Pelerina i nove priče-David Albahari

First topic message reminder :

Pelerina je obimom nevelika knjiga, ali neobicno vazna, ne samo za Davida Albaharija. Za njom ce zeleti i morati da posegnu svi koji budu hteli da razumeju ne samo Albaharijevu prozu vec i model razmisljanja o literaturi na koji se danas oslanja jedan od sredisnjih tokova u srpskoj prozi. To je onaj njen tok koji jos korespondira sa globalnim duhom ovog vremena.

СИВА СВЕТЛОСТ


Још је рано, још је рано
Она сива светлост
коју обећавају и на другом свету
Али то сам ја, онај лик који се смеши
То сам ја


Подвлачим црту
Овако
Овако
И овако

Започиње нови дан


ЛЕКАРСКИ САВЕТ


Докторе, шта да учиним
Када се осврнем, ништа не видим јасно
Ништа не разазнајем
Не могу да одредим даљину
Не знам да ли се приближавам
или удаљавам
Деси ми се да прођем поред своје жене
мислећи да

Ово три пута на дан
Ово кафену кашичицу пре јела
Ово у чмар, ово у вену
Ово нека само стоји на ноћном сточићу,
нека буде при руци када пре спавања
одложите своје посно срце

ДОК СТОПИРА ЗА ЛОНДОН, ХВАТА ГА МРАК НА ИЗЛАЗУ ИЗ ЗАГРЕБА



Подиже пренатрпан ранац
и клиже се низ насип
Приближава се шумарку
раздваја шибље, одабира место:
суво, заштићено, чисто

Одвија врећу за спавање
и изненада чује шум потока
али не може да одреди
одакле долази

Леже, и пиљи у мрак
уверен да ће сваког часа одатле
нешто искрснути

Ништа, међутим, не излази
и то га највише плаши

НЕНАПИСАНА ПЕСМА


Постоји још једна песма коју је хтео
да напише
Ступио је, по најжешћем подневном светлу,
у сасвим празну улицу
и лишен сенки, усред загушљивог белила,
помислио
на бесмртност
али и на оправданост неких својих
посве земаљских тежњи

У том часу, на наспрамном крају,
у уличну јару ступио је неки други човек

Схватио је да није сам на свету
Не би га зато ни изненадило
када би дознао
да је тај други човек
написао ову исту песму

СУСРЕТ


Ово је сасвим кратак сусрет
али се обоје заклињемо у његову дужину
Ко зна после колико година, у полуокрету,
усана гадљиво скупљених
пред нечистоћом хотелског покривача,
та ће ме слика поново пронаћи
Жмиркајући
дотичем се између ногу
и не знам у шта, од те слике, да поверујем:
у сусрет
у заклетву
или у његову дужину

ИСКРЕНОСТ И
ДРУГЕ ВРЛИНЕ

Не мораш да будеш
нешто нарочито искрен
ако желиш да успеш у животу

Поједине особине
треба одгајати
само за лично задовољство

Као оне високе, усамљене биљке
које су најсрећније
када стоје у неком забитом кутку
где ни светлост ни мрак
не долазе сувише често

У таквим међупросторима
највише се издржава
И понекад се питаш
није ли то оно
што даје смисао целом животу
Без обзира шта сам живот могао бити

ДАНАС ЈЕ НЕДЕЉА


Данас је недеља

Устајем касније него обично
још увек осећам кнедлу у грлу
од неког неупамћеног сна
али не смем да се погледам у огледалу

Не знам ко сам
Без обзира на прво лице
тако самоуверено употребљено
у првом стиху ове песме
не знам ко сам

Опипавам кожу
прелазим прстима преко ожиљка
од операције слепог црева
бројим три крупна младежа
на левом, длакавијем гузу
подижем врх обрезаног пениса
високо изнад лавабоа

Не знам шта да радим

Све су то документи
све су то детаљи оверене личне карте
знаци распознавања
Али шта ако није моја
ако сам је нашао током ноћи
Коме да је вратим

ЦАРИНИК


Увлачим га у твоју вагину
као цариник руку у моју торбу
после дугог путовања

Слушам како објашњаваш:
„Све су то ситнице,
успомене,
прибор за личну хигијену”

И премда добро знам
да се испод дуплог дна твоје коже
крије мала црна кутија:
бомба која ће на крају
разнети моје срце

извлачим руку
затварам рајсфершлус
између твојих ногу

„Све је у реду”, кажем
„Следећи”, кажем
Даље
Даље

Даље

Даље, шапну Мирослава. Морала је да затвори очи. Кожа стомака јој се напела, док се дуж њене вагине раширио претећи свраб. Промешкољила се, клизнула руком низ бутину и завукла је под сукњу. Пред очима јој се указа лик Аве Гарднер. Дотакла се храпавог ткива јефтиних хулахопки, онда палцем одмакла омлитавели ластиш и прво врховима прстију па целим дланом, осетила заплетене, ретке, дуге стидне длаке. Допустила је да јој прст улази лагано, сасвим лагано, али сада су јој очи биле отворене и она је гледала сто са хрпом прашњавих часописа, орман с регистраторима, грејалицу коју су јуче први пут укључили, чивилук на којем је висио само њен мантил. Свршавала је, знала је да свршава, ипак се питала зашто Ава Гарднер, зашто она а не било ко други, на пример. Извукла је прст испод хаљине и принела га носу. На пример... није могла да се сети ниједног имена и журно је превртала папире... на пример, Еуген Рајнер? Прст се сушио на ваздуху. Мирослава уста и приђе огледалу на суседном зиду. Очи су јој биле закрвављене, кармин испуцао на уснама, митисери на носу виднији него икада раније. Питала се зашто мора да буде тако сурово кажњена, и ко је тај који је кажњава, и да ли је то уопште казна или нешто друго. Вратила се до стола и ставила Рајнерове песме у фиоку уредника за поезију. Прочепркала је по ташни, у потрази за кључевима, и нашла писмо које је заборавила да убаци у сандуче приликом доласка. Обукла је мантил, настојећи немогуће: да се у целости види у овалном огледалу. Допадала јој се властита фризура, једноставна, равна коса, краћа око ушију и дужа на врату, и то је било једино што јој се допадало. Што се осталог тиче, знала је да ће плакати када стигне кући.

Еуген није дошао у среду. Као да је знао да је уредник одбио песме, означивши — додуше — једну од њих знаком питања („Постоји још једна песма...”) а једну ускличником („Још је рано, још је рано...”), и да, можда, није ни потребно да долази. У четвртак, у подне, зазвонио је телефон и неко ко се није представио, ко у ствари није ништа рекао, оклевао је с друге стране. Хало? поновила је Мирослава. Била је сигурна да је то он. Веза се прекинула, неко јој је просто отео слушалицу из руке, и док се технички уредник сагињао да покупи разбацане шифове, Мирослава је коначно видела оно што је требало одавно да схвати: да више никада неће бити мирна, у потпуности мирна, и да је смрт непобитна чињеница.
Сетила се тога поново на путу кући, у часу када се спустила у подземни пролаз на Теразијама, и тада га је, са смрћу у мислима, видела. Стајао је, висок и помало нагнут, поред девојке у ђубретарцу, тик уз излог продавнице обуће. Кренула је према њему, не знајући шта пре да пожели: да се окрене или да се не окрене? Поглед јој се срео с погледом девојке у ђубретарцу, и Мирослава брзо окрену главу и скрену десно, према месту где је почивала вага заспалог пензионера. Стала је на излизану гуму и сишла пре него што се игла умирила. Потражила је ситнину у џепу и убацила је у картонску кутију. Када се окренула, њих више није било.

Коначност ју је, сада се то може са сигурношћу рећи, свугде пратила. Почела је да осећа мирисе које никада раније није примећивала. Увидела је да поезију и прозу уређују људи који различито миришу: песници су поседовали оштар мирис, скоро воњ, неупоредиво мужевнији, што јој никада раније није падало на памет, од сладуњавог мириса приповедача, док су критичари одавали киселкаст мирис који је код неких прелазио у дискретан смрад. Уз то, непрестано је плакала. Дете које је скакутало на мајчином крилу и привијало обрашчић уз њене груди изазивало је исте сузе као прегажени пас који је цвилио на рубу тротоара. Нос јој се зацрвенео од честог брисања, трепавице су почеле да јој испадају из подбулих капака, а кожа на образима, некада ипак нежна, трунила се у сасушеним љуспама. Али, све је то била љубав. Иако никада није цртала, не рачунајући часове ликовног васпитања у основној школи, покушала је, послуживши се разнобојним фломастерима, да нацрта Еугенов лик. Није, наравно, успела; картон, натопљен шареним мастилима, ипак је држала на ноћном сточићу, знајући да љубавник види лице своје љубави и тамо где остали не виде ништа. Тако јој се десило да се морала сложити са својом пријатељицом, секретарицом неког од уредника Другог програма Радио Београда, да јој је тај нацрт за витраж изузетно успео. За витраж! Када је пријатељица отишла и Мирослава отворила прозор да у собу уђе свеж ваздух, узела је картон и отишла у купатило. Под тупом светлошћу подигла је картон поред лица и посматрала оба одраза у огледалу. Еугенов је био живљи од њеног. Зидови су били танки, и могла је да чује како вода шушти у суседној просторији, у суседном стану, највероватније: у суседном купатилу, у простору који је био идентичан њеном као лик у огледалу. Згрозила се када је помислила на сваколику игру огледала. Обожавала је Борхеса и врло добро је знала шта те углачане површине значе. Спустила је слику на полицу и села на поклопљену клозетску шољу. Како је тешко признати да си још увек жив када већ годинама сматраш да си мртав! Последњи пут је спавала с критичаром који је, у међувремену, постао важна политичка личност и писао приказе само о књигама од националног интереса. Када се полако подигао, онако тежак и већ склон гојењу, једва се померила, искренула тело, и осетила како се влага шири чаршавом. Док се облачио, он је скувао кафу, укључио грамофон, написао јој неколико речи на седамнаестој страници своје последње књиге. Кафу је попила касније, хладну, када је отишао. Плоча се и даље вртела, изабрани успеси Мантованија, иако се више ништа није чуло. Са плоче је допирало пуцкетање, ударци игле о завршетак жлеба. Мирослава је тада први пут помислила да јој је тело мртво, да је жена у њој избрисана и склоњена у архив сећања, дотакла је кесасту дојку, брадавицу коју је критичар до малопре сисао, бутину, пупак, пичку. Тако је помислила: пичка, поверовавши да ће тако себе потпуно понизити, себи потпуно доказати да више не постоји. А сада је седала на клозетској шољи и пиљила у изувијани картон! Прочитала је довољно књижевних дела, знала је колико је банално сада се присећати љубави из детињства, али се ипак присетила голубара кога је заволела одмах по доласку у Београд. Имао је пегаво лице и ширио мирис који не би могла да опише, али који би сада, са пробуђеним чулима, могла одмах да препозна. Вратила се у собу, у исту собу у којој се њена страст угасила и изнова распламсала, и пришла прозору. Нови Београд је пламтео обасјан безбројним светиљкама. Жућкаста светлост је одавала смер аутопута; црвена светлост у даљини сигурно се подизала изнад Теразија; на небу је треперело неколико звезда; ваздух је био прохладан, мирисао на прашину и песак; понекад је песка било толико да се осећао под зубима, на језику, у грлу. Мирослава затвори прозор и навуче завесу. Укључила је телевизор, дугме за тон окренула на нулу, села. Био је то неки филм са Хемфријем Богартом, негде — по свему судећи — већ на половини, али то је није бринуло; када дође до краја, разумеће почетак.
У понедељак, ујутру, стајао је пред вратима редакције.
Није га очекивала, не тако рано, и руке су јој дрхтале док је, у полумраку ходника, приносила свежањ кључева брави. Ушли су она прва, он за њом — она притисну прекидач и, док се неонска светлост изненађено трзала над њима, већ је скидала мантил, нудила га кафом, померала коверте наслагане на плочи стола.
Не, рече он, нећу ништа.
Мирослава се окрену. Седео је на климавој столици у углу, и гледао право у њу. Она схвати да је млађи, много млађи него што је недавно помислила, и да ће морати да измени многе боје на картону са његовим ликом. Зашто нећеш? упита. Ионако бих је себи скувала... Могао би да ми правиш друштво... Изгледало је да не примећује њен покушај приближавања.
Није ми примио песме, је ли тако?
Мирослава помисли да слаже, али он је очигледно већ знао одговор. Да, рече она, не.
Да? рече Еуген.
Не, одговори Мирослава.
Знао сам.
Тишина се ширила између њих.
Да ли с-сте... негде нешто објавили?
Ћутао је.
Мирослава зачу кораке секретарице трговинског представништва које се налазило на другом спрату, потом — када су уминули пуцкетање загрејаног решоа. Устала је, налила воду, приставила лонче, додала шећер. Можда бисте, рече док се сагињала да извади шољицу из најниже фиоке, те исте песме могли да дате у „Студент” или „Књижевну реч”?
Да, рече Еуген.
Молим?
Објавио сам једну песму у неком новосадском листу.
У „Пољима”?
Не.
Мирослава није могла да се сети ниједног другог новосадског часописа. Окренула се, поново, према решоу. Можда сте се, рече, предомислили за кафу?
Не, рече Еуген, али видео сам вас оног дана у подземном пролазу.
Мирослава се стресе и прогута пљувачку, можда истоветну оној коју је он гутао кадаје улазио.
Зашто сте покушали да ме пратите?
Ти си луд, рече она. Ти си сасвим луд. Побојала се да никада више неће успети да се суочи с њим, али осврнувши се, видела је да и даље седи на истом месту, у истом положају, раширених ногу, мало забачене главе, осмехнут (осмехнут?). Желела је да му приђе и спусти образ на његову бутину, и да остане тако, између његових колена. Наставила је: Откуд ти та... б-блесава идеја да сам те пратила? Шта ти уопште знаш о мени?
Ништа, рече Еуген; ипак се смешио. Не знам ништа, али за то није потребно знање, то се осећа, може да се намирише, да се назре, ако човек уме да гледа.
Мирослава је хтела нешто да каже, али шта?
Ври, упозори је Еуген.
Мирослава погледа решо са којег се подизала пара: да ли да сву ту врелу течност саспе на његово лице? Одмакла је лонче, одсула мало воде у шољицу, дуго одвијала кесу с кафом, брижно мерила садржину сваке кашичице, закувала, долила воду, искључила решо. Тек се онда окренула. И шта још знаш? рече.
Није знао више ништа. Изгледало је, у ствари, да после оног првог, почетног отварања не намерава даље да се отвара. Сркао је (ипак!) кафу полако, прегласним, скоро непристојним гутљајима, не подижући поглед с пода, с неке тачке неодређено смештене између његових размакнутих стопала, где би, иначе, чучала она, само када стварност не би била оно што за нас замишља неко други. Облизао је соц са усана, и док су му недовољно самлевена зрнца пуцкетала под зубима, упитао да ли може да добије свој рукопис. Знао је, рекао је, да то није обичај, да је обичај, пре, да се рукописи не враћају, али можда би могао да се направи изузетак? Мирослава се укрутила. Чула је само један, веома гласан, откуцај свога срца, потом тишину. Руку, која је већ скоро дотакла замашћену фасциклу у полуизвученој, напуклој фиоци, вратила је на сто, тик до сунђера који је требало да утиша клепет писаће машине. Можете, рече, да их добијете, како да не. То ће доиста бити изузетак, наставила је, као што је он приметио, али ће их ипак добити. Еуген уста и коракну према столу. Али не сада, рече она, тргнувши се — или јој се само учинило да се тргнула, као онда, када је прилазио да их остави — него сутра, ако би могао да дође сутра. Збунио се. Сутра? Код мене су, рече Мирослава, код моје куће, понела сам да их читам, говорила је брзо, и сада сам тек приметила, питајући се да ли он примећује колико и она да она лаже, тек сам се сада присетила да их нисам донела. Нисте их донели? Нисам, рече Мирослава. Поново је зачула један издвојени удар свога срца, као да је после дугог, слободног пада треснуло на дно. Могу да их донесем сутра, рече она, а пошто је он ћутао, додала је: Или, ако су вам хитно потребне, можете да свратите до мене поподне... предвече? Помислила је да неће проговорити. А где станујете? Нови Београд, рече она. У реду, рече Еуген. Извадио је малу, црну бележницу из унутрашњег џепа и прибележио њену адресу. То је једна дугачка зграда, рече она, када изађете из аутобуса, мало се вратите, то је најбољи пут, и прођете кроз шибље, стаза је угажена, и онда само право. Снаћи ћу се, рече он. Сви улази су исти, продужила је, а мој се лако препознаје јер се пред њим, непосредно пред њим, налази велика пукотина. Он се већ окретао. Хоћете доћи? упита Мирослава. Око шест, рекао је. На ходнику, иза врата.

Стигла је кући тачно у пет, упалила радио — још увек у мантилу — и чула како спикер најављује вести. Исцрпљена, као и увек после састанка редакције, после масног ручка са уредником за прозу и средовечним песником (од којих је један, није дознала који, током обеда прднуо), могла је да умре, сместа, ослоњена на довратак. Скинула је мантил, убацила га у плакар, поравнала неколико предмета широм собе, и ушла у купатило. Картон је и даље стајао на полици, али пресамићен, преполовљен, ваљда од влаге. Положила га је на под и притисла вагом. Ако сада направи сендвиче, питала се, можда ће се осушти док он не дође. Вратила се у собу и отворила враташца бифеа: вињак, вотка, флаша белог вина. Извадила је вино и ставила га у фрижидер. Шта још? Поново је завирила у фрижидер и, видевши маслине у чинији и комад траписта у белом папиру, одахнула. Можда је могла да купи флашу пива, при повратку, или у граду. Није више могла да стоји. Срушила се у фотељу и покрила лице длановима. Када је погледала, сат који се једва назирао у полумраку — показивао је четврт до шест, или не, нагнула се, десет до шест. Омирисала је ваздух, већ по навици, али је само осетила себе. Пружила је руку према стоној лампи; пре него што су јој прсти дотакли белило прекидача, шавови на блузи запуцкеташе. Потом блесну светлост. Мирослава уста, оде до огледала, дотаче косу, с једне па друге стране, размишљајући да ли да намаже усне, поправи прслуче које је претило да је стегне, обриса малим прстом угао десног ока, поравна сукњу, и онда виде да јој се чарапа поцепала. Али када? Било је касно, сада је било касно. Пришла је улазним вратима и ослушнула. Лифт, требало је чути лифт, под условом, наравно, да он не дође пешке. Што је не би изненадило. Негде у згради залупише се нека врата и неки глас некоме нешто рече. Отишла је до прозора и, припивши лице уз окно, покушавала, иако је знала да не може, да види део асфалтне стазе којом је требало да наиђе. Онда се вратила до врата, прислушкивала — сада слободно прислонивши ухо на прохладну, обојену даску, потом дошетала у средину собе, шапнула нешто што се није могло чути, одмахнула главом, и села. Све је казивало да ће то бити дуго чекање, а она је била спремна да чека.

НЕМА ПЕСМА


Понекад легенда постоји пре човека, понекад после њега.
Други случај је далеко једноставнији: након што је човек нестао, истопио се у забораву, колективна машта претвара га у предмет прича, које су у први мах истините, а које ће се временом, посебно у случају појаве неких нових насиља, све више удаљавати од историјске истине и живети тако, саме за себе, у оквирима неке своје ирационалне логике. Хм.
Први случај је далеко озбиљнији: након што је створена легенда која се од самог почетка трудила да умакне свакој заврзлами историје, појављује се човек који се у потпуности уклапа у њу. Овде се сасвим оправдано може посумњати у колективност маште. Пре ће бити да је зачетник био неки усамљеник, можда видовњак, можда пророк, можда — зашто да не? — препредени варалица који је зачео невероватну причу, у коју се касније сам усељава.
Било како било, легенда о Δ• постојала је пре него што се Δ• појавио. Као што је познато, уметност исписивања имена по унутрашњим површинама аутобуса београдског јавног превоза процветала је половином седамдесетих година, оног часа када су свемоћни и свевидећи кондуктери замењени црвеним аутоматима за поништавање карата. Међутим, постоје наговештаји да је знак Δ• први пут виђен још крајем шездесетих, и то у једном тролејбусу, у време, дакле, када је главни град још увек био потпуно збуњен и неприпремљен за долазак контракултуре. Тешко је проверити. Тешко, премда није немогуће да је Δ• са неког свог путовања у иностранство донео тада код нас још ретке фломастере и испробао их на прљавобелој унутрашњости градског возила. Δ• је тада могао да види неки дечак који ће, деценију касније, подићи свој фломастер, с несумњиво дебљим врхом, и сетити се. Тако се стварају легенде: у магновењу, док се тело, ношено кроз простор, опушта и предаје само себи, па свом уму, па духу, па колективном, које прожима све.
Према другој варијанти, Δ• се, под сасвим другим именом, током шездесетих сматрао за неухватљивог шверцера, толико вештог, да је улазио у аутобусе заједно с контролорима, а ипак успевао да их надмудри и умакне им. Ова романтична варијанта тумачи појаву Δ• на следећи начин: Неухватљиви је, упркос свом имену, једном био ухваћен (овде постоје бројне подваријанте зашто се, и како, то догодило), и риџвеји су га извели на тада помоћној станици код СИВ-а. Повели су га преко пута, опрезно, у густо жбуње. Дан је до тада био ведар, али у том часу, са запада, на небо почеше да пристижу мрачни облаци. Риџвеји су га тукли систематично, као у неком домаћем филму, све док се нису уморили. Δ• , односно: Неухватљиви, остао је да лежи на земљи када су риџвеји, осетивши прве капи кише на ознојеним вратовима, потрчали према путу. Неухватљиви подиже руку и опипа вилице, усне, нос, чело. Видео је крв на врховима својих прстију и осетио мучнину у стомаку. Олуја је јачала. Капи кише су постајале крупне као кокошија јаја. Неухватљиви је знао да више никада неће устати: ноге су му биле пребијене, кичма згњечена, утроба просута по трави и лишћу. Постаће земља, и остаће земља. Ветар у том часу нанесе празан лист хартије, и Неухватљиви, последњим остацима снаге, својом крвљу уписа знак Δ• . Ветар тада рикну као животиња, као звер, и подиже папир високо у небо. Та забелешка, тај свети спис, предат у исто време никоме и свакоме, чува се, верује се, и дан-данас, али где?
Било како било, о Δ• се говорило, за Δ• се знало. Удружење исписивача имало је чланске карте у облику троугла, исти такав печат, слично заглавље на својим ковертама. Његови чланови су се препознавали по малом Δ• , урезаном изнад леве обрве. А оно што их је, осим тога, одвајало и делило од обичних шкрабача, који су бесомучно исписивали своја имена по неколико стотина пута, била је забрана која их је спутавала (по цену ко зна каквих казни) да уопште пишу по зидовима аутобуса, осим ако немају стварно шта да кажу или у случају крајње нужде, поготово свети знак. Сваки Δ• , дакле, који се види јесте лаж, гнусна лаж, фалсификат. Али, плебс је увек жудео за оним што су noble ones сматрали nobless oblige, и њихова једина победа могло је да буде расплемењивање, пообичавање, срозавање на општи ниво. Δ је демистификација Δ• .
Али, ко је видео чланске карте, ко опипао печат, ко добио коверат са дотичним заглављем? Нико. Све су то сада нагађања; све је то тесто умешено поквареним квасцем (ако тако нешто уопште постоји); све је то оно што се, најдаље од истине, чини њој најближом.
Вреди поменути још једно тумачење, објашњење које се, како се сматра, чуло у кулоарима првог феминистичког скупа који је одржан у Београду, у згради СКЦ. С обзиром да су корени овдашњег феминизма зачети у Загребу, лако се може поверовати да је то тумачење настало у некој кавани у Горњем граду, можда у интимном разговору две наизглед повучене жене, које су, овлаш дотичући једна другој ревере сомотског капутића и рукав широке, угодне кошуље, говориле тихо, с паузама, уз дуге осмехе. Вино, бело, пред њима, љуљушкало се у чашама. Личиле су, и једна и друга, на јунакињу „Последњег танга у Паризу”. Неколико месеци касније, у Београду, све је било спремно; неки чак говоре о потписивању тајног документа; други су суздржанији: по њима, постигнут је усмени договор, који је, на последњој седници, усвојен тако што је свака учесница на одређени знак који јој је упутила одређена особа одговорила одређеним знаком. А ево о чему се радило: Δ• је, истина, постојао — постојао као симбол, дакако — али његово право порекло далеко је од онога што је шовинистичка мушка клика усвојила као израз свог типично поробљивачког духа. Δ• није почео као крвави знак уписан на неки небулозни лист папира; његов почетак јесте у крви, али његов почетни изглед био је овакав: • . Место његовог настанка: поправни дом „Васа Стајић” у Земуну. Време: крај педесетих година. У једној од забачених спаваоница домци сви слични, сви ошишани до главе — изводе свој већ отрцани суботњи обред: сви, на смену, јебу Дебелу Мару (симбол потчињене, послератне жене?) која се само кикоће и још више размиче млохаве бутине. Онда Кежи Кврги изненада пада на памет девојчица коју су довели у дом пре недељу дана и која још ни са ким није проговорила ни реч. Пада му на памет управо када, срозаних панталона, стоји између Мариних ногу и пиљи у свој пенис који одбија да се подигне. Остали га подстичу пробраним речима, али све је узалуд. Мита Слон предлаже чешкање муда. Пера Прца нуди своју искусну руку. Кежа Кврга, међутим, тада помишља на Слободанку (лукаво изабрано име, још један симбол!) и кита му се подиже онако како му се никада до тада није подигла. Подиже се тако да сви ућуте. Подиже се и с таквом силином заузима одређени смер, да се сви окрећу да виде шта је тамо. У дну спаваонице, поред прозора, челом ослоњена на окно, стоји Слободанка. Трачак светлости осветљава јој лице. Тишина. Доведите је, коначно проговара Кежа Кврга, и све се после тога догађа брзо, врло брзо. Мита Слон и Смаја је доводе — она се чак и не отима, премда је могуће да је наслутила, премда је сасвим сигурно знала шта је очекује — Пера Прца скида чаршав — Кежа Кврга прилази и поставља Слободанку (о како је лака, како је она лака!) на сто — њена сукња је од неке меке тканине, и када је задигну: виде беле, чисте гаћице — неко јој откопчава блузу, једно дугме се откида и пада на под — Остави, каже Кежа Кврга када се Дуле сагне — дојке су сасвим мале и чврсте и нико их не додирује — раставља јој бутине и: Хоћу да гледаш, каже Кежа Кврга — Мита Слон је стиска за врат, тако да не може да окрене главу — Кежин курац је до тада постао толико јак да — она се сва укрути и мало одигне гузове од стола када он продре у њу — Гледај, застења Кежа Кврга, гледај — Гледам, каже Слободанка и Дебела Мара почиње да се кикоће. Када га Кежа Кврга извуче, сви виде крв. Када је, на крају, оставе, Слободанка сиђе са стола и застане тако, раширених ногу. Колена јој дрхте, жедна је, боли је стомак. Дотиче се руком између ногу, и премда јој је длан влажан, чини јој се да осећа пријатну хладноћу. Направи неколико мукотрпних корака, и када погледа тај исти (леви) длан, види на њему, већ у полумраку, крвљу уписан знак • , печат своје утробе, отисак вагине. Већ наредног дана, не: у понедељак, неко долази по њу, одводе је. Кежу Квргу гази аутобус. Миту Слона избоду ножевима земунски кејаши. Пера Прца умире од упале плућа. Смаји, после много година, проналазе рак на дебелом цреву. Дебела Мара умире на гинеколошкој столици. Једино Дуле остаје поштеђен, али са ослабљеним слухом и видом.
И то је крај натегнуте приче. Мушко потрошачко друштво, тврде феминисткиње, преузима женски модел и прилагођава га својим потребама. Троугао, симбол женствености, чији је врх окренут према земљи, према Мајци Земљи, симболу плодности, окрећу врхом навише, према небу, и устоличују симбол крутости, симбол фалуса који, широм страном ослоњен на земљу, црпи све из ње и усмерава према Владару Неба. Тачку, мушкарца омеђеног троуглом жене, они мењају у тачку која представља жену спутану у мушки троугао. Δ• који се појављује у београдским возилима јавног саобраћаја јесте камуфлирани израз женске моћи. Испод сваког Δ• крије се • , само што то свако не може да види.
Недовољно, све је то недовољно.
Оно што, након свега, једино остаје, ипак су речи.
А песма?
Када је Кејт Дејвис, студент Калифорнијског универзитета, коначно дознала да је добила Фулбрајтову стипендију која ће јој омогућити да проведе најмање годину дана у Југославији, вратила се у своју собу, села за сто и извадила папир за писма. Коме би, међутим, писала? Окренула се према прозору, приметивши у том окрету окрет свога лика у огледалу. Није могла много да види. Био је то крај пролећа, почетак лета, и небо — видела је, дакле, небо — небо је било затегнуто, плаво, без облака. Сасвим јој се јасно указао наслов њеног имагинарног рада:
„Vocal Singing Styles of Croatia”; рад не претерано обиман, али ипак исцрпан, детаљан, н-незаменљив... Зашто је замуцала? Устала је, приближила се овог пута намерно огледалу, али је зато сада одраз њене шаке блеснуо на углачаној површини стоне лампе. Имала је дугу, глатку косу коју је, пре него што би ноћу заспала, волела да дотиче у потпуном мраку. Покушала је да се присети неке речи коју је научила на нередовном курсу српскохрватског језика. Није могла да се сети ниједне. Пиљила је у себе у огледалу и осећала савршену празнину у глави. Знала је да у тој тишини мора да постоји неко значење, али је исто тако знала да ће га открити само ако не буде настојала да га открије. Одмакла се, узела торбу са свескама и прибором коју је малопре бацила на лежај, дотакла лице, блузу, поново лице, и упутила се у библиотеку.
Где проводи наредне недеље у исцрпљујућим припремама за одлазак. Прегледала је, прво, прашњаве гомиле часописа: „Journal of the Society for Ethnomusicology”, „Journal of the International Folk Music Council”, „Journal of Popular Culture”; прелистала је, док су јој пред очима трепереле непознате речи и чудна слова, годишњаке „Фолклора” и „Народне умјетности”, затим „Зборник за народни живот и обичаје”; написала је писмо Заводу за истраживање фолклора на Институту за филологију и фолклористику у Загребу (рекли су јој да ће, можда, ићи у Загреб); упознала се с девојком која је такође претурала старе часописе, али у потрази за неким историјским подацима о Црној Гори, која јој је причала о Југославији као о лепој земљи са ружним градовима и веселим људима, и упозорила је на њихову „суштинску једноставност”; да би се у време када је стигао љубазан одговор из Загреба она сасвим посветила радовима старих студената, на које јој је скренуо пажњу Чарлс Џ. Браун, заменик шефа Одсека. С јесени, дакле, када је између ње и поласка преостало још само неколико дана, узела је последњи магистарски рад, „An Ethnographic Study of Three Villages of the Lika Region of Yugoslavia”, и села за сто у библиотеци на којем је, хемијском оловком, у једном тешко приметном углу записала своје иницијале: К. Д. Прочитала је увод, који је озбиљношћу приступа одскакао од свега што је до тада прочитала, затим део о пољопривреди, о обичајима, о ношњама, о народном календару... Поново је погледала насловну страну, и тек тада приметила да се на њој не налази име аутора, окренула последњу у нади да би га тамо могла пронаћи, затим поново прву, и тада — подигавши обрве и слегнувши раменима и не приметивши свој лик одражен на доста удаљеном прозорском окну — наставила да чита. Дошла је до одељка о музици тог подручја, о песмама и играма, и ту, у делу који је носио поднаслов „Немо коло”, наишла на фусноту коју је очекивала целог живота, крај свега и почетак свега:
49) Немо коло се јавља и у другим подручјима Југославије, али се аутор овде задржао само на личким варијантама. Можда није на одмет напоменути да се аутор једном приликом сусрео и са термином „нема песма”, али док се о немом колу може говорити са сигурношћу — аутор је неколико пута присуствовао његовом извођењу, а и литература о немим колима је доста богата (вид. приложену библиографију) — о „немој песми” нисмо готово ништа успели да откријемо. Сам термин доспео је до аутора током разговора са једним старијим мушкарцем, у време обиласка северног дела Лике али ништа не казује да ли је везан само за личко подручје. Пре се може веровати у супротно. Старац је тврдио да зна „нему песму”; позван да је изведе, одбио је то да учини, рекавши да је она ионако „нема”. (Следи препис разговора који је аутор снимио на магнетофонској траци; већи део снимљеног разговора није, нажалост, довољно разговетан.) Аутор: „Како уопште може да се пева тишина?” Старац: „Не певате ви тишину... она пева вас. Ви сте само посредник.” Аутор: „А у којим случајевима певате ту ’нему песму’?” Старац: „Када осетим да је још неко зна.” Аутор: „Молим?” Старац: „Када осетим да је још неко или више њих зна, да можемо заједно да је певамо.” Аутор: „Хоћете да кажете: заједно да ћутите?” Старац: „Ми певамо, ви ћутите.” Аутор: „Јесте ли ви из Лике?” Старац (смеје се): „Нико не зна одакле је.” Аутор: „Али, овде сте рођени?” Старац: „Овде... онде... свугде...” Аутор: „Колико вам је година?” Старац (смеје се): „Довољно... довољно да... (неразумљив део)... ко зна...” Након тога, старац је одбио даље да говори. Нико од особа код којих се аутор касније распитивао о „немој песми” није умео ништа да му каже. Сасвим случајно, у једној београдској антикварници, аутор је касније наишао на књижицу „Описи наших народних песама и игара” од Вл. Пецића (Издавачка књижарница Напредак, Београд, 1924) у којој се на два места помиње „нема песма”: први пут као назив за песму која прати немо коло, а други пут у крајње нејасном контексту. Док прво помињање очигледно представља терминолошку грешку, друго помињање највероватније је последица штампарске грешке. — Иако је сама идеја „неме песме” несумњиво привлачна, морамо, чини се, да закључимо да она у ствари не постоји. У нама доступној литератури о музичким традицијама других земаља нисмо наишли ни на какав сличан концепт.

То је то, рече она у себи: као да некога уверава. Забачени угао стола са њеним иницијалима сада је постао знатно уочљивији, и без обзира на ком се месту у библиотеци затекла могла је да га види. Фотокопирала је фусноту, записала још неке податке, средила преостале белешке, упаковала већину ствари које је поседовала, и крупним словима написала на пакету адресу своје мајке. Одлазила је, коначно је знала да одлази. Ноћ уочи поласка — што није баш тачно, требало би рећи: ноћ уочи одласка у Њујорк, у којем је намеравала да се задржи четири или пет дана (код својих пријатеља у Бруклину, у улици Дајмонд број 15), па тек онда да седне на авион за Франкфурт и даље — провела је са Ен Маргарет, свакако најближом другарицом коју је стекла на студијама, у њеној соби, у њеном кревету. Ен Маргарет је била крупна девојка, широког лица, равне смеђе косе, великих груди: на које се (на десну дојку!) ослањала глава Кејт Дејвис. Ен Маргарет је питала да ли јој је жао што одлази. Не знам, рече Кејт. Врховима прстију дотицала је Енин трбух, мек и податан. Има тренутака када мислим, наставила је, да се тим одласком све решава, а понекад, опет, помишљам да се тиме све затвара, премда, у извесном смислу, предосећам да ће се тамо ипак много тога разрешити. Замисли, скоро се насмејала, од свих места на свету, моја судбина се разрешава у Југославији... Да, рече Ен Маргарет. А опет, заћутала је. Шта? упита Ен. Не знам, рече Кејт, као, као да се бојим, као, не знам, помишљам да је требало остати, да се свет не савлађује кретањем већ мировањем, знаш? Знам, рече Ен Маргарет. Прсти десне руке благо су јој се свили око Кејтиног потиљка. Знам да звучи сулудо, шапну Кејт, али имам осећај да ћу тамо сасвим нестати. Не брини, рече Ен, нису они толики дивљаци. Не, одврати Кејт, не у том смислу, не у смислу тела, већ, како да ти кажем, у смислу, можда, душе? Да, рече Ен Маргарет, ходи. Привукла је њено лице себи и истовремено се нагла над њега. Прво је осетила кожу, потом њен дах. Онда је њен језик, оштар као мач, раздвојио, након слабашног отпора, усне Кејт Дејвис. И тако су се раздвојиле.
Суморна прича случајне познанице из библиотеке, показало се, била је истинита. Оно што је видела од земље, возећи се неудобним возом из Немачке за Загреб, доиста је било лепо. У Загребу је провела недељу дана, довољно да се увери да су људи доиста весели и да град, и поред извесне класичне смирености, није леп. Док се кретала улицама, пратио ју је чудноват осећај границе, раскида, слома, нешто што је успела да дефинише тек када је стигла у Београд. (Јер, рекли су јој, ипак ће ићи у Београд.) Схватила је када је видела тај град који је тежио за западњачким формама а био велеград на источњачки начин: уз буку, хаос и неред. Схватила шта значи бити на међи Истока и Запада, а никоме не припадати, не бити ни једно ни друго. Прва помисао била јој је: вратити се. Страх који је покушавала да саопшти Ен Маргарет сада се саопштавао њој. Плашила се мрака. Плашила се неких дубоко усађених очију које су је нетрмице посматрале у аутобусу. Плашила се сама себе када је схватила да ће убрзо престати да се плаши. Првих десетак дана провела је код девојке коју је случајно упознала у америчкој амбасади. Становала је у згради за ниже дипломатске службенике, у једном од станова који су до најмањег детаља репродуковали Америку у настојању да спрече загађење које је могло да дође извана. Звала се Линда, и била је крајње конзервативна. После тога, за то време: у ствари, трагала је за станом, и тако је открила Земун, за који се на крају одлучила, изнајмивши намештен стан у Улици 22. октобра.
Земун је био нешто друго. Да ли због реке, да ли због ко зна чега, у њему није осећала границу која као сечиво лебди у ваздуху. Заљубила се у Кулу, у чијем подножју је једном, шест месеци касније, написала песму коју је послала, подстакнута необјашњивом сетом, првом младићу с којим се забављала. Почела је да трчи, и трчала је сваког јутра, некад сама а некад са другим тркачима, дуж Дунава, поред хотела Југославија, готово до ушћа. Полако се пробијала кроз лавиринте српскохрватског језика, и осећала све већу сигурност (према чему треба бити обазрив, мислила је) када је улазила у малу самоуслугу на углу или у продавницу на другој страни улице коју су тако неприкладно називали „драгстор”. Чинило јој се да јој се очи све више отварају, да почиње да запажа, да уочава детаље, да дознаје, да зна. Писала је Ен Маргарети једном о томе, али када је примила њен одговор, решила је да се више не дописује с њом. Усамљеност јој се приближавала крупним корацима и она се припремала да је сачека. Ближио се тренутак, слутила је, када ће моћи да изађе из себе да би у себе ушла.
И тако се десило да је једног поподнева, сунчаног и топлог упркос поодмаклом добу године, са свога седишта у стражњем делу аутобуса приметила групицу људи на бесмисленом, вештачком брдашцу поред хотела Југославија. Оштар бол дотакао јој је срце. Устала је и пробила се до излазних врата. Изашла је право у удар ветра. Станица се налазила на другом крају хотела, и она се запути назад, настојећи да не потрчи. Када је прешла и другу раскрсницу, могла је боље да их види. Било их је шесторо, четири мушкарца и две плаве девојке. Стајали су, наизглед раштркани, на брдашцу, али Кејт је препознала образац. Прошла је поред једног од мушкараца и у његовим очима није видела ништа. Још корак, још два, и нашла се на свом месту. У том тренутку, чула је тишину. И почела да пева нему песму.

НОВЕ ПРИЧЕ



А ГДЕ СИ ТИ?


Све је било веома једноставно. Отишао сам на разговор, сачекао да ме позову, разговарао, сачекао да ми саопште резултат. Нису ме примили. Вратио сам се кући и упалио телевизор. Добро је говорио мој отац: Ако не бринеш сам за себе, нико неће бринути за тебе. Отворио сам флашу пива и наздравио му, ма где се сада налазио. И даље могу јасно да га замислим: онизак, дебељушкаст човек, проседе косе, који није умео добро да исприча ниједан виц. Када сам био мали, водио ме је у биоскоп, и у мраку, дотичући уснама моје уво, шапутао речи с платна. Усне су му биле меке, дах топао и влажан. Када бих се уплашио, гурао сам главу под његово пазухо.
Устао сам и угасио телевизор. Пришао сам прозору, вратио се по пиво. Живот се понекад састоји само од простих реченица. „Посматрам улицу.” „Ослушкујем ветар.” „Тихо стојим.” Исплазио сам језик и ухватио последњу кап.
Лепо је говорио мој отац: Сваки дан је последњи дан, не покушавај то да измениш.
Потражио сам нову флашу пива у кухињи, и поново пришао прозору. Не знам зашто сам био толико упоран: на улици није било шта да се види. Прошао је, додуше, један пас, керуша с великим стомаком, краткодлаки теријер, али томе се није могао приписати никакав значај. Вратио се, мало касније, истим путем назад.
Једном сам исто овако стајао поред прозора све док није пало вече. Када је пало, легао сам и спавао све док није свануло.
Све је било тако једноставно. Сто пута сам испробао тај улазак: отварао сам врата и ходао према свом одразу у огледалу, насмејан, ведар, с речима на уснама. Марамица у џепу, прсти опуштени, раздељак са стране, ципеле од антилопа.
Знам шта би рекао мој отац: Тело може без сенке, али сенка не може без тела. Увек је тако говорио. Спајао је најразноврсније ствари, и ваздух је био препун тананих нити. Лепиле су се за прсте, уплитале у косу, приањале уз лице.
Узео сам ново пиво, или сам негде заборавио старо, и поново се нашао поред прозора. Прижељкивао сам да се пас врати, чак сам разматрао могућност да отрчим по паризер. Онда сам се сетио наше мачке. Када смо је нашли, била је још маче, а отишла је од нас тачно после седам година. Прошло је још седам година. Тада се појавила на кухињским вратима, обишла цео стан, попила млеко које смо јој ужурбано насули у њен стари тањирић, изашла у двориште, и више је никада нисмо видели.
Отац није никада поверовао да је то иста мачка. Да је то иста мачка, говорио је, остала би.
Да то није иста мачка, говорили смо, не би долазила, не би знала распоред просторија, не би препознала свој чанак.
Добро, рекао је отац, али зашто се вратила тачно после седам година? Зашто није дошла после пет или осам година? Мачке не знају снагу бројева, моћ симбола. Оне једино имају дебеле, круте длаке уместо бркова, и помоћу њих одређују свој положај у простору, свој ред у распореду свих ствари.
На томе се завршило. Мачка је дошла, мачка је отишла, а ми и даље нисмо знали ко смо, шта смо и какав је наш смисао у свемиру. Можда такво сазнање и није требало очекивати од једне мачке, али док сам стајао поред прозора, постајао сам све уверенији да сваки непротумачени догађај придодаје мрвицу терета оном товару који вучемо на раменима, и од чије тежине, на крају, доспевамо до утрнућа.
Лепо је говорио мој отац: Никада не веруј човеку који увек стоји сасвим право, јер то само значи да леђима притиска врата којима не допушта да се отворе.
Знам шта је хтео да каже: Човека чине тајне, а онај ко их не признаје, тај себе лишава сваког добитка.
Нисам био сасвим сигуран у тачност те реченице, али више ни у шта нисам био сигуран. Стајао сам поред прозора, пио пиво и чекао да се пас врати. Могло је то да траје седам година. можда два пута толико, али ја сам био спреман да чекам. Никада више, помислио сам, нећу дозволити да неки догађај напусти мој живот без објашњења. Ако треба да престанем да сањам, престаћу да сањам. Ако треба да престанем да дишем, удахнућу ваздух и нећу га више никада испустити.
Свашта човек помисли када пије пиво. Речи постају једноставне, док реченице стичу сложеност. Свет цури као текућина, излучује се као мокраћа, чами као барица, испарава и претвара се у ништа. Не, не у ништа, већ у нешто што се више не види. Језичак на ваги неће се померити када свет ишчезне. Између стварности и привида не постоји разлика у тежини.
Добро је говорио мој отац: Ко не може сам, не може ни са другим; ко куца, тај не отвара. Пожелео сам још једно пиво, али нисам се више усуђивао да напустим место поред прозора. Светло је почело да бледи, улица да се пуни сенкама, постојала је могућност, лака могућност, да превидим пса, да га затурим међу сенкама, да умакне између рубова ствари.
Само једном сам уснио сан који никада нећу заборавити. Као: ходам ја по снежној олуји, већ помишљам да сам залутао и изгубио се, и одједном се нађем пред улазом у нашу кућу. Отварам врата полако, уверен да ће ме сачекати очев гнев због тога што касним на вечеру, а у дубини ходника стоји мајка. Тише, каже она и подиже кажипрст до усана, отац је на самрти и жели да се опрости с тобом. Препаднем се од тих речи, кренем за њом у спаваћу собу. Гледам: соба у полумраку, сва светла пригушена, а около стоје тужни људи. Размакну се када приђем кревету. Стигао ти је син, каже мајка оцу, благослови га. Клечим тако, погнуте главе, и чекам да осетим длан на темену. И тада, између очевих папуча, видим: вири пас. Подигнем поглед: кад оно, уместо мог оца, весели мушкарац с црном брадом; у рукама држи секиру и палчевима глади оштрицу. Осврнем се по соби: нигде никога. Загледам се у папуче. Између њих, уместо псеће њушке: лобања, псећа или мачја. И онда чујем фијук сечива, и тако, погнут, видим како капи крви падају на тепих. Потом на под падне моја глава и зачуђено затрепће према мајци. Она се сагне, склони ми косу с чела, и каже: Не бој се, није лако поднети страхоту благослова.
Нисам успео да разумем тај сан, али док сам стајао поред прозора, помислио сам да можда постоји нека веза између пса са улице и пса у сну. Отац би, нема сумње, лако могао да развуче једну од својих лепљивих нити између њихових њушки.
Никада нисам овладао тим умећем. Па и онда када сам му испричао шта сам уснио, једино сам могао да га питам: А где си ти у мом сну?
Он се само насмејао.

САМО ТИ И ЈА

Једном сам с непознатим човеком разговарала о киши. Стајала сам пред излогом књижаре и крила се од летњег пљуска испод платнене настрешнице. Човек је дотрчао мало касније. Главу је штитио новинама; беле панталоне и светлоплава кошуља биле су покривене тамним, влажним печатима; носио је сандале. Не сећам се ко је први проговорио. Причали смо о томе како је киша добра за усеве, како су сливници запуштени и запушени, како свима прија овакво освежење, како деца воле да гацају по блату, како после олује треба дисати пуним плућима, како се коса лепше пере у кишници, како понекад с кишом падају жабе, рибе и жиреви. Онда су се облаци размакли. Чула се удаљена грмљавина, каквом се олуја завршава. И човек је отишао.
Ја сам остала.
У ствари, допадало ми се место на којем сам стајала. Било је некако заштићено и повучено, простор изван другог простора. Можда због књига које су, као и у мојој витрини, почивале тик иза стакла. Можда због кише која је поново почела да пада.
Помислила сам како ће се нове влажне мрље стопити са старим, помало избледелим обрисима на кошуљи непознатог човека. Затворила сам очи и покушала да га замислим испод неке друге настрешнице или крошње, у улазу какве стамбене зграде или под куполама на аутобуској станици. Сигурно је неком другом причао о томе како од величине кишних капи, као и од нагиба њиховог пада, зависи да ли ће прозори после кише бити умрљани или чисти. Замислила сам и жену којој говори, била сам уверена да је то жена, њене нервозне прсте, мало искошену главу, подрхтавање капака, усне неодлучне између осмеха и озбиљности.
Из даљине се огласио звук грмљавине. Прекотрљао се преко неба, разгонећи облаке и смирујући ветар. Вода се сливала низ улицу, лишће се таложило преко решетака на отворима канализације, један крај се издвојио и претворио у поточић који је доспео до мојих стопала, начас застао, као да оклева, а онда скренуо, провукао се између ђонова и продужио према улазу у књижару.
Када сам стигла кући, мајка је спавала у фотељи, поред отвореног прозора. У њеном крилу, као и око њених ногу, лежале су странице новина; наочари за читање спале су јој с носа и висиле су на десном уху; џезва је стајала на сточићу, шољица на симсу, папуче испод кауча. Овако ћу се једном вратити, помислила сам, а она неће више бити жива. Пришла сам фотељи и ослушнула. Дисала је дубоко, тихо. Када сам се пригнула, мљацнула је и облизала усне.
Вратила сам се у предсобље, изула ципеле и отишла у купатило. Скинула сам хаљину, прслуче, све. Прогризла сам руб на пластичној кесици са шампоном од коприве. Човек је сигурно радио нешто слично, трљао се по грудима, сапуњао се између ногу, потурао косу под млаз. Претходно је скинуо панталоне и кошуљу, и раширио их да се суше. Волео је, попут мене, једнобојне фротирске пешкире, чупаве, широке, меке, и умотавао се у њих као ларва. Горе је остајала непокривена глава, доле су извиривали ножни прсти.
Ко је то у купатилу? питала је моја мајка из предсобља.
Отворила сам врата. Ја сам, рекла сам.
Мајка је погледала моју косу, фротир, прсте на ногама.
Ниси ме чула када сам дошла, рекла сам. Спавала си у фотељи поред прозора.
Увређено се окренула. Нисам спавала, рекла је, размишљала сам.
Очи су ти биле затворене, покушала сам да је уверим.
Размишљала сам затворених очију, узвратила је. Увек размишљам затворених очију. Када су ти очи отворене, непрестано нешто видиш и не можеш да мислиш.
И онај ко хоће да остане, мора прво да оде, рекла сам. Помислила сам да би човек сигурно био поносан на мене због тих речи. Он би у потпуности разумео њихов смисао, онај прави и онај сакривени. Али мајка је само стајала и жмиркала.
Затворила сам врата, пустила пешкир да падне, обукла чист веш, просушила косу, исекла нокте. Пешкир је остао на поду и све време, док сам се кретала купатилом, прескакала сам преко њега.
Човек није одобравао такве поступке. Ако су ствари већ употребљене, односно, ако је период њиховог употребљавања окончан, онда их треба одложити тамо где припадају. Не могу се мешати различите равни постојања.
Готово су ме уплашиле те речи. Има речи, има поступака, које не очекујете од неких људи. Нисам била сигурна да ли су то речи или поступак, али без обзира шта је, нисам то очекивала од тог човека.
Ко је у купатилу? огласила се моја мајка из предсобља.
Отворила сам врата. Још увек си ту? питала сам.
Мајка је погледала моју косу, прслуче, стомак и пупак, нокте на ножним прстима.
Ниси ме чула кад сам дошла, рекла сам. Спавала си у фотељи поред прозора.
Нисам спавала, рекла је мајка.
Знам, рекла сам. Жмурила си и размишљала.
Када бих имала конца, рекла је, могла бих нешто да исхеклам. Зашто ми некада не купиш мало конца?
Човек ми је благо дотакао раме, толико благо да се нисам усудила да се осврнем.
Мајка је испружила руку и показала хеклицу.
Тако ће ми једном, помислила сам, ископати очи.
Човек се насмејао. Неке ствари, рекао је, нећемо никада дознати.
Обући ћу се, рекла сам мајци, па ћемо разговарати. Хоћеш да разговарамо?
Ћутала је. Хеклица је подрхтавала у њеној руци као врбов прут.
Ушла сам у купатило и затворила врата. Помислила сам на блузу од кинеске свиле и црну сукњу. Испод црне сукње: појас и чарапе; испод блузе: прслуче и кожа. Косу сам везала у реп. Маскаром сам овлаш прешла преко трепавица. Руж сам понела у стиснутој шаци.
Предсобље је било празно. На зиду, поред врата, призор шумског пејсажа: поточић врлуда између стабала, гране се огледају у води, путељак се успиње на пропланак. Испод чивилука: патике, еспадриле, мокасине, сандале. Преко куке која излази из малених, месинганих лављих чељусти: горњи део тренерке. Прашина на виљушци телефонског апарата.
Мајка је спавала у фотељи, поред отвореног прозора. Новине су се подизале према њеним коленима као трава у дворишту. Дисала је дубоко и тихо. Сагла сам се, а она ме је погледала.
Неко је био у купатилу, рекла је.
Нема тамо никога, одговорила сам. Питала сам се где јој је хеклица.
Човек је изгледао као неко кога не треба дуго чекати. Села сам у другу фотељу и прекрстила ноге.
Мајка је подигла руку, исправила кажипрст, напућила усне као да ће проговорити. Напољу, у оквиру прозора, гасило се небо. Мајка се предомислила, спустила руку, увукла кажипрст у сигурност песнице.
Устала сам. Соба се убрзано пунила сенкама. Предмети су добијали на висини или ширини, претапали се, мењали места. Човек се тада сигурно облачио. Спорим покретима навлачио је панталоне, откопчавао кошуљу, проналазио рукаве. Хтео је да избегне зној, попут мене, али свежина се муњевито удаљавала, и већ сам на леђима осећала лепљиву покожицу, као што су се њему низ груди сливале мајушне капи, тражећи пролаз између смеђих маља.
Мајка је померала усне, али без речи, без гласа. Онда је зајечала.
Застала сам. У огледалу сам угледала жену са распуштеном косом. Иза њених леђа видео се отворени прозор кроз који је улазила ноћ. Дотакла сам картонску кутију на полици, поклопац је склизнуо, извирио је део коверте, затим руб разгледнице.
Човек се појавио мало касније. Имао је белу кошуљу и бледоплаве панталоне. Косу је овлажио и зачешљао уназад; тада сам му први пут видела чело. Био је бос.
Пришла сам фотељи и рекла: Не брини, све је у реду.
Мајка је престала да јечи. Пружила је руку и потражила моју. Кожа јој је била смежурана и сува, прсти прекривени жутим пегама. Стисла сам је. Она ми је узвратила стисак. Потом ме је привукла; начинила сам невољан, незграпан корак; новине су зашумеле; она је подигла моју руку и наслонила је на свој образ.
Ако није у купатилу, рекла је, онда је овде, у овој соби.
Не, рекла сам, овде нема никога. Само ти и ја.
Човек се насмејао. Желео је да пева, сећао се мелодије, али нигде у себи није могао да пронађе речи.

КАСАПИН


Боже, како сам брбљива у последње време. Јуче сам, на пример, испричала касапину цело своје детињство: како ми је мама задизала сукњицу, свлачила ми гаћице и тукла врбовим прутићем по голој задњици, а онда плакала заједно са мном и љубила ми отекле гузове. Срцуленце моје, говорила је, не да тебе мама. Њене сузе су се као слана лепиле за моју кожу, јарко па тамно црвену. Гаћице сам морала да научим да слажем чим сам почела да пишким у нокшир. Слагала сам их у гомилице од пет комада и ређала у посебан део ормана. Чак сам и лутке морала редовно да пресвлачим.
А касапин?
Ништа. Као да сам излагала недељну прогнозу времена. Прво је самлео триста грама меса, онда измерио пола килограма крменадли. Требало је, у ствари, уз сву ону крв, да му причам о абортусу.
Гаћице га нису узбудиле? Нож му није задрхтао у руци?
Не.
Понекад се на челу појави зној.
Мој касапин носи белу капу навучену до обрва, нисам могла да му видим чело. Никада му, у ствари, нисам видела чело. Хоћете да вам покажем? питала сам га док сам попуњавала чек. Знам како то изгледа, рекао је. Стајала сам, пиљила у њега и полако подизала сукњу. Када сам осетила руб при врху бутине, пустила сам је да падне.
Ниси посумњала?
Шта?
Да зна? Да не зна?
Нисам посумњала. Постоји нешто у начину на који човек који говори истину држи нож у руци, а он га је тако држао. Нож је рекао да зна како изгледа: Када каже да зна, онда зна. Добро, рекла сам ножу. Баш сам брбљива у последње време, рекла сам, причам којешта уместо да се усредсредим на важна питања, на суштину. Иза касапинових леђа висио је бут; на белим панталонама се тачно видело како је брисао прсте; сат је носио на десној руци. Онда сам помислила да би могао да ме тресне сатаром, и угледала сам себе како лежим на бетону, раширених руку и ногу, чак ми је једна ципела спала са стопала.
А гаћице?
Виделе су се. Сукња ми се успела високо уз бутине, толико високо, да ми је помало било непријатно. Беле гаћице, обрубљене ситном руменом чипком. Хтела сам да га питам: Зашто?, али мој језик, укрућен, само је ударао у зубе, не успевајући да се пробије. Баш је леп овај касапин кад је љут, мислила сам док је живот истицао из мене и разливао се по касапници.
Да ли је неко дошао с метлом? С крпом? С кофом пуном воде?
Нико. Смучило ми се од толико крви, нисам знала да је људско тело такав резервоар. Осећала сам се, у ствари, као камила којој су распорили грбу. Пружила сам му чек. Имао је меке, затупасте прсте, ишаране ситним и крупнијим ожиљцима, цела шака му је била један велики ожиљак. Слагала би се, помислила сам, с мојим ожиљцима на трбуху: од операције слепог црева, од царског реза, од неке дечје непромишљености. Узео је чек, картицу у пластици, моју личну карту. Померале су му се усне док је сравњивао податке, док је проверавао да ли су слова доиста она особа која стоји пред њим. Затражио је да на полеђини напишем број телефона и понудио ми хемијску оловку. Требало ми је мало времена док сам се присетила свих бројки. Оловка је подрхтавала у мојој руци, а ја сам разгледала тамне шаре, успомене на крв и масноћу с његових прстију. Исписала сам број, цифру по цифру, подвукла га и додала, штампаним словима: јави ми се, ипак. Онда сам изашла. Пред улазом у моју зграду срела сам комшиницу. Боже, рекла сам јој, како сам брбљива ових дана: малопре сам угњавила нашег касапина причама из детињства: једва се суздржао да не зевне. Никада нисам веровала том касапину, рекла је комшиница, поготово када спрема млевено месо.
Увек је тако: најлакше се изгуби оно што се најтеже заволи.
Можда, премда није ту реч о љубави, ко још уопште говори о љубави? Комшиница је носила шарену кућну хаљину, папуче са штиклом, цегер, новчаник. Горе, у мом стану, била сам сигурна, звонио је телефон. Касапин је стискао слушалицу и шапутао: Јави се, јави се већ једном: онда је затворио очи и згужвао чек.
Не би згужвао чек.
Згужвао га је, испустио, згњечио ногом. Нисам то могла да објасним комшиници. Стајала сам и гледала како јој се од узбуђења подижу груди, како тканина трепери а шавови се затежу. Помислила сам како ћу наредног дана отићи у касапницу и замолити касапина да ми одмери пола килограма пилећег ситниша за супу. Желела сам да видим како ми рука клизи у ванглу и нестаје испод џигерица, бубаца и вратова. А када му поново пружим чек, држаћу у руци савијене гаћице; тако ћу их стиснути, да се неће примећивати, шћућуриће се у длану; и оне ће, сасвим извесно, испасти из његових руку, право на пањ.
Ништа не схватам.
Увек сам се питала шта је моја мајка налазила у гаћицама: зашто ред, зашто гомилице од пет комада? Када се пред крај живота шлогирала и почела да мокри у кревет, ја сам је пресвлачила. Подизала сам јој спаваћицу, а она је затварала очи. Вукла сам доњи веш низ њена бедра, преко колена и стопала, подизала млохаве бутине, померала отежале удове. То је твоје тело, говорила сам себи, то је твој пролаз у други свет. Сагла сам се и пољубила смежурану кожу. Она је зајечала меко, као беба, и отворила очи. Тако живот пролази, између трептаја. Никада ви то нећете разумети, рекла сам комшиници. Увређено је прикупила кућну хаљину, истурила браду, фркнула. Папуче су заклепетале уз степенице. Легла сам поред мајке, прислонила сам усне на њено ухо и рекла: Ти си моја беба, никоме те нећу дати. Комшиница је застала на првом спрату, тачно изнад мене. Нисмо морале да се видимо, знале смо да смо ту. Боже, помислила сам, како сам брбљива у последње време: толико говорим, а још нисам ништа рекла о касапиновој кецељи.
Ниси.

БОР, МОРСКА СО, АЛГЕ


Први пут сам га видела пре десет година. Стајао је поред ограде док смо увежбавале скок-шут. Била сам у трећем разреду гимназије. Требало ми је седам година да му приђем. Прошле године сам се породила. Цео мој живот је аритметика, сабирање и одузимање. То сам увидела пре две године. Тада сам завршила факултет.
Аритметика је добра реч.
Као да све време за собом вучем креду, и онда по тој црти корацима одмеравам године.
Креда остаје на ђоновима.
У шестој години сам научила да читам и пишем. У осмој су ме уписали у музичку школу. Две године касније један дечак ме је повукао за кику. Ударила сам га виолином и разбила му нос. Звао се Алберт. Срела сам га поново у гимназији. Правио је зидне новине, носио наочаре и свирао електричне оргуље. Свирао је „Мишел” од Битлса. И „Док сузе теку” од Ролинг Стоунса. Само годину дана пре тога, на тераси хотелског ресторана, плесала сам уз исте песме, боса. Повремено бих нагазила на каменчић, а непрекидно сам стрепела од срче, али наставила сам да играм са Херманом. Херман је био Немац. Мајка ми је замерила. „Како си могла да играш с Немцем?”, рекла је. Годину дана касније, у исти дан, шлогирала се. Усне су јој се искривиле у подругљив смешак, образи упали, обрве се саставиле, једино су јој очи биле и даље пуне туге. Не можеш више овако, рекла сам себи, не можеш цео живот да проведеш у сабирању и одузимању. Мајка је била тешка. Увече, од подизања и окретања, болеле су ме руке, колена су ми дрхтала. Две године касније упознала сам Дарка. То је друга прича, паралелна. Као да сам истовремено проживљавала два живота. Годину дана пре тога помислила сам да се убијем. И четири године касније. Са пет година сам научила да читам и пишем. У шестој сам научила нешто друго. У седмом разреду сам се онесвестила док смо сецирали жабу. Пала сам право на лице. Само чудо ми је сачувало нос. Сломила сам два зуба. Нисам се насмејала после тога скоро девет година. Тада сам ставила навлаке.
Ништа се не примећује.
Ако две године живим с дететом, ако сам, пре тога, осам година живела с мајком, дванаест с мајком и оцем, две с баком, једну ко зна где, колико онда имам година? И шта је тај збир, мој живот или албум с фотографијама? Лежала сам поред мајке у мраку, на другом крају широког брачног лежаја, и ослушкивала како тешко дише, преврнута на бок као врећа. Већ тада је била хладна. Дотицала сам је и одмицала се од ње, потом сам се поново примицала. Њено тело је брундало и крчало, привлачило ме својом тежином. Никада не дозволи да будеш јунак у нечијој причи, рекао ми је Дарко. Погледала сам га. Седели смо на клупи у парку. Веверице су трчале преко сувог лишћа и високо подизале репове. Годину дана касније, на путу, пала сам. Уганула сам ногу. Прележала сам три дана на меком хотелском кревету. Собарица ми је доносила воду за облоге. Седам година пре тога, када су ме упитали како се зовем, одговорила сам: Да.
Не.
Рекла сам: Да. Нагињала сам се над мајчино ледено уво и говорила: Да, да, да. Да се те ноћи појавио онај који односи душе, неко то сигурно ради, радо бих пошла с њим. Лежала сам на леђима и замишљала њено изненађење када ујутру зазвони будилник. Увиђа, пресрећна, да поново може да покреће руке и ноге и усне, окреће се према мени да ми то саопшти, а ја лежим исто овако, на леђима, с рукама прекрштеним испод главе, мртва. Годину дана пре тога, на мору, плесала сам боса. Стрепела сам од каменчића, од срче, и прижељкивала свежину бетона. На Хермановим грудима клатио се дебели златни ланац. Херман је прислањао бркове на моје уво и изговарао дугачке реченице на немачком. Мајка ми то никада није опростила. Годину дана касније, у исти дан, шлогирала се. Херман је наставио да пише. Слао је пакете, телеграме, честитке, плоче. Тада сам упознала Дарка. Годину дана пре тога доживела сам нервни слом. Недељама сам пила чај од камилице.
Визије?
Не.
Осећај спокојства?
Н-не. Знала сам, некако, да ништа не знам, али не, то није било то. Две године касније доживела сам нешто слично. Дарко ме је држао за руку и понављао: Све ће бити добро. Шта, питала сам, шта ће бити добро? Све ће бити добро, говорио је Дарко, све ће бити добро. Ништа није сломљено, ништа померено, могла сам, у том смислу, да будем мирна. Никада више нећу бити мирна, мислила сам док сам лежала поред мајке. Под уличним светлом, шаре на завесама преносиле су се на зидове. У суседном стану гласно је свирао радио. Одведи ме до реке, певао је мушки глас.
Тренуци губљења?
Тренуци када сам поздрављала свој одраз у огледалу, уверена да је то неко други. У ствари, прочитала сам у једној књизи анализу сличног случаја неке Еве С., или Еве П., не знам. Ако може Ева, сматрала сам, могу и ја.
Дакле, лаж.
Није то била лаж, већ имитација. Подражавала сам стварност, била сам оно што је неко већ био. Нисам више могла да подносим математику.
Аритметику.
И најмања рачунска операција наносила ми је бол. У продавници, на пример, нисам смела да гледам како касирка притиска типке с бројевима. Спремала сам тачан износ, настојећи да избегнем кусур. Док бих одузела три од пет, сва бих се презнојала. Десетице и стотине су озбиљно нарушавале моје здравље. Али када сам посматрала Еву С., или можда Еву П., у огледалу, то више није био мој бол. Болело је неког другог, али не мене. Само, колико је то могло да траје? Бити неко други исто је што и бити оно што јеси. Раније или касније, било када, почињеш да сортираш време, да проналазиш тачке према којима се догађаји равнају. Пре њих или после њих, не постоји трећа могућност. Годину дана касније, можда нешто мање, упознала сам Дарка. Тада сам већ била мирна као корњача. Увлачила сам главу у рамена и тражила осунчана места. Пунила сам каду водом, опкорачивала бочну страну, утапала цело тело. Гледала сам, изнутра, испод воде, у одблеске и сенке на таваници. Пробрала сам мајчине ствари и један део однела у Црвени крст. Добила сам признаницу. Четири кесе старих ствари, писало је. Неке су биле нове, рекла сам. Две блузе од чисте свиле и један џемпер. Говорила сам тихо, једва сам отварала уста. Молим? рекао је чиновник. Поновила сам. Дописао је: Две блузе, свилене, нове, и један џемпер, вунен, нов.
На истој признаници?
Узела сам признаницу, пресавила је, пресавила је још једном. Две године касније, током лета, преселили су Црвени крст из тих просторија. Случајно сам видела како уносе ствари у камионе, канцеларијске столове, ормане са регистраторима, столице, грејалицу, набрекле картонске кутије. И мој стомак је набрекао, дошао ми је, како се каже, до зуба. Увече, док сам гледала телевизију, сви смо се заједно одмарали: ја у фотељи, стомак на мени, моје руке, прекрштене, на стомаку. Тањир с кришкама огуљене јабуке почивао је на сточићу. Кора се, у тракама, сушила на новинама. Неке ствари памтим, друге заборављам, трећих се присећам, четврте никада нисам видела. Кора се увијала као кика, као канап, као молекул рибонуклеинске киселине. Дете се ритало и повремено ударало у зидове материце. Изгледало је да проверава, да брине да ли сам још увек ту. Дарко је стрепео због порођаја. Дете излази напоље, говорио је, а све време мисли да улази унутра. Уместо да крочи у свет, оно ступа у преврнути свет. Тешко ми је то да објасним. Дарко је помињао преврнуту рукавицу и двоструку спиралу, а ја сам ћутала и зобала грожђе. Шест месеци касније престао је да долази. Херман је наставио да пише. Слао је пакете, честитке, телеграме, књиге, пелене. Није више могао да се сети уз коју музику смо играли на тераси ресторана, али још се сећао самог плеса, како сам му се ослањала на руку и како је његов златан ланац дотицао моју кожу, између дојки, тамо где је још била бела. Мајка ми то никада није опростила. „Тај Немац”, рекла је моја мајка, „како си могла да играш с тим Немцем?” Без обзира на ширину и дужину терасе, без обзира на коју страну ме Херман окренуо, видела сам је како седи за столом, поред палме, док се на столу, у флаши и чашама, љуљушкало вино, хладило месо с роштиља, сушио хлеб. Херман се смејао, пољубио јој руку, понудио да нас одвезе до нашег хотела. Годину дана касније, истог дана, она се шлогирала. Усне су јој се искривиле у подругљив смешак, образи упали, језик извиривао као баласт, као угинула риба, и само су јој очи остале живе, ако је туга мерило живота.
Јесте.
А онда сам једног дана рекла себи: Не можеш више овако, не можеш да живиш живот као да си га већ проживела, као да га само понављаш и ништа те у њему не занима. Некада сам волела да довршавам цртеже на којима су предмети представљени тачкама. Свака тачка има свој број. Када се све тачке редом споје, добија се клавир или зец или шешир. Када се тачке споје насумично, добија се оно што човек жели, не предмет или биће, већ осећање. Уместо јелена, спокој. Уместо телефона, грижа савести. Уместо точка, путна грозница. Уместо улаза, излаз. Уместо Сунца, Месеца и звезда, дрхтај пред велелепношћу света. Херман је то најбоље разумео. Свет није дат, рекао је, свет се увек изнова осваја. Прочитала сам мајци те речи из његовог писма. Мајка је лежала на боку, повремено би заколутала очима, док јој је језик извиривао у углу уста. Танка нит пљувачке цедила се на јастук и претварала у бледу скраму. У реду, рекла сам, освојићу свет. Нећу га узимати, нећу га тражити, нећу га препознавати, једноставно ћу га освојити. Мајка је гледала у мене, кроз мене, пљувачка је цурили, очи ковитлале, час бесно а час готово благо, руке су јој биле хладне, стопала ледена, бутине празне кожне кесе. Само се нокти нису предавали. Ма колико их секла, расли су преко ноћи, све чвршћи, све сигурнији. Још годину дана, можда годину и по, налазила сам их на разним местима, испод душека, у ткању тепиха, на наслону, поред ноге од стола. Мали полумесеци, танани лукови, крхки одсечци, закачени за нити, непромењени као да се ништа није догодило. И то ми је помогло да нешто научим. Све, додуше, може да помогне човеку да нешто научи, али ти су ми нокти, онако погнутој над њима, онако запрепашћеној, највише помогли. Свет није само сновиђење, предивна визија, то сам научила, свет је и нит конца, облина длаке, путања мрава у подножју маслачка.
Маслачак, кажу, није добро помињати када зађе сунце.
Ништа није добро помињати. Не може се стално ћутати. Речи у мраку су камичак у вангли. И камичак може да згули емајл. Херман је шапутао на немачком језику, ја сам се смејала на нашем. Оно тамо, рекла сам му, оно је моја мајка. Никада ми неће опростити што плешем с једним Немцем. Ни мени моја мајка неће опростити што сам плесао с тобом, рекао је Херман. Саопштила сам то мојој мајци. Седела је, укочена, на рубу кревета и врхом прста дотицала број на кожи надлактице. Напољу, изван прозора, небо је врвело од звезда. У соби: брачни кревет, орман, две столице, ноћни сточић. „Била сам тако срећна када си се родила”, рекла је моја мајка. „Бројала сам ти прсте на рукама и ногама, опипавала нос и уши, проверавала чврстину пупчаног чвора, гладила теме, стискала гузове. Била си скоро ћелава, а ја сам свима говорила: Видите, погледајте како има високо чело! Држала сам те на длану, потом на оба, после сам већ морала да употребим више снаге, све док није дошао тренутак, много година касније, када више нисам успевала да те подигнем. Сада видим”, рекла је, „да је љубав оно што може да се понесе; све остало је терет.”
Годину дана касније се шлогирала. Али док сам лежала иза њених леђа и ослушкивала шумове њеног тела, нисам јој ништа замерала. Већ тада је била хладна, ледена, као да седи пред вратима, на клупици, усред зиме, и све што сам желела било је да је угрејем. Тонула сам у сан, трзала се, вребала тренутак у којем се кидају све границе. Сенке су се гранале преко зидова и таванице попут џиновског пасуља из бајке. Усне су ми биле суве, ваздух устајао, препун воња мокраће и зноја. У суседном стану свирао је радио. Одведи ме до реке, певао је мушки глас, покажи ми пут. Онда сам схватила да се њено тело више не оглашава. Примакла сам се и помирисала јој косу. Помислила сам на бор, на морску со, на алге, али када сам је поново помирисала, нисам више ништа осетила.

ПРИЧА КОЈА СЕ НЕ
МОЖЕ ИСПРИЧАТИ


Неке приче су кратке, неке су дуге, а неке се не могу уопште испричати.
На пример, ова: Исак Леви се буди једног јутра и угледа себе у постељи претвореног у огромну бубу. Следећег јутра буди се као крокодил. Следећег се буди као лепа девојка; спава само у гаћицама, има велике, крушкасте дојке и сасвим мали, увучен пупак. Наредног јутра буди се као жабац.
О, боже, мисли Исак Леви, колико ће трајати ови преображаји? Још јуче сам био допадљива девојка, данас сам жабац, а ко зна шта ме сутра чека? Осим тога, сваки час могу да наиђу отац и мајка, могу да хрупе у собу у јутарњој веселости и да се згрозе када у кревету, уместо сина, угледају зелено створење из устајале баре.
Исак Леви се извлачи из згужваних чаршава и спушта се на под. Тихо, тихо шљапкају затегнуте кожице, прво преко таписона, потом преко кухињских плочица. Уз сваки скок помишља да ће бити последњи, да ће се вратити у своје обличје или, бар, у крокодила. Крокодили изазивају страхопоштовање, мисли Исак Леви, и када бих могао да бирам, увек бих радије био крокодил него бумбар.
Пажњу му привлачи мува на таваници. Помишља да скочи на столицу, са столице на сто, али схвата да му таваница, као у оној причи Самјуела Бекета, неће бити ништа ближа. Покушава да се присети неке друге приче, али ниједна му не пада на памет, осим ове у којој се налази, а та му се уопште не допада.
Не само та, мисли Исак Леви, ниједна ми се не допада. Не желим, у ствари, да будем ни у једној причи; не желим да будем ничији јунак, макар се на крају претворио у принца.
У том часу отварају се врата његове собе. Отац је у пиџами, мајка у спаваћици. Раздрагано га довикују, траже га, уверени да се сакрио у плакар, певуше песмице које би требало да га измаме напоље. Мајка прва крочи у кухињу и врисне када угледа жапца поред фрижидера. У таквим случајевима, зна Исак Леви, она се маша најсигурнијег женског оружја: узима метлу.
Али, отац је зауставља. Полако, каже он, треба да сачувамо батаке.
Исак Леви их гледа право у очи. Гуша му се надима док се припрема да им каже ко је, али уместо речи из грла му излази громки крекет.
Крекеће, каже отац.
Шта си ти мислио, каже мајка и подиже метлу, да ће рецитовати поезију?
Отац је хвата за руку. Можда је то Исаков љубимац, каже.
Мама, закрекеће Исак и крене према њој. Мали је то скок, али мајка бежи у његову собу.
Напада ме, виче мајка, је л' видиш да ме напада!
Када бих попио само мало млека, мисли Исак Леви, све би било другачије.
Ставићу је у теглу, каже отац, не треба да бринеш.
Исак Леви покушава да побегне испод стола, али отац га хвата за стражњи леви крак и победнички диже у ваздух. Маше жапцем према мајци. Она цичи и пљеска.
У тегли је, ако ништа друго, мирно и топло. Исак Леви се чак усуђује да дремне док отац прича мајци како ће направити мердевинице, и тако добити живи барометар. Увек ћемо знати када ће падати киша, каже отац.
У реду је, мисли Исак Леви, боље да будем метеоролог него да се пржим у врелом уљу. Тоне у сан и сања како лови муве. Муњевито их стиже дугим језиком и слаже, умотане у слуз, на лист локвања. Помало му је хладно: никада, заиста, није волео влагу, понајмање мокре ноге. Када ухвати десету муву, све их слаже у кутију од шибица. И сам се диви вештини с којом вади палидрвца и ставља муве, затвара кутију, гура је у сенку. Сада може да предахне.
Буди га звук тестерице: отац изрезује мале пречаге од шперплоче. Посвуда око тегле су опиљци, ексерчићи, конац, тубе и конзерве с лепком, дашчице.
Шта ће ми киша, говори мајка, ако немам сина.
Стварно, мисли отац док шмиргл-папиром уклања неравнине, неке приче се не могу испричати.
На пример, ова: како Исак Леви учи да каже „мама”, слог по слог, и повремено прелази танком ручицом преко лица, као да жели нешто да скине.

ТЕТРЕБ


Када Ненад скаче, скаче веома споро, и из даљине, бар мени, изгледа као тетреб. Прилазим ближе и размичем живицу. На том месту увек застанем. Неко ме је упозорио да се драмске паузе могу уносити само на одређеним местима, а то сигурно није било такво место. Када разговараш с људима, говорили су, гледај их у очи. И ја сам застајала, подизала главу и гледала их у очи.
Сваког понаособ?
Сваког понаособ и све одједном. Видела сам плаве очи дечака, смеђе очи учитеља, црне очи пекареве жене, и убицу без једног ока.
Којешта!
Не, у једном трену видела сам цео његов живот, животе свих њих, његов посебно, знала сам његове снове, снагу његовог замаха, била сам, у ствари, тамо када се прикрадао својој уснулој жени. Прво јој је склонио прамен косе са образа, онда јој је пререзао врат. Али, наставила сам да их гледам, као што сада гледам тебе, и мислила на Ненада и његове скокове. Док сам чучала иза жбуна, мишићи су му се складно затезали и опуштали, потом поново затезали. Увукла сам се дубље у жбуње, свукла гаћице и помокрила се. Увек сам сматрала да то не може да буде цела прича, да дођеш до живице и сетиш се тетреба. Колико тетреба сам видела у животу? Наравно, мора да постоји још нешто. Гледала сам их и они су се сложили.
Ко?
Сви. Сви су се сложили, нико није приговорио, у ствари, нико није ништа рекао, и ја сам се окренула и сишла. Силазила сам споро, јер нисам знала шта даље да радим. Наслонила сам се на ограду и осмотрила поцепане чарапе, изубијана колена, изгребане ципеле. Отишла сам кући и посаветовала се с оцем. Нисам то од тебе очекивао, рекао је мој отац. Седео је у инвалидским колицима, покривен карираним ћебетом, и пушио. Не могу да верујем, рекао је, да се моја кћерка пентра преко живице да би гледала неког голог мушкарца. Није био го, рекла сам. Тако су, ваљда, некад, рекао је отац, романтичари хрлили у небо, наги усред природе, на пропланку. Тетреб је предмет нашег неспоразума, рекао је отац, да си говорила о пауну, да си само поменула паунов реп, све би било другачије. Упитала сам га да ли се сећа како сам некада увек могла да се поуздам у њега, како сам се, као мала, стално држала за његову леву ногу, чак и када је ходао, када ме је готово вукао за собом, грчевито сам стискала тканину панталона и поскакивала уз његово стопало. Девојчицама се свашта мота по глави, рекао је мој отац. Не, није се тога сећао, али је упамтио како ме у парку држи за руку и прича ми како расту биљке. Не занимају ме биљке, рекла сам, него поуздање; можда више не могу да ти се држим за ногу, али на нешто морам да се ослоним. Распадам се, тата, рекла сам, једноставно се распадам. Премерио ме је, сумњичаво, од главе до пете. А ја умирем, рекао је, и шта од мене очекујеш?
Љубав.
Моја прва помисао, али онда сам застала, погледала га: ако ја то знам, зашто не би и он знао? И рекла сам: Нежност. Превише очекујеш од старца, рекао је мој отац, који сатима размишља како изгледају врата на улазу у дворану Божјег престола и које пропорције су употребљене приликом израде геометријских украса. Пришла сам и пољубила га у суво чело. Помогла бих ти, шапутала сам у љуспасту кожу, али не знам о чему говориш. Говорим о томе, рекао је, како девојчице одрастају и заборављају, и не знају више ништа о биљкама, а све приче почињу у памћењу, и завршавају се у памћењу. Затворио је очи. Мораш да дотакнеш нешто веома дубоко, рекао је, што припада свима, ако желиш да пишеш о себи, а то је једино о чему можеш да пишеш, уколико уопште желиш да пишеш. Упитала сам га да ли се слаже да изгурам колица на терасу, пријао би нам свеж ваздух, зар не? Отворила сам врата, ухватила ручке и отпустила кочницу. Гурала сам без напора, толико је мало и лако било његово тело, једино је ћебе поседовало неку тежину. Одигла сам предње, па стражње точкове, и прешла преко прага. Тераса је била уска, препуна старих ствари и саксија с цвећем, и лакоћу је заменио напор, кактус ми је закачио чарапу, точак је запео за гомилу старих новина, стари телевизијски кабл се замрсио, нигде нисам могла да нађем крпу коју бих ставила на прљаву столичицу, и када сам напокон успела све да доведем у ред, он је спавао.
Увек тако брзо тоне у сан.
Глава му је клонула на груди, руке остале прекрштене, десна шака преко леве, у крилу. Тако је некада дремао у парку док су голубови кљуцали зрна кукуруза око његових ципела. Вирила сам одоздо у његово широко лице, застрашена од помисли да се не би пробудио када би ме, управо у том часу, неко зграбио и однео. То је био једини тренутак моје сумње у њега. Временом сам научила нешто друго: старо веровање може да учини више од било каквог новог препуштања. Временом научиш све оне ствари које никада не можеш да поновиш. Наслонила сам се на ограду и загледала се у светла разасута по падини.
Била је ноћ?
Била је ноћ. Стајала сам на тераси, високо изнад града, и знала сам да немам где да се вратим. Била сам празна попут шкољке или чиније, не, попут пробушеног јајета, јаје је добро поређење, за мене, крхку као љуска, са рупицом кроз коју је све истекло и кроз коју ништа не може да уђе.
Добро је и за распадање.
Још је боље за распадање. Љуска се распадне, али поједини делови остану повезани прозирном опном, као да желе да створе засебан свет. Чинија се разбије у парампарчад; љуска се одупире поништавању.
А отац?
Да, уплашила сам се у једном тренутку да може да назебе, да се укочи, стари људи лако оболе од упале плућа. Прозори су остајали без светла, улицом су трчали пси, високо на небу сијао је Месец. Пришла сам му и дотакла му образ. Време је, рекла сам. Истог часа је отворио очи. Причај ми о том дечаку који скаче, рекао је. Није дечак, одговорила сам. Колица су се закачила за сандук са празним флашама и никако нисам успевала да их померим. Тераса је била мрачна; морала сам да уђем у собу и упалим светло. Ствари не постоје без разлога, рекао је мој отац, као што људи нису пајаци који излећу из кутија. Пронашла сам челичну траку која се увукла између жбица, ослободила точак, померила колица до врата, а онда их изнутра, из собе, превукла преко прага. Затворила сам врата од терасе. Постоји само један скок, рекао је мој отац, скок у срцу. Спустио је обе шаке на груди; можда је страховао да га нећу разумети. Ћутала сам. У стаклу витрине угледала сам одраз нашег одраза у прозору. Стајала сам повијена над њим, као да не знам шта треба да учиним. Знала сам. Одвезла сам га у собу у којој је спавао. Прво смо прошли кроз предсобље, затим смо застали пред вратима купатила, одакле сам донела кесу с лековима, ушли у његову собу и зауставили се поред кревета. Из кесе сам извадила списак, избројала четири разнобојна лека, и спустила их на тањирић, поред чаше. Гутао их је лагано, црвену пилулу, па смеђу, потом белу таблету и црножуту капсулу. Склонила сам ћебе, сложила га, одшнирала му ципеле и ставила их испод кревета. Подвукла сам руке испод његових леђа и бутина, и подигла га. Био је тежи него што сам замишљала гурајући колица, и готово сам га испустила док сам начинила три корака до кревета. Та тежина сећања, рекао је с главом на јастуку, то је можда још једина ствар која ми је преостала. А ја? рекла сам. Шта сам друго могла да му кажем? Скидала сам му одећу, превртала га, пресвлачила му доњи веш, нисам могла да се осећам као странац. Звао сам те једном, рекао је, али ти се ниси одазвала. Неке ствари се, изгледа, никада не заборављају, рекла сам. Морала сам поново да увучем катетер који је исклизнуо из пениса док сам му подизала ноге и кукове и навлачила доњи део пиџаме. Не, рекао је и од бола сркнуо ваздух кроз зубе, неке ствари се увек памте.
Не видим никакву разлику.
То сам му и ја рекла. Наместила сам му катетер, закопчала пиџаму, покрила га јорганом, нагла се над њега и пољубила га у суво чело. Ма колико се трудила, шапнула сам у боре и љуспе, не видим никакву разлику. Знам, рекао је мој отац, зато и не знаш шта претходи скоку, као што не знаш шта следи после њега. Шта? упитала сам, али он је већ заспао. Привукла сам његова колица и села. Добро је, помислила сам, што не морам никоме да објашњавам оно што се догодило. Тада сам на облини вазе са цвећем угледала свој одраз: седела сам у инвалидским колицима и гледала право у себе, а свуда око мене био је мрак.

СЕСТРА


У недељу ме је посетио отац. Застао је на улазу у собу, скинуо шешир и осмотрио сваког болесника, све док му се поглед није сусрео с мојим. Насмешио се и пришао кревету. Потапшао ме је по образу. Још увек верујеш у речи, рекао је и прстима друге руке дотакао књиге наслагане на ноћном сточићу.
У уторак ме је пробудила мајка. Заспао сам одмах после ручка и сањао како лежим у истој болници, али на одељењу за хирургију. Не могу уопште да се померим, цело тело ми је непокретно, чак и прсти, и једино могу да гледам у таваницу, јарко белу, са тамном мрљом од убијеног комарца. Потом угледам мајку. Смеши се и пита да ли сам срећан што је видим?
Ноћу устајем и одлазим да мокрим. Неонске цеви трепере, папуче шљапкају, неко пева у соби у дну ходника, вода се у танком млазу слива низ зид, прозор је разбијен.
Ходам пажљиво. Понекад застанем и осмотрим пут који сам прешао. Понекад се вратим.
У четвртак нико није дошао. Читао сам новине и претварао се да ме не занима метеж посетилаца. Онда сам изашао у ходник, извиривао кроз прозор, шеткао горе-доле. Без обзира шта сам радио, трудио сам се да у све унесем ред. Стално сам себе подсећао на исправно држање, забацивао сам рамена и истурао браду. Корак ми је био лак, а пете се овлаш дотицале приликом окретања.
У петак су ми рекли да у понедељак, не, извините, у уторак, рекао је лекар, побркао сам датуме, у уторак, сасвим сигурно у уторак, излазите из болнице. Посматрао ме је кроз мале, округле наочаре. И даље одбијате да ми испричате своју причу?
Нема никакве приче, рекао сам.
Свако има неку причу, рекао је лекар.
Ћутали смо. Лекар је испод белог мантила носио сако од смеђег сомота, а испод сакоа белу кошуљу. Чвор на кравати био је широк и чврст, али је зато крагна била крута и старомодна. На манжетнама: златна дугмад са угравираним иницијалима.
Ако ви нећете да испричате своју причу, рекао је лекар, онда ћу ја вама да испричам своју. Уколико се слажете, наравно.
Сложио сам се.
Узећете и мој мантил, рекао је, скинуо мантил и добацио ми га преко стола. Када је замахнуо, испод беле кошуље назрео се руб беле мајице.
Устао сам, обукао мантил, сео. Било би лепо да имам бележницу, рекао сам.
Да, рекао је лекар, и оловку. Отворио је фиоку и извадио бележницу и фломастер. Још нешто? питао је,
Стетоскоп, рекао сам. Одувек сам прижељкивао да ми слушалица виси око врата као огрлица од полинежанских шкољки.
Лекар се сагнуо, подигао своју ташну с пода, пронашао стетоскоп.
Спустио сам га у крило и наместио крајеве цевчица. На средини странице покривене коцкицама написао сам, крупним словима, ЛЕКАРЕВА ПРИЧА. Окренуо сам лист. Може, рекао сам. Глас ми је одјекнуо у ушима, као онда када сам, нагнут над празно буре, извикивао слогове у облу шупљину.
Лекар је још неко време ћутао, па онда: Нема ту богзна шта да се прича. Поремећен брак, деца на рубу делинквенције, бесмртна ташта, бесциљна егзистенција. И посао, на којем свакодневно слушам о распаднутим браковима, злочестој деци, похлепној родбини и бесциљној егзистенцији.
Писао сам: Лош супруг. Себичан отац. Дволичан. Нацртао сам кућу с димњаком; из димњака се подизао вијугави дим.
Пун сам разумевања, говорио је лекар, гестикулирам, срдачно се смејем, отварам им своје велико срце да би их упутио на прави пут, додирујем их. Додир је веома важан. Придигао се, пружио руку преко стола и стиснуо моју десну шаку. Потом је попустио стисак и помиловао ме, врховима прстију, по надланици. Јесте ли осетили разлику? питао је.
Записао сам како му се лице нагло приближило, и како се потом споро удаљавало. Описао сам боре око очију и младеж на образу. Написао сам и неколико реченица општег карактера, запажања о времену и људским судбинама, ништа нарочито.
Човекова душа је као тесто, рекао је лекар. Ако је добро умешена, свашта се од ње може направити.
Замислио сам велику пећницу на небу у којој се, под светлошћу сунца, спремају румени колачићи нових душа; вредне руке које одмеравају снове и страховања, или сипају со жеља, и журе да одговоре на све веће захтеве; и таласасте путање буцмастих створења према телима која их, доле на Земљи, већ очекују. Описао сам, укратко, први поглед новорођенчета, оно „млеко очију”, како је забележио песник, затим први, несигуран корак, и последњи, свакако, подједнако несигуран, потом укус чоколаде на непцу и каменчиће на склопљеним капцима. Бели су, обли, готово исте величине, иако потичу са сасвим различитих места.
А сада, рекао је лекар, моја прича.
Нацртао сам дрво и, испод ниске крошње, клупу.
Овако, рекао је лекар. Тог петка сам радио дуже него обично, у ствари, сваког дана радим толико дуго али петком обично радим краће, међутим, тог петка сам радио дуже, подједнако дуго, значи, као и осталих дана, и када сам у једном тренутку подигао поглед и спазио како сунце залази, помислио сам како у том часу почиње Шабат. Не знам одакле ми та помисао, али асоцијација је јасна: Шабат је невеста а јеврејски народ младожења; сједињени, они су најближи Божјем престолу.
Писао сам: Човек полази на пут. У торбу ставља само најпотребније ствари. Обува мокасине. Из дрвене чиније на столу узима две јабуке. Једну одмах загризе, другу стави у џеп. Џеп се љути: јабука притиска жетон за телефон, жетон насрће на шав, шав стење.
Отишао сам у парк да размислим, рекао је лекар. Сео сам на клупу близу језерцета, откидао парчиће земичке и бацао их паткама. Патка квакне, загњури главу да дохвати пециво, подигне кљун, отресе плен и прогута га. Тако то оне раде, бар оне у језерцету, ко зна да ли се све тако понашају. Постоје микроподручја која измичу свакој контроли.
Знам, тачно знам о чему говори, писао сам. Често сам и сам покушавао да изразим исту мисао, можда истим тим речима. Зар нисам и онда, када ме је мајка пробудила, помислио да, ма колико ми се примакла, никада неће бити близу мене? Ако то нису микроподручја, шта су онда?
О паткама бих могао још дуго да причам, рекао је лекар, али падало је вече, патке су се разилазиле, вероватно у потрази за гнездима, и последње парче земичке је пљуснуло у језерце када су патке отишле. Тада су се упалила улична светла. Комадић корице је успео да баци слабашну сенку на намрешкану воду пре него што је потонуо у мрак, а на моју клупу, на супротни крај, села је жена са шеширом. Не знам одакле је она искрсла. Да ли су патке могле толико да ме занесу?
Ако наставите да причате о паткама, рекао сам, послаћу вас ветеринару.
Лекар је заустио нешто да каже, у очима му је запламсао гнев, али се ипак суздржао. Мало касније, на лицу му се појавио осмех. У праву сте, докторе, рекао је, прича или јесте прича или не постоји, нема других могућности избора. Као што је говорио мој отац: Уколико мораш да скидаш девојку да би видео да ли је доиста згодна, онда је боље не скидај. Разумете шта хоћу да кажем?
Нисам разумео. Написао сам: Свет је варка, дирка која је у исто време бела и црна; ништа нема у њему, ништа изван њега.
Било како било, рекао је лекар, поново сам помислио на Шабат, на то како је Господу угодно када се мушкарац и жена те ноћи сједине, и кришом сам осмотрио незнанку, њен профил, прекрштене ноге, сукњу од твида, шешир. Шешир је био црн. Моја жена је код куће имала сличан, али не памтим да га је икада ставила на главу. Повлачио се по полицама, орманима и коферима, и на крају остао да виси на чивилуку у предсобљу. Сви смо га померали и премештали са куке на куку, свима је сметао и заузимао места, али сви смо се привикли на њега. Када се кречило, стављали смо га у пластичну кесу. С пролећа, заједно са зимским капутима и јакнама, и шешир је излазио на дворишну терасу. Сунчеви зраци су, тако сам веровао, убијали сву нашу прљавштину, поготово на шеширу. Син је једног лета хтео од њега да направи кош. Моја жена је одбила. Лупала је и трескала по кући цео дан, гунђала како јој не дамо да живи и да само чекамо час када ће затворити очи. Била је у праву, премда јој то нисам рекао. Син је направио кош од пластичног џака за лук. Шешир је остао на чивилуку, у предсобљу, и кад год бих се ноћу вратио кући, учинило би ми се — пре него што би ме преплавила светлост — да одозго, испод таванице, на мене мотри ужасна, одсечена глава. Па чак и кад бих притиснуо прекидач, остајао је онај нелагодни осећај да ме неко посматра, без обзира што је нејасну тамну облину заменио деформисани филцани клобук. Све то ми је прошло кроз сећање само зато што је жена на глави имала шешир: ко зна чега бих се сетио да је носила кофер, или цегер с празилуком, или штаку, или да није имала ништа у рукама. У сваком случају, сигурно, помислио бих нешто, чак и да је била гола, поготово тада, чак и када не би уз себе имала никакав предмет, ништа што би ме подсећало на нешто, било шта, мисли би се вијориле по мојој глави као заставе.
Описао сам параду, извијене вратове, зајапурена лица, набрекле мишице, партијске пароле и барјаке, беле патике по којима се, као привучене силом, лепе честице прашине. Описао сам, узгред, и продавце сладоледа, корпе са семенкама, кифле и переце. Написао сам и неколико општих ставова о вредности здравља, ништа нарочито, четири кратке реченице. Сваки пут када бих се померио, шум тканине лекарског мантила прострујао би кроз цевчице стетоскопа и зашиштао ми у ушима.
Жена је убрзо устала, рекао је лекар, прошла поред мене, стигла до мостића. прешла га и, попут комадића земичке, нестала у мраку. Чуо се још само одјек њених потпетица, а онда је и он уминуо. Можда чучи у мраку, помислио сам, и посматра ме? Осетио сам нелагодност, као да се клобук из предсобља надвио над мене у парку. Можда је скренула са стазе и хода травњаком, или можда само стоји, у трави, и допушта влатима да јој дотичу стопала и листове? Згужвао сам папир у којем се налазило пециво, убацио га у канту за отпатке поред клупе, и устао. Видим вам по очима да сте уморни, рекао је лекар.
Погледао сам га. Наочаре су му и даље биле мале и округле, не знам шта сам очекивао да видим.
Када сам стигао кући, говорио је лекар, нисам упалио светло у предсобљу. Скинуо сам шешир са чивилука полако, као лопов какву крхку драгоценост, изашао на балкон и бацио на улицу. Полетео је право напред, чак се мало подигао, потом је застао, остао начас непокретан, и напокон се суновратио према улици и улетео у крошњу кестена. Нагнут преко ограде, пиљио сам у тамно лишће, али ништа се није померило. Тако се прича завршава, помислио сам, без треска, без сјаја, у мраку, празнина која попуњава празнину.
У недељу ме је посетила сестра. Лежао сам на прекривачима, у белом мантилу, са стетоскопом око врата. Села је на руб кревета, поравнала сукњу, а ја сам јој спустио главу у крило. Из њене одеће увек су допирали исти мириси, без обзира шта је носила на себи. Окренуо сам главу и зарио нос у наборе. Притиснуте, бутине су јој се размакле, глава ми је склизнула до њеног тела, уво се приљубило уз дно њеног трбуха. Осетио сам како ми дотиче косу, чело, слепоочницу. Онда се нагнула над мене и уснама овлажила ресицу на мом уху. Ти си први коме ћу ово рећи, рекла је. Трудна сам.
Узалуд сам притискао лице уз тканину: мириси су се повлачили, набори пропуштали све више светла, дисање постајало отежано. Када сам се усправио, лекар је стајао у вратима. У рукама је држао темепратурну листу, фасциклу са анализама и налазима, рентгенске снимке.
Докторе, рекао је лекар, време је. И тада, ко зна зашто, моја сестра поче да плаче.

ТОЧАК СУДБИНЕ


Време је за причу о умору, о спором покрету, о тромом језику који је преко себе преметнуо на стотине других прича, а сада се, клонуо, припрема да исприча једину причу која му је преостала — повест о јави и сну.
Тата, прекида га дечак, ту причу знам.
Не знаш је, каже човек. Шта се дешава на крају?
Носорог из снова постаје љубичица на јави, каже дечак.
Љубичица?
Тако си рекао.
Добро, каже човек, подиже покривач и утуткава дечака. Онда ћу ти испричати причу о три мачкице сиротице.

□□□

Када, десетак минута касније, затвори врата дечје собе, човек сусреће своју жену. Све сам чула, шишти њен глас, све те глупости о носорозима и љубичицама. Покушаваш нешто да урадиш с тим дечаком, каже жена, граби га за кошуљу и подиже се на ножне прсте, не знам шта, али нећу ти то дозволити. Човек примећује мали мехур од пљувачке између њена предња два зуба, и готово уздахне када се распрсне. Жена се тргне. Повредила сам те? пита, равна му кошуљу, гура је у панталоне, загледа ципеле.

□□□

Човек седи у дневној соби. Напољу је ноћ.

□□□

Заједно су у купатилу. Човек се брије, нагнут над умиваоник; жена седи на поклопљеној клозетској шољи и сече нокте, прво на рукама, потом на ногама. Човек забацује главу, жилет клизи низ врат, сапуница тоне у уски вртлог. У огледалу, на трен, види унутрашњу страну женине бутине. Жена се усправља, комбинезон пада, погледи им се сусрећу у огледалу. Њен поглед је чврст, упитан, податан. Жена не трепће, и човек почиње да осећа бол у врату. Неће се зачудити ако му ускоро засузе очи.

□□□

Када се пробуди, дечак прво трчи у купатило, потом се шуња до човековог кревета. Човек се претвара да спава. Ослушкивао је шљапкање босих ногу по бетону и паркету, и знао је да дечак сада стоји иза његових леђа, не усуђујући се да дише. Мало касније дечак се баца на њега уз урлик, као: он је дивља мачка или леопард, а човек се буди, претвара се да се буди, и немоћно покушава да се одупре побеснелој звери. Понекад човек доиста спава, и његов страх при наглом буђењу је доиста стваран. Победио сам те, каже дечак док му седа на груди, и сада ћу те појести.

□□□

Човек везује пертле. Брадом се ослања на лево колено, онда мења ногу и спушта браду на десно колено.

□□□

Никада нисам помишљала, каже жена, да ће се овако завршити. Седе за кухињским столом, прекривеним мушемом. Жена спушта преврнуту шољицу за кафу на лист белог папира. Притисне је, подигне, осмотри тамни, испрекидани круг, поново спусти на папир. А ти?

Ја? каже човек као да већ пита себе. Онда размишља. Нисам, каже.
Жена затвара очи и трља их палцем и кажипрстом. Волела бих да водимо неки други разговор, каже она.
И ја, каже човек.
Жена узима шољицу, окреће је и завирује у њу.
Шта видиш?
Ништа, каже жена. Само црну, безобличну масу, непробојну на неким местима, која све обухвата. Једино овде, дотиче врхом нокта дно шољице, у самом средишту, налази се тачка из које допире бар мало светлости. Окреће шољицу према њему, и човек на дну доиста угледа светло место, тачку белила у влажном мраку талога.
То је моје срце, каже човек. Слушај.

□□□

Живот је кратак, каже човек дечаку, и зато мораш да се трудиш да стекнеш што више знања.
О чему?
О свему, каже човек. О небу, о земљи, о човеку, о себи. О свему.
И неко зна све то?
Нико не зна све, признаје човек.
Дечак гура пластичног тираносауруса испод јастука и окреће се на леђа. Ја ћу знати све, каже.
Хоћеш, каже човек и гаси лампу на ноћном сточићу. Напољу пролази камион и сенке скачу по зидовима.
Погледај, каже дечак.
Тираносаурус светли у мраку.
Јеси ли икада видео тако нешто?
Не, каже човек. Никада.
Када тираносаурус утрне, мрак је, наравно, много гушћи.

□□□

Човек седи у дневној соби и присећа се речи које је чуо на улици, у пролазу, речи које су га нагнале да се осврне и осмотри човека који их је изрекао. Више није могао да се сети тих речи, не свих, био је сигуран једино у „точак судбине”, остало му је измицало, али је зато упамтио човекову свиленкасту косу, увезану у кратак реп и причвршћену зеленом гумицом. Речи су га изненадиле јер је у њима препознао своју мисао, једну од оних мисли које су га, уз мање преображаје, пратиле целог живота. Изненадио га је и коњски реп, помео га. Прво је изгубио мисао, потом су речи, већ распаднуте, наставиле да се труне, онда га је преплавио стид. Црвенео је и сада, у дневној соби, не знајући зашто.

□□□

Дечак је упоран. Одмах устаје, одбацује се и скаче човеку у наручје. Човек га подиже изнад главе, онда га полако спушта, истовремено шири руке, и када доспе на педаљ од лежаја, дозвољава да му дечак испадне. Дечак цичи, преврће се, одмах устаје и поново скаче човеку у наручје.

□□□

Ниси ме разумео, каже жена. Леже на широком кревету, свако покривен својим ћебетом. Ниси разумео моју бригу за њега. Глас јој је тих, какав и треба да буде у мраку. И морам, наставља, да ти кажем још нешто. Није то тачка на крају реченице, мисли човек, већ знак питања, али ништа не говори, чак и не дише, само му уши пуцкетају од напрезања. Оно светло место, каже жена, у талогу, на дну, није постојало — ишчепркала сам га ноктом док сам окретала шољицу. Онда заћути. Човек чека, стрпљиво, иако зна да жена неће наставити и поставити питање на које он, и то добро зна, не уме да одговори. Ако не постоји светлост, могла би да упита, где је онда твоје срце? Моје срце, шапуће човек. Окреће главу према жени, али види само бледи одсјај на ткању ћебета. Мало после, улицом прође камион.

МРАК


Није могло да буде касно. Прозори су били отворени и из кафане на углу још су допирали гласови, звекет прибора и чаша, шкрипа столица, тупи удари пивских флаша које су нагло, као и увек, спуштане на сто, можда на карирани столњак. Седели смо, свако поред свог кофера, и исписивали налепнице. Трудили смо се да слова буду крупна, једнака, да свако, било ко, може да прочита ко смо, одакле долазимо и куда идемо. Писали смо полако, као да од тога зависи само путовање, као да слова могу да замене боју очију, облик носа, квалитет душе. Мајка се кретала попут духа, не правећи разлику између предмета и особа. Њене налепнице су остале непопуњене; неће се она одвајати од свог пртљага, њен кофер ће увек стајати поред њених ногу, увек ће моћи да каже да припада само њој, да је њен; ако пође другим смером, она ће за њим, ништа је неће зауставити. Није могло да буде касно. У ствари, поранили смо. Били смо спремни пре свих осталих. Неко је сигурно тек сада почињао да се пакује, да одваја ствари, разврстава успомене и меша сећања. Гласови су се преместили испод нашег прозора, птица је прхнула из крошње. Онда се све удаљило, утишало, као када се завеса размакне у позоришту и покажу се кулисе, и док неко тихо кашље, почиње нови свет. Долазе, рекао је тада отац. И премда нисмо ништа чули, нисмо имали разлога да му не верујемо. Устали смо, свако поред свога кофера. И стајали смо тако, под јарком светлошћу, загледани у мрак.

ПРЕ РАТА


Од свих магичних образаца и чаробних формула којима се свет нашег детињства раздвајао од света одраслих, најтајанственије су биле две кратке речи: „пре рата”. Седели бисмо, на пример, за кухињским столом, а мајка би, гневна због хлеба који се мрвио, рекла: „Пре рата, хлеб је био бољи.” Погледала би оца; он би климнуо главом. У међувремену, на нас се спуштао застор тишине: тај свет, пре рата, није припадао нама, и ми смо остајали изван њихових речи, с оне стране језика. Не знам како то да објасним: као да се векна подизала са стола и губила у ужасној даљини, у простору у којем је постојало нешто друго, нешто што је измицало нашем сазнању. То, тамо, то је било „пре рата”, недокучиво и неухвативо, нешто што никада нећемо моћи да сматрамо својим. Могао сам једино да замислим левак, његово углачано сужавање, његов неутешни нагиб, и како на самом крају, на отвору кроз који више нисам могао ни прст да провучем, просијава друго време. И када бих успео да примакнем око, ништа не бих назрео кроз тако малу рупу. Само би од сенки мојих трепавица помислио да вијоре бичеви тужних врба.
Да се разумемо: као и сва деца, имали смо слободан приступ до скривеног „породичног блага”, до картонских и металних кутија са фотографијама, пожутелим документима, предратним и послератним обвезницама, шареним новчаницама и понеким комадићем тканине. Мајка је увек умела све да објасни: није само говорила ко је ко на којој слици, већ и ко је аутор фотографије, како је стајао, чучао или се сагињао, и шта су, бар у неким ситуацијама, радили пролазници. „Овде се”, рекла би мајка, „Жана попела на ограду, овде се увукла испод степеница, а овде је Фреди морао да хода уназад све док није налетео на пролазнике. Девојци је испао букетић, младићу је шешир клизнуо на раме, али нико се није увредио. Младић је чак поразговарао са Фредијем о бленди, типу филма и потребној раздаљини.” Застала је, одмерила нас, сестру и мене, и додала: „Пре рата, људи су били бољи.”
Та извесност исказа, као и очева спремност да их одмах потврди — без застајкивања, без трунке сумње, без подизања обрва — увек су нас изнова уверавали да се иза те две мале речи налази место, или време, или можда обоје, које нама никада неће бити доступни. Био је то свет одраслих, други свет, бољи како нам се тада чинило — од оног у којем смо ми живели, бољи од нашег времена и бољи од нашег места.
Наравно, када сам одрастао, увидео сам колико је залудно било наше надање, наше веровање да — макар и наднаравним путевима — можемо да крочимо у нешто што је од нас одвојено временом и језиком. Увече смо кришом доносили фотографије из старог мајчиног албума у нашу собу, и покушавали да будемо она особа која није била на фотографијама. Читали смо о Индијанцима и источњацима, о Мандраку и вештим мађионичарима, и веровали смо да постоје начини да се изађе из себе и ступи у нешто друго, било шта, у подручје чисте жеље или снова. Узимали смо стари очев фотоапарт, предратни кодак, и наизменично постајали фотограф или онај који позира, трагајући за тренутком у којем ће се, захваљујући ко зна каквом сплету подударности, временски тренуци изменити. Све је то јасно, можда о томе и не треба причати. Свако је некада био дете и веровао да свет постоји у складу са његовим жељама, и да тек понегде, због разлога који нису увек били јасни, постоје издвојена подручја, забрањене лагуне, у којима се право обличје света потврђује у крајњој тајности. И данас, после толико година, волим да помислим да се стварност света крије у таквим уточиштима, у малим џеповима времена и простора, где постаје оно што доиста јесте.
Наравно, не причам све ово због тога да бих у сликама из детињства потражио било какву утеху. Уосталом, моја жена ме стално упозорава да је носталгија најопаснија болест. „С обзиром да није прелазна”, каже моја жена, „она бесни у телу домаћина све док из њега не исцеди све сокове, поготово успомене, и човек постане тек сенка на површини воде.”
Увек сам се плашио воде, и стога сам послушан као сваки добар пацијент. Једем свеже воће, некувано поврће, млади сир и јогурт. Вежбам испред куће, на травњаку; трчкарам по оближњем парку. Увече лежем рано, не гледам телевизију, не пијем пиво, не једем чоколаду. А опет, касно ноћу, док моја жена, недалеко од мене, дубоко дише и повремено, у сну, брише зној са горње усне, све ми се враћа: и мајка, и отац, и слике из детињства као болни убоди оштрог сечива.
Нема, наравно, никаквог сечива. Никада није хладни челик засекао моју кожу, пресекао мишић или клизнуо низ кост. У тим трапавим сликама крије се једино моја немоћ да стварно одговорим на мене света, да дођем у склад са плимом и осеком, са лицем Месеца, са гласом којота. И глас којота је само једна од мојих измишљотина. Док лежим на леђима, руку прекрштених испод главе, једини глас који се чује јесте сањиво дечје мљацкање. Газим кроз помрчину и нагињем се над његов кревет, потом одлазим у купатило и пуним чашу водом. Прво ме заслепљује светлост, онда ме заслепљује мрак.
Поново у кревету, ледених стопала, жудим за близином моје жене, али је она, у потрази из снова, на сасвим другом крају, на рубу. Да је дете, уплашио бих се да ће испасти, можда бих примакао столицу, ставио јастук на под. Овако, у свету одраслих, остајем на свом делу лежаја, препуштам је њеној судбини.
Ујутру се будим после ње. У ствари, када отворим очи, начас видим њена гола леђа, повијен врат, најежене дојке, а затим све нестаје у белилу поткошуље. Окреће се и гледа ме. „Ноћас си опет”, каже, „говорио у сну.”
Ћутим. Шта да јој одговорим? Живим у кући која није моја, спавам у туђем кревету, седим за писаћим столом другог човека, пишем на његовој писаћој машини. Ко зна, можда сањам његове снове? Можда пишем његове приче? Већ сам покушао то да објасним мојој жени, тај осећај непоседовања, слободе од приањања, од сваког иметка. Није јој се допало. „Не видим никаквог разлога”, рекла је, „да немам оно што могу да имам.”
И дете је било тужно. „Да ли то значи”, питало је, „да ћу морати да вратим све своје играчке?”
„Нико неће узети твоје играчке”, оштро је рекла моја жена и упутила ми поглед који се не заборавља.
Дете нас је знатижељно посматрало.
Ћутао сам, као што и сада ћутим. Постоје тренуци када ништа не помаже: ни лепота ни ружноћа, ни покрет ни мировање.
За доручком, обазриво, док дете и ја пијемо млеко, покушавам да поновим онај магични ритуал којим су се моји родитељи некада затварали у свој свет. „Пре рата”, кажем, „све је било боље, поготово људи.”
Узалуд, међутим, очекујем обновљену блискост са мојом женом. Уместо тога, назирем блесак у дететовим очима. За разлику од мене, за разлику од оног рата, дете зна овај рат, живело је у време које му је претходило. Оно што је за мене било магија, за њега су телевизијске вести; оно што сам ја замишљао, за њега је само низ мање-више неповезаних слика. Тамо где сам ја видео тајну која је, како сам веровао, у себи крила суштину постојања, он види само нелагодност, нешто због чега се одрасли љуте или радују, а што њему, када порасте, неће значити ништа.
Окрећем се према мојој жени, а она подиже своје светле очи и каже: „Чудно, исто то си рекао ноћас. У сну.”

ЛОЛИТА, ЛОЛИТА


Прексиноћ сам сањао Лолиту. У сну, док сам изговарао њено име, мој језик се послушно подизао и спуштао у три чаробна скока, исписујући светли лук у мрачној дупљи уста. И не само језик, наравно, јер кад сам се пробудио, на рубу кревета, с покривачем преко главе, осетио сам како притисак ерекције попушта и како мој пенис почиње да се увлачи у себе, лагано, па све брже, како већ ишчезавају сви снови.
Мало после, када су ми се очи привикле на дневну светлост, више нисам био сигуран да сам сањао управо Лолиту. У ствари, чак и да сам је сањао, како сам могао да будем сигуран да је то она? Нисам могао да се присетим ниједног њеног описа из Набоковљеве књиге, а Су Лајон, са оним срцастим наочарима из Кјубриковог филма, никада није деловала као право Лолитино отеловљење. Можда сам, помислио сам, сањао само њено присуство? Можда сам понављао њено име управо због тога што њено тело није било ту, у мом сну, те сам лебдео изнад празнине коју је тек требало да попуни? Можда се све једноставно догађало иза мојих леђа, и можда се сан, као што често уме, само окрутно поигравао и спречавао ме да се окренем?
Смешно, рекла је моја жена. Посветити толико мисли, толико духовне енергије нечему што не постоји и нечему што никада није било! Како може створење од речи и реченица одједном да постане биће од крви и меса, па макар и у сну? Твој сан је сасвим тачан: сањао си празнину речи и млатарао си језиком, јединим стварним створом у свему што чини говор.
Доручковали смо, и мрвице препеченог хлеба су одскакивале од њених усана.
Сетио сам се реченице из писма једног пријатеља. Тумачења снова су досадна, рекао сам, важне су једино слике.
Којешта, рекла је моја жена. Слике су офарбана празнина; тумачења су везивно ткиво, цемент. Без њих, слике пуцају као мехури од сапунице. Снови се заборављају, драги мој, рекла је и ножем захватила мајонез из тегле, а тумачења остају.
Нисам знао шта да јој одговорим. У последње време, у нашим разговорима, ја сам онај који остаје без речи, а не као некада, када је она ћутала а ја говорио, помишљајући понекад да никада нећу стати.
У ствари, рекла је моја жена пуних уста, сама чињеница да си тај сан уснио овде, у овој земљи, у Канади, у којој сексуално искоришћавање деце представља најгори замисливи злочин, говори више од целог сна. А то је, признаћеш, рекла је и сркнула кафу, ипак тумачење.
Ако тиме желиш да кажеш да је интерпретација важнија од дела, узвратио сам, онда немамо о чему да разговарамо.
Сви сте ви писци исти, рекла је моја жена.
Ко је исти? дрекнуо сам. Наведи ми само једног, не мораш више.
Моја жена је подигла поглед. У реду, рекла је, знам, сваки човек је острво, а између острва сигурно има мање сличности него између људских бића, али молим те, поштеди ме тог срања. Све што покушавам да кажем, рекла је раздвајајући речи на слогове као да се обраћа детету, јесте да се место не може одвојити од сна, и да ниједан сан не може да се сања два пута на исти начин. Оно што је негде било вода, овде ће највероватније бити лед.
Била је у праву, бар када је реч о леду. Наиме, жива у термометру је данима показивала температуру од минус двадесет степени, спуштајући се ноћу за додатних десетак подеока. Кућа у којој смо живели, начињена углавном од дрвета, шкрипала је и стењала под налетима ветра. Ујутру, у стражњем дворишту, веверице су упадале у новонападали снег.
Не, рекао сам, није реч о томе. Није реч о жудњи, нити је реч о самоћи, већ о немоћи, не, о нади, о препуштању. Нисам, у ствари, знао о чему је реч, као што нисам знао зашто сам сањао Лолиту. Ако је то уопште била Лолита.
Понекад помишљам, рекла је моја жена, да су све твоје приче о језику и речима само начин освете: гомилаш их, ређаш их, само да би доказао да, упркос обиљу, ништа не значе, да су празнина у мору празнине.
Можда због тога нисам сањао Лолиту, рекао сам, већ њено одсуство? Нисам ни покушао да сакријем подсмешљиви тон.
Занимљиво тумачење, рекла је моја жена и спустила шољу на сто, упркос твојој злурадости. На рубу шоље пресијавао се српасти траг њеног светлоруменог кармина. Када би могао да се сетиш почетка нашег разговора, рекла је, онда би увидео да обоје говоримо исто, али ти не можеш да се сетиш, јер онај који заборавља снове не памти ни речи које су им претходиле. Одгризла је још једно парче препеченог хлеба, и две крупне мрве, уз готово чујан прасак, падоше на мој рукав.
Ако сам пре тога осећао бес, или бар раздраженост, сада сам препознао смиреност. Ширила се мојим телом, уз благо пецкање, све до ушију и ножних прстију. Присетио сам се да сам сличан осећај имао и пре неколико дана, увече, боље речено: касно ноћу, док сам, у потпуном мраку, чекао да се моја жена врати са састанка са пријатељицама. Светлост уличне лампе бојила је снег, који је управо почео да пада, у жуто, у златне гроздове који су потпуно испунили простор, поништивши свако друго постојање. Благо пецкање сам тада приписао умору, поспаности, тупој сумњичавости, али сада сам знао да је у питању била смиреност, предавање, изједначавање са поништавањем. Дошао сам овде да бих нестао, помислио сам, да бих постао златни грозд. И пецкање је престало, тачније: све те тачке су се спојиле и потом одмах раздвојиле, изван прозора, изнад града, над реком. Лебдео сам као хиљаду пахуља, као паперјасто тело од смрзнутих водених капи, од којих је свака била другачија, непоновљиво савршена у својој лепоти и симетрији. Сада, за столом, нисам могао да се надам пахуљама ни небеским висинама; могао сам, у најбољем случају, да се претворим у прегршт хлебних мрва које су се огледале у глаткој површини стола.
Моја жена пружи руку и спусти је на моју надланицу. Не схватај то толико лично, покушала је да ме утеши. Уосталом, ниси то ти измислио. Сваки писац мора да сумња у речи, у њихову испразност, али ту празнину, на крају, мора да замени пуноћа, иначе писање нема смисла. Код тебе, међутим, после празнине долази још већа празнина, као непрекидан низ отвора, као да је писање, или сама прича, тек замена за трајан пад.
Као у сну, рекао сам, у којем непрекидно падаш а никада не стижеш до дна.
Да, рекла је.
Или као у сну у којем не налазиш оно што сањаш?
Моја жена се насмејала. Нећеш ме преварити тим триковима, рекла је и стисла ми шаку. Хајдемо у куповину, додала је, помоћи ће ти да не мислиш о свему као о свом поразу. Устала је, обрисала усне, затегла блузу. Понекад мораш себи да даш одушка, рекла је строжим гласом, поново ми се обраћајући као да сам дете. Не можеш цео живот да проведеш у стегама.
С тим сам се сложио, али куповина ми ипак није помогла. Послушно сам ходао за мојом женом, гурао велика колица у која је она убацивала потребне и непотребне намирнице, а поглед на бескрајне редове кеса, кутија и флаша, на прекомерно обиље, пресечене лубенице и кришке диња, стварао је у мени притајени осећај мучнине. У одељењу за поврће, где су из малих прскалица штрцали танушни млазеви воде сваких десетак минута, поквасио сам дланове и овлажио лице. Када смо поново зашли између полица са храном, клонуо сам. Стотине, хиљаде речи је скакало на мене са сваког предмета, са сваке рибље конзерве или кутије овсених пахуљица, са тегли и пластичних кеса, а свака од њих, свака од тих речи, носила је у себи највећу могућу меру значења, говото опипљиву тежину. Свака је тврдила да је једино она стварна, да су остале тек привиди, тек авети које покушавају да увере у супротно, у пуноћу свога бића. Моја жена, знао сам, не би никада прихватила такво објашњење, јер напросто није веровала да су речи било шта друго осим ваздуха, уобличеног у гласове негде у грлу и усној шупљини. Док бих је убедио, лавина речи, попут оних које клизе са оближњих Стеновитих планина, затрпала би нас обоје, или бар мене, и ко зна када би ме пронашли, згњеченог и савршено очуваног на поду супермаркета.
Зауставио сам колица, махнуо својој жени нагнутој над фрижидером са смрзнутом рибом, и изашао у ходник тржног центра. Пронашао сам слободну клупу, смештену између две велике лажне тропске биљке, и сео. Ту, у тој фалсификованој стварности, осетио сам се мало боље, мислим, лакше сам дисао, бутине ми нису више подрхтавале, срце се примирило, очи престале да сузе. Из звучника је допирала сладуњава поп-музика, из отвора за вентилацију истицао је освеживач ваздуха, уређај на улазу у продавницу компјутера оглашавао се меким тоновима сваки пут када би неко ушао или изашао, а иза угла, у другом ходнику, звецкала су звона. Када бих само могао да живим са звуковима или мирисима, рекао сам у себи, помисливши с нескривеном нежношћу на кртицу и бубамару. Без слика, рекао сам наглас. Без речи, шапнуо сам.
Онда сам, претпостављам, утонуо у дремеж, јер када сам поново отворио очи, лежао сам, искошен, отворених уста, главе ослоњене на десно раме, раширених ногу, а преда мном је стајала девојчица. Помислио сам да сањам, затворио сам очи, поново их отворио, али она се није померила. Стајала је и пиљила у мене.
Усправио сам се, саставио ноге, обрисао пљувачку која се накупила у углу мојих усана. Погледао сам прво десно, потом лево. Онда сам се осврнуо и осмотрио простор иза мојих леђа. Нисам се једино усуђивао да поново погледам девојчицу. Сама помисао да би неко могао да се упита шта један одрасли мушкарац, и то још странац, ради са малолетном девојчицом, будила је у мени најужасније стрепње, али упркос нелагодности, нисам могао да не приметим, макар крајичком ока, њене напућене усне, глатку кожу врата, ресицу која је извиривала испод плаве косе, пегице на левом образу.
Бежи одавде, рекао сам јој на свом језику. Рекао сам то као да се обраћам својим стопалима.
Девојчица се није померила.
Погледао сам према излазу из супермаркета: моја жена је сваког часа могла да изађе, гурајући пред собом колица са стотинак прехрамбених артикала. Нисам знао шта пре да пожелим: да изађе или да не изађе, да ме затекне са девојчицом или да њен долазак убрза девојчицин одлазак, да јој омогућим да донесе закључке неумитно погубне по мене или да јој испричам причу онако како то мени одговара?
Онда сам помислио да би девојчица отишла уколико наставим да говорим на свом језику. Можда ће помислити, помислио сам, да сам луда, безазлена луда, која постоји само онолико колико јој то језик допушта. Погледао сам је, насмешио се и рекао: „Ал’ је леп овај свет, што је песма чика-Јове Змаја.” Истог часа сам зажалио што нисам одабрао нешто озбиљније, можда нешто од Дучића или Шантића, можда чак од Попе. Не треба потцењивати способност детета да схвати уметност и свет.
Девојчица није ништа рекла. Није чак ни трепнула. Само је врхом језика облизала усне.
Могла је исто тако да ми зарије нож у срце.
Бежи одавде, поновио сам на свом језику. Мислио сам да ћу заплакати. Седео сам ту, у срцу Западне Канаде, у самом средишту тржног центра, тог храма потрошачке културе, далеко од свега, далеко од моје непостојеће земље, далеко од самог себе, а једна девојчица од десет или једанаест година претила је да једним потезом, или још боље: без икаквог потеза, разруши све оно што ми је преостало. Бежи одавде, рекао сам још једном, овог пута на њеном језику. Иди кући, махнуо сам руком.
Преко њеног лица прелетела је сенка коју нисам успео да растумачим, али девојчица се није померила.
Ако се ускоро не помери, помислио сам, устаћу и одгураћу је одавде, све до продавнице дечјих играчака. Одмах сам у себи видео наслове у сутрашњим издањима новина: Исељеник секусално напаствовао малолетну девојчицу! Земља у рату са другима ствара људе у рату са собом! Да ли смо ми посредне жртве рата који бесни на европском континенту!?
Врата супермаркета су се отворила и на њима се показала моја жена, боље речено: део моје жене који се видео иза пренатрпаних колица. Махнула ми је, и ја подигох руку у знак отпоздрава.
Девојчица се осврну, пратећи линију мога погледа, и такође подиже руку у ваздух. Онда ме је поново погледала, чак је начинила мали, сасвим мали корак према мени, и рекла: Ти си стар, је л' да да си стар?
Мало сам оклевао. Да, рекао сам на крају. Да.
Девојчица се насмеја и отрча. У ствари, одскакутала је, високо подижући ноге и млатарајући рукама.
Моја жена је пристигла само тренутак касније. Имао си друштво? упитала је.
Погледао сам колица из супермаркета. Речи којих сам се раније бојао нису више ништа значиле. Нисам одговорио. Устао сам и почео да их гурам према пролазу који је водио на паркинг.
Ко ти је то био? питала је моја жена.
Некада доиста уме да буде упорна.
Ноћна мора, рекао сам.
Моја жена се насмејала. До тада смо већ били стигли до аутомобила, и она се све време смејала док сам вадио ствари из колица и слагао их у пртљажник. Толико се, у ствари, смејала, да је морала да се наслони на кола. Смејала се и касније, док смо се возили преко залеђеног паркинга, кроз завејане улице и уске пролазе иза зграда, и у гаражи, док смо вадили кесе са стварима, и на трему, док је покушавала што пре да откључа стражња врата. Престала је да се смеје тек када смо ушли у кућу, премда се једном, током поподнева, закикотала у подруму, где је спремала шарени веш за прање. Касно увече, док смо гледали последње телевизијске вести, изненада се, два-три пута, потапшала по бутинама, без гласа, додуше, али био сам уверен да је то остатак истог смеха. Није све у гласу, као што није све у речима.
Током ноћи сањао сам нови сан о Лолити. У ствари, сањао сам одсуство из претходпог сна, сањао сам празнину, али веома добро сам знао чије је то одсуство, ко може да попуни ту празнину. А онда, због нечега што се догађало иза мојих леђа и што никако не могу да видим, јер једноставно не успевам да окренем врат, то одсуство, њено одсуство, почиње да се смањује, празнина почиње да ишчезава, а ја се изненада, како то већ снови умеју да ураде, налазим тамо где ускоро више ничега неће бити. Када бих само успео да кажем реч, било коју реч, мислио сам у сну, све би било другачије, али из мога грла ништа не излази, и зидови празнине, или су то границе одсуства, прилазе све ближе, и осећам како ме, лагано па све брже, више нема.
Тада је, под притиском руке моје жене, сан попустио, предао се, и обличје празвдше се претопило у црте њеног лица, готово нејасне у бледуњаваој светлости праскозорја. Јеси ли поново сањао исти сан? упитала је.
Климнуо сам главом. Зашто да објашњавам?
Дахтао си као да се давиш, рекла је моја жена.
Поново сам климнуо главом. Све је то, ионако, било без речи.
Моја жена се тада присетила претходног сна, задигла покривач и покушала да види моје међуножје. Онда је пружила руку, опипала мој млитави пенис и прекорно цокнула језиком.
Знао сам шта то значи: изневерио сам њена ишчекивања, био сам ухваћен у лажи. Али, исто тако сам знао да се ништа од тога више не може изменити. Ни тада, ни сада, ни било када.
И тако смо лежали, ћутке, свако на својој страни брачног кревета, и чекали да сване.

ПОД СВЕТЛОШЋУ
СРЕБРНОГ МЕСЕЦА


Зовем се Адам и не знам зашто сам овде.
Овде: у граду који неодлучно стоји између Стеновитих планина и велике прерије, не припадајући у потпуности ни снежним врховима ни травнатој низији, увек на самој оштрици поделе, на резу разлике.
На известан начин, све је започело као шала, или бар сада то видим као шалу коју сам играо сам са собом, премда је тада, када је започело, било обојено озбиљном одлучношћу. Када се довољно удаљимо од преломних тачака, свако од нас показује задивљујућу способност да мења прошлост и фалсификује историју. Сећам се колико сам због тога очајавао пре неколико година, када су пропагандне машинерије почеле да раде пуном паром, производећи разне хронике части и бешчашћа. Онда сам схватио да и сам то радим, без обзира што су у питању биле безазленије ствари, да садашњост лишена објективне тачке гледишта — јер таква тачка заправо не постоји — не може да произведе објективну прошлост, и да је прошлост састављена од истог броја малих углачаних површина, можда мало затамњенијих попут старих огледала, од којег је састављено вишеструко лице садашњости.
Наравно, нисам то одмах смислио. Протицали су дани, недеље, месеци, нека села су нестала са лица земље, неки градови су претворени у отпаде грађевинског материјала, људи су поново постајали бројеви у разним списковима, опустошеним пределима лутале су краве и пиљиле у бледи месец. Живот се претворио у робну кућу у којој су биле изложене све могуће варијанте прошлости. Неке су биле лепо упаковане, друге грубе и рапаве, али свако је морао да купи једну од њих. Онај ко се, попут мене, одлучио да само прође кроз продавницу и изађе с друге стране без икакве робе у рукама, остајао је, полако али сигурно, сасвим усамљен. Мушкарци су се одвајали од њега, жене му нису показивале пажњу, деца су гледала кроз њега као да не постоји.
И он доиста није постојао: ја нисам постојао. И зато ми, можда, одавде све делује као шала. Овде, где се свако осећање личности растапа у преобиљу простора, та грчевита приањања уз нешто што, како су говорили у озбиљним телевизијским емисијама, „дефинише идентитет”, морала су да делују смешно. Узалуд су тамо пријатељи и познаници куцали на моја врата, позивали ме телефоном, пресретали ме на улици. Живот постоји, говорили су они, само када се препознаје у историјској вертикали, садашњост није магични тепих који те носи кроз простор и време, будућност поседује само онај ко у њој назире преобликовање прошлости.
Ћутао сам и увлачио се у своју усамљеност. Није то била племенита самоћа, коју човек сам бира, већ кужна издвојеност, коју му други намећу. Укратко, куд год бих кренуо увек ме је сачекивао празан простор: људи су се размицали преда мном и уклањали се са мог крајњег циља. Све што је за мене остајало биле су мртве ствари.
И тако сам једног дана ушао у градски аутобус, одвезао се до Канадске амбасаде и стао у ред. Попунио сам први формулар, вратио се кући, чекао, добио нове формуларе, попунио и њих, поново чекао, отишао на лекарски преглед, прибавио сву документацију, отишао на разговор, руковао се, потписао пријем усељеничке визе, купио авионску карту. Сви ти глаголи, сав тај низ кратких реченица, све је то тада било праћено озбиљношћу и одлучношћу, чак осећањем судбинске неминовности. Тек после, овде, почео сам да увиђам да сам све време веровао да је то ипак шала, да чекам у редовима, одлазим на разговоре и задржавам ваздух пред рендгеном само зато да бих се некоме наругао, да бих показао да, осим садашњости, ништа друго не постоји, понајмање прошлост, поготово прошлост коју сами бирамо.
Сада се питам: шта сам одабрао? И не умем да нађем прави одговор. Све до чега долазим, без обзира да ли стојим испред прозора или ходам бескрајним улицама или се посматрам у огледалу, јесте: ћутање.
У први мах, док сам јурио од установе до установе, попуњавао формуларе и добијао разне бројеве који су у моћним компјутерским системима замењивали моје име (и мој дотадашњи живот, наравно), имао сам осећај да се нешто отвара. Нисам знао шта. Мислио сам у једноставним сликама, као: живот је ходник препун врата, или: свет је позорница, или: очи су огледало душе, срце је машина, стомак је врећа, сан је рагледница с путовања, ја сам неко други.
Онда сам осетио како пропадам: тонуо сам, а нада мном су се, уз тресак, затварали капци и поклопци. Када је пао први снег, белило ме је заслепило. Када је лед покрио реку, отишао сам на мост, скинуо капу и рукавице, и допустио мразу да ме загризе. Сунце се приближило удаљеним планинама и дан је постао ноћ.
Није ме то бринуло, мислио сам. У извесном смислу, лакше је ходати по мраку него по дневној светлости. Не мораш ни о чему да бринеш. Можеш да будеш го, онакав какав стварно јеси.
Све су то, наравно, била заваравања, залудни покушаји да се дође до утехе, и све то причам сада, када су речи одавно изгубиле свако значење и када свака реч, када се гласно изговори, без обзира на ком језику, звучи непознато и морам да је тражим у речницима.
У ствари, одлучност и чврстина су ме напустили још у авиону. Док сам летео и, како сам мислио, одмицао све даље од тог узаврелог понора који се обрушавао сам у себе, све више сам се, и не знајући то, приближавао другом бездану, скривеном у мени, подједнако узаврелом и празном, подједнако подложном сумњама и недоумицама. Када сам искорачио из авиона, право у ледени ветар који се спуштао са севера, лелујао сам у својој одећи као страшило од сламе. Само су ме дубоке ципеле својом тежином задржавале на тлу; све остало није више постојало.
Изнајмио сам стан у северном делу града, на рубу уметничке четврти. Стан је био мали: спаваћа соба, дневни боравак, кухиња и купатило. Зидови су били голи, подови покривени угаженим таписонима, прозори без завеса. Поред фрижидера је висио стари рекламни календар. Иза покретних стаклених врата, на тераси, две пластичне столице су скупљале прашину.
Увек постоји један једноставан начин да утврдиш да ли неко место може доиста да постане дом, говорила је моја мајка. Купиш биљку у саксији, и покушаш да је одржиш у животу. Ако успеш, можеш да купиш и мачку. Ако не успеш, нема тог намештаја и огњишта који ће ти стварно загрејати душу. Али пази, говорила је, свако има своју биљку, свако мора да одгаји свој цвет.
У реду, помислио сам, моја биљка, мој цвет. Пронашао сам продавницу цвећа и ушао. Из десетина саксија, цветних аранжмана, букета и сасушених венчића ширио се загушљив, мастан мирис. Кактуси, егзотични цветови, пузавице, љубичице, фикуси, копривице, никада у том обиљу, уплашио сам се, нећу пронаћи себе. Онда ми је поглед пао на цикламу. Ништа нисам знао о цикламама, ништа нисам знао ни о једном цвету, боље речено, а продавачица, када сам је упитао, само се насмешила и слегла раменима. „Све пише на плочици”, рекла је. На плочици је писало: „Чувати од прејаке сунчеве светлости; не заливати превише; не држати у мраку.”
Нисам могао да претпоставим зашто би неко пожелео да цикламу, или било коју биљку, држи у мраку, али те три заповести су постале основа мог целокупног бивствовања. Све је било подређено њима: мој први покрет ујутру, мој последњи поглед увече, кретање током дана, потрага за послом, хамбургери и пице, с ногу, у тржним центрима, пиво по повратку, пиљење у утишани телевизор, који сам, за сваки случај, окренуо на другу страну, како бих умањио утицај његовог сабласног зрачења. Купио сам кантицу за заливање, бочицу са хранљивим минералним састојцима, минијатурне алатке — мали ашов, мотика и грабуље — за рад на земљи; једино нигде нисам могао да пронађем неки приручник за одгајање циклама. Улазио сам у стан, после дужег или краћег одсуства, скидао ципеле и јурио до саксије смештене на столици поред прозора.
Светлост, вода, минерали, мрак. Убрзо се све претворило у тај једноставан ритам. Отварао сам очи, испијао чашу воде, јео кукурузне пахуљице и масне кромпириће, тонуо у сан. Циклама се није померала с места. У први мах је изгледало да успевам, премда сам осећао да је, за стварни успех, неопходно да говорим у првом лицу множине, да ће циклама постати део мене једино ако и ја постанем део ње.
Једне ноћи, када нисам могао да заспим због снажне светлости пуног, сребрног месеца, сео сам на другу столицу, поред цикламе, и дуго пиљио у пусту улицу. Некада сам, као дечак, веровао да се ствари остварују када се довољно дуго верује у њих. Покушао сам то да кажем циклами. Нисам јој рекао да сада знам да се ствари остварују мимо наше воље, можда по вољи неког другог, али не по нашој. Ми смо само сведоци свога живота.
Заспао сам, на столици, с главом ослоњеном на симс. Када сам се пробудио, видео сам два увела листа. Изграбуљао сам земљу, додао неколико капи течности с минералима, долио воду у тањирић испод саксије. У подне сам морао да идем на састанак са мојим саветником из владине агенције за запошљавање. Агенција се налазила на сасвим другом крају града, и док сам још био далеко од куће, у једном од аутобуса, осетио сам тренутну празнину, као да ми је срце начас застало или као да се сагло да завири у новонасталу шупљину. Изашао сам из аутобуса и почео да трчим.
Никакав трк није могао да измени стварност. Супермен можда може да преокрене ток збивања и заврти свет на другу страну, али свима осталима преостаје да иду само у једном правцу и следе неминовну смену дана и ноћи, јаве и сна. Када сам ушао у стан у место — циклама је већ била мртва, иако је требало да прође још неколико дана док сви листови и цветови нису клонули преко руба саксије.
Онда је почео да пада снег. Падао је током целе ноћи, и током наредног дана, и поново током ноћи, а ујутру, када сам устао, није показивао намеру да престане да пада. Отворио сам прозор и велике пахуље почеше да улећу у собу. Једна је пала на увелу цикламу, другу сам осетио на образу, три су се сместиле на пожутели таписон.
Сео сам на столицу, прекрстио ноге, обрглио се рукама, затворио очи. Испод склопљених капака видео сам како корачам белином: одмичем не остављајући никакав траг за собом. Пружио сам руку, не отварајући очи, и покушао да пронађем руб наспрамне столице. Нисам успео. Пружио сам и другу руку, поново без успеха, и седео сам тако, као слепац, док је глас из белине извикивао речи на разним језицима, од којих ниједан није био мој.

НЕЗАПИСАНО


Једине праве приче су оне које остају незаписане. Девојчица, на пример, која се буди једне ноћи и чује звук који је некада давно, што она не зна, пробудио њену мајку. Човек који, погнут, гледа како лист клизи између две травке све док не дотакне дно. Други човек који се напреже да боље види сенаста обличја на хоризонту, потом се окреће, уверен да је све то игра ваздуха и испарења, уморних очију и узалудних надања. Жена на прузи, на једној шини, у ствари, по којој покушава да хода, настојећи да одржи равнотежу треперавим махањем руку, заштићена помишљу да је нико не посматра. Дечак који трчи од дрвета до дрвета. Лист папира ношен ветром. Иглице четинара, дубоко у шуми, преко којих никада није прешао трачак светлости, титрај сенке. Врата која се сваки пут отварају с надом да се више никада неће затворити. Али, шта ми доиста знамо о нади врата, самотној равнотежи жене, сенкама на хоризонту, о дечаку који наслања образ на кору храста? И откуда сада ту храст? Прича коју ми желимо не сме да се отима, да се мења од речи до речи; прича коју ми желимо мора да буде покорна, да се прилагођава утврђеном распореду ствари, да бира речи које казују оно што желимо да чујемо. Нити које нас спајају са стварношћу су тако танке, тако ломљиве, кажемо, да једноставно немамо времена да испробавамо њихово стрпљење. Уосталом, кажемо, ако свет није наш, чији је онда? Не припада ваљда сенкама које пузе преко облина шљунка? И ова прича, ако не говори о нама, да ли уопште може да говори? И та упорност с којом неко, када бисмо само знали ко, гомила речи да би хвалио тишину. Зашто онда не заћути?

НОКТИ, МИШ


Када упознам новог мушкарца, прво му гледам нокте. Ако су очи огледало душе, како вели она стара изрека, онда су нокти огледало срца. Нокти на рукама, наравно, премда ни они на ногама нису неважни. До њих се, међутим, много теже стиже, најчешће онда када је касно за узмицање, када одећа лежи у нереду поред постеље. Чак и тада, поготово тада, незгодно је некога упитати да ли можеш да му завириш међу ножне прсте. Само једном сам то пробала. Човек ме је добро загледао — лежали смо у мраку и морао је сасвим да ми се приближи, све док нам се носеви нису дотакли — окренуо се, упалио светло, обукао се и отишао. Никада га више нисам видела. Касније сам пронашла друге начине, о којима можда не треба говорити, довољно је што сам због њих често осећала болове у кичми и бедрима. Када сам схватила да нокти на ногама увек потврђују оно што нокти на рукама казују, престала сам. Оно што је горе једнако је ономе што је доле. Не знам да ли је и то једна од старих изрека, али није ме до сада изневерила. Упркос свему, добро је понекад веровати у речи.
Моја мајка није то прихватала. Када је твој отац говорио, говорила је, ја сам му веровала, а види сада.
Ништа нисам видела. Заправо, видела сам жену која се питала где је, и како, прошао њен живот, али то се свако питао. Раније или касније свако пожели да дозна где је био и куда још може да оде. Није био нигде и неће никуда отићи.
Нисам то могла да кажем мајци, бар не док сам је гледала како седи у кухињи, с рукама у крилу, нагнута над фотографијама. Доносила их је у кутији у којој су некада биле чоколадне бомбоне. На поклопцу се налазила слика две беле мачкице. Једна је седела, друга је пружала шапицу према црвеној ружи. На ружи су, као залепљене, почивале три капи воде.
Фотографије су биле подељене у неколико група: „Пре рата”, „После рата”, „За време окупације”, „Свадбе и сахране”, „Родбина”. Свака група је била у посебној коверти. Прва коверта је била најдебља; последња група се састојала од само три фотографије: стриц из Израела, тетка из Канаде, надгробни споменик са јеврејског гробља у Шапцу. Једина фотографија која није имала своју коверту била је слика нашег пса, Арија, када је већ био стар и одбијао да устане са простарке поред електричне пећи. У његовим очима, тврдила је мајка, препознавала се смрт.
Нисам могла да јој кажем, бар не тада, да се и у њеним очима препознавала смрт. Као што огледала некада потамне, постану тупа и изгубе дубину, тако и душа очврсне у очима и лебди, попут сенке, на уљаној површини смрти. Душа је заправо отишла тамо куда душе одлазе, само се још тело батрга по свету, трза се и залеће као кокошка без главе.
Мајка би ме погледала тупим очима, а ја сам сагињала главу и чекала да миш престане да ми трчи по срцу.
Миш у срцу је једна од измишљотина мога оца. Кад год бих, као сасвим мала девојчица, бризнула у плач, он би чучнуо, или ме узео у наручје, или ставио на крило, и рекао: Сада плачеш зато што ти миш трчи по срцу. Сваки додир његових шапица, говорио је, изазива по једну сузу. Кажи му: Изађи, мишу, и чим буде изашао, сузе ће престати.
И доиста су престајале. Требало је само да затворим очи, да кажем: Изађи, мишу, и да сачекам да се бат његових шапица изгуби негде изван мене, као када се у даљини, тихо, затварају нека врата. И данас, после толико година, кад год ми сузе навру на очи, без обзира да ли седим у капели или гледам сапунске опере на телевизији, понављам исте речи.
Тај миш мора да је јако стар, рекла је моја кћерка када сам покушала да јој испричам целу причу. Ушла је у кухињу и затекла ме како плачем изнад отворене кутије од чоколадних бомбона и расутих фотографија. Толико је стар, рекла је, да једва вуче ноге када хода. Онда је изашла.
Замислила сам како се миш подиже на стражње шапице на дну мога срца, гледа ме црним очима и знатижељно помера бркове.
Да, рекла сам му, ово је твој велики тренутак. Можеш да останеш.
Моја кћерка се вратила. Учинило ми се да си нешто рекла, рекла је.
Погледала сам је. Потом сам погледала фотографију на којој се моја мајка, сасвим млада, леђима ослањала на стабло препуно цветова. На лицу је имала исти израз који сам виђала на лицу моје кћерке суботом или недељом, или сваки пут када би каснила са повратком кући. Када сам ја први пут закаснила, мајка ме је ошамарила.
Гнев, у ствари, проистиче из препознавања. Незнање се завршава ћутањем.
Нисам то тада знала, али сада знам. Нисам знала ни онда док је моја кћерка чекала негде иза мојих леђа, а ја очајнички превртала по расутим фотографија, уверена да негде, у кришкама прошлости, постоји траг који ће ми помоћи.
Ништа нисам пронашла. Само је у даљини, тихо, моја кћерка за собом затворила врата. Иста она кроз која је некад одлазио миш.

ЦРВЕНДАЋИ


И данас, за време доручка, као и јуче, мој деветогодишњи син полако спушта земичку на тањир, очи му се затварају, усне стискају, образи надимају, и он почиње да плаче. Плаче, рекао ми је јуче, зато што пролеће, иако је март на измаку, још није стигло. Боји се, рекао ми је, да ће се пореметити еколошки циклуси о којима учи у школи, и да неће бити довољно траве за зечеве ни довољно зечева за којоте. Боји се, такође, рекао ми је, да овог пролећа, ако пролеће уопште дође, неће моћи да закопава семе сунцокрета у нашем стражњем дворишту, да га залива и посматра како избија из земље и расте.
Покушавам, као што сам јуче покушао, да га умирим причама о неминовности смена у природи, о томе да све има своје време, онако како пише у древним књигама. Кажем му да ће морати да научи многе ствари у животу, али да је стрпљење можда најважнија од свих. Онај ко не научи да се стрпи, кажем, тај ће пре или после повредити себе, а потом ће, својом брзоплетошћу, повредити друге.
Дечак ме гледа. Из његових сузних очију, видим да ми не верује.
Не верујем ни ја себи (као што, као дечак, нисам увек веровао свом оцу). Зима је доиста толико дуга, да се полако, али сигурно, претвара у „зиму нашег незадовољства”. Снег којем смо се прошлог октобра толико радовали, у којем смо уживали док нам је шкрипао под ногама, сада кривимо за сваки, па и најмањи неуспех, поготово за оне које приписујемо „животу у туђини”. Све бисмо, заправо, дали само да угледамо први стручак висибаба. Уколико овде уопште расту висибабе, и уколико знају да пронађу пут испод наслага снега.
Можда због тога, каже моја жена, због те непроменљиве белине, сви наши познаници из „домовине” непрекидно говоре о повратку. Када их човек слуша, могао би да помисли да тамо далеко, одакле смо дошли, никада није хладно, да никада не пада снег, да се путеви никада не заледе под ударима ледених киша.
Зима тамо никада не траје оволико дуго, каже дечак, у то сам сигуран.
И пролеће личи на пролеће, додајем. Не мораш да бринеш да ћеш, ако зажмуриш или зевнеш, пропустити да га видиш.
Моја жена престаје да маже препечни хлеб, гледа прво мене, потом дечака, и каже: Шта је ово? Мушка завера?
Дечак не одговара. Изгубљен између два језика, више није сигуран ни у један. Брише надланицом заосталу сузу и приноси земичку устима.
И ја ћутим, премда не због језика. Ћутим због слика које ме прогањају, због прецизности с којом сада, негде у себи, видим сваки тренутак свог живота, због разумевања које ми више није потребно, због одлучности коју више не могу да досегнем.
Носталгија је именица женског рода, каже моја жена, упамтите то.
Не знам шта ти то значи, каже дечак, али тачно знам где се налазе све оне играчке које нисмо донели.
И ја знам где су моје књиге, додајем.
Моја жена спушта хлеб и нож на тањир. И сада би ја требало да кажем, каже она, да знам где су моје варјаче, је л’ тако?
Ја мислим да су остале у кухињи у Земуну, одговара дечак.
Ако проговориш још само једну реч, каже моја жена кроз зубе, видећеш да сам неке од њих ипак донела.
Онај ко бежи од истине, кажем, истини се заправо враћа.
Откуд ти то знаш, узвраћа она, да ниси постао кинески мудрац?
Ово је подручје индијанских врачева, кажем. Можда бих могао да се претворим у неки од њихових тотема.
Ја бих волео да будем корњача, каже дечак.
Видиш, каже ми моја жена, због таквих твојих прича наше дете више не жели да буде човек него гмизавац.
Корњаче су водоземци, борбено одговарам. Уосталом, шта фали корњачама? Некада су људи мислили да цео свет пребива на њиховим леђима. Знам чак и једну причу о бродоломнику кога је џиновска корњача данима носила на свом оклопу, све док га није довела до копна. Уосталом, када смо их држали у акваријуму, ти си их хранила, мењала им воду и чистила њихов мали замак.
Зато што нико од вас није хтео то да ради, каже моја жена.
Да, јавља се дечак, али када смо били на излету у Чортановцима, и када смо наишли на корњачу доле код извора, ти си је све време држала у рукама и шапутала јој нешто на уво.
Јесам, каже моја жена, али само због тога што када ти дође да шапнеш, онда мораш да шапнеш. Тада није битно чије је уво.
Дечак и ја измењујемо погледе. Претпостављам да слути, као и ја, да је прича о увету и шапутању доиста мени упућена, али с обзиром да се, за разлику од мене, још није запетљао у мрежу подтекстуалних значења, може слободно да се врати свом доручку. Ја, пак, не успевајући да се присетим тренутка када су њене усне дотакле моје ушне шкољке, одгурујем тањир са шунком и сиром, и устајем.
Шта је, пита моја жена, одједном си изгубио апетит?
Нисам, кажем док кроз прозор гледам дебеле наслаге снега и леда, али бих ипак дао све за само једну кифлу оног пекара код пијаце?
А бурек, каже моја жена, је л' се сећаш када смо ноћу одлазили по бурек а он псовао док нам га је пружао кроз прозорчић на вратима?
Поново се свет претвара у јеловник. Сваки пут када се суочимо са успоменама, изгледа као да се цео живот састоји од онога што се суновратило у наш желудац. Не можемо више да се сетимо многих лица, већина места је избледела попут старих разгледница, али добро памтимо сваки подварак, прасеће печење, пите с месом, ораснице и маковњаче.
И ко зна колико бисмо још месили то тесто успомена, да на стару врбу у дворишту није слетео пар црвендаћа. Показујем их сину. Подсећам га како су прошлог пролећа и лета, после сваке кише, чупали дебеле глисте из влажне земље. Не би они дошли, кажем му, да нису сигурни да их ускоро очекују исти укусни залогаји.
Дечак је, на тренутак, задовољан. Онда се поново уозбиљи. А шта, пита, ако су се преварили?
Тешим га и кажем да се природа никада не вара. Обећавам му да ћемо, ако зима ипак потраје, куповати црве и глисте и хранити црвендаће, исто онако као што смо током зимских месеци врапце хранили зрневљем.
То га смирује. Ставља капу на главу, набацује ранац на леђа и полази у школу. Кроз прозор видим како застаје испод врбе и подиже поглед према црвендаћима. Померају му се усне, нешто им прича. Могу да замислим како он сада њих теши, како се поново осећа господаром збивања у свету који га окружује.
Једном ћу ипак морати да му кажем да „зима нашег незадовољства” може много дуже да траје, и да топљење снега и леда не мора да означи и њен крај. Горчина је укус који се мора осетити, није важно да ли човек живи у Алберти или Србији. И зато бих желео да му довикнем да настави да учи тај немушти језик животиња и биља, да не тражи боље пријатеље. За разлику од нас, они не знају да постоје добро и зло, иметак и губитак, моћ и надмоћ. За њих је зима само један вид света, исти као и сви остали, а од тог наука нема бољег, сине.
И као да зна моје мисли, он се окреће и маше ми.

КИКИРИКИ, ВЕВЕРИЦА,
ШЕШИР


Мој отац ми није никада испричао причу о похабаном шеширу загасите боје. Недавно сам се тога присетио. Седео сам на трему и хранио веверицу кикирикијем. Веверица се подизала на стражње ноге, прихватала кикирики предњим шапицама, окретала ми леђа и покривала се густим репом. Реп је био загасит; тако сам помислио на очев похабани шешир. Нисам, наравно, био сигуран да ли је у питању иста боја, као што нисам био сигуран да реч „загасит” може, сама за себе, да означи неку одређену боју, али између боје веверичјег репа и боје шешира који је отац донео из заробљеништва могао је да се стави знак једнакости. Отац није никада причао о том шеширу. Знали смо све о сваком делу одеће у којој се вратио из немачког логора — када је добио кошуљу, ко му је дао панталоне, откуда му џемпер — али шешир је упорно остајао изван свих прича. Чак сам у једном трену помислио да је то траг неке кратке али силовите љубавне везе, једне од оних у које су улетели многи ратни заробљеници док су, опијени новом слободом, чекали да их врате кућама. Могао сам да замислим ту жену, изнурену неком другом смрћу на неком другом фронту, како му пружа шешир и говори: Ако већ нећеш да останеш, онда бар понеси шешир. Отац се нећка. Превелика одећа коју је добио од америчких војника виси на њему; са шеширом на глави, поготово ако и он буде превелик, сигурно ће постати средиште подсмеха. Ипак пружа руку, женини и његови прсти начас се дотичу на рубу обода, и онда шешир мења власника. Све то, наравно, нема можда никакве везе са стварношћу. Шешир је могао да се појави као део неке од многобројних размена између самих логораша или, касније, између ослобођених логораша, локалног становништва и савезничких војника, али шта је отац могао да понуди у замену за шешир? И зашто, од свих ствари, баш шешир? Било како било, шешир је показао завидну истрајност. После очеве смрти, сваки пут када бисмо сели да се договоримо шта да урадимо са његовим стварима, шешир је волшебно ишчезавао са наших спискова. Нека га, говорили смо и проналазили му ново место у орману. Понекад смо га износили на дворишни балкон, тресли и четкали, остављали да се проветри. Мајка је увек говорила да је право чудо да се, после свих тих година, није умољчао, док сам ја стално жалио што нема никакву поставу; тада бих, наиме, могао да је расечем и стргнем, и да иза ње, био сам сигуран, откријем очеву тајну. Нисам сумњао да нема тајне, односно, прижељкивао сам да она постоји, из простог разлога што је предмет без тајни страшнији од предмета с тајном: не кријући ништа, он заправо крије све, и нисам се усуђивао да се препустим таквим замршеностима у периоду после очеве смрти, када сам очајнички жудео за једноставним путоказима. Време је одмицало, шешир се усталио на највишој полици, искрсавајући повремено у нашим разговорима, обично онда кад би неко од нас, или неко од упућених пријатеља, понудио ново тумачење његове историје. Очеве ствари су полако ишчезавале из купатила, из ормана, са чивилука, и шешир је, уз фотографије у породичном албуму, полако али сигурно постајао средишње присуство очевог одсуства. А онда је, једног дана, нестао. Нико, наравно, није знао како се то десило. Мајка, сестра и ја, рођаци и пријатељи који су нас редовно посећивали, сви смо спремно порицали било какву уплетеност у ту, како је рекла моја тетка, „гнусну работу”, и стога се на свакога од нас могло помало, и подједнако, сумњати. Мимо те сумње, морао сам да запазим лепу симетричност у тајанствености очевог загаситог шешира; није се знало како је дошао, као што се није знало како је отишао. Исто би се могло рећи и за мог оца, као и за свакога од нас: долазимо из непознатог и у непознато се враћамо, и нико не зна зашто то радимо, али некада нам предмети казују више од било ког живог створа. Некада је, додуше, обратно, као ономад када се веверица подигла на стражње ноге да би прихватила нови кикирики. Погледао сам њен загасит реп и помислио да се не бих изненадио када бих овде, десетак хиљада километара удаљен од места где је последњи пут виђен, нашао очев похабани шешир. Чак сам се и осврнуо, као да је већ негде иза мојих леђа. Није био тамо; није било ни веверице када сам се поново окренуо. Шта сам могао да урадим? Покупио сам љуске од кикирикија, устао и бацио их у ђубре.

ДОБРОВОЉНИ ПРИЛОГ


Да је могао да претпостави шта ће се десити када зазвони на вратима у једном од солитера на Карађорђевом тргу у Земуну, Владимир Клајн вероватно не би никада подигао прст према црвеном дугмету. Девојка која је отворила врата била је подједнако збуњена, али њена збуњеност, како се показало мало касније, потицала је од тога што је заправо очекивала да угледа неког другог. Зато је, уосталом, и пришла вратима тако лако одевена, на врховима прстију, заставши на часак да поправи косу и оближе усне. И усне су сада светлуцале, али за кога? Незнанац пред вратима је незнанац пред вратима, али онај ко уђе, рекла је девојка, излази као знанац. Надала се да то није превише замршено, и Владимир Клајн је рекао да није, иако јесте, било је замршено, и поново је прекорио себе што је прихватио да замени своју жену и крене у прикупљање добровољних прилога станара за побољшање расвете у ходнику. Први пут је прекорио себе истог часа када је прихватио, али тада, после прихватања, већ је било касно, као и сада, после звоњења. Више, једноставно, није знао шта да каже. Нема потребе више ништа да се говори, рекла је девојка и померила се, стала тако као да намерава да заштити груди вратима, иако јој то уопште није била намера нити јој је било када засметало када неко пиљи у њене груди. Померила се и привукла врата ближе себи само да би Владимиру Клајну, чије име тада није знала нити ће га уопште дознати, дала знак да уђе и склони се са тог брисаног простора по којем су увек стрељале очи комшиница сакривених иза њихових шпијунки. С обзиром да му није знала име, мислила је о њему као о заменици за треће лице једнине у мушком роду, да би потом, док је он оклевао, почела да му се обраћа у другом лицу једнине заповедног начина. Уђи, говорила му је у себи, уђи, не стој ту као проштац. Владимир Клајн је у левој руци држао свеску, непрактичну због величине и потпуно белих листова на којима није успевао да води уредне колоне, док је у десној стискао пластичну кесу са папирним новчаницама и ситнином, и када је напокон кренуо, подигао је свеску испред себе као штит. Девојка је у истом тренутку помислила како би, ако већ држи ту свеску као штит, пластична кеса могла да буде буздован, и одатле су њене мисли одлутале према идеји да никада није касно за сусрет са витезом нечијег живота. Човек кога је очекивала, и због којег је тако лепршаво похитала према вратима, никако се не би могао назвати витезом, напротив, али девојка је већ била у годинама када се ниједна шанса не пропушта, макар водила према некоме ко је, како би рекла њена покојна мајка, у најбољем случају био пробисвет. Међутим, када је Владимир Клајн прекорачио преко прага, девојка је осетила свраб између дојки и забринула се. Знала је шта означава тај свраб, који се касније ширио и на крају претварао у пецкаво пулсирање у врховима брадавица, и док је затварала врата, питала се како ће све то објаснити када се појави човек кога је доиста очекивала. Није при том мислила на свраб, јер свраб ће увек бити њена тајна, већ на њега, на Владимира Клајна у кухињи. Наиме, иако су сва врата у предсобљу била затворена, Владимир Клајн је, с обзиром да је распоред просторија у његовом стану био истоветан, ушао право у кухињу и чак се изненадио што се пред њим нашао непознати намештај. Његова кухиња је била у тамнијим тоновима, а сто и столице су били готово потпуно црни; ова кухиња, међутим, била је бела. Све је у њој било бело: сто, столице, плочице на зидовима, судови у судопери, велики сат на зиду, завесе на прозору. Једино се на рубу беле шољице за кафу видео гримизан траг кармина. Док је седао за сто, Владимир Клајн се питао чији је то кармин; био је сигуран, наиме, да су девојчине усне биле ненамазане. Није могао да зна да шољица стоји на том истом месту већ два дана и да се девојка претходне ноћи вратила толико касно, да се само суновратила у кревет и заспала пре него што јој је образ дотакао јастучницу. Шминку је скинула тек јутрос, и то након неколико покушаја да се не обазире на пијукање дигиталног будилника, укључујући и покушај да будилник гурне испод јоргана а своју главу испод јастука. Девојка се увек покривала јорганом, без обзира на годишње доба, па чак и за време летњих врућина, када се будила обливена знојем и одлазила право под туш. И јутрос је била под тушем, премда не би могло да се говори о неком обилном знојењу. Навика је навика, помислила је девојка, загледана у леђа Владимира Клајна. Било јој је чудно што је одабрао столицу са које није могао да је види, било јој је још чудније што се обраћа његовом потиљку, али шта је ту је, из ове се коже не може, уосталом, рекла је, брзо ће она, само нешто да обуче. Владимир Клајн није ништа одговорио. Према његовим списковима, тачније речено: према списковима његове жене, у стану у којем се управио налазио требало би да живи мушкарац, самац, а не жена, или девојка, чији кораци су, лепо се чуло, одмицали у дубину стана, право до оне собе, помислио је Владимир Клајн, у којој су, само неколико спратова изнад, спавали он и његова жена. Покушао је да замисли кревет на којем девојка спава. Замислио га је у нереду, иако је у стварности кревет био распремљен и покривен свиленом навлаком, пријатном на додир али у суштини непрактичном, јер је клизила преко ивица и понекад цела спадала са лежаја. То, наравно, не би могло да се назове намерним нередом, али Владимиру Клајну би и то било довољно. За то време, девојка неодлучно стоји пред отвореним орманом. Прво вади белу блузу и црну сукњу, потом плаву хаљину, онда посеже за фармеркама и карираном спортском кошуљом. Из кухиње не допиру никакви звукови, али сасвим је сигурна да човек седи за столом и не помера се. Сасвим је сигурна, такође, да га је виђала пред улазом у зграду и на степеништу, а можда су једном били заједно у лифту, с тим што је између њих стајао један дечак, ситан и пегав, за којег је мислила да је његов син. Владимир Клајн се у истом том часу присећа како је, можда још пре две године, девојка задржала врата лифта када га је угледала, и како је он, задихан и уз захваљивање, ушао у лифт и стао поред тананог дечака за којег је био уверен да је њен син. Из собе више не допиру никакви звукови, што га тера да се чешка иза ушију. Најрадије би попио чашу воде, али помисао на издајничку шкрипу намештаја, па и белог, тера га да остане непокретан. Девојка поново ослушкује, чак се приближава собним вратима. Ништа. Не памти да је неки мушкарац био толико тих, бар не у њеном стану. Све у свему, мисли док посматра како њен одраз у огледалу остаје само у мајици и гаћицама, можда има неке божанске правде у томе што је прво зазвонио он а не онај кога је очекивала, и та помисао је наводи да повуче руку коју је већ била пружила према одабраној одећи, те да брзим покретима скине прво мајицу, потом гаћице, и остане гола. Владимир Клајн ћули уши. Шта, помишља, ако она сада уђе у кухињу гола? Прво се осмехује, јер такве ствари се догађају само у филмовима или голицавим причама, али онда му се лице, упркос врелини која га обузима, напросто смрзне када увиди да су, статистички говорећи, шансе да уђе гола потпуно истоветне шансама да се појави обучена. Могућност да се уопште не појави није узео у обзир. Владимир Клајн нагло устаје, онда још брже седа. Сада је сасвим сигуран да ће се девојка вратити без икакве одеће на себи, и одмах осећа како му пенис очвршћава. Девојка је већ на вратима своје собе, остаје јој још само да пређе преко трпезарије, али се онда присећа да није ставила по кап уља од ваниле иза ушију и враћа се. Неки не воле сладуњави мирис ваниле, али девојка је одавно научила лекцију да љубав није одрицање већ узимање; временом је чак развила наклоност према мушкарцима којима се, када осете ванилу, намрешка нос или згрче обрве. У том часу Владимир Клајн сасвим јасно види како се његова жена одбацује са бочне ограде њихове терасе, шири руке и тоне као шљунак у плитку воду. Пенис му се истог часа враћа у првобитно стање, чело му се пуни грашцима зноја, он прикупља папире и усправља се, и стоји тако, неодлучан да ли да викне да одлази. Уместо тога, подиже тањирић са шољицом за црну кафу, обележеном гримизним трагом, и спушта их у судоперу. Соц у шољици је толико сасушен и испуцао, да Владимир Клајн мора да оближе усне. Онда брзо, много брже него што је ушао, пролази кроз предсобље и излази из стана. У истом часу и девојка облизује усне, загледана у огледалце из њене смеђе кожне ташне, затим их још два-три пута притисне зубима и онда, задовољна њиховим руменилом, брзо, много брже него што је изашла, пролази кроз трпезарију и отвара кухињска врата. У кухињи, међутим, нема никога, и она, затечена силином одсуства, покушава рукама да сакрије своју голотињу, али не успева.

ПОМРАЧЕЊЕ МЕСЕЦА


У недељу нисам изашао из куће. Огрнут кућним мантилом, у папучама, лешкарио сам на каучу, дремао и повремено прелиставао двотомну биографију Владимира Набокова. У подне сам отишао у кухињу и направио сендвич. Појео сам га стојећи, наслоњен на фрижидер. Увече сам устао, скинуо кућни мантил и вежбао испред огледала. Изузев подлактица и чела, цело тело било ми је бело.
Претходне вечери, подстакнути најавом у новинама, моја жена и ја отишли смо у парк да посматрамо помрачење Месеца. Није то био парк у правом смислу речи, већ пространа зелена површина, са разгранатим стаблима између игралишта, која је окруживала зграду школе. Током дана по њој су јурцали ђаци; током поподнева студенти су играли бејзбол; викендом су долазили мушки и женски фудбалски тимови; ноћу, међутим, трава и лишће били су препуштени сами себи: трава се усправљала а лишће шуморило у узалудној нади да ће наредни дан бити другачији од осталих. Тако сам бар мислио док сам, избегавајући рубове крошњи, настојао да назрем траг Месеца између ускомешаних облака. Место на којем сам се налазио било је уздигнуто у односу на остали део зелене површи; вероватно је ту гомилана земља када су копани темељи за школу. Моја жена је стајала ниже доле, на неколико корака од једног гола. Посматрачима са друге стране игралишта, ако је било таквих у овој бледуњавој ноћи, могло је да изгледа као да се сместила између статива, спремна да брани нечији шут, највероватније из слободног ударца.
Поново сам подигао лице према небу и поново нисам видео ништа друго осим облака. У исто време све више ме је обузимао осећај да сам о томе негде читао, у некој причи или можда у кратком есеју. Нисам могао да се сетим о којој причи или есеју је реч, али био сам сигуран да се у том тексту описује група људи који, окупљени на пропланку, ишчекују помрачење Месеца. Био сам такође сигуран да су они посматрали делимично помрачење Месеца, за разлику од нас, моје жене и мене, који смо се припремали за његово потпуно помрачење, последње које се може тако добро видети у овом делу Северне Америке, како је писало у новинама, до краја нашег века. Врзмала ми се по глави и мисао да су се људи у том тексту држали за руке, као и да су певали, али могуће је да се то заправо десило у некој другој причи, у којој није било речи о губитку светлости већ о стицању дубљег увида у скривену структуру света.
Моја жена се померила из дубине казненог простора и кренула према углу игралишта, тамо где за време праве утакмице стоји корнер-заставица. Скочни зглобови су јој беласали изнад врхова влати траве; сукња се надимала и показивала у којем смеру струји ваздух; коса, претопљена у околно црнило, такође није мировала. Нисам је видео, али знао сам како локне одскачу с њених рамена и да се шишке њишу као ресе на завеси у нашој дневној соби.
Хеј, викнула је моја жена, ти тамо, на брду, да ли ме чујеш?
Не вичи, рекао сам.
Шта кажеш? поново је викнула моја жена.
Почео сам да се спуштам према њој. Није то био неки велики нагиб, али ипак ми се чинило да силазим са стрме планине. На пола пута сам застао и осврнуо се: облаци су се већ сасвим разредили на неколико места, а на истоку се чак назирала ведрина ноћног неба. Наставио сам бодрије да корачам, чврсто утискујући пете у траву. Посрнуо сам само једном, управо када сам стигао надомак моје жене. Нисмо сами на свету, рекао сам јој док сам се усправљао. Глас ми је помало подрхтавао од напора.
Увек се изненадим када ми то кажеш, рекла је моја жена. Када се то десило?
Шта?
Да више нисмо сами на свету.
У мраку, сенке су заводљиве, и оно што ми се у први мах учинило као њен подругљиви осмех могло је заправо да буде нешто друго: траг горчине, боре окомито усечене у њене образе, усне стиснуте у немоћном гневу. Стога нисам ништа рекао. Преместао сам се с ноге на ногу и посматрао како се у даљини, на крају игралишта, мењају светла семафора.
Моја жена пружи руку и ослони је на моје раме. Док си стајао тамо горе а ја овде доле, рекла је, учинило ми се као да смо јунаци у некој причи.
Нисам могао да верујем својим ушима. Да сам лежао у кревету, уштинуо бих се да проверим да не сањам; овако, стојећи, само сам трептао, а онда сам благо померио раме, тек толико да се уверим да је њена рука стварна.
Шта је, рекла је моја жена, хладно ти је?
Не, одговорио сам. Рекао сам то одлучно, премда не толико због ње колико да бих себе одвратио од започињања расправе о томе како ниједан језик, без обзира да ли су у питању речи или гестови, не спречава неспоразуме. Зачудио сам се, додао сам, када сам увидео да и ти знаш ту причу.
Коју причу?
Причу о томе како неки људи стоје на пропланку и посматрају помрачење Месеца, рекао сам. Истог часа сам осетио како њен стисак попушта. Још сасвим мало, знао сам, и топлоту њеног длана избрисала би вечерња свежина.
Не знам о чему говориш, рекла је моја жена. Длан јој се овлаш подигао са мог рамена, потом се поново спустио.
Не знам ни ја, одговорио сам јер стварно нисам знао. Слика коју сам носио у себи била је блеђа од сенке, готово тамна, и можда то уопште нису били људи већ неколико жбунова наспрам ноћног неба.
Не би требало да причаш о ономе што не знаш. Зар те то нису научили када си био мали?
Када сам био мали, рекао сам, мислио сам да је свет мед а ја кашика којом треба да га кушам. Ништа друго није ме занимало.
Поново је њен длан начас напустио моје раме, застао, претпостављам, у краткотрајном оклевању, затим се вратио. Погледај, рекла је.
Као вођени чаролијом, облаци су обуставили своје ковитлаво кретање и почели да се раздвајају управо на месту где се налазио Месец. С обзиром да је небеска завеса сакрила део планетарне драме од нас, Месец који нам се показао већ је био прекривен Земљином сенком и, уместо сребрнастог бледила његовог круга, угледасмо тамно црвенило, скоро згуснути мрак.
Ово је страшно, рекла је моја жена. Сва срећа да се догађа само једном у сто година; не бих могла да живим без Месеца.
Учинило ми се да ми је мало јаче стиснула раме, али нисам могао да будем сигуран, поготово што сам већ осећао како ми се жиле у врату коче. Ипак, нисам пропустио да јој одговорим. То се догађа сваке године, рекао сам, али само једном у сто година може да се види овако добро. Изрекао сам то с таквом самоувереношћу, да сам и сам био спреман да поверујем у ту тврдњу.
Свеједно, рекла је моја жена, без Месеца не бих могла да живим. Имала бих осећај да ми је нешто одузето, да сам негде, на неком делу тела, сасвим гола.
Никада нисам повезивао Месец са њеном нагошћу, иако ми је добро позната тврдња да тај Земљин природни сателит на неки начин утиче на менструалне циклусе свих сисара, што значи да би сваки мушкарац, пре него што се одлучи за сједињавање са женом, требало да баци поглед на небеско пространство и утврди у којој фази се Земљин пратилац налази. Уз претпоставку, наравно, да му не смета да устаје усред љубавне предигре и на босим стопалима шљапка до најближег прозора.
Ако је тако, рекао сам, хајде онда да водимо љубав овде, у парку.
То није био парк, али некада и погрешна реч казује тачну ствар.
Јеси ти полудео, рекла је моја жена и одупрела се лактовима о моје груди. Шта ће рећи људи када нас виде?
Нико нас неће видети, одговорио сам покушавајући да је загрлим и привучем себи, јер Месеца више нема, појео га је мрак, и нико неће моћи да се згране над твојом нагошћу.
На тренутак сам помислио да ће поверовати, али онда се њено тело поново затегло и одмакло од мог. Подигао сам поглед и угледао како се помаља сјајна кришка Месеца. Земљина сенка се померила, Сунце је следило своју путању, космос није мировао. И моја жена се удаљавала од мене, као да је и сама небеско тело, ухваћено у мрежу непроменљивих правила кретања. Још увек нас је спајала њена рука, и њен длан је почивао на мом рамену, али колико може људска рука да се растеже, на земљи или у свемиру, свеједно? Осетио сам како се одиже, полако али без колебања — само су се врхови њених прстију начас припили уз тканину моје јакне, као да се премишљају — и онда је одлетела у безваздушни простор, тамо где се више никада, знао сам, нећемо срести.
У међувремену, Земљина црвенкаста мрља се све више и све брже гулила са Месечевог лица. Сребрнасти сјај је поново попадао по тротоарима, по тамним кућама и крововима гаража, по трави, лишћу и стаблима у парку. Није то заправо био парк, међутим, тада ми је већ било свеједно. Неке речи не могу ништа да измене, без обзира да ли су тачне или погрешне. И ми смо се заједно вратили кући, али свако је у ствари ишао за себе. Чак нам се ни сенке нису додиривале.
У кревету, док је моја жена дубоко дисала или се претварала да спава на својој страни лежаја, осетио сам благо пецкање на рамену, тачно тамо где је те вечери пребивао њен длан. Подигао сам руку, увукао је испод горњег дела пиџаме и прекрио то место својим дланом. Било је прекасно. Пецкање се гасило, трнуло попут удаљеног одјека, и убрзо се све утишало и претворило у одсуство присуства. Моја жена је зевнула и окренула се на бок, још ближе ивици, још даље од мене. Прекривач је клизнуо за њом, онако како ствари умеју да препознају правог власника, и у хладноћи ноћи, под немилосрдним сводом таванице, прво су ми се укочила стопала, потом образи и нос, на крају срце.
То је било у суботу. У недељу, када сам се пробудио и видео да сам сам у кревету, одлучио сам да урадим нешто што сам одавно прижељкивао: огрнут кућним мантилом, у папучама, целог дана нисам изашао из куће. Лешкарио сам на каучу, дремао и повремено прелиставао двотомну биографију Владимира Набокова. У подне сам отишао у кухињу и направио сендвич. Вратио сам се на кауч и наставио да читам. Увече сам устао, скинуо кућни мантил и вежбао испред огледала. Изузев подлактица и чела, цело тело било ми је бело. Окренуо сам се и извио у покушају да видим што већи део мојих леђа, гузове и бутине, листове и пете. Све је било подједнако бело, као да сам Месец на откривеној пучини свемира. И тада, у одразу, негде изнад истог оног рамена, угледах моју жену. Стајала је на собним вратима и посматрала ме. Онда су јој се покренуле усне, али нисам ништа чуо.

Ауторова белешка

Пелерина је књига о обнови приче. Наиме, у збиркама које су јој претходиле, сада се то лако може уочити, посвећивао сам се процесима сажимања и распадања кратких форми, што је неумитно водило до смањивања приповедачких могућности. У оба случаја, прича се претварала у прозни објекат који је, снагом унутрашњих сила или самог стила, одржавао на окупу мањи или већи број прича-реченица. Прича се претварала у скуп прича, причу без приче, причу насталу у одсуству приче. Отуда сам, када са уобличавао прво издање Пелерине (која заузима први део ове књиге) осетио потребу да се на крају збирке вратим мојим старим причама, онима у којима се заправо приповеда, у којима и даље постоји само прича.
И сам распоред прича у том издању Пелерине начињен је са жељом да укаже на ширење као на одраз промене. Од сажетих прича на почетку збирке, преко прича у којима свака реченица настоји да буде прича за себе, доспева се до проза које, ако ништа друго, бар наликују на развијене приповедачке форме. Тако последње приче, иако настале много година пре првих прича у збирци, представљају њихов природан развој и затварају још један навој на спирали започетој двадесетак година раније. У извесном смислу, Пелерина доноси рекапитулацију пробраних прозних модела из свих мојих претходних збирки.
Нове приче које чине други део ове књиге, настављају од те тачке, од тачке у којој се секу развојне линије из две сасвим различите временске равни. У првој равни, обележеној настојањима да се прича сажме или разгради, наставља се са даљим „обезличавањем” прозне форме. Прича је само глас, говор, одсуство било какве описне одреднице. У другој равни, равни „обнове” приче су знатно ближе класичнијим моделима, и настају у одустајању од захтева саме форме и пристајању на захтеве саме приче. Ако се не варам, те равни успевају да се сусретну нешто касније, у дужим прозним формама које су им понудили романи Снежни човек и Мамац.
Све то, знам, може да зазвучи као својеврсна мистификација, али изгледа да не постоји други начин да се објасни властити развој. Стога и помињем „враћање”, јер је повратак, као чин кретања уназад по вертикалној линији хронологије, нужан да би се поново кренуло напред дуж новог навоја стваралачке спирале. „Авангарда не може да буде бескрајан крик”, рекао је неко. Понекад мора да се удахне ваздух, као што дечак који у лепом летњем дану лута лавиринтом од живица мора понекад да се врати тачно по својим траговима не би ли са угла иза шишмировог грма, кренуо правом стазом, оном којом још није крочио.
Све се на крају своди на метафору. Све се своди на страх од понављања. Пелерина и нове причв исписане су можда, као одговор на тај страх. И дечак ће, по изласку из лавиринта и повратка кући осетити страх када се пробуди у густом мраку, али биће то неки други страх, онај који се лако заборавља, поготово због светлости која допире испод затворених врата приповедача, међутим, иако пише под јарком светлошћу стоне лампе, страх неће напустити јер он никада доиста не зна колико ће потрајати светлост у којој ствара. За дечака, прича је нада у трачак светла испод собних врата; за приповедача, прича је настојање да мрак задржи на одстојању. Отварање врата доноси спас дечаку, али мрак који куља кроз друга врата наговештава приповедачу скори губитак, крај. Ето, поново говорим о поразу а намеравао сам да пишем о сасвим другим стварима. Укратко, ове приче су настајале у покушајима да се што више одложи долазак мрака, да не избледи онај траг светла који нуди наду и да прича сама каже: То је то, ово је мој крај.

Калгари, април 1997. Давид Албахари