Arnaldur Indridason-Glas Anđela

Strana 3 od 3 Prethodni  1, 2, 3

Ići dole

Arnaldur Indridason-Glas Anđela

Počalji od Mustra taj Pon Jun 11, 2018 8:05 am

First topic message reminder :



Božićna atmosfera je na svom vrhuncu kada iz centralnog gradskog hotela stiže poziv za inspektora Erlendura. Hotelski Deda Mraz je izboden na smrt, a glavnom detektivu i njegovim kolegama ne manjka osumnjičenih među hotelskim osobljem i prazničnim gostima. Kako se Božić približava Erlenduru je sve teže da se izbori sa problematičnom kćerkom, sopstvenim haotičnim ljubavnim životom i da razreši misteriju decenijama sakrivene mreže zla i pohlepe koja stoji iza ubistva.
Posle Močvare i Grobne tišine ovim delom Arnaldur Indridason dokazuje da je jedan od najvećih svetskih pisaca trilera što je potvrđeno još jednom nagradom „Gold Dagger“ za najbolji krimi roman godine.

„Ostavlja bez daha, savršeno ispripovedan roman.“
The Wall Street Journal
„Izuzetna psihološka studija.“
Library Journal
„Ako volite sporogoreće, majstorski napisane trilere, ovo je knjiga za vas.“
Irish Times

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 63479
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole


Re: Arnaldur Indridason-Glas Anđela

Počalji od Mustra taj Pon Jun 11, 2018 8:18 am






29


Ugodna ambijentalna muzika u baru delovala je umirujuće na njih, i neko vreme su sedeli u tišini, sve dok se Valgerdur nije nagnula prema njemu i uhvatila ga za ruku.
- Treba da krenem - reče.
Erlendur je klimnuo glavom i oboje su ustali. Poljubila ga je u obraz i privila se uz njega na trenutak.
Ni on ni ona nisu primetili Evu Lind, koja je u tom trenutku ušla u bar i ugledala ih iz daljine. Videla je kako ustaju, kako ga žena ljubi i, kako joj se učinilo, grli ga. Eva se stresla i žustrim koracima došla do njih.
- Kakva ti je to ženturača? - upita Eva zureći u njih.
- Eva - reče Erlendur oštro, iznenađen što je vidi. - Budi pristojna.
Valgerdur joj je pružila ruku, a Eva Lind je pogleda prvo u lice, a zatim njenu ispruženu ruku. Erlendur ih je naizmenično gledao, a onda sevnu očima prema Evi.
- Ovo je Valgerdur, moja prijateljica - reče on.
Eva Lind pogleda u oca, a onda opet u Valgerdur, ne prihvatajući njenu ruku. Valgerdur se zbunjeno nasmeši i okrenu se da pođe. Erlendur ju je ispratio iz bara i gledao kako odlazi preko predvorja. Eva Lind mu je prišla.
- Šta je to? - reče ona. - Počeo si da kupuješ bludnice po birtijama?
- Kako možeš da budeš tako bezobrazna - reče Erlendur. - Kako se usuđuješ da se tako ponašaš? To se tebe ne tiče. Ostavi me na miru!
- A je li! Ti možeš da se petljaš u moje poslove ceo bogovetni dan, a ja nemam pravo da znam s kim se ti vucaraš po hotelima!
- Prestani s tim prostaklucima! Ko ti daje za pravo da tako razgovaraš sa mnom?
Eva Lind je ućutala, ali je i dalje besno gledala u oca, a on je ljutito zurio u nju.
- Šta ti hoćeš od mene, dete? - prodrao se na nju i potrčao za Valgerdur. Ona je već kroz kružna vrata izašla iz hotela i video ju je kako ulazi u taksi. Kad je istrčao na ulicu ispred hotela, video je crvena zadnja svetla taksija kako nestaju iza ugla.
Erlendur tiho opsova gledajući taksi kako mu nestaje iz vida. Nije hteo da se vrati u bar, gde ga je Eva Lind čekala, te se rastreseno uputi niz stepenice u podrum. Pre nego što je primetio gde ide, našao se u hodniku blizu Gudlojgurove sobe. Napipao je prekidač i upalio svetio. Svetlost tek nekoliko ispravnih sijalica sumorno je obasjala hodnik. Erlendur je pažljivo krenuo njim dok nije stigao do sobice i upalio svetio u njoj. Na zidu ga je dočekao poster Širli Templ.
Mala princeza.
Čuo je lagane korake na hodniku i znao ko dolazi čak i pre nego što se Eva Lind pojavila na vratima.
- Gore mi je neka devojka rekla da je videla kako ideš u podrum - reče Eva i proviri u sobu. Pogled joj se zaustavio na flekama od krvi na krevetu. - Ovde je ubijen? - upita.
- Da - reče Erlendur.
- Kakav je to poster?
- Ne znam - reče Erlendur. - Nije mi jasno što se tako ponašaš. Kako možeš da kažeš da je ženturača i da nećeš da se rukuješ s njom? Šta je ona tebi uradila?
Eva Lind je ćutala.
- Sram da te bude - reče Erlendur.
- Izvini - reče Eva.
Erlendur joj nije odgovorio. Stajao je i gledao u poster. Širli Templ obučena u lepu letnju haljinu, s mašnicom na glavi, smeši se u tehnikoloru. Mala princeza. Film snimljen 1939. godine po priči Frensis Hodžson Barnet. Širli Templ u njemu igra veselu devojčicu koju otac šalje u internat u Londonu jer on odlazi u inostranstvo, i ostavlja je tamo u rukama veoma strogog upravnika.
Sigurdur Oli je na internetu pronašao informacije o tom filmu, ali to im nije pomoglo da odgonetnu zašto je Gudlojgur baš taj poster obesio na zid u svojoj sobi.
Mala princeza, pomisli Erlendur.
- Setila sam se mame - reče Eva Lind stojeći mu iza leđa. - Kad sam te videla s njom u baru. I mene i Sindrija. Nikad te nismo zanimali. Pomislila sam na sve nas. Kao porodicu, jer bez obzira na sve, mi smo ipak još uvek porodica. Ja barem tako mislim.
Zaćutala je.
Erlendur se okrenuo prema njoj.
- Ne razumem zašto si tako nezainteresovan - nastavila je. - Pogotovo za Sindrija i mene. Ne razumem. A ni ti baš ne želiš da mi pomogneš. Nikada nećeš da pričaš o sebi. Nećeš da pričaš ni o čemu. Ni reč. Kao da pričam sa zidom.
- Zašto treba za sve da nađeš neko objašnjenje? - reče Erlendur. - Neke stvari se ne mogu objasniti. A neke nema potrebe objašnjavati.
- Čuj, kaže policajac!
- Ljudi previše pričaju - reče Erlendur. - Bolje bi bilo da malo manje pričaju. Da se ne bi raskrinkali.
- Ti misliš na kriminalce. Uvek misliš samo na kriminalce. Ali mi smo tvoja porodica!
Stajali su bez reči.
- Valjda sam i ja napravio neke pogreške - reče Erlendur konačno. - Ne s vašom majkom, to ne bih rekao. Iako, možda jesam. Ne znam. Nije čudno da se ljudi rastaju, i ja u to vreme nisam mogao da podnesem da živim s njom. Sigurno sam zgrešio prema tebi i Sindriju. Nisam ni sam toga bio svestan sve dok me ti nisi pronašla i počela da dolaziš kod mene s njim. Nisam bio svestan toga da imam dvoje dece s kojima nisam bio u vezi čitavog njihovog detinjstva i koji su oboje skrenuli s pravog životnog puta. Naravno da sam počeo da se pitam da li sam kriv za to jer nisam bio s vama. Mnogo sam razmišljao o tome. Kao i ti. Zašto nisam preko suda tražio pravo da vas posećujem, zašto se nisam borio kao lav da bih bio s vama. Ili je možda trebalo više da se potrudim da razgovaram s vašom majkom i da pokušam da nađem neko rešenje. Ili čak da vas sačekam pred školom i kidnapujem.
- Tebe prosto nije bila briga za nas - reče Eva Lind. - Priznaj!
Erlendur je ćutao.
- Priznaj, je’l tako? - ponovi Eva.
Erlendur zatrese glavom.
- Nije - reče. - Da je barem tako jednostavno.
- Jednostavno? O čemu ti pričaš?
- Mislim…
- Šta?
- Ne znam kako da to kažem. Mislim…
- Šta?
- Mislim da sam i ja nestao na onoj visoravni.
- Kad ti je brat poginuo?
- Teško je to objasniti, možda i nemoguće. Možda nije moguće naći objašnjenje za sve, a neke stvari je bolje i ne objašnjavati.
- Kako to misliš da si i ti nestao?
- Ne znam… kao da je deo mene umro.
- Molim te…
- I ja kao da sam umro, iako sam spasen. Nešto u meni je umrlo. Nešto što je postojalo u meni pre toga i više ga nije bilo. Ne znam tačno šta je to. Poginuo mi je brat, i s njim i deo mene. Uvek sam se osećao odgovornim za njega i činilo mi se da sam ga izneverio. Oduvek sam se tako osećao. Ubija me osećaj krivice jer su mene spasli, a ne njega. Odonda izbegavam bilo kakvu odgovornost. I iako ne mogu da kažem da su mene moji roditelji zapostavili kao što sam ja zapostavio Sindrija i tebe, uvek mi se činilo da im više ništa ne značim. Ne mora da znači da sam u pravu, i valjda to nikada neću saznati, ali me taj osećaj prati od trenutka kad sam stigao iz te mećave.
- Sve te godine?
- Ne možeš meriti vreme u osećajima.
- Zato što si ti preživeo, a ne on?
- Umesto da iz tih ruševina nešto gradim, kao što sam mislio da pokušavam s vašom majkom, ja sam se još više ukopao u njih, jer mi se nekako činilo jednostavnije da u njima pronađem zaklon. Kao ti kad se drogiraš. Jednostavnije je. To je tvoj zaklon. A kao što i sama znaš, iako je čoveku jasno da povređuje ljude oko sebe, on je sam sebi najvažniji. Zato se ti i dalje drogiraš. I zato se ja stalno zatrpavam u te smetove na visoravni.
Eva Lind je gledala u svog oca, i iako možda nije razumela sve što joj je rekao, videla je da je iskren i da se zaista trudi da joj objasni zagonetku koja ju je celog života mučila i zbog koje ga je tražila. Bilo joj je jasno da je stigla do nekog mesta u njemu gde niko drugi nije uspeo da priđe, možda čak ni on sam, osim kad je hteo da se uveri da je tamo sve zatvoreno i netaknuto.
- A ta žena? Kako se ona uklapa u sve to?
Erlendur je slegnuo ramenima, krenuvši da zatvara vrata koja su se načas otvorila.
- Ne znam - reče.
Dugo su stajali bez reči, sve dok Eva Lind nije rekla da treba da krene i izašla na hodnik. Izgledalo je kao da nije bila sigurna na koju stranu da krene i bacala je pogled u tamu na kraju hodnika. Erlendur odjednom primeti kako kao da njuška nešto.
- Osećaš li miris? - upita ona, dižući nos.
- Kakav miris? - upita Erlendur zbunjeno.
- Kao hašiš - reče Eva.
- Hašiš? - reče Erlendur. - O čemu pričaš?
- Hašiš - reče Eva Lind. - To je hašiš. Nemoj da kažeš da ne znaš kakav miris ima hašiš?
- Hašiš?
- Zar ne osećaš miris?
Erlendur je izašao na hodnik i počeo da njuška kao ona.
- Jel’ to hašiš? - upita.
- Valjda ja znam - reče Eva Lind.
I dalje je mirisala vazduh.
- Neko je ovde pušio hašiš, i to nedavno - reče ona.
Erlendur je znao da je taj kraj hodnika bio dobro osvetljen tokom istrage, ali nije bio siguran da li su ga dobro pregledali.
Pogledao je u Evu Lind.
- Hašiš?
- Tako smrdi hašiš - reče ona.
Vratio se u sobu da uzme stolicu i prineo je jednoj od sijalica koja je gorela u hodniku. Bila je zažarena i morao je da navuče rukav da bi je odvrnuo. Pronašao je pregorelu sijalicu na kraju hodnika i zamenio je dobrom. Mraka odjednom nestade, i Erlendur skoči sa stolice.
Na prvi pogled nisu primetili ništa neobično, ali Eva Lind je svome ocu skrenula pažnju na to kako je jedan ćošak besprekorno očišćen u odnosu na ostatak hodnika. Erlendur je klimnuo glavom. Izgledalo je kao da je neko očistio sve do najsitnije mrlje na podu i po zidovima.
Erlendur je čučnuo i dobro pogledao pod. Cevi od radijatora su se niz zidove spuštale do poda, i on se spustio na sve četiri kako bi dobro pogledao šta je pod njima.
Eva Lind je videla kako se zaustavlja i pruža ruku ispod cevi kako bi dohvatio nešto što mu je privuklo pažnju. Ustao je i prišao da joj pokaže šta je pronašao.
- Prvo mi se činilo da je pacovski izmet - reče on držeći u ruci neki mali predmet smeđe boje.
- Šta je to? - upita Eva Lind.
- Mala gaza - reče Erlendur.
- Gaza?
- Da, za duvan za žvakanje, stavi se između desni i usana. Neko je ili bacio, ili ispljunuo duvan ovde na hodniku.
- Ko? Ko je mogao biti ovde?
Erlendur pogleda u Evu Lind.
- Neko ko je veća bludnica od mene - reče ona.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 63479
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Arnaldur Indridason-Glas Anđela

Počalji od Mustra taj Pon Jun 11, 2018 8:18 am





BADNJE VEČE




30


Rečeno mu je da Osp radi na spratu iznad njegove sobe. Uputio se tamo nakon što se za doručak počastio kafom i sendvičima u restoranu.
Pozvao je Sigurdura Olija i zamolio ga da prikupi neke informacije i pozvao Elinborg da je pita da li je pronašla Stefanijinu prijateljicu s kojom se ona navodno susrela u hotelu tog dana kad je uhvaćena na kameri. Elinborg nije bila kod kuće i nije se javljala na svoj mobilni.
Erlendur je ćelu noć proveo budan u najcrnjem mraku. Kad je na kraju odustao od pokušaja da zaspi i ustao na noge, pogledao je kroz prozor. Biće ovo beo Božić. Sneg je počeo da pada, i to u velikim količinama. Video je to gledajući u svetio oko bandera. Guste pahulje su padale kroz zrake od sijalica i stvarale nešto nalik kulisi za Božić.
Eva Lind se pozdravila s njim u podrumskom hodniku. Dogovorili su se da se nadu kod njegove kuće te Badnje večeri i da kuvaju dimljenu jagnjetinu. Razmišljao je šta da joj da na poklon. Otkako je počela da dolazi kod njega za Božić, davao joj je obično neke sirnice, a ona je njemu jednom dala čarape, za koje je priznala da ih je ukrala, a drugi put rukavice, koje je navodno kupila, a on ih je brzo izgubio. Nije ga nikada pitala za njih. Možda mu se kod njegove ćerke najviše sviđalo što ga nikad nije pitala za stvari koje nisu bile važne.
Sigurdur Oli ga je pozvao da mu kaže šta je saznao. Nije bilo bogzna šta, ali bilo mu je dovoljno. Erlendur ni sam nije znao šta tačno traži, ali hteo je da testira svoju hipotezu.
Gledao ju je kako sprema kao prošli put, sve dok ga nije primetila. Nije mu se činilo da je iznenađena što ga vidi.
- Probudili ste se? - reče, kao da je najlenji gost u hotelu.
- Ne mogu da spavam - reče on. - Ćelu noć razmišljam o tebi.
- O meni? - upita Osp, stavljajući gomilu peškira u korpu. - Ništa nepristojno, nadam se - reče. - Sita sam prostakluka u ovom hotelu.
- Ne - reče Erlendur. - Ništa nepristojno.
- Debeli me pitao da li sam vam cinkala neke gluposti. A i kuvar se drao na mene kao da mu kradem hranu sa švedskog stola. Znaju da sam pričala s vama.
- Izgleda da ovde u hotelu svi sve znaju - reče Erlendur. - Ali niko mi ništa ne govori. Jako je teško raditi s takvim ljudima. Recimo, s tobom.
- Sa mnom?
Osp je ušla u sobu koju je trebalo da spremi. Erlendur je kao i pre ušao za njom.
- Ti, recimo, kažeš sve što znaš i čovek ti poveruje jer izgledaš kao poštena osoba koja govori istinu, a u stvari kažeš samo deo onoga što znaš, i to je u stvari laganje. Nama policajcima se to tako čini, i vrlo ozbiljno to shvatamo. Takva vrsta laži. Ti znaš o čemu govorim?
Osp mu nije odgovorila. Menjala je posteljinu na krevetu. Erlendur ju je gledao. Nije mogao da vidi na njoj o čemu razmišlja. Pravila se kao da on nije u sobi. Kao da je mogla da ga se otrese ako se pravi kao da ga nema.
- Recimo, nisi mi rekla da imaš brata - reče Erlendur.
- A zašto bi trebalo to da vam kažem?
- Zato što je on u škripcu.
- Nije on ni u kakvom škripcu.
- Nema to veze sa mnom - reče Erlendur. - Ne pravim mu ja probleme. Ali on se s vremena na vreme nađe u nekoj frci, i onda se obrati sestri za pomoć.
- Ne znam o čemu govorite - reče Osp.
- Evo o čemu govorim. Dva puta je već bio u zatvoru, nakratko, doduše, zbog provale i krađe. Nekad ga uhvate, nekad ne, tako to obično biva. Tipični prekršaji sitnog lopova. Tipične krađe narkomana koji duguje pare. Drogira se skupim drogama i nikada nema para. A dileri ne čekaju. Već su ga nekoliko puta isprebijali. Jednom su mu pretili da će mu maljem rasturiti kolena. Tako da je on primoran da, osim krađe, radi i razne druge stvari. Da bi mogao da plati dugove.
Osp je stavila posteljinu na krevet.
- On, znači, na razne načine finansira svoju narkomaniju - reče Erlendur. - Ti to verovatno znaš. Kao i druga deca beznadežni narkomani.
Osp mu nije odgovorila.
- Razumeš li šta ti govorim?
- Jeste li to od Stine čuli? - reče Osp. - Videla sam da je bila juče u hotelu. Često je viđam ovde, i ako se neko kurva, onda je to ona.
- Nije mi ona ništa rekla - reče Erlendur, ne dopuštajući joj da skrene s teme. - Tvoj brat je nedavno bio u podrumu gde je Gudlojgur živeo. Moguće je da je bio tamo posle ubistva. Na kraju hodnika je mrak, i tamo niko ne zalazi. Možda je bio tamo nedavno. Još se oseti smrad od njega, ako znaš od čega je. Znaju oni koji prepoznaju kako se oseća hašiš, spid ili heroin.
Osp je zurila u njega. Erlendur nije imao mnogo argumenata kad je došao da se nađe s njom. Samo da je taj deo hodnika bio temeljno očišćen, ali po njenoj reakciji je zaključio da je na dobrom tragu. Predomišljao se da li da riskira još više. Dvoumio se načas, ali onda je odlučio da proba.
- Našli smo i duvan koji je on žvakao - reče Erlendur. - Da li to već dugo radi?
Osp je i dalje bez reči gledala u njega. Onda pogleda u krevet i čaršav koji je držala u rukama. Dugo je gledala u taj čaršav, a onda ga ispusti na krevet kao da se predaje.
- Od petnaeste godine - reče tako tiho da ju je Erlendur jedva čuo.
Čekao je da nastavi da priča, ali ona više ništa nije rekla, i njih dvoje su nemo stajali jedno naspram drugog u hotelskoj sobi. Erlendur je dopustio da provedu nekoliko trenutaka u tišini. Osp na kraju duboko uzdahnu i sede na krevet.
- On nikada nema novca - reče tiho. - Svima je dužan. Uvek. Prete mu i prebijaju ga, a on samo nastavlja i pravi još veće dugove. Ponekad dođe do nekih para i uspe nešto da plati. Mama i tata su odavno digli ruke od njega. Oterali su ga od kuće kad je imao sedamnaest godina. Slali su ga na lečenje, ali je on uvek bežao. Nekad ne bi po nedelju dana došao kući, i morali smo da dajemo oglas u novine da ga tražimo. Njemu je bilo svejedno. Od onda skita. Samo ja od ćele porodice održavam vezu s njim.
Ponekad zimi ga pustim da bude ovde u podrumu. Da prenoći kad se krije od nekog. Rekla sam mu da ne srne tamo da se drogira, ali ne sluša me. On nikoga ne sluša.
- Da li mu daješ pare? Da otplati dugove?
- Ponekad, ali nikada nije dosta. Dolazili su oni i kod mame i tate da im prete, jednom su uništili tatin auto. Mama i tata pokušavaju da plate da bi ih se rešili, ali to su ogromni dugovi. Još dodaju neke ogromne kamate na dugove, a kad pokušaju da se žale policiji, kao što si ti, onda im kažu da ne mogu da im pomognu jer su to samo pretnje, kao da je u redu pretiti ljudima.
Pogledala je Erlendura.
- Ako mi ubiju tatu, onda ćete možda raditi na našem slučaju.
- Da li je poznavao Gudlojgura? Tvoj brat? Mora da su znali jedan za drugog tamo u podrumu.
- Poznavali su se - uzdahnu Osp duboko.
- Kako su se znali?
- Guli mu je plaćao za… - prekide.
- Za šta?
- Za razne usluge.
- Seksualne?
- Da, seksualne.
- Kako to znaš?
- Rekao mi je brat.
- Da li je bio kod Gudlojgura tog popodneva?
- Ne znam. Nisam ga videla već nekoliko dana, od onda… - ućutala je. - Nisam ga videla od Gudlojgurovog ubistva - reče. - Ne javlja se.
- Mislim da je skoro bio u podrumu. Nakon što je Gudlojgur ubijen.
- Ja ga nisam videla.
- Misliš li da ga je on napao?
- Ne znam - reče Osp. - Ali znam da nikada nikoga nije povredio. On je u večitom begu i sada sigurno beži zbog toga, iako nije kriv. On nikada nije bio u stanju nikoga da povredi.
- I ti ne znaš gde je on sada?
- Ne znam. Nisam se čula s njim.
- A da li ti je poznato da li se znao sa onim Englezom za kojeg sam te pitao? Henri Vapšot? Što je gledao pedofilske filmove?
- Ne, ne zna ga. Barem mislim da ga ne zna. Zašto to pitate?
- Da li je on homoseksualac? Tvoj brat?
Osp je gledala u njega.
- Znam da bi on za pare svašta uradio - reče ona. - Ali mislim da nije gej.
- Hoćeš li mu reći da bih ja hteo da razgovaram s njim. Moram da ga pitam da li je video nešto u podrumu. I da ga pitam za njegov odnos s Gudlojgurom. Da li se video s njim toga dana kad je ubijen. Hoćeš li mi učiniti tu uslugu? Reći mu da hoću da popričam s njim?
- Mislite da je on to uradio? Da je ubio Gudlojgura?
- Ne znam - reče Erlendur. - Ali ako se ne javi uskoro, moraću da izdam poternicu za njim.
Osp nije pokazala nikakvu reakciju.
- Jesi li ti znala da je Gudlojgur gej? - upita on.
Osp podiže pogled.
- S obzirom na to što sam čula od brata, rekla bih da je bio gej. A i pošto mu je plaćao da bude s njim…
Osp ućuta.
- Jesi li znala da je Gudlojgur mrtav kad su te poslali po njega? - upita Erlendur.
Osp ga pogleda.
- Ne, nisam to znala. Nemojte sada mene u to da petljate. To pokušavate, jelda? Mislite da sam ga ja ubila?
- Nisi mi rekla za svog brata u podrumu.
- On je uvek u nekim problemima, ali znam da za to nije kriv. Znam da on nikada ne bi mogao tako nešto da uradi. Nikada.
- Vas dvoje mora da ste vrlo bliski kad se toliko brineš o njemu.
- Uvek smo bili dobri prijatelji - reče Osp ustajući. - Reći ću mu ako se javi. Da hoćete da razgovarate s njim u slučaju da zna nešto o tome.
Erlendur klimnu glavom i reče joj da će biti ceo dan u hotelu i da može da ga pozove bilo kad.
- Neka mi se što pre javi, Osp - reče on.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 63479
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Arnaldur Indridason-Glas Anđela

Počalji od Mustra taj Pon Jun 11, 2018 8:18 am






31


Erlendur se vratio u predvorje i primetio Elinborg kako stoji kraj recepcije i razgovara sa šefom. On je uperio prstom prema njemu, i Elinborg se okrenula. Tražila ga je i sad je brzim koracima krenula prema njemu sa zabrinutim izrazom lica, s kakvim Erlendur nije navikao da je vidi.
- Šta se desilo? - upita kad mu je prišla.
- Da sednemo negde? - reče ona. - Jel’ otvoren bar? 0 bože, kako je ovo odvratan posao! Ne znam šta mi to sve treba.
- Šta je bilo? - upita Erlendur, uhvati je za ruku i povede do bara. Vrata su bila zatvorena, ali bilo je otključano i njih dvoje uđoše unutra. Iako je prostorija bila otvorena, šank je bio zatvoren. Erlendur je video znak na kojem je stajalo da će se otvoriti za sat vremena. Seli su za sto.
- A i Božić mi je sav upropašćen - reče Elinborg. - Nikada nisam tako malo kolača napravila. A sva muževljeva porodica dolazi kod nas večeras i…
- Ispričaj mi šta se desilo - reče Erlendur.
- Sve se zabrljalo - reče ona. - Ne mogu da ga razumem. Uopšte ga ne razumem.
- Koga?
- Maloga! - reče Elinborg. - Ne znam šta misli.
Rekla mu je da je prethodno veče, umesto da ode kući da peče kolače, otišla u psihijatrijsku bolnicu u Klepuru. Ni sama nije znala zašto, ali ceo taj slučaj sa ocem i sinom nije joj izlazio iz glave. Nije se nasmešila ni kad se Erlendur našalio da joj je možda dosadilo da peče kolače za muževljevu familiju.
Već je jednom posetila psihijatrijsku bolnicu kad je pokušala da razgovara s dečakovom majkom, ali žena je bila toliko bolesna da ništa nije mogla da sazna od nje. Situacija je bila ista i sinoć. Majka je sedela ljuljajući se napred-nazad i nije bila svesna sveta oko sebe. Elinborg ni sama nije znala šta hoće da sazna od nje, ali se nadala da žena zna nešto o vezi deteta sa ocem, nešto što još nisu čuli.
Znala je da je majka samo privremeno smeštena na psihijatriju. Slali su je tamo s vremena na vreme, kad bi pobacala svoje lekove u klozet. Bila je koliko-toliko dobro ukoliko ih je redovno pila. Dobro se brinula o domaćinstvu. Elinborg je od dečakovih nastavnika u školi čula da je vodila računa o njemu.
Medicinska sestra je dovela majku u čekaonicu psihijatrije i Elinborg ju je gledala kako uvija kosu oko prsta i nešto nerazumljivo mrmlja. Pokušala je da razgovara s njom, ali izgledalo je kao da je žena ne primećuje. Nije uopšte reagovala na njena pitanja. Izgledala je kao da hoda u snu.
Elinborg je neko vreme sedela sa njom i nesvesno počela da razmišlja o svim kolačima koje je još trebalo da ispeče. Ustala je da pozove nekoga ko bi odveo ženu u njenu sobu, i naišla na jednog čuvara. Bio je to čovek od tridesetak godina, izgledao je kao bodi-bilder. Obučen u bele pantalone i belu majicu, jaki bicepsi su mu se zatezali pri svakom pokretu. Kratke kose i okruglog, bucmastog lica, sa sitnim duboko usađenim očima. Elinborg ga nije pitala kako se zove.
Krenuo je za njom u čekaonicu.
- A, to nam je Dora - reče čuvar, priđe joj i uhvati je pod ruku. - Mirna si večeras.
Žena ustade i dalje nesvesna bilo čega.
- Toliko su te drogirali, sirotice - reče čuvar. Elinborg je povredio njegov ton. Kao da je razgovarao s detetom od pet godina. Šta mu je to značilo da je mirna večeras? Nije mogla da prećuti.
- Nemojte da pričate s njom kao da je malo dete - reče ona, strože nego što je nameravala.
Čuvar je pogleda.
- Šta se to vas tiče? - reče on.
- Ona ima pravo da je se poštuje kao bilo koga drugog - reče Elinborg, jedva se uzdržavajući da mu ne kaže da je iz policije.
- Naravno da ima - reče čuvar. - Ne bih rekao da sam neučtiv prema njoj. Ajmo, Dorice - reče vodeći ženu prema hodniku.
Elinborg je izašla za njim.
- Šta ste mislili time da je mirna večeras?
- Mirna večeras? - ponovi čuvar kao papagaj okrenuvši se prema njoj.
- Kazali ste da je večeras mirna - reče Elinborg. - Što ne bi bila mirna?
- Ja za Doru nekad kažem da je begunac - reče čuvar. - Stalno nam beži.
Elinborg ga nije razumela.
- O čemu pričate?
- Niste videli takve slučajeve? - upita čuvar.
- Beži? - upita Elinborg. - Odavde, iz bolnice?
- Da, ili kad izađemo s njima u šetnju u grad - reče čuvar. - Poslednji put u gradu nam je pobegla. Hteli smo da poludimo dok je vi niste našli na Hlemuru i vratili je u bolnicu. Onda joj niste pokazivali neko veliko poštovanje.
- Mi?
- Znam da ste iz policije. Samo ste je šutnuli ovamo.
- Kad je to bilo?
Razmišljao je načas. On je bio s njom i još dvoje pacijenata kad se iskrala. Bili su na trgu u centru grada. Dobro se sećao kad je to bilo. Tog dana je oborio vlastiti rekord u dizanju tegova iz ležećeg položaja.
Bilo je to dan napada na dečaka.
- Zar njenom mužu nije javljeno da je pobegla? - upita Elinborg.
- Taman smo hteli da mu telefoniramo kad ste je pronašli. Obično im damo malo vremena da se sami vrate. Inače bismo večito morali da visimo na telefonu.
- Zna li njen muž da je tako zovete? Begunac?
- Ne zovemo mi nju tako. Samo ja to tako kažem. Ne zna on to.
- A da li zna da ona beži?
- Ja mu nisam rekao. Ona se uvek vraća.
- Ne mogu da verujem - proštenja Elinborg.
- Treba uvek dobro da se nadrogira kako ne bi bežala - reče čuvar.
- To menja ćelu situaciju!
- Ajde, Dorice - reče čuvar i vrata odeljenja se zatvoriše za njim.
Elinborg je gledala u Erlendura.
- Bila sam tako ubeđena da je to on. Da je otac krivac. A sad se ispostavilo da je ona mogla da pobegne s psihijatrije, ode kući, isprebija dete i ponovo se vrati u bolnicu. Da je barem budala mala nešto rekla!
- Ali zašto bi ona napala vlastitog sina?
- Nemam pojma - reče Elinborg. - Možda ima halucinacije.
- A slomljeni prsti i masnice? Svih tih godina? Da li je to uvek bila ona?
- Ne znam.
- Jesi li razgovarala sa ocem?
- Sad dolazim od njega.
- I?
- Ja mu nisam najbolja prijateljica. Nije video vlastitog sina otkako smo mu provalili u kuću i sve okrenuli naopačke. Rekao mi je sve i svašta i…
- Šta je rekao o svojoj ženi, o mami? - Erlendur joj upade u reč nestrpljivo. - Mora da je nešto sumnjao.
- Mali nikad ništa nije rekao.
- Osim da mu nedostaje tata - reče Erlendur.
- Da, samo to. Otac ga je našao u njegovoj sobi i pomislio da je u takvom stanju došao iz škole.
- Ti si maloga pitala u bolnici da li mu je to tata uradio. Mora da te je nekom svojom reakcijom uverio da je otac kriv.
- Mora da sam ga pogrešno shvatila - reče Elinborg pokunjeno. - Nešto u njegovom ponašanju navelo me je na to…
- Ali nemamo nikakav dokaz da je to mogla biti majka. Nemamo ništa što dokazuje da nije bio otac.
- Rekla sam mu da sam mu posetila ženu u bolnici i da se ne zna gde je bila tog dana kad je mali napadnut. To ga je jako iznenadilo. Kao da mu na pamet nije palo da je mogla da pobegne iz bolnice. On je još uvek ubeđen da su ga napali neki dečaci na školskom igralištu. Kaže da bi mu se sin sigurno poverio da ga je majka istukla. Ubeđen je u to.
- A zašto mu mali to nije rekao?
- Valjda je u šoku, mučenik mali. Ne znam.
- Jer je voli? - reče Erlendur. - Bez obzira na to što mu je uradila.
- Ili možda iz straha - reče Elinborg. - Možda se jako boji da će se to ponovo desiti. Možda čuti da zaštiti majku. Ko će znati.
- Šta hoćeš da uradimo? Da obustavimo postupak protiv oca?
- Razgovaraću s nekim u javnom tužilaštvu da vidim šta kažu.
- Da, najbolje to prvo da uradiš. Red mi drugu stvar, da li si telefonirala onoj ženi koja je navodno bila sa Stefanijom ovde u hotelu par dana pre nego što je Gudlojgur ubijen?
- Jesam - reče Elinborg rastreseno. - Zamolila ju je da nas slaže, ali nije joj pošlo za rukom.
- Trebalo je da laže za Stefaniju?
- Prvo je rekla da su sedele ovde u restoranu, ali onda se strašno spetljala i na kraju nije bila u stanju ništa da slaže, jer se rasplakala na telefonu kad sam joj rekla da dođe u policiju da da izjavu. Navodno ju je Stefanija pozvala, njih dve su stare prijateljice iz nekog muzičkog društva, da je zamoli da kaže kako su bile zajedno u hotelu, ako je neko pita. Rekla je da prvo nije htela da pristane na to, ali Stefanija je ucenjuje nečim, iako nije htela da mi kaže čime.
- To je od početka bila prozirna laž - reče Erlendur. - Znali smo to oboje čim joj je ispalo iz usta. Nije mi jasno zašto nas zavlači time, osim ako zna da je kriva.
- Misliš da je ona ubila vlastitog brata?
- Ili zna ko ga je ubio.


Nastavili su da sede neko vreme, piju kafu i pričaju o dečaku, njegovom ocu i majci i njihovoj teškoj porodičnoj situaciji. To je Elinborg podsetilo da pita Erlendura gde će biti za Badnje veče. Rekao je da će biti sa Evom Lind.
Rekao je Elinborg šta je našao u podrumskom hodniku i kako sumnja da Ospin brat, mladi delinkvent u večitim finansijskim problemima, ima neke veze sa slučajem. Zahvalio joj se na pozivu za Badnje veče i rekao joj da uzme slobodno do Božića.
- Nema više vremena do Božića - reče Elinborg i smešeći se sleže ramenima, kao da joj Božić, spremanje kuće, kolačići i muževljeva familija više nisu bili važni.
- Hoćeš li dobiti nešto na poklon? - upita ga.
- Možda čarape - reče Erlendur. - Nadam se.
Malo je oklevao.
- Nemoj to sa ocem da primaš k srcu - reče konačno. - To može uvek da se desi. Budemo potpuno ubeđeni u nešto, a onda krenemo da sumnjamo u to kad se desi nešto novo.
Elinborg je klimnula glavom.
Erlendur ju je ispratio do predvorja i tamo se pozdraviše. Nameravao je da ode u sobu da pokupi svoje stvari. Bilo mu je dosta izbivanja iz vlastite kuće. Nedostajala mu je njegova prazna jazbina, s knjigama, foteljom i Evom Lind na kauču.
Čekao je lift i nije primetio Osp, koja se odjednom pojavila pred njim.
- Našla sam ga - reče ona.
- Koga? - upita Erlendur. - Tvog brata?
- Dođite - reče Osp i krenu prema stepenicama koje su vodile u podrum. Erlendur je oklevao. Vrata lifta su se u tom trenutku otvorila, i on pogleda u kabinu. Ušao je ubici u trag. Možda je sestra nagovorila svog brata, dečaka s duvanom, da se preda. Erlendur nije osećao nikakvo uzbuđenje zbog toga. Nikakvo iščekivanje niti osećaj trijumfa što će uskoro resiti slučaj. Osećao je samo umor i melanholiju jer je taj slučaj probudio u njemu uspomene na vlastito detinjstvo i jer je znao da ima toliko stvari u vlastitom životu s kojima je trebalo da se suoči, da nije znao od čega da počne. Najradije bi da može da zaboravi na posao načas i da ode kući. Da bude s Evom Lind. Da joj pomogne da prebrodi svoje poteškoće. Da ne mora da razmišlja o tuđim poslovima, i da se brine o sebi i svojim najbližima.
- Jel’ dolazite? - prošaputa Osp, čekajući ga na stepeništu.
- Evo me - reče Erlendur.
Krenuo je za njom niz stepenice, u kafeteriju hotelskog osoblja, gde ju je prvi put sreo. Prostorija je bila prljava kao i pre. Zaključala je vrata kad su ušli. Njen brat, koji je sedeo za jednim stolom, skoči na noge kad je Erlendur ušao.
- Ja mu nisam ništa uradio - reče sitnim glasom. - Osp kaže da vi mislite da sam ja nešto uradio, ali nisam. Nisam mu ništa uradio!
Na sebi je imao prljavu zimsku jaknu plave boje, pocepanu na desnom ramenu tako da se videlo belo punjenje. Farmerke su mu bile crne od prljavštine, a na nogama je imao velike crne cokule bez pertli. Među dugačkim prljavim prstima držao je cigaretu. Duboko je povukao dim i izdahnuo ga. Zvučao je uzrujano i hodao nervoznim koracima po kafeteriji kao životinja u kavezu, sateran u ćošak, pred policajcem koji je došao da ga uhapsi.
Erlendur pogleda u Osp, koja mu je stajala iza leđa, a onda ponovo u njenog brata.
- Ti mora da imaš poverenja u svoju sestru, čim si došao.
- Nisam ništa uradio - reče on. - Rekla je da ste vi okej i da vam samo trebaju neke informacije.
- Zanima me kakve ti imaš veze s Gudlojgurom - reče Erlendur. - Nemam pojma da li si ga ti ubio.
- Nisam ga ja ubio - reče on.
Erlendur ga je promatrao. Bio je nekakva mešavina mladića i odraslog čoveka, nekako detinjast, ali tvrdog izraza lica, ljut i ogorčen na nekog ili nešto što Erlendur nije mogao da prepozna šta je.
- Niko nije rekao da si ti to uradio - reče Erlendur, pokušavajući da ga smiri. - Kako ste se ti i Gudlojgur poznavali? U kakvoj ste vezi bili?
Momak pogleda u Osp, koja je bez reči stajala kraj vrata. Zatim pogleda opet u Erlendura.
- Tu i tamo bih mu učinio uslugu, i on me za to plaćao - reče on.
- A kako ste saznali jedan za drugog? Otkad se znate?
- Znao je da mi je Osp sestra. Bilo mu je smešno, kao i svima, što smo brat i sestra.
- Zašto?
- Ja se zovem Rejnir.
- I? Šta s tim?
- Osp i Rejnir. Jasika i oskoruša. Mama i tata su se zezali. Kao da se bave šumarstvom.
- A Gudlojgur?
- Upoznali smo se ovde u hotelu kad sam došao da se nađem s Osp. Pre jedno šest meseci.
- I?
- Čuo je za mene. Osp mu je rekla. Da me ponekad pusti da prespavam u hotelu. U hodniku kod njegove sobe.
Erlendur se okrenuo prema Osp.
- Svaka čast kako si mu spremila ćošak - reče on.
Osp ga je nemo gledala kao da ne razume o čemu priča. Ponovo se okrenuo prema Rejniru.
- Znao je ko si ti. A ti si spavao pred njegovom sobom. I šta onda?
- Dugovao mi je pare. Rekao je da će da mi plati.
- Zašto ti je dugovao?
- Jer sam mu nekad nešto učinio i…
- I šta?
- A i on meni ponekad.
- Da li si znao da je gej?
- Pa zar to nije očito?
- A kondom?
- Uvek smo koristili kondome. Neka njegova paranoja. Rekao je da neće da rizikuje. Da ne zna da li sam zaražen ili nisam. Ja nisam zaražen - naglasi on, gledajući u svoju sestru.
- Ali ti žvaćeš duvan.
Momak začuđeno pogleda u Erlendura.
- Kakve to ima veze? - reče on.
- Ne tiče te se. Žvaćeš li duvan?
- Da.
- I bio si s njim tog dana kad je ubijen?
- Da. Molio me da se vidimo jer je hteo da mi plati.
- Kako je kontaktirao s tobom?
Rejnir izvadi telefon iz džepa.
- Oblačio se u kostim Deda Mraza kad sam došao kod njega - reče.
- Kazao je da se žuri na priredbu i platio mi dug, ali onda je pogledao na sat i video da ima još malo vremena za zabavu.
- Da li je imao mnogo para u sobi?
- Nisam video. Video sam samo pare koje je meni dao. Ali rekao je da očekuje veliku lovu.
- Odakle?
- Ne znam. Rekao je da sedi na blagu.
- Kako je to mislio?
- Trebao je nešto da proda. Ne znam šta. Nije mi rekao. Samo je rekao da treba da dobije brdo love, ili mnogo para, on nikada ne bi rekao lova. Nije tako pričao. Uvek je pričao veoma dostojanstveno i koristio fine reči. Bio je vrlo pristojan. Dobar čovek. Nikad mi ništa loše nije uradio. Plaćao je uvek. Znam puno gorih faca od njega. Ponekad je samo hteo da pričamo. Bio je usamljen, tako mi je barem rekao. Da osim mene nema nijednog prijatelja.
- Da li ti je ikad pričao o svojoj prošlosti?
- Nije.
- Nije ti rekao da je bio dečja zvezda?
- Ne. Dečja zvezda? Kako to?
- A da li si video u njegovoj sobi neki nož koji je mogao biti iz hotelske kuhinje?
- Video sam nož u sobi, ali ne znam odakle je mogao biti. Kad sam došao kod njega, sekao je nešto na kostimu. Rekao je da će kupiti sebi nov za sledeći Božić.
- I nije imao nikakve druge pare, osim tih što je tebi platio?
- Ne, mislim da nije.
- Nisi ga ti opljačkao?
- Nisam.
- Nisi ukrao pola miliona kruna iz njegove sobe?
- Pola miliona? On je imao pola miliona?
- Čuo sam da tebi uvek trebaju pare. Očito je kako ih zarađuješ. Duguješ raznim facama. Koje prete tvojoj porodici…
Rejnir besno pogleda u sestru.
- Nemoj u nju da gledaš, gledaj u mene. Gudlojgur je imao pare u sobi. Više nego što ti je dugovao. Možda je prodao nešto iz te svoje riznice. Ti si ugledao pare. Hteo si još. Radio si mu neke stvari za koje si mislio da treba još da ti plati. On je odbio, počeli ste da se svađate, zgrabio si nož da ga ubodeš, on se branio, ali si na kraju uspeo da ga pogodiš u prsa i da ga ubiješ. Uzeo si pare…
- Pederu jedan - prosikta Rejnir. - Kakvo je to sranje!
- … i odonda duvaš hašiš i bodeš se i ko zna šta još…
- Đubre jedno pedersko! - zavrišta Rejnir.
- Reci mu sve - povika Osp. - Reci mu sve što si meni rekao. Sve mu kaži!
- Šta sve? - reče Erlendur.
- Pitao je da li bih hteo da mu učinim uslugu pre nego što ode na zabavu - reče Rejnir. - Kazao je da nema mnogo vremena, ali da ima pare i da će mi dobro platiti. I onda taman kad smo počeli, odjednom se pojavi žena na vratima.
- Žena?
- Da.
- Koja žena?
- Prekinula nas je.
- Reci mu - reče Osp iza Erlendurovih leđa. - Reci mu ko je ona!
- O kojoj se ženi radi?
- Žurili smo se i zaboravili smo da zaključamo sobu, i vrata su se odjednom otvorila i ona je upala kod nas.
- Ko?
- Ne znam ko je to bio. Neka baba.
- I šta se onda desilo?
- Ne znam. Ja sam pobegao. Počela je da se dere na njega, i ja sam zbrisao.
- Zašto nam nisi odmah to rekao?
- Izbegavam policiju. Večito me neko ganja, i ako se čuje da pričam s policijom, misliće da cinkam i onda ću nadrljati.
- Ko je ta žena koja vas je omela? Kako je izgledala?
- Nisam dobro obratio pažnju. Odmah sam zbrisao. On je bio u šoku. Odgurnuo me je i počeo da viče, potpuno je poludeo. Kao da se jako bojao nje. Mnogo ga je bilo strah.
- Šta je vikao? - upita Erlendur.
- Stefi.
- Šta?
- Stefi. Samo sam to čuo. Stefi. Zvao ju je Stefi i bilo ga je strah od nje.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 63479
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Arnaldur Indridason-Glas Anđela

Počalji od Mustra taj Pon Jun 11, 2018 8:18 am






32


Okrenula mu je leđa stojeći na vratima njegove sobe. Erlendur je zastao i promatrao je. Uočio je veliku promenu na njoj od njihovog prvog susreta, kad je sa ocem umarširala u hotel. Sada je pred njim stajala samo jedna umorna i skrhana sredovečna žena, koja je živela sa ocem u invalidskim kolicima, u kući u kojoj je provela čitav svoj život. Iz nekog razloga koji Erlenduru još nije bio jasan, ta žena je došla u hotel i u njemu ubila rođenog brata.
Kao da je osetila da stoji na hodniku, žena se okrete i uperi pogled u njega. Nije mogao da pročita s njenog lica o čemu razmišlja. Znao je samo da je ona osoba koju je tražio od dana kad je došao u hotel i video Deda Mraza kako sedi u lokvi vlastite krvi.
Stajala je bez reči i pokreta kraj vrata dok joj nije prišao.
- Moram da vam kažem nešto - reče. - Ukoliko je važno.
Erlendur je pretpostavio da je došla zbog laži koje im je rekla u vezi sa svojom prijateljicom, i da joj se sada činilo da mora da mu kaže istinu. Otvorio je vrata i ona je ušla ispred njega, uputivši se prema prozoru iza kojeg se videlo kako pada sneg.
- Rekli su da neće biti snega ovaj Božić - reče ona.
- Da li vas je neko zvao Stefi? - upita on.
- Kad sam bila mala - reče ona, gledajući i dalje kroz prozor.
- Da li vas je brat zvao Stefi?
- Jeste - reče ona. - Uvek me je tako zvao. Ja sam njega zvala Guli. Zašto pitate?
- Zbog čega ste bili u hotelu pet dana pre nego što vam je brat ubijen?
Uzdahnula je duboko.
- Bilo bi bolje da sam vam odmah rekla istinu.
- Zašto ste išli tamo?
- Zbog njegovih ploča. Mislili smo da imamo pravo na deo njih. Znali smo da ih ima dosta, verovatno ceo tiraž koji nije prodat, i hteli smo da dobijemo deo od prodaje.
- Kako to da je sav tiraž bio kod njega?
- Tata ga je imao i čuvao kod kuće u Hafnarfjorduru, a Guli je pokupio sve kutije kad se odselio. Rekao je da su to njegove ploče. Samo njegove.
- A kako ste znali da će da ih proda?
Stefanija je oklevala.
- Lagala sam vas i o Henriju Vapšotu - reče. - Poznajem ga. Ne znam ga dobro, ali trebalo je da vam kažem za njega. On vama nije mene spomenuo?
- Nije - reče Erlendur. - Ima on raznih drugih problema. Da li je išta od svega što ste mi dosad rekli istina?
Nije mu odgovorila.
- Zašto bi sada trebalo da vam verujem?
Stefanija je nemo gledala pahulje kako padaju na zemlju. Činilo se kao da je u mislima odlutala u vreme u svom životu kad nije znala za laži i sve oko nje je bilo istina, čista poput belih snežnih pahuljica.
- Stefanija? - reče Erlendur.
- Nisu se posvađali zbog pevanja - reče ona odjednom. - Kad je tata pao niz stepenice. Nije to bilo zbog pevanja. To je poslednja i najveća laž.
- Mislite kad su se posvađali na stepeništu?
- Da li znate kako su ga deca zvala u školi? Kakav su mu nadimak dali?
- Mogu da pretpostavim - reče Erlendur.
- Zvali su ga Mala princeza.
- Zato što je pevao u horu i bio ženskast i…
- Zato što su ga videli u maminoj haljini - prekide ga Stefanija.
Odmaknula se od prozora.
- Nakon što je umrla. Jako mu je nedostajala, pogotovo nakon što je prestao da peva u horu i ponovo postao običan dečak sa običnim glasom. Tata nije znao za to, ali ja jesam. Ponekad, kad tata nije bio kod kuće, on bi se kitio maminim nakitom i oblačio se u njene haljine, stajao pred ogledalom, a nekad bi se i našminkao. Jednog leta su neki dečaci prolazili pored naše kuće i zavirili kroz prozor u dnevnoj sobi. Dečaci iz njegovog razreda. Zavirivali su ponekad kroz naše prozore jer se pričalo da smo čudni. Počeli su da mu se smeju i rugaju, veoma nemilosrdno. Nakon toga su svi pričali o njemu da je nakaza. Deca su ga zvala Mala princeza.
Stefanija zaćuta.
- Ja sam mislila da je to zato što mu nedostaje mama - reče. - Da je na taj način pokušavao da ostane u vezi s njom, preko njene odeće i nakita. Nisam znala da ima neke neprirodne porive. A onda se to pokazalo.
- Neprirodne porive? - reče Erlendur. - Zar vi tako na to gledate? Vaš brat je bio homoseksualac. Zar niste mogli to da mu oprostite? Zbog toga niste bili u vezi s njim sve te godine?
- Bio je vrlo mlad kad ga je otac uhvatio s nekim dečkom, radili su neke neopisive stvari. Ja sam znala da je u sobi s njim, mislila sam da uče. Tata je neočekivano došao kući, tražio je nešto i ušao u njegovu sobu, da vidi taj užas. Nije hteo da mi kaže šta je video. Kad sam ja došla, taj momak je trčao niz stepenište spuštenih pantalona, a tata i Guli su se svađali na hodniku, i videla sam kako ga je Guli odgurnuo od sebe tako da je izgubio ravnotežu i pao niz stepenice. Više nikada nije stao na noge.
Stefanija je opet okrenula lice prema prozoru i gledala božićni sneg kako pada. Erlendur je ćutao i pitao se šta joj prolazi kroz glavu kad se tako zatvori u svoj svet. Nije mogao to da pretpostavi, ali ona mu je sama odgovorila na to.
- Ja im nikada nisam bila važna - reče ona. - Ništa što sam ja radila nije bilo važno. Ne kažem to iz samosažaljenja, odavno se ne osećam tako. Samo hoću sama da shvatim i pokušam da objasnim zašto nikada nisam stupila u vezu s njim. Nekad mi se čini kao da mi je drago što se sve to tako završilo. Da li možete to da zamislite?
Erlendur je odmahnuo glavom.
- Odjednom sam postala važna kad je on otišao. Ja, ne on. Nikada više on. I ja sam iz nekog čudnog razloga bila zadovoljna time, bilo mi je drago što on više nije ta velika zvezda koja je trebalo da postane. Valjda sam uvek bila ljubomorna na njega, i to više nego što sam bila toga svesna, zbog pažnje koju su mu svi posvećivali zbog njegovog glasa. Njegovog božanstvenog glasa. Kao da je bio blagoslovljen svim talentima, a ja nisam imala nijedan; drndala sam po klaviru kao konj. To je tata govorio kad je pokušavao da me uči. Da sam potpuno netalentovana. Ali ja sam ga uprkos tome obožavala i znala sam da je u pravu. Znao je on često biti dobar prema meni, a kad je ostao bogalj, ispostavilo se da imam dara za negu, i od tada sam mu ja bila najvažnija. I tako su godine prolazile i ništa se nije menjalo. Guli se odselio, tata je bio nepokretan, a ja sam vodila računa o njemu. Nisam nikada razmišljala o sebi, šta ja hoću. Tako mogu godine da prođu a da čovek ne uradi ništa, samo da živi po nekim starim navikama. Godinu za godinom. Godinu za godinom.
Prestala je s pričom i zagledala se u sneg.
- I kad ti postane jasno da je to sve od života, počneš da ga mrziš i pokušavaš da pronađeš nekoga da ga optužiš za sve to. Meni se činilo da je moj brat kriv za sve. S vremenom sam počela da mrzim i njega i njegovu izopačenost zbog koje nam je uništen život.
Erlendur je hteo nešto da kaže, ali je ona nastavila.
- Ne znam mogu li to nekako bolje da objasnim. Kako sam se zatvorila u svoj vlastiti život u kojem se nikada ništa ne dešava zbog nečeg što se decenijama posle ispostavi da nije važno. Uopšte nije važno.
- Koliko smo mi mogli da shvatimo, njemu se činilo da nije imao normalno detinjstvo - reče Erlendur. - Da nije mogao da bude ono što hoće i da je bio primoran da bude nešto drugo, pevač, dečja zvezda, i da mu je teško padalo zadirkivanje u školi. I onda se sve to izjalovilo, a uz to su se pojavili i ti „neprirodni porivi”, kako vi to zovete. Ne mogu da verujem da se dobro osećao. Možda on nije sam tražio svu tu pažnju koju ste vi očito priželjkivali.
- Nije imao normalno detinjstvo - reče Stefanija. - Moguće je.
- Da li je vaš brat ikad pokušao da razgovara o svojoj homoseksualnosti sa ocem ili s vama? - upita Erlendur.
- Nije, iako je moglo da nam bude jasno kuda to sve ide. Ne znam ni da li je on sam razumeo šta se dešavalo s njim. Ne znam. Mislim da on ni nije znao zašto je hteo da se oblači u mamine haljine. Ne znam kako ili kada takvi ljudi saznaju da su drugačiji od drugih.
- On je na neki čudan način zavoleo svoj nadimak - reče Erlendur. Ima poster filma i čuli smo da…
Erlendur se prekinuo u pola rečenice. Nije znao treba li da joj kaže o Gudlojgurovom ljubavniku od kojeg je tražio da ga zove Mala princeza.
- Ne znam ništa o tome - reče Stefanija - osim da mu je taj poster visio na zidu. Možda je sam sebe mučio uspomenama. A možda je u njima bilo nečeg što mi nismo nikada razumeli.
- Kako ste se upoznali s Henrijem Vapšotom?
- Jednog dana se pojavio kod nas i hteo da priča s nama u vezi s Gudlojgurovim pločama. Zanimalo ga je imamo li neke primerke. To je bilo prošle godine za Božić. Preko nekog kolekcionara je čuo za Gudlojgura i nas, i rekao nam da su njegove ploče na veoma visokoj ceni u inostranstvu. Pričao je s mojim bratom, koji prvo nije hteo ništa da mu proda, ali onda se predomislio i hteo da mu da sve što je hteo.
- A vi ste hteli deo profita, zar ne?
- Činilo nam se normalnim da dobijemo nešto. Mislili smo da tata ima pravo na nešto. On je svojim parama finansirao snimanje tih ploča.
- O kakvim iznosima se radi? Koliko je Vapšot nudio za ploče?
Stefanija klimnu glavom, rastreseno.
- Milione.
- To smo i mi čuli.
- On je veoma bogat, taj Vapšot. Koliko sam ga razumela, nije hteo da ploče stignu na tržište. Kako sam shvatila, hteo je da kupi sve primerke ploča kako ih ne bi bilo previše na tržištu. Bio je veoma iskren i nudio je neverovatne pare za sve ploče. Mislim da je sad pred Božić uspeo da nagovori Gudlojgura. Verovatno se nešto desilo kad ga je na kraju napao.
- Napao? Kako to mislite?
- Pa zar ga niste uhapsili?
- Jesmo - reče Erlendur - ali nemamo nikakvih dokaza da je on napao vašeg brata. Kako mislite da se nešto desilo?
- Vapšot je došao kod nas u Hafnarfjordur i rekao nam da je nagovorio Gudlojgura da mu proda sav tiraž i hteo je da se uveri, barem sam ga tako shvatila, da su to sve ploče. Rekli smo mu da jesu, da je Gudlojgur svojevremeno odneo sve ploče sa sobom.
- Zato ste došli u hotel da ga tražite - reče Erlendur. - Da tražite svoj deo zarade.
- Bio je obučen u portirsku uniformu - reče Stefanija. - Videla sam ga u foajeu kako nosi kofere nekim strancima. Promatrala sam ga neko vreme, i onda me je video. Rekla sam mu da hoću da razgovaram s njim u vezi s pločama. Pitao me je za tatu…
- Da li ste na očev zahtev došli kod Gudlojgura?
- Nisam, nije me on poslao. Od nesreće nije hteo da čuje njegovo ime.
- A Gudlojgur je prvo pitao za njega kad vas je video.
- Jeste. Otišli smo u njegovu sobu i pitala sam ga za ploče.


- Na sigurnom su mestu - reče Gudlojgur; smešeći se svojoj sestri.- Henri mije rekao da se čuo s tobom.
- Rekao nam je da hoćeš da mu prodaš ploče. Tata kaže da on ima polovinu u njima i da treba da nam daš polovinu para koje za njih dobiješ.
- Predomislio sam se- reče Gudlojgur.- Neću da ih prodam.
- Šta ti je Vapšot rekao na to?
- Nije mu bilo drago.
- Nudi ti dobre pare za njih.
- Mogu da zaradim više ako ih sam prodam, jednu po jednu. Kolekcionari se jako interesuju za njih. I Vapšot hoće sigurno sam to da uradi, iako mije rekao da hoće da ih otkupi kako ne bi otišle u promet. Mislim da laže. Hoće da ih proda i da zaradi na meni. Svi su uvek hteli da zarađuju na meni, pogotovo tata, ništa se ne menja. Ništa.
Gledali su se dugo u oči.
- Dođi kući da se vidiš s tatom. Nije mu ostalo još mnogo.
- Da lije Vapšot razgovarao s njim?
- Ne, nije bio kod kuće kad je Vapšot došao u posetu. Samo sam mu rekla za njega.
- I šta je rekao na to?
- Ništa. Samo da hoće svoj deo.
-A ti?
- Šta ja?
- Zašto nikada nisi otišla od njega? Zašto se nisi udala i stvorila vlastitu porodicu? Ti ne živiš svoj život, živiš njegov. Gde je tvoj život?
- Rekla bih da je u invalidskim kolicima u koje si ga stavio - brecnu se Stefanija - i nemoj ti da me pitaš o mom životu.
- On nad tobom gospodari isto kao nekada nada mnom.
Stefanija je kipela od besa.
- Neko je morao da se brine o njemu. Njegov ljubimac, njegova zvezda postala je peder bez glasa koji ga je bacio niz stepenice i više reč s njim nije progovorio, nego sedi usred noći u njegovoj kući i beži pre nego što se on probudi. Čime on još uvek gospodari nad tobom? Ti misliš da si ga se zauvek rešio, ali pogledaj se! Pogledaj na šta ličiš! Šta si ti? Reci mi! Niko i ništa! Bednik.
Prestala je s tiradom.
- Oprosti mi - reče on. - Nije trebalo da pokrenem tu priču.
Nije mu odgovorila.
- Da li ikada pita za mene?
- Ne.
- Nikada ne priča o meni?
- Ne, nikada.
- Ne podnosi kako živim. Ne podnosi što sam takav kakav sam. Ne podnosi me. Nakon svih tih godina.


- Zašto mi to niste odmah tako ispričali? Čemu to sakrivanje?
- Sakrivanje? Pa možete i sami da zamislite. Nisam htela da pričam o prljavom vešu moje porodice. Mislila sam da mogu da nas zaštitim, naše stvari.
- Da li je to bilo zadnji put da ste se videli s bratom?
- Da.
- Sigurno?
- Da - Stefanija pogleda u njega. - Na šta insinuirate?
- I niste naišli na njega s jednim mladićem, kako radi iste stvari kao kad ga je vaš otac zatekao i poludeo, kad vas je zadesila nesreća u životu, i sad ste hteli da je prekratite?
- Ne, o čemu…?
- Imamo svedoka.
- Svedoka?
- Momka koji je bio s njim. Mladića kojem je vaš brat plaćao za razne usluge. Naleteli ste na njih u podrumu, dečko je pobegao, a vi ste napali vlastitog brata. Ugledali ste nož na stolu i napali ga njim.
- To nije istina! - reče Stefanija shvativši da je Erlendur zaista mislio to što joj je rekao, osetivši da se omča sve više steže oko nje. Zurila je u Erlendura kao da ne veruje vlastitim ušima.
- Svedok je… - poče Erlendur, ali nije uspeo da završi rečenicu.
- Kakav svedok? O kakvom to svedoku pričate?
- Znači, poričete da ste ubili vlastitog brata?
U tom trenutku zazvoni telefon u hotelskoj sobi. Pre nego što je Erlendur uspeo da se javi na njega, u džepu mu zazvoni i mobilni. Gledao je izvinjavajućim pogledom u Stefaniju, koja je i dalje besno zurila u njega.
- Moram da se javim - reče Erlendur.
Stefanija se smirila i video je kako vadi iz omota jednu od Gudlojgurovih ploča, koja je stajala na pisaćem stolu. Razgledala ju je kad se Erlendur javio na hotelski telefon. Sigurdur Oli je bio na liniji. Erlendur se javio i na mobilni telefon i zamolio da sačeka trenutak.
- Javio mi se maločas neki čovek u vezi s ubistvom u hotelu, i dao sam mu tvoj broj mobilnog - reče Sigurdur Oli. - Da li te je već pozvao?
- Upravo mi je sad neko na vezi na mobilnom - reče Erlendur.
- Rekao bih-da smo rešili slučaj. Razgovaraj s njim, pa ćemo se čuti. Poslaću tri vozila. Elinborg je s njima.
Erlendur spusti slušalicu i javi se ponovo na mobilni. Nije prepoznao glas, ali čovek se predstavio i počeo da priča, potvrdivši sve Erlendurove sumnje. Dosta dugo su razgovarali, i Erlendur ga je zamolio da ode u policiju i da se javi Sigurduru Oliju kako bi dao izjavu. Onda je pozvao Elinborg i rekao joj šta da radi. Zatim je ugasio telefon i okrenuo se prema Stefaniji, koja je stavila Gudlojgurovu ploču na gramofon i pustila je.
- Nekada davno - reče ona - kada su te ploče snimane, mogli su da se čuju neki dodatni zvukovi, jer ljudi nisu bili jako pedantni, a i uslovi pod kojima se snimalo nisu bili idealni. Ponekad se čak čuo saobraćaj s ulice. Da li ste znali to?
- Nisam - reče Erlendur. Nije razumeo šta hoće da mu kaže.
- Čuje se u ovoj pesmi, ako dobro poslušate. Mislim da to niko ne bi razaznao ako ne zna.
Pojačala je zvuk. Erlendur je pažljivo slušao i usred pesme čuo neki zvuk, kao iz daljine.
- Šta je to? - upita on.
- To je tata - reče Stefanija.
Ponovo je pustila pesmu, i Erlendur je još jasnije čuo isti zvuk, iako nije mogao da odgonetne šta je to.
- To je vaš otac? - upita Erlendur.
- Kaže mu da je predivan - reče Stefanija setno. - Stajao je kraj mikrofona i nije mogao da se suzdrži.
Pogledala je u Erlendura.
- Otac je umro sinoć - reče ona. - Prilegao je na kauč posle večere i kao i obično zadremao, ali se ovoga puta nije probudio. Osetila sam da ga više nema čim sam ušla u sobu. Pre nego što sam ga dotakla. Lekar je rekao da je dobio infarkt. Zato sam došla ovamo, da vam sve kažem. Više ništa nije važno. Ni njemu, ni meni. Ništa od svega ovoga više nije važno.
Pustila je pesmu i treći put, i Erlenduru se sada učinilo da čuje šta otac govori. Samo jedna reč koja se pribila uz pesmu kao fusnota.
Predivan.
- Tog dana kad je Gudlojgur ubijen, došla sam u njegovu sobu da mu kažem da tata hoće da ga vidi i da hoće da se pomire. Rekla sam mu da je Gudlojgur imao ključ od kuće i da je krišom dolazio kod nas i sedeo u dnevnoj sobi, ali da se uvek iskradao napolje da ga mi ne bismo primetili. Nisam znala kako će Gudlojgur reagovati, da li je hteo da se vidi s tatom ili je bilo nemoguće pomiriti ih, ali htela sam barem da pokušam. Vrata su bila otvorena…
Glas joj je zadrhtao.
- … i on je ležao sav u krvi…
Zaćutala je.
- … u tom kostimu… spuštenih pantalona… sav u krvi…
Erlendur joj je prišao.
- Gospode bože - prostenjala je. - U životu nisam… ne mogu da opišem tu grozotu. Ne znam šta sam razmišljala. Tako sam se uplašila. Mislim da mi je samo palo na pamet da moram da pobegnem i da to zaboravim. Kao sve ostalo. Sama sam sebe ubedila da me se to ne tiče. Da nema veze da li sam bila tamo ili nisam, to je bila gotova stvar i nije me se ticala. Odgurnula sam to od sebe kao neko dete. Nisam htela da imam ništa s tim, i nisam tati rekla šta sam videla. Nisam nikome ništa rekla.
Pogledala je Erlendura.
- Trebalo je da pozovem pomoć. Naravno da je trebalo da pozovem policiju… ali… to… bilo je tako odvratno, tako neprirodno… da sam pobegla od njega. Samo sam to mislila. Da pobegnem. Da se maknem s tog odvratnog mesta da me niko ne vidi.
Načas je prestala s pričom.
- Mislim da sam uvek bežala od njega. Nekako sam uvek bila u begu od njega. Čitav svoj život. I tamo…
Plakala je bez glasa.
- Odavno je trebalo da pokušamo da se pomirimo. Odavno je to trebalo uraditi. To je moj zločin. I tata je to isto hteo. Pre nego što je umro.
Stajali su bez reči i Erlendur pogleda kroz prozor. Video je da sneg sve manje pada.
- Najgore u svemu tome je…
Ućutala je kao da nije mogla da podnese ni da misli o tome.
- Bio je još živ, zar ne?
Odmahnula je glavom.
- Rekao je samo jednu reč i onda je umro. Video me je na vratima i prostenjao moje ime, kojim me je zvao kad smo bili mali. Uvek me je zvao Stefi.
- I oni su čuli kako je rekao vaše ime pre nego što je umro. Stefi.
Gledala je zaprepašćeno u Erlendura.
- Ko je čuo?
U tom trenutku se otvoriše vrata i Eva Lind se pojavi u sobi. Gledala je u Stefaniju, pa u Erlendura, a onda ponovo u Stefaniju i zatresla glavom.
- Koliko ti njih imaš? - reče ona, gledajući u oca optužujućim pogledom.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 63479
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Arnaldur Indridason-Glas Anđela

Počalji od Mustra taj Pon Jun 11, 2018 8:19 am






33


Nije primetio nikakvu promenu na Osp. Erlendur je stajao i promatrao je kako radi, misleći da li će ikada pokazati neko kajanje ili znak da je peče savest zbog toga što je uradila.
- Da li ste pronašli tu Stefi? - upita ga kad ga je ugledala na hodniku. Stavila je hrpu peškira na kolica za prljav veš, uzela čiste i odnela u sobu. Erlendur joj se približio i zaustavio se na vratima sobe, zamišljen.
Razmišljao je o svojoj ćerki. Uspelo mu je da joj objasni ko je Stefanija i kad je ona otišla, zamolio je Evu Lind da ga sačeka. Rekao je da neće ostati dugo i da mogu zajedno da krenu kući. Eva je sela na krevet, i on je odmah primetio da je drugačija, da se vratila starim navikama. Bila je agresivna i krenula je da ga optužuje za sve što nije bilo dobro u njenom životu, a on je stajao i slušao je bez reći, bez protivljenja, jer nije hteo još više da je razbesni. Znao je zašto je ljuta. Nije ona bila ljuta na njega, već na samu sebe jer je opet počela da se drogira. Nije više sama sebe mogla da podnese.
Nije znao čime se ovaj put drogirala. Pogledao je na sat.
- Žuri ti se negde? - reče ona. - Da spaseš svet!
- Možeš li da me sačekaš ovde? - upita.
- Gubi se - reče ona, grubim, promuklim glasom.
- Zašto sebi to radiš?
- Zaveži.
- Hoćeš li me sačekati? Neću biti dugo, pa ćemo kući. Važi?
Nije mu odgovorila. Samo je sedela spuštene glave, gledajući kroz prozor u prazno.
- Brzo ću - reče on.
- Nemoj da ideš - zamolila ga je, i glas joj više nije bio grub. - Stalno negde odlaziš.
- Šta nije u redu? - upita on.
- Šta nije u redu?! - zavrišta ona. - Ništa nije u redu! Ništa! Sav taj odvratni, jebeni život. To nije u redu, život nije u redu.
- Eva, biće…
- Gospode bože, kako mi je žao što je nema - Eva uzdahnu duboko.
Zagrlio ju je.
- Svakog dana. Jutrom, kad se probudim, i noću, kad idem da spavam. Razmišljam o njoj i o tome šta sam joj uradila svaki božji dan.
- To je dobro - reče Erlendur. - I treba da misliš na nju svakoga dana.
- Ali to je tako teško i nikako da me prođe. Nikada me neće proći. Šta da radim? Šta mogu da uradim?
- Pamti je. Misli o njoj. Uvek. Tako će ti ona pomoći.
- Bože, kako mi je žao što je nema. Kakvo sam ja to ljudsko biće? Kakav čovek uradi tako nešto? Rođenom detetu.
- Eva - držao ju je u svom naručju i ona mu se naslonila na rame. Sedeli su tako na krevetu dok je sneg tiho padao na grad.
Nakon nekog vremena Erlendur prošaputa u Evino uho da ga sačeka u sobi. Rekao je da će je povesti kući da proslave Božić zajedno. Pogledali su jedno drugo u oči. Malo se primirila i klimnula glavom.


U mislima je još bio sa Evom kad je stao na vrata sobe na spratu ispod njegovog i gledao Osp kako radi svoj posao. Znao je da mora da joj se što pre vrati, da je odvede kući i dočeka Božić s njom.
- Razgovarali smo sa Stefi - reče on u pravcu sobe. - Pravo ime joj je Stefanija, ona je Gudlojgurova sestra.
Osp je izašla iz kupatila.
- I šta, da li poriče sve ili…?
- Ne, ne poriče ona ništa - reče Erlendur. - Zna ona jako dobro šta je zgrešila i razmišlja mnogo o tome šta je krenulo kako ne valja, kada se to desilo i zbog čega. To joj sve vrlo teško pada, ali počela je da razrešava to sama sa sobom. Teško je, pogotovo što je kasno da se bilo šta popravi.
- Da li je priznala?
- Jeste - reče Erlendur. - Skoro sve. U suštini. Nije baš naglas sve rekla, ali svesna je svoje krivice u celoj priči.
- Skoro sve? Kako to mislite?
Osp se provuče pored njega da dohvati sredstvo za čišćenje i krpe, i vrati se u kupatilo. Erlendur je ušao u sobu i pratio je kako čisti kao uvek, pre nego što je rešio slučaj i kad mu je bila skoro kao prijateljica.
- Skoro sve - reče on. - Osim ubistva. Samo ubistvo neće preuzeti na sebe.
Osp nije pokazala nikakvu reakciju na to, samo je nastavila da čisti ogledalo, prskajući sredstvo za čišćenje po njemu.
- Ali moj brat ju je video - reče ona. - Video je kako je nožem ubola svog brata. Ona ne može to da porekne. Ne može poricati da je bila tamo.
- Ne - reče Erlendur. - Bila je u podrumu kad je umro. Ali nije ga ona izbola.
- Jeste, Rejnir je sve video - reče ona. - Ne može ona to da porekne.
- Koliko ti njima duguješ?
- Dugujem?
- Koliko?
- Kome ja dugujem? O čemu pričate?
Osp je glancala ogledalo kao da se radi o životu ili smrti, kao da je mislila da će sve biti gotovo ako prestane da ga glanca, maska će pasti i ona će morati da se preda. Nastavila je s prskanjem i glancanjem, vodeći računa da ne gleda svoj lik u ogledalu.
Gledajući u nju, Erlendur se seti rečenice iz knjige o siromasima iz davnih dana koju je jednom pročitao: ona je bila kopile ovog sveta.
- Moja koleginica Elinborg je malopre pronašla tvoj zdravstveni karton u ambulanti hitne pomoći - reče. - U ambulanti za žrtve silovanja. Bila si tamo pre nekih šest meseci. Bila su trojica. U nekoj kolibi kod jezera Raudavatn. Samo si to rekla. Rekla si da ih ne poznaješ. Da su te kidnapovali u gradu u petak uveče i odvukli te u tu kolibu, gde su te jedan za drugim silovali.
Osp je i dalje glancala ogledalo, i Erlenduru se činilo kao da nimalo nije potresena time što joj je govorio.
- Na kraju si odbila da kažeš ko je to bio, i nisi htela da ih tužiš.
Osp je bila nema.
- Radiš ovde u hotelu, ali plata ti nije dovoljna za dugove i za drogu. Mogla si da ih podmiruješ malim iznosima, i oni te snabdevaju drogom, ali počeli su da ti prete, a ti znaš da oni svoje pretnje uvek ispunjavaju.
Osp nije htela da ga pogleda.
- Niko ne krade po hotelu, zar ne? - reče Erlendur. - Rekla si to da nas zavaraš, da nas navedeš na krivi trag.
S hodnika se čulo neko komešanje, i Erlendur je pred vratima ugledao Elinborg i četiri policajca. Dao im je znak da sačekaju.
- Tvoj brat je u istom škripcu. Možda imate zajednički račun kod tih tipova, šta znam. I njega su uhvatili nekoliko puta i izmlatili nasmrt. I njemu prete. Prete i vašim roditeljima. A vi se ne usuđujete da ih tužite. Policija ne može ništa da uradi samo na osnovu pretnji, a ako vam nešto i urade, ako te napadnu u gradu i siluju u nekoj straćari kod jezera, ti nećeš da ih prijaviš. Niti tvoj brat.
Erlendur je ućutao i pratio njenu reakciju.
- Malopre me je pozvao jedan kolega iz odeljenja za narkotike. On tu i tamo dobija informacije od cinkaroša i tako prati šta se dešava na ulici u vezi s drogom. Sinoć, odnosno noćas, pozvao ga je neko s pričom o devojci koja je silovana pre nekih šest meseci i koja nikako nije mogla da otplati dugove dilerima sve do pre dva dana, kad je odjednom uspela da otplati čitav dug. I svoj i bratov. Da li ti je poznato nešto o tome?
Osp je odmahnula glavom.
- Ništa ne znaš o tome? - Erlendur ponovi pitanje. - Taj doušnik je znao ime devojke i da radi u hotelu u kojem je ubijen Deda Mraz.
Osp je i dalje odmahivala glavom.
- Znamo da je u Gudlojgurovoj sobi bilo pola miliona kruna - reče Erlendur.
Prestala je da glanca ogledalo, spustila ruke niz bokove i zurila u svoj odraz u njemu.
- Pokušala sam da prestanem.
- Da se drogiraš?
- Ništa ne vredi. Nemilosrdni su kad im duguješ pare.
- Hoćeš li mi reći ko su oni?
- Nisam imala nameru da ga ubijem. Bio je uvek pristojan prema meni. Ali onda…
- Videla si pare?
- Trebale su mi pare.
- Znači radilo se o parama? Zato si ga napala?
Nije mu odgovorila.
- Jesi li znala za vezu između Gudlojgura i tvog brata?
Osp je i dalje ćutala.
- Da li se radilo o parama? Ili o tvom bratu?
- Možda zbog obe stvari - prošaputa Osp.
- Htela si da uzmeš pare.
- Da.
- A on je iskorišćavao tvog brata.
- Da.


Videla je svog brata u klečećem položaju, gomilu para na krevetu i nož. Bez razmišljanja je uhvatila nož i pokušala da ga ubode. Podigao je ruke da se odbrani, ali ona to nije ni primetila, nego je nastavila da zamahuje nožem sve dok nije prestao da se brani i pao prema zidu. Iz rane na grudnom košu šikljalaje krv, ravno iz srca.
Nož je bio sav okrvavljen, kao i njene ruke, a fleke su se proširile i po njenoj uniformi. Njen brat je ustao s poda i pobegao u hodnik u pravcu stepeništa.
Gudlojgurje teško disao.
U sobičku je vladala mrtva tišina. Zurila je u Gudlojgura i nož u svojim rukama. U tom trenutku se Rejnir vratio u sobu.
- Neko ide niz stepenice - prošaptao je.
Uzeo je pare i povukao svoju sestru, koja je stajala skamenjena, van sobe. Sakrili su se u udubljenje u zidu na kraju hodnika. Nisu se usudili ni da dišu kad se žena približila. Gledala je u mrak, ali ih nije videla.
Kad je došla do vrata sobice, vrisnula je prigušeno i oni začuše Gudlojgurov glas.
- Stefi? -prostenjao je.
Ništa se više nije čulo.
Žena je ušla u sobu,ali videli su da je odmah izašla iz nje. Koračala je unatraške sve do zida u hodniku, a onda se okrenula i udaljila brzim koracima, ne okrećuči se.


- Bacila sam uniformu i našla drugu. Rejnir je pobegao. Nije mi bilo druge nego da nastavim da radim. Inače biste vi sve odmah ukapirali, tako mi se činilo. Onda mi je neko rekao da odem po njega zbog priredbe. Nisam mogla da kažem da neću. Nisam smela ništa da uradim što bi privuklo pažnju na mene. Sišla sam u podrum i čekala na hodniku. Vrata njegove sobe bila su otvorena, ali nisam ušla u nju. Vratila sam se gore i rekla da sam ga našla u sobičku i da mislim da je mrtav.
Osp uperi pogled na pod.
- Najgore u svemu tome je što je on uvek bio dobar prema meni. Možda sam zbog toga pobesnela. Zato što je on bio jedan od retkih ljudi koji su prema meni bili dobri, a ovamo je koristio mog brata kao prostitutku. Poludela sam. Nakon svega što…
- Nakon svega što su oni tebi uradili? - reče Erlendur.
- Ništa ne vredi tužiti te svinje. Čak i ako su krivi za najodvratnija, najkrvavija silovanja, odleže možda godinu do godinu i po u zatvoru. I onda ih puste. Od vas nema pomoći. Nigde nema pomoći. Kako god da se postaviš. Uzela sam pare i platila im. Možda sam ga ubila zbog novca. Možda zbog Rejnira. Ne znam. Ne znam…
Zaćutala je..
- Poludela sam - ponovi. - Nikad mi se tako nešto nije dogodilo. Da potpuno poludim od besa. Odjednom sam se setila svega šta se desilo u onoj kolibi. Oni su mi došli pred oči. Sve sam ponovo preživela. Zgrabila sam nož i pokušala da ga izbodem gde god sam mogla. Pokušala sam da ga isečem, on se branio, a ja sam ga ubadala i ubadala sve dok nije prestao da se miče.
Pogledala je u Erlendura.
- Nisam znala da je to tako teško. Kako je teško ubiti čoveka.
Elinborg se pojavila na vratima sobe i gestikulirajući prema Erlenduru pokazala da ne razume šta se dešava, zašto već jednom ne uhapse devojku.
- Gde je nož? - upita Erlendur.
- Nož? - ponovi Osp prilazeći mu.
- Koji si koristila?
Oklevala je na trenutak.
- Vratila sam ga - reče. - Očistila sam ga koliko sam mogla u kafeteriji i stavila ga na njegovo mesto pre nego što ste vi došli.
- Pa gde je on sada?
- Stavila sam ga na njegovo mesto.
- U kuhinju, s drugim noževima?
- Da.
- U hotelu ima sigurno barem petsto takvih noževa - reče Erlendur u očajanju. - Kako da ga nađemo?
- Možete početi za švedskim stolom - reče ona.
- Za švedskim stolom?
- Neko ga tamo sigurno koristi.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 63479
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Arnaldur Indridason-Glas Anđela

Počalji od Mustra taj Pon Jun 11, 2018 8:19 am






34


Erlendur je ostavio Osp u rukama Elinborg i policajaca i požurio u svoju sobu, gde ga je čekala Eva Lind. Provukao je karticu kroz skener na vratima i otvorio vrata. Video je Evu Lind kako stoji na prozorskoj dasci i gleda sneg koji je padao na zemlju nekoliko spratova ispod njih.
- Eva - reče Erlendur mimo.
Eva je rekla nešto što nije čuo.
- Dođi, dušo - reče on, prišavši joj pažljivo.
- To izgleda tako jednostavno - reče Eva Lind.
- Hajde, Eva - reče Erlendur tiho. - Da idemo kući.
Okrenula se prema njemu. Gledala ga je nekoliko dugih trenutaka i na kraju klimnula glavom.
- Hajdemo - reče ona tiho, siđe s prozora i zatvori ga.
Prišao joj je i poljubio je u čelo.
- Jesam li ti ja oteo detinjstvo, Eva? - upita tiho.
- Molim? - reče ona.
- Ništa - reče on.
Erlendur ju je dugo gledao u oči. Ponekad je u njima video bele labudove.
Sada su bili crni.


Erlendurov mobilni zazvoni dok su liftom silazili u prizemlje. Odmah je prepoznao glas.
- Samo sam htela da ti poželim srećan Božić - reče Valgerdur. Zvučalo je kao da šapuće u telefon.
- Takođe - reče Erlendur. - Srećan Božić.
Kad su došli u foaje, Erlendur je pogledao u trpezariju punu stranaca koji su se častili poslasticama s božićnog švedskog stola, ćaskajući na svim jezicima sveta; celim spratom širio se veseo žagor. Erlendur nije mogao da se reši pomisli da neko od tih gostiju drži u rukama nož kojim je ubijen Gudlojgur.
Rekao je šefu recepcije kako je sasvim moguće da je Rosant naručio ženu da ga zavede i spava s njim, a onda traži da joj plati. Šef mu je odgovorio da je i sam već sumnjao na to. Vlasnicima hotela dao je izveštaj o aktivnostima koje su se odvijale pod pokroviteljstvom direktora hotela i glavnog konobara, ali nije znao da li će išta biti preduzeto protiv njih.
Erlendur je krajičkom oka primetio direktora hotela kako začuđeno gleda u Evu Lind. Pravio se da ga ne primećuje, ali direktor ga je video i preprečio mu put.
- Samo sam hteo da vam se zahvalim, i vi naravno ne morate da platite za sobu!
- Već sam podmirio račun - reče Erlendur. - Doviđenja.
- Šta će biti s Henrijem Vapšotom? - upita direktor, skroz se približivši Erlenduru. - Šta ćete s njim?
Erlendur se zaustavio. Držao je Evu Lind za ruku, a ona je gledala u direktora pospanim očima.
- Poslaćemo ga za Englesku. Da li vas još nešto zanima?
Direktor hotela je oklevao.
- Da li ćete preduzeti nešto u vezi sa onim što vam je devojka lagala o gostima s konferencija?
Erlendur se nasmešio u sebi.
- Brine vas to? - reče.
- To su sve laži.
Erlendur zagrli Evu i oni se uputiše prema izlazu.
- Videćemo - reče on.


Prolazili su foajeom i Erlendur odjednom primeti da se ljudi zaustavljaju i gledaju oko sebe. Više se nisu čule sentimentalne američke božićne pesme i Erlendur se nasmeši kad shvati da mu je šef recepcije ispunio želju i promenio muziku koja se čula iz zvučnika. Razmišljao je o pločama. Pitao je Stefaniju da li zna gde su, ali ona nije znala ništa o njima. Nije imala pojma gde ih je njen brat čuvao, i mislila je da ih sigurno nikada neće ni naći.
Žamor u trpezariji je utihnuo. Gosti hotela gledali su jedni u druge sa začuđenim izrazom lica, podižući pogled u potrazi za čudesno lepom pesmom koja je dopirala do njih. Osoblje hotela stajalo je bez pokreta i slušalo. Izgledalo je kao da je vreme na trenutak zastalo.
Izašli su iz hotela i Erlendur je sam za sebe pevao psalm malog Gudlojgura i osetio još jednom tu duboku želju u dečakovom glasu.
Bože, daj mi da budem svetio koliko god da mi kratak bude život…

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 63479
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Arnaldur Indridason-Glas Anđela

Počalji od Sponsored content


Sponsored content


Nazad na vrh Ići dole

Strana 3 od 3 Prethodni  1, 2, 3

Nazad na vrh


 
Dozvole ovog foruma:
Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu