David Koperfild

First topic message reminder :



PREDGOVOR

Dikens je kod nas već odavno ne samo najpoznatiji nego verovatno (pored Šekspira) i najčitaniji engleski pisac. Prevođenje njegovih dela počelo je u nas još sa njegova života; no i ako ne računamo te najranije pokušaje, možemo reći da je Dikens već pola veka svojim glavnim delima prisutan među nama kao duhovna svojina široke čitalačke publike. Govoreći o njemu govorimo dakle o nečem poznatom i prisnom, ne samo engleskom već i našem. U tome je jednim delom i mera njegove književne vrednosti, ili bar reputacije; jer Dikens je isto tako prisutan i omiljen i u mnogim drugim zemljama van područja engleskog jezika. Publika gotovo celog sveta dala je Dikensu obeležje svetskog pisca; doduše, takvu slavu uživali su i mnogi drugorazredni zabavljači, ili pisci koji su slučajno naišli na neku temu trenutno zanimljivu za ceo svet — ali Dikens se pokazao trajnijim od svih njih. Profesionalna kritika, međutim, naročito engleska, bila je dugo u nesaglasnosti sa tim spontanim sudom publike: ona je mnogošta zamerala Dikensu, i često ga nepovoljno upoređivala sa njegovim savremenicima Tekerijem i Dž. Eliotovom. I danas ima uglednih kritičara koji Dikensa smatraju više zabavljačem nego umetnikom; Ali ako uzmemo u obzir preovlađujuću kritičku klimu, možemo reći da je ta raspra kritike i publike stvar prošlosti, i da je Dikens opštepriznat kao »klasik« romana XIX veka. Neke odlike koje ga čine velikim piscem odavno su utvrđene, a novija kritika našla je — kao što uvek biva — i razna nova objašnjenja njegove vrednosti. Koristeći se nekim od tih ocena, ovde ćemo pokušati da na svoj način odgovorimo na pitanje zašto je Dikens veliki pripovedač. Pre toga treba ukratko da se upoznamo sa njegovim životom i radom.
Rođen je 1812. godine u engleskom lučkom gradu Portsmutu, u porodici sitnog činovnika koji je teško prehranjivao porodicu i zapadao u dužnički zatvor (kaže se da gospodin Mikober u DAVIDU KOPERFILDU ima dosta zajedničkog s njim), Čarls Dikens je odrastao i najveći deo života proveo u Londonu, gradu čijom atmosferom odiše većina njegovih dela. Kao dečak radio je neko vreme u fabrici, dobio je neredovno i nepotpuno školovanje, ali je voleo knjige, mnogo čitao i tako se najvećim delom sam obrazovao. Iako je rad u fabrici zauvek zapamtio kao nesreću i poniženje, ostao je ipak spontano veran onoj klasno neodređenoj gradskoj sirotinji među kojom je proveo godine formiranja, i kad je počeo pisati pisao je najviše o njoj i za nju. Do književne karijere došao je neravno i postupno: radio je prvo kao sitan pomoćni službenik u advokatskoj kancelariji (otud njegovo veliko poznavanje sudstva i pravničke profesije), a zatim, pošto je naučio stenografiju, postao je novinski izveštač u londonskom »Morning Kroniklu«. Novinarstvo je bilo stepenica kojom je prišao književnosti (kao i Tekeri i mnogi drugi). Prva knjiga koju je objavio, BOZOVE CRTICE (1835), sadrže niz kratkih slika iz života koje su još bliske novinskim reportažama. Ali već sledeće delo, PIKVIKOV KLUB (1836) uzdiglo se iznad novinarstva, iznelo na videlo Dikensove pripovedačke odlike, i postiglo nezapamćen uspeh kod publike. Zarada od tog dela omogućila je Dikensu da pređe na profesionalni književni rad. Objavljujući dela uvek u nastavcima, u raznim časopisima (od 1850. u vlastitom časopisu »Domaće reči«), a tek zatim u obliku knjige (što je tada bio opšti običaj), napisao je niz vrlo obimnih romana, koji su danas bar po naslovu poznati gotovo svakom. Da pomenemo, hronološkim redom, samo važnije: to su OLIVER TVIST (1838), STARA PRODAVNICA RETKOSTI (1841), MARTIN ČAZLVIT (1844), DOMBI I SIN (1848), DAVID KOPERFILD (1850), SUMORNA KUĆA (1853), TEŠKA VREMENA (1854), MALA DORIT (1857), PRIČA O DVA GRADA (1859), VELIKA OČEKIVANJA (1861), NAŠ ZAJEDNIČKI PRIJATELJ (1865). Uz to je napisao velik broj pripovedaka, među kojima su danas najpoznatije tzv. božične, kao BOŽIČNA PESMA (1843) i CVRČAK NA OGNJIŠTU (1846), zatim dva-tri putopisa, pa čak i jednu popularnu istoriju Engleske namenjenu deci, koja je ocenjena kao neuspeh. Bio je oženjen i imao desetoro dece, ali se u ženu vremenom razočarao i zanemario je (odjeci te situacije nalaze se u bračnoj istoriji Davida Koperfilda, junaka u čiju je povest uneo dosta autobiografskog). Putovao je dvaput u Ameriku; prvo putovanje, 1842, urodilo je romanom MARTIN ČAZLVIT, koji je izazvao mnogo protesta u američkoj javnosti, jer je Dikens nepovoljno prikazao američko društvo (dobar deo te njegove kritike aktuelan je i danas). Pored sveg pisanja priređivao je i javna čitanja svojih dela, koja su na mnoge ostavila jak utisak. Stalno se trudio da što više zaradi, jedno zbog stvarnih potreba porodice, a drugo što mu je novac lako klizio iz ruku. Iscrpen preteranim radom umro je nedočekavši starost, 1870. godine; za njim je ostao nezavršen roman EDVIN DRUD, koji je, baš zato što je nezavršen, izazvao mnogo nagađanja i preterano laskavih ocena.
Najveći i ujedno najbolji deo Dikensovog rada čine njegovi romani; pripovetke zauzimaju daleko manje mesta i imaju manje vrednosti, pa se na njima nećemo zadržavati. Gotovo svi romani prikazuju savremeni gradski život; izdvajaju se samo dva sa istorijskom tematikom, PRIČA O DVA GRADA i BARNABI RADŽ. Ta dela su van glavnog toka, i u njima su Dikensove bitne osobine manje prisutne, tako da se u jednom opštem prikazu Dikensa mogu ostaviti postrani (tu ne uzimamo u obzir njihov uspeh kod publike, po kome bi PRIČA O DVA GRADA zauzela visoko mesto medu Dikensovim delima).
Uz taj izuzetak svi Dikensovi romani pokazuju mnoge zajedničke osobine i nose izrazit pečat svog autora. To ne znači da su jednoobrazni, ili da se u njima nešto ponavlja; naprotiv, iako često susrećemo iste ambijente i slične situacije, čitalac se u svakom njegovom romanu oseća kao u novom svetu, drukčijem od pređašnjeg. To treba pre svega zahvaliti likovima, koji su u svakom romanu novi, osobeni i zanimljivi, iako često pripadaju istom tipu u socijalnom, moralnom, ili nekom drugom smislu. Dikens je pisac velike moći izmišijanja, koji i kad ponavlja neku šemu uspeva da je konkretizuje na sasvim nov način. Ostajući uvek isti, Dikens je umeo da gotovo uvek bude i drukčiji; pitanje je samo da li je ta raznovrsnost, istorijski gledano, značila i razvoj. Utisak je mnogih čitalaca i poznavalaca da se Dikens u suštini nije razvijao; zaista, njegova rana i pozna dela pokazuju mnoge iste vrline i mane. U novije vreme, međutim, često se susreće podela Dikensovog rada na dva perioda do 1850. i posle toga; granična tačka bio bi upravo DAVID KOPERFILD. Kaže se da su raniji romani rasparčani na zasebne epizode, slabo povezani i lišeni ujedinjujuće teme ili ideje, dok su oni posle 1850. čvršće komponovani i tematski dublji. Obično se vrhuncem tog razvoja smatraju VELIKA OČEKIVANJA (1861), roman koji pokazuje najviše kompozicionog jedinstva.
Kao što se vidi, razvoj se konstatuje samo u kompoziciji i konstrukciji, dakle u onim spoljnim elementima koji dobrim delom pripadaju književnom zanatu i mogu se naučiti; no i taj razvoj je u stvari relativan, jer iako je Dikens u toku svoje karijere u tome napredovao, ni njegovi najbolje komponovani romani nemaju ni izdaleka onaj olimpski sklad, jasnost i neizbeznost sastava kakav pokazuju Floberova ili Tolstojeva dela. Dikens nije nikad postao majstor kompozicije, i to je jedna od glavnih zamerki koje su mu stavljane. Delom je tome uzrok objavljivanje u nastavcima, koje je gotovo nužno dovodilo do komponovanja romana na parče, a delom Dikensova vlastita sklonost opširnom pričanju sa čestim izletima, skretanjima i zaustavljanjima. U krajnjoj liniji sve je to plod Dikensove težnje da zabavi i zainteresuje čitaoca, koja je — to treba stalno imati na umu —bila dominantni motiv sveg njegovog pisanja. Dikens je bio pre svega zabavljač, komercijalni pisac koji se rukovodio željama publike (danas se to smatra gotovo sramotom, ali treba se setiti da je sa isto takvom pobudom pisao i Šekspir i mnogi drugi velikani); u prvom, većem delu svoje karijere on nije svom pisanju postavljao nikakve uzvišene zadatke i nije polazio od neke zaokružene teorije o romanu ili o životu. Želeo je prosto da pruži svom čitaocu što više prizora koji će ga nasmejati ili rasplakati — te dve krajnosti bile su širokoj publici uvek najdraži doživljaji — i tom glavnom cilju podređivao je sve ostalo. Fabula i kompozicija bile su za njega nešto sporedno, a to znači da ni mi ne treba da tražimo njegovu vrednost u tim elementima (kao što je nije tražila ni publika, kojoj Dikensova površna kompozicija nikad nije smetala).
Kao i drugi prirodni, »bogodani« talenti, Dikens se u stvari malo razvijao, iako je u svojim kasnijim godinama zaista pokušao da čvršće komponuje (u tome mu je pomagao prijatelj Vilki Kolins, poznati pionir detektivskog romana) i da ceo roman podredi jednoj krupnoj temi (temi o moći novca u VELIKIM OČEKIVANJIMA i NAŠEM ZAJEDNIČKOM PRIJATELJU, satiri na utilitarizam u TEŠKIM VREMENIMA). Njegovo pisanje bilo je ipak najvećim delom spontano, vođeno samo pomenutim zabavljačkim ciljevima; i upravo takvo, po spoljnoj formi samoučko, u ponečem nevešto i neuglađeno pisanje omogućilo mu je da — nesvestan toga — bogato iskaže svoje intuitivno, originalno i značajno viđenje života, na kome se i zasniva njegova trajna vrednost. To Dikensovo jezgro prekriveno je, međutim, onim spoljnim slojevima njegovog dela koji doprinose njegovoj privlačnosti ali su za tu bitnu vrednost nevažni. Kako to praktično izgleda može nam pokazati jedna brza analiza bitnih sastavnih elemenata, bolje reći slojeva, koji se nalaze u svim njegovim romanima.
Poći ćemo pri tom od onoga što je manje-više svakom poznato. Poznato je da su Dikensom romani po svom spoljnom karakteru avanturistički; da u svakam postajt nek socijalno-kritička tema, katkad i izričito data; da su svi komični ili satirični, i da je ta komika i satira izražena pre svega u likovima; da neki njegovi likovi, prizori i opisi imaju ulogu simbola. Kao ukupni rezultat i dojam svega toga (uzimajući u obzir još i jezik, kao sredstvo pripovedanja), kao emanacija tog višestranog kristala, izbija ono što smo nazvali Dikensovim intuitivnim viđenjem sveta. Vredi unapred napomenuti da to viđenje nije istovetno sa onim svesnim gledanjem na svet koje Dikens dosta često, katkad i nametljivo, iznosi čitaocu.
Prvi spoljni sloj Dikensovih romana čini, dakle, radnja i kompozicija. Po spoljnoj radnji Dikensovi romani se mogu nazvati avanturističkim ili kriminalnim; ta radnja redovno ne pokazuje mnogo originalnosti i nema mnogo značaja. U nekim romanima osnovna nit radnje sasvim je tanka; kao i u pikarskom romanu, najranijem i najprostijem obliku te književne vrste, tu nit čini putovanje glavne (ili glavnih) ličnosti, preduzeto od zabave ili od nužde, koje ih prirodno dovodi u dodire s raznim ljudima i u svakojake avanture. Takvu prostu šemu u gotovo čistom obliku ima PIKVIKOV KLUB, a delimično je prisutna i drugde, između ostalog i u DAVIDU KOPERFILDU. U većini romana zaplet je ipak komplikovaniji: zasniva se na progonima nevinih, tajnama u vezi sa nasleđima, sa nečijim rođenjem, na zamenama identiteta, na iznenadnom pojavljivanju ličnosti smatranih za mrtve, itd. Sve su to bili već tada poznati recepti za stvaranje napete radnje; relativno nov bio je samo detektivski elemenat, najefektnije sproveden u SUMORNOJ KUĆI.
Jednim vidom svoje kompozicije Dikensovi romani se mogu ubrojati i u kategoriju »roman mladog čoveka« (termin je skovao M. Gorki). Gotovo u svima u centru pažnje je dete koje dorasta do mladog čoveka, prolazi kroz razne tegobe i iskušenja, i na kraju postiže sreću (srećni završeci su ustupak publici, i ne zvuče uvek uverljivo). Međutim, ta šema nema u Dikensa onako dubok smisao kao u CRVENOM I CRNOM ili Balzakovim romanima o mladom čoveku; razvoj njegovih junaka prikazan je površno ili uprošćeno, i ti mladi ljudi nisu po sebi naročito značajni. Razvoj mladog čoveka obrađen je nešto ozbiljnije i doslednije samo u VELIKIM OČEKIVANJIMA. Tako i ta linija radnje ostaje na površini i malo doprinosi ukupnom smislu Dikensovih romana.
Nešto dublji sloj predstavlja socijalno-kritička tematika. U gledanju na tu stranu Dikensovog dela bilo je velikih razlika: neki su Dikensovu socijalnu kritiku zanemarivali ili potcenjivali, drugi su smatrali Dikensa velikim kritičarem društva. Prvi stav je čest u engleskoj i ostaloj zapadnoj kritici, drugi u marksističkoj, naročito sovjetskoj; obe te krajnosti očito imaju koren u ideološko-političkim stavovima, a ne u dobrom poznavanju Dikensa. Dikensov socijalno-kritički stav je bio u stvari spontan i proizlazio iz njegovog klasnog porekla: odrastao među siromašnim gradskim svetom kome je i sam pripadao, a koji se jezikom sociologije naziva malograđanstvom, on je nagonski saosećao sa svim siromašnim, ugnjetenim i izrabljivanima (posebno decom) i bio spreman da kritikuje sve društvene pojave, i ustanove koje su po njegovom osećanju tim ljudima nanosile nepravdu. Međutim, on je delio i ograničenja i predrasude svog društvenog sloja, i zato u svom svesnom opredeljenju nije otišao dalje od nekog radikalno-liberalnog populizma. Njegova je kritika oštra i delotvorna kad je reč o uskim, pojedinačnim pojavama koje je sam poznavao: o birokratizmu i sporosti pravde, o dužničkim zatvorima, sirotinjskim domovima i školama, i sl., ili opet o najširim ekonomsko-moralnim kategorijama, kao što je koruptivna moć novca ili bogataška psihologija. Međutim, kad se upusti u bitniju društvenu problematiku, kao u TEŠKIM VREMENIMA (u kojima je reč o odnosima radnika i poslodavaca), on pokazuje slabo razumevanje stvari. Kao i njegov ideološki učitelj Karlajl, on veruje da se odnosi u industriji mogu poboljšati većom dobrotom i saosećanjem među ljudima, a o radničkom sindikalnom organizovanju sudi naopako i nazadno. On kritikuje kapitaliste zato što su tvrda srca (kao u DOMBIJU I SINU), a ne zato što su izrabljivači, jer o izrabljivanju u okviru društvenog sistema nema mnogo pojma. Dikens je u stvari više moralni nego socijalni kritičar: njegova je snaga u sagledanju i uverljivom slikanju moralnih izopačenja koja imaju socijalne korene a očituju se u konkretnim pojedincima. On gleda čoveka pre svega kao moralno biće i opšteljudski tip, a društvenu određenost ljudi ume da vidi samo u nekim najopštijim kontrastnim kategorijama: bogati-siromašni, vladajući-potlačeni, i sl. Zato možemo zaključiti: Dikens jeste socijalni pisac, jer nagonski saoseća sa žrtvama kapitalističkog poretka i iskreno mrzi i šiba nepravde tog društva, ali on nije veliki socijalni kritičar, jer o krupnim, istinskim problemima, društvenoga razvitka sudi naivno i pogrešno. Na tom planu daleko veći kritičar društva bila je njegova savremenica g-dja Gaskel; ali ona zato nije bolji pripovedač od Dikensa, jer umetnička veličina pisca nije u ispravnosti njegovog racionalnog znanja o društvu.
Najvažniji i umetnički najvredniji sloj Dikensovih romana čine u stvari njegovi likovi. Često se kaže da je on pored Šekspira najveći stvaralac likova u engleskoj književnosti. Zaista, po mnogobrojnosti i raznovrsnosti lica koja se pojavljuju u njegovim romanima njemu gotovo nema ravna (osim možda Balzaka i Valtera Skota, ali ovaj poslednji je daleko manje raznovrstan). Naravno, njegovi karakteri nisu istog kvaliteta kao Šekspirovi: mogli bismo reći da su Šekspirovi stvoreni a Dikensovi izmišljeni, kao i da su Šekspirovi organski i dinamični, a Dikensovi izolovani i statični. Drugim rečima, Šekspir predstavlja svoje likove kao celovite pojedince, određene u svemu što je za čoveka bitno i organski povezano sa svim ostalim likovima, sa kojima su u stalnom međudelovanju — a to delovanje stvara stalno nove situacije, u kojima se likovi razvijaju i menjaju. Dikens pak stvara svoje likove od svega nekoliko jako istaknutih crta, zanemarujući dobar deo njihove ljudske celine, stvara ih jednom zauvek, tako da na njih ne utiču nikakve promene situacije, i dovodi ih u vezu pretežno mehaničkim putem; ni među njima samima, ni između njih i društvene okoline ne postoji nužna, organska veza. Zato Šekspirove likove pamtimo kao prave ljude, sa potpunom životnom istorijom, ljude kakve bismo i sami mogli sresti, a Dikensove kao neobično zanimljiva bića koja u ponečem liče na žive ljude, ali koje bismo pre mogli sresti u snu nego na javi. To dolazi u krajnjoj liniji otuda što je Šekspirova vizija sveta tragično-realistična, a Dikensova komično romantična. Prva je, razume se, obuhvatnija i dublja, jer u sebi uključuje (i ujedno ukida) i komično i romantično; ali Šekspir je među engleskim piscima izuzetan, i nama nije ni bio cilj da Dikensa ravnamo s njim. Dikensov talenat je uži, specijalniji, ali i on je umeo da stvori vlastiti svet, originalan i umetnički delotvoran, a to mu daje pečat velikog pripovedača.
Dikensovi likovi obično se dele na dve ili tri grupe. Najprostije rečeno, jednu grupu bi sačinjavali realistični, drugu fantastični likovi (kad kažemo »fantastični« ne mislimo na natprirodno, nego na nesvakidašnje, udaljeno od normalne stvarnosti). Prema ulozi u radnji prvi su obično glavni, drugi sporedni; ali ti drugi su daleko brojniji i čitaocima daleko privlačniji. Recimo, iako je David Koperfild glavna ličnost istoimenog romana, nas daleko više zanima g. Mikober, ili g-ca Pegoti, ili tetka Betsi Trotvud; mi saosećamo sa Davidovim nevoljama, ali on nam vremenom postaje sve manje zanimljiv, jer nema naročite individualnosti i jer je prikazan s malo humora. Dalje, pošto su Dikensovi likovi većinom i moralno određeni, oni se mogu podeliti i na dobre, zle i mešovite ili neutralne. Ta podela bi se uglavnom poklopila s prvom, jer su dobri većinom realistično prikazani, dok su zli i mešoviti fantastični ili karikirani.
U stvari, kad se govori o Dikensovim likovima redovno se misli na ove druge, fantastične, jer se oni daleko više pamte i jer su upravo oni karakteristični za Dikensovu umetnost. često se kaže da su to karikature, i neki su doista samo to: dvodimenzionalne ličnosti sa jednom ili dve preterano istaknute osobene crte koje ih čine smešnim. Ali takav je samo mali broj; gledajući celinu, postoji zapravo gradacija — od karikature do groteske, od lakog humora do duboke satire, od veselog smeha do jeze i zgražanja. Na jednoj strani bio bi, recimo, kočijaš Barkis iz DAVIDA KOPERPILDA, laka karikatura, na drugoj Peksnif iz MARTINA ČAZLVITA, stravično-smešno otelovljenje večnog ljudskog licemerstva. Na sredini bi bili g. Mikober i g-dja Gamp, nezaboravni smešni ekscentrici kakvih su puni Dikensovi romani. Važno je međutim da se i taj malo važni Barkis ipak pamti — Englezi su zauvek zapamtili njegovu stalnu poruku »Barkis je voljan«, i ona i danas izaziva smeh. Ta posebna upečatljivost likova glavni je znak Dikensovog genija, njegove izuzetno jake vizionarske mašte i neiscrpne moći izmišljanja. Poznati istoričar engleskog romana V. Alen kaže da je Dikens gledao svet očima deteta — a dete, zna se, vidi sve u daleko življim bojama nego odrasli, i nalazi mnogošta čudesno, divno, ili strahotno u stvarima koje su nama sasvim obične. To je svakako tačno: Dikens je u suštini pesnik, njemu je bilo prirodno dato to »dečje oko«, iz kojeg i potiče onaj vizionarski kvalitet, ona neobična jasnost i dojmljivost njegovih likova, verovatno zasnovana na srodnosti piščevih i naših potsvesnih, atavističkih predstava. Ali to nije sve: Dikens je umeo i da prenese, artikuliše te svoje vizije sposobnošću pravog majstora jezika. On karakteriše svoje ličnosti uglavnom samo opisom i govorom, ali u tome je nenadmašan: njegovi opisi su vatrometi humora, ironije, hiperbole, svih tropa i figura za koje je sposoban engleski jezik, tako da odmah stvaraju živu sliku, a govor svake ličnosti tako je osoben da se ona uvek može prepoznati. Dikens je izmislio na stotine dijalekata i svakojakih govornih nastranosti da bi svojim likovima dao lični pečat, a i njegova vlastita upotreba jezika vanredno je smela i maštovita. Polazeći od svakodnevnog govora ulice, dućana, domaćeg društva, on je tu osnovu obogatio mnoštvom svežih obrta, novih upoređenja, metafora, epiteta, pa čak i novih reći — a sve to radi komičnog efekta i življe karakterizacije. Opšte je priznato da je Dikens pisac koji je od Šekspirovog doba do danas najviše obogatio engleski jezik. Stoga je on i teže prevodljiv od realističkih pisaca svog doba — naravno, ako prevodilac shvata sve bogatstvo njegovog konteksta i želi da ga prenese.
Neki Dikensovi likovi i opisi imaju i ulogu simbola, koji katkad daju celom delu određenu boju i atmosferu, ili služe kao lajtmotivi. Takav je, recimo, čuveni opis londonske magle na početku SUMORNE KUĆE; takva je i kuća-lađa Pegotijevih u DAVIDU KOPERFILDU, simbol porodičnog sklada i sreće (koja je međutim prolazna), ili stravična bračna soba g-djice Havišem u VELIKIM OČEKIVANJIMA, itd. Dikensovi ambijenti uopšte mnogo doprinose konačnom utisku njegovih dela; u njima se ogleda stvarna pozadina Dikensove vizije, znatno mračnija i ozbiljnija od tona njegovog pripovedanja i pretežnog utiska likova. Među velikim engleskim pripovedačima XIX veka Dikens je najizrazitije gradski čovek: u njegovim romanima vrlo je malo otvorenih vidika, sunca i vazduha, sela, polja, ili šume. Umesto toga nalazimo se ili u stisnutim, mračnim ulicama londonskih sirotinjskih kvartova, ili u raznim unutrašnjim prostorima — kancelarijama, sudnicama, zatvorima, radnjama, sobicama siromašnih stanova. I sve je najčešće prašno, memljivo, ruševno, ružno, katkad nakazno ili stravično, mada i u takvim prostorima ponekad žive — po volji svog stvaraoca — bića puna smeha i vitalnosti. Opšti je utisak da Dikensovim ambijentima provejava beda i tuga.
Time smo došli. i do one implicitne vizije sveta koja proizlazi kao konačni zbir i dojam svih ranije izloženih elemenata. Ključ te vizije nalazi se za nas u trima paralelnim simboličnim prizorima — u već pomenutom opisu londonske magle na početku SUMORNE KUĆE u onoj isto tako maglovitoj, ledenoj i tmurnoj ravnici kojom luta mali Pip na početku VELIKIH OČEKIVANJA, i u prizoru polumračnih londonskih ulica kojima prolazi noćni šetač na početku STARE PRODAVNICE RETKOSTI. Dikensov svet je svet noći, skučenih vidika iza kojih vreba nepoznato, spremno da izbije u nekom neočekivanom vidu — stravičnom, kao robijaš koji se iznenada ukazuje Pipu, ili ganutljivom, kao mala Nel koja se isto tako iznenada obraća noćnom šetaču. Taj šetač, govoreći verovatno u Dikensovo ime, daje nam i jedno objašnjenje: noć je, kaže on, pogodnija za posmatranje ljudskih čudi i zanimanja nego dan, jer se ljudski likovi vide daleko izrazitije pri kratkotrajnom obasjanju fenjera ili dućanskog izloga nego na svetlosti dana, koji »ruši sve kule u vazduhu«. Reljefnost Dikensovih likova potiče upravo otuda — što su oni sagledani kao jarko osvetljene vizije usred noći; to je reljefnost snoviđenja. Pri svetlosti dana, tj. obične razumske analize, oni su ili banalni ili neverovatni. Noć o kojoj govorimo znači svet individualnog, izuzetnog, neponovljivog, svet lišen logičke povezanosti i doslednosti, a dan znači svet svakodnevnog, normalnog, logičnog i suvislog. Dikens je po prirodi svog talenta umeo da vidi svet samo na takav, noćni način; kad je pokušavao da stvori »dnevne« likove, realistički sazdane normalne ljude (takvi treba da budu svi njegovi »glavni« junaci) stvarao je nešto bledo i sa malo života.
Po tom maglenom noćnom svetu kreću se njegovi junaci, deca ili mali ljudi, uvek siromašni i progonjeni, nailazeći na mnoštvo neočekivanih susreta sa svakojakim ćoškastim, nastranim, čudnim osobama, uvek neobičnim i nepredvidljivim, bilo da su zlotvori ili anđeli, siromasi ili gavani. Teško da bi se i jedna od tih ličnosti mogla nazvati normalnom — sve su to čudaci i ekscentrici, na stotine načina posuvraćeni i izvitopereni primerci ljudskog roda, najčešće neodoljivo smešni — ali sa smehom se često meša i groza. Ti izobličeni fragmenti ljudskosti — izobličeni zato što su fiksirani vrlo izuzetnom kamerom Dikensovog oka, koja jarko boji, izoštrava i deformiše sve što uhvati — čine svi zajedno ogroman mozaik ljudske prirode, u kome se može naći besprimeran dijapazon ljudskih slabosti, moralnih, socijalnih i psihičkih, sitnih i krupnih, prolaznih i trajnih. Dikens je, doduše, mogao da vidi tu prirodu samo u jednom njenom vidu — u vidu života siromašnih gradskih slojeva u kapitalističkoj civilizaciji; ali kako je taj vid života i danas prisutan, i kako se upravo, uopšteno uzevši, u gradskom životu (koji se ni u socijalizmu još nije suštinski izmenio) danas najviše očituje sve što je opšteljudsko, Dikensova panorama nije izgubila aktuelnost.
Dikensov poetsko-komični, groteskni noćni svet predstavlja tako osobenu kritičku parodiju stvarnog sveta. Ni sama njegova nepovezanost, haotičnost i nepredvidljivost nije bez paralele u stvarnosti: to je slika sveta kakva se ukazuje sitnom čoveku, izgubljenom među krupnim materijalnim silama, i interesima koji se sukobljavaju iznad njega i oko njega, o kojima on ništa ne zna i na koje ne može da utiče, a koji uvek mogu da mu iz temelja izmene sudbinu. Moto svih Dikensovih dela mogao bi biti naslov jedne stare komedije: »Lud svet, moja gospođo«. Ali taj ludi svet izražava jednu suštinsku osobinu poretka u kome je stvoren, i nagoveštava još mnogo luđi svet Beketa i Joneska. U tome je Dikens, bez svesne namere, dublji i ozbiljniji kritičar društva nego u svim svojim svesnim socijalno-kritičkim istupima.
Kadar da vidi mnoge ljudske slabosti, Dikens nije imao volje da traži krajnje uzroke zala i da iz temelja menja svet; umesto toga resio je da ga preobrazi i popravi maštom i smehom. Iz toga je ponikla njegova vizija. Uza svu obuhvatnost, ona trpi od nekih očiglednih ograničenja: recimo, ljubav je u njoj vrlo bledo prisutna a seksualnost sasvim odsutna, neki likovi su previše anđeoski a neki previše đavolski, neki prizori su suviše sentimentalni, sračunati da izmame suze, a takvi su i neki autorovi naivni komentari. Ali savršeni geniji još se nisu našli; pored svih svojih nedostataka Dikens je genijalan komični pesnik u prozi, jedan od najvećih. Mnogi su umeli da zasmeju svet za kratko vreme, ali on ga zasmejava, razgaljuje, pomalo rastužuje i stalno zabavlja već sto godina, i po svemu sudeći biće isto tako privlačan i našim unucima. A kroz smeh koji on izaziva, smeh rođen iz dobrote srca i poznavanja ljudskih slabosti, saznaju se i doživljavaju mnoge ljudske istine. »Pisac uvek mora da poboljšava svet« rekao je apodiktično doktor Džonson; danas je teško verovati da pisci mogu da ispune taj uzvišeni imperativ, ali ako ga je neko makar i u skromnoj теri ispunio, to je svakako Čarls Dikens.

Dušan PUHALO

GLAVA XXV

DOBRI I ZLI ANÐELI


Baš sam hteo da izađem iz svoje sobe ujutro posle onog žalosnog dana punog glavobolje, gađenja i kajanja, s nekom čudnom zbrkom u glavi u pogledu datuma moje svečane večere, kao da je čitava grupa Titana uzela ogromnu polugu i odgurnula prekjučerašnji dan nekud na nekoliko meseci unazad, kad ugledah jednog glasonošu kako ide naviše s nekim pismom u ruci. Dotle je sasvim natenane išao svojim poslom, ali kad spazi mene na vrhu stepenica, i vide da ga posmatram preko ograde, udari u trk i dotrča gore, zaduvan kao da se slomio od silnog trčanja.
»Za poštovanog gospodina T. Koperfilda«, reče glasonoša, dotičući kapu svojim štapićem.
Gotovo nisam bio u stanju da kažem da sam to ja: toliko sam bio uzrujan verujući da pismo dolazi od Agnese. Ali mu ipak rekoh da sam ja gospodin T. Koperfild, što mi on poverova i predade pismo, na koje se, kako reče, iziskuje odgovor. Ja ga ostavih na stepenicama da čeka na taj odgovor, pa se vratih u svoj stan u tako nervoznom stanju, da mi je došlo da spustim pismo na sto za doručak dok se ne sprijateljim malo s njegovim spoljnim izgledom, pa se tek onda reših da prelomim pečat.
Kad ga otvorih, videh da je to vrlo ljubazno pisamce, u kojem nije bilo ni pomena o mom stanju u pozorištu. U njemu je stajalo samo: »Dragi Trotvude, ja stanujem u kući tatinog zastupnika gospodina Voterbruka, na Eli-Pleisu, u Holbornu. Da li biste hteli da dođete do mene danas ili u svako doba koje budete odredili? — Uvek vaša odana Agnesa,«.
Tako mi je mnogo vremena trebalo da napišem odgovor koji bi me makar malo zadovoljio, da ne znam šta je glasonoša mogao misliti, sem ako nije pomislio da učim da pišem. Mora da sam počeo bar pola tuceta odgovora. Počeo sam jedan: »Kako se mogu ikad nadati, draga Agnesa, da ću iz vašeg sećanja izbrisati odvratni utisak...«, ali mi se takav odgovor nije dopao, te sam ga pocepao. Počeo sam drugi: »Šekspir je primetio, draga Agnesa, da je čudno da čovek svog neprijatelja meće u usta...« — to me podseti na Markhema, te ne nastavih. Čak sam pokušao i sa stihovima. Počeo sam jedno pisamce šestosložnim stihom. »Ne sećaj se, mila...« — ali ne mogoh naći pogodan stih, te odustadoh. Posle mnogih pokušaja, napisah prosto: »Draga Agnesa. Vaše pismo je kao Vi sama; šta bih mogao pohvalnije reći o njemu? Doći ću u četiri sata, — Vaš odani i tužni T. K«. I glasonoša najzad ode sa tom porukom — koju sam iz dvadeset razloga u isti mah poželeo da povučem čim je izašla iz mojih ruku.
Ako je taj dan bio samo upola toliko uzbudljiv još kome uvaženom kolegi iz Doktorskog doma koliko meni, iskreno verujem da je tome gospodinu poprilično izašao na nos njegov udeo u tome starinskom i smrdljivom popovskom siru. Mada sam iz kancelarije izašao u tri i po, i mada sam se već posle nekoliko minuta šunjao oko mesta sastanka, određeno vreme prođe za čitavih četvrt sata, prema časovniku na tornju crkve Sv. Andrije u Holbornu, pre no što pribrah dovoljno očajničke hrabrosti da povučem za ručicu privatnog zvonceta provučenog kroz levi dovratnik kuće gospodina Voterbruka.
Stručni poslovi kancelarije gospodina Voterbruka obavljali su se u prizemlju, a otmeni poslovi — kojih je bilo mnogo — na gornjem spratu zgrade. Uvedoše me u lep, ali dosta zagušljiv salon, gde je sedela Agnesa i plela neku kesu.
Izgledala je tako tiha i dobra, i tako me podsetila na moje bezbrižne đačke dane u Kenterberiju i na pijanog, nadimljenog glupavog bednika kakav sam bio pre neku noć, da podlegoh, pošto ne beše više nikog u sobi, samopregoru i stidu... i pokazah se, ukratko rečeno, kao prava budala. Ne mogu poricati da sam zaplakao. Ni dan danji mi nije jasno je li to, uopšte uzevši, bilo najpametnije ili najsmešnije što sam mogao učiniti.
»Da je bio ma ko drugi, Agnesa«, rekoh ja okrenuvši glavu ustranu, »ne bih ni upola toliko mario. Ali da me baš vi vidite! Skoro bih više voleo da sam umro pre toga!«
Ona spusti ruku — dodir njene ruke bio je kao nijedan drugi — na moju mišicu, samo za trenutak, i ja osetih takvo prijateljstvo i takvu utehu, da je, ne mogavši se uzdržati, prinesoh ustima i zahvalno poljubih.
»Sedite«, reče Agnesa veselo. »Nemojte se žalostiti, Trotvude. Ako se ne možete potpuno osloniti na mene, na koga ćete se osloniti?«
»Ah, Agnesa!« odgovorih ja. »Vi ste moj dobri anđeo!«
Ona sa nasmeši prilično tužno, kako mi se učini, i odmahnu glavom.
»Da, Agnesa, moj dobri anđeo! Uvek moj dobri anđeo!«
»I kad bih to zaista bila, Trotvude«, odgovori ona, »jednu bih stvar od sveg srca učinila«.
Ja pogledah u nju upitno, ali već naslućujući šta hoće da kaže.
»Upozorila bih vas«, reče Agnesa gledajući me netremice, »na opasnost od vašeg zlog anđela«.
»Draga Agnesa«, počeh ja, »ako mislite na Stirforda ...«
»Mislim, Trotvude«, odgovori ona.
»Onda mu činite veliku nepravdu. Zar on moj zli anđeo, ili ma čiji? On, koji je samo moj vođa, moja potpora i moj prijatelj! Draga Agnesa, recite, zar nije nepravedno, nimalo nalik na vas, kad ga cenite prema onome što ste videli na meni preksinoć?«
»Ja ga ne cenim po onom što sam videla na vama preksinoć«, odgovori ona mirno.
»Nego po čemu onda?«
»Po mnogim stvarima, koje su same po sebi sitnice, ali koje se meni ne čine takve kad se povežu jedna s drugom. Ja ga dobrim delom cenim po vašem sopstvenom pričanju o njemu, Trotvude, i po vašem karakteru, i po uticaju koji on ima na vas«.
U njenom skromnom glasu uvek je bilo nečeg što je, izgleda, diralo neku žicu u meni, koja bi zatreperila samo na taj zvuk. Ona je uvek bila ozbiljna, ali kad bi postala vrlo ozbiljna kao što je sad bio slučaj, ta bi žica tako zatreperila, da bih se odmah pokorio. Sedeo sam i gledao u nju dok je ona držala oči oborene i uprte u svoj rad; sedeo sam i kao da sam i dalje slušao njen glas, od čijeg mi se zvuka zamrači Stirfordova slika i pored sve moje privrženosti njemu.
»To je od mene vrlo smelo«, reče Agnesa dižući opet pogled na mene; »od mene koja sam uvek živela tako povučena, te tako slabo poznajem svet, da ne bih smela sa takvom sigurnošću davati savete, pa čak ni imati tako odlučno mišljenje. Ali znam iz kakvog je to osećanja poteklo, Trotvude; iz kakvog iskrenog podsećanja na to da smo zajedno rasli, iz kako iskrenog zanimanja za sve što je u vezi s vama. Otuda mi i dolazi ta smelost. Ja sam uverena da je tačno ono što vam kažem. Sasvim sam sigurna u to. Kad vas opominjem da ste stekli opasnog prijatelja, osećam kao da vam to govori neko drugi, a ne ja«.
Opet sam gledao u nju i opet slušao šta govori, čak i pošto je ućutala, i opet potamne njegova slika, iako mi je još ležala u srcu.
»Nisam tako nerazumna da očekujem«, reče Agnesa posle kratkog vremena, vraćajući se svom običnom glasu, »da ćete hteti, ili da ćete moći odmah promeniti svoje osećanje, koje je za vas postalo pravo ubeđenje, a još manje da ćete promeniti osećanje čiji koren leži u vašoj poverljivoj prirodi. Ne bi trebalo da to radite na brzu ruku. Ja od vas, Trotvude, tražim samo da se, ako ikad mislite na mene... hoću da kažem«, reče uz miran osmeh, pogodivši zašto sam poumio da je prekinem, »da se, kad god pomislite na mene, setite i ovog što sam vam rekla. Opraštate li mi za sve ovo?«
»Oprostiću vam, Agnesa«, odgovorih ja, »kad budete dali priznanje Stirfordu i zavoleli ga onako kako ga ja volim«.
»Zar ne pre toga?« reče Agnesa.
Videh kako joj preko lica pređe laka senka kad njega ovako pomenuh, ali mi odgovori osmehom, te smo opet bili puni uzajamnog neograničenog poverenja kao i ranije.
»A kad ćete, Agnesa, vi meni oprostiti ono od preksinoć?«
»Kad se budem ponovo setila toga«, reče Agnesa.
Ona je želela da promeni predmet razgovora, ali sam ja bio toliko obuzet njim, da sam hteo pošto-poto da joj ispričam kako je došlo do toga da se obrukam i usled kakvog je lanca slučajnih okolnosti pozorište ispalo poslednji beočug u njemu.
Za mene je bilo veliko olakšanje da joj nadugačko i naširoko objasnim zahvalnost koju sam osećao prema Stirfordu zbog toga što je pazio na mene dok nisam bio u stanju da pazim sam na sebe.
»Ne smete zaboraviti«, reče Agnesa mirno menjajući predmet razgovora čim sam bio završio, »da uvek treba da mi pričate o sebi ne samo kad je posredi kakva nevolja, nego i kad je posredi kakva ljubav. Ko je došao na mesto gospođice Larkins, Trotvude?«
»Niko, Agnesa«.
»Jeste neko, Trotvude«, reče Agnesa smejući se i dižući kažiprst.
»Ne, Agnesa, na časnu reć! To jest, na svaki način, postoji izvesna dama u kući gospode Stirford koja je vrlo duhovita i s kojom volim da razgovaram, neka gospođica Dartl, ali je ne obožavam«.
Agnesa se opet nasmeja svojoj pronicljivosti, pa mi reče da misli kako bi trebalo da odsad, ako mislim da joj ostanem veran što se tiče poveravanja tajni, vodi mali spisak mojih vatrenih ljubavi sa naznačenjem datuma, trajanja i završetka svake od njih, nešto kao tabelarni pregled vladavine pojedinih kraljeva i kraljica Engleske. Zatim me upita jesam li video Uriju?
»Uriju Hipa?« rekoh ja. »Nisam. Je li on u Londonu?«
»On dolazi svakog dana dole u kancelariju«, odgovori Agnesa. »Bio je u Londonu nedelju dana pre mene. Bojim se da je dolazio po izvesnom neprijatnom poslu, Trotvude«.
»Poslu koji vam, kako vidim, zadaje brigu, Agnesa«, rekoh ja; »Šta li to može biti?«
Agnesa ostavi svoj rad i odgovori poklapajući ruke jednu drugom i gledajući u mene onim svojim lepim i blagim očima.
»Mislim da će stupiti u ortakluk s tatom«.
»Šta? Urija? Ta niska ulizica da dopuzi kao crv do tako visokog položaja?« viknuh ja ljutito. »Zar se niste protivili tome, Agnesa? Imajte na umu kakva će ta veza biti. Morate govoriti otvoreno. Ne smete dopustiti ocu da učini takav ludi korak. Vi to morate sprečiti, Agnesa, dok još ima vremena«.
Dok sam govorio, Agnesa, i dalje gledajući u mene, zaklima glavom, smeškajući se na moju vatrenost, pa odgovori:
»Vi se sećate našeg poslednjeg razgovora o tati? Skoro odmah iza toga, nije prošlo više od dva-tri dana, on mi je prvi put nagovestio ovo što sam vam sad rekla. Žalost je bila gledati kako se u njemu vodi borba između želje da meni predstavi kao da on to radi po slobodnom izboru, i njegove nesposobnosti da sakrije da mu je to nametnuto. Bilo mi ga je tako žao«.
»Zar nametnuto, Agnesa? Ko mu nameće?«
»Urija je«, odgovori ona posle kratkog oklevanja, »udesio da tati postane neophodan. On je prepreden i oprezan. Zagospodario je svim tatinim slabostima, podsticao ih i koristio se njima, dok... da sve kažem jednom reči, Trotvude, dok nije doveo dotle da ga se tata boji«.
Bilo je tu i još nečega što je ona mogla da kaže i što je znala, ili samo podozrevala; to sam jasno video. Nisam se mogao odlučiti da joj zadam bol pitajući je šta je to, jer sam znao da mi to ne kazuje da bi poštedela oca. Osećao sam da se to već dugo spremalo; da, trebalo je samo da malo promislim, pa da shvatim da se odavno spremalo. Ali sam oćutao.
»Njegov je uticaj na tatu«, reče Agnesa, »vrlo velik. On se pravi ponizan i zahvalan, možda i iskreno, nadam se, ali je njegov položaj stvarno nadmoćan, te strepim da se on grubo služi tom svojom moći«.
Ja rekoh da je on pseto, što mi je u tom trenutku bilo veliko zadovoljstvo.
»U vreme o kojem je reč, to jest u vreme kad mi je tata govorio«, nastavi Agnesa, »on je izjavio tati da odlazi od njega, da mu je to vrlo žao, i da to čini preko volje, ali da na drugoj strani ima bolje izglede. Tata je bio onda jako utučen i mnogo jače poguren od briga no ikad ranije pred vama ili preda mnom; ali mu je, izgleda, kad se prelomio na ortakluk, to došlo kao neko olakšanje, iako je ujedno izgledalo kao da ga to boli i da se toga stidi«.
»A kako ste vi to primili, Agnesa?«
»Uradila sam, Trotvude«, odgovori ona, »ono što je, nadam se, bilo na svom mestu. Pošto sam posigurno osećala da je radi tatinog mira potrebno da se ta žrtva učini, ja sam ga preklinjala da je učini. Rekla sam da će mu to olakšati teret života, i nadam se da hoće, i da će meni pružiti više prilike da budem u njegovom društvu. O, Trotvude«, viknu Agnesa stavljajući ruke na lice, pri čemu je obliše suze, »ja skoro osećam da sam bila tatin neprijatelj, a ne dete koje ga voli. Jer znam kako se izmenio zbog svog požrtvovanja prema meni. Znam kako je sužavao krug svojih simpatija i dužnosti, usredsređujući sve svoje misli samo na mene. Znam koliko je stvari odgurnuo na stranu mene radi, i kako su mu brižne misli o meni bacile senku na život, i oslabile snagu i energiju skrećući ih sve ka jednoj misli. Kad bih samo mogla nekako da to popravim! Kad bih mogla da izborim njegovo uzdizanje, kao što sam tako nevino bila uzrok njegovom padu!«
Nikad dotle nisam video Agnesu da plače. Video sam joj suze u očima kad sam donosio nova odlikovanja iz škole, video ih i onda kad smo poslednji put govorili o njenom ocu, i video kako okreće svoju milu glavu ustranu kad smo se praštali jedno od drugog; ali je nikad nisam video da ovako tuguje. Dođe mi je tako žao da sam samo uspeo da kažem nekako smeteno i nemoćno:
»Molim vas, Agnesa, nemojte! Nemojte, mila sestro!«
Ali je Agnesa bila mnogo iznad mene u pogledu čvrstine karaktera i odlučnosti, što sada dobro znam — bilo da sam to onda znao ili ne — te je nisam morao dugo moliti. Ubrzo joj se ponovo vrati ono njeno lepo i mirno držanje, koje se u mome sećanju tako odlikuje od svih drugih, te je izgledalo kao da je oblak prešao preko vedrog neba.
»Nije verovatno da ćemo još dugo biti sami«,, reče Agnesa. »te mi, dok imam priliku za to, dopustite da vas zamolim, Trotvude, da se ponašate prijateljski prema Uriji. Nemojte ga odbijati. Nemojte se buniti, jer vi, po mom mišljenju, uopšte imate sklonost da se bunite protiv onog što bi vam moglo biti neprijatno u njemu. Možda on to i ne zaslužuje, jer mi još ne znamo sigurno ni za kakvo zlo s njegove strane. U svakom slučaju, mislite prvo na tatu i mene?«
Agnesa ne dobi vremena da kaže još nešto, jer se vrata otvoriše i u sobu uplovi gospođa Voterbruk, široka gospođa, ili u širokoj haljini; jedno ili drugo, jer ne znam tačno šta je bila haljina, a šta gospođa. Imao sam neko nejasno sećanje da sam je video u pozorištu, kao u kakvoj bledoj, magičnoj lampi; ali izgledalo je da se ona mene sasvim dobro seća, i da podozreva da sam još jednako u pijanom stanju.
Ali kad postepeno uvide da sam trezan, i da sam, bar se nadam, skroman mladi gospodin, gospođa Voterbruk postade znatno mekša prema meni, pa me upita, prvo, da li često idem u parkove, a, drugo, da li često zalazim u društvo. Kad ja na oba pitanja odgovorih odrečno, pade mi u oči da sam opet znatno pao u njenim očima, mada me ona, ljubazno sakrivajući tu činjenicu, pozva i na večeru za sutradan. Ja prihvatih poziv i oprostih se, a zatim, čim izađoh, otidoh da posetim Uriju u kancelariji, gde ga ne nađoh, te samo ostavih posetnicu.
Kad sam sutradan otišao na večeru, i kad sam, pošto se vrata preda mnom otvoriše, utonuo u paru pečenog ovnujskog buta, osetih da nisam jedini gost; jer odmah poznadoh prerušenog jučerašnjeg glasonošu, koji je pomagao domaćem sluzi i čekao pri dnu stepenica da najavi moje ime. Trudio se da izgleda što može bolje kad me poverljivo upita za časno ime, kao da me nikad u životu nije video, ali sam ja njega dobro poznao, a i on mene. Savest je od nas obojice napravila kukavice.
Ustanovih da je gospodin Voterbruk sredovečan gospodin kratka vrata, s podosta okovratnika, kome je samo nedostajala crnja njuška, pa da bude živa slika mopsa. On mi reče da mu je vrlo milo što ima čast da se upozna sa mnom, a zatim me, pošto ja pozdravih gospođu Voterbruk, vrlo svečano predstavi nekoj strašnjoj gospođi u haljini od crne kadife i s velikim šeširom od crne kadife, koja je, sećam se, izgledala kao kakva bliska Hamletova rođaka — recimo tetka.
Bila je to gospođa Henrija Spajkera, koji je takođe bio prisutan, tako hladan čovek, da mu je glava, mesto da izgleda proseda, izgledala kao posuta injem. Silna im se pošta ukazivala, i gospodinu Henriju Spajkeru i gospođi Spajkerovici, što je, kako mi reče Agnesa, dolazilo otuda što je gospodin Henri Spajker bio pravozastupnik nečega, ili nekoga, zaboravio sam već čega ili koga, s čim ili s kim je opet bila u nekoj dalekoj vezi državna blagajna.
U društvu nađoh i Uriju Hipa u crnom odelu i duboko poniznog. Kad se rukovah s njim, on mi reče da je ponosan što mu poklanjam pažnju i da ga zaista obavezujem svojom snishodljivošću. Ali sam se mogao zadovoljiti i s mnogo manje zahvalnosti s njegove strane, jer je zbog te svoje zahvalnosti obletao oko mene cele te večeri, a osim toga se, čim bih progovorio koju reč Agnesi, neizostavno stvarao iza nas i gledao nas sumorno svojim neosenčenim očima i mrtvačkim licem.
Bilo je tu i drugih gostiju, koji su, primetih, svi bili naročito rashlađeni za tu priliku, kao i vino. Ali mi jedan gost naročito privuče pažnju i pre nego što je ušao zato što čuh da ga prijavljuju kao gospodina Tredlsa! Ja se odmah setih Salem-kuće i pomislih: je li moguće da je to Tomica, onaj koji je imao običaj da crta kosturove?
Očekivao sam gospodina Tredlsa s neobičnim interesovanjem. Bio je to trezven mladić, postojana izgleda, i mirna ponašanja, sa smešnom kosom na glavi i očima koje su bile prilično razrogačene. Ali se tako brzo povukao u jedan mračan kut, da nisam uspeo da ga bolje vidim. Najzad ga ipak dobro osmotrih, pa zaključih da je to, ako me ne varaju oči, baš onaj stari nesrećni Tomica.
Obratih se gospodinu Voterbruku i rekoh da mi se čini da sam među gostima primetio jednog svog starog školskog druga.
»Zbilja!« reče gospodin Voterbruk iznenađeno. »Suviše ste mladi da bi to mogao biti gospodin Henri Spajker!«
»O, ne mislim na njega!« odgovorih ja. »Mislim na gospodina koji se zove Tredls«.
»A, da, da! Zbilja!« reče moj domaćin sa mnogo slabijim interesovanjem. »Moguće«.
»Ako je to stvarno ista osoba«, rekoh ja gledajući prema njemu, »mi smo bili zajedno u školi koja se zvala Salem-kuća. Bio je krasan mladić«.
»O, da, Tredls je dobar mladić«, odgovori moj domaćin klimajući glavom sa izgledom dobroćudne trpeljivosti, »Tredls je sasvim dobar mladić«.
»Zaista čudna slučajnost«, rekoh ja.
»Jeste zaista«, odgovori moj domaćin; »prava slučajnost što je Tredls uopšte došao ovamo, jer su njega pozvali tek jutros kad je ostalo upražnjeno mesto za stolom, namenjeno bratu gospođe Henrija Spajkera, pošto se ovaj razboleo. Neobično gospodstven čovek, taj brat gospođe Henrija Spajkera, gospodine Koperfilde«.
Ja promrmljah nešto u znak saglasnosti, što je bilo dosta kad se ima u vidu da nisam znao baš ništa o njemu, pa upitah šta je gospodin Tredls po zanimanju.
»Tredls«, odgovori gospodin Voterbruk; »mlad čovek koji se sprema za advokatski ispit. Da. Sasvim dobar mladić. Ničiji neprijatelj osim svoj lični«.
»Zar je on svoj neprijatelj?« rekoh ja žaleći što čujem tako nešto.
»Pa«, odgovori gospodin Voterbruk napućivši usta i igrajući se lancem za sat s izgledom dobro stojećeg, zadovoljnog čoveka, »ja bih rekao da je to jedan od onih ljudi koji sami sebi zaklanjaju svetlost. Da, mislim, na primer, da taj nikad neće doterati ni do pet stotina funti. Tredlsa mi je preporučio jedan prijatelj po struci. O, da. On ima izvesnu vrstu sposobnosti za pisanje kratkih izvoda i za pismeno i jasno izlaganje činjenica u nekom sporu. U stanju sam da ponekad dobacim poneki posao Tredlsu u toku godine; nešto što je — za njega — znatna stvar. O, da! Da!«
Na mene je ostavio jak utisak taj pouzdani i samozadovoljni način kojim je gospodin Voterbruk svaki čas izgovarao tu kratku reč »da«. Bila je čudesno izrazita. Stavljala je do znanja da je to čovek kome je bog dao, nećemo reći kapom i šakom, nego lestvice, te se peo na sve veću visinu u životu, prečagu po prečagu, sve dok nije dospeo dotle da sada s vrha bedema gleda filozofskim i pokroviteljskim pogledom dole na ljude u rovovima.
Još sam razmišljao o toj temi, kad se objavi večera. Gospodin Voterbruk pođe dole sa Hamletovom tetkom, a gospodin Henri Spajker povede gospođu Voterbruk. Agnesa, koju bih ja rado poveo, pripade nekom prijašku koji se usiljeno smejuljio i bio slab na nogama. Urija, Tredls i ja, kao mlađi članovi društva, pođosmo dole poslednji, kako smo znali. Meni nije bilo tako teško što sam izgubio Agnesu, kao što bi mi moglo biti, jer mi to dade priliku da se na stepenicama javim Tredlsu, koji me pozdravi vrlo toplo, dok se Urija kršio i uvijao sa tako nametljivim zadovoljstvom i samoponižavanjem, da bih ga ja najradije bacio preko ograde. Tredlsa i mene je razdvajao sto, pošto su nas smestili u dva daleka kuta: njega u blesak neke dame u crvenoj kadifi, a mene u sumornu tminu Hamletove tetke. Večera beše duga, a, razgovor se vodio o aristokratiji i — krvi. Gospođa Voterbruk je neprestano ponavljala da od svih slabosti oseća samo slabost prema — krvi.
Meni je nekoliko puta padalo na pamet da bismo se svi bolje osećali da nismo bili toliko otmeni. Bili smo tako strašno otmeni, da nam je vidik bio veoma ograničen. U društvu behu i neki gospodin i gospođa Galpidž, koji su imali neke drugostepene veze (bar je gospodin Galpidž imao) sa pravnim poslovima Banke, te smo nešto zbog Banke, a nešto zbog Blagajne bili zatvoreni kao izveštaj sa kakvog dvorskog prijema. Da bi stvari još bolje izgledale, Hamletova tetka je imala porodičnu manu da se upušta u monologe i da govori sama za svoj račun nekim nevezanim načinom o svakom predmetu o kojem bi se govorilo. Takvih predmeta na svaki način nije bilo tako mnogo, ali kako smo se neprestano navraćali na krv, ona je imala prostrano polje za apstraktna razmišljanja, taman koliko i njen nećak.
Razgovor je bio tako krvav, kao da smo bili neka družina ljudoždera.
»Priznajem da se slažem sa gospođom Voterbruk«, reče gospodin Voterbruk držeći čašu s vinom prema oku. »Sve je drugo dobro na svoj način, ali po mom mišljenju, ništa bez krvi«.
»O! Nema ničega«, primeti Hamletova tetka, »što čoveku pruža takvo zadovoljstvo! Ničega što je čoveku vrhovni ideal svega, i... svega takvoga, uopšte uzevši. Ima izvesnih niskih duhova (milo mi je što mogu da mislim da ih nema mnogo, ali ih ipak ima) koji bi više voleli da se bave onim što bih ja nazvala klanjanje i pred idolima. Nesumnjivo idolima! Pred položajima, umom i tako dalje! Ali to su neopipljive tačke! A krv nije takva. Krv vidimo u nekom nosu i odmah poznamo. Sretnemo u nekoj bradi i kažemo: ,Eno je! To je krv!’ To je stvarna činjenica. Pokazujemo je jedni drugima. Tu nema mesta sumnji!«

Onaj smejuljavi čovek sa slabim nogama, koji je bio doveo Agnesu na večeru, izloži tu stvar, kako se meni učini, još najodlučnije.
»Ama, znate, k vragu«, reče taj gospodin bacajući pogled oko stola uz slaboumni osmeh; »ne možemo da se ostavimo krvi, znate! Moramo da gledamo na krv, znate! Neke mlade junačine, znate, možbit’ nisu baš na visini svoga položaja po učenosti i ponašanju, pa možda malo i pogreše, znate pa dovedu sebe i druge u svakojaki škripac i takve stvari, ali, k vragu, prosto je milina kad čovek pomisli da u njima ima krvi! I ja lično, kako me vidite, uvek više volim da me tresne o zemlju neko ko ima krvi u sebi, nego da me pridigne ko je nema!«
To osećanje, koje kao da je saželo celo pitanje u najkraćem obliku, izazva najveće zadovoljstvo i privuče na toga gospodina opštu pažnju, koju on zadrža sve dok se gospode ne povukoše. Posle toga opazih kako gospodin Galpidž i gospodin Henri Spajker, koji su se dotle držali na velikom odstojanju jedan prema drugom, stupiše u defanzivan savez protiv sviju nas, zajedničkog neprijatelja, i povedoše nekakav tajanstveni dijalog preko stola, radi našeg poraza i zbacivanja.
»Ona stvar sa prvom menicom od četiri hiljade i pet stotina funti pošla je putem koji se mogao očekivati, Spajkere«, reče gospodin Galpidž.
»Mislite li na stvar V. od A.?« reče gospodin Spajker.
»Stvar K. od B.?« reče gospodin Galpidž.
Gospodin Spajker podiže obrve kao neprijatno iznenađen.
»Kad je stvar dostavljena lordu... ne moram mu pominjati ime ...« reče gospodin Galpidž naglo se zaustavljajući.
»Razumem«, reče gospodin Spajker. »N«.
Gospodin Galpidž klimnu glavom sumorno:
»... dostavljena njemu; on je odgovorio ,Novac, ili nema oslobođenja’«.
»Za ime božje!« viknu gospodin Spajker.
»,Novac, ili nema oslobođenja’ ponovi gospodin Galpidž odlučno. »A onaj koji prvi dolazi za njim, razumete me?«
»K« reče Spajker uz zloslutan pogled.
»K« onda odlučno odbi da potpiše. »Otpratili su ga u Njumarket zbog toga, a on otvoreno odbio«.
Gospodina Spajkera je sve to tako zanimalo da se sasvim skamenio.
»Tako vam stvar stoji ovoga časa«, reče gospodin Galpidž, pa se zavali u stolicu. »Naš prijatelj Voterbruk će me izviniti što se ne izjašnjavam jasno, zbog krupnih interesa koji su u pitanju«.
Gospodin Voterbruk je bio isuviše srećan, kako mi se činilo, što se takvi interesi i takva imena, makar i samo uz nagoveštavanje, dobacuju preko njegovog stola. Njegovo lice dobi izraz sumornog razumevanja (premda sam uveren da nije ništa više razumeo iz ovoga razgovora nego ja), i on potpuno odobri obazrivost s kojom su govorili. Pošto gospodin Spajker primi na znanje poverljiva saopštenja, on sasvim prirodno dobi želju da i sam počasti svog prijatelja takvim istim poverenjem, te prema tome za ovim prvim dijalogom dođe i drugi, u kome je došao red na gospodina Galpidža da se iznenađuje, a za, ovim još jedan u kome iznenađivanje pređe opet na gospodina Spajkera, i tako sve dalje naizmenično. A za to vreme smo mi, spoljni posmatrači, bili pod pritiskom ogromnih interesa koji su bili u vezi sa tim razgovorom, dok nas je naš domaćin gledao s ponosom, kao žrtve korisnog straha i zaprepašćenja.
Sa velikim sam se zadovoljstvom popeo gore Agnesi, pa s njom porazgovarao u jednom kutu i predstavio joj Tredlsa, koji je bio stidljiv ali prijatan, i još uvek isto ono dobroćudno stvorenje. Pošto je morao da ode rano, zbog toga što je ujutro trebalo da otputuje na mesec dana, nisam s njim ni blizu onoliko razgovarao koliko sam želeo, ali izmenjasmo adrese i obećasmo jedan drugom zadovoljstvo ponovnog viđenja čim se vrati u grad. Vrlo se zainteresovao kad je čuo da znam gde stanuje Stirford, pa stade govoriti o njemu s toliko topline, da ga naterah da kaže Agnesi šta misli o njemu. Ali Agnesa je u to vreme gledala samo u mene, i u jednom trenutku, kad sam je samo ja gledao, vrlo slabo zatrese glavom.
Kako je bila kod ljudi kod kojih se, po mom mišljenju, nije mogla osećati vrlo ugodno, ja se skoro obradovah kad čuh da odlazi za koji dan, mada me je žalostila pomisao da ću se tako skoro rastati od nje. Iz tog razloga sam ostao i pošto se već sve društvo razišlo. Razgovor s njom i slušanje njenog pevanja tako me je prijatno podsećalo na moj srećni život u onoj staroj kući koju je ona ukrašavala svojim prisustvom, da sam mogao ostati tu i pola noći; ali se dalje ostajanje nije moglo ničim pravdati, pošto su se sve svetlosti gospodina Voterbrukovog društva već bile pogasile, pa se preko volje oprostih. Tada više nego ikad osetih da je ona moj bolji anđeo, a ako sam i pomislio da njeno milo lice i mirni osmeh sijaju na mene kao od nekog udaljenog bića, nekog anđela, nisam time, verujem, mislio ništa zlo.
Rekao sam da se sve društvo bilo razišlo, ali je trebalo da izuzmem Uriju, koga ne obuhvatam tim nazivom, i koji nije nikako prestajao da kruži oko nas. Išao je odmah iza mene dok sam se odmicao od kuće, i pritom lagano zavlačio duge kosturske prste u još duže prste jednog para gajfoksovskih rukavica\'7b29\'7d.
Nisam bio nikako razpoložen za Urijino društvo, ali ga, sećajući se molbe koji mi je Agnesa uputila, upitah hoće li da svrati u moj stan na jednu kafu.
»O, zaista, master-Koperfilde\'7b30\'7d, odgovori on, »ovaj, pardon, mister-Koperfilde — ono mi prvo dolazi tako prirodno, ne bih voleo da se uznemiravata pozivanjem u svoju kuću jedne tako skromne osobe kao što sam ja«.
»Nije to nikakvo uznemiravanje«, rekoh ja. »Hoćete li da svratite?«
»Ja bih jako voleo«, odgovori Urija uvijajući se.
»E, dobro, onda hodite«.
Bio sam i nehotice prilično osoran prema njemu, ali je on, izgleda, slabo za to mario. Išli smo najkraćim putem ne govoreći usput mnogo, a on je bio tako ponizan usled tih jezivih rukavica, da ih je neprestano navlačio, i kao da nije mnogo odmakao u tom poslu čak ni kad stigosmo do mog stana.
Povedoh ga za ruku uz mračne stepenice da ne bi lupio glavom o nešto, i pritom mi se njegova hladna, vlažna ruka u mojoj učini kao žaba, tako da mi je došlo da je ispustim, pa da strugnem. Ali Agnesa i gostoljublje preovladaše, te ga srećno dovedoh do svog ognjišta. Kad upalih sveće, on se stade mlitavo oduševljavati sobom koja se ukaza pred njim, a kad zagrejah kafu u jednom limenom lončetu u kojem je i gospođa Krup najradije kuvala — mislim uglavnom zato što nije bilo namenjeno za tu svrhu, pošto je to bio lončić za brijanje, i zato što je postojao jedan vrlo skup patentirani pronalazak, koji je plesnivio u ostavi — on se pokaza toliko dirnut, da dobih volje da ga oparim vrelom vodom.
»O, zaista, master-Koperfilde, hoću reći mister-Koperfilde«, reče Urija, »nikad nisam mogao očekivati da ću doživeti da me vi služite! Ali meni se na ovaj ili onaj način dešavaju tolike stvari koje, znam sigurno, nisam nikad mogao očekivati u svom neuglednom stanju, da mi se čini kao da mi nebo sipa blagoslove na glavu kao kišu. Vi ste, mogu reći, čuli nešto o promeni u mojim izgledima, master-Koperfilde, hoću reći mister-Koperfilde« .
Dok je sedeo na mojoj sofi sa kolenima skupljenim ispod šoljice s kafom, i sa šeširom i rukavicama na zemlji kraj sebe, kružeći neprestano kašičicom po šoljici, dok su mu neosenčeno crvene oči, koje su ostavljale utisak da su same oprljile svoje trepavice, bile okrenute meni ne gledajući u mene, i dok su oni neprijatni zarezi u njegovim nozdrvama, koje sam ranije opisao, išli tamo-amo po taktu disanja, a neko zmijsko talasanje prolazilo kroz celo njegovo telo od glave do pete — ja u sebi zaključih da mi je neiskazano odvratan. Bilo mi je vrlo neprijatno imati takvoga gosta, pošto sam u to vreme bio mlad i nevešt u prikrivanju onoga što sam tako snažno osećao.
»Čuli ste nešto, mogu reći, o promeni u mojim izgledima, master-Koperfilde, hoću reći mister-Koperfilde«, primeti Urija.
»Jesam«, rekoh ja, »čuo sam nešto«.
»Ah! I mislio sam da će gospođica Agnesa znati za to!« odgovori on mirno. »Milo mi je što znam da gospođica Agnesa zna za to. O, hvala vam, master ... mister-Koperfilde!«
Došlo mi je da ga gađam spravom za izuvanje cipela — ležala je u pripravnosti ispred kamina — što me je tako naveo da priznam ma šta o Agnesi, makar kako to beznačajno bilo. Ali sam samo nastavio da pijem kafu.
»Ali ste se silan prorok pokazali, mister-Koperfilde!« nastavi Urija. »Bože blagi! Kakav ste sjajan prorok ispali! Zar se ne sećate kako ste mi jednom rekli da ću možda postati ortak u poslu sa gospodinom Vikfildom, i da će to možda biti firma Vikfild i Hip. Vi se možda toga ne sećate, ali kad je neko neugledan, master-Koperfilde, onda on to čuva kao kakvu dragocenost«.
»Sećam se da sam govorio o tome«, rekoh ja, »iako mi na svaki način to onda nije izgledalo verovatno«.
»O, ko bi i mogao misliti na tako nešto, mister-Koperfilde!« odgovori Urija oduševljeno. »Znam da ni ja sam nisam mogao verovati. Sećam se kako sam svojim ustima rekao da sam suviše jadan za to. Tako sam se i smatrao, stvarno i istinski«.
I sedeo je tako sa onim izvijenim keženjem na licu, zagledavši se u vatru, dok sam ja gledao u njega.
»Ali i najbednija osoba, master-Koperfilde«, nastavi on nešto docnije, »može biti oruđe dobra. Srećan sam pri pomisli da sam za gospodina Vikfilda bio oruđe dobra, i da i dalje mogu biti. O, to je vrlo čestit čovek, mister-Koperfilde, ali kako je bio nepromišljen«.
»Žao mi je što to čujem«, rekoh ja, a zatim nisam mogao da ne dodam, dosta zajedljivo, »iz svih mogućih razloga«.
»Na svaki način, mister-Koperfilde«, odgovori Urija. »Iz puno razloga. Zbog gospođice Agnese na prvom mestu. Vi se svojih ličnih reči tih izraza ne sećate, ali se ja sećam kako ste jednog dana kazali da joj se svaki mora diviti, i kako sam vam ja zahvalio na tome! Vi ste to zaboravili, nema sumnje, master-Koperfilde?«
»Nisam«, rekoh ja suvo.
»O, kako mi je milo što niste!« kliknu Urija. »Kad samo pomislim da ste bili prvi koji ste ukresali iskre častoljublja u mojim bednim grudima, i da niste zaboravili na to. O! Nećete mi zameriti ako zatražim još jednu šolju kafe?«
Nešto me u naglasku kojim je podvukao to kresanje iskre, i nešto u pogledu koji baci prema meni dok je to govorio, natera da se trgnem kao da sam ga iznenada video obasjana nekom svetlošću. A onda me njegova molba, izgovorena sasvim drukčijim glasom, natera da se povratim, te ga počastih iz lončića za brijanje, ali nesigurnom rukom, sa osećanjem da mu nisam dorastao u prepredenosti, i s nekom zbunjenom i podozdrivom strepnjom od onoga što još može reći — što sve, jasno sam video, nije izmaklo njegovom opažanju.
On ne reče ništa. Mešao je i mešao svoju kafu, srkao, blago pipao bradu svojom jezivom rukom, pogledao u vatru, gledao unaokolo po sobi, više zijao zabezeknuto prema meni nego što se smešio, izvijao se i talasao tamo-amo u svojoj ropskoj poniznosti i strahopoštovanju, i opet udarao u mešanje, pri čemu je meni prepuštao da nastavim razgovor.
»Dakle, velite da je gospodin Vikfild«, rekoh ja najzad, »koji vredi koliko pet stotina takvih kao vi, ili kao ja«, nisam, mislim, ni za živu glavu mogao a da ne predvojim taj deo rečenice jednim nespretnim grčem, »bio nepromišljen, je l’ te, gospodine Hipe?«
»O, vrlo nepromišljen zaista, master-Koperfilde«, odgovori Urija skromno uzdišući. »O da, vrlo nepromišljen! Ali ja bih želeo da me vi zovete Urija, ako je po volji. Kao ono nekada!«
»Pa dobro, Urija«, rekoh ja i dosta teško progutah nešto što mi je zapelo u grlu.
»Hvala vam!« odgovori on usrdno, »hvala vam, master-Koperfilde! Kad čujem vas da me zovete Urija, osećam se kao da mi čarlijaju stari lahori, i kao da zvone stara zvona. Molim, izvinite. O čemu sam ono govorio?«
»O gospodinu Vikfildu«, podsetih ga ja.
»O, jeste zaista«, reče Urija. »Ah, velika nepromišljenost master-Koperfilde! To je stvar o kojoj ne bih zucnuo ni reči nikom živom osim vas. Čak i vama mogu samo da nagovestim i ništa više. Da je neko drugi bio na mome mestu za ovih poslednjih nekoliko godina, taj bi dosad imao gospodina Vikfilda (o, što je to čestit čovek, master-Koperfilde) pod svojim palcem. Po-od pal-cem«, reče Urija vrlo lagano pruživši svoju groznu ruku preko moga stola i uperivši u njega palcem tako da se zatrese čitav sto i čitava soba.
Mislim da mi ne bi mogao izgledati mrskiji ni da sam bio primoran da ga gledam kako svojom dustabanskom nogom gazi glavu gospodina Vikfilda.
»O, da, dragi moj master-Koperfilde«, nastavi on tihim glasom, koji je bio prava suprotnost palcu kojim je i dalje upirao o sto nesmanjenom žestinom »u to nema ni malo sumnje. Nastupio bi gubitak, sramota, i bog te pita šta sve. Gospodin Vikfild to zna. Ja sam skromno oruđe koje mu skromno služi, i on me uzdiže na visinu o kojoj jedva da sam mogao sanjati. Kako bih mu morao biti zahvalan!«
I pošto završi, on, licem okrenut meni, ali ne gledajući u mene, diže svoj krivi palac sa mesta u koje je njime upro, pa lagano i zamišljeno stade strugati njime po svojoj mršavoj vilici kao da se brije.
Dobro se sećam kako mi je srce besno tuklo dok sam gledao kako mu se lukavo lice sa baš prikladno crvenim odsjajem na njemu sprema na nešto drugo.
»Master-Koperfilde«, reče on, »da vas ja ne zadržavam od spavanja?«
»Vi me ne zadržavate od spavanja. Ja obično kasno ležem«.
»Hvala vam, master-Koperfilde. Ja sam se istina, otkako ste prvi put sa mnom govorili, uzdigao iz svoga niskog stanja, ali sam još uvek ponizan. Nećete valjda manje ceniti moju poniznost ako vam se malo ispovedim, master-Koperfilde. Jel’te da nećete?«
»O, ne«, rekoh ja usiljeno.
»Hvala vam!« tu on izvadi maramicu i poče brisati dlanove. »Gospođica Agnesa, master-Koperfilde,...«
»No, Urija?«
»O, kako mi je prijatno kad me sami od sebe nazivate Urijom!« viknu on, pa se praćaknu kao riba van vode. »Vama se večeras činilo, da ona izgleda vrlo lepa, zar ne, master-Koperfilde?«
»Činilo mi se da izgleda onako kako uvek izgleda; u svakom pogledu iznad svakog ko je u njenoj okolini«, odgovorih ja.
»O, hvala vam! To je tako tačno!« viknu on. »O, velika vam hvala na tome«.
»Nemate na čemu«, rekoh ja s visine. »Nemate nikakvog razloga da mi zbog toga zahvaljujete«.
»Pa, eto, master-Koperfilde«, reče Urija, »u tome se baš sastoji ono što imam da vam poverim. Iako sam ovako nizak«, tu jače obrisa ruke, pa naizmenično stade gledati u njih i u vatru, »ma koliko bila niska moja majka, i ma koliko bio bedan naš čestiti krov, slika gospođice Agnese (ja ne prezam da vam poverim tu svoju tajnu, master-Koperfilde, jer sam uvek bio prepun naklonosti prema vama, još od prvog trenutka kad sam imao zadovoljstvo da vas vidim u čezama) ležala je godinama u mom srcu. O, master-Koperfilde, sa koliko čiste ljubavi ja ljubim zemlju po kojoj stupa moja Agnesa!«
Mislim da mi je došla neka sumanuta želja da zgrabim iz vatre usijani žarač, pa da ga njim probodem. Onda izlete iz mene uz potres, kao metak ispaljen iz puške, ali mi slika Agnese, oskrnavljena ma i samom takvom pomisli te riđoglave životinje, ostade u svesti (dok sam ga gledao kako tu sedi sav iskrivljen, kao da njegova niska duša kandžama drži njegovo vlastito telo), tako da mi se sve vrtelo pred očima. Učini mi se da se on nadima i raste pred mojim očima i da se sva soba ispunila odjecima njegovog glasa; i svega me ispuni ono čudno osećanje koje možda nije nikome sasvim nepoznato — da se sve to događalo već jednom ranije.
A kad na njegovom licu blagovremeno otkrih osećanje nadmoći, to učini mnogo više da se setim kako me je i koliko Agnesa preklinjala, no što bi učinio ma kakav moj napor. Upitah ga sa takvim izrazom pribranosti, da to minut ranije ne bih držao mogućnim, da li je upoznao Agnesu sa svojim osećanjima?
»O, ne, master-Koperfilde!« odgovori on, »o ne, bože sačuvaj! Nikoga osim vas. Znate, ja se tek sad dižem iz svog niskog stanja. Ja polažem velike nade u to da će ona zapaziti kako sam ja koristan njenom ocu, jer zaista verujem da sam mu jako koristan, master-Koperfilde, i kako poravnjavam put pred njim, i kako ga održavam na pravom putu. Ona je toliko privržena svome ocu, master-Koperfilde; o, kako je to prekrasno od kćeri! Da mislim da će njega radi postati i prema meni dobra«.
Ja odmerih dubinu cele zamisli te protuve, pa shvatih i zašto mi je otkriva.
»Ako budete tako dobri pa sačuvate moju tajnu master-Koperfilde«, nastavi on, »i ako, uopšte uzevši, ne budete radili protiv mene, ja ću to smatrati za osobitu ljubaznost. Vi nećete hteti da stvarate neprijatnosti. Meni je poznato kakvo prijateljsko srce kuca u vama, ali pošto ste me poznavali samo u mome bednom stanju, bolje da kažem u najbednijem, jer sam još uvek vrlo bedan, možete i nesvesno biti protiv mene kod moje Agnese. Ja je nazivam svojom, znate, master-Koperfilde.
Ima jedna pesma koja kaže: .Krunu s glave ja bih dao da bih tebe svojom zvao!’ I nadam se da će to biti jednog dana«.
Draga Agnesa! Je li moguće da si ti, toliko puna milošte i predobra prema svakome koga se mogu setiti, određena da budeš žena ovakvom nitkovu!
»Znate, master-Koperfilde, zasad žurbe nema«, nastavi Urija na svoj ljigavi način, dok sam ja sedeo i gledao ga oštro, pri čemu mi je jednako bila ona misao u glavi. »Moja Agnesa je još vrlo mlada, a majka i ja imamo još puno da radimo na svome uzdizanju, i da udesimo puno stvari, pa da tek onda bude prilike za to. Tako ću imati vremena da je srodim sa svojim nadama, ukoliko mi se budu ukazivale prilike. O, ja sam vam vrlo zahvalan zbog ove ispovesti! O, ne možete zamisliti koliko mi je lakše kad znam da razumete naš položaj i da sigurno nećete, pošto ne želite da stvarate neprijatnosti porodici, raditi protiv mene!«
On mi dohvati ruku, koju se ne usudih da istrgnem, pa pošto je vlažno stisnu, pogleda u svoj oveštali sat.
»Bože moj!« reče on. »Prošlo jedan. Trenuci tako lete u tim poverljivim razgovorima o prošlosti, master-Koperfilde, da je skoro jedan i po«.
Ja odgovorih kako sam mislio da ima više, ne što sam stvarno to mislio, nego zato što su sve moje sposobnosti za razgovor bile rastrojene.
»Bože blagi!« reče on razmišljajući. »Biće da je u kući u kojoj stanujem — neka vrsta privatnog hotela i pansiona, master-Koperfilde, tamo pri kraju Nove Reke — sve živo pozaspalo već pre dva sata«.
»Žao mi je što ovde ima samo jedan krevet, i što ja ...«
»O, nemojte ni govoriti o krevetu, master-Koperfilde!« odgovori on ushićeno i privuče jednu nogu. »Nego da li biste imali što protiv toga da spavam ispred vatre?«
»Ako je do toga«, rekoh ja, »molim vas idite vi u moj krevet, a ja ću leći ispred vatre«.
On tu ponudu odbi glasom tako kreštavim od silnog iznenađenja i poniznosti, da je mogao dopreti i do ušiju gospođe Krup, koja je tada valjda spavala u nekoj dalekoj odaji na visini najnižeg vodostanja, uljuljkivana u snu kuckanjem jednog nepopravljivog časovnika, na koji se pozivala kad bi god došlo do kakvih razmirica oko tačnosti, i koji nikad nije zaostajao manje od tri četiri časa, a uvek bio doteran toga istog jutra prema najsigurnijim uzorima. Kako ni jedan od razloga koje sam ja onako pometen navodio nije nikako u borbi s njegovom skromnošću uspevao da ga natera da primi moju spavaću sobu, bio sam primoran da mu udesim što sam bolje mogao postelju za spavanje ispred vatre. Dušek sa sofe, isuviše kratak za njegovu dugu priliku, jastučići sa sofe, jedno ćebe, pokrivač sa stola čist stolnjak za doručak, i jedan zimski kaput, to mu je bila postelja i pokrivač, na čemu je bio više nego zahvalan.
Zatim sam mu pozajmio jednu svoju kapu za spavanje koju on odmah metnu na glavu, i u kojoj je izgledao tako grozna nakaza, da je otad nisam nikad više upotrebio, pa ga ostavih da se preda snu.
Nikad neću zaboraviti tu noć. Nikad neću zaboraviti kako sam se prevrtao i bacakao; kako sam se zamarao misleći o Agnesi i ovome stvorenju; kako sam razmišljao šta bih mogao da radim; kako nisam mogao doći ni do kakvog drugog zaključka osim da je za njen mir najbolje ne raditi ništa i zadržati za sebe ono što sam čuo. Ako bih i zaspao za koji trenutak, pred mene bi Agnesina slika, s njenim nežnim očima, i slika njenog oca kako s puno ljubavi gleda u nju — kako sam ga često viđao — izlazile s molećivim licima i ispunjavale me nekim neodređenim strahom. A kad bih se probudio, dušu bi mi kao mora u budnom stanju pritiskivalo sećanje da Urija leži u susednoj sobi i gnječilo me nekim strahom teškim kao olovo, baš kao da sam za podstanara dobio nečastivoga neke niže vrste.
Osim toga i žarač se umeša u moje bunovne misli i ne htede nikako da ode iz njih. Činilo mi se, onako u nekom stanju između spavanja i budnog stanja, da je još usijan i da sam ga zgrabio iz vatre, pa onoga njime proburazio. Ta me je misao toliko mučila, iako sam znao da nema u njoj ničeg stvarnog, da se prikradoh u susednu sobu da ga pogledam. Tamo ga nađoh kako leži na leđima, s nogama opruženim bog te pita dokle, s nekim krkljanjem u grlu i zapušenim nosom, dok su mu usta zjapila otvorena širom kao pošta. Izgledao je toliko gore u stvarnosti nego u mojoj uznemirenoj mašti, da me je kasnije k njemu privlačila sama ta odvratnost, te se nisam mogao uzdržati da ne otumaram k njemu otprilike svako pola sata da bacim na njega još koji pogled. A duga je noć, o tako duga, jednako izgledala teška, očajnija nego ikad, a na tamnom nebu ni pomena od dana.
Kad ga najzad videh kako rano ujutro ode niz stepenice — jer, milostivom bogu hvala, ne htede da ostane na doručku — meni se učini da je s njegovom osobom otišla i noć. A kad pođoh u Dom, dadoh gospođi Krup naročita uputstva da ostavi otvorene prozore na mom salončiću, da bi se soba provetrila i očistila od njegovog prisustva.

GLAVA XXVI

DOPADAM ROPSTVA


Ne videh više Uriju Hipa do dana kada je Agnesa napustila grad. Došao sam na poštansku stanicu da se oprostim s njom i da je ispratim, kad eto njega tamo, jer se i on vraćao u Kenterberi istim kolima. Osetio sam izvesno zadovoljstvo kad videh njegov nedeljni kaput dudove boje, kratka struka i visokih ramena, gde, u društvu sa kišobranom nalik na mali šator, sedi na, krajnjem zadnjem sedištu na krovu, dok je Agnesa, razume se, bila unutra. Napor koji sam uložio da se pokažem prijateljski raspoložen prema njemu, tu pred Agnesinim očima, možda je zasluživao tu malu nagradu. On je tu kraj prozora poštanskih kola, kao i na onoj večeri, lebdeo nad nama bez prekida kao veliki jastreb, i gutao žudno svaki slog koji bih rekao Agnesi, ili Agnesa meni.
U onom uzrujanom stanju u koje me je bacila njegova ispovest kraj moje vatre, ja sam mnogo razmišljao o rečima koje mi je Agnesa bila rekla govoreći o ortakluku. »Uradila sam ono što je, nadam se, bilo na svom mestu. Pošto sam jasno osećala da je radi tatinog mira potrebno da se ta žrtva učini, ja sam ga preklinjala da je učini«. I otad me je neprestano pritiskivalo neko mučno predosećanje da će ona popustiti, da će istrajati u tom istom osećanju, pa makakva žrtva za njegovo dobro bila u pitanju. Znao sam koliko ga ona voli, a znao sam i kako je od prirode požrtvovana. Čuo sam iz njenih sopstvenih usta da sebe smatra nevinom uzročnicom njegovih grešaka, i da ima prema njemu velik dug koji bi vatreno želela da plati. Nikakva mi uteha nije bila što sam video koliko je drukčija od tog odvratnog riđana u kaputu dudove boje, jer sam osećao da najveća opasnost leži baš u toj razlici između njih; u samoodricanju njene čiste duše i u prljavoj niskosti njegove. Sve je on to nesumnjivo dobro znao, i u svojoj prepredenosti uzimao u obzir.
Pa ipak sam bio uveren da bi izgled na tu žrtvu, koja joj predstoji, morao uništiti Agnesinu sreću; a bio sam po njenom držanju uveren da ona to još ne vidi, i da to još nije bacilo svoju senku preko nje; da ne vidi do te mere da bih je prosto naprosto uvredio kad bih je na bilo kakav način upozorio na ono što je čeka. Tako se rastadosmo bez ikakvog objašnjenja, ona mi je sa prozora poštanskih kola mahala rukom i smešila se za pozdrav, dok se njen zloduh uvijao na krovu kao da ju je dočepao u svoje kandže, pa likuje.
Ta mi slika njih dvoje, koju sam poneo na rastanku, nije dugo izbijala iz glave. Kad me Agnesa izvesti pismom da je srećno stigla, ja se osetih isto onako ojađen kao i kad sam je video kako odlazi, čim bi me teške misli skolile, ta bi me misao neizostavno spopala i udvostručila moju nelagodnost. Skoro nije bilo noći kad nisam o tome sanjao. To upravo postade sastavni deo moga života. Nerazdvojan od moga postojanja koliko i moja glava.
Imao sam dovoljno vremena da ispredam u tančine žicu te svoje nelagodnosti, jer je Stirford bio u Oksfordu, kao što mi je pisao, dok sam ja van Doma bio jako osamljen. Mislim da, sam u to vreme osećao izvesno prikriveno nepoverenje prema Stirfordu. Pisao sam s puno ljubavi odgovarajući na njegovo pismo, ali mislim da mi je, uopšte uzevši, bilo milo što za neko vreme nije mogao da dođe u London. Nazirem da je stvarna istina bila u tome da sam ja bio pod Agnesinim uticajem koji nije remetilo njegovo prisustvo — i da je taj uticaj na mene bio baš zato tako jak što je ona tada imala toliko udela u mojim mislima.
Tako su promicali dani i nedelje. Bio sam uveden kao pripravnik kod firme »Spenlou i Džorkins«. Imao sam od tetke devedeset funti na godinu, ne računajući tu kiriju za stan i razne sporedne izdatke. Mada su mi večeri u mom stanu, koji je bio uzet pod kiriju za dvanaest meseci, izgledale sumorne i duge, uspevao sam da se skrasim u njemu, istina u dosta potištenom duševnom stanju, i da se pomirim s kafom, koju sam, čini mi se, kad pogledam, unazad, otprilike u to doba svoga života pio na galone\'7b31\'7d. Otprilike u to vreme otkrih još tri stvari: prvo, da je gospođa Krup žrtva izvesne bolesti koju je nazivala »Grčevima«, koju je obično pratilo zapaljenje nosa, i koja je iziskivala stalno lečenje prominclama; drugo, da je nešto naročito u temperaturi moje sobe za ostavu činilo da mi neprestano pucaju boce s konjakom; i treće da sam osamljen u svetu i jako podložan sklonosti da tu okolnost beležim odlomcima iz oblasti versifikacije.
Onog dana kad sam stupio kao pripravnik, ne dođe ni do kakve svečanosti, sem što poručih da se donesu sendviči i šeri u kancelariju za pisare, a uveče otidoh sam u pozorište. Gledao sam »Tuđinca«, neku vrstu drame u vezi s Doktorskim domom, i tako se rastužih, da sam jedva sam sebe poznao u ogledalu kada sam se vratio kući. Toga dana, pošto završismo posao, gospodin Spenlou primeti da bi mu bilo vrlo milo da me vidi u svome domu u Norvudu, gde bismo proslavili našu novu vezu, ali da su mu domaće prilike nešto u neredu zbog predstojećeg povratka njegove kćeri iz Pariza, gde je dovršila obrazovanje, pa mi nagovesti da će mu, kad ona bude došla kući, biti milo da me ugosti. Znao sam da je udovac i da ima kćer jedinicu, te mu izrazih svoju zahvalnost.
Gospodin Spenlou se pokaza čovek od reči. On posle nedelju, dve dana pomenu ono obećanje, i reče da bi mu bilo neobično milo kad bih mu učinio ljubav da dođem iduće subote, pa da ostanem do ponedeljnika. Ja, razume se, rekoh da ću mu učiniti tu ljubav, te je uzeo na sebe da me odveze u svojim kolima i doveze natrag.
Kad dođe taj dan, čak je i moj ručni kofer postao predmet uvaženja pomoćnih pisara pod platom, za koje je kuća u Norvudu bila sveta tajna. Jedan me od njih obavesti da je čuo kako gospodin Spenlou jede samo sa srebra i porcelana, a drugi kako se tamo šampanjac stalno pije kao na drugom mestu stono pivo. Stari pisar sa perikom koji se zvao gospodin Tifi, odlazio je onamo poslom nekoliko puta u toku svoga službovanja i svakom prilikom ulazio u trpezariju za doručkovanje. Nju je opisao kao odaju velelepno ukrašenu i rekao da je u njoj pio neko mrko šeri-vino iz istočne Indije, tako skupoceno, da čovek mora da zažmuri kad otpije.
Toga dana smo u Konzistoriji imali jednu odloženu parnicu — o isključenju iz crkve jednog pekara koji je u crkvenoj oblačionici pravio zamerke na neku kaldrmarinu — a kako su dokazi prema računu koji bejah izveo iznosili taman koliko dva Robinsona Kruso, stvar završismo prilično kasno. Ipak ga isključismo na šest nedelja i kaznismo da plati velike troškove; pa onda pekarev proktor i sudija i advokati sa obe strane, koji su skoro svi bili u srodstvu, krenuše svi zajedno iz grada dok se gospodin Spenlou i ja odvezosmo njegovim kočijama.
Bile su to vrlo lepe kočije; konji su izvijali vratove i dizali noge kao da su svesni da pripadaju Doktorskom domu. U Domu se mnogo takmičilo u svim oblicima spoljnog sjaja, te su se tada mogle videti vrlo raskošne zaprege; premda sam smatrao, i uvek ću smatrati, da je u moje vreme glavni predmet takmičenja bila štirka koju su proktori, po mome mišljenju, upotrebljavali do najveće mere koju je ljudska priroda u stanju da podnese.
Vožnja je protekla u vrlo ljubaznom razgovoru, i gospodin Spenlou mi dade dva, tri uputa u vezi sa mojom strukom. Reče mi da je to najotmeniji poziv na svetu i da ga ni u kom slučaju ne treba mešati sa advokatskim. Naša je struka nešto sasvim drugo, mnogo elitnija, manje mehanička i donosi veću zaradu. »Mi u Domu uzimamo stvari mnogo lakše no što to igde biva«, reče on, »i već po tome smo nešto sasvim posebno, privilegovana klasa«. Još mi reče da je nemogućno sakriti neprijatnu činjenicu da mi uglavnom služimo advokatima, ali mi stavi na znanje da su advokati neka niža vrsta ljudi, na koju svaki iole istaknutiji proktor gleda s visine.
Upitah gospodina Spenlou šta smatra da je najbolji posao u njegovoj struci. On mi odgovori da je možda najbolji od svega kakav dobar spor oko testamenta, gde se radi o kakvom lepom malom imanju od svojih trideset do četrdeset hiljada funti. »U takvom sporu«, reče mi, »ne samo da ima priličnog štrbuckanja u vidu dokazivanja u svakoj fazi postupak, pa brdo za brdima dokaza u saslušavanjima po izjavama i protivizjavama — a da se i ne govori o ulaganju priziva prvo kod Delegata, pa kod Lordova — već je i sigurno da se troškovi mogu naplatiti od imanja, te obe strane navaljuju vredno i živo, i ne obziru se mnogo na izdatke«. Zatim se upusti u slavopojke Domu. »Ono čemu se naročito mora diviti u Domu«, reče on, »jeste njegova zbijenost. To je najcelishodnije organizovana ustanova na svetu. To je najpotpunije ostvarenje zamisli o skrovitome mestancu. Sve je tu na okupu, sve jedno kraj drugog. Na primer: Dođeš u Konzistoriju s brakorazvodnom parnicom ili sporom za povraćaj. Vrlo dobro. Sudi se u Konzistoriji. Napravite od toga lepu partiju karata, zakartate se onako u porodičnom krugu, pa igrate natenane. Ako, recimo, niste zadovoljni sa Konzistorijom, šta onda radite? Pa idete u Arkade. A šta su to Arkade? Isti sud, u istoj sobi, sa istom odbranom i istim stručnjacima; samo drugi sudija, jer tu svaki sudija iz Konzistorije može da daje pledoaje svakog dana kad sud zaseda kao pravobranilac. I tako iznova odigrate svoju kružnu partiju karata. Ali recimo da ste opet nezadovoljni. Vrlo lepo. Šta onda radite? Pa idete pred Delegate. A ko su ti delegati? Pa sveštenici delegati su advokati bez posla, koji su posmatrali igru u uskom krugu dok se igrala u oba suda, gledali kako se karte mešaju, seku i odigravaju, i razgovarali sa svima igračima o tome, a sada dolaze sveži kao sudije da reše stvar na opšte zadovoljstvo! Nezadovoljnici mogu govoriti o korupciji u Domu, o povezanosti u Domu, i o potrebi da se Dom preuredi«, reče gospodin Spenlou svečano zaključujući, »ali kad je cena pšenice po merici bila najviša, Dom je najviše radio, i čovek bi mogao mirne duše doviknuti celom svetu: »Taknete li samo u Dom, propade otadžbina!«
Ja sam pažljivo slušao sve, i premda sam, moram reći, sa svoje strane bio u nekoj sumnji da li otadžbina zaista treba da bude tako zahvalna Domu kako je to gospodin Spenlou izložio, ipak sam s puno poštovanja uvažio njegovo mišljenje, što se tiče onoga o ceni pšenice po merici, ja skromno osetih da to prevazilazi moju snagu, i da je već tim samim pitanje rešeno. Nikad, ni do danas nisam izišao na kraj sa tom mericom pšenice. Ona se u toku celog života, neprestano u vezi sa svakojakim problemima pojavljuje da me uništi. Ni danas ne znam tačno šta ona ima sa mnom; kakvo pravo ima ta merica da me u najrazličitijim prilikama mrvi u prah, ali kad god vidim da tu mericu žita, tog moga starog prijatelja, ubacuju onako glavačke — a tako se, vidim, uvek dešava — ja dignem ruke ubeđen da je stvar izgubljena.
Ali ovo je udaljavanje od predmeta. Ja svakako nisam bio čovek koji će dirnuti u Dom i upropastiti otadžbinu. Pokornim ćutanjem izrazih svoju saglasnost sa svim onim što sam čuo od čoveka koji je bio i stariji i pametniji. Onda pređosmo na razgovor o »Tuđincu« i o drami, a onda i o paru njegovih konja, dok ne stigosmo do njegove kapije.
U kuću gospodina Spenlou se ulazilo kroz divnu baštu, koja je, mada godišnje doba nije bilo baš najpodesnije za uživanje u njoj, bila tako lepo uređena, da sam bio sasvim očaran. Video sam tu prekrasan travnjak, gusto drveće na sve strane, puteljke za šetanje, koji su se jedva nazirali u mraku i koji su se gubili u dubinu, sa zasvođenim rešetkastim prepletima, na kojima je u vreme rašćenja bujalo šiblje i rascvetavalo se cveće.
»Ovde gospođica Spenlou šeta sama«, pomislim u sebi. »Divota božja!«
Uđosmo u veselo osvetljenu kuću, i u hol, gde su visile svakovrsne kape, šeširi, kaputi, šalovi, rukavice, bičevi i štapovi.
»Gde je gospođica Dora?« reče gospodin Spenlou služavci.
»Dora!« pomislih ja. »Divno ime!«
Skrenusmo u najbližu sobu (mislim da je to baš bila ona soba za doručkovanje koja je postala znamenita zbog mrkog istočno-indiskog šerija) i tu čuh kako neki glas izgovara:
»Gospodine Koperfilde, moja kći Dora i poverljiva prijateljica moje kćeri!«
To je nesumnjivo bio glas gospodina Spenlou, ali ga ja nisam poznao, a nisam ni mario čiji je. Sve je bilo svršeno za tili časak. Bio sam doživeo što mi je bilo suđeno. Pao sam u ropstvo, postao sužanj. Zavoleo sam Doru Spenlou do ludila.


Ona je za mene bila više nego ljudsko stvorenje. Bila je vila, nimfa, ni sam ne znam šta je bila — što god hoćete; nešto što nikad niko nije video, i sve što je ikad iko poželeo. Dok si okom trenuo, ja upadoh u ponor ljubavi. Nisam nimalo zastao na obronku, nisam pogledao dole, niti se osvrtao; upao sam strmoglavce pre nego što sam joj rekao i jednu reč.
»Ja sam«, reče jedan poznati glas, pošto se ja, poklonih i promrljah nešto, »već ranije viđala gospodina Koperfilda«.
To nije govorila Dora. Ne, nego njena poverljiva prijateljica gospođica Merdston.
Mislim da se nisam jako začudio. Koliko sam danas u stanju da shvatim, u meni nije više ostalo ni trunke sposobnosti za čuđenje. U materijalnom svetu sem Dore Spenlou nije više bilo ničeg vrednog pomena čemu bi se moglo čuditi. Ja rekoh:
»Kako ste, gospođice Merdston? Nadam se da ste dobro«.
Ona odgovori:
»Vrlo dobro«.
Ja rekoh:
»Kako je gospodin Merdston?«
Ona odgovori:
»Moj brat je u dobrom zdravlju. Hvala vam lepo«.
Gospodin Spenlou, koji se valjda iznenadio kad vide da mi poznajemo jedno drugo, reče sa svoje strane:
»Milo mi je što vidim«, reče on, »Koperfilde, da se vi i gospođica Merdston već poznajete«.
»Gospodin Koperfild i ja«, reče gospođica Merdston, strogo pribrano, »ispadamo neki daljnji rod. Nekad smo se nešto malo i poznavali. To je bilo još dok je on bio dete. Okolnosti su nas kasnije rastavile. Ne bih ga nikad poznala«.
Ja odgovorih da bih je ja poznao ma gde. A to je bila sušta istina.
»Gospođica Merdston je imala dobrotu da se primi zvanja«, reče gospodin Spenlou meni, »ako ga mogu tako nazvati, poverljive prijateljice moje kćeri Dore. Kako moja kćer Dora po nesreći nema majke, gospođica Merdston je bila tako ljubazna da joj postane družbenica i zaštitnica«.
Meni onako uzgred pade na pamet da gospođica Merdston, kao ono džepno oruđe zvano »čuvar života«, nije toliko podesna za odbranu, koliko za napad. Ali su mi u glavu dolazile samo uzgredne misli o svemu osim o Dori, pa odmah zatim pogledah u nju, te mi se po njenom privlačno-ćudljivom držanju učini da nije baš sklona naročitoj poverljivosti prema svojoj družbenici i zaštitnici. U to zazvoni neko zvono, i gospodin Spenlou reče da je to prvo zvono za večeru, te me odvuče da se presvučem.
U tom stanju zaljubljenosti bila je suviše smešna svaka pomisao na oblačenje ili na ikakvu radnju. Bio sam u stanju da sedim ispred vatre, da grizem ključić od svoje ručne torbe, i da mislim o zanosnoj, devičanskoj, svetlookoj, divnoj Dori. Kakva divna pojava, kakvo divno lice, kakvo ljupko, raznoliko, zanosno ponašanje!
Zvono zazvoni tako brzo, da se moradoh na vrat-nanos obući, umesto da to uradim brižljivo, kao što sam mogao želeti u takvim okolnostima, pa siđoh. Na večeri je bilo još društva. Dora je razgovarala s nekim starim gospodinom prosede kose. Iako je bio prosed — i usto još i pradeda, kako mi sam reče — bio sam ludo ljubomoran na njega.
Bože, u kakvom sam stanju bio! Ljubomoran na svakoga. Nisam mogao da podnesem pomisao da neko poznaje gospodina Spenlou bolje od mene! Za mene su bile prave muke kad bih koga čuo da pominje događanje u kojima ja nisam imao nikakva udela. Kad me neka neobično ljubazna osoba sa sjajnom glatkom ćelavom glavom upita preko stola jesam li to prvi put na ovom imanju, dolazilo mi je da na njemu izvršim neku divlju osvetu.
Ne sećam se ko je još sve bio tu osim Dore. Nemam ni pojma šta smo imali za večeru, pored Dore. Moj je utisak da sam za večeru gutao isključivo Doru, i da sam ne okusivši vratio pet, šest jela. Sedeo sam Odmah do nje. Razgovarao sam samo s njom. Imala je neobično sladak glasić, neobično veseo mili smeh, i ljupke zanosne draži kakve još nikad nijednog izgubljenog junošu nisu odvukle nepovratno u sužanjstvo. Bila je uopšte sva majušna. Utoliko dragocenija, mislio sam ja.
Kad izađe iz sobe sa gospođicom Merdston, pošto za večerom nije bilo drugih dama, ja utonuh u sanjarenje, koje je remetila samo svirepa strepnja da će me možda gospođica Merdston ocrniti pred njom. Onaj ljubazni stvor sa uglačanom glavom ispriča mi neku dugu priču koja se, mislim, odnosila na povrtarstvo. Mislim da sam ga čuo kako je nekoliko puta rekao »moj baštovan«. Izgledalo je da ga slušam s najvećom pažnjom, ali su moje misli za sve to vreme lutale nekim rajskim vrtom, nekim Edenom, i uvek pokraj Dore.
Kad pođosmo u salon, moju strepnju da ne budem ocrnjen pred predmetom svoje sve neodoljivije ljubavi ponovo ožive natmureni i hladni izraz gospođice Merdston. Ali se te strepnje oslobodih na izvestan neočekivan način.
»Davide Koperfilde«, reče gospođica Merdston pozivajući me prstom nastranu u jedan prozor. »Jednu reč«.
Ja stadoh lice u lice sa gospođicom Merdston, sam.
»Davide Koperfilde«, reče gospođica Merdston, »nije potrebno da se upuštam u porodične stvari: one nisu primamljiv predmet razgovora«.
»Daleko od toga, gospođo«, primetih ja.
»Daleko od toga«, saglasi se gospođica Merdston. »Ja ne želim da osvežavam sećanja na nekadanje razmirice i uvrede. Ja sam pretrpela uvrede od izvesne osobe, od žene, što moram reći da je za žaljenje zbog ugleda moga pola, koja se može pomenuti samo sa prezrenjem i odvratnošću, te bih zato više volela da je ne spominjem«.
Ja sav usplamteh zbog svoje tetke, ali rekoh da bi na svaki način, ako bi gospođica Merdston izvolevala, bilo bolje da je ne spominje.
»Ja ne mogu da čujem da se ona pominje s omalovažavanjem«, dodadoh, »a da sasvim odlučno ne izrazim svoje mišljenje«.
Gospođica Merdston sklopi oči i prezrivo nakloni glavu, a zatim lagano otvarajući oči nastavi:
»Davide Koperfilde, neću pokušavati da prikrijem činjenicu da sam u vašem detinjstvu stekla nepovoljno mišljenje o vama. Ono je možda bilo pogrešno, ili ste se vi promenill pa mu više ne odgovarate. Ali sad nije u tome pitanje između nas. Ja pripadam jednoj porodici, poznatoj, rekla bih, sa svoje čvrstine, i nisam stvorenje koje se povodi za okolnostima i menama. Ja mogu imati svoje mišljenje o vama. Vi možete imati svoje mišljenje o meni«.
Sad dođe na mene red da se malo poklonim.
»Ali nije potrebno«, reče gospođica Merdston, »da se ta mišljenja sukobljavaju ovde. Pod postojećim okolnostima korisno je u svakom pogledu da do toga ne dođe. Kako nas je život slučajno opet sastavio, a može nas sastaviti i u drugim prilikama, ja bih predložila da se mi ovde sastajemo kao daljni poznanici. Porodične prilike su dovoljan razlog da se sastajemo samo na toj osnovi, pa je sasvim izlišno da jedno od nas išta progovori, ikakvu primedbu čini o onome drugom. Slažete li se s tim?«
»Gospođice Merdston«, odgovorih ja, »mislim da ste vi i gospodin Merdston svirepo postupali prema meni i da ste nemilosrdno postupali i sa mojom majkom. I misliću to dokle god budem živ. Ali se potpuno slažem sa vašim predlogom«.
Gospođica Merdston ponovo sklopi oči i klimnu glavom. Zatim lako dodirnu nadlanicu moje ruke vrhom svojih hladnih, ukočenih prstiju, pa ode od mene, udešavajuči male okove na člancima ruke i oko vrata, koji su, izgleda, bili oni isti koje je imala kad sam je poslednji put video, i u onakvom istom stanju. Oni me u pogledu prirode gospođice Merdston podsetiše na onaj gvozdeni okov na tamničkim vratima što svojim spoljnim izgledom nagoveštava svima posmatračima čemu se mogu nadati kad uđu unutra.
Od svega što se događalo za vreme ostatka večeri, znam samo da sam čuo kako je carica srca moga pevala zanosne pesme na francuskom jeziku sa opštim smislom da, ma kakve brige imali, treba uvek igrati — »Tra la la! Tra la la!« — I pri tome sama sebe pratila na jednom slavnom istrumentu sličnom gitari. Da sam se izgubio u blaženom zanosu. Da sam odbijao svako posluženje. Da mi se duša grozila naročito od punča. Da se, kad je gospođica Merdston uze pod svoje okrilje i povede na spavanje, nasmešila i da mi je pružila svoju krasnu ruku. Da se ugledah u ogledalu i videh kako izgledam savršeno glupo i veselo. Da se i sam povukoh na spavanje u nekom plačnom sentimentalnom stanju, i da sam se, kad ostadoh, osetio u nekoj lakoj groznici zanosa.
Bilo je divno jutro i rano, te se reših da siđem i da prošetam po onim zasvođenim stazama, i da pustim na volju svojoj ljubavi, sanjareći o njenoj slici i prilici. Dok sam prolazio kroz hol, sretoh njeno psetance, koje se zvalo Džip — skraćeno od Džipsi\'7b32\'7d. Ja mu nežno priđoh, jer sam voleo čak i njega, ali mi on pokaza čitavu garnituru svojih zuba, pa se zavuče pod jednu stolicu isključivo zato da reži, i ne htede ni da čuje za neko prijateljstvo.
Bašta je bila, sveža i samotna. Šetao sam tamo-amo razmišljajući kako bih se ošećao srećnim kad bih nekako mogao da se verim s tim milim čudom. A što se tiče braka i bogatstva, i takvih stvari, mislim da sam u tom pogledu bio isto tako nevino bez planova kao i kad sam voleo malu Emiliju. Moći je zvati »Dora«, pisati joj pisma, sanjati o njoj, i obožavati je, imati razloga za verovanje da misli na mene i onda kad je sa drugim svetom, smatrao sam vrhuncem ljudskih težnji, a, svakako vrhuncem mojih težnji. Nema nikakve sumnje da sam bio nedotupavno zaljubljen i junoša, ali je u svemu tome bilo toliko čistote srca, da ne mogu da se sećam tih ludorija sa potpunim prezrenjem, ma koliko da im se sad smejem.
Nisam dugo šetao, kad skrenuh oko jedne okuke i sretoh nju. Još i sad zatreperim od glave do pete kad u sećanju skrenem oko te okuke; i samo mi je pero u ruci zadrhtalo.
»Tako ... ste ... rano ... izašli, gospođice Spenlou«, rekoh ja.
»Tako je glupo u kući«, odgovori ona, »a gospođica Merdston je tako nemoguća! Ona govori takve besmislice o tome kako je potrebno da se dan prvo provetri, pa da tek onda izađem. Provetri!« tu pršte u neobično melodičan, zvonak smeh. »Nedeljom izjutra, kad nemam vežbe, moram da radim bilo šta. Zato sam sinoć rekla tati da moram izaći. A uz to je ovo najsjajnije doba dana. Zar nije?«
Ja se usudih da kažem, ne bez zamuckivanja, da mi sada izgleda vrlo sjajno, mada mi je maločas bilo veoma mračno.
»O, je li to kompliment«, reče Dora, »ili se vreme zaista promenilo?«
Ja stadoh još gore zamuckivati, odgovarajući da ne pravim kompliment, već govorim živu istinu, mada nisam primetio neku promenu u vremenu.
»Promena je nastupila u stanju mojih osećanja«, dodadoh stidljivo kao zaključak objašnjenju.
Nikad nisam video ovakve uvojke, a kako sam i mogao, kad nikad nije ni bilo takvih uvojaka kakvima je zatresla da bi sakrila rumenilo. A što se tiče onog slavnog šešira i plavih pantljičica na vrh uvojaka, o da sam ih samo mogao okačiti u svojoj sobi u Bakingem stritu, ala bi to bilo neizmerno blago!
»Vi ste nedavno došli iz Pariza,?« rekoh ja.
»Jesam«, reče ona. »Jeste li ikad bili tamo?«
»Nisam«.
»O, nadam se da ćete uskoro otići. Tako bi vam se dopao«.
Na mome licu se ukazaše znaci duboke strepnje. Nesnosno je što se ona nada da ću ja otići i da misli da bih bio u stanju da odem. Omalovažavao sam Pariz, potcenjivao Francusku. Rekoh da u ovim okolnostima ne bih ostavio Englesku ni za kakvo blago na svetu. Ništa me ne bi na to navelo. Jednom reči, ona opet stade tresti uvojcima, kad njeno psetance dotrča stazom, pa nam priteče u pomoć.
Ono je bilo smrtno ljubomorno na mene, te je uporno lajalo. Ona ga uze u naručje — o, bože blagi! — i stade milovati, ali je ono jednako lajalo. Kad pokušah da ga dotaknem ono ne dade, a ona ga na to istuče. Zatim se moje patnje još povećaše dok sam gledao kako ga ona za kaznu lupka po zatubastoj njušci, dok kučence trepće očima i liže joj ruku, i pri tome još reži u sebi kao kakav kontrabas. Najzad se umiri, a kako i ne bi kad se njena brada sa jamicom naslonila na njegovu glavu, pa odosmo da pregledamo staklenu baštu.
»Vi niste u velikom prijateljstvu sa gospođicom Merdston, zar ne?« reče Dora. »Zlato moje!«
Dve poslednje reči su bile upućene psu. O, kamo sreće da su se odnosile na mene!
»Nisam«, odgovorih ja. »Nikako«.
»Ona je dosadno stvorenje«, reče Dora pućeći se. »Ne mogu da zamislim šta je tata mislio kad je izabrao takvu oštrokonđu meni za družbenicu. Kome treba zaštitnica? Meni ne treba nikakva zaštitnica, u to sam sigurna. Džip me može štititi mnogo bolje nego gospođica Merdston, je l’tako, Džipe?«
On samo lenjo žmirnu kad mu ona poljubi onu loptu od glavice.
»Tata je naziva mojom poverljivom prijateljicom, ali to baš nije tačno, zar ne Džipe? Mi ne mislimo da imamo poverenja prema takvim namćorkama, Džip i ja. Mi ćemo svoje poverenje pokloniti kome mi hoćemo, i sami naći sebi prijatelje, umesto da nam ih drugi nalaze, zar ne, Džipe?«
Džip pusti neki zadovoljan glas umesto odgovora, nešto pomalo nalik na šum čajnika dok voda struji u njemu, što se mene tiče, svaka je reč bila nov lanac okova kojim me je okivala preko onog ranijeg.
»Strašno je teško nemati dobru mamicu, koju bi trebalo imati mesto takve natmurene, natuštene stare frajle kao što je gospođica Merdston, koja stalno ide za nama, zar ne, Džipe? Ali ništa zato, Džipe. Mi nećemo biti poverljivi, mi ćemo se provoditi i zabavljati pored nje, i bockaćemo je, i nećemo joj ugađati, zar ne Džipe?«
Da je to malo duže potrajalo, mislim da bih pao na kolena na šljunak, sa verovatnošću da ih ozledim i da još uz to uskoro budem izbačen iz kuće. Ali srećom staklena bašta nije bila daleko, te nas tih nekoliko reči dovedoše do nje.
U bašti nađosmo pravu izložbu divnih zdravaca, pa je Dora, dok smo dokono šetali pored njih, često zastajala da se nadivi čas ovom cvetu čas onom, na što bih i ja zastajao da se nadivim tom istom cvetu, pri čemu bi Dora, smejući se, detinjasto dizala psa da ga pomiriše; te je bašta bila pravo vilinsko carstvo, ako ne za sve troje, ono za mene sigurno. Miris lista od zdravca, i danas u meni izaziva neko upola smešno, upola ozbiljno osećanje čuđenja pred promenom koja se u meni desila tako za tren oka, dok mi pred oči izlazi slamni šešir s plavim pantljikama i s ne znam koliko uvojaka, i crno psetance koga dve vitke ruke prinose leji punoj cveća i svetlog lišća.
Za to vreme nas je tražila gospođica Merdston, te nas najzad tu pronađe, pa svoj nesimpatični obraz, sa sitnim borama ispunjenim puderom za kosu, podnese Dori na poljubac. A onda uze Doru pod ruku, te odmarširasmo u kuću na doručak, kao da smo na vojničkom pogrebu.
Ne znam koliko sam šolja čaja popio, pošto ga je Dora pravila, ali se lepo sećam kako sam sedeo i nalivao se njime toliko, da bi čitav moj nervni sistem, da sam ga u ono vreme uopšte imao, otišao dovraga. Nešto kasnije otidosmo u crkvu. Gospođica Merdston je sela između mene i Dore, ali ja Doru ipak čuh kako peva, te crkveni skup iščeze za mene. Održa se propoved — o Dori, naravno — i skoro bih rekao da je to sve što znam o toj službi.
Provedosmo dan u tišini. Nikakvog društva; zatim šetnja, porodični ručak učetvoro i, najzad, veče ispunjeno razgledanjem knjiga i slika, pri čemu je gospođica Merdston, stalno sa nekom propovedi u rukama, a pogledom na nama, stražarila vrlo budno. Ah! Gospodin Spenlou nije ni pomišljao, dok je sedeo posle večere prema meni, s maramicom preko čela, kako ga odano grlim u mašti, kao njegov zet! Nije ni pomišljao da mi je, baš kad sam mu te večeri poželeo laku noć, dao svoj pristanak da se verim s Dorom, i da sam prizivao božiji blagoslov na njegovu glavu!
Pođosmo sutra rano izjutra, jer smo za taj dan imali u Pomorskom sudu neki spor oko nagrade za spasavanje broda, a tu se tražilo poznavanje skoro čitave nauke o moreplovstvu, te je za taj parnički slučaj — pošto se od nas u Domu nije moglo očekivati da se razumemo mnogo u tim stvarima — sudija zamolio dva stara profesora iz Koledža sv. Trojice da ako boga znaju dođu da ga izvuku. Ali Dora je ipak sišla da za doručak pripravi čaj, te sam imao tužno zadovoljstvo da pred njom skinem šešir iz kočija dok je stajala na pragu i držala Džipa u naručju.
Neću ni pokušati da opisujem šta je Pomorski sud toga dana bio za mene; kakvu sam zbrku napravio u glavi od našeg spora dok sam ga pratio; kako sam na kašici onog srebrnog vesla koje se iznosi na sto kao znamenje toga visokog pravnog tela video urezano ime »Dora«; i kako sam, kad gospodin Spenlou pođe kući bez mene (imao sam neku ludu nadu da će me možda opet povesti sobom natrag) osećao kao da sam i sam mornar, pa da sam, pošto mi je otplovila lađa kojom sam tamo došao, ostao sam na pustom ostrvu. Kad bi se nešto taj dremljivi sud mogao prenuti iz sna i izneti u bilo kakvom vidljivom obliku budne snove koje sam u njemu sanjao o Dori, on bi otkrio pravu istinu.
Ne mislim samo na snove koje sam sanjao tog dana, nego iz dana u dan, iz nedelje u nedelju, iz zasedanja u zasedanje. Odlazio sam ne da pratim šta se tamo dešava, nego da mislim o Dori. Ako sam ikad poneku misao poklonio sporovima koji su se lagano odvijali preda mnom, bilo je to samo da se upitam, u bračnim sporovima — imajući na umu Doru — kako bračni parovi mogu da ne budu srećni; a u testamentarnim slučajevima da razmišljam kakve bih korake na prvom mestu preduzeo u pogledu Dore kad bi novac oko kojeg se vodi spor pripao meni. U toku prve nedelje moje strasne ljubavi kupih četiri velelepna prsnika — ne sebi radi; ja se njima nisam ponosio; nego Dore radi — i stadoh nositi po ulici rukavice od jareće kože, žućkaste kao slama; i uz to položih temelje svima žuljevima koje sam ikad imao. Da se nešto mogu pronaći i uporediti cipele koje sam u to doba nosio sa prirodnom veličinom mojih nogu, zaista bi se na dirljiv način moglo pokazati u kakvom je stanju bilo moje srce.
Ali ma koliko da sam se grdno osakatio tim znakom odane pošte prema Dori, prelazio sam ipak svakog dana milju za miljom u nadi da ću nju videti. Ne samo što sam na Norvud Rodu uskoro postao poznat kao i pismonoša, nego sam kružio i po Londonu. Hodao sam ulicama u kojima su bile najbolje radnje za dame, pa sam pohodio i bazare kao kakav nemirni duh i krstario Parkom bez prestanka i pošto bih već spao s nogu. Ponekad bih je, u retkim prilikama i u dugim razmacima, i ugledao. Ponekad bih ugledao njenu rukavicu kako mi maše kroz prozor na kolima. Ponekad bih je sreo, pošao malo s njom i s gospođicom Merdston, i progovorio s njom koju reč, da kasnije samog sebe jedem što nisam rekao nešto od onog što me tišti, ili da se grizem pomišlju da ona nema ni pojma o razmerama moje odanosti, ili da nimalo ne mari za mene. Uvek sam se, naravno, nadao ponovnom pozivu u kuću gospodina Spenloa, i uvek doživljavao razočaranja, jer poziva nije bilo.
Mora biti da je gospođa Krup bila vrlo pronicljiva žena, jer u vreme kad je ta moja privrženost bila tek nekoliko nedelja stara, tako da još nisam imao hrabrosti da nešto određenije pišem samoj Agnesi, sem da sam bio u kući gospodina Spenloa »čija se sva porodica — dodao sam — sastoji iz kćeri jedinice» — mora da je gospođa Krup, kažem, bila pronicljiva žena, jer je stvar nanjušila čak u toj prvoj fazi. Jedne večeri sam baš bio sasvim izgubljen, kad ona dođe do mene da zatraži — pošto je baš tada imala napad one bolesti o kojoj sam već govorio — ako bih bio tako ljubazan, malo tinkture od kardanuma, pomešane sa rebarbarom i sa sedam kapljica esencije od karanfilića — što je bio najbolji lek za njenu boljku — a ako nemam toga pri sebi, onda malo konjaka, jer to po lekovitosti stoji na drugom mestu. Ona, istina, ne podnosi konjak, ali kao lek dolazi odmah na drugom mestu. Kako nisam nikad ni čuo za onaj prvi lek, dok sam ono drugo uvek imao u svome ormančiću, nasuh gospođi Krup čašicu tog drugog leka, što ona, da ja ne bih posumnjao da ga ona upotrebljava u neku drugu svrhu, poče piti tu u mome prisustvu.
»Ne dajte se, gospodine«, reče gospođa Krup. »Ne mogu da vas gledam takvoga; i ja sam majka«.
Nisam sasvim jasno shvatio vezu između te činjenice i mene, ali se nasmeših gospođi Krup što sam god umeo blaže.
»No, gospodine«, reče gospođa Krup. »Ne zamerite. Ja znam kako je to. Tu je po sredi neka mlada dama«.
»Gospođo Krup?« rekoh ja i pocrveneh.
»O, bog s vama! Držite se gospodine!« reče gospođa Krup klimajući mi glavom da me ohrabri. »Nemojte nikad očajavati, gospodine! — Ako ona neće da se nasmeši na vas, ima drugih koje hoće. Vi ste mladi gospodin na koga se nije teško smešiti, gospodine Koperfule, pa treba i da znate šta vredite, gospodine«.
Gospođa Krup me je uvek zvala gospodinom Koperfulom\'7b33\'7d, pre svega i, bez sumnje, zato što to nije bilo moje ime; a, drugo, rekao bih, zbog neke neodređene veze sa danom kada pere rublje.
»Šta vas navodi na misao da je tu po sredi neka mlada dama, gospođo Krup?« — rekoh ja.
»Gospodine Koperfule«, reče gospođa Krup s puno osećajnosti, »ja sam i sama majka«.
Gospođa Krup je za neko vreme bila samo u stanju da pritiskuje rukom svoje nankinške grudi i da se krepi protiv novog napada bola srkutanjem svog leka. Najzad ponovo progovori:
»Kad je ove sobe uzela za vas vaša draga tetka, gospodine Koperfule«, reče gospođa Krup, »ja sam joj rekla da sam sad dobila u kuću nekoga za koga mogu da se brinem. ,Fala milom bogu’, baš sam joj tako rekla; ,sad imam nekoga o kome mogu da vodim brigu!’ — Ne jedete dosta, gospodine, i ne pijete«.
»Zasnivate li na tome svoju predpostavku, gospođo Krup?«
»Gospodine«, reče gospođa Krup glasom koji je bio prilično nalik na strogost, »ja sam prala rublje i drugoj mladoj gospodi. Mladi gospodin može da bude suviše kicoš, a može i da se zapusti. Može četkati kosu i suviše redovno, ili sasvim neredovno. Može da nosi cipele prevelike za svoju nogu, ili premalene. To sve zavisi od toga kako se narav toga mladog gospodina razvijala od samog početka. Ali ako ode u krajnost na jednu ili na drugu stranu, tu je onda, u oba slučaja, po sredi neka mlada dama«.
Gospođa Krup stade tako odločno mahati glavom, da me sasvim pritera u ćošak.
»Uzmite samo onoga gospodina što je umro ovde pre vas«, reče gospođa Krup. »On se zaljubio u jednu kelnericu i odmah morao da sužava prsnik, iako se bio sav naduo od pića«.
»Gospođo Krup«, rekoh ja, »moram vas zamoliti da u mome slučaju mladu damu nipošto ne dovodite u vezu sa nekom kelnericom ili nekom sličnom«.
»Gospodine Koperfule«, odgovori gospođa Krup, »ja sam i sama majka, i to ne tek onako. Ja vas molim da mi oprostite, gospodine što se ja mešam; ja se ne bi’ mešala u stvari u koje nemam prava da se mešam. Nego, vi ste mlad gospodičić, gospodine Koperfule, te bi’ vas ja posavetovala: drž’te se i ne klonite, i drž’te se na ceni. Ako bi hteli da se zabavite nečim, gospodine«, reče gospođa Krup, »ako hoćete da se bacite na kuglanje recimo, a to je zdrava stvar kako samo može biti, možda će vam to razbiti brigu, pa će vam činiti dobro«.
I na te reči mi gospođa Krup, praveći se da jako pazi da ne prospe svoj konjak, koji je već bio sav otišao, zahvali jednim vrlo dubokim reveransom, pa se povuče. Kad se njena prilika izgubi u mraku na vratima, taj mi se njen savet u prvi mah učini kao izvesna mala sloboda sa strane gospođe Krup, ali sam u isto vreme bio zadovoljan zato što sam ga, sa druge tačke gledišta, mogao uzeti kao naravoučenije i upozorenje da ubuduće bolje čuvam svoju tajnu.

GLAVA XXVII

TOMA TREDLS


Možda usled toga saveta gospođe Krup, a možda i zbog toga što je reč »kegla« po zvuku dosta srodna sa imenom Tredls, meni sutradan pade na pamet da potražim Tredlsa. Vreme koje je bio pomenuo već je bilo proteklo, a stanovao je u nekoj maloj ulici blizu Veterinarskog koledža u Kamden Taunu. U toj su ulici stanovali, uglavnom, kako me obavesti jedan od naših pisara koji je živeo negde u tome kraju, gospoda studenti koji kupuju žive magarce, pa na njima prave eksperimente u svojim privatnim stanovima. Pošto sam od tog pisara dobio uputstva o toj akademskoj naseobini, krenuh na put isto posle podne da posetim svog starog školskog druga.
Ulica mi se ne učini baš tako zgodna kako sam mogao poželeti u interesu Tredlsovom. Stanovnici su, izgleda, imali sklonost da bacaju kroz prozor na ulicu izvesne sitnice koje im nisu potrebne, zbog kojih je ulica bila ne samo smrdljiva i klizava, nego i neprohodna zbog lišća od kupusa. A otpaci nisu bili samo biljnog porekla, jer sam ja lično, dok sam tražio broj koji sam želeo da nađem, natrapao na jednu cipelu, jednu presavijenu šerpenju, jedan crni šešir i jedan kišobran, sve to u raznim stepenima raspadanja.
Opšti izgled tog mesta neodoljivo me podseti na dane kad sam stanovao kod gospodina i gospođe Mikober. Nekakav neopisivi izgled pohabane otmenosti krasio je kući koju sam tražio, i izdvajao je od svih ostalih kuća u ulici — iako su sve bile zidane po istom jednolikom uzoru, kao da su prva precrtavanja nekog nespretnog dečka koji tek uči da pravi kuće, a još nije odmakao od prvih grčevitih krovinjara. Taj izgled me još više podseti na gospodina i gospođu Mikober. A kako slučajno stigoh pred vrata baš kad se otvoriše pred popodnevnim mlekarom, ja se još življe setih gospodina i gospode Mikober.
»Dakle«, reče mlekar jednoj vrlo mladoj sluškinjici, »je li učinjeno što u vezi s onim mojim malim računom?«
»O, gospodar kaže da će se odmah postarati«, glasio je odgovor.
»Jer«, reče mlekar nastavljajući kao da nije čuo nikakav odgovor, a govoreći, kako se meni učinilo po njegovom glasu, više da obavesti nekoga u samoj kući, nego radi sluškinjice, »jer je taj moj mali račun tek’o suviše dugo, tako da mislim da je već sasvim istek’o i da više neću čuti za njega. Ali ja to neću da trpim, jeste čuli!« reče mlekar, još jednako ubacujući glas u kuću i buljeći, niz hodnik.
Držao se, uzgred budi rečeno, kako nije priličilo njegovom radu s mlekom, tom blagom namirnicom, jer mu je ponašanje bilo suviše divljačno čak i za nekog kasapina ili rakidžiju.
Glas mlade sluškinjice postade jedva čujan, ali se meni po micanju njenih usta učini da opet mrmlja da će račun biti uskoro podmiren.
»Znate šta?« reče mlekar, prvi put pogledavši strogo u nju i dohvativši je za podbradak, »volite li vi mleko?«
»Ko, zar ja? Da, volim«, odgovori ona,
»Dobro«, reče mlekar. »Onda ga nećete dobiti sutra nimalo. Jeste čuli? Ni kaplje mleka nećete dobiti sutra«.
Meni se učini, po smehu sudeći, da njoj bi lakše što će ga bar danas dobiti. Mlekar joj, pošto je i dalje natušteno mahao glavom prema njoj, pusti podbradak, pa sa izrazom koji je više ličio na sve nego na dobru volju otvori kantu i nasu uobičajenu količinu u porodični vrč. Pošto to uradi, on ode gunđajući i ubaci svoj poslovni uzvik u susedna vrata s nekim osvetničkim prizvukom.
»Stanuje li ovde gospodin Tredls?« upitah ja tada.
Neki tajanstveni glas sa dna hodnika odgovori: »Da!« Na to mlada sluškinja odgovori: »Da«.
»Je li kod kuće?« rekoh ja.
I opet onaj tajanstveni glas odgovori potvrdno, i opet sluškinjica ponovi taj odgovor kao odjek. Ja na to uđoh, pa prema devojčinom uputstvu pođoh gore, svestan da me, dok sam prolazio pored zadnjih vrata sobe za primanje posmatra neko oko koje je sigurno pripadalo onome tajanstvenom glasu.
Kad se popeh na vrh stepenica — kuća je imala samo jedan sprat iznad prizemlja — Tredls je već bio izašao na stepenište da me dočeka. Bio je ushićen što me vidi i od sveg srca mi požele dobrodošlicu. Sobica mu se nalazila sa lica i bila je do krajnosti uredna, iako oskudno nameštena. Video sam da mu je to jedina odaja, jer se videla jedna sofa za spavanje, a četke i mast za cipele behu mu među knjigama na najvišoj polici, iza jednog rečnika. Sto mu beše sav pokriven hartijama, dok je on vredno radio u svom starom kaputu. Nisam gledao ni u šta, koliko se sećam, ali sam sve video, sve do izgleda neke crkve na njegovoj porcelanskoj mastionici, dok sam se spuštao na stolicu — što je takođe bila jedna sposobnost koja se ukorenila u meni u staro mikobersko vreme. Razna dovijanja da bi prikrio komodu, pa način na koji je rasporedio knjige po ogledalu za brijanje i slično naročito mi padoše u oči kao dokazi da je ovde onaj isti Tredls koji je nekad od hartije za pisanje pravio slonovske jame da u njih meće muve, i koji se, posle zlostavljanja tešio crtanjem znamenitih umetničkih dela koja sam ja često pominjao.
U jednom kutu sobe videlo se nešto što je bilo uredno pokriveno širokim belim platnom. Nisam mogao da razaznam šta je to.
»Tredlse«, rekoh ja ponovo se rukujući s njim pošto sam seo. »Radujem se što vas vidim«.
»I ja se radujem što vas vidim, Koperfilde«, odgovori on. »Zaista mi je vrlo milo što vas vidim. Baš zato što mi je bilo neobično milo da vas vidim kad smo se sreli u Eli Pleisu, i što sam video da je i vama neobično milo što me vidite, ja sam vam dao ovu adresu, mesto adrese kancelarije«.
»O, dakle imate i kancelariju?« rekoh ja.
»Ta imam jednu četvrtinu sobe i hodnika i četvrtinu pisara«, odgovori Tredls. »Trojica drugova i ja udružili smo se i uzeli pod kiriju kancelariju, da bismo izgledali zvaničniji, i delili na četiri dela jednog pisara. To me staje dva i po šilinga na nedelju«.
Meni se učini kao da se iz njega, kroz osmeh kojim on proprati to objašnjenje, smeši onaj isti njegov nekadanji karakter i dobra narav, i nešto od one njegove zle sreće.
»Obično ne dajem svoju ovdašnju adresu«, reče Tredls, »ali to, Koperfilde, ne znači da sam gord. To je samo radi onih koji dolaze k meni, a koji možda, ne bi voleli da dođu ovamo. Što se mene lično tiče, ja sebi krčim put u svetu i borim se s teškoćama, pa bi bilo smešno kad bih se pravio da radim bilo šta drugo«.
»Gospodin Voterbruk mi reče da se spremate za advokatski ispit?« rekoh ja.
»Pa jeste«, reče Tredls trljajući lagano rukom preko ruke. »Spremam se za advokatski ispit. U samoj stvari, ja sam se tek zapisao kao kandidat za taj ispit posle dosta dugog zakašnjenja. Već sam se poodavno prijavio za pripravnika, ali je plaćanje te stotine funti za mene značilo veliku žrtvu«, reče Tredls uz bolno grčenje lica, kao da su mu izvadili zub.
»Znate li kakve misli ne mogu da se oslobodim dok sedim ovako i gledam vas?« upitah ga.
»Ne znam«, reče on.
»Na ono odelo plavo kao nebo koje ste nekad obično imali na, sebi«.
»O, bože! Pa dabome!« viknu Tredls smejući se. »Tesnih rukava i nogavica, sećate se! O, bože, bože! E, ono su bila srećna vremena, zar ne?«
»Ja mislim da je naš upravitelj mogao učiniti da budu još srećnija, a da ne naškodi nikom od nas; to priznajem«, odgovorih ja.
»Možda i jeste«, reče Tredls. »Ali, bože moj, bilo je ipak dosta zanimljivo. Sećate li se onih noći u našoj spavaonici? Kad smo priređivali one večere? I kad ste nam vi obično pričali priče? Ha, ha, ha! A sećate li se kad su mene išibali što sam plakao zbog gospodina Mela? Stari Krikl! Voleo bih da ga opet vidim!«
»On je bio zver prema vama, Tredlse«, rekoh ja ljutito, jer mi se zbog njegove dobroćudnosti činilo kao da sam juče gledao kako ga šibaju.
»O, zar zbilja mislite tako?« odgovori Tredls. »Zaista? Možda i jeste. Ali sve je odavno prošlo. Stari Krikl!«
»Vas je onda školovao neki stric?« rekoh ja.
»Razume se!« reče Tredls. »Onaj kome sam uvek nameravao da pišem, i kome nikad nisam pisao! Ha, ha, ha! Da, onda sam imao strica. Umro je ubrzo pošto sam završio školu«.
»Zaista!«
»Jeste. Bio je umirovljeni, kako se to kaže... bivši galanterista, suknar, trgovac štofovima, i bio me odredio za svog naslednika, ali mu se nisam dopao kad sam odrastao«.
»Je l’ to ozbiljno govorite?« rekoh ja. Bio je tako miran dok je to govorio, da sam uobrazio da želi da kaže nešto drugo.
»Bogami sasvim ozbiljno, Koperfilde«, odgovori Tredls. »Prava nesreća; nisam mu se nikako dopao. Rekao je da nisam ni malo nalik na ono čemu se on nadao, te se oženio svojom domaćicom«.
»A šta ste vi uradili?« upitah ja.
»Ništa naročito,« reče Tredls. »Živeo sam kod njih i čekao da me izbace u svet, kad i ona njegova podagra, po nesreći, pređe i na želudac, te on umre, a ona se udade za jednog mladića, pa ja ostadoh nezbrinut«.
»Zar na kraju krajeva niste dobili ništa?«
»O, bože moj, dobio sam«, reče Tredls. »Dobio sam pedeset funti. Nisam nikako bio spreman ni za kakav viši poziv, te sam isprva bio u neprilici šta ću. Ali sam ipak počeo, uz pomoć sina jednog čoveka iz advokatskog reda koji je bio u Salem-kući, Jolera, s krivim nosom. Sećate li ga se?«
»Ne. Taj nije bio tamo sa mnom; u moje vreme su svi nosevi bili pravi«.
»Svejedno«, reče Tredls. »Počeo sam uz njegovu pomoć s prepisivanjem pravnih dokumenata. To se nije baš pokazalo najzgodnije, pa sam posle počeo da za njih zakazujem parnice, pravim izvode i vršim razne poslove. Jer ja sam dosta marljiv čovek, Koperfilde, pa sam taj posao dobro naučio. I tako uvrteh u glavu da i ja treba da se upišem za studenta prava, te mi tako ode sve što mi je bilo preteklo od onih pedeset funti. Joler me preporuči nekim kancelarijama, među kojima i Voterbruku, te dobih dosta poslova. A imao sam sreću i da se upoznam s jednim čovekom koji je bio izdavač i koji je pripremao jednu enciklopediju, te me on zaposli, i eto«, tu baci pogled na sto, »baš sad radim za njega. Znate, Koperfilde, ja sam priličan kompilator«, reče Tredls ostajući pri svom izgledu veselog ispovedanja u svemu što je govorio, »ali nemam nimalo mašte, ama baš ni trunke. Valjda nije nikad bilo mladog čoveka sa manje originalnosti nego što sam ja«.
Kako je Tredls očekivao da ću se saglasiti s tim kao s nečim sasvim prirodnim, ja klimnuh glavom, a on nastavi s istim živahnim strpljenjem — ne mogu da nađem boljeg izraza — kao i dotle.
»I tako ja, malo-pomalo, živeći vrlo skromno, uspeh da najzad napabirčim onih sto funti«, reče Tredls, »te, bogu hvala, to isplatih, premda je to bila... nesumnjivo bila«, reče Tredls opet s grčem na licu, kao da su mu iščupali zub, »jedna žrtva. I još i sad živim od takvog rada o kojem sam govorio, a nadam se da ću ovih dana stupiti u vezu i sa jednim listom, što bi za mene gotovo značilo obezbeđenu budućnost. A vi ste, Koperfilde, potpuno onakvi kakvi ste i nekada bili, s onim istim prijatnim licem, i tako vas je prijatno videti, da od vas neću ništa kriti. Moram vam prema tome reći da sam veren«.
Veren! O, Doro!
»Ona je kći jednog kapelana«, reče Tredls, »jedna od desetoro dece, tamo dole u Devonširu. Da!« jer beše opazio kako sam ja i nehotice pogledao u onu sliku na mastionici, »to je ta crkva. Skrenete ovuda na levo čim izađete iz vratnica«, reče on obilazeći prstom oko mastionice, »i tačno ovde gde držim pero stoji kuća, okrenuta, razumete, prema crkvi«.
Tek sam docnije potpuno shvatio sa kolikim je uživanjem on ulazio u sve te pojedinosti, jer su za to isto vreme moje sebične misli pravile plan kuće i bašte gospodina Spenloa.
»To je tako mila devojka!« reče Tredls. »Malo starija od mene, ali neobično mila devojka! Rekao sam vam, sećate li se, da odlazim iz grada. Bio sam tamo dole. Išao sam pešice tamo, pa sam se i vratio pešice, i neobično dobro se proveo! Mogu vam unapred reći da će naša veridba potrajati duže, ali naša je deviza; .čekaj i nadaj se!’ Mi to uvek govorimo. Stalno govorimo: .Čekaj i nadaj se!’ A i ona će čekati na mene, Koperfilde, čekaće me makar dočekala i šezdesetu, ili koju bilo«.
Tredls se diže sa stolice, pa s pobedonosnim osmehom stavio ruku na ono belo platno koje sam bio opazio.
»Premda se«, reče on, »ne može reći da nismo već počeli da kućimo kuću. Ne, ne, počeli smo. Tu mora biti postepenosti, ali smo već otpočeli.
»Evo«, i on vrlo ponosno i pažljivo skide ono platno, »ovde su nam dva komada nameštaja za prvi početak. Ovu saksiju i stalak kupila je ona sama. To se stavlja u udubljenje u prozor salona«, reče Tredls, pa se malo izmače da bi se stvarima što bolje divio, »još samo da dođe i cvet, pa je sve tu! Ovaj okrugli stočič s mermernom pločom (ima dve stope i deset palaca u obimu) kupio sam ja. Hoćete, znate, da spustite neku knjigu, ili vam ko dođe sa ženom u posetu, pa mora, gde da spusti šolju s čajem i... eto vam ga!« reče Tredls. »To je divan majstorski rad, čvrst kao stena!«

Ja pohvalih obe stvari, a Tredls ponovo namesti platno isto onako pažljivo kao šta ga je i skinuo.
»Ovo ne znači bogzna šta kad se kući kuća«, reče Tredls, »ali je ipak nešto. Ipak mi najviše briga zadaju stolnjaci; jastučnice i takve stvari. Tako isto i gvožđarija; svećnjaci, roštilji i takve potrebe, jer te stvari padaju u oči i dižu čoveku cenu. Nego ipak: ,Čekaj i nadaj se!’ A ona je, uveravam vas, vrlo mila devojka!«
»U to sam potpuno uveren«, rekoh ja.
»A zasad«, reče Tredls vraćajući se svojoj stolici, »i s tim će biti kraj mome pripovedanju o sebi samom, prolazim što mogu bolje. Ne zarađujem mnogo, ali i ne trošim mnogo. Uopšte uzevši hranim se ovde dole, kod nekih zaista vrlo ljubaznih ljudi. I gospodin i gospođa Mikober imaju dosta životnog iskustva, a i krasno su društvo«.
»Tredlse!« kliknuh ja živo. »Šta vi to govorite?«
Tredls pogleda u mene kao da se pita šta ja to govorim.
»Gospodin i gospođa Mikober!« ponovih ja. »Pa ja se s njima odlično poznajem!«
U tom trenutku dvokratni udarac na vratima, koji sam dobro poznavao još iz stare prakse u Vindzorskoj Terasi, i kojim se na tim vratima mogao javiti samo gospodin Mikober i niko drugi, otkloni od mene svaku sumnju o tome da su to moji stari prijatelji. Ja zamolih Tredlsa da svoga gazdu pozove gore, te Tredls viknu preko ograde, pa gospodin Mikober, u dlaku onaj stari — u onim svojim pripijenim čakširama, i onako sa štapom, okovratnikom i monoklom, večito onaj isti — uđe u sobu otmenog i mladalačkog izgleda.
»Molim da me izvinite, gospodine Tredlse«, reče gospodin Mikober onim svojim starim gromkim i treperavim glasom, i naglo prestade pevušiti neku pesmicu. »Nisam znao da u vašoj svjataja svjatih ima neka osoba strana ovome domu«.
Gospodin Mikober se lako pokloni prema meni i povuče naviše okovratnik.
»Kako ste, gospodine Mikobere?« rekoh ja.
»Gospodine«, reče gospodin Mikober, »vi ste neobično ljubazni. — Ja sam in statu quo«\'7b34\'7d.
»A gospođa Mikober? nastavih ja.
»Gospodine«, reče gospodin Mikober; »i ona je tako ista bogu hvala in statu quo«.
»A deca, gospodine Mikobere?«
»Gospodine«, reče gospodin Mikober, »radujem se što mogu da odgovorim da su i ona isto tako u povoljnom zdravstvenom sostojaniju«.
Gospodin Mikober me za sve to vreme nije poznao, iako je stajao licem u lice prema meni. Ali se sad, videći da se ja smešim, zagleda pažljivije u moje crte, pa ustuknu, i viknu:
»Je li moguće! Imam li zadovoljstvo da opet gledam pred sobom Koperfilda!« i od srca se stade rukovati sa mnom obema rukama.
»Bože blagi, gospodine Tredlse!« reče gospodin Mikober, »kad samo pomislim da se poznajete sa prijateljem moje mladosti, sa drugom mojih minulih dana! Slušaj draga!« viknu on preko ograde gospođi Mikober, dok je Tredls, s razlogom, gledao sa priličnim zaprepašćenjem ovako opisivanje moje ličnosti. »Ovde u sobi gospodina Tredlsa ima jedan gospodin koga bi ti on sa velikim zadovoljstvom predstavio, mila moja!«
Gospodin Mikober se odmah zatim ponovo pojavi i ponovo rukova sa mnom.
»A kako je naš dobri prijatelj doktor, Koperfilde?« reče gospodin Mikober, »i sav krug u Kenterberiju?«
»O njima čujem samo dobre vesti«, rekoh ja.
»Neobično mi je milo što to čujem«, reče gospodin Mikober. »Poslednji put smo se sreli u Kenterberiju u senci, da se slikovito izrazim, u senci one pobožne bogomolje koju je Čoser obesmrtio i koja je u staro vreme bila meta poklonika iz najudaljenijih kutova; ili ukratko rečeno«, reče gospodin Mikober, »u neposrednom susedstvu katedrale«,
Ja odgovorih da je tako, a gospodin Mikober nastavi da priča s ogromnom blagoglagoljivošću, premda, kako mi se učini, ne bez izvesnih znakova zabrinutosti na licu, po kojima se videlo da pažljivo prati šumove iz susedne sobe, šumove koji su govorili da gospođa Mikober pere ruke i žurno otvara i zatvara fijoke, koje nisu baš sasvim glatko funkcionisale.
»Vi nas nalazite, Koperfilde«, reče gospodin Mikober pogledajući iskosa u Tredlsa, »zasada u, što bi se reklo, skučenim i skromnim prilikama, ali vam je poznato da sam ja tokom svog života savlađivao teškoće i rušio prepreke. Vama nije nepoznata činjenica da je u mome životu bilo izvesnih razdoblja kad sam bio prinuđen da zastanem dok izvesni očekivani događaji ne iskrsnu, a kad se ukazivala potreba i da uzmaknem, pre no što načinim nešto što slobodno mogu, a da me, nadam se, niko zato ne optuži za neskromnost, nazvati skokom. Ovo je sad jedan od tih značajnih trenutaka u ljudskom životu. Nalazite me u stanju uzmicanja, čime pripremam skok, pa imam sve razloge da verujem da sam pred silovitim skokom«.
Baš sam izražavao svoje zadovoljstvo, kad uđe gospođa Mikober, nešto malo aljkavija nego što je nekad bila (ili se bar tako učinilo mojim nenaviknutim očima), ali ipak pomalo doterana za društvo, i sa parom mrkih rukavica na rukama.
»Draga moja«, reče gospodin Mikober vodeći je prema meni, »ovde je jedan gospodin po imenu Koperfild, koji želi da obnovi poznanstvo s tobom«.
Pokaza se da bi bilo bolje da je to saopštenje izveo postupnije, jer to gospođu Mikober, pošto je bila u nežnom zdravstvenom stanju, tako potrese, da joj pozli, te je gospodin Mikober bio prinuđen da u velikom uzbuđenju otrči do bureta s vodom, u zadnjem dvorištu i donese lavor vode da joj namoči čelo. Ona se uskoro povrati, i bi joj zaista milo što me vidi. Porazgovarasmo svi zajedno jedno pola sata, pa je ja upitah o blizancima, koji su, po njenim rečima, u to vreme bili ,već uveliko odrasli’, a onda upitah i za gospodičića, i gospođicu Mikober, koje ona opisa kao ,prave gorostase’, ali koji se tom prilikom ne pojaviše.
Gospodin Mikober je jako želeo da ostanem na večeri, i ja ne bih bio nimalo s raskida, ali mi se učini da, u očima gospode Mikober opazih neku zabrinutost i sračunavanje koje se odnosilo na količinu hladnog mesa, te kao izgovor navedoh da sam na jednom drugom mestu rekao da ću doći, a zatim se, kad opazih da gospođa Mikober odmah ožive, odupreh svima navaljivanjima da se odreknem onog drugog obećanja.
Ali rekoh Tredlsu, i gospodinu i gospođi Mikober, da pre no što odem moraju odrediti dan kada će mi doći na večeru. Zbog poslova kojima je Tredls bio vezan, bilo je potrebno da se odredi malo dalji dan, pa ipak dođosmo do sporazuma u tom pogledu i nađosmo dan koji je svima odgovarao, a na to se oprostih.
Gospodin Mikober, pod izgovorom da mi pokaže kraći put od onoga kojim sam bio došao, pođe sa mnom da me otprati do prvog ugla; pošto je želeo, kako mi objasni, da malo porazgovara u poverenju sa svojim starim prijateljem.
»Dragi moj Koperfilde«, reče gospodin Mikober, »skoro nije ni potrebno da vam kažem da je neiskazana uteha imati pod svojim krovom u postojećim okolnostima onakav um kao što je onaj koji blešti, ako smem da se poslužim tim izrazom, koji blešti u vašem prijatelju Tredlsu. Pored jedne pralje koja u prozoru svoga stana izlaže malo, slatko pecivo na prodaju i koja stanuje do nas, i jednog oficira iz Bou Strita, koji stanuje prekoputa, možete zamisliti kako je njegovo društvo izvor utehe za mene i gospođu Mikober. Ja sam za sada, dragi moj Koperfilde, zaposlen u prodaji žita uz komision. To nije nimalo unosan posao, ili drugim rečima ne isplaćuje se pa su, kao posledica toga, nastupile izvesne privremene neprilike novčane prirode. Ali sa velikim zadovoljstvom dodajem da postoje svi izgledi da će uskoro nešto iskrsnuti, mada za sada još ne mogu slobodno da kažem iz kojeg pravca, što će mi, uveren sam, dati mogućnosti da se postaram za sva vremena i za sebe i za vašeg prijatelja Tredlsa, za koga se iskreno interesujem. vi ćete možda biti pripravni da čujete da je gospođa Mikober, u pogledu zdravlja, u onom nežnom stanju koje ukazuje na mogućnost da se konačno uveća broj onih zaloga ljubavi koje... jednom reči brojnost moga podmlatka. Porodica gospode Mikober je imala dobrotu da izrazi svoje negodovanje zbog takvog stanja stvari. Na to imam samo da primetim da to, ukoliko je meni poznato, nije njen posao, i da ja takvo ispoljavanje njihovih osećanja odbijam sa prezrenjem i prkosom«.
I gospodin Mikober se još jednom rukova sa mnom, pa ode.

GLAVA XXVIII

VITEŠKA RUKAVICA GOSPODINA MIKOBERA


Najzad dođe dan kada sam imao da ugostim svoje novonađene stare prijatelje. Ja sam se uglavnom hranio Dorom i kafom. Usled svog zaljubljenog stanja bio sam izgubio apetit, što mi je bilo milo, jer sam imao neko osećanje da bi prirodno uživanje u večeri bilo kao neko izneveravanje Dore. Silno pešačenje nije u tome pogledu izazivalo svoje obične posledice, pošto je razočarenje poništavalo dejstvo svežeg vazđuha. A osim toga, sumnjam, na osnovu bolnog iskustva stečenog u to doba moga života, da može osećati zdravo uživanje u telesnoj hrani ljudsko stvorenje koje bez prekida podnosi silne muke od tesnih cipela. Mislim da udovi moraju mirovati ako hoćemo da želudac snažno vrši svoju dužnost.
Prilikom ovog novog domaćeg posela ja ne ponovih one ranije pripreme velikih razmera. Jednostavno nabavih dve-tri morske platuše, jedan mali ovčiji but i paštetu od golubova. Gospođa Krup se pobuni čim joj bojažljivo nagovestih nešto o spravljanju ribe i buta, i reče s izgledom uvređenog dostojanstva:
»Ne, ne, gospodine! Ne možete tražiti tako šta od mene, jer me vi slabo poznajete ako zamišljate da sam ja u stanju da se u nešto petljam što ne mogu onako kako želim!«
Ali najzad ipak dođe do nekog kompromisa, te gospođa Krup pristade da spremi gozbu, pod uslovom da ja za petnaest sledećih dana večeravam van kuće.
Ovde moram napomenuti da je ono što sam tada prepatio od gospođe Krup, usled tiranije koju ona zavede nada mnom, bila prosto grozota. Nikad se nikoga nisam toliko plašio, povodom svačega smo morali tražiti kompromis. Ako sam se malo predomišljao, nju bi odmah spopala ona njena bolest, koja je uvek ležala u zasedi u njenom telu, spremna da u tren oka napravi pustoš po njenoj utrobi. Ako bih nestrpljivo zazvonio, pošto bih povukao za zvono skromno i bez uspeha jedno desetak puta, te bi se najzad pojavila — na što se nikako nije moglo računati sa sigurnošću — pojavila bi se sa prekornim izrazom na licu, klonula bez daha na stolicu kraj vrata i položila ruku na grudi od nankina, da joj zatim toliko pozli, da sam bio srećan kad bih je skinuo s vrata, pa ma me to koštalo ne znam koliko konjaka ili bilo čega. Ako bih zamerio što mi se postelja sprema u pet sati posle podne — što još i danas smatram za nezgodan običaj — jedan bi pokret njene ruke prema istom predelu povređene osetljivosti bio dovoljan da me nagna da promucam neko izvinjenje. Jednom reči: nema te stvari, ako je samo časna i poštena, koju ne bih učinio samo da je ne uvredim; te postade prava mora u mome životu.
Kupih za tu večeru jedan polovan poslužavnik na točkićima, pošto sam više voleo to, nego da ponovo uzmem onog okretnog mladog čoveka o kome se u meni ukorenila neka predrasuda, pošto sam ga jedne nedelje pre podne sreo na Strendu u prsniku jako sličnom jednom od mojih prsnika, koji mi je nestao još od onog prvog posela. Onu »mladu devojku« uzeh opet da mi pomaže, ali pod izričnim uslovom da samo unosi činije i zdele, pa da se povuče na stepenište izvan spoljnih vrata, gde njena navika da šmrkće neče dolaziti do ušjju gostima, i gde će njeno povlačenje preko tanjira biti fizička nemogućnost.
Pošto sam pripremio sav potreban materijal za zdelu punča, koji će gospodin Mikober pripraviti; pošto sam na svome stolu; za toaletu spremio bočicu od majčine dušice, dve voštane sveće, hartiju, raznovrsne igle i jastuče za igle, da se nađu pri ruci gospođi Mikober za njenu toaletu; pošto sam naredio da se u mojoj spavaćoj sobi založi, da bi gospođi Mikober bilo što ugodnije; i pošto sam najzad svojom rukom prostro stolnjak — stadoh mirno i pribrano očekivati ishod cele stvari.
U zakazano vreme moja tri gosta stigoše zajedno; gospodin Mikober sa širim okovratnikom nego obično i novom vrpcom za monokl, a gospođa Mikober sa kapom spakovanom u žućkastomrku kesu od hartije, koju je nosio Tredls, vodeći gospođu Mikober pod ruku. Svi se jako oduševiše mojim prebivalištem. Kad odvedoh gospođu Mikober do svoga stola za toaletu, i kad vide u kakvoj je meri i sve pripravljeno za nju, ona se toliko ushiti, da dozva gospodina Mikobera da i on uđe i vidi.
»Dragi Koperfilde«, reče gospodin Mikober, »ovo je raskošno. Ovo je način življenja koji me podseća na doba kada sam i ja bio u položaju neženje i kad gospođa Mikober još nije bila umoljena da obeća vernost pred svadbenim oltarom«.
»On hoće da kaže, umoljena s njegove strane, gospodine Koperfilde«, reče gospođa Mikober obešenjački. »On ne može odgovarati za druge«.
»Draga moja«, odgovori gospodin Mikober, odjednom se uozbiljivši, »ja i ne želim da odgovaram za druge. Meni je isuviše dobro poznato da si ti, kad si po nepronicljivim odlukama Udesa bila dodeljena meni, možda bila dodeljena čoveku kome je bilo suđeno da posle duge borbe najzad padne kao žrtva vrlo zamršenih novčanih zapleta. Ja razumem tvoje aluzije, ljubavi moja. To mi je žao, ali mogu da ih podnesem«.
»Mikobere!« viknu gospođa Mikober sva u suzama. »Zar sam ja to zaslužila? Ja, koja te nisam nikad napustila i koja te neću nikad izneveriti, Mikobere!«
»Ljubavi moja«, reče gospodin Mikober jako dirnut, »ti ćeš oprostiti, kao što će, uveren sam, i naš stari oprobani prijatelj Koperfild oprostiti trenutno pozleđivanje ranjene duše, koja je postala osetljiva zbog skorašnjeg sukoba sa jednim prišipetljom vlasti; drugim rečima, sa jednim drskim slavinarem zaposlenim u Direkciji vodovoda, pa ćete sažaljevati, a ne osuđivati njene preteranosti«.
Gospodin Mikober na to zagrli gospođu Mikober, a meni steže ruku, pa me pusti da iz te rogobatne aluzije zaključim da mu je to po podne uskraćena za kuću potrebna količina vode, zato što je propustio da isplati društvu propisane takse.
Da bih skrenuo njegove misli sa tog žalosnog predmeta, obavestih gospodina Mikobera da od njega očekujem jednu bolu punča, pa ga odvedoh do limunova. Njegovo skorašnje nerasploženje, da ne kažem očajanje, iščeze u treh oka. Nikad nisam video da neko toliko od sveg srca uživa usred mirisa kore od limunova i šećera, u isparenjima upaljenog ruma i ključale vode kao gospodin Mikober to posle podne. Bilo je prosto milina gledati kako mu se lice sija prema nama iz lakog oblaka tih finih isparenja, dok meša, sipa, kuša, sav kao da priprema, ne punč, nego sreću svoje porodice, sve do najdaljeg potomstva. Što se tiče gospođe Mikober, ona ne zna da li usled dejstva njene kape, ili vodice od majčine dušice, ili ukosnica, ili vatre, ili voštanih sveća, izađe iz moje sobe, relativno govoreći, divna. Veselija od svake ševe, ta krasna ženica!


Pretpostavljam — nikad se nisam usudio da upitam, nego samo pretpostavljam — da se gospođa Krup, pošto je popržila ribe, odjednom razbolela. Jer posle toga i mi postradasmo. Ovčiji but dođe sav crven iznutra, a vrlo bled spolja; a osim toga sav posut nečim što je škripalo pod zubima, kao da je pao u pepeo onog prostranog ognjišta u kuhinji. Ali to nismo bili u stanju da zaključimo po izgledu soka od pečenja, pošto ga je ona »mlada devojka« prosula na stepenicama, gde je, uzgred budi rečeno, ostao razliven u dugom mlazu, sve dok ga ne raznesoše nogama. Pašteta od golubova nije bila loša. Ali je to bila neka obmanljiva pašteta; kora kao neka varljiva glava, govoreći sa frenološkog gledišta, puna kvrga i čvoruga, ali bez ičega ispod toga. Jednom reči, gozba je bila u tolikoj meri upropašćena, da bih se osećao sasvim nesrećan — hoću da kažem zbog tog neuspeha, jer sam bio stalno nesrećan zbog Dore — da me nije utešilo dobro raspoloženje moga društva i jedan dosetljivi predlog gospodina Mikobera.
»Dragi moj prijatelju Koperfilde«, reče gospodin Mikober »nesrećni slučajevi se događaju i u najbolje uređenim kućama, a u kućama kojima ne upravlja onaj sveopšti uticaj koji osveštava, a ujedno i uzdiže, onaj ... hm! ... hoću da kažem, jednom reči, uticaj žene u uzvišenom svojstvu supruge — do njih neizbežno dolazi, te ih moramo podnositi ravnodušno. Ako mi dopustite slobodu da primetim da nema mnogo takvih jela koja su na svoj način bolja od ćulbastija, i da smatram da mi sami, s malo podele posla, možemo još doći do dobrog jela, ako se može postići da nam ona mlada osoba donese jedan roštilj, ja bih izjavio da se ova mala neprilika može lako popraviti«.
U ostavi je bio jedan roštilj na kome su se pekle kriške slanine za moj doručak. Za tili časak ga donesosmo, pa se odmah dadosmo na posao da privedemo u delo zamisao gospodina Mikobera, pri čemu je podela posla o kojoj je govorio gospodin Mikober izgledala ovako: Tredls je rezao meso u komade; gospodin Mikober, koji je sve radio savršeno, posipao komade biberom, slačicom, solju i kajenskim biberom, a ja sve komad po komad stavljao na roštilj, okretao viljuškom i skidao pod nadzorom gospodina Mikobera, dok je gospođa Mikober sva zagrejana od vatre pravila neki sos od gljiva u jednoj maloj šerpenji. Pošto smo dosta napekli, navalismo na jelo, onako zasukanih rukava, dok su novi komadi cvrčali i plamteli na vatri, pri čemu nam je pažnja, letela čas prema mesu na tanjirima pred nama, čas prema onom koje se još pripravljalo.
Nešto usled novine tog pripravljanja, nešto usled odličnog ukusa ćulbastija, a nešto usled čestog ustajanja da ih nadgledamo, i ponovnog sedanja da ih smažemo dok su još reski komadi stizali sa roštilja vreli i mirisni, kao i usled toga što smo bili tako zaposleni, tako zajapureni od vatre, i tako zabavljeni u prijatnoj buci i mirisu — najzad svedosmo but na golu kost, čak se i moj apetit povrati kao nekim čudom. Stidim se da to pominjem, ali mi se zaista čini da sam za kratko vreme zaboravio na Doru. Milo mi je što su gospodin i gospođa Mikober toliko uživali u gozbi, da ne bi mogli više uživati čak i da su prodali krevet da bi je priredili. Tredls se smejao od srca za sve vreme dok je i jeo i radio, a i mi drugi, složno, i svi u isti mah, te mogu reći da uspelijeg posela nikad nije bilo.
Bili smo na vrhuncu raspoloženja i svi, svaki na svoj način, zaposleni u svom nastojanju da dovršimo još poslednju partiju kojom se imala krunisati naša gozba, kad osetih nekо strano prisustvo u sobi, i pogled mi se sukobi sa pogledom hladnog Litimera, koji je stajao preda mnom, sa šeširom u ruci.
»Šta se dogodilo?« upitah ja i nehotice.
»Izvinite molim vas, gospodine, ali upućen sam ovamo. Zar moj gospodar nije ovde, gospodine?«
»Nije«.
»Zar ga vi niste videli, gospodine?«
»Nisam; zar vi ne dolazite od njega?«
»Ne neposredno od njega, gospodine«.
»Je li vam rekao da ćete ga ovde naći?«
»Nije baš tako rekao, gospodine. Ali mislim da bi ovamo mogao stići sutra, pošto nije došao danas«.
»Dolazi li iz Oksforda?«
»Molim vas, gospodine«, odgovori on s puno poštovanja; »izvolite sesti, a dopustite meni da to radim«.
I on nato uze viljušku iz moje pokorne ruke, pa se naže nad roštilj kao da mu je sva pažnja usredsređena na to.
Mogu slobodno reći da se ne bismo mnogo zbunili da se pojavio sam Stirford glavom, ali smo za trenutak svi postali krotki kao ovčice pred tim dostojanstvenim slugom. Gospodin Mikober se spusti u jednu stolicu, pevušeći neku pesmicu, da, pokaže kako nije u neprilici, dok mu je drška od viljuške, koju je na brzinu sakrio, štrcala iz džepa na grudima kao da se probo njome. Gospođa Mikober navuče mrke rukavice, a lice joj dobi izraz otmene nemarnosti. Tredls prođe masnim prstima kroz kosu, čime je sasvim uspravi, pa stade zbunjenoi buljiti u stolnjak. A što se mene tiče, ja sam se, onako na čelu svog sopstvenog stola, osećao gotovo kao sisanče, te sam, se jedva usuđivao da pogledam u to čudo od dostojanstvenosti, koje kao da je palo s neba da mi kuću dovede u red.
On je za to vreme skinuo ovčetinu sa roštilja i ozbiljno služio oko stola. Mi svi uzesmo pomalo, ali je našeg uživanja nestalo, te smo se samo pravili da jedemo. Pošto jedno za drugim odgurnusmo tanjire, on ih nečujno prikupi, pa, onda stavi na sto sir. Zatim skloni i to, pošto i s tim završimo, pa spremi sto, složi sve na poslužavnik s točkićima, razdeli čaše za vino, i na vlastitu inicijativu odgura poslužavnik s točkićima u ostavu. Sve je to uradio savršeno, pri čemu ni jednom nije podigao pogled sa posla koji je radio, mada su mu i sami laktovi, dok mi je bio okrenut leđima, rečito govorili o njegovom utvrđenom mišljenju da sam suviše mlad.
»Mogu li vas još čime poslužiti, gospodine?«
Ja mu zahvalih i rekoh:
»Ne«, pa ga zapitah da li bi on što pojeo.
»Ne, velika vam hvala, gospodine«.
»Dolazi li gospodin Stirford iz Oksforda?«
»Molim, gospodine?«
»Dolazi li gospodin Stirford iz Oksforda?«
»Mislim da će sutra biti ovde, gospodine. Bio sam skoro uveren da će već danas biti ovde. Nesumnjivo sam ja kriv za tu grešku, gospodine«.
»Ako ga budete videli pre mene ...« rekoh ja.
»Ako mi nećete zameriti, gospodine, ja ne verujem da ću ga videti prvi«.
»Za slučaj da ga vidite«, rekoh ja, »molim vas recite mu da mi je žao što večeras nije tu, pošto je ovde jedan njegov bivši školski drug«.
»Hoću, gospodine!« i on jedan poklon razdeli između mene i Tredlsa, bacivši letimični pogled na onog drugog.
On se već uputio vratima, kad ja, u očajnoj nadi da ću reći nešto prirodno, što mi nije nikako išlo od ruke pred tim čovekom — rekoh:
»Je l’ te, Litimere!«
»Molim, gospodine!«
»Jeste li ovoga puta ostali dugo u Jarmutu?«
»Ne baš tako dugo, gospodine..«
»Videli ste kad se brodić dovršio?«
»Jesam, gospodine. Ostao sam s namerom da dočekam da se završi«.
»Znam!« rekoh ja, a on diže s poštovanjem pogled prema mojim očima. »Gospodin Stirford ga valjda još nije ni video?«
»Ja vam to zaista ne mogu reći, gospodine. Ja mislim... ali, zaista ne bih mogao reći. Želim vam laku noć«.
On svima prisutnima nameni poklon pun poštovanja, kojim proprati te reči, pa zatim iščeze. Pošto on ode, moji gosti kao da počeše slobodnije disati, ali naročito ja osetih olakšanje, jer me je, pored one nelagodnosti koja je proizlazila iz onog neobičnog osećanja podređenosti koje sam uvek imao u prisustvu toga čoveka, mučila i savest da sam pokazao nepoverenje prema njegovom gospođaru, pri čemu nisam mogao da se otresena neke nelagodne strepnje da on to može i saznati. Otkuda to da sam baš ja, koji sam, u stvari, imao tako malo da krijem, stalno strepeo da će taj čovek saznati nešto o meni.
Iz tog razmišljanja, koje se mešalo sa nekim pokajničkim strahovanjem da ću videti samog Stirforda, trže me gospodin Mikober time što obasu slavopojkama odsutnog Litimera kao neobično dostojanstvenog čoveka, i kao slugu kome se treba diviti. Gospodin Mikober je, uzgred budi rečeno, od onog učtivog poklona koji je bio svima upućen primio za svoj račun dobar deo, i to primio sa beskrajnom snishodljivošću.
»Ali, punč, dragi moj Koperfilde«, reče gospodin Mikober kušajući ga, »kao vreme i plima, ne čeka ni na koga. Ah, sad je on najukusniji. Hteo bih da čujem tvoje mišljenje, mila moja!«
Gospođa Mikober izjavi da je punč izvrstan.
»Onda ću ja«, reče gospodin Mikober, »ako mi moj prijatelj Koperfild dopusti tu slobodu, nazdraviti onim danima kad smo moj prijatelj i ja bili mlađi, i kad smo se borbom probijali kroz svet rame uz rame. O sebi i Koperfildu mogu da se izrazim rečima koje smo u nekoliko prilika već ranije pevali: We twa hae run about the braes And pu’d the gouoans fine\'7b35\'7d — što je rečeno na slikovit način. Ja baš nisam siguran da li tačno znam šta to znači gowans« reče gospodin Mikober s onim starim gromkim podrhtavanjem u glasu i onim svojim načinom koji se ne da opisati kad hoće da mu nešto ispadne otmeno, »ali ne sumnjam da bismo i ja i Koperfild često trgli iz njih, samo da se to moglo«.
Gospodin Mikober u tom trenutku snažno trgnu malo svog punča. To isto uradismo i mi svi: Tredls očevidno udubljen u domišljanja u koje li smo tako davno vreme mogli gospodin Mikober i ja biti drugovi u borbi ovog sveta.
»Hm!« učini gospodin Mikober čisteći grlo, pa zagrejan punčom i vatrom reče: »još jednu čašu, draga«.
Gospođa Mikober reče da će mu dati samo malo, ali mi ne mogosmo to dopustiti, te tako dobi punu čašu.
»Pošto smo ovde svi pouzdani, gospodine Koperfilde«, reče gospođa Mikober srkućući punč, »i pošto je gospodin Tredls član našeg domaćinstva, ja bih jako volela da čujem vaše mišljenje o izgledima gospodina Mikobera. Jer trgovanje žitom«, reče gospođa Mikober u polemičnom tonu, »kao što sam često govorila gospodinu Mikoberu, može biti gospodski posao, ali je neunosan. Komision koji ide do dva šilinga i deset penija na dve nedelje, ne može se smatrati unosnim, ma kako bili skromni naši pojmovi o tome«.
Mi se svi saglasismo s tim.
»Onda«, reče gospođa Mikober koja se ponosila time što trezveno gleda na stvari, i što svojom ženskom mudrošću održava gospodina Mikobera na pravom putu, jer bi on inače mogao poći malo ustranu, »onda se ja pitam, ako žito nije sigurno, šta je sigurno? Treba li ugalj smatrati sigurnim! Nipošto! Mi smo na predlog moje porodice poklonili punu pažnju i tome eksperimentu i našli da je nepouzdan«.
Gospodin Mikober nas je, zavaljen u svojoj stolici sa rukama u džepovima, gledao iskosa i klimao glavom, kao da hoće da kaže da je stvar sasvim jasno izložena.
»Pošto je roba kao što su žito i ugalj sasvim isključena«, reče gospođa Mikober polemišući još snažnije, »ja se, gospodine Koperfilde, sasvim prirodno, obazirem unaokolo po svetu i kažem: ,šta li je to u čemu osoba sa sposobnostima gospodina Mikobera može imati izgleda na uspeh?’ Uz to isključujem svaki rad uz komision, pošto je komision neizvesnost. Ono što najbolje odgovara osobi gospodin Mikoberovog temperamenta, jeste, u to sam ubeđena, izvesnost«.
Tredls i ja složno izjavismo mrmljanjem punim osećajnosti da je taj krupni pronalazak o gospodinu Mikoberu nesumnjivo tačan, i da mu to služi na čast.
»Ne mogu da krijem od vas, dragi gospodine Koperfilde«, reče gospođa Mikober, »da sam odavno osećala da bi pivarski posao bio naročito podesan za gospodina Mikobera. Pogledajte »Barklija i Perkinsa«, pogledajte »Trumana, Hemberija i Bakstona«! Eto, na tome širokom poprištu gospodin Mikober, koliko ga ja znam na osnovu ličnog poznavanja, može da se proslavi, a dobiti su, kako sam čula, o-grr-o-mne! Ali ako gospodin Mikober ne može da stupi u te firme, koje neće ni da odgovore na njegova pisma kad im ponudi svoje usluge makar i u nekom nižem svojstvu, šta vredi zanositi se tom zamisli? Ništa. Mogu ja biti ubeđena da gospodin Mikober sa svojim ponašanjem...«
»Hm! Zaista moja draga«, umeša se gospodin Mikober.
»Ti, ćuti, mili moj«, reče gospođa Mikober spuštajući svoju mrku rukavicu na njegovu ruku. »Mogu ja biti ubeđena, gospodine Koperfilde, da gospodina Mikobera njegovi maniri naročito kvalifikuju za bankarstvo. Mogu ja sebi dokazivati da bi meni, kad bih imala uloženu neku sumu novca, ponašanje gospodina Mikobera kao predstavnika te banke ulilo poverenje, te tako proširilo njeno poslovanje. Ali ako razne banke odbijaju da iskoriste sposobnosti gospodina Mikobera, ili čak primaju ponude sa prezrenjem, šta vredi zanositi se tom zamisli? Ništa. A što se tiče osnivanja nekog novog bankarskog preduzeća, mogu ja znati koliko god hoću da ima izvesnih članova moje porodice koji bi, kad bi se rešilo da povere svoj novac rukama gospodina Mikobera, mogli osnovati jedan zavod te vrste, ali šta nam to vredi ako oni neće da se reše da svoj novac povere rukama gospodina Mikobera, a oni eto neće? Ja i opet tvrdim da se nismo pomakli ni koraka napred«.
Odmahnuh glavom i rekoh:
»Ni za dlaku«.
Tredls isto tako odmahnu glavom i reče:
»Ni za dlaku«.
»Kakav zaključak onda mogu iz toga izvesti?« nastavi gospođa Mikober, stalno s onim istim izgledom da trezveno izlaže slučaj. »Do kakvog zaključka, gospodine Koperfilde, moram neizbežno doći? Da li grešim ako kažem da živeti moramo?«;
Ja odgovorih:
»Ni najmanje«.
I Tredls odgovori:
»Ni najmanje«, a časak kasnije čuh sebe kako mudro dodajem sa svoje strane da svaki stvor mora živeti ili umreti.
»Sasvim tačno«, odgovori gospođa Mikober. »Ništa drugo nego to. A činjenica je, dragi gospodine Koperfilde, da mi ne možemo živeti ako ne iskrsne nešto sasvim drukčije od postojećih okolnosti. A ja sam lično ubeđena, pa sam to nekoliko puta naglašavala i gospodinu Mikoberu, da se ne može očekivati da će stvari iskrsnuti same od sebe. Moramo im u izvesnoj meri pomoći da iskrsnu. Možda se i varam, ali sam došla do tog mišljenja«.
I Tredls i ja se oduševljeno složismo.
»Vrlo dobro«, reče gospođa Mikober. »Šta onda mogu da preporučim? Tu je gospodin Mikober sa raznovrsnim sposobnostima, s velikim darom ...«
»Ali zaista, mila moja ...« reče gospodin Mikober.
»Molim te, dragi, dopusti da završim. Eto, tu je gospodin Mikober sa raznovrsnim stručnim sposobnostima, s velikim darom, čisto bih rekla s puno genijalnosti, ali to bi mogla biti pristrasnost supruge ...«
Tredls i ja složno promrmljasmo:
»Ne, nikako«.
»... Pa ipak je gospodin Mikober bez ikakvog zgodnog položaja ili zaposlenja. Na kome leži odgovornost za to? Jasno je da leži na društvu. Onda bih ja razglasila tako sramnu činjenicu, i smelo pozvala društvo da je ispravi. Meni se čini, gospodine Koperfilde«, reče gospođa Mikober živo, »da bi gospodin Mikober trebalo da uradi jednu stvar: da svoju vitešku rukavicu baci društvu u lice i da kaže otprilike ovako: »Da vidim ko će je prihvatiti! Neka taj odmah istupi!’«
Ja se usudih da upitam gospođu Mikober kako bi se to izvelo.
»Preko oglasa«, reče gospođa Mikober, »u svima listovima. Meni se čini da gospodin Mikober, iz obzira prema sebi samom, prema svojoj porodici, pa ću otići tako daleko i reći i iz obzira prema društvu, koje se dosad nije osvrtalo na njega, mora dati oglas u sve listove, i da se mora predstaviti kao takav i takav čovek, sa takvim i takvim stručnim sposobnostima, i onda reći: A sad me zaposlite uz pristojnu nagradu, i obavestite uz plaćenu poštarinu na adresu, V. M., pošta Kamden Taun’«.
»Ta zamisao gospode Mikober, dragi Koperfilde«, reče gospodin Mikober sastavljajući krajeve okovratnika ispred brade i gledajući u mene iskosa, »to je, u stvari, onaj skok koji sam nagovestio kad sam imao zadovoljstvo da vas vidim prošli put«.
»Oglašavanje je dosta skupa stvar«, rekoh ja nekako sa sumnjom.
»Sasvim tačno!« reče gospođa Mikober sa istim izrazom logičnosti. »To je sušta istina, gospodine Koperfilde! Ja sam načinila istu primedbu gospodinu Mikoberu. Ja mislim da bi iz toga razloga, kao što sam već rekla, iz obzira prema sebi samom, prema svojoj porodici i prema društvu, gospodin Mikober morao da podigne izvesnu sumu novca na menicu«.
Gospodin Mikober se, zavaljen u svojoj stolici, igrao monoklom, da onda baci pogled prema tavanici, pri čemu mi se učini da u isto vreme posmatra i Tredlsa, koji je gledao u vatru.
»Ako nikakav član moje porodice«, reče gospođa Mikober, »nema toliko prirodnog osećanja ljubavi da isplati protivvrednost te menice (mislim da postoji neki bolji poslovni izraz da se iskaže ono što mislim)...«
Gospodin Mikober, s pogledom još uprtim u tavanicu, predloži:
»Eskontovati«.
»Da se eskontuje ta menica«, reče gospođa Mikober; »ako je tako, onda mislim da bi trebalo da gospodin Mikober otide u Siti i da iznese menicu na novčano tržište, te da je proda po ceni koju može da dobije. Što oni na novčanom tržištu teraju gospodina Mikobera na veliku žrtvu, to je stvar lično njihova i njihove savesti. Ja. na to, gospodine Koperfilde, gledam mirno, kao na stvarno ulaganje kapitala, pa preporučujem gospodinu Mikoberu da na stvar gleda isto tako, kao na investiciju koja će se nesumnjivo isplatiti, te prema tome treba da se odluči na svaku žrtvu«.
Ja osetih, samo ni sam ne znam zašto, da je to osećanje gospode Mikober puno samoodricanja i odanosti, i promrmljah nešto u tom smislu, a Tredls, koji se upravljao prema meni, reče to isto, još uvek gledajući u vatru.
»Ja neću«, reče gospođa Mikober iskapivši svoju čašu punča i prigrćući svoj šal oko ramena, što je bila priprema da se povuče u moju spavaću sobu, »neću duljiti ovo razmatranje o finansijskom poslovanju gospodina Mikobera. Ovde kraj vašeg ognjišta, dragi gospodine Koperfilde, i u prisustvu gospodina Tredlsa, koji je, iako ne tako stari prijatelj kao vi, ipak, tako reći čovek domaći, nisam mogla da vas ne upoznam sa postupkom koji preporučujem gospodinu Mikoberu. Ujedno osećam i da je došlo vreme da se gospodin Mikober potrudi, a, dodala bih, i da se pokaže, pa mi se čini da mu je ovo put i način. Ja dobro znam da sam samo ženska glava i da se smatra da je muški um sposobniji za pretresanje takvih pitanja, ali ipak ne smem zaboraviti da je moj tata, dok sam živela kod kuće sa njim i sa mamom, imao običaj da kaže: ,Emina telesna građa je lomna, ali njene sposobnosti da uhvati problem za šiju nema nadaleko’. Ja dobro znam da je moj tata bio pristrasan, ali mi isto tako dužnost i razum zabranjuju da zaboravim da je u izvesnoj meri bio i dobar posmatrač karaktera«.
Gospođa Mikober se na te reči povuče u moju spavaću sobu, odolevši našim molbama da i dalje svojim prisustvom krasi točenje preostalog punča; i ja stvarno osetih da je to plemenita žena, koja bi mogla biti matrona rimska, sposobna za svakojake junačke podvige u doba društvenih meteža.
Pod utiskom topline toga osećanja, ja čestitah gospodinu Mikoberu na dragocenom blagu koje ima. To isto uradi i Tredls. Gospodin Mikober pruži ruku jednom, pa drugom, a zatim pokri lice džepnom maramicom, na kojoj je, čini mi se, bilo više burmuta no što je on mislio. Zatim se opet vrati punču neobično vedar i veseo.
Bio je neobično rečit. Meni dade na znanje da mi ljudi ponovo živimo u svojoj deci, i da je svaka prinova, pod pritiskom novčanih teškoća, dvostruko dobrodošla. Reče mi kako je gospođa Mikober u posleđnje vreme osećala izvesne sumnje u pogledu te stvari, ali da joj je on razagnao te sumnje i umirio je. Što se tiče njene porodice, oni su sasvim nedostojni nje, a što se njega tiče, on za njihova osećanja baš nimalo ne mari, pa mogu — izrazio se baš tim rečima — otići i đo đavola.
Posle toga gospodin Mikober ispeva, čitavu slavopojku Tredlsu. Reče da je Tredls jak karakter, takve čvrstine kakvom se on, gospodin Mikober, ne može podičiti, ali prema kojoj još može, milom bogu hvala, osećati divljenje. I s puno osećajnosti nagovesti nešto o mladoj, nepoznatoj dami koju je Tredls počastvovao svojom ljubavlju, i koja mu je uzvratila tu ljubav, počastvovala ga i usrećila svojom ljubavlju. Gospodin Mikober nazdravi i njoj. I ja učinih isto. Tredls nam obojici zahvali s najvećom jednostavnošću i čestitošću, za koje ja pokazah mnogo smisla, jer su me očarale:
»Ja sam vam zaista neobično zahvalan. I uveravam vas da je to neobično mila devojka!...«
Posle toga gospodin Mikober iskoristi prvu priliku da sasvim pažljivo i svečano pomene izdaleka i stanje moje ljubavi. Samo bi ga ozbiljno uveravanje njegovog prijatelja Koperfilda u suprotnom smislu moglo — reče on — osloboditi utiska da njegov prijatelj Koperfild voli i da je voljen. Mene obuza neka vrućina i nelagodnost, pa pošto sam neko vreme crveneo, zamuckivao i poricao, rekoh najzad sa čašom u ruci:
»Pa, dobro, evo nazdravljam slovu D!« što tako uzbudi i obradova gospodina Mikobera, da otrča s čašom punča u ruci u moju sobu, da bi i gospođa Mikober mogla da napije slovu D, što ona uradi oduševljeno, vičući iznutra:
»Bravo, bravo, dragi gospodine Koperfilde! To me jako raduje. Bravo!« i stade lupati u zid mesto pljeskanja.
Posle toga naš razgovor dobi praktičniji karakter, pošto nam gospodin Mikober reče da mu Kamden Taun izgleda nezgodan, i da će čim oglašavanje bude uzrok da iskrsne što povoljno, selidba biti prva stvar na koju će se rešiti. Pomenu čak i neku terasu na zapadnom kraju Oksford-strita, sa izgledom na Hajd park, na koju je bacio oko, ali do koje ne misli da će odmah dospeti, pošto bi mu za to bila potrebna velika posluga. Verovatno je da će proći izvesno vreme, objasni nam on, u kome će se morati zadovoljiti kakvim gornjim spratom, nad kakvom pristojnom radnjom — recimo na Pikadiliju — što bi bio prijatan položaj za gospođu Mikober, i gde bi, kad bi se isturio jedan prozor, ili kad bi se pod krov ubacio još jedan sprat, ili napravila neka slična izmena, mogli proživiti koju godinicu udobno i časno. Ma šta mu predstojalo, reče on izrično, ili ma gde mu prebivalište bilo, možemo računati sa sledećim: uvek će u njemu biti jedna soba za Tredlsa, i nož i viljuška za mene. Mi mu zahvalismo na toj ljubaznosti, a on nas zamoli da mu ne zamerimo što se upustio u te praktične i poslovne pojedinosti, i da to izvinimo i smatramo kao nešto prirodno kod čoveka koji iz osnove preuređuje svoj život.
Lupajući ponovo u zid, da dozna je li vreme čaju, gospođa Mikober poremeti ovaj posebni deo našeg prijateljskog razgovora. Ona vrlo ljubazno pripravi čaj, i pritom bi me, kad god bih joj se primakao, dodajući unaokolo čaj ili hleb s maslom, zapitkivala šapatom je li D plava ili crnomanjasta, omalena ili visoka, ili nešto nalik na to — što je meni, rekao bih, godilo. Posle čaja smo, sedeći oko vatre, pretresali raznovrsna pitanja, a gospođa Mikober imade dobrotu da nam — svojim slabim, tankim, monotonim glasom, koji mi se, sećam se, kad sam je upoznao, činio kao pravo, lako stono pivo u pogledu zvučnosti — otpeva svoje omiljene balade: »Hrabri, beli narednik« i »Mali Taflin«. Gospođa Mikober je bila čuvena po tim dvema pesmama još dok je živela kod kuće sa tatom i mamom. Gospodin Mikober nam ispriča kako je, kad ju je čuo da peva onu prvu pesmu, prilikom njihovog prvog viđenja pod roditeljskim krovom, ona u neobičnom stepenu privukla njegovu pažnju, ali
da je, kad je došlo do »Malog Taflina«, odlučio da osvoji tu ženu, ma glavom platio za taj pokušaj.
Negde između deset i jedanaest sati gospođa Mikober ustade da ponovo metne svoju kućnu kapu u beličastomrku kesu od hartije i da stavi na glavu šešir. Gospodin Mikober iskoristi priliku dok je Tredls oblačio zimski kaput da mi tutne u ruku jedno pismo i da mi prišapne molbu da ga pročitam kad budem imao vremena. Ja takođe iskoristih priliku da, držeći sveću da im prisvetlim preko ograde dok ne siđu, pri čemu je gospodin Mikober išao napred i vodio gospođu Mikober, a Tredls za njima noseći paket s kapom — zadržim Tredlsa za trenutak na vrhu stepenica.
»Tredlse«, rekoh ja, »gospodin Mikober ne misli ništa zlo, jadnik, ali kad bih ja bio na vašem mestu, ja mu ne bih pozajmio ništa«.
»Dragi Koperfilde«, odgovori Tredls smešeći se, »ja i nemam šta da pozajmljujem«.
»Pa, znate kako je, imate svoje ime«, rekoh ja.
»Tako? Vi mislite da je to nešto što se može pozajmiti?« odgovori Tredls zamišljeno.
»Svakako«.
»O«, reče Tredls. »Tako je, nema zbora! Ja sam vam jako zahvalan, Koperfilde, ali... bojim se da sam mu ja to već pozajmio«.
»Je l’ za onu menicu koja ima da predstavlja ulaganje izvesnog kapitala?« upitah ja.
»Ne«, reče Tredls, »ne za tu. Sad prvi put čujem za tu. Mislio sam već kako će mi on na putu do kuće vrlo verovatno predložiti da mu nju potpišem. Moja je druga«.
»Nadam se da će sve biti u redu s njom«, rekoh ja.
»I ja se tako nadam«, reče Tredls; »ne bih rekao da je tu nešto neispravno, jer mi je on pre neki dan rekao da se pobrinuo za nju. To je bio izraz gospodina Mikobera ,pobrinuo se’«.
Pošto gospodin Mikober u tom trenutku pogleda naviše prema mestu na kojem smo stajali, ja samo imadoh toliko vremena da još jednom ponovim svoje upozorenje. Tredls mi zahvali i siđe. Ali kada ga videh kako dobroćudno ide dole s kapom u ruci i uzima pod ruku gospođu Mikober, jako se pobojah da će biti iznesen na novčano tržište.
Vratih se svome ognjištu i sedoh da razmišljam upola ozbiljno, a upola nasmejano o prirodi nekadašnjih odnosa između gospodina Mikobera i mene, kad čuh neke brze korake uz stepenice. Prvo pomislih da se to Tredls vraća po nešto što je gospođa Mikober zaboravila, ali što se više korak primicao, ja sam ga sve sigurnije poznavao, te mi srce stade brzo kucati i krv mi navali u lice, jer je to bio Stirford.
Nisam prestajao da vodim računa o Agnesi, koja nikako nije napuštala svetilište mojih misli — ako se mogu tako izraziti — gde sam je bio smestio još odmah u početku. Ali kad on uđe i stade pred mene pružajući mi ruku, tama kojom je dotle bio obavijen pretvori se u svetlost, i ja osetih nepriliku i stid što sam posumnjao u onoga koga sam tako od srca voleo. A nju sam i dalje voleo kao i dotada, i isto onako mislio o njoj kao o dobrom i blagom anđelu u mome životu, prekorevajući sam sebe, a ne nju, što sam mu učinio nepravdu, i osećajući da nema, ničega što ne bih bio kadar da učinim za njega u ime ispaštanja, samo da sam znao šta i kako.
»Šta je, Deizi, dragi moj, ti si zapanjen!« nasmeja se Stirford drmajući mi srdačno ruku, koju zatim veselo odbaci od sebe. »Jesam li vas to opet zatekao pri nekoj gozbi, vi Sibarićanine!\'7b36\'7d te junačine Doktorlije su najveseliji ljudi u ovome gradu, čini mi se, i satiru nas trezvene Oksforđane u prah«. Njegov svetli pogled veselo prelete po celoj sobi dok je sedao na sofu prema meni, na mesto koje je gospođa Mikober tek napustila, pa podstače vatru da plane.
»Ispočetka sam bio tako iznenađen«, rekoh ja, pošto ga pozdravili dobrodošlicom sa svom srdačnošću koju sam osećao, »da skoro nisam mogao ni doći do reči da vas pozdravim, Stirforde«.
»E, pa pogledom na mene i bolne se oči leče, što rekli Škoćani«, odgovori Stirford, »a tako isto i pogledom na vas. Deizi, u punome cvetu. Kako ste, bahante\'7b37\'7d moj?«
»Sasvim dobro«, rekoh ja, »i nisam večeras nimalo bahantski raspoložen, premda priznajem da sam opet imao tri gosta«.
»Koje sam ja sve sreo na ulici i čuo kako vam glasno pevaju slavopojke«, odgovori Stirford. »Ko je onaj prijatelj u pripijenim čakširama?«
Ja mu što mogoh bolje predstavih gospodina Mikobera. On se stade od srca smejati mome bledom portretu toga gospodina, ali reče da je to čovek koga vredi upoznati i da se on mora upoznati s njim.
»Ali šta mislite, ko je onaj drugi prijaško?« rekoh ja odmah za njim.
»Bog bi ga znao«, reče Stirford. »Valjda nije neka dosadna budala? Meni se učinilo tako nešto«.
»Tredls!« klimnuh ja pobedonosno.
»Ko to?« upita Stirford nemarno.
»Zar se ne sećate Tredlsa? Tredlsa iz naše sobe u Salem-kući«.
»A, onog tipa!« reče Stirford lupajući žaračem po jednom grumenu uglja na vrhu vatre. »Je li još onakav mlakonja kao što je nekad bio? A gde ste dovraga njega našli?«
Ja umesto odgovora stadoh veličati Tredlsa što sam više mogao, jer sam osećao da ga Stirford omalovažava. Stirford pređe preko toga uz lako klimanje glave i osmeh, pa pošto reče da bi mu bilo milo da i on vidi tog starog druga, jer mu se uvek činio čudna ptica, upita mogu li mu dati što za jelo. Za vreme većeg dela toga kratkog razgovora on je, kad nije govorio, i to sa neobuzdanom živahnošću, rasejano tukao žaračem po onom grumenu uglja. Opazih da radi to isto i za vreme dok sam mu iznosio ostatke paštete od gulobova i ostale stvari.
»E, Deizi, ovo je bogme kraljevska večera!« klimnu on prenuvši se naglo iz nastupa ćutanja i sedajući za sto. »Ja ću joj se svojski odužiti, jer dolazim iz Jarmuta«.
»Ja sam mislio da dolazite iz Oksforda«, odgovorih ja.
»Ne bogme«, reče Stirford. »Radio sam nešto pametnije: jedrio po moru«.
»Litimer je danas bio tu da pita za vas«, primetih ja, »pa mi se čini da reče da ste vi u Oksfordu; premda, kad razmislim, vidim da on to nikako nije rekao jasno«.
»Litimer je veća budala nego što sam mislio, što je uopšte dolazio da pita za mene«, reče Stirford veselo nalivajući čašu vinom i nazdravljajući meni. »A ako ste ga razumeli, onda ste mnogo bistriji nego mnogi od nas, Deizi«.
»To je prava istina«, rekoh ja i primakoh stolicu bliže stolu. »Dakle, bili ste u Jarmutu, Stirforde?« Bio sam radoznao da saznam što više. »Jeste li dugo bili tamo?«
»Nisam«, odgovori on. »Nestašluk od jedne nedelje dana, otprilike«.
»A kako su tamo svi? Mala Emilija se, naravno još nije venčala?«
»Nije još. Skoro će, čini mi se kroz koju nedelju, ili mesec, ili nešto tako. Nisam ih mnogo viđao. Ah, da«, reče on i spusti nož i viljušku, kojima se vrlo marljivo služio, pa stade pipati po džepovima, »imam jedno pismo za vas«.
»Od koga?«
»Pa od vaše stare dadilje«, odgovori on vadeći neke hartije iz džepa na grudima; »,Račun dugovanja Dž. Stirforda kod ,Dobre Volje’. — Nije to. Samo strpljenja, pa ćemo ga odmah naći. Matorome, kako mu ono beše ime, nije nikako dobro, pa piše o tome, kako mi se čini«.
»Mislite na Barkisa?«
»Da!« reče on, još jednako se pipajući po džepovima i pregledajući njihovu sadržinu, »bojim se da je svršeno sa sirotim Barkisom. Razgovarao sam sa jednim malim apotekarom-lekarom, šta li je, koji je vaše gospodstvo iznelo na svet. Govorio je strašno učeno o tome slučaju, ali se njegovo mišljenje svodilo na to da siromah kiridžija odmiče dosta brzo na svom poslednjem putovanju. Zavucite ruku u džep na prsima u mome zimskom kaputu, tu na stolici, pa ćete, mislim naći pismo. Je li tu?«
»Evo ga«, rekoh ja.
»Vrlo dobro!«
Pismo je bilo od Pegoti, nešto malo nečitkije nego obično i kratko. Obaveštavalo me je o beznadežnom stanju njenog muža, i nagoveštavalo da je »malo tvrđi«, nego dotle, pa je prema tome i teže šta bilo uraditi za njegovu udobnost. Pismo nije govorilo ništa o njenoj zamorenosti i o bdenju, već samo njega neobično hvalilo. Bilo je napisano sa puno jednostavne, neizveštačene, priproste pobožnosti, a završavalo se uverenjem o »mome dužnom poštovanju prema svome uvek milom« — misleći na mene.
Dok sam ga odgonetao, Stirford je neprestano jeo i pio.
»Nezgodna je to stvar«, reče on pošto ja završih čitanje, »ali sunce zalazi svakog dana, a ljudi umiru svakog trenutka, pa nas ne sme plašiti opšta sudbina. Ako ne bismo čvrsto držali ono što je naše, zbog toga što se čuje kako negde na drugom mestu lupa ona noga koja staje pred svačija vrata, sve bi nam, se na ovom svetu izmaklo iz ruku. Ne! Samo jaši dalje! Teško potkovan, ako ustreba, ili lako potkovan, ako je to dovoljno, ali jaši dalje, do pobede u trci«.
»U kakvoj trci?« rekoh ja.
»U onoj u kojoj si potrčao«, reče on. »Jaši dalje!«
Sećam se kako opazih, kad on zastade gledajući u mene sa onom svojom lepom glavom malko zabačenom unazad, i s čašom podignutom u ruci, da na njegovom licu, pored sveže preplanulosti od morskog vetra — usled čega je zarudelo — ima nekih tragova nastalih posle našeg posljednjeg viđenja, koji kao da su pokazivali da se bio sav predao nekom uobičajenom naprezanju plahovite energije, koja se, kad bi se probudila, uvek javljala sa tako strasnom silinom. Imao sam nameru da se s njim pustim u prepirku o tome njegovom vratolomnom jurenju kad mu se prohte da ostavi kakav svoj ćudljiv prohtev — kao što je, na primer, to hvatanje u koštac s uzburkanim morem i prkošenje nevremenu — ali mi misli opet skliznuše na neposredni predmet našeg razgovora, te produžih u tom pravcu.
»Znate šta, Stirforde«, rekoh ja, »ako vaše poletno raspoloženje hoće da me sasluša...«
»Silno je to raspoloženje; uradiće sve što želite«, odgovori on i ustade od stola da sedne kraj vatre.
»Onda ću vam reći šta mislim, Stirforde. Mislim da ću otići da vidim svoju staru dadilju. Ne zato što bi joj to nešto pomoglo, ili učinilo kakvu stvarnu uslugu, nego zato što me tako voli, te bi već sama moja poseta delovala na nju kao kakva pomoć ili usluga. Ona će se tome toliko obradovati, da će joj to biti uteha i okrepljenje. To za mene, uveren sam, neće biti ni malo teška žrtva kad je u pitanju prijatelj kakav mi je ona bila. Zar ne biste i vi prevalili taj jednostavni put da ste na mome mestu?«
Njegovo je lice bilo zamišljeno, pa je i dalje neko vreme ostao razmišljajući pre nego što mi odgovori tihim glasom:
»Pa idite! Štete od toga ne može biti«.
»Vi ste se tek vratili odande«, rekoh ja, »te bih vas uzalud zvao da i vi pođete sa mnom?«
»Tačno«, odgovori on. »Ja noćas idem na Hajgeit. Odavno nisam video majku, te mi to leži na savesti kao težak teret, jer mnogo znači biti voljen onako kako ona voli svog bludnog sina... Pih! Koješta! Vi, čini mi se, nameravate da pođete sutra?« reče on držeći me na odstojanju za dužinu svojih ruku, a položivši mi šake na ramena.
»Da sutra«.
»Nemojte do prekosutra. Hteo sam da pođete sa mnom i provedete nekoliko dana kod nas. Ja sam i došao samo da vas pozovem, a vi hoćete da odletite u Jarmut!«
»Krasan ste vi drug kad meni govorite o letenju, Stirforde, a ovamo stalno ludo trčite po nekim nepoznatim poslovima«.
On je neko vreme gledao u mene ne govoreći, pa onda nastavi, još uvek držeći me kao i pre i tresući me:
»Hajde! Ostanite do prekosutra, pa provedite kod nas što veći deo sutrašnjeg dana! Ko zna kad ćemo se inače sresti? Hajde! Recite prekosutra! Hteo bih da se nađete između mene i Roze Dartl i da nas držite rastavljene«.
»Valjda biste se suviše voleli kad mene ne bi bilo«.
»Da, ili mrzeli«, nasmeja se Stirford, »nije važno šta. Dođite! Ostanite do prekosutra!«
Ja pristadoh da ostanem do prekosutra, a on obuče gornji kaput, pripali cigaru i krenu da otpešači do kuće. Videći ga u tom raspoloženju i ja navukoh gornji kaput (ali ne pripalih cigaru, pošto sam se bio napušio za neko vreme) pa pođoh s njim do glavnog druma, sumornog u taj noćni čas. Celim putem je bio neobično dobro raspoložen, a kad se rastadosmo, pogledah za njim kako ide tako bez oklevanja i veselo ka svome domu, pa se setih njegovih reči: »Jaši dalje preko svih prepona i pobedi u trci!« i prvi put poželeh da ga vidim kako trči neku dostojnu trku.
Svlačio sam se u svojoj sobi, kad na pod ispade gospodin Mikoberovo pismo. Tek tada ga se setih pa razlomih pečate i pročitah sledeće. Bilo je datirano na sat i po pred večeru. Ne znam sigurno jesam li već ranije napomenuo da se gospodin Mikober, čim bi se našao u kakvoj osobito očajnoj krizi, služio izvesnom pravničkom frazeologijom, koju je izgleda smatrao podesnom za sređivanje svojih stvari.
»Gospodine, — jer se ne usuđujem da kažem, dragi Koperfilde,
»Biće dobro da vas izvestim da je dole potpisani smrvljen. Možda ćete kod njega danas opaziti neke nemoćne napore da vas poštedi preranog saznanja o njegovom zlokobnom položaju; ali je nada potonula na vidiku i dole potpisani je Smrvljen.
Ovo saopštenje je sačinjeno pred očima (ne mogu reći u društvu) jednog tipa u stanju koje se graniči sa pijanstvom, koji je u službi jednog izvršitelja. Taj tip je zakonskim putem poseo prostorije, na osnovu optužbe za neplaćenu kiriju. U njegov popis ušle su ne samo pokretnine i imetak svake vrste koje su vlasništvo dole potpisanog, nego i stvari koje pripadaju Tomi Tredlsu, stanaru, članu uvaženog Unutarnjeg društva pravnika.
»Da nedostaje ma i jedna kap mraka da se prelije čaša koja se sada »nudi« (rečeno jezikom jednog besmrtnog lica) usnama dole potpisanog, ona bi se našla u činjenici da je protekao rok jednoj prijateljskoj obavezi na sumu od 23 funte, četiri šilinga, i devet i po penija, koju je na sebe primio gore pomenuti Toma Tredls, da učini uslugu dole potpisanom, a koja nije podmirena. Isto tako i činjenica da će životne odgovornosti koje prijanjaju uz dole potpisanog biti — hodom prirode — uvećane dolaskom još jedne nevine žrtve, čije se jadno pojavljivanje može očekivati — u okrugloj cifri — po isteku roka od šest kalendarskih meseci, računajući od današnjeg dana.
»Posle ovakvog uvoda, bilo bi izlišno dodati da su prah i pepeo za večna vremena posuti
po glavi Vilkinsa Mikobera«.

Jadni Tredls! Ja sam već dotle bio tako dobro upoznao gospodina Mikobera, da sam znao da se s pravom može očekivati da će on preboleti taj udar, ali mi se noćni mir bolno remetio pri pomisli na Tredlsa i na kapelanovu ćerku, jednu od desetoro tamo dole u Devonširu, koja je tako mila devojka i koja će čekati Tredlsa — kakva zloslutna pohvala — ma i do šezdesete, ili do koje bilo godine još dublje starosti.

GLAVA XXIX

PONOVO POSEĆUJEM STIRFORDA U NJEGOVOM DOMU


Sledećeg jutra nagovestih gospodinu Spenlou da želim da odsustvujem za izvesno vreme, a kako nisam primao nikakvu platu, nisam mogao izazivati nikakvu zamerku neumoljivog gospodina Džorkinsa, te nije bilo nikakve teškoće oko toga. Iskoristih tu priliku da izrazim nadu da je gospođica Spenlou sasvim dobro, dok mi je glas zapinjao u grlu, a vid me izdavao, našto mi gospodin Spenlou odgovori tako hladno kao da govori nekom sasvim običnom ljudskom stvorenju, da mi zahvaljuje na pitanju, i da je ona vrlo dobro.
Prema nama prijavljenim pripravnicima, kao klicama patricijskog reda proktora, postupalo se sa toliko uvaženja, da sam skoro uvek bio svoj gospodar. Ali kako nisam želeo da stignem na Hajgeit pre jednog ili dva sata posle podne, i kako smo u sudu tog jutra opet imali raspravu o jednom malom isključenju iz crkve (rasprava je obeležena kao »zasedanje sudije po tužbi Tipkinsa protiv Buloka radi popravljanja njegove duše«), ja provedoh tamo taj sat-dva vrlo prijatno u društvu gospodina Spenloa. Spor je bio potekao iz koškanja dvojice crkvenih tutora, za jednog od kojih se tvrdilo da je onoga drugoga gurnuo na jednu pumpu, a kako je ručica te pumpe dopirala do školske zgrade, a ta školska zgrada opet bila pod zabatom crkvenog krova, to je ovo guranje značilo uvredu nanesenu crkvi. Bio je to zanimljiv slučaj koji mi dade povoda da na krovu kočije za Hajgeit razmišljam o Domu i onome što je gospodin Spenlou kazao o diranju u Dom i o propadanju otadžbine.
Gospođi Stirford beše milo što me vidi, a isto tako i gospođici Rozi Dartl. Ja se prijatno iznenadih kad videh da Litimer nije tu i da nas služi jedna mala skromna služavka sa plavim pantljikama u kapi. Njen mi je pogled bio prijatniji, jer me je manje zbunjivao nego pogled onog prečasnog čoveka. Ali ne prođe ni pola sata otkako sam bio došao u kuću, a meni naročito pade u oči da me gospođica Dartl neprestano pažljivo posmatra, kao da nekako kradimice upoređuje moje lice sa Stirfordovim i Stirfordovo s mojim, ili vreba nešto što će iskrsnuti između nas. Čim bih bacio pogled prema njoj, ugledao bih ono njeno, radoznalo lice sa dva sumorna oka i ispitivačkim čelom kako me posmatra, ili kako iznenada prelazi pogledom s mene na Stirforda, ili kako nas obojicu obuhvata u isti mah. U tome njenom mačijem vrebanju njoj nije bilo ni na kraj pameti da se zbuni kad bi videla da ja ,to opažam’ u takvoj prilici bi samo uperila u mene svoj prodorni pogled, streljajući me očima još silnije. Ma koliko da sam bio besprekoran i znao da sam besprekoran u svakom pogledu u kome bi me ona mogla sumnjičiti, nisam nikako mogao da podnesem nezajažljivi netremični sjaj njenih čudnih očiju, te sam stalno uklanjao pogled pred njima.
Celog tog dana kao da je ispunjavala čitavu kuću. Ako sam razgovarao sa Stirfordom u njegovoj sobi, čuo sam kako njena suknja šušti po maloj galeriji kraj te sobe. Kad se ja i on upustimo u izvesne gimnastičke vežbe na travnjaku iza kuće, videh kako njeno lice prelazi od prozora do prozora, kao avetinjska bludeća svetiljka, dok se najzad ne skrasi u jednom od njih da nas posmatra. A kad posle podne sve četvoro pređosmo u šetnju, ona sklopi svoju mršavu ruku oko moje mišice kao mangele, da me zadrži, te da Stirford i njegova majka odmaknu van domašaja sluha, pa onda stade govoriti:
»Prošlo je dosta vremena«, reče mi ona, »otkako niste dolazili ovamo. Je li vaš posao zaista tako velik i zanimljiv da zahteva svu vašu pažnju? Ja to pitam zato što uvek želim da nešto saznam kad nisam upoznata sa činjenicama. Zar zaista tako mnogo radite?«
Ja odgovorili da mi se moj posao prilično sviđa, ali da mu se nisam odao baš do kraja.
»O, tako mi je milo što to doznajem, jer ja uvek volim da me isprave kad pogrešim«, reče Roza Dartl. »Hoćete li možda da kažete da je malo suvoparan?«
»Pa«, odgovorih ja, »možda i jeste pomalo suvoparan«.
»A, zato vi želite razonode i promene, uzbuđenja i takvih stvari?« reče ona. »Ah! Sasvim tačno! Ali zar nije pomalo... a! ... za njega; ne mislim za vas?«
Jedan mi munjevit pogled prema mestu gde je Stirford išao sa majkom, koja se naslanjala na njegovu ruku, pokaza na koga misli; ali van toga savršeno ništa nisam razumevao. I sigurno znam da se to videlo na meni.
»Zar nije? Pazite, ja ne kažem da jeste; ja samo želim da znam; zar vam se ne čini da ga je to sveg obuzelo? Da ga, možda, navodi da više nego obično propušta posete svojoj slepo zaljubljenoj... a?« I ona baci pogled prema meni, da mi se činilo da zagleda u moje najskrivenije misli.
»Gospođice Dartl«, odgovorih ja, »molim vas nemojte misliti...«
»Ja ne mislim! reče ona. »O, bože moj! Nemojte misliti da ja zamišljam šta bilo! Ja ne sumnjičim. Ja samo postavljam jedno pitanje. Ja ne iskazujem svoje mišljenje. Ja želim da stvorim svoje mišljenje na osnovu onoga što mi vi kažete. Znači nije tako? No! Jako mi je milo što to čujem«.
»Činjenica je da ja ni u kom slučaju ne snosim odgovornost«, rekoh ja sav zbunjen, »što je Stirford duže izostao od kuće nego obično ako je zaista izostao, što ja u ovom trenutku zaista ne mogu znati, sem ako to ne saznam od vas. Ja ga nisam viđao za sve vreme, sve do sinoć«.
»Niste?«
»Zaista nisam, gospođice Dartl!«
Kad pogleda pravo u mene, opazih kako joj lice postaje strože i bleđe, i kako se belega od one stare rane, naglo se izdužujući, zaseca u unakaženu usnu i duboko u donju usnu, a zatim i koso niz lice. U tome sam osećao nešto zaista grozno, kao i u sjaju njenih očiju, dok mi je govorila gledajući netremice u mene:
»Šta on to radi?«
Ja ponovih njene reči više za sebe nego zbog nje, jer sam bio toliko zaprepašćen.
»Šta radi?« reče ona sa žarom dovoljnim, izgleda, da je sprži kao plamen. »U čemu mu to pomaže onaj čovek koji nikad ne gleda u mene bez neke nedokučive laži u očima? Znam da ste časni i verni, ali ne tražim od vas da izdajete svog prijatelja. Tražim samo da mi kažete, je li tu po sredi ljutina, je li mržnja, je li ponos, je li nemir, je li neki neobuzdani prohtev, je li ljubav šta li je to što ga rukovodi«.
»Gospođice Dartl, kako da vam kažem pa da mi poverujete da ne znam ni za šta kod Stirforda što bi bilo različito od onoga što je bilo kad sam prvi put bio ovde. Ja sam čvrsto uveren da i ne postoji ništa. Ja čak jedva mogu i da razumem na šta vi to mislite«.
Dok me je gledala ukočeno, u onu njenu nakaznu belegu naiđe neko poigravanje, ili kucanje, koje nikako nisam mogao razlučiti od pomisli na patnju, što podiže krajičak jedne njene usne, da li u znak prezira, ili možda samo sažaljenja prema nekome koga prezire? Ona žurno pokri usnu rukom — tako mršavom i nežnom, da sam je jednom u mislima, kad je videh kako je diže da zakloni lice od vatre, uporedio sa finim porcelanom — pa brzo, ljutito i strasno izgovori: »Preklinjem vas da ovo ostane među nama«; zatim ne reče više ni reči.
Gospođa Stirford je bila neobično srećna u društvu svoga sina, a Stirford tom prilikom neobično pažljiv i pun poštovanja prema njoj. Za mene je bilo vrlo zanimljivo da ih gledam zajedno, ne samo zbog njihove uzajamne ljubavi, nego i zbog velike sličnosti među njima, i načina na koji je ono što je bilo naduveno i neobuzdano kod njega izbijalo kod nje, godinama i polom preobraženo, u neku ljupku dostojanstvenost. Pomislio sam, i to ne jednom, da je dobro što nikakvog ozbiljnog povoda za razmimoilaženje nikad nije bilo među njima, jer bi inače takve prirode — upravo bolje bi bilo reći takva dva vida jedne iste prirode — bilo mnogo teže izmiriti nego dve najveće suprotnosti na svetu. Ali moram priznati da ta misao nije potekla iz moga zapažanja, nego iz izvesnih reči Roze Dartl.
Ona reče za večerom:
»O, recite mi neko od vas, jer sam celog dana mislila o tome, pa bih htela da znam«.
»Šta biste to hteli da znate, Roza?« odgovori gospođa Stirford. »Ako boga znate nemojte, biti tajanstveni!«
»Tajanstvena?« viknu ona. »Ma nemojte? Zar vam tako izgledam?«
»Zar, vas ne preklinjem neprestano«, reče gospođa Stirford, »da govorite prosto, na prirodan način?«
»O, onda znači da ovo nije moj prirodan način?« nastavi ona. »Ali morate imati strpljenja sa mnom, jer ja tražim obaveštenja. Čovek sam nikad ne zna dovoljno«.
»To je već postala vaša druga priroda«, reče gospođa Stirford bez ikakvog negodovanja, »ali se sećam, a mislim da se i vi sećate kad je vaše ponašanje bilo drukčije, Roza; kad nije bilo tako oprezno, već poverljivije«.
»Ja sam uverena da imate pravo«, odgovori ona; »eto tako se razvijaju ružne navike! Zbilja? Manje oprezno i poverljivije, zar? Čudi me kako sam se mogla izmeniti a da sama ne primetim. Vrlo čudno! Moram se truditi da opet postanem ona stara«.
»Ja bih to jako volela«, reče gospođa Stirford smešeći se.
»O, zaista ću se truditi, znate!« odgovori ona. »Učiću se otvorenosti od ... recimo ... od Džemsa!«
»Bolju školu niste mogli naći, Rozo«, reče gospođa Stirford brzo, jer je u svemu što je Roza Dartl govorila bilo nekog prizvuka zajedljivosti, iako je uvek, kao i sada, govorila tobože bez ikakve naročite namere.
»U to sam uverena«, odgovori ona neobično usrdno. »Ako postoji išta u što sam sigurna, to je, naravno, to«.
Meni se učini da gospođi Stirford bi žao što se maločas osetila malo pogođena, jer ona odmah reče ljubaznim glasom:
»Nego, draga Rozo, još nismo čuli u pogledu čega želite da budete zadovoljeni?«
»U pogledu čega želim da budem zadovoljna?« odgovori ona s izazivačkom hladnoćom. »O, samo da doznam da li osobe koje jako liče jedna na drugu u duhovnom pogledu — je l’ to dobar izraz?«
»Ni gori ni bolji od ma kog drugog izraza«, reče Stirford.
»Hvala; da li su osobe koje liče jedna na drugu u duhovnom pogledu izložene većoj opasnosti da se strašno naljute i smrtno zavade ako između njih iskrsne neki ozbiljan povod za razmimoilaženje, nego druge kakve osobe koje nisu u takvim okolnostima?«
»Ja bih rekao da, jesu«, reče Stirford.
»Zar?« odgovori ona. »O bože! Pa recimo, na primer, jer svaka se pa i najverovatnija stvar može uzeti kao pretpostavka, da dođe do ozbiljne svađe između vas i vaše majke«.
»Draga Rozo«, umeša se gospođa Stirford smejući se dobroćudno, »pronađite kakvu drugu pretpostavku! Džems i ja, slava bogu, dobro znamo šta smo dužni jedno drugom!«
»O«, reče gospođica Dartl klimajući glavom zamišljeno, »naravno! To bi stvar sprečilo? Razume se da bi. Tačno. Nego milo mi je što sam bila toliko luckasta da pomenem to pitanje, jer je tako prijatno znati da bi vaša dužnost jednog prema drugome sprečila tako nešto. Velika vam hvala!«
Ne smem ispustiti drugu jednu okolnost u vezi sa gospođicom Dartl, jer sam imao razloga da se toga sećam kasnije, kad se sva nepopravljiva prošlost bila razjasnila. Stirford je u toku celog tog dana, a naročito posle ovog razgovora, upotrebljavao svu svoju umešnost, ne pokazujući naravno ikakvo naprezanje, da zanese to neobično stvorenje i da ga pretvori u prijatnu i zadovoljnu drugaricu. Mene nije nimalo iznenadilo kada je u tome uspeo. A nije me iznenadilo, ni njeno odupiranje tom zanosnom uticaju njegove krasne veštine — onda sam mislio: njegove krasne prirode — jer sam znao da je gospođica Dartl ponekad žučna i tvrdoglava. Gledao sam kako joj se crte i držanje postepeno menjaju; gledao sam kako ga posmatra sa sve većim divljenjem; gledao sam kako se trudi — sve slabije i slabije, ali uvek ljutito, kao da proklinje svoju slabost — da se odupre toj privlačnoj snazi kojom on raspolaže; i gledao, najzad, kako njen oštri pogled postaje blaži, a osmeh sasvim mio, te prestadoh da je se plašim onako kako sam strepeo od nje celog dana, pa smo sedeli oko vatre, ćaskali i složno se smejali, potpuno neusiljeno, kao deca.
Ne znam da li zbog toga što smo tu sedeli tako dugo, ili zbog Stirfordove rešenosti da ne izgubi nekakvo preimućstvo do kojeg je bio došao; tek u trpezariji ne ostadosmo ni pet minuta posle njenog odlaska.
»Ona sada svira na harfi«, reče Stirford tiho pred vratima salona, »a niko osim moje majke nije je, mislim, slušao za poslednje tri godine«.
To je rekao s nekim čudnim osmehom, kojeg odmah nestade, pa uđosmo u sobu, gde je zatekosmo samu.
»Nemojte ustajati!« reče Stirford, što je ona već bila učinila, »nemojte, draga Rozo! Budite ljubazni bar jednom, pa nam otpevajte neku irsku pesmu«.
»Šta je vama stalo do irske pesme?« odgovori ona.
»Mnogo!« reče Stirford. »Mnogo više do ma koje druge. Evo, i Deizi svim srcem voli muziku. Zapevajte nam nešto irsko, Rozo, i dopustite mi da sednem i da slušam, kao nekada!«
On se ne dotače ni nje, ni stolice sa koje je bila ustala, nego sede kraj harfe. A ona je neko vreme ćutke stajala kraj harfe, i nekako čudnovato izvodila pokrete desnom rukom, kao da svira, ali bez ikakvog zvuka. Najzad sede i privuče harfu jednim naglim pokretom, pa stade svirati i pevati.
Ne znam čega je bilo u dodiru njenih prstiju ili glasu što je njenu pesmu činilo manje zemaljskom od svega što sam ikad u životu čuo ili mogao zamisliti. Bilo je nečeg strahotnog u njenoj suštini. Izgledalo je kao da joj nisu ranije napisane ni reči ni muzika, nego kao da je izvirala iz neke strasti u njoj, koja je našla nepotpun izraz u niskim tonovima njenoga glasa, da se opet sklupča, pošto se sve utiša. Bio sam nem kad ona ponovo nasloni harfu, svirajući i dalje desnom rukom, ali bezvučno.
Svega minut docnije jedna me stvar trže iz zanosa; Stirford ustade sa stolice, pa joj priđe i zatim je, smejući se, obgrli rukom.
»No, Rozo, odsada ćemo se nas dvoje mnogo voleti«.
A ona ga udari besomučno, odgurnu od sebe kao divlja mačka, i izlete iz sobe.
»Šta je to s Rozom?« reče gospođa Stirford, ušavši u sobu.
»Bila je pravi anđeo, majko«, odgovori Stirford, »za izvesno vreme; a posle je otišla u drugu krajnost, da naknadi što je propustila«.
»Ti bi mogao paziti da je ne ljutiš, Džemse. Imaj na umu da je ozlojeđena, pa je ne treba dovoditi u iskušenje«.
Roza se više ne vrati, i niko je više ne pomenu, sve dok ja ne odoh u Stirfordovu sobu da mu kažem laku noć. On joj se tada stade smejati, pa me upita, jesam li ikad video tako divlje, neshvatljivo stvorenjce.
Ja izrazih čuđenje svima izrazima kojima sam raspolagao, pa upitah, može li on da shvati šta ju je naljutilo tako iznenada.
»O, bog bi je znao«, reče Stirford. »Što god hoćete — ili ništa! Ja sam vam govorio da ona meće svakog, pa i sebe samu, na veliko točilo i sve oštri. Ona je oštra alatka, te je potrebna velika opreznost onome ko s njom ima posla. Uvek je opasna. Laku noć!«
»Laku noć, dragi Stirforde!« rekoh ja. »Ja ću otići ujutro pre no što se vi probudite. Laku noć!«
Nije me lako puštao da idem; stajao je i držao me, položivši mi ruke na ramena, kao ono u mojoj sobi.
»Deizi«, reče on smešeći se, »jer tim imenom najviše volim da vas zovem, iako vam ga nisu dali vaši kumovi i kume; kamo lepe sreće da i vi mene možete tako zvati«.
»Pa što da ne mogu, ako mi je volja?« rekoh ja.
»Deizi, ako bi nas išta rastavilo, morate me se uvek sećati po onome što je najbolje u meni, prijatelju moj. Hajde da zaključimo takvu pogodbu! Sećajte me se po dobru, ako bi nas okolnosti ikad rastavile.
»U vama nema ničega što je za mene najbolje, Stirforde«, rekoh ja, »a ni najgore. Vi ste uvek podjednako voljeni i dragi mome srcu«.
Osetih u sebi toliko griže savesti što sam se ikad ogrešio o njega, ma i kakvom nejasnom pomišlju, da mi je već bilo na vrh jezika da mu se ispovedim. Samo da nije bilo nekog ustezanja, usled straha da ne izneverim Agnesino poverenje, da nije bilo one nedoumice kako da pređem na stvar, i bojazni od toga postupka, začas bi mi sletelo priznanje s jezika, pre no što je stigao da, mi kaže: »Neka vas bog blagoslovi, Deizi, i laku noć«. Ali ni reč nije sletela s jezika u tome mom kolebanju, te se rukovasmo i rastad osmo.
Ustadoh u sumornu zoru, pa pošto se obukoh što sam mogao tiše, zavirih u njegovu sobu. Spavao je tvrdo, ležeći mirno s glavom na mišici, kako sam ga često gledao u školi.
Stvari su išle svojim tokom, pa je uskoro došlo i do toga da sam se pitao kako to da mu ništa nije remetilo počinak dok sam ga tada gledao. Ali je, eto, spavao — pustite me da ga se opet tako sećam — spavao kako sam ga u školi često gledao gde spava te ga tog tihog časa tako i ostavih; da više nikad — o neka ti bog oprosti, Stirforde, ne dotaknem tu nepomičnu ruku s ljubavlju i s prijateljskim osećanjem. Nikad, nikad više.

GLAVA XXX

GUBITAK


U Jarmut stigoh uveče i otidoh u gostionicu. Znao sam da će gostinska soba u Pegotinoj kući — moja soba — verovatno kroz kratko vreme biti zauzeta, ako već i nije stigao u kuću onaj veliki gost pred kojim svaki živi stvor mora napustiti svoje mesto, te se uputih u gostionicu, gde večerah i zadržah za sebe postelju.
Bilo je deset sati kad sam izašao. Mnoge su radnje već bile zatvorene, a varoš mrtva. Kad stigoh do radnje »Omer i Džoram«, nađoh kapke priklopljene, ali dućanska vrata otvorena. Pošto u dnu radnje videh gospodina Omera kako puši na lulu, uđem i upitam ga za zdravlje.
»Gle, milostivi bože!« reče gospodin Omer. »A kako vaše zdravlje? Sedite. Nadam se da vam dim ne smeta?«
»Bože sačuvaj!« rekoh ja. »Čak ga i volim, iz tuđe lule.«
»Kako? A ne iz svoje?« odgovori gospodin Omer smejući se. »Utoliko bolje, gospodine. Gadna navika za mlada čoveka. Sedite. Ja lično pušim zbog sipnje.«
Gospodin Omer je već dotle načinio mesta za mene i spremio stolicu. Kad ponovo sede, jako zaduvan, on stade požudno vući iz lule, kao da je u njoj nešto nasušno bez čega bi poginuo.
»Ožalostila me rđava vest o Barkisu«, rekoh ja.
Gospodin Omer pogleda mirno u mene, pa klimnu glavom.
»Znate li kako mu je večeras?« upitah ja.
»To je baš ono što bih ja vas pitao, gospodine«, odgovori gospodin Omer, »da nisu posredi izvesni obziri. To je jedna od nezgodnih strana našeg zanata. Kad je ko bolestan, mi prosto ne smemo da se raspitujemo za njega.«
Meni ta nezgoda nikad dotle nije pala na pamet, iako sam ulazeći strepeo da ću čuti onu staru pesmu. Ali kad mi on to reče, ja poznadoh da je to tačno, i to glasno izjavih.
»Da, da, vi razumete«, reče gospodin Omer klimajući glavom. »Mi se ne usuđujemo. Bože blagi, ala bi to bio udar od kojeg se većina bolesnika ne bi ni povratila, da im ko kaže: ,Pozdravljaju vas »Omer i Džoram« i pitaju kako vam je jutros — ili posle podne‘, već prema dobu dana?«
Gospodin Omer i ja klimnusmo glavom jedan drugome, pa gospodin Omer povrati dah pomoću lule.
»To je jedna od stvari koja ljudima naše struke uskraćuje mogućnost da ukažu pažnju onako kako bi često želeli. Evo, uzmite moj primer. Punih četrdeset godina poznajem gospodina Barkisa, i za sve to vreme gledam ga kako prolazi ovuda iz dana u dan, pa ipak ne mogu da odem i da upitam: ,Kako mu je?‘«
Pomislih da to zaista mora biti teško za gospodina Omera, pa mu to rekoh.
»Ja, mislim, nisam nimalo koristoljubiviji čovek od ma koga drugog«, reče gospodin Omer. »Pogledajte me samo! Svakog časa me može izdati dah, a nije nimalo verovatno, bar koliko je meni poznato, da je čovek pod takvim okolnostima koristoljubiv. Kažem nije verovatno kad je u pitanju čovek koji zna da će ga izdati dah, i koga, u stvari, već izdaje, kao kakav par mehova kad se najednom raspore; i to još čovek koji ima unučad«.
Ja rekoh:
»Ne, zaista ne!«
»To ipak ne znači da se žalim na svoju struku«, reče gospodin Omer. »To ne, nipošto. Nema sumnje da u svakom zanatu ima štošta dobro i štošta rđavo. Ja bih samo želeo da ljudi budu malo širokogrudiji«.
Gospodin Omer odbi nekoliko dimova, ćutke, i sa zadovoljnim i ljubaznim izrazom na licu, pa se vrati na svoj prvašnji predmet.
»Prema tome, mi smo prinuđeni da se oslonimo na Emiliju da bismo doznali kako je Barkisu. Ona zna kakva su, u stvari, naša osećanja, pa nimalo ne sumnja u naše namere, taman koliko da smo svi odreda jaganjci. Mini i Džoram su baš maločas otišli dole do nje (ona posle rada ide tamo dole da pomogne tetki), u stvari, da vide kako mu je večeras, pa ako je po volji da pričekate, oni će vas podrobno obavestiti kad se vrate. Hoćete li što da popijete? Čašu voćnog soka s vodom? Ja lično volim voćni sok s vodom«, reče gospodin Omer i uze čašu, »jer se smatra da to umekšava dušnik kroz koji ovaj moj dosadni dah obavlja posao. Nego, bog i duša«, reče gospodin Omer promuklo, »nije dušnik tu ništa kriv. ,Daj ti meni samo dosta daha‘, kažem ja svojoj kćeri Mini, ,a lako je za dušnik, draga moja‘«.


Kod njega zaista daha nije bilo na pretek i prosto me je uhvatio strah dok sam gledao kako se smeje. Kad se toliko povratio da se moglo s njim razgovarati, ja mu zahvalih na ponuđenom piću i odbih, jer sam tek bio večerao, pa rekavši da ću ostati kad je već toliko ljubazan da me pozove dok se ne vrate njegova ćerka i zet, upitah kako je mala Emilija.
»Ta, znate«, reče gospodin Omer, sklanjajući lulu da bi mogao protrljati bradu, »iskreno da vam kažem, jedva čekam da dođe do tog njenog venčanja«.
»Zašto to?« zapitah ja.
»Pa, nekako je neodlučna«, reče gospodin Omer. »Nije da reknete da nije lepa kao uvek, još je lepša; uveravam vas da je još lepša. Nije da reknete da ne radi. Pre je vredela za šest drugih, a i sad vredi koliko njih šest. Ali joj nekako ništa ne ide od srca. Ako možete da razumete«, reče gospodin Omer pošto je opet protrljao bradu i pušio neko vreme, »ono što bi se reklo izrazom: ,Zapnite iz sve snage, zapnite svojski, ptići, sokolići, ura!‘ Eto, to je, rekao bih, ono čega onako uopšte uzevši nema kod naše Emilije«.
Gospodin-Omerovo lice i držanje su govorili tako rečito, da sam mogao savesno klimati glavom u znak da pogađam šta misli. Njemu kao da se dopada moja brzina shvatanja, te nastavi:
»A to, ja smatram, dolazi uglavnom usled njene neodlučnosti. O tome smo mnogo i dugo po svršetku rada razgovarali njen ujak i ja, njen dragan i ja; i meni se čini da to uglavnom dolazi od njene neodlučnosti. Kad je reč o Emiliji«, reče gospodin Omer mašući glavom, »uvek se mora imati na umu da je to malo stvorenje puno umiljate nežnosti. Poslovica kaže: ,Od krmačinog uveta ne pravi se svilena kesa.‘ Pravo da vam kažem, šta ja znam? Gotovo da kažem da se i može, samo ako počneš sasvim izrana. Ona je od one lađe napravila takav dom, da ga nikakav kamen ni mramor ne mogu nadmašiti«.
»To je van svake sumnje!« rekoh ja.
»Dirljiv je to prizor gledati kako se to lepo, malo stvorenje privija uz svog ujaka«, reče gospodin Omer, »kako se sve grčevitije hvata za njega, i pripija sve čvršće iz dana u dan. I čim je takav slučaj, odmah znate da se u njoj vodi nekakva borba. Zašto to onda odugovlačiti bez potrebe?«
Slušao sam dobrog starca vrlo pažljivo, i od srca odobravao sve što je govorio.
»Prema tome«, reče gospodin Omer laganim i prostosrdačnim glasom, »ja sam im to i rekao. Kazao sam im: ,Nemojte misliti da je Emilija i najmanje vezana svojim radom za vreme. Vi odredite vreme sami. Njene su usluge u našoj radnji bile od veće vrednosti nego što se zamišljalo da će biti; učenje je kod nje išlo brže nego što se zamišljalo da će ići; »Omer i Džoram« mogu da udare perom krst preko ostatka, i ona je slobodna kad god hoćete. Ako kasnije bude htela da nađe malo vremena za neke sitnice koje bi kod kuće radila za nas, vrlo dobro. Ako ne želi, opet lepo. Mi ni u kom slučaju nismo na šteti.‘ Jer, znate«, reče gospodin Omer i dotače me lulom, »malo je verovatno da će čovek kome ponestaje daha, i koji je uz to još i deda, terati mak na konac sa takvim majušnim, plavookim cvetićem kao što je ona«.
»Ne, nipošto, uveren sam!« rekoh ja.
»Nipošto, imate pravo!« reče gospodin Omer. »E pa lepo, gospodine, njen rođak... vi znate da se ona udaje za svog rođaka?«
»O da«, odgovorih ja. »Poznajem ga dobro«.
»Naravno. Poznajete ga«, reče gospodin Omer. »E pa lepo, gospodine! Taj mi njen rođak, koji je, izgleda, dobro uposlen, pa dobro napreduje, zahvalio na tome lepo, muški (i uopšte se ponaša, moram reći, tako da sam stekao vrlo visoko mišljenje o njemu), a onda otišao i uzeo udobnu kućicu kakvu bismo vi ili ja samo mogli poželeti. Ta je kućica sad potpuno nameštena i spremna kao za lutku, i da samo ta Barkisova bolest nije okrenula na gore, jadnik, oni bi sad već, smem reći, bili muž i žena. Ovako je došlo do odlaganja«.
»A Emilija, gospodine Omere«, upitah ja, »je li ona što staloženija?«
»E pa to se, znate«, reče on opet trljajući svoj dvostruki podvaljak, »ne može ni očekivati. Izgled na promenu, rastanak i takve stvari, da tako kažem, u isti mah su i blizu i daleko od nje. Barkisova smrt ne bi morala to da odloži na dugo vreme, ali bi duga bolest mogla stvar otegnuti. U svakom slučaju, sve je, kako vidite, vrlo neizvesno«.
»Vidim«, rekoh ja.
»Usled toga«, nastavi gospodin Omer, »biće da je Emilija malo utučena, a pomalo i rastrojena; možda, uopšte uzevši, i više no što je bila pre. Izgleda da svakog dana sve više voli svog ujaka, i da joj je sve teže da se rastane od sviju nas. Ljubazna reč s moje strane napuni joj oči suzama, i da ste bili tu da je vidite sa ćerčicom moje Mini, ne biste to nikad zaboravili. O, bože mili«, reče gospodin Omer, zamišljeno, »kako samo voli to dete!«
Pošto mi se pružila tako zgodna prilika, setih se da, pre nego što bi dolazak njegove kćeri i zeta prekinuo naš razgovor, upitam gospodina Omera da li zna štogod o Marti.
»Ah«, odgovori on mašući glavom i izgledajući vrlo snužden, »ništa dobro! Žalosna je to priča, moj gospodine, pa ma šta da ste čuli o njoj. U neku pokvarenost kod te devojke nisam nikad verovao. Ne bih voleo da to kažem pred mojom ćerkom Mini, jer bi mi odmah skočila u oči, ali nisam nikad verovao. I niko od nas nije verovao«.
Čuvši korake svoje kćeri pre nego ja, gospodin Omer me gurnu lulom i namignu jednim okom, kao da me upozori. Odmah zatim uđoše ona i njen muž.
Njihov izveštaj je glasio da je Barkisu »rđavo, da ne može biti gore«, da je stalno u nesvestici, i da je gospodin Čilip sumorno rekao u kujni, pri odlasku, da mu više ne mogu pomoći ni celokupna medicinska visoka škola, ni sav hirurški koledž, ni apotekarska komora, taman da ih sve sazovu na okup. On je, veli, izmakao daleko izvan domašaja kako lekarske, tako i hirurške pomoći, a apotekari i čitava njihova komora bi ga samo mogli otrovati.
Kad sam čuo i saznao da je gospodin Pegoti tamo, odlučih da odmah odem do njih, te poželeh laku noć gospodinu Omeru i gospodinu i gospođi Džoram, pa se uputih tamo sa nekim svečanim osećanjem u duši, koje je od gospodina Barkisa pravilo sasvim novo i drukčije biće.
Na moje tiho kucanje na vratima izađe gospodin Pegoti. Njega ne iznenadi moj dolazak onoliko koliko sam očekivao. Opazio sam to i kod svoje Pegoti, kad i ona siđe, a i kasnije, što je, mislim, dolazilo otuda što su im, u očekivanju onog strašnog iznenađenja, sva druga iznenađenja i promene izgledali ništavni.
Rukovah se sa Pegotijem i pređoh u kuhinju, a on na to polako zatvori vrata. Pored vatre je sedela mala Emilija pokrivši lice rukama, a Ham je stajao kraj nje.
Govorili smo šapatom, i s vremena na vreme osluškivali i najmanji šum odozgo iz sobe. Prilikom posete nije mi naročito palo u oči, ali mi je sada izgledalo nekako i suviše čudno; kako to da gospodina Barkisa nema tu, u kuhinji.
»Zbilja je ljubazno s vaše strane, gospodine Davide«, reče gospodin Pegoti.
»Još kako ljubazno!« reče Ham.
»Emilija, čedo moje«, reče gospodin Pegoti, »pogledaj ovamo! Evo, došao nam je gospodin David! Hajde razveseli se, milo moje! Zar da ništa ne kažeš gospodinu Davidu?«
Nju obuze neka drhtavica, kao da je i sad vidim, i kao da i sad osećam kako joj je ruka bila hladna kad je dodirnuh. Jedini znak života pokazala je ta ruka kad se istrgla iz moje ruke; zatim Emilija skliznu sa stolice, pa se, pošto se odvuče i stade uz ujaka s druge strane, privi na njegove grudi, ćutke i sva uzdrhtala.
»Srce moje malo«, reče gospodin Pegoti gladeći joj gustu kosu velikom i grubom rukom, »kako ona može da podnese ovu žalost! To je prirodno kod mladeži, gos‘n Davide, koja još nije navikla na ovakva iskušenja, i koja je plašljiva k‘o ova moja ptičica ovde; jeste, prirodno«.
Ona se samo još jače priljubi uz njega, ali niti podiže lice, niti što reče.
»Već je dosta kasno, draga moja«, reče gospodin Pegoti; »a evo i Ham je tu da te vodi kući. Dede, pođi s tim mojim drugim srcem! Šta je, Emilija; no milo moje?«
Zvuk njenog glasa nije bio dopro do mene, ali je on saginjao glavu kao da ga sluša, pa onda reče:
»Da pustim da ostaneš s ujakom? Ne misliš to valjda ozbiljno? Zar da ostaneš s ujakom, mazo moja? Kad je tu tvoj budući muž, koji čeka da te povede kući? E, ljudi, niko ne bi verovao da se ovako malo stvorenje tako teško odvaja od ove stare salamure«; reče gospodin Pegoti, pa se s neizrecivim ponosom okrete da pogleda u nas dvojicu, »ni more nije toliko slano koliko je ona puna ljubavi prema svom ujaku, ludica moja!«
»Emilija je u pravu, gos‘n Davide«, reče Ham. »Znate šta? Emilija to želi, a i nemirna je i uplašena, pa da je ostavimo do ujutro, i da ostanem i ja«.
»Ne, ne«, reče gospodin Pegoti. »Ne treba tako; ženjen čovek, ili bar uskoro ženjen, ne sme tako lako da profućka čitav dan rada; ne valja to: i bdeti i raditi. To nikako ne valja. Nego ti, blago meni, idi lepo kući, pa lezi. Znam da se ne plašiš da ti nećemo čuvati Emiliju«.
Ham popusti pred njegovim navaljivanjem, pa uze šešir da pođe. Čak i kad je poljubi, — nikad ga nisam video da joj se približi, a da ne pomislim kako mu je priroda dala otmenu dušu, kao pravom džentlmenu — ona se nekako još jače pripi uz ujaka, izbegavajući svog izabranika. Ja pođoh da, zatvorim vrata.za njim, da se ne bi remetila tišina koja je vladala, a kad se vratih, zatekoh gospodina Pegotija kako još uvek govori Emiliji.
»Sad ja idem gore da kažem tvojoj tetki da je tu gos‘n David, pa će je to malo razveseliti«, reče on. »Ti posedi malo kraj vatre, dušo moja, da zagreješ te tvoje mrtvački ledene ručice. Ne treba da se plašiš i da toliko sve uzimaš k srcu. Šta? Hoćeš i ti sa mnom? Lepo, pa ‘ajde sa mnom, de! Da njen ujak nešto ostane bez kuće i kućišta, te da spadne na to da se valja u nekom jarku, gos‘n Davide«, reče Pegoti s istim onakvim ponosom kao i pre, »mislim da bi pošla za mnom, eto! Ali skoro će tu biti neko drugi; neko drugi, Emilija, skoro!«
Dok sam se kasnije peo uz stepenice, te prolazio pored vrata moje sobice, potpuno mračne, učini mi se nekako nejasno da je ona unutra, ničice na podu. Ali ni dan danji ne znam je li to stvarno bila ona ili samo zbrka senki u sobi.
Imao sam dovoljno vremena da kraj vatre u kuhinji razmišljam o strahu od smrti kod male Emilije, što sam, pored onog drugog što mi je gospodin Omer bio kazao, shvatio kao uzrok velike promene koja se videla na njoj; a imao sam zatim vremena, do silaska moje Pegoti, da još i blaže sudim o toj njenoj slabosti dok sam onako sedeći odbrojavao otkucaje časovnika, i sve dublje tonuo u osećanje svečane tišine svuda oko sebe. Pegoti me zagrli, pa me stade blagosiljati i zahvaljivati što sam joj takva uteha i oslonac, tako mi sama reče, u njenoj žalosti. Zatim me stade moliti da se popnem gore, pa mi jecajući kaza kako me je Barkis oduvek voleo i kako mi se divio; da je često govorio o meni, pre nego što je pao u bunilo, i da ona veruje da će ga, ako samo i na časak dođe do svesti, moje prisustvo razvedriti, ukoliko je išta zemaljsko još kadro da ga razvedri.
Kad ga videh, meni se učini da ima vrlo malo verovatnoće da će ikada doći k sebi. Ležao je s glavom i ramenima izvan postelje, u nezgodnom položaju, upola naslonjen na sanduk koji ga je u životu koštao toliko bola i mučenja. Doznao sam da je gospodin Barkis zatražio da mu se sanduk stavi na stolicu kraj kreveta, čim je došlo dotle da više nije mogao da se izvlači iz kreveta i otvara sanduk, ili da ga pipka onim svojim čarobnim štapićem koji sam ranije viđao kod njega. Otada ga je on tu jednako držao u zagrljaju, i dan i noć. I sad mu je ruka ležala na njemu. Vreme i ovaj svet su mu se izmicali, ali je sanduk jednako bio tu, a poslednje reči koje je izgovorio bile su ono njegovo objašnjenje: »Staro odelo«.
»Dragi Barkise!« reče Pegoti, skoro veselo se nadnoseći nad njega, dok smo njen brat i ja stajali čelo njegovih nogu. »Tu je moj dragi dečko, moj dragi dečko, mladi gospodin David, koji nas je sastavio, Barkise! Onaj po kome si mi slao poruke, znaš! Zar nemaš ništa da kažeš gospodinu Davidu?«
On je bio nem i neosetljiv kao i onaj sanduk koji je u njemu budio jedino osećanje koje je još pokazivao.
»Ugasiće se sa osekom«, reče mi gospodin Pegoti stavljajući ruku pred usta.
Oči su mi bile pune suza, a tako isto i gospodinu Pegotiju, ali ja ponovih šapatom:
»Sa osekom?«
»Duž čitave morske obale ljudi, pomorci, ne mogu da umru sve do samog kraja oseke, kao što ne mogu ni da se rode dok ne dođe plima, dok sasvim ne poplavi. On će se ugasiti sa osekom. Oseka nastaje u tri i po, i traje pola sata. Ako preživi tu oseku, održaće se dok ne prođe plima, pa će se ugasiti sa drugom osekom«.
Dugo smo ostali tako i posmatrali ga — čitave sate. Ne bih se usudio da tvrdim da je moje prisustvo imalo kakav tajanstveni uticaj na njega u tom stanju njegove svesti, ali kad je najzad stao da bunca slabim glasom, nesumnjivo je mucao nešto o tome kako će da me vozi u školu.
»Dolazi k sebi«, reče Pegoti.
Gospodin Pegoti me lako gurnu, pa mi prišapnu s puno straha i poštovanja:
»Odlazi on s osekom brzo!«
»Dragi Barkise!« reče Pegoti.
»Klara Pegoti-Barkis«, reče on slabačkim glasom »nema bolje žene na svetu!«
»Gledaj, tu je gospodin David!« reče Pegoti, jer on baš tada otvori oči.
Ja baš htedoh da ga upitam da li me poznaje, kad on učini kao da hoće da pruži ruku, pa mi reče razgovetno i uz prijatan osmeh:
»Barkis je voljan«.
More je u to vreme već bilo opalo, te i on ode zajedno s osekom.

GLAVA XXXI

JOŠ VEĆI GUBITAK


Nije mi bilo nimalo teško da se, na Pegotinu molbu, odlučim da ostanem i posle onog dana kad kiridžijini zemni ostaci pođoše na poslednje putovanje u Blanderston, gde je ona još poodavno od svoje ušteđevine bila kupila komadić zemlje u našoj staroj crkvenoj porti, blizu groba svoje »mile devojke«, kako je stalno zvala moju majku.
Činio sam Pegoti društvo, i radio sve što sam mogao samo da joj pomognem (mada je to i u najboljem slučaju bilo suviše malo), čega se sećam sa zadovoljstvom, zato što osećam da sam se pokazao zahvalan koliko danas mislim da je trebalo da budem. Ali se bojim da je moje najveće zadovoljstvo pritom poticalo iz ličnih i profesionalnih pobuda, jer se ukazala prilika da uzmem na sebe otvaranje zaveštanja pokojnog Barkisa i da izložim njegov sadržaj.
Mogu da pripišem sebi u zaslugu što sam predložio da se testament potraži u sanduku. Posle kratkog traženja pronađen je u sanduku na dnu jedne konjske zobnice, gde su — pored sena — nađeni zlatan sat s pečatom, koji je gospodin Barkis nosio na dan venčanja i koji niko nije video ni pre, ni posle toga; jedan srebrni nabijač za lulu u obliku noge; neka imitacija limuna, i u limunu majušne šoljice i tanjirići, koje je, kako mi se čini, Barkis dok sam još bio dete sigurno kupio da meni pokloni, pa kasnije uvideo da mu je nemoguće da se rastane od njih; osamdeset sedam i po gvineja u gvinejama i polugvinejama; dvesta i deset funti u potpuno novim novčanicama; nekoliko akcija Engleske banke; jedna stara potkovica, jedan kvarni šiling, parče kanfora i jedna školjka od ostrige. Na osnovu okolnosti što je ovaj poslednji predmet bio jako izglačan, i što su se na njemu unutra presijavale dugine boje, zaključujem da je gospodin Barkis imao neke nejasne pojmove o biseru, koji se nisu ispoljili ni u čem određenijem.
Godinama je Barkis iz dana u dan vozio taj sanduk na svojim putovanjima. Da bi manje padao u oči, izmislio je legendu da sanduk pripada »Gospodinu Blekboju« i da »stoji kod Barkisa do dalje naredbe, dok ga ne zatraže«, pa je tu priču trudoljubivo ispisao i na poklopcu, slovima već jedva čitljivim.
I videh da nije uzalud gomilao novce tokom tolikih godina. Njegova imovina je dostizala sumu od skoro tri hiljade funti. Od toga je kamatu na sumu od jedne hiljade zaveštao gospodinu Pegotiju doživotno, s tim da se posle njegove smrti glavnica podeli na ravne delove između Pegoti, male Emilije i mene, ili da se da, našem nasledniku ili naslednicima. Svu svoju ostalu imovinu zaveštao je svojoj ženi Pegoti, koju je odredio za glavnu naslednicu i jedinu izvršiteljku volje i testamenta. Ja se osetih kao pravi proktor kad naglas pročitah taj dokumenat uz sve moguće ceremonije, i objasnih po nekoliko puta njegove odredbe onima kojih su se ticale. Počeo sam da uviđam da ipak Dom znači nešto više nego što sam zamišljao. Ispitao sam testamenat s najvećom pažnjom, oglasio da je savršeno ispravan u svakom pogledu, i napravio neku primedbu olovkom sa strane, te mi se i samom činilo pravo čudo koliko već znam.
U tom dosta zamršenom poslu; u sračunavanju vrednosti celokupne imovine koju je Pegoti nasledila; u dovođenju u red svih stvari; i u presuđivanju i davanju saveta u svim pitanjima, na naše sveopšte zadovoljstvo, — protekla mi je čitava sedmica pred pogreb. Za to vreme nikako nisam video malu Emiliju, ali mi rekoše da će se venčati u tišini kroz dve nedelje.
Pogrebu nisam prisustvovao zvanično, ako smem tako da kažem. Hoću da kažem da nisam bio obučen u crninu i krep kao neko strašilo za ptice, već da sam rano ujutru otšetao do Blanderstona, pa se našao u porti kad je kovčeg stigao samo u pratnji Pegoti i njenog brata. S malog prozora moje sobe gledao nas je onaj ludi gospodin, a beba gospodina Čilipa je preko ramena svoje dadilje mahala svojom teškom glavom i kolutala izbuljenim očima prema svešteniku, dok je gospodin Omer kratko dahtao u pozadini. I nikog više nije bilo, te je vladala potpuna tišina. Pošto se sve svršilo, šetali smo jedan sat po groblju, te ja nabrah mladog lišća s drveta nad grobom moje majke.
Ovde me obuzima nekakva strava. Težak se oblak nadneo nad daleku varoš prema kojoj upućujem svoje osamljene korake. Strah me je da joj se približim. Ne mogu da podnesem pomisao na ono što se stvarno dogodilo te znamenite noći; na ono što se i u priči mora dogoditi ako nastavim...
Ali sve to ne postaje nimalo gore zato što o tome pišem. A ne bi bilo ni ništa bolje ako bih zaustavio svoju zbilja krajnje nevoljnu ruku. Svršeno je. Ničim se to ne može poništiti, ničim udesiti da bude drukčije no što je bilo.
Trebalo je da moja stara dadilja sutradan pođe sa mnom u London zbog poslova u vezi sa testamentom. Mala Emilija je taj dan provela kod gospodina Omera. Trebalo je da se te večeri svi sastanemo u staroj lađi. Ham će dovesti Emiliju u obično vreme. Ja ću se polako vratiti peške, a brat i sestra, onako kako su i došli, da nas sačekaju kraj vatre kad padne mrak.
Rastao sam se s njima na onim gvozdenim vratnicama crkvene porte kod kojih je u mojim priviđenjima iz minulih dana Straps sa rancem Roderika Rendoma zastao da se odmori; pa umesto da odmah krenem peške natrag, pođoh malo putem prema Loustoftu. Zatim skrenuh i pođoh drumom prema Jarmutu. Svratio sam na ručak u jednu pristojnu krčmu na milju-dve od skele o kojoj sam ranije govorio, pa mi tako prođe čitav dan, te u Jarmut stigoh u sam mrak. Kiša je u to vreme već pljuštala, i noć bila burna, ali je iza oblaka provirivao mesec, te nije bilo mračno.
Ubrzo dođoh na dogled kuće gospodina Pegotlja i svetlosti što je sjala kroz prozor. Posle gacanja po mokrom pesku, kroz koji se teško išlo stigoh do vrata i uđoh.
U kući je izgledalo zaista udobno. Gospodin Pegoti je baš bio popušio svoju večernju lulu, pa su se već vršile pripreme za nešto večere. Vatra je svetlela, pepeo bio zgrnut, a sandučić spremno čekao malu Emiliju na njenom starom mestu. Pegoti je takođe sedela na svom starom mestu, i po svemu, osim po haljini, izgledala kao da se nije ni makla s njega. Već je opet bila pribegla svojoj kutiji sa Crkvom sv. Pavla na poklopcu, a i svi su ostali bili tu kao da se nisu nikud micali. Gospođa Gamidž se grizla u svom starom kutu, te je prema tome i ona izgledala prirodno.
»Vi ste stigli pre sviju, gospodine Davide«, reče gospodin Pegoti s blaženim licem. »Skinite taj kaput, gospodine, ako je mokar«.
»Hvala, gospodine Pegoti«, rekoh ja, dajući mu svoj gornji kaput da ga okači. »Potpuno je suv«.
»I jeste«, reče gospodin Pegoti pipajući me po ramenima. »Suv kao barut! Sedite, gospodine! Nije ni potrebno da vam poželim dobrodošlicu, jer ste uvek dobro došli; kažem ljubazno i od sveg srca«.
»Hvala, gospodine Pegoti; uveren sam u to. A vi, Pegoti«, rekoh pošto je poljubih, »kako ste mi, stara moja?«
»Ha, ha!« nasmeja se gospodin Pegoti trljajući ruke i jasno pokazujući da mu je milo što je naša skorašnja nevolja prošla i sa iskrenom srdačnošću, koja mu je bila urođena; »nema žene na svetu, gospodine, kako joj rekoh, koja treba da se oseća lagodnije pri duši nego ona! Izvršila je svoju dužnost prema pokojniku, i pokojnik je to znao, ра. je i pokojnik izvršio svoju dužnost prema njoj, kao što je i ona učinila za pokojnika sve što treba... i... tako je sve kako valja«.
Gospođa Gamidž jeknu glasno.
»Ne dajte se, majčice!« reče gospodin Pegoti, ali je krišom mahao glavom prema nama, očevidno svestan okolnosti da skorašnji događaj može lako da je podseti na starog. »Držite se! Živnite malo sebe radi, pa ćete videti kako će dalje ići sve prirodno«.
»Ne verujem da će sa mnom tako biti, Danijele«, odgovori gospođa Gamidž. »Ništa kod mene nije prirodno osim samoće i jada!«
»Ne, ne«, reče gospodin Pegoti trudeći se da je uteši.
»Jeste, jeste, Dane«, reče gospođa Gamidž. »Nisam ja žena koja treba da živi kod onih koji još i pare nasleđuju. Meni sve ide natraške. Bolje da vam se skinem s vrata«.
»Gle! A kako bi‘ ja trošio pare bez vas?« reče gospodin Pegoti s izrazom ozbiljnog prepiranja, »Što govorite koješta? Zar mi niste sad potrebniji nego ikad?«
»Ta znala sam da vam dosad nisam bila potrebna«, viknu gospođa Gamidž tužno cvileći, »a sad mi to i kažete! Kako bih i mogla misliti da sam nekom potrebna, kad sam ovako jadna, žalosna i bez sreće!«
Gospodin Pegoti se naljuti na samog sebe što je rekao nešto iz čega se mogao izvesti tako grub zaključak, ali ne stiže da odgovori, jer ga Pegoti povuče za rukav i mahnu glavom. Pošto je neko vreme gledao u gospođu Gamidž sa izrazom žalosti na licu, on baci pogled na holandski časovnik, pa ustade i useknu sveću, a zatim je stavi u prozor.
»Evo«, reče gospodin Pegoti veselo, »evo, tu smo, gospođo Gamidž!« Gospođa Gamidž tiho jeknu. »Prisvetlili smo joj kao obično. Vi se sigurno domišljate, gospodine, radi čega ja to. E, pa, to je radi naše male Emilije. Znate, putanja nije baš jako svetla i vesela kad padne mrak, pa ja, kad god sam tu u vreme kad ona dolazi kući, stavim sveću u prozor. To, znate«, reče gospodin Pegoti naginjući se prema meni i blistajući od radosti, »služi u dve svrhe. Ona onda veli, naša Emilija: ,Tamo je moj dom!‘ — kaže ona. A sigurno kaže i: ,Moj ujak je tamo!‘ Jer ako nisam, svetlost se nikad ne pokazuje«.
»E, baš si dete!« reče Pegoti, ali s puno ljubavi, ako je baš i mislila tako.
»Pa«, odgovori gospodin Pegoti stojeći prilično raskrečen i trljajući rukama gore-dole po nogama u toj svojoj radosti i gledajući naizmenično, čas u nas, čas u vatru, »Šta ja znam, možda i jesam. Znam samo da nisam ovako kad me pogledaš!«
»Ne baš apsolutno«, primeti Pegoti.
»Ne«, nasmeja se gospodin Pegoti, »ne ovako na oko, nego ... onako kad čovek razmisli. Pa neka sam; marim ja! Nego da vam nešto kažem. Kad odem u onu lepu kućicu naše Emilije, pa stanem da gledam i da gledam, zanese me nešto, pa lepo ne znam šta ću od silne radosti!« reče gospodin Pegoti iznenada udarajući glasom. »Eto, šta da vam još kažem, sem da osećam kao da je i najmanja od onih stvarčica skoro isto što i ona sama! Uzimam ih i spuštam i dodirujem tako nežno kao da su naša Emilija. Tako isto i sa njenim kapicama i drugim stvarima. Ne bi‘ mogao da gledam kako se išta njeno uzima grubo u ruke, ni za šta na svetu. Eto, to ti je to tvoje dete, nalik na neko golemo morsko prase!« reče gospodin Pegoti, pa dade oduška svojim snažnim osećanjima prasnu u grohotan smeh.
Pegoti i ja udarismo takođe u smeh, samo ne tako glasno.
»Ja, vidite, mislim«, reče gospodin Pegoti radosna lica, pošto je još neko vreme trljao noge, »da to dolazi otuda što sam se tako mnogo igrao s njom, pa smo se pravili da smo Turci i Francuzi, i ajkule i svakojaki stranci; jeste, tako mi boga; pa lavovi, pa kitovi i šta ti ja znam šta sve nismo bili, i to kad mi nije bila ni do kolena. Nekako sam navikao s njom, pa sve tako nešto. Eto sad i ova sveća ovde!« reče gospodin Pegoti i radosno pokaza rukom prema sveći. »Ja znam vrlo dobro da ću kad se ona uda i kad ode metati tu sveću u taj prozor baš kao i sad. Vrlo dobro znam da ću kad budem ovde noću (a gde bih na drugom mestu živeo, bog vas video, ma kolike pare nasledio) a nje ne bude tu, stavljati sveću u prozor; i sedeći kraj vatre, praviću se kao da je očekujem, baš kao ovo sad. Eto ti deteta«, reče gospodin Pegoti sestri, pa opet udari u grohotan smeh, »u vidu morskog prasca! Ta eto baš u ovom trenutku gledam tu sveću kako pucketa i kažem u sebi: ,Ona sad gleda u nju! Emilija ide!‘ Eto vidiš tvoga deteta«, reče gospodin Pegoti uz novi grohot, »na sliku i priliku morskog praseta. Nego ja ipak imam pravo«, reče gospodin Pegoti pa se prestade smejati i pljesnu rukom o ruku, »evo nje!«
Uđe samo Ham. Mora da je napolju ojačao pljusak otkako sam došao, jer je svoj veliki mornarski šešir namakao na oči.
»Gde je Emilija?« reče gospodin Pegoti.
Ham samo odmahnu glavom kao da je napolju. Gospodin Pegoti uze sveću iz prozora, useknu je i stavi na sto, pa vredno stade džarati vatru, kad Ham, koji se nije ni makao, reče:
»Gospodine Davide, hoćete li da izađete za časak da vidite šta Emilija i ja imamo da vam pokažemo?«
I izađosmo iz sobe. Kad prođoh pored njega, na vratima opazih na svoje veliko čudo i strah da je bled kao smrt. On me brzo gurnu napolje i zatvori vrata za nama. Samo za nama dvojicom.
»Hame, šta se dogodilo?«
»Gospodine Davide!...« O, jadno, prepuklo srce, kako je stao da plače!
Ja sam se skamenio gledajući toliku žalost. Ne znam šta sam mislio ili od čega sam strepeo. Mogao sam samo da gledam u njega.
»Hame, jadni moj druže, za ime božje, reci šta je?«
»Moja ljubav, gospodine Davide,... ponos i nada moga srca... ona za koju bih umro, i za koju bih umro još i sad... otišla je!«
»Otišla?«
»Emilija je pobegla! O, gospodine Davide, zamislite kako je pobegla, kad se ja molim dragom i milostivom bogu da je ubije, nju koja mi je draža od svega na svetu, samo da je ne pusti da ode u propast i sramotu«.
Lice koje on u tom času podiže prema natuštenom nebu, drhtanje njegovih sklopljenih ruku, samrtničke muke čitave njegove prilike, sve je to još danas u mome sećanju nerazdvojno vezano s onom samotnom, sumornom pustoši oko nas. Sve je obuzela mrkla noć — a on: jedina prilika na pozornici.
»Vi ste izučili škole«, reče on žurno, »pa ćete znati šta valja i kako je najbolje. Šta da kažem onima unutra? Kako uopšte da saopštim stvar njemu, gospodine Davide?«
Ja videh kako se vrata miču, pa nagonski pokušah da zadržim kvaku spolja da dobijem još koji trenutak vremena. Bilo je prekasno. Gospodin Pegoti proturi lice napred, i da živim pet stotina godina, ne bih mogao zaboraviti promenu koja se izvršila na njemu kad nas vide.
Sećam se silnog jauka i plakanja, i žena kako se tiskaju oko njega, i kako svi stojimo u sobi; ja s nekom hartijom u ruci koju mi je Ham bio dodao, a gospodin Pegoti zagledan ukočeno u mene sa razdrljenim prsnikom, razbarušene kose, i lica, i usana sasvim bledih i crvenih od krvi koja mu se slivala niz prsa, mislim iz usta.
»Čitajte, gospodine«, reče on tihim, drhtavim glasom. »Samo lagano, molim vas. Nisam siguran da ću moći da razumem«.


I ja usred mrtve tišine stadoh čitati iz jednog zamrljanog pisma:
»Kad ti koji me voliš toliko koliko ja nikad nisam zasluživala, čak i onda kad mi je duša još bila nevina, budeš video ovo, ja ću biti daleko ...«
»Ja ću biti daleko« ponovi on lagano. »Stojte! Emilija daleko! Dalje!«
»Kad budem ostavila moju milu kuću — svoju milu kuću — oh, milu svoju kuću — ujutru...« — na pismu je stajao sinoćni datum — »... to ću uraditi s tim da se više nikad ne vratim osim ako me on ne dovede natrag kao visoku gospođu. Ovo će se naći mesto mene uveče, mnogo sati kasnije. O, da znaš kako mi se srce cepa. Kad bi makar i ti o koga sam se tako ogrešila, da mi nikad ne možeš oprostiti, samo mogao da znaš koliko patim! Suviše sam nevaljala kad još pišem o sebi! O, uteši se mišlju da sam pokvarena! O, smiluj se, kaži ujaku da ga nisam nikad ni upola toliko volela koliko ga sad volim. I ne sećajte se kako ste svi bili puni ljubavi i dobrote prema, meni — ne sećaj se da je ikad trebalo da se venčamo — nego se trudi da misliš da sam umrla još dok sam bila mala i negde sahranjena. Moli se bogu, od koga sam se ja odmetnula; smiluj se na ujaka! Kaži mu da ga nisam nikad ni upola toliko volela koliko ga sad volim. Budi mu uteha. Zavoli neku dobru devojku koja će ujaku biti ono što sam mu ja nekad bila, i koja će tebi biti iskreno odana i dostojna tebe, da ne saznaš za drugu sramotu osim mene! Ja ću mu se često moliti na kolenima za sve vas. Ako me on ne dovede natrag kao visoku gospođu, i ako se ne molim za sebe, moliću se za sve vas. Na rastanku sva moja ljubav ide ujaku. Moje poslednje suze, i moje poslednje hvala — ujaku«.
I to je bilo sve.
On je još dugo pošto sam prestao da čitam stajao i neprestano gledao u mene. Najzad se usudih da ga uhvatim za ruku i da ga stanem preklinjati, kako sam god znao i umeo, da pokuša da se malo pribere. On odgovori:
»Hvala vam, gospodine, hvala vam!« i ne mače se.
Zatim mu Ham progovori. Pegoti je bio toliko svestan njegovog bola, da mu steže ruku, ali inače ostade onakav kakav je bio, i niko se ne usudi da ga oslovi.
Najzad on polako skide pogled s mog lica, kao da dolazi sebi posle nekog priviđenja, pa se stade osvrtati po sobi. Zatim reče tihim glasom:
»Ko je taj čovek? Hoću da znam njegovo ime«.
Ham pogleda u mene, i ja odjednom osetih neki potres od koga ustuknuh.
»Ima neko na koga se sumnja«, reče gospodin Pegoti. »Ko je to?«
»Gospodine Davide«, usrdno zamoli Ham, »izađite za časak i pustite me da mu kažem što moram. Vi ne smete to da čujete, gospodine«.
Ja opet osetih da sam se stresao. Klonuh na jednu stolicu i pokušah da prevalim preko jezika neki odgovor, ali mi je jezik bio ukočen, a pred očima mi se smrklo.
»Hoću da čujem njegovo ime!« čuh opet glas.
»Već od nekog vremena«, mucao je Ham, »pojavljivao se ovde ponekad nečiji sluga. Bio je tu i jedan gospodin. Jedno pripada drugome«.
Gospodin Pegoti je stajao ukočen kao i pre, ali je sad gledao u njega.
»Toga slugu su«, nastavi Ham, »videli sa... našom sirotom devojkom... sinoć. Krio se ovuda negde cele ove nedelje, ili duže. Mislilo se da je otišao, ali se krio. Iziđite, gospodine Davide, iziđite!«
Ja osetih Pegotinu ruku oko vrata, ali se ne bih mogao maći pa da se i sama kuća rušila na mene.
»Neka nepoznata kola i konji su stajali izvan varoši na drumu za Norič, jutros, baš u samu zoru«, nastavi Ham. »Sluga je otišao od njih i opet se vratio do njih. A kad je po drugi put otišao, Emilija je bila kraj njega. Onaj drugi je bio u kolima. To je taj čovek«.
»Za ime božje«, reče gospodin Pegoti ustuknuvši, pa pruži ruku kao da hoće da odstrani nešto čega se boji. »Nemoj mi reći da mu je ime Stirford!«
»Gospodine Davide«, viknu Ham uzrujanim glasom, »to nije vaša krivica, i ja sam daleko od toga da vas zato krivim, ali njegovo ime jeste Stirford. To je najveća hulja!«
Gospodin Pegoti ne pusti ni glasa od sebe, ne proli suze, i više se ne pomače, pa se najzad, sasvim iznenada, trže kao iz sna, pa skide sa čivije u jednom kutu svoj grubi kaput.
»Deder, pomozi! Ošamutilo me, ne mogu sam«, reče on nestrpljivo. »Pomozite mi i pridržite. Tako!« kad mu neko pomože. »A sad mi dodajte onaj šešir«.
Ham ga upita kuda ide.
»Idem da tražim nećaku. Idem da tražim Emiliju. Idem prvo da probušim onaj čamac i da ga potopim na onome mestu gde je trebalo da potopim njega, što bih i uradio, života mi moga, samo da sam i za časak naslutio šta on smišlja u sebi dok je onako sedeo preda mnom«, reče on besno, pružajući stisnutu desnu ruku, »dok je sedeo prema meni, lice u lice; grom me spalio ako ga ne bih utopio i smatrao da sam dobro uradio. Idem da tražim nećaku«.
»Kuda?« viknu Ham, pa stade između njega i vrata.
»Kuda bilo! Idem da tražim nećaku po celom svetu. Da nađem svoju sirotu nećaku u njenom sramu i da je dovedem natrag. Niko me neće zadržati! Kažem vam, idem da tražim svoju nećaku«.
»Ne, ne!« viknu gospođa Gamidž, pa stade između njih plačući neobuzdano... »Ne, ne, Dane, ne takav kakav ste sad! Idite pa je tražite docnije, moj jadni, ostavljeni Dane, i to će biti na svom mestu, ali nemojte sada kad ste ovakvi. Sedite tu i oprostite što sam vas mučila, Dane! — šta je moja nesreća prema ovome! — pa hajde da razgovaramo o onome vremenu kad je ona prvo ostala siroče, a kad je i Ham bio to isto, i kad sam ostala jadna udovica, pa ste me vi primili u kuću. To će vam ublažiti jad u ojađenom srcu, Dane«, i ona mu spusti glavu na rame, »pa ćete lakše podnositi tugu, jer vam je poznato ono obećanje: ,Ono najmanje što učinite ovima, kao da ste učinili meni‘; i to mora tako da bude pod ovim krovom, koji nam je bio utočište kroz tolike godine«.
On postade sasvim krotak, a kad ga čuh kako plače, ona želja koju sam osećao da kleknem na kolena i da ih sve zamolim za oproštaj zbog nesreće u koju sam ih uvalio i prokunem Stirforda, ustupi mesto boljem osećanju. Moje teško ophrvano srce nađe istu odušku, te i ja briznuh u plač.

GLAVA XXXII

POČETAK DUGOG PUTOVANJA


Mislim da ono što je u mojoj prirodi, leži i u prirodi drugih ljudi, te se ne bojim da napišem kako nikad nisam toliko voleo Stirforda koliko u tom času kada su se kidale sve veze koje su nas spajale. U oštrom bolu koji sam osetio pri saznanju o njegovoj nedostojnosti, ja sam više mislio na ono što je bilo sjajno u njemu, osećao nežnost prema svemu što je bilo dobro u njemu, i odavao veće priznanje osobinama koje su od njega mogle načiniti čoveka plemenite prirode i velikog imena, no što sam ikad ranije, u vreme kada mi je odanost koju sam prema njemu gajio bila na vrhuncu. Ma koliko da sam duboko osećao nesvesni udeo koji sam i ja imao u skrnavljenju toga čestitog doma, držim da ne bih mogao, da sam se nešto našao lice u lice s njim, izustiti ni jedne prekorne reči. I dalje bih ga mnogo voleo — mada me više nije opsenjivao — i dalje s tolikom nežnošću čuvao sećanje na svoju ljubav prema njemu, da bih, mislim, bio slab kao ucveljeno dete u svemu sem u odbijanju svake pomisli da bi se jednom opet mogli pomiriti. Ta mi pomisao nikada nije došla. Osećao sam, kao što je i on osećao, da je između nas sve svršeno. Nikada nisam saznao kakve sam uspomene ja u njemu ostavio — možda toliko ništavne da ih je mogao lako odbaciti — ali znam da sam se ja njega uvek sećao kao nekog dugo voljenog prijatelja koji je umro.
Da, Stirforde, odavno si daleko od poprišta ove jadne priče. Možda će moj bol poslužiti kao nevoljni svedok protiv tebe na Strašnom sudu, ali moje razjarene misli, ili moji prekori, nikada, to znam!
Vest o događaju brzo se pronela po varoši, i kad sam sutradan ujutro prolazio ulicama, svaki čas bih čuo ljude kako o tome govore pred vratima svojih kuća. Mnogi su osuđivali nju, a manji broj je osuđivao njega, dok je prema njenom drugom ocu i prema njenom vereniku postojalo samo jedno osećanje. Kod svih i svakog, ma ko on bio, preovladavalo je samo poštovanje puno blagosti i ljubavi prema njima u njihovoj nesreći. Kad su njih dvojica izašla u rano jutro da prošetaju po žalu, primorci su se odmakli od njih i stajahu u grupicama, razgovarajući među sobom s puno sažaljenja.
I ja ih nađoh na žalu, sasvim uz more. Lako bih pogodio da cele noći nisu oka sklopili čak i da mi Pegoti nije ranije rekla da su, kad je već uveliko svanulo, sedeli isto onako kako sam ih ostavio. Izgledali su iznureni, i učinilo mi se da se glava gospodina Pegotija više pognula za tu jednu noć nego za toliko godine otkako ga poznajem. Ali obojica su izgledala ozbiljna i postojana kao i samo more, koje je tada ležalo pod surim nebom, bez talasa — ali ipak snažno se dižući, kao da diše dok se odmara — i tamo na dalekom vidokrugu dodirivalo traku srebrne svetlosti sunca, koje se još nije videlo.
»Bilo je između nas vazdan razgovora, gospodine«, reče mi gospodin Pegoti pošto smo kratko vreme sva trojica išli ćutke, »Šta treba, a šta ne treba da radimo. Ali sad imamo jasan put pred sobom«.
Slučajno pogledah u Hama, koji se bio zagledao u morsku pučinu prema onoj svetloj pruzi u daljini, i kroz glavu mi najednom — ne zbog neke jarosti na njegovom licu, jer na njemu nije bilo ničega sem izraza stroge odlučnosti — sinu strašna misao da će on ubiti Stirforda ako ga ikada sretne.
»Nemam ja ovde više nikakva posla, gospodine«, reče gospodin Pegoti. »Idem da tražim svoju...« i zastade, pa nastavi odlučnijim glasom. »Idem da je tražim. Odsad je to sva moja dužnost«.
On odmahnu glavom kad ga upitah gde misli da je traži, pa me zapita idem li sutra za London. Rekoh mu da danas nisam otišao, jer sam se bojao da ne propustim priliku da mu ukažem neku pomoć, ali da sam gotov da pođem kad god on hoće.
»Poći ću s vama, gospodine, ako ste saglasni, sutra«.
I opet smo neko vreme išli ćutke.
»A Ham će«, produži on malo kasnije, »ostati na svom sadašnjem poslu i preći na stan kod moje sestre. Ona stara lađa tamo...«
»Zar ćete napustiti staru lađu, gospodine Pegoti?« upadoh ja blago.
»Moje mesto nije više tamo, gospodine Davide«, nastavi on; »ako se ikada otkako je sveta i veka potopila koja lađa, ova svakako jeste. Ali ne, gospodine, ne; ne znači da ćemo je napustiti. Daleko od toga«.
Opet smo neko vreme koračali kao i pre, a onda on objasni:
»Moja je želja, gospodine, da ona izgleda i danju i noću, i zimi i leti onako kako je uvek izgledala otkako ju je ona prvo upoznala. Ako ona ikad doluta natrag, neću da izgleda kao da ju je stari dom odgurnuo, razumete, nego kao da je mami, da je privlači da mu priđe bliže, da možda kao neki duh zaviri sa vetra i kiše kroz stari prozor, i ugleda staro mesto kraj ognjišta. Onda će ona, možda, gospodine Davide, kad ne opazi nikoga osim gospođe Gamidž, stegnuti srce, pa se ušunjati sva uzdrhtala,, i možda otići da legne u svoju staru postelju, da odmori umornu glavu onde gde je nekad bila tako vesela«.
Pokušah da mu nešto odgovorim, ali ne nađoh reči.
»Svake noći«, reče gospodin Pegoti, »kako mrak padne, sveća se mora postaviti pred ono staro okno, da joj, ako je ugleda, kaže: ,Vrati se, dete moje, vrati se!‘ A ti, ‘Ame, ako se na vratima tvoje tetke ikad začuje kucanje, a naročito tiho kucanje, pošto se smrkne, nemoj prilaziti ni blizu. Neka tetka ode... nipošto ti... da primi moje palo čedo«.
On izmače malo ispred nas, pa je neko vreme stalno prednjačio. Ja za to vreme opet bacih pogled na Hama i videh onaj isti izraz, i da su mu oči još jednako upravljene prema dalekoj svetlosti, pa mu dodirnuh mišicu.
Morao sam ga dvaput pozvati po imenu, glasom kojim bih budio koga iz sna, pre no što je obratio pažnju na mene. Kad ga najzad upitah o čemu misli tako duboko, on odgovori:
»O onome što stoji preda mnom i tamo preko«, reče on i neodređeno pokaza na more.
»Hoćete li da kažete o životu koji leži pred vama?«
»Gospodine Davide, ne znam upravo ni sam kako to, ali mi se nekako učinilo kao da odonuda preko dolazi... kao neki kraj ovome«, reče on gledajući u mene dok smo išli, ali s onim istim izrazom odlučnosti na licu.
»Kakav kraj?« upitah ja, i svega me obuze onaj strah od malopre.
»Ne znam ni sam«, reče on zamišljeno; »tako mi se nekako vrzma po pameti da je otud sve započelo, pa da ima da dođe i kraj. Ali to je već prošlo, gospodine Davide«, dodade odgovarajući, mislim, na moj pogled; »nemate razloga da me se plašite, ja sam samo nekako ošamućen; rekao bih da ne osećam ništa«, čime je hteo da kaže da nije pri sebi i da mu je u glavi zbrka.
Gospodin Pegoti zastade da nas pričeka, te ga stigosmo, i ne rekosmo ništa više. Ali me je sećanje na to, u vezi sa mojom ranijom misli, ipak mučilo s vremena na vreme, sve dok ne dođe neminovni završetak, u svoje određeno vreme.
Neosetno se približismo staroj lađi i uđosmo. Gospođa Gamidž je, umesto da snuždeno sedi u svom kutu, poslovala oko doručka. Ona prihvati od gospodina Pegotija šešir i namesti stolicu za njega, pa mu stade govoriti tako utešno i blago, da je skoro nisam mogao poznati.
»Dane, dobri čoveče«, reče ona, »morate jesti i piti i štedeti snagu, jer inače nećete ništa uraditi. Probajte samo, čoveče. A ako vam ja smetam svojim zveckanjem«, htela je valjda reći »zvocanjem« »recite mi to, Dane, pa neću«.
Pošto nas je sve poslužila, ona se povuče do prozora, gde je marljivo krpila košulje i rublje gospodina Pegotija, pa ih zatim stade slagati i pakovati u nepromočivu torbu kakvu obično nose mornari. A za to vreme je nastavila da govori istim onim mirnim glasom.
»Po lepom vremenu i po nevremenu, u svako doba dana i godine, to znajte, Dane«, reče gospođa Gamidž, »ja ću uvek biti tu, i sve će izgledati onako kako vi želite. Ja sam slabo pismena, ali ću vam ponekad pisati kad budete otišli, pa ću slati pisma gospodinu Davidu. A možda ćete i vi meni pisati ponekad, da mi kažete kako se osećate na svom samotnom i žalosnom putu«.
»Bojim se da vam ne bude teško samoj«, reče gospodin Pegoti.
»Ne, neće, Dane«, odgovori ona. »Neće mi biti teško. Ne brinite za mene. Imaću ja dosta posla; da čuvam vaše biće za vas (gospođa Gamidž je htela da kaže vaš dom) da se imate kuda vratiti; da držim biće i bivalište ovde za svakoga ko bi mogao slučajno da se vrati, Dane. Kad bude lepo, ja ću sedeti napolju ispred vrata, k‘o što sam uvek radila. Ako bi k‘o naišao, da već izdaleka vidi staricu-udovicu kako je verna i odana«.
Kakva silna promena na gospođi Gamidž za tako kratko vreme! Bila je sasvim druga žena. Bila je tako odana, tako je brzo naučila šta će biti dobro da kaže, a što da ostavi nekazano, i tako potpuno zaboravila na sebe samu, da je u meni probudila duboko poštovanje. I šta je sve posvršavala tog dana! Mnogo je stvari trebalo doneti sa žala i smestiti u šupu, kao vesla, mreže, jedra, užariju, motke za jarbole, lonce za jastoge, vreće sa balastom i tome slično; i mada je bilo do mile volje radne snage koja bi se našla pri ruci, jer na čitavoj obali nije bilo radnih mišica koje ne bi svojski potegle za Pegotija i pri tome smatrale da im je dovoljna plata već sama molba da to urade — ona je ipak uporno izdržala sama, celog bogovetnog dana; sama vukla terete koji su premašali njenu snagu i trčkarala tamo i amo po svakojakim izlišnim poslovima. A što se tiče jadikovanja zbog svojih nedaća — na njih je izgleda sasvim zaboravila, kao da ih nikad nije bilo. Stalno je održavala veselost i pored svega saučešća, što nije bilo ni najmanje čudnovato u čitavoj toj njenoj promeni. Nije bilo ni traga od njene preterane osetljivosti. Čak nisam opazio ni da joj je glas zadrhtao, ili da joj je suza kanula iz očiju u toku celog dana, sve do uveče, kad ona, ja i gospodin Pegoti ostadosmo sami, pa gospodin Pegoti zaspa od silnog umora; tek tada se stade gušiti u suzama i jecanju, ali ih svim silama zadrža, pa me isprati do vrata i reče:
»Bog vam dobro dao, gos‘n Davide; budite mu prijatelj, kukavcu sinjem«.
I odmah istrča iz kuće da umije lice, da bi mogla mirno da sedi kraj njega, i da je on nađe zaposlenu kad se probudi. Jednom reči, kad odoh, ona ostade te večeri kao glavna potpora i oslonac gospodin Pegotijev u njegovoj žalosti, te nisam prestajao da razmišljam o pouci koju mi je gospođa Gamidž pružala.
Negde između devet i deset sati, u jednoj setnoj šetnji kroz varoš, zastadoh pred gospodin Omerovim vratima. Gospodina Omera se ta stvar tako kosnula, — reče mi njegova ćerka — da je bio vrlo utučen celog dana, pa je otišao da legne, čak i ne popušivši svoju lulu.
»Pretvorno stvorenje bez srca i duše«, reče gospođa Džoram. »Nikad nije ni bilo ničeg dobrog u njoj«.
»Ne govorite tako«, odgovorih ja. »Vi tako ne mislite«.
»Jeste, mislim«, viknu gospođa Džoram ljutito.
»Ne, ne«, rekoh ja.
Gospođa Džoram zabaci glavu, trudeći se da bude vrlo stroga i ljuta, ali nije mogla da savlada svoju nežniju prirodu, pa brižnu u plač. Ja sam, nema zbora, bio mlad, ali sam zbog njenog sažaljenja dobio još bolje mišljenje o njoj i držao da joj ono dolikuje kao časnoj ženi i majci.
»Šta će najzad biti od nje?« jecala je Mini. »Kuda će? Šta će biti s njom? O, kako je mogla da bude tako svirepa i prema sebi i prema njemu«.
Setih se vremena kad je Mini bila mlada i lepa devojčica, pa mi je bilo milo što se i ona toga seća tako dirljivo.
»Moja se mala Mini«, reče gospođa Džoram, »tek sada uspavala, jedva jedvice. Čak i u snu jeca za Emilijom. Celog bogovetnog dana je mala Mini plakala za njom i pitala me je li Emilija nevaljala, šta mogu da joj kažem kad je Emilija traku sa svoga vrata vezala maloj Mini poslednje večeri kad je bila ovde i spustila glavu na jastuk kraj nje, pa je tako držala sve dok ona nije zaspala? Traka je još i sad na vratu male Mini. Možda ne bi trebalo da bude, ali šta ja mogu? Emilija je vrlo nevaljala, ali su se tako volele. A dete, kao dete, ne zna ništa!«
Gospođa Džoram se toliko ražalosti, da njen muž dođe da vidi kako joj je. A ja ih na to ostavih, pa se uputih Pegotinoj kući, još setniji nego dotle — ako je to uopšte bilo moguće.
Onu dobru dušu — mislim na moju Pegoti — nisu savladale sve nevolje i neprospavane noći, jer je ne nađoh kod kuće; bila je otišla u bratovljevu kuću s namerom da tamo ostane do ujutru. U kući zatekoh samo još jednu stariju ženu, koja je u toku nekoliko minulih nedelja radila po kući, otkako je Pegoti bila sprečena da sama vodi brigu o svemu. Nije mi bila potrebna, te je poslah da legne, što joj je bilo sasvim po volji; pa sedoh kraj vatre u kuhinji da provedem neko vreme u mislima o svemu što se zbilo poslednjih dana.
Sve mi je izlazilo pred oči i u nekoj zbrci se mešalo sa samrtnim odrom pokojnog Barkisa, i letelo s osekom prema daljini u koju je Ham jutros gledao onako neobično; kad me iz tih sanjarija, koje su me odvele bog te pita kuda, trže neko kucanje na vratima. Na njima je bila alka, ali to nije bio taj zvuk. Neko je kucao rukom, ali tako nisko nad pragom kao da kuca kakvo dete.
To me toliko trže kao da je pokucao lakej kakve visoke ličnosti. Otvorih vrata i prvo pogledah dole, pa na svoje veliko iznenađenje ugledah samo jedan veliki kišobran koji kao da se kretao sam od sebe. Ali malo zatim pronađoh pod njim gospođicu Močer.
Možda ne bih bio jako sklon da to malo stvorenje dočekam ljubazno da mi je — pošto se pomolila ispod svog kišobrana, koji i pored svojih očajnih napora nije bila u stanju da zatvori — pokazala onaj »vetrenjasti« izraz svog lica, koji je na mene učinio onako jak utisak prilikom onog našeg prvog i poslednjeg viđenja. Ali sad se na njenom licu, koje je podigla prema meni, videla velika i usrdna ozbiljnost, a kad joj prihvatih kišobran, koji je bio nezgodan i za kakvog irskog gorostasa, ona stade kršiti ručice tako žalosno, da osetih priličnu naklonost prema njoj.
»Gospođice Močer«, rekoh ja pošto bacih pogled niz pustu ulicu, premda ni sam ne znam jasno šta sam očekivao da vidim osim nje, »kako ste dospeli ovamo? Šta se dogodilo?«
Ona mi svojom kratkom ručicom dade znak da zatvorim kišobran, pa, prošavši žurno mimo mene, uđe u kuhinju. Pošto uđoh za njom, noseći kišobran u ruci, i zatvorih vrata, nađoh je gde sedi na ćošku ograde oko ognjišta — oniske gvozdene ograde sa dve pljosnate šipke na vrhu, postavljene tu da se na nju spuštaju tanjiri — u senci velikog bakrača, i kako se njiše napred i natrag i trlja šakama kolena kao što se često čini u velikom bolu.
Ja vrlo zabrinut što sasvim sam primam tu tako kasnu posetu, i što sam jedini posmatrač tog neobičnog ponašanja, opet uzviknuh:
»Molim vas recite šta vam je, gospođice Močer? Jeste li bolesni?«
»Dušo moja medena«, odgovori gospođica Močer, pritiskujući srce preklopljenim rukama, »ovde me boli, mnogo boli. Kad samo pomislim do čega je došlo, i da sam sve mogla da saznam, pa možda i sprečim, samo da nisam bila takva budala«.
I opet se njen veliki šešir, sasvim nesrazmeran prema njenoj prilici, poče njihati napred i natrag, za telom koje joj se njihalo tamo-amo, pri čemu se složno njihao s njim i drugi ogromni šešir na zidu.
»Čudi me«, počeh ja, »Što vas vidim tako žalosnu i ozbiljnu ...« a ona me prekide.
»Da, uvek je to tako!« reče ona. »Svi se oni čude, sva ta neozbiljna mlađarija, svi ti odrasli i razvijeni, kad vide kakvo prirodno osećanje kod malog stvora kao što sam ja! Načine igračku od mene, upotrebljavaju me za zabavu, pa me, kad im je dosta, odgurnu, da se onda čude što osećam više nego neki drveni konj ili dečji vojnik! Da, da, tako je to! Stara stvar!«
»Možda je to slučaj kod drugih«, odgovorih ja, »ali vas uveravam da sa mnom nije. Možda i ne bi trebalo da se čudim što vas vidim takvu kakva ste sad, ja vas tako slabo poznajem. Rekao sam nešto o čemu nisam mnogo mislio«.
»Šta ja tu mogu?« reče ženski kepec ustajući i pružajući napred ruke da se bolje pokaže. »Evo, vidite! Ovakav mi je bio otac, a isti takvi su mi i brat i sestra. Ja već tolike godine radim za sestru i brata; naporno izdirem, gospodine Koperfilde, povazdan. Mora da se živi. Ne činim nikome zla. Ako ima nepromišljenih ili svirepih ljudi koji teraju šegu sa mnom, šta mi ostaje nego da i sama teram šegu sa sobom, sa njima, i sa svačim? I ko je onda kriv što ponekad tako postupam? Ja?«
Ne, gospođica Močer nije kriva; uvideh to.
»Da sam se pokazala kao osetljivi patuljak pred vašim lažnim prijateljem«, nastavi malo stvorenje mašući glavom prema meni s puno prekorne ozbiljnosti, »Šta mislite koliko bi mi svoje pomoći i dobre volje on ukazao? Da se mala Močerova, koja nije nimalo kriva što je ovakva, njemu, ili njemu sličnima, počne da jada zbog svojih nevolja, zar mislite da bi neki od njih uslišio njen slabi vapaj? Mala Močerova bi, čak i da je najogorčeniji i najdosadniji pigmej ovoga sveta, ipak morala živeti, ali ne bi mogla. Ne. Uzalud bi ona čeznula za komadom hleba s maslom, dok ne svisne živeći od vazduha«.
Gospođica Močer opet sede na ogradu kraj vatre, pa izvadi maramicu i obrisa oči.
»Vi treba da me pohvalite ako imate dobro srce, kao što mi se čini da imate«, reče ona, »Što ja, i ovako svesna svog izgleda, ipak mogu da budem vesela i da sve podnosim. Ja sam, sa svoje strane, zahvalna bogu i na tome što mogu da se probijam kroz svet svojom uskom stazicom, a da nikome ne budem dužna ni za šta, i što sam u stanju da na sve čime se uzgred nabace na mene, bilo iz ludosti, bilo iz sujete, odgovorim ravnom merom. Ako ne kukam što nemam sve što mi treba, utoliko bolje po mene, a gore nije nikome. Ako sam igračka u rukama vas džinova, bar postupajte sa mnom blago«.
Gospođica Močer opet stavi maramicu u džep, gledajući jednako netremice u mene nekim pomnim pogledom, pa nastavi:
»Videla sam vas maločas na ulici. Vi možda mislite da ja sa svojim kratkim nogama i kratkim dahom nisam u stanju da idem tako brzo kao vi, i da vas ne mogu stići, ali sam pogodila kuda idete, pa sam došla za vama. Danas sam već jednom bila ovde, ali one dobre žene nije bilo kod kuće«.
»Poznajete li je?« upitah ja.
»Čula sam za nju i o njoj«, odgovori ona, »od ,Omera i Džorama‘. Bila sam kod njih jutros u sedam sati. Sećate li se šta mi je Stirford kazao o toj nesrećnoj devojci onda kad sam vas obojicu posetila u gostionici?«
Na to se pitanje veliki šešir na glavi gospođice Močer poče klatiti napred i natrag, a s njim i onaj još veći na zidu.
Znao sam dobro na šta cilja, pošto mi se to čitav onaj dan vrzlo po pameti. To joj i rekoh.
»Ubila ga nečastiva sila, dabogda!« reče mali ženski patuljak, dižući kažiprst između mene i svojih usplamtelih očiju, »i neka po deset puta smrvi onog prokletog pokvarenjaka, njegovog slugu; ali ja sam mislila da ste i vi dečački zaljubljen u nju«.
»Ja?« ponovih ja.
»Dete, dete! Kakva je to slepa zla kob!« viknu gospođica Močer kršeći nestrpljivo ruke i hodajući tamo-amo, »zašto ste je, ako boga znate, onda onoliko hvalili, i zašto ste neprestano rumenili i izgledali uzbuđeni?«
Od sebe nisam mogao sakriti da je baš tako bilo, iako iz sasvim drugih razloga, a ne iz onih koje je ona zamišljala.
»Šta sam ja znala?« reče gospođica Močer, opet vadeći maramicu i stalno lupkajući nogom o zemlju, kad god bi maramicu pritisnula na oči obema rukama, što je često činila. »On vam je čas protivurečio, a čas vam podilazio, videla sam to dobro; vi ste bili meki kao vosak u njegovim rukama, i to sam videla. Nije prošao ni minut otkako sam izašla iz sobe, kad mi njegov sluga reče da je ,mlado nevinašce‘ (tako vas je nazvao, a vi njega možete zvati ,matorim grešnikom‘ odsada, pa dok ste živi) bacilo oko na nju, i da je ono njoj zavrtelo mozak, ali da je njegov gospodin rešen da ne dozvoli da dođe do nekog zla — više vas radi, nego nje radi — i da je to upravo razlog zbog koga su došli ovamo, šta sam mogla drugo nego da mu verujem? Opazila sam kako vam Stirford ugađa i kako vam je milo kad je on hvali. Vi ste prvi pomenuli njeno ime. Priznali ste da joj se divite još od malena. Dok sam vam govorila o njoj, i žarili ste se i ledili, i crveneli i bledeli, sve u isti mah. Šta sam mogla da mislim, šta stvarno i jesam mislila, nego da ste neki mladi razvratnik, po svemu sem po iskustvu koje vam nedostaje, i da ste zapali u ruke koje imaju dosta iskustva, i koje će vas dobro uputiti, pošto im se tako prohtelo. O! O! O! Bojali su se da ću nekako prozreti istinu«, povika gospođica Močer ustajući sa ograde i kaskajući tamo-amo po kuhinji i očajno dižući uvis svoje dve kratke ruke, »jer sam oštroumno stvorenjce, što moram da budem da bih se mogla probijati kroz život, pa su me sasvim obmanuli, te sam sirotoj devojci predala jedno pismo, koje je, potpuno sam uverena, bilo prvi povod za njene razgovore sa Litimerom, koji je ovde i ostao toga radi!«
Stajao sam zaprepašćen pred otkrićem tolike podmuklosti i gledao u gospođicu Močer, koja je hodala gore-dole po kuhinji, sve dok se nije zaduvala, da onda sedne na ogradu ognjišta i, brišući lice maramicom, dugo maše glavom, ne mičući se inače i ne remeteći tišinu.
»Moje me je krstarenje po ovom kraju«, reče najzad, »dovelo u Norič, gospodine Koperfilde, preksinoć. Ono što sam tamo saznala o njihovom tajanstvenom dolaženju i odlaženju, i to bez vas, što je bilo čudno, dovelo me na pomisao da se tu krije nešto što nije kako valja, pa sam sinoć sela u poštanska kola iz Londona, koja su prolazila kroz Norič, i jutros stigla ovamo. Ali, avaj meni, dockan!«
Jadna mala Močer oseti takvu hladnoću posle toliko plača i uzbuđenja, da se okrete na ogradi, i zaprete nožice u pepeo na ognjištu da ih zagreje, pa se zagleda u vatru, ukočeno kao kakva velika lutka. Sedeo sam u naslonjači na drugoj strani ognjišta, zanesen u žalosne misli, i tako isto zagledan u vatru, a ponekad i u nju.
»Moram ići«, reče ona najzad, i ustade kad to izreče; »kasno je. Vi ne sumnjate u mene?«
Kad sam sreo njen oštar pogled, koji je uz to njeno pitanje postao oštriji nego ikad, ne pođe mi za rukom da se pred tim izazivačkim streljanjem očiju brzo snađem i da mi odgovor ispadne jedno sasvim iskreno: »ne«.
»No«, reče ona primajući ruku koju joj ponudih da joj pomognem da siđe sa ograde, i gledajući me zamišljeno u lice, »vi ste svesni da u mene ne biste posumnjali da sam nešto normalno razvijena žena!«
Osetih da ima mnogo istine u tome, pa se prilično zastideh sam sebe.
»Vi ste vrlo mlad čovek«, reče ona i klimnu glavom. »Primite prijateljski savet, ma i od ovakve šake jada. Trudite se da ne dovodite u vezu telesne nedostatke sa duhovnim, dragi prijatelju, sem kad imate pravih razloga za to«.


Sad je već bila sišla sa ograde, a ja se oslobodio svoga podozrenja. Rekoh joj da sam uveren da je kazala pravu pravcatu istinu o sebi, i da smo oboje bili nesrećna oruđa u prepredenim rukama. Ona mi zahvali i reče da sam dobar mladić.
»Ali pazite«, viknu, okrenuvši se pre nego što je stigla do vrata i gledajući lukavo u mene, opet s uzdignutim kažiprstom, »imam dosta razloga da mislim, prema onome što sam čula, a moje su uši stalno naćuljene, jer, znate, nemam računa da ne iskoristim ono malo sposobnosti kojima raspolažem — da su oni sad otišli u inostranstvo. Ali ako se ikad vrate, ako se ikad za moga života i jedno od njih vrati, ja ću to, pošto neprestano lunjam tamo-amo, verovatno brže doznati nego iko drugi, što god budem doznala, znaćete i vi. Ako ikad budem mogla učiniti što bilo od koristi toj sirotoj zavedenoj devojci, učiniću to savesno, tako mi bog pomogao! A za Litimera bi bolje bilo da je policiskog psa navukao na svoj trag nego malu Močer!«
Dadoh joj na znanje da potpuno verujem u tačnost njenog poslednjeg tvrđenja, pošto sam bio opazio pogled kojim je to propratila.
»Ne verujte mi ni više ni manje nego što biste verovali kojoj normalno razvijenoj ženi«, reče malo stvorenje i lako mi dodirnu ruku, kao da me uverava. »Ako me ikad ponovo vidite, ne ovakvu kakva sam sad, nego onakvu kakvu ste me prvi put videli, obratite pažnju na društvo u kome se nalazim. Imajte tada na umu da sam vrlo slabačko stvorenje, bez branitelja. Zamislite me kod kuće kraj moga brata istog kao i ja, i moje sestre iste kao ja, uveče, pošto se vratim s posla. Onda možda nećete biti suviše strogi prema meni, i možda se nećete čuditi što i ja mogu biti žalosna i ozbiljna. Laku noć!«
Rukovah se sa gospođicom Močer, misleći o njoj sasvim drukčije nego što sam dotle mislio, pa joj otvorih vrata da izađe. Nije bio lak posao otvoriti njen kišobran i održati ga u ravnoteži u njenim rukama, ali mi najzad i to pođe za rukom, te ga videh kako ode, poskakujući niz ulicu kroz kišu, kao da nema nikog pod njim, a kad bi neki teži mlaz iz prepunog oluka pao na njega, pa ga prekrenuo na jednu stranu otkrio bi gospođicu Močer, koja se očajno mučila da ga uspravi. Pošto sam jedno dvaput izleteo iz kuće da joj pomognem, što je bilo sasvim uzaludno, jer bi kišobran uvek odskakutao dalje kao kakva ogromna ptica pre no što bih stigao do njega — uđoh u kuću, legoh i prespavah sve do jutra.
Ujutro dođoše gospodin Pegoti i moja stara dadilja, pa rano odosmo do kancelarije poštanskih kola, gde su gospođa Gamidž i Ham čekali da se oproste s nama.
»Gospodine Davide«, prišapnu mi Ham i povuče me ustranu, dok je gospodin Pegoti stavljao torbu među ostali prtljag, »njegov život je sada sasvim pust. On ne zna kuda ide, i šta ga sve čeka na tom putu, a krenuo je na put koji će potrajati dosta dugo, možda dok je živ, verujte mi, sem ako ne nađe ono što traži. Uveren sam da ćete mu vi biti pravi prijatelj, gospodine Davide«.
»Možete se osloniti na mene; hoću zaista«, rekoh ja rukujući se srdačno sa Hamom.
»Hvala, velika vam hvala, gospodine! Samo još jedna stvar. Ja, kao što znate imam dobar posao, gospodine Davide, i ne trošim koliko zarađujem. Meni sad treba novaca tek koliko da živim. Ako bi mogli to da uložite za njega, ja ću raditi lakša srca. A što se moga rada tiče, gospodine«, govorio je mirno i pribrano, »ne treba ni da mislite da neću raditi vazda kao čovek i postupati kako najbolje znam i umem!«
Rekoh mu da sam u to ubeđen, pa mu nagovestih da se nadam da će možda doći vreme kad neće više voditi samački život, za koji se sad odlučio.
»Ne, gospodine«, reče on mašući glavom, »sve je to sad bilo pa prošlo; niko više ne može popuniti upražnjeno mesto. Nego vi samo imajte na umu ono o novcu, da će ponešto uvek biti ostavljeno na stranu za njega!«
Pošto ga podsetih na to da i gospodin Pegoti vuče izvestan stalan, nesumnjivo skroman prihod od svog zeta, obećah mu da ću učiniti kako mi je rekao. Zatim se oprostismo. Ne mogu čak ni sad da se rastanem od njega, a da mi se srce ne stegne od žalosti kad se setim njegove duševne čvrstine i njegovog velikog jada.
Što se tiče gospođe Gamidž, kad bih se poduhvatio da opišem kako je trčala niz ulicu pored kola, ne gledajući ni u šta osim u gospodina Pegotija na krovu, kroz suze koje je nastojala da zadrži, i kako se sudarala sa ljudima koji su išli u suprotnom pravcu — uzeo bih na sebe vrlo težak zadatak. Zato je bolje ostaviti je da sedi na pragu jedne pekare, sva zaduvana, sa potpuno izgužvanom kapom, i samo jednom cipelom, dok joj druga leži na kaldrmi, i to podaleko.
Kad stigosmo do krajnjeg cilja svog puta, prva nam je briga bila da se postaramo za zgodan stančić za Pegoti, gde bi i njen brat mogao da dobije jednu postelju. Srećom, nađosmo vrlo čist i jevtin stan iznad jedne svećarske radnje, dve ulice daleko od mog stana. Pošto zakupismo taj stan, uzeh u jednoj gostionici hladnog mesa, pa odvedoh svoje saputnike kući na čaj; premda taj korak, žao mi je što to moram reći, ne naiđe na odobravanje gospođe Krup, nego baš naprotiv. Ali da bih objasnio duševno raspoloženje te gospođe, treba da dodam da se našla uvređena kad je Pegoti, pre no što je provela i deset minuta u mom stanu, zadigla svoje udovičke skute, pa se dala na posao da obriše prašinu u mojoj spavaćoj sobi. Tako se ponašanje gospođi Krup učinilo suviše slobodno, a sloboda je, reče mi ona, nešto što ona nikako ne dopušta.
Gospodin Pegoti mi je još na putu za London saopštio nešto što mi nije nikako došlo neočekivano. Nameravao je da prvo poseti Stirfordovu majku. Osećao sam da mi je dužnost da mu u tome pomognem, pa i da posredujem između njih, uz vođenje računa o materinskim osećanjima gospođe Stirford, pa joj napisah pismo još te večeri. Saopštih što sam mogao blaže kakva je nepravda, kakav udar nanesen tome čoveku, i koliko i ja lično učestvujem u nesreći koja ga je snašla. Rekoh da je to čovek skromnog položaja, ali neobično plemenita i ispravna karaktera, i da se usuđujem da izrazim nadu da neće odbiti da ga primi u njegovoj velikoj nevolji. Rekoh da ćemo doći u dva sata posle podne i otpravih pismo prvim jutranjim poštanskim kolima.
U određeno vreme stajali smo pred vratima — vratima kuće u kojoj sam još pre nekoliko dana bio srećan; gde sam tako štedro poklanjao svoje mladalačko poverenje i toplinu svoga srca; kuće koja će otad zanavek biti zatvorena i koja je već tada bila za mene pusta, prava ruševina.
Nigde Litimera. Na znak zvonca odazva se i sad ono prijatnije lice koje ga je zamenilo već prilikom moje poslednje posete, pa nas odvede do salona idući pred nama. Tamo je sedela gospođa Stirford. A Roza Dartl dođe nečujno iz nekog drugog kuta sobe kad mi uđosmo, pa stade iza stolice gospođe Stirford.
Po licu njegove majke odmah opazih da je već od njega saznala šta je uradio. Bilo je vrlo bledo i nosilo tragove osećanja dubljih no što bi samo moje pismo moglo pobuditi, pošto bi, naravno, vođena materinskom ljubavlju, bila kadra i da posumnja u ono što se u pismu iznosi, čime bi dejstvo pisma svakako oslabilo. Učini mi se sličnija njemu nego ikad pre toga, i odjednom osetih da ta sličnost nije izmakla ni opažanju moga pratioca.
Sedela je uspravno u naslonjači, tako nepomičnog, dostojanstvenog, hladnog izgleda, da bi čovek rekao da ga ne može ništa poremetiti. Gledala je postojano u gospodina Pegotija čim je stao pred nju, ali je i on gledao u nju isto tako postojano. A Roza Dartl nas je sve obuhvatila oštrim pogledom. Neko vreme niko ne progovori ni reči.
Ona dade gospodinu Pegotiju znak da sedne, a on reče tihim glasom:
»Ne izgleda mi umesno, gospođo, da sedim u ovoj kući. Više volim da stojim«.
Onda opet zavlada ćutanje, koje ona poremeti rekavši:
»Znam šta vas dovodi ovamo i duboko žalim. Šta želite od mene? Šta tražite da uradim?«
On stavi šešir pod pazuho, pa se opipa po prsima, tražeći Emilijino pismo, a zatim ga izvadi, razvi i dade njoj.
»Molim vas pročitajte to gospođo. To je rukopis moje nećake!«
Ona ga pročita sa onim istim dostojanstvenim i hladnim izrazom — ne uzbuđujući se sadržinom pisma, koliko sam mogao da vidim — pa mu ga vrati.
»,Sem ako me on ne dovede natrag kao visoku gospođu‘«, reče gospodin Pegoti podvlačeći prstom tu rečenicu. »Došao sam da čujem, gospođo, hoće li održati svoju reč?«
»Neće«, odgovori ona.
»A zašto ne?« reče gospodin Pegoti.
»To je nemoguće. Spao bi nisko. Vama ne može biti nepoznato da je ona neizmerno niža od njega«.
»Uzdignite je!« reče gospodin Pegoti.
»Ona je neuglađena i neobrazovana«.
»Možda i nije, a možda i jeste«, reče gospodin Pegoti. »Ja mislim da nije, gospođo, ali ne mogu biti sudija u toj stvari. Naučite je boljem«.
»Kad me nagonite da govorim otvoreno, što radim preko volje, reći ću vam da to, ako ništa drugo, onemogućuje njena niska rodbina«.
»Slušajte što ću vam reći, gospođo«, odgovori on lagano i mirno. »Vi znate šta znači voleti svoje dete. A i ja znam. Da mi je po sto puta rođeno dete, ne bih je mogao više voleti. Vi ne znate šta znači izgubiti dete. A ja znam. Sve bogatstvo ovog sveta, kad bi bilo moje, ne bi značilo ništa za mene kad bih mogao da je iskupim njime! Ali, spasite je ove sramote, a mi je nećemo nikad sramotiti. Niko od nas među kojima je rasla, niko od nas koji smo stalno živeli s njom i kojima je ona toliko godina bila sve, neće više nikad ni pogledati njeno lepo lice. Nećemo je uznemiravati. Zadovoljićemo se time što ćemo samo misliti na nju, kao da je daleko od nas, pod sasvim drugim suncem i drugim nebom, biće nam dovoljno da znamo da je sa svojim mužem, i možda sa dečicom, pa ćemo sačekati vreme kada ćemo svi biti jednaki pred licem gospodnjim!«
Ta jednostavna i snažna rečitost kojom se izražavao ne ostade bez izvesnog dejstva. Ona se još držala ponosno, ali je u njenom glasu bilo neke blagosti kad odgovori:
»Ja ništa ne pravdam. Ne iznosim protivtužbe. Žao mi je što moram ponovo reći da je to nemoguće. Takav brak bi nepopravljivo upropastio karijeru moga sina i uništio sve njegove izglede. Jasno je kao dan da do takvog braka ne može doći. Ako ima nekog drugog načina naknade ...«
»Ja gledam sličnost s licem«, upade joj u reč gospodin Pegoti s postojanim, ali blagim pogledom, »koje je gledalo u mene u mome domu, kraj moga ognjišta, u mome čamcu — i gde još ne? — nasmejano i prijateljsko, dok je u isti mah bilo puno podmuklosti, pa mi dođe skoro da pobesnim kad samo pomislim na njega. Ako slika i prilika onog lica ne pocrveni kao živa vatra i na samu pomisao da mi ponudi novac za sramotu i upropašćenje moga deteta, onda je ono isto tako gadno. A pošto pripada visokoj dami, sve bih rekao da je još gadnije«.
Ona se za tili časak sva promeni. Lice joj se obli ljutim rumenilom, pa na neki netrpeljivi način, grčevito stežući sa obe ruke naslon od fotelje planu:
»A kakvu naknadu možete vi meni dati što ste otvorili takvu provaliju između mene i moga sina? Šta je vaša ljubav prema mojoj? Šta je vaše odvajanje prema našem?«
Gospođica Dartl je dodirnu lako, pa saže glavu da joj nešto prišapne, ali ona ne htede da čuje.
»Ne, Rozo, ni reči! Neka taj čovek čuje šta imam da mu kažem! Sin mi je bio ono radi čega sam živela, onaj kome je svaka moja misao bila posvećena, čiju sam svaku želju još od najranijeg detinjstva ispunjavala, od koga se nisam odvajala od kako sam ga rodila — i sad se vezuje s nekakvom bednom devojkom, i izbegava mene! Moje poverenje uzvraća stalnim obmanjivanjem, i to zbog nje, i napušta me zbog nje! Stavlja taj svoj gadni prohtev nasuprot pravu koje majka polaže na njegovu dužnost, ljubav, poštovanje, zahvalnost — pravo koje je svakog dana njegovog života trebalo da se pretvara u sve jače veze kojima ništa ne može odoleti! Je li to pravo?«
Roza opet pokuša da je umiri, ali opet bez uspeha.
»Ja vam kažem, Rozo, ni reči! Kad on može da stavi sve na kocku zbog lakomislene tričarije, mogu i ja da stavim radi značajnijeg cilja. Neka ide kuda hoće sa prihodom koji mu je moja ljubav obezbedila! Misli li on da će me naterati na popuštanje svojim dugim odsustvom? Ako to misli, slabo poznaje svoju majku. Neka se odrekne svog prohteva, pa će mi biti dobrodošao; a ne odrekne li se sad odmah, nikad mi više neće moći pristupiti, pa bila živa ili na izdisaju, sve dokle god mogu da mičem rukom da ga odbijem; sem ako se zanavek ne otrese one tamo i ne dođe da ponizno moli za oproštaj. To je moje pravo. To je priznanje, koje moram dobiti. To je provalija koja zjapi između nas! A zar to nije nepravda?« reče gledajući u svog posetioca ponositim i žučnim pogledom kao u početku.
Dok sam slušao i gledao majku koja je govorila te reči, činilo mi se da čujem i gledam sina kako im prkosi. Sve samovoljno i uporno što sam nekad video u njemu, nalazio sam sad kod nje. Poimanje koje sam sada imao o onoj njegovoj rđavo usmerenoj energiji, postalo je poimanje i njenog karaktera i svesti da obe te prirode imaju isti siloviti izvor.
Ona se na to obrati meni — pošto je opet zauzela svoj raniji rezervisani stav — pa reče da je izlišno dalje i slušati i govoriti i da moli da se poseta okonča. A zatim dostojanstveno ustade da izađe iz sobe, kad joj gospodin Pegoti dade na znanje da nije potrebno.
»Ne bojte se da ću vam ja biti na dosadi. Ja nemam ništa više da kažem, gospođo«, reče on polazeći vratima. »Idući ovamo nisam imao nikakve nade, pa i odlazim bez ikakve nade. Uradio sam ono što sam mislio da treba da uradim, ali nisam očekivao ništa dobro od toga što ću stati ovde gde stojim. Ova kuća je meni i mojima donela toliku nesreću, da ne bih bio pri zdravoj pameti kad bih od nje očekivao neko dobro«.
I na te reči pođosmo, dok je ona stajala kraj naslonjače, kao oličenje ponosne pribranosti i ženske lepote.
Usput smo morali proći kroz jedan popločani trem pod staklenim krovom, preko koga se pela vinova loza. Njeno lišće se zelenilo, i njeni lastari, a dan je bio sunčan i dvokrilna staklena vrata koja su vodila u baštu bila su širom otvorena. Roza Dartl uđe s te strane svojim nečujnim korakom baš onda kad mi tuda naiđosmo, pa mi se obrati.
»Nema šta, lepo od vas«, reče ona, »Što ste ovoga doveli ovamo!«
Takvu žestinu besa i prezira — od koje joj se zamrači čelo i blesnuše gagatno-crne oči — nisam mogao očekivati čak ni na njenom licu. Jasno se isticao ožiljak koji je nastao od udarca čekičem, što se kod nje uvek dešavalo kad je bila uzbuđena. A kad u njemu stadoše da biju damari, što sam i ranije uočavao, i kad vide da ja to opažam, ona prosto diže ruku, pa se udari po njemu.
»Zar je to čovek za koga se treba zalagati i koga treba dovoditi ovamo? I vi ste mi krasan!«
»Gospođice Dartl«, odgovorih ja, »nećete valjda biti tako nepravedeni da osuđujete mene!«
»Zašto unosite razdor između ova dva luda stvora?« odgovori ona. »Zar ne znate da je oboje ludo od one svoje silne samovolje i ponosa?«
»Zar sam ja za to kriv?« upitah ja.
»Vi!« odgovori ona. »Zašto ste dovodili tog čoveka ovamo?«
»Taj čovek je duboko uvređen, gospođice Dartl«, odgovorih joj ja. »Vi to možda i ne znate«.
»Znam da Džems Stirford«, reče ona držeći ruku na prsima kao da se trudi da zadrži urlik bure koja besni u njima, »ima podmuklo i pokvareno srce i da je izdajica. Ali šta se mene tiče ovaj prostak i njegova prostakuša nećaka? Zašto moram da znam za njih?«
»Gospođice Dartl«, odgovorih ja, »vi samo još produbljujete uvredu i nepravdu, mada je i sama po sebi dovoljna. Na rastanku ću vam reći samo da ste se jako ogrešili o njega!«
»Nisam nimalo«, odgovori ona. »To je pokvarena, nedostojna bagra. Išibala bih ja sve njih«.
Gospodin Pegoti ode dalje bez reči i izađe na vrata.
»Sram vas bilo, gospođice Dartl! Sram vas bilo!« rekoh ja sav usplamteo od negodovanja. »Kako možete dopustiti sebi da tako gazite po nezasluženoj žalosti?«
»Sve bih ja njih izgazila!« odgovori ona. »Naredila bih da mu se kuća sruši. Dala bih da joj se udari žig na lice, da se obuče u rite i izbaci na ulicu da skapa od gladi. Kad bih imala vlašt da joj sudim, eto šta bih naredila, i onda gledala izvršenje. I ne samo gledala. Ja bih to sama izvršavala! Mrzim je iz dna duše! Kad bih samo mogla da joj bacim u lice prekor zbog njenog srama, gde ne bih otišla da to uradim! Progonila bih je do groba, samo da mogu. Kad bi postojala jedna jedina reč utehe za nju, na samrtnom času njenom, i kad bih samo ja znala tu reč, zatajila bih je, makar me to i života stalo«.
Osećam da puka besomučnost njenih reči može da pruži samo bledu predstavu strasti koja je bila ponela i koja se odražavala u celoj njenoj pojavi, iako joj je glas, umesto da bude jači, bio tiši nego obično. Nikakav moj opis ne bi bio u stanju da je prikaže onakvu kakva mi je ostala u sećanju, ni nju, ni ono njeno potpuno prepuštanje besnilu. Ja sam u životu viđao strast u raznim oblicima, ali je nikad nisam video u tom obliku.
Kad sustigoh gospodina Pegotija, on je išao nizbrdo lagano i zamišljeno, čim ga stigoh, on mi saopšti da sada, pošto je skinuo sa duše ono što je mislio da uradi u Londonu, namerava da »krene na daleki put« još te iste noći. Ja ga upitah kuda namerava, a on mi samo odgovori:
»Idem, gospodine, da tražim svoju nećaku«.
Vratismo se u stan nad svećarevim dućanom, i tu uvrebah priliku da saopštim Pegoti šta mi je kazao. Ona mi na to reče da je on to jutro i njoj isto tako kazao. Ni ona nije znala više od mene kuda će on, ali je mislila da svakako ima neki određeni plan u glavi.
Nisam voleo da ga ostavim sama pod takvim okolnostima, te sve troje večerasmo paštetu od govedine, koja je bila jedna od mnogih dobrih stvari po kojima je Pegoti bila čuvena i koja je ovom prilikom imala, kako se sećam, neki naročiti složeni miris, koji se peo odozgo iz dućana, i u kojem je bilo mirisa čaja, kafe, slanine, sira, svežeg hleba, drveta za potpalu, sveća i svakojakih začina. Posle večere smo posedeli jedan sat kraj prozora, ne govoreći mnogo, a onda gospodin Pegoti ustade i donese svoju torbu od nepromočivog platna i debeli štap, pa ih stavi na sto.
Od gotovog novca koji je njegova sestra imala pri sebi primio je malu sumu na račun svoga dela od zaveštanja, taman koliko mu je, po mom mišljenju, trebalo da se izdržava mesec dana. On obeća da će mi se javljati ako mu se šta desi, pa prebaci torbu preko ramena, uze šešir i štap i reče:
»Zbogom!«
»Neka ti bog da svaku sreću, draga moja starka«, reče on grleći Pegoti, »a i vama isto tako, gospodine Davide!« dodade rukujući se sa mnom. »Idem da je tražim po belom svetu. Ako bi došla dok ja nisam tu, što nije verovatno, ili ako je dovedem natrag, mislim da živim s njom gde joj niko neće prebacivati. Ako se meni dogodi šta, pamtite da joj šaljem svoju poslednju poruku: ,Mome milom detetu pripada moja stara ljubav i moj oproštaj! ‘«
Te reči izgovori svečano i gologlav, a zatim stavi šešir na glavu, pa ode niz stepenice, i dalje iz kuće. Mi ga ispratismo do vrata. Bilo je blago, prašnjavo veče, baš ono vreme kada je na velikoj saobraćajnici, sa koje je skretala naša sporedna ulica, nastajalo privremeno zatišje u onom večitom tapkanju nogu po pločniku, dok se sve kupalo u jarkoj sunčevoj svetlosti. Zatim na uglu naše senovite ulice, sam, skrenu u sjaj sunca i iščeze u njemu.
Retko je kad taj večernji čas došao, retko sam se kad probudio noću, retko sam kad gledao naviše u mesec i zvezde, posmatrao kišu gde pada, ili slušao zavijanje vetra, a da ne pomislim kako onako osamljen, s naporom grabi napred, jadni poklonik, i da se pri tome ne setim njegovih reči:
»Idem da je tražim po belom svetu. Ako se meni što dogodi, pamtite da joj ja šaljem ovu poslednju poruku: ,Mome milom detetu pripada moja stara ljubav i moj oproštaj!‘«

GLAVA XXXIII

BLAŽEN


Za sve to vreme ja sam i dalje voleo Doru, jače no ikad. Za mene je pomisao na nju bila utočište u mom razočarenju i očajanju, pa u izvesnoj meri i neka naknada za gubitak prijatelja. Što sam više žalio sebe, ili druge, tim sam više tražio utehe u Dorinoj slici. Što su se više gomilale prevare i nevolje u svetu, sve je sjajnije i čistije blistala Dorina zvezda visoko nad svetom. Ne mislim da sam imao neko određeno shvatanje odakle je došla Dora, ili u kojoj je meri u srodstvu sa bićima više vrste, ali sam potpuno siguran da bih sa ljutinom i prezrenjem odbacio i pomisao na to da je ona prosto ljudsko biće kao svaka druga mlada dama.
Ako smem da se tako izrazim, ja sam prosto bio sav prožet Dorom. Ne samo da sam bio preko ušiju zaljubljen u nju nego i sav natopljen njom. Da se izrazim jednom metaforom, iz mene se moglo nacediti toliko ljubavi, da se u njoj mogao neko utopiti, a da u meni, u celom mom biću ostane još toliko da mi preplavi čitav život.
Po povratku mi je prvo bilo da preduzmem noćnu šetnju do Norvuda, gde, kao ono u prastaroj zagonetki iz moga detinjstva, stadoh i ja obilaziti sve »oko kuće, oko kuće, al‘ u kuću ne«, i misliti o Dori. Mislim da je predmet te nerazumljive šaljive zagonetke bio mesec. Bio mesec — ili ne bio, ja sam, kao mesečar, ropski opčinjen Dorom, neprestano hodao oko kuće i bašte puna dva sata, virio kroz pukotine u ogradi, silno se naprezao da dignem bradu iznad zarđalih eksera na vrhu ograde, bacao poljupce prema svetlosti u prozorima i romantično s vremena na vreme preklinjao noć da čuva moju Doru — ni sam ne znam od čega, valjda od požara. A možda i od miševa, s kojima ona nije nikad mogla da se pomiri.
Ta ljubav me je toliko svega ispunjavala, da mi se činilo sasvim prirodno da se poverim Pegoti, kad se jedne večeri ponova nađoh s njom kraj zbirke njenih industrijskih alatki, kojima je marljivo prebirala po mojoj garderobi, te joj na izvestan okolišan način poverih svoju veliku tajnu. Pegoti se jako zainteresova, ali je nikako nisam mogao dovesti do toga da pravilno shvati ceo slučaj. Ona je neustrašivo bila na mojoj strani i nije nikako mogla da shvati šta ja tu imam da strepim i da budem malodušan.
»Ta se mlada dama može smatrati srećnom što ima takvog udvarača«, primeti ona. »A što se tiče njenog tatice, ta za ime božje, šta bi bolje hteo taj gospodin?«
Ali ipak opazih da proktorska toga i kruta kravata gospodina Spenloa nateraše Pegoti da malo spusti durbin i da oseti veće poštovanje prema čoveku koji je pred mojim očima iz dana u dan postajao sve vazdušastiji, i iz koga je, kako se meni činilo, zračila neka svetlost dok bi u sudu, kao kakav mali svetionik nad morem hartije, sedeo uspravno nad svojim aktima. I malo-pomalo, pa mi je, dok sam i sam sedeo u sudu, počelo bivati neobično čudnovato pri pomisli, sećam se, da se ti izbledeli, otrcani stari suci i doktori ne bi zagrejali za Doru kad bi je poznavali; da ne bi poludeli od blaženstva kad bi im se stavila u izgled ženidba sa Dorom; da bi Dora mogla da peva i da svira na svojoj proslavljenoj gitari sve dok me ne dovede do ludila, a da joj ipak ne pođe za rukom da bilo kog od tih starih bumbara ma za dlaku skrene s puta.
Prezirao sam ih sve do jednoga. Ti promrzli, stari baštovani u lejama srca izazvali su u meni neko osećanje kao da su me lično uvredili. I sam sud mi nije izgledao ništa drugo do bezosećajno naklapalo, a u sudskoj tribini nije za mene bilo više nežnosti ni poezije nego u kelneraju kakve krčme.
Ja uzeh Pegotine stvari u svoje ruke, i to sa priličnim ponosom, pa joj overih testamenat i posvršavah sve poslove sa Odeljenjem za poreze na nasledstva, a zatim je odvedoh u Banku, te sve ubrzo dovedoh u potpuni red. Da bismo se malo razonodili prilikom tih zakonskih procedura, otidosmo da vidimo neku zbirku voštanih lutaka u Flit-stritu, koje su se dosad, za minulih dvadeset godina, nadam se, već i istopile. Onda posetismo izložbu gospođe Linvud, koje se sećam kao nekog mauzoleja ručnog rada pogodnog za setna samoispitivanja i pokajnička raspoloženja, pa obiđosmo i londonski Tauer\'7b38\'7d, a zatim se popesmo i na vrh crkve Sv. Pavla. Sva ta čuda pružiše Pegoti zadovoljstva koliko je mogla da oseti pod svojim okolnostima; sva, osim, rekao bih, crkve Sv. Pavla, koja, usled one tako duge privrženosti koju je osećala prema svojoj kutiji za rad, postade neka vrsta suparnika slici na poklopcu, mada je u nekim pojedinostima — po njenom mišljenju — ipak zaostajala za tim umetničkim delom.
Pošto obavismo Pegotine poslove, koji su spadali u red »svakidašnjih«, kako smo to u Domu zvali (a ta je »svakidašnjica« bila vrlo unosna i vrlo laka), ja je jednog jutra odvedoh u kancelariju da plati račun. Stari Tifi nam reče da je gospodin Spenlou za časak izašao napolje da odvede nekog gospodina da se zakune radi dozvole za venčanje; ali kako sam znao da će se brzo vratiti, pošto je naša kancelarija bila blizu kancelarije i zastupnika i gospodina generalnog vikara, rekoh Pegoti da pričeka.
Mi smo vam u proktorskom domu u testamentarnim i ženidbenim poslovima pomalo slični pogrebnim preduzećima, jer nam je obično kao pravilo da izgledamo više-manje ožalošćeni kad imamo posla sa klijentom u crnini, dok iz istog osećanja pažnje uvek izgledamo blaženi i veseli sa kandidatom za ženidbu. Zato nagovestih Pegoti da će gospodin Spenlou ostavljati utisak kao da se prilično oporavio od udarca koji mu je nanela smrt pokojnog Barkisa; i on zbilja uskoro uđe kao kakav mladoženja.
Ali ga ni ja ni Pegoti još dobro i ne pogledasmo, kad videsmo da s njim ide gospodin Merdston. Na njemu nije bilo mnogo promene. Kosa mu je bila isto onako gusta kao nekada, a pogled isto onako slabo ulivao poverenje kao i pre.
»Ah, Koperfilde?« reče gospodin Spenlou. »Vi poznajete ovog gospodina, kako mi se čini?«
Kruto se poklonih tome gospodinu, a Pegoti jedva pokaza da ga poznaje. Ispočetka je bio malo zbunjen što nas vidi zajedno, ali se ubrzo zatim reši šta da radi, pa priđe meni.
»Nadam se«, reče on, »da ste dobro?«
»To vas sigurno zanima«, rekoh ja. »Dobro sam ako baš hoćete da znate«.
Pogledasmo jedan drugog, na, što se on obrati Pegoti.
»A vi«, reče on; »Žao mi je što vidim da ste izgubili muža«.
»To nije prvi gubitak koji sam pretrpela u životu, gospodine Merdstone«, odgovori Pegoti, drhteći od glave do pete. »Milo mi je što mogu smatrati da za ovaj gubitak ne treba nikog kriviti, da za njega niko ne treba da odgovara«.
»A«, reče on, »to je utešna misao. Vi ste izvršili svoju dužnost«.
»Nikome nisam iscedila dušu na pamuk«, reče Pegoti. »Srećna sam što u to mogu da verujem. Ne, gospodine Merdstone, nisam mučila i plašila nikakvo slatko stvorenje da ga prerano oteram u grob«.
On ju je neko vreme sumorno gledao, s grižom savesti, kako mi se učini, pa reče okrećući glavu prema meni, ali gledajući mi u noge umesto u lice;
»Nema mnogo verovatnoće da ćemo se opet uskoro sresti, što je svakako dobro za obojicu, jer sastanci kao što je ovaj ne mogu nikad biti prijatni. Ne očekujem da ćete vi, koji ste se uvek bunili protiv moje pravedne vlasti koju sam uvek vršio za vaše dobro i popravku, sada biti puni neke dobre volje prema meni. Između nas postoji neka antipatija ...«
»Vrlo stara, čini mi se«, rekoh ja prekinuvši ga.
On se nasmeši i dobaci pakostan pogled, kakav je mogao doći samo iz njegovih mračnih očiju.
»Ona vam je pekla detinje grudi. Zagorčala život vašoj jadnoj majci. Imate pravo. Nadam se da još može nešto biti od vas, nadam se da se još možete popraviti«.
Tu on završi razgovor koji se vodio tihim glasom u jednom kutku spoljne kancelarije, pa pređe u sobu gospodina Spenloa i reče glasno, što je mogao uglađenije:
»Gospoda iz struke gospodina Spenloa navikla su na porodične razmirice i znaju kako su one uvek zapletene i teške!« I na to isplati novac za dozvolu za venčanje, pa pošto je lepo složenu primi iz ruku gospodina Spenloa, koji se srdačno rukova s njim i učtivo požele sreću njemu i njegovoj gospođi, izađe iz kancelarije.
Možda bih se teže uzdržao da ne odgovorim na te njegove reči da mi je bilo lakše da ubedim Pegoti (koja je bila ogorčena samo zbog mene, dobra duša) da nismo na mestu pogodnom za optuživanje i da je nagovorim da ostane mirna. Nju je to sve toliko strahovito uzbudilo, da sam bio srećan kad se sve izgladilo jednim zagrljajem punim ljubavi, izazvanim tim podsećanjem na naše stare patnje. Potrudih se da stvar nekako zabašurim pred gospodinom Spenlou i pisarima.
Gospodin Spenlou nije, izgleda, znao kakva je veza postojala između mene i gospodina Merdstona, što je meni bilo milo, jer nisam mogao podneti čak ni u mislima da ga priznajem za svoga, a i kako bih, kad se samo setim svega onoga sa mojom sirotom majkom. Gospodin Spenlou je, izgleda, mislio, ako je uopšte išta mislio o toj stvari, da je moja tetka vođa vladajuće stranke u našoj porodici, a da postoji i buntovnička stranka i da nju predvodi neko drugi — bar sam ja tako zaključio iz onoga što je On kazao, dok smo čekali da gospodin Tifi napravi Pegoti račun troškova.
»Gospođa Trotvud je«, primeti on, »nesumnjivo vrlo čvrsta i teško da bi uzmakla pred opozicijom. Ja se jako divim njenom karakteru i mogu da vam čestitam, Koperfilde, što ste na pravoj strani. Razmirice među članovima jedne porodice nesumnjivo su za žaljenje, ali su veoma obična stvar; glavno je biti na pravoj strani što je, kako ja tumačim, značilo na strani na kojoj je novac«.
»Nego ovo će biti prilično dobra ženidba«, reče gospodin Spenlou.
Ja rekoh da ne znam ništa o toj stvari.
»Da!« reče on. »Govoreći na osnovu ono nekoliko reči koje je rekao gospodin Merdston, što se čoveku često dešava u takvim prilikama, i na osnovu onoga što se omaklo gospođici Merdston, rekao bih da je to prilično dobar brak«.
»Hoćete da kažete da mu žena donosi novac?« upitah ja.
»Dabome«, reče gospodin Spenlou. »Koliko sam razumeo, posredi su dobre pare. A i lepa je kako sam čuo«.
»Zaista? A je li mu žena mlada?«
»Tek postala punoletna«, reče gospodin Spenlou. »Baš ovih dana, tako da mislim da se čekalo samo na to«.
»Neka joj je bog na pomoći!« reče Pegoti, i to tako energično i neočekivano, da svi ostasmo u neprilici, sve dok ne dođe stari Tifi sa troškovnikom.
On se uskoro pojavi noseći račun, pa ga predade gospodinu Spenlou na pregled. Gospodin Spenlou, s bradom naslonjenom na kravatu i trljajući je blago, pregleda pojedine tačke s izrazom omalovažavanja, kao da je sve to Džorkinsovo maslo, pa račun vrati Tifiju, i samo što malo uzdahnu.
»Da«, reče on. »To je u redu, sasvim u redu. Bio bih neobično srećan, Koperfilde, kad bih sve to mogao da svedem na stvarne izdatke, ali u mom poslovnom životu postoji jedna bolna tačka, to jest nemam slobode da radim po svojoj volji. Imam ortaka, gospodina Džorkinsa«.
Pošto je sve to govorio s nekom blagom setom, što je bilo gotovo kao da uopšte ništa nije naplatio, ja mu izrazih zahvalnost u ime Pegotino i isplatih Tifiju račun u novčanicama. Pegoti posle toga ode u svoj stan, a gospodin Spenlou i ja u Sud, gde smo imali jednu brakorazvodnu parnicu koja se imala uraditi po jednoj dosta zgodnoj zakonskoj odredbi, koja je, kasnije, kako mi se čini, povučena, ali na osnovu koje se, kako sam video, poništilo dosta brakova. Evo te parnice u glavnim crtama: muž, čije je ime bilo Tomas Bendžamin izvadio je dozvolu za venčanje samo na ime Tomas, a zatajio je ime Bendžamin, za slučaj da mu se brak ne učini tako zgodan kako je očekivao. Pošto brak stvarno nije ispao onako kako je on očekivao, ili pošto mu je već, jadniku, bila dosadila žena, on preko jednog svog prijatelja, posle dve godine provedene u braku, izlazi pred sud i izjavljuje da se zove Tomas Bendžamin, te da prema tome nije uopšte oženjen. I sud mu to potvrdi, na njegovo veliko zadovoljstvo.
Moram reći da sam posumnjao u strogu pravičnost te odluke, i da mi tu nedoumicu nije razvejala ni merica pšenice, koja je imala da izgladi sve nepravilnosti. I gospodin Spenlou uze da mi stvar izlaže argumentima. On reče:
»Pogledajte po svetu: u njemu ima dobra i zla; zagledajte u crkvene zakone; i u njima ima dobra i zla. Sve je to sastavni deo istog sistema. Vrlo dobro. Eto, sad znate u čemu je stvar«.
Nisam imao dovoljno drskosti da Dorinom ocu nagovestim da bismo možda mogli malkice i da popravimo svet kad bismo ustajali rano zorom, pa se zasukanih rukava bacili na posao; ali izrazih mišljenje da bismo mogli popraviti sam Dom. Gospodin Spenlou mi reče da bi mi on naročito savetovao da se okanim takvih misli, kao nedostojnih pravog džentlmena, ali da bi mu bilo vrlo milo da čuje od mene kakve bi se to popravke mogle učiniti u Sudu.
Uzimajući za primer deo Suda kojem smo u tome trenutku bili najbliže, jer je naš prikan u taj mah bio razvenčan, te smo izašli iz suda i prolazili pored Odeljenja za overavanje testamenata, ja izložih kako mislim da je to Odeljenje čudno vođena ustanova. Gospodin Spenlou me upita u kom pogledu. Ja mu odgovorih, uz poštovanje koje sam dugovao njegovom iskustvu, ali, rekao bih, uz više poštovanja prema njemu kao Dorinom ocu, da je možda besmisleno što se arhiva toga suda, u kojoj leže originalni testamenti svih lica koja su ostavila imovinu na čitavom ogromnom području kenterberijske arhiepiskopije, već puna tri veka nalazi u jednoj slučajno iznikloj zgradi koja nije bila građena za tu svrhu i koju su arhivari uzeli pod kiriju samo da dođu do sporedne lične zarade; u zgradi koja je sklona padu i čak neobezbeđena protiv požara, a prepuna vrlo važnih dokumenata, i koja nesumnjivo predstavlja čistu špekulaciju, iz pukog koristoljublja od strane arhivara, koji primaju velike takse od sveta, a gomilaju njihove testamente kako bilo i makar gde, jer im nije stalo ni do čega, sem da ih se otarase za jevtine pare. Da je možda pomalo nerazumno što te arhivare, koji vuku prihode u visini od osam i deset hiljada funti godišnje, a da ne govorimo o prihodima zamenika arhivara i pisara, ne primoraju da potroše nešto malo toga novca da bi našli neko koliko-toliko sigurno mesto za ta važna dokumenta koja su ljudi iz svih društvenih klasa primorani da, im predaju, hteli-nehteli. Da je, možda, pomalo nepravedno što su svi visoki položaji u tom velikom nadleštvu veličanstvena uhlebija, dok nesrećni pisari, koji su stvarno na službi, rade u mračnim, hladnim sobama gore, vrlo bedno plaćeni, pa ipak manje uvažavani od svih trudbenika u Londonu koji rade na tako važnom poslu. Da je, možda, pomalo nepristojno što je po prirodi svog položaja vrhovni arhivar, čija je dužnost da za svetinu koja neprestano gomilama navaljuje u ovo nadleštvo nađe pogodne prostorije, masno plaćeni badavadžija — koji pored toga zvanja može da vrši i dužnost sveštenika, da prima nekoliko plata, da drži tezgu u katedrali i ko zna šta još! — dok se svet u nadleštvu prosto guši u teskobi, što mi svojim očima gledamo svako popodne kad odeljenje radi, i što je, kako i sami znamo, zbilja nečuveno. Da, možda, ukratko rečeno, taj testamentarni sud kenterberijske dijeceze predstavlja tako kužno mesto i tako opasnu i štetnu besmislicu, da samo zahvaljujući činjenici da za njega malo ko zna, pošto je sklonjeno u kutu porte Sv. Pavla, nije već odavno sav izvrnut i tumbe okrenut.
Gospodin Spenlou se smeškao dok sam se ja skromno zagrejavao u govoru, pa se zatim upusti sa mnom u raspravljanje o tom pitanju, kao što je maločas raspravljao i o onom drugom. On se zapita u čemu je na kraju krajeva cela stvar. To je samo pitanje ličnog osećanja. Ako narod oseća da su njegovi testamenti na sigurnom mestu i ako smatra da se nadleštvo ne može bolje urediti, kome onda to škodi? Nikome. A kome koristi? Svima badavadžijama. Vrlo dobro. Znači da korist preovlađuje. To možda i nije savršen sistem; ništa nije savršeno; ali ono što on nikako ne odobrava, jeste zabadanje trna u zdravu nogu! Otkako je ustanovljen taj zaveštajni sud, zemlja je napredovala sjajno i slavno. »Zabodite trn u Zaveštajni sud — i zemlja će prestati da bude sjajna i slavna.« On smatra da načelo pravog džentlmena treba da bude: primiti stvari onakve kakve se zateknu, i da će nesumnjivo taj testamentarni sud sve nas preživeti. Ja se pokorih tome njegovom mišljenju, mada su me razdirale mnoge sumnje. Međutim, vidim da je imao pravo, jer ne samo da se sud održao sve do danas, nego je izdržao i krizu u vreme velike parlamentarne ankete koja je izvršena — ne baš s puno volje — pre osamnaest godina, kad su sve ove moje zamerke iznesene u pojedinostima i kad se dokazalo da je sadašnje slagalište u stanju da gomila testamente samo još za dve i po godine, šta su s testamentima radili odonda, jesu li koje pogubili, ili ih možda s vremena na vreme prodaju mlekarama za zavijanje masla — ne znam. Meni je samo milo što moj testamenat nije tamo, a nadam se i da neće dospeti još za neko vreme.
Sve sam ovo izneo u ovom mom dragom poglavlju, jer mu je tu prirodno mesto. Gospodin Spenlou i ja se zadubismo u taj razgovor, pa se otegao i razgovor i naše hodanje tamo-amo, sve dok najzad ne pređosmo na predmete opšteg karaktera. Tako dođe do toga da mi gospodin Spenlou reče da će od danas kroz nedelju dana biti Dorin rođendan i da bi mu bilo milo ako bih ja došao da, tom prilikom učestvujem u jednom malom pikniku. Ja smesta poludeh od radosti, a sutradan prosto podetinjih kad primih pozivnicu sa čipkastim ivicama, na kojoj je pisalo: »Sa tatinim dopuštenjem. Da vas podsetim.« ostatak vremena provedoh prosto u nekom bunilu.
Mislim da sam počinio sve moguće ludosti pripremajući se za taj blaženi događaj. Sav pocrvenim od stida kad se setim kravate koju sam kupio. Moje čizme mogu mirne duše staviti u koju mu drago zbirku sprava za mučenje. Uoči tog dana spremio sam i poslao poštanskim kolima jednu nežnu, malu kotaricu, koja je već sama po sebi, kako sam mislio, bila skoro izjava ljubavi. U njoj je bilo praskavih bonbona sa najnežnijim stihovanim geslima koja su se mogla kupiti za pare. A u šest sati toga jutra već sam bio na pijaci Kovent-Garden i kupio kitu cveća za Doru. U deset sam bio na konju (iznajmio sam za tu priliku jednog čilog zelenka) i sa kitom cveća u šeširu, da ne povene, otkasao do Norvuda.
Kad sam opazio Doru u bašti, pa se napravio da je ne vidim i projahao pored same kuće, sve se praveći da tu kuću pažljivo tražim — izveo sam nekako sasvim prirodno dve ludorije koje bi, mislim, učinila i druga mlada gospoda na mome mestu. Ali, o bože, kad sam ipak našao kuću i sjahao pred baštenskim vratnicama pa stao vući one nemilosrdne čizme preko travnjaka ka Dori, koja je sedela na baštenskoj stolici pod jorgovanom — o kako je divan prizor predstavljala tog prekrasnog jutra, onako okružena leptirovima, u lakom belom šeširiću i u haljini plavoj kao nebo!


S njom je bila i neka mlada dama — srazmerno već zašla u godine — valjda već u dvadesetu, kako se meni učinilo. Ime joj je bilo gospođica Mils, a Dora ju je zvala Džulija. To je bila najbolja prijateljica Dorina. Srećna gospođica Mils!
I Džip je bio tu, te Džip opet stade lajati na mene. Kad podnesoh svoju kitu cveća, stao je prosto da škrguće zubima od silne ljubomore. Imao je i zašto. Da je ma izdaleka naslućivao koliko obožavam njegovu gospodaricu, još bi i gori bio! I sa puno razloga!
»O, hvala vam, gospodine Koperfilde! Da krasnog li cveća!« reče Dora.
Nameravao sam da joj kažem, i za sve one tri milje smišljao najbolji oblik reći, da je ono za mene lepo zato što ga vidim kraj nje. Ali nisam uspeo ni reč da izustim. Bila je suviše zanosna. Videti je kako moje cveće prislanja uz svoju bradicu s rupicom, bilo je dovoljno da čovek izgubi svako prisustvo duha i moć govora, u nekoj blesavoj ekstazi, čudim se kako nisam rekao:
»Ubijte me odmah, ako imate srca, gospođice Mils! Da umrem na mestu!«
Onda Dora prinese moje cveće Džipu da ga primiriše. Onda Džip zareža — odbi da ga pomiriše! Onda Dora pršte u smeh, pa još bliže prinese Džipu, da ga natera. Onda Džip ščepa zubima malo geranijuma, pa stade trzati, zamišljajući da je mačka. Onda ga Dora istuče, napući se i reče:
»Jadno moje lepo cveće«, sa toliko žaljenja, da se meni učini da je Džip zgrabio mene. I žao mi bi što nije!
»Biće vam milo kad čujete, gospodine Koperfilde«, reče Dora, »da ona nadurena gospođica Merdston nije tu. Otišla je bratu na svadbu i neće doći bar za tri nedelje. Zar to nije prava milina!«
Rekoh da sam uveren da je to za nju božja divota, i da je sve što je njoj milo i drago, i meni drago i milo. A gospođica Mils se nasmeši na nas sa izrazom mudre blagonaklonosti.
»To je najneprijatnije stvorenje koje sam ikad videla«, reče Dora. »Ne možete verovati koliko je nabusita i neprijatna, draga Džulija«.
»O, mogu, draga moja«, reče Džulija.
»Vi možda i možete, mila«, odgovori Dora stavljajući svoju ruku na Džulijinu. »Oprostite mi što nisam odmah rekla da ste izuzetak!«
Iz toga saznađoh da je gospođica Mils imala neka iskušenja u toku svog promenljivog života, i da se možda tome ima pripisati ona mudra blagonaklonost u njenom držanju koju sam već bio zapazio. U toku tog dana pronađoh da je stvar u ovome: gospođica Mils je imala nesreću da svoju ljubav pokloni nedostojnom čoveku, pa se smatralo da se povukla od sveta na osnovu svog strašnog i toliko obilatog iskustva, ali da još poklanja mirnu pažnju neuprljanim nadama u ljubavima mladeži.
U to gospodin Spenlou izađe iz kuće, te Dora pođe k njemu govoreći:
»Gledaj, tatice, divnog li cveća!«
A gospođica Mils se smešila zamišljeno kao da kaže:
»Vi krasni, majski leptirići! Uživajte u svome kratkotrajnom veku! Vaše je sjajno jutro tek počelo!«
Zatim svi pođosmo sa travnjaka prema kolima koja su se spremala.
Nikad više neču tako uživati u jahanju. Nikad dotle nisam u tome tako uživao. U kolima samo njih troje, a s njima i njihova kotarica s jelom, moja kotarica i kutija s gitarom; a kola su, naravno, otvorena i ja jašem pozadi, dok Dora sedi leđima okrenuta konjima, a očima meni. Moju kitu cveća držala je kraj sebe na sedištu i nije nipošto htela da dopusti Džipu da joj sedi s te strane, bojeći se da ne prignječi cveće. Vrlo ga je često uzimala u ruku da se osveži njegovim mirisom. U takvim bi se prilikama naši pogledi sreli, i ja ne mogu da dođem sebi od čuda kako se onda sa svog čilog zelenka nisam preturio glavačke u kola.
Čini mi se da je bilo prašine. Čini mi se da je bilo i podosta prašine. Imam neki nejasan utisak da me je gospodin Spenlou upozoravao da ne jašem kroz prašinu, ali ja prašinu nisam ni opažao. Samo sam opažao neku izmaglicu oko Dore, kao neki oblačak ljubavi i lepote, to i ništa više! On bi ponekad ustao, pa me pitao šta mislim, kakav je izgled. Govorio sam da je divan, pa mogu zaista i reći da je bio divan, ali je za mene sve bilo samo — Dora. Sunce je sijalo Dorom, a ptice pevale Dori. Južni vetar je duvao Dori, a divlje cveće po živim ogradama bilo Dora, sve do poslednjeg pupoljka. Danas se tešim da me je bar gospođica Mils razumela. Samo je gospođica Mils mogla potpuno ući u moja osećanja.
Ne znam koliko smo vremena tako išli, a ni dan danji ne znam kuda smo prolazili. Možda smo zastali negde oko Gilforda. Možda je neki čarobnjak iz »Hiljadu i jedne noći« otvorio za jedan dan to mesto i zanavek ga zatvorio kad smo mi otišli. Bilo je tu puno svežeg zelenila, na jednom bregu zastrtom mekim ćilimom od trave. Bilo je senovitog drveća, i vresa, i sve dokle je oko moglo sagledati, video se raskošno lep predeo.
Dosadna je stvar bila što nađosmo tamo i drugi svet koji nas je dočekao, te moja ljubomora, čak i prema gospođama, nije znala granice. Ali su sva lica moga pola — naročito jedan bezobraznik tri-četiri godine stariji od mene, sa riđim zaliscima, zbog kojih je bio toliko uobražen da se nije moglo podnositi — bili moji smrtni neprijatelji.
Svi otvorismo kotarice, pa se dadosmo na posao da spremimo ručak. Onaj riđan se pravio da zna da napravi salatu — u što ja ne verujem — pa se stade nametati opštoj pažnji. Neke od mladih dama opraše glavice salate i izrezaše prema njegovim uputstvima. Dora je bila jedna od njih. Ja osetih da mi je sudbina nametnula protivnika u tom čoveku, i da jedan od nas poginuti mora.
Riđi Zalizak napravi tu svoju salatu (takvu da sam se pitao kako ostali mogu da je jedu, jer mene ništa na svetu ne bi moglo navesti ni da je taknem), a onda udesi da ga izaberu za podrumara, pa se dovi, jer je bio dovitljiva životinja, da podrum smesti u šupljinu jednog drveta. I ne prođe mnogo, pa ga videh kako, sa većim delom jednog jastoga na svome tanjim, sede da ruča kraj Dorinih nogu!
Sećam se, tek samo kao kroz maglu, onoga što se dogodilo malo posle pošto mi je taj odvratni stvor izašao pred oči. Znam da sam bio vrlo veseo, ali s nekom veselošću koja mi nije išla od srca. Poklonih svoju pažnju jednom malom stvorenju sitnih očiju i u ružičastoj haljini, pa joj se stadoh očajno udvarati. Ona primi moju pažnju blagonaklono, ali ne bih mogao reći da li baš zbog mene, ili zato što je imala nekih namera prema Riđem Zalisku. Pijemo u Dorino zdravlje. Kad ja podigoh čašu, napravih se da sam tobože prekinuo razgovor radi toga i da će se odmah nastaviti. I uhvatih Dorin pogled baš kad sam joj se poklonio, u kojem je, kako mi se učini, bilo neke molećivosti. Ali je gledala u mene preko Riđanove glave, te ostadoh kao dijamantska stena.
Ono mlado stvorenje u rižičastom imalo je majku u zelenom, koja nas, činilo mi se, razdvoji iz nekih, političkih razloga. Bilo kako bilo, tek nastade opšte razbijanje društva, dok su se ostaci ručka sklanjali, pa i ja pođoh lagano da se prošetam među drvećem, pun besa i griže savesti. Baš sam razmišljao da li da se napravim bolestan pa da pobegnem — ni sam nisam znao kuda — na svome čilom zelenku, kad Dora i gospođica Mils naiđoše na mene.
»Nešto ste sumorni, gospodine Koperfilde«, reče gospođica Mils.
Rekoh joj da izvini, ali nisam ni najmanje.
»A vi, Doro«, reče gospođica Mils, »i vi ste sumorni«.
»O, bože moj! Ni najmanje!«
»Gospodine Koperfilde i Doro«, reče gospođica Mils skoro sa izgledom neke časne starice, »dosta s tim. Nemojte dopustiti da zbog jednog sitnog nesporazuma uvene proletnje cveće, koje ništa više ne može povratiti ako jednom procveta pa promrzne. Ja govorim«, reče gospođica Mils, »iz iskustva u prošlosti, u dalekoj, nepovratnoj prošlosti. Snažni izvor koji blista na suncu ne sme se zagušiti iz proste ćudi, a oaza u pustinji Sahari ne sme se lakomisleno opustošiti«.
Skoro nisam znao šta radim; sav sam goreo od neke vatre; ali uzeh Dorinu ručicu, pa je poljubih — i ona dopusti! Poljubih i gospođicu Mils u ruku, pa svi, kako mi se učini, odosmo pravo u sedmo nebo.
I više nikako i ne siđosmo otud. Ostali smo tamo cele večeri. Ispočetka smo šetali tamo-amo među drvećem, dok me je Dorina stidljiva ruka držala pod ruku; i bog mi je svedok da bih, ma koliko to bila ludost, bio blažen da sam mogao najednom postati besmrtan zajedno s onim osećanjem sreće, pa onako šetati između drveća na vjek i vjekov.
Ali suviše brzo začusmo kako se drugi smeju, govore i viču: »Gde je Dora?« Zato se vratismo, na što svi zatražiše da nam Dora peva. Riđan je hteo da donese kutiju sa gitarom iz kola, ali mu Dora reče da niko osim mene ne zna gde je. I tako Riđan bi potučen za tili časak, te je ja donesoh, i ja otključah, i ja izvadih gitaru iz futrole, i ja sedoh kraj nje, i ja joj držah maramicu i rukavice, i ja stadoh piti svaku notu njenog glasa, dok je pevala meni koji je volim, te su svi ostali mogli pljeskati koliko ih volja, ali s tim nisu imali nikakve veze.
Bio sam prosto pijan od radosti. Toliko sam bio srećan, da sam strepeo da to možda i nije stvarnost, i da ću se svakog trenutka probuditi u Bakingem stritu i čuti kako gospođa Krup zvecka šoljama i sprema doručak. Ali Dora je pevala i drugi su pevali, i gospođica Mils je pevala — o zaspalim odjecima u pećinama sećanja — kao da joj ima sto godina; te se najzad primače veče, pa popismo čaj skuvan u kotliću na otvorenoj vatri, kao kod čergara, pri čemu sam ja jednako bio blažen kao nikad dotle.
Bio sam srećniji no ikad kad se društvo raziđe, i kad oni drugi, potučeni Riđi Zalizak i svi ostali, odoše svaki na svoju stranu, a mi opet na svoju kroz tiho veče, kroz smiraj sunčev, kroz slatke mirise koji su se dizali oko nas. Pošto je gospodin Spenlou bio nešto sanjiv posle šampanjca — svaka čast zemlji na kojoj je rodilo to grožđe, svaka čast grožđu od kojeg je spravljeno to vino, i suncu na kojem je dozrelo, i trgovcu koji ga je izopačio — i kada je tvrdo zaspao u jednom kutu kola, ja sam mogao jahati sa Dorine strane i razgovarati s njom. Ona se divila mome konju i tapšala ga rukom — o, kako je divno izgledala ta mala ruka na konju — a njen šal nikako nije hteo da stoji na mestu, pa sam joj ga svaki čas morao nameštati oko vrata svojom rukom; i čak sam zamišljao da je i Džip počeo da uviđa kako stvari stoje, i da mu ne preostaje ništa drugo nego da se sprijatelji sa mnom.
A ni ona razborita gospođica Mils, to ljupko, mada sasvim razočarano stvorenje, taj pustinjak, ta mudra mala pramajka od nepunih dvadeset godina, koja je raskrstila sa svetom, te ne sme nipošto da taji zaspale odjeke u pećini sećanja — kakvu mi je ona tek ljubaznost pokazala!
»Gospodine Koperfilde«, reče gospođica Mils, »dođite za časak na moju stranu kola, ako možete da odvojite koji trenutak. Hoću da govorim s vama«.
Zamislite me na mome čilom zelenku kako se naginjem nad gospođicu Mils, držeći se rukom za vrata na kolima.
»Dora dolazi k meni u goste. Poći će sa mnom mojoj kući prekosutra. Ako bi vam bilo po volji da nas posetite, ja sam uverena da bi tati bilo milo da vas vidi«..
Šta sam mogao nego da tiho prizovem božji blagoslov na glavu gospođice Mils i da sklonim adresu gospođice Mils u najsigurniju kut svoga pamćenja! Šta sam mogao drugo nego da uz zahvalne poglede i toplim rečima kažem gospođici Mils koliko cenim njene ljubazne usluge, i da mi je njeno prijateljstvo neocenjivo blago.
Tada me gospođica Mils blagonaklono otpusti i reče:
»Idite natrag Dori«.
I ja odoh. Dora se nagla iz kola da razgovara sa mnom, pa smo tako razgovarali za sve vreme puta, pri čemu sam jahao na svom čilom zelenku tako blizu točka, da mu se oderala koža na prednjoj nozi s te strane. »Ogulio mu kožu«, kako reče njegov vlasnik, »u iznosu od tri funte i sedam šilinga«, što sam platio smatrajući da je ne može biti jevtinije za onoliku radost. A za sve to vreme gospođica Mils je sedela i gledala u mesec, mrmljajući stihove i sećajući se, valjda, onih davno prohujalih dana kada su ona i ovaj svet bili u nekakvoj vezi.
Norvud je ležao nekoliko milja bliže nego što je trebalo, te stigosmo mnogo i mnogo sati prerano, ali se gospodin Spenlou trže iz sna baš nekako u to vreme i reče: »Morate svratiti, gospodine Koperfilde, da se malo odmorite!« — I pošto pristadoh, prezalogajismo nešto sendviča uz vino s vodom. U svetloj sobi rumena Dora je izgledala tako prekrasno, da se nisam mogao odvojiti od nje, nego sedeo i buljio u nju kao u snu, dok me hrkanje gospodina Spenlou ne povrati svesti, te se oprostih. I tako se rastasmo, da zatim celim putem dok sam jahao do Londona osećam oproštajni dodir Dorine ruke na svojoj i da se prisećam svakog događaja i svake reči po deset hiljada puta, pa da najzad legnem i u postelju, omađijan i zanesen kao nijedan od onih junoša kojima je ljubav pomerila pamet.
Sledećeg jutra se probudih tvrdo rešen da izjavim Dori svoju strasnu ljubav i da saznam svoju sudbinu. Pitanje je bilo: blaženstvo ili bol. Nisam više znao ni za kakvo drugo pitanje na svetu, a samo mi je Dora mogla odgovoriti na njega. Provedoh puna tri dana u najvećoj ojađenosti, mučeći sam sebe pripisivanjem najrazličitijih nepovoljnih značenja svemu što se ikad dogodilo između mene i Dore. I, najzad, udešen za tu svrhu, uz znatne izdatke, otidoh gospođici Mils sa gotovom ljubavnom izjavom.
Nije mesto da o tome govorim ovde koliko sam puta prošao uz ulicu niz ulicu, pa i oko skvera — bolno uveren da sobom predstavljam mnogo bolji odgovor na onu staru zagonetku, nego što je prava odgonetka — sve dok se nisam nagnao da pođem uz stepenice i zakucam na vrata, čak mi, pošto sam najzad zakucao, i dok sam čekao na, vratima, dođe neka panična misao da upitam stanuje li tu neki gospodin Blekboj, po ugledu na sirotog Barkisa, pa da se izvinem i strugnem. Ali ipak ne uzmakoh.
Gospodina Milsa nije bilo kod kuće. Nisam ni očekivao da će biti. Niko nije ni želeo njega. Gospođica Mils je kod kuće, a to je dovoljno.
Uvedoše me u sobu na gornjem spratu, u kojoj behu gospođica Mils i Dora. I Džip je bio tu. Gospođica Mils je prepisivala neke note. Sećam se da je to bila neka nova pesma koja se zvala »Ljubavna tugovanka«, dok je Dora slikala cveće.
O kako sam se osetio kad sam video da je to baš ono moje cveće, originalni proizvod pijace na Kovent-Gardenu! Ne bih mogao reći da je bilo baš vrlo nalik, ili da je uopšte bogzna kako ličilo na bilo koje cveće koje sam ikad video, ali sam po hartiji oko njega, koja je bila tačno preslikana, znao šta predstavlja ta umetnička tvorevina.
Gospođici Mils beše vrlo milo kad me vide i vrlo žao što njen tata nije kod kuće, premda mi se učinilo da svi hrabro podnosimo to odsustvo. Gospođica Mils porazgovara neko vreme, pa zatim, spustivši pero na »Ljubavnu tugovanku«, ustade i izađe iz sobe.
Meni dođe da stvar odložim za sutra.
»Nadam se da vaš jadni konj nije bio umoran kad ste se ono veče vratili kući«, reče Dora dižući svoje lepe oči prema meni. »Bio je to za njega dugi put«.
Meni dođe da stvar svršim još danas.
»Bio je to za njega dugi put«, rekoh ja, »jer nije imao ništa što bi ga na putu krepilo«.
»Zar nisu nahranili to siroto živinče?« upita Dora.
Meni dođe da stvar odložim za sutra.
»Je... jesu«, rekoh ja. »Dobro su se starali o njemu. Mislim samo da nije osećao onu neiskazanu sreću koju sam ja osećao što sam kraj vas«.
Dora saže glavu na svoj crtež, pa posle kratkog vremena prozbori — dok sam ja za to kratko vreme sedeo sav u groznici, ukočenih nogu.
»Pa ni vi sami u izvesnom trenutku niste osećali tu sreću«.
Sad videh da sam se upustio u to i da se stvar mora svršiti odmah.
»Niste ni najmanje marili za tu sreću«, reče Dora lako uzdižući obrve i mašući glavom, »kad ste sedeli pored gospođice Kit«.
Moram napomenuti da se ono stvorenje, u ružičastoj haljini i sa sitnim očima zvalo gospođica Kit.
»Premda ni sama ne znam zašto biste i marili«, reče Dora, »ili zašto biste uopšte to zvali srećom. Ali, naravno, vi ne mislite šta govorite. Ustalom, vi ste, nesumnjivo, slobodni da činite što god hoćete. Džipe, nevaljali stvore, dođi ovamo!«
Ne znam ni sam kako sam to učinio. Ali izvedoh to za tili čas. Preprečih put Džipu. Zatim zgrabih Doru u zagrljaj. Bejah pun rečitosti. Nisam zastajao ni za trenutak. Rekoh joj koliko je volim. Rekoh joj da bih umro bez nje. Rekoh joj da je ona moj idol i da je obožavam. A Džip je za sve to vreme ludo lajao na mene.
Kad Dora obori glavu i stade plakati i drhtati, ja postadoh još rečitiji. Ako bi htela da umrem za nju, neka samo rekne jednu reč i ja sam gotov. Život bez Dorine ljubavi ne bi ni pod kojim uslovima bio vredan življenja. Ja ga ne bih mogao podneti, a ne bih ni hteo. Voleo sam je svakog trenutka, svakog dana i noći otkako sam je video. Volim je do ludila. Voleću je uvek, svakog trenutka, do ludila. Ljubavnici su se i dosad voleli, a voleće se i odsad, ali nijedan ljubavnik ne može, ne sme, neće i ne treba da voli kao što ja volim Doru. Što sam ja više mahnitao, Džip je sve jače lajao. Svaki je od nas na svoj način svakog trenutka postajao luđi.
I tako smo, eto, Dora i ja posle nekog vremena sedeli na sofi jedno uz drugo, prilično mirni, dok je Džip ležao na njenom krilu i miroljubivo žmirkao prema meni. Prosto da pomerim pameću. Bio sam na vrhuncu sreće. Ja i Dora smo se obećali jedno drugom.
Mislim da smo imali neki nejasan pojam o tome da se to mora završiti brakom. Mora da smo nekog pojma imali, jer je Dora izrično postavila uslov da se nećemo venčati bez tatinog pristanka. Ali ne verujem da smo u onom našem mladalačkom zanosu gledali daleko ispred sebe ili iza sebe, niti da smo težili ma za čim van naše bezazlene sadašnjice. Svoju tajnu smo morali kriti od gospodina Spenlou, ali sam uveren da mi nikad ni na kraj pameti nije bilo da u tome ima nečeg nečasnog.
Gospođica Mils je, rekao bih, bila zamišljena dublje nego obično, kad se Dora, otišavši da je dovede, vrati s njom — sve mi se čini zato što je u svemu što se dogodilo bilo nečega kadrog da probudi zaspale odjeke u pećinama sećanja. Ali nas blagoslovi i reče da će nam uvek biti prijatelj, a zatim nam uopšte poče govoriti onako kako dolikuje Glasu iz manastira.
Ali su to bili bezbrižni dani! Vetrenjasti, blaženi, luckasti dani!
Kad uzimah Dori meru od prsta za prsten, koji je imao da bude od spomenaka, i kad zlatar, kome sam odneo meru, prozre u čemu je stvar, pa se nasmeja nad knjigom porudžbina, i naplati koliko je hteo za tu lepu malu igračku s onim plavim kamenjem — koja je u mome sećanju tako tesno vezana za Dorinu ruku, da me juče, kad slučajno videh sličan prsten na prstu svoje rođene kćeri, nešto žignu u srcu nalik na bol.
Ili kada sam tumarao nadahnut svojom tajnom, obuzet svojim snovima, i osećao ponos što volim Doru, što sam voljen, osećao u tolikoj meri da se, čak i da sam išao po vazduhu, ne bih mogao osećati više iznad ostalih ljudi koji puze po zemlji!
Ili kada smo se sastajali u bašti skvera i sedeli u prljavoj senici tako blaženi da i dan danji samo zbog toga volim, londonske vrapce i ni zbog čega drugog, te njihovo čađavo perje gledam kao da je raskoš tropskih ptica.
Ili kada se ono prvi put ozbiljno posvadismo, na nedelju dana po veridbi, pa mi Dora posla natrag prsten, uvijen u očajno trorogo pismo, u kome je izrazila užasnu misao da je »naša ljubav počela luđošću, a da se svršava ludilom!« — tako da me te strašne reči nateraše da čupam kosu i da kukam kako je sve svršeno.
Kada pod okriljem mraka odleteh do gospođice Mils, pa se krišom sastadoh s njom u nekoj stražnjoj kuhinji, gde je bila smeštena sprava za savijanje rublja, i gde stadoh preklinjati gospođicu Mils da posreduje između nas i da ne dopusti da poludimo. Pa kad se gospođica Mils, primivši se te misije, vrati sa Dorom i stade savetovati sa predikaonice svoje sopstvene gorke mladosti da budemo popustljivi jedno prema drugom i da izbegavamo pustinju Saharu!
Ili kad smo plakali i izmirili se i bili opet blaženi, tako da se i ta zadnja kuhinja, i sprava za savijanje rublja, i sve što je tamo bilo pretvorilo u pravi Hram Ljubavi, u kojem ugovorismo plan za dopisivanje posredstvom gospođice Mils, a po kojem je planu trebalo da se svakog dana izmenja bar po jedno pismo sa svake strane!
Ala su to bili bezbrižni dani! Tako vetrenjasti, blaženi, luckasti dani! Od svih razdoblja moga života koja vreme drži u svojoj ruci, nema ni jednog jedinog kojem bih se i upola mogao tako nasmešiti kao ovome, gledajući na njega unatrag, i uputiti tako nežne misli.

GLAVA XXXIV

TETKA ME ZAPREPAŠĆUJE


Agnesi se javih odmah posle veridbe s Dorom. Napisali joj dugo pismo, u kojem pokušah da je dovedem do toga da shvati kako sam blažen i koliko je Dora milo stvorenje. Preklinjao sam Agnesu da ovo ne shvati kao lakomislenu strast koja bi mogla da ustupi mesto kakvoj drugoj, ili kao nešto što i najmanje liči na ona dečačka maštanja na čiji smo račun nekada pravili šalu. Uveravao sam je da je dubina naše ljubavi nesamerljiva, i izrazih uverenje da se dosad na svetu nije znalo za takvu ljubav.
Dok sam tako pisao jedne lepe večeri kraj otvorenog prozora, nekako mi se prikralo sećanje na njene mirne sjajne oči i blago lice i počelo tako da zrači nekakav mir na žurbu i nemir, koji su me u mojoj sreći u poslednje vreme neprestano pratili, i u izvesnoj meri bili sama ta sreća — da se raznežih do suza. Sećam se kako sam sedeo s glavom naslonjenom na ruku kad je pismo bilo već upola napisano, i kako sam se zanosio silnim noedređenim maštanjima da je i Agnesa sastavni deo moga domaćeg ognjišta. Prosto kao da bismo u toj prisnoj domaćoj povučenosti, koju bi Agnesino prisustvo činilo svetom, i Dora i ja morali biti srećniji no ma gde. Prosto kao da moje srce, i u ljubavi, i u radosti, u žalosti, nadi i razočaranju, u svim uzbuđenjima — sasvim prirodno ima tamo da potraži i nađe utočišta i pravog prijatelja.
O Stirfordu ni reči. Samo joj kazah da je bilo žalosti u Jarmutu usled Emilijinog bekstva, i da mi je to zadalo dvostruku ranu usled jedne okolnosti u vezi s tim. Znao sam da je uvek brzo pogađala istinu i da nikad neće prva izustiti njegovo ime.
Na to pismo dobih odgovor obratnom poštom. Dok sam ga čitao, činilo mi se kao da Agnesa govori. Kao da mi njen srdačni glas zvoni u ušima. Šta mogu više da kažem?
Dok sam u poslednje vreme bio odsutan od kuće, Tredls me je tražio dva-tri puta. Pošto je našao Pegoti kod kuće, i pošto mu je Pegoti rekla, a to je obaveštenje ona uvek davala svakome ko god je hteo da ga čuje, da je ona moja stara dadilja, on se upustio s njom u dobroćudno poznanstvo i ostao da malo proćereta o meni. Tako mi bar Pegoti reče, ali bih ja pre rekao da je sve ćaskanje dolazilo s njene strane, i to nadugačko i naširoko, pošto je nju zaista bilo teško zaustaviti — bog joj svako dobro dao — kad samo jednom počne da govori o meni.
To me podseća ne samo na to da sam jedno posle podne — koje je on odredio — čekao Tredlsa, nego da je i gospođa Krup bila otkazala sve što je u vezi s njenom službom, osim primanja plate, dok se Pegoti ne prestane pojavljivati. Pošto je neko vreme na stepenicama često otpočinjala i vodila razgovor o Pegoti, i to visokim, kreštavim glasom, sa nekim, reklo bi se, nevidljivim poznanikom — mada je, rečeno u čisto telesnom pogledu, bila u svim tim prilikama sasvim sama — gospođa Krup mi uputi pismo u kojem je izložila svoje nazore. Polazeći od jedne izjave sveopšteg značaja, a koja je odgovarala svakom iskrslom događaju u njenom životu, to jest da je i ona sama majka, prešla je na obaveštenje da je imala i drukčijih dana u svome životu, ali da je vazda, otkako za sebe zna, osećala prirodnu odvratnost prema uhodama, nametljivcima i potkazivačima. Ona, veli, neće da navodi imena; kome je pčela za kapom, neka skida kapu; nego samo kaže da je sebe navikla da na uhode, nametljivce i potkazivače, naročito na one u udovičkoj crnini, (ova uzgredna primedba podvučena) gleda sa visine. Ako je izvestan gospodin žrtva uhoda, nametljivaca i potkazivača, ali i dalje bez navođenja imena, on je to po svojoj volji. On ima pravo da radi što mu se sviđa, pa neka radi. Jedini uslov koji ona, gospođa Krup, postavlja, sastoji se u tome da se od nje ne traži da »dolazi u dodir« sa takvim osobama. Prema tome, ona moli da se razreši svake obaveze da služi na gornjem spratu, sve dok se stvari ne vrate u svoje ranije stanje, što se samo može poželeti; a zatim napomenu i da će njena knjižica stajati na stolu za doručak svake subote ujutro i da moli da se njen račun odmah podmiri, u blagonaklonoj nameri da se obe strane poštede teškoća i »nepogodnosti«.
Gospođa Krup se posle toga ograničila samo na postavljanje raznih klopki na stepenicama, uglavnom zemljanih ćupova, i na pokušaje da namami Pegoti da se bilo kako spotakne i slomi nogu. — Mene je jako uzrujavalo to neprestano opsadno stanje u kojem smo živeli, ali sam se toliko bojao gospođe Krup, da nisam video nikakvog izlaza.
»Moj dragi Koperfilde«, viknu Tredls, koji se u određeno vreme pojavi na mojim vratima uprkos svim tim preponama, »kako ste mi?«
»Dragi moj Tredlse«, rekoh ja, »osobito se radujem što vas najzad vidim i jako mi je žao što ranije nisam bio kod kuće! Ali sam bio u vrlo velikom poslu...«
»Da, da, znam«, reče Tredls, »naravno. Vaša živi u Londonu, čini mi se«.
»Šta ste rekli?«
»Ona... izvinite ... gospođica D. znate«, reče Tredls i pocrvene usled svoje prevelike osetljivosti, »Živi u Londonu, ja bih rekao«.
»O, da, blizu Londona«.
»A moja, možda se toga sećate«, reče Tredls s ozbiljnim izgledom, »Živi tamo u Devonširu, jedna od desetoro. Prema tome, nisam tako zauzet kao vi u tom pogledu«.
»Čudim se kako možete da podnesete«, odgovorih ja, »da je viđate tako retko«.
»E!« reče Tredls zamišljeno. »To zaista izgleda pravo čudo. Ja mislim, Koperfilde, da to dolazi otuda što ne može biti drukčije, zar ne?«
»Možda«, odgovorih sa osmehom, i rumen mi malo udari u lice, »a i zato što imate mnogo postojanosti i strpljenja Tredlse!«
»Gle, molim vas!« reče Tredls i zamisli se o tome. »Zar ja na vas ostavljam takav utisak, Koperfilde? Ja zaista ne znam da sam takav. Ali ona je tako neobično mila devojka, da je moguće da je i meni predala neke od svojih vrlina. Sad se, kad vi to kažete, Koperfilde, i ne čudim. Uveravam vas da ona uvek zaboravlja na sebe i da se samo stara za ono drugo devetoro«.
»Je li ona najstarija?« upitah ja.
»O, ne, bože sačuvaj!« reče Tredls. »Najstarija je prava lepotica«.
Valjda je video da nisam mogao da se ne nasmešim na prostodušnost njegovog odgovora, pa dodade uz smeh koji se ukaza na njegovom bezazlenom licu:
»Ne mislim time reći, razume se, da i moja Sofija... meni se to ime uvek čini lepo, zar ne, Koperfilde?«
»Vrlo lepo!« rekoh ja.
»... da i moja Sofija nije tako lepa u mojim očima, i jedna od najslađih devojaka na svetu u svačijim očima, ja bar tako smatram. Ali kad kažem da je najstarija ,lepotica‘, mislim da je ona stvarno nešto ...« i kao da je hteo da opiše oblake iznad sebe stade vitlati obema rukama; »sjajno, znate«, reče najzad odlučno.
»Zaista!« ote se meni.
»O, uveravam vas«, reče Tredls, »nešto sasvim izvanredno, zaista. I pošto je, znate, stvorena za društvo i za obožavanje, a zbog njihovih ograničenih sredstava nije u stanju da u tome mnogo uživa, ona je, sasvim prirodno, pomalo razdražljiva i mnogo iziskije. Nego Sofija je skoro uvek odobrovolji«.
»Je li Sofija najmlađa?« stadoh ja da nagađam.
»O, ne, nipošto!« reče Tredls glađeći se po bradi. »Dve najmlađe imaju tek devet i deset. Njih Sofija poučava«.
»Onda je valjda druga po redu?« nastavih ja da nagađam.
»Nije«, reče Tredls. »Sara je druga. Sara ima neku muku sa kičmom, sirota devojka. Bolest će vremenom iščeznuti, kažu lekari, ali zasad mora da leži punu godinu dana. Sofija je neguje, Sofija je četvrta«.
»A je li im živa majka?« upitah ja.
»O, jeste«, reče Tredls, »Živa je. To je zaista bolja žena, ali vlaga u onom kraju nije za nju pogodna... njoj su, u stvari, oduzete ruke i noge«.
»O, bože!«
»Vrlo žalosno, zar ne?« odgovori Tredls. »Ali sa običnog domaćeg gledišta nije baš tako rđavo kako bi moglo biti, jer je Sofija zamenjuje. Ona je prava majka svojoj majci, koliko i za ono devetoro«.
Ja osetih silno divljenje prema vrlinama te mlade dame, pa u sasvim poštenoj nameri da učinim sve što mogu da bih sprečio da se Tredlsova dobroćudnost zloupotrebi na štetu njihovih zajedničkih izgleda za srećan život, upitah kako je gospodin Mikober.
»Sasvim je dobro, Koperfilde, hvala vam,« reče Tredls, »ja sad ne stanujem kod njih«.
»Ne stanujete?«
»Ne, znate«, reče Tredls šapatom, »on je, u stvari, promenio ime u Mortimer, zbog svojih privremenih neprilika, i sad ne izlazi iz kuće sve do mraka, pa i tada sa naočarima. Bio je popis stvari u našoj kući, zbog neplaćene kirije. Gospođa Mikober je bila u tako strašnom stanju, da zaista nisam mogao da ne dam svoj potpis na onu drugu menicu o kojoj smo govorili ovde. Možete zamisliti, Koperfilde, kako mi je bilo milo kad sam video da su se stvari na taj način uredile i da se gospođi Mikober povratilo raspoloženje«.
»Hm!« učinih ja.
»Samo što njena sreća nije bila duga veka«, nastavi Tredls, »jer, na žalost, odmah sledeće nedelje dođe i drugi popis stvari. To im potpuno rasturi kuću, i ja odonda stanujem u nameštenoj sobi, a Mortimerovi žive zaista vrlo povučeno. Nadam se da me nećete smatrati jako sebičnim, Koperfilde, ako vam kažem da je izvršitelj odneo i moj okrugli mali sto sa mramornom pločom i Sofijinu saksiju i stalak za cveće«.
»Pa to je grozno!« viknuh ja ljutito.
»Da, bilo je... bilo je dosta gadno!« reče Tredls uz svoje obično trzanje, kao od bola pri tome izrazu. »Ali ja to ne kažem sa nekim prekorom, nego iz izvesnog razloga. U samoj stvari, Koperfilde, nisam bio u stanju da ponovo otkupim te stvari u vreme kad su bile zaplenjene, prvo i prvo zato što je izvršitelj, videći da je meni stalo do tih stvari, podigao cenu do nedostižne visine, a drugo i zato što nisam imao novaca. Ali nisam nikako ispuštao iz oka izvršiteljevu radnju«, reče Tredls s velikim uživanjem u tajanstvenosti te stvari, »koja je tamo na vrhu Totenham Kort Roda, te sam najzad danas doznao da su izložene prodaji. Video sam ih samo iz daleka, s druge strane ulice, jer bi prodavač, kad bi video mene, odredio za njih basnoslovnu cenu! Ali meni je, sad kad imam novaca, pala na pamet jedna misao, to jest da mi nećete zameriti ako zamolim vašu dobru staru dadilju da pođe sa mnom do radnje, — mogu joj ga pokazati iza ugla najbliže ulice — pa da se što bolje iscenjka i kupi kao da ih uzima za sebe!«
Još mi je i danas u najsvežijem sećanju radost s kojom mi je Tredls izlagao taj svoj plan i ono njegovo uverenje da je sve to vrlo prepredeno smislio.
Rekoh mu da će mojoj dadilji biti neobično milo da mu pomogne, i da možemo svi troje poći odmah u boj, ali samo pod jednim uslovom. Uslov je da mi da reč da će doneti svečanu odluku da od sad više ne pozajmljuje gospodinu Mikoberu ni ime, ni bilo šta drugo.
»Dragi moj Koperfilde«, reče Tredls, »ja sam to već odlučio, jer počinjem da osećam da sam bio ne samo neobazriv, nego i nesumnjivo nepravedan prema Sofiji. Pošto sam već sam sebi dao reč, više ne treba da bude nikakve bojazni, ali je, evo, i vama dajem sa najvećom gotovošću. Prvu nesrećnu obavezu sam isplatio. Ja ne sumnjam da bi je i gospodin Mikober isplatio da je mogao, ali nije mogao. Treba da napomenem jednu stvar koja mi se jako sviđa kod gospodina Mikobera, Koperfilde.
Ona se odnosi na drugu menicu, kojoj još nije rok. On mi ne kaže da je otplata osigurana, nego kaže da će biti osigurana. E pa, znate, ja mislim da je to lepo i pošteno s njegove strane«.
Nisam želeo da pokolebam poverenje svog prijatelja, te se složih s njim. Pošto porazgovarasmo još malo, odosmo do svećarevog dućana da vrbujemo Pegoti. Tredls ne pristade da sa mnom provede veče, zato što je jako strepeo da njegove stvari može kupiti ko drugi pre njega, a i zato što je to veće uvek posvećivao pisanju najmilijoj devojci na svetu.
Nikad ga neću zaboraviti kako je virio iza ugla ulice u Totenham Kort-Rodu dok se Pegoti pogađala oko njegovih dragocenih stvari; ni njegovu zabrinutost kad je lagano pošla prema nama, pošto je uzalud nudila jednu cenu, na što je izvršitelj popustio, i pozvao je natrag, te se vratila. Najzad se pregovori svršiše time što je kupila stvari po dosta povoljnoj ceni, te je Tredls bio van sebe od radosti.
»Ja sam vam zaista jako zahvalan«, reče Tredls kad ču da će se stvari poslati u njegov stan još te iste večeri. »Nadam se da nećete pomisliti da je suviše besmisleno ako vas zamolim za još jednu uslugu, Koperfilde?«
Ja unapred rekoh da sam siguran da neću.
»E, onda budite tako ljubazni«, reče Tredls Pegoti, »da uzmete saksiju sad odmah, jer mislim da bih više voleo (pošto je to, znate, Koperfilde, Sofijina stvar), da je lično odnesem kući!«
Pegoti vrlo rado ode i donese mu je, a on je obasu zahvaljivanjem, pa krenu prema Totenham Kort-Rodu, noseći saksiju u naručju s puno ljubavi i s izrazom blaženstva na licu kakvo sam retko viđao.
Mi se onda vratismo u moj stan. Kako su moju Pegoti izlozi privlačili u tolikoj meri da to nisam primetio ni kod kog drugog, išao sam sasvim natenane i zabavljao se gledajući je kako zija u izloge, i čekao koliko god je htela... Tako prođe dosta vremena dok stigosmo do Adelfi.
Dok smo išli gore, ja joj skrenuh pažnju na činjenicu da su klopke gospođe Krup odjednom iščezle, kao i na sveže tragove nekih nogu. A kad smo se popeli na sprat, bili smo jako iznenađeni kad nađosmo vrata od moje sobe širom otvorena, (ja sam ih sam bio zatvorio) i kad iznutra čusmo neke glasove.
Zgledasmo se na znajući šta da mislimo, pa uđosmo u sobu za sedenje. Kako se iznenadih kad od svih stvorenja na ovome svetu ugledah tetku i gospodina Dika. Tetka je sedela na gomili prtljaga, sa svoje dve ptice ispred sebe i mačkom u krilu, kao neki ženski Robinson Kruso, i pila čaj, a gospodin Dik je sedeo zamišljen i naslonjen na velikog zmaja, jednog od onih koje smo nekad zajedno puštali, dok je i oko njega bilo puno prtljaga!
»Tetkice!« viknuh ja. »Kakvo neočekivano zadovoljstvo!«
Srdačno se zagrlismo, a sa gospodinom Dikom se srdačno rukovah; dok gospođa Krup, koja je spravljala čaj i bila da ne može biti revnosnija, srdačno reče da je dobro znala da će se gospodin Koperfild rastopiti od radosti kad vidi svoje drage rođake.
»Hej«, reče moja tetka prema Pegoti, koja je drhtala od straha pred njom. »Kako ste vi?«
»Sećate li se moje tetke, Pegoti?« rekoh ja.
»Za ime sveta, dete«, viknu tetka, »ne zovi ženu tim imenom kao da je sa nekog ostrva u južnim morima! Ako se udala i otresla ga se, a to je bilo najbolje što je mogla uraditi, onda je pusti da se koristi promenom. Kako se sad zovete, P.?« reče moja tetka, našavši to kao zamenu za onaj mrski naziv.
»Barkis, gospođo«, reče Pegoti — poklonivši se.
»No, to je već ljudski!« reče moja tetka. »To ne zvuči kao da vam je potreban misionar. Kako ste, Barkisova? Nadam se da ste dobro?«
Ohrabrena tim ljubaznim rečima, kao i time što joj je moja tetka pružila ruku, Barkisova pristupi i prihvati ruku, pa se zahvali lakim poklonom.
»Vidim da smo starije nego što smo bile«, reče tetka. »Srele smo se, znate, samo jednom. I lep smo posao onda obavile. Trote, molim te još jednu šolju«.
Uslužno dadoh šolju čaja tetki, koja je sedela ukočeno kao obično, pa se usudih da joj skrenem pažnju na to da neprestano sedi na svom sanduku.
»Dopustite da privučem ovamo sofu, ili jednu naslonjaču, draga tetka«, rekoh ja. »Zašto da se mučite?«
»Hvala ti, Trote«, odgovori moja tetka, »više volim da sedim na svojim stvarima«. Tu se moja tetka zagleda netremice u gospođu Krup, pa primeti: »Nije potrebno da nas dalje dvorite, gospođo.«
»Da metnem još malo čaja u čajnik pre no što odem, gospođo?« zapita gospođa Krup.
»Ne, hvala, gospođo«, odgovori moja tetka.
»Dopustite da vam donesem još komad masla, gospođo«, reče gospođa Krup. »Ili biste možda voleli da probate jedno sveže jaje? Ili da vam ispržim krišku slanine? Zar nema ništa što bih mogla da uradim za vašu dragu tetku, gospodine Koperfilde?«
»Ništa, gospođo«, odgovori tetka. »Imamo sve što nam treba, hvala vam«.
Gospođa Krup, koja se neprestano smešila da pokaže svoju blagu narav i neprestano krivila glavu na jednu stranu, da pokaže opštu slabost svog organizma, i neprestano trljala ruke, da pokaže svoju želju da što bolje usluži svakoga ko to zaslužuje — postepeno izađe iz sobe, jednako se smešeći, kriveći glavu i trljajući ruke.
»Dik«, reče moja tetka, »sećate li se što sam vam govorila o licemerima, tuđim skutonošama, obožavaocima zlatnog teleta?«
Gospodin Dik — prilično poplašen, kao da je zaboravio — brzo odgovori da se seća.
»Gospođa Krup je jedna od tih«, reče tetka. »Barkisova, moliću vas da se pobrinete oko tog čaja i da mi naspete još jednu šolju, jer ne mogu da podnesem način na koji toči ova žena«.
Pošto sam dovoljno poznavao svoju tetku, bilo mi je jasno da ima nešto važno u glavi, i da njen dolazak ima mnogo više razloga no što bi koji stranac mogao pomisliti.
Opazih kako se njen pogled zaustavlja na meni kad god mi je pažnja bila zauzeta čim drugim, i kako se u njoj vodi borba puna neodlučnosti, dok spoljnom mirnoćom i ukrućenošću ne odaje ništa. Počeh da se domišljam nisam li što uradio čime bih je uvredio, na što mi savest prišapnu da joj još ništa nisam kazao o Dori. »Da li bi to na neki način mogao biti razlog?« pitao sam se u sebi. Kako sam znao da će ona sama progovoriti kad nađe za shodno, ja sedoh kraj nje, pa stadoh razgovarati sa pticama, i poigrah se s mačkom, trudeću se da se ponašam slobodno koliko god mogu. Ali sam bio daleko od toga da se osećam lagodno, što bih možda i mogao da nije bilo gospodina Dika, koji je stajao naslonjen na velikog zmaja iza moje tetke, i iskorišćavao svaku priliku da mi sumorno zamaše glavom, pokazujući na nju.
»Trote«, reče najzad moja tetka kad ispi čaj, brižljivo zagladi haljinu, i obrisa usta, »ne morate ići, Barkisova! — Trote, jesi li naučio da budeš čvrst i samopouzdan?«
»Nadam se da jesam, tetka«.
»Šta misliš, a?« pitala je i dalje gospođica Betsi.
»Mislim da jesam, tetka«.
»Onda šta misliš, dete moje«, reče moja tetka i pogleda ozbiljno u mene, »zašto večeras više volim da sedim na mojim stvarima?«
Mahnuh glavom u znak da ne mogu da pogodim.
»Zato«, reče moja tetka, »Što je to sve što imam. Jer sam propala, dragi moj!«
Da se cela kuća sa svima nama survala u reku, teško da bih osetio veći potres.
»Dik to zna«, reče tetka i mirno mi stavi ruku na rame. »Propala, dragi Trote! Sve što imam na svetu nalazi se u ovoj sobi, osim kućice, a nju sam ostavila Dženeti da je izda. Barkisova, treba mi jedna postelja za ovoga gospodina za noćas. A da bismo uštedeli, možda ćete moći nešto udesiti za mene ovde. Šta bilo. Samo za noćas. Sutra ćemo već malo više razgovarati«.
Iz mog zaprepašćenja i brige za nju — uveren sam samo za nju — trže me ona kad me zagrli, za trenutak, i stade vikati da joj je žao samo zbog mene. Sledećeg trenutka već je obuzdala uzbuđenje i reče sa izgledom više pobedonosnim nego utučenim:
»Moramo hrabro snositi nedaće i ne smemo dopustiti da nas zaplaše, dragi moj. Moramo naučiti da igramo svoju dramu do kraja. Moramo gledati da nadživimo nesreću, Trote!«

GLAVA XXXV

POTIŠTENOST


Čim povratih prisustvo duha, koje me je bilo izneverilo pri prvom potresu usled tetkinog saopštenja, predložih gospodinu Diku da pođe sa mnom do svećarevog dućana, pa da uzme postelju koju je gospodin Pegoti nedavno bio upraznio. Kako se svećarev dućan nalazio na pijaci Hangerford, a kako je pijaca Hangerford onda bila sasvim drukčija nego što je sad, to je ispred vrata bio nizak trem od drvenih stubova — dosta sličan onome ispred kućice na starinskim barometrima u kojoj borave onaj čovečuljak i ženica — što se strašno svidelo gospodinu Diku. Ponos što će stanovati nad takvom konstrukcijom nadoknadila bi mu, smem slobodno reći, mnoge nezgode, a pošto njih nije ni bilo — osim one mešavine raznih mirisa o kojoj sam ranije govorio, i možda nedostatka malo većeg prostora — on je bio prosto oduševljen svojim novim stanom. Gospođa Krup ga je malo ranije ljutito uveravala da u njemu nema mesta ni koliko da se mačka protegne, ali mi gospodin Dik sasvim tačno primeti sedeći pri dnu kreveta i grleći svoju nogu:
»Znate, Trotvude, ja i ne želim da mi se ovde proteže mačka. Ja nemam mačke. Pa šta se to onda mene tiče?«
Pokušao sam da ispitam ima li gospodin Dik nekog pojma o uzrocima te iznenadne i velike promene u stvarima moje tetke. Ali on nije znao ništa, kao što sam mogao i očekivati. Jedini izveštaj koji sam mogao dobiti od njega glasio je da mu je tetka rekla prekjuče:
»E sad, Dik, da vidimo jeste li zaista onakav filozof za kakvog vas smatram«; i da joj je onda rekao da se nada da jeste; i da mu je moja tetka onda rekla: »Dik, ja sam propala«; i da je onda on njoj rekao: »O, zbilja«; i da ga je onda moja tetka jako pohvalila, što je njemu bilo vrlo milo. I da su onda zajedno došli k meni, a usput pili teško crno pivo iz zatvorenih boca i jeli sendviče.
Gospodin Dik je bio toliko zadovoljan dok je tako sedeo pri dnu kreveta, gladio se po nozi i pričao mi sve to razrogačenih očiju i sa začuđenim osmehom da me je to, žao mi je što to moram reći, navelo da mu objasnim da propast znači: nevolju, oskudicu, gladovanje. Ali se ubrzo gorko pokajah zbog te grubosti kad videh kako mu lice preblede i kako mu suze potekoše niz otegnute obraze, dok je u mene uperio pogled pun neiskazane žalosti, tako da bi se smekšalo i mnogo tvrđe srce nego što je moje. Stalo me mnogo više muka da ga opet razveselim nego što mi je trebalo maločas da ga ražalostim, i ubrzo shvatih što je trebalo da znam odmah u početku, da je bio tako pun pouzdanja samo zbog svoje vere u najmudriju i najdivniju ženu i zbog svog neograničenog oslanjanja na moje umne sposobnosti. Te je sposobnosti, čini mi se, smatrao doraslim da se ponesu sa bilo kakvom nesrećom manjom od najkobnije.
»Šta da radimo, Trotvude?« reče gospodin Dik. »Tu je moja Predstavka...«
»Svakako da je tu«, rekoh ja. »Ali zasada mi, gospodine Dik, treba samo da se pravimo veseli, da tetka ne bi opazila da mi mislimo na to«.
On se najrevnosnije saglasi s tim, pa me stade moliti da ga nekim od onih visprenih načina koji su meni uvek na raspolaganju podsetim ako bih ikad primetio da skreće s pravog puta. Ali mi je žao što moram reći da je strah koji sam mu zadao bio jači i od najboljeg njegovog nastojanja da se pretvara. Cele večeri oči su mu svaki čas letele prema licu moje tetke s izrazom najcrnje strepnje, kao da je već gleda kako mršavi i propada na licu mesta. Bio je toga svestan, pa je glavu, trudeći se da je obuzda, držao sasvim nepomično, i pri tom kolutao očima kao da je kakva mašina — čime nije ni najmanje popravljao stvar. Za večerom ga videh kako gleda u veknu, koja j,e te večeri slučajno bila mala, kao da ništa drugo ne stoji između nas i gladi, a kad moja tetka navali na njega da večera kao obično, uvrebao sam ga gde trpa u džep komadiće hleba i sira, bez sumnje s namerom da nas tom ušteđevinom povrati u život kad budemo daleko odmakli u iznemoglosti.
Tetka je sa svoje strane imala mirno i pribrano držanje, koje je bilo pouka za sve nas — bar za mene, na svaki način. Bila je neobično ljubazna prema Pegoti, sem kad bih je ja nepažnjom nazvao tim imenom, i premda sam znao da se oseća tuđa u Londonu, izgledala je kao kod svoje kuće. Rešili smo da spava u mome krevetu, a ja da ležim u sobi za sedenje i da je čuvam. Pridavala je veliku važnost činjenici što smo tako blizu reke, za slučaj požara, i mislim da je u toj okolnosti zaista nalazila neko zadovoljstvo.
»Dragi Trote«, reče tetka kad vide da se spremam da joj pripravim njen običan večernji napitak, »ne!«
»Ništa, tetka?«
»Nikako vina, dragi moj. Piva«.
»Ali imamo vina ovde, tetka. A vi ga uvek pravite s vinom«.
»Čuvaj to za slučaj bolesti«, reče tetka. »Ne smemo ga trošiti nemilice, Trote. Piva za mene. Pola pinte«.
Učini mi se da će gospodin Dik pasti u nesvest. Pošto sam znao da je tetka odlučna, odoh sam po pivo. Kako je već bilo kasno, Pegoti i gospodin Dik iskoristiše tu priliku da oboje zajedno pođu ka svećarevom dućanu. Rastadoh se na uglu ulice sa tim siromaškom, koji je nosio velikog zmaja na leđima — sušta slika ljudske žalosti.


Kad se vratih, tetka je hodala gore-dole i gužvala prstima porupčiće na svojoj noćnoj kapi. Ja zagrejah pivo i ispekoh hleb po običnim, nepromenljivim načelima. Kad napitak bi gotov za nju, bi gotova i ona za njega, onako s noćnom kapom na glavi i sa skutom noćne haljine posuvraćenim na kolenima.
»Dragi moj«, reče tetka pošto srknu kašičicu-dve, »mnogo je bolje nego vino. Ni blizu tako žestoko«.
Mora biti da se na meni videlo da sumnjam, jer ona dodade:
»Da, dete moje. Ako nam se ne dogodi ništa gore od piva, biće dobro«.
»Znam. Trebalo bi da i ja tako mislim«, rekoh ja.
»No, pa zašto onda ne misliš tako?« reče moja tetka.
»Zato što smo nas dvoje vrlo različiti«, odgovorih ja.
»Ta, koješta, Trote!« reče tetka.
Tetka je i dalje mirno uživala, bez mnogo izveštačenosti, ako je toga uopšte bilo, pijući toplo pivo kašičicom i umačući u njega komadiće prepečenog hleba.
»Trote«, reče ona, »ja uopšte ne marim mnogo za strana lica, ali znaš da mi se prilično sviđa ova tvoja Barkisova«.
»Milije mi je što to čujem nego da sam dobio sto funti«, rekoh ja.
»Čudan je ovaj svet«, primeti moja tetka trljajući nos. »Ne mogu nikako da shvatim kako je ta žena došla na svet s takvim imenom. Toliko bi joj, mislim, lakše bilo da se rodila kao Džekson ili nešto slično«.
»Možda i ona tako misli, ali nije ona kriva«, rekoh ja.
»Valjda nije«, odgovori tetka kao da priznaje preko volje; »tek ipak je nezgodno. Nego sad je Barkisova. To je izvesna uteha. Barkisova te mnogo voli, Trote«.
»Nema stvari koju ona ne bi uradila samo da to dokaže«, rekoh ja.
»Nema, i ja bih rekla«, odgovori tetka. »Eto, tu me je sada ta sirota budala molila i molila da primim od nje nešto novca, jer ga, veli, ima suviše. Glupača!«
Jasno se videlo kako mojoj tetki suze radosnice kaplju u toplo pivo.
»To je najsmešnije stvorenje koje je svet ikad video«, reče tetka. »Znala sam ja još kad sam je prvi put videla kod one blažene bebe, tvoje pokojne majke, da je to najsmešniji živi stvor. Ali Barkisova ima i dobrih strana«.
Praveći se da se smeje, ona iskoristi priliku da prinese ruku očima. Pošto se njom poslužila, ona nastavi da jede svoj prepečeni hleb i da govori u isto vreme.
»O, bože blagi!« uzdahnu tetka. »Sad znam sve o onoj stvari, Trote. Barkisova i ja smo dugo ćaskale dok si ti bio napolju s Dikom. Sad znam sve. Ja sa svoje strane ne mogu nikako da znam kud srljaju te jadne devojke. Čudim se što ne tresnu glavom o... o kamin«, reče moja tetka, na što je verovatno došla gledajući u moj kamin.
»Jadna Emilija!« rekoh ja.
»O, nemoj mi govoriti da je jadna«, odgovori tetka. »Trebalo je da misli na to pre nego što je pričinila toliko jada! Poljubi me, Trote. Žao mi je zbog tvog preranog iskustva«.
Kad se nagoh napred, ona stavi svoju čašu na moje koleno da me zadrži, pa mi reče:
»O, Trote, Trote! Dakle ti uobražavaš da si zaljubljen, je li?«
»Uobražavam, tetka!« kliknuh ja, crven kao rak. »Ja je obožavam iz dna duše!«
»Doru, je l‘«, odgovori tetka. »I hoćeš da kažeš da je ta mala zanosna, a?«
»Draga tetka«, odgovorih ja, »niko ne može ni izbliza da zamisli kakva je ona!«
»A nije luckasta?« reče tetka.
»Luckasta, tetka!«
Ozbiljno verujem da mi nije nikad ni za trenutak palo na um da razmislim je li ili nije. Ta mi je pomisao, naravno, bila mrska, ali me je nekako iznenadila, kao nešto sasvim novo.
»Nije vetrenjasta?« reče moja tetka.
»Vetrenjasta, tetka?« Mogao sam samo da ponovim tu smelu pretpostavku s onim istim osećanjem s kojim sam ponovio i njeno prvo pitanje.
»Dobro, dobro!« reče tetka. »Pitam samo. Ja je ne potcenjujem. Siroti mali par! I tako vi mislite da ste stvoreni jedno za drugo, i da ćete prolaziti kroz život kao kroz neku veselu terevenku, kao dve figurice od šećera iz poslastičarnice, a, Trote?«
Ona me je to pitala tako dobroćudno, s tako blagim izrazom, pola šaljivo, a pola tužno, da me sasvim dirnu.
»Mladi smo i neiskusni, tetka, to i sami znate«, odgovorih ja, »pa mogu da kažem da govorimo i mislimo mnogo štošta što je vetrenjasto. Ali mi se istinski volimo, u to sam uveren. Kad bih pomislio da bi Dora ikad mogla voleti drugoga, ili prestati da me voli, ili da bih ja ikad mogao voleti neku drugu, ili prestati da volim nju, ne znam šta bih uradio; čini mi se da bih sišao s uma!«
»Ah, Trote«, reče tetka mašući glavom i smešeći se ozbiljno »slepac! slepac! slepac!«
»Neko je koga ja poznajem, Trote«, nastavi moja tetka posle kratkog ćutanja, »i pored vrlo prilagodljive naravi, sposoban za veliku predanost u ljubavi, punu usrdne milošte, i to me podseća na onu sirotu bebicu. I taj Neko treba da nađe predanost koja će ga podržati i usavršiti, Trote. Duboku, pravu, vernu, ozbiljnu predanost«.
»Kad biste samo znali kako je Dora ozbiljna i predana, tetka!« viknuh ja.
»O, Trote«, opet reče ona, »zbilja si slepac, slepac!« I ja, ne znajući zašto, osetih kako se neko nejasno nezadovoljstvo zbog nekog gubitka, ili nekog nedostatka nadnosi na mene i baca na mene senku, kao neki oblak.
»Međutim«, reče tetka, »ne želim da dva mlada stvorenja otuđim jedno od drugog, ili da ih unesrećim, pa ćemo, iako je to ljubav između dvoje dece, a ljubav između dvoje dece vrlo često — pazi, ja ne kažem uvek — ne vodi ničemu, ipak ozbiljno shvatiti stvar, u nadi da će danas-sutra sve izaći na dobro. Ima vremena, kako god ispadne!«
Sve skupa uzevši, nije baš bio utešan zaključak za ushićenog ljubavnika, ali sam bio srećan što sam i tetki poverio svoju tajnu, vodeći pritom računa da je sigurno umorna. Zato joj od srca zahvalih na tom znaku ljubavi, i na svoj njenoj ostaloj dobroti prema meni, pa ona, pošto mi nežno požele laku noć, uze svoju spavaću kapu i ode u moju spavaću sobu.
Kako sam se jadno osećao kad legoh u postelju! Kako mi se neprestano po glavi vrzla misao da sam siromašan u očima gospodina Spenloa; o tome da više nisam što sam mislio da jesam kad sam zaprosio Doru; o viteškoj dužnosti da kažem Dori kakav je sad moj položaj u društvu i da je oslobodim svake obaveze, ako ona to smatra za potrebno; o tome kako da nađemo sredstva da živimo za dugo vreme moga pripravništva, koje ne donosi nikakva prihoda; o tome kako ću nešto raditi da pomognem tetki, i kako ne vidim puta i načina da ma šta uradim u tom pravcu; o tome kako ću spasti na to da nemam ni pare u džepu, da nosim pohaban kaput i da ne budem u stanju da nosim Dori male poklone, da jašem čile paripe i da se pokazujem u povoljnoj svetlosti! Ma koliko da sam bio svestan i mučio sebe svešću da je prljavo i sebično misliti samo na svoju nesreću, ipak sam bio toliko zaljubljen u Doru, da drukčije nisam mogao. Znao sam da je nisko s moje strane što ne mislim o tetki mnogo više, a o sebi mnogo manje, ali je zasad sebičnost bila nerazdvojna od Dore, a Doru nisam mogao odgurnuti ustranu za ljubav nijednom ljudskom stvoru. Kako sam se beskrajno bedan osećao te noći.
Što se tiče spavanja, neprestano sam sanjao o siromaštvu u svim oblicima, ali sam, izgleda, sanjao bez ikakvih prethodnih ceremonija uspavljivanja. Čas sam bio sav u ritama i trudio se da prodam Dori šibice, šest smotuljaka za pola penija; čas opet dolazio u kancelariju u spavaćim haljinama i čizmama, te se gospodin Spenlou bunio što izlazim pred klijente u tako luckastom odelu; čas sam gladno kupio mrvice što su padale sa biskvita staroga Tifija, koji je on redovno jeo čim bi na crkvi Sv. Pavla izbio jedan sat; a onda opet očajno pokušavao da izvadim dozvolu da se oženim Dorom, pri čemu sam u zamenu mogao dati samo jednu rukavicu Urije Hipa, koju je ceo sudski kolegijum odbacivao; i tako se neprestano, uvek više-manje svestan da sam u svojoj sobi, prevrtao i bacakao po postelji, bio lađa u moru posteljnih čaršava i navlaka.
Moja tetka je bila isto tako nemirna, jer sam često čuo kako hoda gore-dole. Dva-tri puta se u toku te noći pojavljivala u mojoj sobi i prilazila sofi na kojoj sam ležao, uvijena u dug flanelski ogrtač, u kojem je izgledala visoka sedam stopa i ličila na uznemirenu avet. Prvi put sam se uplašeno trgao, na što saznadoh da je po nekoj naročitoj svetlosti na nebu zaključila da gori Vestminsterska opatija i da je došla da od mene čuje je li verovatno da će se i Bakingem-strit upaliti ako vetar promeni pravac. Zatim sam je, mirno ležeći, video kako seda pored mene i šapuće sama za sebe: »Jadni dečko!« A na to se osetih još dvadeset puta bedniji pri pomisli koliko nesebično ona misli na mene, a kako samoživo ja mislim samo na sebe.
Bilo je teško verovati danoć koja meni izgleda tako duga može nekome izgledati kratka. To me navede da neprestano dugo i dugo mislim o nekoj zamišljenoj zabavi, na kojoj satima igraju i igraju, da najzad i to pređe u san, te sam slušao kako muzika neprestano svira jednu istu melodiju, i gledao kako Dora igra uvek istu igru, ne okrećući glave na mene. Čovek koji je cele noći svirao u harfu baš se uzalud trudio da je pokrije noćnom kapom obične veličine, kad se probudih, ili bolje reći prestadoh nastojati da zaspim, pa videh da je najzad sunce granulo i da obasjava sobu kroz prozor.
Postojalo je u ono vreme jedno rimsko kupatilo pri kraju jedne od ulica koje su polazile sa Stranda — a možda još i danas postoji — u koje sam često zalazio da se bućnem u hladnu vodu. Pošto sam se obukao što sam mogao tiše, i ostavivši Pegoti da se stara o tetki, skočih glavačke u vodu, pa onda odoh da se prošetam po Hamstedu. Nadao sam se da će mi to oštro kretanje malo osvežiti duh, pa mislim i da mi je dosta prijalo, jer sam brzo došao do zaključka da na prvom mestu treba preduzeti korake da se poništi ugovor o mome pripravništvu, te da tako dobijem natrag plaćenu taksu. Doručkovao sam negde u Hitu, pa se vratih peške do Doktorskog doma, sve polivenim ulicama, i kroz prijatni miris letnjeg cveća, koje je raslo po baštama, da ga malo zatim maloprodavci donesu u grad na glavama, sav obuzet mislima o prvom pokušaju da se snađem u izmenjenim okolnostima.
Ipak stigoh u kancelariju tako brzo, da sam morao da hodam zaludan oko Doma dok se stari Tifi, uvek prvi, ne pojavi s ključem. Tada sedoh u jedan kut u hladovinu i stadoh gledati u suncem obasjane dimnjake, i misliti o Dori, dok naposletku ne dođe gospodin Spenlou, sav svež i nakudravljen.
»Kako ste, Koperfilde?« reče on. »Divno jutro!«
»Krasno jutro, gospodine«, rekoh ja. »Da li bih mogao da progovorim koju reč s vama pre nego što odete u sud?«
»Naravno«, reče on. »Hodite u moju sobu«.
Pođoh s njim u njegovu sobu, gde on poče da navlači togu i da se doteruje pomalo pred malim ogledalom koje je bilo namešteno s unutrašnje strane jednog ormana,
»Žao mi je što moram da vam kažem«, rekoh ja, »da imam neke dosta nepovoljne vesti od svoje tetke«.
»Nije valjda!« reče on. »O bože! Nije kaplja?«
»Nije u pitanju njeno zdravlje, gospodine«, odgovorih ja. »Pretrpela je teške gubitke. U stvari, ostalo joj je vrlo malo«.
»Vi me zaprepašćujete, Koperfilde!« viknu gospodin Spenlou.
Ja mahnuh glavom.
»Zaista, gospodine, njeno se stanje tako izmenilo, da sam hteo da vas zapitam da li bi bilo moguće, žrtvujući izvestan deo plaćene takse, razume se«, ovo sam umetnuo pod uticajem trenutnog raspoloženja, nateran hladnim izrazom na njegovom licu, »da se poništi ugovor o mome pripravništvu?«
Niko živi ne zna šta me je muke stalo da iznesem taj predlog. To je značilo kao tražiti milost da budem osuđen na progonstvo od Dore.
»Da se poništi vaše pripravništvo, Koperfilde? Da se poništi?«
Ja mu objasnih prilično odlučno da zaista ne znam kako da stvorim sredstva za život, osim da sam zarađujem. »Ne strepim za budućnost«, rekoh mu, i to jako naglasih, kao da želim da mu dam na znanje da ću danas-sutra ipak nesumnjivo biti dostojan kandidat za njegovog zeta, »ali sam zasad primoran da se sam pomognem«.
»Jako mi je žao što to čujem, Koperfilde«, reče gospodin Spenlou. »Neobično žao. Nije običaj da se poništava ugovor o pripravništvu iz takvih razloga. Takav postupak nije uobičajen u našoj struci. To nije nimalo zgodan primer. Daleko od toga. A ujedno ...«
»Vi ste vrlo ljubazni, gospodine«, promrmljah ja, očekujući neki ustupak.
»Ne, nimalo. Ni govora o tome«, reče gospodin Spenlou. »A ujedno sam hteo reći: da mi je nešto sudba dala odrešene ruke ... da nemam ortaka ... gospodina Džorkinsa ...
Moje se nade srušiše u tren oka, ali ja pokušah još nešto.
»Šta mislite, gospodine«, rekoh ja, »kako bi bilo da ja govorim sa gospodinom Džorkinsom?«
Gospodin Spenlou stade mahati glavom kao da ne veruje u uspeh.
»Ne dao bog, Koperfilde«, odgovori on, »da ja kome činim nepravdu, a najmanje gospodinu Džorkinsu. Ali poznajem ja svog ortaka, Koperfilde. Gospodin Džorkins nije čovek koji će se odazvati na predlog te vrste. Gospodina Džorkinsa je teško skrenuti s utabane staze. Znate kakav je on!«
Ja o njemu nesumnjivo ništa nisam znao, sem da je isprva sam vodio to preduzeće i da sad živi sam za sebe u jednoj kući blizu Montegju-skvera, kojoj bi vrlo dobro došlo kad bi je malo prefarbali; da u kancelariju dolazi sasvim dockan, a odlazi neobično rano, da ga izgleda ni za šta ne pitaju; i da ima neki mračan ćumez na gornjem spratu sam za sebe, u kojem se nikada nikakav posao nije vršio i gde na njegovom stolu leži neka stara žuta mapa od debelog kartona, bez ijedne mrlje mastila, o kojoj se zucka da je stara dvadeset godina.
»Da li biste imali što protiv da ja porazgovaram s njim?«
»Ni najmanje«, reče gospodin Spenlou. »Ali imam izvesno iskustvo sa gospodinom Džorkinsom, Koperfilde. Kamo sreće da stvar stoji drukčije, jer bih vrlo rado izišao u susret vašem shvatanju, u svakom pogledu. Ne mogu imati ništa protiv toga da govorite o tome sa gospodinom Džorkinsom, ako nalazite da je to vredno truda«.
Koristeći se tim dopuštenjem, koje mi on dade uz topli stisak ruke, prosedeo sam do dolaska gospodina Džorkinsa razmišljajući o Dori, i posmatrajući kako se sunce sa dimnjaka kradom spušta po zidu kuće preko puta. A onda se popeh do gospodin Džorkinsove sobe, i očevidno, kad se pojavih u njoj, prosto zaprepastih gospodina Džorkinsa.
»Uđite, gospodine Koperfilde«, reče gospodin Džorkins. »Uđite!«
Uđoh i sedoh, pa izložih gospodinu Džorkinsu stvar otprilike isto onako kako sam je izložio i gospodinu Spenlou. Gospodin Džorkins nije nikako izgledao onako strašan kako bi se moglo očekivati, već više neki krupan mlakonja, glatka lica, od svojih šezdeset godina, koji je toliko šmrkao burmut, da je u Domu nastalo predanje da on uglavnom i živi od sredstva za nadraživanje, pošto mu u telu ne ostaje više mesta za drugu hranu.
»Vi ste valjda govorili o tome sa gospodinom Spenlou?« reče gospodin Džorkins, pošto me je vrlo nemirno saslušao do kraja.
Ja odgovorih da jesam, i rekoh da je gospodin Spenlou pomenuo njegovo ime.
»I rekao da ću ja biti protiv toga?« upita gospodin Džorkins.
Morao sam mu priznati da je gospodin Spenlou smatrao to za verovatno.
»Žao mi je što vam moram reči, gospodine Koperfilde, da ja ne mogu potpomoći vašu stvar«, reče gospodin Džorkins nervozno. »U stvari... nego, ja imam zakazan sastanak u banci, te ćete biti dobri da me izvinete«.
On na to ustade vrlo žurno i htede da izađe iz sobe, kad se ja usudih da mu kažem da to, onda, izgleda da se stvar ne može urediti.
»Ne!« reče gospodin Džorkins i zastade na vratima da odmahne glavom. »O, ne! Ja se protivim, znate« što izgovori brzo, i izađe napolje. »Vama mora biti poznato jedno, gospodine Koperfilde«, dodade pogdeđavši opet unezvereno kroz vrata, »ako je gospodin Spenlou protivan...«
»On lično nije protivan, gospodine«, rekoh ja.
»O, lično«, ponovi gospodin Džorkins nestrpljivim tonom. »Ja vas uveravam da tu postoji protivljenje, gospodine Koperfilde. Stvar je bez nade! Ono što želite da se uradi, ne može se uraditi. Ja... ja zaista imam sastanak u banci«. I on na to prosto pobeže trkom, posle čega se, bar koliko je meni poznato, tri dana nije pojavljivao u Domu.
Pošto sam se bio rešio da učinim sve što mogu, pričekah da dođe gospodin Spenlou, pa mu onda opisah šta se dogodilo, nagoveštavajući mu da još nisam bez nade da će on moći da ublaži neumoljivog gospodina Džorkinsa, samo ako se bude primio tog zadatka.
»Koperfilde«, odgovori gospodin Spenlou, milostivo se smeškajući, »ne poznajete vi mog ortaka gospodina Džorkinsa tako odavno kao ja. Ništa nije dalje od mene nego pomisao da mu pripišem ma i najmanju prepredenost. Ali gospodin Džorkins ima izvestan način na koji ispoljava svoje zamerke, a koji često vara ljude. Ne, Koperfilde«, reče mašući glavom, »gospodin Džorkins se ne da umoliti, verujte mi!«
Bio sam potpuno zbunjen onako između gospodina Spenlou i gospodina Džorkinsa, ne znajući ko je od ta dva ortaka zaista protivan, ali sam dovoljno jasno video da u firmi postoji neka neumoljivost, i da o vraćanju tetkinih hiljadu funti neće biti ni govora. I tako u nekom stanju duhovne klonulosti, koje se sećam ne baš sa zadovoljstvom, jer mi je i danas jasno, kao što mi je i onda bilo, da je u tome još uvek bilo suviše misli o meni samom (mada uvek u vezi s Dorom), napustih kancelariju, pa se uputih kući.
Pokušavao sam da se pomirim s najgorim i da predstavim sebi u najstrožem obliku sve mere koje će se ubuduće morati preduzeti, kad me jedna najamna kola, koja su dolazila za mnom, pa zastala upravo pred mojim nosom, nateraše da pogledam naviše. Jedna lepa ruka ispruži se kroz prozor i na mene se stade smešiti ono lice koje nijednom nisam ugledao a da se ne osetim vedar i srećan, još od onog trenutka kada se ono prvi put osvrnulo na onim starim hrastovim stepenicama sa velikom širokom ogradom, i kad sam lepotu tog lica doveo u vezu sa prozorom od obojenog stakla u crkvi.
»Agnesa!« viknuh radosno. »O, draga Agnesa! Baš vi, od svih stvorenja na svetu! Kako se radujem što vas vidim!«
»Zar zbilja?« reče ona svojim srdačnim glasom.
»Imam toliko mnogo da govorim s vama!« rekoh ja. »Lakše mi je pri duši čim vas ugledam. Da imam čarobnu kapicu, nikog ne bih poželeo da vidim nego vas!«
»Šta?« upita Agnesa.
»Pa, možda prvo Doru«, priznadoh crveneći.
»Naravno, Doru prvo, nadam se«, reče Agnesa nasmejano.
»Ali vas odmah za njom«, rekoh ja. »Kuda idete?«
Uputila se u moj stan da poseti moju tetku. Pošto je dan bio lep, ona sa velikim zadovoljstvom pristade da izađe iz kola, koja su zaudarala (glava mi je bila u njima za sve vreme razgovora) na štalu smeštenu pod stakleni krov za krastavce. Otpustih kočijaša, pa me ona uze pod ruku, te pođosmo dalje zajedno. Ona je za mene bila kao neko oličenje nade. Kako sam se počeo osećati drukčije za tili časak, čim se Agnesa našla kraj mene!
Moja tetka joj je napisala jedno od svojih čudnih kratkih pisama, malo dužih od banknote — na što bi se obično ograničavali njeni napori na tom polju. U pismu je javila da je zapala u nesreću i da ostavlja Dover zanavek, ali da se tvrdo rešila na to, i da je sada tako dobro da se zbog nje niko ne mora uznemiravati. Agnesa je na to došla u London da poseti moju tetku, jer je između njih dve već dugo godina postajalo uzajamno dopadanje, koje je stvarno vodilo poreklo još od vremena kad sam se ja nastanio u kući gospodina Vikfilda. Reče da nije došla sama. S njom su njen otac i — Urija Hip.
»A oni su sad ortaci«, rekoh ja. »Bestraga mu glava«.
»Da«, reče Agnesa. »Imaju ovde nekog posla, pa sam se i ja koristila prilikom da dođem. Ne smete smatrati da je moja poseta čisto prijateljska i nesebična, Trotvude, jer — sve se bojim da ne patim od nekog grubog predubeđenja, — ne volim da puštam tatu samog s njim na put?«
»Vrši li on još uvek onakav uticaj na gospodina Vikfilda, Agnesa?«
Agnesa klimnu glavom.
»Takva je promena nastala u našoj kući«, reče ona, »da biste teško poznali onu milu, staru kuću. Sad oni stanuju s nama«.
»Oni?« rekoh ja.
»Gospodin Hip i njegova majka. On spava u nekadašnjoj vašoj sobi«, reče Agnesa, i pogleda naviše u moje lice.
»Voleo bih da mogu da mu određujem snove«, rekoh ja. »Ne bi dugo spavao u njoj«.
»Ja još imam onu svoju sobicu«, reče Agnesa, »u kojoj sam nekad učila. Kako vreme brzo prolazi! Sećate li se? Mala, hrastovinom obložena soba, u koju se ulazi iz salona«.
»Da li se sećam, Agnesa? Kad sam vas ono video kad izlazite iz onih vrata, sa vašom malom, smešnom kotaricom za ključeve koja vam je visila sa strane?«
»Uvek je ista«, reče Agnesa smešeći se. »Milo mi je što se prijatno sećate nje. Bili smo vrlo srećni«.
»Zaista!« rekoh ja.
»Tu sobu još čuvam za sebe, ali ne mogu, znate, da ostavljam gospođu Hip samu. Te se stoga«, reče Agnesa mirno, »osećam dužna da joj pravim društvo i onda kad bih možda više volela da budem sama. Ali inače nemam razloga da se žalim na nju. Ponekad mi istina dosađuje uzdizanjem svoga sina u nebo, ali je to kod majke sasvim prirodno. On je vrlo dobar sin«.
Pogledah u Agnesu kad izgovori ove reči i ne opazih nikakav znak da je svesna namera Urije Hipa. Njene se blage, ali ozbiljne oči sretoše sa mojima, i videh u njima onu njenu lepu otvorenost, dok joj na blagom licu nije bilo nikakve promene.
»Glavna je nezgoda njihovog prisustva u kući«, reče Agnesa, »u tome što ne mogu da budem blizu tate koliko bih želela, pošto je Urija Hip uvek između nas, te ne mogu da bdim nad njim, ako to nije suviše smelo rečeno, onoliko prisno koliko bih htela. Ali ako ga vreba ikakvo izdajstvo ili podvala, nadam se da će na kraju prosta ljubav ili istina ipak nadjačati. Nadam se da su stvarna ljubav i istina na kraju krajeva jače od svakog zla i nesreće na svetu«.
Neki vedar osmeh, koji nikad nisam opazio ni na kojem drugom licu, zamre još dok sam mislio kako je krasan i kako sam ga nekad dobro poznavao, na što me ona s brzom promenom izraza na licu upita (već smo se bili približili mojoj ulici) da li znam šta je dovelo do nesrećne promene u imovnom stanju moje tetke. Kad joj odgovorih da ne znam i da mi to još nije kazala, Agnesa se zamisli, i učini mi se da sam osetio kako joj je ruka zadrhtala.
Zatekosmo tetku samu, u nekom uzrujanom stanju. Iskrsla je izvesna razlika u mišljenju između nje i gospođe Krup u pogledu nekog apstraktnog pitanja — o tome da li je pristojno da u samačkim sobama stanuju i osobe nežnijeg pola — pa je moja tetka, nimalo se ne osvrćući na vrisku gospođe Krup, prekinula svaku prepirku izjavivši toj gospođi da zaudara na moj konjak i da je umoljava da smesta izađe iz moje sobe. Gospođa Krup je oba ta izraza primila kao uvredu i izrazila nameru da ih iznese pred »britansko pravobluđe«, misleći svakako na britansko pravosuđe, bedem naših narodnih sloboda.
Moja tetka se, međutim, pošto je dobila vremena da se rashladi, dok je Pegoti napolju pokazivala gospodinu Diku vojnike kod kasarne konjičke garde, i pošto se uz to još i jako obradovala Agnesi, više ponosila upravo izvojevanom pobedom nego ljutila, te nas dočeka dobro raspoložena. Kad Agnesa položi šešir na sto i sede kraj nje, nisam mogao a da ne pomislim, gledajući njene blage oči i vedro čelo, kako je nekako prirodno da ona tu sedi; kako se tetka, mada je Agnesa tako mlada i neiskusna, čvrsto uzda u nju; i kako je Agnesa stvarno jaka u svojoj jednostavnoj ljubavi i istinitosti.
Počesmo da govorimo o tetkinim gubicima, pa im rekoh šta sam tog jutra pokušao da izvedem.
»To je bilo nerazborito, Trote«, reče moja tetka, »ali učinjeno u dobroj nameri. Ti si plemenit dečko, možda bi trebalo da kažem mladić i ja se ponosim tobom, mili moj. Nego sve je to lepo i krasno. Hajde sada, Trote i Agnesa, da razmotrimo slučaj Betsi Trotvud, pa da vidimo kako s njom stoji stvar«.
Opazih kako Agnesa preblede, gledajući pažljivo u moju tetku. A tetka je, milujući mačku, gledala postojano u Agnesu.
»Betsi Trotvud je imala«, reče tetka, koja je uvek brigu o svojim novčanim poslovima zadržavala za sebe, »ne mislim na tvoju sestru, dragi Trote, nego na sebe — izvesnu imovinu. Nije važno koliku; glavno da je bila dovoljno velika da se moglo živeti od nje. Čak i više, jer je nešto i zaštedela i dodala glavnici. Betsi je svoj novac jedno vreme ulagala u državne hartije od vrednosti, ali je kasnije poslušala savet svoga savetnika za poslovne stvari, pa je novac dala na zajam u zemljišnu hipoteku. To je išlo vrlo dobro i donosilo dobru kamatu, dok Betsi nije bilo sve isplaćeno. Govorim o Betsi kao da je kakva ratna lađa. E, lepo! Sad je Betsi morala da potraži neki nov način da uloži novac. Učinilo joj se da je pametnija od svog pravnog zastupnika, koji u to vreme više nije bio tako dobar pravni zastupnik kao nekad, tu mislim na vašeg oca, Agnesa, te je sebi uvrtela u glavu da treba novac da uloži sama po svom sopstvenom nahođenju. Oterala je svoje svinje — reče moja tetka —na strano tržište, ali se pokazalo da je pijaca vrlo loša. Prvo je izgubila na akcijama rudnika, pa onda na nekim gnjuračkim društvima koja su pecala neko potopljeno blago, ili neke slične besmislice«, objasni moja tetka trljajući nos; »pa onda opet na rudarstvu, da joj na kraju krajeva, da bude sve potaman, propadne novac u banci. Ne znam koliko su za izvesno vreme vredele bančine akcije«, reče tetka; »sto od sto im je, čini mi se, bila najniža vrednost; ali banka je bila na drugom kraju sveta, pa se survala u ponor, koliko ja znam; u svakom slučaju se raspala, te nikad neće ni hteti ni moći isplatiti ni šilinga, a u njoj je bio sav novac stare Betsi, svi šilinzi do poslednjega, pa je tamo i propao. Ali šta sad vredi o tome govoriti«.
Tetka završi taj filozofski pregled, pobedonosno uperivši pogled u Agnesu, kojoj se postepeno vraćala boja u lice.
»Je li to cela priča, draga gospođice Trotvud?« zapita Agnesa.

»Mislim da je i to dovoljno«, reče moja tetka. »Mogu reći da to ne bi bilo sve da je bilo još para za gubljenje. Betsi bi se već postarala da i to baci za ostalim i tako doda priči još koju glavu, u to možete biti sigurni. Ali nesta blaga, pa nesta i priče«.
Agnesa je ispočetka slušala ne dišući. Boja joj se uvek gubila s lica i vraćala, ali je sad slobodnije disala. Činilo mi se da znam zašto. Mislio sam da se pobojala da njen otac nije na neki način kriv za ono što se dogodilo. Tetka uze njene ruke u svoje, pa se nasmeja.
»Je li to sve?« ponovi moja tetka. »Pa razume se da je sve, sem onog; ,i požive još dugo u sreći i svakom zadovoljstvu‘. Možda ću još i to jednog dana moći dodati priči o Betsi. Nego vi ste, Agnesa, mudra glavica. A i ti, Trote, bar u nekim stvarima, premda ti nije za čestitanje sve što uradiš«, i tu moja tetka stade mahati glavom prema meni na njoj svojstveni način. »Šta da se radi? Tu nam je poljska kuća, koja će sve u svemu donositi, recimo, sedamnaest funti godišnje. Mislim da se s tim može sigurno računati. Lepo! I to je sve što imamo«, reče tetka, koja je, kao i neki konji, imala urođenu sklonost da stane naprečac kad ti se učinilo da je poletela i da će trčati dosta dugo.
»Zatim tu je i Dik«, reče tetka pošto je malo poćutala. »On donosi sto funti godišnje, ali to se, naravno, mora trošiti na njega. Pre bih pristala i da ga udaljim od sebe, iako znam da sam jedina koja ga cenim, nego da ga zadržim, pa da ne trošim njegov novac na njega. Kako ćemo Trot i ja najbolje sastaviti kraj s krajem sa ovim što imamo? Šta vi velite, Agnesa?«
»Ja, velim, tetka«, upadoh ja, »da moram nešto raditi!«
»Da stupiš u vojsku, hoćeš da kažeš?« odgovori tetka uplašeno, »ili da odeš na more? Neću ni da čujem za to. Ti imaš da budeš proktor. Nikakvih rana ni megdana u ovoj porodici, molim vas, gospodine!«
Baš htedoh da objasnim kako ne želim da pribegavam tom načinu obezbeđivanja porodice, kad Agnesa upita da li su moje sobe uzete na duži rok.
»Kad ste već došli na to«, reče moja tetka, »njih se ne možemo osloboditi bar za šest meseci, sem ako ih ne budemo mogli izdati u pazakup, u što ne verujem. Poslednji je kirajdžija umro ovde. Od šest osoba pet bi, razume se, sigurno umrlo zbog te žene u nankinu i flanelskoj suknji. Imam nešto gotovog novca, pa se slažem s vama da bismo najbolje uradili da do kraja zakupa ostanemo ovde, a da za Dika nađemo sobu negde u blizini«.
Smatrao sam za dužnost da napomenem kako će za tetku biti neprijatno da neprestano živi na ratnoj nozi s gospođom Krup, ali ona sasvim kratko odbaci tu zamerku i izjavi da je spremna da prilikom, prve objave neprijateljstva zaćuti gospođu Krup za ceo ostatak njenog života.
»Nešto sam mislila, Trotvude«, reče Agnesa oprezno, »da bi ako biste imali vremena ...«
»Imam dosta vremena, Agnesa. Uvek sam slobodan posle četiri ili pet sati, a imam vremena i rano ujutro. Sve u svemu«, rekoh ja i osetih da sam nešto pocrveneo pri pomisli na silne časove koje sam provodio u trčkaranju po sitnim poslovima po varoši i na putu do Norvud-Roda i natrag, »imam vremena i na pretek«.
»Znam da ne biste imali ništa protiv«, reče Agnesa prilazeći mi i govoreći tihim glasom tako punim nade i uvaženja, da ga i sad čujem, »sekretarske dužnosti«.
»Šta bih imao protiv, draga Agnesa?
»Jer je«, nastavi Agnesa, »doktor Strong ostvario svoju nameru da se povuče i došao da živi u Londonu, pa traži od tate da mu, ako može, preporuči koga. Zar vam se ne čini da bi on više voleo da ima kraj sebe svog omiljenog bivšeg učenika, nego ikoga drugog«.
»Draga Agnesa«, rekoh ja, »Šta bih ja bez vas! Vi ste uvek moj dobri anđeo. To sam već rekao. Nikad i ne gledam na vas drukčije«.
Agnesa mi odgovori kroz onaj svoj prijatni smeh da je dovoljno imati jednog dobrog anđela, misleći na Doru, a zatim me podseti da je Doktor imao običaj da radi u svom kabinetu rano ujutro i uveče, pa će verovatno moje slobodno vreme sasvim dobro odgovarati njegovim potrebama. Pomisao da ću sam zarađivati svoj hleb, jedva da me je više radovala od izgleda da ću to raditi kod svog starog učitelja, te, ukratko, postupajući po Agnesinom savetu, sedoh i napisah pismo starom Doktoru, u kojem izložih svoj cilj i zakazah posetu sutradan u deset sati pre podne. Pismo uputih na Hajgeit, jer je stanovao u tome meni tako dobro poznatom kraju, pa izađoh i pismo lično predadoh na poštu, ne gubeći ni jednog trenutka.
Svako mesto na kojem bi se Agnesa našla dobilo bi, izgleda, neko milo obeležje njenog tihog prisustva. Kad se vratih kući, zatekoh tetkine ptice kako vise isto onako kako su uvek visile pred prozorom salona u njenom domu, dok je moja naslonjača, po ugledu na tetkinu mnogo udobniju, bila nameštena kraj otvorenog prozora, pa je čak i okrugla zelena lepeza, koju je tetka bila donela sa sobom, bila pričvršćena za prozorski ragastov. Znao sam ko je sve to uradio po tome što je sve izgledalo mirno, kao urađeno samo od sebe, a mogao sam i smesta pogoditi ko je moje zapuštene knjige doveo u onaj stari red iz mojih školskih dana, čak da sam i pretpostavljao da je Agnesa bogzna kako daleko, a ne tu, zaposlena oko njih, smešeći se neredu u koji su dospele.
Tetka se sasvim pohvalno izražavala o Temzi — koja je zaista izgledala vrlo lepo onako obasjana suncem, premda ni izbliza onako kao more pred njenom kućicom — ali se nije mogla pomiriti sa londonskim dimom, koji, kako ona reče, sve »posipa biberom«. U mojoj se sobi, uz rukovodeću ulogu moje Pegoti, odigravala prava revolucija; i baš sam stajao i posmatrajući mislio kako čak i Pegoti malo uradi sa mnogo huke i buke, a kako Agnesa mnogo bez ikakve buke, kad se ču neko kucanje na vratima.
»Mislim«, reče Agnesa i preblede, »da je to tata. Obećao mi je da će doći«.
Otvorih vrata i pustih unutra ne samo gospodina Vikfilda, nego i Uriju Hipa. Odavno nisam bio video gospodina Vikfilda. Bio sam pripravan da na njemu uočim veliku promenu posle onog što sam čuo od Agnese, ali me njegov izgled jako potrese.
Tačno je da je izgledao mnogo stariji, premda je još uvek bio onako isto brižljivo čisto obučen, i mada još nije bio izgubio mušku lepotu i otmeno držanje; i tačno je da je imao neku nezdravu crvenu boju lica, da su mu oči bile izbuljene i zakrvavljene i da mu je ruka nervozno drhtala, čemu sam znao uzrok, jer sam nekoliko godina gledao njegovo dejstvo, ali me je potreslo nešto sasvim drugo; naime, da je on i pored sve svoje prirodne nadmoćnosti, koja se još uvek ispoljavala na njemu, bio sasvim podložan uticaju onog gmizavog oličenja niskosti Urije Hipa. Izvrnuti položaj tih dveju priroda u odnosu jedne prema drugoj — kod Urije nadmoć, kod gospodina Vikfilda zavisnost — teže mi je, bolnije bilo gledati nego išta što sam kadar da izrazim. Da sam video kako majmun zapoveda čoveku, ni taj mi prizor ne bi izgledao sramniji.
A on je to, reklo bi se, i sam uviđao. Kad uđe, on stade mirno, oborene glave, kao da je toga sasvim svestan. Ali samo za trenutak, jer mu Agnesa tiho reče:
»Tata, evo gospođice Trotvud i Trotvuda, koga već dugo nisi video!« na što on priđe i usiljeno pruži ruku mojoj tetki, pa se onda srdačnije rukova sa mnom. U tom kratkom trenutku o kojem govorim videh kako se lice Urije Hipa celo pretvara u zloban podsmeh. Učini mi se da je i Agnesa to opazila, jer uzmače od njega.
Šta je pak tetka opazila, a šta nije, čikam svu nauku o ljudskim fizionomijama da pogodi bez njenog pristanka. Mislim da nema čoveka na svetu koji bi mogao da napravi bezizrazno lice kao ona kad se samo na to odluči. U prilici o kojoj je reč, njeno lice nije nikakvoj svetlosti dozvoljavalo da obasja njene misli, kao da je bilo kakav mrtav zid. Ona najzad prekide tišinu svojom običnom odsečnošću.
»No, Vikfilde«, reče tetka, a on diže glavu i tek sad prvi put pogleda u nju. »Pričala sam vašoj kćeri kako sam sama lepo uložila svoj novac, zato što nisam htela da ga poverim vama, pošto ste vi pomalo zarđali u poslovnim stvarima. Održali smo zajedničko veće i, sve u svemu, vrlo dobro obavili posao. Agnesa, po mom mišljenju, vredi koliko cela vaša firma«.
»Ako smem ponizno da primetim nešto«, reče Urija Hip, previjajući se. »Ja se potpuno slažem sa gospođicom Betsi Trotvud i bio bih upravo srećan kad bi gospođica Agnesa postala ortak«.
»Pa vi ste, brate, sami ortak«, odgovori tetka, »a to je za vas, čini mi se, sasvim dosta. Bar se ja nadam. Kako zdravlje, gospodine?«
Odgovarajući na pitanje koje mu je upućeno neobično osorno, gospodin Hip, nelagodno stežući plavu torbu koju je nosio, odgovori da je prilično dobro, pa zahvali mojoj tetki i izrazi nadu da je i ona dobro.
»A vi, master... to jest, mister-Koperfilde«, nastavi Urija, »nadam se da ste i vi dobro! Raduje me što vas vidim, gospodine Koperfilde, ma i pod sadašnjim okolnostima«.
To sam mu poverovao, jer je, izgleda, mnogo uživao u njima.
»Sadašnje okolnosti nisu onakve u kakvim vaši prijatelji žele da vas vide, mister-Koperfilde, ali novac ne čini čoveka čovekom, nego.. ja zaista nisam u stanju da izrazim šta«, reče Urija, previjajući se ulizički, »tek, svakako, ne novac!«
Tu se rukova sa mnom, ali ne na običan način, nego stojeći podalje od mene i dižući i spuštajući moju ruku kao ručicu od pumpe, kao da pomalo zazire od nje.
»A šta mislite kako mi izgledamo, master... hoću reći mister-Koperfilde?« reče umiljavajući se Urija. »Zar vam se ne čini da gospodin Vikfild izgleda sjajno? Godine ne ostavljaju u našoj firmi mnogo traga, mister-Koperfilde, sem što uzdižu niske, naime majku i moju malenkost, i što razvijaju«, to dodade kao naknadnu misao, »lepotu, naime, gospođicu Agnesu«.
Posle toga komplimenta on se stade uvijati na tako neprijatan način, da moja tetka, koja je sedela i gledala pravo u njega, sasvim izgubi strpljenje.
»Šta je s tim čovekom, bestraga mu glava!« viknu tetka osorno. »Šta mu je? Da niste galvanizovani,, gospodine?«


»Molim, izvinite, gospođice Trotvud«, odgovori Urija, »znam da ste nervozni«.
»Jeste li vi pri sebi, gospodine!« reče tetka sve više padajući u vatru. »Kako se usuđujete da tako govorite! Nema kod mene ni govora o nervima. Nego ako ste jegulja, gospodine, vi se ponašajte kao jegulja, a ako ste čovek, onda gospodarite svojim udovima! Svemogući bože«, reče tetka van sebe od ljutine; »hoćete valjda da mi to vaše zmijsko izvijanje i kreveljenje pamet zaveže!«
Gospodin Hip se prilično pokunji, što bi i mnogi drugi posle takve eksplozije, a videlo se da se nije sva istutnjala, bar sudeći po načinu na koji se kasnije gnevno vrpoljila u svojoj naslonjači i mahala glavom kao da će svaki čas skočiti i ustremiti se na njega. Ali mi on poverljivo reče blagim glasom:
»Meni je dobro poznato, master-Koperfilde, da je gospođica Trotvud, iako vrlo fina dama, veoma preke naravi; ja stvarno mislim da sam imao zadovoljstvo da je poznajem još dok sam bio neznatni pisarčić, pre nego što ste je i vi znali, master-Koperfilde; i sasvim je prirodno, uveren sam, što je postala još osornija pod sadašnjim okolnostima, čudo je da nije još i gora! Svratio sam samo da kažem da ćemo i mati i ja, i firma Vikfild vrlo rado učiniti sve što se može pod sadašnjim okolnostima; bićemo srećni ako što možemo pomoći. Toliko valjda smem da kažem?« obrati se Urija svom ortaku uz odvratan smeh.
»Urija Hip je«, reče gospodin Vikfild nekim jednolikim usiljenim tonom, »jako preduzimljiv u poslovima, Trotvude. Potpuno sam saglasan s onim što on rekne. Vi znate da se odavno interesujem za vas. Ali i nezavisno od toga, potpuno sam saglasan sa onim što Urija kaže«.
»O, kako je to divna nagrada«, reče Urija Hip, uvlačeći naglo jednu nogu i izlažući se opasnosti da ga tetka ponovo napadne, »uživati takvo poverenje! Ali nadam se da ću moći da mu olakšam teret poslova, master-Koperfilde«.
»Urija Hip mi je velika potpora«, reče gospodin Vikfild istim tupim glasom. »Imati takvog ortaka, Trotvude, znači skinuti velik teret s duše«.
Znao sam da ga je ta riđa lisica nagnala da govori sve to da bi ga u mojim očima predstavio u onoj svetlosti u kojoj se prikazao one noći kad mu je otrovao duševni mir. Video sam isti zloslutni osmeh na njegovom licu, i video kako me posmatra i vreba.
»Vi valjda ne idete, tata?« reče Agnesa puna strepnje. »Zar se nećete vratiti peške sa mnom i sa Trotvudom?«
On bi, rekao bih, pogledao u Uriju pre no što bi odgovorio; da ga ta dobričina ne preseče.
»Što se mene tiče, ja sam ugovorio poslovni sastanak«, reče Urija; »inače bi mi bilo milo da ostanem sa svojim prijateljima. Ali ostavljam svog ortaka da zastupa firmu. Gospođice Agnesa, vaš odani sluga! Laku noč želim, master-Koperfilde, i moje najodanije poštovanje gospođici Betsi Trotvud«.
Posle tih reči on izađe, dobacujući nam poljupce onom svojom ručerdom i kezeći se na nas kao kakva maska.
Posedesmo još sat-dva u razgovoru o prijatnim starim kenterberijskim danima. Gospodin Vikfild, ostavši sa Agnesom, ubrzo postade više nalik na onog starog, iako se na njemu videla neka stalna potištenost, koje se nikako nije mogao otresti. Ali se ipak razvedrio i očevidno uživao slušajući nas kako se prisećamo sitnih pojedinosti našeg nekadašnjeg života, od kojih su mnoge i njemu još bile u živoj uspomeni. Reče da ga podseća na ono staro vreme to što je opet sam sa Agnesom i sa mnom, i da bi bilo divno da se odonda nije ništa promenilo. Uveren sam da se u mirnom Agnesinom licu i u samom dodiru njene ruke na njegovoj mišici krio neki uticaj na njega koji je činio čuda.
Moja tetka, koja je za sve to vreme bila zaposlena sa Pegoti u drugoj sobi, nije htela da pođe s nama do kuće u kojoj su oni stanovali, ali je navaljivala da ja pođem, te tako odoh. Večerali smo zajedno. Po večeri Agnesa sede kraj njega kao nekada, pa mu poče točiti vino. On je primao ono što mu je ona davala i nimalo više — kao dete — pa smo onda svi troje sedeli kraj prozora, dok se mrak spuštao. Smrklo se gotovo sasvim, te on leže na sofu, dok mu je Agnesa neko vreme nameštala jastuk pod glavom i naginjala se nad njega; a kada se vratila k meni kraj prozora, još nije bila tolika pomrčina da ne bih video kako joj suze blistaju u očima.
Molim boga da nikad ne zaboravim tu milu devojku iz tog doba moga života i onu njenu ljubav i istinitost; to bi, ako me ikada snađe, značilo da sam već blizu kraja, a tada bih baš želeo da je se sećam jasnije no ikad! Ona je ispunjavala moje srce tako dobrim odlukama, tako me svojim primerom snažila u trenucima slabosti, i tako znala da uputi — ni sam ne bih znao reći na koji način, jer je bila toliko skromna i blaga, da me nije mnogo savetovala rečima — onu moju nestalnost u oduševljenjima, onu moju duševnu kolebljivost, da smatram da njoj treba da zahvalim za ono malo dobra što sam učinio u životu, i za strpljenje s kojim sam podneo sve teške časove.
I kako mi je govorila o Dori dok smo sedeli kraj prozora u mraku; slušala moje hvale o njoj; hvalila je i sama; i oko te male vilinske prilike, koja mi se usled toga činila još dragocenija, sipala zrake svoje sopstvene čiste svetlosti! O, Agnesa, sestro mog dečačkog doba, zašto nisam onda znao ono što sam saznao mnogo kasnije! ...
Kad siđoh ha ulicu, spazih jednog prosjaka, koji me, baš kad okretoh glavu prema prozoru misleći na njene mirne serafimske oči, trže iz misli. On je mrljao kao da je neki odjek onih jutrošnjih reči:
»Slepac! Slepac! Slepac!«

GLAVA XXXVI

ODUŠEVLJENJE


I sutrašnji dan otpoče jednim skokom u vodu rimskog kupatila, pa onda pođoh na Hajgeit. Sad više nisam bio klonuo duhom. Nisam se više bojao pohabanog kaputa, niti čeznuo za čilim zelencima. Bio sam promenio sav svoj način gledanja na našu skorašnju nesreću. Sve su moje misli sad bile upravljene na pitanje kako da tetki pokažem da svoju dotadnju dobrotu nije traćila na bezosećajnog i nezahvalnog stvora. Sva se moja dužnost sastojala u tome da iskoristim bolno iskustvo svoje rane mladosti, pa da odlučnim i nepokolebljivim srcem pregnem na rad. A sva se teškoća sastojala u tome da dohvatim u ruke sekiru, pa da sam sebi stanem krčiti put kroz šumu teškoća i obarati drveće dok ne dođem do Dore. I udarih u žustar hod, kao da se sve to može postići hodom.
Kad sam se našao na dobro poznatom putu za Hajgeit, idući za ciljem sasvim različitim od onog ranije, koji je sav bio zadovoljstvo, i s kojim je ovaj sadanji cilj bio u vezi, meni se učinilo kao da se sav moj život potpuno izmenio. Ali to mi nije oduzelo hrabrost. S novim životom išla je i nova svrha, nova namera. Treba uložiti naporan trud, a nagrada je bezmerna. Dora je bila ta neocenjiva nagrada, i Doru sam morao dobiti.
Poneo me je takav polet, da mi je bilo vrlo žao što mi kaput već nije malo pohaban. Pomislio sam da odmah navalim na ono drveće u šumi teškoća pod okolnostima u kojima bi se ispoljila moja snaga. Čisto mi dođe da od jednog starca s naočarima od žice, koji je tucao kamen na putu, zatražim da mi pozajmi svoj čekić, pa da počnem graditi granitni put do Dore.
Toliko sam se zahuktao, da sam se silno zagrejao i zaduvao kao da sam već zaradio ne znam šta. U takvom duševnom stanju uleteh u jednu kućicu koja je bila za izdavanje, pa je brižljivo pregledah — jer sam osećao potrebu da budem praktičan. Divno bi odgovarala za mene i Doru; ispred kuće baštica, po kojoj bi Džip trčao i kroz gvozdenu ogradu lajao na trgovačke pomoćnike, a gore divna soba, taman za moju tetku. Izađoh zagrejaniji i brži nego ikada i poleteh tako brzo na Hajgeit, da sam stigao tamo čitav sat pre vremena. Ali i da nisam stigao tako rano, svakako bih najpre morao da se prošetam da bih se izduvao, jer se onakav ne bih smeo pojaviti u društvu.
Pošto sam se podvrgao toj pripremi, prva mi je briga bila da pronađem Doktorovu kuću. Ona nije bila u onom delu Hajgeita u kojem je Stirford živeo, nego na sasvim drugom kraju varošice, čim sam je pronašao, ja se — pod uticajem neke privlačnosti kojoj nisam mogao odoleti — vratih jednoj uličici koja je vodila pored kuće gospođe Stirford i pogledah preko ugla baštenskog zida. Njegova je soba bila potpuno zatvorena. Vrata staklene bašte bila su otvorena, te se videla Roza Dartl kako gologlava šeta brzim, žustrim korakom gore-dole po pošljunčanoj stazi s jedne strane travnjaka. Na mene je učinila utisak neke divlje zveri koja vuče svoj lanac svom njegovom dužinom tamo-amo po utabanoj stazi i grize svoje rođeno srce.
Udaljio sam se tiho sa svog posmatračkog mesta, pa sam, izbegavajući svu tu okolinu i kajući se što sam joj se uopšte približio, polako šetao sve do deset sati. U ono vreme tu nije bilo one crkve sa vitkim tornjem na vrhu brega da mi kaže koje je doba. Tamo gde je sada, nalazilo se neko staro zdanje od crvene opeke koje je služilo kao škola, u koju mora da je kako mi se danas čini, bilo divno ići kao đak.
Približih se Doktorovoj kući — dosta stara zgrada, na koju je morao utrošiti silan novac, bar sudeći po ukrasima i opravkama koje kao da su bile tek dovršene — i ugledah samog Doktora kako šeta jednom stranom bašte, onako u dokolenicama i sa svim ostalim, kao da uopšte nije prestao da šeta još od mojih đačkih dana.
Uz njega je bilo i njegovo staro društvo: visoko drveće, kojega je bilo svuda unaokolo, i nekoliko vrana, koje su gledale za njim, kao da su im o njemu pisale vrane iz Kenterberija da nikako ne smeju da ga izgube iz vida.
Svestan da bi bilo sasvim nemoguće privući njegovu pažnju sa takve daljine, usudih se da sam otvorim kapiju, pa pođoh za njim da ga sretnem čim se okrene. Pošto se okrete i pođe prema meni, neko vreme je gledao u mene zamišljeno, očevidno uopšte ne misleći o meni, a onda se na njegovom dobrom licu ukaza osmeh neobičnog zadovoljstva i on me dohvati za obe ruke.
»Gle, dragi Koperfilde«, reče Doktor, »pa vi ste čitav čovek! Kako ste mi? Radujem se što vas vidim. Dragi moj Koperfilde, koliko bolje izgledate! Sasvim ste ... hm, da! ... bože, bože!«
Izrazih nadu da je i on dobro, a i gospođa Strong isto tako.
»O, pa da!« reče Doktor. »Ani je sasvim dobro i radovaće se da vas vidi. Vi ste uvek bili njen ljubimac. Sinoć je to rekla kad sam joj pokazao vaše pismo. I... da, nema sumnje, vi se sećate gospodina Džeka Meldona, Koperfilde?«
»Sasvim dobro, gospodine«.
»Pa, naravno«, reče Doktor. »I on je dobro«.
»Zar se vratio kući, gospodine?« upitah ja.
»Iz Indije?« reče Doktor. »Da, gospodin Džek Meldon nije mogao da podnese klimu, dragi moj. Gospođa Marklham... niste zaboravili gospođu Marklham?«
»Da zaboravim Starog Ratnika? I to za tako kratko vreme!«
»Gospođa Marklham se strašno grizla zbog njega, sirotica, te smo ga opet doveli kući, pa smo mu kupili jedno malo mesto u nadleštvu za patente, ono mu mnogo bolje prija«.
Poznavao sam toliko gospodina Džeka Meldona, da sam mogao pogoditi da je to mesto gde nema mnogo da se radi i gde je dobra plata. Hodajući gore-dole s rukom na mome ramenu i s ljubaznim licem okrenutim meni s puno ohrabrenja, on nastavi:
»A sad, dragi Koperfilde, da govorimo o vašem predlogu. On je za mene povoljan i prijatan, nema zbora, ali zar vi ne biste mogli naći nešto bolje? Vi znate da ste se odlikovali kad ste bili kod nas. Osposobili ste se za mnoge dobre stvari. Položili ste temelje na kojima bi se mogla podići svaka zgrada, i zar ne bi bila šteta da proleće svoga života poklonite sitnom poslu kakav vam ja mogu ponuditi?«
Opet jako pocrveneh i počeh se, sve mi se čini, izražavati pesničkim stilom da što bolje potkrepim svoju molbu, pri čemu podsetih Doktora da ja već imam svoje zanimanje.
»E, pa dobro, dobro«, odgovori Doktor, »tačno! To je već svakako druga stvar, pošto već imate zanimanje i pošto ste već zauzeti pripremanjem za taj poziv. Ali dobri moj mladi prijatelju, šta je sedamdeset funti godišnje?«
»To udvostručava naš prihod, Doktore«, rekoh ja.
»Bože moj!« odgovori Doktor. »Kad čovek pomisli na to! Mada to ne znači da će vaša plata biti ograničena na sedamdeset funti godišnje; ja sam uvek imao na umu i poneki poklon mladom prijatelju koga bih uzeo u službu. Nesumnjivo«, reče Doktor još jednako hodajući gore-dole s rukom na mom ramenu, »uvek sam uzimao u obzir i kakav godišnji poklon«.
»Uvaženi moj učitelju«, rekoh ja, sad već zaista bez ikakvog značenja, »kome ja i inače dugujem više nego što sam u stanju da iskažem ...«
»O, ne, ne«, upade Doktor. »Izvinite!«
»Ako ste voljni da uzmete ono vreme koje vam ja mogu staviti na raspolaganje, to jest moja jutra i večeri, i smatrate da to vredi sedamdeset funti godišnje, vi ćete mi učiniti neiskazanu uslugu«.
»O, bože«, reče Doktor naivno. »Kad čovek pomisli da tako malo novca znači tako mnogo! Bože moj! Nego kad budete našli šta bolje, vi ćete otići, je 1‘ te? Hajde, dajte mi reč!« reče Doktor, koji se uvek pozivao na čast kod nas pitomaca.
»Dajem vam reč, gospodine!« odgovorih ja onako na naš stari đački običaj.
»Onda neka tako bude!« reče Doktor i potapša me po ramenu, pa tu i ostavi ruku, dok smo jednako hodali gore-dole.
»A biću još sto puta srećniji, gospodine«, rekoh ja, uz nešto malo, kako se nadam, nevinog laskanja, »ako budem mogao da radim na Rečniku«.
Doktor zastade, pa me opet nasmejan potapša po ramenu i kliknu sa izrazom likovanja, koje je bilo milina gledati, kao da sam bio pronikao do najvećih dubina ljudskog shvatanja:
»Pogodili ste, mladi prijatelju. Radićete na Rečniku!«
Kako je i moglo biti što drugo! Džepovi su mu bili puni rečnika, i isto tako i glava. Džikljao je iz njega u svima pravcima. Reče mi da je znatno napredovao u tome poslu otkako je napustio rad u školi, i da mu ništa ne bi moglo biti podesnije nego moj predlog da radimo jutrom i večerom, pošto je imao običaj da preko dana šeta i smišlja. Hartije su, reče, donekle u neredu, zbog toga što mu se Džek Meldon u poslednje vreme bio ponudio da mu ponekad pomogne kao sekretar, a nije bio navikao na takav posao; ali ćemo mi to brzo dovesti u red, pa onda nastaviti sve pevajući. Kasnije, kad sam već bio prilično ušao u posao, uvideh da su napori gospodina Džeka Meldona stvorili više štete nego što sam očekivao, jer njemu nije bilo dosta što je napravio mnogobrojne greške, već i po Doktorovom rukopisu našarao glave tolikih vojnika i gospođa, da se često već nisam mogao snaći u pravom lavirintu te zbrke.
Doktor je bio sasvim zadovoljan izgledom da ćemo obojica raditi na tom slavnom delu, te se dogovorismo da počnemo sledećeg jutra u sedam sati. Trebalo je da radimo po dva sata ujutro, i po dva do tri sata uveče, osim subote, kad je trebalo da se odmaram. Nedeljom je, naravno, takođe bio predviđen odmor, te sam to smatrao za vrlo pogodne uslove.
Pošto tako na obostrano zadovoljstvo ugovorismo plan budućeg rada, Doktor me uvede u kuću da se javim gospođi Strong, koju zatekosmo kako u novoj Doktorovoj sobi za rad čisti knjige od prašine — što je samo ona smela, pošto tako slobodno ophođenje sa svojim svetim ljubimcima Doktor nije dopuštao nikom drugom.
Oni su mene radi bili odložili doručak, te tako odmah svi posedasmo za sto. Nismo dugo sedeli, kad po licu gospođe Strong poznadoh da neko dolazi pre no što sam čuo bilo kakav šum. Na vratnice uđe nekakav gospodin na konju, pa pošto uvede konja u malo dvorište, idući s uzdom prebačenom preko ruke sasvim kao da je kod svoje kuće, priveza konja za alku u zidu prazne šupe za kola i uđe u trpezariju s bičem u ruci. To je bio gospodin Džek Meldon, i meni se učini da se gospodin Džek Meldon nije u Indiji nimalo izmenio na bolje. Ali moja je vrlina, u to doba bila zverski nemilosrdna prema onim mladim ljudima koji ne seku drveće u šumi Teškoće\'7b39\'7d, te se moj tadašnji utisak mora primiti s izvesnom opreznošću.
»Gospodine Džek«, reče Doktor, »Koperfild!«
Gospodin Džek Meldon se rukova, ali, kako mi se učini, ne vrlo srdačno, i to još sa izgledom nemarnog pokroviteljstva, što je mene u potaji znatno uvredilo. Ali ta njegova mlitava nemarnost bila je kod njega stalna pojava, sem kad bi se obraćao svojoj rođaci Ani.
»Jeste li doručkovali jutros, Džek?« reče Doktor.
»Ja skoro nikad ne doručkujem, gospodine«, odgovori on s glavom zabačenom unazad u naslonjači. »Nekako mi je to dosadno«.


»Ima li danas što novo?« upita Doktor.
»Baš ništa, gospodine«, odgovori gospodin Meldon. »Govori se mnogo o tome kako je svet gladan i nezadovoljan tamo negde na severu, ali ljudi su uvek negde gladni i nezadovoljni«.
Doktor se uozbilji, pa reče kao da želi da promeni predmet razgovora:
»Znači da nema uopšte nikakvih novosti, a kako se kaže: ,Ništa novo znači sve dobro«.
»Ima u novinama dugački izveštaj o nekakvom ubistvu«, primeti gospodin Meldon, »ali uvek poneko bude ubijen, te ga ja nisam čitao«.
Ispoljavanje ravnodušnosti prema svima postupcima i strastima ljudskim nije se, čini mi se, smatralo toliko otmenom osobinom u to vreme, koliko se kasnije počelo smatrati. Jedno vreme je to, sećam se, bilo jako u modi. Ponekad su otmene gospođe i otmena gospoda koje sam imao prilike da srećem izvodili to s tolikim uspehom, da su se slobodno mogli roditi i kao gusenice. Možda je to onda na, mene ostavilo utoliko jači utisak što je za mene bilo nešto novo, ali svakako nije poslužilo da u mojim očima uzdigne gospodina Džeka Meldona, ili da mi ulije poverenje u njega.
»Došao sam da upitam da li bi Ana želela večeras u operu«, reče gospodin Meldon okrenuvši se njoj. »To je poslednja dobra predstava u ovoj sezoni, a učestvuje jedna pevačica koju bi svakako trebalo da čuje. Zaista je izvanredna, a uz to i dražesno ružna«, i opet postade mlitavo ravnodušan.
Doktor koji je uvek sa radošću primao sve što je moglo pričiniti zadovoljstvo njegovoj mladoj ženi, okrete se prema njoj i reče:
»Moraš ići, Ani, moraš ići«.
»Više bih volela da ne idem«, reče ona, Doktoru. »Više volim da ostanem kod kuće. Mnogo bih više volela da ostanem kod kuće«.
Ne gledajući u svog rođaka, ona se okrete meni, pa se stade raspitivati o Agnesi, i najzad zapita hoće li je videti danas i ima li izgleda da će Agnesa u toku dana doći do nje; pri čemu je izgledala tako uznemirena, da sam se čudio kako čak i Doktor, koji je mazao maslom svoj prepečeni hleb, može da bude tako slep, pa da ne vidi tako očevidnu stvar.
Ali on nije ništa opažao. Govorio joj je dobroćudno da je mlada, te da bi trebalo da se zabavlja i provodi, umesto što dopušta da joj život prolazi pored dosadnog starca. Osim toga, reče, želi da mu ona otpeva sve pesme te nove pevačice, a kako da ih peva ako ne ide da ih čuje? I tako Doktor ostade pri svome sve dok nije za nju ugovorio izlazak; te tako ostade na tome da gospodin Džek Meldon ponovo dođe na večeru. Pošto su to ugovorili, on ode, verovatno u svoje Odeljenje za patente, ali kao uvek na konju, i kao bez ikakvog cilja.
Mene je sutradan zanimalo da čujem dali je Ani išla. Nije. Ali je poslala u London nekog da otkaže njenom rođaku, pa je posle podne otišla da poseti Agnesu, nagovorivši Doktora da i on pođe s njom, i tako su se, kako mi reče Doktor, vratili kući preko polja, posle vrlo prijatno provedene večeri. Na to se stadoh pitati bi li otišla da Agnesa nije slučajno u gradu, i je li i tu po sredi neki Agnesin dobar uticaj.
Nije izgledala bogzna kako srećna, kako mi se činilo, ali joj je lice bilo ili zaista čestito, ili vrlo pretvorno. Često bih bacio pogled na to lice, jer je sedela u prozoru za sve vreme dok smo mi radili, ili nam spremala doručak koji smo jeli onako na dohvat, pošto smo bili u toku rada. Kad u devet sati pođoh od nje, ona je klečala na podu kraj Doktorovih nogu i navlačila mu cipele i dokolenice. Preko lica joj je padala laka senka zelenog lišća koje je visilo ispred prozora niske sobe; i celim sam putem do Doma mislio o onoj noći kad sam je video kako gleda u njega dok on čita.
Sad sam bio prilično zaposlen; ustajao sam u pet ujutro, a vraćao se kući u devet ili deset uveče. Ali sam osećao beskrajno zadovoljstvo što sam tako zauzet i nikad nipošto ne bih popuštao; uvek sam sa puno oduševljenja osećao da utoliko više radim na tome da zaslužim Doru, ukoliko se više zamaram. Još se nisam bio pokazao Dori u svom novom promenjenom položaju, zato što je trebalo da kroz koji dan dođe u posetu gospođici Mils, te sam dotle odlagao sve što sam imao da joj kažem, jedino sam je u pismima izvestio — jer je naše dopisivanje još uvek išlo tajno, preko gospođice Mils — da imam mnogo da joj pričam. U međuvremenu smanjih upotrebu pomade za kosu, potpuno se odrekoh mirišljavog sapuna i vode od majčine dušice i prodadoh tri prsnika po znatno nižoj ceni no što sam ih kupio, pošto su mi izgledali i suviše raskošni za moj strogo štedljivi način života.
Ali kako još nisam bio zadovoljan svim tim koracima, te sam goreo od nestrpljenja da još što preduzmem, odoh da posetim Tredlsa, koji je sada stanovao iza pregrade u jednoj kući u Kasl-stritu u Holbornu. Povedoh i gospodina Dika, koji je već dvaput išao sa mnom na Hajgeit i obnovio svoje drugarstvo sa Doktorom.
Poveo sam gospodina Dika zato što je on, pošto je bio jako osetljiv prema nedaćama moje tetke i tvrdo verovao da nikakav galijot ili robijaš ne radi koliko ja, počinjao da biva, nemiran i da se brine, toliko da je gubio raspoloženje i volju za jelo u nedostatku kakvog korisnog zaposlenja. U takvom stanju osećao se nesposobniji nego ikad da završi svoju predstavku, i što je napornije radio na njoj, sve češće je nesrećna glava Karla I upadala u nju. Pošto sam ozbiljno strepeo da mu se bolest ne pogorša ako mu ne tutnemo u glavu neku bezazlenu mušicu, i navedemo ga tako da poveruje da je koristan, ili ako ne budemo bar mogli naći nekakav način da bude stvarno koristan, što bi bilo bolje — rešio sam da vidim da li nam tu Tredls šta može pomoći. Pre no što odosmo do njega, napisah mu potpun izveštaj o svemu što se dogodilo, na što mi Tredls odgovori jednim pismom punim izraza žaljenja i prijateljstva.
Nađosmo ga uveliko zaposlena; nadneo se nad svoju mastionicu i svoje hartije, a krepio se bacajući pogled na onaj stalak sa cvećem i onaj mali okrugli sto u jednom kutu sobe. Dočeka nas srdačno i sa gospodinom Dikom se sprijatelji za tili čas. Gospodin Dik objavi sa potpunom sigurnošću da ga je već ranije video, na što mi obojica rekosmo: »Vrlo verovatno«.
Prva stvar o kojoj sam imao da pitam za savet Tredlsa bila je u ovome: bio sam čuo da, su mnogi ljudi koji su se odlikovali u raznim pothvatima započeli život kao izveštači sa sednica Parlamenta. Kako mi je Tredls pomenuo novine kao jednu od svojih nada, ja sam bio združio te dve stvari, te sam u svom pismu kazao Tredlsu da želim da znam kako bih se osposobio za taj posao. Sad me Tredls izvesti, pošto se bio raspitao o tome, da čak i najobičnije mehaničko znanje koje je neophodno onome ko hoće da bude na visini u tome poslu —da čak i ono gotovo uvek, izuzeci su vrlo retki, zahteva da čovek potpuno savlada tajnu stenografije, kako u pogledu pisanja, tako i u pogledu čitanja; a da taj napor odgovara otprilike naporu utrošenom da se izuči nekih šest jezika; što bi se moglo i postići postojanim zapinjanjem u radu u toku nekoliko godina. Tredls je trezveno pretpostavio da je već time stvar skinuta s dnevnog reda. Ali ja samo osetih da tu zaista ima da se obori nešto povisokog drveća, te se odmah odlučih da sa sekirom u ruci prokrčim sebi put do Dore kroz taj gustiš.
»Jako sam vam zahvalan, dragi Tredlse«, rekoh mu ja. »Sutra počinjem«.
Tredls me pogleda zaprepašćeno, što i nije bilo čudno; nije još pojma imao o silini moga zanosa.
»Kupiću knjigu«, rekoh ja, »u kojoj je izložen dobar sistem te veštine; radiću po njoj u Domu, gde nemam ni približno dovoljno posla; i vežbe radi, hvataću govore na suđenjima... Tredlse, dragi mladiću, savladaću to!«
»E što jest, jest«, reče Tredls razrogačivši oči, »nisam imao ni pojma da ste tako odlučan čovek, Koperfilde!«
Ne znam ni kako bi mogao imati pojma, jer je to i za mene samoga bilo nešto novo. Ali pređoh preko toga, pa povedoh razgovor o gospodinu Diku.
»Znate«, reče gospodin Dik zamišljeno, »ako bih mogao da se upregnem, gospodine Tredlse, ako bih mogao negde da lupam bubanj ili da duđučem u bilo šta«.
Jadnik! Nimalo ne sumnjam da je od srca želeo neki takav posao više nego išta drugo. Tredls, koji se ne bi nasmejao ni za šta na svetu, odgovori pribrano:
»Ali vi ste pravi veštak u krasnopisu, gospodine. Vi ste mi to kazali, zar ne Koperfilde?«
»Sjajno!« rekoh ja. I zaista je bilo tako. Pisao je neobično lepo i čitko.
»Šta mislite, gospodine«, reče Tredls, »da li biste mogli da prepisujete spise koje bih vam nabavljao?«
Gospodin Dik pogleda s puno sumnje u mene:
»A, Trotvude?«
Ja potvrdno klimnuh glavom. Gospodin Dik učini to isto i uzdahnu.
»Ispričajte mu o predstavci«, reče gospodin Dik.
Ja objasnih gospodinu Tredlsu kako postoji izvesna teškoća da se glava kralja Karla I odstrani iz rukopisa gospodina Dika; a za to vreme je gospodin Dik gledao u Tredlsa s puno poštovanja i ozbiljno i sisao palac.
»Ali ti su spisi o kojima ja govorim već napisani i svršeni«, reče Tredls posle kratkog razmišljanja. »Gospodin Dik nema ništa da radi na njima. Zar to nije nešto drugo, Koperfilde? U svakom slučaju, zar ne bi bilo dobro da pokušamo?«
To nam uli nove nade. Pošto se Tredls i ja posavetovasmo u jednom kutu, dok nas je gospodin Dik zabrinuto posmatrao sa svoje stolice, smislismo jedan način na osnovu kojeg smo ga sutradan zaposlili sa sjajnim uspehom.
Na jedan sto kraj prozora u Bakingem stritu postavismo pred Dika posao koji je Tredls bio nabavio za njega, a koji se sastojao u tome da se, ne sećam se koliko puta, prepiše neki zvaničan dokumenat o pravu upotrebe puta — dok na drugom stolu raširismo poslednji, nedovršeni original velike predstavke. Uputismo gospodina Dika da tačno prepisuje ono što je pred njim, ne odstupajući nimalo od originala, a čim oseti potrebu da učini ma i najmanju aluziju na kralja Karla I, da smesta otrči do svoje predstavke. Preporučismo mu da bude odlučan u tome i ostavismo tetku da ga posmatra. Tetka nam je docnije pričala da je on ispočetka bio kao kakav čovek koji udara u veliki bubanj, jer je stalno svoju pažnju posvećivao čas jednoj stvari, čas drugoj, ali da je najzad uvideo da ga to dovodi u zabunu i zamara, pa je, pošto mu je prepisivanje bilo jasno pred očima, ubrzo zaseo za njega sasvim poslovno, a predstavku odložio za pogodnije vreme. Ukratko rečeno, iako smo dobro pazili da mu ne dajemo suviše posla, i mada nije počeo da radi odmah od ponedeljnika, on je do sledeće subote uveče zaradio deset šilinga i devet penija, i nikad dok sam živ neću zaboraviti kako je išao od dućana do dućana u susedstvu da svoje blago promeni u srebrnjake od šest penija, ili kako ga je s očima punim suza od radosti i ponosa doneo mojoj tetki poredavši ga u obliku srca na jednom poslužavniku. Otkako se korisno zaposlio, on kao da je pao pod blagotvorni uticaj neke čarolije; i ako je te subote uveče bilo srećnog čoveka na ovome svetu, to je nesumnjivo bio taj zahvalni stvor, koji je smatrao da je moja tetka najdivnija žena, a ja najdivniji mladić na ovome svetu.
»Sad nema više ni govora o gladovanju, Trotvude«, reče gospodine Dik, rukujući se sa mnom u jednom kutu. »Ja ću raditi za nju, gospodine!« i stade mahati po vazduhu sa svojih deset prstiju kao da su to deset novčanih zavoda.
Teško mi je reći ko je bio zadovoljniji, Tredls ili ja.
»Ovo je zaista«, reče najednom Tredls, vadeći iz džepa neko pismo i dajući ga meni, »sasvim potisnulo iz moje glave pismo gospodina Mikobera!«
To je pismo (Mikober nikad nije propuštao priliku da napiše kakvo pismo) bilo upućeno meni, »dobrotom T. Tredlsa, člana Unutarnjeg pravničkog društva«. Pismo je glasilo:

»Dragi moj Koperfilde,
»Možda vas neće iznenaditi vest da je nešto iskrslo. Možda sam vam već ranije u nekoj prilici nagovestio da sam tako nešto i očekivao.
»Uskoro ću se nastaniti u jednoj varoši u unutrašnjosti našeg blagoslovenog ostrva (gde je, mogu reći, društvo srećna mešavina zemljoradnika i duhovnika), u kojoj ću biti u tesnoj vezi sa jednom od učenih profesija. Na putu me prate gospođa Mikober i naš podmladak. Sva je prilika da će se u budućnosti naš prah naći pomešan na groblju uz sveto i veličanstveno zdanije po kojem je i varoš na koju mislim izašla na glas, mogu reći od Kine do Perua.
»Opraštajući se sa modernim Vavilonom, u kojem smo prošli kroz mnoge mene — i to, mogu reći, ne nečasno, gospođa Mikober i ja nismo u stanju da zatajimo od vlastitog srca da se time ujedno rastajemo, možda na koju godinu, a možda i zanavek, od jedne osobe koja je u tesnoj vezi s oltarom našeg domaćeg života. Ako biste uoči takvog našeg odlaska hteli da pođete sa našim zajedničkim prijateljem, gospodinom Tomom Tredlsom, do našeg sadašnjeg prebivališta, da tu izmenjate želje koje prirodno odgovaraju takvoj prilici, podarićete veliku blagodet čoveku koji ostaje vazda vaš
Vilkins Miкоber«.

Bilo mi je milo što sam čuo da je gospodin Mikober zbrinuo svoj prah i pepeo i da je jedva jednom nešto iskrslo. Saznavši od Tredlsa da se poziv odnosi na to veče, koje je već bilo poodmaklo, ja izjavih da sam gotov da mu ukažem čast, te pođosmo zajedno prema stanu u kojem je gospodin Mikober živeo pod imenom gospodina Mortimera, a koji se nalazio pri vrhu Greis-In-Roda.
U tom stanu je broj prostorija bio tako ograničen, da zatekosmo blizance, sad od svojih osam do devet godina, kako leže u jednom krevetu za sklapanje u porodičnoj sobi za sedenje, gde je u jednom bokalu sa umivaonika gospodin Mikober već bio pripremio ono što je on zvao »mešavinom« — prijatan napitak po kojem je gospodin Mikober bio čuven. Tom prilikom imao sam zadovoljstvo da obnovim poznanstvo sa mladim gospodinom Mikoberom, u kome videh punonadežnog dečka od nekih dvanaest do trinaest godina, a u velikoj meri podložan onom nemiru udova koji nije retka pojava kod mladeži njegovih godina. Isto se tako bolje upoznadoh i sa njegovom sestrom, gospođicom Mikober, u kojoj je, kako nam reče gospodin Mikober, »njena majka obnovila svoju mladost kao Feniks«.
»Dragi Koperfilde«, reče mi gospodin Mikober, »vi i gospodin Tredls nalazite nas na pragu selidbe, te nam nećete zameriti zbog nezgoda koje neizbežno prate takvo stanje«.
Dok sam mu davao prikladan odgovor, bacih pogled oko sebe i opazih da su porodične stvari već spakovane, a da količina njihovog prtljaga nije ni u kom slučaju golema, čestitah gospođi Mikober na promeni koja stoji pred njima.
»Dragi Koperfilde«, reče mi gospođa Mikober, »ja sam tvrdo uverena da vi osećate prijateljsko interesovanje za sve naše stvari. Moja porodica može, ako joj je volja, smatrati ovo kao neko progonstvo, ali sam ja žena i majka, pa neću nikad napustiti gospodina Mikobera.
Oči gospođe Mikober prizvaše u pomoć Tredlsa, koji se složi s njom s puno osećanja.
»Takvo je bar moje mišljenje«, reče gospođa Mikober, »dragi moj gospodine Koperfilde i gospodine Tredlse, u pogledu obaveze koju sam uzela na sebe kad sam ponovila neopozive reči: ,Ja, Ema, primam tebe, Vilkinse...‘ Noć pre toga sam pri svetlosti žiška pročitala službu za venčanje i iz nje izvukla zaključak da nikad ne mogu ostaviti gospodina Mikobera. Pa ga ja«, reče gospođa Mikober, »mada je moguće da se i varam u pogledu shvatanja tog obreda, nikad napustiti neću«.
»Draga moja«, reče gospodin Mikober pomalo nestrpljivo, »ja nemam ni pojma da neko očekuje od tebe da uradiš tako nešto«.
»Ja dobro znam, dragi Koperfilde«, nastavi gospođa Mikober, »da sada kocku svoje sreće bacam među tuđi svet, a isto tako dobro znam da razni članovi moje porodice, kojima je gospodin Mikober pisao na vrlo otmen način i obavestio ih o toj činjenici, nisu ni glave okrenuli na njegova saopštenja. Ja sam možda praznoverna«, reče gospođa Mikober, »ali mi se čini da je gospodinu Mikoberu suđeno da nikad ne dobije odgovor na veći broj saopštenja koja piše. Po ćutanju moje porodice mogu predskazati da je ona protivna mojoj odluci, ali ne bih dopustila da me iko skrene sa staze dužnosti, gospodine Koperfilde, čak ni moj tata ili mama, da su nešto još živi«.
Izrazih svoje mišljenje da to zbilja znači ići pravim putem.
»To možda predstavlja izvesnu žrtvu«, reče gospođa Mikober, »zakopati se u neki mali gradić sa katedralom, ali ako je to žrtva s moje strane, nema sumnje, gospodine Koperfilde, da je onda još veća žrtva od strane čoveka gospodin-Mikoberovih sposobnosti«.
»O! Vi dakle idete u varoš sa katedralom?« rekoh ja.
Gospodin Mikober, koji nam je svima točio iz bokala za umivanje, reče:
»U Kenterberi. U samoj stvari, zaključio sam sporazum po kojem sam se obavezao našem prijatelju Hipu da ga služim i da mu pomažem u svojstvu... u svojstvu poverljivog sekretara«.
Ja se zapiljih u gospodina Mikobera, koji je neiskazano uživao u mome iznenađenju.
»Moram vam priznati«, reče on sa zvaničnim izgledom, »da su poslovne navike i mudri saveti gospođe Mikober u velikoj meri doprinele ovom uspehu. Vitešku Rukavicu o kojoj je gospođa Mikober nešto govorila u jednoj ranijoj prilici, i koju smo bacili u obliku jednog oglasa, prihvatio je moj prijatelj Hip, što je dovelo do uzajamnog sporazuma. O mome prijatelju Hipu«, reče gospodin Mikober, »koji je čovek neobično dovitljiv, želim da govorim sa svim mogućim poštovanjem. Moj prijatelj Hip nije odredio neku previsoku svotu kao stvarnu nagradu, ali je mnogo uradio za mene da me izvuče iz novčanih neprilika, računajući na vrednost mojih usluga; a u njihovu vrednost i ja sam verujem. Sva okretnost i umna sposobnost kojima možda raspolažem«, reče gospodin Mikober, razmetljivo potcenjujući sebe, i uz onaj svoj stari otmeni stav, »biće posvećene službi moga prijatelja Hipa. Sa zakonom sam se već donekle upoznao u svojstvu optuženika u građanskim sporovima, a uz to ću odmah prileći da proućim komentare jednog od najodličnijih i najistaknutijih engleskih pravnika. Verujem da je nepotrebno dodavati da time mislim na gospodina sudiju Blekstona«.
Te primedbe i, u stvari veći deo razgovora te večeri, prekidala je često gospođa Mikober otkrićima da mladi gospodin Mikober čas sedi na svojim cipelama, ili drži glavu obema rukama, kao da oseća da mu se klima, ili slučajno udara nogom Tredlsa ispod stola, ili trlja nogu od nogu, ili ih šalje na takvu daljinu od sebe, da to već izgleda na uštrb prirode, ili leži porebarke s kosom zamočenom u vinske čaše, ili na neki drugi način daje maha nemiru udova, protivno opštim interesima društva; a prekidao ih je i način pun negodovanja na koji je mladi gospodin Mikober primao ta otkrića. Ja sam za sve to vreme sedeo zapanjen saopštenjem gospodina Mikobera i pitao se šta to sve treba da znači, kad gospođa Mikober nastavi nit razgovora i privuče moju pažnju.
»Ja naročito molim gospodina Mikobera«, reče gospođa Mikober, »dragi gospodine Koperfilde, da dobro pazi da svojim predanim radom na toj nižoj grani prava ne dovede van domašaja svojih sila sam vrh toga drveta. Ubeđena sam da će se gospodin Mikober, kad se posveti struci koja tako odgovara njegovim plodonosnim svojstvima i njegovoj tečnoj rečitosti, van svake sumnje odlikovati. Eto, gospodine Trealse, uzmimo na primer položaj sudije, pa čak i kancelara«, reče gospođa Mikober s izrazom duboke misaonosti na licu, »da li čovek stupajući u takvo zvanje, kakvoga se gospodin Mikober sad primio stavlja sebe van domašaja tih istaknutih položaja?«
»Draga moja«, primeti gospodin Mikober, ali pogledajući i sam upitno u gospodina Tredlsa, »imamo pred sobom dosta vremena za razmatranje takvih pitanja«.
»Ne, nikako Mikobere!« odgovori ona. »Tvoja greška u životu leži u tome. Što ne gledaš dovoljno daleko ispred sebe. Ako ćemo pravo, ti si dužan prema svojoj porodici, ako ne prema sebi samom, da jednim pogledom obuhvatiš na vidiku i najdalju tačku do koje te tvoje sposobnosti mogu dovesti«.
Gospodin Mikober se nakašlja i otpi gutljaj punča s izrazom krajnjeg zadovoljstva — još uvek gledajući u Tredlsa, kao da bi hteo da čuje njegovo mišljenje.
»Pa, znate, gospođo Mikober, gola stvarnost u ovom slučaju«, reče Tredls blago joj ukazujući na istinu, »hoću da kažem prozaična činjenica, znate ...«
»Sasvim tačno«, reče gospođa Mikober, »dragi gospodine Tredlse, ja i želim da budem što je moguće prozaičnija i bukvalnija kad je reč o tako važnoj stvari«.
«... da«, reče Tredls, »ta grana prava, čak i kad bi gospodin Mikober bio pravi beležnik ...«
»Sasvim!« reče gospođa Mikober, »Vilkinse, ti škiljiš, pa posle nećeš moći gledati pravo«.
»... nema nikakve veze«, nastavi gospodin Tredls, »s tim. Samo pravi viši državni pravobranilac može biti izabran na tako visok položaj, a gospodin Mikober ne bi mogao postati državni advokat pre no što odsluži kao sudski pripravnik pri kakvom sudu, i to pet godina«.
»Da li vas tačno razumem«, reče gospođa Mikober sa najljubaznijim izrazom na licu, »da li dobro shvatam, dragi gospodine Tredlse, da bi po isteku toga roka gospodin Mikober mogao biti izabran za sudiju ili kancelara?«
»Stekao bi pravo da bude izabran«, odgovori Tredls jako naglašavajući tu reč.
»Hvala vam«, reče gospođa Mikober. »To je sasvim dovoljno. Ako tako stoji stvar, i ako gospodin Mikober ne upušta nikakvu mogućnost stupajući na ovu dužnost, onda sam bez brige. Ja ovo, nema zbora, govorim«, reče gospođa Mikober, »kao ženska glava; ali moje je mišljenje oduvek bilo da gospodin Mikober raspolaže onim što je moj tata, još dok sam živela kod kuće, nazivao sudijskim razborom, te se nadam da sad gospodin Mikober stupa na polje na kome će se taj razbor još razviti i zauzeti glavno mesto«.
Čvrsto verujem da je gospodin Mikober svojim sudijskim razborom već video sebe kako sedi na vunenom jastučiću kancelarovom. On samozadovoljno pređe rukom preko ćelave glave, pa reče sa razmetljivom skromnošću:
»Draga moja, nećemo unapred pogađati odluku sudbine. Ako sam predodređen da nosim periku, bar sam po spoljašnosti pripremljen za to odlikovanje«, čime je mislio na svoju ćelu. »Ja ne žalim svoju kosu« reče gospodin Mikober, »i možda mi je ona oduzeta u nekom naročitom cilju, šta; ja znam? Moja je namera, dragi Koperfilde, da svoga sina spremam za crkvu, te ne poričem da bih njega radi bio srećan da dođem do nekog visokog položaja«.
»Za crkvu?« viknuh ja, još jednako misleći na Uriju Hipa.
»Da«, reče gospodin Mikober. »On ima začudo visok glas, te će otpočeti pojanjem u crkvenom horu. Naše nastanjenje u Kenterberiju i naše veze u toj varoši pružiće mu mogućnost da se koristi kakvim upražnjenim mestom koje bi se pojavilo u osoblju katedrale«.
Kad sam ponovo bacio pogled na mladog Mikobera, videh mu na licu neki izraz kao da mu taj visoki glas leži čak negde iza obrva, odakle se zaista, izgleda, i pojavio kad nam zapeva pesmu »Kljuje detlić maleni«, jer je imao da bira između pevanja i kreveta. Posle mnogih čestitanja na tom njegovom izvođenju, razgovor dobi neko opšte obeležje, i ma koliko da sam bio pun očajnih namera da svoje izmenjene prilike zadržim samo za sebe, ipak ih saopštih gospodinu i gospođi Mikober. Ne mogu iskazati koliko se oni oboje obradovaše kad čuše da je i moja tetka zapala u teškoće i kako se osetiše lagodno i prijateljski raspoloženi.
A kada stigosmo skoro do poslednje čaše punča ja se obratih Tredlsu i podsetih ga da se ne smemo rastati a da ne poželimo svojim prijateljima sreću, zdravlje i uspeh u njihovom novom životu. Umolih gospodina Mikobera da nam napuni čaše, pa održah propisnu zdravicu, uz koju sam se rukovao sa njima preko stola i poljubio gospođu Mikober za spomen na ovu znamenitu priliku. Tredls se ugledao na mene u onom prvom postupku, ali se nije smatrao dovoljno starim prijateljem da bi se usudio i na ono drugo.
»Dragi Koperfilde«, reče gospodin Mikober ustajući s palcima u oba džepa od prsnika, »prijatelj iz mojih mladih dana, ako smem da se poslužim tim izrazom, i moj uvaženi prijatelj Tredls, ako mi je dopušteno da ga tako nazovem, dopustiće da im se najtoplije i najiskrenijim izrazima, u ime gospođe Mikober, u svoje ime, kao i u ime našega poroda, zahvalim na njihovim dobrim željama. S pravom se može očekivati da ću ja uoči seobe koja će nas odvesti sasvim novom životu«, gospodin Mikober je govorio kao da odlazi u daljinu od pet stotina hiljada milja, »izgovoriti nekoliko oproštajnih reči dvojici prijatelja kakve sad gledam pred sobom. Ali sve što sam imao da kažem u tom smislu, ja sam već kazao. Ma do kakvog položaja u društvu dospeo posredstvom učenog staleža, čiji nedostojni član idem da postanem, trudiću se da ga ne osramotim, a gospođa Mikober će mi služiti kao ukras. Pod privremenim pritiskom novčanih obaveza primljenih na sebe s namerom da ih ubrzo izmirim, ali nepodmirenih usled sticaja okolnosti, bio sam primoran da uzmem na sebe odoru protiv kojih se moji prirodni nagoni bune, mislim na naočare, i da prisvojim ime na koje ne mogu da polažem nikakvo zakonsko pravo. O toj stvari mogu da kažem samo toliko da je oblak prošao preko sumornog poprišta, i da zračno božanstvo koje danom gospodari eno opet ozarava planinske vrhunce. Kad idućeg ponedeljnika u četiri sata po podne stignu poštanska kola u Kenterberi, moja noga će stupiti na rodnu grudu, a moje će ime opet biti: Mikober!«
Posle tih reči gospodin Mikober opet sede i iskapi dve čaše punča jednu za drugom, vrlo ozbiljna izraza. Zatim reče vrlo svečano:
»Imam da uradim još nešto do pravog rastanka, to jest da učinim jedno delo pravde. Moj prijatelj gospodin Toma Tredls mi je u dve razne prilike ,pozajmio svoje ime‘, ako mogu da upotrebim taj prosti izraz, na menicama za podmirenje mojih potreba. U prvoj prilici gospodin Toma Tredls je ostao, da se izrazim kratko i jasno, na cedilu. Rok drugoj menici još nije istekao. Iznos prve obaveze«, tu gospodin Mikober pažljivo zagleda u svoje hartije, »bio je, kako mi se čini, dvadeset tri funte, četiri šilinga i devet i po penija, a druge, prema mojim beleškama o tom poslu, osamnaest funti, šest šilinga i dva penija. Kad se te sume saberu, dobija se zbir, ako je moj račun tačan, od četrdeset i jedne funte, deset šilinga i jedanaest penija. Moj prijatelj Koperfild će biti tako dobar da proveri taj zbir«.
Ja to učinih i nađoh da je ispravan.
»Napustiti ovu prestonicu«, reče gospodin Mikober, »i svoga prijatelja Tomu Tredlsa, a ne izmiriti novčani deo ove obaveze, značilo bi navaliti na svoju dušu nepodnošljiv teret. Zato sam ja za svoga prijatelja pripremio i sada držim u ruci dokumenat koji podmiruje željenu svrhu. Ja molim dakle prijatelja Tomu Tredlsa da mi dopusti da mu predam svoju priznanicu na iznos od četrdeset i jedne funte, deset šilinga i jedanaest i po penija, i srećan sam što time vraćam sebi svoje moralno dostojanstvo, i što znam da opet mogu izaći visoko dignuta čela pred svoje bližnje«.
Posle tog uvoda, koji ga jako uzbudi, gospodin Mikober tutnu svoju priznanicu Tredlsu u ruke i reče da mu želi sreću u svakom pogledu i u čitavom životu. Ubeđen sam da je to ne samo gospodinu Mikoberu izgledalo sasvim isto kao da je isplatio dug u novcu, nego da ni sam Tredls nije jasno shvatio razliku, dok nije dobio nešto vremena da razmisli o tome.
Gospodin Mikober je na osnovu tog časnog postupka išao pred svojim bližnjima tako uzdignuta čela, da mu grudi izgledahu još za polovinu šire dok nas je sa svećom pratio niz stepenice. Rastali smo se sa puno izraza srdačnosti s jedne i druge strane, pa pošto sam otpratio Tredlsa do njegovih vrata, podoh kući sam i među ostalim čudnim i protivrečnim stvarima, pomislih na to kako je gospodin Mikober i pored sve svoje nepostojanosti sačuvao izvesno sažaljivo sećanje na mene kao na svog malog kirajdžiju, čemu jedino imam da zahvalim što od mene nikad nije tražio novac, koji ja sigurno ne bih imao hrabrosti da mu odbijem, što je on, to znam pouzdano, znao — neka mu se to upiše u zaslugu — isto tako dobro kao i ja.

GLAVA XXXVII

MALO HLADNE VODE


Posle više od nedelju dana mog novog života, bio sam čvršći nego ikad u ispunjavanju svojih ogromnih praktičnih odluka, koje je, prema mome osećanju, iziskivala takva kriza. Još uvek sam išao neobično brzo i neprestano imao neko opšte osećanje da napredujem. Postavio sam sebi kao pravilo da dam od sebe koliko god mogu u svakom poslu u koji uložim svoju snagu. Napravio sam od sebe pravu žrtvu. Čak sam se zanosio i mišlju da se bacim na biljnu hranu, sa nekim nejasnim shvatanjem da ću, ako postanem biljožder, prineti nešto na žrtvu Dori.
Dorica još nikako nije imala, ni pojma o mojoj čvrstoj rešenosti, sem koliko su joj to moja pisma sumorno nagoveštavala. Ali je došla i druga subota, dan u koji je trebalo da ona bude kod gospođice Mils, a ja da dođem na čaj čim gospodin Mils bude otišao u svoj klub na kartanje, o čemu ću, stojeći na ulici, dobiti telegrafski izveštaj pomoću ptičjeg kaveza obešenog na srednjem prozoru salona.
Mi smo se do tog vremena već bili potpuno smestili u Bakingem-stritu, gde je gospodin Dik neprestano prepisivao akta, van sebe od silnog blaženstva. Tetka je odnela sjajnu pobedu nad gospođom Krup time što ju je isplatila, dok je prvi podmetnuti ćup na stepenicama na koji je nabasala bacila kroz prozor. Sem toga je, preko pogodbe, uzela strano lice da pomaže u kućevnom poslu i tu služavku lično štitila od svih napada, prateći je uz stepenice i niz stepenice. Te su odlučne mere unele takav strah u dušu gospođe Krup, da se povukla u svoju kuhinju pod utiskom da je moja tetka poludela. Kako je, pak, moja tetka bila potpuno ravnodušna prema mišljenju gospođe Krup, kao i prema svačijem, i kako je, pre bi se reklo, više podsticala nego suzbijala takvo shvatanje, ista ta u poslednje vreme tako drska gospođa Krup postade za kratko vreme tako plašljiva, da, se, kad bi srela moju tetku na stepenicama, stalno trudila da svoju pokrupnu priliku sakrije iza nekih vrata — ostavljajući ipak da joj proviri flanelska suknja jednim pozamašnim rubom u vratima — ili bi se povlačila u mračne kutove. Moja tetka je nalazila u tome toliko uživanja, da se, čini mi se, prosto naslađivala neprestanim šunjanjem uz stepenice i niz stepenice, sa šeširom luckasto nakrivljenim navrh glave, kad god je bilo verovatno da će sresti gospođu Krup.
Od prirode neobično uredna i dovitljiva, tetka izvede toliko reformi u našem domaćinstvu, da se meni činilo da sam bogatiji a ne siromašniji. Između ostalog, ona od moje sobe za ostavu načini oblačionicu za mene, a osim toga kupi i podesi mojim potrebama jedan krevet, koji je preko dana izgledao kao ormančić za knjige, ukoliko krevet može da bude nalik na orman. Bio sam predmet njenog neprestanog staranja, tako da me ni moja sirota majka ne bi mogla više voleti, niti smišljati iz dana u dan kako da me što više usreći.
Pegoti je smatrala za osobitu čast što joj je bilo dopušteno da učestvuje u tim nastojanjima; a tetka ju je toliko ohrabrila i ukazivala joj toliko poverenja, da su postale najbolje prijateljice, mada je još osećala nešto od onog pređašnjeg straha. Ali je već bilo došlo vreme, govorim o suboti, danu određenom da odem na čaj kod gospođice Mils, da se vrati kući radi dužnosti koju je primila na sebe u vezi sa Hamom.
»Onda, zbogom, Barkisova«, reče moja tetka, »pa pazite na sebe! Znam da ni sanjati nisam mogla da ću žaliti što se od vas rastajem«.
Odveo sam Pegoti do kancelarije poštanskih kola i ispratio je na put. Ona se rasplaka na rastanku, pa preporuči svoga brata mome prijateljstvu, kao što je i Ham bio uradio. Nismo bili čuli ništa o njemu otkako je otišao na put ono sunčano popodne.
»A, sad, moj mili i dragi Davide«, reče Pegoti, »ako ti ikad zatreba novca za trošak, bilo da si pripravnik, bilo kad odslužiš svoj rok pa budeš hteo da osnuješ svoju sopstvenu kancelariju, a to će svakako biti, mili moj, ili jedno, ili drugo, ili oboje, ko ima preče pravo da ti pozajmi novaca nego ja, stara glupača moje slatke devojčice!«
Nisam bio tako divljački svojeglav da joj odgovorim bilo šta drugo sem da ću, budem li uopšte pozajmljivao novac, nesumnjivo pozajmiti od nje. Pegoti se tome obradova skoro isto toliko kao da sam odmah tu na licu mesta primio od nje kakvu pozamašnu sumu.
»I još nešto, dragi moj«, prišapnu mi Pegoti, »reci svome malom anđelu da bih tako jako volela da sam mogla da je vidim, makar samo za trenutak! I kaži joj da ću, pre nego što se venča s tobom, doći da tako divno udesim vašu kućicu, ako mi samo dopustite!«
Ja svečano izjavih da tu kućicu niko osim nje neće ni dirnuti, što nju tako obradova da ode sasvim raspoložena.
Toga sam se dana u kancelariji u Domu zamorio da ne može gore biti svakojakim pravničkim marifetlucima, pa se uveče u zakazano vreme uputih ka ulici gospodina Milsa. Gospodin Mils, koji je imao grozan običaj da odspava posle ručka, nije još bio izašao, te na srednjem prozoru nije visio kavez sa pticama.
Prinudio me na toliko čekanje, da sam mu od srca poželeo da u klubu plati globu zbog zakašnjenja. Na jedvite jade izađe i on, a odmah zatim opazih kako moja Dora svojom rukom veša kavez i izviruje sa balkona ne bi li me videla, i kako, čim me je spazila, opet utrča unutra. Džip ostade iza nje na balkonu da izaziva svojim lavežom na ulici jednog ogromnog kasapskog samsova, koji bi ga progutao kao pilulu.
Dora mi izađe u susret do samih salonskih vrata, a s njom i Džip, jurišajući, besno režeći i preturajući se u tom jurišanju, sve u uobraženju da sam ja ni manje ni više nego razbojnik, pa sve troje uđosmo presrećni i prepuni ljubavi. Ali ja ubrzo pomutih tu opštu radost — ne zato što sam ja to hteo, nego zato što sam bio i suviše pun toga — upitah Doru, bez ikakve prethodne pripreme, da li može da voli prosjaka.
Jadna moja lepa, preplašena Dorica! Ta je reč u njenoj svesti budila samo sliku nekog žutog lica u kapi za spavanje, ili dveju štaka, ili drvene noge, ili sliku psa s tanjirićem u zubima, ili nečeg nalik na to, te je širom otvorila oči slatko začuđena.
»Kako možeš da mi postavljaš tako luckasta pitanja?« reče Dora napućeno. »Da volim prosjaka?«
»Mila moja Dorice!« rekoh ja. »Ja sam sad prosjak!«
»Kako možeš da budeš tako šašav«, odgovori Dora i lupnu me po ruci, »da sediš tu i pričaš koješta? Odmah ću kazati Džipu da te ugrize!«
Za mene nije na svetu bilo ničega slađeg od njenog detinjastog ponašanja, ali je sad trebalo biti sasvim jasan, te ja svečano ponovih:
»Doro, živote moj, ja sam tvoj propali David!«
»Kažem ti da ću napujdati Džipa na tebe«, reče Dora tresući uvojcima, »samo se ti izmotavaj!«
Ali sam ja izgledao tako ozbiljan, da Dora prestađe tresti uvojcima, pa spusti drhtavu ruku na moje rame, i prvo dobi poplašen i zabrinut izraz lica, a zatim brižnu u plač. To je bilo strašno. Ja padoh na kolena kraj sofe, pa je stadoh milovati i preklinjati da mi ne cepa srce; ali je sirota mala Dora neko vreme samo jecala:
»O, bože! O, bože!« Pa onda: »Oh, kako me je strah! Gde li je samo Džulija, Mils!« I: »Oh, vodite me Džuliji Mils! A vi idite odavde, molim vas!« i sve tako, te sam već skoro bio van sebe.
Najzad, posle dugog bolnog preklinjanja i dokazivanja, postigoh samo da me Dora pogleda sa izrazom groze na licu, koji se postepeno blažio, dok se ne pretvori u izraz ljubavi; i ona priljubi svoj meki, lepi obraščić uz moj. Tada joj, držeći je u zagrljaju, rekoh kako je volim beskrajno, neizmerno; kako smatram za dužnost da je razrešim njenog obećanja, jer sam sad siromašan; kako neću nikad moći podneti niti preboleti ako je izgubim; kako se ne plašim siromaštva ako ga se ona ne plaši, jer je moja mišica snažna, a srce puno nje; kako ja već radim naporno i hrabro, onako kako samo pravi ljubavnici mogu da zapnu; kako sam već počeo da bivam praktičan i da mislim na budućnost; kako je čestito zarađena korica hleba slađa nego čitava gozba od nasleđa; i još vazdan stvari u tome smislu, što sam sve izrekao u nastupu strasne rečitosti, koja je iznenadila i mene samog, premda sam i danju i noću mislio samo o tome, sve otkako me je tetka onako zaprepastila.
»Pripada li tvoje srce još uvek meni, Doro?« rekoh ja ushićeno, jer sam po njenom priljubljivanju znao da mi pripada.
»O, da!« viknu Dora. »O, da, celo celcato! Tvoje je! Oh, nemoj biti tako užasan!«
Ja užasan, i to Dori!
»Ne govori o tome kako si siromašan, ni o tome kako radiš naporno!« reče Dora i pripi se još bliže uz mene. »O, nemoj, nemoj«.
»Mila ljubavi moja!« rekoh ja, »Čestito zaslužena korica...«
»O, da, ali ja neću više da slušam o koricama!« reče Dora. »A Džip mora imati svakog dana ovčji kotlet tačno u podne, inače će uginuti!«
Očaralo me njeno detinjasto umiljato ponašanje. Ja s puno ljubavi objasnih Dori kako će Džip dobijati svoj kotlet redovno kao i dosad. Naslikah joj naš skromni budući dom, sasvim nezavisan blagodareći mome radu — i uz to opisah onu kućicu koju sam video na Hajgeitu, kako sam je zamišljao, onako s tetkom u sobi na gornjem spratu.
»Nisam više užasan, je 1‘ Doro?« rekoh nežno.
»Ne, nisi!« viknu Dora. »Ali ja se nadam da će tvoja tetka ostajati duže u svojoj sobi! Nadam se da to nije neko goropadno, matoro stvorenje!«
Ako mi je bilo mogućno da zavolim Doru više nego ikad, onda sam je, uveren sam, tada zavoleo. Ali mi se učinila nekako nesavitljiva. Moj mladi polet malo klonu kad uvideh da ga je teško preneti i na nju. Učinih još jedan pokušaj. Kad se već bila sasvim povratila, i dok se igrala uvrćućl uši Džipu, koji joj je ležao u krilu, ja se uozbiljih i rekoh:
»Smem li ti reći nešto, mila moja?«
»O, molim te, nemoj biti praktičan!« reče Dora umiljavajući se. »Jer to mene tako plaši!«
»Milo srce moje«, odgovorih ja, »u svemu tome nema ničega što bi trebalo da te plaši. Hoću da o tome misliš sasvim drukčije. Hteo bih da te to okrepi, da ti dade poleta, Doro!«
»O, ali to je tako odvratno!« viknu Dora.
»Nije, mila moja. Postojanost i duševna jačina će nas osposobiti da podnesemo i mnogo teže stvari«.
»Ali ja nemam nikakve snage«, reče Dora tresući uvojcima. »Je 1‘ de da nemam, Džipe? O, hajde poljubi Džipa, pa budi prijatan«.
Nije bilo moguće protiviti se i ne poljubiti Džipa kad mi ga je prinela radi toga, napućivši svoja sjajna, rumena ustašca kao za poljubac dok je upravljala tom operacijom i navaljivala na mene da stvar izvedem simetrično, na sred srede njegove njuške. Ja učinih što je zahtevala, da se kasnije naplatim za tu poslušnost, pa me je tako ne znam koliko vremena odvlačila svojim dražima od onoga što je bilo ozbiljno u mome karakteru.
»Ali pre toga, mila moja Doro«, rekoh ja najzad, pošto sam uspeo da povratim ozbiljnost, »hteo sam nešto da ti kažem«.
I sam bi se sudija arhiepiskopskog testamentarnog suda zaljubio u nju kad bi video kako sklapa rukice i diže moleći me i preklinjući da ne budem više grozan.
»Zaista neću da budem. grozan, mila moja!« uveravao sam je. »Ali, Doro, srce moje, kad bi samo htela da razmisliš ponekad, — ne žalosno, znaš, daleko od toga! — ali kad bi htela samo ponekad da razmisliš, samo koliko da se ohrabriš, da si se verila za jednog siromaška ...
»Nemoj, nemoj! Molim te nemoj!« viknu Dora. »To je tako grozno!«
»Nimalo, dušo moja!« rekoh ja veselo. »Kad bi htela da ponekad misliš o tome, pa da pogledaš malo kako se vodi kuća kod tvoga tate, i da se potrudiš da se malo navikneš na... račune, na primer ...«
Jadna Dorica je dočekala taj predlog nečim što je bilo pola jecanje, a pola vrisak.
»... to bi nam kasnije moglo biti tako korisno«, nastavih ja. »A ako bi mi obećala i da ćeš pomalo čitati jednu malu knjigu, ,Mali kuvar‘, koju bih ti poslao, bilo bi sjajno za nas oboje. Jer će sad naš put kroz život, mila Doro«, rekoh ja zagrejan predmetom, »biti kamenit i neravan, pa na nama leži dužnost da ga poravnamo. Moramo se boriti da se probijemo. Moramo biti hrabri. Nailazićemo na prepreke i smetnje, pa te prepreke moramo savladati, moramo smrviti«.
Bio sam se zahuktao i govorio vrlo brzo, sa stisnutom pesnicom i izrazom oduševljenja na licu, ali produžavati nije bilo potrebno. Sasvim sam već dovoljno rekao. Dobro sam udesio stvar, nema šta! O, kako je bila preplašena! O, gde je Džulija Mils! O, da je vodim Džuliji Mils, a ja da odem za ime božje. Tako da sam, jednom reći, sasvim izgubio glavu, te stao ludovati po salonu.
Pomislih da sam je ovog puta ubio. Poprskah je vodom po licu. Padoh na kolena. Stadoh sebi čupati kosu. Nazivao sam sebe nepopravljivim grubijanom i svirepom zveri. Stadoh je preklinjati da mi oprosti, bogoraditi da me samo jednom pogleda i ništa više. Prevrnuh tumbe kutiju za rad gospođice Mils tražeći bočicu s mirišiljavom soli, ali u smrtnom strahu otvorih kutiju za igle od slonove kosti, pa Doru zasuh iglama. Zatresoh pesnicom prema Džipu, koji je podivljao isto koliko i ja. Počinih trista čuda i već sam odavno bio sav izvan sebe, kad u sobu uđe gospođica Mils.
»Ko je to uradio?« viknu gospođica Mils, pritrčavši svojoj prijateljici.
Odgovorih:
»Ja, gospođice Mils! Ja sam to uradio! Evo zločinca!« ili nešto u tom smislu, pa sakrih lice od svetlosti u jastuk na sofi.
Gospođica Mils je isprva mislila da je po sredi neka svađa i da stojimo na ivici pustinje Sahare, ali ubrzo saznade kako stvari stoje, jer je moja draga ljubljena Dorica zagrli i poče da viče kako sam ja »siromah radnik«, pa se onda rasplaka nada mnom, zagrli me i upita hoću li da mi preda sav svoj novac na čuvanje. A na kraju se obesi o vrat gospođice Mils i zagrcnu se od plača, kao da joj je nežno srce prepuklo.
Mora biti da se gospođica Mils rodila da bude božja blagodet za nas. Ona se od mene u nekoliko reči obavesti u čemu je stvar, pa uteši Doru i postepeno je ubedi da ja nisam radnik — po mom načinu objašnjavanja mislim da je Dora zaključila da sam neki brodar i da po ceo dan idem gore-dole s ručnim kolicima preko jedne uske daske — te nas tako izmiri. Smirismo se potpuno, pa Dora ode gore da osveži oči ružinom vodicom, a gospođica Mils zazvoni po čaj. U razmaku vremena koji zatim nastupi rekoh gospođici Mils da je odsada moj večni prijatelj i da će moje srce pre prestati da kuca nego što ću zaboraviti njenu dobrotu.
Zatim gospođici Mils izložim ono što sam tako bezuspešno pokušao da izložim Dori. Gospođica Mils odgovori da je onako u načelu kolibica puna zadovoljstva bolja od palate pune hladnog bleska, i da je sve tamo gde je ljubav.
Rekoh na to gospođici Mils da je to sasvim tačno, i da to niko ne može znati bolje nego ja, koji volim Doru ljubavlju kakvu još nijedan smrtnik nije osetio. Ali kad gospođica Mils nekako obeshrabreno primeti da bi za neka srca zaista bila prava sreća da je to zaista tako, ja joj onda objasnih da molim za dopuštenje da to svoje tvrđenje ograničim isključivo na smrtnike muškog roda.
Zatim zamolih gospođicu Mils da mi kaže smatra li ona da ima ili nema praktične vrednosti predlog koji sam tako želeo da iznesem pred Doru, a koji se tiče računa, vođenja kuće i »Malog kuvara«.
Gospođica Mils malo porazmisli, pa ovako onda progovori:
»Gospodine Koperfilde, govoriću s vama otvoreno. Duševne patnje i razna iskušenja zamenjuju kod ponekih priroda godine, te ću prema vama biti tako otvorena kao da sam neka majka igumanija. Ne, nema. Taj vaš predlog nije podesan za našu Doru. Naša mila Dora je ljubimica prirode. Ona je sva oličenje svetlosti, lake ljupkosti i radosti. Mogu slobodno reći da bi bilo dobro kad bi se nešto moglo uraditi, ali...« i gospođica Mils zavrte glavom.
Ovo me poslednje priznanje ohrabri, te zapitah gospođicu Mils da li bi, iz ljubavi prema Dori, pristala, u slučaju da joj se ukaže kakva zgodna prilika, da Dorinu pažnju obrati na pripremanje za ozbiljan život. Gospođica Mils odmah odgovori potvrdno sa toliko gotovosti, da je dalje upitah bi li se primila da nabavi kuvarski trebnik, i tom joj prilikom rekoh da bi mi, u slučaju da joj makar i zaobilaznim putem pođe za rukom da zainteresuje Doru za njega, a da je pri tome ne uplaši, učinila najveću uslugu. Gospođica Mils se primi i tog poverljivog zadatka, mada bez mnogo nade.
A kad se Dora vrati, izgledala je tako ljupka, da mene zaista ispuni sumnja da li bi je trebalo mučiti tako običnim stvarima. Toliko me je volela i bila tako zanosna — naročito kad bi naterala Džipa da šeni i da moli za prepečeni hleb i kad se pravila da će mu njuškicu pritisnuti uz topli čajnik za kaznu što neće da sluša — da ja, kad se setih kako sam je poplašio i rasplakao, dođoh sam sebi kao neko čudovište, kao ala koja je upala u vilinske dvore.
Posle čaja dođe na red gitara, te nam Dora otpeva one iste mile stare francuske pesme o tome kako se nikad i nipošto ne treba odreći igranja, tra-la-la; tra-la-la; tako da sam ispao još veće čudovište nego malo pre.
Samo nam jedna sitnica pokvari raspoloženje, što se dogodilo nešto pre no što ću poći kući. Ja sam se, naime, pošto gospođica Mils pomenu sutrašnji dan, na nesreću izlanuo da sad moram da ranim i ustajem u pet sati. Je li Dora nekako shvatila da sam neki privatni noćni patroldžija, ne bih mogao reći, tek nje se ta stvar tako kosnu, da posle toga ne htede više ni da svira ni da peva. Njoj je to još uvek ležalo na srcu kad joj rekoh zbogom, te mi na svoj lepi umiljati način reč — kao da sam, kako sam često kasnije mislio, kakva lutka:
»Pa pazi, nemoj da ustaješ u pet sati, ti nevaljali dečko. To nema nikakvog smisla!«
»Moram da radim, mila moja!« rekoh ja.
»Pa nemoj da radiš«, odgovori Dora. »Zašto da radiš?«
Tom slatkom, malom iznenađenom licu nije se moglo odgovoriti drukčije nego u šali da raditi moramo da bismo živeli.
»O kako je to glupo!« viknu Dora.
»A kako bismo živeli bez toga, Doro?« rekoh ja.
»Kako? Nekako!« reče Dora.
Ona je, izgleda, smatrala da je time sasvim rešila pitanje, te mi dade tako pobedonosan poljubac koji je dolazio pravo iz njenog nevinog srca, da joj ja ni za čitavo blago ne bih pokolebao veru u taj njen odgovor.
Šta ću; voleo sam je i nastavio da je volim od sveg srca, beskrajno i potpuno. Ali sam, radeći i dalje vrlo naporno, i vredno držeći u usijanom stanju sva gvožđa koja sam imao u vatri, ponekad s večeri sedeo preko puta tetke i mislio o tome kako sam onom prilikom poplašio Doru i kako da kutijom za gitaru prokrčim put kroz šumu teškoća, dok mi se najzad ne bi u mašti učinilo da sam potpuno osedeo od briga.

GLAVA XXXVIII

RAZORTAČENJE


Nisam nikako dozvolio da mi olabavi rešenost u pogledu parlamentarne debate. To je bilo jedno od onih gvožđa koja sam počeo odmah da kujem, i jedno od gvožđa koje sam držao usijano i tukao po njemu čekićem sa postojanošću kojoj se mogu iskreno diviti. Kupio sam jedan opšte primljen »sistem« one plemenite veštine i misterije koja se zove stenografija (stao me je deset i po šilinga), pa zar onih u more zamršenosti, koja me za nekoliko nedelja dovede skoro do rastrojenosti. Ono menjanje značenja pomoću tačaka, koje u jednom položaju znače jednu stvar, a u drugom nešto sasvim deseto; one fantastične ludorije koje izvode kružići; neobjašnjive posledice koje potiču od znakova sličnih muvinim nogama; ogromno dejstvo neke krivulje na pogrešnom mestu — sve me je to ne samo mučilo na javi, već i u snu proganjalo. A kad sam se nekako još i probio nasumce kroz te teškoće i savladao azbuku, koja je sama po sebi pravi egipatski hram pun hijeroglifa, onda se tek stala pojavljivati čitava povorka novih strahota koje se zovu proizvoljni znaci; pravi tirani od znakova, siledžije kakve nikad nisam sreo; koji su, na primer, pošto-poto hteli da jedna stvar koja izgleda početak paučine znači očekivanje, a da druga neka, nalik na raketu od pera i mastila, predstavlja reč nepovoljno. A kad bih nekako uspeo da i te jade uvrtim u glavu, dolazio sam do žalosnog otkrića da su oni istisnuli iz nje sve drugo; na što bih opet počinjao ispočetka, pa zaboravljao njih, da zatim hvatajući njih ispustim druge pojedinosti »sistema« — tako da je, jednom reči, bilo da čoveku srce pukne od jeda.
I sasvim bi mi prepuklo da nije bilo Dore, koja je bila i stub i kotva moga malog čuna koji je bura bacala tamo-amo. Svaki potez u sistemu bio je jedan čvornovit hrast u šumi teškoća, te sam ih ja sve jednog za drugim obarao sa toliko snage, da sam se već posle tri-četiri meseca mogao rešiti da pokušam da uhvatim govor jednog od naših najboljih govornika u Domu. Ne mogu zaboraviti kako je naš najbolji govornik odjurio napred pre no što sam i počeo, i ostavio moje slabomoćno pero da se tetura po hartiji kao da je dobilo živčani nastup!
Bilo mi je sasvim jasno da tako neće ići. Poleteo sam suviše visoko, te na taj način neću nikad krenuti napred. Obratih se Tredlsu za savet, i on predloži da mi on diktira govore onolikom brzinom i sa onoliko povremenog zastajkivanja koliko bude iziskivala moja slabost. Tu prijateljsku pomoć primih sa velikom zahvalnošću, te smo tako iz noći u noć, skoro uzastopce, pošto bih se vratio kući od Doktorovih, održavali neku vrstu sednice užeg parlamenta, u Bakingem-stritu.
Takvog parlamenta još nije nigde bilo na svetu! Tetka i gospodin Dik predstavljali su vladu ili opoziciju, prema potrebi, dok je Tredls iz Enfildovog Besednika, ili iz koje sveske skupštinskih govora, grmeo protiv njih zaprepašćujuće uvrede. Dok je stajao kraj stola, s prstom na stranici da ne izgubi red, i vitlajući desnom rukom iznad glave, Tredls je bio gospodin Pit, gospodin Foks, gospodin Šeridan, gospodin Bark, gospodin Kaslreg, vajkaunt Sidmaut, ili gospodin Kaning, pa bi padao u besomučnu jarost i moju tetku i gospodina Dika zasipao najtežim optužbama o njihovoj pokvarenosti i potkupljivosti, dok bih ja sedeo nešto dalje sa beležnicom na kolenu i naporno išao u stopu za njim što sam bolje znao i umeo. Nedoslednost i bezobzirnost Tredlsovu ne bi mogao prevazići nikakav stvarni političar. On je u toku jedne nedelje bio pristalica najrazličitijih političkih pravaca i isticao svakojake zastave na katarkama svih mogućih obeležja. Moja bi tetka, koja bi izgledala kao kakav neuzbudljivi ministar finansija, ponekad ubacila po koju upadicu, kao: »Tako je« ili: »Ne!« ili »Oho!« kako bi već tekst zahtevao, što je uvek bio znak za gospodina Dika, suštog plemića iz provincije, da iz sveg glasa ponovi isti uzvik. Ali su i gospodina Dika u toku njegove poslaničke karijere ponekad optuživali za takve stvari i pozivali na odgovornost za tako strašne posledice, da se često osećao vrlo nelagodno pri duši. Verujem da je istinski počeo da se boji da je stvarno uradio nešto što je išlo na to da uništi britanski ustav i upropasti otadžbinu.
Koliko smo puta vodili te debate dok sat ne bi pokazao ponoć i dok sveće ne bi dogorele. Usled tolikog uvežbavanja postepeno sam došao do toga da prilično idem u korak sa Tredlsom, te bih se po svoj prilici osećao sasvim pobedonosno da sam imao i najmanje pojma šta te moje beleške treba da znače. Kad je trebalo da pročitam šta sam uhvatio, bilo mi je isto kao da sam imao pred sobom prepis kineskih natpisa kakve ogromne zbirke sanduka za čaj, ili one zlatne natpise na velikim zelenim i crvenim bocama po apotekama.
Nije mi ostalo ništa drugo nego da se vratim i sve počnem ispočetka. Bilo je to mučno, ali sam se ipak vratio, premda teškog srca, i počeo marljivo i metodično, brzinom puža, prelaziti iste dosadne stvari, zastajkujući da ispitam svaku pegicu sa svih strana i očajnički se upinjući da što bolje uočim nepostojane odlike svih oznaka i da ih prepoznam na prvi pogled. U kancelariju sam uvek dolazio na vreme; kod Doktorovih sam takođe bio tačan; i stvarno sam zapinjao i radio, kako ono obično kažu; kao konj.
Jednoga dana sam došao u Dom kao obično i zatekao na ulazu gospodina Spenloa kako, neobično ozbiljan, govori sam sa sobom. Kako je imao običaj da se žali na glavobolju — imao od prirode kratak vrat, a uz to je, rekao bih, preterivao u upotrebi štirka — ja se prvo uplaših da mu nešto ne smeta s te strane, ali me on ubrzo oslobodi te strepnje.
Mesto da na moje »Dobro jutro!« odgovori na svoj obični ljubazni način, on me pogleda nekako s visine i kruto, pa me hladno zamoli da pođem s njim do izvesne kafane, čija su vrata u ono vreme vodila pravo u sud, nalazeći se u malom tremu sa arkadama u porti crkve Sv. Pavla. Pokorih se, mada s nelagodnošću u srcu i uz žmarce koji su mi počeli strujati po čitavom telu, kao da mi strepnje izbijaju u popoljke. Pošto sam ga, zbog uskog prolaza, pustio da prođe ispred mene, opazih da glavu drži visoko i gordo, što mi se učini naročito rđav znak, te me sveg obuze strepnja da je saznao za odnos između mene i moje mile Dore.
Čak i da nisam već na putu do kafane pogodio u čemu je stvar, svakako bih se dosetio čim sam, prateći ga uz stepenice, stigao u sobu na gornjem spratu i tamo spazio gospođicu Merdston. Bila se posadila ispred jednog kredenca na kojem je bilo nekoliko izvrnutih čaša za vodu, a na svakoj po limun. Tu su bile i dve onakve neobične kutije od samih uglova i žljebova u koje se zabadaju noževi i viljuške, i koje su na sreću ljudskog roda izišle iz mode.
Gospođica Merdston mi, sedeći strogo ukrućena, pruži svoje ledene nokte, a gospodin Spenlou zatvori vrata, pa mi pokaza rukom na jednu stolicu, a sam stade na prostirač ispred kamina.
»Budite dobri, gospođice Merdston«, reče gospodin Spenlou, »pa pokažite gospodinu Koperfildu šta imate u torbici«.
Mislim da je to bila ona ista torba od čelične žice koju sam znao još iz detinjstva i koja je pri zatvaranju škljocala kao da ujeda. Pošto stisnu usne, onako iz saosećanja prema škljocari, gospođica Merdston otvori torbicu — otvori malo i usta u isti mah — i izvadi moje pismo Dori, prepuno izraza najodanije ljubavi.
»Mislim da je ovo vaš rukopis, gospodine Koperfilde?« reče gospodin Spenlou.
Ja sam sav goreo, a glas koji čuh nije bio nimalo nalik na moj kad rekoh:
»Jeste, gospodine«.
»Ako se ne varam«, reče gospodin Spenlou, kad gospođica Merdston iznese iz svoje torbice čitav svežanj pisama uvezan najslađom plavom pantljikom, »i ova je pisma pisala vaša ruka, gospodine Koperfilde?«
Ja ih uzeh od nje teška srca, pa čim bacih pogled na rečenice pri vrhu kao: »Moja mila i rođena Doro«, »Moj dragi anđele«, »Večni blagoslove života mog« i druge slične, sav pocrveneh i sagoh glavu.
»Ne, hvala lepo!« reče gospodin Spenlou kad mu ja mehanički. ponudih da mu vratim pisma. »Ne mislim da vas lišavam tog blaga. Gospođice Merdston, budite dobri pa nastavite«.
Pošto je neko vreme zamišljeno razgledala čilim, to umiljato stvorenje s puno suvoparne revnosti skide teret s duše na sledeći način.
»Moram priznati da sam već duže vreme sumnjala u gospođicu Spenlou s obzirom na gospodina Koperfilda. Posmatrala sam gospođicu Spenlou i gospodina Davida Koperfilda još kad su se prvi put sastali; i utisak koji sam onda dobila nije bio prijatan. Pokvarenost ljudskog srca je takva...«
»Učinićete mi veliku uslugu, madam«, upade joj u reč gospodin Spenlou, »ako se držite činjenica«.
Gospođica Merdston obori oči i odmahnu glavom kao da protestuje protiv tog nepristojnog prekidanja, pa nastavi namrštena i dostojanstvena:
»Pošto moram da se ograničim na činjenice, navešću ih što je moguće jednostavnije. Možda će se to primiti kao pogodan način izlaganja. Već sam rekla, gospodine, da sam od nekog vremena sumnjala u gospođicu Spenlou s obzirom na gospodina Koperfilda. Često sam pokušavala da dođem do pouzdanih potvrda tih sumnji, ali bez uspeha. Zato sam propuštala da izvestim o tome oca gospođice Spenlou«, i ona pogleda strogo u njega, »svesna da se obično u takvim slučajevima nerado odaje priznanje savesnom vršenju dužnosti«.
Gospodin Spenlou se, izgleda, sav pokunjio pred otmenom strogošću gospođice Merdston, pa odgovori na njenu oštrinu time što pomirljivo odmahnu rukom.
»Kad sam se posle odsustva usled ženidbe moga brata vratila u Norvud«, nastavi gospođica Merdston prezrivim glasom, »i kad se gospođica Spenlou vratila iz gostovanja kod gospođice Mils, učinilo mi se da mi ponašanje gospođice Spenlou daje još više povoda za podozrenje nego ranije. Zato sam počela još pažljivije motriti na gospođicu Spenlou«.
Mila, nežna Dorice, tako malo svesna očiju te aždaje!
»Ali ipak«, nastavi gospođica Merdston, »nisam imala dokaze sve do sinoć, činilo mi se da gospođica Spenlou dobija suviše pisama od svoje prijateljice, gospođice Mils, ali je gospođica Mils bila njena prijateljica s punim znanjem i odobravanjem njenog oca«, jedan žestok udarac gospodinu Spenlou, »pa nisam imala prava da se mešam. Ako ne smem da govorim o prirodnoj pokvarenosti ljudskog srca, onda valjda smem... upravo moram dobiti dopuštenje da govorim o pogrešno poklonjenom poverenju«.
Gospođin Spenlou se saglasi mrmljajući nešto nalik na izvinjenje.
»Sinoć sam posle čaja«, nastavi gospođica Merdston, »opazila da se ono malo pseto valja i da reži po salonu vucarajući nešto. Rekoh gospođici Spenlou: ,Doro, šta ono kuče ima u ustima? Izgleda neka hartija.‘ A gospođica Spenlou na to odmah opipa rukom haljinu, pa odjednom uzviknu i pritrča psu. Ali joj ja preprečim put i rekoh: ,Doro, draga moja, dopustite meni‘«.
O, Džipe, prokleta džukelo; dakle ta nesreća je tvoje delo!
»Gospođica Spenlou pokuša«, reče gospođica Merdston, »da me podmiti poljupcima, kutijama za rad i sitnim komadima nakita, preko čega ja, razume se, prelazim. Psetance se, kad mu priđoh, zavuče pod sofu, te sam ga, jedva isterala napolje mašicama. Čak i kad se izvuklo odatle, još uvek je držalo pismo u zubima, a kad pokušah da mu ga uzmem, izlažući se opasnosti da me ujede, držalo ga je u zubima tako uporno kao da ga ne bi pustilo da sam ga i obesila o taj dokumenat. Najzad ga dobih u ruke. Pošto sam ga pročitala, došla sam do zaključka da gospođica Spenlou sigurno ima još puno takvih pisama kod sebe, te najzad dobih od nje svežanj koji je sada u rukama Davida Koperfilda«.
Tu završi, a zatim je, škljocnuvši torbicom i zatvorivši usta, izgledala kao da je čovek može i slomiti, ali saviti — nikako!
»Čuli ste gospođicu Merdston«, reče gospodin Spenlou okrenuvši se meni. »Dopustite da vas upitam, gospodine Koperfilde, imate li šta da odgovorite na to?«


Pred oči mi izađe slika mog lepog malog zlata — kako plače celu bogovetnu noć; kako je sama samcata; uplašena i ojađena; kako moli i preklinje tu ženu kamenog srca da joj oprosti; kako joj uzalud nudi poljupce, kutije za rad i nakit; kako je u tako očajnom stanju, i to samo zbog mene, te se u meni pokoleba i ono malo dostojanstva koje sam uspeo da sačuvam. Bojim se da sam za trenutak bio vrlo usplahiren, iako sam se trudio što sam bolje mogao da to sakrijem.
»Ništa vam drugo ne mogu reći, gospodine«, odgovorih ja, »osim da sam samo ja kriv. Doru...«
»Gospođicu Spenlou, molim vas«, reče njen otac veličanstveno.
»... sam ja pridobio i nagovorio«, nastavih ja progutavši onu hladniju oznaku, »da pristane na to zatajivanje i za to se gorko kajem«.
»Mnogo ste krivi«, reče gospodin Spenlou hodajući gore-dole po prostiraču ispred kamina i naglašavajući to što je rekao celim telom umesto samo glavom, usled ukrućenog okovratnika i kičme. »Učinili ste nešto podmuklo i nedostojno, gospodine Koperfilde. Kad primam u svoju kuću jednog gospodina, bez obzira da li je tome gospodinu devetnaest, dvadeset devet, ili devedeset godina, ja ga primam s puno poverenja. Ako zloupotrebi moje poverenje, on čini nečasno delo, gospodine Koperfilde!«
»Ja to i sam osećam, gospodine, uveravam vas!« odgovorih ja. »Ali nikad ranije nisam mislio na to. Ja volim gospođicu Spenlou u tolikoj meri...«
»Eh! Koješta!« reče gospodin Spenlou i pocrvene u licu kao rak. »Molim vas, ne govorite mi u lice da volite moju kćer, gospodine Koperfilde!«
»Zar bih bez toga mogao braniti svoje ponašanje, gospodine?« odgovorih ja sa dužnom skromnošću.
»A zar ga time možete braniti, gospodine?« upita gospodin Spenlou i naglo zastade na zastiraču ispred kamina. »Jeste li uzeli u obzir svoje godine i godine moje kćeri, gospodine Koperfilde? Jeste li uzeli u obzir šta znači pokolebati poverenje koje treba da postoji između moje kćeri i mene? Jeste li uzeli u obzir društveni položaj moje kćeri, planove koje ja mogu imati u vezi sa njenim napredovanjem u životu, pa onda zaveštajne namere koje mogu imati s obzirom na nju? Jeste li išta uzimali u obzir, gospodine Koperfilde?«
»Na žalost; izgleda vrlo malo, gospodine«, odgovorih, obraćajući mu se sa svim poštovanjem i žaljenjem koje sam osećao, »ali vas molim da mi verujete da sam imao u vidu svoj društveni položaj. Kad sam ga vama objašnjavao, mi smo već bili vereni...«
»Ja vas molim«, reče gospodin Spenlou, i živo udari rukom o ruku, učini mi se sličniji Panču nego ikada dotle, što i pored svog očajanja nisam mogao da ne primetim, »da mi tu ne govorite o nekim veridbama, gospodine Koperfilde!«
Inače neuzbudljiva gospođica Merdston odjednom prasnu u smeh jednim jedinim slogom.
»Kad sam vam objasnio promenu svog položaja, gospodine«, počeh ja ponovo, trudeći se da zamenim novim izrazom ono što je za njega bilo tako nesvarljiyo, »ono zatajivanje na koje sam na žalost naveo gospođicu Spenlou već je bilo počelo. Otkako sam zapao u taj promenljivi položaj, napregao sam svu svoju snagu, uložio svu energiju da ga popravim, pa sam uveren da ću ga vremenom i popraviti. Dajte mi vremena, koliko god hoćete vremena; mi smo oboje tako mladi, gospodine ...«
»Imate pravo«, upade mi u reč gospodin Spenlou, klimnuvši glavom nekoliko puta i jako se mršteći; »vi ste oboje vrlo mladi. Sve je to besmislica. I neka bude kraj toj besmislici. Uzmite ta svoja pisma, pa ih bacite u vatru, i dajte pisma gospođice Spenlou da ih bacim u vatru, pa ćemo se, mada se naše opštenje mora, vi ste toga svesni, ubuduće ograničiti samo na ovaj Dom, saglasiti da više ne pominjemo ono što je bilo. Deder, gospodine Koperfilde, vi niste nerazuman mladić, a to je jedini pametan izlaz«.
Ne, nisam mogao ni pomisliti da na, to pristanem. Bilo mi je žao, ali postoje i viši obziri od razuma. Ljubav stoji iznad svih zemaljskih obzira, a ja sam voleo Doru iznad svega, i Dora je volela mene. Nisam baš tako rekao; izrazio sam se što sam blaže mogao; ali sam to nagovestio, i pri tome bio odlučan. Ne mislim da sam ispao suviše smešan, ali znam da sam bio odlučan.
»Vrlo dobro, gospodine Koperfilde«, reče gospodin Spenlou. »Onda moram da isprobam svoj uticaj kod kćeri«.
Gospođica Merdston nekim rečitim šumom, nekim otegnutim uzdisajem, koji nije bio ni uzdah ni jauk, ali nalik i na jedno i na drugo, dade glasa svome mišljenju da je time trebalo početi.
»Moraću«, reče gospodin Spenlou ohrabren tom podrškom, »upotrebiti sav svoj uticaj na kćer. Dakle, vi ne pristajete da primite ova pisma, gospodine Koperfilde?« jer sam ih ja bio spustio na sto.
»Ne«. Rekoh da se nadam da mi neće upisati u greh što smatram da ih ne mogu primiti od gospođice Merdston.
»A od mene?« reče gospodin Spenlou.
»Ne«, odgovorih ja s najdubljim uvaženjem, »ni od vas«.
»Vrlo dobro«, reče gospodin Spenlou.
Pošto nastupi ćutanje, nisam bio načisto treba li da odem ili da ostanem. Najzad se mirno uputih prema vratima, nameravajući da mu kažem da ću možda najbolje ugoditi njegovim osećanjima ako se udaljim, ali mi on reče, držeći ruke u džepovima od kaputa, u koje ih je jedva mogao uvući, i s nekim izrazom koji bih mogao nazvati odlučnosmernim:
»Vama je verovatno poznato, gospodine Koperfilde, da ja nisam čovek bez izvesnog zemaljskog blaga i da je moja kćer moja najbliža i najdraža rodbina?«
Ja žustro odgovorih otprilike ovako: da se nadam da činjenica što sam, zaveden svojom beskrajnom ljubavlju, upao u tu pogrešku, nije povod da on dođe do zaključka da me rukovode materijalni interesi.
»Ne govorim o toj stvari u toj svetlosti«, reče gospodin Spenlou. »Bilo bi bolje za vas lično, kao i za nas sve, kad biste stvarno vodili računa o materijalnim interesima, gospodine Koperfilde; hoću da kažem, kad biste bili obazriviji i manje pod uticajem svih tih mladalačkih ludorija. Ne. Samo kažem, imajući sasvim nešto drugo u vidu, da vam je verovatno poznato da nešto imanja mogu zaveštati svojoj kćeri?«
Svakako da sam to mogao misliti.
»A valjda«, reče gospodin Spenlou, »pošto iz ličnog svakodnevnog iskustva ovde u Domu znate kako su ljudi neuračunljivi i nemarni kad su u pitanju mere u vezi sa njihovim testamentnim obezbeđenjima, što je stvar koja više no i jedna druga pruža neverovatne primere ljudske nedoslednosti, ne mislite da još nisam napravio taj testamenat?«
Ja klimnuh glavom povlađujući.
»Ne bih trebalo da dopustim«, reče gospodin Spenlou, očigledno sa još jačim prilivom pobožne osećajnosti, i lagano se njišući čas na prstima čas na petama, »da mladalačka ludost kao što je ova sadanja utiče na obezbeđenje koje sam osigurao svome detetu. To je čista ludost. Prosta besmislica. To će za kratko vreme biti lakše od najlakšeg perceta. Ali bi me to moglo — kažem moglo — ako se ne biste sasvim okanuli te ludosti, navesti da u nekom trenutku strepnje preduzmem mere predostrožnosti da bih je zaštitio i ogradio od posledica bilo kakvog ludog koraka u obliku braka. Ja se, dakle, gospodine Koperfilde, nadam da me nećete primorati da ma i na četvrt sata otvorim onu sklopljenu stranicu u knjizi života, i da nećete ni na četvrt sata poremetiti ozbiljne stvari još odavno uređene«.
U celoj je njegovoj pojavi bilo neke vedrine, spokojstva, mirnoće kao o sunčevom smiraju, i to me jako dirnu. Bio je tako miran i spokojan — bilo je očevidno da je bio savršeno sredio i sistematski podesio svoje stvari — da je morao dirnuti svakoga ko bi ga posmatrao. A i njega samog je sve to tako dirnulo, da sam mu, mislim, video i suze u očima.
Ali šta sam mogao. Nisam se mogao odreći ni Dore ni svog vlastitog srca. Kad mi reče da mi daje nedelju dana vremena da razmislim o onome što mi je rekao, kako sam mu mogao reći da mi ta nedelja nije potrebna i kako sam mogao ne znati da nikakav broj nedelja nije u stanju da izmeni ljubav kakva je moja?
»A za to vreme se možete posavetovati sa gospođicom Trotvud, ili s kim bilo ko poznaje život«, reče gospodin Spenlou, nameštajući kravatu obema rukama. »Uzmite rok od nedelju dana, gospodine Koperfilde«.
Ja se pokorih, pa izidoh iz sobe s licem kojim sam, što sam bolje mogao, izražavao svoju utučenost i očajnu postojanost. Do vrata me otpratiše strašne obrve gospođice Merdston — kažem njene obrve umesto njene oči, jer su veđe na njenom licu igrale mnogo važniju ulogu. Gospođica Merdston je u taj mah izgledala sasvim kao nekada, otprilike u to vreme izjutra, u našem salonu u Blanderstonu. Prosto mi se činilo da sam zapeo u nekoj lekciji i da mi dušu pritiskuje onaj grozni stari bukvar za sricanje sa ovalnim drvorezima, koji su za moju detinju maštu imali oblik stakala izvađenih iz naočara.
Kad stigoh u kancelariju, sedoh za svoj sto u svom posebnom kutu, i zaklonivši rukom lice od Tifija i ostalih, stadoh razmišljati o tom zemljotresu koji je nastao tako neočekivano, pa se, ogorčeno proklinjući Džipa, tako zabrinuh za Doru, da se i sad čudim kako nisam uzeo šešir i otrčao kao lud u Norvud. Pomisao da je oni plaše i rasplakuju, a da ja nisam u stanju da budem kraj nje i da je tešim, tako me je grozno mučila, da me natera da napišem jedno dugo pismo gospodinu Spenlou, u kojem ga stadoh preklinjati da ne kažnjava nju zbog moje grozne sudbine. Preklinjao sam ga da poštedi njenu osetljivu dušu, da ne gnječi taj nežni cvet, i uopšte mu se obraćao, koliko se sećam, kao da nije otac, nego neka ala, neman. To sam pismo zapečatio i spustio na njegov sto pre njegovog povratka, a zatim kad je došao, gledao kroz odškrinuta vrata njegove sobe kako ga uzima i čita.
Celog mi jutra ne reče ništa više o tome, ali me, pre no što je išao kući to po podne, pozva k sebi i reče da se ne moram uznemiravati zbog sreće njegove kćeri. On ju je, reče, uverio da je sve to besmislica i nema ništa više da joj kaže. On drži da je blag otac, što je stvarno i bio, i da mogu sebi uštedeti svaku brigu zbog nje.
»Ako budete neozbiljni ili uporni, gospodine Koperfilde, vi me možete naterati«, reče on, »da svoju kćer ponovo pošaljem u inostranstvo na neko vreme, ali imam bolje mišljenje o vama. Nadam se da ćete se opametiti kroz koji dan. A što se tiče gospođice Merdston«, jer sam ja u svome pismu spomenuo i nju, »ja poštujem njenu budnu pažnju i zahvalan sam joj na tome; ali sam joj izdao strogo uputstvo da izbegava svaki razgovor o toj stvari. Ja, gospodine Koperfilde, ne želim ništa drugo nego da se sve zaboravi. Od vas se ništa drugo ne traži, gospodine Koperfilde, nego da to zaboravite«.
Ništa drugo! U pismu koje sam napisao gospođici Mils naveo sam s ogorčenjem taj zahtev. Od mene se ništa drugo ne traži, rekoh sa sumornim sarkazmom, nego da zaboravim Doru! Samo to, a šta je to? Preklinjao sam gospođicu Mils da se sastane sa mnom te večeri, ma i tajno, u onoj zadnjoj kuhinji sa spravom za rublje, ako sastanak ne bi mogao da bude sa znanjem gospodina Milsa. Obavestih je da mi se razum ljulja na svome prestolu i da samo ona, gospođica Mils, može sprečiti njegov pad.
Potpisah se kao »njen pomućeni« a zatim pročitah pismo pre nego što ću ga poslati po glasonoši, i pritom pomislih da je pomalo u stilu pisama gospodina Mikobera.
Ali ga ipak poslah, i zatim uveče odoh do ulice gospođice Mils, pa stadoh hodati gore-dole, dok me služavka gospođice Mils ne uvede krišom u zadnju kuhinju kroz ulaz za poslugu. Kasnije sam s razlogom uvideo da nije bilo podbogom ničega što bi smetalo da uđem na prednja vrata i budem uveden u salon, ničega sem ljubavi gospođice Mils za tajanstvenost i romantiku.
U zadnjoj kuhinji stadoh ludovati kako mi je dolikovalo. Valjda sam i otišao samo da se pokažem lud, pa sam uveren da sam u tome potpuno uspeo. Gospođica Mils je bila dobila jedno pisamce od Dore, pisano na brzu ruku, u kojem joj je javljala da je sve izašlo na videlo, i rekla: »Oh, molim te dođi, Džulija! Dođi! Dođi! Dođi!« Ali je gospođica Mils smatrala da njeno prisustvo ne bi bilo dobrodošlo višim silama, pa još nije otišla, te omrkosmo u pustinji Sahari.
Gospođica Mils je vladala bujicom reči i rado ih puštala da teku. Nisam mogao da se oslobodim osećanja da ona nalazi sladostrasno uživanje u našoj žalosti, iako je lila suze zajedno sa mnom. Ona je tu žalost mazila, da tako kažem, i iskorišćavala do najveće mere. Duboka se provalija, reče ona, otvorila između Dore i mene, i samo je ljubav može premostiti svojom sjajnom dugom. Ljubav mora da strada na ovom surovom svetu; uvek je tako bilo, pa će uvek i biti. Ipak ne mari ništa, reče gospođica Mils. Srca će, omotana paučinom, najzad prepući, čime će ljubav biti osvećena.
To je bila slaba uteha, ali gospođica Mils nije volela da budi varljive nade. Posle tog razgovora sam bio još više ojađen nego pre, ali sam osetio, pa joj to i rekoh, da mi je istinski prijatelj. Odlučismo da ona ode Dori odmah rano ujutro i da joj na neki način, pogledom ili recima, ulije uverenje o mojoj ljubavi i žalosti. Rastadosmo se slomljeni od tuge, te mislim da se gospođica Mils sita nauživala.
Pošto se vratih kući, sve poverih tetki, a zatim, i pored svega što je mogla da mi kaže, legoh u postelju pun očajanja. I tako osvanu subota, te odoh pravo u Dom.
Kad sam stigao na dogled vrata naše kancelarije, bilo mi je vrlo čudno što vidim raznosače poziva kako svi zajedno stoje napolju i razgovaraju, i kako pet-šest parničara gleda u prozore koji su zatvoreni. Ubrzah korak, pa se prolazeći mimo njih začudih njihovim pogledima i uđoh u kancelariju.
Tamo su se iskupili svi pisari, ali niko ništa nije radio. Stari Tifi je valjda prvi put u životu seo na tuđu stolicu i nije bio okačio šešir.
»Strašna nesreća, gospodine Koperfilde!« reče on čim sam ušao.
»Kakva nesreća?« viknem ja. »Šta je bilo?«
»Pa zar ne znate?« viknu Tifi i svi ostali i sjatiše se oko mene.
»Ne znam!« rekoh ja, gledajući ih jednog za drugim.
»Gospodin Spenlou ...« reče Tifi.
»Šta je s njim?«
»Umro!«
Meni se učini da zgrada posrče, a ne ja, kad me jedan pisar pridrža. Posadiše me na stolicu, odrešiše mi vratnu maramu i donesoše malo vode. Ne sećam se koliko je to trajalo.
»Umro?« rekoh ja.
»Sinoć je bio na večeri negde u gradu, pa se vozio sam natrag u fijakeru«, reče Tifi, »pošto je svog kočijaša poslao natrag omnibusom, što je, znate, ponekad imao običaj«.
»Pa?«
»Kola su došla kući bez njega. Konji su stali pred štalom. Sluga je izašao sa fenjerom. Nikoga u kolima«.
»Jesu li se bili oteli?«
»Nisu bili oznojeni«, reče Tifi mećući naočare na oči. »Zagrejani, kako čujem, taman kao da su išli običnim hodom. Kajasi su bili prekinuti, ali su se vukli po zemlji. Sva se kuća odmah uzbunila, i tri čoveka krenuše natrag putem. Posle su ga našli na milju dalje«.
»Više nego milju, gospodine Tifi«, umeša se mladi pisar.
»Je li? Mislim da imate pravo«, reče Tifi, »više nego milju dalje, nedaleko od crkve, kako leži ničice, nešto na drumu, a nešto na stazi. Je li ispao iz kola u nesvesti, ili je, pre no što se onesvestio, izašao pošto je osetio da mu je zlo — i je li čak i onda bio sasvim mrtav — premda je nesumnjivo da je bio sasvim bez svesti — niko, izgleda, ne zna. Ako je i disao, svakako nije više bio u stanju da, što kaže. Doveli su lekara čim je bilo moguće, ali ništa nije pomoglo«.
Ne mogu opisati duševno stanje u kojem sam se našao kada sam to čuo. Potres usled tog iznenadnog događaja, i to događaja koji se desio nekome s kim sam bio u nekoj vrsti razmirice; jezivo prazan izgled njegove sobe u kojoj je bio nedavno, gde su njegovi stolica i sto izgledali kao da čekaju na njega, a neki redovi još juče pisani njegovom rukom ličili na utvaru; neizreciva nemogućnost da ga čovek odvoji od tog mesta i osećanje, čim se vrata otvore, da će on ući; troma tišina i mir koji su vladali u kancelariji i nezasito uživanje s kojim su naši ljudi govorili o tome, a drugi ljudi dolazili i odlazili celog dana i kljukali se tim predmetom — sve je to lako pojmljivo svakom. Ali ima nešto što ipak nisam u stanju da opišem — naime kako sam u najdubljim kutovima svog srca osećao neku skrivenu ljubomoru, čak i na samu smrt. Kako sam osećao da me njena sila može potisnuti iz Dorinih misli. Kako sam, uz neko negodovanje koje rečima ne mogu predstaviti, zavideo i samom njenom bolu. Kako sam se uznemirio pri pomisli da, ona plače pred drugima ili da će je drugi tešiti. Kako sam osećao neku gramžljivu, cicijašku želju da odstranim sve od nje osim sebe i da joj budem sve, baš tada, u tom najtežem času.
U tom stanju duševne uznemirenosti — koju su, nadam se, pored mene iskusili i mnogi drugi — odoh te večeri do Norvuda, gde mi jedna od služavki koju zapitah na vratima reče da je gospođica Mils tu, te privoleh tetku da joj uputi pismo koje sam ja napisao. Najiskrenije sam žalio prevremenu smrt gospodina Spenlou i obilno lio suze. Preklinjao sam je da kaže Dori, ako je Dora u stanju da je sasluša, da je sa mnom govorio sa krajnjom dobrotom i uvaženjem, a da je njeno ime pominjao samo sa najvećom nežnošću, bez ijedne prekorne reči. Znam da sam to činio iz čiste sebičnosti: da bi se moje ime govorilo pred njom; ali sam se trudio da verujem da je to odavanje zasluženog priznanja njegovoj uspomeni. A možda sam stvarno i verovao u to.
Moja tetka sutradan, dobi nekoliko redi odgovora, spol ja upućenih njoj, a, u stvari, meni. Doru je ophrvala tuga; a, kad ju je prijateljica upitala hoće li da. mi pošalje pozdrave, samo je kroz plač uzviknula, kako stalno uzvikuje: »O, dragi tata! O, jadni tata!« Ali nije ni odbila, čime pokušah da se utešim što sam bolje mogao.
Gospodin Džorkins je posle tog događaja posetio Norvud, a zatim došao u kancelariju posle nekoliko dana. On i Tifi se zatvoriše nasamo na nekoliko trenutaka, a onda Tifi proviri kroz vrata, pa mi dade rukom znak da dođem.
»Ah«, reče gospodin Džorkins. »Gospodin Tifi i ja, gospodine Koperfilde, hoćemo da pregledamo pokojnikov pisaći sto, fioke i slična mesta u nameri da zapečatimo lične hartije preminulog i da potražimo njegov testamenat. Nigde na drugom mestu nema ni traga od zaveštanja. Možda će biti dobro da nam i vi pomognete, ako vam je po volji«.
Bio sam na velikoj muci da saznam za prilike u kojima će se moja Dora naći — ko će joj biti staratelj i takve stvari — a ovo je nešto bilo u tome smislu, te odmah pristupismo traženju. Gospodin Džorkins je otključavao fioke i stolove, a mi smo vadili hartije. Kancelarijska akta smo stavljali na jednu stranu, a lične hartije, kojih nije bilo mnogo, na drugu. Bili smo vrlo ozbiljni i govorili vrlo tiho kad god bi naišli na kakav pečat, kutiju za pera, prsten ili bilo kakav predmet te vrste koji smo smatrali njegovom svojinom.
Već smo bili zapečatili nekoliko svežnjeva i radili dalje u prašini i tišini, kad nam gospodin Džorkins reče, služeći se istovetnim rečima dok je govorio o svome pokojnom ortaku kojima se njegov pokojni ortak služio dok je govorio o njemu.
»Gospodina Spenloa je bilo vrlo teško skrenuti s utrvene staze. Znate kakav je bio! Sklon sam da poverujem da nije napravio testament«.
»O, ja znam da jeste!« rekoh ja.
Oni obojica zastadoše i pogledaše u mene.
»Onog dana kad sam ga poslednji put video«, rekoh ja, »on mi je rekao da ga je napravio i da su njegove stvari još odavno uređene«.
Gospodin Džorkins i stari Tifi stadoše složno mahati glavama.
»Sumnjivo«, reče Tifi.
»Vrlo sumnjivo«, reče gospodin Džorkins.
»Ne sumnjate, valjda …« počeh ja.
»Dobri moj gospodine Koperfilde«, reče Tifi hvatajući me rukom za mišicu i sklapajući oba oka dok je mahao glavom, »da ste vi bili u Domu koliko ja, znali biste da ni u čemu ljudi nisu tako neđosledni i tako nepouzdani«.
»Ali, on mi je govorio baš to što i vi!« odgovorih ja uporno.
»E, onda znači da je stvar konačna«, odgovori Tifi. »Moje je mišljenje: nema testamenta«.
Ovo mi je izgledalo vrlo čudno, ali ispade da nije bilo testamenta. Nije nikad ni pomislio da napravi testamenat, ukoliko se moglo suditi po njegovim hartijama, jer nije bilo nikakvog nagoveštaja, nacrta ili zapisa o kakvoj bilo nameri za pravljenje testamenta. Ništa me manje nije začudila ni činjenica da su njegove stvari u velikom neredu. Čuo sam da je vrlo teško izvesti šta duguje, šta je isplatio i kolika mu je zaostavština. Smatralo se kao verovatno da već godinama ni on sam nije znao ništa o tome. Malo-pomalo pa se pokaza da je, takmičeći se u spoljnom sjaju i otmenosti, što je tada u Domu bilo u punom jeku, trošio više no što mu je dopuštao ne baš naročito veliki prihod i tako svoja sredstva, koja vrlo verovatno nikad i nisu bila obilna, sveo na najmanju meru. Dođe do prodaje prava na kuću i prodaje nameštaja u Norvudu; i stari Tifi mi reče, nemajući pojma o tome koliko se ja interesujem za tu stvar, da on po isplati svih pokojnikovih opravdanih dugova i po otpisivanju njegovog udela u rđavim i sumnjivim potraživanjima firme ne bi dao ni hiljadu funti za sav ostatak imanja.
Dotle je već prošlo šest nedelja. Ja sam i dotada trpeo silne muke, a kad mi posle tolikog vremena gospođica Mils opet javi da moja ucveljena Dora, kada god joj mene pomene, jednako odgovara samo sa »O, jadni tata! O, dragi tata!« — meni dođe da dignem ruku na svoj život. Ona mi osim toga javi da Dora nema druge rodbine sem dveju tetaka, neudatih sestara gospodina Spenloa, koje stanuju u Patniju i koje dugo godina nisu održavale nikakve veze sa svojim bratom osim sasvim slučajne. Nisu se posvađale, kako me je izveštavala gospođica Mils, ali su, pošto su prilikom Dorinog krštenja bile pozvane na čaj, dok su smatrale da imaju pravo da budu pozvane na ručak, pismenim putem izrazile svoje mišljenje da će biti »bolje za sreću i jedne i druge strane« da se drže po strani. Otada su one išle svojim putem, a njihov brat svojim.
Te dve dame se sad pojaviše iz svoje povučenosti i ponudiše da Doru prime u Patni. Dora se priljubila uz njih i uz plač uzviknula: »O, da, tetke! Molim vas vodite Džuliju Mils, mene i Džipa u Patni!« I tako su i otišle ubrzo posle sahrane.
Ne znam ni sam kako sam nalazio vremena za vrzmanje po Patniju, tek znam da sam na ovaj ili onaj način uspevao da se došunjam u susedstvo, i to prilično često. Gospođica Mils je, radi što tačnijeg vršenja dužnosti koje nalaže prijateljstvo, vodila dnevnik, pa je imala običaj da se ponekad sastane sa mnom na opštinskoj utrini i da mi ga čita, ili da mi ga, kad ne bi našla vremena, bar pozajmi. O, kako sam kao najveće blago cenio svakodnevne zapise, od kojih evo ovde nekoliko za ugled.
»Ponedeljak. Moja slatka D. još jako potištena. Glavobolja. Skrenula joj pažnju na Dž. kako je divno gladak. D. pomilova Dž. Tako probuđena sećanja — otvorene brane zа poplavu tuge. Bujica suza potekla. (Da li su suze — rosa srca? Dž. M.).
»Utorak. D. slaba i nervozna, Lepa u svom bledilu. (Ne opažamo li to isto i kod meseca? Dž. M.) D., Dž. M. i Dž. pošli u šetnju kolima. Dž. gleda kroz prozor i strašnim lajanjem na čistača ulice izaziva osmeh na ukočenom licu D. (Lanac života je sastavljen iz takvih malih karika. — Dž. M.).
»Sreda. D. relativno vesela. Pevala joj prikladnu pesmu »Večernja zvona«. To je ne umiruje, nego baš naprotiv. D. neiskazano uzbuđena. Kasnije zatečena kako jeca u svojoj sobi. Navodim joj stihove koji govore o njoj i mladoj gazeli. Bez uspeha. Podsećam je i na lik Strpljenja na spomeniku. (Pitanje: Zašto na spomeniku? Dž. M.).
»Četvrtak. D. nesumnjivo bolje. Bolja noć. Laki preliv rumenila pohodi njene obraze. Rešavam se da pomenem ime D. K. Oprezno, u toku vožnje, spominjem dotičnog. D. odmah uzbuđena. »O, draga, draga Džulija. O, bila sam nevaljalo i neposlušno dete!« Umirujem i milujem. Crtam zamišljenu sliku D. K. — na ivici groba. D. opet uzbuđena. »O, šta da radim! O, šta da radim! O, vodite me kud bilo«. Jako sam uplašena. D. u nesvesti, i čaša vode iz krčme (Poetska srodnost, šarena firma »na kockice«, na dovratku krčme; šaren ljudski život, takođe sav na kockice! Avaj! Dž. M.).
»Petak. Dan događaja. U kuhinji se pojavljuje čovek s plavom torbom. »Gde su gospođine cipele da se udari štikla?« Kuvarica odgovara: »Ništa mi nije naređeno«, čovek dokazuje. Kuvarica odlazi da pita i ostavlja čoveka samog sa Dž. Pošto se kuvarica vrati, čovek još dokazuje, ali najzad odlazi. Nema Dž. — D. očajna. Obaveštena policija. Znaci za prepoznavanje čoveka: širok nos, a noge kao direci na ogradi mosta. Traganje u svim pravcima. Nigde Dž. — D. plače gorko i neutešno. Opet spominjem mladu gazelu. Podesno ali bezuspešno. Predveče dolazi nepoznat dečko. Doveden u salon. Širok nos, nikakvi direci, ništa od ograde. Kaže: ište funtu, zna za psa. Neče da objasni ništa više, iako ga nagonimo. D. daje funtu, te on vodi kuvaricu u malu kuću; Dž. sam vezan za nogu od stola. Radost Dorina, koja skače oko Dž. dok ovaj večera. Ohrabrena ovom srećnom promenom, pominjem u gornjoj sobi D. K. D. opet plače i žalostivo viče: »O, nemojte, nemojte, nemojte! Nije lepo misliti ni na koga drugoga osim na dragog tatu!« grli Džipa i pada u san od silnog plača. (Ne bi li D. K. bolje učinio da se poveri moćnim krilima Vremena? Dž. M.)
U to vreme su gospođica Mils i njen dnevnik bili moji jedini tešitelji. Sva je moja uteha bila gledati nju, koja je još maločas gledala Doru, ići za Dorinim početnim slovom kroz te simpatične stranice, i puštati gospođicu Mils da me čemerom poji. Činilo mi se kao da sam živeo u nekoj kuli od karata, a zatim, pošto se srušila, ostao u ruševinama samo sa gospođicom Mils; ili kao da je neki pakosni čarobnjak napravio začarani krug oko nevine boginje moga srca, u koji ništa ne može da me prenese sem onih moćnih krila koja su već tolike ljude prenela preko tolikih smetnji i nevolja.

GLAVA XXXIX

VIKFILD I HIP


Moja se tetka, koja se, rekao bih, počinjala ozbiljno brinuti zbog moje duge utučenosti, napravi da bi volela da otidem do Dovera, pa da vidim je li sve u redu sa kućom koja je bila izdata i da s istim kirajdžijom zaključim ugovor o zakupu na duži rok. Dženet je stupila u službu kod gospođe Strong, gde sam je viđao svakog dana. Pred polazak iz Dovera premišljala se da li da se uda ili ne za jednog krmanoša, to jest da li da se odlučno odrekne muškog roda —kako je bila vaspitavana — ili da se ne odrekne; ali je ipak odustala od tog opasnog pothvata, ne toliko iz načela, koliko zbog toga što joj se taj čovek nije sviđao.
Iako mi je bio potreban priličan napor da ostavim gospođicu Mils, ja vrlo rado popustih tetkinom pretvaranju, pošto mi je to pružalo priliku da provedem nekoliko mirnih časova sa Agnesom. Upitah dobrog Doktora šta misli o odsustvu od tri dana, a on odgovori da rado pristaje, i da bi želeo da uzmem i duže odsustvo, pa da se razgalim — ali moja energija nije htela ni da čuje za to. I tako se reših na taj put.
Što se tiče Doma, nisam imao naročito razloga da se brinem o svojim dužnostima tamo. Da kažem istinu, počinjali smo da dobijamo vrlo sumnjiv glas kod onih proktora prvog reda i brzo smo se kotrljali naniže, tako da nam je položaj bio dosta traljav. Posao je u vreme gospodina Džorkinsa, a pre dolaska gospodina Spenloa, išao dosta slabo, a zatim je nešto živnuo posle ubrizgavanja nove krvi i spoljnog sjaja gospodina Spenloa, ali nije stao na tako sigurne noge da bi mogao da podnese bez potresa takav udar kao što je iznenadni gubitak svog aktivnog rukovodioca. Zato je jako opao. Gospodin Džorkins je, uprkos svom glasu u firmi, bio čovek dobroćudan i nesposoban, a njegov glas izvan firme nije baš bio najpogodniji za njeno uzdizanje. Sad sam pripao njemu, te sam, gledajući kako samo trpa u sebe burmut i pušta da posao ide kako hoće, gorko žalio za onih hiljadu funti moje tetke, više no ikad.
Ali to još nije bilo ono najgore. Po Domu se uvek vrzmao izvestan, i to ne mali broj, piskarala i budžaklija, koji su se, iako nisu bili proktori, pačali u izvesne poslove svakodnevne prirode i vršili ih uz pomoć pravih proktora, koji bi im ustupali svoje ime, s tim da dobiju udela u pljački. Kako je našoj kancelariji bio po svaku cenu potreban posao, to smo se i mi vezali s tom krasnom družinom i gledali da piskarala i budžaklije navedemo da svoje poslove donose nama. Naročito smo iščekivali dozvole za brak i manje testamentarne poslove, što nam se najbolje isplaćivalo, te je otimanje oko toga i bilo najžešće. Kalauzi i namamljivači su stajali na svim ulazima u Dom, sa nalogom da ulože sve snage u to da odseku i zarobe svaku osobu u crnini i svu gospodu stidljiva izgleda i da ih domame u kancelarije koje su pripadale njihovim poslodavcima. Oni su se tako doslovce držali tih uputstava, da su i mene, dok me još nisu znali iz viđenja, dvaput ugurali u odaje našeg glavnog suparnika. Kako je suprotnost interesa te bučne gospode bila takve prirode da ih je raspaljivala, često je dolazilo i do ličnih sukoba. Tako je jednom u Domu nastala opšta sablazan kad se naš glavni samsar; koji je pre toga bio zaposlen u trgovini vinom, a kasnije postao zakleti berzanski posrednik, pojavio sa modricom na oku. Svaki je od tih izvidnika smatrao da je nešto sasvim obično učtivo pomoći kakvoj staroj gospođi da siđe s kola, pa smesta upokojiti svakog proktora za, koga ona upita, a svoga gazdu predstaviti kao zamenika zakonitog naslednika tog proktora, i zatim staru gospođu prosto odneti, ponekad još i jako ucveljenu, u kancelariju svoga gazde. I meni su mnoge zarobljenike dovodili na takav način. Što se tiče dozvola za stupanje u brak, konkurencija se bila razvila u tolikom stepenu, da je bilo dovoljno da se pojavi kakav stidljiv gospodin kome je bila potrebna dozvola, i da to saopšti prvom samsaru, pa da nastane otimanje o njega sve dok ne bi postao plen najjačeg. Jedan od naših službenika, koji je takođe bio »prekobrojni«, obično u najvećem jeku tih borbi sedeo sa šeširom na glavi, kako bi bio gotov da u svakom trenutku jurne i zakune pred episkopskim namesnikom svaku žrtvu koju bi doveli. Taj sistem namamljivanja traje, čini mi se, i dan-danji. Kad sam poslednji put bio u Domu, neki učtiv snažan čovek u beloj pregači jurnu na mene s praga jednih vrata, pa me — pošto mi prišapnu na uho: »Dozvola za brak« — zamalo ne sklepta u naručje tako da sam se na jedvite jade odbranio da me ne odvuče u zagrljaj svog proktora.
Ali vreme je da posle ovog udaljavanja od predmeta pođemo za Dover.
Nađoh da je sve u redu u pogledu kuće, i dobih mogućnost da neobično obradujem tetku izveštajem da je kirajdžija nasledio njenu borbu i da vodi neprekidan rat protiv magaraca. Pošto sam tu obavio taj mali trgovački posao, prenoćih, pa rano ujutro krenuh pešice za Kenterberi. Opet je bila zima, te svež, hladan, vetrovit dan i prostranstvo visoravni oživeše moje nade.
Kad stigoh u Kenterberi, prošetah kroz stare ulice s vedrim zadovoljstvom, koje mi umiri dušu i olakša teret na srcu. Gledao sam stare firme, stara imena na dućanima, i stara poznata lica kako služe u njima, činilo mi se da sam tako davno tu bio malo đače, da sam se prosto čudio kako se to mesto malo izmenilo, sve dok ne pomislih kako sam se i ja malo izmenio. Čudno zvuči kad kažem da je onaj mirni uticaj koji se u mojoj duši nije mogao odvojiti od Agnese, preovlađivao, izgleda, i u gradu u kojem je ona živela. Ona dostojanstvena drevnost tornjeva katedrale; one stare vrane i čavke, od čijeg su sablasnog graktanja tornjevi ostavljali utisak još veće usamljenosti no da je oko njih vladala mrtva tišina; one olupane kapije, nekad načičkane kipovima — odavno poobaranim i pretvorenim u prah i pepeo, isto onako kao i pobožni poklonici koji su nekad gledali u njih; oni tihi kutovi gde bujni bršljan vekovima zaodeva uglove zabata i oronule zidove; one starinske kuće i pastoralni izgled polja, voćnjaka i bašta: sve je to odisalo istom onom nekadanjom vedrinom, onim mirnim, misaonim duhom koji blaži.
U kući gospodina Vikfilda zatekoh u niskoj sobici u prizemlju, gde je nekad imao običaj da sedi Urija Hip, gospodina Mikobera, koji je vredno rukovao perom ne dižući glave od posla. Imao je na sebi crno odelo čoveka od zakona, i u onoj maloj kancelariji izgledao krupan, temeljan, veličanstven.
Gospodinu Mikoberu bi neobično milo što me vidi, ali se i pomalo nađe u neprilici. Hteo je da me odmah vodi Uriji, ali ja odbih.
»Kuću, vi to već znate, odavno poznajem«, rekoh ja, »pa ću moći i sam otići gore. Kako vam se dopada pravo, gospodine Mikobere?«
»Dragi gospodine Koperfilde«, odgovori on, »na čoveka koji ima malo življu maštu pri izučavanju prava, neprijatno deluju silne pojedinosti koje se moraju pamtiti, čak i u našoj poslovnoj prepisci«, reče gospodin Mikober bacajući pogled na neka pisma koja je pisao, »duh nije slobodan da se vine u ma kakav uzvišeni način izražavanja. Ali to je ipak veliki poziv!«
Zatim mi kaza da je postao kirajdžija u nekadanoj kući Urije Hipa, i da bi gospođi Mikober bilo neobično milo da me ponovo dočeka pod svojim krovom.
»Kuća je skromna«, reče gospodin Mikober, »da se poslužim omiljenim izrazom moga prijatelja Hipa, ali se može kasnije pokazati kao prvi stepen ka više gospodskoj, domaćoj udobnosti«.
Upitah ga ima li razloga da bude zadovoljan dosadašnjim držanjem svoga prijatelja. On ustade da se uveri da li su vrata dobro zatvorena, pa onda odgovori tišim glasom:
»Dragi Koperfilde, kad se čovek nosi sa novčanim neprilikama, nalazi se u podređenom položaju prema ostalim ljudima. Taj podređeni položaj se nimalo ne popravlja time što pritisak neprilika izaziva potrebu pomodnih prihoda pre no što su ti prihodi, strogo uzevši, postali plativi. Mogu samo reći da se moj prijatelj Hip odazvao molbama, o kojima ne moram govoriti podrobnije, na način koji čini čast njegovoj glavi kao i njegovom srcu«.
»Nikad ne bih rekao da je on naročito široke ruke«, primetih ja.
»Izvinite«, reče gospodin Mikober nekako usiljeno, »ja govorim o svom prijatelju Hipu na osnovu ličnog iskustva«.
»Milo mi je što imate tako povoljno iskustvo«, odgovorih ja.
»Vi ste vrlo ljubazni, dragi Koperfilde«, reče gospodin Mikober i stade pevušiti neku pesmicu.
»Viđate li često gospodina Vikfilda?« upitah ja da bih promenio predmet razgovora.
»Ne viđam ga često«, reče gospodin Mikober s omalovažavanjem. »Gospodin Vikfild je, mogu reći, čovek sa odličnim namerama; ali on je... on je, ukratko rečeno, ostareo«.
»Ja bih rekao da njegov ortak nastoji da ga takvim prikaže,« rekoh ja.
»Dragi Koperfilde«, odgovori gospodin Mikober, pošto se neko vreme nelagodno vrteo na stolici, »dopustite mi da nešto primetim. Ja sam ovde poverljiva ličnost. U mene ovde imaju puno poverenje. Razgovor o izvesnim predmetima čak i sa samom gospođom Mikober, starom drugaricom tako mnogih mena u mome životu i ženom retke duhovne bistrine, ne bi, došao sam do tog zaključka, bio u skladu sa ulogom koju sam primio na sebe. Bio bih prema tome slobodan da predložim da mi u svojim prijateljskim opštenjima, koja se, nadam se, neće nikad pomutiti, povučemo jednu crtu. Na jednoj strani te crte«, reče gospodin Mikober predstavljajući tu crtu jednim kancelarijskim lenjirom, »neka bude sav prostor ljudskog uma sa jednim beznačajnim izuzetkom; a na drugoj taj izuzetak; to jest, poslovi firme »Vikfild i Hip«, sa svim ostalim što tu spada i što je u vezi sa tom dotičnošću. Nadam se da ne vređam druga mojih mladih dana time što ovaj predlog podnosim njegovom hladnijem razboru«.
Iako sam na gospodinu Mikoberu video promenu koja ga je jako tištala, kao da mu te nove dužnosti ne odgovaraju, osetih da nemam prava da se vređam. Kad sam mu to kazao, njemu kao da bi lakše, te se odmah rukova sa mnom.
»Gospođicom Vikfild sam, verujte, Koperfilde, prosto očaran«, reče gospodin Mikober. »To je mlada dama zaista višega reda i puna draži, ljupkosti i vrlina. Časti mi«, reče ljubeći svoju ruku i klanjajući se na svoj najotmeniji način, »odajem poštu gospođici Vikfild! Da!«
»Milo mi je što bar to čujem«, rekoh ja.
»Da nas niste vi sami, dragi Koperfilde, uverili onog prijatnog popodneva, koje smo imali sreću da provedemo sa vama, da je D. vaše omiljeno slovo«, reče gospodin Mikober, »ja bih nesumnjivo poverovao da to može biti samo slovo A«.
Svi smo mi iskusili ono osećanje, koje nas ponekad obuzme, da smo nekad u neko ranije vreme govorili i radili ono isto što govorimo i radimo u tom trenutku; da smo pre bog zna koliko vekova bili okruženi istim licima, predmetima i okolnostima i da savršeno dobro znamo šta će se malo kasnije reći, kao da smo se svega toga iznenada setili! Nikad u svome životu nisam jače imao takav utisak, nego časak pre no što je gospodin Mikober izgovorio te reči.
Privremeno se oprostih od gospodina Mikobera, moleći ga da svima svojima odnese moje pozdrave. Odoh od njega, a on se vrati svojoj stolici i peru, vrteći glavom u okovratniku da bi je doveo u položaj što pogodniji za pisanje. U tom času sam shvatio sasvim jasno da se nešto isprečilo između mene i njega otkako je stupio na novo mesto, nešto što je smetalo da se približimo jedan drugom kao dotada, i što je sasvim menjalo prirodu našeg opštenja.
U čudnom starovremenskom salonu nije bilo nikoga, iako su postojali znaci da je gospođa Hip negde u blizini. Zagledah u sobicu koja je još bila Agnesina i videh je gde sedi kraj vatre i piše za onim svojim lepim, starinskim pisaćim stolom.
Kad joj zaklonih svetlost, ona pogleda naviše. Kako je prijatno izazvati takvu vedrinu na njenom dotada pažljivom licu i biti predmet onog njenog slatkog uvaženja i dobrodošlice.
»Ah; Agnesa«, rekoh ja pošto sedosmo jedno do drugog, »tako ste mi mnogo nedostajali u poslednje vreme!«
»Zbilja?« odgovori ona. »Zar opet, i tako brzo?«
Ja mahnuh glavom.
»Ne znam otkuda to, Agnesa, ali čini mi se da mi nedostaje neka duševna osobina koju bi trebalo da imam. Vi ste u one blažene stare dane uveli običaj da mislite umesto mene, te sam tako prirodno dolazio vama za savet i pomoć, pa sam, čini mi se, sasvim propustio da tu osobinu sam steknem«.
»Kakvu osobinu?« upita Agnesa veselo.
»Ni sam ne znam kako da je nazovem«, rekoh ja. »Mislim da sam ozbiljan i postojan«.
»U to sam uverena«, reče Agnesa.
»A strpljiv, Agnesa?« upitah ja s izvesnim oklevanjem.
»Da«, odgovori Agnesa, smejući se. »Prilično«.
»Pa ipak sam«, rekoh ja, »ponekad tako jadan i zabrinut, a moja sposobnost da utišam svoje sumnje tako nepostojana i neodlučna, da znam sigurno da mi nedostaje neka vrsta, kako da to nazovem, pouzdanja«.
»Nazovite tako ako hoćete«, reče Agnesa.
»Eto«, odgovorih ja. »Pogledajte ovo! Vi dođete u London, ja se oslonim na vas i odmah steknem neki cilj, jasno ugledam put pred sobom. Zatim se pometem, pa dođem ovamo, i za tili časak osećam da sam sasvim druga ličnost. Okolnosti koje su me žalostile nisu se nimalo izmenile otkako sam ušao u ovu sobu, ali je u ovom kratkom razmaku na mene naišao neki uticaj koji me je izmenio nabolje! Šta je to? U čemu je vaša tajna, Agnesa?«
Ona je bila sagla glavu i gledala u vatru.
»To je već stara priča«, rekoh ja. »Nemojte se smejati kad kažem da je uvek bilo tako, u sitnim stvarima, kao što je sada u krupnim. Moje nekadanje nevolje bile su prosto ništa prema onom što sada doživljujem, ali čim bih se udaljio od svoje posestrime ...«
Agnesa pogleda naviše sa pravim anđeoskim izrazom na licu, pa mi pruži ruku, koju poljubih.
»Kad god mi nema vas, Agnesa, da me u samom početku savetujete i hrabrite, uvek bivam pometen i upadam u svakojake teškoće. A kad najzad dođem vama, što sam uvek činio, dođem i do mira i sreće. I sada se, evo, vraćam kući kao umorni putnik i nalazim tako blaženo osećanje odmora!«
Osećao sam tako duboko ono što sam govorio i bio tako iskreno uzbuđen, da me glas izdađe, te pokrih lice rukama i briznuh u plač. Pišem potpunu istinu. Ma kakve da su protivrečnosti i nedoslednosti u meni, kao što postoje u mnogima od nas; ma koliko da je mnogo štošta moglo biti sasvim drukčije i mnogo bolje; i ma koliko da sam se pri raznim svojim postupcima oglušivao o glas svog sopstvenog srca, nisam o svemu tome ništa znao. Znao sam da sam strašno ozbiljan kad tvrdim da u Agnesinom prisustvu nalazim mir i spokojstvo.
Ona me na onaj svoj tihi sestrinski način, svojim očima iz kojih je zračila dobrota, svojim nežnim glasom i onom slatkom pribranošću kojom je odavno već kuću u kojoj je živela pretvarala za mene u pravo svetilište, ubrzo oslobodi te slabosti i dovede do toga da joj ispričam sve što se desilo od našeg poslednjeg sastanka.
»I to je sve, do poslednje reči, Agnesa«, rekoh ja pošto završih svoju ispovest. »Sad svu svoju nadu polažem u vas«.
»Ali ne smete je polagati u mene, Trotvude«, odgovori Agnesa uz prijatan osmeh. »Morate u nekog drugog«.
»U Doru?« rekoh ja.
»Naravno«.
»Gle, pa ja vam to nisam ni kazao, Agnesa«, rekoh ja malo u neprilici, »da se na Doru prilično teško može... ne bih ni za što na svetu hteo da kažem osloniti, jer ona je oličenje čistote i istine, nego da je prilično teško... ja zaista ne znam kako da se izrazim, draga Agnesa. Ona je plašljivo stvorenjce koje se lako uzruja i prestraši. Kad sam jednom pre smrti njenog oca zaključio da treba da joj kažem... nego bolje da vam ispričam sve po redu, ako hoćete da se strpite«.
I tako ispričah Agnesi kako sam obavestio Doru da sam siromašan, i o »Praktičnom kuvaru«, o računima kućanstva i o svemu ostalom.
»O Trotvude!« pobuni se ona smejući se. »Uvek ste nagli. Ma koliko da ste se ozbiljno bacili na posao da se probijete kroz život, trebalo je da pokažete malo više obzira prema toj plašljivoj, neiskusnoj devojci, punoj ljubavi. Sirota Dora!«
Nikad ni u kom glasu nisam čuo toliko mile, širokogrude dobrote koliko u njenom dok je to govorila. Čini mi se kao da gledam kako nežno i zadovoljno grli Doru, a mene, pažljivo je štiteći ovako na svoj način, prećutno kori što sam svojom suviše prenagljenom revnošću usplahirio to malo srce. Bilo mi je kao da gledam Doru kako s onom zanosnom neposrednošću miluje Agnesu, kako joj zahvaljuje i kako joj se, umiljavajući se, žali na mene, mada me voli svom svojom detinjom bezazlenošću.
Bio sam tako zahvalan Agnesi, tako joj se divio! Zamislio sam kako stoje jedna uz drugu u svetloj budućnosti, te dve tako združene prijateljice, pri čemu svaka od njih ističe i krasi onu drugu.
»Šta da radim, Agnesa?« upitah je pošto sam neko vreme gledao u vatru. »Šta bi trebalo da učinim?«
»Mislim«, reče Agnesa, »da bi bilo časno napisati pismo tim dvema damama. Zar vam se ne čini da bi raditi krišom bilo nedostojno za vas?«
»Bi! Ako vi tako mislite«.
»Ja sam slab sudija u takvim stvarima«, odgovori Agnesa, skromno se snebivajući, »ali nesumnjivo osećam... prosto osećam da raditi krišom, u potaji, ne odgovara vašoj duši«.
»Mojoj duši, prema suviše visokom mišljenju koje vi, kako mi se čini, Agnesa, imate o meni«.
»Vašoj duši i vašoj čestitoj prirodi«, odgovori ona; »te bih stoga, da sam na vašem mestu, pisala tim dvema damama i izložila što mogu prostije i otvorenije sve što se dogodilo, pa zamolila za njihovo dopuštenje da ponekad dođem u posetu u njihovu kuću. S obzirom na to da ste mladi i da tek treba da stvorite sebi položaj u životu, mislim da bi bilo dobro kad biste rekli da bez predomišljanja pristajete na sve uslove koje vam one postave. Preklinjala bih da ne odbiju vašu molbu dok ne pripitaju Doru, i da tu stvar rasprave s njom kad nađu zgodnu priliku za to. Ne bih suviše navaljivala, suviše zahtevala«, reče Agnesa blago. »Oslonila bih se na svoju vernost i istrajnost, i na Doru«.
»Ali ako se Dora opet poplaši, Agnesa, kad budu govorile s njom«, rekoh ja. »Ako se Dora rasplače i ne odgovori ništa o meni?«
»Zar se to može desiti?« upita Agnesa s onom istom blagom zabrinutošću na licu.
»Bog joj dobro dao! Ona je plašljiva kao kakva ptičica«, rekoh ja. »Moglo bi da se desi. Ili šta onda ako te dve gospođice Spenlou (takve postarije dame su vrlo često namćoraste) nisu baš osobe pogodne za takva pisma«.
»Ja, čini mi se, Trotvude«, odgovori Agnesa, dižući svoje blage oči prema mojima, »na vašem mestu ne bih mnogo mislila o tome. Možda bi bilo bolje samo misliti je li ispravno postupiti tako ili nije, pa ako jeste, onda tako i postupiti«.
Više u vezi s tom stvari nije bilo sumnji, te sam laka srca, ali svestan duboke važnosti posla, proveo čitavo to popodne sastavljajući koncepat pisma za Agnesinim stolom, koji mi je ustupila zato što je bio u pitanju tako krupan pothvat. Ali prvo siđoh do gospodina Vikfilda i Urije Hipa.
Zatekoh Uriju kao gospodara nove kancelarije, podignute u bašti, koja je još mirisala na malter. Izgledao je neobično sitan, onako opkoljen mnogim knjigama i hartijama. On me dočeka na svoj obični, ulizički način, pretvarajući se da nije od gospodina Mikobera čuo za moj dolazak, u što se usudih da ne poverujem. On me otprati do kancelarije gospodina Vikfilda, koja je bila samo senka onog što je bila nekad, pošto je novi ortak odvukao iz nje mnoge stvari da bi što bolje udesio svoju sobu —pa stade ispred vatre grejući leda i trljajući bradu koščatom rukom, dok smo se gospodin Vikfild i ja pozdravljali.
»Stanujte kod nas, Trotvude, dok budete u Kenterberiju!« reče gospodin Vikfild i brzo baci pogled prema Uriji kao da od njega traži odobrenje.
»Ima li mesta za mene?« rekoh ja.
»Ja ću vam, master-Koperfilde, zapravo bi trebalo da kažem mister-Koperfilde, ali mi ono prvo dolazi tako samo od sebe«, reče Urija, »sa zadovoljstvom ustupiti vašu staru sobu, ako bi vam to bilo prijatno«.
»Ne, ne«, reče gospodin Vikfild. »Zašto biste se vi uznemiravali? Još jedna soba postoji, još jedna soba«.
»Ali znate«, odgovori Urija kezeći se, »ja bih bio presrećan!«
Da prekratim stvar rekoh da ću primiti onu drugu sobu ili nikakvu, te tako bi rešeno da dobijem onu drugu, pa se, pošto se oprostih sa firmom do večere, opet vratih gore.
Nadao sam se da će mi Agnesa biti jedino društvo. Ali je gospođa Hip već bila zamolila za dopuštenje da ona i njeno pletivo sednu uz vatru u toj sobi, pod izgovorom da je ta soba, pošto je baš duvao vetar, pogodnija za njen reumatizam nego salon ili trpezarija. Mada sam je ja, bez ikakve griže savesti, mogao predati na milost i nemilost vetru na samom vrhu katedrale, ipak uvideh da nužda zakon menja, te se s njom prijateljski pozdravih.
»Ja vam ponizno zahvaljujem, gospodine«, reče gospođa Hip, odgovarajući na moje pitanje o zdravlju. »Mogu samo reći da sam dosta dobro. Kad bih mogla dočekati da se moj Urija lepo zbrine u životu, mislim da ne bih imala druge želje. Kako vam se čini da izgleda moj Urijica?«
Meni se činilo da izgleda nitkovski kao uvek, pa joj odgovorih da ne vidim nikakve promene na njemu.
»E, zar vam se ne čini da se promenio?« reče gospođa Hip. »Molim da izvinite, ali u tome se ja ne bih saglasila s vama. Zar ne opažate da je mršav!«
»Ne više nego obično«, odgovorih ja.
»Zar zbilja nije!« reče gospođa Hip. »Ne gledate vi na njega materinskim okom«.
Ali se njen pogled srete s mojim, te mi dođe da joj kažem da je njeno materinsko oko puno pakosti za sav ostali svet, ma koliko da je puno milošte za njega; jer zbilja i danas verujem da su bili odani jedno drugom. I taj njen zao pogled prođe mimo mene, pa se zaustavi na Agnesi.
»Zar ne opažate da on za nečim čezne i vene, gospođice Vikfild?« upita gospođa Hip.
»Ne opažam«, odgovori Agnesa mirno, radeći i dalje na ručnom radu kojim je bila zauzeta. »Vi suviše strepite nad njim. On je sasvim dobro«.
Gospođa Hip snažno šmrknu i nastavi da plete.
Nije ni za trenutak ostavljala pletivo ni nas. Bio sam stigao dosta rano, te nam je ostajalo još tri-četiri sata do večere, ali je ona sedela i tako jednoliko poslovala svojim iglama, kao što bi peščani časovnik prosipao pesak. Ona je sedela s jedne strane vatre, ja za pisaćim stolom ispred vatre, a malo dalje od mene, s druge strane, Agnesa. Kad god bih dugo razmišljajući o svome pismu podigao oči, pa, pogledavši umno Agnesino lice, opazih kako je vedro i kako uz onaj svojstveni anđeoski izraz zrači prema meni ohrabrenjem, opazio bih u isto vreme kako ono zlo oko preleće sa mene na nju, da se opet vrati na mene, i najzad podmuklo spusti na pletivo. Ne znam šta je plela, jer se ne razumem u tu veštinu, ali je ličilo na mrežu; i dok je radila s tim iglama nalik na štapiće kojima Kinezi jedu pirinač, ona mi je u svetlosti vatre izgledala kao neka ružna čarobnica, koja se, mada privremeno obuzdana zračnim oličenjem dobrote pred njom, sprema da u zgodan čas baci svoju mrežu.
Za večerom je i dalje motrila onim svojim pogledom bez treptanja, A posle večere je odmeni njen sin, koji se, kad gospodin Vikfild i ja ostadosmo sami, stade tako kliberiti na mene i toliko uvijati, da se meni skoro smučilo. U salonu je majka opet plela i motrila. Majka je za sve vreme dok je Agnesa pevala i svirala sedela kraj klavira. Jednom zamoli Agnesu da otpeva neku baladu, za kojom, kako reče, njen Urijica (koji je u to vreme zevao u jednoj velikoj naslonjači) prosto luduje; pa je onda s vremena na vreme pogledala na njega i odmah zatim izveštavala Agnesu da je on prosto zanesen muzikom. I kad god je što progovorila — zaista svaki put — njega je morala spomenuti. Meni je jasno bilo da joj je to stavljeno u dužnost.
I to potraja tako sve dok nismo pošli na spavanje. Pošto videh kako to dvoje, majka i sin, kruže nad celom kućom kao dva slepa miša i zamračuju je svojim ružnim prilikama, tako se snuždih, da sam više voleo da ostanem dole, čak i pored pletiva, nego da odem u krevet. Skoro nisam ni trenuo cele noći. I sutradan opet pletenje, opet motrenje, i tako sve do uveče.
Nije mi se nikako ukazivala prilika da bar desetak minuta porazgovaram s Agnesom nasamo. Jedva sam joj mogao pokazati svoje pismo. Predložih joj da sa mnom iziđe u šetnju, ali kako se gospođa Hip nekoliko puta požalila da joj je mnogo gore, Agnesa milosrdno ostade da joj pravi društvo. U sumrak izađoh sam, razmišljajući šta da radim, i da li je opravdano što od Agnese krijem ono što mi je Urija Hip kazao u Londonu, jer me je to opet počelo jako brinuti.
Još se nisam bio sasvim ni oslobodio varoši, idući jednom lepom pešačkom stazom uz drum za Ramsgeit, kad me neko iza leđa stade dozivati kroz suton. Nisam se mogao prevariti u toj klimavoj prilici koja se tako klatila za mnom u okratkom zimskom kaputu. Stadoh, i Urija Hip me stiže.
»No, šta je?« rekoh ja.
»Ali vi idete brzo!« reče on. »Moje su noge podugačke, ali ste mi zadali dosta muke«.
»Kuda idete?« upitah ja.
»Idem s vama, master-Koperfilde, ako hoćete da mi pružite uživanje u šetnji sa starim poznanikom«.
Govoreći to uz nekakvo trzanje celog tela, koje je moglo biti znak umiljavanja ali i podsmeha, on pođe ukorak sa mnom.
»Urija«, rekoh ja posle izvesnog ćutanja, učtivo koliko mi je bilo moguće.
»Molim, master-Koperfilde«, reče Urija.
»Da vam pravo kažem, a to ne treba da vas vređa, ja sam izašao da šetam sam, jer mi je bilo i suviše društva«.
On me pogleda iskosa i reče iskezivši se gore nego ikada:
»Mislite na moju majku?«
»Pa jeste, mislim«, rekoh ja.
»Ah! Ali, znate, mi smo tako bedni«, odgovori on. »Pa pošto tako dobro znamo tu svoju bedu, moramo dobro paziti da nas ne priteraju uza zid oni koji nisu bedni. U ljubavi je svako lukavstvo dopušteno, gospodine«.
Pošto podiže svoje ručerde toliko da mu dodirnuše bradu, on ih stade blago trljati, i pritom se tiho zakikota, tako da se meni učini da je toliko nalik na kakvog zlog pavijana, koliko samo ljudsko čeljade može da liči na tog majmuna.
»Znate«, reče on, jednako grleći sam sebe na ovaj neprijatan način i mašući glavom prema meni, »vi ste vrlo opasan protivnik, master-Koperfilde. Vi ste, treba da znate, uvek to bili«.
»Da vi zbog mene ne držite pod stražom gospođicu Vikfild i činite da njen dom nije više njen dom?« rekoh ja.
»O, master-Koperfilde, to su vrlo teške reči«, odgovori on.
»Zaodenite ono što mislim u kakve god hoćete reči«, rekoh ja. »Vi dobro znate šta hoću da kažem, Urija, baš kao i ja«.
»O, ne! Vi to morate sami izraziti«, reče on. »O, zaista! Sam to ne bih mogao!«
»Mislite li«, rekoh ja, naprežući se samo radi Agnese da budem odmeren i miran u razgovoru s njim, »da ja na gospođicu Vikfild gledam drukčije nego kao na dragu sestru?«
»Pa znate, master-Koperfilde«, odgovori on, »vi i sami uviđate da nisam dužan da odgovorim na to vaše pitanje. Možda gledate, a možda i ne gledate«.
Nikad nisam video ništa što bi ma izbliza bilo nalik na nisku prepredenost tog lica s onim neosenčenim očima bez i najmanjeg traga trepavica.
»Pa dobro!« rekoh ja, »gospođice Vikfild radi…«
»Moje Agnese!« reče on uz gnusno ćoškasto izvijanje čitave svoje prilike. »Budite, molim vas, ljubazni pa je zovite po imenu, Agnesom, master-Koperfilde!«
»Agnese Vikfild radi... neka joj je bog na pomoći!«
»Hvala vam na toj želji, master-Koperfilde!« prekide me on.
»... Kazaću vam ono što bih vam u svakoj drugoj prilici kazao taman koliko i... Džeku Keču!«
»Kome to, gospodine?« reče Urija i pruži vrat stavljajući šaku na uho.
»Glavnom dželatu«, odgovorih ja; »najneprikladnijoj osobi koja mi je pala na pamet«, iako me je njegovo lice po sasvim prirodnoj vezi navelo da pomislim na njega. »Ja sam veren s drugom mladom damom. Nadam se da ste sad zadovoljni«.
»Ma duše vam?« reče Urija.
Baš htedoh da ljutito potvrdim ono što sam rekao, kad me on zgrabi za ruku, pa je steže.
»O, master-Koperfilde«, reče on. »Samo da ste izvoleli uzvratiti ravnom merom moje poverenje kad sam vam ono otvorio srce one noći, onda kad sam vas uznemirio time što sam spavao ispred vatre u vašoj sobi za sedenje, ne bih nikad posumnjao u vas. A pošto stvar tako stoji, odmah ću skloniti majku, i to drage volje. Znam da mi nećete zameriti zbog te ljubavničke predostrožnosti, je 1‘ te da nećete? Grdna šteta, gospodičiću Koperfilde, što niste izvoleli da uzvratite moje poverenje! Uveren sam da sam vam davao dovoljno povoda za to. Ali vi prema meni nikad niste bili onako snishodljivi koliko bih želeo. Znam da me niste nikad voleli koliko ja vas«.
On mi je za sve to vreme neprestano stezao ruku svojim ljigavim prstima, dok sam ja na sve načine koje je pristojnost dopuštala, pokušavao da je izvučem. Ali nikako nisam uspevao. On je povuče pod rukav svog kaputa dudove boje, te ja, hteo ne hteo, pođoh s njim ruku pod ruku.
»Hoćemo li natrag?« reče Urija posle izvesnog vremena, okrećući me licem prema varoši nad kojom je sad izgrevao rano izišli mesec i oblivao srebrom prozore u daljini.
»Pre no što pređemo na razgovor o čemu drugom«, rekoh ja posle dugog ćutanja, »treba da shvatite da je po mom mišljenju Agnesa Vikfild toliko iznad Vas i tako nedosežna za vaše žudnje kao i onaj mesec«.
»Kako je tih i miran, zar ne?« reče Urija. »Neobično! Nego, sad bar priznajte, master-Koperfilde, da me niste voleli kao ja vas. Vi ste uvek smatrali da sam suviše bedan, što me nikako ne čudi«.
»Ne volim ničije ispovesti o poniznosti«, odgovorih ja, »i uopšte ne volim bilo kakve ispovesti«.
»Eto vidite!« reče Urija, nekako siv na mesečini, ljigav, sasvim olovne boje. »Znao sam ja! Ali vi ne mislite mnogo o tome koliko je poniznost osobe u mom položaju umesna, master-Koperfilde. I otac i ja smo odrasli u sirotinjskoj dobrotvornoj školi za dečake, a i moja majka je takođe odgajena u jednoj ustanovi javnog milosrđa. Tamo su nas sve učili silnoj poniznosti, i skoro ničemu drugom, od jutra do mraka, koliko se sećam. Te budite ponizni prema ovoj ličnosti, te ponizni prema onoj; te skini kapu pred ovim, te pokloni se pred onim; i uvek vodi računa o svom položaju, i uvek se ponižavaj pred boljim od sebe. A šta ih je samo bilo, tih boljih od nas! Otac je svojom poniznošću dobio medalju kao redar nad decom. Ja tako isto. Ponižnošću svojom otac je postao grobljanski crkvenjak. On je kod visoke gospoštine važio kao čovek tako ispravnog ponašanja, da su odlučili da ga prime. ,Budi ponizan, Urija‘, govorio mi je otac, ,pa ćeš daleko doterati. To je ono čime su nam u školi uvek punili uši, i tebi i meni, i s tim se najbolje prolazi. Budi ponizan‘, govorio je otac, ,pa ćeš dobro proći‘.
»I zaista nisam rđavo prošao!«
Meni tada prvi put sinu da je to odvratno prenemaganje o poniznosti moglo ponići u porodici Hip. Video sam žetvu, ali nikad nisam pomišljao na seme.
»Dok sam bio sasvim mali«, reče Urija, »saznao sam šta se postiže poniznošću, pa sam se sav predao. Sit sam se najeo kolača poniznosti i ostao i dalje gladan. Iz poniznosti se ograničih i u učenju, rekavši u sebi: ,Stoj! Ni stope dalje!‘ Kad ste mi ono ponudili da me učite latinski, ja sam bio pametniji. ,Ljudi vole da budu viši od tebe‘, govorio je otac; ,zato ostani niži‘. Ja sam i dan-danji vrlo ponizan, gospodine, ali sam došao i do nešto malo moći!«
A sve je to govorio — to sam dobro znao, dok sam mu gledao lice na mesečini — da bih shvatio kako je on tvrdo rešen da upotrebom te svoje moći pribavi sebi naknadu. Nikad nisam sumnjao u njegovu niskost, njegovu prepredenost i pakost, ali sam tek sad prvi put pojmio kakav se nizak, neumoljiv i osvetoljubiv duh mogao začeti u njemu tim preranim i dugim obuzdavanjem.
To njegovo pričanje je bar za trenutak dovelo do prijatne posledice, pošto ga je navelo da izvuče ruku ispod moje, da bi sebe još jednom poškakljao ispod brade. Pošto sam se tako najzad odvojio od njega, ja reših da ostanem tako podalje, te smo na povratku išli jedan pored drugog i govorili uz put vrlo malo.
Ne znam da li zbog toga što ga je osokolilo moje saopštenje ili što se onako osvrnuo na prošlost, pa ga je valjda to razgalilo, tek je zbog nečega bio pun nekog poleta. Za večerom je govorio više nego obično i zapitkivao majku (koja je povučena sa straže odmah po našem povratku kući) nije li već krajnje vreme da prekine sa momačkim životom, jer su ga godine stigle; a jednom je pogledao u Agnesu takvim pogledom, da bih ja dao sve na svetu da sam ga mogao tako mlatnuti da se više ne digne.
Kad posle večere nas dvojica ostadosmo sami, njega obuze neko raspoloženje za pustolovne pothvate. Vina je popio vrlo malo, ili čak nimalo, pa mislim da će pre biti da ga je samo uhvatila neka pobednička osionost, podstaknuta još i iskušenjem da se pokaže u mome prisustvu.
Već sam prošlog dana opazio kako pokušava da namami gospodina Vikfilda na piće, te sam se, shvativši pogled koji mi je bila dobacila Agnesa dok je izlazila, ograničio na samo jednu čašu, a zatim predložio da i mi pođemo za Agnesom. Tako bih uradio i danas, ali me Urija preduhitri.
»Mi retko viđamo svog današnjeg gosta«, reče on obraćajući se gospodinu Vikfilđu, koji je sedeo u čelu stola, sušta suprotnost njemu, »te bih predložio da ga u znak dobrodošlice počastimo kojom čašom vina, ako nemate ništa protiv. Gospodine Koperfilde, pijem u vaše zdravlje i za vašu sreću!«
Morao, sam se napraviti da rado prihvatam ruku koju mi on pruži preko stola; a zatim sa potpuno drukčijim osećanjem prihvatih ruku oronulog gospodina, njegovog ortaka.
»Hajde, ortače«, reče Urija, »ako smem da budem tako slobodan; hajde da nam sad vi progovorite koju pogodnu reč o Koperfildu!«
Prelazim preko toga kako je gospodin Vikfild nazdravio mojoj tetki, pa nazdravio gospodinu Diku, pa nazdravio Doktorskom domu, pa nazdravio Uriji; kako je ispijao sve po dvaput; kako je bio svestan svoje slabosti i pokušavao da joj se otme; kako se vodila borba između njegovog stida od Urijinog postupanja s njim i želje da ga pridobije; i kako se Urija sa otvorenim likovanjem uvijao, okretao i pokazivao ga preda mnom. Prosto me je srce bolelo dok sam to gledao, a sada dok ovo pišem, ruka mi se nekako usteže.
»E, ortače«, reče Urija najzad, »sad ću napiti jednu zdravicu, te ponizno molim da se čaše napune do vrha, jer nameravam da nazdravim najbožanstvenijoj u njenom polu!«
Njen otac je držao praznu čašu u ruci. Videh kako je spusti, pa pogleda u sliku kojoj je ona bila tako slična, i prineše ruku čelu, a zatim se uvuče dublje u svoju naslonjaču.
»Ja sam suviše ništavna osoba da pijem u njeno zdravlje«, nastavi Urija, »ali joj se divim ... obožavam...«
Mislim da mi nikakav fizički bol koji bi njen osedeli otac mogao prepatiti ne bi bio užasniji od duševnog jada koji sad videh da izražavaju njegove dve stisnute šake.
»Agnesa«, reče Urija, ili ne gledajući u njega, ili ne znajući ni sam šta. radi, »Agnesa Vikfild je, mogu to slobodno reći, božanstvena kao ni jedna druga. Smem li govoriti otvoreno među prijateljima? Ponosna je odlika biti njen otac, ali biti njen muž...«
Ne dao mi bog da još jednom čujem krik kao onaj s kojim njen otac skoči od stola!
»Šta je bilo«, reče Urija i preblede kao mrtvac. »Niste valjda poludeli, gospodine Vikfilde! Ako sam i kazao da žudim da vašu Agnesu nazovem svojom Agnesom, šta s tim; ja valjda imam na to pravo kao i svaki drugi čovek. Štaviše, imam i veće pravo no ma ko drugi«.
Ja obgrlih gospodina Vikfilda preklinjući ga svim na svetu, a, naročito ljubavlju prema Agnesi, da se malo smiri. On je neko vreme bio izbezumljen: čupao kosu, lupao se po glavi, pokušavao da me odgurne od sebe, mučio se da se otme od mene, nije odgovarao ni jednom reči, nije gledao niti koga video, nego slepo hteo nešto, ni sam ne znajući šta; izbuljenih očiju, zgrčenog lica — grozan prizor!
Ja sam ga molio, bez veze, ali vrlo uzbuđeno, da se ne pođaje ljutini, nego da me sasluša. Preklinjao sam ga da pomisli na Agnesu, da se seti mene u vezi sa Agnesom, da se seti kako smo ja i Agnesa odrasli zajedno, kako je ja poštujem i volim, kako mu je ona ponos i radost. Trudio sam se da kod njega izazovem sećanje na nju ma u kom obliku, i čak ga prekorevao što nema dovoljno čvrstine da je poštedi od ovakvog saznanja. Možda sam i dodirnuo neku žicu u njemu, ili se njegova ljutina istutnjala, tek malo-pomalo pa se poče manje otimati i stade gledati u mene — isprva nekako čudno, a zatim sa znacima prepoznavanja u očima. Najzad posle dužeg vremena reče:
»Znam, Trotvude! Moje milo dete i ti... Znam! Ali pogledaj ga samo!«
I pokaza na Uriju, a Urija je bled kao krpa, zgranut, natušteno zurio iz jednog kuta, pri čemu mu se na čitavom licu videlo da se prevario u računu i da mu je ovo došlo iznebuha.
»Pogledaj tog mog mučitelja!« odgovori on. »Uzmičući ispred njega stopu po stopu, ja sam se redom odricao imena i dobrog glasa, mira i spokojstva, kuće i doma!«
»Ja sam umesto vas čuvao ime i dobar glas, vaš mir i spokojstvo, pa čak i vašu kuću i dom«, reče Urija, izgledajući pri tom nekako zlovoljan, užurban i pokorno pomirljiv. »Ne budite ludi, gospodine Vikfilde. Ako sam i zabrazdio nešto malo preko onoga što ste vi mogli očekivati, mogu valjda i da uzmaknem! Nisam uradio ništa zlo«.
»Ja sam kod svakog tražio i pronalazio neke lične pobude«, reče gospodin Vikfild, »i bio zadovoljan što sam ovoga privezao za sebe pobudama ličnog interesa. A sad gledaj kakav je! Pogledaj kakav je!«
»Bolje bi bilo da ga vi, Koperfilde, naterate da ćuti ako možete«, viknu Urija uperivši prst u mene. »Pazite dobro! Još malo pa će reći nešto zbog čega će se posle kajati, pa će i vama biti krivo što ste to čuli«.
»Ja ću reći šta mi je volja!« viknu gospodin Vikfild očajnički. »Što da ne budem u rukama celog sveta ako sam u vašim rukama?«
»Pazite, kažem vam!« reče Urija, neprestano upozoravajući mene. »Ako mu ne zapušite usta, vi mu niste nikakav prijatelj. Zašto da ne budete u rukama celog sveta, gospodine Vikfilde? Zato što imate kćer. Vi i ja znamo što znamo, je 1‘ tako? Ne budite zaspalog psa da vas ne bi ujeo, jer ko želi da ga razjari? Ja svakako ne. Zar ne uviđate da sam ponizan do krajnjih granica? Kažem, ako sam malo preterao, oprostite, šta biste još hteli gospodine?«
»O, Trotvude, Trotvude!« viknu gospodin Vikfild kršeći ruke. »Kako sam nisko pao od onog vremena kad sam te prvi put video u ovoj kući! Već sam onda počeo da se kotrljam nizbrdo, ali grozan je, o grozan put koji sam onda prevalio! Upropastilo me malodušno podavanje. Podavanje uspomenama i podavanje zaboravu. Moja prirodna žalost za majkom mog deteta pretvorila se u bolest, a i moja prirodna ljubav prema mome detetu prešla je u bolest. Okužio sam sve čega sam se dotakao. Bacio sam nesreću na vrat onome što volim kao oči u glavi, to znam, a znate i vi! Mislio sam da mogu od srca voleti jedno stvorenje na svetu, a ne voleti ostali svet; mislio sam da se može istinski oplakivati jedno stvorenje koje je nestalo, a nemati nimalo udela u jadu svih drugih koji takođe oplakuju. Eto kako su se pouke moga života izopačile! Grizao sam svoje bolesno kukavičko srce, a ono je grizlo mene! Sebičan u svom jadu, sebičan u svojoj ljubavi, sebičan u svom bednom bežanju od svake mračnije strane i jednog i drugog. O, pogledaj samo kakva sam ruševina postao, pa me mrzi i beži od mene!«
On se nemoćno skljoka u stolicu i malodušno zajeca. Ostavljala ga je uzrujanost od koje je bio oživeo. Urija izađe iz svoga kuta.
»Ne znam ni sam šta sam sve učinio u svojoj lakomislenosti«, reče gospodin Vikfild izbacujući obe ruke, kao da želi da ublaži moju osudu. »On to najbolje zna«, dodade, misleći na Uriju Hipa, »jer mi je uvek bio uz uho i došaptavao. To je, eto, vodenični kamen koji mi visi o vratu. Nalaziš ga u mome domu, nalaziš ga u mojoj poslovnici, u mome poslu. A čuo si ga maločas. Šta da kažem više?«
»Bolje je da ni ovoliko niste rekli, ni upola toliko, ništa od svega toga«, primeti Urija upola prkosno, upola ulizički. »Da nije bilo vina, vi to ne biste tako jako primili srcu. Do sutra ćete se predomisliti, gospodine. Ako sam rekao više no što treba, ili više no što sam hteo, šta s tim? Nisam pri tome ostao!«
Vrata se otvoriše i Agnesa, ušavši nečujno u sobu, bez kapi krvi u licu, obgrli oca oko vrata i reče sigurnim glasom:
»Vama nije dobro, tatice! Hodite sa mnom!«


On joj nasloni glavu na rame, kao da mu je pritiskuje težak teret srama, pa izađe s njom. Njen pogled se samo za trenutak srete s mojim, ali sam ipak video koliko ona zna o onome što se dogodilo.
»Nisam se nadao da će ga to tako uzbuditi, master-Koperfilde«, reče Urija. »Ali nije to ništa. Opet ćemo mi sutra biti prijatelji. Sve je to za njegovo dobro. Ja skromno želim samo njegovo dobro«.
Ja mu ne odgovorih ništa, već odoh gore u tihu sobu u kojoj je Agnesa tako često sedela kraj mene uz moje knjige. Niko mi ne dođe ni blizu do kasno u noć. Uzeo sam jednu knjigu i pokušavao da čitam, čuo sam kako časovnici otkucavaju dvanaest, i jednako čitao i ne znajući šta čitam, kad me Agnesa dodirnu.
»Vi ćete sutra rano na put, Trotvude. Da se sad oprostimo!«
Videlo se da je plakala, ali joj je lice bilo tako mirno i lepo!
»Neka vas bog blagoslovi!« reče ona pružajući mi ruku.
»Draga Agnesa«, rekoh ja, »vidim da me molite da ne govorim o večerašnjici, ali zar se tu ne može ništa uraditi?«
»Bog je oslonac. Uzdajte se u boga!« odgovori ona.
»A zar ja ne mogu ništa, ja, koji vam uvek dolazim sa svojim sitnim jadima?«
»I toliko olakšavate moje jade«, odgovori ona. »Ne, dragi Trotvude!«
»Draga Agnesa«, rekoh, »neskromno je da ja, koji tako oskudevam u svemu onome u čemu ste vi tako bogati: u dobroti, odlučnosti, u svima plemenitim osobinama; da ja u što sumnjam ili da vas upućujem; ali znate koliko vas volim i koliko vam dugujem. Vi valjda nećete sebe žrtvovati nekom pogrešnom osećanju dužnosti, zar ne, Agnesa?«
Ona za kratak trenutak uzbuđenija no što sam je ikad video, izvuče ruku iz moje, pa stuknu korak unazad.
»Recite mi da nemate takve namere, draga Agnesa, vi koja ste mi više nego sestra! Pomislite kako je neocenjiv dar srca kao što je vaše, ljubav kao što je vaša!«
O, dugo, dugo sam posle toga gledao u sećanju to lice s onim trenutnim pogledom koji nikoga ne optužuje, koji se ničemu ne čudi, i koji se ni na šta ne žali. O, dugo, dugo sam posle toga gledao kako se taj pogled povlači, kao što se i tada povukao, i prelazi u divan osmeh, koji mi reče da se ona ne plaši za sebe, te da ni ja ne treba da se plašim za nju. Tako se oprostila sa mnom, nazvala me bratom, i nestala.
Sutra ujutro još je bio mrak kad sam se popeo na poštanska kola pred vratima gostionice. Dan je upravo svitao, a mi se spremali za polazak. Sedeo sam tako i mislio o njoj, kad se pojavi — s mukom se probijajući kroz tu mešavinu dana i noći u kočijama — Urijina glava«
»Koperfilde«, reče on nekim kreštavim šapatom, vešajući se o gvožđe na krovu, »pomislio sam da će vam biti milo da pre no što odete čujete da je sve izglađeno između nas. Već sam bio u njegovoj sobi, te smo sve izgladili. Iako sam, znate, bedan, ja sam njemu prilično koristan, a on ispravno shvata svoj interes samo kad ga ne drži piće. Bože, kako je to ipak na kraju krajeva prijatan čovek, master-Koperfilde!«
Prisilih sebe da kažem kako mi je milo što se izvinio.
»O, naravno!« reče Urija. »Kad je čovek, znate, ponizan, šta je jedno izvinjenje! Sitnica! Nego«, i on se iznenada trže, »sigurno ste već kadgod ubrali u životu krušku pre no što sazre, master-Koperfilde?«
»Mislim da jesam«, odgovorih ja.
»To se meni sinoć desilo«, reče Urija, »ali će ipak sazreti. Samo je treba negovati. Mogu ja da čekam!«
Pošto me štedro obdari željama za srećan put, on siđe sa kola kad se kočijaš pope. Čini mi se da je nešto jeo da odstrani oštri jutarnji vazduh; ali je pri tome ustima pravio takve pokrete kao da je kruška već zrela, i slađeći se njome oblizivao usne.

GLAVA XL

POTUKAČ


Te večeri smo u Bakingem-stritu vodili vrlo ozbiljan razgovor o domaćim događajima koje sam podrobno izložio u poslednjoj glavi. Oni su se duboko kosnuli moje tetke, te je posle toga više od dva sata šetala gore-dole po sobi skrštenih ruku. Ona se uvek, kad god je bila jače uzrujana, odavala tim pešačkim podvizima, pa se po dužini njene šetnje mogao poznati i stepen njene uzbuđenosti. Ovom je prilikom bila tako uzrujana da je našla za shodno da širom otvori vrata spavaće sobe, te da tako napravi pešačku stazu celom dužinom dveju soba, od zida do zida, pa je, dok smo gospodin Dik i ja ćutke sedeli pored vatre, neprestano ulazila i izlazila, stalnim i jednolikim korakom, s pravilnošću šetalice na satu.
Čim tetka i ja ostadosmo nasamo, pošto, gospodin Dik ode da legne, sedoh da napišem pismo onim dvema starim damama. Ona se dotle već bila zamorila šetanjem, te sede kraj vatre sa posuvraćenim skutom haljine kao obično. Ali je, umesto da kao obično sedi onako sa čašom na kolenu, dopustila da čaša, zanemarena, ostane na polici iznad kamina, pa je, naslonivši levi lakat na desnu ruku, a bradu na levu šaku, zamišljeno gledala u mene. Kad god bih digao pogled sa posla, sreo bih njen.
»Ja sam raspoložena da ne može bolje biti, dragi moj«, uveravala je ona klimajući glavom; »samo sam malo nemirna i žalosna«.
Toliko sam se zadubio u svoj posao, da sam tek pošto je otišla u postelju opazio da je njen večernji napitak, kako ga je zvala, ostao netaknut na polici iznad kamina.
Kad zakucah na njena vrata da joj saopštim to otkriće, ona izađe, ponašajući se još ljubaznije, i samo reče:
»Nije mi večeras mnogo stalo do njega, Trote«, pa mahnu glavom i opet uđe.
Sutra ujutro ona pročita ono moje pismo upućeno dvema starim damama i saglasi se s njim. Ja ga predadoh na poštu, te mi samo ostade da što strpljivije sačekam odgovor. I tako mi je prošla skoro puna sedmica u iščekivanju, kad jedne snežne noći izidoh od Doktorovih i pođoh pešice kući.
Dan je bio vrlo hladan, mraz stezao, a neko vreme duvao oštar severoistočni vetar. Sa spuštanjem mraka vetar je prestao, pa je naišao sneg. Sećam se da je padao gusto i postojano, u krupnim pahuljicama, i dobro napadao, šum točkova i koraci prolaznika bili su prigušeni kao da su ulice bile naslagane debelim slojem perja.
Najpreči put do moje kuće — a ja sam, razume se, po takvoj noći udario najprečim putem — vodio kroz Ulicu svetog Martina. Ali crkva, po kojoj je uličica dobila ime, nije u ono vreme stajala tako izdvojeno kao danas, jer ispred nje nije bilo slobodnog prostora, te se uličica krivudajući spuštala prema Strandu. Kako sam prolazio pored stepenica crkvene priprate, sukobih se na samom uglu s licem neke žene. To lice pogleda u moje, pređe preko uske ulice i nestade. Učini mi se poznato. Nesumnjivo sam ga bio već negde video, ali se nisam mogao setiti gde. Doveo sam ga u vezu s nečim što me žignu pravo u srce, ali sam u onom trenutku kad sam naišao na njega mislio na nešto drugo, te se nisam odmah snašao.
Na crkvenim stepenicama je stajala pognuta prilika jednog čoveka koji je bio spustio neki teret na ravan sneg da ga bolje namesti; njega i lice one žene ugledah u istom trenutku. Ne verujem da sam zastao od iznenađenja, ali dok sam odlazio dalje, on ustade, okrete se, i stade silaziti prema meni. Nađoh se licem u lice sa gospođinom Pegotijem.


Tada se setih i one žene. To je bila Marta, ona kojoj je Emilija one noći u kuhinji dala novaca. Marta Enđel — kraj koje on ne bi hteo da vidi svoju nećaku, kako mi ono Ham reče, ni za sve blago potonulo u dubine morske.
Srdačno se rukovasmo. Isprva nijedan od nas nije bio u stanju ni reč da proslovi.
»Gos n Davide! « progovori on stežući mi snažno ruku. »Od srca se radujem što vas vidim, gospodine! Srećan naš susret! Srećan susret!«
»Srećan susret, dragi stari prijatelju!« rekoh ja.
»Mislio sam da večeras svratim do vas, da se raspitam kako ste, gospodine«, reče on, »ali kako sam znao da sad vaša tetka stanuje s vama, jer sam znate bio tamo dole u Jarmutu, pobojah se da će biti suviše kasno. Došao bih rano ujutro, gospodine, pre no što krenem dalje«.
»Zar opet«, rekoh ja.
»Da, gospodine«, odgovori on, strpljivo mašući glavom. »Sutra produžujem«.
»A kuda ste sad pošli?« upitah ja.
»Pa«, odgovori on stresajući sneg s duge kose, »hteo sam da svratim negde na prenoćište«.
U to je vreme postojao, skoro baš prekoputa mesta na kojem smo stajali, jedan sporedni ulaz u štalsko dvorište Zlatnog krsta, gostionice koje se tako dobro sećam u vezi sa njegovom nesrećom. Ja mu pokazah kapiju, pa ga uzeh pod ruku, te pređosmo preko ulice. Iz štalskog dvorišta se ulazilo u dve-tri kafanske prostorije, te zavirih u jednu, pa ga, pošto videh da je prazna i da u njoj bukti dobra vatra, uvedoh unutra.
Gledajući ga pri svetlosti, opazih ne samo da mu je kosa duga i razbarušena, nego i da mu je lice preplanulo od sunca. Primetno je osedeo, bore su mu na licu i čelu bile dublje, i po svemu se videlo da se mučio i potucao po svakojakom vremenu; ali je ostavljao utisak vrlo snažnog čoveka koga podržava nepokolebljiva odluka i koga ništa ne može zamoriti. On strese sneg sa šešira i odela i obrisa od njega lice, dok sam ja urezivao sebi u pamet sve te opaske. A zatim sede prema meni za jedan sto, leđima okrenut vratima na koja smo ušli, pa mi ponovo pruži svoju grubu ruku i toplo steže moju.
»Pričaću vam, gos‘n Davide«, reče on, »gde sam sve bio i šta sam sve čuo. Išao sam daleko, a čuo malo, ali ću vam pričati«.
Zazvonih i poručih nešto toplo za piće. On ne htede ništa jače od lakog piva, pa je za vreme dok smo čekali da ga donesu, jer su pivo grejali na vatri, sedeo zamišljen. Na licu mu se videla lepa, temeljna ozbiljnost, koju se nisam usuđivao da poremetim.
»Dok je još bila dete«, reče on dižući glavu čim smo ostali nasamo, »imala je običaj da mi često govori o onim obalama pri kojima je more tamnoplavo, pa se odonud širi u nedogled i blešti na suncu. Ponekad mi se činilo da ona tako mnogo misli o moru zato što joj se otac utopio. Ne znam, ali vidite, možda je verovala, ili se nadala, da ga je more odbacilo tamo u te krajeve gde cveće uvek cveta i gde je uvek svetlo«.
»Verovatno je o tome maštala kao dete«, odgovorih ja.
»Kad se ono... izgubila«, reče gospodin Pegoti, »ja sam u duši znao da će je on odvesti u one zemlje. Znao sam u duši da joj je napričao čudesa o njima, i kako će tamo biti visoka gospoja, i da je isprva i postigao da ga ona sluša sve drobeći o takvim stvarima. Kad smo ono posetili njegovu majku, ja sam dobro znao da se ne varam. Prešao sam preko kanala u Francusku i iskrc‘o se tamo kao da sam s neba pao.
Videh kako se vrata malo otvaraju i kako sneg lagano veje unutra. Videh kako se otvaraju jače i kako se polako pomalja neka ruka koja ih drži tako otvorena.
»Naiđo‘ na jednoga gospodina Engleza, visokog položaja, i kazah mu da putujem i tražim nećaku. On mi pribavi isprave potrebne za putovanje — ne znam sigurno ni kako se zvao — pa htede i da mi dade novaca, ali to meni, hvala bogu, nije bilo nužno. Ja mu se lepo zahvalim za sve što mi se našao, a baš mi se našao nema šta. ,Moja pisma su već otišla ispred vas, — reče mi on — a i govoriću sa mnogima koji će ići tim putem, pa će mnogi znati za vas daleko odavde kad budete putovali sami‘. Ja mu rekoh što sam bolje umeo koliko sam mu blagodaran, pa krenuh na put kroz Francusku«.
»Sam i pešice?« rekoh ja.
»Većinom pešice«, odgovori on, »a ponekad i u tovarnim kolima, s ljudima koji su išli na pijace, a ponekad opet u praznim kočijama. Mnogo sam milja prevaljivao na dan, a često i sa kakvim grešnim vojnikom koji je išao da obiđe prijatelje. S takvim ne bih umeo da razgovaram«, reče gospodin Pegoti, »a ni on sa mnom, ali bismo pravili društvo jedan drugom po prašnim drumovima«.
To sam mogao i sam pogoditi po prijateljskom tonu njegovog govora.
»Kad god bih došao u koju varoš«, nastavi on, »našao bih gostionicu, te bih čekao u dvorištu dok ne bi naišao neko ko govori engleski, što se najčešće i dešavalo. Onda bih ispričao kako putujem da nađem nećaku, a oni bi mi kazivali koja se sve gospoština nalazi tu kod njih, i ja bih čekao da vidim hoće li ući ili izaći neko nalik na nju. Kad bih video da nema Emilije, ja bih put pod noge pa dalje. Sve sam više, kad bih došao u koje novo selo ili među siromašan svet, opažao da znaju za mene. Posadili bi me pred vrata svojih kućica, pa bi mi izneli da jedem i pijem i pokazali gde mogu da spavam, i mnoga me je žena, gos‘n Davide, koja bi imala ćerku Emilijinih godina, dočekala kraj Spasiteljeva krsta izvan sela da mi učini neku dobrotu. Neke su opet imale ćerke, pa su im umrle. I jedini bog zna koliko su te majke bile dobre prema meni«.
Tamo je na vratima bila Marta. Video sam jasno kako njeno unezvereno lice osluškuje. Samo sam strepeo da se on ne okrene i da je nе primeti.
»Često bi mi metnuli svoju decu, a naročito male devojčice na krilo«, reče gospodin Pegoti, »a mnogo puta ste me mogli videti kako sedim pred njihovim vratima u sumrak kao da su to dečica moje maze. Jao, mila moja devojko!«
I zajeca glasno, ophrvan iznenadnim nastupom tuge. Ja spustih uzdrhtalu ruku na ruku kojom je pokrio lice.
»Fala vam, gospodine«, reče on; »ne vodite brigu o meni«.
Posle kratkog vremena on skide ruku s lica, pa je zavuče u nedra i nastavi priču.
»Često su i polazili sa mnom«, reče on. »Jutrom, može biti milju — dve drumom, pa bi se onda rastali, i ja im kažem: Vrlo sam vam blagodaran! Bog vam svako dobro dao!‘ — a oni kao da znaju šta govorim, ljubazno odgovaraju. Najzad izbih na more. Kao što možete i misliti, meni po moru nije bilo teško da odredim put do Italije. Stignem tamo, pa opet lutaj peške kao i dotle. Svet je bio isto onako dobar prema meni, te bih prešao može bit‘ čitavu tu zemlju idući tako od mesta do mesta, da nisam dobio vest da se oni nalaze tamo preko, u švajcarskim planinama. Video ih tamo sve troje neko ko je poznavao njinog slugu, pa mi kazao kako putuju i gde su. Ja se uputih prema tim planinama, gos‘n Davide, pa idem i dan i noć. Što više idem, sve mi se čini da se te planine odmiču od mene. Ali najzad se dočepam i njih. Kad stigoh blizu mesta za koje sam ono čuoj ja počnem da mislim u sebi: ,Šta li ću kad je ugledam?‘«
Ono lice koje je prisluškivalo, neosetljivo za neprijatnu noć, još jednako je visilo na vratima, dok su me ruke molile, preklinjale — da je ne odgurnem.
»Nikad nisam posumnjao u nju«, reče gospodin Pegoti. »Ne, ni najmanje! Neka ona samo sagleda moje lice, neka samo čuje moj glas, nek ja samo stanem pred nju, i da je to u mislima prizove kući iz koje je pobegla, i da se seti kakvo je dete bila — pa da je taman postala i gospođa kraljica, pala bi mi pred noge! To sam dobro znao! Dosta sam je puta i sanjao kako viče: ,Ujače!‘ i viđao kako pada kao mrtva pred mene. Šta sam je puta tako u snu pridizao i šaputao joj: .Emilija, milo moje dete, došao sam da ti donesem oproštaj i da te vodim kući!‘«
Tu zastade i mahnu glavom, pa uzdahnu i nastavi:
»On više nije ništa značio za mene. Emilija je bila sve. Kupio sam jednu seljačku haljinu da je u nju obučem, a znao sam da će ona, samo ako je jednom nađem, ići pored mene po tim kamenim drumovima kud god ja hoću, i da me nikad, nikad više ne bi ostavila. Sad više ni na šta nisam mislio do na to kako ću je obući u tu haljinu i skinuti ono što ima na sebi, pa je uzeti opet pod ruku i krenuti s njom kući, i zastati ponekad na putu da joj lečim ozleđene noge i još ozleđenije srce. Njega mislim da ne bih ni pogledao. Ali to nije bilo suđeno, gos‘n Davide, bar još ne zasada! Stigao sam prekasno; već su bili otišli; i ne mogoh saznati kuda. Jedni rekoše tamo, drugi onamo. Ja odoh tamo, pa odoh onamo, ali Emilije nigde, te tako dođoh kući«.
»Kad ste stigli?« upitah ja.
»Ima četiri dana«, reče gospodin Pegoti. »Ugledao sam našu staru lađu pošto je već pao mrak, i sveću kako svetli u prozoru. Kad se primakoh i zavirih u staklo, ugledah ono verno čeljade, gospođu Gamiđž, kako sedi kraj vatre kao što smo se bili dogovorili. Ja joj doviknuh spolja: ,Nemojte da se uplašite! To je Danijel!‘ pa uđoh. Nisam nikad mogao pomisliti da će mi se moja stara lađa učiniti tako neobična«.
Iz nekog džepa na grudima on vrlo pažljivo izvuče mali svežanj hartije, u kojem su bila dva-tri pisma u malim omotima, i sve to spusti na sto.
»Ovo je došlo prvo«, reče on i izdvoji od ostalih, »pre no što je protekla nedelja dana od mog odlaska. Novčanica od pedeset funti, uvijena u list hartije, upućena na mene i proturena noću ispod vrata. Trudila se da izvrne rukopis, ali ga nije mogla izvrnuti za mene«.
I on opet vrlo strpljivo i brižljivo uvi novčanicu, pa je složi sasvim kako je i bila složena i metnu nastranu.
»Ovo je došlo gospođi Gamidž«, reče otvarajući pismo, »pre jedno dva-tri meseca«.
Pošto je neko vreme gledao u njega, on mi ga dade, pa će tihim glasom: »Budite tako dobri pa ga pročitajte, gospodine!«
Ja pročitah sleđeće:
»Oj šta li ćete reći kad budete čitali ovo pismo i videli da je pisano mojom nevaljalom rukom! Ali potrudite se, molim vas, potrudite se — ne mene radi, nego za ujakovo dobro — potrudite se da vam srce bar za kratko vreme omekša prema meni! Pokušajte, molim vas pokušajte, da budete blaži prema bednoj devojci, i da na parčencetu hartije napišete da li je on dobro, i šta je rekao o meni pre no što se moje ime prestalo izgovarati među vama, i da li je ikad s večeri u vreme kad sam se obično vraćala kući izgledao kao da misli na onu koju je toliko voleo? O, srce mi puca kad mislim na to! Na kolenima vas molim i preklinjem da ne budete prema meni onako tvrda srca kao što zaslužujem, nego da budete blagi i dobri, pa da mi napišete štogod o njemu i da mi to pošaljete. Ne treba da me zovete Malom, ne morate me zvati ni mojim imenom, koje sam osramotila; ali, o čujte moje samrtničko bolne krike, i smilujte se na mene utoliko što ćete mi napisati koju reč o ujaku, koga oči moje neće više nikad videti na ovom svetu!
Draga moja, ako je vaše srce prema meni tvrdo — s razlogom tvrdo, to znam — slušajte, draga, ako jeste tvrdo, upitajte onoga o koga sam se najteže ogrešila, onoga kome je trebalo da budem žena, pre no što se čvrsto rešite da odbacite moju tužnu, moju jadnu molbu! Ako se on sažali pa kaže da mi možete napisati nešto što ću pročitati — onda mu recite (ali inače ne) da često kad čujem noću kako vetar duva, osećam kao da ljutito dolazi odande gde je video njega i ujaka, pa leti bogu na žalbu protiv mene. Recite da bih, da sutra mogu da umrem (a ja bih bila, o, tako srećna da umrem, samo da sam spremna za to!) blagosiljala i njega i ujaka poslednjim svojim rečima i molila boga za njegovu domaću sreću sve do posleđnjeg daha!«
I uz to je pismo opet bilo nešto novaca. Pet funti. Bile su netaknute kao i ona prva suma. On sklopi pismo na isti način. Uz pismo su išla i podrobna uputstva o adresi za odgovor, koja su, iako su upućivala na nekoliko raznih ruku, da bi se što teže došlo do zaključka gde se ona krije, ipak ukazivala na to da piše iz onog mesta u kojem su je videli po onom pričanju.
»Kakav joj je odgovor upućen?« upitah gospodina Pegotija.
»Gospođa Gamidž nije baš mnogo učena, gospodine, pa joj je Ham sastavio odgovor, a ona ga prepisala. Rekli joj da sam otišao da je tražim i šta sam kazao na rastanku«.
»Je li to u vašoj ruci opet neko pismo?«
»Novac, gospodine«, reče gospodin Pegoti, rastvarajući ga sasvim malo. »Evo vidite, deset funti. A unutra napisano: ,Od iskrenog prijatelja‘ kao i prvi put. Ali ono je prvi put bilo protureno ispod vrata, a ovo je došlo poštom prekjuče. Idem da je tražim po poštanskom žigu«.
I pokaza mi ga. Bila je to neka varoš na Gornjoj Rajni. On je u Jarmutu bio naišao na neke strane trgovce koji poznaju tu zemlju, pa su mu oni bili nacrtali na komadiću hartije grubu mapu, koju je on sasvim dobro shvatio. On je položi na sto između nas, pa naslanjajući bradu najednu ruku, drugom pokaza na njoj ceo put.
Ja ga upitah kako je Ham. On mahnu glavom.
»Radi«, reče on, »vredno da vrednije ne može. Uživa dobar glas u celom kraju više no iko drugi igde na svetu. Svaki je gotov da mu pomogne, razumete li, a i on da svakom pomogne. Niko ga nikad nije čuo da se žali. Ali moja sestra misli, to onako među nama, da ga je mnogo pokosilo«.
»Jadnik! Verujem«.
»Ništa taj ne polaže na sebe, gos‘n Davide«, reče gospodin Pegoti ozbiljnim šapatom: »hoću da kažem da mu ništa nije stalo do života. Kad je potreban ko za težak posao po gadnom vremenu, on je tu. Kad ima da se izvrši teška i opasna dužnost, on istupa napred, ispred svojih drugova. A ipak je krotak kao detence. Nema deteta u Jarmutu koje ga ne poznaje«.
I on zamišljeno skupi pisma gladeći ih rukama, pa ih stavi u mali svežanj i ponovo vrati u nedra. Ono je lice u vratima bilo iščezlo. Video sam kako sneg još uvek veje kroz njih, ali ničega drugog nije bilo.
»E pa«, reče on i pogleda u svoju torbu, »pošto sam vas večeras video, gos‘n Davide, a to me baš raduje, sutra ću rano na put. Videli ste šta imam ovde«, reče stavljajući ruku na mesto gde mu je ležao svežanj; »i samo me muči pomisao da mi se može dogoditi neka nesreća pre no što stignem da taj novac vratim. Ako bih umro, ili kad bih ga izgubio, ili da mi ga ukradu, ili da mi makar kako nestane, pa da on posle nikad ne sazna da ga nisam hteo primiti, mislim da se ni na onom svetu ne bih mogao skrasiti! Mislim da bih se morao odande vratiti!«
On ustade, pa ustadoh i ja; a zatim stegosmo jedan drugom ruku, pa izađosmo.
»Išao bih i deset hiljada milja«, reče on, »išao dok ne bih pao mrtav, samo da položim taj novac pred njega. Ako to uradim i nađem Emiliju, biću zadovoljan. Ako je ne nađem, možda će jednom nekako čuti kako je njen ujak prestao da je traži tek onda kad je prestao da živi, a koliko je ja poznajem, to će je najzad uputiti da se okrene kući«.
Dok smo išli po mrazovitoj noći, ja videh kako ispred nas lako šmugnu ona samotna prilika. Brzo ga pod nekim izgovorom naterah da se okrene, pa ga zagovorih dok se ona ne izgubi.
On pomenu svratište na Doverskom drumu, gde je znao da može dobiti čisto, jednostavno prenoćište. Pređoh s njim preko Vestminsterskog mosta, pa se rastadosmo na obali Sarej. Mojoj mašti se učini da se sve utišalo iz poštovanja prema njemu dok je odlazio kroz sneg nastavljajući svoje samotno putovanje.
Vratih se u gostioničko dvorište pod utiskom sećanja na ono lice, i počeh ga svuda marljivo tražiti. Ali njega više nije bilo. Sneg je već zavejao naše malopređašnje tragove, pa su se mogle videti samo moje skorašnje stope; ali je tako gusto vejalo, da su se i one brisale dok bih samo pogledao preko ramena za sobom.

GLAVA XLI

DORINE TETKE


Najzad dođe i odgovor od dveju starih dama. One su pisale da pozdravljaju gospodina Koperfilda, i izveštavale da su njegovom pismu poklonile najveću pažnju, »rukovodeći se srećom i jedne i druge strane« — što se meni učinio vrlo sumnjiv izraz ne samo zbog toga što su se one njime služile i ranije u vezi sa već pomenutom porodičnom razmiricom, nego i zato što sam već tada bio opazio, a što sam opažao i u toku čitavog života, da su konvencionalni izrazi kao neka vrsta vatrometnih raketa, koje se lako pale, ali i imaju običaj da poprime raznovrsne boje i oblike koje njihov prvobitni izgled nije nikako nagoveštavao. Gospođice Spenlou su dodavale kako mole da se od njih ne očekuje da »posredstvom pismenog opštenja« izraze svoje mišljenje po predmetu saopštenja gospodina Koperfilda, nego da će o toj stvari sa zadovoljstvom porazgovarati s njim, ako bi im gospodin Koperfild učinio ljubav da ih jednog određenog dana poseti — ako mu se čini zgodno, u pratnji kakvog poverljivog prijatelja.
Na tu ljubaznost gospodin Koperfild smesta odgovori, uz pozdrave pime odličnog poštovanja, da će imati čast da učini svoje podvorenje gospođicama Spenlou u određeno vreme i — prema njihovom dopuštenju — u pratnji gospodina Tome Tredlsa, člana Unutrašnjeg pravničkog udruženja. Pošto otposla tu poruku, gospodin Koperfild zapade u nekakvu jaku uzrujanost i ostade u njoj sve dok ne dođe taj određeni dan.
Tu moju nelagodnost znatno je uveličavala činjenica što sam u vreme te znamenite krize bio lišen neocenjivih usluga gospođice Mils. Ali gospodin Mils, koji je oduvek imao običaj da čini ponešto što meni ne ide u račun (ili sam bar ja tako osećao, što izlazi na isto), prosto je oterao u krajnost u tom pogledu uvrtevši u glavu da mora u Indiju. Zašto baš u Indiju, ako ne meni u inat? On, istina, sa drugim delovima sveta nije imao nikakva posla, dok je sa tim delom sveta bio u tesnoj vezi, pošto je isključivo »vodio trgovinu s Indijom«, premda je jedini bog znao šta to znači (meni su se po glavi vrzla maglovita maštanja o zlatnim šalovima i slonovim zubima), i pošto je u mladosti živeo u Kalkuti, pa se sad rešio da opet ode onamo u svojstvu ortaka koji radi na licu mesta. Ali to za mene nije bilo važno. Za njega je to, međutim, bilo toliko važno, da se spremao za put, a i Džulija s njim; pa je Džulija bila otišla u unutrašnjost da se oprosti s rodbinom; a kuća se prosto naprosto zaodenula plakatima u kojima se oglašavalo da je za izdavanje ili na prodaju, dok je nameštaj imao da se otkupi, zajedno sa onom spravom za savijanje rublja, po proceni. Tako me, eto, snađe još jedan zemljotres, čija sam igračka postao i pre no što sam uspeo da dođem sebi od onoga koji mu je prethodio.
Bio sam u velikoj nedoumici kako da se obučem tog znamenitog dana, jer sam se lomio između želje da lepo izgledam i strepnje da ne stavim na sebe nešto što bi u očima gospođica Spenlou naškodilo mome izgledu strogo praktičnog čoveka. Pokušah da nađem neku zlatnu sredinu između tih dveju krajnosti; moja tetka odobri rezultat tog pokušaja, a gospodin Dik baci za mnom i Tredlsom, dok smo silazili, jednu cipelu za srećan ishod našeg pothvata.
Ma koliko da sam znao da je Tredls krasan mladić, i ma koliko da sam ga toplo voleo, nisam mogao a da u tako delikatnoj prilici ne pomislim kako bi dobro bilo da nikad nije uveo u običaj da kosu češlja uspravno. To mu je davalo neki iznenađeni izraz — da ne kažem sličnost sa domaćom metlom — koji je, kako su mi strepnje šaputale, mogao ispasti koban po nas.
Dopustih sebi slobodu da to kažem Tredlsu dok smo išli ka Patniju, pa rekoh da bi dobro bilo da kosu zagladi malo naniže, ako bi hteo da bude tako ljubazan...
»Dragi moj Koperfilde«, reče Tredls, pa skide šešir i stade povijati kosu na sve strane, »ništa ne bih uradio s većim zadovoljstvom. Ali ona neće«.
»Neće da se zaliže?«
»Neće«, reče Tredls. »Ništa je na to ne može navesti. I kad bih odavde pa do Patnija nosio na njoj teret od pedeset kila, ona bi se opet uspravila čim bih taj teret skinuo. Nemate pojma kako je moja kosa uporna, Koperfilde. Ja sam vam pravo nakostrešeno morsko prase«.
Moram priznati da sam bio pomalo razočaran, ali me je sasvim opčinila njegova dobroćudnost. Rekoh mu koliko cenim tu njegovu dobroćudnost, i rekoh da je sigurno njegova kosa izvukla iz njega njegovu upornost, jer je on nema nimalo.
»O«, odgovori Tredls i pršte u smeh. »Uveravam vas da je moja nesrećna kosa već odavno na zlu glasu, žena mog ujaka nije mogla očima da je vidi. Govorila je da je ona dovodi do ludila. Mnogo mi je smetala i prvih dana moje zaljubljenosti u Sofiju. Mnogo!«
»Je li ona imala što protiv nje?«
»Nije ona«, odgovori Tredls, »nego najstarija sestra, naša lepotica; ona je terala komediju sa tom mojom kosom. Ali, ako ćemo pravo, mojoj kosi se smeju sve sestre i danas«.
»Vrlo prijatno!« rekoh ja.
»Da«, odgovori Tredls prostodušno; »uvek nam služi za šegu. One kažu da Sofija čuva jedan pramen moje kose u pisaćem stolu, pa mora da ga drži zatvorena u knjizi sa kopčama da se ne bi uspravila. Slatko se nasmejemo«.
»Nego, onako uzgred rečeno, dragi Tredlse, vaše iskustvo mi može u nečemu poslužiti. Kad ste se verili sa mladom damom koju ste maločas pomenuli, jeste li je propisno zaprosili od njene porodice? Je li bilo nečega nalik... na primer na ovo što mi danas radimo?« dodadoh nervozno.
»Bogami«, reče Tredls, preko čijeg lica kao da se navuče neka senka zamišljenosti, »kod mene su to bili dosta bolni pregovori, Koperfilde. Znate, pošto je Sofija toliko korisna porodici, nijedno od njih nije moglo da se pomiri sa mišlju da se ona ikad uda. Oni su, u stvari, među sobom bili čvrsto rešili da se ona neće udavati, te su je zvali usedelica. Prema tome, kad sam ja to pomenuo sa najvećom opreznošću pred gospođom Kruler...«
»Je li pred mamom?« rekoh ja.
»Pred mamom«, reče Tredls, »gospođom prečasnog Horacija Krulera; kad sam o tome progovorio gospođi Kruler, uz svu moguću opreznost, na nju je to načinilo takav utisak, da je vrisnula i onesvestila se. Mesecima posle toga nisam smeo ni pisnuti o toj stvari«.
»Ali ste ipak najzad pisnuli?« rekoh ja.
»Pisnuo je prečasni Horacije«, reče Tredls. »Divan je to čovek, uzor od čoveka u svakom pogledu, pa joj je on okrenuo pažnju na to da bi ona, kao dobra hrišćanka, bila dužna da, se pomiri sa tom žrtvom, naročito kad je žrtva još tako neizvesna, te da ne treba da gaji prema meni nehrišćanska osećanja. Što se mene lično tiče, Koperfilde, dajem vam časnu reč da sam se prema porodici osećao kao prava ptica grabljivica«.
»Sestre su, nadam se, bile na vašoj strani, Tredlse?«
»To se, bogami, ne može reći«, odgovori on. »Pošto smo u neku ruku pridobili gospođu Kruler, moradosmo stvar saopštiti Sari. Sećate li se da sam vam govorio о Sari, o devojci kojoj kičma nije kako valja?«
»Tačno«.
»Ona je stisnula obe ruke«, reče Tredls pogledavši u mene s izrazom očajanja, »sklopila oči i sva pomodrela; sasvim se ukočila i dva dana nije ništa okusila, osim prepečenog hleba i vode na kašičicu«.
»Ala je to nezgodna devojka, Tredlse!« rekoh ja.
»O, molim izvinite, Koperfilde!« reče Tredls. »Krasna je to devojka, samo je puna osećanja. U stvari, sve su takve. Sofija mi je kasnije pričala da se ne može iskazati rečima koliko je samu sebe prekorevala dok je lebdela oko Sare. Po svojim vlastitim ošećanjima sudim da joj je moralo biti teško, Koperfilde, jer je meni bilo kao da sam kakav zlikovac. Pošto se Sara povratila, ostalo nam je da stvar saopštimo ostaloj kiti od osam devojaka, što na njih ostavi vrlo raznovrsne i dirljive utiske. One dve najmlađe, koje Sofija poučava, upravo su nedavno prestale da me mrze«.
»Sad su se bar, nadam se, pomirile s tim?« rekoh ja.
»Da-a-a-a, mislim da su se onako uglavnom sklonile na to«, reče Tredls nesigurnim glasom. »Mi, u stvari, izbegavamo taj razgovor, a moja neizvesna budućnost i slabi izgledi velika su im uteha. Ako se nas dvoje ikad venčamo, biće tu žalosnih prizora. To će mnogo više ličiti na pogreb nego na svadbu. I sve će me one mrzeti što im je otimam«.
Dok tako gleda na mene, uz polu šaljiv polu ozbiljan izraz, njegovo čestito lice čini na mene jači utisak ovako u sećanju nego što je činilo u stvarnosti, pošto sam dotle već bio došao u neko stanje preterane rasejanosti i strahovanja, tako da sam bio sasvim nesposoban da usredsredim pažnju ma na šta. Kad smo se približili kući u kojoj su stanovale gospođice Spenlou, bio sam u takvoj nedoumici u pogledu svog spoljnjeg izgleda i prisutnosti duha, da mi Tredls predloži malo okrepljenje u vidu čaše lakog piva. Pošto u susednoj krčmi pribegosmo i tome sredstvu, on me povede, i ja pođoh nesigurnim koracima ka vratima gospođice Spenlou.
Kad je služavka otvorila vrata, ja sam kao kroz neku maglu osećao kao da sam izložen na ugled, i da se kroz predsoblje, u kojem videh barometar, teturam u mali salon na prizemnom spratu, koji gleda na lepo uređenu bašticu. Zatim isto tako kroz maglu osetih kako sedam na neku sofu i gledam kako se Tredlsova kosa uspravlja, pošto na njoj više nema šešira, kao neka od onih nametljivih figurica od opruga što izleću iz tobožnjih burmutica čim se podigne poklopac. Pa onda kako slušam kuckanje starinskog časovnika na kaminu i kako se trudim da podesim da. ide u takt sa lupanjem moga srca, što nikako nije išlo. I kako se osvrćem unaokolo po sobi ne bi li ugledao neki znak od Dore — ali ne nalazim ništa. I kako mi se čini da sam čuo da je Džip jednom lanuo negde daleko, pa mu je neko odmah zapušio njušku. Nazad vidim sebe kako guram Tredlsa unazad prema kaminu, i kako se klanjam vrlo zbunjeno dvema suvim, malim, postarijim damama u crnim haljinama, od kojih svaka izgleda kao čudesno pogođena reprodukcija pokojnog gospodina Spenloa na porculanu ili štavljenoj koži.
»Izvolite sesti, molim vas«, reče jedna od dveju malih dama.
Pošto prestadoh da se spotičem preko Tredlsa, i pošto sedoh na nešto što nije bila mačka, jer prilikom prvog sedanja nisam bio te sreće, toliko mi se povratila moć gledanja, da sam uspeo da zapazim da je gospodin Spenlou nesumnjivo bio najmlađi u porodici; da između sestara postoji razlika od šest do osam godina; i da mlađa od njih izgleda kao da rukovodi konferencijom po tome što u ruci drži moje pismo — koje mi je izgledalo tako blisko, a ipak tako čudno — i zagleda u njega kroz lornjon. Bile su podjednako obučene, ali je ta sestra svoju haljinu nosila nekako više mladalački nego ona druga, pa je možda imala i koji nabor više, ili malo čipkice, ili broš, ili grivnu, ili kakvu-takvu dranguliju, od čega je izgledala živahnija. Obe su se držale uspravno, strogo propisno, pedantno, pribrano i mirno. Sestra koja nije držala moje pismo držala je ruke skrštene na prsima i odmarala ih jednu na drugoj — kao da je neki idol.
»Gospodin Koperfild, ako se ne varam«, reče sestra koja je držala pismo, obraćajući se Tredlsu.
To je bio strašan početak. Tredls je morao da objašnjava da sam ja gospodin Koperfild, dok sam ja morao da polažem pravo na sebe, a one da se oslobađaju već stvorenog mišljenja da je Tredls gospodin Koperfild, te smo svi uopšte bili u divnom položaju. Da bi stvar još lepše izgledala, svi jasno čusmo kako Džip dvaput kratko lanu, na što mu opet neko zapuši njušku.
»Gospodine Koperfilde!« reče ona sestra s pismom u ruci.
Ja na to nešto uradih — valjda se poklonih — i sav se pretvorih u pažnju; a na to druga sestra upade u reč.
»Pošto moja sestra Lavinija«, reče ona, »poznaje stvari takve prirode, ona će vam izložiti šta se nama čini kao najpodesnije za obostranu sreću«.
Kasnije sam saznao da je gospođica Lavinija autoritet u pitanjima srca zato što je nekada postojao neki gospodin Pidžer koji je igrao kratki vist i za koga se mislilo da je zaljubljen u nju. Ja lično mislim da je to bila sasvim proizvoljna pretpostavka, i da je gospodin Pidžer bio daleko od svakog osećanja takve vrste — koje on, uostalom, koliko je to meni poznato, nije nikad ni na kakav način izrazio. Ali su i gospođica Lavinija i gospođica Klarisa bile uvrtele u glavu praznovericu da bi on izjavio tu svoju ljubav da ga smrt nije prerano pokosila, otprilike u šezdesetoj, usled toga što je preteranim pićem upropastio organizam, pa se onda preterano upeo da stvar popravi lokanjem banjske mineralne vode. Čak su imale i neku prikrivenu sumnju da je umro od neiskazane ljubavi, premda moram reći da se u kući nalazila jedna njegova slika s nosom crvenim kao ruža iz Damaska, po kojem se nikako ne bi reklo da je patio od prikrivanja osećanja.
»Mi nećemo«, reče gospođica Lavinija, »ulaziti u istoriju ove stvari. Smrt našeg sirotog brata Fransisa stavlja krst preko toga«.
»Mi se nismo«, reče gospođica Klarisa, »Često sastajale sa našim bratom Frensisom, ali među nama nije bilo nikakvog stvarnog razdora i nesloge. Frensis je pošao svojim putem, a mi svojim. Mi smo smatrale da tako treba da bude radi sreće i jedne i druge strane, pa je tako i bilo«.
Obe sestre su se lako naginjale napred dok su govorile, klimale glavom kad sve izgovore, i najzad se opet uspravljale i tako uspravljene ćutale.
»Stanje naše nećake, ili njeno zamišljeno stanje, jako se izmenilo smrću našeg brata Frensisa«, reče gospođica Klarisa, »te prema tome smatramo da su se promenili i nazori našeg brata u pogledu njenog položaja. Mi nemamo razloga da sumnjamo, gospodine Koperfilde, da ste vi mlad gospodin pun dobrih svojstava i časnog karaktera, a ni u to da imate naklonosti, ili da ste bar uvereni da osećate naklonost prema našoj nećaci«.
Ja odgovorih kao što sam obično govorio, kad god bi mi se pružala prilika za to, da niko nije nikad voleo nikog drugog tako kao ja Doru. Tredls mi priteče u pomoć blagim potvrdnim mrmljanjem.
Gospođica Lavinija zausti da kaže nešto, kad gospođica Klarisa, koju kao da je stalno kopkala želja da pominje svoga brata Frensisa, opet upade:
»Da je Dorina mama«, reče ona, »kad se udala za našega brata Frensisa odmah rekla da za njihovim stolom nema mesta za svu rodbinu, bilo bi bolje za sreću obeju strana«.
»Sestro Klarisa«, reče gospođica Lavinija, »možda bi bolje bilo da se o tome sada ne govori«.
»Sestro Lavinija«, reče gospođica Klarisa, »to stoji u vezi sa ovom stvari. Meni nije ni na kraj pameti da se mešam u tvoju oblast ovog predmeta o kojem samo ti možeš govoriti sa razumevanjem. Ali u oblasti o kojoj je sada reč, ja imam pravo glasa i mišljenja. Bilo bi bolje za sreću obeju strana da je Dorina mama, kad se udala za našeg brata Frensisa, otvoreno rekla kakve namere ima, pa bismo znale na čemu smo. Mi bismo rekle: ,Molimo da nas nikad više ne zovete‘, te bi se izbegla svaka mogućnost za nesporazume«.
Pošto gospođica Klarisa prestade mahati glavom, gospođica Lavinija nastavi, i opet stade kroz lornjon zagledati u moje pismo. One su obe imale sitne, svetle, okrugle očice, nalik na oči u ptica. Uopšte su mnogo ličile na ptice onim svojim naglim, žustrim, oštrim ponašanjem, i sitnim kočopernim pokretima, kojima su se gnezdile kao kanarinke.
Gospođica Lavinija, kako rekoh, nastavi:
»Vi, gospodine Koperfilde, tražite dopuštenje gospođice Klarise i moje da dolazite ovamo u posetu kao priznati prosilac naše nećake«.
»Ako je naš brat Frensis«, reče gospođica Klarisa ponovo upadajući, ako se nešto tako mirno može nazvati upadanjem, »Želeo da oko sebe stvori atmosferu Doktorskog doma i samo Doktorskog doma, kakvo pravo ili želju imamo mi da mu to zamerimo? Nikakvo, uverena sam u to. Od nas je uvek bila daleko želja da se kome namećemo. Ali zašto da nam se to ne kaže? Neka naš brat Frensis i njegova žena imaju svoje društvo. A neka moja sestra Lavinija i ja imamo svoje. Mi smo valjda u stanju da sebi nađemo društvo!«
Kako je izgledalo da je to namenjeno Tredlsu i meni, i Tredls i ja odgovorismo ponešto. Tredls se nije mogao čuti. Što se mene tiče, ja, čini mi se, rekoh da to služi na čast svima zainteresovanima. Nisam ni sam imao pojma šta hoću time da kažem.
»Sestro Lavinija«, reče gospođica Klarisa pošto je bila skinula teret s duše, »možeš nastaviti, draga«.
Gospođica Lavinija nastavi:
»Gospodine Koperfilde, moja sestra Klarisa i ja smo uzele vrlo brižljivo u razmatranje ovo pismo, a razmatranje nismo počele pre no što smo pismo pokazale našoj nećaci i porazgovarate s njom o svemu. Mi ne sumnjamo u to da vi smatrate da je jako volite«.
»Hvala vam, gospođo!« rekoh ja ushićeno. »O!...«
Ali kako mi gospođica Klarisa dobaci jedan živahan pogled (sasvim kao žustra kanarinka), kao da me moli da ne prekidam proročicu, ja se izvinih.
»Naklonost«, reče gospođica Lavinija, gledajući u svoju sestru kao da očekuje da ona potvrdi njene reči, što ona i učini klimajući glavom pri svakom delu rečenice, »zrela naklonost koju prate duboko poštovanje i odanost ne dolazi lako do izražaja. Njen je glas tih i nečujan. Ona je skromna i povučena; ona se krije u zasedi, čeka i čeka. Takav je zreo plod. Ponekad i čitav život promakne tiho i nečujno, i na kraju se ispostavi da još uvek sazreva u senci«.
Ja, razume se, onda nisam znao da se time cilja na njen zamišljeni doživljaj sa smrtno ranjenim Pidžerom, ali sam po ozbiljnosti sa kojom je gospođica Klarisa klimala glavom video da se tim rečima pridaje velika važnost.
»Površnija osećanja, ja ih nazivam površnim u poređenju sa takvim osećanjima, površne naklonosti vrlo mladog sveta«, nastavi gospođica Lavinija, »ona su kao prašina u poređenju sa stenom. I tako smo, usled postojeće teškoće da saznamo dali su te naklonosti u stanju i da potraju, i da li imaju neke stvarne osnove, moja sestra Klarisa i ja sama, bile u vrlo velikoj nedoumici kako da postupimo, gospodine Koperfilde i gospodine ...«
»Tredlse«, reče moj prijatelj kad vide da gledaju u njega.
»Molim, izvinite. Član Unutarnjeg pravničkog udruženja, čini mi se«, reče gospođica Klarisa i ponovo baci pogled na moje pismo.
Tredls reče:
»Sasvim tačno«, pa se jako zajapuri u licu.
Do tada još nisam bio dobio nikakvo izrično ohrabrenje, ali mi se učinilo da kod dveju malih sestara, a naročito kod gospođice Lavinije, vidim neko pojačano uživanje u tom novom i plodonosnom predmetu porodičnog interesovanja — sklonost da se taj predmet što bolje iskoristi, raspoloženje da se neguje i gaji; i u tome osetih mio, svetao zračak nade. Učinilo mi se da opažam kako bi gospođica Lavinija neobično uživala da, vodi nadzor nad dvoje dragih kao što smo Dora i ja, a da bi gospođica Klarisa isto toliko uživala da posmatra nju kako vodi nadzor nad nama, i da sa svoje strane priloži svoj udeo nadležnosti kad se god oseti raspoložena za to. To me je ohrabrilo da vrlo vatreno dokazujem kako volim Doru više no što mogu iskazati, ili više no što može ma ko verovati; da svi moji prijatelji znaju koliko je volim; da moja tetka, Agnesa, Tredls i svaki živi ko me poznaje znaju koliko je volim i koliko sam zbog te ljubavi postao ozbiljan. I pozvah se na Tredlsa kao na svedoka. A Tredls sa svoje strane osu paljbu kao da učestvuje u parlamentarnoj debati, i zaista se pokaza sjajno i junački, jer je potvrdio sve što sam ja rekao, i to zvučnim, zaobljenim izrazima i otvorenim, pametnim i praktičnim izjavama, koje očevidno učiniše povoljan utisak.
»Ja govorim, ako smem da se tako izrazim, kao čovek koji i sam ima nešto iskustva u takvim stvarima«, reče Tredls, »pošto sam i sam veren s jednom mladom damom, jednom od desetoro, dole u Devonširu, mada zasada ne vidim verovatnoće da će našoj veridbi skoro biti kraj«.
»Vi ste onda, možda, u stanju da potvrdite ono što maločas rekoh, gospodine Tredlse«, primeti gospođica Lavinija, očevidno pokazujući novo interesovanje za njega, »o naklonosti koja je skromna i povučena, pa čeka i čeka!«
»Od sveg srca, gospođo!« reče Tredls.
Gospođica Klarisa pogleda u gospođicu Laviniju, i stade ozbiljno mahati glavom. Gospođica Lavinija pogleda zbunjeno u gospođicu Klarisu, i lako uzdahnu.
»Sestro Lavinija«, reče gospođica Klarisa, »uzmite moju bočicu mirišljave soli«.
Gospođica Lavinija se okrepi time što nekoliko puta udahnu nad mirišljavim sirćetom, dok smo Tredls i ja gledali sve to sa velikom zabrinutošću; a onda nastavi prilično slabim glasom:
»Moja sestra i ja smo bile u velikoj sumnji, gospodine Tredlse, kakav stav da zauzmemo u pogledu tih dopadanja, ili uobraženog dopadanja, kod tako mladih stvorova kao što su vaš prijatelj gospodin Koperfild i naša nećaka«.
»Dete našeg brata Frensisa«, primeti gospođica Klarisa. »Da je žena našeg brata Frensisa za života našla za shodno, iako je imala neosporno pravo da postupi kako je smatrala za najbolje, da pozove i rodbinu na večeru, mi bismo sada možda bolje poznavale dete svoga brata Frensisa. Sestro Lavinija, nastavi«.
Gospođica Lavinija okrete moje pismo tako da potpis dođe prema njoj, pa kroz lornjon zagleda u neke pažljivo ispisane pribeleške koje je zabeležila na toj strani.
»Nama izgleda«, reče ona, »da će biti smotreno, gospodine Tredlse, ako ta osećanja podvrgnemo našem sopstvenom posmatranju. Mi zasada ne znamo ništa o njima, a nismo ni u stanju da cenimo koliko su ona stvarna. Mi smo prema tome sklone da pristanemo na predlog gospodina Koperfilda i da odobrimo njegove posete ovoj kući«.
»Ja vam, poštovane gospođe«, kliknuh ja kad mi se težak teret strepnje svali s duše, »nikad neću zaboraviti tu dobrotu!«
»Ali«, nastavi gospođica Lavinija, »ali mi bismo više volele, gospodine Tredlse, da te posete zasada smatramo kao posete lično nama. Mi se moramo čuvati da damo zvanično obeležje odnosu između Koperfilda i naše nećake, sve dok ne dobijemo priliku...«
»Dok ti ne dobiješ priliku, sestro Lavinija«, reče gospođica Klarisa.
»Neka bude tako«, saglasi se gospođica Lavinija uzdahnuvši, »dok ne dobijem priliku da ih posmatram«.
»Koperfilde«, reče Tredls okrenuvši se meni, »uveren sam da i vi osećate da je ovo sasvim razložno i puno obzira«.
»Tako je«, viknuh ja; »ja sam duboko svestan toga«.
»Pri takvom stanju stvari«, reče gospođica Lavinija, opet zagledajući u svoje pribeleške, »i pristajući na njegove posete samo pod tim uslovom, mi moramo zahtevati od gospodina Koperfilda izrično obećanje, dato na časnu reč, da između njega i naše nećake neće biti nikakvog opštenja bez našeg znanja; da se neće smišljati nikakav plan koji bi se ticao naše nećake pre no što će se izložiti nama ...«
»Tebi, sestro Lavinija«, umeša se gospođica Klarisa.
»Neka bude i tako, Klarisa«, saglasi se gospođica Lavinija pomirljivo; »meni; i pre no što dobije našu potporu. Mi moramo to postaviti kao sasvim izričan i ozbiljan uslov, koji se ne sme prekršiti ni na koji način, želele smo da gospodin Koperfild dođe do nas u pratnji kog svog poverljivog prijatelja«, uz naklon glave prema Tredlsu, koji se pokloni, »da ne bi bilo nikakve sumnje ili nesporazuma u toj stvari. Ako se gospodin Koperfild, ili ako se vi, gospodine Tredlse, ma i najmanje ustežete da date takvo obećanje, ja vas molim da o tome razmislite«.
Ja kliknuh van sebe od oduševljenja da nije potreban ni jedan trenutak za razmišljanje. Vatreno obavezah sebe traženim obećanjem, pozvah se na Tredlsa da bude svedok, i nazvah sebe gorim od najcrnjeg nevaljalca ako bih ikad ma i najmanje odstupio od obećanja.
»Stojte!« reče Lavinija i diže ruku. »Mi smo rešile, pre no što smo imale zadovoljstvo da primimo vas dvojicu, gospodo, da vas četvrt sata ostavimo nasamo, da razmislite o tome. Dopustite nam da se povučemo«.
Uzalud sam govorio da nije potrebno nikakvo razmišljanje. One su uporno ostajale pri svojoj odluci da se povuku na određeno vreme. Prema tome, te ptičice odskakutaše vrlo dostojanstveno, na šta ja primih Tredlsova čestitanja i osetih se kao da sam se vinuo u predele najvećeg blaženstva. Tačno po isteku četvrt časa one se pojaviše ponovo s istom dostojanstvenošću kao što su otišle. Kad su izlazile, njihove su haljine šuštale kao da su od jesenjeg lišća, a kad su se vraćale, isto su tako šuštale.
Na to se ja još jednom obavezah na poštovanje propisanih uslova.
»Sestro Klarisa«, reče gospođica Lavinija, »ostalo je vaša stvar«.
Gospođica Klarisa sad prvi put raskrsti ruke, pa uze pribeleške i pogleda u njih.
»Biće nam osobito milo«, reče gospođica Klarisa, »da vidimo gospodina Koperfilda na ručku svake nedelje, ako mu je to zgodno. Mi ručamo u tri sata«.
Ja se poklonih.
»Preko nedelje«, reče gospođica Klarisa, »biće nam milo da viđamo gospodina Koperfilda na čaju. Mi pijemo čaj u šest i po«.
Ja se ponovo poklonih.
»Dvaput nedeljno«, reče gospođica Klarisa, »ali, po pravilu, nikako češće«.
Ja se ponovo poklonih.
»Gospođica Trotvud«, reče gospođica Klarisa, »koja se pominje u pismu gospodina Koperfilda, doći će nam možda u posetu. Kad posećivanje služi na dobro svih zainteresovanih, nama je milo da primamo posete i da ih vraćamo. Kad je bolje za sreću svih zainteresovanih da ne bude posećivanja, kao u slučaju našeg brata Frensisa i njegovog doma, onda je to sasvim druga stvar«.
Ja izjavih da će se moja tetka ponositi i radovati da se s njima upozna, iako moram priznati da u duši nisam bio baš siguran da će se bogzna kako slagati. Pošto su uslovi utvrđeni, ja najtoplijim rečima izjavih svoju zahvalnost, pa uzevši ruku prvo gospođice Klarise, a onda gospođice Lavinije, pritisnuh i na jednu i na drugu svoje usne.
Tada gospođica Lavinija ustade, pa zamolivši gospodina Tredlsa da je izvini za časak, pozva mene da pođem za njom. Ja poslušah sav drhteći, te me ona odvede u drugu sobu. Tamo nađoh svoju ljubljenu kako pritiskuje rukama uši stojeći iza vrata, s onim svojim slatkim licem okrenutim zidu, a Džipa u grejalici za tanjire s glavom umotanom u peškir.
O, kako je bila divna u svojoj crnoj haljini, i kako je jecala i plakala u prvi mah, i nije htela da izađe iza vrata! I kako smo se voleli kad je najzad ipak izašla; i kako sam bio blažen kad izvadismo Džipa iz grejalice za tanjire, pa ga vratismo u život, na što on stade strašno kijati; to jest kada se opet sve troje nađosmo na okupu.
»Mila moja Doro! Sad si zaista zanavek moja!«
»O, nemoj«, molila je Dora. »Molim te«.
»Zar nisi moja zanavek, Doro?«
»O, jesam, naravno da jesam«, viknu Dora, »ali se tako plašim«.
»Plašiš se, mila?«
»O da; on mi se nikako ne sviđa!« reče Dora. »Zašto ne odlazi?«
»Ko, srećo moja?«
»Tvoj prijatelj«, reče Dora. »Šta se on tu meša? Mora da je strašno glup!«
»Zlato moje«, nikad nije bilo ničeg tako umiljatog na svetu kao njeno detinjasto ponašanje! »to je najbolji stvor na svetu!«
»Dobro, ali nama nisu potrebni nikakvi najbolji stvorovi!« napući se Dora.
»Mila moja«, molio sam ja, »ti ćeš ga uskoro bolje upoznati, pa će ti se svideti više od mnogih drugih! A eto, skoro će doći i moja tetka, pa ćeš i nju jako zavoleti kad je upoznaš.«
»Ne, molim te, ne dovodi je!« reče Dora, i dade mi lak poljubac pun užasa, pa sklopi ruke. »Nemoj, molim te! Ja znam da je to nevaljala, pakosna, stara veštica! Ne puštaj je ovamo, Dodi!« što je bila skraćenica za ime David.
Ništa nije vredelo dokazivati, te se ja nasmejah, zadivljen, zaljubljen, blažen; a ona mi zatim pokaza Džipovu novu veštinu da šeni u kutu, što on uradi brzinom munje, pa onda opet spusti šape; i ne znam koliko bih tako ostao tu ne misleći na Tredlsa, da gospođica Lavinija ne dođe da me odvede. Gospođica Lavinija je jako volela Doru (reče mi da je Dora tačno onakva kakva je ona sama bila u njenim godinama, što je značilo da se jako promenila), pa je postupala s Dorom kao da je ona kakva igračka. Poželeh da nagovorim Doru da dođe da se upozna sa Tredlsom, pa joj to i predložih, ali ona na to pobeže u svoju sobu i zaključa se, te se ja vratih Tredlsu bez nje, pa odoh kao na krilima.
»Sve je ispalo ne može bolje biti«, reče Tredls; »a one su, nema zbora, vrlo prijatne stare dame. Ne bi me nimalo začudilo da se oženite koju godinu pre mene, Koperfilde«..
»Svira li vaša Sofija u kakav instrumenat, Tredlse?« upitah ja, srca punog ponosa.
»Svira na klaviru taman koliko da poučava svoje sestre«, reče Tredls.
»Zna li da peva?« upitah ja.
»Pa peva ponekad balade, da malo razveseli ostale kad su neraspoloženi«, reče Tredls. »Nikakve škole«.
»Ne peva uz gitaru?« rekoh ja.
»Ne, bože sačuvaj!« reče Tredls.
»Zna li da slika?«
»Nimalo«, reče Tredls.
Obećah Tredlsu da će čuti Doru kako peva i videti njene slike cveća. On reče da će ga to veoma radovati, pa pođosmo kući ruku pod ruku, raspoloženi i radosni. Usput sam ga podsticao da govori o Sofiji, a on je onda govorio pun žarkog pouzdanja u nju, čemu sam se mnogo divio. U mislima sam je poredio s Dorom, i pritom osećao veliko zadovoljstvo u duši, ali sam i iskreno priznavao da je ona, izgleda, sasvim dobra devojka za Tredlsa.
Tetku, razume se, odmah obavestih o uspešnom ishodu sastanka i o svemu onome što se na njemu govorilo i radilo. Ona se obradova videći da sam srećan, pa mi obeća da će posetiti Dorine tetke bez odlaganja. Ali se te večeri tako dugo šetala gore-dole po našim sobama dok sam ja pisao Agnesi, da počeh misliti da će tako šetati sve do ujutro.
Napisah Agnesi govorljivo i zahvalno pismo u kojem joj ispričah o svim dobrim posledicama do kojih je došlo usled toga što sam poslušao njen savet. A ona mi odgovori obratnom poštom. Njeno je pismo bilo puno nade, srdačno i veselo. Od tog vremena je uvek bila vesela.
Imao sam sad pune ruke posla, više nego ikad. U poređenju s onim mojim svakodnevnim putovanjima na Hajgeit, Patni je bio daleko, a ja sam, naravno, želeo da idem tamo što češće. Pošto je ono predloženo odlaženje na čaj bilo neizvodljivo, ja dobih dopuštenje od gospođice Lavinije da dolazim u posetu subotom posle podne, a da time ne okrnjim svoju povlasticu za nedelju. I tako je završetak nedelje za mene uvek bio divan, te sam sve ostale dane u nedelji provodio u iščekivanju tog završetka.
Osetio sam veliko olakšanje kada sam video da se tetka, Uzevši sve u obzir, slaže sa Dorinim tetkama mnogo bolje nego što se moglo očekivati. Moja tetka načini obećanu posetu nekoliko dana posle sastanka, a nekoliko dana docnije Dorine tetke dođoše njoj u posetu, strogo se pridržavajući ceremonija i propisa. Zatim je došlo do izmene sličnih ali više prijateljskih poseta, obično u razmaku od tri do četiri nedelje. Znam da je moja tetka vrlo neprijatno delovala na Dorine tetke svojim krajnjim nevođenjem računa o gospotstvenosti vožnje u kolima, i svojim pešačenjem do Patnija u sasvim neobično vreme, kao na primer ubrzo posle doručka, ili baš pred sami čaj; a i time što je šešir nosila onako kako je njenoj glavi bilo zgodnije, nimalo ne vodeći računa o predrasudama civilizacije u tom pogledu. Ali se Dorine tetke ubrzo složiše u tome da moju tetku treba gledati kao na nastranu i pomalo muškobanjastu gospođu jake volje; a moja tetka je, opet, iako je ponekad kostrešila perje Dorinim tetkama iskazivanjem svojih jeretičkih mišljenja o raznim pitanjima ceremonije — mene toliko volela, da je žrtvovala neke svoje sitne nastranosti za ljubav opšte sloge.
Jedini član našeg malog društva koji je odlučno odbijao da se prilagodi prilikama, bio je Džip. On nikako nije mogao da vidi moju tetku, a da odmah ne iskezi i poslednji zub u glavi, pa da se zavuče pod neku stolicu i odande neprestano reži, ovda-onda prelazeći u žalosno zavijanje, kao da mu zaista suviše ide na živce. Pokušavalo se s njim na sve moguće načine: milovanjem, grdnjom, lupanjem, donošenjem u Bakingem-strit, gde se odmah ustremio na dve mačke, na užas sviju prisutnih, ali ga ništa nije moglo naterati da podnosi društvo moje tetke. Ponekad bi i sam pomislio da je savladao svoje neraspoloženje, pa bi se za minut ponašao prijateljski, ali bi odjednom zarozao svoju prćastu njušku i toliko zaurlao, da nije bilo drugog leka nego umotati mu glavu i strpati ga u grejalicu za tanjire. Najzad je došlo do toga da bi ga Dora odmah umotala u peškir i zatvarala u grejalicu čim bi čula da je tetka stigla.
A kada naš život pođe tim svojim mirnim tokom, još mi je jedna stvar zadavala brigu. Činilo mi se da svi jednodušno, kao po nekom dogovoru, gledaju na Doru kao na lepu igračku ili predmet za zabavu. Moja bi je tetka, s kojom se ona postepeno zbližila, stalno zvala »Moj cvetak«, a već najveće uživanje u životu gospođice Lavini je sastojalo se u tome da Doru dvori, da joj kovrdža uvojke, da joj pravi ukrase i da postupa s njom kao s maminom mazom. A što je radila gospođica Lavinija, činila je i njena sestra kao nešto sasvim prirodno. Meni je to bilo čudno, ali one su postupale s Dorom umnogome onako kako je Dora postupala sa Džipom.
Reših se da o tome razgovaram s Dorom, te joj jednog dana kad izađosmo u šetnju, jer nam je posle izvesnog vremena gospođica Lavinija dozvolila da sami izlazimo u šetnju, rekoh kako bih želeo da ih ona dovede do toga da se drukčije ponašaju prema njoj.
»Jer znaš, mila moja«, upozorih je, »ti više nisi dete«.
»Eto!« reče Dora, »sad ćeš opet da se duriš!«
»Da se durim, mila?«
»Ja znam da su one zlatne prema meni«, reče Dora, »i ja sam srećna«.
»Lepo! Ali, milo zlato moje«, rekoh ja, »ti bi mogla biti srećna, a da se ipak s tobom razumno postupa«.
Dora me pogleda prekorno, najlepšim svojim pogledom, pa zajeca, pitajući zašto sam uopšte toliko želeo da se verim s njom kad je ne volim. I zašto odmah sad ne odem od nje ako je ne podnosim.
Šta sam drugo mogao nego da joj poljupcima utrem suze i da joj posle toga govorim kako ludujem za njom.
»Znaš da sam vrlo nežna«, reče Dora, »pa ne bi trebalo da budeš tako svirep prema meni, Dodi!«
»Svirep, ljubavi moja! Pa ja nikad ni za šta na svetu ne bih hteo ni mogao da budem svirep prema tebi!«
»Onda mi nemoj neprestano iznalaziti neke mane«, reče Dora i napući usta u pravi ružin pupoljak, »pa ću biti dobra«.
Ne prođe mnogo pa me obradova kad sama zatraži da joj dam onu knjigu o kuvanju o kojoj sam joj govorio i da joj pokažem kako se vode računi, kao što sam obećao. Kad sledeći put dođoh u posetu, donesoh i knjigu — bio sam dao da se lepo poveže da bi izgledala manje suvoparna i primamljiva — i dok smo švrljali po Utrini, ja joj pokazah jedan stari tetkin tefter, i dadoh joj nekoliko blokova hartije i vrlo lepu kutiju sa olovkama, da se vežba u vođenju računa u svom domu.
Ali Doru je od knjige za kuvanje zabolela glava, a cifre su je nagonile na plač. Neće nikako da se sabiraju, govorila je ona. Zato ih je brisala, pa onda crtala po blokovima male bukete i slikala mene i Džipa.
Posle toga sam pokušao da je usmeno i kao od šale uputim u domaćinstvo, dok onako šetamo subotom po podne. Ponekad bih, kad bismo prolazili ispred kasapnice, rekao:
»Zamisli, srce moje, da smo venčani, pa hoćemo da kupimo jednu ovčiju plećku za ručak; da li bi znala da je kupiš?«
A mojoj bi se lepoj Dori na to snuždilo lice i opet bi napravila od usta pupoljak, kao da bi mnogo više volela da mi usta zatvori poljupcem.
»Bi li umela da kupiš, srce?« ponovio bih ja ako sam bio vrlo uporan.
Dora bi se malo zamislila, pa bi onda, možda, odgovorila likujući:
»Pa mesar bi umeo da je proda, te meni nije potrebno da to znam! O, ti luckasti dečko!«
Kad jednom tako upitah Doru, gledajući jednim okom u knjigu za kuvanje, šta bi radila da smo venčani, pa da joj nešto kažem kako bih voleo dobar irski paprikaš; ona odgovori da bi rekla služavki da ga napravi, i sklopi obe rukice oko moje mišice, pa se nasmeja tako dražesno, da je bila divnija nego ikad.
Usled toga je knjiga o kuvanju počela uglavnom da se upotrebljava u jednu svrhu: da se stavlja u kut da bi Džip na njoj šenio. Ali Dora je bila tako zadovoljna kad ga je uvežbavala da stoji na njoj i da ne pokazuje želju da s nje siđe, a da u isto vreme u ustima drži kutiju s olovkama — da sam bio sav srećan što sam taj »Kuvar« kupio.
I ponovo se vratismo kutiji sa gitarom, slikanju cveća, i pesmama o tome kako treba neprestano igrati tra-la-la! Pa smo bili srećni i presrećni. Divne li sreće! Ponekad sam pomišljao da se drznem da nagovestim gospođici Laviniji kako s mojim zlatom postupa i suviše kao s igračkom, a ponekad bih se opet i sam, kako bi se reklo, probudio i začudio kad bih otkrio da sam i ja zapao u tu opštu grešku i da s njom postupam kao s igračkom — ali ne tako često.

GLAVA XLII

PAKOST


Nekako osećam kao da ne bi trebalo da ovde beležim — i pored toga što ovaj rukopis nije namenjen drugim očima sem mojima, kako sam, iz osećanja odgovornosti prema Dori i njenim tetkama, naporno radio na onoj strahovito teškoj stenografiji, i koliko sam se iz dana u dan usavršavao u njoj. Onome što sam već ranije napisao o svojoj istrajnosti u to doba svoga života, i o strpljivoj energiji koja je tada počinjala da sazreva u meni, i koja je, znam, jaka strana mog karaktera, ako on uopšte ima koju jaku stranu — dodaću samo to: bacim li pogled unazad, nalazim u njoj izvor svog uspeha u životu. Imao sam dosta sreće u praktičnom životu, jer ima ljudi, i te koliko, koji su radili mnogo napornije od mene, a nisu uspeli ni upola kao ja. Samo ja nikad ne bih postigao ono što sam postigao bez svoje navike da budem tačan, uredan, marljiv, i bez one svoje odlučnosti da se, kad zatreba, sav bacim samo na jedan predmet u jedno određeno vreme — ma šta dolazilo posle i ma koliko me požurivalo. A sve sam te osobine i navike stekao u to doba. Bog mi je svedok da ovo ne pišem u nameri da se hvalim. Čovek koji vrši smotru svog ličnog života kao ja sad, ovako stranu po stranu, neizostavno mora da je zaista dobar čovek ako prođe bez one bolne svesnosti o mnogim zanemarenim sposobnostima, o uludo proćerdanim prilikama, o nepostojanim, izopačenim osećanjima koja stalno vode borbu u njemu i nanose mu poraze. Mogu slobodno reći da nemam nijednog prirodnog dara koji nisam do najveće mere iskoristio. Hoću prosto da kažem: sve što sam ikad pokušao da uradim uživotu, uvek sam od sveg srca pokušao da uradim dobro; čemu sam se god posvetio, posvetio sam se potpuno; a i na krupnim i na sitnim ciljevima radio sam temeljno i predano. Nikad nisam verovao u mogućnost da bilo kakva prirodna ili usavršena sposobnost može dovesti do cilja ako se ne udruži sa postojanošću, sa sposobnošću za najprostiji posao i sa stalnim staranjem da se dođe cilju; a to je pravo, pravcato uspešno postignuće na ovom svetu. Srećna obdarenost i neka srećna okolnost mogu sačinjavati dve strane lestvica po kojima se neki ljudi popnu ka uspehu, ali prečage tih lestvica moraju biti napravljene od istrajnosti i otpornosti, i ništa ne može zameniti temeljnu, vatrenu i iskrenu predanost poslu. Sad uviđam da su moja zlatna pravila bila: nikad ne pristupaj poslu ako ne misliš sav da se uneseš u njega; i nikad ne potcenjuj nijedan svoj posao, ma kakav on bio.
Neću ovde ponavljati koliko dugujem Agnesi za primenjivanje onoga što sam ovde izložio kao načelo. Moje pripovedanje prelazi na Agnesu sa osećanjem zahvalne ljubavi.
Ona dođe Doktorovima u goste na dve nedelje. Gospođin Vikfild je bio stari Doktorov prijatelj, te je Doktor želeo da se s njim razgovara i da mu pomogne. O tome je bilo govora s Agnesom kad je poslednjl put bila u gradu, pa je ta poseta došla kao posledica tog razgovora. Ona i njen otac dođoše zajedno. Ja se nisam mnogo iznenadio kad sam čuo od nje kako je zamolila da se negde u susedstvu nađe stan za gospođu Hip, čijem je reumatizmu bila potrebna promena vazduha, i koja je bila ushićena da do te promene dođe u tako prijatnom društvu. A ne iznenadih se nimalo ni kad odmah sutradan Urija, kao savestan sin, doprati svoju čestitu majku u novi stan.
»Znate kako je, master-Koperfilde«, reče on pošto mi nametnu svoje društvo u kratkoj šetnji po Doktorovoj bašti, »ko je zaljubljen, on je pomalo i ljubomoran; bar želi da ima na oku svoju ljubljenu«.
»Na koga ste sad ljubomorni«« rekoh ja.
»Zahvaljujući vama, master-Koperfilde«, odgovori on, »ni na koga naročito zasada, bar ni na kakvog muškarca«.
»Hoćete li time da kažete da ste ljubomorni na neku žensku osobu?«
On mi dobaci jedan kos pogled svojih zlokobnih crvenih očiju i osmehnu se.
»Zaista, master-Koperfilde«, reče on, »to jest, mister-Koperfilde, znam da mi nećete zameriti zbog te rđave navike, vi tako sokolite čoveka da sve iz njega izvučete. E pa eto, mogu slobodno kazati«, dodade on, spuštajući svoju ljigavu ruku na moju, »ja, uopšte uzevši, nisam omiljen kod dama, pa ne mogu reći da mi je gospođa Strong baš bogzna kako naklonjena«.
Sad su mu oči bile zelene, dok je sa mangupskom prepredenošću motrio moje.
»Šta hoćete time da kažete?« rekoh ja.
»Bože moj, iako sam advokat, master-Koperfilde«, odgovori on i iskezi se nekako oštro, »mislim zasada tačno to što kažem«.
»A šta znači taj vaš pogled?« odgovorih ja mirno.
»Moj pogled? Bože moj, master-Koperfilde, pa to je pravo sumnjičenje! Šta znači moj pogled?«
»Da«, rekoh ja, »vaš pogled?«
Njega je to, izgleda, jako zanimalo, te se smejao od sveg srca, ukoliko je njemu ležalo u prirodi da se smeje. Pošto je neko vreme rukom strugao bradu, on nastavi da, govori, oborena pogleda i jednako uz ono struganje brade. Govorio je veoma lagano.
»Dok sam bio neznatni pisarčić, ona je mene uvek gledala s visine. Svaki čas je zivkala moju Agnesu svojoj kući, a odvaj kada je bila i vaša dobra prijateljica, master-Koperfilde, dok sam ja bio toliko niži od nje, da me nije ni zapažala«.
»Pa?« rekoh ja. »Recimo da ste bili, pa šta?«
»A narovno i ispod njega«, nastavi Urija vrlo razgovetno i s nekim zamišljenim tonom u glasu, dok je i dalje strugao bradu.
»Zar tako slabo poznajete Doktora«, rekoh ja, »kad zamišljate da on uopšte zna da vi postojite dok mu niste pred očima?«
On ponovo uperi onaj svoj kosi pogled i jako otrombolji donju vilicu, da mu bude zgodnije za struganje, pa odgovori:
»O, bože, pa ja ne mislim na Doktora! O, ne, jadni čovek! Mislim na gospodina Meldona«.
U meni srce sasvim obamre. U jednom magnovenju videh sve svoje stare sumnje i strepnje u vezi sa tom stvari, svu Doktorovu sreću i spokojstvo, svu onu zbrku od pretpostavki: je li nevina, je li kriva — sve ono što nisam bio u stanju da razmislim; videh da je sve to sada predato tome čoveku na milost i nemilost, njemu i njegovim spletkama i rovarenjima.
»Nikad taj nije došao u kancelariju, a da mi sve nešto ne naređuje. Te ne znam idi ovamo, te idi onamo«, reče Urija. »To je jedan od one vaše fine gospode! Ja sam bio krotak i ponizan, a i sad sam takav. Ali tako nešto nisam voleo, a i sad ne volim!«
Sad prestade sa struganjem brade, pa usisivanjem vazduha uvuče obraze, tako da su se skoro sastavili iznutra, ne skidajući sve vreme s mene onaj svoj kosi pogled.
»To vam je jedna od onih vaših lepih žena, nema zbora«, nastavi on, pošto je svome licu povratio prirodni oblik, »i sklona, znam, neraspoloženju prema ovakvima kao što sam ja. To je baš osoba koja bi bila u stanju da povede moju Agnesu prema nekoj višoj vrsti ljubavne igre. A mene opet slabo mare vaše žene i gospe, master-Koperfilde, ali ipak imam dva oka u glavi, i to već poodavno. Mi ponizni ljudi moramo otvoriti oči, i još, da kažem, četvore oči«.
Pokušao sam da se napravim kao da ništa ne razumem, i da me to nimalo ne uznemiruje, ali sa slabim uspehom, što opazih po njegovom licu.
»A ja neću da dopustim da me iko pregazi, master-Koperfilde«, nastavi on uzdižući s izrazom pakosnog likovanja onaj deo lica na kojem bi mu bile riđe obrve da ih je nešto imao, »učiniću sve što mogu da što pre učinim kraj tom prijateljstvu. Ja to ne odobravam. Ne ustežem se da priznam pred vama da sam prilično isključive prirode i da želim da odstranim nametljivce. Neću dopustiti da se protiv mene kuju zavere, ako znam za njih«.
»Ja bih rekao da vi uvek smišljate zavere, pa se zavaravate verovanjem da to čine i svi drugi«, rekoh ja.
»Možda je i tako, master-Koperfilde«, odgovori on. »Ali radim iz određene pobude, kako je imao običaj da kaže moj ortak, pa zapinjem iz petnih žila da je ostvarim. Ne treba suviše očekivati od moje poniznosti. Ne trpim nikog na putu. Imaju da mi se sklone s puta, pa puklo kud puklo, master-Koperfilde«.
»Ja vas ne razumem«, rekoh ja.
»Zar me zbilja ne razumete?« odgovori on uz jedno od njegovih uobičajenih trzanja. »To me čudi, master-Koperfilde, jer ste vi obično tako bistri! Pokušaću da budem jasniji drugom prilikom... Je li ono gospodin Meldon na konju što zvoni tamo na kapiji?«
»Izgleda da jeste«, odgovorih ja što sam mogao nemarnije.
Urija naglo zaćuta i stavi ruke između velikih zglobova svojih kolena, pa se prosto presamiti od smeha, sasvim nečujnog smeha. Nikakav se zvuk nije čuo od njega. Meni bi tako odvratno to njegovo ponašanje, naročito taj završni ispad, da se okrenuh bez ikakvog obzira, pa ga ostavih onako presamićena usred bašte, kao neko ptičje strašilo kojem samo još motka nedostaje.
Ne te iste večeri, nego, kako se lepo sećam, preksutra uveče, baš u subotu, povedoh Agnesu da upozna Doru. Tu sam posetu već ranije bio ugovorio sa gospođicom Lavinijom, te su očekivale Agnesu na čaj.
Sav sam treptao od ponosa i želje: od ponosa zbog svoje mile male verenice, i iz želje da se Agnesi dopadne. Celim putem do Patnija, dok je Agnesa bila u poštanskim kolima a ja napolju, zamišljao sam Doru u svakoj od onih lepih prilika koje sam tako dobro poznavao; čas bih odlučno poželeo da izgleda kako je izgledala u jednoj, pa bih se zatim zapitao da možda ne bi bilo još lepše da izgleda onako kako je izgledala u nekoj drugoj, tako da sam doveo sebe, tako se brinuči, u neko skoro grozničavo stanje.
Na svaki način nije me mučila ni najmanja sumnja u to da će biti vrlo lepa, ali ispade da je još nikad nisam video tako lepu. Nije bila u salonu dok sam predstavljao Agnesu njenim malim tetkama, nego se stidljivo bila izvukla i sklonila. Sad sam već znao gde da je tražim, i zaista je opet nađoh kako pritiskuje uši rukama iza nekakvih dosadnih, starih vrata.
Isprva ne htede nikako da dođe, pa me onda stade moliti za rok od pet minuta po džepnom satu. Kad najzad proturi ruku ispod moje da je povedem u salon, njeno je lišće bilo rumeno, tako da nikad nije bilo lepše. Ali kad uđosmo u sobu i kad preblede, postade još deset hiljada puta lepše.
Dora se plašila Agnese. Rekla mi je da zna da je Agnesa »suviše pametna«. Ali kad vide kako izgleda u isti mah i vesela i ozbiljna, i tako puna obzira i dobra, ona samo slabo vrisnu od zadovoljstva i iznenađenja, pa sklopi ruke pune ljubavi oko Agnesina vrata i položi svoj nevini obraz uz njeno lice.
Nikad nisam bio tako srećan. Nikad nisam bio tako zadovoljan kao tada dok sam gledao njih dve kako sede jadna kraj druge. I kao tada kad videh kako moja mala draga tako prirodno diže pogled k tim očima punim srdačnosti. I kao tada kad videh onaj nežni, lepi pogled koji Agnesa baci na nju.
Gospođica Lavinija i gospođica Klarisa na svoj način podeliše moju radost. Bio je to neizmerno prijatan čaj. Domaćica je bila gospođica Klarisa. Ja sam rezao i dodavao kolač sa suvim grožđem i bademom — jer su male sestre imale neku ptičju strast da birkaju semenje iz kolača i kljucaju šećer; gospođica Lavinija je gledala na nas sa blagonaklonim pokroviteljstvom, kao da je naša ljubav samo njeno delo; i svi smo bili potpuno zadovoljni i sami sobom i drugima.
Blaga Agnesina veselost osvoji sva srca. Njeno mirno interesovanje za sve što je interesovalo Doru; način na koji se upoznala sa Džipom, koji joj se smesta odazvao; njeno prijatno držanje kad se Dora stidela da pređe na svoje obično mesto pored mene; njena skromna ljupkost i odrešitost, što je kod Dore često izazivalo rumenilo kao znak poverenja — sve je to učinilo da naš krug izgleda potpun.
»Ja sam tako srećna«, reče Dora posle čaja, »Što vam se sviđam. U to nisam verovala, a sad više no ikad želim da se dopadnem, otkako je Ðulija Mils otišla«.
To sam, uzgred rečeno, propustio da pomenem. Gospođica Mils je bila otputovala, i tom smo se prilikom Dora i ja u Greivzendu popeli na jedan veliki brod za istočnu Indiju da je ispratimo, pa smo imali za ručak slatko od isiota i guave, i druge poslastice te vrste, i ostavili gospođicu Mils svu uplakanu na jednoj stoličici na palubi, s ogromnom sveskom za dnevnik ispod pazuha, u kojoj će držati pod ključem svoja originalna razmišljanja probuđena posmatranjem Okeana.
Agnesa reče kako joj se čini da sam je ja nezgodno predstavio Dori, ali Dora to odmah ispravi.
»O, ne!« reče ona tresući svoje uvojke prema meni; »on vas je samo hvalio. On tako mnogo polaže na vaše mišljenje, da sam se ja tog mišljenja jako plašila«.
»Moje lepo mišljenje ne može pojačati onu njegovu odanost izvesnim licima koja poznaje«, reče Agnesa s osmehom; »tu sam ja kratka, te ne moram ni da izlazim sa svojim mišljenjem«.
»Ali mi ipak recite, molim vas«, reče Dora na onaj svoj, umiljati način, »ako možete!«
Smejali smo se Dorinoj želji da je svi vole, a Dora reče da sam ja pravi ćuran i da ona mene nipošto ne voli, te čitavo veče prolete kao na lakim krilima. Već se približavalo vreme kad je trebalo da poštanska kola svrate po nas. Stajao sam sam ispred vatre, kad se Dora tiho prikrade da mi dade onaj uobičajeni dragoceni poljubac pred polazak.
»Zar ne misliš, Dodi, da bih možda i ja postala pametnija«, reče Dora dok su joj sjajne oči blistale, a njena desna rukica bila zaposlena jednim dugmetom na mom kaputu, »da sam odavno imala takvu prijateljicu?«
»Kakva ludost, zlato moje!« rekoh ja.
»Misliš da je ludost?« odgovori Dora ne gledajući u mene. »Jesi li uveren u to?«
»Naravno!«
»Ja sam zaboravila«, reče Dora još jednako uvrćući dugme sve u krug, »kakav ti je rod Agnesa, ti mili, nevaljali dečko?«
»Nije mi nikakav rod«, odgovorih ja, »nego smo vaspitani zajedno, kao brat i sestra«.
»Nešto se pitam, zašto si se ti zaljubio u mene?« reče Dora prelazeći na drugo dugme na mom kaputu.


»Možda prosto zato, Doro, što nisam mogao da te vidim, a da se ne zaljubim«.
»A zamisli da me nisi nikad video«, reče Dora, prelazeći na sledeće dugme.
»Zamisli da se nismo ni rodili«, rekoh ja veselo.
Pitao sam se o čemu li ona to misli, dok sam ćuteći s divljenjem gledao kako njena meka rukica putuje uz red dugmeta na mom kaputu, posmatrao njenu gustu kosu, koja mi je ležala na grudima, i trepavice njenih oborenih očiju, koje su se lako odizale dok je pogledom pratila svoje zaludne prste. Najzad joj se oči podigoše prema mojima i ona se prope na prste da mi, sa više zamišljenosti nego obično, da onaj dragoceni poljupčić — jednom, dvaput, triput — na što ode iz sobe.
Posle pet minuta one se vratiše sve zajedno, i Dorine je zamišljenosti već bilo nestalo. Veselo se bila rešila da natera Džipa, pre no što kola dođu, da nam pokaže sve svoje veštine.
Za to je trebalo dosta vremena — ne toliko zbog njihove raznovrsnosti, koliko zbog Džipove neposlušnosti — te im još nije bio kraj kad kola stigoše pred vrata. Nastade žurno ali puno ljubavi opraštanje između Agnese i nje: Dora će pisati Agnesi, koja ne sme zameriti njenim pismima ako budu luckasta, reče ona, i Agnesa će pisati Dori; pa zatim dođe drugo opraštanje na vratima kola; pa treće kad Dora, uprkos opomenama gospođice Lavinije, istrča bezobzirce iz vrata da još jednom Agnesu na prozoru kola podseti da joj piše, i da u isti mah protrese svojim uvojcima prema meni na boku.
Poštanska kola su imala da nas spuste blizu Kovent-Gardena, gde je trebalo da pređemo u druga poštanska kola za Hajgeit. Nestrpljivo sam očekivao kratku šetnju u tom međuvremenu, kad će možda pohvaliti Doru. Ah, što je to bila pohvala! Sa koliko je ljubavi i topline preporučivala mojoj najnežnijoj pažnji to lepo stvorenje koje sam ja bio osvojio, i svu onu njenu neizveštačenu ljupkost, izraženu na najlepši način. Sa koliko me je pojedinosti podsećala — a ipak oprezno i da se ne oseća da to čini — na to da je to siroče povereno mojoj pažnji i staranju.
Nikada, baš nikada nisam Doru voleo tako duboko i iskreno kao te večeri! Kad smo ponovo sišli s kola, i dok smo pri svetlosti zvezda išli tihom ulicom koja je vodila Doktorovoj kući, ja rekoh Agnesi da je to njeno delo.
»Dok ste sedeli pored nje«, rekoh ja, »izgledalo je da ste isto toliko njen anđeo hranitelj koliko i moj, pa tako i sad izgledate, Agnesa«.
»Prilično jadan anđeo«, reče ona, »ali veran«.
Zvonki ton njenog glasa taknu me u srce, te sasvim prirodno rekoh:
»Ona lepa razdraganost, Agnesa, koju samo vi imate i niko više od svih koje sam video u životu, toliko vam se povratila, kako sam danas opazio, da sam se počeo nadati da ste zadovoljniji u kući«.
»Ja sam zadovoljna sama sobom«, reče ona. »Sasvim sam dobre volje i laka srca«.
Dok je gledala naviše, bacih pogled na njeno vedro lice, pa mi se učini da mu to same zvezde nebeske daju blagorodni sjaj.
»Kod kuće nije bilo nikakve promene«, reče Agnesa posle kratkog vremena.
»Nikakvog ponovnog pomena«, rekoh ja, »o... ne bih hteo da vas žalostim, Agnesa, ali ne mogu da ne upitam... o onome o čemu smo govorili kad smo se poslednji put rastali«.
»Ne. Ništa«, odgovori ona.
»Ja sam tako mnogo mislio o tome«.
»Ne treba da mislite toliko o tome. Imajte na umu da se ja, ako i sve omane, oslanjam na ljubav i istinu. Nemojte strepiti za mene, Trotvude«, dodade ona posle kratkog vremena. »Ja nikad neću učiniti korak od kojeg vi strepite mene radi!«
Premda mislim da se toga nisam nikad stvarno pribojavao, nikad kad bih razmišljao o toj stvari, ipak sam osetio neiskazano olakšanje kada sam to čuo iz njenih sopstvenih, istinoljubivih usta. I rekoj joj to usrdno.
»A pošto se ova poseta svrši«, rekoh ja, »(pitam jer se može desiti da više ne budemo sami) koliko vremena može proći, draga Agnesa, pre no što ponovo dođete u London?«
»Verovatno mnogo«, odgovori ona. »Mislim da će biti najbolje, tatinog mira radi, da ostanemo kod kuće. Nema izgleda da ćemo se često viđati još za neko vreme; ali ću se ja vredno dopisivati s Dorom, pa ćemo na taj način često čuti jedno o drugom«.
Uto smo već stigli u maleno dvorište Doktorove kuće. Bilo je već dosta kasno. U prozoru sobe gospođe Strong videla se svetlost i, pokazujući na nju, Agnesa mi požele laku noć.
»Nemojte brinuti«, reče ona pružajući mi ruku, »zbog naših nesreća i strepnji. Ništa mene ne usrečuje toliko koliko vaša sreća. Ako mi ikada budete mogli u čemu bilo pomoći, budite sigurni da ću vas ja zamoliti za to. Neka vas bog blagoslovi!«
Pri tome njenom osmehu punom dobrote, i pri tom poslednjem tonu njenog veselog glasa, učini mi se da ponovo vidim Doru u njenom društvu. Stajao sam neko vreme i kroz trem gledao u zvezde srca puna ljubavi i zahvalnosti, pa onda polako pođoh svojim putem. Bio sam uzeo postelju u jednoj pristojnoj gostionici nedaleko odatle, te se baš uputih vratnicama, kad slučajno okretoh glavu i ugledah svetlost u Doktorovom kabinetu za rad. Osetih u duši neki poluprekor što on radi bez moje pomoći. I u nameri da vidim je li to tačno, i da mu bar poželim laku noć ako sedi među svojim knjigama, ja se vratih, pa sasvim tiho pređoh preko predsoblja, i lagano otvarajući vrata, zavirih unutra.
Prva ličnost koju sam ugledao na svoje veliko iznenađenje, pri hladnoj svetlosti zaklonjene lampe, bio je Urija. Stajao je sasvim uz lampu, s jednom kosturskom rukom preko usta, a drugom naslonjenom na Doktorov sto. Doktor je sedeo na svojoj kabinetskoj stolici pokrivši lice rukama. Gospodin Vikfild se, bolno zabrinut i ožalošćen, nagnuo napred i neodlučno držao ruku na Doktorovoj mišici.
U prvi mah pomislih da je Doktoru pozlilo, žurno kročih u sobu sa tim utiskom, kad ugledah Urijine oči i shvatih u čemu je stvar. Povukao bih se, ali Doktor učini rukom pokret da me zadrži, te ostadoh.
»Na svaki način«, reče Urija, uz uvijanje svoje nezgrapne prilike, »možemo bar zatvoriti vrata. Ne mora to znati čitava varoš«.
I govoreći to ode vratima koja sam bio ostavio otvorena, pa ih pažljivo pritvori. Zatim se vrati i zauze svoj prvašnji položaj. U njegovom se glasu i držanju upadljivo video izraz sažaljive revnosti, što je — bar za mene — bilo nesnosnije od svakog drugog stava koji je mogao zauzeti.
»Osetio sam da mi je dužnost, master-Koperfilde«, reče Urija, »da skrenem pažnju doktoru Strongu na ono o čemu smo ja i vi već razgovarali. Ali vi me, istina, niste potpuno razumeli«.
Ja ga samo pogledah, ali ne odgovorih, pa prilazeći svome dobrom učitelju, rekoh nekoliko reči kojima sam želeo da ga utešim i ohrabrim. On mi stavi ruku na rame, kao što je imao običaj da čini, dok sam bio sasvim mali dečko, ali ne diže svoju sedu glavu.
»Pošto me niste razumeli, master-Koperfilde«, nastavi Urija onim istim nametljivim uslužnim načinom, »ponizno uzimam slobodu da napomenem, jer svi smo ovde prijatelji, da. sam skrenuo pažnju doktoru Strongu na ponašanje gospođe Strong. Nikako se ne slaže sa mojom prirodom, ja vas uveravam, Koperfilde, da se mešam u tako neprijatne stvari, ali da vam pravo kažem, mi smo, kako sad stvari stoje, svi umešani u nešto što ne bi trebalo da bude. Eto, to je ono što sam hteo da kažem, gospodine, kad me ono niste razumeli«.
Kad se i sad setim njegovog odvratnog keženja, čudim se kako ga nisam zgrabio za jaku i tresao ga, tresao sve dok osećam dušu u njemu.
»Mogu reći da se nisam dovoljno jasno izrazio«, nastavi on. »A ni vi. Sasvim prirodno. Mi smo obojica bili skloni da što dalje uzmaknemo od takve stvari. Ali bilo kako bilo, ja sam se ipak rešio da govorim otvoreno; pa sam kazao doktoru Strongu da... jeste li nešto rekli, gospodine?«
To je Doktor bio jeknuo. Taj zvuk se, pomislih, mogao kosnuti svakog srca, ali na Uriju nije imao nikakva dejstva.
»... pa sam rekao doktoru Strongu«, nastavi on, »da svako živi može videti da gospodin Meldon i lepa, prijatna dama koja je supruga doktora Stronga, suviše milo gledaju jedno u drugo. U stvari, došlo je vreme, pošto smo sada svi umešani u nešto što ne bi trebalo da bude, da se doktoru Strongu kaže da je to svakome bilo jasno kao dan i pre no što je gospodin Meldon otišao u Indiju; da je gospodin Meldon našao izgovor da se vrati jedino zbog toga; i da je stalno ovde samo zbog toga. Baš kad ste vi ušli, gospodine, ja sam se obraćao svome ortaku«, prema kome se tada okrete, »da kaže doktoru Strongu na časnu reč nije li još odavno imao to mišljenje. No, gospodine Vikfilde? Hoćete li biti tako dobri da nam kažete? Jeste li ili niste, gospodine? No, ortače?«
»Za ime božje, dragi Doktore«, reče gospodin Vikfild i ponovo spusti svoju neodlučnu ruku na Doktorovu mišicu, »ne pridajte suviše važnosti sumnjičenjima koja sam ja možda imao!«
»Eto!« viknu Urija mašući glavom. »Kakva žalosna potvrda, zar ne? I to od njega, tako starog prijatelja! Pa bog s vama, još dok sam bio pisarčić u kancelariji, Koperfilde, video sam dvadeset puta, kao i jedanput, kako se jako uznemirava, znate (što je sasvim umesno od njega kao oca, nema zbora, i što mu ja svakako ne mogu zameriti), pri pomisli da se gospođica Agnesa meša u nešto što ne bi trebalo da bude«.
»Dragi moj Doktore«, reče gospodin Vikfild drhtavim glasom, »dobri moj prijatelju; nije potrebno da vam kažem da sam imao manu da u svakom tražim neku ličnu pobudu i da sve postupke ocenjujem tim merilom. Možda sam usled te greške došao i na izvesne sumnje«.
»Vi ste sumnjali, Vikfilde«, reče Doktor ne dižući glavu. »Vi ste sumnjali?«
»Govorite, ortače?« gonio je Urija.
»Sumnjao sam u izvesno vreme, svakako«, reče gospodin Vikfild. »Ja... neka mi bog oprosti... ja sam mislio da i vi sumnjate«.
»Ne, ne, ne!« odgovori Doktor glasom prepunim dirljivog bola.
»Ja sam u izvesno vreme mislio«, reče gospodin Vikfild, »da vi šaljete gospodina Meldona u inostranstvo da biste postigli željeno odvajanje«.
»Ne, ne, ne!« odgovori Doktor. »Samo da učinim zadovoljstvo Ani time što ću zbrinuti njenog druga iz detinjstva. Ništa drugo«.
»To sam i ja uvideo«, reče gospodin Vikfild. »U to nisam mogao sumnjati kad ste mi vi to rekli. Ali sam mislio, preklinjem vas da imate na umu ono usko shvatanje koje je bilo moja neizlečiva mana, da su, u slučaju kad postoji tolika razlika u godinama ...«
»Tako se govori, vidite, master-Koperfilde!« primeti Urija uz ulizičko i nametljivo sažaljevanje.
»... na tako mladu i tako privlačnu damu, ma koliko stvarno bilo njeno poštovanje prema vama, mogli pri udaji uticati samo društveni obziri. Nisam uzimao u obzir bezbrojna osećanja i okolnosti, što je sve moglo delovati u prilog dobru. Za ime božje, imajte to na umu!«
»Kako on sve to blago prijateljski zna da kaže!« reče Urija mašući glavom.
»Pošto sam ja stalno posmatrao s jedne tačke gledišta«, reče gospodin Vikfild; »ali tako vam svega što vam je milo i drago, stari prijatelju, preklinjem vas da imate u vidu šta je, u stvari, bilo; moram sada priznati pošto nemam drugog izlaza ...«
»Ne! Nema drugog izlaza iz toga, dragi gospodine Vikfilde«, primeti Urija, »kad je već do ovog došlo!«
»... da sam ja stvarno«, reče gospodin Vikfild, bacajući nemoćan i rastrojen pogled na svog ortaka, »da sam stvarno posumnjao u nju i pomislio da ne ispunjava potpuno svoju dužnost prema vama; da sam ponekad, ako baš moram sve da kažem, osetio izvesno negodovanje zbog toga što Agnesa tako često opšti s njom, te vidi ono što i ja vidim, ili što sam u svojoj bolesnoj mašti uobražavao da vidim. O ovome nisam nikad nikome ni reči progovorio. Nisam verovao da će za to ikad iko saznati. I ma koliko da je za vas strašno da to čujete«, reče gospodin Vikfild sasvim skrušeno, »vi biste se, kad biste znali koliko je meni strašno dok ovo govorim, možda sažalili na mene«.
Pod uticajem savršene dobrote srca, Doktor mu pruži ruku. Gospodin Vikfild je pognute glave podrža neko vreme u svojoj.
»Znam«, reče Urija uvijajući se za vreme tog ćutanja kao morska jegulja, »da je ova stvar puna neprijatnosti za sve nas. Ali kad smo već dovde doterali, moram biti tako slobodan pa reći da je i Koperfild opazio isto«.
Ja se okretoh prema njemu i upitah ga kako se usuđuje da se na mene poziva.
»O, to je vrlo lepo od vas, Koperfilde«, odgovori Urija talasajući se celim telom, »i nama je svima poznato koliko ste dobrodušne prirode, ali vi dobro znate da ste, onog trenutka kad sam vam ja neke večeri progovorio o toj stvari, odmah znali na šta mislim. Dobro znate da ste znali na šta sam mislio, Koperfilde. Nemojte poricati! Vi to poričete u najboljoj nameri, ali nemojte, Koperfilde!«
Opazih kako se blagi pogled dobrog starog Doktora za kratko vreme okrete prema meni, i osetih da je priznanje mojih nekadašnjih nedoumica i utisaka i suviše jasno ispisano na mome licu da bi se preko toga moglo preći. Ništa nije pomagalo ljutiti se. To nisam nikako mogao izmeniti. Ma šta rekao, to nisam mogao poreći.
Opet ućutasmo, i ćutali smo sve dok Doktor ne ustade pa pređe dva-tri puta preko sobe. Malo zatim on se ponovo vrati do mesta gde mu je bila stolica, pa naginjući se preko njenog naslona, i ponekad pritiskujući maramicu na oči, s onom jednostavnom otvorenošću koja mu je u mojim očima služila na čast više no ma kakvo pritvaranje, reče:
»Ja sam mnogo skrivio. Verujem da sam mnogo skrivio. Izložio sam stvorenje koje nosim u srcu iskušenjima i klevetanju. Ja to nazivam klevetanjem, ma u čijoj glavi da je poniklo. Ona se tome nikad ne bi izložila da nije bilo mene«.
Urija Hip šmrknu nekako žalostivo. Valjda da izrazi sažaljenje.
»Da, tome se moja Ana ne bi nikad izložila da nije bilo mene. Gospodo, ja sam, kao što znate, star. Večeras zaista ne osećam da ću još dugo živeti. Ali sav moj život — moj život — biće posvećen istinoljubivosti i časti dame koja je bila predmet ovog razgovora!«
Mislim da ni najuspelije oličenje viteškog duha, ni oživotvorenje najlepše i najromantičnije pojave koju je ikad neki slikar zamislio, ne bi to moglo reći sa više upečatljivosti i dirljive dostojanstvenosti, nego taj prostodušni stari Doktor.
»Ali ne mislim«, nastavi on, »da poričem — što sam možda, i ne znajući, u izvesnoj meri bio i dosad sklon da priznam — da sam nesvesno zaveo tu damu u nesrećan brak. Ja sam čovek sasvim nevičan zapažanju, te moram verovati da su zapažanja nekolikih osoba različitih i po godinama i po položaju sva isuviše jasno usmerena u istom pravcu, i to još tako prirodno — svakako bolja od mojih«.
Ja sam se često divio, što sam već negde ranije i opisao, njegovom blagom postupanju sa svojom mladom ženom, ali ta nežnost puna poštovanja, koju je u ovoj prilici pokazivao kad bi je god pomenuo, i izraz skoro strahopoštovanja sa kojim je odbacivao svaku sumnju u njenu časnost, uzdizala ga je u mojim očima toliko da se to ne da opisati.
»Oženio sam se tom damom«, reče Doktor, »kad je bila sasvim mlada. Uzeo sam je dok joj karakter tako reći još nije bio uobličen. Ukoliko je i bio razvijen, meni je bila pala u deo sreća da ga uobličim. Poznavao sam dobro njenog oca. Poznavao sam dobro i nju. Učio sam je svemu čemu sam mogao da je poučim, iz čiste ljubavi prema svima njenim lepim svojstvima i vrlinama. Ako sam se ogrešio o nju, a bojim se da jesam, time što sam (nikad namerno) iskoristio njenu zahvalnost i naklonost, ja od sveg srca molim tu damu da mi oprosti!«
Hodao je kroz sobu, vraćao se na isto mesto, i stezao stolicu rukama koje su, kao i njegov glas, drhtale od duboke uzbuđenosti.
»Smatrao sam sebe njenim utočištem, utočištem od životnih opasnosti i promena. Iako je postojala razlika u godinama, ja sam ubeđivao sebe da će ona kod mene živeti mirno i zadovoljno. U svojim razmatranjima pomišljao sam i na vreme kad ću je ostaviti slobodnu, još mladu i lepu, ali sa zrelijom moći rasuđivanja... da, gospodo, na časnu reč jesam!«
Njemu, onako jednostavnom, onako priprostom, kao da je dolazilo neko naročito olakšanje od tih osećanja vernosti i blagorodstva. Laknulo mu je na duši. Svaka reč koju je izražavao bila je puna neke snage, koju mu nikakav drugi dar božji, ma kako velik, ne bi mogao uliti.
»Ja sam s tom damom živeo neobično srećno. Sve do večeras imao sam neprekidno razloga da blagosiljam onaj dan kada sam joj, u stvari, učinio veliku nepravdu«.
Njegov glas, sve slabiji i nesigurniji pri izgovaranju tih reči, zamuknu za neko vreme. Onda on nastavi:
»Sad kad sam ovako probuđen iz sna, — celog života sam na ovaj ili onaj način bio puka sanjalica — vidim koliko je prirodno da ona oseća neko žaljenje za svojim mladim drugom i vršnjakom. Isuviše je istina, bojim se, da ona stvarno gleda na njega s nekim nevinim žaljenjem, nekim neporočnim mislima o nečemu što je moglo biti samo da nije mene bilo. U toku ovog minulog časa, punog teškog iskušenja za mene, pale su mi na pamet mnoge stvari koje sam gledao ali nisam zapažao, i dobile novo značenje. Ali se izvan toga, gospodo, ime te mile dame ne sme nikad združiti ni sa jednom rečju, ni sa daškom sumnje«.
Njegov pogled je za kratko vreme živnuo, a glas mu je bio čvrst i siguran; zatim je za kratko vreme opet čutao. A onda opet nastavi kao maločas:
»Još mi samo ostaje da podnosim saznanje o nesreći koju sam izazvao, i to što mogu pokornije. Ona je ta koja ima prava da prekoreva, ne ja. Sad počinje moja dužnost da je spasem od sumnjičenja, svirepog sumnjičenja, od kojeg nisu mogli umaći ni moji najbolji prijatelji, što budemo povučenije živeli, utoliko ću bolje uspeti u tome. A kada dođe vreme — dao bog da što skorije dođe, ako je njegova milostiva volja! — da je moja smrt oslobodi obaveza, ja ću sklopiti oči gledajući njeno časno lice s neograničenim poverenjem i ljubavlju, i ostaviću je tada, ne tužan, da dočeka srećnije i vedrije dane«.
Nisam mogao da ga vidim od suza kojima su mi napunile oči njegova usrdnost i dobrota, tako divne i tako pune divljenja, i ona njegova savršena jednostavnost. Bio se već uputio vratima, kad dodade:
»Gospodo, ja sam otvorio svoje srce. Uveren sam da ćete vi to poštovati. Ovo što smo večeras rekli, ne sme se više ponoviti. Vikfilde, pomozite mi rukom starog prijatelja da odem gore!«
Gospodin Vikfild mu žurno priđe. I ne govoreći više ni reči, oni zajedno iziđoše iz sobe, dok je Urija gledao za njima.
»No, master-Koperfilde«, reče Urija, krotko se okrećući meni. »Ova stvar nije ispala baš onako kako se moglo očekivati, jer je stari naučnik (kako divan čovek!) slep pored očiju; ali mislim da će odsada bar ova porodica spustiti durbin i da mi neće biti na smetnji«.
Meni je samo još trebalo da čujem zvuk njegovog glasa, pa da pobesnim kao nikada više ni pre ni posle toga.
»Nitkove jedan«, rekoh ja, »Šta ti je trebalo da me loviš u svoje zamke? Kako si smeo da se pozivaš na mene, ti lažljiva bitango, kao da smo ja i ti raspravljali o nečemu?«
Kako smo stajali licem u lice, ja po prikrivenom likovanju koje se videlo na njegovom licu shvatih sasvim jasno ono što sam tako sigurno znao; da mi je uvek nametao svoje poverenje samo da me što više upropasti, te da mi je i u ovom slučaju namestio klopku. To nisam mogao da otrpim. Njegov mršavi obraz je, kao da me čika, bio svom širinom okrenut prema meni, i ja pljesnuh po njemu široko otvorenom šakom tako snažno, da mi prsti zabrideše kao da sam ih opekao.
On mi uhvati ruku svojom rukom, te smo stajali tako vezani, i gledali jedan drugog. Stajali smo tako dosta dugo; toliko dugo, da sam mogao videti kako beli trag mojih prstiju iščezava sa tamnog rumenila njegovog obraza, koji posle toga postade još tamnije crven.

»Koperfilde!« reče on najzad zadihanim glasom, »jeste li raskrstili sa zdravim razumom?«
»Svakako sam raskrstio s tobom«, rekoh ja i istrgoh ruku iz njegove. »Ti podlo pseto! Neću više da znam za tebe!«
»Zar?« reče on, dok ga je bol primoravao da rukom pridrži obraz. »Možda ćete morati. Zar to nije nezahvalno od vas, ajde recite?«
»Ja sam ti dovoljno često pokazivao da te prezirem«, rekoh mu ja. »I sad sam ti još jasnije pokazao to isto. Zašto bih se i dalje plašio da ćeš naneti što možeš više zla svima oko sebe?« Nikad ti i ne radiš ništa drugo«.
On sasvim jasno shvati da ciljam na obzire koji su mi dotle vezivali ruke prema njemu. Sve mi se čini da mi se ni taj udarac ni to ciljanje ne bi oteli, da nije bilo onoga uveravanja koje sam te večeri čuo od Agnese. Nego to nije važno.
Opet nastade dugo ćutanje. Njegove su oči, dok je gledao u mene, dobijale, izgleda, sve prelive od kojih oči postaju odvratne.
»Koperfilde«, reče on skidajući ruku sa obraza, »vi ste uvek bili protiv mene. Znam da ste još u kući gospodina Vikfilda uvek bili protiv mene«.
»Mislite što vas je god volja«, rekoh ja, još i sad van sebe od besa. »Što neistinitije, utoliko je dostojnije vas!«
»A ja sam vas uvek voleo, Koperfilde!« odgovori on.
Ja ga ne udostojih odgovara, pa uzevši šešir, htedoh da pođem na spavanje, kad on stade između mene i vrata.
»Koperfilde«, reče on; »u svakoj svađi moraju postojati dve strane. Ja ne pristajem da budem jedna od njih«.
»Možete ići dovraga!« rekoh ja.
»Ne govorite tako!« odgovori on. »Znam da će vam posle biti žao. Kako možete da padate toliko ispod mene, pa da tako pokazujete zlobnu dušu? Ali ja vam praštam«.
»Vi meni praštate!« ponovih ja prezrivo.
»Praštam, i vi tu ne možete ništa«, odgovori Urija. »Kad samo pomislim da dolazite na to da napadnete mene, koji sam uvek bio vaš prijatelj! Ali ne može biti svađe bez dve stranke, a ja ne pristajem da budem stranka. Ja hoću da vam budem prijatelj uprkos vama samom. Dakle, sad znate na čemu ste«.
Potreba da ovaj dijalog — u kojem je njegov deo tekao vrlo lagano, a moj vrlo brzo — vodimo tihim glasom, da se kuća ne bi uznemirila u taj nezgodan čas, nije doprinosilo popravljanju moga rapoloženja, premda se moj bes postepeno stišavao. Rekavši mu prosto da ću od njega očekivati ono što sam uvek očekivao, i u čemu se dosad nisam razočarao, ja otvorih vrata prema njemu, tako da se on nađe između njih i zida, kao da je veliki orah koji je stavljen da tu bude skrckan, pa izađoh iz kuće. Ali i on je spavao van kuće, u stanu svoje majke, te nisam prešao ni stotinu metara kad me on sustiže.
»Vi znate; Koperfilde«, reče mi on na uho, ali ja ne okretoh glavu, »da ste u sasvim nezgodnom položaju«, i ja sam osećao da je to tačno, što me je tim više peklo: »ne možete od ovoga napraviti neko junaštvo, a ne možete ni spreči ti da vam oprostim. Ovo ne mislim govoriti ni majci ni ikom živom. Odlučio sam da vam oprostim. Ali se zaista čudim kako ste mogli da dignete ruku na čoveka za koga znate da je ponizan«.
Osećao sam se tek nešto malo manje nizak od njega. On me je poznavao bolje no što sam samog sebe poznavao. Da mi je odgovorio ravnom merom, ili da mi je otvoreno prkosio, za mene bi to bilo neko olakšanje i opravdanje, ali me je stavio na tihu vatru, na kojoj sam se pekao i mučio čitavo pola noći.
Sutra ujutro, kad izađoh, zvonilo je prvo zvono na jutrenje, a on je šetao s majkom gore-dole. On mi progovori kao da nije ništa bilo i ja ne mogoh da mu ne odgovorim. Bio sam ga toliko udario, da ga je sigurno boleo zub. U svakom slučaju, lice mu je bilo povezano svilenom crnom maramicom, koja mu, onako sa šeširom preko nje, nije nimalo ulepšavala izgled. Rekoše mi da je u ponedeljak ujutro išao zubaru u London da mu izvadi zub. Nadam se da je bio poveći.
Doktor objavi da mu nije sasvim dobro, te je za ostalo vreme posete dobrim delom svakog dana ostajao sam. Svom običnom radu vratismo se tek nedelju dana pošto otidoše Agnesa i njen otac. Na dan pre no što ćemo posao nastaviti, Doktor mi svojom rukom predade jedno presavijeno pisamce, nezapečaćeno. Bilo je upućeno meni i nalagalo mi je u nekoliko ljubaznih reči da nikad više ne pominjem stvar od one večeri. Ja sam sve to bio poverio samo tetki i nikom više. To nije bila stvar o kojoj se moglo govoriti s Agnesom, te Agnesa sigurno nije imala ni pojma o onome što se desilo.
A bio sam ubeđen ni gospođa Strong u to vreme. Prođe nekoliko nedelja, a ja ne opazih ni najmanju promenu na njoj. To saznanje je nailazilo polako, kao oblak kad nema vetra. Isprva je izgledalo kao da se čudi blagom sažaljenju s kojim Doktor razgovara s njom, i njegovoj želji da njena majka bude uz nju, da bi oživela dosadnu jednolikost njenog života, često bih je, dok smo mi radili a ona sedela kraj nas, video kako zastaje i gleda u njega s onim značajnim izrazom na licu. Kasnije bih ponekad video kako ustaje s očima punim suza i izlazi iz sobe. Postepeno kao da se preko njene lepote navuče neka senka nesreće, koja je iz dana u dan postajala sve tamnija. Gospođa Marklham je u to doba stalno živela u njihovom domu, ali je samo govorila i govorila, a opažala — nije ništa!
Dok se ta promena lagano prikradala lepoj Ani, koja je nekad bila kao jarki sunčev zrak u Doktorovoj kući, Doktor je naočigled postajao sve stariji i ozbiljniji, ali su blagost njegove naravi, mirna dobrota njegovog ponašanja, i njegova blagonaklona briga za nju — porasle, ako su uopšte mogle porasti. Jednom sam ga video rano ujutro na njen rođendan, kad ona dođe da sedi u prozoru dok mi radimo — što je uvek činila, mada je sad počela da pokazuje neko bojažljivo i nesigurno držanje koje se meni činilo vrlo dirljivo — kako uzima njeno čelo među ruke, — ljubi ga i žurno odlazi, suviše uzbuđen da bi mogao ostati. Video sam kako ona stoji kao kip onde gde ju je on ostavio, pa obara glavu, sklapa ruke i plače neizrecivo žalosno.
Posle toga mi se ponekad činilo da pokušava da govori makar i sa mnom, u međuvremenu, dok bismo ostajali nasamo. Ali nikad nije izgovorila ni reči.
Doktor je uvek izmišljao način da je s majkom pošalje na razne zabave van kuće; dok je gospođa Marklham, koja je vrlo volela zabave a pri svemu drugom se dosađivala — prihvatala te zamisli s puno dobre volje i bučno ih preporučivala, Ani je nekako bezvoljno i nemoćno išla samo kuda su je vukli, i pri tom izgledala kao da joj je sve svejedno.
Nisam znao šta da mislim, a nije znala ni moja tetka, koja je u toj svojoj neizvesnosti prepešačila u to vreme, kad se sve sabere, nekih stotinu milja. Ali od svega je najčudnije bilo to da je jedino olakšanje koje je, izgleda, prodiralo u tu tajnu oblast domaće nesreće prodrlo preko osobe gospodina Dika.
Šta je on mislio o toj stvari, ili kakva su bila njegova zapažanja, ne bih bio u stanju da objasnim, kao što ni on, uveren sam, ne bi bio u stanju da mi u tom pomogne. Ali kako sam već ranije pomenuo u toku pričanja o danima moga školovanja, poštovanje koje je on osećao prema Doktoru nije imalo granica, a stvarna odanost ima u sebi neku sposobnost za tanana opažanja, čak i kad je u pitanju privrženost čoveku od strane neke niže životinje. Ta i takva sposobnost daleko ostavlja za sobom i najviši razum. I eto, do tog »razuma u srcu« — da ga tako nazovem — u gospodinu Diku, prelete kao strela jedan svetao zračak istine.
On je s ponosom iskorišćavao i dalje svoju staru povlasticu da za vreme slobodnih časova šeta sa Doktorom gore-dole po bašti, kao što je imao običaj da šeta gore-dole po Doktorovoj stazi u Kenterberiju. Ali čim su stvari došle u ovo stanje, on poče posvećivati sve svoje slobodne časove (čak je počeo i ranije ustajati da bi ih bilo više) tim šetnjama. I dotada on je uvek bio van sebe od sreće kad bi mu Doktor čitao ono svoje čudesno delo, Rečnik, a sada bi se sasvim pokunjio sve dok Doktor ne bi izvukao Rečnik iz džepa i otpočeo. A dok smo Doktor i ja radili, on bi, što je uveo u običaj, šetao gore-dole sa gospođom Strong i pomagao joj u obrezivanju omiljenog cveća ili u plevljenju leja. Mogu slobodno reći da nije možda izgovarao ni deset reči na sat, ali je njegovo tiho interesovanje i zamišljeno lice nailazilo na razumevanje kod ono dvoje; svako je od njih znalo da voli ono drugo i da ih on voli oboje, te on tako postade ono što niko drugi ne bi mogao biti — neka veza između njih.
Kad ga se setim kako s onim nepronicljivo-mudrim izrazom na licu šeta gore-dole sa Doktorom, sav srećan što po njemu gruvaju teške reči iz Rečnika; kad ga se setim kako za lepom Ani nosi kante za polivanje, i kako pri strpljivom mikroskopskom radu oko sitnog lišća kleči, onako u rukavicama sasvim nalik na šape; kako svim onim što čini izražava, kao što nikakav filozof ne bi mogao izraziti, svoju nežnu želju da joj bude prijatelj, i kako izliva simpatiju, istinoljubivost i miloštu kroz svaku rupicu na kanti za polivanje; i kad se setim kako se nikad nije gubio pri tom svom boljem duševnom raspoloženju kojem se nesreća obraćala za pomoć, kako nikad nije dovodio u baštu onog nesrećnog kralja Karla, kako se nikad nije kolebao u svom vernom i zahvalnom dvorenju, kako je stalno imao na umu da nešto nije kako valja, i želju da to nekako popravi — ja zaista skoro osećam stid što znam da on nije pri zdravoj pameti, i dok razmišljam o tome šta sam postigao svojom zdravom pameću.
»Niko osim mene, Trote, ne zna kakav je to čovek!« primetila bi ponosno moja tetka kad bi govorila o tome. »Dik će se još proslaviti jednog dana!«
Pre no što završim ovu glavu, moram napomenuti još jednu stvar. Još dok su gosti bili kod Doktora, primetio sam da pismonoša svakog jutra donosi dva-tri pisma za Uriju Hipa, koji je ostao na Hajgeitu i posle odlaska ostalih, pošto je to bilo vreme raspusta; i da je adresa uvek pisana poslovnim rukopisom gospodina Mikobera, koji je sad usvojio pravilno »rond« pisanje. Bilo mi je prijatno što sam na osnovu tih sitnih zapažanja mogao zaključiti da gospodin Mikober napreduje, te sam se zbog toga jako iznenadio kad otprilike u to vreme dobih sledeće pismo od njegove ljubazne žene:
»Kenterberi, ponedeljak, veče«
»Vi ćete se, bez sumnje, iznenaditi, dragi gospodine Koperfilde, kad dobijete ovo pismo. A još više kad vidite njegovu sadržinu. A još više kad čujete moj uslov da sve ostane u najvećoj tajnosti, koji vas molim da prihvatite. Ali moja osećanja kao supruge i majke traže oduške, a kako ne želim da se obraćam nekom članu svoje porodice (koja se već zamerila osećanjima gospodina Mikobera), ne znam od koga mogu bolje zatražiti savete, do od mog prijatelja i nekadanjeg stanara.
»Vama će biti poznato, dragi gospodine Koperfilde, da je između mene i gospodina Mikobera (koga ja neću nikad napustiti) uvek vladao duh uzajamnog poverenja,. Gospodin Mikober je ponekad možda dao od ruke koju menicu a da se nije posavetovao sa mnom, ili me obmanuo u pogledu roka kad neka obaveza dospe za plaćanje. Takve su se stvari dešavale. Ali uopšte uzevši, gospodin Mikober nije ništa krio od svog milog srca — mislim na njegovu ženu — i kad bismo se uveče povukli na počinak, on bi neizostavno napravio smotru događaja minulog dana.
»Možete, dakle, zamisliti, dragi gospodine Koperfilde, kakvu gorčinu moram osećati dok vas izveštavam da se gospodin Mikober promenio. Povukao se u sebe. Postao tajanstven. Njegov je život postao misterija za drugaricu svih njegovih radosti i žalosti — opet mislim na njegovu ženu — i ako bih vam izjavila da sada, sem što znam da on život od jutra do mraka provodi u kancelariji, znam manje o njegovom životu nego o onom čoveku s juga o kome maloumna deca ponavljaju neku besmislenu priču da jede hladnu kašu sa šljivama — ja bih se poslužila jednom narodnom skaskom da iskažem stvarnu činjenicu.
»Ali to još nije sve. Gospodin Mikober je mrzovoljan. Postao je strog. Otuđio se od našeg najstarijeg sina i kćeri; više se ne ponosi blizancima; hladnim okom gleda čak i nedužnog pridošlicu, koji je nedavno postao član našeg porodičnog kruga. Novčana sredstva za podmirivanje naših troškova, koja se beleže do najsitnije parice, dobijaju se vrlo teško od njega, i čak uz strahovite pretnje praćene suzama da će kidisati na svoje rođeno ja (to je tačno njegov izraz); a pritom uporno odbija da kako bilo objasni to mučno postupanje.
»To je teško podnositi. To je prosto da srce prepukne. Ako me posavetujete — pošto poznajete moje slabe snage onakve kakve su — kako da ih najbolje upotrebim u ovoj tako neobičnoj nedoumici, dodaćete još jednu prijateljsku uslugu mnogima koje ste mi već ukazali. Uz puno ljubavi dece, i uz osmeh blaženo-nesvesnog tuđinca-pridošlice, ostajem, dragi gospodine Koperfilde,
Vaša ožalošćena

Ema Mikober.«

Ne nađoh za umesno da iskusnoj ženi kao što je gospođa Mikober dajem ikakve druge preporuke osim da se potrudi da strpljenjem i dobrotom ponovo zadobije gospodina Mikobera — što sam znao da će ona u svakom slučaju učiniti — ali me to pismo navede da mnogo rasmišljam o njenom mužu.

GLAVA XLIII

JOŠ JEDAN POGLED U PROŠLOST


Još jedanput želim da se zadržim na jednom značajnom dobu svog života. Da se sklonim u stranu, pa da gledam kako prikaze iz tih dana prolaze mimo mene u maglovitoj povorci i prate moju senku.
Prolaze nedelje, meseci, godišnja doba. Kao da nisu ništa duži od nekog letnjeg dana ili zimske večeri. Čas je Utrina po kojoj šetam s Dorom sva u cvetu, pravo polje od žeženog zlata; čas je opet nevidljivi vres ižđikao po humkama i pogrbljen pod snežnim pokrivačem. Za tren oka reka zablista na letnjem suncu kad se nedeljom šetamo pored nje, ili se nabora pod zimskim vetrom, ili oteža pod pokretnim gomilama leda. Reka teče ka moru brže nego ikad, blesne, potamni i odvalja se dalje.
U kući dveju malih gospi, sličnih pticama, ni traga od neke promene. Zidni sat još uvek kuca nad kaminom, a barometar visi u predsoblju. Ni časovnik ni barometar nisu nikad tačni, ali mi pobožno verujemo u njih. Ja sam i po zakonu dospeo do punoletstva. Dosegao sam dostojanstvo dvadeset prve godine. Ali to je možda neko dostojanstvo koje mi je nametnuto. Da razmislim malo šta sam sve postigao.
Savladao sam onu divlju i tajanstvenu stenografiju. Ona mi donosi priličan prihod. Na velikom sam glasu po svojoj sposobnosti za sve što je u vezi s tom veštinom, pa udružen sa jedanaestoricom drugih, radim na izveštavanju jednog jutarnjeg lista o debatama u Parlamentu. Iz noći u noć beležim predskazivanja koja se nikad ne ispunjavaju, izjave koje se nikad ne pokazuju istinite, objašnjenja izmišljena da zavaraju trag. Sav sam ogrezao u rečima. Britanija, to nesrećno žensko čeljade, stalno je preda rnnom kao uređena ćurka, isprobadana. kancelarijskim perima kao ražnjevima, čvrsto spetljana i uvezana crvenim jemstvenikom. Već sam toliko zagledao iza kulisa, da dobro poznajem vrednost političkog života. Postao sam pravi nevernik u tome pogledu i nikad se više neću preobratiti.
Moj dobri stari Tredls i sam se oprobao na tome poslu, ali to nije posao za Tredlsa. On vrlo dobroćudno priča o svom neuspehu i podseća kako je oduvek znao da je spor. Ponekad radi i on na istom listu i pribira činjenice o suvoparnim stvarima koje će posle plodonosniji umovi obraditi i ulepšati. Primljen je za advokata, pa je divljenja dostojnom prilježnošću i samoodricanjem nakrmio još stotinu funti, da plati honorar jednom stručnjaku za prenos imanja čiju kancelariju poseduje radi prakse. Prilikom njegovog primanja popila se znatna količina vrućeg porto-vina, te bih s obzirom na iznos računa rekao da je Unutarnje pravničko društvo zaradilo lepu paru na tome.
Istakao sam se i u nečem drugom. Odao sam se spisateljstvu sa strahom i trepetom. Napisao sam u tajnosti neku sitnicu, poslao jednom časopisu, a taj je časopis objavio. Otada sam se osokolio, te pišem prilično stvarčica od manjeg značaja. Sad me redovno plaćaju za to. Uopšte uzevši, dobro stojim; kad sabiram prihod na prstima leve ruke, moram da upotrebim tri prsta i četvrti do srednjeg zglavka.
Preselili smo se iz Bakingem-strita u jednu kućicu blizu one na koju sam bacio oko kad me je tek bilo obuzelo ono oduševljenje. Ali moja tetka, koja je vrlo povoljno prodala svoju kuću u Doveru, neće da stanuje tu, nego namerava da se preseli u jednu još manju kućicu sasvim blizu. Šta to nagoveštava? Moju ženidbu? Da!
Da! Ženim se Dorom! Gospođica Lavinija i gospođica Klarisa dale su svoj pristanak, i ako su ikad kanarinke uzlepršale, to su one tada. Gospođica Lavinija, koja je sama sebi dodelila dužnost staranja o spremi moje drage, stalno izrezuje neke pancire od mrke hartije i boči se s nekim dostojanstvenim mladim čovekom koji nosi pod pazuhom dugačak zavežljaj i drveni aršin. Krojačica, sa udenutom iglom uvek prikačenom na grudima, stanuje i hrani se u kući, i kako mi se čini, ne skida naprstak ni dok jede, pije i spava. Uveče ne možemo da budemo mirni ni pet minuta, a da neko dosadno žensko čeljade ne zakuca na vrata i ne vikne: »O, molim vas, gospođice Doro, skoknite časkom gore«.
Gospođica Klarisa i moja tetka lutaju po čitavom Londonu u potrazi za raznim komadima nameštaja, da ih zatim ja i Dora pogledamo. Bolje bi bilo da odmah kupe sve te stvari, bez te parade razgledanja, jer kad mi odemo da vidimo neku ogradu za kuhinjsko ognjište ili komarnik za meso, Dora ugleda kinesku kućicu za Džipa sa praporcima navrh krova i radije uzima to. A pošto je kupimo, treba mnogo vremena da se Džip privikne na svoje nove dvore, jer kad god uđe ili izađe, zvonca zazvone i on se strašno uplaši.
Pegoti dolazi da pomogne i smesta se baca na posao. Njena je nadležnost, kako izgleda, u tome da sve čisti po sto puta. Trlja sve što se može trljati, sve dok ne zablista od silnog trljanja kao njeno čestito čelo. Baš u to vreme počinjem da viđam njenog samotnog brata kako prolazi mračnim ulicama noću i u prolazu zagleda lica koja promiču. U to doba nikad ne govorim s njim. Kad njegova ozbiljna prilika prođe mimo mene, ja vrlo dobro znam šta on traži i od čega strepi.
Zašto mi je Tredls izgledao tako važan kada je danas po podne svratio po mene u Doktorski dom, kuda ja još ponekad odlazim, forme radi, kad imam vremena. Najzad je na dohvat ruke ostvarenje mojih mladalačkih snova. Idemo da izvadimo dozvolu za venčanje.
To je vrlo mali dokumenat prema, onome što se njime postiže, i Tredls ga posmatra dok leži na mom pisaćem stolu, pola sa divljenjem, a pola sa strahom. Na njemu stoje imena u onaj davno prosnevanoj i miloj povezanosti: David Koperfild i Dora Spenlou; a ozgo iz jednog kuta gleda na našu bračnu vezu ona roditeljska ustanova, Takseno zvanje, koje se tako blagonaklono brine za sve znatnije događaje u ljudskom životu, pa je tu i arhiepiskop od Kenterberija, koji štampanim slovima priziva božji blagoslov na nas, i to za tako male pare, da ne može biti jevtinije!
A ja sam ipak kao u nekom snu, u uzrujanom, blaženom, užurbanom snu. Ne mogu nikako da verujem da će se to ostvariti, a s druge strane, ne mogu da ne uobražavam da svi kraj kojih prolazim opažaju na neki način da se ja preksutra ženim. Stižem pred arhiepiskopovog zamenika, koji me poznaje i brzo obavlja moj posao, kao da između nas postoji neka tajna masonska veza. Tredls nije uopšte potreban, ali prisustvuje kao moj dever u svemu.
»Želim da kad idući put dođete ovamo«, velim ja Tredlsu, »dođete po istom poslu po kojem ja sad dolazim. I da to bude što skorije!«
»Hvala vam na tim lepim željama, dragi Koperfilde«, odgovara on. »I ja to isto želim. Milina je što znam da će me čekati koliko god zatreba, i da je zbilja najmilija devojka ...«
»Kad treba da je dočekate na stanici poštanskih kola?« pitam ja.
»U sedam«, kaže Tredls i gleda u svoj prosti srebrni sat, isti onaj iz kojeg je u školi vadio točkić da pravi vodenicu. »To je otprilike vreme kad i gospođica Vikfild stiže, zar ne?«
»Malo ranije. Agnesa stiže u osam i po«.
»Ja vas uveravam, dragi moj mladiću«, kaže Tredls, »da sam srećan skoro kao da se i sam ženim kad pomislim samo da se taj događaj tako srećno završava. A zaista vam kažem, veliko prijateljstvo i pažnja što i Sofiju lično uvodite u ovu radosnu svečanost i pozivate da bude deveruša zajedno sa gospođicom Vikfild, zaslužuje s moje strane najveću zahvalnost«.
Slušam što mi govori i rukujem se s njim, a onda razgovaramo, idemo, večeramo i tako dalje; ali ja u sve to ne verujem. Ništa mi ne izgleda stvarno.
Sofija dolazi u kuću Dorinih tetaka u određeno vreme, Ima vrlo prijatno lice — ne baš sasvim lepo, ali veoma dopadljivo. Retko sam kad video tako veselo, neizveštačeno, otvoreno i primamljivo stvorenje! Tredls nam je predstavlja s puno ponosa i trlja ruke punih, puncatih deset minuta, pri čemu mu se svaka pojedina dlaka na glavi propinje na vrh prstiju, dok mu ja u jednom kutu čestitam na izboru.
Doveo sam Agnesu sa kenterberijskih poštanskih kola, te je njeno veselo i lepo lice po drugi put među nama. Agnesi se Tredls veoma sviđa, pa je milina gledati njihov susret i posmatrati Tredlsov ponos dok privodi najmiliju devojku da je prikaže njoj.
A ja još ne verujem. Provodimo divno veče i veseli smo preko svake mere, ali ja još ne verujem. Ne mogu nikako da se priberem. Ne mogu da beležim pojedine srećne trenutke onako kako se nižu. Osećam da sam u nekom maglovitom, nesređenom stanju; kao da sam ustao vrlo rano pre nedelju-dve dana i da odonda nisam nikako legao. Ne mogu nikako da znam kad je bilo juče. Čini mi se da dozvolu za venčanje nosim u džepu već nekoliko meseci.
Pa i sutradan isto tako, kad smo svi zajedno pošli da vidimo kuću — našu kuću — Dorinu i moju. Ne mogu nikako da se osetim kao domaćin u njoj. Čini mi se da sam tu po nečijem dopuštenju, ko zna čijem. Skoro očekujem da će svakog časa stvarni domaćin doći i reći da mu je milo što me tu vidi. A tako je divna ta kućica onakva kakva je: ova sjajna i nova, i sa cvećem na ćilimima, koje izgleda sveže kao da je tek ubrano, sa zelenim lišćem na tapetima, kao da se sad razvilo, sa besprekorno čistim muslinskim zavesama, stidljivo rumenim nameštajem, i Dorinim šeširom za baštu s plavom pantljikom — kako da se sad ne setim koliko sam voleo onaj drugi isti takav šešir kad sam je prvo upoznao — već obešenim na čiviluku; sa kutijom za gitaru, koja se sasvim odomaćila i stoji uspravno u jednom uglu, dok se svi spotiču preko Džipove pagode, koja je suviše velika za te prostorije.
Još jedno blaženo veče, isto onako nestvarno kao i sve ostalo. Ja se prikradam u svakidanju sobu pre nego što ću poći kući. Dore tamo nema. Sigurno nije završila sa probanjem. Gospođica Lavinija zaviri unutra, pa mi tajanstveno saopšti da će ona brzo doći. Ona i pored toga zadugo ne dolazi; ali nešto kasnije čujem neko šuštanje pred vratima i neko zakuca.
Ja kažem: »Napred« — ali neko ponovo kuca.
Prilazim vratima čudeći se ko je to, kad tamo ugledam dva sjajna oka i porumenelo lice: Dorine oči i lice, a uz to ju je gospođica Lavinija obukla u sutrašnju haljinu, šešir i sve ostalo da je vidim. Pritisnem svoju ženicu na srce, a gospođica Lavinija vrisne uplašeno zato što joj gužvam šešir, dok se Dora smeje i plače u isti mah, jer vidi da sam zadovoljan; a ja u sve to verujem manje nego ikad.
»Je 1‘ ti lepo izgledam, Dodi?« kaže Dora.
(Lepo! I te kako!)
»Je si li siguran da ti se jako sviđam?« pita Dora.
Razgovor o tom predmetu skopčan je s velikom opasnošću po šešir; tako da gospođica Lavinija opet tiho vrisne i zamoli da shvatim da se u Doru sme samo gledati, ali nikako dirati. I tako Dora minut-dva, prekrasna u svojoj zbunjenosti, stoji da joj se divim; a zatim skida šešir (izgleda tako prirodno bez njega) i, noseći ga u ruci, odlazi trkom, malo kasnije ponovo dolazi igrajući, u svojoj običnoj haljini, i pita Džipa imam li ja lepu ženicu i hoće li joj on oprostiti što se udaje, pa se najzad spušta na kolena da ga natera da šeni na knjizi za kuvanje, posledni put pre njene udaje.
Ja odlazim kući u većoj neverici nego ikad, u stan koji sam uzeo sasvim blizu, pa ustajem rano ujutro da se odvezem na put za Hajgeit i dovedem tetku.
Nikad nisam video tetku u takvoj paradi. Obučena je u svilu boje majčine dušice, sa belim šeširom, da se čovek prosto zapanji. Dženeta ju je već obukla, ali je još tu da i mene vidi. Pegoti je spremna da pođe u crkvu, i namerava da posmatra obred venčanja sa galerije. Gospodin Dik, koji treba da mi preda moju dragu pred oltarom, dao je da mu se kosa ukovrdži. Tredls, koga sam po dogovoru popeo u kola na glavnom drumu, predstavlja bleštavu kombinaciju mlečnobele i svetloplave boje a već i on i gospodin Dik uopšte prave utisak kao da su se čitavi pretvorili u rukavice.
Nema sumnje da ja sve to vidim, jer znam da je tako, ali sam rastrojen, pa kao da ne vidim ništa. Niti verujem u bilo šta. A ipak je, dok se vozimo putem u otvorenim kolima, ova svadba iz vilinskih bajki toliko stvarna, da me ispunjava nekim začuđenim sažaljenjem prema svim onim nesrećnicima koji nemaju udela u njoj, nego čiste po svojim radnjama i odlaze na svoje svakodnevne poslove.
Tetka celim putem sedi držeći moju ruku u svojoj. Kad smo na domak crkve stali zato da siđe Pegoti, koju smo dovezli na boku, tetka mi stegne ruku i poljubi me.
»Neka te bog blagoslovi, Trote! Moj rođeni sin mi ne bi mogao biti miliji. Mnogo mislim jutros na sirotu bebicu«.
»I ja.. I na sve što vam dugujem, draga tetka«.
»Koješta, dete!« kaže tetka, pa ne znajući šta će od silne radosti, pruža ruku Tredlsu, koji na to pruža svoju gospodinu Diku, a ovaj opet pruža svoju meni, a ja pružam svoju Tredlsu; a zatim svi idemo u crkvu.
U crkvi vlada potpuna tišina, nema sumnje, ali to me ne umiruje, kao i da u njoj punom parom radi parni razboj za tkanje. Oterao sam suviše daleko u uzrujanosti.
Sve ostalo je više-manje neki san u kojem se sve pomešalo.
San o tome kako oni dolaze s Dorom; o ženi koja u crkvi deli sedišta i koja nas postrojava ispred ograde oltara kao narednik kad vežba vojnike; o tome kako se ja, čak i tada, pitam zašto li te žene koje dele sedišta u crkvama moraju baš da budu najgore nađžak-babe od sviju koje postoje, i da li to nekakva verska strepnja od strašne zaraznosti dobrog raspoloženja neophodno nalaže da se ti sudovi sa sirćetom postavljaju uvek duž puta koji vodi u raj.
San o tome kako se sveštenik i zvaničnik pojavljuju; kako neki lađari i druga lica slučajno svraćaju u crkvu; o jednom »drevnom mornaru« iza mene, od koga sva crkva strašno zaudara na rum; o tome kako obred započinje neko ko ima dubok glas, i kako smo svi vrlo pažljivi.
San o tome kako gospođica Lavinija, koja igra ulogu neke polupomoćne mlađe deveruše, počinje prva da plače, i kao da jecanjem odaje počast, bar kako ja mislim, uspomeni pokojnog Pindžera; o tome kako joj gospođica Klarisa podnosi pod nos mirišljavu so; o tome kako se Agnesa stara o Dori; kako se moja tetka trudi da se pokaže kao oličenje strogosti, dok joj se suze kotrljaju niz obraze; о tome kako mala Dora jako drhti i daje odgovore jedva čujnim šapatom.
San o tome kako klečimo jedno uz drugo; o tome kako Dora sve slabije drhće, ali još uvek steže Agnesinu ruku; kako se obred svršava tiho i ozbiljno, i kako, kad se završio, svi gledamo jedni u druge u nekom aprilskom raspoloženju punom osmeha i suza; o tome kako moju mladu ženicu u oblačionici obuzima grčevit plač, te plače za svojim sirotim tatom, svojim dragim tatom!
San o tome kako se ona opet razdragala, i o tome kako svi redom potpisujemo zapisnik o venčanju. O tome kako ja idem na galeriju po svoju Pegoti da ga i ona potpiše; o tome kako me Pegoti grli u jednom kutu i kaže da je gledala i venčanje moje mile, rođene majke; o tome kako je sve svršeno i kako polazimo.
San o tome kako idem ponosno i pun ljubavi duž cele crkve, sa svojom slatkom ženicom ispod ruke, i kako kroz laku izmaglicu samo upola nazirem svet, amvone, crkvene stolove, kropionice, orgulje i crkvene prozore, u kojima poigrava neka daleka sličnost i podsećanje na crkvu iz mog detinjstva, tamo u zavičaju, tako davno.
San o tome kako, dok prolazimo, svi šapuću kako smo mlad par i kako je ona krasna mala mlada! O tome kako smo svi veseli i razgovorni dok se vraćamo kolima. O tome kako Sofija priča da je skoro pala u nesvest kad je videla kako se od Tredlsa, kome sam ja bio predao dozvolu za venčanje, traži dozvola, jer je bila ubeđena da je on nekako uspeo da je izgubi ili da ga neko pokrade. O tome kako se Agnesa od srca smeje, a Dora toliko voli Agnesu, da neće da se odvoji od nje, nego je jednako drži za ruku.
San o svadbenom ručku sa izobiljem lepih i dobrih kolača i pića, od čega ja uzimam ponešto, onako kako bih jeo i pio u svakom drugom snu, nikako ne osećajući miris, ukus; pri čemu više živim, što bi se reklo, od ljubavi i od svadbe, pa ni u sva ta jestiva ne verujem, koliko ni u sve drugo.
San o tome kako držim govor, na isti način kao da ga držim u snu, pošto nemam pojma šta hoću da kažem, i samo osećam nešto što bi se moglo shvatiti kao čvrsto ubeđenje da ga i ne držim. O tome kako smo svi druželjubivi i prosto blaženi, ali još jednako kao u snu, i o tome kako Džip dobija malo od svadbenog kolača, pa mu to posle ne prija.
San o tome kako par najmljenih poštanskih konja čeka spreman, i o tome kako Dora trči da promeni haljinu. O tome kako tetka i gospođica Klarisa ostaju s nama, a mi šetamo po bašti, pa se moja tetka, koja je za ručkom održala pravu zdravicu Dorinim tetkama, slatko smeje sama sebi, ali pomalo i ponosi.
San o tome kako je Dora gotova i kako gospođica Lavinija kruži oko nje, sva žalosna što gubi tako lepu igračku koja joj je uvek pružala tako prijatno zaposlenje. O tome kako Dora svaki čas pronalazi da je zaboravila sad ovo, sad ono, i kako svi trče da joj to donesu.
San o tome kako su se svi sjatili oko Dore kad ona najzad počinje da se oprašta, i kako svi izgledaju kao kakva leja cveća, sa svim tim svojim svežim bojama i šarenim pantljikama. O tome kako se moje zlato guši u tom cveću i izlazi iz njega, šmejući se i plačući u isti mah, u moj ljubomorni zagrljaj.
San o tome kako ja hoću da nosim Džipa, koji ide zajedno s nama, a Dora kaže da ga ona mora nositi, jer će inače Džip misliti da ga ona više ne voli, sad pošto se udala, pa će mu prepući srce od toga. O tome kako idemo ruku pod ruku, a Dora zastaje, okreće se i kaže:
»Ako sam bila preka i nezahvalna prema bilo kome, neka se to zaboravi«; i kako udara u plač.
San o tome kako maše rukicama i kako opet polazimo, o tome kako opet zastaje, kako se okreće i kako žurno prilazi Agnesi, radije nego svima drugima, i kako joj daje poslednje poljupce i poslednje zbogom.
Odlazimo zajedno kolima i ja se budim iz sna. Najzad sam poverovao: ovo kraj mene je moja mala, mila ženica, i ja je silno volim!
»Jesi li sad srećan, ti moj luckasti dečko?« kaže Dora »i siguran da se nećeš pokajati?«
Sklonio sam se u stranu da pogledam kako mimo mene prolaze snovi i priviđenja iz onih dana. Prošli su, i ja nastavljam putovanje kroz svoju priču.

GLAVA XLIV

NAŠE DOMAĆINSTVO


Prođe naš medeni mesec, deveruše se vratiše kući, i ja se nekako čudno osetih kad najednom videh sebe kako u našoj vlastitoj kućici sedim sa Dorom — nekako sasvim, da se tako izrazim, lišen zaposlenja, s obzirom na ono moje milo zanimanje — vođenje ljubavi.
Bilo je tako neobično imati Doru stalno kraj sebe. Bilo je neshvatljivo da ne moram izlaziti da bih je video, i da nemam nikakvog razloga da se brinem za nju, da ne moram da joj pišem, ni da smišljam i iznalazim mogućnosti da ostanem s njom nasamo. Ponekad bih se uveče, kad bih digao pogled sa svog rada i video je kako sedi prema meni, zavalio u stolicu i mislio kako je čudnovato što smo sad tu sasvim sami jedno s drugim, kao da je to nešto sasvim prirodno — da za to niko više ne mari — dok je sva romantična poetičnost našeg vereničkog doba otišla u zapećak da tamo rđa — i da nemamo nikom više da ugađamo osim jedno drugom, jedno drugom dok smo živi.
Kad bi u Parlamentu bila neka duža debata, pa bih ostao na poslu do kasno u noć, činilo mi se vrlo čudno, dok bih se vraćao kući, da me sad Dora čeka kod kuće! Isprva sam jedva dolazio k sebi od čuda kad bih je čuo kako tiho silazi niz stepenice da razgovara sa mnom dok večeram. Bilo je tako čudnovato znati sa sigurnošću da Dora uvija kosu u »papilotne«. Bio sam prosto zapanjen dok sam je gledao kako to radi.
Sumnjam da su dve mlade ptičice mogle imati manje pojma o vođenju kuće nego što smo imali ja i moja Dora. Razume se da smo držali služavku. Ona nam je vodila kuću. Ja još i danas u dubini duše verujem da to mora da je bila neka prerušena kći gospođe Krup; tako smo strašne stvari doživeli sa tom Meri-Anom.
Zvala se Dika. Kad smo je uzeli u službu, rečeno nam je da njeno ime još vrlo slabo izražava njene sposobnosti. Imala je svedočanstvo o vladanju veliko kao kakva proklamacija, i prema tom zvaničnom dokumentu, znala je sve kućne poslove za koje sam ikad čuo, i mnoge druge za koje nisam nikad čuo. Bila je to žena u najboljoj snazi, stroga lica i sklona nekim večitim bubuljicama ili osipu (naročito po mišicama). Imala je rođaka u telesnoj gardi, tako dugih nogu da je izgledao kao popodnevna senka nekog drugog čoveka. Koporan mu je bio taman toliko tesan za njega koliko je on bio krupan za naše prostorije. Uz to, naši zidovi nisu bili jako debeli, te bismo mi uvek kad bi on provodio veče u našoj kući znali to po tome što bi iz kuhinje dopiralo neprekidno mumlanje.
Za taj naš alem-kamen jemčilo se da je trezvena i poštena. Prema tome sam sasvim voljan da verujem da je zaista pala u nesvest onda kad smo je ono našli pod kazanom za toplu vodu, i da se nestanak srebrnih kašičica mora pripisati đubretaru.
Ali nam je grozno pritiskivala dušu. Osećali smo svoju neiskusnost, a nismo znali šta da radimo. Bili bismo predani na njenu milost da je nešto imala milosti; ali je to bila tako bezobzirna žena, da se o nekoj njenoj milosti ne može ni govoriti. Ona je bila povod naše prve svađe.
»Milo zlato moje«, rekoh ja jednog dana Dori, »misliš li ti da Meri-Ana ima uopšte pojma o vremenu?«
»Zašto, Dodi?« upita Dora bezazleno, podižući oči sa svog crteža.
»Zato što je sad već pet sati, zlato moje, a trebalo je da ručam u četiri«.
Dora pogleda zamišljeno u časovnik, pa bojažljivo izrazi mišljenje da on ide napred.
»Naprotiv, mila moja«, rekoh ja gledajući u svoj sat; »on kasni nekoliko minuta«.
Moja ženica mi priđe i sede mi na kolena da me umiljavanjem umiri, pa mi olovkom povuče crtu niz sredinu nosa, ali meni to nije mogao biti ručak, iako mi je bilo vrlo prijatno.
»Zar ne misliš, mila«, rekoh ja, »da bi bilo bolje kad bi ti malo opomenula našu Meri-Anu?«
»O, nemoj, molim te! Ja to ne bih mogla, Dodi!« reče Dora.
»Zašto ne, mila moja?« upitah blago.
»Pa zato što sam guščica«, reče Dora, »a ona to zna«.
Meni se učini da onaj ko želi da na bilo kakav način ukroti Meri-Anu ne treba da ima takvo osećanje, te se malo namrštih.
»Uh! Kakve su to gadne bore po čelu moga dečka!« reče Dora, pa ih, još jednako sedeći na mom krilu, izvuče olovkom, stavljajući je na svoje rumene usne da crnje beleži, i radeći po mom čelu s čudnom, šaljivom marljivošću, u kojoj sam i preko volje uživao.
»Na, tako, sad si dobro dete«, reče Dora, »sad izgledaš mnogo lepše kad se smeješ«.
»Ama slušaj, zlato moje,...« rekoh ja.
»Ne, nemoj, molim te!« viknu Dora i poljubi me. »Nemoj da si nevaljao kao ,Riđobradi‘. Nemoj da budeš ozbiljan«.
»Moja slatka ženice«, rekoh ja, »pa moramo ponekad biti ozbiljni. Hodi ovamo! Sedi na ovu stolicu kraj mene! Ovamo tu olovku! Tako! Hajde sad da razgovaramo pametno. Ti znaš, mila moja...« Kako je bila majušna ona rukica koju sam držao i ona burmica na njoj! »Znaš, zlato moje, nije baš osobito prijatno kad čovek mora da ode bez ručka! Hajde, reci sama, je li prijatno?«
»Ni-n-nije!« odgovori Dora slabim glasom.
»Bože, kako drhćeš, zlato!«
»Zato što znam da ćeš sad da me grdiš«, viknu Dora plačnim glasom.
»Slatko moje, ja samo hoću s tobom pametno da porazgovaram«.
»Da, ali pametan razgovor je gori od grdnje«, viknu Dora očajno. »Nisam se ja udavala da se sa mnom pametno razgovara. Ako si nameravao da razgovaraš pametno s ovakvom ludicom kakva sam ja, onda je trebalo da mi odmah kažeš, ti svirepi dečko!«
Pokušah da umirim Doru, ali ona okrete lice od mene i stade tresti uvojcima sa jedne strane na drugu, pa opet reče:
»Ti svirepi, svirepi dečko!« i to toliko puta, da stvarno nisam znao šta da radim, te se zato neodlučno prošetah nekoliko puta po sobi pa se ponovo vratih.
»Doro, zlato moje!«
»Ne, ja nisam tvoje zlato! Mora da je tebi sad krivo što si mene uzeo za ženu, jer inače ne bi sa mnom govorio pametno!« odgovori Dora.
Mene tako uvredi ta neumesna optužba, da mi to uli hrabrosti da budem ozbiljan.
»Ama slušaj, Doro, dušo moja«, rekoh ja, »ti si veoma detinjasta i govoriš koješta. Ti se, uveren sam, sećaš da sam juče morao otići usred ručka, a, da sam dan ranije pokvario želudac zato što sam morao navrat-nanos da progutam nedopečenu teletinu, a danas već od ručka nema ništa... Čisto strepim da pomenem koliko smo čekali na doručak — i da voda čak ni onda nije uzavrela. Ne mislim da ti to prebacujem, mila, ali to baš nije ugodno«.
»O, ti nemilosrdni, svirepi dečko! Kako samo možeš govoriti da sam ja neprijatna žena?« viknu Dora.
»Ama, draga Doro, pa ti znaš da ja nisam nikad rekao tako nešto«.
»Rekao si da sam neugodna!« reče Dora.
»Ja sam rekao da nije ugodan način na koji se vodi naša kuća.«
»Pa to je sasvim isto!« viknu Dora. I očevidno je tako i mislila, jer gorko zaplaka.
Ja se ponovo prošetah po sobi, pun ljubavi prema svojoj lepoj ženici i toliko potresen prebacivanjima samom sebi, da mi je dolazilo da lupim glavom o vrata. Zatim ponovo sedoh, pa rekoh:
»Ništa ja tebi ne prebacujem, Doro. Mi oboje moramo mnogo da učimo. Samo pokušavam da ti kažem, mila moja, da moraš, da zaista moraš«, bio sam rešen da ne popustim u tome, »da se navikneš da vodiš nadzor nad Meri-Anom. I da se malo pomučiš radi sebe i radi mene«.
»Ja se zaista čudim kako možeš da govoriš tako nezahvalno«, govorila je Dora jecajući, »kad lepo znaš da sam neki dan, kad si ti kazao da bi voleo malo ribe, sama prepešačila ne znam koliko milja i poručila ribu da te iznenadim«.
»Da, i to je bilo vrlo ljubazno od tebe, mila«, rekoh ja. »Ja sam ti bio toliko zahvalan za to, da nipošto nisam hteo ni da pisnem da si donela čitavog lososa, što je bilo suviše za nas dvoje. Kao ni to da nas je stao funtu i šest šilinga, a to je više no što mi smemo da utrošimo«.
»Ti si mnogo uživao«, jecala je Dora, »i rekao da sam ja mišić!«
»I opet ću to reči, milo moje!« rekoh ja, »i to po hiljadu puta!«
Ali sam bio uvredio Dorino nežno malo srce, te se nije mogla utešiti. Toliko je jecala i jadikovala, i tako izgledala potištena, da sam se osećao kao da sam kazao nešto strašno i ujeo je za srce. Моrao sam da se žurim; ostao sam napolju do kasno u noć, i čitave sam večeri osećao kako mi se srce steže od griže savesti, pa sam bio jadan i žalostan. Grizla me je savest kao da sam nekog ubio, i mučilo me neko osećanje da sam okoreli pakosnik i zlikovac.
Bilo je dva ili tri sata posle pola noći kad dođoh kući. Kod kuće zatekoh tetku gde sedi i čeka na mene.
»Da se nije što dogodilo, tetka?« zapitah uplašeno.
»Ništa, Trote«, odgovori ona. »Sedi, sedi! Cvetak je bio nešto neraspoložen, pa sam mu pravila društvo. Ništa više«.
Naslonih glavu na ruku, i dok sam tako sedeo i gledao u vatru, osetih se žalosniji i utučeniji no što sam mogao zamisliti da mogu biti tako brzo posle ispunjenja svojih najlepših nada. Dok sam tako sedeo i mislio, slučajno sretoh tetkin pogled koji se zadržao na mome licu. U njemu je bilo nekog zabrinutog izraza, ali ga odmah nestade.
»Ja vas uveravam, tetka«, rekoh ja, »da sam i sam bio cele večeri utučen pri pomisli da je Dora tako neraspoložena. Ali nisam imao nikakve druge namere, nego da nežno i s ljubavlju porazgovaram s njom o našim domaćim prilikama«.
Moja tetka klimnu glavom kao da hoće da me ohrabri.
»Moraš biti strpljiv, Trote«, reče ona.
»Pa, razume se. Bog mi je svedok da ne tražim ništa nerazumno, tetka!«
»Znam«, reče tetka. »Ali Cvetak je vrlo nežan cvetić, te vetar mora biti vrlo pažljiv prema njemu«.
Ja u duši osetih zahvalnost prema svojoj dobroj tetki zbog te njene nežnosti prema mojoj ženi, i bio sam siguran da ona zna za to moje osećanje.
»Zar ne mislite, tetka«, rekoh ja pošto sam još neko vreme gledao u vatru, »da biste mogli ponekad razgovarati sa Dorom i posavetovati je za naše zajedničko dobro?«
»Trote«, odgovori tetka malo uzbuđeno, »Ne! Nemoj od mene tražiti takve stvari«.
Ona je to govorila s toliko usrđnosti, da ja iznenađeno podigoh oči.
»Kad pogledam unazad na svoj život, dete moje«, reče moja tetka, »mislim o nekima koji su već u grobu, a prema kojima sam mogla ljubaznije postupati. Ako sam strogo sudila o nečijim pogreškama u braku, to je možda bilo stoga što sam imala jakog raziloga da strogo sudim o svojim. Nego ostavimo to. Ja sam dugo godina bila nabusita, drvendekasta i nastrana žena. Takva sam i danas, i uvek ću biti takva. Ali ti i ja smo učinili jedno drugom poneko dobro, Trote, bar si ti meni bio na dobro, dragi moj — te zato ništa ne sme stati između nas da nas razdvoji pod stare dane«.
»Da razdvoji nas!« rekoh ja.
»E, dete, dete!« reče tetka gladeći bore na haljini. »Ni prorok nije u stanju da predvidi šta bi začas moglo da iskrsne u tom pogledu, i koliko bih ja mogla ožalostiti Cvetak kad bih se plela u vaše stvari. Ja želim da me naša maza uvek voli i da bude vesela kao leptirić. Seti se doma svoje majke posle njene druge udaje, pa nemoj nikad ni meni ni njoj nanositi tu nepravdu koju si pomenuo«.
Odmah sam shvatio da tetka ima pravo, a pojmio sam i svu dubinu njene ljubavi prema mojoj miloj ženici.
»Ovo je tek prvi početak, Trote«, nastavi ona, »a ni Rim nije podignut za jedan dan, niti za godinu dana. Ti si sam slobodno birao«, na lice joj se, kako se meni učini, za trenutak navuče laki oblačak, »pa si izabrao stvorenje vrlo lepo i puno nežnosti. Sad će ti biti dužnost, a i zadovoljstvo, to ja razume se dobro znam; ja ti sad ne držim neku pridiku, da je ceniš onakvu kakvu si je izabrao, po svojstvima koja ona ima, a ne po onim koja nema. Ona svojstva kojih ona nema ti moraš razvijati u njoj, ako možeš. A ako ne možeš, dete moje«, tu tetka protrlja nos, »moraš se navići da živiš bez njih. Ali moraš imati na umu da svoju budućnost morate stvariti samo vas dvoje. Tako je u braku, Trote, i neka vam je bog na pomoći u tome, vama koji ste u svetu kao dva detenceta izgubljena u šumi!«
To moja tetka izgovori na neki vedar i veseo način, pa me poljubi da zapečati svoj blagoslov.
»A sad«, reče ona, »pripali mi fenjerčić, pa me baštenskom stazom otprati do onog mog golubarnika«, jer su naše kućice bile u vezi s tim putem. »Kad se vratiš, pozdravi Cvetak od Betsi Trotvud i nemoj nikad više pomišljati da od stare Betsi praviš nekakvo strašilo, jer ona je, koliko je već poznajem iz ogledala, i onako kao ličnost dosta smrknuta i ćoškasta!«
Govoreći to, moja tetka uvi glavu u maramu kojom je imala običaj da se sva zabradi u takvim prilikama, a onda je ja otpratih kući. Dok je stajala u svojoj bašti i visoko držala fenjerčić da mi prisvetli na povratku, meni se opet učini da u pogledu kojim me prati ima neke zabrinutosti; ali sam se i suviše bio zaneo razmišljanjem o onome što mi je rekla, i bio još pod suviše jakim dejstvom tada prvi put stvarnog uviđanja da Dora i ja moramo sami izgraditi svoju budućnost, i da nam niko u tome ne može pomoći.
Kad se nađoh sam u kući, Dora tiho siđe u papučama da me sretne, pa stade plakati na mome ramenu i reče da sam bio nemilosrdan, i da je ona bila nevaljala, na što i ja, čini mi se, rekoh to isto, te se pomirismo i složismo da će naša prva svađa biti ujedno i poslednja, i da druga neće doći, pa makar poživeli i sto godina.
Sledeća domaća nevolja kroz koju smo imali da prodemo bilo je naše nastradanije sa puslugom. Rođak naše Meri-Ane klisnu iz vojske i sakri se u naš podrum za ugalj, odakle ga, na naše silno zaprepašćenje, izvuče jedna potera od nekolicine njegovih drugova, pa ga odvede vezanih ruku, u povorci koja nam ostavi baštu ispred kuće u strašnom stanju. To me ohrabri da se otarasim Meri-Ane, koja pošto primi platu ode tako krotko, da se ja iznenadih, dok ne otkrih ono o nestanku kašičica i ne saznadoh za male sume koje je pozajmljivala od raznih trgovaca u susedstvu na moje ime i bez moga znanja. Pošto smo se neko vreme pomogli gospođom Kidžberi — po mom mišljenju najstarijom žiteljkom četvrti Kentiš-Tauna, koja je išla da poslužuje po kućama, mada suviše slaba da bi mogla ostvariti svoje zamisli na polju te umetnosti; nađosmo drugo neocenjivo blago, neku neobično dobru i ljubaznu ženu, ali koja je imala nesrećnu manu da pada sa poslužavnikom, bilo penjući se uz kuhinjske stepenice, bilo silazeći, i da se skoro uvek glavačke sruči u salon kao u bazen za plivanje, zajedno sa čajem i čitavim priborom. Pošto je silna pustoš koju nam je ta nesrećnica pričinjavala neodložno nalagala da je otpustimo, za njom dođe — uz povremeno ispomaganje poslužavkom, gospođom Kidžberi — čitava loza nesposobnih vladara, u našem domaćinstvu, od kojih je poslednja bila jedna mlada osoba otmena izgleda koja ode na vašer u Grinič u Dorinom šeširu. Posle nje se sećam samo neprestanog nasedanja, jednog većeg od drugog.
Nama su, izgleda, podvaljivali svi s kojima smo imali nekog posla. Naše pojavljivanje u radnji bilo je znak da se odmah iznese ukvarena roba. Ako bismo kupili jastoga, taj je bio pun vode. Sve meso koje smo kupovali ispalo bi žilavo, a naši hlebovi nisu skoro nikako imali kore. Tragajući za kakvim uputom na osnovu kojeg bi trebalo peći butove tako da budu dopečeni a ne prepečeni, ja se udubih u knjigu za kuvanje, pa pronađoh da treba ostaviti po četvrt sata za svaku funtu mesa i još četvrt sata preko toga. Ali taj recept nas je nekom čudnom slučajnošću uvek izneveravao, te nikako nismo mogli da nabasamo na neku sredinu između presnog crvenila i ugljenisanja.
S razlogom sam verovao da smo se, trpeći te neuspehe, izlagali daleko većim izdacima nego da smo odnosili dugi niz pobeda i uspeha. Kad bih pregledao nabavne knjižice naših snabdevača, meni se čini da bismo komadima masla mogli patosati ceo prizemni sprat u našem stanu, toliku smo količinu te namirnice trošili. Ne znam da li su trošarinski prihodi u to doba pokazivali povećanje u potrošnji bibera, ali ako se ta pojava nije zabeležila na pijaci, onda su se mnoge porodice morale odreći dalje upotrebe tog začina. A najčudnije u celoj stvari bilo je to što u kući nismo nikad imali ničega.
Što se tiče slučajeva da pralja odnese i založi naše rublje, pa dođe pijana da se izvinjava, to se, valjda, dešavalo češće i drugima. Pa onda zapaljen dimnjak, opštinski vatrogasni šmrk i pandurovo krivokletstvo. Ali rekao bih da se drugima ne dešavaju nesreće kao ona kad smo uzeli u službu služavku koja je imala slabost prema osvežavajućim napicima, te je znatno uvećala naš tekući račun za porto-vino ovakvim neobjašnjivim stavkama: »Frtaljče voćnog soka s rumom (gospođa K.)«, »Pola frtalja džina s karanfilićima (gospođa КA«, »Čašica ruma sa nanom (gospođa K.)«. — Napomene u zagradama odnosile su se uvek na Doru, zbog čega se mislilo, kako se pokazalo prilikom objašnjenja, da se Dora krepila svim tim napicima.
Jedan od naših znamenitih pothvata u oblasti domaćinstva bila je večera koju smo priredili Tredlsu. Ja ga tog dana sretoh u varoši i pozvah ga da to po podne pođe sa mnom u šetnju do nas. On odmah pristade, te napisah Dori da ću ga dovesti. Bilo je prijatno vreme, i mi putem zapodenusmo razgovor o mojoj domaćoj sreći. Tredls se živo raspriča o tome i reče da bi on, kad bi imao takav dom u kojem bi ga njegova Sofija čekala, spremivši sve za njega — osećao da više nema šta da poželi.
Nisam mogao poželeti lepšu ženicu na suprotnom kraju stola, ali sam svakako, kad sedosmo za sto, mogao poželeti malo više prostora. Ni sam ne znam otkuda to, ali iako nas je bilo svega dvoje, bilo nam je u isto vreme i tesno i dovoljno široko da sve zaturimo u tom prostoru. Mislim da je to dolazilo otuda što ništa nije imalo svoje određeno mesto, sem Džipove pagođe, koja. je neizbežno ometala glavni saobraćaj. U ovoj prilici Tredls je bio tako stisnut između pagode, gitare, Dorinog naslikanog cveća i mog pisaćeg stola, da sam se ozbiljno plašio da se neće moći služiti nožem i viljuškom; ali on je dobroćudno dokazivao da ima »more prostora, Koperfilde! Uveravam vas, more prostora!«
Bilo je još nešto što sam mogao poželeti; naime, da se Džipu nije nikad dopustilo da za vreme večere slobodno šeta po stolnjaku. Počeo sam pomišljati da nekako nije u redu što je on uopšte tu, čak i da nije imao običaj da mete šapu u slanik ili u rastopljeno maslo. Ovom je prilikom, izgleda, uobrazio da je tu postavljen sa isključivim zadatkom da drži Tredlsa u šahu, te je lajao na mog starog prijatelja i jurišao na njegov tanjir sa toliko neukrotive drskosti, da se slobodno može reći da je udario monopol na celokupnu konverzaciju.
Ali znao sam koliko je moja mila Dora nežna srca i kako je osetljiva na svako vređanje njenog ljubimca, pa nisam ništa zamerio. Iz sličnih razloga nisam ništa govorio ni o tanjirima koji su ležali razbacani po podu kao patrole u čarkama, ni o neurednom izgledu bočice za sirće, zejtin i druge začine, koje su bile mangupski naherene i izgledale kao pijane, ni o daljem blokiranju Tredlsa pomoću zalutalih činija s povrćem i svakojakih bokala. Dok sam gledao naš kuvani ovčji but ispred sebe, morao sam se pitati, pre no što ću početi da ga sečem, otkuda to da svi naši butovi imaju čudne oblike — i je li naš mesar ugovorom dobio pravo na sve sakate ovce koje dolaze na svet; ali sam te misli zadržao za sebe.
»Šta ti je to u toj činiji, zlato moje?« rekoh Dori.
Nisam mogao da shvatim zašto mi to Dora uz neke umiljate izraze lica neprestano daje na znanje da bi htela da me poljubi.
»Ostrige, mili moj«, reče Dora bojažljivo.
»Jesi li se ti toga setila?« rekoh ja.
»Je-e-e-sam, Dodi!« veli Dora.
»Onda nisi mogla ništa bolje smisliti!« kliknuh ja i spustih nož i viljušku za rezanje mesa. »Tredls to najviše voli«.
»Da-a-a, Dodi!« reče Dora, »zato sam ih kupila čitavo jedno lepo burence, a onaj čovek mi je rekao da su dobre. Nego ja... ja se čisto bojim da nešto s njima nije u redu. Nisu izgleda, kako treba«.
Tu Dora stade mahati glavom, a u očima joj zablistaše dijamanti.
»Treba samo rastvoriti dve školjke, pa gornju skinuti, zlato moje«, rekoh ja.
»Ali one neće da se otvore!« reče Dora, jako se naprežući i vrlo žalosna lica.
»Znate u čemu je stvar, Koperfilde?« reče Tredls veselo zavirujući u činiju; »mislim da to dolazi otuda, ostrige su inače sjajne, dolazi otuda što one uopšte nisu otvorene«.
Ostrige zaista nisu bile otvorene, a mi nismo imali noža za, otvaranje ostriga — a i da smo imali, ne bismo se znali njime poslužiti — te smo tako gledali u ostrige, a jeli ovčetinu. Bar smo jeli ono što je bilo dokuvano i dopunjavali sosom od kapra. Uveren sam da bi se Tredls, da sam mu ja to dopustio, pretvorio u pravog divljaka i pojeo pun tanjir sasvim presnog mesa samo da pokaže kako uživa u jelu, ali nisam hteo ni da čujem za prinošenje takve žrtve na oltar prijateljstva, pa smo umesto toga navalili na slaninu, pošto se srećnim slučajem desilo da smo u ostavi imali suviše slanine.
Moja sirota ženica bila je vrlo žalosna dok je mislila da ću se ja ljutiti, a kad vide da se ne ljutim, obradova se neopisano, te neraspoloženje koje sam suzbio u sebi vrlo brzo sasvim iščeze, pa provedosmo sasvim prijatno veče. Dora je sedela s rukom preko moje stolice dok smo ja i Tredls pijuckali vino, pa bi iskoristila svaku zgodu da mi prišapne na uvo da je tako lepo od mene što nisam svirep i nemilosrdan dečko. Ona posle nekog vremena spremi čaj, pri čemu je bilo tako divno gledati je kako to izvodi kao da se igra sa priborom za čaj za lutke, da nisam mnogo vodio računa o tome kakav je čaj. Zatim Tredls i ja odigrasmo partiju-dve karata, dok je Dora pevala uz gitaru, te mi se činilo da je moje udvaranje i naš brak samo jedan moj nežni san, i da još nije kraj onoj noći kad sam je prvi put slušao.
Kad Tredls ode, i kad sam se vratio u salon pošto sam ga ispratio na ulicu, moja ženica privuče svoju stolicu uz moju, pa sede kraj mene.
»Jako mi je žao«, reče ona. »Molim te, Dodi, pokušaj da me poučiš«.
»Moraću prvo da poučim sebe«, rekoh ja. »I ja sam neuk kao i ti, zlato moje«.
»Da, ali ti možeš da učiš«, odgovori ona; »ti si tako bistra glava«.
»Koješta, mišiću moj!« rekoh ja.
»Volela bih«, nastavi moja ženica posle dužeg ćutanja, »da sam mogla otići u unutrašnjost i tamo provesti godinu dana sa Agnesom«.
Držala je ruke sastavljene na mome ramenu i bradom se naslanjala na njih, dok su joj plave oči mirno gledale u moje.
»A zašto to?« upitah ja.
»Mislim da bi mi ona koristila, i čini mi se da bih od nje mogla učiti«, reče Dora.
»Sve u svoje vreme, zlato moje. Treba da imaš na umu da se Agnesa toliko godina morala starati o svom ocu. Ali je još kao dete bila ista kakvu je sad poznajemo«, rekoh ja.
»Hoćeš li da me uvek zoveš jednim imenom koje bih želela da mi daš?« upita Dora ne mičući se.
»Kakvo je to ime?« upitah ja smešeći se.
»Vrlo glupo ime«, reče ona, tresući neko vreme uvojcima. »Detinjasta ženica«.
Smejući se upitah svoju detinjastu ženicu zašto joj je palo na pamet da želi da je tako zovem. Ona odgovori, ne mičući se, sem što joj je možda moja ruka, kojom sam je bio obgrlio, privukla plave oči bliže mojima:
»Ja time ne mislim, ti luckasti dečko, da to ime treba da zameni moje ime Dora. Ja samo hoću da kažem kako želim da misliš o meni na taj način. Kad osećaš da ćeš se naljutiti na mene, ti reci u sebi: ,Pa to je moja detinjasta ženica!‘ Kad god si jako nezadovoljan sa mnom, reci: .Odavno sam ja znao da će ona biti detinjasta ženica!‘ A kad osetiš da ti nedostaje ono što bi trebalo da ti ja budem, a što mislim da ti nikad neću moći biti, samo reci: ,Moja luckasta, detinjasta ženica me ipak voli!‘ Jer te ja zaista volim!«
Tada s njom nisam ozbiljno razgovarao, jer nisam sve do danas imao pojma da je ona tada ozbiljno govorila. Ali je njena priroda puna milošte bila tako blažena usled onog što sam joj ja na to rekao od sveg srca, da joj se lice ozarilo osmehom i pre no što joj se oči osušiše. I ne prođe mnogo, pa zaista postade moja detinjasta ženica; sede na pod ispred kineske pagode i stade drmati zvonce jedno za drugim da kazni Džipa za njegovo malopređašnje ponašanje, dok je Džip za to vreme ležao u vratima pagode i žmirkao glave isturene napolje, lenj čak i za zadirkivanje.
Dorina molba je učinila jak utisak na mene. Gledam unazad na vreme o kojem pišem; dozivam nevinu priliku koju sam od srca voleo da izađe iz zamagljene tame prošlosti i ponovo okrene svoju malu glavu prema meni; i još uvek tvrdim da su mi te njene ljupke reči odonda stalno na pameti. Možda se nisam njih uvek držao koliko je trebalo; bio sam mlad i neiskusan; ali se nikad nisam oglušio o njenu neizveštačenu molbu.
Dora me ubrzo obavesti da će uskoro postati izvanredna domaćica. Zato dobro izbrisa svoje tablice, zašilji olovku, donese ogromnu računsku knjigu, brižljivo priši iglom i koncem sve listove knjige za kuvanje koju je Džip raskupusao, i uopšte preduze očajne korake da bude »dobra«, kako je govorila. Ali su brojevi ostali tvrdoglavi na svoj način i prosto nisu hteli da se sabiraju. Pošto bi s velikim trudom uvela dve-tri stavke u računsku knjigu, Džip bi mašući repom, prošetao preko stranice i sve zamrljao. I njen bi srednji prstić na desnoj ruci ogrezao u mastilo, što je, mislim, bio jedini stvarni rezultat do kojeg je dolazila.
Ponekad bih s večeri, kad bih ostao kod kuće i radio jer sam sad već mnogo pisao i počinjao bivati prilično poznat kao pisac — spustio pero i posmatrao svoju detinjastu ženicu kako se trudi da bude dobra. Pre svega bi donela ogromnu računsku knjigu, pa bi je, duboko uzdahnuvši, spustila na sto. Zatim bi je otvorila na mestu gde ju je prethodne večeri Džip zamrljao, pa bi zvala Džipa da vidi svoje nedelo. Zbog toga bi za neko vreme zaboravila na posao, i stala se igrati sa Džipom, pa mu, možda, za kaznu i umrljati njušku mastilom. Zatim bi naredila Džipu da smesta legne na sto »kao lav« — što je bila jedna od njegovih veština, mada ne bih mogao reći da je sličnost bila velika — te bi on, ako je bio raspoložen da sluša, zaista i poslušao. Onda bi se latila pera i počela da piše, pa bi našla da pero ima neku dlačicu, te uzela drugo pero i našla da ono proliva. Onda bi uzela treće i počela da piše, pa bi rekla tihim glasom: »Uh! Ovo je neko brbljivo pero; smetaće Dodiju!«; da najzad digne ruke od tog mučnog posla i skloni računsku knjigu, pošto bi se pravila da njome hoće da smrvi lava.
Ili bi, pak, ako bi bila vrlo staložena i ozbiljno raspoložena, sela uz svoje tablice i korpicu sa računima i drugim hartijama, koje su više ličile na papilotne nego na ma šta drugo, pa pokušala da iz njih otme neki rezultat. Pošto bi ih pažljivo upoređivala jedne s drugima, i ispisala neke određene cifre na tablicama, pa ih izbrisala, pa računala na prstima leve ruke po nekoliko puta, unapred i unatrag, toliko bi se umorila i klonula, i izgledala tako nesrećna, da bi me srce zabolelo gledajući je kako joj se vedro lice smrkava, i to zbog mene! — te bih joj tiho prišao i rekao:
»Šta je, Dorice?«
Dora bi očajna digla oči i odgovorila:
»Neće da mi se složi! Već me je od njih tako zabolela glava. Nikako neće da rade ono što ja hoću!«
Na to bih ja rekao:
»Pa hajde da pokušamo zajedno. Dopusti, Doro, da ti pokažem«.
Zatim bih počeo da izvodim praktičnu nastavu, i Dora bi jako pazila, možda jedno pet minuta, ali bi to strašno počelo da je zamara, te bi se stala zabavljati uvijanjem moje kose, ili bi udarila da ispituje kako bi mi uz lice stajala kragna povrnuta naniže. Ako bih ćutanjem pokušao da stanem na put njenom šaljivom raspoloženju, pa nastavio da radim, ona bi izgledala tako preplašena i neutešna, i toliko počela pokazivati sve manje razumevanja, da bi mene počela gristi pomisao kako je bila od prirode vesela kad sam prvi put izbio na stazu njenog života, ili da je to moja detinjasta ženica, pa bih spustio olovku i rekao da donese gitaru.
Imao sam puno posla i mnogo briga, ali sam iz tih istih obzira sve to zadržavao za sebe. Sad sam daleko od toga da mislim da je to što sam radio bilo bogzna kako pametno, ali tako sam radio iz čiste ljubavi prema svojoj detinjastoj ženici. Sad ispitujem svoje srce, pa njegove tajne, ako ih znam, poveravam ovoj hartiji bez ikakvog zatajivanja. U srcu mi je još postojalo ono staro osećanje kao da sam nešto izgubio ili da mi nešto nedostaje, ali mi to sad više nije zagorčavalo život. Dok bih šetao po lepom vremenu i sećao se onih letnjih dana kad je vazduh bio prožet mojim mladalačkim zanosom, osećao sam neku prazninu u ostvarenju svojih snova, ali sam mislio da je to usled oreola prošlosti oko njih, koji sadašnjica nikako ne može dati. Istina je da sam ponekad, za kratko vreme, osećao kako bi bilo dobro da u ženi imam savetodavca, da je čvršće volje i promišljenija, da me potpomaže i ispravlja, i da je obdarena sposobnošću da popunjava prazninu koja, izgleda, postoji negde u meni; ali osećao sam da je to neko nezemaljsko savršenstvo sreće koje nikad nije bilo meni namenjeno, ni moglo biti.
Po godinama sam bio detinjasti muž. Na mene su uticali i razgaljivali me samo oni jadi i doživljaji koje sam zabeležio na ovim stranicama i ništa drugo. Ako sam i grešio u nečemu, što je mogao biti čest slučaj, to sam radio iz pogrešnog shvatanja ljubavi i usled nedostatka mudrosti. Pišem pravu istinu. Ništa ne bi vredelo da je sad ulepšavam.
Tako ponesoh na svojim leđima terete i brige našeg života, i u tome ne nađoh druga, živeli smo što se tiče nereda u našem domaćem životu otprilike kao i ranije, ali sam već bio navikao na to, dok se Dora, kako sam sa zadovoljstvom opažao, sada retko zbog toga uznemiravala. Bila je vedra i vesela na svoj stari detinjasti način, nežno me volela, srećna usred svojih svakidašnjih tričarija.
Kad bi debate u Parlamentu bile teške — mislim po dužini, a ne po sadržini, jer su one u ovom drugom pogledu retko kad i bile drukčije — pa kad bih kasno došao kući, Dora nije imala mira čim bi čula moje korake, te bi uvek sišla u sretanje. Kad mi večeri ne bi bile ispunjene radom za koji sam se osposobio sa toliko truda, i kad sam bio zauzet pisanjem kod kuće, ona bi mirno sedela kraj mene, ma koliko kasno tako ostali, i bila tako tiha, da bih ja ponekad pomislio da je zaspala. Ali bih obično, čim bih podigao glavu, video njene plave oči kako gledaju u mene s onom mirnom pažnjom o kojoj sam već govorio.
»O, siroti moj umorni dečko!« reče Dora jedne noći kad se moje oči susretoše s njenim, dok sam zatvarao svoj pisaći sto.
»Sirota umorna devojčice!« rekoh ja. »Pre bi se to moglo reći. Drugi put moraš ići da legneš, mila moja. Ovo je suviše kasno za tebe«.
»Ne, nemoj me terati da legnem!« molila je Dora prilazeći bliže meni. »Molim te, nemoj«.
Dora na moje silno zaprepašćenje zajeca i obisnu mi se o vrat.
»Tebi, izgleda nije dobro, mila! Nisi srećna?«
»Jeste, sasvim dobro, i sasvim sam srećna«, reče Dora. »Nego reci da ćeš dopustiti da ostanem i da gledam kako pišeš«.
»Eh, imaju šta i da gledaju u ponoć te tvoje sjajne oči!« odgovorih ja.
»A zar su zbilja sjajne?« odgovori Dora smejući se. »Jako se radujem što su sjajne!«
»Ti, sujetnice moja!«
Ali nije to bila taština; već samo naivno uživanje u mome divljenju. To sam vrlo dobro znao i pre no što ona to reče.
»Ako misliš da su lepe, reci da smem uvek ostati da gledam kako pišeš!« reče Dora. »Da 1‘ zaista misliš da su lepe?«
»Vrlo lepe!«
»Onda mi dopusti da ostanem i da gledam kako pišeš«.
»Bojim se da im to neće pojačati sjaj, Doro«.
»Hoće, hoće. Zato što ti, pametni dečkiću, onda nećeš zaboraviti na mene dok si pun svojih maštarija. Nećeš se ljutiti na mene ako ti kažem nešto vrlo luckasto? Luckastije nego obično?« upita Dora zavirujući mi preko ramena u lice.
»Šta li to može biti«, zapitah ja.
»Molim te, dopusti mi da ti držim pera!« reče Dora. »Htela bih i ja da radim nešto za vreme tih mnogih časova dok si ti vredan. Smem li da držim pera?«


Sećanje na njenu radost kad joj rekoh da sme, puni mi oči suzama. Otada je ona, kad god bih seo za rad, sefala na svoje staro mesto, sa snopićem pera kraj sebe. Njeno likovanje zbog te veze s mojim radom, i njena radost kad bi meni zatrebalo novo pero — a ja sam se često pravio da mi to treba — dovedoše me na misao o novom načinu da ugodim svojoj detinjastoj ženici. Ponekad bih se napravio da mi je potrebno da mi prepiše jednu do dve strane. Tada bi Dora bila van sebe od radosti i ponosa. Sve one pripreme koje je činila za taj veliki rad, ono pripasivanje raznih kecelja, pa nekih podbradnika koje je donosila iz kujne da se ne pokaplje mastilom, pa vreme koje je u to ulagala, pa bezbrojna zastajkivanja koja bi pravila da se smeje sa Džipom kao da on sve to shvata, pa njeno ubeđenje da joj je posao nepotpun ako na kraju ne potpiše svoje ime kao u školskoj svesci, pa onda ono njeno vešanje o moj vrat kad bih je pohvalio — sve su to za mene dirljive uspomene, ma koliko drugim ljudima sve to izgledalo kao nešto sasvim obično.
Ubrzo posle toga uzela je u svoje ruke sve ključeve, te je idući po kući zveckala malim svežnjem u korpici privezanoj oko vitkog pasa. Retko bih kad video da su brave iz kojih su ključevi izvađeni bile zaključane, ili da to služi čemu bilo, sem da se Džip igra sa njima — ali Dora je bila srećna, pa sam i ja bio zadovoljan. Njoj se činilo da mnogo postiže time što se igra domaćice, te je bila vesela kao da se igra vođenja kuće za lutke.
Tako nam je, eto, prolazio život. Dora je skoro isto toliko volela moju tetku koliko i mene i često joj pričala o onome vremenu kad se bojala da je ona neka »nadžak-baba«. Nikad dotle nisam video da tetka pred nekim tako odstupa od svoje krutosti kao pred njom. Ulagivala se Džipu iako joj Džip nije nikad odgovarao na ljubaznost; slušala iz dana u dan gitaru, premda ne bih rekao da je osobito marila za muziku; izbegavala je da napada nesposobne sluškinje, iako je dolazila u veliko iskušenje; preduzimala duga putovanja pešice da kupi razne sitnice za koje je znala da se dopadaju Dori, pa da Doru njima iznenadi; i uvek, kad bi ušla u kuću stazom kroz staru baštu pa ne bi našla Doru u sobi, neizostavno bi prišla do dna stepenica i vikala naviše glasom koji se veselo razlegao po čitavoj kući:
»Gde je Cvetak?«

GLAVA XLV

GOSPODIN DIK POTVRÐUJE TETKINO PRORICANJE


Prošlo je već podosta vremena otkako sam bio otišao od Doktora. Viđao sam ga često, pošto sam stanovao u susedstvu, a dva-tri puta smo u raznim prilikama odlazili svi zajedno kod njega na večeru ili čaj. Stara Vojničina se sad stalno ulogorila pod Doktorovim krovom. Bila je upravo onakva kao uvek; oni su joj isti besmrtni leptiri još jednako lebdeli nad šeširom.
Kao i neke druge majke koje sam upoznao u toku svog života, gospođa Marklham je mnogo više volela zabave nego njena kćer. Trebalo joj je mnogo provoda, te se kao lukav stari vojnik, iako se rukovodila svojim ličnim sklonostima, uvek pravila da se žrtvuje za svoje dete. Zato je toj krasnoj roditeljici došla kao poručena Doktorova želja da se Ani zabavlja, pa je izrazila svoje neograničeno odobravanje takvoj širokogrudosti.
Uveren sam da je ona sasvim nesvesno pozleđivala Doktorovu ranu. Rukovodeći se samo izvesnom staračkom raskalašnošću i sebičnošću, što ponekad nerazdvojno prate najzrelije godine, ona je, kako mi se čini, tim snažnim pomaganjem njegove namere da njenoj kćeri olakša tegoban život, još više učvršćivala Doktora u njegovoj strepnji da je teret za svoju mladu ženu i da među njima nema srodnosti osećanja.
»Draga, dobra dušo«, reče mu ona jednog dana u mome prisustvu, »vi bez sumnje znate da bi se Ani osećala nekako skučeno kad bi bila stalno ovde zatvorena«.
Doktor klimnu glavom blagonaklono.
»Kad dođe u godine svoje majke«, reče gospođa Marklham mašući lepezom, »to će već biti nešto drugo. Možete me strpati i u zatvor ako hoćete, ali s otmenim društvom i po kojom partijom karata, i ja vam se ne bih trudila da odande izađem. Ali, znate kako je, ja nisam Ani, a Ani nije ono što je njena majka«.
»Svakako, svakako«, reče Doktor.
»Vi ste divan čovek... Ne, ne, dopustite!« jer je Doktor načinio pokret kao da se ne slaže; »ja vam to moram reći u oči, onako kako to govorim i iza vaših leđa; vi ste divan čovek, ali vi nemate, zar ne, iste težnje i prohteve kao Ani«.
»Nemam«, reče Doktor tužnim glasom.
»Nemate, naravno da nemate«, odgovori Stara Vojničina. »Uzmite, na primer, vaš Rečnik. Kako je vaš Rečnik korisno delo! I koliko potrebno delo! Značenje reči! Da nije doktora Džonsona ili nekog drugog kao on, mi bismo i dan-danji italijansku peglu za čipke zvali — krevetskim direkom. Ali ne možemo očekivati da Rečnik, naročito dok se još sastavlja, zanima i Ani, zar nije tako?«
Doktor odmahnu glavom.
»E pa, eto baš zbog toga ja tako odobravam«, reče gospođa Marklham lupkajući ga lepezom po ramenu, »tu vašu pažnju. Ona pokazuje da vi, za razliku od mnogih starijih, ne očekujete staračku pamet od mladog srca. Vi ste proučavali Aninu prirodu, pa je i razumete. I to je baš ono što se meni naročito sviđa«.
Čak i mirno i strpljivo lice doktora Stronga izrazi, kako se meni učini, neko bolno osećanje koje izazvaše te laskave reči.
»Prema tome, dragi moj Doktore«, reče Vojničina lupkajući ga ljubazno više puta, »možete potpuno raspolagati sa mnom u svako doba dana i noći. Uopšte, shvatite da vam stojim na raspolaganju. Spremna sam da idem na sve moguće opere, koncerte, izložbe, i kuda god hoćete, i nikad me nećete čuti da se požalim na umor. Dužnost, dragi moj Doktore, dužnost pre svega na svetu«.
Kako je govorila, a tako je i radila. Bila je to jedna od onih priroda koje mogu da podnesu mnogo provoda, te nije nikad ni za korak uzmicala u svom postojanom služenju toj visokoj svrsi. Retko bi kad uzela u ruke novine, — koje bi čitala kroz lornjon u najmekšoj naslonjaču u kući puna dva sata svakog dana — a da ne nađe nešto što bi, po njenom uverenju, Ani volela da vidi. Uzalud je Ani dokazivala da je sita tih stvari. Njena bi majka uvek odgovorila: »Dobro, draga Ani, ti sama najbolje znaš; ali ti moram reći, mila, da se ne odužuješ kako valja ljubaznosti doktora Stronga«.
To se obično govorilo u Doktorovom prisustvu, te mi se čini da je to, u stvari, bio glavni razlog zbog kojeg je Ani odustajala od svog protivljenja, ako se uopšte protivila. U većini. slučajeva je sve ostavljala na volju svojoj majci, te je išla onamo kuda je htela Stara Vojničina.
Sad se retko dešavalo da gospodin Meldon pođe s njima. Ponekad bi moja tetka i Dora bile pozvane da ih prate, pa bi se odazvale pozivu. Ponekad bi pozvali samo Doru. Pre nekog vremena meni ne bi bilo pravo da ona ide, ali me je razmišljanje povodom onog što se one noći dogodilo u Doktorovoj sobi za rad bilo dovelo do toga da odustanem od nepoverenja. Držao sam da Doktor ima pravo, te je nestalo svakog ružnog podozrenja.
Moja tetka je ponekad trljala nos kad bi se našla nasamo sa mnom izgovorila kako celu tu stvar ne može da razume; želela bi da ih vidi srećnije, a ne veruje da ono vojno lice, kako je ona uvek zvala Staru Vojničinu, nešto koristi u toj stvari. Uz to je tetka izražavala i mišljenje da bi »to vojno lice, kad bi odseklo one leptire i dalo ih dimničarima kad idu na majalos, pokazalo prve znake urazumljivanja«.
Ali najviše je vere imala u gospodina Dika. Govorila je da taj čovek očevidno ima neku zamisao, i da će se, ako samo uspe da ono što je još u rasulu sabije u neki kut svoje glave, u čemu je glavna njegova teškoća, još odlikovati na nekakav neobičan način.
Dik je, nemajući ni pojma o ovom predskazanju, i dalje zauzimao onaj isti položaj pored Doktora i gospođe Strong. Nije se izgleda micao ni napred ni natrag. Kao da se pričvrstio na svojim prvobitnim temeljima, kao kakvo zdanje, te moram priznati da ni moja vera u neko njegovo pokretanje nije bila veća od vere u pokretanje nekog zdanja.
Ali jedne večeri, nekoliko meseci posle moje ženidbe, gospodin Dik zaviri u salon gde sam pisao sam, pošto je Dora bila otišla s mojom tetkom na čaj kod onih dveju ptičica, pa se nekako značajno nakašlja i reče:
»Da li bih mogao da porazgovaram s vama a da vam ne smetam, Trotvude?«
»Naravno, gospodine Dik«, rekoh ja. »Uđite samo.«
»Trotvude«, reče gospodin Dik prislonivši prst na nos, pošto se prvo rukovao sa mnom. »Pre no što sednem, želim da primetim nešto. Vi poznajete svoju tetku?«
»Nešto malo«, odgovorih ja.
»To je najpametnija žena na svetu, gospodine!«
Pošto mi je učinio to saopštenje, koje izlete iz njega kao iz puške, gospodin Dik sede, ozbiljnijeg izgleda nego obično, pa pogleda u mene.
»E, sad mladiću«, reče gospodin Dik, »hoću da vam postavim jedno pitanje«.
»Koliko god hoćete pitanja«, rekoh ja.
»Šta vi mislite o meni, gospodine?« upita gospodin Dik i prekrsti ruke.
»Da ste mi dragi, stari prijatelj«, rekoh ja.
»Hvala vam, Trotvude«, odgovori gospodin Dik smejući se, pa. radosno pruži ruke preko stola da se rukuje sa mnom. »Nego ja mislim, mladiću«, reče on i ponovo se uozbilji, »Šta mislite o meni u pogledu ovoga?« i on se kucnu po čelu.
Nađoh se u neprilici šta da mu odgovorim, kad mi on dobaci reč.
»Slabačak, zar ne?« reče gospodin Dik.
»Pa-a-a-a«, odgovorih ja snebivajući se, »donekle«.
»Sasvim tačno«, viknu gospodin Dik kao da ga je moj odgovor očarao. »To jest, Trotvude, kad su ono uzeli neke brige, vi znate iz čije glave i metnuli ih znate već gde, onda je nastala...« tu gospodin Dik stade bezbroj puta okretati ruku oko ruke, pa zatim pljesnu jednom o drugu, i poče da ih obrće jednu preko druge da predstavi zbrkanost, »nekako mi se desila takva stvar. Eto. Je 1‘ tako?«
Ja klimnuh glavom prema njemu, a on klimnu prema meni.
»Jednom reči, mladiću«, reče gospodin Dik, a glas mu pređe u šapat, »ja sam malouman«.
Ja bih rekao svoje mišljenje o teme zaključku, ali me on zađrža.
»Jesam, jesam! Ona to ne da reći. Neće ni da čuje za to, ali jesam. Ja znam da jesam. Da mi se ona nije našla u nevolji, mene bi zatvorili, pa bih već odavno provodio strašan život. Ali ja ću nju obezbediti. Ne trošim ništa od novca za prepisivanje. Stavljam ga u jednu kutiju. Napravio sam već i testamenat. Sve ću ostaviti njoj. Biće bogata i... otmena!«
Tu Dik izvadi maramicu i obrisa oči. Zatim je vrlo brižljivo složi, pritisnu između dlanova, metnu u džep, i kao da s njom skloni u stranu i moju tetku.
»A vi ste učen čovek, Trotvude«, reče gospodin Dik. »Vi ste silno učen čovek. Vi dobro znate kakav je naučenjak doktor Strongu i kako je to velik čovek. Znate koliku mi on čast uvek čini, i kako nije nimalo gord zbog svoje mudrosti. Skroman, bože, skroman — snishodljiv, čak i prema jednom Diku, koji je ćaknut i ne zna ništa. Ja sam na jednom komadiću hartije poslao njegovo ime gore, mome zmaju, po kanapu kad je bio visoko među ševama. Zmaj se radovao kad ga je dobio, gospodine, a nebo je od toga postalo još svetlije«.
Na njegovu neiskazanu radost i ja rekoh od sveg srca da doktor Strong zaslužuje najveće poštovanje i najveće uvaženje s naše strane.
»A njegova lepa žena je prava zvezda«, reče gospodin Dik. »Sjajna zvezda, gospodine. Ja sam je video kako blista. Samo«, reče primičući bliže svoju stolicu, i spuštajući ruku na moje koleno, »oblaci, gospodine, oblaci!«
Ja na zabrinutost koja se videla na njegovom licu odgovorih istim izrazom na svom licu i mahanjem glave.
»Kakvi oblaci?« reče gospodin Dik.
On pogleda u moje lice tako zamišljeno i sa tolikom željom da razume, da se ja neobično potrudih da mu odgovorim polako i jasno, onako kako bi se čovek upustio u objašnjavanje nekom detetu.
»Među njima postoji neki nesrećni nesporazum«, odgovorih ja. »Neki nesrećni povod za podvojenost. Neka tajna. To može biti nešto što ide zajedno sa razlikom između njihovih godina. A možda je iskrslo skoro ni iz čega«.
Gospodin Dik, koji je svaku moju rečenicu podvlačio zamišljenim klimanjem glave, zastade kad ja dovrših, pa je sedeo s pogledom uprtim u moje lice i sa rukom na mome kolenu.
»Doktor se valjda ne ljuti na nju, Trotvude?« reče on posle nekog vremena.
»Ne. On je voli«.
»Onda sam shvatio stvar, mladiću!« reče gospodin Dik.
Iznenadna ushićenost s kojom me pljesnu po kolenu i s kojom se zavali unazad u naslonjači, navedoše me na pomisao da je luđi no ikad. On se odjednom ponovo uozbilji, pa se naže napred kao pre i reče — pošto prvo s puno poštovanja izvadi iz džepa maramicu, kao da ona stvarno predstavlja moju tetku:
»A ona najdivnija žena na svetu, Trotvude, — zašto ona nije ništa uradila da stvari dovede u red?«
»To je vrlo osetljiva stvar i teško je u nju se mešati«, odgovorih ja.
»A učeni mladić«, reče gospodin Dik i dodirnu me prstom, »zašto on nije ništa uradio?«
»Iz istog razloga«, odgovorih ja.
»Onda znam šta ću, mladiću!« reče gospodin Dik, pa stade pred mene još ushićenije nego pre, klimajući glavom i lupajući se u prsa toliko da bi čovek pomislio da od silnog klimanja i lupanja neće više moći da dahne.


»Bednik koji je malo udaren mokrom čarapom, gospodine«, reče gospodin Dik, »Šašav i malouman čovek, naša malenkost, znate«, i on se opet lupnu po prsima, »može slobodno uraditi ono što pametan svet ne može. Ja ću ih izmiriti, mladiću. Pokušaću. Meni niko neće ništa zameriti. Protiv mene se niko neće buniti. Niko mi neće zameriti za ono što ja uradim, ako je to nešto neuputno. Ko sam ja? Samo gospodin Dik! A ko još vodi računa o Diku! Dik je niko i ništa. Huuu!« i on duhnu iz punih usta, prezrivo kao da hoće sebe da oduva.
Sva je sreća što je toliko od svoje misterije stigao da obelodani, jer baš tada čusmo pred baštenskim vratnicama kola kojim su se dovezle kući tetka i Dora.
»Nikome ni reči o svemu ovome mladiću!« nastavi on šapatom. »Prebacite svu krivicu na Dika, na ćaknutog Dika, na ludu Dika. Meni se već od nekog vremena činilo da počinjem, da shvatam stvar, a sad sam sasvim shvatio. Posle onoga što ste mi vi rekli, sasvim sam siguran da sve razumem. Vrlo dobro!«
Gospodin Dik ne reče više ni reči o toj stvari, ali se u toku sledeće polovine sata pretvori u pravi telegraf, što jako zabrinu moju tetku, dajući mi znacima naređenja da nepokolebljivo ćutim.
Prođoše dve do tri nedelje, a ja na svoje veliko iznenađenje ne čuh ništa više o tome iako me je rezultat njegovih pokušaja prilično zanimao, jer sam nazirao zračak zdravog razuma, a o zdravom srcu i da ne govorimo, jer je on to uvek pokazivao u onom zaključku do kojeg je bio došao. Najzad počeh verovati da je on u svom vetrenjastom i nesređenom duševnom stanju zaboravio svoju nameru ili se odrekao nje.
Jedne lepe večeri kad Dora nije bila raspoložena da izađe, moja tetka i ja odšetasmo do Doktorove kuće. Bilo je lepo jesenje veče, čiji mir nisu remetile debate u Parlamentu, i sećam se da je lišće dok smo išli po njemu mirisalo na našu baštu u Blanderstonu i da je izgledalo kao da ono staro tužno osećanje prolazi mimo nas na vetru koji uzdiše.
Već se hvatao suton kad stigosmo do kuće. Gospođa Strong je baš dolazila iz bašte, gde je gospodin Dik još poslovao svojim nožem pomažući baštovanu da zašilji neke pritke. Doktor je imao posla u svojoj sobi za rad s nekim posetiocima, ali nam gospođa Strong reče da će posetioci skoro otići, te nas zamoli da ostanemo da bismo se videli s njim. Uđosmo s njom u salon, pa sedesmo kraj prozora koji je tonuo u tamu. Prilikom posete tako starih prijatelja i suseda kakvi smo mi bili nije nikad bilo nikakvog ustručavanja.
Ne prođe ni, nekoliko minuta otkako smo tu seli, kad gospođa Marklham, koja je uvek nalazila nekakav povod da se uzrujava, upade žurno u salon s novinama u ruci i reče zadihano:
»Zaboga, Ani, zašto mi nisi kazala da ima nekog u Doktorovoj sobi za rad?«
»A otkud sam ja, draga mama«, odgovori ona mirno, »mogla znati da je vama potrebno to obaveštenje«.
»Da mi je potrebno obaveštenje!« reče gospođa Marklham, pa se svali u jednu naslonjaču. »Otkako znam za sebe, nikad se nisam toliko uplašila!«
»Znači da ste ušli u sobu za rad, mama?« upita Ani.
»Jesam li ušla, draga moja!« odgovori ona naglašavajući reči. »Razume se! Naišla sam baš u trenutku kad je ono dobro stvorenje, ako ćete mi verovati, gospođice Trotvud i Davide Koperfilde, baš u trenutku kad je pravio testamenat«.
Njena kćer, tamo kraj prozora, brzo okrete glavu.
»Baš na delu, draga Ani«, ponovi gospođa Marklham šireći novine preko krila kao stolnjak i glađeći ih rukama, »baš dok je izražavao svoju poslednju volju i zaveštanje. Toliko gledanje unapred i ljubav tog dragog stvora! Moram vam ispričati kako je sve bilo. Zaista moram, radi pravednog priznanja tome dragom čoveku, jer je zaista drag, ispričati kako je to bilo. Vi možda znate, gospođice Trotvud, da se u ovaj kući nikad ne zapali sveća dok čoveku bukvalno ne ispadnu oči iz glave od naprezanja kad čita novine. I da u ovoj kući nema naslonjače u kojoj na miru mogu, kako ja to kažem, čitati novine, sem one u sobi za, rad. To me je i odvelo u sobu, gde sam videla svetlost. Otvorila sam vrata. U društvu dragog Doktora bila su dva stručna lica, očevidno ljudi od pravne struke, i sva trojica su stajala pored stola, pri čemu dragi Doktor s perom u ruci. ,To jednostavno izražava‘, reče Doktor — Ani, mila moja, pazi na njegove reči — ,to prosto izražava, gospodo, moje poverenje u gospođu Strong i daje joj sve bez ikakvih uslova.‘ Jedan od one stručne gospode ponovi: ,i daje joj sve bez ikakvih uslova‘. Na to ja s osećanjima koja su prirodna kod svake majke rekoh: ,O, bože blagi, molim izvinite!‘ pa uzmakoh preko praga i pobegoh kroz mali hodnik pozadi gde je ostava«.
Gospođa Strong otvori staklena vrata i izađe na verandu, gde ostade naslonjena na jedan stub.
»E, zar nije, gospođice Trotvud, zar nije, Davide, pravi melem duši«, reče gospođa Marklham prateći je pogledom bez razmišljanja, »gledati kako čovek u godinama doktora Stronga ima toliko duhovne snage da učini ovako nešto? To samo dokazuje da sam bila u pravu. Ja sam onda, kad mi je Doktor učinio onu laskavu posetu, kad se izjasnio i ponudio da se njom oženi, kazala Ani: ,Po mom mišljenju, draga moja, kad je reč o nekom zaveštanju u tvoju korist, nema sumnje da će doktor Strong uraditi i više no što se ovde obavezao‘«.
Tu zazvoni zvonce, pa čusmo korake posetilaca koji su izlazili.
»Sad je sigurno sve svršeno«, reče Stara Vojničina, pošto je neko vreme osluškivala; »ono dobro stvorenje je sve potpisalo, zapečatilo i predalo, pa mu je sad lako pri duši. A ima i zašto! Kakav duh! Ani, mila moja, idem s novinama u sobu za rad, jer sam kao bolesna bez vesti. Gospođice Trotvud, Davide, hodite molim vas da vidite Doktora«.
Kad pođosmo za njom u sobu za rad, bio sam svestan da gospodin Dik stoji u senci te sobe i zatvara svoj nož, i da moja tetka jako trlja nos da bi dala bar malo oduške svom negodovanju prema našem vojnom licu, ali sam zaboravio, ako sam ikada znao, ko je prvi ušao u sobu za rad, i kad se brže gospođa Marklham smestila u naslonjaču, i kako se desilo da tetka i ja ostanemo poslednji blizu vrata, sem ako njene oči nisu bile hitrije od mojih, Jer me zadržala. Samo znam ovo: da smo videli Doktora, pre nego on nas, kako sedi za svojim stolom, među svojim folijo-knjigama, u kojima je uživao, i kako se mirno odmara naslanjajući glavu na ruku. Kao i to da smo u istom trenutku videli kako gospođa Strong ulazi bleda i uzdrhtala. Da ju je gospodin Dik vodio pod ruku. Da je svoju drugu ruku spustio na doktorovu mišicu i naterao ga da rasejano pogleda naviše. Da njegova žena, kad Doktor pokrenu glavu, kleče na jedno koleno kraj njegovih nogu, pa s rukama sklopljenim kao da moli upre u njegovo lice onaj nezaboravni pogled koji mi se do danas nije izbrisao iz sećanja. Da gospođa Marklham, kad to vide, spusti novine i stade buljiti, sličnija no ma čemu drugom kakvoj glavi namenjenoj da se stavi na kljun lađe koju bi krstili »Zaprepašćenost«.
Dok ovo pišem, više vidim i čujem no što se sećam Doktorovog blagog držanja i iznenađenja, i dostojanstvenosti koja se videla u molećivom stavu njegove žene, prijateljske brižnosti gospodina Dika, i usrdnosti s kojom moja tetka reče za sebe: »Taj čovek lud!« što je verno izražavalo likovanje nad bedom koje ga je spasla.
»Doktore«, reče gospodin Dik, »Šta tu ne valja? Pogledajte ovamo!«
»Ani«, viknu Doktor, »zar ti pred mojim nogama, mila moja?«
»Da«, reče ona. »Molim i preklinjem da niko ne izađe iz sobe! O, mužu moj, i oče! Prekini to dugo ćutanje! Dopusti da oboje znamo šta se to isprečilo između nas!«
Gospođa Marklham, kojoj se dotle već bila povratila moć govora i koja se, izgleda, nadimala od porodičnog ponosa i materinskog gneva, uzviknu na to:
»Ani, da si odmah ustala i prestala da sramotiš svakog svog tim ponižavanjem sebe same, sem ako ne želiš da me vidiš kako silazim s uma ovde na tvoje oči!«
»Mama!« odgovori Ani. »Ne trošite uzalud reči na mene, jer ja se obraćam molbom svome mužu, te čak ni vi niste ništa ovde!«
»Ništa!« viknu gospođa Marklham. »Ja ništa? Ovo je dete šenulo pameću! Molim da mi neko donese čašu vode!«
Ja sam svu svoju pažnju bio uperio u Doktora i njegovu ženu, te ne okretoh glave na njenu molbu, koja ne učini nikakav utisak ni na koga, te je gospođa Marklham, dahtala i hladila se lepezom.
»Ani!« reče Doktor nežno je uzimajući za ruke. »Mila moja! Ako se tokom vremena pojavila kakva bilo neizbežna promena u našem bračnom životu, nisi ti kriva. Tu sam kriv ja, i samo ja. U mojoj ljubavi, mome divljenju i poštovanju nema nikakve promene. Ja želim da te usrećim. Ja te istinski volim i poštujem. Ustani, Ani, molim te!«
Ali ona ne ustade. Pošto je neko vreme gledala u njega, ona se pripi još bliže uz njega, i prekrsti ruke preko njegovog kolena, pa spustivši glavu na njih, reče:
»Ako ovde imam prijatelja koji može reći nešto umesto mene ili umesto mog muža u vezi s ovom stvari, ako ovde imam prijatelja koji može glasno izreći kakvu bilo sumnju koju je i moje srce ponekad šaputalo; ako imam prijatelja ovde koji poštuje moga muža i koji je ikad mario za mene, a zna nešto, šta bilo, što može doprineti vaspostavljanju veze između nas, preklinjem tog prijatelja da sad progovori!«
Nastade mrtva tišina. Posle nekoliko trenutaka mučnog predomišljanja, ja poremetih tišinu:
»Gospođo Strong«, rekoh, »meni je poznato nešto o čemu, na svesrdnu molbu doktora Stronga,, ne bih smeo da govorim, i o čemu nisam govorio sve do večeras. Ali sad mislim da je došlo vreme kad bi bilo neuputno i dalje se držati date reči i imati nežne obzire, pa kriti tu stvar, kad me i vaša molba razrešava od njegovog naloga«.
Ona se za časak okrete licem prema meni, te videh da sam dobro uradio. Ne bih mogao odoleti molećivom izrazu tog lica, čak i da mi je ulivalo sigurnost sa manje ubedljivosti.
»Možda buduće spokojstvo«, reče ona, »leži sada u vašim rukama. Ja sa punim ubeđenjem verujem da mi nećete ništa zatajiti. Znam unapred da će sve što biste mi vi, ili ma ko drugi, mogli reći prikazati plemenito srce moga muža samo u jednoj svetlosti. Ma koliko vam se činilo da me to dira, ne osvrćite se na to. Ja ću sama govoriti o sebi pred njim, a docnije i pred bogom«.
Tako svesrdno umoljen, ja se ne obratih Doktoru za dopuštenje, nego bez ikakvog drugog ulepšavanja istine, sem malog ublažavanja grubosti Urije Hipa, jednostavno ispričah sve što se one večeri dogodilo u toj istoj sobi. Ukočeno buljenje gospođe Marklham za vreme celog pričanja, i kreštavi oštri usklici kojima je s vremena na vreme upadala, ne mogu se opisati.
Pošto završih, Ani je ćutala kratko vreme pognute glave, onako kako sam je već opisao. Zatim uze Doktorovu ruku (on je sedeo u onom istom položaju kao i kad smo ušli u sobu), pa je pritisnu na grudi i poljubi. Gospodin Dik je lagano podiže, te je, kad poče da govori, stajala naslanjajući se na njega i gledajući naniže u muža, sa koga nije nikako skidala očiju.
»Izneću ovde pred vas sve što mi je ikad ležalo na duši otkako sam se udala«, reče ona tihim, pokornim i nežnim glasom. »Pošto već znam to što znam, ne bih mogla živeti ako bih išta prećutala«.
»Nikako, Ani«, reče Doktor blago. »Ja nisam nikad sumnjao u tebe, dete moje. To nije potrebno, zaista nije potrebno«.
»Jako je potrebno«, odgovori ona na isti način, »da otvorimo čitavo svoje srce pred šuštim oličenjem plemenitosti i istine, koje sam, jedini bog zna, volela i poštovala sve više iz dana u dan, iz godine u godinu!«
»Zaista«, upade gospođa Marklham, »ako ja imam ikakvog takta...«
(»Nemaš ga ti ni ovolišno, stara veštice!« reče moja tetka ljutitim šapatom.)
»...meni izgleda da nije potrebno zalaziti u takve pojedinosti«.
»Niko osim moga muža ne može suditi o toj stvari, mama«, reče Ani, ne skidajući očiju s njegovog lica, »a on će me saslušati. Ako reknem nešto što će vas zaboleti, mama, oprostite. Ja sam pre svih često i dugo i sama podnosila bol«.
»E, jeste li čuli ovo!« jedva izusti gospođa Marklham.
»Još dok sam bila vrlo mlada«, reče Ani »sasvim malo dete, moji prvi dodiri sa znanjem bilo kakve vrste nerazdvojno su vezani za strpljivog prijatelja i učitelja — prijatelja moga pokojnog oca — za čoveka koji mi je uvek bio drag. Ne mogu se setiti ničega što znam, a da se ne setim njega. On je ispunio moj um prvim dragocenim pojmovima i utisnuo u sve njih žig svog karaktera. Oni, mislim, nikad ne bi mogli biti tako dobri da sam ih dobila od bilo koga drugog«.
»A majka tebi ne znači ništa!« vrisnu gospođa Marklham.
»Nije tako, mama«, reče Ani »ja samo ističem ono što je on značio za mene. To moram reći. Kad sam odrasla, on je još uvek zauzimao isto mesto. Ponosila sam se njegovim interesovanjem; bila sam mu duboko, odano zahvalna, privržena. Gledala sam u njega, ni sama ne mogu opisati kako, kao u oca, u vođu, kao u nekoga čija je pohvala različita od pohvale svakog drugog, kao u nekoga na koga bih se mogla osloniti i kome bih mogla verovati i kad bih sumnjala u ceo svet. Vi, mama, znate kako sam bila mlada i neiskusna kad ste mi ga, sasvim iznenada, predstavili kao verenika«.
»O tome sam pričala bar pedeset puta svakome od prisutnih«, reče gospođa Marklham.
(»Onda za ime božje veži jezik za zube i ne govori više o tome«, promrmlja moja tetka.)
»To je bila tako velika promena, tako veliki gubitak, kako mi se isprva činilo«, reče Ani još uvek s onim istim pogledom i glasom, »da me je sve to jako uzbuđivalo i žalostilo. Tek sam se zadevojčila, te mislim da mi je bilo žao kad je nastupila tolika promena u svojstvu u kojem sam ga tako dugo gledala. Ali nije više bilo te sile na svetu da ga vrati, da bude ono što je bio dotada; te sam se sad ponosila time što me on smatra toliko dostojnom, pa smo se i venčali«.
»U crkvi svetog Alfagija u Kenterberiju«, primeti gospođa Marklham.
(»Prokleta žena!« reče moja tetka. »Baš nikako da miruje«.)
»Nikad nisam mislila«, nastavi Ani rumenija u licu, »na materijalna sredstva koja će mi muž doneti. U mome mladom srcu punom poštovanja nije bilo mesta za tako sitne obzire. Mama, ne zamerite mi što moram reći da ste vi prva pred mene izneli misao da neko može učiniti nepravdu meni ili njemu takvim sumnjičenjem«.
»Ja?« viknu gospođa Marklham.
(»O, pa razume se!« primeti moja tetka, »i to ti ne možeš oduvati tom tvojom lepezom, vojsko moja!«)
»To je bilo prvo nesrećno osećanje u mom novom životu«, reče Ani. »Bio je to prvi povod svakom potonjem nesrećnom trenutku koji sam proživela. Takvih je trenutaka u poslednje vreme bilo više no što se mogu izbrojati, ali ne, moj plemeniti mužu, ne iz razloga koji ti zamišljaš, jer u mom srcu nema nijedne misli, nijednog sećanja, nijedne nade koje bi ma kakva sila mogla odvojiti od tebe!«
Ona tu podiže oči i sklopi ruke, te je, kako mi se učini, izgledala lepa i čista kao neki duh. Od toga časa je Doktor gledao u nju isto onako postojano kao i ona u njega.
»Mami se ne može prebaciti«, nastavi ona, »da je ikad navaljivala na tebe sebe radi; a besprekorna je, uverena sam, što se tiče namera u svakom pogledu, ali kad sam videla šta se sve bez ikakva prava traži i očekuje od tebe u moje ime, pa kako se tobom trguje u moje ime, i koliko si plemenit, a koliko gospodin Vikfild, koji ima na srcu tvoje dobro, negoduje zbog toga, meni pade na dušu ono prvo osećanje da se izlažem niskim sumnjičenjima da se moja ljubav kupuje i prodaje — i to baš tebi, tebi od tolikih ljudi na svetu! — te sve to osetih kao neku nezasluženu sramotu, u koju sam uvukla tebe kao saučesnika... Ne mogu ti predstaviti kako mi je to bilo — mama ne može zamisliti kako mi je bilo — imati stalno na duši tu brigu i strepnju, a znati u srcu da sam na dan venčanja ovenčala ljubav i čast čitavog svog života!«
»Eto, to mi je zahvalnost«, viknu gospođa Marklham sva uplakana, »Što sam se brinula za svoju porodicu. Bolje bi mi bilo da sam Turčin!«
(»Žalim od srca što nisi, i to na svojoj rodnoj grudi!« reče moja tetka.)
»Mama se u to vreme jako zauzimala za mog rođaka Meldona. On se nekad meni sviđao«, govorila je tiho, ali bez ikakvog oklevanja, »i to mnogo. Nekad smo bili mali ljubavnici. Da prilike nisu drukčije odredile, ja bih možda sebe ubedila da ga stvarno volim, pa bih se možda i udala za njega i unesrećila se. Ne može biti goreg neslaganja u braku nego kad se ne slažu duše i težnje«.
Ja stadoh razmišljati o tim rečima još dok sam s najvećom pažnjom pratio ono što je dalje došlo, kao da one imaju neki naročiti značaj, ili neku čudnu primenu koju nisam mogao da nazrem. »Ne može biti goreg neslaganja u braku nego kad se na slažu duše i težnje«... »Goreg neslaganja u braku nego kad se ne slažu duše i težnje«.
»Među nama«, reče Ani, »nema ničeg zajedničkog. Ja sam odavno uvidela da nema. Kad svome mužu ne bih dugovala zahvalnost ni za šta drugo, a, u stvari, zahvalna sam mu za tako mnogo stvari, morala bih mu biti zahvalan bar na tome što me je spasao od neuputnog stremljenja moga neukroćenog srca«.
Stajala je sasvim mirno ispred Doktora i govorila tako od srca, da me je to potreslo. A glas joj je ipak bio miran kao i ranije.
»Dok je čekao na to da se na njega izlije tvoja darežljivost, koju si mu ti tako neštedimice podario mene radi, dok sam se osećala tako nesrećna zbog odore koristoljubivosti kojom su me zaodevali, mislila sam kako bi mu bolje dolikovalo da sam krči put kroz život. Mislila sam da bih na njegovom mestu bar pokušala, čak i po cenu največih napora. Ali ga ipak nisam manje cenila sve do one noći kad je pošao za Indiju. Te sam noći saznala da u njemu kuca lažno i nezahvalno srce. Tada sam u pogledu kojim me je gospodin Vikfild promatrao videla dvojako značenje. Prvi put sam tada opazila ono tamno sumnjičenje od kojeg mi se pomračio život«.
»Sumnjičenje, Ani!« Teče Doktor, »O, ne, ne, ne!«
»Ne, u tvojoj ga duši, znam, nije bilo, mužu moj!« odgovori ona. »I kad sam te noći došla tebi da položim teret svog srama i jada, pa shvatila kako ti moram reći da mi je pod tvojim sirotim krovom neko od moje rodbine, kome si ti, iz ljubavi prema meni, bio dobrotvor, izgovorio reči koje se ne bi smele izgovoriti, čak i da sam bila onako slaba i koristoljubiva za kakvu me je on držao — duša mi se zgadila od ljage koju bi i samo pričanje povuklo za sobom. Te su mi reči zamrle na usnama pa sve do danas nisu prešle preko njih«.
Gospođa Marklham kratko jeknu, pa se zavali u naslonjači, sakri iza svoje lepeze, kao da više ne misli izaći iza nje.
»Od onog vremena nisam više progovorila s njim ni slovca, osim u tvom prisustvu, pa i tada kad je to bilo nužno da bi se izbeglo ovo objašnjenje. Godine su već prošle otkako je on od mene saznao kakav mu je položaj u ovoj kući. Dobrota koju si mu ti krišom učinio da bi napredovao u službi, pa si je tek onda saopštio meni da se iznenadim i obrađujem, bila je, ako ćeš verovati, samo pogoršanje nesrećnog osećanja i tereta moje tajne«.
I ona se spusti blago kraj Doktorovih nogu, iako je on činio sve što je mogao da je u tome spreči, pa onda reče gledajući naviše, kroz suze, u njegovo lice:
»Ne govori mi još! Pusti me da kažem još nešto. Bilo da sam uradila dobro ili da sam pogrešila, ja bih učinila to isto ako bi trebalo ponovo učiniti. Ne možeš nikad pojmiti kako sam se osećala kad sam, onako privržena tebi, uz sva ona stara sećanja, odjednom otkrila da postoji neko ko je u stanju da tako nemilosrdno pretpostavlja da se istina moga srca mogla prodati, i kada sam shvatila da sam okružena spoljnim znacima koji potvrđuju tu pretpostavku. Bila sam vrlo mlada i nisam imala savetnika. Između mame i mene je postojalo veliko razmimoilaženje u pogledu svega što se odnosilo na tebe. Ako sam se povlačila u sebe i krila uvredljivo ponašanje koje sam podnosila, to je bilo zbog toga što te toliko poštujem i što toliko želim da me ti poštuješ«.
»Ani, moje čisto srce!« reče Doktor, »mila moja devojko!«
»Samo još nešto! Samo još nekoliko reči! Često sam mislila kako ima toliko devojaka kojima si se ti mogao oženiti, a koje ti ne bi nametnule toliki teret i toliku brigu i koje bi tvoju kuću načinile dostojnijim domom. Sa strahom sam često pomišljala da bi možda bolje bilo da sam ostala samo tvoja učenica, skoro tvoje dete. Pomišljala sam da ti ne odgovaram po učenosti i mudrosti. Ako me je sve to nateralo da se zatvorim u sebe, kad je trebalo da ti to kažem, bilo je to zato što sam te toliko poštovala i što sam se nadala da ćeš jednog dana možda i ti mene poštovati«.
»Taj dan je sijao za celo ovo vreme, Ani«, reče Doktor. »A može imati samo jednu dugu noć, mila moja!«
»Još jednu reč! Kasnije sam nameravala, nepokolebljivo nameravala i odlučila u sebi, da sama podnosim teret ubeđenja o nedostojnosti čoveka prema kome si ti bio tako dobar. A sad još jednu, poslednju reč, mili i najbolji prijatelju! Večeras se razjasnio uzrok skorašnje promene u tebi, koju sam gledala sa toliko bola i tuge, i ponekad dovodila u vezu sa svojom starom strepnjom, a ponekad opet objašnjavala pretpostavkama bližim istini; a uz to sam slučajno saznala i za sve tvoje plemenito poverenje koje imaš u mene čak i pored one greške. Ja se ne nadam da će me sva ljubav, ili ispunjavanje dužnosti koje ću ti ukazivati za uzvrat, učiniti dostojnom tvog dragocenog poverenja, ali sa svim tim saznanjem svežim u mojoj pameti mogu podići pogled prema tom dragom licu, poštovanom kao očevo, i voljenom kao muževljevo, licu koje mi je u detinjstvu bilo sveto, kao prema licu dragog prijatelja i mogu svečano da izjavim da se nikad, ni najmanjom pomisli, nisam ogrešila o tebe, da se nikad nisam pokolebala u osećanjima ljubavi i vernosti koje ti dugujem«.
Obgrlila je rukama Doktorov vrat, a on je sagao glavu nad nju i svoju sedu kosu pomešao s njenim tamnosmeđim pletenicama.
»O, drži me čvrsto na srcu, mužu moj! Nemoj me nikad odgurnuti od sebe! Ne misli, niti govori o nejednakosti između nas, jer nje nema, osim u mojim mnogim nedostacima. Sa svakom novom godinom ja sam te sve bolje poznavala i sve više cenila. O, primi me na svoje grudi, mužu moj, jer je ljubav moja na steni sazdana i trajna!«
U tišini koja zavlada posle toga, moja tetka ozbiljno pristupi Diku, ne žureći se nimalo, pa ga zagrli i zvučno poljubi. I bila je velika sreća za njegov ugled što je to uradila, jer sam siguran da sam opazio kako se baš u tom trenutku sprema da stane na jednu nogu i da na taj zgodan način izrazi svoju radost.
»Vi ste znamenit čovek, Dik!« reče moja tetka s izrazom beskrajnog divljenja, »i nemojte se nikad praviti drukčijim, jer ja to najbolje znam«.
Moja tetka ga posle toga povuče za rukav, pa klimnu glavom prema meni, te se svi troje tiho iskradosmo iz sobe i odosmo.
»Sad je bar sasvim svršeno s našom uvaženom vojnom osobom«, reče moja tetka dok smo išli kući. »Već bih samo zbog toga mirnije spavala, da se ništa drugo radosno nije dogodilo«.
»Bojim se da je bila sva utučena«, reče gospodin Dik s puno sažaljenja.
»Šta! Jeste li ikad videli utučenog krokodila?« upita tetka.
»Mislim da nisam nikad video krokodila«, odgovori gospodin Dik krotko._
»Nikad ne bi došlo do svega ovog da nije bilo te matore životinje«, reče moja tetka sasvim odlučno. »Bila bi velika sreća kad bi mnoge majke ostavile na miru svoje kćeri posle udaje i kad ih ne bi tako nasilnički volele. One, izgleda, misle da im se dug što su donele na svet kakvu nesrećnu mladu ženu — kao da je ona, oprosti mi bože, tražila ili želela da dođe na svet — može platiti samo time što će im se ostaviti na volju da je opet oteraju s ovog sveta. O čemu ti to misliš, Trote?«
Mislio sam o svemu onome što je bilo rečeno. Još su mi se vrzle po pameti one upotrebljene reči i izrazi: »Ne može biti goreg neslaganja u braku nego kad se ne slažu duše i težnje...« »Od prvog neuputnog stremljenja moga neukroćenog srca.« »Ljubav je moja na steni sazdana.« Ali smo već bili kod kuće; i izgaženo je lišće ležalo pod nogama, a jesenji vetar zavijao.

GLAVA XLVI

OBAVEŠTENJE


Sigurno je već bilo prošlo otprilike godinu dana otkako sam se bio oženio, ako mogu verovati svom nesigurnom pamćenju datuma, kad jedne večeri, vraćajući se iz jedne samotne šetnje i razmišljajući o knjizi koju sam baš tada pisao — jer je moj uspeh rastao usled moje stalne vrednoće, pa sam baš pisao svoj prvi roman — naiđoh pored kuće gospođe Stirford. I ranije sam često prolazio kraj nje dok sam stanovao u tom kraju, mada sam, kad god sam mogao, udarao drugim putem. Ali ponekad nije bilo lako naći drugi put, a ne obilaziti suviše daleko, te sam zato, uopšte uzevši, ipak dosta često prolazio tuda.
Na tu bih kuću uvek bacio tek po koji uzgredan pogled dok bih mimo nje prolazio ubrzanim korakom. Bila je uvek jednoliko mračna i sumorna. Nijedna od najboljih soba nije gledala na ulicu, dok su uski, masivno optočeni, starovremski prozori, koji ni u drugim prilikama nisu izgledali veselo, sad ostavljali mučan utisak, onako potpuno zatvoreni i sa stalno spuštenim zastorima. Preko jednog popločanog dvorišta vodio je pokriven prolaz do ulaza koji se nije nikad upotrebljavao, a bio je tu i jedan okrugao stepenični prozor, drukčiji od svih ostalih, koji nije nikad bio zastrt zavesom, nego uvek zurio podjednako prazno i beživotno. Ne sećam se da sam ikad video svetlost u toj kući. Da sam bio slučajni prolaznik, verovatno bih zamišljao da u njoj leži neki inokosni mrtvac. Da nekom srećom nisam ništa znao o njoj, i da sam često viđao taj njen nepromenljivi izgled, sigurno bih pustio svojoj mašti na volju da ispreda svakojake zamisli.
Ovako sam mislio o toj kući što sam mogao manje. Ali moje misli ipak nisu mogle samo proći i ostaviti je kao moje telo, nego je budila u meni dugi niz razmišljanja. Kad je tako iskrsla pred mene baš te večeri o kojoj govorim, vezana sa mojim detinjskim sećanjem i kasnijim maštanjem, s avetima polumrtvih nada, sa slomljenim senima razočaranja, nejasno sagledanih i shvaćenih, sa mešavinom stvarnih doživljaja i sanjarija, što je sve povlačio za sobom predmet kojim su mi misli bile zauzete — bila je za mene više no prost podstrek na sećanje. Išao sam dalje sav utonuo u mračno snoviđenje, kad me iz njih trže neki glas baš kraj mene.
I to ženski glas. Nije mi dugo trebalo da se setim male služavke gospođe Stirford, koja je nekad imala plave pantljike na kapici. Sad ih je bila skinula, valjda da se saobrazi sa promenjenim stanjem u kući, te je imala dve-tri tužne masnice trezveno-mrke boje.
»Molim vas, gospodine, hoćete li da budete dobri da svratite i porazgovarate sa gospođicom Dartl?«
»Je li vas gospođica Dartl poslala po mene?« upitah ja.
»Ne večeras, gospodine, ali to ne menja stvar. Gospođica Dartl vas je videla kad ste prošli pre dve-tri večeri, pa mi je naredila da sedim s radom na stepenicama, pa da vas, čim vas ponovo vidim da prolazite, zamolim da svratite do nje na nekoliko reči«.
Okrenuh natrag, i dok smo išli, upitah svoju pratilju kako je gospođa Stirford. Ona mi reče da se gospođa slabo oseća i da većinom ne izlazi iz svoje sobe.
Kad uđosmo u kuću — služavka, me uputi gospođici Dartl u baštu, pa me pusti da joj se sam javim. Sedela je na klupi na kraju neke vrste terase s koje se otvarao širok pogled na grad. Bilo je mračno veče, sa turobnim sjajem na nebu, i dok sam gledao natušteni predeo u daljini, pri čemu su se Ovde-onde neka sumorna zdanja isticala u tom blesku, pomislih da je to prilično skladna pratnja osećanjima te besomučne žene.
Ona me spazi dok sam joj se približavao, pa ustade da me dočeka. Tada mi se učini još bleđa i mršavija no što je bila kad sam je poslednji put video; oči su joj još jače sevale, a ožiljak se jasnije isticao.
Naš susret nije bio nimalo srdačan. Poslednji put smo se rastali u srdžbi, te joj se na licu video neki prezriv izraz, koji se nije trudila da sakrije.
»Želite, čujem, da razgovarate sa mnom, gospođice Dartl«, rekoh ja pošto stadoh kraj nje, držeći ruku na naslonu klupe i odbijajući njenu ponudu rukom da sednem.
»Izvolite«, reče ona. »Molim vas, je li ona devojka nađena?«
»Nije«.
»A međutim, utekla je!«
I dok me je tako gledala, opazih kako se njene tanke usnice miču, kao da bi strasno htele da je zaspu pogrdama.
»Utekla?« ponovih ja.
»Da! Utekla od njega«, reče ona i nasmeja se. »Ako nije nađena, onda se možda nikad neće ni naći. Možda je mrtva«.
Onaj izraz razmetljive svireposti kojom presrete moj pogled nisam nikad više opazio ni na jednom licu koje sam ikad video.
»Poželeti joj smrt«, rekoh ja, »znači, možda, izraziti najmilosrdniju želju kojom je osoba njenog pola može obdariti. Milo mi je što vidim da vas je vreme tako ublažilo, gospođice Dartl«.
Ona me ne udostoji odgovora, već se okrete prema meni, pa se ponovo prezrivo nasmeja i reče:
»Prijatelji te krasne i jako povređene dame i vaši su prijatelji. Vi ste njihov vitez i borite se za njihova prava. Želite li da znate ono što se zna o njoj?«
»Da«, rekoh ja.
Ona ustade s mrzovoljnim osmehom, pa pošto kroči nekoliko koraka prema živome zidu od šimšira nedaleko od nas, koji je odvajao travnjak od povrtnjaka, reče glasnije: »Ovamo!« kao da doziva neku nečistu životinju.
»Vi ćete se, razume se, uzdržati od svakog ispoljavanja viteštva ili od osvete u ovoj kući, gospodine Koperfilde?« reče ona gledajući preko ramena u mene s onim istim izrazom.
Ja klimnuh glavom i ne znajući šta hoće da kaže, a ona opet reče: »Ne, ovamo!« pa se vrati praćena dostojanstvenim gospodinom Litimerom, koji s neokrnjenom dostojanstvenošću izvede propisan poklon i zauze mesto iza nje. Onaj izraz zlobne ljupkosti i likovanja, u kojem je za divno čudo bilo neke ženstvenosti i zavodljivosti, s kojim se ona spusti na klupu između nas, bio je dostojan neke opake princeze iz bajke.
»A sad«, reče ona zapovednički, ne gledajući u njega, i dotičući se stare rane koja je kucala u ovom slučaju možda više zadovoljstvom nego bolom. »Ispričajte gospodinu Koperfildu o bekstvu«.


»Gospodin Džems i ja, gospođo ...«
»Ne obraćajte se meni!« upade mu ona u reč mršteći se,
»Gospodin Džems i ja, gospodine,...«
»Ni meni, molim vas«, rekoh ja.
Gospodin Litimer, ne zbunjujući se nimalo, učini lak pokret kao da kaže da je njemu prijatno sve što i nama, pa poče ponovo:
»Gospodin Džems i ja smo bili u inostranstvu stalno sa tom mladom ženom otkako je ona otišla iz Jarmuta pod zaštitom gospodina Džemsa. Bili smo u raznim mestima i videli mnogo stranih zemalja. Bili smo u Francuskoj, Švajcarskoj, Italiji, stvarno svuda«.
Pogleda u naslon klupe, kao da se njemu obraća, pa stade nečujno svirati po njemu kao da dodiruje dirke nekog bezvučnog klavira.
»Gospodin Džems je neobično mnogo držao do te mlade žene i za neko vreme postao staloženiji nego što sam ga ikad video otkako sam kod njega u službi. Mlada žena je bila vrlo darovita i naučila strane jezike, tako da je u njoj teško bilo poznati onu nekadanju mladu palančanku. Opazio sam da joj se mnogo dive gde god dođemo«.
Gospođica Dartl stavi ruku na slabinu. Pogledah u njega i videh kako krišom baci pogled na nju i kako se osmehnu sam za sebe.
»Mlada žena je zaista izazivala mnogo divljenja. Nešto zbog haljina, nešto zbog vazduha i sunca, a nešto zbog toga što joj se poklanjala tolika pažnja; nešto zbog ovog, nešto zbog onog, tek njene su draži privlačile veliku pažnju«.
Tu malo zastade. Njene oči su nemirno preletale preko predela u daljini, pa se onda ugrize za donju usnu, da umiri nemirna usta.
A on diže ruke sa naslona klupe, pa ih stavi jednu u drugu, namestivši se tako da mu ceo teret pada na jednu nogu, a zatim produži s pogledom uprtim u zemlju i dostojanstvenom glavom malo nagnutom u stranu.
»Mlada žena je bila takva izvesno vreme, samo ponekad neraspoložena dok najzad, kako se meni činilo, nije dosadila gospodinu Džemsu tom svojom podložnošću neraspoloženjima i čudima, te stvari počeše dobijati nezgodan izgled. Gospodin Džems poče opet bivati nemiran. Ukoliko je on bio nemirniji, utoliko je ona postajala gora, te moram reći da sam, što se mene tiče, imao dosta muke tako između njih dvoje. Ali su se stvari stalno krpile, udešavale i opravljale, te je sve skupa, u to sam siguran, trajalo duže no što bi iko očekivao«.
Vrativši pogled sa daljine, ona opet pogleda u mene, sad opet s onim ranijim izrazom. Gospodin Litimer pročisti grlo kratkim, dostojanstvenim iskašljavanjem, zaklonivši usta šakom, pa premesti teret na drugu nogu i nastavi:
»Najzad, pošto je sve u svemu bilo palo mnogo reči i prekora, gospodin Džems jednog jutra pođe iz jednog mesta u blizini Napulja, gde smo imali vilu, pošto je mlada žena jako volela more, i praveći se da će se vratiti za dan-dva, poveri meni dužnost da joj saopštim kako je on radi sreće svih zainteresovanih«, on tu opet prekide zbog ponovnog iskašljavanja, »otišao. Ali moram reći da se gospodin Džems ponašao vrlo časno, jer je mladoj ženi predložio da se uda za izvesnu vrlo dostojanstvenu osobu koja je bila potpuno spremna da zažmuri pred onim što je bilo, a koja je, u najmanju ruku, isto tako dobra kao i ma ko za kim bi ona mogla težiti i u redovnim prilikama, s obzirom na njeno prosto poreklo«.
On opet promeni nogu i ovlaži usne. Bio sam ubeđen da ta bitanga govori o sebi, a videh da se to moje ubeđenje ogleda i na licu gospođice Dartl.
»Dužnost mi je bila da joj i to saopštim. Bio sam voljan da sve uradim samo da olakšam položaj gospodinu Džemsu i da povratim slogu između njega i njegove roditeljke, koja ga toliko voli, a koja je zbog njega već toliko pretrpela. Zato sam se i primio poverenog zadatka, žestoka ogorčenost te mlade žene, kad je došla sebi pošto sam joj saopštio vest o njegovom odlasku, prevazilazila je sva očekivanja. Bila je prosto izbezumljena, te sam je morao silom obuzdavati, jer bi inače, ako se ne bi mogla dočepati noža ili mora, nesumnjivo razmrskala sebi glavu o mramorni pod«.
Gospođica Dartl je, onako zavaljena na naslon klupe, s izrazom zanosa na licu, skoro izgledala kao da miluje reći koje je taj čovek izgovarao.
»Ali tek se kad pređoh na drugi deo saopštenja koje mi je bilo povereno«, reče gospodin Litimer trljajući ruke u neprilici, »Što se, kako bi svako pretpostavio, moglo shvatiti samo kao dobra namera, mlada žena pokaza u pravoj boji. Nikad nisam video besomučnijeg stvora. Njeno ponašanje je zaista bilo vrlo gadno. Nije u nje bilo zahvalnosti, ni osećanja, ni strpljenja, ni razuma ama ni koliko u nekom panju ili kamenu. Da se nisam pazio, ubeđen sam da bi mi istočila krv«.
»Ja je samo još više poštujem zbog toga«, rekoh ja sa negodovanjem.
Gospodin Litimer samo saže glavu, kao da hoće da kaže: »Zar, gospodine? Ali vi ste suviše mladi!« — pa nastavi pričanje:
»Jednom reči, bilo je potrebno jedno vreme sklanjati od nje sve čime bi mogla povrediti sebe ili koga drugog i držati je zatvorenu. Ali je i pored svega toga utekla noću; obila kapke na jednom prozoru koje sam ja svojom rukom zakucao, pa se spustila niz lozu, koja je puzala ispod prozora, i odonda se, koliko je meni poznato, ništa nije čulo o njoj«.
»Možda je mrtva«, reče gospođica Dartl smešeći se, kao da bi bila u stanju da nogom odgurne leš upropašćene devojke.
»Možda se utopila, gospođice«, odgovori gospodin Litimer, koji jedva dočeka izgovor da se obrati nekome. »To je vrlo moguće. Ili su joj, možda, pomogli ribari i njihove žene i deca. Pošto je bila navikla na nisko društvo, ona je imala običaj da razgovara s njima na žalu, gospođice Dartl, i da sedi kraj njihovih čamaca. Ponekad je tako, viđao sam, sedela po čitave dane dok bi gospodin Džems bio odsutan. Gospodin Džems nije baš bio mnogo zadovoljan kad je jednom prilikom saznao da je ona deci pričala kako je i ona ribarska kći i da je u svojoj zemlji, još davno, lutala po žalu kao i oni«.
O, Emilija! Nesrećna lepotice! Kako mi je živo pred oči izašla njena slika gde sedi na morskoj obali, među decom, kao što je i sama bila dok je bila nedužna, i sluša glasiće koji bi je mogli zvati majkom da je žena nekog siromaška; i sluša onaj ogromni glas mora i ono njegovo večito: »Nikad više!«
»Kad je bilo jasno da se ništa ne može učiniti, gospođice Dartl...«
»Jesam li vam rekla da mi se ne obraćate?« reče ona strogo i prezrivo.
»Vi ste se meni obratili, gospođice«, odgovori on. »Molim, oprostite, ali ja sam dužan da slušam«.
»Onda vršite svoju dužnost!« odgovori ona. »Završite pričanje pa idite!«
»Kad je bilo jasno«, reče on s beskrajnom dostojanstvenošću i s pokornim poklonom, »da je ne mogu naći, ja odoh do gospodina Džemsa, u mesto kuda je prema dogovoru trebalo da mu pišem, te ga obavestih o svemu što se dogodilo. Zbog toga je između nas došlo do reči, te sam osetio da mi čast nalaže da ga napustim. Bio sam u stanju da od gospodina Džemsa podnesem, kao što sam i podnosio, vrlo mnogo, ali me je tada suviše uvredio. Prosto me je ozledio! Znajući za nesrećnu zavadu između njega i njegove majke, i koliko ona mora da strepi u duši, bio sam tako slobodan da dođem u Englesku i da sve ispričam ...«
»Za dobre pare koje sam mu ja isplatila«, reče gospođica Dartl.
»Sasvim tačno, gospođo; — da ispričam ono što znam. Ne bih rekao«, reče gospodin Litimer posle kratkog razmišljanja, »da ima još štogod. Zasada sam nezaposlen, te bih bio srećan da nađem neko pristojno mesto«.
Gospođica Dartl pogleda u mene kao da pita da li želim da postavim neko pitanje. Kako mi nešto pade na pamet, ja umesto odgovora rekoh:
»Želeo bih da saznam od ovoga ... stvorenja...« nisam sebe nikako mogao naterati da izgovorim neku pomirljivu reč, »da li su uhvatili i zadržali kakvo pismo koje su njoj pisali od kuće, ili možda misli da ga je ona dobila?«
On je stajao mirno i bez reči, s pogledom uprtim u zemlju i jagodicom svakog prsta desne ruke nežno priljubljenom uz jagodicu svakog prsta leve ruke.
Gospođica Dartl prezrivo okrenu glavu prema njemu.
»Molim vas da izvinite, gospođice«, reče on trgnuvši se iz one zamišljenosti, »ali ma koliko da sam pokoran vama, i ma koliko da sam sluga, i ja sam neko i pazim na sebe. Gospodin Koperfild, i vi, gospođo, niste ista osoba. Ako gospodin Koperfild želi da sazna nešto od mene, biću tako slobodan da podsetim gospodina Koperfilda da može postaviti svoje pitanje. Ja držim do svog ugleda«.
Posle kratke borbe sa samim sobom, ja okretoh pogled prema njemu i rekoh:
»Čuli ste moje pitanje. Ako baš hoćete smatrajte da je upućeno vama. Šta možete da odgovorite?«
»Gospodine«, odgovori on, pošto uzgred rastavi i sastavi one svoje fine jagodice na prstima, »moj odgovor mora biti oprezan, jer nije isto izneveriti poverenje gospodina Džemsa radi njegove majke i izneveriti ga radi vas. Držim da nije verovatno da je gospodin Džems pomogao prijem pisama koja bi mogla povećati ona neraspoloženja i neprijatnosti, ali bih želeo da izbegnem svako dalje objašnjavanje«.
»Je li to sve?« upita me gospođica Dartl.
Pokazah da nemam šta više da kažem. »Osim«, dodadoh videći ga da polazi, »da, sam saznao za udeo ovog čoveka u toj gadnoj stvari, i da mu, pošto ću to saopštiti onom čestitom čоveku koji joj je bio otac još od detinjstva, savetujem da izbegava da se mnogo kreće među svetom«.
On je zastao čim sam počeo, pa je slušao uz svoje obično mirno držanje.
»Hvala vam; gospodine, ali mi nemojte zameriti ako kažem da u ovoj zemlji nema ni robova ni gonilaca robova i da ljudi ne smeju uzimati u svoje ruke izvršivanje zakona. Ako to urade, to je po mom mišljenju opasnije po njih nego po druge. Prema tome, ja se, gospodine, nimalo ne bojim da idem kuda god zaželim«.
Zatim mi se učtivo pokloni, pa pošto se pokloni i gospođici Dartl, ode kroz luk u zidu od šimšira, kroz koji je bio i došao. Gospođica Dartl i ja smo se neko vreme gledali ćutke, i njeno je držanje bilo sasvim onakvo kao kad je dovela toga čoveka.
»Osim ovoga on kaže«, primeti ona uz lako izvijanje usne, »da njegov gospodar, kako je obavešten, sad plovi duž obala Španije, da je, pošto je izveo sve ovo, otišao da zadovolji svoju strast za plovidbom, dok mu i to ne dosadi. Ali to vas ne zanima. Između ove dve ohole duše, majke i sina, postoji veća provalija nego ranije i malo je nade da će se premostiti, jer imaju isto srce, pa vreme svakog od njih čini još upornijim i nepopustljivijim. Vas ni to ne zanima, ali mene dovodi do onoga što hoću da kažem. Taj đavo, od koga vi pravite anđela, mislim na tu nisku devojčuru, koju je on našao negde u mulju oseke«, i ona uperi u mene svoje crne oči, a strastan prst podiže uvis, »možda je još živa, jer držim da ono što je prostačko teško umire. Ako jeste, vi ćete sigurno želeti da se tako dragoceno zrno bisera nađe i pazi. Mi želimo to isto, da on slučajno ne bi ponovo postao njena žrtva. Utoliko nam se interesi poklapaju, te sam ja, inače spremna da joj učinim svaku pakost koju bi tako grubo stvorenje bilo u stanju da oseti, poslala po vas da čujete to što ste čuli«.
Po promeni na njenom licu videh da neko dolazi iza mene. To je bila gospođa Stirford, koja mi pruži ruku hladnije nego ikad i sa više dostojanstvenosti u držanju, ali ipak, kako opazih, i to me dirnu, sa nekim neizgladivim sećanjem na moju nekadanju ljubav prema njenom sinu. Bila se jako promenila. Njen fini stas nije više bio onako prav, njeno lepo lice je imalo duboke brazde, a kosa joj je bila skoro sasvim seda. Ali je, kad sede na klupu, još uvek lepo izgledala; dobro sam poznavao to sjajno oko s ponosnim pogledom, koje je sijalo čak i u mojim snovima u školi.
»Je li gospodin Koperfild obavešten o svemu, Rozo?«
»Jeste«.
»A je li sam čuo Litimera?«
»Jeste; ja sam mu kazala zašto ste to želeli«.
»Vi ste dobra devojka, Rozo. Ja sam, gospodine, izmenila nekoliko pisama sa vašim nekadanjim prijateljem«, reče ona obraćajući se meni, »ali mu to nije povratilo osećanje dužnosti i prirodne zahvalnosti. Ja, prema tome, u ovoj stvari i ne želim ništa drugo do ono što vam je Roza kazala. Ako se ovakvim razvojem stvari, koji može olakšati teret na duši onog čestitog čoveka koga ste vi doveli ovamo (a koga mi je žao — to je sve što mogu reći), moj sin može sačuvati od ponovnog padanja u zamke prepredenog neprijatelja, utoliko bolje«.
Ona se uspravi, pa se zagleda u daljinu pred sobom.
»Gospođo«, rekoh ja s puno poštovanja, »ja vas razumem. Budite sigurni da nema opasnosti da vašim pobudama pripišem kakvo izopačeno i nametnuto značenje. Ali čak i vama moram reći, pošto još od detinjstva poznajem tu uvređenu porodicu, da se vi ljuto varate ako mislite da se ta devojka, kojoj je nanesena velika nepravda, nije potpuno osvestila, i da danas ne bi sto puta radije umrla no što bi primila ma i čašu vode iz ruke vašeg sina«.
»No, no, Rozo«, reče gospođa Stirford kad ova htede da se umeša. »Ne mari ništa. Ostavi stvar na miru... Vi ste se, gospodine, kako čujem, oženili?«
Ja odgovorih da sam se oženio pre izvesnog vremena.
»I napredujete, zar ne? Živeći ovako povučeno slabo šta doznajem, ali čujem da izlazite na glas«.
»Imao sam prilično sreće«, rekoh ja, »te vidim da se moje ime pominje s izvesnom hvalom«.
»Vi nemate majke?« reče ona blažim glasom.
»Nemam«.
»To je šteta!« odgovori ona. »Ona bi se sad ponosila vama. Laku noć!«
Ja prihvatih ruku koju mi ona pruži uz dostojanstven i strog izraz lica, i osetih da je ta ruka tako mirna u mojoj ruci kao da joj u srcu vlada potpuni mir. Njen ponos je, izgleda, bio u stanju da utiša čak i bilo i da joj preko lica spusti veo mirnoće, kroz koji je sedeći gledala daljinu pred sobom.
Dok sam odmicao od njih terasom, nisam mogao da ne opazim kako one obe, nepomične, posmatraju predeo i kako se on zamračuje i sklapa oko njih. Ovde-onde u dalekom gradu treperila je poneka rana svetiljka, dok je na istočnoj četvrti neba još lebdeo onaj dnevni sjaj. Ali se iz većeg dela široke doline koja je ležala između njih dizala magla kao more, koje je, mešajući se s mrakom, činilo utisak kao da svuda oko njih nadolazi voda. Imam razloga da se sećam tog utiska, i mislim na njega s užasom; jer se pre no što mi se pružila prilika da njih dve ponovo vidim, razbesnelo more popelo do njihovih stopala.
Razmišljajući o onome što sam bio čuo na taj način, shvatio sam da se stvar mora saopštiti gospodinu Pegotiju. Sutradan uveče otidoh u London da ga potražim. On je još uvek lutao od mesta do mesta s jednim jedinim ciljem da povrati svoju nećaku, ali je više boravio u Londonu nego na kom drugom mestu. Sve sam ga češće viđao u gluho doba noći kako prolazi ulicama i sve gleda neće li među ono malo sveta što luta po gradu tako u nevreme naći ono što se boji da nađe.
Držao je stan nad malim svećarevim dućanom na trgu Hangerford, o kome sam nekoliko puta govorio, i odakle je prvo i krenuo na svoj pohod oproštaja. Uputih se onamo. Kada upitah za njega, saznadoh da još nije izašao i da ću ga naći gore.
On je sedeo i čitao pored prozora, na kojem je gajio neke biljke. Soba je bila vrlo čista i uredna. Odmah videh da je stalno drži u pripravnosti za slučaj da ona dođe i da nikad ne izlazi iz nje a da ne pomisli kako će možda Emiliju dovesti natrag. Moje kucanje nije bio čuo, nego diže oči tek kad mu spustih ruku na rame.
»Gos‘n Davide! Hvala vam, gospodine! Od srca vam hvala za ovu posetu! Sedite! Sedite! Dobro mi došli, gospodine!«
»Gospodine Pegoti«, rekoh ja primajući stolicu koju mi on dade. »Nemojte mnogo očekivati. Čuo sam neke vesti«.
»O Emiliji!«
On nekako nervozno stavi ruku na usta, pa preblede kad upravi pogled prema meni.
»Nema nikakvog obaveštenja o tome gde bi mogla biti, ali nije više s njim«.
Sedeo je, gledao pažljivo u mene i slušao mirno, ćutke, sve što sam imao da mu kažem. Dobro se sećam onog osećanja dostojanstvenosti, čak i lepote koje je u meni budila strpljiva ozbiljnost njegovog lica, dok je, pošto je polako okrenuo svoj pogled od moga, sedeo i gledao naniže, sa čelom podnimljenim o ruku. Nije me ničim prekidao, nego je za sve vreme pričanja ostao sasvim miran. Izgledalo je da za celo vreme pričanja prati njenu priliku, a da sve drugo pušta da prolazi mimo njega, kao da ne predstavlja ništa.
Kad sam završio, on zakloni lice od svetlosti, pa ćutaše i dalje. Ja sam neko vreme gledao kroz prozor i zabavljao se biljkama.
»Kako vam sve ovo izgleda, gos‘n Davide«, upita on najzad.
»Ja mislim da je živa«, odgovorih ja.
»Ne znam. Možda je prvi potres bio suviše grub, pa je tako u neobuzdanosti srca...! Pa i ona plava voda, kako ju je ona zvala. Je li moguće da je tokom tolikih godina mislila o njoj zato što je ona imala da joj bude grob?«
Ovo reče zamišljeno, tihim, preplašenim glasom, pa pređe preko sobice.
»Ipak«, dodade on, »gos‘n Davide, ja sam tako sigurno osećao da je ona živa; tako u snu i na javi znao da je istina da ću je naći; i tako me je to vodilo napred i držalo — da čisto ne verujem da sam se mogao prevariti. Ne! Emilija je živa!«
I snažno spusti ruku na sto, a na preplanulom licu mu se ukaza izraz odlučnosti.
»Moja nećaka Emilija je živa, gospodine!« reče on pouzdano. »Ne znam otkuda i kako, ali mi nešto govori da je živa«.
Dok je to govorio, izgledalo je kao da je nadahnut. Ja pričekah malo dok ne bude u stanju da mi pokloni punu pažnju, a onda pristupih izlaganju jedne mere koju bi, kako mi je prethodne noći palo na pamet, bilo mudro preduzeti.
»Slušajte, dragi prijatelju ...« počeh ja.
»Hvala, hvala vam, gospodine!« reče on hvatajući mi ruku obema svojima.
»Ako bi došla u London, što je vrlo verovatno, jer gde može tako lako zaturiti trag kao u ovom prostranom gradu, a šta bi mogla osim da se krije i zatura trag ako ne misli kući?«
»A kući se neće vratiti«, upade on mašući sumorno glavom. »Da ju je ostavila od svoje volje, možda bi i došla, ali ne ovako, gospodine«.
»Ako bi došla ovamo«, rekoh ja, »mislim da ovde ima jedna osoba koja će je verovatnije pronaći nego ma ko drugi na svetu. Sećate li se — hrabro slušajte ovo što ću vam sada reći i mislite na svoj veliki cilj — sećate li se Marte?«
»Iz naše varoši?«
Pored njegovog lica nije mi bio potreban nikakav drugi odgovor.
»Znate li da je ona u Londonu?«
»Viđao sam je po ulicama«, reče on i sav se strese.
»Ali vi ne znate«, rekoh ja, »da je Emilija bila milostiva prema njoj, uz Hamovu pomoć, dugo pre nego što je pobegla od kuće. A ne znate ni to da je ona prisluškivala na vratima kad smo se mi ono sreli na ulici one noći i razgovarali u onoj sobi prekoputa«.
»Gos‘n Davide?« viknu on začuđeno. »One noći kad je onako padao sneg?«
»One noći. Odonda je nikad više nisam video. Pošto sam se rastao od vas, vratio sam se da govorim s njom, ali nje više nije bilo. Nisam onda voleo da vam govorim o njoj, a ne volim ni sada; ali ona je ta osoba na koju mislim i s kojom bi trebalo da stupimo u vezu. Razumete li me?«
»Isuviše dobro, gospodine«, odgovori on. Bili smo spustili glasove skoro do šapata, pa tako i produžismo.
»Velite da ste je viđali. Mislite li da biste je mogli naći? Ja bih mogao računati samo na slučaj«.
»Ja, gos‘n Davide, mislim da znam gde je treba tražiti«.
»Već je pao mrak. Pošto smo sad zajedno, hoćete li da izađemo, pa da pokušamo da je nađemo«.
On pristade, pa se stade spremati da pođe sa mnom. Praveći se da ga ne gledam šta radi, videh koliko brižljivo sprema sobu, namešta sveću i sredstvo da je pripali tako da budu pri ruci, uređuje postelju i, najzad, iz jedne fioke vadi sa još nešto drugog odela jednu njenu brižljivo savijenu haljinu (sećam se da sam je viđao na njoj) i jednu žensku kapu, pa sve to namešta na stolicu. Ne reče ništa o tom odelu, pa ne rekoh ni ja. Ono je, bez sumnje, već mnogo večeri tako čekalo na nju!
»Bilo je vreme, gos‘n Davide«, reče on dok smo silazili, »kad sam ja tu devojku Martu smatrao skoro za blato na Emilijinoj obući. Neka mi bog oprosti; sada je drukčije!«
I dok smo tako išli, ja upitah za Hama, nešto da ga zagovorim, а, nešto iz lične radoznalosti. On mi skoro istim rečima kao i pre saopšti da je Ham sasvim isti i da živi, ali kao da ne mari za život, i da je omiljen kod sviju.
Upitah ga šta misli, kako je Ham raspoložen prema uzroku njihovih nesreća. Je li to raspoloženje opasno? Šta misli, na primer, da bi Ham uradio kad bi se sreo sa Stirfordom?
»Ne znam, gospodine«, odgovori on. »I ja sam često mislio o tome, ali nisam mogao ništa smisliti«.
Podsetih ga na ono jutro kad smo nas trojica bili na žalu.
»Sećate li se«, rekoh ja, »onog nekog bezumnog izraza s kojim je gledao na pučinu i govorio o ,kraju sveta‘?«
»Kako da se ne sećam!« reče on.
»Šta vam se čini, šta je time mislio?«
»Gos‘n Davide«, odgovori on, »ja sam mnogo puta postavljao sebi to pitanje, ali nisam našao odgovora. A ima jedna zanimljiva stvar; iako je on toliko pažljiv, ja se ne bih lako usudio da mu dovedem misli na tu stvar. On meni nije nikad rekao ni jednu jedinu reč koja ne bi bila pokorna kako samo može biti, pa nije verovatno ni da bi sada drukčije počeo govoriti sa mnom; ali u njegovoj glavi, tamo gde te misli leže, nije ni blizu tiha voda. Duboko je to, gospodine, i ja tu ne mogu sagledati dna!«
»Imate pravo«, rekoh ja, »i to me ponekad baca u brigu«.
»I mene isto tako, gos‘n Davide«, odgovori on, »Čak i više, uveravam vas, nego njegovo smelo ponašanje, iako oboje dolazi usled promene u njemu. Nisam siguran da bi ma u kakvoj prilici učinio neko nasilje, ali bih ipak voleo da se njih dvojica ne sretnu«.
U grad smo ušli kroz Templ-Bar. Više nije govorio, već samo išao pored mene i sav se predavao jedinom cilju svog požrtvovanog života, te koračao, tiho unoseći u to sve svoje sposobnosti, što je od njega stvaralo samotnog prolaznika i usred gomile sveta. Nismo bili daleko od mesta Blek-Frajars, kad on okrete glavu i pokaza jednu žensku priliku koja je brzo odmicala suprotnom stranom ulice. Ja odmah videh da je to prilika koju tražimo.
Pređosmo preko ulice, pa požurismo prema njoj, kad se ja prisetih da bi ona možda bila raspoloženija da pokaže žensko interesovanje za tu izgubljenu devojku ako bismo joj se obratili na nekom mirnijem mestu, slobodnom od gomile, i gde bismo manje privlačili pažnju. Ja stoga predložih svom drugu da joj se još ne obraćamo, nego da idemo za njom, pri čemu me je rukovodila i potajna želja da vidim kuda ide.
On pristade i mi je stadosmo pratiti na izvesnom odstojanju, nikako je ne gubeći iz vida, ali i ne prilazeći joj bliže, pošto se ona često osvrtala oko sebe. Jednom zastade da sluša vojnu muziku, te tako zastadosmo i mi.
Išla je tako vrlo dugo, a mi stalno za njom. Po tome kako se držala izvesnog puta, videlo se da ide nekom određenom cilju, te me to, pa i činjenica da se držala živih ulica, a valjda i čudna privlačnost tajanstvenosti i misterioznosti koju čovek oseća dok prati koga bilo, natera da se držim svog prvobitnog plana. Najzad ona skrete u jednu mrtvu, mračnu ulicu gde se buka svetine gubila, te ja rekoh: »Sad možemo govoriti s njom«, i ubrzavši korake, pođosmo pravo za njom.

GLAVA XLVII

MARTA


Sad smo bili sišli do Vestminstera. Prateći nju bili smo se vratili nazad, jer smo je sreli kako ide prema nama, a Vestminsterska opatija je bila tačka na kojoj ona ode iz svetlosti i buke živih ulica. Pošto se oslobodila dveju struja prolaznika, koje su išle od mosta i prema njemu, ona produži tako brzo, da je mi, usled toga i usled naše udaljenosti u trenutku kad je skrenula, pristigosmo tek kad smo zašli u uzanu uličicu kraj vode, kod Midlbenka. Ona baš u tom trenutku pređe preko ulice, kao da beži od šuma koraka koje čuje tako blizu iza sebe, pa i ne osvrćući se pođe još brže.
Kada kroz neku pustu gvozdenu kapiju, gde su bila smeštena za noć neka teretna kola, ugledah reku, samo što se ne ukočih na mestu. Dodirnuh svoga druga ne govoreći ništa, pa obojica odustasmo od toga da pređemo ulicu za njom, nego pođosmo suprotnom stranom, držeći se što smo više mogli senke od kuća, ali prateći je izbliza.
U ono vreme je na kraju te uske ulice postojala, a postoji i danas dok ovo pišem, neka mala drvena čatrlja, verovatno sklonište za skelu. Ona leži baš na onome mestu gde ulica prestaje, a gde počinje put između niza kuća i reke. Čim stiže dotle i ugleda vodu, ona zastade kao da je stigla svojoj kobi, i poče polako ići obalom reke zureći u nju.
Ja sam celim putem dotle pretpostavljao da ona ide nekoj kući, i čak sam gajio neku nejasnu nadu da ta kuća može imati neke veze sa onom izgubljenom devojkom. Ali me je onaj jedan trenutni pogled na tamnu reku kroz onu kapiju nekako nagonski pripravio na misao da ona ne ide nikud dalje.
Taj kraj je u to vreme bio vrlo turoban; tako mučan, žalostan i pust noću, da mu nije bilo ravna u Londonu. Na neveselom, pustom drumu, blizu velike, gole tamnice, nije bilo ni gatova, ni kuća. Pod zidovima tamnice, u jarku pokrivenom žabokrečinom, taložilo se blato. Travuljine i bujan korov ižđikljali su po barovitom zemljištu svuda unaokolo. Na jednom mestu trunuli su leševi kuća zlosrećno započetih i nikad dovršenih. A na drugom, opet, zemlja je bila prekrivena zarđalim gvozdenim čudovištima, parnim kotlovima, točkovima, čekrcima, dizalicama, cevima, pećima, lengerima, gnjuračkim zvonima, krilima vetrenjača i bogzna kakvim još neobičnim predmetima koje je tu nagomilao ko zna kakav špekulant i koji su se tu valjali u prašini kao da se trude da se sakriju, pošto su usled svoje težine i vlažnog zemljišta već bili upola propali u zemlju. Tresak i blesak raznih plamenih fabrika na obali reke širio se kroz noć da uznemiri sve osim gustog i neprekidnog dima koji je kuljao iz njihovih dimnjaka. Kroz glib i pištalinu vodili su do same vode u oseci ljigavi propusti i nasipi koji su krivudali između gomile balvana zaodenutih odvratnom lepljivom, ljigavom materijom sličnom zelenim kosama, dok su se razbacani ostaci prošlogodišnjih plakata koje nude nagrade za nalaženje utopljenika lepršali iznad znakova najvišeg vodostaja. Postojala je neka priča o tome kako se tu negde nalazi i neka jama iskopana u vreme velike morije, pa je izgledalo kao da je iz nje neko kužno zračenje zarazilo čitav kraj. Ili se, izgleda, taj kraj natenane raspadao i počeo najzad da liči na neku ponoćnu moru usled nanosa zagađene reke.
Devojka za kojom smo došli dotle siđe na samu obalu kraj vode i stajaše usred te noćne slike osamljena i mirna, zagledana u vodu, kao da je i ona sama nanos koji je reka izbacila i ostavila da tu istrune i da se raspadne.
Bilo je tu i nekoliko čamaca i dereglija nasukanih u blatu, i to nam pomože da joj se primaknemo na nekoliko jardi, a da nas ona ne opazi. Tada dadoh znak gospodinu Pegotiju da ostane na svom mestu, a ja izađoh iz senke da govorim s njom. Drhtao sam dok sam prilazio toj osamljenoj prilici, jer mi uli silan strah ta sumorna meta njenog odlučnog pešačenja i način na koji je stajala skoro u najdubljoj senci gvozdenog mosta i gledala u svetlosti koje su se izlomljene odražavale na snažnoj matici.
Mislim da je razgovarala sama sa sobom. Iako se bila zanela gledajući u vodu, znam sigurno da joj je šal spao s ramena i da je umotavala ruke u njega nekako nemarno i kao u zanosu, više kao mesečar nego kao budna osoba. Znam i ne mogu zaboraviti da je u njenom neobuzdanom ponašanju bilo nečega što mi nije nimalo jemčilo da neće skočiti u vodu pred mojim očima, sve dok je ne dohvatih rukom za mišicu.
U tom istom trenutku rekoh:
»Marta!«
Ona vrisnu uplašeno i stade se otimati s toliko snage, da sumnjam da bih je ja sam zadržao. Ali se na nju spusti jedna ruka snažnija od moje, a kad podiže svoje uplašene oči i vide čija je to ruka, ona se samo još jednom trže, pa se skljoka između nas dvojice. Prenesosmo je dalje od vode do nekog suvog kamenja i tu je spustismo da plače i jeca. Posle nekog vremena ona sede među kamenje držeći rukama svoju kukavnu glavu.
»O ta reka!« viknu ona uzbuđeno. »O, ta reka!«


»Mir! Mir!« rekoh ja. »Stišajte se!«
Ali ona je neprestano ponavljala te iste reči, jednako vičući: »O ta reka!«, stalno i jednako.
»Znam da je ona kao i ja!« viknu odjednom. »Znam da je prirodno društvo ovakvima kao što sam ja. Znam da i ona dolazi iz čistih krajeva zemlje, gde nekad u njoj nije bilo ničeg ružnog, pa se vuče kroz gadne, prljave i bedne ulice, da kao i moj život ode prema širokom moru, vazda uzburkanom, te osećam da i ja moram s njom!«
Nisam znao šta je očajanje sve dok nisam čuo glas kojim je izgovarala te reči.
»Ne mogu da se odvojim od nje. Ne mogu da je zaboravim. Ona mi je u pameti i danju i noću. To je jedino na celom svetu što sam ja, i što je za mene. O, ta užasna reka!«
Meni u glavi sinu misao da bih možda na licu svoga druga, dok je tako gledao u nju, mogao pročitati istoriju njegove nećake čak i da nisam ništa znao о tome. Nisam nikad video, ni na slici ni u stvarnosti, tako upečatljivo smešanu grozu i sažaljenje. Drhtao je kao da će svakog časa pasti, a njegova ruka — ja je dodirnuh jer me njegov pogled poplaši — beše hladna kao u mrtvaca.
»Ona je sad izvan sebe«, prišapnuh ja. »Kroz kratko vreme će drukčije govoriti«.
Ne znam šta bi on rekao da mi je odgovorio. On učini nekakav pokret ustima, misleći, izgleda, da je nešto kazao, ali samo pruži ruku i pokaza na nju.
Nju sad obuze nov nastup neobuzdanog plača i ona ponovo sakri lice u kamenje, te je ležala pred nama kao slika i prilika poniženja i propasti. Svestan da moramo pričekati da to stanje prođe, pa da tek onda možemo govoriti s njom s nekakvom nadom, ja se usudih da ga zadržim kad on htede da je podigne, te ostadosmo tako, ćutke, dok se ona malo ne primiri.
»Marta«, rekoh ja tada saginjući se i pomažući joj da se pridigne, jer je ona, izgleda, želela da ustane, kao da namerava da ode odatle, ali je bila slaba, te se zavali i nasloni na jedan čamac. »Znate li ko je ovo sa mnom?«
Ona reče tako tiho da se jedva čulo:.
»Znam«.
»Znate li da smo dugo išli za vama večeras?«
Ona mahnu glavom. Nije gledala ni u njega ni u mene, nego stajala skrušeno, držeći nekako nesvesno šešir i šal u jednoj ruci, dok je drugu stisnutu pritiskivala na čelo.
»Jeste li se dovoljno pribrali«, rekoh ja, »da možete govoriti o jednoj stvari koja vas je toliko zanimala, uzdam se u blagog boga da se toga sećate, one snežne noći?«
Ona opet udari u jecanje i pomrmlja neku nerazgovetnu zahvalnost što je onda nisam oterao s vrata.
»Ne želim ništa da kažem o sebi«, reče posle nekoliko trenutaka. »Ja sam nevaljalo i propalo stvorenje. Nemam nikakve nade. Ali kažite njemu, gospodine«, bila je ustuknula od njega, »sem ako niste suviše neraspoloženi prema meni, da ja nikako nisam uzrok njegove nesreće«.
»To nije niko nikad ni pomislio o vama«, odgovorih ja od srca, ozbiljno, odazivajući se na taj način na duboku zbilju njenih reči.
»Vi ste, ako se ne varam«, reče ona drhtavim glasom, »došli u kuhinju one noći kad se ona onako smilovala na mene i kad je bila tako blaga prema meni; nije bežala od mene kao drugi, i tako mi je ljubazno ukazala pomoć! Jeste li vi to bili gospodine?«
»Jesam«, odgovorih ja.
»Ja bih već odavno bila u reci«, reče ona i pogleda prema vodi s nekim strašnim izrazom, »da mi je na duši ležao ma kakav greh prema njoj. Ne bih se; mogla uzdržati da se ne bacim u tu reku ni jedne jedine zimske noći, da nisam bila čista od svakog učešća u tome!«
»Uzrok njenog bekstva je dobro poznat«, rekoh ja. »Mi potpuno verujemo da vi niste nimalo krivi, da tu nema vašeg učešća. Mi to upravo znamo«.
»O, možda bi bilo mnogo bolje za nju da sam imala bolje srce!« viknu devojka sa gorkom žalošću; »jer je ona uvek bila dobra prema meni! Nikad mi nije rekla nijednu neprijatnu i neuputnu reč. Zar je verovatno da bih ja mogla pokušati da od nje napravim ovo što sam sama, kad tako dobro znam šta sam! Kad sam izgubila sve što život čini dragim, najteže mi je padalo to što sam se zanavek rastala od nje!«
Gospodin Pegoti, koji je stajao jednom rukom naslonjen na ivicu čamca i oborenih očiju, prinese slobodnu ruku pred lice.
»A kad sam saznala od nekog iz naše varoši šta se pre one snežne noći dogodilo«, viknu Marta, »najčemernija mi je misao u duši bila da će se svet sećati kako se ona družila sa mnom, pa da će reći da sam je ja pokvarila! A ja bih, bog mi je svedok, i život dala samo da joj povratim njeno dobro ime!«
Nenaviknuti na ikakav nadzor s njene strane, bol i kajanje provališe, te se ona poče strašno mučiti.
»Dati život! Pa to ne bi bilo mnogo! ... Šta drugo da kažem? Živela bih!« viknu ona. »Živela bih samo zato da ostarim na prokletim ulicama, i da skitam unaokolo dok me se svako kloni u mraku, i da gledam kako dan sviće po jezivim obrisima kuća, i da se sećam kako je nekad to isto sunce obasjavalo moju sobicu i budilo me! Uradila bih čak i to, samo da je spasem!«
Spustivši se na kamenje, ona uze po nekoliko u svaku ruku, pa ih stade stezati kao da hoće da, ih zdrobi. Stalno se izvijala u neki novi stav, krutila ruke, lomila ih ispred lica, kao da želi da odstrani od očiju i ono malo svetlosti što je bilo, i obarala glavu kao da joj je preteška od nesnosnih uspomena.
»A ovako, šta može od mene biti!« reče ona boreći se tako sa očajanjem. »Kako mogu i dalje živeti ovakva kakva sam, samotno i prokleto stvorenje i za sebe samu, a živa sramota za svakog drugog kome se primaknem!«
Odjednom se okrete mome drugu:
»Zgazite me! Ubijte me! Dok je ona bila vaš ponos, vi ste smatrali da ću joj naneti zlo ako se samo očešem o nju u prolazu na ulici. Vi ne možete verovati — a kako biste i mogli? — nijednome slovcu koje čujete iz mojih usta. Vas bi čak i sad izjela sramota kad bi ona progovorila ma i jednu reč sa mnom. Ja se ne tužim. Ja i ne velim da smo ja i ona isto. Znam da je velika, ogromna razlika između nas. Ja samo kažem, pored sve grešnosti i bede koja mi pritiskuje glavu, da sam joj zahvalna iz dna duše i da je volim! O, nemojte misliti da je u meni uništena sva sposobnost da volim! Odgurnite me kao što me je ceo svet odgurnuo! Ubijte me što sam ovakva kakva sam, i što sam je ikad upoznala, ali ne mislite to o meni!«
Dok je tako neobuzdano i rastrojeno preklinjala gospodina Pegotija, on je gledao u nju; a kad ućuta, on je blago podiže.
»Marta«, reče gospodin Pegoti, »ne dao mi bog da ja budem vaš sudija! Ne dao mi bog da ja budem to, devojko, kod tolikih drugih ljudi! Vi ni upola ne znate kakva se promena izvršila u meni tokom vremena kad mislite da je to moguće. Eto«, on zastade malo, pa nastavi, »vi ne razumete otkuda to da ovaj ovde gospodin i ja želimo da govorimo s vama. Ne razumete kakav cilj stoji pred nama. Sad slušajte!«
Dejstvo njegovih reči bilo je potpuno. Stajala je pred njim uzmičući, kao da se boji da se sukobi s njegovim pogledom, ali se njena očajna tuga pritajila i ućutala.
»Ako ste čuli«, reče gospodin Pegoti, »ponešto od onoga što smo gos‘n David i ja govorili one noći kad je onako jako padao sneg, onda znate da sam ja išao, kuda sve nisam išao, da tražim svoju dragu nećaku. Svoju dragu nećaku«, ponovi on odlučno, »jer mi je ona sad još draža, Marta, nego što mi je ranije ikad bila«.
Ona pokri lice rukama, ali ostade mirna.
»Čuo sam kako je govorila«, reče gospodin Pegoti, »da ste vi rano ostali bez oca i bez majke, i bez ikoga svoga ko bi vam njih zamenio na grubi primorski način. Može biti da ćete onda moći da zamislite kako biste i vi, da ste imali nekog takvog prijatelja, došli do toga da ga vremenom zavolite, i kako je moja nećaka bila meni kao kći«.
Kako je ona ćutala i drhtala, on je pažljivo ogrte šalom, pošto ga je radi toga podigao sa zemlje.
»I po tome«, reče on, »ja znam ujedno i da bi ona išla sa mnom do na kraj sveta samo kad bi me mogla opet videti; kao što znam da bi pobegla do na kraj sveta samo da me ne vidi. Jer iako ona nema razloga da sumnja u moju ljubav, i ne sumnja... ne sumnja«, ponovi on s mirnim pouzdanjem u istinitost toga što govori »stid se umešao i razdvaja nas«.
Ja sam u svakoj reči njegovog prostog i dirljivog izražavanja čitao nov dokaz da je on o tom predmetu razmišljao u svim oblicima u kojima se on može javiti.
»Po našem računu«, nastavi on, »po računu ovoga gos‘n Davida i mome, ona će se jednog dana pojaviti da živi svojim samotnim životom ovde u Londonu. Mi držimo, gos‘n David i ja i svi ostali, da ste vi nevini u svemu što se s njom dogodilo, isto koliko i neko nerođeno dete. Rekli ste kako je bila dobra, prijatna i blaga prema vama. Znao sam da jeste, bog joj svako dobro dao! Znao sam da je ona takva prema svakome. Vi ste joj zahvalni i volite je. E, pa pomozite nam koliko god možete da je nađemo, tako vam bog pomogao!«
Ona brzo pogleda u njega, i to prvi put, kao da još ne veruje u ono što joj on govori.
»Zar verujete meni?« upita ona tiho, glasom punim čuđenja.
»Potpuno i neograničeno!« odgovori gospodin Pegoti.
»Da govorim s njom ako bih je ikad našla, da joj pružim utočište, da ga s njom podelim; pa da onda bez njenog znanja dođem vama da vas dovedem njoj?« upita ona žurno.
Mi obojica odgovorismo:
»Da«.
Ona podiže pogled, pa svečano izjavi da će se predano i verno posvetiti tom zadatku. Da se neće nikad pokolebati, nikad skrenuti od njega, da ga se neće nikad odreći, sve dok bude bilo neke nade. Ako mu ne bude verna, neka je on, taj cilj koji sad ima u životu i koji je vezuje za nešto u čemu nema ničega ružnog, neka je on, kad je bude napuštao, ostavi još propaliju i očajniju — ako to uopšte može biti — nego što je ove noći kraj ove reke, i neka joj svaka pomoć, i ljudska i božanska, bude uskraćena na veki vekova!
Glas joj skoro nije bio jači od daha, i nije se obraćala nama, već noćnom nebu. Zatim ostade sasvim mirna, gledajući u tamnu vodu.
Mi tada nađosmo za shodno da joj kažemo sve što smo znali. Ispričao sam joj sve sasvim potanko. Ona je slušala s ogromnom pažnjom, menjajući često izraz lica, ali je u svima tim izrazima bilo one iste rešenosti. Oči bi joj se ponekad napunile suzama, ali ih je suzbijala. Izgledalo je kao da joj se duh bio sasvim izmenio, te nikako ne može da miruje.
Kad smo joj sve ispričali, ona upita kako bi mogla stupiti s nama u vezu ako se javi potreba. Ja joj pod jednom mutnom svetiljkom na ulici ispisah naše adrese na listiću hartije, koji sam iščupao iz svoje beležnice, pa joj dadoh, a ona ga stavi u svoja jadna nedra. Upitah, je gde stanuje. Ona posle kratkog ćutanja reče da nigde ne ostaje dugo. Bolje je da se ne zna.
Pošto me gospodin Pegoti šapatom podseti na nešto što je i meni samom bilo palo na pamet, izvadih novčanik, ali je nisam mogao privoleti da primi novac, niti mogoh izvući iz nje obećanje da će ga bar drugi put primiti! Predočio sam joj da se za čoveka gospodin-Pegotijevog stanja ne može reći da je siromašan, i da će nas obojicu vređati pomisao da je zaposlena tim traženjem, a da živi od svojih sredstava. Ali se ona ne pokoleba. U tom pogledu je njegov uticaj na nju bio isto toliko nemoćan koliko i moj. Ona mu toplo zahvali, ali ostade neumoljiva.
»Možda će se nači kakav posao«, reče ona. »Pokušaću«.
»Primite bar neku malu pomoć«, odgovorih ja »dok ne pokušate«.
»Ja za novac ne bih mogla raditi ono što sam obećala«, odgovori ona. »Ne bih mogla primiti ni kad bih skapavala od gladi. Kad biste mi dali novac, vi biste mi oduzeli poverenje, oduzeli cilj koji ste dali mom životu, oduzeli jedinu izvesnost koja me spasava od reke«.
»Za ime velikog sudije«, rekoh ja, »pred koga ćemo i vi i svi mi stati na dan strašnog suda, okanite se te grozne misli! Svi smo mi u stanju da činimo dobro, samo ako hoćemo!«
Ona uzdrhta, usna joj zaigra, a lice postade bleđe dok je odgovarala:
»Možda je vašim srcima bilo naloženo da jedno čemerno stvorenje sačuvate da bi se pokajalo. Čisto me hvata strah kad to pomislim: izgleda suviše drsko! Ako bi išta dobro proizašlo od mene, ja bih se počela nadati, jer je dosad od mojih postupaka proizilazilo samo zlo. Sada će se posle toliko vremena prvi put meni, koja imam tako kukavan život, ukazati poverenje, onim što ste mi vi naložili da pokušam. Ne znam ništa drugo i ne mogu reći ništa više«.
I opet zadrža suze koje joj potekoše, pa pruživši drhtavu ruku i dodirnuvši gospodina Pegotija, kao da je u njemu neka blagotvorna moć da isceljuje, ode svojim žalosnim putem. Videlo se na njoj da je bolesna, verovatno već duže vremena. Kako sam je izbliza posmatrao, opazio sam da je iznurena i da joj upale oči izražavaju oskudicu i patnju.
Išli smo nešto malo za njom, pošto nas je put vodio u istom pravcu, sve dok se ne vratismo u osvetljene i žive ulice. Imao sam tako potpuno poverenje u njenu izjavu, da rekoh gospodinu Pegotiju da će, ako je i dalje pratimo, možda izgledati da u samom početku pokazujemo nepoverenje prema njoj. Pošto je i on bio istog mišljenja i tako isto siguran u nju, pustismo je da ode svojim putem, a mi pođosmo svojim, to jest prema Hajgeitu. On pređe sa mnom veći deo puta, a kad se rastadosmo, moleći se bogu da nam ovaj novi korak uspe, na njegovom sam licu jasno čitao sažaljenje, bolno sažaljenje, koga nije bilo maločas.
Bila je već ponoć kad stigoh kući. Došao sam do svojih vratnica i tu zastao osluškujući duboko zvono sa crkve Sv. Pavla, čiji je zvuk, čini mi se, leteo prema meni kroz brujanje mnoštava drugih satova koji su iskucavali, pa se u isto vreme iznenadili kad videh da su vrata na kućici moje tetke otvorena i da neka slaba svetlost iz hodnika pada preko ulice.
Misleći da moja tetka ima nov nastup svog starog straha, te možda posmatra kako se širi neki uobraženi požar negde daleko, pođoh da govorim s njom. Ali se jako iznenadih kad videh da u maloj bašti stoji neki čovek.
U ruci je držao čašu i bocu i baš u taj mah pio. Ja naglo zastadoh između gustog lišća napolju, jer je mesec već bio izašao, iako zamračen, i odmah poznadoh onog čoveka o kome sam nekad mislio da je priviđenje gospodina Dika i koga sam s tetkom jednom sreo na ulici u gradu.
Nije samo pio, nego i jeo, i to izgleda jeo kao sasvim pregladneo čovek. Osim toga je radoznalo zagledao kućicu, kao da je sad prvi put vidi. Pošto se saže da spusti bocu na zemlju, on pogleda naviše u prozore i oko sebe, ali nekako krišom i bojažljivo, kao da želi da što pre ode.
Svetlost iz hodnika se za časak zamrači, pa izađe moja tetka. Bila je uzrujana i tutnu čoveku u rukav neki novac. Čuh kako zveknu.
»Šta mi je to?« upita on.
»Ne mogu da odvojim više«, odgovori tetka.
»Onda ne mogu ići«, reče on. »Evo ti ga! Uzmi ga natrag, slobodno«.
»Nevaljalče!« odgovori tetka veoma uzbuđena. »Kako možeš tako da postupaš sa mnom? Ali zašto i pitam? To činiš zato što znaš kako sam slaba! Da se zauvek oslobodim tvojih poseta, treba samo da te prepustim onome što si zaslužio«.
»Pa zašto me ne prepustiš onome što sam zaslužio?« reče on.
»I to ti pitaš!« odgovori tetka. »O, kakvo li je to tvoje srce?«
On je stajao natmuren, zveckao novcem i vrteo glavom, pa najzad reče:
»Je li ovo sve što si naumila da mi daš?«
»To je sve što mogu da ti dam«, reče tetka. »Ti znaš da sam pretrpela gubitke, te sam siromašnija nego što sam bila. To sam ti već kazala. Pošto si to već dobio, zašto mi zadaješ bol terajući me da te gledam još koji trenutak; da gledam šta se načinilo od tebe!«
»Otrcao sam se i te kako, ako to misliš«, reče on. »Živim kao sovuljaga«.
»Oteo si mi veći deo svega što sam ikad imala«, reče tetka. »Učinio si da mi se za godine i godine srce zatvori prema celom svetu. Lagao si me, bio nezahvalan, svirep. Idi i kaj se za to! Nemoj da mi nanosiš nove uvrede i patnje, dosta si ih naneo!«
»Eh!« odgovori on, »sve je to lepo i krasno... Dobro! Što mi je, tu mi je! Moram se time zasad zadovoljiti!«
On se, izgleda, nekako protiv svog običaja zastideo tetkinih gnevnih suza, te pođe pogureno iz bašte. Ja učinih dva-tri brza koraka kao da sam baš stigao, pa ga sretoh na samim vratnicama i uđoh čim je izašao. U prolazu izbliza pogledasmo jedan drugog, i to ne baš ljubazno.
»Tetka«, rekoh brzo, »ovaj čovek vas opet uznemiruje! Dopustite da govorim s njim. Ko je to?«
»Dete«, reče moja tetka uzimajući me za ruku, »hodi unutra i ne govori mi ništa, jedno deset minuta«.
Posedasmo u malom salonu. Tetka se skloni iza okrugle, zelene lepeze iz starih dana, pričvršćene za naslon od stolice, pa je ponekad brisala oči, otprilike četvrt sata. Posle toga izađe i sede pored mene.
»Trote«, reče tetka mirno, »ono je moj muž!«
»Vaš muž, tetka! Ja sam mislio da je on umro«.
»Umro za mene«, odgovori tetka, »ali je živ«.
Ja sam zaprepašćeno ćutao.
»Betsi Trotvud ne izgleda baš tako zaljubljivo stvorenje«, reče moja tetka pribrano, »ali je bilo vremena, Trote, kad je beskrajno verovala u tog čoveka. Kad ga je volela, Trote, toliko da više nije bilo moguće. Kad nije bilo dokaza odanosti i ljubavi koji mu ne bi dala. On joj se odužio time što joj je upropastio imanje i skoro joj opustošio srce. Zato je svako osećanje te vrste jednom zasvagda spustila u grob, pa grob popunila zemljom i zaravnila«.
»Draga, dobra tetka!«
»Napustila sam ga«, nastavi tetka spuštajući kao obično svoju ruku na moju »plemenito. Posle ovoliko vremena smem slobodno reći, Trote, da sam ga ostavila plemenito. On je bio prema meni tako svirep, da sam mogla dobiti razvod pod vrlo povoljnim uslovima za sebe, ali nisam. On je brzo spiskao sve što sam mu dala, srljao sve niže i niže, i oženio se nekom drugom ženom. Mislim da je postao pustolov, kockar, varalica. Kakav je sad, to si i sam video. A bio je vrlo lep čovek kad sam se udala za njega«, reče tetka s prizvukom nekadanjeg ponosa i divljenja u glasu, »i verovala sam mu... bila sam budala ... da je oličenje časnosti!«
Tu mi steže ruku i odmahnu glavom.
»Sad više ne znači ništa za mene, Trote, i manje nego ništa. Ali mu s vremena na vreme, kad se pojavi, dajem više novca no što mogu da odvojim samo da ide, što više volim nego da dopustim da bude kažnjen za svoje prestupe, jer bi do toga svakako došlo kad bi se proskitao ovuda. Bila sam luda kad sam se udala za njega, pa sam i sad u tom pogledu neizlečiva budala, te za ljubav one vere u njega koju sam nekad imala, ne bih htela da vidim kako se grubo postupa ni sa senkom mojih nekadanjih maštanja. Jer sam ga od srca volela, Trote, ako je ikad žena volela od srca!«
Tu tetka uz dubok uzdah završi razgovor o tom predmetu gladeći haljinu.
»Eto, dragi moj!« reče ona. »Sad znaš početak, sredinu i kraj, i sve o toj stvari. O tome nećemo nikad više govoriti, niti ćeš ti, razume se, govoriti bilo kome. To ti je moja ružna i tužna istorija i mi ćemo je zadržati za sebe, Trote!«

GLAVA XLVIII

DOMAĆE STVARI


Radio sam naporno na svojoj knjizi, ne dopuštajući da mi to ometa savesno vršenje mojih dužnosti u redakciji; i knjiga iziđe i postiže veliki uspeh. Mene nisu zanele hvale koje su mi zaglušivale uši, iako nisam nikako bio neosetljiv prema njima, jer ne sumnjam da sam o svom delu imao mnogo bolje mišljenje no iko drugi. Posmatrajući ljudsku prirodu, uvek sam zapažao da se čovek koji ima iole razloga da veruje u sebe nikad ne razmeće pred drugima da bi oni poverovali u njega. Iz tog sam razloga i ja zadržao svoju skromnost, prosto iz poštovanja sebe sama, te sam se, što su me više hvalili, sve više trudio da tu hvalu i zaslužim.
Meni nije cilj da u ovim zapisima, iako su oni u drugim glavnim stvarima moje pisane uspomene, dosledno izložim istoriju svojih književnih dela. Ona govore sama za sebe, te ih prepuštam njima samima. A kad spomenem uzgred poneko, činim to samo da označim svoje napredovanje.
Pošto sam već imao izvesne osnove za verovanje da su me priroda i slučaj napravili piscem, ja, sam se s puno pouzdanja držao tog svog poziva. Inače, da tog pouzdanja nije bilo, ne bih se bavio tim zanatom, nego bih svoje snage uložio u drugi kakav pokušaj; nastojao bih da pronađem šta su priroda i slučaj stvarno stvorili od mene, pa bih radio to i ništa drugo.
Pisao sam i u listu, a i inače, i imao sreće u tome, pa sad, posle novog uspeha, zaključih da imam da se oslobodim dosadnih debata. I tako sam jedne radosne večeri poslednji put izbeležio šta su sve nasvirale parlamentarne gajde — da tu muziku odonda nikad više ne slušam; iako još uvek u listovima prepoznajem ono staro drndanje bez ikakve znatnije promene u toku celog bogovetnog zasedanja, osim, možda, kad se sednica otegne, pa ga ima više no obično.
Sad pišem o onom vremenu kad je, kako mi se čini, bila prošla godina i po od moje ženidbe. Posle nekoliko raznih pokušaja, digli smo ruke od vođenja kuće kao od slabo unosnog posla. Kuća se vodila sama, a mi smo držali mlađeg slugu, »paža«. Glavna uloga tog našeg dvorjanina bila je da se svađa s kuvaricom, u čemu je bio pravi Uitington\'7b40\'7d bez mačke, a takođe i bez trunke izgleda da postane lordmer.
Toga našeg ćiricu je, čini mi se, stalno tukao grad od šerpenja i lonaca. Sav mu je život proticao u pravljenju čuda i pokora. Odjednom bi stao da dreči i da priziva u pomoč u najnezgodnijim prilikama — kad bismo na primer, imali malo društvo na večeri, ili nekoliko prijatelja, pa bi izleteo iz kujne dok bi za njim leteli razni gvozdeni projektili, želeli smo da ga se otresemo, ali nam je on bio toliko privržen da nije hteo ni da čuje za to. Bio je to kmezav dečko, pa bi udario u tako jezivu kuknjavu čim bi se samo nagovestilo nešto o prekidanju odnosa između nas, da smo bili prinuđeni da ga zadržimo. Nije imao majke, niti sam ikad mogao pronaći nekog od njegovog roda, osim jedne sestre koja je pobegla u Ameriku istog trenutka kad smo joj ga skinuli s vrata, te je tako pustio koren kod nas kao neko grozno i podmetnuto nahoče. Bio je veoma svestan tog svog nesrećnog stanja, pa je uvek brisao oči rukavom od kaputa, ili zastajao da se usekne u krajnji ugao neke svoje maramice, koju nikad nije potpuno vadio iz džepa, već je uvek štedeo i držao u potaji.
Taj nesrećni dečko, pogođen u zao čas po nas za platu od šest i po funti na godinu, bio je za mene izvor stalnih nevolja. Gledao sam kako raste — a đikao je taj kao kakav korov — i sve sam strepeo da ću dočekati vreme kad će početi da se brije, pa sam čak strepeo da će u mojoj službi i oćelaviti i osedeti. Nisam mogao da zamislim da ćemo ga se ikad otarasiti, a kad sam se prenosio u budućnost, pomišljao sam kakva će mi to biti beda na vratu kad bude starac.
Ni pomislio nisam da će me baš sami postupci tog nesrećnika izvući iz bede. Jednog lepog dana ukrao je Dorin zlatni sat, koji, kao i sve ostalo u našoj kući, nije imao svog određenog mesta pa ga je unovčio, a zatim čitav iznos potrošio (uvek je bio malouman) na neprekidno vozanje na krovu omnibusa između Londona i Aksbridža. Odveli su ga u Bou-strit, koliko se sećam, posle završenog petnaestog putovanja i našli kod njega još četiri i po šilinga i jednu polovnu frulu, u koju nije znao da svira.
To iznenađenje i njegove posledice mnogo bih lakše podneo da njega nije obuzelo pokajničko raspoloženje. Ali se on zaista skrušeno kajao, i to na osobit način; ne odjednom, nego na rate. Na primer, drugog dana posle onog dana kad sam morao da predstanem da bih podigao tužbu protiv njega, on nam otkri nešto u vezi sa jednom putnom korpom u podrumu za koju smo mi držali da je puna vina, a u kojoj nije bilo ničeg osim boca i čepova. Mislili smo da je sad skinuo teret s duše i rekao što je najgore znao o kuvarici, ali na dan-dva posle toga njegova savest dobi nove grčeve, te on odade kako ona ima devojčicu koja svakog jutra rano odnosi hleb iz naše kuće; a osim toga, kako je i on sam bio potkupljen da mlekara snabdeva ugljem. Tri-četiri dana kasnije nadležna vlast me je obavestila da ju je on doveo do otkrića goveđeg bubrežnjaka među namirnicama u kujni, i čaršava u vreći s krpicama; a nešto kasnije udario je sasvim novim putem, jer je priznao da je bio obavešten o tome da dečko iz krčme namerava da provali u naš stan, te je ovaj odmah uhapšen. Stvar je došla dotle da sam se počeo stideti što sam postao takva žrtva, i to toliko stideti, da bih mu dao ne znam šta samo da umukne, ili bih mu ponudio dobre pare kao mito da ga puste da pobegne. Ali je stvar otežavala okolnost što njemu to nije bilo ni na kraj pameti i što je zamišljao da mi svakim novim priznanjem daje neku naknadu; da ne kažem, da me obasipa obavezama.
Najzad sam počeo da bežim kad god bih video da dolazi policajac s nekim novim obaveštenjem, te sam tako živeo krijući se sve dok nije suđen i osuđen da bude proteran. Čak ni tada nije mogao da miruje, nego mi je neprestano pisao i toliko želeo da vidi Doru pre no što ode, da Dora ode da ga poseti i pade u nesvest kad se nađe iza gvozdenih rešetki. Jednom reči, nisam mogao živeti mirno sve dok ne bi proteran, te postade, kako sam kasnije čuo, pastir tamo negde u »planinama«, nemam geografskog pojma gde.
Sve me je to dovelo do vrlo ozbiljnog razmišljanja i iznelo mi pred oči naše pogreške u novoj svetlosti, što nisam mogao jedne večeri da ne saopštim Dori i pored sve svoje nežne ljubavi prema njoj.
»Zlato moje«, rekoh ja, »mene jako boli kad pomislim da naš nedostatak sistema u upravljanju kućom dovodi u nezgodu ne samo nas, na što smo mi već navikli, nego i drugi svet.«
»Dugo si ćutao, a sad ćeš opet da se ljutiš!« reče Dora.
»Ne, draga moja, zaista! Dopusti da ti objasnim šta hoću da kažem«.
»Čini mi se da to ne želim da znam«, reče Dora.
»Ali ja želim da ti to znaš, mila moja ... Spusti Džipa!«
Dora prinese njegovu njušku mome nosu i reče: »Bu!« da rastera moju ozbiljnost, ali kad to ne postiže, posla ga u pagodu, pa sede gledajući u mene s krotkim izrazom na licu, kao da se predaje sudbini.
»Činjenica je, draga moja«, počeh ja »da mi raznosimo zarazu. Mi delujemo zarazno na svakog oko sebe«.
Mogao sam terati dalje tim slikovitim jezikom, da me Dorino lice ne opomenu da se ona svim silama domišlja hoću li ja sad predložiti neku novu vrstu vakcinisanja, ili kakvo drugo lekarsko sredstvo protiv našeg nezdravog stanja. Zato prestadoh, pa stadoh jasnije govoriti.
»Ne samo da mi, mila moja«, rekoh ja, »gubimo novac i udobnosti, pa se čak ponekad i naljutimo zato što se ne učimo da budemo pažljiviji, nego se izlažemo i ozbiljnoj odgovornosti time što kvarimo svakoga ko stupi k nama u službu, ili ima bilo kakva posla s nama. Počinjem već da strepim da krivica nije samo na jednoj strani, nego da se sav taj svet pokazuje rđav zato što se mi sami ne pokazujemo kako valja«.
»O, da grozne optužbe«, viknu Dora široko razrogačenih očiju; »kako možeš tvrditi da si me ikad video da kradem zlatne satove?! O, bože!«
»Milo zlato moje«, objasnih ja, »nemoj govoriti nemoguće besmislice! Ko je i najmanjom reći pomenuo zlatne satove?«
»Ti!« odgovori Dora. »Dobro znaš da je si. Rekao si da se nisam pokazala kako valja i poredio si me s njim«.
»S kim to?« upitah ja.
»Pa sa ćiricom!« jecala je Dora. »O, ti nemilosrdni čoveče, upoređuješ svoju slatku ženicu sa proteranim momkom! Što mi nisi još pre venčanja rekao svoje mišljenje o meni? Što mi nisi rekao, ti čoveče bez srca, da si ubeđen da sam gora od proteranog ćirice? O, kako je moguće tako nešto misliti o meni? O, bože moj!«
»Ama slušaj, Doro, zlato moje«, odgovorih ja blago pokušavajući da skinem maramicu koju je ona pritiskivala na oči, »to nije samo smešno s tvoje strane, nego je i sasvim netačno. Na prvom mestu, nije istina!«
»Uvek si govorio da je on lažov, da, presno laže«, jecala je Dora. »A sad, eto, kažeš to isto meni. O, šta da radim! Šta da radim!«
»Mila moja ženice!« odgovorih ja. »Ja te zaista molim da budeš pametna i da saslušaš šta sam stvarno rekao i šta i sad kažem. Draga Doro, ako se mi ne naučimo da vršimo svoju dužnost prema onima koje uzimamo u službu, oni se neće nikad naučiti da vrše svoju dužnost prema nama. Ja bih rekao da mi ljudima pružamo toliko prilike da greše, koliko se ne bi, smelo nikad pružiti, čak i da smo rasipnici, a mi to jesmo pri ovakvom načinu života, i da smo uz to rasipnici i svesni, što mi stvarno nismo, čak i kad bi nam se to dopalo i bilo nam prijatno, što nikako nije slučaj, ja sam ubeđen da ne bismo smeli i dalje takvi ostati. Mi nesumnjivo kvarimo svet. Moramo o tome razmisliti. Ja ne mogu da ne mislim o tome, Doro. Ne mogu da se otresem tih misli, i zbog njih se ponekad osećam vrlo nelagodno. Eto, Doro, to je sve. Hajde sad, ne budi luckasta?
Dora mi zadugo nije htela dopustiti da joj skinem maramicu. Sedela je i jecala i mrmljala da nije uopšte trebalo da se ženim ako se osećam nelagodno! Što nisam rekao, ma i uoči onog dana kad smo išli u crkvu, da znam da ću se osećati nelagodno; što nisam bar tada odustao? Ako ne mogu da je podnosim, što je ne pošaljem natrag njenim tetkama u Patni, ili Džuliji Mils u Indiju? Džulija bi jedva dočekala i ne bi je nazivala proteranim ćiricom; Džulija je nije nikad nazivala takvim imenima. Dora je, jednom reči, bila tako ucveljena, i tako ucvelila mene tim svojim stanjem, da osetih kako ništa ne vredi činiti ovakve pokušaje, ma kako blage, i da se mora tražiti neki drugi način.
Kakav mi je drugi način ostajao? Da joj »izgradim dušu«. To je obična fraza koja lepo zvuči i nešto obećava te se reših da izgrađujem Dorinu dušu.
I smesta se dadoh na posao. Kad je Dora bila detinjasto raspoložena, i kad bih mnogo više voleo da joj ugodim, ja sam se trudio da budem ozbiljan, pa bih doveo u nepriliku i nju i sebe. Govorio sam joj o svemu čime su mi bile zauzete misli, pa sam joj čitao i Šekspira i zamarao je do krajnosti. Navikavao sam sebe da joj dajem, onako kao uzgred, mrvice korisnih znanja ili pouka, a ona se trzala od njih kao da sam ispaljivao žabice. Ma kako pokušavao da onako uzgred i prirodno obrazujem dušu svoje ženice, nisam mogao da ne opazim kako ona nagonski oseća šta ja hoću, pa sva pretrne od straha. Naročito sam uvideo da Šekspira smatra nekim strašnim čovekom. Obrazovanje je napredovalo vrlo sporo.
Upregao sam i Tredlsa u taj posao; i to bez njegovog znanja; te bih, kad god bi došao da nas poseti, potpaljivao pod njim mine posredno namenjene Dorinom obrazovanju. Ogromna je bila količina praktične mudrosti koju sam na taj način sručio na Tredlsa, i to mudrosti najbolje vrste, ali je to na Doru uticalo samo utoliko što ju je činilo potištenom i punilo je nervoznim strahom da će uskoro i ona doći na red. Izgledao sam sam sebi pravo profesorsko zanovetalo, klopka, podmuklo iskopana vučja jama, kao da uvek izigravam pauka prema muvi — Dori, i stalno izlazim iz svoje rupe, na njen beskrajni užas.
Ali sam ipak, imajući stalno pred očima vreme kada će između mene i Dore doći do pune saglasnosti i kada ću »izgraditi njenu dušu«, na svoje najveće zadovoljstvo, istrajao čak i nekoliko meseci. A kad sam najzad uvideo da nisam ništa postigao, iako sam za sve to vreme bio pravo morsko prase ili jež, sav nakostrešen od odlučnosti, ja počeh dolaziti na misao da je Dorina duša već uobličena.
To mi se pri daljem razmatranju učinilo tako verovatno, da odustadoh od svog plana, koji je više obećavao naizgled nego u primeni, i reših da od tada budem zadovoljan svojom detinjastom ženicom i da više nikakvim postupkom ne pokušam da je pretvorim u nešto drugo. Bilo mi je već dozlaboga dosadilo da sasvim sam budem razborit i mudar, i da gledam svoje zlato kao sputano, te tako jednog dana kupih lepi par minđuša za nju i okovratnik za Džipa i odoh kući da je obrađujem.
Dora je bila ushićena malim poklonima, pa me veselo poljubi, ali je između nas ipak postojala neka, istina vrlo laka, senka, te se reših i nju uklonih. Ako baš mora da bude senke, onda imam ja ubuduće da je nosim u svojim grudima.
Sedoh na sofu kraj svoje ženice i stavih joj minđuše u uši, pa joj onda rekoh kako mi se čini da u poslednje vreme nismo bili tako dobri drugovi kao pre, i da sam ja kriv za to; što sam stvarno i osećao, i kako je zaista bilo.
»Nema sumnje, Doro, zlato moje«, rekoh ja, »da sam se ja pravio mudar«.
»Da bi i mene napravio mudrom«, reče Dora bojažljivo. »Je li tako, Dodi?«
Ja klimnuh glavom na lepo pitanje njenih uzdignutih obrva i poljubih joj rastavljene usne.
»To baš ništa ne pomaže«, reče Dora mašući glavom tako da minđuše opet zvecnuše. »Ti dobro znaš kakvo sam ja stvorenjce i kako sam još od početka želela da me zoveš. Ako to ne možeš, onda me, bojim se, nećeš nikad voleti. Zar baš ne pomišljaš, onako ponekad, da bi bilo bolje da si...«
»Da sam šta, milo moje?« jer se ona nije trudila da nastavi.
»Ništa!« reče Dora.
»Ništa?« ponovih ja.
Ona mi sklopi ruke oko vrata i udari u smeh, pa nazva sebe svojim omiljenim imenom, guskom, i sakri lice na moje rame, u takvu gomilu uvojaka, da je trebalo dosta muke da se dođe do njega.
»Zar ne pomišljaš da je bolje bilo ne činiti ništa nego pokušavati izgraditi dušu svoje ženice?« rekoh smejući se sebi samom. »Je li to tvoje pitanje?«
»A to li si ti pokušavao?« viknu Dora. »E, jesi prava napast od dečka!«
»Ali neću to više nikad«, rekoh ja. »Jer je od srca volim ovakvu kakva je«.
»Je li zaista... ozbiljno misliš tako?« upita Dora, i priljubi se jače uz mene.
»Što bih se trudio da menjam«, rekoh ja, »ono što mi je tako dugo bilo dragoceno! Ti se nikad ne možeš pokazati boljom nego kakva si od prirode, slatka moja ženica, te više nećemo praviti uobražene pokušaje, nego ćemo se vratiti svom starom životu i biti srećni!«
»I biti srećni!« odgovori Dora. »Da! povazdan! I ti se nećeš ljutiti ako sve baš ne bude kako treba?«
»Ne, neću«, rekoh ja. »Činićemo sve što možemo«.
»I nećeš mi više govoriti da kvarimo drugi svet«, umiljavala se Dora, »je li da nećeš? Jer, znaš, to je tako ružno«.
»Ne, neću«, rekoh ja.
»Bolje je za mene da budem glupa, nego da se osećam neprijatno, zar ne?« reče Dora.
»Bolje je da budeš prirodna, Doro, nego išta drugo na svetu«.
»Na svetu! O, Dodi, svet je tako prostran!«
Stala je da vrti glavom, okrenula, svoje krasne sjajne oči prema mojima, poljubila me i udarila u veseo smeh, pa skočila i zgrabila Džipov novi okovratnik.
I tako se svršio moj poslednji pokušaj da bilo u čemu izmenim Doru. Bio sam nezadovoljan dok sam to pokušavao; nisam bio u stanju da podnosim svoju usamljenu mudrost; nisam nikako mogao da je izmirim s onom ranijom molbom moje detinjaste ženice. Resio sam se da sam lično uradim sve što mogu, tiho i mirno, kako bih popravio naš način življenja, ali sam predviđao da i pored najbolje volje neću moći mnogo učiniti, jer bih se inače opet pretvorio u pauka, pa bih uvek vrebao iz zasede.
A senka o kojoj sam govorio, koje nije trebalo da bude između nas, pa ma sva legla na moje srce, šta je s njom bilo?
Ono nekadanje nelagodno osećanje preplavi moj život. Ako se uopšte i u bilo čemu promenilo, onda se samo probudilo, ali je ostalo isto onako neodređeno kao uvek, i diralo me kao kad se kroz noć čuje kakva tužna muzika. Voleo sam od sveg srca svoju ženicu i bio srećan, ali ona sreća koju sam nekad neodređeno iščekivao, nije bila sreća koju sam osećao, te je uvek nešto nedostajalo.
Izvršujući ugovor koji sam zaključio sa samim sobom, da na ovim hartijama odrazim svoju dušu, ja je ponovo ispitujem i njene tajne iznosim na videlo. Na ono što mi je nedostajalo još sam gledao, stalno gledao, kao na san svoje mladalačke mašte, kao na nešto što je neostvarljivo, nešto o čemu sam, s prirodnim bolom kao i drugi ljudi pre mene, saznao da je takav neostvarljivi san. Ali sam znao i da bi za mene bilo bolje da mi je žena mogla pomagati i deliti sa mnom mnoge misli u kojima nemam druga i da je to moglo i biti.
Između ta dva nepomirljiva zaključka — jednoga da je to što ja osećam nešto sveopšte i neizbežno, a drugoga da je to nešto posebno moje i da je moglo biti i drukčije — ja sam se čudno kolebao, i ne osećajući jasno njihovu međusobnu opreku. Dok sam mislio o vazdušastim snovima mladosti koji su neostvarljivi, mislio sam o onom boljem stanju koje prethodi muževnom dobu, iz kojeg sam bio izašao, — pa bi mi zatim izašli pred oči oni zadovoljni dani kod Agnese, u dragoj staroj kući, nalik na prizrake nekih pokojnika koji možda i mogu da vaskrsnu na onom svetu, ali na ovom nikad, nikad više.
Ponekad bih se opet upustio u razmišljanje o tome šta li bi se moglo dogoditi, ili šta bi se stvarno dogodilo, da se ja i Dora nismo nikad upoznali? Ali ona je sačinjavala tako nerazdvojni deo mog života, da je to bilo sasvim prazno maštanje, pa bi se uskoro vinulo iznad domašaja mog pogleda, kao da je svila ponesena vazduhom.
A uvek sam je voleo. Ovo što sad opisujem dremalo je, i upola se budilo, pa opet padalo u san negde u najskrovitijem kutu moje duše. Na meni to nije ostavljalo nikakav vidni znak; ne sećam se da je ikad imalo ikakav uticaj na moje reči i postupke. Snosio sam teret naših sitnih briga i svih svojih planova, a Dora je držala pera: oboje smo osećali da svako doprinosi koliko slučaj iziskuje. Ona me je iskreno volela i ponosila se svojim mužem, a kad Agnesa u jednom pismu Dori reče nekoliko toplih reči o tome sa kakvim ponosom i interesovanjem moji prijatelji slušaju vesti o mom sve većem glasu, i kako čitaju moju knjigu kao da slušaju kako im ja sam pričam ono što je u njoj, Dora ih pročita sa suzama radosti u svojim sjajnim očima, pa kliknu da sam ja njen mili, dobri, pametni, slavni dečko.
»Prvo neuputno stremljenje mog neukroćenog srca«. Te reči gospođe Strong stalno su mi zvonile u ušima u to vreme; bile skoro uvek na pameti. Često sam se s njima i budio noću; i sećam se čak i da sam ih u snovima čitao ispisane po zidovima kuća. Jer sad sam znao da je moje srce bilo neukroćeno kad sam prvi put zavoleo Doru; i da ono ne bi nikad posle našeg venčanja moglo osetiti ono što je osetilo u tajnosti, da je nešto bilo ranije ukroćeno.
»Nema goreg neslaganja u braku no što je nepodudaranje duša i težnji«. Imao sam te reči na umu, ра, sam pokušao da Doru podesim prema sebi, i uvideo da je to neizvodljivo. Ostajalo mi je da sebe podesim prema Dori, da delim s njom sve što mogu i da budem srećan; da nosim na svojim plećima ono što moram, i da ipak budem srećan. To je bila disciplina kojom sam pokušao da ukrotim svoje srce kad sam počeo da razmišljam. To mi drugu godinu braka učini srećnijom od prve, i — što je bilo još bolje od toga — to učini da se Dorin život sav pretvori u sunčani dan.
Ali kad ta druga godina stade odmicati, Dora nije bila jaka. Nadao sam se da će rukice lakše od mojih izvajati njen karakter, i da će osmeh nevinašceta na njenim prsima pretvoriti moju detinjastu ženicu u zrelu ženu. Ali to ne bi suđeno. Taj duh se zaleprša za trenutak na pragu svog malog zatvora, pa odlete nesvestan svog ropstva.
»Kad budem opet mogla da trčim kao nekad, tetka«, reče Dora, »utrkivaću se s Džipom. Postao je sasvim spor i lenj«.


»Ja bih rekla, mila«, reče moja tetka mirno radeći pored nje, »da je kod njega veća nevolja nego što ti misliš. Starost, Doro!«
»Zar mislite da je star?« reče Dora začuđeno. »O, kako to čudno zvuči: Džip ostareo!«
»To je nevolja kojoj smo svi utoliko podložniji, mila moja, ukoliko duže živimo«, reče tetka veselo; »ni ja se, veruj mi, ne osećam onako slobodna nad toga kao što sam nekad bila«.
»Ali Džip!« reče Dora gledajući u njega sažaljivo, »Čak i mali Džip! O, jadno stvorenje!«
»Ja nimalo ne sumnjam da će on poživeti dosta dugo, Mali Cvetiću«, reče tetka tapšući Doru po obrazu dok se ona naginjala da gleda Džipa, koji odgovori stajući na zadnje noge i uzalud se mučeći raznim sipljivim pokušajima da se uspuže pomoću glave i ramena. »Ove zime mora mu se metnuti komad flanela u kućicu, pa da vidiš kako će na proleće, zajedno sa cvećem, izaći iz nje sasvim svež. Vraško psetance!« viknu tetka. »Da, ima sto života kao mačka, pa da je na izdisaju, ipak bi, čini mi se, sa još ono malo duše u nosu lajalo na mene!«
Dora mu je bila pomogla da se popne na sofu, odakle je zaista tako goropadno prkosio tetki, da se nije mogao održati uspravno, nego se od lajanja prevrnuo na stranu. I što je tetka više gledala u njega, on se sve više ljutio na nju, jer je odskora bila počela da nosi naočare, a on je iz nekog nedokučivog razloga smatrao naočare kao ličnu uvredu.
Dora ga s dosta nagovaranja natera da legne kraj nje, a kad se smirio, ona stade provlačiti kroz ruku njegovo dugo uho i zamišljeno ponavljati:
»Čak i mali Džip! O, jadno stvorenje!«
»Pluća su mu dosta dobra«, reče tetka veselo, »a ni njegove mržnje nisu slabačke. Ima pred sobom još lep niz godina. Ali ako ti treba pas za trku da se s njime juriš po sobi, Mali Cvetiću, ovaj je suviše dobro živeo, te nije više za to, ja ću ti dati drugoga.«
»Hvala vam, tetka«, reče Dora jedva čujno, »Ali nemojte, molim vas!«
»Ne!«, reče tetka skidajući naočare.
»Ne bih mogla držati nijednog psa osim Džipa«, reče Dora. »To bi bio tako ružan postupak prema Džipu! Osim toga ne bih se mogla sprijateljiti ni s jednim kao sa Džipom, jer on ne bi znao ništa o tome kakva sam bila pre udaje. I ne bi pamtio da je lajao na Dodija kad je prvi put došao našoj kući. Ne bih, bojim se, mogla voleti nijednog psa osim Džipa.«
»Svakako!« reče tetka opet je tapšući po obrazu. »Imaš pravo.«
»Vi se valjda niste uvredili« reče Dora, »Je l’ te da niste?«
»Gle? Ali je to neka osetljiva maza!« reče tetka i naže se nad nju sa puno ljubavi. »Još misli da sam se uvredila!«
»Ne, ne, ja to nisam stvarno mislila«, odgovori Dora, »nego sam malo umorna, pa me je to za časak ošamutilo. Ja sam, znate, šašavo stvorenje, ali sam od tog razgovora o Džipu postala još šašavija. On me je znao sve vreme dok su mi se dešavale sve važnije stvari u životu, zar ne Džipe? Zato ne bih mogla dopustiti da ga vređaju zbog toga što se malo promenio… zar ne… Džipe?«
Džip se privi još bliže uz gospodaricu i lenjo joj liznu ruku.
»Ti još nisi tako star, Džipe, je li da nisi, pa nećeš još ostaviti svoju gospodaricu?« reče Dora. »Nas dvoje ćemo još neko vreme drugovati?«
Lepa moja Dora! Kad je sledeće nedelje sišla na večeru i toliko se obradovala Tredlsu, koji je uvek večeravao kod nas nedeljom, mislili smo da će kroz koji dan »trčati kao nekad«. Ali nam rekoše, pričekajte još koji dan, pa onda opet, pričekajte još koji dan, a ona nikako ni da potrči, ni da prohoda. Izgledala je vrlo lepo i bila vrlo vesela, ali one nogice koje su nekad bile tako hitre dok su skakutale oko Džipa sad su bile trome i nepomične.
Počeh da je nosim dole svakog jutra, a gore svake večeri. Ona bi me obgrlila oko vrata, pa bi se neprestano smejala, kao da ja to radim za opkladu. Džip je lajao i obigravao oko nas, pa bi se na stepeništu, kratko dišući, okrenuo da vidi da li idemo. Za nama je tapkala tetka, najbolja i najveselija od svih dadilja, prava pokretna gromada šalova i jastučića. Gospodin Dik ne bi nikom živom ustupio dužnost nosioca sveće. Tredls bi često stajao pri dnu stepenica, gledao naviše i primao šaljive poruke za najmiliju devojku na svetu. Ispala bi to ponekad vrlo vesela povorka, u kojoj je moja detinjasta ženica bila najveselija.
Ali, bi me ponekad, dok sam je nosio gore i osetio da mi postaje sve lakša u naručju, pritislo neko tupo osećanje praznine, kao da se primičem nekom mrazovitom, još nesagledanom predelu, od kojeg mi se kočio sav moj dotadanji život. Izbegavao sam da to osećanje priznam time što bih mu odredio neko ime, ili kakvim poveravanjem sebi samom, sve do jedne noći kad me je pritisnulo svom snagom i kad joj je tetka doviknula na rastanku:
»Laku noć, Mali Cvetiću!
Sedeo sam za pisaćim stolom i plakao misleći:
»O, kako je to kobno ime! Kako rano cvet na drvetu, kad se najlepše rascveta, precveta i svene!«

GLAVA XLIX

UVUČEN SAM U MISTERIJU


Jednog jutra primih poštom sledeće pismo, datirano iz Kenterberija i upućeno meni u Doktorski dom, pa ga pročitah prilično iznenađen:

»Dragi gosopdine,
»Okolnosti van domašaja moje lične uticajne moći već su odpre znatno dugog vremena izvele raskid one prisne veze koja je meni (u ono malo prilika što ih, usled preopterećenosti službenim dužnostima, ulučim da bih se osvrnuo na prizore i događaje iz prošlosti, obojene duginim bojama sećanja) mnogo prijatnih osećanja, čiji opis prevazilazi ono što se obično opisati daje. Ta činjenica, uvaženi gospodine, kao i odlično i visoko mesto na koje su vas uzdigle vaše sposobnosti, ne dopuštaju mi da sebi dopustim slobodu da se drugu svoje mladosti obratim običnim imenom Koperfild! Dovoljno će biti ako se zna da će ime koje smatram za čast da spomenem uvek biti sačuvano kao dragocenost među važnim poveljama našeg doma (mislim na arhivu koja se odnosi na naše bivše stanare i koju gospođa Mikober pohranjuje) sa osećanjem ličnog uvaženja koje prelazi u ljubav.
»Ne pristoji se čoveku koji se usled provobitnih grešaka i sticaja nepovoljnih događaja nasukao kao kakva propala lađa (ako mu se može dopustiti da se posluži takvim pomorskim izrazom), i koji sad uzima pero u ruku da vam se obrati — ne pristoji se, ponavljam, takvom dotičniku da se služi izrazima pohvala i čestitanja. On to ostavlja sposobnijim i čistijim rukama.
»Ako vam važniji poslovi budu dopustili da bacite pogled na ove neugledne redove sve do ovoga mesta — što se može desiti, a može i ne desiti, već prema prilikama i njihovom hodu — vi ćete se, naravno, upitati kakva je svrha nalagala da se dam u ovo pismeno saopštavanje, vama upućeno. Dopustite mi da vam kažem da potpuno poštujem umesnost takvog pitanja, pa ga dalje razvijam i unapred izjavljujem da ta svrha nije novčane prirode.
»Ne govoreći ništa bliže o nekoj prikrivenoj sposobnosti rukovanja gromom, ili upućivanja u ma kom pravcu proždrljivog i osvetničkog plamena — kojom možda raspolažem — neka mi bude dopušteno da onako uzgred primetim da su moja najsjajnija snoviđenja zanavek iščezla — da mi je spokojstvo pokolebano i sposobnost za uživanje uništena — da mi više srce nije na svom mestu — i da ne mogu više da idem visoko uzdignutog čela među svojim bližnjima. Cvet je nagrižen. Čaša gorčine je puna do vrška. Crv je vredan na svom poslu i brzo će svršiti sa svojom žrtvom. Što pre to bolje. Ali neću da se udaljujem.
»Nalazeći se u izuzetno bolnom duševnom stanju, čak i van domašaja ublažujućeg dejstva i same gospođe Mikober, iako ga ona vrši u trostrukom svojstvu žene, supruge, i majke, ja namerava da pobegnem od sebe na kratko vreme i da odmor od četrdeset i osam sati posvetim posećivanju izvesnih prestoničkih poprišta mojih nekadanjih uživanja. Među ostalim lukama domaćeg mira i duševnog spokojstva, moja noga će se prirodno uputiti i prema zatvoru Kraljevskog suda. Kad izjavim da ću, D. V.\'7b41\'7d prekosutra tačno u sedam sati uveče biti kraj zida s južne strane te ustanove za zatvaranje krivaca po građanskom postupku, svrha ovog pismenog saopštenja biće postignuta.
»Ne osećam da imam dovoljno smelosti da umolim svoga nekadanjeg prijatelja gospodina Koperfilda, ni nekadanjeg prijatelja gospodina Tomu Tredlsa, člana Unutarnjeg pravničkog udruženja, ako taj gospodin još postoji i ako hoće da dođe, da se izvole sastati sa mnom i obnoviti (ukoliko to može biti) naše odnose iz starih dana. Ograničavam se samo na to da ubacim primedbu da će se u naznačeno vreme, na naznačenom mestu, moći naći tragovi razvalina koji još ostaju od jedne porušene kule,
Vilkinsa Mikobera«

»P. S. — Možda će biti umesno da dodam gorerečenome izjavu da gospođa Mikober nije poverljivo obaveštena o mojim namerama«.

Pročitao sam pismo nekoliko puta. Čak i pošto uzeh u obzir gospodin Mikoberovu sklonost za visoki stil i pismene sastave, i ono njegovo uživanje s kojim je sedao za sto i pisao duga pisma u svima mogućim i nemogućim prilikama, ipak ostadoh u uverenju da se iza ovog okolišnog saopštenja krije nešto važno. Spustih ga da malo razmislim o njemu, pa ga opet podigoh da ga još jednom pročitam, te sam ga još uvek pregledao, kad me u toj krajnjoj nedoumici zateče Tredls.
»Dragi druže«, rekoh ja, »nikad ti se nisam više obradovao. Došao si da me uslužiš svojim trezvenim rasuđivanjem u sasvim zgodan čas. Dobio sam, dragi Tredlse, jedno vrlo čudno pismo od gospodina Mikobera«.
»Nije valjda?« viknu on. »Ma nemoj! A ja sam dobio jedno od gospođe Mikober«.
Na to Tredls, koji beše sav crven od hoda, i čija je kosa pod udruženim dejstvom kretanja i uzbuđenosti stajala uspravno kao da je ugledao neku veselu avet, izvadi svoje pismo i promeni se sa mnom. Gledao sam kako zalazi u jezgro gospodin-Mikoberovog pisma, i istom merom odgovorih na njegovo dizanje obrva, pri čemu on reče: — »Rukovanja gromom, ili upućivanja u ma kom pravcu proždrljivog i osvetničkog plamena!« — »Milostivi bože, Koperfilde!« — pa i ja krenuh kroz redove pisma gospođe Mikober.
Ono je glasilo:
»Moje poštovanje gospodinu Tomi Tredlsu, i ako se još seća one koja je nekad imala sreću da se dobro poznaje s njim, molila bih koji trenutak njegovog slobodnog vremena. Verujte mi, g. T. T., da ne bih zloupotrebljavala vašu ljubaznost da sam ma u kakvom drugom položaju, a ne u stanju koje se graniči sa ludilom.
»Iako me srce boli kad o tome govorim, otuđenje gospodina Mikobera (nekada tako odanog porodici) od žene i dece povod je što se ovom svojom molbom obraćam gospodinu Tredlsu i molim ga da mi to ne zameri. G. T. ne može u pravoj boji zamisliti promenu u gospodin Mikoberovom ponašanju, ni njegovu neobuzdanost i naprasitost. To se iz dana u dan pogoršavalo, dok najzad nije dobilo izgled umne poremećnosti. Retko prođe dan, uveravam vas, gospodine Tredlse, a da ne dođe do nekog žestokog nastupa besa. G. T. neće očekivati da mu govorim o tome kako je meni, kad ga obavestim da sam već navikla da slušam kako gospodin Mikober tvrdi da se prodao Nečastivom. Tajanstvenost i prikrivanje odavno su postale njegove glavne; odlike i zamenile njegovo beskrajno poverenje. A i najneznatniji povod, čak i kad ga upitam šta bi voleo za večeru, navodi ga da izrazi želju za razvodom braka. Kad su mu sinoć blizanci detinjasto zatražili dva penija da kupe »limunov vrisak« — a to je jedna ovdašnja vrsta kiselih bonbona — on im je pružio nož za otvaranje ostriga.
»Preklinjem gospodina Tredlsa da mi ne zameri što ulazim u ove pojedinosti. Da nije njih, g. T. ne bi ni izbliza mogao da shvati moj čemerni položaj.
»Da li se sada smem usuditi da g. T. poverim svrhu ovog mog pisma? Hoće li mi on sada dopustiti da računam na njegovo prijateljstvo? O, hoće, jer poznajem njegovo srce!
»Hitre oči ljubavi ne daju se zavarati, naročito ako pripadaju ženskom polu. Gospodin Mikober ide u London. Iako je brižljivo promenio rukopis jutros pre doručka kad je ispisao etiketu s adresom koju je prikačio na malu, mrku putničku torbu iz srećnijih dana, orlovsko oko supružanske zabrinutosti opazilo je tri krajnja jasno ispisana slova »don«. Poslednja stanica ovdašnjih poštanskih kola za Vestend je — »Zlatni krst«. Smem li toplo zamoliti g. T. da sačeka mog zabludelog muža, pa da razložno porazgovara s njim? Smem li umoliti g. T. da pokuša da se umeša između gospodina Mikobera i njegove zabrinute porodice? O, ne, jer bi to bilo suviše!
»Ako bi se gospodin Koperfild još sećao nekoga ko nije izašao na glas, hoće li g. T. primiti na sebe da mu dostavi moje nepromenljivo uvaženje i sličnu molbu? On će na svaki način blagoizvoleti da ovo saopštenje smatra kao strogo poverljivo i takvo da se nipošto ne sme spomenuti čak ni izdaleka, u prisustvu gospodina Mikobera. Ako bi g. T. uopšte odgovorio na njega (što moram smatrati kao vrlo neverovatno), pismo upućeno na adresu: »E. M. Pošta — Kenterberi« ne bi povuklo za sobom tako bolne posledice kao ono koje bi bilo upućeno neposredno onoj koja se beleži kao u krajnjem očajanju odana prijateljica, poštovateljka i moliteljka gospodina Tome Tredlsa,
Ema Mikober«.

»Šta mislite o tom pismu?« reče Tredls gledajući u mene: kad sam ga pročitao po drugi put.
»A šta, vi mislite o ovom drugom?« rekoh ja, jer ga je on još čitao sastavljenih obrva.
»Ja mislim, Koperfilde«, odgovori Tredls, »da ona zajedno znače više no što obično znače pisma gospodina i gospođe Mikober, ali ne znam šta to. Oba su pisana iskreno, u to ne sumnjam, i bez tajnog sporazuma. Jadnica!« tu je mislio na pismo gospođe Mikober, dok smo stajali jedan kraj drugog i upoređivali oba pisma: »bilo bi pravo dobročinstvo pisati joj za svaki slučaj i reći da ćemo se neizostavno videti sa gospodinom Mikoberom«.
Prihvatih oberučke taj predlog, utoliko pre što sam sebi prebacivao da sam dosta olako shvatio njeno ranije pismo. To me je pismo i tada bacilo u mnoga razmišljanja, kao što sam spomenuo svojevremeno, ali sam usled zauzetosti ličnim poslovima, kao i usled poznavanja te porodice, a i usled toga što nisam ništa više čuo o toj stvari, postepeno zaboravio na sve to. Često sam pomišljao na Mikoberove, ali uglavnom samo zato da se pitam kakve li »novčane obaveze« počinju da se stvaraju u Kenterberiju, i da se setim kako je gospodin Mikober izgledao bojažljiv preda mnom kad je postao pisar kod Urije Hipa.
Ali sad napisah gospođi Mikober lepo, utešno pismo u ime nas obojice, pa ga obojica potpisasmo. Dok smo išli u varoš da ga predamo na poštu, Tredls i ja održasmo dugo savetovanje i upustismo se u mnoge pretpostavke, koje nije potrebno ponavljati. To isto popodne posavetovasmo se i s tetkom, ali dođosmo do jednog jedinog sigurnog zaključka, da treba da dođemo tačno na sestanak koji nam je gospodin Mikober zakazao.
Iako se mi na određenom mestu pojavismo četvrt sata pre vremena, videsmo da je gospodin Mikober već tamo. Stajao je skrštenih ruku, naslonjen uza zid, i gledao naviše u gvozdene šiljkove na njemu, s nekim sentimentalnim izrazom na licu, kao da gleda u isprepletane grane drveća koje su mu u mladosti pravile hlad nad glavom.
Kad mi pristupismo, pokaza se da je njegovo ponašanje nešto više zbunjeno i nešto manje otmeno nego nekad. Za ovaj izlet bio je skinuo svoje službeno pravničko odelo, pa je imao na sebi svoj stari »gerok« i usko pripijene čakšire, ali ne potpuno i onaj svoj stari izgled. On mu se postepeno sve više vraćao što smo duže razgovarali, ali čak ni sam njegov monokl nije, izgleda, visio onako slobodno, dok je okovratnik na košulji, iako još uvek onih istih golemih razmera, bio nekako prilično mlitav.
»Gospodo«, reče gospodin Mikober posle prvog pozdravljanja, »vi ste prijatelji u nuždi, pa prema tome pravi prijatelji. Dopustite mi da izrazim svoje interesovanje za zdravstveno blagostanje gospođe Koperfild in esse\'7b42\'7d i gospođe Tredls in posse, to jest pod pretpostavkom da se moj prijatelj Tredls još nije udružio sa predmetom svoje ljubavi da s njim deli i dobro i zlo.
Mi mu zahvalismo na pažnji i odgovorismo kako treba. On nam posle toga skrete pažnju na zid zatvora, pa poče:
»Ja vas uveravam, gospodo«, ali se ja usudih da mu zamerim što nam se tako službeno obraća i da ga zamolim da nam se obraća na stari način.
»Dragi moj Koperfilde«, odgovori on i steže mi ruku, »vaša srdačnost me uzbuđuje. Pažnja ukazana smrdljivom ostatku Hrama negda zvanog Čovek, ako se tako smem izraziti, znak je srca koje služi na čast našoj zajedničkoj prirodi. Ja sam taman hteo da kažem kako opet gledam pred sobom bezbrižno mesto gde sam proveo neke od najsrećnijih časova svog života«.
»Zahvaljujući gospođi Mikober, uveren sam«, rekoh ja. »Nadam se da je dobro?«
»Hvala vam«, odgovori gospodin Mikober, a lice mu se natušti pri pomenu tog imena. »Ona je zaista dobro... A ovo«, reče gospodin Mikober tužno klimajući glavom, »ovo je Sud! Ono mesto gde mi nisu, i to prvi put u dugom nizu godina, objavljivali iz dana u dan neodoljivi pritisak novčanih obaveza oni dosadni glasovi koji su odbijali da se udalje iz hodnika; gde nije bilo zvekira na vratima da dovodi u iskušenje poverioce; gde se nije tražilo pojavljivanje na suđenju; i gde su se prijave dugovanja jednostavno predavale na ulazu. Gospodo«, reče gospodin Mikober, »kad je senka one gvozdene ograde na vrhu ove tvorevine od opeka ležala na šljunku zatvorskog šetališta, ja sam gledao kako moja dečica skakuću po njihovom zamršenom spletu, izbegavajući da stanu na tamne senke. Upoznao sam svaki kamen u tome zdanju. Zato ćete, ako se budem pokazao malodušan, umeti da me izvinete«.
»Odonda smo svi mi napredovali u životu, gospodine Mikobere!« rekoh ja.
»Gospodine Koperfilde«, odgovori gospodin Mikober gorko, »dok sam bio žitelj ovog utočišta, mogao sam da pogledam bez zazora u oči svom bližnjem i da mu dobro natrljam nos ako me uvredi. Danas ja i moj bližnji ne stojimo više u odnosima tako slavnim po mene«.
I okrenuvši se pogruženo od tog zdanja, gospodin Mikober primi ruku koju mu ja ponudih s jedne strane, a Tredlsovu s druge strane, pa pođe dalje između nas dvojice.
»Na putu koji vodi do groba«, primeti gospodin Mikober, nežno se osvrćući i gledajući u zid preko ramena, »ima izvesnih oznaka koje čovek možda ne bi želeo da pređe, da takva njegova želja nije bezbožna. Kraljevski sud je takva belega u mom šarolikom životu«.
»O, kako vi sve crno vidite, gospodine Mikobere!« reče Tredls.
»Da, gospodine!« upade gospodin Mikober.
»Nadam se da to ne znači da vam se ne dopada pravna struka, jer sam i ja pravnik, kao što znate«.
Gospodin Mikober ne odgovori ni reči.
»Kako je vaš prijatelj gospodin Hip, gospodine Mikobere?« rekoh ja posle kratkog ćutanja.
»Dragi moj Koperfilde«, odgovori gospodin Mikober, pa planu sav uzrujan i preblede kao krpa, »ako pitate za moga poslodavca kao za svoga prijatelja, to mi je vrlo žao; ako pitate za njega kao za moga prijatelja, ja se samo gorko i podrugljivo smešim na tako nešto. Ma u kakvom svojstvu pitali za moga poslodavca, ja vas molim, bez namere da vas vređam, da mi dopustite da svoj odgovor ograničim na ovo: ma kakvo bilo stanje njegovog zdravlja, on izgleda kao sušta lisica, da ne kažem kao sotona. Vi ćete mi dopustiti da kao privatno lice prestanem govoriti o predmetu koji me je doveo do toga da samo što nisam poludeo u svom zvaničnom svojstvu«.
Ja izrazih žaljenje što sam i nehotice dodirnuo stvar koja ga toliko uzbuđuje.
»Smem li da vas upitam«, rekoh ja, »ne izlažući se opasnosti da ponovo pogrešim, kako su moji stari prijatelji gospodin i gospođica Vikfild?«
»Gospođica Vikfild je«, reče gospodin Mikober i sav pocrvene, »kao uvek, uzor i sjajni primer. Dragi moj Koperfilde, ona je jedino zvezdano mesto na tmurnom nebu moga života. Moje poštovanje prema toj mladoj dami, moje divljenje njenom karakteru, moja odanost njoj zbog njene ljubavi, istine i dobrote! ... Vodite me«, reče gospodin Mikober, »u neku sporednu ulicu, jer, duše mi moje, nisam u ovakvom duševnom raspoloženju više u stanju da sve to izdržim!«
Skrenusmo s njim u jednu usku ulicu, gde on izvadi maramicu, pa stade, okrenut leđima zidu. Ako sam gledao u njega onako ozbiljno kako je Tredls gledao onda ga naše društvo nije nikako moglo raspoložiti.
»Meni je suđeno«, reče gospodin Mikober, ne libeći se više da zajeca, mada je čak i to činio s nekom senkom onog svog starog izraza kao da radi nešto otmeno, »meni je suđeno, gospođo, da mi sva lepša osećanja naše prirode postanu povod za grižu savesti. Moje poštovanje prema gospođici Vikfild jeste pravi pljusak strela u moje grudi. Bolje bi bilo, molim vas, da me ostavite da se prebijam po svetu kao skitnica. Crv će mi doći glave dok okom trenem!«
Mi smo stajali kraj njega ne obraćajući pažnju na te njegove molbe, sve dok on ne složi maramicu, izvuče naviše okovratnik i, da baci prašinu u oči prolazniku koji bi ga možda pogledao, stade pevušiti neku pesmicu, nakrivivši šešir jako na jednu stranu. Tada ja — ne znajući još šta bi sve bilo izgubljeno da smo njega tada izgubili iz vida — rekoh da bi mi bilo vrlo milo da ga predstavim svojoj tetki, ako bi hteo da se s nama odveze na Hajgeit, gde mu i postelja stoji na raspolaganju.
»Pa ćete nam napraviti i čašu vašeg sopstvenog punča, gospodine Mikobere«, rekoh ja, »i zaboraviti sve što vam pritiskuje dušu uz prijatnija sećanja«.
»Ili ćete nam se, ako bi vam otvaranje srca pred prijateljima možda brže olakšalo teret, poveriti, gospodine Mikobere«, reče Tredls mudro.
»Gospodo«, reče gospodin Mikober, »radite sa mnom što god hoćete. Ja sam slamka među vihorima, slamka koju elefanti... izvinite, hoću da kažem elementi, bacaju u svima pravcima!«
Opet pođosmo dalje, ruku pod ruku, te stigosmo na omnibus baš kad je polazio, i pođosmo na Hajgeit bez ikakvih nezgoda na putu. Bio sam u velikoj neprilici i nisam znao šta da govorim i šta da radim, a očevidno i Tredls. Gospodin Mikober je većim delom puta bio utonuo u duboku potištenost. Ponekad bi pokušao da bude življi, pa bi počeo da pevuši završetak neke pesmice, ali je njegovo ponovno zapadanje u duboku setu ostavljalo još jači utisak zbog podmukle podrugljivosti njegovog suviše nakrivljenog šešira i okovratnika izvučenog do očiju.
Odosmo tetkinoj kući umesto mojoj zbog toga što Dori nije bilo dobro. Kada je obavestih, tetka se odmah pojavi i pozdravi dobrodošlicom gospodina Mikobera, ljubazno i od srca. Gospodin Mikober joj poljubi ruku, pa se povuče u udubljenje prozora, i pošto izvuće maramicu, izdrža duševnu borbu sa samim sobom.
Gospodin Dik je bio kod kuće. On je od prirode bio tako sažaljiv prema svakom ko je izgledao u nevolji, i tako brzo mogao da oseti takvu osobu, da odmah priskoči pa se rukova sa gospodinom Mikoberom bar pet-šest puta za pet minuta. Ta srdačna toplina od sasvim nepoznatog čoveka toliko dirnu gospodina Mikobera, da je prilikom svakog novog rukovanja mogao samo da kaže: »Vaša ljubaznost me jako dira, dragi gospodine!« A to je opet tako godilo gospodinu Diku, da je ponovo pristupio rukovanju, i to još snažnijem nego pre.
»Prijateljska me ljubaznost ovoga gospodina«, reče gospodin Mikober mojoj tetki, »ako mi dopustite gospođo, da se poslužim jednom figurom našeg najgrubljeg narodnog sporta., ,prosto sastavlja sa zemljom‘. Za čoveka koji posrče pod teretom nedoumice i brige, ovakav čovek je, verujte mi, vrlo dirljiv«.
»Moj prijatelj gospodin Dik«, odgovori tetka s ponosom, »nije običan čovek«.
»Ubeđen sam u to«, reče gospodin Mikober. »Dragi gospodine«, jer se gospodin Dik ponovo rukovao s njim, »ja sam duboko zahvalan na vašoj srdačnosti!«
»Kako se inače osećate?« zapita gospodin Dik brižna izraza lica.
»Svakojako, dragi gospodine«, odgovori gospodin Mikober.
»Morate biti hrabri«, reče gospodin Dik »osećajte se što možete prijatnije«.
Gospodina Mikobera sasvim uzbuđiše te prijateljske reči, pa kako opet vide gospodin Dikovu ruku u svojoj, on dodade:
»Meni je i dosad bilo suđeno da u šarolikoj panorami ljudskog života nailazim na poneku oazu, ali nikad nisam naišao na ovako zelenu i ovako bujno sočnu kao što je ova!«
Da su stvari drukčije stajale, mene bi sve ovo jako zanimalo, ali sam sada osećao da smo svi nekako usiljeni i puni nelagodnosti, pa sam zabrinuto gledao u gospodina Mikobera, koji se kolebao između očevidnog raspoloženja da nešto otkrije i suprotnog raspoloženja da ništa ne otkrije, i bio u pravoj groznici. Tredls je sedeo na samoj ivici stolice, široko otvorenih očiju i s kosom upadljivije nakostrešenom nego ikad, i zurio čas u zemlju, a čas u gospodina Mikobera, skoro i ne pokušavajući da ubaci koju reč; a moja tetka je, mada sam znao da je novi gost podvrgnut njenom najoštrijem posmatranju, bila srećom pribranija no i jedan od nas, jer ga je zabavljala razgovorom i naterivala da govori hteo-ne hteo.
»Vi ste stari prijatelj mog nećaka, gospodine Mikobere«, reče moja tetka. »Volela bih da mi se već ranije ukazala prilika da vas upoznam«.
»Gospođo«, odgovori gospodin Mikober, »i ja bih želeo da sam imao čast da vas ranije upoznam. Nisam uvek bio olupina kakvu sad pred sobom gledate«.
»Nadam se da su gospođa Mikober i vaša deca dobro, gospodine?« reče moja tetka.
Gospodin Mikober klimnu glavom.
»Oni su, gospođo, u onoj meri dobro«, reče očajno posle kraćeg ćutanja, »ukoliko tuđinci i prokaženici mogu očekivati da budu dobro«.
»Zaboga, gospodine«, reče moja tetka svojim prekim glasom. »Šta vi to govorite?«
»Sredstva za opstanak moje porodice, gospođo«, odgovori gospodin Mikober, »stavljena su na kocku. Moj poslodavac...»
Tu gospodin Mikober prekide razgovor izazivački, pa stade ljuštiti limunove, koje su, po mome uputstvu, bili doneli pred njega, uz ceo pribor potreban za pravljenje punča.
»Vaš poslodavac, rekoste«, reče gospodin Dik i gurnu ga u mišicu, blago ga podsećajući.
»Dragi moj gospodine«, odgovori gospodin Mikober. »Vi me podsećate. Velika vam hvala«. I opet se rukovaše. »Moj je poslodavac, gospođo, gospodin Hip, jedared, bio ljubazan da mi kaže kako bih se ja, da nemam izvor prihoda koji je vezan sa mojim zaposlenjem, verovatno potucao od nemila do nedraga kao komedijaš, gutao sablje i proždrljivu stihiju vatre. Ukoliko sam u stanju da vidim, nema mnogo izgleda da moja deca neće biti prinuđena da svoj hleb zarađuju takvim ličnim grčenjem i premetanjem, s tim da ih moja žena sviranjem uz vergl podstiče na te njihove neprirodne podvige«.
Jednim neodređenim ali izrazitim pokretom noža gospodin Mikober dade na znanje da se može očekivati da će to biti jednoga dana kad njega više ne bude, pa zatim s izrazom očajanja na licu nastavi da ljušti limunove.
Tetka se nalakti na okrugli stočić koji je obično imala kraj sebe, pa ga stade pažljivo posmatrati. I pored sve odvratnosti koju sam osećao prema pomisli da treba da ga namamim da nam otkrije nešto što ne bi kazao od svoje volje, ja bih ga u tom trenutku podstakao, da me nisu zadržale čudne stvari koje je stao da izvodi, a od kojih su najuočljivije bile ove: koru od limuna je trpao u kanticu za vodu, šešir na poslužavnik za makaze, a špiritus u prazan vrč, dok je sigurnom rukom pokušavao da iz svećnjaka sipa ključalu vodu. Video sam da kod njega nije daleko neka kriza, i ona zaista nastupi. On odjednom baci na gomilu sav pribor i potrebe za punč, pa skoči sa stolice, izvadi maramicu i brižnu u plač.
»Dragi moj Koperfilde«, reče gospodin Mikober iza svoje maramice, »ovo je posao za koji više no za ma koji drugi treba imati mirnoće i samouvaženja. Nisam u stanju da to izvedem. Isključeno!«
»Gospodine Mikobere«, rekoh ja, »Šta je to s vama? Molim vas govorite otvoreno. Nalazite se među prijateljima«.
»Među prijateljima, gospodine!« ponovi gospodin Mikober, i sve ono što je dotle zadržavao provali iz njega kao bujica. »Bože blagi! Pa moje je stanje ovakvo kakvo je baš zato što sam među prijateljima, šta je, u stvari, gospođo? U čemu nije stvar? U nitkovluku je stvar; stvar je u niskosti; stvar je u varanju, proneveri, podloj zaveri, a ime sve te gnusne hrpe jeste: Hip!«
Tetka pljesnu rukama, a mi se svi trgosmo kao izvan sebe.
»Svršeno je s borbom!« reče gospodin Mikober neobuzdano mašući maramicom i potpuno isturajući s vremena na vreme obe ruke, kao da pliva uz natčovečanske napore. »Neću više da živim ovim životom. Ja sam bednik kome je oduzeto sve što život čini podnošljivim. U službi tog paklenog nitkova na mene je udaren tabu\'7b43\'7d. Vratite mi moju ženu, vratite mi decu; metnite Mikobera na mesto bednika koji hoda u cipelama koje su sad na mojim nogama i naredite da sutra gutam sablje, i ja ću ih gutati. I to još kako slatko!«
Nikad u životu nisam video tako zajapurenog čoveka. Trudio sam se da ga smirim da bismo došli do nečeg razumnog, ali je on postajao sve vatreniji i nije hteo ništa da čuje.
»Neću više nikom živom pružiti ruku«, reče gospodin Mikober dahćući, brekćući i jecajući u tolikoj meri, da je izgledao kao čovek koji se bori sa hladnom vodom, »dok ne budem... razneo u komadiće ... tu... ovaj... tu podlu... zmiju ... HIPA! Neću okusiti zalogaja kao gost nijednog živog stvora na svetu dok ne nateram brdo Vezuv ... da se izruči... na... ovaj... tu raspusnu bitangu... HIPA! Okrepljenje ... ovaj... pod ovim krovom ... a naročito punč ... zagušili bi me ... ako pre toga ne bih... stegao za gušu ... dok mu oči ne ispadnu... onu ... ovaj... beskrajnu varalicu i lažova ... HIPA! Neću... ovaj... neću da znam ni za koga ... i ovaj... neću govoriti... ništa ... niti živeti... gde bilo ... dok ne smrvim... u ... ovaj ... u najsitnije atome... nenadmašivog i besmrtnog licemera i krivokletnika ... HIPA!«
Ja sam se stvarno poplašio da će gospodin Mikober izdahnuti na naše oči. To njegovo probijanje kroz te nerazgovetne rečenice i način na koji je, kad god bi osetio da se primiče imenu Hip, tako reći krčio put do njega, ustremljivao se na njega, prosto na rubu nesvestice, i izgovarao ga skoro čudesnom žestinom — sve je to bilo užasno; ali kad klonu na stolicu, sav okupan u znoju, i stade gledati u nas, dok su mu se na licu videle sve moguće boje kojima tamo nije bilo mesta, pa ona beskrajna povorka kvržica koje su mu se, sve jedna za drugom, u najvećoj žurbi pele uz grlo, da odatle, kako je izgledalo, polete prema čelu, — on je izgledao kao da je na izdisaju. Pritrčao bih da mu pomognem, ali on samo mahnu rukom da me odbije, i ne htede da čuje ni reči.
»Ne, Koperfilde! Bez razgovora ... ovaj... dok... gospođica Vikfild... naknadu za zlo što joj je nanela ona preispoljna bitanga ... HIP!« Uveren sam da on ne bi mogao izgovoriti ni tri reči da nije bilo neke silne energije kojom ga je nadahnjivala ta reč čim bi osetio da nailazi. »Neprikosnovena tajna... ovaj ... od ... od celog sveta ... ovaj... bez izuzetaka ... od danas za nedelju dana... ovaj... u vreme doručka... svi ovde prisutni... računajući i tetku... ovaj... i vrlo ljubaznog gospodina... da budu u gostionici u Kenterberiju... ovaj... gde smo... gospođa Mikober i ja... onu pesmu ,Davno, davno‘.. .u horu ... i... ovaj... otkriću nesnosnog zlikovca — HIPA! Ništa više ne kažem... ovaj... niti slušam razloge ... idem odmah... nisam u stanju ... ovaj... da podnesem društvo ... u traganju za prokletim i osuđenim izdajnikom — HIPOM!«
I pošto je poslednji put ponovio tu čarobnu reč koja ga je dotle držala u pokretu i u kojoj je sad prevazišao sve ranije napore, gospodin Mikober izlete iz kuće, ostavljajući nas sve strašno uzrujane, pune nade i čuđenja, što je sve činilo da smo bili u jedva nešto boljem stanju od njega. Ali je čak i tada njegova strast za pisanjem pisama bila suviše jaka da bi se mogao odupreti, te mi dok smo još bili na vrhuncu uzrujanosti, nade i čuđenja donesoše sledeću pastirsku poslanicu iz jedne krčme u susedstvu u koju je svratio da to napiše:
»U najvećoj tajnosti i najstrože poverljivo
»Dragi gospodine,
»Molim da mi se dopusti da preko vas izrazim izvinjenje vašoj odličnoj tetki zbog moje malopređašnje uzrujanosti. Izbijanje prigušenog vulkana koji je dugo uzdržavan bio je posledica unutranje borbe koju je lakše shvatiti nego opisati.
»Nadam se da sam dovoljno jasno zakazao svoj sastanak za nedelju dana od danas u onoj gostionici u Kenterberiju gde smo gospođa Mikober i ja imali nekad čast da svoje glasove udružimo s vašim u dobro poznatoj melodiji besmrtnog trošarinca odgajenog s one strane Tvida.
»Po završetku dužnosti i izvođenju dela naknade, što će mi jedino pružiti mogućnosti da pogledam u svoga bližnjeg, za mene niko više neće znati. Ja ću samo tražiti da me polože u ono mesto opšteg pokoja,
,Gde niz predaka seočeta spije,

Položen zanavek u tesne ćelije‘,

pod jednostavnim natpisom:

,Vilkins Mikober‘«.