lusi" , zakukao je.
„Oblačite se, gospodine." Pokazala je na njegovu odeću, koja se nalazila na podu.
„Vratite se nekom drugom prilikom. Idite, uostalom, u obilazak koledža - zar ne treba da obiđete učionice i posetite prijemnu komisiju?"
Nasmejao se skoro postiđeno, mada u tome nije baš bio ubeđljiv. „Dobro, u redu, otići ću." Uspravio se u krevetu. „Ali samo ako se na minut vratiš ovamo."
„Aleksandre!"
Tako se ipak vratila, i to na nešto duže od minuta. Zatim ga je odgurala u predvorje i isterala napolje. Uspeo je da joj otme još jedan pravi poljubac, pre no što je ušao u majčin tamnoplavi auto.
„Videćemo se, Lusi" , veselo je kazao.
Kada se vratila u predvorje, zaustavio ju je Klod, čuvar. Već je drugu godinu tu stanovala i znala je da je neće pustiti da prođe bez neke opaske.
„Novi momak?" , upitao ju je.
Bilo je jasno da je Aleksandar tu prenoćio. Nije bila sigurna koliko dobro može da slaže.
„Nije."
„Zar nije? A baš je zgodan momak."
„То jeste."
„Moram reći da mi se onaj drugi baš dopao."
„Koji drugi?"
„Onaj mladić koji je prošle godine dolazio da te potraži."
„Ко li je to bio?"
„Bio je visok kao i ovaj, ali je imao tamnu kosu. Imao je lepo lice." Klod se malo zamislio. „Tužno lice."
Lusi je bila nestrpljiva da jurne u lift i ukloni sve tragove svog noćnog razvrata, ali ju je nešto u nadnu na koji je čuvar to kazao nateralo da zastane.
„Mislim da je tom drugom bilo veoma stalo do tebe" , dodao je Klod.
„Ne mogu da se setim ko bi to bio. Gde sam tada bila?"
„Otputovala si s drugaricom kud preko raspusta."
„А on se raspitivao za mene?"
„Jeste, i bio je razočaran što te nije našao."
Naprezala se da se seti ko je to mogao biti. „I posle toga se nije vraćao?"
„Ne, od tada ga nisam video. Barem ne u mojoj smeni. Baš sam obraćao pažnju."
,,Uh! A ne možete da se setite njegovog imena, zar ne?"
„Pa, nije se predstavio, mislim da nije, ali mi je dao jedan svoj dokument." Klod se malo namrštio, a posle jednog minuta lice mu se ozarilo. „Mislim da se zvao Danijel."
Od svih noći u Lusinom životu, baš te nije mogla da spava misleći na Danijela. Osećala je da je telo boli, kao da je pripadalo nekome drugome, pa joj je čak i postelja imala neki prilično tuđ miris. Mislila je da će te noći zaspati kao klada, obuzeta živim sećanjem na Aleksandra i njegovu podatost, veštinu, i sva ta čudna i uzbudljiva osećanja koja su je obuzimala dok je bila s njim.
No, pošto je sto puta protresla jastuk i prevrnula se, u mislima se vratila u predvorje i razmišljala o tom mladiću koji je dolazio da je potraži i koji je mogao biti Danijel. Čak i te izuzetne noći osećala je da zbog Kloda Vilburna i njegovog nesigurnog sećanja napušta svoje telo i tone u san s nejasnim mislima o Danijelu.

Hastonberi hoi, Engleska, 1918.


U narednih nekoliko stotina godina pomerao sam se polako prema zapadu, baš kao i sunce. Imam neku svoju nepotvrdenu teoriju da većina nas to čini. Ne znam zašto je tako,a i ne poživi svaka duša dovoljno dugo da bi sve to prošla.Neke duše imaju samo jedan život. Ali znam barem jednu dušu, a to je Ben, koja je prošla ceo taj ciklus. Ali, ako Istok posmatramo kao izvor stare mudrosti, a Zapad kao stecište luckastih novotarija, verovatno da onda i ima razloga za to.
Jednom sam se rodio u blizini Bukurešta, zatim u Crnoj Gori, dva puta u blizini Lajpciga, pa posle toga u Dordonji.Kao što i pretpostavljate, naučio sam nove jezike i stekao nova znanja. Mislim da nisam zalazio dalje prema jugu, a ni prema severu. Samo jednom sam se rodio u Africi, u njenom istočnom delu koji se danas zove Mozambik, i nikada se nisam osećao tako blaženo i bio tako osloboden griže savesti kao na tom divnom mestu. I sada ponekad sanjam da imam crne ruke; to je deo mene. A sećam se i jednog hladnog životnog razdoblja u Danskoj. No, osim toga, ne sećam se da sam još nekad živeo na severnoj Zemljinoj polulopti.
Sofiju sam pronašao tek na kraju jednog mog kratkog i potresnog života u Grčkoj. Putovao sam nekim poslom iz Cme Gore za Atinu. U to vreme sam bio trgovac i državnik i posedovao sam veliko bogatstvo. Bio je to jedan od života u kome sam nagomilavao imetak i novac, jer sam za to imao priliku, a i nisam znao šta bih drugo činio. Trebalo je da proživim nekoliko sličnih života, pa da shvatim razliku izmedu sredstava i cilja.
U to vreme sam bio prilično zadovoljan sobom. Imao sam debelu ženu i dve divne ljubavnice, jednu postariju i jednu mladu. Imao sam zamak u Dalmaciji i sto tine umetničkih dela u kojima nisam uživao. Nisam zaboravio Sofiju, ali mi je pomisao na nju postala nekako maglovita.Stajao sam u jednoj atinskoj ulici u svom punom sjaju i okružen ljudima koji su se divili mojoj dovitljivosti i smejali se mojim šalama, i najednom sam je ugledao. Stajala je u dnu sokaka, imala je crne oči i mrku kožu i u rukama je grčevito stezala komad hleba. Verovatno ga je bila ukrala, jer je počela da beži čim sam krenuo prema njoj. Potrčao sam za njom, ostavljajući iza sebe svoje zbunjene slušaoce. Tada sam i sam bio prilično gojazan i nespretan, pa mi je trebalo nekoliko minuta da je stignem. Kad sam je konačno stigao,video sam da plače. Dotakao sam je i osetio kosti ispod krpa koje je nosila.
„Sve je u redu", kazao sam joj utešno na nekoliko jezika, sve dok nisam pogodio onaj koji je razumela. „Ja sam ti prijatelj."
Verovatno je imala šest ili sedam godina, ali je izgledala još mlađe, jer je bila sitna i izgladnela. Nije želela da pode sa mnom, pa sam seo pokraj nje. Želeo sam da joj kupim hranu i piće, kao i odeću, ali sam se plašio da se odmaknem od nje, jer sam znao da će nestati čim se okrenem.
Tako smo dugo sedeli na tom mestu. Pričao sam joj priče o njoj samoj, a ona me je slušala sve dok sunce nije zašlo i mesec izašao. Držao sam je u naručju kad je zaspala. Srce joj je brzo tuklo i ubrzano je disala, pa sam joj spustio ruku na čelo i shvatio da gori od groznice. Odneo sam je u vilu u kojoj sam odseo i pozvao najpoznatijeg arapskog lekara u gradu. Kada ju je položio na postelju, primetili smo da je nedavno doživela neku nezgodu. Leva ruka joj je bila teško povredena iznad lakta. Rana je bila loše previjena i gadno inficirana. Negovao sam je i sedeo kraj nje sve dok dva dana posle toga nije umrla. Nije se moglo ništa učiniti.
Dugo posle toga nisam uspevao da je pronađem. Prošlo je skoro pet stotina godina. Bilo je teško spasti je životnih patnji. Znate, saznao sam da neke duše stalno osećaju ispunjenost i ravnotežu, dok druge pate od malodušnosti. Već sam rekao da je želja ta koja, vise nego ma šta drugo, tera ljude da se ponovo vraćaju. Kada je vaš posao na ovom svetu jednom okončan, u dobru ili zlu, to vam je onda verovatno poslednji život.
Moje besramno srce se i dalje nadalo da ćemo se Sofija i ja nekako naći i spojiti u celinu. Mrzim taj izraz (kao i onaj drugi, „srodne duše") ali mislim da je to najbolji način da iskažem ono što želim. Uvek sam verovao da ću tako okajati svoje grehe i postati bolja osoba. Umišljao sam da bih je svakako mogao voleti više no ma ko drugi. Stalno sam strepeo da će naći sreću i bez mene, pa ću zauvek lutati unaokolo,zaluđen i nesavršen.
Najzad sam se obreo i u Engleskoj. Poslednjeg dana devetnaestog veka. Rodio sam se u jednom engleskom selu kraj Notingema. Bio sam prilično srećan što sam se rodio baš tu. Sunce je izlazilo i zalazilo, a britansko carstvo je opstajalo, ali ja nikada pre toga nisam živeo u njemu. Majka je brinula o nama i o bašti. Imao sam tri sestre, a jedna od njih je nekada u Francuskoj bila moj omiljeni stric, a druga mi je u nekom ranijem životu bila supruga, što je bilo prilično čudno.
Otac mi je radio u fabrici tekstila, a hobi mu je bio gajenje golubova. Imao je golubarnik iza kuće i jato koje je njegova porodica gajila već duže od dva veka. Mene nisu zanimala takmičenja golubova niti lov, ali me je opčinjavalo ptičje letenje i svijanje gnezda. Takode sam bio očaran mišlju da i čovek može da leti.
Persi Pilčer, letač u jedrilici, bio je moj junak iz detinjstva, a kada sam imao devet godina, pomno sam pratio letove Vilbura i Orvila Rajta i molio oca da me povede u Le Man, na njihov prvi javni let avionom.
Kada je počeo Veliki rat, maštao sam o tome da obučavam golubove da prenose poruke i lekove preko neprijateljskih redova, premda su se tada Britanci i sve zaraćene strane zaista oslanjale na golubove pismonoše. Ali pošto sam bio mlad i snažan, a i poreklom iz radničke porodice,predstavljao sam savršeno topovsko meso. Bio sam verni podanik krune i toliko sam žudeo da izvršim svoju patriotsku dužnost da sam u šesnaestoj hteo da se prijavim u artiljerijske jedinice kao punjač topova, pa bih verovatno poginuo u Pašendalu ili Verdenu. No morao sam da sačekam sve do 1918. godine da bih se konačno prijavio u pešadiju i nisam imao prilike da pogledam smrti u oči sve do druge bitke na Somi, krajem te iste godine. Čini mi se kao da se sve to dogodilo nedavno.
Mogao bih mnogo toga da kažem o tom vremenu, ali ću samo napomenuti da sam u borbi bio otrovan gasom a zatim i pogođen iz puške, pa ostavljen bez svesti u blatu bojnog polja. Tada sam bio najbliže smrti a da ipak nisam odmah umro. Kada sam se osvestio, žmirkao sam zbog sunca, koje se probijalo kroz glomazan starinski prozor. Kad sam se malo pomerio, što je bio prvi znak života koji sam dao posle nekoliko dana, pritrčala mi je neka mlada žena s belom kapom bolničarke. Treptao sam i zagledao se u njeno lice, koje se brižno naginjalo iznad mene, i bilo tako ljupko i dobro poznato da sam pomislio da sanjam. Verovatno bih pomislio da sam dospeo u raj da nisam već više puta spoznao život posle smrti (kao i predživot i međuživot).
Spustila je ruku na moju, pa sam pomislio da to znači da se i ona mene seća. „Sofija" ,dahtao sam, a srce mi je plivalo u blaženstvu i zbunjenosti, „to sam ja."
No u njenom pogledu nije bilo prepoznavanja, već samo sažaljenja. Bio sam polumrtav i pometen, ali ne toliko da to ne bih video. „Zovem se Konstansa", šapnula mi je. Osećao sam njen topli dah na koži. „Drago mi je što si se probudio."
Bila je to ona. Zaista je bila ona. Da li joj je zbilja bilo drago? Pitao sam se da li je to istina. Da li sam joj poznat?Da li je uopšte znala koliko mi je važna?
„Doktoru Berku će biti veoma drago. Juče se još jedan momak osvestio na našem odeljenju, a sada i ti."
Shvatio sam kako sam za nju bio samo još jedan ranjenik.Što je valjda značilo da će biti jedan manje na spisku umrlih. Uživao sam u njenom izgovoru i čistoj, beloj uniformi. „Jesi li ti bolničarka?", upitao sam je.
„Nisam još prava bolničarka", kazala je skromno i ponosno.„Ali obučavam se da to postanem."
Ponašanje joj je bilo vrlo ljupko, i bilo mi je veoma poznato.Podigao sam pogled prema velikom prozoru i otmeno ukrašenoj tavanici.
„Gde smo?", upitao sam.
„U Hastonberiju, u Kentu."
,,U Engleskoj?"
„Da, u Engleskoj."
„Deluje mi kao prava palata", kazao sam hvatajući dah.
„To je samo kuća na jednom seoskom imanju", odvratila je. Oborila je oči, a zatim opet pogledala u mene. „Ali sada je pretvorena u bolnicu."
Shvatio sam da jedva dišem i da me jako boli u grudima.Polako sam postajao svestan i drugih bolova. Pokušavao sam da se setim šta mi se desilo. Tokom onih godina kad sam učestvovao u ratovima, nisam nailazio na fozgen i bojne otrove. Ma koliko da sam se radovao što vidim Sofiju, uplašio sam se i zapitao kako li ja njoj izgledam.
„Jesam li čitav?",upitao sam je.
Pogledala me je. „Ра, teško si povreden, ali se čini da ti je svaki deo na svom mestu". Bio sam siguran da se ovako našalila jer je bila suviše napeta.
„Imam li opekotine?"
Skoro neprimetno je trepnula. „Samo plikove, ništa ozbiljno.Imao si sreće."
Pokušao sam da pomerim noge. To mi je donelo novi talas bola, ali sam osetio da su još pod mojom vlašću. Osetio sam da je spustila ruku na moju. Nije bilo nikake utrnulosti, niti oduzetosti. Počeo sam pomalo da se nadam. Sofija je bila kraj mene, a ja nisam bio mrtav ni izobličen.
Spustila mi je ruku na čelo i shvatio sam da je mokro od znoja. Njena nežnost izazvala je drugu vrstu bola u mojim grudima i grlu. Da li me uopšte prepoznaje?
„Hajde, Konstansa, nastavi da obilaziš pacijente", obratila joj se starija žena, verovatno prava bolničarka, koja Sofiji nije bila ni blizu po lepoti, stasu, glasu i ophođenju.
Sofija je odjednom podigla pogled. „Pacijent...", pogledala je u karton, „D. Veston se probudio, gospođo", rekla je revnosno.
„Treba li da obavestim doktora Berka?"
Bolničarki ta vest nije bila tako uzbudljiva kao Sofiji.
„Kazaću mu ja", rekla je i procenjivački me odmerila.
„Dobro, sestro Foster", odvrati joj Sofija.
Bilo mi je mrsko kada je sklonila ruku s moje, a bilo mi je mrsko i kad je otišla do susednog kreveta i spustila ruku na čelo mladiću koji je ležao kraj mene. Vrat me je previše boleo da bih se osvrtao, ali sam to ipak opazio. Čuo sam je kako priča s njim, i kako mu se raspoloženje popravlja čim ju je pogledao.
Ja sam zaista bio samo još jedan ranjenik, a ona je bila bolničarka nežnog srca koja je u nama budila pomisao na ljubav i davala nam nadu. Nije znala da je bila Sofija, niti je znala ko sam ja. No bili smo na istom mestu u isto vreme, i samo zbog toga bio sam neizrecivo srećan i osećao zahvalnost dugu nekoliko stotina godina.

Šarlotsvil, Virdžinija, 2007.


Lusi je nekoliko puta pogrešno skrenula, ali je ipak pronašla to mesto. Protekla je tačno jedna godina otkako je dolazila ovamo,pa su sada ruže bile nešto bujnije. I trava je u međuvremenu porasla. Pokucala je na vrata prikolice, ali joj niko nije odgovorio.Na vidiku nije bilo drugih kola osim njenih.
Lusi nije mogla tek tako da se vrati kući. Dva dana pre toga spakovala je svoje stvari i iselila se iz studentskog grada. Provela je dve noći u Marninom letnjem stanu na Aveniji Boling i tog jutra spakovala prtljag u auto s namerom da se vrati u Houpvud i tamo ostane naredna tri meseca. Ovo je bila njena jedina šansa da nešto razjasni. Vratila se u svoj zagrejan i pretrpan auto i čekala. Šta li ja uopšte radim ovde? Osećala se kao nekakav progonitelj.
Kako su moćni posrnuli, govorila je sebi. Godinu dana ranije nije bila spremna da poveruje madam Esme nijednu reč, a sada je dežurala ispred njene bedne prikolice bez točkova, i sve svoje nade usmerila na ono što bi ova mogla da joj kaže.
Lusi je naslonila obraz na prozor i skoro zaspala kada je začula kako neki auto skreće na prilaznu stazu. Bio je to stari, zarđali crveni nisan. U jednom trenutku uopšte nije bila sigurna da je devojka koja je izašla iz kola bila ista ona koja je sebe nazivala madam Esme.
Lusi je izašla iz automobila i zaustavila devojku na putu do ulaznih vrata.
„Izvinite što vas ovako presrećem, ali... "
Devojka se okrenula prema njoj i Lusi je videla da nosi tamnozelenu majicu sa zelenom oznakom robne kuće Valmart. Na pločici s imenom pisalo je da se zove Marta.
„Jednom sam već dolazila kod vas" , nastavila je Lusi. „Pre godinu dana. Zovu vas madam Esme, zar ne?"
Devojka je lagano klimnula glavom. Nikakvim znakom nije odala da se seća Lusi i nije joj baš bilo drago što je vidi.
„Žao mi je što sam se ovako iznebuha pojavila pred vama.Jednom ste mi nešto prorekli. Ne znam da li se sećate toga.Verovatno se ne sećate, jer imate mnogo mušterija. Eto... "
Devojka je slegnula ramenima. Lusi je onda smatrala da je madam Esme izgledala pomalo luckasto, ali kad se sada svega prisetila, shvatila je da je devojka zapravo bila prilično strašna i čudna. Sada je izgledala sitno i mladoliko. Lusi je uočila da devojka na vilici ima modricu i zapitala se kako je nastala. Ova je to osetila i zaštitnički prinela ruku obrazu.
„Čujte, dosta sam razmišljala o onome što ste mi tada kazali.Nadala sam se da mogu da vam postavim nekoliko pitanja. Ili da mi, možda, opet proričete. Donela sam i novac."
Devojka je počela da odmahuje glavom i pre no što je Lusi završila rečenicu. „Žao mi je, ne mogu."
„Ali, zar ne biste mogli..." Lusi je glas zadrhtao. Nije znala šta da radi. Došla je ovamo iz očajanja. Ona, koja je toliko sumnjala,potcenjivala i rugala se madam Esme, najzad je kapitulirala.
Tri četvrtine priča madam Esme/Marte bile su koještarije, ali joj je u tom času ona bila potrebna. Lusi je pala na dno bunara zdravog razuma. Nije marila za poniženje zbog daljeg odbijanja.
Najzad, imala je pedeset dolara u džepu.
„Mogu li barem nešto da vas upitam?" , zamolila je Lusi. „Vi me se verovatno i ne sećate, ali ste mi kazali dosta neobičnih stvari, i, kao što sam vam već pomenula, dosta sam razmišljala o njima. Nisam ih uopšte razumela. Ali mislim..."
Devojka je opet odmahnula glavom. Lusi je shvatila da Martu to ne zanima i da joj je neugodno. Devojka je pažljivo motrila Lusi dok joj je ova pričala.
„Zar se više ne bavite tim poslom?" , upitala ju je Lusi.
Odmahnula je glavom. „Nije to u pitanju. Jednostavno ne želim to da radim."
„Pa, nije vam potrebno sve ono udešavanje i odeća, ni sve ono što obično radite. Mislim, nije mi bitno, ako vama nije do toga. A ako smatrate da je potrebno da se tako opremite, mogu i da vas pričekam. Mogu prosto da..."
„Bolje da odete" , tiho je kazala Esme/Marta. Okrenula se i pošla prema ulaznim vratima.
Lusi je preplavio talas mučnine. Ovo je bilo njeno poslednje pribežište. Šta radite kad ne možete čak ni da se predate?
„Molim vas", rekla je Lusi. „Žao mi je što vas ovako presrećem.Znam kako sve ovo čudno deluje. Nisam mislila da vas uznemirim - no ako bih mogla - ako bih mogla da dođem u nekom pogodnijem trenutku? Mogla bih i da zakažem. Trebalo je da to uradim, ali nisam imala vaš broj." Lusi je podigla tašnu.
„Imam i novac", rekla je opet, mada nešto manje ubedljivo.
Devojka je i dalje stajala na otvorenim vratima i preko ramena zurila u Lusi. Lusi je u njenom pogledu videla saosećanje,ali i zabrinutost.
„Zovem se Lusi, ali vi ste me zvali Sofija. Sećate li me se uopšte?"
„Moram da uđem" , odvratila je devojka.
Lusi nije preostalo ništa do da uđe u auto i da se pomiri sa onim što je čula. Nije mogla da uradi ništa drugo. Lusi se delom nadala da će čuti neke odgovore. Kao da se potajno nadala da će joj madam Esme napričati gomilu gluposti, raznih besmislica i nagadanja, i da će pri tom biti lakoma na novac. No ništa od toga se nije desilo.
Ušla je u auto i bacila poslednji beznadežni pogled na prikolicu.Marta/Esme je i dalje stajala na vratima. Izgledala je isto onako tužno i izmučeno kao što se Lusi u tom času osećala. Lusi je već zatvarala vrata kad je videla da se devojčine usne pomiču. Nagnula se napolje.
„On nije mrtav."
„Molim?", upita Lusi, koja je počela da shvata.
„Samo vam kažem da on nije mrtav."
Lusi je tako stisnula vrata da su joj prsti utrnuli. „Mislite li na Danijela?"
Devojka joj više ništa ne reče. Samo snažno zalupi vrata prikolice za sobom.

Hastonberi hoi, Engleska, 1918.


Živeo sam od jedne do druge Sofijine smene. Kaša za doručak bila je prava poslastica ako bi mi je ona donela, a bila je sasvim bljutava ako je donesu sestre Foster ili Džons,pa čak i mlada i bujna Korin. Kad god bi mi Sofija dotakla glavu i ruke ili dala neki lek, osećao sam kao da mi se celo telo preobražava. Ništa nisam krio od nje, niti sam to želeo;nisam imao snage za to.
U Sofjinu nadležnost spadao je pojas ramena i ruku.Starije bolničarke imale su neugodnije dužnosti: praznile su noćne posude, kupale nas i presvlačile. Bile su užurbane i zapovedale su svima, a to mi je baš išlo na živce. Iskreno rečeno, bilo mi je mrsko što zavisim od njihove milosti. U glavi su mi se kovitlale misli i razna iskustva. Živeo sam u starim gradovima i plovio oko sveta i čitao knjige ispisane na prvim primercima pergamenta u biblioteci u Pergamu, a sada mi je bila potrebna noćna posuda. One su me videle onako kako sam i izgledao: kao još jednog teško ranjenog osamnaestogodišnjeg vojnika.
Nisam bio naviknut na teške povrede. Baš kao i svi drugi,u svakom životu sam zadobijao rane i trpeo bolove. No, nikad ranije nisam podlegao teškim ranama. Medicina nije bila isto što i danas. Nije bilo velikog prelaza i mnogo priče između života i smrti, kao što je to danas slučaj.
No bez obzira na moje nestrpljenje i slabost, moram priznati da mi je sve to bilo zanimljivo. Medicina je mnogo napredovala, pa sam počeo da obraćam pažnju. To je bilo i moje usmerenje u narednih nekoliko života. Imao sam urođenu sklonost prema prirodnim naukama, ali pravi razlog što sam se bacio na medicinu bila je ta briga i nega koju su mi u bolnici pružale njene voljene ruke.
Pošto sam se osvestio i pošto su mi neke rane zaceljivale,premestili su me u sobu na prvom spratu. Bila je to velika prostorija sa žutim zidovima i četiri kreveta. Gledala je na vrt. Ako bih se sasvim uspravio u krevetu, mogao sam da vidim kako se zelenilo lišća meša s jesenjim rujnim bojama.Prozori su bili ogromni i kroz lišće je dopiralo divno svetlo,čak i kada je padala kiša. Negde ispod sveg tog zadaha antiseptika i amonijaka osećao sam blagi trag Sofijinog mirisa i hvatao se za njega, za svaki njegov delić, a osećao sam ga čak i u grozničavim snovima.
Noću mi se groznica pogoršavala, no ja za to nisam hajao,jer je Sofija ponekad dolazila da sedi kraj mene.
„Sofija", promrmljao sam kada me je uhvatila za ruku.
Bilo je to treće noći u novoj sobi.
„Konstansa", prošaputala je ona.
Pogledao sam je. „Sada imaš plave oči."
„Pa uvek su bile plave."
„Ne, nekada su bile crne."
„Oh."
„Bile su crne, ali su i onda bile divne."
„Ра, pravo je olakšanje znati to."
„Pre si imala dužu kosu i nisi nosila te... stvarčice koje sad nosis."
„Češljiće."
„Da. No oči su ti iste, mada su nekada bile tamnije."
„Pa zar nisu bile crne?"
„Da, sada su druge boje, ali su inače iste. Barem na onaj bitan način. Kroz njih me posmatra ista osoba."
Klimnula je glavom. Groznica mi je bila tako jaka da mi je povlađivala u svemu što bih kazao.
„Kad sam te poslednji put video, bila si mala devojčica.Imala si možda tek šest godina."
„Kako to? Nisi odrastao u Kentu, zar ne?", upitala me je.
„Ne, tada sam te video u Grckoj."
„Nikad nisam bila u Grckoj."
„Jesi, bila si. Bilo ti je užasno." Groznica je na mene delovala kao serum istine. Osećao sam da su mi oči pune suza, ali sam se trudio da ne zaplačem. „Pokaži mi mišicu." Zatvorio sam oči i pokušao da se setim. „Levu mišicu."
Nerado je ispružila ruku.
„Podigni rukav. Siguran sam da na njoj imaš neki beleg.Baš tu." Pokazao sam joj to mesto preko rukava.
Pažljivo me je zagledala. Ne bi trebalo da joj pacijenti traže da pokazuje kožu i nije trebalo to da radi. No, bila je znatiželjna.Zavrnula je rukav džempera od lepe engleske zelene vune, potom i pamučni rukav, da bi mi pokazala mišicu.Tako sam zurio u nju da je pocrvenela.
Na nežnoj unutrašnjoj strani mišice, malo ispod pazuha,nalazio se smeđi beleg, koji se širio duž obline mišice.Želeo sam da ga dotaknem, ali se ona povukla. Za englesku devojku je dodirivanje kože, koja se retko izlaže vazduhu i pogledima, veoma prisan gest.
„Kako si znao?", upitala me je. „Da li si ga video i ranije?"
„А kako sam mogao ranije da ga vidim?"
Slegnula je ramenima. „Pa tamo, u Grckoj."
Nasmejao sam se koliko su mi pluća dopuštala. „Da, ali tada je gore izgledao." Zapekle su me suze u očima. Nisam mogao da ostanem ravnodušan uz takvu groznicu i pogled na devojku koju sam voleo, a nisam je video petsto godina.
„Ра šta se tada desilo?"
Nisam zbilja želeo da joj to isprićam. „Mrzim i da se sećam toga. Ne znam ni sam. Verovatno si imala nemarnu majku,ako si je uopšte imala."
To je ostavilo utisak na nju. „А sada?"
„Misliš li na majku?"
Svečano me je pogledala. „Ne, mislim na beleg. Zašto ga sada imam?"
„Pa, to je baš čudno. Kad god se iznova rodi, telo je u početku čisto i bez oznaka, ali se, s vremenom, u njega urežu neki belezi. Oni se odnose na nekadašnja iskustva: povrede,nepravde, a takođe i na velike ljubavi." Pogledao sam je.
„Nosimo ih na zglobovima i organima, kao i na koži. Nosimo sa sobom našu prošlost, čak i ako je se ne sećamo."
„Ра, ti je se sećaš." Gledala me je trpeljivo, ali i s manje poverenja.
„Svi se sećamo nečega."
„Zato što se ponovo vraćamo u život?"
„Da, većina nas se vraća."
„Zar se ne vraćamo svi?" U njenom tonu osetio sam iskrenu želju da sazna.
„Neki od nas prožive samo jedan život. Neki prožive više njih. A neki se pak stalno vraćaju."
„Zašto?"
Zavalio sam se na jastuk. „To je teško objasniti. Nisam siguran da zaista znam odgovor."
„А šta je s tobom?"
„Ja sam proživeo više života."
„I sećaš ih se?"
„Da, u tome se razlikujem od većine ljudi."
„I ja bih rekla. A šta je sa mnom?" Delovala je kao neko ko ne želi da poveruje u odgovor, ali ipak pomalo strahuje od njega.
„I ti si živela više puta. No sećanje ti je prosečno."
„Pa naravno." Nasmejala se. „А ti si me poznavao u svakom mom životu."
„Pokušavao sam da te pronađem u svakom od njih, ali nisam uvek uspevao."
„А zašto se ja toga ne sećam?"
„Pamtiš ti više toga nešto što misliš. Sva ta sećanja negde postoje. Postupaš u skladu s njima, i na način koji ni sama ne shvataš. Ona određuju odgovore koje daješ ljudima, ono što voliš i ono čega se plašiš. Mnogi nerazumni postupci delovali bi razumnije ako bismo mogli da ih posmatramo u sklopu svih naših života."
Pravo je čudo šta sam sve bio u stanju da joj ispričam,samo ako je bila voljna da me sluša, a bila je. Dotakao sam rub njenog rukava. „Poznajem te dovoljno dobro da znam da voliš konje i verovatno ih i sanjaš. Ponekad svakako sanjaš i pustinju i kupanje u kadi na otvorenom prostoru. Imaš noćne more vezane za požar. Imaš problema s grlom i ponekad promukneš - to ti je uvek bila slaba tačka..."
Delovala je dirnuto. „Zasto?"
„Nekada davno su te davili."
Delom je bila iskreno zapanjena, a delom je glumila. „А ko to?"
„Tvoj muž."
„Grozno. A zašto sam se udala za njega?"
„Nisi imala izbora."
„А ti si znao tog čoveka?"
„Bio mi je brat."
„Nadam se da je odavno mrtav."
„Jeste, ali vuče taj gnev iz jednog života u drugi."
Po izrazu njenog lica video sam da se napreže da to shvati.
„Jesi li vidovit?", upitala me je.
Odmahnuo sam glavom i nasmejao se. „Mada većina vidovitih,ako nešto vrede, ima neko sećanje na prethodne živote.A to je slučaj i sa većinom onih koje smatramo ludacima. U ludnicama je najviše ljudi koji se delimično sećaju prethodnih života. Oni imaju vizije i odbleske sećanja, premda se obično ne javljaju pravim redosledom."
Gledala me je s naklonošću i pitala se da li i ja spadam među njih. „А da li je i kod tebe tako?"
„Ne, ja se sećam svega."

Vašington, 2007.


To mesto bilo je sasvim različito od one prikolice s ružama madam Esme. Ovo je bila prava ordinacija u poslovnoj zgradi u Aveniji Viskonsin, u severnom delu Džordžtauna. U zgradi je postojao lep lift i prava čekaonica, gde su na zidu visile uramljene diplome. Lusi je sumnjala da je madam Esme imala položen čak i test opšteg obrazovanja, ali ovaj momak je diplomirao na koledžu Haverford, na Kornelovoj medicinskoj školi, i radio u džordžtaunskoj univerzitetskoj bolnici i na još nekoliko sličnih mesta.
Kad je Lusi prestala da o tome mozga, zaključila je da je prilično neobično što je uopšte došla ovamo. Posle svih Daninih groznih iskustava s psihijatrima, Lusi je mislila da nikada ne bi svojevoljno otišla kod jednog od njih. Ali za Lusi je sve to ipak bilo drugačije. Dejna je bila zavisna, očajna, drogirana, odvikavana od droge. Nije sama birala ništa od toga.
Lusi je nekako bila svesnija svoje ludosti više nego ikada ranije, ali joj je bilo lakše da se osvrne i suoči se s njom nego da i dalje beži od svega toga. Bilo to razumno ili ne, zbog Danijela i madam Esme počela je ozbiljno da sumnja da su nevezane slike u njenoj glavi ipak povezane s nekim stvarnim dogadajima,samo je trebalo utvrditi na koji način. Bile su joj potrebne dodatne informacije. Žudela je za njima. Nadala se da će tako dovesti u red tu zbrku u glavi koja ju je dovodila do ivice ludila.A i inače nije znala šta bi drugo mogla da učini.
Kada je doktor Rozen ušao u sobu, delovao je vrlo ozbiljno,baš kao što su njegove diplome i nagoveštavale. Ustala je i rukovala se s njim, nadajući se da ne izgleda onako mlado i očajno kao što se u tom času osećala.
„Iz našeg telefonskog razgovora zaključio sam da vas zanima hipnoza", rekao je pokazujući joj rukom da sedne na sofu.
„Da, mislim da je tako."
„Pa, ona zaista može biti uspešna u nekim slučajevima anksioznosti,što ste mi i vi opisali, ali najbolje deluje u spoju s psihoterapijom i nekim lekovima." Rekao je to kao da se od njega očekivala takva izjava.
„Shvatam ja to", kazala je Lusi uzbudeno. „No ja stanujem na dva i po sata vožnje odavde, a sada mogu da priuštim sebi samo jednu ovakvu seansu. Možemo li da probamo s hipnozom i vidimo kako će to delovati?" Lusi je dovoljno pretraživala internet da bi znala da je doktor Rozen poznat po tome što koristi neuobičajene metode hipnoze, kao i da je voljan da je primeni na onima koje oceni kao podobne.
Pažljivo ju je proučavao, a zatim je klimnuo glavom. „Pa,možemo da počnemo. Neki ljudi su podložniji hipnozi od drugih.Videćemo kako ćete vi reagovati."
Iz fioke pisaćeg stola izvukao je mali magnetofon. „Želite li da sve to snimim? Većina pacijenata voli da kasnije presluša seansu."
To joj uopšte nije palo na pamet, ali joj se učinilo kao dobra zamisao. Šta li bi bilo da je snimila seansu kod madam Esme?„Da, molim vas."
Počeo je tako što joj je kazao da legne i opusti se. Rekao joj je da se usredsredi na njegovo zlatno nalivpero, sve dok joj se oči ne sklope. Neko vreme joj je umirujućim glasom pričao o tome kako će uskoro biti sasvim opuštena, da sluša ritam svog disanja, i sve takve stvari. Uvešće je u jednu kuću, kazao joj je, a ona treba da mu opiše šta vidi unutra. Glas mu je bio umirujući pa je postepeno osetila kako joj se s leđa svaljuje teret briga. A potom je postala svesna da hoda kroz neko predvorje.
„Kako izgleda to predvorje?", upitao ju je doktor Rozen spokojnim glasom.
„Pod mi škripi pod nogama. Ne želim da budem bučna" ,kazala je Lusi. Uopšte nije razmišljala, to je vise zvučalo kao neki izveštaj.
„А zašto to ne želiš?"
„Ne želim da iko zna da opet idem u njegovu sobu. Uvek se noću tako šunjam."
,,U čiju to sobu ideš?"
Nije bila sigurna da li ne zna odgovor, ili ne želi da se seti,pa je nastavila da opisuje ono što vidi. „Njegova soba se nalazi tačno ispred mene. Nekada je to bila moja soba."
„Ali sada više nije?"
„Ne, sada je rat. Sada je to bolnica." Lusi je pričala ne shvatajući zapravo značenje svojih reči, kao ni zašto uopšte sve to govori, ali iz nekog razloga nije bila zabrinuta da li će priča zvučati čudno.
„Želiš li da odeš u tu sobu?"
,,Da, želim da ga vidim."
„Ра onda prosto uđi tamo."
„Dobro."
„Sada mi kaži šta tačno vidiš."
Odjednom se veoma rastužila. Kao da se desilo nešto strašno što je bila zaboravila, pa se sada toga naglo setila. Osećala je bolnu knedlu u grlu. „Nema Danijela."
„To te brine."
„Tu su tri druga vojnika, a njega nema."
„Žao mi je."
Osetila je da joj suze naviru na oči i teku niz obraze. „Zašto li sam mislila da će on biti tu?" Tako je zaridala da nije mogla dalje da priča.
„Bilo ti je stalo do njega."
„Volela sam ga. Nije hteo da me napusti. Kazao je da ćemo opet biti zajedno, ma šta da se desi, i da moram da se potrudim da ga ne zaboravim. Zato sam i napisala tu belešku."
„Šta si to zabeležila?"
„Napisala sam jednu belešku za sebe. Za kasnije. Da mogu da se setim. Sakrila sam je u pregradak iza police za knjige u mojoj staroj sobi. Tamo je i jedno njegovo pismo."
„Pismo koje je napisao tebi?"
„Da."
„U tvojoj staroj sobi?"
„Da."
„А gde je ta soba?"
,,U našoj staroj kući. To je velika kuća. Nije kao kućica kraj reke u kojoj sada stanujem."
Opisala je predeo oko te velike kuće i seoce Hit koje se nalazi nedaleko odatle, kao i reku, kokošarnike i baštu ispred kuhinje,koja je za vreme rata pretvorena u parkiralište. Opisala je i nekadašnji vrt, koji je pre svega toga bio divan.
„Pre čega?"
„Pre nego što je majka umrla. Ona se starala o vrtu."
„А kada ti je majka umrla?"
„Kada sam bila mala, ali ipak je pamtim."
U nekom trenutku on ju je tiho govoreći izveo iz te kuće i vratio u ordinaciju u kojoj su sedeli. Pričao joj je nešto o opuštanju i disanju. Kada joj je rekao da otvori oči, ona je to i učinila.
„Lusi?"
„Da?"
„Jesi li dobro?"
„Mislim da jesam."
„Sećaš li se svega što si videla?"
Malo se zamislila. „Mislim da se sećam. Barem većine toga."
Doktor Rozen je izgledao pomalo začuđeno, to je ubrzo shvatila, i pomno se zagledao u njeno lice. „Brzo si pala u trans,koji je bio veoma dubok", kazao joj je.
„Zar jesam? Zar obično nije tako?"
Opet ju je ispitivački pogledao. „Pa, tu zapravo i ne postoji neko uobičajeno ponašanje, rekao bih. No svakako si prijemčiva...možda čak i izuzetno dobro, jer si jasno videla mesto na kome si bila i opisala si sve ono što si tamo zapazila."
Klimnula je glavom.
„Znaš li šta je sve to značilo? Da li je ta priča zasnovana na nekom tvom iskustvu?", upitao ju je.
„Ne, nema veze s mojim iskustvom, ali mi je sve to bilo vrlo poznato." Zagledala se u svoje prste u krilu. „Da li je to možda neka vrsta regresije?"
Činilo se da je doktoru postalo pomalo neprijatno. „Može biti. Tako nešto može da se desi."
„Mislim da na tom mestu svakako nisam bila u ovom životu.No, mislite li da bi to moglo biti..." Nije dovršila rečenicu, a činilo se da ni on ne žuri da je dovrši umesto nje.
Duboko je uzdahnuo. „Lusi, mislim da nam vreme ističe. To je za tebe svakako bilo... dramatično iskustvo, bar ja mislim da jeste. Ako se ne osećaš dobro, ostani u čekaonici koliko god želiš."
„Sada mi je sasvim dobro", kazala je. Opet je razmislila o svemu. Nije se osećala kao da se to desilo njoj, ali nije se osećala ni kao da se desilo nekom drugom. Gde li je bila ta kuća? Da li je ona nekada bila na tom mestu?
„Mislite li da se nešto od toga stvarno desilo? Mislite li da sam zaista ostavila neku zabelešku samoj sebi? Ne sećam se da sam uradila tako nešto." Osećala se vrlo glupavo dok je postavljala sva ta pitanja.
Doktor Rozen nije bio voljan da razmatra te pretpostavke.„Uvek se prilikom hipnoze mogu očekivati čudne i nepovezane vizije. Iste onakve kakve se viđaju i u snu. No ti delići informacija mogu biti veoma dragoceni za upoznavanje samoga sebe.Ipak nije mudro shvatiti ih doslovno. Mislim da je najmudrije sve to posmatrati kao metaforu."
Lusi ga je pogledala pravo u oči. „Ja to nisam doživela kao metaforu."
Te večeri je u spavaćoj sobi odslušala snimak svojih izjava pod hipnozom: pustila ga je sasvim tiho i prethodno zatvorila vrata.Ono što je na nju ostavilo najveći utisak bio je njen sopstveni glas. Zamislila je sebe kako prolazi kroz predvorje, vođena podsticanjem doktora Rozena, i odjednom joj taj glas koji je čula s trake nije ličio na njen sopstveni, već na govor mlade Engleskinje.To je delovalo skoro kao magija. Dok joj je srce lupalo,tri puta je pustila ceo snimak da bi bila sigurna kako je dobročula i da je sve to zbilja izgovorila. A jeste.
Lusi je inače imala grozan britanski izgovor. U osmom razredu,u školskoj predstavi Oliver morala je da govori kokni, ali joj se akcenat stalno menjao a pravi naglasak izmicao. Zvučala je gore nego Dik van Dajk u filmu Meri Popins. No njen izgovor na snimku bio je pravilan i ujednačen. Sada ne bi mogla da sve to ponovi na isti način, makar joj neko uperio pištolj u glavu.
Slušala je sopstvene reči kao da to priča neko drugi, ali se sećala svega što je pomenula. I glas i prizori bili su deo nje, a istovremeno i nisu bili. Sećala se da je ugledala tu kuću čim je sklopila oči, i dok je sada ležala napostelji i slušala snimak, opet ju je videla. Predvorje i vrata spavaće sobe.
Njena spavaća soba, kazala je devojka na snimku, to jest ona sama.
Sada više nije bila pod hipnozom. To sigurno nije moglo da potraje tako dugo, zar ne? Doktor Rozen je kazao da ju je probudio iz transa. Otkako je izašla iz ordinacije, ušla u auto i vratila se kući, uradila je mnogo sasvim uobičajenih stvari i kroz glavu su joj prošle mnoge obične misli. Natočila je gorivo i kupila kesicu bombona. Nabrala je buket plavih hortenzija u dvorištu i stavila ih u vazu. Napunila je zmiji posudu s vodom i iz njenog terarijuma izbacila još jednu sasušenu košuljicu.Pomogla je mami da pripreme ranu večeru i večerala je. Čula je kada se tata vratio, pa mu je pomogla da skine uniformu Konfederacije, koju je svake nedelje nosio na prezentacijama u muzeju u Čanselorsvilu. U svakom slučaju, nije nastavila da govori kao nekadašnja mlada Engleskinja. Glas joj je opet zvučao obično i osećala je da je, uprkos toj čudnoj i mučnoj zbrci u glavi, sada manje-više prisebna.
No, kad je sklopila oči i poslušala glas s trake, ono što je tada videla opet joj se ukazalo pred očima. Videla je sebe kako otvara vrata spavaće sobe i kako soba izgleda, baš kao i pod hipnozom. No, kada je pokušala da vidi devojku, pomela su je njena uzburkana osećanja, pa je nije videla jasno. Lusi sada nije osetila onaj isti bol koji ju je ranije prostrelio, pa je nastojala da bolje osmotri sobu.
Iza sklopljenih kapaka ugledala je slabi odsjaj žutih zidova i zelenkasti odblesak lišća koje se videlo kroz dva visoka prozora.Nije joj se činilo da to izmišlja. Nije znala odakle joj se ta slika stvorila pred očima, ali joj se činilo kao da istražuje i ispituje nešto što se već nalazilo vrlo detaljno urezano u njenom umu.
U toj sobi sada nisu bila ona tri vojnika. Kad je bolje pogledala,zapravo je shvatila da u njoj i nije bilo nikoga. U mislima je mogla da uhvati kratak prizor tri vojnika, ali joj se ta slika nije dugo zadržala pred očima. Ono što je sada videla u mislima bila je prazna soba s visokim, prekrivenim krevetom, glomaznim ormanom, pisaćim stolom, zamagljenim ogledalom i nizom lepih polica za knjige na suprotnom zidu. Imala je čudan osećaj da bi, ako bi prišla toj polici, mogla da vidi naslov svake knjige. No, ta devojka - ona - nije otišla do police. Stajala je u dovratku i jecala.
U Lusinoj kući se neka vrata u prizemlju iznenada zalupiše,i to ju je prenulo iz misli. Uspravila se širom otvorenih očiju i vratila se u svoju sadašnju sobu, koja je takode imala žute zidove. Osećala se kao da je izronila iz teške vode sa dubine od desetak metara. Sada, kad se vratila na površinu i pogledala naniže, slika je bila zamagljena i udaljena. Nije više mogla jasno da je sagleda.
Te noći je sanjala žutu sobu - onu drugu žutu sobu. U njoj je videla Danijela, što je ni najmanje nije iznenadilo. Nije izgledao kao Danijel koga je znala u školi, ali je ipak znala da je to on. Želeo je nešto da joj kaže. Imao je isti izmučeni izraz kao i one večeri kada se slavilo matursko veče. Pokušavao je nešto da joj kaže, ali nije mogao da ispusti nikakav zvuk. Nije imao dovoljno vazduha u plućima. Pokušavao je da govori i borio se za dah, a ona je zbog toga bila očajna. Odjednom je shvatila da zna šta želi da joj kaže.
„Da, ona beleška!" , kazala je hvatajući ga za ruke. „Znam sve o tome."

Hastonberi hoi, Engleska, 1918.


Nisam mogao da poverujem da umirem. Dobri doktor Berk je to znao, a ja mu isprva nisam verovao. Bio sam potpuno uveren da je pogrešio, jer sudbina ne može biti tako okrutna,zaključio sam, premda sam i sam znao da sudbina ne obraća pažnju na takve pojedinosti. No, kako su dani prolazili, bilo je nemoguće da ne shvatim kako moja pluća polako propadaju i ne oporavljaju se. Pošto sam i pre toga umirao od tuberkuloze, znao sam kako to ide. Ali sada su mi pluća bila oštećena bojnim otrovom. Možda sam ja i bio čovek koji je najmanje od svih na ovom svetu strahovao od smrti, ali tog puta nisam mogao da je podnesem.
U mnogim prethodnim životima bio sam srećan što odlazim s ovog sveta, pa makar i s puno bola. Mnogo puta sam bio nestrpljiv da sve počnem iz početka i da vidim kuda će me novi život odvesti, nadajući se da će me opet dovesti do Sofije.No sada je ona bila tu, a ja nisam mogao da ostanem s njom.
Kako ću je ponovo pronaći? Sudbina će mi je možda opet dovesti na put, ali kada? Kroz petsto godina? Nisam mogao sve to da ponavljam.Mogao sam i da okončam svoj život. Možda je to bilo pogrešno,ali mogao sam. Ali želeo sam da živim. Nikada pre toga nisam svom telu postavio takav zahtev. Sve što sam znao,sve ono što mi se motalo po glavi, trebalo je da me izdvaja od drugih. Znao sam, recimo, da govorim stari baskijski jezik euskaru. Mogao sam da sviram na onom prokletom harmonijumu.To je trebalo da mi obezbedi neku prednost. Ali nije.Moje telo uopšte nije marilo za sve to.
Znao sam da Sofija ubrzo može otići i ostaviti me samog.Mogla je da nestane na nekoliko vekova, i ne sluteći da sam ikada postojao. Ja sam stalno tragao i sećao je se, ali ona je nestajala i zaboravljala me. Mrzeo sam i pomisao na to da ja sada ostavljam nju. Ako sam se ikada nečega držao, tih sedamnaest dana sam se držao te misli.
Jedino što sam mogao da uradim bilo je to da je volim. To je sve što čovek može da učini.
Sofija je to svakako znala. Kada je te večeri došla u moju sobu, gledala me je tužno i upitno. Kao da je htela da kaže:Nećeš valjda da odeš?
Dvojica mojih cimera su otišla, jedan je napustio ovaj život, a drugi se uputio na imanje svoje porodice u Saseksu.Ne mogu da vam objasnim koliko su mi nedostajali. Ne mogu tvrditi ni da su mi nedostajali. To je našim susretima, mojim i Sofijinim, dalo drugi ton.
„Mogu li ti reći jednu tajnu?", upitala je osvrćući se po sobi.
„Naravno."
„Ovo je nekada bila moja spavaća soba."
Uspravio sam se na jastucima. „Zar je ovo bila tvoja spavaća soba?" Gledao sam žute zidove, visoke prozore s draperijama i police za knjige smeštene duž zida. Bila je, doduše,istina da nikako nisam imao osećaj da se nalazim u bolnici.
„Kako je to moguće?"
„To je bilo pre nego što je naša kuća zauzeta."
„Zaista! Zar si ranije živela ovde?" Iz njenog govora i naglaska shvatio sam da potiče iz ugledne porodice, ali nisam shvatio koliko ugledne. Razmislio sam o tome. „Znači, ja sam stalno spavao u tvojoj spavaćoj sobi?"
Pomalo nerado je klimnula glavom.
„Pa, to mi se baš dopada."
„Zaista?"
„Da, veoma mi se dopada. A gde sada stanujes?"
,,U jednoj od onih kućica kraj reke."
„Da li ti to smeta?"
„Ne, uopšte mi ne smeta. Volela bih da tu ostanem i kada se rat završi."
„Ali, zar se nećete vratiti ovamo?"
„Pa, mislim da ipak hoćemo. Ako se rat ikada zavrsi."
„Zar to ne želiš?"
Slegnula je ramenima. „Ovde za mene nema vise nikakve radosti. Kuća je prevelika za tatu i mene, a i vrt je zarastao."
Kad god bih pomislio na to da je ona rođena u toj velikoj kući, učinilo bi mi se da mi je nedostižna. Ona je verovatno bila ledi Konstansa. Ona je, takode, verovatno bila ona žena vrhovnog sudije u Konstantinopolju onda kada sam ja bio bosonogo siroče.
Skroz me je očaralo ovo saznanje da je ona povezana s tom kućom. Bila je to stara kuća, puna starina. Pošto sam umirao, Konstansa mi je donela odeću svog dede i deda strica i neupadljivo izašla dok sam se ja mučio da je navučem.Pošto sam umirao, složila se da me povede u šetnju po gornjim spratovima kuće i da mi pokaže sva ona mesta na kojima su neki čuveni muškarci i žene spavali, ponekad i zajedno.
Sledećeg popodneva donela mi je knjige iz velike biblioteke.
„Ako si živeo tako dugo kao što tvrdiš, svakako si pročitao nešto od ovoga."
Proučio sam naslove. „Većinu njih sam pročitao", rekao sam pokazujući na Ovidija. „To sam pročitao na latinskom.A Aristotela sam čitao na grckom."
„Znači, znaš da čitaš na grčkom i latinskom, zar ne?" Po mom izgovoru i staležu mogla je da prosudi da nisam išao u državnu školu. Imala je onaj izazovni pogled, ali je u njenom glasu bilo i dosta osećajnosti.
„Ра kako i ne bih, kada sam tako dugo poživeo? A koje još jezike znaš?"
Slegnuo sam ramenima. „Znam mnogo njih."
„Koje, na primer?"
„Pa, pitaj me za neki, pa ću ti kazati."
„Arapski?"
,,Da."
,,Ruski?"
„Ne ovaj savremeni, ali i njega znam."
Klimnula je glavom pomalo podozrevajući, ali ju je sve to zabavljalo. „Dobro. A nemački?"
„Naravno."
„Japanski?"
„Ne. Pa dobro, pomalo."
„A francuski?"
„Da."
Odmahnula je glavom. „Jesi li sasvim iskren prema meni?"
„Naravno. Uvek sam iskren." Lice mi je bilo ozbiljnije od njenog.
„Teško je poverovati u sve to što pričaš."
Dotakao sam joj kovrdže, a ona me je pustila da to učinim.Bio sam srećan. „Što ne pretražiš malo tu svoju biblioteku?Nađi neku knjigu na jeziku koji ne znam."
Činilo mi se da joj se dopao taj izazov. Te noći mi je donela osam knjiga na osam jezika, a ja sam joj čitao i prevodio.Bila je u stanju da donekle proveri moj grčki i latinski, a i znala je dovoljno italijanskog, francuskog i španskog da bi se uverila da govorim istinu.
„No, to je sve lako", bunio sam se. „To su sve romanski jezici. „Donesi mi nešto napisano na mađarskom ili aramejskom."
Onaj izazivački izraz joj nestade s lica. „Kako to radiš?",tiho me je upitala. „Počinješ da me plašiš."
Narednih nekoliko noći donosila mi je razne predmete iz kuće. Drugi izazov, posle knjiga i jezika, bili su muzički instrumenti. Njen pradeda je bio veliki sakupljač muzičkih instrumenata. Znao sam da sviram na većini njih, a mogao sam da joj objasnim i odakle potiću. Svirao sam na aulosu načinjenom od kosti, na Panovoj fruli premazanoj starim voskom i duvao u drevnu bukinu, u kakvu sam duvao u toku vojne karijere u Anadoliji. Svi ti instrumenti bili su previše stari da bi dobro zvučali, ali sam mogao barem da joj pokažem kako zvuče.
Donosila mi je samo one instrumente koje je mogla da ponese u rukama, ali me je jedne noći odvela u svoju staru spavaću sobu, gde sam obukao jahaće čakšire njenog dede da bih u muzičkoj sobi seo za harmonijum i nešto joj odsvirao, što sam sa zadovoljstvom učinio. Prsti su mi bili prilično „zarđali" i moram da napomenem da nisam pokazao mnogo darovitosti, ali ta devojka, taj trenutak i moje sećanje sasvim su me poneli.
Posle toga sam žarko želeo da je poljubim.
„Stvarno si izuzetan", rekla mi je. „Kako li, zapravo, to radiš?"
„Ne bi mislila da sam izuzetan kada bi znala koliko godina sam svirao. Uostalom, moji sadašnji prsti ne slušaju me baš najbolje."
„To si kazao kao da si imao i druge prste."
„Pa i jesam. Na stotine. Da bi se zaista dobro sviralo, treba razviti mišiće i imati neke fizičke sposobnosti."
Odvratila je pogled, pa sam se uplašio da sam preterao u priči o stotinama prstiju. Malo sam se spustio s visine i osetio da sam vrlo umoran i bez daha, i izbezumljen što me moje glupo telo izdaje. Šta li treba da izvedem, pa da mogu da je poljubim?
„Iskreno rečeno, ne shvatam kako možeš biti tako mlad i znati sve to", kazala mi je nežno.
„А i većina tog znanja je sasvim beznačajna, zar ne?"
„Како možeš to da kažeš?"
„Pa od kakve mi je koristi sviranje na aulosu ili Panovoj fruli? Tih instrumenata više nema. Ne možeš ni da zamisliš koliko sam vremena utrošio da naučim da sviram na svakom od njih. Sada to više ništa ne znaci."
„To nije izgubljeno vreme", rekla je vatreno.
Nisam mogao a da se ne osmehnem njenom zarumenjenom licu. „Da, u pravu si. Barem su mi omogućili da ostavim utisak na tebe."
Pogledala je u svojih deset prstiju, pa se zamišljeno zagledala u mene. „Zar ti nije bilo zadovoljstvo da učiš da sviraš na njima?", upitala me je. „Zar ti nije milo što to umeš?"
„Pa nekada mi je bilo milo, mada je to bilo vrlo davno",odgovorio sam joj.
„Onda je u tome njihova vrednost."
Njen treći izazov odnosio se na nautičke instrumente. Još jedan predak joj je bio kolekcionar, pa je mogla da proveri moje znanje. Ne samo da sam dobro bio upućen čemu služi svaki od njih već su mi budili neverovatno mnoštvo uspomena.Svaki mi je kazivao neku priču. Plovidba do Rta dobre nade po oluji, probijanje kroz opasne tesnace pod nebeskom kapom punom zvezda. Pričao sam joj o silini tajfuna,strašnim odronima, napadima gusara i davljenjima, što se i meni dvaput dogodilo. Volela je da sluša priču o Veneciji i psu Nestoru. Izula je cipele i s podvijenim nogama sela na moj krevet, i slušala me sve dok sam mogao da pričam.Naslonila mi je glavu na kolena, a ja sam molio boga da je ne pomeri odatle.
Uzdahnula je kada su poslednja svetla zatreperila u predvorju i utrnula, jer je to bio znak da je došlo vreme da ode.
„Kako je momak iz Notingema postao takav majstor u pripovedanju?"
„Pa, ja sam momak iz mnogih gradova. Samo ti pričam ono čega se sećam."
Podozrivo me je posmatrala. „Ja se stalno borim protiv želje da ti poverujem. U početku mi to nije bilo teško, ali je sada postalo prilično naporno." Pažljivo me je gledala u lice.
„Ро nečemu si sasvim drugačiji od svih ostalih koje sam do sada srela. Neobično si samouveren. Kao da zaista poznaješ ceo svet. Ili barem veruješ u to."
Ja sam se nasmejao, sav srećan što me je pustila daje tako dugo držim za ruku. „Mislim daje u pitanju i jedno i drugo."
„Zašto onda nisi poznat? Što pisci ne pišu o tebi i što ne objavljuju tvoje fotografije?"
Bio sam povređen, i nisam to krio. „Niko ne zna sve ovo o meni. Nikome do sada to nisam ispričao. Uopšte ne želim da budem poznat. A i zašto bi mi neko verovao?"
„Zato što poseduješ izuzetne veštine."
„Pa, to mogu i mnogi drugi."
„Ali ne tako kao ti."
Dotakao sam zavoje na svojim rebrima. „Želim da proživim život što god vedrije mogu. Ne želim da me smatraju ludakom. Ne želim da me strpaju u neku ludnicu, zajedno s ostalim ljudima koji imaju dugo pamćenje. Zato nikome ne pričam o tome."
„Ali si ipak kazao meni."
Okrenuo sam se prema njoj. Bio sam ozbiljan i nisam mogao drugačije da se ponašam. „Bože, Sofija, pa ti nisi bilo ko. Zar nisi čula ništa od ovoga što sam ti rekao? Možda misliš da sam ja samo još jedan jadnik o kome se staraš, a zaista i jesam. No ti meni predstavljaš sve na svetu."
Uspravio sam se i pocrveneo, a bio sam tako odlučan da u tom času nisam osećao povređena pluća ni ma koji drugi deo tela. Sofija je ispustila moju ruku i izgledala kao da će zaplakati.
„Molim te, pokušaj da mi veruješ", kazao sam. „Ovo se nije slučajno dogodilo. Ti si uvek bila uz mene, počev od mog prvog života. Ti si uvek prva slika u mom sećanju i činiš poruku svih mojih života. Ti određuješ moju ličnost."

Houpvud, Virdžinija, 2007.


Lusi je gotovo svaki dan provodila u usamljenom razmišljaju.Stajala je za šankom u baru sa zdravom hranom i cedila gomilu voća naizgled beskonačnom redu mušterija, ali je bila tako duboko utonula u misli da je u sustini bila sasvim sama. Zveckanje leda i njegovo beskrajno obrtanje u blenderu navodilo ju je da sebi stalno postavlja ista pitanja. A to zveckanje bio je zvučni zapis celog njenog leta.
Nije ništa ispričala Marni. Jedva je smela da to prizna i samoj sebi. Prosto je čekala pravi trenutak.
Često se pitala šta li je bilo s Danijelom. Nije znala da li je mrtav ili živ, ali je ipak mislila na njega. Samo je s njim mogla da popriča u mislima.
Sada joj se činilo da bolje razume njegovu usamljenost. Toliko ga je dobro razumela da je imala utisak da joj je i to osećanje preneo kao neku zaraznu groznicu. Da, najpre ju je zarazio svojim ludilom, a onda ju je postepeno obuzela i usamljenost.Znate da ste drugačiji, znate da vaš unutrašnji svet nema smisla ni za koga drugog, pa čak ni za vas, i to vas izdvaja od ostalih ljudi. Ne možete da držite korak s onim što obični ljudi treba da misle i onim što vam se zaista mota po glavi, pa se jaz između ta dva toka misli sve više širi. Neke obične veze među njima postaju prinudne, sve dok na kraju ne odustanete od većine njih.
Mislim da se to može nazvati mentalnom bolešću, kazala je sebi vise puta. Možda sam na tragu neke istine, prepirala se sama sa sobom. Možda je većina ludaka na tragu neke istine,ponovo bi govorila sebi.
Već je odavno odustala od pokušaja da za sve to nade razumna objašnjenja. Tragala je za iracionalnim tumačenjima svega što je iskusila. I nadala se da njeno unutrašnje jedinstvo nije narušeno.
Neki ljudi su verovali da se prethodnim životima može pristupiti preko hipnoze. Nazivali su to regresijom prošlih života.To bi značilo prihvatanje osnovne pretpostavke da ste zaista imali ranije živote, što je već samo po sebi bilo važno, ali je ona to trenutno ostavljala po strani. Prihvatala je to kao nužnost,da bi mogla da u nju uklopi sve ostale delove svoje priče. Uklapanje je postalo njen najnoviji stalni drug, njen novi obrazac ponašanja.
To bi onda znadlo i da je ona Engleskinja zapravo bila ona,Lusi, ali u prethodnom životu. Teško je to bilo progutati, ali je bilo tako. To bi značilo i daje ona ogromna kuća zaista negde postojala, najverovatnije u Engleskoj. Značilo bi i da je nekada imala majku koja se bavila vrtlarstvom i umrla kad je ona bila mala. To bi značilo i daje postojao stvarni mladić koga je volela i koji je umro, koga je tada zvala Danijel, a koji se u njenim snovima javljao kao Danijel iz njene srednje škole.
To bi značilo i da tamo negde postoji ili je postojala beleška koju je nekada ostavila... sebi u budućnosti. Značilo bi i da se sve to zaista desilo, i da bi mogla da nade sve te stvari ako u međuvremenu nisu nestale ili uništene. Bio je to nekakav skok kojim je sve te slike svoga uma povezivala sa stvarima iz života, ali na tome se zapravo i zasnivala njena osnovna pretpostavka.
Želela je da sazna istinu. Nije mogla da odustane od svega dok to ne učini. Želela je da otera svoje ludilo, a i želela je da ono nju natera da nešto uradi. Ako stvarno postoji takvo mesto, ta kuća i njena beleška, ona će svakako nastojati da ih nekako pronađe.
Na kraju će se njen letnji raspust ipak pretvoriti u pravi odmor - u odmor od zdravog razuma. Mnogo je mislila na Dejnu. Nadala se da je u stanju da bezbedno stigne do kraja jednog takvog puta.

Hastonberi hol, Engleska, 1918.


Želela je da zna sve o Sofiji, pa sam joj ispričao. Ne baš sve,ali mnogo toga. Slušala me je tako pažljivo kao da se gotovo setila sebe. Tako sam barem ja mislio u onim satima koje sam morao da provodim bez nje.
„Šta smo učinili kad smo odjahali u tu pustinju?"
Pomalo me je i zadirkivala u želji da vidi hoću li se negde uplesti u sopstvenu priču. Ali je polako popuštala i počela da mi veruje. I protiv volje, počela je da veruje u moju priču o prošlosti. To sam mogao sa sigurnošću da tvrdim. No kada mi je tražila da joj pričam o njoj, i čim bih ja pomenuo njenu ulogu u svim tim pustolovinama, i dalje se zapravo poigravala sa mnom.
„U početku smo veoma žurili. Kao što sam već kazao,morao sam što pre da te sklonim od one zveri, mog brata."
„А šta je bilo posle toga?" Voleo sam te trenutke kada bi izula cipele i popela se na moj krevet.
„Onda smo malo usporili. Pustinja je stvarno bila pusta.Osećali smo se sve sigurnije. Ti si bila gladna. Pojela si veći deo naše hrane."
„Nisam."
„Ama jesi, proždrljiva devojko."
„Da li sam tada bila teška sto kila?"
Odmahnuo sam glavom i u mislima sam je video onakvu kakva je bila onda. „Nikako. Bila si isto tako vitka i lepa kao i sada."
„Znači, bila sam proždrljiva i pojela sam svu hranu. Šta je bilo posle toga?"
„Onda sam zapalio vatru i sklepao nekakav šator, pa sam prostro ćebad ispod njega."
Klimnula je glavom.
„А onda smo oboje uvideli da su zvezde prekrasne, pa smo se izvukli iz šatora da bismo ih posmatrali."
„To baš lepo zvuči. I šta onda?"
„Nežno smo vodili ljubav, a široko nebo nam je bilo jedini svedok." Dopadalo mi se da vidim kako rumeni.
„Ne, nismo."
„U pravu si, zaista nismo."
Sada je ona delovala razočarano, pa sam prasnuo u smeh.
„Ne, nismo." Odvažno sam je pomilovao po obrazu. „No,želeo sam to."
„Ра, možda sam i ja to želela. A zašto nismo?" Privukla je kolena do grudi.
„Zato što si bila udata za mog brata."
„Za onoga koji je pokušao da me udavi?"
„Da. Bio je smrtno ljubomoran, jer je mislio da sam ga izdao i da sam te iskoristio. Nisam hteo da ispadne da je bio u pravu."
„Ali, zaslužio je to."
„Jeste. No mi smo zasluživali nešto bolje od toga."
Ona se razneži. „Zar to misliš?"
„Da, mislim. Ono za čim žalimo nikad ne prolazi. Muči nas godinama, pa čak i kada se toga ne sećamo." Dotakao sam joj stopala preko soknica. Žudeo sam da dotaknem svaki deo njenog tela. „No i mi ćemo jednom dočekati našu priliku."
* * *

Ne znam šta se te noći desilo Sofiji, ali kada je došla narednog jutra, bila je nekako drugačija. Ponašala se zvanično i bila je sva užurbana.
„Doktor Berk je pogrešio. Biće ti dobro."
Nisam mogao da je lažem. Ćutao sam.
„Hoće, biće ti bolje", kazala je ratoborno.
„Kaži to mojim plucima."
„I hoću." Zagrlila me je i pritisnula obraz uz moje grudi.Uvek je brinula da nas neko ne vidi, ali joj to više nije bilo važno.
Dugo me je tako držala, a onda me je pogledala. „Žao mi je zbog svega što si pretrpeo", kazala mi je. „Ne mogu da podnesem pomisao na sav taj bol. Svakako si zalužio nešto bolje."
„To je u redu", brzo sam joj rekao. „Doživeo sam i gore stvari." Oči su joj bile pune tuge, a to nam nije bilo potrebno.
„Ali zbog toga nije manje bolno, zar ne?"
„Jeste", kazao sam odlučno. „Bol je zapravo strah, a ja se ne plašim. Znam da ću uskoro dobiti novo telo."
„Kažeš to kao da je telo soba u koju se ulazi i iz koje se izlazi po sopstvenoj želji." Spustila mi je ruke na mišice. „No,ovo si zapravo ti."
Odjednom sam se i ja potresao. Pokazao sam prstom svoje grudi. „Pa, ovo zapravo i nisam ja. Ovo telo se raspada, ali ne i ja." Nisam želeo da sretnem njen pogled pun saosećanja.
Mrzeo sam da pred njom pokazujem slabost. „Obećavam ti,jednog dana ću opet biti zdrav i pronaći ću te."
Nežno me je posmatrala. Neko vreme je ćutala i ja sam shvatio da mi izgleda nešto starije nego prvog dana kad sam se probudio i ugledao je. „Zaslužujemo nešto bolje", kazala je nežno.
„To ćemo i dobiti."
„Hoćemo li?"
„Da, hoćemo." Ozbiljno sam je pogledao. „Ovo sada mi nije mnogo važno. Mogu još malo da sačekam da te dobijem, jer znam da ću opet biti s tobom i da ću tada ponovo biti snažan. Brinuću o tebi, vodićemo ljubav i usrećiću te."
„Da, usrećićeš me" , kazala je. Zagrlila me je i ja sam shvatio da plačem na njenom ramenu, i da ne želim da ona to primeti. Groznica mi se tako pojačala da sam se jedva susprezao da ne drhtim u njenom naručju.
„Brine me samo jedno", rekla je posle nekog vremena znatno vedrijim glasom.
„Šta to?"
„Kad te opet sretnem, kako ću znati da si to ti?"
„Ра, kazaću ti."
„А šta ako ti ne budem verovala? Ja sam prilično tvrdoglava cura, znaš li?"
Čvrsto sam je stezao. „Jesi, ali nisi beznadežan slučaj."
Poslednjeg sunčanog dana tog mog života Sofija je donela očev kaput i izvela me napolje. Sećam se koliko sam se naprezao da se održim na nogama, dok sam pravio korak za korakom. Odmakli smo od kuće dovoljno da zaboravimo da je to bolnica. Imala je svetloplavu vunenu kapu i debelu crvenu haljinu, koja je bila predivno meka. Nije izgledala kao bolničarka, već kao lepa devojka koja bez nadzora luta sa svojim dragim po bašti. Pravili smo se daje zaista tako.
Naišli smo na jedan osunčani deo travnjaka i opružili se po njemu. Osećao sam toplotu sunca i njenu ljupku glavu na svom ramenu, pa sam je zagrlio. Želeo sam da se nekako uvućem u taj trenutak i da ostanem u njemu, ne dozvoljavajući vremenu da i dalje protiče. U napetoj tišini posmatrali smo kako jedan žuti leptir spušta na vrh njene čizme.
„Ovo je nekada bila bašta leptira", kazala mi je. „Nista lepše nisi video." Okrenula se prema meni i osmehnula se.
„Pa dobro, možda ti i jesi."
Nasmejao sam se. Voleo sam da slušam njen glas. Hteo sam da nastavi da priča, a i ona je to izgleda znala.
„Bilo ih je tu na hiljade, na desetine hiljada, i to u svim mogućim bojama. Bila sam vrlo mala, pa sam samo ležala u travi i puštala da leptirići sleću na svaki deo moga tela, trudeći se da se ne nasmejem kada bi me zagolicali."
„Voleo bih da sam to mogao da vidim", rekao sam posmatrajući laki lepet leptirovih krila na njenoj obući.
„Vrt je posadila moja majka. Bila je poznata po raznim vrtovima koje je uredila." „Je li?"
„Jeste, kao i po svojoj lepoti. I neustrašivosti."
,,Neustrašivosti?"
„Volela je sve što je brzo. Otac je govorio da joj noge uvek same poskakuju, jer nije mirovala ni trenutka."
Malo smo razmišljali o tome. Trudio sam se da se pažljivo izrazim.
„А šta je bilo s tim leptirima? Šta im se dogodilo?"
„Svi su odleteli posle njene smrti. Otac je, doduše, pokušavao da održi vrt i nakon toga."
Moja obazrivost nije mnogo vredela. Zažalih što sam to upitao. To nas je izvuklo iz skrovišta tog trenutka i bacilo natrag u vremenski tok. Vreme je značilo gubitak, a Sofija je već previse pretrpela zbog toga.
Nije podigla glavu, ali osećao sam tugu u njenom telu dok se tiskala uz mene, i bio sam preslab da tome odolim. I ja sam se ražalostio.
„Volim te", kazao sam. „Više od svega na svetu. Uvek sam te voleo."
Osetio sam suze u njenom glasu.
„I ja tebe volim", kazala je.
U mnogim ranijim životima čekao sam da čujem te reči,ali su me u tom času veoma zabolele. Poželeo sam da ih nije izrekla. Već je ionako previše toga izgubila. Poželeo sam da sam odmah umro u blatnjavoj dolini Some i da nisam uzrok još jednog njenog gubitka.
Naredna dva dana proveo sam u bunilu. Sofija je stalno bila kraj mene. Ugledao bih je kad god bih otvorio oči, a osećao sam njeno prisustvo i onda kad nisam mogao da ih otvorim.Pitao sam se da li su je oslobodili ostalih dnevnih dužnostibolničarke, samo da bi bila uz mene. Pričao sam joj, a i ona meni, ali se nejasno sećam o čemu smo govorili.
Onda sam se iznenada razbudio. Telo me je bolelo, jedva sam mogao da udahnem, ali mi je glava bila bistra. Sofija se isprva veoma obradovala kada je videla da širom otvorenih očiju sedim u postelji. Zbog njene bezazlene radosti istovremeno sam bio srećan i tužan.
No, kad me je pažljivo pogledala, svakako je zapazila neprirodnu boju moje kože. Teško sam i disao. Doktor Berk joj je ispred vrata nešto tiho kazao i kada se vratila u sobu, ponašanje joj se promenilo. Oči su joj se zaokruglile, a usta stisnula.
„Pa vratio sam se svesti, zar ne?" , zadirkivao sam je sasvim tihim glasom trudeći se da sprečim napad kašlja i izbacivanja šlajma. „Zar te u međuvremenu nisu prekorili što previše vremena provodiš kraj pacijenta Danijela Vestona i oterali od mene?"
„Pa, ne mogu da me oteraju, zar ne? Treba im svaki par ruku. A i bilo bi nezgodno, pošto su u mojoj kući."
„No moraš priznati da su ti bolničarke prilično prebacivale zbog toga, zar ne?"
„Mislim da su shvatile šta osećam prema Danijelu Vestonu."
Nežno mi je dotakla uho. „Sve one tvrde da si najzgodniji pacijent koga smo ikada imale."
Vise nisam imao vazduha da se zaista nasmejem pa sam samo razvukao usne. „Dakle, o tome vi pričate?"
Sela je na moj krevet i neko vreme je samo ćutala. Uozbiljila se. „Želim da odem s tobom", kazala je.
Obuhvatio sam je oko struka. „Na šta zapravo misliš, draga?"
„Ра, želim da odem tamo kuda i ti ideš. Ne bojim se smrti.Želim da ostanemo zajedno i da se vratimo zajedno. Rekao si da duše streme jedna drugoj. Zato želim da ostanem s tobom."
„O, Sofija." Poljubio sam joj rebra kroz džemper. Priljubio sam lice uz njen stomak. „Ра, ne možeš tek tako oduzeti sebi život."
„А što da ne?"
„Zato što si mlada i lepa i zdrava, i zato što prosto ne možeš to da uradiš. Ponovno rođenje zasnovano je na želji za životom. Samoubistvo je odbacivanje života; to je, dakle,kraj svega. Ako je smrt zaista tvoj pravi izbor, to znači da se verovatno više nećeš vraćati."
„Ali ja ne želim da odbacim svoj život. Ne želim da umrem- želim da živim. No, ne želim da proživim život bez tebe."
Uzeo sam je za obe ruke i pogledao u oči. „Ne možeš ni da zamisliš koliko bih voleo da budemo zajedno. No moraćeš da se potrudiš da ti život bude što ispunjeniji i srećniji. Postaćeš bolničarka, a možda i lekarka. Zaljubićeš se."
„Već sam se zaljubila", rekla je, a oči su joj zasijale.
Poljubio sam joj ruke. „Opet ćeš se zaljubiti. A možda ćeš imati i decu, pa ćeš ostariti i umreti kada za to dođe vreme.A možda ćeš se ponekad osvrnuti i na prošlost i povremeno me se setiti. Ali kada se budeš vratila, ja ću biti tu i pronaći ću te."
Odmahivala je glavom. „А kako? Kako ćeš me pronaći?"
„Znam da hoću. Uvek sam te pronalazio."
„Ali ja tebe neću prepoznati. Ponašaću se prema tebi kao prema strancu. Imam prosečno pamćenje, sam si to kazao. Nisam čak ni kao onaj pas Nestor." Počela je da plače, pa sam je prigrlio što sam jače mogao.
„Nećeš morati da me prepoznaš. Ja ću poznati tebe."
Osetio sam kako rida, priljubljena uz moje grudi. „Ali ja neću znati ko sam", rekla je.

Houpvud, Virdžinija, 2007.


Pokazalo se daje prilično teško ući u trag mladiću koji se zvao Danijel Grej (Daniel ili Danijel, jer je na oba načina zabeleženo u godišnjaku srednje škole), na koga je stalno mislila, ali nije imala nikakvih vesti o njemu. Lusi je pokušala i da pretraži internet, ali se pokazalo da postoji zapanjujuće veliki broj ljudi koje se zovu Daniel ili Danijel Grej. Jedino na osnovu čega je mogla da suzi potragu bile su njegove godine, mada nije znala tačan datum njegovog rođenja, ali joj ni to nije mnogo pomoglo.
Škola nije imala njegovu adresu niti neke bitnije podatke,ali je dobro bilo što mu nije bilo traga ni u mrtvačnicama.Navaljivala je na Kloda, čuvara u Vajburn holu, koliko god je smela, tražeći što više pojedinosti o tajanstvenom momku koji ju je jednom potražio, ali je nakon podrobnog ispitivanja Klodova sigurnost iščilela. Nije više bio siguran da li se mladić zvao Danijel, možda je to bio i Greg. Nije bio siguran ni da li su mu oči bile zelene. Mogle su biti i smeđe. „No svakako bih ga poznao ako bih ga video", rekao je na kraju, izvinjavajući joj se.
Tako se pokazalo da je mnogo lakše ući u trag mladoj ženi koja je već odavno bila pokojna, zahvaljujući vračarama i hipnozi, nego živoj osobi koju je poznavala u srednjoj školi i koju je jednom poljubila. Hit je i dalje postojao u Engleskoj, a od svih seoskih imanja u blizini samo je jedno za vreme rata korišćeno kao bolnica. Isprva je mislila da je u pitanju Drugi svetski rat, ali bivši vlasnici imanja tada nisu tu živeli. Činilo se, dakle, da se sve to događalo u vreme Prvog svetskog rata, a bilo je teško istraživati nešto što se desilo tako davno, ali je ona ipak to uradila.
I najzad je došla do ledi Konstanse Rou. Postojala je i izvesna Lusinda Rou, njena četiri godine starija sestra, ali čim je čula ime Konstansa, Lusi je znala da je najzad našla to što traži.Madam Esme joj je kazala to ime, bila je u to skoro sigurna.Konstansa je bila mlada gospodarica Hastonberi hola, lordova ćerka i unuka jednog vikonta. U oba svetska rata kuća je korišćena kao bolnica.
Englezi su očito veoma voleli svoje velike kuće, jer je pronašla mnogo podataka o njima, pa je tako saznala da je Hastonberi hoi i dalje na istom mestu, mada u dvadeset i prvom veku u njemu više niko nije živeo. Lusi je provela sate i sate sedeći za kompjuterom i zureći u slike zgrade. Piljila je u ulazna vrata,a kada bi zatvorila oči, tačno je znala kuda vodi vijugavi put kojeg nije bilo na slikama. Bilo je čudno kako je znala i gde pada senka visokog drveća koje se nalazilo s leve strane zgrade i kako se s desne strane livada lagano spušta do reke. Kako li je sve to znala? Možda je grešila. Možda je sve to samo uobrazila.
Osećala se kao da živi u Matriksu. Volela je taj film. Marni i ona su ga gledale pet puta, ali tada nije želela da to postane njena stvarnost.
Od svake nove slike koju bi našla rasla joj je uznemirenost. Kroz zasvođene prozore, podeljene na mala okna s drvenim okvirima, videla je biblioteku, a onda je pronašla i sliku unutrašnjosti kuće. Znala je tačno gde su se nalazili trpezarija, muzički kabinet i kuhinja, i to je mogla reći već i na osnovu slika spoljašnjosti zgrade. Onda je pronašla i detaljan plan celog prvog sprata, i sve je bilo isto kao i u njenom sećanju. Mogla je jasno da zamisli stepenice koje vode na sprat iz glavnog predvorja. Sve je to bilo pomalo sablasno, baš kao i njena iluzija da pripada tom svetu.
Lusi se pitala šta bi njen otac kazao na to. On se toliko ponosio time što je nekoliko poslednjih generacija u njihovoj porodici spadalo u tipične južnjake. Čak i da zanemari reinkarnaciju,vračare, hipnotizere i sve to, šta li bi on rekao kad bi znao daje ona nedavno bila Britanka? To bi za njega verovatno bilo gore nego da je Jenkijevka.
Što je više Lusi saznavala o kratkom i tragičnom životu Konstanse Rou, sve manje joj je ta priča delovala kao njena izmišljotina.Kako su dani prolazili, počela je i da je pomalo oplakuje.Konstansina majka, poznata po svojim divnim baštama i plahovitoj naravi, stradala je u automobilskoj nesreći kada je ova bila vrlo mala (imali su jedan od prvih automobila u Engleskoj,a Konstansina majka je uživala da ga sama vozi), a stariji brat joj je poginuo u ratu. Zaljubila se u mladog vojnika koga je negovala (o tom delu priče Lusi nije mogla da nađe više podataka),a kada je on umro od zadobijenih rana, to joj je slomilo srce. Kao bolničarka je otputovala s grupom lekara i bolničkog osoblja u Belgijski Kongo. Negde u blizini Leopoldvila umrla je od malarije kad je imala dvadeset i tri godine.
Svakodnevno stojeći kraj blendera s voćem na poslu, Lusi je shvatila da je zbog svega stalno utučena. Nije baš tugovala za sobom, nije joj to tako delovalo, ali je osećala da ju je žalost zbog Konstanse obavila kao mrtvački pokrov.
Zatim su joj se misli usmerile na drugu stranu. Bilo joj je zlo od miksanja voća i žitarica. Činilo joj se da će zaplakati ako u blender ubaci samo još jedan klas žita, ali joj je taj posao bio potreban. Želela je da prikupi dovoljno novca da plati avionsku kartu do Engleske, da se smesti u neki jeftin hotel i iznajmi auto, a funta je bila znatno jača od dolara. Bilo je važno da sakupi dovoljno novca da otputuje u Englesku pre kraja leta.
Konstansa je, dakle, zaista postojala. Ta kuća je zaista postojala.Možda su i ona pisma o kojima je pričala zaista postojala i čekala na Lusi, da dođe i da ih pronađe. Možda su svi neophodni podaci već pohranjeni u njenoj glavi.
Bila je zadovoljna što je konačno saznala da je bila u pravu,ali i zaplašena što je pri tom dobila toliko dokaza da svet ne podleže zakonima u koje većina ljudi veruje.

Hastonberi hoi, Engleska, 1919.


U njenoj staroj, žutoj sobi boravila su tri nova stanara. Bili su teško ranjeni i prilično klonuli duhom, pa im je bila potrebna sva njena pažnja. Nisu je oslovljavali sa „Sofija". Nisu govorili aramejski. Nisu joj pričali o jahanju kroz pustinju. No Konstansa se ipak trudila da ih predano neguje.
Danijelovo telo i sve njegove stvari, uključujući i košulju koju mu je poklonila, poslato je njegovim roditeljima u jedno selo kraj Notingema. Ni pre toga nije želela da dolazi u ma kakvu vezu s njima, premda ni sama nije znala zašto. Možda zato što je sve to vreme on znao šta će se desiti.
Konstansa je sedela na prašnjavim stepenicama iza kuće i posmatrala kako muškarci utovaruju kovčege u kamion. Danijel nije bio jedini pokojnik. To malo imanje kraj Notingema nije bilo jedino mesto na kome će kamion s kovčezima zastati. Gledala ih je kako zatvaraju kamion i odlaze. Posmatrala je kako nestaju i gledala kako se prašina diže i zatim sleže. Sećala se vremena kad je sadašnje parkiralište bilo bašta u kojoj su rasli krastavci, paradajz, zelena salata i bundeve.
On joj je ostavio pismo. Nekoliko dana nije bila u stanju da ga pročita. Sakrila ga je u svoje staro skrovište, u pregradak u zidu iza police s knjigama u žutoj sobi. Pekla ju je savest zato što želi da svi ti bolesnici koji ječe, a nisu Danijel, odu iz njene sobe i prepuste je tom pismu i njenim mislima.
Bila je sva rastrojena i nije mogla da se pribere. Pokušavala je da zapamti sva imena i priče koje joj je Danijel govorio kao da joj je to nešto vrlo važno, a i bilo joj je važno, ali nije bila u stanju da sve to popamti. Mislila je na Danijela, ali i opsednuto i uplašeno razmišljala o budućnosti u kojoj će ga zaboraviti. Ne želim da ga zaboravim. Kako da nateram sebe da ga se setim ?
„Da li se prosečno pamćenje može popraviti?", upitala ga je,sva uplakana, dva dana pre no što je umro.
„Pa, ako to dovoljno žarko želiš, mislim da može", kazao joj je.Ona je to zbilja žarko želela. Ako bi to zavisilo od njene želje,mogla bi uspeti u tome. No, kako se to radi? Kako možeš sam sebi nešto da dovikneš kroz vreme? Kako da ostaviš zapis na sopstvenoj duši, dovoljno jasan da preživi tvoju smrt i pri tom bude dovoljno ubedljiv da ga baš ti pronađeš? Nije želela da u celosti pamti svoje ranije živote, već samo taj jedan podatak.
Ostaviću sebi neki trag. Slaću sebi snove. Nateraću se da se setim.
Više je razmišljala o smrti nego o životu, a na takvom mestu to je bilo pogrešno. Danijel je otišao bez nje. Šta li mu se sada dogada? Da li je uplašen? Šta ako se ovog puta uopšte ne vrati?
Možda će on konačno prestati da se seća. Šta će biti ako se u narednom životu sretnu na pešačkom prelazu u Madridu,Dablinu ili Njujorku, i prođu jedno kraj drugog ne prepoznajući se? Možda će i zastati i razmeniti nekoliko običnih reči, a da ni sami neće znati zašto. Možda će samo poželeti da zastanu, ali će im biti neugodno, i nijedno od njih neće znati šta da kaže.
Krenuće svako svojim putem. Ko zna? Možda se to svakodnevno dogadalo onima koji su se nekada voleli. Činilo joj se da je veoma mučno preživeti tragediju koju kasnije ne možeš čak ni da prepoznaš.
U jednom jutarnjem polusnu palo joj je na um da i sama ostavi za sobom neko pismo. Bio je to tako živ san da i nakon što se probudite mislite da se to zaista desilo. Kao kad vam je hladno, pa sanjate da treba da odete po ćebe. Ili kada vam se mokri, pa mislite da možda treba da odete da to obavite, ali ipak ne ustajete iz postelje.
Kada se razbudila, pismo je u njenim mislima već bilo napola napisano. Zgrabila je papir i olovku i napisala ga bez razmišljanja,kao da joj ga neko diktira. Nekako ju je tešilo to što tako spremno izvršava svoju volju iz sna. Danijel je jednom kazao da su snovi puni slika i osećanja iz ranijih života, a pošto se on sećao i povoda zbog kojih ih je sanjao, činili su mu se manje tajanstvenim. Možda je ovaj njen san jedan od tih koje treba svesno ispuniti.
Ne znam ko si, ali molim boga da ovo pismo dođe u prave ruke. Nadam se da ga nećeš prezreti zbog čudnih pojedinosti koje sadrži i da ćeš shvatiti da sam potpuno iskrena. Ja sam Konstansa Rou iz Hastonberi hola u Kentu, nedaleko od mesta Hit. Kroz dve nedelje punim devetnaestgodina.Jednom sam se zvala Sofija, a imala sam i mnogo drugih imena. Ako ovo pismo dođe u ruke onome kome je namenjeno, onda sam ja zapravo ti, to jest ja sam tvoja prošlost,starija inkarnacija tvoje duše. Znam da to zvuči smešno i daje u to teško poverovati. I ja sam se tako osećala. No,molim te da ipak poveruješ.
Danijel mi je donekle objasnio kako to izgleda: živeti i umreti, pa onda ponovo živeti, ali ja to bas najbolje ne shvatam. Znam da postoji nešto u meni/tebi što može da preživi svaku smrt. Verovatno od rođenja imaš beleg na levoj mišici. Verovatno te povremeno boli grlo. Sanjaš pustinju i imaš noćne more o poiarima. Možda sanjaš i mene i ovu kuću. Nadam se da je tako.
Danijela sam srela u ovoj velikoj kući. Ona pripada mojoj porodici, a za vreme rata pretvorena je u bolnicu.Danijel je bio ranjen na Somi, ne u prvom već u drugom napadu, a ja sam ga ovde negovala. Umro je pre jedanaest dana. I ja sam želela da umrem s njim.
Danijel zna i mene i tebe odranije, iz prethodnih života.On se svega seća. Ne znam kako će izgledati vaš susret,odakle te on doći, ni kako će izgledati, ali će se zvati Danijel.
Kada te bude našao, setiće te se. Bože, bar se nadam da hoće. Zvaće te Sofija i pričaće ti čudne priče. Bićeš Ijuta i zbunjena, a u početku ćeš se možda i uplašiti. Pusti ga da te ubedi da je to on, ako to bude potrebno. On nije razmetljiv, ali zna bezbroj jezika i svira na svim vrstama starih muzičkih instrumenata, a poznaje i stara naučna pomagala. Um mu je složeniji od neke velike enciklopedije.Znaće mnogo toga o tebi, šta sanjaš, šta misliš, i to će te proganjati.
Molim te da mu veruješ. Otvori mu svoje srce. On može da te usreći. Uvek te je voleo, a i ti si jednom volela njega svim srcem.

Hit, Engleska, 2007.


Lusi je iznajmila auto na aerodromu Hitrou i odvezla se u Hit,gradić s dugom šljunkovitom plažom, na samoj obali Lamanša.U vazduhu se osećala so i vlaga, pa je sve delovalo mokro, čak i odeća koju je izvadila iz kofera. Dobila je malu sobu iznad jednog restorana, s pogledom na Ulicu Haj. Mislila je da je to gostionica, ali se pokazalo da je zapravo prodavnica karija.
Ubrzo nije bila samo mokra, već je mirisala i na kari.Iako je uz ogroman napor i velike troškove prešla Atlantik i nakljukala svoje lakoverne roditelje čudnim lažima o dragoj prijateljici Konstansi, engleskoj studentkinji iz programa razmene koja izgara od želje da je vidi, bilo joj je odjednom teško da se pokrene, mada joj je do Hastonberija trebalo petnaestak minuta vožnje. Tačno je znala kuda treba da ide. Kod kuće je s interneta pokupila sve podatke o tome i odštampala ih. Ali sve to planiranje i razrada strategije bilo je jedno, a sada je došao trenutak da se suoči s pravom kućom, koju je tokom prethodna dva i po meseca uporno zamišljala, pa se prilično pokolebala.Činilo joj se da će svaki njen strah, maštanje i mučni snovi od sada postati stvarnost.
Odlazak u Hastonberi hoi bio je poput prelaska u drugi svet i nije znala može li da prihvati svoje mesto u njemu. A ako se bude previše uplašila, nadala se da će biti sposobna da sve vrati na mesto i otputuje kući. Osećala je daje ovo njen Rubikon.
U čajdžinici je popila šolju erl greja i pojela dva kolača. Kupila je majci i Marni neke čudne čarape s razdvojenim prstima, a na svakom od njih bio je lik neke britanske kraljice.
Šta li uopšte radim ovde?, pitala se hodajući strmom ulicom.Gojim se i kupujem blesave čarape. Ozbiljno je razmotrila mogućnost da spakuje kofer, odjavi se iz prodavnice karija, i prosto ode kući. Mogla je da se vrati svojoj školi i svakodnevnom životu. Mogla je opet da ide po žurkama i da razgovara sa stvarnim, živim ljudima. Mogla je da se sprema za svoje buduće zanimanje. Mogla je u svakom trenutku da iskorači iz tog života punog aveti. Mogla je da zauvek izbriše iz misli Konstansu, Danijela i madam Esme.
Sela je na jednu klupu i posmatrala kako kraj nje prolaze mali automobili. Da li je zaista to mogla?
Ušla je u svoj iznajmljeni automobilčić i drhtavim rukama raširila mapu. Krenula je u pravcu koji je u mislima prevaljivala mnogo puta.
Kapija i park oko kuće nisu izgledali baš onako kako ih je zamislila.Dok je vozila prema ulazu, shvatila je da je na ovom putu možda čeka jedna druga vrsta muke.
Došla je ovamo spremna da razveje svoj poznati svet, uzbudena i odlučna da učini ono što je naumila. No šta ako sve to ne bude imalo nikakvog smisla? Šta ako joj ta kuća ne bude delovala poznato i blisko? Šta ako ne nađe pismo? Šta ako ga nikad nije ni bilo? Šta ako njena veza s tim mestom ne znači ništa posebno? Možda su kuću koristili za snimanje nekog starog filma, koji je ona nekada gledala i potom zaboravila. Možda uopšte nije teško objasniti zašto joj je kuća bila poznata. Osećala se kao da prelazi preko neke mutne i tužne reke. Možda to i nije Rubikon. Parkirala se i izašla iz kola.
Kuća je u celini bila onakva kakvom ju je zamišljala, ali je spolja bila gotovo sasvim drugačija. Ovo mesto sada se prosto raspadalo. Teško je bilo zamisliti da su vrtovi nekada bili divni.S jedne strane zdanja stajala je seoska tezga i radnja u kojoj su se prodavale razglednice i šolje sa slikom kuće. S druge strane bio je kućerak u kome je živeo neki starac. On je, koliko je saznala na internetu, bio Konstansin nećak.
Lusi se uputila u prodavnicu. Znala je da se tu nudi obilazak kuće i ribnjaka za sedam funti i bila se pripremila za to.
Sredovečna žena, koja je radila i za tezgom sa suvenirima pored prodavnice, pojavila se pred njom. „Mogu li vam pomoći?",upitala je Lusi, koja je neodlučno stajala na vratima prazne radnje.
„Volela bih da obiđem kuću, molim vas", rekla je Lusi prilazeći joj.
Žena odmahnu glavom. „Bojim se da danas naš vodič nije tu."
„Pa, mislila sam da imate organizovane obilaske svakog punog sata, izmedu deset i tri?", upita Lusi. „Mogu li da dođem sutra?"
Žena je uprla dug, mučenički pogled u drugu stranu kuće.„Pa, možete da pokušate. Istina je da vodič svraća po svom nahođenju."
Lusi se nije nadala ovakvim teškoćama, ali je ispalo da je to prilično zgodno za nju. Iz novčanika je izvadila deset funti. „Ja sam američka studentkinja koja proučava stare engleske kuće."
Pružila je ženi novčanicu. „Sama ću razgledati kuću. Ne marim što nema vodiča. Obećavam da neću uneti blato na obući, niti bilo šta dirati", rekla je.
Žena je malo oklevala, ali to nije dugo potrajalo. „Pa, onda je, valjda, sve u redu" , rekla je i uzela novčanicu. „Mislim da nema ničeg lošeg u tome da sami malo razgledate. Nemojte ulaziti u sobe čija su vrata zatvorena. I, kao što ste kazali, ne dirajte ništa."
,,Naravno", reče Lusi. „Neću dugo ostati."
„Vratite se istim ovim putem dušice, hoćete li?"
„Da, hoću."
Žena joj rukom pokazala na prodavnicu suvenira. „Inače, obilazak počinje tačno od ove prodavnice. Obiđite je sa zadnje strane i idite pravo kroz dvostruka ulazna vrata."
„Hvala", odvrati Lusi dok joj je u glavi tutnjilo.
Među razglednicama i teglicama džema od ogrozda Lusi ugleda jednu lepu monografiju s istorijatom kuće i vrtova. Vratila se do tezge i ženi pružila još jednu novčanicu od deset funti.
„Volela bih da uzmem i ovo, molim", rekla je pokazujući joj knjigu. Dok je nervozno hodala prema kući, stezala je knjigu znojavom rukom.

Bože, taj miris! Čim je kročila unutra, miris kuće bio je dovoljan da shvati da joj je sve poznato, i to ne samo sa fotografije ili iz filma. Miris nije bio ni sladak, ni neprijatan, već samo vrlo star. Nije mogla da razluči šta ga je sačinjavalo: bio je mešavina stotinu raznih mirisa starih više stotina godina, ali joj je nepobitno bio poznat. Nagoveštavao je neka odredena osećanja i raspoloženja, a i bol koji je dolazio odnekud iz nje.Neko vreme je samo nepomično stajala i bila zahvalna što je sasvim sama.
Činilo joj se da je kuća i iznutra malo izmenjena, ali je znala kako da dode do glavnih stepenica. Prolazila je pored soba koje su joj delovale poznato. Kroz vrata muzičke sobe ugledala je mali, oslikani klavir. To je harmonijum, pomislila je odjednom. Da li je Konstansa svirala na njemu?
Znala je da treba da se popne do svoje nekadašnje sobe.Možda će joj za to biti potrebno malo više vremena, a nije želela da ona žena kraj tezge krene za njom. Pela se uz stepenice, a unapred je znala koji će stepenik zaškripati. Na bočnim zidovima visile su tapiserije, izbledele od tristagodišnjeg izlaganja suncu i trovekovne prašine. Kroz prljave prozore prodirali su slabi zraci sunca. Zamišljala je sebe kako stoji kraj prozora i posmatra kako joj zraci poigravaju po mišicama. Da li se u stvari toga sećala?
Na odmorištu je skrenula. Gornje predvorje izgledalo je baš kao što je i očekivala. Prozori uokvireni dubokim gipsanim reljefnim šarama i mozaik na podu. Bilo je tu nekoliko vrata.Vrata njene nekadašnje sobe bila su poslednja u nizu. Kada je došla do njih, setila se da joj je rečeno da ne otvara nijedna vrata.Laknulo joj je kad je okrenula kvaku i vrata se tiho otvorila. Sad joj je bilo jasno zašto ove sobe ne spadaju u prostorije predvidene za obilazak. Zidovi su izbledeli, ali su još uvek bili žuti. Bilo je tu i nekoliko komada nameštaja iz šezdesetih i sedamdesetih godina dvadesetog veka, barem se Lusi tako učinilo, naredanih uz zid. Na gomilu su zgurane i stare, zarđale baštenske ležaljke. Soba je imala lep oblik i visoku tavanicu, ali je prepuštena prašini i paucima. Pitala se da li je od Drugog svetskog rata ova soba bila nešto drugo osim skladišta. Ispod jednog čaršava pronašla je orman koga se sećala.
Okrenula se prema policama za knjige. Većina je bila prekrivena prljavim najlonom. Bez mnogo premišljanja prišla je srednjoj polici i sklonila plastiku u stranu. Od nekoliko korpica i knjiga nije videla šta je iza. Gurnula je knjige u stranu. Pregrada je bila iza njih, znala je da je tamo. Do vraga, pomislila je, evo, počinje.
Spustila je monografiju. Crne od prašine, ruke su joj se tresle kad je okrenula poklopac pregratka i otvorila ga. Buljila je unutra, ali nije bilo dovoljno svetla da išta razazna. Plašila se da zavuče ruku unutra. Gotovo u istoj meri strahovala je da neće naći pismo i da će ga naći. U tom času nije mogla da zamisli ni jedno ni drugo.
Grlo joj se steglo i jedva je disala. Gurnula je ruku unutra.Isprva ništa nije osetila, pa se prestravila. Znači, tu zapravo nema ničega. Samo hrapavo drvo i prašina. Kakva šteta! Kakvo razočaranje!
Zatim je gurnula ruku malo dublje, i u tom času ju je presekao drugačiji strah. Nije baš da nije bilo ničega. Nešto je bilo tamo. U dnu pregratka ležao je višestruko presavijeni papir.Lusi ga je pažljivo dohvatila i izvukla.
Načas ga je samo držala u ruri. Stajala je žmureći, uhvaćena u raskoraku izmedu dve vrste opažanja: starog i novog. Sećala se onog ranijeg, a delovala je u sadašnjosti. Da li je to bilo objašnjenje za deža vi. Istovremeno je želela da papir presavije još jednom i da ga skloni, ali i da ga razmota, pa da pažljivo otkriva tajne ispisane na njemu, U svakom slučaju, papir je bio tu. Požuteo, izbledeo, ali sasvim čitljiv, ispisan ozbiljnom rukom nevesele osobe. Na dnu stranice videla je Konstansin potpis. Delovao je kitnjasto, ali ne i napadno. Skoro je mogla da oseti pero u njenim rukama. Bio je to rukopis odlučne i tužne devojke. Nije znala da li je to pogodila ili se zapravo setila tog detalja.
Sela je nasred poda s namerom da ipak pročita pismo. Čim je ugledala prve reči, počela je da briše oči prašnjavim rukama.
Da bi uopšte nastavila da čita, morala je da se malo smiri.Morala je da nađe dovoljno hrabrosti za to. Ovo je bio alternativni svemir. Sada je ušla u njega i više nije mogla natrag.To je bio svet u kojem ste se sećali stvari koje su vam se desile pre rođenja. Svet u kome ste mogli da dođete u vezu sa samim sobom dugo posle svoje smrti, i da se uvek iznova zaljubljujete u istog nepoznatog momka.


Molim te da mu veruješ.Otvori mu svoje srce.On može da te usreći. Uvek te je voleo, a i ti si

jednom volela njega svim srcem.

Belgijski Kongo, 1922.


Konstansa se osvrtala po mračnoj sobi dok ju je groznica tresla.Ona ju je obavijala jače i utešnije nego silni metri mreže protiv komaraca. Sanjala je da je to ista ona groznica koja je spopala Danijela i odnela ga s ovog sveta, pa bi i nju nekako mogla da odvede do njega.
Čula je kako se ostale bolničarke i opatice motaju oko nje,spremne da se celog dana nadvijaju nad bolesnike i spasavaju duše, no ona će danas ostati tu gde je. Dok su odlazile, dobacivale su joj poglede ohrabrenja. Volela bi da i sama veruje u to da će joj život biti bolji. Sestra Petra je ispružila ruku i ostavila joj kraj uzglavlja čašu vode. Pokušali su da je leče uobičajenom terapijom. Nije se moglo mnogo učiniti za nekoga ko bi oboleo od te vrste malarije.
Konstansa je u Leopoldvilu provela skoro dve godine. Šest meseci posle rata dobila je diplomu bolničarke i ubrzo posle toga otputovala u Afriku u jednoj grupi medicinara, sa sestrom Džons i dvojicom lekara iz Hastonberija. Neke dobre duše imaju nezasitu potrebu da leče i neguju bolesnike, i premda joj je godilo da o sebi tako misli, pomišljala je da su njeni razlozi za bavljenje tim poslom zapravo mnogo složeniji. Sve dok se nije razbolela, tu je svakog dana imala pune ruke posla. U bolnici su sa svih strana neprekidno dopirali vapaji, a u spavaonici su dobre duše mirno spavale kraj nje. Bilo joj je neophodno da pobegne od duhova iz Hastonberija: majke, brata, očajnog i pometenog oca. A tu je, naravno, bio i Danijel. Nije više mogla da ostane u Engleskoj i trpi nove gubitke.
Sada bi Danijel bio oko tri godine stariji. To nije bilo mnogo.I pošto nije dugo bila bez njega, nije joj teško padala pomisao na smrt.
Znala je da ne sme tako da razmišlja. Imala je samo dvadeset dve godine. I život joj nije bio ispunjen i srećan, kako je Danijel predviđao. Ščepala ju je usamljenost i nikako je nije puštala.U grozničavim snovima često je zamišljala kakva će osoba biti u narednom životu. I to je nije plašilo, već ju je nekako uzbuđivalo. Gde li će se ponovo roditi i kako će tada izgledati?Da li će Danijel zaista uspeti da je pronađe, kao što joj je obećao? Da li će je zaista opet voleti? Šta će biti ako bude imala bubuljičav nos ili loš zadah, ako je budu mučili gasovi, ili ako bude pljuckala dok govori?
Često je mislila i na belešku koju je ostavila u svojoj nekadašnjoj spavaćoj sobi. Kako će sebe navesti daje pronađe? Kako će sebe naterati da se seti gde treba da pogleda? Svakako da i za to postoji način, i ona će ga nekako pronaći. Neće tek tako mirovati u svom novom telu, ma kakvo ono bilo. Nameravala je da u narednom životu sebe veoma ozbiljno uposli.
Često je mislila na početak cele priče. Stalno je pokušavala da se vrati na suštinu njihovog tajanstvenog odnosa koji je trajao sedamnaest dana. Kada se Danijel prvi put probudio i nazvao je drugim imenom, sažalila se i ponašala se majčinski prema njemu, kao i prema drugim momcima. Nije u tome videla ništa loše. No, bilo ih je mnogo i previše toga im je bilo potrebno, a ona je bila sama među njima. Mislila je da je Danijel Veston samo jedan vrlo privlačan i posebno prepreden primerak te iste vrste mladića, i to je bilo sve. Bio je previse bolestan da bi odbila da se stara o njemu. Mirno je slušala sve ludosti koje bi izrekao i klimala glavom u pravom času. Sada je žalila što ga nije pažljivije slušala i s manje podozrenja, jer bi se sada svega bolje sećala.
Jer nešto se ipak dogodilo. Budalaštine obično bivaju istinite.Bilo ih je suviše da bi ih odbacila. A i način na koji je sve to pričao, kako ju je gledao i znao štošta o njoj, kako ju je uvek pogadao u samu srž. Njegove priče nisu zvučale kao da ih je negde pročitao. Njegova vizija sveta bila je zapanjujuća, a uključivala je i nju. Ništa u njenom dotadašnjem kratkom životu nije moglo da se uporedi s tim. Za tih sedamnaest dana njeno sažaljenje se preobrazilo u veliko divljenje i izuzetnu privrženost.On ju je potpuno obuzeo, svaki deo nje, i to onako kako nikada o sebi nije razmišljala.
„Zašto me uvek zoveš Sofija?", upitala ga je jednom, jer je znala koliko drži do toga.
„Zato što se bojim da bih te mogao izgubiti", odgovorio joj je.
Posle njegove smrti nastojala je da ispravno postupi i pomogne onim najugroženijima. Konstansa je verovala da će se svako bolesno i izobličeno dete koje bi napustilo ovaj svet jednom vratiti, i to u neki bolji život. Gori im nije mogao biti. „Ti ćeš
biti vojvotkinja", šaputala bi nekom sitnom dečjem telu. Mrštićeš se na svako nepoštovanje mode. Ti ćeš biti član parlamenta,rekla bi drugom umirućem detetu. Prepiraćeš se i svadati na sednicama preko celog dana, a noću ćeš svoj debeli stomak puniti biftekom i portom.
Na poslu je davala sve od sebe, ali je onaj stvarni, živi deo nje koji je bio okrenut budućnosti umro zajedno s Danijelom.
Ona je to stalno osećala, a sada je bila sasvim sigurna. Valjda je i malarija to nanjušila.
Nadala se da je bog, ili već onaj ko utiče na sve te stvari, neće previše strogo kazniti zbog toga. Oprosti, molim te, što se nisam malo vise potrudila. Nije tačno da ne volim život, samo sam u ovom sadašnjem životu previše usamljena.

Houpvud, Virdžinija, 2007.


Nije otišla u svoju srednju školu još od one jezive noći i maturskog bala, i mislila je da u nju nikada neće kročiti. Ali dan pre odlaska u Šarlotsvil na poslednju godinu koledža, Lusi se u sedam sati uveče ipak zaputila tamo.
Ušla je na bočni ulaz. Ljudi iz službe održavanja ostajali su tih dana na poslu do kasnih sati kako bi pripremili zgradu za novu školsku godinu. Kosilice su se kretale preko travnjaka, a dva čoveka su belom bojom izvlačila sveže linije preko fudbalskog terena. U predvorju su majstori popravljali polomljene brave na ormarićima i strugali grafite sa zidova od obojenih blokova.Uhvatila je sebe kako misli: trebalo bi da to učenici urade.
Posmatrala je sve to upola utonula u misli, posmatrajući samu sebe kako gleda sve to, nesposobna da razmišlja i o najjednostavnijim stvarima.
Tih dana se samo fizički pomerala s jednog mesta na drugo.Vratila se iz Engleske i pakovala je stvari u svojoj sobi. Uzela je zmiju od trinaestogodišnjeg suseda koji je brinuo o njoj dok je ona bila na putu. (Molila je tog dečaka da je usvoji, ali je njegova majka to odbila.) Kupovala je pribor za školu. Kupila je sebi dve košulje u prodavnici Old nejvi. Stajala je u kabini i posmatrala se u ogledalu, i nije bila u stanju da kaže ko je zapravo ona.Hodala je unaokolo slomljenog srca, a nije bila sigurna ko ga je slomio. Uglavnom je krivila sebe.
Prošla je kraj svog nekadašnjeg ormarića, sećajući se svih slika i beleški koje je tada kačila na unutrašnju stranu vrata.Setila se i jednog ogledalca s ružičastim ramom u kome je posmatrala Danijela kako se kreće po predvorju, dugo zagledajući njegov odraz, mnogo duže no što bi se usudila da ga direktno posmatra. I sada je gotovo mogla da ga vidi kako ide kroz hodnik u onim širokim farmerkama koje mu vise sa zadnjice, nalik bilo kom dečaku iz škole. Bio je čudan i dalek, ali je želeo da se uklopi.
Mogla je da nacrta njegove cipele od antilopa koje je često nosio nezašnirane i koje kao da su bile kupljene 1972. godine.Prisećala se nekih stvari na koje onda nije obraćala pažnju.Ko li mu je prao farmerke? Ko mu je spremao večeru? Ko bi ga izgrdio kad bi nešto zabrljao i dobio lošu ocenu na testu?Verovatno niko, pomislila je. No svakako je nekada neko to morao činiti.
Ušla je kabinet za hemiju. Zatvorila je vrata za sobom i zavalila se u stolicu kraj katedre. Pokrila je oči rukama. Plašila se duhova koji bi po nju mogli doći, a kada se to nije desilo, poželela je da jesu.
Nije znala šta da radi. Želela je da nađe Danijela. Osim toga,nije znala da li uopšte želi nešto drugo, niti kako treba da živi.Već više od godinu dana nije kročila u atelje za keramiku.Prepustila je svoju nekadašnju baštu korovu i divljem rastinju;ove godine neće biti malina. Uvek je uživala u gajenju bilja i bilo joj je zadovoljstvo da nešto pravi sopstvenim rukama, ali sada nije znala kako da se natera da to opet poželi. Nije znala ni kako da planira budućnost. Bila je već odrasla: kroz devet meseci završiće koledž. Dosad je trebalo da sredi svoj život, a samo je sebi podmetnula nogu. Kako da uopšte nastavi život bez njega?
Setila se daje jednom sanjala kako stoji izmedu dva kupea u vozu. Bilo je mračno, voz se kretao nekom zavojitom prugom,a ona je pokušavala da ude u kupe koji se nalazio ispred nje.Lupala je na vrata, šutirala ih i vrištala, ali su ona i dalje bila zaključana. Na kraju je odustala i vratila se do kupea iza sebe,ali je shvatila da je i on zaključan.
One noći u školi bila je nepravedna prema Danijelu. Žalila je zbog toga. Zar bi joj naškodilo da ga je saslušala? To ne bi bilo previse teško. Mogla je da ga nekako izazove, da se prepire s njim, ili čak i da mu postavlja pitanja. Verovatno je nekada i Konstansa to činila. Lusi je, recimo, mogla da mu kaže: „Čoveče,ljubiš me poput anđela, ali zašto me stalno zoves Sofja?" Nije mu uopšte dala priliku da joj nešto objasni, a kamoli da nešto dokaže. Pobegla je od njega tresući se od histerije.
Možda se sve to odigralo pogrešnim redosledom. Oni su prosto proždirali jedno drugo, iako nisu ni stigli da se upoznaju.
Nije bilo onoga „Odakle si?" ili „Imaš li braću ili sestre?"U tom času joj je izgledalo sasvim prirodno da mu se prosto baci u naručje. Činilo joj se neophodnim. Osećala je glad za njim, a sada je bolje shvatala zbog čega. Zapravo, tada nije bila u stanju da makne ruke s njega. Možda to baš i nije bilo dobro.
Sve je to bilo prejako. Previše za nju. Mislila je da će poludeti od vizija koje su je opsedale, a toga se oduvek najviše plašila.Nije želela da završi kao Dejna. Uvek se držala svog razuma što je čvršće mogla.
Možda se bojala napada na svoj razum zato što je Konstansa upravo to i pokušala. Sada joj je bilo jasno zašto su je povremeno opsedala čudna sećanja i mračni snovi, i što je bila tako podložna hipnozi i vračanju. Svest joj je bila puna rupa,a Konstansa je bila ta koja ih je izbušila. Nastojala je da kroz njih prodre do nje i prenese joj poruku. Sakrila je svoje blago na vidno mesto i preklinjala je Lusi da ga nade.
Ponekad je Lusi razmišljala o onom drugom pismu - o pismu koje je Danijel napisao Konstansi pre smrti. Njega nije bilo u onoj pregradi kada ju je Lusi otkrila. Možda ga je Konstansa svojevremeno ponela sa sobom u Afriku. To bi Lusi svakako uradila. No nije bilo načina da sazna šta se zaista desilo s njim, i to je najviše tištalo Lusi, ta pomisao kako vrlo malo zna i kako raspolaže vrlo malim brojem delića mozaika.
Lusi je, dakle, uznemiravalo to što je Konstansa stalno proganja,a istovremeno joj je bilo žao što je upropastila njene napore. Posle svega što je Konstansa zapravo pokušala, univerzum ju je blagoslovio tim jednim trenutkom s Danijelom nasamo, a Lusi je, eto, pustila da joj to izmakne. On može da te usreći. To je pisalo u Konstansinom pismu. I ne treba da se ljuti na nju što joj je to sada uskraćeno.
Lusi je žalila Danijela. Čeznula je da može da ga pogleda u lice i da mu kaže kako joj je žao. Da je mogla da izmeni nešto u jednom času svog života, sigurno bi to učinila, i izmenila bi taj sat koji je provela s njim. No, mada je u njenom novom univerzumu bilo moguće izvesti mnogo čudnih stvari, ovo ipak nije bilo moguće.
Ali ipak znaš da si ga volela. To je govorio neki tihi glasić u njenoj glavi i iznenada bi je zaustavio. Nije bila sigurna da li se zbog toga oseća bolje ili gore. Volela ga je. Na neki glupav,detinjast, bolan način. Ipak ga je volela. Bila je na putu ka nečemu,zar ne? Znala je da joj je važan. Divlje ju je privlačio. Dala bi sve što je imala za samo jednu njegovu reč. Želela ga je i nije joj bilo važno što joj to nanosi toliki bol.
Kada bi sada mogla da bude s njim! Ovo ne maze biti kraj naše priče, mislila je sva očajna.
Ali on se udavio u Apomatoksu, što bi svakako bila njena greška, ili je ostao živ i digao ruke od nje. Ako je bio živ, kao što je tvrdila Marta/Esme, mogao je da je pronade ukoliko je to želeo, zar ne? Ostavila je za sobom dovoljno tragova. Njen telefonski broj bio je u imeniku, podaci o njoj nalazili su se na univerzitetskom sajtu, kao i podaci o njenoj roditeljskoj kući,da i ne pominje Fejsbuk i neke druge slične sajtove. Možda je on nekada i pokušao tako nešto, ali nije bilo dokaza da se mnogo potrudio.
Setila se i one Marnine stare mantre: „Da mu se dopadaš,ti bi to već znala". Čim se toga setila, obuzela ju je nekakva nostalgija. Ona mu se onda zaista dopadala. U najmanju ruku,silno je želeo da je poljubi. Ili mu se možda tada dopadala zato što je mislio da je ona Sofija? Tu je malo zastala u razmišljanju.Da li je sve to značilo da je Marni bila u pravu, ili je ipak ona u pravu?
Mučilo ju je još nešto. Ko je bila ta Sofija? Kada je ona živela?Da li je to bilo mnogo pre Konstanse? Koliko ranije? Podigla je ruku i pogledala svoju mišicu. Na njoj je bio mali ožiljak,baš kao što je Konstansa kazala, ali to je u stvari bio ožiljak od udice, i nije bila rođena s njim. Da li je u njoj ostalo nešto od Sofije? Koliko jedna duša može da potraje? Da li neki deo Sofije jos uvek postoji u njoj? Verovatno ne. Možda je jedino što joj je ostalo bila Danijelova naklonost, a sada je i to izgubila.Možda je Danijel shvatio da njegove voljene sada vise nema,pa se zato povukao.
Danijel je, svakako, mnogo voleo Sofiju, kad je toliko dugo mislio na nju. Sigurno mu je bilo vrlo teško kad je shvatio da je ona nestala, i da je na njeno mesto došla jedna obična strašljivica.
Lusi je ustala s katedre i laganim korakom izašla na bočna školska vrata. Sunce je upravo zalazilo i pravilo vatreni krug na nebu, baš u pravcu njene kuće, pa je krenula na tu stranu.Hiljadu puta je prešla to rastojanje, ali joj u tom času ono nekako nije izgledalo kao i obično.
Sve je to bilo zbog tog pisma. Bilo je to samo jedan stari list hartije, presavijen u njenom novčaniku, ali je bilo dovoljno moćan da joj obuzme um u snu ili na javi i da razbije ceo njen dotadašnji svet. No ipak nije sebi stvorila novi. Umesto toga lutala je po ivici onog starog.

Sent Luis, Misuri, 1932.


Kad sam tridesetih godina dvadesetog veka provodio detinjstvo u predgrađu Sent Luisa, napravio sam golubarnik na ravnom krovu naše garaže.
Kupovao sam golubija jaja od jednog odgajivača koji je gajio stare rase, i veoma pažljivo sam negovao svoje jato.Smišljao sam im vrlo složene letačke vežbe, ali bi se moji golubovi uvek vratili kući pre mene. Čini mi se da sam tada bio bliži očinskoj ulozi no ikada u svojim životima.
Oduvek sam voleo ptice. I u prethodnim životima sakupljao sam pera retkih vrsta ptica ili onih izuzetno lepih, i još uvek ih čuvam. Jednog dana ću ih možda pokloniti nekom prirodnjačkom muzeju. Većina tih ptica pripada ne samo retkim već i izumrlim vrstama, od kojih su neke nestale pre više stotina godina.
Oduvek su me privlačili letenje i avioni, pa sam osećao dečje strahopoštovanje prema braći Rajt. U vreme njihovog prvog leta bio sam dečak u Engleskoj. Kasnije sam shvatio da Vilbur vekovima luta unaokolo, a Orvil spada u nove duše,što uvek kao ishod daje najuspešniju saradnju. (Pomislite samo na Lenona i Makartnija. Pogodite čija je duša starija.)
U tom životu sam prvi put leteo avionom - bio je to model kertis JN-4 - sasvim nalik avionima koje sam posmatrao na nebu u vreme Prvog svetskog rata. Otac me je jednom odveo na aeromiting i uzeo mi kartu za letenje. Sećam se kako se aviončić uzdizao s piste i kako se uzletište pretvorilo u mrlju ispod nas a otac u sićušnu figuru u masi. Mogu se zakleti da sam tada prvi put uočio lučni oblik Zemlje. U tom času sam osetio najdublje poštovanje prema ljudskom rodu. Postojali su i takvi trenuci. No, mnogo puta sam osetio i nešto sasvim suprotno.
Otac me je takode jednom odveo i na aerodrom Lambert u Sent Luisu, da posmatramo kako se Čarls Lindberg vraća s vrećom pisama i prvih avionskih pošiljki iz Čikaga. Kasnije sam učio i pilotiranje, ali letačku dozvolu nisam dobio jer sam neposredno pre toga umro.
Kad god pomislim na taj moj život, uvek vidim sebe kako u sumrak sedim među svojim pticama i slušam večernje zvuke koji dopiru iz komšiluka ispod mene - očevi se vraćaju s posla, deca voze bicikle, radio se čuje kroz otvorene prozore dnevnih soba, dok ja sedim gore, zadovoljan posmatranjem sveta ispod sebe.
Odredio sam neke redovne putanje za svoje golubove pismonoše, na primer, do škole i nazad. Jednom sam tako poslao pisamce zgodnoj devojci koja je sa mnom pohadala časove engleskog, a jednom sam po golubu u školu poslao domaći zadatak iz istorije, jer sam bio bolestan, pa sam tog dana morao da ostanem kod kuće. Onda kada je trebalo da pazim na času, zapravo sam najčešće zurio kroz prozor i razmišljao o nebu, dok su se moji golubovi okupljali na ispustu.
Jednom sam poklonio goluba po imenu Snapi svom rođaku iz Milvokija kad nas je za Božić posetila njegova porodica.Vozili su ga automobilom sedam sati do Milvokija, ali se golub ipak vratio našoj kući pre Nove godine. Nisam mogao da poverujem očima kad sam ga ugledao kako se gega prema meni preko našeg travnjaka. Rođak je bio razočaran, ali ja nisam mogao ponovo da se rastanem od Snapija.
Jedne noći sam toliko bio usamljen i setan da sam napisao pismo Sofiji i ubacio ga u burence na Snapijevoj nozi.Pustio sam ga i očekivao da će se do večere vratiti kući. Čekao sam ga celu sedmicu, a zatim još jednu. Kad je prošao ceo mesec, bio sam vrlo pokunjen. Žrtvovao sam Snapija svojoj beznadežnoj potrazi i patio zbog toga.
Prošle su godine, a ja sam povremeno, kad god sam bio usamljen, zamišljao Snapija kako leti preko okeana i kontinenata,planina, šuma i sela. Zamišljao sam da gledam svet njegovim očima. Zamišljao sam ga u Kentu, pa u Londonu,kako preleće Lamanš i nastoji da uruči pismo. Zamišljao sam ga na krovu Hastonberi hola, kako čeka Sofiju da se vrati kući. Ponekad sam zamišljao da ju je Snapi pronašao,i uspeo u onome u čemu ja nisam.
Merio sam vreme dužinom Snapijevog odsustva i Sofijinim godinama. Kada sam maturirao, Snapija nije bilo već dve godine i dva meseca, a izračunao sam da Sofija ima četrdeset godina. Kada sam se odselio iz roditeljske kuče, Snapija nije bilo već deset godina i pet meseci, a Sofiji bi bilo skoro četrdeset i devet.
Nakon dvanaest godina i dve nedelje od Snapijevog odlaska,kad je Sofija imala pedeset i jednu godinu, posetio sam bolesnog oca u našoj staroj kući. Otišao sam na krov garaže i seo kraj golubarnika, baš u vreme zalaska sunca. Pogledao sam dole i na travnjaku ugledao jednog pegavog goluba. Raširio je krila, meni veoma dobro poznatim pokretom, i uzleteo na krov golubarnika, da bi zatim stao kraj mene, mada u golubarniku već godinama nije bilo golubova. Video sam da je moje staro pismo i dalje u burencetu na njegovoj nozi. Nije našao Sofiju, ali je ipak pronašao put do kuće.

Hajnsvil, Džordžija, 1968.


Godine 1968. napunio sam četrdeset i devet, što je bezmalo bila najdublja starost koju sam ikada doživeo. Sećam se kako sam jednog dana otišao, sav tužan, na igralište u armijskom utvrđenju Fort Stjuart, čini mi se daje to bilo u gradu Hajnsvilu u Džordžiji. Nebo je bilo sivo, a sprave na igralištu stare i zarđale. Pogledom sam obuhvatio to mesto ne znajući šta zapravo očekujem. Bila je tu i jedna devojčica na ljuljašci koja je odlučno dizala noge uvis da bi se zaljuljala, baš kao daje maločas naučila kako se to radi. Gledao sam na sat i čekao Bena da se pojavi, znajući pri tom da me očekuje duga noćna vožnja. Čekao sam i posmatrao devojčicu na ljuljašci. Nije više zamahivala nogama, već ih je polako spustila. Uvrnula je lance rukama i stopala zabila u prašinu.
„Zdravo, Danijele", kazala mi je. Mahnula mi je otvorenom šakom, kako to već deca obično čine.
Prišao sam joj. „Bene?", upitao sam začuđeno.
„Ne, ja sam Lora", kazala je. Izgledala je kao da ima šest ili sedam godina. „Jesi li dobio moje pismo?"
„Jesam. No nisam znao da si sada tako mala."
Klimnula je glavom. „Napisala sam ga svojim najboljim rukopisom."
„Kako si me našla?"
Slegnula je ramenima. Opet je šutnula malo prašine svojom prljavom belom cipelicom, a i ružičaste sokne su joj bile uprljane. Čak i kada sam bio dete, vodio sam računa o svom izgledu kao i odrasli. Nisam očekivao da će hteti da mi kaže kako me je našla. Nisam znao kako me Ben pronalazi, ali sam znao da to može, ako poželi.
„Živiš li ovde?", upitao sam.
Klimnula je glavom i povukla drveno dugme svog kaputića.
„Prvo sam bila u Teksasu, pa u Nemačkoj, a sada sam ovde."
„Vojničko derište, zar ne?"
Prekorno me je pogledala. „To baš nije lepo od tebe."
Viđao sam svog drugara Bena s mnogim različitim licima,ali ga je bilo teško prepoznati u toj curici. Osmehnuo sam se. „Pa, to se samo tako kaže. Ne mislim zaista da si derište. Znaš to i sam."
Opet je slegnula ramenima. Nos joj je curio, pa ga je nestrpljivo obrisala rukom ne tražeći maramicu. Prsti i zglobovi su joj bili debeljuškasti i izobličeni, pa sam uhvatio sebe kako u čudu zurim u njih. Nikada nisam obitavao u takvim telima.Ja bih se uvek nametnuo svojim telima. Svaki put bih uzimao svoje ime i pokušavao da budem isti čovek. Imao sam iste hobije i nastojao da živim na isti način. Mnoge predmete sam uspešno sačuvao od jednog do drugog života. Čak sam i svoja tela nosio na isti način, imao sam slično držanje, kosu, pokrete,trudio sam se da to izvedem koliko god sam to bolje mogao.
„Ti si opsednuti sakupljač", jednom mi je kazao Ben.„Ničega ne želiš da se odrekneš."
„Isploviću naredne nedelje", kazao sam joj. „Ne znam kada ću se vratiti."
„Kuda ideš?", upitala je i opet se zaljuljala.
,,U Vijetnam."
„А zašto to radiš?"
„Potrebni su im hirurzi. Meni je pak potrebno da budem u nekoj ratnoj zoni", rekao sam možda previše ležernim tonom.
Nisam verovao u rat, ali sam verovao da mogu da spasem neke živote i ljudima olakšam muke. Nisam uspeo da poginem u pohodima Pokreta za ljudska prava, ali sam nekoliko puta bio uhapšen. Moja sledeća smrt bi mogla biti značajna.
„Zašto ti je potrebna ratna zona?"
Proučavao sam njen pogled kako bih video da li se Ben zaista krije iza njega. Nije bilo lako. Mislim da ga ne bih prepoznao da nisam znao daje to on. „Sofija stari", kazao sam iskreno, onako kako sam s Benom uvek razgovarao. „Sada svakako ima oko sedamdeset godina. Posle Prvog svetskog rata nikako nisam uspeo daje pronađem. Nestala je. Svakako se udala i promenila prezime. Naleteo sam, u međuvremenu,na nekadašnjeg slugu iz Hastonberija. Kazao mije daje možda otišla u Afriku"Zakopčao sam jaknu da se zaštitim od hladnoće. „Treba, dakle, sve početi iznova."
Činilo se da joj je neugodno. Opet je potezala dugme na kaputu. Sišla je s ljuljaške i pošla prema penjalici s hvataljkama.
„Mislim da ne možeš uticati na takve stvari", rekla je i popela se.
Odjednom sam se uznemirio. Ben je bio jedina osoba na svetu koja bi mogla da me razume. Nisam bio spreman da se toga odreknem, bez obzira na to u kom sam telu bio. „Bene,znam da ti to shvataš", rekao sam.
„Ja nisam Ben", kazala je, odmahnula glavom i uhvatila se za šipke.
„Izvini", rekao sam. „Lakše mi je da se držim starih imena.Ne znam kako bih bez toga. Ja sam već dugo stalno i iznova Danijel."

Pažljivo me je slušala. „Ali, ja se zovem Lora", kazala je i popela se na najviše prečke, pa je neko vreme visila s njih.
„Lora", ponovio sam pomirljivo.
„Previše se trudiš da stvari držiš u svojim rukama i ponašaš se kao i tvoj stariji brat, pa zato više nećeš umirati i rađati se." Okrenula se od mene dok je to govorila.
Prišao sam bliže da je bolje čujem. „Kako to misliš?"
„Ulazićeš u tela u kojima se već nalazi neka duša, da bi se našao tamo gde želiš i da bi bio isti, a to je pogrešno."
Kada se okrenula prema meni, video sam joj suze u očima.Bio sam zapanjen. Za trenutak sam zaćutao. „Da li Joakim to radi?", upitao sam.
Klimnula je glavom vrlo ozbiljno, pa sam shvatio zašto sam bio zbunjen. Ona je zapravo htela da ja to saznam.
„А kako to radi?"
„Najpre ih ubija", odgovorila je sasvim jednostavno.
Nikada do tada za to nisam čuo. Nisam čak ni pomislio na to. Nisam znao da je to moguće. „Kako ti to znas?"
Bilo je besmisleno postavljati joj to pitanje. Što sam duže poznavao Bena, on se sve čudnije ponašao. Imao je dar prepoznavanja,predviđanja i svega što je postojalo između toga.Činilo se da poseduje sva znanja o strukturi vremena. Ali to znanje, koliko ja znam, nije bilo vezano za ovozemaljska iskustva. Jednom sam pročitao pesmu o čoveku koji je imao tako bujnu maštu da je izmaštao ceo svet, i to me je navelo da pomislim na Bena. No, niste ga nikada smeli pitati kako je nešto saznao.
„Jesi li siguran u to?", upitao sam, iako je i to bilo besmisleno.„Možda se varaš?"
Zagledala se u mene svojim krupnim, osećajnim očima.
„Volela bih da se varam."
To je govorila i ranije, kada je bila Ben. Kao i nekad, i sada sam poželeo da nije u pravu i da se još malo nadam.
„Nisam ga vrlo dugo video", kazao sam. „Ima možda šeststo ili sedamsto godina. Pa ni tada, kad sam ga poslednji put sreo, uopšte me nije prepoznao."
„Zato što te nije mogao videti." Savijala se oko šipki. „Ali on može da te se seti, a ume i da krade tela, samo što ne može da te vidi iznutra."
„Šta time hoćeš da kažeš? Da ne može da prepozna dušu?"
Odmahnula je glavom. „Da može, već bi te našao."
Neko vreme sam je posmatrao kako se ljulja na šipkama.Htela je da mi pokaže kako može da se izvija kao Tarzan,čovek majmun, pa mi je time privukla svu pažnju i nisam gledao ni na sat ni na drum, sve dok nije završila svoju vežbu.
Kad se smrklo, otpratio sam je do kuće.
„Imam slatkiše", rekla je. Izvukla je paketić bombona i otvorila ga. „Možeš da uzmeš jednu. " Izvukla je zelenu i pružila mi je. Ruke su joj bile tako lepljive i prljave da nisam želeo da pojedem taj slatkiš, ali sam ga uzeo. „To je, zapravo,žvaka", kazala mi je vrlo zadovoljno.
Klimnuo sam glavom. Uhvatila me je za ruku tek kad smo skrenuli za ugao.
„Sada stanujem ovde", rekla mije i pokazala jednospratnu kućicu, istu kao i ostale u ulici.
„Dobro", odvratio sam gledajući je s nevericom. Kako je mogla da nosi znanje o ustrojstvu sveta u toj maloj glavi i trpi sve te muke i patnje, a pri tom da se ponaša kao prava mala devojčica? Nisam shvatao kako uopšte može da izgleda kao sasvim obično dete.
Pogledala me je, i, kao i uvek, znala šta mislim. „Volim da budem obična devojčica, jer je mojoj majci tako lakše",kazala je. Posmatrao sam kako pažljivo gura onaj paketić žvaka u džep i trči prema kući.

Šarlotsvil, Virdžinija, 2008.


Danijel je uspeo da pronađe njenu poslednju adresu na internetu.Kroz nekoliko meseci njen će život opet krenuti nepredvidivim tokom. Diplomiraće, barem pretpostavlja da hoće. Nije znao šta će posle toga Lusi uraditi, a nije bilo prilike da je to pita. Bilo je dirljivo koliko se obradovao kada je ugledao njeno ime ispisano sitnim slovima na svetlom ekranu. Bilo je prosto neverovatno s kolikim je uživanjem prepisao njeno ime i adresu na parče papira, i to svojim najlepšim rukopisom. Nije to bilo njeno pravo ime, već ono koje je sada nosila. Nalazila se tamo gde je i pretpostavljao. Bila je, dakle, bezbedna.
Sve je to bilo tužno, ali ipak drugačije od one strepnje i utučenosti koje je osetio kad ju je ponovo izgubio.
Ponekad je mislio da mu je život postao neobično jednostavan.Radovao se kada bi im se putevi ukrstili, a tugovao kad nisu. A ona je više puta nestajala iz njegovog života, što bi potrajalo i po nekoliko stotina godina. Bio je zadovoljan što zna na kom se kraju sveta ona nalazi, pa makar i ne mogao da je dotakne, a i pomalo je prezirao sebe što mu je tako malo dovoljno da bude srećan.
Mogu daje vidim, govorio bi sebi. Znam gde je. Mogu lako da je pronađem, samo ako to poželim.
Bilo je to mlako samoubeđivanje. To je bila ona strana njegove ličnosti zbog koje sebi nije mogao potpuno da veruje.Poseban rizik u njegovom dugom životu bilo je to što se stalno vraćao na ovaj svet, znajući da će se sve možda konačno završiti,a da pri tom nikada i nije zaista živeo. Mogao je sve to da okonča. No, kada znate da nešto možete, onda to obično ne učinite. Ne želite da sve pokvarite.
Zbog toga se proteklog leta tri puta dovozio do njene kuće u Houpvudu, ali se nije zaustavio, niti je pokucao na vrata. Zbog toga je, prošlog novembra mnoge sate proveo sedeći na klupi i smrzavajući se ispod prozora njene sobe u studentskom gradu,ali joj se nije obratio kada je prošla pored njega. Pre no što legne, otvarao bi njenu stranicu na Fejsbuku, kako bi pronašao neku novu sliku ili podatak, ali se nikada nije prijavio kao jedan od njenih prijatelja.
Dakle, taj papirić s njenim podacima prilično ga je usrećio,ali to nije bilo dovoljno. Nosio ga je sa sobom nedelju i po dana,pre no što je konačno ušao u auto i odvezao se u Šarlotsvil.
Na poslu je zatražio slobodan dan. Na glavu je natukao svoj starinski filcani šešir, koji je sačuvao iz četrdesetih godina. Uz njega je nosio naočare za sunce koje je dva dana pre toga kupio u Targetu. Činilo mu se da je važno da bude nevidljiv, ali je shvatio da više liči na karikaturu nego na nekoga ko ne želi da ga prepoznaju. I sam se zapitao želi li ipak da bude zapažen.Čak i ako nije hteo da ga ona primeti, svakako je poželeo da ga vidi neko ko je zna i ko bi joj te večeri ili narednog dana kazao:„Sećaš li se onog momka iz naše srednje škole? Danijela,kako beše? Maločas sam ga video u studentskom gradu."
Šta li bi ona pomislila? Da li bi uopšte razmišljala o tome?
Čekao ju je na klupi pored staze, nedaleko od njene sobe.Prema mapi, tom stazom je išla do učionica na većinu časova,pa će najverovatnije morati da naiđe tuda. Raširio je novine, ali nije pročitao ni reči. Prvih desetak osoba koje su prošle samo su pojačale uzbuđenje iščekivanja. Posle prvog sata čekanja uspeo je da se smiri. Ako ni zbog čega drugog, makar da bi oslobodio telo nakupljene napetosti.
Nakon što je dva sata čekao, posumnjao je u to da je živa.Bilo je zanimljivo da mu, posle miliona sati čekanja u raznim životima, ova dva dodatna sata deluju predugo. Kad se najzad pojavila, skoro mu je promakla. Ništa nije ispalo onako kako je očekivao. Nije išla u grupi brbljivih drugarica, kao što je često radila u srednjoj školi. Bila je sasvim sama. Oborila je glavu i očigledno bila zadubljena u misli, pa je skoro nije prepoznao kad je prošla kraj njega. No, njen lagani hod ličio je na njen hod iz ranijih života, mada je bio sporiji i nagoveštavao koliko je nije zanimao okolni svet. Porub njene sportske tamnocrvene jakne bio je delimično rasparan na zadnjem delu. Na tom mestu visili su crveni končići i videla se postava, što ga je odjednom rastužilo.
Ustao je i krenuo za njom, mada na povećem odstojanju.Njena svetla, zalizana kosa bila je vezana gumicom. Kao i u ranijim životima, razdeljak joj je bio krivudav. Torba joj je skliznula s ramena. Neko je bacio loptu na stazu i, mada se malo trgla, nije je zapravo ni zapazila.
Čekao je pred Brajan holom sve dok joj se čas nije završio,pa je pošao za njom u lepu šetnju po vetrovitom parku, oko Rotonde pa sve do biblioteke. Pratio ju je na drugi sprat trudeći se da i dalje održi što veće rastojanje, a ona je ušla u jednu od tihih čitaonica sa staklenim pregradama. Tu je mirno mogao da je sledi, a da ga ona ne vidi. Premda je bio u velikom iskušenju da joj priđe, nešto ga je kočilo u tome. Njena rastrojenost ga je sprečavala da joj se obrati. I sama ta reč mu je čudno odjekivala u glavi. Za njega su, naime, ljudi često govorili daje rastrojen.
Prošao je kroz prostoriju punu studenata koji u zurili u monitore. Napolju se videlo lepo vedro nebo - bilo je to najlepše moguće vreme za Šarlotsvil, ali su prozori ipak bili zasenjeni, a ti snažni ljudi u cvetu mladosti sedeli su tu, prilepljeni za ekrane.Tada se, iz nekog razloga, odjednom setio maslinjaka na Kritu u vreme praznika žetve i treperave mase divnih mladih tela. Setio se strujanja testosterona na palubi njegovog broda koji se vraćao u Veneciju, kao i broja začetih beba i prenesenih polnih bolesti u toku prve noći po povratku. Setio se i parka Vašingtonovog univerziteta u Sent Luisu iz četrdesetih godina dvadesetog veka, i sve one ćebadi rasprostrte po travnjacima i piknika održavanih krajem septembra. Možda je pomislio da ove nove generacije prilježnije uče nego nekadašnje, ali pošto je preleteo pogledom po prostoriji, video je da većina njih gleda Fejsbuk, pretražuje Jutjub ili proučava sajtove s vestima. Morate više da izlazite, poželeo je da im dovikne.
Našao je slobodan sto na onoj strani prostorije odakle je mogao daje posmatra. Nije otvorila torbu, niti izvukla knjige iz nje, već je samo sedela i držala torbu u krilu. Činilo mu se da uopšte ne gleda u nešto određeno.
Već je palo i veče, a on je još sedeo i posmatrao je kako bulji u prazno. Njeno setno lice mu je u tom času delovalo vrlo ljupko.Poželeo je da sazna zbog čega tako izgleda. Poželeo je da je trgne iz zamišljenosti i uveravao sebe da bi to za nju bio pravi blagoslov. Pokušao je i da je bolje razume. Mogao je i da vidi koliko daleko to razumevanje seže, ali nije znao kuda ga vodi.
Želeo je da je posmatra i da bude u njenoj blizini. Ni za trenutak nije hteo da je izgubi iz vida. Ali nije znao kako da joj priđe. To mu izgleda više nije polazilo za rukom. Šta bi mogao da joj ponudi? Dug i srećan život? On nikada nije dugo poživeo,pa je to i sada izgledalo malo verovatno. Takode je više puta našao način da prevremeno skrati svoj život, ali čak i kada to nije činio, njegovi prethodni životi nisu bili dugi. A sreća? Nije je imao mnogo, samo onda kad je bio s njom. Čak je i u tome omanuo. Ona je svakako mogla da usreći njega, ali nije bio siguran da može i on nju.
A šta bi bilo s decom? Ona su prirodan i značajan deo svakog dugog i srećnog života, a on nije bio pogodan za to. To nije značilo da nije sposoban za seks, bio je vise nego obdaren,možda čak i vrlo dobar u tome, ali sve se to dogadalo pre doba kontrole rađanja. Stoga mu nije bilo jasno zašto nikada do sada nije začeo dete.
Izgleda da je to nekim ljudima sasvim lako, i da to često čine.Pomislio je na sve one prilike kada bi se neki momak našao na zadnjem sedištu automobila s devojkom kojoj nije znao čak ni prezime, i eto, odjednom bi postao otac. Da li su svi ti ljudi bili u nečemu zaslužniji od njega?
Povremeno je govorio sebi da je svakako nekada morao začeti dete, samo to nikada nije saznao. Ali ni u to vise nije mogao da poveruje. Nekako je slutio da nije bilo tako. Bilo je previše prilika u kojima bi sigurno saznao da se tako nešto dogodilo. Znači, nije bilo u pitanju nešto što mu se nikada nije desilo, već nešto što on prosto ne može da uradi. A uopšte nije znao zašto.
Ranije je pomišljao da će se to desiti kad se bude dočepao nekog lepog, zdravog tela, s moćnim testisima koji proizvode živahne spermatozoide. Sada je sve to imao. Znao je, dakle, da nije problem u testisima. U njemu je problem. To je bila posledica neobjašnjivog uticaja koji je sam vršio na svako svoje telo.
Možda mu se sve to dogada zbog tog izuzetnog sećanja. Šta ako je to na neki način nasledno? Možda je bog spoznao svoju grešku i nije mogao baš da je popravi, ali je preduzeo mere da se to više ne ponovi?
Ustao je i otišao do staklene pregrade koja ih je razdvajala.Naslonio je ruku, a zatim i čelo na staklo. Da je pogledala na tu stranu, svakako bi ga ugledala. Verovatno bi ga i prepoznala.Ukoliko sada ne podigne pogled, on će je ostaviti na miru.
Nemoj da pogledaš.
Molim te, pogledaj.
Setio se njihove poslednje večeri u školi, kada su se sreli na onoj odvratnoj proslavi. Kao i uvek, sećao se svega toga pomalo se stideći. Onda ju je samo isprepadao. Može li sada da joj ponudi nešto drugo?
Sedeo je i posmatrao je sve dok se prozori nisu zamračili, no ona uopšte nije podigla pogled. Nije joj prišao. Samo je sedeo tu, ophrvan brojnim mislima.
Uvek je mnogo razmišljao o njenoj bezbednosti, ali je zaboravio da pomisli i na njenu sreću.