Čarls Bukovski - Žene

First topic message reminder :



Čarls Bukovski - Žene

»Mnoge prave ljude sahranila je žena. «
Henri Kinaski


Ovaj roman je plod mašte i nijedan lik
u njemu ne predstavlja neku ličnost ili kombinaciju ličnosti
živih ili mrtvih.

Bilo mi je 50 godina i već četiri godine nisam bio u krevetu sa ženom. Nisam imao ženska poznanstva. Gledao sam žene u prolazu, na ulici ili bilo gde, ali gledao sam ih bez želje, s osećanjem da to nema svrhe. Drkao sam redovno, ali je ideja da imam odnos s nekom ženom — čak i u aseksualnom smislu — bila nedostupna mojoj mašti. Imao sam vanbračnu ćerku od šest godina. Živela je s majkom a ja sam plaćao alimentaciju. Bio sam oženjen davno, još u mojoj 35-oj. Taj brak je trajao dve i po godine. Žena se razvela od mene. Samo jednom sam voleo. Umrla je od akutnog alkoholizma. Umrla je sa 48 godina, kad sam ja imao 38. Moja žena bila je 12 godina mlađa od mene. Verujem da je i ona sada mrtva, mada ne mogu baš da tvrdim. Pisala mi je dugačka pisma za svaki Božić, punih 6 godina posle razvoda. Nikada nisam odgovarao ...
Nisam siguran kad sam prvi put video Lidiju Vens. Bilo je to pre nekih 6 godina, u ono vreme kad sam dao otkaz u pošti posle
12 godina službe i trudio se da postanem pisac. Sav sam bio izgubljen i pio sam više nego ikad. Pokušavao sam da pišem moj prvi roman. Pio sam po flašu viskija i gajbicu piva svake noći za vreme pisanja. Pušio sam jeftine cigare i kucao na mašini i pio i slušao klasičnu muziku na radiju do zore. Odredio sam sebi normu
od deset strana za noć, ali do sledećeg dana nikad nisam znao koliko je ispalo. Ustajao sam prepodne, povraćao, zatim prelazio u dnevnu sobu da prebrojim listove na kauču. Uvek bih prebacio onih deset. Ponekad bi tu bilo 17, 18, 23, 25 strana. Normalno, taj noćni rad trebalo je popraviti ili baciti. Trebala mi je 21 noć da napišem moj prvi roman.
Vlasnici kuće u kojoj sam tada živeo, koji su stanovali u zadnjem delu, mislili su da sam lud. Svakog jutra posle buđenja, nalazio sam pred vratima veliku braon kesu od papira. Sadržaj kese se menjao, ali je unutra uglavnom bilo paradajza, salate, narandži, mladog luka, supe u konzervi, crvenog luka. Pio sam pivo s njima svako drugo veče do 4-5 ujutru. Stari bi zaspao, a onda smo se ja i stara gospođa držali za ruke i ja bih je poljubio s vremena na vreme. Uvek bi dobila veliki poljubac na vratima. Užasno je bila izborana, ali tu nema leka. Bila je katolik i zgodno je izgledala kad stavi svoj roze šeširić i krene u crkvu nedeljom ujutru.
Mislim da sam upoznao Lidiju Vens na mom prvom čitanju poezije. To je bilo u knjižari na Kenmor Aveniji, Droubridž. I tada sam bio sav izgubljen. Iznad svega toga, a ipak totalno van sebe. Kad sam ušao, bilo je mesta samo još za stajanje. Piter, koji je vodio radnju i živeo sa crnkinjom, pokaza mi na gomilu love ispred sebe: »Jebi ga«, reče on, »kad bih mogao da ih uvek ovako spakujem unutra našlo bi se love za još jedan put do Indije!« Moj ulazak je izazvao aplauz. Kad je reč o čitanju poezije, tu ne žalim sebe.
Čitao sam pola sata, zatim tražio predah. Još sam bio trezan i mogao sam da osetim oči kako pilje u mene iz tame. Nekoliko ljudi popelo se da razgovara sa mnom. Kad sam ostao sam, došla je Lidija Vens. Sedeo sam za stolom i pio pivo. Oslonila se s obe ruke o ivicu stola, nagnula se i gledala u mene. Imala je dugu smeđu kosu, prilično dugu, isturen nos, a jedno joj oko nije baš gledalo kao ono drugo. Ali iz nje je izbijao život — znali ste da je tu. Osećao sam neko strujanje između nas. Nešto od toga bilo je nejasno i odbojno, ali bilo ga je. Gledali smo jedno u drugo. Lidija Vens je nosila kaubojsku kožnu jaknu s resama oko vrata. Imala je dobre sise. Kazao sam: »Voleo bih da ti pokidam te rese s jakne — tu bi mogli da počnemo!« Lidija je otišla. Nije uspelo. Nikad nisam znao šta da kažem devojkama. Ali koje dupe je imala. Gledao sam u to divno dupe koje se udaljavalo. Nosila je tesne farmerke i ja nisam mogao da odvojim pogled dok je odlazila.
Obavio sam drugi deo čitanja i zaboravio na Lidiju kao što sam zaboravljao žene pored kojih sam prolazio na ulici. Uzeo sam moje pare, potpisao neke salvete, neke papiriće, izašao, seo u kola i vratio se kući.
I dalje sam svake noći radio na prvom romanu. Nikad ne bih počinjao s pisanjem pre 6 i 18 po podne. Nekada sam u to doba upadao na posao u Terminal Aneks Pošti. Bilo je 6 po podne kad su došli: Piter i Lidija Vens. Otvorio sam vrata. Piter reče: »Vidi, Henri, vidi šta sam ti doveo!«
Lidija je skočila na sto. Farmerke su joj bile tesne kao nikad. Vitlala je svojom dugom smeđom kosom. Bila je luda; bila je čudesna. Po prvi put postao sam svestan da bih mogao da vodim ljubav s njom. Počela je da recituje. Svoju poeziju. Bila je kriminalna. Piter je pokušao da je zaustavi: »Ne! Ne! Nema recitovanja u kući Henrija Kinaskog«!
»Pusti je, Piter!«

Sledećih nedelju dana usporio sam s pićem. Bio sam na trkama da se nadišem svežeg vazduha i sunca i da pešačim do mile volje. Noću nisam pio, čudeći se što sam još živ, pitajući se kako ta šema radi. Mislio sam na Ketrin, na Lidiju, na Temi. Nije mi baš bilo lepo.
Tog petka u noć zazvonio mi je telefon. Bila je to Mercedes.
»Henk, volela bih da svratim. Ali samo na razgovor, pivo i pušenje. Ništa više od toga.«
»Svrati ako želiš.«
Mercedes je stigla za pola sata. Za divno čudo, izgledala mi je veoma zgodno. Nikad još nisam video tako kratku mini suknju i njene noge su baš mamile. Radosno sam je poljubio. Ona se otrgnu.
»Nisam mogla dva dana da hodam posle onog. Da mi nisi više cepao bulju.«
»Dobro, časna reč neću više.«
Opet isto. Seli smo na kauč s uključenim radiom, pričali, pili pivo, pušili. Ljubio sam je i ljubio. Nisam mogao da stanem. Ponašala se kao da to želi, a i dalje je insistirala kako ne može. Mali Džek ju je voleo, ljubav mnogo znači u ovom svetu. »Sigurno da znači«, rekoh. »Ti mene ne voliš.«
»Udata si žena.«
»Ja ne volim Malog Džeka, ali mi je mnogo stalo do njega i on mene voli.«
»Lepo zvuči.«
»Jesi ikada bio zaljubljen?«
»Četiri puta.«
»I šta je bilo? Gde su one noćas?«
»Jedna je mrtva. Ostale tri su sa drugim muškarcima.«
Dugo smo pričali te noći i popušili bilo koji broj džointa. Oko dva sata Mercedes reče: »Suviše sam pijana da vozim kući. Sjebaću kola.«
»Svuci se i lezi u krevet.«
»Dobro, ali imam ideju.«
»Koju to?«
»Hoću da gledam kako mlatiš tu tvoju stvar. Hoću da ga vidim kako štrca!«
»U redu, to je fer. Slažem se.« Mercedes se svukla i legla.
Stao sam go pored kreveta. »Sedi da bolje vidiš.«
Sela je na ivicu kreveta. Pljunuo sam na dlan i počeo da drkam mačora.
»O«, reče Mercedes, »vidi raste!« »Uh huh... «
»Ala raste!«
»Uh huh... «
»Jao, al je ljubičast! Kolike mu vene!Ala pulsira! Odvratan je!«
»Aha.«
Mlateći i dalje kurčinu, približavao sam ga njenom licu. Gledala je u njega. Taman kad je trebalo da svršim, stao sam.
»Jao«, reče ona.
»Znaš šta, imam bolju ideju . .. «
»Šta to?«
»Mlati ga ti.«
»U redu.«
Počela je. »Je l' valja ovako?«
»Malo snažnije. I pljuni na dlan. I drkaj ga skoro čitavom dužinom, celog, nemoj samo kod glavića.«
»U redu... O bože, vidi ga... hoću da vidim kako štrca sok!«
»Samo ti radi, Mercedes! O BOŽE MOJ!«
Malo je falilo da svršim. Skinuo sam njenu ruku s kurca.
»Oh, jebem li te!« reče Mercedes.
Sagnula se i ulovila ga ustima. Počela je da dudla i tegli, ližući mi kurac jezikom čitavom dužinom dok ga sisala.
»Ah, kurvo jedna!«
Onda je izvukla kurac iz usta.
»Ajde! Ajde! Dokrajči me!« viknuo sam.
»Neću!«
»E jebi se onda!«
Gurnuo sam je na krevet i bacio se na nju. Krvnički sam je poljubio i koknuo joj kurčinu. Radio sam ko životinja, pumpao sam kao lud. Zaječao sam i onda svršio. Šiknuo sam u nju, osećao kako je punim, osećao kako ključa u njoj.

Trebalo je da letim u Ilinois i čitam na Univerzitetu. Mrzeo sam čitanja, ali pomagala su oko kirije, a možda i oko prodaje knjiga. Izvukla su me iz Istočnog Holivuda, uznela me u vazduh s biznismenima i stjuardesama i ledenim pićima i malim salvetama i kikirikijem za ubijanje zadaha u usta.
Trebalo je da me sačeka pesnik, Vilijam Kizing, s kojim sam se dopisivao još od 1966. Njegove radove video sam prvi put na stranama Bika, koji je izdavao Dag Fecik, jedan od prvih magova mimike i možda lider mimičke revolucije. Niko od nas nije bio pisac u pravom smislu: Fecik je radio u fabrici gume, Kizing je bio bivši marinac iz Korejskog rata, koji je odslužio svoje i živeo na račun svoje žene Sesilije. Ja sam radio po 11 časova u noćnoj smeni kao poštanski službenik. Bilo je to vreme kada je na scenu stupio Marvin s njegovim čudnim pesmama o demonima. Marvin Vudmen bio je najbolji jebeni demonski pisac u Americi. Možda i u Španiji i Peruu. Ja sam pisao pisma u to vreme. Pisao sam pisma od 4-5 strana svakome, farbajući koverte i stranice divljačkim bojama. Tada sam i počeo da pišem Biliju Kizingu, bivšem marincu, bivšem robijašu, pokloniku droge (uglavnom kodeina).
Sada, godinama kasnije, Vilijam Kizing obezbedio je sebi stalno radno mesto predavača na Univerzitetu. Uspeo je da pokupi
par diploma između fiksanja. Upozorio sam ga da je to opasna rabota za bilo koga ko hoće da piše. Ali, barem je u svoju nastavu ubacio dosta Kinaskog.
Kizing i njegova žena čekali su na aerodromu. Nosio sam prtljag sa sobom, pa smo odmah krenuli ka kolima.
»Bogo moj«, reče Kizing, »nikada nisam video ikoga ko izlazi iz aviona da tako izgleda.«
Imao sam na sebi kaput mrtvog oca prevelik za mene. Pantalone su mi bile predugačke, manžetne su padale preko cipela i to je bilo dobro, jer nisam imao istovetne čarape, a pete na cipelama bile su totalno izlizane. Mrzeo sam frizere, pa sam se šišao sam kada nisam mogao da nađem ženu za to. Nisam voleo da se brijem, a nisam voleo ni duge brade, pa sam kratio bradu makazama svake 2—3 nedelje. Vid mi je bio loš, ali nisam voleo naočare, pa ih nisam ni nosio, osim za čitanje. Zubi su bili moji, ali nisam ih mnogo imao. Moje lice i nos bili su crveni od pića, a od svetlosti su me bolele oči, pa sam škiljio kroz uske proreze. Uklopio bih se u svaku' povorku izbeglica bilo gde na kugli.
Kola su krenula.
»Očekivali smo nekog totalno drukčijeg«, reče Sesilija.
»Je l'?«
»Mislim, glas vam je tako blag i ljubazno izgledate. Bil je očekivao da izađete pijani iz aviona, psujući i prilazeći ženama ... «
»Nikada ne naduvavam ono vulgarno u sebi. Čekam ga da se pojavi kad je njemu milo.«
»Čitaš sutra uveče«, reče Bil.
»Dobro, zezaćemo se malo večeras i zaboraviti na sve.« Vozili smo se dalje.
Te noći, Kizing je bio interesantan isto kao i njegova pisma i njegove pesme. Umeo je da se drži podalje od literature u našem razgovoru, osim tu i tamo. Pričali smo o drugim stvarima. Nisam imao mnogo sreće u ličnom kontaktu sa većinom pesnika, čak i kad su im pisma i pesme bili dobri. Moj susret s Daglasom Fecikom bio je manje nego šarmantan. Najbolje je držati se daleko od ostalih pisaca i jednostavno raditi svoj posao, ili jednostavno ne raditi svoj posao.
Sesilija se rano povukla na spavanje. Morala je ujutru na posao. »Sesilija se razvodi od mene«, reče mi Bil. »Nije ona kriva. Smučile joj se moje droge, moje bljuvanje, sve u vezi sa mnom. Trpela je godinama. Sad to više nije voljna. Nisam čak u stanju ni da je ljudski pojebem. Muva se s tim maloletnikom. Nije ona kriva. Iselio sam se, uzeo sam sobu. Možemo da idemo tamo na spavanje, ili mogu ja da odem tamo, a ti ostani ovde, ili možemo obojica da ostanemo, svejedno mi je.«
Kizing je izvadio nekoliko tableta i progutao ih.
»Da ostanemo obojica ovde«, rekoh.
»Ti zaista možeš da popiješ.«
»Šta drugo da se radi?«
»Biće da ti je želudac od livenog gvožđa.«
»Nije baš neki. Prsnuo mi jednom. Ali kad se rupe skroz zatvore, kažu da postane čvrst kao da si ga zavario.«
»Koliko još dugo misliš tako?« upita on.
»Sve sam isplanirao. Umreću 2000. godine, kada budem imao
80.«
»Čudno«, reče Kizing, »to je godina kad ću ja da umrem.
Dvehiljadita. Čak sam i sanjao o tome. Sanjao sam čak i dan i čas moje smrti. Kako god okreneš, to je 2000. godine.«
»To je lep okrugao broj. Sviđa mi se.«
Pili smo još sat-dva. Dobio sam praznu spavaću sobu. Kizing je spavao na kauču. Sesilija je izgleda ozbiljno mislila da ga se otarasi.
Ujutru sam ustao oko pola 11. Našao sam preostalo pivo. Uspeo sam da ubacim jedno u sebe. Trudio sam se oko drugog kada je Kizing ušao.
»Isuse, kako možeš? Držiš se kao da ti je 18 godina.«
»Imam ja i teška jutra. Ovo jednostavno nije takvo.«
»Imam nastavu u jedan. Moram da se sredim.«
»Gucni malo.«
»Treba mi hrane u želucu.«
»Pojedi dva rovita jaja. Pojedi ih s malo začina od belog luka ili od paprike.«
»Da skuvam tebi par jaja?«
»Aha, hvala.«
Zazvonio je telefon. Bila je to Sesilija. Bil je razgovarao neko vreme, zatim spustio slušalicu. »Približava se tornado. Jedan od najvećih u istoriji države. Možda će proći ovuda.«
»Uvek se nešto desi kad treba da čitam.« Primetio sam kako je počelo da se smrkava.
»Možda će da raspuste učenike. Teško je reći. Bolje da jedem.«
Bil je izvadio jaja.
»Ne kapiram te«, reče on, »čak ni ne izgledaš mamurno.«
»Svako jutro sam mamuran. To je normalna stvar. Navikao sam.«
»Pišeš i dalje prilično dobro sranje, uprkos tolikog pića.«
»Nemojmo o tome. Možda je u pitanju raznovrsnost pičaka.
Nemoj mnogo da kuvaš ta jaja.«
Otišao sam u kupatilo i kenjao. Nisam imao problem stolice.
Baš sam izlazio kad sam čuo Bila kako urla: »Kinaski!« Onda sam ga čuo u dvorištu, povraćao je. Vratio se. Jadan momak, bio je stvarno bolestan.
»Uzmi malo sode bikarbone. Imaš Valijum?«
»Ne.«
»Čekaj onda 10 minuta posle bikarbone, pa popij toplo pivo.
Sipaj ga sada u čašu da dođe u dodir s vazduhom.«
»Imam aspirin.«
»Uzmi ga.«
Postajalo je sve mračnije. 15 minuta posle aspirina, Bil se istuširao. Kad je izašao iz kupatila, nije izgledao loše. Pojeo je sendvič s puterom od kikirikija i kriškom banane. Dobro se čupao.
»Još voliš tvoju staru damicu, a?« upitah.
»Isuse, da.«
»Znam da to ne pomaže, ali probaj da ukapiraš da se to desilo svima nama, bar po jedanput.«
»Ne pomaže to.«
»Kad se žena jednom okrene protiv tebe, zaboravi je. One mogu i da te vole, a onda se nešto preokrene u njima. U stanju su da te gledaju kako umireš u mukama, pregažen kolima, i da pljunu na tebe.«
»Sesilija je divna žena.«
Postajalo je sve mračnije. »Da popijemo još koje pivo«, rekoh.
Sedeli smo i pili pivo. Totalno se smračilo, a onda se podigao jak vetar. Nismo mnogo govorili. Drago mi je bilo što smo se našli. Skoro da i nije bilo nekog sranja u njemu. Bio je umoran, možda je to pomagalo. Nikada nije imao sreće sa svojim pesmama u Americi. Voleli su ga u Australiji. Možda će ga jednog dana otkriti ovde, možda neće. Možda 2000. godine. Bio je to čvrst, zdepast
čovečuljak, videlo se da zna da komanduje, videlo se da je bio tamo. Voleo sam ga.
Pili smo u tišini, onda je zazvonio telefon. Opet Sesilija. Tornado je prošao, ili, bolje rečeno, zaobišao. Bil će održati nastavu u svom razredu. Ja ću čitati to veče. Ludo. Sve je teklo po planu. Svi smo bili zaposleni do balčaka.
Oko pola 1, Bil je strpao svoje sveske i šta mu je već trebalo u ranac, seo na bicikl i otpedalao na fakultet.
Sesilija je stigla kući negde sredinom popodneva.
»Je l' Bil otišao kako treba?«
»Da, otišao je biciklom. Fino je izgledao.«
»U kom smislu fino? Da nije uzeo neku drogu?«
»Fino je izgledao. Jeo je i sve ostalo.«
»Volim ga još uvek, Henk. Ali ne mogu više ovako.«
»Naravno.«
»Ti ne znaš koliko njemu znači što si ti ovde. Često mi je čitao tvoja pisma.«
»Bezobrazna, a?«
»Ne, smešna. Zasmejavao si nas.«
»Ajde se jebemo, Sesilija.«
»Henk, počeo si da igraš tvoju igru.«
»Ti si bucmasta mala stvar. Pusti me da ga uronim.«
»Pijan si, Henk.«
»U pravu si. Zaboravi.«

Te noći pružio sam još jedno loše čitanje. Meni nije smetalo. Njima nije smetalo. Ako Džon Keidž može da dobije hiljadu dolara što je pojeo jabuku, ja prihvatam 500 dolara i avionsku kartu da budem limun.
Posle toga, bilo je isto kao i uvek. Učenice su došle gore sa svojim mladim vrelim telima i svojim sjajnim očima i tražile mi da potpišem neke moje knjige. Imao sam želju da pojebem jedno pet njih iste noći i otkačim ih jednom zauvek iz svog sistema.
Nekoliko profesora se popelo i nakezilo na mene što sam ispao guzica. To im je pomoglo da poprave raspoloženje, sada su osećali kao da imaju neku šansu za pisaćom mašinom.
Uzeo sam ček i izašao. Posle čitanja trebalo je da se skupi malo, odabrano društvo kod Sesilije kući. Bio je to deo nepisanog ugovora. Što više devojaka tim bolje, ali male su bile moje šanse kod Sesilije u kući. Znao sam to. I sasvim normalno, probudio sam se ujutru u krevetu, sam.
Bil je opet bio bolestan tog jutra. Imao je novu nastavu u jedan sat i pre nego što je otišao, rekao mi je: »Sesilija će da te vozi na aerodrom. Idem sad. Nećemo mnogo da se opraštamo.«
»Dobro.«
Bil je uprtio svoj ranac i progurao bicikl kroz vrata.
Nalazio sam se opet u Los Anđelesu, skoro nedelju i po dana. Bila je noć. Zazvonio je telefon. Javila mi se Sesilija, jecala je.
»Henk, Bil je mrtav. Ti si prvi koga zovem.«
»Isuse, Sesilija, ne znam šta da kažem.«
»Bilo mi je tako drago onda kad si došao. Otkad si otišao, Bil je samo o tebi pričao. Ti ne znaš šta je tvoja poseta značila za njega.«
»Šta se desilo?«
»Žalio se da mu je jako loše, pa smo ga odveli u bolnicu i za dva sata je bio mrtav. Znam da će ljudi da misle da je umro od droge, ali nije. Iako sam htela da se razvedem, ja sam ga volela.«
»Verujem ti.«
»Neću da ti dosađujem svim tim stvarima.«
»U redu je, Bil bi to shvatio. Ne znam samo šta da kažem da ti pomogne. Malo sam šokiran. Da te pozovem kasnije da vidim kako si.«
»Hoćeš?«
»Normalno.«
U tome je problem kod pića, pomislih, dok sam sipao sebi piće. Ako se desi nešto loše, piješ da zaboraviš; ako se desi nešto
dobro, piješ da proslaviš; a ako se ništa ne desi, piješ da se nešto dešava.
Takav bolestan i nesrećan kakav je bio, Bil ipak nije ličio na nekog ko treba da umre. Ima mnogo takvih smrti i mi znamo za smrt i mislimo na nju skoro svaki dan, ali kada se dogodi takva neočekivana smrt, i kad je to bilo izuzetno i vredno ljubavi ljudsko biće, onda je teško, veoma, bez obzira koliko je već drugih ljudi pomrlo, dobrih, loših ili nepoznatih.
Javio sam se Sesiliji te noći, i javio sam joj se opet sledeće noći, i još jednom posle toga, a onda sam prestao da se javljam.

Prošlo je mesec dana. R. A. Dvajt; izdavač kuće Ujed Psa, pisao mi je s molbom da napravim predgovor za Kizingove Izabrane pesme. Kizing, potpomognut svojom smrću, trebalo je najzad da se pročuje još negde osim u Australiji.
Onda se javila Sesilija. »Henk, idem u San Francisko kod
R.A. Dvajta. Imam neke Bilove fotografije i neke neobjavljene stvari. Hoću da ih pregledam sa Dvajtom, pa ćemo da odlučimo šta da objavimo. Ali hoću prvo da svratim u Los Anđeles na dan-dva. Možeš li da me sačekaš na aerodromu?«
»Nema problema, možeš da se smestiš kod mene, Sesilija.«
»Mnogo ti hvala.«
Kazala mi je kad stiže, pa sam otišao u kupatilo i oprao klozetsku šolju, izribao kadu i promenio čaršave i jastučnice na krevetu.
Sesilija je stigla letom u 10 sati ujutru, što je bila živa muka za mene, ali lepo je lzgledala, iako dosta punačka. Bila je jedra, niskog rasta, delovala je provincijski, rezervisano. Muškarci su gledali za njom, imala je svoj stil kretanja zadnjice; to je delovalo moćno, malo zloslutno i seksi.
Čekali smo u baru na prtljag. Sesilija nije pila. Uzela je oranž
đus.
»Baš volim aerodrome i putnike u avionima, a ti?«
»Ne.«
»Ljudi izgledaju tako zanimljivi.«
»Imaju više love od ljudi koji putuju vozom ili autobusom.«
»Prošli smo preko Grand Kanjona.«
»Da, to je na toj liniji.«
»Ove kelnerice nose tako kratke suknje! Gledaj, vide im se gaćice!«
»Dobar bakšiš. Sve one imaju privatne bazene i voze sportska kola.«
»Svi u avionu su bili divni! Čovek na sedištu pored mene ponudio me pićem.«
»Da podignemo tvoj prtljag.«
»R. A. mi se javio da mi kaže kako je dobio tvoj predgovor za Bilove Izabrane pesme. Čitao mi neke delove preko telefona. Divno je. Hoću da ti zahvalim.«
»Zaboravi.«
»Ne znam kako da ti se odužim.«
»Jesi sigurna da nećeš neko piće?«
»Retko pijem. Kasnije možda.«
»Šta voliš? Nabaviću nešto za kad se vratimo kod mene.
Želim da se opustiš i osećaš kao kod kuće.«
»Sigurna sam da Bil sada gleda odozgo na nas i da mu je milo.«
»Misliš?«
»Da!«
Podigli smo prtljag i krenuli ka parkingu.

Te noći, uspeo sam nekako da ubacim 2-3 pića u Sesiliju. Zaboravila se i visoko prekrstila noge, pa sam mogao da sagledam zgodne jake bokove. Sa garancijom. Krava od žene, kravlje sise, kravlje oči. Mogla bi da primi mnoge. Kizing je imao dobro oko.
Bila je protiv ubijanja životinja, nije jela meso. Biće da je imala dovoljno mesa. Sve je tako krasno, govorila mi je, imamo svu divotu ovoga sveta i treba samo da posegnemo i dodirnemo je, ona je sva ovde i čeka nas da je uzmemo.
»U pravu si, Sesilija«, rekoh. »Popij nešto.«
»Zavrti mi se u glavi.«
»Šta je loše u tome što se malo zavrti u glavi?«
Sesilija je ponovo prekrstila noge i njene butke su bljesnule.
Visoko su bljesnule.
E moj Bile, nema tu sad ništa za tebe. Bio si dobar pesnik, Bile, ali majku mu, ostavio si iza sebe više od onog što si napisao. A tvoje pisanje nikada nije imalo takva bedra i bokove kao što su ovi.
Sesilija je popila još jedno piće i onda prestala da pije. Ja sam nastavio.
Odakle su dolazile sve te žene? Rezerve su bile neograničene.
Svaka od njih je bila ličnost za sebe, drukčija. Njihove su pice bile različite, njihovi su poljupci bili različiti, njihove su sise bile različite, ali nema čoveka koji bi ih sve popio, bilo ih je tako mnogo, ukrštale su noge, dovodeći muškarce do ludila. Kakva gozba!
»Hoću da idem na plažu. Hoćeš me voditi na plažu, Henk?« upita Sesilija.
»Noćas?«
»Ne, ne noćas. Ali jednom pre nego što odem.«
»Dobro.«
Sesilija je pričala o tome kako je američki Indijanac bio zloupotrebljavan. Onda mi je kazala da piše, ali da to nikada nije podnela nekom, samo je čuvala svesku. Bil ju je ohrabrio u tome i pomogao joj u nekim stvarima. Ona je pomogla Bilu da završi fakultet. Naravno, Bilu je pomogao i čin. I uvek je tu bio kodein, stalno je bio pod dejstvom kodeina. Ona mu je pretila i opet pretila da će ga ostavi, ali to nije pomoglo. Sada —
»Popij ovo, Sesilija«, rekoh, »može ti pomogne da zaboraviš.« Sipao sam joj punu čašu.
»Oh, ne mogu sve to da popijem!«
»Prekrsti noge malo više. Da ih bolje vidim.«
»Bil mi nikad nije govorio takve stvari.«
Produžio sam da pijem. Sesilija je produžila da govori. Posle nekog vremena nisam je više slušao. Ponoć je došla i prošla.
»Slušaj, Sesilija, ajmo u krevet. Balsamovan sam.«
Otišao sam u spavaću sobu i svukao se, zavukao se pod čaršave. Čuo sam je kako prolazi i ide u kupatilo. Ugasio sam svetlo u sobi. Ubrzo je izašla i osetih kako dolazi na drugi kraj kreveta.
»Laku noć, Sesilija,« rekoh.
Privukao sam je sebi. Bila je gola. Isuse, pomislih. Počeli smo da se ljubimo. Baš lepo se ljubila. Bio je to dug, vreo poljubac. Okončali smo ga.
»Sesilija?«
»Molim?«
»Jebaću te drugi put.«
Okrenuo sam se na drugu stranu i zaspao.

Bobi i Valeri su navratili kod mene, pa sam ih sve predstavio jedne drugima.
»Valeri i ja idemo na odmor i uzimamo sobe pored obale na Menhetn Biču«, reče Bobi. »Što i vi ljudi ne pođete? Možemo da delimo zakupninu. Ima dve spavaće sobe.«
»Ne, Bobi, drugi put.«
»O, Henk, molim te«! reče Sesilija. »Tako volim okean! Henk, ako pođemo tamo, ja ću čak i da pijem s tobom. Časna reč!«
»Dobro, Sesilija.«
»Odlično«, reče Bobi. »Krećemo večeras. Dolazimo da vas pokupimo oko 6. Večeraćemo zajedno.«
»To zaista lepo zvuči«, reče Sesilija.
»Zabavno je jesti s Henkom«, reče Valeri. »Poslednji put kad smo izašli s njim, otišli smo u jedan poznati restoran i on je odmah rekao šefu sale: 'Oću kupus salatu i pomfrita za ove moje prijatelje! Duple porcije, i ne sipajte vodu u pića, da vam ne pokupim sako i kravatu'!«
»Jedva čekam!«
Sesilija je želela da ide u šetnju na vazduh oko 2 po podne. Prošetali smo kroz dvorište. Primetila je gardenije. Odmah je prišla žbunu i zabila lice u cvetove, milujući ih prstima.
»O, tako su divne!«
»One umiru, Sesilija. Zar ne vidiš kako su uvele? Smog ih ubija.«
Prošetali smo dalje pod palmama.
»I svuda ima toliko ptica! Na stotine ptica, Henk!«
»I desetine mačaka.«
Vozili smo se do Menhetn Biča s Bobijem i Valeri, smestili se u naš stan u luci i izašli da jedemo. Večera je bila pristojna. Sesilija je popila jedno piće za večerom i objasnila sve u vezi sa svojim vegetarijanstvom. Uzela je supu, salatu i jogurt; mi ostali uzesmo šnicle, pomfri, francuski hleb i salatu. Bobi i Valeri su zdipili slanik i bibernik, dva noža za šnicle i bakšiš koji sam ostavio za kelnera.
Svratili smo usput po piće, led i cigare, a onda se vratili u stan. Od onog jednog pića, Sesilija se kikotala i pričala i objašnjavala da i životinje imaju dušu. Niko se nije suprotstavio njenom mišljenju. Bilo je to moguće, znali smo. Ono što nismo pouzdano znali bilo je imamo li je mi.

Nastavili smo da pijemo. Sesilija je popila samo još jedno i prestala.
»Hoću da izađem i gledam mesec i zvezde«, reče ona. »Tako je divno napolju!«
»Dobro, Sesilija.«
Izašla je i sela u ligištul pored bazena.
»Nije čudo što je Bil umro«, rekoh. »Izgladneo je na smrt.
Ona nikad ne odustaje.«
»Ona je govorila na isti način o tebi za vreme večere, kad si otišao u WC«, reče Valeri. »Rekla je: 'O, Henkove pesme su tako strasne, ali kao čovek on nimalo nije takav'!«
»Bog i ja ne jašemo uvek istog konja.«
»Jesi je pojebo do sada?« upita Bobi.
»Ne.«
»Kakav je bio Kizing?«
»Dobar. Ali stvarno se čudim kako je izdržao z njom. Možda je pomogao kodein i tablete. Možda je ona bila neka velika hipi bolničarka za njega.«
»Jebeš ti to«, reče Bobi, »daj da pijemo.«
»Aha. Da sam morao da biram između pijenja i jebanja, mislim da bih morao da prekinem s jebanjem.«
»Jebanje može da stvori probleme«, reče Valeri.
»Kada mi žena ode i jebe se s drugim, ja obučem pidžamu, pokrijem se i spavam«, reče Bobi.
»On je flegma«, reče Valeri.
»Niko od nas ne zna tačno šta da radi sa seksom«, rekoh. »Za većinu ljudi seks je samo igračka — naduvaš ga i pustiš ga da leti.«
»A šta ljubav?« upita Valeri.
»Ljubav je dobra za one koji izlaze na kraj sa psihičkim preopterećenjem. To je kao da prenosiš na leđima punu kantu đubreta preko hučne reke mokraće.«
»O, nije baš toliko surovo!«
»Ljubav je vid predrasude. Imam već i suviše drugih predrasuda.«
Valeri je pošla ka prozoru.
»Ljudi se zezaju, skaču u bazen, a ona tamo gleda u mesec.«
»Umro joj matori«, reče Bobi. »Pusti je da živi.«
Uzeo sam flašu i otišao u spavaću sobu. Svukao sam se do gaća i legao u krevet. Ljudima nikada nije pravo. Slepo grabe bilo šta: komunizam, prirodnu ishranu, zen, serfing, balet, hipnotizam, grupnu terapiju, orgije, biciklizam, lekovito bilje, katolicizam, dizanje tegova, putovanja, povlačenje u sebe, vegetarijanstvo, Indiju, slikanje, pisanje, vajanje, komponovanje, dirigovanje, ranac
na leđima, jogu, sparivanje, kockanje, alkoholisanje, gluvarenje, hladan jogurt, Betovena, Baha, Budu, Isusa, transcendentalnu, heroin, sok od šargarepe, samoubistvo, odeću ručne izrade, putovanja džetom, Njujork, a onda se sve to raspada u ništa. Ljudi moraju nečim da se zabave dok čekaju na svoju smrt. Bar nije loše imati izbor.
Ja sam izabrao. Nategao sam flašu s votkom. Nisu Husi tako naivni.
Vrata se otvoriše i Sesilija uđe u sobu. Dobro je izgledala sa svojim nisko građenim moćnim telom. Mnoge američke žene su ili preterano mršave ili neotporne. Ako postupate žestoko s njima, nešto se u njima slomi i postaju neurotične, a njihovi muževi se onda izluđuju sportom ili alkoholom ili kolima. Norvežani, Islanđani, Finci, znaju kako žena treba da je građena: široka i temeljna, veliko dupe, velika bedra, veliki beli bokovi, velika glava, velika usta, velike sise, mnogo kose, velike oči, velike nozdrve, a dole između nogu — dovoljno velika i dovoljno mala.
»Zdravo, Sesilija. Dođi u krevet.«
»Lepo je napolju noćas.«
»Verujem. Dođi kaži zdravo.«
Otišla je u kupatilo. Ugasio sam svetlo u sobi.
Posle nekog vremena se pojavila. Osetih kako se penje u krevet. Bilo je mračno, ali je malo svetlosti ipak prodiralo kroz zavese. Dodao sam joj flašu.
Gucnula je malkice i vratila mi je. Sedeli smo, leđima naslonjeni na jastuke. Bedro uz bedro.
»Henk, mesec je bio kao iverak. Ali zvezde su bile blistave i divne. To budi misli, zar ne?«
»Aha.«
»Neke od tih zvezda mrtve su već milionima svetlosnih godina, a ipak ih vidimo i sada.«
Obgrlio sam je rukom i privukao joj glavu ka meni. Njena usta se rastvoriše. Bilo je vlažno i bilo je dobro.
»Sesilija, ajde se jebemo.«
»Ne želim.«
U neku ruku nisam ni ja želeo. Zato sam pitao.
»Ne želiš? Što se onda tako ljubiš?«
»Mislim da ljudima treba prvo vremena da se upoznaju.«
»Ponekad nema mnogo vremena.«
»Neću to da radim.«
Ustao sam iz kreveta. Sišao sam dole u gaćama i zakucao na vrata kod Bobija i Valeri.
»Šta je«? upita Bobi.
»Neće da se jebe.«
»Pa?«
»Ajmo na kupanje.«
»Kasno je. Zatvorili su bazen.«
»Šta zatvorili? Pun je vode, je l' nije?«
»Mislim, pogasili su svetla.«
»Nema veze. Ona neće da se jebe sa mnom.«
»Nemaš kupaće.«
»Imam gaće.«
»Dobro, samo minut. .. «
Bobi i Valeri izađoše predivno obučeni u nove novcijate tesno pripijene kupaće kostime. Bobi mi dodade kolumbijanku pa sam povukao dim.
»Koji je vrag Sesiliji?«
»Hrišćanska mućkalica.«
Pošli smo do bazena. Zaista, svetla su bila pogašena. Bobi i Valeri skočiše u bazen u tandemu. Ja sam seo na ivicu bazena, noge mi se klatile unutra. Cirkao sam votku iz flaše.
Bobi i Valeri izroniše zajedno. Bobi je doplivao do ivice bazena. Povukao me za članak na nozi.
»Ajde, seronjo! Dokaži se! SKOK!«
Otpio sam još gutljaj votke, onda spustio flašu.
Nisam skočio. Oprezno sam se nagnuo nad ivicom bazena. Onda sam pao unutra. Čudno je bilo u tamnoj vodi. Lagano sam tonuo ka dnu bazena. Visok sam 185 i težak 112 kila. Čekao sam da dodirnem dno i otisnem se. Gde je bilo dno? Bilo je tu, a ja sam već izgutao sav kiseonik. Otisnuo sam se. Lagano sam se vraćao. Najzad sam razbio površinu vode.
»Smrt svim kurvama što drže noge stisnute za mene!« dreknuo sam.
Vrata se otvoriše i ulete čovek odozgo sa sprata. Bio je to upravnik.
»Ej, zabranjeno je kupanje u ovo doba noći! Svetla su isključena!«
Zapljuskao sam prema njemu, uhvatio se za ivicu bazena i pogledao gore u njega. »Jebo majku svoju, znaš ti ko sam ja! Jes' da sam profesionalni rvač i da cepam po dva bureta piva, ali nežan sam po prirodi. Sad mi se pliva i oću da se ta svetla UPALE! ODMA'! Ne govorim dvaput!«
Otpljuskao sam.
Svetla se upališe. Bazen postade blještavo osvetljen. Bilo je magično. Zapljuskao sam prema votki, dohvatio je s ivice bazena i povukao dobar gutljaj. Flaša je bila skoro prazna. Pogledao sam naniže i video Valeri i Bobija kako plivaju u krugovima pod vodom, jedno oko drugog. Imali su stila u tome, bili su gipki i graciozni. Koji sam ja baksuz kad su svi mlađi od mene.
Završismo s bazenom. Krenuo sam u mojim mokrim gaćama do vrata upravnika i zakucao. Otvorio je. Baš mi se sviđao.
»Ej, burazeru, možeš sad da utrneš svetla. Okupao sam se.
Dobar si, sine, dobar si.«
Vratili smo se u naš apartman.
»Popij nešto s nama«, reče Bobi. »Znam da si nesrećan.«
Ušao sam kod njih i popio dva pića.
Valeri reče: »Slušaj, Henk, ti i tvoje žene! Ne možeš sve da ih pojebeš, jesi svestan toga?«
»Pobeda ili smrt!«
»Idi odspavaj, Henk.«
»Laku noć, društvo, i hvala ... «
Vratio sam se u sobu. Sesilija je ležala ravno na leđima i hrkala: »Hrrrr, hrrrrr, hrrr ... «
Izgledala mi je debela. Skinuo sam moje mokre gaće, popeo se u krevet. Prodrmao sam je. »Sesilija, ti HRČEŠ!«
»Ooooh, oooh ... izvini... «
»Ništa, ništa, Sesilija. To je kao da smo u braku. Uzeću te ujutru kad budem svež.«

Probudio me je neki zvuk. Nije još bio sasvim dan. Sesilija se muvala po sobi oblačeći se.
Pogledao sam na sat.
»5 ujutru. Šta radiš to?«
»Hoću da gledam izlazak sunca. Obožavam izlazak sunca!«
»Nije čudo što ne piješ.«
»Vratiću se. Možemo zajedno na doručak.«
»Ima jedno 40 godina kako nisam u stanju da doručkujem.«
»Idem da gledam izlazak, Henk.«
Našao sam neotvorenu flašu piva. Bila je topla. Otvorio sam je, ispio. Onda sam zaspao.
U pola 11 neko je zakucao na vrata.
»Slobodno... «
Bili su to Bobi, Valeri i Sesilija.
»Doručkovali smo zajedno«, reče Bobi.
»Sesilija sad hoće da skine cipele i prošeta duž plaže«, reče Valeri.
»Nikada ranije nisam videla Tihi Okean, Henk. Tako je divan!«
»Sad ću se obučem ... «
Prošetali smo duž obale. Sesilija je bila srećna. Kad su naišli talasi i zapljusnuli joj bose noge, ona vrisnu.
»Šetajte vi dalje«, rekoh, »idem da nađem neki bar.«
»Idem i ja s tobom«, reče Bobi.
»Ja ću da pazim na Sesiliju«, reče Valeri...
Našli smo najbliži bar. Bile su samo dve slobodne stolice za šankom. Seli smo. Bobi je zapao do muškog. Ja sam zapao do ženske. Bobi i ja naručismo pića.
Žena do mene imala je jedno 26, 27 godina. Nešto ju je iznurilo — njene oči i usta delovali su umorno — ali još se držala uprkos tome. Kosa joj je bila tamna i negovana. Nosila je suknju i imala dobre noge. Duša joj je bila topaz, to se ogledalo u njenim očima. Prislonio sam nogu uz njenu. Nije se pomerila. Iskapio sam svoju čašu.
»Kupi mi piće«, upitah je.
Dala je znak barmenu. Prišao je.
»Votku za džentlmena.«
»Hvala ... «
»Babet.«
»Hvala, Babet. Ja sam Henri Kinaski, pisac alkoholičar.«
»Nikad čula.«
»Ni ja.«
»Imam radnju tu kod plaže. Drangulije i sranja, uglavnom sranja.«
»Isti smo. Ja pišem dosta sranja.«
»Ako ste tako loš pisac, što ne prekinete s tim?«
»Treba mi hrana, sklonište i odeća. Časti me još jedno.« Babet je dala znak barmenu i dobih novo piće.
Priljubili smo naše noge.
»Ja sam pacov«, rekoh, »imam zatvor i ne diže mi se.«
»Ne znam ništa o tvojim crevima. Ali ti si pacov i diže ti se.«
»Koji ti je broj telefona?«
Babet je zavukla ruku u torbicu da uzme olovku. Tog trenutka uđoše Sesilija i Valeri.
»Aha«, reče Valeri, »evo ih ovi gadovi. Rekla sam ti. Najbliži bar!«
Babet je skliznula sa svoje stolice. Izašla je iz bara. Mogao sam da je vidim kroz roletne na staklima. Odlazila je niz ulicu, i zaista je imala telo. Vitko kao vrba. Njihalo se na vetru i nestalo.
Sesilija je sela i gledala nas kako pijemo. Primetih da sam joj postao odbojan. Jeo sam meso. Nisam imao boga. Voleo sam da jebem. Priroda me nije interesovala. Nikada nisam glasao. Voleo sam ratove. Vasiona mi je bila dosadna. Bezbol mi je bio dosadan. Istorija mi je bila dosadna. Zoološki vrt mi je bio dosadan.

»Henk«, reče ona, »idem malo napolje.«
»Šta ima tamo?«
»Volim da gledam ljude kako se kupaju u bazenu. Volim da vidim kako uživaju.«
Sesilija je ustala i izašla.
Valeri se smejala. Bobi se smejao.
»U redu, nema šanse da joj se zavučem u gaćice.«
»Želiš li ti to?« upita Bobi.
»Nije mi toliko muškost uvređena, koliko moj ego.«
»I nemoj da zaboravljaš svoje godine«, reče Bobi.
»Nema ništa gore od jedne matore šovinističke svinje«, rekoh. Pili smo dalje i ćutali.
Posle jedno sat vremena, Sesilija se vratila.
»Henk, hoću da idem.«
»Kuda?«
»Na aerodrom. Idem u San Francisko. Spakovala sam se.«
»Što se mene tiče, nema problema. Ali Valeri i Bobi su nas dovezli u svojim kolima. Možda se njima još ne ide.«
»Vozićemo je u L.A.«, reče Bobi.
Platili smo račun, ušli u kola. Bobi za volanom, Valeri do njega, a Sesilija i ja na zadnjem sedištu. Sesilija se odmakla od mene, stisnula se uz vrata, što je dalje mogla iz moje blizine.
Bobi je pustio kasetu. Muzika je zapljusnula zadnje sedište kao talas. Bob Dilen.
Valeri je pružila džoint pozadi. Povukao sam i pokušao da ga dodam Sesiliji. Sva se skupila od mene. Ispružio sam ruku i pomilovao je po kolenu, stisnuo ga. Odgurnula mi je ruku.
»Ej, društvo, kako je pozadi?« upita Bobi.
»Volimo se«, odgovorih. Vozili smo se sat vremena.
»Evo ga aerodrom«, reče Bobi.
»Imaš još dva sata«, rekoh Sesiliji. »Možemo da odemo kod mene i čekamo tamo.«
»Nije bitno«, reče Sesilija. »Hoću da idem sada.«
»Ali šta ćeš da radiš dva sata na aerodromu?« upitah.
»O«, reče Sesilija, »ja obožavam aerodrome!«
Zaustavili smo se ispred ulaza. Iskočio sam, istovario njen prtljag. Dok smo stajali jedno pored drugog, Sesilija se uzdiže na prste i poljubi me u obraz. Pustio sam je da ode sama unutra.

Dogovorio sam se za jedno čitanje gore na severu. Bilo je po podne tog dana kada je trebalo da čitam i sedeo sam u jednom apartmanu Holidej In motela, pijući pivo zajedno sa Džo Vašingtonom, organizatorom, sa lokalnim pesnikom Dadli Berijem, i njegovim mladićem Polom. Dadli je taman izašao iz klozeta i objavio da je homo. Bio je nervozan, debeo i ambiciozan. Hodao je gore-dole.
»Oće bude dobro čitanje?« upita me.
»Nemam pojma.«
»Ti privlačiš masu. Isuse, kako to izvodiš? Stoje u redu oko čitavog bloka.«
»Vole puštanje krvi.«
Dadli je zgrabio Pola za guzicu. »Pocepaću te, dragi! Onda ti pocepaj mene!«
Džo Vašington je stajao pored prozora. »Ej, vidi, dolazi Viljem Barouz preko ulice. On je u apartmanu do tebe. Čita sutra uveče.«
Prišao sam prozoru. Bio je to zaista Barouz. Okrenuo sam se i otvorio novo pivo. Nalazili smo se na drugom spratu. Barouz se popeo stepenicama, prošao pored mog prozora, otvorio svoja vrata i ušao.
»Hoćeš da se upoznaš s njim?« upita Džo.
»Ne.«
»Idem do njega na minut.«
»U redu.«
Dadli i Pol su se igrali »vataj me za dupe«. Dadli se smejao, a Pol se kikotao i crveneo.
»Što se vi dečki ne obrađujete malo na drugom mestu?«
»Zar nije sladak?« upita Dadli. »Obožavam klince!«
»Više me interesuje ženski pol.«
»Ne znaš koliko gubiš.«
»Nemoj da si zabrinut zbog toga.«
»Džek Mičel se muva s travestitima. Piše pesme o njima.«
»Oni bar izgledaju kao žene.«
»Neki izgledaju i bolje.« Pio sam i ćutao.
Džo Vašington se vratio. »Rekao sam Barouzu da si u susednom apartmanu. Kažem: 'Barouze, Henri Kinaski je u susednom apartmanu.' 'Ma nemoj', kaže on. Pitam ga hoće li da se upozna. Rekao je: 'Ne'.«
»Morali bi da imaju negde frižider«, rekoh. »Ovo jebeno pivo se ugrejalo.«
Izašao sam da nađem mašinu za led. Kad sam prolazio pored Barouzove gajbe, on je sedeo u stolici pored prozora. Bezbojno me pogledao.
Našao sam mašinu za led i vratio se s ledom i strpao ga u lavabo i nabio pivo unutra.
»Nemoj mnogo da se olešiš«, reče Džo. »Zbilja počneš da gutaš reči.«
»Boli njih patka. Samo im je da me vide raspetog. «
»500 dolara za sat šljake?« upita Dadli. »Ti to zoveš raspinjanje?«
»Aha.«
»I ti si mi neki Isus!«
Dadli i Pol su otišli, a Džo i ja izađosmo u neku lokalnu kafanu da jedemo i pijemo. Našli smo sto. Prva stvar koje smo postali svesni, bili su nepoznati tipovi kako privlače stolice našem stolu. Sve muški. Koje sranje. U kafani je bilo nekih zgodnih riba, ali one su samo gledale i smeškale se, ili nisu gledale niti se smeškale. Pretpostavio sam da me one što se ne smeškaju mrze zbog mog stava prema ženama. Ko ih jebe.
Džek Mičel je bio tu, i Majk Tafts, oba pesnici. Nijedan nije šljakao za život, kad se uzme u obzir činjenica da od svoje poezije nisu dobijali ni kinte. Živeli su od socijalne pomoći i milodara. Mičel je bio zaista dobar pesnik, ali nije imao sreće. Zaslužio je više. Zatim je prišao Blest Grimli, pevač. Blest je bio non-stop
pijan. Nikad ga nisam video treznog. Bilo je i drugih za stolom koje nisam poznavao.
»Mister Kinaski?«
To mi se javilo slatko malo stvorenje u kratkoj zelenoj suknjici.
»Da?«
»Hoćete da mi date autogram na ovu knjigu?«
Držala je jednu ranu knjigu pesama, pesme koje sam pisao dok sam radio u pošti: »Juri Po Sobi i Oko Mene«. Potpisao sam se i nacrtao nešto, vratio joj knjigu.
»O, veliko vam hvala!«
Otišla je. Svi ti majmuni oko mene ubili su svaku šansu za akciju.
Uskoro se pojavilo 4-5 litarskih flaša piva na stolu. Naručio sam sendvič. Pili smo 2-3 sata, a onda sam se vratio u apartman. Dokrajčio sam pivo iz lavaboa i legao da spavam.
Ne sećam se mnogo tog čitanja, ali znam da sam se sutradan probudio u krevetu, sam. Džo Vašington je zakucao na vrata oko pola 11.
»Ej, čoveče, bilo je to jedno od tvojih najboljih čitanja!«
»Stvarno? Ne zezaš me?«
»Ne, bio si baš tamo. Evo ti ček.«
»Hvala, Džo.«
»Jesi siguran da nećeš da upoznaš Barouza?«
»Siguran sam.«
»On čita večeras. Je l' ostaješ da ga čuješ?«
»Moram da se vratim u L.A., Džo.«
»Jesi ga ikada ranije čuo?«
»Džo, hoću da se istuširam i odem odavde. Je l' me voziš na aerodrom?«
»Normalno.«
Kad smo odlazili, Barouz je sedeo u stolici kraj prozora. Nije ničim odavao da me primećuje. Mahnuo sam mu i prošao. Imao sam ček. Bio sam nestrpljiv, čekale su me trke ...

Dopisivao sam se već nekoliko meseci s jednom damom iz San Franciska. Zvala se Liza Veston i uspevala je da preživi dajući časove igranja, uključujući i balet, u sopstvenom studiju. Imala je 32 godine, bila jednom udata, a sva njena pisma bila su dugačka i besprekorno otkucana na ružičastoj hartiji. Dobro je pisala, inteligentno i bez mnogo preterivanja. Uživao sam u njenim pismima i odgovarao na njih. Liza se držala na distanci od književnosti, držala se dalje od takozvanih opštih pitanja. Pisala mi je o sitnim svakodnevnim događajima, ali opisujući ih duhovito i s razumevanjem. I tako je došlo do toga da mi napiše kako dolazi u Los Anđeles da kupi neke plesne kostime i pita me da li bih želeo da je vidim? Kazao sam joj da svakako želim i da može da se smesti kod mene, ali da će, obzirom na razliku u godinama, ona morati da spava na kauču, dok ću ja da spavam u krevetu. Pozvaću te kad stignem, odgovorila mi je.
Tri-četiri dana kasnije zazvonio je telefon. Bila je to Liza. »U gradu sam«, reče ona.
»Jesi na aerodromu? Doći ću po tebe.«
»Uzeću taksi.«
»Taksi košta.«
»Tako je prostije.«
»Šta piješ?«
»Ne pijem mnogo. Znači šta god ti je drago... «
Sedeo sam i čekao je. Uvek postajem težak u takvim situacijama. Kad se stvarno dogode, skoro da ne volim što je tako. Liza je spomenula da je lepa, ali nisam video nijednu fotografiju. Jednom sam se tako oženio, bio sam obećao da se oženim na neviđeno, kroz dopisivanje. I ova je pisala inteligentna pisma, ali su moje dve i po godine braka ispale katastrofa. Ljudi su obično mnogo bolji u pismima nego u stvarnosti. Slični su pesnicima u tom pogledu.
Hodao sam po sobi. Onda sam čuo korake kako se približavaju ulazu. Prišao sam roletnama i provirio. Nije bilo loše. Tamna kosa, pristojno obučena u dugačku suknju do samih članaka. Hodala je graciozno, držeći glavu uspravno. Lep nos, obična usta. Voleo sam žene u haljinama, podsećale su me na davno prošle dane. Nosila je malu torbu. Zakucala je. Otvorio sam vrata. »Uđi.«
Liza je spustila svoj prtljag na pod. »Sedi.«
Bila je neznatno našminkana i baš lepa. Njena kosa je bila kratka i elegantno očešljana.
Sipao sam joj votku sa sodom, a onda i meni. Izgledala je smireno. Postojao je trag patnje na njenom licu — prošla je kroz jedan ili dva teška perioda u svom životu. Kao i ja.
»Kupiću sutra neke kostime. Ima jedna izuzetna radnja ovde u Los Anđelesu.«
»Sviđa mi se kako si obučena. Kad je žena potpuno skrivena odećom to uzbuđuje, mislim. Naravno, teško je onda reći kako je građena, ali stekne se neki utisak.«
»Takav si kao što sam i mislila. Nimalo se ne bojiš.«
»Hvala.«
»Izgledaš skoro nedodirljiv.«
»Ovo mi je treće piće.«
»Šta biva posle četvrtog?«
»Ništa naročito. Popijem ga i čekam peto.«
Izašao sam da kupim novine. Kada sam se vratio, Liza je bila podigla svoju dugačku suknju iznad samog kolena. Dobro je izgledalo. Imala je fina kolena, lepe noge. Dan (u stvari noć) se razvedrio. Iz njenih pisama znao sam da živi na prirodnoj ishrani kao Sesilija. Samo što se ona nimalo nije ponašala kao Sesilija. Seo sam na drugi kraj kauča i potajno gleduckao njene noge. Oduvek sam bio čovek nogu.
»Imaš lepe noge«, rekoh Lizi.
»Sviđaju ti se?«
Zadigla je suknju još malo više. Izluđivala me. Sva ta toliko lepa noga što se pojavljuje iz toliko odeće. Bilo je to neuporedivo bolje od mini suknje.
Posle sledećeg pića premestio sam se do Lize.
»Trebalo bi da vidiš moj plesni studio«, reče ona.
»Ne znam da igram.«
»Znaćeš. Naučiću te.«
»Džabe?«
»Normalno. Vrlo si lak na nogama za tako velikog momka.
Prema načinu hoda mogu da kažem da bi mnogo dobro igrao.«
»Dogovoreno. Spavaću na tvom kauču.«
»Imam lep stan, ali sve što imam je vodeni krevet.«
»Može.«
»Ali moraćeš da pustiš da ti kuvam. Dobra jela.«
»Lepo zvuči.« Pogledao sam u njene noge. Onda sam je pomilovao po kolenu. Poljubio sam je. Vratila mi je poljubac usamljene žene.
»Jesam ti privlačna«? upita Liza.
»Jesi, nego šta. Ali najviše mi se sviđa tvoj stil. Imaš neku otmenu notu.«
»A vi se dobro držite, Kinaski.«
»Moram. Imam skoro 60 godina.«
»Kao da ti je 40, Henk.«
»I ti se dobro držiš, Lizo.«
»Moram. Imam 32.«
»Drago mi je da nisu 22.«
»I meni je drago da ti nemaš 32.«
»Ovo je jedna draga noć«, rekoh. Oboje smo gucnuli naša pića.
»Šta misliš o ženama?« upita ona.
»Nisam mislilac. Svaka je žena drukčija. U osnovi, kao da su kombinacija najboljeg i najgoreg — i čarobne i užasne. Sve u svemu, drago mi je što postoje.«
»Kakav si prema njima?«
»Bolje su one prema meni nego ja prema njima.«
»Misliš da je to fer?«
»Nije fer ali tako je.«
»Pošten si.«
»Ne sasvim.«
»Kad kupim sutra te nove kostime, hoću da ih probam na sebi.
Moći ćeš da mi kažeš koji ti se najviše sviđa.«
»Važi. Ali volim dugačke haljine. Elegancija.«
»Kupujem sve vrste.«
»Ja ne kupujem odeću dok se stara ne raspadne.«
»Tvoji izdaci su druge prirode.«
»Lizo, ja ću u krevet posle ovog pića, važi?«
»Što da ne.«
Nagomilao sam na patosu posteljinu za nju. »Je l' ti dovoljno ćebadi?«
»Da.«
»Valja li jastuk?«
»Mora da valja.«
Dokrajčio sam piće, ustao i zaključao ulazna vrata.
»Ne zarobljavam te unutra. Osećaj se bezbedno.«
»Osećam se ... «
Otišao sam u spavaću sobu, ugasio svetlo, svukao se i zavukao pod pokrivače. »Eto vidiš«, doviknuh joj, »nisam te silovao.«
»Oh«, odgovori ona, »kamo sreće da jesi!«
Nisam sasvim poverovao, ali lepo je čuti tako nešto. Odigrao sam prilično fer ovaj put. Liza će sačuvati svoj san.
Kad sam se probudio, čuo sam je u kupatilu. Možda je trebalo da je opalim? Kako čovek uopšte da zna šta treba da čini? Objektivno, rešio sam, bolje je čekati, ako išta osećate prema nekoj osobi. Ako je zamrzite iz cuga, najbolje je odmah i pojebati; ako nije tako, bolje je čekati, pojebati, pa onda mrzeti.
Liza je izašla iz kupatila u crvenoj haljini do kolena. Lepo joj je stajala. Bila je vitka i elegantna. Stala je pred ogledalo u spavaćoj sobi i zabavljala se svojom kosom.
»Henk, idem sad da kupim kostime. Ti ostani u krevetu.
Možda si bolestan od silnoga pića.«
»Što? Isto smo popili.«
»Čula sam te kad si potajno pio u kujni. Što si to radio?«
»Bojao sam se, šta ja znam.«
»Ti? Bojao se? Mislila sam da si ti veliki, surovi, pijani jebač žena?«
»Jesam te razočarao?«
»Ne.«
»Bojao sam se. Moja veština je u strahu. On me pokreće.«
»Idem po kostime, Henk.«
»Ljuta si. Razočarao sam te.«
»Nimalo. Vratiću se.«
»Gde je ta radnja?«
»87. ulica.«
»87. ulica? Veliki bože, to je Vots!;
»Imaju najbolje kostime na obali.«
»To je crna četvrt!«
»Šta, ti si anti-crn?«
»Ja sam anti-svega.«
»Uzeću taksi. Vraćam se za 3 sata.«
»Je l' u tome tvoja ideja osvete?«
»Kazala sam da se vraćam. Ostavljam stvari.«
»Nikad se nećeš vratiti.«
»Vratiću se. Znam šta radim.«
»Dobro, ali ovaj... nemoj taksijem.«
Ustao sam i našao moje farmerke, izvadio ključeve od kola.
»Evo, uzmi mog Vagena. TRV 469, tu ispred. Ali idi lagano s kvačilom, i druga brzina je zeznuta, naročito kad vraćaš onda škripi... «
Uzela je ključeve, a ja sam se vratio u krevet i navukao čaršav. Liza se nagnula nada mnom. Obgrlio sam je, ljubio je niz vrat. Zaudaralo mi je iz usta.
»Razvedri se«, reče ona. »Veruj. Proslavićemo noćas i imaćemo modnu reviju.«
»Ne mogu da čekam.«
»Možeš.«
»Srebrni ključ otvara vrata kod vozača. Zlatni ključ pali... «
Otišla je u svojoj crvenoj haljini do kolena. Čuo sam kako se vrata zatvaraju. Pogledao sam oko sebe. Njena putna torba je još bila tu. A na ćilimu je stajao i par njenih cipela.

Kad sam se probudio, bilo je pola 2 po podne. Okupao sam se, obukao, otvorio poštu. Pismo od mladića iz Glendejla. »Dragi g. Kinaski: ja sam mlad pisac i mislim da dobro pišem, veoma dobro, ali mi pesme stalno vraćaju. Kako neko uleće u tu igru? U čemu je tajna? Koga treba poznavati?
Vaše ja pisanje cenim mnogo i voleo bih da svratim i porazgovaram sa vama. Poneću piva i možemo da popričamo. Voleo bih i da vam pročitam neke moje stvari... «
Jadni jebac nije imao pičku. Bacio sam njegovo pismo u korpu za otpatke.
Posle jedno sat vremena Liza se vratila. »Oh, pronašla sam najčudesnije kostime!«
Imala je pune ruke haljina. Ušla je u spavaću sobu. Prošlo je neko vreme, onda se pojavila. Bila je odevena u dugačku haljinu sa visokim okovratnikom. Zavrtela se preda mnom. Stajala joj je mnogo lepo oko dupeta. Haljina je bila zlatna i crna, a ona je imala crne cipele. Odigrala je neki zavodljivi ples.
»Sviđa ti se?«
»O, da... « Sedeo sam i čekao.
Liza se vratila u spavaću sobu. Zatim se pojavila u zelenom i crvenom sa srebrnim tufnama. Bio je to rašiven kroj koji je
otkrivao njen pupak. Dok je paradirala preda mnom, gledala me je u oči na poseban način. Nije to bilo ni stidljivo ni izazovno, bilo je savršeno.
Ne sećam se koliko mi je kostima prikazala, ali poslednji je bio prava stvar. Stajao joj je pripijen uz telo, sa šlicevima na obe strane. Kad je hodala naokolo, prvo bi joj izlazila jedna noga iz haljine, zatim ona druga. Haljina je bila crna, svetlucava, s dubokim dekolteom.
Ustao sam dok je hodala preko sobe i ulovio je. Divlje sam je poljubio, povijajući je unazad. Ljubeći je i dalje, počeo sam da zadižem njenu dugu haljinu. Skroz sam joj zadigao zadnji deo haljine i ugledao njene gaćice, žute boje. Zadigao sam i prednji deo haljine i počeo da je nabadam kurcem. Njen jezik je skliznuo u moja usta — bio je svež kao da je pila ledene vode. Priveo sam je unatraške u spavaću sobu, bacio je na krevet i masakrirao. Svukao sam joj te žute gaćice, a skinuo sam i moje. Pustio sam mašti na volju. Njene noge bile su mi oko vrata dok sam stajao iznad nje. Raširio sam joj noge, propeo se i kliznuo ga u nju. Malo sam ga promešao naokolo, raznim brzinama, zatim su usledili ljutiti ubodi, ljubavni ubodi, izazovni ubodi, brutalni ubodi. Vadio sam ga s vremena na vreme, a onda se vraćao. Na kraju sam se prepustio, zadao joj poslednjih nekoliko uboda, svršio i klonuo pored nje. Liza me je i dalje ljubila. Nisam bio siguran da li je dobila svoje ili ne. Ja jesam.
Večerali smo u francuskom restoranu gde su servirali i dobru američku hranu po razumnim cenama. Tu je bilo uvek prepuno, što nam je dalo vremena za šankom. Predstavio sam se te noći kao Lanselot Lavdžoj, i bio sam čak dovoljno trezan da prepoznam poziv za slobodan sto 45 minuta kasnije.
Naručili smo flašu vina. Rešili smo da pričekamo malo sa večerom. Nema bolje atmosfere za piće od malog stola s belim stolnjakom i zgodnom ženom pored vas.
»Ti jebeš«, reče mi Liza, »s entuzijazmom čoveka koji jebe prvi put u životu, pa ipak jebeš s mnogo invencije.«
»Mogu da zapišem to na rukavu?«
»Što da ne.«
»Možda upotrebim jednom.«
»Nemoj samo mene da upotrebiš, to je sve što tražim. Neću da budem samo još jedna od tvojih žena.«
Ćutao sam.
»Moja sestra te mrzi«, reče ona. »Rekla je da ćeš samo da me upotrebiš.«
»Gde je nestala tvoja otmenost, Lizo? Govoriš kao svako drugi.«
Nikada nismo stigli do večere. Kad smo se vratili kući, pili smo još. Zaista mi se mnogo sviđala. Počeo sam malo da je vređam, verbalno. Izgledala je iznenađeno, oči joj se napunile
suzama. Poletela je u kupatilo, ostala jedno 10 minuta, zatim se vratila.
»U pravu je bila moja sestra. Funjara si ti!«
»Ajmo u krevet, Lizo.«
Spremili smo se za krevet. Kako smo legli, tako sam je odmah i zajahao. Bez predigre bilo je mnogo teže, ali sam ga najzad smestio u nju. Počeo sam da radim. Radio sam i radio. Bila je to još jedna vrela noć. Kao da se ponavlja težak san. Počeo sam da se znojim. Gurao sam i turao. Nije hteo da padne, nije hteo da svrši. Turao sam i gurao. Na kraju sam je skinuo s kurca. »Žao mi je dušo, mnogo se popilo.«
Liza je lagano kliznula glavom niz moje grudi, preko mog trbuha, naniže, stigla do njega, počela da mi ga liže i liže i liže, zatim ga je uzela u usta i radila na njemu ...
Odleteo sam u San Francisko zajedno sa Lizom. Imala je stan na vrhu strmog brega. Lep stan. Prva stvar koju sam morao da obavim bilo je kenjanje. Ušao sam u kupatilo i seo. Zelena loza rasla je svuda oko mene. Koja gajba. Baš po mom ukusu. Kad sam izašao, Liza me je posadila na neke velike jastuke, ubacila Mocarta u mašinu i sipala mi rashlađeno vino. Bilo je vreme za večeru i ona je stajala u kuhinji i kuvala. S vremena na vreme, napunila bi mi novu čašu vina. Oduvek sam uživao kad sam kod žena u stanu, mnogo više nego kad su one kod mene. Kad sam ja kod njih, mogu uvek da odem.
Pozvala me je za sto. Imali smo salate, ledenog raja i pilećeg paprikaša. Prilično dobro. Ja sam grozan kuvar. Sve što znam je da pečem šnicle, mada umem da spremim i dobar goveđi gulaš, naročito kad se napijem. Voleo sam da se kockam s mojim gulašima. Potrpao bih skoro sve živo unutra i ponekad bi ispalo nešto od toga.
Posle večere, odvezli smo se na obalu, u luku. Liza je vozila svoja kola veoma oprezno. To me nerviralo. Stala bi na raskrsnici i gledala na obe strane ide li nešto. I kad nikoga nije bilo, ona bi i dalje stajala. Čekao sam.
»Lizo, jebi ga, krenimo. Nema nikog.«
Onda bi krenula. Tako je to s ljudima. Što ih duže znate, sve više svojih ekscentričnosti pokazuju. Ponekad su njihove ekscentričnosti zabavne — u početku.
Šetali smo duž luke, zatim se spustili i seli na pesak. Nije baš bila neka plaža.
Rekla mi je da nema muškarca već neko vreme. Ono o čemu su pričali oni koje je poznavala, ono što im je bilo važno, činilo joj se neverovatnim.
»Žene su slične«, rekoh. »Kad su pitali Ričarda Bartona šta prvo gleda kod žene, kazao je: 'Da ima najmanje 30 godina'.«
Pao je mrak pa smo se vratili kod nje u stan. Liza je iznela vino i seli smo na jastuke. Podigla je roletne pa smo gledali napolje
u noć. Počeli smo da se ljubimo. Zatim smo pili. I još malo se ljubili.
»Kad opet počinješ da radiš?« upitah je.
»Je l' ti stalo da počnem?«
»Ne, ali moraš od nečega da živiš.«
»Ali ti ne radiš.«
»U neku ruku, radim.«
»Misliš, živiš da bi pisao?«
»Ne, samo postojim. Onda pokušavam kasnije da se setim i napišem nešto od toga.«
»Ja vodim moj plesni studio samo tri večeri u nedelji.«
»I možeš s tim da izađeš na kraj?«
»Do sad sam mogla.«
Upustili smo se u ljubljenje. Ona nije toliko popila kao ja. Prešli smo na vodeni krevet, svukli se i legli. Čuo sam odranije o tim vodenim jebačinama. Kao, jaka je to stvar. Za mene je ispala teška stvar. Voda je podrhtavala i tresla se ispod nas, a kad god bih se pomerio, voda kao da se ljuljala s jedne na drugu stranu. Umesto da mi je podvede, voda kao da ju je odvodila od mene. Možda mi je falilo rutine. Krenuo sam u moju divljačku šemu, držeći je za kosu i rokajući je kao da je silujem. Volela je to, ili je izgledalo tako, odajući slatke male glasove. Divljao sam još malo, a onda se najednom pokazalo da svršava, sa svim onim pravim glasovima. To me je uzbudilo i svršio sam taman kad je bila pri kraju.
Obrisali smo se i vratili se jastucima i vinu. Liza je zaspala s rukom u mom krilu. Sedeo sam tako jedno sat vremena. Zatim sam se ispružio na leđa i tako smo spavali čitavu noć na svim onim jastucima.
Sutradan, Liza me je povela u svoj plesni studio. Uzeli smo sendviče preko puta studija i poneli ih gore zajedno s našim pićem i pojeli ih. Bila je to veoma velika prostorija na drugom spratu. Ničega nije bilo unutra — samo prazan patos, neka stereo oprema, par stolica i visoko razapeti konopci preko plafona. Nisam znao čemu služi bilo šta od toga.
»Da te učim da igraš«? upita ona.
»Nešto nisam u fazonu«, rekoh.
Sledeći dani i noći bili su slični. Nije bilo loše, ali ni izuzetno. Naučio sam malo bolje da se snalazim na vodenom krevetu, ali mi je za jebanje i dalje bio miliji običan krevet.
Ostao sam još 3-4 dana, onda se vratio avionom u L.A. Nastavili smo da pišemo pisma jedno drugom.
Posle mesec dana, ona je ponovo došla u L.A. Kad se pojavila ovog puta na mojim vratima, nosila je farmerke s tregerima. Izgledala je drukčije, ne mogu to sebi da objasnim, ali izgledala je drukčije. Nisam uživao u tome da sedim zajedno s njom, pa sam je vodio na trke, u bioskope, na boks mečeve, sve ono što radim sa ženama koje mi se sviđaju, ali nešto kao da je falilo. I dalje smo
vodili ljubav, ali nije bilo više tako uzbudljivo. Imao sam osećaj kao da smo u braku.
Posle pet dana Liza je sedela na kauču, a ja sam čitao novine kad je progovorila:
»Henk, ne ide nam, a?«
»Ne.«
»U čemu je stvar?«
»Ne znam.«
»Idem. Neću da ostajem ovde.«
»Opusti se, nije toliko loše.«
»Uopšte mi nije jasno.« Ćutao sam.
»Henk, odbaci me do Zgrade oslobođenja žena. Znaš li gde je
to?«
»Aha, to je u Vestlejku, gde je pre bila dizajnerska škola.«
»Otkud znaš?«
»Vozio sam tamo jednom neku drugu ženu.«
»Jesi ti funjara.«
»Dobro, nemoj sad... «
»Tamo mi radi jedna prijateljica. Ne znam gde stanuje i ne
mogu da je nađem u imeniku. Ali znam da tamo radi. Ostaću kod nje par dana. Neću da se vraćam tek tako u San Francisko u ovom stanju... «
Liza je pokupila svoje stvari i smestila ih u kofer. Izašli smo do kola i vozio sam do Vestlejka. Vozio sam jednom Lidiju tamo na Izložbu ženske umetnosti, na kojoj je izlagala neke svoje skulpture.
Parkirao sam ispred zgrade.
»Sačekaću da vidiš da li ti je prijateljica tamo.«
»Sve je u redu. Možeš da ideš.«
»Sačekaću.«
Čekao sam. Liza se pojavila, mahnula. Mahnuo sam joj, upalio motor i otišao.

Sedeo sam u gaćama jednog popodneva, nedelju dana kasnije. Neko je nežno zakucao na vrata. »Evo odmah«, rekoh. Nabacio sam ogrtač i otvorio vrata.
»Mi smo dve devojke iz Nemačke. Čitale smo vaše knjige.« Jedna je izgledala kao da ima oko 19 godina, druga možda 22.
Imao sam 2-3 knjige izdate u Nemačkoj u ograničenom tiražu. Rođen sam u Nemačkoj 1920. godine, u Andernahu. Kuća u kojoj sam proveo detinjstvo bila je sad javna kuća. Ne govorim nemački. Ali one su govorile engleski.
»Uđite.«
Sele su na kauč.
»Ja sam Hilda«, reče ona od 19.
»Ja sam Gertruda«, reče ona od 22.
»Ja sam Henk.«
»Mislimo da su vaše knjige veoma tužne i veoma smešne«, reče Gertruda.
»Hvala.«
Ustao sam i sipao 3 votke sa sodom. Napunio sam njihove čaše do vrha i napunio svoju.
»Putujemo za Njujork. Mislile smo da stanemo malo«, reče Gertruda.
Pričale su mi zatim kako su bile u Meksiku. Dobro su govorile engleski. Gertruda je bila teža, prava buca: sva sise i dupe. Hilda je bila mršava i čudna, izgledala je nekako napeto... kao da pati od zatvora, ali bila je privlačna.
Dok sam pio, prekrstio sam noge. Ogrtač se rastvorio.
»O«, reče Gertruda, »imate seksi noge!«
»Da«, reče Hilda.
»Znam«, rekoh ja.
Devojke su me pratile u stopu s pićem. Ustao sam i napunio još tri. Kad sam opet sedao, pazio sam da me ogrtač pokrije kako treba.
»Vi devojke možete da ostanete ovde par dana, odmorite se.« Ćutale su.
»Ili ne morate da ostajete«, rekoh. »Kako vam volja. Možemo samo da popričamo malo. Neću da imate neke obaveze prema meni.«
»Kladim se da znate mnogo žena«, reče Hilda. Čitale smo vaše knjige.«
»Ja pišem fikciju.«
»Šta je to fikcija?«
»Fikcija je doterivanje života.«
»Hoćete reći da lažete?« upita Gertruda.
»Malo. Ne preterano.«
»Imate li devojku«? upita Hilda.
»Ne. Sad nemam.«
»Ostaćemo«, reče Gertruda.
»Ima samo jedan krevet.«
»Nema veze.«
»Samo još nešto... «
»Šta?«
»Moraću da spavam u sredini.«
»Nema veze.«
Nastavio sam da mućkam pića i ubrzo smo ostali bez. Pozvao sam prodavnicu pića. »Treba mi... «
»Stani, prijatelju«, prekide me glas, »nema isporuka na stan pre 6 ujutru.«
»Ma nemoj? Ja vam guram 200 dolara mesečno u gušu ... «
»Ko je to?«
»Kinaski.«
»O, Kinaski... Šta ste ono želeli?«
Kazao sam čoveku. Zatim: »Znate kako se stiže ovamo?«
»O, da.«
Stigao je za 8 minuta. Bio je to debeli Australijanac što se stalno znoji. Uzeo sam dve gajbice i spustio ih na stolicu.
»Zdravo dame«, reče debeli Australijanac.
One su ćutale.
»Koliko je to, Arbakl?« 5
»Evo, to mu dođe 17 dolara i 94.«
Dao sam mu dvadeseticu. Počeo je da kopa za kusurom.
»Znaš ti nešto bolje. Kupi sebi novu kuću.«
»Hvala, ser!«
Zatim se nagnuo prema meni i upitao tihim glasom: »Bogo moj, kako to izvodite?«
»Kucanjem«, rekoh.
»Kucanjem?«
»Da, oko 18 reči u minuti.«
Izgurao sam ga natraške napolje i zatvorio vrata.
Te noći legao sam sa njih dve u krevet, ja u sredini. Bili smo pijani. Prvo sam uhvatio jednu i ljubio je i milovao, a onda se okrenuo i uhvatio drugu. Malo jednu, malo drugu: bilo je to veoma zahvalno. Kasnije, prilično sam se dugo skoncentrisao na jednu, zatim se okrenuo i bacio se na drugu. Svaka je strpljivo čekala svoj red. Sve mi se pobrkalo. Gertruda je bila vatrenija, Hilda je bila mlađa. Vrteo sam guzicom, ležao i na jednoj i na drugoj, ali im ga nisam nabio. Na kraju sam se opredelio za Gertrudu. Međutim, nisam bio u stanju da nešto izvedem. Suviše sam popio. Gertruda i ja smo zaspali, moj kurac u njenoj šaci, njene sise u mojim šakama. Kurac mi je pao, njene sise ostale da stoje.

5 Arbakl — debeljko iz nemih komedija (prim. prev.)
Sledećeg dana bila je velika vrućina i pijanka se nastavila. Naručio sam hranu telefonom. Uključio sam ventilator. Uglavnom smo ćutali. Te Švabice su volele svoja pića. Onda su obe izašle i sele na stari kauč ispred ulaznih vrata — Hilda u šorcu i brushalteru, a Gertruda u tesnom roze kombinezonu bez brusa i gaćica. Naišao je Maks, poštar. Gertruda je primila moju poštu. Jadni Maks, skoro je pao u nesvest. Mogao sam da vidim zavist i nevericu u njegovim očima. Ali, čujmo, on je imao socijalno i penzijsko ...
Oko 2 po podne Hilda je objavila da ide u šetnju. Gertruda i ja uđosmo u kuću. Najzad se ipak desilo. Ležali smo na krevetu i zezali se s našim rajsferšlusima. Posle nekog vremena bacili smo se na posao. Zajahao sam je i munuo ga. Međutim, ušao je oštro ulevo, kao da je tu bila krivina. Sećao sam se samo jedne takve žene — ali to je ispalo dobro. Pomislih, zeza me, u stvari joj ga nisam ni stavio. Izvukao sam ga zato i ponovo ga nabio. Ušao je i opet naglo skrenuo ulevo. Koje sranje. Ili je ona imala razdrkanu pizdu, ili ja nisam penetrirao. Ubeđivao sam sebe da ona ima razdrkanu pizdu. Gurao sam i turao, skrećući svaki put u oštru levu krivinu.
Radio sam i radio. Zatim sam imao osećaj kao da čukam u kosku. Bio je to šok. Odustao sam i prevrnuo se na stranu.
»Žao mi je«, rekoh, »nešto me izgleda neće danas.« Gertruda je ćutala.
Oboje smo ustali i obukli se. Zatim smo prešli u dnevnu sobu i seli i čekali Hildu. Pili smo i čekali. Hildi je trebalo dugo. Dugo, veoma dugo. Najzad se pojavila.
»Zdravo«, rekoh.
»Ko su svi ti crnci u tvom komšiluku«? upita ona.
»Nemam pojma.«
»Rekoše mi da mogu da zaradim 2000 dolara nedeljno.«
»Šta bi radila?«
»Nisu mi rekli.«
Nemice su ostale još 2-3 dana. I dalje sam opaljivao tu levu krivinu u Gertrudi, čak i u treznom stanju. Hilda mi je rekla da je na tamponima, pa od nje nije bilo vajde.
Najzad su pokupile svoje stvari i ja sam ih smestio u kola. Imale su velike rančeve koje su teglile na ramenima. Nemačke hipičke. Pratio sam njihove direktive. Okreni ovde, okreni tamo. Peli smo se sve više i više u Bregove Holivuda. Zašli smo na bogatu teritoriju. Već sam bio zaboravio da neki ljudi sasvim lepo žive dok većina drugih jede svoja govna za doručak. Kada živite tamo gde ja živim, počnete da verujete kako svako drugo mesto liči na vaše izdrkano mesto.
»Tu smo«, reče Gertruda.
Vagen se nalazio na dnu dugog vijugavog kolskog puta. Tamo negde u visini bila je kuća, velika velika kuća sa svim stvarima unutra i oko nje, kao što već imaju takve kuće.
»Bolje da se same popnemo«, reče Gertruda.
»Nema problema«, rekoh.
Izašle su. Okrenuo sam Vagena. Stajale su na kapiji i mahale mi s rančevima na leđima. Mahnuo sam i ja njima. Onda sam krenuo, izbacio iz brzine i otklizio naniže izvan bregova.

Pozvali su me da čitam u čuvenom noćnom klubu, Konjanik, na Holivud Bulevaru. Pristao sam da čitam dve večeri. Trebalo je da nastupim posle rok grupe »Big Reip«, oba puta. Usisavao me lavirint šou biza. Imao sam neke karte viška i okrenuo Temi i pitao je hoće li da ide. Rekla je da, i tako sam prvo veče poveo nju sa mnom. Sredio sam da je ubace u račun. Seli smo pored sanka čekajući na moju tačku. Temina tačka bila je slična mojoj. Napila se na brzaka i onda se muvala gore-dole po baru razgovarajući sa ljudima.
Kad je došao red na mene, Temi je padala preko stolova. Pronašao sam njenog brata i kazao mu: »Isusa ti boga, izvedi je napolje odavde, oćeš?«
Odveo ju je napolje u noć. I ja sam bio pijan i kasnije sam zaboravio da sam tražio da je odvedu.
Nisam se proslavio čitanjem. To je bila striktno rok publika i nije obraćala mnogo pažnje. Ali i sam sam bio kriv. Ponekad me je htelo do besvesti s rok masama, ali baš te noći nije. Bio sam uznemiren Teminim odsustvom, mislim. Kad sam stigao kući, okrenuo sam njen broj. Javila se njena majka. »Vaša ćerka,« rekoh,
»je OLOŠ!«
»Henk, ne želim to da slušam.«
Prekinula je vezu.
Sledeće veče krenuo sam sam. Seo sam za sto u baru i pio. Jedna otmena starija žena prišla je mom stolu i predstavila se. Predavala je englesku književnost i dovela sa sobom jednu svoju učenicu, malu bombicu zvanu Nensi Friz. Nensi se pokazala prilično popaljena. Htele su da znaju da li bih odgovorio na neka pitanja za razred.
»Ispalite ih.«
»Ko je bio vaš najomiljeniji pisac?«
»Fent.«
»Ko?«
»Džon F-e-n-t. Upitaj Prašinu, Čekaj do proleća, Bandini.«
»Gde da nađemo njegove knjige?«
»Ja sam ih našao u glavnoj biblioteci, u centru. Ugao Pete i Oliv, je l' tako?«
»Zašto vam se dopao?«
»Totalna emocija. Vrlo hrabar čovek.«
»Ko još?«
»Selin.«
»Zašto?«
»Iščupali su mu utrobu, a on se smejao, a onda i njih zasmejao. Vrlo hrabar čovek.«
»Verujete u hrabrost?«
»Volim da je vidim bilo gde, kod životinja, ptica, gmizavaca, ljudi.«
»Zašto?«
»Zašto? Od toga mi je lepo. To je stvar stila u situaciji kada nemaš nikakve šanse.«
»A Hemingvej?«
»Ne.«
»Zašto?«
»Suviše neumoljiv, suviše ozbiljan. Dobar pisac, odlične rečenice. Ali za njega, život je uvek bio rat do balčaka. Nikad se nije opustio, nikada nije igrao.«
Zatvorile su svoje sveske i nestale. Šteta. Mislio sam da im kažem kako su moji istinski uzori bili Gebl, Kegni, Bogart i Erol Flin.
Sledeća stvar koje se sećam je kako sedim sa tri lepe žene, Sarom, Kesi i Debrom. Sara je imala 32 godine, redak tip devojke, imala je stila i srca. Riđe-plava kosa padala joj je sasvim ravno, a njene divlje oči su pomalo ludo gledale. Nosila je u sebi tovar saosećanja koje je bilo istinsko i koje je očigledno platila nečim. Debra je bila Jevrejka velikih tamnih očiju i darežljivih usta, jako namazanih krvavo-crvenim karminom. Njena usta su blistala i namigivala mi. Nagađao sam da ima između 30 i 35 godina, a podsetila me kako je izgledala moja majka 1935. godine (mada je moja majka bila mnogo lepša). Kesi je bila visoka, duge plave
kose, veoma mlada, skupo odevena, pomodna, luckasta, »u fazonu«, nervozna, lepa. Sela je najbliže meni, stiskala mi ruku, trljajući svoje bedro uz moje. Dok mi je stiskala ruku, postao sam svestan da je njena ruka mnogo krupnija od moje. (Iako sam krupan čovek, zbunjuju me moje male šake. U mojim kafanskim čarkama u Filadelfiji, kad sam bio mlad, brzo sam provalio značaj veličine šaka. Pravo je čudo kako sam uopšte izveo da dobijem 30 posto mojih tuča.) Bilo kako bilo, Kesi je osećala neku prednost u odnosu na druge dve devojke, a ja nisam bio siguran u to, ali sam pristao.
Onda sam morao da čitam i imao uspešnije veče. Bila je to ista gomila, ali ja sam mislio na ono što radim. Masa se palila sve više, postala je divlja i ushićena. Ponekad oni doprinose tome, ponekad
vi. Obično vi. To je kao da ste se popeli u ring: treba da osećate kao da im nešto dugujete ili da uopšte ne budete tu. Zadavao sam udarce, izbegavao ih, muvao se levo-desno, a onda se stvarno otvorio u poslednjoj rundi i nokautirao protivnika. Predstava je predstava. Pošto sam zajebao prethodnu noć, moj uspeh mora da im je bio vrlo čudan. U svakom slučaju, meni je bio čudan.
Kesi je čekala u baru. Sara mi je umuvala ljubavnu poruku s brojem telefona. Debra nije bila toliko inventivna — samo mi je nažvrljala svoj broj. Na trenutak — čudno — pomislio sam na Ketrin, zatim uzeo piće za Kesi. Nikad više neću videti Ketrin. Moja devojčica iz Teksasa, moja lepota nad lepotama. Zbogom, Ketrin.
»Slušaj, Kesi, je l' možeš da me odbaciš kući? Suviše sam pijan da vozim. Još jednom se zakucam pijan i gotovo je sa mnom.«
»Dobro, vozim te kući. A tvoja kola?«
»Jebeš kola. Ostaviću ih.«
Otišli smo zajedno u njenom M.G. Bilo je to kao film. U svakom momentu očekivao sam da me izbaci na prvom ćošku. Imala je dvadeset i nešto godina. Pričala je za vreme vožnje, kako radi za muzičku kompaniju, volela je taj posao, nije morala da dolazi pre pola 11 pre podne, a izlazila je u 3 po podne. »Nije to loše«, govorila je, »i sviđa mi se sam posao. Mogu da angažujem i otpuštam, sad sam neki šef, ali nisam još nikoga morala da otpustim. Dobri su to momci i izbacili smo neke strašne ploče... «
Stigli smo kod mene. Otvorio sam votku. Kesina kosa padala je skoro do dupeta. Oduvek sam bio čovek kose i nogu.
»Stvarno si dobro čitao noćas«, reče ona. »Bio si totalno drukčiji od onog prošle noći. Ne umem to da objasnim, ali glavna stvar kod tebe je ta... humanost. Većina pesnika su obični picopevci i govnari.«
»Ne volim ih ni ja.«
»Ni oni tebe ne vole.«
Još malo smo pili a onda pošli u krevet. Imala je neviđeno telo, savršeno, kao iz Plejboja, ali koji maler — bio sam pijan. Uspeo sam ipak da ga dignem, pa sam pumpao i pumpao, prihvatio
se njene duge kose, izvukao je ispod nje i provlačio ruke kroz nju, bio sam popaljen ali nisam mogao da svršim. Prevrnuo sam se, rekao Kesi laku noć i zaspao snom krivca.
Ujutru, bio sam u neprilici. Ubeđen sam bio da nikad više neću videti Kesi. Obukli smo se. Bilo je oko 10 sati. Pošli smo do Em Džia i ušli u njega. Ja sam ćutao, ona je ćutala. Osećao sam se kao budala, ali nije bilo šta da se kaže. Vozili smo se ponovo do Konjanika, i tu je stajao plavi Vagen.
»Hvala na svemu, Kesi. Misli lepe misli o Kinaskom.«
Ćutala je. Poljubio sam je u obraz i izašao. Otišla je u Em Džiu. Bilo je to, sve u svemu, ono što je Lidija često ponavljala:
»Ako ti se pije, pij; ako ti se jebe, baci flašu.«
Moj problem bio je u tome što sam hteo da radim obe stvari.

Iznenadilo me zato kad je zazvonio telefon nekoliko noći kasnije i javila se Kesi.
»Šta radiš, Henk?«
»Eto, sedim ... «
»Što ne dođeš do mene?«
»Voleo bih ... «
Dala mi je adresu, beše ili Vestvud ili Zapadni L.A.
»Imam dosta pića«, reče ona. »Ne moraš ništa da donosiš.«
»Možda ne moram ništa da pijem?«
»Kako hoćeš.«
»Ako mi sipaš, popiću. Ako ne sipaš, neću.«
»Nemaj brige oko toga«, rekla je.
Obukao sam se, uskočio u Vagena i vozio na adresu. Koliko se prilika pružalo čoveku? Bogovi su bili dobri prema meni, sa zakašnjenjem. Možda je to bio test? Možda trik? Nagojimo Kinaskog, a onda ga rasecimo na pola. Znao sam da može i to da se desi. Ali šta vam preostaje posle nekoliko brojanja do 8, kad ima još samo 2 runde do kraja?
Kesin stan bio je na drugom spratu. Činilo se da joj je milo što me vidi. Krupan crni ker skočio je na mene. Bio je ogroman i
trapav i mužjak. Nabacio mi je šape na ramena i lizao moje lice. Odgurnuo sam ga. Stajao je vrteći guzicom i ispuštajući molećive glasove. Imao je dugu crnu dlaku i izgledao kao da je mongrel, ali koji krupan mongrel.
»To je Elton«, reče Kesi.
Otvorila je frižider i izvadila vino.
»Ovo bi trebalo da piješ. Imam ga dosta.«
Bila je u zelenoj haljini, tesno pripijenoj uz telo. Izgledala je kao zmija. Nosila je cipele optočene zelenim kamenčićima, i još jednom primetih koliko je duga njena kosa, ne samo duga, već bujna, čitava masa kose. Padala joj je barem do dupeta. Oči su joj bile velike i plavozelene, nekad više plave, nekad više zelene, zavisno od svetlosti. Primetio sam dve moje knjige u njenoj polici, dve od onih boljih.
Kesi je sela, otvorila vino i napunila čaše.
»Nas dvoje kao da smo se nekako susreli prošli put, negde smo se dodirnuli. Nisam htela da to propadne«, reče ona.
»Bilo mi je lepo«, rekoh.
»Hoćeš stimulans?«
»Može«, rekoh.
Iznela je dva. Crna kapsula. Najbolji. Uzeo sam moj s vinom.
»Imam najboljeg prodavca u gradu. Ne guli me«, reče ona.
»Dobro je.«
»Jesi ikad bio drogiran?«
»Probao sam jednom kokain, ali nisam mogao da podnesem ono posle. Plašio sam se da idem u kujnu sledeći dan jer je tamo bio mesarski nož. Osim toga, 50 do 70 dolara dnevno je mnogo za mene.«
»Imam kokaina.«
»Propustiću ga.« Sipala je još vina.
Ne znam zašto, ali sa svakom novom ženom bilo je kao prvi put, skoro tako kao da nikada pre toga nisam bio sa ženom. Poljubio sam Kesi. Dok sam je ljubio, provukao sam ruku kroz svu tu bujnu kosu.
»Hoćeš neku muziku?«
»Ne, nije bitno.«
»Ti si poznavao Di Di Bronson, je l'da?« upita Kesi.
»Da, razišli smo se.«
»Jesi čuo šta joj se desilo?«
»Ne.«
»Prvo je izgubila posao, onda otišla u Meksiko. Upoznala je nekog bivšeg toreadora. Toreador je prebio na mrtvo ime i uzeo joj sve što je uštedela, 7000 dolara.«
»Jadna Di Di: na šta je spala posle mene.«
Kesi je ustala. Posmatrao sam je kako hoda preko sobe. Njeno dupe je vrckalo i poigravalo ispod te tesne zelene haljine. Vratila se s papirima i nešto trave. Smotala je džoint.
»Zatim se slupala s kolima.«
»Nikad nije umela da vozi. Ti je poznaješ?«
»Ne. Ali čujemo šta se događa u industriji.«
»Samo živeti dok ne umreš je težak posao«, rekoh.
Kesi mi dodade džoint. »Tvoj život izgleda sređeno«, reče.
»Stvarno?«
»Mislim, ne guraš se i ne trudiš se da ostaviš utisak kao neki ljudi. I izgledaš smešan po prirodi.«
»Sviđa mi se tvoje dupe i tvoja kosa«, rekoh, i tvoje usne i tvoje oči i tvoje vino i tvoja gajba i tvoj džoint. Ali nisam sređen.«
»Dosta pišeš o ženama.«
»Znam. Ponekad se pitam o čemu ću posle da pišem.«
»Možda tome neće biti kraj.«
»Svemu bude kraj.«
»Daj mi malo tog džointa.«
»Kako da ne, Kesi.«
Povukla je dim a onda sam je poljubio. Uhvatio sam je za kosu i povukao joj glavu unazad. Silom sam joj rastvorio usne. Dug poljubac. Pustio sam je.
»Voliš to, a?« upita me.
»Za mene je to intimnije i popaljivije od jebanja.«
»Mislim da si u pravu«, reče ona.
Pušili smo i pili nekoliko sati, zatim pošli u krevet. Ljubili smo se i milovali. Bio sam dobar i krut i dobro sam je karao, ali sam posle deset minuta znao da nemam šanse da svršim. Opet sam mnogo popio. Počeo sam da se znojim i mučim. Zabio sam ga još par puta i odustao.
»Žao mi je, Kesi.«
Posmatrao sam njenu glavu kako klizi naniže ka mom penisu. Još je bio krut. Počela je da ga liže. Ker je skočio na krevet i ja sam ga šutnuo.
Posmatrao sam Kesi kako mi liže mačora. Mesečina je padala kroz prozor i mogao sam jasno da je vidim. Primila je glavić moje patke u usta i grickala ga. Najednom ga je maznula celog i vešto šljakala, oblizujući mi kurac jezikom čitavom dužinom dok ga je sisala. Bilo je opako.
Posegnuo sam jednom rukom naniže i zgrabio je za kosu i držao je tako, držao je visoko iznad njene glave, svu tu kosu, dok mi je ona sisala karu. Dugo je to potrajalo, ali najzad osetih kako ću da svršim. I ona je to osetila i udvostručila napore. Počeo sam da ispuštam cvileće glasove i mogao sam da čujem velikog kera kako cvili na tepihu zajedno sa mnom. To mi se dopalo. Suzdržavao sam se što sam duže mogao, da produžim slast. A onda, i dalje joj držeći i milujući kosu, eksplodirao sam u njenim ustima.
Kad sam se ujutru probudio, Kesi se oblačila.
»Sve je u redu«, reče ona, »ostani tu. Samo pazi da zaključaš kad kreneš.«
»Dobro.«
Kada je otišla, istuširao sam se. Onda sam našao pivo u frižideru, popio ga, obukao se, pozdravio se s Eltonom, proverio da li sam zaključao vrata, ubacio se u Vagena i vratio se domu.

Tri-četiri dana kasnije našao sam ceduljicu i telefonirao Debri. Rekla mi je: »Dođi ovamo.« Uputila me je na Plaja del Rej pa sam vozio tamo. Imala je malu kuću s dvorištem pod zakup. Ušao sam kolima u dvorište, izašao iz kola i zakucao, zatim zvonio. Bilo je to ono zvonce s dva tona. Debra je otvorila vrata. Izgledala je onako kako sam je upamtio, ogromnih karminisanih usta, kratke frizure, blistavih minđuša, obavijena parfemom, s tim širokim osmehom na licu.
»O, uđi Henri!«
I jesam. Sedeo je tu neki momak, ali bio je očigledno homoseksualac, tako da to nije bila neka prepreka.
»Ovo je Leri, moj komšija. On stanuje u zadnjem delu kuće.« Rukovali smo se i onda sam seo.
»Ima li nešto da se popije«? upitah.
»O, Henri!«
»Mogu skoknem da kupim nešto. Već bih to uradio, ali nisam znao šta voliš.«
»Oh, imam nešto.«
Debra je otišla u kuhinju.
»Kako ide«? upitah Lerija.
»Bilo je loše, ali sad je bolje. Praktikujem samohipnozu. Čuda čini.«
»Hoćeš da popiješ nešto, Leri?« upita Debra iz kujne.
»O ne, hvala ... «
Debra je izašla s dve čaše crnog vina. Debrina kuća bila je prenatrpana. Svuda je bilo ponečeg. Bio je to skup darmar i činilo se da rok muzika hara u svim pravcima iz malih zvučnika.
»Leri praktikuje samohipnozu.«
»Kazao mi.«
»Nemaš pojma koliko bolje spavam, nemaš pojma koliko mi je lakše u odnosima«, reče Leri.
»Misliš da bi svako trebao da proba«? upita Debra.
»Ovaj, teško je reći. Ali znam da je meni pomoglo.«
»Spremam zabavu za Noć Veštica, Henri. Svi dolaze. Hoćeš i ti? Šta misliš, Leri, kako bi mogao da se maskira?«
Oboje su me pogledali.
»Ovaj, ne znam«, reče Leri. »Stvarno, ne znam. Možda? ... o ne ... ne verujem ... «
Zvono na vratima je bing-bongnulo i Debra je pošla da otvori. Bio je to novi peder bez košulje na sebi. Nosio je vučju masku iz čijih je usta visio veliki gumeni jezik. Izgledao je zlovoljno i potišteno.
»Vinsente, ovo je Henri. Henri, ovo je Vinsent...«
Vinsent me je ignorisao. Samo je stajao sa svojim gumenim jezikom. »Imao sam jeziv dan na poslu. Ne mogu više da izdržim tamo. Mislim da im dam otkaz.«
»Ali Vinsente, šta bi ti radio?« upita Debra.
»Nemam pojma. Ima mnogo stvari. Ne moram da jedem njihova govna!«
»Dolaziš na zabavu, zar ne Vinsente?«
»Normalno, već danima se spremam.«
»Jesi naučio tekst za predstavu?«
»Da, ali mislim da ovaj put treba prvo da izvedemo predstavu, pa onda igre. Prošli put, kad smo stigli do predstave, bili smo svi tako urnisani da nismo dobro odigrali.«
»Važi, Vinsente, uradićemo tako.«
Na ove reči, Vinsent i njegov jezik se okrenuše i izađoše.
Leri ustade. »E pa, moram i ja da krenem. Drago mi je da sam vas upoznao«, obrati mi se.
»Dobro, Leri.«
Rukovali smo se i Leri otide kroz kuhinju na zadnja vrata u svoj stan.
»Leri mi mnogo pomaže, dobar je on komšija. Drago mi je što si bio dobar prema njemu.«
»Nije loš. Majku mu, bio je ovde pre mene.«
»Mi nemamo odnos.«
»Ni mi.«
»Znaš našta mislim.«
»Idem da nam kupim nešto za piće.«
»Henri, imam dosta svega. Znala sam da dolaziš.«
Debra je napunila čaše. Pogledao sam je. Bila je mlada, ali je izgledala kao da je stigla pravo iz tridesetih godina. Imala je na sebi crnu suknju koja je padala do sredine listova, crne cipele s visokom štiklom, belu bluzu s visokim okovratnikom, ogrlicu, minđuše, narukvice, karminisana usta s mnogo ruža, parfem. Dobro je bila građena, s lepim sisama i guzama koje je njihala u hodu. Palila je jednu cigaretu za drugom, svuda je bilo karminom umazanih opušaka. Osetih se kao da sam se vratio u dečaštvo. Nije čak nosila ni hulahopke i s vremena na vreme povlačila je naviše svoje duge čarape, pokazujući noge taman koliko treba, kolena taman koliko treba. Bila je tip devojke kakve su voleli naši očevi.
Pričala mi je o svom poslu. Nešto u vezi sa sudskim zapisnicima i advokatima. Nju je dovodilo do ludila, ali je zato dobro živela.
»Ponekad sam vrlo čangrizava kad im pomažem, ali onda to prebrodim i oni mi praštaju. Nemaš pojma kakvi su ti prokleti advokati! Oni hoće sve odmah i ne razmišljaju koliko treba vremena da se to uradi.«
»Advokati i lekari su najviše preplaćeni, najrazmaženiji članovi ovog društva. Sledeći na listi je tvoj automehaničar s ćoška. Onda možeš tu da ubaciš i svog zubara.«
Debra je prekrstila noge i suknja joj se zadigla.
»Imaš veoma lepe noge, Debra. I znaš da se obučeš. Podsećaš me na devojke iz vremena moje majke. Onda kad su žene bile žene.«
»Ti se sjajno držiš, Henri.«
»Znaš na šta mislim. To posebno važi za L.A. Nedavno sam bio na putu i kad sam se vratio, i znaš li kako sam znao da sam opet ovde?«
»Pa, ne znam ... «
»Zbog prve žene koju sam ugledao na ulici. Imala je na sebi toliko kratku suknju da su joj se videle gaćice. I kroz prednji deo gaćica — pardon — videle joj se dlake na pizdi. Znao sam da sam opet u Los Anđelesu.«
»Gde je to bilo? Na Glavnoj ulici?«
»Koja Glavna, jebi ga. Na uglu Beverli i Ferfeks.«
»Je l' ti vino po ukusu?«
»Da, i tvoj stan takođe. Mogao bih i da se preselim ovamo.«
»Gazda mi je ljubomoran.«
»Ima li još neko ko bi bio ljubomoran?«
»Ne.«
»Zašto?«
»Mnogo radim i sve što želim je da se vratim kući i odmorim se uveče. Volim da uređujem ovaj stan. Moja drugarica — što radi za mene — i ja, idemo u antikvarnice sutra ujutru. Hoćeš i ti s nama?«
»Hoću li biti ovde ujutru?«
Debra nije odgovorila. Sipala mi je novo piće i sela pored mene na kauč. Nagnuo sam se i poljubio je. Dok sam je ljubio, povukao sam joj suknju naviše i gvirio u tu najlonsku nogu. Dobro je izgledala. Kad smo prestali da se ljubimo, spustila je suknju, ali sam ja već snimio nogu. Ustala je i otišla u kupatilo. Čuo sam zvuk povlačenja vode. Usledila je kratka stanka. Biće da je nanosila još karmina. Izvadio sam maramicu i obrisao usta. Maramica je postala zamazana crvenim. Najzad sam dobijao sve ono što su dobili gimnazijalci, bogati zgodni lepo obučeni zlatni dečaci sa svojim novim automobilima, dok sam ja mogao da se slikam s mojom konfekcijskom ofucanom odećom i razdrkanim biciklom.
Debra se pojavila. Sela je i zapalila cigaretu.
»Ajde se jebemo«, rekoh.
Debra je pošla u spavaću sobu. Ostalo je pola flaše vina na stočiću. Nasuo sam sebi i zapalio jednu od njenih cigareta. Isključila je rok muziku. Baš lepo.
Bilo je tiho. Sipao sam novo piće. Možda bi trebalo da se preselim? Gde bih držao pisaću mašinu?
»Henri?«
»Šta je?«
»Gde si?«
»Čekaj. Samo da popijem još ovo.«
»Dobro.«
Ispio sam čašu i onda nagnuo resto iz flaše. Bio sam na Plaja del Rej. Svukao sam se, bacio stvari na gomilu. Nikad nisam bio tip za oblačenje. Košulje su mi bile sve izbledele i izgužvane,5- 6 godina stare, iznošene. Pantalone isto. Mrzeo sam robne kuće, mrzeo prodavce, ponašali su se tako superiorno kao da znaju tajnu života, imali su sigurnost koju ja nisam imao. Cipele su mi uvek bile stare i propale, mrzeo sam i radnje s obućom. Nikad nisam bilo šta kupio dok stvar ne postane apsolutno neupotrebljiva, uključujući i kola. Nisam stipsa, samo ne podnosim da budem kupac koji traži prodavca, prodavca koji je tako zgodan i nadobudan i superioran. Osim toga, treba i vremena za to, onog vremena kad bi mogli da se izležavate i pijete.
Ušao sam u spavaću sobu samo u gaćama. Svestan sam bio mog belog trbuha koji je visio preko gaća. Ali nimalo se nisam trudio da ga uvučem. Stao sam pored kreveta, spustio gaće, izašao iz njih.
Odjednom sam osetio potrebu za pićem. Popeo sam se u krevet, i zavukao ispod pokrivača. Zatim sam se okrenuo prema Debri. Obgrlio sam je. Tela nam se spojiše. Njena usta bila su rastvorena. Poljubio sam je. Usta su joj bila kao mokra pizda. Bila je spremna. Osetio sam to. Nije bilo potrebe za predigrom. Ljubili
smo se i njen jezik je titrao u mojim ustima. Ulovio sam ga zubima, držao ga. Onda sam legao na nju i smestio joj karona.
Mislim da je to bio način na koji joj je glava bila okrenuta na stranu dok sam je karao. To me obezumilo. Glava joj je bila okrenuta na stranu i poskakivala na jastuku pri svakom ubodu. S vremena na vreme, dok sam je rokao, okretao bih joj glavu prema meni i ljubio ta krvavo-crvena usta. Najzad je šljakalo za mene. Jebao sam sada sve žene i devojke za kojima sam čežnjivo piljio na ulicama Los Anđelesa 1937, poslednje zaista loše godine krize, kad je dupe koštalo dva dolara i niko nije imao ni kinte (ni nade). Dugo sam morao da čekam na to. Sad sam karao i harao. Bila je to pomamna vrela besmislena jebačina! Zgrabio sam ponovo Debrinu glavu i zahvatio još jednom ta karminska usta dok sam svršavao u nju, u njenu dijafragmu.

Sledeći dan bila je subota i Debra je spremala doručak za nas.
»Ideš li danas s nama u lov na antiku?«
»Dobro.«
»Jesi mamuran«? upita me.
»Nije strašno.«
Jeli smo ćutke neko vreme, onda ona reče: »Dopalo mi se tvoje čitanje kod Konjanika. Bio si pijan, ali ipak se probilo.«
»Neće ponekad.«
»Kad opet čitaš?«
»Neko me zvao iz Kanade. Hoće da uvećaju fondove.«
»Kanada! Mogu i ja s tobom?«
»Videćemo.«
»Je l' ostaješ noćas?«
»Hoćeš da ostanem?«
»Da.«
»Onda ostajem.«
»Divno ... «
Završili smo s doručkom i ja sam otišao u kupatilo dok je Debra obavila sudove. Pustio sam vodu, obrisao ga, opet pustio
vodu, oprao ruke i izašao. Debra je prala sudoperu. Uhvatio sam je otpozadi.
»Možeš da koristiš moju četkicu ako želiš«, reče ona.
»Je l' mi kandi iz usta?«
»Ma ne.«
»Kad bi se zezali.«
»Možeš i da se istuširaš ako hoćeš. .. «
»Zar i to ... ?«
»Prestani. Tesi neće doći još sat vremena. Možemo da skinemo paučinu.«
Otišao sam i pustio vodu u kadu. Samo u motelu volim da se tuširam. U kupatilu je bila slika muškarca na zidu — tamna duga kosa, standardna zgodna faca s uobičajenim idiotskim izrazom. Kezio je bele zube na mene. Oprao sam ono što je ostalo od mojih pocrnelih zuba. Debra je spomenula da je njen bivši muž bio gadljiv.
Debra se istuširala kad sam ja bio gotov. Sipao sam sebi malu čašu vina i zaseo u fotelju gledajući kroz prozor na ulicu. Iznenada mi je palo na pamet da sam zaboravio da pošaljem bivšoj ženi izdržavanje za dete. Šta se može. Poslaću u ponedeljak.
Smireno sam se osećao u Plaja del Rej. Dobro je bilo izvući se iz pretrpane, prljave okoline u kojoj sam živeo. Tamo nije bilo senke i sunce je nemilosrdno tuklo na nas. Bili smo svi ludi na svoj
način. Čak su i psi i mačke bili ludi, i ptice i dečaci što raznose novine, i podvodači.
Za nas, u Istočnom Holivudu, klozeti nikad nisu bili ispravni, i gazdin vodoinstalater na rate nikad nije mogao skroz da ih popravi. Nismo ni potezali lanac, već smo rukom direktno pomerali plovak u kabliću s vodom. Slavine su kapale, vrapci su puzali, kerovi kenjali na sve strane, a roletne su imale velike rupe kroz koje su uletale muve i sve sorte čudnih letećih buba.
Zvono je bing-bongnulo i ja ustadoh i otvorih vrata. To je bila Tesi. Imala je jedno 40 godina, prava svingerka, crvene, očigledno farbane kose.
»Vi ste Henri, zar ne?«
»Da, Debra je u kupatilu. Sedite, molim vas.«
Nosila je kratku crvenu suknju. Imala je dobre butke. Gležnjevi i listovi nogu takođe nisu bili loši. Izgledala je kao da voli da se jebe.
Otišao sam do kupatila i kucnuo na vrata.
»Debra, Tesi je ovde ... «
Prva antikvarnica bila je blok ili dva od obale. Stigli smo tamo Vagenom i ušli. Muvao sam se naokolo s njih dve. Svuda su bile cene 800 dolara, 500 dolara ... stari satovi, stare stolice, stari stolovi. Cene su bile neverovatne. Dva-tri prodavca stajali su po strani i trljali ruke. Očigledno su šljakali za platu plus procenat od prodatog. Vlasnik je sigurno pokupio robu budzašto u Evropi ili
Ozark Planinama. Dosadilo mi je gledanje etiketa s visokim cenama. Kazao sam devojkama da ih čekam u kolima.
Našao sam bar preko puta, ušao i seo. Naručio sam pivo. Bar je bio pun mladića, pretežno ispod 25 godina. Bili su plavi i mršavi ili crni i mršavi, odeveni u savršeno krojene farmerke i košulje. Bezizražajni i ravnodušni. Nije bilo žena. Veliki TV ekran bio je uključen. Nije bilo zvuka. Niko ga nije gledao. Niko nije razgovarao. Ispio sam pivo i izašao.
Pronašao sam radnju i kupio gajbicu piva. Vratio sam se i seo u kola. Pivo je bilo dobro. Kola su stajala parkirana na parkingu iza antikvarnice. Ulica s moje leve strane bila je zakrčena saobraćajem i posmatrao sam ljude kako strpljivo čekaju u kolima. Bili su to skoro uvek čovek i žena što zure pravo ispred sebe, ne razgovarajući. Za svakog je to bila, na kraju krajeva, stvar čekanja. Čekate i čekate — na bolnicu, doktora, vodoinstalatera, ludnicu, zatvor, da umre papa. Signal prvo bude crven, onda bude zelen. Stanovnici ovog sveta jedu hranu i gledaju TV i brinu se oko svog posla ili što nemaju posla, sve dok čekaju.
Počeo sam da mislim o Debri i Tesi u antikvarnici. Debra mi se u stvari nije sviđala, ali ja sam sada zalazio u njen život. Osećao sam se zbog toga kao pip-frik. 6
Sedeo sam pijući pivo. Stigao sam do dna poslednje konzerve kad su se najzad pojavile.


6 pip-frik — tip koji plaća da viri u golu ženu iza stakla (prim. prev.)
»Ah, Henri«, reče Debra, »našla sam najdivniji stočić s mermernom pločom za samo 200 dolara!«
»Stvarno je fantazija!« reče Tesi.
Uvukle su se u kola. Debra je priljubila svoju nogu uz moju:
»Je l' te masiralo sve ovo«? upita me.
Upalio sam motor i vozio do prodavnice pića i kupio 3-4 flaše vina, cigarete.
Ta kurva Tesi u svojoj kratkoj crvenoj suknji i najlonkama, pomislih u sebi dok sam plaćao piće. Kladim se da je sredila bar jedno deset pravih ljudi bez ikakvog razmišljanja o tome. Zaključio sam da je njen problem u tome što ne misli. Ona nije volela da misli. To je bilo na svom mestu, jer nisu postojali zakoni niti pravila za to. Ali kad stigne u pedesete, za par godina, počeće da misli! Tada će biti ogorčena žena u samousluzi što zabija svoja kolica za kupovinu u leđa i gležnjeve ljudi u redu pred kasom, tamnih podočnjaka, podbulog i nesrećnog lica, s kolicima punim pakovanja belog sira, pomfrija, svinjskih nogica, crnog luka i flašom Džim Bima.
Vratio sam se u kola, pa smo se odvezli u Debrin stan.
Devojke su posedale. Otvorio sam flašu i napunio 3 čaše.
»Henri«, reče Debra, »idem po Lerija. Povešće me svojim kombijem da uzmemo moj stočić. Barem si to izbegao, je l' ti milo?«
»Da.«
»Tesi će ti pravi društvo.«
»Dobro.«
»Vladajte se pristojno vas dvoje!«
Leri je došao na zadnja vrata i izašao s Debrom na prednja.
Razradio je kombi, pa su njih dvoje otišli.
»Eto, ostadosmo sami«, rekoh ja.
»Aha«, reče Tesi. Sedela je vrlo mirno, gledajući pravo ispred sebe. Popio sam moje piće i otišao u kupatilo da šoram. Kad sam izašao, Tesi je i dalje ćutala sedeći na kauču.
Prošao sam iza kauča. Stao sam iznad nje, uhvatio je ispod brade i iskrenuo joj glavu naviše. Priljubio sam moja usta na njena. Imala je vrlo veliku glavu. Bila je namazana purpurnom šminkom ispod očiju i imala zadah na bajat voćni sok, od kajsija. Nosila je tanke srebrne lančiće koji su mlatarali sa svakog uveta, sa kuglicom na kraju — kao simbol.
Za vreme ljubljenja, gurnuo sam ruku u njenu bluzu. Našao sam sisu i poklopio je šakom i protrljao. Nije imala prsluče. Onda sam se uspravio i izvukao ruku. Obišao sam oko kauča i seo pored nje. Sipao sam dva pića.
»Prilično si drzak za jednog matorog akrepa«, reče ona.
»Oćemo na brzaka dok se Debra ne vrati?«
»Ne.«
»Nemoj da me mrziš. Samo se trudim da oživim zabavu.«
»Mislim da si prekardašio. Ono što si sad učinio bilo je prostački i providno.«
»Biće da nemam mašte.«
»I ti si neki pisac?«
»Pišem. Ali uglavnom snimam fotografije.«
»Mislim da ti jebeš žene samo da bi pisao kako ih jebeš.«
»Ne znam.«
»Znaš ti.«
»Dobro, dobro, zaboravi. Popij to.«
Tesi se vratila piću. Ispila ga je i spustila cigaretu. Pogledala me, trepćući svojim dugim veštačkim trepavicama. Imala je velika namazana usta kao i Debra. Samo što su Debrina usta bila tamnija i nisu toliko blistala. Tesina su bila svetlocrvena i usne su joj blistale, držala je usta rastvorena, konstantno ližući donju usnu. Iznenada, Tesi me uhvati. Ta usta se otvoriše preko mojih. Bilo je popaljivo. Imao sam osećaj da me siluje. Kurac je počeo da mi raste. Spustio sam ruku kad me poljubila i zadigao joj suknju, kliznuo rukom uz njenu levu nogu, ne prestajući s ljubljenjem.
»Dođi«, rekoh, posle poljupca.
Uzeo sam je za ruku i poveo u Debrinu spavaću sobu. Gurnuo sam je na krevet. Preko kreveta bio je prekrivač. Skinuo sam cipele i pantalone, zatim skinuo njoj cipele. Dao sam joj dug poljubac, onda joj zadigao crvenu suknju iznad kukova. Nije nosila hulahopke. Najlonke i roze gaćice. Skinuo sam joj gaćice. Oči su
joj bile zatvorene. Negde iz okoline čula se simfonijska muzika. Protrljao sam joj prstom preko pičke. Ubrzo je postala mokra i počela da se otvara. Uronio sam prst. Izvukao sam ga i protrljao klitoris. Bila je lepa i sočna. Navukao sam je. Zadao sam joj nekoliko žustrih, opakih uboda, zatim sam usporio, onda je opet pocepao. Pogledao sam u to iskvareno i prosto lice. Stvarno me palilo. Kokao sam je dalje.
Najednom, Tesi me odgurnu. »Goni se!«
»Šta? Šta?«
»Evo ga kombi! Šutnuće me! Izgubiću posao!«
»Ne, ne, KURVO jedna!«
Cepao sam je dalje bez milosti, pritisnuo usne na ta blistava odvratna usta i svršio u nju, pošteno. Skočio sam s nje. Tesi pokupi cipele i gaćice i utrča u kupatilo. Obrisao sam se maramicom i nategnuo prekrivač, nalupao jastuke. Dok sam dizao rajsferšlus, vrata se otvoriše. Ušao sam u dnevnu sobu.
»Henri, hoćeš da pomogneš Leriju da unese sto? Težak je.«
»Nema problema.«
»Gde je Tesi?«
»Mislim da je u kupatilu.«
Pošao sam za Debrom do kombija. Izvukli smo sto napolje, poneli ga i uneli u kuću. Tesi je sedela na kauču sa cigaretom.
»Nemoj da ispustite robu, dečki«! reče ona.
»Taman posla!« rekoh ja.
Uneli smo ga u Debrinu spavaću sobu i postavili ga pored kreveta. Imala je tu neki drugi stočić koji je sklonila. Stali smo pored njega i gledali u mermernu ploču.
»Oh, Henri... samo 200 dolara ... kako ti se sviđa?«
»Odličan je, Debra, odličan.«
Pošao sam u kupatilo. Umio sam se, očešljao. Onda sam spustio pantalone i gaće i tiho oprao ud. Šorao sam, pustio vodu i izašao.
»Hoćeš vina, Leri?« upitah.
»Oh ne, ali hvala ... «
»Hvala na pomoći, Leri,« reče Debra. Leri izađe na zadnja vrata.
»O, tako sam uzbuđena!« reče Debra.
Tesi je sedela i pila i pričala s nama jedno 10-15 minuta, a onda je rekla: »Moram da idem.«
»Ostani ako hoćeš«, reče Debra.
»Ne, ne, moram da idem. Moram da spremam stan, zapušten
je.«
»Da spremaš stan? Danas? Kad si stekla dva divna ortaka za
piće«? reče Debra.
»Sedim ovde i samo mislim na onaj tamo nered i ne mogu da se opustim. Nemoj da se ljutiš.«
»Dobro, Tesi, idi onda. Oprostićemo ti.«
»Dobro, draga ... «
Poljubile su se na vratima i Tesi je otišla. Debra me je uzela za ruku i povela u spavaću sobu. Gledali smo u mermernu ploču.
»Šta iskreno misliš o njemu, Henk?«
»Šta znam, ja izgubim 200 dolara na trkama i nemam ništa da pokažem za te pare, zato mislim da je dobar.«
»Biće ovde uz nas noćas dok budemo spavali zajedno.«
»Možda bi trebalo ja tu da stanem, a ti da pođeš u krevet sa stolom?«
»Ljubomoran si!«
»Normalno.«
Debra je otišla u kuhinju i vratila se s nekim krpama i nekom tečnosti za čišćenje. Počela je da glanca mermer.
»Vidiš, s mermerom se postupa na poseban način da se istaknu žile.«
Svukao sam se i seo na ivicu kreveta u gaćama. Onda sam se izvalio na jastuke i prekrivač. Zatim sam opet seo. »O Isuse, Debra, gužvam ti prekrivač.«
»Nije važno.«
Ustao sam i doneo dva pića, dao jedno Debri. Posmatrao sam je kako glanca sto. Ona me pogleda:
»Da znaš, imaš najlepše noge koje sam ikad videla kod muškarca.«
»Nisu loše za matorca, a dete?«
»Živa istina.«
Trljala je sto još malo, zatim je odustala.
»Kako si se snašao s Tesi?«
»Nije loša. Stvarno mi se sviđa.«
»Dobar je radnik.«
»To već ne bih znao.«
»Krivo mi je što je otišla. Mislim da je to uradila samo zato da nam ne smeta. Trebalo bi da joj se javim.«
»Što da ne?«
Debra je uzela telefon. Razgovarala je s Tesi prilično dugo. Počelo je da se smrkava. Šta je s večerom? Držala je telefon nasred kreveta i sedela na podvijenim nogama. Imala je lepo dupe. Nasmejala se i onda rekla: vidimo se. Pogledala me.
»Tesi kaže da si sladak.«
Izašao sam po još pića. Kad sam se vratio, bio je uključen veliki televizor u boji. Seli smo jedno do drugog na krevet gledajući TV. Sedeli smo leđima naslonjeni na zid, pijući.
»Henri«, upita ona, »šta radiš na Dan Zahvalnosti? «
»Ništa.«
»Što ne provedeš Dan Zahvalnosti sa mnom? Nabaviću ćurku.
Dolazi mi par prijatelja.«
»U redu, lepo zvuči.«
Debra se nagnula i isključila TV. Izgledala je veoma srećna. Zatim se svetlo ugasilo. Otišla je u kupatilo i izašla umotana u nešto tanko. Smestila se u krevet pored mene. Pripili smo se jedno uz drugo. Kurac mi je đipio. Njen jezik je palacao u mojim ustima. Imala je veliki jezik i bio je vruć. Spustio sam se dole. Razgrnuo sam runo i šljakao jezikom. Onda sam je malo počastio nosnim radom. Reagovala je. Vratio sam se gore i nabio joj karu.
.... Radio sam kao crnac. Probao sam da mislim na Tesi u njenoj kratkoj crvenoj suknji. Nije pomoglo. Bio sam već sve dao Tesi. Pumpao sam do besvesti.
»Žao mi je dušo, mnogo se popilo. Ah, pipni mi srce!«
Stavila mi je ruku na prsa. »Stvarno ide,« reče ona.
»Jesam li i dalje pozvan za Dan Zahvalnosti?«
»Naravno, jadni moj mili, ne brini, molim te.«
Poljubio sam je za laku noć, zatim se okrenuo na stranu i trudio se da zaspim.

Kad je Debra otišla ujutru na posao, okupao sam se, zatim probao da gledam TV program. Šetao go po stanu i primetio da mogu da me vide s ulice kroz prozor. I tako, popio sam sok od grejpfruta i obukao se. Na kraju, ništa nije preostalo osim da se vratim kod mene u gajbu. Biće tamo pošte, možda pismo od nekog. Proverio sam da li su sva vrata zaključana, onda izašao do Vagena, pokrenuo ga i vozio natrag u Los Anđeles.
Usput sam se setio Sare, treće devojke koju sam upoznao prilikom čitanja u Konjaniku. Imao sam njen broj u novčaniku. Stigao sam kući, kenjao, zatim je pozvao.
»Zdravo«, rekoh, »ovde Kinaski, Henri Kinaski. .. «
»Da, zapamtila sam vas.«
»Šta radiš? Mislio sam da se odvezem do tebe.«
»Danas moram da budem kod mene u restoranu. Što ne dođete tamo?«
»To je restoran prirodne hrane, je l' tako?«
»Da, napraviću vam dobar prirodni sendvič.«
»Oho.«
»Zatvaram u 4. Kako bi bilo da dođete malo pre 4?«
»Dobro. Kako da stignem?«
»Uzmite olovku da vam dam pravac.«
Zapisao sam pravac. »Vidimo se oko pola 4«, rekoh.
Oko pola 3 ušao sam u Vagena. Negde na autoputu uputstva su se pobrkala ili sam se ja pobrkao. Imam veliku odbojnost i prema autoputevima i prema uputstvima. Skrenuo sam i našao se u Lejkvudu. Zaustavio sam se kod pumpe i telefonirao Sari. »Drop On In«, javila se ona.
»Jebeš ga«! rekoh.
»Šta je bilo? Kao da si ljut.«
»Ja sam u Lejkvudu! Tvoja uputstva nisu ni za kurac!«
»Lejkvud? Čekaj.«
»Vraćam se. Treba mi piće.«
»Stani sad. Hoću da te vidim! Reci mi u kojoj si ulici u Lejkvudu i najbližu koja je seče.«
Ostavio sam slušalicu da visi i pošao da vidim gde sam. Dao sam Sari informaciju, a ona meni novi pravac.
»To je lako«, reče ona. »Sad obećaj da dolaziš.«
»U redu.«
»I ako se opet izgubiš, zovi me.«
»Žao mi je, znaš, nemam osećaj pravca. Oduvek sanjam noćne more kako se gubim. Biće da pripadam drugoj planeti.«
»Sad je sve u redu. Samo prati moja nova uputstva.«
Vratio sam se u kola, i ovog puta je ispalo lako. Ubrzo sam se stvorio na autoputu Obale Pacifika tražeći skretanje. Našao sam ga. Povelo me je u snobovsku šoping četvrt blizu okeana. Polako sam vozio i snimio ga: Drop On In, veliki znak naslikan rukom. Po prozorima bili su izlepljeni fotosi i neke kartice. Jedno bogomdano mesto prirodne ishrane, Isuse Bože. Nisam imao želju da ulazim. Vozio sam oko bloka i prošao lagano pored Drop On In. Skrenuo sam desno, pa opet desno. Opazio sam bar, Utočište Kraba. Parkirao sam ispred i ušao.
Bilo je 15 do 4 i sve je bilo zauzeto. Većina gostiju spremala se da krene. Stao sam pored šanka i naručio votku sa sodom. Poneo sam je do telefona i javio se Sari. »Halo, ovde Henri. Tu sam.«
»Videla sam te kako si prošao dvaput. Ne boj se. Gde si?«
»Utočište Kraba. Evo me kad popijem.«
»U redu. Nemoj mnogo.«
Ispio sam to piće i uzeo još jedno. Našao sam mali prazan separe i seo. U stvari, nije mi se išlo. Zaboravio sam i kako Sara izgleda.
Popio sam i krenuo tamo. Izašao sam iz kola, gurnuo vrata od restorana i ušao. Sara je stajala za šankom. Ugledala me. »Zdravo, Henri«! reče ona, »evo me odmah.« Pripremala je nešto. Četiri-pet mladića sedelo je ili stajalo naokolo. Neki su sedeli na kauču. Drugi su sedeli na patosu. Svi su imali između 20 i 30 godina, svi su bili isti, u kratkim šorcevima, i samo su sedeli. Povremeno bi neki od njih prekrstio noge ili bi kašljao. Sara je bila prilično lepa
žena, vitka, i hitro se kretala naokolo. Imala je stila. I zlatnocrvenu kosu. Lepa kosa.
»Pobrinućemo za tebe«, reče mi ona.
»Dobro«, rekoh.
Bila je tu i polica s knjigama. U njoj su stajale 3-4 moje knjige. Našao sam nešto od Lorke, seo i pravio se da čitam. Na taj način nisam morao da gledam te delije u šorcevima. Izgledali su kao da ih nikad ništa nije dodirnulo — svi lepo odgojeni, zbrinuti, s odsjajem zadovoljstva. Niko od njih nikada nije bio u zatvoru, ili teško radio svojim rukama, ili bar kupio kartu u prevozu. Džokeri obranog mleka, čitava ta gomila.
Sara mi je donela prirodni sendvič. »Evo, probaj ovo.«
Jeo sam sendvič dok su se momci klatili naokolo. Ubrzo je jedan ustao i izašao. Zatim još jedan. Sara je pospremala. Ostao je samo jedan. Imao je oko 22 godine i sedeo je na patosu. Sav se bio skupio, povijenih leđa kao da se klanja. Nosio je naočare s teškim crnim okvirom. Izgledao je usamljenije i povučenije od onih drugih. »Ej, Saro«, reče on, »hoćemo negde na pivo večeras?«
»Nemoj večeras, Majk. Može sutra uveče?«
»Dobro, Saro.«
Ustao je i prišao šanku. Spustio je novčić i uzeo prirodni kolač. Stajao je za šankom jedući prirodni kolač. Kad ga je pojeo, okrenuo se i izašao.
»Kako ti se dopao sendvič?«
»Aha, nije bio loš.«
»Je l' bi mogao da uneseš sto i stolice s trotoara?« Uneo sam sto i stolice.
»Šta bi sad radio«? upita me.
»Šta ga znam, ne volim kafanu. Loš vazduh. Da uzmemo nešto za piće i odemo kod tebe.«
»Dobro. Pomozi mi da iznesem smeće.«
Pomogao sam joj da iznese smeće. Zatim je zaključala.
»Idi za mojim kombijem. Znam radnju s dobrim vinima. Onda idemo kod mene.«
Imala je Vagen kombija i ja sam vozio za njom. Na zadnjem prozoru kombija nalazio se poster muškarca. »Smej se i uživaj«, savetovao me je, a na dnu postera stajalo je njegovo ime, Drajer Baba.
Otvorili smo flašu vina i seli na kauč. Sviđalo mi se kako je namešteno. Sav nameštaj je napravila sama, pa i krevet. Fotosi Drajer Babe bili su svuda po stanu. On je bio iz Indije i umro je 1971, tvrdeći da je Bog.
Dok smo Sara i ja sedeli pijući prvu flašu vina, vrata se otvoriše i uđe mladić škrbavih zuba, dugačke kose i veoma duge brade. »To je Ron, moj cimer«, reče Sara.
»Zdravo, Rone. Hoćeš vina?«
Ron je seo da popije vino s nama. Onda je ušla debela devojka s mršavim mladićem obrijane lobanje. Bili su to Perl i Džek. Seli
su. Onda je ušao još jedan mladić. Zvao se Džin Džon. Džin Džon je seo. Onda je ušao Pet. Pet je imao crnu bradu i dugu kosu. Seo je na patos kod mojih nogu.
»Ja sam pesnik«, kazao je. Otpio sam gutljaj vina.
»Kako štampate vaše stvari«? upita me.
»Dam ih izdavaču.«
»Ali ja sam nepoznat.«
»Svako počne nepoznat.«
»Imam čitanja 3 večeri nedeljno. Ja sam glumac pa dobro čitam. Ako dovoljno čitam moje stvari, mislim da će neko možda hteti da ih štampa.«
»Nije nemoguće.«
»Problem je u tome što nikog nema na mojim čitanjima.«
»Ne znam šta da ti kažem.«
»Štampaću knjigu sam.«
»Vitmen je tako uradio.«
»Hoćete da čitate neke vaše pesme?«
»Ni u ludilu.«
»Što?«
»Hoću samo da pijem.«
»Mnogo pišete o piću u vašim knjigama. Mislite da vam je piće pomoglo u pisanju?«
»Ne. Ja sam samo alkoholičar koji je postao pisac da bi mogao da ostane do podne u krevetu.«
Okrenuo sam se Sari. »Nisam znao da imaš toliko prijatelja.«
»Ovo je izuzetno. Retko kad je ovako.«
»Milo mi je da imamo dosta vina.«
»Sigurna sam da će brzo da odu«, reče ona.
Ostali su razgovarali. Razgovor je tekao dalje i ja prestadoh da slušam. Sara mi je lepo izgledala. Kad bi nešto rekla, bilo je to duhovito i vispreno. Bila je pametna. Perl i Džek odoše prvi. Zatim Džin Džon. Onda pesnik Pet. Ron je sedeo s jedne strane Sare, a ja s druge. Samo nas troje. Ron je nasuo sebi čašu vina. Nisam mogao da ga osuđujem, bio je njen cimer. Nije bilo šanse da ostanem duže od njega. On je već bio tu. Sipao sam Sari vino i jednu čašu za sebe. Kad sam popio obratih se Sari i Ronu: »E, pa, da krenem ja polako.«
»O ne«, reče Sara, »ne tako brzo. Nisam dobila priliku da popričam s tobom. Volela bih da pričam s tobom.«
Pogledala je Rona. »Shvatićeš me, zar ne, Rone?«
»Normalno.«
Ustao je i otišao u zadnji deo kuće.
»Ej«, rekoh, »neću da pokrenem nikakvo sranje.«
»Koje sranje?«
»Između tebe i tvog cimera.«
»Oh, nema ničeg među nama. Nema seksa, nema ničeg. On iznajmljuje sobu u zadnjem delu.«
»A.«
Čuo sam zvuk gitare. Zatim glasno pevanje.
»To je Ron«, reče Sara.
Samo je rikao i vabio svinje. Glas mu je bio toliko loš da je svaki komentar bio suvišan.
Ron je pevao oko sat vremena. Sara i ja smo popili još vina.
Zapalila je par sveća. »Evo, probaj bedi.«
Probao sam jednu. Bedi je mala smeđa indijska cigareta. Imala je dobar pikantan ukus. Okrenuh se prema Sari i mi se po prvi put poljubismo. Lepo se ljubila. Veče se razvedrilo.
Vrata sa zaštitnom mrežom se zaljuljaše i jedan mladić uđe u sobu.
»Beri«, reče Sara, »ne primam više goste.«
Vrata sa zaštitnom mrežom tresnuše i Beri nestade. Slutio sam buduće probleme: kao usamljenik nisam trpeo gužvu. Nije to imalo neke veze s ljubomorom, jednostavno nisam trpeo ljude, gomile, bilo gde, osim na mojim čitanjima. Ljudi su me činili nemoćnim, pili su mi krv.
»Humanosti, nikad te nije ni bilo.« To je bio moj moto.
Sara i ja se opet poljubismo. Oboje smo već dosta popili. Sara je otvorila novu flašu. Dobro je podnosila svoje vino. Nemam pojma o čemu smo pričali. Najbolja stvar kod Sare bila je u sasvim
novim opaskama na moje pisanje. Kad je poslednja flaša ostala prazna, rekoh Sari da sam previše pijan da vozim kući.
»Oh, možeš da spavaš u mom krevetu, ali bez seksa.«
»Što?«
»Bez braka to ne treba raditi.«
»Ne treba?«
»Drajer Baba tako misli.«
»Ponekad i Bog greši.«
»Nikada.«
»Dobro, ajmo u krevet.«
Ljubili smo se u mraku. Ionako sam bio lud za ljubljenjem, a Sara se ljubila kao niko. Morao bih da se vratim unazad sve do Lidije da nađem neku koja bi joj parirala u tome. A ipak je svaka žena bila drukčija, svaka se ljubila na svoj način. Lidija je sada možda ljubila nekog soma, ili još gore, ljubila mu organ. Ketrin je spavala u Ostinu.
Sara je držala moj kurac u šaci, mazeći ga, gladeći ga. Onda ga je priljubila uz svoju picu. Pokoravala se svome Bogu, Drajer Babi. Nisam je dirao za picu jer sam osećao da bi to povredilo Drajer Babu. Samo smo se ljubili i ona je dalje trljala moju karu o svoj pičić, ili možda o klitoris, nemam pojma. Čekao sam na nju da mi smesti karona u pičku. Ali ona je samo nastavila da ga trlja. Kurac je počeo da mi gori od njenih dlaka. Odmaknuo sam se.
»Laku noć, dušo«, rekoh. Okrenuo sam se, prevrnuo na drugu stranu, leđima uz njena leđa. Drajer Bejbi, pomislih, dobio si strahovitog vernika u ovom krevetu.
Ujutru smo se opet latili trljanja uz isti rezultat na kraju. U kurac s tim, rešio sam, šta će meni ti fazoni.
»Hoćeš da se kupaš«? upita Sara.
»Što da ne.«
Ušao sam u kupatilo i pustio vodu da teče. Spomenuo sam Sari negde u toku noći da je jedna od mojih ludosti parenje u vreloj vodi 3-4 puta dnevno. Stara vodena terapija.
Sarina kada zapremala je više vode od moje i voda je bila vrelija. Visok sam 185, pa ipak sam mogao da se ispružim u kadi. U stara vremena pravili su kade za vladaoce, a ne za male bankarske službenike.
Ušao sam u kadu i ispružio se. Bilo je moćno. Onda sam se uspravio i pogledao mog jadnog ranjenog picinom dlakom izribanog kurca. Teška vremena, stari moj, ali bolje išta nego ništa, a? Ponovo sam seo u kadu i ispružio se. Zvonio je telefon. Nastala je pauza.
Onda je Sara zakucala.
»Uđi!«
»Henk, zove te Debra.«
»Debra? Otkud zna da sam ovde?«
»Svuda je zvala. Da joj kažem da se javi kasnije?«
»Ne, kaži joj da sačeka.«
Našao sam veliki peškir i omotao ga oko pojasa. Ušao sam u sobu. Sara je govorila s Debrom preko telefona.
»Oh, evo ga... «
Sara mi dodade slušalicu. »Halo, Debra?«
»Henk, gde si bio?«
»U kadi.«
»Kadi?«
»Da.«
»Sad si izašao?«
»Da.«
»Šta imaš na sebi?«
»Peškir oko struka.«
»Kako možeš da držiš peškir oko struka i razgovaraš telefonom?«
»Eto tako.«
»Je l' se desilo nešto?«
»Ne.«
»Što?«
»Šta što?«
»Mislim, što je nisi jebao?«
»Slušaj, misliš ti da ja samo te stvari radim? Misliš da ne postoji ništa drugo za mene?«
»Znači, ništa se nije desilo?«
»Da.«
»Šta?«
»Da, ništa.«
»Gde ćeš posle?«
»Kući.«
»Dođi kod mene.«
»Šta je s tvojim zakonskim poslom?«
»Skoro smo gotovi. Tesi može sama.«
»Dobro.«
Spustio sam slušalicu.
»Šta ćeš da radiš«? upita Sara.
»Idem kod Debre. Kazao sam da dolazim za 45 minuta.«
»Ali, ja sam mislila da ručamo zajedno. Znam jedno meksikansko mesto.«
»Slušaj, ona je zabrinuta. Kako sad da sedimo i ćaskamo za ručkom?«
»Ja sam se spremila da ručam s tobom.«
»Jebi ga, kad hraniš tvoje ljude?«
»Otvaram u 11. Sad je tek 10.«
»Dobro, ajmo da jedemo ... «
Meksikanski restoran nalazio se u hipi kvartu Hermoza Biča. Bezlični, ravnodušni tipovi. Smrt na obali. Samo izdišu, udišu, nose sandale i prave se kako je svet divan.
Dok smo čekali na porudžbinu, Sara je umočila prst u posudu ljutog sosa i onda posisala prst. Zatim ga je ponovo umočila. Nagnula je glavu nad posudom. Krajevi njene ravne kose me dodirnuše. Produžila je da umače prst u posudu i da ga sisa.
»Slušaj«, rekoh, »i drugi ljudi treba da upotrebe taj sos.
Smučiće mi se! Prekini s tim.«
»Ne, oni ga svaki put ponovo pune.«
Nadao sam se da ga zaista svaki put ponovo pune. Onda je stiglo jelo i Sara se nagnula i bacila na njega kao zver, isto kao Lidija. Završili smo s jelom, izašli, i ona je ušla u svoj kombi i otišla u svoj restoran prirodne ishrane, a ja sam ušao u mog Vagena i krenuo prema Plaja del Rej. Dobio sam pažljiva uputstva, prilično komplikovana, ali ja sam ih striktno pratio i nije bilo problema. Bilo je to skoro razočaranje, jer mi je izgledalo da nemam baš ni na šta da se oslonim kad su stres i ludost odstranjeni iz mog svakodnevnog života.
Ušao sam kolima u Debrino dvorište. Primetio sam kretanje iza roletni. Iščekivala me je. Izašao sam iz Vagena i proverio da li su vrata zaključana jer mi je osiguranje već bilo isteklo.
Prišao sam vratima i bing-bongnuo Debrino zvono. Otvorila je i činilo se da joj je milo što me vidi. Nemam ništa protiv toga, ali baš takve stvari sprečavaju pisca da završi svoj posao.

Ništa naročito nisam radio ostatak nedelje. Praznik Hrista bio je u toku. Otišao sam 2-3 puta na trke, jednom čak ostao bez kinte. Napisao sam perverznu priču o seks čarobnjaku, napisao 10-12 pesama, drkao i zvao telefonom Saru i Debru svake noći. Jedne noći zvao sam Kesi i javio se muškarac. Zbogom Kesi.
Razmišljao sam o raskidima, kako je to teško, mada obično tek kad raskinete s jednom ženom upoznate drugu. Morao sam da okusim žene da ih stvarno upoznam, uđem u njihovu nutrinu. Mogao sam da izmišljam muškarce jer sam bio jedan od njih, ali žene nisam bio u stanju da izmislim a da ih prethodno ne upoznam. Zato sam ih istraživao što sam bolje umeo i unutra sam pronašao ljudska bića. Pisanje bude zaboravljeno. Pisanje je mnogo beznačajnije od samog događaja kad je đogađaju kraj. Ono je samo rezime svega. Čovek ne mora da poseduje ženu da bi se osećao stvarnim u granicama svojih sposobnosti, ali dobro je ako zna par žena. U trenutku kad veza počne da se raspada, osetiće kako izgleda biti istinski usamljen i izluđen i tako će shvatiti s čim mora da se suoči, na kraju, kad mu kucne poslednji čas.
Bio sam sentimentalan u pogledu raznih stvari: ženske cipele ispod kreveta; zaboravljena šnala kod ogledala; način na koji kažu:
»Piški mi se...«; trake za kosu; šetanje s njima niz bulevar u pola 2
po podne — samo dvoje ljudi koji idu zajedno; duge noći u kojima se pije i puši, razgovara; ubeđivanje; pomisao na samoubistvo; kad zajedno jedete i lepo vam je; šale, smeh iz čista mira; osećaj čudesa u vazduhu; sedenje u parkiranim kolima zajedno; upoređivanje starih ljubavi u 3 ujutru; kad ti kažu da hrčeš, čuješ nju kako hrče; majke, ćerke, sinovi, mačke, kerovi; nekad smrt, a nekad razvod, ali uvek živiš dalje, uvek sve na kraju shvatiš; kad čitaš novine sam u nekom bifeu i osećaš mučninu što je ona sada udata za zubara s koeficijentom inteligencije 95; konjske trke, parkovi, izleti; čak i zatvori; njeni tupavi prijatelji, tvoji tupavi prijatelji; kad se napiješ, njeno đuskanje; tvoj flert, njen flert; njene pilule; tvoje jebanje sa strane, isto to kod nje; spavanje zajedno ...
Izbor nije bio stvar procene, sama potreba te nagoni da biraš. Biti iznad dobra i zla vredi u teoriji, ali ako hoćeš da živiš dalje, moraš da vršiš izbor: neke su nežnije od drugih, neke su jednostavno više zainteresovane za tebe, a ponekad su neophodne one što su spolja lepe a iznutra hladne, samo radi krvavog, jebenog gaženja, kao krvavi, jebeni film. One nežnije se bolje jebu. zbilja, i kad ste neko vreme u njihovoj blizini, izgledaju vam divne, jer su stvarno takve. Mislio sam na Saru, ona je imala u sebi tako nešto izuzetno. Samo da nije bilo Drajer Babe što drži taj prokleti znak STOP.
Onda je došao Sarin rođendan, 11. novembar, Dan Veterana. U međuvremenu, našli smo se još dvaput, jednom kod nje, jednom kod mene. Dobro smo se zezali zajedno i to je davalo lepe izglede.
Ona je bila čudna, ali vrlo originalna i inventivna; bilo je trenutaka sreće... osim u krevetu . .. bilo je goruće ... Drajer Baba je stajao između nas. Gubio sam bitku protivu Boga.
»Jebanje nije tako bitno«, rekla mi je.
Krenuo sam u egzotični restoran na uglu Holivud Bulevara i Fontana Avenije, Kod Tetka Besi. Kelneri su bili odvratan svet — mladi crnci d mladi belci visoke inteligencije koja se pretvorila u visoki snobizam. Šepurili su se naokolo ignorišući i vređajući mušterije. Žene koje su tu radile bile su glomazne, nosile su široke mlohave bluze, klonulih glava kao u nekom uspavanom stanju srama. Mušterije su bili sivi čupoglavci koji su gutali uvrede i vraćali se po nove. Mene ti kelneri nisu arkali, pa sam im dozvolio da požive još koji dan ...
Kupio sam Sari poklon za rođendan, glavna stvar bio je matični mleč pčela, u stvari srž mnogih pčela izvađena iglom iz košnica. Nosio sam pletenu korpu i u njoj, osim matičnog mleča, bilo je nekih štapića kao pribor za jelo, morske soli, dva nara (organska), dve jabuke (organske) i semenja od suncokreta. Matični mleč bio je glavna stvar, i bio je veoma skup. Sara je dosta pričala o njemu, kako ga želi. Ali rekla je da ne može to sebi da priušti.
Vozio sam ka Sarinoj kući. Nosio sam i nekoliko flaša vina. Jednu sam počistio za vreme brijanja. Retko sam se brijao, ali sad sam se obrijao za Sarin rođendan i noć Veterana. Ona je bila dobra žena. Njen način razmišljanja bio je šarmantan i, začudo, njeno uzdržavanje od odnosa moglo se shvatiti. Mislim, kako je ona
gledala na to, da se treba sačuvati za pravog čoveka. Nije da sam ja bio taj pravi čovek, ali njena očigledna izuzetnost lepo bi izgledala sedeći uz moju očiglednu izuzetnost za stolom kafea u Parizu kada najzad postanem slavan. Bila je umiljata, smireno intelektualna, i ono najglavnije: imala je tu ludu dozu crvenog u zlatu svoje kose. Takoreći, kao da sam decenijama tražio tu boju ... možda i duže.
Stao sam usput kod jednog bara na Autoputu Obale Pacifika i naručio duplu votku sa sodom. Zabrinjavala me Sara. Govorila je da seks znači brak. Ubeđen sam bio da tako zaista i misli. Definitivno je postojalo nešto u njoj što je uzdržavalo od seksa. Mogao sam istovremeno da zamislim kako se podavala na razne načine i da je teško verovati da sam ja bio prvi kome je kurac surovo trljan o njenu picu. Pretpostavljao sam da je i ona zbunjena kao svi drugi. Zašto sam pristajao na sve to bila je tajna za mene. Nije mi čak ni bilo posebno stalo do toga da je pojebem. Nisam se slagao sa njenim idejama, ali mi se sviđala bez obzira na to. Možda sam postajao lenj. Možda sam bio umoran od seksa. Možda sam konačno počeo da starim. Srećan rođendan, Saro.
Stigao sam do njene kuće i izvukao iz kola moju korpu zdravlja. Sara je bila u kuhinji. Seo sam sa vinom i korpom.
»Saro, evo me!«
Izašla je iz kuhinje. Ron nije bio tu, ali je ona bila uključila njegov stereo do daske. Oduvek sam mrzeo stereo uređaje. Kad živite u siromašnoj okolini, neprekidno slušate zvuke drugih ljudi, uključujući i kad se jebu, ali najodvratnija stvar je biti primoran da
slušaš njihovu muziku puštenu do daske, totalno povraćanje koje traje satima. Kao dodatak obično ostave prozore otvorene, ubeđeni da ćete i vi uživati u onom u čemu oni uživaju.
Kod Sare je pevala Džudi Garland. Sviđala mi se Džudi Garland, pomalo, naročito njena pojava na Mitingu u Njujorku. Ali odjednom je zvučala suviše bučno, dok je vikala svoje sentimentalno sranje.
»Isusa mu boga, Saro, utišaj to!«
Utišala je, ali samo malo. Otvorila je jednu flašu vina i seli smo za sto jedno naspram drugog. Osećao sam se neobično razdraženo.
Sara je uzela korpu i našla matični mleč. Bila je uzbuđena. Skinula je poklopac i probala ga »Ovo je tako jako«, reče ona. »To je srž ... Hoćeš malo?«
»Ne, hvala.«
»Spremam nam večeru.«
»Dobro. Ali trebalo bi da te izvedem.«
»Već sam je pristavila.«
»Dobro onda.«
»Ali fali mi putera. Moram da odem da ga kupim. Treba mi i paradajza i krastavaca sutra za radnju.«
»Idem ja. Ovo je tvoj rođendan.«
»Stvarno nećeš da probaš malo mleča?«
»Ne, hvala, nema potrebe.«
»Nemaš pojma koliko pčela treba da se ova tegla napuni.«
»Srećan rođendan. Idem po puter i ostalo.«
Popio sam još jedno vino, seo u Vagena i vozio do malog dućana. Našao sam puter, ali su paradajzi i krastavci izgledali staro i smežurano. Platio sam puter i krenuo naokolo tražeći veću prodavnicu. Našao sam jednu, kupio paradajz i krastavce i onda se vratio. Dok sam hodao stazom prema njenoj kući, čuo sam ga. Ponovo je bila uključila stereo do daske. Kako sam prilazio sve bliže i bliže, spopadala me neka mučnina; živci su mi bili napeti do krajnosti, onda mi je puko film. Ušao sam u kuću samo s kesom putera u ruci; ostavio sam paradajz i krastavce u kolima. Nemam pojma šta je sviralo; bilo je toliko glasno da nisam mogao da razaznam jedan zvuk od drugog.
Sara je izašla iz kuhinje. »JEBO TE BOG«! dreknuo sam.
»Šta je«? upita Sara.
»NE ČUJEM!«
»Šta?«
»TAJ JEBENI STEREO SE MNOGO DERE! JE L' TI JASNO!«
»Šta?«
»ODLAZIM!«
»Ne!«
Okrenuo sam se i tresnuo vratima za sobom. Došao sam do Vagena i ugledao kesu krastavaca i paradajza koju sam zaboravio. Pokupio sam ih i vratio se stazom. Susreli smo se.
Gurnuo sam joj kesu u ruke. »Na.«
Onda sam se okrenuo i pošao ka kolima. »Ti odvratni odvratni gade pokvareni!« vrištala je.
Bacila je kesu na mene. Pogodila me usred leda. Okrenula se i utrčala u kuću. Pogledao sam u paradajze i krastavce razbacane po zemlji, na mesečini. Za trenutak sam pomislio da ih pokupim. Onda sam se okrenuo i otišao.

Čekalo me je čitanje u Vankuveru, 500 dolara, plus avionska karta i smeštaj. Pokrovitelj, Bart Mekintoš, bio je nervozan zbog prelaska granice. Trebalo je da letim do Sietla, on bi me tamo sačekao i onda bi se vozili preko granice, a zatim bih posle čitanja leteo iz Vankuvera za Los Anđeles. Nisam sasvim ukapirao šta znači sve to, ali sam rekao da nema problema.
I tako sam se našao opet u vazduhu, pijući duplu votku sa sodom. Bio sam zajedno sa trgovcima i biznismenima. Nosio sam moju malu putnu torbu s rezervnim košuljama, donjim rubljem, čarapama, 3-4 knjige poezije, plus otkucanih 10-12 novih pesama. I četkicu i pastu za zube. Smešno je bilo putovati negde da ti plate što čitaš poeziju. Nisam to voleo i nikada nisam uspeo da prevaziđem idiotizam svega toga. Raditi kao magarac do pedesete, besmislene, bedne poslove, a onda odjednom zujati kao obad preko zemlje, obad sa pićem u ruci.
Mekintoš me je čekao u Sietlu, pa smo se smestili u njegova kola. Bila je to lepa vožnja, jer smo uglavnom ćutali. Čitanje je bilo, pod privatnim pokroviteljstvom, što mi se više dopadalo od čitanja pod univerzitetskim pokroviteljstvom. Univerziteti su bili uplašeni; između ostalog, plašili su se pesnika podzemlja, ali su s druge strane bili previše radoznali da bi propustili nekog od njih.
Dugo se čekalo na granici, stotine kola u nizu. Carinici se jednostavno nisu žurili Tu i tamo, izdvojili su neku krntiju na stranu, ali bi uglavnom postavili 2-3 pitanja i propuštali ljude dalje. Nisam mogao da shvatim Mekintoševu paniku oko čitave procedure.
»Ljudi moji«, reče on, »prođosmo!«
Vankuver nije bio daleko. Mekintoš je zaustavio kola ispred hotela. Lepo je izgledao. Nalazio se iznad samog jezera. Uzeli smo ključ i popeli se. Bila je to prijatna soba s frižiderom i, zahvaljujući nekoj dobroj duši, u frižideru je bilo piva.
»Uzmi jedno«, rekoh mu. Seli smo i cirkali pivo.
»Krili je bio ovde prošle godine«, reče on.
»Ma nemoj.«
»To je kao neki koop Art Centar, koji živi od sopstvenih sredstava. Naplaćuju visoku članarinu, izdaju prostor u zakup, barem do sada. Tvoj šou je već rasprodat. Silvers je rekao da bi napravio gomilu love da su karte bile skuplje.«
»Ko je Silvers?«
»Majron Silvers. Jedan od direktora.«
Sada smo prelazili na dosadnu stranu svega toga.
»Mogu da ti pokažem grad«, reče Mekintoš.
»Nema potrebe. Prošetaću.«
»A da večeramo? Na račun firme?«
»Samo sendvič. Nisam toliko gladan.«
Računao sam, ako ga izvedem napolje, moći ću da ga se oslobodim kad završimo s jelom. Nije da je bio loš, ali me većina ljudi jednostavno ne interesuje.
Našli smo mesto 3-4 bloka odatle. Vankuver je bio vrlo čist grad i ljudi nisu imali onaj težak gradski izgled. Dopao mi se restoran. Međutim, kad sam pogledao u jelovnik, primetio sam da su cene za oko 40 posto veće nego u mom delu Los Anđelesa. Uzeo sam rostbif sendvič i još jedno pivo.
Lep je to bio osećaj nalaziti se izvan SAD. Postojala je stvarna razlika. Žene su bolje izgledale, stvari su delovale mirnije, manje lažno. Dokrajčio sam sendvič, onda me je Mekintoš vratio u hotel. Ostavio sam ga kod kola i popeo se liftom. Istuširao sam se, odbacio odeću. Stajao sam pored prozora i gledao dole u vodu. Sutra uveče biće sve gotovo, imaću njihove pare i zatim biti natrag u vazduhu. Šteta. Popio sam još 3-4 flaše piva, smestio se u krevet i zaspao.
Poveli su me na čitanje sat ranije. Neki klinac je pevao na sceni. Publika je razgovarala za vreme njegove tačke. Zveket flaša; smeh; dobra pijana masa; moji ljudi. Pili smo iza scene. Mekintoš, Silvers, ja i još neki.
»Vi ste prvi muški pesnik ovde posle dugog vremena«, reče Silvers.
»U čemu je stvar?«
»Stvar je u tome što se ovde izređao dug niz pedera. Ovo je lepa promena.«
»Hvala.«
Stvarno sam im čitao. Pri kraju, bio sam pijan, a i oni. Svađali smo se, pomalo režali, ali je uglavnom bilo kako treba. Dali su mi moj ček još pre samog čitanja i to je donekle pripomoglo moju isporuku.
Bila je zabava posle toga u jednoj velikoj kući. Nakon sat-dva našao sam se između dve žene. Jedna je bila plavuša, izgledala je kao izvajana od slonovače, divnih očiju i fascinantnog tela. Došla je sa svojim dečkom.
»Kinaski«, reče ona posle nekog vremena, »idem s tobom.«
»Stani malo«. rekoh, »ovde si s tvojim dečkom.«
»Ko ga jebe«, reče ona, on je niko! Idem s tobom!«
Pogledao sam dečka. Imao je suze u očima. Drhtao je.
Zaljubljen je bio, jadničak.
Devojka s druge strane imala je tamnu kosu. Njeno telo moglo je da parira telu prve, ali nije imala tako atraktivno lice.
»Pođi sa mnom«, reče ona.
»Šta?«
»Kažem, povedi me sa sobom.«
»Čekaj malo.«
Okrenuo sam se plavuši. »Slušaj, ti si divna, ali ne mogu s tobom. Neću da povredim tvog prijatelja.«
»Jebeš tog idiota. On je govno.«
Devojka tamne kose povukla me je za ruku. »Vodi me odmah sa sobom ili idem.«
»Dobro«, rekoh, »ajmo.«
Našao sam Mekintoša. Nije izgledao kao da se ludo zeza. Biće da nije voleo zabave.
»Ajde, Mek, odbaci nas do hotela.«
Tamo je bilo još piva. Tamna devojka mi reče da se zove Ajris Duarte. Bila je poluindijanka i, po njenom, trbušna igračica. Ustala je i zatresla ga. Znala je kako se to radi.
»Fali ti u stvari kostim da se postigne pun efekat«, reče ona.
»Ne, ne fali mi.«
»Mislim, meni fali kostim, da to dobro izgleda, kapiraš?«
Stvarno je izgledala indijanski. Indijanski nos i usta. Po izgledu, dao bih joj oko 23 godine, tamne oči, tiho je govorila i imala to ingeniozno telo. Bila je pročitala 3-4 moje knjige. Alal vera.
Pili smo još sat vremena, zatim pošli u krevet. Jeo sam joj pičke, ali kad sam krenuo da je jebem samo sam ga rokao bez efekta. Šteta.
Ujutru sam oprao zube bacio hladne vode na lice i vratio se u krevet. Počeo sam da je mažnjavam za pičku. Postala je mokra, a i moj. Zajašio sam je. Uzemljio sam ga u nju misleći na njeno telo, sve to dobro mlado telo. Primila je sve što sam imao da joj dam.
Bila je to dobra jebačina. Bila je to veoma dobra jebačina. Nakon toga Ajris je otišla u kupatilo.
Ispružio sam se misleći o tome kako je dobro bilo. Airis se ponovo pojavila i vratila se u krevet. Ćutali smo. Prošlo je sat vremena. Onda smo sve ponovili još jednom.
Obrisali smo se i obukli. Dala mi je svoju adresu i broj telefona, ja sam joj dao moj. Zaista je izgledala pomalo zaljubljena u mene. Mekintoš je zakucao posle jedno 15 minuta. Odbacili smo Ajris do jednog ogranka autoputa blizu njenog radnog mesta. Pokazalo se da u stvari šljaka kao kelnerica; trbušnjak je bio samo ambicija. Poljubio sam je za zbogom. Izašla je iz kola. Okrenula se i mahnula, zatim je otišla. Gledao sam u to telo dok se udaljavalo.
»Kinaski opet pogađa«, reče Mekintoš dok je okretao ka aerodromu.
»Ne misli ništa o tome«, rekoh.
»I ja sam bio srećne ruke«, reče on.
»Je l'?«
»Aha. Nabacio sam tvoju plavušu.«
»Šta?«
»Da, da«, smejao se, »baš nju.«
»Vozi me na aerodrom, životinjo!«
Bio sam opet u Los Anđelesu, već 3 dana. Trebalo je da se nađem s Debrom te noći. Zazvonio je telefon.
»Henk, ovde Ajris!«
»O, Ajris, otkud ti! Kako si?«
»Henk, letim u Los Anđeles. Dolazim da te vidim.«
»Ludo! Kada?«
»Dolazim u sredu pred Dan Zahvalnosti.«
»Dan Zahvalnosti?«
»I mogu da ostanem do idućeg utorka!«
»Dobro.«
»Imaš olovku? Daću ti broj mog leta.«
Te noći Debra i ja večerali smo na lepom mestu pored obale. Stolovi nisu bili tesno zgomilani, a imali su dobre morske specijalitete. Naručili smo flašu belog vina i čekali naše porcije. Debra je izgledala bolje nego inače, ali mi je rekla da ima posla preko glave. Moraće da zaposli još jednu devojku. A teško je naći nekog sposobnog. Ljudi su takvi duduci.
»Da«, rekoh.
»Jesi se čuo sa Sarom?«
»Telefonirao sam joj. Bili smo se nešto zakačili. Zakrpio sam to malo.«
»Jesi je video otkako si došao iz Kanade?«
»Ne.«
»Naručila sam ćurku od 12 kila za Dan Zahvalnosti. Je l' umeš da tranširaš?«
»Naravno.«
»Nemoj mnogo da piješ noćas. Znaš kako ispadne kad mnogo popiješ. Postaneš mokri rezanac.«
»Dobro.«
Debra se nagnula i dodirnula mi ruku. »Moj slatki dragi matori mokri rezanče!«
Bio sam obezbedio samo jednu flašu vina za posle večere. Polako smo ga pili, sedeći u njenom krevetu i gledajući njen gigantski televizor. Prvi program je bio truba. Drugi je bio bolji. Seksualni manijak i abnormalni seoski dečak. Ludi doktor je presadio glavu manijaka na telo seoskog dečaka j telo je pobeglo sa dve glave i jurilo poljima radeći sve moguće jezive stvari. To mi je popravilo raspoloženje.
Posle flaše vina i dvoglavog dečaka zajašio sam Debru i poslužila me dobra sreća za promenu. Podario sam je dugim opaljivanjem u galopu punom neočekivanih varijacija i invencija pre nego što sam na kraju ispalio metak u nju.
Ujutru, Debra me je zamolila da ostanem i sačekam je dok se ne vrati s posla. Obećala je da će da spremi lepu večeru. »U redu«, rekoh.
Pokušao sam da spavam kad je otišla, ali nisam mogao. Motao mi se po glavi Dan Zahvalnosti, kako da joj kažem da neću moći da dođem. To me je mučilo. Ustao sam i hodao tamo-amo. Okupao sam se. Ništa nije pomoglo. Možda će Ajris da se predomisli, možda se njen avion sruši. Mogao bih da zovnem Debru na sam Dan Zahvalnosti da joj kažem da ipak dolazim.
Hodao sam naokolo osećajući se sve mučnije. Možda je to bilo zato što sam ostao kod nje umesto da odem kući. Bilo je to kao razvlačenje agonije. Kakvo sam to govno bio ja? Umeo sam očigledno da igram neke prljave, nestvarne igre. Šta me je teralo na to? Zar sam pokušavao da proturim svejedno kao nešto? Da li sam mogao i dalje da govorim sebi kako je to u suštini stvar istraživanja, prosto jedna studija ženskog roda? Jednostavno sam pustio da se stvari dešavaju, bez razmišljanja o njima. Nije me bilo briga ni za šta osim za svoje sebično, jeftino uživanje. Pravi razmaženi srednjoškolac. Gori od svake kurve; kurva vam uzme pare i ništa više. Petljao sam sa životima i dušama kao da su mi to igračke. Kako sam mogao da nazovem sebe čovekom? Kako sam mogao da pišem pesme?
Našta sam ja ličio? Drugorazredni de Sad, bez njegovog intelekta. Ubica je mnogo direktniji i pošteniji od mene. Ili seksualni manijak. Ja nisam želeo da se mojom dušom igraju, da joj se rugaju, pičaju po njoj; toliko sam u svakom slučaju znao. Baš sam bio kvaran. Osećao sam to dok sam hodao gore-dole po tepihu. Kvaran. Najgore u svemu tome bilo je što sam se prodavao tačno za ono što nisam — za dobrog čoveka. Sposoban sam bio da prodrem u ljudske živote jer su ljudi imali poverenja u mene. Radio sam svoj prljavi posao na lak način. Pisao sam Ljubavnu Priču Jedne Hijene.
Stajao sam nasred sobe, iznenađen ovim mislima. Našao sam sebe kako sedim na ivici kreveta, i plačem. Osetio sam suze pod
prstima. Mozak mi se obrtao, pa ipak sam se osećao zdravim, Nisam mogao da shvatim šta se dešava sa mnom.
Uzeo sam telefon i nazvao Saru u njenoj radnji prirodne ishrane.
»Imaš posla«? upitah.
»Ne, tek sam otvorila. Je l' ti dobro? Smešan ti glas.«
»Pao sam na dno.«
»Šta ti je?«
»Ovaj, rekao sam Debri da ću da provedem s njom Dan Zahvalnosti. Ona računa s tim. Ali sad se nešto dogodilo.«
»Šta?«
»Ovaj, nisam ti ranije pričao. Ti i ja još nismo vodili ljubav, znaš. Seks menja stvari.«
»Šta se desilo?«
»Upoznao sam trbušnu igračicu u Kanadi.«
»Stvarno? I zaljubljen si?«
»Ne, nisam zaljubljen.«
»Čekaj, evo mi mušterije. Možeš da ostaneš na vezi?«
»Dobro ... «
Sedeo sam tako držeći slušalicu na uvetu. Bio sam još go. Pogledao sam dole u penis: životinjo pokvarena! Znaš li ti koliko patnji u srcima napraviš svojom mutavom glađu?
Sedeo sam tako pet minuta sa slušalicom na uvetu. Bio je to međugradski poziv. Barem je išao na Debrin račun.
»Evo me«, reče Sara. »Nastavi.«
»Eto, rekao sam trbušnoj igračici kad sam bio u Vankuveru da navrati jednom do mene u L.A.«
»I?«
»Pa, kazao sam ti da sam već obećao Debri da provedem s njom Dan Zahvalnosti. .. «
»I meni si obećao«, reče Sara.
»I tebi?«
»Dobro, bio si pijan. Rekao si da kao i svi ostali Amerikanci ne voliš da budeš sam za praznike. Poljubio si me i pitao me da provedemo zajedno Dan Zahvalnosti.«
»Izvini, ne sećam se .. . «
»Nema veze. Čekaj .. . evo još jedne mušterije ... «
Spustio sam slušalicu i otišao i sipao piće. Kad sam se vraćao u spavaću sobu, ugledao sam moj obešeni trbuh u ogledalu. Bio je ružan, bestidan. Zašto su me žene tolerisale?
Držao sam slušalicu na uvetu jednom rukom i pio vino drugom. Sara se vratila.
»U redu je. Nastavi.«
»Dobro, evo ovako. Trbušna igračica mi se javila prošle noći. Samo što u stvari nije trbušna igračica nego kelnerica. Rekla je da
dolazi u L.A. da provede Dan Zahvalnosti sa mnom. Izgledala je tako srećna.«
»Trebalo je da joj kažeš da si zauzet.«
»Nisam ... «
»Nisi imao hrabrosti.«
»Ajris ima divno telo . .. «
»Ima i drugih stvari u životu osim divnih tela.«
»Kako god okreneš, sad moram da kažem Debri da ne mogu da provedem Dan Zahvalnosti s njom, a ne znam kako.«
»Gde si sad?«
»Kod Debre u krevetu.«
»A gde je Debra?«
»Na poslu.« Nisam mogao da zadržim jecaj.
»Ti si jedna obična guzica i plačibaba.«
»Znam. Ali moram da joj kažem. Izludeću zbog toga.«
»Sam si upao u sos. Sam se i čupaj.«
»Mislio sam da ćeš mi pomogneš, mislio sam da ćeš mi kažeš šta da radim.«
»Hoćeš da ti ja sredim prljav veš? Hoćeš da je ja zovem umesto tebe?«
»Ne, u redu je. Ja sam muško. Zvaću je sam. Zvaću je sad odmah. Kazaću joj istinu. Otkačiću tu jebenu stvar!«
»Tako valja. Javi mi kako je prošlo.«
»To mi je sve zbog detinjstva, znaš. Nikada nisam znao šta je ljubav ... «
»Javi se kasnije.«
Sara je prekinula vezu.
Sipao sam još vina. Nisam mogao da shvatim šta se dogodilo s mojim životom. Izgubio sam prefinjenost, izgubio sam osećaj za stvari ovog sveta, izgubio moj neprobojni zaštitni oklop. Izgubio sam smisao za humor pred problemima drugih ljudi. Hteo sam opet sve to. Hteo sam da mi sve ide glatko. Ali znao sam nekako da neće moći, barem ne odmah. Bio sam predodređen da se i dalje osećam kriv i nezaštićen.
Pokušao sam da objasnim sebi da je osećanje krivice samo neka vrsta bolesti. Da su ljudi bez osećanja krivice ti koji su stvorili nešto u životu. Ljudi sposobni da lažu, varaju, ljudi koji znaju sve cake. Kortez. On se nije jebavao naokolo. Nije ni Vins Lombardi. Ali bez obzira koliko sam mislio o tome, i dalje sam se bedno osećao. Rešio sam da završim s tim. Bio sam spreman. Ispovedaonica. Postaću ponovo katolik. Izbaci to iz sebe, zatim čekaj na oproštaj. Popio sam vino i nazvao Debrinu kancelariju.
Javila se Tesi. »Zdravo, luče! Ovde Henk! Kako ide?«
»Sve po propisu, Henk. Kako si ti?«
»Nije loše. Slušaj, nisi ljuta na mene, a?«
»Ne, Henk. Jeste bilo malo barbarski, hahaha, ali bilo je zabavno. To je naša tajna, uostalom.«
»Hvala ti. Znaš, nisam ja baš ... «
»Znam.«
»Dobro, slušaj, hteo sam da razgovaram s Debrom. Je l' tu?«
»Ne, sad je u sudu, hvata beleške.«
»Kad se vraća?«
»Obično se ne vraća u kancelariju kad ode na sud. Ako se vrati, imaš li neku poruku?«
»Ne, Tesi, hvala ti.«
To je sredilo stvar. Nisu bile čak potrebne ni ispravke. Začepljena Ispovest. Nedostatak Komunikacije. Imao sam Neprijatelje na Visokim Položajima.
Popio sam još jedno vino. Bio sam se spremio da otkačim sve i iščistim se. Sad sam morao da sedim na tome. Osećao sam se sve gore i gore. Depresija, samoubistvo, često su odraz pomanjkanja odgovarajuće ishrane. Ali ja sam dobro jeo. Prisetio sam se starih dana, kad sam živeo na jednoj čokoladici dnevno, šaljući priče ispisane rukom u Atlantik Mantli i Harpers. Hrana je bila sve o čemu sam mislio. Ako se telo nije hranilo i um je gladovao. Ali sada sam jeo prokleto dobro, za promenu, i pio prokleto dobro vino. To znači da je ono o čemu sam mislio verovatno bilo istina. Svako zamišlja sebe posebnim, privilegovanim, izuzetnim. Čak i ružna matora babuskera što zaliva saksiju pred ulazom. Ja sam zamišljao sebe posebnim jer sam izašao iz fabrika u 50-oj i postao pesnik. Koje sranje. Zato sam pišao na svakog, kao
što su oni šefovi i direktori pišali po meni kad sam ja bio bespomoćan. Okrenulo se na isto. Bio sam pijani razuzdani pokvareni jebač s vrlo malo malo slave.
Moje analize nisu izlečile ono što me peklo. Zazvonio je telefon. Sara.
»Rekao si da ćeš da se javiš. Šta je bilo?«
»Nije bila tu.«
»Nije?«
»U sudu je.«
»Šta ćeš sad?«
»Čekaću. I kazaću joj.«
»Sigurno.«
»Nije trebalo da te opterećujem celim ovim sranjem.«
»Nema veze.«
»Hoću da se opet vidimo.«
»Kada? Posle trbušne?«
»Ovaj, da.«
»Hvala, ali ne, hvala.«
»Javiću ti se . .. «
»Dobro. Opraću ti veš i srediću ga za tebe.«
Pio sam vino i čekao. Bilo je 3 sata, pa 4 sata, pa 5 sati. Najzad sam se setio da se obučem. Sedeo sam s pićem u ruci kad se
Debrina kola zaustaviše pred kućom. Čekao sam. Otvorila je vrata. Nosila je kesu namirnica. Baš je lepo izgledala.
»Zdravo!« reče ona. »Kako je moj eks-mokri rezanac?«
Krenuo sam ka njoj i obgrlio je rukama. Počeo sam da drhtim i plačem.
»Henk, šta se desilo?«
Debra je ispustila kesu s namirnicama na pod. Našu večeru. Držao sam je u zagrljaju. Jecao sam. Suze su tekle kao vino. Nisam mogao da prestanem. Veći deo mene je tako i mislio, drugi deo je bežao.
»Henk, u čemu je stvar?«
»Ne mogu da budem s tobom za Dan Zahvalnosti.«
»Zašto? Zašto? Šta se desilo?«
»Desilo se to da sam ja GOLEMO GOVNO HENK!«
Moja krivica se prevrnula u meni i dobio sam grč. Grozno me je zabolelo.
»Trbušna igračica dolazi iz Kanade da provede Dan Zahvalnosti sa mnom.«
»Trbušna igračica?«
»Da.«
»Je li lepa?«
»Jeste. Žao mi je, žao mi je ... « Debra me odgurnu.
»Pusti me da sklonim namirnice.«
Podigla je kesu i ušla u kuhinju. Čuo sam vrata od frižidera kako se otvaraju i zatvaraju.
»Debra«, rekoh, »idem.«
Nije bilo ni glaska iz kujne. Otvorio sam ulazna vrata i izašao.
Vagen se pokrenuo. Uključio sam radio, farove i vratio se u L.A.

U sredu uveče našao sam se na aerodromu čekajući Ajris. Sedeo sam i gledao žene. Nijedna — osim jedne ili dve — nije izgledala tako dobro kao Ajris. Nešto nije bilo u redu sa mnom: mnogo sam mislio o seksu. Svaku ženu koju bih pogledao zamišljao sam u krevetu sa mnom. Interesantan način da se ubije vreme dok čekaš na aerodromu. Žene: voleo sam boje njihove odeće; način na koji hodaju; okrutnost nekih lica; tu i tamo skoro čistu lepotu nekog lica, totalno i opčinjavajuće ženskog. Prevazišle su nas: mnogo bolje su planirale i bile su bolje organizovane. Dok su muškarci gledali ragbi ili pili pivo ili se kuglali, one, žene, mislile su o nama, skoncentrisane, proučavajući, donoseći odluke
da li da nas prihvate, odbace, promene, ubiju, ili jednostavno napuste. Na kraju krajeva, sve to nije bilo bitno; šta god da urade, završavali smo usamljeni i izluđeni.
Kupio sam ćurku za Ajris i mene, od 9 kila. Ležala je u mojoj sudoperi i odmrzavala se. Dan Zahvalnosti. To je bio dokaz da ste preživeli, još jednu godinu sa svojim ratovima, inflacijom, nezaposlenošću, smogom, predsednicima. Taj dan bio je veliki neurotični skup klanova: bučnih pijanica, baba, sestara, tetaka, dece koja ciče, potencijalnih samoubica. I ne zaboravite loše varenje. Nisam bio drukčiji od bilo koga drugog: ležala je tamo ptica od 9
kila u mojoj sudoperi, mrtva, očerupana, totalno iščupane utrobe. Ajris će je ispeći za mene.
Dobio sam jedno pismo tog popodneva. Izvadio sam ga iz džepa i ponovo čitao. Dolazilo je iz Berklija.
Dragi g. Kinaski:
Vi mene ne poznajete ali ja sam zgodna kurvica. Izlazila sam s mornarima i s jednim vozačem kamiona ali oni me nisu zadovoljili. Mislim, jebali smo se i to je sve. Nema nekog sadržaja u tim majmunima. Ja imam 22 godine i ćerku od 5 godina, Aster. Živim s jednim frajerom, ali bez seksa, samo živimo zajedno. Zove se Reks. Volela bih da vas vidim. Moja keva bi mogla da pričuva Aster. Prilažem i moju fotografiju. Pišite mi ako vam se sviđa. Pročitala sam neke vaše knjige. Teško ih je naći u knjižarama. Ono što mi se sviđa u vašem pisanju je što vas je lako ukapirati. A i smešni ste.
vaša,
Tanja

Onda je sleteo avion s Ajris. Stajao sam pored stakla i gledao je kako silazi. Baš je dobro izgledala. Došla je čak iz Kanade da me vidi. Nosila je jednu putnu torbu. Mahnuo sam joj kad je prošla kroz izlaz u koloni s ostalima. Morala je da prođe carinu, zatim se našla u mom naručju. Poljubili smo se i upola mi se digao. Bila je u haljini, praktičnoj plavoj haljini uz telo, nosila je visoke štikle i
mali šešir naheren na glavi. Retko je bilo videti ženu u haljini. Sve žene u Los Anđelesu non-stop su nosile pantalone ...
Pošto nismo morali da čekamo na prtljag, odvezli smo se pravo kod mene. Parkirao sam i prošli smo zajedno kroz dvorište. Sela je na kauč dok sam joj sipao piće. Ajris je pogledala moju svojeručno sklepanu policu za knjige:
»Jesi to ti napisao sve te knjige?«
»Da.«
»Pojma nisam imala da si toliko napisao.«
»Napisao sam.«
»Koliko?«
»Ko bi ga znao. 20, 25 ... «
Poljubio sam je, obgrlivši je jednom rukom oko struka, privlačeći je sebi. Drugu ruku spustih na njeno koleno.
Zazvonio je telefon. Ustao sam i javio se. »Henk?« Bila je to Valeri.
»Da?«
»Ko je to bio?«
»Ko je bio ko?«
»Ta devojka ... «
»A, to mi je prijateljica iz Kanade.«
»Henk, ti i tvoje proklete žene!«
»Da, da.«
»Bobi hoće da zna da li ti i.. . «
»Ajris.«
»Hoće da zna da li ti i Ajris želite da svratite kod nas na piće.«
»Ne noćas. Mora prvo da se isproba na kiši.«
»Ala ima telo!«
»Znam.«
»Dobro, sutra možda.«
»Možda ... «
Spustio sam slušalicu misleći kako verovatno i Valeri voli žene. Šta sad, nema ništa loše u tome.
Sipao sam još dva pića.
»Koliko si do sada žena dočekao na aerodromima?« upita Ajris.
»Nije tako strašno kao što misliš.«
»Šta je, izgubio si cifru? Kao s tvojim knjigama?«
»Matiš je jedna od mojih slabijih tačaka.«
»Je l' uživaš da sačekuješ žene na aerodromima?«
»Da.« Nisam nešto pamtio da je Ajris bila ovako govorljiva.
»Svinjo jedna«! smejala se.
»Naš prvi duel. Jesi dobro letela?«
»Sedela sam pored jednog daveža. Zeznula sam ga i pustila da mi kupi piće. Odvalio mi jebeno uvo svojom pričom.«
»Bio je samo popaljen. Ti si seksi žena.«
»Je li to sve što vidiš kod mene?«
»Vidim mnogo štošta. Videću možda i druge stvari dok budemo zajedno.«
»Šta će ti toliko žena?«
»To je zbog mog detinjstva, znaš. Bez ljubavi, bez nežnosti. A u mojim dvadesetim i tridesetim takođe je bilo malo toga. Igram se žmurke. ..«
»Hoćeš li znati kad pronađeš?«
»Imam osećaj da će mi trebati barem još jedan život za to.«
»Stvarno si pun govana!« Smejao sam se. »Zato i pišem.«
»Idem da se istuširam i presvučem.«
»Dobro.«
Pošao sam u kuhinju i opipao ćurku. Pokazivala mi je svoje noge, stidne dlake, šupak, grudi; sedeo sam tako. Bilo mi je milo što nema oči. E pa, bogami, moraćemo da napravimo nešto s tom stvari. To je bio sledeći korak. Čuo sam povlačenje vode u kupatilu. Ako Ajris neće da je peče, ja ću je pečem.
Kad sam bio mlad, bio sam stalno potišten. Ali samoubistvo nije više visilo kao mogućnost u mom životu. U mojim godinama ostalo je vrlo malo toga da se ubije. Dobro je bilo biti mator, bez obzira šta drugi kažu o tome. Rezonski je da čovek mora da ima barem 50 godina pre nego što bude u stanju da piše iole jasno. Što više reka ste prešli, tim više znate o rekama — to je to, ako ste
preživeli vrtloge i skrivene stene. Može to da ispadne i zeznuto, ponekad.
Ajris se pojavila. Imala je na sebi teget haljinu od svile pripijenu uz telo. Nije bila tip prosečne američke devojke, što ju je očuvalo od toga da postane providna. Bila je totalna žena, ali nije vam to bacala u lice. Američke žene se teško cenjkaju i zato na kraju poružne. Poneka prirodna američka žena može još da se nađe u Teksasu i Luizijani.
Nasmešila mi se. Držala je nešto u rukama. Podigla ih je iznad glave i počela da proizvodi klepetave zvuke. Zaigrala je. Ili, bolje rečeno, vibrirala je. Činilo se kao da je prostreljena električnom strujom, a centar duše je njen pupak. Bilo je to lepo i čisto, sa skoro nevidljivim nagoveštajem humora. Čitava ta igra, kako ona ni u jednom trenutku nije skidala oči s mene, imala je svoje posebno značenje, dobar postojani osećaj vlastite vrednosti.
Ajris je završila i ja sam tapšao, sipao joj piće.
»Nisam baš izvela kako treba«, reče ona. »Fali kostim i muzika.«
»Mnogo mi se dopalo.«
»Htela sam da ponesem traku s muzikom ali znala sam da nećeš imati mašinu.«
»U pravu si. Ali svejedno je bilo moćno.« Nežno sam poljubio Ajris.
»Što ne dođeš da živiš u Los Anđelesu?«
»Svi moji koreni su gore na severozapadu. Lepo mi je tamo.
Moji roditelji. Moji prijatelji. Sve je tamo gore, kapiraš?«
»Da.«
»Što se ti ne preseliš u Vankuver? Mogao bi da pišeš u Vankuveru.«
»Što da ne. Mogao bih da pišem i na vrhu ledenog brega.«
»Mogao bi da pokušaš.«
»Šta?«
»Vankuver.«
»Šta bi tvoj otac pomislio?«
»O čemu?«
»Nama.«

Na Dan Zahvalnosti Ajris je spremila ćurku i stavila je u rernu. Bobi i Valeri su svratili na nekoliko pića, ali nisu ostali. To je bilo osveženje. Ajris je imala na sebi drugu haljinu, isto tako pripijenu kao prvu.
»Znaš«, reče ona, »nisam ponela dovoljno odeće. Idemo sutra Valeri i ja u kupovinu kod Frederiksa. Nabaciću neke prave kurvinske cipele. Dopašće ti se.«
»Voleo bih to, Ajris.«
Ušao sam u kupatilo. Bio sam sakrio fotografiju koju mi je Tanja poslala u ormarić s lekovima. Na slici je držala skroz zadignutu haljinu i nije imala gaćice na sebi. Mogao sam da vidim njenu pičku. Jeste bila zgodna kurvica.
Kad sam izašao, Ajris je nešto prala u sudoperi. Uhvatio sam je s leđa, okrenuo je prema meni i poljubio.
»Uspaljeni jarče matori!« reče ona.
»Ima da mi patiš noćas, mala moja!«
»O molim te, jedva čekam!«
Pili smo čitavo posle podne, zatim prešli na ćurku oko 5-6 sati predveče. Od jela smo se otreznili. Posle sat vremena počeli smo opet da pijemo. Rano smo krenuli u krevet, oko 10. Nisam imao nikakvih problema. Bio sam dovoljno trezan da osiguram
dugotrajno dobro jahanje. U istom trenutku kad sam počeo da jebem znao sam da ću uspeti. Nisam se posebno trudio da zadovoljim Ajris. Samo sam krenuo napred i pokazao joj šta je staromodna konjska jebačina. Krevet je poskakivao, a ona je pravila grimase. Onda je počelo tiho stenjanje.
Malo sam usporio, zatim otkačio tempo i rasturio je. Svršila je izgleda zajedno sa mnom. Normalno, nikad se ne zna. Prevrnuo sam se. Oduvek sam voleo kanadsku šunku.
Sledećeg dana došla je Valeri, pa su ona i Ajris otišle zajedno kod Frederiksa. Pošta je stigla posle jedno sat vremena. Bilo je tu novo pismo od Tanje:
Henri, dragi...
Išla sam danas ulicom i ti frajeri su zviždali. Prošla sam pored njih ne obraćajući pažnju. Oni koje stvarno mrzim su tipovi što peru kola. Deru se i plaze svoje jezike kao da bi stvarno uradili nešto s tim jezicima, ali u stvari nema među njima čoveka sposobnog za to. Odmah se vidi, znaš već.
Juče sam išla u robnu kuću da kupim Reksu pantose. Reks mi je dao pare. On nikad nije u stanju da kupuje za sebe. Jednostavno mrzi da kupuje. I tako sam otišla u tu mušku robnu kuću i izabrala jedne pantose. Bila su tu dvojica, polumatorci, jedan od njih bio je stvarno sarkastičan. Dok sam birala pantose, prišao mi i uzeo moju ruku i stavio je na svoju karu. Rekla sam mu:
»Je li to sve što imaš, jadniče!« Smejao se i rekao nešto bistro. Našla sam stvarno lepe pantose za Reksa, zelene s tankim belim prugama. Reks voli zeleno. I tako, taj tip će meni: »Vrati se ovamo u kabinu da probaš.« E pa, mogu ti reći, sarkastični frajeri me uvek fasciniraju. Pošla sam u kabinu s njim. Drugi tip nas video kako ulazimo. Počeli smo da se ljubimo i on je spustio rajsferšlus. Digao mu se i stavio mi je ruku na njega. Nastavili smo da se ljubimo i onda mi je zadigao suknju i gledao moje gaćice u ogledalu. Mazio me po dupetu. Ali kurac nikako da mu se ukruti do kraja, digao mu se samo do pola, stajao je polukrut. Rekla sam mu da nema veze. Izašao je iz kabine s isukanim kurcem i zakopčao se pred onim drugim. Smejali su se. Izašla sam i platila pantose. Zapakovao ih. »Kaži tvom mužu da si nosila pantose u kabinu«! smejao se. »Ti si izdrkana pederčina i ništa više!« rekla sam mu. »I tvoj ortak je izdrkani peder!« I bili su. Sada je skoro svaki muškarac peder. Nije lako ženama. Imala sam prijateljicu koja se udala za jednog frajera i došla jednom kući i našla ga u krevetu s drugim čovekom. Nije čudo da danas sve devojke moraju da kupuju vibratore. Sve je to teško jedno sranje. E, pa, piši mi.
tvoja,
Tanja
Draga Tanja:
Dobio sam tvoje pismo i tvoju sliku. Sedim ovde sam dan posle Dana Zahvalnosti. Boli me glava od pića. Svidela mi se tvoja fotografija. Imaš li još neku?
Jesi ikad čitala Selina? Putovanje na kraj noći, mislim. Posle toga je izgubio zamah i postao uvrnut, psujući svoje izdavače i čitaoce. To je stvarno jebena sramota. Izgubi se čovek. Mislim da je bio dobar lekar. A možda i nije? Možda nije imao srca za to. Možda je ubijao svoje pacijente. Mnogi lekari to čine. Daju ti tabletu i vrate te napolje na ulicu. Trebaju im pare da plate troškove svog obrazovanja. Zato nagomilavaju svoje čekaonice i ubacuju i izbacuju pacijente. Mere te, uzmu ti pritisak, daju ti tabletu i šalju te natrag na ulicu, gde se osećaš još gore. Zubar može da ti pokupi životnu uštedu, ali obično nešto učini za tvoje zube.
Tako ti je to, pišem i dalje, i izgleda da izvlačim za kiriju. Interesantna su mi tvoja pisma. Ko te to uslikao bez gaćica? Neki dobar prijatelj, nema dileme. Reks? Vidiš, postajem ljubomoran! Dobar znak, a? Nazovimo to samo interesovanjem. Ili brigom...
Paziću na sanduče za poštu. Da nemaš još slika?
tvoj, da, da,Henri
Vrata se otvoriše i uđe Ajris. Izvadio sam list iz pisaće mašine i položio ga licem nadole.
»Oh, Henk! Nabacila sam kurvinske cipele!«
»Ludo! Ludo!«
»Staviću ih za tebe! Sigurna sam da će ti se dopasti!«
»Dušo, učini to!«
Ajris je pošla u spavaću sobu. Uzeo sam pismo za Tanju i gurnuo ga ispod gomile hartija.
Pojavila se. Cipele su bile jarko crvene s bludno visokim štiklama. Izgledala je kao jedna od najvećih kurvi svih vremena. Na cipelama nije bilo zadnjeg dela i lepo sam video njena stopala kroz providni materijal. Koračala je gore-dole. Imala je ionako maksimalno provokativno telo i dupe, a hodanje na tim štiklama uzdiglo ih je u nebeske visine. Bilo je izluđujuće. Ajris je stala i pogledala preko ramena unazad na mene, smešeći se. Koja čarobna pičkica! Nikad u životu nisam video takva bedra, takvu guzicu, takve listove. Poleteo sam i sipao dva pića. Sela je na stolicu naspram mene i visoko prekrstila noge. Čudesa u mom životu zbivala su se i dalje. Nikako mi to nije išlo u glavu.
Kurac mi je sav nabrekao, pulsirao je, pantalone mi postadoše tesne.
»Ti znaš šta muškarac voli«, rekoh joj.
Popili smo naša pića. Poveo sam je za ruku u spavaću sobu. Gurnuo sam je na krevet. Zadigao sam joj haljinu i bacio se na
njene gaćice. Nije bilo lako. Gaćice su zapele za jednu cipelu, zakačile se na štikli, ali najzad sam ih skinuo. Haljina joj je prekrivala bokove. Podigao sam joj dupe i zavrnuo haljinu ispod nje. Bila je već mokra. Osećao sam je pod prstima. Ajris je bila skoro stalno mokra, skoro uvek spremna. Bila je totalna radost. Imala je duge najlonke s plavim halterima ukrašenim crvenim ružicama. I to je bio deo spremnosti.
Noge su joj bile uzdignute visoko u vazduh i, dok sam je milovao, opazio sam one kurvinske cipele na njenim stopalima, crvene štikle kako štrče kao bodeži. Ajris je bila tu, za još jednu staromodnu konjsku jebačinu. Ljubav je za svirače na gitari, katolike i ljubitelje šaha. Ta kurva sa svojim crvenim cipelama i dugim čarapama zaslužila je ono što je usledilo s moje strane. Potrudio sam se da joj pokidam udove, da je raspolutim. Posmatrao sam to čudno poluindijansko lice u mutnom sunčevom svetlu koje se slabo probijalo kroz zavese. Ličilo je na ubistvo. Imao sam je. Nije imala kud. Kidao sam je i rikao, šamarao je po licu i skoro je raščerečio.
Iznenadila me kad je uspela smešeći se da ustane i ode u kupatilo. Izgledala je takoreći srećno. Cipele su joj spale i ležale pored kreveta. Kurac mi je još stajao kruto. Pokupio sam jednu cipelu i trljao karu s njom. Bilo je moćno. Onda sam vratio cipelu na patos. Kad je Ajris izašla iz kupatila i dalje se smešeći, kurac mi je pao.

Ništa posebno nije se desilo sledećih dana njenog boravka. Pili smo, jeli, jebali se. Nije bilo prepirki. Išli smo na duge vožnje dole niz obalu, jeli u ribljim restoranima. Nisam mario za pisanje. Ima dana kad je najbolje biti dalje od mašine. Dobar pisac zna kad ne treba da piše. Svako je mogao da kuca na mašini. Ne kažem da sam bio neki dobar kucač; osim toga, nisam ni pravilno pisao i nisam znao gramatiku. Ali znao sam kad ne treba da pišem. To je kao jebanje. Morate povremeno da odmorite glavu bogovu. Imao sam jednog starog prijatelja koji mi je ponekad pisao pisma, Džimi Senon. Pisao je 6 romana godišnje, sve o incestu. Nije ni čudo da je gladovao. Moj problem bio je u tome što nisam umeo da odmorim moga kurca glavu bogovu kao što sam umeo mog kucača glavu bogovu. Sve je to zato što su žene dostupne u malim količinama, pa ih treba pokupiti što više pre nego što naiđe neka druga glava bogova. Mislim da je to što sam ostavio pisanje punih deset godina bila jedna od najsrećnijih stvari koja mi se ikad desila. (Pretpostavljam da će neki kritičari reći da je to bila i jedna od najsrećnijih stvari koja se desila čitaocu.) Deset godina odmora za obe strane. Šta bi se desilo da sam prestao da pijem deset godina?
Došlo je vreme da vratim Ajris Duarte na avion. Bio je to jutarnji let što je otežalo stvar. Navikao sam da ustajem u podne;
bila je to dobra kura za mamurluk i produžiće mi život za 5 godina. Nisam osećao tugu dok sam je vozio na aerodrom. Seks je bio vrhunski; bilo je smeha. Teško da sam mogao da se setim tako kulturnog perioda, nijedno od nas nije ništa izvoljevalo, a ipak je bilo topline među nama, nije bilo bezosećajno — mrtvo meso spareno s mrtvim mesom. Mrzeo sam tu vrstu provoda, losanđelesku, holivudsku, belersku, malibusku, lagunabičsku vrstu provoda. Stranci kad se upoznajete, stranci kad se rastajete — gimnastička dvorana tela koja bezimeno onanišu jedno drugo. Ljude bez morala često smatraju slobodnijim, ali su takvi najčešće nesposobni da osećaju ili vole. I tako postaju svingeri. Leš jebe leša. Tu nema ni lutrije ni humora u njihovoj igri — tu telo jebe telo. Moral jeste da sputava, ali on se ipak bazira na ljudskom iskustvu kroz vekove. Neka od tih pravila teže da zadrže ljude kao robove u fabrikama, u crkvama i verne Državi. Druga pravila jednostavno daju smisao. To je kao vrt u kojem laste i otrovno voće i dobro voće. Treba znati šta da berete i jedete, a šta da ostavite.
Moje iskustvo s Ajris bilo je zahvalno i ispunjeno uživanjem, pa ipak nisam bio zaljubljen, niti ja u nju, niti ona u mene. Uzajamna pažnja bila je laka, a teško je bilo ne obraćati pažnju. Ja sam obraćao. Sedeli smo u Vagenu na gornjem parkingu. Imali smo još vremena. Radio je svirao. Bramsa.
»Hoću li te opet videti«? upitah je.
»Ne verujem.«
»Oćeš u bar na piće?«
»Napravio si alkoholičara od mene, Henk. Tako sam slaba da jedva hodam.«
»Zar je to samo od pića?«
»Ne.«
»Ajmo onda na piće.«
»Piće, piće, piće! Zar je to sve o čemu ti misliš?«
»Ne, ali to je dobar način da se prođe kroz prostore kao što je ovaj.«
»Zar nisi u stanju da se neposredno suočiš sa stvarima?«
»Jesam, ali radije ne bih.«
»To je bežanje.«
»Sve je to: igranje golfa, spavanje, jedenje, šetanje, svađanje, trčanje, disanje, jebanje ...»
»Jebanje?«
»Slušaj, pričamo kao đaci u školi. Ajde da te smestimo na avion.«
Nije baš bilo veselo. Hteo sam da je poljubim ali osetih kako se povukla. Zid. Ajris se nije lepo osećala, mislim, a nisam ni ja.
»Dobro«, reče ona, »da se čekiramo, pa idemo na piće. Onda odlećem zauvek: zaista glatko, zaista lako, bezbolno.«
»U redu«! rekoh. I baš tako je i bilo.
Povratak: istočni Senčeri Bulevar, sve do Krenšoa, uz Osmu Aveniju, zatim Arlington do Viltona. Rešio sam da podignem veš sa pranja, okrenuo nasred Beverli Bulevara i parkirao iza Silveret perionice. U tom trenutku prošla je mlada crnkinja u crvenoj haljini. Čarobno je ljuljala dupetom, čarobne kretnje. Onda mi je zgrada zaklonila pogled. Koji pokreti! Izgleda kao da je život podario višak gracije tek ponekoj ženi, na račun ostalih žena. Imala je tu neopisivu graciju.
Izašao sam na trotoar i gledao je otpozadi. Video sam je kako se okreće i gleda unazad. Zatim je stala i piljila u mene, gledajući preko ramena. Ušao sam u perionicu. Kad sam izašao sa stvarima, stajala je pored Vagena. Stavio sam stvari na sedište do vozačevog. Onda sam obišao okolo na stranu vozača. Stajala je preda mnom. Imala je jedno 27 godina, veoma okruglo i bezosećajno lice. Stajali smo skoro se dodirujući.
»Videla sam kako me gledaš. Zašto si me gledao?«
»Izvinjavam se. Nisam mislio da te uvredim.«
»Hoću da znam što si me gledao. Stvarno si blenuo u mene.«
»Slušaj, ti si prekrasna žena. Imaš predivno telo. Video sam te kako prolaziš i pogledao. Šta sam drugo mogao.«
»Hoćeš sastanak za večeras?«
»Ovaj, bilo bi to moćno. Ali već imam sastanak. Imam nešto u planu.«
Obišao sam oko nje i dokopao se vrata za vozača. Otvorio sam i ušao. Ona se okrenula i otišla. Dok je odlazila, čuo sam njen šapat: »Drkadžijo glupi.«
Otvorio sam poštu — ništa. Morao sam da se prebrojim. Falilo mi je nešto neophodno. Pogledao sam u frižider. Ništa. Izašao sam, ušao u Vagena i vozio do prodavnice pića, Plavi Slon. Uzeo sam flašu Smirnof votke i koju sodu. Dok sam se vraćao, negde usput, setih se da sam zaboravio cigarete.
Krenuo sam južno niz Zapadnu Aveniju, skrenuo levo na Holivud Bulevar, zatim desno na Sereno. Pokušavao sam da nađem papir za cigarete. Na samom uglu Sereno i Sanset Bulevara stajala je druga crnkinja, svetle boje kože, s visokim crnim štiklama i mini suknjom. Dok je stajala u toj kratkoj suknjici, mogao sam da sagledam mrvicu plavih gaćica. Počela je da hoda i ja sam vozio pored nje. Pravila se da me ne primećuje.
»Ej, maco!«
Zaustavila se. Priterao sam uz ivičnjak. Prišla je kolima.
»Kako si mi«? upitah.
»Dobro.«
»Da nisi ti neki mamac?«
»O čemu ti to?«
»O, tome«, upitah je, »kako da znam da nisi agiš?«
»Kako ja da znam da ti nisi agiš?«
»Pogledaj me. Zar ti ličim na agiša?«
»Dobro«, reče ona, »vozi oko ćoška i parkiraj. Ja ću da uđem iza ćoška.«
Vozio sam iza ćoška do ispred G. Slavnog Njujork Sendviča.
Otvorila je vrata i ušla.
»Šta hoćeš«? upita me. Imala je sigurno preko 38 godina i jedan poveći solidan zlatan zub štrčao je usred njenog osmeha. Ta nikad neće ostati švorc.
»Pušenje«, rekoh.
»20 dolara.«
»Dobro, idemo.«
»Vozi niz Zapadnu do Franklin, skreni levo, idi do Harvard i skreni desno.«
Kad smo stigli do Harvard, bilo je teško za parkiranje. Na kraju sam parkirao u crvenoj zoni pa smo izašli iz kola.
»Pođi za mnom«, reče ona.
Bio je to oblakoder u raspadanju. Pre predvorja skrenula je desno i ja pođoh za njom uz betonske stepenice, gledajući njeno dupe. Čudno je to, ali svako ima dupe. To je skoro tužno. Ali ja nisam želeo njeno dupe. Išao sam za njom niz hodnik i onda gore uz još neke betonske stepenice. Koristili smo neku vrstu požarnih stepenica umesto lifta. Pojma nisam imao koji je njen razlog za to. Ali neophodno mi je bilo malo vežbe — ako nameravam da pišem velike debele romane u starosti kao Knut Hamsun.
Najzad stigosmo do njenog stana i ona izvadi ključ. Zgrabio sam je za ruku.
»Stani malo«, rekoh.
»Šta je?«
»Da nemaš unutra neke crne majmunčine koji će me išutiraju i izjebu?«
»Ma ne, nema nikog. Živim s drugaricom a ona nije tu. Radi u robnoj kući na Brodveju.«
»Daj mi ključ.«
Polako sam otključao vrata a onda ih naglo rastvorio udarcem noge. Pogledao sam unutra. Moj čelični pogled nije ništa opazio. Zatvorila je vrata za nama.
»Dođi u sobu«, reče ona.
»Stani malo ... «
Razjapio sam plakar i gurnuo ruku iza odeće. Ništa.
»Kojim se kurcem drogiraš, čoveče?«
»Nikojim kurcem!«
»O Gospode ... «
Jurnuo sam u kupatilo i naglo uklonio zavesu od tuša. Ništa. Ušao sam u kuhinju, zavrnuo mušemu ispod sudopere. Samo gnusna kofa od plastike prepuna đubreta. Proverio sam drugu sobu, plakar u njoj. Pogledao sam ispod bračnog kreveta: prazna flaša Ripla. Izašao sam.
»Vrati se ovamo«, reče ona.
Bila je to mala sobica, neka vrsta niše. Unutra je bio poljski krevet s prljavim čaršavima. Ćebe se vuklo po patosu. Otvorio sam šlic i izvadio ga.
»20 dolara«, reče ona.
»Hvataj ustima ovog pizdoljuba! Sisaj ga do srži!«
»20 dolara.«
»Znam cenu. Zaradi ih. Iscedi mi jaja.«
»Prvo 20 dolara ... «
»Ma nemoj? Dam ti dvadeset, a ti onda zovneš pubove. Otkud ja znam da l' će naiđe tvoj kurčevi bratić košarkaš sa skakavcem u ruci?«
»Prvo 20 dolara. I nemaj brige. Ima da ti sisam. Dobro ću ti sisam.«
»Ne verujem ti, kurvo.«
Podigao sam rajsferšlus i izašao odatle, brzo, spustio se niz sve one betonske stepenice. Stigao sam u prizemlje, uskočio u Vagena i vratio se domu svome.
Počeo sam da pijem. Jednostavno, nešto nije bilo u redu s mojim zvezdama.
Zazvonio je telefon. Bio je to Bobi. »Jesi ispratio Ajris na avion?«
»Aha, Bobi, i da ti zahvalim što si držao ruke k sebi za promenu.«
»Slušaj, Henk, to je samo u tvojoj glavi. Ti si mator i dovlačiš sve te mlade ribice ovamo, a onda se unervoziš kad naiđe mladi mačor. Dupe ti se stisne.«
»Sumnja u sebe ... nedostatak poverenja, je l'?«
»Ovaj... «
»U redu je, Bobi.«
»Ma nema veze, Valeri bi da zna hoćeš li kod nas na piće?«
»Što da ne.«
Bobi je imao neki loš šit, retko loš šit. Kružio je među nama. Imao je i masu novih traka za stereo. Između ostalih, i mog najomiljenijeg pevača, Rendi Njumena, i pustio je Rendija, ali samo poluglasno, na moj zahtev.
I tako smo slušali Rendija i pušili, a onda je Valeri prikazala modnu reviju. Imala je masu seksi haljina iz Frederiksa. Imala je i 30 pari cipela okačenih s unutrašnje strane vrata od kupatila.
Valeri se pojavila šepureći se u štiklama od 20 santimetara. Jedva je hodala. Nabadala je po sobi, teturajući se na svojim štulama. Dupe joj se istrćilo a njene male bradavice na sisama postadoše tvrde i ukočene, štrčale su ispod njene providne bluze. Nosila je tanku zlatnu grivnu oko gležnja na nozi. Vrtela se i gledala u nas, izvodeći neke nežne izazovne pokrete.
»Isuse«, reče Bobi, »o ... Isuse!«
»Svetoga Isusa ti Boga i Majke Božje!« rekoh ja.
Kad je Valeri prošla pored mene, posegnuh i uhvatih punu šaku guzice. Živeo sam. Moćan osećaj. Valeri je upala u klozet da promeni kostim.
Izlazila je svaki put sve zgodnija, luđa, divljija. Čitav proces išao je ka nekom klimaksu.
Pili smo i pušili, a Valeri je nastavila da se vraća sa još toga.
Ludnica od predstave.
Sela mi je u krilo i Bobi je okinuo par slika.
Noć je prolazila. Pogledao sam oko sebe, a Valeri i Bobija nije bilo. Ušao sam u spavaću sobu i eto Valeri na krevetu, totalno gole, osim njenih šiljatih štikli. Telo joj je bilo vitko i čvrsto.
Bobi je još bio obučen i sisao joj sise, prelazeći s jedne na drugu. Bradavice su joj stajale uspravno.
Pogledao je naviše u mene. »Ej, matori, čuo sam kako se hvališ naokolo da jedeš pičke. Kako ti se ovo čini?«
Zaronio je i raširio Valeri noge. Dlake na njenoj pizdi bile su duge, izuvijane i zamršene. Bobi je ubacio glavu i lizao klitoris. Nije bio loš, ali falilo mu je duha u tome.
»Stani malo, Bobi, ne radiš kako valja. Da ti pokažem.« Spustio sam se dole. Počeo sam izdaleka i šljakao sve bliže.
Stigao sam do njenog klitorisa. Valeri je reagovala. Malo prejako.
Tako je stisnula noge oko moje glave da nisam mogao da dišem. Ispresovala mi je uši. Izvukao sam glavu odatle.
»Eto Bobi, je l' vidiš?«
Bobi je ćutao. Okrenuo se i otišao u kupatilo. Bio sam bez cipela i pantalona. Volim da pokazujem noge kad pijem. Valeri se podigla i povukla me dole na krevet. Sagnula se nad mojim kurcem i uzela ga u usta. Nije bila ništa naročito u poređenju s većinom drugih. Počela je proverenim kušanjem glavića i nije imala bogznašta da ponudi osim toga. Prilično dugo ga je tako obrađivala i ja osetih da nema šanse da svršim. Uklonio sam joj glavu, položio je na jastuk i poljubio. Legao sam preko nje. Ubo sam je 8 do 10 puta kada začuh Bobija iza nas.
»Idi odavde, čoveče.«
»Bobi, koji ti je sad kurac?«
»Hoću da se vratiš odakle si došao.«
Izvukao sam ga, ustao, otišao u dnevnu sobu i navukao pantalone i cipele.
»Ej, flegmatični«, rekoh Bobiju, »šta nije u redu?«
»Želim samo da te ne vidim ovde.«
»Dobro, dobro ... «
Vratio sam se u svoj stan. Činilo se kako je prošlo već dugo vremena otkad sam smestio Ajris Duarte na taj avion. Sad je verovatno bila već u Vankuveru. Jebi ga. Ajris Duarte, laku noć.

Dobio sam pismo. Bilo je poslato iz Holivuda.
Dragi Kinaski:
Nedavno sam pročitala skoro sve vaše knjige. Radim kao daktilografkinja u jednoj firmi na Čiroki Aveniji. Okačila sam vašu sliku na radnom mestu. To je poster s jednog od vaših čitanja. Ljudi me pitaju: »Ko ti je to?« i ja kažem: »To mi je momak,« a oni uvek: »Bože blagi!«
Dala sam šefu knjigu vaših priča Zver sa tri noge i on je rekao da mu se ne sviđa. Rekao je da nemate pojma s pisanjem. Kazao je da je to jeftino sranje. Prilično je pobesneo u vezi s tim.
Svejedno, sviđaju mi se vaše stvari i volela bih da vas upoznam. Kažu da sam prilično dobro građena. Hoćete da proverite?
livo vas,
Valensija Ostavila mi je dva broja telefona, jedan kućni, jedan na poslu.
Bilo je oko pola 3 po podne. Okrenuo sam onaj na poslu. »Da?«
javio se ženski glas.
»Je li tu Valensija?«
»Valensija na telefonu.«
»Ovde Kinaski. Dobio sam tvoje pismo.«
»Mislila sam da ćete pozvati.«
»Imaš seksi glas«, rekoh.
»I ti«, odgovori ona.
»Kada mogu da te vidim?« upitah.
»Pa, ne radim ništa večeras.«
»Dobro. Da se vidimo večeras?«
»U redu«, reče ona, »videćemo se kad završim posao. Možeš me naći u jednom baru na Kajunga Bulevaru, Lisičja Rupa. Je l' znaš gde je to?«
»Znam.«
»Vidimo se onda oko 6 ... «
I tako, seo sam u kola i vozio tamo i parkirao ispred Lisičje Rupe. Zapalio sam cigaretu i sedeo neko vreme. Zatim sam izašao i ušao u bar. Koja je bila Valensija? Stajao sam tu i niko ništa nije progovorio. Prišao sam šanku i naručio duplu votku sa sodom. Onda sam čuo moje ime: »Henri?«
Pogledao sam oko sebe i ugledao samu plavušu u separeu. Poneo sam piće i seo kod nje. Imala je negde oko 38 godina i nije bila građena. Već se bila ofucala, pomalo predebela. Sise su joj bile veoma velike, ali su umorno visile. Imala je kratko podsečenu plavu kosu. Bila je teško našminkana i izgledala je umorno. Nosila je pantalone, bluzu i čizme. Bledoplave oči. Mnogo narukvica na
svakoj ruci. Lice joj ništa nije otkrivalo, mada je možda nekad bila lepa.
»Bio je to zbilja očajno jeben dan«, reče ona. »Otkinula sam dupe od kucanja.«
»Ajde da izađemo neko drugo veče kad se budeš bolje osećala«, rekoh ja.
»Jebeš ga, nema veze. Još jedno piće i ima odmah da se povratim.«
Valensija dade znak kelnerici. »Još jedno vino.« Pila je belo vino.
»Kako ide s pisanjem«? upita me. »Ima li neka nova knjiga?«
»Ne, ali radim na romanu.«
»Kako se zove?«
»Nema još naslov.«
»Hoće li biti dobar?«
»Nemam pojma.«
Oboje smo ćutali neko vreme. Popio sam moju votku i naručio novu. Valensija jednostavno nije bila moj tip, u bukvalnom smislu reči. Bila mi je odbojna. Ima takvih ljudi — čim ih upoznate, smesta ih prezirete.
»Ima jedna Japanka kod mene na poslu. Čini sve moguće kako bi me otpustili. Dobro stojim s gazdom, ali ta fuksa mi zagorčava dan. Nabiću joj nogu u dupe kad-tad.«
»Odakle si?«
»Čikago.«
»Ne volim Čikago«, rekoh.
»Ja volim Čikago.«
Popio sam moje piće, ona je ispila svoje. Gurnula je svoj račun prema meni. »Ne smeta da platiš? Imala sam i salatu od rakova.«
Izvadio sam ključ da otključam vrata od kola.
»Ovo tvoja kola?«
»Da.«
»I očekuješ od mene da se vozim u takvim starim kolima?«
»Slušaj, ako ne želiš da ulaziš, nemoj da uđeš.«
Ušla je. Izvadila je svoje ogledalce i počela da šminka lice za vreme vožnje. Nije bilo daleko do mog stana. Parkirao sam.
Unutra je rekla: »Ovaj stan je odvratan. Treba neko da ti ga sredi.«
Izvadio sam votku i sode i sipao dva pića. Valensija je svukla čizme.
»Gde ti je pisaća mašina?«
»Na stolu u kujni.«
»Nemaš pult? Mislila sam da pisci imaju pult.«
»Neki nemaju ni kuhinjski sto.«
»Jesi bio oženjen«? upita Valensija
»Jednom.«
»Šta nije bilo u redu?«
»Počeli smo da se mrzimo.«
»Ja sam bila dvaput udata. Još viđam moje bivše muževe.
Družimo se.«
»Pij.«
»Nešto si mi nervozan«, reče Valensija.
»Dobro mi je.«
Valensija je popila svoje piće, zatim se ispružila na kauču. Stavila mi je glavu u krilo. Počeo sam da joj karam kosu. Sipao sam joj novo piće, zatim nastavio s kurcanjem njene kose. Mogao sam da gledam pod njenu bluzu i da joj vidim sise. Sagnuo sam se i dao joj dug poljubac. Jezik joj je skakao u mojim ustima. Mrzeo sam je. Kurac je počeo da mi raste. Ponovo smo se ljubili i onda joj zavukoh ruku u bluzu.
»Znala sam da ću te upoznati jednog dana«, reče ona.
Opet sam je poljubio, ovaj put s malo sirovosti. Osetila je moju karu kako je kuca u glavu.
»Ej!« reče ona.
»Ništa to nije«, rekoh.
»Kad bi se zezali«, reče ona, »šta smeraš?«
»Ne znam ... «
»Znam ja.«
Valensija je ustala i pošla u kupatilo. Kad je izašla, bila je gola. Zavukla se pod čaršave. Ja sam popio još jedno piće. Onda
sam se skinuo i ušao u krevet. Sklonio sam čaršave. Koje sisurine. Bila je pola sisa, pola žena. Učvrstio sam jednu rukom što sam bolje mogao i sisao bradavicu. Nije se ukrutila. Prešao sam na drugu sisu i sisao bradavicu. Nije bilo odgovora. Mlatio sam joj malo sise. Gurnuo sam kurac među njih. Bradavice ostadoše mekane. Rinuo sam joj kurac u usta, a ona okrenu glavu. Palo mi je na pamet da joj spalim bulju cigaretom. Koja masa mesišta je ona bila. Izmuzena išutirana ulična fuksa. Fukse me obično pale. Kurac mi je stajao kao kolac, ali ja nisam bio prisutan u tome.
»Jesi ti Jevrejka«? upitah.
»Ne.«
»Ličiš na Jevrejku.«
»Nisam.«
»Živiš u kraju oko Ferfeksa, je l'?«
»Da.«
»Jesu ti roditelji Jevreji?«
»Slušaj, kakvo je to jevrejsko sranje?«
»Nemoj da se vređaš. Neki od mojih najboljih prijatelja su Jevreji.«
Opet sam joj malo mlatio sise.
»Izgledaš uplašeno«, reče Valensia. »Izgledaš napeto.« Mahnuo sam joj kurcem ispred lica.
»Je l' ti ovo izgleda uplašeno?«
»Izgleda odvratno. Gde si pokupio sve te debele vene?«
»Meni se sviđaju.«
Ščepao sam je za kosu i pritisnuo joj glavu uza zid i sisao joj zube gledajući je u oči. Počeh da je mažnjavam za pičku. Dugo joj je trebalo da se naloži. Polako se otvarala pa sam joj nabio prst. Napipao sam klitoris i obrađivao ga. Zatim sam je naguzio. Kurac mi je bio u njoj. U suštini, mi smo se jebali. Nisam imao nikakvu želju da je zadovoljim. Valensija je imala pristojan stisak. Bio sam dosta duboko u njoj ali nije izgledalo da ona to registruje. Nisam mario za to. Pumpao sam i pumpao. Još jedna jebačina. Istraživanje. Nije tu bilo ni traga nekom silovanju. Beda i neznanje proizvodili su sopstvene istine. Bila je moja. Bili smo dve životinje u džungli i ja sam je klao. Počela je da svršava. Poljubio sam je i usne joj se najzad rastvoriše. Ukopao sam ga. Plavi zidovi su nas posmatrali. Valensija je počela da ispušta slabašne glasove. To me je podstaklo.
Kad je izašla iz kupatila, ja sam bio obučen. Dva pića su stajala na stolu. Popili smo naša pića.
»Otkud to da živiš u kraju oko Ferfeksa?« upitah je.
»Sviđa mi se tamo.«
»Da te odbacim kući?«
»Ako ti nije teško.« Živela je dva bloka istočno od Ferfeksa.
»Evo moje kuće«, reče ona, »ona vrata sa zaštitnom mrežom.«
»Lepo izgleda.«
»I jeste. Hoćeš da uđeš malo?«
»Imaš nešto za piće?«
»Je l' piješ šeri?«
»Normalno.«
Ušli smo. Peškiri su se vukli po patosu. Šutnula ih je pod kauč u prolazu. Onda je izašla sa šerijem. Bila je to vrlo jeftina roba.
»Gde ti je kupatilo«? upitah.
Pustio sam vodu da ubijem zvuk, zatim izbljuvao šeri. Opet sam pustio vodu i izašao.
»Jesi za još jedno«? upita me.
»Normalno.«
»Dolazila su deca«, reče ona, »zato je takav nered.«
»Imaš decu?«
»Da, ali Sem brine o njima.«
Ispio sam svoje piće. »Znaš šta, hvala ti za pića. Moram da idem.«
»Dobro, imaš moj broj.«
»Tačno.«
Valensija me je ispratila na vrata. Tu se poljubismo. Onda sam prešao do Vagena. Ušao sam i krenuo. Okrenuo sam oko ćoška, duplo se parkirao, otvorio vrata i izbljuvao ono drugo piće.

Viđao sam Saru svaka 3-4 dana, kod nje ili kod mene. Spavali smo zajedno, ali ništa od jebanja. Bili smo blizu, ali nikad da se upustimo u to. U zakonu Drajer Babe rupa nije postojala.
Rešili smo da provedemo praznike kod mene, Božić i Novu Godinu.
Sara je stigla 24. decembra oko podne u svom Vagen kombiju. Posmatrao sam je kako se parkira, zatim izašao pred nju. Imala je panel ploče vezane na krovu kombija. Bio je to božićni poklon za mene — trebalo je da mi ona konstruiše krevet. Moj krevet je bio sprdnja: prosto jedna kutija na federe čiji su krajevi štrčali napolje iz madraca. Sara je donela i jednu organsku ćurku plus garnirung. To je išlo o mom trošku, kao i belo vino. A bilo je tu još nekih malih poklona za oboje.
Uneli smo panele i ćurku i razne džidža-midže. Izneo sam kutiju s federima, madrac i tablu od uzglavlja i stavio na njih natpis: »Slobodno«. Uzglavlje je otišlo prvo, druga je otišla kutija s federima, i na kraju je neko odneo madrac. To je bio siromašan komšiluk.
Uočio sam Sarin krevet kod nje, spavao u njemu i zavoleo ga. Oduvek sam mrzeo uobičajene dušeke, barem one koje sam ja
kupovao. Proveo sam preko pola svog života u krevetima koji bi mnogo bolje odgovarali nekom ko je građen kao glista ia pecanje.
Sara je sama napravila svoj krevet, a sada je trebalo da napravi i meni takav. Solidna drvena platforma oslonjena na 7 nogu (sedma tačno na sredini), a odozgo ležaj od čvrste debele pene. Imala je ona dobrih ideja. Držao sam ploče, a Sara je ukucavala eksere. Umela je s čekićem. Bila je teška samo 50 kila, ali znala je da ukuca ekser. Na pomolu je bio fini krevet.
Sari nije trebalo dugo.
Zatim smo ga testirali — aseksualno — dok se Drajer Baba smešio odozgo.
Vozili smo naokolo tražeći jelku. Nisam bio posebno naložen da nađem jelku (Božić je oduvek bio tragično vreme u mom detinjstvu), i kad smo zatekli sva stovarišta prazna, to mi ništa nije značilo. Sara je bila nesrećna dok smo vozili natrag. Ali kad smo ušli i popili par čaša belog vina, povratila je raspoloženje i krenula naokolo vešajući Božićni nakit, svetla i šljokice svuda, neke šljokice čak i meni u kosu.
Čitao sam da više ljudi počini samoubistvo na Badnje Veče i na sam dan Božića nego u bilo koje drugo vreme. Praznik je imao vrlo malo ili baš ništa zajedničkog sa rođenjem Hrista, očigledno.
Sva muzika na radiju bila je takva da ti muka pripadne, a TV program još gori, pa smo ga isključili i ona je nazvala svoju majku u Mejn. I ja sam popričao s Mamom i Mama nije bila tako loša.
»U početku«, reče Sara, »mislila sam da te nabacim mami, ali ona je starija od tebe.«
»Zaboravi to.«
»Ima lepe noge.«
»Zaboravi.«
»Da nemaš predrasuda prema starosti?«
»Da, svačijoj starosti osim moje.«
»Ponašaš se kao filmska zvezda. Jesi li uvek imao žene 20 ili 30 godina mlađe od sebe?«
»Ne kad sam bio u mojim dvadesetim.«
»Čekaj. Jesi li ikad imao ženu stariju od sebe, mislim živeo s njom?«
»Aha, kad sam imao 25 živeo sam sa ženom od 35.«
»Kako je išlo?«
»Užasno. Zaljubio sam se.«
»Šta je bilo užasno?«
»Naterala me u koledž.«
»I to je užasno?«
»Nije to bio koledž na koji ti misliš. Ona je bila fakultet, a ja studentsko telo.«
»Šta je bilo s njom?«
»Zakopao sam je.«
»Časti ti? Ubio si je?
»Alkohol je ubio.«
»Srećan Božić.«
»I tebi. Pričaj mi o tvojim.«
»Propustiću to.«
»Mnogo ih ima?«
»Mnogo, a opet ko da ih nema.«
Trideset ili 40 minuta kasnije, neko zakuca na vrata. Sara je ustala i otvorila. Ušao je seks simbol. Na Badnje Veče. Nisam znao ko je to. Bila je u tesnoj crnoj haljini i izgledalo je kao da će njene ogromne sise svaki čas da provale iz gornjeg dela. Veličanstven prizor. Nikad ranije nisam video takve sise, izložene na takav način, sem u filmovima.
»Zdravo, Henk!« Znala me je.
»Ja sam Edi. Upoznao si me kod Bobija jedno veče.«
»Je l'?«
»Jesi bio toliko pijan da ne upamtiš?«
»Zdravo, Edi. Ovo je Sara.«
»Tražim Bobija. Mislila sam da nije možda kod tebe.«
»Sedi i popij nešto.«
Edi je sela u fotelju s moje desne strane, sasvim do mene. Imala je oko 25 godina. Zapalila je cigaretu i pijuckala svoje piće. Svaki put kad bi se nagnula nad stolom bio sam siguran da će se to
desiti, bio sam siguran da će te sise skoknuti napolje. I bojao sam se onoga što bih mogao da učinim ako iskoče. Jednostavno nisam znao. Nikad nisam bio ljubitelj sisa. Oduvek sam bio čovek nogu. Ali Edi je stvarno znala kako se radi radnja. Bojao sam se i gvirio iskosa na njene sise ne znajući da li u stvari želim da ispadnu napolje ili ostanu unutra.
»Znaš Menija«, obrati mi se ona, »preko Bobija?«
»Aha.«
»Morala sam da ga šutnem. Bio je jebeno ljubomoran. Unajmio je čak i privatnog kljuna da me prati! Zamisli, keve ti! Ta vreća govana!«
»Aha.«
»Mrzim takve prosjake! Mrzim sitne uvlakače!«
»Pravog čoveka danas nije lako naći«, rekoh. »To je pesma. Od grupe II Svetski Rat. Imali su i 'Pod jabukom samo sa mnom sedi'.«
»Henk, lupetaš ... « reče Sara.
»Popij još jedno, Edi«, rekoh i usuh joj u čašu.
»Muškarci su takva govna« nastavila je. »Uđem ti ja u bar pre neki dan. Bila sam s četiri frajera, dobrim ortacima. Sedimo tako, kucamo se kriglama, smejemo se, znaš već, zezamo se malo, nikog ne masiramo. Onda mi upali ideja da igram bilijar. Volim da igram bilijar. Mislim da dama iskazuje svoj šarm kad igra bilijar.«
»Ja veze nemam s bilijarom«, rekoh. »Uvek pocepam zeleno.
A nisam čak ni dama.«
»I eto, pođem ti ja tako prema stolu, a tu stoji taj tip i igra bilijar sam sa sobom. Priđem mu i kažem: 'Čujte, dugo ste već za tim stolom. Moji prijatelji i ja hoćemo malo da igramo. Je l' bi nam oslobodili malo sto?' On se okrene i pogleda me. Nešto se mislio. Onda mi se nakezi ko da se ruga i kaže: 'Dobro'.«
Edi se uživela i poskakivala za vreme priče, a ja sam gvirio u njene stvari.
»Ja se onda vratim i kažem ortacima: 'Imamo sto.' Kad je tip na kraju igrao poslednju loptu, priđe mu neki ortak: 'Ej, Erni, čujem da prepuštaš sto.' I znaš šta ovaj kaže tom tipu? Kaže: 'Aha, prepuštam ga ovoj fuksi!' Kako sam to čula pao mi MRAK na oči. Tip se baš nagnuo preko stola da ufura zadnju loptu. Dohvatim palicu za bilijar i dok je bio savijen opalim ga iz sve snage po glavudži. Pao je ko mrtav preko stola. Znali su ga u tom baru i tu nasrne gomila njegovih ortaka, ali onda nasrnu i moja četiri ortaka. Sine, koja frka! Razbijanje flaša, polupana ogledala. .. Ne znam kako smo se iščupali odande, ali uspelo nam. Imaš neki šit?«
»Aha, ali slabo ga motam.«
»Ja ću to da sredim.«
Edi ja smotala čvrst tanak džoint, kao profesionalac. Povukla je, sikćući, onda ga dodala meni.
»I vratim se ja tako sledeće noći, sama. Vlasnik za šankom me prepoznao. Zove se Klod. 'Klod', kažem ja, 'žao mi je za juče ali onaj tip za stolom je ispao pravi kreten. Nazvao me fuksom'.«
Sipao sam nova pića naokolo. Još minut i njene sise ispadaju.
»A vlasnik će meni: 'Sve je u redu, zaboravi.' Izgledao mi baš dobričinski. 'Šta piješ?' pitao me. Promuvam se malo po baru i popijem 2-3 pića džabe, a on će: 'Znaš, mogao bih da zaposlim novu kelnericu'.«
Edi je povukla dim džointa i produžila. »Priča mi tako o svojoj kelnerici: 'Mamila je ljude da dolaze, ali je pravila i mnogo problema. Ložila je jedne protiv drugih. Bila je non-stop u centru pažnje. Onda sam provalio da vara sa strane. Koristila je MOJ lokal da prodaje svoju pizdu'!«
»Stvarno«? upita Sara.
»Tako on kaže. Sve u svemu, ponudi mi mesto kelnerice. I još mi kaže: 'Nema varanja na poslu!' Rekla sam mu da ne kenja mnogo, nisam ja taj tip. Mislila sam: sad ću da ostavim koju kintu na stranu i upišem fakultet da postanem hemičar i studiram francuski, to je ono što sam oduvek htela. On će onda: 'Dođi ovamo pozadi, da ti pokažem gde držimo zalihe, a imam i jednu uniformu koju bih voleo da probaš. Nije nošena i mislim da je tvoj broj.' I tako ti ja pođem u tu mračnu sobicu s njim i on pokuša da me zagrli. Ja ga gurnem. A on će meni: 'Poljubi me samo malo.' 'Jebi se!' rekla sam mu. Taj je ćelav i debeo i vrlo mali i ima veštačke zube i crne bradavice s dlakama po obrazima. Navali ti on na mene
i ćapi me jednom rukom za dupe a drugom malo za sisicu i da me poljubi. Ja ga opet gurnem. 'Imam ja ženu,' kaže on, 'volim ja moju ženu, nemoj da brineš!' Onda opet navali na mene i ja ti ga opalim kolenom u znaš već. Sto-posto tamo ničeg i nema, nije ni mrdnuo. 'Daću ti love,' kaže on, 'biću dobar prema tebi!' Rekla sam mu da jede govna i crkne. I tako sam izgutala još jednu šljaku.«
»Tužna je to priča«, rekoh.
»Znaš šta«, reče Edi, »moram da idem. Srećan Božić. Hvala na piću.«
Ustala je i ja je otpratih do vrata, otvorio sam ih. Otišla je kroz dvorište. Vratio sam se i seo.
»Skote jedan«, reče Sara.
»Šta je sad?«
»Da nisam bila ovde ti bi je pojebao.«
»Damu i ne poznajem.«
»Koje sisice! Sav si se izgubio! Bojao si se čak i da pogledaš u nju!«
»Šta li ona radi lutajući tako na Badnje veče?«
»Što je nisi pitao?«
»Rekla je da traži Bobija.«
»Da ja nisam bila ovde ti bi je pojebao!«
»Ne znam. Kako mogu da znam ... «
Onda je Sara skočila i vrisnula. Počela je da jeca a zatim poletela u drugu sobu. Sipao sam piće. Raznobojne sijalice palile su se i gasile po zidovima.

Sara je pripremala nadev za ćurku a ja sam sedeo u kuhinji i razgovarao s njom. Oboje smo cirkali belo vino.
Zazvonio je telefon. Ustao sam i javio se. Bila je to Debra.
»Htela sam samo da ti poželim Srećan Božić, mokri rezanče.«
»Hvala ti, Debra. Pozdravi mi Deda Mraza.« Malo smo popričali, zatim sam se vratio i seo.
»Ko je to bio?«
»Debra.«
»Kako je?«
»Dobro, valjda.«
»Šta je htela?«
»Šalje Božićne čestitke.«
»Dopašće ti se ova organska ćurka, a i nadev je odličan. Ljudi jedu otrov, čist otrov. Amerika je jedna od par zemalja gde vlada rak debelog creva.«
»Aha, imam i ja tikove u bulji, ali to su samo moji šuljevi. Dao sam jednom da ih iseku. Pre operacije puste ti jednu zmiju u crevo s malom lampicom i gvire unutra u tebe da nađu rak. Ta zmija je podosta dugačka. Samo je puste da utrči u tebe!«
Telefon je opet zazvonio. Ustao sam i javio se. Bila je Kesi.
»Kako si, šta radiš?«
»Sara i ja spremamo ćurku.«
»Nedostaješ mi.«
»Srećan Božić i tebi. Kako je na poslu?«
»Dobro. Slobodna sam do 2. januara.«
»Srećna ti Nova Godina, Kesi!«
»Koji ti je kurac?«
»Živnuo sam malo. Nisam navikao na belo vino ovako rano.«
»Nazovi me koji put.«
»Važi.«
Vratio sam se u kuhinju. »Kesi se javila. Ljudi vole da zovu na Božić. Možda će se javi Drajer Baba.«
»Neće.«
»Što?«
»On nikad nije naglas govorio. Nikada nije govorio i nikad nije dodirnuo novac.«
»To je zbilja nešto. Daj da probam malo tog sirovog punjenja.«
»Uzmi.«
»Vidi vidi — nije loše!«
Onda je telefon opet zvonio. To je ta šema. Kad jednom počne da zvoni onda ne prestaje. Pošao sam u sobu i javio se.
»Halo«, rekoh. »Ko je to?«
»Kurvo stara. Ne znaš?«
»Ne, u stvari ne.« Bila je to pijana ženska.
»Pogodi.«
»Čekaj. Znam! Ajris!«
»Da, Ajris. I trudna sam.«
»Znaš li ko je otac?«
»Kakve to ima veze?«
»U pravu si mislim. Kako je u Vankuveru?«
»Dobro. Zbogom.«
»Zbogom.«
Vratio sam se opet u kuhinju.
»Bila je to trbušna igračica iz Kanade«, rekoh Sari.
»Šta radi?«
»Puna je Božićnih zdravica.«
Sara je stavila ćurku u rernu pa smo prešli u dnevnu sobu. Ćaskali smo malo neko vreme. Onda je telefon opet zvonio.
»Halo«. rekoh.
»Jeste vi Henri Kinaski«? Bio je to mlad muški glas.
»Da.«
»Jeste vi Henri Kinaski, pisac?«
»Aha.«
»Stvarno?«
»Aha.«
»E pa, mi smo jedni ortaci iz Bel Era i stvarno se ložimo na vaše stvari, čoveče! Toliko se ložimo da ćemo da vas nagradimo, čoveče!«
»Je l'?«
»Aha, dolazimo s gajbom piva.«
»Nabijte si to pivo u bulju.«
»Šta?«
»Rekoh: Nabijte si ga u bulju!« Spustio sam slušalicu.
»Ko je to bio«? upita Sara.
»Izgubio sam 3-4 čitaoca iz Bel Era. Ali vredelo je.«
Ćurka je bila gotova, pa sam je izvadio iz rerne, stavio na poslužavnik, sklonio mašinu i moje papire s kuhinjskog stola i tu smestio ćurku. Počeo sam da je tranširam kad je Sara ušla s povrćem. Seli smo. Ja sam napunio svoj tanjir, Sara je napunila svoj. Lepo je izgledalo.
»Nadam se da ona sa sisicama neće opet da navrati«, reče Sara. Izgledala je veoma uznemirena od te misli.
»Ako navrati daću joj parče.«
»Šta?«
Pokazao sam na ćurku. »Rekoh, daću joj parče. Pa ti vidi.«
Sara je vrisnula. Ustala je. Sva je drhtala. Onda je poletela u spavaću sobu. Pogledao sam u moju ćurku. Nisam mogao da je jedem. Opet sam pritisnuo pogrešno dugme. Otišao sam u dnevnu sobu s pićem i seo. Čekao sam 15 minuta, zatim stavio ćurku i povrće u frižider.
Sara je sutradan otišla svojoj kući, a ja sam uzeo sendvič s hladnom ćuretinom oko 3 popodne. Oko 5 sati neko je užasno lupao na vrata. Otvorio sam. Temi i Arlina. Gluvarile su drogirane. Ušle su i skakale naokolo, govoreći obe istovremeno.
»Imaš nešto da se popije?«
»Jebeš mu mater, Henk, 'maš li ti nešto da se popije?«
»Kako si proveo jebeni Božić?«
»Aha. Kako si proveo jebeni Božić, čoveče?«
»Ima neko pivo i vino u zamrzivaču«, rekoh im.
(Možete uvek da provalite predratnog tipa: frižider zove zamrzivač.)
Igrale su po kujni i otvorile zamrzivač.
»Ej, ima ćurka!«
»Gladne smo, Henk! Da uzmemo malo ćurke?«
»Normalno.«
Temi se pojavila s batakom i zagrizla u njega. »Ej, ova ćurka je odvratna! Fali joj začina!«
Arlina se pojavila s parčadima mesa u rukama. »Aha, ovom fali začina. Bljutavo je! Imaš neke začine?«
»U kredencu«, rekoh.
Odskakale su ponovo u kuhinju i počele da sipaju začine.
»Tako! Sad je bolje!«
»Aha, sad ima ukus na nešto!«
»Organična ćurka, sranje!«
»Aha, sranje živo!«
»Oću još!«
»Daj i meni. Ali fali začina.«
Temi je došla i sela. Bila je dokrajčila batak. Onda je zagrizla u kosku, prelomila je na pola, i počela da je žvaće. Bio sam šokiran. Jela je kosku od bataka, pljujući sitne koščice na tepih.
»Ej, jedeš kosku!«
»Aha, dobra je!«
Temi je poletela u kujnu po još.
Uskoro se obe pojaviše, svaka s flašom piva.
»Hvala ti, Henk.«
»Aha, hvala ti, čoveče.« Sedele su tako gustirajući pivo.
»Dobro«, reče Temi, »mora da idemo.«
»Aha, idemo napolje da silujemo neku piletinu!«
»Aha!«
Obe su đipile i nestale kroz vrata. Ušao sam u kuhinju i zavirio u friz. Ćurka je izgledala kao da ju je iskasapio tigar — kostur joj je bio jednostavno razvaljen. Izgledala je bestidno.
Sara je navratila sledeće večeri.
»Kakva je ćurka«? upita me.
»Dobra.«
Otišla je i otvorila frižider. Vrisnula je. Onda je istrčala iz kuhinje.
»Moj Bože, šta se desilo?«
»Svratile su Temi i Arlina. Biće da nisu jele jedno nedelju dana.«
»Oh, pa to je da ti se smuči. Srce me boli!«
»Žao mi je. Trebalo je da ih sprečim. Bile su udrogirane.«
»Šta da se radi, ostaje samo jedna stvar.«
»Šta to?«
»Mogu da ti napravim lepu supu od ćurke. Idem da kupim povrće.«
»Dobro.« Dao sam joj dvadeseticu.
Sara je pripremila supu to veče. Bila je slasna. Kad je odlazila ujutru, dala mi je uputstva kako da je podgrejem.
Temi je zakucala na vrata oko 4 popodne. Pustio sam je unutra i ona je prošla pravo u kuhinju. Frižider se otvorio.
»Ej, supa, a?«
»Aha.«
»Valja li?«
»Aha.«
»Mogu probam malo?«
»Dobro.«
Čuo sam je kako stavlja supu na štednjak, zatim kako uronjava u lonac.
»O Bože! Ova stvar je bljutava! Fali začina!«
Čuo sam kako sipa kašikom začine. Zatim je probala.
»Sad je bolje! Ali fali još! Ja sam Italijanka, znaš. Evo... tako... sad je bolje! Sad može da se podgreva. Da uzmem pivo?«
»U redu.«
Došla je s flašom i sela.
»Jesi me poželeo«? upita me.
»Nemaš pojma koliko.«
»Mislim da ću se vratim na staru šljaku u Plej Pen.«
»Ludo.«
»Ima ih tamo koji daju dobar bakšiš. Jedan frajer mi davao 5 dolara bakšiša svako veče. Bio je zaljubljen u mene. Ali nikad me nije zvao da izađemo. Samo me merkao. Čudan tip. Neki hirurg, specijalista za debelo crevo, i ponekad ga drkao dok me posmatrao kako idem po sali. Mogla sam da osetim miris sperme, kapiraš.«
»Pa, naložila si ga ... «
»Mislim da je supa gotova. Oćeš malo?«
»Ne hvala.«
Temi je otišla u kuhinju i čuo sam je kako vadi kutlačom iz lonca. Dugo se zadržala. Onda se pojavila.
»Možeš da mi pozajmiš petaka do petka?«
»Ne.«
»Daj mi onda koji dolar.«
»Ne.«
»Daj mi onda samo dolar.«
Dao sam Temi svu sitninu iz džepa. Ispalo je dolar i 37 centi.
»Hvala«, reče ona.
»U redu je.«
Zatim je otvorila vrata i nestala.
Sara je navratila sledeće večeri. Retko je dolazila tako često, bilo je to nešto u vezi s praznicima, svako je bio izgubljen, polulud, uplašen. Imao sam belo vino spremno i sipao nam po piće. »Kako ide u radnji«? upitah. »Posao je truba. Jedva pokriva troškove.«
»Gde su tvoje mušterije?«
»Svi su otišli iz grada; svi su otputovali negde.«
»Sve naše šeme imaju rupe u sebi.«
»Ne baš sve. Neki ljudi samo muvaju i muvaju.«
»Istina.«
»Šta je sa supom?«
»Pri kraju.«
»Je l' ti prijala?«
»Nisam mnogo jeo.«
Sara je otišla u kuhinju i otvorila frižider. »Šta se desilo s ovom supom? Čudno izgleda.« Čuo sam je kako degustira. Onda je poletela ka sudoperi i ispljunula.
»Isuse, otrovana je! Šta se desilo? Jesu se Temi i Arlina vratile i jele čak i supu?«
»Samo Temi.«
Sara nije vrisnula. Samo je izlila ostatak supe u sudoperu. Jecala je, trudeći se da je ne čujem. Ta jadna organska ćurka surovo se provela za Božić.

Novogodišnja noć bila je još jedna teška noć koju je trebalo prebroditi. Moji roditelji su uvek uživali u novogodišnjoj noći, slušajući kako se Nova Godina približava na radiju, grad po grad, sve dok ne stigne u Los Anđeles. Petarde bi pucale i zvižduci bi se orili i sirene trubile i pijani diletanti povraćali i muževi bi flertovali s tuđim ženama i žene bi se muvale s kim stignu. Svi bi se ljubili i hvatali za dupe u kupatilima i ostavama i ponekad javno, naročito u ponoć, i onda bi iskrsle užasne porodične svađe sledećeg dana, a da ne pominjemo još i Turnir Parade Ruža i kuglanje u vezi s tim.
Sara je došla predveče na Staru Godinu. Nju su oduševljavale stvari kao Čarobna Planina, naučno fantastični filmovi, serija Zvezdane Staze, teške rok grupe, spanać s mileramom i prirodna hrana, ali je zato imala više bazičnog zdravog razuma od bilo koje žene koju sam ikad upoznao. Možda bi samo još jedna, Džoana Dover, mogla da se poredi s njom po zdravom osećaju i plemenitom duhu. Sara je bolje izgledala i bila je mnogo vernija od bilo koje od ostalih mojih aktuelnih žena, tako da je ova nova godina mogla sve u svemu i dobro da ispadne.
Baš su mi poželeli »Srećnu Novu Godinu«, i to lokalni idiot spiker na televiziji. Mrzim kad mi neki stranac poželi »Srećnu Novu Godinu«. Kako on zna ko sam ja? Možda sam čovek koji drži petogodišnju devojčicu vezanu žicom za plafon, zapušenih
usta, koja visi obešena naglavačke, dok je ja lagano režem u komade.
Sara i ja krenusmo da slavimo i pijemo, ali teško je bilo opiti se kad se pola sveta upinjalo da se napije zajedno s vama.
»Sve u svemu«, rekoh Sari, »nije bila loša godina. Niko me nije ubio.«
»I još si u stanju da piješ svake noći i ustaješ u podne svakog dana.«
»Samo da proguram još jednu godinu.«
»To je već lupetanje matorog alkosa.«
Neko je kucao na vrata. Nisam mogao da verujem svojim očima. Bio je to Dinki Samers, folk-rok pevač, i njegova devojka Dženis.
»Dinki«! dreknuh. »Ej, dokurca, čoveče, šta se događa?«
»Nemam pojma, Henk. Palo mi na pamet da svratimo.«
»Dženis, ovo je Sara. Sara. .. Dženis.«
Sara je izašla i donela još dve čaše. Sipao sam. Razgovor nije bio neki.
»Napisao sam jedno deset novih stvari. Mislim da postajem bolji.«
»I ja mislim«, reče Dženis, »ozbiljno.«
»Ej, znaš šta, čoveče, one noći kad sam nastupao pre tebe...
Kaži mi, Henk, jesam bio toliko loš?«
»Slušaj, Dinki, neću da te uvredim, ali više sam pio nego što sam slušao. Mislio sam na sebe kako moram da izađem tamo i spremao se da se suočim s tim, muka mi pripada od toga.«
»Ali ja baš volim da se popnem pred raju, i kad im se obratim i njima se dopadnu moje stvari, onda sam u nebu.«
»Pisanje je drugo. To radiš sam, blage to veze nema s publikom uživo.«
»Možda si u pravu.«
»Bila sam tamo«, reče Sara. »Dva čoveka su morala da pomognu Henku da se popne na binu. Bio je pijan i bilo mu je muka.«
»Čuj, Saro«, upita Dinki, »jesam bio toliko loš?«
»Ne, nisi. Bili su samo nestrpljivi zbog Kinaskog. Sve drugo ih zamaralo.«
»Hvala ti, Saro.«
»Folk-rok meni baš i ne govori mnogo«, rekoh.
»Šta voliš?«
»Skoro sve nemačke klasične kompozitore plus par ruskih.«
»Napisao sam oko deset novih stvari.«
»Da čujemo možda neku?« upita Sara.
»Ali nemaš gitaru, a?« upitah ja.
»O, ima je«, reče Dženis, »uvek je s njim!«
Dinki je ustao, izašao i doneo svoj instrument iz kola. Seo je na tepih ukrštenih nogu i počeo da štimuje tu stvar. Spremala nam se prava zabava uživo. Uskoro je počeo. Imao je pun, snažan glas. Odbijao se od zidova. Pesma je bila o ženi.
O bolnoj ljubavi Dinkija i neke žene. Nije bila tako loša. Možda bi gore na sceni s ljudima koji plaćaju imala uspeh. Ali teško je reći kad neko sedi na tepihu ispred vas. Bilo je to previše lično i zbunjujuće. Ipak, učinilo mi se da nije tako loš. Ali bio je u nevolji. Stario je. Zlatni uvojci nisu više bili tako zlatni, a nevinost širom otvorenih očiju je malo popustila. Biće uskoro u nevolji.
Aplaudirali smo.
»Preterao si, čoveče«, rekoh.
»Stvarno ti se sviđa, Henk?« Mahnuo sam rukom kroz vazduh.
»Znaš, uvek sam gotivio tvoje stvari«, reče on.
»Hvala, čoveče.«
Uskočio je u novu pesmu. I ta je bila o ženi. Njegovoj ženi, jednoj bivšoj ženi: bila je odsutna celu noć. Pesma je imala duha, ali nisam bio siguran da je to namerno. Bilo kako bilo, Dinki je otpevao i mi smo tapšali. Krenuo je sa sledećom.
Dinki je bio inspirisan. Imao je velike glasovne kapacitete. Stopala su mu se krivila i uvijala u patikama dok nam je pevao. U stvari, to je na neki način bio on. Nije izgledao kako treba i nije zvučao sasvim kako treba, pa ipak je sam produkt bio nešto mnogo
bolje od onog što se obično sluša. Bedno sam se osećao što ne mogu da ga hvalim bez rezerve. Ali ako lažete čoveka o njegovom talentu samo zato što sedi preko puta vas, to je najneoprostivija od svih laži, jer mu govori da produži s tim, da nastavi, što je najgori način za čoveka bez istinskog talenta da straći svoj život, na kraju krajeva. Mnogi ljudi baš to čine, uglavnom prijatelji i rođaci.
Dinki se zaljuljao u novu pesmu. Spremao se da nam pruži svih deset. Slušali smo i aplaudirali, ali je barem moj aplauz bio najsuzdržaniji.
»Taj treći stih, Dinki, ne sviđa mi se«, rekoh.
»Ali potreban je, vidiš, zato što .. . «
»Znam.«
Dinki je nastavio. Pevao je sve svoje pesme. Trebalo je prilično vremena za to. Bilo je pauza između njih. Kada je Nova Godina najzad stigla, Dinki i Dženis i Sara i Henk bili su još zajedno. Ali, hvala bogu, kutija s gitarom se zatvorila. Žiri je bio neumoljiv.
Dinki i Dženis otišli su oko 1 posle ponoći, a Sara i ja pođosmo u krevet. Počeli smo da se grlimo i ljubimo. Ja sam, kao što sam objasnio, lud za ljubljenjem. Tako reći, ne mogu da se kontrolišem. Lepo ljubljenje bilo je retko, izuzetak. Na filmu ili na TV nikad to ne rade kako treba. Sara i ja smo bili u krevetu, trljali telo uz telo i neviđeno lepo se ljubili. Ona se zaista predavala do balčaka. I ranije je uvek bilo tako. Drajer Baba je gledao odozgo — uhvatila bi moj kurac i ja bih mazio njenu picu i onda bi završila
trljajući moju karu duž svoje pice i ujutru bi koža kurca moga bila sva crvena i ranjava.
Prešli smo na fazu trljanja. I onda je najednom uzela šaku moga kurca i smestila ga u picu.
Bio sam šokiran. Nisam znao šta da radim.
Gore-dole, zar ne? Ili, bolje rečeno, uvuci-izvuci. Kao kad voziš bicikl: nikad ne zaboravljaš. Ona je bila zaista divna žena. Nisam mogao da se obuzdam.
Uhvatio sam njenu zlatnocrvenu kosu i privukao Sarina usta mojim i svršio.
Ustala je i otišla u kupatilo, a ja sam pogledao gore u plavi plafon moje spavaće sobe i rekao: »Drajer Baba, oprosti joj.«
Ali pošto on nikad nije govorio i nije nikad pipnuo novac, nisam ni mogao da očekujem neki odgovor, niti sam mogao da mu platim.
Sara je izašla iz kupatila. Njena figura bila je krhka, bila je mršava i tamna, ali totalno zanosna. Sara je ušla u krevet i mi se poljubismo. Bio je to jedan lak ljubavni poljubac rastvorenih usta.
»Srećna ti Nova Godina«, reče ona. Spavali smo, zagrljeni.

Dopisivao sam se s Tanjom i uveče 5. januara ona me je pozvala. Imala je vrlo uzbuđen seksi glas u stilu Beti Bup.
»Dolećem sutra uveče. Oćeš me pokupiš na aerodromu?«
»Kako ću te prepoznam?«
»Nosiću belu ružu.«
»Ludo.«
»Slušaj, jesi siguran da želiš da dođem?«
»Da.«
»Dobro, biću tamo.«
Spustio sam telefon. Pomislih na Saru. Ali Sara i ja nismo bili u braku. Čovek ima pravo da živi. Ja sam pisac. Stari pokvarenjak. Ljudski odnosi ionako ne valjaju. Samo prve dve nedelje su neka fora, zatim učesnici gube interes. Maske spadaju i pojavljuju se stvarni ljudi: uvrnuti, imbecili, degeni, osvetoljubivi, sadisti, ubice. Moderno društvo je proizvelo svoje tipove i oni su se iživljavali jedni na drugima. Bio je to dvoboj do smrti — u klozetskoj šolji. Najviše čemu možeš da se nadaš kod ljudskog odnosa, rešio sam, su dve i po godine. Car Mongut Sijamski imao je 9.000 žena i konkubina; car Solomon iz Starog Zaveta imao je 700 žena; Avgust Jaki Saksonski imao je 365 žena, po jednu za svaki dan u godini. Spas u ciframa.
Okrenuo sam Sarin broj. Bila je tu.
»Zdravo«, rekoh.
»Drago mi je što se javljaš«, reče ona, »baš sam mislila na tebe.«
»Kako šljaka stara radnja prirodne ishrane?«
»Nije bio loš dan.«
»Morala bi da podigneš cene. Ti poklanjaš svoju robu.«
»Kad imam minimalnu zaradu ne plaćam porez.«
»Slušaj, neko me pozvao noćas.«
»Ko?«
»Tanja.«
»Tanja?«
»Da, dopisivali smo se. Voli moje pesme.«
»Videla sam to pismo. Ono što ti pisala. Ostavio si ga da se vuče naokolo. To je ona što ti poslala sliku na kojoj pokazuje pičku?«
»Da.«
»I sad dolazi da te vidi?«
»Da.«
»Henk, muka mi je, gore nego muka. Ne znam šta da radim.«
»Ona stiže. Rekao sam joj da je čekam na aerodromu.«
»Šta ti u stvari hoćeš time? Šta znači to?«
»Možda ja nisam dobar čovek. Ima svih vrsta i stepena u tome, znaš već.«
»Nije to odgovor. Šta ti, šta ja? Šta ćemo s nama? Mrzim da zvučim kao u opereti, ali prepustila sam se osećanjima ... «
»Ona dolazi. Je li ovo kraj za nas, a?«
»Henk, ne znam. Mislim da. Ne mogu da se nosim s tim.«
»Bila si mnogo dobra prema meni. Nisam siguran da baš uvek znam šta radim.«
»Koliko dugo ona ostaje ovde?«
»Dva-tri dana, mislim.«
»Zar ne znaš kako će meni da bude?«
»Mislim da znam ... «
»Dobro, javi mi se kad ode, videćemo onda.«
»Važi.«
Otišao sam u kupatilo i pogledao svoje lice. Izgledalo je užasno. Odsekao sam neke sede iz brade i iz kose oko ušiju. Zdravo, Smrti. Ali preživeo sam skoro 6 decenija. Namestio sam ti se kao zgodna meta toliko puta, da je već odavno trebalo da budem tvoj. Hoću da me zakopaju blizu trkališta . .. gde mogu da čujem konje u galopu.
Sledeće veče bio sam na aerodromu, čekajući. Rano sam stigao, pa krenuh u bar. Naručio sam piće i čuo nekog kako jeca. Pogledao sam oko sebe. Za jednim stolom u dnu žena je jecala. Bila je to mlada mulatkinja — vrlo svetle puti — u tesnoj plavoj
haljini, pijana. Držala je noge visoko na stolici, zadignute haljine, i videle su se duge glatke seksi noge. Svakom tipu u baru mora da se digao kurac. Nisam mogao da odvojim pogled. Koja jebulja! Mogao sam da je predstavim sebi na mom kauču, kako otkriva te svoje noge. Uzeo sam novo piće i krenuo ka njoj. Stao sam pored nje trudeći se da ne primeti koliko mi se digao.
»Kako ti je?« upitah. »Mogu li nešto da učinim za tebe?«
»Aha, kupi mi rakiju.«
Vratio sam se s njenom rakijom. Bila je skinula noge sa stolice. Seo sam do nje u separeu. Zapalila je cigaretu i priljubila svoj bok uz moj. I ja sam zapalio. »Ja sam Henk«, rekoh.
»A ja Elzi«, reče ona. Priljubio sam svoju nogu uz njenu, lagano je pomerao gore-dole. »Radim kao vodoinstalater«, rekoh. Elzi je ćutala.
»Taj skot me ostavio«, reče ona najzad, »mrzim ga, o bože.
Nemaš pojma kako ga mrzim.«
»Dešava se to skoro svakom 6 ili 8 puta.«
»Moguće, ali šta mi to čini. Ubila bih ga.«
»Smiri se sad.«
Posegnuo sam naniže i stisnuo joj koleno. Kurac mi se toliko digao da me je bolelo. Bio sam jebeno blizu da svršim.
»50 dolara«, reče Elzi.
»Za šta?«
»Kako god je tebi volja.«
»Radiš na aerodromu?«
»Aha, prodajem kolače Skautkinja.«
»Žao mi je. Mislio sam da si u nevolji. Moram da dočekam majku za 5 minuta.«
Ustao sam i otišao. Kurva znači! Kad sam se osvrnuo, Elzi je ponovo držala noge na stolici, pokazujući više nego ikad. Zamalo da se vratim. Svejedno, jebo te bog, Tanja, da te jebo.
Tanjin avion obavio je sletanje, spustio se bez udesa. Stajao sam i čekao, malo iza mase pozdravljača. Našta li ona liči? Nisam hteo da mislim o tome našta ja ličim. Prvi putnici prođoše i ja sam čekao.
Ah, vidi ovu! Kad bi to bila Tanja!
Ili ova. Bogo moj! Koje butke. Odevena u žuto, smeška se. Ili ona... u mojoj kujni dok pere sudove.
Ili ona tamo... kako vrišti na mene, jedna sisa joj ispada. Bilo je nekih pravih žena u tom avionu.
Osetih kako me neko kucka po leđima. Okrenuo sam se i iza mene je stajalo to malecno dete. Izgledala je kao da ima 18, dugog tankog vrata, okruglastih ramena, dugog nosa, ali sike, da, a tek noge i dupence, da.
»Evo me«, reče ona.
Poljubio sam je u obraz. »Imaš neki prtljag?«
»Aha.«
»Ajmo u bar. Mrzim da čekam na prtljag.«
»Dobro.«
»Tako si mala ... «
»43 kile.«
»Isuse ... « Raspolutiću je. Biće to kao silovanje deteta.
Ušli smo u bar i seli u separe. Kelnerica zatraži Tanji ličnu kartu. Bila ju je već pripremila.
»Izgledaš kao da ti je 18«, reče kelnerica.
»Znam«, odgovori Tanja svojim visokim glasom Beti Bup.
»Ja ću viski sa sodom.«
»Meni konjak«, rekoh kelnerici.
Dva separea dalje, čokolada je i dalje sedela s haljinom zadignutom oko dupeta. Imala je roze gaćice. Nije prestajala da me fiksira pogledom. Kelnerica je stigla s pićima. Popismo ih. Video sam čokoladu kako ustaje. Zateturala se prema našem separeu. Spustila je obe šake ravno na naš sto i nagnula se. Dah joj je bazdio na alkohol. Uperila je pogled u mene.
»Znači, to je tvoja majka, a, pička ti materina!«
»Majka nije uspela da dođe.«
Elzi je pogledala u Tanju. »Koliko naplaćuješ, draga?«
»Odjebi«, reče Tanja.
»Je l' dobro pušiš lušu?«
»Produži. Da ne budeš žuta nego modra.«
»Kako ćeš to da izvedeš. S kesom pasulja?«
Onda je Elzi otišla mešajući guzicom na nas. Jedva je stigla do svog separea i opet ispružila te slavne bandare. Što nisam mogao da imam obe? Car Mongut imao je 9000 žena. Zamislite samo: 365 dana u godini podeljeno među 9000. Nema svađa. Nema menstruacija. Nema psihičke preopterećenosti. Samo gozba i gozba i gozba. Caru Mongutu bilo je svakako veoma teško da umre, ili veoma lako. Tu nema dileme.
»Ko je ta«? upita Tanja.
»To je Elzi.«
»Znaš je?«
»Probala da me upeca. Traži 50 dolara za rad na brzaka.«
»Boli me za nju... Srela sam dosta papaka ali... «
»Šta je papak?«
»Papak je crnja.«
»A!«
»Nikad nisi čuo?«
»Nikad.«
»Video si, papak ostaje papak.«
»Dobro.«
»Ima moćne batake; uostalom. Zamalo mene da naloži.«
»Tanja, noge su samo deo toga.«
»Koji deo?«
»Najveći.«
»Ajmo po prtljag ... «
Kad smo krenuli, Elzi viknu: »Zbogom, majko!«
Nisam znao koga od nas dvoje pozdravlja.
Po dolasku kod mene, sedeli smo na kauču i pili.
»Je l' ti krivo što sam došla«? upita Tanja.
»Nije mi krivo zbog tebe ... «
»Imao si devojku. Pisao si mi o njoj. Jeste još zajedno?«
»Ne znam.«
»Hoćeš da odem?«
»Taman posla.«
»Znaš šta, mislim da si veliki pisac. Ti si jedan od par pisaca koje mogu da čitam.«
»Je l'? Ko su ti drugi mudraci?«
»Ne mogu sad da mislim kako se zovu.«
Nagnuo sam se i poljubio je. Usta su joj bila rastvorena i vlažna. Lako se podavala. Koji format: 43 kile. Kao slon i crkveni miš, nas dvoje.
Tanja je ustala sa svojim pićem, podigla suknju i raskrečila mi noge, gledajući me u oči. Nije imala gaćice. Počela je da trlja picu o moj kruti. Obgrlili smo jedno drugo i ljubili se, a ona se i dalje trljala. Bilo je to vrlo efektno. Vrckavo malo zmijino dete!
Tanja je otvorila moj šlic. Uzela mi je kurac i tutnula ga u svoju picu. Počela je da jaše. I umela je, sa sve 43 kile. Obeznanio
sam se. Činio sam male nevezane pokrete, susrećući je tu i tamo. Povremeno smo se ljubili. Čista groteska: silovalo me je dete. Mešala je ukrug na njemu. Saterala me je u ćošak, ulovila me. Bilo je suludo. Meso i samo meso, bez ljubavi. Punili smo vazduh zadahom čistog seksa. Moja devojčica, moja devojčica. Kako može tvoje malo telo da čini sve ove stvari? Ko je izmislio ženu? Za koju krajnju svrhu? Uzmimo ovu vrcku! A bili smo savršeni stranci! Kao da jebeš sopstveno govno.
Radila je na njemu kao majmun na žici. Tanja je bila veran čitalac svih mojih dela. Obarala me. To dete je znalo nešto. Osetila je moju teskobu. Mahnito je radila dalje, dirajući klitoris jednim prstom, glave zabačene unazad. Bili smo ulovljeni zajedno u najstarijoj i najuzbudljivijoj od svih igara. Svršili smo istovremeno i to je trajalo i trajalo sve dok nisam pomislio da će srce da mi stane. Pala je preko mene, sićušna i krhka. Dodirnuo sam njenu kosu. Tanja se znojila. Otisnula se s mene i pošla u kupatilo.
Silovanje deteta, okončano. Danas dobro uče decu. Silovani siledžija. Pravda na kraju. Da li je ona bila »oslobođena« žena? Ne, bila je samo jebulja.
Pojavila se. Popili smo još po jedno piće. Da ga jebeš, počela je da se smeje i ćaska, tako reći kao da se ništa nije desilo. Da, to je to. Za nju je to bila prosto neka vežba, kao trčanje ili plivanje.
Tanja reče: »Mislim da ću morati da se selim. Reks me opterećuje.«
»Je l'?«
»Mislim, nemamo fizički odnos, nikada, pa ipak je toliko ljubomoran. Sećaš se noći kad si me zvao telefonom?«
»Ne.«
»Dobro, kad sam spustila slušalicu, iščupao je telefon iz zida.«
»Možda je zaljubljen u tebe. Bolje budi dobra prema njemu.«
»Jesi ti dobar prema ljudima koji su zaljubljeni u tebe?«
»Ne, nisam.«
»Zašto?«
»Infantilan sam; ne mogu da se nosim s tim.«
Pili smo ostatak noći i pošli u krevet pred zoru. Nisam raspolutio te 43 kile. Ona se nosila sa mnom i još mnogo mnogo više.

Kad sam se posle nekoliko sati probudio, Tanja nije bila u krevetu. Bilo je tek 9 ujutru. Našao sam je kako sedi na kauču i ispija flašu s viskijem.
»Isuse, rano startuješ.«
»Uvek se budim u 6 ujutru i ustajem.«
»Ja uvek ustajem u podne. Imaćemo problema.«
Tanja je nategnula viski a ja sam se vratio u krevet. Ustajanje u 6 ujutru je ludilo. Živci su joj sigurno rastureni. Nije čudo da nema nikakvu težinu.
Ušla je. »Idem u šetnju.«
»Dobro.«
Ponovo sam zaspao.
Kad sam se nanovo probudio, Tanja je bila odozgo na meni. Kurac mi je bio krut i zakopan u njenoj pički. Jahala me ponovo. Zabacila je glavu unazad, povila telo unazad. Radila je sama sav posao. Ispuštala je kratke uzdahe slasti i uzdasi su postajali sve češći i češći. I ja sam počeo da odajem glasove. Postali su glasniji. Mogao sam da osetim kako se bližim. Bio sam sasvim blizu. Onda se dogodilo. Dobar dugi teški orgazam. Zatim se Tanja skinula s kurca. Još mi je stajao. Tanja je spustila glavu naniže i, gledajući
me pravo u oči, počela da oblizuje spermu s glavića moje kite. Postojala je neka sudopera u njoj.
Ustala je i otišla u kupatilo. Mogao sam da čujem vodu kako teče u kadu. Bilo je tek 10 i 15 ujutru. Ponovo sam zaspao.
Poveo sam Tanju u Santa Anitu. Aktuelna senzacija bio je 16- ogodišnji džokej koji je uz to jahao s prednošću svojiih kola od 5 funti. Došao je s istoka i prvi put jahao u Santa Aniti. Trkalište je nudilo 10.000 dolara nagrade onom ko pogodi pobednika glavne trke, ali je njegov ili njen ulog trebalo da bude izvučen iz svih ostalih uloga. Jedan čovek bi uložio na svakog konja i odatle je počinjalo.
Stigli smo negde oko 4. trke i naivčine su bile već skroz popunile stadion. Nije bilo nijednog praznog mesta, nije ostalo ni mesta za parkiranje. Osoblje trkališta uputilo nas je u susedni šoping centar. Imali su autobuse da nas vrate. Pustiće nas da odemo peške posle zadnje trke.
»Ovo je ludilo. Bolje da se vratimo«, rekoh Tanji. Povukla je iz svoje flaše. »Zajebi«, reče ona, »tu smo.«
Unutra sam znao specijalno mesto za sedenje, udobno i izolovano, i poveo je tamo. Jedina zeznuta stvar bila je što su ga i deca provalila. Trčala su naokolo šutirajući prašinu i cičeći, ali bilo je bolje od stajanja.
»Idemo posle 8. trke«, rekoh Tanji. »Poslednji od ovih ljudi ne odlazi odavde pre ponoći.«
»Kladim se da bi trkalište bilo dobro mesto za odvajanje frajera.«
»Upravu kluba drže kurve.«
»Je l' te nekad upecala ovde neka kurva?«
»Jednom, ali to se ne računa.«
»Što?«
»Već sam je poznavao.«
»Ne bojiš se da zaradiš nešto?«
»Normalno, zato većina muškaraca traži samo pušenje.«
»Voliš da ti puše?«
»Što da ne.«
»Kad će se kladimo?«
»Evo sad.«
Tanja je pošla za mnom do šaltera za opklade. Prišao sam šalteru od 5 dolara. Ona je stajala iza mene.
»Kako znaš na koga da se kladiš? «
»Niko ne zna. U suštini, to je prost sistem.«
»Na primer?«
»Eto, uglavnom najbolji konj donosi najmanje, i što su konji lošiji tako potencijalni dobitak raste. Ali, takozvani 'najbolji' konj pobeđuje samo svaki treći put, pa je odnos manje nego 3 prema 1.«
»Je l' možeš da se kladiš na sve konje u trci?«
»Da, ako želiš brzo da osiromašiš.«
»Dobija li mnogo ljudi?«
»Recimo da dobija jedan od 20 ili 25.«
»Što onda dolaze?«
»Nisam gramziv, pa ipak sam ovde, a pretpostavljam da dolazi i par gramzivih.«
Kladio sam se na konja u 6. trci, pa smo izašli da gledamo. Uvek se kladim na mladog konja, posebno ako je odustao u svojoj poslednjoj trci. Igrači ih zovu »zabušanti«, ali uvek dobijate veću nagradu za istu vrstu sposobnosti nego kod »sigurnih«. Dobio sam na mog »zabušanta« sa 4 prema 1; pobedio je za 2 i po dužine i platio 10 dolara i 20 centi na 2 dolara. Bio sam u dobitku 25 i po dolara.
»Ajmo na piće«, rekoh Tanji. »Barmen pravi najbolju Bladi Meri u Južnoj Kaliforniji.«
Ušli smo u bar. Tanji su tražili ličnu kartu. Dobili smo naša
pića.

»Za koga si u sledećoj trci«? upita Tanja.
»Cik-Cak.«
»Je l' ti misliš da će da pobedi?«
»Je l' ti imaš dve sise?«
»Zapazio si?«
»Aha.«
»Gde je ženski?«
»Skreni dvaput desno.«
Čim je Tanja otišla naručio sam novu BM. Prišao mi je jedan crnac, star oko 50 godina. »Henk, čoveče, kako si?«
»Držim se.«
»Čoveče, zbilja nam nedostaješ dole u pošti. Bio si jedan od najkomičnijih frajera koji su ikad radili kod nas. Mislim, nedostaješ nam.«
»Hvala, pozdravi društvo.«
»Šta radiš sad, Henk?«
»A, čukam na mašinu.«
»Kako to misliš?«
»Čukam na mašinu . .. «
Podigao sam obe šake i kucao po vazduhu.
»Misliš, sad si daktilograf?«
»Ne, pišem.«
»Šta pišeš?«
»Pesme, kratke priče, romane. Plaćaju mi za to.« Gledao me. Onda se okrenuo i otišao.
Tanja se vratila. »Neki govnar pokušao da me muva!«
»E? Žao mi je. Trebalo je da pođem s tobom.«
»Koji drznik! Stvarno mrzim te tipove! Koji ljigavac!«
»Da su bar malo originalni bilo bi im lakše. Nemaju mašte, to je sve. Možda su zato usamljeni.«
»Kladiću se na Cik-Caka.«
»Kupiću ti tiket... «
Cik-Cak se jednostavno nije naložio. Doteturao se do starta, džokej se trudio da ga bičem povrati u život. Jadno je krenuo i onda kasao. Pobedio je jednog konja. Vratili smo se u bar. Ludnica od trke.
Uzeli smo dve Meri.
»Je l' voliš da ti puše?«
»Zavisi. Neke to dobro rade, većina ne ume.«
»Jesi ikad sreo neke prijatelje ovde?«
»Baš malopre, za vreme prošle trke.«
»Ženu?«
»Ne, poštanskog službenika. Stvarno nemam nikakve prijatelje.«
»Dobio si mene.«
»43 kile žestokog seksa.«
»Je l' to sve što vidiš u meni?«
»Normalno da nije. Imaš te velike, velike oči.«
»Nisi baš prijatan.«
»Ajmo da ulovimo sledeću trku.«
Ulovili smo i tu trku. Ona se kladila na svog, ja sam se kladio na mog. Oboje smo izgubili.
»Ajmo odavde«, rekoh.
»Ajmo«, reče Tanja.
Kad smo se vratili kod mene, seli smo na kauč i pili. Ona stvarno nije bila loša devojka. Imala je tako tužan pogled na sebe. Nosila je kostime i visoke štikle i imala je lepe gležnjeve. Nisam baš bio siguran šta očekuje od mene. Nisam želeo da je razočaram ili tako nešto. Poljubio sam je. Imala je dug tanak jezik koji je palacao u mojim ustima. Pomislio sam na srebrnu ribu. Toliko je bilo tuge u svemu, čak i kad su stvari dobro išle.
Onda mi je Tanja otvorila šlic i uzela moj kurac u usta. Izvukla ga je i pogledala u mene. Bila je na kolenima između mojih nogu. Zurila mi je u oči i oblizivala mi glavić. Iza nje, poslednji ostatak sunca provlačio se kroz moje prljave venecijanere. Zatim se bacila na posao. Nije imala apsolutno nikakvu tehniku; ništa nije znala o tome kako bi to trebalo da se radi. Bilo je to prosto i pošteno lizanje i sisanje. Kao bukvalna groteska nije bilo loše, ali teško je bilo uzdići to do bukvalne groteske. Popio sam već dosta i nisam hteo da je povredim. I tako sam se bacio u carstvo mašte: oboje smo kao bili na plaži i okruženi s jedno 50 ljudi, što muških, što ženskih, većina u kupaćim kostimima. Okupili su se oko nas u tesnom krugu. Sunce je bilo visoko gore, more se valjalo tamo-ovamo i taj šum je dopirao k nama. S vremena na vreme, dva-
-tri galeba kružili bi nisko iznad naših glava.
Tanja je sisala i lizala dok su oni posmatrali i mogao sam da čujem njihove komentare.
»Isuse, gle ti nje kako ga tegli!«
»Koja imbecilna fuksa!«
»Dudla ga tipu 40 godina starijem od nje!«
»Odvucite je! Nije normalna!«
»Ne, stani! Ona se stvarno unosi u to!«
»I VIDI samo tu stvar!«
»UŽASNO!«
»Ej! Naguziću je u bulju dok šljaka!«
»LUDA je! SISA GA TOM MATOROM MAJMUNU!«
»Da joj ispalimo leđa šibicama!«
»VIDI STA MU RADI!«
»TOTALNO JE BLESAVA!«
Sagnuo sam se i zgrabio Tanjinu glavu i nabio joj kurac usred lobanje.
Kad je izašla iz kupatila, spremio sam dva pića. Tanja je gucnula i pogledala u mene. »Dopalo ti se, a? Vidi se.«
»U pravu si«, rekoh. »Je l' voliš ozbiljnu muziku?«
»Folk-rok«, reče ona.
Prišao sam radiju, namestio ga na 160, uključio ga, pojačao ton. To je bilo to.