Faktotum-Čarls Bukovski

„Faktotum” (1975) je nastavak poznatijeg romana „Bludni sin” (1982). Bukovski ovde priča o periodu svog života kada je izbačen iz kuće i postao skitnica, besciljno lutajući Amerikom, od jedne daleke obale do druge. To je knjiga o ’belom golji’ (’poor white trash’ je termin američkih crnaca za belce koji nemaju kuću). Amerika je zemlja gde stotine hiljada ljudi žive kao skitnice, spavajući na ulici, u prihvatilištima Vojske Spasa ili u jeftinim hotelima i pansionima. Bukovski je tako živeo od svoje 19. do 35. godine. On se očigledno trudio da što manje svog vremena i života pokloni gazdama i besmislenim poslovima koje je morao da obavlja ne bi li preživeo. „Kako, jebi ga, može čoveku prijati da ga u pola sedam ujutru probudi budilnik, da skače iz kreveta, oblači se, na silu se najede, sere, piša, pere zube i češlja se, i onda se probija kroz saobraćaj da bi stigao do mesta gde u suštini pravi grdne pare za nekog drugog, i gde još traže da bude zahvalan što mu je pružena prilika za tako nešto?” Otuda njegova ogorčenost američkim stilom života, mada je Bukovski uvek duhovit kada piše o apsurdima svoje egzistencije. Ipak, glavna tema romana je njegova velika ljubav Džejn, (u romanu Džen) koju nikada nije zaboravio i posvetio joj neke od svojih najboljih pesama.

Za Džona i Barbaru Martin

„Romanopiscu nije do toga da vidi lava kako pase travu. Njemu je jasno da je isti Bog stvorio i vuka i jagnje,
da bi se nasmešio, jer je ’video da je sve dobro’.”

Andre Žid

1

Stigao sam u Nju Orleans po kiši u 5 ujutru. Sedeo sam neko vreme na autobuskoj stanici, ali ljudi su me deprimirali, pa sam uzeo kofer, izašao na kišu i hodao. Nisam znao gde se izdaju sobe, gde žive bednici.
Imao sam kartonski kofer koji se raspadao. Nekada je bio crn, ali se boja oljuštila i pojavio se žuti karton. Pokušao sam da rešim problem imalinom. Dok sam hodao po kiši, imalin se otkravio pa sam, premeštajući kofer iz ruke u ruku, nehotice utrljao crne štrafte preko obe nogavice.
Lepo, bio je to novi grad. Možda ću imati sreće.
Kiša je stala i izašlo je sunce. Bio sam u crnačkom kvartu. Polako sam hodao dalje.
„Ej, beli goljo!”
Spustio sam kofer. Na verandi je sedela mulatkinja i klatila nogom. Izgledala je kao avion.
„Zdravo, beli goljo!”
Ćutao sam. Samo sam stajao i gledao u nju.
„Hoćeš malo mindže, beli goljo?”
Smejala mi se. Klatila je visoko prekrštenom nogom; imala je lepe noge, visoke štikle i samo je klatila nogom, smejući se. Uzeo sam kofer i krenuo stazom prema njoj. Tada sam uočio kako se pomakla zavesa na prozoru levo od mene. Ugledao sam lice nekog crnca. Izgledao je kao Džersi Džo Volkot.1 Ustuknuo sam ka trotoaru. Njen smeh me pratio niz ulicu.

2

Bio sam u sobi na drugom spratu, preko puta nekog bara. Bar se zvao ’Gengplenk kafe’2 Iz moje sobe se gledalo pravo u bar. Unutra je bilo surovih lica, zanimljivih lica. Ostajao sam noću u sobi, pio vino i posmatrao lica u baru, dok mi se novac topio. Danju sam samo šetao naokolo. Satima sam sedeo i buljio u golubove. Jeo sam samo jednom dnevno, da mi novac potraje što duže. Otkrio sam neki prljavi bife sa prljavim gazdom, ali dobijao se obilan doručak - kobasica sa pireom - za male pare.

3

Jednog dana izašao sam na ulicu i po običaju krenuo u skitnju. Bio sam srećan i opušten. Sunce je bilo baš kako treba. Blago. U vazduhu je vladao mir. Posle stotinak koraka prošao sam pored čoveka koji je stajao na ulazu neke radnje.
„Ej, lafe!”
Stao sam i okrenuo se.
„Treba li ti posao?”
Vratio sam se. Preko njegovog ramena videla se velika mračna prostorija. Unutra je bio dugačak sto za kojim su s obe strane stajali muškarci i žene. Držali su čekiće kojima su lupali predmete ispred sebe. Predmeti su u polumraku izgledali kao školjke. Mirisali su na školjke. Okrenuo sam se i produžio ulicom.
Prisetio sam se kako se otac svake večeri vraćao kući i pričao majci o poslu. Tirada o poslu počela bi čim bi ušao, nastavljala se za večerom i završavala se u spavaćoj sobi, odakle bi se on u osam sati prodrao: „Gasi svetlo!” kako bi mogao da se odmori i prikupi snagu za sutrašnji rad. Nije bilo nijedne druge teme osim posla.
Na uglu me zaustavio drugi čovek.
„Slušaj, prijatelju...”, počeo je.
„Da?”
„Ja sam ratni veteran. Stavljao sam život na kocku za ovu zemlju, ali niko me neće, niko mi ne da posao. Ne cene ono što sam radio. Gladan sam, daj nešto...”
„Ni ja ne radim.”
„Ne radiš?”
„Čuo si.”
Udaljio sam se. Prešao sam na drugu stranu ulice.
„Lažeš!” dreknuo je. „Radiš ti. Imaš ti posao!” Nekoliko dana kasnije to sam i tražio.

4

Čovek za pisaćim stolom imao je slušni aparat, žica mu je visila niz obraz i gubila se u košulji gde se krila baterija. Kancelarija je bila mračna i udobna. Bio je u iznošenom smeđem odelu, izgužvanoj beloj košulji i nosio je iskrzanu kravatu. Zvao se Heterklif.
Oglas sam video u lokalnim novinama, a mesto nije bilo daleko od moje sobe.
Potreban ambiciozan mladi čovek okrenut budućnosti. Radno iskustvo nije neophodno. Za početak u odeljenju isporuke, mogućnost napredovanja.
Čekao sam napolju sa pet-šest mladih ljudi. Svi su se trudili da izgledaju ambiciozno.
Ispunili smo molbe za posao i čekali. Mene su prozvali na kraju.
„Gospodine Kinaski, šta vas je navelo da napustite posao na železnici?”
„Ne vidim nikakvu budućnost u železnici.”
„Oni imaju dobar sindikat, zdravstvenu zaštitu, penzije.”
„U mojim godinama izlišno je misliti na penziju.”
„Zašto ste došli u Nju Orleans?”
„Imao sam previše prijatelja u Los Anđelesu, prijatelja koji su me ometali u karijeri. Hteo sam da odem nekud gde mogu nesmetano da se posvetim tome.”
„Otkud znamo da ćete se kod nas zadržati?”
„Možda i neću.”
„Zašto?”
„Vaš oglas govori o budućnosti za mladog čoveka. Ako se pokaže da je nema, moraću da odem.”
„Zašto ste neobrijani? Izgubili ste neku opkladu?”
„Nisam još.”
„Niste još?”
„Ne. Kladio sam se sa gazdom da ću i ovakav da nađem posao.”
„U redu, javićemo vam.”
„Nemam telefon.”
„To nije problem, gospodine Kinaski.”
Izašao sam i vratio se u sobu. Onda sam prošao prljavim hodnikom do kupatila i istuširao se vrućom vodom. Obukao sam se, izašao i kupio flašu vina. Popeo sam se natrag u sobu, seo kraj prozora, pio i posmatrao ljude u baru preko puta, posmatrao prolaznike. Polako sam pio i ponovo počeo da razmišljam o revolveru - da to brzo obavim, bez mnogo priče i mozganja. Stvar hrabrosti. Kopkalo me da li
je imam. Popio sam vino, legao u krevet i zaspao. Oko četiri popodne probudilo me kucanje. Momak iz pošte. Otvorio sam telegram:
G. H. KINASKI. JAVITE SE NA POSAO SUTRA UJUTRO U 8.
R. M. HETERKLIF CO.

5

To je bila firma za distribuciju časopisa. Stajali smo za dugačkim pultom i proveravali da li se količine u porudžbinama slažu sa fakturama. Kad bismo potpisali fakturu, pakovali smo robu za otpremu van grada, ili odvajali časopise na stranu da bi bili isporučeni kombijem po gradu. Posao je bio lak i dosadan, ali su službenici bili večito uspaničeni. Brinuli su za svoje zaposlenje. Sve je to bio mlađi svet, a nigde nije bilo poslovođe. Posle nekog vremena dve žene su se posvađale. Nešto oko tih časopisa. Pakovali smo stripove i nešto se poremetilo na drugoj strani stola. Žene su postajale sve bučnije. „Ej”, rekao sam, „ovi stripovi nisu vredni čitanja, a kamoli svađe.”
„Kako ti kažeš”, rekla je jedna od njih. „Jasno nam je da je ovaj posao ispod tvog nivoa.”
„Ispod mog nivoa?”
„Vidi ti se po držanju. Misliš da nismo primetili?”
Tada sam prvi put uvideo da nije dovoljno samo raditi svoj posao, moralo se pokazati interesovanje, čak i ljubav za to.
Radio sam tri-četiri dana, a onda smo u petak primili platu. Dobili smo žute koverte sa zelenim novčanicama i tačnim iznosom sitnine za svaki sat rada. Prave pare, nikakvi čekovi.
Pred kraj radnog vremena, vozač kombija vratio se nešto ranije. Seo je na hrpu časopisa i pripalio cigaretu. „Da, Hari”, rekao je jednom radniku, „digli su mi platu. Dobio sam još dva dolara.”
Kad je isteklo radno vreme, kupio sam flašu vina, popeo se u sobu, otpio malo, a onda sišao u prizemlje i telefonirao u firmu. Telefon je dugo zvonio. Na kraju se javio g. Heterklif.
Još je bio tamo. „Gospodin Heterklif?”
„Da?”
„Ovde Kinaski.”
„Recite, gospodine Kinaski.”
„Hoću dva dolara.”
„Šta?”
„Dva dolara. Vozač kombija ih je dobio.”
„Ali on već dve godine radi kod nas.”
„Treba mi povišica.”
„Mi vam sada plaćamo sedamnaest dolara nedeljno, a vi tražite devetnaest?”
„Tako je. Dajete li ili ne?”
„To zaista ne možemo.”
„Onda vam dajem otkaz.” Okačio sam slušalicu.

6

U ponedeljak sam bio mamuran. Obrijao sam se i otišao da se javim na jedan oglas. Seo sam naspram urednika, čoveka u košulji, s tamnim podočnjacima, kao da nedelju dana nije spavao. U prostoriji je bilo prohladno i mračno. To je bila slovoslagačnica jednog od dva dnevna lista u gradu, onog manjeg. Ljudi su sedeli za stolovima i radili pod svetlošću stonih lampi.
„Dvanaest dolara nedeljno”, rekao je.
„U redu”, rekao sam. „Prihvatam.”
Radio sam sa malim debelim čovekom koji je imao trbuh nezdravog izgleda. Nosio je staromodan džepni sat na zlatnom lancu i prsluk, a na glavi zeleni štitnik, imao je debele usne i tamnoputo mesnato lice. Na licu mu se nije ogledala nikakva radoznalost; izgledalo je kao parče kartona koje je više puta gužvano pa peglano. Nosio je četvrtaste cipele i žvakao duvan, štrcajući sok u pljuvaonicu pod nogama.
„Gospodin Beldžer”, rekao je o neispavanom čoveku, „grdno se namučio da postavi ove novine na noge. Dobar čovek. Bankrotirali bismo da nije bilo njega.” Pogledao me. „Ovaj posao obično rade studenti.”
On je žaba, pomislio sam, to je on.
„Hoću da kažem kako ovaj posao obično daju studentima”, rekao je. „Može da uči dok čeka nalog. Jesi li ti student?”
„Nisam.”
„Ovaj posao obično rade studenti.”
Vratio sam se u svoju kancelariju i seo. Duž čitave prostorije bili su redovi i redovi metalnih fioka u kojima su bili klišei za oglase, na cinku. Mnogi od tih klišea su već bezbroj puta korišćeni. Bilo je i raznih unapred složenih tekstova - imena i firme stalnih mušterija. Debeljko bi dreknuo: „Kinaski!” i ja bih ustao da vidim koji mu tekst ili oglas trebaju. Često me slao u konkurentske novine da pozajmim neke od njihovih klišea. I oni su pozajmljivali naša. Bila je to lepa šetnja, a usput sam otkrio lokal u sporednoj ulici gde je bilo piva za pet centi. Tu me debeli nije mnogo zivkao, pa sam počeo redovno da zalazim. Debelom je postalo dosadno bez mene. U početku me samo mrko gledao. Onda me jednog dana upitao:
„Gde si bio?”
„Svratio na pivo.”
„Ovo je posao za studenta.”
„Ja nisam student.”
„Moraću da te vratim. Treba mi neko ko je stalno na raspolaganju.”
Debeljko me odveo do Beldžera koji je izgledao umornije nego ikad. „Ovo je posao za studenta, gospodine Beldžer. Bojim se da ovaj momak ne odgovara. Nama treba student.”
„U redu”, rekao je Beldžer. Debeli se odgegao.
„Šta smo ti dužni”, upitao je Beldžer.
„Pet dana.”
„Dobro, odnesi ovo na blagajnu.”
„Slušajte, Beldžer, taj matori skot je zaista odvratan.” Beldžer je uzdahnuo. „Isuse, zar misliš da ne znam?” Sišao sam do blagajne.

7

Još smo bili u Luizijani. Pred nama je bila duga vožnja kroz Teksas. Dali su nam konzerve sa hranom, ali bez otvarača. Smestio sam svoje konzerve na pod i legao na drvenu klupu. Ostali su sedeli u prednjem delu vagona, svi zajedno, razgovarali su i smejali se. Sklopio sam oči.
Posle desetak minuta osetio sam prašinu kako se diže kroz praznine na klupi. Neka bajata prašina, kao iz mrtvačkog sanduka, bazdila je na smrt, na nešto davno mrtvo. Ušla mi je u nozdrve, zašla u obrve, gotovo mi napunila usta. Onda sam začuo neko teško dahtanje. Kroz pukotine sam video čoveka kako čuči iza klupe i duva mi prašinu u lice. Seo sam. Čovek je izbauljao i pobegao ka prednjem delu vagona. Obrisao sam lice i zagledao se u njega. Nisam mogao da poverujem.
„Ako dođe ovamo, morate da skočite za mene”, čuo sam ga. „Obećajte mi...”
Grupa je gledala u mene. Ponovo sam legao na klupu. Čuo sam ih kako govore:
„Šta ga muči?” „Šta umišlja?” „Ni sa kim ne priča.” „Stalno sedi sam.”
„Sredićemo skota napolju na šinama.”
„Misliš da možeš da ga središ, Pole? Izgleda mi da je lud.”
„Ako ne mogu ja, ima ko može. Naješće se on govana, blago nama.”
Posle nekog vremena otišao sam u prednji deo vagona da pijem vode. Kad sam prošao pored njih, ućutali su. Nemo su me posmatrali dok sam pio vodu iz čaše. Kad sam se okrenuo i otišao natrag na svoje mesto, nastavili su priču.
Voz je često stajao, i noću i danju. Na svakoj stanici gde je bilo malo zelenila i gradić u blizini, poneko bi iskočio napolje.
„Ej, gde su nestali Kolins i Martinez?”
Poslovođa bi izvadio notes i precrtao njihova imena.
„Ko si ti?” upitao me.
„Kinaski.”
„Ostaješ sa nama?”
„Treba mi posao.”
„U redu”, rekao je i udaljio se.
U El Pasu poslovođa je prošao i rekao nam da presedamo u drugi voz. Dobili smo bonove za noćenje u obližnjem hotelu i obrok u lokalnom kafeu, kao i uputstva kako ćemo se, kada i gde ukrcati na sledeći voz.
Čekao sam ispred kafea dok su ljudi jeli, i ušao kad su izlazili čačkajući zube i razgovarajući.
„Skenjaćemo kurvinog sina!”
„Čoveče, baš mrzim tog ružnog skota!”
Ušao sam i naručio hamburger s lukom i pasuljem. Nije bilo putera za hleb, ali je kafa bila dobra. Kad sam izašao, nije ih više bilo. Neki klošar je išao prema meni. Dao sam mu bon za noćenje u hotelu.
Te noći spavao sam u parku. Činilo se bezbednije. Bio sam umoran, tako da mi tvrda klupa uopšte nije smetala. Zaspao sam.
Posle nekog vremena probudilo me nešto kao urlik. Pojma nisam imao da aligatori urliču. Tačnije, urlik je bio pomešan sa uzrujanim dahtanjem i šištanjem. Čuo sam i škljocanje čeljusti. Pijani mornar stajao je usred jezerceta i držao aligatora za rep. Stvor je uzaludno pokušavao da se izvije i dočepa mornara. Čeljusti su bile grozomorne, ali vrlo spore i nekontrolisane. Drugi mornar je stajao sa devojkom, gledali su i smejali se. Onda je taj mornar poljubio devojku, pa su otišli i ostavili prvog mornara da se bori s aligatorom...
Drugi put me probudilo sunce. Košulja mi je bila vrela. Samo što nije pekla. Mornar je nestao, kao i aligator. Na jednoj klupi sedela je devojka sa dva mladića. I oni su očigledno prespavali noć u parku. Jedan od mladića je ustao.
„Miki”, rekla je devojka, „skočio ti!” Smejali su se.
„Koliko nam je para ostalo?”
Prekopali su džepove. Imali su deset centi.
„I šta ćemo sad?”
„Ne znam. Da hodamo.”
Posmatrao sam kako odlaze iz parka u grad.

8

Kada je voz stigao u Los Anđeles, dobili smo dva-tri dana voljno. Opet su nam dali bonove za hotel i hranu. Dao sam bonove za noćenje prvoj skitnici. Dok sam tražio kafe u kome ću utrošiti bonove za hranu, našao sam se iza dvojice likova iz voza. Ubrzao sam korake dok ih nisam sustigao.
„Kako ste, šmekeri?” rekao sam.
„O, sve je u redu, nema greške.”
„Jeste li sigurni? Ništa vas ne muči?”
„Ne, sve je u redu.”
Prošao sam ih i pronašao neki kafe. Služili su pivo, pa sam zamenio bonove za pivo. Tu je sedela čitava ekipa iz voza. Kad sam popio bonove, ostalo mi je taman toliko sitnine za tramvaj do kuće mojih roditelja.

9

Majka je vrisnula kad je otvorila vrata.
„Sine! Jesi li to ti, sine?”
„Spava mi se.”
„Tvoja soba te uvek čeka.”
Otišao sam u sobu, svukao se i legao u krevet. Majka me probudila oko šest popodne.
„Došao je otac.”
Ustao sam i obukao se. Večera je bila na stolu kad sam izašao iz sobe.
Moj otac je bio krupan čovek, viši od mene, smeđih očiju; moje su zelene. Imao je preveliki nos i upadljive uši. Uši kao da su htele da mu odskoče sa glave.
„Slušaj”, rekao je, „ako ostaješ, naplatiću ti sobu i hranu, plus pranje veša.
Kad nađeš posao, to će ti se odbijati od plate dok sve ne isplatiš.” Jeli smo bez reči.

10

Majka je našla posao. Trebalo je da počne ujutru. Tako sam ostao sam u kući. Posle doručka, kad su roditelji otišli na svoje poslove, svukao sam se i vratio se u krevet. Izdrkao sam, a onda sam u jednoj staroj školskoj svesci sastavljao red letenja aviona koji su preletali iznad kuće. Ukrasio sam red letenja sa nekoliko zgodnih skarednih crteža. Znao sam da će mi otac obračunati krvoločne sume za sobu, hranu i pranje veša i da će me obavezno prijaviti kao izdržavano lice da bi sebi smanjio porez, ali nisam nešto žudeo da nađem posao.
Dok sam se tako izležavao, javio mi se neki čudan osećaj u glavi. Kao da mi je glava od pamuka, ili kao da je mali balon ispunjen vazduhom. Jasno sam osećao prostor u glavi. Nisam to mogao da shvatim. Ali ubrzo sam prestao da mislim o tome. Lepo mi je bilo, ništa me nije mučilo. Slušao sam klasičnu muziku i pušio očeve cigarete.
Ustao sam i prešao u dnevnu sobu. U kući preko puta bila je mlada žena. Na sebi je imala kratku tesnu smeđu haljinicu. Sedela je na stepenicama. Lepo sam video šta ima ispod haljine. Posmatrao sam je iza zavesa, gledao joj pod haljinu. Uzbudio sam se. Na kraju sam ponovo izdrkao. Okupao sam se, obukao i zaseo malo, popušivši još nekoliko cigareta. Oko pet popodne sam izašao iz kuće i šetao skoro sat vremena.
Kad sam se vratio, roditelji su bili kod kuće. Večera samo što nije bila na stolu. Otišao sam u svoju sobu i čekao da me pozovu. Pozvali su me. Ušao sam u trpezariju.
„I”, rekao je otac, „jesi li našao posao?”
„Ne.”
„Slušaj, svako ko hoće da radi može da nađe posao.”
„Moguće.”
„Ne mogu da verujem da si mi sin. Nemaš nikakve ambicije, ni trunke elana.
Kako ćeš, jebi ga, preživeti u ovom svetu?”
Strpao je gomilu graška u usta i ponovo progovorio: „Šta znači taj duvanski dim ovde? Fuj! Morao sam da pootvaram sve prozore! Vazduh je bio plav! ”

11

Kad su sledećeg dana otišli, vratio sam se još malo u krevet. Onda sam ustao, otišao u dnevnu sobu i pogledao iza zavese. Mlada domaćica je opet sedela na stepenicama preko puta. Na sebi je imala drugu, još jebozovniju haljinu. Dugo sam je gledao. Onda sam izdrkao polako i natenane.
Okupao sam se i obukao. U kuhinji sam našao neke prazne flaše i pokupio kauciju u dućanu. Pronašao sam bar na aveniji, ušao i naručio čašu piva. Unutra je bilo mnogo pijanaca koji su slušali džu-boks, bučno razgovarali i smejali se. S vremena na vreme, ispred mene bi se pojavila nova čaša piva. Neko me častio. Pio sam. Počeo sam da razgovaram sa ljudima.
Onda sam pogledao napolje. Bilo je veče, gotovo mrak. Pivo je i dalje stizalo.
Debela žena koja je držala bar i njen tip bili su zaista ljubazni.
U jednom trenutku izašao sam da se mlatim s nekim. Nije bila neka tuča. Obojica smo bili odvaljeni od pića, a na parkingu je bilo mnogo velikih rupa koje su otežavale rad nogu. Na kraju smo odustali...
Probudio sam se mnogo kasnije, u crvenom tapaciranom separeu. Ustao sam i pogledao oko sebe. Nigde nikog. Na satu je bilo 3 i 15. Pokušao sam da otvorim vrata, ali bila su zaključana. Prošao sam iza šanka i uzeo flašu piva, otvorio je i seo. Onda sam uzeo cigaru i kesu čipsa. Popio sam pivo, ustao i našao flašu votke i flašu viskija, i ponovo seo. Mešao sam ih sa vodom, pušio cigare i jeo šunku, čips i kuvana jaja.
Pio sam do pet. Onda sam počistio šank, sve sam lepo sklonio, otišao do vrata i otključao ih. Kad sam izašao na ulicu, ugledao sam kako prilaze patrolna kola. Polako su vozila iza mene.
Na uglu su stali pored mene. Policajac je proturio glavu kroz prozor. „Ej, momak!”
Farovi su mi tukli pravo u lice.
„Šta radiš?”
„Idem kući.”
„Živiš u kraju?”
„Da.”
„Gde?”
„2122 Longvud avenija.”
„Šta si radio u onom baru?”
„Ja sam čistač.”
„Ko je vlasnik bara?”
„Dama koju zovu Biser.”
„Ulazi.”
Ušao sam u kola.
„Pokaži nam gde stanuješ.” Dovezli su me do kuće.
„Izađi sad i zvoni.”
Prišao sam kući, popeo se uz stepenice i zazvonio. Niko se nije pojavio.
Ponovo sam zvonio, više puta. Najzad su se vrata otvorila. Otac i majka stajali su u pidžami i spavaćici.
„Ti si pijan!” dreknuo je otac.
„Da.”
„Otkud ti pare za piće? Ti nemaš para!”
„Naći ću posao.”
„Ti si pijan! Pijan si! Moj sin je pijanac! Moj sin je odvratni pijanac!”
Kosa na očevoj glavi štrčala je u suludim čupercima. Obrve su mu išle na sve strane, lice mu je bilo podbulo i crveno od spavanja.
„Ponašaš se kao da sam ubio nekog.”
„Isto sranje!”
„E, jebi ga...”
Najednom sam povratio na njihov persijski ćilim Drvo života. Majka je kriknula.
Otac je nasrnuo na mene.
„Znaš li šta radimo sa kerom kad se posere na tepih?”
„Da.”
Dočepao me za vrat na potiljku. Potiskivao me naniže, nateravši me da se presamitim.
Hteo je da me baci na kolena.
„Pokazaću ja tebi.”
„Nemoj...”
Lice mi je bilo skoro u bljuvotini.
„Pokazaću ja tebi što radimo sa psima!”
Uspravio sam se s poda pesnicom. Pun pogodak. Oteturao se preko čitave sobe i seo na kauč. Prišao sam mu.
„Diži se!”
Sedeo je. Čuo sam majku.
„Oca si udario! Oca si udario! Oca si udario!”
Vrištala je i zaparala mi noktima jednu stranu lica.
„Diži se”, rekao sam ocu.
„Oca si udario!”
Ponovo mi je izgrebala lice. Okrenuo sam se ka njoj. Zahvatila mi je noktima i drugu stranu lica. Krv mi je curila niz vrat, kvasila mi košulju, pantalone, cipele, ćilim. Spustila je ruke i blenula u mene.
„Jesi li završila?”
Ćutala je. Otišao sam u svoju sobu, misleći: bolje da nađem neki posao.

12

Ostao sam u sobi sve dok nisu otišli. Onda sam uzeo novine i okrenuo oglase za posao. Lice me je bolelo; još mi je bilo muka. Zaokružio sam neke oglase, obrijao se, uzeo dva-tri aspirina, obukao se i otišao do bulevara. Isturio sam palac. Automobili su prolazili. Onda se jedan zaustavio. Ušao sam.
„Henk!”
To je bio jedan stari drugar, Timi Hanter. Išli smo zajedno u Gradski koledž.
„Šta radiš, Henk?”
„Tražim posao.”
„Ja sad idem na fakultet. Šta ti je to po licu?”
„Ženski nokti.”
„Je l’?”
„Aha. Timi, moram da popijem nešto.”
Timi je parkirao kod prvog bara. Ušli smo i on je naručio dve flaše piva.
„Kakav posao tražiš?”
„Magacioner, kurir, čistač.”
„Slušaj, kod kuće imam nešto para. Znam odličan bar u Inglvudu. Mogli bismo da ga obiđemo.”
Živeo je s majkom. Ušli smo, a stara dama je pogledala preko novina i rekla mi:
„Henk, nemoj da mi napiješ Timija.” „Kako ste, gospođo Hanter?”
„Kad ste prošli put izašli zajedno, obojica ste završili u zatvoru.” Timi je ostavio knjige u sobi i vratio se. „Idemo”, rekao je.
Lokal je bio u havajskom stilu, prepun. Jedan čovek je govorio u telefon:
„Nađite nekog da dođe po kamion. Ja sam suviše pijan da vozim. Da, znam da sam izgubio jebeni posao, ali dođite više po taj kamion!”
Timi je plaćao, obojica smo pili. Normalno je pričao. Mlada plavuša je povremeno gledala u nas i pokazivala mi noge. Timi nije zatvarao usta. Pričao je o Gradskom koledžu: kako smo držali flaše vina u kasetama; o Popofu i njegovim drvenim pištoljima; o Popofu i njegovim pravim pištoljima; o tome kako smo pucali u dno čamca kad smo bili u Vestlejk parku i potopili ga; o studentskom štrajku u fiskulturnoj sali...
Piće je i dalje stizalo. Plavuša je otišla s nekim drugim. Džu-boks je svirao. Timi je i dalje pričao. Smrkavalo se. Bili smo pijani, hodali smo ulicom i tražili neki drugi bar. Bilo je 10 sati uveče. Jedva smo stajali. Ulica je bila puna automobila.
„Slušaj, Timi, mogli bismo da odmorimo malo.”
Video sam je. Mrtvačnicu, palatu u kolonijalnom stilu, osvetljenu reflektorima, i široke bele stepenice koje su vodile do trema.
Timi i ja smo se popeli do sredine stepeništa. Pažljivo sam ispružio Timija na jednu stepenicu. Poravnao sam mu noge i lepo mu složio ruke uz bokove. Onda sam se i ja opružio u sličnom položaju na stepenici ispod Timija.

13

Probudio sam se u nekoj prostoriji. Bio sam sam. Svanjivalo je. Bilo je hladno. Bio sam u košulji. Pokušao sam da razmislim. Ustao sam sa tvrde klupe i prišao prozoru. Na njemu je bila rešetka. Gledao je na Tihi okean. (Ko zna kako sam se stvorio u Malibuu.) Posle sat vremena došao je čuvar, treskajući metalnim posuđem i tacnama. Proturio mi je doručak. Seo sam i jeo, osluškujući okean.
Posle četrdeset pet minuta izveli su me iz ćelije. Grupa ljudi stajala je s lisicama na rukama, vezana dugačkim lancem. Otišao sam na kraj reda i ispružio ruke. Čuvar je rekao: „Ne ti!” Dobio sam svojeručan par lisica. Dva policajca su me smestila u patrolna kola, pa smo se odvezli.
Stigli smo u Kalver Siti i parkirali se iza zgrade suda. Jedan policajac je izašao sa mnom. Ušli smo na sporedni ulaz i seli u prvi red sudnice. Skinuo mi je lisice. Nigde nisam video Timija. Kao i obično, dugo smo čekali sudiju. Moj slučaj je bio drugi.
„Okrivljeni ste za javno opijanje i blokadu saobraćaja. Deset dana zatvora ili trideset dolara!”
Priznao sam krivicu, mada nisam znao šta mu znači ta blokada saobraćaja.
Policajac me poveo niz stepenice i smestio na zadnje sedište patrolnih kola.
„Dobro si prošao”, rekao je. „Vas dvojica ste blokirali saobraćaj čitav kilometar.
Najgori zastoj u istoriji Inglvuda.”
Onda me vozio u losanđeleski okružni zatvor.

14

Te noći, otac je stigao sa trideset dolara. Kad smo izlazili, oči su mu bile vlažne.
„Obrukao si majku i mene”, rekao je. Izgleda da su znali jednog od policajaca koji ga je pitao: „Gospodine Kinaski, otkud vaš sin ovde?”
„Kakva sramota. Da ne poveruješ, moj sin u zatvoru!”
Otišli smo do njegovih kola i ušli. Krenuo je. I dalje je kukao: „Dovoljno je loše što nećeš da služiš domovini u ratu...”
„Psiholog je rekao da nisam spreman.”
„E moj sine, da nije bilo Prvog svetskog rata ja nikad ne bih upoznao tvoju majku i ti se nikad ne bi rodio.”
„Imaš li cigaretu?”
„A sad si još dospeo u zatvor! Ovako nešto moglo bi da ubije tvoju majku.” Prolazili smo pored nekih jeftinih barova na donjem Brodveju.
„Aj’ da svratimo na piće.”
„Šta? Ti bi se usudio da piješ, a tek si pušten iz zatvora zbog pijanstva?”
„Tada je piće najpotrebnije.”
„Nikada nemoj da kažeš majci kako si hteo piće odmah po izlasku iz zatvora”, upozorio me.
„A i nešto bih naguzio.”
„Šta?”
„Rekao sam da bih naguzio nešto.”
Samo što nije prošao kroz crveno svetlo. Vozili smo se dalje u tišini.
„Uzgred”, na kraju je rekao, „tebi je valjda jasno da će ti novčana kazna uvećati račun za sobu, hranu i pranje veša?”

15

Dobio sam posao u skladištu autodelova blizu ulice Flauer. Poslovođa je bio visok ružan čovek bez dupeta. Uvek bi me obavestio kad pojebe svoju ženu prethodne noći.
„Jebao sam ženu noćas. Uzmi prvo ovu porudžbinu Braće Vilijams.”
„Nestalo nam je K-3 spojnica.”
„Naruči ih.”
Udario sam žig na narudžbenicu i fakturu.
„Jebao sam ženu noćas.”
Oblepio sam paket za Braću Vilijams, stavio etiketu, izmerio ga i prilepio marke.
„I uopšte nije bilo loše.”
Imao je riđe brkove i kosu i nije imao dupe.
„Pišala je dok je svršavala.”

16

Moj račun za sobu, hranu, pranje veša, itd. toliko je u međuvremenu narastao da mi je trebalo nekoliko plata da ga podmirim. Odmah sam se iselio posle toga. Nisam mogao da priuštim tako visoke troškove stanovanja kod roditelja.
Našao sam sobu u blizini posla. Selidba nije bila problem. Jedva da sam napunio pola kofera.
Mama Strejder mi je bila gazdarica, farbana crvenokosa, dobro građena, sa mnogo zlatnih zuba i matorim dečkom. Pozvala me u kuhinju prvog jutra i rekla da će mi dati viski ako joj nahranim piliće u dvorištu. Nahranio sam ih i onda zaseo u kuhinju, pijući sa Mamom i njenim dečkom koji se zvao Al. Kasnio sam sat vremena na posao.
Druge noći, neko je kucnuo na moja vrata. Bila je to debela žena, stara oko četrdeset godina. Držala je bocu vina. „Živim tu do tebe, zovem se Marta. Čujem kako stalno slušaš tu dobru muziku, pa sam mislila da bi mogao da popiješ nešto.”
Marta je ušla u sobu. Bila je u širokom zelenom penjoaru, i posle dva-tri vina počela je da mi pokazuje noge.
„Imam dobre noge.”
„Palim se na noge.”
„Gledaj malo više.”
Noge su joj bile veoma bele, debele, mlohave, s nabreklim ljubičastim venama.
Marta mi je odvojila svoju priču.
Bila je kurva. Ordinirala je po barovima. Glavni izvor prihoda bio je vlasnik robne kuće. „On mi daje pare. Uđem u njegovu robnu kuću i uzmem šta god želim. Prodavci me ništa ne pitaju. Rekao im je da me ne diraju. On ne bi voleo da njegova žena sazna kako se bolje jebem od nje.”
Marta je ustala i uključila radio. Glasno. „Dobro igram”, rekla je. „Gledaj kako igram!”
Vrtela se u svom zelenom šatoru, dižući noge. Nije me napalila. Ubrzo je zadigla penjoar do pojasa i mrdala mi guzicom u lice. Na desnom guzu ružičastih gaća bila je velika rupa. Penjoar je spao i ostala je u gaćama. Onda su se i gaće našle na podu, i samo je mešala dupetom. Trougao dlaka na pizdi bio je gotovo skriven njenim otromboljenim, poskakujućim trbuhom.
Maskara joj se topila od znoja. Oči su joj se najednom skupile. Sedeo sam na ivici kreveta. Skočila je na mene pre nego što sam stigao da se pomerim. Njena
otvorena usta bila su na mojim. Vonjalo je na pljuvačku i luk i bajato vino i, kako sam uobrazio, na spermu četiri stotine muškaraca. Rinula mi je jezik u usta. Bio je sav slinav, zagrcnuo sam se i odgurnuo je. Pala je na kolena, otvorila mi šlic i moja mekana kita se za tren oka našla u njenim ustima. Sisala je, nabadajući glavom. Marta je imala žutu mašnicu u kratkoj sedoj kosi. Na vratu i obrazima rasle su joj bradavice i krupni smeđi mladeži.
Penis mi je nabubrio; zastenjala je i ujela me. Kriknuo sam, zgrabio je za kosu i odvojio je. Stajao sam nasred sobe, ranjen i isprepadan. Na radiju su svirali Malerovu simfoniju. Pre nego što sam se stigao da se pomerim, bila je na kolenima i ponovo se okomila na mene. Nemilosrdno me uhvatila šakama za muda. Usta su joj se otvorila, imala me; njena glava je skakala, sisala, trzala se. Cimnuvši me svom snagom za jaja, bacila me na pod i samo što mi nije pregrizla kitu. Dok se na radiju čuo Maler, pratilo ga je bučno sisanje i mljackanje. Osetio sam se kao da me proždire neka neumoljiva zver. Kita mi se digla, prekrivena pljuvačkom i krvlju. To ju je raspomamilo. Bilo je kao da me živog jede.
Ako svršim, očajnički sam pomislio, nikad to sebi neću oprostiti.
Pokušao sam da je povučem za kosu i odvojim je, ali ponovo se dočepala mojih jaja i stegla ih bez milosti. Zubima mi je testerisala penis po sredini, kao da hoće da me prepolovi. Kriknuo sam, ispustio njenu kosu, pao na leđa. Glava joj je i dalje mahnito nabadala. Bio sam siguran da se sisanje čuje u čitavoj zgradi.
„NE!” viknuo sam.
Terala je dalje, obuzeta neljudskom pomamom. Počeo sam da svršavam. Bilo je kao da isisava utrobu ulovljene zmije. Njena pomama bila je pomešana s ludilom; gutala je spermu, grgljajući njom u grlu.
Sisala je dalje.
„Marta! Prekini! Gotovo je!”
Ali ništa nije vredelo. Kao da se pretvorila u ogromna proždiruća usta. Samo je sisala, dok joj se glava cimala gore-dole. Terala je sve dalje i dalje. „NE!” ponovo sam dreknuo...
Ovog puta me usisala kao frape od vanile na slamku. Obeznanio sam se. Ona je ustala i počela da se oblači. Pevala je.

„Kad ti mala u Njujorku kaže laku noć jutro je već svanulo

laku noć, ljubavi, jutro je već svanulo

laku noć, ljubavi,
mlekar se već kući vraća...”

Jedva sam se uspravio, stežući sa obe ruke prednji deo pantalona, i onda iskopao novčanik. Izvadio sam pet dolara i dao joj. Uzela je novčanicu, gurnula je
među sise, još jednom me nestašno ćapila za jaja, stisnula ih, pustila, i u taktu valcera izašla iz sobe.

17

Radio sam dok nisam uštedeo za autobusku kartu do nekog drugog mesta, plus nekoliko dolara kad tamo stignem. Dao sam otkaz, izvadio mapu Sjedinjenih Država i pregledao je. Odlučio sam se za Njujork.
U kofera sam poneo pet polulitarskih flaša viskija. Kad god bi u autobusu neko seo pored mene i počeo da govori, izvadio bih flašu i solidno cimao iz nje. Stigao sam tamo.
Autobuska stanica u Njujorku bila je pored Tajms Skvera. Izašao sam na ulicu s mojim starim koferom. Bilo je veče. Ljudi su vrveli iz podzemne železnice. Kao insekti, bezlični, ludi, srljali su na mene i oko mene. Gurali su jedni drage, uz neke odvratne glasove.
Povukao sam se u neku kapiju i dokrajčio poslednju flašu.
Onda sam produžio, gurao se, laktao, sve dok nisam video natpis da izdaju sobe na Trećoj aveniji. Pansion je vodila neka stara Jevrejka.
„Treba mi soba”, rekao sam joj.
„Tebi, sinko, treba dobro odelo.”
„Nemam para.”
„Imam dobro odelo, jako povoljno. Moj muž ima krojačku radnju preko puta.
Hodi sa
mnom.”
Platio sam za sobu, odneo kofer gore. Onda sam pošao s njom tamo.
„Hermane, pokaži ovom dečku odelo.”
„A, to je mnogo lepo odelo.” Herman ga je izneo; tamnoplavo, prilično ofucano.
„Nešto je malo.”
„Ne, ne, odlično pasuje.”
Prošao je sa odelom iza tezge. „Evo. Probaj sako.” Herman mi je pomogao da ga navučem. „Vidiš? Pasuje... Hoćeš li da probaš pantalone?” Držao je pantalone ispred mene, od pojasa do stopala.
„Nema potrebe.”
„Deset dolara.”
„Nemam.”
„Sedam dolara.”
Dao sam Hermanu sedam dolara i poneo odelo u sobu. Izašao sam po flašu vina. Kad sam se vratio, zaključao sam vrata, svukao se i spremio se da se prvi put posle dužeg vremena pošteno naspavam.
Legao sam i otvorio flašu, sabio jastuk u tvrdu masu ispod leđa, duboko udahnuo, i zaseo u mraku gledajući kroz prozor. Posle punih pet dana konačno sam bio sam. Ja sam čovek koji cveta u samoći; bez nje sam kao neko drugi bez hrane i vode. Bez samoće sam svakog dana slabio. Nisam se ponosio svojom samoćom, ali zavisio sam od nje. Mrak u sobi bio mi je kao svetlost sunca. Otpio sam malo vina.
Iznenada je sobu preplavila svetlost. Razlegla se tutnjava i kloparanje. Nadzemna železnica prolazila je u nivou mog prozora. Voz se zaustavio. Gledao sam u niz njujorških lica kako bulje u mene. Voz je stajao neko vreme, zatim polako krenuo. Bio je mrak. Onda je sobu opet preplavila svetlost. Ponovo sam gledao u lica. Bilo je kao vizija pakla koja se ponavlja i ponavlja. Svaki novi voz pun lica bio je sve ružniji, dementniji i okrutniji od prethodnog. Pio sam vino.
Nastavilo se: mrak pa svetlost; svetlost pa mrak. Popio sam vino i izašao da kupim još. Vratio sam se, svukao se i legao u krevet. Lica su i dalje stizala i odlazila; osećao sam da je to vizija. Dolazilo mi je na stotine đavola koje ni Satana lično ne može da podnese. Pio sam još vina.
Na kraju sam ustao i izvadio svoje novo odelo iz plakara. Navukao sam sako. Bio je veoma tesan. Činilo se da je manji nego u krojačkoj radnji. Najednom je nešto počelo da se para. Sako se rasparao posred leđa. Skinuo sam ono što je ostalo od sakoa. Ostale su mi bar pantalone. Jedva sam proturio noge kroz nogavice. Na šlicu su bila dugmeta; dok sam ih zakopčavao, čuo sam paranje. Opipao sam dupe i napipao gaće.

18

Šetao sam četiri-pet dana naokolo. Onda sam dva dana bio pijan. Iselio sam se iz sobe i prešao u Grinič Vilidž. Jednog dana pročitao sam u rubrici Voltera Vinčela da je O’Henri sve svoje tekstove pisao za stolom u nekom čuvenom baru gde svraćaju pisci. Pronašao sam bar i ušao tražeći - šta?
Bilo je podne. Bio sam jedini gost, ma šta Vinčel pisao. Stajao sam sam pred velikim ogledalom, šankom i barmenom.
„Žao mi je, gospodine, ali ne možemo da vas uslužimo.” Zanemeo sam. Čekao sam da mi objasni.
„Pijani ste.”
Verovatno sam bio mamuran, ali punih dvanaest sati ništa nisam popio.
Promumlao sam nešto na račun O’Henrija i izašao.

19

Izgledalo je kao napuštena radnja. U izlogu je stajao napis: Potreban radnik. Ušao sam. Čovek sa tankim brčićima mi se nasmešio. „Sedite!” Dao mi je olovku i formular. Popunio sam formular.
„A? Koledž?”
„Nije baš.”
„Mi radimo reklame.”
„O?”
„Ne zanima vas?”
„Pa, vidite, ja slikam. Slikar, razumete? Ponestalo mi je para. Nikako da nešto prodam.”
„Dosta je takvih ovde.”
„Ni ja ih ne volim.”
„Živnite! Možda postanete slavni kad umrete.”
Onda mi je rekao da se za početak radi noću, ali da uvek postoji mogućnost napredovanja u poslu.
Rekao sam mu da volim noćni rad. Rekao je da bih mogao da počnem u podzemnoj železnici.

20

Čekala su me dva starija tipa. Našao sam ih u podzemnoj, tamo gde stoje prazni vagoni. Dali su mi hrpu kartonskih postera i neku metalnu spravicu nalik na otvarač za konzerve. Svi smo se popeli u jedan vagon.
„Gledaj me”, rekao je jedan od njih.
Skočio je na prašnjava sedišta i hodao po njima, kidajući stare postere svojim otvaračem za konzerve. Znači tako se to radi, pomislio sam. Ljudi ih postavljaju tamo.
Svaki poster je bio pričvršćen sa dve metalne trake koje je trebalo skinuti da bi se postavio novi. Trake su bile čvrsto zategnute i vijugale su, prateći konture zidova.
Pustili su me da probam. Metalne trake su odolevale mojim naporima. Ni da mrdnu. Njihove oštre ivice sekle su mi šake. Počeo sam da krvarim. Svaki poster koji se izvadi trebalo je zameniti novim. Za svaki je trebala čitava večnost. Poslu nikad kraja.
„Njujork je prepun zelenih buba”, rekao je posle nekog vremena jedan od njih.
„Je l’?”
„Aha. Ti si nov u Njujorku?”
„Da.”
„Ne znaš da svi Njujorčani imaju zelene bube?”
„Ne.”
„Aha. Žena je htela da se jebemo noćas. Ali rekao sam joj: ‘Ne, dušo, ništa od toga’.” „Je l’?”
„Aha. Rekao sam joj da ću da je karam ako mi da pet dolara. Treba pet dolara šnicli da bi ti skočio.”
„Pa je 1’ dala pet dolara?”
„Jok. Ponudila mi konzervu Kembelove supe od pečuraka.”
Radili smo do kraja vagona. Njih dvojica su izašli i krenuli ka sledećem vagonu, dvadesetak metara odatle. Nalazili smo se na deset metara iznad tla od koga nas delila samo pruga i pragovi po kojima smo hodali. Video sam da nije nikakav problem da propadneš između pragova i tresneš dole.
Izašao sam iz vagona i polako stupao s praga na prag, sa otvaračem za konzerve u jednoj ruci i posterima u drugoj. Na susednoj pruzi stao je voz pun putnika; njegova svetla su mi pokazivala put.
Voz je krenuo; ostao sam u totalnom mraku. Nisam više video ni pragove ni
praznine između njih. Čekao sam.
Ona dvojica su vikala iz vagona: „Ajde više! Požuri! Imamo još mnogo posla!”
„Čekajte! Ništa ne vidim!”
Oči su mi se postepeno privikavale. Korak po korak, polako sam hodao dalje. Kad sam se najzad popeo u vagon, ostavio sam postere na pod i seo. Noge su mi klecale. „Šta ti je?”
„Ne znam.”
„Šta se desilo?”
„Ovde čovek može i da pogine.”
„Niko još nije pao.”
„Sve mi se čini da sam ja taj.”
„Sve je to samo u glavi.”
„Znam. Kako se izlazi odavde?”
„Eno tamo su ti stepenice. Ali moraš da pređeš gomilu šina, moraš da pripaziš na vozove.”
„Znam.”
„I ne staj na treću šinu.”
„Šta je to?”
„Struja. To je zlatna šina. Izgleda kao zlato. Videćeš je.”
Sišao sam na prugu i krenuo preko šina. Oni su me gledali. Naišao sam na zlatnu šinu. Visoko sam je prekoračio.
Onda sam se upola sjurio, a upola se skotrljao niz stepenice. Na drugoj strani ulice bio je neki bar.

21

Radno vreme u fabrici pasjeg keksa bilo je od pola pet popodne do jedan noću.
Dali su mi prljavu belu kecelju i debele platnene rukavice. Bile su nagorele i pune rupa. Kroz rupe su mi virili prsti. Uputstva sam dobio od bezubog kepeca sa mrenom na levom oku; mrena je bila zelenkastobela, s paučinastim plavim nitima.
Devetnaest godina je radio taj posao.
Stao sam na svoje mesto. Začula se pištaljka i mašinerija stupila u akciju. Pasji keks je krenuo. Testo je oblikovano i onda izlazilo na teške metalne rešetke sa gvozdenim ivicama.
Dohvatio sam rešetku i stavio je u peć iza sebe. Okrenuo sam se. Tu je već bila druga rešetka. Nije bilo šanse da ih usporiš. Stale bi samo kad bi nešto zapelo u mašineriji. To se nije često dešavalo. Kad se desi, Kepec bi odmah otklonio kvar.
Plamen u peći peo se po pet metara u visinu. Unutrašnjost peći bila je kao ogroman točak sa kabinama u luna-parku. Svaka lopata primala je dvanaest rešetaka. Kad bi čovek uz peć (ja) napunio jednu lopatu, šutnuo bi polugu koja bi okrenula točak za jedan zub, i spustila bi se nova prazna lopata.
Rešetke su bile teške. Kičma je pucala od njih. Kad bi mislio da ćeš tako raditi osam sati, dižući na stotine rešetaka, nikad ne bi izdržao. Zeleni keks, crveni keks, žuti keks, braon keks, ljubičasti keks, plavi keks, vitaminski keks, biljni keks.
Na takvim poslovima ljudi se zamore. Stignu do iznurenosti koja prevazilazi umor. Govore sumanute, lucidne stvari. Sluđen, psovao sam, izvaljivao gluposti i pevao. Pakao kipti od smeha. Čak sam i Kepeca zasmejavao.
Radio sam nekoliko nedelja. Svakog dana dolazio sam pijan na posao. To se nije gledalo; radio sam posao koji niko drugi nije hteo. Posle sat vremena uz peć bio sam trezan. Ruke su mi bile pune žuljeva i opekotina. Svakog dana sedeo sam u sobi i bušio žuljeve čiodama koje bih prethodno sterilizovao šibicom.
Jednog dana bio sam pijaniji nego inače. Odbio sam da radim. „Dosta mi je”, rekao sam.
Kepec se traumirao. „Ali kako da odradimo posao, Kinaski?”
„Ah.”
„Radite bar još jednu noć!”
Stegao sam mu glavu u kragnu i stisnuo je; uši su mu pocrvenele.
„Skote mali”, rekao sam. Onda sam ga pustio.

22

Kad sam stigao u Filadelfiju našao sam sobu i platio nedelju dana unapred. Najbliži bar bio je star pedeset godina. Osećao se poluvekovni vonj mokraće, govana i bljuvotina kako probija kroz pod iz klozeta u podrumu.
Bilo je pola pet popodne. Dva čoveka tukla su se nasred bara.
Tip desno od mene rekao je da se zove Deni. Onaj sleva rekao je da se zove Džim.
Deniju je iz usta visila upaljena cigareta. Proletela je prazna pivska flaša, baš pored njegovog nosa i cigarete. Nije se pomerio niti se osvrnuo, samo je otresao pepeo sa cigarete u pepeljaru. „Malo je falilo, kurvin sine! Probaj opet pa si najebao!”
Sva su mesta bila zauzeta. Bilo je tu i žena, nekoliko domaćica, debelih i priglupih, i dve-tri dekintirane dame. Dok sam sedeo, jedna od njih je ustala i otišla s nekim. Vratila se posle pet minuta.
„Helen! Helen! Kako to izvodiš?” Nasmejala se.
Jedan tip je skočio. „To mora da je dobro. Moraću da probam!” Otišli su zajedno. Helen se vratila za pet minuta.
„Ta ima usisivač u pizdi!”
„I ja ću da probam”, javio se neki matori s kraja šanka. „Nije mi se digao još od poslednje kampanje Tedija Ruzvelta.”
Za njega joj je trebalo deset minuta.
„Hoću sendvič”, rekao je neki debeli tip. „Ko će da mi trkne po sendvič?” Prijavio sam se.
„Rozbif u kifli, sa svim prilozima.” Dao mi je nešto para. „Zadrži kusur.”
Otišao sam do kioska. Unutra je bio neki starac s velikim stomakom. „Rozbif u kifli za poneti, sa svim prilozima. I flašu piva dok čekam.”
Popio sam pivo, odneo sendvič debelom u bar, i našao slobodno mesto. Preda mnom se pojavila čaša viskija. Sabio sam ga. Pojavio se još jedan. Ispio sam i taj. Džu-boks je svirao.
Mladić od oko dvadeset četiri godine prišao mi je s kraja šanka. „Treba da se operu žaluzine”, rekao je.
„Ne sumnjam.”
„Šta ti radiš?”
„Ništa. Pijem. I jedno i drugo.”
„A žaluzine?”
„Pet dolara.”
„Dogovoreno.”
Zvali su ga Bili-Boj. Bili-Boj se oženio vlasnicom bara. Imala je četrdeset pet godina.
Doneo mi je dve kofe, sapunicu, krpe i sunđere. Skinuo sam žaluzine, izvukao prečke
i počeo.
„Imaš besplatno piće”, rekao mi je noćni barmen Tomi, „dokle god radiš.”
„Daj viski, Tomi.”
Sporo je išlo; prašina se na njima skorila u debelu naslagu prljavštine. Posekao sam se nekoliko puta na oštre metalne ivice. Sapunica mi je pekla ruke.
„Daj viski, Tomi.”
Oprao sam prve žaluzine i okačio ih. Gosti su se osvrnuli da pogledaju moj rad.
„Prekrasno!”
„Odmah je nekako lepše.”
„Sad će možda da nam dignu cene pića.”
„Daj viski, Tomi”, rekao sam.
Skinuo sam druge žaluzine, izvukao prečke. Dobio sam Džima na fliperu za četvrt dolara, ispraznio kofe u klozetu i natočio čistu vodu.
Sa drugim žaluzinama je sporije išlo. Posekao sam se još nekoliko puta. Te žaluzine nisu prane bar deset godina. Pokupio sam još četvrt dolara na fliperu, a onda je Bili-Boj dreknuo da se latim posla.
Helen je prošla pored mene, išla je u toalet. „Helen, daću ti pet dolara kad završim posao. Je l’ ti dosta?”
„Naravno, ali neće ti skočiti posle toliko rada.”
„Ima da skoči.”
„Tu sam do fajronta. Ako ti i tada bude stajao, daću ti džabe!”
„Stajaće kao bandera, dušo.” Helen je otišla u klonju.
„Daj viski, Tomi.”
„Ej, lakše malo”, rekao je Bili-Boj. „Nikad nećeš završiti posao.”
„Bili, ako ne završim, zadrži svojih pet dolara.”
„Važi. Jeste li čuli što je rekao?”
„Čuli smo, jajaro.”
„Još jedan, Tomi.”
Tomi mi je dao viski. Popio sam ga i latio se posla. Zapeo sam. Posle nekoliko tura viskija, sve tri žaluzine blistale su na prozorima.
„To je to, Bili. Vadi pare.”
„Nisi završio.”
„Šta?”
„Ima još tri prozora u drugoj sali.”
„U drugoj sali?”
„Da, u sali za bankete.”
Pokazao mi je drugu salu. Još tri prozora, još tri žaluzine.
„Odradiću ih za dva i po, Bili.”
„Ne, ili ih operi ili ništa od para.”
Uzeo sam kofe, prosuo vodu, natočio čistu, napravio sapunicu, onda skinuo jedne žaluzine. Izvukao sam prečke, stavio ih na sto i buljio u njih.
Džim je zastao pored mene, idući u klozet. „Šta je?”
„Ne mogu više.”
Kad se vratio iz klonje, Džim je otišao do šanka po svoje pivo. Onda je poćeo da pere žaluzine.
„Mani se toga, Džime.”
Otišao sam do šanka po još jedan viski. Kad sam se vratio, jedna od devojaka skidala je druge žaluzine. „Pazi da se ne posečeš”, rekao sam joj.
Posle nekoliko minuta četvoro-petoro ljudi je razgovaralo i smejalo se u sali za bankete, čak i Helen. Svi su prali žaluzine. Ubrzo su skoro svi gosti prešli tamo. Sabio sam još dva viskija. Najzad su žaluzine bile oprane i visile su na prozorima. Nije dugo potrajalo.
Caklile su se. Ušao je Bili-Boj.
„Ništa od para”, rekao je.
„Posao je završen.”
„Ali nisi ga ti završio.”
„Nemoj da si takvo govno, Bili”, rekao je neko.
Bili-Boj je iskopao pet dolara i ja sam ih uzeo. Svi smo se vratili za šank. „Piće za sve!” Stavio sam pet dolara na šank. „A i meni jedno.”
Tomi je krenuo duž šanka i točio pića.
Popio sam, a Tomi je pokupio novčanicu. „Dođeš nam još tri dolara i petnaest centi.”
„Stavi na moj račun.”
„Dobro, kako se zoveš?”
„Kinaski.”
„Znaš onaj o Poljaku u javnoj kući?”
„Znam.”
Pića su mi stizala sve do fajronta. Kad sam ispio poslednje, pogledao sam oko sebe.
Helen je nestala. Zavrnula me.
E jeste kurva, pomislio sam, uplašila se duge tvrde jebačine...
Ustao sam i krenuo natrag u svoju sobu. Mesec je blistao na nebu. Moji koraci su odjekivali pustom ulicom i činilo se kao da me neko prati. Osvrnuo sam se. Nigde nikog. Bio sam potpuno sam.

23

Kad sam stigao u Sent Luis bilo je veoma hladno, samo što nije pao sneg, i našao sam sobu u lepom čistom pansionu, sobu na drugom spratu, s dvorišne strane. Bilo je rano uveče i bio sam depresivan, pa sam odmah legao i nekako uspeo da zaspim.
Ujutru, kad sam se probudio, bilo je užasno hladno. Tresao sam se kao sumanut.
Ustao sam i otkrio da je jedan prozor bio cele noći otvoren. Zatvorio sam ga i ponovo legao. Pripala mi je muka. Uspeo sam da odspavam još sat vremena, onda sam se probudio. Ustao sam, obukao se, jedva se dovukao do kupatila u hodniku i povratio. Svukao sam se i ponovo legao. Ubrzo je neko kucao na vrata. Nisam reagovao. Kucanje se ponovilo. „Da?” rekao sam.
„Jeste li dobro?”
„Da.”
„Možemo li da uđemo?”
„Uđite.”
Ušle su dve devojke. Jedna je bila debeljuškasta, ali sva čista, negovana, u ružičastoj haljini na cvetiće. Imala je ljubazno lice. Druga je bila utegnuta širokim pojasom koji je isticao njen vitki stas. Kosa joj je bila duga i tamna, imala je lep nos; stajala je na visokim štiklama, noge su joj bile savršene, kao i duboki dekolte na beloj bluzi. Oči su joj bile tamne, veoma tamne, i samo su me gledale, s uživanjem, s velikim uživanjem.
„Ja sam Gertruda”, rekla je. „A ovo je Hilda.”
Hilda je stigla da pocrveni dok je Gertruda prilazila mom krevetu. „Čule smo vas tamo u kupatilu. Jeste li bolesni?”
„Da. Ali ništa ozbiljno. Prozor mi je ostao otvoren.”
„Gospođa Dauning vam kuva čorbu.”
„Ne, čemu to?”
„Dobro će vam doći.”
Gertruda se primakla mom krevetu. Hilda je ostala gde je bila, sva u ružičastom, tako čista i rumena. Gertruda je hodala gore-dole na tim visokim štiklama. „Jeste li tek stigli u grad?”
„Da.”
„Niste u vojsci?”
„Ne.”
„Šta radite?”
„Ništa.”
„Niste zaposleni?”
„Nisam.”
„Da”, rekla je Gertruda, obrativši se Hildi, „pogledaj mu samo ruke. Ima prelepe ruke. Vidi se da nikad ništa nije radio.”
Gazdarica, gospođa Dauning, pokucala je na vrata. Bila je krupna i ljubazna. Zamislio sam da joj je muž umro i da je pobožna. Visoko u vazduhu držala je veliku činiju teleće čorbe. Video sam kako se puši. Uzeo sam činiju. Izmenili smo nekoliko ljubaznih reči. Da, muž joj je umro. Ona je veoma pobožna. Donela mi je i krekere, plus biber i so.
„Hvala vam.”
Gospođa Dauning je pogledala u obe devojke. „Sad ćemo vas ostaviti. Nadamo se da ćete se brzo oporaviti. I nadam se da vas devojke nisu ugnjavile.”
„O, ne!” iskezio sam se čorbi. To joj se dopalo.
„Idemo, devojke.”
Gospođa Dauning je ostavila vrata otvorena. Hilda je stigla da još jednom pocrveni, nasmešila mi se krajičkom usana, onda je izašla. Gertruda je ostala. Gledala je kako gutam čorbu. „Valja li?”
„Svima sam vam beskrajno zahvalan. Sve ovo... zaista je vrlo neobično.”
„Odoh.” Okrenula se i sasvim polako pošla ka vratima. Dupe joj se mrdalo ispod tesne crne suknje; noge su joj bile kao zlato. Na pragu je zastala i okrenula se, još jednom se zagledala tim tamnim očima u mene. Nisam mogao da se pokrenem, sav sam usplamteo. Čim je osetila da sam se primio, zabacila je glavu i nasmejala se. Imala je divan vrat, i tu bujnu tamnu kosu. Otišla je niz hodnik, ostavivši vrata odškrinuta.
Uzeo sam biber i so, začinio čorbu, nadrobio krekere u nju i trpao je kašikom u svoju bolest.

24

Našao sam posao u magacinu trgovine ženskom odećom. Čak i tokom Drugog svetskog rata, kada je bio manjak muške radne snage, za svaki posao bi se našlo po četiri-pet kandidata. ( Bar za fizikalije.) Čekali smo sa ispunjenim formularima. Rođen? Bračno stanje? Vojna obaveza? Poslednji posao? Poslednji poslovi? Zašto ste napustili posao? Toliko sam takvih formulara popunio da sam davno upamtio sve pravilne odgovore. Kako sam tog jutra vrlo kasno ustao, bio sam poslednji na redu. Primio me ćelavi tip s neobičnim čupercima kose iznad ušiju.
„Da?” rekao je, gledajući me preko formulara.
„Ja sam pisac koji je privremeno ostao bez inspiracije.”
„O, pisac, a?”
„Da.”
„Jeste li sigurni?”
„Ne, nisam.” „Šta pišete?”
„Uglavnom kratke priče. I stigao sam do pola romana.”
„Romana, a?”
„Da.”
„Kako se zove?”
„Neispravna slavina moje sudbine.”
„O, baš mi se sviđa. O čemu je?”
„O svemu.”
„O svemu? Znači, na primer, i o raku?”
„Da.”
„A o mojoj ženi?”
„I o njoj.”
„Ma nemoj mi reći! A zašto hoćeš da radiš u trgovini ženskom odećom?”
„Oduvek sam voleo žene u ženskoj odeći.”
„Jesi li oslobođen vojske?”
„Da.”
„Da vidim knjižicu.”
Pokazao sam mu vojnu knjižicu. Vratio mi je.
„Primljen si.”

25

Radili smo u podrumu. Zidovi su bili obojeni u žuto. Pakovali smo ženske haljine u duguljaste kartonske kutije, od oko metar dužine i tridesetak centimetara širine. Tražila se određena veština da se svaka haljina presavije a da se pritom ne izgužva u kutiji. Zato smo dobili pažljiva uputstva i služili smo se komadima kartona i svilenog papira. Pošiljke van grada slali smo poštom. Svaki od nas imao je svoju vagu i spravicu za poštanske marke. Pušenje je bilo zabranjeno. Larabi je bio šef ekspedicje. Klajn je bio zamenik šefa ekspedicije. Larabi je bio gazda. Klajn se trudio da ukloni Larabija s posla. Klajn je bio Jevrejin, a vlasnici trgovine su bili Jevreji, pa je Larabi bio nervozan. Klajn i Larabi su se preganjali i svađali po ceo božji dan, sve do uveče. Da, do uveče. U tim ratnim godinama problem je bio prekovremeni rad. Poslodavci su više voleli da nekoliko ljudi stalno radi prekovremeno nego da zaposle više ljudi kako bi svi manje radili. Davao si gazdi osam sati, a on je uvek tražio još. Nikada te, recimo, nije puštao kući posle
šest sati rada. Tada bi možda imao vremena da razmisliš.

26

Kad god bih izašao u hodnik pansiona, natrčao bih na Gertrudu. Bila je savršena, čisto oličenje seksa koji te izluđuje, i ona je to znala, igrala je na tu kartu i puštala te da patiš. Uživala je u tome. Ali ni meni nije bilo loše. Lako je mogla da me isključi iz igre i čak mi ne dozvoli da osetim ni tračak tog sjaja. Kao i većina muškaraca u takvom položaju, shvatio sam da ništa neću izvući od nje - intimne razgovore, uzbudljive vožnje u luna-parku, duge šetnje nedeljom popodne
- osim ako joj obećam kojekakve gluposti.
„Ti si čudan momak. Mnogo si sam, zar ne?”
„Da.”
„Šta ti je?”
„Bio sam bolestan davno pre onog jutra kad si me upoznala.”
„Jesi li i sad bolestan?”
„Ne.”
„Pa šta ti je onda?”
„Ne volim ljude.”
„Misliš da je to u redu?”
„Verovatno nije.”
„Hoćeš li da me vodiš u bioskop jedne večeri?”
„Potrudiću se.”
Gertruda se ljuljala preda mnom; ljuljala se na visokim štiklama. Primakla se. Dodirivala me delovima tela. Bio sam kao oduzet. Nešto me razdvajalo od nje. Distanca je bila prevelika. Osećao sam kao da ona razgovara sa osobom koja je iščezla, s nekim ko nije više tu, ko nije više živ. Njene oči kao da su gledale kroz mene. Nisam mogao da uspostavim kontakt s njom. Nisam se stideo zbog toga, samo sam bio pomalo zbunjen, i bespomoćan. „Hodi sa mnom.”
„Šta?”
„Da ti pokažem moju sobu.”
Pošao sam niz hodnik za Gertrudom. Otvorila je vrata svoje sobe, pa sam ušao za njom. Prava ženska soba. Veliki krevet bio je prekriven plišanim životinjama. Sve su delovale iznenađeno i gledale u mene: žirafe, medvedi, lavovi, psi. U vazduhu se osećao parfem. Sve je bilo uredno i čisto, nekako meko i udobno. Gertruda mi se primakla.
„Sviđa ti se moja soba?”
„Lepa je. O da, sviđa mi se.”
„Nemoj ni slučajno da kažeš gospođi Dauning da sam te pozvala ovamo, šokirala bi se.”
„Neću joj reći.”
Gertruda je ćutke stajala preda mnom.
„Moram da idem”, na kraju sam joj rekao. Onda sam otvorio vrata, zatvorio ih, i vratio se u svoju sobu.

27

Ostavio sam već nekoliko pisaćih mašina po zalagaonicama, pa sam se odrekao ideje da imam mašinu. Pisao sam priče rukom i tako ih slao. Pisao sam ih štampanim slovima, penkalom. Postigao sam veliku brzinu pisanja štampanim slovima. Brže sam pisao štampanim slovima nego pisanim. Pisao sam tri-četiri priče nedeljno. Zamišljao sam urednike Atlantik Mantlija i Harpersa kako govore:
„Ej, evo još nešto od onog pacijenta...”
Jedne večeri odveo sam Gertrudu u bar. Sedeli smo u jednom uglu i pili pivo. Napolju je padao sneg. Osećao sam se malo bolje nego inače. Pili smo i razgovarali. Prošlo je oko sat vremena. Sve sam češće zagledao Gertrudi u oči, a ona mi je uzvraćala pogled. „Teško je danas naći pravog dasu!” pevao je džu-boks. Gertruda se klatila telom i glavom u taktu muzike, i gledala me u oči.
„Imaš veoma čudno lice”, rekla je. „I nisi tako ružan.”
„Četvrti čovek u ekspediciji, penje se u rangu.”
„Jesi li ikad bio zaljubljen?”
„Ljubav je za prave muškarce.”
„Ti zvučiš kao pravi muškarac.”
„Ja ne volim prave muškarce.”
„Ne voliš ih?”
„Mrzim ih.”
Još smo malo pili i uglavnom ćutali. Sneg je i dalje padao. Gertruda je okrenula glavu i gledala u druge goste. Onda je opet pogledala u mene.
„Zar nije zgodan?”
„Ko?”
„Onaj vojnik tamo. Što sedi sasvim sam. Tako uspravno sedi. I okačio je sve medalje.”
„Hajde, idemo odavde.”
„Ali nije toliko kasno.”
„Ti ostani ako ti se sedi.”
„Ne, ja želim da idem s tobom.”
„Ne zanima me šta ti želiš.”
„Je 1’ to zbog vojnika? Jesi li ljut zbog vojnika.”
„E, jebi ga!”
„Jeste zbog vojnika!”
„Odoh.”
Ustao sam od stola, ostavio napojnicu i pošao ka vratima. Čuo sam Gertrudu iza sebe.
Išao sam ulicom po snegu. Ubrzo je hodala pored mene.
„Nisi čak ni taksi pozvao. A ja na ovim štiklama po snegu!”
Ćutao sam. Hodali smo četiri-pet ulica do pansiona. Popeo sam se s njom uz stepenice. Onda sam skrenuo hodnikom do moje sobe, otvorio vrata, zatvorio ih, svukao se i legao u krevet. Čuo sam je kako je u svojoj sobi bacila nešto u zid.

28

I dalje sam pisao kratke priče štampanim slovima. Obično sam ih slao Kleju Gledmoru, jer sam se divio njegovom časopisu Frontalna paljba, koji je izlazio u Njujorku. Gledmor je plaćao samo 25 dolara po priči, ali otkrio je Vilijema Sarojana i mnoge druge, i družio se sa Šervudom Andersonom. Gledmor mi je vratio silne priče, koje bi uvek propratio svojeručnim pismom. Istina, većina tih pisama nije bila dugačka, ali delovala su dobronamerno i ohrabrivala su me da pišem dalje. Veći časopisi koristili su štampane odgovore za odbijanje rukopisa. Ali čak su i Gledmorovi štampani odgovori bili nekako srdačniji od drugih:
„Žalimo, avaj, što vam ovim pismom odbijamo rukopis, ali...”
Sve u svemu, zatrpavao sam Gledmora sa četiri-pet priča nedeljno. U međuvremenu sam bio u trgovini ženske odeće, u podrumu. Klajn još nije istisnuo Larabija; Koks, koji je takođe radio u ekspediciji, nije mario ko će koga da istisne, dokle god može krišom da puši na stepeništu, svakih dvadesetak minuta.
Prekovremeni rad se podrazumevao. Sve sam više pio u slobodno vreme. Od osmočasovnog radnog vremena ništa nije ostalo. Kad ujutru dođeš na posao mogao si da računaš da ćeš najmanje jedanaest sati ostati unutra. Tako je bilo i subotom, kad se inače radilo samo pola dana, ali sada se radilo puno radno vreme. Bio je rat, ali su dame kupovale haljine kao sumanute...
Jednog dana, posle dvanaest sati rada, navukao sam sako, izašao iz podruma, pripalio cigaretu i krenuo hodnikom ka izlazu kad sam čuo gazdin glas: „Kinaski!”
„Da?”
„Dođite ovamo.”
Gazda je pušio dugačku skupu cigaru. Izgledao je sveže i odmorno.
„Ovo je moj prijatelj, Karson Džentri.”
I Karson Džentri je pušio dugačku skupu cigaru.
„I gospodin Džentri je pisac. Mnogo se zanima za pisanje. Rekao sam mu da ste pisac i poželeo je da vas upozna. Nadam se da vam to ne smeta?”
„Ne, ne smeta mi.”
Obojica su sedela i pušila cigare gledajući u mene. Prošlo je nekoliko minuta.
Uvlačili su dim, ispuštali ga i gledali u mene.
„Mogu li da odem?” upitah.
„Samo izvolite”, rekao je gazda.