Irving Stoun

First topic message reminder :

priča o Mikelanđelu



Irving Stoun ubraja se među najpoznatije savremene pisce romansiranih biografija u SAD. Njegove knjige mnogo se čitaju i u drugim zemljama, a njegovi romani prevedeni su na mnoge jezike.
Rođen je 31. avgusta 1908. u Los Anđelesu kao sin siromašnih roditelja. Budući pisac je u mladosti bio berač voća, raznosač mleka, čuvar skladišta i saksofonist.
Uspeo je završiti studije ekonomije na Kolumbija univerzitetu i postati profesor. Ali, pisac se opredelio za poseban rod književnosti, za koji kaže da mu najviše odgovara kao umetniku. Ne znači to da Stoun nije pokušao sreću i u romanu i drami. Bilo je to teško iskušenje. Njegovi romani i drame, u početku književne karijere, propadali su jedan za drugim. Tada je nastao sudbonosan trenutak. U svojoj dvadeset šestoj godini Stoun je prešao u Evropu. Tu je video slike Van Goga, pred njim kao da se otvorio novi svet. Mladi Amerikanac bio je oduševljen velikim slikarom, te počinje danima i noćima razmišljati o Van Gogovom slikarstvu i doživljavati vizije pojedinih slika. Bio je potresen velikim genijem i njegovom velikom tragedijom. Stoun je radio i druge poslove, ali nesrećna sudbina i veličina Van Goga gonile su ga da piše o njegovoj tragediji.
U to vreme, u Americi se verovalo da o Van Gogu mogu pisati samo Sinkler Luis ili Tomas Man. Jedna poznata izdavačka kuća angažovala je baš u to vreme Ernesta Hemingveja da piše o Van Gogu. No Stoun, iako potpuno nepoznat, počinje sakupljati materijal o Van Gogu i piše biografiju.
U stvari, Stoun piše roman o Van Gogu. Tako se pre šezdesetak godina rodio roman „Žudnja za životom". Za pisca je tada nastalo novo iščekivanje, uzbudljivo kao i ceo dotadašnji život. Kritika je primila roman s pitanjem: je li to piščeva vizija ili je autentičan prikaz slikarovog života? Publika je dala drukčiji sud. Prihvatila je delo.
Nastaju, posle toga, jedan za drugim, novi romani: „Besmrtna žena", „Prva dama Amerike", „Mornar na konju", „Ljubav je večna", itd. Konačno, javlja se grandiozno delo „Agonija i ekstaza", roman o Mikelanđelu.
Dosad je bilo poznato da pisac iz najrazličitijih aspekata posmatra veliku ličnost slikara, političara, javnog radnika, borca. Analizira čoveka u svakodnevnom životu, muža, roditelja u porodici, prijatelja i istorijsku ličnost. Ovog puta, pak, valja ukazati na osnovno shvatanje Irvinga Stouna o romansiranim, biografijama uopšte.
Za Stouna i za mnoge druge američke pisce romansiranih biografija postavlja se više nego ikad dosad nedvosmisleno pitanje zašto u SAD književnici u tolikoj meri bivaju zaokupljeni ovim književnim rodom. Moglo bi se reći da je savremeni roman u književnosti Zapada uopšte pun očaja, dok biografski roman o velikim ljudima otvara određenu perspektivu običnom čoveku. Čitajući ove knjige, svet se odvaja od trenutnih teškoća i uverava se u to da su veliki ljudi živeli u isto tako teškim i ozbiljnim vremenima kao što živi i moderan čovek, ali su se oni borili, bili su jači od tih teškoća i savladavali su sve prepreke. I biografski roman na ovaj način uliva veru u život. Ili, nije li ovakvim romanom čovek današnjice baš odvučen u daleku prošlost da ne usmeri svoje ogorčenje i svoju borbenost protiv onih koji stvaraju njegovo nespokojstvo, protiv vladajuće klase i njenog čitavog sistema vlasti! „Ne", reći će na jednom mestu Stoun.„Ovo naše doba je jedno od najuzbudljivijih vremena u našoj istoriji i niko ne može da ode od nekog problema s kojim se svi sukobljavamo." Stoun ističe da je njegova želja da pomoću biografskog romana iznese svoju filozofiju: čovek protiv prepreka – za čoveka! Na taj način moguće je, po njegovom mišljenju, proširiti ogromne talase prijateljstva među narodima, koje i na ovaj način zbližava umetnost.
Razume se, ovo nije potpun odgovor na pitanje koje smo postavili kad je reč o suštini shvatanja biografskog romana. Irving Stoun nije od onih biografa i istoričara koji samo interpretiraju događaje. Postoje pisci, i to od najranijih vremena, koji nabrajaju i navode izvore materijala. Pitanje je samo o utvrđivanju istine u takvom pisanju. Svakako, ovakvo pisanje ne može se uvrstiti u književno stvaralaštvo. Biografski roman zasniva se na veoma temeljnom istraživanju i za Stouna je to uzbudljiv posao. U toj vrsti romana postoje dve tesno povezane stvari koje mora da sadrži svako dobro delo. Pre svega autor mora svoje postojanje, svoju ličnost, sroditi s knjigom i postati jedinstvena ličnost s glavnim junakom romana. To je osnovni kredo Irvinga Stouna, i on kaže: „Kad god pišem jednu knjigu, toliko se saživljavam s njom da i sam postajem Van Gog ili Mikelanđelo ili neka druga ličnost koju opisujem."
Druga bitna odlika savremenog biografskog romana jeste ta da pisac sve učini da bi i sam čitalac postao centralna ličnost knjige, a ne da ostane samo pasivan posmatrač. Stoun kaže: „Osećam da neko ko jednom proživi nečije iskustvo nikad ta ne zaboravlja. Želeo bih stoga da čitalac već pošto je pročitao jednu ili dve moje knjige i sam postane Van Gog ili Mikelanđelo, odnosno da se on isto kao i ja uživi u glavne ličnosti koje mu prikazujem. Razlog tome je taj što mi živimo malo, što malo vodimo ljubav, što je naša mladost tako kratka i što imamo samo jedan život. Proživljavajući biografski roman, mi živima u jednom drugom svetu, i biografski roman briše sve nacionalne granice i vraća nas u najstarije kulture i omogućava nam da proživimo mnoge uzbudljive trenutke istorije."
Polazeći od takvih shvatanja, nije teško ustanoviti šta je Stoun želeo da istakne u svojim biografskim romanima. Od većine savremenih pisaca romansiranih biografija on se bitno razlikuje u samoj metodi istraživanja, sakupljanja građe. Istraživanje, sudeći po svemu, predstavlja onaj zanatski deo posla u ovakvom pisanju. Pisac romansiranih biografija sakuplja razbacan i zagubljen materijal o životu jednog čoveka te ga sastavlja. Biografski roman je „istinita i dokumentovana priča o putovanju jedne ličnosti kroz vreme, uzdignute na stepen autentične umetničke forme. Istraživanje mora biti pošteno i dalekosežno, ali rezultat svega toga mora dosegnuti do pravog umetničkog romana.
Irving Stoun je i pošten istraživač i pošten pisac. Njegovo istraživanje može se poistovetiti s naporima naučnika-istraživača. Stoun se, kad govori o nekoj ličnosti i njegovom dobu, ne zadovoljava samo fragmentma u starim rukopisima. On zalazi mnogo dalje i traži sve pojedinosti koje mogu osvetliti jednu epohu. On prima na sebe svu odgovornost savremenog pisca biografskog romana koji nije u onako povoljnoj okolnosti kao što je bio stari hroničar. Stoun je u ulozi autora koji mora da traga, jer nema nikakvih svedoka koji bi svojim pričanjem mogli upotpuniti njegove biografije.
Kad je reč o Stounovom najvećem delu, „Agonija i ekstaza", možemo baš u pripremanju ovog njegovog romana najbolje pokazati s koliko on savesnosti i truda nastoji sakupiti što je moguće više materijala, novog, nepoznatog, i s koliko uzbuđenja i strasti on to čini.
Godine 1956. Stoun je odlučio da piše romansiranu biografiju Mikelanđela. Hteo je da prikaže život i delo nenadmašnog italijanskog vajara, slikara, pesnika, arhitekta i inženjera. Stoun je prodao kuću u Americi i sav novac uložio u ovaj obiman rad. Došao je u Firencu i uzeo jednu Italijanku, koja je doktorirala filozofiju, da sarađuje s njim. Najednom, sa svih strana, počeli su upozoravati ovog Amerikanca da će njegov posao biti uzaludan i da se o Mikelanđelu ne može ništa više reći osim onoga što je već kazano.
Stoun nikoga nije slušao. Naredio je sekretarici da radi. I sam se prihvatio posla. Ali, nije bilo nikakvih rezultata, a vreme je brzo prolazilo.Sekretarica je već bila izgubila veru u ovaj poduhvat,pa je i ona savetovala piscu da odustane od istraživanja. Sedmica za sedmicom, mesec za mesecom su odmicali, a još su bili na početku. Ipak, razmišljao je Stoun, negde nešto postoji o Mikelanđelu što još „niko pre njega" nije rekao. Odakle početi u istraživanju za takvo otkriće? Jer, gde god otišli sekretarica i on, nalazili bi već stare, dobro poznate dokumente. Naposletku, iskrsla je spasonosna misao. Stoun je upitao sekretaricu plaća li se u Italiji nasledna taksa. Odgovorila je da Italijani plaćaju takvu taksu već nekoliko stotina godina. Pisac je podsetio svoju saradnicu da je Mikelanđelo još kao trinaestogodišnji dečak proveo u palati Mediči dve godine i da je tu u Firenci stekao prvo obrazovanje, dotle nije znao ni da čita ni da piše, a bio je veoma slab učenik u školi. „Dakle, da bih opisao to vreme koje je proveo Mikelanđelo u palati Mediči", pričao je Stoun piscu ovih redaka u jednom susretu u Beogradu 1962. godine, „morao sam na određen način i sam 'provesti' neko vreme s njim. Bio mi je potreban za to, pored ostalog, i sav inventar kojim se Mikelanđelo tada služio."
Sekretarica je počela istraživati u arhivu dokumenata o naplati nasledne takse. Posle sedam dana vratila se s bogatim svežnjem materijala. Stoun je mnogo saznao, čak je saznao i to da je pokrivač na Mikelanđelovoj postelji bio crvene boje.  
Istraživanje je trajalo pune tri godine, a obrada materijala i pisanje zahtevali su još dve godine ozbiljnog rada.
U „Agoniji i ekstazi" Stoun nas vraća u petnaesti vek, u sjajno doba italijanske Renesanse. U to vreme, na čitavom Apeninskom poluostrvu postoji pet gradovadržava, među kojima je Firenca, kao intelektualni i umetnički centar, pravi „biser grad-država". Njen vladar Lorenco de Mediči je mecena i zaštitnik umetnika i književnika.
U takvoj sredini rođen je godine 1475. jedan od najvećih genija svih vremena Mikelanđelo Buonaroti, vajar, slikar, pesnik, arhitekt i inženjer! Autor „Agonije i ekstaze" prihvata se ogromne odgovornosti: posle mnogih drugih pre njega, on nastoji da pruži svu veličinu Italijanskog genija čija shvatanja umetnosti i dela predstavljaju najslavnije poglavlje Italijanske kulture.Opravdano je, umnogome, što su pojedinci koprenu sumnje stavljali pred početak Stounovog istraživanja u Firenci. Stoun čak uči i klesarski zanat, samo da bi što vernije prikazao sliku nenadmašivog umetnika,on nastoji izvući svaki detalj dostojan veličine Mikelanđela Buonarotija.  
Razumljivo je, stoga, što mnogi najugledniji kritičari smatraju da će „Agonija i ekstaza" ući u antologiju klasičnih dela romansiranih biografija svetske književnosti. Bernard Berenson, jedan od najvećih poznavalaca renesansnog slikarstva, rekao je još dok je Stoun radio na pripremanju ove knjige: „Irving Stoun približava se više pravom duhu Mikelanđela nego bilo koji drugi pisac pre njega."
Stoun je opravdao ovo tvrđenje. Nigde, valjda, kao u ovom radu on ne dolazi u iskušenje pred najhitnijim pitanjima i osnovnim koncepcijama pisaca romansiranih biografija.
„Agonija i ekstaza" počinje od onog sudbonosnog trenutka kad Mikelanđelo, uprkos porodičnim ambicijama, postaje u trinaestoj godini učenik kod slikara Girlandaja. Ubrzo, on se preseljava Lorencu Medičiju, kao njegov štićenik. U ovoj sredini, kao čovek koji je blizak krugu humanističkih naučnika i budućih papa, studira klasike, kleše prve skulpture i zaljubljuje se u Lorencovu nežnu kćerku Kontesinu,ljubav koja je trajala celog života.
Njegova velika strast koja je prelazila njegovu duhovnu ljubav prema Kontesini bila je ljubav prema Klarisi ili zrela ljubav prema Vitoriji Koloni, bila je to titanska borba da kraja njegovog dugog života u nadljudskoj težnji da oslobodi oblike i lepotu koji su bili zarobljenici belog, čistog mermera.
Borio se s Kardinalima, prinčevima i papama da bi dobio dragocene narudžbine. Stvarao je večite prijatelje i neprijatelje, a postao je poznat po svom užasnom strahovanju. Proveo je četiri godine ležeći na leđima na podu Sikstinske kapele u Rimu, slikajući tavanicu za papu Julija II, da bi zaslužio, stekao pravo da kleše mermer.
Njegova lična priča ispričana u ovom romanu sadrži isto tako snažnu priču sukoba i odanosti kao i njegovo stvaralaštvo. On je bio univerzalan čovek, robustan u svojim poduhvatima kao i u svom humoru, postigavši ono u čemu je retko ko uspevao: uspeo je da izađe iz terora mračnog doba u sjajno moderno doba zlatne Renesanse.
Irving Stoun široko diže zavesu sa pozornice ondašnje Italije. U središtu „Agonije i ekstaze" nalazi se priča o Savonaroli i snažna pozadina religioznih ratova. U centru pažnje su, isto tako, i snažni rivali Mikelanđela - njegovi dostojni savremenici Leonardo da Vinči, Rafael i arhitekt Bramante. Stoun daje vlastitu viziju revolucionarnog meteža i lažnog sjaja ove bučne epohe. Na ovoj panorami divova odvija se Mikelanđelov život u uzbudljivom, dramatičnom i neobičnom romanu, kao što su i majstorska dela koja je on stvarao.
Naša čitalačka publika dobija „Agonijom i ekstazom" jedno od najboljih dela Irvinga Stouna i jedno od najgrandioznijih dela savremene američke književnosti uopšte. Pisac je, da bi potvrdio svoje mišljenje o umetničkoj vrednosti i značaju biografskog romana, u mnogim svojim esejima i kraćim radovima upozorio na saznanje da „jedinu istinu o istoriji pišu - pesnici". Ako je Stoun bio dosledan svojoj osnovnoj filozofiji da svojom umetnošću jača ljubav među ljudima u svim svojim dosadašnjim delima,onda je to u „Agoniji i ekstazi" dokazao više no ikad ranije. Mali je broj pisaca u savremenom svetu koji se usuđuju stavljati sve na kocku, i stečeni ugled priznatog pisca i stečeni imetak, i koji se otiskuju u sfere strastvenog istraživanja onog što nije još „niko pre njih otkrio i rekao" o jednom geniju po kojem čitava jedna epoha nosi ime.

Ljerka RADOVIĆ

2


Vajarski vrt Mediči nije bio sličan Girlandajovoj bottegi, on nije trebao sam sebe da izdržava. Domeniko Girlandajo se uvek žurio, ne samo da zaradi novac za svoju veliku porodicu već i zbog toga što je potpisivao toliko ugovora s utvrđenim rokovima.
Ništa nije moglo biti dalje od žurbe nego što je bila atmosfera u koju je Mikelanđelo stupio toga aprilskog dana kad je počeo svoje naukovanje kod Lorenca Veličanstvenog i Bertolda. Osećaj koji je budio vrt bio je:
„Polako. Ne žuri. Mi ovde imamo samo jednu misiju: da učimo. Nemamo ništa drugo da prodamo osim učenja, ništa drugo da usavršavamo osim svoje sposobnosti i umetnosti. Vi imate samo da rastete. Calma! Pripremite se za doživotno klesanje."
Prva osoba koja ga je pozdravila bio je Pjetro Toriđani, snažno građeni plavi lepotan zelenih očiju. On reče uz osmeh koji je blistao od njegovih belih zuba:
- Ti si dakle to šunjalo. Duh vrta. Ti si se skrivao po tremovima.
- Nisam znao da ste me primetili.
- Primetili? - odgovori Toriđani. - Gutao si nas očima.
Bertoldo je, osim skulpture, voleo samo još dve stvari: smeh i kuvanje. Njegova šala bila je začinjenija nego njegovo pile alla cacciatora. Napisao je jedan kuvar, i bilo mu je žao što se preselio u palatu Mediči jedino zbog toga što nije imao prilike da proslavlja svoje recepte.
Ali skulpturu je mogao da slavi i slavio ju je: jer je ta slabašna osoba kao sneg bele kose, rumenih obraza i bledih modrih očiju bila jedini naslednik sveg znanja koje se moglo preneti iz zlatnog doba toskanskog vajarstva.
On provuče svoje mršave ruke pod ruke novih učenika.
- Istina, sva veština ne može se preneti - objašnjavao je on. - Donatelo je od mene učinio svoga naslednika, ali me nikad nije mogao izjednačiti sa sobom. Sipao je u mene iskustvo i veštinu kao što se rastopljena bronza sipa u kalup. Nijedan čovek ne može više da učini. Bez Donata, ja bih ostao samo majstor zlatar, pošto sam više od pola veka proveo s njim, ja sam ostao samo minijaturist. Ma koliko da je pokušavao, nije mogao da stavi svoje prste na moju šaku, niti svoju strast u moje osećaje. Svi smo mi onakvi kakvim nas je stvorio Bog. Ja ću vam pokazati sve što je Giberti naučio Donatela, a što je Donatelo mene naučio, koliko ćete vi primiti, to zavisi od vaše sposobnosti. Učitelj je neka vrsta kuvara, dajte mi žilavu kokošku ili žilav komad teletine, pa ih čak ni najbolji sos neće omekšati.
Mikelanđelo se glasno nasmeja. Bertoldo, zadovoljan svojom dosetkom, povede ih prema paviljonu.
- A sada na posao. Ako imate i malo talenta, on će izaći na videlo.
Mikelanđelo pomisli: „Samo neka mi se u ruke stave čekić i sabbia, pa će videti kako lete komadići!"
Bertoldo nije imao namere da stavi taj alat u ruke jednog početnika. On odredi Mikelanđelu jedan sto za crtanje na tremu između sedamnaestogodišnjeg Toriđanija i dvadesetdevetogodišnjeg Andrea Sansovina, koji je učio kod Antonija Polajuola i čiji se rad mogao videti u crkvi Santo Spirito.
Snabdevši ga materijalom iz unutrašnjih odaja, Bertoldo reče:
- Crtanje je drugačije sredstvo izražavanja nego vajarstvo. Čovek ili blok kamena su trodimenzionalni, što čini da odmah imaju više zajedničkog nego čovek i zid ili drvena ploča na kojoj treba slikati.
Mikelanđelo vide da su učenici u vrtu slični učenicima kod Girlandaja. Sansovino je bio kopija Mainardija: bio je to već jedan profesionalni umetnik, koji se godinama izdržavao radeći terakotu, imao je Mainardijevu prijatnu narav, pa je početnicima darežljivo davao i svoje vreme i strpljenje. Na drugoj strani lestvice nalazio se Sođi, četrnaestogodišnji mladić nalik na Čeka, koji je slučajno počeo da se bavi vajarstvom, i koji je za oštro Mikelanđelovo oko bio potpuno bez dara.
A tu je bio i njegov neizbežni Jakopo, u ovom slučaju dvadesetogodišnji Bačo da Montalupo, bezbrižan kao ptica na grani i, kao Jakopo, bez morala, bludni Toskanac koji je svake noći metlom skupljao skandale za jutarnje neverovatne priče. Prvog jutra kad je Mikelanđelo stupio na rad, Bačo je uleteo kasno s najuzbudljivijim dnevnim novostima: u Veneciji se rodilo čudovište, s okom iza svakog uva, u susednoj Padovi rodilo se drugo čudovište s dve glave i sa dve šake na svakoj ruci. Drugog jutra je pričao o Firentincu koji se tešio lošim ženama „da bi sačuvao što više vrlina svoje žene".
Naročito je dobro pričao seljačke šale, pričao je kako je jedna gospoda iz plemstva, raskošno odevena u svilu i bisere, zapitala jednog seljaka koji je baš izlazio iz crkve Santo Spirito: „Je li misa za villani, prostake, gotova?" „Da, gospođo",
odgovorio je seljak, „a misa za puttane, uličarke, baš počinje, pa požurite!" Bertoldo pljesnu rukama od zadovoljstva.
Kopija Granačija bio je Rustiči, petnaestogodišnji sin bogatog toskanskog mladića, koji je radio iz zadovoljstva i radi časti da stvara umetnost. Lorenco je želeo da Rustiči živi u palati Mediči, ali je mladić više voleo da stanuje sam u sobama u Via dei Marteh. Mikelanđelo je bio u vrtu svega nedelju dana kad ga Rustiči pozva na ručak.
- Kao i Bertoldo, ja uživam u finesama domaće kuhinje. Staviću gusku da se ujutro ispeče.
Mikelanđelo je otkrio da Rustiči, što znači seoski, živi u skladu sa svojim imenom, jer mu je stan bio pun životinja: tri psa, orao zavezan lancem za prečku, jedna južnoindijska ptica šarenog perja koju su seljaci sa imanja njegovog oca naučili da neprestano viče: „Va all inferno! Idi do đavola!" Još bešnje bilo je bodljikavo prase koje je Rustiči učinio svojim ljubimcem i koje se neprestano muvalo ispod stola bockajući Mikelanđelove noge svojim bodljama.
Posle ručka ušli su u sobu u kojoj su porodični portreti visili na zidovima. Pred tom aristokratskom pozadinom seljak postade kulturan mladić.
- Ti znaš da crtaš, Mikelanđelo. Zato ćeš se možda razviti u vajara. Samo mi dopusti da te opomenem: nemoj nipošto ići da živiš u raskoši palate.
Mikelanđelo se namršti pokazujući da se s time ne slaže:
- Ta opasnost mi malo preti.
- Slušaj, prijatelju moj, lako je navići se na sve što je skupoceno, otmeno, udobno. Kad se jednom tome odaš, lako ćeš postati ulizica i podseći krila svome sudu, samo da bi te zadržali. Sledeći korak je da promeniš svoj način rada da bi ugodio onima koji imaju moć, a to je smrt za vajara.
- Ja sam jednostavan, Rustiči.
Učenik s kojim je postao najbliži bio je Toriđani, koji je Mikelanđelu ličio više na vojnika nego na vajara. Toriđani je očaravao Mikelanđela, ali ga je i plašio kad bi skupio obrve i govorio svojim dubokim glasom koji je odjekivao. Toriđani je poticao iz jedne stare porodice trgovaca vinom, već odavno plemenite, i bio je najsmeliji od svih učenika u ponašanju prema Bertoldu. A znao je i da bude svadljiv, jer se posvađao s nekolicinom svojih drugova učenika. Pružio je Mikelanđelu jedno brzo, toplo prijateljstvo, neprestano mu pričajući sa susednog stola. Mikelanđelo nije poznavao nikoga ko bi bio tako lep kao Toriđani, ta vrsta fizičke lepote, gotovo ljudske savršenosti, činila ga je slabim, bez obzira na to što on sam nije imao lepe crte lica i što je bio malog rasta.
Granači je posmatrao kako prijateljstvo s Toriđanijem raste. Na Mikelanđelovo pitanje ne smatra li Granači da je Toriđani divan, ovaj oprezno odgovori:
- Znam ga otkad sam se rodio. Naše porodice su povezane.
- Ti nisi odgovorio na moje pitanje, Granači.
- Pre nego se s nekim sprijateljiš, treba s njim da pojedeš tovar soli.
Bio je nedelju dana u vrtu kad je Lorenco de Mediči ušao u vrt s jednom mladom devojkom. Mikelanđelo sada prvi put ugleda čoveka koji je i bez zvanja i ranga upravljao Firencom i od nje napravio moćnu republiku, bogatu ne samo u trgovini već i u umetnosti, književnosti i nauci. Lorenco de Mediči, čovek četrdesetih godina, imao je hrapavo lice koje kao da je bilo isklesano iz kakve tamne brdske stene, bio je to nepravilan obraz, nimalo lep, zemljaste kože, izbočenih vilica, s donjom usnom koja je provirivala iznad gornje, naviše okrenutog nosa, čiji je zavrnuti kraj bio širi od koščatog hrbata, krupnih crnih očiju, obraza na kojima su se videla tamna udubljenja iznad uglova usana, i guste crne kose podeljene na sredini, a zatim očešljane nadole do sredine svake obrve. Bio je obučen u dugu odeću boje pečene zemlje, s purpurnim rukavima, a komadić bele kragne pokazivao se na vratu. Bio je nešto iznad srednjeg rasta, snažnog tela, koje je održavao u kondiciji jašući svakog dana ili idući u lov sa sokolom.
Bio je i klasično obrazovan, mnogo je čitao grčke i latinske rukopise, pesnik koga je Platonova Akademija upoređivala sa Petrarkom i Danteom, graditelj prve evropske javne biblioteke, za koju je sakupio deset hiljada rukopisa i knjiga, najveću zbirku posle aleksandrijske. Bio je priznat kao „veći zaštitnik književnosti i umetnosti nego ijedan knez pre njega". Vlasnik zbirke statua, slika, crteža i dragulja, otvorene svim umetnicima i studentima za proučavanje i inspiraciju. Za naučnike koji su dolazili u Firencu da od nje naprave skolastičko srce Evrope sagradio je vile na padinama Fjezole, gde su Piko dela Mirandola, Anđelo Policijano, Marsilio Fičino i Kristoforo Landino prevodili novopronađene grčke i hebrejske rukopise, pisali poeziju, filozofske i religiozne knjige, pomažući da se stvori ono što je Lorenco nazivao „revolucijom humanizma".
Mikelanđelo je slušao priče o Lorencu, jedinoj omiljenoj temi razgovora u Firenci: o tome kako ima slabe oči, i kako je rođen bez čula mirisa. Sada, dok je slušao Lorenca kako razgovara s Bertoldom, on primeti da mu je glas grub, neprijatan.
No činilo se da je to Lorencova jedina neprijatna osobina, kao što je slabost njegovih očiju bila njegova jedina slabost, a nedostatak osećaja mirisa jedini nedostatak s kojim je rođen. Jer Lorenco, najbogatiji čovek na svetu, kome su se dodvoravali gospodari italijanskih gradskih uprava, kao i monarhije tako moćne kao Turska i Kina, bejaše otvorene, mile naravi i potpuno lišen nadmenosti. Vladalac republike, u istom smislu kao što su gonfalonieri di giustizia i Sinjorija bili upravitelji zakona i reda u gradu, on nije imao vojske, nije imao garde, i išao je ulicama Firence bez pratnje čuvara, razgovarao je sa svim građanima kao sa sebi ravnima, živeo je jednostavnim porodičnim životom, valjao se po podu sa svojom decom i otvorio kuću umetnicima, književnicima i naučnicima celog sveta.
U tome je bio njegov genije.On je primenjivao krajnju strogost u političkim stvarima, a ipak je vladao Firencom s toliko zdravog razuma i urođene susretljivosti i dostojanstva da su ljudi koji bi inače bili neprijatelji radili zajedno u slozi. Čak ni njegov vredni otac, Pjero, ni njegov genijalni deda, Kozimo, koga su u celoj Toskani nazivali Pater Patriae, Otac domovine, zato što je stvorio republiku iz firentinskih krvavih ratova, koji su vođeni nekoliko stotina godina između protivničkih stranaka gvelfa i gibelina, čak ni oni nisu postigli tako uspešne rezultate. Firenca je mogla da otpusti Lorenca Veličanstvenog i njegov dvor u roku od jednog sata i da ga najuri. On je to znao, ljudi su to znali, i baš je to saznanje pridonosilo da Lorencova vladavina bez pravog imena bude uspešna. Jer zbog toga što u njemu nije bilo oholosti, nije bilo ni kukavičluka: spasio je život svom ocu u jednom silovitom vojnom ustanku kad mu je bilo tek sedamnaest godina i stavio na kocku svoj vlastiti život kad je upao u logor Ferante u Napulju a da pri tom nije imao više lične pratnje nego što je imao na ulicama Firence, da spasi svoj grad od invazije.
To je bio taj čovek koji je stajao svega nekoliko koraka daleko od Mikelanđela i razgovarao ljubazno s Bertoldom o nekim antičkim skulpturama koje su baš stigle iz Male Azije tog dana: jer skulpture su Lorencu bile isto tako važne kao i flota brodova koja je plovila svetskim morima, kao lanac njegovih banaka širom cele Evrope i Sredozemlja, i kao milioni zlatnika ulagani iz godine u godinu u proizvodnju i trgovinu koja je obuhvatala svu robu počev od firentinske vune, ulja i vina pa do egzotičnih mirisa, začina i svila sa Istoka. Neki su Lorencu iskazivali poštovanje zbog njegovog bogatstva, drugi zbog njegove moći, ali naučnici i umetnici su ga poštovali i voleli zbog njegove strasti za znanjem, zbog slobode misli, koja je bila zatvorena više od hiljadu godina u mračnim vlažnim podzemnim tamnicama, i za koju se Lorenco zalagao da je oslobodi.
Lorenco prestade da čavrlja sa učenicima. Mikelanđelo sada skrene pogled na devojku koja je išla pored Lorenca. Bila je pomalo mršava, mlađa od njega, obučena u vunenu haljinu s dugačkim rukavima, ružičaste boje, gamurru čija je široka suknja padala u mekim, slobodnim naborima, i uski prslučić ispod koga je nosila svetložutu bluzu s visokim okruglim okovratnikom. Obuća joj je bila od žutog brokata, a na gustoj crnoj kosi nosila je ružičastu satensku kapicu obrubljenu biserom. Bila je tako bleda da čak ni ružičasta kapica ni haljina nisu mogle da unesu malo boje u njene mršave obraze.
Dok je Lorenco prolazio pored stola, jedva primetno klimajući glavom, Mikelanđelov se pogled odjednom sretne s devojčinim.
On prestade da radi. Ona zastane. On nije mogao da odvrati pogled s te mršave devojke lepog lica. Ona je bila zaprepašćena surovošću izraza na njegovom licu, njegovom energijom koja se slivala u crtež pred njim. Krv joj udari u obraze boje slonovače.
Mikelanđelo oseti to buđenje među njima po ubrzanom disanju. Za trenutak pomisli da ona hoće da govori s njim, jer je ovlažila svoje blede usne. Onda je sva uzdrhtala odvratila pogled od njega i pridružila se ocu.
Lorenco obgrli rukom devojku oko struka. Prođoše pored izvora i kroz vrata izađoše na trg.
Mikelanđelo se okrene Toriđaniju.
- Ko je to?
- Veličanstveni, ti idiote.
- Ne, ne on, već devojka.
- ...devojka? Oh, Kontesina. Njegova kćerka. Poslednja koja je ostala u palati.
- Kontesina? Mala kontesa?
- Da. Lorenco je imao običaj da svojim drugim kćerima tepa „Kontesina". Kad je ova najmlađa rođena, on ju je krstio Kontesina. Zbog čega pitaš? - Ni zbog čega. Tek onako.

3


Lodoviko nikad nije dao svoj pristanak da Mikelanđelo stupi u vrt. Mada su u porodici znali da je on napustio Girlandajovu radionicu, izbegavali su njegov pad u vajarstvo time što su odbijali da to odobre. Retko su ga viđali, on je odlazio u zoru, kad su još spavali svi osim njegove maćehe, koja je već bila na pijaci, dolazio je kući tačno u dvanaest, kad je Lukrecija unosila pečenje ili piletinu, i radio je u vrtu do mraka, odugovlačeći što je duže mogao put do kuće kako bi porodica već bila u
krevetu, i samo je još njegov brat Buonaroto ležao budan da ga upita šta ima novo, ili njegova baka u kuhinji, koja je čekala da mu spremi laku večeru.
- Košulje su ti postale premale - reče Mona Alesandra - a čarape su ti iznošene. Tvoj otac smatra, budući da si odabrao da ne zarađuješ... ali svejedno. Ja sam ovaj novac stavila u stranu. Kupi šta ti treba.
On je poljubi u smežurane obraze, njihova ljubav u porodici bila je trajna, ali oni su samo usput znali da je pokažu.
Mikelanđelo je po prirodi bio ozbiljan i nije imao nikakvih želja za stvarima.
- Uskoro ću klesati i biću od glave do pete prekriven prašinom. Niko neće primetiti moje odelo.
Baka je poštovala njegov ponos, i stavi nazad u kesicu nekoliko novčića.
- Kako hoćeš. Ovde je novac za tebe.
Granači nije video potrebu da tako rano ustaje svakog jutra ili da se tako kasno noću vraća, samo su u podne dečaci dolazili i odlazili zajedno. Granači je svakog dana postajao sve potišteniji, a njegova pogrbljena ramena kao da su svega za palac ili dva bila iznad Mikelanđelovih.
- To je od one hladne i lepljive ilovače - jadikovao je on. - Mrzim je. Pokušao sam da modelujem što gore, ne bi li mi Bertoldo rekao da mogu da klešem. Pokušao sam da klesempietru duru, tvrdi kamen, desetak puta, ali svaki udarac čekićem prolazi kroz mene umesto kroz kamen.
- Ali, Granači, carissimo, mermer ima rezonancu - uveravao ga je Mikelanđelo. – On ume da prima. Pietra dura je kao stari hleb. Čekaj dok budeš radio u mermeru, biće ti kao da stavljaš prste u sveže testo.
Iznenađen, Granači dobro pogleda lice svog prijatelja:
- Ti si za sve tako neosetljiv, ali dođe li ti reč mermer u usta, postaješ pesnik.
Mikelanđelo je sav utonuo u crtanje. Takoreći prva rečenica koju mu je Bertoldo rekao bila je: - Ovde u vrtu crtanje je sine qua non: kad stigneš ujutro. nacrtaj levu ruku, zatim skini cipele i crtaj noge, to je dobra vežba za crtanje u perspektivi.
- A kako bi bilo da nacrtam svoju desnu ruku?
- Još jedan šaljivčina u našoj sredini - promrmljao je radosno Bertoldo.
Još onda kad je radio s pietrom serenom za Topoline, Mikelanđelo je premeštao čekić iz desne u levu ruku, ne osećajući razliku u tačnosti ili ravnoteži. Kad je nacrtao levu ruku u mnogim položajima, premestio je pero i crtao desnu ruku, najpre gledajući u dlan, a zatim je okrenuvši, s prstima ukručenim i raširenim.
Bertoldo prođe pored njega, dohvati arak s nekoliko crteža natrpanih na papiru.
- Radiš naopako - promrmlja on tiho.
- Ja se ne vređam. Moja desna i leva isto rade.
Žive modele dovodili su iz svih krajeva Firence, a nabavljao im ih je Lorenco, naučnike u crnom baršunu, vojnike debelog, kratkog vrata, četvrtastih glava i gustih obrva koje su se nadnosile nad oči, hvalisave siledžije, contadine sa njihovih kola, ćelave starce, povijenih noseva na licu na kome su se vrh nosa i brada gotovo sastavljali, monahe u crnim ogrtačima s kapuljačama prebačenim preko sede kose, vesele momke iz Firence, lepe, grčkih noseva koji su se spuštali pravo iz čela, duge kovrdžave kose koja se spuštala do vrata, okruglih praznih očiju, bojare vune zaprljanih ruku, žuljevite kovače, krepke nosače, debele kućne sluge, plemiće u crvenoj i beloj svili optočenoj biserom, vitke dečake u ljubičastim odelima, decu punih obraza da posluže kao modeli za putte.
Mikelanđelo je gunđao na Bertoldovu oštru kritiku jednog torzoa koji je nacrtao:
- Kako možemo da crtamo samo spolja? Sve što vidimo, to je ono što se pripija uz kožu. Kad bismo mogli da pratimo ono što je unutra u telu: kost, mišić... Da bismo poznavali jednog čoveka, moramo poznavati njegovu budelli e sangue, utrobu i krv. Ja nikad nisam video kakav je čovek iznutra.
- Dio fattuto! - opsova tiho Bertoldo. - Bože sačuvaj! Doktorima je dozvoljeno da seciraju po jedan leš jednog određenog dana u godini, pred Gradskim većem. Inače je to najveći zločin u Firenci. Izbaci to sebi iz glave.
- Iz usta mogu, iz glave ne. Nikad neću moći tačno da oblikujem ako ne budem znao kako jedno telo radi.
- Čak ni Grci nisu secirali, a oni su bili bezbožnici, i kod njih nije bilo crkve da to zabrani. Čak ni Donatelu nije bilo potrebno da reže ljudsko telo da bi ga onako odlično poznavao. Da li ti baš trebaš da budeš bolji od Fidije i Donatela?
- Bolji ne. Drugačiji da.
Mikelanđelo nikad nije video Bertolda tako uzbuđenog. On pruži ruku do mršave starčeve nadlaktice i potapša je da ga umiri.
Uprkos tim svakodnevnim sudarima, postali su prijatelji. Dok su drugi modelovali u malteru ili klesali kamen, Bertoldo bi uzeo dečaka i odveo ga u paviljon. Stajao bi nad njim satima dok je Mikelanđelo kopirao egipatske amajlije, grčke medaljone, rimske novčiće, držeći svako dragoceno umetničko delo u ruci dok je objašnjavao šta je stari umetnik nastojao da postigne.
Na svoje veliko iznenađenje, Mikelanđelo je zadobio i odanost Toriđanija, koji je sada primakao svoj radni sto bliže Mikelanđelovom. Toriđanijeva ličnost je bila neodoljiva, savladao je Mikelanđela svojom ljupkošću, pažnjama, živahnošću. Bio je kicoš koji se oblačio u šarene svilene košulje i širok pojas sa zlatnim kopčama, svraćao je brijaču na pijaci svakog jutra pre dolaska na posao da se obrije i da očešlja kosu mirisnim uljem.Mikelanđelo je bio prljavi radnik: na rukama je imao ugljen, koji bi onda, zaboravivši se, obrisao o lice, prosipao je boju na košulju, mastilo na čarape.
Toriđani je uspevao da prilično uradi za jedan dan, a ipak su mu njegova svetložuta camicia, košulja do struka s naduvenim rukavima, njegova zelena tunika s jednim „T" izvezenim na ramenu žutom svilom i tamnoplavi pleteni calzoni ostajali besprekorno čisti. Bio je pronašao položaj u kome je mogao da kleše a da mu prašina i komadići kamena ne padaju na odelo i kosu, a to je bilo nešto nečuveno za klesare, koji izlaze po obavljenom dnevnom radu nalik na kamene blokove. Bio je predmet divljenja za Mikelanđela, kome je laskalo kad bi ga Toriđani zagrlio, kad bi držao svoje lepo lice pored njegovog i kad bi uzvikivao njegovom poslednjem crtežu.
- Mikelanđelo mio, ti znaš napraviti najčistiji crtež, a zaprljaš se dok to radiš više od ikoga koga znam.
Toriđani je uvek bio u pokretu. Smejao se, pozirao, pričao pametne stvari i gluposti, ali nikad ne bejaše miran. Mahao je rukama sa smaragdnim i bisernim prstenjem, i osećao potrebu da dominira nad vazduhom oko sebe. Njegov jak melodičan glas odjekivao je nad bujnom prolećnom livadom s poljskim cvećem, a scalpellini u dalekom uglu vrta, koji su gradili biblioteku za Lorencove rukopise i knjige, zastajali su za trenutak da slušaju.
Kad bi učenici ujutro išli da posmatraju rano sunce na Đotovim delima u crkvi Santa Kroče, ili popodnevne zrake na Mladom Jovanu i Dva sveca Filipina Lipija u crkvi Santo Spirito ili da vide sjaj zalazećeg sunca na skulpturama na Kampaneli, koje je skicirao Đoto a izveo njegov učenik Andrea Pizano, Toriđani bi uzeo pod ruku Mikelanđela, udvarao mu se i imao u njemu osvojenog ali očaranog slušaoca.
- Ah, biti vojnik, Mikelanđelo. Boriti se u smrtonosnoj bici, ubijati neprijatelje mačem i kopljem, osvajati nove zemlje i sve njihove žene. To je život! Umetnik! Ha! To je posao za sultanove evnuhe! Ti i ja moramo zajedno putovati po svetu, amico mio, u potrazi za bitkama i opasnostima i blagom.
Mikelanđelo je osećao prema Toriđaniju duboku privrženost, gotovo ljubav. On je samog sebe smatrao prostim, zadobiti divljenje jednog tako lepog i poželjnog mladića kao što je Toriđani... bilo je to suviše jako vino za nekoga ko nikad nije pio.

4


Sada je morao da se oduči od mnogih stvari koje je naučio u Girlandajovoj radionici, jer se crtanje za fresku razlikovalo od crtanja za slulpturu.
- Ovo je crtanje radi crtanja - opomenuo ga je Bertoldo, istim onim rečima kojim ga je Giriandajo opominjao protiv toga - da se postigne sigurnost oka i ruke.
Bertoldo mu je uterao u glavu razliku. Vajar ide za trodimenzionalnim figurama, ne samo za visinom i širinom već i za dubinom. Slikar crta da ispuni prostor, vajar da bi ga uklonio. Slikar slika mrtvu prirodu u jednom okviru, vajar crta da iznenadi pokret, da otkrije zatezanje i uvijanje koji se bore u ljudskoj figuri.
- Slikar slika da otkrije pojedinosti, vajar crta da iznese na videlo ono što je univerzalno. Comprendi? Razumeš? - upita ga Bertoldo.
Mikelanđelo je ćutao.
- Što je najvažnije od svega, slikar crta da nečemu pripiše vanjsko postojanje, da iz sebe samoga istrgne oblik i da ga stavi na papir, vajar crta da pripiše nečemu unutrašnje bitno postojanje, da izvuče oblik iz sveta i da ga učini čvrstim u sebi samom.
Nešto od toga je Mikelanđelo osećao, ali mnogo toga je priznao kao veliku mudrost iskustva.
- Ja sam stufato, bubalica - izvini se Bertoldo. - Sve što je bilo koji vajar verovao u toku dva veka, sve mi je sipano u glavu. Morate mi oprostiti ako iz nje curi obiter dicta.
Bertoldo, prihvativši se zadatka da podigne novu generaciju vajara, bio je odan učitelj,a ne kao Girlandajo, koji jednostavno nije imao vremena. Vajari su uglavnom jednosložni ljudi, jer su zvuci čekića i dleta njihov govor koji nadvikuje sve, pa čak i njihov pravi govor, koji cedi iz sebe samo kratke glasove i kratke reči. Bertoldo je bio izuzetak.
- Mikelanđelo, ti dobro crtaš. Ali važno je takođe znati zašto se mora dobro crtati. Crtanje je sveća koja se može upaliti da se vajar ne mora mučiti po mraku, to je plan u koji gledaš da razumeš skulpturu. Pokušati razumeti drugo ljudsko biće, zahvatiti do u njegovu najdublju unutrašnjost, to je najopasnije od svih ljudskih nastojanja. A vajar sve to pokušava bez ikakvog oruđa osim pera i ugljena! - On slegnu ramenima. - Taj romantični Toriđani priča kako će otići u rat. Dečija igra! Čak ni uzbuđenje čoveka u smrtonosnoj opasnosti nije veće od uzbuđenja jednog usamljenog čoveka kad pokušava da stvori nešto što nikad ranije nije postojalo!
Mikelanđelo je držao svoj dnevni rad u ruci posmatrajući ga ispitivački kao da želi da bolje razume šta Bertoldo govori, pokušavajući da u njemu nađe jedan deo onoga šta je Bertoldo želeo da se tamo nalazi.
- Crtanje je najbolji način da zbrišeš svoje neznanje o nekom predmetu - podsticao ga je starac - i da na njegovo mesto učvrstiš mudrost, isto onako kao što je Dante učinio kad je napisao stihove Čistilišta. Da, da, crtanje je kao čitanje: kao čitanje Homera, kako biste upoznali Prijama i Helenu Trojansku, Svetonija, kako biste naučili nešto o Cezaru.
Mikelanđelo obori glavu.
- Ja sam neuk. Ja ne čitam ni grčki ni latinski. Urbino je tri godine pokušavao da me nauči, ali sam ja bio tvrdoglav, nisam hteo da učim. Samo sam želeo da crtam.
- Stupido! Nisi me razumeo. Nije ni čudo što je Urbino imao muke s tobom kad te je učio. Crtanje je učenje. To je disciplina, mera kojom se može videti ima li u tebi poštenja. To je ispovedaonica, ono će otkriti o tebi sve, dok ćeš ti zamišljati da otkriva nekog drugog. Crtanje je pesnikova napisana strofa, nacrtana da se vidi hoće li tu biti neka priča vredna da se ispriča, istina vredna da se otkrije.
Starčev glas postade tih, pun ljubavi.
- Pamti to, figlio mio: crtati, to znači biti kao Bog kad je Adamu udahnuo dušu, to je
vanjsko disanje umetnika a unutrašnje disanje modela, koje stvara jedan novi, treći život na papiru. Čin ljubavi, Mikelanđelo, čin ljubavi: kojim je svako na svetu rođen. Da, crtanje je disanje života, to je on znao, ipak, za njega to nije bio cilj, već sredstvo.
Počeo je da ostaje uveče krišom u vrtu, pa je uzimao alat i radio na otpacima kamena koji su ležali uokolo: žućkasto-beli travertin iz rimskih kamenoloma, pietra forte iz Lombrelina, slepljena u grudve breccia iz Impruente, tamnozeleni mermer iz Preta, išarani crvenkastožuti mermer iz Sijene, ružičasti mermer iz Gavorana, providni cipollino, modri i beli šareni bardiglio. Ali je njegova najveća radost bila kad bi neko ostavio komad čiste bele carrare. Kao dete stajao je pred klesarima, čeznući da stavi svoje ruke na taj dragi kamen. To nikad nije bilo moguće: beli mermer je bio redak i skup, i iz Karare i Seravece su donosili samo koliko je bilo potrebno za porudžbinu.
Sada kradom poče da eksperimentiše šiljkom i zupčastim i ravnim dletom, obrađujući površinu mermera kao što je obrađivao pietru serenu kod Topolina. Za njega je to bio najlepši trenutak dana, kad je bio sam u vrtu i kad su mu samo kipovi pravili društvo. Uskoro, uskoro, moraće imati te alatke zauvek u svojim rukama: moraće da ih uzme odmah ujutro, jer su bili njegovi prirodni privesci, kao noge i ruke. I nikad nije zaboravljao, kad bi pao mrak, da skine dletom konture koje je izradio, kako ih niko ne bi primetio, da očisti komadiće i da ih baci na gomilu kamena u zadnjem delu vrta.
Bilo je neminovno da ga uhvate, ali ga je uhvatila osoba za koju se najmanje nadao da će ga iznenaditi. Kontesina de Mediči je sada gotovo svakog dana dolazila u vrt, ako ne s Lorencom, onda sa Policijanom ili Fičinom ili Pikom dela Mirandolom, platoničarima-naučnicima njenog oca. Razgovarala je s Granačijem, sa Sansovinom i Rustičijem, koje je očigledno dugo poznavala, ali joj niko nije predstavio Mikelanđela. S njim nikad nije razgovarala.
Odmah je znao, i ne pogledavši priliku koja se brzo kretala ili lice koje je celo bilo oči, kad je ušla kroz vrata. On oseti da mu svest postaje intenzivnija, kao da je svo kretanje oko njega, čak i kretanje sunca i vazduha, ubrzano.
Kontesina je upravo bila oslobodila Granačija od njegovog mučenja s kamenom. On joj je pričao o svojim osećajima, ona je to rekla svom ocu. Jednog dana Lorenco je došao u radionicu i rekao:
- Granači, ja bih želeo jednu veliku sliku, Trijumf Pavla Emilija. Hoćeš li se prihvatiti toga da je naslikaš?
- Da li hoću? Što se mora, to se može!
Kad se Lorenco okrenuo, Granači pritisnu levu ruku na usne i mahnu prstima Kontesini u znak zahvalnosti.
Nikad nije zastala da pogleda šta Mikelanđelo radi. Uvek bi se zaustavljala pored Toriđanijevog stola, na drugoj strani, tako da je bila okrenuta prema Mikelanđelu, i on je lepo video svaki njen pokret, čuo njen smeh, dok ju je Toriđani zabavljao. Mada ju je posmatrao, očaran, pogled im se nikad nije sreo.
Kad je ona naposletku otišla, ostao je potpuno iscrpljenih osećaja. Nije mogao to da razume. On nije mario za devojke. Čak ni godina dana Jakopovog tutorstva nije ga dovela do toga da zapazi koje su „dobre za postelju". U njegovoj porodici nije bilo devojaka, a isto tako ni u njihovom malom krugu prijatelja. Gotovo da se nije sećao da je ikad s nekom razgovarao. Čak nikad nije poželeo ni da ih skicira. Bile su mu strane. Pa zašto ga je onda bolelo kad ju je video da se drugarski smeje sa Toriđanijem, samo nekoliko stopa dalje od njega? Zašto je besneo na Toriđanija, a ne na nju? Šta je ona mogla njemu da znači, ta princeza plemenite krvi Medičija?
Bila je to neka tajanstvena bolest. Želeo je da ona više ne dolazi u vrt, da ga ostavi na miru. Rustiči je rekao da je ranije retko dolazila. Zašto sada dolazi svakog dana i ostaje po čitav sat, i duže? Što se strasnije bacao na prazne stranice, sve je više bio svestan da ona stoji trepereći nad radnim stolom Toriđanija, flertujući s lepim mišićavim atletom, dok je ipak nekako posmatrala i upijala svaki njegov potez ugljenom kao ličnu uvredu.
Dugo vremena je prošlo, bili su duboko u toplom letu, kad je poljsko cveće uvenulo a livade ležale mrke i izgorele, i tek je onda shvatio da je ljubomoran. Ljubomoran na Toriđanija. Ljubomoran na Kontesinu. Ljubomoran na njih dvoje zajedno. Ljubomoran na svako od njih posebno. I prestrašio se.
A sad ga je ona otkrila u vrtu pošto su svi ostali otišli. Bila je sa svojim bratom
Đovanijem, debelim i razrokim mladićem od otprilike četrnaest godina, kao i on, tako je nagađao Mikelanđelo, i već izabranim kardinalom, i svojim rođakom, nezakonitim sinom Lorencovog voljenog brata Đulijana, koga su ubili u Duomu zaverenici Paci. Tada je Mikelanđelu bilo svega tri godine, ali Firentinci su uvek pričali o prizoru zaverenika kako vise sa prozora Sinjorije.
Prve reči izleteše nenajavljene.
- Buona sera.
- Buona sera.
- Mikelanđelo.
- Kontesina.
- Come va? - To je kazala Kontesina.
- Non c'e male. - Kao klesar iz Setinjana.
Klesao je krivudavu liniju na komadu pietre serene. Nije prestao da radi.
- Kamen ima neki miris.
- Na sveže ubrane smokve.
- A ovo? - Ona pokaza na komad mermera na stolu pokraj njega. - Da li to miriše na sveže ubrane šljive?
- Ne, to gotovo i nema miris. - On odseče komadić. - Evo, pomirišite sami.
Ona namršti nosić, osmehujući se na njega. On stade pokraj mermera i poče da udara dletom tako da su udarci pljuštali kao kiša, a komadići leteli.
- Zašto radiš tako... besomučno? Zar te to ne iscrpljuje? Mene bi iscrpelo.
On je znao za njenu krhkost, za tuberkulozu u njenoj porodici, koja joj je odnela majku i sestru u toku protekle godine dana. Zbog toga ju je Lorenco toliko voleo, pričao je Rustiči, jer ona nije bila za dugo od ovog sveta.
- Ne, ne, klesanje kamena ne oduzima snagu, ono je vraća. Evo, pokušajte da klešete ovaj beli mermer. Začudićete se kad budete videli kako oživi pod vašim rukama.
- Pod tvojim rukama, Mikelanđelo. Hoćeš li da završiš tu šaru na pietri sereni za mene?
- Ali to nije ništa, samo krivudava linija, takva kakve klešemo za vrtne zidove ih za poklopce na cisternama.
- Meni se sviđa.
- Onda ću je završiti.
Stajala je mirno, tačno iznad njega, dok je on stajao nagnut nad kamenom. Kad je došao do jednog teškog mesta, on potraži kofu vode, ugleda jednu, poli tačno onu površinu koju je želeo da omekša, a zatim nastavi da prelazi dletom preko kamena.
Vesela, ona zapita: - A šta radiš kad se ti osušiš?
On je pogleda rumenog lica.
Nijednom dobrom scalpellinu nikad ne ponestane pljuvačke.

5


S prvom jakom vrućinom zatvorenog vrta došla je i prva nezgoda: Sođi. Sođijevo oduševljenje je venulo kao trava na livadi. Nije bio dobio nikakvu nagradu niti porudžbinu, i mada mu je Bertoldo nešto plaćao, njegova zarada je bila veća samo od Mikelanđelove, koja nije ni postojala. Iz tog razloga Sođi je pomislio da će mu se Mikelanđelo pridružiti.
Jedne sparne večeri krajem avgusta čekao je da svi odu, a zatim odmaknuo stolicu i prišao najnovijem učeniku.
- Mikelanđelo, hajde da ti i ja odemo odavde. Sve ovo ovde je tako... tako nekorisno. Hajde da se spasimo dok je još vreme.
- Da se spasimo, Sođi? Od čega?
- Slušaj, ne budi slep. Nikad niko neće dati ni porudžbinu ni novac. Kome je zaista potrebna skulptura da bi živeo?
- Meni.
Osećaj odvratnosti, odricanja, pa čak i straha, urezani na Sođijevom licu bili su rečitiji nego išta što je on ikad mogao da unese u svoje voštane ih gipsane modele.
- Gde ćemo naći posla? Kad bi Lorenco umro...
- Ali on je mlad čovek, tek mu je četrdeseta.
- ...onda mi više ne bismo imali zaštitnika, ne bismo imali vrt. Hoćemo li tumarati po Italiji kao prosjaci s kapom u ruci? Je li tebi potreban klesar? Treba li tebi kakva Madona. Pijeta? Ja ću ti napraviti jednu, samo ako mi pružiš krov i hranu. Sođi potrpa svojih nekoliko ličnih stvari u torbu.
- Ma che! Ja hoću da se bavim nekim poslom u kojem će ljudi dolaziti k meni. Svakog dana! Za pastu ih svinjetinu, za vino ili calzoni. Ljudi ne mogu živeti bez tih stvari, svakog dana ih moraju kupovati. I tako ja moram svakog dana prodavati. Od onog što prodam, od toga ću živeti. Ja sam praktičan po prirodi, ja moram znati da ću svakoga dana zaraditi toliko i toliko solda. Skulptura je vrhunac raskoši, sasvim na dnu liste. Ja hoću da trgujem nečim što je na vrhu liste. Šta kažeš, Mikelanđelo? Nisu ti platili ni jedan jedini zlatnik. Pogledaj kako ti je odelo otrcano. Hoćeš li celog života živeti kao siromah? Beži sada sa mnom. Zajedno ćemo naći zaposlenje...
Sođi je ovu eksploziju duboko proživeo, ona se spremala sedmicama, možda mesecima. No ipak, u dubini svoje duše Mikelanđelo se pomalo zabavljao.
- Skulptura je na vrhu moje liste, Sođi. U stvari, ja i nemam liste. Ja kažem: „Skulptura", i već sam završio.
- Završio je pravi izraz! - složi se Sođi. - Moj otac poznaje jednog mesara na Ponte Vekio kome je potreban pomoćnik. Dleto je isto što i nož...
Sutradan ujutro kad je Bertoldo čuo da je Sođi otišao, on sleže ramenima.
- To su nezgode s vajarstvom. Svi su rođeni sa pomalo talenta, ali kako brzo plamen dogori kod većine.
On rezignirano pređe rukom kroz svoju retku sedu kosu.
- Uvek nam se to dešavalo u radionicama. Čovek počinje znajući da će jedan deo predavanja otići uludo, ali ne može se zbog toga odreći rada, jer će inače svi njegovi učenici stradati. Ti Sođiji, njihov pokretač nije ljubav ili sklonost prema vajarstvu, već mladalačko preobilje. Čim prvi žar počne da bledi, oni u sebi kažu: „Prestani da sanjaš. Postaraj se za pouzdan način života." Kad je čovek učitelj u jednoj bottegi, uvidi da je to tako. Vajarstvo je težak, surov posao. Čovek ne treba da postane umetnik zbog onoga što može, već zbog toga što mora. Vajarstvo je samo za one koji bi bez njega bili nesrećni.
Sutradan ujutro stiže kao novi učenik u vrt Buđardini, sa svojim licem poput punog meseca. Mikelanđelo i Granači ga toplo zagrliše.
Granači, koji je bio završio svoju sliku za Lorenca, pokazao je toliko talenta za organizaciju da ga je Lorenco zamolio da bude upravnik vrta. Granači je uživao u tome da bude izvršna vlast, da provodi dane proveravajući jesu li kamen, gvožđe ili bronza stigli, praveći takmičenja za učenike, primajući skromne porudžbine od cehova.
- Granači, ne smeš - bunio se Mikelanđelo. - Ti imaš isto toliko talenta kao i svi koji su u vrtu.
- Ali ja u ovome uživam - odgovori blago Granači.
- Onda prestani da uživaš. Ako nam je potreban ugljen, ili model, pusti da to sami nabavimo. Zašto da žrtvuješ svoj rad da bi pomagao nama da mi završimo svoj?
Granači nije bio neosetljiv na kompliment koji je ležao u Mikelanđelovom besu.
- Za sve ima vremena, caro mio - odgovori on. - Slikao sam. Opet ću slikati.
Ali kad se Granači vratio slikanju, Mikelanđelo je bio ljući nego ikada, jer ga je Lorenco naterao da crta pozorišne dekore za drame s moralnom poukom i zastave i slavoluke za parade.
- Granači, idiota, kako možeš da stojiš tamo i pevaš od sreće dok slikaš karnevalske dekoracije koje će biti bačene sutradan posle parade?
- Ali ja volim da radim ono što ti nazivaš trivia. Ne treba sve da bude bogato sadržajem i večno. I parade i zabave su važne, jer ljudi u njima nalaze radost, a radost je jedna od najvažnijih stvari na svetu, isto tako važna kao što je hrana, piće ili umetnost.
- Ti... ti... Firentinče!

6


Što su jesenji dani postajali mračniji, Mikelanđelo je postajao sve prisniji u vrtu. Na crkvene praznike, kad je vrt bio čvrsto zaključan, Rustiči ga je pozivao na ručak, a zatim ga je vodio po okolini da traže konje, pa su plaćali seljacima, konjušarima i slugama za dozvolu da crtaju u njihovim štalama i poljima.
- Konji su najlepša božija stvorenja - uzviknu Rustiči. - Moraš ih neprestano crtati, svakog konja kojeg pronađeš.
- Ali, Rustiči, nikad nisam imao nameru da pravim skulpturu konja. Samo ljude.
- Kad jednom upoznaš konja, poznaješ svet.
Sansovino, contadino iz Areca, dvaput stariji od Mikelanđela, imao je svoju vlastitu filozofiju.
- Umetnik često mora da se vraća zemlji, mora je orati, sejati, čistiti od korova, žeti. Dodir sa zemljom nas obnavlja. Biti samo umetnik, to znači hraniti se sam sobom, i postati jalov. Zbog toga ja jašem na svom magarcu kući u Areco svakih nekoliko sedmica. Moraš poći sa mnom, Mikelanđelo, i osećati izoranu zemlju pod nogama.
- Rado bih posetio s tobom Areco, Sansovino, ako tamo ima mermera u kome bih mogao da zaorem jednu brazdu.
Samo je kod kuće bio nesrećan. Lodoviku je pošlo za rukom da dozna otprilike koliko koji učenik u vrtu prima novca za nagrade, platu i porudžbine, znao je da Sansovino, Toriđani i Granači zaraduju prilične svote.
- A ti ne zarađuješ? - upita Lodoviko. - Ni jedan jedini zlatnik?
- Još ne.
- Posle punih osam meseci, zašto? Zašto drugi zarađuju, a ti ne zarađuješ?
- Ne znam.
- Ja mogu da dođem samo do jednog zaključka: da se ti ne možeš takmičiti s ostalima.
- Nisam se ni takmičio.
- Zar Lorenco ne bi znao da ti imaš ma i malo talenta za vajara?
- Bez sumnje.
- Ali on te nikad nije primetio?
- Nikad.
- Allora! Daću ti još četiri meseca da se navrši godina. A onda, ako Lorenco još uvek bude mislio da si ti nezrelo voće, ići ćeš da radiš.
Ali Lodovikovo strpljenje trajalo je svega četiri sedmice. Jedne nedelje ujutro pritesnio je Mikelanđela u njegovoj spavaćoj sobi.
- Da li Bertoldo hvali tvoj rad?
- Ne hvali.
- Kaže li da imaš talenta?
- Ne kaže.
- Ne daje ti nikakvo ohrabrenje?
- Daje mi pouke.
-To nije isto.
-Ammesso, priznajem.
- Da li hvali ostale?
- Ponekad.
- Da nije to stoga što ti najmanje obećavaš?
- Nije.
- Zašto nije?
- Ja crtam bolje od njih.
- Crtaš. Šta to znači? Ako te uče da budeš vajar, zašto onda ne klešeš?
- Bertoldo mi ne dopušta.
- Zašto?
- Kaže da nisam spreman.
- Ali ostali klešu?
- Klešu.
- Zar ti ne vidiš šta to znači?
- Ne vidim.
- To znači da ti imaš manje sposobnosti od njih.
- To će se pokazati kad stavim ruke na kamen.
- Kad će to biti?
- Ne znam.
- Dok ne budeš radio u kamenu, nećeš ništa dobijati?
- Neću.
- A oni ničim ne pokazuju da će ti dati da radiš u kamenu?
- Ničim.
- Zar ti to ne ubija nadu?
- Ne.
- Pa šta onda osećaš?
- Zbunjen sam.
- A koliko dugo možeš da budeš zbunjen?
- Toliko dugo dok Bertoldo smatra da treba da budem.
- Šta se dogodilo s tvojim ponosom?
- Ništa.
- Isto što se s tobom dogodilo u vrtu: ništa.
- Čovek ne gubi ponos dok uči.
- Skoro će ti biti petnaest godina. Zar ti nikad nećeš ništa zarađivati?
- Zarađivaću.
- Kada? Kako?
- Ne znam.
- Dvadesetak puta si rekao „ne" ili „ne znam". Kad ćeš znati?
- Ne znam.
Iscrpljen, Lodoviko viknu: - Trebalo bi da te istučem batinom. Kad ćeš se ti jednom opametiti?
- Ja radim ono što moram, to je pamet.
Lodoviko se svali na jednu stolicu.
- Leonardo želi da postane monah. Ko je ikad čuo da se jedan Buonaroti zamonašio? Ti želiš da postaneš umetnik. Ko je ikad čuo da jedan Buonaroti želi da postane umetnik? Đovansimone hoće da postane ulični siledžija, da gađa kamenjem prolaznike. Ko je ikad čuo da je jedan Buonaroti malandrino! Urbino je poslao nazad Zigizmonda rekavši da bacam pare i da on ne može da nauči da piše. Ko je ikad čuo da je jedan Buonaroti nepismen? Više ne znam zašto čovek ima sinove!
Mikelanđelo priđe očevoj stolici i nežno stavi prst na njegovo rame.
- Verujte mi, oče. Ja ne tražim vunu na magarcu.
Ni u vrtu stvari za njega nisu išle bolje, izgledalo je u stvari da postaju gore. Bertoldo ga je stalno grdio, nikad nije bio zadovoljan onim što bi učinio. Skakao je s jedne noge na drugu vičući: - Ne, ne, ti to možeš bolje učiniti. Ponovo! Ponovo! - Terao ga je da ponovo crta modele s merdevina iznad njih, ili sa tla ispod njih, da bi ga na kraju nedelje naterao da dođe na praznik i da nacrta prizor koji će sadržati sve figure što ih je crtao u toku nedelje.
Vraćajući se kući s Granačijem jedne večeri, Mikelanđelo uzviknu žalosno:
- Zašto se prema meni drugačije postupa?
- Ne postupa se - odgovori Granači.
- Ali to svi dobro vide. Meni ne dopuštaju da učestvujem u bilo kojem takmičenju za Lorencovu novčanu nagradu, niti da radim na bilo kojoj porudžbini. Meni ne dopuštaju da posetim palatu i da vidim umetničke radove. Ti si sada upravnik vrta. Razgovaraj s Bertoldom. Pomozi mi!
- Kad Bertoldo bude smatrao da si spreman da učestvuješ u takmičenjima, on će to reći. Dotle...
- O Dio! - opsova Mikelanđelo tiho. - A dotle ću spavati u Loda dela Sinjorija, gde me otac neće moći dohvatiti štapom.
Bilo je još nešto zbog čega je bio nesrećan, ali to nije smeo da kaže Granačiju: kad je nastupilo vlažno vreme, Lorenco je zabranio Kontesini da izlazi iz palate. Mikelanđelu ona nije izgledala slabašna. On je u njoj osećao plamen, plamen dovoljno jak da u njemu sagori i smrt. Sada kad više nije dolazila, vrt je izgledao nekako čudno prazan, dani dugi i neprekinuti, bez uzbuđenja koje pruža čekanje.
U svojoj usamljenosti okrenuo se Toriđaniju. Postali su nerazdvojni. Mikelanđelo je govorio sa zanosom o Toriđaniju: o njegovoj duhovitosti, njegovoj pronicljivosti, izgledu...
Granači se namršti.
-Mikelanđelo, ja sam u teškom položaju: ne mogu da kažem nešto više a da ne ispadnem ljubomoran i uvređen. Ali moram te opomenuti. Toriđani je to već i ranije činio.
- Šta je činio?
- Rasipao svoju naklonost, potpuno zadobio nekoga, samo da bi se potom naljutio i prekinuo odnose kad bi se pojavio neko s kojim bi počeo iz početka. Toriđaniju je potrebna publika, ti mu predstavljaš publiku. Nemoj da tu potrebu pogrešno siivatiš kao njegovu ljubav prema tebi.
Bertoldo nije bio tako nežan. Kad je video Mikelanđelov crtež u kojem je ovaj podražavao crtež što ga je Toriđani upravo bio dovršio, pocepao ga je na hiljade komadića.
- Hodaj s bogaljem godinu dana, i na kraju ćeš i sam šepati. Vrati svoj sto nazad gde mu je mesto!

7


Bertoldo je znao da je Mikelanđelovo strpljenje na kraju. On prebaci preko dečakovog ramena ruku krhku kao jesenji list.
- A sad: na klesanje.
Mikelanđelo zakloni lice rukama, njegove kao ćilibar žute oči plamtele su od uzbuđenja, znoj mu je orosio čelo. Olakšanje, radost, tuga, sve je bilo pomešano, i od svega toga mu je srce udaralo a ruke drhtale.
- Dakle, šta je vajarstvo? - upita Bertoldo glasom punim pouke. - To je umetnost koja, time što odstranjujemo sve ono što je suvišno s materijala koji obrađujemo, svodi taj materijal na onaj oblik koji je umetnik zamislio u svom duhu...
- Sa čekićem i dletom - uzviknu Mikelanđelo, pošto se smirio.
-... ili uzastopnim dodavanjem - ostade pri svome Bertoldo - kao pri modelovanju u glini ili vosku, koje predstavlja metodu nabacivanja.
Mikelanđelo živahno odmahnu glavom.
- To nije za mene. Ja želim da radim direktno u kamenu. Želim da radim onako kako su radili Grci, koji su klesali iz samog kamena.
Bertoldo se kiselo osmehnu.
- Plemenita težnja. Ali jednom Italijanu treba mnogo vremena da se vrati nazad Grcima. Najpre moraš naučiti da modeluješ u glini i vosku. Dok nisi saviadao metodu nabacivanja, zar bi se usudio da se latiš metode odstranjivanja?
- Znači, ništa od kamena?
- Ništa. Tvoji voštani modeli treba da budu otprilike stopu visoki. Naredio sam Granačiju da ti kupi određenu količinu voska. Da bismo mu povratili gipkost, poslužimo se malom količinom ove životinjske masnoće. Tako. Ako ti je s druge strane potrebno da bude čvršči, dodaj terpentina. Va bene?
Dok se vosak topio, Bertoldo mu pokaza kako će napraviti armaturu služeći se drvenim štapićima ili gvozdenom žicom, a pošto se vosak ohladio, kako da od njega napravi valjke. Kad je okvir bio gotov, Mikelanđelo poče dodavati vosak da vidi koliko tačno može da stvori jednu trodimenzionalnu figuru prenoseći je sa dvodimenzionalnog crteža.
To je, dakle, bilo čudo o kojem je klicao na stepenicama Duoma. Zbog ovoga je branio umetničku nadmoć vajarstva nad slikarstvom.To je bio pravi zadatak vajara: dubina, oblina, dimenzije koje je slikar mogao samo da nagovesti pomoću iluzije perspektive. Njegov svet je bio hrapavi svet stvarnosti, niko nije mogao proći oko njegove slike, ali svako je mogao proći oko njegove skulpture i proceniti je sa svake strane.
-I tako mora da bude savršena, ne samo spreda već iz svakog ugla - reče Bertoldo. – Što znači da se svaki komad mora klesati ne jednom već tri stotine i šezdeset puta, jer pri svakoj promeni ugla on postaje drugi komad.
Mikelanđelo je bio očaran, Bertoldov glas je strujao kroz njega kao plamen.
- Capisco. Razumem.
On uze vosak, oseti toplinu na dlanovima, za ruke koje su gladne kamena, valjak od voska ne može biti prijatan. Ali Bertoldove reči dale su mu podsticaja da pokuša može li napraviti glavu, torzo, punu figuru, koji bi do određene mere ponavljali crtež. Nije bilo lako.
- Ali što se ranije počne - uzviknu on - pre se završi.
Pošto je nabacao vosak na skeletni okvir, poslušao je Bertoldovo naređenje da radi alatkama od gvožđa i kosti. Kad je postigao najgrublju približnu sličnost, on dotera figuru svojim snažnim prstima. Rezultat je pokazivao crtu verovatnosti i neku sirovu snagu.
- Ali nikakve ljupkosti - prigovarao je Bertoldo - i nimalo sličnosti u licu.
- Ja ne radim portret - gunđao je Mikelanđelo,koji je upijao pouke kao što suv sunđer bačen u Arno upija vodu, ali koji se vređao na kritiku.
- Radićeš.
- Mogu li govoriti otvoreno?
- Zar možeš drugačije?
- Neka đavo nosi portrete. Nikad ih neću voleti.
- Nikad je duže u tvom uzrastu nego u mom. Kad ogladniš, a vojvoda od Milana zatraži od tebe da mu napraviš portret u bronzanom medaljonu...
Mikelanđelo se namršti. - Neću tako ogladneti.
Bertoldo je ostao pri svome. Govorio je o izrazu, ljupkosti i ravnoteži. O uzajamnom odnosu tela i glave: ako figura ima lice starca, mora imati i ruke, telo, noge starca. Ima li lice mladića, mora isto tako biti okrugla, mekana i slatka u izrazu, a pad s draperije mora tako izvesti da nagoveštava nagog mladića ispod nje. Kosa i brada moraju biti rađeni fino.
Bačo je dizao duh svima. U dane kad je Toriđani imao mušice i bubice, ili kad je Sansovino odjednom počinjao da čezne za Arecom, ili Mikelanđelo zapomagao da pređe na rad u glini, kad je Bertoldo grdio Rustičija što crta konje dok ima pred sobom muški model, kad je Granačiju pucala glava od glavobolje zbog stalne buke čekića i dleta, kad je Bertoldo, koga je mučio kašalj, jadikovao kako bi uštedeo sebi mnoge neprilike da je umro od poslednjeg napada, to je bio trenutak kad je Bačo priskakao u pomoć, donoseći sa sobom šalu iz gostionica i javnih kuća.
- Maestro, jeste li čuli ono o jednom trgovcu koji se žalio zbog skupih haljina svoje žene: „Kad god idem s tobom u krevet, to me košta jedan zlatnik." - „Kad bi išao češče sa mnom u krevet", odgovorila je mlada žena oštro, „koštalo bi te to svaki put samo jedan novčić."
- Ne, ja njega ne držim kao vrtnog klovna - objašnjavao je Bertoldo. - On obećava da će imati talenta i zna uvek dobro zapažati. Bačo isto toliko kao i svaki drugi u ovom vrtu ima volju da se posveti pozivu. On ne voli da uči, on je obuzet uživanjem. Ali to će ga proći. Njegov brat, dominikanac, posvetio se čistoći. Možda se zbog toga Bačo posvetio bludu.
Sedmice su prolazile, Bertoldo je uporno zahtevao da se Mikelanđelo usavrši u prenošenju iz ugljena u vosak. Kad više nije mogao da izdrži, Mikelanđelo baci alatke od kosti, ode na kraj vrta i uze čekić i dleto da istera svoj bes tešuči blokove za Lorencovu biblioteku. Predradnik, ne znajući sigurno da li da odobri tu pobunu, upita ga najpre:
- Zašto si došao k nama?
- Moram da stresem ovaj vosak s prstiju.
- Gde si učio klesati kamen?
- U Setinjanu.
-Ah!
Svakog dana sat ili dva radio je sa scalpellinima. Komadi pietre serene između njegovih nogu i pod rukama ulivalo mu je postojanost.
Bertoldo je kapitulirao.
- „ Mlaguerra di amor vince chi fugge" - reče on. - U ljubavnom boju pobednik je onaj koji beži. Prelazimo na glinu... Zapamti da se glina koju obrađuješ u vlažnom stanju skuplja. Radi glinu malo-pomalo. Dodaj joj meke iverčice i konjsku dlaku da budeš siguran da ti se modeli neće raspuknuti. Da obučeš svoju figuru, nakvasi draperiju da bude čvrsta kao gusto blato, a onda je umesi po figuri u naborima.
Kasnije ćeš naučiti kako da povećaš model do veličine kakvu nameravaš da klešeš.
- Upotrebili ste pravu reč - osmehnu se Mikelanđelo. - Izgleda da se približavam.
Februar se bližio kraju, s maglama koje su se spuštale sa brda i kišom koja je prekrivala grad okružen zidom sve dok i poslednja ulica nije postala reka. Bilo je svaga nekoliko sati sivog svetla pri kome se moglo raditi. Crkve i palate bile su suviše vlažne da bi se tamo moglo odlaziti radi kopiranja. Bili su primorani da borave u unutrašnjim sobama paviljona. Svaki učenik je sedeo na visokoj stolici nad grejalicom u kojoj je goreo ugalj. Bertoldo je morao da ostane u postelji ponekad i po nekoliko dana. Vlažna glina izgledala je lepljiva i hladnija nego ikad. Mikelanđelo je često radio pri uljanoj svetiljci, često sam u ledenoj radionici, ali zadovoljniji što je ovde nego da je bilo gde drugde.
Do aprila je trebalo svega dva meseca. A toliko i do Lodovikove odluke da će ga izvaditi iz vrta ako dotle ne postane toliko sposoban da bi bio plaćen. Bertoldo je, kad je došao zamotan u toplu odeću, bio bled kao duh, ali je Mikelanđelo znao da mora govoriti.
On pokaza Bertoldu glinene figure koje je modelovao i zamoli ga za odobrenje da ih kopira u kamenu.
- Ne, figlio mio - zakrešta Bertoldo hrapavim glasom - još nisi spreman.
- Drugi jesu, zar ja nisam?
- Ti moraš još mnogo da učiš.
- Priznajem.
- Pazienza - uzviknu Granači. - Bog je stvorio leđa za teret.

8


Bilo je nekoliko rana koje su ga pekle. Bertoldo mu je zadao najtežu svojom neprekidnom bujicom kritike, kako god da je pokušao, Mikelanđelo nije mogao da požanje ni jednu jedinu reč pohvale. Druga bolna tačka bila je ta da još nije bio pozvan u palatu. Bertoldo bi vikao:
- Ne, ne, ovaj rad je suviše sladunjav, kad budeš video skulpture u palati, onda ćeš razumeti da mermer zahteva da izrazi samo najsnažnije i najdublje osećaje.
Mikelanđelo pomisli: „Pa onda, pozovite me, i videću!"
Kad je Lorenco pozvao Buđardinija u palatu, Mikelanđelo se razbesni. Na koga: na Bertolda? Na Lorenca? Na samog sebe? Nije znao. Isključivanje je prećutno podrazumevalo izbacivanje. Osećao se kao magarac koji nosi zlato a jede stričak.
Onda, jednog hladnog ali jasnog svetlog dana krajem marta, Bertoldo je stajao nad jednim modelom u glini koji je Mikelanđelo baš bio dovršio iz studija starih polubogova, pola ljudskim, pola životinjskim.
- U palati ima jedan novootkriveni faun - reče Bertoldo. - Sinoć smo ga raspakovali. Iz paganskog grčkog doba, bez sumnje. Fičino i Landino misle na vreme oko petog veka pre Hrista. Moraš ga videti.
Mikelanđelo zadrža dah.
- Sada bi bilo najpogodnije vreme. Hajdemo.
Pređoše Pjacu San Marko i zaokrenuše niz Via Larga. Bertoldo podiže jednu stranu toplog vunenog šala koji mu je bio dvostruko omotan oko vrata i stavi ga na donju polovinu lica da zaštiti usta od ciče zime. Na Via de Gori palati Mediči služio je zid drugog gradskog bedema kao osnova. Arhitekt Mikeloco završio ju je pre trideset godina za Kozima. Bila je dovoljno velika da primi mnogobrojnu porodicu od tri generacije, vladu jedne republike, upravu trgovačke kuće koja je poslovala po celom svetu, središte za umetnike i naučnike koji su dolazili u Firencu, bila je to kombinacija doma, kancelarija, trgovine, univerziteta, botegge, umetničke galerije, pozorišta i biblioteke, i odisala je strogošću i veličanstvenom jednostavnošću, koje su bile karakteristične za ukus porodice Mediči.
- U ovoj palati nema loše umetnosti.
Kamena zgrada oduševila je Mikelanđela dok je načas zastao na Via Larga da je gleda obuzet divljenjem. Mada je palatu video hiljadu puta, uvek mu je izgledala sveža i nova. Kakvi su to bili sjajni majstori ti scalpellini. Svaki grubo otesan ispupčen kamen prizemlja bio je doteran dletom tako savršeno kao da je komad skulpture: calcagnoli su okretno klesali površinu, davali kosim površinama lirske krivine od kojih su ogromni blokovi pevali, a ni dva bloka nisu bila ista, kao ni mermerne Donatelove statue.
U grubo kamenje bili su usađeni gvozdeni prstenovi za koje su posetioci pričvršćivali konje, na uglovima su se nalazili veliki bronzani držači u koje su se noću stavljale baklje. Oko palate s obe strane ulice pružala se kamena klupa na kojoj su druželjubivi Firentinci mogli da ćaskaju i da se sunčaju.
- Svaki kamen iz grubo obarađenog podnožja tako je dobar - reče Mikelanđelo prekidajući ćutanje - da bi se mogao namestiti na postolje i staviti u lođu.
- Možda - složi se Bertoldo - ali za mene je to previše teško. Zbog njega zgrada liči na tvrđavu. Ja više volim one ravne prave kamene ploče na drugom spratu, a još više možda minijaturne kamene ploče na trećem, od kojih je svaka isklesana kao dragi kamen. Zbog toga je palata sve svetlija što se više diže u prostor.
- Nisam do sada shvatio - reče Mikelanđelo - da je arhitektura gotovo isto tako velika umetnost kao skulptura.
Bertoldo se osmehnu popustljivo.
- Đulijano de Sangalo, najbolji arhitekt u Toskani, rekao bi ti da arhitektura i jeste skulptura: projektovanje oblika koji ispunjavaju prostor. Ako arhitekt nije vajar, on će dobiti jedino zidove koji opkoljavaju prazan prostor. Ako je tebi potreban posao, ti ćeš projektovati palatu umesto Pijete.
Ugao Via Larga i Via de Gori bio je jedna otvorena lođa koju je porodica Mediči koristila za svoje proslave i svetkovine. Firentinci su ih smatrali zabavom, zahtevajući uporno da vide šta se dešava. Lođa je imala sjajne lukove od trideset stopa isklesane iz pietre forte, jakog kamena, ovamo su dolazili građani, trgovci i političari da se savetuju s Lorencom, umetnici i studenti da raspravljaju o svojim problemima. Za sve je tu bila čaša slatkog belog grčkog vina, „savršenog pića za gospodina", i kolač u znak dobrodošlice.
Bertoldo i Mikelanđelo prođoše kroz masivna ulazna vrata i stupiše u četvrtasto dvorište s njegova tri savršena luka, koje su sa svake strane držali dvanaest junačkih stubova sa dekorisanim kapitelima. Bertoldo ponosno pokaza na zid od osam skulptura klasičnih figura između vrha lukova i prozorskih pragova.
- To su moje figure. Kopirao sam ih s antičkih gema. Originalne ćeš videti u Lorencovoj kolekciji u njegovom studiolu. Tako su dobre da ih drže za Donatelove!
Mikelanđelo se namršti: kako se Bertoldo mogao zadovoljiti time da toliko zaostaje za svojim učiteljem? Onda njegov pogled pređe na dve velike skulpture grada: Donatelovog i Verokijevog Davida. Uzviknuvši od radosti, on potrča da dodirne te kipove.
Bertoldo mu priđe i stade kraj njega, pogladivši svojom izvežbanom rukom sjajnu bronzanu površinu.
- Ja sam pomogao da se izlije ovaj komad za Kozima. Bio je namenjen da stoji baš ovde u vrtu, da se gleda sa svih strana. Kako smo bili uzbuđeni! Vekovima smo imali samo reljef, ili figure stavljene uz pozadinu. Ovo je bila prva slobodna bronza izlivena u više od hiljadu godina. Pre Donatela, skulptura je služila za ukrašavanje arhitekture: u nišama, na vratima, na horovima i propovedaonicama. Donatelo je bio prvi vajar slobodne bronze od vremena Rimljana.
Mikelanđelo je gledao otvorenih očiju u Donatelovog Davida, tako mladog i tako mekog, s dugim kovrdžama i grudima s istaknutim bradavicama, kako vitkom rukom drži mač, a levu nogu tako ljupko povija da bi stavio nogu u otvorenoj sandali na Golijatovu odsečenu glavu. To je dvostruko čudo, pomisli Mikelanđelo: da je livena bronza ispala tako satenski glatka i savršena, znao je da u tome ima i Bertoldove zasluge, i da je jedan tako nežan stvor, gotovo isto tako mršav kao Kontesina, mogao da ubije Golijata.
Imao je samo još jedan trenutak da proučava tri rimska sarkofaga ispod lukova, i dve restaurirane statue Marsijasa, pre nego što je Bertoldo pošao velikim stepeništem prema kapeli, u kojoj su se nalazile Gocolijeve freske, tako sjajnih boja da Mikelanđelo uzviknu od zaprepašćenja.
Zatim, kad ga je Bertoldo poveo iz sobe u sobu, njemu poče da se vrti u glavi: jer ovde je bila prava šuma kipova i galerija slika. Nije imao dovoljno očiju u glavi ni snage u nogama da ide od jednog do drugog komada ili da svlada svoje uzburkane osećaje. Nije bilo dobrog Italijanskog umetnika od vremena Dota ili Nikole Pizana koji ovde nije bio zastupljen. Bili su tu radovi u mermeru Donatela i Deziderija da Setinjana, Luke dela Robije i Verokija, Bertoldovi radovi u bronzi. Slike su visile u svakom tremu, predvorju, salonu, porodičnoj sobi, kancelariji, spavaćoj sobi: Mazačov Sveti Pavle, Pjaca dela Sinjorija, Učelova Bitka kod San Romana i Borba zmajeva i lavova, Đotovo Raspelo na drvenoj ploči, Fra Anđelikova Madona i Poklonstvo mudraca, Botičelijevo Rođenje Venere, Proleće, Madona Manjifikata. Bili su tu Kastanjo, Filipo Lipi, Polajuolo i stotine drugih iz Venecije i ostalih gradova.
Stigoše do Lorencovog studiola, poslednje u nizu prekrasnih odaja koje su nazivali „otmenim spratom palate", to nije bila Lorencova kancelarija, već njegova mala soba za pisanje, čije je svodove isklesao Luka dela Robija. Lorencov pisaći sto stajao je prislonjen uz zadnji zid ispod polica na kojima je bilo njegovo blago: dragulji, kamenje, mali mermerni bareljefi, stari rukopisi, prijatno pretrpana soba, koja je bila više namenjena uživanju nego radu,ukrašena malim na drvetu rađenim slikama Đota i Van Ajka, antičkim bronzama i golim Herkulom iznad kamina, malim bronzanim glavama na gredama iznad vrata, staklenim vazama za koje je nacrte pravio Girlandajo.
- Šta misliš? - zapita Bertoldo.
- Ništa. Sve. Mozak mi je kao oduzet.
- Nisam iznenađen. Evo Fauna koji je juče stigao iz Male Azije. Njegove oči ti kazuju koliko je uživao u telesnim zadovoljstvima. Mora da je bio prvi Firentinac. Sada ću te ostaviti samog nekoliko trenutaka dok nešto donesem iz moje sobe.
Mikelanđelo priđe bliže Faunu. Odjednom uhvati sam sebe kako gleda u njegove sjajne, užarene oči. Na dugoj bradi bile su mrlje kao da je po njoj prosuo crno vino u veselju. Izgledao je tako silno živ da se Mikelanđelu učini da će progovoriti, no u poročnom osmehu usne i zubi više nisu bili vidljivi. On pređe vrhovima prstiju preko rupe koja je zjapila, da napipa isklesanu liniju, ali je više nije bilo. On zabaci glavu i nasmeja se tako da kamena prostorija odjeknu od njegovog smeha. Krv je ponovo počela da kola njegovim žilama.
- Jesi li izgubio usta hvaleći se svojim lakrdijaškim pustolovinama?- viknu on Faunu.
Zatim izvuče papir za crtanje i crvenu kredu iz košulje, sede u suprotni kraj sobe i poče da skicira Fauna, dodajući mu usne, zube i besraman jezik, kao što je zamišljao da su izgledali kad ih je grčki vajar isklesao pre hiljadu godina.
On oseti nekoga iza leđa, a zatim mu nežan miris ispuni nozdrve. Naglo se okrene.
Bilo je prošlo mnogo sedmica otkako ju je video. Bila je tako mršavo malo telo, koje je zauzimalo tako malo prostora. Oči su joj bile proždrljive, gutale su ostatak njenog bledog nežnog lica rastapajući ga u toploj smeđoj tečnosti njenih zenica. Imala je na sebi plavu ganurru obrubljenim belim krznom. Bele zvezdice bile su prišivene na bluzi i rukavima. U ruci je imala grčki prepis Govora na pergamentu. Mikelanđelo je sedeo nepomično, nestajući i sam kao i ona u njenim očima.
- Mikelanđelo.
Kako je mogao osetiti toliko uživanje u samom izgovaranju toga imena, koje je inače čuo svakog dana bez ikakvog osećanja?
- Kontesina.
- Učila sam u svojoj sobi. Onda sam osetila da je neko ovde.
- Nisam se usudivao ni nadati se da ću vas videti. Bertoldo me je doveo da vidim umetnost.
- Otac mi neće dopustiti da dođem s njim u vrt pre proleća. Ti ne misliš da ću ja umreti?
- Vi ćete živeti da rodite mnogo sinova.
Boja se preli po njenim obrazima.
- Nisam vas uvredio? - upita on izvinjavajući se.
Ona odmahnu glavom. - Rekli su mi da si otvoren. - Ona koraknu do njegove stolice. - Kad sam pokraj tebe, osećam se snažnom. Zašto?
- A ja, kad sam pokraj vas, osećam se smetenim. Zašto?
Ona se nasmeja veselim, nežnim smehom.
- Nedostaje mi vrt.
- Vi nedostajete vrtu.
- Nisam ni pomislila da je vrt to primetio.
- Primetio je.
Ona se okrenu od dubine osećaja u njegovom glasu.
- A tvoj rad ide dobro?
- Non c'e male.
- Nisi naročito govorljiv.
- Ne težim da budem govornik.
- Onda treba da zatvoriš oči.
- Šta one govore?
- Stvari koje me raduju.
- Onda mi recite. Ja ne nosim ogledalo.
- Ono što mi o drugima znamo, to je naša vlastita tajna.
Osećao je da je razotkriven, ponižen što je pokazao osećaj kome nije znao ime. Uze papir za skiciranje.
- Sad moram da radim.
Ona lupi nogom. - Jednu Mediči ne smeš otpustiti. - Gnev joj zablista u očima, i od njega njihova prozirnost potamni do neprozirnosti, a zatim se u njih potkrade nežan osmeh. - Takve glupe reči više nećeš čuti od mene.
- Non importa. I ja sam glup na svoj način.
Ona pruži ruku. Bila je to mala ruka, prstiju krhkih kao u ptičice, u njegovoj gruboj, snažnoj šapi. Dobro je znao da ne treba da je stisne. A zatim, trenutak kasnije, oseti uzbudljiv, topao, čvrst stisak svoje ruke u njenoj čvrstoj šaci.
-Addio, Mikelanđelo.
- Addio, Kontesina.
- Radi dobro.
- Grazie mille.
Nestala je kroz vrata očeve radne sobe, ostavivši nežan miris u njegovim nozdrvama i udaranje krvi u ruci, kao da je radio s odlično odmerenim dletom od švedskog gvožđa.
On stavi crvenu kredu na papir.

9


Te se noći prevrtao i obrtao, i nikako nije mogao da zaspi. Njegova prva godina u vrtu bila je pri kraju. Recimo da Lodoviko ode Lorencu, kao što je pretio, i da zatraži da ovaj otpusti njegovog sina? Hoće li Lorenco biti voljan da se suprotstavi jednoj uglednoj firentinskoj porodici? Zbog jednog učenika koga čak uopšte nije ni primetio?
No, on jednostavno nije mogao otići dok jedanput ne stavi svoje ruke na komad kamena.
Više nije mogao da izrazi praznoruku glad. On skoči iz kreveta, brzo navuče odelo pri mesečini, čvrsto odlučivši da stigne do Setinjana do zore i da provede dan klešući pietru serenu, blokove i stubove. Ali dok je nečujno trčao niz kružne stepenice do Via dei Bentakordi, odjednom stade. Pred očima mu iskrsnu slika njega samoga kako radi sa scalpellinima u dnu vrta, gde je bio smešten sav kamen. Naročito jedan kamen mu se ukaza pred očima, komad belog mermera, kako leži na travi malo dalje od blokova za gradnju. U glavi mu sinu misao da taj kamen po veličini tačno odgovara skulpturi koju je zamislio: Faunu kao što je onaj u Lorencovom studiolu, ali njegovom vlastitom.
Umesto da krene levo i da pođe ulicom s jarkom, izvan grada, on skrene desno, pođe niz Via dei Benči s njenim lepim dremljivim palatama Bardi do visokih drvenih gradskih vrata u gradskim zidinama, reče stražaru ko je, pređe Ponte ale Gracije i popevši se do ruševina tvrđave Belvedere sede na ogradu, dok mu je penušavi Arno ležao pod nogama.
Firenca, osvetljena punim mesecom, i tako bliska da mu se činilo da če prstima dodirnuti Sinjoriju ili Duomo, bila je prizor tako neverovatne lepote da on duboko uzdahnu. Nije ni čudo što su mladići iz ovog grada pevali romantične balade svom gradu, s kojim se nijedna devojka nije mogla takmičiti. Svi su pravi Firentinci govorili: - Neću da živim bez Duoma pred očima. - Za njega je taj grad bio čvrsta masa pietre serene, u kome su ulice nalik na tamne reke bile prosečene zidarskim dletom, a popločane piazze se belele na mesečini. Palate su stajali kao stražari, nekoliko spratova više od skromnih kuća koje su bile tako gusto nagomilane oko njih, probijajući žučkasto nebo, dizali su se zvonici crkava Santa Kroče i Santa Marija Novela i veličanstvena Sinjorija, visoka tri stotine stopa. Svoju vlastitu malu grupu stvarale su velika crvena kupola katedrale,sjajna mala bela kupola Krstionice i otmena ružičasta Kampanila. A oko svega toga dizao se gradski zid, iskićen tornjidma i pojačan kulama.
I dok je sedeo tamo, nad svojim ljubljenim gradom, znao je šta treba da radi.
Mesec je počeo zalaziti iza brda, poslednji veo blistavog sivog praha spuštao se na krovove kuća koji su ga upijali u sebe. Svetlost se jedva naslućivala na istoku, a zatim je jasno zasvetlila kao da je sunce ljubomorno lebdilo ispod horizonta čekajući samo znak da se sunovrati na pozornicu u dolini Arna i da natera u beg čarobnu tajanstvenu mesečinu vatrenim dokazom svoje veće moći da osvetli, da ogreje i da sve obelodani. Petlovi počeše kukurikati na imanjima gore uz reku, duž ivice močvare, stražari na kapijama povikaše da se otvore teška zasunuta vrata.
Mikelanđelo pođe nizbrdo pokraj reke do Ponte Vekija, mosta s prodavnicama mesa koje su baš otvarali pospani šegrti, i nastavi dole do Pjace San Marko i do vrta. Uputi se pravo mermernom bloku u travi iza novog gradilišta, uze ga u ruke i pod njegovim teretom otetura niz stazu u zadnji deo vrta. Tu ispravi jedno odrezano deblo drveta i sigurno smesti na njega komad mermera.
Znao je da nema pravo dirati taj mermer, i da se tako barem prećutno pobunio protiv autoriteta vrta, da je zbacio Bertoldovu čeličnu disciplinu. Pa sad, on je i onako bio na putu da izađe iz vrta ako bi njegov otac imao reč, i ako ga Bertoldo najuri, neka to bude pred skulpturom, zbog koje je na prvom mestu i doveden ovamo.
Rukama je milovao mermer, tražeći njegove skrivene konture. U toku cele godine nije nijednom dodirnuo komad belog vajarskog mermera.
- Zašto - upita se - zašto se tako osećam?
Za njega je mlečni, beli mermer bio živa materija, koja diše, oseća, naslućuje, prosuđuje. Nije mogao sebi dopustiti da ostane na cedilu. U dubini duše neki mu je glas govorio:
„To je ljubav."
Nije se plašio, čak se nije ni trgnuo. Primio je to kao jednostavnu istinu. Njegova osnovna potreba bila je da mu se ljubav uzvrati. Mermer je bio junak njegovog života, i njegova sudbina. Do ovog trenutka, kad je držao ruke nežno, s ljubavlju na mermeru, nije ni bio potpuno živ.
Jer ovo je bilo ono što je želeo da bude celog svog života: klesar belog mermera, ništa više, ništa manje.
On uze Toriđanijev alat i poče da radi: bež crteža, bez voska ili modela u glini, čak i bez oznaka ugljenom na grubim vanjskim delovima mermera. Jedino na šta je imao da se osloni, osim svog nagona i podsticanja, bila je jasno ocrtana slika Fauna u palati: vragolastog, zasićenog uživanjem, prepredenog, pokvarenog i skroznaskroz očaravajućeg.
On namesti dleto na kamen i zada prvi udarac čekićem. Tu je bilo njegovo mesto. On, mermer, čekić i dleto bili su jedno.

10


Faun je bio dovršen. Tri noći radio je iza paviljona, tri dana sakrivao ga je ispod komada vunene tkanine. Sada ga je poneo do svog radnog stola. Sada je hteo da ga Bertoldo vidi: njegovog vlastitog Fauna, s punim osećajnim usnama i nizom sočnih belih zuba, između kojih je provirivao bezbrižni jezik. Polirao je vrh glave pietrom arditom i vodom da odstrani tragove alata i bele tačkice, kad počeše da stižu učenici, a Lorenco priđe stazom i zastade pred radnim stolom. - A, Faun iz mog studiola - reče on.
-Da.
- Nisi mu napravio bradu.
- Nisam smatrao da je potrebna.
- Zar nije posao kopista da kopira?
- Vajar nije kopist.
- Čak ni učenik?
- Ne. Učenik mora da stvori nešto novo iz nečeg starog.
- A otkud dolazi novo?
- Odande odakle dolazi cela umetnost. Iz njega samog.
Učini mu se da vidi blesak u Lorencovim očima, koji se brzo ugasio. - Tvoj Faun je star.
- Zar ne treba da bude star?
- Ja nisam pitao za njegove godine. Samo si mu ostavio sve zube.
Mikelanđelo se zagleda u kip.
- Ja sam samo popravio ono što je u onim drugim ustima bilo pokvareno.
-Trebalo je da znaš da kod stvorova u njegovim godinama nikad nije sve kako treba.
- U čoveka da. Ali kod fauna? - Nije mogao da potisne vragolast osmeh.- Fauni treba da su pola jarci. A imaju li jarci zube?
Lorenco se dobrodušno osmehnu.
- Nisam nikad gledao.
Kad je otišao, Mikelanđelo uze dleto i nastavi da radi na faunovim ustima.
Sutradan Lorenco ponovo dođe u vrt. Tog dana bilo je toplije, i Bertoldo je bio s njim. Lorenco zastade pred radnim stolom.
- Tvoj faun je izgleda ostario dvadeset godina za jedan dan.
-Vajar je gospodar umetnosti: on svoje predmete može učiniti mladima ili starijima.
Lorenco je izgledao zadovoljan.
- Vidim da si makao jedan gornji zub. I dva donja u suprotnom uglu.
- Zbog ravnoteže.
- Osim toga, zatvorio si desni tamo gde su bili zubi.
Mikelanđelove oči zaigraše.
- Bilo je domišljato od tebe što si cela usta preradio. Neko drugi bi se zadovoljio samo time da otkleše nekoliko zuba.
- To je bila logična posledica.
Lorenco ga načas dobro pogleda svojim ozbiljnim smeđim očima. Zatim reče: - Milo mi je što vidim da nismo uzalud gubili vreme.
Lorenco ode. Mikelanđelo se okrenu Bertoldu, koji je bio bled i malo je drhtao. Bertoldo ne reče ništa. Onda i on ode.
Sutradan ujutro jedan paž u šarenim čarapama i purpurnom ogrtaču pojavi se u vrtu. Bertoldo viknu:
- Mikelanđelo, zovu te u palatu. Pođi sa pažem.
- Sam si kriv što će te najuriti - uzviknu Bačo. - Što si ukrao onaj komad mermera.
Mikelanđelo pogleda Bertolda, zatim Granačija. Njihov izraz lica nije mu ništa kazivao. On pođe s pažem, uđe u zadnji deo vrta kroz jedan stari zid sa zupcima na vrhu, gledajući razrogačenim očima u šimširovo drveće podsečeno u obliku slonova, jelena, jedrenjaka pod punim jedrima, i stade kao ukopan pred jednim izvorom s granitnim bazenom, na kojem je stajala Donatelova bronzana Judita.
- Molim, gospodine - povika paž. - Manjifiko ne sme da čeka.
Morao je izvršiti nasilje da bi otrgao oči i telo od snažne a ipak pobeđene figure Holoferna, čiju glavu samo što nije posekao Juditin uzdignuti mač. Paž ga povede niz drveni kolski prilaz do prizemlja, a zatim uz dva sprata uskim sporednim stepenicama.
Lorenco je sedeo iza pisaćeg stola u biblioteci, velikoj sobi obloženoj policama s knjigama, koje je njegov deda počeo sakupljati pre pedeset godina. U sobi su bile svega dve skulpture, mermerne biste Lorencovog oca i strica, što ih je izradio Mino da Fjezole.Rumenog lica, Mikelanđelo brzo priđe bisti Pjera, Lorencovog oca.
- Vidite kako je izvanredno izglačan: kao da hiljade sveća gore iznutra.
Lorenco ustade i stade pored Mikelanđela da posmatra skulpturu.
- To je bio poseban Minov dar: on je znao da učini da beli mermer izgleda kao topla put.
- On je upotrebljavao sasvim okruglo dleto da oblikuje kosu. Ali pogledajte kako je nežno dleto prodiralo u mermer.
Mikelanđelo pomilova talase kose koji su se spuštali.
- No linije su oštro odsečene - reče Lorenco. - To se zove ferrata, tamo gde alatka spontano ocrtava pokret kose.
- A to klesari nazivaju „dugačak udarac" - doda dečak.
- Mino je bio izvanredan - reče Lorenco. - On je osećajnost zamenio za tehniku.
No ova bista mog oca prvi je mermerni portret koji je isklesan u Firenci.
- Prvi! Onda je Mino imao odvažnosti.
U tišini koja je sledila, Mikelanđelovo lice odjednom usplamti. On se kruto nakloni u pojasu.
- Nisam vam izručio svoje pozdrave, messere. Uzbudila me je skulptura pa sam počeo govoriti.
Lorenco odmahnu na te reči.
- Opraštam ti. Koliko ti je godina, Mikelanđelo?
- Petnaest.
- Ko ti je otac?
- Lodoviko di Lionardo Buonaroti-Simoni.
- Čuo sam to ime.
On otvori pisaći sto i izvadi presavijeni list pergamenta. Iz njega se prosu desetak crteža. Mikelanđelo naprosto nije verovao onome što je video.
- Ali... to su moji...
- Baš tako.
- Bertoldo mi je rekao da ih je uništio.
Lorenco se nagne prema njemu preko pisaćeg stola.- Postavili smo mnoge prepreke na tvoj put, Mikelanđelo. Bertoldo je rođen kao strog i oštar kritičar, i malo sklon da pohvali i obećava nagrade. Želeli smo da budemo sigurni da imaš... istrajnosti. Znali smo da imaš talenta, ali ti nismo poznavali karakter. Da si napustio rad zato što nisi dobio pohvale ili novčane nagrade...
U lepoj sobi nastade tišina, prožeta prijatnim mirisima pergamentskih listova, kožnih poveza i tek odštampanih araka. Mikelanđelov pogled bludio je po zidovima i gledao je naslove na desetak raznih jezika, od kojih nije mogao da raspozna ni jedno jedino slovo. Njegovi su se zadnji zubi tako stisli da jezik nije imao mesta da se pokrene ili govori.
Lorenco priđe dečaku.
-Mikelanđelo, ti imaš sposobnosti za vajara. Bertoldo i ja smo uvereni da bi ti mogao da postaneš naslednik Orkanje, Gibertija, Donatela.
Mikelanđelo potpuno zanemi.
- Želeo bih da dođeš i da živiš u ovoj palati. Kao član moje porodice. Od sada treba da se brineš samo za skulpturu.
- Ja najviše volim da radim u mermeru.
Lorenco se nasmeja.
- Ni hvale, ni izraza radosti što ćeš doći da živiš u palati Mediči. Samo ono što osećaš za mermer.
- Zar me niste zbog toga pozvali?
- Senz' altro. Hoćeš li mi dovesti oca?
- Sutra. Kako treba da vas zovem?
- Kako hoćeš.
- NIl Magnifico?
- Zašto ne?
- Kakvo značenje ima jedan kompliment kad ga čovek sluša dan i noć...
- ...s usana ulizica?
- To nisam rekao.
- S kakvim imenom ti misliš na mene?
- Lorenco.
- Ti ga izgovaraš s ljubavlju.
- Tako osećam.
- Ubuduće nemoj me više pitati šta treba da radiš. Došao sam do toga da očekujem od tebe neočekivano.
Još jednom se Granači ponudi da moli za njega kod Lodovika. Lodoviko nije mogao da siivati šta mu Granači govori.
- Granači, ti mog sina odvodiš s pravog puta.
- Palata Mediči baš nije izvan pravog puta, Meser Buonaroti, kažu da je to najsjajnija palata u Evropi.
- Ali šta to znači biti kamenorezac u jednoj palati? To je isto što i sluga.
- Mikelanđelo nije kamenorezac. On je vajar.
- Non importa. Pod kakvim uslovima on ide u palatu?
- Vi ne razumete, messere: on neće biti plaćen.
- Neće biti plaćen. Još jedna godina da prođe uludo.
- Il Magnifico je pozvao Mikelanđela da dođe i da živi u palati. On će biti kao član porodice. Ješće za stolom s velikanima sveta...
- Onome ko jede s moćnim štrcnuće u oči koštice od trešanja.
- On će učiti u Platonovoj akademiji, od najvećih naučnika Italije - nastavi Granači uporno. -I imaće mermera da ga kleše.
- Mermera - zastenja Lodoviko, kao da je ta reč prokletstvo.
- Vi ne smete odbiti da govorite sa Il Magnificom.
- Ići ću - promrmlja Lodoviko. - Šta drugo mogu da radim? Ali meni se to nimalo ne sviđa.
U palati, dok je stajao pred Lorencom u studiolu, a Mikelanđelo pored njega, sin vide da mu je otac ponižen, gotovo dirljiv. I bilo mu ga je žao.
- Buonaroti-Simoni, želeli bismo da Mikelanđelo živi ovde s nama, i da postane vajar. Ovde će sve dobijati. Hoćete li to odobriti dečaku?
- Magnifico messere, ne znam kako da vas odbijem - odgovori Lodoviko, duboko se poklonivši. - Ne samo Mikelanđelo, već i svi mi, naši životi i naš um na raspolaganju su Vašoj Veličanstvenosti.
- Dobro. Šta vi radite?
- Nikad se nisam bavio nikakvim zanatom ni trgovinom. Živeo sam od svog skromnog dohotka, i starao se o nekoliko poseda koje su mi ostavili preci.
- Onda me iskoristite. Vidite ima li u Firenci nešto što mogu da učinim za vas. Ja ću se postarati za vaše interese koliko je god u mojoj moći.
Lodoviko pogleda sina, zatim odvrati pogled.
- Ja ništa ne znam osim čitati i pisati. Ortak Marka Pučija u carinarnici upravo je umro, i ja bih bio srećan da dobijem njegovo mesto.
- Carinarnica! Tamo se plaća svega osam zlatnika mesečno.
- Mislim da bih bio sposoban da obavljam dužnost u toj kancelariji.
Lorenco podiže obe ruke do lakata, strese prste kao da želi otresti vodu.
- Očekivao sam da ćete tražiti nešto mnogo veće. Ali ako želite da postanete Pučijev ortak, vi to možete postati.
On se okrene Mikelanđelu, koji je stajao kraj oca čvrsto stisnutih usana. Topao osmeh ozari njegovo crno, ružno lice.
- Prošlo je šezdeset godina otkako je moj deda Kozimo pozvao Donatela u svoju kuću da napravi bronzanu statuu Davida.

KNJIGA TREĆA

PALATA



1


Paž ga isprati uz velike stepenice i kroz hodnik do odaje preko puta središnjeg dvorišta. Paž zakuca na vrata.
Bertoldo otvori vrata.
- Dobro došao, Mikelanđelo, u moj dom. Il Magnifico smatra da je meni preostalo tako malo vremena pa želi da te učim i u snu.
Mikelanđelo se nađe u jednoj unutrašnjoj prostoriji u obliku slova L, koja je bila podeljena u zasebne sobe. Bile su tu dve drvene postelje prekrivene belim čaršavima i crvenim pokrivačima, svaka sa sandukom kraj nogu. Bertoldova postelja je stajala unutar slova L, zid koji mu je bio iznad glave prekrivala je tapiserija koja je predstavljala Palaco dela Sinjorija. Bio je tu veliki ormar s policama postavljen dijagonalno prema unutrašnjem uglu slova L, sa puno Bertoldovih knjiga, uključujući tu i rukopis njegovog kuvara u koricama od svinjske kože, i s bronzanim svećnjacima koje je nacrtao za Donatela, i s voštanim ili glinenim modelima gotovo svih njegovih skulptura raspoređenim na raznim visinama.
Mikelanđelov krevet se nalazio u vratima na polovini slova L, otkuda je mogao da vidi skulpture na ormaru, ali nimalo od prostora gde je Bertoldov krevet. Preko puta kreveta nalazila se drvena ploča na kojoj je bila naslikana Krstionica, a pokraj prozora okrenutog na Via de' Gori vešalica i sto s vazom i krčagom vode.
- Ovako nećemo smetati jedan drugome - reče Bertoldo. - Stavi svoje stvari u sanduk do nogu svog kreveta. Ako imaš neke dragocenosti, zaključaću ih u ovaj starinski sanduk.
Mikelanđelo baci pogled na mali zavežljaj i pocepane čarape.
- Moja jedina dragocenost su moje ruke: volim da ih držim uza se.
- One će te odvesti dalje nego tvoje noge.
Legli su rano. Bertoldo je zapalio sveće u bronzanim svećnjacima, koje su bacale jezičke svetlosti u oba krila. Nisu videli jedan drugoga, a ipak su im kreveti bili svega nekoliko stopa udaljeni, i mogli su da razgovaraju tihim glasom. Jedino šta su obojica mogli da vide bio je ormar s modelima Bertoldovih radova.
- Vaša skulptura lepo izgleda pri svetlosti sveće.
Bertoldo je ćutao trenutak. - Policijano kaže: „Bertoldo nije vajar minijatura, on je minijaturni vajar."
Mikelanđelo glasno uzdahnu. Bertoldo je čuo zvuk protesta i reče tiho:
- U toj okrutnoj kritici ima dela istine. Zar nije dirljivo to što ti sa svog jastuka možeš da obuhvatiš jednim pogledom moj celi životni rad?
- Ali, Bertoldo, skulptura se ne meri po tome koliko je funti teška.
- Bilo kako da je meriš, to je skroman prilog. Talenat je jeftin, predanost je skupa. Stajaće te i života.
- Čemu drugom služi život?
Bertoldo uzdahnu.
- Jao, ja sam mislio da služi mnogim stvarima: lovu sa sokolom, isprobavanju recepata, nagovaranju lepih devojaka. Ti znaš firentinsku poslovicu: Život treba uživati. Vajar mora da stvara sadržaj rada. On mora proizvoditi pedeset, šezdeset godina, kao što su radili Giberti i Donatelo. On mora stvoriti dovoljno da ispuni svet.
Starac je bio umoran. Mikelanđelo ga je čuo kako uzdiše u snu. On sam je ležao budan, s rukama ispod glave. Nikako nije video razliku između: Život treba uživati, i: Život je rad. Bio je tu, živeo je u palati Mediči, uživajući u posmatranju bezbrojnih umetničkih dela koja će proučavati i u uglu vajarskog vrta punog lepog mermera za klesanje. Zaspao je s osmehom na usnama.
Probudio se pri prvom zraku sunca, tiho se obukao i izašao u predvorje palate. Pomilovao je rukama antičke mermerne kipove Marsijasa, i likove Faustine i Afrikanusa, proučavao je venecijanske slike raskošnih boja u prostoriji koja je bila gostinska soba, slikane portrete od Polajuola i portrete u mermeru od Mina da Fjezole, koji su se isticali jedni prema drugima, proveo je sat u kapeli diveći se fresci Benoca Gocolija, na kojoj su tri mudraca s istoka silazila niz brdo kod Fijezola, kucnuo je na vrata i ušavši obreo se razrogačenih očiju od čuda pred Donatelovim Vaznesenjem, Mazačovim Svetim Pavlom, Učelovom Bitkom kod San Romana... dok se nije toliko ošamutio da je pomislio da sanja.
U jedanaest sati vratio se u sobu. Tu vide da je krojač palate ostavio na krevetu jedno novo odelo. U svečanom raspoloženju on navuče na sebe šarenu svilu, a zatim stade ispred ogledala posmatrajući se sa zadovoljstvom. Bilo je čudno kako je izgledao mnogo privlačniji u novom odelu, jer je grimizni beretto davao boju njegovim obrazima, kapuljača ljubičastog ogrtača davala glavi više proporcija, a košulja i čarape zlatnožute boje davale svemu sjaj veselosti. On se seti dana, pre dve godine, kad je sedeo na krevetu i crtao svoje lice kredom čekajući da ga Granači zviždukom pozove.
Dok je stajao pred ogledalom, bio je uzbuđen promenama na sebi. Ne samo da je bio porastao za nekoliko palaca, tako da je sada bio visok pet stopa i četiri palca, već se malo i ugojio. Visoke jagodične kosti na licu nisu više ličile na lobanju, a s maljama koje su mu izbile iznad usana i na bradi nije se više primećivalo da su mu uši smeštene previše daleko na glavi. Češljao je svoju kovrdžavu kosu napred da pokrije deo suviše visokog čela. Njegove sitne oči pod teškim kapcima izgledale su otvorenije, a izraz sigurnosti u njima pokazivao je da je našao svoje mesto na svetu. Ljudi više nisu morali da misle da mu je lice nakrivo.
Obožavao je lepotu drugih ljudi, a sam je od nje imao tako malo. U svojoj trinaestoj godini pomirio se s tim da je malen, i da mu je sudbina dodelila beznačajno telo. Kako je imao najdublje divljenje za divnu snagu i proporcije muškog tela, njegovi vlastiti osrednji udovi i trup ličili su mu na kaput u dronjcima.
Sada više nije ostavljao tako loš utisak.
U svojoj zadubljenosti nije video kad je Bertoldo ušao.
- Oh, Bertoldo... samo sam hteo...
- Sviđaš se sam sebi u toj odeći?
- Nisam znao da mogu tako da izgledam.
- Ne možeš. To je samo za feste.
- Zar nedeljni ručak nije praznik?
- Obuci tu bluzu i ogrtač. Kad dođe Blagovest, moći ćeš se pokazati.
Mikelanđelo uzdahnu, skine ljubičasti ogrtač i odveza finu žutu platnenu bluzu, a onda vragolasto pogleda učitelja.
- Ah, pa, ne stavljate izvezeni podrepni kaiš na teglećeg konja.

Pošto su se popeli uz široke stepenice, iz polusprata u predvorje, skrenuše naglo nadesno u jednu sobu. Mikelanđelo se iznenadi obrevši se u jednoj ozbiljnoj sobi, bez ijednog jedinog umetničkog dela. Okviri na panelima i greda iznad vrata bili su pozlaćeni, zidovi obojeni hladnom žućkastom bojom, mirni i suzdržljivi. U suprotnom kraju sobe stajao je popreko sto za dvanaest osoba, a s obe strane pod pravim uglom bila su još dva stola koja su s prvim pravila slovo U, za kojima je moglo da sedi još dvanaest osoba iznutra i izvana, tako da niko nije bio udaljen od Lorenca za više od nekoliko uskih pozlaćenih stolica, a šezdeset osoba je tu moglo intimno da jede.
Bili su stigli rano. Mikelanđelo zastade na vratima. Lorenco, kome je zdesna sedela Kontesina a jedan firentinski trgovac sleva, ugleda ih.
- Ah, Mikelanđelo, dođi i sedi pokraj nas. Kod nas nema unapred određenih mesta, ko stigne prvi, zauzima najbliže prazno mesto.
Kontesina stavi ruku na stolicu pokraj sebe pozivajući ga da priđe k njoj. Kad je seo, Mikelanđelo primeti lep stoni pribor: četvrtaste kristalne čaše sa zlatnim ivicama, srebrne tanjire s firentinskim ljiljanom, rađenim zlatnom intarzijom, srebrne noževe i kašike s grbom Medičijevih od šest poređanih kugli: tri, dve i jedna. Baš kad je izrazio svoje poštovanje Lorencu, paževi palate skloniše zelene biljke otkrivajući očima orkestar u jednom udubljenju u obliku školjke koji se nalazio iza njega, bili su tu jedan klavir sa dvostrukom klavijaturom, harfa, tri velike viole i velika lutnja.
- Dobro došao u palatu, Mikelanđelo - reče Kontesina. - Otac kaže da ćeš biti jedan od porodice. Treba li da te zovem „bratom"?
Znao je da ga zadirkuje, i upita se u sebi: „Zašto sam rođen spor na jeziku"?
Posle jednog trenutka odgovori:
- Možda bi „rođak" bilo bolje?
Kontesina se nasmeja. - Milo mi je što je tvoj prvi ručak pao u nedelju. Drugim danima ženama nije dozvoljeno da sednu za sto. Mi jedemo u gornjoj lođi.
- Onda vas neću videti u toku nedelje - izleti mu.
Oči su joj bile okrugle kao Đotov O.
- Palata nije tako velika.
Posmatrao je šareni red gostiju na ručku dok su ulazili kao da ulaze u kraljevski dvor, a muzičari svirali Un Cavaliere di Spagna: Lorencovu kćerku Lukreciju i njenog muža Jakopa Salvijatija, Lorencove nećake Đovanija i Lorenca de Medičija, koje je Lorenco podigao i odgojio pošto su ostali siročad, nadstojnika manastira Bikjelinija, sjajnu glavu augustinskog reda u crkvi Santo Spirito, koja je čuvala biblioteke Petrarke i Bokača, Đulijana da Sangala, koji je izgradio divne vile u Podiju a Kajanu, vojvodu od Milana koji je bio na putu za Rim sa svojom pratnjom, ambasadora turskog sultana, dva kardinala iz Španije, vladajuće porodice iz Bolonje, Ferare, Areca, naučnike iz Pariza i Berlina, koji su doneli rukopise, rasprave, umetnička dela, članove iz Sinjorije iz Firence, blagog, jednostavnog Pjera Soderinija, koga je Lorenco spremao za šefa magistrata u Firenci, jednog emisara mletačkog dužda, profesore koji su došli da posete univerzitet u Bolonji, bogate gradske trgovce i njihove žene, poslovne ljude iz Atine, Pekinga, Aleksandrije, Londona. Svi su došli da ukažu domaćinu svoje poštovanje.
Kontesina je objašnjavala redom ko je ko. Bili su tu Demetrijus Čalkondiles, upravnik Lorencove javne grčke Akademije i suizdavač prvog štampanog izdanja Homera, Vespasijano da Bističi, vodeći bibliofil i trgovac retkim rukopisima, koji je snabdevao biblioteke pokojnog pape Nikole N, Alesandra Sforce, grofa od Vorčestera, i Medičije, engleski naučnici Tomas Linakre i Vilijam Grosin, koji su studirali pod rukovodstvom Policijana i Čalkondilesa iz Lorencove Platonske akademije, Johan Rojhlin, nemački humanist i učenik Pika dela Mirandole, monah Fra Marijano, za koga je Lorenco sagradio jedan manastir izvan Porta San Galo po nacrtu Đulijana da Sangala, jedan emisar s vešću o iznanadnoj smrti mađarskog kralja Matije, koji se divio „filozofu-princu Lorencu".
Pjero de Mediči, najstariji Lorencov sin, i njegova elegantno odevena žena Alfonsina Orsini uđoše kasno te su morali da sednu u začelje jednog od dugih stolova. Mikelanđelo vide da su uvređeni.
- Pjero i Alfonsina ne odobravaju sav taj republikanizam - prošaputa Kontesina. - Oni smatraju da bismo trebali da držimo dvor, a da bi samo Medičima trebalo biti dozvoljeno da sede u čelu stola, dok bi plebejci trebalo da sede ispod nas.
Uđoše i Lorencov drugi sin Đovani i njegov nećak Đulio, Đovani sa sveže obrijanom tonzurom i razrokim okom. Imao je svetlosmeđu kosu svoje majke i svetlu boju lica, bio je visok i krupan, debelog lica sa podbratkom. Đulio, nezakoniti sin Lorencovog pokojnog brata, bio je crnomanjast, lep, hladan. Oči su mu kritički posmatrale skup, odvajajući pojedinačno sve ličnosti i veze među njima. Nije mu izmaklo ništa što bi moglo da mu koristi.
Poslednja je ušla Nanina de Mediči oslonjena na ruku jednog lepog sjajno odevenog muškarca.
- Moja tetka Nanina - promrmlja Kontesina - i njen muž Bernardo Ručelaj. On je dobar pesnik, kaže otac, piše drame. Ponekad se Platonska akademija sastaje u njegovom vrtu.
Mikelanđelo je posmatrao svaku crtu lica rođaka svoje majke. On ne reče ništa Kontesini o tom srodstvu.
Muzičari počeše da sviraju Corinto, komponovan po jednoj od Lorencovih pesama. Dve sluge koje su stajale pored dizalica počeše da dovlače hranu. Dok su poslužitelji prolazili između gostiju s teškim srebrnim poslužavnicima sa svežom rečnom ribom, Mikelanđelo se trgnu ugledavši jednog mladića u šarenoj košulji kako uzima jednu ribicu, prinosi je uvetu, zatim ustima, kao da joj govori, i malo posle udara u plač. Sve oči bile su uperene u njega. Mikelanđelo okrenu svoj začudeni pogled Kontesini.
- Žako, dvorska luda. „Smej se. Budi Firentinac." - Zašto plačeš, Žako? - upita Lorenco.
- Moj se otac utopio pre nekoliko godina. Pitao sam ovu ribicu da li ga je negde videla. Rekla mi je da je suviše mlada da bi ga gde srela, i predložila mi da upitam one veće ribe koje više o tom znaju.
Lorenco, zabavljen, reče: - Dajte Žaku neku veliku ribu, kako bi mogao da je pita.
Smeh je postajao sve glasniji, stranci za Lorencovim stolom, koji se nikad nisu sreli i možda su poticali iz dijametralno suprotnih sredina, počeše da razgovaraju s ljudima oko sebe. Mikelanđelo, koji nije poznavao prirodu šale, i koji se sablaznio kad je video ludu za Lorencovim stolom, oseti kako mu se pogled pun neodobravanja smekšava. Kontesina ga je posmatrala.
- Zar ti ne voliš da se smeješ?
- Nisam vičan tome. U mojoj kući se niko ne smeje.
- Ti si ono što moj francuski učitelj naziva „un homme serieux". Ali i moj otac je ozbiljan čovek, on samo veruje da smeh može da bude koristan. Videćeš kad budeš živeo s nama neko vreme.
Zdela s ribom bila je maknuta, i on je bio poslužen sa fritto misto. Mikelanđelo je bio suviše očaran posmatrajući Lorenca kako naizmenično razgovara sa tridesetčetrdeset gostiju, da bi okusio jelo.
- Il Magnifico, da li on radi u toku celog obroka?
- On uživa u tim ljudima, galami, priči i šali. A ipak u isto vreme ima stotinu misli u glavi, i kad ustane, sve je odlučeno.
Poslužitelji doneše pečene prasiće na ražnju s ruzmarinom u ustima. Il Cardiere, jedan improvizator na liri, zabavljao je goste pevajući nedeljne novosti praćene satiričnim primedbama u ritmu i stihovima sa kadencama.
Posle slatkiša gosti su šetali širokim predvorjem. Kontesina uhvati Mikelanđela ispod ruke.
- Znaš li ti šta znači biti prijatelj? - upita ona.
- Granači je pokušao da me tome nauči.
- Svi su prijatelji Medičima - reče ona mirno - ...i niko.

2


Sutradan ujutro on i Betoldo šetali su po mirisnom vazduhu ranog proleća. Nebo je bilo plavetno, a kamenje Firence vatreno zlatno dok je upijalo sunce. Iznad njih na brežuljcima Fijezole svaki čempres, vila i manastir isticali su se na zelenosivoj pozadini maslina i loze. Otišli su do kraja vrta, do zbirke mermernih blokova. Činilo se kao da stoje u nekom starom groblju, čiji su izvaljeni nadgrobni spomenici izbledeli od sunca.
Bertoldo se okrene svom štićeniku s bojažljivim izrazom u svetloplavim očima.
- Priznajem da nisam veliki klesar mermera. Ali s tobom ću možda postati veliki učitelj.
- Evo lepog komada mesa - uzviknu Mikelanđelo neobuzdano.
Bertoldo se nasmeja na tu upotrebu klesarskog žargona.
- Figura koju želiš da klešeš mora teći niz kamen. Ideš li u istom pravcu sa žilom, znaćeš po tome kako se kamen lomi kad ga udariš. Da bi video kako žile teku, sipaj vode na komad. Sitne crne pege, čak i u dobrom mermeru, jesu mrlje od gvožđa. Ponekad se mogu otklesati. Ako udariš po gvozdenoj žici, osetićeš, jer je tvrđa od mermera i tvoj će metal udariti u metal kamena.
- Zubi mi škripe kad samo pomislim.
- Kad god udariš mermer dletom, ti drobiš kristale. Zdrobljeni kristal je mrtav kristal. Mrtvi kristali upropašćuju skulpturu. Moraš naučiti da klešeš velike komade a da ne polomiš kristale.
- Kada?
- Kasnije.
Bertoldo mu je pričao o vazdušnim mehurima, mestima u mermeru koji ispadaju ili se pretvaraju u šupljine pošto su izloženi vremenu. Oni se spolja ne vide, i čovek se mora naučiti da zna kad ih ima iznutra. To je kao biranje jabuke, za jabuku čovek može reći da je zdrava jer je ispupčena u zdravoj formi i prostoru, dok se pokvarena jabuka ulegne, kao da ju je prostor pritisnuo.
- Mermer je kao čovek: moraš znati sve što je u njemu pre nego počneš. Ako u tebi ima vazdušnih mehura, onda ja gubim vreme.
Mikelanđelo napravi jednu dečju šalu, ali Bertoldo ne obrati pažnju na nju, već pođe po alat iz kućice.
- Ovde je šilo. To je alat za odvaljivanje komada. Ovde je ugnetto i scarpello. To su alati za davanje oblika.
Bertoldo mu pokaza da čak i onda kad kida mermer da bi se oslobodio onoga što ne želi mora ritmički udarati kako bi dobio kružne linije oko bloka. Nikad ne sme dovršiti jedan deo, već mora raditi na svim delovima, da bi držao odnose u ravnoteži. Da li shvata?
- Razumeću pošto me pustite slobodnog među ove komade. Ja učim rukama, a ne ušima.
- Onda izbaci vosak! Onaj faun nije bio loš, ali ti si do svojih rezultata stigao slepom intuicijom. Za čvrste rezultate moraš znati zašto nešto radiš.
Skulptorska radionica napolju bila je kombinacija kovačnice, stolarske radionice i potkivačnice. Tu su bile pri ruci grede, klinovi, drveni kozlići, testere, kosa dleta, čekići, drvena dleta za popravku drški od čekića. Pod je bio cementiran da bi se imalo čvrsto uporište. Duž kovačnice stajale su gvozdene šipke koje su stigle iz Švedske, a koje je Granači kupio dan ranije kako bi Mikelanđelo mogao napraviti za sebe jednu celu garnituru od devet dleta.
Bertoldo mu reče da zapali vatru u kovačnici, od kestenovog drveta dobija se najbolji ugalj: ono daje tihu, jaku, jednoličnu vatru.
- Ja već znam kako se kale alatke za pietru serenu - reče Mikelanđelo. - Naučili su me Topolini.
Kad je vatra počela goreti, on dohvati meh, optočen točak s metalnim pločama oko celog obima, da napravi dobru promaju.
- Basta - uzviknu Bertoldo. - Udari te gvozdene šipke jednu o drugu da vidiš zvone li kao zvonca.
Šipke su bile od dobrog gvožđa, sve osim jedne, koju su odbacili. Kad je vatra bila dobro raspaljena, Mikelanđelo se baci na pravljenje svoje prve garniture alatki. Znao je da „čovek koji sam ne pravi alatke ne pravi sam ni skulpture". Sati su prolazili. Nisu prestali da rade ni za vreme ručka. Sumrak je padao kad je starca obuzela slabost, a koža mu postala siva. Pao bi da ga Mikelanđelo nije dočekao na ruke. Poneo ga je u paviljon, čudeći se kako je Bertoldo lak, lakši od jedne šipke švedske dragocene kovine. On nežno položi svog učitelja na stolicu.
- Kako sam vam mogao dopustiti da tako dugo radite? - promrmlja.
Malo boje preli se preko lomnih kostiju Bertoldovih obraza. - Nije dovoljno rukovati mermerom, moraš takođe imati gvožđa u krvi.
Sutradan ujutro Mikelanđelo ustade po mraku, polagano, da ne probudi Bertolda, i pođe usnulim ulicama da stigne u vrt u zoru. Znao je da prvi znaci sunca otkrivaju istinu o mermeru. Pod tim snažnim zracima mermer je bio gotovo proziran, sve žile, greške, bile su nemilosrdno otkrivene. Kvalitet koji bi preživeo najranije sunce bio bi besprekoran kad padne noć.
Išao je od komada do komada lako udarajući čekićem. Solidni komadi odzvanjali su kao zvono, a oni s greškom tupo i muklo. Na jednom malom komadu koji je dugo bio izložen vremenu bila se stvorila crvena površina. Sa čekićem i dletom on odbi opnastu prevlaku da dobije čistu mlečnu supstancu koja se nalazila ispod nje. U želji da sazna pravac žile, čvrsto je držao čekić i lomio istaknute čoškove.
Svidelo mu se ono što je video. On uze komad ugljena pa nacrta na mermeru glavu i bradu jednog starca. Onda privuče jednu klupu, zajaše blok stisnuvši ga nogama, uze čekić i dleto. Njegovo se telo smiri uz dubok udisaj. Napetost je iščezavala sa svakim udarcem. Kamen ga je ispunjavao, davao mu telo, osećao je da je završen i potpun. Iz sata u sat ruke su mu postajale lakše i jače. Te metalne alatke odevale su ga u svoj vlastiti oklop. Činile su ga snažnim.
On pomisli: „Kao što Toriđani voli da oseća pušku u ruci, Sansovino plug, Rustiči oštro krzno psa, a Bačo ženu, tako sam ja najsrećniji kad imam komad mermera između nogu i čekić i dleto u rukama."
Beli mermer bio je srce svemira, najčistija materija koju je bog stvorio, ne samo simbol boga već njegova slika, način kako je sam sebe manifestovao. Samo božanska ruka mogla je stvoriti tako plemenitu lepotu.Mikelanđelo oseti da je i sam deo bele čistoče pred sobom, oseti njegovu potpunost kao da je njegova vlastita.
Seti se Bertolda kako citira Donatela: „Skulptura je umetnost koja, odstranjujući sve što je nepotrebno od materijala na kojem radi, svodi ovaj na oblik koji je umetnik zamislio u svom duhu."
Zar nije bilo isto tako istinito da vajar nikad ne bi mogao iznuditi nikakvu zamisao iz mermera koja već ne bi ležala u njegovoj prirodi? Imao je utisak da nikad ne bi ništa ispalo ako ne bi odgovaralo osnovnoj prirodi kamena, pa ma kako inače vajar to pošteno zamislio. U tom smislu vajar nikad ne može da bude potpuno gospodar svoje sudbine, kao što može slikar. Boja je tekuća, i može se saviti oko uglova. Mermer je oličenje čvrstine. Vajar koji kleše mermer morao je prihvatiti strogu disciplinu udruživanja. Mermer i on bili su jedno. Razgovarali su među sobom. A za njega, osećanje mermera bilo je najveće uzbuđenje. Nikakvo zadovoljstvo ma kog drugog čula, ukusa, vida, sluha, mirisa, nije moglo ni izdaleka da se uporedi s njim.
Bio je odstranio vanjsku koru. Sada je tonuo u masu, ulazio u nju u biblijskom smislu. U tom činu stvaranja potreban je pritisak, prodiranje, udaranje i pulsiranje sve dok se ne stigne do snažnog klimaksa, do potpunog posedovanja. Nije to bio samo ljubavni čin, to je bio čin ljubavi: venčavanje njegovih vlastitih unutrašnjih uzora s oblicima bitno svojstvenim mermeru, bila je to njiva na koju je on bacio seme, stvorio živo umetničko delo.
Bertoldo uđe u radionicu, ugleda Mikelanđela na radu i uzviknu: - Ne, ne. To ne valja. Prestani! Tako klešu amateri.
Mikelanđelo ču glas koji je bio jači od lupe čekića, okrene se i u trenutku shvati ko je, ali nije prestajao da radi svojim ugnettom.
- Mikelanđelo! Počeo si s pogrešnog kraja.
Mikelanđelo ga nije čuo. Bertoldo se okrenu da ne gleda učenika kako seče jednu brazdu kroz kamen kao da je žele od dunja. On odmahnu glavom u radosnom očajanju.
- Mogao bih isto tako da pokušam sprečiti Vezuv da izbacuje lavu.

3


Te večeri okupao se u kadi tople vode koja je bila spremljena za njega u maloj sobi na kraju hodnika, obukao tamnoplavu košulju i pantalone i pratio Bertolda u Lorencov studiolo na večeru. Bio je nervozan. Šta će reći? Za Platonsku akademiju pričalo se da je intelektualno srce Evrope, univerzitet i štamparija, izvor literature i centar za istraživanje sveta, koji je imao za cilj da Firencu pretvori u drugu Atinu. Da je samo slušao Urbina kad mu je čitao iz starih grčkih rukopisa.
U peći je pucketala vatra, topla svetlost širila se od bronzanih svetiljki na Lorencovom pisaćem stolu, vladala je prijatna drugarska atmosfera. Sedam stolica bilo je primaknuto uz niski sto. Police s knjigama, grčki reljefi, okviri sa kamejama i amajlijama davali su odaji ugodan i prisan ton.Članovi Platonske akademije primiše ga nezainteresovano, a zatim se vratiše na diskusiju o komparativnoj vrednosti medicine i astrologije kao nauke, pružajući Mikelanđelu priliku da svrsta lica i ličnosti četvorice naučnika koji su uživali glas najistaknutijih mozgova Italije.
Marsilio Fičino, star pedeset sedam godina, osnovao je Platonsku akademiju za Kozima, Lorencovog dedu. Bio je to sitan čovek, visok nešto manje od pet stopa, i mada je neprestano bio bolestan, kao pravi hipohondar, preveo je celog Platona. Postao je živi rečnik starih filozofija pošto je preveo celokupnu egipatsku mudrost pre no što je žudno progutao dela svih mudraca aleksandrinaca, konfučijevaca, zoroastrovaca. Kako ga je otac spremao za doktora, bio je upoznat i sa prirodnim naukama. Pomogao je da se u Firenci osnuje štamparija knjiga. Njegova dela privukla su pažnju naučnika iz cele Evrope, koji su dolazili da slušaju njegova predavanja. U njegovoj lepoj vili u Koređiju, koju je Mikeloco po Kozimovom naređenju izgradio za njega, a koju su vodile njegove nećakinje, zapalio je večni plamen pred Platonovom statuom, koga je pokušavao da proglasi za sveca kao: „najdražeg učenika Hristovog". To je bio čin krivoverja isto kao i izvrtanje istorije, zbog čega ga Rim umalo nije isključio iz crkve. Njegove su ga nećakinje zadirkivale:
- On zna recitovati sve Platonove dijaloge, ali nikad ne zapamti gde je stavio papuče.
Mikelanđelo zatim obrati pažnju na Kristofora Landina, starca od oko šezdeset šest godina, učitelja Lorencovog oca, Pjera Oholog, i samog Lorenca, sjajnog pisca i predavača, koji je učio firentinske umove da se oslobode dogme i da na prirodu primene pronalaske nauke. On je služio kao poverljivi sekretar Sinjorije, imao je iskustva u politici, a bio je vođa Medičija kroz tri generacije. Bio je autoritet u pitanjima o Danteu, i izdao je svoj komentar za Božansku komediju, u prvom izdanju štampan u Firenci. Njegovo životno delo bilo je usredsređeno na italijanski jezik, volgare, koji je on gotovo potpuno sam od jednog prezrenog dijalekta preobrazio u priznati jezik, prevodeći na njega Plinija, Horacija i Vergilija.
Bio je poznat u Firenci zbog svog revolucionarnog creda: „Najdublja osnova za delovanje je sigurna nadmoć razmišljanja i znanja." U Lorencu je našao junaka
Platonove republike: „Idealni vladalac jednog grada je naučnik."
Na rubu tvrde kožne stolice sedeo je Anđelo Policijano, tridesetšestogodišnjak, za koga su protivnici Medičija govorili da ga ovi drže uvek pri ruci zbog toga što u poređenju s njim Lorenco izgleda privlačan. Ipak je bio priznat kao najfantastičniji naučnik: izdavao je dela na latinskom kad mu je bilo deset godina, pozvan u firentinsku Compagnia di Dottina kad mu je bilo dvanaest godina da bi mu predavali Fičino, Landino i grčki naučnici koje su u Firencu doveli Mediči. Preveo je prve Homerove knjige Ilijade kad mu je bilo šesnaest godina i Lorenco ga je doveo u palatu da bude učitelj njegovih sinova. Najružniji među muškarcima, imao je tako lucidan i blistav stil kao nijedan pesnik od Petrarke, njegove Stanze per la Giostra di Giuliano, poema u jednoj knjizi, proslavljala je mučeništvo Đulijana de Medičija, Lorencovog mlađeg brata, koga su ubili Paci, i postala uzor italijanske poezije.
Mikelanđelov pogled pređe na najmlađeg i najprivlačnijeg iz te grupe, dvadesetsedmogodišnjeg Pika dela Mirandolu, koji je čitao i pisao na dvadeset dva jezika. Ostali članovi grupe su ga zadirkivali govoreći: - Jedini razlog zbog kojega Piko ne zna dvadeset treći jezik jeste taj što ne može da ga pronađe. - Bio je poznat kao „veliki gospodin Italije", prijatan i iskren po prirodi, nimalo razmažen zbog svoje meke zlatne kose, dubokih plavih očiju, svetle besprekorne kože i vitka stasa, te su Firentinci za njega govorili „lepi i ljubljeni". Njegove intelektualne sposobnosti bile su jedinstvo znanja, njegova ambicija bila je da uskladi sve religije i filozofije od početka sveta i veka. Kao Ličino, težio je da u svom duhu obuhvati sveukupno ljudsko znanje. Do tada je bio pročitao kineske filozofe na kineskom, arapske na arapskom, hebrejske na hebrejskom, verujući da su svi jezici razumna podela jednog univerzalnog jezika. Od svih Italijana najviše obdaren, ipak nije imao neprijatelja, isto kao što ružni Policijano nije mogao sebi da stvori prijatelja.
Vrata se otvoriše. Uđe Lorenco, šepajući od napada kostobolje koja mu se stalno vraćala. On klimnu glavom ostalima i okrene se Mikelanđelu.
- Ovo je sancta sanctorum: većina onoga što Firenca uči početo je u ovoj sobi. Kad smo mi u palati i kad si slobodan, uvek dođi ovamo.
Lorenco pomeri jedan ukrašen paravan i kucnu na dizalicu za jelo koja se nalazila iza njega, po čemu Mikelanđelo zaključi da se studiolo nalazi tačno ispod trpezarije. On začu kako se poslužavnik kreće u oluku, i za nekoliko trenutaka akademici su već uzimali tanjire sa sirom, voćem, hlebom, medom, orasima i smestili ih na niski sto ispred sebe. U sobi nije bilo posluge, piće je bilo samo mleko. Mada je razgovor bio lak, Mikelanđelo opazi da su se akademici sastali da rade, a posle večere „od vina i dlaka na glavi odeblja".
Sto je bio raspremljen, tanjiri, ostaci voće i ljuske od oraha poslani dole dizalicom. Odjednom razgovor postade ozbiljan. Sedeći na niskoj stolici pored Bertolda, Mikelanđelo je slušao raspravu protiv Crkve, koju naučnici u ovoj sobi odavno više nisu smatrali sinonimom za svoju veru. Firenca je naročito bila sedište nezadovoljstva, jer su se Lorenco i većina njegovih građana slagali u tome da se papa Siksto krio iza zavere Pacija, koja je dovela do ubistva Đulijana i gotovo smrtonosnog ranjavanja Lorenca. Papa je isključio iz crkve Firencu, zabranivši sveštenstvu da vrši svoje dužnosti. Firenca je zauzvrat ekskomunicirala papu, izjavivši da su papini zahtevi za vlašću bili zasnovani na apokrifima iz osmog veka, kao što je Konstantinova povelja. Papa je u pokušaju da uništi Lorenca poslao u Toskanu trupe koje su spalile i opljačkale susedni grad Pođibonsi...
Sa dolaskom Inoćentija VIII, 1484. godine, između Firence i Rima ponovo je uspostavljen mir, ali kako je Mikelanđelo čuo svedočanstvo koje su ljudi oko stola ukratko izneli, ispalo je da je velika većina toskanskog sveštenstva postajala sve nemoralnija, kako u ličnom životu tako i u obavljanju svešteničkih dužnosti. Jedini izuzetak bio je red augustinaca u crkvi Santo Spirito, koji je živeo u besprekornoj samodisciplini, pod priorom Bikjelinijem.
Piko dela Mirandola stavi laktove na niski sto, a bradu na sklopljene ruke.
- Mislim da bih mogao naći odgovor na naše dvoumljenje u pogledu Crkve: u vidu jednog dominikanskog monaha iz Ferare. Čuo sam ga tamo kako drži propoved. On potresa svodove katedrale svojim glasom.
Landino, kome je duga seda kosa padala niz potiljak, dok su mu na čelo padali čuperci, nasloni se na sto tako da je Mikelanđelo dobro video mrežu sitnih bora koje su mu okruživale oči.
- A je li glas jedino što taj monah ima?
- Naprotiv, Landino - odgovori Piko. - On je odličan poznavalac Biblije i svetog Avgustina. On čak i jače od nas oseća korupciju sveštenstva.
Anđelo Policijano, oštrih crta lica i guste crne kose koja mu je u pramenovima padala preko ušiju da mu delom zakloni grubu kožu na licu, okvasi svoju suviše crvenu, istaknutu donju usnu.
- Mene užasava ne samo korupcija već i neznanje.
Fičino, svetle kože, vesela, opažljiva iica i malog nosa i usta, povika žustro:
- Mnogo vremena je prošlo otkako smo imali jednog naučnika na firentinskoj propovedaonici. Imamo samo fra Marijana i priora Bikjelinija.
- Đirolamo Savanarola je godine proveo u učenju - uveravao ih je Piko - Platona i Aristotela, kao i crkvenih doktrina.
- Za čim on teži? - upita Lorenco.
- Da očisti crkvu.
- Ni za čim više? A šta je sa moći?
- Samo za moći u njemu samom.
- Kad bi taj monah radio s nama... - predloži Lorenco.
- Neka Vaša ekselencija zatraži njegov premeštaj od lombardijskih otaca.
- Pobrinuću se za to.
Pošto je predmet razgovora bio završen, najstariji, Landino, i najmlađi, Piko, obratiše sada pažnju na Mikelanđela. Landino ga upita je li čitao šta je Plinije napisao o poznatoj grčkoj statui Laokona.
- Ne poznajem Plinija.
- Onda ću ti pročitati.
On uze knjigu sa police, brzo prelista i poče da čita priču o kipu u palati cara Tita, „jednom delu koje se može smatrati kao bolje od ma kog drugog dela slikarske ili vajarske umetnosti. Isklesano je iz jednog komada, i glavna figura i deca, i zmija s njenim divnim savijucima".
Policijano nastavi s Lukijanovim opisom Knidske Venere, koja je prikazivala Veneru kako stoji pred Parisom kad joj je dodelio nagradu za lepotu. Zatim se Piko seti statue od pentelejskog mermera na Ksenofontovom grobu.
- Mikelanđelo će želeti da pročita Pausanija u originalu - reče Piko. - Doneću ti svoj primerak.
- Ja ne čitam grčki - reče Mikelanđelo pomalo postiđen.
- Ja ću te učiti.
- Ja nemam dara za jezike.
- Svejedno - upade Policijano. - Za godinu dana ti ćeš pisati sonete na latinskom i grčkom.
U sebi, Mikelanđelo promrmlja: „Dozvolite da sumnjam." Ali bilo bi neučtivo ubiti oduševljenje tih novih prijatelja koji su se sada među sobom prepirali iz kojih knjiga treba da ga podučavaju.
- ...Iz Homera. Za grčki je on najčistiji.
- Aristofan je zabavniji. Da se smeje dok uči...
Laknulo mu je kad je grupa odvratila pažnju od njega. Najvažnija ideja koju je pokupio iz brzog, učenog razgovora bila je ta da religija i nauka mogu postojati jedna pored druge obogaćujući jedna drugu. Grčka i Rim pre početka hrišćanstva izgradili su sjajnu umetnost, humanističke i prirodne nauke i filozofiju. Onda je za hiljadu godina sva ta mudrost i lepota bila smrvljena proglašena za prokletstvo, pokopana u tami.
Sada je ta mala grupa ljudi, senzualni Policijano, zborani Landino, mali Fičino, zlatokosi Piko dela Mirandola tih nekoliko slabašnih ljudi koje je vodio i pomagao Lorenco de Mediči pokušavala da stvori novi intelekt pod zastavom jedne reči koju Mikelanđelo nikad ranije nije čuo:
Humanizam.
Šta to znači?
Kako su časovi prolazili, on primeti da je zainteresovan, i to toliko da je, kad je Bertoldo dao znak da odlazi i tiho se išunjao, i dalje ostao. I dok je svaki od platoničara iznosio svoje misli, on polagano uhvati smisao onoga što su oni hteli da kažu.
Vraćamo svet čoveku, a čoveka njemu samom. Čovek više neće biti divlji, već plemenit. Nećemo mu uništiti duh da bi dobio besmrtnu dušu. Bez slobodnog, živog i stvaralačkog duha čovek nije ništa drugo do životinja, bez trunke duše. Mi vraćamo čoveku njegove umetnosti, književnost, nauku, nezavisnost, da bi mislio i osećao kao pojedinac, a ne da bude vezan za dogmu kao rob i da trune u okovima. Na kraju večeri, kad se vratio u svoju sobu i zatekao Bertolda još budnog, izlete mu iz usta:
- Oni čine da se osećam glupim.
- To su najbolji umovi Evrope. Mogu ti dati herojske teme da o njima razmišljaš. - Zatim, da bi utešio umornog mladića, dodade: - Ali oni ne znaju klesati mermer, a to je isto tako rečit jezik kao i svaki drugi.
Sledećeg jutra stigao je rano u vrt. Toriđani ga potraži u kućici za alat, gde je bio smestio svog bradatog starca na kome se vežbao.
- Gorim od radoznalosti - povika Toriđani. - Pričaj mi o životu u palati.
Mikelanđelo ispriča svom prijatelju o sobi u kojoj je boravio zajedno sa Bertoldom, o tome kako tumara po dugačkim hodnicima, i kako sme da rukuje umetničkim blagom, o gostima na nedeljnom ručku i uzbudljivoj večeri u Lorencovom studiolu s platoničarima. Toriđanija su zanimale samo ličnosti.
- Kako izgledaju Policijano i Piko dela Mirandola?
- Pa, Policijano je ružan dok ne počne govoriti, a onda ga reči učine lepim. Piko dela Mirandola je najlepši muškarac koga sam video, i sjajan.
- Veoma si impresioniran utiscima - reče zajedljivo Toriđani. - Novi par sjajnih modrih očiju, duga valovita zlatna kosa, i tebi oči iskaču iz duplji.
- Ali, Toriđani, zamisli da čovek zna čitati i pisati na dvadeset dva jezika! Dok se mi jedva znamo izražavati na jednom.
- Govori sam za sebe - odgovori Toriđani. - Ja sam vaspitan kao plemić i mogu da diskutujem s najboljima. Nisam ja kriv što si ti neuk.
Mikelanđelo shvati da je njegov prijatelj postao svadljiv.
- Ja nisam hteo tebe kritikovati, Toriđani.
- Jedna noć u palati Mediči, i već ti cela Firenca izgleda neuka.
- Ja sam samo...

...samo si se hvalisao svojim novim prijateljima - prekine ga Toriđani – ljudima koji su toliko privlačniji i inteligentniji od tvojih starih, aljkavih prijatelja, s kojima si bio zatvoren između ovih vrtnih zidova.
- Ja tako nešto nisam mislio. Zašto govoriš takve stvari?
Ali se Toriđani okrenuo.
Mikelanđelo uzdahnu i vrati se svom mermeru.

4


Na Cvetnu nedelju bio je topao prolećni dan. Na umivaoniku Mikelanđelo nađe tri zlatna florina, za koje je Bertoldo rekao da će mu ih svake nedelje ostaviti Lorencov sekretar, ser Pjero da Bibijena.
Nije se mogao odupreti iskušenju da se pokaže svojoj porodici. Na krevet stavi opet drugo odelo, belu bluzu izvezenu grožđem i lišćem, kratak širok kaput sa širokim rukavima koji se napred zakopčavao srebrnim dugmadima, i tamnocrvene čarape. Osmehnu se sam sebi zamislivši izraz Granačijevog lica kad se budu sreli na Pjaci San Marko da pođu zajedno kući.
Rustiči ga je zapanjeno gledao dok je išao stazom i kad stiže dovoljno blizu, iskrivi lice:
- Ja sam prost. - Zatim ljutito: - Raširi rep.
-Rep?
- Svi pauni imaju šaren rep.
- Pa, Rustiči - zakuka on - zar baš nijedanput ne smem da obučem to odelo?
- Zar ne smem nositi ovaj nakit baš nijedanput? Zar ne smem piti ovo retko vino baš nijedanput? Naređivati ovoj posluzi baš nijedanput? Protraćiti neki zlatnik baš nijedanput? Spavati s lepom devojkom baš nijedanput?...
- Sva telesna iskušenja u jednom sonetu. Istina, Rustiči, čini mi se kao da sam obučen u odelo za neku pompeznu paradu. Ali voleo bih da ostavim utisak na svoju porodicu.
- Via via - progunđa Rustiči. - Odlazi.
Toriđani je dolazio stazom kočopereći se, u ogrtaču vatrene boje i crnom šeširu od baršuna na kome je lepršalo pero narandžaste boje. On stade pred Mikelanđelom.
- Hoću da razgovaram s tobom, nasamo.
Toriđani ga zgrabi za ruku. Mikelanđelo se trgne.
- Zašto nasamo? Mi nemamo tajni.
- Mi smo se poveravali jedan drugom. Dok se nisi preselio u palatu i dok nisi postao važan.
Nije se moglo pogrešiti u pogledu prirode osećaja koji se krio iza Toriđanijevog izliva. Mikelanđelo progovori blago, nadajući se da će ga smiriti.
- Ali ti živiš u svojoj vlastitoj palati, Toriđani.
- Da, i meni nije potrebno da se služim sitnim podvalama kao što je izbijanje zuba faunu da bih se dodvorio Medičima.
- Ti kao da si ljubomoran.
- Na šta? Na jednog nesnosnog umišljenog neznalicu?
Zašto umišljenog neznalicu? Kakve to ima veze?
- Zbog toga što ti ništa ne znaš o sreći ili drugarstvu.
- Ja nisam nikad bio srećniji.
- Da, zato što crtaš linije ugljenom svojim odvratnim rukama.
- Ali dobre linije - uzvrati Mikelanđelo, ne uzimajući za ozbiljno Toriđanija.
Toriđani pocrvene.
- Da li time hoćeš reći da moje nisu dobre?
- Zašto ti uvek okrećeš razgovor na sebe? Ti nisi središte svemira.
- Za sebe jesam. A bio sam i za tebe, dok ti glava nije porasla.
Mikelanđelo ga pogleda u čudu.
- Ti nikad nisi bio središte mog svemira.
- Onda si me prevario. Ti se ulaguješ za porudžbine mnogo vremena unapred.
Sunce se sledi na Mikelanđelovom licu. On se okrene i potrča što je brže mogao iz vrta niz Ulicu kovača štitova.
Stolar i trgovac koji su sedeli na suncu pred svojim radnjama podigoše s poštovanjem kape, inače, njegovo novo odelo kod kuće nije imalo više uspeha nego što ga je imalo kod Rustičija. Otac mu se osećao uvređenim, kao da je finoća na neki način bila za njega poniženje.
Mikelanđelo uze tri zlatnika iz kesice za pojasom i stavi ih na Lodovikov pisaći sto. Lodoviko se zagleda u njih bez ijedne primedbe, ali ga njegova maćeha Lukrecija poljubi srećna u oba obraza, očiju sjajnih od uzbuđenja.
- Sada mi reci! Kakav sos stavljaju oni na pastu?
Mikelanđelo je lupao glavu, u želji da zadovolji.
- Ne mogu da se setim.
- A meso? Stavljaju li kuvari u palati indijski gorki koren. A šta je s njihovim poznatim ribama kuvanim s bananama i orasima?
- Oprosti mi, madre mia, ne znam.
Ona očajnički odmahnu glavom.
- Zar se ne sećaš šta si žvakao? Onda se sprijatelji s kuvarima. Napiši recepte meni za ljubav.
Sada je cela porodica bila okupljena u Lodovikovoj sobi, kombinaciji kancelarije i dnevne sobe. Njegova baka je bila srećna jer se on upoznao s velikim ljudima Firence, njegov brat Đovansimone se zanimao za zabave. Njegova strina i stric bili su radosni zbog zlatnika koje je doneo kući. Buonaroto je želeo da sazna nešto o poslovnom dogovoru, hoće li primati tri zlatnika svake sedmice? Uzima li se novac za kamen i materijal od njegove plate?
Njegov otac zatraži da ga saslušaju.
- Kako Mediči postupaju s tobom? Il Magnifico?
- Dobro.
- A Pjero?
- On je ohol, takva mu je priroda.
- A Đovani, budući kardinal?
- On sa svima postupa jednako. Kao da svaki put čoveka vidi prvi put.
- A Đulijano?
Mikelanđelo se osmehnu. - Cela ga palata voli.
Lodoviko razmisli za trenutak, a onda izjavi:
Pjerov stav će pretegnuti: ti si u palati kao skroman radnik. - On baci pogled na tri zlatnika koja su se sijala na stolu. - Šta je to? Poklon? Plata?
- Dobijaću tri florina svake nedelje.
- Šta su rekli kad su poslali novac?
- Bio je na mom umivaoniku. Kad sam pitao Bertolda, on mi je rekao da mi je ta svota određena svake sedmice.
Njegov stric Frančesko nije mogao suzdržati radost.
- Odlično. Ako stalno budemo dobijali toliko, možemo unajmiti dućan.Mikelanđelo, ti ćeš biti ortak, ti ćeš deliti dobitke...
- Zamisli - upade njegova strina Kasandra s novorođenim poštovanjem - da će Mikelanđelo biti taj koji će nas vratiti trgovini.
- Ne! - Bejaše to Lodoviko, tamnocrvenog lica. - Mi nismo sramežljiva sirotinja.
- Ali ti zlatnici su dati Mikelanđelu kao članu porodice Mediči - odgovori njegova mlada žena.
- Hm! - frknu Lodoviko. - Šta njega čini Medičijem? Ta tri zlatnika?
- To nije milostinja. - Mikelanđelo bejaše ogorčen. - Ja radim od zore do mraka.
- Jesi li ti zakonski postao učenik? Jesam li ja potpisao ugovor u cehu? - On se okrene svom bratu Frančesku. - Poklon je hir. Naredne sedmice možda neće dobiti ništa.
Mikelanđelo pomisli da će mu otac tresnuti novac u glavu. On je samo mislio da donese kući svoju zaradu kao poslušan sin... možda da se malo pohvali. Ali tri zlatnika bila su više no što bi Lodoviko mogao da zaradi za mesec dana u carinarnici.
Mikelanđelo shvati da je bio bezobziran, jer sada, oborivši glavu na grudi, Lodoviko primeti: - Pomislite koliko li miliona zlatnika imaju Mediči kad jednom petnaestogodišnjem učeniku daju tri zlatnika sedmično. - Zatim, brzim pokretom ruke, on ih zbrisa u donju ladicu pisaćeg stola.
Lukrecija ugrabi trenutak da ih odvuče za sto. Posle ručka porodica se okupila u dnevnoj sobi. Lionardo, ćutljiv u toku ranije rasprave, stade pred Mikelanđela i izjavi papskim glasom:
- Umetnost je porok.
- Umetnost! Porok! - Mikelanđelo zapanjeno pogleda svog brata. - Kako... zašto?
- Zbog toga što je to ugađanje svojim sklonostima, koncentrisanje na svoju vlastitu žudnju za stvaranjem umesto na razmišljanje o lepotama koje je bog stvorio.
- Ali, Lionardo, naše su crkve prekrivene umetnošću.
- Nas je đavo odvukao na stranputicu. Crkva nije vašar, ljudi treba da idu da se mole bogu na kolenima, a ne da gledaju igre naslikane po zidovima.
- Onda u tvom svetu nema mesta za vajara?
Lionardo sklopi ruke i pobožno podiže oči prema nebu.
- Moj svet je budući svet, gde ćemo sedeti s desne strane Bogu.
Ustavši sa stolice, Lodoviko uzviknu: - Sada imam dva fanatika na vratu.
On ode da prilegne, a za njim cela porodica. Jedino Mona Alesandra ostade da ćutke sedi u jednom uglu. Mikelanđelo poželi da ode, osećao se umornim. Celi dan bio je jedno razočaranje.

Lionardo ne htede da ga pusti. On krene u frontalni napad na Lorenca i Platonsku akademiju kao akademiju pagana, bezbožnika, neprijatelja crkve, antihrista.
- Ja ti garantujem, Lionardo - poče Mikelanđelo pomirljivo - da nisam čuo nikakvo svetogrde niti neukazivanje poštovanja, barem ne prema samoj religiji. Lorenco je reformator samo za zloupotrebe, on želi očistiti crkvu.
- Očistiti! Reč koju nevernici upotrebljavaju kad je misle uništiti. Napad na crkvu je napad na hrišćanstvo.
Obuzet silnim besom, Lionardo sad optuži Lorenca de Medičija da je razuzdani bludnik, i da uveče izlazi iz palate da bi sa svojim drugarima otišao na konju da provede noć u bančenju i zavođenju mladih žena.
- O tim optužbama ja ništa ne znam - reče mirno Mikelanđelo. - Ali on je udovac. Zar on ne sme da voli?
- On je bio ljubavnik i pre smrti svoje žene. To svi znaju. Njegova mu je požuda već iscrpela telo.
Mikelanđelo se upita kako li je njegov brat saznao te stvari. On nije Lorenca smatrao svecem, čuo ga je kako je rekao Landinu smejući se: - Ja ne grešim iz pokvarenosti, već nekako nekim delom svoje prirode koja voli uživanje - i seti se Lorencovog odgovora Fičinu: - Ne žalim nipošto što volim čulna uživanja, jer je ljubav za slikarstvo, skulpturu i literaturu takođe čulna po svojoj prirodi.
- Njemu se činilo da je sve to privatna stvar jednog krepkog, snažnog čoveka.
- Samo ulizica kao što si ti ne vidi da je Lorenco tiranin - nastavi Lionardo.
Mikelanđelo pomisli: „To je već drugi put danas da me nazivaju ulizicom!" On se oseti još nesrećnijim. Činilo mu se da mu je odelo usko i smešno.
- On je uništio slobodu Firence - povika Lionardo. - On ugađa narodu. Daje im hleba i igara... I jedini je razlog zašto nije uzeo krunu i postao kralj u tome što je previše podmukao, voli da radi iza kulisa i kontroliše svaki pokret, dok su Toskanci svedeni na pione...
Pre no što je Mikelanđelu pošlo za rukom da odgovori, Mona Alesandra reče: - Da, Lionardo, on nas je ublažio. Održao nas je po strani od građanskog rata! Godinama smo mi uništavali jedni druge, porodice se dizale protiv porodica, komšije protiv komšija, a krv je tekla ulicama. Sada smo sjedinjeni. Jedino Mediči mogu nas sprečiti da ne dohvatimo jedni druge za gušu.
Lionardo nije hteo odgovoriti svojoj baki.
- Mikelanđelo, želim jednu poslednju reč sa tobom.
Mikelanđelo pogleda brata pravo u oči preko teškog stola od mahagonija. Nikad nije mogao razgovarati s tim čudnovatim mladićem niti se osećao prijatno s njim u društvu.
- Ovo je moj oproštaj s tobom. Ostavljam noćas ovu kuću da se pridružim Đirolamu Savonaroli u San Marku.
- Pa zar je Savonarola stigao? Lorenco ga je pozvao. Bio sam u studiolu kad je to predložio Piko dela Mirandola, i Lorenco je pristao da piše u Lombardiju.
- Medičejska laž! Zašto bi ga Lorenco zvao, kad je Savonarolina namera da uništi Medičije? Ja odlazim iz ove kuće kao što je Savonarola otišao od svoje porodice u Ferari, samo s jednom košuljom na leđima. Zauvek. Moliću se za tebe klečeći na podu ćelije dok na mojim kolenima ne bude više kože i dok mi ne poteče krv. Možda ćeš se tom krvlju iskupiti.
Mikelanđelo je dobro video iz Lionardovih usplamtehh očiju da ne vredi odgovarati. On odmahnu glavom u prividnom očajanju, pomislivši: „Otac ima pravo. Kako je ta zdrava i pametna porodica Buonaroti, koja se bavila menjanjem novca i koja je dve stotine godina davala samo ljude od reda, izrodila dva fanatika u jednoj generaciji?"
On promrmlja Lionardu: - Nećemo biti suviše daleko, svega nekoliko stotina stopa preko Pjace San Marko. Ako se nagneš kroz prozor svoje ćelije, čućeš me kako klešem u vrtu.

5


Naredne nedelje, kad je ponovo našao tri zlatnika na umivaoniku, on odluči da ih ne nosi kući. Pođe da potraži Kontesinu i pronađe je u njezinoj biblioteci.
– Moram kupiti jedan poklon.
- Za jednu damu?
- Za jednu ženu.
- Možda dragulje?
- Ne - odgovori on sumorno. - Ona je majka mojih prijatelja klesara.
- Kako bi bilo platneni stolnjak izvezen rupicama?
- Imaju stolnjak.
- Ima li ona mnogo haljina?
- Ima jednu u kojoj se venčala.
- Onda jednu crnu haljinu za misu?
- Odlično.
- Kako je velika?
Izgledao je zbunjen.
- Nacrtaj mi njenu sliku.
On se osmehnu. - S perom sve znam: čak i proporcije jedne žene.
- Zamoliću dadilju da me odvede u trgovinu da kupim crnu vunenu tkaninu. Moja sarta će je skrojiti tako da odgovara tvom crtežu.
- Ljubazni ste, Kontesina.
Nije želela zahvalnost. - To nije ništa.
Mikelanđelo se uputi na Pjacu Santo Spirito i nakupova poklone za ostale članove porodice Topolino, zatim udesi s jednim slugom u prizemlju palate da pozajmi konja i sedlo. U nedelju ujutro, pošto je prisustvovao misi u kapeli palate, on spremi torbu i pođe u Setinjano, pod toplim suncem koje mu je grejalo nepokrivenu glavu. Najpre pomisli da obuče staro odelo,kako Topolini ne bi pomislili da se pravi važan, ali brzo shvati da bi to bilo afektiranje. Osim toga, voleo je sebe u tamnoplavoj košulji i pantalonama koje je već nosio.
Porodica Topolino je sedela na terasi koja je bila okrenuta prema dolini i Buonarotijevoj kući na grebenu preko puta, uživajući u svom nedeljnom satu besposlice posle povratka s mise u maloj seoskoj crkvi. Bili su toliko iznenađeni kad su ga ugledali kako dolazi cestom na srebrnastosivom konju, u srebrnom sedlu, da zaboraviše reći zdravo. I Mikelanđelo je ćutao. Siđe s konja, zaveza ga za drvo, skine torbu i istrese je na grubu ploču stola. Posle jednog trenutka ćutnje otac zapita kakvi su to paketi. Mikelanđelo odgovori:
- Pokloni.
- Pokloni? - Otac pogleda redom sva tri sina, jer osim deci, Toskanci nikome ne daju poklone. - Jesi li ti zakasnio za poslednju Befanu, ili si poranio za sledeću?
- Jedno i drugo. Četiri godine sam jeo vaš hleb i pio vaše vino.
Otac odgovori grubo: - Klesao si kamen za čorbu koju si jeo.
- Svoj prvi novac odneo sam kući, Buonarotijevima. Topolinima donosim drugi.
- Imaš li porudžbine? - uzviknu deda.
- Ne. Svake nedelje Lorenco mi daje džeparac.
Topolini se pogledaše.
- Džeparac? - upita otac. - Hoćeš da kažeš platu?
- Ja ne primam platu.
- Oh, to je, znači, novac za izdržavanje: za stan i hranu?
- Ja ne plaćam za stan i hranu.
- Je li to novac za nabavke? Za calze, ili za mermer?
- Sve to dobijam.
- Pa za šta ti je onda novac?
- Da potrošim za ono što mi padne na pamet.
- Ako imaš hranu, krevet, mermer, šta bi ti još palo na pamet?
- Zadovoljstvo.
- Zadovoljstvo? - Članovi porodice prevrtali su tu reč po jezicima kao neko novo voće.
- Kakava zadovoljstva?
Mikelanđelo se zamisli.
- Pa, kockanje, na primer.
- Kockaš li se?
- Ne.
- Šta još?
Posle jednog trenutka: - Da se brijem na sajmu.
- Imaš li bradu?
- Još ne. Ali mogao bih staviti ulje na kosu kao Toriđani.
- Želiš li stavljati ulje na kosu?
- Ne želim.
- Onda to nije zadovoljstvo. Šta drugo?
On, u očajanju: - Pa, žene koje nose kukuljice sa zvoncetom na glavi kad izađu subotom popodne.
- Želiš li te žene?
- Poslužio sam se time kao ilustracijom. Mogao bih kupiti sveće da ih zapalim pred Devicom.
- To je dužnost.
- Popiti čašu vina nedeljom po podne.
- To je običaj. On priđe stolu.
- Doneti stvari prijateljima.
Polagano usred duboke tišine, on poče deliti poklone.
- Za mia madre, za misu. Za Bruna, kožni pojas sa srebrnom kopčom. Za Đilberta, žuta košulja i čarape. Za nonna vuneni šal oko vrata za zimu. Za oca Topolina, visoke čizme kad radi u Majanu. Enriko, ti si rekao da bi rado imao zlatan prsten kad odrasteš. Eccolo.
Dugo su ga gledali, nemi. Majka pođe u kuću da obuče haljinu, otac navuče čizme, Bruno stavi pojas oko struka, Đilberto obuče novu košulju, deda je stajao umotavajući i odmotavajući šal oko vrata. Enriko se pope na konja, da bi bolje mogao sam da posmatra prsten.
Zatim progovori otac.
- Svi ovi pokloni... to su pokloni od džeparca?
- Svi.
- A Lorenco, on ti daje novac da nama kupiš poklone.
- Da.
- On je zaista Veličanstveni.
Mikelanđelo primeti još jedan paket na stolu. Zbunjen, otvori ga i izvuče platneni stolnjak. Seti se Kontesine kako kaže: „Kako bi bilo jedan platneni stolnjak?" Kontesina je stavila taj poklon u torbu kao svoj prilog. Obrazi mu se zarumeneše. Dio mio! Kako to da objasni? On tutnu stolnjak u ruke majke Topolino. - Ovo je poklon Kontesine de Mediči. Za tebe.
Topolini se zapanjiše.
- Kontesina de Mediči? Zašto bi nam ona poslala stolnjak? Zar ona zna da mi postojimo?
- Da. Zna. Pričao sam joj o vama. Njena sarta ti je napravila haljinu.
Nonno se prekrsti. - To je čudo.
Mikelanđelo pomisli: „Amin. Tako je."

6


Svaki od četvorice članova Platonske akademije imao je vilu u okolini Firence. Dolazili su u grad po nekoliko puta nedeljno da predaju i da rade s Lorencom u studiolu. Činilo se da Lorenco želi da Mikelanđelo iskoristi svaku takvu priliku, i tako je on verno prisustvovao sastancima.
Platoničari su pokušali da ga zainteresuju za latinski i grčki. Pravili su tablice da mu pokažu kako je krasnopis tih jezika crtež sličan u suštini njegovim crtežima figura. On je odneo njihove rukopise i uputstva u sobu i razmišljao nad njima satima... ali je malo naučio.
- Ništa se ne hvata za mene! - požali se Bertoldu.
Uporni, akademičari su savetovali da čita naglas poeziju na narodnom jeziku: Dantea, Petrartku, Horacija, Vergilija. To mu je činilo zadovoljstvo, naročito u diskusijama koje su sledile pošto je pročitao Božansku komediju, uz tumačenje njene filozofije. Platoničari su mu čestitali na njegovoj sve čistijoj dikciji, a onda su doveli Dirolama Benivijenija, koga su opisali kao „najvatrenijeg pristalicu poezije na narodnom jeziku", da nauči Mikelanđela da i sam piše stihove. Kad se on usprotivio tvrdeći da želi da postane vajar a ne pesnik, Piko reče:
- Građa jednog soneta je isto tako stroga disciplina kao građa jednog mermernog reljefa. Kad te Benivijeni uči da pišeš sonete, on vežba tvoj um u pravilima logike i kompozicije misli. Ti se jednostavno moraš poslužiti njegovim talentom.
Landino je uveravao: - Mi i ne želimo da pokušamo oslabiti tvoju klesarsku ruku zamenjujući čekić i dleto perom i mastilom!
Policijano doda: - Ne smeš prestati da učiš poeziju. Moraš nastaviti glasno da čitaš. Da čovek bude potpun umetnik, nije dovoljno da bude samo slikar, vajar ili arhitekt. Čovek mora biti i pesnik ako želi da se potpuno izražava.
- Ja to radim tako bedno - žalio se Mikelanđelo Benivijeniju jedne večeri kad je pokušao da napravi stihove koji se skandiraju. - Kako možete čitati moje nezgrapne pokušaje?
Benivijeni, koji je bio i obdaren muzičar, nasmeja se na Mikelanđelovo očajanje, i otpeva jednu veselu pesmicu koju je sam komponovao, a zatim odgovori: - Moji prvi pokušaji nisu bili bolji, pre su bili lošiji. Ti ćeš misliti da si slab pesnik sve do onoga dana kad ti dođe potreba da nešto izraziš, a onda ćeš imati pesnički alat u rukama, metar i rimu, isto kao što ti čekić i dleto stoje na tezgi.
U dane verskih praznika, kad je Lorenco zatvarao vrt, Mikelanđelo bi odjahao u Landinovu vilu na vrhu Kasentina, koju mu je poklonila firentinska republika za njegove komentare uz Dantea, do Fičinijeve vile na Kaređu, zamka sa tvrđavskim zidovima i pokrivenim galerijama, do Pikove vile „Hrast" ili Policijanove vile„Dijane", obe na padinama Fijezole. U vilu „Dijani" oni bi se smestili u vrtnom paviljonu koji je podsećao na paviljon u kome su ličnosti iz Bokačovog Dekamerona ispredale svoje priče, i slušali su Policijana kako čita svoju novu pesmu:

Dođi gde trava je zelena, I zeleno postaje drveće. Ne plaši se, lepa devojčice, Svi momci su puni čežnje. Životinje i ptice gore Od ljubavi u mesecu maju.
Mladost je loman dragulj Trava ponovo zeleni,
Starost ne zna za obnovu,
Lepotice, ne budite okrutne Na vaše ljubavi u mesecu maju.


Jedna ideja počela je da se stvara u glavi Mikelanđela: i on će jednog dana imati kuću kao što je vila „Dijana", sa vajarskom radionicom i godišnjom stipendijom od Lorenca, koja će mu omogućiti da kupuje mermer iz Karare, od koga će klesati velike statue. Zar ima razloga da ne bi i s njim tako postupali? Nije se žurio, ali kad mu Lorenco jednom bude poklonio vilu, on bi voleo da to bude u Setinjanu, među klesarima.
Dani i sedmice su prolazili u crtanju sa živih modela, u prenošenju figura u glinu, u vežbanju na komadima kamena da bi isklesao članak na nozi, pokret bedra, okret glave na vratu, učeći kako da izbegne udarac kad mu se polomi vrh gvožđa za bušenje i u proučavanju tehnike Lorencovih grčkih vajarskih dela.
Lorenco je takođe podsticao njegovo obrazovanje. Jedne nedelje izjutra on zamoli Mikelanđela da prati porodicu Mediči u crkvu San Galo, gde će čuti fra Marijana, u čiji je manastir Lorenco išao kad je želeo da ozbiljno raspravlja o teologiji. - Fra Marijano je moj ideal - reče Lorenco - on poseduje ljubaznost pored ozbiljnosti, eleganciju pored asketizma, i liberalnu religiju prosvećenog zdravog razuma. Čućeš.
Fra Marijano je propovedao blagim glasom, punim harmoničnih preliva, i živahnim rečima. Odao je čast hrišćanstvu zato što sliči platonizmu, citirao je Grke, recitovao latinske pesnike s uglađenom rečitošću. Mikelanđelo je bio opčinjen. Nikad pre nije čuo ovakvog sveštenika. Kad je fra Marijano menjao boju svoga glasa, on je bio očaran, kad je fra Marijano razvijao svoje dokaze, on je bio uveren, kad bi fra Marijano ilustrovao svoje reči nekom smešnom anegdotom, on se smeškao, kad je sveštenik vršio pritisak na vernike ozbiljnim istinama, on je popuštao pred njihovom snagom.
Lorencu je rekao: - Sada bolje razumem šta Akademija podrazumeva pod modernom religijom.

Jedan od Pjerovih sluga kucnu na vrata njegovih odaja i uđe.
- Njegova ekselencija Pjero de Mediči naređuje Mikelanđelu Buonarotiju da se javi u predvorju Njegove ekselencije u četiri sata, pre zalaska sunca.
Mikelanđelo pomisli: „Kako je drugačiji od svoga oca, koji pita da li bi mi činilo zadovoljstvo da mu se priključim." Sluzi učtivo odgovori: - Obavestite Njegovu ekselenciju da ću se javiti.
Imao je dovoljno vremena da posedi u okrugloj drvenoj kadi na kraju hodnika, s kolenima zgrčenim pod bradom, i da se pita šta li to želi od njega prestolonaslednik dinastije Mediči, koji ga nikad nije udostojio nečim više od službenog naklona. Neki instinkt mu je govorio da je njegovo kaćipersko odelo, koje se sastojalo od izvezene košulje i ljubičastog ogrtača, baš ono što će Pjero pohvaliti.
Pjerove odaje nalazile su se na prvom spratu palate, okrenute prema otvorenoj lođi na uglu Via de Gori i Via Larga. Zbog Pjerove hladnoće Mikelanđelo nikad nije bio u tom krilu palate, čak ni da vidi umetnička dela o kojima je slušao rasprave. Sada su mu se noge vukle hodnikom koji je vodio u Pjerove odaje, jer je tu na zidu bila jedna sjajna slika Fra Anđelika i nežni mermerni reljef od Deziderija da Setinjana.
Sluga je čekao ispred Pjerovog predsoblja. On uvede Mikelanđela. Madona Alfonsina, Pjerova žena, u sivom damastu izvezenom draguljima, sedela je nepomično na visokom purpurnom naslonjaču. Prekrivajući zid iza nje, nalazila se jedna tapiserija s lišćem i cvećem, a na zidu s njene leve strane njen veliki portret naslikan uljanim bojama na kome su joj obrazi bili bledi kao alabaster. Pjero se pravio da ne čuje da Mikelanđelo ulazi. Stajao je na šarenom persijskom ćilimu okrenut leđima gostu i posmatrao tabernakul od kosti sa staklenim panelima, na kojima su bile naslikane priče o Hristu.
Alfonsina zapovednički odmeri Mikelanđela, ne dajući drugog znaka da ga je prepoznala osim što je frknula kroz nos, kako je to uvek radila, kao da Firenca i Firentinci loše mirišu. Od samog početka nije se ni najmanje trudila da sakrije prezir prema Firentincima. Toskance, koji su vekovima mrzeli Rim i sve što je rimsko, ovo je dovodilo do besa. A Pjeru de Medičiju, koji je bio polovinom Orsini po nasleđu, sada je drugu polovinu toga nasleđa oteo ovaj drugi član porodice Orsini.
Pjero se okrene. Crna gusta kosa spuštala mu se u talasima niz ramena, a lice mu je bilo lepo, uprkos kosom zarezu na bradi. Bez formalnog pozdrava on objavi:
- Obaveštavamo te, Mikelanđelo Buonaroti, da želimo portret Alfonsine napravljen u mermeru.
- Hvala vam, ekselencijo - odgovori Mikelanđelo - ali ja ne klešem portrete.
- Zašto ne?
Mikelanđelo pokuša objasniti da njegov cilj nije da stvori bilo koju osobu. - Ja ne bih mogao pogoditi sličnost kao ovaj slikar, tako da vas zadovolji.
- Koješta! Naređujem ti da isklešeš moju ženu u mermeru!
Mikelanđelo pogleda u Pjerovo bahato lice, i ču glas svog oca kako govori: „Šta znači biti klesar u palati Mediči? Isto što i sluga." Madona Alfonsina progovori prvi put.
- Budite ljubazni pa prenesite taj razgovor u svoju sobu.
Pjero ljutito otvori sobu i izađe napolje. Mikelanđelo pomisli da je najbolje da pođe za njim. Zatvori za sobom vrata i iznenadi se kad vide da među Pjerovim srebrnim kacigama i bokalima koje je on dobio kao nagrade u takmičenjima ima mnogo umetničkih dela: Botičelijeva Palada, Bertoldov Belorofon, a u nišama su se nalazile starinske obojene drvene skulpture prema zlatnoj pozadini. I nehotice, on uzviknu:
- Vaša ekselencija ima odličan umetnički ukus.
Pjero se ne odobrovolji.
- Kad budem želeo čuti tvoje mišljenje, pitaću te. U međuvremenu, objasni mi zašto smatraš da si bolji od naših ostalih plaćenika.
Mikelanđelo stisnu zube od besa i prisili se da odgovori učtivo.
- Ja sam vajar. Stanovnik ove palate na zahtev vašeg oca.
- Mi imamo stotinu zanatlija koji žive u ovoj palati. Šta im se kaže da rade, oni to rade. Počećeš sutra ujutro. I pazi da od njene ekselencije napraviš lepu statuu. - To ne bi mogao da učini čak ni Mino da Fjezole.
Pjerove oči bljesnuše.
- Ti... ti... contadino! Spakuj svoje dronjke i gubi nam se s očiju.
Mikelanđelo pođe u svoju sobu i poče bacati odelo iz komode na krevet. Neko zakuca na vrata. Bila je to Kontesina s guvernantom.
- Čula sam da si se svađao s mojim bratom.
On se sagne da dohvati nešto sa dna ladice.
- Stoj i razgovaraj sa mnom! - Bila je to zapovest.
On ustane i priđe joj.
- Nemam šta da kažem.
- Je li istina da si odbio da klešeš Alfonsinin portret?
- Jesam.
- Da li bi odbio kad bi te moj otac zamolio da klešeš njegov portret?
Mikelanđelo je ćutao. Da li bi odbio Lorenca, za koga je osećao tako duboku ljubav?
- Da li bi odbio kad bih te ja zamolila?
Opet je bio uhvaćen.
- Pjero me nije zamolio - reče on mirno. - On mi je naredio.
U hodniku se začuše užurbani koraci. Lorenco uđe u sobu, izuzetno mrk u licu, ljutita pogleda. Guvernanta promuca:
- Ekselencijo... pokušala sam da je sprečim...
Lorenco je odgurnu.
- Ja neću da se ovo dešava u mojoj kući.
Mikelanđelove oči usplamteše.
- Ja sam molio tvog oca da te meni prepusti, zar ne?
- Da.
- Onda sam ja odgovoran za tebe.
- Nemam izvinjenja.
- Ne tražim izvinjenje.Ušao si ovamo kao član porodice.Niko neće s tobom postupati kao sa... zabavljačem... ili ti narediti da napustiš svoj vlastiti dom.
Mikelanđelova kolena pokleknuše. On sede na krevet. Lorenco poče da govori blaže.
- Ali i ti, takođe, imaš još mnogo da naučiš...
- Priznajem. Moje ponašanje...
- ...da ne bežiš ovamo svaki put kad te uvrede, i da ne pakuješ svoje stvari. To je bedna odanost prema meni. Shvataš li to?
Mikelanđelo ustane, trudeći se da zadrži suze.
- Dugujem Pjeru izvinjenje. Rekao sam nešto neljubazno za njegovu ženu.
- On tebi duguje izvinjenje. To što ti želiš njemu da kažeš zauzvrat, to je tvoja stvar.- Kontesina zastade i došapnu mu preko ramena:
- Pomiri se s Pjerom. On ti može stvoriti mnogo neprilika.

7


Došlo je vreme da pokuša obraditi neku temu. Ali koju? I koje su teme njega zanimale?
- To mora da bude grčka tema - odluči Platon Četvrti.
- Treba da bude iz jedne od legendi o Herkulu i Anteju, o bitki Amazonki, o Trojanskom ratu - predloži Policijano, dok su mu se komadići dinje lepili uz ogromne tamne usne. - Biće to kao na frizu na Partenonu u Atini.
Mikelanđelo reče: - Ali ja malo znam o tim stvarima.
Ozbiljnog lica, Landino odgovori:
- To je, dragi moj Mikelanđelo, baš ono što pokušavamo da ti utuvimo poslednjih meseci: da te kao tvoji neslužbeni učitelji učimo o grčkom svetu i njegovoj kulturi.
Piko dela Mirandola se nasmeja, a studiolo se ispuni muzikom s klavikorda.
- Ono što naši prijatelji pokušavaju da kažu jeste, čini mi se, to da oni žele da te vrate u zlatno pagansko doba.
Ispričali su mu priču o dvanaest Herkulovih dela,o Niobi kako pati zbog svoje mrtve dece, o Minervi Atini, o Umirućem gladijatoru. Lorenco ublaži diskusiju svojim pomalo neprijatnim glasom.
- Ne ukazujte na teme našem mladom prijatelju. On mora izabrati temu po svojoj slobodnoj volji.
Mikelanđelo se zavali na sedište stolice i spusti glavu na naslon. Oči su mu sijale sjajem ćilibara pri svetlosti sveće koja je ostavljala crvene kolutove na njegovoj kestenjastoj kosi. Osluškivao je glasove u svojoj duši. Jednu stvar je znao sigurno: njegova prva tema neće doći ni iz Atine, ni iz Kaira ih Rima, pa čak ni iz Firence. Ona ima da dođe iz njegove duše, da bude nešto što on zna i oseća i razume. Inače bi bio izgubljen. Umetničko delo nije isto što i delo učenosti, ono je lično, subjektivno. Mora se roditi u duši stvaraoca.
Lorenco ga je upitao: „Šta želiš da kažeš?" On je sam sebi odgovorio: „Nešto jednostavno, što duboko osećam. Ali šta ja znam? Makar i o samom sebi? Da želim da postanem vajar, i da volim mermer. Iz tih osećaja ne mogu da stvorim vajarsko delo."
Zatim, usred žamora, on ugleda sebe kako stoji na stepenicama kapele Ručelaj onoga istog dana kad je prvi put otišao sa Girlandajovom radionicom u crkvu Santa Marija Novela. On živo ugleda kapelu pred sobom, Madone Čimabua i Nina Pizana, i ponovo oseti ljubav prema svojoj majci, svoj osećaj gubitka kad je ona umrla, svoju usamljenost, svoju glad za ljubavlju.
Bilo je kasno. Sastanak se prekinuo. Ostao je Lorenco. Mada se ponekad pričalo da njegov jezik ima grubu oštricu, on je govorio prirodno i jasno.
- Moraš oprostiti našim platoničarima njihovo oduševljenje - reče on. - Fičino je zapalio svetiljku pred Platonovom bistom. Landino prireduje najsjajnije književne gozbe godine na dan Platonovog rođenja. Za nas, Platon i Grci su ključ koji nam je omogućio da uteknemo od mračnih verskih predrasuda. Mi ovde u Firenci pokušavamo da stvorimo drugo Periklovo doba. U svetlosti tih naših ambicija ti moraš shvatiti prekomernost našeg žara.
- Ako niste umorni, Lorenco - reče Mikelanđelo - da li bismo još jednom mogli da obiđemo palatu i da vidimo one Madone s detetom?
Lorenco dohvati jako uglačanu bronzanu svetiljku. Pođoše niz hodnik dok nisu stigli do predvorja Lorencove kancelarije, u kojoj je bio jedan Donatelov mermerni reljef, tako nejasan i bezličan, pomisli Mikelanđelo, kao da ne želi da dozvoli da se prepozna. Otuda pođoše u Đulijanovu spavaću sobu. Najmlađi Mediči je i dalje spavao, s pokrivačem navučenim preko lica, dok su Lorenco i Mikelanđelo raspravljali o Pazelinovoj Madoni s detetom s dva mala anđela, naslikanoj na drvenoj ploči. Spustili su se hodnikom posmatrajući Devicu koja obožava dete od Fra Filipa Lipija na oltaru kapele, o kojoj je Lorenco objašnjavao da su modeli bili opatica Lukrecija Buti, koju je voleo Fra Filipo, i dete njihove veze, Filipino Lipi, sada slikar kod koga je učio Botičeii, kao što je Botičeli učio kod Fra Filipa. Ispitivali su Madonu Nerija di Bičija, a zatim pređoše do Madone s detetom sa krunom Medičija od Luke dela Robije, sve u sjajnim bojama, i najzad uđoše u Lorencovu spavaću sobu da vide Botičelijevu Madonu del Manjifikat, koju je ovaj naslikao za Lorencovog oca i majku nekih dvadeset godina ranije.
- Ta dva anđela što kleče pred Devicom i Detetom, to smo moj brat Đulijano i ja. Kad su ga ubili Paci, najjasnije svetlo iščezlo je iz mog života. Moj portret je ulepšan, kao što vidiš. Ja sam ružan čovek, gotovo se stidim toga, ali svi slikari misle da ja želim da mi laskaju. Isto je to učinio i Benoco Gocoli u našoj kapeli, oni naprave moju tamnu kosu svetlom, moj prćast nos ravnim, moju vrlo retku kosu lepom kao što je Pikova.
Lorenco mu dobaci oštar pogled, stisnutih usana, ozbiljnog pogleda.
- Meni se čini da ti znaš da meni laskanje nije potrebno.
- Granači kaže da sam ja opor - reče Mikelanđelo zbunjeno.
- Ti si naoružan dijamantom - izjavi Lorenco. - Ostani takav.
Lorenco mu ispriča legendu o Simoneti Vespuči, Botičelijevom originalu za Madonu del Manjifikat - najčistijoj lepoti koju je Evropa poznavala - reče Lorenco. - Nije istina da je Simoneta bila ljubavnica moga brata Đulijana. On je nju voleo, kao i cela Firenca, ali platonski. Pisao joj je duge sentimentalne pesme... ali je moga nećaka Đulija rodila njegova prava ljubavnica, Antonija Gorini. Sandro Botičeli je zaista voleo Simonetu, mada sumnjam da je ikad s njom lično govorio. Ona je žena u svim njegovim slikama: Primavera, Venera, Palada. Nijedan čovek nije nikad naslikao tako izvanrednu žensku lepotu.
Mikelanđelo je ćutao. Kad je pomislio na svoju majku, i on je nju video kao lepu mladu ženu, ipak, bila je to jedna druga lepota koju je on osećao, neka lepota koja je dolazila iz njegove duše. Ne žena koju svi muškarci žele, kao što je bila Botičelijeva ljubav, već žena koja bi volela svoga sina i koju bi on voleo. On okrene lice prema Lorencu, i reče u punom poverenju:
- Osećam se blizak Madoni. To je jedina slika koju imam o svojoj majci. Budući da još uvek treba da tražim svoju tehniku, zar ne bi bilo najbolje da znam šta želim da kažem?
- Moglo bi biti najbolje - odgovori Lorenco ozbiljno.
- Možda če ono što ja osećam za svoju majku biti istina o onome što je ona osećala za mene.
Mikelanđelo je lutao po sobama palate, kopirajući majstore, ponekad u drštvu s Kontesinom ili Đulijanom. Onda mu je dosadilo da se bavi idejama drugih ljudi, pa se uputio u najsiromašnije krajeve grada, gde su žene radile na pločniku pred kućom, pletuči sedišta za stolice ili omotače za boce, s dečicom na krilu ili grudima. Odlazio je na selo do contadina oko Setinjana, koje su ga poznavale još od detinjstva i koje nisu obraćale pažnju kad ih je slikao kako kupaju ili doje svoju decu.
Nije tražio portret, već duh materinstva. Crtao je majku i dete u svakom položaju koji bi pronašao i tražeći pravi odnos između njih ugljenom i papirom, a zatim, za nekoliko škuda, nagovorio bi žene da se pomere, promene položaj, da pomere sebe i dete i da mu omoguće razne uglove iz kojih če im prići da bi tražio ... nije znao šta.
Sa Granačijem, Toriđanijem, Sansovinom i Rustičijem odlazio je da traži umetnost Firence. Crtao je usredsredivši se na temu Madone s detetom i slušao je Bertolda kako kritikuje svaki deo dok su provodili čitave sate trudeći se da saznaju kako su njihovi prethodnici postigli svoje rezultate.
Mikelanđelo je otkrio da je Madona Bernarda Roselina, u njegovoj zavičajnoj crkvi Santa Kroče, jedna debela bezizražajna majka s detetom, a u istoj crkvi jedna Madona Deziderija da Setinjana, bili su contadina i bambino zavijen u toskanske pelene - žena iz naroda koja je došla iz sela na feštu. Otišli su u Orzanmikele da vide Orkanjinu Devicu na slici Rođenje Hristovo, koja je bila nežna i puna ljubavi i snažna, ali se Mikelanđelu činila primitivna i drvena. Madona Nina Pizana, koja je stajala slobodno u crkvi Santa Marija Novela, izgledala je najbolje isklesana, ali je to bila lepo odevena žena trgovca iz Pize koja je držala svog skupoceno odevenog smrtnog sina loših proporcija i bez duhovnosti. Jedna Devica s detetom od Verokija, rađena u terakoti, predstavljala je sredovečnu Madonu koja je zbunjeno posmatrala sina koji je već stajao i blagosiljao svet. Otišli su do Device i deteta Agostina di Dučija, bogato odevenih, elegantnih mladih bića, praznih, čednih lica.
Sutradan, Mikelanđelo pođe sam u šetnju uz Arno prema Pontasjevu. Sunce je palilo. On skine košulju, izloživši grudi njegovoj aprilskoj lepoti. Plava toskanska brda bila su zamagljena i gubila su se u daljini u zbijenim redovima. Voleo je ta brda. Penjući se u brda i osećajući strmi greben pod nogama, on shvati da još uvek nije uspeo dokučiti šta on to želi da saopšti o Mariji i njenom detetu. Jedino je znao da želi postići nešto živo i sveže. On se preda razmišljanju o ličnosti i sudbini Marije. Blagovest je bila najomiljenija tema firentinskih slikara: Arhanđel Gavrilo sišao je s neba da objavi Mariji da će roditi sina božjega. U svim slikama, koliko se on sećao, ta joj je vest došla kao potpuno iznenađenje, te očigledno nije imala drugog izbora.
Ali da li je to bilo moguće? Da li je jedan tako važan zadatak, najvažniji koji je bio dan ljudskom biću posle Mojsija, mogao biti naturen Mariji bez njenog znanja i pristanka? Bog je sigurno voleo Mariju više od svih žena na svetu kad je nju izabrao za taj božanstveni zadatak. Pa zar joj nije izneo svoju zamisao, saopštio svaki korak od Vitlejema do raspeća? I u svojoj mudrosti i milosti pružio joj mogućnost da ga odbije?
A da je Marija imala slobodu izbora, kad bi je ona najverovatnije primenila? Na Blagovest? Kad je rodila dete? U trenutku kad ga je dojila, dok je Hrist još bio dete? A kad ga je jednom prihvatila, zar nije morala da nosi taj teret od toga trenutka do onoga dana kad je njeno dete bilo raspeto na krst? Znajući budućnost, kako je mogla da podvrgne svoga sina takvim mukama? Zar ona ne bi rekla: „Ne, ne moj sin. Ja neću pristati. Ja neću dopustiti da se to dogodi." Ali, da li se mogla suprostaviti volji božjoj? Kad je se on obratio njoj da pomogne Njemu? Da li je ikad jedna smrtna žena bila stavljena u tako bolnu dilemu?
On zaključi da bi želeo da kleše Mariju u trenutku odluke, dok doji dete, kada, znajući sve, mora da odredi budućnost: za sebe, za svoje dete, za svet.

Sada, kad je razumeo za šta se odlučio, mogao je crtati s određenom namerom. Marija će dominirati skulpturom. Ona će biti središte kompozicije. Biće herojska žena po ugledu, ne samo žena kojoj je pružena sloboda da sama donese odluku već i žena koja ima unutrašnju snagu i inteligenciju da to učini. Dete će biti sporedno, prisutno i puno života, ali ni na koji način neće odvraćati pažnju sa Madone.
Želeo je postaviti dete na krilo majci i da mu lice zagnjuri u majčine grudi a leđa potpuno okrene gledaocima. To bi bilo prirodno mesto za dete, prikazano u njegovoj najprečoj dnevnoj aktivnosti, a po istom simbolizmu to bi bio i trenutak kad bi Marija najneodložnije osetila da mora doneti odluku.
Koliko je njemu bilo poznato, niko nije slikao Hrista okrenutog gledaocu leđima. No Hristova drama imala je da počne tek za nekih trideset godina. Ovo je bilo majčino vreme i majčin portret.
Pregledao je ponovo stotine crteža majke i deteta koje je napravio u toku poslednjih meseci odabirajući one koji bi odgovarali njegovoj novoj zamisli, i dok su još crteži ležali na stolu pred njim, on poče da traži pozadinu svoje teme. Gde je tada bila Marija? Tu pred njim bio je crtež majke kako sedi na klupi u dnu stuba. Ko je bio s njom osim njenog deteta? Ovde je bilo mnogo dece koja se igraju. Figura Marije mogla je da bude napravljena prema tim snažnim toskanskim majkama. Ali kako se slika lice Madone? Uspomena na lik njegove vlastite majke bila je sada stara blizu deset godina i bila je neodređena, nalik na san.
On stavi crteže u stranu. Da li je moguće zamisliti jedno vajarsko delo pre no što si video mermer od kojega ćeš ga napraviti?
On potraži Granačija, koji je bio dobio jednu od najvećih soba u paviljonu za svoju slikarsku radionicu, i zamoli ga da obiđe s njim trgovine kamenom u gradu.
- Bolje ću raditi ako budem imao pri ruci mermer da ga vidim i osetim, i upoznam njegovu unutrašnju građu.
- Bertoldo kaže da mermer ne treba kupovati dok crteži i modeli nisu gotovi, onda si tek siguran da ćeš odabrati odgovarajući komad.
- Moglo bi biti i obrnuto - odgovori Mikelanđelo zamišljeno. - Mislim da je to neka vrsta venčanja...
- Dobro, ispričaću Bertoldu jednu finu priču, i sutra idemo.
Firenca je imala desetine trgovina mermerom razbacanih po Prokonzulskoj četvrti, u kojima je bilo granita, travertina, šarenog mermera u svim veličinama i oblicima, kao i tesanog kamenja za građenje, okvira za vrata, prozorskih okvira, stubova. Ali ni u jednoj nisu pokazali blok kararskog mermera koji je Mikelanđelo tražio.
- Dobro, hajdemo onda do skladišta u Setinjanu. Tamo ćemo imati više sreće - predloži on.
U starom dvorištu gde je Deziderio učio Mina da Fjezole, on ugleda jedan komad koji ga smesta osvoji. Bio je skromnih dimenzija, ali su njegovi kristali blistali belim sjajem. On ga poli vodom da vidi ima li pukotina, lupnu ga sa svake strane čekićem da oslušne zvuke, isproba da li ima napuklina, mehura, mrlja.
- Ovaj, Granači - uskliknu radosno. - On će obuhvatiti Madonu i dete. Ali moram ga videti pri prvim zracima sunca. Onda ću sigurno znati da li je savršen.
- Ako ti misliš da ću ja sedeti na zemlji i diviti se tvom mermeru do zore...
- Ne, ne, ti se pogodi za cenu. Pozajmiću za tebe konja od Topolina pa ćeš stići kući živ i zdrav.
- Znaš, amico, ja ne verujem ni reči u te gluposti da „izlazak sunca kaže sve". Šta li to možeš da vidiš pri izlasku sunca što ne vidiš bolje sada pri jakom svetlu? Ja mislim da je to neka vrsta paganskog obožavanja: obred plodnosti mora se obaviti u zoru da bi sigurno umilostivio brdske bogove.
Mikelanđelo je spavao pod ćebetom ispod Topolinovih svodova. Krenuo je pre prvog jutarnjeg svetla i stajao je nad mermerom kad su prvi zraci zasvetleli preko brežuljka. Komad je bio kao providan. Pogled je mogao da prodre kroz njega i po širini i visini i dubini kroz slojeve kristala koji su sačinjavali njegovo strukturalno jedinstvo.Nije bilo primetnog nedostatka: ni pukotine ni rupe, ni razlike u boji.
Kristali su se punim sjajem prelivali na njegovoj površini.
- Ti si plemenit komad - reče on glasno.
Isplativši vlasnika Granačijevim zlatnicima, natovari mermer na Topolinova kolica i potera par belih volova koji su se njihali u hodu, kao što je terao kola iz Majana još kad mu je bilo šest godina. Oteravši kola niz brežuljak, on okrene desno kod Varlunga, nastavi pored obale Afrika,pored stare Porte ala Kroče, koja je označavala četrvrtu gradsku među, pored Borgo la Kroče i bolnice Santa Marija Nuova, okrene desno kod Via Larga ispred palate Mediči i prođe preko Pjace San Marko do vrtnih vrata, ponosan kao da vodi kući nevestu.
Dva klesara pomogoše mu da ponese blok do kućice. On zatim prenese svoj crtaći sto i radni pribor iz paviljona. Začuđen, Bertoldo izađe u zadnji deo vrta.
- Ti si već spreman da počneš klesati?
- Ne. još sam daleko od toga.
- Pa zašto si onda preneo ovo iz paviljona?
- Zbog toga što bih želeo da radim na miru.
- Na miru? Nećeš moći da se skloniš od lupe čekića scalpellina celog dana.
- To je prijatan zvuk. Odrastao sam s njim.
- Ali ja moram određeno vreme provoditi s ostalima u paviljonu. Ako budeš pored mene, moći ću da te savetujem i da te ispravljam kad ti pomoć bude potrebna.
Mikelanđelo promisli trenutak, a onda reče: - Bertoldo, osećam potrebu da budem sam, da radim izvan tuđih pogleda, čak i vašeg. Moći ću da dobijem pouku kad dođem da zamolim za nju.
Bertoldu usne zadrhtaše. - Tako ćeš napraviti puno grešaka, caro, i nastavićeš tako pogrešno da radiš.
- Zar to nije najbolji način učenja? Dovesti svoje greške do njihovog logičnog zaključka?
- Jedna reč saveta može uštedeti mnogo vremena.
- Ja imam vremena.
Bertoldo odvrati pogled svojih umornih bledih očiju. Zatim se osmehnu.
- Davvero. Ti imaš vremena. Kad budeš trebao pomoć, dođi k meni.
Kasno popodne tog dana, kad su svi ostali otišli iz vrta, Mikelanđelo se okrene i spazi kako ga Toriđani netremice posmatra.
- Sada si, dakle, suviše dobar da crtaš pokraj mene. - Oh, Toriđani. Ja samo želim da budem malo sam...
- Sam? Od mene? Svog najboljeg prijatelja.Nisi želeo da budeš sam cele prve godine, dok ti je bila potrebna pomoć i društvo. Sada, pošto te je Il Magnifico odabrao...
- Toriđani, molim te, veruj mi, ništa se nije promenilo. Samo sam se nešto malo odmakao...
- To je isto kao da si se odmakao pedeset milja. Govorio sam ti da ću smestiti tvoju vajarsku tezgu pored moje kad budeš spreman.
- Ja želim da sam pravim greške.
- Ili je zbog toga što se plašiš da ćemo pokrasti tvoje tajne?
- Tajne! - Mikelanđelo poče da se ljuti. - Kakve tajne može da ima jedan početnik klesar? Ovo je moje prvo delo. Ti si ih napravio već nekoliko.
Toriđani je bio uporan: - Ti mene odbacuješ.
Mikelanđelo zaćuta.Da li je bilo i malo istine u toj optužbi? On se divio Toriđanijevoj fizičkoj lepoti, pričama, pesmama... ali sad više nije želeo da razgovara i da sluša anegdote dok komad mermera stoji pored njega i izaziva ga.
- Brzo si se pokvario! - izjavi Toriđani. - Ja sam imao zaštitnike pre tebe. Ali oni koji to čine uvek pretrpe neuspeh.
Nekoliko trenutaka kasnije stiže Granači, ozbiljnog lica. On pogleda nakovanj, grubi sto na nogarima, tezge i sto za crtanje na jednom podijumu uzdignutom od zemlje.
- Šta ne valja, Granači?
- Toriđani. Došao je u paviljon u velikom strahu. Pričao je o tebi neke neprijatne stvari.
- Ja sam ih prvi čuo.
- Slušaj, Mikelanđelo. Ja sam sada na drugoj strani bedema. Pre godinu dana sam te opominjao da ne poklanjaš previše pažnje Toriđaniju. Sada te moram opomenuti da nisi pošten. Ne prekidaj s njim... Znam da si zaokupljen mermerom, ali Toriđani ne vidi ništa tako čarobno u mermeru, i s punim pravom misli da je tvoje držanje posledica toga što živiš u palati. Ako mi budemo odbacivali prijatelje zbog toga što su nam dosadili, koliko će nam prijatelja ostati?
Mikelanđelo pređe palcem po jednoj liniji koja se ocrtavala na komadu mermera.
- Nastojaću da se pomirim sa njim.

8


Reč „mermer" dolazi od grčke reči koja znači „kamen koji blista". Kako je njegov komad blistao na ranom jutarnjem suncu kad ga je postavio vertikalno na drvenu tezgu, gledajući sjaj koji je stvarala svetlost probijajući se i odbijajući od površine kristala koji su ležali dublje unutra. Sada je živeo sa svojim blokom nekoliko meseci, posmatrao ga je pri svakom svetlu, iz svakog ugla, na svakom stepenu toplote i hladnoće. Polagano je počeo shvatati njegovu prirodu, zbog toga što je klesao u njemu ne dletom već opažanjem, sve dok nije verovao da poznaje svaki sloj, svaki kristal, i da tačno zna kako će uveriti kamen da stvori oblike koji su njemu potrebni. Bertoldo je rekao da se oblici najpre moraju osloboditi, pre no što se mogu oplemeniti. No mermer je posedovao bezbroj oblika, da nije bilo tako, svi bi vajari klesali isto.
On uze svoj čekić i subbia i poče da teše colpo vivo živim udarcem, propraćajući svoje kretnje glasnim „hajd". Dleto je dalje napredovalo u jednom neprekinutom pravcu dok je radio šiljkom, koji je bio kao prst što oprezno dubi mermer i odbacuje materiju, zupčastim dletom, koje je bilo kao ruka koja popravlja strukturu što je ostala posle šiljka, pljosnatim dletom, koje je bilo kao pesnica koja odbija brazde iza zupčastog dleta. On je bio u pravu u pogledu ovog komada. Mermer se odazvao svakom osećanju koji je on želeo da mu saopšti dok je radio sve dublje i dublje idući za svojim likovima kroz uzastopne slojeve.
Mermer je postajao svetao u mračnim neispitanim uglovima njegove duše, otkrivajući mu izvore novih zamisli. Nije radio sa svojih crteža ili modela u glini, sve ih je stavio na stranu. Klesao je prema slikama u svom duhu. Njegove oči i ruke znale su gde se mora pojaviti svaka linija, oblina, masa, i na kojoj će dubini u srcu kamena stvoriti niski reljef, jer će se pojaviti samo jedna četvrtina figure.
Radio je u svojoj kućici kad mu dođe u posetu Đovani. Bilo je to prvi put da mu je petnaestogodišnji budući kardinal došao u posetu otkako ga je pre godinu dana Kontesina dovela u vrt. Uprkos tome što nije bio nimalo obdaren lepotom, Mikelanđelu se učini da je izraz njegovog lica inteligentan i živ. U Firenci se pričalo da taj nehajni drugi Lorencov sin koji voli zabavu ima sposobnosti, ali da ih nikad neće iskoristiti, jer je ideja vodilja njegovog života bila da izbegava svaki trud.
Njemu uz bok išla je njegova hladna senka, petnaestogodišnji rođak Đulio, u kome priroda kao da se latila zadatka da stvori suprotnost Đovaniju: bio je visok, mršav, uglastog lica, pravog nosa i s rupicom na bradi, povijenih crnih obrva, krupnih očiju: lep, ljubak i vredan, voleo je napore kao svoj prirodni metier, ali je bio hladan i krut kao leš. Priznat od Lorenca kao Mediči, ali omražen od Pjera i Alfonsine zbog svog nezakonitog porekla, Đulio je mogao da stvori sebi mesto samo uz pomoć jednog od svojih rođaka. On se pripio uz debelog, dobrodušnog Đovanija, lukavo se dodvorivši, stekao je položaj na kome je obavljao sav Đovanijev posao, pazio na ono što je ovome bilo neprijatno, pribavljao mu zadovoljstva i donosio onakve odluke kakve bi i sam Đovani doneo. Kad je Đovani postao pravi kardinal i kad se preselio u Rim, Đulio ga je pratio.
- Đovani, kako je lepo od vas što ste došli u posetu - reče Mikelanđelo.
- Nije baš prava poseta - odgovori Đovani svojim jedrim glasom. - Došao sam da te pozovem u svoj veliki lov. To je najuzbudljiviji dan u godini za celu palatu.
Mikelanđelo je već slušao o tom lovu: kako su Lorencovi lovci, konjanici i sluge bili poslani na jedno mesto u brdima gde je bilo zečeva, jelena i divljih veprova, kako je celi kraj bio ograđen platnom za jedra i kako su ga contadini iz susedstva čuvali da divljač ne preskoči ogradu ili da divlji veprovi ne naprave rupe u platnu, pa da mnoštvo divljači pobegne. Nikada dotle nije video ravnodušnog Đovanija tako prepunog oduševljenja.
- Oprostite mi, ali kao što vidite ja sam baš pri mermeru i ne mogu ga ostaviti.
Đovani je izgledao potišten. - Ti nisi radnik. Ti možeš raditi kad želiš. Ti si slobodan.
Mikelanđelo je stezao i labavio pesnicu s dletom, kome je dao osmougaoni oblik da mu ne ispada iz ruke.
- O tome se može razgovarati, Đovani.
- Ali ko te može zadržati?
- Ja.
- Ti zaista više voliš svoj rad od mog lova?
- Budući da mi pružate izbor, da.
- Baš je to čudno. Nikad to ne bih verovao. Ti jedino želiš da radiš? Ti nemaš vremena za razonodu?
Ta je reč za Mikelanđela bila podbadač, kao što je reč „zadovoljstvo" bila za Topoline. On obrisa prašinu od mermera s oznojene gornje usne.
- Zar nema svako svoju definiciju razonode? Za mene, mermer je isto tako uzbudljiv kao i lov.
Đulio reče tihim glasom svom rođaku: - Neka nas bog sačuva fanatika.
U svojoj prvoj rečenici upravljenoj Đuliju, Mikelanđelo upita: - Zašto sam ja fanatik? Đovani odgovori: - Zbog toga što te zanima samo jedna stvar.
Đulio se opet obrati Đovaniju tihim glasom. Đovani odgovori: - Imaš potpuno pravo - i dva mladića odoše bez ijedne dalje reči.
Mikelanđelo se vrati klesanju i zaboravi na nezgodan slučaj. Ali ne zadugo.
Predveče, kad je zahladilo, Kontesina uđe u vrt. Prišavši tik uz Mikelanđelovo delo, ona reče tihim glasom: - Moj brat Đovani kaže da si ga uplašio.
- ...uplašio ga? Pa ja nisam ništa učinio.
- Đovani kaže da u tebi ima neke... okrutnosti.
- Kažite svom bratu da ne očajava zbog mene. Možda sam suviše mlad da me nagovori na zadovoljstvo.
Kontesina ga ispitivački pogleda.
- Za Đovanija je lov njegov najveći napor godine. Za vreme tih nekoliko sati on je glava porodice Mediči, pa čak i moj otac sluša njegova naređenja. Ako odbiješ da učestvuješ u njegovom lovu, to je isto kao da si odbacio Đovanija i sebe stavio iznad njega. On je dobar i nikad nikoga ne želi uvrediti. Zašto ti hoćeš uvrediti njega?
- Ja ga ne želim uvrediti, Kontesina. Ja samo ne želim prekinuti svoje raspoloženje. Hoću da klešem celi dan i svaki dan dok god ne završim.
Ona viknu: - Ti si već od Pjera napravio sebi neprijatelja! Zar moraš to isto učiniti i sa Đovanijem?
Nije znao šta da odgovori. Onda, jer mu je raspoloženje bilo upropašćeno, spusti dleto, nakvasi veliki komad bele tkanine u vodi na izvoru i prekri mermer. Doći će dan kad nikome neće dopustiti da ga ometa u radu!
- Dobro, Kontesina, doći ću.

Da bi ostvario ritmički pokret, naučio je da uzme čekić i dleto u istom trenutku i da šiljak drži labavo kako bi se mogao slobodno kretati ne ograničavajući snagu čekića. Palac mu je obuhvatao alat koji je držao s četiri prsta i automatski je zatvarao oči da se zaštiti od komadića u trenutku udarca. Radeći na plitkom reljefu, smeo je da kleše samo malo i morao je da sputava fizičku snagu u sebi. Njegov šiljak je ulazio u mermer gotovo pod pravim uglom, ali kad je prešao na oblike koji su bili najviši, na Madonino lice i Hristova leđa, morao je promeniti položaj.
Toliko je bilo stvari o kojima je trebalo misliti u isto vreme. Njegovi udarci morali su pogađati glavnu masu, udarati mermer u pravcu komada od koga je bio odsečen, kako bi mogao da izdrži udarac. Bio je nacrtao figure i stepenice u vertikalnom položaju da bi umanjio mogućnost prskanja bloka, ali je otkrio da mermer neće popustiti pred vanjskom silom a da ne istakne svoju vlastitu suštinu: kamenitost. Nije shvatao do koje mere se mora boriti s mermerom. Njegovo poštovanje prema tom materijalu raslo je sa svakim udarcem.
Da bi izvukao na svetlo dana žive likove, bili su potrebni dugi sati i još duži dani, polagano ljuštenje sloja za slojem. Radanje supstance nije se moglo ubrzati. Posle svake serije udaraca koraknuo bi unazad da proveri koliko je napredovao.
S leve strane njegovog crteža silazile su teške kamenite stepenice. Marija je sedela u profilu na klupi s desne strane, dok je široka kamena balustrada stvarala utisak da se završava u njenom krilu, tačno ispod kolena deteta. On vide da bi Marijina snažna leva ruka, koja je čvrsto držala detetovu nogu, kad bi se još malo raširila na ravnoj površini, mogla čvrsto držati ne samo sina već i donji deo balustrade, koji bi postao uspravna greda. Marija bi tako držala na krilu i težinu Hrista i, ako donese odluku da služi Bogu kao što je On tražio, krst na kom će njen sin biti razapet.
Nije hteo da nameće posmatračima taj simbolizam, no on će ipak biti prisutan da ga vidi svako ko će ga moći osetiti.
Sada je imao uspravnu, ali gde je bila poprečna greda? Proučavao je svoje crteže da pronađe način da upotpuni sliku. Pogleda na dečaka, Jovana, kako se igra na vrhu stepenica. Kad bi prebacio punačku ruku preko balustrade u desnom uglu.
Mikelanđelo napravi novu skicu ugljenom, zatim poče dublje dupsti u kristalnom telu mermera. Polagano, dok je prodirao u blok, dečakovo telo i desna ruka uobličavali su živu prečku u kojoj je udarala krv, kao što je i trebalo da bude, jer će Jovan krstiti svoga rođaka Isusa i postati sastavni deo stradanja.
Pošto je isklesao likove još dvaju dečačića što su se igrali gore na stepenicama, njegova Madona i dete su bili završeni. Onda je pod Bertoldovim strogim upućivanjem otpočeo posao u kome nije bio uvežban: glačanje. Bertoldo mu je utuvio u glavu koliko je zlo „preterano lickanje" koje čini delo previše glatkim i sentimentalnim. Kako je dotle obrađivao mermer uz južni zid svoje kućice, on sada zamoli Buđardinija da mu pomogne da postavi ploču trinaest palaca široku i osamnaest visoku na zapadni zid, da bi je glačao pri indirektnom severnom svetlu.
Prvo je uzeo turpiju da skine grube površine, zatim je oprao sitnu mermernu prašinu. Pronašao je rupe za koje mu je Bertoldo objasnio da ih je napravio u ranom stepenu svog rada, kad je dleto prodiralo suviše duboko i drobilo kristale ispod površine.
- Upotrebi sitnozrni korund s vodom - pouči ga Bertoldo. - Ali ne pritiskaj.
Kad je to završio, on ponovo opra svoj mermer vodom. Sada je njegov rad pod dodirom pokazivao kvalitet sličan kvalitetu papira bez sjaja. Zatim uze laki kamen plavac da osveži površinu i da izvuče na površinu sveže, sjajne kristale, i pređe prstima preko površine da oseti novo tkivo nalik na svilu. Primetivši da mu je potrebno bolje osvetljenje da bi posmatrao nežne promene na površini, on odnese ploču u severni i istočni zid. Pri novom jakom svetlu vrednosti su se promenile. Smatrao je da mora oprati ono što je bilo isklesano, preći sunđerom, pustiti da se osuši... i ponovo početi iznova srtnozrnim korundom i plavcem.
Polagano se pojavi blistav sjaj: sunčevo svetlo na Madoninom licu, na uvojcima, na levom obrazu i ramenu deteta. Na prednjoj draperiji, koja je pokrivala Madoninu nogu, na Jovanovim leđima kako silazi balustradom, unutar same balustrade, da naglasi njenu važnost u građi. Sve ostalo, podnožje stuba i zidovi, bilo je u tihoj senci.Sada, pomisli on, čovek vidi i oseća krizu, napeto i uzbuđeno razmišljanje koje se odražavalo na Marijinom licu dok je osećala Isusa na dojci i težinu krsta na svojoj ruci.

Lorenco je sazvao četvoricu platoničara. Kad je Mikelanđelo stupio u sobu s Bertoldom, vide da je blok podignut na visoki ravan oltar prekriven crnim baršunom.
Platoničari su bili oduševljeni.
- Ti si isklesao, na kraju krajeva, grčku figuru - uzviknu Policijano likujući.
Piko reče s uzbuđenjem koje mu nije bilo svojstveno: - Kad gledam tvoj rad, ja sam van hrišćanstva.Tvoja herojska figura ima neprolaznu divotu stare grčke umetnosti.
- Slažem se - doda sedi Landino. - Ovo delo ima mirnoću, lepotu i natčovečanski vid koji se mogu opisati jedino kao klasični.
- Ali zašto bi trebaio da je tako? - upita Mikelanđelo kao obamro.
- Zašto? Zbog toga što si ti pao pravo s Akropolja u Firencu - uzviknu Fičino.
- Ti si bezbožnik u srcu, isto kao i mi. Magnifico, bismo li mogli doneti u tvoju kancelariju onaj antički nadgrobni spomenik, onu ženu koja sedi na reljefu s groba.
Za nekoliko trenutaka jedan sluga palate uneo je u studio ne samo starinsku stelu već i još nekoliko Madona s detetom, kojima su platoničari želeli dokazati da Mikelanđelov rad nema nikakve veze s hrišćanskim skulpturama.
- To nisam ni nameravao - odgovori on malo žustro. - Želeo sam da stvorim nešto originalno.
Lorenco je uživao u prizoru.
- Mikelanđelo je postigao sintezu: njegov rad je i grčki i hrišćanski, lepo sliven i predstavlja najbolje od obe filozofije. To bi trebalo da je naročito očigledno vama koji ste proveli život pokušavajući da postignete jedinstvo Platona i Hrista.
Mikelanđelo pomisli: „Nisu rekli nijednu reč o Mariji i o trenutku njene odluke. Da li je to značenje tako duboko zakopano? Ili je to baš onaj deo koji oni smatraju da je grčki? Zbog toga što dete još nije predano?"
Bertoldo, koji je do tada ćutao, progunđa: - Allora, dajte da govorimo o skulpturi. Je li dobra? Je li loša?
Na Mikelanđela se nisu obazirali, kao da ga uopšte nema u prostoriji. Shvatio je da im se sviđa njegovo prvo veliko delo zato što ga smatraju detetom humanizma. Bili su oduševljeni revolucionarnom idejom Hrista deteta leđima okrenutog posmatraču, Marijinom plemenitom razumnošću. Bili su oduševljeni njegovim dostignućem u perspektivi, koju su baš tada počinjali da shvataju u mermeru, čak ni Donatelo to nije pokušavao u svojim Madonama, zadovoljavajući se nagoveštajem da se anđeli nekako neodređeno nalaze iza glavnih figura. Bili su impresionirani izražajnom snagom triju glavnih figura, koje su pucale od napetosti, na jednom od najživljih plitkih reljefa koji su videli.
Bilo je tu i stvari koje im se nisu sviđale. Rekoše mu bez uvijanja da nalaze da je Madonino lice suviše stilizovano, da preobilje draperija odvraća pažnju. Figura deteta je suviše muskulaturna, položaj njegovih ruku nespretan, figura Jovana tako preuveličana, kao u želji da se prikaže nečovečnom...
Lorenco uzviknu: - Dosta, dosta, naš mladi prijatelj je radio pola godine na toj zamisli...
- ...i potpuno sam ju je smislio - upade Bertoldo, - bilo kakva pomoć koju sam mu ja pružio bila je potpuno akademska.
Mikelanđelo ustane da bi skrenuo njihovu pažnju.
- Prvo, ja mrzim draperije, ja želim da radim samo aktove, i jednostavno sam zaboravio da ih kontrolišem. Što se tiče lica Madone, nikad nisam uspeo da ga nađem. U svom duhu, hoću da kažem, i zbog toga ga nikad nisam umeo ni crtati ili isklesati s više... stvarnosti. Ali voleo bih da vam kažem, sad kad je gotova, šta sam se nadao da ću postići.
- Svi smo se pretvorili u uši - upade Policijano.
- Želeo sam da figure budu istinite i uverljive, da osetite da s njihovim prvim dahom počinje sam život.
Zatim, stidljivo, objasni šta misli o Mariji i njenom detetu, i o trenutku njene odluke. Lorenco i četvorica platoničara zaćutaše, posmatrajući mermer. On oseti kako oni istražuju, razmišljaju. Zatim polagano, jedan po jedan, oni mu okrenuše leđa, ponos im se čitao u očima.

Kad se vratio u svoj stan, zateče kožnu kesu na umivaoniku. Bila je puna sjajnih zlatnika, ali nije mogao zamisliti koliko ih je tačno bilo.
- Šta je to? - upita Bertolda.
- Kesa od Lorenca.
Mikelanđelo uze kesu i pođe do stepenica kraj njegovog stana do prvog sprata, pa hodnikom u Lorencove spavaće sobe. Lorenco je sedeo za malim stolom, pred uljanom svetiljkom, i pisao pisma. On se okrene na stolici kad je sluga najavio Mikelanđela.
- Lorenco, ja ne razumem zašto...
- Polako, polako. Sedi ovde. E, počni od početka.
Mikelanđelo proguta vazduh i umiri se.
- Ova kesa s novcem. Nije trebalo da kupite to delo. Ono je već vaše. Živeo sam u palati dok sam ga klesao, vi ste mi sve dali...
- Ja nisam kupio taj komad, Mikelanđelo. On pripada tebi. Kesa je kao neka nagrada za završavanje, slična onoj koju sam dao Đovaniju kad je završio svoje duhovne studije u Pizi. Pomislio sam da bi ti možda želeo da putuješ i da vidiš druga umetnička dela. Na sever, kroz Bolonju, Feraru i Padovu do Venecije. Na jug, preko Sijene do Rima i Napulja? Daću ti pisma s preporukama.
Uprkos kasnom satu Mikelanđelo požuri kući u Via dei Bentakordi. Svi su spavali,ali se brzo okupiše u dnevnoj sobi, svaki sa svećom u ruci i u nakrivljenim noćnim kapama. Mikelanđelo prosu zlatnike jednim dramatičnim zamahom po očevom pisaćem stolu.
- Ali... šta... šta? - promuca Lodoviko.
- Novac koji sam dobio za nagradu. Za dovršenje Madone s detetom.
- To je mnogo - uzviknu stric. - Koliko?
- Nisam prebrojao - odgovori Mikelandalo ponosno.
- ...trideset, četrdeset, pedeset - brojao je otac. - Dosta da se jedna porodica izdržava pola godine.
Tako dugo dok se razmetao, Mikelanđelo odluči da taj posao dotera do kraja, i tako zapita: - Zašto ne bi šest meseci moga rada izdržavalo porodicu pola godine?
To je sasvim pravedno.
Lodoviko je bio razdragan.
- Već dugo vremena nisam stavio svoje ruke na pedeset zlatnika. Mikelanđelo, moraš odmah početi drugi komad, sutra ujutro, budući da tako dobro plaćaju.
Mikelanđelo se zabavljao. Ni reči zahvalnosti. Samo neprikrivena radost što je ruke zavlačio kroz gomilu zlatnika koji se sijaju pri svetlosti svetiljke. On se s ironijom seti svog vlastitog vapaja za mermerom kad ga je Lorenco prvi put pozvao u palatu.
- Potražićemo drugo imanje - uzviknu Lodoviko. - Zemlja je jedina sigurna investicija. Onda s tim dodatnim prihodom...
- Nisam baš siguran da ću vam to moći dopustiti, oče. Il Magnifico kaže da mi je dao ove zlatnike za putovanje: u Veneciju ili Napulj, da vidim sva vajarska dela...
- Putovati da vidiš vajarska dela! - Lodoviko je bio zaprepašćen, nova jutra zemlje nestadoše mu ispred očiju. - Kakav cilj ima to gledanje vajarskih dela?
Gledaš, odlaziš, novac iščezava. Ali s novim imanjima...
Njegov brat Buonaroto zapita: - Zar zaista ideš na put, Mikelanđelo?
- Ne - reče Mikelanđelo - ja samo želim da radim. -I okrenuvši se Lodoviku: - Vaši su, oče.

9

Nekoliko puta sedmično Bertoldo je navaljivao da idu u crkve i da i dalje precrtavaju dela majstora. Nosili su sa sobom drvene stolice kako bi se mogli pomerati s promenom svetlosti. Pravili su skice u kapeli Brankači u Karmini.
Toriđani postavi svoju stolicu blizu Mikelanđelove tako da mu je rame pritiskalo Mikelanđelovu ruku. Mikelanđelo malo odmaknu svoju stolicu. Toriđani je bio uvređen.
- Ja ne mogu crtati ako mi ruka nije slobodna - objasni Mikelanđelo.
-Što si tako mrzovoljan? Hteo sam samo da se malo zabavimo dok radimo. Sinoć sam čuo jednu bezobraznu novu baladu...
- Želim da se saberem.
- Dosadno mi je. Pedeset puta sam crtao te freske. Šta tu još ima da se nauči.
- Kako da crtaš kao Mazačo.
- Ja hoću da crtam kao Toriđani. To je za mene dovoljno dobro.
Ne podižući pogled, Mikelanđelo nestrpljivo prasnu: - Ali za mene to nije dovoljno dobro.
- Gle, ko to govori!Prošle godine sam dobio tri nagrade za crtanje. Koliko si ti dobio?
- Nijednu. Zbog toga bi bilo bolje da me pustiš da učim.
Toriđani oseti da je ponovo izgubio i reče uz kiseo osmeh:
- Iznenađuje me da se omiljeni učenik još uvek mora podvrgavati tim učeničkim vežbama.
- Kopiranje Mazača nije učenička vežba, osim za učeničku pamet.
- Oh, tako dakle, znači da je tvoja pamet bolja od moje. -I doda prasnuvši: - Ja sam mislio da je to samo tvoja crtačka ruka.
- Da znaš crtati, ti bi znao da tu nema razlike.
- A kad bi ti znao da radiš bilo šta drugo osim da crtaš, znao bi kako si malo živ.
Onako kao što kažu: „Mali čovek, mali život, veliki čovek, veliki život".
- Veliki čovek, velike prazne reči.
Toriđani je bio besan. Mikelanđelo se okrene na svojoj stolici prema slici Filipina Lipija sa scenom kako sveti Petar diže iz mrtvih carevog sina, onoga za koga je Granači pozirao kad mu je bilo trinaest godina. Toriđani mu okrene stolicu tako da je mogao gledati pravo u Mikelanđela.
- Treba li to da bude uvreda.
On skoči sa stolice, stavi svoju čvrstu ruku Mikelanđelu na rame i povuče ga na noge. Mikelanđelo je imao toliko vremena da vidi bes na Toriđanijevom licu, što mu je reklo da će Toriđani udariti iz sve snage, ali nije imao vremena da se skloni od udarca niti da ga izbegne. Toriđanijeva pesnica tresnu na koren njegovog nosa uz prasak kao kad barut eksplodira u zaseku pietra serene u majanskom kamenolomu. On oseti krv i slomljenu kost u ustima, a zatim, iz daleka, začu Bertoldov zabrinut glas:
- Šta si to učinio?
Dok su se zvezde rasprskavale na crnom nebu, Mikelanđelo ču Toriđanija kako odgovara:
- Osetio sam njegovu kost i hrskavicu kako se drobe kao biskvit pod mojim zglobovima...
Mikelanđelo se sruči na kolena dok su mu plave zvezdice kružile oslikanom kapelom. Oseti hladni tvrdi cement na obrazu, ugleda mrtvački bledog Granačija na fresci, zatim izgubi svest.
Probudio se u svojoj postelji u palati. Preko očiju i nosa imao je mokru krpu. Glava mu je pucala od bola. Kad se pokrenuo, neko mu skinu krpu. On pokuša otvoriti oči, ali mu pođe za rukom da samo malo žmirne. Nagnut nad njim bio je Pjer Leoni, Lorencov lekar, i Lorenco i Bertoldo. Neko zakuca na vrata. On začu kako neko ulazi s rečima:
- Toriđani je pobegao iz grada, ekselencijo. Kroz Portu Romanu.
- Pošaljite naše najbrže jahače za njim. Staviću ga u klade s leđima uza zid
Sinjorije...
Mikelanđelovi kapci se ponovo spustiše. Doktor ga namesti na jastuku, obrisa mu usta, zatim mu poče prstima pregledavati lice.
- Nos mu je slomljen. Polomljene kosti trebaće gotovo godinu dana da srastu. Prolaz je sada potpuno zatvoren. Kasnije, ako bude srećan, opet će moći disati kroz nos.
Lekar stavi ruku Mikelanđelu ispod ramena, podiže ga malo i prisloni mu čašu na usta.
- Pij. Od toga ćeš zaspati. Kad se probudiš, bol će biti slabiji.
Muka je bila otvoriti usta, ali on proguta topli napitak od trava. Glas iznad njega se izgubi. Još jedanput se onesvesti, ču Toriđanijeve podrugljive reči u ušima, ugleda plave zvezde koje su se okretale i oseti hladan pločnik na obrazu.
Kad se probudio, bio je sam u sobi. Bol je sada bio ograničen na jedno mesto, a iza ušiju i nosa osećao je krv kako bije. Kroz prozor je dopiralo svetlo.
On odgurnu pokrivače, ustade iz postelje, uhvati se za kraj stola s umivaonikom da se pridrži. Zatim, skupivši odlučnost, pogleda se u ogledalu. Još jednom je morao da se uhvati za ivicu stola da se ne onesvesti: jer je jedva mogao da prepozna svoje lice u ogledalu. Oba oka bila su mu natečena kao guščja jaja. Pomuči se još malo da otvori očne kapke, i ugleda modricu u svim mogućim bojama: od purpurne i bledoljubičastoplave, narandžaste i crvenosmeđe.
Neće moći da zna kakve će biti sve posledice Toriđanijevog udarca dok otok ne splasne. Proći će sedmice, možda i meseci pre no što bude mogao da vidi u kojoj je meri njegov nekadašnji prijatelj uspeo, u obrnutom pravcu, da postigne izmenu crta na njegovom licu, za kojom je čeznuo. Taj jedan snažan udarac Toriđanijeve velike pesnice izopačio je njegovo lice isto tako sigurno kao da je Toriđani oblikovao mekani vosak.
Drhteći od groznice, Mikelanđelo se na rukama i nogama dovuče do kreveta I navuče pokrivače preko glave kao da želi izbrisati svet i stvarnost. I osećao je bol u srcu. Jer njegov ponos ga je doveo dotle da se nađe u ovom jadnom, potučenom stanju.
Čuo je kako se otvaraju vrata. Ne htejući da bilo koga vidi, ostade nepomičan.Jedna ruka povuče pokrivač s njegove glave. Odjednom postade svestan toga da gleda u Kontesinu.
- Mikelanđelo mio.
- Kontesina.
- Žao mi je što se to dogodilo.
- Nije ti žao kao meni.

Toriđani je pobegao. Ali otac se zakleo da će ga uhvatiti.
Mikelanđelo s bolom pomeri glavu na jastuku.
- To ništa ne bi pomoglo. Ja sebe krivim. Ja sam mu se podrugivao... a on nije mogao izdržati.
- On je prvi počeo. Čuli smo celu priču.
Mikelanđelo oseti vrele suze kako mu naviru na oči dok se silio da kaže najokrutnije reči koje su mogle da mu pređu preko usana:
- Ja sam ružan.
Njeno je lice bilo tik uz njegovo dok je govorio, gotovo šapatom, da bi bio siguran da ih ne čuje dadilja koja je neodlučno stajala oslonjena na otvorena vrata. Ne mičući se, Kontesina stavi usne na otečeni i iskrivljeni deo njegovog nosa, i on oseti njhovu nežnu vlažnu toplotu kao zagrejani melem. Onda ona iščeznu iz sobe.
Dani su prolazili. Nije mogao da privoli sebe da izađe iz palate mada su otok i bol i dalje nestajali. Njegov je otac čuo za novost i došao da ustanovi štetu. Lodoviko je izgledao srećniji što je opravdao svoj sud o umetnosti i umetnicima no što je bio ožalošćen zbog onoga što se dogodilo s licem njegovog sina. Osim toga, bio je u strahu da se tri zlatnika možda neće pojaviti dok Mikelanđelo bude prikovan u sobi. - Hoće li ti Lorenco obustaviti platu?
Mikelanđelo se razbesni.
- To nije plata. I neće biti obustavljena zbog toga što ne radim. Možda niko neće pomisliti da imam potrebe za novcem dok sam ovde zaključan.
Lodoviko progunđa: - Računao sam s tim novcem - i ode.
- On nema pravo da mi prigovara - uzdahnu Mikelanđelo Buonarotu kad mu je ovaj došao u posetu, donoseći mu zdelu supe s prženim bademima od Lukrecije. Buonaroto je sada bio šegrt kod Strocija u trgovini suknom. Lice mu je bilo ozbiljno.
-Mikelanđelo, ljudima je potrebno da imaju nešto svog novca. Dobro bi bilo za tebe da ostaviš na stranu nekoliko zlatnika. Dozvoli mi da dođem na nekoliko sedmica i da se brinem o tvom novcu.
Mikelanđelo je bio dirnut saosećanjem i brigom svoga brata i s malo podsmeha je gledao na njegovu novostečenu trgovačku pronicljivost.
Lorenco je dolazio u posetu svakog popodneva na nekoliko trenutaka, donoseći neku novu kameju ili stari novčić da o tome razgovaraju. Il Cardiere bi došao s njim sa svojom lirom da opeva svoju slanu verziju o onom što se događa u Firenci, uključujući tu i Mikelanđelov nesrećan slučaj, u dvostihu sa rimom. Landino je dolazio da mu čita Dantea, Piko da mu pokaže neka nova otkrića egipatskih kamenih skulptura, koje su ukazivale na to da su Grci naučili svoje glavne vajarske principe od Egipćana, Kontesina je dolazila s dadiljom da provede sat pre sumraka, da uči i da priča. Čak su i Đovani i Đulio svratili na trenutak. Pjero je poslao izjavu saučešća.
Jakopo s vragolastim licem i riđokosi Tedesko dolazili su od Girlandaja da ga uvere da će, ako vide Toriđanija na ulici u Firenci, ovoga kamenjem isterati kroz Porta Prato. Granači je sate provodio u Mikelanđelovoj sobi i donosio mu materijal za crtanje i arake papira. Doktor je dolazio da mu pregleda nos štapićima i na kraju ga stade uveravati da će barem na jednu nozdrvu moći disati. Bertoldo je bio uzbuđen što je njegova samoća bila narušena. Pokuša da uteši Mikelanđela.
- Toriđani je mislio da će svojom pesnicom izravnati tvoj talent da se spusti na njegov nivo.
Mikelanđelo odmahnu glavom. - Granači me je opomenuo.
- Ipak, istina je: ljudi koji su ljubomorni na talenat žele da ga unište kod drugih. Sada se moraš vratiti na posao. Nedostaješ nam u vrtu.
Mikelanđelo se posmatrao u ogledalu iznad umivaonika. S jednom jakom izbočinom u sredini, nos mu je išao ukrivo od ugla njegovog desnog oka prema levom uglu usana, uništavajući svaku simetriju koja je ranije možda i postojala. On trepnu.
- Ala je to sklepana skulptura! Kamen je bio mek i pun rupa. Zadrhtao je pri prvom udarcu čekića. Sada je upropašćen, bez ravnoteže i plana, pun brazgotina kao napušteni kamenolom u planinama. Nikad nisam izgledao naročito, ali kako sad mrzim ovaj svoj prignječeni lik.
Bio je ispunjen gorkim očajanjem. Sada će zaista biti ružni vajar koji se trudi da stvara lepe mermerne kipove.

10


Otok je opadao, modrica je iščezavala, ali on još nije bio u stanju da se pokaže pred svetom u tom promenjenom unakaženom obliku. Ali ako nije mogao da se pokaže Firenci po svetlu, išunjao bi se noću i hodao tihim ulicama, satima, trošeći svoju nagomilanu energiju. Kako je grad izgledao drugačije s uljanicama zapaljenim visoko na palatama, koliko su pospane kamene zgrade izgledale veće pri svetlosti zvezda.
Jednoga dana Policijano dođe u njegove odaje, i ne obraćajući pažnju na Bertolda, upita:
- Mogu li da sednem, Mikelanđelo? Baš sam završio prevod Ovidijevih Metamorfoza na italijanski. Dok sam prevodio Nestorovu priču o kentaurima, pomislio sam kako bi ti mogao napraviti divno vajarsko delo o bici između kentaura i Tesalaca.
Mikelanđelo je sedeo na krevetu i napeto posmatrao Policijana,upoređujući njihovu ružnoću dok se Policijano vrteo na stolici. Njegove male i sjajne oči i crna kosa namazana uljem izgledale su Mikelanđelu isto tako vlažne kao purpurne, odvratne čulne usne. Ma koliko da je Policijano bio ružan, njegovo lice bilo je osvetljeno nekim unutrašnjim sjajem dok je govorio o Ovidiju i njegovom poetskom pripovedanju grčkih bajki.
- Početni stihovi daće pozornicu:

Piritoj je uzeo za ženu mladu Hipodamiju,
Da bi se taj dan proslavio, stolovi su postavljeni, A počivaljke nameštene zbog veće raskoši Pokraj njih u zelenoj, jako šumovitoj pećini.
Među gostima bili su kentauri, gruba stvorenja
(pola konj, pola čovek, začeti u oblacima, kažu oni),
Ja, i plemeniti Tesalci..."

Svojim mekim glasom Policijano nastavi da priča o veselju u palati:
...nevesta je bila divna!
Onda počesmo da pričamo kako je nevesta slatka Ali naše namere počeše donositi zlu sreću venčanju.
Eurit, najluđi od grubih kentaura,
Zagreja se vinom, ali kad ugleda nevestu, Postade još vreliji: stolovi se stresoše, Prevrnuše, zatim odbaciše.
Neko zgrabi nevestu i pope se na nju.
Bejaše to Eurit, dok ostali kentauri
Uzeše žene po volji, ko prvi devojci njegova devojka,
Scena bejaše kao pljačkanje nekog grada..."


Živo je prenosio prizor u odaju: Tezej je tresnuo starinskim peharom punim vina Eurita po licu, sve dok se mozak tog stvorenja nije prosuo iz razbijene lobanje, Grinej je bacio oltar na glave dvojici ljudi, Ret je ubio čoveka „gurnuvši mu baklju i plamen u gušu".
Mikelanđelov pogled pređe na ormar na kome je stajao model za Bertoldovu Bitku Rimljana s varvarima. Policijano pođe za njegovim pogledom.
- Ne, ne - reče on. - Bertoldova bitka je kopija sarkofaga u Pizi, zapravo ponavljanje. Tvoja bi bila original.
Bertoldo je bio besan.
- Vi lažete! Mikelanđelo, sutra ću te povesti u Pizu i pokazaću ti. Sutra! Videćeš da u sredini sarkofaga uopšte nema figura. Ja sam ih morao stvoriti. Ja sam uneo čitave nove motive za pričanje, kao što je moj ratnik na konju...
Policijano stavi svoj rukopis Mikelanđelu u ruke.
- Pročitaj kad budeš stigao. Mislio sam da bi mogao da klešeš tu scenu dok je još prevodim. Ne bi mogao da nađeš snažniju temu.
Bertoldo te večeri naruči konje. U zoru on i Mikelanđelo pojahaše niz Arno do mora i prođoše Empoli, dok se kupola i nagnuti zvonik nisu ocrtavali na sivoplavom nebu. Bertoido povede Mikelanđela pravo u Kamposanto, pravougaoni manastir okružen zidom, čija je gradnja započeta 1278. godine, njegove galerije bile su oivičene s nekih šest stotina nadgrobnih spomenika i starih sarkofaga. Bertoldo se uputi prema prizoru Rimske bitke i priželjkujući dobro mišljenje svoga učenika uze naširoko objašnjavati razliku između sarkofaga i njegovog rada. Što je više isticao razlike, Mikelanđelo je video sve više sličnosti. Pomirljivo, on promrmlja:
- Rekli ste mi da čak i u umetnosti moramo imati oca i majku. Nikolo Pizano, udarajući temelje modernoj skulpturi baš na ovom mestu, mogao je to učiniti zato što je video rimske sarkofage koji su bili sakriveni hiljadama godina.
Umekšan, Bertoldo ga povede u krčmu iza jedne radnje, gde su jeli tunjevinu i pasulj, i dok je starac odspavao nekoliko sati, Mikelanđelo se vrati u Duomo, a zatim u Krstionicu, za koju su najveći deo projektovali Nikola i Đovani Pizano, i u kojoj je bilo remek-delo Nikole Pizana, mermerna propovedaonica s pet visokih reljefa.
Kad se ponovo našao napolju, on pogleda Kampanile kako se lenjo pruža ka sjajnom pizanskom suncu. On pomisli: „Bertoldo je samo delimično bio u pravu:
nije bilo dovoljno biti samo arhitekt i vajar, čovek mora biti i inženjer!"
Dok su se vraćali na konjima kući po svežem sumraku pored pitomih, valovitih brežuljaka uz ritmičan bat konjskih kopita po tvrdom seoskom putu, u Mikelanđelovom duhu počeše da se javljaju slike: borbe među ljudima, bekstvo žena, ranjenici i samrtnici. Kad su stigli u palatu i kad je Bertoldo pao u duboki san, on zapali svetiljku i poče da čita Policijanov prevod.
Pročitao je svega nekoliko stranica i onda se zapita: „Ali kako bi čovek mogao da iskleše tu legendu? Za to bi bio potreban komad mermera velik kao Girlandajova freska." Niti bi vajar mogao da upotrebi sve oružje koje se upotrebljavalo u jednoj mitološkoj bici: oltare, baklje, koplja, paroške, klade drveća. Skulptura bi ispala kao pravi rusvaj.
On se seti jedne ranije strofe i prelista stranice unazad dok je nije pronašao:
„Afarej podiže komad stene otkinute od brda..."
Slika mu se živo ukaza pred očima. On oseti uzbuđenje. To bi mogla da bude jedna jedinstvena tema, i jedinstvena snaga.Njegova tema! Kad se već nije moglo prikazati svo oružje, on je mogao da prikaže samo jedno, najstarije i najuniverzalnije: kamen.
Skinuvši košulju, on se opruži pod crvenim pokrivačem, zabacivši ruke pod glavu. Tada shvati da je celi dan bio napolju, među ljudima, i da nijednom nije pomislio na svoj nos. Isto toliko važne, slike počeše da mu naviru u duhu: ne slike iz Kamposanta ili Pizanove Krstionice: već slike bitke kentaura.
„Slava Bogu", pomisli, „izlečen sam."
Rustiči je bio presrećan. - Zar ti nisam rekao da crtaš konje? Umetničko delo bez konja nije ništa.
Veseo, Mikelanđelo odgovori: - Pa sad, ako mi možeš pokazati gde da nađem neke kentaure...
Napetost je bila iščezla iz vrta. Niko nije spominjao Toriđanijevo ime niti pričao o svađi: Toriđanija nisu uhvatili i bilo je verovatno da ga nikad neće uhvatiti. Uzbuđen svojim novim projektom, Mikelanđelo se dao na to da odredi svoju temu. Policijano, goreći od radosti, davao mu je kratak prikaz uloge kentaura u mitologiji dok je Mikelanđelo brzo skicirao onako kako je zamišljao da je kentaur mogao izgledati: celi konj osim pleća, vrata i glave, i prsa i glava čoveka, koji izlaze iz konjskog tela.
Malo je mario za mitološke legende, one su bile strane njegovoj prirodi.
Njega je privlačila stvarnost, koliko god je mogao da je zahvati, za njega je najistinitija i najznačajnija stvarnost bila muška figura, koja je u sebi nosila prototip svih drugih oblika i zamisli.
On poče tražiti u sebi jedan opšti plan u koji bi mogao smestiti nekih dvadeset figura. Koliko bi tu moglo da bude posebnih prizora radnje? Šta bi bilo središnje jezgro od kojeg bi polazilo oko, redom i zapažajući sve onako kako je on, vajar, želeo?
U sarkofagu s Rimskom bitkom u Pizi i u Bertoldovom reljefu bitke ratnici i žene bili su odeveni. Ali sve dotle dok se on vraćao grčkoj legendi, osećao je da ima pravo da crta naga tela, neopterećena šlemovima, odećom, komadima tkanine oko bokova, što je po njegovom mišljenju unelo zbrku u Bertoldovu bronzu. Nadajući se da će postići jednostavnost i kontrolu, uklonio je odelo isto kao što je izbacio konje i mnoštvo kentaura i oružja.
S tom odlukom nikuda nije došao. Čak mu ni Granači nije mogao pomoći.
Nikad nije bilo moguće dobiti nage modele.
- Zar ne bih mogao iznajmiti negde malu radionicu da radim sam?
Granači ljutito odmahnu glavom. - Ti si Lorencov protege, sve što ti činiš, odražava se na njemu.
- Onda je ostalo samo jedno što mogu da uradim. Radiću u Majanu.
Po večernjoj svežini krenuo je u Setinjano. Dok je prolazio mračnim poljima i prelazio potok u dnu jaruge, za trenutak ga obuze strah. Topolini su čuli za tučnjavu s Toriđanijem,ali oni neće prirediti scenu kakva se odigravala u kući Buonarotijevih kad se prvi put vratio i kad su njegova maćeha i strina plakale, stric kleo, a baka stajala ćutke, presušenih očiju, ali pateći zbog njega isto onoliko koliko je on sam patio zbog sebe.
Topolini ga pozdraviše nemarno. Bilo im je drago što će tu provesti noć. Jesu li primetili oštećenje na njegovom licu, ili čak i dobro ugledali kroz večernji mrak da procene njegovu veličinu, on to nije mogao reći.
U zoru se umio na potoku i pošao putem koji su utabali volovi po padinama brežuljaka do kamenoloma, gde su klesari počinjali rad jedan sat posle izlaska sunca. S vrha brda Mikelanđelo pogleda na jedan zamak okružen paralelnim linijama maslina i vinove loze. U kamenolomu, pietra serena koja je bila izvađena tog popodneva bila je tirkiznoplave boje, dok su drugi blokovi prelazili u žutosivi ton. Bilo je završeno deset stubova, i jedna ogromna, grubo skicirana, pantera, okružena morem krhotina. Klesari i zidari već su kovali i kalili svoje alatke, svaki od njih je upotrebio dvadeset pet šiljaka dnevno, tako brzo bi ih pietra serena izlizala.
Klesari su bili dobro raspoloženi, i veselo pozdraviše Mikelanđela.
- Vratio si se u kamenolom da pošteno radiš, a?Kad je čovek klesar, on ostaje klesar.
- Po ovakvom vremenu?- upade Mikelanđelo. - Ja ću da sednem pod jedno hladovito drvo i neću da dižem ništa teže od komada ugljena.
Dalje objašnjenje nije im bilo potrebno.
Iz pietre serene zračila je strašna toplina. Klesari su skinuli odelo, sve osim pantalona, slamnatog šešira i kožnih sandala. Mikelanđelo je sedeo i posmatrao ih. Nisu mogli da poziraju, morali su da isklešu ono što je bilo određeno za taj dan, i njihova sitna tela, mršava, žilava, rogobatna, bila su daleko od idealne grčke lepote koju je on video u starim kipovima. Ali po vrelom suncu znoj je njihovim telima davao sjaj i blistavost izglačanog mermera. Radili su svakim mišićem leđa i ramena i nogu da iseku i dižu kamen. Bili su potpuno nesvesni dok ih je on skicirao tražeći snagu koja je ležala pokopana u neuništivim delima tih veštih zanatlija.
Kad je jutro napola prošlo, oni se okupiše u „tremu", špilji iz koje je bila izvađena pietra serena u podnožju jednog brda, i u kojoj je vladala ista temperatura preko cele godine. Tu su doručkovali haringu i luk, hleb i crveno vino. Mikelanđelo im ispriča o svojoj Bici kentaura, koju je nameravao napraviti.
- Bilo je vreme da taj greben kamena pod Monte Čečerijem da još jednog vajara - reče neki mladić, klesar čvrstog tela. - Uvek smo imali po jednog: Mina da Fjezola, Deziderija da Setinjana, Benedeta da Majana.
Za nekoliko trenutaka oni se vratiše na rad a Mikelanđelo nastavi da crta. Radio je sada izbliza, hvatajući napregnute ruke i izbočine oko drugog članka prstiju, gde je koža bila napeta zato što su držali čekić i dleto. Koliko je trebalo da se uči o ljudskom telu! Koliko je tu bilo hiljada zamršenih delova od kojih je svaki različit, svaki pun iznenađujućih detalja. Jedan umetnik mogao bi crtati ljudsku figuru celog života, a ipak da uhvati samo delić njegovih promenjljivih oblika.
Kad je sunce bilo visoko nad glavom, pojavi se nekoliko mladića koji su nosili na ramenima dugačke grane u koje su bili zabijeni nizovi eksera, a sa svakog eksera visila je korpa s ručkom za jednog čoveka. Ponovo se skupiše u hladnom „tremu". Klesari podeliše s Mikelanđelom svoje čorbe od povrća, kuvano meso, hleb, sir i vino, a zatim legoše da prospavaju jedan sat.
Dok su spavali, on ih je crtao: zgrčene na zemlji, sa šeširom preko lica. Njihova mirna tela, mirnih linija, pospanih oblika, krepila su se snom. Kad su se probudili, deca su bila donela vodu za piće i za kovačnicu, pa su okretala točkove, oštrila alat i radila svojim čekićima i dletima da pomognu. Mikelanđelo je crtao njihove gipke udove u pokretu.

Sutradan ujutro, kad je izašao iz palate, iznenadi ga jedan monah zaustavivši ga i upitavši za ime, nato izvadi jedno pismo iz crne mantije i iščezne isto onako nečujno kao što se i pojavio. Mikelanđelo razvi pisamce, ugleda potpis svoga brata i poče da čita. Bila je to molba Mikelanđelu da se okani paganske, bezbožne teme koja je jedino mogla da dovede njegovu dušu u opasnost, a ako mora i dalje praviti klesane idole, neka radi samo one koje je crkva posvetila.
„Bitka kentaura je ružna priča", zaključivao je Lionardo, „koju ti je ispričao pokvaren čovek. Odrekni je se i vrati se u zagrljaj Hrista."
Mikelanđelo ponovo pročita pismo, odmahujući glavom u neverici. Kako je Lionardo, zakopan u samostanskim zidinama, znao koju temu on kleše? I da je tu temu inspirisao Policijano? On je bio samo šegrt. Kako je bilo ko mogao smatrati temu na kojoj se neko uči dovoljno važnom da o njoj naklapa?Pomalo se plašio zbog toga koliko monasi unutar San Marka znaju šta ko radi.
On odnese pismo u studiolo i pokaza ga Lorencu.
- Ako vam škodim klešući tu temu - reče on mirno - možda bi trebalo da je promenim?
Lorenco je izgledao umoran. Bila je greška i razočaranje što je doveo Savonarolu u Firencu. - To je tačno ono što Savonarola pokušava da postigne: da nas sve zastraši, da nametne svoju strogu cenzuru. Mi mu nećemo pomoći da pretvori Duomo u Stinke. Ako popustimo u najsitnijoj pojedinosti, biće mu lakše da dobije i u drugoj. Nastavi da radiš.
Mikelanđelo baci pismo u bronzani etrurski ćup pod Lorencovim pisaćim stolom.

11


Upotrebljavao je čist pčelinji vosak u pogačama. Stavljao je posudu nad vatru od ugljena i lomio vosak u male komade. Kad se vosak ohladio, on ga prstima umesi u dugačke valjke. Ujutro preli malo trementina po prstima da bi vosak postao gipkiji.
Budući da ta skulptura treba da bude u dubokom reljefu, vanjska polovina figure izdizaće se iz mermera.

Buđardini, s licem kao pun mesec, koji je počeo mrziti klesanje u kamenu s besom dubokim kao što je bio i Granačijev, poče provoditi dane u kućici. Postepeno je počeo preuzimati fizičke poslove,pa je postao Mikelanđelov pomoćnik. Mikelanđelo mu je bio naredio da iseče drvenu ploču veliku kao komad mermera koji je imao nameru da upotrebi, i da kroz nju provuče žice za armaturu. Zatim prema svojim studijskim crtežima poče da izraduje voštane figure i da ih stavlja na armaturu, dovodeći u ravnotežu zapletene ruke, poprsja, noge, glave i kamenje u onom položaju u kome je trebalo da se kasnije nađu u mermeru.
Komad mermera kakav je želeo pronašao je u dvorištu palate. Buđardini mu je pomogao da ga prenese u kućicu i postavi na okrugle drvene grede da bi mu zaštitio uglove. Već i samo to što je stajao i gledao ga pružalo je Mikelanđelu osećaj ogromne snage. Kad je počeo klesati u najgrubljim potezima, radio je celim telom, raskrečivši noge da bi čvršće stajao i prebacujući svu svoju težinu u ruku koja je držala čekić, postižući ravnotežu vajara: snaga kojom se odvaljuje mermer mora biti jednaka komadu koji treba odvaliti.Seti se kako je ribao neku posudu komadom metala i kako je osetio metal među zubima, sada je osećao mermer u žilama.
Njegova je želja bila da prenese svoje postojanje u prostor. To je bio jedan razlog zbog koga je znao da mora biti vajar: da ispuni nezauzetu prazninu sjajnim kipovima, kipovima plemenitog mermera, i da izrazi najsnažnije, najiskrenije osećaje.
Po svom sastavu, njegov komad mermera od četiri stope bio je išaran žilama kao u drveta, koje su se susretale prema istoku. On proveri smer tokova i prevrnu komad u isti položaj u kojem je ležao u svom brdskom ležištu. Trebalo je da teše okomito na žile, sa severa na jug, inače bi se mermer ljuštio u komadima slojeva.
Mikelanđelo duboko uzdahnu i podiže čekić i dleto za početak napada. Mermerna prašina poče mu se slagati po rukama i licu, prodirati mu u odelo. Lepo je bilo dodirnuti lice i osetiti prašinu, bilo je to isto kao dodirnuti mermer na kome je radio, imao je osećaj da je postao jedno sa svojim medijem.
Subotom uveče palata bi obično opustela. Pjero i Alfonsina odlazili su u posetu plemenitim firentinskim porodicama, Đovani i Đulio počeli su obilaziti društva, Lorenco je tražio zadovoljstva sa svojom grupom mladih kicoša, učestvujući u orgijama na kojima se pilo i ljubakalo. Mikelanđelo nije nikad saznao jesu li te priče istinite, ali sutradan bi Lorenco bio iscrpljen i trom. Kostobolja koju je nasledio od oca držala bi ga u postelji ili bi šepao po palati oslanjajući se na teški štap.
Tih večeri Mikelanđelo je mogao slobodno da večera s Kontesinom i Đulijanom u otvorenoj lođi na gornjem spratu, po blagom noćnom vazduhu. Dok su jeli hladnu lubenicu i čavrljali pri svetlosti sveće, Kontesina mu je pričala kako je čitala Bokačove primedbe o kentaurima.
- Oh, ja sam već ostavio originalnu bitku daleko za sobom - nasmeja se on.
Izvadivši papir iz košulje i komad ugljena iz torbice, i krećući ugljenom brzo preko papira, on ispriča Kontesini za čim ide. Čovek živi i umire od kamena. Da bi se ukazalo jedinstvo čoveka i mermera, glave i bačeni komadi neće se raspoznavati. Svih dvadeset ljudi, žena i kentaura biće samo jedno, svaka figura samo jedna mala površina mnogostrane prirode čoveka, životinjske koliko i ljudske, ženske koliko i muške, od kojih svaka pokušava da uništi onu drugu. Brzim potezima on joj pokaza neke vajarske ciljeve koje je pokušavao da postigne: figure u tri plana, od kojih će svaki biti u nižem reljefu, ali ne i niži po vitalnosti, jer će poluslobodni oblici izgledati kao da su slobodni sa svih strana, a svaka figura zračiće svoju vlastitu snagu.
- Jednom sam čula kako govoriš da se iza klesanja sigurno nalazi obožavanje. Šta će se to obožavati u tvojoj verziji čovekove bitke?
- Najviše umetničko delo: muško telo, beskrajno u svojoj izražajnosti i lepoti.
Kontesina nesvesno pogleda svoje tanke noge i grudi koje su tek počinjale da pupaju, a onda se malo podsmešljivo sretne sa njegovim pogledom.
- Mogla bih te uceniti zbog tvog paganskog obožavanja muškog tela. Platon bi se možda složio s tobom, ali bi te Savonarola spalio kao jeretika.
- Ne, Kontesina. Ja se divim čoveku, ali obožavam Boga što je mogao da ga stvori.
Oni se nasmejaše, priljubljenih glava. Videvši kako se Kontesinine oči okreću prema vratima i glava se naglo diže a u obraze udara rumenilo, Mikelanđelo se okrene i po Lorencovom držanju primeti da je on tamo sigurno stajao prilično dugo. Njihova prisnost bila je ispunila sobu i ozračila atmosferu. Mikelanđelo toga nije bio svestan. Ali prekinuta kad je dostigla vrhunac, ostavila je za sobom fluid koji su on, Kontesina i Lorenco morali osetiti. Lorenco je stajao ćutke, stisnutih usana.
- ...mi smo... raspravljali... napravio sam neke crteže...
Strogost se izgubi s Lorencovog čela. On priđe da pogleda crteže.
- Đulio me obaveštava o vašim sastancima. Vaše prijateljstvo je dobro. Ne može ni jednom ni drugom škoditi. Za umetnike je važno da imaju prijatelja. A isto tako i za Medičijeve.
Nekoliko večeri kasnije, kad je mesec bio pun a vazduh pun uskomešanih divljih mirisa, sedeli su zajedno u jednoj niši pod prozorom biblioteke koja je bila okrenuta na Via Larga i na brda koja su okruživala grad.
- Firenca je puna čarolija po mesečini - uzdahnu Kontesina. - Volela bih da je mogu gledati s visine i da mogu sve videti.
- Ja znam jedno mesto - uzviknu Mikelanđelo. - Tačno preko reke. Odande izgleda kao da treba samo da pružite ruke i da zagrlite grad.
- Možemo li tamo? Sada, hoću da kažem. Mogli bismo se iskrasti kroz vrt, jedno po jedno. Ja ću uzeti ogrtač s kapuljačom.
Išli su putem kojim je on uvek išao, u oštrom uglu prema Ponte ale Gracije, pa preko reke Arna i uzbrdo do stare tvrđave. Dok su sedeli na kamenoj ogradi, činilo im se kao da mlataraju nogama u sivim kamenim vodama grada. Mikelanđelo joj pokaza vilu njenog oca u Fjezolu i Badiju tačno ispod nje, zid s osam kula koji čuva grad u podnožju brežuljka Fjezole, blistavu belu grupu koju su sačinjavali Krstionica, Duomo i Kampanile, Sinjoriju od zlatnog kamena, s visokim zvonikom, zbijeni ovalni grad opkoljen zidinama i rekom, a na njihovoj strani reke palatu Piti, obasjanu mesečevim svetlom,sagrađenu od kamena iz njenih vlastitih kamenoloma, u vrtovima Boboli, odmah tu iza ograde.
Sedeli su malo podalje jedno od drugog, uzbuđeni mesecom, zaneti lepotom grada i nizova brežuljaka koji su ih grlili tako nežno kao što su Firencu nežno grlili njeni zidovi. Njihovi se prsti nespretno pokrenuše jedni prema drugima po gruboj površini kamena, dodirnuše i isprepletoše.
Posledica je došla brzo. Lorenco, koji je pre toga uzimao kupke nekoliko dana u Vinjonu, pozva ga iz vrta. Sedeo je za svojim velikim pisaćim stolom, sa zidovima prekrivenim jednom geografskom kartom Italije, jednom geografskom kartom sveta, slikom zamka Sforce u Milanu, na stolovima i policama stajale su zbirke kamenih vaza, radova u slonovoj kosti, dela Dantea i Petrarke uvezana u purpurnu kožu, i Biblija uvezana u purpurni baršun sa srebrnim ornamentima. Pokraj njega stajao je njegov sekretar, Ser Pjero da Bibijena. Nije bilo potrebno govoriti Mikelanđelu zašto su ga pozvali.
- Ona je bila sigurna, ekselencijo. Bila je pored mene sve vreme.
-I ja tako čujem. Zar si ti zaista mislio da vas niko neće opaziti? Đulio ju je video kad je izašla na sporedna vrata.
Očajan, Mikelanđelo odgovori: - To je bilo indiskretno. - Podiže oči sa persijskog tepiha s gustim šarama i uzviknu: - Tamo gore je bilo tako lepo, izgledalo je kao da je Firenca jedan mermerni kamenolom i da su njene crkve i zvonici istesani iz jednog jedinog sloja kamena.
- Ja ne postavljam pitanje o tvom ponašanju, Mikelanđelo. Ali Ser Pjero postavlja pitanje da li je bilo mudro. Ti znaš da je Firenca grad zlih jezika.
- Niko ne bi govorio zlo o jednoj maloj devojčici.
Lorenco je za trenutak posmatrao Mikelanđelovo lice.
- Kontesina se više ne može smatrati „malom devojčicom". Ona raste. Ja to do danas nisam potpuno shvatio. To je sve, Mikelanđelo, možeš se vratiti na posao, jer znam da jedva čekaš da to učiniš.
Mikelanđelo se ne pomače, mada je bio otpušten.
- Zar ne postoji ništa što bih mogao učiniti da to popravim?
- Ja sam to već učinio. - Lorenco ustade od pisačeg stola, stavi obe ruke na dečakova drhtava ramena. - Ne budi nesrećan. Nisi mislio ništa zlo. Presvuci se za večeru, tu je neko koga treba da upoznaš.
Poslednje što je Mikelanđelo želeo ovako ojaden bilo je da večera sa šezdeset gostiju, ali sad nije bilo vremena za otkazivanje poslušnosti. On se umi prskajući se iz umovaonika, obuče crvenosmeđu svilenu tuniku i pope se u trpezariju, gde ga jedan sluga odvede do mesta koje je Lorenco zadržao za njega pored Đanfrančeska Aldovrandija, člana jedne od vodećih porodica iz Bolonje. Lorenco je bio imenovao Aldovrandija za podesta ili gradonačelnika Firence za godinu 1488. Mikelanđelo nije bio naročito pribran, duša i stomak bili su mu na mukama. Aldovrandi obrati svu svoju pažnju na njega.
- Njegova ekselencija je bila tako ljubazna da mi je pokazala vaše crteže i mermernu Madonu s detetom. Bio sam veoma uzbuđen.
- Hvala vam.
- Ja ne uživam u komplimentima. Govorim zbog toga što se oduševljavam skulpturom, i odrastao sam kraj divnog dela Jakopa dela Kverče.
Mikelanđelo tupo upita ko je to.
- Ah, zbog toga sam i zamolio Il Magnifica da razgovaram s vama. Jakopo dela Kverča nije poznat u Firenci, a ipak je jedan od najvećih vajara koje je Italija dala. On je dramatičar kamena, kao što je Donatelo pesnik. Nadam se da ćete doći u Bolonju i dopustiti mi da vam pokažem njegovo delo. To bi na vas moglo imati i te kakav uticaj.
Mikelanđelo htede odgovoriti da su veliki uticaji upravo ono što on želi da izbegne, ipak je Aldovrandi imao da dokaže da je prorok.
Idućih dana Mikelanđelo je čuo da su se Pjero i Alfonsina nekoliko puta bunili protiv toga što se „jednom građaninu dopušta da se druži tako intimno s jednom Mediči", i Ser Pjero da Bibjena je pisao Lorencu u banju jedno uvijeno ali ipak oštro pismo rekavši: „Ako se povodom Kontesine ne donese odluka, možda ćete žaliti."
Tek nekoliko večeri kasnije je saznao šta je Lorenco mislio kad je rekao da će on to popraviti. Kontesina je bila poslana u vilu Ridolfi na selo.

12


Mikelanđelu stiže poruka od oca. Porodica je bila zabrinuta za Lionarda, o kome su dobili izveštaj da je bolestan u manastiru San Marko.
- Bi li ti mogao upotrebiti svoje veze s Medičima da uđeš i vidiš Lionarda? – upita ga Lodoviko kad je Mikelanđelo došao da ga poseti.
- Nikome spolja nije dopušteno da uđe u stanove monaha.
- San Marko je crkva i manastir Medičija - reče njegova baka - koje je sagradio Kozimo i koje izdržava Lorenco.
Nekoliko dana kasnije Mikelanđelo vide da se na njegove molbe niko ne osvrće.
Onda sazna da će Savonarola držati propoved u San Marku sledeće nedelje. - Svi monasi će biti tamo - reče Bertoldo. - Videćeš brata. Možda ćeš čak moći da progovoriš s njim nekoliko reči. Donesi nam izveštaj o monahu.
San Marko je bio divno hladovit rano ujutro. Njegov plan da zauzme položaj pokraj vrata koja vode iz manastira, tako da Lionardo mora proći pokraj njega, poremetilo je prisustvo gomile monaha u crnim mantijama, koji su se molili i pevali u horu pre nego što svane. Njihove kukuljice su bile tako nabijene napred da im je lice bilo zaklonjeno. Mikelanđelu je bilo nemoguće da vidi je li Lionardo u toj grupi.
Crkva ni u kom slučaju nije bila puna. Kad je mrmljanje objavilo ulazak Savonarole, on se odšunja u jedno sedište blizu propovedaonice i sede na ivicu tvrde klupe.
Bilo je malo znakova kojima bi se označila razlika između Savonarole i ostalih pedesetak monaha dok se on polagano penjao uz stepenice propovedaonice. Glava i lice su mu bili duboko sakriveni ispod dominikanske kukuljice, mršav stas ispod mantije. Mikelanđelo nije video gotovo ništa osim vrha nosa i dva skrivena crna oka. U glasu mu se osećao oštar severnjački naglasak, iz početka je govorio mirno, ali uskoro poprimi zapovednički ton dok je iznosio svoje teze o korupciji sveštenstva. Nikada, čak ni u najvatrenijim napadima u palati, Mikelanđelo nije čuo ni najmanji deo optužbi koje je sada Savonarola svaljivao na sveštenstvo: sveštenici su bili pre političari nego duhovnici i njih su u Crkvu poslale njihove porodice radi materijalnog dobitka, oni su blii karijeristi i oportunisti koji su tražili samo bogatstvo i moć, bili su krivi zbog prodavanja i kupovanja crkvenih službi, deljenja položaja i milosti rođacima i prijateljima, zbog podmićivanja, prodaje relikvija, zgrtanja crkvenih prihoda: „Svet je pun crkvenog bluda".
Pavši u vatru od svog govora, Savonarola zbaci kukuljicu i Mikelanđelo prvi put ugleda monahovo lice. On otkri da lice isto tako uznemiruje osećaje kao i reči koje su nailazile sa sve većim žarom i brzinom s protivrečnih usana, jer je gornja bila tanka i asketska kao i košulja od kostreti, a donja još deblja i čulnija od Policijanove. Crne oči koje su bacale munje čak do najudaljenijeg ugla crkve bile su upale u koščate ispijene obraze, očigledne žrtve posta, nos mu je štrčao napred, svojom masivnom grbom sa širokim upadljivim nozdrvama. Bilo je to dramatično lice koje ne bi mogao izmisliti nijedan umetnik osim samog Savonarole.Građa kostiju očarala je Mikelanđela kao vajara, jer je crna brada kao od mermera bila oblikovana iz iste puti kao i strastvena donja obešena usna, i izglačana plavcem.
Mikelanđelo odvrati pogled sa Savonarolinog lica,kako bi bolje čuo reči koje su sada tekle kao rastopljena bronza, a glas je ispunjavao crkvu, odbijao se od praznih kapela, i vraćao se da nasilno prisvoji levo uvo, pošto je pre toga udario u desno tako da je od toga pocrvenelo.
- Opazio sam da tašte ambicije navaljuju na Rim i prljaju sve stvari, dok i sam nije postao lažna, tašta bludnica. O, Italijo, o Rime, o Firenco, vaši zločini, vaša bezbožnost, vaš razvrat, vaše lihvarstvo, vaša okrutnost nam donose nevolje. Prestanite sa svojim predstavama i paradama. Napustite, kažem vam, svoje ljubavnice i svoje ljubljene mladiće. Zemlja je prekrivena krvlju, ali sveštenstvo za to ništa ne mari. Oni su zaista daleko od Boga, ti sveštenici čije je bogosluženje u tome da provode noći s bludnicama a dane u pričanju po sakristijama. Sam oltar je pretvoren u sveštenički dućan. Sakramenti su tezge za vašu trgovinu crkvenim zvanjima. Vaša požuda načinila vas je drskom bludnicom. Nekada ste se barem stideli svojih greha, nekada su sveštenici imali toliko pristojnosti da su svoje sinove nazivali nećacima. Sada više ne mare za to. „Ja ću pogoditi vas u vašoj besramnosti i pokvarenosti", kaže Gospod, „vaše bludnice i vaše palate."
Šibao je ljude iz Firence, vikao da je Danteu Firenca poslužila kao model za grad Dis:

U drugom krugu su zatvoreni
Licemerje i laskavost, i oni
Koji se bave čarolijama, vračanjem i krađom, Dvoličnošću i simonijom i sličnim prljavštinama.


Prikupivši volju, jer se od Savonarolinog glasa čoveku oduzimala snaga,Mikelanđelo pogleda oko sebe i primeti da slušaoci sede kao jedno biće, kao da su saliveni.
- Cela Italija će osetiti gnev božji. Njeni gradovi pašće žrtvom protivnika. Krv ćevteći ulicama. Ubistva će biti na dnevnom redu. Ako se ne pokajete! pokajete! pokajete!
Uzvik: „Pokajete!" odjekivao je po crkvi stostruko dok je Savonarola, potegavši napred svoju kukuljicu i prekrivši lice, molio dugo i tiho, a zatim sišao niz stepenice propovedaonice i izašao kroz vrata prema manastiru, ostavivši Mikelanđela duboko uzbuđenog, pomalo zanetog, malo bolesnog. Kad se ponovo našao napolju na vrelom, sjajnom suncu piazze, on zastade zaslepljen žmirkajući, ne želeći niti da ide kući niti u palatu, ne znajući šta da kaže. Naposletku posla poruku ocu da mu nije pošlo za rukom da vidi Lionarda.
Njegovi uzburkani osećaji ponovo su se smirili kad je primio poruku od Lionarda da dođe u San Marko na večernju službu. Manastir je bio lep u sumraku, trava sveže pokošena, živa ograda podrezana, jasmin i suncokret rasli u senci svodova, atmosfera je bila tiha i zaklonjena od sveta.
Lionardo je Mikelanđelu izgledao isto onako mrtvački bled kao i Savonarola.
- Porodica je zabrinuta za tvoje zdravlje.
Lionardova glava se zavuče dublje u kukuljicu. - Moja porodica je božja porodica.
- Ne budi tako licemeran.
Kad Lionardo ponovo progovori, Mikelanđelo primeti izraz ljubavi.
- Zvao sam te jer znam da ti nisi zao. Tebe palata nije iskvarila. Čak i usred Sodome i Gomore ti se nisi pokvario, živeo si kao pustinjak.
Malo uveseljen, Mikelanđelo ga upita: - Otkuda znaš sve to?
- Mi znamo sve što se dešava u Firenci. - Lionardo koraknu napred i pruži svoje koščate ruke. - Fra Savonarola je imao jednu viziju. Mediči, palata, sva bestidna, bezbožna umetnost koja se nalazi u njenim zidovima, biće uništeni. Oni se ne mogu spasiti, ali ti možeš, jer tvoja duša još nije izgubljena. Pokaj se i okani ih se dok je još vreme.
- Savonaroia je napao sveštenstvo, čuo sam njegovu propoved, ali nije napao Lorenca.
- On će držati devetnaest propovedi, počevši od Svih svetih pa do Bogojavljenja. Kad se propovedi završe, Firenca i Mediči biće u plamenu.
Stajali su jedan pored drugoga u hodniku bez vazduha, koji se pružao duž jedne strane manastira. Mikelanđelo zaćuta, sav zgranut.
- Ti nećeš sebe da spasiš? - preklinjao ga je Lionardo.
- Mi imamo različita shvatanja. Ne možemo svi biti isti.
- Možemo. Svet mora da bude manastir kao što je ovaj, gde su sve duše spasene.
- Ako moja duša treba da se spasi, ona može da se spasi samo vajarstvom.To je moja vera i moje učenje. Kažeš da živim kao pustinjak, moj rad me tako drži. Pa kako onda taj rad može biti zao? Zar meni Bog ne bi dao da biram kad ga obojica jednako služimo?
Lionardove oči vatreno zaroniše za trenutak u Mikelanđelove. Onda se izgubi, kroz vrata, a zatim uza stepenice.
„U ćeliju koju je ukrasio Fra Anđeliko, nadam se", reče Mikelanđelo u sebi, s malo gorčine.

Osećao je da duguje Lorencu da prisustvuje propovedi na dan Svih svetih. Ovoga puta crkva je bila puna. Savonarola je opet počeo svoj govor tonom spokojnog izlaganja, objašnjavajući misteriju mise i celovitost božanske reči. I činilo se da su oni koji su bili tu prvi put razočarani. Ali monah je upravo polako padao u vatru, uskoro je prešao na govornički način izražavanja, zatim na crescendo, u kome je njegov snažan glas šibao slušaoce svom svojom raspaljenom rečitošću.
Napadao je sveštenstvo: - Čuli ste kako se govorilo: „Blagoslovena kuća koja ima debelog župnika." Ali doći će vreme kad će se pre reći: „Prokleta da je takva kuća." Osetićete oštricu mača na sebi. Jad će vas uništiti. Ovo se više neće zvati Firenca, već pećina razbojnika, izopačenosti i krvoprolića.
Napadao je zelenaše: - Vi ste krivi zbog pohlepe, vi ste iskvarili sudske upravne činovnike i njihove službe. Niko vas ne može uveriti da je grešno pozajmiti uz kamate, već, štaviše, vi držite za budale one koji se uzdržavaju od toga.
Napadao je moral Firence: - Ispunili ste ono što je rekao Izaija: „Oni oglašavaju svoj greh kao Sodoma, jer ga ne skrivaju", ili ono što je rekao Jeremija: „Ti imaš čelo bludnice, ti nećeš da se stidiš."
On izjavi: - Ja se bavim proricanjem, ali mi je glas u noći rekao: „Budalo, zar ne vidiš da je božja volja da nastaviš?" Zbog toga ne mogu prestati da proričem. I ja vam kažem: znajte da su nečuvena vremena blizu!
U crkvi se čulo sve glasnije mrmljanje. Mnoge žene su plakale.
Mikelanđelo ustane i pođe kroz bočni brod, dok ga je ljutit glas sledio kroz vrata. Prešavši Pjacu San Marko, uđe u vrt i povuče se u svoju kućicu, kao u napadu groznice. Odlučio je da se više ne vraća u crkvu: jer šta je on imao s tim govorom o požudi i pohlepi?

13


Kontesina ga pronađe u biblioteci, gde je precrtavao ilustracije starih rukopisa.
Bila je odsutna nekoliko sedmica. Lice joj je bilo bledo. On skoči.
- Kontesina, jeste li bolesni? Sedite ovamo.
- Imam nešto da ti kažem. - Ona se sruči na stolicu, nagnu se napred nad hladan kamin kao da želi ugrejati ruke. - ...ugovori su napravljeni.
- Ugovori?
- Za moje venčanje... s Pjerom Ridolfijem. Nisam htela da to saznaš iz brbljanja u palati.
Posle jednog trenutka on je upita odsečno: - A zašto bi trebalo da me to uzbudi? Svi znaju da kćeri Medičija sklapaju političke brakove: Madalena se udala za Frančesketa Čiba, papinog sina, Lukrecija za Jakopa Salvijatija...
- Ne znam zašto bi to trebalo da te uzbudi, Mikelanđelo, više nego što uzbuđuje mene.
On je tek sad pogleda pravo u oči.
- A da li vas uzbuđuje?
- A kako bi? Svi znaju da kćeri Medičija sklapaju političke brakove.
- Oprostite mi, Kontesina. Zabolelo me je.
- Dobro - osmehnu se ona tužno. - Sada te već prepoznajem.
- A venčanje... kada?
- Neće još biti neko vreme. Suviše sam mlada. Molila sam još godinu dana.
- Ipak se sve promenilo.
- Za nas ne. Mi smo još uvek prijatelji u palati.
Posle kraće ćutnje, Mikelanđelo upita: - Pjero Ridolfi, on vas neće unesrećiti? On vas voli?
Pognute glave, Kontesina podiže oči k njemu.
- Mi o takvim stvarima ne razgovaramo. Učiniću ono što moram. Ali moji osećaji su samo moji.
Ona ustane, priđe mu bliže. Bio je obesio glavu kao nema životinja na buri. Kad ju je naposletku pogledao, primeti suze kako joj blistaju u očima. On pruži ruku oklevajući, a ona polagano stavi svoje prste u njegove i oni se potpuno i čvrsto spojiše. Zatim se udalji, ostavivši za sobom samo nežni miris mimoze i suvu vrelinu u njegovom grlu.

Nije bilo načina da spreči da mu Savonarolin glas ne odzvanja u ušima, jer je Lionardova opomena postala stvarnost. Usred svoje druge propovedi protiv poroka u Firenci, Savonarola odjednom diže glas protiv Medičija i optuži Lorenca za zlo u gradu, predskazajući pad vladajuće porodice i, kao vrhunac, pad pape u Vatikanu.
Članovi Platonske akademije brzo se sastadoše u studiolu. Mikelanđelo im podnese izveštaj o prve dve propovedi, a zatim ispriča o Lionardovoj opomeni. Mada je Lorenco vodio mnogobrojne bitke s Vatikanom, u ovom trenutku je želeo da održi mir s papom Inoćentijem VIII zbog Đovanija, koji je imao da čeka svega još nekoliko meseci pa da postane kardinal i ode u Rim da predstavlja porodicu Mediči. Papa je lako mogao pretpostaviti da Savonarola, budući da ga je Lorenco pozvao u Firencu i budući da propoveda u crkvi Medičijevih, napada papinstvo s Lorencovim znanjem i pristankom.
- Dobro je što napada i mene u isto vreme - promrmlja Lorenco žalosno.
- Jednostavno ćemo morati da ga zatvorimo - promrmlja Policijano.
- Treba samo da učinimo kraj njegovim proricanjima - reče Lorenco. - Ona nisu deo naše religije niti njegove službe. Piko, to ćeš ti uzeti na sebe.
Prvo odmetništvo došlo je iz vajarskog vrta. Granači je izvestio da je šaljivčina Bačo najpre počeo satima da ćuti, a zatim da iščezava na dan ili dva. Ubrzo potom počeo je stavljati prezrive primedbe o porodici Mediči, zatim veličati Savonaroline vrline i duhovni život manastira. Jednog dana pobegao je dominikancima.
Savonaroline propovedi privlačile su sada tako veliko mnoštvo sveta da je on, krajem marta, druge nedelje Velikog posta, počeo svoje propovedi održavati u katedrali. Deset hiljada Firentinaca stajalo je nabijeno u njoj, a ipak je izgledalo da ih je malo zbog ogromnosti prostora oko njih. U nekoliko meseci koji su prošli otkako ga je Mikelanđelo čuo kako propoveda u San Marku, nekoliko promena se odigralo na monahu.Zbog strogog posta i pokore na kolenima u ćelijama San Marka, jedva je imao toliko snage da se popne na propovedaonicu. Potpuno je izjednačavao sebe s Hristom.
- Kao što dobro vidite i čujete, ja ne govorim svojim vlastitim jezikom, već božjim. Ja sam njegov glas na zemlji.
Hladni drhtaj zatalasa slušaoce. Savonarola nije bio dirnut manje nego njegovi obožavaoci.
Mikelanđelo je podesio svoj dolazak u Duomo tako da sretne oca i ostale članove porodice, koji su napustih crkvu Santa Kroče da čuju novog proroka, na kraju
službe.
Stajao je u vratima i gledao horska sedišta koja su radili Donatelo i Luka dela Robija, visoko gore s obe strane središnjeg oltara, mermerne rezbarije koje su prikazivale decu kako se igraju, pevaju, plešu, smeju, sviraju na muzičkim instrumentima, pravi Grci po svojoj veseloj ljubavi i životu, i baštinici lepote njihovih tela. Za Mikelanđela, mermerna dela su klicala: „Ljudi su dobri!" dok jer
Savonarola grmio: „Čovečanstvo je zlo!"
Ko je imao pravo? Donatelo i Dela Robija? Ili Savonarola?
Mračno raspoloženje iz crkve teško je lebdelo oko stola u trpezariji Buonarotijevih. Lukrecija je bila sva u suzama.
- Taj pokvareni čovek. Upropastio je moju divnu belu teletinu. Od sada, Lodoviko, ako želiš da čuješ Savonaroline propovedi, to mora da bude posle ručka, a ne pre.
Mada se grad tresao u naglom preokretu svojih verskih ideja, Mikelanđelo je i dalje mirno radio. Za razliku od Savonarole, on nije mogao uveriti sebe da Bog govori kroz njega, ali je osećao da bi Bog odobrio taj rad kad bi ga video.
Osećao je i protiv svoje volje divljenje prema Savonaroli.Nije li on bio idealist? A što se tiče njegovog fanatizma, nije li Rustiči rekao: - Ti si kao Savonarola, ti postiš jer ne možeš sebe naterati da prestaneš raditi usred dana.
Mikelanđelo se namrštio na tu optužbu. Pa ipak, nije li on osećao da je pozvan da se posveti delu revolucioniranja mermerne skulpture, kao što je i Fidija preuzeo egipatsku skulpturu koja je obožavala smrt i načinio je grčkom i čovečnom? Zar ne bi bio voljan da posti i da se moli dok bi jedva još imao snage da se dovuče kroz vrt do svoje radionice, ako bi to bilo potrebno?
I šta to nije bilo u redu ako Bog govori svojoj deci? Bog sigurno ima pravo na to. On je verovao u Boga. Ako je Bog mogao stvoriti zemlju i čoveka, zar ne može stvoriti proroka... ili vajara?
Sinjorija je pozvala Savonarolu da govori u velikoj dvorani Palaca dela Sinjorija. Lorenco, četvorica platoničara i važni službenici Medičija objaviše u celom gradu svoju nameru da dođu. Mikelanđelo zauze svoje mesto na drugoj klupi između Kontesine i Đovanija, nasuprot podijumu na kome je Savonarola stajao ispred stalka za Jevanđelje, dok je gradska uprava bila zbijena iza njih.
Kad je Savonarola prvi put pomenuo Lorenca de Medičija kao tiranina, Mikelanđelo primeti kako se Lorencove usne razvlače u slabom osmehu. On sam je jedva čuo te reči jer je lutao pogledom po velikoj dvorani s njenim dugačkim bočnim površinama od čistog belog maltera i mislio kakve bi se divne freske mogle tu naslikati.
Lorencov osmeh iščezne kad je Savonarola pojačao napad: Sve zlo i sve dobro u gradu zavise od njegove glave, a zbog toga je njegova odgovornost velika. Kad bi vođa išao pravim putem, celi bi grad bio očišćen od greha. No tirani su nepopravljivi jer su ponosni.Oni ostavljaju sve u rukama rđavih ministara. Oni se ne obaziru na siromašne, niti osuđuju bogate. Oni podmićuju glasače i povećavaju teret koji pritiska narod.
Mikelanđelo poče sada pažljivo slušati, jer je Savonarola optuživao Lorenca da je konfiskovao firentinski Fond miraza, novac koji su gradskoj blagajni uplaćivale najsiromašnije porodice radi garancije da će eventualno imati miraz, bez kojega se nijedna Toskanka nije mogla nadati da će se udati, da je Lorenco upotrebio novac da kupi bogohulne rukopise i pokvarena umetnička dela i da priređuje bahanalije kojima je Firentince predavao u ruke davolu.
Lorencova tamna koža pozelene.
Savonarola još nije bio završio: Lorenco, pokvareni tiranin, mora otići. Nepoštena Sinjorija, koja sedi iza njega, mora otići. Sudije, službenici, moraju otići. Potpuno nova vlada, vođena potpuno novim i strogim zakonima, mora se postaviti da od Firence ponovo načini Grad božji.
Ko će vladati Firencom? Ko će prepraviti njene zakone i ko će ih izvršavati? Savonarola.
Bog je tako odredio.

14


Kad je Mikelanđelo došao u studiolo, zatekao je tamo fra Marijana. Humanist propovednik iz San Gala, gubio je svoje stado, koje je odlazilo da sluša Savonarolu. Mikalendelo primače stolicu na kojoj je obično sedeo niskom stolu, stavi jabuku u tanjir i zavali se.
- Nećemo pokušavati da pobijamo Savonaroline lične klevete - govorio je Lorenco. - Činjenice o stvarima kao što je Fond miraza jasno su pred očima svim Firentincima. Ali njegovo proricanje propasti stvara u Firenci sve jaču histeriju. Fra
Marijano, razmišljao sam o tome da ste vi taj koji treba da odgovori Savonaroli.
Mogu li vam predložiti da održite jednu propoved na temu Dela apostolskih 1, 7: Nije vaše
znati vremena i leta koja otac zadrža u svojoj vlasti.
Lice fra Marijana se ozari.
- Mogao bih dati pregled istorije proročanstava, i način na koji Bog govori svom narodu, i pokazati da Savonaroli nedostaje jedino veštičiji kazan...
- Polako - reče Lorenco. - Vaša propoved mora biti mirna i nepobitna, a uz to i logična, tako da ljudi lako primete razliku između otkrovenja i vračanja.
Diskusija se vodila oko pitanja koji biblijski i literarni materijal treba da upotrebi fra Marijano. Mikelanđelo pojede malo voća i neprimetno se iskrade.
Sledio je mesec spokojstva i marljivaog rada. Prekinuo je sve veze sa svetom, jeo je malo i spavao malo, dok se nosio sa dvadesetak isprepletanih bića svoga mermernog bloka.
Iz palate su pustili glas da verni treba da idu u San Galo na Veliki četvrtak da čuju fra Marijana kako uništava Savonarolu. Kad je Mikelanđelo ušao u crkvu, ugleda tamo sve najviđenije toskanske porodice: plemiće, zemljoposednike, trgovce, naučnike,putnike iz Evrope i Engleske, Sinjoriju, sudije i većnike iz sva četiri okruga Firence.
Fra Marijano se pope na propovedaonicu i poče da govori svojim kultivisaniim, učenim glasom, citirajući Kozima de Medičija: „Državama se ne upravlja pomoću patemostera", što izazva žamor smeha. Zatim poče učeno govoriti o potrebi odvajanja crkve i države, i o opasnosti koju je njihovo jedinstvo u prošlosti predstavljalo za ljudsku slobodu.
To je bio dobar početak.Lorenco je sedeo opušteno na svom sedištu. Ljudi su slušali s velikom pažnjom i sa sve većim zadovoljstvom, dok je fra Marijano išao logično korak po korak, citirajući Sveto pismo da pokaže kako je prava uloga crkve i njen položaj u duhovnom životu naroda.
Onda se nešto poremeti. Fra Marijano je sve više crveneo u licu i dizao ruke k nebu isto onako neobuzdanim pokretom kao što su i bili pokreti Savonarolini. Glas mu se promeni kad je prvi put spomenuo ime Đirolama Savonarole, izbacivši ga kao nešto bolesno. Odbacivši svoje pažljivo pripremane dokaze, on nazva tog monaha „širiteljem skandala i nereda" i još celim nizom gadnih epiteta.
Mikelanđelo je mogao smisliti samo jedan odgovor: Fra Marijano je dopustio svojoj ljubomori prema Savonaroli da nadvlada njegovu sposobnost prosudivanja. Još uvek je vikao sa propovedaonice kad je Lorenco skupio svoju porodicu i hramajući niz srednji brod izašao napolje.
Sada Mikelanđelo prvi put zateče palatu utonulu u mračno raspoloženje. Lorenco je dobio akutni napad kostobolje i jedva se vukao hramajući po hodnicima. Policijano, vidljivo uznemiren, uhvatio se Lorenca kao neko dete, potpuno lišen svoje duhovitosti i dubine. Fičino i Landino su bili u brizi zbog svog životnog dela, jer je Savonarola pretio da će spaliti sve knjige u Firenci, osim onih koje su odabrali hrišćanski komentatori. Za Pika je to bio najteži udarac, ne samo da je on preporučio da se monah dovede u Firencu nego je i osećao simpatije prema delu Savonarolinog programa, a bio je previše pošten da to od Lorenca sakrije.
Lorenco se spremao za drugi frontalni napad zamolivši priora manastira Bikjelinija iz Santa Spirita da dođe k njima u studiolo. Mikelanđelo se upoznao s priorom manastira u palati prilikom nedeljnih ručkova, a ponekad se popodne vraćao s njim u crkvu da precrtava poznate freske, kao što je Sveti Jovan. Prior, energičan čovek pedesetih godina, bio je u Firenci poznat kao jedini čovek koji je na ulici nosio naočare.
- Kad ljudi brzo prolaze - objašnjavao je jednom Mikelanđelu - njihova su lica kao stranice knjiga koje proleću mimo nas. Kroz ova stakla za uvećavanje studiram njihove izraze i karakter.
Sada je prior manastira sedeo pred niskim stolom u studiolu, dok ga je Lorenco molio da pošalje u Rim po najsjajnijeg propovednika augustinskog reda „da malo urazumi Firentince".
- Mislim da znam ko je to. Odmah ću pisati.
Firenca se pojavila da čuje augustinca koji im je došao u goste, kako intelektualno izlaže ekstremnosti i opasnost od Savonarolinog propovedanja, došla je u San Spirito, učtivo saslušala njegove reči i otišla oglušujući se o njih.
Mikelanđelo ponovo pokuša da se zatvori u svoju kućicu, ali su zidovi bili previše tanki a da ne propuste dnevni obrok loših vesti: Piko je pokušao odvratiti Lorenca od njegove namere da Savonaroli namesti špijune, zbog toga što je Savonarola bio suviše posvećen Bogu da bi počinio „telesni greh", u kome se Lorenco nadao da će ga uhvatiti. Savonarolina špijunska organizacija uhvatila je Lorencove špijune i razotkrila ih. Fra Marijano je pobegao od Lorenca i otišao Savonaroli da ga na kolenima moli za oproštaj. Samo je šaka studenata prisustvovala poslednjim predavanjima u Platonskoj akademiji. Firentinski štampari odbijali su da štampaju ono što monah nije odobrio. I Sandro Botičeli je pobegao Savonaroli, izjavivši javno da su njegovi ženski aktovi raskalašni, bludni i nemoralni.
Mikelanđelo je ipak odobravao Savonarolin krstaški rat za reforme, jedino nije odobravao napade na porodicu Mediči i na umetnost. Kad je pokušao objasniti svoju dilemu, Bertoldo bi postao svadljiv i, kad mu je Mikelanđelo sledeći put pokazao svoj rad uzviknuo je da je Mikelanđelu promakla poenta Bitke kentaura.
- To je previše golo. Nisi ništa naučio iz moje bitke ih iz bitke u Pizi. Izbacio si svo bogatstvo. Savonarolin uticaj, rekao bih. Potrebni su ti konji, lepršave haljine, oružje, šta ti je drugo preostalo da klešeš?
- Ljude - promrmlja Mikelanđelo tiho.
- Tvoj rad je bedan. Ako želiš moje mišljenje, onda baci taj komad kao vežbanje koje ti nije dobro ispalo, i zamoli Granačija da ti nađe novi komad mermera.
Bertoldo nije prilazio zadnjem delu vrta nekoliko dana. Umesto njega, Mikelanđelo je imao jednog posetioca, svog brata Lionarda, u mantiji i kukuljici, upalih obraza.
- Dobro došao u moju radionicu, Lionardo.
Lionardo se zagleda u Bitku stisnutih usana.
- Zbog tvoje skulpture sam došao. Želimo da je prineseš Bogu kao žrtvu.
- Kako to da uradim?
- Uništi je. Zajedno s crtežima koje je doneo Botičeli i drugim besramnim umetničkim delima za koje se izjasnila kongregacija. To će biti Savonarolina prva vatra u čiščenju Firence.
To mu je bio drugi poziv da uništi svoje delo. - Ti smatraš moj rad bestidnim?
- On je svetogrdan. Donesi ga u San Marko i sam ga baci na vatru.
U Lionardovom glasu osećala se snaga unutrašnjeg uzbuđenja koja je razbesnela Mikelanđela. On ga uze za lakat, osećajući čak i u svom besu da na kostima njegovog brata nema ni trunke mesa, isprati ga do vrata i izgura na ulicu.
Nameravao je da nekoliko sedmica glača reljef kako bi svoje figure učinio sjajnima. Umesto toga, zamoli Granačija da prenesu reljef još te noći u palatu. Granači pozajmi kolica koja je Buđardini gurao preko Pjace San Marko i niz Via Larga.
Uz pomoć Buđardinija i Granačija, Mikelanđelo prenese komad kamena u Lorencovu dnevnu sobu. Lorenco ga nije video mesec dana, još od propovedi fra Marijana. On uđe u sobu, tužna lica, mutnih očiju, hramajući s mukom uz pomoć štapa i jako se iznenadi: - Ah! - uzviknu i sruči se na stolicu. Dugo je sedeo ćutke prelazeći pogledom po skulpturi, proučavajući deo po deo, figuru po figuru, i obrazi počeše da mu rumene. Činilo se da mu se život vraća u udove. Mikelanđelo je i dalje stajao iza njega i takođe je posmatrao mermerni reljef. Naposletku se Lorenco okrenu i pogleda ga usplamtehm očima.
- Imao si pravo što ga nisi glačao. Dleto pomaže da se iznese na videlo anatomija. - Vi onda odobravate ovaj rad, ekselencijo?
- Šta ima tu da se odobri? Osećam lepo svako telo, svaki kamen, svaku slomljenu kost, prste ranjenog mladića u uglu, pritisnute u kosu i lobanju, njegovu ruku koja zaklanja kamenje koje nikad više neće bacati. Ovakav reljef nikad nisam video.
- Već sam dobio jednu ponudu za taj komad.
- Od patrona? Neko želi da ga kupi?
- Ne baš tačno.Oni to traže kao doprinos. Od Savonarole, preko mog brata Lionarda, da ga žrtvujem bogu na njihovoj lomači.
Nastade gotovo neprimetna pauza pre no što Lorenco progovori:- A ti si odgovorio?
- Da nisam slobodan da je poklanjam. Taj komad pripada Lorencu de Medičiju.
- Reljef je tvoj.
- Čak i da ga poklonim Savonaroli da ga spali?
- Ako je to tvoja želja.
- Ali recimo, ekselencijo,da sam ja taj komad već ponudio Bogu? Bogu koji je stvorio čoveka po svojoj slici dobrote i snage i lepote? Savonarola kaže da je čovek zao. Zar bi nas Bog stvorio u mržnji?
Lorenco ustade naglo i prođe po sobi jedva primetno hramajući. Uđe sluga i stavi na mali sto dva tanjira.
- Sedi i jedi dok ti budem govorio. I ja ću jesti, mada nisam imao volje za jelom pre no što si došao. - On pruži ruku i dohvati komadić korice hleba.- Mikelanđelo, snage uništenja stupaju za petama stvaralaštva. Umetnosti, najlepši cvet svakog doba, bivaju iscepane, polomljene i spaljene od sledećeg doba. Ponekad, kao što vidiš ovde u Firenci danas, čine to i nekadašnji prijatelji i komšije u istom gradu i iste godine. Savonarola ne progoni samo, kako on to kaže, „antireligiozna dela" i „pohotljive"aktove: on namerava da uništi sve slike i skulpture koje ne odgovaraju njegovom obrascu, freske Mazača, Filipa Lipija, Beneca Gocolija ovde u kapeli palate, Girlandaja, sve grčke i rimske kipove, gotovo sva naša firentinska dela u mermeru. Ostaće malo šta osim Fra Anđelikovih anđela u ćelijama manastira San Marko. Bude li po njegovom, i bude li njegova vlast rasla, Firenca će biti poharana, kao što je Atinu poharala Sparta. Firentinci su ćudljiv svet, budu li išli za Savonarolom do kraja njegovog objavljenog puta, sve što je bilo postignuto otkako je moj pradeda ponudio nagradu za vrata Krstionice, biće zbrisano, Firenca će opet utonuti u mrak.
Potresen jačinom Lorencovog uzbuđenja, Mikelanđelo uzviknu:
- Kako sam pogrešno shvatio da će Savonarola reformisati samo ono što je zlo u životu Firence. On će uništiti i sve što je dobro. Kao skulptor ja ću biti rob, s lancima na rukama.
- Nikome ne nedostaje gubitak slobode drugog čoveka - odgovori Lorenco tužno. Onda odgurnu tanjir. - Želeo bih da sa mnom prošetaš. Moram ti nešto pokazati.
Pođoše do zadnjeg dela palate pa prešavši preko malog zatvorenog trga dođoše do pročelja San Lorenca, porodične crkve Medičija. Unutra je bio pokopan Kozimo, Lorencov deda, u blizini jedne od bronzanih propovedaonica, za koju je Donatelo napravio nacrt a izveo je Bertoldo, u Staroj sakristiji, za koju je nacrt pravio Bruneleski, nalazio se sarkofag s posmrtnim ostacima Kozimovih rođaka Đovanija de Bičija i njegove žene, i jedan sarkofag od porfira Pjera Kostobolnog, Lorencovog oca, koji je izradio Verokio. Ali pročelje crkve ostalo je od grube, neravne opeke zemljane boje, očigledno nedovršene.
- Mikelanđelo, ovo je poslednje umetničko delo koje moram završiti za svoju porodicu, mermerno pročelje sa dvadesetak isklesanih skulptura u nišama.
- Dvadeset skulptura! Isto toliko ima ih i na pročelju Duoma!
- Ali za tebe to nije previše. Po jedna statua u prirodnoj veličini za svaku figuru nagoveštenu u tvojoj Bici. Moramo stvoriti nešto čemu će se cela Italija radovati.
Mikelanđelo se upita da li je osećaj da propada u dubinu bila radost ili neverica. On uzviknu plahovito: - Učiniću to, Lorenco, obećavam. Ali treba mi vremena. Još imam toliko da naučim... još nisam pokušao da uradim svoju prvu slobodnu figuru.
Kad je stigao u svoju sobu, zateče Bertolda zavijenog u ćebe kako sedi pokraj peći u svojoj polovini slova L, očiju crvenih a lica potpuno bleda. Mikelanđelo mu brzo priđe.
- Je li vam dobro, Bertoldo?
- Ne, ne, nije mi dobro. Ja sam glup, slep, smešan čovek koji je nadživeo svoje vreme.
- Šta vas navodi na tako stroge zaključke? - upita Mikelanđelo tiho, trudeći se da ga razveseli.
- To što sam gledao tvoju Bitku u Lorencovoj sobi i setio se šta sam o njoj rekao. Užasno sam pogrešio, užasno pogrešio, pokušao sam da je prenesem u izlivenu bronzu, ali bi time tvoj reljef bio upropašćen. Moraš mi oprostiti.
- Dozvolite mi da vas smestim u krevet.
On smesti Bertolda pod pokrivač od perja, ode u kuhinju u suteren i naruči vrč vina zagrejanog na vatri koja se gasila. Prinese srebrnu čašu Bertoldovim usnama, hraneći ga utehom zajedno s vrelim napitkom.
- Ako je Bitka dobra, dobra je zato što ste me vi naučili kako da bude dobra. Ako nisam mogao ga je načinim kao bronzu, to je zbog toga što ste me uverili da postoji razlika između čvrstog mermera i tečnog metala. I zato budite zadovoljni. Sutra ćemo početi novo delo, i vi ćete me još učiti.
- Da, sutra - uzdahnu Bertoldo i zatvori oči, pa ih ponovo otvori na kratko vreme, pitajući: - Jesi li siguran, Mikelanđelo, da „sutra" postoji? - i zaspa.
Za nekoliko trenutaka disanje mu se promeni. Izgledalo je kao da je postalo teško, mučno. Mikelanđelo pođe da probudi Ser Pjera, koji posla slugu po Lorencovog doktora.
Mikelanđelo je proveo noć držeći Bertolda kako bi mu omogućio da lakše diše. Lekar prizna da ne zna šta bi učinio. Kad je svitalo, Bertoldo otvori oči, pogleda Mikelanđela, lekara i Ser Pjera, shvati svoje loše stanje, i prošaputa:
- ...odvedite me u Podo... tamo je tako lepo...
Kad je sluga došao da javi da su kola spremna, Mikelanđelo podiže Bertolda, zajedno s ćebetom,pa ga je držao na krilu za sve vreme vožnje do Pistoje, najsjajnije vile Medičija, koju su ranije posedovali Mikelanđelovi rođaci, Ručelaji. Bila je obnovljenja s divnim otvorenim galerijama po nacrtu Đulijana da Sangala. Kiša je padala celim putem po kolima, ali kad su Bertolda smestili u njegovu visoku postelju u njegovoj omiljenoj sobi okrenutoj prema reci Ombrone, sunce se pojavi i obasja bujni zeleni toskanski pejzaž. Lorenco se doveze da uteši svog starog prijatelja, dovodeći sa sobom Maestra Stefana da Prata, da pokuša sa nekim novim lekovima.
Bertoldo je umro kasno popodne drugog dana. Pošto mu je sveštenik dao poslednje miropomazanje, promrmljao je poslednje reči osmehnuvši se malo, kao da se trudi da ode kao duhovit čovek a ne kao vajar.
- Mikelanđelo... ti si moj naslednik... kao što sam ja bio Donatelov.
- Da, Bertoldo. I ponosim se time.
- Želim da dobiješ moje imanje...
- Ako želiš...
- Ono će te napraviti... bogatim... poznatim... Moja knjiga recepata.
- Uvek ću je čuvati.
Bertoldo se ponovo osmehnu,kao da su delili neku tajnu šalu, i poslednji put zatvori oči.Mikelanđelo se ćutke oprosti od njega i okrenu se. Bio je izgubio učitelja. Više nikad neće imati drugoga.

15


Rasulo u vrtu bilo je sada potpuno. Sav rad je prestao. Granači prestade da slika prizor ulične svečanosti, koji je bio već gotovo dovršio, i poče provoditi vreme u grozničavom sakupljanju modela, nalaženju mermernih komada, u prikupljanju sitnih porudžbina, za jedan sarkofag, za jednu Madonu.
Mikelanđelo pritesni prijatelja jednog dana predveče.
- Ne vredi, Granači. Sa školom je gotovo.
- Ne govori tako. Treba samo da pronađemo novog učitelja. Lorenco je sinoć rekao da bih mogao ići u Sijenu da ga potražim.
Sansovino i Rustiči upadoše u radionicu.
- Mikelanđelo ima pravo - reče Sansovino. - Prihvatiću poziv portugalskog kralja, idem tamo da radim.
- Mislim da smo naučili sve što smo mogli kao studenti - složi se Rustiči.
- Ja nikad nisam imao nameru da klešem kamen - reče Buđardini. - Moja je priroda suviše mekana, napravljena je za mešanje boja. Idem da zamolim Girlandaja da me opet primi.
Granači se otrese na Mikelanđela. - Nemoj mi reći da i ti odlaziš.
- Ja? Gde bih ja išao?
Grupa se rasturi. Mikelanđelo pođe kući s Granačijem da ispriča o smrti Bertolda svojoj porodici. Lukreciju je uzbudila knjiga recepata, i ona pročita glasno nekoliko recepata. Lodoviko ne pokaza nikakav interes.
- Mikelanđelo, je li gotovo tvoje novo delo?
- Tako nekako.
- Il Magnifico, je li ga on video?
- Da, da, odneo sam ga k njemu.
- Sviđa li mu se?
- Da.
- To je sve, samo „da"? Zar nije pokazao zadovoljstvo, priznanje?
- Da, oče. Jeste.
- Pa gde je onda novac?
- Kakav novac?
- Pedeset florina.
- Ja ne znam šta...
- Ama,hajde.Il Magnifico ti je dao pedeset zlatnika kad si završio Madonu s detetom. Ovamo kesu.
- Nema nikakve kese.
- Nema kese? Radio si celu godinu dana. Imaš pravo na novac.
- Ni na šta ja nemam pravo, oče, osim na ono što sam imao.
- Il Magnifico ti je za druge radove platio, a za ovaj nije? - Lodoviko je bio skeptičan. - To jedino može da znači da mu se ovo ne sviđa.
- To isto tako može značiti da je bolestan, da je zabrinut zbog mnogih stvari...
- Onda još postoji mogućnost da će ti platiti.
- Nemam pojma.
- Moraš ga podsetiti.
Mikelanđelo odmahnu glavom u očajanju. Vratio se polagano hladnim, mokrim ulicama.
Umetnik bez ideja je prosjak, ne mogavši da radi, on ide i prosi između sati. Prvi put otkako je stupio u školu kod Urbina pre sedam godina, nije imao želje da crta. Izbegavao je čak i da sastavi reč „mermer" u svom duhu. Njegov slomljeni nos, koji mu nije zadavao bola dok je radio, sada je počeo da ga boli, jedna nozdrva je bila potpuno zatvorena i otežavala mu disanje. Opet je postao svestan svoje ružnoće.
Vrt je bio pust. Lorenco je obustavio rad u biblioteci. Klesari su otišli, a s njima i ritmičko tesanje građevinskog kamena, a to je bio najprirodniji ambijent za njegov rad. U vazduhu se osećalo prelazno vreme. Grupa platoničara je retko dolazila u Firencu da drži predavanja. Više nije bilo večeri u studiolu. Lorenco je odlučio da se podvrgne temeljitom lečenju u jednoj od svojih vila i da provede šest meseci daleko od palate i svojih dužnosti. Tu je mogao ne samo da se oslobodi kostobolje već i da napravi plan kako da se uhvati ukoštac sa Savonarolom.To će biti bitka, govorio je, na život i smrt, i trebaće mu sva njegova životna snaga. Mada je sve oruđe bilo u njegovim rukama: bogatstvo, snaga, kontrola lokalne vlade, ugovori s vanjskim gradskim državnicima i narodima, čvrsti prijatelji u svim susednim dinastijama, i mada Savonarola nije imao ništa drugo osim ogrtača preko ramena, ipak je Savonarola, živeći životom sveca,posvećen svom pozivu, nepodmićen, sjajan učitelj, izvršitelj koji je već proveo ozbiljne reforme u ličnom životu toskanskog sveštenstva isto kao i u labavom životu bogatih Firentinaca koji su hrlili na njegovu stranu da se odreknu telesnih slabosti, imao prevlast.
U deo njegovih planova kako da svoje poslove dovede u red spadalo je i to što je udesio da Đovanija uvedu u dužnost kardinala, bojeći se da papa Inoćentije VIII, starac, ne umre pre no što izvrši svoje obećanje, a da novi papa, možda neprijateljski raspoložen prema porodici Mediči kao što su bili raniji, odbije da primi šesnaestogodišnjeg mladića među članove crkvene hijerarhije. Lorenco je takođe znao da bi to bila strateška pobeda nad Firentincima.
Mikelanđelo je bio snužden zbog Lorencovih priprema za odlazak u Karedi, jer je ovaj počeo da predaje važne trgovačke i državne poslove Pjeru. Ako Pjero bude vladao, kakav će tu onda biti život za njega? Pjero bi mu mogao narediti da napusti palatu. I u vezi stim, kakav je njegov položaj, sada kad je vajarski vrt bio praktično zatvoren?
Niko nije spominjao novac za završenu Bitku, tako da nije mogao da ide kući. Tri zlatnika za džeparac više nisu ostajala na njegovom umivaoniku. Novac mu nije bio potreban, ali ga je uznemiravalo to što je iznenada nestao. Ko je to naredio? Lorenco? Ser Pjero da Bibijena, misleći možda da to nije više potrebno, budući da vrt ne radi? Ili je to bio Pjero?
U svojoj neodlučnosti Mikelanđelo se obrati Kontesini, tražeći njeno društvo i provodeći sate u razgovoru s njom, uzimao je Božanstvenu komediju i čitao joj naglas odlomke koje je najviše voleo, kao što je jedan u XI Pevanju Pakla:

Umetnost, kako najbolje zna, sledi prirodu, Kao što učenik sledi učitelja, veština ili umetnost je, takoreći, unuče božije. Iz ta dva izvora (ako se sećaš toga početka Geneze) Čovečanstvo valja da crpe svoj život i napredak.

Platoničari su ga terali da piše sonete, taj najviši izraz književne misli, a on je čitao njihova književna dela u nadi da će mu pružiti uvid u umetnost. Kako se potpuno izražavao crtanjem, modelovanjem i klesanjem, nije osećao potrebu za još jednim glasom. Sada, u svojoj usamljenosti i zbunjenosti, poče da zapisuje svoje prve mucave strofe... Kontesini.

K nebu me nosijedno očaravujuće lice,
Ništa drugo na svetu ne može mi pružiti toliko radosti.

I kasnije:

Nijedna duša to ne vidi, ali ja, najosetljiviji, moj duh to vidi...

Pocepao je ove odlomke, znajući da su preterani i mladalački, onda se vratio napuštenom vrtu da tumara stazama, da poseti paviljon iz koga su po Pjerovoj naredbi sve kamenje, radovi u slonovači i svežnjevi crteža bili odneti u palatu. Čeznuo je za radom, ali se osećao tako prazan da nije znao na čemu da radi. Sedeći za crtaćom daskom u kućici, dok mu je do ušiju dopiralo samo zujanje insekata u poljskom cveću, njega obuze tuga i osećaj da je sam na svetu.
Naposletku Lorenco posla po njega.
- Bi li hteo da ideš s nama u Fjezole? Provešćemo noć u vili. Ujutro će Đovani biti uveden u dužnost u Badiji Fjezoleni. Bilo bi dobro za tebe da prisustvuješ ceremoniji. Kasnije, u Rimu, Đovani će se sećati da si tome prisustvovao.
Odvezao se u Fjezole u kočiji s Kontesinom,mladim Đulijanom i dadiljom. Kontesina zamoli da izađe u San Domeniku, na polovini puta uzbrdo, jer je želela da vidi Badiju, u koju joj, kao ženi, neće biti dozvoljen pristup da vidi investituru svoga brata.
Mikelanđelo je dobro poznavao malu crkvu,jer je svraćao da je poseti kad je odlazio u Fjezole i Majano. Niži deo pročelja u romanskom stilu poticao je iz 1050. godine, ali se za Mikelanđela njena velika lepota krila u unutrašnjosti, prepravljenoj u stilu Bruneleskija, u najsitnijim pojedinostima obrađenog kamena: zidovima, stubovima, prozorima, oltarima. Bila su to savršena umetnička dela klesara iz Fjezole i Setinjana, uključujući i njegove Topoline. Kad je uzviknuo diveći se njihovoj savršenosti, Kontesina uzvrati smejući se:
- Ti si jeretik, Mikelanđelo, ti smatraš da je važnost crkve u njenim umetničkim radovima.
- Zar nije?
Probudio se dva sata pre zore, obukao se i pridružio procesiji koja je išla nizbrdo u Badiju, gde je Đovani proveo noć u molitvi. Srce mu se steže kad ugleda da Lorenca nose na nosilima.
Crkvica je bila osvetljena hiljadama sveća. Zidovi su bili pokriveni amblemima predaka Đovanija Medičija. Mikelanđelo stade pored otvorenih vrata, posmatrajući sunce kako izlazi iznad doline Munjona. Pri prvim zracima zore Piko dela Mirandola prođe pored njega ozbiljno mu klimnuvši glavom, u pratni javnog beležnika iz Firence. Đovani kleknu pred oltar da primi sakrament. Služena je velika misa, i prior manastira blagoslovio je oznake dostojanstva Đovanijevog novog položaja: njegov ogrtač, šešir sa širokim obodom i dugačkom resom. Pročitano je papino pismo u kome se naređivalo da se izvrši investitura, posle čega je komornik Boso natakao Đovaniju na prst prsten sa safirom, simbol nebeskog porekla crkve.
Mikelanđelo napusti Badiju i pođe cestom u Firencu. Po ranom prolećnom suncu obasjani crveni krovovi grada pod njim stvarali su gusto isprepletanu šaru. Na Ponte di Munjone sretne sjajno odevenu deputaciju najpoznatijih građana Firence, od kojih je neke poznavao iz Lorencove trpezarije. Za njima je išla gomila običnih građana i, kao znak da su najgore Lorencove brige prošle, veliki deo firentinskog sveštenstva, od kojih su se neki, kao što je znao, zakleli Savonaroli. Peli su se prema Badiji s pesmama i uzvicima, da zamole blagoslov od novog kardinala Đovanija de Medičija.
Te je noći u palati bilo muzike i plesa, i raskošne svečanosti i pesme. Te su noći, osim toga, Mediči celu Firencu nahranili, napojili vinom i bogato ugostili.
Dva dana kasnije Mikelanđelo je stajao u redu za prijem da se oprosti od kardinala i njegovog rođaka Đulija, koji ga je pratio. Đovani blagoslovi Mikelanđela i pozove ga da ga poseti ako ikada dođe u Rim.
S kardinalom iz palate nestade sve veselje. Lorenco objavi svoj odlazak u Karedi. Za vreme njegove odsutnosti poslovima će upravljati njegov sin Pjero.

16


Bile su prošle dve sedmice otkako je Lorenco otišao iz palate. Mikelanđelo je sedeo sam u spavaćoj sobi kad začu glasove u hodniku. Grom je udario u svetiljku na vrhu Duoma i ona je pala u pravcu palate Mediči. Ceo grad je izašao na ulice da vidi slomljenu svetiljku. Zatim se svi tužno okrenuše prema palati kao u žalosti. Sutradan, Savonarola iskoristi priliku da održi propoved proričući Firenci takve nesreće kao što je uništenje od najezde neprijatelja, od zemljotresa, od vatre i poplave. Mikelanđelo je stajao u gustoj gomili i slušao zarivajući nokte Granačiju u ruku.
Te noći dopre do njega u palati šaputanje koje je doneo sluga Lorencovog sekretara: umesto da mu bude bolje, Lorencu je postajalo sve gore. Poslali su po novog lekara, Lazara od Pavije, koji mu je prepisao mešavinu samlevenih dijamanata i bisera. Taj dotad siguran lek nije pomogao. Lorenco je poslao po Pika i Policijana da mu čitaju iz njegovih omiljenih knjiga, kako bi mu olakšali bol.
Mikelanđelo je hodao po hodnicima ostatak noći, izmučen strepnjom. Pjero je već bio otišao u Kaređi i poveo sa sobom Kontesinu i Đulijana. Kad je zora svanula, on strča u prizemlje, nabaci sedlo na konja i odjaha četiri milje do podnožja brda, do lepe Lorencove vile s visokim tornjevima, golubarnikom i vrtom za povrće koji se spuštao niz padinu ka dolini.
On obiđe do stražnje strane imanja, provuče se kroz ogradu i uputi se prema dvorištu. Iz kuhinje je dopiralo jecanje. Tiho se penjao širokim stepenicama bojeći se da ga ko ne čuje. Na vrhu stepeništa skrenu levo, zastade za trenutak neodlučno pred Lorencovom spavaćom sobom, a zatim polagano pritisnu tešku kvaku.
Spavaća soba bila je velika odaja s visokim plafonom i teškim draperijama koje su prekrivale zidove s obe strane vrata, da se bolje zadrži toplina iz masivnog kamina u kojem je sada gorela jedna klada. Na jednom kraju Mikelanđelo ugleda Lorenca, u visokoj postelji, poduprtog mnogim jastucima, kako mu doktor Pjer Leoni pušta iz podlaktice krv. U dnu postelje sedeli su Policijano, kome su se suze slivale niz obraze, i Piko, koji je čitao iz svoje knjige Postojanje i Jedno.Mikelanđelo se sakri iza zavese do vrata, čak i kad je Lorencov ispovednik, koji je stajao u blizini, dao znak doktoru Leoniju da ne pušta više krv i da se svi maknu od postelje. On primi Lorencovu ispoved i dade mu oproštenje.
Mikelanđelo je stajao nepomično kad su se Piko i Policijano vratili Lorencu. Posle jednog trenutka začu kako Lorenco slabim glasom moli da dovedu Pjera iz biblioteke. Pošto je ušao sluga i nahranio Lorenca toplom supom, Policijano upita:
- Kako vam prija hrana, Magnifico Lorenzo?
Mikelanđelo primeti kako osmeh osvetljava umorno Lorencovo lice.
- Kao što prija svakom samrtniku - odgovori veselo Lorenco. - Potrebna mi je snaga da održim Pjeru lekciju.
Pjero uđe pognute glave, ponizan pred licem smrti. Sluge izađoše iz sobe. Lorenco poče da govori:
- Pjero, sine moj, ti ćeš imati istu vlast u državi koju sam i ja imao.Ali kako je Firenca republika, moraš shvatiti da ona ima mnogo glava. Neće ti biti moguće da se ponašaaš u svakoj prilici tako da svakom udovoljiš. Drži se zato onakvog ponašanja kakvo propisuje strogo poštenje. Uzimaj u obzir interese cele zajednice radije nego da zadovoljiš samo jedan njen deo. Budeš li tako činio, sačuvaćeš Firencu i porodicu Mediči.
Pjero poljubi oca u čelo. Lorenco dade pokretom znak Piku i Policijanu da priđu bliže.
- Piko, žalim jedino što nisam uspeo da dovršim našu biblioteku u vajarskom vrtu, i želim da ti preuzmeš upravu nad tim.
Iz hodnika napolju začu se žurno komešanje. Na Mikelanđelovo čuđenje, pored njega projuri Savonarola, tako blizu da je mogao da ga uhvati za ruku. Savonarola priđe Lorencu, skine kukuljicu kako bi Lorenco mogao da vidi njegovo lice. Ostali se povukoše.
- Poslali ste po mene, Lorenco de Mediči?
- Jesam, fra Savonarola.
- Kako mogu da vam poslužim?
- Želim da umrem u milosti svih ijudi.
- Onda vam savetujem da se držite vere.
- Uvek sam je se čvrsto držao.
- Ako proživite, savetujem vam da promenite svoj način života.
- Učiniću tako, oče.
- Najzad vam preporučujem da podnesete smrt, sa duševnom snagom, ako bude potrebno.
- Ništa me drugo ne bi toliko radovalo - odgovori Lorenco slabim glasom.
Savonarola se službeno pokloni, okrenu se i pođe prema vratima. Lorenco se pope na jastucima i povika promuklim glasom:
- Dajte mi svoj blagoslov, oče, pre no što odete.
Savonarola se vrati, pognu glavu i očita molitvu za umiruće. Lorenco, sada ozbiljnog i pobožnog lica, ponavljaše rečenice i odlomke kako ih je monah govorio.Policijano i Piko prepustiše se svom bolu koji nisu mogli saviadati.
Savonaroia navuče kukuljicu preko glave, blagoslovi Lorenca i ode.
Lorenco je ležao mirno i prikupljao snagu, a zatim pozva sluge. Kad se oni okupiše oko njegove postelje, on se oprosti s njima, zamolivši ih za oproštenje ako ih je ikad uvredio.
Mikelanđelo se jedva suzdržavao da ne odgurne teške zavese i ne potrči do Lorenca te padne na kolena i poviče: -I ja, i ja sam vas voleo! I sa mnom se oprostite! - Njega nisu ovamo pozvali. On je bio uljez, njegova prisutnost nepoznata. I tako on zagnjuri lice u grubu površinu baršuna, čak i onda kad Lorenco pade na jastuk.
Doktor Leoni se nagnu nad posteiju, zatvori Lorencu oči i navuče mu čaršav preko lica.
Mikelanđelo šmugnu na vrata i potrča niz stepenice u vrt. Srce mu se kidalo u grudima. Čudio se kako drugi lako plaču. Njegove suze bile su mu kao vrela slepoća, koja ga je pekla u očima dok je išao od jedne leje do druge.
Lorenco je bio mrtav. Nije mogao da veruje. Pravi Veličanstveni. Kako je taj veliki duh i mozak i talenat, tako živahan i robustan još pre svega nekoliko meseci, mogao da nestane zauvek? Iz kog je razloga pozvao Savonarolu, svoga ogorčenog neprijatelja, pružajući mu poslednje zadovoljstvo da vidi svoje pretnje i predskazivanja ispunjene? Cela će Firenca pričati da je Savonarola pobedio Lorenca, da je to morala biti božja volja kad se to tako brzo i lako ispunilo. Mikelanđelo je sedeo u zadnjem delu vrta. Njegov svet je bio uništen. S Lorencom, koji je ležao tamo u svojoj spavaćoj sobi, mrtav, izgubio je svoga najvećeg prijatelja, onoga koji je u njegovoj odanosti i ljubavi zauzeo mesto koje bi trebao zauzimati Lodoviko Buonaroti.
Malo kasnije ustade. Grlo mu se bilo steglo. Polagano se vraćao u palatu. Stigavši do jednog bunara, spusti vedro na konopcu i nagne se da posmatra kako se puni. Tamo dole, lica okrenuta vedru, ležao je jedan čovek. Gotovo obuzet od groze i straha, Mikelanđelo je ukočeno gledao u vlažnu tamu. Zatim prepozna lice. Bio je to doktor Leoni. Ubio se.
Prigušivši vrisak u grlu i otrgnuvši se, on poče da trči dok ne pade iscrpljen. Sada mu potekoše suze, vrele i strahovito mučne, mešajući se sa toskanskom zemljom pod njim.

KNJIGA ČETVRTA

BEG


1


Sad je opet spavao u svom starom krevetu s Buonarotom. Ispod njega stavio je svoja dva mermerna reljefa zavijena u meku vunenu tkaninu. Lorenco je rekao da su skulpture njegove. Pjero ih sigurno ne bi želeo, pomisli on osmehnuvši se. Pošto je dve godine imao udoban stan i slobodu kretanja u palati, nije mu bilo lako da stanuje u toj maloj sobi sa svoja tri brata.
- Zašto ne možeš da se vratiš i radiš za Pjera de Medičija? - upita ga otac.
- Ne bih bio poželjan.
- Ali Pjero nikad nije prostim rečima rekao da te ne želi?
- Pjero ima samo lepe reči.
Lodoviko provuče ruke kroz svoju gustu kosu.
- Ti ne možeš sebi priuštiti ponos. Nemaš nagradu u kesi.
Mikelanđelo odgovori skromno: - Ponos je jedino što mi je u ovom trenutku ostalo, oče.
Popustivši, Lodoviko prestane da ga nagovara.
Ta tri meseca bila su, koliko se sećao, najduži period bez crtanja. Od nerada je postao razdražljiv. I Lodoviko je bio uznemiren, utoliko više što je Đovansimone, kome je sada bilo trinaest godina, imao nezgodu sa Sinjorijom zbog nekih divljačkih postupaka. Kad su naišle julske vrućine, Mikelanđelo je još uvek bio suviše rastresen da bi radio - i Lodoviko izgubi strpljenje.
-Poslednje što bih pomislio da ću za tebe reći, Mikelanđelo, jeste da si lenj. Ne mogu dozvoliti da se vrtiš i dalje po kući. Zamolio sam tvog strica Frančeska da te uvede u ceh menjača. Dobio si dve godine vaspitanja od onih profesora u palati...
Mikelanđelo se čežnjivo osmehnu setivši se četvorice platoničara kako sede oko okruglog stola u studiolu i analiziraju hebrejske izvore hrišćanstva.
- Ništa što bi mi pomoglo da steknem neku zaradu.
- ...a jednog ćeš se dana uortačiti s Buonarotom. On obećava da će biti oštrouman trgovac. Napredovaćete.
Pošavši uz Arno do jednog grebena obraslog u žalosnu vrbu, on zagnjuri svoje vrelo telo u blatnjavu vodu. Kad je rashladio glavu, zapita se: „Šta imam ja da biram?" Mogao je da ode da živi i radi kod Topolinija. Odlazio je na brdo nekoliko puta i sedeo u tišini dvorišta, tešući kamen, to je bilo olakšanje, ali ne rešenje. Bi li trebalo da ide od palate do palate i da traži porudžbine za neki vajarski rad, od crkve do crkve, od jednog toskanskog sela do drugog, kao neki putujući brusač noževa, i da viče: - Ima li danas nešto za klesanje?
Za razliku od četvorice platoničara, on nije dobio na poklon vilu i izvore prihoda da nastavi svoj rad. Lorenco je pitao Lodovika: - Hoćete li mi ga prepustiti? - a ipak ga nije učinio članom svoje porodice. Lorenco mu je doista naredio da izradi celu fasadu za nedovršeno pročelje crkve Medičija, sa dvadeset mermernih kipova, ali nije pripremio sredstva za taj rad.
Mikelanđelo obuče košulju na mokro telo, sada isto tako preplanulo kao i u svakog klesara iz Majana, od njegovih bežanja duž reke. Došavši kući, zateče Granačija gde ga čeka. Granači se bio vrataio u Girlandajovu bottegu s Buđardinijem nekoliko dana posle Lorencove sahrane.
- Salve, Granači.Kako je kod Girlandaja?
- Salve, Mikelanđelo. Sasvim dobro. Dva panela za opatiju San Đusto u Volteri, Pozdravljanje za crkvu u Kastelu. Girlandajo želi da te vidi.
Radionica je mirisala isto onako kako je pamtio: na sveže samleveni ugljen, na boje u apotekarskim kesama, na vreće svežeg maltera. Buđardini ga veselo zagrli. Tedesko ga potapša po ramenu. Čeko i Baldineli siđoše s visokih stolica da ga pitaju za novosti. Mainardi ga srdačno poljubi u oba obraza. David i Benedeto se rukovaše s njim. Domeniko Girlandajo je sedeo za svojim pisaćim stolom u dnu radionice i posmatrao prizor s toplim osmehom. Mikelanđelo baci pogled prema učitelju, razmišljajući o tome koliko se stvari dogodilo za četiri godine, od dana kad je ovde prvi put stajao.
- Zašto ne završiš učenje? - upita ga Girlandajo. - Udvostručiću svotu novca predviđenu ugovorom. Ako ti kasnije bude više trebalo, porazgovaraćemo o tome kao prijatelji.
Mikelanđelo je sedeo nem.
- Imam mnogo posla, kao što vidiš. I nemoj ponovo da mi pričaš da freska nije za tebe. Ako ne budeš umeo da slikaš na vlažnom zidu, sigurno ćeš koristiti crtajući figure i kartone.
Mikelanđelo izađe iz radionice i pođe na Pjacu dela Sinjorija. stajao je na vrelom suncu i nesvesno gledao kipove u lođi. Ponuda je stigla pravovremeno, omogućiće mu da izlazi iz kuće u toku dana, a ponuda dvostruke plate umiriće Lodovika. Osećao se usamljen otkako je vrt bio zatvoren. U radionici će naći drugarstvo. Osim toga, to će ga staviti opet pod okrilje njegovog poziva, a sa sedamnaest godina to je bilo sasvim na mestu. Nije osećao podsticaj da radi, ali će ga Girlandajo ubaciti u aktivnost i zadatke, punom parom. Možda će ga to probuditi iz njegove otupelosti.
Nesvestan velike vrućine, on pođe cestom prema Setinjanu. Teturao je kroz zrela žitna polja i rashladio se u potoku koji je polagano tekao u dnu doline. Osvežen, produži do Topolinovih, sedne ispod lukova i poče klesati kamen.
Ostao je tamo nekoliko dana i neprestano radio. Spavao je pod vedrim nebom sa dečacima, na slamaricama prostrtim ispod svodova. Topolini su znali da ga nešto muči. Nisu postavljali nikakva pitanja niti su davali savete. Morao je sam da nađe odgovor. Šake su mu se otvarale i zatvarale dok je uzimao čekić i dleto, osećao je njihovu poznatu tvrdoću u stisnutom dlanu i prstima, osećao je ritmičko kretanje zglobova na ruci i ramenu dok je klesao i davao obrise i oblike pietri sereni. Čudno, kako mu je srce bilo prazno zato što su mu ruke bile prazne.
U Setinjanu se govorilo: - Ko radi u kamenu, mora imati i njegovu prirodu: mora biti grub izvana, vedar iznutra.
Dok je obrađivao kamen, davao je određen vid i svojim mislima: jedan, dva, tri, četiri, pet, šest, sedam - za rad i nikakve misli, jedan, dva, tri, četiri - u toku tog ostatka da formuliše jedan odlomak. Ovde je mogao da postigne mir i jasnoću u osećajima. Ovde će njegova unutrašnja snaga sama naći svoje razrešenje. Kako je kamen pod njegovim rukama dobijao oblik, tako su mu i misli dozrevale u glavi, i on je znao da se ne može vratiti Girlandaju. Jer to bi značilo ići unazad: umetnosti i zanatu koje nikad nije želeo, a uzeo ih je samo zbog toga što u Firenci nije bilo vajarske radionice.
Zahtevi fresaka izmenili bi njegov način crtanja i on bi zaboravio sve što je naučio o skulpturi za tri protekle godine.Bila bi to stalna borba, nepoštena prema Girlandaju. To jednostavno ne bi bilo moguće. On mora krenuti napred, pa makar ne video kuda i kako.
Oprostivši se od Topolinovih, Mikelanđelo krene nizbrdo u grad.
U Via dei Bardi srete oca Nikolu Bikjelinija sa naočarima, visokog, temeljnog priora reda pustinjaka iz Santa Spirita. Prior je odrastao u Mikelanđelovom susedstvu i bio je najbolji fudbaler na širokom nepopločanom trgu ispred crkve Santa Kroče. U pedesetoj godini, njegova crna nisko podrezana kosa bila je prošarana sedim vlasima, ali njegovo telo ispod crne vunene tunike i kožnog pojasa još je uvek toliko kiptelo od životne snage da je srdačno pozdravljao svaki radni dan od dvadeset četiri sata u kojem je on upravljao samostanskim selom, koje se samo izdržavalo a sastojalo se od crkve, bolnice, gostionice, pekare, biblioteke, škole i četiri stotine nemih monaha.
On srdačno pozdravi Mikelanđela, gledajući ga svojim iskričavim plavim očima, ogromnim iza stakala za uvećavanje.
-Mikelanđelo Buonaroti, kakvo zadovoljstvo! Nisam te video od Lorencove sahrane.
- Meni se čini da nikog nisam video, oče.
- Sećam te se kad si crtao u crkvi Santo Spirito pre nego što si stupio u vrt Medičija. Bežao si iz škole maestra Urbina da precrtavaš one Fjorentinijeve freske.
Znaš li da mi se Urbino žalio?
Mikelanđelo poče u duši osećati toplinu.
- Kako je laskavo da se toga sećate, oče.
Odjednom mu pred očima iskrsnu slika divnih uvezanih knjiga i rukopisa u Lorencovom studiolu i biblioteci, knjiga od kojih je on sada rastavljen.
- Smem li da čitam u vašoj biblioteci, oče? Više nemam pristupa do knjiga.
- Pa naravno. Naša biblioteka je javna. Ako će mi biti oprošten greh hvalisanja, ona je i najstarija u Firenci. Bokačo nam je ostavio testamentom svoje rukopise i knjige. A isto tako i Petrarka. Svrati u moju kancelariju.
Mikelanđelo se oseti srećnim prvi put posle mnogo meseci.
- Hvala vam, oče. Poneću svoj pribor za skiciranje.
Sutradan rano ujutro on ode preko Ponte Santa Trinita u crkvu Santo Spirito.
Kopirao je neko vreme jednu fresku Filipina Lipija i jedan sarkofag Bernarda Roselina. Bio je to njegov prvi rad posle Lorencove smrti. Oseti kako mu raste životna snaga, disanje postaje dublje i prirodno, bez osećaja nesreće koja je prekidala njegov ritam.
Zatim pođe preko trga do manastira koji je zauzimao celu površinu iza Pjace Santo Spirito. Tamo je bila priorova kancelarija. On je morao da bude u dodiru sa svetom i njegova su vrata bila svima otvorena, ali ostali deo manastira bio je potpuno isključen. Nikome nije bilo dozvoljeno da uđe u sam manastir, monasima su bili određeni naročiti putevi kojima su išli na svoje dužnosti. Prior Bikjelini pogleda Mikelanđelov crtež uzviknuvši: - Dobro! Dobro! Znaš, Mikelanđelo, mi imamo mnogo bolje i starije radove u samom manastiru. Freske od porodice Gadi u Manastiru majstora. Zidovi našeg kaptola ukrašeni su divnim prizorima od Simona Martinija...
Mikelanđelove kao ćilibar žute oči blistale su uvećanom jačinom, kao priorove oči iza naočara.
- Ali nikome nije dopušteno da tamo uđe...
-Mi to možemo udesiti. Napraviću ti raspored kad nikoga nema ni u manastiru ni u zgradi kaptola. Već odavno osećam da tim umetničkim delima treba da se okoriste drugi umetnici. Ali ti si hteo biblioteku. Hajde.
Prior Bikjelini se uputi prema prostorijama biblioteke. Tu je nekoliko firentinskih laika proučavalo stare tomove, dok su vešti monasi prepisivali dragocene knjige koje je Santo Spirito pozajmio iz cele Evrope. Prior povede Mikelanđela do celokupnih dela Platona, Aristotela, grčkih pesnika i dramskih pisaca, rimskih istoričara. On objasni akademskim glasom: - Mi smo škola. Ovde u Santo Spiritu mi nemamo cenzora. Ovde nema zabranjenih knjiga. Mi stojimo odlučno na stanovištu da našim studentima treba da bude dopušteno da slobodno misle, pitaju, sumnjaju. Mi se ne bojimo da će katolicizam trpeti od naše biblioteke, naša je religija toliko jača što umovi naših studenata više sazreju.
- Senke fra Savonarole - reče Mikelanđelo ironično.
Priorovo srdačno, toplinom obasjano lice potamne kad je Mikelanđelo izgovorio Savonarolino ime.
- Ti bi sigurno želeo da vidiš Bokačove rukopise. Divni su. Mnogi ljudi misle da je on bio neprijatelj crkve. Naprotv, on je voleo crkvu. Mrzeo je njene zloupotrebe, kao i sveti Augustin. Mi jedemo umereno, na leđima nemamo ništa drugo osim naše odeće, a naša zakletva na neporočnost isto nam je tako dragocena kao i naša ljubav prema bogu.
- Ja to znam, oče. Santo Spirito je najpoštovaniji red u Firenci.
- A bismo li bili poštovani kad bismo se bojali učenja? Mi verujemo da je ljudski um jedno od najsjajnijih dela božjih. Mi isto tako verujemo da je umetnost religiozna, jer je ona jedna od najviših težnji čovekovih. Ne postoji paganska umetnost, postoji samo dobra i loša umetnost. - On na trenutak zastane da bi se s ponosom osvrnuo po biblioteci. - Vrati se u kancelariju kad budeš prestao da čitaš. Moj sekretar će ti napraviti nacrt zgrade i dati raspored sati kad ćeš moći da radiš u svakom odeljenju manastira.
U toku sedmica koje su sledile nije video nikoga koga njegov dnevni posao nije vodio kroz Samostan mrtvih, ili kroz Drugi samostan s njegovim freskama triju generacija Gadijevih, ili kroz zgradu kaptola, gde je slikar iz Sijene, Martini, naslikao muku Hristovu. Monah ili član verskog reda koji bi slučajno tuda prošli nisu davali znaka svoje prisutnosti. Tišina ga je čeličila kao da se nalazi sam na svetu: samo on, njegov pribor za crtanje, nadgrobni spomenici koje je kopirao, i freske Čimabua ispod arkada. Kad nije kopirao, provodio je vreme u biblioteci čitajući Ovidija, Homera, Horacija, Vergilija.
Prior je bio zadovoljan što je on koristio sve časove koji su mu milostivo dodeljeni prema rasporedu. Raspravljao je s njim o dnevnim događajima. Mikelanđela nikad nije mnogo zanimala politika. Pod Lorencovom rukom domaća vlada delovala je tako glatko, a međunarodni savezi bili su tako snažni da se vodilo malo čisto političkih diskusija u palati, na ulicama, kod Girlandaja, na stepenicama Duoma. Sada je očajnički tražio nekoga s kime bi o tome govorio. Prior, osećajući tu njegovu potrebu, pružio mu je svoje dragoceno vreme.
Sa smrću Lorenca sve se promenilo. Dok se Lorenco neprestano sastajao sa Sinjorijom i dobijao njihovo odobravanje silom svog uveravanja, Pjero je ignorisao izabrani savet i donosio je svojevoljne odluke. Dok se njegov otac šetao ulicama s jednim ili dva prijatelja i klimao glavom svakom i razgovarao sa svakim, Pjero se nikad nije pojavio drugačije do u sedlu, okružen naoružanom stražom, ne prepoznajući nikoga dok je razgonio ljude, kola, magarce, proizvode, na svom veličanstvenom putu u grad ili iz grada u svoje vile.
- Čak i to bi se moglo oprostiti - primeti Bikjelini - da je on dobar na poslu. Ali on je najbedniji vladalac Firence od naših strašnih gvelfskih i gibelinskih ratova. Italijanski kneževi koji nam dolaze u posetu da obnove svoje saveze ne vole ga i ocenjuju da je bez talenta. Sve što zna da radi jeste da izdaje naređenja. Kad bi on imao samo zdravu pamet da vodi otvorene rasprave sa Sinjorijom.
- To mu nije u karakteru, oče.
- Onda bi bilo bolje da počne učiti. Opozicija počinje da udružuje snage:Savonarola i njegovi sledbenici, rođaci Medičija, Lorenco i Đovani, i njihovi sledbenici, stare porodice koje on isključuje, nezadovoljni članovi građskog veća, građani koji ga optužuju da zanemaruje najhitnije državne poslove da bi priredio takmičenje u atletici, i da namešta svoje takmičenje tako da samo on pobeđuje. Bliže se nemirna vremena...

2


- Buonaroto, koliko imaš moga novca? - upita Mikelanđelo te večeri.
Buonaroto pregleda svoju kutiju i odgovori bratu koliko mu je zlatnika ostalo od njegove ušteđevine iz palate.
- Dobro je. Dovoljno da kupim komad mermera i da nešto ostane za stanarinu.
- Imaš, znači, neke planove?
- Ne. Imam samo potrebu. Moraš mi pomoći kod oca u mojoj laži. Reći ću mu da imam jednu skromnu porudžbinu, i da mi plaćaju mermer plus nekoliko škuda dok radim. Taj novac ćemo dati Lodoviku da uštedi.
Buonaroto tužno odmahne glavom.
- Reći ću da onaj koji naručuje ima pravo da odbije. Na taj način ću se zaštititi ako je ne prodam.
Time je Lodoviko trebalo da bude zadovoljan.
Mikelanđelo se tada okrenu sledećem problemu. Šta je želeo da kleše? Osećao je da je došlo vreme da radi svoju prvu slobodnu statuu. Ali kakvu figuru? Šta će ona predstavljati? Pitanje je bilo načelno, sve što se pojavljivalo, rađalo se iz originalne zamisli. Bez zamisli nema umetničkog rada. Bilo je to tako jednostavno, a u isto vreme i toliko složeno da se od toga čovek previjao od muke.
Jedina želja njegovog srca rađala se iz ljubavi i tuge: želeo je da stvori nešto o Lorencu, temu koja će izraziti svestranu obdarenost, odvažnost, širinu i dubinu znanja, ljudsko razumevanje tog čoveka koji se latio toga da vodi svet u intelektualnu i umetničku revoluciju.
Odgovor je polako dolazio: odgovori uvek dolaze polako. Ipak, samo ako se bude tvrdokorno držao zadatka, naići će na zamisao koja će mu širom otvoriti vrata njegove stvaralačke snage. Misli su mu se neprestano vraćale na činjenicu da je Lorenco često govorio o Herkulu, govoreći da grčka legenda nije značila da njegovih dvanaest neobično teških dela treba uzeti doslovno: hvatanje vepra iz Erimanta, savladavanje nemejskog lava, čišćenje Augijevih staja puštanjem reke kroz njih. Ta su dela verovatno predstavljala simbole za sve raznovrsne i gotovo nemoguće zadatke s kojima se suočavala svaka nova generacija čoveka.
Nije li Lorenco bio utelovljenje Herkula? Zar se nije upustio u borbu s dvanaest teških zadataka protiv neznanja,predrasuda,licemerja, uskogrudosti. netrpeljivosti? On je svakako išao po Herkulovom primeru osnivajući univerzitet, akademiju, umetničke zbirke i zbirke rukopisa i štamparija, hrabreći umetnike, naučnike, pesnike, filozofe da tumače svet snažnim modernim izrazima, i da protegnu čovekov domet do svih plodova ljudskog intelekta i duha.
Lorenco je rekao: - Herkul je bio pola čovek pola bog, rođen od Zevsa i smrtne Alkmene. On je večiti simbol da smo mi pola ljudi a pola bogovi. Ako se koristimo onim što je u nama polubožansko, možemo vršiti dvanaest teških dela svakoga dana naših života.
On mora pronaći način kako da prikaže Herkula pa da ovaj postane i Lorenco, ne samo telesnog diva iz grčke legende, kao što ga je naslikao Đoto u Kampanilu, ili Polajuolo na svojoj slici velikoj devet stopa, već kao pesnika, državnika, svetskog trgovca, zaštitnika revolucionara.
U međuvremenu morao je preći iz kuće u svoju vlastitu radionicu.
Isto kao što je za sobom ostavio bareljef, prerastao je Bertoldovu umetnost minijature. Štaviše, nije mogao zamisliti da kleše Herkula ili Lorenca u razmerama manjim od prirodne veličine. Zapravo bi i to opet bila samo polovina, ako bi bio tako velik kao čovek, jer su oni bili polubogovi, za koje je bio potreban mermer nadljudske veličine iz kojeg je trebalo da se rode. Ali gde naći takav mermer? I kako ga platiti? Njegova uštedevina iznosila je samo majušni deo jedne takve cene.
On se seti radionice Duoma iza ogromne katedrale, koja je bila glavno sedište radnika i materijala dok se gradila katedrala, a kojom su se posle služili predradnik i radnici koji su je održavali. On se seti da je video kad je prolazio pored ulaznih vrata, dok su unosili i iznosili materijal, kako tamo leži nekoliko komada kamena. Ode do radionice i obiđe dvorište. Predradnik, ćelav kao komad ružičastog mermera, s nosem koji mu je štrčao kao da je podigao prst do lica, priđe i upita čime može da ga usluži.
Mikelanđelo se predstavi.
- Bio sam učenik u vrtu Medičija.Sada moram raditi sam. Potreban mi je jedan veliki komad mermera, ali imam malo novaca. Pomislio sam da bi možda grad mogao da mi proda nešto što mu nije potrebno.
Predradnik, kamenorezac po zanatu, zatvori oči da se zaštiti od komadića koji su leteli.
- Zovi me Bepe. Šta te zanima?
Mikelanđelo duboko odahnu.
- Prvo, Bepe, onaj veliki blok. Onaj na kome se radilo.
- Taj se zove „Dučov kamen". Iz Karare je. Kad se uspravi, visok je sedamnaest do osamnaest stopa. Uprava gradilišta Duoma kupila ga je za Duča da iskleše Herkula. Da bi uštedeo posao, Dučo je naredio da ga otešu u kamenolomu. Stigao je ovamo upropašćen. Tada mi je bilo dvanaest godina, bio sam šegrt. - Bepe živo počeša leđa šestozubim dletom. - Dučo je klesao nedelju dana. Nije umeo da izvuče iz njega figuru, ni malu ni veliku.
Mikelanđelo obiđe ogroman kamen. Pređe istraživački prstima preko njega.
- Bepe, je li taj komad kamena zaista upropašćen u kamenolomu? Nezgodnog je oblika, zaista, ali možda ga je Dučo sam upropastio klesanjem, kao ovde, gde je ušao suviše duboko. Da li bi ga uprava prodala?
- Nije moguće. Pričaju da će ga jednog dana upotrebiti.
- A kako stoji s onim malim? I na njemu se radilo, mada ne tako loše.
Bepe ispita komad kamena devet stopa visok, koji mu je Mikelanđelo pokazao.
- Mogu da pitam. Svrati sutra.
- A hoćeš li se pogađati za mene?
Predradnik otvori svoja bezuba usta i osmehnu se.
- Još nisam upoznao klesara koji je imao novac za sutrašnju pastu u današnjoj kesi.
Na odgovor je trebalo čekati nekoliko dana, ali je Bepe obavio za njega posao.
- Tvoj je. Rekao sam im da je to jedan ružan komad i da ćemo biti srećni da nam oslobodi prostor. Rekli su mu da mu odredim pristojnu cenu. Šta misliš o pet florina?
- Bepe, poljubio bih te. Doći ću ponovo večeras s novcem. Ne daj da iščezne.
Bepe počeša svoju ćelu krajem jednog ugnetta.
Sada, pošto je imao mermer, trebalo je da nađe radionicu. Nostalgija ga privuče u vrt Medičija. Vrt se nije upotrebljavao od Lorencove smrti, letnja trava visoka, nepokošena, već je žutela, mali paviljon u sredini bio je potpuno ogoljen, samo su gomile kamenja u dnu, gde je rad na Lorencovoj biblioteci bio napušten, ostale iste.
Mikelanđelo se upita: „Da li bih mogao da radim u mojoj staroj kućici? To nikome ne bi smetalo, a Pjera to ništa ne bi stajalo. Možda će mi dopustiti ako mu kažem šta klešem."
Nije se mogao odlučiti da sam ode Pjeru.
Kad se okrenuo da se udalji kroz sporedna vrata, krajičkom oka ugleda dve prilike kako dolaze kroz glavna vrata s Pjace San Marko: Kontesina i Đulijano. Nisu se videli od Lorencove smrti. Sretoše se na tremu paviljona. Kontesina je izgledala kao da se smanjila, čak i po sjajnom julskom suncu lice joj je izgledalo upalo. Jedino što se videlo ispod širokog šešira koji ju je štitio bile su njene smeđe, neobično žive oči.
Đulijano prvi progovori.
- Zašto nisi došao da nas posetiš? Nedostajao si nam.
Kontesinin glas je bio pun prigovora. - Mogao si se javiti.
- ...ali Pjero...
-I ja sam Mediči. Isto tako i Đulijano. - Bila je ljuta. - Palata je naš dom. Naši su prijatelji dobrodošli.
- Pitao sam Kontesinu zašto nisi došao - reče dečak.
- Nisam bio pozvan.
- Ja te pozivam - uzviknu Kontesina uzbuđeno. - Đovani mora sutra da se vrati u Rim, i onda ćemo sasvim biti sami, osim Pjera i Alfonsine, a njih nikad ne vidimo. Kontesina nastavi: - Papa Inoćentije umire. Đovani se mora naći tamo da nas zaštiti u slučaju da izaberu nekog od Bordžija za papu.
Ona pogleda u vrt.
- Đulijano i ja šetamo ovuda gotovo svakog dana. Mislili smo da ćeš raditi. Gde bi radio ako ne ovde?
- Ne, Kontesina, nisam radio. Ali sam danas kupio komad mermera.
- Onda ćemo moći da te posetimo - reče Đulijano živahno.
Mikelanđelo je stajao i treptao na Kontesinu.
- Nemam dozvolu...
- A ako ti je ja pribavim?
On se uspravi.
- To je komad od devet stopa, Kontesina. Vrlo star. Vrlo oronuo. Ali dobar iznutra. Hoću da klešem Herkula. To je bio miljenik vašeg oca.
On pruži ruku da dohvati njenu. Prsti su joj bili iznenađujuće hladni za vreli letnji dan.
Strpljivo je čekao, jedan dan, dva, tri, četiri dana, vraćajući se u vreme sunčevog zalaska. Ali ona nije dolazila. Onda, petog dana, dok je sedeo na stepenicama paviljona i grickao pregršt osušene trave, ugleda je gde dolazi na glavna vrata.
Njena stara dadilja bila je još s njom. On joj potrča stazom u susret.
Oči su joj bile crvene.
- Pjero je odbio! - povika on.
- Nije odgovorio. Pitala sam ga sto puta. Ćuti. To je njegov način. Onda se nikad ne može reći da je odbio.
Velika nada da će moći da nastavi rad u vrtu sruši se.
- Plašio sam se da će tako biti, Kontesina. Zato sam i napustio palatu. I nisam se vraćao. Čak ni da vas vidim.
Ona mu priđe korak bliže. Sada su stajali s usnama svega na palac udaljenim.Dadilja se okrenu.
- Pjero kaže da će se porodica Ridolfi ljutiti budemo li se nas dvoje ponovo viđali... barem dok ne prođe moje venčanje.
Nijedno od njih ne priđe bliže, njihove se usne ne sretoše, njihova se tanka mlada tela ne dodirnuše, ipak mu je bilo kao da je grli i da je zagrljen u najdražem zagrljaju.
Kontesina se udalji srednjom stazom, pored malog bronzanog dečaka što je vadio trn iz noge u bunaru koji je sada presušio. Zajedno s dadiljom nestade na pjaci.

3


Bepe, s plavim venama na crvenom licu, ružan kao da je ostao iza pravih Etrurćana, priteče mu u pomoć.
- Rekao sam upravi da mi je potreban jedan čovek za nekoliko sati rada, i da si se ti javio da radiš bez plate. A ono što je zabadava, dobar Toskanac nikad ne odbija. Smesti svoju radionicu pored zadnjeg zida.
Firentinci, koji su nosili pet i šest porodičnih imena i verovali da kratko ime znači kratak život i sreću, nazvali su ovo radno dvorište Opera di Santa Marija del Fjore del Duomo. To je bilo preduzeće koje je moglo mirno da nosi svoj puni naziv, jer je zauzimalo celi trg iza polukružnog niza kuća, radionica i trgovina, koji su obrubljivali ulicu iza katedrale. U tom prednjem redu zgrada su Donatelo, Dela Robija i Orkanja klesali svoje mermerne radove i lili svoje bronze u pećima „Opere".
Drveni zid dvorišta, polukružnog oblika, imao je nadstrešnicu ispod koje su se radnici sklanjali od sunca leti i od kiše zimi. Tu je Mikelanđelo postavio kovačnicu, doneo vreće s kestenovim drvetom i švedskim gvozdenim šipkama, napravio sebi garnituru od deset dleta i dva čekića, napravio ploču za crtanje od dasaka koje kao da su ležale po dvorištu još otkako je Bruneleski završio kupolu.
Sada je imao radionicu gde je mogao da napravi svoje prebivalište od prvog svetla do mraka. Ponovo je mogao da radi usred zvukova čekića i scalpellina. I tada, smestivši se s crtaćim papirom, ugljenom, perom i štamparskim mastilom u raznim bojama, bio je spreman da počne.
Postavljao je sam sebi pitanja, jer je njegov konačan rezultata imao da zavisi o stalnom proširivanju i produbljivanju krugova pitanja koja će sebi postaviti i na koje će odgovoriti. Koliko star treba da bude Herkul u trenutku kad se pojavi iz mermera? Da li je svih dvanaest teških dela bilo za njim ili je bio na polovini puta? Da li je nosio znak svoje pobede, nemejsku lavlju kožu, ili se nag pokazivao svetu? Da li bi trebalo da ima osećaj veličine zbog onoga što je mogao postići kao polubog, ili osećaj sudbine kao polučovek koji će umreti otrovan krvlju kentaura Nesa?
U toku meseci koji su prolazili saznao je da su gotovo sve optužbe protiv Lorenca da kvari moral i uništava slobodu Firentinaca bile neistinite, i da je on možda bio najveće ljudsko biće otkako je Perikle doneo Grčkoj zlatno doba pre dve hiljade godina. Kako ukazati da je ono što je Lorenco učinio bilo isto tako veliko kao i ono što je uradio Herkul?
Prvo, Lorenco je bio čovek. Kao čovek treba da bude ponovo stvoren, povraćen u sjajan život iz tog komada kamena ispranog vremenom, koji je stajao pred njim uspravljen i poduprt gredama. Mora zamisliti najjačeg muškarca koji je hodao po zemlji, nadmoćnog u svakom položaju. Gde će on u Toskani, zemlji malih, mršavih, nejunački građenih ljudi pronaći takav model?
Pretraživao je Firencu posmatrajući bačvare s njihovim teškim drvenim čekićima, bojače vune s rukama obojenim plavo i crveno, gvožđare, kovače, snažne radnike koji su prenosili kamen radeći na palati Stroci, nosače koji su trčali ulicama presavijeni nadvoje pod teretom, mlade atletičare koji su se hvalili u parku, gotovo polunage radnike koji su vadili pesak u niskim čamcima izvlačeći kašike pune blata iz Arna. Provodio je nedelje u selu posmatrajući seljake kako unose žito i grožđe, kako tovare teške vreće i sanduke na kola, kako mlate pšenicu, okreću granitni točak mlina za gnječenje maslina, kako režu staro drveće, grade kamene zidove. Vratio se zatim u radionicu Duoma, i tu marljivo nacrtao svaku figuru, ud, trup, leđa pod teretom, mišić ramena koji nešto podiže, ruku koja gura, napeto bedro, dok nije u svesci imao nacrtane stotine detalja. Onda je napravio armaturu, kupio čistog pčelinjeg voska, počeo da modeluje... i bio je nezadovoljan.
- Kako mogu postaviti figuru, makar i u najgrubljim obrisima, kad ne znam šta radim? Kako mogu ostvariti bilo šta osim površine skulpture, sloja kože, vanjske obline, obrisa kostiju, nekoliko mišića unesenih u igru? To su efekti. Ali šta ja znam o uzrocima? O živoj skulpturi jednog čoveka koja leži ispod površine, i koju moje oči ne vide? Kako mogu da znam šta stvara, iznutra, oblike koje vidim spolja.
Ta pitanja je već postavio Bertoldu. Sada je znao odgovor. Bio je u njemu zakopan dugo vremena. Hvatao se ukoštac s njegovom potrebom. Nije bilo izlaza. Nikad neće postati ni deo onakvog vajara kakav je nameravao da bude ako se ne bude uvežbao u seciranju, dok ne bude znao funkciju svakog i najmanjeg delića u ljudskom telu, tačno čemu služi i kako postiže svoj cilj, uzajamni odnos svih delova, kostiju, krvi, mozga, mišića, tetiva, kože, creva. Slobodne figure moraju biti potpune, viđene iz svakog ugla. Skulptor ne može stvoriti pokret ako nije zapazio šta je bilo pokretač, ne može naslikati napetost, sudar, dramu, napregnutost, snagu dok ne bude video svaku nit i supstancu na poslu u telu koje stvara snagu i polet, dok ne bude znao koji pokret izvana odgovara kome mišiću iznutra, dok ne bude shvatio celinu ljudskog tela.
Mora da uči anatomiju! Ali kako? Da postane hirurg? To bi trajalo godinama. Čak i ako bi mogao da se upusti u te pripreme, što je bilo neverovatno, kakve bi koristi imao od toga da secira dva muška leša godišnje, u grupnom radu na Pjaci dela Sinjorija?
Mora da postoji neki način kako bi mogao da vidi seciranje.
Tada se seti da je Marsilio Fičino bio sin doktora koji je lečio Kozima de Medičija. Njega je podučavao njegov otac dok Kozimo nije rekao da je on „rođen da leči ljudske duše, a ne njihova tela".
Mikelanđelo krenu pešice u Karedi, u Fičinovu vilu, da iznese svoje probleme čoveku od blizu šezdeset godina, koji je radio dan i noć u svojoj biblioteci prekrivenoj rukopisima u nadi da če dovršiti svoj komentar o Dioniziju areopagitu. U vilu su ga primile dve lepe Fičinove nećake i povele ga u biblioteku. Mali osnivač Platonske akademije sedeo je ispod Platonove biste, s perom u prstima zaprljanim od mastila, s dubokim borama na koščatom licu.
Mikelanđelo odmah jasno izjavi zašto je došao. Zatim doda:
- Kao sin doktora, koji je i sam učio da bude doktor, vi sigurno znate šta se nalazi u čoveku.
- Ja nisam dovršio medicinske studije.
- Znate li vi da li sada neko secira?
- Sigurno ne! Zar vi ne znate kakva je kazna predviđena za oskrnavljenje leša?
- Doživotno progonstvo?
- Smrt.
Posle kraćeg ćutanja, Mikelanđelo zapita: - A ako je čovek spreman da to rizikuje? Kako da to uradi? Da stražari na sirotinjskom groblju.
Zapanjen, Fičino povika: - Dragi moj mladi prijatelju, ti ne možeš zamisliti sebe kao kradljivca grobova. Šta misliš, koliko bi puta uspeo? Bio bi uhvaćen s osakaćenim lešom i obešen s trećeg sprata Palaca dela Sinjorija. Hajde da razgovaramo o drugim, prijatnim stvarima. Kako ide skulptura? - O tome smo baš razgovarali, dragi Fičino.

Nije dizao ruke od tog problema. Gde da pronađe leševe. Mrtvi bogataši pokopani su u porodičnim grobnicama,oni iz srednje klase bili su okruženi verskim ritualima. Koje mrtve u Firenci nisu čuvali i za koje nisu marili? Samo one jako siromašne, bez porodice, prosjake, kojih su bile pune ceste Italije? Te ljude su odvodili u bolnice kad bi se razboleli. Koje bolnice? One koje su bile pripojene crkvama, s besplatnim posteljama. A crkva s najvećom milosrdnom bolnicom bila je ona koja je imala najveću i najbolju besplatnu gostionicu.
Santo Spirito!
Oseti kako mu se kosa diže na glavi. Santo Spirito, u kojem ne samo da je poznavao priora već i svaki hodnik, biblioteku, gostionicu, vrtove, bolnicu, manastire.
Bi li smeo zamoliti priora Bikjelinija za leševe koje niko ne traži? Ako bi priora uhvatili, njemu bi se dogodilo nešto gore nego što je smrt: bio bi izbačen iz svog reda, isključen iz crkve. No to je bio hrabar čovek, koji se nije bojao nikakve sile na zemlji sve dok ne bi uvredio samog Boga. Kako se on ponosio time što je jedan bivši prior njihovog reda ukazao prijateljstvo Bokaču,najomraženijem i najoklevetanijem čoveku svoga doba: prihvatio ga, upotrebio Bokačovu biblioteku za unapredivanje ljudskog znanja. Ti augustinci, kad su mislili da imaju pravo, nisu poznavali strah.
A šta se uopšte postiglo bez opasnosti? Nije li jedan Italijan iz Đenove baš te iste godine otplovio s tri mala broda preko ravnog Atlantskog okeana, s koga su mu rekli da će pasti, tražed novi put za Indiju?
Bude li prior spreman da se izloži toj užasnoj opasnosti, zar bi on, Mikelanđelo, mogao biti tako sebičan da to traži? Hoće li konačan rezultat opravdati tu opasnost?
Proveo je dane pune uznemirenosti i bez sna, i naposletku doneo odluku. Pristupiće prioru Bikjeliniju s poštenom, iskrenom molbom, kazaće tačno šta želi i šta mu treba. Neće uvrediti priora time što će biti dvoličan: jer nije bilo dvoličnosti u isključenju iz crkve ili krvnikovoj omči.
Ali pre no što bude hteo govoriti s priorom, trebalo je da tačno zna kako će taj plan izvesti. Korak po korak, polako i oprezno, tražio je put. Sa strepnjom se kretao u ritmu klesara, ne misleći ništa za vreme sedam udaraca dletom po kamenu, i misleći u svega nekoliko reči koje su se mogle formulisati dok broji jedan, dva, tri, četiri, u vremenu odmora između klesanja. Tumarao je kroz Santo Spirito, kroz manastire, vanjske vrtove s povrćem, ulicama i malim puteljcima koji su okruživali taj deo, posmatrajući ulaze, osmatračnice, prilaze kapelama umrlih, i unutar samog manastira položaj mrtvačnice, gde su držani leševi preko noći do sahrane ujutro.
Crtao je planove, tačno u srazmeri koju su prikazivali uzajamni odnos gostionice i bolnice i monaških stanova. Tražio je put kojim bi mogao ući na sporedna vrata na Via Mafi a da ga ne primete, i kroz vrtove i hodnike doći do mrtvačnice. Došao bi kasno u noć, a otišao pre svanuća.
Morao je odlučiti kad će izneti svoj slučaj, odrediti tačan trenutak i mesto, kako bi povećao svoje izglede i postigao jasnoću. Mesto gde je trebalo da se suoči s priorom bila je njegova radna soba, usred njegovih knjga i rukopisa.
Prior ga pusti da izgovori samo jedan deo svog predloga, baci brz pogled na crteže raširene pred njim na pisaćem stolu, zatim ga hladno prekinu.
- Dosta! Potpuno sam razumeo. Ovaj predmet nećemo više nikad spomenuti. Ti ga nisi ni izneo. Nestao je kao dim, ne ostavivši ni traga.
Zapanjen što je tako brzo odbijen, Mikelanđelo pokupi svoje planove i nađe se na Pjaci Santo Spirito, odjednom sleđen pod oblačnim jesenjim nebom, slep za trgovinu koja je vrila oko njega na pjaci, uveren jedino da je doveo priora u nemoguć položaj. Prior više nikad neće hteti da ga vidi. U crkvu je mogao ići, ona je pripadala svima, ali ne i manastir. Izgubio je svoju privilegiju.
Prošavši kroz bučne ulice, on sede nemo ispred kamena za Herkula. Kakvo je on imao pravo da kleše Herkula, da pokuša protumačiti Lorencov najmiliji lik? Pređe prstima preko kostiju svog nosa, kao da ga sad prvi put boli. Bio je očajan.

4


Sedeo je na klupi ispod jedne velike freske. Santo Spirito je bio tih posle rane jutarnje mise. Tu i tamo naišla bi neka žena, glave pokrivene crnom maramom, i klekla pred oltarom. Onda uđe neki čovek, savi koleno na molitvu i brzo izađe.
Težak miris tamjana lebdeo je u sunčevim zracima.
Opat Bikjelini izađe iz sakristije, ugleda Mikelanđela i priđe mu. Zastao je trenutak posmatrajući nekoliko neodlučnih linija crteža, zatim upita: - Gde si bio prošlih nekoliko sedmica, Mikelanđelo?
-Ja...ja...
- Kako ide skulptura?
U njegovom ponašanju nije bilo promene. Pokazivao je isti interes i ljubav.
- Ona... stoji tamo...
- Mislio sam na tebe kad smo primlii nove ilustrovane rukopise. Ima tamo nekih crteža figura iz četvrtog veka koji će te možda zanimati. Želiš li da ih vidiš?
Mikelanđelo smerno ustane i pođe za opatom kroz sakristiju i manastir u njegovu radnu sobu. Na pisaćem stolu ležao je divan rukopis na pergamentu ilustrovan plavom i zlatnom bojom. Prior pruži ruku u ladicu i izvadi jedan dugačak ključ koji stavi preko sveske da listovi ostanu rašireni. Nekoliko trenutaka su razgovarali, zatim prior reče:
- Allora, obojica imamo da radimo. Dođi opet skoro.
Mikelanđelo se vrati u crkvu, ispunjen toplinom. Nije izgubio priorovo prijateljstvo. Bilo mu je oprošteno, nesrećan slučaj zaboravljen. Ako i nije došao dalje u svom traganju za anatomijom, barem nije napravio nepopravljivu grešku.
Ali nije imao nameru da napusti traganje. Sedeo je na tvrdoj klupi, nesposoban da radi, i pitajući se da li bi krađa leša iz groba bilo rešenje koje bi se najbolje moglo izvesti, jer za to nije bio potreban saučesnik. No kako da iskopa leš, da zatrpa grob pored prolaznika, da odnese leš do najbliže kuće i vrati ga na groblje kad završi svoje istraživanje? To je izgledalo fizički nemoguće.
Mikelanđelo se vrati u biblioteku Santo Spirito da pregleda knjige ne bi li naišao na neki nagoveštaj kako su stari zamišljali Herkula. U isto vreme pronađe jedan ilustrovani medicinski rukopis, koji je pokazivao kako su pacijente vezivali za dušeke od konopca pre no što će ih operisati, ali nije bilo ilustracija o tome šta su hirurzi pronašli posle sečenja. Prior opet ponudi svoju pomoć. Našavši mu jednu debelu knjigu u kožnom povezu na jednoj višoj polici, i prelistavajući je, uzviknu:
- Ah da, ovde ima materijala - i položi teški bronzani ključ preko stranice.
Tek posle četvrtog ili petog sastanka, Mikelanđelo poče da primećuje sam taj ključ. Prior ga nije upotrebljavo samo da drži knjigu otvorenu, već i da označi mesto kad bi zatvorio svesku i kao znak kojim je podvlačio rečenice.
Uvek ključ. Uvek isti ključ. Ali nikad kad je bio u radnoj sobi s ostalima,bilo monasima bilo svetovnjacima.
Zašto?
Vraćao se desetak puta u toku narednih sedmica. Ako bi sedeo pored svojih crteža sat ili dva, prior bi došao kroz crkvu, veselo ga pozdravio i pozvao u radnu sobu. Uvek isti veliki bronzani ključ pojavljivao bi se iz pisaćeg stola.
Noću je Mikelanđelo ležao budan, gledajući pred sobom ključ. U toku dana odlazio je u duge šetnje po jesenjoj kiši do kamenoloma u Majanu, razgovarajući sam sa sobom.
„To nešto mora da znači. Ali šta? Čemu služe ključevi? Očigledno da otvore vrata. Koliko ima vrata koja mene zanimaju? Samo jedna. Vrata mrtvačnice."
Morao je staviti sve na kocku. Ako prior smatra da on treba da ga ima, dobro i lepo, ako ne, onda će ga on slučajno odneti, iz zaboravnosti, i sutradan ga vratiti. U toku noću uvući će se na vrata sporednog vrta manastira, poći prema mrtvačnici. Ako ključ ide u bravu, njegove pretpostavke će biti tačne. Ako ne ide...

Bila je ponoć kad je stigao u manastir. Iskrao se iz kuće nečujno da nikoga ne probudi, i pošao kružnim putem do bolnice iz Santa Kroče preko Ponte Vekija, pored palate Piti, kroz lavirint sporednih ulica. Na taj način promakao je pored noćnih stražara koji su išli određenim putem sa svojim fenjerima i koji su mogli da vide niz pjacu.
Išao je uza zid bolnice na Via Sant' Agostino, zaokrenuo u Via Mafija do malih vrata u sredini bloka iznad kojeg je freska Bogorodice s detetom od Anjola Gadija nežno blistala u mraku. Svi ključevi Santo Spirita otvarali su ova vrata, on se uvuče unutra, šmugnu pored staja s leve strane, izbegnu glavni put jer je sledeća zgrada bila grupna spavaonca za članove verskog reda, i pođe pored zidova mračne kuhinje, dišući malo brže, i u oštrom uglu otrča do unutrašnjeg zida spavaonice.
Pronađe otvoreni, središnji trem, uđe u hodnik koji je vodio u sobice bolesnika, čija su vrata bila zatvorena, i krenu prema mrtvačnici. Jedna uljana lampa stajala je u niši. On uze sveću iz zelene platnene torbe koju je nosio i upalivši fitilj zakloni je ogrtačem.
Jedna ozbiljna opasnost pretila mu je od nadzornika spavaonice, ali budući da je taj monah takođe bio zadužen i za administraciju vlasništva reda, radio je od zore do mraka da bi nabavio sve što je potrebno za spavaonice, gostionice i manastir, i bilo je verovatno da neće izlutati iz svoje ćelije na noćni obilazak. Kad je jednom večera u pet sati bila poslužena, bolesnike bi spremili na spavanje i zatvorili vrata njihovih sobica. Nije bilo lekara koji je tu stanovao, nije se pretpostavljalo da će bolesnicima noću biti gore i da će tražiti pomoć. A oni su poslušno ispunjavali sve što se od njih očekivalo.
Mikelanđelo zasta ukočeno jedan trenutak ispred vrata mrtvačnice.
Uguravši veliki ključ u bravu, on ga polagano okrene nadesno, zatim levo, i oseti kako brava škljoca. Za trenutak je otvorio vrata, brzo ušao u sobu, zatvorio i zaključao iza sebe vrata. I u tom trenutku izvršenja nije znao sme li se suočiti sa zadatkom koji je bio pred njim.
Mrtvačnica je bila mala, otprilike osam sa deset stopa, bez prozora. Kameni zidovi su bili okrečeni, pod od neravnih kamenih ploča. Usred prostorije, na uskoj dasci uzdignutoj na dva drvena stalka, umotan od glave do pete u pogrebnu ponjavu, ležao je leš.
Mikelanđelo je stajao oslonjen na vrata, teško dišući. Sveća je drhtala u njegovoj ruci kao drveće na tramontani. To je bilo prvi put da je bio sam u sobi sa smrću, i to još zaključan, na jednom svetogrdnom poslu. Krv mu se ledila do kostiju, nikad se u životu nije toliko plašio.
Ko leži umotan u tu ponjavu? Šta će naći kad odvije leš i kad spusti ponjavu na pod? Šta je to nesrećno biće učinilo pa da sad, bez svog znanja ili pristanka, bude osakaćeno.
„Kakva je to glupost?" zapita sam sebe. „Šta mari za to mrtav čovek? Njegovo telo ne ide u kraljevstvo nebesko, samo njegova duša. Ja nemam nameru da seciram dušu tog jadnika, čak i kad bi se o nju spotakao."
Umiren svojim vlastitim jezivim humorom, on spusti torbu i obazre se oko sebe da pronađe mesto za sveću. To je za njega bilo važno ne samo zbog svetlosti već i zbog sata: jer je morao da bude napolju sigurno pre tri sata ujutro, kad monasi koji rade u velikoj pekari na uglu Via Sant' Agostino i Pjace Santo Spirito ustaju da umese svakodnevni hleb za manastir, za siromašne i rođake svih onih koji su tu stanovali. Morao je dugo da ispituje dok nije utvrdio koliko koji tip sveće gori. Ova za koju je sad tražio mesto bila je jedna od onih koje gore tri sata, kad prvi put zapišti, moraće otići. Takođe mora da se navikne da pazi da se narednog jutra ne otkriju tragovi da je sveća kapala.
Izvadivši iz torbe makaze i kuhinjski nož, prostre torbu na podu, okrenu za trenutak sveću naopako, a zatim je učvrsti u mekanom vosku. Onda skine ogrtač, jer se već znojio u hladnoj sobi, stavi ga u jedan ugao, promuca neku zbrkanu molitvu koja je glasila otprilike: „Gospode, oprosti mi jer ne znam šta činim", i približi se lešu.
Najpre nije mogao da ga odmota iz ponjave u koju je bio zavijen. Klupa je bila uska. Nije znao da može biti tako nespretan. Polagano se baktao s ukočenim telom, podigao mu je najpre noge dok se ponjava nije izvukla ispod donje polovine, zatim ga je podigao od struka i držao levom rukom prislonivši ga sebi na grudi, dok mu nije pošlo za rukom da odmota ponjavu s trupa i glave. Ponjava u koju je leš bio uvijen bila je dugačka, i on je morao pet puta ponoviti taj mučni postupak pre no što je konačno izvukao leš iz njegovog zaštitnog pokrivača.
Mikelanđelo uze sveću s poda, i držeći je visoko u levoj ruci osmotri telo. Njegov prvi osećaj bilo je sažaljenje prema mrtvom čoveku. Drugi je bio strah:
„Tako ću ja završiti!"
Odjednom sve razlike između života i smrti postadoše jasne.
Lice je bilo bezizražajno, usta napola otvorena, koža zelena od gangrene. Čovek je bio čvrsto građen i sredovečan kad je očevidno bio ranjen u grudi. Leš je ovde bio dovoljno dugo da se ohladi do temparature ove ledene sobe.
Njegove nozdrve osetiše miris, nešto kao miris starog cveća koje vene u vodi. Nije to bio jak miris, i nestao je čim se Mikelanđelo odmakao do zida da maio odahne, ali bi ponovo dopro do njega kad bi se približio lešu, i od tog trenutka ostao mu je neprestano u nozdrvama.
Odakle da počne? Podigne ruku koja mu je bila bliža i oseti takvu hladnoću kakvu nikad ranije nije osetio. Hladnoću koja je bila kao i svaka druga, ali nekako drugačija. Bila je to hladnoća ispunjena osećajnim zadovoljstvom, čvrsta hladnoća, ne kože, već mišića ispod nje. Koža je bila mekana, kao baršun. Osećao je gađenje, kao da mu je neka gvozdena ruka gnječila stomak. Sve uspomene na tople ruke i ramena vraćale su mu se u mislima. On se trgnu.
Prošlo je prilično vremena pre no što je ponovo bio u stanju da uzme nož s poda, da se seti onoga što je čitao o ljudskom telu, i nekolicine ilustracija koje je video. Nagnu se nad leš, i sam sleđen, jedva gutajući. Zatim spusti nož i učini prvi rez od grudi do prepona. Ali nije dovoljno pritisnuo. Koža je bila iznenađujuće tvrda.
On poče ponovo. Pritiskajući sada nož svom snagom, on vide da je supstanca ispod kože sasvim meka. Koža se otvori za dva palca. Mikelanđelo se zapita: „Gde je krv?" jer nije tekla. To je povećavalo utisak hladnoće i smrti. Zatim ugleda salo, meko, veoma žuto. Znao je šta je to, jer je video kako se reže sa životinja na pijaci. Zaseče, dublje da dođe do mišića, koji se po boji razlikovao od kože i sala, a bio je tvrđi za sečenje. Posmatrao je tamnocrvene redove tkiva. Ponovo zareza i ugleda utrobu.
Miris je postajao teži. Poče mu se gaditi.Pri prvom rezu skupio je svu svoju snagu da nastavi: sada su svi osećaji naišli odjednom: hladnoća, strah, miris, reakcija na smrt. Gadilo mu se od ljigavog tkiva, od sala koje mu je curilo po prstima kao ulje. Želeo je da stavi ruke u toplu vodu i da ih opere.
„Šta sada da radim?"
On zadrhta čuvši kako mu se glas odbija od kamene zidove. Bilo je malo opasnosti da će ga čuti,jer mu se iza leđa dizao čvrst zid,iza kojeg je ležao vrt. S njegove strane bila je kapela namenjena za opela, a sa strane spavaonice kamen kroz koji nijedan zvuk nije mogao prodreti.
U šupljini je bilo tamno. On uze sveću, prostre platnenu torbu ispred nogu leša, i stavi sveću na istu visinu s telom.
Sva njegova čula bila su probuđena. Creva s kojima je sada počeo raditi bila su hladna, klizava, pokretna. Osećao je kako bol razdire njegova vlastita creva.
Uze jednu stranu trbuha u jednu ruku, drugu stranu u drugu, i držeći ih razdvojene, dobro pogleda. Ugleda bledosivu providnu zmiju, dugačku kako se povija i uvija u utrobi. S vanjske strane imala je sedefast sjaj zbog vlažnosti, i bila je ispunjena nečim što se kretalo i praznilo kad ju je dodirnuo.
Njegov prvobitni osećaj gađenja bio je savladan uzbuđenjem. On uze nož i poče da reže nagore od početka rebara. Nož nije bio dovoljno jak. Pokuša makazama, ali je morao da ide duž rebara, jednog po jednog. Rebra su bila tvrda, činilo mu se kao da seče žicu.
Odjednom sveća poče da pucketa. Već tri sata! Naprosto nije verovao. Ipak nije mogao a da se ne obazire na opomenu. Stavivši zelenu torbu i sveću na pod, uze pokrov iz ugla. Umotati leš u ponjavu bilo je hiljadu puta teže nego ga odmotati, budući da sada više nije mogao okrenuti leš na stranu, jer bi mu se sva creva prosula na pod.
Znoj poče da mu se sliva u oči, a srce mu je udaralo tako glasno da mu se činilo da će probuditi manastir nastojeći da uz krajnji napor podigne jednom rukom leš sa stola, dok je drugom pet puta omotao ponjavu, kako je bilo potrebno. Jedva je imao toliko vremena da se uveri da je leš opružen na daskama onako kao što ga je našao, da pregleda nema li na podu tragova krvi ili voska, i sveća je poslednji put zatreperila i ugasila se.

Imao je dovoljno vlasti nad sobom da krene kući zaobilaznim putem, zastajući desetak puta i pokušavajući da povraća uz uglove zgrada i po mračnim praznim gradilištima. Osećao je miris leša u nozdrvama kad god bi udahnuo. Kad se vratio kući, plašio se da buka ne probudi celu porodicu ako ugreje vodu na Lukrecijinom naloženom ognjištu, a nije mogao izdržati a da se ne oslobodi osećaja sala na svojim prstima. Tiho potraži pepeo da se s njim opere u hladnoj vodi.
Njegovo telo, kad je ušao u postelju, bilo je ledeno. Nekoliko puta je morao ustati pokušavajući da povraća u kantu. Čuo je Lukreciju kako ustaje iz postelje, kako se oblači, prolazi kroz kuhinju, silazi niz kružne stepenice na ulicu kad je tek slabašan vazduh sedefastosive boje osvetlio njegov prozor okrenut prema stajama na Via dei Bentakordi.
Celi je dan imao groznicu i tresao se od jeze. Lukrecija mu je spremila pileću supu, ali je on nije mogao progutati. Jedno po jedno, cela porodica dođe u njegovu spavaću sobu da vidi šta mu je. Ležao je tako s osećajem da je vlažan i hladan kao leš. Ništa nije moglo da mu odstrani miris smrti iz nozdrva. Pošto je uverio Lukreciju da mu njena večera nije naškodila, ona se vrati u kuhinju da mu skuva čaj od trava da ga izleči. Mona Alesandra ga pregleda nema li nekih tačkica. Tek kasno posle podne uspeo je da zadrži nešto malo čaja od trave, za koji je najsrdačnije zahvalio Lukreciji.
Oko jedanaest sati ustade, navuče cipele, calze, toplu košulju i ogrtač, pa klecavim nogama pođe u Santo Spirito.
U mrtvačnici nije bilo leša. Niti ga je bilo naredne noći. Ta dva dana pružiše mu priliku da se oporavi. Treće noći ponovo nađe telo umotano u ponjavu na stolu od dasaka.
Ovaj drugi leš bio je stariji, sa sedom bradom na velikom crvenom licu. Koža mu je bila zategnuta, a tečnost ispod kože zrnasta. Sada se s više pouzdanja poslužio nožem, otvorivši utrobu čistim zarezom, a zatim je levom rukom rasekao grudni koš, koji je pucketao kao kad se cepaju drva. Ostao je pričvršćen na ključnim kostima.
Uzevši sveću, Mikelanđelo primače svetlo bliže utrobi, jer je sad prvi put video potpuno kako izgleda. Ugleda nešto svetlocrveno i mrežasto ali čvrstog tkiva, za šta pretpostavi da su pluća. Ta je mreža imala crnu prevlaku, nešto što je čuo da se događa radnicima koji rade s vunom.
Ispitivački, Mikelanđelo pritisnu pluća, iz usta leša začu se pištanje. On ispusti sveću u strahu. Srećom se nije ugasila. Kad se ponovo smirio i podigao sveću, vide da je pritiskom na pluća istisnuo preostali vazduh, i prvi put shvati šta je disanje, jer je video i osećao i čuo vezu između pluća i usta, shvati šta to znači za celu figuru.
Pošto je pomerio pluća, primeti tamnu crvenu masu, to je moralo biti srce. Bilo je prekriveno sjajnom opnom. Probajući, on vide ja je svo tkivo povezano u neki oblik nalik na jabuku, i da je gotovo slobodno u grudima, pričvršćeno samo na vrhu piramide.
„Da li da ga izvadim?"
Oklevaše trenutak, zatim ga uhvati makazama, preseče opnu piramide. Onda uze nož, i oljušti opnu kao da ljušti bananu. Sada je držao srce u rukama. Iznenada ga potrese neki osećaj isto tako jak kao da ga je pogodila Herkulova batina. Ako su duša i srce bili jedno, šta se desilo s tom nesrećnom dušom leša sada pošto je on izrezao srce?
Isto tako brzo kako je došao, strah je i iščezao. Umesto njega pojavi se osećaj pobede. Držao je ljudsko srce u rukama! Osetio je sreću koja proizilazi iz znanja, jer je upoznao najvitalniji organ tela, kako izgleda, kakav je pod rukom. Otvori srce nožem i zaprepasti se ugledavši da u njemu nema ničega. Stavi ga nazad u duplju i vrati rebra, koja su umetnici tako dobro proučili posmatrajući mršave Toskance oko sebe. Ali sada je tačno znao gde ispod njih kuca srce.
Nije imao pojma kako da počne raditi na zmiji creva. Onda uze jedan komad i povuče. Jedno vreme je išlo lako, oko pet stopa, utroba je bila slabo pričvršćena za spoljni zid, i popustila je. Onda poče da oseća otpor. Gornji deo creva bio je uvećan, dodana mu je kao neka vreća, i on zaključi da je to želudac. Morao je uzeti nož da ga odseče.
Pošto je izvukao nekih dvadeset pet stopa creva, on ih opipa i oseti razliku u veličini i sadržaju. Na nekim mestima je unutra bila tečnost, neka su bila čvrsta, on shvati da je to neprekidan kanal, koji od početka do kraja nema otvora. Da bi mogao videti kako izgleda unutra, on zareza nožem na nekoliko mesta. Niži delovi creva sadržavali su izmet. Zadah je bio užasan.
Te noći je imao sveću koja je gorela četiri sata, ali je sad već počela da pucketa. Mikelanđelo vrati utrobu u trbušnu duplju, i s velikom teškoćom ponovo uvi leš.
Otrčao je do bunara na Pjaci Santo Spirito i oribao ruke, ali osećaj prljavštine nije mogao da strese s prstiju. Onda je zagnjurio glavu u ledenu vodu da spere osećaj krivice, i stajao je neko vreme, dok mu je voda kapala s kose i lica, zatim je trčao sve do kuće, tresući se kao u groznici.
Svi osećaji bili su mu iscrpljeni.
Probudio se i ugledao oca nad sobom, nezadovoljnog izraza lica.
- Mikelanđelo, ustani. Skoro će podne. Lukrecija stavlja jelo na sto. Kakva je to nova glupost, da spavaš do ručka? Gde si bio prošle noći?
Mikelanđelo je ležao gledajući nepomično Lodovika.
- Izvini, oče. Ne osećam se dobro.
Pažljivo se umio, počešljao kosu, obukao drugo odelo i seo za sto. Mislio je da će mu biti dobro. Kad je Lukrecija unela zdelu paprikaša od govedine, on otrča u svoju spavaću sobu, i tu je povraćao u noćnu posudu dok ga creva nisu zabolela.
Ali je te noći ponovo otišao u mrtvačnicu.
Pre no što je za sobom zaključao vrata, bio je utonuo u miris truleži. On odmota pokrov i vide da je leva noga leša smeđe boje, da se ispod kože luči nekakva zelena tečnost i da je gotovo dvostruko deblja zbog otoka. Ostali delovi tela bili su pepeljastosivi, lice potpuno upalo.
Počeo je da radi tamo gde je poslednje noći prestao, zasekavši pravo u stomak i odmotavajući komad po komad creva. Stavi ih na pod i prinese sveću utrobi. Bilo je tu mnogo organa koje je tražio, slezina na levoj strani, jetra na desnoj. Prepoznao je jetru po jetri goveda i ovaca što su ih sekli na pijacama, uza sam kičmeni stub, sa svake njegove strane, bili su bubrezi.
Uze ih pažljivo i vide da su povezani s mokračnim mehurom malim cevima nalik na žice. Onda se vrati tamo gde je jetra bila pričvrščena, otpozadi, odreza ligamente makazama i izvadi je iz utrobe. Posmatrao je u svojim rukama, proučavajući mali mehur pričvrščen s donje strane, i raseče ga nožem. Iz mehura poteče tamnozelena tečnost.
On primakne sveću još bliže, ugleda nešto što ranije nije zapazio: trbušna šupljina bila je odvojena od grudne jednim mišićem u obliku kupole. U sredini te kupole bila su dva otvora kroz koje su prolazile cevi povezujući želudac s ustima. Drugi veliki kanal duž kičme ulazio je u grudi. Sad je uvideo da iz grudi do trbuha postoje svega dve veze, od kojih je jednom dolazila hrana i tečnost. Druga ga je zbunjivala. On podiže grudni koš, ali nije mogao odrediti čemu služi drugi kanai.
Sveća zatrepta.
Dok se tiho šunjao uz stepenice svoje kuće, primeti da ga otac čeka.
- Gde si bio? Kakav se to užasan zadah širi od tebe? Smrdiš na smrt.
Mikelanđelo promrmlja izvinjenje oborenih očiju i projuri pored Lodovika u utočište koje mu je pružala spavaća soba.
Nije mogao da spava.
„Zar se nikad neću privići na to?" promrmlja.
Naredne noći nije bilo leša u mrtvačnici. Imao je neprijatan osećaj da preti neka opasnost kad je ugledao da je deo poda gde je bio spustio creva bio oriban, i da je svetliji od kamena oko njega. Komadić voska bio je netaknut na stolu od dasaka. Ipak, čak i da je njegovo delovanje primećeno, bio je zaštićen zavetom ćutanja u manastiru.
Sledeće noći našao je dečaka od petnaest godina koji nije pokazivao nikakve spoljne znake bolesti. Bleda koža, gotovo potpuno bela, bila je meka na dodir. Oči su bile plave kad je podigao očne kapke, tamne za razliku od bledila očnih kapaka. Čak je i u smrti bio privlačan.
„Sigurno će se probuditi", promrmlja on.
Primeti da dečak još nije imao malja na grudima, i oseti sažaljenje dublje od onoga koje je osetio kad je ugledao prvi leš.
On se okrenu, moraće čekati još jednu noć. Onda, okrenut licem prema uglu okrečenih zidova, zastade. Sutra ujutro taj će dečak ležati pokopan četiri stope pod zemljom na groblju Santo Spirito. Dotače dečaka i vide da je hladan kao led, lep, ali mrtav kao i svi ostali.
Sada je seciranje izvršio vešto, zavukao ruku ispod grudnog koša.Lako ga je uklonio. Gore prema vratu oseti neki privezak nalik na cev, koja je imala otprilike palac u prečniku i ličila na niz tvrdih prstenova, između tih prstenova napipa mekanu opnastu cev koja je silazila niz vrat. Nije mogao otkriti gde se ta cev završava a gde počinju pluća, ali kad je povukao za tu cev, dečakov vrat i usta se pokrenuše. Mikelanđelo brzo izvadi ruku i sav naježen odmaknu se od stola.
Trenutak kasnije odseče cev nasumice, jer nije bio u stanju da gleda, zatim izvadi samo pluća. Bila su laka, a kad ih je zgnječio, otkri da ima osećaj kao da gnječi sneg. Pokuša da raseče pluća nožem. Stavi ih na sto i sada, kad je pod njima bila čvrsta podloga, vide da je to kao da reže suv čvrst sunđer. U jednom krilu pluća nađe bledu žućkastobelu sluz koja je davala plućima vlagu, u drugom ružičastocrvenu sluz. Želeo je da spusti ruku kroz dečakova usta da bi pretražio grlo i vrat, ali osećaj zuba i jezika pod rukom ga spreči u tome.
Odjednom mu se učini kao da se neko nalazi s njim u sobi, mada je znao da je to nemoguće, jer su vrata bila zaključana iznutra. Ove noći je bilo vrlo teško. On bez teškoća zavi leš, jer je bio sasvim lak, stavi ga na sto i izađe.

5


Nije se smeo izložiti opasnosti da otac ponovo otkrije miris smrti na njemu, i zato je hodao ulicama dok nije pronašao jednu gostionicu u radničkom kraju koja je bila otvorena. Popi malo vina. Kad se vlasnik okrenuo, on proli ostatak vina na košulju.
Lodoviko pobesni kad oseti miris jakog vina.
- Nije ti dosta što lunjaš ulicama celu noć radeći bog zna šta i družiš se sa svim mogućim propalim ženama, već sada dolaziš kući i bazdiš kao jeftina krčma. Ja te ne razumem. Šta te nagoni na te zle puteve?
Jedina zaštita koju je mogao da pruži svojoj porodici bilo je to da ih drži u neznanju. Najbolje je bilo da njegov otac veruje da se on provodi, o čemu je Lodoviko mnogo naučio od Đovansimona, koji se često vraćao s krvavim nosem i izderanim odelom. Ali kako su dani prolazili a Mikelanđelo se vraćao kući teturajući svakog jutra u zoru, porodica se diže na oružje. Svako je bio besan iz svog razloga. Lukrecija zbog toga što ne jede, stric Frančesko zbog toga što se plašio da Mikelanđelo ne padne u dugove, strina Kasandra iz moralnih razloga. Samo Buonaroto izmami osmeh s bratovih usana.
- Ja znam da se ti ne provodiš - reče on.
- Otkuda znaš?
-Jednostavno: nisi tražio od mene ni škude otkako si kupio one sveće. Bez para žene se u Firenci ne kupuju.
Uvideo je da mora pronaći neko drugo mesto za svakodnevni odmor.Topolini nikad ne bi postavljali pitanja, mogao bi da živi kod njih, ali Setinjano je bio vrlo daleko. Izgubio bi dragocene časove na odlazak i povratak. Zato se ujutro uputi u radionicu Duoma i pope se na stolicu pred stolom za crtanje. Bepe mu priđe da ga pozdravi, sa zbunjenim izrazom na svom priprostom staračkom licu.
- Mladi moj prijatelju, ti izgledaš kao leš. Šta si to uradio od sebe?
Mikelanđelo ga ljutito pogleda.
- Ja sam... radio, Bepe.
Bepe se nasmeja bezubim ustima.
- Ah, što nisam i ja dovoljno mlad za taj posao! Ali, ne pokušavaj da dižeš Herkulovu batinu svake noći. Zapamti, ono što noću utrošiš na žene, nedostaje ti ujutro za mermer.
Te noći naiđe na prvi ružni leš, od kojeg je uzdrhtao dok je posmatrao šta može da se dogodi sa božjim stvorenjem. Čovek je bio četrdesetih godina. Imao je krupno tamnocrveno lice, natečeno blizu vrata. Usta su bila otvorena, usne plave, beonjače pune crvenih mrlja. Kroz žute zube video je tamnocrven jezik, tako natečen da je ispunjavao gotovo cela usta.
Mikelanđelo prinese ruku čovekovom licu. Obrazi su pod prstima bili kao nepečeni uštipci. Sada se činilo da je trenutak da se baci na građu čovečijeg lica. Uze manji od svojih noževa i raseče od linije kose do korena nosa. Pokuša da skine kožu sa čela, ali nije mogao, bila je suviše prirasla uz kost. Onda napravi rez iznad obe obrve do nosa, odere kožu od uglova očiju prema ušima, zatim duž jabučne kosti.
Učinak tog osakaćenja bio je tako užasan da nije mogao da radi. Uze pokrov i prekri glavu leša, pa usmeri pažnju na bedrenu kost, na vlaknaste mišiće bedara.
Nekoliko noći kasnije, kad je naišao novi leš, Mikelanđelo bez muke napravi rez u koži lica, ljušteći je makazama. Ispod tankog žutog sala otkri veliku opnu crvenog mišićnog tkiva koje je išlo neprekidno od uveta oko usana pa do drugog oka. Sada je prvi put razumeo kako su ti mišići mogli da pokreću lice na smeh, osmeh, suze, bol.
Ispod njega bilo je deblje tkivo, koje se pružalo od ugla vilice do dna lobanje. Stavivši prst ispod tog drugog sloja, on malo odgurnu tkivo i vide kako se vilica miče. Dizao ju je gore-dole da bi oponašao žvakanje, zatim potraži mišić koji pokreće očni kapak. Morao je zagledati u unutrašnjost očne duplje da nauči kako se oko kreće. No kako je hteo da zavuče prst unutra, previše je pritisnuo. Oko prsne. Bela sluz proli se preko njegovih prstiju i duplja ostade prazna.
On se okrenu ježeći se od straha, priđe uglu belo okrečenog zida i lupi čelom u hladni zid, očajnički se boreći sa željom da povraća. Kad se savladao, vrati se lešu, obreza opnu oko drugog oka, i otkri gde je pričvršćeno u dnu duplje. Zatim stavi prst iznad oka i okrećući ga polagano, izvadi ga. Okretao ga je i obrtao u ruci, pokušavajući da pronađe kako se pokreće. Primakne sveću i zaviri u praznu duplju. Na dnu opazi jedan otvor, kroz koji su kao neke sive žice mekane poput tkiva išle u lobanju. Dok ne bude mogao da odstrani teme lobanje i izvadi mozak, neće naučiti kako oko vidi.
Sveća mu je imala samo još malo loja. On odreza meso korena nosa, i vide tačno šta se dogodilo s njegovim vlastitim nosom pod Toriđanijevom pesnicom.
Sveća zapucketa.
Gde da ide? Odvuče se iz Santo Spirita. Telo ga je bolelo od umora, oči pekle, osećao je strahovito gađenje od koga mu se dizao želudac. Nije mogao da pogleda u oči Lodoviku, koji će ga sigurno čekati na stepenicama i vrištati da će stići pravo u pakao.
On se uputi u radionicu Duoma. Bilo je lako prebaciti torbu preko ulaznih vrata, a zatim je i sam preskočiti. Komadi belog mermera blistali su po mesečini belim sjajem, a komadići razbacani oko poluzavršenih stubova bili su kao sneg, čisti i osvežavajući. Hladan vazduh umirio mu je želudac. On ode do svoje tezge, očisti jedan deo poda ispod nje, opruži se, pokri komadom debelog platna i zaspa.
Probudio se posle nekoliko sati, sunce se već bilo rodilo. Sa pjace je čuo buku contadina koji su podizali šatre. On ode do izvora, umi se, kupi komad parmigiana, dva debela panina, i vrati se u radionicu.
Pokuša da kleše mermer po ivicama Herkulovog kamena, misleći da će mu osećaj gvozdenih alatki u ruci doneti zadovoljstvo. No ubrzo ih spusti, pope se na stolicu i poče da crta, ruku, mišiće i zglobove, vilicu, srce, glavu. Kad je Bepe stigao i prišao Mikelanđelu da mu poželi dobar dan, ovaj raširi ruku da sakrije komad papira pred sobom. Bepe stade kao ukopan, ali ne pre nego što je bacio pogled na jednu praznu očnu duplju i izvađenu utrobu. Nato ljutito odmahnu glavom, okrenu se i ode.
U podne Mikelanđelo ode kući na ručak, da umiri Lodovikov strah zbog njegovog odsustva.
Trebalo mu je nekoliko dana dok je skupio odvažnosti da se vrati u mrtvačnicu i da otvori čovekovu lobanju. Kad se tamo jednom našao, poče brzo da radi s čekićem i dletom, sekući od korena nosa prema potiljku. Bilo je to iskustvo koje je kidalo živce, jer se glava micala svaki put kad bi udario. Nije znao ni koliko snage treba da slomi kost. Nije mogao otvoriti lobanju. Prekri glavu, okrenu leš, i provede ostatak noći studirajući građu kičme.
Sa sledećim lešom nije napravio grešku da razbija lobanju prema potiljku, već je umesto toga sekao oko glave, iznad levog uveta duž linije kose, udarivši tri ili četiri puta čekićem da probije kost debelu pola palca. Sad je bilo dovoljno mesta da drži svoj anatomski nož ispod lobanje i da je obreže unaokolo. Pojavi se neka beložuta gusta tečnost, pukotina se raširi još više. Kad je obrezao kost više od pola, on upotrebi anatomski nož kao polugu i polomi kost. Lobanja se podiže u njegovim rukama.
Bila je kao tvrdo drvo. Toliko se tresao da je jedva sprečio da mu ne padne na pod. Prelazio je očima od lobanje do leša. Bio je užasnut, jer je, bez temena, lice bilo potpuno uništeno.
Opet ga savlada osećaj krivice, ali kad je podigao lobanju, prvi put je ugledao ljudski mozak. Kao umetnik bio je očaran onim što je stvaralo izraz, šta je to bilo u mozgu što je omogućavalo da lice izražava osećaje? Držeći sveću blizu lobanje, vide da je masa žutobela, s crvenoplavim linijama na površini, i da arterije i vene idu u svim pravcima. Video je dobro da moždana masa podeljena u sredini, tako da tačno odgovara liniji koja deli lobanju. Nije mogao otkriti nikakav miris, ali na prvi dodir mozak je bio vlažan, vrlo mekan i gladak, kao površina mekane ribe.
Mikelanđelo stavi lobanju nazad, dobro zamota teme da bi kost ostala na mestu.Nije mu bilo ni muka niti je bio nesrećan kao što je bio drugih noći, već je jedva čekao da se vrati sledećem lešu i da otvori sam mozak.
Kad je skinuo sledeću temenu kost, oseti divljenje pri pomisli da su ljudi tako različiti iako im je mozak toliko sličan. Iz toga je zaključio da u samom mozgu mora biti neka fizička supstanca koja je različita kod svakog čoveka. Upotrebivši svoj kažiprst, on ga provuče oko osnove lobanje, i opazi da je mozak sasvim odvojen i da nije prirastao za kost. Stavivši prste na obe strane, on pokuša da ga celog izvadi. Nije ga mogao podići.
Tamo gde su se njegovi prsti sreli, masa je bila učvršćena kao nekim nizom žica na dnu lobanje. On prereza žice, izvuče masu. Bila je tako meka i u isto vreme tako klizava da se morao svim silama truditi da mu se ne raspadne. Gledao ju je u čuđenju i divljenju: iz te relativno male supstance, koja nije mogla biti teška više od dve funte, počinjala je sva veličina ljudske rase: umetnost, nauka, filozofija, upravljanje, sve ono zbog čega su ljudi postajali dobri isto kao i zli.
Kad je presekao mozak duž linije podele, bilo mu je kao da seče neki sasvim mekan sir, nije bilo nikakvog zvuka, nikakvog mirisa. Dve polovine bile su potpuno iste. Ma gde da je rezao, sve je bilo isto, sive boje, malo žućkaste. On odgurnu leš na stolu da napravi dovoljno mesta da položi mozak na drvenu klupu, i začudi se videći da sam mozak nema nikakve čvrstine, da polagano curi niz drvene daske.
Pronašao je da su otvori na lobanji ispunjeni istom onom supstancom nalik na žicu koju je morao prekinuti da bi otvorio mozak. Sledeći to vlakno niz vrat, zaključi da je ta supstanca jedina veza između mozga i tela. Prednji otvori, zaključi on, bili su veza između mozga i očiju, dva druga odgovarala su ušima. On progura prst kroz otvor širok palac i po na zadnjoj osnovi lobanje, koja je ležala na pršljenu, to je bila veza između mozga i leđa.
Sada je bio iscrpljen, jer je radio pet sati, i bio je srećan kad je sveća izgorela.
Sedeo je na ivici bunara na Pjaci Santo Spirito pljuskajući vodu preko lica i pitajući se:
„Jesam li ja opsednut, kad radim takve stvari? Imam li ja pravo da to činim samo zbog toga što kažem da je to zbog skulpture? Kakvu cenu bih mogao da platim za to dragoceno znanje?"
Dođe proleće, vazduh otopli. Bepe mu ispriča o nekoj skulpturi koja treba da se napravi za novi svod predvorja u Santo Spiritu: trebalo je da se isklešu velika slova i obradi mnogo kamena za ukrašavanje svoda i vrata. Nije mu uopšte palo na pamet da zamoli priora Bikjelinija da govori u njegovu korist. On se uputi pravo nadstojniku zaduženom za gradnju kamenog svoda od tesanog kamena i zamoli za taj posao. Predradnik nije hteo učenika. Mikelanđelo mu ponudi da donese Bogorodicu s detetom i Kentaure kako bi dokazao da ume raditi. Predradnik oklevajući pristane da vidi. Buđardini pozajmi jedna Girlandajova kola, dođe u kuću
Buonarotijevih, pomože mu da skulpture obavije slamom i snese niz stepenice.
Onda ih pažljivo položiše na sloj slame i odvukoše kolica preko Ponte Santa Trinita u Santo Spirito.
Dela nisu ostavila nikakav utisak na nadzornika. Nisu odgovarala onome što je on morao da radi.
- Osim toga, ja sam već uposlio dva moja čoveka.
- Skulptora? - Mikelanđelo se iznenadi.
- Koga drugog?
- Kako se zovu?
- Đovani di Beto i Simone del Kaprina.
- Nikad za njih nisam čuo. Gde su učili?
- Kod jednog srebrnara.
- Da li čete ukrasiti kamenje srebrom?
- Oni su radili kod Prata na sličnom poslu. Imaju iskustva.
- A ja nemam. Posle tri godine u Lorencovom vajarskom vrtu, pod Bertoldom?
- Ne uzimaj to tako k srcu, sine. To su stariji ljudi koji moraju izdržavati porodicu. Ti znaš koliko malo ima posla za klesare mermera. Ali, naravno, kad bi ti doneo naređenje od Pjera de Medičija, budući da si štićenik porodice Mediči, a Pjero plaća taj rad...
Mikelanđelo i Buđardini odvezoše reljefe preko popločanih ulica, pa natrag pod krevet.
Lodoviko je rezignirano čekao da mu se sin promeni. Mikelanđelo se i dalje vraćao u zoru, pošto bi secirao koleno ili zglob, kosti podlaktice i šake koje odgovaraju jedna drugoj, but i butnu kost, polni organ. Neprestano je studirao strukturu mišića, ramena i ruke, bedra i karlice. Lodoviko ga pritesni.
- Naređujem ti da se odmah odrekneš raskalašnog života, da radiš danju i da ideš u krevet posle večere.
- Dajte mi još malo vremena, oče.
Đovansimone je bio srećan što se Mikelanđelo prepustio raspusnom životu. Firenca je bila uzbuđena zbog poslednjeg skandala: Pjero je posredovao kod dominikanskih vlasti i uspeo isposlovati da Savonarola bude prognan u Bolonju, kao „previše veliki pristalica naroda". Ali za Đovansimona nije bilo nikakve promene u njegovim aktivnostima.
- Kako bi bilo da pođeš noćas sa mnom? Idem na jedno mesto gde se dobro kocka i ima bludnica.
- Ne, hvala ti.
- Zašto nećeš? Da nisi previše dobar da izađeš sa mnom?
- Svako je lud na svoj način, Đovansimone.