Stanislav Vinaver

First topic message reminder :

[You must be registered and logged in to see this link.]

Stanislav Vinaver, književnik i prevodilac, rođen je u Šapcu, 1. marta 1891. godine, u uglednoj jevrejskoj porodici. Otac Josif, lekar, umro je kao sanitetski major od malarije u Đevđeliji 1915. godine, posle preležanog pegavog tifusa. Majka Ruža, pijanistkinja, koja je često priređivala javne i kućne koncerte, pored ostalih i sa Robertom Tolingerom, zadavljena je u nemačkoj gasnoj komori 1942. godine.

Po završenoj osnovnoj školi Vinaver je, tačno s početkom 20. stoleća, 1901. godine, postao đak Više gimnazije u Šapcu, iskazujući posebnu nadarenost za pojedine predmete. Već kao učenik trećeg razreda, bio je izabran u Odbor za podizanje spomenika Knez Ivi od Semberije, kome je na čelu bio profesor Todor Radivojević.

Od 1908. godine, gimnazijsko školovanje nastavio je u Beogradu. Posle mature, odlazi u Pariz, na Sorbonu, gde se posvetio studijama matematike i fizike. Predavali su mu u ono vreme čuveni profesori: Žan-Anri Poenkare (matematiku), Vanda Landovska (muziku) i Anri Bergson (filozofiju). Žan-Anri Poenkare ga je često i kući pozivao, pa je imao prilike da upozna i njegovog mlađeg brata Rejmona, koji je tada bio predsednik francuske Vlade i ministar inostranih poslova. Vinaver ga je nekoliko puta obaveštavao o srpskim prilikama. Ipak, najveći uticaj na njega imao je filozof Anri Bergson, koji je "bio mađija, metafizički doživljaj najviše vrste" i čijim je učenjem bio neizlečivo inficiran za ceo život. Berkson ga je "za književnost okrenuo", pa će Vinaver ubuduće sebe nazivati Bergsonovim šegrtom; u znak poštovanja i zahvalnosti posvetio mu je, 1924. godine, svoj rad Problemi nove estetike, Bergsonovo učenje o ritmu.

U balkanskim i Prvom svetskom ratu Vinaver učestvuje kao dobrovoljac, potporučnik u slavnom Đačkom bataljonu i solunac. Sa vojskom je prešao albanske vrleti i gudure i nekako dospeo na ostrvo Krf. Tu je, 1916. godine, bio postavljen za ađutanta Pristaništa na Krfu, ađutanta u Srpskom ratnom presbirou i urednika Srpskih novina. U obavljanju brojnih poslova bio je neumoran — sve je stizao i sve završavao. Obilazio je Pristanište, lađe, logore, bolnice i ustanove za snabdevanje. Nalazio se pri ruci svakom srpskom vojniku koji bi, sa kakvim trebovanjem, u Pristanište pristigao. Pribavljao je propusnice za ostrvo Vido onome koji brata godinu dana nije video. Rešavajući brojna pitanja, lično je išao francuskom komandantu baze, katkad i bogoradao, ali je u svojim namerama uspevao. Držao je mnogobrojne veze sa visokim savezničkim oficirima i podoficirima, komandantima, engleskim magacionerima, osobljem lađa koje su često plovile u Francusku i gde je uvek trebalo nekoga ubaciti.

Na Krfu je upoznao profesora Slobodana Jovanovića, koji je bio na čelu Srpskog ratnog presbiroa i predano radio na izradi spiskova poginulih i pomrlih srpskih vojnika. Kako je Evropu i svet trebalo upoznati sa patnjama i stradanjima srpske vojske, Slobodan Jovanović je, 1916. godine, u Francusku i Englesku uputio filozofa Branislava Petronijevića, vladiku dr Nikolaja Velimirovića i Stanislava Vinavera. Vinaver je u Engleskoj nekoliko predavanja držao zajedno sa "zlatoustim velikodostojnikom srpske crkve" dr Nikolajem Velimirovićem. Govoreći o srpskim stradanjima, vladika Velimirović se toliko uzbuđivao da mu je krv znala poteći na nos ili na uši.

Iz Pariza, po nalogu Nikole Pašića, 1917. godine, Vinaver je upućen u Petrograd, u svojstvu prevodioca srpske diplomatske misije. Misija je stigla u Rusiju koji mesec pred početak Oktobarske revolucije, pa je on bio očevidac ovih događaja.

U Petrogradu je Vinaver najviše radio na pribiranju dobrovoljaca za Solunski front. Činio je to tako predano da su se mnoge dobrovoljačke jedinice nazvale Vinaverovim četama.

Na povratku kući, 1919. godine, potporučnik Vinaver je poveo poslednju četu jugoslovenskih dobrovoljaca iz Rusije. Išli su preko Carigrada, međunarodnim vozom kroz Bugarsku, bez prava na napuštanje vagona u stanicama. Po redu vožnje, voz se u Sofiji zadržavao dva sata. Koristeći bugarsku nebudnost, Vinaver je postrojio svoju četu i poveo je u grad. Kad je četa ušla u Slavjansku ulicu, naredio je strojevi korak, kojim su išli sve do crkve Svete Nedelje gde je, sa svim vojnim počastima sem plotuna, odata pošta moštima Svetog velikog kralja svesrpske zemlje Stefana Uroša II Milutina. Kad su Bugari dočuli šta se događa, Vinaverova četa je već bila u vozu koji se približavao Nišu.

Bugari su ovo shvatili kao veliku aroganciju pobednika nad pobeđnim i teško kršenje mirovnih odredaba. Pretili su međunarodnom arbitražom i tražili kazne za vinovnike ovog događaja. Bilo js potrebno dosta diplomatskog takta kako bi se stvar nekako zataškala.

Kada je, u aprilu 1925. godine, Vinaver došao u Bugarsku da izveštava o pokušaju atentata majora Jankova na bugarskog diktatora Alsksandra Cankova, još na granici mu je oduzet pasoš. Međutim, to mu nije smetalo da na grobu Svetog kralja Milutina dva puta dnevno pali sveću. Zahvaljujući angažovanju naših diplomatskih organa, uručen mu je novi pasoš.

Po okončanju Prvog svetskog rata, dobio je nameštenje u Umetničkom odeljenju Ministarstva prosvete, gde mu se sto nalazio između Branislava Nušića i Bore Stankovića. Povremeno je Vinaver radio i za Ministarstvo inostranih dela, naročito ako je trebalo nešto složenije prevesti, ili sačiniti što koncizniji izvod osnovnog sadržaja. Obavljao je ove poslove sa velikim zadovoljstvom, jer se nadao diplomatskoj karijeri.

Početkom 1920. godine dobio je nalog da sačini belešku o tek objavljenoj knjizi Pobeda i mir, čiji je autor bio francuski predsednik Rejmon Poenkare, inače Vinaverov poznanik iz studentskih dana. Belešku je trebalo sačiniti što pre i dostaviti lično dr Anti Trumbiću, ministru inostranih dela. Belešku o knjizi, koju je čitao na originalu, dakle na francuskom jeziku, Vinaver je sačinio relativno brzo, temeljno i odgovorno. Posebno je istakao Poenkareove povoljne ocene o Srbima i odbacivanje srpske krivice za rat u kome su oni postali i najveći stradalnici i najveći heroji.

Dr Ante Trumbić, Hrvat u jugoslovenskoj Vladi, ubrzo je pozvao Vinavera, zahvalio mu na ekspeditivnosti i zatražio neka dodatna pojašnjenja. Nije mu bilo jasno, a verovatno se to nije uklapalo ni u njegova politička shvatanja i opredeljenja, da Poenkare ne ostavlja nimalo krivice Srbima za izbijanje Prvog svetskog rata.

— Za Poenkarea pitanje srpske krivice ne postoji i nigde se u knjizi ne postavlja! — odbrusio je Vinaver i nastavio:
— Da li vi sumnjate da bih ja Poenkarea falsifikovao?

Zbog žestokog verbalnog duela sa Trumbićem, Vinaver je sebi zatvorio vrata diplomatske službe, ali tu nije bio kraj njegovim nedaćama. Ubrzo je ministru prosvete Pavlu Marinkoviću stigao nalog Ante Trumbića da se Vinaver otpusti iz Umetničkog odeljenja. Uz energično zauzimanje Bore Stankovića, Marinković je odbio da to učini, a odbio je da pribavlja i Vinaverove izjave i izjašnjavanja. Samom predsedniku Ministarskog saveta Ljubomiru Davidoviću uskratio je pravo da saslušava nameštenike njegovog Ministarstva, što je izazvalo opšte zaprepašćenje i u Vladi, i u Ministarstvu i na Dvoru, naravno i u umetničkim i kafanskim krugovima beogradskim.
Vinaver nije otpušten, ali je iz ovoga sukoba druga strana ipak izašla kao pobednik. U novoj ustavotvornoj Vladi Stojana Protića, za Pavla Marinkovića više nije bilo mesta, a novi ministar prosvete Miloš Trifunović odmah je ukinuo Umetničko odeljenje.
Od tada, Vinaver je postao stalni saradnik Vremena, čiji je vlasnik bio doktor književnosti Kosta Luković. Kao novinar, Vinaver je bio koncizan, kratak i jasan. Umeo je u vest da sažme ono što je najbitnije. Bio je vešt u ocenama i siguran u procenama. O svemu je bio obavešteniji od ostalih i donosio je vesti do kojih drugi nisu mogli doći. Svoje znanje stranih jezika i svakodnevno iščitavanje dnevne i strane štampe, stavio je Vremenu na raspolaganje; zahvaljujući tome, ovaj list je odisao neophodnim svetskim duhom i njegovim pikanterijama, oplemenjenim vinaverovskim stilom.

Za razliku od većine kolega, nije bio "redakcijski pacov". U redakciji se bavio samo koliko je bilo neophodno.
Održavajući svakodnevne kontakte sa velikim brojem značajnih i uticajnih ljudi, podatke za list pribavljao je u gradu, a u redakciju je dolazio samo da završi posao. Znao je istovremeno da diktira, trima daktilografkinjama, tri različita priloga za list.
Godine 1926, iz beogradskog Hotela Palas, kao akreditovani novinar Vremena, izveštavao je sa Svetskog kongresa masona. Ritualno zasedanje, koje je bilo otvoreno za javnost, otvorio je pivarski magnat Đorđe Vajfert.
Imao je izgrađen novinarski stil — čitljiv, jasan, prepoznatljiv i interesantan. Radi ilustracije, prezentiramo jedan njegov prilog iz Vremena:

"Juče je Apelacija jednom seljaku, koji je ubio oca, smanjila kaznu sa dve godine robije na šest meseci zatvora. Prvostepeni sud sudio je juče opet gospodinu Simi Panduroviću zbog uvreda i kleveta koje je naneo gospodinu Stanislavu Stefanoviću u samom sudskom sporu oko prevoda Hamleta i osudio ga na pedeset dana zatvora. Zbog sličnih uvreda i kleveta na istog gospodina, gospodina Pandurovića je isti sud osudio na pedeset dana zatvora pre jedva mesec dana. Ali ovo suđenje gospodinu Panduroviću nije poslednje, jer je gospodin Stefanović digao još nekoliko tužbi protiv njega. I, po svemu sudeći, gospodin Pandurović će imati da odsedi u zatvoru kao da je bar dva oca ubio."
Sem Vremena, novinarstvom se bavio u Radio Beogradu i Centralnom presbirou.
Do Drugog svetskog rata sarađivao je u brojnim listovima i časopisima:
Kao oficir bivše jugoslovenske vojske, zarobljen je u kratkotrajnom aprilskom ratu 1941. godine i vozom transportovan u zarobljeništvo u Nemačku. Ratne godine uglavnom je proveo u nemačkom logoru Osnabrik, o čemu je Beogradu, 1945. godine, objavio knjižicu pod naslovom Godine poniženja i borbe život u nemačkim "oflazima".
Svojih poslednjih deset godina, od 1945. do 1955, Vinaver je proveo je u Beogradu, radeći kao profesionalni književnik i prevodilac.
Stanislav Vinaver je umro u Niškoj Banji, 1. avgusta 1955. godine.
Branko Šašić
ZNAMENITI ŠAPČANI I PODRINCI
Štampa "Dragan Srnić"
Šabac, 1998.

[You must be registered and logged in to see this link.]





MOCART

prijatelju Raduloviću, slikaru.



Na onom svetu nađoše se Rembrant i Mocart. Rembrant reče: Kompozitoru dražesnih i slatkih sonatica, ti nisi možda nikad poznao bol. Čarobna frulice, koja tako ljupke pesme izvijaš, ti se čak i ne nasmeješ, toliko si i bez smeha ljubak. Bojiš se da osmeh ne stane izgledati suviše vulgaran na tvom finom licu. Stvoren si da oličiš vrhovnu draž, nepostižnost elegancije, otmenost najotmeniju. Ti si život u onome što život pruža namirisnijeg, ti si maleno stakleno zvonce vezano u krila kakvog modrog leptirčeta kojim ono, kao pastvi ozbiljni katolički pop, objavljuje dolazak cvetovima poškropljenim kadionicom blistave rose. Ti si praporac na sankama one plave jutarnje magle, kada se diže u posetu svojim malim rođakama i rođacima, ružičastim oblacima nebesnim. Mocart reče: Plemeniti Niderlanđani ne, ti koji si namalao filozofa čiji tmuri pogled otima tami tamine tamne tajne. Je si li mogao poznati sreću, o mislioče nad Hristom u Emausu, platnom od hiljadu nijansa, koje se površno gledane čine kao jedna jedina zarđala mrlja, jedna crna suza. Da li te je bolelo, o slikaru noćnog kola, što sve razumejući, sve si morao da oprostiš. I onom bedniku u dronjcima, i onoj babi mršavoj nesrećnici, i prirodi koja ti je borama naružila majku...

Tvoje oko izvinjava sve i sve ružno pretvara u lepo. Ali zar nisi bio nesretan, vladaru kičice, što ima toliko ružnoga na svetu i što tvoj život neće biti dovoljan da od sveg gadnog stvoriš lepo. Znam potajnu tvoju boljku: hteo si da umetnost izvini svu nepravdu života.

Mocart tada vide Amsterdamskog Velikana kako ga okružavaju hiljade ništih, bednih, prosjaka, ranjavih, epileptičara, bolnika, krivonogih, badža, guravaca, kljastih i slepih, obnevidelih, slomljenih, nakreveljenih, propalih uplakanih, staraca koji su se podetili, lica đavolskik, matorih veštica....

Oni su vikali: Oče, oče, oče, daj i nama duše, daj makar neke lepote u crnilu besmrtnom, u mračnim talasima tvojih boja, i nas je priroda ucvelila, uvredila, ružnoćom ponizila.

U gomili nakaza, teško zamišljen udalji se Holanđanin.

Mocart ču glas u sebi:

A ti, šta si ti učinio za nedužne na zemlji. Kako si samo smeo da tražiš čisto lepoga kraj bednih tolikih sapatnika? Što nisi u tonove uneo suze čovečanstva, bratije samožive i gadne i očistio ih bistrim a dubokim morem tonova kao Bah, zapenušenim vodoskocima i vodopadama njihovim kao Betovn.

Umetnici su za to da u životu ljudi pronađu besmrtno, da izvine Boga pred ljudima.

Tvoja muzika nije izvinjenje Boga, u njoj nema čovečjeg, ona dejstvuje kao optužba: što takvi nismo.

Plakaše Mocart zaroniv glavu u bele, prozračne ruke, pod gorostasnim svodom nadnebeskim plakaše. Gledahu ga radoznali mali anđelčići, isplazivši crvene jezičiće, metnuvši vitke kažiprste na zamišljena čela, od velikog čuda, jer nikad nisu videli plača.

U neki čas, posle sekundi nekoliko ili vekova mnogo, priblnži se uplakanome mladiću blagoosmehnuti, mudri i iskusni a mistični Leonardo.

Evo šta mu je kazao: Utišaj se, Najljupkiji.
Pre trenutka nekog vratih se sa zemlje koju često obilazim. Ima tamo toliko zanimljivoga! Crtam uvek male skice. Ružno i lepo, glupo i pametno ! Ja volim zemlju što je tamo sve još izrazito, odmah se uhvati ona skrivena jednačina, formula jednog tela, jednog lica. Eto, baš pri poslednjem mom boravku bih u domu bednog velikog nekog čoveka, Jovana Gabrijela Borkmana. Njega je pregazio život. On, slušaše tvoje jedno andante i činilo mu se da je ceo njegov život iznesen i opravdan u toj melanholiji akorda, ni burno vesolih ni cičeći tužnih. Da, čovek svugde nalazi sebe. Čovek svugde sebe nalazi. I samo neka je delo genijalno, ono može da izrazi sve, ono obuhvata sve, sve obuzima, u njega sve stane...

Drugi propali bednik slušao te je u isti čas. On je video tu ukras svoje bede, njemu se činilo da si i ti imao onaj isti, kao i on, život i uneo ga u tonove, radi svoje utehe. Šiparica Nataša, posle prvog bala vidi da je tvoj menuet opisao dva plava brka njenog prvog igrača, oficira, a razočarani matematičar Vinaver misli da tvoje čuveno adagio predstavlja onaj bol bez prebola što se jedna njegova teorema, nad kojom se mesecima već muči, pokazala da i zaslužuje da se raspadne pre no što je i dokazana.

Ko genijalno stvara....

Ali nije imao vremena da dovrši.

Jedan anđeo namrgodio se obešenjački, drugi zastade u vazduhu, razvijenih krila.. Mocart napućenih usnica gledaše iskosa, mio kao dete, na Leonarda.

Milanskom se majstoru to sve učinilo tako lepo, tako novo, smešno i fino u isti mah, da zgrabi svoj album sa kartonima, dočepa četkicu i stade da crta....

(Pariz).

[You must be registered and logged in to see this link.]




ALI SE NIŠTA NAROČITO NIJE DOGODILO

Kad bi se pogled zamorio gledajući ikone iz kojih su izvirivala zamorena, preplašena lica s nečim ropskim i molećivim u sebi, išao bi dalje i tražio nov predmet na kome se može zaustaviti. Ljudi u dugačkim haljinama pevali su jednoliko, nerazumljivo. U susret osećanjima dobivenim gledanjem dolazila su druga o zadahu tamnjana i sveća. S vremena na vreme svi bi se krstili.

Tu su došli radi utehe. Došli su da traže.

Pop je govorio ovakvu molitvu: Oče naš koji si na nebesima i tako dalje, no redu.

A ova molitva imala je ovde svog velikog smisla:

Tu je došla udovica sa decom.5 Ona se obraćala nebesnom ocu. Došao čovek slomljen nesrećama. On je bio taj koji bi mogao reći: Neka bude volja tvoja.



5 Kao đak V i VI razreda gimnazije pisac ove priče napisao je puno gromopucatelnosti protivu sadašnjeg društva i religije. Ličnosti spomenute ovde bile su opisane u ranijim
„novelama,” ova je trebala da bude završna. Većina „novela” posle žučnih diskusija, bila je odbivena u đačkoj družini, od STROGIH kritičara, kao nemoralna i opasna za mladež.

Mnogo ih je bilo koji su se molili za nasušni hleb. Bili su koji su se lomili između iskušenja i bede, njima je vera trebala da pruži potporu, da ne podlegnu onom što je zabranjeno religijom.

A bilo je rezigniranih, koji nisu umeli ni hteli više da se bore i koji su6 pobožno govorili amin na sve, jer su u svemu naučili da gledaju neku višu volju, sa kojom se ne može nositi, protivu koje ne pomaže borba.

Sada su očekivali nešto iznenadno, neočekivano, Svečano i Veliko. Za to su i došli u crkvu. A svi u crkvi očekivali su da se, možda, nekom iznenadnom milošću ceo život njihov promeni.

Nisu imali mnogo nade, ali su došli i mislili da će Velika Nada sama doći,7 a da će nešto ipak se dogoditi. Nešto doći. Neki obrt u životu, obrt o kome oni nisu ništa tačno znali. Bila je nada, skrivena na dnu srca, mala, potajna, neodređena. Bio je magleni plamen nade.

6 Pisac je ovde poglavito mislio na sebe. Doista, u ono doba, on je, ma kud putovao, išao po crkvama i padao u izvestan
„očekujući misticizam.”

7 Šesnaestogodišnji mističar koji je ovo pisao, i nehotice je analisao uvek svoja osećanja. Tome davnome umrlome ja ovim odajem poslednju poštu. Ako ikad budem pisao psihologiju dece, duševni život devojčica i dečaka, tako naivno iznešen u knjigama, a tako mutan i zanimljiv u istini; bogata arhiva ove nemirne duše poslužiće mi mnogo u ispitivanjima.

Neko prigušeno očekivanje. Neko nesvesno izgledanje. Nešto bezimeno.
Možda je to bio samo jedan instinkat, nedovoljno poznat i ispitan, koji se javio nezavisno od mišljenja i kome se ne veruje a ipak se čeka i sluti.

Nisu smeli da misle, bojeći se da mišljenjem i razmišljanjem ne uguše tog čudnog pribeglicu u svome srcu, njega koji je varao toliko puta, izdavao uvek a koga su voleli ipak.

Nisu smeli sami sebi da dokazuju ništa.

U njihovim dušama tinjala je još uvek ona iskra, ono večito „možda.“

Postepeno stalno uzbuđenje i stalno nesvesno osećanje očekivanja. Ono je bilo čas jače, čas slabije. Po kad kad veliko, ogromno, strasno, da su drhtala tela kao pod nenadnim dodirom električne struje. Po kad kad je zamiralo i suha su usta mahinalno šaputala molitvu. I, valjda od tog čudnog života kojim su živeli u ovom trenutku, usled očekivanja Neznanoga, Neočekivanog, Tajnog, ostalo im je malo osećanja po broju. Sve se slilo u neku čudnovatu celinu iz dvojstva plime i oseke sa bezbrojem prelaza.

Misli su otišle sve.

Pogled s vremena na vreme blesavo je tumarao valjda tražeći mesto odakle će da se pojavi događaj ali ne znajući da li će se on i pojaviti vidljivo ili drukče. Ne znajući šta treba da opazi, o čemu računa da da...

I, naposletku;

Oni u dugačkim haljinama svršili su sa svojim jednolikim pevanjem i povukli se, sveće su se gasile, neki od ljudi bili su već izišli, neki su izlazili, a neki su još očekivali.

Ali se ništa naročito nije dogodilo.