Anton Ingolič - Tajno društvo PGC

Uzbudljiva priča o dečaku Mihecu, koji sa svojim drugarima, Metodom i Jožom osniva neobično tajno društvo. Ova vesela i originalna družina, podstaknuta svojim školskim nezgodama, dolazi na originalnu ideju da sakuplja eksere i rajsnadle. Dečaci su svoje društvo organizovali na veoma ozbiljnom nivou, napisali detaljan pravilnik i dali mu ime sastavljeno od latinskih reči: Tajno društvo Pingoklavulus, skraćeno PGC. Svojim sakupljačkim radom društvo zbunjuje sve oko sebe i ulazi u zanimljive i dramatične situacije. Upoznajte vesele dečake, njihove školske nestašluke i zanimljive profesore, kroz vedru i duhovitu priču poznatog slovenačkog pisca za decu.

UVOD



Evo u čemu je stvar: naš profesor slovenačkog jezika zadaje nam za kaznu zadatke naročite vrste. Ne zapisuje nas u dnevnik, ne viče i ne lupa po katedri kao profesor Pogačnik, koga smo prozvali Kerber; on ume čak i da se nasmeši. Joži, na primer, kad se dugo igra šestarom, kaže najljubaznije:
— Jože, do prekosutra... — malo razmisli i doseti se — slobodan sastav: "Zašto mi je šestar miliji od gramatike slovenačkog jezika".
Drugi put uhvati Špelcu kako šapće Metodu, koji u znoju lica svog traži primer za imenicu muškog, ženskog i srednjeg roda. Oslobodivši ih oboje daljeg napora, reče:
— Špelca, do subote: "Zašto želim da postanem sufler!" Jesi li razumela?
Kako ne bi razumela! Ceo razred razume. Neki je i ne žale. Nabubala je gramatiku i šaptala tako da su je svi čuli, prvenstveno profesor. Zareza, kako zovemo profesora Petra Skalovnika, koji je i naš razredni starešina, nije lako zadovoljiti. Ali smo se onomad zabavljali kad je Lojzek čitao svoj slobodni sastav, kako Zarez naziva te zadatke, u stvari kaznene zadatke. On je, naime, za vreme odmora šutirao školski sunđer i prečuo zvonce, što je više nego razumljivo. Zarez ga je uhvatio baš u trenutku kad je dao svoj neodbranjivi gol posred školske table. Slobodan sastav "Fudbal, moja najveća radost" bio je neizbežan. Lojzek je uz pomoć svog brata, golmana u univerzitetskom timu, napisao takav zadatak da su i samom Zarezu od smeha pošle suze na oči, dok smo se mi ostali smejali tako da smo svi — sem Lojzeka dobili slobodan sastav: "Smeh je izvor zdravlja i mladosti".
Profesor Zarez, razume se, nije zadovoljan kratkim odgovorima. Recimo, kad đak ispod naslova "Zašto jedem na času slovenačkog jezika?" napiše: "Zato što sam gladan", ili na pitanje: "Zašto moram da pazim na času slovenačkog jezika?" odgovori ukratko profesorovim rečima: "Jer tri četvrtine naučim već u školi". Ne, slobodan sastav ili kazneni zadatak mora da ima uvod, jezgro i završetak.
"Svaki slobodan sastav mora da sadrži bar tri stava!" Taj Zarezov savet bruji ti u ušima dok žvaćeš olovku i razmišljaš šta bi napisao.
Istina, uvod treba da bude kratak, ali on ipak mora da nagovesti sadržinu i probudi interesovanje za dalje izlaganje. Glavno je, razume se, jezgro. U kraćim sastavima to je jedan stav, samo nešto duži nego uvod i završetak zajedno. U opširnijim, a to su svi "slobodni sastavi", ono treba da je podeljeno u tri odeljka. Najteži je završetak. "Tu treba da se pokažeš majstorom. Dobar završetak delo krasi!" Drugu Zarezu ne odgovara završetak kao što ga je napisala Špelca: "Tako ste, dakle, druže profesore, mogli da vidite zašto želim da budem profesionalni sufler1 ." Ni Lojzekovim završetkom nije bio zadovoljan: "Iz izloženog se može razumeti zašto više volim fudbal nego školske predmete."
Zarez ovakav završetak ne trpi. "Završetak, to je misao, ideja celokupnog sastava. Ako ne umete da mislite, zašto ste onda došli u klasičnu gimnaziju?" Pridev "klasičnu" naglašava, razume se naročito i njegovo punačko lice se pri tom uozbilji. "Što niste odabrali neku drugu gimnaziju? Kod nas mora da se misli, misli i, još jednom, misli!"
Kad krivac pročita svoj slobodan sastav i profesor ga oceni (a neki put ga ocenimo i mi da bismo, kako kaže Zarez, mogli da se priviknemo na samostalno nastupanje i debatu), Zarez ga sa crvenom olovkom u ruci još jednom pregleda. Sa kakvim oduševljenjem on precrtava i podvlači, na kraju upita povišenim glasom:
— A zarez? Na zareze, Tatjana, nisi mislila?
— Ne, druže profesore, — priznaje Tatjana iz druge klupe i već je gotova za naredna tri dana.
— Tatjana, do subote: "Zašto pri pisanju slobodnih sastava ne mislim na zareze?" Zatim nama svima:
— Nečuveno! Nedostaje joj devet zareza.
— I opet, Tatjani, koja pobledi kao kamen koji označava kilometre duž puta:
— Ako u narednom slobodnom sastavu bude nedostajalo više od pet zareza, dobićeš jedinicu!
— Sledi pouka koju smo znali napamet već na trećem času slovenačkog jezika:
— Deco, to jest đaci, prvoškolci! Zarez je mali ali vrlo važan. Koliko nemilih pometnji, pa čak i nesreća se već dogodilo zato što ljudi ne znaju da stave zarez tamo gde mu je mesto!
Pre Nedelju dana vratio nam je sveske sa prvim školskim zadatkom. Stavio ih je sav očajan na katedru i rekao:
Umesto vas morao sam da stavim svega sto pedeset tri zareza, precrtao sam ih trideset dva, a pretvorio u zareze tri tačke i dva puta sam umesto dve tačke napisao zareze. Napravio sam tačke od osam zareza, a zareze od dva uskličnika i dva upitnika. Samo u znacima za odvajanje — dvesta jedna greška! Takvo nešto još nisam doživeo, mada već dvadesetu godinu stavljam zareze umesto svojih učenika.
Kad je pregledao Tatjanin drugi slobodni sastav, najpre je pobledeo, a zatim, pocrvenevši saopštio rezultat:
— Još nedostaje šest zareza, ali — zamislite! — osamnaest ih je previše.
Očajavali smo zajedno sa Tatjanom, kako se ono kaže, da bismo osvojili zarez. Zarez nije očajavao. Zapretio nam je:
— Naučiću ja vas. I Tatjanu ću naučiti. Odsad ćete svake nedelje napisati po jedan slobodan sastav, a pisaćemo i diktate. Čekajte samo!
Tako smo svim raspoloživim snagama, pod Zarezovim vođstvom, napali zarez i počeli polako da ga osvajamo. Razumljivo je onda što smo našem profesoru slovenačkog jezika i razrednom starešini dali nadimak Zarez, kao što je razumljivo i to da je zarez naš najveći neprijatelj. A Zarez, uprkos svim "slobodnim sastavima", koji nam oduzimaju toliko dragocenih časova, ipak volimo. Još niko nije dobio ukor, mada smo razbili već dva prozora, pokvarili tri stolice, ostavili po klupama više neizbrisanih znakova i učinili čitav niz drugih prestupa. I Zarez voli nas.
U hodniku, između našeg i trećeg razreda, nalazi se česma oko koje je uvek sve mokro i poprskano; to nije ništa novo. Samo, prošli put je ispod česme bilo pravo Bohinjsko jezero. Trećeškolci su za to, razume se, okrivili naš razred. Tog mišljenja bio je i njihov razredni starešina, Kerber.
— Ne to moji prvoškolci nisu uradili — zauzeo se za nas Zarez još pre nego što je počeo da ispituje slučaj.
"Moji prvoškolci", e to nam je silno polaskalo Otada su neki počeli da mu uz nadimak Zarez dodaju i prisvojnu zamenicu "naš". Jedino se nisu mogli složiti da li je pravilno pisati Naš zarez kao Novo mesto, ili Naš Zarez kao Škofja Loka. Mi koji se ne bavimo toliko gramatikom zadržali smo i pomenutu zamenicu.
Treba da dovršim uvod, inače je već predugačak.
Onog dana kada sam posle nekoliko vrlo burnih nedelja opet bezbrižno sedeo u svojoj klupi i posle dužeg vremena slušao poznati glas sa katedre, posle završenog časa stao je Zarez nasred podijuma, nabrao svoje visoko čelo i, umesto da izađe, viknuo glasnije nego što je to inače imao običaj:
— Mihec! Mihec Potokar!
Skočio sam kao da me je neko kroz sedište ubo desetinom igala.
— Mihec, ti si, dakle, predsednik tajnog društva? — nastavio je još jačim glasom.
Uplašene oči svih školskih drugarica i većine školskih drugova upravile su se na mene. Pocrveneo sam kao krvlju obliven i jezik mi se skamenio u ustima.
— Odgovori kad te pitam!
Grčevito sam se uhvatio za klupu i promucao s mukom, kao da Peter Klepec iz suvog drveta naših školskih klupa cedi kapljicu vode:
— Nisam.
— Nisi? Nemoj da lažeš, Mihec! — reče Zarez potamnevši u licu.
Tog trenutka ustadoše Metod i Jože. Ne laže on! — povikaše uglas.
— O, i vas dvojica ste članovi Tajnog društva PGC?
Razrogačene oči mojih školskih drugova, naročito drugarica, premestiše se za tren oka s mene na Metoda i Jožu.
— Nismo — odgovori Jože.
— Nismo više — dopuni ga Metod.
— Ni ti, Mihec, više nisi predsednik? — obrati mi se Zarez nešto blažim glasom.
— Nisam — odgovorih jasno i odlučno. — Nisam, jer smo Tajno društvo PGC raspustili.
Po razredu je zabrujalo; devojčice kliknuše prigušeno, a dečaci su gledali nepoverljivo u mene, Metoda i Jožu, koji pocrveneše zajedno sa mnom.
— Da, Tajno društvo PGC! — viknu opet Zarez ljutito, oštro. — Već dvadesetu godinu tumačim slovenačku gramatiku i književnost, dvadesetu godinu sam razredni starešina, ali tajnu organizaciju u svom razredu još nisam imao.
— Ukor, isključenje! — pretio je razrednikov glas ali njegove oči iza tamno oivičenih naočara još su uprkos svemu gledale pomalo dobrodušno.
— Tajno društvo PGC! — pronelo se razredom. — Šta li to znači?
— Smrt Kerberu! — omaklo se nekome tamo kod peći.
U očima drugarica bilo je sve više divljenja a u očima drugova rasla je zavist. Zarez bolje namesti svoje naočare i produži glasom koji je nagoveštavao da je glavna oluja prošla:
— Šta da radim s tobom, druže predsedniče, druže bivši predsedniče?
Najpre tišina, zatim glas buduće profesionalne suflerke:
— Slobodan sastav!
Profesorovo lice odjednom postade blago.
— Da, slobodan sastav! — viknu on s olakšanjem — Ali ipak, — i opet nastavi strože — sastav mora da bude temeljit i da objasni sve od početka do kraja, kako je društvo nastalo, njegov rad i kraj. Rok: dve nedelje. Samo, ako slobodan sastav ne bude kako valja, pribeći ću disciplinskim propisima. Pre nego što ga prepišeš načisto, neka ga pregledaju i Metod i Jože. Sva trojica odgovarate za njega. Razumeš li?
— Razumem — promucah ja.
— Dakle, od današnjeg dana za dve nedelje: "Tajno društvo PGC!" — Zarezovo lice ozari dobroćudan osmeh. — Svašta! — promrmlja i napusti razred.
Drugovi i drugarice obasuše me sa hiljadu pitanja. Otresao sam ih se jednim odgovorom:
— Sve ćete saznati kroz dve nedelje. U hodniku su me čekali Metod i Jože.
— Zapravo... — počeo je Metod.
— Ti si blagajnik — umirio sam ga odmah.
— A ja, koji sam bio sekretar, — rekao mi je Jože — morao bih da ti pomognem...
— Prilikom važnih događaja izveštaj podnosi lično predsednik — umirio sam i svog bivšeg sekretara.
On je sa Zarezom, kao i sa zarezima, stajao bolje nego Metod. Ipak, video sam da za pisanje nije bio naročito raspoložen.
— Ja sam ovu stvar započeo, i ja ću je i završiti! — rekoh i strčah niza stepenice da me ne bi zadržavali.




Tek idući kući, shvatio sam da bi ono što se dogodilo na kraju poslednjeg časa moglo da posluži kao dobar uvod. Odmah po podne počeo sam da pišem. Napisao sam ovaj uvod i napravio plan za glavni deo "slobodnog sastava".

JEZGRO

KAKO JE POČELO



Počelo je na času slovenačkog jezika, tačnije: na času gramatike, još tačnije: pri promeni imenica muškog roda.
Metod je menjao imenicu ekser. Govorio je, prema svom običaju, polako i izgovarajući slog po slog:
— Ekser, eksera, ekseru...
Bilo nam je svima dosadno. Kako i ne bi? Ekser je bio već četrnaesta imenica koju smo menjali, a ako brojim i imenice ženskog roda koje smo obrađivali poslednja dva časa, tačno pedeset osma. Ko se, osim Zareza, koji je strpljivo i pažljivo pratio Metodove slogove, ne bi dosađivao? To je bilo jednog lepog jesenjeg dana kada je napolju sijalo sunce, a sinjim nebom promicali nemirni beli oblaci. Radio je ujutru nagovestio promenu vremena. Talas sa Atlantika dostigao je već zapadni deo Alpa i svakome ko se iole razumeo u izveštaje o vremenu bilo je jasno da će još te noći padati kiša. Sutra će biti dosta vremena za menjanje imenica, a sad je šteta za svaki minut. Ali Metodu se, dabome, nije žurilo. Bio je tek kod dvojine2.
— ...ekserima,...eksera, kod...
—...cvekovima3 — upadoh ja.
Metodu to nije smetalo, nastavio je junački, a i ja. Tako smo obojica nastavili uporedo da menjamo.
— Sa eks..., sa cve..., era..., ka!
— Množina!
— Eks..., cve..., erima..., kovima!
Požurio sam sa "cve...!" — Metod je ponovio "cve..." i obojica smo zajedno svečano završili "...kova!"
— Kakvi cvekovi? — viknuo je Zarez i srdito pogledao po razredu. — Ko ti je rekao da menjaš cvek, to i nije slovenačka imenica, nego tuđa, pozajmljena.
Metod je ućutao, ali se Zarez nije zadovoljio ćutanjem; tražio je odgovor na svako pitanje.
— Ko ti je rekao da menjaš u množini cvek, a ne ekser?
Metodu se već pojavio pred očima naslov "slobodnog sastava": Zašto sam u množini prešao sa eksera na cvek?
— Rekao mi je..., rekao... — zamuca on.
— Ja sam mu rekao — javih se ja, spasavši tako svog druga i prijatelja, koji mi je ustupao svoju školsku užinu kad god bi od kuće doneo nešto bolje.
— Ti, Mihec? Čekaj, čekaj! Baš sam danas u zbornici o tebi nešto čuo.
Prišao je katedri, uzeo dnevnik i zaronio u njega svoju glavu ćelavu na temenu.
— Dabome — začuo se glas iza dnevnika. — Iz latinskog jezika dobio si cvek, to znači jedinicu, a iz engleskog imaš još od ranije jedan plus. Strani jezici ti ne idu, a svoj jezik okrećeš kad ne treba.
I glava je ponovo izronila, zapravo najpre čelo, zatim crno oivičene naočare i najzad ostali delovi glave.
— Hoćeš li jedinicu i iz slovenačkog jezika?
Gledao sam netremice u profesorove sive oči iza optičkog sočiva, koje ni u najkritičnijim trenucima nisu bile strašne, već samo očinski prekorne. Slobodan sastav, to je najviše što me čeka. Znao sam to, i svi smo to znali. Kakav li će mu biti naslov? Pismeni zadaci nisu mi, srećom, zadavali teškoća; slovenački jezik, i pored nesrećne gramatike, bio mi je najmiliji predmet. Razni naslovi bučali su mi u glavi: Šta je bilo pre na svetu, ekser ili cvek? Stolar zakiva mrtvački sanduk ekserima, a profesor đake cvekovima. Šta nam priča ekser? Uspomene jednog eksera... Phi, koliko mogućnosti! Nagrabusio sam za sledeća dva dana!
Prve večeri, po Zarezovom receptu, treba da se napiše koncept, sledeće večeri koncept se ispravi, tek posle može da se prepiše načisto. Pri prepisivanju naročito pažnju treba pokloniti zarezima.
Ali, od naslova ni traga! Zarez zatvori dnevnik, stavi ga na katedru i pogleda me sažaljivo.
— Ako tako produžiš, — reče tužnim glasom — imaćeš do polugodišta lepu kolekciju jedinica. Ti, ti skupljaču cvekova!
To je bilo gore od tri slobodna sastava.
— Sedi i skupljaj cvekove, ako ti se taj posao dopada! Pazi samo da zajedno sa cvekovima na kraju polugodišta i tebe ne bacimo u staro gvožđe!
Zatim se obrati Metodu:
— Gde smo ono stali? Da, da kod cvekova, to jest... — i ispravi se naglo kad se začulo prigušeno kikotanje devojčica — kod eksera. Nastavi! Treći padež množine!
Tako, dakle, zbog dva cveka, zapravo zbog jednog i po, pa da budem skupljač cvekova?! Kerber mi je tog dana na prvom času dao cvek, jer nisam imao pismeni zadatak i nisam znao tri latinske reči, a Olrajt, profesor engleskog jezika, dao mi je još jedan cvek, jer još ne umem da izgovorim onaj glas što ne liči ni na t, ni na s, ni na z, ni na d, nego na nešto što bi trebalo da bude tu negde na sredini.
"Skupljač, skupljač cvekova!" — brujalo mi je u ušima.
Četvrti razred osnovne škole završio sam sa vrlo dobrim uspehom, prvi školski zadatak iz slovenačkog jezika napisao sam za pet minus, na fiskulturi me profesor pohvalio već nekoliko puta. To je taj što mu još nismo dali nikakav nadimak. Pa da budem skupljač cvekova? I to kaže Zarez, naš razredni starešina i drugi otac, kako sam sebe naziva.
Nisam još stigao da podignem osramoćenu glavu, kad me Zarez pozva i reče:
— Menjaj imenicu, imenicu... — i, tražeći svojim kratkovidim očima po razredu, doseti se: — imenicu skupljač!
Držao se ozbiljno, a iza naočara sevao mu je vragolast smešak. Smešili su se i moji školski drugovi. Kad sam opet seo i zagledao se netremice pravo preda se, u tablu i sve ono što je bilo na prednjem zidu, učinilo mi se da mi se smeše čak i ekserčići kojima je bio pričvršćen naš raspored časova. Sunce je sijalo baš na njih. Četiri fina pramenčića sunca bola su mi oči kao igle.
— Skupljač..., skupljač cvekova!
Tako je bilo i na času istorije, pa čak i na poslednjem času, času zemljopisa, predmeta koji pored slovenačkog jezika i fiskulture najviše volim.
Drugovi su već i zaboravili na događaj sa cvekovima, mislili su na nešto deseto, a ona četiri ekserčića kraj crne table još su mi bola oči iako se sunce već daleko pomaklo.
— Skupljač..., skupljač..., cvekova!
Ima li onda nečeg čudnog u tome što sam posle završene nastave ostao u razredu dok svi nisu izašli, jurnuo ka prednjem zidu i iščupao ona četiri ekserčića? Izvukao sam ih noktima. Hteo sam da ih bacim u sanduk za smeće. Tada nešto u meni progovori glasom koji ne mogu da opišem, a ne mogu ni da kažem odakle je dolazio:
Skupljač si, skupljač cvekova, dakle — u džep s njima!
Zasmejao sam se i valjda glasno uzviknuo:
— Dabome, tako je!
Stavio sam u džep cvekove, koje obično zovemo "rajsnedle", stegao torbu ispod miške i odjurio za svojim drugovima.

SKUPLJAČ CVEKOVA



Sigurno sam kod kuće izgledao zamišljen, jer me baka za vreme ručka upita:
— Mihec, u školi nešto nije kako valja, a?
— Ta kad je u školi bilo sve kako valja? To baki, dabome, nisam rekao, ali sam odlučno pobio njenu sumnju:
— Šta ne bi valjalo!
— Da nisi dobio neki cvek ili ukor? — reča bojažljivo.
Izvukao sam iz džepa ona četiri ekserčića i pokazao joj:
— Pogledaj, bako, dobio sam ova četiri cveka! Ona me je najpre pogledala kao da je uvređena, ali se njeno uvelo lice odmah razvuklo u osmejak.
— Kad ćeš se već jednom uozbiljiti, dečače?! — I premestivši komad mesa sa svog tanjira na moj, dodade: — Takve cvekove možeš da donosiš kući, a one profesorske ostavi u školi?
Time je stvar za baku bila završena, ali ne i za mene. Posle ručka pomogao sam joj da opere posuđe i spremi kuhinju, kao i uvek kad je u podne bila kod kuće. Sve to vreme zujalo mi je u ušima:
"Skupljač..., skupljač cvekova!"
Na vrhu kuhinjske police ugledao sam svetlu kutiju od aluminijuma i silno je zaželeo.
— Bako, — kliknuo sam uzbuđen — daj mi onu kutiju!
— Zar ne znaš da u njoj držim lovorovo lišće?
— Lovorovo lišće možeš da držiš i u fioci ili u nekom loncu, a meni je kutija hitno potrebna.
— Zašto?
— Imam puno nekih stvarčica, bojica, dugmadi, komadića krede, kratkih olovčica, ekserčića i drugih sitnica, a nemam gde da ih stavim — požurio sam da joj objasnim.
— Istina, džepovi su ti vazdan puni nekih drangulija, ali ipak...
Znao sam da sam pridobio baku i da će kutija biti moja.
— Bakice, lepo te molim — moljakao sam gledajući je umiljato. — Nećeš više morati da me uveče teraš u krevet, ni da me izjutra izbacuješ iz njega. Bakice, obećavam ti da...
— Baš si dosadan. Što vidiš, to hoćeš da imaš! — govorila su bakina usta, a njena mršava, čvorugava i tako dobra ruka već se pružila prema polici.
Tako sam stekao kutiju od aluminijuma, koja me je već odavno mamila. Bila je potpuno nova, blistala se kao da je od srebra. Kad sam u nju stavio ekserčiće, prosto su se izgubili u njenom prostranstvu.
Eh, da imam punu kutiju takvih blistavih ekserčića, pomislio sam, onda bih zaista bio pravi Skupljač cvekova... Marijan iz prve skuplja markice. Svake nedelje donese u školu svoj album i pokazuje nam ga. Kakvih sve markica ima! Počeli su da ih skupljaju i Pepček, Slavko i Pavlek, ali ih svi zajedno nemaju koliko Marijan sam. Marijanov tata je službenik nekog većeg trgovačkog preduzeća, šalje dopise samo u inostranstvo, otud Marijanu toliko markica. I ja sam se nekoliko dana nosio mišlju da počnem da ih skupljam, ali sam odmah shvatio da u tome ne bih daleko doterao. Baka samo za praznike dobije poneku kartu, pa ni ta nije iz inostranstva, a meni ne piše niko. Ni do velike mature ne bih sakupio markice za jedan album.
Stari Čepon skuplja zidne časovnike. Odlazimo često pod njegov prozor da čujemo kako oni otkucavaju. Otkako sam došao u tu kuću, želeo sam da mogu ući u sobu starog Čepona. Tek sam pre mesec dana doživeo ovu čast.
Jedne večeri došao je k nama jedan stariji železničar i upitao gde stanuje drug Čepon. Pošto u kući baš tada nije bilo struje, baka mi reče:
— Mihec, otprati druga na prvi sprat i pokaži mu Čeponov stan!
Nisam ga odveo samo do stana, ušao sam s njim u sobu. Svi zidovi su bili puni časovnika. Bilo ih je sa kukavicom, sa petlićem, sa utegama i bez njih, sa zlatnim i običnim crnim kazaljkama, sa rimskim i arapskim brojkama, sa dugačkim i kratkim klatnom. Ni dva časovnika nisu bila jednaka. Nisu ni jednako tiktakali. Jedan je hitao kao da mu se strašno žuri, njegov sused tiktakao je lagano, svečano. Kakvo uživanje za oči, muzika za uši. A usred svega toga stajao je stari Čepon, poguren i sed, sa svećom u ruci i posmatrao došljaka. Ovaj je naglo zavukao ruku u džep i izvukao iz njega veliki železničarski časovnik.
— Hvala, ja ne skupljam džepne časovnike — rekao je Čepon pre nego što je ovaj stigao da otvori usta. — Specijalizovao sam se za zidne časovnike. Skupljanje ima smisla samo ako je ograničeno, strogo određeno. Časovnici! To je isto kao kad bi neko skupljao eksere, cvekove. Zamislite samo koliko vrsta eksera ima! Hvala! Ali, ako saznate za neku naročitu vrstu zidnih časovnika, za njih sam zainteresovan.
Taj prizor mi je sad živo iskrsao pred oči.
Znači čovek može da skuplja i eksere? Zašto ne? Baka je pričala da u kući u koju ona odlazi da sprema i pere neko skuplja lule od porculana. Čovek treba da se specijalizira, rekao je stari Čepon, iskusni skupljač.
Od ove konstatacije došao sam ubrzo do zaključka kako treba da skupljam cvekove, samo ne one profesorske, ni sve odreda. Ograničiću se samo na "rajsnedle".
U kuhinji mi je odjednom postalo tesno, morao sam da iziđem u dvorište. Napolju se, naravno, nisam bavio engleskim i latinskim jezikom, kao što sam rekao baki kada sam poneo ova dva meni najodvratnija udžbenika. Razmišljao sam o svojoj najnovijoj odluci. Da stari Čepon nije tako ćutljiv i povučen čovek, svratio bih k njemu i zapitao ga za savet, a ovako moram sam da uzmem stvar u ruke. Sa knjigama u košulji ispeo sam se na kesten u dnu dvorišta da tu mirno i nesmetano razmislim o čitavoj stvari.
Dakle, samo i jedino "rajsnedle"! To je prvo. Čepon skuplja stare satove, čovek o kome je pričala baka stare lule, drugovi u školi skupljaju već upotrebljene markice, dakle, moram i ja da skupljam stare ekserčiće. A koji su to? Oni, zabodeni u školski zid, u oglasnu tablu našega kućnog saveta, gde bilo! Tako je! Dalje: drugovi skupljaju markice sa poštanskim žigom, a i ekserče u zidu ili drvetu ima svoj žig; naime otisak prsta, obično otisak desnog palca. Ovaj je žig, nevidljiv, a to je još zanimljivije.
Znači, već upotrebljene ekserčiće!
Spustio sam se sa drveta kao veverica.
— Hoćemo li da se loptamo? — pozvao me Igor sa trećeg sprata.
— Nemam vremena — odgovorio sam mu, mada me je njegova gotovo još nova lopta veoma privlačila.
Pohitao sam u kuću. U prostranom ulazu naše velike zgrade nije bilo nikoga, a na crnoj oglasnoj tabli bila su okačena dva lista. Prvi, veći, to je bio naš Kućni red, koji je tu visio već čitavu godinu, a osim bake niko ga se nije pridržavao kao da je tu bio izložen jedino radi nje, nastojnice ove kuće. Ekserčići su bili već zarđali! Gle, samo su za jedan broj veći od onih u kutiji od aluminijuma. Sjajno! Samo da ih ne polomim pri vađenju! Ni na markicama, koliko mi je poznato, ne sme da bude okrnjen nijedan zupčić. To je tačka tri! Prvo, samo rajsnedle, drugo, već upotrebljene; treće, neoštećene!
Polomio sam već sve nokte, a ekserčići su još bili čvrsto utisnuti u drvo. Malo razočaran, okrenuo sam se drugom oglasu. Grom i pakao, pa taj je list pričvršćen velikim, žutim, mesinganim ekserčetom. Takav još nisam video.
Tako, dakle: skupljač i treba da pronalazi ono što je izvanredno i običnom čoveku nepristupačno. To je tačka četiri.


Da ponovim:
1) ekserčići — rajsnedle,
2) upotrebljeni,
3) neoštećeni,
4) izvanredni, retki!

Preleteo sam očima olovkom ispisan oglas:

Izgubila sam maramicu, svojeručno
vezenu, molim poštenog nalazača da
mi je uz nagradu vrati.
Zora Penič

Međutim, onaj ko veruje da će mu Penička dati nagradu za vraćenu maramicu, strašno se vara. Još letos baka je u dvorištu našla ključeve njenog stana, pa joj Penička nije rekla ni hvala. Jednom, ranije, našao sam njen kišobran, naslonjen na kesten u dvorištu. Ne bih ni ja ništa dobio da joj Silvica nije rekla da mi da kolač.
Uhvatio sam polomljenim noktima žutu, okruglu glavicu eksera. Uzalud! Mora da ga je Penička utisnula u dasku francuskim ključem svog muža, koji je bio šofer u nekom velikom izvoznom preduzeću. Razumeo sam da skupljač ovakvih ekserčića ne može taj posao obavljati golim rukama, kao što to može da čini skupljač zidnih satova, lula i drugih stvari. Moram da imam bar nožić.
Ovo saznanje je još više podiglo značaj mog posla. Eh, što više nemam svoj nožić. Pozajmio sam ga prvog školskog dana Metodu, Metod ga je pozajmio Joži, a Jože ga dao dalje. Video sam kako je moj nožić, koji sam od bake dobio za deseti rođendan, putovao na času istorije po razredu. Kad je stigao u prvu klupu, opazila ga je profesorka Dakle. Kao ris se bacila sa katedre i počela da viče:
— Šta imate? No, dakle, šta imate?
Imali su nožić, moj nožić, i morali su ga predati njoj. Stavila ga je u svoju tašnu i produžila da viče:
— Dakle tako! Dok vam ja ovde tumačim kako su prvi ljudi kamenom sekirom rušili drveće, vi, dakle, ovim nožićem dvadesetog veka šiljite olovke! Ne zanima me čiji je nožić, — odvratila je Lojzeku kad je spomenuo da nožić nije njegov — neka se vlasnik na kraju školske godine javi meni. Dakle, o čemu sam vam to na kraju govorila? Da, znam. Dakle, u ona surova vremena...
Tako mi je drugarica Dakle odnela nožić, a još isto veče baka je opazila da ga nemam i morao sam da slažem kako sam ga pozajmio profesorki istorije a ona je zaboravila da mi ga vrati. Kako bih smeo, lagao sam dalje, da je podsetim na to, bojim se da me zbog toga ne omrzne. Nije bilo lepo što sam slagao baku, ali nisam bio kriv ja, bila je kriva profesorka Analija Penko, koju smo prozvali Dakle. Uostalom, nisam mnogo ni lagao, jer drugarica Dakle od onda stalno oštri olovku mojim nožićem.
Bez nožića posao neće ići, to sam video. Nožić i kutija neophodni su skupljaču ove vrste.
— Jesi li gladan? — upitala me baka kad sam ušao u kuhinju i stao zbunjen kraj kredenca. — Sad ću da skuvam kavu.
U vežbanci za latinski slepila su mi se dva lista, moram da ih razdvojim nožem — zacvrkutao sam bezazleno, otvorio fioku i uzeo kuhinjski nož.
— Jesi li pametan? Zar je to nož za papir? — rekla je baka, i, koristeći se prilikom, nastavila: — A što ne kažeš profesorki da ti vrati nožić? Šta je to ako je zaboravila! Nije sramota podsetiti nekoga da vrati pozajmljenu stvar. Neprijatno jeste, istina. Evo, i ja sam prošle nedelje...
I morao sam do kraja da slušam priču kako je Penički, koja sa svojim mužem i Silvicom stanuje u suterenu kao i mi, pozajmila pet jaja, a ona ih još nije vratila, i kako će još danas zatražiti da ih joj vrati. Ja u to nisam verovao. Sto puta je već kazala da više nikome ništa neće pozajmiti, a čim neko dođe, ona mu ipak uvek da ono za šta je zamoli.
— Nije to zbog nje, žao mi je njega, on je čestit čovek. I Silvica, sirota — tako se posle izvinjava.
— Vidiš, bako, — upao sam u razgovor, koji je već prelazio u monolog, kako smo to u školi govorili — vidiš, ti nisi dobila natrag ono što si pozajmila susetki Penički, a kako bih ja od profesorke mogao zatražiti da mi vrati pozajmljenu stvar.
Baka uzdahom potvrdi pravilnost moje postavke i dade mi time hrabrosti da nastavim:
— Za vreme nastave od drugih pozajmljujem nožić, a to profesori ne vole. Ni sam ne znam kako ću se snaći bez njega, a kraj školske godine je još daleko!
Na naboranom bakinom licu pojavi se jedva primetan osmejak. To znači: kuj gvožđe, Mihec, dok je vruće!
— Na času računa, to jest matematike, crtanja i drugih predmeta, moram svakih četvrt sata da oštrim olovku. Bakice, zar ti ne bi mogla da...
Želja je bila prevelika da bih je smeo do kraja izgovoriti. Ali, baka je razumela.
— Ja imam nožić, — rekla je — nožić sa tri sečiva.
— Bakice! — zamolio sam umiljato.
— To je nožić tvog pokojnog dede. Kupila sam mu ga za šezdeseti rođendan. O, kako se obradovao! Nije ga dugo upotrebljavao, jadnik. Jedva dve godine i nekoliko nedelja. — Bakino oko orosi suza. Umro je od kapi.
— Znam, znam — rekao sam brzo, plašeći se da opet ne počne dugu priču o tome kako je lepo bilo u fabrici, gde je dedica bio vratar, i kako je bilo teško posle njegove smrti u ovoj velikoj kući, gde je posle dobila službu nastojnice i stan u suterenu.
— Znam, bako, znam — požurio sam da kažem. Uveče ćemo razgovarati o tome, a sad mi pozajmi dedin nožić. Čuvaću ga. Neće ga dobiti ni Dakle, ni Olrajt ga neće videti.
— Zar ti nisam rekla da profesore nazivaš njihovim pravim imenima? — naljutila se baka, iako joj se, s druge strane, dopalo što smo sa profesorima tako prisni. O nečemu je još razmišljala, pa konačno ipak ostavila šivenje i ustala.
— Čekaj ovde! — naredila mi je i otišla u sobu.
Nisam joj dosađivao, mada sam znao da pored dedinog nožića u škrinji ima još mnogo šta zanimljivo.
— Evo ti ga — rekla je pruživši mi nožić sa ručkom od bele kosti, koji je pre toga obrisala i razgledala sa puno ljubavi. — Čuvaj ga. To nije običan nož, to je uspomena na dedu. Ako ga kome pozajmiš, pazi da ti ga vrati.
Poljubio sam bakino naborano lice i odjurio. Nožić ću drugi put bolje pogledati, dobro ću ga pogledati, svima ću ga u školi pokazati. Takav nema niko! Ali, sad nemam vremena.
Za dobro pola časa moja zbirka je imala već devet primeraka, četiri komada broj tri, četiri broj dva, a jedan nije imao nikakav broj i predstavljao je nešto naročito. Svi primerci bili su već upotrebljeni, imali su, dakle, žig, i bili su potpuno neoštećeni.
Početkom sam mogao da budem sasvim zadovoljan.

LOV NA EKSERČIĆE



Sledećeg jutra krenuo sam od kuće ranije nego obično.
— Istina, bolje je da ideš polako i da ne dođeš u školu zadihan — pohvalila me baka, uzela sa ormana u sobi najkrupniju krušku i gurnula mi je u ruku.
Krušku, koja bi mi svakom drugom prilikom veoma prijala, dao sam pred kućom Silvici, a zatim sam odjurio u školu. Školsku kapiju našao sam zatvorenu. Morao sam prilično dugo da pritiskam kvaku dok se najzad nije dogegao drug Fiks (u stvari, zvao se Grom, ali svaku rečenicu počinjao bi sa "fiks"), služitelj gimnazije, i otvorio kapiju.
— Fiks, što se gurate? Stići ćete i prerano do svojih cvekova!
Naravno, nisam se osvrtao na njegove opomene. Odgurnuvši nekoliko nižeškolki, jurnuo sam odmah prema oglasnoj tabli u hodniku. Evo tri oglasa sa ukupno devet ekserčića; među njima su četiri kakva još nemam u svojoj zbirci. Odjurio sam zatim na prvi sprat. Tu se nalazila velika tabla za đačke oglase. Prava izložba ekserčića! Osam, devet..., dvadeset dva. Ne, evo još jedan, zaboravljen. Dakle, dvadeset tri. Sjajno! To su mahom novi ekserčići, a ima među njima i zarđalih. Gle, opet jedan od mesinga, ako nije čak i od bakra. I ovaj tu dole je nešto izuzetno. Umesto broja ima sidro. Možda je iz inostranstva? Dabome, ispod sidra su tri slova: USA, dakle, američka roba!
Otrčao sam uzbuđen na drugi sprat. Nisam otišao u razred, to se zna. Zastao sam pred tablom Narodnog univerziteta, koji je u našoj školi održavao večernje tečajeve. Sedam primeraka ekserčića, ništa osobito. Ipak, reč je i o broju.
Razumljivo je što na časovima nisam pratio objašnjenja profesora. Šta bi i bilo zanimljivo u šestoj lekciji latinske vežbanke, iako se profesor Kerber trudio da nas ubedi kako je baš ta lekcija za svakog đaka od životnog značaja. Ili, kako da me zanima na koji način su se razmnožavale praživotinje i protozoe? Kako bih mogao pažljivo da pratim predavanje drugarice Dakle, koja nam je pričala kakvo su posuđe imali ljudi što su živeli u sojenicama? I da budem pribran na času matematike, kad su mi misli bile kod tri gimnazijske oglasne table: kod zvanične u prizemlju, đačke na prvom spratu i one Narodnog univerziteta na drugom spratu, udaljene svega nekoliko metara od vrata naše učionice? Ekserčići na izbor? Samo, kako da stignu u moju kutiju?
Uverio sam se još za vreme odmora da to neće ići lako. Hodnici su bili puni đaka, ni profesora nije nedostajalo, a Fiks sa svoja dva pomagača pojavljivao se čas u prizemlju, čas na spratovima.
U hodniku u prizemlju na sredini oglasne table sa četiri ekserčića bio je pričvršćen veliki tabak hartije sa spiskom profesora i rasporedom takozvanih govornih časova. Dobroj polovini, to jest trima stotinama budućih ljudi, laknuće kad ovaj tabak nestane sa direktorove oglasne table, pa će kod kuće moći da kažu kako su govorni časovi ukinuti. Do njega je na ceduljici bilo upozorenje da đaci mogu ići na pregled u polikliniku jedino u određeno vreme, a ono je za svaku bolest bilo posebno označeno. Znao sam da i ovo upozorenje mnogim đacima nanosi štetu, jer više ne mogu ići u polikliniku kad to njima odgovara, recimo za vreme školskih zadataka ili kad je u pitanju kakva druga nezgoda. Treći listić govorio je o onom što je već prošlo: o početku školske godine. Preleteo sam očima oglase i na ostalim tablama, ali nisam izvadio još nijedan ekserčić. Na poslednjem času sam odlučio da ću taj posao obaviti tek posle nastave. Moje nestrpljenje raslo je svakim minutom. Ne samo zbog "cveka" koji mi je pretio na času.
— Koliko još? — šapnuo sam u široka leđa ispred sebe.
Metod pogleda na ručni sat i po svom običaju odgovori polako, izgovarajući slog po slog:
— Če-ti-ri-sto-trid-e-set dve se-kun-de. Malo kasnije sam hteo još jednom da ga upitam, ali tada odjeknu sa katedre gromki glas profesora Valentina Kosmatina:
— Potokar!
Nisam odmah skočio i zato glas profesora Plusminusa, kako smo prozvali profesora matematike, grmnu još jednom:
— Potokar, treba li možda pismena molba? Iziđi i ponesi svesku!
Prvo me dobro izgrdio što nisam uradio domaći zadatak, zatim mi je dao tako težak račun da sam se sapleo već na početku i nisam mogao ni napred ni nazad. Dobio sam cvek. Neposredno posle toga je zazvonilo.
— Skupljač cvekova! — začulo se odnekud.
Pogledao sam brzo oko sebe. Drugovi su bacili u torbe svoje školske stvari a na mene niko nije obraćao pažnju. Jedino me Špelca posmatrala sa sažaljenjem.
— Pa da, skupljač cvekova! — rekao sam jogunasto.
— Idemo, Mihec? — pozvali su me Jože i Metod, jer smo obično išli zajedno, istim putem.
— Nema mi gumice i olovke — rekao sam i zavukao se pod klupu.
Sakrio sam se, jer sam bio sav crven od stida.
Zbilja, glupo je što kod kuće moram da lažem baku, a u školi svoje prijatelje.
Najzad je razred ostao prazan, api hodnik još nije bio slobodan. Kerber je svoj treći razred zadržao još pet minuta posle zvonjenja. Tapkao sam nestrpljivo pred oglasnom tablom Narodnog univerziteta i čitao oglase već peti ili šesti put. Oni su pozivali na večernje tečajeve engleskog jezika. Engleski jezik mi je bio samo malo manje odvratan nego latinski i nemački. Nemački jezik sam direktno mrzeo, ta Nemci su mi u partizanima ubili oca, majku odveli u logor, odakle se nikada nije vratila, a mene još čitavu godinu dana posle oslobođenja zadržali u nekom zavodu u Nemačkoj!
Najzad su otišle i poslednje trećoškolke. Samo su odnekud odozdo dopirali glasovi i koraci. Dole su bili viši razredi, direktorova kancelarija i profesorska zbornica. Čuli su se pozdravi, poklici i brzi koraci niza stepenice. Pogledao sam još jednom na sve strane, pa izvukao nožić iz džepa. Zakačio sam prvi ekserčić. Odletela je glavica. Pa, da, oglasi su ovde visili još od početka godine, rđa im je nagrizla vrh. Zakačio sam blistavim sečivom sledeću glavicu. Ode i ona. Tabla nije bila od mekog, već od tvrdog drveta. Tek kod trećeg ekserčića sam primetio da mi dršće ruka. Pričekao sam malo da se umirim i onda zahvatio nožićem sledeći ekser. Dizao sam ga oprezno, polako. Imao sam sreću. Divnog li primerka! Glavica mu je bila zarđala, a vrh kao nov. Stavio sam ga u džep. Sad je na redu četvrti!
Baš tad odjeknuše na stepeništu koraci. Nožić naglo stavih u džep i počeh sa najvećim interesovanjem da čitam oglase o tečaju nemačkog jezika. Tečaj se sastojao od tri dela: za početnike, za one koji već nešto znaju i za one koji žele samo da dopune svoje znanje. Na kraju je pisalo da se dalje izučavanje nemačkog jezika preporučuje, jer jezik nema veze sa onim što su hitlerovci počinili za vreme rata. Možda bih o tome i dalje razmišljao da stepenicama nije dotrčala Špelca i projurila kraj mene i ne opazivši me. Ugledala me tek kad se vratila iz razreda.
— Zar nisi otišao kući? — začudila se ona. — Ja sam već bila kod kuće kad sam videla da nemam latinske vežbanke: zapravo, tata je primetio.
Opet malo zastade.
— Možda te strah da ideš kući zbog cveka iz matematike? Drugi put dođi k meni! Meni tata pomaže. Idi sad kući, do polugodišta ćeš popraviti!
Najzad je otišla.
Izvadio sam tri ekserčića koja nisam oštetio. Drugi su se polomili. Zatim sam otrčao na prvi sprat. Znao sam da tu posao neće teći lako, jer je nedaleko od table bila zbornica, a odmah iza ugla direktorova kancelarija. Ako se otvore vrata ili ako se pojavi direktor, ako... Bilo je tih "ako" kao i kod profesorke istorije "dakle", ali od svoje namere nisam odustao. Čuo sam neke nejasne glasove sa svih strana i nisam odmah mogao da pristupim poslu. Ali od table nisam hteo da se udaljim, i tako mi nije preostalo ništa drugo osim da čitam oglase.
Otkrio sam čitajući mnogo šta o čemu ranije ni pojma nisam imao, mada sam pored ove ogromne crne table prolazio dvaput dnevno. Šta su me se ticali ovi listovi i listići kad smo se jutrom utrkivali ko će biti prvi u razredu, a u podne ko će biti prvi na ulici! Tek sad sam otkrio da u našoj gimnaziji ima priličan broj organizacija i kružoka, ne samo za višeškolce nego i za nižeškolce, pionire. Malena crvena cedulja pozivala je sve koji umeju da igraju šah da dođu na dogovor o međurazrednom pionirskom šahovskom turniru. Žuti listić sa crnom metom u sredini objavljivao je vreme sledeće streljačke utakmice. Na velikom listu papira pisalo je raznobojnim slovima da je organizovana slikarska sekcija i neka se mladi crtači prijave tom i tom četvrtoškolcu. A prosto mi je ponestalo daha kad sam na velikom zelenom papiru, na kome je bio nacrtan šator, pročitao poziv na izlet koji priređuju Izvidnici. Vidi, vidi, pa i Izvidnike imamo! U našoj se školi, dakle, ne uči samo tumačenje latinskih rečenica, izgovaranje teških engleskih reči i pravilno stavljanje zareza! Možeš dospeti čak i u Izvidnike. Izvidnici su me uvek privlačili, naročito otkad sam sa bakom bio u Poljanama (gde smo za vreme raspusta posetili neku poznanicu) i video tamo veliki kamp sa šatorima. Masa šatora, a u sredini jarbol sa zastavom. Danju idu na izlete, uče razne veštine, slušaju zanimljiva predavanja i izvode razne igre, a uveče sede kraj logorske vatre. O, kad bi i mene hteli da prime u ovu organizaciju!
Tek me potpuna tišina podsetila šta zapravo tražim. Počeo sam redom da vadim eksere. Rsk! Neki su se, dabome, slomili a većinu sam ipak izvukao neoštećene iz table. Spuštao sam ih na pod. Sa njima su padali i listovi i listići pisani olovkom, mastilom, tušem ili bojicama, velikim, malim, štampanim i pisanim slovima. Toliko različitih slova nisam još video. Takav listić, divota jedna! Napišeš što želiš, pričvrstiš listić ekserčićima, i želja ti se ispuni.
Na tabli su visila još samo tri listića kad se u hodniku iznenada začuše koraci. Jurnuo sam na suprotnu stranu. Koraci su bili hitri i zaustavili se baš ispred table. Odmah posle toga čuo sam direktorov glas:
— Grome! Druže Grome!
Zatim je stigao odgovor sa sprata niže:
— Odmah, druže direktore! Stepenicama odjeknuše teški Fiksovi koraci
— Druže Grome, ko je to učinio? — strogo zapita direktor kad Fiks na vrhu stepenica vojnički lupi petama.
— Fiks, balavurdija! To je zato, druže direktore, što imamo toliko tih organizacija. Pre rata ih nije bilo ni pola, a bio je red i mir.
— Ne, to je zbog toga — strogo reče direktor — što vi ne skidate zastarele oglase, iako sam vam to već toliko puta kazao. Neko je obavio taj posao bez vas, a bilo bi bolje, dabome, da ih je pobacao u koš a ekserčiće pokupio i doneo u kancelariju. Vodite odsad više računa o ovoj tabli!
— Laki, brzi koraci spustili su se niza stepenice, a teški, spori, lutali su i dalje tamo-amo.
— Fiks, kakva društva! Večito čistim za njima, pa razrede i još — hodnike! Za đake je učenje, a ne tolika društva i kružoci. Fiks—Zandan!
Bojao sam se najpre da me ne opazi direktor, a posle sam još više strepeo od Fiksa ili Groma, kako je već njegovo pravo ime. No, najzad se i odjek njegovih koraka stišao i prestalo gunđanje. Napustio sam oprezno svoje skrovište. Ali jao, pod oglasnom tablom sam našao samo nekoliko odlomljenih glavica na dasci nijedne cedulje i, zna se, nijednog ekserčića.
Ostala mi je samo još zvanična oglasna tabla u hodniku. Tu je posao bio gotovo opasan. Mogao je svaki čas neko naići na prednja vrata s ulice, a i na zadnja iz dvorišta. Moglo se dogoditi da stepenicama naiđe neki profesor koji se zadržao u zbornici, ili da se Fiksu prohte da izmili iz svog stana s desne strane prizemlja. Nešto mi je govorilo kako bi trebalo da nestanem što pre, ali onaj drugi glas koji me je nagovorio da nastavim započeto delo bio je jači.
Primenio sam ranije stečeno iskustvo: izvadio ekserčić i odmah ga strpao u džep. Samo, ovog puta mi sreća nije bila naklonjena. Tek što sam prvo ekserče stavio u džep, počeli su da dolaze đaci na popodnevnu nastavu. Za taj dan posao je, dakle, bio završen.
Setio sam se, srećom, bake, bolje rečeno: podsetio me na nju stomak. Šta li ona misli zašto me nema? Ona uvek na vreme skuva ručak; moj raspored časova drži u kuvaru i zna tačno kad koga dana treba da se vratim. O, zar danas nije štrudla od jabuka? Kući, brže kući!

OSNIVANJE TAJNOG DRUŠTVA



Tek posle tri dana domogao sam se ekserčića na zvaničnoj oglasnoj tabli, samo me pri vađenju poslednjeg zamalo nije uhvatio direktor. Ni u našoj kući nisam uspeo da skupim više od tri nova primerka, a ne bi mi ni to pošlo za rukom da sekretar našega Kućnog saveta Gizela Cvirn, koju smo zbog njenog belog, bubuljičavog lica prozvali Cvetačom ili Karfiolom, nije ponovo okačila Kućni red. Iz toga sam zaključio da će oglasi koje ljudi budu smatrali važnim biti moji najbolji snabdevači.
U to me je uverila činjenica što se na donju razglasnu tablu u školi vratio i spisak profesorskih govornih vežbi i što su se na ostalim dvema tablama pojavili listići poznate mi sadržine. Uviđao sam sve više i više da je skupljanje ekserčića neuporedivo teži i opasniji posao negoli, na primer, skupljanje markica ili starih zidnih časovnika. Kod kuće može da me uhvati Cvetača ili Karfiola, moj neprijatelj broj jedan. Ona inače tvrdi da sam najgori vikač i galamdžija ne samo u Žutoj kući već i u čitavom kraju. A u školi iza svakog ugla vreba opasnost.
Shvatio sam da sam neću moći uspešno da obavljam taj opasan posao. Sve bi bilo drukčije kad bi, na primer, Jože čuvao stražu na uglu iza koga bi mogao da se pojavi drug direktor. I još lakše bih se posvetio tom radu kad bi i na drugoj strani pripazio, recimo, još i Metod. S njim sedim u istoj klupi. I Boris, moj sused, mogao bi pomoći.
Da, da, najpre Jože! Poznajemo se još iz osnovne škole i još me nikad nije odao. Ako se zbog neke sitnice i sporečkamo, odmah se opet pomirimo.
Ipak, nisam znao kako da počnem. Koliko je sve to izgledalo jednostavno, toliko je bilo i neobično, zapravo i opasno. Ako Jože odbije poziv i proglasi me dvostrukim skupljačem cvekova? Ako... Ipak sam Jožu posle nastave povukao za rukav i rekao mu da pođe sa mnom jer imam nešto važno da mu kažem. Gotovo sam trčao da nas Metod ne bi stigao; nisam mogao da nađem pravu reč, iako me Jože sve vreme ispitivao šta se dogodilo.
— Dođi po podne k meni — rekao sam mu kad smo došli do raskrsnice.
— Doći ću — obeća on i dodade: — Poneću blok za crtanje da se mama ne ljuti.
Kad sam posle podne objasnio svom prijatelju u čemu je stvar, video sam odmah da sam naišao na pravog.
— Sjajno! — Joži su oči samo blistale. Kakve markice, kakvo suvo cveće u herbarijumu, časovnici i lule! Te stvari već svako skuplja, a još nikad nisam čuo da je neko skupljao ekserčiće.
U daljem opširnom i vrlo poverljivom razgovoru iza zaključanih vrata u našoj kuhinji pretresli smo čitavu okolinu: na kojim tarabama i zidovima ima naročito mnogo oglasa, gde se nalaze javne zgrade čiji su zidovi puni oglasa, obaveštenja i raznih ceduljica, gde su u stambenim kućama oglasne table sa Kućnim redom i drugim pismenim saopštenjima. Pred nama su se otvarali novi, sve širi vidici.
Primetio sam uskoro da Jože razmišlja i o nečem drugom. Upitao sam:
— O čemu razmišljaš?
— Mislim, — odgovori Jože — mislim, kako bi bilo da osnujemo društvo.
— Društvo? — zinuh ja.
— Da, društvo! — uzviknu Jože ubedljivo. — Zar skupljači markica nemaju svoje filatelističko društvo? Verovatno ga imaju i skupljači lula, a i stari Čepon mora da je član društva skupljača časovnika.
— Pravo kažeš! Društvo! — viknuh ja i zagrlih svog školskog druga, a odsad i najboljeg prijatelja.
— Članovi našeg društva — objašnjavao je Jože kao da je to društvo već osnovano — skupljaće ekserčiće, vršiće međusobnu razmenu i potpomagati uopšte jedni druge.
— Sjajna ideja!
— Nego šta! — nastavio je Jože, koji je u tome očigledno bio bolje potkovan nego ja. — Ali, ja i ti još ne predstavljamo društvo. Svako društvo pored članova mora da ima i predsednika, sekretara i blagajnika.
Sve do noći imali smo o čemu da pretresamo. Nacrtali nismo ništa, ali smo došli do značajnog zaključka da treba što pre osnovati društvo skupljača ekserčića. Rešili smo da zasad naše društvo mnogo ne proširujemo. Zasad su nam potrebna samo još dva druga da bismo mogli izvršiti izbor odbora i da bi, pored tri funkcionera, društvo imalo bar jednog člana.
— Razmisli do sutra koga bismo mogli da uključimo! — rekao je Jože na rastanku.
— Jednog nađi ti, drugog ću ja — odgovorio sam svom prijatelju.
Opšti, osnivački zbor novog društva održali smo odmah sledećeg popodneva u našoj kuhinji, koja je od četrnaest do devetnaest časova bila slobodna.
Jože je doveo Metoda, o kome smo prethodno ja i on razgovarali celo dopodne i za koga sam se odlučio tek za vreme poslednjeg odmora. Iako mi je bio prijatelj, učinio mi se nekako trapav i nevešt. A ja sam doveo Igora. I njega je Jože najpre držao za kukavicu i smatrao ga zbog toga nepouzdanim, ali je najzad ipak pristao da ga uzmemo.
Tako smo tačno u šesnaest časova seli za sto, na kome je u sjaju električnog svetla blistala kutija od aluminijuma. U njoj je bila moja zbirka od trideset dva ekserčića.
— Mihec, hajde počni! — podstakao me je Jože i gurao me laktom, jer mi je bilo nekako nelagodno da vodim sastanak. Pa, Jože je bio nekoliko meseci stariji i za dobar prst viši od mene. Metod je imao šira prsa i bio je jači, a Igor bolji odbojkaš nego ja!
— Ti si sve to pokrenuo i red je da ti vodiš sastanak — ponovo me podstaknu Jože.
Počeo sam da im govorim o svemu onome što su članovi još neosnovanog društva već znali, zatim sam dao reč Joži. On je za vreme časa latinskog već sastavio privremena pravila društva i počela je diskusija o pojedinim paragrafima i tačkama. Svaki od nas stavio je neku primedbu. Neke smo uvažili, neke odbili. Prihvatili smo i Metodov predlog da naše društvo ostane u tajnosti.
— Sarađivaću samo u tajnom društvu — rekao je Metod, izgovarajući slog po slog, ali odlučno.
— Zar nam prošli put Zarez nije rekao — setio sam se — da je i Cankar bio član nekog tajnog društva.
Samo se Igor u početku nešto predomišljao:
— A ako saznaju u školi? Ako sazna otac. Ako...
— Baš zato! —— naglasi Metod. — Niko neće ni znati da naše društvo postoji ako ono bude tajno.
— Da se glasa! — prekinuh ja raspravu. — Ko je za Metodov predlog, neka digne ruku!
Podigle su se sve četiri desne ruke i Jože odmah pretvori Društvo skupljača ekserčića u Tajno društvo skupljača ekserčića.
— Društvo mora da ima i svoje ime!
Nije čudo što je to rekao baš Igor. Otac mu je poslovođa firmopisačke radionice, tamo je Igor često navraćao i gledao table sa nazivima najraznovrsnijih društava.
— Da, i ime — rekosmo svi odjednom.
Blago nama, koliko smo se već udaljili od skupljača cvekova, kako me je prozvao profesor Zarez.
— Ime, dabome! — reče Metod, — Ali, kakvo? Društvo je tajno, pa i njegovo ime treba da bude što zagonetnije.
— Predlažem — javi se Igor — da se ono zove "Tajno društvo Rajsnedla".
— Rajsnedla? Nikako! — odbio sam Igorov predlog. — Zar nam Zarez nije govorio da svuda i na svakom koraku treba da pazimo na čistotu slovenačkog jezika? Rajsnedla je pozajmljena, iskvarena nemačka reč, kao što je slučaj sa cvekom i drugim ružnim rečima.
— Pa šta onda predlažeš? — uvređeno zapita najmlađi član tek osnovanog društva.
Igor nije bio gimnazijalac. Pohađao je četvrti razred osnovne škole i zato nije ni znao šta je to pozajmljena reč; ali, nisam imao vremena da mu objasnim.
Metod je predložio da pogledamo u slovenačko—engleski rečnik i da potražimo englesku reč za rajsnedlu. Srećom, baka mi je na početku školske godine omaškom kupila taj rečnik umesto propisanog englesko—slovenačkog. Prelistavali smo ga grozničavo i najzad, posle dužeg traženja, utvrdili da se takav ekserčić engleski kaže thumb-tack.
— Suviše teško za izgovor! — rekao je Igor, koji je u pogledu davanja naziva prisvajao neka posebna prava.
Valjali smo po ustima reč thumb-tack i svi redom utvrdili da se ona zaista teško izgovara.
— A na latinskom jeziku? — doseti se Jože, najbolji latinac među nama.
— Rimljani sigurno još nisu imali rajsnedle — namrgodi se Metod.
— A ime su valjda ipak imali — reče Igor, koji nije poznavao Kerbera, pa se mogao zagrejati za latinski jezik.
— Ako predmet nije postojao, nije bilo ni imena — poučih ga ja.
— Dobro, onda izmislimo ime! — reče Jože. Bez mnogo nade uzeo sam sa police slovenačko-latinski rečnik. Utvrdili smo najpre da se crtati, slikati, latinski kaže: pingo, pinxi, pictum. Zatim, da su Rimljani ekser zvali clavus, a ekserčić clavulus.
U grobnoj tišini stvarao je Jože novu latinsku reč:
— Čekajte: pingo — crtati, clavulus — ekserčić, rajsnedla, dakle: pingo—klavulus! Da, pingoklavulus! — povika on.
— Pingoklavulus, pingoklavulus, pingoklavulus — ponavljali smo uglas, dok se nismo sasvim privikli na reč.
— Neka bude! — pristao sam i ja, iako mi je Kerber dao plus cvek. — Dakle, Tajno društvo Pingoklavulus.
— Strašno ime! — cerekao se Metod.
— Društva mogu da imaju i svoje skraćenice — doseti se Igor.
Posle duže žučne rasprave odlučismo se najzad za skraćenicu PGC, dakle, pe—ge—ce.
Ostalo smo obavili bez većih teškoća. Jože je mene predložio za predsednika, ja njega za sekretara, a nas dvojica, Metoda za blagajnika. Igor je ostao običan član i zapravo predstavljao celokupno članstvo Tajnog društva Pingoklavulus.
Baš kad smo rešavali da će sedište društva biti u Prešernovoj ulici broj 8, u Žutoj kući, poznatoj širom grada, i to u suterenu, stan broj 1, to jest u našoj kuhinji, neko sitno zakuca na vrata upravo utvrđenog sedišta Tajnog društva PGC. Odbor sa članstvom uplašeno pogleda u tom pravcu.
— To je Silvica — umirio sam drugove kad se na vratima pojavila glavica sa zlatnom, kovrdžavom kosom i velikim, radoznalim očima.
— Mamice još nema — rekla je ona stežući uza se svog mecu Bucu.
Tek tad smo opazili da je napolju već mrak. Rekao sam Silvici neka se popne na moj krevet, a drugovima namignuo da govore tiše. Razume se da reč ekser više nismo izgovorili, ni ime našeg društva u celini. Jedno i drugo nazivali smo ukratko "pegece". Tako je Metod savetovao da u pravila unesemo i ovo:
"Nijedan član ne sme da prođe pored pegeceja, pa bio on utisnut makar gde, makar kako i makar u šta."
Primljeno! Dalje smo rešili:
"Pegeceji se ne smeju skupljati na ulici. Ne važe poklonjeni, nego samo i jedino lično izvađeni. Sastanci će se održavati subotom po podne i svaki član treba da donese sakupljene pegeceje, jer će ih ostali članovi pregledati i po slobodnoj volji međusobno razmeniti. Sekretar će voditi zapisnik, blagajnik blagajničku knjigu. Sve što se na sastancima pretresa ostaje tajno. Uopšte, rad PGC je strogo konspirativan."
Na Silvicu i njenog Bucu smo ubrzo zaboravili. Kako smo se iznenadili kad smo je ugledali kod stola! Još više kad je Silvica zamolila:
— Mihec, a meni jedan pegece!
— Šta hoćeš? — viknuo sam uplašen.
— Hoću jedan pegece — reče naivno. Blagajnik, koji je jedini ostao hladnokrvan, stavi ruku u džep, izvadi iz njega "banku" i dade je Silvici rekavši:
— Evo ti, devojčice, idi i kupi sebi jednu pegece—perecu!
Silvica uze novac i, mada je već bilo dockan, otrča ulicom do najbliže pekare, a mi brzo završismo naš opšti zbor.

CVETAČA ILI KARFIOLA



Sledećeg dana smo, razume se, i za vreme nastave dopunjavali pravila našeg društva. Pošto je Metod sedeo ispred mene, a ispred Metoda Jože, mogla se diskusija, kako se ono kaže, razvijati nesmetano. Prvog časa, baš kad se Olrajt razgalamio govoreći da nismo nikakvi Englezi i da Englezi nikada nećemo ni biti jer ne umemo i nikada nećemo umeti da izgovaramo najznačajniji engleski glas, primio sam listić sledeće sadržine:
"Da li u pravila treba da se unesu i kazne? S. za! B. za!"
Razmislio sam malo i napisao na istom listiću:
"Za neispunjavanje pravila i prekršaj konspiracije: isključenje i konfiskaciju svih pegeceja. P."
Ubrzo sam primio listić sa primedbom:
— "Slažem se, S. Slažem se, B"
Dakle, novi paragraf primljen je jednoglasno, usvojili su ga predsednik (P.), sekretar (S.) i blagajnik (B.).
Na času slovenačkog jezika dobio sam nov listić:
— "Predlažem mesečno članarinu od 10 dinara, B."
Odgovorio sam, dabome:
— " Slažem se, P."
Kad se saglasio i Jože, i ovaj paragraf je primljen. Zbilja, šta će nam blagajnik sa blagajničkom knjigom kad nemamo nikakvih sredstava, a za šta bi nam novac služio, o tome nismo razmišljali.
Za vreme objašnjenja kakva je razlika između repa domaće i repa divlje mačke, doturio sam Metodu za Jožu listić ove sadržine:
" Ubaci u pravila reči: akcija, društveno koristan rad, svesno članstvo, slobodna diskusija, demokratičnost i još koji savremeni izraz?"
Metod je pročitao i klimnuo glavom. To je učinio i Jože kad je primio listić.
Stvarno, predsedniku nije lako. On mora da misli na sve. Nije svejedno da li su pravila nekog društva napisana jezikom Primoža Trubara ili jezikom današnjice, kad gradimo socijalizam. Malo me kosnulo kad sam kod drugarice Dakle dobio minus, jer nisam znao šta je bilo pre: igra ili rad. Ali, tešio sam se time da ni ona ne zna sve; pre svega, ne zna da se na njenom času upotpunjuju pravila tajnog društva PGC.
Za vreme poslednjeg časa uputio sam obojici članova odbora ovu kratku ali važnu poruku:
"Posle časa prva akcija. P."
Najpre je klimnula potvrdno Metodova velika, zatim Jožina nešto manja glava.
Kad su se naši školski drugovi razišli i hodnik ostao prazan, krenuli smo na posao. Jože i Metod čuvali su stražu, a ja kao predsednik i osnivač Tajnog društva PGC bacio sam se odmah na pegeceje.
Na tabli Narodnog univerziteta bila su, na žalost, samo dva oglasa. Razume se, nisam stigao ni da ih pročitam, ali pojedine reči su mi ipak bole oči: SUTRA... VAŽNO... ENGLESKI JEZIK... umesto u 20 časova... ESPERANTO...
Akcija je potpuno uspela: šest neoštećenih ekserčića! Samo dva su se slomila.
Na velikoj društvenoj tabli na prvom spratu bilo je pet listića. Kao što smo se dogovorili, i tu je glavni zadatak pripao meni, dok su sekretar i blagajnik stražarili svaki na svom uglu. Opet dva izuzetna egzemplara. Taj izraz nam je baš juče objasnio Kerber. Zar nije otmeniji od naše reči "primerak"? I opet su mi izvesne reči bole oči: IZVIDNICI... u nedelju... PONETI UŽINU... Literarni kružok... Vežbe za pozorišni komad... BEZUSLOVNO... PAŽNjA... Crtači, prijavljujte se!...
Ali moj nožić je radio bez milosti: Rsk! Rsk! Pegeceji su padali u moj džep, a hartije se razletele po hodniku kao beli golubovi, jer su prozori bšš otvoreni i jesenji vetar je čistio neugodan školski vazduh.
S leve strane je nešto zagreblo po zidu. Za tren oka našao sam se na stepenicama. Tu je već bio i Jože, dok se Metod sklonio u nužnik viših razreda, kao što smo to ranije utanačili. Ja i Jože nismo pobegli ni na ulicu ni u dvorište, nego u podrum. Odande smo kroz prozor posmatrali kako profesor sa punom torbom engleskih sveski napušta školsku zgradu.
— Hajde da dovršimo akciju! — rekao sam ja.
— Da je dovršimo! — potvrdio je blagajnik.
Posle smo u parku prebrojali plen: trinaest pegeceja, među njima dva neke posebne vrste. Pošto smo se nešto sporečkali zbog nedeljivosti broja trinaest sa brojem tri, sazvao sam za popodne vanredni sastanak.
Pre nego što smo se sastali izvršio sam zajedno sa Igorom akciju u našoj kući. Na oglasnoj tabli bio je, naime, opet okačen Kućni red, a pored njega poseban listić s upozorenjem:

Ne diraj Kućni red! Ako nemaš
eksere, nabavi ih u radnji, a ako si
socijalno ugrožen, pokloniće ti ih
sekretarica kućnog saveta.

Taj me je listić malo pecnuo. Ali, osećao sam se vezanim zbog pravila našeg društva, jer prvi i najvažniji paragraf glasi:
"Nijedan član ne sme da prođe pored pegeceja, pa bio on utisnut makar gde, makar kako i makar u šta."
Čak se i Igor pokazao junakom. Doneo je iz škole petnaest pegeceja. Bili su, istina, potpuno novi i nimalo zarđali, ali priznali smo ih ipak kao važeće. Što se tiče podele, dogovorili smo se da pegeceje koje nabavi član pojedinac može zadržati on sam, a ostale ćemo podeliti svake subote. Nepodeljene pegeceje čuvaće predsednik, a sekretar će prilikom deobe voditi zapisnik. Kad smo utanačili i druge pojedinosti, rešili smo da svaki član sledećeg sastanka treba da pronađe bar jedan teren bogat pegecejima raznih vrsta. Zatim smo se brzo razišli. Znali smo da je bolje da se članovi organizacije ne sastaju često i da sastanci ne budu predugi.
Kad sam te večeri pomagao baki pri čišćenju stepeništa i brisanju stepenišne ograde, istrčala je iz sobe mala okruglasta sekretarica kućnog saveta.
— Nastojnice, — doviknula je baki takvim glasom da je zadrhtalo i staklo na prozoru stepeništa. — Nastojnice, a kako vi u poslednje vreme pazite na red u ovoj kući?
S velikim poletom nastavio sam da brišem prašinu, dok se baka uspravila i mirno zapitala:
— Zar ne pazim, drugarice Cvirn?
— Kakav mi je to red? — povikala je Cvetača ili Karfiola, sva zelena od besa, pokazujući svojom debelom rukom na oglasnu tablu. — Pogledajte, pogledajte, opet ga nema!
— A čega nema? — uplaši se baka.
— Još pitate? Kućnog reda nema! A nema ni mog listića!
Baka nije znala ništa o našim akcijama, ni o Cvetačinoj ili Karfiolinoj cedulji, a u tome što je Kućni red ležao na stepenicama nije videla nikakvo zlo. To je Cvetaču ili Karfiolu još više razbesnelo. Vikala je sve dok se na drugom spratu nije pojavio drug Kobal, predsednik kućnog saveta.
— Šta se to događa? — zapita on.
— Juče sam već po drugi put za poslednja četiri dana okačila na tablu Kućni red i opet ga je neko skinuo. Nečuveno! A još nečuvenije je to što nastojnica u svemu tome ne vidi nikakvo zlo. To je sa-bo-ta-ža, druže predsedniče!
Kobal, brigadir odeljenja u fabrici tekstila s one strane reke i bivši partizan, samo se nasmešio i rekao:
— More, kakva sabotaža! Nekome su bili potrebni ekserčići.
— Ne, druže predsedniče, — odvrati mu Cvetača ili Karfiola — i ja sam najpre mislila da je posredi neka naivna pozajmica. Zato sam pored Kućnog reda i okačila listić s napomenom da onaj bednik može od mene da dobije ekserčiće, ako ne može da ih kupi. Sad je skinut i taj listić, evo pogledajte!
— Možda su se deca malo poigrala — pomirljivo reče Kobal.
— Kažem ja da deca u našoj kući imaju više prava nego mi odrasli — zakreštala je ponovo Cvetača ili Karfiola i ošinula me ljutim pogledom dok sam se povlačio niz stepenice natraške kao rak. — Deca mogu da se deru koliko im volja, bacaju lopte čak u moju sobu, veru se po kestenu kao veverice i rondaju po stepenicama kao mačke. Ukratko, čovek od njih nema mira od ranog jutra do kasno u noć. A nastojnica ni malim prstom da makne, ne vidi šta se događa u kući i oko nje, pa zato ne može ni da zna ko je skinuo Kućni red i moju opomenu. Druže predsedniče, zahtevam da što pre sazovete vanredni sastanak kućnog saveta! Mora se uspostaviti red. Ako to ne učinite vi, učiniću ja!
Odjurila je u svoju sobu i odmah se opet vratila sa kutijom ekserčića.
— Tako — rekla je svečano kao da obavlja posao od koga zavisi mir u svetu za tri decenije. Evo, još jednom, i po četvrti put pričvršćujem na tablu Kućni red i ovaj svoj listić. Osam ekserčića za Kućni red, šest za listić. Vi ste svedok, druže predsedniče, a vi, nastojnice, odgovarate da Kućni red i listić ostanu na tabli dokle god ih ja sama ne skinem! Jeste li razumeli?
Besno je pogledala moju baku, pa ošinula ljutitim pogledom i mene, koji sam iz opreznosti zastao na poslednjoj stepenici. Zatim se odgegala u svoju sobu, u Čeponovom stanu.
— Nema reda? — upitala je baka. — Zar ne zaključavam i otključavam kapiju, zar ne čistim stepenište, zar ne...
— Umirite se! — rekao je Kobal dobroćudno.
— Sigurno opet nešto u njenoj kancelariji nije u redu, pa ovde u kući hoće da istrese svoju nervozu. Teško je s tim samicama!
— Teško, teško — potvrdi baka. A kad smo nas dvoje ostali sami, rekla je: — Samica, ali uobražena, ohola. Nosi se i ponaša se kao da je direktorka najveće fabrike, a u stvari je obična pomoćna kasirka u odžačarskoj zadruzi.
Posle obavljenog posla vratili smo se u stan.
— Htela bih ipak da znam ko to vadi ekserčiće — reče baka zamišljeno i obrati mi se pitanjem: — Mihec, da to ne radi neko od dece?
Srećom, bilo je već mračno i nije videla kako sam pocrveneo. A kamion druga Peniča, koji je baš ušao u dvorište, zaglušio je moj izmucan, neiskren odgovor.
Baka je u kuhinji pripremala večeru, a ja sam uzeo u ruke neku školsku knjigu. Ne znam da li je to bio udžbenik latinskog, engleskog ili čak slovenačkog jezika; pred očima su mi lebdeli samo pegeceji, mislio sam samo na naše društvo. Sve više sam sebi prigovarao što kao predsednik Tajnog društva PGC čučim u kuhinji kad znam da je u oglasnu tablu utisnuto četrnaest pegeceja. Ne samo što to znam nego sam i prošao pored njih... A šta kažu pravila za takav slučaj? Ako se ja kao predsednik ne pridržavam pravila, kako mogu onda da očekujem da će ih se pridržavati, recimo, Igor koji je samo član?
Našao sam nekakav izgovor i izišao iz kuhinje. U dvorištu sam potražio Igora.
— Jesi li čuo Cvetaču ili Karfiolu?
— Čuo sam — bojažljivo potvrdi Igor.
— Pa, znaš li našu dužnost? — upitah prekorno, da bih sam izgledao kuražniji.
— Znam — odgovori Igor. — Ipak se to ne sme, ne može...
Njegova bojažljivost ulivala mi je čvrstinu i hrabrost. Rekoh:
— Moramo! Čuješ li, Igore, sad odmah treba da preduzmemo akciju!
— Ja neću...
— Dakle, želiš da te isključimo?
— Ne želim — reče on brzo. — To mi je prvo društvo, prvo tajno društvo, koje...
— Onda ćeš pomoći. Za pola sata do viđenja pod kestenom!
Baka i ja smo baš večerali kad je Cvetača ili Karfiola dojurila u suteren.
— Nečuven bezobrazluk! — počela je da viče još pred vratima, a kad je ušla u kuhinju, samo što se nije raspukla od besa.
— Imate li vi, nastojnice, pojma šta se dogodilo? Dabome, vi ne znate ništa! Vi sedite mirno i večerate, dok... Ama, krajnje je vreme da porazgovaramo o vašem nastojničenju! Najpre ima da se održi vanredni sastanak, zatim redovni opšti zbor, pa ćemo videti hoćete li i posle tako bezbrižno piti svoju kaficu!
Baka je došla do reči tek kad se Cvetačina ili Karfiolina vika stišala na stepeništu.
— Baš me briga ko vadi ekserčiće! — ljutito viknu baka. — Kućnog reda se ionako ne pridržava niko, to znam bolje nego Cvirnovka, koja još nijednom nije sama zaključala kapiju. A ne zaključava je da Kovač i Kovačka ne bi morali ponovo da je otključavaju. U poslednje vreme oni tako često dolaze k njoj. Šta li rade? Sigurno ništa pošteno, inače bi to danju obavili.
— Tako je — rekoh ja, mada mi je bilo baš svejedno šta ima Cvetača ili Karfiola sa svojim stricem i strinom, nastojnicima iz kuće u kojoj stanuje Jože.
— Opazila sam već odavno da im smetam — reče baka malo kasnije. — Viču li deca u dvorištu, ja sam kriva! Nađe li se neki papirić na stepenicama, mene zovu na odgovornost! Sad je pronašla ekserčiće. Hoće da me istera. Zašto li joj smetam?
Osećao sam da baki leži na srcu težak kamen a on je pritiskao i mene. Možda još teže. Te noći dugo nisam mogao da zaspim. Kako da se držim pravila našeg društva, a da baki — mojoj dobroj baki — time ne stvaram nove brige i neprijatnosti? Ni baka nije spavala. Čuo sam kako se prevrće po krevetu. Kako bih voleo da joj priđem i otkrijem svoju tajnu! Ali oči su već počele da mi se sklapaju.

VELIKI LOV



U nedelju smo izveli prvu veliku akciju. Bili smo celo popodne na poslu: šunjali se pored zidova i plotova, uvlačeći se u hodnike stambenih i drugih zgrada i obišli čak neke ustanove koje su bile otvorene.
Očistili smo ceo naš kraj od pegeceja, utisnutih u razne daske i zidove. Radili smo u dve grupe: P. plus Č. i S. plus B. Od Igora (Č.) nisam imao mnogo koristi, jedva je bio dobar za stražu, a na opasnost me je obično upozorio tako što bi prvi počeo da beži.
Šta sve nisam video!
Koliko kućnih redova, koliko velikih i malih oglasa! Nisam stigao sve ni da ih pročitam, ali mi se nekoliko reči ipak zadržalo u sećanju:
"IZGUBILA SAM... Molim poštenog nalazača... TRAŽIM SOBU... Prodaje se jevtino... KO JE NAŠAO... PRODAJEM... NOGOMETNA UTAKMICA... Poučavam... penzioner bez porodice... učestvovanje obavezno... Opravljam kišobrane... Terenski sastanak Saveza boraca... diskusija... partizanska siročad... Terenski odbor SSRN..."
Bio sam svestan da su mnogi oglasi korisni i dolazilo mi je čak na um da u naša pravila unesemo nov paragraf u pogledu važnosti oglasa, ali je moje glavno interesovanje ipak bilo posvećeno pegecejima. Ih, kakvih sve egzemplara nisam video. Tri ekserčića su imala četvrtastu glavicu, jedan je bio na tri ćoška, mnogi su bili od mesinga, a neki nesumnjivo inostrani.
Sutradan doneo je Fiks za vreme časa slovenačkog jezika crnu direktorovu knjigu i Zarez nam je pročitao sledeće upozorenje:

" U poslednje vreme neko vadi ekserčiće
kojima su pričvrpljeni oglasi na našim
tablama. Ko opazi nešto sumnjivo,
neka odmah prijavi upravi,
a krivce čeka najstroža kazna."

Zbog Fiksa, koji je "krivca" ljutitim očima tražio po razredu, za vreme Zarezovog čitanja nisam smeo da mrdnem, ni okom da trepnem.
Kad je Fiks oličenje pretnji, odneo crnu knjigu u susedni razred, uozbilji se i Zarezovo lice, i on ljutitim glasom, gledajući ipak dobroćudno iza svojih velikih, crnih naočara, reče:
— Tako, dakle! U školi imamo profesionalnog skupljanja cvekova. Da on možda nije među vama?
Mrtva tišina. Zatim podrugljiv glas sa devojačke strane:
— Mihec! Mihec Potokar!
Celo vreme zadržavana krv udarila mi je u lice. Opazio sam crvenilo i na Jožinom i Metodovom vratu.
Zarez nije gledao prema nama. Uzeo je dnevnik, pregledao ga i rekao više žalosnim nego srditim glasom:
— Da, Mihec Potokar. Skupljač cvekova, ali školskih, što je još gore.
I opet je podigao glavu, a svoj ispitivački pogled upravio u mene:
— Mihec, a kad misliš da prestaneš da skupljaš jedinice? Kad?
Ne znam šta sam video kad sam ustao, sigurno ne pegeceje, ni školske cvekove; nadamnom je visilo nešto bez određenog oblika, ali tamno, strašno.
— Kaži mi, zašto ne učiš? Počeo si dobro, a u poslednje vreme si očigledno popustio.
— Učim druže razredni starešino...
— Uskoro će biti sednica, odmah zatim roditeljski sastanak. Krajnje je vreme da porazgovaram s tvojim roditeljima.
Opet glas sa devojačke strane, ovog puta Špelcin:

— Mihec nema roditelje.
— Ah da ti si taj što ti je otac poginuo u partizanima, majka umrla u logoru, a tebe Nemci tako dugo držali sakrivenog!
Zarezov glas zvučao je očinski:
— Kod bake živiš, je li? Našla te tek pre tri godine, a pre toga si bio u Domu za partizansku siročad, je li? No, moraću da porazgovaram s tvojom bakom još pre sednice. Posetiću je prvom prilikom. Kad mogu da je nađem kod kuće?
— Nema je gotovo nikad, ide po kućama da sprema i pere — promucah ja.
— Ne boj se, naći ću ja nju! Zajedno ćemo te uzeti u ruke i stvoriti od tebe dobrog učenika. Sedi!
Sedeo sam kao poliven psić. Tek je listić, koji mi je doturio S. preko B., udahnuo u mene malo života. Bila je to sasvim kratka vest:
"Deluje."
Jeste, deluje... Morao sam da se nasmešim. Ali deluje i društvo koje nismo osnovali mi, nego profesori: društvo za dodeljivanje školskih cvekova.
Čas slovenačkog jezika prolazio je polako, vrlo polako. Tek sam se za vreme odmora malo oporavio. A Metod i Jože bili su van sebe.
— Jesi video? Sam direktor se zainteresovao za stvar! — reče Metod.
— Ali saznati neće ništa — isprsi se Jože.
— I neće! — potvrdih i ja ohrabren.
Na času latinskog jezika poslao mi je opet S. preko B. listić.
"Predlog: Trebalo bi da se svaka akcija obeleži pečatom društva, S. Slažu li se s tim i B. c P.?"
B. je već dodao da se slaže, pa sam se i ja saglasio. Nisam valjda mogao da dozvolim da sekretar i blagajnik izgledaju revolucionarniji od samog predsednika? Ipak mi sekretarev predlog nije bio sasvim jasan.
Objasnio mi ga je po podne na vanrednom sastanku.
— Nacrtaću na komadiću tvrdog drveta naše skraćenice i zatim ih iseći. Taj žig ćemo odsad stavljati na svaki listić. Neka znaju da ekserčiće ne vadi nikakav prestupnik, nego da taj posao obavlja organizacija!
— Tajna organizacija — ispravi blagajnik sekretara.
— Sjajno! — oduševio se Igor. — Nešto slično video sam onomad u nekom američkom filmu.
— Tako rade sve tajne organizacije — rekao sam ja, iako zapravo ništa o tome nisam znao.
— Onda predlažem da se akcije obustave dok ne napravimo žig i dok ne nabavimo potrebno jastuče i mastilo.
— Mislim da bismo morali uzeti crvenu boju — rekoh, želeći da i ja kao predsednik učestvujem u toj stvari. — I profesori pišu jedinice crvenim mastilom, zato...
— Dabome, dabome! — potvrdiše sekretar i blagajnik pre nego što sam uspeo da razvijem svoju misao.
U roku od tri dana nabavili smo sve što je bilo potrebno: svaki od nas po komadić drveta na čijem je vrhu bio usečen naš znak, crveni jastučić i crveno mastilo.
Još istog dana ostalo je na školskom podu osam oglasa i svi su oni u donjem desnom uglu bili obeleženi s tri slova — PGC. Taj znak se pojavio i u hodnicima pet kuća, ubrajajući tu i Žutu kuću i još nekoliko oglasa na drugim mestima. Broj pegeceja u našim kutijama vidno je porastao.
U školi se idućeg dana nije pričalo ni o čemu drugom osim o našem podvigu.
— Šta kažeš, Mihec, — rekao mi je moj sused Borut, sin komandanta grada — zar to nije sjajno? Tako su radili naši za vreme okupacije. Kidali su okupatorske letke i oglase i žigosali ih znakom OF4 . Samo, šta li mu ovo znači: PGC? Kakva li je to borbena organizacija?
— Ne znam, zaista ne znam — odgovorio sam mu uzdržano, iako bih se najradije isprsio i rekao: "Ja sam vođa ilegale u našoj gimnaziji! Ja sam predsednik PGC!"
— Jao, lele! — kukala je zastrašena Metka iz prve klupe. — Svi ćemo biti kažnjeni ako krivca ne otkriju! Mihec, pa ko bi mogao da bude tako bezobrazan?
— Pa kako bih ja to mogao znati kad ne znaš ti, koja znaš sve i koja ćeš, po svemu sudeći, biti i odlikašica!
Špelca je, na moju radost, trčala po razredu, pljeskala rukama i govorila:
— E, još ima junaka na ovom svetu!
Razred se podelio u dva tabora. Veća polovina divila se aktivnosti našeg tajnog društva, manja, među njima su bili — što je razumljivo — budući odlikaši, zgražala se. Metod, Jože i ja najpre smo slušali i pokušavali da se otresemo zapitkivanja, a uskoro smo uvideli da je najbolje da se i mi podelimo. Jože i ja prišli smo manjini, Metod većini. Za vreme trećeg odmora zakačili smo se ozbiljno.
— Drugovi, — počeo je da viče Jože sa podijuma — mi treba da pomažemo našem razrednom starešini i drugu Fiksu da se krivac pronađe. Metka ima pravo, moglo bi se posumnjati i na nas, koji smo najbliži razglasnoj tabli Narodnog univerziteta. To ne sme biti, zato svi u lov na PGC!
— Ne, — usprotivio se Metod — to nije naša stvar. Nismo mi milicioneri. Mislim, ne, uveren sam, — rekao je posle kratkog razmišljanja — da u našem razredu takvog junaka nema.
— A što ga u našem razredu ne bi bilo? povika Špelca.
— Ko bi smeo takvo nešto da uradi? — izazivao je dalje Metod. — Možda ti? Ti smeš samo da vrtiš jezikom. Ili valjda... — i tražeći dugo očima po razredu, pokaže najzad na mene — Mihec? Mihec skuplja samo Školske cvekove. Ne, tog junaka među nama nema!
— Nije to nikakav junak, to je zlikovac! povikah ja besno da bih tako zabašurio crvenilo koje mi je udaralo u lice.
— A ja kažem da je to junak — ostao je Metod pri svome. — Probaj da kažeš još jednom da nije!
Zapretio mi je pesnicom. Stisnuo sam i ja svoju desnu ruku u pesnicu.
— Nije! Zlikovac je!
— Još će se i potući! — dreknula je Metka i pobegla iz razreda da posle ne bi morala da svedoči.
Pet-šest dečaka stalo je na moju stranu, dok ih je uz Metoda bilo dvaput više, a Špelca mi je pomagala svojim jezikom. Zvonce, dabome, nismo čuli, ali videli smo kako Borut uleće u razred i viče:
— Kerber! Kerber!
Smesta smo ućutali, opustili šake i razbežali se svaki na svoje mesto.
Ni toga dana, ni nekoliko dana docnije nisam mogao da mislim ni na šta drugo sem na naše društvo, na akcije koje smo izveli i na one koje još nameravamo da izvedemo. Tri dana sve školske table bile su prazne. Kad se četvrtog dana pojavio na donjoj tabli prvi listić, bio je posle nastave već na podu, i na njemu je još izdaleka blistao crveni žig našeg društva: PGC. Istog dana prikačila je i drugarica Cvetača ili Karfiola već po četvrti put Kućni red na tablu u hodniku Žute kuće, ali je i on posle pola časa ležao na stepenicama sa drugim znakom PGC. U petak po podne napali smo Poštu. Akcija je u potpunosti uspela.
Uveče mi je baka rekla:
— Mihec, jesi li čuo šta se zbiva u gradu?
Razgoračio sam oči.
— Šta, bako?
— Nevaljalci skidaju oglase i Kućni red i na drugim mestima. Danas po podne provalili su čak u Poštu. Ne znam, možda je to ipak neka sabotaža kao što tvrdi Cvirnovka. Ako to čini balavurdija, trebalo bi je dobro izmlatiti, a ako su to odrasli, u zatvor s njima!
Zastao mi je dah.
— Jedino je to dobro što i u drugim kućama Kućni red, pa će me sad valjda Cvirnovka ostaviti na miru.
Što se toga tiče, baka se prevarila. Nije prošlo mnogo vremena otkako sam na naš Kućni stavio i treći žig, kad Cvetača ili Karfiola dojuri u suteren.
— Nastojnice, gde ste?
Baka je baš nešto šila. Podigla je oči.
— Šta je sad opet?
— I vi ste mi neka nastojnica! Pre pola časa okačila sam na tablu Kućni red i, eno, već je skinut i ima nov crveni pečat! Pogledajte!
Gurnula je baki pod nos ožigosani Kućni red i, sva zadihana, nastavila da viče:
— Samo pola časa, ne, tačno dvadeset tri minuta je prošlo otkad sam ga stavila. Sedela sam celo vreme kraj prozora. S ulice niko nije mogao da dođe. Taj koji je izvadio ekserčić ušao je iz dvorišta. Ko je za poslednja pola časa ulazio u kuću? Kažite!
— Pa, ja nisam gledala kroz prozor. A da sam i gledala, videla bih samo noge — odgovori odsečno baka.
— Vaša je dužnost da sa dvorišne strane pazite na kuću. Ako nije ušao iz dvorišta, zlikovac mora da se nalazi u kući — zaključila je Cvetača ili Karfiola pobedonosno i uperila svoj uništavajući pogled u mene, koji sam se s latinskom vežbankom spojio u nerazdvojnu celinu.
— Ko bi iz naše kuće bio kadar da takvo nešto uradi? Dobro poznajem sve naše stanare. Nema pod krovom Žute kuće toga ko bi za to bio sposoban.
— Ni u jednoj kući nema takve manguparije, — dodade Cvetača ili Karfiola — a nema ni tako aljkave nastojnice! Jer — nadvika ona baku, koja je bezobraznici htela da upadne u reč — na koga drugog ciljaju ona tri slova ako ne na mene? Podigao sam glavu iznad latinske čitanke.
— Na vas? — upita baka umesto mene.
— Nego na koga? Mislite li vi da ja ne znam šta se govori iza mojih leđa? Propast Cvetači ili Karfioli! A tu lepo piše PGC, propast Gizeli Cvirn!
— Kako? — javio sam se najzad i ja.
— Ko vam je to rekao? — zaprepasti se baka.
— Valjda imam toliko pameti da umem da čitam! Rekla sam već prošli put da ću tome učiniti kraj. I biće tako!
Zalupila je vrata, a ja i baka smo se začuđeno pogledali.
— Baš na nju misle oni što se bave vađenjem eksera! Šta kažeš ti, Mihec? — upita me baka.
Srećom, mogao sam da joj odgovorim onako kako je bilo i sa svom ozbiljnošću svog desetogodišnjeg lica:
— Mislim da PGC znači nešto drugo.
— A šta?
— Šta ja znam! Samo, kad bi u našoj kući bili zlikovci, to bih sigurno znao.
— Verujem. Dosad se u zgradi nije dogodilo ništa bez tebe, ili bar da ti ne znaš — reče baka.
— Sigurno — potvrdih ja, osećajući se nekako nelagodno, jer je bakino tvrđenje značilo pre prekor nego pohvalu.
— Ova žena želi da nas istera iz kuće — reče baka, prešavši na ono što joj se u čitavoj stvari učinilo najglavnijim. — Kuda da idem? Bolji stan nećemo dobiti nigde, a blizu su mi i kuće u koje idem na posao. Nešto je naumila, ali šta?
Kućni red koji je Cvetača ili Karfiola sigurno opet okačila nameravao sam najpre iz sušte osvete odmah da skinem, ali sam se ipak savladao. Prvi paragraf našeg društva određivao je da ne smeš proći pored utisnutog pegeceja, ali nije govorio o tome da moraš izvaditi i one za koje saznaš da su utisnuti tu i tu. Da me moje oduševljenje ipak ne bi odvelo do oglasne table, zavukao sam se u krevet i uzeo u ruke "Vinetua", koga sam pre neki dan počeo da čitam po treći put. Baka je tako dugo glasno razmišljala o svemu što se dogodilo i kako da se zaštiti od nesreće koja nam je pretila, da sam se i ja zabrinuo.
Ne, ne, rekao sam samome sebi kad sam zatvorio knjigu i poželeo baki laku noć. Cvetača ili Karfiola ne sme ostvariti svoju nameru! Najpre moram da doznam zašto nas tera iz kuće. Da li samo zbog mene, koga je prozvala poglavicom kućne balavurdije, i zato što sumnja na mene da vadim ekserčiće, ili zbog nečeg drugog. Kad to dokučim, objaviću joj rat. Zar ne bi moglo da mi priskoči u pomoć Tajno društvo PGC? Bi, dabome! Pored akcija na pegeceje, čak je i dužnost našeg društva da svojim članovima pomaže i u drugim prilikama. Još sutra ću se posavetovati s odborom.

GOMILAJU SE TEŠKOĆE I NEPRIJATNOSTI



Sledećeg dana sam sekretaru i blagajniku Tajnog društva PGC u najcrnjim bojama prikazao situaciju u Žutoj kući i zamolio ih za pomoć.
— U Žutoj kući naše društvo ima svoje prostorije i imaće ih tamo i nadalje! — odluči Metod.
— U borbu protiv Cvetače ili Karfiole! — povika Jože.
Usledilo je još nekoliko borbenih pokliča, zatim smo prešli na stvarno razmatranje položaja. Rezultat, kao što bi rekao Plusminus, sažeo je sekretar u sledeće tri tačke:
Prvo: predsednik treba da dozna šta radi Cvetača ili Karfiola u svoje slobodno vreme i zbog čega joj Kovač i Kovačka dolaze tako često i tako dockan noću.
Drugo: sekretar treba da uzme na nišan Kovača i Kovačku.
Treće: blagajnik, koga ne poznaje niko od "zlikovačke trojke", mora im biti stalno za petama.
Na času istorije setio sam se da bi mi pri ostvarenju prve tačke najviše mogao pomoći stari Čepon. Ali starog skupljača zidnih časovnika nisam video već nedelju dana, a njegova sestra Katra, koja se o njemu brine, nagluva je i s njom uopšte ne može da se govori tiho. Nema druge, moraću lično otići Čeponu. Ali, kako da dođem do njega? Kako? Pa sa časovnikom! Zar nije vrlo ljubazan prema svakom ko mu donese neki časovnik? Bio je ljubazan i sa železničarom koji mu je doneo onaj železnički džepni časovnik. Pa? Moram negde pronaći neki starinski časovnik i vrata starog Čepona biće mi širom otvorena.
Zamalo nisam pobedonosno podvrisnuo. U tome me nije sprečilo samo ozbiljno lice drugarice Dakle nego pre svega novo pitanje: gde ćeš, Mihec, ti nabaviti stari zidni časovnik?
Na odmoru mi se Špelca potužila:
— Pomisli, Mihec, juče je naša jedinica imala sastanak, a ja to nisam znala, jer je onaj zlikovac, sad i ja kažem da je zlikovac, povadio ekserčiće, a Fiks je listić našao na podu i bacio ga u koš. I baš su juče učili kako se prave čvorovi.
— Kakvi čvorovi? — upitah ja, ne samo da bih sakrio osećanje nelagodnosti nego me je i mnogo zanimalo sve što je bilo u vezi s Izvidnicima.
— Na proleće polažem prvi ispit i moram umeti da zavežem čvor na pet načina, da napravim ognjište i postavim šator.
— Sve to učite kod izvidnika? — začudio sam se ja.
— I više od toga. Uskoro polazimo na dvodnevni izlet. Nosimo i šatore, uveče ćemo paliti logorsku vatru, a drugog dana ćemo se igrati i održaćemo razna takmičenja. Idu i medvedići.
— Kakvi medvedići?
— Tako nazivamo dečake, a mi devojčice smo pčelice. Što se i ti ne upišeš? Raspitaj se kad medvedići imaju sastanak. Neće ti biti žao.
Medvedići i pčelice skrenuli su mi za nekoliko minuta pažnju od starog Čepona. Istina, treba da se raspitam koji su moji školski drugovi Izvidnici; možda bi primili i mene. Bilo mi je žao što Špelca zbog našeg društva nije bila na tako važnom sastanku. Tu treba nešto da se učini. PGC je društvo skupljača ekserčića, ali ne i neprijatelj Izvidnika i drugih korisnih organizacija. Sam to nikako nisam mogao da rešim, zato sam za popodne sazvao vanredni sastanak.
Raspravljali smo dugo kako da zadržimo paragraf broj jedan, a da korisne oglase ostavimo na njihovom mestu. Jože je predložio da paragraf broj jedan dopunimo tačkom koja bi dopuštala da ostavimo jedan ekserčić kad su u pitanju važni oglasi, ali smo ja i Metod to odbili, tobože zato što nije dosledno. A sva trojica smo ogorčeno odbili Igorov predlog po kome bi uopšte trebalo da prestanemo sa skupljanjem ekserčića, jer imamo već dosta pegeceja.
— Ih, kukavice! —— naljutio sam se ja. — Da prestanemo? Sad kad o našem društvu govori već pola grada? Nikako!
— Ne! Ne! — viknuli su ogorčeno i Jože i Metod.
Najzad smo našli rešenje: Svaki razglas, oglas i listić treba pročitati, zatim povaditi pegeceje, kao što određuje paragraf broj 1, a onda tek oglas, razglas ili listić sa značajnom sadržinom na bilo koji način pričvrstiti na mesto gde je bio. Jože je u tom dodatku paragrafa broj 1 reči "na bilo koji način" dvaput podvukao. Znači, takav listić možeš da pričvrstiš običnim ekserom, da ga prilepiš ili pričvrstiš na bilo koji način, jedino ne pegecejem.
U vezi sa Cvetačom ili Karfiolom morali smo, na žalost, konstatovati da niko nije otkrio nešto naročito.
Rukovali smo se i razišli, ali sam osećao da više nismo jedinstveni. Igor se očigledno počeo bojati, počeo je da popušta i Jože, a čvrsti smo zapravo ostali samo nas dvojica: Metod i ja. I mene su Cvetačine ili Karfioline pretnje odvraćale od društva, ali bio sam rešen da ne popustim. Odsad ću bolje pripaziti na Igora, s Jožom ću da porazgovaram ozbiljno, a sve svoje slobodno vreme posvetiću posmatranju naše sekretarice kućnog saveta i njenih rođaka.
Ipak sam s ogorčenjem zapazio da se i meni u izvesnim momentima čini kako bi najbolje bilo da se izjutra probudim i da Tajno društvo PGC više ne postoji. Tek kad sam iz skrovišta izvukao kutiju od aluminijuma i počeo da ređam po stolu pojedine vrste pegeceja, umotane u papir, prošla me je malodušnost. Kakvo bogatstvo, kakvo šarenilo! Šta mi sve nisu govorili moji pegeceji! Zar naše društvo nije jače od samog direktora gimnazije i čitavog zbora profesora, zajedno sa Fiksom? Ni milicioneri, koji su, navodno, već počeli lov na "sabotere", ne mogu nam ništa, a da ne govorim o tolikim nastojnicima kuća i najzad, Cvetači ili Karfioli, koja još praska, iako Kućni red odavno opet visi na svom mestu. Poslednjih nekoliko dana nisam više izlazio na ulicu na prednja nego na zadnja vrata, dok se Igor još od prvih dana aktivnosti našeg društva nije usuđivao da izlazi na ulicu ni na zadnja vrata, nego bi pravo sa stepenica kidnuo na ulicu.
Cvetača ili Karfiola postigla je na sastanku kućnog saveta da se opšti zbor stanara sazove pre vremena.
Raspitivao sam se za stare zidne časovnike. Najzad mi je Borut, moj sused, poverio da njegov stric ima nekakav starinski zidni časovnik. Obilazili smo ga tri popodneva uzastopce i naposletku ga nagovorili da časovnik proda starom Čeponu. Ne bismo u tome uspeli, ali časovnik — kako je tvrdio Borut — još od završetka prvog svetskog rata nije radio, niti je u gradu postojao sajdžija koji bi umeo da ga opravi.
Stari Čepon je zagledao časovnik sa svih strana, zatim se nasmejao veselo i uskliknuo:
— More, momci, gde ste ga samo pronašli! Upravo sam takav časovnik želeo. Sad je moja zbirka potpuna.
Nije odmah hteo da ga uzme, zahtevao je da mu od sopstvenika donesemo potvrdu da zaista hoće da ga proda. Kad smo mu ga ponovo doneli, rekao nam je odmah cenu, koliko je spreman da plati za njega. Svota je bila tako visoka da Borutov otac nije hteo da veruje i morali smo i njemu doneti pismenu izjavu starog Čepona. Tako sam u roku od dva dana tri puta posetio starog skupljača časovnika. Kad je trgovina bila zaključena, počeo je odmah da ga opravlja. Razumeo se u časovnike bolje od svakog sajdžije, mada je po zanimanju bio poštanski službenik u penziji. Časovnike je, kao što mi je pričala baka, počeo da skuplja kad mu je umrla žena, a sledeće godine i sinčić. Sprijateljili smo se i zato sam slobodno i četvrti put zakucao na njegova vrata i posle kraćeg uvoda zapitao zašto Cvetači ili Karfioli tako često dolaze njen stric i strina.
— Ako misliš da ću s tobom voditi razgovore o toj ženi, ne moraš mi ni dolaziti — odvratio mi je neljubazno, ne odgovorivši na moje pitanje.
Stajao sam kraj vrata kao na iglama, uhvatio već za kvaku i hteo da iziđem, kad starac ponovo progovori:
— Tek što sam joj lane ustupio sobu, već je počela da me tera iz stana. Koliko sam imao trčkaranja, sekiracija i neprijatnosti zbog nje i jedva sam sprečio da mene i Katru ne isele.
— A sad hoće baku i mene da istera iz kuće — rekoh ja.
Čepon podiže glavu iznad sitnih točkića i pogleda me zaprepašćeno.
— Zašto vas hoće da istera iz stana? — zapitah.
— A zašto želi da vas dvoje izbaci na ulicu?
— Ne znam zašto. Baš to...
— Ne znaš? — naljuti se Čepon kao da sam ja kriv što to ne znam. — Pa da dovede u kuću Kovačeve!
— Kovačeve?
— Zar ne vidiš, dete, da imam posla? Ovaj časovnik već trideset godina niko nije opravljao, strašno je zapušten, ali ja ću ga doterati! Hoću, bogami!
I opet se sagao iznad mnoštva delova i delića rastavljenog časovnika. Znao sam da bi svako dalje pitanje bilo izlišno. A zar i to što sam saznao nije bilo dovoljno da PGC može uspešno produžiti svoje istraživanje? Cvetača ili Karfiola želi, dakle, po svaku cenu da dovede u kuću svog strica Kovača, železničarskog radnika na pruzi, i strinu, koja je sad nastojnica u kući gde stanuje Jože. Odavde Kovaču ne bi bilo ništa bliže kad ide na posao nego što mu je sad iz Aškerčeve ulice; bilo bi mu i dalje. Ni Kovačka ovde ne bi imala manje posla, ta u Jožinoj kući ima svega osam stanara, a ovde je deset. Pa ni stan ovde nije ni veći ni lepši. Ako Cvetača ili Karfiola na svaki način hoće da joj oni budu pod krovom, mora biti da za to ima posebne razloge. Ali koje? Dalje: iz toga proizilazi i da poseta strica Kovača i strine Kovačke nisu samo naivne, familijarne prirode, nego...
Odjurio sam bez pozdrava iz Čeponovog stana, pravo k Joži.
— U suteren Kovačevima — reče mi moj prijatelj — dolaze, kao što sam već napomenuo, ljudi sa sela, i to od ranog jutra do kasne noći. Moj tata kaže da se oni bave nekakvim preprodavanjem. Uselili su se u našu kuću tek prošlog proleća, a pre su živeli negde na granici. Kovačka ima gadan jezik, a on voli da se hvališe kako prima pakete od svoga brata iz Vestfalije.
— I Cvetača ili Karfiola priča o svom stricu iz Francuske, koji tamo ima radnju i šalje joj dva—tri puta mesečno pakete.
— Kovačevi sigurno prodaju tu robu seljacima i drugim ljudima. Još nisam video da je Kovačka izišla iz naše kuće bez torbe, a Kovač bez akten—tašne5.
— Jeste, ni k nama oni ne dolaze praznih ruku, — dopunio sam Jožu — Cvetača ili Karfiola je suviše otmena da bi se sama bavila preprodajom. Svaki treći dan ima drugu haljinu, a cipele je baka nabrojala preko deset pari, i to sve iz inostranstva. Najpre je htela da prisvoji Čeponov stan, a sad hoće da istera baku i mene, samo da bi lakše mogla da trguje stvarima koje joj stric šalje.
— Tako je — potvrdio je Jože. Metod je bio drugog mišljenja.
— Verujem da nije samo to — rekao je on sledećeg dana kad smo na odmoru razgovarali o svojim isleđivanjima. — Njen stric, ma koliko bio bogat, ne može joj slati toliko da bi, kako ti, Mihec, tvrdiš, svako veče neko od Kovačevih dolazio po te stvari; niti bi zbog toga Kovačevima dolazili toliki ljudi. Iza toga mora da se krije nešto krupnije.
— A šta? — povikasmo ja i Jože.
— Baš to moramo da otkrijemo — reče Metod značajno. — Od danas Kovačevi više ne smeju da učine nijedan korak a da naše društvo to ne zna. To važi i za Cvetaču ili Karfiolu.
Razumljivo je da je zbog ove neobične i teške akcije trpeo ostali rad PGC. Oglasa, srećom, više nije bilo toliko. Po školskim tablama pojavljivali su se sve češće oglasi pisani kredom, a jednog dana video sam na đačkoj oglasnoj tabli list pričvršćen običnim ekserima. Njega, dabome, nismo dirali.
— Vade samo rajsnedle — utvrdila je Špelca za vreme drugog odmora. — Šta li rade s njima?
— To, dakle, nije neko opasno društvo — s olakšanjem reče Metka.
A za vreme poslednjeg odmora utrčala je Špelca u razred smejući se i povikala iz svega glasa:
— Zamislite, pre časa utisnula sam namerno u tablu Narodnog univerziteta ekserčić, a sad ga nema! Znači, u školi ipak postoje prijatelji rajsnedli i cvekova.
To je lako mogao da čuje i profesor Zarez, koji se šetao po hodniku ispred razreda.
Ceo razred se zasmejao. Taj me smeh zaboleo. Pre nekoliko dana su nam se divili, a sad se smeju! Na času slovenačkog jezika poslao sam svojim odbornicima sledeće obaveštenje:
"Akcija će se nastaviti, P."
Metod vrati listić s primedbom:
"U većim razmerama."
A S. je dodao:
"Po celom gradu."
Po podne smo izveli akciju na železničkoj stanici. Nije čudo što je posle nekoliko dana u dnevnom listu izišla kratka vest o "vadiocima rajsnedli". Ovu vest pročitali su mnogi školski drugovi i to nam je ponovo podiglo ugled. Sve što se o tome govorilo odnosilo se zapravo na nas trojicu odbornika, jer Igora više nismo mogli da pridobijemo ni za kakvu akciju. Ali na sledeći sastanak je ipak doneo gomilu pegeceja.
— Toliko? Odakle? — začudili smo se.
— U školi i oko nje bilo je puno oglasa i objava — reče on.
Igora ipak nismo više smatrali svojim pravim članom. O mnogim stvarima, koje smo rešavali u školi ili vraćajući se kući, više ga nismo obaveštavali. Ni u borbu protiv Cvetače ili Karfiole nismo ga uključili. Ali, sarađivao je s nama u akciji protiv čoveka u sivom kaputu.
On je ono popodne došao Penički, a Silvica se sklonila k nama u kuhinju. Igrala se sa svojim mecom Bucom na mome krevetu, ali zbog nje ipak nismo mogli slobodno da razgovaramo o pitanjima našeg društva.
— Idi kući, Silvice! — rekao sam joj. Nije htela da ide.
— Stric mi je dao dve banke i mamica mi je rekla da idem k tebi.
Čovek u sivom kaputu nije bio Silvici nikakav stric, ali to nisam hteo da joj kažem. Rekao sam joj samo da nas malo ostavi same. Otišla je i uskoro se vratila sa pet pereca.
— Za svakog jednu pegece—perecu — rekla je. — Evo vam!
Jeli smo pegece-perece, pričali o pegecejima i razmišljali kako da doskočimo čoveku u sivom kaputu. On već nekoliko nedelja dolazi Penički i izvodi je u šetnju kad Peniča nema kod kuće. Najzad sam ipak nešto smislio.
— Drugovi, jeste li spremni da svaki od vas žrtvuje po desetak pegeceja? — upitao sam ih.
Pogledali su me upitno. Objasnio sam im svoj plan. Za pet minuta je svaki iz svoje kutije izvadio po dvadeset pegeceja, ja i Jože smo ih stavili u džep, pričekali da se sasvim smrkne i onda izišli.
Uskoro posle toga, kad smo se ponovo vratili u kuhinju, pred našim prozorom čulo se "bum" i odmah zatim "pss".
Otrčali smo u dvorište. Videli smo samo kako je čovek u sivom kaputu stavio na ramena bicikl sa ispumpanim gumama i psujući napustio dvorište.
Smejali smo se i bili smo ponosni zbog svog podviga.
— Otići će svaki put s biciklom na ramenu!
Sledećeg dana uzalud sam čekao Igora ispod kestena. Trebalo je da me otprati na drugu stranu reke, gde još nisu bili upoznati s aktivnošću našeg društva.
Kukavica! Ljutio sam se na njega. Žensko a ne muškarac! Iznenada s trećeg sprata odjeknu neka užasna dreka. Prvo začuh ljutit glas Igorovog oca, zatim moljakanje njegove mame i najzad Igorov plač. Šta li se to događa? Znači, izbrbljao je! To je bilo prvo na šta sam pomislio.
— Tako? — vikao je njegov otac. — Kradeš, je li? Čekaj ti mene, čekaj!
— Neću nikad više, tata! Mama, draga mama, pomozi!
— Ostavi ga, Franc, još je dete! Čuješ? Nemoj više da ga biješ?
To, dakle, nije zbog našeg društva? Ipak mi nije bilo pravo. Igor krade. Ne, to nije lepo. Ja ne bih krao ni za šta na svetu. Koliko puta mi je baka kazala: "Mihec, neću da ti zamerim ako učiniš neku ludoriju, ali tuđe nemoj da diraš!"
Vuklo me već da nešto dignem, recimo, piljarici na pijaci narandžu kad sam kupovao salatu, ili šaku oraha kad sam kupovao krompir. Jednom sam već pružio ruku da uzmem čokoladu u radnji, pa sam je opet povukao. Ne, neću da kradem. A Igor krade. Još sutra ću predložiti novi paragraf: Članovi PGC ne smeju da kradu. Kad ovaj paragraf prihvatimo, pozvaćemo Igora na odgovornost. Neće moći da poriče. Šta biva sa članom koji prekrši paragraf, zna on kao i ja. Dakle, isključuje se sam. Krađom se članovi PGC neće baviti!
Ali, nešto je u meni govorilo da se u paragrafu broj 1 krađa direktno naređuje. Krišom izvući ekserčić i staviti ga u svoju kutiju šta je to drugo nego krađa?
Ne, odgovorio sam tom glasu, to nije krađa, to je skupljanje pegeceja.
Skupljanje ukradenih pegeceja, Mihec!
Ne, nego stečenih u akciji! A što su vaše akcije, nego...
Silna vika na III spratu prekinula je dijalog u meni. Čuo se plač Igorove majke. Najzad je Igor ipak ućutao.
Čekao sam da siđe u dvorište. Pojavio se tek uveče. Pozvao sam ga:
— Igore!
Približio se bojažljivo kao da i ja krijem iza leđa dugački firmopisački lenjir.
— Zašto si dobio batine? — upitah ga pun sažaljenja. Više nisam mislio na novi paragraf; pa Igor je za krađu, ma kakve prirode ona bila, već dosta kažnjen. Uvideo sam da bi novi paragraf bio nekako u suprotnosti sa paragrafom broj 1.
Igor je podigao svoje crveno oivičene oči i promucao:
— Tata je otkrio...
Šta je otkrio? PGC — pretrnuh ja.
— Ne. Otkrio je da mu fale pegeceji...
Nisam ga razumeo.
— Kakvi pegeceji?
— Znaš, Mihec, uzimao sam od svog tate...
Još nisam shvatio.
— Pa, uzimao sam ekserčiće. On ih ima puno; pet-šest kutija. Ali je najzad ipak opazio.
— Znači, tvoji pegeceji nisu bili upotrebljavani, uzimao si ih od oca?
Razumeo sam konačno i bio ogorčen. Igor pokajnički klimnu glavom.
— Probao sam da ih vadim, ali me već prvi put uhvatila drugarica učiteljica. Posle se više nisam usuđivao.
Više mi ga nije bilo žao.
— Pa, da li si svestan šta te sad čeka?
— Istupiću sam iz organizacije — rekao je Igor zavukavši ruku u džep. — Evo ti pečat i jastuče, a rajsnedle — pegeceje uzeo mi je otac.
Zgrabio sam Igorov pečat i jastuče. Najradije bih ga munuo u rebra, ili mu udario u čelo tri crvena žiga.
— Jesi li zinuo nešto o našem društvu?
— Ni reči.
Gledao me je tako iskreno da sam morao da mu verujem.
— I nećeš nas izdati?
— Neću.
— Zakuni se.
Podigao je tri prsta i rekao uzdrhtalim glasom:
— Zaklinjem se.

— Čuvaj se! — zapretih mu ja. — Trojica smo!
Kad sam sišao u suteren, bilo mi je kao da sam i ja dobio batine. Izgubili smo, dakle, članstvo, ostao je samo odbor. Osetio sam da se nešto lomi u društvu a i u meni.

U DRUŠTVU MEDVEDIĆA



Došao sam u školu vrlo rđavo raspoložen.
— Šta je bilo? — upitao me sekretar zabrinuto.
Pozvao sam u klozet i njega i blagajnika i izložio im kako stoji stvar sa članstvom.
— Znaš, — rekao je Jože — Igor mi se od samog početka nije učinio kako valja. Bolje što je otpao.
Metod je rekao:
— Trojka, dakle, kao u NOB—u! PGC! Još bolje: udarna trojka PGC!
Stideo sam se malo što je Metod, taj trapavko, ispao sad najborbeniji, dok sam ja na putu u školu već pomišljao da bi možda bilo najbolje da raspustimo društvo. Metod je spasao situaciju. Da, udarna trojka GTGC! UT PGC! Sjajno! A ja sam vođa trojke. I moj otac je bio vođa trojke dok ga nisu pozvali u partizane.
Za vreme odmora pregledao sam sve tri table. Pet listića, od kojih su tri bila pričvrpljena pegecejima, a ostala dva običnim ekserčićima. U najboljem slučaju deset besprekornih egzemplara. Hteo sam da predložim akciju za sledeći dan, ali je Metod navaljivao da je izvedemo odmah posle nastave.
Uživeo se u stvar i nije popuštao. Takav je bio — trapav, ali temeljit.
— Drugovi, jeste li zaboravili na prvi paragraf našeg društva? UT PGC mora još danas da stupi u akciju!
Uočio sam da je Jože najpre bio na mojoj strani. I on je u školi već stekao dva "cveka" i bojao se sednice nastavničkog veća i roditeljskog sastanka. Otac i majka dosad nisu stigli da se raspitaju o njemu, a osim njega u porodici je bilo još šestoro dece. Metod je u tom pogledu bio u boljem položaju. Nije imao nijedan cvek, otac — krojač — čučao je od jutra do mraka u radionici, a oba deteta, Metoda i njegovu sestru, trećeškolku, otkad im je s proleća umrla majka, prepustio je potpuno nezi stare, nagluve rođake. Morali smo dugo da čekamo u klozetu, ali na drugom mestu nismo mogli da se sastanemo, jer bi zastajkivanje u razredu ili u hodniku bilo suviše sumnjivo. Nadzor je u poslednje vreme pooštren. Još izjutra čuo sam kako Fiks govori Zarezu:
— Ja i drug direktor rešili smo da otkrijemo PGC-bandu i otkrićemo je, druže profesore!
Zarez se vragolasto nasmešio i rekao:
— Samo da vas neko drugi ne preduhitri! Zarezove reči su me uznemirile, još više njegov smešak. Da nam već neko nije na tragu?
Ali nije bilo vremena za razmišljanje, zvonilo je i morao sam u razred. Tog prizora setio sam se opet sad u klozetu. Bilo mi je kao da mi je neko gvozdenim obručem stegao srce. Stegla ga nevidljiva ruka. Zar ne bi bilo bolje da se akcija odgodi za sutra? Ranije smo Metoda morali da podstičemo, a sad, kad je opreznost potrebna na svakom koraku, prosto je poludeo za pegecejima.
Bio sam gladan, a istovremeno me zbog zadaha hvatala muka. Ali, iz klozeta nismo mogli, sa hodnika su svakog časa dopirali koraci i glasovi. Čekali smo dok nisu počeli da pristižu đaci na popodnevnu nastavu. Ni onda nismo mogli da iziđemo iako je neko nekoliko puta lupao na vrata i čak pretio da će se popeti na drvenu pregradu ako se vrata ne otvore. Tek nas je zvono spaslo od tog nasrtljivca.
Kad je zavladala potpuna tišina, izišli smo iz svojih smrdljivih skrovišta.
Na našem spratu bili smo brzo gotovi. O svemu smo se već unapred dogovorili, a bili smo već izvežbani u svom poslu. Na gornjem spratu trebalo je da stražarimo ja i Jože, na prvom da ja povadim eksere, a u prizemlju Jože. Sišli smo na prstima na prvi sprat.
Iz razreda s leve strane čuli su se glasovi profesora, a iz najbliže učionice razgovor učenika. Pažnja, pažnja! S. i B. stali su na svoja već unapred određena stražarska mesta, a ja sam se bacio na posao.
Glavice ekserčića kidale su se jedna za drugom kao da taj posao sad prvi put obavljam. To me je ljutilo. — Kukavice, jazavče, krtice! — grdio sam samog sebe. To ništa nije pomoglo. Ili su pegeceji bili lošeg kvaliteta, ili je drvo bilo naročito tvrdo, ili mi je drhtala ruka! Dolazilo mi je svašta na um: pojaviće se direktor iza ugla, izići će iz zbornice neki profesor, iz susedne učionice istrčaće đaci. Možda su direktor i Fiks podgovorili učenike da...
Odjednom škljocnu kvaka. Osvrnuh se munjevito u pravcu razreda iz koga su dopirali glasovi učenika. Kvaka se više nije pomakla. Tek sledećeg trenutka sam primetio da se spustila kvaka na vratima baš iza mojih leđa. Ova vrata vodila su u sobu za primanje roditelja. Na stepenice više nisam mogao da stignem, ni do desnog ugla, iza koga se povukao Jože, niti do levog, za kojim je nestao Metod. Preostalo mi je jedino da se sklonim u razred iz koga se čuo bezbrižni đački razgovor, koji je svedočio da u učionici nema profesora.
Jurnuo sam ka sporednom izlazu, naglo ga otvorio i mirno ušao. Primetio sam najpre nekakvu užad, pa štapove, šatorsko krilo i gomilu dečaka mog uzrasta, a među njima starijeg omladinca.
— O, Mihec, ti si došao? — obrati mi se tog trenutka poznati glas.
Pogledao sam bolje. Pa to je Tinček iz prve klupe.
— Kazala mi je Špelca da se i ti interesuješ za logorovanje — rekao mi je Tinček. — Sad će nas biti pet iz razreda; tri pčelice i dva medvedića. Druže vodniče! — povika Tinček, uhvati me za ruku i odvede omladincu koji je stajao na podijumu i nešto objašnjavao grupi dečaka oko sebe. — To je Mihec, Mihec Potokar iz prvog razreda. Voleo bi i on da pristupi našoj jedinici.
Bilo je dobro što je toliko pričao, mogao sam za to vreme da čujem kako su se otvorila i ponovo zatvorila susedna vrata, teške korake i Fiksovo larmanje. Tek kad se sve to izgubilo, pogledao sam oko sebe malo pažljivije.
Došao sam, dakle, na sastanak Izvidnika. Među medvediće. Vidi ti njih! Pored Tinčeka, bila su još dva trećoškolca i neki prvoškolac koji mi je bio poznat.
— Jesi li prvi put među nama? — zapita me vodnik, koga sam takođe već video. Bilo je to dan ranije kad je čiodama pričvršćivao neki listić na oglasnu tablu.
— Jeste, prvi put — rekoh zbunjeno.
— Najpre treba da upoznaš pravila našeg društva. Evo ih! — reče, priđe katedri, izvadi iz fioke malu knjižicu i dade mi je. — Pročitaćeš ih do sledećeg sastanka, pa ćeš videti kakva je ta naša organizacija i čime se bavi. Nešto si o Izvidnicima već sigurno čuo zar ne?
— Jesam.
Samo da me ne pita gde i kako!
— Onda znaš da je naš zadatak da širimo drugarstvo i negujemo ljubav prema prirodi, biljkama i životinjama. Izvidnici moraju biti dobri i požrtvovani građani naše domovine. Sve ćeš to pročitati u pravilima, a danas ćeš samo posmatrati šta rade medvedići.
Prišao sam Tinčeku:
— Šta to radiš s konopcem?
— Učim kako se pravi čvor — objasni mi moj školski drug. — Vidiš, to je ribarski čvor, a ovo tkački. Sad hoću da naučim kaubojski. Za prvi ispit mora se znati pet čvorova, raspoznavanje tajnih znakova, čitanje geografske mape, pravljenje ognjišta i postavljanje šatora. Drugi ispit je teži. Znaš li uopšte da treba da damo tri ispita?
— Pričaj, Tinček, — zamolih ga.
Što mi je više govorio, to sam se više stideo. A kakvo je društvo koje sam ja osnovao? Špelca ima pravo: društvo za vađenje eksera ili cvekova. A ovo je društvo koje takođe ima svoje tajne znakove, ali obavlja lep i koristan rad. Ima li nešto lepše nego stići do određenog cilja po tajnim putokazima, sedeti uveče kraj logorske vatre, a onda leći pod šator ili stajati na straži pred ulazom u šatorsko naselje?
Zaboravio sam na PGC, zaboravio na Jožu i Metoda , koji su me sigurno neko vreme čekali, pa pobegli kući pošto se više nisam pojavio. Tinček mi još nije sve do kraja ispričao, kad nas je vodnik odveo u dvorište. Tu nam je pokazao kako se postavlja šator i pri tom nam detaljno opisivao zašto služi ova ili ona stvarčica. Najzad je naredio četvorici medvedića da pokušaju sami da naprave krov. Niπ˜e im baš išlo od ruke. Bez vodnika ne bi umeli pravilno ni da rasklope šator. Kad su ga sklopili, naredio je ostaloj trojici da ga ponovo postave.
Posmatrao sam neko vreme ćutke, zatim sam i ja prionuo na rad i uspelo nam je da ga postavimo brže nego prethodna četvorica.
— Imaš zbilja vešte ruke — pohvalio me vodnik. — Verujem da ćeš biti dobar izvidnik.
Došao sam kući tek u sumrak. Izvadio sam iz pećnice ručak i počeo odmah, jedući, da čitam izvidnička pravila. Moje oduševljenje raslo je sa svakim novim paragrafom.
Izvidništvo, pa to je nešto divno!
Kad je došla baka i dobro me izgrdila što se nisam vratio kući odmah posle nastave, rekao sam joj da sam bio na sastanku Izvidnika.
— Ako zbog toga nećeš biti gori, — rekla mi je kad je čula čime se oni sve bave — možeš da se upišeš. Ko živi sa prirodom, nije rđav čovek. Ali, prvo škola!
Prišao sam joj i poljubio je u oba obraza. Ona me privukla k sebi i krišom obrisala suzu.
Odlučio sam da više ne budem predsednik i uopšte član Tajnog društva PGC.
Ali, kad sam sledećeg dana, za vreme prvog časa, dobio listić: "Akcija mora da se izvede, S. Saglasan sam, B." napisao sam i ja: "Saglasan sam, P".
Odmah zatim primio sam i drugi listić: "Još prepodne, B." i odgovorio: "Saglasan, P."
Za vreme odmora dogovorili smo se o svemu, mada bih ja mnogo radije sa Tinčekom i Špelcom razgovarao o Izvidnicima. Metod je predlagao da akciju izvedemo dok traje četvrti čas, čas slovenačkog jezika. Neko od nas zamoliće Zareza da ga pusti u klozet.
— A ko? — upitao sam i poželeo da to ne budem ja.
— Vući ćemo šibicu — rekao je Metod. Vukli smo i ja sam izvukao najkraću.
— Dobro. Obavi posao kako valja! — rekao mi je Metod.
To mi se nije sviđalo. Kako, zar mene, osnivača i predsednika PGC da uči blagajnik?
Usred časa ustadoh i zamolih Zareza da me pusti u klozet.
— Mogao si to ranije obaviti — reče Zarez. — Zato imamo odmore? Nisi valjda psetance.
Razred se zasmejao, a ja sam zaista kao poliveno psetance izišao iz klupe.
Vratio sam se uzdignute glave, ta u džepu sam imao jedanaest pegeceja! Nisu bili toliko u pitanju pegeceji — već prilično dugo nisu oni bili u pitanju — glavna stvar bila je sama akcija. A moja poslednja akcija bila je smelija od svih pređašnjih. Neka vide B. i S. da sam još čovek na mestu!
Čim sam seo, poslao sam im listić: "Obavljeno. Jedanaest komada. P."
Natrag je došao listić sa primedbom: "Dobro, B. Čestitam, S."
Čas se otegao u beskraj. Zarez je tumačio upotrebu određenog i neodređenog pridevskog vida. Kad je zatvorio gramatiku, rekao je da pokažemo svoje dlakave uši, prljave vratove i kandže na rukama. Dakle, higijenski pregled. Tih pregleda se nisam bojao, jer je baka vodila računa o tome da se svake subote okupam, dok bi mi uši, ruke i vrat pregledala svakog jutra kad bih pre nje otišao od kuće.
Kad je Zarez došao do mene, ispružio sam vrat kao labud u gradskom ribnjaku i položio ruke na klupu. Prvo je trebalo da se pokažu nokti, zatim dlanovi.
Čim sam okrenuo ruke, steglo me je nešto u srcu. Na desnom dlanu imao sam veliku crvenu mrlju. Okrenuo sam brzo desnu ruku.
— Kandže sam video, dlanove pokaži! — reče Zarez.
Ništa nije pomoglo, morao sam okrenuti ruku.
— A šta je ovo? — zasmejao se Zarez. — Zar i ti zapisuješ cvekove?
Pošao je već dalje, prema Metodu, kad se ponovo okrete meni i reče:
— Od danas za nedelju dana: "Zašto radije pišem crvenim nego crnim mastilom?" Jesi čuo?
Pisanje slobodnih sastava mi nije teško padalo, kao što sam već spomenuo, ali ovog puta sam se ipak zabrinuo šta da napišem. Da, kad bih smeo da napišem istinu, sastavio bih ja svoj "slobodni" sastav tako da bi svi bili zadivljeni, a najviše sam profesor i razredni starešina Zarez.
Na povratku iz škole prsili smo se najpre zbog uspele akcije, a zatim sam svojim prijateljima ispričao kako je bilo kod medvedića.
— Izvidnici nisu ništa naročito! — rekao je Metod s omalovažavanjem. — Prirode imam kod kuće dosta.
On je mogao tako da govori, njihova kuća bila je na reci, imao je sandolinu, a u bašti u granama ogromnog starog hrasta kolibicu sa ležištem.
— Mene zanima šah — nastavio je Metod. — Pri toj igri možeš da sediš i u miru premeštaš figure; sedeći biješ bitku. To je nešto za mene. Tata mi je već obećao šah ako na polugođu ne donesem kući ukor ili neku opomenu. Videću kad pionirski šahovski kružok ima sastanak.
— A mene bi zanimao rad u crtačkom kružoku — reče Jože — Na školskim časovima vrlo malo crtamo.
Tako smo tog dana počeli razgovor o poslednjoj pegece-akciji, a završili ga diskusijom o kružocima, za koje smo saznali tek preko Tajnog društva PGC. Treba još da napišem i to da taj deo razgovora nije bio ništa manje zanimljiv od prvog, možda je bio i zanimljiviji.

OPŠTI ZBOR STANARA I JOŠ PONEŠTO



Posle nekoliko dana okupili su se u predvečerje u hodniku Žute kuće svi njeni stanari. Drug Kobal, predsednik kućnog saveta, ustanovio je najpre pravo donošenja zaključaka, zatim je prisutne izvestio o postignutim uspesima u radu kućnog saveta od njegovog izbora pre godinu dana. Dok je on govorio, vladala je potpuna tišina. Ja i baka stajali smo ispred oglasne table, kojoj sam ja istrajno okretao leđa. Istini za ljubav treba da priznam da me Kućni red, pričvršćen čak sa dvanaest (!) pegeceja, baš nimalo nije uznemiravao. Imao sam drugih briga. Izvirivao sam na zadnja vrata prema dvorištu, gde su se pod kestenom krili Jože i Metod, i gore prema prvom spratu, očekujući da se na stepeništu pojavi čestita glava starog Čepona.
Posle predsednikovog govora reč je dobila Cvetača ili Karfiola. Pošto joj se učinilo da je ne vide svi dobro, pošla je stepenicama prema prvom spratu, zastala na petoj ili šestoj stepenici, pogledala značajno dole na okupljene stanare, stavila naočare — veće nego što ih ima profesor Zarez — i počela jakim, piskavim glasom da čita svoj izveštaj. Samo hvalisanje: koliko je dopisa primila, koliko otpremila, koliko zapisnika napisala na sastancima i koliko telefonskih i drugih razgovora obavila. Posle završenog čitanja izveštaja, kome ni četvrtina prisutnih stanara nije pljeskala, dok smo predsedniku svi pljeskali, ona nije napustila svoje uzvišeno mesto.
Blagajnikov izveštaj bio je još kraći.
Najpre su svi ćutali, kao što je to običaj u sličnim prilikama, zatim su usledila razna beznačajna pitanja predsedniku i blagajniku, a posle su dati predlozi šta bi sve ubuduće trebalo da se opravi, odnosno da se obnovi.
To me nije zanimalo. Načuljio sam uši tek kad je Igorova mama predložila da se na proleće jedna leja u bašti ustupi deci.
— Bilo bi manje galame i manje razbijenih prozora kad bi deca imala neko zanimanje — rekla je ona. — Svoju lejicu bi obrađivali po svojoj volji, a kućni savet bi im pomagao samo savetima i nabavkom semena i rasada.
Predsednik je upitao prisutne da li se s tim slažu. Svi, sem Cvetače ili Karfiole, i možda još nekog zatucanka ili cicije, digli su ruke.
— Trebalo bi našoj deci u dvorištu urediti prostor za odbojku. Kupili bismo im loptu i... — nastavio je u tom smislu predsednik.
— Odbojka u dvorištu? — povikala je sa stepenica Cvetača ili Karfiola. — Ne, sto puta ne! I to predlaže sam dosadašnji predsednik? Reč dosadašnji naglasila je naročito. — Hajde da iskreno porazgovaramo, ko u Žutoj kući ima prvu reč: deca ili mi odrasli? A šta je naš dosadašnji predsednik (opet je naglasila reč dosadašnji) učinio za mir i red u Žutoj kući? Konačno, treba da se osvrnemo i na obavljanje dužnosti dosadašnje (sa naglaskom) nastojnice zgrade.
Iz Cvetačinih ili Karfiolinih usta osule su se optužbe protiv nas dece, najvećih galamdžija ovog grada, protiv predsednika, koji je suviše blag, a svojoj odgovornoj funkciji posvećuje premalo vremena. najzad protiv bake, kojoj su red i čistoća u Žutoj kući poslednja briga, jer po čitave dane pere i sprema po susednim kućama. I rekla je, dabome, i to da je Kućni red svojeručno (i ovu reč je naglasila) već pet puta okačila na tablu za oglase i da niko drugi nego balavurdija iz Žute kuće vadi rajsnedle i posle ih razbacuje po dvorištu. Tri puta joj je zabijen ekser u prednji i dva puta u zadnji točak bicikla, a na slično se žalila i drugarica Penič.
Kad je najzad, sva besna, ućutala, a nikada toliko nije ličila na prezreo karfiol, zagrejali su se još neki. Poneko joj je držao stranu, tobože kako bi stanari, pre svega deca, morali tačnije da ispunjavaju uredbe Kućnog reda; drugi su njene optužbe odbijali kako u odnosu na predsednika, tako i u vezi s bakom i nama decom.
Baka sve to vreme nije trepnula okom, ali video sam kako joj drhte usne i kako se teško savlađuje. Gledao sam nestrpljivo gore na stepenište, ali stari Čepon se nije pojavio iako mi je pre podne, kad sam bio kod njega, obećao da će doći. Rekao mi je čak i da će jednom za svagda Cvetači ili Karfioli zapušiti usta.
Otrčao sam na prvi sprat. Našao sam Čepona među njegovim časovnicima.
— Dođite, druže Čepone! — povikao sam zadihano.
— Nemam vremena, mali, zaista nemam vremena. Sad ću biti gotov s opravkom časovnika što si mi ga doneo. Toliko me još nijedan nije nagšavio.
— Obećali ste.
— Više volim da sam među časovnicima nego među ljudima.
— Molim vas, druže Čepone, dođite! U pitanju je drug Kobal, baka, i mi deca.
Uzeo me za ruku i pošao:
— Imaš pravo, mali. Zbilja nije pravo da žena kao ova straši celu kuću. Časovnik će da pričeka, i tako je već mrak!
Kad su stanari ugledali starog, sedokosog Čepona, koji je, oslanjajući se na štap, polako silazio niza stepenice, trgli su se. Nisu ga već nedeljama videli, neki su možda mislili da je već umro. Odveo sam starog skupljača zidnih časovnika pod tablu za oglase, do bake, da bi bili zajedno, i čekao da se Cvetača ponovo oglasi.
Nismo dugo čekali.
— Predlažem, — počela je osvrnuvši se najpre udesno, gde su bili, kako što sam to već ranije opazio, neki njeni saveznici — predlažem da damo otkaz dosadašnjoj nastojnici i da potražimo drugu, uredniju i vredniju.
Digao sam ruku.
— Molim, za reč, druže predsedniče!
— Deca ne mogu dobiti reč! — ciknu Cvetača ili Karfiola.
— Mogu, — odvrati predsednik — ako im mi damo. Drugarice i drugovi, da li pioniri mogu dobiti reč?
Dvoje-troje njih rekoše:
— Pa, neka kažu šta imaju!
Ostali su samo nešto promumlali.
— Drugarica Cve..., drugarica Cvirn — ispravio sam se brzo — samo je zato protiv bake što hoće da dovede u kuću svog strica Kovača i strinu Kovačku.
— Ćuti, balavče! — dreknu na mene Cvetača ili Karfiola zapretivši mi pesnicom.
— Govori, govori, Mihec! — čulo se sa raznih strana, a baka me gledala pažljivo kao onda pre tri godine kad je došla po mene u dom.
Ohrabren bakinim zaprepašćenjem i prisustvom Čepona, kao i približavanjem Jože i Metoda, koji su, zastavši na pragu zadnjih vrata, klimali glavom da bi mi dali podstreka, ja nastavih:
— Kovača i Kovačku želi da dovede u kuću kako bi lakše mogla da trguje robom koju prima iz Francuske i iz drugih zemalja van granica.
— Šta? Kako? — zabruja među prisutnima.
— Kobale, hoćete li zapušiti usta tom mangupu? — kriknu Cvetača ili Karfiola.
Ne uzimajući u obzir opšte uzvike čuđenja i zaprepašćenja, izgovorio sam sve što je otkrio naše društvo PGC: da je Cvetača ili Karfiola u poslednje vreme primila poštom dva paketa, a treći je lično doneo neki nepoznat muškarac. Robu, čarape, rublje, cipele, štofove, upaljače, kremenčice i ko zna šta još sve, prodaje za skupe pare raznim seljacima. Jasno je da bi se ta trgovina lakše razvijala kad bi pod istim krovom bili i Kovačevi.
— Dosta! Dosta!—nadvikala me konačno Cvetača ili Karfiola, kad sam, srećom, već sve kazao.
— Vi svi znate da imam u Francuskoj strica. Bogat je i, s vremena na vreme, pošalje mi ponešto da mogu i prodati. Ima li u tome nešto strašno ako mi pri tome pomažu stric Kovač i strina Kovačka?
— Ne bi bilo strašno kad bi ti te pakete zaista slao stric — oglasi se stari Čepon.
— A ko mi ih šalje ako ne moj stric? Valjda ne vaš! — odvrati mu Cvetača ili Karfiola.
— Ni moj ni tvoj stric — mirno odgovori Čepon. — Taj bogati stric je penzionisani rudar Petrovčič, koji sa gospođom Cvirn nije ni u kakvom srodstvu, nije je čak nikada ni video. Poslao je posle Nove godine već deset paketa, jedan joj je lično doneo danas po podne, a nekoliko paketa su joj poslali Petrovčičevi dobri poznanici.
— Kako? — zinula je Cvetača ili Karfiola.
— Da, — rekao je Čepon — danas po podne bio je kod mene drug Petrovčič i hteo da ostavi veliki paket za Gizelu Cvirn. Ko zna gde i na koji način je ona saznala njegovu adresu i pisala mu o Novoj godini kako je teško bolesna i već tri godine ne napušta krevet, i kako je siromašna toliko da bi od gladi umrla kad je ne bi pomagali dobročinitelji preko granice. Petrovčič je došao pre nekoliko dana da poseti svoju domovinu. Iznenadio se mnogo kad sam mu rekao istinu, a paket je poklonio Katri i rekao...
Među stanarima je zabrujalo. Cvetača ili Karfiola dobacila je Čeponu nekoliko ružnih reči i sjurila se niza stepenice praćena smehom i uzvicima ogorčenja svih stanara.
Više niko nije imao ništa protiv bake; bila je čak i pohvaljena zbog svoje savesnosti. Drug Kobal je ponovo izabran za predsednika, a Igorova mama postala je sekretar kućnog saveta.

VRHUNAC ILI PREOKRET



Kad sam se sutradan po podne popeo na kesten da na miru razmislim kako da se latim sastava o crvenom i crnom mastilu, pojavio se u dvorištu profesor i razredni starešina Zarez. Sigurno je izišao iz suterena, gde je tražio baku. Ona, srećom, nije bila kod kuće. Osvrtao se po dvorištu. Stisnuo sam se uza stablo, a Zarez je prišao Silvici, koja se na klupi pod kestenom igrala sa Bucom.
— Devojčice, znaš li možda gde je nastojnica? — upita Zarez milujući je po glavi.
— Na radu — odgovori Silvica.
— A gde je Mihec?
Pretrnuo sam. Istina, rekao sam Silvici pre nekoliko dana da ne kaže ništa ako bi je slučajno za mene pitao čovek sa velikim crnim naočarima. Hoće li održati svoje obećanje?
— Mihec! Mihec!...—počela je da me doziva, ali je iznenada ućutala, uplašeno ispružila ruku prema Zarezu i rekla: — Vi, čovek sa velikim crnim naočarima...
— Jest, čovek sa crnim naočarima, — nasmešio se Zarez, — ali nimalo opasan; ne boje me se ni đaci. Znači, bake i Miheca nema kod kuće? Doći ću drugi put.
Pošao je već, a odjednom zastao i zapitao:
— A kako se ti zoveš?
— Silvica.
Izvadio je iz džepa nešto sitnine.
— Evo! Za bombone! Voliš li bombone?
— Volim, a najviše volim PGC-perece — zacvrkuta ona.
— Kakve perece?
— Pegece-perece — ponovi Silvica.
— Pe-ge-ce? — ponovi Zarez slog po slog. — A kakve su to perece?
— Dobre su, vrlo dobre.
— Pegece-perece? Od koga si čula ovu reč? ispitivao je dalje Zarez.
— Metod...
— Koji Metod? — hteo je da zna Zarez. Gotov sam, sve će da izbrblja...
— Metod, — rekla je Silvica, pa ipak ućutala i prstom ponovo bojažljivo pokazala na Zareza — Vi, čovek sa velikim crnim naočarima.
— Da, ja sam čovek sa crnim naočarima, a nisam opasan. Silvice, dakle Metod i...
Umesto da odgovori, stegla je sitninu u ruci i sišla sa klupe. Počela je da beži govoreći:
— Idem po pegece-perece.
Kad se vratila i donela dva pereca, izgrdio sam je dobro zato što je čoveku sa crnim naočarima kazala da će kupiti pegece-perece.
— Nisam znala da i to ne smem da kažem — rekla je kao da peva i pogledala me tako nevino da nisam mogao da se ljutim, pogotovo što je jednu perecu dala meni.
Kad se smrklo, dotrčala je Silvica k meni u kuhinju sva uplakana.
— Bezobrazluk! Bezobrazluk! — govorila je ponavljajući.
— Šta se dogodilo? — zapitao sam, iako sam još bio malo ljut zbog pričanja o pegece-perecama, ne pomišljajući dabome, ni izdaleka da bi Zarez iz njenih reči mogao zaključiti nešto o našem društvu.
— Pričvrstila sam na telegrafski stub ispred kuće ovaj listić, a neki bezobraznik je izvadio ekserčiće i listić bacio u blato. Pogledaj!
Pokazala mi je prljavu cedulju, na kojoj sam odmah poznao Metodov pečat. Malo pre Silvičinog dolaska završili smo sastanak na kome smo raspravljali o Metodovom predlogu da organizujemo trojke po celom gradu, a aktivnost našeg društva proširimo i na razne druge akcije, na šta nas je naročito podstakao uspeh u borbi protiv Cvetače ili Karfiole. Ona se, kako mi je rekla baka, — koja je razgovarala sa mnom kao s odraslim čovekom — najpre žestoko objašnjavala sa Čeponom i njegovom sestrom, a zatim izjavila da će potražiti drugu sobu. Drugi deo Metodovog predloga primili smo ja i Jože s odobravanjem, a što se tiče prvog dela, zadržali smo pravo da o tome promislimo i damo odgovor za tri dana, što se Metodu nije baš svidelo. Bio sam uveren da je on Silvičin listić skinuo više od besa nego iz ubeđenja.
A šta zapravo piše na njemu?
Raširio sam ga, ispravio dlanom i stavio pod lampu.

Izgubila sam mamicu. Ko je nađe,
neka je dovede u Žutu kućicu, stan
broj 2, u suterenu!
Silvica

— Šta će ti to! — upitao sam je začuđeno.
— Nema mamice — zaplakala je Silvica. — Izgubila se.
— Kako, izgubila?
Sinoć je otišla i još je nema. Tata je jutros rekao da je izgubljena. Zamolila sam Igora da mi napiše cedulju. I mama je, kad nešto izgubi, pisala cedulje i dobila je natrag izgubljenu stvar. Tako će i moju mamu naći i dovešće je kući. Je l' da, Mihec!
Setio sam se šta se desilo. Penička je otišla sa čovekom u sivom kaputu.
— Je li, Mihec, neko će naći moju mamu?
— Hoće, hoće! — odgovorio sam rasejano.
— Mihec, daj mi dva ekserčića — zamolila me Silvica. — Ne, daj mi četiri, da listić opet pričvrstim na telegrafski stub.
Bio sam uveren da Igorov listić Silvici neće vratiti mamu, ali dao bih joj ipak rado i deset pegeceja, samo da to nije zabranjivao osmi paragraf Tajnog društva PGC.
— Molim te, Mihec, daj! — molila me Silvica. — Imaš ih punu kutiju, velikih i malih. Daj mi bar četiri, četiri velika, da ih onaj bezobraznik opet ne izvadi: Kad mamica dođe i kad bude pekla kolače, dobićeš četiri; ne, doneću ti sve kolačiće.
osmi paragraf govori o međusobnoj razmeni, sinulo mi je. O tome da član ni nečlanu ne sme da pokloni pegeceje, nema ni pomena ni u osmom, ni u ma kom drugom paragrafu. Znao sam da se to samo po sebi razume, ali branio sam se da to tobože u našim pravilima ne piše.
Kroz nekoliko minuta blistao se nov Silvičin listić na telegrafskom stubu gde je bila lampa. Ja sam joj ga napisao i prikačio sa šest pegeceja.
Silvica je bila presrećna. Počeo sam i ja da verujem da može, jadna, na taj način povratiti mamu. Ja bih mogao čitav grad da preplavim takvim listićima, ali uzalud, kad niko ne zna ni za grob moje majke.
— Hajdemo, hladno je i baka može svakog časa da dođe — rekao sam Silvici povukavši je za rukav.
Uveče je k nama došao Penič. Bio je bled i utučen.
Pokupila je pare i odmaglila. Kako je mogla da uradi tako nešto? — rekao je, seo za sto i sakrio lice u dlanove.
— Htela sam vam već reći da vam u kuću dolazi tuđi čovek, — progovorila je baka — a što da se mešam u vaše stvari? Nastojnica sam i ništa drugo.
— Bolje da ste rekli. Poznajem ja njega. To je neki frizer, ne ostaje ni u kakvoj službi dugo, mora da je i sad bez zarade: stalo mu je jedino do para.
— Kuda li su otišli? — umešao sam se i ja u razgovor.
— Pa, skitaju se negde po gradu i troše moje pare. Šta mogu, bio sam premalo kod kuće. Moram stalno da budem na putu. Da sam znao, sačekao bih Strnada i obračunao se s njima, a Zori bih dao dobru lekciju. Nije ona loša žena. Strnad ju je zaludio. A otkad je Silvica porasla, nije imala pravog posla.
— Bolje da ste je dali u vrtić, a Zori našli neko zaposlenje — rekla je baka.
— Bolje, bolje — potvrdio je Penič i ponovo sakrio lice u dlanove.
Baka i Penič su još dugo razgovarali o odbegloj Penički, a meni je već počelo da se vrzma po glavi nešto drugo. Moramo da je pronađemo, moramo da je dovedemo kući! Penič će joj očitati bukvicu, pa će se opametiti. Silvica ne sme ostati bez mame! Znam ja kako je teško bez mame. Moja baka je dobra i sve čini za mene, ali mama je mama.
Sutradan sam na času engleskog jezika doturio Metodu listić sa sledećim obaveštenjem:
"Posle podne vanredni sastanak. Donesite papira za oglase! Mnogo! P."
Oba člana odbora odgovorila su:
"Doći ću sa papirom, B. I ja, S".
Za vreme odmora ispitivali su me za šta treba papir. Rekao sam im samo da donesu što više, jer je reč o dosad najvećoj akciji.
Tek sam im po podne objasnio šta se dogodilo Silvici. Predložio sam da napišemo puno oglasa: ovakvih kao što je onaj na telefonskom stubu pred kućom i što ga je naš najoduševljeniji pegecejevac Metod pri odlasku opet skinuo. Oglase ćemo s ove i s one strane reke pričvrstiti na kioske, razglasne table, telegrafske stubove, plotove i zidove. Pokušaćemo i na Pošti, na peronu železničke stanice i po kafanama.
Oba odbornika su me pažljivo saslušala. Metod je očekivao neku smelu akciju na pegeceje i bio je razočaran. Jože je odmah prihvatio moj predlog.
— Ja sam za to — rekao je. — Šta će nam puna kutija pegeceja. Osim toga, svako društvo mora da ima plemenite ciljeve. O tome smo već raspravljali i u načelu se složili.
— Da, da, — reče Metod laganije i važnije nego što je obično govorio — i ja sam za plemenite ciljeve, kao i za to da se delatnost PGC proširi, ali ne na štetu rezerve pegeceja. Prvi i glavni zadatak Tajnog društva PGC jeste i ostaje skupljanje pegeceja. Ja, dakle, kao svestan pegecejevac odbijam predsednikov predlog.
To je bilo istina, a istina je bilo i to da je naša dužnost da pomognemo Silvici!
Posle razgovora o Silvici, koju je baka tog dana odvela sa sobom na rad da ne plače ceo dan sama kod kuće, Jože se vratio našoj temi i nastavio:
— Mislim da ova akcija ipak nije u suprotnosti sa delatnošću našeg društva. Izvađene pegeceje možemo po sopstvenoj volji da utisnemo natrag, a kad se Penička vrati, mi ćemo ih izvući i opet staviti u svoje kutije, ako tako rešimo.
Morao sam da ga potapšem po ramenu.
— Jože, sjajan si sekretar!
— I još nešto! — reče sekretar vatreno. Dovoljno je da smo dvojica za predlog. To je većina, a manjina mora da joj se pokorava.
Metodu nije preostalo ništa drugo nego da popusti.
— Slažem se i ja — reče on naposletku podigavši desnu ruku. — Samo, pod uslovom da na svaki oglas stavimo naš žig — završi važno.
— Prima se! — kliknusmo ja i sekretar.
Pre nego što smo pristupili radu i Metod se za novu akciju iskreno oduševio.
— Sjajno! — rekao je. — PGC će napraviti red u Žutoj kući, PGC će pomoći maloj četvorogodišnjoj devojčici da nađe svoju mamu, PGC će otkriti varalicu i neradnika, PGC je prva organizacija grada!
Papir je bio raznih boja i veličina, ni sam tekst oglasa nije bio isti, ni slova. Moji su glasili otprilike ovako:

Tražim mamicu. Ko je nađe neka
je dovede u Žutu kuću, suteren,
stan broj 9
Silvica

Jožin tekst, napisan slovima raznih oblika i boja, bio je oštriji:

Građani! Bezobraznik u sivom kaputu
odveo mi je mamu. Potražite
je i dovedite kući!
Silvica iz Žute kuće

A Metod je ovako pritisnuo nevaljalca:

Tajno društvo PGC poziva frizera
Stranada da Silvici iz Žute kuće u
roku od 24 časa vrati mamu. U
suprotnom stupa u akciju UT PGC
Odbor PGC

Već se smrklo kad smo se rastrčali po gradu sa debelim svežnjevima papira pod miškom, a u džepu svaki sa svojom kutijom pegeceja.
Vratio sam se vrlo dockan, gladan i umoran, ali zadovoljan.
— Gde si se skitao?
Bakine ljutite reči nisu mogle da pomute moje zadovoljstvo. Najpre sam ćutao, a posle ipak otvoreno rekao šta sam radio.
— Kako? — zainteresova se ona. — Plakate si raznosio po gradu? Kakve plakate?
Objasnio sam joj još jednom.
— I da ti verujem?
Bila je uvređena što je tako gadno vučem za nos.
— Pođi sa mnom, pa ćeš videti! — rekao sam joj uvređeno, jer mi nije verovala kad sam rekao istinu, dok je u poslednje vreme mnoge moje izmišljotine primala kao čistu istinu.
Odveo sam je pobedonosno do telegrafskog stuba ispred kuće.
— Takve plakate ste lepili po gradu? — uskliknula je ona kad je pročitala najlepši Jožin proizvod.
— Ceo grad ih je pun!
— Gle, možda to i nije tako glupo — reče baka posle kraćeg razmišljanja. — Ako Strnad nije potpuno zaludio Zoru, ona će doći.
Odjednom joj zastadoše oči na crvenom žigu i ona zapita:
— A šta je ovo?
— To je pečat naše organizacije — odgovorio sam.
— Zar nije to baš ovakav pečat kakav je bio i na našem Kućnom redu? — začudi se baka, uhvati me za glavu, okrenu je k sebi i zapita: — Ti si, dakle, Mihec, vadio ekserčiće i skidao Kućni red?
Saznanje da sam upao u klopku, koju sam samom sebi namestio, došlo je dockan.
— Kaži, Mihec! — navaljivala je baka.
Oborio sam oči.
— Ja, bako. Zapravo, naše društvo — rekao sam.
— Kakvo društvo?
— PGC.
— To, dakle, učite u školi? — zapita ona kad je došla do reči. — Takve stvari vam savetuju drugovi profesori?
— Drugovi profesori nas to ne uče — zauzeo sam se za profesore. — Sami smo naumili, zapravo... ja!
Jadna baka! Nikako nije mogla da poveruje u ono što sam joj kazao. Kad je videla da govorim istinu nije znala da li da me zgrabi za čupavu kosu ili da se smeje.
To je bilo u subotu.
U nedelju se nisam micao iz kuće. Čekao sam hoće li se vratiti Penička. I Penič je bio kod kuće. Došao je kasno noću i zato ništa nije znao o našoj akciji. Ali saznala je Cvetača ili Karfiola. Čuo sam je kako je dovikivala nekome u dvorištu:
— Rekla sam da je tamo dole ona đavolska radionica! Nadam se da ću uskoro naći nešto odgovarajuće i da ću se još pre zime odseliti. Ni za živu glavu ne bih ostala u ovoj kući.
Dockan popodne Penička se zaista vratila. Prikrala se u dvorište, kao lopov, pogledala postiđena po prozorima, i šmugnula na zadnja vrata u suteren.
— Vratila se! — rekao sam baki.
— Ipak joj je došla pamet u glavu — laknulo je i baki.
Odmah zatim začule su se iz susednog stana oštre Peničeve reči, najzad Peničkin plač.
— Čita joj bukvicu. Vreme je! — reče baka.
Kad se sve smirilo, odjurio sam na treći sprat Igoru, kamo je Silvica otišla još posle ručka. Tu su se, naime, skupljala deca otkad je napolju zahladnelo.
— Silvice, mamica ti je došla! — doviknuo sam joj.
Silvica ostavi Bucu i igračke Igorove sestrice i otrča niza stepenice.
— Mamice! Mamice! — odjekivahu po celoj kući njeni veseli poklici.
Kad sam za sobom zatvorio kuhinjska vrata, čvrsto sam odlučio da ću idućeg dana još pre nastave predložiti raspuštanje društva. Kutije su nam bile prazne, a pegeceji korisno upotrebljeni.
To sam i učinio. Jože, koji se pre nekoliko dana prijavio za crtački kružok, bio je odmah za moj predlog, a Metod nas je grdio da smo kukavice, pegecejevci bez ikakve svesti, pa čak i da smo bez karaktera. A kad je za vreme prvog odmora neki učenik IV razreda objavio da šahovski kružok organizuje tečaj za početnike i da se na njega pozivaju naročito prvoškolci, prijavio se i on za vreme sledećeg časa, a meni poslao listić:
"Slažem se po slobodnoj volji da se organizacija rasturi, B. B."
Vratio sam mu listić sa pitanjem: "Šta znači B. B.?"
Odgovorio mi je: "Bivši blagajnik."
Istrgao sam nov list iz sveske za latinski i napisao ove reči:
"Kao predsednik zahvaljujem na drugarskoj, požrtvovanoj saradnji! Pečat, jastuče i kutiju neka svaki zadrži kao uspomenu na uspešne akcije PGC, a naročito UT PGC.
Tajno društvo više ne postoji, a prijateljstvo ostaje B. P."
Sve je, dakle, bilo u redu. Ali, za vreme trećeg časa prozvala me drugarica Dakle i pitala me poslednju lekciju.
— Ti si se, dakle, pripremio? — rekla je kao da joj nije po volji što znam.
Kako ne bih bio pripremljen kad sam prošlog dana od ranog jutra do kasne večeri sa školskim knjigama u ruci čučao pod prozorom i čekao da se vrati Penička!
Prozvao me i Kerber.
— Potokar, specijalista za... — Nije dovršio rečenicu. — Hajde, donesi mi vežbe da vidim čime si juče blagoizvoleo da se zanimaš!
Vežbe su mi bile u redu, a reči sam znao glatko kao nikad dotle.
— Gle, gle! — zaklimao je glavom kao da ne veruje. — Mislio sam da zaista skupljaš samo cvekove. Samo tako produži, a cvekova se okani!— nasmešio mi se i žmirnuo dobroćudno očima.
Čim sam seo, primio sam dva listića:
"Izdajicu smo imali u našim redovima, B. B."
I drugi:
"Je li Igor izdao? On, bivši Č. ? B. S."
Zar Igor izdajica? Kukavica jeste, to je istina, ali izdajica? Ako je tako, onda će odbojkaška momčad Žute kuće ostati bez mene i bez Igora. Ne mogu da verujem. A ipak, profesori nešto znaju; zna i drugarica Dakle, zna i Kerber.
Kad me prozvao još i Zarez, već nisam sumnjao.
I stvarno, pitao me je ono što sam i očekivao:
— Mihec, ti si, dakle, predsednik tajnog društva?

ZAVRŠETAK



Dve nedelje posle toga počeo sam odmah na početku časa da čitam najduži "slobodni sastav" našeg razreda. Čitao sam najpre dosta bojažljivo, ali su me usklici čuđenja, pa čak i divljenja, a pre svega dobroćudni smešak druga profesora Zareza, posle ohrabrili i nastavio sam sve glasnije i slobodnije. Kad je zazvonilo, prestao sam ipak da čitam.
— Dalje! — naredio mije Zarez — pročitaćeš do kraja. Zar ne, deco?
— Do kraja ! — zagrmelo je iz klupa. I tako sam pročitao sve, do kraja.
— Sjajno! — povikala je Špelca.
A Borut, moj sused, pljesnuo je rukama i uskliknuo:
— Živelo Tajno društvo PGC!
— Drugovi odbornici, — rekao je konačno Zarez — kažite, je li zaista sve bilo tako kao što je napisao predsednik?
Jože je skočio kao munja i odgovorio:
— Jeste.
Metod se podigao tromo kao da ga pritiskuju za tlo svi oglasi i objave koje smo skinuli. Malo zatim reče:
— Tako je.
— Tako je — nasmeja se Zarez, ali se odmah opet uozbilji i zapita me da li znam kako su naše društvo otkrili.
— Ne znam — odgovorio sam odmah u ime celokupnog odbora i članstva PGC.
— Kome ne bi bilo sumnjivo kad vidi na predsednikovom dlanu isto crvenilo kojim su bili žigosani i vaši listići?
Nisam znao da Zarezove oči mogu tako vragolasto da se cakle.
— Jeste li stvarno mislili da drug direktor ne bi mogao da upita profesore posle odmora koji je od učenika tog i tog časa izlazio napolje? No, iako se pokazalo da su baš onda, kad je sa razglasne table nestao i poslednji oglas, napolju bila tri učenika viših razreda koji su zadimili klozet i onaj što je imao na dlanu crvenu mrlju, zar profesor o kome mislite da živi samo od zareza ne bi mogao da shvati šta je posredi?
Ne znam koje smo sve boje počeli da menjamo mi pegecevci, ali video sam kako moji drugovi i drugarice od čuda otvaraju usta.
— Nemojte misliti da je vaš razredni starešina toliko kratkovid — produžio je Zarez poluozbiljno-polušaljivo — da ne bi opazio kako trojica njegovih prvoškolaca zastajkuju pod razglas:tm tablama! Niti je toliko tupav da m u naročitu pažnju ne bi probudio izraz "pegece-perece" iz usta četvorogodišnje devojčice iz Žute kuće! A krunu na sve stavila je bivša sekretarica kućnog saveta Žute kuće, koja je danas za vreme drugog odmora izvestila druga direktora o neobičnoj radionici u suterenu, stan broj 1, poznate Žute kuće. Hoćete li još nešto?
Ne, bilo je dosta! Bilo mi je milo što Igor nije pogazio zakletvu. I naša odbojkaška ekipa ostaće kompletna. A od Cvetače ili Karfiole čovek drugo nije mogao ni da očekuje.
Otvorila su se vrata i na njima se sa metlom i đubrovnikom u ruci pojavio Fiks.
— Fiks, zar ne mislite da idete kući? — viknuo je s praga.
Tek je tada ugledao Zareza i počeo da se izvinjava.
— Izvinite, Fiks, mislio sam da...
— Čekajte malo, druže Grome! — zadrža Zarez Fiksa, koji se već okrenuo. — Znate da smo otkrili prijatelje rajsnedli?
— Fiks—lauda! Kladim se da su to neki osmoškolci.
— Ne, prvoškolci! Tri moja dečaka.
Fiks izduži lice, reče "fiks" i povuče se natraške u hodnik.
— No, dobro — reče opet Zarez. — Slobodan sastav imao uvod i jezgro. A gde je završetak?
Završetak? Stvarno, na njega sam potpuno zaboravio. Teško meni, sad ću da dobijem još jedan slobodan sastav!
— Šta treba da se napiše kao završetak? — upita Zarez ceo razred i spase me na taj način pogađanja. Istovremeno me spasao i straha da se ne seti slobodnog sastava "Zašto radije pišem crvenim nego crnim mastilom", koji sam mu dugovao još odranije.
— Zaključak je: Misli! — rekao sam brzo da preduhitrim svoje školske drugove i drugarice.
— Kako, misli?
— Pa, treba svaku stvar promisliti do poslednjih detalja — dopuni me Jože.
— Budi dosledan! Ne popuštaj! —reče Metod.
— Ne osnivaj tajna društva kad imamo dovoljno legalnih! — rekla je Metka, odlikašica.
— Svaka stvar ima svoju slabu i dobru stranu — šapnula je Špelca dovoljno glasno da je čuo ceo razred, a pre svega Zarez.
— Eto, vidite, nešto ste ipak shvatili! — reče posle izvesnog vremena Zarez. — O svemu tome i možda još o nečem govori nam priča o Tajnom društvu PGC.
A meni reče:
— Mihec, najbolji završetak ćeš dati svom slobodnom sastavu ako opišeš ovaj naš razgovor. Malo promisli i nastavi:
— Treba još samo malo da ga proširiš i onda ćeš zadatak predati meni da ga pregledam i popravim.

POGOVOR O PISCU



Slovenačka literatura dala je nekoliko vrhunskih umetnika koji su svoje stvaralaštvo namenili deci. Od Levstika preko Župančiča, Bevka, Seliškara, Ele Peroci, Mateja Bora i Franca Filipiča, ona je na izuzetan način, jednostavnom rečju, ispovedala svet detinjstva, njegove snove i uzlete, sve ono treptavo što u tim danima mladu dušu dodiruje ili se sa njom sukobljava. Njima se pridružuje i Anton Ingolič. U proznom kazivanju, posle Ivana Cankara i Prežihova Voranca, on je najprisutniji svojim delima inspirisanim životom detinjstva i mladosti.

Anton Ingolič je rođen 5. januara 1907. godine u Spodnjoj (Donjoj) Polskavi blizu Pragerskog u Sloveniji. Njemu, sinu stolara, bilo je suđeno da izučava zanat svoga oca, ali Anton, zavolevši školu i knjigu, u svojoj trinaestoj godini odlazi u Maribor, i upisuje se u gimnaziju, koju s uspehom završava 1927. Zatim odlazi u Pariz, odakle se vraća posle godinu dana (1928) da bi nastavio školovanje na Univerzitetu u Ljubljani, gde je studirao slavistiku. Studije je završio 1931. godine. Zbog svoga naprednog stava, zbog svoje privrženosti borcima za jednakost među ljudima i za uništenje zla i bede u životu nije mogao odmah da dobije službu. Tek 1932. postavljen je za suplenta gimnazije u Ptuju. U to vreme Ingolič neumorno stvara svoje pripovetke u kojima slika ljude svoga rodnog kraja i iznosi njihove probleme, dajući svakoj od njih oštricu satire. Živeći u Ptuju, on se često javljao u raznim književnim listovima i časopisima, objavivši do početka drugog svetskog rata i dva romana: Lukarji (1936) i Na splavovima (1940). Čim su Nemci ušli u zemlju, proteran je u Srbiju, tako da je najveći deo okupacije, u stalnoj strepnji za život, proveo u Paraćinu, Zaječaru, Ćupriji i Beogradu. Po oslobođenju, jedno vreme je radio u Radio—Beogradu, ali se već u leto 1945. godine vraća u Ptuj, da bi uskoro bio premešten u Maribor, gde je punih pet godina uređivao književni časopis "Književni horizonti". Od 1955. živi u Ljubljani kao profesor slovenačkog jezika i jugoslovenskih književnosti, aktivno se, uz to, baveći literarnim i drugim javnim radom. U dva maha bio je republički narodni poslanik.

Književno delo Antona Ingoliča je dosta obimno. Za tridesetak godina svoga književnog rada štampao je tridesetak knjiga pripovedaka i romana, od kojih su mnoge prevedene i na srpskohrvatski jezik. Izabrana dela su mu izišla u deset knjiga. U svim tim delima Ingolič je prikazivao život i sudbinu ljudi svoga kraja i svoga vremena. Sve su to mali ljudi, bezemljaši, splavari, rudari, nadničari čiji su životi u rukama drugih koji ih teraju da tavore svoje dane od danas do sutra. S druge strane, u mnogim njegovim delima, kao u romanu Gde ste, lamutovi?, na primer, njega interesuje život naših ljudi što su morali da napuste svoj zavičaj u potrazi za zaradom koju im Austro—Ugarska nije pružala. Njihov život u rudnicima Austrije, Francuske i drugih zemalja je tegoban, jadan, očajan U svome poslednjem romanu Lastavica preko okeana ispisao je tople stranice o našim iseljenicima u Americi, kamo ih je nemajka-domovina odagnala.

Svojim stvaralaštvom za decu i omladinu — jer njega podjednako interesuju i detinjstvo i mladost — Anton Ingolič spada u red naših najboljih savremenih dečjih i omladinskih pisaca. Deca i omladina su prisutni i u ostalim njegovim delima: posmatrani neodvojivo od svojih roditelja, i oni svuda pate i stradaju: njihova detinjstva su tužna, i ponekad teža od onih prikazanih u romanima Čarlsa Dikensa, Hektora Maloa, de Amičisa ili, pak, u nas Mate Lovraka, Sonje Severove i drugih. To se naročito može reći z njegov pozorišni komad Sirote (1940). Pored još jedne drame (Mladi aktivisti), Ingolič je napisao i nekoliko povećih pripovedaka za decu i omladinu, koje se po svojoj formi približavaju romanu: Udarna brigada, Dečak sa dva imena, Tajno društvo PGC, Mladost na stepenicama i Jedanaestorica živih. Roman Tajno društvo PGC, koji i u Sloveniji i u nas doživljava nebrojena izdanja, Ingolič je dramatizovao i tako omogućio da se izvodi i u pozorištima za decu.

U Tajnom društvu PGC ispričana je nestašna i originalna težnja trojice dečaka da sakupljaju — ne marke, kako to čine njihovi ostali drugovi i drugarice, već eksere i "rajsnedle". To sakupljanje, koje su oni sasvim ozbiljno shvatili (napisali su i Pravila Društva!), donosi im niz malih neugodnosti, pa se radnja, za njih same, zbiva prilično dramatično i napeto. Ta dramatika zbivanja njima odgovara, oni u njoj ili preko nje vide svoje izvesno aktivno delovanje u društvu, u svojoj bližoj okolini, jer time obraćaju pažnju na sebe, jer time "zbunjuju" ljude oko sebe.
Međutim, bitno je da u ovom delu, uza sve te igre, nema tragičnih događaja, nema tuge, bede svakidašnjeg života i beskućništva. Čitavim delom provejava vedrina i zdrav, nepomućen smeh dece koja svojim delovanjem i korisno, mada slučajno, pomažu društvu u otkrivanju onih kojima nova socijalistička zajednica nije odgovarala. Dečji školski nestašluci prikazani su u jednoj sasvim prirodnoj, ljudskoj meri, bez grubosti i osvetoljubivosti. Profesori — a i ostali — imaju mnogo razumevanja za ponekad zamišljena lica svojih učenika, shvataju njihovu momentalnu odsutnost na času, poneki ozbiljan izraz na licu — možda zbog trenutne usamljenosti i podsvesnog pitanja o sudbini oca i majke koji su poginuli u partizanskom ratovanju ili koje su okupatori nepovratno odveli. Jer, vreme zbivanja u romanu nije bilo daleko od završetka rata i rane koje je on ostavio u nevinim srcima dečaka i devojčica bile su još sveže, i — pekle su. No, sve su to ipak samo kratkotrajni trenuci koji jače ne remete dečačko osnovno životno poimanje i osećanje, ne pomućuju njihovo radosno življenje pod slobodnim suncem zavičaja. Sve je tu, u osnovi, igra i smeh, sve je prolećnom vedrinom obasjan dan.

Ingolič se u ovom svom delu, kao i u nizu drugih, poslužio ispovednim, monološkim metodom pripovedanja: on je prepustio dečaku da priča o sebi i o svojim drugovima neposredno i, najčešće, toplo i naivno — o njihovom životu i radu, o njihovim brigama i radostima, o snu i sreći, o željama i ostvarenjima. Sve je to kazivao neobično sugestivno, sa mnogo nepatvorenog duha, neusiljenosti i životne upečatljivosti. U tome treba videti i Ingoličeve sposobnosti da priča o detinjstvu u svim njegovim vidovima, a da ga (njegov svet) nikada ne izneverava. On govori o mogućnosti postojanja takvog jednog sveta, koja se lako potvrđuje svakidašnjicom življenja. Svako dete, kao i odrastao čovek, naći će u Tajnom društvu PGC delić sebe, naći svoj osmeh, svoju radost, a možda svoje suzom orošeno oko. Zbog toga se ovom delu vredi vraćati i pročitavati ga.

Svojim stvaralaštvom za decu i omladinu Anton Ingolič je upotpunio svoje književno delo, obogatio ga novim sadržajima i motivima, koje je uobličavao na veoma jednostavan, svakom pristupačan, razumljiv i prihvatljiv način. Tim svojim stvaralaštvom on je jedan osoben i izuzetan svet otkrio i izneo ga u njegovoj sveukupnosti — u njegovim nedaćama i snovima, u čovekovim putevima ka uspehu i sreći. Ingolič je spoznao da je svet detinjstva neiscrpan i zato mu se često, sve češće vraća.

Dr Tode Čolak

DODATAK



Drug Petar Skalovnik uneo je u moj prošireni "slobodni sastav" skoro sve zareze i stavio zareze tamo gde su nedostajali, popravio je gramatičke i stilske greške, a dodao i ponešto svoje, čemu se nisam čudio, jer mi je Špelca već jednom rekla da se on u slobodnom vremenu bavi literarnim radom.
Sutradan posle našeg prvog dvodnevnog izvidničkog izleta vratio mi je moj kazneni zadatak lepo otkucan na pisaćoj mašini i složen u velike crvene korice. Takav zadatak, evo, predajem svojim poštovanim čitaocima, malim i nešto većim, za razonodu i pouku, kao što bi rekao Kerber. Kerber se oseća polaskanim što smo našem društvu dali latinski naziv. Ako ste možda zaboravili: Tajno društvo Pingoclavulus — PGC!