Dnevnik Adama i Eve i ostale priče

Strana 2 od 2 Prethodni  1, 2

Ići dole

Dnevnik Adama i Eve i ostale priče

Počalji od Mustra taj Pet Nov 02, 2018 11:50 am

First topic message reminder :



Nenadmašan slikar američkog života, u Dnevniku Adama i Eve, izabranim humoreskama i pričama, pleni ne samo svojom duhovitošću već i čovekoljubljem i toplinom osećanja.

U naslovnom tekstu Tven otkriva da se ispod šaljive površine kriju topla, nežna osećanja muža koji je, pošle četiri decenije braka, izgubio životnu saputnicu. Njegov biblijski Adam zapisuje epitaf na Evinom grobu "Gde god je bila ona, tamo je bio Raj".

Prvi deo biblijske priče o muškarcu i ženi koje je Bog prognao iz Raja jer je Eva navela Adama da zgreši, Tven je pretvorio u ljupku humoresku na račun muško-ženskih odnosa, u kojoj se mogu prepoznati svi bračni parovi na svetu.

Priče iz Tvenove "novinarske prakse" su urnebesno smešne i mogu da ih čitaju kao obaveznu lektiru svi koji se bave ili žele da se bave ovom profesijom u bilo kom mediju jer se u tom svetu nije mnogo promenilo za proteklih 150 godina, barem kada je reč o odnosima unutar redakcija i između čitalaca i novinara.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 66323
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole


Re: Dnevnik Adama i Eve i ostale priče

Počalji od Mustra taj Pet Nov 02, 2018 11:56 am





LJUDOŽDERI U VOZU


Nedavno sam bio u Sent Luisu i, na putu na zapad, pošto sam prešao u drugi voz u Ter Hout, u državi Indijani, na jednoj je maloj stanici ušao i seo do mene gospodin blagog, dobrodušnog lica, od svojih četrdeset i pet ili možda pedeset godina. Lepo smo razgovarali o koječemu oko sat vremena, pa sam zaključio da je vrlo inteligentan i zabavan. Kad je čuo da sam iz Vašingtona, odmah se počeo raspitivati za pojedine javne radnike i za poslove Kongresa; ubrzo sam uvideo da razgovaram s čovekom koji odlično poznaje sve začkoljice i zavrzlame političkog života u prestonici, čak i običaje i manire, i uobičajene postupke senatora i zastupnika u domovinama Federalne zakonodavne skupštine. Domalo su dva čoveka zastala časak pokraj nas i jedan je rekao drugome:
– Harise, ako mi to učiniš, neću te nikad zaboraviti, sinko moj!
Oči mog novog druga zasjale su od zadovoljstva. Pomislio sam da su te reči probudile u njemu neku dragu uspomenu. Tada mu lice postade zamišljeno - gotovo mračno. Obrati mi se ovako:
– Da vam ispripovedam jednu priču; otkriću vam tužno poglavlje u svom životu - poglavlje koje nisam nikad spominjao otkako su se ti događaji zbili. Slušajte pažljivo i obećajte mi da me nećete prekidati.
Rekoh da neću, i on mi ispriča ovu čudnu dogodovštinu govoreći na mahove živo, na mahove setno, ali uvek osećajno i ozbiljno.
Dana 19. decembra 1835. krenuo sam iz Sent Luisa večernjim vozom u Čikago. U vozu je bilo svega dvadeset i četiri putnika. Nije bilo ni žena ni dece. Bili smo odlično raspoloženi i uskoro smo sklopili prijatna poznanstva. Po svemu se činilo da će putovanje biti prijatno; niko u društvu nije, mislim, ni sanjao o grozotama koje su nas uskoro snašle.
U 11 časova noću počeo je jako da pada sneg. Odmah pošto smo napustili malo selo Velden, našli smo se u onoj strahovitoj prerijskoj pustoši koja se prostire na milje i milje u nenastanjenoj pustinji sve tamo do naselja Džubili. Vetrovi kojima nisu stajali na putu ni drveće ni brda, pa čak ni stene, divlje su zavijali preko ravne pustinje terajući pred sobom snežne pahuljice kao penu na vrhovima valova uzburkanog mora. Sneg je brzo rastao; a znali smo, po smanjenoj brzini voza, da se lokomotiva probija kroz njega sve teže i teže. Kadikad se zaista gotovo zaustavljala usred velikih nanosa što su se gomilali na pruzi kao gorostasni grobovi. Razgovori su stali zapinjati. Veselje je zamenila duboka zabrinutost. Misao da bismo mogli biti zarobljeni u snegu, u goloj preriji, pedeset milja daleko od prve kuće, javila se u svačijoj glavi i širila sumoran uticaj na svačiji duh.
U dva sata ujutru prenuo sam se iz teskobnog dremeža jer je oko mene prestalo svako kretanje. U tren oka sinula mi je u glavi jeziva istina - zatrpani smo u snežnom nanosu. "Svi upomoć!" Svi su skočili da se odazovu pozivu. Svi smo do jednoga jurnuli van u olujnu noć, mrkli mrak, valovit sneg, besnu oluju, svesni da bi nam svaki izgubljeni trenutak mogao svima doneti propast. Lopate, ruke, daske - svašta, sve čime se mogao ukloniti sneg, bilo je smesta upotrebljeno za naše zajedničko dobro. Bio je to neobičan prizor, ta mala grupa mahnitih ljudi što se bore s nanesenim snegom, jedni u najtamnijoj pomrčini a drugi pod oštrim svetlom fara lokomotive.
Nepun sat je bio dovoljan da se osvedočimo kako su nam napori sasvim uzaludni. Dok smo mi odstranjivali jedan nanos, oluja je zakrčila prugu sa desetak drugih. A što je najgore, otkrili smo da je u poslednjem velikom jurišu koji je lokomotiva učinila na neprijatelja pukla uzdužna osovina na pogonskom točku. Sve da je pruga i bila slobodna, bili bismo nemoćni. Ušli smo u vagon izmoreni radom i vrlo žalosti. Okupili smo se oko peći i ozbiljno pretresli položaj. Nismo imali nikakvih zaliha hrane - to je bila najveća nevolja. Nismo se bojali da ćemo se smrznuti, jer je u tenderu bilo dovoljno drva. To nam je bila jedina uteha. Raspravljanje se završilo napokon tako da smo se složili s kondukterovim ubitačnim zaključkom, to jest da bi smrt zadesila svakog čoveka koji bi pokušao pešice da prevali pedeset milja po takvom snegu. Nismo mogli poslati po pomoć, a sve da smo i mogli, pomoć ne bi nikad stigla. Morali smo se pokoriti i čekati, najstrpljivije što smo mogli, pomoć ili smrt od gladi! Mislim da se i najhrabrije srce načas sledilo kad su te reći bile izgovorene.
Posle sat vremena razgovori su se sveli na tiho mrmljanje ovde-onde u vagonu, što se čulo na mahove između naleta vetra; svetiljke su potamnele, većina se stradalnika smestila između titravih sena da razmišlja - da zaboravi sadašnjost, ako može - da spava, ako bude kadra.
Večna je noć - nama je svakako činila večna - istrošila najzad svoje duge i spore sate i na istoku je pukla hladna siva zora. Kako je svetio bivalo jače, putnici su se počeli micati i davati znakove života, jedan za drugim, i svaki je redom odgurnuo s čela šešir spuštenog oboda, protegao ukočene udove i zirnuo kroz prozore na neveselu krajinu. Uistinu je bila nevesela! - nigde ni žive duše; ni ljudskog naselja, ništa osim prostrane bele pustinje, uzdginute ponjave snega gonio je vetar amo-tamo - more zakovitlanih pahuljica zaklanjalo je nebeski svod.
Celog dana smo kunjali po vagonima, malo govorili, mnogo mislili. Još jedna duga i sumorna noć - i glad.
Još jedno svanuće - još jedan dan ćutnje, jada, ubitačne gladi, beznadežnog čekanja pomoći koja nije mogla stići. Noć nemirnog dremeža, puna snova o gošćenju - buđenja bolna od muka gladi.
Četvrti je dan došao i prošao - i peti! Pet dana groznog zatočeništva! Divlja je glad virila iz svakog oka. U svakom je oku bio znak strašnog značenja - nagoveštaj nečega što se nejasno oblikovalo u svačijem srcu - nečega što se još ničiji jezik nije usuđivao da izrazi recima.
Šesti je dan prošao - i sedmi je svanuo najmračnijoj, najunezverenijoj i najočajnijoj grupi ljudi koja je ikad stajala u senci smrti. Sad mora izići na javu! Ono što je raslo u svim srcima bilo je spremno da napokon poteče sa svih usana! Priroda je bila napeta do krajnjih granica -morala je popustiti. RIČARD H. GASTON iz Minesote, visok, koštunjav, bled, ustade. Svi su znali šta je na pomolu. Svi su se pripremili - svaki osećaj, sve što bi bilo nalik na uzbuđenje bilo je prigušeno - u očima koje su donedavno bile onako divlje, javila se jedino smirena, zamišljena ozbiljnost.
– Gospodo - ne možemo dalje ovako! Vreme je na izmaku! Moramo odrediti ko će od nas umreti da bi ostale snabdeo hranom.
GOSPODIN DŽON DŽ. VILIJEMS iz llinoisa ustade i reče: – Gospodo, ja predlažem za kandidata velečasnog Džemsa Sojera iz Tenesija.
GOSPODIN VILIJEM R. ADAMS iz Indijane reče: - Ja predlažem za kandidata gospodina Denijela Slouta iz Njujorka.
GOSPODIN ČARLS DŽ. LENGDON: – Ja predlažem za kandidata gospodina Semjuela A. Bouena iz Sent Luisa.
GOSPODIN SLOUTE. – Gospodo... ja želim da se zahvalim u korist gospodina Džona A. Van Nostrenda mlađeg iz Nju Džersija.
GOSPODIN GASTON: – Ako nema prigovora, gospodinova želja će biti ispunjena.
Pošto je GOSPODIN VAN NOSTREND stavio prigovor, ostavka gospodina Slouta je odbijena. Gospoda Sojer i Bouen podneli su takođe ostavke, koje nisu prihvaćene iz istih razloga.
GOSPODIN A. L. BESKOM iz Ohaja: – Ja predlažem da se kandidovanje završi i da Dom pređe na izbor tajnim glasanjem.
GOSPODIN SOJER: – Gospodo... ja energično protestvujem protiv ovakvog postupka. On je u svakom pogledu nepravilan i nedoličan. Moram vas zamoliti da ga smesta obustavimo, pa da izaberemo predsednika sednice i nadležne službenike koji će mu pomagati u radu, a onda možemo razborito nastaviti posao koji je pred nama.
GOSPODIN BEL iz Ajove: – Gospodo, ne slažem se s tim. Nije vreme da pazimo na formu i ceremonijalne propise. Više od sedam dana smo bez hrane. Svaki trenutak koji izgubimo u jalovom raspravljanju pogoršava nam položaj. Ja sam zadovoljan predloženim kandidatima - verujem da su svi prisutni zadovoljni - i što se mene tiče, ne vidim razloga zašto ne bismo odmah izabrali jednoga ili više njih. Hteo bih da podnesem rezoluciju...
GOSPODIN GASTON: – Na nju bi bilo prigovora pa bi morala, prema propisima, odležati jedan dan, te bi tako prouzrokovala baš onaj zastoj koji vi želite izbeći. Gospodin iz Nju Džersija...
GOSPODIN VAN NOSTREND: – Gospodo... ja sam stranac među vama; nisam tražio čast koju ste mi ukazali, pa se malo ustežem...
GOSPODIN MORGAN iz Alabame (upada mu u reč): – Ja sam za prethodnu interpelaciju.
Predlog je prihvaćen i dalja debata je naravno, okončana. Prihvaćen je predlog da se izaberu službenici, pa je gospodin Gaston izabran za predsednika, gospodin Blejk za sekretara, gospoda Holkom, Dajer i Boldvin u izbornu komisiju, a gospodin R. M. Houlend, nabavljao, da pomaže komisiji u izboru.
Zatim je objavljen prekid od pola sata, pa se malo agitiralo. Na znak predsednikovim čekićem, sednica je nastavljena, a komisija je podnela izveštaj u korist gospode Džordža Fergusona iz Kentakija, Lisjena Hermana iz Louizijane i V. Mesika iz Kolorada kao kandidata. Izveštaj je prihvaćen.
GOSPODIN RODŽERS IZ MISURIJA: – Gospodine predsedniče... Kako je sad izveštaj propisno podnesen Domu, predlažem jednu izmenu: ime gospodina Hermana zameni imenom gospodina Lucija Harisa iz Sent Louisa, koji nam je svima dobro poznat kao čestit čovek. Ne bih hteo da neko pomisli da imalo osporavam čelik-značaj i ugled gospodina iz Luizijane - nipošto. Poštujem ga i cenim koliko i svaki drugi od ovde prisutnih džentlmena; ali niko od nas ne može zatvoriti oči pred činjenicom da je on omršavio za ovu nedelju dana najviše od svih - niko od nas ne može zatvoriti oči pred činjenicom da je komisija učinila propust u vršenju svoje dužnosti, bilo iz nemara, bilo iz nekog ozbiljnijeg razloga, nudeći nam na izbor gospodina koji, ma koliko njegove pobude bile plemenite, nije zaista toliko hranjiv...
PREDSEDNIK: – Molim gospodina iz Misurija da sedne. Predsednik ne može dopustiti da se čast komisije dovodi u pitanje, osim redovnim putem, prema pravilima. Šta će Dom preduzeti u vezi s gospodinovim predlogom?
GOSPODIN HALIDEJ iz Virdžinije: – Ja predlažem još jednu izmenu izveštaja, naime, da zamenimo gospodina Mesika gospodinom Harvijem Devisom iz Oregona. Gospoda će možda prigovoriti da je gospodin Devis, zbog tegoba i oskudice graničarskog života, žilav; ali, gospodo, je li sad vreme da cepidlačimo oko žilavosti? Je li sad vreme da tražimo dlaku u jajetu? Nije, gospodo, krupnoća je ono što tražimo - građa, težina, krupnoća - to je ono što je sad najpreče - a ne talent, ni genijalnost, ni školovanost. Zahtevam da se razmotri moj predlog.
GOSPODIN MORGAN (uzbuđeno): – Gospodine predsedniče... ja se najodlučnije suprotstavljam ovoj zameni. Gospodin iz Oregona je star, a osim toga, samo su mu kosti krupne - nema mnogo mesa. Pitam gospodina iz Virdžinije želimo li supu umesto čvrste hrane? Želi li nas obmanuti senama? Želi li se narugati našim mukama jednim oregonskim duhom? Pitam ga može li on gledati ova brižna lica oko sebe, može li nam se zagledati u žalosne oči, može li slušati lupanje naših žudnih srdaca, a onda nam još naturati ovoga izgladnelog varalicu? Pitam ga može li misliti na naše bedno stanje, na naše minule jade, na našu mračnu budućnost - pa da nam još nemilosrdno podmeće ovu olupinu, ovu razvalinu, ovu klimavu varalicu, ovu kvrgavu i izmoždenu i istrošenu skitnicu s negostoljubivih oregonskih obala? Nikada! (Pljesak.)
Ovaj je amandman, nakon vatrene rasprave, stavljen na glasanje i odbijen. Gospodin Haris unesen je u listu na temelju prvog amandmana. Tada je započelo glasanje. Glasalo se pet puta bez rezultata. Pri šestom glasanju izabran je gospodin Haris, jer su svi osim njega glasali za njega. Tada je pao predlog da se njegov izbor potvrdi aklamacijom, što nije uspelo, jer je on opet glasao protiv sebe.
GOSPODIN REDVEJ predložio je da Dom izabere između preostalih kandidata jednoga za doručak. Ovo je prihvaćeno.
Rezultat prvog glasanja bio je nerešen, jer se polovina članova opredelila za jednog kandidata radi njegove mladosti, a druga se polovina opredelila za drugoga radi njegove veličine. Predsednik je dao presudni glas za ovoga poslednjeg, gospodina Mesika. Ta je odluka izazvala prilično nezadovoljstvo među prijateljima gospodina Fergusona, poraženog kandidata, i bilo je govora o tome da treba ponovo glasati; međutim, prihvaćen je predlog da se sednica zaključi, pa se skup odmah razišao.
Pripreme za večeru odvratile su zadugo pažnju Fergusonovoj frakciji od raspravljanja o njihovoj žalbi, a kad su hteli ponovo da je iznesu, radosna najava da je gospodin Haris gotov oterala je svaku pomisao na njih.
Napravili smo na brzu ruku stolove poduprevši naslone sedišta pa smo seli, srdaca punih zahvalnosti, za najbolju večeru koju smo imali priliku videti za tih sedam mučnih dana. Koliko smo se promenili za nekoliko sati! Beznadna, setna beda, glas, grozničava teskoba, očaj - tada; zahvalnost, vedrina, radost suviše duboka da bi se mogla izreći - sada. To je, znam, bio najradosniji trenutak u mome burnom životu. Vetrovi su divlje zavijali i nosili sneg oko našeg zatvora, ali su već bili nemoćni da nas rastuže. Sviđao mi se Haris. Možda je mogao biti bolje priređen, ali mogu slobodno reći da mi nijedan čovek nije bio toliko po ukusu koliko Haris, niti mi je pružio toliko užitaka. Mesik je bio vrlo dobar, iako prilično začinjen, ali što se tiče prirodne hranjivosti i ukusnosti tkiva, uvek bih radije Harisa. Mesik je imao svoje dobre strane - ne kažem ništa, niti želim da kažem - ali nije bio za doručak ništa bolji od mumije, gospodine - baš nimalo bolji. Mršav? - O, bože! - Žilav? Eh, bio je vraški žilav! Ne možete da zamislite - nikad ne biste mogli tako nešto da zamislite!
– Hoćete da kažete da...
– Nemojte me, molim vas, prekidati! Posle doručka izabrali smo čoveka po imenu Voker, iz Detroita, za večeru. On je bio jako dobar, Napisao sam tako posle i njegovoj ženi. Zaslužio je svaku pohvalu. Uvek ću se sećati Vokera. Bio je malo nedopečen, ali jako dobar. A onda smo, sutradan ujutru, imali za doručak Morgana iz Alabame. To je bio jedan od najfinijih ljudi koje sam ikad upoznao - zgodan, obrazovan, profinjen, govorio je tečno nekoliko jezika - savršen džentlmen - bio je savršen džentlmen, i neobično sočan. Za večeru smo imali onu oregonsku starinu, i on je zaista bio mućak, nema govora - star, koštunjav, žilav, ne možete ni zamisliti. Ja sam najzad rekao, gospodo, vi kako hoćete, ali ja ću čekati do idućeg izbora. A Grejmz iz llinoisa je rekao: - Gospodo, i jaću čekati. Kad izaberete čoveka koji ima nešto čime se može pohvaliti, biće mi drago da vam se ponovo pridružim. - Uskoro je postalo svima jasno da niko nije zadovoljan Devisom iz Oregona, pa su, da bi se sačuvala dobra volja koja je onako lepo zavladala otkako smo večerali Harisa, održani izbori, a rezultat je bio da je izabran Beker iz Džordžije. Taj je bio sjajan! E, dakle -posle toga imali smo Dulitla, i Houkinsa, i Mek Elroja (bilo je pritužbi na račun Mek Elroja jer je bio neobično nizak i suv), pa Penroda i dva Smita, i Bejlija (Bejli je imao drvenu nogu, što je bio čisti gubitak, ali je inače bio dobar), i jednog malog Indijanca, i jednog verglaša, i jednog gospodina po imenu Bakminster - skitnicu tankog kao štap, koji nije bio dobar ni za društvo niti valjan za doručak. Bilo nam je drago što smo ga izabrali pre nego što je pomoć stigla.
– Onda je ipak najzad stigla blagoslovena pomoć?
– Jeste, stigla je jednog vedrog, sunčanog jutra, upravo posle izbora. Bio je izabran Džon Marti, nije mogao biti bolji, časnu vam reč dajem; ali se Džon Marti vratio s nama, vozom koji nam je došao u pomoć, i na kraju se oženio Harisovom udovicom...
– Udovicom...
– Udovicom našeg prvog izabranika. Oženio se njome i još je srećan, i cenjen, i imućan. Eh, to vam je bilo baš kao u kakvoj knjizi, gospodine... To vam je bilo kao u kakvom romanu. Na ovoj stanici silazim, gospodine; moram se oprostiti s vama. Kad god vam bude zgodno da ostanete dan-dva kod mene, biće mi drago da vas ugostim. Sviđate mi se, gospodine; u meni se rodila naklonost prema vama. Mogao bih vas voleti kao samog Harisa, gospodine. Zbogom, gospodine, i srećan vam put!
Otišao je. Nikad u životu nisam bio tako preneražen, tako ojađen, tako zbunjen. Ali u duši mi je bilo drago što je otišao. Ma koliko bio uglađen i govorio blago, zadrhtao bih kad god bi me pogledao svojim gladnim očima; a kad sam čuo da sam stekao njegovu pogibeljnu naklonost, i da me ceni gotovo isto onoliko koliko je cenio pokojnog Harisa, srce mi je stalo u grudima.
Bio sam neizrecivo zbunjen. Nisam sumnjao u njegove reči; nisam mogao posumnjati ni u jednu pojedinost njegovog kazivanja, onako punog ozbiljne verodostojnosti, ali su me oni strašni detalji porazili i izazvali očajnu zbrku u mojoj glavi. Ugledah konduktera kako me motri. Upitah ga:
– Ko je taj čovek?
– Nekad je bio član Kongresa, i to dobar član Kongresa. Ali ga je jednom u vozu zavejao sneg i umalo što nije umro od gladi. Bio je toliko promrzao, uopšte prozebao i iscrpljen jer nije imao šta jesti, da je dva-tri meseca posle toga bio bolestan i rastrojen. Sad je zdrav, samo pati od fiksne ideje, pa kad se raspriča o toj staroj temi, nikad ne stane dok ne pojede čitav onaj voz ljudi o kojima priča. Sad bi se već bio obračunao s njima, ali je tu morao sići. Zna im imena kao očenaš. Kad ih sve pojede osim sebe, uvek kaže: "Pošto je došlo vreme uobičajenog izbora za doručak, a kako nije bilo protivljenja, ja sam bio propisno izabran, posle čega sam, kako nije bilo nikakvih prigovora, dao ostavku. I tako me evo ovde."
Silno mi je odlanulo kad sam saznao da sam slušao samo nedužne snohvatice luđaka, a ne istinite doživljaje krvoločnog ljudoždera.
1868.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 66323
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Dnevnik Adama i Eve i ostale priče

Počalji od Mustra taj Pet Nov 02, 2018 11:57 am





O autoru




MARK TVEN (pravo ime Clemens, Samuel Langhorne 1835 - 1910), američki književnik. Bio je štamparski pomoćnik, oficir rečne plovidbe na Misisipiju (sve do izbijanja građanskog rata 1861 - 1865), kopač zlata, novinar i predavač. Jedan je od najistaknutijih svetskih humorista i pripovedača. Nenadmašan je slikar američkog života. Među prvima je snagom svog talenta uspeo da američku književnost uzdigne iz inferiornog položaja u kome je ona bila u odnosu na englesku književnost i stvori joj ravnopravan položaj. Pisac je koji pleni svojim čovekoljubljem i toplinom osećanja. Književno delo mu je obimno, ali nejednako; najbolja su mu dela u kojima opisuje život na Misisipiju i njegovim obalama. Izvanredno je duhovit, ali humor mu nije uvek veseo, naročito upoznijim delima; ispod površine humorističkih priča nalazi se zbilja, težnja za jednakošću i društvenom pravdom, vera u ljudske vrednosti i osuda tiranije povlaštenih. Našoj čitalačkoj publici poznat je, uglavnom, po romanima za decu i omladinu ("Doživljaji Toma Sojera", "Doživljaji Haklberi Fina", "Jenki na dvoru kralja Artura"). Pripovetke spadaju u njegova najbolja ostvarenja.


Objašnjenja


[1] Grad u blizini Nijagarinih vodopada
[2] Igra reči u originalu »Chesnut« može značiti i kesten, i staru otrcanu šalu
[3] Buffalo znači u engleskom bivo.
[4] Gvano je naslaga izmetina morskih ptica, ponajviše na pacifičkoj obali Južne Amerike, a upotrebljavaju se kao gnojivo
[5] Slatki krumpir koji se uzgaja ja Jugu Sjedinjenih Država.
[6] Omaha je grad u SAD
[7] Acorn znači na engleskom žir
[8] Ovu glicerinsku nesreću pozajmio sam iz jedne uzgredne novinske beleške. Naveo bih ime autora kad bih ga znao. (M.T.)
[9] Timotiju poslanica druga, IV 7.
[10] Blunt znači na engleskom »tup«
[11] Mešavina terpentina i žeste, koja se upotrebljava kao gorivo za svetiljke

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 66323
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Dnevnik Adama i Eve i ostale priče

Počalji od Sponsored content


Sponsored content


Nazad na vrh Ići dole

Strana 2 od 2 Prethodni  1, 2

Nazad na vrh

- Similar topics

 
Dozvole ovog foruma:
Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu