Ann Brashares-Zovem se sećanje

First topic message reminder :



„ ...I пе želim da se nebo spusti na zemlju mojom voljom,

Već da se širi u beskraj, zauvek. "

Volt Vitmen


Živeo sam više od hiljadu godina. Bezbrojputa sam umro. Ne sećam se koliko puta. Sećanje mi je izuzetno, ali nije savršeno.Ja sam ipak Ijudsko biće.
Početak se gubi u izmaglici.Vaša duša sledi stazu svakog vašeg života. Ona je makrokosmička.Postojalo je i moje detinjstvo. Bila su tu zapravo razna detinjstva. Čak i u vreme kad mi je duša bila mlada, sazrevao sam mnogo puta. Sada u svakom mom detinjstvu mogu brže da se prisetim svega. Mi smo u pokretu, čudimo se svetu oko nas, sećamo se.
Kada kažem „mi",zapravo mislim „ја", mislim na svoju dušu i mnoge živote. Mislim i na druge slične meni koji su obdareni Sećanjem, svešću o zbiru iskustava koja su nadživela svaku smrt. Znam da nema mnogo takvih. Možda jedan u veku, jedan u milion. Retko ih srećemo, ali verujte mi da postoje. I barem jedan od njih ima sećanje duže i od moga.
Rodio sam se i umro mnogo puta na raznim mestima. Razmak među tim životima uvekje isti. Nisam bio u Vitlejemu u doba Hristovog rođenja. Nisam zapamtio slavu Rima. Nisam se klanjao Karlu Velikom. U to doba sakupljao sam letinu u Anadoliji i govorio narečjem koji nisu razumeli ni u selima na jugu ni u selima na severu naše zemlje. Samo Bog i đavo znaju sve uzbudljive pojedinosti ljudske istorije. Veliki istorijski trenuci obično prođu a da ih većina ljudi ne zapazi. O njima sam čitao u knjigama, baš kao i svi ostali.
Ponekad su mi kuće i drveće bliži nego ljudi. Stojim i posmatram kako talasi ljudi nadiru i nestaju. Posmatram sebe kao stub na ivici okeana.
Nikada nisam imao dece niti sam ostario. Ne znam zašto je tako. Mogu da vidim lepotu u bezbrojnim stvarima. Zaljubljivao sam se u nju mnogo puta, i to je trajalo. Jednom sam ubio svoju ljubav, a bezbroj puta sam umro za nju, i opet nemam ništa od toga. Još uvek je tražim i sećam je se. Nadam se da će se jednoga dana i ona mene setiti.

Ferfaks, Virdžinija, 1972.


Uspeo sam da poginem u borbama kod Ke Sana u proleće 1968. godine. Stradao sam od artiljerijske paljbe, i to pri samom kraju te mučne opsade, pre nego što je izvedena operacija Pegaz i baza osvojena, što se desilo krajem aprila.
Posle toga sam se rodio u jednoj profesorskoj porodici u Tuskaluzi, u Alabami. Živeli smo u kući kraj povelikog jezera,na kome su se zimi jatile divlje guske. Moji baka i deda,mamini roditelji, stanovali su u istoj ulici.
Godine 1972, kada sam imao četiri godine, preselili smo se u Ferfaks u Virdžiniji. Bilo mi je žao da se rastanem od gusaka, a i od i bake i dede, naročito od deke Džozefa, koji je voleo avione skoro koliko i ja.
Delio sam sobu s dva brata, ali sam tada imao sreće da budem najstarije dete, pa sam ja određivao koliko ćemo se žestoko tući. S jednim bratom sam se nekada borio u Prvom svetskom ratu, a drugi brat je imao sasvim novu dušu. Bio je vrlo nemiran i samo je zujao oko stola za vreme večere, ali je bio i veoma dovitljiv, naročito kada su u pitanju petarde.
Tadašnja majka mi je u prethodnom životu bila učiteljica u prvom razredu osnovne škole, i voleo sam je zbog njenih priča i kolača i sokova koje nam je donosila. Čitala je naučnu fantastiku, osvajala nagrade za dalije koje je gajila, i bila je zaista divna majka, jedna od najboljih koje sam imao. Kad bi mi uveče češkala leđa i pričala priče, uvek bih pomislio:ona je jedna od najboljih majki.
Kada smo se preselili u Virdžiniju, desilo se nešto čudesno.Sedeli smo u crkvi, nas petoro. Najmlađi brat je još bio beba. Zurio sam u svoje male mokasine, koje su se klatile na pola metra od poda. Prelistavao sam molitvenik i čitao iz njega neke delove na latinskom jeziku. To je bio onaj osobiti trenutak u svakom mom životu kada bih počeo da se sećam i razmatram one prethodne, i to vrlo ubrzano.Nisam se sećao latinskog sve dok nije počelo bogosluženje,jer u našem starom molitveniku u Alabami nije bilo delova na tom jeziku.
Kraj mene je u klupi bio poveliki prazan prostor, a iza je sedela neka starija žena od oko pedeset godina; pored nje je bila i druga, još starija gospođa. Sedele su jedna kraj druge na takav način da sam odmah pomislio da joj je to majka.Pažljivo sam se zagledao u tu ženu. Imala je prosedu kosu i tamnoplavu haljinu sa uskim kaišem. Nosila je najlonske čarape i udobne smeđe ravne cipele, zaobljene spreda. Delovala je pomalo četvrtasto, i znam da me je privukla mreža vena na njenoj nadlanici, jer su bile veoma plave i jako izražene.Poželeo sam da ih dodirnem i utvrdim jesu li meke.Malo sam joj se primakao.
U tom času je moj mali brat Rejmond zavriskao, pa se ta gospođa okrenula prema nama. Očekivao sam da ću sresti njen ljutiti pogled, kakav nam ljudi s prosedom kosom obično upućuju u crkvi kada neka beba zakmeči, ali me nije tako pogledala. Lice joj je bilo rumeno, i nije delovalo ljutito.
Odjednom sam shvatio da je zapravo poznajem. Bio samu životnom dobu u kome sam prepoznavao ljude iz ranijih života, i tek sam počeo da sanjam Sofiju.
U glavi mi je tada nešto odjeknulo poput eksplozije i pred očima mi se zavrteo veoma usporeni film. Opet se okrenula prema oltaru, a ja sam očajnički poželeo da joj vidim lice.S Rejmondom u naručju, majka se pomerila do kraja reda,pa se zatim odšunjala napolje, u automobilsku buku i ptičji cvrkut, gde je moj mali brat mogao glasno da plače. Ja sam kliznuo što bliže toj nepoznatoj gospođi. Skoro sam joj se podvukao pod pazuho, pa me je tada konačno pogledala.
Dobro se sećam koliko sam se zapanjio iako sam imao četiri godine. Bila je to Sofija. Oči su joj bile nekako razvodnjene i setne, a koža joj je bila opuštena i pegava, ali je to bila ona. Pomislio sam na nju, onakvu kakvu sam je poslednji put video kada je bila Konstansa. Tada je bila mlada i lepa,i premda sada nije bila takva, ipak sam je prepoznao. Ne samo da sam se začudio već sam se i zbunio, i trebalo mi je nekoliko minuta da shvatim šta to nije u redu. Setio sam se sebe iz pređašnjeg života u kome sam bio lekar i kako sam pre smrti pomišljao da će ona u narednom životu biti ili vrlo stara, ili malo dete kao i ja, a i da će biti neka nova osoba.
Nisam očekivao da će biti sredovečna, ali sam bio prilično siguran da je to Konstansa.Postoji li u njoj još koji trag Konstanse? Prilično sam sumnjao u to. Bilo mi je lakše da na nju mislim kao na Sofiju nego da se mučim misleći da li je u njoj i Konstansa ili nije, mada sam bio prilično ubeđen da nije. Trudio sam se da shvatim šta se desilo. Ma kako da je moje sećanje bilo snažno, nije mi mnogo pomagalo usred sve te zbrke koja je nastala u glavi zbunjenog četvorogodišnjaka.
Kada imate četiri godine, nije vam teško da zaboravite gde vam je u tom času telo, ili gde bi trebalo da bude. Dok sam sve to preračunavao, prilepio sam se uz nju. Shvatio sam da sam je prilično pritisnuo, pa sam je pogledao i video da me posmatra. Bio sam smeten, ali je i ona bila. Ako sam se ja preračunavao, to je činila i ona. Tada sam možda pomislio da me je ona ipak poznala, ali mi se sada čini da ju je ipak prenerazilo to što joj se neko nepoznato četvorogodišnje dete zavlači pod pazuho.
Bila je zbunjena, ali me je prihvatila. Obgrlila me je. Video sam kako otac izvija vrat da nas vidi, i da je i on prilično začuđen. Video sam i kako mu je ona klimnula glavom, kao da je htela da ga umiri.
Stisnula me je uz sebe, i ja sam se opustio. Spustila je ruku na moj okrugli stomačić.
Malo sam se i razočarao. Svakako sam i to osetio. Ali bio sam tako srećan zbog njene blizine da mi se činilo kako moram da se tako ponašam za ljubav svog nekadašnjeg ja,kao i zbog sebe kad odrastem. Uvek sam vrlo rano počinjao to da osećam - potrebu da budem lojalan svojim nekadašnjim ličnostima. Trebalo je da Sofija bude mlada kao i ja, a ne stara i tako velika, pa sam morao da dokučim zašto je to tako.
„Pretpostavljam da si u poslednjem životu veoma mlada umrla", šapnuo sam joj u rebro.
Naravno, razočarao sam se. No imao sam samo četiri godine,a ona me je zagrlila, pa mi je to telesno uživanje rasteralo sve duševne brige.
Dotakao sam joj venu na ruci, koja je zbilja bila tako meka da je nestala pod mojim prstom.
I naredne godine, kako mi se čini, odlazili smo redovno u tu crkvu u Ferfaksu. Svaki put bih pronašao Sofiju i gurao se da sednem kraj nje. Moji roditelji su je nazvali mojom posebnom prijateljicom pa su je jednom posle službe pozvali na limunadu, ali se ona zahvalila i kazala da mora da odvede majku kući. Na kraju su mojoj majci dosadile te, kako ih je nazvala, seksističke propovedi u toj crkvi. Pronašla je neku hipijevsku crkvu u Arlingtonu, gde su sveštenici pevali propovedi prateći se na akustičkoj gitari. Sećam se da je tu bilo i dosta stihova iz jevanđelja. I meni se više dopadala nova crkva, ali sam bio tužan što vise ne viđam Sofiju. Mislim da je mom ocu tada zaista veoma laknulo. Smatrao je da je moja privrženost toj ženi prilično nastrana. Kada sam napravio metež u kući tražeći njen telefonski broj i navaljujući da je pozovem, mislim da mi odrasli nisu u tome mnogo pomagali.Ja sam je nazivao Sofijom, ali kad sam pogledao u debeli telefonskiimenik, shvatio sam da joj čak i ne znam pravo ime.
Kada sam imao devet godina, odvezao sam se autobusom do naše stare crkve, ali nje nije bilo. Dva meseca sam svake nedelje odlazio tamo, ali se ona nije pojavila. Nisam je ponovo video sve do 1985. godine, kada mi je bilo već sedamnaest.
Moj deda po majci, Džozef, koji je živeo u našoj staroj kući u Alabami, tada je upravo bio na samrti. Moli, moja majka,odlučila je da ga smesti u jedan starački dom blizu naše kuće. Već je bila izgubila majku, koja je naprasno umrla od srca, pa je želela da barem lepo poneguje oca. Otišao sam s njom da ga obiđem. Nisam bio toliko uzdrman svojom tugom,koliko majčinom žalošću. Njena tuga je sve nas u kući veoma pritiskala. Sećam se o čemu sam tada razmišljao: Biće sve dobro. Nije to ništa naročito. Dobiće drugi život. I mada sam sebi to stalno govorio, nekako mi se činilo da to ipak nije u redu. Sve dok sam se ja stalno vraćao u svet i sva ta sećanja vukao sa sobom, verovao sam da znam mnogo više nego Moli,pa ipak sam tada pomislio da možda i nije tako. U poređenju s njom, zaista ništa nisam znao o ljubavi.
I dalje sam razmišljao o devojčici Lori na onom igralištu u Džordžiji, koja se trudila da bude što običnija samo zbog svoje majke. To me je nekako rastužilo, a da ni sam nisam znao zbog čega. Nikada nisam mnogo lupao glavu o svojoj ulozi u nečijem životu. Bio sam suviše zanet time da ostanem veran sebi, a svi drugi su se nekako vrteli oko mene.Zato što su oni zaboravljali, a ja sam se sećao svega. Tako sam barem mislio. Oni će se ubrzo izgubiti, a ja ću nastaviti dalje. Najbolje što sam mogao bilo je da ih i dalje pamtim,čak i onda kada oni zaborave na sebe.
Ne kažem da nisam ispunjavao svoje dužnosti, jer jesam.Uvek sam se starao da moje majke, sve osim nekoliko njih koje su me napustile ili umrle pre no što sam odrastao, imaju dovoljno hrane i nastojao sam da im obezbedim sve što im je nužno. Brinuo sam o tome da dobiju pravu negu kad ostare i razbole se. Novac koji sam vekovima nagomilavao trošio sam na njih više no na ma koga drugog. No nisam mnogo razmišljao o svemu tome. Kada neko živi kao ja, ima mnogo majki, i mnogo ih izgubi. U tom slučaju ne cenite one koje ste dobili, ali ste tužni zbog onih koje izgubite. Posle prvih nekoliko gubitaka naučio sam da ih smatram nečim potrošnim.Svaka moja majka samo je jedna u nizu, govorio sam sebi.
Ali majčina tuga tada mi je pokazala koliko ona voli svog oca. Nije ga volela samo zato što joj je bio otac, prosto ga je volela. Volela je njegovu dobrotu i bila zahvalna za vreme koje je provela s njim. Nije bilo ničeg apstraktnog u načinu na koji je volela njega ili ma koga od nas. Možeš jednom imati i drugog oca, govorio sam joj u sebi, ali sam nekako znao da to baš i nije tako.
Kad sam sledećeg puta otišao da obiđem dedu, provirio sam u sobu koja je bila malo dalje od njegove i ugledao onemoćalu staru gospu kako leži u krevetu. Prešao sam najmanje dvadeset koraka pre no sto sam shvatio daje poznajem. Vratio sam se i pažljivo je pogledao s vrata. Bila je to Sofija. Nikada je do tada nisam video takvu. Bila je ista kao i onda u našoj staroj crkvi, ali je sada bila starija i bolesna. Pošto sam se pozdravio s dedom, otišao sam opet u njenu sobu.
Neko vreme sam samo sedeo kraj nje. Držao sam je za ruku. Otvorila je oči i pogledala me. Patila je od reumatizma i izgledala bespomoćno. Znao sam da su to Konstansine i Sofijine oči, ali nisam želeo da ih tako posmatram. U nekom kutku duše osećao sam da me nagriza veliki bol i nisam znao kako da se ponašam. Imao sam neki vrlo čudnovat osećaj da polako čilim i nestajem nekuda uvis, i da sve na zemlji ispod mene izgleda sve sitnije, da vidim samo velike površine umesto sitnih, uznemiravajućih detalja.
Nećeš dugo biti takva, mislio sam. Bićeš uskoro opet jaka,govorio sam joj u sebi. Nisam to činio zbog nje, već zbog sebe.Još dva puta sam je posetio i pričao o svemu i svačemu.Mislim da sam samo ja pričao, ali znam da je ona bila srećna što me viđa. Jedan dosadni bolničar mi je kazao da je svakog dana po nekoliko puta pitala da li ću doći. Nije imala dece,ni unuka, i samo sam je ja obilazio.
Jednog dana mi je delovala nešto pribranije i čudno me je pogledavala.
„Sećaš li me se?", upitao sam je.
Pažljivo me je zagledala. „Sećam se nekoga s tvojim imenom."
„Zar se zbilja sećaš?"
„To je bilo vrlo davno."
„Da li je to bio neko koga si dobro znala?"
„Ne, nisam ga zbilja znala. Samo sam ga čekala. Majka je govorila da sam prava budala, a to i jesam bila."
„Na šta misliš?"
„Tada sam bila devojka u Kanzas Sitiju, pre no što je otac umro i mi se preselile na istok. Bilo je to lepo vreme, ispunjeno zabavama i planovima. Bila sam vrlo romantična, ali mi je majka govorila da se više posvećujem liku iz svoje maste nego živim momcima. To ju je veoma razočaralo."
Uvideo sam da njena usamljenost nema veze s godinama, i stvarnost je počela da se gubi. Ja sam, u međuvremenu, tražio Konstansu i zamišljao je kako stari s one strane okeana, a ona je, baš kao i ja, odrastala na nekoliko stotina kilometara dalje od mene. Pomislio sam na goluba pismonošu Snapija.
Nije mogao da nade Konstansu zato što je umrla.
Nisam baš dobro shvatio svu tu tragediju. Bio sam tinejdžer,sebičan kao dvogodišnje dete, i tu nije bilo pomoći.Uvek sam želeo da mi se ona vrati, a to se i desilo. Barem je pokušala. Čekao sam je, a i ona je nedaleko odatle čekala mene. Na neki način ipak me je zapamtila.
Sofijine staračke oči pažljivo su me posmatrale pa sam sakrio pogled od nje. Nije shvatala šta smo sve izgubili. „Pa,i on je tebe čekao", rekao sam joj. Razočarao sam je.
„Ama, ja sam uvek bila luckasta."
Ostao sam kraj nje koliko sam mogao, a u glavi mi je prosto ključalo. Ostao sam sve dok me posle deset uveče nisu izbacili odatle.
Sledećeg jutra sam opet došao i pričao joj onome što je nekada bilo. Satima sam je držao za ruku i govorio o našem jahanju kroz pustinju. Pričao sam joj i o Prvom svetskom ratu i kako je tada bila gospodarica Hastonberi hola, kako je kuća bila pretvorena u bolnicu i kako me je tamo negovala. Zvao sam je Sofija i kazao joj da je volim. Uvek sam je voleo.Do tada je već bila zaspala, ali sam želeo da to zna. Bojao sam se da ću je tog puta zauvek izgubiti.
Pri kraju treće posete odjednom sam znao šta treba da uradim.
„Ne brini", kazao sam joj. „Doći ću za tobom. Vratićemo se zajedno." To je ranije ona htela da uradi, onda kad je bila Konstansa, ali sam joj ja kazao da to ne čini. No ovog puta ćemo to uraditi. Sada se njen život gasi, a ja sam mlad i očekuje me budućnost. No ja sam taj koji zna i onu drugu stranu. To nam olakšava situaciju.
„Ovo nam je prilika", rekao sam joj.
Bilo mi je veoma žao da se rastanem od tog života. Naročito mi je bilo žao moje majke Moli. Za kratko vreme izgubiće i oca i sina, i znao sam - ili bih znao da sam dozvolio sebi da mislim o tome - da će je to slomiti. No ja sam razradio taktiku otpisa ličnih gubitaka i nisam hteo mnogo da razmišljam.
Rado bih objasnio Moli da je to moja želja i da ću se ubrzo vratiti. Želeo sam da ona nekako to prihvati. Ali neki glasić u glavi govorio mi je nesto drugo. Ona te voli, govorio je. Ne želi da te izgubi, i to uopšte nije u redu.
U srcu sam znao da je to istina, ali sam se pretvarao da je ne primećujem. Bio sam mlad i glup, i vrlo mi se žurilo da se opet domognem Sofije. Kako bih inače to uopšte učinio?Zaprepašćujuće je koliko toga u životu uzimamo zdravo za gotovo.
Veliki deo mene odbijao je Molinu ljubav. Čak sam bio toliko bezočan da sam to smatrao uspehom. Bilo je teško držati se iste osobe iz jednog života u drugi. Bilo je dovoljno teško pomisliti da vas osoba koju volite zaboravlja u svakom novom životu. Možda je Ben bio u stanju da prihvata ljubav bezbrojnih osoba, ali sam se ja jedva držao jedne jedine.
Te zime, u noći pre mog osamnaestog rođendana, otišao sam u jedan ozloglašeni kraj Vašingtona. Retko kada mislim na tu noć, ali priznajem da često mislim na ono što se desilo dan pre toga. To je bio prvi put posle veoma dugog vremena da sam donekle mislio na majčina osećanja i oprostio se s njom. Neću ni pokušati da opišem sve ono što mi je ona tada kazala, ni kako sam se osećao. Kao što je Vitmen napisao:
„Reči beže baš kad se najviše trudim da ih povežem."
Nisam bio naročito sposoban da vodim neke smislene i važne živote, ali sam se trudio da barem moje smrti budu značajne, ukoliko je to bilo moguće. Nastojao sam da one koriste nekome ili nečemu, na neki skroman način, ali sam tada bio previše mlad i užurban da bih osmislio kako da to izvedem i samo sam namrtvo prepao neke narkomane.
Otišao sam na to mesto blizu Ulice D, čini mi se da je bilo blizu kluba Pola deset, u koji sam ponekad svraćao da slušam muziku. Nekako sam pronašao uličicu u kojoj su obično obitavali narkomani. Nisu to bili veseli pušači marihuane, već korisnici teških droga. Poneo sam dovoljno novca da ostavim dobar utisak. Našao sam svog narkomanskog Vergilija, neku očajnicu od tridesetak godina koja je imala samo jednu ruku i ispričao joj svoju priču. Obećao sam da ću i njoj kupiti drogu ako mi nade najjaču i najbolju robu. Ona je mislila da ja to često radim, a ja je nisam razuveravao. Uzeli smo njenu iglu i bila je vrlo uzbuđena dok mi je gumom stezala ruku.
Jedino sam tada u svim svojim životima uzeo heroin, i to će mi svakako biti poslednji put. Mislim da smrt od heroina nije dobar način da se neko navuče na njega. Možda sam tim postupkom razljutio sudbinu. Nije to bilo pravo samoubistvo, ali je bilo nešto najpribližnije njemu. To je bila prevara, nešto kao obaranje sudske presude zbog kršenja procedure. Nadao sam se da će me moja žarka želja da se opet nađem sa Sofijom ubrzo vratiti na ovaj svet i, srećom, to se i desilo. Nisam želeo smrt. U trenutku kad sam umirao, to sam sasvim jasno shvatio. Očajnički sam želeo da živim.
No, kad vam priroda da poseban dar, kazna za one koji ga odbace veoma je teška. Vratio sam se na ovaj svet, ali je ono što sam učinio verovatno uticalo da u narednom životu dobijem majku kakvu sam i dobio.

Robna kuća Tajson korner, Virdžinija, 2001.


U sledećem životu moja je majka bila narkomanka. Čini se da sam i ja kao beba bio narkoman. Sve se slagalo. Ona je verovatno bila osoba koju sam poznavao u nekom ranijem životu, ali sam bio previše mali da bih je prepoznao pre nego što je nestala iz mog života, a tada mi je bilo oko tri godine.Susedi su me pronašli samog u stanu. Mislim da sam tu,sasvim sam, proveo nekoliko dana i da sam bio prestravljen.Kada imate samo tri godine, teško možete sagledati širu sliku sveta.
Držali su me oko mesec dana u nekom državnom sirotištu,pre no što su me dali usvojiteljima. Sećam se i da sam razgovarao sa socijalnim radnikom pre no što su me odveli.
Stalno sam pitao: „Kada ću videti mamu?"
Smestili su me kod usvojitelja u blizini Šepardstauna, u Zapadnoj Virdžiniji. Imali su dvoje svoje i još dvoje usvojene dece. U toj kući se mnogo gledala televizija. Oba roditelja su stalno pušila. Te dane ne mogu da razdvojim od mirisa dve cigarete koje stalno gore, i pripadne mi muka kad god se toga setim.
Ne pamtim da smo nekada svi seli oko stola da večeramo.Ne sećam se nijednog obroka a da televizor nije bio uključen. Trevor, jedno od one usvojene dece, bio je nasilan i stalno je bežao, pa su me uglavnom ostavljali na miru sve dok im se ne bih našao na putu usred nekog okršaja, što sam nekoliko puta skupo platio.
Čudno je koliko su ta dva moja uzastopna detinjstva bila različita. Ljubav prema prethodnoj porodici i bol zbog toga što su mi veoma nedostajali bili su tesno povezani, što sam teže podnosio nego sve te nove ljude. Nove ljude barem nisam morao da volim, niti da osećam neku obavezu prema njima.Nisu bili dovoljno ljubazni da bi mogli išta da očekuju od mene, ali sam se trudio da ne uzvraćam njihovu neljubaznost.Tako sam bio pošteđen osećanja, živeo sam u svom svetu i mislio samo na sebe. Čini mi se da nikome nisam stvarao veće teškoće. Sećam se da sam prilikom jednog od povremenih sastanaka sa socijalnim radnikom pogledao svoj dosije, i to kad sam imao petnaest godina. Na prednjim koricama je oštrim slovima bilo odštampano: „Nesposobnost prilagođavanja".
Noću sam ponekad ležao u postelji i slušao prenos utakmice na radiju, koji je uvek bio prilično glasan, ali sam i pored toga čuo usvojitelje kako se svađaju. Mislio sam na Moli i na prethodnu porodicu, i pitao se šta li sada rade.Ponekad, kad bi mi veoma nedostajali, zapitao bih se šta sam to učinio. No kad sam još malo odrastao i majka mi više nije bila neophodna, opet sam počeo da mislim na Sofiju.Pomisao na nju me je terala da nastavim dalje.
Čudno sam se osećao u svom novom telu, jer je raslo brže i više nego ona prethodna. Nisam bio brz, niti posebno skladnih pokreta, ali sam barem bio vrlo snažan. Moj usvojitelj nije premašio metar šezdeset pet, i nije me ništa vise voleo kada sam ga nadvisio za glavu.
Provodio sam vreme rezbareći životinje od drveta i čitajući knjige u biblioteci, a pri tom sam stalno razbijao glavu kako da nađem Sofiju. Izrezbarene životinje uglavnom sam krio, ali me je pomajka jednom videla kako završavam figuru guske.
Pažljivo ju je pogledala. „Mislim da je dovoljno dobra da se nađe u nekom muzeju", kazala je, kao da to i nije nešto baš naročito dobro.
Pohađali smo neku jadnu državnu školu, ali sam imao nekoliko dobrih nastavnika. Očito sam bio dobar dak, pa me je neki dobrodušni vaspitač ocenio kao „nadarenog". Odveli su me u zasebnu učionicu i dali mi jedan od onih standardnih testova, gde treba samo zaokruživati odgovore. Sećam se da na svako drugo pitanje namerno nisam odgovorio.
Odavno sam bio naučio da se ne treba previše isticati. To je bilo u ranim četrdesetim godinama dvadesetog veka, kada su moji roditelji dobili rezultat mog testa inteligencije. Tada sam naučio tu lekciju. Naravno, ne treba ni napominjati da morate imati izuzetne umne sposobnosti da biste zapamtili hiljade godina prilično beznačajne ljudske istorije.
Čim sam dovoljno odrastao, počeo sam da tražim Sofiju.Tog puta sam imao i neke podatke od kojih sam mogao da počnem. Znao sam da je umrla 1985. ili početkom 1986. godine, jer sam je neposredno pre smrti obilazio i pričao s njom u onom staračkom domu, pa sam se nadao daje ponešto zapamtila. Bio sam potpuno siguran, valjda nagonski, da će se ona uskoro pojaviti negde u blizini. To je već jednom učinila, pa sam molio Boga da se to opet desi.
Kada sam imao petnaest godina, sreća me je poslužila jednog popodneva u robnoj kući Tajson korner. Ugledao sam tu devojku koja se sada zvala Marni u jednoj od onih sada već iščezlih kabina za fotografisanje u jednom uglu kraj ulaza.Trebalo mi je nekoliko minuta da se setim koje ona. Naravno,nisam je znao kao Marni. Ali sam je prepoznao jer sam je negde početkom sedamdesetih video u crkvi u Ferfaksu.Njene uglaste obrve su mi pomogle da je se setim. I onomad je imala isti pogled, koji bi vas istovremeno plašio ali i ulivao vam poverenje. Onda je bila stara i sedela je kraj Sofije, kao njena majka. Verovatno je poživela koliko i njena ćerka. Bile su bliske, to sam mogao da vidim, i nešto u njihovom odnosu govorilo mi je da će se verovatno i vratiti zajedno.
Ne treba da se trudiš da upravljaš time, sećao sam se Benovih reči dok sam sledio Marni iz robne kuće. Otišao sam za njom do predvorja zgrade u kojoj su stajale ploče s imenima mnogih lekara i zubara, i gde se našla sa svojom majkom, pa su zajedno otišle dole, do parkinga. Video sam kako su ušle u auto i odvezle se. Zabeležio sam broj registarskih tablica i tako sam stigao u Houpvud u Virdžiniji.
Pri put sam Sofiju u novom telu video već sledeće subote. Taj dan je vredelo zapamtiti. Bio sam vrlo uzbuden dok sam se vozio autobusom do Houpvuda. Nikada ne znate na šta ćete naići, ni da li ćete uopšte nekoga naći. Otišao sam tog jutra na Marninu adresu i uznemireno šetkao oko bloka,ne znajući šta bih sledeće mogao da uradim. Tada sam je ugledao. Hodala je stazom prema meni. Bilo je čudesno.Mislim da nisam u stanju da opišem taj osećaj. Bio je mirisan prolećni dan i sunce je obasjavalo njenu svetlu kosu, dok se ljupko njihala hodajući stazom. Nosila je šorc od skraćenih farmerki, japanke i zelenu majicu. Delovala je tako mlado i sveže, naročito posle onog kad sam je u staračkom domu video staru i na umoru. Imala je duge, snažne, preplanule noge i bila je još uvek vižljasta kao devojčica.
Ovo sećanje već spada u moj sadašnji život i liči na bilo čije, ali već sam ga svrstao među svoje najlepše uspomene.Kada pomislim na to, vidim je kako lagano hoda prema meni uz zvuke neke pesme iz pozadine. Kasnije sam tu pesmu uvek zvao Evo, dolazi sunce.
Uočio sam na njoj mnoge poznate detalje. Način na koji je naginjala glavu kad se smeje. Tanke i spretne ruke. Pregib lakta i ušne resice koje su virile ispod dugačke kose. Imala je mali, tamni mladež na bradi.Sećam se dobro kako sam se osećao. Ovo je početak nečega velikog, mislio sam. Došlo je naše vreme.
Njena pojava me je i uzdrmala. Ma koliko da sam bio srećan što je vidim, plašio sam se da joj se obratim i upropastim naš prvi susret. Za nju sam opet bio stranac. Biće teže prići joj, biće sumnjičavija, to mi je bilo jasno. Previse je ljupka da bi me tek tako prihvatila. Ja sam dugo živeo skoro sasvim lišen ljubavi, pa sam bio neiskusan. Nisam bio siguran da mogu daje navedem da me opet zavoli.
No, najvažnije je bilo to što sam bio pun nade. Bila je vrlo mlada, kao i ja. Znao sam kako izgleda i gde stanuje. Opet mi se našla na putu, a nije bila udata za mog brata ili za nekog drugog. Ovo je bio život koji smo konačno mogli da provedemo zajedno, samo ako budem pravilno postupao.
Sofija je skrenula prema Marninoj kući, a ja sam samo glupavo stajao na ulici. Marni je otvorila ulazna vrata, pa sam jasno čuo njen glas. „Hej, a koje onaj momak?"
„Koji momak?"
„Onaj tamo, s druge strane ulice."
Dok se ona okrenula i pogledala, i ja sam se okrenuo na drugu stranu i pošao u suprotnom pravcu.
„Nemam pojma", rekla je Sofija.
„Šteta", kazala je Marni. „Baš je sladak."
Srce mi je poskočilo čak i na tu sitnicu. Bila je prava sreća što sam sladak, jer mislim da sam u prethodna dva života bio prilično ružan.
No, znao sam da treba da budem oprezan. Sve sam žrtvovao za ovaj novi život, i nisam želeo da sada uprskam. Navikao sam da uklanjam prepreke prelazeći iz jednog života u drugi i ispravljam ključne greške koje sam ranije pravio.Ali u ovom životu Sofijino će sećanje biti snažno, baš kao i moje. Neću morati ništa da ponavljam. Sve je to bilo prilično klimavo, pa sam bio u velikoj nedoumici. Nisam želeo da pomisli da sam lud ili da sam neki progonitelj. Kad se osvrnem na te prošle događaje, žalim što nisam poslušao sopstveni savet.
U naredne dve godina obišao sam je još dva puta u Houpvudu,ali se nisam odvažio da joj kažem nijednu reč. Jednom sam je video kako sadi margarite na svom prednjem travnjaku.Jednom sam je video sa sestrom Danom u kafiću u Ulici Koi. Znam da sam se zapanjio kad sam ih video zajedno,Lusinu ljupku žudnju naspram Danine urođene brzopletosti.Dejna mi je bila nekako poznata, valjda iz nekog ranijeg života, a mozda i zato što je imala taj očajni izgled nemirne duše. Prepoznao sam u njoj osobu koja tu uznemirenost prenosi iz jednog života u drugi, i sve razara. Bio sam siguran da muči sve one koje voli i da ih navodi da se pitaju u čemu su pogrešili, mada bi verovatno sve bilo isto kako god da su postupili.
Čekao sam da napunim sedamnaest godina da bih povukao prvi potez. Nisam hteo da izazivam nikakve neprilike naglo napuštajući Šepardstaun. Nisam se plašio da ću mnogo nedostajati usvojiteljima, ali nisam hteo ni da moj socijalni radnik zapadne u neprilike. Preselio sam se, dakle, u Houpvud,iznajmio mali stan iznad indijskog restorana i upisao se u houpvudsku gimnaziju, u isti razred kao i Sofija.

Houpvud, Virdžinija, 2008.


Dan posle završetka koledža Lusi se autobusom vratila u Houpvud noseći dve torbe, kvrgavi filodendron i Daninu zmiju u njenom glupom, staklenom terarijumu. Ostatak stvari potrpala je u kartonske kutije. Vratila se kući bez jasnih planova šta će dalje raditi, osim onog mešanja groznih zdravih koktela ili prodavanja ženskog rublja. No, desilo se nešto neobično. Dvanaest noći zaredom sanjala je baštu.
Već prve noći joj je bilo jasno da to nije bašta u kojoj je zaista bila, ali joj je bila tako poznata i bliska da sve to i nije ličilo na san. I sledeće noći opet je bila tamo. Prepoznala je sve što je i prethodne noći videla u snu: fontanu, mali kameni zid, divne leje pune ružičastih božura i belih minđušica. Najpoznatiji joj je bio miris. Nije bila sigurna da je ikada ranije u snu osećala mirise, ali ju je taj miris celu prožeo.
Naredne noći bila je srećna što se po treći put našla u istoj bašti. Bilo je to isto mesto, puno istih lepota, ali je tog puta rešila da ga malo istražuje. Zaputila se kroz rustičnu pergolu punu crvenih puzavica i otkrila baštu ogradenu niskim zidom, s ružičastim zvončićima i milionima leptira, koji su lepršali između krasuljaka, zevalica, cinija i uresnica. Leptiri su bili svih mogućih boja, šara i veličina i nalazili su se u tom čudnom, treperavom stanju, nepomično lebdeći. A onda bi svi najednom istovremeno poleteli. Lepršali bi oko njene glave dok je ona strepela da ih ne preplaši. Potom bi se ta leteća spirala nekako zgusnula i malo usporila, pa su se kovitlali oko nje, a ona je bila u središtu njihovog leta. Treptala je u snu, a leptiri su se opet lagano spustili na cveće.
Četvrte noći nastavila je da istražuje. Pete noći je s nestrpljenjem čekala da zaspi, pa je već oko devet sati otišla u krevet. Još se nije sasvim smrklo. Nije otišla na spavanje tako rano još od operacije krajnika u šestom razredu.
U toj bašti bila je veoma srećna, srećnija nego što je bila u ranom detinjstvu, mnogo pre no što su počele nevolje s Danom.To mesto je bilo čarobno, i u snu je imala neki dubok, tajanstven i neobjašnjiv osećaj kako je to biti dete. Svake noći je mirno ležala u krevetu čekajući da joj san padne na oči, plašeći se da se možda neće vratiti u onu baštu, pa je preklinjala sebe da se u snu tamo vrati i, zaista, svake noći se vraćala. Želela je da zameni dane za noći, stvarnost za snove. Da li je bilo dopušteno da to menjamo?
Inače, ona nikada nije mnogo spavala. Ipak je preko dana zevala u prodavnici zdrave hrane, a zevala je i za večerom, u želji da se što pre vrati kući, zaspi i ode u svoju baštu.
Šeste noći sanjala je kako prelazi neki mostić preko potoka i istražuje novi deo vrta. Većina biljaka bila joj je nepoznata, bile su divlje i pune trnja, a i miris im je bio drugačiji. Ovaj kutak nije bio tako lep, ali se u vazduhu osećala magija. Neke biljke su bile tako različite od drugih da ih je dugo proučavala, a čim bi se probudila, dohvatila bi svesku i crtala ono što je videla,kako ih ne bi zaboravila. Naredne noći ostavila je blok za skiciranje i bojice kraj kreveta i kada je zaspala i otišla u novi deo bašte, proučavala je nepoznate biljke kao da je i u snu svesna da treba da ih nacrta. Pamtila ih je što je bolje mogla, mirisala i opipavala, u želji da pod rukom oseti teksturu lišća. Sledećeg jutra se probudila rano i pre nego što je otišla na posao, provela je dva sata skicirajući biljke iz sna.
Kad se uveče vratila s posla kući, izvukla je svoju omiljenu Enciklopediju bilja i cveća u izdanju Američkog udruženja za hortikulturu i dok joj je srce lupalo, pokušavala da u njoj prema svojim skicama pronađe te biljke. Trebalo joj je malo više vremena,ali je bez greške pronašla svaku vrstu. Shvatila je da sve one spadaju u jedan odredeni odeljak knjige koji se odnosi na lekovite trave. Bila je tu kamilica, mišjakinja, ždraljika, zdravac. Beše to prava medicinska bašta. Tek je osmog dana sanjala da se po bašti muva još jedna osoba prekrivena leptirima. Prvo joj se učinilo da je to Dejna pa se obradovala, ali je ubrzo shvatila da je to neka žena koja i ne liči na Dejnu. Imala je dvadesetak godina, svetlosive oči, pegice i sjajnu, tamnu kosu.
„Ja te odnekud poznajem", rekla je Lusi ženi iz sna.
„Ра naravno, dušo" , odgovorila je ova.
Kad se Lusi probudila, dugo je ležala u postelji i pokušavala da zapamti lice žene iz sna. Bila joj je poznata, ali nije mogla da se seti odakle.
Ustala je, otišla do ormana i pronašla monografiju koju je kupila u prodavnici suvenira u Hastonberiju. Pronašla je poglavlje o baštama, i u neverici se upiljila u fotografiju. Nije ni čudo što su snovi bili tako živi. To je bila bašta Konstansine majke. Bašta u kojoj se Konstansa igrala kao dete nekoliko života ranije. Sklopila je knjigu. Nije htela da razbija svoje snove pre vremena.
Provela je vikend crtajući baštu iz svog sna. Tek kada je bila zadovoljna skicama, uporedila ih je sa snimcima iz Hastonberija.Njen vrt iz snova bio je lepši i raskošniji nego onaj na fotografijama iz monografije ili onaj s interneta, ali su se sve pojedinosti podudarale. No zbog slike sa zadnje korice knjige srce joj je posebno poskočilo. Bacala je i ranije poglede na nju,ali je nije pažljivo zagledala. Sada je to učinila, i znala je tačno ko je na slici. Žena koju je u snu videla u bašti. Naravno da jeste.Bila je to Konstansina majka.
Dvanaeste noći njen san se promenio. Bašta više nije imalagranica. Širila se na sve strane. U snu je sledila jednu stazu i našla se u svom zadnjem dvorištu, ali pre onog vremena kada je korov uništio maline. Na drugoj strani staze bio je vrt Tomasa
Džefersona u univerzitetskom naselju, opasan vijugavim zidom.Na trećoj strani pronašla je, sva oduševljena, onaj svoj bazen,sa cvećem koje je raslo sve do ivice vode, baš onakav kakav je bio na njenim crtežima i u mašti.
Ujutru je znala šta tačno želi da uradi. Našla je obrazac za prijavu za master studije i odštampala ga. Provela je dan ispunjavajući ga, pa dodala nacrte baste u Hastonberiju i skice nekih biljaka. Na kraju je dodala i tri omiljena crteža svog neizgrađenog bazena.
Trinaestog dana sve je stavila u veliki koverat, odnela na poštu i poslala. Četrnaestog dana počela je da plevi svoju baštu.
Dva meseca kasnije, jedne avgustovske noći pre onog dana kada je trebalo da konačno napusti kuću, Lusi je pakovala stvari u svojoj sobi i najzad nešto shvatila. Nikako neće moći da ponese Dejninu zmiju sa sobom. Pilana će izgleda večno živeti, a Lusi neće. Bez mnogo razmišljanja izvukla je zmiju iz staklenog sanduka i pustila je da joj se uvije oko ruke. Gledala ju je,a i zmija je gledala nju. „Žao mi je što nismo više uživale jedna u drugoj", rekla joj je. „Ti mi nikada nisi bila prava ljubimica."
Sišla je u prizemlje, prošla kroz kuhinju i izašla na zadnja vrata, puštajući da se vrata s mrežom za komarce zalupe za njom. Prešla je preko bašte i skrštenih nogu sela ispred svog omiljenog žbuna s hortenzijama. Poslednji put pogledala je zmiju u oči. Uvek je mislila da su zmije simboli zla i dvojnosti i uvek je smatrala da ju je Dejna uzela samo da bi im još vise zagorčala život i na neki način kaznila svoje roditelje. No dok je posmatrala mirnu zmijsku glavicu, više nije tako mislila.Prisetila se svih košuljica koje je ta zmija svlačila i ostavljala za sobom, i kako se stalno ponovo rađala. Možda je Dejna baš to i videla u njoj.
„Došlo je vreme da postaneš slobodna", svečano joj je kazala.Spustila je ruku na zemlju motreći šta će zmija uraditi. Zmija se nekoliko časaka uporno držala za njenu ruku. Zatim je odvažno isturila glavicu, lagano joj skliznula s ruke i spustila se na nepoznato tle. Najzad je šmugnula i zavukla se u travu, nalazeći u njoj drevno uživanje čitave svoje vrste.

Šarlotsvil, Virdžinija, 2009.


Ono što je Lusi najviše na svetu priželjkivala, a čemu se više nije nadala, dogodilo se jednog utorka uveče u januaru, nešto posle šest sati.Sedela je ispred Kembel hola, zgrade u kojoj se održavao master kurs pejzažne arhitekture, kao i nastava arhitekture uopšte,a prethodnih deset sati provela je u ateljeu. Sada je sedela tu u kaputu i sa smeđim vunenim šeširom na glavi, žudno udišući vazduh i nastojeći da se malo opusti i nađe trenutak mira, pre no što se vrati uobičajenoj strci.
Marni i njen momak Leo spremali su kinesku večeru u njihovom malom stanu u Oukvud semetriju. Njih dve su iznajmile taj stan u avgustu. Marni je preko dana radila kod Kinka,a uveče je išla na pripremne kurseve za studije prava. Lusi je očekivala da će se tokom jeseni i prve polovine zime zaposliti u jednom baru, Madhausu. Bila se, naime, tako kasno prijavila za svoje postdiplomske studije da joj je dežurni službenik kazao da će morati da sačeka do januara kako bi se upisala na odgovarajući master kurs. No, našlo se neko rešenje i, na Lusinu radost, saopštili su joj da joj je odobreno pohađanje kursa već u septembru. Radila je samo deset sati nedeljno u Madhausu i spokojno zapadala u sve veći dug da bi platila studije. Ona i Marni su same iznajmile stan, ali je u međuvremenu Leo postao njihov treći, nezvanični sustanar, koji nije plaćao stanarinu. No,barem je dobro kuvao.
„Jesi li usamljena sada kad Marni ima pravog momka?",upitala ju je majka pre nekoliko nedelja. Lusi je smatrala da je majka zapravo usamljena. „Ne baš" , odgovorila je. „Imam mnogo posla u studiju."
„Ne čekaš valjda i dalje Danijela, je li?", napala ju je Marni poslednje subote kada je Lusi odbila da ode na neku žurku s njom i Leom.
,,Ne" , odvratila je Lusi. Marni je mislila da je Lusin celibat nešto vrlo zbunjujuće, a Lusi je nije ispravljala. Nikako nije mogla da prizna Marni da je prošlog leta četiri puta spavala s njenim bratom Aleksandrom.
Lusi zbilja vise nije čekala Danijela. Barem to nije svesno radila. Prihvatila je činjenicu da se on ovoga puta neće vratiti po nju. No u snu je i dalje čeznula za njim. U snu je sebe uveravala da je to samo jedna pauza u njihovoj priči i da ona još nije okončana. Ne mogu te zauvek čekati, mislila je dok je ujutru ležala u krevetu, tumačila svoje snove i čekala da budilnik zazvoni.
Sada je u zimskom sumraku sedela na klupi i razmišljala o svemu tome, kad joj je neki mladić odjednom prišao i obratio joj se: „Da li si ti Lusi?"
Pogledala ga je očekujući da će ga prepoznati. Bio je lepo odeven i glatko izbrijan, kao neki starinski glumac ili bivši član nekog bratstva. „Jesam", rekla je. Nije ga poznavala. Verovatno je išao na neke časove s njom, ali ona nije bila voljna za takva druženja.
„Ја sam Danijel", rekao joj je.
Malo se trgla na to ime koje je bila odagnala iz misli. „Znamo li se?", upitala ga je. To, verovatno, nije bilo baš najumesnije rečeno, i daje htela da bude uljudna, drugačije bi sročila pitanje.
Pogled mu je postao nekako tajanstven. „Možda to sada ne misliš, ali me poznaješ."
Nije želela da igra nikakve igre. No, obično kada je nosila taj šljampavi šešir navučen duboko na oči i svoj bezoblični dugački kaput, nije ni morala to da čini. „А kako to?", upitala je bez trunke znatiželje i ljubaznosti u glasu. Čupkala je postavu svojih rukavica. Možda su na koledžu zajedno pohađali neke časove.Možda je drug nekog njenog druga, koji ga je poslao jer je celo Lusino društvo smatralo da ona treba više da izlazi.
Nagnuo se prema njoj kao da će je tako naterati da ga još jednom pogleda. „Znam da ti sada izgledam drugačije. Znam i da ti je teško da poveruješ, ali ja sam Danijel. Onaj Danijel koga si poznavala."
Zaista ga je pogledala. „O čemu pričaš?"
„Poznavali smo se u srednjoj školi. Znao sam te i mnogo puta pre toga."
Ustala je, sva sumnjičava i narogušena. „Izvini, ali ne razumem te."
,,]a sam Danijel Grej. Iz Houpvuda."
Noge je nisu držale. „Је l' ti to hoćeš da kažeš da si ti Danijel Grej?"
„Као što vidiš, promenio sam se, ali sam ipak Danijel."
Zurila je u njega i potražila njegov pogled. „Kako je to moguće?"
„Želiš li da prošetamo?" Krenuo je, a ona je pošla za njim.Vrtelo joj se u glavi i činilo joj se kao da sve posmatra iz nekog pogrešnog ugla. Drhtala je i znojila se u dugačkom kaputu.Imao je dug korak, pa je morala da ubrza kako bi uhvatila njegov tempo.
„Ne znam šta ti zapravo znaš o meni" , kazao je gledajući preda se a ne u nju.
Zurila je u njegovo lice, posmatrajući ga iz profila. Da li je to nekakva bolesna šala? On ne može zaista biti Danijel, zar ne?Činilo joj se da je njena dugogodišnja čežnja bila toliko jaka da je nekoga prizvala, bez obzira da li je to onaj pravi ili ne.
„Zapravo, ne znam baš ništa o tebi", kazala je i odmah shvatila da to nije istina. „Mislim da nešto možda i znam." Ubrzala je hod. Šta ako je to stvarno on? Možda i jeste. Zapela je za neku džombu i isprskala pantalone blatom. „Pa, eto, znam za Konstansu",brzo je kazala. „Znam i za Sofiju." U tom času uopšte nije mislila na svoju bezbednost. Nije marila ni da li to što priča zvuči ludo ili ne.
„Ра, ti, dakle, znaš dosta toga." Glas mu je zvučao oštro i nekako drugačije no što je očekivala.
Poželela je da ga opet pogleda u oči. Kako bi to mogao biti on? A ako nije on, zašto to radi? Navikla je na pomisao da se ljudi vraćaju na ovaj svet u drugim telima, ali ovo ipak nije imalo nikakvog smisla. „Ne razumem", rekla je. „Ne razumem kako bi ti mogao biti Danijel. Ako si stradao na onom mostu pre tri i po godine, onda bi sada bio malo dete, zar ne?"
U svim svojim maštanjima o ponovnom susretu s Danijelom ona je videla sebe kako mu se baca u naručje i satima ga grli, a onda mu priča o svemu što je saznala u međuvremenu otkako su se rastali. Ali nije se tako dogodilo.„Ti to ne shvataš, a ja ne mogu sve da ti razjasnim. Postoje misterije koje niko ne razume. No, neko poput mene ne mora uvek ponovo da odrasta. U retkim slučajevima moguće je, znaš... preuzeti nečije napušteno telo."
„А šta to znači?" Našla se u nekoj divljoj i još ludoj verziji svemira, ali je sada barem konačno o tome pričala s nekim drugim, a ne sama sa sobom. „Zar ti možeš da preuzmeš nečije telo? Što bi neko napuštao svoje telo?"
„To se obično ne događa slobodnom voljom. No, ponekad se i to desi. Ljudi obično napuste telo kad umru."
„Ali ako umru, to znači da im ni telo više ne funkcioniše,zar ne?"
„Da, obično je tako. No ljudi ponekad... Kako da to pojednostavim?Prosto napuste svoje telo pre no što prestane da radi.Uplaše se i utope u ništavilu. U tom času im je to pravi izazov."
„Zašto im je to izazov?"
„Obično zato što tada trpe bolove, pa im je lakše da se reše i bolova i tela."
Lusi je pokušala da dokuči kako se oseća zbog svega toga,ali, osim očiglednih znakova šoka koji je pretrpela, nije bila u stanju da opiše kako joj je. „I ti onda preuzmeš takvo telo?"
„Takve prilike traju vrlo kratko. A i bitno je da to telo bude upotrebljivo, naravno."
U mislima se upitala kako li bi njihov razgovor zvučao nekom prolazniku. Hodali su prebrzo da bi neko mogao dugo da ih prisluškuje, a i ona je bila previše uzbuđena i napeta da bi zaista marila da li neko sluša. Ali ipak o čemu su to oni govorili?Da li će ikada moći da prihvati to što je čula, a opet, može li da ne prihvati? Da li je sasvim odustala od svog verovanja u staro ustrojstvo sveta? „А šta se događa s njima? Mislim, ako požele da se vrate?"
Pogledao ju je zbunjeno i skoro molećivo. „Pa, oni to ne žele." Da li ju je Danijel nekada tako pogledao? ,,Ja samo preuzimam ono što ostaje iza njih", kazao je. Načas je prekrio njenu ruku u rukavici svojom golom šakom. „Duša koje je bila u tom telu prelazi u naredno stanje, šta god to bilo."
„Da li se ti ljudi nekada vrate u novom telu?"
Protrljao je svoje sledene ruke. „Verovatno. Većina ljudi se vraća."
Jednim delom Lusi je želela da pobegne što dalje od njega,pa se zbog toga postidela. Bila je tako sumnjičava; ona uvek sve pokvari. Posle svega što je saznala, zašto se prosto ne bi potrudila da mu poveruje? Već i sama činjenica da vode ovakav razgovor znad da je to zaista Danijel. Ko bi drugi sve to znao? „Znači, ti si... nekako uskočio u to telo u kom si sad? A pre toga je u tome telu bio neko drugi?"
„Teško je poverovati u sve to, znam da jeste. Ima toliko toga o rođenju i smrti, i onome između njih, o čemu prosečni ljudi i ne sanjaju. Ali ti si počela nešto da shvataš, zar ne?"
Stala je u neku baru i osetila da joj se čarape natapaju hladnom vodom. „Mislim da jesam", rekla je.
Stao je. Ispružio je ruke i ona je shvatila da želi da dodirne njene. Graciozno ih je ispružila, a on ih je zgrabio.
,,Lusi."
Klimnula je glavom. Osećala je kako je peckaju suze, mada nije bila sigurna kakve su to suze. Zato joj je bilo teško da ga gleda.
,,Ja se tako radujem što te vidim. Da li se i ti radujes?"
Sve ono što je bezbroj puta zamišljala da će mu red zastalo joj je u grlu i nije mogla da izgovori ništa od toga, mada je znala da je to on; ali, nekako ipak nije bila ubeđena u to.
„Teško mi je da poverujem da si ti Danijel", rekla je iskreno.
Pokušavala je da ga pogleda u oči, ali on se u tom času pozabavio skidanjem njenih rukavica. „Zar si ti zaista Danijel?"
,,Ja sam zaista Danijel", kazao joj je.
Opet je klimnula glavom. Mogla je da poveruje ili da ne poveruje u to. Ako ne poveruje, a to je zbilja on, a skoro sigurno je bilo tako, prokockaće još jednu priliku. Nije to želela.
„Žao mi je zbog prošlog puta", brzo je kazala. „Žao mi je što se nisam malo vise potrudila da shvatim." Iz oka joj je kapnula jedna suza.
„Ne zameram ti, niko nikada u to ne poveruje. A tako je valjda i najbolje."
„Volela bih da sam barem pokušala."
„Da, znam da bi." Pogledao je nadole. „U prošlosti uvek ima nekih stvari zbog kojih ti kasnije bude žao."
Izraz mu je bio drugačiji od onoga koji je očekivala. No kakav je uopšte izraz ona očekivala? Zašto bi se pravila da ga prepoznaje, ili zašto bi bilo razumno da očekuje od njega nešto određeno? Nije ga poznavala onda, a ne poznaje ga ni sada. S njim je jedino bila u mašti, kao što bi Marni kazala. Sada treba da pokuša da mu to nekako objasni.
„No, sada imamo priliku da počnemo iznova."
Zurila je u njega prilično začudena. Njegove reči uplele su se u njenu borbu sa samom sobom. Nije bilo problema u razlici između tog čoveka i starog Danijela. Problem je iskrsnuo u odnosu izmedu Danijela i njene mašte. Naravno da stvarni Danijel mora biti drugačiji od onog Danijela s kojim je provela tolike sate u mislima. Potrebna je stvarnost da bi čovek shvatio koliko se u mašti zapravo zanosio. Setila se kompanije Dominion gas, koja nikako nije mogla da ude u njihov podrum da očita potrošnju gasa. Kad je najzad posle osam meseci njihov službenik pročitao podatke s gasomera, njenim roditeljima je rečeno da duguju četiri hiljade dolara.
„Pa, ako ti to želiš" , odgovorila mu je.
Mogu li da počnu iznova? Da li mogu to da urade? Hoće li se to sada desiti ako ona to dopusti?
Bio je to Danijel. Ona još to nije osećala, jer je bila previše površna i opsednuta svojim sanjarijama, ali je to ipak bio on. Ako zaista želi da i dalje živi u mašti i zanemari stvarnu osobu, biće najbolje da nabavi čopor mačaka i da se odmah zatvori u kuću.
On je, doduše, ranije izgledao drugačije, ali, kad je malo razmislila o svemu, zaključila je da je i ona sama tada izgledala drugačije.Kad ga je viđala u srednjoj skoli, bila je uvek doterana i u punom sjaju. Uvek je stavljala sjaj za usne, rumenilo na obraze i imala skupe farmerke i prikladnu frizuru. Sada je sva rastrojena i zaokupirana nekim drugim stvarima, i često zaboravlja da se pogleda u ogledalo. Više se i ne seća kako izgleda doterivati se za nekoga. Prava je sreća što nije pobegao što dalje od nje.
U jednom trenu ceo joj se život zaustavio zbog njega. Promenilo se i njeno poimanje sveta. Zašto ne bi iskoristila ovu priliku? Njen kukavičluk ga je i ranije oterao, što će se opet desiti ako ona to dopusti. Sada je bila starija. Malo se pribrala.
Može ona to da podnese.
,,Da" , rekla je. Još jedna suza joj je skliznula niz obraz.Osmehnuo joj se. To je bio drugačiji osmeh od onoga koji je očekivala da vidi. Poželela je da udari sebe pesnicom. Dosta je bilo tih njenih očekivanja.
„Sada živim u Vašingtonu i radim za jednu marketinšku firmu.Zbog posla moram večeras da se vratim tamo. Nisam znao da ću te pronaći već u prvom pokušaju. Da sam znao, postarao bih se da budem slobodan cele noći. No vratiću se za vikend,ako se ti slažeš? Mogu li negde da te izvedem u subotu? Koji je tvoj omiljeni restoran?"
Malo se pokunjila kad je čula da on mora odmah da se vrati,ali joj je istovremeno i laknulo. Bićee joj lakše da se malo muči u samoći. „Da, dobro." Pomenula mu je neko mesto koje se nalazilo na dvadesetak minuta vožnje istočno od centra. „Naći ćemo se tamo", uzbuđeno je kazala. Shvatila je da ne želi da on dođe u njihov stan. Nije znala kako bi ga predstavila Marni.
,,Fino." Nagnuo se i poljubio je u obraz, dokačivši joj i ugao usana. Zatim se uspravio i otišao, dovikujući joj pozdrav preko ramena.
Ona je i dalje nepomično stajala osećajući da se onaj poljubac nije upio u njeno lice. Kada je već bio sitna figura na horizontu koja će svakog časa iščeznuti iza ograde parkinga, ona je promenila izraz lica misleći da će se on još jednom osvrnuti da je vidi, no on se nije okrenuo. O, umukni, sta ti znaš, podviknula je u mislima sopstvenom razočaranju.
Krenula je kroz park. Bez razmišljanja je stigla do vijugavog zida i popela se na njega, pa je sela, privukla kolena pod bradu i obuhvatila ih rukama. Bilo je zaista vrlo teško razumeti ovaj svet.
Šta to nije u redu s njom? Danijel je došao. Zašto se ona osećala tako čudno i narogušeno? Zašto ga uopšte nije ni zagrlila?Sada imamo priliku da počnemo iznova, rekao joj je. U čemu je njen problem? Šta je uopšte želela da čuje?
Nisam mislila da ću se ovako osećati.
Zar ne može da prevaziđe činjenicu da on sada izgleda drugačije? Zar je zbilja tako površna? A i ne može se reći da ne izgleda dobro, jer je baš zgodan. Vrlo je privlačan, i to prema svakom nepristrasnom merilu. Možda je čak i privlačniji nego ranije.
No ono tvrdoglavo, buntovno sećanje na fatalnu noć sa starim Danijelom odjednom joj se vratilo. Naglo ju je žacnulo i osetila je žmarce u stomaku. Setila se kako ju je tada povukao u onu klupu i okrenuo licem prema sebi. Sedeli su tamo dodirujući se kolenima. Poljubio ju je. To sećanje bilo je staro četiri godine i prilično izbledelo, ali ju je ganulo mnogo više nego malopređašnji ovlašni poljubac, koji je još osećala na licu.
To je zato što ga još ne znaš dobro u ovom novom izdanju.
Pa nisam ga naročito dobro znala ni u starom.
Stari Danijel bio je onaj koga je Konstansa volela. I Sofija ga je volela. To joj je ranije izgledalo prilično razumno. Zašto joj sada sve ovo nema smisla?
Prekrila je usta rukom. Videla je tanki sloj leda na svojoj tamnoj rukavici, a kada je podigla pogled, ugledala je velike pahuljice kako lepršaju oko nje. Bio je to pravi virdžinijski sneg, gde nebo izgleda kao da ništa neće pasti i kao da se pahulje pojavljuju po sopstvenoj volji.
Možda je ona ta koja se promenila. Možda je to problem.Onda je bila mnogo nežnija i spremnija da se zaljubi, ili je verovala da jeste. Sada je bila hladnija, naviknuta na samoću i nije bila tako otvorena prema drugima. Možda više nije bila sposobna za tu vrstu povezanosti s nekim.
A opet, zašto ne bi bila? Posle svega što je čula od madam Esme i doktora Rozena, kao i onoga što je saznala u oronuloj kućerini u Engleskoj? Možda se zapravo samo još dublje zakopala tom spoznajom svojih ranijih života? Možda je izgubila sopstvenu ličnost, jer su je njene ranije ličnosti potisnule.
Obuzela ju je velika tuga i prinela je ruku očima. Pitala se da li je on zaista želeo baš nju.Sada je bio drugačiji, i možda je to i bilo dobro. I ne samo zbog izgleda, shvatila je odjednom. Eto, i oslovio ju je na drugi način.
Sada ju je zvao Lusi.

Kalkuta, Indija, 2009.


Početkom 2009. javila mu se iz Kalkute jedna žena. Bilo je to nedugo posle onog dana kad je video Sofiju u biblioteci. Žena mu se predstavila kao Amita. Pričala mu je nešto na bengalskom,pa ju je gotovo čitav minut ubeđivao da ne govori tim jezikom.
„Kako ne govoriš bengalski?", upitala ga je na naglašenom engleskom jeziku.
„Pa... ne govorim. Zašto bih ga govorio?"
„Pa da, nikada nisi živeo u ovom kraju. A hindi?"
„Pomalo, ali ne baš najbolje, Možemo li da se zasada držimo engleskog?"
Žena se nasmejala i on shvati da je to zapravo Ben. „O pa to je moj stari drugar", kazao je na starom italijanskom narečju koje su nekada koristili u razgovorima na brodu.
„Sada ti govoriš drugim jezikom, zar ne?" , upitala ga je na engleskom.
„Pa, imamo mnogo toga zajedničkog", kazao je na latinskom.
„Hoćeš li da mi dođeš u posetu?", upitala ga je na engleskom.
Kad god bi ga Ben pozvao, znao je da treba da prihvati poziv.
„Hoću. Kada?"
„Uskoro. Kad budeš poželeo."
Dala mu je adresu, pa je već narednog dana kupio avionsku kartu. U bolnici je zaradio mnogo slobodnih dana, te ih je iskoristio.
Pronašao ju je u jednom malom stanu na poslednjem spratu stare kuće, u pretrpanom sirotinjskom kraju Kalkute. Bila je mlada, i lice joj je stalno bilo u pokretu. Nosila je lep paunskoplavi sari i zveckave zlatne narukvice. Odmah ga je zagrlila.
Odvela ga je u malu, staromodnu kuhinju, gde je upravo spremala obrok.
„Vrlo si zgodan, Danijele", rekla je laskavo podižući obrve.
,,U ovom životu sam imao sreće" , kazao je. „Ako je lep izgled neka sreća."
„Ponekad jeste, ponekad nije." Umočila je prst u lonac i probala nešto što je spremala. „Odlično je" , izjavila je.
„Radujem se što te vidim" , iskreno joj je kazao.
„I ja se radujem." Prišla mu je s kašikom u ruci i poljubila ga u bradu. „Volela bih da te i dalje ljubim", rekla mu je. Pokazala je kašikom na malu sobu iza poluotvorenih vrata. „Volela bih i da te odvučem tamo, ali znam da voliš drugu devojku."
Nasmejao se. Nije znao govori li ozbiljno ili se šali, ali nije mogao da zamisli da uskoči u taj razmešteni krevet s Benom.
Već i zbog toga što je ona bila Ben, a znao ju je i kao Loru, i pod nekim drugim imenima. Nikada se ne možete otresti tih ranijih života. Nije to mogao ni sa drugima, a kamoli s Benom. Ako je neku osobu prvi put upoznao kao muškarca, imao je neki vrlo snažan otpor prema pomisli da bi ga u nekom narednom životu ta osoba mogla privući kao žena. Nije bio naročito sposoban za taj međuživot.
„Ja sam sada Amita", rekla mu je naglašeno čitajući mu, kao i uvek, misli.
„Ama, ti samo menjaš izgled" rekao je šaljivo.
„Ne, to je ono što se zove život" , odvratila mu je ljutito. „А to što ti imaš i nije neki život." Oči su joj bile pune ljubavi, ali on nije mogao a da se ne izmakne.
„Pričaj mi o tvojoj curi" , rekla je ljubazno Amita. Nije želela da ga povredi.
„Znam gde je" , rekao joj je.
„Ра zašto onda nisi s njom?", upitala ga je.
Uvek ste mogli biti sigurni da će Ben odmah preći na suštinu stvari. Danijel je bio umoran, bio je u Kalkuti, i želeo je da bude iskren. „Pokušao sam da pričam s njom pre nekoliko godina i načisto sam zabrljao. Prebrzo sam krenuo, pa sam je uplašio.Mislim da posle svega toga više ne želi da me vidi. Daću joj još malo vremena pre no što opet pokušam." To objašnjenje je i njemu samom zvučalo neubedljivo. Koliko vremena misli da joj da?
„Možda njoj to vreme nije potrebno?"
Protrljao je obraze. Osećao je znoj i prljavštinu od dugog puta. „Ne znam šta ona želi." Glas mu je zvučao smirenije. „Ali mislim da to nisam ja."
Amita je stajala u mestu, i dalje s kašičicom u ruci, i zamišljeno ga posmatrala. „O, Danijele", rekla je na kraju. „Tebi je potrebna ljubav. To je ono što ti treba. Strašno si ispao iz forme."
Nasmejao se. „Da li si zato htela da me odvedeš u spavaću sobu?"
„Ljubav je ljubav", odgovorila je.
Odmahnuo je glavom. Njeno milosrdno flertovanje bilo je nešto što nije baš najbolje razumeo. „Mislim da ovo nije pravi čas da opet pokušam sa Sofijom", rekao je. „Ако malo pričekam, možda će mi se pružiti i druga prilika."
Ona je delovala tužno. „I tako možeš da nastaviš u beskraj."
Gurnula je kašiku natrag u lonac i propela se da bi sela na pult.
Spustila je bradu na ruke i malo se zamislila. „Možda je trebalo da joj priđeš kao njoj samoj, a ne kao nekom drugom, pa je u tom slučaju ne bi uplašio."
„Šta hoćeš da kažeš? Nisam joj prišao kao nekom drugom.Prišao sam joj kao njoj samoj. Nazvao sam je Sofijom, ali ona i jeste Sofija. Da li je greška u tome što se ja toga sećam?"
„Ona se sada ne zove Sofija. Sofija je tvoje sećanje." Amita je skočila sa šanka. Nastavila je da meša. „Mislila sam da se ona sada zove Lusi."
„Ali, to je ista devojka."
„I jeste i nije."
„Na šta misliš?" Sam je sebi zvučao kao dete.
„Ti si sakupljač", kazala mu je. Ben ga je već nekoliko puta optužio za to. „Voliš one koje voliš dok su tu. To je sve što možeš da uradiš. A onda, ako tako mora biti, pusti ih da odu. Ako znaš kako da voliš, nikada se nećeš istrošiti."
Ben je zvučao odlučno, kao da čita iz priručnika za samopomoć,ali se Danijel i dalje osećao vrlo čudno i neobično ranjivo.
Nije znao šta da joj odgovori, i toga je bio svestan. Opet mu je prišla s kašičicom. „Probaj ovo" , rekla je nežno i ispružila kašiku.
Probao je. „Bože, baš je ljuto."
Razrogačila je oči i klimnula glavom. Malo je prelistavala kuvar i naglo ga zatvorila. „Otkako mi je muž otišao u vojsku,ja samo kuvam i čitam. Kuvam i čitam."
,,Muž?" Osećao je krivicu što je uopšte bacao poglede na njen smeđi stomak i rebra, koje je sari prilično otkrivao.
„Da. Kad se bude vratio, razgaliću ga novim jelima", kazala je mašući kašičicom kao mađioničar.
Osećao je da mu usta gore. „Da, siguran sam da hoćeš."
Neko vreme ju je posmatrao. Seckala je nešto i mešala, i sa strašću dodavala mnoge začine. Činilo se da uživa da baca papričice u lonac, umesto da ih prosto spusti u njega. „Ponekad treba napraviti pravu zbrku", veselo ga je obavestila. Probala je nešto zeleno iz jedne male bakarne posude. „ O ", kazala je dahćući, „ра ovo je čudno."
„Је li?"
„Jeste, ali možda ovo baš i nije najugodnije iznenađenje.Kuvanje uvek donosi neka iznenađenja, zar ne misliš i ti to?"
Tokom poslednja četiri veka nije nalazio nikakvih iznenađenja u kuvanju, još od vremena kad je kuvao na galiji kojom je sedam dugih godina plovio po Jadranskom moru.
„Ра, baš i ne mislim", iskreno je odgovorio.
„О, ali tako je. Uvek je tako." Opet je prelistavala kuvar.„Nemam ni majku ni sestru da me pouče, pa moram sama da učim" , objasnila mu je.
Osećao se nekako slabo. Činilo mu se da još pati posle dugog leta, a Ben ga je uvek navodio da se oseća nesigurno. „Kako tebi išta može da bude novo?", upitao ju je. „Како nešto uopšte može da te iznenadi?"
Malo je zastala i pogledala ga. Gurnula je prst u onu zelenu smesu i pružila mu ga. Malo je liznuo i bilo je zaista grozno.Delovalo je čak kao nešto otrovno. Popustio je. „Pa u pravu si, ovo je zaista iznenađujuće."
Iz nekog razloga setio se tada nečega što je kazala kad je bila Ben i kad su zurili u zvezdano nebo za vreme jedne duge i mirne straže na Egejskom moru. „Ја ne zapažam tako lako obrasce koji se ponavljaju."
Danijel je znao da će ona ubrzo pomenuti svrhu njegove posete,a to se desilo nakon što su seli na vrelu krovnu terasu da večeraju, pa su potom grickali neko semenje i posmatrali jednu mnogočlanu porodicu kako se izležava na ležaljkama za plažu na krovu zgrade preko puta uske ulice. „Nisam ja ta koja stalno menja lik", kazala mu je iznebuha. „To je tvoj stariji brat."
Pogledala je pažljivo jednu semenku i bacila je na ulicu. Lice joj je i dalje bilo mirno, ali je to očito trebalo da bude upozorenje.
„Da li je to tačno?"
„Jeste. Sad mu je već postalo vrlo lako da krade tela. Opasan je to drugar."
„Kako to misliš? Ko je on sada?" Danijel je u mislima preletao mnoga lica koja je sretao u toku proteklih godina, i mislio na one s kojima je razgovarao. Jednom mu je u Gentu prišao neki čovek koji je tvrdio da je arhanđeo Azrael. Zatim je tu bila i ona žena u Nju Orleansu, Evanđelina Braso, koja je imala gomilu sledbenika, i tvrdila da je videla apokalipsu. Bilo je mnogo tog polusveta, i mada se nekoliko puta pozabavio njima, ipak ih je uglavnom izbegavao. Među onima koji su se zaista sećali bilo je mnogo varalica koji su izmišljali mitove i širili glasine, kao i raznih bezočnih lažova. Bilo mu je teško da se snađe medu njima.
Sada mu je odjednom bilo krivo što nije malo više obratio pažnju na njih.
Počešala se po ruci. Bila je sitna pa su joj kosti izgledale kao ptičje. „Već odavno prikuplja snagu i stiče sve veću moć. Ti nisi tražio tu devojku, a on se dao u poteru za njom."
Osetio je bolno zujanje u ušima i knedlu u grlu. „Zar on traži Sofiju?"
Glasno je krckala semenke, a zatim iščačkala ljusku iz zuba.
„Preko nje će doći i do tebe."
„Šta to znači?"
Malo je razmislila. „Možda ju je već i pronašao."
Danijel je ustao i ushodao se. Grozna i iznenađujuća večera već je počela da ga muči u stomaku. „Kako je to moguće? On ne prepoznaje duše. Kazao si mi to i sam. Zar se ne sećaš?"
Došla je za njim do ograde terase i pljunula ljusku na ulicu.
„Moguće je da mu neko pomaže", rekla je.
„Kako to? Ко? Na koga misliš?" Osećao se kao prava budala, koja ponavlja jedno te isto i pri tom zna da na takva pitanja Ben nikada ne odgovara, ali nije mogao da se smiri.
Hodao je gore-dole, a ona je po prvi put u toku posete stajala sasvim mirno. „Ama, kako ti to znaš?" Bio je na mukama.
Odmahnula je glavom, ali je svakako videla u kakvom je on stanju. Iz sažaljenja mu je ipak odgovorila. „Ра, sećam se."
Pomno je zurio u nju. „Ali to se još nije desilo, zar ne?"
Samo je odmahnula uskom šakom zveckajući narukvicama.
„Sada čitam Prusta" , rekla je Danijelu, koji joj je pomagao da raščisti nered u kuhinji. Nije želela da i dalje priča o Joakimu,a ni o Sofiji, i on je to prihvatio. Znao je Bena. Davao vam je onoliko podataka koliko možete da svarite i ništa vise od toga.
„I jel dobro?", upitao ju je rasejano u želji da se ponaša drugarski.
„Jeste. Znaš, imamo lepu biblioteku baš tu, na kraju naše ulice."
„Zar nisi ranije čitala Prusta?"
„Valjda jesam." Nasmejala se, kao da je zabavlja pomisao da će zauvek živeti. „Mnogo ga volim."
On je klimnuo glavom i obrisao nekakav sos sa tavanice. „А šta je bilo s njim?"
„Misliš li na Prusta?"
„Da, ima li on sećanje poput našeg?" Navukao je Bena na temu koja ga je veoma zanimala i koja je bila nevažna, a u takvom slučaju ste od njega mogli izvući najčudnije moguće informacije.
Odmahnula je glavom tako jako da su joj se male zlatne naušnice zanjihale. „Ne, nimalo." Malo je razmislila. „On je sada neka domaćica u Kentakiju i vrlo dobro igra bridž."
„Znači, ničega se ne seća."
„Baš ničega. A Džojs je zauvek nestao."
,,Nestao?"
„Da, imao je samo jedan život. No sjajno ga je proživeo."
„Uh, pa tu znači nema ni sećanja, zar ne?"
„Ne, nema. A to važi i za Frojda. Da li si to znao?"
„To sam već mogao da pretpostavim", rekao je.
„No Jung se seća svega", rekla je Amita živahno. „А i njegova majka."
„Zaista?"
,,Naravno."
Pažljivo je birao reči za sledeće pitanje. „А da li... onaj opasni drugar ima tu vrstu sećanja?", polako je upitao.
Bezbrižno je slegnula ramenima, ali joj je u pogledu video neka složena osećanja koja nije mogao da rastumači. „Nismo mi jedini koji se sećamo, to već znaš" , rekla je pomalo tužno.
Amita mu je ponudila da ostane kod nje preko noći i prespava na drugoj polovini njenog kreveta, uz obećanje da ga neće ni dotaći. Podigla je obrve, pa je morao da se nasmeje, mada je bio siguran da je u tom času nesposoban za smeh. No odbio je tu ponudu, jer je morao brzo da se vrati kući.
Rastužila se kad ga je na rastanku zagrlila. „Ti voliš svoja sećanja, ali ti je potrebna ljubav te devojke", rekla mu je na rastanku. „Sećaš se onoga što si izgubio, a zaboravljaš ono što je pred tobom."
Znao je o čemu mu govori, ali on nije mogao da se ponaša poput nje. „Ако je zaboravim, čega uopšte treba da se sećam?",rekao je s mnogo sete. „Onda će sve nestati."
„Pa, i nestalo je", uzdahnula je ona.

Šarlotsvil, Virdžinija, 2009.


Danijel je stajao ispred Kembel hola. Zurio je u osvetljene prozore i pitao se da li je ona iza nekog od njih. U poslednjih desetak dana dolazio je tri puta u Šarlotsvil i nije uspeo da je vidi,ali je ipak bio dobre volje. Diplomirala je. Mogla je da izabere ma koje mesto na svetu da ode i živi tamo, ali se ipak vratila u Šarlotsvil. Imao je njenu adresu u Ulici Ouk, ali je saznao da se nije vraćala tamo.
Postao je malo srdačniji. Sprijateljio se sa čuvarom na kapiji zgrade fakulteta za arhitekturu. Pričao je s devojkom s postdiplomskih studija po imenu Rouz, koja je poznavala Lusi i gotovo neprekidno radila s njom u ateljeu. Izveo je to tako da je devojka stekla utisak da je on Lusin prijatelj, i zbog toga ga je pomalo grizla savest. Nije voleo da se tako šunja, niti je hteo da je uznemirava, ali je po povratku iz Indije bio obuzet teškim brigama zbog nje. Ne želi on da je uznemirava. Samo hoće da se uveri da joj je dobro.
Vrteo se oko ulaza sve dok nije ugledao Rouz, koja se verovatno vraćala s večere.
„Неј, kako si?", upitao ju je.
„Dobro. Čekaš li Lusi?"
„Da, trebalo je da trknemo na kasnu večeru", slagao je. „Nisi je videla, zar ne?"
,,Ne", kazala je Rouz, sigurna u to što priča. „Ostajala je u ateljeu do ponoći, ali poslednjih nekoliko dana nekuda izlazi i ostaje do kasno." Saučesnički ga je pogledala. ,,U ateljeu svi pričaju da Lusi ima nekog momka."
Danijel se zapitao da li je Rouz po prirodi okrutna. „O , zaista?",rekao je nemarno.
„Bila je doterana kada je u sredu uveče otišla odavde. Niko je ranije nije video našminkanu niti na visokim potpeticama.Ostavila je sjajan utisak."
Danijel je osetio da zapravo mrzi Rouz. „O, pa dobro. Baš mi je milo zbog nje. Nisam to znao." Nabacio je grčevit lažan izraz i trudio se da ga i dalje održi na licu. „Možda sam zaboravio da joj pošaljem tu poruku za večeru", dodao je pritvorno. Zamišljao je da je Rouz u prethodnom životu bila doušnica Štazija,istočnonemačke obaveštajne službe.
Znači, Lusi je sada imala dečka. Kako je to bila glupa reč.Pokušavao je da preleti u mislima istoriju jezika i priseti se kada je počela da se upotrebljava, ali nije mogao da se seti. Pa, on svakako ne bio bio njen ,,dečko" . Ama, bio bi ti sve što bi ona poželela, govorio mu je neki iskreni unutrašnji glasić.
Dok se udaljavao od Kembel hola, Danijel se osećao nezrelo i bio je ljubomoran, ali nije bio zabrinut. No, bilo je tu i nečega dobrog. Lusi se doterala. Izašla je s dečkom. Nema traga od Joakima u toj priči. Bilo je onespokojavajuće pomisliti da ona ima dečka, ali je barem bio siguran da Joakim ne može da joj priđe, ne na taj način. Ako je Danijel bio siguran u nešto, bio je siguran u to da Lusi ne bi mogla da podnese Joakimovo prisustvo i da bi joj bilo vrlo neugodno.
Lagano je odšetao do svojih kola i, ispunjen žudnjom koju nije odavno osetio, rešio da joj se ipak prepusti.
Bez razmišljanja je vozio drumom prema severu, ka Ferfaksu.Vozio je istim putevima kojima se kretao negde osamdesetih godina, kada je bio tinejdžer. Majka mu je pozajmljivala svoju crvenu tojotu seliku, pa bi se odvezao preko reke Potomak i po noći posmatrao Linkolnov i Džefersonov memorijal, kako blistaju spram tamnog neba. Otac to nije odobravao, ali mu je Moli skoro uvek dopuštala da uzme auto.
Zabolela ga je duša kada se provezao kraj svoje stare kuće.Nije mislio da se odveze čak do tamo i da tu stane, ali je ipak to učinio. Nije bio na tom mestu pune dvadeset i dve godine.
Da je samo mogao da ostavi prošlost po strani, možda bi sada stanovao tu, iza ugla. Mogao bi stalno da vida Moli, oca i braću. Možda bi bio nastavnik, baš kao i njegovi roditelji.Svakako bi mogao da svojim đacima pruži jedinstven uvid u istoriju, i tako bi makar svoje ogromno iskustvo upotrebio za nešto dobro. Možda bi, međutim, samo kosio travnjak i plevio baštu, i nastojao da ne misli ni na šta drugo osim na nedeljnu utakmicu. Ponekad je pomišljao da ključ sreće zapravo leži u slabom pamćenju.
Njegovi stari roditelji sada imaju oko sedamdeset godina,ukoliko su uopšte još u životu. Da li još uvek stanuju tu? Pogledao je trem i osmotrio leje sa cvećem. Čak i u mraku prepoznao je dalije, pa mu je to ujedno bio i odgovor na pitanje.
U kuhinji je video svetlo i plavičasti odsjaj televizora na spratu.Mogao je detaljno da zamisli tu kuću, kao da je njegova. Pa,jednom je i bila njegova. Zašto vise ne može to da bude? Zašto on ne može da bude deo svega toga? Zato što je odustao. Mislio je samo na sebe i odbacio sve ostale.
Mislio je i na svoju braću, na trojicu Robinsonovih momaka,doteranih i umivenih za crkvu. Setio se majčinih zimzelenih koturova, nalepnica i slikovnica koje im je davala da ostanu mirni. No Danijelu to i nije bilo potrebno. On je oduvek samo jurio za Sofijom. Da li je time povredio majku?
Verovatno je osećala da on nikada i nije bio njen. To je bio njen razlog za tugu, i on je to znao. Sedela je noću na njegovoj postelji i nastojala da ga navede da priča s njom, mislila je da će se tako približiti onome što on krije od nje. Ona ga je volela isto onoliko koliko je on nju odbacivao. To je bilo nešto više od napuštanja majke; ipak se ne može sve držati pod kontrolom.
Onda je nestao bez razloga, a da joj pre toga nije priuštio nijedan trenutak zadovoljstva. Ona to nije zaslužila. Osećao je još uvek tu prazninu, koju bi prepoznao da je hteo da bude iskren prema sebi. To je bila praznina koju je on stvorio, ali bila je i njena. Želeo je da može da sebe vidi onako kako se video u ono vreme.
I eto, sada je sedeo sasvim živ i zdrav ispred njene kuće. No šta je sada to njoj značilo? Kakvo je dobro to njemu donelo?
Ne zelim da idem dalje, želim da se vratim u prošlost. Nije želeo da ide dalje, ali je ipak želeo da dobije još jednu priliku.On je sebe svodio na svoje početke i krajeve, a ljudi poput Moli živeli su negde u sredini, kao da je to sve što imaju.
Poželeo je da se Moli iznenada pojavi. Mislio je na njen okrnjeni prednji zub, pegice i razbarušenu prosedu kosu, i osetio je da ga srce boli za njom. No ona nije izašla. Zašto bi to učinila?Sedeo je tu, sasvim sam, u svom automobilu.
Ne bi ništa bilo drugačije ni da je zaista mrtav. Njegovo sećanje doprinelo je tome da postane nevidljiv za druge ljude, pa i za one kojima je bio privržen i koje je najviše voleo. Ni oni ga nisu prepoznavali i više nisu marili za njega. Možete se praviti da vladate svim odnosima u narednom životu, ali vas ipak ljudi koje ste voleli više ne prepoznaju.
Osećao se vise kao neki duh nego kao živa osoba: posmatrao je ljude i čekao na njih. Nije želeo da priča s njima, da ih zagrli,niti da s njima opet živi, samo je nastojao da ih zapamti.
* * *

Kad god bi izašla s Danijelom, Lusi bi se malo napila. Vodio ju je u lepe restorane i uvek bi poručio vino i odlučno plaćao sve račune. Ona bi žudno ispijala ono što bi on naručio. S njim je,dakle, večito bila pomalo unezverena i ošamućena.
Zašto to radim, stalno se pitala. To inače nikada nije radila.Volela je da bude sasvim pribrana. Zašto je toliko želela da zamagli svoju svest kad god bi se našla s njim?
Na kraju večere su prilično romantično podelili kolač preliven čokoladom i čekali račun. Zaključila je da on na tom poslu sigurno vrlo dobro zarađuje.
Posmatrala ga je preko stola. Teško je mogla da se seti nekadašnjeg Danijela, a veoma se trudila da nekako spoji ta dva lika. U jednom trenutku se ohrabrila i vratila na razgovor koji su nekada vodili.
„Zvao si me Sofija", rekla mu je.
„Kada to?"
„Pa,u srednjoj školi.Na onoj groznoj završnoj svečanosti.To svakako nisi zaboravio."
Vukao je prstom po ivici stolnjaka. „Pa, nekad si bila Sofija."
„Ali to je bilo vrlo davno, zar ne?" Navaljivala je i dalje na njega.
„Da, bilo je vrlo davno."
„Sećaš li se toga?"
„Naravno."
„А kako?"
„Ра eto, prosto se sećam. Neki ljudi se sećaju veoma davnih dogadaja."
„Volela bih da se i ja sećam."
„Pa, nije to uvek baš tako lepo", rekao je.
„Sećaš li se i Konstanse?"
Prišla im je ljupka kelnerica s računom. Proučio ga je i onda joj je odgovorio. „Pa naravno."
„Како uopšte prepoznaš nekoga? Mislim, osobu iz jednog života u onom drugom? Ne razumem kako to možeš."
Uzdahnuo je i ustao. „Hajdemo napolje, hoćemo li?"
Nije čekao da ona na to pristane, pa je krenula za njim pored garderobe, gde su im dali kapute, do parkinga, gde je dežurni čuvar otišao po njegov automobil, a usput se stalno pitala da li on očekuje da ona da bar neku napojnicu. Povremeno bi nekom tutnula u ruku nekoliko dolara, onako, za svaki slučaj.
Kada su zastali ispred restorana, okrenuo se ka njoj i dograbio je bez ijedne reči. Njegove usne su bile na njenima pre no što je uspela da kaže ijednu reč. Uvek je želeo da je ljubi na javnim mestima i povremeno bi je tako ščepao, što je bilo upravo suprotno od onoga što je ona htela.
Pokušala je da mu uzvrati, ali joj se celo telo treslo, a za uspešan poljubac zubi su joj previse cvokotali. Odmaknula se od njega da se ne bi uvredio.
„Hoćeš li poći kući sa mnom?" , upitao ju je zavlačeći nekoliko prstiju ispod pojasa njene suknje. „Molim te?"
Da li hoće? Pa, prosto nije mogla. Želela je da se napije toliko da to da uradi, ali ipak nije to uradila. „Ne mogu."
Setila se kako je nestrpljivo očekivala da se njegovo koleno pripije uz njeno ispod suknje, onda u školi, i pocrvenela je zbog tog sećanja, a setila se i kako ga je ljubila pre no što su uopšte razmenili desetak rečenica. Pitala se koliko je zapravo duša važna ili nevažna.
No marljivi čuvar parkinga dovezao je auto pre no sto je on stigao da je dohvati za bedra. Vozio je porše pa je čuvaru morao da da dobru napojnicu, što mu je odvratilo pažnju od nje; osetila je pravo olakšanje.
„А zašto ne možeš?" , upitao ju je sedeći na haubi svog automobila,dok je čuvar otišao da parkira jedan džip.
„Imam sutra časove. Imam i ispit, treba da dovršim jedan model."
Klimnuo je glavom i prihvatio to objašnjenje. Izgledalo je da on ne misli da su sva tri izgovora podjednako besmislena.
Podvukao je ruke pod njen kaput i bluzu, i zavukao ih ispod njenog prslučeta. Bio je vest u nekim stvarima.
Ruke su mu bile hladne. Počela je da drhti.
„Onda, sledećeg puta?"
„Da sledećeg puta" , kazala je. To je bio njihov ritual. Uvek su pominjali taj sledeći put.
Pripalio je cigaretu i otpratio je do njenog krša, koji je stajao na ivici parkinga. Bilo joj je neugodno da traži od čuvara da ode po njega.
„Pričaj mi malo o Sofiji", zamolila ga je, a iz usta joj se podigao oblačić pare. Njen dah se pretvarao u beli oblak, a njegov u sivu izmaglicu. Želela je da se uhvati za neku pojedinost, u koju bi narednog puta poverovala.
„Šta, na primer?"
„Ра, šta ti je značila?"
Povukao je ruke s nje. „Bila mi je žena."
„Zar jeste?"
„Jeste. "
„Da li si je voleo?" To je već bio govor vina. To je bila ta priča o idućem putu. Iako je tada nije dodirivao, ona je ipak drhtala i cvokotala kao da se plaši. Ne plašim se. Čega bih se plašila?
Pogledao ju je. „Pa, nisam toliko koliko je trebalo."
„Sada je, zbilja, sasvim drugačiji." Lusi je pokušavala da objasni Marni kako je protekao njen večernji izlazak. Nadala se da će ova već spavati kad se bude vratila, ali kad je Lusi polako odškrinula vrata njihove malecke dnevne sobe, Marni je sedela na sofi, s kompjuterom u krilu.
,,Pa, koliko neko može da se promeni za nekoliko godina?" ,upitala je Marni. Ličilo je na nju da uvek postavlja prava pitanja,a Lusi se koprcala da joj nekako odgovori.
„Ра... u njegovom slučaju ta je razlika stvarno velika." Lusi je pretpostavljala da tako šapuću zato što Leo spava. Veoma lagano je skidala kapu, cipele i čarape.
„Kako to misliš?"
Lusi je želela da joj objasni na šta zbilja misli, ali kako to da izvede? Već je prilično zbunila Marni. Ovoj je nedostajalo njihovo nekadašnje drugarstvo i vreme kada joj je Lusi sve pričala;nije shvatala šta se dogodilo i zašto se to promenilo. Lusi je takode nedostajalo to drugarstvo, ali nije mogla da se vrati u to vreme. Nije mogla da se prisili da Marni ispriča istinu. Ta istina svakako ne bi bila vrlo utešna i ne bi ih ponovo zbližila.
„Pa, to je teško objasniti." Koliko uopšte želiš da to saznaš,htela je da je upita.
„Pa, kad ćeš ga dovesti? Što ga kriješ? Želim da ga vidim."
Lusi ga je zaista uporno krila. Kako bi uopšte mogla da objasni činjenicu da on nimalo ne liči na osobu koju je Marni znala?
Već je bilo dovoljno mučno to što pomera kosmičke zakone da bi stvorila mesto za njega. Nije mogla to da traži i od Marni. „Pa ne krijem ga, navratiće već jednog dana. Radi u Vašingtonu.Ima dobar posao i veoma je zauzet."
Lusi je lagano razmotala svoju maramu i brižljivo je obesila na kuku u plakaru, umesto da je smota i baci na sto u predvorju,kao što je obično činila. Trebalo joj je dosta vremena dok je iz torbe izvukla mobilni telefon.
„Pa, valjda sam i ja sada drugačija", kazala je u tišini punoj nepostavljenih pitanja. „Svakako sam sasvim drugačija nego što sam bila u srednjoj školi."
Marni je ispružila noge pravo ispred nje. „Hoćeš da kažeš da ti se sada ne dopada onoliko kao nekada?"
„Ne, nije to", zamišljeno se pobunila. „Onda sam baš bila glupa, što si mi ti i govorila." Lusi se igrala svojim punjačem mobilnog telefona. Nije htela da sedne u fotelju naspram Marni,jer je znala da bi tada morala da bude iskrena.
Marni ju je čežnjivo pogledala. „Pa, volela sam te kad si bila glupa. A nisam ti to nikada kazala."
„Ama, znaš na šta mislim. Prosto sam... ludovala pričajući o njemu. Mislim da više nisam takva."
Marni ju je pogledala vrlo staloženo. Omotala je kabl kompjutera oko stopala. „А što nisi?" Iako se toga plašila, morala je računati na to da će Marni i dalje nastaviti da je ispituje.
Nekoliko minuta je izdržala Marnin pogled, pa je oborila oči. Lusi je osećala da je spopada kukavičluk. „Pa, valjda sam sada starija, pretpostavljam da je to razlog."
„Da li ste se večeras poljubili?"
„Pa, malo."
„Koliko si puta izašla s njim?"
„Ne znam. Sedam ili osam, valjda tako nešto."
„I malo ste se poljubili. Zar ti je dvanaest godina?"
„Pa, sutra imam jedan ispit."
Marni je samo odmahnula glavom. „Da li je to onaj isti Danijel?"
Lusi je progutala knedlu i klimnula glavom.
„Е pa, očito ga više ne voliš."

Arlington, Virdžinija, 2009.


U ranim večernjim satima Danijel se posle duge i zamorne smene vozio kući iz bolnice za veterane u Šarlotsvilu, a kada je video da je na drumskoj petlji saobraćaj zakrčen, odlučio je da krene drugim putem.
Uhvatio je sebe kako razmišlja o dedi Džozefu, Molinom ocu. Nije ga video kao starog i bolesnog čoveka koji leži na klinici u Ferfaksu, već onakvog kakav je bio ranije, kad je živeo kraj jezerceta u Alabami. Zimi su po jezeru plivale guske koje su skoro svakog jutra hranili komadićima bajatog hleba. Nije bilo lako zadobiti poverenje divlje guske, ali oni su uspeli. Nisu to zapravo ni nameravali. Obojica su navikli da rano ustaju i odlaze na jezero. Još se seća Džozefa kako stoji, sav oduševljen,u kovitlacu crnih glava, belih vratova, sivih krila i tamnih kljunova koji gaču. Guske žive u parovima, kao i ljudi, objasnio mu je Džozef. I bolje su od ljudi, jer su verne jedne drugima.
Danijel se sećao i onih prolećnih dana kada bi prva jata poletela ka severu, u Kanadu, ili već tamo kuda su obično letele.On i Džozef su posmatrali guščije jato u obliku slova V, jednu veliku ptičju dušu, i bili su uzbuđeni zbog njihovog puta a i tužni jer ih ptice opet napuštaju. Danijel im je zavideo zato što pred sobom imaju određeni cilj, što su tako blisko povezane i što tek tako mogu da odlete. Sakupljao je njihova pera da bi im bio bliži. Baka je govorila da su prljava, ali mu je majka u potaji dopuštala da ih zadrži.
Džozef je maštao o tome da bude pilot, što bi i postao da kao tinejdžer nije preležao dečju paralizu i ostao sakat u levu nogu. Danijel mu je govorio da će i on biti pilot, i tada je zaista tako mislio. Kad su se preselili, Džozef mu je slao slike aviona u kakvima je zamišljao Danijela kao pilota. Danijelu je bilo žao što mu se taj život okončao pre no što je to ostvario.
Bio je oko dva kilometra daleko od grada, na malom putu koji je vodio ka jugu, kad je odjednom shvatio da mu je put poznat i da to objašnjava zbog čega je stalno mislio na Džozefa. Prešao je još nekoliko kilometara tražeći s leve strane puta groblje na kome su bili sahranjeni deda Džozef i baka Margaret. I na svoje čuđenje, nije nastavio pravo, već je skrenuo ulevo i odvezao se do aleje hrastova.
Bio je pomalo iznenađen svojim postupkom, jer nikada nije razmišljao o grobljima. Ona nisu bila toliko bitna koliko su ostali ljudi verovali. Sećao se jedne nekadašnje susetke iz Sent Luisa, koja se svakog dana vozila vise od petnaest kilometara do groblja kako bi tugovala kraj sivog nadgrobnog spomenika svog davno pokojnog muža, dok je njen drugi muž prodavao mleko na kilometar od njihove kuće.
Danijel nije sreo svog dedu otkako je ovaj umro, mada je motrio nadajući se da će se deda možda pojaviti. Sada bi njih dvojica bili skoro istih godina. Pomišljao je da će im se staze možda ipak ukrstiti pošto su nekad bili tako bliski. No to se nije desilo, pa se zapitao da li je to Džozefu možda bio poslednji život. Kad je o tome razmislio, sve se uklapalo, i zbog toga se rastužio. Neke se prilike ipak zauvek propuštaju.
Parkirao je auto i popeo se do vrha brega. Prijalo mu je da izađe iz kola i da malo prošeta. Bio je pomalo pospan i toliko utonuo u misli da mu se činilo da će prestati da diše.Dedin grob je izgledao onako kako ga je i zamišljao, mada se na njemu nisu bokorile dalije kao što je očekivao. Opazio je i jedan ogroman buket od raznog cveća, sveže nabranog i tamnoružičastog.To ga je zbunilo i pomalo zabrinulo. Da li je još neko u porodici umro? Nedavno je video oca, i znao je da je živ. Nadao se i da su mu braća dobro. Znatiželja ga je naterala da pride tom ukrasenom grobu. Dva puta je pročitao ime pre nego što je shvatio njegovo značenje. „Danijel Džozef Robinson,voljeni sin Moli i Džošue."
Možda je zbilja prestao da diše na nekoliko trenutaka, jer je odjednom brzo i bolno uvukao vazduh u pluća. Urezali su ime koje su mu oni dali, ali i ono koje je on dao samome sebi. Nije tu bilo samo cveće, već i upaljene sveće i uramljena fotografija.Nije želeo da pogleda fotografiju, ali je ipak ispružio ruku.
To je, naravno, bio on. Nosio je uniformu s nekog krosa u prirodi, i stajao je kraj Moli. Bio je znojav, pa mu se kosa slepila na vratu. Fotografija je bila snimljena neposredno posle trke, i Moli je držala njegov trofej. Nije ga držala uspravno, da bi ga snimili, već ga je opušteno klatila u ruci. On je tada pobedivao u većini trka, a ona je to znala, pa nije mnogo marila za trofej.
Verovatno je tada imao negde oko četrnaest godina. Još nije bio visok koliko i ona. Nagnuo je glavu prema njenom ramenu.Žmurio je i smejao se nečemu, nije pozirao, već se iskreno smejao. Znao je zašto je majka sačuvala baš tu sliku. Valjda je na njoj uhvaćen trenutak kad je bila zadovoljna zbog njega.
Inače, nikada nije obilazio svoje grobove. Niti gledao svoje nekadašnje slike. Nije znao zašto to izbegava, ali je sada shvatio.Seo je kraj groba. Shvatio je da steže ključeve kola i da mu ruka drhti. Strpao je ključeve u džep.
Prisetio se svih onih trka. Sećao se da je u tom telu bio vrlo brz, i to bez ikakvog napora. Sećao se jesenjih dana i njegove omiljene trke kroz jelovu šumu preko zajedničkog seoskog gazdinstva. Nikada pre toga nije tako brzo trčao. I koliko god da ste truda i vežbe uložili u trku, njegove noge bile su mnogo brže od svih ostalih.
Pomislio je na Moli, koja svakako obilazi njegov grob, donosi cveće i pali sveće. Najpre je poželeo da ode i da je pronađe.Hteo je da joj kaže da je dobro. „Još te volim i stalno mislim na tebe. Nisam u grobu, ovde sam."
Opet je pogledao fotografiju. Pogledao je ruke i setio se svojih ondašnjih ruku -imao je kriv nokat na srednjem prstu leve ruke, izražene zglobove i pegavu kožu. Nisu bile ni nalik sadašnjim - te ruke su bile u grobu. Ni one brze noge nisu bile tu, bile su sahranjene. To je bio on, Molin sin, koji je bio sahranjen tu dole. To sam nekad bio ja.
Nedostajalo mu je to nekadašnje telo. Bilo je vrlo muzikalno.Prsti su mu bili spretni i brzi, i vešto je svirao na klaviru. Beše to darovito telo i prava je šteta što ga je odbacio.
Kada je pogledao Molino lice, znao je i da to telo nije voleo samo zašto što je bilo brzo i muzikalno. To nije bila istina. Voleo ga zato što je u njemu bio voljen. Zato sto ga je i Moli volela.
U sadašnjem telu niko ga nije voleo, pa je i sam smatrao da u njemu nema ničega što bi se moglo voleti. Nije želeo da bilo kojoj svojoj majci da toliku moć, ali ju je Moli ipak imala.
Bilo je čudno što je uopšte verovao da celu svoju ličnost može da preseli u svaki naredni život a da se ne pomisli da, ako za sobom ostavi nekog poput Moli, s njom ostavlja i veliki deo sebe, i to zauvek. Ponekad se pitao da li je njegovo pamćenje uopšte obuhvatalo zaista važne stvari.
Još jednom je pogledao fotografiju i osovio se na drhtave noge. Onda to nije mogao da uvidi i prihvati, ali je sada shvatio.
Zaista je ličio na majku.

Šarlotsvil, Virdžinija, 2009.


Prvog prolećnog petka, kada je Lusi predala svoje istraživanje na temu Džefersonovih mladica zasađenih u šumarku u Montičelu,i pošto je polagala dva ispita u toku tri dana, Danijel se pojavio u holu njene zgrade i negde oko podneva pozvao je preko interfona. Toliko se zabrinula i iznenadila kad je zamislila kako on stoji dole da je jurnula iz stana niz stepenice odevena u trenerku i majicu, ne pomišljajući čak ni da navuče prsluče.
Srdačno je raširio ruke, i ona mu je nerado ušetala u zagrljaj.Pošto nije podigla glavu, poljubio joj je neoprano teme. „Imam za tebe vrlo veliko iznenađenje", rekao joj je.Bio je, očito, vrlo uzbuđen.
Već i to što je tako upao pravo usred njenog života bilo je dovoljno iznenađenje, pa nije želela još jedno. Pogurala ga je ka udubljenju u kome se nalazio neispravni telefonski aparat. Nije se usuđivala da ga pozove gore, jer su Marni i Leo još spavali u stanu. „Šta je to?"
Izvukao je neke papire iz džepa svog dugačkog kaputa i ispružio ih samo toliko da ih pogleda.
„Avionske karte?" , upitala je.
„Jeste. Ne baš karte, nego plan našeg puta."
„Našeg puta?"
„Sada je prolećni raspust, zar ne? Kazala si da ništa ne planiraš.Zato ću te odvesti na nedelju dana u Meksiko."
Nije znala šta da kaže. Nije mislila da bi njihov odnos mogao da podrazumeva i tako nešto. Da joj je pre nekoliko meseci neko kazao da će se Danijel vratiti u njen život i da će hteti da je povede u Meksiko na nedelju dana, svakako bi se oduševila.
Ali sada je bila zbunjena i napeta.
„Pa, treba i da posetim roditelje. Kazala sam im da ću... "
„Imaš dve nedelje raspusta. Biće dovoljno vremena za sve."
Ljudi su se gurali po predvorju. Ljudi koje je poznavala. Šta će biti ako Marni baš sada siđe? Lusi nije htela da produžava taj razgovor.
„Polazimo sutra po podne" , kazao je oduševljeno. Ako je i primetio njeno oklevanje, nije to pokazao, što je bila još jedna odlika njegovog neobičnog ponašanja. „Želiš li da te sutra pokupim ili da se nađemo na aerodromu?"
„Ра, naći ćemo se na aerodromu" , promucala je. „Nisam ti baš usput."
,,Odlično." Poljubio ju je. „Naći ćemo se tamo u podne.Javiću ti broj izlaza."
Uz veliko olakšanje posmatrala ga je kako odlazi. Pomislila je da će možda otići s njim u Meksiko samo da bi ga udaljila odatle.
Danijel je uradio nešto što je obećao sebi da neće činiti. U subotu kasno uveče odvezao se do njene kuće. Nije mu bilo dosta što se muvao unaokolo i uhodio je. Morao je da prestane da okleva i da porazgovara s njom. Morao je nekako da je upozori. Bio je krajnje zabrinut i uzbunjen još otkako se vratio iz Indije, a u poslednja dvadeset i četiri sata prosto su ga progonile misli o njoj. U kratkim satima sna bi je sanjao, a na javi mu nije izbijala iz glave. Nije bio siguran da li je to posledica doživljaja na groblju, ili je u snu imao neki čudan predosećaj, ali nikako nije mogao da podnese pomisao da prođe makar još jedan trenutak,a da ne pokuša da je vidi. Pronašao je stan sa oznakom 3D i pritisnuo dugme interfona. Odgovorio mu je jedan poznat glas, ali nije bio njen.
„Da li je Lusi tu?", upitao je.
„Nije, a ko pita?", rekao je glas.
„Ovde..." ,pao je u očajanje. „Je li to Marni?"
„Jeste. Ko ste vi?" , opet je upitala.
„Ja sam Danijel Grej. Iz Houpvuda." Osećao se glupavo dok tako viče u interfon. „Verovatno me se ne sećaš, ali... "
„O da, vrlo dobro te se sećam. Da li si u predvorju? Šta radiš tu?" Glas joj nije zvučao baš prijateljski.
„Nadao sam se da ću videti Lusi."
„Ama, o čemu je ovde reč?" Marni je nestrpljivo zacičala, i to se čulo čak i kroz krčanje interfona. „Zar vas dvoje niste upravo sada krenuli za Meksiko? Lusi je još pre jednog sata pošla na aerodrom da se sretne s tobom."
,,Molim?" Mozak mu se sledio. Trudio se da barem bude učtiv, ako već ne može ništa drugo.
„Mislila sam da je upravo sada vodiš u Meksiko."
„Ja? Da je vodim u Meksiko? Šta to znači?"
„Ра, otišla je da se nađe s tobom. Tako mi je barem kazala.Ne razumem šta radiš ovde. Da li si ti zbilja Danijel Grej ili si neki luckasti šaljivdžija?"
Negde u donjem stomaku počelo je da mu se odmotava klupko straha. „Mogu li da se popnem gore da popričamo? Ili bi ti radije sišla?"
„Ја ću sići" , kazala mu je.
Posmatrao je kako lift odlazi po nju na treći sprat i spušta je u prizemlje. Nije želeo nikakvu nepoznanicu. Nije želeo da Lusi bude negde daleko, gde ne može da je nađe.
„Pa to si zbilja ti", kazala je ona kad su se vrata lifta otvorila.
Bila je očito iznenađena. „Dođi ovamo", rekla je. Odvela ga je do nekog izanđalog kauča u dnu predvorja. Malo ga je proučavala pre no što je najzad sela. „Uopšte mi ne izgledaš nimalo drugačije",kazala mu je. „Ја bih čak rekla da izgledaš potpuno isto."
„Na šta misliš?"
„Lusi uporno priča da si sada mnogo drugačiji i kako bih te teško prepoznala."
Ono klupko u stomaku se razmotavalo na sve strane. Da li ga je ipak opazila onda kad je zamišljao da je sasvim nevidljiv?Ili je tu u pitanju nešto drugo? „Ра šta ti je kazala, kada me je to videla?"
Marni ga je gledala kao glupaka i lagano odmahivala glavom.
„Ра stalno ste se viđali. Prošlog vikenda. Pretprošlog vikenda.Juče. Stalno ste izlazili."
„I kazala ti je da je vodim u Meksiko?"
„Jeste."
Shvatio je da je ispod tog pokroviteljskog ponašanja i Marni potpuno zgranuta.
„Dakle, otišla je?"
„Jeste, otišla je."
„Da li si sigurna?"
„Pa, znam samo da se spakovala i otputovala nekuda." Marni je i dalje bila uzdržana, ali je želela da mu poveruje. „Mogla je da slaže s kim putuje. Možda me je lagala o svemu drugome."
Njene oči ispod izvijenih obrva podsetile su ga da je ona nekada bila Lusina majka.
„I baš ti je kazala da sam to ja, Danijel Grej iz srednje škole?"
„Jeste. Da li si ti neki zli brat blizanac, ili tako nešto? Jer nikako ne razumem zašto ti ne znaš za ovo. Pričala mi je da ju je u neke vrlo skupe restorane u Virdžiniji vodio Danijel Grej iz naše srednje škole."
Odmahnuo je glavom. „Nemam brata blizanca. A ako ima nekog zla u svemu tome, ono ne potiče od mene." Morao je malo da razmisli. „Da li ti je kazala gde tačno ide?"
„To je neko mesto na Pacifiku. Ikstapa? Da li se tako zove?Mislim da je rekla da putuju u Ikstapu." Nagonski je osetila da je on veoma zabrinut. „Ići ćeš u Meksiko, i to odmah, zar ne?"
„Što god brže mogu tamo da stignem."
„А ako nije s tobom, s kim je?"
„To ću morati što pre da saznam. Zar nemaš još neki podatak?Ime hotela ili tako nesto?"
„Žao mi je, ali nemam. Spakovala je dva kupaća kostima.Svakako će ići na plažu. To je sve što mi je kazala."
„Hoćeš li da mi daš njen broj mobilnog telefona?"
„Mislim da ti neće mnogo vredeti, ali ću ti ga dati. Kazala mi je da tamo nema dometa." No, rekla mu je broj, i on ga zapisa.
„Hvala, Marni, biće sve dobro", kazao je malo nežnije.
„Čuj, Danijele... "
„Šta?" Već je odmakao do polovine predvorja.
„Onda, u srednjoj školi, nikada te zapravo nisam razumela.Zašto je onda nisi voleo?"
Vratio se do nje i pogledao ju je pravo u oči. „Voleo sam je.Voleo sam je otkako sam je prvi put ugledao."

Ikstapa, Meksiko, 2009.


Danijel je uspeo da se iste večeri ukrca na let za Meksiko Siti,odatle presedne za Ikstapu Sihuataneho i stigne u nedelju oko podne. Nije uspeo da pročita novine tokom leta. Prsti su mu se grčili, kolena se tresla, a mozak grozničavo radio u nastojanju da razjasni šta se to zapravo desilo. Sumnjao je da će uleteti pravo u klopku. A palo mu je na um i da će ta osoba koju je mrzeo svakako biti srećnija ako uhvati njega nego onu koju je voleo. Bila je to gorka pilula, ali je morao da dođe. Nije mu ništa drugo preostalo.
Činilo mu se kao da rešava jednačinu s prevelikim brojem nepoznatih. Kako li je samo Joakim našao Sofiju? Ako mu je zaista neko pomagao, kao što je to Ben onda nabacio, ko li je to bio i zbog čega je to radio? I kakvo sećanje ima ta osoba? Ili je Joakim nekako i sam stekao sposobnost da prepoznaje duše?
No, ma kako da ju je Joakim pronašao, znao je i kada je Danijel bio u njenoj blizini i kada je odsustvovao, a zbog toga se Danijel osećao vrlo glupo. Zašto je bio odsutan tako dugo?Zašto je to činio, osim iz kukavičluka? Da li se povinovao svom strahu ili njenom? No, dok je bio daleko, znajući ono što je znao,ostavljao je Sofiju na milost i nemilost Joakimovom snovanju zla.
Ta mučna misao u trenu je otvorila vrata i ostalim pitanjima.Kako je Joakim mogao da joj se predstavi kao Danijel? Kakve je to moći ubeđivanja posedovao kad ju je naveo da u to poveruje?I najzad, kako je sve to postigao? Danijel, koji ju je celog veka voleo, naterao ju je da pobegne od njega kroz školska vrata, a Joakim, koji je bio takav grubijan prema njoj, nekako ju je ubedio da pođe s njim u Meksiko. Danijel nije mogao ni u šta da je ubedi, a Joakim ju je nekako ubedio da... Sam bog zna. Možda se oni negde lepo i romantično provode. Možda Danijel ništa ne zna o ljudskoj prirodi. „Е, jebiga!", promumlao je, onako za svoj račun.
Ali Joakim je neće povrediti. Barem zasada. To je bila jedina dobra strana njegovog pretvaranja. Dok god izigrava Danijela,neće je povrediti. No, kada se pravi Danijel pojavi, sve će izbiti na videlo.
Sunce koje ga je peklo u leđa čim je izašao iz aviona u Ikstapi predstavljalo je poseban teret. Stajao je u zmijolikom redu prolećnih turista, koji su već bili rumeni od tekile ispijene iz papirnih čaša. Sav je bio tmuran, počev od lica do crne zimske odeće koju nije stigao da presvuče. Pokušao je smisli šta da kaže carinicima na kastiljanskom španskom iz osamnaestog veka kako bi ga pustili na čelo kolone.
Bilo je nemoguće nešto brzo završiti u tom gradu punom polupijanih turista. Nikome drugome nije se žurilo. Bilo mu je potrebno sat i po da konačno iznajmi auto. Gotovo je hteo da odustane, ali je znao da će mu auto kasnije biti vrlo potreban.
Uspori malo, govorio je sebi. Neće je povrediti, barem zasada.Čim je stigao u grad, nije mu bilo potrebno previše vremena da je pronađe. Bio je to omanji grad sa samo nekoliko luksuznih hotela. Ako je i sumnjao u to da mu Joakim priprema zamku i da želi da bude pronaden, bilo je dovoljno da ugleda njegovu rezervaciju u hotelu Ikstapa Grand imperijal-.gospodin i gospođa Grej. Danijel je vrlo malo bio osetljiv kad je reč o njegovom imenu, ali ipak. To ga je baš naljutilo.
Originalni, pravi i jedini Danijel stajao je u predvorju hotela.Koristio je to vreme da pažljivo prouči zgradu, a onda je ugledao jedno poznato lice. Nije to bilo ono koje je želeo da vidi,ali mu se nešto razjasnilo. I, mada je znao ko je varalica, ipak se zgranuo. Čovek iz elitne lože sa utakmice Lejkersa, s dobrom frizurom i iskvarenom dušom, ovako uživo delovao je još opasnije.Bilo je nešto tako suštinski pokvareno u njegovoj duši da je Danijelu bilo teško da ga prepozna na uobičajeni način, ali je znao da je to on i da proteklo vreme nije umanjilo njegovu odbojnost. To je bilo ono što je predviđao i čega se plašio, ali bilo je tako kako je moralo biti.
„Prodajete li cigarete u hotelu?", čuo je kako Joakim pita recepcionara. Nije ni pokušavao da govori španski, već mu se obratio na engleskom.
Čovek mu je pokazao jednu prodavnicu iza ugla.
„Šta, zar ih ne prodajete ovde? Šalite se?"
„Ne, gospodine, žao mi je. Prodaju se samo tamo napolju."
Joakim je pohitao kroz izlazna vrata, a Danijel je brzo prišao pultu. „Soba gospodina Greja, molim?", kazao je na španskom.
„Ne mogu vam dati broj sobe, ali mogu da ga pozovem",kazao je mladić uljudno.
„Dobro, i to je u redu." Zurio je vrlo pažljivo da bi video koji je broj sobe momak ukucao.
Službenik je izgovorio nekoliko reči, pa je vratio slušalicu na mesto. „Gospođa Grej je tu, a gospodin je izašao."
Odmahnuo je glavom. „Dobro, pozvaću ga kasnije."
Čim se službenik okrenuo, Danijel se dohvatio stepenica.Trčeći se popeo do šestog sprata. U hotelu je bilo vruće. Ako je i postajala klimatizacija, bila je ograničena na sobe. Pronašao je sobu broj 632 i pokucao na vrata.
,,Da?", čuo je iz sobe upitni glas, koji mu je bio dobro poznat.

„Ovaj, sobna usluga", rekao je. Nekog drugog dana ne bi mogao da to tako mirno izgovori.
Sav se tresao dok je čekao da ona dođe do vrata. Molim te,otvori ih, mislio je. Nije bilo previše vremena.
Šta će ona pomisliti kad ga ugleda? Prvi put posle mnogo vremena osećao je da odlučno hoda kroz život, umesto da samo visi u blizini ulaznih vrata. Biće tako, samo ako mu ona dozvoli.Nadao se da će mu se barem malo obradovati.
Sedela je u ogrtaču na postelji, obgrlivši kolena. Danijel ju je zamolio da drži prozore zatvorene, jer je klima-uređaj radio punom parom, ali on je srećom izašao, pa je mogla da se na brzinu istušira i otvori veliki starinski prozor da bi udahnula malo morskog povetarca.
Nekako je pregurala tu jednu noć, ali nije bila sigurna da će podneti još šest takvih. Nikako nije mogla da spava s njim.Nervi su joj se grčili od same pomisli da vode ljubav, i doslovno nije mogla da zaspi jer je on ležao kraj nje. Prethodne noći su vrlo kasno stigli, i bila je previše napeta da bi joj se spavalo.Najzad je čitajući zadremala u fotelji, i trgla se iz sna mnogo pre osvita. Mada je krivila sebe, ništa nije bilo onako kako je želela. Navodila mu je neke glupave izgovore - ima menstruaciju,pati od jakih krvarenja i grdeva i sve tako nešto što se obično govori muškarcu koga želimo trajno da izbegavamo.Sve je pokvarila, ali nije mogla drugacije. Prosto nije mogla da spava s njim.On je, naravno, bio ljut. Niko ne vodi devojku u Meksiko da bi prve večeri ona zaspala u fotelji s knjigom u ruci. Nije bio grub, ali se ona osedala ugroženo, pa je motrila na njega. Osećala je da mu ispod kože struji neka kolebljivost koju nikada nije osetila u srednjoj školi. Otišao je po cigarete, pa joj je laknulo,jer je imala nekoliko minuta predaha. Maštala je o tome da se išunja iz hotela i pobegne kući. Bože, šta je to s njom? Šta li bi Konstansa kazala? Kako li je stigla dovde?
Žao mi je, Konstansa. Probala sam da mu otvorim svoj um,zaista jesam. No, ne mislim da on može da me usreći.
Ako se na sve to gleda na pravi način, možda u tome ima i neke blagodati. Dok je nije pronašao, život joj je proticao jednolično.Nije mogla nikuda da makne, a sve zbog njega. Mislila je da ga se nikada neće osloboditi. No sada kad je bila ovde s njim, znala je da ipak može da krene dalje. Sada kad je bila tu,njena stara romantična maštanja delovala su joj smešno. Bilo joj je više nego dosta toga, mada je s njim bila zaglavljena u istoj hotelskoj sobi i trebalo je tu da ostanu još šest dana. Mogla je lako i s velikim olakšanjem da zamisli svoj dalji život bez njega.Bilo joj je žao Sofije i Konstanse, i žalila je što nije preuzela njihovo nasleđe, ali eto, prosto nije mogla. Ma kako da joj je taj odvažni novi svet nekada izgledao pun obećanja, sada je bila razočarana. A možda je baš to i bilo dobro. Mogla je opet da postane ona stara Lusi, i da se vise ne osvrće za sobom.
Kada je začula korake pred vratima, srce joj je poskočilo.Nije želela da se on tako brzo vrati. Začudila se što je pokucao.
„Da?"
„Sobna usluga."
Ništa nije naručila. Da li je on nešto naručio? No bilo joj je zaista laknulo, pa je otišla do vrata. Ne bi inače nikome osim Danijelu otvarala vrata u ogrtaču, ali se nije plašila konobara.Očekivala je nepoznatu osobu s poslužavnikom punim hrane,tako da neko vreme nije mogla da poveruje u ono što je videla. Zurila je u njega, odvratila pogled, pa se opet zagledala u njega.
„O, bože!"
„Неј", kazao je, napeto se osvrćući i gledajući duž hodnika i po predvorju, a onda ponovo u nju.
,,Danijele", prošaputala je. Bio je sigurno prividenje, ali se znojio kao i ona, i ostavljao prašnjave stope po tamnom tepihu.
„Sećaš li me se?"
„O , bože!" Misli su joj letele na sve strane. Da li se on to opet nekako preobrazio? Da li je uskočio u neko drugo telo? Da li se dočepao svog starog tela? Kako se to dešava? Da li je moguće? Ali kada mu se pažljivo zagledala u oči, bradu, ramena, cipele,vrat i okovratnik, znala je, potpuno sigurno, da on ne može biti isti onaj čovek koji je otišao po cigarete. O, bože dragi! To je zaista bio on.
„Žao mi je što ti ovako prekidam odmor, ali hoću da te pitam da li bi pošla sa mnom?"
,,Kuda?"
„Što dalje odavde."
Delovao je kao neko ko će iskočiti iz kože. Shvatila je da mora da požuri. „Tek... tako?" Pogledala je svoj ogrtač.
„Da, tek tako."
„Sada odmah?" Osećala je da će joj srce pući, njeno staro,romantično srce.
Začuli su zvuk lifta koji se zaustavlja na njihovom spratu.
„Odmah."
Brzo je izašla iz sobe i zatvorila vrata za sobom. Lift se spustio u predvorje i čulo se kako se vrata opet otvaraju. Uzeo ju je za ruku, a ona je, onako bosonoga, pošla za njim. Skrenuli su za drugi ugao. Čuli su korake nedaleko iza njih i okretanje ključa u bravi. Danijel je zastao pred nekim vratima smeštenim tačno kraj stepenica, otvorio ih i povukao je unutra. Zatim je zatvorio vrata. To je bila nekakva ostava s raznim priborom. Mogla je i da se zaključa iznutra.
Stajali su u tami pokušavajući da dođu do daha, i shvatili su da se i dalje drže za ruke.
„Da li mi to bežimo od momka s kojim sam došla ovamo?" ,prošaputala je.
„Da. Da li ti je žao?"
„Nije."
„Dobro." Stajao je vrlo blizu, pa je mogla da čuje kako oboje teško dišu. „Žao mi je što sam te ovako iznenadio", promrmljao je.
Nasmejala se. To je čudno zazvučalo čak i njoj samoj, kao da se nikada u životu nije nasmejala. „Nemaš pojma koliko."
Nasmejao se na tu njenu provalu smeha, ali je pri tom i razrogačio oči kako bi joj dao do znanja da treba da bude tiha.Srce joj se popelo u grlo, a zatim palo sve do prepona. Ideja da je čovek s kojim je došla bio ovaj isti Danijel bila je tako glupa da je zažalila što je samu sebe prisiljavala da u to poveruje.
„Ne mogu da poverujem da si tu", prošaputala mu je. „Da li si zaista ovde? Jesi li živ? Da li te ovo ja samo zamišljam?"
Prestala je da se smeje, a suze su joj lile iz očiju.
„Da, mislim da sam zaista ovde."
Želeo je da je uzme u naručje, ali se ipak zaustavio. Izgubio je veru u sebe. Poslednji put kada je sledio svoje nagone, sve je upropastio. Nije želeo da se to ponovi i da opet načini istu grešku. Bio je star poput stene i, kao i stena, nije znao kako da shvati njene suze, a i nije vise ništa znao o ljubavi.
„Jesi li dobro?", upitao ju je.
„Jesam. Radujem se što te vidim." Posmatrao je njeno lice,otvoreno i odvažno, i osećao bol u grudima. Možda je ipak znao ponešto o ljubavi.
„Čak i posle onoga što se desilo prošlog puta?"
„To nije bila tvoja greška, već moja."
„Ne, nije." Odlučno ju je pogledao.
Čulo se kako dve osobe hodaju hodnikom. Joakim je nešto vikao, a drugi čovek mu je mirno odgovarao na španskom. „Žao mi je gospodine, ali vam u tome ne možemo pomoći", rekao je taj staloženiji glas. „Moraćete da pozovete policiju, ako mislite da nešto nije u redu."
Danijel je osetio kako ga je Lusi zgrabila za ruku. Zvuci su se postepeno udaljili i sve se utišalo.
„Kazao mi je da je on ti. Znala sam da to nije istina. Zašto mi je to kazao? Šta hoće od mene?"
„To je vrlo duga priča", prošaputao je on. „I vrlo je teško u nju poverovati. No ispričaću ti je, ako to želiš."
„Baš ovde? U ostavi?"
„Ne. Mislim da će biti bolje da sačekamo još nekoliko minuta i da izađemo kroz kuhinju na zadnja vrata. Parkirao sam auto u uličici iza hotela. Možemo otići na jedno mesto i biti tamo dok ne nabavim karte za neki let kojim ćemo izaći iz zemlje."
Klimnula je glavom, nestrpljiva i preneražena, ispitujući ga pogledom od glave do pete, barem onoliko koliko je mogla u toj tami. „Još imaš te cipele?", prošaputala je.
Pogledao je u svoje cipele, a zatim je upitno pogledao.
„Cipele iz srednje škole. Sećam ih se."
„Zaista?" Odjednom je bio besmisleno srećan zbog toga.
Čekao je da sve utihne, pa je pretražio vešalice s odećom u maloj prostoriji i našao nešto nalik na uniformu koju nose sobarice. „Verovatno ćeš u ovom biti manje upadljiva", rekao joj je. Našao je i odgovarajuću maramu za glavu. „Spusti glavu i gledaj ispred sebe, u redu? Ne treba da izađemo odavde zajedno. Ti idi prva, a ja ću za tobom. Ne brini za mene, samo hodaj. Siđi niz stepenice i skreni desno, pa uđi u kuhinju. Prođi kroz metalna vrata s oznakom za izlaz i izađi napolje. Videćeš crveni ford fokus s meksičkim tablicama, parkiran u uličici pravo preko puta tih vrata, a kad do njega stigneš, vrata će biti otvorena. Ne zaustavljaj se i ne pričaj ni s kim, ako ikako možeš.Jesi li sve shvatila?"
,,Jesam."
,,U redu." Želeo je da je zagrli. Želeo je da je nekako dotakne.Bilo mu je teško da drži ruke daleko od nje, ali mu je isto tako bilo i nemoguće da ih spusti na nju. Šta li sada misli o njemu?
„Je li on opasan?"
„Jeste", odgovorio joj je. „Ali ja neći skidati pogled s tebe."
Držala je onu odeću u ruci.
Osmehnuo se protiv volje. „Osim u ovom času. Mislim, dok se presvlačiš. Okrenuću se na drugu stranu."
I ona se osmehnula i nije želela da se on okrene na drugu stranu, ali je to ipak učinio. Čuo je kako se batrga da navuče onu uniformu.
„Gotovo", rekla mu je.
Okrenuo se i video da njen ogrtač leži napodu, a da je odeća sobarice na njoj, spreda zakopčana patent-zatvaračem. Gurala je kosu pod maramu. On je stavio ruke u džepove.
„А cipele?"
„Da, tačno." Uza zid su bile poređane neke šuplje kocke, i u jednoj Danijel pronađe par gumenih ružičastih japanki. Pružio ih je Lusi.
„Mislim da će ovo moći da prođe." Obula ih je.
Našao je policu s rubljem i dodao joj hrpu peškira. „Evo ti."
Uzela ih je.
Prišao je vratima i dohvatio kvaku. Malo je oslušnuo šta se zbiva u hodniku.
„Da li si spremna?"
„Jesam."
Otvorio je vrata. „Kreni, i spusti glavu što niže."
Izašla je u predvorje. Načas se okrenula i osmehnula mu se, a njemu se srce još više raznežilo. Divno je izgledala kao sobarica.
* * *

Niko nije obraćao pažnju na njih sve dok nisu stigli do kola.Neki čovek u vratarskoj uniformi otvorio je u tom času kuhinjska vrata i nešto povikao za njima, ali je Danijel već izvlačio auto iz uličice.
„Zapisuje broj tablica", rekao joj je Danijel posmatrajući ga u retrovizoru.
„Šta ćemo sada?" , upitala ga je.
„Ра, smislićemo već nesto."
Smaknula je japanke s nogu i podigla bosa stopala na komandnu tablu. „Ovo je baš zabavno." Trebalo je da bude uplašena, a i bila je, ali je bilo teško mariti za stvarni svet kada je Danijel bio tako blizu, tu pored nje.
„Biće zabavno, ako se izvučemo odavde."
Danijel je nekoliko trenutaka usmerio svu pažnju na pronalaženje puta koji vodi ka severu. Stalno je pogledao u retrovizor,pa je ona pretpostavila da proverava da li ih neko prati.
„Ima li on neki auto?", upitao ju je.
„Koliko ja znam, nema. Nismo ga iznajmili. S aerodroma smo se dovezli taksijem."
„Dobro je. To će ga možda malo usporiti."
„Jesi li siguran da će odmah poći za nama?"
„Nisam. No mislim da će posle nekog vremena svakako krenuti za nama. Neće sada odustati. Možemo samo da se nadamo da će mu za to biti potrebno malo vremena."
Skinula je maramu i posmatrala njegov profil. Bilo je lepo biti s njim, bez obzira na sve drugo.
„Misliš li da je ovo pravi ćas da mi ispričaš svoju priču?" ,upitala ga je.
Klimnuo je glavom, ali je i dalje oprezno gledao na sve strane i ona je razumela zbog čega. „To je duga i čudna priča i ne moraš poverovati ni u jedan njen deo ako ne želiš" , rekao joj je.„Kazaću ti šta ćemo. Ja ću ti ispričati svoju verziju, a posle toga ćemo razmisliti o nekom razumnom objašnjenju svega toga."
Govorio je ležerno, ali je ona duboko saosećala s njim. On je veoma dugo bio sam sa svojom verzijom sveta. Želela je da zna da ga ona razume. I ona je imala toliko toga da mu ispriča,ali joj se činilo da nije u stanju ništa da izusti. Misli su joj se rojile po glavi i nije uspevala da ih primiri, niti poreda nekim razumnim redom. ,,U redu je, Danijele" , uspela je da mu kaže.„Razumem više toga nego što ti misliš."
Skrenuo je pogled s druma na njeno lice i opet ga vratio na put. Nekoliko sekundi je ćutao. „Na šta misliš?"
Pokušavala je da smiri svoje misli. Nekoliko puta je lagano udahnula. „Mislim - ne razumem baš potpuno, ali verujem u to - mislim da naše duše i dalje žive na neki način, a i da ti nekako prepoznaješ ljude i sećaš se stvari i iz drugih života."
Naizmenično je opet nekoliko puta pogledao u njeno lice, pa u drum. Bilo je teško voditi ovaj razgovor kada nisu mogli da se pogledaju u oči. Žudela je da se nekako poveže s njim - ne da ga prosto zgrabi i poljubi, mada nije isključila ni tu mogućnost -već da najzad shvati šta on oseća prema njoj, da bolje razume njegovu uznemirenost i da počne da poništava tih pet dosadnih godina neizvesnosti koja ju je mučila.
„Zbog čega... to mislis?", oprezno je upitao.
„Pa eto, zbog vračare, hipnotizera i još nekoliko stvari u koje inače ne verujem. To ti je duga priča."
I dalje je izgledao staloženo. Stezao je volan obema rukama.
„Znaš li za mene?" Govorio je kao da se plaši da joj poveruje.
„Pa, znam nešto malo. Znam da smo se i ranije poznavali.Barem ja mislim da jesmo." Prikopčala je sigurnosni pojas. „Da li bi mi objasnio nešto što mi nije jasno?"
,,Naravno."
„Kako to da si ti uvek Danijel, a mi ostali se menjamo? Da li to znači da si veoma dugo živeo?"
Ugledala je izraz olakšanja na njegovom lieu. „Da li si to pomislila? Da imam nekoliko stotina godina?" Pogledao ju je i osmehnuo joj se. „Pa, mislim da možeš da se opustiš i vratiš na merila uobičajena za životnog saputnika."
Nasmejala se. „Proteklih nekoliko godina bilo mi je vrlo čudno."
Uzdahnuo je i zavalio se na sedištu. „Imam dvadeset i četiri godine. Na neki način zaista sam živeo veoma dugo, ali sam i mnogo puta umro, baš kao i ti."
„Pa kako to da si onda isti, od jednog života do drugog?"
„Nisam. Samo je moj um isti, jer se svega sećam."
Klimnula je glavom.
„To je jedina moja čudna osobina. No priznajem da je vrlo čudna."
„Uh!" Malo je razmišljala o tome. „Znači, ti se svega sećaš?Svih ranijih života? I svih ljudi koje si nekada znao?"
I dalje je bacao poglede na nju, kao da želi da proveri kako ona to prihvata. „Ni moje pamćenje nije baš savršeno, ali da,sećam se skoro svega. Osim svojih rođendana. To nastojim da zaboravim."
Osetila je veselost u njegovom glasu, pa se i sama razgalila.
„Nije valjda?"
„Bogme jeste. Verovatno polovinu dana u godini čine moji rođendani. Zato nekako gube smisao."
„Pa, to mi je jasno."
„А to remeti i moju veru u astrologiju."
„To je baš žalosno."
„Žalosno i veselo." Trenutno je bio prilično radostan.
„Ра... srećan ti rodendan."
„Неј, pa hvala ti." Petljao je nešto oko radija i pronašao neku salsu. Oboje su se glupavo smeškali.Dobovala je prstima po kolenu. „Da li postoji još neko sličan tebi?"
„Postoji, nekolicina ljudi."
„Da li se poznajete? Imate li nekakav klub?"
Nasmejao se. „Ра baš i nemamo. Ne nosimo majice s oznakama,niti imamo naš tajni znak za rukovanje. Ali poznajem barem dvojicu sličnih meni, a sretao sam i neke druge."
„Koga, na primer?"
Danijel je bacio pogled u retrovizor. „Na primer, čoveka koji će uskoro krenuti za nama."
„Znaš li da sam te i ranije otimao?" , rekao joj je Danijel dok je sunce ružičastim zracima obasjavalo prozor automobila i oboje ih oblivalo sjajem.
,,Zaista?", rekla je. „А ja sam taman pomislila da mi je ovo prva otmica."
Nasmejao se. Bio je neobično opušten, skoro opijen tom mešavinom uzbuđenja, straha i olakšanja. Laknulo mu je što ona zna dosta toga o njemu, što mu veruje i što nije pobegla,niti blenula u njega ne shvatajući ništa. Bilo je zadivljujuće kako je ona sve to saznala. Šta je to, zapravo, značilo? Šta je on njoj značio? No polako su ga spopadale i neke mračnije misli.
Kako je uopšte mogla da od Joakima pomisli da je to on? Kako je mogla da s Joakimom doputuje u Meksiko?
„А kada se to desilo?" , upitala ga je.
„Veoma davno."
„I kako sam se tada zvala?"
Začuđeno ju je pogledao. „Zvala si se Sofija."
„Sofija? Tako si me onda nazvao u srednjoj školi."
„To je tvoje prvo ime kojeg se sećam. Tada smo pobegli na jednom divnom arapskom konju, što je bilo mnogo romantičnije nego bekstvo fordom fokusom."
„Pa, zadovoljna sam i fordom fokusom", rekla je smejući se.
Nije mu više bilo važno kako je dospela ovamo, jer je bilo zapanjujuće prijatno pobeći od Joakima i biti zajedno s njom, u okolnostima u kojima je mogao da je zaštiti. To je bio neočekivani povoljni obrt, jedini koji je Joakim dopustio da se dogodi u korist Danijela ili bilo koga drugog.
Podvila je stopala ispod sebe i pogledala ga s malo vise ozbiljnosti na licu. „А zašto si me tada bio oteo?"
„Iz istog razloga i zbog istog čoveka. Pokušavao sam da ti pomognem."
„Da li mi je pomoć bila neophodna?"
„Jeste, mada ti nisi bila kriva za to."
„А šta on hoće od mene?"
Danijel je skrenuo na put za Los Kučes, i malo ubrzao. „Sada ili onda?"
„Prvo mi reci šta je bilo onda."
Klimnuo je glavom. „Počeću od početka, ako ti to želiš."
,,Želim."
„Ne baš od samog početka, već od početka naše priče, kao i priče o čoveku s kojim si došla ovamo. Nekada se zvao Joakim, a ne znam kako se sada zaista zove. Znamo da se ne zove Danijel,pa ćemo ga nazvati Joakim. Kao što si verovatno uočila, nekako sam vezan za ta stara imena."
Klimnula je glavom.
„Priča počinje pre oko hiljadu i dve stotine godina u zemlji koja danas pripada Turskoj."

Joluta, Meksiko, 2009.


Ostavili su auto na parkingu blistavo osvetljene samoposluge,na nekoliko kilometara od glavnog priobalnog puta. Danijel je dao nekom mladiću pregršt pezosa da ih odveze do okeana, što je potrajalo oko pola sata. Iznajmio im je bungalov smešten na najudaljenijem delu plaže; objasnio joj je da je to malo poznata plaža, smeštena između dva stenovita dela obale.
Sunce je lagano tonulo u more kad su se smestili, baš kao da ih je čekalo da stignu. Danijel je zahvalio momku koji ih je dovezao i zapisao njegov broj mobilnog telefona. „Možda ću vas uskoro pozvati", objasnio mu je na svom nakaradnom španskom jeziku. Dao mu je mnogo više novca, da bi bio siguran da će momak učiniti sve što bude mogao.
,,U svako doba", kazao je mladić.
Danijel je pronašao ključ bungalova ispod saksije za cveće, baš kao što su mu i kazali na recepciji.
„Kada si sve ovo isplanirao?", upitala ga je. „Kako si znao šta će se desiti?"
„Nisam znao. No nadao sam se da ćemo pobeći ovamo.Hteo sam da budem siguran da imamo gde da se sklonimo, ako uspemo da umaknemo. Otići ću ubrzo do Kolime da iznajmim avion, ali nećemo moći da krenemo pre jutra."
Bungalov je bio jedna kućica okrečena u belo i sa štukaturom,pokrivena crepom i raskošnom narandžastom bugenvilijom.
Mirisao je na more. Imao je veliku središnju prostoriju, s visokom tavanicom i dva ventilatora, iz koje se izlazilo na terasu s pogledom na plažu i more. Sa zadnje strane se nalazila kuhinja povezana s dnevnom sobom, a sleva i zdesna bile su dve male spavaće sobe, ljupke i jednostavne.
Dok su se muvali po kućici, i dalje su zurili jedno u drugo,a ona se pitala muči li i njega ista neverica kao i nju. Kakva je ovo avantura zapravo bila? Da li ju je on zaista tražio? Hoće li je sada bezbedno vratiti kući pa će nastaviti da žive, i to će biti sve? Misli su joj se stalno vraćale na ono što joj je ispričao u automobilu, a što se odnosilo na njega i Sofiju. Tada ju je ostavio u nekom zabačenom selu i otišao odatle, a ubrzo posle toga bio je ubijen.
Terasa je bila okružena niskim zidom i oni su, bez ikakvog dogovora, otišli do njega, seli jedno kraj drugoga i posmatrali zalazak sunca. I dalje je nosila smešnu uniformu sobarice, u boji breskve. On je i dalje bio u svojoj vašingtonskoj zimskoj odeći. Oboje su ćutali.
Bedra su im se dodirivala. Ona nije mogla a da ne pomisli kako zapravo nema ništa ispod uniforme. Istrčala je iz hotelske sobe u ogrtaču. Nije imala nikakvu preobuku, jer nekoliko minuta pre toga nije ni znala da će joj biti potrebna.
Tupo je zurila u mali splav, udaljen dvadesetak metara od obale. Pomislila je kako bi bilo zabavno da otplivaju do njega.To je nešto što bi udnili da su ovamo zajedno došli na letovanje,pomislila je čežnjivo. No, to nije bio slučaj. Iako je to i dalje zamišljala, znala je da nije tako. Ovo je bio čin milosrdnog spasavanja od njenog davnašnjeg neprijatelja. Danijel je samo hteo da joj pomogne. Možda ju je prosto žalio. Možda je to činio za ljubav starih vremena. Nadam se da nije samo zbog toga, pomislila je.
Ma kako da se osećala u njegovoj blizini, morala je da obuzdava svoje nestrpljivo srce. Mogao je da je pronađe i mnogo ranije da je to uopšte želeo. Mislila je na sve te godine koje je provela čeznući za njim. Zašto se nije pojavio ranije, ako je žudeo za njom koliko i ona za njim?
Kad je sunce utonulo u Pacifik, otišao je do frižidera i zavirio u njega. „Mogu li da ti ponudim neko piće?" , doviknuo joj je.
„Hvala, donesi mi bilo šta" , rekla je. „Samo nemoj burbon."
Danijel je hteo nešto da joj ispriča, ali nije mogao dok im nije doneo dva piva od đumbira, zreli mango, dva sendviča, a kasnije i kesicu čipsa.
„Kako je uspeo toliko da ti se približi?" , najzad ju je upitao,kao da je to sasvim razuman nastavak njihovog i inače zbunjujućeg razgovora.
„Misliš li na Joakima?"
„Zaista sam verovao da neće moći da ti se približi zbog onoga što ti je učinio onda kada si mu bila žena. Znam da je to bilo vrlo davno, ali takva osećanja obično traju. Mislio sam da bi ti svakako pobegla od njega glavom bez obzira. No, čini se da sam pogrešio. Možda neka osećanja ipak s vremenom izblede.Ili ja možda ne vidim celu sliku?"
Spustila je čašu. Osećala je njegovo razočaranje i uzvratila mu na isti način. „Zaista sam želela da pobegnem što dalje od njega, Danijele. I to bih i udnila. Prisiljavala sam sebe da sednem kraj njega. Ne znam zašto sam to radila. Kad god bi me poljubio, činilo mi se da imam brnjicu na ustima. Tada sam osećala i krivicu zbog toga, ali kada se sad svega toga setim,ne osećam se samo glupo, već i dalje želim da imam brnjicu."
„Da li si...?" Danijel je hteo nešto važno da je pita, ali nije mogao to da izgovori. Znala je na šta misli, i nije pokazivala nameru da mu pomogne.
„Da li sam šta?"
„Da li si... provodila mnogo vremena ljubeći ga?"
„Ne, nisam mnogo. Svakako nisam."
Pomalo se spetljao, ali je bio uporan. „Da li ste otišli dalje od tih poljubaca?"
„Da li te se to uopšte tiče?"
,,Ne."
„Danijele." Ustala je. Osećala je želju da ga prodrma. „Nismo vodili ljubav. Ne bih mu dozvolila da me takne. Ne bih to podnela.Prošle noći sam spavala u fotelji. Jesi li to pokušavao da me pitaš?"
Klimnuo je glavom, prilično pokunjen. „Ali zašto si onda uopšte pošla s njim, ako si se tako osećala?"
„Znaš ti zašto. Zato što mi je kazao da je on - ti."
Odmahnuo je glavom. Malo je poćutao. „I tebi se učinilo da je to dobra zamisao?"
Oči su joj se odjednom napunile suzama. „Ка^ možeš da me to pitas?"
Skupio je hrabrost da joj dodirne jedan prst, a onda je pritisnuo palac na njen ručni zglob. „Kad smo se poslednji put sreli na onoj srednjoškolskoj proslavi, pobegla si od mene. Jasno mi je zbog čega. Znam da je to bila moja greška. No, poslednje što si mi kazala bilo je da te se klonim. Nastojao sam da se držim što dalje od tebe, jer si ti to želela. Nisam hteo da te i dalje mučim.A i nisam znao kako bih ti ponovo prišao, a da sve bude bolje.Nisam želeo da upropastim neku buduću priliku da ti priđem."
Obrisala je oči pre no što su joj potekle suze. „Pa, od tada se sve promenilo. Ja sam se isprva uplašila toga što si govorio, ali su me još više uplašila sopstvena osećanja. Od tada sam imala te... vizije, koje su stalno odnekud iskakale pa sam mislila da ludim. Stalno su mi bile u glavi, kao i ono što si mi govorio.Želela sam da te nađem, ali sam verovala da si mrtav. Neko mi je kazao da si skočio u Apomatoks."
Turobno je klimnuo glavom. „Skočio sam, ali se nisam udavio."
„To sam shvatila. No onda to nisam znala. Svuda sam te tražila. Ne možeš ni da zamisliš koliko sam tragala za tobom i koliko sam želela da te nađem i mislila na tebe u toku ovih pet godina."
Njegovo iznenađenje nije moglo biti odglumljeno. „Nisam imao pojma." Lagano je odmahivao glavom. „Voleo bih da sam to znao."
,,U redu, nisi znao, ali je on ipak nekako saznao koliko ja očajnički želim da te vidim. Došao je na moj fakultet i predstavio se kao Danijel. U početku mu nisam verovala. No, znao je toliko toga što inače ne bi mogao znati. Bar sam ja tako mislila.Za proteklih nekoliko godina saznala sam mnogo neverovatnih stvari o svetu i više nisam bila sigurna šta je moguće, a šta nije.Činilo se da poznaje tu istu vrstu tajanstvenih pojava o kojima si mi ti pričao na onoj zabavi. Kazao je da si umro, u šta sam i ja verovala, i da si se vratio u drugom telu. Čak mi je ispričao i neku vrlo složenu priču o tome kako je iz starog tela prešao u novo."
Na Danijelovom licu se odražavao bol. „To je jedino istinito od svega što ti je kazao", rekao joj je.
,,Je li?"
,,Jeste."
„Kazao mi je da tim postupkom nikome nije naneo zlo."
„On time svakako nanosi zlo ljudima", reče Danijel.
Sklopila je oči. „Ра, tada to nisam znala. Nisam, zapravo,ništa ni znala. I plaši me sve ono što sam tada sebi govorila. Ubedila bih sebe u skoro sve, jer sam veoma želela da mu verujem."
,,Zasto?"
„Želela sam da budem s tobom."
Sišli su na plažu, s namerom da malo pokvase noge. Bila je već noć, ali je mesec bio pun i blistav. Voda je bila mirna i more ih je prosto mamilo da se okupaju, a Danijel je zaista želeo da malo zapliva. Činilo mu se da i ona to želi, ali mu je bilo neugodno da joj to predloži. On je mogao da se svuče u bokserice, ali je ona nosila haljinu sobarice i najverovatnije baš ništa ispod toga.
Pri tom je pomislio i kako joj ta haljina lepo stoji, i na njeno telo ispod nje. Zamislio je kako ona povlači patent-zatvarač i ulazi u vodu, a onda mu se učinilo da i nije najbolja zamisao da bude u boksericama. Sedeo je na pesku, prikovan u mestu svojom neodlučnošću, i samo je ispružio ruku i uhvatio njenu.
„Šta ti se desilo?", upitala je zureći u njegovu mišicu, u mesto gde mu je rukav bio zadignut.
„Na šta mislis?"
„Mislim na te ožiljke."
„Nije to nista." Spustio je rukav.
Ona ga je ponovo zadigla. „Ne izgleda baš kao da nije ništa "Na njegovo veliko čuđenje, nagnula se i vrlo lagano i pažljivo poljubila sva tri njegova ožiljka od opekotina. Zurio je u nju.
Ma koliko da je želeo da oseti njene usne, voleo bi da taj deo priče ne pominju.
„Imao sam gadne usvojitelje", zbrzao je. „Majka mi je bila pušač, a i imala je gadnu narav."

„Zar ti je majka to učinila?", užasnula se Lusi.
„Pa, nije mi bila prava majka. Bila je to samo žena s kojom sam živeo kad sam bio mali." Glas mu je bio tako odbojan da je zvučao grubo, ali nije mogao da se suspregne.
„А ko ti je bila prava majka?"
„Žena koja me je rodila bila je zavisnik od heroina. Nisam je video od najranijeg detinjstva. Bio sam previše mali da bih je uopšte zapamtio." Govorio je bezličnim glasom, a tako se i osećao.
Opet mu je poljubila mišicu. Nju je to rastužilo više no njega,a on je želeo da to može nekako da joj objasni.
„Znaš, to i nije tako važno" , kazao joj je. „Doživeo sam ja i gore stvari. Za tu ženu nisam mario. Možda je ona mislila da me povređuje, ali zapravo nije mogla."
Podigla je glavu i pogledala ga. „Како možeš da kažeš tako nešto? Kako možeš da tvrdiš da nije važno? Bio si dete, a ona te je povredila. Opekla te je i ostavila ti ožiljke. Naravno da je to važno. Zato ih i kriješ."
Odjednom se uznemirio i odmahnuo glavom. „Ama, ne krijem ih."
„Kriješ ih! Nije važno koliko puta si živeo, ni čega se sećaš,već da te to i dalje muči. To jeste važno."
„Nije to tako kako ti zamišljaš." Bio je ljut na nju. Nije to bilo ono o čemu je hteo da priča pa je želeo da i ona prestane. „Ja sam drugačiji od tebe, Sofija. U tome je stvar. Ja sam drugačiji od svih drugih. Zar to ne shvataš?"
„Pa, shvatam ja to sasvim dobro." Spustila je obrve. „I, kad smo kod toga, ja sam Lusi. Ovde sam i zovem se Lusi. Ti i nisi baš toliko drugačiji od drugih kao što zamišljaš. Ti si prosto ovaj čovek kraj mene." Ščepala mu je mišicu obema rukama. „А to uključuje i ožiljke na tvojoj ruci, izgorelu kožu i tvoju prokletu majku. T o je ono što si ti."
„Е pa grešiš." Pogledao ju je. „Mi smo svi malo više od toga."
Delovala je ljutito, i on je pomislio da je to baš dobro. Više je voleo da bude besna nego da ga žali. Malo ga je izazvala i u jednom trenutku je osetio mržnju, ali je, pre svega, mrzeo sebe.Bože, možda će ona opet pobeći od njega. Možda je opet sve uprskao. Možda je sve pokvario do kraja ovog života. Možda i do kraja svih života. Možda im i nije bilo suđeno, a ni on sam više nije znao da li je sposoban za nove pokušaje.
Dugo je zurila u njega. Bila je grublja nego što je želela da bude. Spustila mu je ruke na ramena i on je pomalo očekivao da će ga prodrmati, ali nije to učinila. Nagnula se i primakla mu se sasvim blizu, sve dok nije osetio njen dah.
„Znaš šta, Danijele?"
,,Šta?" Zadržao je dah.
Sada će se oprostiti od njega i otići će. Nije znao kuda bi mogla da ode, ali je bio siguran da će se to desiti. Nadao se da će mu barem dopustiti da je odvede na neko sigurno mesto.
„Ako nešto nije bitno, onda nije bitno." Okrenula je glavu i spustila usne na udubljenje u korenu njegovog vrata i dugo i lagano ga ljubila. Osećao je njene vlažne usne i jezik.
Bio je suviše zgranut da bi joj uzvratio. Prosto se ukopao u mestu. Nije znao šta da radi. U tom času telo mu je bilo samo masa ustreptalih nerava, a mozak mu uopšte nije radio.
Malo se odmakla i pogledala ga u oči, a zatim je počela da mu otkopčava košulju. Mirno ju je posmatrao kao da se to dogadalo nekome drugome. Smaknula mu je košulju s ramena i pustila je da sklizne na pesak kraj njihovih nogu. Duboko je disao i nije bio u stanju ni da se pomeri.
„Ako nešto nije bitno, onda nije bitno." Nagnula se i poljubila mu grudi.
Šake su mu bile stisnute. Teško je disao.
„А to, izgleda, nije bitno." Zagrlila ga je i nagnula se da ga poljubi u usta. Snažno ga je ljubila, i odjednom je osetio da joj,poput navale plime, uzvraća poljupce. Nije mislio ni na šta.
Ljubio ju je iz sve snage, jer nije mogao drugačije. Baš i da je hteo, nije mogao da se zaustavi. Ruke su mu žudno klizile preko njenih bedara kad se ona iznenada odmakla od njega.
Zagrlila ga je i posmatrala ga, a on je osećao da ga celo to njegovo glupo, veliko telo boli. Nije više bio fizički sposoban da izdrži odvojenost od nje. Kad se jednom prepustio, osećanja su ga preplavila. Nije mogao drugačije. Osećao je da se davi.
Nepomično je zurila u njega, a oči su joj bile pune suza. „Da li je ovo nevažno?"
Shvatio je da će ona opet zaplakati. Plakaće zbog njega, a to nije želeo.
Zažmurio je.
„Danijele, reci mi. Misliš li da je ovo nevažno? Ako to misliš,prestaću."
Nije želeo da otvori oči. Osećao je da mu suze klize ispod kapaka. Nije mogao da je laže. Nije nikada to mogao, pa ne može ni sada. „Nemoj da prestaneš", prošaputao je skoro nečujno.
,,Zašto?"
Osećao je da će umreti ako je ne bude opet dodirnuo. „Zato što to jeste važno."
Kad ga je ponovo poljubila, počeo je i sam da plače, i od radosti i od tuge. Ležali su na pesku, u mokrom klupku zagrljaja i suza. Nije više pokušavao ništa da razume. Nije više želeo da nešto sredi i pripremi za daleku budućnost. Bilo je važno ovo sada. Ne samo da je bilo važno, bilo je najvažnije. Ljubio ju je celom dušom, jer sve što možete učiniti jeste da volite nekoga.
Nije znao koliko su se dugo tako ljubili u tami na pesku, niti šta joj je tada kazao Ništa ih više nije razdvajalo. U nekom času ju je, bez mnogo razmišljanja, podigao u naručje. Nije razmišljao,samo je to učinio. Prestao je da se bori protiv toga. Bio je snažan, pa ju je vrlo lako podigao i odneo do kućice, pravo u spavaću sobu. Razmaknuo je mrežu protiv komaraca i spustio je na krevet.
Vreme se zaustavilo. Sav onaj uobičajeni vremenski redosled o kome je toliko vodio računa u tom času je nestao. Kao da se ciklus njegovog dugog postojanja tu završio i započeo jedan novi.
S bolnom nežnošću povukao je zatvarač na njenoj uniformi,video da je zaista naga ispod te odeće i pomalo se začudio, iako je znao da će biti tako. Činilo mu se kao da nikada nije video ženu pre toga, a kada ju je dodirnuo, učinilo mu se kao da nijednu nije ni dodirivao. Prstima i usnama polako je otkrivao svaki deo njenog tela, i sve mu je to bilo novo. Svaki čas je podizao lice da poljubi njeno, mokro od suza, i da je pogleda u oči i uveri se da je ona zaista s njim. Lusi mu se u svemu potpuno prepustila.
„Volim te", šaputao joj je i nije mogao da se seti da li joj je to ikada rekao.
Pošto je tako ispitao svaki deo njenog tela, obavila je noge oko njega i povukla ga u sebe. Pripila se uz njega. Stezala ga je oko vrata i divlje i žestoko ga ljubila.
Mogao je tako da se zauvek izgubi u njoj, mislio je. Mogao je da se nikada ne pomeri odatle. Bila je tu, i bila je Lusi. On je bio taj čovek, u toj koži, i to je bilo sve. Lusi je bila u pravu.Bili su to što su.
Na kraju je više puta svršio u njoj. Sve se svelo na sirovu čulnost. Taj trenutak mu je bio toliko bitan da je lako mogao da izbriše sva prethodna sećanja. Možda neće moći zauvek da ga pamti, i to ga je najviše plašilo. No osećao je neobuzdanu radost što se njegov izmučeni um konačno oslobodio. Pustio je da sve iščezne. Ostatak sveta i sve što mu se ikada desilo.Pritiskao je svoju oznojenu kožu uz njeno divno, znojavo telo.Sklupčao se oko nje i bio je neko nov i neiskusan, baš kao da se tog časa rodio.

Joluta, Meksiko, 2009.


Probudio ju je neki zvuk. Nije to bilo njegovo disanje, ni povremeni uzdasi koje je u snu zadovoljno ispuštao, već neki zvuk za koji nije znala od čega potiče. Sa žaljenjem se izvukla iz njegovog naručja, vraćajući mu noge na mesto i izvlačeći svoje ruke iz klupka. Malo pre toga on je išao u klozet, pa je tada navukao bokserice.
Soba je bila osvetljena bledim jutarnjim svetlom. Lagano se izvukla iz postelje. Našla je na podu zgužvanu uniformu sobarice,pa ju je brzo navukla, lagano povlačeći zatvarač da ga ne bi probudila. Okrenula se ka prozoru. Jedva je mogla da vidi lišće na mangu ispod prozora. Zastala je u mestu, uzbunjena.
Opet je začula onaj šum, iz istog onog pravca. Verovatno je to bila ptica ili neka životinjica. Unaokolo je bilo puno tropskog rastinja i sve je vrvelo od života. Prešla je preko sobe i prošla prozoru, nastojeći da privikne oči na polumrak.
„Danijele!" , vrisnula je, pre nego što je uopšte stigla da razmisli.Nešto je bilo napolju. Nije videla ničije lice, ali joj je bilo jasno da nazire neki oblik kroz poluotvoreni prozor. Pokušala je da razazna šta je to. Je li to pištolj?
Tada se odjednom desilo nekoliko stvari, mada ne baš nekim logičnim redom. Njen glas ga je podigao, pa je seo u postelji. Ona se bacila prema njemu i gurnula ga u stranu. Začuo se hitac iz pištolja, a Danijel je odjednom stajao na nogama i nešto vikao.
Nije znala šta se zapravo zbiva. Držao ju je i nešto urlao,kao da je pomahnitao. Videla je krv i prepala se da je ranjen.Povukao ju je dalje od kreveta i izneo iz spavaće sobe u dnevnu.Čula je da je iza njih ispaljen još jedan hitac. Plakala je. „Jesi li ranjen? Da li ti je dobro? Da li je te pogodio?" Nije znala šta govori, ni na šta misli.
On je protrčao kroz kuću i jurnuo na plažu. Jurili su preko peska kada se začuo i treći hitac. Umreće. Kuda mogu da pobegnu? Ne mogu da se vrate u kuću. Zgodne su mete tu, na otvorenom, na toj širokoj, preglednoj plaži. Pred njima je bila samo voda.
Videla je krv na njegovim grudima. Bože, zar je pogođen?Odvukao ju je do vode i povukao za sobom u more. Tek kada je pokušala da pliva, shvatila je da teško pokreće ruku. U daljini je čula još jedan hitac. „Udahni duboko", naredio joj je.
Zajedno su zaronili i on ju je vukao za sobom, a ona se trudila da pliva što brže može. Nekako je shvatila i da je rame boli. Zar ga je povredila? On ih je oboje snažno vukao, pa je pomislila da svakako nije teško ranjen. Malo je izronila da udahne vazduh,pa se opet zagnjurila.
Kada je izronila da opet udahne, pravo ispred njih bio je onaj mali splav. To bismo radili da smo ovde na odmoru, nekako nepovezano se setila svojih ranijih misli. Odvukao ju je do druge strane splava, podigao je na njega, a on se sklupčao iza nje.
Borila se za vazduh. Pipnula je svoje rame. Videla je na plaži nekog čoveka s pištoljem. Danijel ga je zvao Joakim.
Osećala je da je Danijel pridržava rukom, dok joj drugom raskopčava odeću. Lagano ju je smaknuo s njenog ramena, i osetila je bol. On joj je svukao haljinu, a ona je, neobično smirena, razmišljala o tome kako će svakog časa oboje umreti.
„Nije nas teško ubiti dok smo ovde napolju", zadihano je rekla.
„Da je hteo da nas ubije, već bi to učinio." Pregledao je njeno rame i tada je prvi put shvatila da to ona krvari.
Pištolj je i dalje bio uperen u njih. „Zar misliš da on to ne želi?"
„Mislim da bi to već uradio da mu se žurilo."
„Zar sam ja pogođena?", upitala ga je u neverici.
„Metak ti je okrznuo rame, ali nije bio tebi namenjen. Iskočila si pred njega, devojko, i na smrt si me prepala." Nije mogla da poveruje da se on u tom času osmehuje, ali je to zaista činio.
„Imaš dubok zarez, ali nema metka. Imali smo sreće."
„А kome je onda metak bio namenjen?" Opet je bacila pogled na Joakima s pištoljem, koji je stajao na plaži.
„Trebalo je da nas samo uplaši i da zadobije prevlast nad nama, ali nije nameravao da te povredi. Joakim možda nije hteo ni mene da ustreli, jer mu to ne bi bio vrhunac zadovoljstva.Hteo je da mu budem predat na milost i nemilost. Želi da uradi ono što sam ja učinio njemu - da te odvede od mene, tako da znam da si tamo negde, ali da ne možeš biti moja. Verovatno misli da mu i dalje pripadaš. Ne tvrdim ja da on uopšte ne namerava da me ubije, ili da na kraju krajeva smakne oboje,ali to nije ono što najviše želi."
„А zašto?"
„Zato što bi nas tako opet izgubio. U ovom životu nas je pronašao, ali ne mora biti takve sreće i u sledećem. On može da se seti, ali ne prepoznaje duše."
„Zar zaista ne može da ih prepozna?"
„Ne. Barem u prošlosti to nije mogao."
„А ti to možeš?"
„Da. Ne baš savršeno, ali mogu."
„Ра šta će, dakle, sada biti?"
„Ne znam, a ne zna ni on. Kad te je doveo ovamo, mislim da se zapravo nadao da ću se i ja pojaviti, no nije očekivao da ću uspeti da pobegnem s tobom. Skoro sam siguran da to nije predvideo. On zna da nemamo nekog izbora, ali ga nema ni on. Može da nas oboje ubije, ili samo da stoji tamo i čeka da vidi šta ćemo preduzeti. Ne može da nas ostavi ovde i da ode po čamac, jer bismo u međuvremenu pobegli. Ne može ni da pliva za nama."
„Ра šta da radimo?"
„Zasada je sve još nerešeno. Moraćemo da sačekamo."
„Da čekamo?"
„Osim ako ti nemaš neku drugu zamisao."
„Moraću da je razradim", kazala je. Shvatila je da on poteže donji deo njene haljine, pa se uspravila u sedeći položaj. „Da li je sada zbilja pravi čas za to?"
Nasmejao se. „Voleo bih da jeste." Proučavao je porub haljine.
„Čuj, znam da se nisi mnogo bavila odećom, i nadam se da nemaš ništa protiv da otcepim jedan deo poruba, možda desetak centimetara. Želim da ti previjem rame." Pokazao je na svoje mokre bokserice. „Na njima ima još manje materijala."
„Mislim da ipak treba njih da iskoristimo", kazala je.
„Dobro", rekao je. Ustao je i počeo da ih svlači a ona je samo mogla da se divi njegovom lepom telu, od glave do pete.
Nije bila baš sasvim pri sebi. Bila je suviše opijena srećom da bi stigla da se sasvim otrezni. Pomišljala je da se verovatno i on tako oseća. Ni ceo svet nije bio dovoljno veliki za ono što se među njima desilo prethodne noći. Nije bilo moguće da tolika sreća negde može da se smesti. Nije želela da se otrezni.
„Stani. Šalila sam se. Možeš da pocepaš moju haljinu. Ne želimo da jurimo unaokolo sasvim goli."
„Zar ne želimo?"
„Ne pred ovakvom publikom."
Vešto je otcepio porub, na desetak centimetara od ivice. Podvukao je ruku pod njenu odeću. „Izluđuješ me kad te vidim u tome."
Nasmejala se. „Pa nije baš odeća koju bih odabrala za naš ponovni susret, ali priznajem da se lako svlači i navlači." Nije mogla da poveruje da i dalje žude jedno za drugim.
Pažljivo i stručno joj je previo rame, trudeći se da zaustavi krvarenje.
„Čini se da znaš šta radiš."
„Pa ja sam lekar. Zar ti to nisam pomenuo?"
„Nisi valjda zaista lekar?"
„Jesam. Bio sam to već nekoliko puta."
„Ali, premlad si."
„Pa i ranije sam studirao medicinu. Sad sam preskočio nekoliko godina."
„Nekoliko, ili malo više?"
„Pa dobro, malo više."
„Radiš li u bolnici?"
,,Da." Pričvrstio joj je zavoj, poljubio grudi, namestio haljinu i zakopčao je. „Biće vam dobro, gospoja."
„Biće to jos jedan ožiljak za moju zbirku."
„Zar si imala mnogo rana od metaka?"
„Mislim na ožiljke koja sakupljamo u raznim životima i koji ostaju i posle smrti. Kao ovaj, recimo, zar ne?" Pokazala je na gornji deo mišice.
Nakrivio je glavu. „Ка^ znaš za to?"
„Od Konstanse."
„А kako znaš za Konstansu?"
„Ра, bila sam Konstansa."
„Znam, ali kako si to saznala?"
„Pročitala sam pismo koje mi je napisala."
Brzo je pogledao Joakima na plaži, pa se ponovo okrenuo prema njoj. „А kako si to izvela?"
„Otišla sam u Englesku, u Hastonberi hol, i pronašla pismo u njenoj nekadašnjoj spavaćoj sobi."
Odmahnuo je glavom u neverici. „Šališ se? Ne znam šta da kažem."
Bilo je zabavno ispričati mu sve to. „Sećaš li se hipnotizera o kome sam ti pričala Pod hipnozom sam ušla u regresiju i vratila se sve do Konstanse. Očajnički je želela da nađem tu belešku. Od onda me proganja i tera da se prisećam svačega."
„Neverovatno."
„Ipak je tako."
„Da znaš da sam pogrešio."
„Zbog čega?"
„Kada si bila Konstansa, kazao sam ti da imaš prosečno pamćenje. No sada vidim da sam ga potcenio."
„Ali ta devojka me je zaista progonila. Nije mogla da me pusti na miru sve dok se ne nađem s tobom."
Danijel se nasmejao. „I da li je sada srećna?"
„Veoma je srećna."
Danijel je pogledao u nebo. Činilo mu se da sunce žuri preko nebeskog svoda i poželeo je da ga uspori. Čuo je kako more zapljuskuje splav. Svilenkasti pramen njene kose golicao mu je pazuho. Osećao se kao da se naduvao marihuane. Znao je da nema pravo da bude srećan dok je pištolj uperen u njih. Znao je da treba da bude besan i nasilan, ali nije mogao. Strah mu je skoro uvek mutio radost, ali danas nije bilo tako.
„Trebalo bi da nešto smislim" , kazao je uvijajući prstima pramen njene kose. „No ja samo mislim na to kako izgledaš ispod te haljine". Oslonio se na lakat. „Ne mogu to da podnesem."
„Možda treba to da uradimo baš sada i ovde", kazala je. „To bi ga malo naučilo pameti."
„Verovatno bi ga toliko razbesnelo da bi nas poubijao."
„No vratili bismo se zajedno, zar ne?"
Seo je i ozbiljno je pogledao. „Ako me voliš barem delimično koliko i ja tebe, onda bi bilo tako. Skoro sam siguran da bi bilo tako."
„Pa, onda znači da bi zaista bilo tako", rekla je ona jednostavno.„Jer ja te zaista volim." Pomislila je i na goru mogućnost.„Možda on to i želi, da nas tako poveže."
„Ne verujem."
„Možda mu nismo ostavili nikakav izbor", kazala je. Smestila se između njegovih nogu i naslonila se leđima na njegove grudi. „Nema šanse da te pogodi a da ne pogodi i mene. Nije baš toliko dobar strelac."
„Ne znam šta da mislim o tome", odvratio je.
Odmahnula je glavom. „Nećeš nikuda otići bez mene."
Možda je to zvučalo kao šala, ali se nije šalila. „Ma kuda da idemo, idemo zajedno."
Malo se namrštio na nju.
„Ozbiljno to mislim, Danijele."
Uhvatio ju je za obe ruke i oslonio bradu na njeno rame.
„Dakle, koju još mogućnost imamo osim one da oboje budemo ustreljeni?"
„Možemo da otplivamo do obale i da rizikujemo."
„А kakve bismo tu šanse imali?"
Stisnuo je usne. „Ne znam. Verovatno bismo zavisili od Joakimove milosti. To bi bilo baš ono što on želi."
„I šta bi tada bilo? Da li bi me uzeo za taoca? Da li bi me mučio i terao te da gledaš? Da li bi te nekako ponižavao i na kraju ipak ubio? To je ono što želi da učini, zar ne?"
„Prilično sam siguran da jeste."
„Njemu ništa ne znači da ubije, zar ne? Ako ga uhvate, može uvek da se prebaci u neko drugo telo."
Danijel je klimnuo glavom.
„To je najgori mogući svet. Da li i mi tražimo takvu šansu?"
Danijel je načas sklopio oči. Nije želeo da nabraja sve mogućnosti,niti je nju mogao da spreči da to čini.
„Možemo li nekuda da otplivamo?Možemo li da otplivamo duž obale i da negde izademo?"
„On bi stigao tamo pre nas."
„Misliš li da ikada iko dolazi ovamo?"
„Nije nemoguće, ali mislim da je ovo prilično pust kraj."
Malo je razmislila o tome. „Danijele?"
„Da?"
„Ako se nekim čudom, koje trenutno ne možemo da zamislimo,izvučemo iz svega ovoga, šta ćemo onda? Možemo li nekuda da odemo, ili da nešto učinimo, pa da on ne može da nas nađe?"
„Verovatno to ne bi dugo potrajalo."
Delovala je obeshrabreno, što joj se nije moglo zameriti.
„Danijele?"
„Da?"
„Da li si ikada pomislio da nama nije suđeno da budemo zajedno?"
Lice joj je bilo ozbiljno, ali se on ipak osmehnuo. „Nisam. Mi smo suđeni jedno drugome. Suđeno nam je da to veoma želimo."
I protiv volje uzvratila mu je osmeh. „Nemam drugih ideja.Kriješ li nešto od mene? Neku tajnu zamisao?"
Zabacio je glavu i pogledao u nebo. „Moja glavna zamisao je da budem što duže s tobom."
„Bojiš li se smrti?", upitala ga je odjednom.
Sunce se brzo bližilo zenitu. On je ležao na ledima, a ona se sklupčala kraj njega, pa je bio prilično opušten.
„Ne. Umro sam mnogo puta. No s tobom sam samo jednom vodio ljubav, pa sam sada sav okupiran tim čudom. Joakim to ne može da nam oduzme. Ma šta da se desi."
„Misliš li da ćemo umreti?"
Čujno je disao. Nikada nije tako jasno osetio sunčevu toplotu.
„Lusi, ne želim ni da mislim na to. Želim da mislim na tebe.No ako moram da mislim na to, ili ćemo se napatiti ili ćemo umreti. Pošteno govoreći, radije bih umro, jer bih u ovom času umro srećan."
„Zaista?"
„Da, zaista."
Legla je na leda kraj njega. „Da li si me ranije zvao Lusi?"
Okrenuo se da je pogleda i zaklonio oči od sunca kako bi je bolje video. „Sunce sija, ja te gledam, i ti si sve što mogu da vidim u ovom času."
Odmahnula je glavom. „Mi smo na splavu usred mora. Ja sam zaista jedino što možeš da vidiš."
Nasmejao se, povukao je na sebe i zagrlio. Poljubio joj je vrat, a zatim i usne. ,,Lusi" , kazao je. ,,Lusi." Slegnuo je ramenima.
„Ne znam. Zapravo mislim da je to sasvim dobro ime."
Poljubio joj je bradu. „Lusi. Da, to si ti."
Kada je sunce odskočilo, Lusi je koža pocrvenela i požalila se da je žedna. Mogla je sa sigurnošću da tvrdi da je i on žedan,ali niko od njih nije hteo to da pominje.
„Vidim da nam ovo čekanje neće goditi", kazala je.
„Reci mi" , rekao je i privukao ju je u krilo.
„Ја ću izgoreti i pretvoriti se u žive opekotine, oboje smo žedni i ne osećamo se baš najbolje. Pokušavam da budem hrabra, a ti brineš zbog mene i na kraju ćeš uraditi nešto što ćeš požaliti."
„U pravu si", odvratio je i poljubio je u obraz. „Možda treba da se svučemo i uživamo u onome što nam je preostalo."
„Ali ja ne želim da nas on ubije."
„Ne želim ni ja."
„А ne možemo ovde doveka čekati."
Klimnuo je glavom. Nije ni pomenuo da Joakim verovatno neće čekati da ova pat pozicija traje posle sumraka. On nikada nije bio naročito strpljiv.
Malo je poćutala. Obuhvatio joj je oba stopala šakama. ,,Mogu li nešto da te pitam?", rekla mu je.
„Što god želiš."
„Kako izgleda udaviti se?"
Začudeno ju je pogledao. „Na šta misliš?"
„Mislim, kako to izgleda? Da li je bolno? Da li dugo traje?Da li je to, recimo, gore nego biti upucan?"
„Pa..."Morao je malo da razmisli. „Dva puta sam se davio.Bilo je to vrlo davno. Dva puta su me ustrelili. To je bilo znatno skorije. Mislim da je davljenje ipak bolje."
Spojila je šake i oblizala suve i ispucale usne. „Pa dobro, to je onda naše najgore moguće rešenje, zar ne? I mogu ti reći da je prilično gadno, ali je i to bolje nego da mu pružimo zadovoljstvo da nas ubije. Šta kažeš? Skočićemo s ovog splava i zaplivaćemo."
Mahnula je prema pučini. „Ili ćemo stići u Kinu, ili nećemo."
Okrenuo se prema Kini.
„Ра, šta kažeš na to?"
„Kažem da se vreme menja."
„Šta ti to znači?"
„Znači da se bliži oluja i kreće se baš prema nama. Ne znam da li je to za nas dobro ili loše."
„А kako bi moglo da bude dobro?"
Malo je promislio. „Ма^е ćemo izgoreti na suncu. Bićemo i manje žedni, ako uspemo da se napijemo kišnice."
Odjeknuo je pucanj od koga su oboje poskočili. „Mislim da se umorio od čekanja" , rekao je Danijel.
Ona se jače pripila uz njega, a on je razumeo zašto. „Mislim da smo sada mi na potezu" , rekla je. „Hajde. Znam da ne želiš da mu prirediš to zadovoljstvo."
Bio je u nedoumici. Želeo je da je dodiruje, da pričaju, da je miriše i gleda kako se smeje. Nije želeo da umre. Nije želeo da se sve to okonča. Ali morao je da se pribere. Nije mu bilo mnogo važno šta će biti s njim, ali mu je bilo veoma važno šta će biti s njom.
„Da li zbilja želiš to da uradis?" , upitao ju je.
,,Da." Prebacila je noge preko ivice splava, a on je krenuo za njom. Zapazio je da je veoma blizu njega i da mu stalno dodiruje neki deo tela.
„Da li je ovo zaista tvoj izbor? Veruješ li u sve što sam ti kazao toliko da si stvarno spremna da plivaš do Kine?"
Pogledala ga je u oči i potvrdila. ,,Jesam."
Uopšte se nije šalila. Morao je to da prihvati, pa se i sam uozbiljio. „Stani malo, Lusi. Dobro razmisli. Da ga ipak pustim da me ustreli a ti mu se mirno vrati? Možda će time njegova krvožednost biti bar za neko vreme zadovoljena. Možda te neće povrediti. Mogla bi da se vratiš u Ameriku i nastaviš da živiš.To bi možda bilo najrazumnije rešenje."
„Kako to možeš da kažeš?" Grubo mu je zavrnula palac na nozi. „Nikada to ne bih dopustila. I zar zaista misliš da bi me on ikada ostavio na miru? Zar misliš da bi mi dozvolio da normalno živim?"
Nije hteo da je laže. „Ne mislim, ali ipak postoji šansa."
Ugrizla se za usnu. „Pa ista je kao i naše druge šanse. No ja svakako neću ići nikuda bez tebe. Otplivaćemo zajedno u Kinu.A ako dođe do najgoreg, barem ću umreti s tobom, ali svakako neću živeti bez tebe."
„Rekla si nešto slično i onda kad si bila Konstansa i kada sam te odgovorio od slične zamisli."
Ozbiljno ga je pogledala. „Ра prešao si me jednom, Danijele."
Zapazio je njen virdžinijski izgovor.Ispružila je ruku prema njemu. „Spreman?"
„Ne želim da se ovo okonča", rekao je on.
„Ovo je samo početak", odgovorila je sa sigurnošću na kojoj joj je zavideo.
Okrenuli su se ka istoku. Nagnuo se i poljubio je. „Do Kine" ,rekao je.
Klimnula je glavom, brada joj je drhtala i video je da se plaši da otvori usta da ne bi zaplakala.
„Volim te", kazao joj je.
Dobacila mu je poslednji pogled i plačni osmeh. Zgrabila ga je za ruku tako čvrsto da je utrnula pa zajedno skočiše.
U trenutku kad su pali u vodu, začuo se još jedan pucanj. Želeo je da je i dalje drži za ruku, ali je znao da joj time otežava plivanje.Mislio je i na njeno rame. Plivali su besciljno, ali je znao da to ne može dugo potrajati.
Sunce je još uvek sijalo kroz vodu, ali je u daljini video kako sevaju munje i pretpostavio da će to biti kraj svega, ako se već i ranije ne završi. U vodi je video njene ružičaste noge i skraćenu haljinu. Još uvek je poricao istinu, ali je ona počela surovo da ga pritiska.
Deo njegove svesti usmerio se na Joakima. Talasi su bivali sve veći i jači, pa mu je bilo sve teže da s obale nišani u njih. Još nekoliko stotina metara i biće mu van vidika i dometa. Razmišljao je onako kako bi i Joakim razmišljao.
Joakim bi mogao i čamcem da krene u poteru za njima, ali bi to po ovakvom vremenu bilo teško. Nijedan razuman vlasnik čamca ne bi pristao da otplovi u oluju. Mogao bi i da ukrade neku barku. No ako se makar i nakratko udalji od plaže, to bi značilo da vise ne vlada obalom. Moralo mu je pasti na um da će pokušati nekuda da odu. Znao je da nemaju drugo rešenje.Jedino na šta nije mogao uticati bila je njihova spremnost da umru. Nije mogao da ih goni tamo kuda su se zaputili.
Otplivali su još nekoliko stotina metara, ili približno toliko,kad je shvatio da je ona ostala bez daha, a uplašio se i da je muče bolovi. Malo je usporio, i načas je samo plutao kraj nje.Bilo je naporno održavati se na površini. „Možemo malo i da usporimo" , rekao je. „Kina nam neće pobeći."
„Sad više ne može da nas pogodi odande, zar ne?"
„Verovatno ne može. Ja ga čak i ne vidim."
„Onda smo, dakle, sami." Zadrhtala je.
„Da, tu smo samo mi." Zagrlio ju je. „Kako ti je rame?"
„Ono mi je sada najmanja briga."
Klimnuo je glavom. Želeo je da nekako mogu da izbegnu ono što im predstoji, jer to nije bilo nimalo zabavno. Voda je bivala sve hladnija, a to će usporiti sve procese, uključujući i umiranje.
„Šta će biti ako ne stignemo tamo?" , upitala je zadihano.
„Kako izgleda umreti?" Nije bila naročito uplašena, već samo vrlo odlučna.
„Nemoj se opirati", kazao joj je. „Pusti da te povuče. Nastavi da plivaš dalje, sve dok te ne povuče."
„Traje li dugo?"
Nije hteo da zalazi u pojedinosti davljenja. To bi je samo uplašilo. „Nekoliko minuta. Ti si jaka i telo će ti se opirati, ali ti mogu nešto obećati."
„Šta to?"
„U najgorem mogućem času, onom najmračnijem, kad pomisliš da više ne možeš da izdržiš i kada te obuzme strah,preplaviće te mir i uteha, a to neće ličiti ni na šta što si ranije osetila."
Pogledala ga je puna nade.
„Da li se to dogada svima?"
„Tebi će se dogoditi."
Pre narednog naleta talasa nastala je neobična tišina i mir. I dalje su plivali ispod površine i samo bi povremeno izronili da udahnu. Držao se blizu nje i posmatrao je. Gotovo ga je opčinila lepota laganog kretanja njenog tela ispod vode. Bio je rastrzan nedoumicom treba li da je pridrži i omogući joj da malo predahne ili ne. Nije želeo da se opire. Koliko god se činilo strašno,bilo je i nečeg divnog u talasima kroz koje su prodirali sunčevi zraci. Pomislio je na svoj prvi život u Antiohiji i kako je kao dete ležao u reci za vreme zemljotresa. Mislio je da je tada sagledao večnost i pitao se da li će je sada ponovo sagledati s njom.
Ona je bila neobično snažna. Telo joj je pucalo od zdravlja,a to je mogao da zaključi po njenim nogama i licu. Znao je da ona sada više ne oseća bol.
Tada je počela lagano da malaksava. Pokreti su joj se usporili.Zamasi su joj bili manje odmereni. To se događalo i njemu.Nije mu smetalo, ali mu je bilo teško da gleda nju. Nije želeo da je posmatra, ali nije želeo ni da sebe štedi. On ju je uvukao u sve to.
A onda je neočekivano došao taj trenutak, mada je znao da će doći. Prestala je da se kreće. Okrenula se ka njemu da ga pogleda u zasenjenom svetlu ispod vode. Nije to bio pravi osmeh, ali je bilo nešto slično. Na njenom licu nije bilo straha.To je bio izraz pun vere, više no ma čega drugog. Imala je poverenja u njega i nadala se svemu što joj je obećao. Verovala mu je.
To je značilo biti voljen. Umesto da beži od toga, kao što je ranije činio, potonuo je u njenu ljubav. Pokušao je da joj se otvori svakim delićem svog bića.A onda je ona, na njegov užas, podigla ruke iznad glave i počela da tone. Posmatrao je sve to kao da gleda usporeni snimak.Sunčevi zraci su se poput kopalja probijali i poigravali oko nje. Kosa joj je lebdela oko glave kao zlatni oblak, a ruke su joj bile raširene.
Tonula je.Video joj je potiljak, a njeni rašireni prsti su mu promakli pored grudi. Halapljiva tama ju je vukla prema dnu.Napuštala je sunčevo svetlo i njega, a on se sav sledio od užasa gledajući taj prizor.
Moraš da je pustiš da ode.
Zašto? Neki glas mu je odjekivao u glavi terajući ga da se prene.Zato što se tako spasavamo. To smo izabrali. Na ovo smo čekali svih ovih proteklih vekova.
A šta su svi ti vekovi? To su dani, godine i meseci sećanja.Nisu ništa. To su samo misli u njegovoj glavi i ništa više. Da li je mogao da se pouzda u ta secanja? Da li je imao ikakav opipljiv razlog da bude siguran da će se opet vratiti posle smrti i da se to zbilja ranije dešavalo? Ona mu je verovala. No da li on sam u to veruje? Da li je toliko ubeđen u to da je spreman da je žrtvuje?
Možda je on, zapravo, poludeo? Možda je sve sasvim jednostavno.Treba ga smestiti u neku duševnu bolnicu zajedno sa svima koji dele njegovo mišljenje. Zašto je uopšte smatrao da je on bolji od njih? Samo zato što je mogao da zadrži svoje lude zamisli?
Zbog čega je tako siguran da su živeli i pre ovoga? Nije smeo biti tako uveren. Kako je mogao znati da će opet živeti u budućnosti? Nije ni to znao. Šta ako je on zapravo izmislio to svoje sećanje da bi nečim ispunio prazan život pun maltretiranja?Oštećeni ljudi čine neverovatne stvari. Kako uopšte može da zna da nije lud? Ne može to da zna. Moguće je da je život proveo u jednoj dugoj iluziji, a sada je i nju uvukao u to.
Sve te priče su bile tačne. Ali šta ako nisu bile stvarne? Sme li da rizikuje? Sme li sada da je pusti oslanjajući se na njih?Misli nisu značile ništa. Sećanja nisu značila ništa. Niste ih mogli dodirnuti. Nisu trajala. Mogli ste ih smestiti na vrh čiode.Mogli ste posumnjati u ceo svoj svet za samo nekoliko sekundi.
Posmatrao je kako se oblak njene kose širi oko njegovih kolena. Nemoj da je izvlačiš. Ne čini ništa da jo j produžiš umiranje.Grlo će joj se zatvoriti i mozak i pluća će se i nehotice opirati, a ako je bude držao i mešao se, samo će joj otežati.
Ali to je bila devojka koju je voleo. Bila je to njegova divna i snažna devojka.Vodio je ljubav s njom u najizuzetnijem času svog života i pre nekoliko sati izljubio svaki centimetar njenog tela a sada mu ona umire pred očima.
Ne.U glavi mu je odjekivala samo ta jedna reč i brzo se širila na sve strane. Ne. Neće ga ona napustiti. Ne. Neće joj dopustiti da ode.
Ne. S tom rečju mu se vratilo i sećanje. Jednom ju je već posmatrao kako umire. Posmatrao ju je, jer ju je zapravo on i ubio. Spalio joj je kuću i gledao je kako umire, i od tada mu se to sećanje svakoga dana bolno vraćalo u snovima. Ne. Ovog puta je neće gledati kako umire.
Nemamo izbora. Nemamo drugih mogućnosti.
Ne! Ako nemaš izbora, treba da ga stvoriš. Ako nemaš mogućnosti, izmisli neke. Ne možeš samo pustiti da ti se nešto dogodi. Predugo se tako ponašao.
Nije ugledao večnost. U tom času video je samo tu devojku i jednu slabu šansu. Telo mu je pucalo od čudne hladnoće. Ono je znalo šta želi. Držati se što dalje od nje bilo je mučenje tela i pravo psihičko zlostavljanje. Zaronio je i zgrabio je. Obuhvatio ju je oko struka i povukao na površinu. Telo mu je bilo mlado i snažno. Ono ju je volelo, jer je bilo njegovo. Ni manje ni više od toga.
Držao ju je i borio se s vodom. Glava joj je pala na njegovo rame. Udovi joj se nisu micali. Osetio je kako ga plavi nalet ushićenja kad joj je u vratu i grudima osetio znake života.Nije bila mrtva. Voda joj još nije ušla u pluća, pa su se ona iznova napela u bolnom grču, sve dok joj se nije otpušilo grlo i dok nije prodisala.
„Nećeš umreti" , kazao joj je. Glas mu je podrhtavao. „Znam da sam ti kazao da ću te pustiti da odeš, ali nisam mogao."
Provukao joj je ruku ispod grudi i pazuha, onako kako su ga učili na kursu za spasioce u Ferfaksu, i vukao ju je za sobom.
Plivao je pravo u oluju, jer nije imao kuda drugo. Sunce je nestalo i počela je kiša. Molio se da se grmljavina udalji od obale.Plivao je što je snažnije mogao. Nije znao kuda se zaputio,niti da li će ugledati još nešto osim mora i kiše. Osećao je da ga struja vuče ka severu i prvo se borio protiv toga, a onda je pustio da ga nosi. Kako je mogao da zna kuda da pliva?
U trenucima užasnog straha ponekad je zamišljao kako svet izgleda odozgo. Sada ga je opet video odozgo, a i njih dvoje, kao dva mala, bela lica na širokom olujnom moru.
Pluća i udovi su ga boleli, ali nije usporavao. Nije hteo da se preda. Nećeš je uzeti, obraćao se ravnodušnom okeanu koliko i Joakimu. Ja ću je spasti.
Nije znao kako će je to spasti, osim da nastavi da pliva.Morao je da se bori. To je bilo sve što mu je preostalo. Nije više bilo ni sećanja, ni iskustava ni veština. Imao je samo svoju volju. I boriće se dokle god bude mogao.
Olujni oblaci su zaklonili sunce, pa se njegov zalazak nije primetio.Danijel je znao da je ono zašlo po tome što se odjednom smračilo pa se ništa nije videlo. Već odavno nije osećao telo.Noge su mu utrnule. Znao je da ima ruke jer je njima i dalje stezao Lusi i vukao je za sobom. Znao je da mu se telo bori da sačuva kiseonik za mozak i sve vitalne organe, ali je i toga bilo sve manje. Mozak mu je preplavila laka izmaglica. Trebalo bi da se već udavio. Tako zamagljenog uma, zavideo je sebi na svim onim ranijim prilikama kad se mirno udavio.
Kad je ponovo pogledao Lusi, video je da su joj oči širom otvorene ali da joj pogled bludi. Udovi joj se nisu micali. Puštala ga je da je vuče.
Lice mu je bilo tako odrvenelo da je jedva otvorio usta i pomerio jezik. „Неј, dušo", promucao je. Želeo je da mu glas zvuči obično daje ne bi uplašio.
Nekoliko puta je trepnula. „Šta to radimo?", upitala je. Glas joj je bio jedva čujan.

„Ne umiremo", odgovorio joj je.
Zabacila je glavu unazad. „Pada kiša", rekla je.
„Znam."
„Da li si siguran da nismo mrtvi?"
Usta su mu se malo opustila. „Zaista se nadam da nismo",kazao je.
Gromovi su praštali, ali su munje i dalje bile daleko. Vetar je podizao talase i nosio ih preko njih, a on se sa svakim talasom osvrtao da vidi da li ona i dalje diše i pljucka vodu.
Šta smo to uradili, pomislio je.
Srce ga je bolelo kao da će prepući. Sve je počelo s ljubavlju i požudom, a sada su bili na putu da se smrznu i dobiju srčani udar. Obično se ljudi onesveste pre no što im srce eksplodira, ali on se silno trudio da ostane pri svesti. Misli su mu bile maglovite i nesređene, ali se naprezao da ostane budan i priseban zbog nje. Nemoj sada stati, molio je svoje srce.
Glava joj je bila zabačena. Povremeno bi se mesečev zrak probio kroz oblake i ona bi ga posmatrala. Na mesečini joj je lice okrenuto nebu izgledalo prelepo. Dovoljno mu je verovala da reši da umre, a izgleda i da mu je dovoljno verovala da beznadno i besciljno pliva s njim po olujnom okeanu.
Učinilo mu se da je čuo još nešto osim vetra i huka oluje, ali mu je mozak presporo radio da bi shvatio šta je to.Čuo je i da je Lusi nešto kazala, ali je nije razumeo.
Prisilio je svoju utrnulu ruku da je privuče bliže.
„Da li je ovo onaj najmračniji sat?" , promucala je.
Zubi su joj nekontrolisano cvokotali. I on se tresao. ,,Š-što pitaš?"
„Pogledaj, zbog onog tamo." Pratio je njen pogled prema nebu. Kroz svu tu kišu nazirao je neku belu prugu i opet začuo onaj zvuk. Tupo je zurio u nebo. Neke misli su mu se kovitlale u glavi, ali nije mogao da ih pohvata.
„Vidiš li ga?"
„Т-to je galeb."
Obletao je oko njih, pitajući se može li ih nekako pojesti.Danijel je gledao kuda će galeb odleteti, pa je zaplivao za njim.Nije mogao da poveže misli, ali mu se činilo da galebovi lete blizu obale, naročito po ovakvom vremenu. Ne lete iznad mora ukoliko u blizini nema kakvog parčeta zemlje da na njega slete.
Danijel je udvostručio napore. Samo je znao da treba slepo da sledi galeba. Ptica je kružila i lepršala kroz vetar, a Danijela je malo razbudila bolna zavist koju je osećao gledajući je. Nismo stvoreni za vodu ni za nebo, mislio je. Pa kako onda da te sledimo?
„М-moraće negde da sleti" , mumlao je prigušeno.
„А kako to znaš?"
„Е-eto, nekako znam."
Zagledala se u njega i briga je nadjačala spokoj. „Kako to radiš?" Vikala je da nadjača buku talasa. „Kako još možeš da se pokrećeš, Danijele? Ne shvatam."
Ni sam nije znao. Nije bio siguran ni u to da se kreće. Bilo mu je drago da sazna da još uvek pomera noge, mada ih više nije osećao. Moramo da preživimo, hteo je da joj kaže, ali nije imao dovoljno daha da to izgovori.
Mučio se da nešto vidi u tami. Držao je oči otvorene, ali je jedva nazirao i krupne obrise. Radovalo ga je što je i ona svesna.
„Danijele, vidim nešto" , povikala je.
Pogledao ju je. Pokušao je da usmeri pogled na tu stranu.
„To je tu, ispred nas. Nešto tamno se pomalja iz vode. Liči na veliku stenu. Vidiš li je?"
,,N-ne znam."
„Zar ne možeš da nastaviš da plivaš? Blizu je!" Pokušavala je da i sama malo zamahne nogama.
Bila je nad njim i gotovo je naleteo na nju pre no što je mogao da je vidi. S poslednjim dahom u iscrpljenim plućima povukao je Lusi na stenu i gledao kako joj se noge batrgaju po izbrazdanoj površini. Imao je još uvek dovoljno snage da oseti laki nalet olakšanja.
Uhvatio se rukama za stenu, s namerom da se i sam popne.Zatvorio je oči. Odmoriću se samo malo, pomislio je. Samo da dođem do daha.
Čuo ju je da viče i pre no što je shvatio šta se dogada. „Danijele!Danijele! Izlazi iz vode i popni se ovamo!"
Zastao je na nekoliko koraka od stene. Struja ga je vukla na drugu stranu. Samo još minut, bledo je šaputao sebi, da odahnem malo pre no što se popnem.
„Danijele! DANIJELE! Otvori oči. Pogledaj me. Vrati mi se.Bićemo dobro, čuješ li me?"
„Tako sam umoran", pomislio je.
„Vratiću se u vodu ako ne izađeš i ne dođeš ovamo!", vikala mu je. „Ne šalim se. Ipak ćemo se udaviti, ako je to ono što želiš."

Trepnuo je, otvorio oči i opet ih sklopio. Video je njene svetle noge kako se spuštaju niz stenu. Što li to radi? Zašto to radiš,pokušavao je da je pita, ali nije mogao da otvori usta. U svom zbrkanom umu tada je pomislio da je to loša zamisao. Pokušao je da se pomeri prema njoj. Ne čini to. Bacio se prema njoj, i uhvatila ga je za zglavak na ruci. „U-u-udavićeš se." Glas mu je bio nerazumljiv, a i mozak mu je bio tako zamagljen da nije znao šta zapravo govori.
„Izlazi ovamo, Danijele, ili ti se kunem bogom da ću se udaviti s tobom." Dohvatila ga je i za drugi zglavak. Osetio je to. Spustila je njegove ruke na neku ravnu površinu. „Da li si spreman? Samo ostani svestan! Brojaću do tri. Spreman?Jedan. Dva."
Osetio je da mu se očni kapci opet sklapaju.
„DANIJELE!" Tako ga je jako zgrabila za ruke da je morao da je pogleda.
Jasno je video njene oči, baš ispred svog Iica. „Jedan, dva,TRI!"!
Uz teško i promuklo ječanje nekako se izvukao na stenu.Sklupčao se kao crvić i uspuzao još malo više. Zatim još malo više, i tako sve dok nije izvukao noge iz vode; u tom času ga je telo izdalo. Obeznanilo se, a možda je i umrlo, i ništa više nije mogao da zahteva od njega.

Petakalko, Meksiko, 2009.


Trljala mu je leđa i čekala da svane. Povremeno bi ga munula,ili mu spustila ruku na grudi da proveri da li diše. On bi na to zadovoljno zaječao.
Dovoljno se razdanilo da može da se vidi oblik njihove stene. Imala je tri šiljata vrha i nekoliko udubljenja u kojima se nakupila kišnica. Strašno je bila žedna, ali se Danijel srušio preko njenih nogu, a ona još nije htela da ga budi. Stena je bila delimično crvena a delom i crna, na njoj je pod čudnim uglovima rasla neka loza i svuda je bilo mnogo ptičjeg izmeta.
Na drugoj strani stene jedno jato galebova glasno je kričalo i žalilo se na nešto. Vazduh je bio proziran i brzo je svitalo, ali nigde nije bilo kopna na vidiku. Činilo se da je Danijel veoma daleko otplivao.
Bilo je mučno sećati se prethodne noći. Misliće o tome malo-pomalo, odlučila je. Jedno po jedno sećanje. Najpre joj je na um palo kako tone ka dnu. Bila je odlučila da umre, ali nije.Nije znala kako je on to izveo. Plivao je satima pošto ona više nije mogla da se pomeri. I nije samo plivao, već je i nju vukao sa sobom.
Uspeće nekako da se izvuku. Nije znala kako, ali je zbog njega bila sigurna da hoće. Bilo je dovoljno vode za piće da izdrže nekoliko dana. Nebo je bilo vedro a more mirno. Neko će već naići. Na kraju će ih neko pokupiti.
A onda? Šta će im se onda desiti?
Danijel se pridigao i prevrnuo na leđa. Nagnula se i poljubila ga u usta. Stena nije bila baš najudobnija. Zadnja strana nogu bila joj je izgrebana od oštrog kamena. Treba zaista biti polumrtav pa spavati na takvoj steni, a on je u suštini to i bio.
Pitala se da li je ružno sanjao, jer bi mu se lice povremeno bolno grčilo, a telo streslo i ukočilo. Pre no što je najzad otvorio oči, na licu mu se pojavio izraz velike zabrinutosti. Vrhovima prstiju lagano mu je protrljala stomak i grudi. Želela je da učini nešto što bi odagnalo tu noćnu moru.
Jutarnje sunce je dovoljno visoko odskočilo da mu jedan zrak padne pravo na lice i natera ga da otvori oči. Sklopio ih je i ponovo otvorio i učinio je to nekoliko puta pre nego sto se konačno zagledao u nju. „O, to si ti" , rekao je.
„Da, ja sam." Poljubila ga je u čelo i u obe slepoočnice.
,,Baš sam srećan. Gde smo mi to?"
„Sledili smo galeba i stigli do stene. Sećaš li se ičega?"

Malo je razmislio. Stisnuo je očne kapke i opet otvorio oči. ,,Ne."
Odmahnula je glavom i osmehnula mu se. „Pa, izgleda da gubiš svoju magiju, dušo."
Bledo joj se osmehnuo.Gladila mu je kosu s puno ljubavi. „Mogu da se kladim da te sve boli."
Klimnuo je glavom.
Lagano mu je privukla glavu u svoje krilo i njihala je. „Tako mi boga, Danijele, uopšte ne shvatam kako si nas dovukao dovde.Mislila sam da je to tvoje sećanje neka vrsta magije, ali mi se čini da je ona nestala i da ju je zamenila neka druga, koja daje naročite plivačke moći."
„Boli me kad se smejem", rekao je.
„Pa dobro, pričaćemo o tužnim stvarima."
Opet je klimnuo glavom. Pružio je ruku i dotakao njen patent-zatvarač. „Sećam se te haljine."
„Misliš na moju uniformu?"
„Da, dopada mi se. Sviđa mi se da je svlačim s tebe."
„To baš i nije nešto tužno."
Slabašno je odmahnuo glavom. „Nije, to je najlepše što mi se ikada desilo."
Nagnula se i poljubila ga u usta. Kad se odmakla, videla je da su mu oči otvorene a izraz lica ozbiljan. „Moram nešto da ti kažem."
„Dobro."
„Znaš li kada sam te prvi put ugledao?"
„Ne znam."
„Bio sam vojnik i spalio sam ti kuću."
„А kada je to bilo?"
„To je bilo 541. godine posle Hrista."
„Ne sećam se toga."
„Tada si umrla. Žao mi je." Privukao joj je glavu i uronio lice u njen vrat. To je bilo skoro hiljadu i po godina pre toga,ali je ipak mogla da oseti njegov gorući stid, što ju je ganulo.
Disanje mu se ujednačilo i pustio joj je glavu. „To je najvažnije što sam hteo da ti kažem. Stalno mislim na to. Tako dugo sam želeo da ti to priznam."
Nežno mu je pomilovala grudi. „Drago mi je što si mi to rekao."
„Da li je?"
„Jeste, jer sada mogu da ti kažem da je to u redu."
„Kako to može biti u redu?"
Spustila je pogled na svoje ruke. „Što Danijel uze, Danijel i vrati."
„Kako to misliš?"
„Pa dao si mi više od onoga što si uzeo, ljubavi moja. Sad smo izravnali račune. Sad možeš sve da zaboraviš."
Nekoliko sati kasnije sedeo je kraj nje na steni, kad je najednom začuo brujanje motora. „To je neki čamac", kazao joj je čas pre no što su ga ugledali.
Bila je to ribarska barka i plovila je prema njima. Oboje su ustali i počeli da mašu. Pokazalo se da Lusi ume i dobro da zazviždi, kao da doziva taksi. Malo mu je zaparala uši, ali joj se ipak divio. „Hoćeš li me naučiti tome?"
Kapetan ih je ugledao i ukopao se u mestu. S njim su u čamcu bila i dva mornara i mreža puna smrdljive ribe. Odmah ih je pozvao da uđu. Danijel je zaboravio kako njih dvoje čudno izgledaju sve dok nije video izraz lica tih ljudi.
„Imali smo nekih problema", kazao je na svom starinskom španskom.
„Vidim i sam" , rekao je kapetan. „Da li ste dobro?"
„Jesmo. Možete li nas ostaviti negde na obali?"
„Ne, nikako. Odvešćemo vas u Petakalko. Odatle možete da se odvezete u Gvakamajas ili u Lazaro Kardenas."
„Pa, to će biti sasvim u redu. Mnogo vam hvala. Voleo bih da imam kod sebe novca da vam ovo platim."
Kapetan je pogledao u njegove bokserice i načinio grimasu kao da će prasnuti u smeh. „Pa, vidim da putujete s vrlo malo prtljaga."
Seli su u zadnji deo čamca. Kapetan je pozajmio Danijelu svoj mobilni telefon pa je on u toku jednosatne plovidbe do Petakalka sredio da ih tamo čeka auto koji će ih odvesti do Gvakamajasa,gde će iznajmiti drugi automobil da se njim odvezu do aerodroma u Kolimi, da bi odatle iste večeri iznajmljenim avionom odleteli za Njujork.
Ona nije govorila španski i posmatrala ga je puna neverice.
„Nemaš novca ni kreditnih kartica, niti ikakav lični dokument.Kako si uopšte sve to izveo?"
„Potrebni su ti, zapravo, samo brojevi kartica i telefonska linija."
„А kako si došao do brojeva?"

Pokazao je na čelo. „Zapamtio sam ih."

Međunarodni aerodrom Džon F. Kenedi u Njujorku, 2009.


Presedeo je dva sata na klupi uza zid na terminalu aerodroma Džon F. Kenedi. Dok je Lusi spavala, s glavom položenom u njegovo krilo, ugovorio je sve što im je bilo potrebno za put,koristeći novi mobilni telefon. Pošto je sve to završio, sačekao je da se ona probudi, pa ju je odveo u bar na drugom terminalu,gde su mogli da sednu kraj prozora i posmatraju avione kako poleću. Naručio im je dva burbona, za ljubav dobrih starih vremena.
Nosila je farmerke i košulju sa cvetnim dezenom, džemper i dugu jaknu, čarape i čizme, i odgovarajuće donje rublje. Kofer joj je bio pun odeće koju su kupili poslednjih nekoliko sati.Aerodrom je bio nalik na omanji grad pretvoren u tržni centar,mada ne baš naročito lep. Naterao ju je da obeća i zakune mu se da će zauvek sačuvati onu uniformu sobarice i da će je obući samo za njega kad se budu ponovo videli.
Pružio joj je presavijeni papirić. „Sve sam ti tu zapisao, da znaš."
Klimnula je glavom. To nije bio prvi put da joj je to kazao.
„Ubacio sam sve potrebne brojeve u tvoj telefon."
„Dobro."
„Jesi li smislila šta ćeš reći roditeljima i Marni?"
„Ра, još smišljam", odvratila je.
Klimnuo je glavom. „Tu su ti karte, plan putovanja, pasoš,a putnički čekovi i novac su ti u koverti."
„To je tvoj novac", rekla je.
„Pa, dao sam ti ga, pa je sada tvoj." Novac je sad bio najmanje bitan. Potrošio je ogromnu sumu da bi hitno nabavio dva pasoša na crnom tržištu.
„Jesi li bogat?", upitala ga je.
,,Jesam."
,,Veoma?"
„Pa imao sam dovoljno vremena da uštedim nešto za crne dane."
,,U srednjoj školi to nikada ne bih pomislila o tebi."
„Pa, milo mi je. A zašto ne bi?"
„Svakako sam mislila da bi bogataš nabavio nove cipele."

Nasmejao se. Setio se cipela od tamnog antilopa koje su ostale u bungalovu u Meksiku, tamo gde ih je bacio, obuzet trenutnom požudom. „Da znaš da mi je žao što sam ostao bez njih.To je još jedno zlodelo onog dripca od mog nekadašnjeg brata."
Uzela mu je ruku i prislonila je uz svoj obraz. „Danijele, ne želim ovo."
„Znam. Ne želim ni ja. Ne želim da se rastajem od tebe i uradio bih sve da to izbegnem, ali ovo je jedini način."
„Mislim da bi mi bilo milije da smo se zajedno udavili."
Uhvatio ju je za ruke i poljubio joj dlanove i nadlanice. Poljubio joj je i nežnu kožu na zglobu i svaki prst posebno.
„Mesto u koje ideš je veoma lepo. Obećavam ti da ćeš tamo biti bezbedna."
„Kako to znaš?"
„To je jedino mesto na svetu u koje se Joakim ne bi usudio da ode. Tamo bi ga odmah prozreli."
„Ра zašto onda i ti ne pođeš tamo sa mnom?"
„Hoću, doći ću. Kad uradim ono što moram, doći ću da te potražim. A onda ćemo živeti gde god budeš htela. Možeš završiti svoje studije u Šarlotsvilu, možemo se preseliti u Vašington,možemo da živimo i u Kaliforniji, Čikagu, Pekingu ili Bangladešu. Možemo se vratiti u Houpvud i živeti pored tvojih roditelja."
Nasmejala se preko volje.
„Moći ćemo da odemo kud god poželimo."
„I šta još?"
„Ра, moći ćemo i da radimo sve što poželimo. Moći ćemo da se venčamo. Moći ćemo i da se ne venčamo, već da živimo u grehu. Moći ćemo da se zaposlimo. Moći ćemo da se ne zaposlimo.Moći ćemo da lutamo unaokolo. Moći ćemo da živimo na vrhu oblakodera. Moći ćemo da živimo usred mora, u kući na hridi. Moći ćemo da svakodnevno vodimo ljubav."
„Dva puta dnevno."
„Tri puta dnevno."
Podigla je obrve. „Tri puta dnevno?"
„Moraćemo mnogo da nadoknadimo."
Klimnula je glavom. „Moći ćemo da ostarimo zajedno."
„To i ja želim."
„Možda i da imamo jedno ili dva deteta."
Bila se tako razmahala u svojim maštanjima da mu je bilo mrsko da je spušta na zemlju. Znao je da je njegov izraz u tom času bilo teško rastumačiti. „Ne znam da li je meni to suđeno",rekao je.
Bio je siguran da je htela da ga upita zašto to misli, ali je razglas zatreštao pozivajući putnike s njenog leta.Dohvatio je njenu torbu pa su pohitali do poslednjeg izlaza s terminala. Putnici prve klase već su se uglavnom bili ukrcali.
„Ovde si."
„Ali, to je prva klasa."
„Pa i tvoja karta je za prvu klasu."
„Ne, nije. Zar jeste?"
„Pošto plivački odmor u Meksiku na koji sam te odveo nije bio preterano udoban, nadam se da će ovo popraviti utisak."
„Više bih volela da sve bude neudobno ali da ostanemo zajedno. "
„Znam. Uskoro ćemo se sastati. Odmah ću početi da pravim planove za naš prvi pravi odmor. Vodiću te u Budimpeštu i Atinu, a svakako ćeš želeti i da opet vidiš Tursku. Mislim da je se ti ne sećaš tako dobro kao ja."
Odmahnula je glavom.
„Smestićemo se u neku istanbulsku palatu, a onda ćemo ponovo otići u Pergam, i imaćeš turističku turu kakvu nisi mogla ni da zamisliš."
Klimnula je glavom. Oči su joj bile pune suza i on ju je zagrlio.
„Kad njega jednom više ne bude bilo, Lusi, moći ćemo da radimo sve što budemo poželeli. Ali sve dok je on tu, bićemo prisiljeni da živimo poput zatočenika, a to ne možemo. Ne želim više da samo čekam da se nešto desi. Predugo sam to radio. Bio sam obeshrabren ili poražen, pa bih umro misleći na to da me čeka novi život u kome će verovatno biti bolje. No ništa ne može biti bolje od ovoga života u kome imam tebe."
Snažno ga je zagrlila. Osetio je kako Lusi šmrkće u njegovo pazuho. „А kuda ćeš ti?"
„Idem da ga pronađem. Uništiću ga pre no što on uništi nas."
„Kako možeš da uništiš nekoga kao što je on? Da li je to uopšte moguće?"
„Mislim da jeste. Nisam ni sam siguran. Treba to tek da utvrdim, a u tome će mi biti potrebna pomoć jednog prijatelja."
Podigla je glavu. „Plašiš me kada tako govoriš. On je vrlo zao, a ti nisi. Plašim se da se nećeš vratiti."
„Vratiću se."
,,U ovom životu?"
„Da, u ovom životu."
„А kako u to možeš biti siguran?" Sada je već otvoreno plakala.Bili su vrlo blizu zadnjeg ulaza u avion.
„Zato što sada imam za šta da živim, a njega vodi samo želja za osvetom. Ja to vidim, a on to ne shvata."
„Da, ali verovatno ima pri ruci deset pištolja, pet bombi i komplet noževa."
„I ja ću nabaviti sve to. Pametniji sam od njega, Lusi. Imaću vremena da sve smislim, i u tome je moja prednost. Krupniji sam od njega i neću više da budem žrtva. Neću više da bežim od njega."
„А šta će biti ako se ne vratiš? Osećaću se poput Konstanse,Sofije i svih ostalih koje su bile ostavljene slomljenog srca."
„Moje srce je odavno slomljeno, Lusi. Vukao sam ga sa sobom duže no iko drugi."
Zamišljeno ga je pogledala. „Mogu li nešto da te pitam?"
„Naravno."
„Da li smo ikada ranije... znaš... to radili?"
Dopalo mu se kako je porumenela. „Misliš li na bludničenje?"izazovno ju je upitao.
Osmehnula mu se. „Da. Da li smo ikada tako bludničili?"
„Ne, nikada."
„Nikada?" Obrisala je oči nadlanicom.
„Mislim da bih se toga sećao."
„Zar ni jedan jedini put u tih hiljadu godina?"
„Ne, ni jedan jedini put."
„Znaš, nisam mislila samo na seks, već, znaš, na sve to." Malo je zastala. „Zar se nismo ni povatali?"
„Ne, ništa slično. Baš ni nalik tome. Jedva smo došli i do poljupca."
„Pa dobro. Možemo nečim i da se podičimo, zar ne?"
Nasmejao se i podigao je uvis. „Pa, ako to nije dovoljno da me održi u životu i natera da se vratim po tebe, Lusi, onda ništa ne može biti dovoljno."

Paro, Butan, 2009.


Pejzaž je bio još lepši nego što joj je on obećao. Hram se nalazio na usamljenom bregu iznad reke Paro u istočnom delu Himalaja.Svakog jutra je gledala preko doline na udaljenu liniju zapanjujuce visokih planinskih vrhova, duboko izbrazdanih stena sa sjajnom belom kapom na vrhu, i više su joj ličile na deo neba nego na nešto zemaljsko.
Monasi su se prema Lusi ponašali kao prema veoma uvaženoj gošći, a ona je shvatila da za to može da zahvali jednoj Indijki, dobroj Danijelovoj prijateljici koja se, za divno čudo,zvala Ben.
Shvatila je i zašto je Danijel toliko navaljivao da ona dođe baš tu. Posvećenost duhovom životu na tom mestu bila je jača od ičega što je ona iskusila u životu, a najvažnije je bilo verovanje monaha u reinkarnaciju. Bilo joj je jasno i zašto Joakim nikada ne bi došao na to mesto.
Imala je i nekoliko malih pustolovina. Njen žustri vodič Kinsang, koji je imao dvanaest godina, odveo ju je da vidi prestonicu Timpu pa su gledali neko streljačko takmičenje koje se održava vikendom na mesnoj pijaci. Išla je u duge šetnje po dolini i videla stvari za koje nije verovala da će ih videti u životu:terasaste njive s pirinčem, voćnjake na planinskim obroncima,hram nazvan Tigrova jazbina, koji je bio kao prikovan za liticu.Radila je u bašti zajedno s monasima i naučila imena mnogih nepoznatih biljaka na jeziku džonka. Od nekih žena u selu počela je da uči kako se tka, i to joj je dobro i brzo išlo. Počela je da nosi žensku nošnju - kiru.
Najviše vremena provodila je u hramu čitajući, pišući pisma,pleveći baštu i učeći da meditira. Monasi su bili vrlo ljubazni i strpljivi i poučavali su je u svemu, no malo su govorili i razumela je tek poneku reč. Nedostajali su joj roditelji i Marni. Njima je ispričala da je u poslednjem času dobila nagradnu stipendiju za proučavanje himalajskog rastinja, a takva se prilika ne propušta,pa zato mogu samo da razmenjuju pisma.
Više od svega nedostajao joj je Danijel. Bol zbog njegovog odsustva natkrilio ju je kao oblak i pratio je na svakom koraku.Osećala ga je u očima, ušima, nosu, ustima i menjao je i sam vazduh oko nje.
Po sto puta čitala je svako njegovo pismo, pokušavajući da oseti sve ono što je on osećao, da prikupi svaki podatak, svaki tračak njegovog mirisa i prisustva koji je možda stigao u pismu.Satima je zurila u spisak koji joj je dao na aerodromu. Bio je to samo glupavi spisak, ali je bio prosuo malo svog pića na njega dok su sedeli zajedno u baru, pa bi sad dodirivala tu tamnu mrlju sve dok ne bi osetila njegovo prisustvo.
Posle prvog meseca boravka u hramu počela je da pati od mučnina. Mislila je daje to od jakovog mesa, čaja s maslom ili od velike količine ljutih papričica koje su stavljali u svako jelo.Hrana je bila vrlo ukusna, ali njoj nije prijala, mislila je. Pokušala je da izbaci neke sastojke iz svog jelovnika, pa na kraju nije jela gotovo ništa, ali se osećala još gore. Tokom drugog meseca u Paru shvatila je da od boravka u Meksiku nije dobila menstruaciju,i onda je sabrala dva i dva.
Tada je počela da se plaši. Dete je bilo ono o čemu Danijel nije maštao u njihovom zajedničkom životu. To je bilo nešto što nije želeo. Nije znala zbog čega i nije znala šta da radi. Nije mogla to da mu saopšti. Pokušala je, ali nije mogla. Imala je dvadeset i tri godine, nije bila udata i bila je sama u tuđini. Nije mogla tek tako da rodi dete, a nije znala ni kako bi to izbegla.Pisala mu je jedno pismo za drugim nameravajući da mu sve kaže, ali mu ipak ništa nije pomenula.
Početkom trećeg meseca njenog boravka u Paru Danijelova pisma su prestala da stižu. Nastavila je da mu svakodnevno piše, ali, kako su dani prolazili, bilo je sve manje nade da će ih on pročitati. Počela je da strepi zbog njega.
Vreme je proticalo i pritiskalo je, ali je uteha stigla s neočekivane strane. Najpre su to bila pisma od Marni, puna pitanja na koje nije mogla da odgovori. Bilo je i sumnjičavosti, ali i puno jednostavne i nesputane ljubavi. Pravo je čudo kako je Marni mogla toliko da je voli, iako ništa nije shvatala. Čudo,ali i lekcija.
Potom su joj stizala i pisma od oca. Duhovito joj je opisivao svoj poslednji prikaz Građanskog rata i bio veoma zabrinut za njenu bezbednost. U eri mobilnih telefona i elektronske pošte ona izgleda nije shvatala koliko pisma mogu biti važna. Ma kako da se činilo da je njen otac krut čovek, bio je vrlo vest u pisanju pisama. Počela je da se pita da li je ikada napisao neko pismo Dani.
I onda, kako su nedelje prolazile, osećala je sve veći pritisak u stomaku. Svi mirisi i ukusi su joj se gadili, što je ipak značilo da ima društvo. Nije bila sasvim sama. Bilo je to njeno i njegovo dete, bez obzira na to da li ga je on želeo ili nije. Molila je boga da to ne bude sve što će joj ostati od njega.
Obećao si mi, obraćala mu se svakog jutra u mislima, svake večeri pred spavanje i hiljadu puta između toga. Volim te. Neću odustati od tebe.

Nju Orleans, Luizijana, 2009.


Najdraža Lusi,


Možda neću moći danas da ti pošaljem ovo pismo, a možda čak ni sutra, ali znaj da si mi u srcu i mislima u svakom trenutku. Neću ti tačno opisati mesto na kome se nalazim. Ali, bezbedan sam, i sve ću ti ispričati kad se ovo završi. Ima mnogo toga što ti ne mogu otkriti i o čemu sada ne mogu čak ni da mislim.
Počeo sam da uviđam šta sve naš protivnik može da učini, a to se ne može ni zamisliti. No ovo što pokušavam da uradim mora da se uradi. To mi je sada još jasnije. Nije dovoljno ubiti ga u sadašnjosti. Ako ništa drugo, navikao sam da razmišljam dugoročno. Znam šta treba da učinim i kako ću to učiniti.
Kako se zabavljam, pitaš me?
Pa, mislim na tebe. Mislim na to kako nosiš kiru i kako su ti ruke umazane zemljom iz bašte. Mislim na to kako si izula cipele i čarape i kvasiš noge u ribnjaku. Mislim na to kako zabacuješ kosu iza ušiju. Mislim na to kako piješ čaj. Mislim na to kako spavaš. (Zaista to radim, to mi je glavna zabava i ne marim šta ćeš na to reći.) Mislim na sve delove tvog tela, a ne samo na one za koje ti misliš da na njih mislim. Zamišljam ožiljak na tvom ramenu i zamišljam da ga ljubim da bi bolje zacelio. Zamišljam nas zajedno. Zamišljam da vodimo ljubav tri puta dnevno.(Obećala si mi.) Zamišljam kako satima ležiš u mom naručju, satima i satima posle svega ovoga, i pričaš mi o svemu što ti se događalo. To je svakako čitava jedna priča, a do tada će biti još bolja, jer ja znam kako će se završiti.
Ne želim više ništa da ti kažem. Uvek si sa mnom, Lusi,i svaka moja misao, proračun, žudnja, zastajanje pred preprekom, pobeda, tuga puni su tebe. Mogu neke stvari da sagledam tvojim očima, i s tobom sam odlučniji i bolji no što bih ikada mogao biti bez tebe.
Znam da u ovom pismu nema nekih ključnih podataka i izvinjavam ti se zbog toga. Možeš i da me odalamiš zbog toga kad se opet budemo videli. Shvatam da je ovo što pišem nekakva molitva. Molim se, iako ni sam to ne shvatam, (kao i u pismu koje sam ti napisao sinoć, i u onom koje ću ti napisati sutra ili bilo kog narednog dana),i želim da znaš da sam bezbedan i da me ništa ne dotiče,a i da sam tvoj ma gde da se nalazim i da na ovom svetu nema sile ni vremena koje bi me razdvojilo od tebe. Moja ljubav prema tebi istinitija je od svega drugog što sam spoznao u svom dugom, veoma dugom životu.
Ljubav zahteva da damo sve od sebe, a moja ljubav ti postavlja samo jedan zahtev: ma šta da se desi i ma koliko dugo da potraje, veruj u mene, sećaj se ko si i nikada nemoj pasti u očajanje.




Zauvek tvoj,

Danijel

O autorki


En Brešers je rođena 1967. godine u Vašingtonu. Autorka je izuzetnog bestselera za mlade, serijala prodatog u osam miliona primeraka pod naslovima: Sestrinstvo putujućih šortseva, Drugo leto sestrinstva, Devojke u šortsevima i Zauvek u plavetnilu. Napisalaje i bestseler roman za odrasle (Moje i tvoje) poslednje leto.