Bukovski

First topic message reminder :



[You must be registered and logged in to see this link.]


NEPROLAZNA SLAVA STAROG POKVARENJAKA

Za života je podelio književnu publiku u domovini, ali i njegovi najžešči protivnici morali su nešto da mu priznaju – da je najživopisnija osoba medu književnicima dvadesetog veka. Mnogi ga i danas doživljavaju kao neozbiljnog pisca sklonog vulgarnostima, čija je jedina vrednost šokantno sočno opisivanje seksa, dok je za druge Bukovski filozof, zastupnik odbačenih i obespravljenih, čovek koji je od vlastitih mana stvorio književne vrline.

Tokom života borio se s nedaćama koje bi većinu normalnih ljudi jednostavno pregazile. Počevši od očeve tiranije i premlaćivanja, stravičnih akni, zadirkivanja vršnjaka, zatim alkoholnog ludila, čireva na želucu, hepatitisa, barskih tuča, stanovanja po jeftinim svratištima, bežanja od regrutacije, zatvora, bolesnih kurvi… Bukovski je tvrdio da je devedeset pet posto svega što je napisao, a izdao je više od šezdeset knjiga poezije, kratkih priča i romana, zasnovano na vlastitom iskustvu. Pa iako je dobar deo mita o sebi sam stvorio preuveličavanjem događaja, ostaje činjenica da je mnogo toga i doživeo.

Intelektualne legende poput Žan-Pol Sartra i Žana Ženea proglasili su ga najboljim američkim pesnikom, ali Amerika ga, za razliku od Evrope, dugo vremena nije cenila. Šokirao je njen literarni establišment neliterarnim stilom i grubim jezikom. Tek posle njegove smrti 1994, u Americi počinju da se objavljuju članci, disertacije i knjige u kojima se preispituje njegov fenomen.

Roden je 1920. u nemačkom gradu Andernahu kao Hajnrih Karl (kasnije Henri Čarls) Bukovski mlađi. Njegov otac, Henri Bukovski, bio je američki vojnik, a majka mu je bila Nemica Katarina (Kejt) Fet. Porodica je 1922. u potrazi za boljom budućnošću emigrirala u Sjedinjene Države i naselila se u Los Anđelesu, gde je Bukovski proveo najveći deo života.

Snovi i nade prekinuti su velikom krizom, a frustracije zbog gubitka posla Henri stariji najčešće je iskaljivao na sinu. Neprestano ga je tukao kaišem, a dečak je posle nekog vremena jednostavno prestao da plače i sav bol pretvorio u duboko nepoverenje prema ljudima.

Kad je napunio šesnaest godina, odlučio je da prekine očevo maltretiranje. Jednog dana je oca udario šakom u glavu i on je zaprepašćen završio na podu. Ali, nikada više se nije usudio da digne ruku na sina. Čarlsovo detinjstvo i mladost zaista nisu bili srećni. Odrastanje su mu zagorčavale i ekstremne akne koje su mu po licu i leđima stvarale rane zbog čega je često išao i na hirurške zahvate čišćenja.

– To je najgori slučaj akni koji sam video u dugogodišnjoj praksi – rekao je jedan od lekara, lik u autobiografskom romanu Lovac ispod zita, najboljem prikazu njegovog detinjstva.

Tu bolest je bilo teško prikriti pa je Bukovski bio trajno obeležen užasom koji mu je onemogućavao sklapanje adolescentskih prijateljstava. Ta dva elementa, očeva grubost i fizička nakaznost, od samog početka su mu odredili ulogu večnog autsajdera. Na vlastitoj koži je osetio okrutnost, nedostatak ljubavi i plitkost ljudskih odnosa. Činilo se da su jedino siromašni, izgubljeni i idioti pokazivali želju da uspostave odnos s mladim Bukovskim, a on im je kasnije vratio dug postajući njihov glasnogovornik. Nije ni čudno što se odmalena lako privikao na samoću.

– Znao sam da u krevet ponesem baterijsku lampu, navučem pokrivač preko glave i čitam. Katkad je bilo nesnosno vruće, i gotovo sam se gušio, ali upravo zbog toga svaka stranica koju sam pročitao bila mi je dragocenija – pričao je mnogo kasnije u jednom od intervjua.

[You must be registered and logged in to see this link.]




o bolu

moja prva i jedina supruga slikala je
i govorila mi
o tome:
»sve je to tako bolno,
svaki potez je
bol...
jedna greška i čitava je slika upropašćena...
ti nikad nećeš razumeti taj bol...«

»slušaj, dušo«, rekao sam joj,
»što ne šljakaš nešto lakše - nešto što će da ti
godi?«

samo me pogledala
1 mislim da je to bila prva njena spoznaja
tragedije što nas dvoje živimo zajedno.

takve stvari obično započnu
negde.

[You must be registered and logged in to see this link.]





naš zagonetni položaj

na samrtnoj postelji Sarojan je rekao:
»mislio sam da nikada neću umreti...«

znam na šta je mislio:
ja zamišljam kako večito guram kolica kroz samoposlugu
tražeći luk, krompir i hleb
posmatrajući usput izobličene i komične dame kako guraju dalje.
zamišljam kako večito vozim autoputem gledajući kroz prljavi
vetrobran dok je radio uključen na nešto što ne želim
da slušam.
zamišljam kako večito sedim zavaljen u zubarsku stolicu krokodilski
otvorenih usta maštajuci da sam u Ko je ko u Americi.
zamišljam da sam večito
u sobi sa potištenom i nesrećnom ženom.
zamišljam da sam večito
u kadi
prdeći pod vodom posmatrajući mehurove i osećajući ponos.
ali mrtav, ne...
tanka nit krvi iz nozdrva
glava mi s treskom udara o sto moji prsti grabe po tmini... nemoguće.
zamišljam kako večito sedim na ivici kreveta u gaćama
i grickalicom
krckam golemu ružnu parčad
noktiju
smeškajući se
dok moj beli mačak
sedi na prozoru i gleda ka gradu a telefon zvoni...

između
bolnih agonija život je tako nežna navika. shvatam na šta je Sarojan mislio:

zamišljam kako večito silazim niz stepenice otvaram vrata prilazim
poštanskom sandučetu i nalazim sve te reklame
u koje isto tako
ne verujem.

[You must be registered and logged in to see this link.]

zeleno

pijan pred naprslim ogledalima kupatila u izgubljenim gradovima Juga
držeći sečivo noža na žili kucavici i
cereći se.
tada sam prvi put naučio da je pozorišna igra moćna zamena za stvarnost:
jedina razlika između akcije i
glume akcije
je ta beskrajno tanka linija izbora -
izbora između ničega i ničega.

buditi se ujutro, nalaziti neki posao
tamo gde radnici sve prihvataju osim sna o
bekstvu.
koliko je samo bilo takvih mesta.
radio sam u jednom gradu u Luizijani
i svake večeri izlazio umoran i otupeo ponovo u istu noć puneći čaše
gledajući kroz
prozor i
misleći na devojku s posla
u zelenoj džak-haljini
koja je neprekidno psovala. želeo sam samo da je pojebem i odem iz
grada.
samo sam otišao iz grada,
što znači da sam odabrao između
ostati nigde i otići
nikud,
i zamišljam ako je još živa da i dalje psuje
ali ja ne držim više sečivo noža
na žili kucavici - kraj se primiče dovoljno blizu sam od
sebe.

[You must be registered and logged in to see this image.]


za starog druškana

bio je samo mačak, zrikav
prljavobele boje
i bledoplavih očiju.

neću da vas zamaram
pričom o njemu
reći ću samo
da je bio veliki maler i dobar stari druškan i umro je
kao što ljudi umiru kao što slonovi umiru kao što pacovi umiru kao što cvetovi umiru kao što voda ispari i vetar prestane da duva.

pluća su mu otkazala prošlog ponedeljka.
sada je pod ružama u bašti i čuo sam
počasni marš
kako svira za njega u meni
što znam da ne bi mnogi
ali bi poneki od vas možda želeli da znaju.

to je sve.