Dostojevski

First topic message reminder :







PRVI DEO

GLAVA PRVA
I
Ne mogavši da se savladam, sedoh da napišem ovu istoriju mojih prvih koraka u životu, iako sam mogao proći i bez toga... Jedno znam pouzdano: nikad neću sesti da pišem svoju autobiografiju, pa makar živeo i do sto godina. Mora čovek biti baš bedno u sebe zaljubljen, pa da bez stida piše sâm o sebi. Ipak se opravdavam time što ne pišem iz istih razloga zbog kojih pišu svi, to jest zbog pohvale čitalačke. Što sam se iznenada rešio da napišem od reči do reči sve što se sa mnom dogodilo od prošle godine, to sam učinio po unutrašnjoj potrebi: toliko sam potresen svim onim što se desilo. Zapisaću samo događaje, izbegavajući koliko je god moguće sve što je sporedno, a naročito književne ukrase; književnik piše trideset godina, i na kraju krajeva opet ne zna zašto je pisao toliko. ja nisam književnik, niti hoću da budem književnik, i smatrao bih da je neprilično i ružno da iznosim unutrašnjost moje duše i lep opis mojih osećanja na njihovu književnu pijacu. Međutim, na žalost, predosećam da, kako mi izgleda, nije moguće potpuno proći bez opisivanja osećanja i bez razmišljanja (možda čak i otrcanih razmišljanja). Toliko razorno deluje na čoveka književni rad, čak i kad piše samo za sebe. Razmišljanja će možda biti čak i vrlo otrcanih, jer je vrlo moguće da ono što čovek sâm ceni, nema nikakve vrednosti za druge. Ali sve to na stranu. Pri svem tom, evo ipak predgovora! Više u tom pravcu neće biti.
Na posao! Mada ništa nije teže nego prići ma kom poslu, možda čak i svakom poslu.

III
Ušavši sâm i osetivši se u nepoznatoj gomili, s početka sam se prikučio kraju stola, i počeo da stavljam sitne sume, i tako sam proveo dva sata ne krenuvši s mesta. Za ta dva sata kocka je bila slaba i mrtva. Propustio sam vanredne prilike i trudio se da se ne naljutim, nego da igram hladnokrvno i pouzdano. Svršilo se s tim što za cela ta dva sata nisam ni izgubio ni dobio: od trista rubalja izgubio sam deset-petnaest. Ovaj ništav rezultat me je naljutio, a pored toga desila se i jedna vrlo gadna neprijatnost. Znao sam da u ovim kockarnicama često ima lopova, to jest ne onih sa ulice, nego među samim posetiocima koji se kockaju. Uveren sam, naprimer, da je poznati kartaš Aferdov lopov; on doduše igra ulogu po Petrogradu: baš pre nekoliko dana video sam ga gde se vozi na dva svoja ponija, ali on je lopov i krao je od mene. No o tome ću docnije: ove večeri dogodio se samo preludijum: cela ova dva sata presedeo sam na uglu stola, a pored mene, s leve strane, sedeo je za sve vreme jedan bedni fićfirić, mislim da je bio Jevrejin; on je, uostalom, negde u službi, čak je i neki spisatelj i štampa knjige. U poslednjem trenutku najedanput sam dobio dvadeset rubalja. Preda mnom su ležale dve crvene banknote, i ja videh kako je ovaj Jevrejčić pružio ruku i sasvim spokojno uzeo i odneo jednu moju banknotu. Prebacih mu, ali on mi najdrskije i nimalo ne podižući glas odgovori da je to njegov dobitak, da je on maločas takođe metnuo jednu sumu i dobio; čak nije hteo ni da produži da razgovara sa mnom, nego se okrenuo. Na nesreću, bio sam u tom trenutku u vrlo glupom duševnom stanju: pljunuv, brzo ustanem i odem, ne htevši više da se s njim objašnjavam i poklonim mu banknotu. A bilo bi i teško izvesti na čisto stvar sa ovim drskim lopovčićem jer je već bilo propušteno vreme; kocka se otvorila ponova. To je bila moja ogromna pogreška čije su se posledice docnije pokazale: trojica četvorica pored nas primetili su naše prepiranje, i videvši da sam ja novac lako prežalio, verovatno su mene samog počeli da smatraju lopovom. Bilo je tačno dvanaest sati; otišao sam u drugu sobu, razmislio i načinio nov plan, i, vraćajući se, promenio svoje banknote u carske poluzlatnike. Imao sam od prilike četrdeset komada. Razdelio sam ih na deset delova, i rešio da metnem deset puta redom na nulu, svaki put po četiri poluzlatnika. „Ako dobijem, to je moja sreća; ako izgubim, utoliko bolje; nikad se više neću kockati“. Ističem da za cela dva sata nula nije nijedanput izišla, tako da na kraju niko više nije ni metao na nulu.
Stavljao sam stojeći, ćuteći, namršten i stisnutih zuba. Već kod trećeg uloga Zerščikov glasno objavi nulu koja celo vreme nije izlazila. Odbrojaše mi sto četrdeset carskih poluzlatnika. Još mi je ostalo sedam gomilica, i ja produžih, a međutim sve oko mene poče da se okreće i da igra.
— Pređite ovamo! —doviknuh preko celoga stola jednom gospodinu sa sedim brkovima i u fraku, pored koga sam sedeo ranije, i koji je već nekoliko sati sa neiskazanim strpljenjem stavljao male sume, i gubio jednu za drugom neprestano: — pređite ovamo! Ovde je sreća!
— Je li vi to meni kažete? — začuđeno i ljutito mi odgovori on s kraja stola.
— Jeste, vama! Tamo ćete sve izgubiti!
— To se vas ne tiče, i molim da se ne mešate u moje stvari!
Ali već nisam više mogao da se uzdržim. Prema meni, preko stola, sedeo je jedan stariji oficir. Gledajući na moju igru, on promrmlja svome susedu:
— Čudnovato, nula. Ne, na nulu ne mogu da se rešim.
— Rešite se, pukovniče! — uzviknuh ja, i stavim ponovo na nulu.
— Molim da i mene ostavite na miru bez vaših saveta, — oštro mi odseče on. — Vi ovde mnogo vičete.
— Dajem vam dobar savet; hoćete li da se opkladimo da će sad opet da iziđe nula: deset zlatnika — evo, ja mećem, je li po volji?
I ja metnuh deset poluzlatnika.
— Opklada za deset zlatnika? To mogu, — progovori on suvo i strogo. — Kladim se protiv vas da neće izići nula.
— Deset napoleona, pukovniče.
— Kakvih deset napoleona?
—Deset pol u zlatnika, a samo višim stilom—napoleona.
— Onda tako i recite: poluzlatnika, i molim da se ne šalite sa mnom.
Naravno, nisam se nadao da ću dobiti: bilo je trideset i šest šansa protiv jedne da nula neće izići; ali sam opkladu ponudio, prvo zbog toga što sam se pravio važan, a drugo zbog toga što sam čime bilo hteo na sebe da obratim pažnju svih. Video sam dobro da me ovde iz nekoga razloga niko ne voli, i da mi to s naročitim zadovoljstvom daju na znanje. Rulet je počeo da se obrće, — i kakvo je bilo sveopšte zaprepašćenje kad je opet izišla nula! Čak svi uzviknuše od iznenađenja. Sad mi je nov dobitak potpuno pomračio svest. Opet su mi odbrojali sto četrdeset poluznatnika. Zerščikov me zapita da li pristajem da mi se jedan deo isplati u banknotama, ali mu ja nešto promucah, jer bukvalno nisam više bio u stanju da mirno i stvarno govorim. Glava mi se okretala, a noge mi se oduzimale. Najednom sam osetio da ću sad da se odvažim na nešto strašno; sem toga, pojavila mi se želja da se još s kime kladim, da stavim najedared nekoliko hiljada. Mahinalno sam privukao šakom moju gomilu banknota i zlatnika, i nisam mogao da se priberem da ih prebrojim. U tom trenutku najednom primetim iza mene kneza i Darzana: oni su se malopre vratili sa svoje kocke gde su, kako sam docnije saznao, sav novac izgubili,
— Ah, Darzane, — doviknuh mu: — ovde je sreća! Metnite na nulu!
— Nemam novaca, sve sam izgubio, — odgovori on suvo; a knez se činio kao da me nije ni primetio i kao da me ne poznaje.
— Evo vam novaca! — viknuh, pokazujući mu moju gomilu zlatnika: — koliko vam treba?
— Do đavola! — viknu Darzan, sav crven: — čini mi se da od vas nisam tražio novaca.
— Zovu vas, — povuče me za rukav Zerščikov. Već me je nekoliko puta zvao i gotovo se izdirao na mene, pukovnik koji je u opkladi sa mnom izgubio deset poluzlatnika.
— Izvolite uzmite! —viknu on sav zajapuren od ljutnje: — nisam dužan da stojim kraj vas, a posle da kažete da vam nisam novac dao. Izbrojte.
— Verujem, verujem, pukovniče, verujem bez brojanja; samo, molim vas, ne vičite toliko na mene i ne ljutite se, — i privukoh šakom gomilu njegovih zlatnika.
— Gospodine, molim vas da s drugim kim tako drugarski razgovarate, a ne sa mnom, — oštro mi odgovori pukovnik. — ja nisam s vama zajedno svinje pasao!
— Čudnovato da se takvi ljudi puštaju ovamo — ko je taj čovek? — neki mladić, — čuli su se poluglasni razgovori.
Ja nisam slušao, nego stavih slepo, ali ne na nulu. Stavio sam ceo paketić banknota dugine boje na osamnaest prvih numera.
— Darzane, da idemo, — čuh iza mene glas knežev.
— Idete li kući? — obrnuh se njima. — Pričekajte me: ići ćemo zajedno, ja dovršavam. Moji brojevi su dobili; dobitak je bio krupan.
— Basta! — viknuh i dršćućim rukama počeh da privlačim i sipam zlato u džepove ne brojeći, a gomile banknota sam kako tako gužvao prstima i gurao sve u džep sa strane. Najedanput Aferdov, koji je do maločas sedeo desno od mene i takođe igrao velike sume, pruži debelu ruku s prstenjem na tri banknote od po sto rubalja i pokrije ih šakom.
— Dozvolite, to nije vaše, — reče on strogo i jasno, ali uostalom dosta mekim glasom.
I to je bio taj preludijum kome je docnije, kroz nekoliko dana, bilo suđenje da ima tolike posledice. Danas se kunem čašću da su te tri banknote od sto rubalja bile moje, ali, na moju nesreću, tada, iako sam u to bio uveren da su bile moje, ipak je u meni postojala mala sumnja, a za čestitoga čoveka je to sve; a ja sam čestit čovek. Ali tada nisam još znao pouzdano da je Aferdov lopov; tada mu još ni imena nisam znao, tako da sam u tom trenutku odista mogao pomisliti da sam se prevario i da te tri banknote od sto rubalja nisu bile među onima koje su mi odbrojali. ja za celo vreme nisam brojao svoj novac, nego sam ga samo privlačio šakama, a i pred Aferdovom je ležao novac, i to baš pored moga novca, ali sređen i prebrojan. Najzad, Aferdova su ovde poznavali, smatrali ga za bogata čoveka, obraćali mu se s poštovanjem: sve je to uticalo i na mene, i ja dakle ne protestovah. To je bila užasna pogreška! Najveća svinjarija sastojala se u tome što sam bio u zanosu.
— Vrlo mi je žao što se ne sećam pouzdano, ali mi se sve čini da su moje, — progovorih s dršćućim usnama od ljutine.
Ove reči odmah izazvaše opšte gunđanje.
—Kad čovek tvrdi takve stvari, potrebno je da zna pouzdano, a vi ste sami izvoleli reći da se ne sećate pouzdano, -— reče Aferdov neizdržljivo prezrivim tonom.
— Koje taj čovek? — Kako se usuđuje samo? — ču se nekoliko uzvika.
— To mu nije prvi put; malopre je s Rehbergom imao istu stvar zbog deset rubalja, — ču se pored mene nečiji podao glas.
— Dobro, dobro! — rekoh Ja: —Ja ne protestujem, nosite! Knez... a gde su knez i Darzan? Izišli su? Gospodo, niste li videli kuda su otišli knez i Darzan?
I pošto sam najzad pokupio sav svoj novac — nekoliko poluzlatnika nisam ni uspeo da strpam u džep, nego sam ih držao u ruci, — potrčim da stignem kneza i Darzana. Čitalac svakako vidi da sebe ne štedim, i da opisujem sebe celoga kakav sam bio u tom času, do poslednje gadosti, kako bi se moglo razumeti ono što se posle toga dogodilo.
Knez i Darzan već su sišli niz stepenice, ne obraćajući ni najmanje pažnje na moje pozive. Skoro sam ih bio stigao, ali sam se zadržao za sekund kod vratara i tutnuo mu u ruku tri poluzlatnika, đavo ga znao zašto; on me pogleda u nedoumici i nije mi ni zablagodario. Ali meni je bilo svejedno, i, da je tu bio Matveja, sigurno bih mu dao punu šaku zlatnika; da, izgleda da sam tako i želeo da učinim, ali kad sam izišao pred kuću, najedanput se setih da sam ga ranije otpustio kući. U tom stigoše kneževe saonice, i on sede u njih.
— Kneže, i ja ću s vama, idem kod vas! — viknem i odgrnem pokrivač na saonicama da uđem; ali najednom, mimo mene, u saonice uskoči Darzan, i kočijaš mi istrgne iz ruku pokrivač, i pokrije gospodu.
— Do đavola! — viknem izbezumljen. Ispalo je da sam kao sluga za Darzana držao pokrivač.
— Kući! — viknu knez.
— Stoj! — dreknuh ja uhvativši se za saonice, ali konj trže, i ja padoh u sneg. Učinilo mi se čak da su se nasmejali. Kad sam se digao, uzmem jedne saonice koje su prolazile, i, goneći kočijaša da što brže tera svoju ragu, poleteh knezu.

IV
Ali, kao usprkos, raga je vukla neobično sporo, iako sam kočijašu obećao čitavu rublju napojnice. Kočijaš ju je neprestano šibao i najzad ju je išibao za jednu rublju. Srce mi je pretilo da prestane kucati: počinjao sam nekakve razgovore s kočijašem, ali nisam mogao da izgovorim reči, nego sam mrmljao besmislice. Eto u takvom raspoloženju sam utrčao kod kneza! On se tek vratio; odvezao je Darzana kući, te je bio sam. Bled i ljutit šetao je no svom kabinetu. Još jedanput ponavljam: izgubio je na kocki užasno mnogo. Pogledao me je u nedoumici i nekako rasejano.
— Opet ste došli? — reče, namrštivši se.
— Došao sam, gospodine, da s vama prečistim! — rekoh zaduvan. — Kako ste smeli da onako sa mnom postupite?
On me je gledao začuđeno.
— Kad ste hteli s Darzanom, mogli ste mi reći da ćete ići s Darzanom, nego ste krenuli konja, i ja...
— Ah, jeste, vi ste, izgleda, pali u sneg, — i nasmeja mi se u oči.
— Na to se odgovara pozivom na dvoboj, stoga hoću prvo s vama da izvršim obračun...
I dršćućom rukom počeh da vadim novac i mećem ga na divan, na mermerni stočić, i čak na neku otvorenu knjigu, u gomilicama, pregrštima, paketićima; nekoliko zlatnika otkotrljalo se na ćilim.
— Ah, da, vi ste, izgleda, dobili na kocki?... Vidi se i po vašem tonu.
Nikad ranije nije sa mnom razgovarao tako drsko. Bio sam vrlo bled.
— Ovde... ne znam koliko ima... trebalo bi prebrojati. Vama sam dužan do tri hiljade... ili koliko? Više ili manje?
— Rekao bih, da vam ja ne tražim da mi platite dug.
— Ne, ali ja sâm želim da ga isplatim, i vi znate zašto. Znam da u ovom paketiću ima hiljada rubalja, evo! — I uzeh da dršćućim rukama brojim, ali prestadoh. — Svejedno, znam da ima hiljada. Tu hiljadu zadržaću za sebe, a sve ostalo, evo ove zlatnike, uzmite za dug, kao deo moga duga: mislim da ima do dve hiljade ili možda i više!
— A ovu hiljadu ipak zadržavate za sebe? — pecnu knez.
— Je li vam potrebna? U tom slučaju... hteo sam... mislio sam da nećete hteti... ali ako vam je potrebna, onda evo...
— Ne, nije mi potrebna, — okrenu se on prezrivo od mene, i opet poče koračati po sobi.
— I đavo vas znao šta vam bi da mi vraćate dug? — okrenu mi se najedanput sa strašno izazivačkim licem.
—Vraćam vam zato što hoću da vas pozovem na odgovornost! — dreknem ja na njega sa svoje strane.
—Ostavite me jedanput na miru s vašim večitim frazama i gestovima! — obrecnu se on na mene kao van sebe.
— Obojicu vas hteo sam već odavno da isteram: vas i vašeg Versilova.
— Vi ste poludeli! — viknuh ja. A i ličio je na to.
— Vas dvojica ste me namučili vašim praskavim frazama, sve samim frazama, frazama, frazama! O časti, naprimer! Pfuj! Odavno sam hteo da prekinem... Milo mi je, milo mi je što je došao čas. Smatrao sam sebe obaveznim, i crveneo sam zbog toga što sam morao da vas primam... obojicu! A sad se ne smatram obavezan ničim, ničim, znajte to! Vaš Versilov me je gurao da napadnem na Ahmakovu, i da je osramotim... Ne usuđujte se, posle toga, da mi govorite o časti. Jer vi ste ljudi bez časti... obojica, obojica; da li ste se vi, recimo, stideli da od mene uzimate novac?
U očima mi se zamračilo.
— Uzimao sam od vas kao od drugara, — počeh ja užasno tiho: — vi ste mi sami nudili, i ja sam verovao u vaša osećanja...
— Ja nisam vaš drugar! Davao sam vam, ali ne za to, vi sami znate zašto.
— Uzimao sam na račun Versilovljev; naravno, to je glupo, ali...
— Niste mogli uzimati na račun Versilovljev bez njegovog dopuštenja, kao što vam ni ja nisam mogao davati njegov novac bez njegovog dopuštenja... Davao sam vam svoj novac; i vi ste to znali; znali ste i primali; a ja sam trpeo tu odvratnu komediju u svojoj kući!
— Šta sam ja znao? Kakvu komediju? Zašto ste mi davali?
— Pour vos beaux ueux, mon cousin![36] — nasmeja mi se on pravo u oči.
— Do đavola! — dreknem: — uzmite sve, evo vam i ova hiljada! sad smo kvit, i sutra...
I ja bacih na njega onaj paketić banknota od po sto rubalja koje sam bio zadržao za sebe. Paketić mu pade pravo na prsnik, i odvalja se na patos. On mi priđe brzo sa tri velika koraka, preteći mi:
— Zar se usuđujete da mi kažete, — reče on svirepo i odvajajući jasno svaku reč: — da, uzimajući od mene novac ceo mesec dana, niste znali da je vaša sestra od mene zaturdnela?
— Šta? Kako? — uzviknuh ja, i najednom mi se noge odsekoše, i ja se bez snage sruših na divan. Docnije mi je on sam pričao da sam bio bled kao krpa. Um mi se pomutio. Sećam se da smo ćuteći gledali jedan drugom u lice. Na njegovom licu se pojavi kao neki strah; on se najedanput nagnu nadamnom, uhvati me za ramena i stade me dizati. Dobro se sećam njegovog ukočenog osmejka; u njemu je bilo i nepoverenja i čuđenja. Jeste, on nimalo nije očekivao takav efekt od svojih reči, jer je bio ubeđen u moju krivicu.
Svršilo se s jednom nesvesticom, ali je ona trajala svega jedan trenutak. Zatim sam se osvestio; ustao sam na noge, pogledao ga i uzeo da razmišljam — i odjedanput mi se otkri cela istina, i ja kao da se probudih iz dugačkog sna! Da mi je to ko ranije rekao i zapitao me: „šta bih s njim učinio u tom trenutku“, no svoj prilici bih mu odgovorio da bih ga raskinuo na komade. Ali se dogodilo sasvim drukčije, i nimalo prema mojoj volji: samo sam pokrio lice obema rukama, i gorko zajecavši zaplakao. Samo to se dogodilo! U mladiću se najedanput pokazalo malo dete. Znači, i u to vreme još živelo je malo dete u meni čitavom polovinom. Pao sam na divan i kukao. „Lizo! Lizo! Jadna, nesrećna Lizo!“ Tada mi je knez najednom sve poverovao.
— Bože, koliko sam se ogrešio o vas! — reče on s dubokim bolom. — Oh, kako sam gnusno mislio o vama u svom nepoverenju... Oprostite mi, Arkadije Makaroviću!
Ja skočih najednom, htedoh nešto da mu kažem i stadoh preda nj, ali mu ne rekoh ništa, nego istrčah iz sobe i iz njegovoga stana. Stigao sam kući peške, jedva se sećam kojim putem. Legao sam na krevet i zagnjurio lice u jastuk, i tako sam u mraku mislio i mislio. U takvim trenutcima nikad se ne misli pametno ni logično. Razum i fantazija bili su mi kao pokidani konci, i, sećam se, maštao sam o nečem vrlo udaljenom od svih ovih događaja, sam Bog zna o čemu. Ali jad i nesreća opet se pojaviše u svesti sa bolom i tištanjem, i ponova sam krhao ruke i vikao: „Lizo! Lizo!“ i opet plakao. Ne sećam se kako sam zaspao, ali sam spavao tvrdo i slatko.

GLAVA SEDMA
I
Probudio sam se idućega jutra u osam sati, odmah sam zaključao vrata, seo kod prozora, i počeo da mislim. Tako sam ostao do deset sati. Služavka je dvaput kucala na vratima, ali sam je oterao. Najzad, već oko jedanaest sati, opet zakuca neko na vrata. Opet sam dreknuo, ali to je sad bila Liza. S njom je ušla i služavka, donela mi kafu i počela da loži peć. Nisam mogao da oteram služavku, i sve vreme dok je Fjokla ložila drva i duvala u vatru, neprestano sam šetao krupnim koracima po mojoj majušnoj sobi, ne počinjući razgovor i čak trudeći se da ne pogledam Lizu. Služavka je neiskazano dugo razvlačila svoj posao, valjda naročito, kao što obično čine sve služavke kad primete da svojim gazdama smetaju da pred njima govore. Liza je sela na stolicu kod prozora i gledala šta radim.
— Izladiće ti se kafa, — reče ona najzad.
Ja je pogledah: ni traga od zbunjenosti na njenom potpuno spokojnom licu, a na usnama čak i osmejak.
— Eto ti kakve su žene! — nisam mogao da se uzdržim da ne reknem i slegoh ramenima.
Služavka je najzad naložila peć i počela da sprema po sobi, ali ja je ljutito isterah, i najzad sam mogao da opet zaključam vrata.
— Molim te, reci mi zašto opet zaključavaš vrata? — zapita me Liza.
Ja stadoh pred nju:
— Lizo, da li sam mogao i da pomislim da ćeš me tako prevariti! — uzviknuh najedanput, i ne misleći da tako počnem; i sad mi ne dođoše suze na oči, nego mi se neko pakosno osećanje zari u srce, tako da sam se i sam
iznenadio. Liza porumene, ali mi ne odgovori ništa, nego je samo produžila da me gleda pravo u oči.
— Čekaj, Lizo, čekaj, o, kako sam bio glup! Ali da li sam bio glup? Sve aluzije nagomilale su se od juče, a dotle, odakle sam mogao da saznam? Da li po tome što si posećivala Stolbjejevku i onu... Darju Onisimovnu? Ali ja sam te smatrao čistom kao sunce, Lizo, i kako bi mi moglo ući u glavu takvo što? Sećaš li se kako sam te sreo tada, pre dva meseca, kod njega u stanu, i kako smo tada prošetali po suncu i bili veseli... je li već tada bilo? Već tada?
Ona mi potvrdi klimanjem glave.
— Onda si me još tada obmanjivala! Onda nije kriva bila moja glupost, Lizo, nego je više kriv bio moj egoizam, a ne glupost, egoizam moga srca i — dopusti, uverenje u tvoju svetinju. Oh, uvek sam bio uveren da ste svi vi beskrajno iznad mene i — evo! A juče, toga jedinog kratkog dana, nisam ni imao vremena da sve shvatim, bez obzira na razne aluzije... I bez toga sam juče bio potpuno zauzet!
Tu se opet setih Katarine Nikolajevne, i nešto bolno kao čiodom ubode me u srce, i ja sav porumeneh. Naravno
da u takvom trenutku nisam mogao biti dobar prema Lizi.
— Ama za šta se ti izvinjavaš? Meni se čini, Arkadije, da želiš da se zbog nečega izviniš. Reci mi zbog čega? — tiho i meko zapita Liza, ali vrlo čvrstim i sigurnim glasom.
— Kako zbog čega? A šta mi sad ostaje da radim? _— uzmi samo to jedno pitanje! I ti govoriš: „zbog čega?“ Ne znam kako da postupim! Ne znam kako u takvim slučajevima postupaju braća... Poznato mi je da s pištoljem u ruci nagone na venčanje... Učiniću i ja onako kao što dolikuje poštenom čoveku! Ali evo ne znam kako dolikuje poštenom čoveku!... Zašto? Zato što mi nismo plemići, a on je knez i pravi svoju karijeru među plemićima: on za nas, poštene ljude, neće hteti ni da čuje. Nas dvoje čak nismo brat i sestra, nego smo neka vanbračna deca, bez prezimena, deca spahijskoga roba. A da li se kneževi žene robinjama? O, gadosti! I, povrh svega, ti ovde sediš i čudiš mi se.
— Verujem da se mučiš, — pocrvene Liza opet, — ali ti prenagljuješ i mučiš sebe sam.
— Prenagljujem? Zar ti misliš da još nisam dovoljno odocneo? Zar ti, ti, Lizo, da mi tako kažeš? — naljutih se ja najzad. — A koliko sam podneo sramote i kako me je morao prezirati taj knez! O, sad mi je sve jasno i cela je slika predamnom: on je odista verovao da ja odavno znam za njegovu vezu s tobom, ali da ćutim ili da čak dižem nos i ponosim se familu“ — eto to je on morao o meni misliti! A za sestru i za sramotu svoje sestre primam od njega novac! To mu je bilo odvratno da gleda, i potpuno mu dajem za pravo; da svakoga dana viđa i prima u kuću nevaljalca zato samo što je njen brat, i taj da mu još govori o časti... tu ima da pukne srce, a naročito njegovo srce! I ti si sve to dopustila, nisi me obavestila! On me je toliko prezirao da je govorio o meni Stebeljkovu, a i meni je lično juče rekao da je želeo da mene i Versilova izbaci iz kuće. Pa taj Stebeljkov! „Ana Andrejevna vam je isto tako sestra kao i Lizaveta Makarovna“, i još mi dovikuje: „Moje su pare bolje!“ A ja, ja se izvalio na njegovom divanu i ležim kao kakav njegov poznanik, đavo da ih nosi sve! I ti si sve to dopustila! I Darzan sad zna, sudeći bar po njegovom sinoćnjem ponašanju... Svi, svi su znali sem mene!
— Niko ne zna ništa, on nije govorio nijednom svom poznaniku, i nije ni mogao reći, — prekide me Liza, — a o tom Stebeljkovu znam samo da kneza muči, i da je Stebeljkov jedino mogao ponešto da nagađa... O tebi sam mu pak nekoliko puta kazala, i on mi je potpuno verovao: da ti ništa ne znaš, i zato ne razumem sada zašto i kako je to juče među vama iskrslo.
— Srećom sam mu sinoć isplatio dug, te mi se bar taj teret skinuo s duše! Lizo, da li zna mama? A kako da ne zna: kako se juče naljutila na mene!... Ah, Lizo! Zar se ti odista u sebi smatraš tako u pravu, da sebe nimalo ne okrivljuješ? Ne znam kako danas ljudi misle o tim stvarima, i šta ti misliš, to jest u pogledu mene, mame, brata, oca... Zna li Versilov?
— Mama mu nije ništa govorila: on ne pita, verovatno neće da pita.
— Zna, a neće da zna, eto tako je, to sasvim liči na njega! Dobro, ti se smeješ možda ulozi tvoga brata, tvoga glupoga brata što govori o pištolju, ali mama, mama? Zar nisi pomislila, Lizo, da je to prekor mami? Celu sam se noć time
mučio, prva misao koju je imala mama, svakako je bila „eto, zato što sam i ja zgrešila, a kakva mati, takva kći!“
— O, kako si to rekao pakosno i nemilosrdno! — prebaci mi Liza sa suzama koje joj navreše na oči, ustade i brzo pođe vratima.
— Stoj, stoj! — zadržah je ja, obuhvatih oko pojasa i posadih opet na stolicu, sedoh pored nje držeći je jednako.
— Tako sam i mislila da će biti, kad sam pošla ovamo, da ćeš neizostavno tražiti da sama sebe okrivim. Izvoli, dakle: kriva sam. Jedino sam iz gordosti maločas ćutala i nisam ništa rekla, a vas i mamu više žalim nego sebe...
Nije dovršila svoju rečenicu, nego se zaplaka gorko.
— Dosta, Lizo nemoj da plačeš, nije potrebno. ja te ne osuđujem. je li, Lizo, šta kaže mama? Reci mi, zna li ona već odavno?
— Mislim da zna odavno, ali sam joj rekla tek kad se desilo ono, — reče ona tiho, oboriv oči.
— A šta je rekla ona?
— Rekla je: „hoch!“ —još tiše reče Liza. Nemoj da učiniš što sa sobom, sačuvao te Bog! — Neću učiniti,— čvrsto dodade ona, i ponovo me pogleda. — Budi spokojan, nema nimalo bojazni.
— Lizo draga, vidim samo da od svega ništa ne razumem, ali zato tek sad znam koliko te volim. Samo jedno ne shvatam, Lizo: sve mi je jasno, jedno mi ipak ne ide u glavu: zašto si ga zavolela? Kako si mogla da zavoliš takvoga čoveka? U tome je pitanje!
— I sigurno te je to pitanje noćas mučilo? — tiho se osmehnu Liza.
— Stani, Lizo, to je glupo pitanje, i ti mi se smeješ; smej se, ali ipak mora čovek da se čudi: ti i on — dve takve suprotnosti! On je —Ja sam ga proučio — mračan, nepoverljiv čovek, možda je i vrlo dobar, ali je u najvećoj meri sklon da pre svega u svemu vidi zlo (u tome je, uostalom, potpuno kao i Ja!). On strasno ceni plemenitost — to dopuštam, to vidim, ali, izgleda, samo u idealu. O, on je gotov da se kaje, celoga se života neprekidno samo kaje, ali zato se nikad ne popravlja, i to, uostalom, možda kao i ja. Ima hiljadu predrasuda i pogrešnih misli i — nikakvih misli! Traži velike doživljaje, a bavi se sitnicama. Oprosti, Lizo, ja sam, uostalom, budala: govoreći to, vređam te i znam to; ja razumem...
— Portret bi mogao biti tačan, — nasmeši se Liza, — ali ti se odveć ljutiš na njega zbog mene, i zbog toga ništa nije tačno. On je od samoga početka bio nepoverljiv prema tebi, i zato ga nisi mogao proučiti, a sa mnom je bio još u Lugi... Još od Luge on samo za mene zna. Jeste, on je nepoverljiv i bolešljiv, i da nema mene, on bi poludeo; i ako me ostavi, poludeće ili će izvršiti samoubistvo; meni se čini da on to zna, — dodade Liza nekako za sebe i zamišljeno. — Jeste, on je neprestano slab, ali baš takvi slabi ljudi neki put su sposobni za vrlo velika dela... Kako si čudno govorio o pištolju, Arkadije: nije ovde potrebno to, i ja znam sama šta će se desiti. Ne trčim ja za njim, nego on trči za mnom. Mama plače i kaže: „ako pođeš za njega, bićeš nesrećna, prestaće da te voli“. U to ne verujem; možda ću biti nesrećna, ali on neće prestati da me voli. Nije to bio razlog što mu već dva meseca ne dajem pristanak na brak, nego je drugi razlog. Danas sam mu kazala: da, poći ću za tebe. Arkaša, znaš, juče je — (oči su joj bile svetle, i ona me zagrli obema rukama) — juče je došao kod Ane Andrejevne i otvoreno, sa svom iskrenošću joj rekao da ne može da je voli... Da, on se s njom potpuno objasnio, i taj plan je sad propao! On nikad nije učestvovao u tom planu, sve je to plod mašte kneza Nikole Ivanovića, i još su ga nagovarali njegovi mučenici, Stebeljkov i još jedan... Eto zato sam danas i rekla: da. Dragi Arkadije, on te vrlo moli da mu dođeš, i nemoj da se na njega ljutiš zbog sinoćnice: on danas nije baš sasvim zdrav, i ostaće celoga dana kod kuće. Arkadije, odista je bolestan; to nije samo izgovor. Naročito me je poslao i zamolio da ti kažem da si mu „potreban“, da ima mnogo što-šta da ti kaže, a ovde kod tebe, u ovom stanu, ne bi mu bilo zgodno. sad, zbogom! Ah, Arkadije, stid me je samo da ti kažem, ali kad sam išla ovamo, užasno sam se bojala da si prestao da me voliš, sve sam se molila Bogu usput i krstila, a ti si tako dobar, dragi moj! Nikad ti to neću zaboraviti! sad idem kod mame. A ti ćeš da ga voliš malo, a?
Ja je toplo zagrlih i rekoh joj:
— Lizo, ja mislim da ti imaš čvrst karakter. Jeste, verujem da ti ne trčiš za njim, nego da on trči za tobom ali ipak...
— Ali ipak „zašto si ga zavolela — u tome je pitanje!“ — prekide me Liza, nasmešivši se šaljivo kao ranije, i izgovori ono: „u tome je pitanje!“ potpuno onako kao ja. I pri tom je, potpuno kao što ja činim izgovarajući tu frazu, digla kažiprst pred oči. Poljubismo se, ali kad je otišla, opet mi se steglo srce.

II
Ovde primećujem samo za sebe: bilo je, na primer, trenutaka posle Lizinog odlaska, kad su mi padale na pamet najneočekivanije misli u čitavim rojevima, a ja sam njima bio čak potpuno zadovoljan. „Pa šta se ja brinem, mislio sam; šta se to sve mene tiče? Tako je kod celoga sveta, ili slično tome. Pa šta je to što se desilo sa Lizom? Zar sam ja obavezan da spasavam „čast“ familije?“ Pominjem ove pojedinosti da bih pokazao do koje mere još nisam bio utvrđen u raspoznavanju zla i dobra. Spasavao me je samo osećaj: znao sam da je Liza nesrećna, da je mama nesrećna, i to sam znao pomoću osećaja kad na njih pomišljao, i zato sam i sada osećao: da sve što se desilo, mora biti da nije dobro.
Unapred pominjem da su se događaji od toga dana do katastrofe, moje bolesti, ređali s tolikom brzinom da se i ja sam, kad se sada setim, čudim kako sam mogao da ih izdržim, kako me nije prignječila moja sudbina; oni su mi oslabili razum i čak i osećanje, i, da sam na kraju krajeva, postavši neotporan, izvršio zločin — (a zločin umalo što se nije dogodio), vrlo je verovatno da bi me porota na sudu oslobodila. Ali ću se potruditi da sve prikažem u strogom redu, iako unapred opominjem da je tada u mojim mislima bilo malo reda. Događaji su naletali kao vetar, i moje misli su se zavitlavale u glavi kao suvo jesenje lišće. I pošto sam sav bio sastavljen iz tuđih misli, odakle sam mogao uzeti svoje misli, onda kad su mi bile potrebne za samostalne odluke? A nisam imao koga da me rukovodi.
Rešio sam se da odem knezu tek uveče, da bismo se o svemu narazgovarali u punoj slobodi, a do večeri ostao sam kod kuće. Ali u sumrak dobih varoškom poštom opet jedno pisamce od Stebeljkova, U tri reda, sa hitnom i „najtoplijom“ molbom da ga posetim sutra izjutra oko jedanaest sati, „po jednoj vrlo važnoj stvari, što ćete i sami uvideti“. Pošto sam razmislio o tome, rešio sam se da učinim prema prilikama, jer do sutra je bilo još daleko.
Bilo je već osam sati; ja bih odavno otišao, ali sam neprestano očekivao Versilova: imao sam želju da mu mnogo štošta iskažem, i srce mi je gorelo. Da odem kod mame i Lize, za sad mi se učinilo nemoguće, a osećao sam da i Versilov tamo celoga dana nije bio. Pošao sam peške, i još na putu prisetih se da zavirim u jučerašnju gostionicu na kanalu. I odista, Versilov je sedeo na istom mestu kao i juče.
— Znao sam da ćeš doći ovamo, — reče mi on, nasmešivši se čudno i pogledavši me čudno. Njegov osmejak nije bio lep; odavno takav osmejak nisam video na njegovom licu.
Sedoh za sto i ispričah mu od početka sve što se desilo između kneza i Lize, i jučerašnju moju scenu kod kneza posle kocke; nisam zaboravio ni moj dobitak na kocki. On me je slušao vrlo radoznalo, i zapitao me je ponova o kneževoj odluci da se oženi Lizom.
— Pauvre enfant, možda ništa neće time dobiti. Ali, verovatno, neće do toga ni doći... iako je on u stanju...
— Recite mi kao prijatelju: vi ste sigurno znali za to, predosećali ste?
— Dragi prijatelju, šta sam mogao? Sve je to stvar osećanja i tuđe savesti, iako se to tiče ove jadne devojke. Ponavljam ti: dosta sam u svoje vreme uskakao u tuđu savest — to je najnezahvalniji posao! U slučaju nesreće neću odreći svoju pomoć ukoliko budem imao snage i ako budem umeo; a ti, dragi moj, ti zaista celo vreme nisi ništa sumnjao?
— Ali kako ste mogli, — uzviknem ja sav usplamteo: — kako ste mogli, ako ste i senke sumnje na mene imali da mi je poznata veza Lizina s knezom, i videli da u to doba uzimam novac od kneza, — kako ste mogli i da razgovarate sa mnom, da mi pružate ruku, — meni koga ste morali smatrati za nevaljalca, jer mogu da se opkladim da ste sigurno podozrevali: da ja znam sve i uzimam od kneza novac zbog sestre, svesno!
— I to je stvar savesti, — nasmeši se on. — I otkuda ti znaš, — produži on s nekakvim zagonetnim osećajem,
— otkuda ti znaš da se ja nisam bojao, kao i ti juče u drugom jednom slučaju, da ne izgubi svoj „ideal“, i da mesto moga vatrenoga i poštenoga mališana, ne nađem bitangu? U toj zebnji sam odlagao čas. Zašto ne pretpostaviš kod mene, mesto lenosti i lukavstva, nešto nevinije, makar i gluplje, ali plemenitije? Que diable! Ja sam vrlo često glup i bez težnje plemenite. Šta bi ti vredeo za mene kad bi već imao takve sklonosti? Da te nagovaram i ispravljam, u takvim slučajevima je to bedno; ti bi izgubio u mojim očima svaku vrednost čak i kad bi se popravio...
— Ali Lizu ipak žalite?
— Vrlo je žalim, dragi moj. Po čemu si zaključio da sam tako bez osećaja?... Naprotiv, trudim se iz sve snage... Ho, a ti kako si, kako idu tvoji poslovi?
— Mahnimo moje poslove; Ja sad nemam mojih poslova. Slušajte, zbog čega vi ne verujete da će se on oženiti? Juče je bio kod Ane Andrejevne i konačno je odbio... da, to jest onaj glupi plan... onaj što se rodio u glavi kneza Nikole Ivanovića — da ih privenča. Odbio je definitivno.
— Zbilja? A kad je to bilo? I ko ti je rekao? — uze on da se raspituje radoznalo. Ispričao sam mu sve što sam znao.
— Hm... — reče on zamišljeno i kao razmišljajući u sebi: — to se, dakle, desilo tačno jedan sat... pre druge jedne izjave. Hm... da, naravno, do sličnog objašnjenja između njih moglo je doći... mada mi je ipak poznato da se tamo o toj stvari nije ništa pominjalo ni s jedne ni s druge strane... Naravno, dovoljne su dve reči pa da stvar bude objašnjena. Ali, evo u čemu je stvar, — nasmeši se on najednom čudno: da je tvoj knez juče i prosio Anu Andrejevnu
(što ja, znajući manje više za Lizu, nipošto ne bih dopustio, entre nous soit dit,[37] Ana Andrejevna bi ga sigurno i u svakom slučaju odmah odbila. Ti, čini mi se, vrlo voliš Anu Andrejevnu, uvažavaš je i ceniš je? To je vrlo lepo sa tvoje strane, i zbog toga ćeš se verovatno i obradovati zbog nje: ona se, dragi moj, udaje, i sudeći po njenom karakteru, verujem da će do venčanja doći, a ja, ja joj, naravno, dajem svoj blagoslov.
— Udaje se? A za koga? — uzviknuh ja užasno iznenađen.
—Hajde pogodi. Neću da te mučim: za kneza Nikolu Ivanovića, za tvoga dragoga starca.
Gledao sam ga razrogačenih očiju.
— Mora biti da je odavno imala taj plan, i, naravno, ona ga je vešto obradila sa sviju strana, — produži on leno i razvučeno. — Mislim da se to dogodilo tačno jedan sat posle posete „kneza Serjože“. (Ovaj je baš u nevreme potrčao!). Prosto je došla knezu Nikoli Ivanoviću i predložila mu.
— Kako „predložila mu“? Biće valjda da je on njoj predložio?
— Ta otkud on! Ona, ona baš, zato on i jeste sasvim ushićen. On, kažu, sad samo sedi i čudi se kako mu to do sada nije palo na pamet. Čuo sam da se čak razboleo... mora biti takođe od blaženstva.
— Čujte, vi govorite tako podrugljivo... Gotovo ne mogu da verujem. A kako je mogla to da mu predloži? Šta mu je rekla?
— Budi uveren, dragi prijatelju, da se iskreno radujem, — odgovori on, načinivši najednom ozbiljno lice, — on je star, naravno, ali može da se ženi po svima zakonima i običajima, a što se nje tiče — to je opet stvar tuđe savesti, ono što sam ti već govorio, dragi prijatelju. Uostalom, ona je dovoljno pametna da ima svoje mišljenje i svoja rešenja. Odnosno pojedinosti i kakvim se rečima poslužila, to ti, dragi prijatelju, ne bih umeo reći. U svakom slučaju ona je umela da udesi tako kako ni nas dvoje ne bismo bolje mogli da smislimo. Najlepše je u svemu tome to da je sve izvedeno bez ikakvoga skandala, sve très comme il faut[38] u očima društva. Naravno da je jasno da je ona želela da sebi u društvu stvori položaj, ali ona ga odista i zaslužuje. Takve se stvari, dragi prijatelju, neprestano događaju u otmenom društvu. A mora biti da je svoj predlog iznela besprekorno i otmeno. Ona je tip stroge žene, devojkakaluđerica, kako si je ti, dragi prijatelju, jednom okarakterisao; „hladna devojka“, kako je već odavno nazivam. Ona je već unekoliko njegova pitomica, to ti je poznato, i već je ne jedanput videla njegovu dobrotu prema njoj. Odavno me je već uveravala da ga „tako uvažava i tako ceni, tako žali, i da mu tako simpatiše“, i tako dalje, da sam delimično već bio pripremljen. O svemu tome izvestio me je jutros, s njene strane i od nje zamoljen, moj sin, a njen brat, Andreja Andrejević, s kojim se ti, čini mi se, ne poznaješ, i s kojim se ja viđam tačno jedanput u pola godine. I on odobrava njen korak s punim poštovanjem.
—Na taj način stvar je već javna? Bože, kako sam iznenađen!
— Ne, još nije javna, još izvesno vreme... nisam upućen dovoljno, uopšte sam u celoj stvari potpuno po strani. Ali sve je istina.
— A šta će sad da radi Katarina Nikolajevna?... Šta vi mislite, Bjoringu se ovo neće mnogo dopasti?
— Ne znam... šta bi tu imalo da mu se ne dopadne; veruj mi da je Ana Andrejevna i u tom smislu u najvećoj meri na svom mestu. Zar nije osobito čeljade, ta Ana Andrejevna! Još juče pre podne, ona me je zapitala: „da li ja volim gospođu udovu Ahmakovu?“ Sećaš li se da sam ti sa iznenađenjem juče pričao: jer ona ne bi mogla poći za oca, ako bih se ja oženio ćerkom? Razumeš li sad?
— Ah, odista! — rekoh ja. — Ali zar je Ana Andrejevna stvarno imala razloga da misli da biste vi... mogli želeti da se ženite Katarinom Nikolajevnom?
— Očevidno da je tako, dragi prijatelju; a, uostalom... a uostalom, izgleda da je vreme da ideš tamo kuda si pošao. Mene, vidiš, neprestano boli glava. Pustiću da sviraju Lučiju. Volim da praznujem kad je dosadno... inače, to sam ti već govorio... Beskrajno se ponavljam... Uostalom, možda ću otići odavde. Volim te, dragi moj, ali mi oprosti; kad me boli glava ili zubi, uvek želim da budem sam.
Na licu mu se pojavio nekakav težak bol; sad verujem da ga je tada bolela glava, naročito glava...
— Do viđenja sutra, — rekoh mu ja.
— Zašto sutra i šta će biti sutra? — nasmeši se on sumnjivo.
— Doći ću kod vas ili ćete vi kod mene doći.
— Ne, ja neću doći kod tebe, nego ćeš ti dotrčati kod mene...
Njegovo lice imalo je vrlo ružan izraz, ali se više nisam osvrtao na njega posle onakve vesti!

III
Knez je odista bio slab i sedeo je kod kuće sam sa vlažnim oblogom oko glave. Čekao me je nestrpljivo; ali njega nije bolela samo glava, nego je više bio bolestan moralno. Opet pominjem: celo to poslednje vreme, i sve do same katastrofe, nekako sam sve imao posla sa toliko uzrujanim ljudima da su se svi činili kao poludeli, tako da sam i ja sam po nevolji morao gotovo da se zarazim. Priznajem, došao sam kod njega s neprijateljskim osećanjima, a bilo me je i stid što sam juče pred njim plakao. Ali ipak su on i Liza umeli tako vešto da me obmanu, da nisam bio u stanju da vidim da sam se ponašao kao glupak. Jednom reči, kad sam ušao kod njega, u meni su zujale lažne žice. Ali brzo je otpalo sve to što je bilo namešteno i lažno. Moram biti pravedan prema njemu: pošto je kod njega nestalo nepoverenja, predao mi se iskreno; u njemu su se pojavile crte detinje nežnosti, poverenja i ljubavi. Sa suzama u očima me je poljubio i odmah počeo da govori o glavnoj stvari... Odista, bio sam mu vrlo potreban: u njegovim rečenicama i u toku misli bilo je neobično mnogo nereda.
Saopštio mi je svoju potpuno čvrstu nameru da se oženi Lizom, i to što pre. — To što ona nije plemićka, verujte, nije me ni trenutka zadržavalo, — rekao mi je on: — moj ded se oženio robinjom, koja je bila pevačica u spahijskom teatru jednog suseda plemića. Naravno, moja familija je u mene polagala neke nade, ali sad će morati odustati od njih, a to će doći i bez borbe. Hoću da prekinem, da prekinem sa svim dosadašnjim, i to konačno! Sve će biti drukčije, sve će biti novo! Ne znam zašto me je zavolela vaša sestra; ali što se mene tiče, znam da bez nje možda ne bih više bio živ. Kunem vam se iz dubine duše da smatram moj susret s Lizom u Lugi za prst Božji. ja mislim da me je ona zavolela zbog „beskrajne dubine moga pada“... uostalom, da li možete da to shvatite, Arkadije Makaroviću?
— Potpuno! — izgovorih ja iskreno ubeđenim glasom.
Sedeo sam u fotelji kod stola, a on je koračao po sobi.
— Moram da vam ispričam istoriju našega susreta, i neću vam ništa prećutati. Počelo je s mojom duševnom tajnom za koju je ona jedina saznala, jer sam se jedino njoj poverio. I niko sem nje do sada ne zna za nju. U Lugu sam tada došao sa očajanjem u duši, a stanovao sam kod Stolbjejevke, ne znam zašto, možda zato što sam hteo da budem potpuno sam. Tada sam baš bio napustio službu u puku. U taj puk stupio sam, po povratku iz inostranstva, posle onoga susreta u inostranstvu sa Andrejom Petrovićem. Tada sam imao novaca, trošio sam mnogo, živeo na velikoj nozi; a moji drugovi oficiri me nisu voleli, iako sam se trudio da ih ne uvredim. I priznajem vam da me niko nikad nije voleo. U puku je bio i jedan zastavnik, neki Stepanov, moram reći, jedan potpuno prazan, beznačajan i čak skroman čovek, jednom reči čovek koji se nije ničim isticao. Neosporno, uostalom, pošten. On se prilepio za mene, pred njim se nisam ni od čega ustručavao, sedeo je kod mene u uglu ćuteći po čitave dane, ali dostojanstveno, ne smetajući mi nimalo. Jedanput sam mu ispričao jednu novost o kojoj se tada govorilo, ali u koju sam upleo mnogo besmislica, o tome kako pukovnikova kći nije prema meni ravnodušna, i kako pukovnik, smatrajući me za zeta, čini sve što ja želim... Jednom reči, prelazim preko pojedinosti, iz svega ovoga napravila se vrlo zamršena i odvratna spletka. Ali ona nije potekla od Stepanova, nego od moga posilnog, koji je sve prisluškivao i zapamtio, jer je to bila smešna istorija koja kompromituje jednu mladu damu. I taj se posilni na saslušanju pred oficirima, kad se za spletku saznalo, pozvao na Stepanova kao svedoka: to jest da sam ja to Stepanovu pričao. Stepanov je bio doveden u položaj da nije mogao da porekne da je čuo; to je bila stvar časti. A kako sam ja dve trećine stvari u ovoj anegdoti sam izmislio, oficiri su se vrlo naljutili, i komandant puka morao je da nas sve pozove i da pokrene istragu. I tu su Stepanovu postavili pitanje pred svima: da li je čuo ili nije? I on je rekao celu istinu. A šta sam ja učinio tada, ja, hiljadugodišnji knez? ja sam porekao, i Stepanovu u oči rekao sam da laže, na učtiv način naravno, to jest u tom smislu daje on „pogrešno razumeo“, i slično... Opet prelazim preko pojedinosti, ali je moj položaj bio utoliko povoljan što sam, usled toga što je Stepanov često dolazio mojoj kući, mogao, ne bez izvesne verovatnosti, da predstavim stvar kao da se Stepanov, božem, sporazumeo s mojim posilnim u izvesnoj nameri. Stepanov me je samo pogledao ćuteći i slegao ramenima. Sećam se njegovog pogleda i nikad ga neću zaboraviti. Odmah zatim podneo je ostavku, ali šta mislite šta se dogodilo? Oficiri su mu, svi do jednoga, otišli u posetu i nagovorili ga da trgne ostavku. posle dve nedelje izišao sam ja iz puka: niko me nije terao, niko me nije pozivao da iziđem; za ostavku sam izneo kao razloge porodične prilike. Na tome se stvar svršila. S početka nisam o tome više vodio računa, nego sam se još na druge ljutio. Stanovao sam u Lugi, upoznao se s Lizavetom Makarovnom, ali docnije, posle mesec dana, već sam gledao u moj revolver i pomišljao na smrt. ja sve stvari gledam crno, Arkadije Makaroviću. Napisao sam pismo komandantu puka i drugovima, u kome sam potpuno priznao svoju laž i rehabilitovao čast Stepanovljevu. Pošto sam napisao pismo, postavio sam sebi pitanje: „da li da pošljem pismo i da živim, ili da pošljem i da umrem?“ Odgovor na pitanje ne bih nikad bio u stanju da nađem. Slučaj, jedan slep slučaj učinio je da se, posle jednog kratkog i čudnog razgovora s Lizavetom Makarovnom, najednom sprijateljim s njom. I dotle je ona dolazila kod Stolbjejevke, kod koje smo se viđali i pozdravljali, ali smo retko kad razgovarali. ja sam joj poverio sve. I tada mi je ona pružila ruku.
— Kako je ona odgovorila na to pitanje?
— Nisam poslao pismo. Ona je rešila da ga ne šaljem. Ovako je motivisala: ako pošljem pismo, istina je da će to biti plemenit postupak, dovoljan da spere svu prljavštinu, i čak mnogo više; ali da li to neće prevazići moju snagu?
Ona je bila mišljenja da to prelazi svačiju snagu, jer time se upropašćuje budućnost i onemogućava uskrsavanje u nov život. Sasvim druga bi bila stvar da je Stepanov bio upropašćen; ali njega su i bez toga oficiri rehabilitovali. Jednom reči, — paradoks; ali ona me je odvratila i ja sam joj se predao potpuno.
— Rešila je jezuitski, ali na ženski način! — uzviknuh Ja: —ona vas je očevidno još tada volela!
— To me je i rodilo u nov život. Zarekao sam se da se promenim, da prekinem svoj dosadašnji način života, da otkajem pred sobom i pred njom svoju prošlost, i — evo čime se svršilo sve! Svršilo se s tim da sam s vama išao po kockarnicama, da sam igrao faraona. Nisam mogao da odolim pred nasleđem, radovao sam se opet nekoj karijeri, celom svetu, konjima... mučio sam Lizu — sramota!
Protrljao je rukom čelo i produžio da šeta po sobi.
— Mene i vas postigla je naša ruska sudbina, Arkadije Makaroviću: vi ne znate šta treba da radite, ni ja ne znam šta treba da radim. Kad Rus malo iziđe izvan koloseka, uzakonjenog običajima, — odmah prestane da zna šta treba da radi. U koloseku je sve jasno: prihod, čin, položaj u društvu, ekipaž, posete, služba, žena, — a samo neka se kakva sitna sitnica ispreči — šta sam onda? List zavitlan vetrom. Ne znam šta da radim! Ova dva meseca naprezao sam se da se održim u koloseku, zavoleo sam kolosek, ugurao sam se u kolosek. Još vi ne znate koliko sam duboko pao: ja sam voleo Lizu, iskreno sam je voleo, a u isto vreme sam mislio na Ahmakovu!
— Zar? — uzviknuh ja s bolom. — Zbilja, kneže, vi rekoste sinoć nešto za Versilova da vas je podbadao na neku podlost protiv Katarine Nikolajevne?
— Možda sam preuveličao stvar, te sam se ogrešio u svojoj nepoverljivosti i o njega i o vas. Ostavite to. Ili zar mislite da ja možda nisam celo to vreme, posle moga dolaska iz Luge, mislio na svoj visoki životni ideal? Kunem vam se, nikad ga nisam zaboravio i neprestano mi je lebdeo pred očima, i nimalo nije u duši mojoj izgubio od svoje lepote. Pomenuo sam zakletvu koju sam dao Lizaveti Makarovnoj da ću se preporoditi. Andreja Petrović, kad mi je ovde juče govorio o plemstvu, budite uvereni, nije mi kazao ništa novo. Moj ideal je na čvrstoj osnovi: nekoliko desetina hektara zemlje (jer mi gotovo ništa više nije ostalo od nasleđa); zatim potpun, najpotpuniji prekid s društvom i s karijerom; seoska kuća, porodica i ja sâm — zemljoradnik ili nešto slično. O, u našoj familiji to nije nikakva novina: moj rođeni stric je obrađivao zemlju svojom rukom, ded takođe. Mi smo hiljadugodišnji kneževi i plemići kao Rohani, ali smo siromašni. Ovako bih naučio i svoju decu: „Uvek se sećaj, celoga života, da si plemić, da u tvojim žilama teče sveta krv ruskih kneževa, ali se ne stidi toga što je tvoj otac sam obrađivao zemlju: on je to kneževski radio. Ne bih im ostavio imetka, sem onoga komada zemlje, ali bih im zato dao više obrazovanje, i to bih smatrao da mi je dužnost. O, tu bi mi pomogla Liza, i deca, posao; o, kako sam s njom maštao o svemu tome, ovde smo zajedno maštali, u ovim baš sobama, ali u isto vreme mislio sam i na Ahmakovu, mada tu ženu nimalo ne volim, i pomišljao sam na mogućnost bogate ženidbe iz otmenoga društva! I tek posle vesti koju je juče doneo Naščokin, o onom Bjoringu, rešio sam se da odem kod Ane Andrejevne.
— Ali vi ste kod nje otišli da prekinete? ja mislim da je to bilo pošteno od vas?
— Mislite? — zastade on preda mnom: — ne, vi još ne poznajete moju prirodu! Ili... ili ni ja sam nešto tu ne znam: jer tu mora biti da nije jedna priroda. ja vas iskreno volim, Arkadije Makaroviću, a sem toga duboko sam se grešio o vas za cela ova dva meseca, i zbog toga želim da kao Lizin brat znate sve: ja sam išao kod Ane Andrejevne s tim da je prosim, a ne da prekidam.
— Je li moguće? Ali Liza mi je rekla...
— Prevario sam Lizu.
— Dopustite: vi ste formalno zaprosili Anu Andrejevnu, a Ana Andrejevna vas je odbila? je li tako? je li tako? Ove pojedinosti su mi, kneže, izvanredno potrebne.
— Ne, nisam je uopšte zaprosio, ali samo zbog toga što nisam imao mogućnosti; ona mi je sama dala na znanje, — ne otvoreno, naravno, ali mi je ipak i suviše providno i jasno, i „fino“ nagovestila da je taj plan nemoguć.
— Znači da je ipak niste zaprosili i da vaš ponos nije uvređen!
— Zar možete tako da sudite o tome! A moja sopstvena savest, a Liza koju sam obmanuo i... hteo da odgurnem? A zavet koji sam dao sebi i svima svojim pretcima, da ću se preporoditi i da ću iskupiti sva svoja ranija nevaljalstva! Molim vas da Lizi ne govorite ništa o tome. Možda ona ne bi bila u stanju da mi tu jednu stvar oprosti! Od juče sam bolestan. U stvari, izgleda da je sad sve svršeno, poslednji knez Sokoljski otići će na robiju. Jadna Liza! Ceo dan sam vas žudno očekivao, Arkadije Makaroviću, da bih vam kao Lizinom bratu otkrio ono što ona još ne zna. ja sam zločinac, jer sam saučesnik u falsifikovanju akcija **ske železničke pruge.
— Šta to znači? Kakva robija? — skočih ja, gledajući ga sa užasom.
Njegovo lice izražavalo je najdublju, crnu, bezizlaznu tugu.
— Sedite, — reče on, a i on sede na fotelju prema meni. —- Pre svega da vam ispričam fakta: ima više od godinu dana, onoga baš leta u Emsu kad su bile Lidija i Katarina Nikolajevna, i kad sam, posle, na dva meseca otišao u Pariz, u Parizu mi je ponestalo novaca, razume se. Tamo se odnekud našao Stebeljkov, koga sam, uostalom, još izranije poznavao. On mi je dao novaca, i obećao mi je da će mi još dati, ali je tražio da i ja pomognem njemu: bio mu je potreban jedan umetnik, crtač, graver, litograf i slično, hemičar i tehničko lice, i — sve to u izvesnom cilju. O samom cilju se već u početku izrazio dovoljno jasno. I što da ne? Znao je kakav je moj karakter, — meni je sve to bilo samo smešno. Stvar je u tome, što sam se još iz školske klupe poznavao s jednim čovekom koji sad živi kao ruski emigrant, premda nikako nije Rus poreklom, živi negde u Hamburgu. Još ranije jedanput on je u Rusiji bio umešan u jednu istoriju falsifikovanja nekih hartija od vrednosti. Eto na toga čoveka računao je Stebeljkov, ali mu je bila potrebna preporuka za njega, te se obratio na mene. Dadoh mu dva reda, i odmah zaboravih celu stvar. Docnije je još jedanput ili dvaput dolazio kod mene, i tada sam od njega dobio svega do tri hiljade rubalja. Celu tu stvar sam bukvalno i zaboravio. Ovde sam od njega za sve vreme uzimao novac na menicu i na zemlje, a on se preda mnom uvijao kao rob, a juče najedanput od njega prvi put saznajem da sam zločinac. — Kad, juče?
— Jeste, juče, kad sam izjutra vikao na njega u kabinetu pre nego što je došao Naščokin. On se prvi put i potpuno otvoreno drznuo da mi govori za Anu Andrejevnu. Digao sam ruku da ga udarim, ali on najednom ustade i reče da sam ja s njim solidaran, i da treba da imam na umu da sam njegov saučesnik i isto takav lupež kao i on, — jednom reči, iako nisu iste reči, ali je taj smisao.
— Kakva besmislica! Ma to je samo plod mašte?
— Ne, to nije mašta. Bio je danas kod mene i objasnio mi je stvar podrobnije. Te akcije su već odavno rasturene i još će se i druge rasturiti, ali izgleda da se na izvesnim mestima već počelo sumnjati na njih. Naravno, ja sam daleko od toga, ali „ipak, vi ste tada izvoleli dati ono pisamce“, — eto to mi je rekao Stebeljkov.
— No vi niste znali u čemu je stvar?
— Znao sam, — odgovori knez tiho i obori pogled. — To jest, vidite, i znao sam i nisam znao. Smejao sam se svemu tome, smatrao sve za šalu. Ni o čem tada nisam mislio, utoliko manje što mi tada nimalo nisu bile potrebne lažne akcije, i što nikakve veze nisam imao s falsifikovanjem. Ali, ipak, one tri hiljade rubalja koje mi je tada dao, nije mi stavio u račun; i ja sam to dopustio. Uostalom, otkuda vi znate, možda i jesam falsifikator? Nisam mogao ne znati šta je to, nisam dete; znao sam, ali cela stvar me je zabavljala, i na taj način sam bio od pomoći nevaljalcima i robijašima... bio sam od pomoći za novac! Dakle sam i ja falsifikator!
— O, vi preuveličavate stvar; krivi ste, ali preuveličavate!
— Tu ima još jedan čovek, neki Žibeljski, još mladić, iz sudske struke, neka vrsta pisara u jednom sudu. I on je saučesnik u tim akcijama. On mi je jedanput dolazio od toga gospodina u Hamburgu zbog nekih sitnica, naravno ni ja sâm ne znam zbog čega, ali o akcijama nije bilo ni reči... Pa, ipak, kod njega su se sačuvala dva pismena od moje ruke, sve pisma od dva reda, i eto ona su dokaz; to sam danas dobro razumeo. Stebeljkov objašnjava da taj Žibeljski postaje opasan. Ukrao je nečiji novac, izgleda državni, ali ima nameru da još ukrade i da onda emigrira; potrebno mu je osam hiljada rubalja, ne manje, kao pomoć za emigraciju. Moj deo nasleđa bio bi sasvim dovoljan Stebeljkovu, ali Stebeljkov kaže da je potrebno zadovoljiti i Žibeljskoga... Jednom reči, treba da se odreknem moga dela u nasleđu i da dam još deset hiljada — to je njihova poslednja reč. I onda će mi vratiti moja pisma. Oni su —jasno je — u dogovoru.
— Očevidna besmislica! Ako vas potkažu, izdali su i sebe! Zbog toga vas neće potkazati.
— Tako je. Ali oni mi i ne prete da će me potkazati; oni samo kažu: „mi vas, naravno, nećemo potkazati, ali u slučaju da se stvar otkrije, onda“... eto to je sve što oni kažu, i ja mislim da je to dosta! Stvar nije u tome: makar se ovo i ne otkrilo, pa i da imam ona pisma u svom džepu, — ali da budem solidaran s ovim lupežima, da im budem drug večito, večito! Da lažem Rusiju, da lažem svoju decu, da lažem Lizu, da lažem svoju savest!
— Da li zna Liza za to?
— Ne, ona ne zna sve. U svom sadašnjem položaju ona to ne bi mogla podneti. Još nosim mundir svoga puka, i kad god sretnem vojnika iz moga puka, svakoga trenutka, sam sebi moram da kažem da nisam dostojan da nosim taj mundir.
— Čujte, — reknem mu ja, — tu nema šta da se razgovara: vi imate jedan jedini način da se spasete; otidite knezu Nikoli Ivanoviću, pozajmite od njega deset hiljada, zamolite ga, ne otkrivajte mu ništa, dozovite zatim ona dva lupeža, obračunajte se s njima i otkupite vaša pisma... i stvar je svršena! Cela stvar biće svršena, a vi onda na posao da obrađujete zemlju! Mahnite se fantazija i poverite se životu!
— Na to sam pomišljao, — reče on čvrstim glasom. — Rešavao sam se danas celoga dana, i najzad sam se rešio. Samo sam vas čekao; ići ću kod njega. Znate li da još nikad u životu nisam ni kopejke pozajmio od kneza Nikole Ivanovića. On je dobar prema našoj familiji, i dosta je to dokazao, ali ja lično nisam nikad uzimao novaca od njega. No sad sam se rešio... Treba da znate, naš rod Sokoljskih je stariji od roda kneza Nikole Ivanovića: oni su mlađa linija, čak pobočna, gotovo sporna... Naši pretci su bili u svađi. U početku reforama Petra Velikog, moj prapraded koji se takođe zvao Petar, bio je i ostao raskolnik, i skitao se no kostromskim šumama. Taj knez Petar je u drugom braku bio oženjen neplemićkom... I tada su se izdigli ovi drugi Sokoljski, ali ja... o čemu sam počeo da govorim.
Bio je vrlo iznuren i gotovo se zaneo u govoru.
— Umirite se, — ustadoh ja i uzeh šešir, — lezite i ispavajte se, to neka vam bude prvo. A knez Nikola Ivanović neće vam ništa odreći, naročito sada kad je srećan. je li vam poznata poslednja novost? Zar još ne znate? Čuo sam neverovatnu stvar: da se knez ženi; to je još tajna, ali ne za vas, naravno.
I ispričah mu sve, neprestano stojeći sa šeširom u ruci. Njemu ništa nije bilo poznato. On se žurno raspitivao o pojedinostima, naročito o vremenu, mestu, i o tome da li je vest dovoljno pouzdana. Naravno, nisam mu zatajio da se to, prema pričanju, desilo odmah posle njegove jučerašnje posete kod Ane Andrejevne. Nisam u stanju da izrazim koliki je bolan utisak na njega načinilo ovo moje saopštenje; lice mu se promenilo, nekako se iskrivilo, pod lažnim osmejkom su mu se grčevito stegle usne; na kraju je užasno pobledeo i duboko se zamislio, oborivši oči. Tad mi je bilo jasno da je njegovo samoljublje bilo strašno pogođeno jučerašnjim otkazom Ane Andrejevne. Možda mu se, u njegovom bolešljivom raspoloženju, učinila suviše osvetljena u tom trenutku njegova jučerašnja smešna i ponižavajuća uloga pred tom devojkom, u čiji je pristanak, kako se sad videlo, bio celo vreme tako spokojno uveren. I pekla ga je možda i misao da je počinio takvu podlost prema Lizi tako uzalud! Interesantno je: za šta se sve ovi otmeni fićfirići međusobno smatraju, i na osnovu čega se međusobno uvažavaju; ovaj knez je trebao da pretpostavi da Ana Andrejevna zna za njegovu vezu s Lizom koja je u stvari njena sestra, a ako ne zna, da će jednoga dana sigurno saznati; no on ipak „nije sumnjao u njen pristanak!“
— I zar ste vi odista mogli pomisliti, — diže on najedanput pogled na mene gordo i sa samopouzdanjem, — da ću
ja, ja biti sposoban da sad, posle takvog saopštenja, idem knezu Nikoli Ivanoviću da od njega molim novaca? Od njega, verenika devojke koja me je juče odbila, — kakva niskost, kakvo lakejstvo! Ne, sad je sve propalo, i, ako je pomoć toga starca bila jedina nada, neka propadne i ta jedina nada!
U svojoj duši sam se složio s njim, ali na stvarnost je ipak trebalo gledati šire: da li je stari knez odista još bio čovek, verenik? U mojoj glavi rodilo se nekoliko planova. I bez toga sam, uostalom, rešio da sutradan neizbežno odem do starca. A sad sam gledao da smanjim utisak moje vesti i da jadnoga kneza nagovorim da legne da spava! „Ispavajte se, i misli će vam biti svetlije, videćete sami!“ On mi je toplo stisnuo ruku, ali se sad nismo poljubili. Obećao sam mu da ću mu doći sutra uveče, te „ćemo razgovarati, razgovarati: jer se nakupilo mnogo stvari o kojima treba da razgovaramo“. Na ove moje reči on se nekako fatalno nasmešio.

GLAVA OSMA
I
Cele ove noći sanjao sam rulet, kocku, zlato, obračune. Sve sam nešto računao, ili za kockarskim stolom veličinu sume koju treba da igram, ili izgled na dobit, i to me je davilo cele noći kao mora. Istinu da kažem, i celog prošlog dana sam, bez obzira na sve silne utiske koje sam imao, svaki čas mislio na moj dobitak na kocki kod Zerščikova. Trudio sam se da suzbijem misao, ali nisam mogao da suzbijem utisak, i zadrhtao bih čim bih se setio. Ovaj dobitak me je ujeo za srce. Da nisam ja rođen kockar? Bar jedno je sigurno: da imam osobine kockara. Čak i sad kad sve ovo pišem, čitave minute rado mislim na kocku! Desilo mi se da po čitave sate neki put provodim sedeći i ćuteći, sa kockarskim računima u glavi, i maštajući o tome kako se kockam i kako dobijam. Da, ja imam mnogo raznih „osobina“, i imam nemirnu dušu.
Oko deset sati nameravao sam da odem kod Stebeljkova, i to peške. Matveju sam otpustio čim se prijavio. Pijući kafu, razmišljao sam. Zbog nečega sam bio zadovoljan; kad sam zagledao u sebe, dosetio sam se da sam zadovoljan u glavnom zbog toga „što ću danas biti kod kneza Nikole Ivanovića“. Ali taj dan bio je u mom životu fatalan i neočekivan, i otpočeo je odmah s iznenađenjem.
Tačno u deset sati otvoriše se širom moja vrata, i u sobu uleti — Tatjana Pavlovna. Sve sam mogao očekivati, samo ne njenu posetu, i ja skočih od straha. Lice joj je bilo kao u furije, mlatarala je rukama besno, i, da ju je ko zapitao, možda ni ona sama ne bi umela da kaže zašto je dotrčala kod mene. Unapred pominjem: ona je malo pre toga saznala za jednu neobičnu vest koja ju je porazila, te je bila pod prvim njenim utiskom. Ta vest ticala se i mene. Uostalom, ona je kod mene provela samo pola minuta, ili najviše jedan minut, sigurno nije više. Odmah je skočila na mene.
— Dakle, tako ti! — stade preda me, sva se nagnuvši napred. — Ah, kuče jedno! Šta si to počinio? Zar još ne znaš? I pije kafu! Ah ti, brbljavče, ah ti, laparalo, ah ti, ljubavniče od hartije... takve kao što si ti, treba šibom, šibom, šibom...
— Tatjana Pavlovna, šta je bilo? Šta se desilo? Mama?...
— Čućeš! — grozno dreknu ona i istrča iz sobe, — ne dajući mi vremena ni da je dobro vidim.
Hteo sam, naravno, da potrčim za njom, ali me je zaustavila pomisao, u stvari to nije ni bila pomisao, nego neki taman nemir: predosećao sam da je „ljubavnik od hartije“ u njenom larmanju bila glavna reč. Naravno, sve ne bih mogao pogoditi sam, i ja žurno iziđoh, da što pre svršim posao sa Stebeljkovom, i odem do kneza Nikole Ivanovića. „Tamo je ključ svega!“ — pomislih instinktivno.
Čudnovato na koji način, ali Stebeljkov je već znao sve o Ani Andrejevnoj, i znao je čak u pojedinostima; neću opisivati njegov razgovor i njegove gestove, reći ću samo da je bio ushićen, do bunila ushićen zbog „vešto izvedenog posla“.
— To je žena! Ax, to je žena! — uzvikivaoje on. — Ne, ona ne radi kao mi! Mi ovde sedimo i ništa, a ona zaželela da pije vodice na pravom izvoru — i napila se. To je... to je klasična statua! To je klasična statua Minervina, samo što ide i nosi moderne haljine!
Zamolih ga da pređe na stvar; cela stvar, kao što sam unapred i zamišljao, svršila se s tim da se knez skloni i nagovori da ode da zamoli pomoć od kneza Nikole Ivanovića. „Inače će se, možda, vrlo, vrlo rđavo provesti, i to protiv moje volje; je li tako ili nije tako?“
Opet mi je zagledao u oči, ali izgleda da nije slutio da sam ja od juče nešto više saznao. Nije mogao ni slutiti: samo po sebi se razume da se nisam ni rečju ni pogledom izdao da znam za „akcije“. Nismo se dugo objašnjavali, on mi je odmah počeo da nudi novaca, i to „mnogo, mnogo, samo učinite da knez ode i zamoli. Stvar je hitna, vrlo hitna, u tome i jeste sve, što je stvar vrlo hitna!“
Nisam hteo kao juče da se s njim sporim i prepirem, nego sam ustao da pođem, rekavši mu za svaki slučaj da ću „gledati“. Ali me on najedanput beskrajno iznenadi: već sam bio stigao do vrata, a on me neočekivano uhvati rukom ljubazno oko pojasa i poče da mi govori... vrlo nerazumljive stvari. Prelazim preko pojedinosti i neću da navodim ceo tok razgovora, da ne bih zamarao. Smisao je, kratko rečeno, bio taj da mi je predložio da ga „upoznam s gospodinom Dergačevom, pošto vi tamo odlazite!“ ja se odmah pritajih, trudeći se da se ne izdam nikakvim pokretom, ali sam mu, uostalom, odmah odgovorio da se ja tamo ni s kim ne poznajem, i da sam tamo bio svega jedanput slučajno.
— Ali kad ste mogli da idete jedanput, možete ići i drugi put, je li tako ili nije tako?
Zapitah ga otvoreno, ali potpuno hladnokrvno, zbog čega mu je to potrebno. I čak ni sada ne mogu da razumem kako do te mere može da bude naivan čovek koji očevidno nije glup, koji je „iskusan“, kako ga je ocrtao Vasin. On mi je potpuno otvoreno objasnio da on podozreva da kod toga Dergačeva ima „po svoj prilici zabranjenih, strogo zabranjenih stvari, i da bih ja, ako to ispitam, iz svega toga mogao da za sebe izvučem izvesnu korist“. I, nasmešivši se, namignu na mene levim okom.
Nisam mu odgovorio ništa pozitivno, nego se napravih kao da razmišljam, i „obećah da ću razmisliti o stvari“, a zatim žurno izađoh. Stvari su se zapetljavale: poleteo sam Vasinu, i srećom ga nađem kod kuće.
— Ah, i vi! — zagonetno mi reče on kad me je spazio.
Ne vodeći računa o ovoj njegovoj rečenici, pređoh pravo na stvar, i ispričah mu sve. On je očevidno bio poražen, mada nije nimalo gubio hladnokrvnost. Sve me je u pojedinostima ispitao.
— Da ga niste, može biti, pogrešno razumeli?
— Ne, razumeo sam ga sasvim tačno, jer je smisao njegovih reči bio potpuno jasan.
— U svakom slučaju sam vam vrlo blagodaran, — dodade on iskreno. —Da, odista, ako je sve bilo tako, znači daje verovao da vi ne biste mogli da se oduprete izvesnoj sumi.
— A njemu je pored toga poznat moj položaj: mnogo sam se kockao i vodio sam odvratan život, Vasine.
— To sam čuo.
— Najzagonetnije mi je to što on od vas zna da i vi tamo odlazite, — osmelih se ja da zapitam.
— On vrlo dobro zna, — potpuno prosto odgovori Vasin, — da ja tamo ni u šta nisam upleten. A i svi ti mladići su samo laparala, i ništa drugo; vi se, uostalom, sami, bolje nego svi, toga sećate.
Učinilo mi se da mi on pomalo ne veruje.
— U svakom slučaju, vrlo sam vam blagodaran.
— Čuo sam da poslovi gospodina Stebeljkova baš ne idu najbolje, — pokušah ja da još ispitujem: — bar sam čuo za neke akcije...
— Za koje akcije ste čuli?
Naročito sam bio pomenuo „akcije“, ali, naravno, ne zato da mu ispričam jučerašnju kneževu tajnu. Hteo sam samo da načinim aluziju i da ocenim po njegovom licu, po očima, da li on ma šta zna o tim akcijama. Postigao sam cilj: po nehotičnom i trenutnom pokretu njegovoga lica pogodio sam da on tu, možda, nešto zna. Nisam mu odgovorio na pitanje: „kakve akcije“, nego sam oćutao; a on, i to je zanimljivo, nije produžio dalje razgovor o tome.
— Kako je sa zdravljem Lizaveta Makarovna? — zapita on toplo.
— Zdrava je. Moja vas je sestra uvek cenila... Oči mu senuše radošću: već sam odavno slutio da nije ravnodušan prema Lizi.
— Neki dan je bio kod mene knez Sergije Petrović, — reče on najednom.
— Kad? — viknuh ja.
— Tačno pre četiri dana.
— Nije bio juče?
— Ne, juče nije bio. Pogledao me je radoznalo.
— Docnije ću vam jedanput, možda, pričati podrobnije o tom našem sastanku, ali sam nalazim za potrebno da vam obratim pažnju (reče Vasin zagonetno), da mi se učinilo da je u nenormalnom duševnom stanju i... čak i umnom. Uostalom, imao sam još jednu posetu, — nasmeši se on najednom: — maločas, pre nego što ste vi došli, i opet sam morao i o tom posetiocu da zaključim da nije sasvim normalan.
— Knez je bio ovde maločas?
— Ne, nije bio knez, ne govorim sad o knezu. Malopre je bio ovde Andreja Petrović Versilov i... zar vi ništa ne znate? Zar se nije s njim desilo ništa naročito?
— Možda se i desilo, ali šta se s njim dogodilo kod vas? — zapitah ja radoznalo.
— U stvari, morao bih da čuvam tajnu... Nekako čudno razgovaram sa vama, sve o samim tajnama, — opet se nasmeši on. — Ali Andreja Petrović mi nije tražio da ne govorim. Međutim, vi ste njegov sin, i pošto poznajem vaše osećaje prema njemu, čak ću, izgleda, vrlo dobro učiniti ako vam obratim pažnju. Zamislite, dolazio mi je s pitanjem: „Ako bi se slučajno, ovih dana, uskoro, on morao tući na dvoboju, da li pristajem da mu budem sekundant?“ ja sam, naravno, odbio.
Bio sam beskrajno iznenađen; ova novost me je više nego sve ostale obespokojavala: nešto je bilo, nešto se sigurno desilo što ja ne znam! Najedared mi kao munja prođe kroz glavu da mi je Versilov juče rekao: „Neću ja doći tebi, nego ćeš ti dotrčati meni!“ A ja poleteh knezu Nikoli Ivanoviću, još jače predosećajući da ću kod njega naći razjašnjenje. Pri rastanku Vasin mi je još jednom zablagodario.

II
Stari knez sedeo je pred kaminom, pokrivenih nogu, pledom. Primio me je nekako začuđen što sam došao, a međutim je gotovo svakoga dana slao da me zovu. Inače se sa mnom ljubazno pozdravio, ali na moja prva pitanja odgovorao mi je malo bez volje i strašno rasejano. S vremena na vreme izgledalo je kao da o nečem razmišlja, i svaki čas bi me pogledao kao da je nešto zaboravio, i hteo da se seti nečega što se nesumnjivo moralo odnositi na mene. Rekoh mu otvoreno da sam već čuo sve, i da mi je vrlo milo. Na usnama odmah mu se ukaza ljubazan i dobroćudan osmejak, i on ožive; ustručavanje i nepoverljivost nestadoše u času, kao da ih je zaboravio. Tako je i bilo.
— Dragi moj prijatelju, znao sam da ćeš ti prvi doći, i, znaš, još juče sam o tebi mislio: „Ko će se obradovati? On će se obradovati!“ Sem njega, niko više: ali ne mari. Ljudi imaju rđav jezik, no to nema važnosti... cher enfant, sve je ovo tako uzvišeno i tako divno... Ali ti je i sam poznaješ dobro. A i o tebi Ana Andrejevna visoko misli. Ona — ona ima strogo i divno lice iz engleskih spomenica. Ona je najdivnija engleska gravura kakva samo može biti... Pre tri godine imao sam čitavu kolekciju tih gravura... Uvek, uvek sam imao tu nameru, uvek; čudim se samo kako mi to nikad nije palo na pamet.
— Koliko se sećam, vi ste uvek tako voleli i odvajali od ostalih Anu Andrejevnu.
— Dragi prijatelju, mi nećemo nikome nanositi štetu. Život s prijateljima, s rodbinom, s onima koji su ti mili srcu, — to je raj. Svi su ljudi pesnici... Jednom reči, to je poznato još iz najstarijih vremena. Znaš, u leto ćemo prvo u Soden, a zatim u Bad-Gastajn. Ali ti odavno nisi bio kod mene, dragi prijatelju; šta je s tobom? Čekao sam te neprestano. Znaš dobro, mnoge stvari su se desile od toga doba? Šteta samo što sam uznemiren: čim ostanem sam, uznemirim se. I zbog toga i ne treba da ostanem sam, zar nije tako? To je kao dvaput dva. To sam odmah razumeo posle prvih njenih reči. O, dragi prijatelju, rekla mi je svega dve reči, ali one su... bile kao najlepša poezija. Uostalom, ti si njen brat, gotovo brat, zar nije tako? Dragi moj, nisam te uzalud toliko voleo! Kunem ti se, sve sam to predosećao. Poljubio sam joj ruku i zaplakao se.
Izvadio je iz džepa maramicu kao da je opet hteo da plače. Bio je jako potresen, i izgleda da je njegovo stanje bilo jedno od najtežih koje sam mogao da zapamtim za sve vreme našeg opštenja. Obično i gotovo uvek bio je nesravnjeno svežiji...
— Ja bih svima da oprostim, dragi prijatelju, — govorio je on dalje. — Hteo bih svima da oprostim, i već se odavno ni na koga ne srdim. Meni ostaje umetnost, la poésie dans la vie,[39] pomaganje nesrećnih, i ona, biblijska lepotica. Quelle charmante personne,[40] ha? Les chants de Salomon... non, se n est pas Salomon, c est David qui mettait une jeune belle dans son lit pour se chauffer dans sa vieillesse. Enfin, David, Salomon,[41] sve mi se To okreće no glavi, pravi xaoc. Svaka stvar, cher enfant, može da bude i veličanstvena i u isto vreme i smešna. sette jeune belle de la vièiliesse de David — c est Tout un poème.[42] a u Pol de Koka ispala bi od toga kakva scène de bassionoire.[43] i svi bismo se smejali. Pol de Kok nema ni mere ni ukusa, iako ima talenta... Katarina Nikolajevna se smeši... Rekao sam da nikome nećemo smetati. Mi smo počeli naš roman, i neka nas ostave da ga dovršimo. Neka je to samo san, ali neka nam ne oduzimaju taj san.
— Kako san, kneže?
— San? Kako san? Pa eto, makar to bio samo san, ali neka me puste bar da umrem s tim snom.
— O, kneže, zašto da umrete? Treba da živite, baš sad treba da živite!
— A da šta ja govorim? ja to neprestano i tvrdim. Uopšte ne znam zašto je život tako kratak. Da ne bi bio dosadan, naravno; jer život je umetničko delo samoga Tvorca u savršenoj i besprekornoj formi Puškinovih stihova. Kratkoća je prvi uslov umetničkoga dela. Ali kad kome nije dosadno, treba mu dopustiti da živi poduže.
— Recite mi, kneže, je li ova stvar već javna?
— Nije, dragi moj, to nipošto nije. Mi smo to tek sami ugovorili. To je čisto porodična, porodična, porodična stvar. Za sada sam je otkrio jedino Katarini Nikolajevnoj zato što smatram da sam se o nju ogrešio. O, Katarina Nikolajevna je anđeo, ona je anđeo!
— Jeste, jeste.
— Jeste? I ti kažeš da jeste? A ja sam mislio da si ti njen neprijatelj. Ah, da, zbilja, ona me je molila da te više ne primam. I zamisli, kad si ušao, to sam, odjednom zaboravio.
— Šta kažete?—skočih Ja:—Zašto? Kad? (Predosećanje me nije prevarilo; jeste, nešto slično sam predosećao još od jutrošnjeg dolaska Tatjaninog)!
— Juče, dragi moj Juče, čak i ne razumem kako si sad mogao da prođeš, jer su preduzete mere. Kako si ušao?
— Prosto, ušao sam.
— To je najverovatnije. Da si hteo da uđeš pomoću lukavstva, uhvatili bi te, ali zato što si ušao prosto, propustili su te. Prostota, mon cher, to je u suštini najveće lukavstvo.
— Ništa ne razumem: dakle, i vi ste rešili da me ne primate?
— Ne, dragi prijatelju, ja sam rekao da se u to ne mešam... Upravo dao sam potpun pristanak. A budi uveren, dragi moj dečače, da te vrlo volim. Ali Katarina Nikolajevna je odveć odlučno tražila... I eto!
U tom trenutku najedanput se pojavi u vratima Katarina Nikolajevna. Bila je obučena za izlazak i, kao što je uvek i ranije činila, svratila je kod oca da ga poljubi. Kad me je videla, zastala je, zbunila se, brzo se okrenula i izišla.
— Voilà![44] — viknu poraženi i užasno uzbuđeni knez.
— To je nesporazum! — viknuh Ja: — samo jedan čas... sad, sad ću da se vratim, kneže!
I potrčah za Katarinom Nikolajevnom.
Sve što se desilo zatim, događalo se tako brzo, da nikako nisam mogao da razmislim, niti da se spremim kako da se ponašam. Da sam mogao da se spremim, naravno da bih se ponašao drukčije, ali ovako sam izgubio glavu kao kakvo malo derište. Potrčao sam u njene sobe, no lakej mi usput reče da je Katarina Nikolajevna već izišla i da se penje u kola. Tada vratolomno potrčim na svečane stepenice. Katarina Nikolajevna je silazila niz njih, u bundi, a s njom zajedno je išao, ili, bolje rečeno, vodio ju je jedan visok stasit oficir u uniformi, bez šinjela, sa sabljom; šinjel je za njim nosio lakej. To je bio taj baron, pukovnik; bilo mu je trideset i pet godina; bio je tip elegantnog oficira, suvonjav, malo odveć duguljastog lica, riđih brkova i čak i trepavica. Lice mu istina nije bilo lepo, ali je imalo oštar i izazivački izgled. Opisujem ga površno, onako kako sam ga video u tom trenutku. Pre toga ga nikad nisam video. Trčao sam za njima niz stepenice bez šešira i bez bunde. Katarina Nikolajevna me je prva spazila i brzo mu nešto šanula. On okrenu glavu, i odmah dade znak sluzi i vrataru. Sluga načini korak prema meni još u samoj kapiji, ali ga ja odgurnuh rukom i iskočim za njima pred kapiju. Bjoring je pomagao Katarini Nikolajevnoj da sedne u kola.
— Katarina Nikolajevna! Katarina Nikolajevna! — vikao sam ja ne misleći ništa (kao magarac! kao magarac! o, svega se sećam; bio sam bez šešira)!
Bjoring se opet okrenu ljutito prema sluzi i viknu mu nešto glasno, jednu ili dve reči, nisam razabrao. Osetio sam da me je neko uhvatio za lakat. U tom trenutku se kola krenuše; ja opet viknuh i potrčah za kolima. Katarina Nikolajevna, to sam video, gledala je kroz prozor na kolima, i bila je vrlo uznemirena. Ali u svojoj žurbi, trčeći za njom, nehotice sam, i ne primećujući, jako udario o Bjoringa, i, izgleda, vrlo jako mu nagazio na nogu. On nešto viknu, škrgutnu zubima, i snažnom rukom uhvativ me za rame, odgurnu me ljutito, tako da sam odleteo tri koraka daleko. U to mu dodadoše šinjel, on ga ogrnu, sede u saonice, i iz saonica još jedanput preteći nešto doviknu sluzi i vrataru, ukazujući na mene. Oni me uhvatiše i zadržaše: jedan sluga baci na mene moju bundu, drugi mi dade šešir i — više se ne sećam šta su govorili; nešto su govorili, a ja sam stajao i slušao ih, ne razumevajući ništa. Odjedared im okrenuh leđa i pobegoh.

III
Ništa ne shvatajući i sudarajući se sa prolaznicima, najzad sam, trčeći, stigao u stan Tatjane Pavlovne; nije mi ni na pamet palo da usput uzmem kola. Bjoring me je odgurnuo u njenom prisustvu! Istina, ja sam ga zgazio na nogu i on me je instinktivno odgurnuo, kao čovek kome su nagazili na žulj (a možda sam mu odista nagazio na žulj!). Ali ona je to videla, a videla je i da me hvataju sluge, i to se sve događalo na njene oči, na njene oči! Kad sam utrčao kod Tatjane Pavlovne, u prvi mah nisam mogao ništa da progovorim, i donja vilica mi je drhtala kao u groznici. Da, bio sam u groznici i, povrh toga, plakao sam... O, bio sam tako uvređen!
— A! Šta? Izbacili su te napolje? Tako i treba, tako i treba! — reče Tatjana Pavlovna; ja se ćuteći spustih na divan i stadoh da je gledam.
— Šta ti je? —pogleda me ona pažljivo. — Na ti čaša vode, pij malo vode, popij! Govori, šta si tamo opet zabrljao?
Ja joj promrmljah da su me izbacili, i da me je Bjoring udario na ulici.
— Da li si već u stanju što da razumeš ili nisi? Na, pročitaj ovo, i raduj se.
I uzev sa stola jedno pismo, dade mi ga, i stade preda me u očekivanju. Odmah sam poznao Versilovljev rukopis, bilo je svega nekoliko redova: pismo je bilo upućeno Katarini Nikolajevnoj. Zadrhtao sam, i moć shvatanja u času mi se opet vratila u punoj snazi. Evo sadržine ovoga strašnog, sramnog, ružnog, razbojničkog pisma od reči do reči: „Milostiva gospođo,
Katarina Nikolajevna!
Mada znam da ste razvratnica po svojoj prirodi i po svojoj veštini, ipak sam mislio da ćete obuzdati svoje strasti, i da bar nećete baciti oko na decu. Ali vi se ni toga ne stidite. Upozoravam vas da onaj poznati vam dokument nije spaljen na sveći, i da nikad nije bio kod Krafta, tako da tim ništa nećete postići. Zbog toga nemojte da besciljno razvraćate jednog mladića. Poštedite ga, on je još nedozreo, gotovo dečak, nerazvijen i umno i fizički; šta će vam on? Meni je, međutim, stalo do njega, i zbog toga sam se i odvažio da vam pišem, mada se ne nadam uspehu. Čast mi je izvestiti vas da kopiju ovoga pisma istovremeno šaljem i baronu Bjoringu. A. Versilov“.
Pobledeo sam čitajući ovo pismo, ali zatim najedanput planuh i usne mi zadrhtaše od besa.
— To on kaže za mene! To je povodom onoga što sam mu otkrio pre tri dana! — viknuh razjaren.
— Da, povodom onog što si mu „otkrio“! — reče Tatjana Pavlovna i istrže mi pismo iz ruku.
— Ali... ja mu nisam o tome govorio! Baš ništa o tome! O, Bože, šta li će sad ona o meni da misli! Ma on je poludeo? On je poludeo... Juče sam bio s njim. Kad je poslato pismo?
— Poslato je juče u toku dana, uveče je stigao, a danas mi ga je ona predala lično.
— Ali ja sam juče bio s njim! On je poludeo! Tako nije mogao napisati Versilov, to je pisao lud čovek! Ko još može tako pisati jednoj dami?
— Pišu takvi ludaci u jarosti kad od ljubomore i pakosti oslepe i ogluve, a krv im se pretvori u otrov... I ti ga još nisi upoznao kakav je! Ali zato će ga sad i prignječiti zbog ovoga, da ništa od njega neće ostati. Sam je pružio glavu pod se! Bolje bi mu bilo da ode noću na Mikolajevsku železničku prugu, da metne glavu na šine, tamo bi mu se otkinula, kad mu je teška za nošenje!A šta te je teralo da mu pričaš! Šta te je teralo da ga dražiš? Hteo si da se pohvališ?
— Ali kakva mržnja! Kakva mržnja! — rekoh ja, i udarih se rukom po čelu: — i zašto, zašto! Prema jednoj dami! Šta mu je to ona skrivila? Kakvi su odnosi bili između njih, te da je moguće da napiše ovakvo pismo?
— Mržnja! — s ljutitim osmejkom reče Tatjana Pavlovna, podražavajući mi.
Opet mi krv udari u lice: najedanput kao da shvatih nešto sasvim novo; pogledah je vrlo radoznalo.
— Da se kupiš odavde! — siknu ona, brzo se okrenuv i mahnuvši na mene rukom. — Dosta sam se s vama svima nagutala! sad mi je već suviše! Ako ćete i u zemlju da propadnete!... Žao mi je još samo tvoje majke...
Ja sam, naravno, otrčao Versilovu. Bože, takva podmuklost! Takva podmuklost!

IV
Versilov nije bio sam. Da objasnim prvo: kad je juče poslao onakvo pismo Katarini Nikolajevnoj i odista (sam Bog zna zašto) poslao prepis i baronu Bjoringu, on je, prirodno, morao danas u toku dana očekivati i izvesne „posledice“ svoga postupka, te je prema tome i preduzeo mere svoje vrste; odmah izjutra preveo je mamu i Lizu (koja se, kako sam docnije saznao, kad se jutros vratila, razbolela i ležala u krevetu) gore, u „grobnicu“, a sobe, naročito naš salon, bile su brižljivo spremljene i počišćene. I zaista, u dva sata posle podne došao je kod njega baron R, pukovnik, gospodin od svojih četrdeset godina, Nemac poreklom, visok, suv, i očevidno fizički vrlo snažan čovek, takođe riđ kao i Bjoring, ali samo malo ćelav. On je bio jedan od onih barona R, kojih ima vrlo mnogo u ruskoj vojsci, ljudi koji mnogo polažu na svoju baronsku čast, potpuno siromašni, koji žive jedino od plate, i koji su izvanredni u službi kao frontovni oficiri. Nisam prisustvovao početku njihovog objašnjavanja, pošto sam stigao docnije; obojica su bila vrlo razdražena, a kako i ne bi. Versilov je sedeo na divanu pred stolom, a baron u fotelji sa strane. Versilov je bio bled, ali je govorio obazrivo i cedeći reči; baron je povišavao glas i očevidno bio naklonjen vatrenim gestovima, uzdržavajući se s naporom, ali je gledao strogo, naduto, i čak prezrivo, no ipak sa izvesnim čuđenjem. Kad me je spazio, namrštio se, ali Versilovu je bilo milo što sam došao:
— Zdravo, dragi moj. Barone, evo ovo je taj vrlo mladi čovek o kome je reč u pismu, i, verujte, on nam neće ništa smetati, a baš nam može biti i koristan. (Baron me je pogledao prezrivo). — Dragi moj, — dodade Versilov: — vrlo mi je milo što si došao, i zbog toga sedi ovde u ugao, molim te, dok ne svršim s baronom. Ne uznemirujte se, barone, on će samo sedeti u uglu.
Bilo mi je potpuno svejedno zato što sam već imao svoju odluku, a sem toga, sve me je ovo poražavalo; seo sam ćuteći u ugao, što je moguće bilo dalje, dok ne svrše s objašnjavanjem...
— Još vam jedanput ponavljam, barone, — govorio je Versilov, čvrsto naglašavajući reči, — da ja Katarinu Nikolajevnu Ahmakovu kojoj sam napisao ono nedostojno i bolesno pismo, smatram ne samo za najplemenitije biće, nego i kao vrhunac savršenstva!
— Takvo oprovrgavanje vaših reči, kao što sam vam već rekao, znače njihovo ponavljanje, — odgovori baron ljutito. — Vaše su reči do krajnosti uvredljive.
— Pa ipak najbolje će biti da ih razumete u njihovom pravom smislu. Vidite, ja patim od izvesnih nastupa i... raznih rastrojstava, i ja se lečim, i zbog toga se desilo da sam u jednom takvom trenutku...
— Takva objašnjenja ne mogu imati važnosti. Još jedanput i još jedanput vam kažem da vi uporno produžavate da se držite vašega pogrešnoga gledišta, možda baš to hotimično činite. Već sam vam u početku napomenuo da se pitanje o toj dami, to jest o vašem pismu koje ste uputili generalici Ahmakovoj, nimalo, u ovom našem objašnjavanju, ne postavlja, i da je ono isključeno; a vi se neprestano na nj vraćate. Baron Bjoring me je zamolio i stavio mi u zadatak da rasvetlim samo ono što se odnosi lično na njega, to jest vašu drskost da mu pošljete „prepis“ toga pisma, a zatim i vaš dodatak pismu da „ste spremni da date satisfakciju koju god on želi“.
— Ali, meni se čini, da je ovo poslednje sasvim jasno, i da za to nije potrebno nikakvo objašnjenje.
— To razumem, to ste već kazali. Vi se čak ni ne izvinjavate, nego i dalje tvrdite da „ste spremni da date satisfakciju koju god on želi“. Ali to je odveć lako. I stoga sad nalazim da, s obzirom na pravac koji vi uporno želite da date objašnjavanju, imam pravo da vam izjavim sa svoje strane, bez ikakvog ustručavanja, to jest, da sam došao do uverenja da baron Bjoring ni na koji način ne može da raspravlja sa vama... na ravnopravnoj osnovi.
— Takvo rešenje je, naravno, najkorisnije za vašega prijatelja barona Bjoringa, i, priznajem, niste me nimalo iznenadili: to sam i očekivao.
Primećujem u zagradi: bilo mi je i suviše jasno od prvih reči i na prvi pogled, da Versilov traži kavgu, da izaziva i draži svog razdražljivog barona, i da, možda, čak i suviše meće na iskušenje njegovo strpljenje. Baron se trže.
— Slušao sam da ste duhoviti, ali duhovitost još ne znači razboritost.
— Vrlo duboka primedba, pukovniče.
— Nisam tražio vaše pohvale,—viknu baron, — i nisam došao da vodim puste razgovore! Molim vas da saslušate: baron Bjoring je bio u velikoj nedoumici kad je dobio vaše pismo, zato što je ono dokaz da spadate u ludu kuću. I, naravno, začas bi se mogla naći sredstva da vas... umirimo. Ali zbog izvesnih naročitih obzira prema vama rešeno je da vam se gleda kroz prste, i o vama su izvršena raspitivanja: pokazalo se da ste vi istina pripadali boljem društvu i nekad služili u gardi, ali da ste iz društva isključeni i da je vaša reputacija više nego sumnjiva. Ipak, bez obzira na sve to, došao sam ovamo da se lično uverim, i evo, povrh svega, vi sebi dopuštate da se igrate rečima, i
sami ste rekli o sebi da imate nastupe. To je dovoljno! Položaj barona Bjoringa i njegova reputacija ne mogu se kaljati ovakvom aferom... Jednom reči, gospodine, opunomoćen sam da vam izjavim da će se, ako posle ovoga budete ponovo učinili isto, ili ma šta slično ranijem vašem postupku, bez oklevanja naći sredstva da se smirite, sredstva brza i sigurna, o tome vas mogu uveriti. Mi ne živimo u šumi, nego u dobro uređenoj državi!
— Jeste li baš tako u to uvereni, dobri moj barone R?
— Do đavola, — najednom skoči baron: — vi me i suviše dovodite u iskušenje da vam odmah dokažem da nisam „vaš dobri baron R“.
— Ah, još jedanput vam obraćam pažnju, — diže se i Versilov: — da su ovde u blizini moja žena i kći... i zbog toga bih vas molio da ne govorite tako glasno, da ne bi čule kako vičete.
— Vaša žena... do đavola... ja sam ovde sedeo i razgovarao sa vama jedino u cilju da objasnim onaj vaš ružan postupak, — produži baron ljutito kao i ranije, ali nimalo ne snižavajući ton. -— sad je dosta! — viknu on besno: — vi ste ne samo isključeni iz reda pristojnih ljudi, nego ste i jedan manijak, pravi poludeli manijak, a tako su i rekli za vas! Vi ne zaslužujete nikakve obzire, i izjavljujem vam da će još danas prema vama biti preduzete mere, i vas će pozvati na takvo mesto gde će umeti da vam vrate moć rasuđivanja... i proteraće vas iz varoši!
Zatim je brzo i krupnim koracima izišao iz sobe. Versilov ga nije ispratio. Stajao je, gledao u mene rasejano, kao da me nije ni primećivao; najednom se nasmejao, zabacio kosu i, uzev šešir, pošao i on vratima. ja ga uhvatih za ruku. — Ah, i ti si tu? Jesi čuo? — stade on preda me.
— Kako ste mogli to da radite? Kako ste mogli da stvar tako iskrenete, i da me tako osramotite!... Tako podmuklo!
Gledao me je ukočeno, ali njegov osmejak se sve više širio i najzad pređe u pun smej.
— Osramotili su me pred njenim očima! Pred njom! Načinili me smešnim u njenim očima, a on... on me je izgurao! — viknuh ja izvan sebe.
— Zar? Ah, jadni moj mali, kako mi te je žao... Načinili te smešnim!
— Vi mi se podsmevate, vi mi se podsmevate ! Vama je stvar smešna!
On brzo ote svoju ruku iz moje, uze šešir i, smejući se, smejući se sada već pravim smejom, izađe iz stana. Zašto da trčim za njim, zašto? Sve sam razumeo i — sve izgubio za jedan trenutak! Najednom videh mamu; ona je bila sišla odozgo i osvrtala se ponizno.
— Je li otišao?
Zagrlih je ćuteći; a i ona zagrli mene čvrsto, i priljubi se uza me.
— Mama, rođena mama, zar odista još možete da ostanete kod njega? Hajdemo odmah, daću vam krov nad glavom, radiću za vas kao robijaš, za vas i za Lizu... Odgurnimo ih sve, sve, i hajdemo odavde. Da budemo sami. Sećate li se, mama, kako ste dolazili kod mene kod Tušara i kako nisam hteo da vas priznam?
— Sećam se, dete moje; za ceo život sam se o tebe ogrešila; rodila sam te, a nisam te poznavala.
— On je kriv, mama, za sve to je on kriv; on nas nikad nije voleo.
— Ne, voleo nas je.
— Hajdemo, mama.
— Kuda da idem od njega, zar je on srećan?
— Gde je Liza?
— Leži; došla je kući i razbolela se; bojim se. Da li se oni tamo mnogo na njega ljute? Šta će sad da rade s njim? Kuda je otišao? Šta mu je pretio taj oficir?
— Ništa mu neće biti, mama, nikad njemu nije ništa, nikad se njemu ništa neće dogoditi, niti mu se može dogoditi. On je takav čovek! Evo Tatjane Pavlovne, zapitajte nju ako ne verujete, evo je. (Tatjana Pavlovna ušla je u sobu toga trenutka). Zbogom, mama. Vratiću se odmah, i kad budem došao, opet ću vas moliti istu stvar,..
Istrčao sam; nisam bio u stanju nikoga da vidim, ne samo Tatjanu Pavlovnu, a mama mi je zadavala bol. Želeo sam da budem sâm, sâm.

V
Ali tek što sam prošao jednom ulicom, osetio sam da ne mogu da koračam, da se bezrazložno sudaram sa ovim prolaznicima, koji su za me tuđi, neosetljivi; ali kuda da idem? Kome sam potreban i šta sad da radim? Mahinalno sam se uputio knezu Sergiju Petroviću, nimalo ne misleći na njega. Nije bio kod kuće. Rekoh Petru (njegovom sluzi) da ću da pričekam u kabinetu (kao što se više puta dešavalo). Njegov kabinet je bila velika, vrlo visoka soba, puna puna nameštaja. Izabrao sam najmračnije mesto, seo na divan i, metnuvši laktove na sto, naslonio na njih glavu. Jeste, to je bilo pitanje: „šta sad da radim?“ Iako sam tada mogao da formulišem pitanje, ipak sam najmanje bio u stanju da na nj nađem odgovor.
Ali ja nisam bio u stanju ni da mislim logički, ni da postavljam pitanja? Već sam pomenuo da sam krajem tih dana bio „prignječen događajima“; sad sam sedeo i u glavi mi se vrteo pravi haos. „Jeste, ja kod njega ništa nisam zapazio, i ništa nisam razumeo, — sinu mi u glavi u jednom trenutku. — Malopre mi se nasmejao u oči: ali se to nije smejao meni, nego Bjoringu. Još pre tri dana za večerom znao je on već sve i bio je namrgođen. Zgrabio je onu moju glupu ispovest u gostionici i nagrdio je na račun svake istine; no šta je njemu stalo do istine? Ni on sam nijedne reči ne veruje od onoga što joj je napisao. Bilo mu je samo potrebno da uvredi, da uvredi bez razloga, ni sam ne znajući zašto, koristeći se povodom, a povod sam dao ja... Učinio je kao besan pas! sad hoće, valjda, da ubije Bjoringa? Zbog čega? Njegovo srce zna zbog čega! A ja ništa ne znam: šta je u njegovom srcu... Ne, ne, ni sad ne znam. Zar je on tako strasno voli? Ili je tako strasno mrzi? Ne znam, a da li on sâm zna? Što sam rekao mami da se njemu „ništa ne može dogoditi“? Šta sam tim hteo da kažem? Da li sam ga izgubio ili ga nisam izgubio?“
...,,Ona je videla kad su me gurali... Da li se i ona smejala? ja bih se smejao na njenom mestu. Tukli su špijuna, špijuna!“
„Šta znači (pade mi na um najednom), šta znači ono što je pomenuo u onom odvratnom pismu: da dokument uopšte nije spaljen, nego da postoji?“...
„On neće ubiti Bjoringa, on sigurno sad sedi u gostionici i sluša Lučiju! Ali će, možda, posle Lučije otići i ubiti
Bjoringa. Bjoring me je odgurnuo, gotovo me je udario; da li me je udario? Bjoring se protivi da se tuče i sa Versilovim, pa zar da pođe na dvoboj sa mnom?“ „Možda ću morati da ga ubijem sutra iz revolvera na ulici“... Ovu misao sam pustio kroz glavu sasvim mahinalno, ne zadržavajući se na njoj nimalo.
U jednom trenutku činilo mi se kao da se otvaraju vrata, da ulazi Katarina Nikolajevna, pruža mi ruku, i nas dvoje se smejemo... O, dragi moj studente! Ovo mi se činilo, to jest, to sam želeo kad se već jako smrklo u sobi. „Kako je to odavno bilo kad sam stajao pred njom, praštao se s njom, a ona mi pružala ruku i smejala se? Kako je moglo da se desi da se za tako kratko vreme načini tako užasno rastojanje? Treba prosto da odem kod nje i da se što brže objasnim, još ovoga trenutka, prosto odmah to da učinim! Bože, kako je najedanput nastao potpuno nov svet! Jeste, nov svet, sasvim, sasvim nov svet!... A Liza, a knez, oni su još u starom svetu... Evo sam sad ovde kod kneza. I mama, — kako je mogla da živi s njim kad je tako? ja bih mogao, ja mogu sve, ali ona? A šta će sad da bude?“ I najedared, kao u vihoru, lik Lize, Ane Andrejevne, Stebeljkova, kneza, Aferdova, i svih ostalih, prođoše bestraga u mom bolesnom mozgu. Ali misli su sve više gubile oblik, postajale su sve neodređenije; bilo mi je milo kad sam mogao ma koju od njih da domislim do kraja i da se uhvatim za nju.
„Ja imam svoju „ideju“! pomislih najednom: —je li tako? Da to nisam rekao samo onako napamet? Moja ideja je mrak i usamljenost, a zar je sad moguće vratiti se natrag u raniji mrak? Ah, Bože moj, ja nisam spalio „dokument“? Pre tri dana sam zaboravio da ga spalim. sad ću se vratiti i spaliti ga na sveći, baš na sveći; samo ne znam da li ja to baš sada mislim“...
Bilo se već odavno smrklo, i Petar unese sveće. Zastao je iznad mene i zapitao me: da li bih što jeo? ja samo odmahnuh rukom. Ipak, posle jednoga sata on mi donese čaja, i ja žedno popih veliku šolju. Zatim ga zapitah koliko je sati? Bilo je pola devet; ja se baš nimalo ne začudih što sam odsedeo već pet sati.
— Ulazio sam kod vas tri puta, — reče Petar, — ali ste, izgleda, spavali.
Nisam se sećao da je ulazio. Ne znam zašto, ali se najedanput uplaših što sam „spavao“, te ustadoh i počeh šetati po sobi da ne bih opet „zaspao“. Najzad me je počela jako boleti glava. Tačno u deset sati uđe knez, i ja se začudih što sam ga čekao: bio sam potpuno zaboravio na njega, potpuno.
— Vi ste ovde, a ja sam odlazio do vas da vas dovezem — reče mi on. Lice mu je bilo mračno i strogo, bez i najmanjeg osmejka. U očima ukočen pogled.
— Celoga dana sam se borio i upotrebljavao sve mere, — produži on sređeno, — sve se srušilo, a budućnost je užas... (NV. Nije išao kod kneza Nikole Ivanovića). Video sam Žibeljskoga; to je nemoguć čovek. Vidite: prvo je potrebno imati novac, a docnije ćemo videti. A ako ne bude išlo ni s novcem, onda... Ali ja sam se danas odlučio da o tome ne mislim. Samo da danas dobijemo novac, pa ćemo sutra sve videti. Novac koji ste vi dobili pre tri dana još je nedirnut do kopejke. Ima tri hiljade rubalja manje tri. Kad se odbije vaš dug, ostaje vam još trista četrdeset rubalja. Uzmite ih, i na njih još sedam stotina, da bude hiljada, a ja ću uzeti ostale dve. Zatim ćemo sesti kod Zerščikova na dva razna kraja, i okušati sreću da dobijemo deset hiljada, — možda će nam poći za rukom; ako ne dobijemo, onda... Uostalom, to je jedino što još preostaje. On me pogleda sudbonosno.
— Jeste, jeste! — uzviknuh ja najedanput, kao da sam se ponova rodio: — hajdemo. Zato sam vas i čekao...
Napominjem da tih trenutaka ni časka nisam mislio na rulet.
— A podlost? A niskost našeg postupka? — zapita knez najedared.
— Vi mislite zbog ruleta! Ali to je jedino! — viknuh ja. — Novac je sve! Jedino smo nas dvojica svetitelji; Bjoring se eto prodao, Ana Andrejevna se prodala, a Versilov —jeste li čuli da je Versilov manijak? Manijak! Manijak!
— Jeste li vi zdravi, Arkadije Makaroviću? Oči vam čudno sijaju.
— Da li vi to zato kažete što biste želeli da odete bez mene? Ali ja sad neću da se odvojim od vas. Nisam uzalud celu noć sanjao kocku. Hajdemo, hajdemo! — uzvikivao sam ja, kao da sam najednom našao rešenje svemu.
— Dobro, poći ćemo iako ste u groznici, a tamo... On ne dovrši rečenicu. Njegovo lice imalo je težak, užasan izraz. Pođosmo.
— Znate li, — reče on najedanput i zastade u vratima, — da ima još jedan izlaz iz nevolje, sem kocke?
— Koji?
— Kneževski.
— Šta? Šta?
— Docnije ćete saznati šta. Samo znajte da ga ja više nisam dostojan pošto sam odocneo. Hajdemo, a vi zapamtite šta sam vam rekao. Pokušajmo lakejski izlaz... Kao da ja ne znam da svesno, s punom voljom idem i postupam kao lakej.

IV
Poleteo sam na rulet kao da je u njemu bio usredsređen moj ceo spas, sav izlaz, a, međutim, kako sam već rekao, do kneževog dolaska, o igri nisam ni mislio. ja nisam ni išao da se kockam za sebe, nego za knežev novac u korist kneževu; ne mogu da shvatim šta me je vuklo, ali me je vuklo neodoljivo. O, nikada ti ljudi, ta lica, ti krupijeri, ti kockarski uzvici, cela ta odvratna sala kod Zerščikova, nikada mi sve to nije izgledalo tako mrsko, tako mračno, tako grubo i tužno, kao ovoga puta! Dobro se sećam bola i tuge koji su s vremena na vreme obuzimali moje srce dokle god ostasmo kod kockarskoga stola. Ali zašto nisam izišao? Zbog čega sam podnosio to kao da sam primio na sebe svoju sudbinu, svoju žrtvu? Reći ću samo jedno: teško bih mogao za sebe reći da sam tada bio uračunljiv. A međutim, nikad se pre toga nisam kockao tako razumno kao te večeri. Bio sam ćutljiv i koncentrisan, pažljiv i sračunat užasno; bio sam strpljiv i neizdašan, a u isto vreme odlučan u odlučnim trenutcima. Seo sam opet kod nule, to jest opet između Zerščikova i Aferdova, koji je uvek zauzimao mesto do Zerščikova s desne strane; ovo mesto mi je bilo tesno, ali sam bezuslovno hteo da mećem na nulu, a sva ostala mesta kod nule bila su zauzeta. Kockali smo se već više od sata; najzad, videh sa svoga mesta da je knez najednom ustao, i, bled, prešao nama i stao prema meni s druge strane stola: izgubio je sve, i ćuteći posmatrao moju kocku, uostalom, verovatno, ništa od nje i ne razumevajući, i čak možda i ne misleći na kocku. U tome baš počeh ja da dobijam, i Zerščikov mi odbroja novac. Najednom Aferdov, na moje oči, najdrskije uze i pridruži svojoj gomili novca koja je ležala pred njim, jednu moju banknotu od sto rubalja. ja viknuh i uhvatih ga za ruku. sad se sa mnom dogodilo nešto što nisam očekivao: kao da su se svi užasi i sve uvrede toga dana najedanput sjedinile u tom jednom času, u tom nestanku banknote od sto rubalja. Kao da je sve što se u meni nakupilo i prigušilo, jedva čekalo taj znak, pa da prsne.
— Ovaj ovde je lopov; ovoga časa ukrao mi je sto rubalja! — viknuh ja, obzirući se oko sebe.
Neću da opisujem uzbuđenje koje je nastalo; takav događaj je ovde bio potpuno nov. Kod Zerščikova se ceo svet držao pristojno, i njegova kockarnica je po tome bila čuvena. Ali ja sam bio izvan sebe. Usred larme i vike čuo se glas Zerščikovljev.
— Odista, novaca nema, a ležali su ovde! Četiri stotine rubalja!
U isti mah iskoči još jedna istorija: nestalo je i novaca u banci, pred Zerščikovljevim nosom, paketić od četiri stotine rubalja. Zerščikov je pokazivao mesto gde su banknote ležale, „još ovoga časa su ležale“, i to mesto bilo je pravo do mene, dodirivalo se sa mnom, sa onim mestom gde je ležao moj novac, to jest, znači mnogo bliže meni nego Aferdovu.
— Evo ga lopov! To je takođe on ukrao, pretresite ga! — viknuh ja, pokazujući na Aferdova.
— To je sve zato, — ču se nečiji jak i energičan glas usred opšte vike, — što ovamo dolaze nepoznati ljudi. Puštaju se bez preporuke! Ko ga je uveo? Koje on?
— Neki Dolgoruki!
— Knez Dolgoruki?
— Uveo ga je knez Sokoljski, — viknu neko.
— Čujte, kneže, — zavapih mu preko stola u ljutini, — smatraju me lopovom, dok su mene baš sad pokrali! Recite im, recite im ko sam!
I sad se desilo najužasnije od svega što se dogodilo celoga toga dana... i celoga moga života, knez me se odrekao. Video sam ga kako je slegao ramenima i odgovorio na pitanja kojima su ga saleteli sa svih strana, oštro i jasno:
— Ja ne odgovaram ni za koga. Molim da me ostavite na miru.
Međutim je Aferdov stajao usred gomile i glasno zahtevao da ga pretresu. Sam je izvrtao svoje džepove. A na njegove zahteve odgovarali su mu uzvicima: „Ne, ne, zna se ko je lopov!“ Dozvaše dva lakeja koji su me odzadi uhvatili za ruke.
— Ne dam da me pretresate, ne dopuštam! — vikao sam otimajući se.
Ali me oni odvukoše u susednu sobu, i onde me usred gomile pretresoše do poslednjega nabora u odelu. ja sam vikao i protivio se.
— Mora biti da je bacio, treba tražiti po patosu, — reče neko.
— Gde da se traži sad po patosu!
— Mora biti da je uspeo da baci negde pod sto!
— Naravno, trag je izgubljen...
Izvedoše me, ali sam ipak uspeo nekako da zastanem na vratima, i u glupoj ljutini da viknem celoj sali:
— Rulet je policijski zabranjen. Još danas ću vas prijaviti!
Odveli su me niz stepenice, obukli i... otvorili preda mnom kapiju.

GLAVA DEVETA
I
Dan se završio katastrofom, ali je ostala noć, i evo šta sam zapamtio od te noći.
Mislim da je bila prošla ponoć kad sam se našao na ulici. Noć je bila svetla, tiha, s mrazom. Gotovo sam trčao, strašno sam se žurio, ali nisam išao kući.
„Zašto da idem kući? Zar sad još mogu imati kuće? Kod kuće se živi, i sutra ću se probuditi da živim, — a zar je meni to sada moguće? Život je završen, sad više nije moguće živeti.“
I tako sam lutao ulicama, nimalo ne znajući kuda idem, čak ne znam da li sam kuda i hteo da idem. Bilo mi je vrlo toplo, i s časa na čas sam otkopčavao svoju tešku medveđu bundu. „sad više ništa, ma šta preduzeo, — učinilo mi se u tom trenutku — za mene ne može imati nikakvoga cilja I čudnovato: učinilo mi se da je sve što je oko mene, čak i vazduh koji dišem, bilo kao sa druge neke planete, a ja kao da sam najedanput na mesecu. Sve ovo, varoš, prolaznici, trotoar po kome sam trčao, — sve ovo više nije bilo moje. „Evo ovo je Dvorski trg, ono tamo je Isakova crkva, — priviđalo mi se u bunilu, — ali sad mi do njih nije nimalo stalo“; sve to kao da je postalo tuđe, najedanput je prestalo da bude moje. „Ja imam mamu, Lizu, — ali, šta će mi sad Liza i mama? Sve se svršilo, sve se jednim udarcem svršilo, sem jednoga: a to je da sam lopov za navek“.
„Čime da dokažem da nisam lopov? Zar je to sad još moguće? Da odem u Ameriku? Pa šta ćeš time da dokažeš? Versilov će prvi da poveruje da sam ukrao! „Ideja“? Kakva „ideja“? Šta je sad „ideja“? Kroz pedeset godina, kroz sto godina, uvek će se naći čovek koji će reći, pokazujući mene: „evo ovo je lopov!“ Počeo je „svoju ideju“ tim što je ukrao novac na ruletu“...
Da li sam tada bio ljutit? Ne znam, možda. Čudnovato, još možda od svoga prvoga detinjstva uvek sam imao ovu crtu: kad mi je ko učinio što nepravo, uvredio me, unizio do krajnjih granica, uvek se u meni javljala neodoljiva želja da se pasivno potčinim uniženju, i da još izlazim na susret željama čoveka koji me vređa: „Evo, uvredili ste me, a ja ću se još više sam uniziti, evo gledajte, radujte se!“ Tušar me je tukao i želeo da pokaže da sam lakej, a ne senatorski sin, i ja sam tada odmah sam ušao u ulogu lakeja. Ne samo da sam mu dodavao odelo pri oblačenju, nego sam i dohvatio četku i čistio s njega najsitniju prašinu, i to potpuno bez njegovog zahteva ili naredbe; često sam u svojoj lakejskoj revnosti sam trčao za njim sa četkom da mu očistim koje poslednje perce sa fraka, tako da me je već i on neki put odvraćao: „Dosta, dosta, Arkadije, dosta“. Kad se vrati kući, na primer, on skine gornje odelo, — a ja ga uzmem i iščistim, brižljivo složim i pokrijem šarenom svilenom maramom. Znao sam da mi se drugovi smeju i preziru me zbog toga, to sam odlično znao, ali mi nije bilo krivo: „Kad hoćete da budem lakej, evo, ja sam lakej; kažete da sam rođen sluga, — dobro, sluga sam!“ Pasivnu mržnju i prikrivenu pakost mogao sam da produžujem godinama. Kod Zerščikova sam doviknuo celoj sali u najvećoj jarosti: „Rulet je policijski zabranjen, sve ću vas prijaviti!“ Kunem se da je i ovo bilo nešto slično: unizili su me, pretresli, proglasili za lopova, ubili, — „e pa dobro, da znate svi da ste pogodili, ja nisam samo lopov, nego sam i denuncijant!“ Tek sad kad se toga događaja sećam, mogu tako da ga objasnim; onda, naravno, nije mi nimalo bilo do analize; ja sam to tada doviknuo bez ikakvog cilja, čak jedan sekund pre toga nisam znao da ću tako viknuti, samo od sebe je viknulo, — pošto je takva crta bila u mojoj duši.
Bez sumnje se tada, još dok sam trčao ulicama, započelo moje bunilo, ali se vrlo dobro sećam da sam bio svestan onoga što radim. Naravno, odlučno tvrdim i to da je tada za mene već bio nemoguć i zatvoren čitav niz ideja; i u tim trenutcima sam lepo sâm osećao da „jedne misli mogu da imam, a da druge misli nikako ne mogu da imam‘\ Isto tako i izvesne moje odluke, iako sam ih donosio pri jasnoj svesti, mogle su biti tada bez svake logike. Ne samo to, nego se vrlo dobro sećam da sam u izvesnim trenutcima mogao da budem potpuno svestan besmislenosti jedne odluke, i da u isto vreme sa potpunom svešću priđem njenom izvršenju. Jeste, zločin mi se nametao te noći, i samo slučajno nije se dogodio.
Najedanput se setih reči Tatjane Pavlovne o Versilovu: „Bolje da je otišao na Nikolajevsku prugu i metnuo glavu na šine; bar bi mu se tamo otkinula“. Ova misao ovlada za trenutak svima mojim osećanjima, ali sam je odmah i s bolom oterao od mene. „Da metnem glavu na šine i da umrem, pa će sutra da govori svet: to je učinio zbog toga što je ukrao, zbog stida je to učinio, — ne neću to nipošto!“ I u tom trenutku, sećam se, najedanput sam osetio strašnu ljutinu. — Pa šta da radim? — počeh da mislim, — nikako ne mogu da se opravdam, da počnem nov život, takođe ne mogu, — treba, znači, da se pokorim, da postanem lakej, pas, bubica koju gaze, denuncijant, pravi denuncijant, a da se krišom spremam da jednom, kad bilo, sve najednom bacim u vazduh, sve da uništim, sve, i krive i nevine, i tada će svi saznati da je to onaj isti koga su nazvali lopovom... a posle, naravno, da ubijem i sama sebe“.
Ne sećam se kako sam utrčao u jednu poprečnu ulicu negde blizu Bulevara konjičke garde. U ovoj uličici, s obe strane, na sto koraka razmaka, bili su visoki kameni zidovi, koji su zatvarali dvorišta pozadi kuća. Iza jednoga zida s leve strane videh ogromno slagalište drva, dugačko slagalište, kao na tržištu s drvima, i koje je za čitava dva metra nadvišavalo zid. Zastadoh i počeh da razmišljam. U džepu sam imao voštane žižice u maloj srebrnoj kutiji za žižice. Ponavljam, bio sam potpuno svestan onoga o čemu sam razmišljao i što sam imao nameru da učinim, a toga se sećam i danas; ali zbog čega sam hteo to da učinim — ne znam, nimalo ne znam. Sećam se samo da sam iznenada dobio za to volju. „Vrlo je lako popeti se na zid“, razmišljao sam tu; na dva koraka od mene bila su na zidu vrata, sigurno već mesecima zaključana. „Ako stanem dole na ispust, razmišljao sam dalje, mogu se uhvatiti za vrata na vrhu i popeti se na sâm zid, — i niko neće primetiti, pošto nema nikoga, svuda je tišina! Kad se popnem, sešću na zid i zapaliću drva, čak ne moram ni silaziti u dvorište, jer se drva naslanjaju na zid. Na zimi još će jače da gore, treba samo da dohvatim jednu brezovu cepanicu... a nije nimalo potrebna ni cepanica: mogu, sedeći na zidu; rukom otkinuti koru sa brezove cepanice i zapaliti je žižicom, zapaliti je i uturiti u drva — i eto ti požar. Zatim ću da skočim sa zida i odem; ne moram ni da bežim jer će mnogo vremena proteći dok primete“. Tako sam sve to mislio i najedanput se potpuno rešio. Osetio sam vanredno zadovoljstvo, nasladu, i pođoh da se penjem. Umeo sam odlično da se penjem: gimnastika je bila moja specialnost još u gimnaziji, ali sam sad imao kaljače, te je cela stvar išla teže nego što sam mislio. Ipak sam uspeo da se uhvatim rukom za jedno vrlo malo ispupčenje gore, i već sam zamahnuo drugom rukom da se uhvatim za vrh zida, kad najedanput iskliznem i padnem na leđa. Mislim da sam udario o zemlju zatiljkom, i mora biti da sam tako ležao onesvešćen dva tri minuta. Kad sam došao k sebi, mahinalno sam zakopčao bundu pošto sam najedanput osetio da mi je neizdržljivo hladno, i, samo vrlo malo svestan onoga što činim, otpuzah u ugao vrata i onde sedoh, naježen i zgrčen, u udubljenje između vrata i zida. Misli su mi se mešale, i verovatno sam vrlo brzo zaspao. sad se kao kroz san sećam da sam čuo dubok, težak zvuk zvona, i da sam ga s uživanjem slušao.

II
Zvono je udaralo čvrsto i određeno svaka dva ili tri sekunda jedanput, ali to nije bilo zvonjenje na uzbunu, nego nekakvo prijatno, tečno zvonjenje, te se setih da mi je taj zvuk poznat, da tako zvone zvona u crvenoj crkvi Svetoga Nikole preko puta od Tušara, — u starinskoj crkvi u Moskvi koje se sećam, a koju je sagradio još car Aleksije Mihajlović, i koja je divno ukrašena, s mnogo tornjeva i u stubovima, — i da je sad nedavno prošla Sveta Nedelja, i da na vitkim brezama u vrhu iza Tušareve kuće dršće mlado zeleno lišće. Svetlo predvečernje sunce sipa svoje kose zrake u naš razred, a kod mene, u mojoj sobici s leve strane, u koju me je Tušar još pre godinu dana odvojio od „grofovske i senatorske dece“, sedi gošća. Jeste, ja koji sam bez roditelja, najedanput sam dobio gošću -— prvi put otkako sam kod Tušara. Odmah sam poznao tu gošću, čim je ušla: to je bila mama, iako je od onoga doba kad me je pričešćivala u seoskoj crkvi, i kad je golub leteo kroz kupolu nisam video više nijedanput. Sedeli smo zajedno, i ja sam je čudno zagledao. Docnije, posle mnogo godina, saznao sam da je ona tada, pošto je ostala bez Versilova koji je otputovao u inostranstvo, došla u Moskvu sa svojim ušteđenim novcem i od svoje volje, gotovo kradom od onih kojima je tada bilo povereno da se o njoj staraju, i došla je jedino za to da mene vidi. Čudnovato je bilo i to što, kad je ušla posle razgovora s Tušarom, meni lično nije nijednom reči rekla da mi je — majka. Sedela je pored mene, i sećam se da sam se čudio što tako malo govori. Držala je u ruci zavežljaj koji je otvorila: u njemu je bilo šest pomorandži, nekoliko medenih kolača, i dva obična francuska hleba. Mene naljutiše francuski hlebovi, te joj rekoh uvređeno da je ovde kod nas „hrana“ vrlo dobra, i da nam svakoga dana uz čaj daju po jedan ceo francuski hleb.
— Ne mari, drago dete, ja sam prosta, pa sam mislila: „možda ih tamo u školi rđavo hrane“, ne ljuti se, dragi moj.
— I Antonina Vasiljevna (Tušarova žena) će se ljutiti. Drugovi će da me ismejavaju...
— Nećeš da ih uzmeš? Ili ćeš valjda ipak da ih jedeš?
— Ako hoćeš, ostavi...
Ali sve te ponude nisam ni dirnuo; pomorandže i medeni kolači ležali su preda mnom na stočiću, a ja sam sedeo oborenih očiju, ali dajući sebi dostojanstven izgled. Ko zna, možda sam hteo baš da ne skrivam od nje da me je od drugova stid zbog njene posete. Hteo sam bar malo da joj pokažem da bi razumela: „Vidiš, ti me sramotiš, i eto sama ne shvataš to“. O, i tada sam trčao s četkom za Tušarom da mu očistim prašinu s kaputa! I sve sam zamišljao koliko će me drugovi ismejavati čim ona bude izišla; a možda i sam Tušar, — i zato ni truni dobroga osećanja prema njoj nije bilo u mom srcu. Popreko sam gledao njenu tamnu, izveštalu haljinu, dosta grube, gotovo radničke ruke, njene sasvim proste cipele i jako poružnjalo lice; bore su joj se već ocrtavale na čelu, iako mi je Antonina Vasiljevna rekla docnije, uveče, kad je ona otišla: „mora biti da je vaša maman nekad bila vrlo lepa“. Tako smo sedeli, kad najedanput uđe Agafja sa poslužavnikom na kome je bila šolja kafe. Kako je bilo posle ručka, Tušar sa ženom je uvek u to doba u salonu pio kafu. Ali mama zablagodari i ne uze kafu: docnije sam saznao da u to vreme uopšte nije pila kafu jer je kod nje izazivala lupanje srca. Zanimljivo je da su Tušar i njegova žena u sebi smatrali da je s njihove strane to bila izvanredno velika ljubaznost, tako da je ta šolja kafe, koju su poslali mami, bila tako reći dokaz njihove humanosti koja čini neobičnu čast njihovim civilizovanim osećanjima i evropskim shvatanjima, Međutim, mama je, kao naročito, odbila da uzme kafu.
Pozvali su me kod Tušara, i on mi naredi da uzmem sve svoje sveske i knjige, i da ih pokažem mami: „da bi videla koliko ste napredovali u mom zavodu“. Tu ugrabi priliku Antonina Vasiljevna, i zgrčiv usne uvredljivo i podsmešljivo, procedi mi sa svoje strane:
— Izgleda da se vašoj maman nije dopala naša kafa.
Skupih svoje sveske i ponesoh ih mami koja me je čekala, pored „grofovskih i senatorskih sinova“ koji su se zgrnuli u razredu i posmatrali mene i mamu. I čudno, bilo mi se čak dopalo da Tušarevu naredbu izvršim bukvalno tačno. „Evo ovo su zadatci iz francuske gramatike, ovo su vežbanja po diktatu, ovo su promene pomoćnih glagola avoir i être, ovo ovde su vežbanja iz geografije, opis najvažnijih gradova u Evropi i svih delova sveta“, itd., itd. Čitavo pola sata ili više objašnjavao sam monotonim dečjim glasom, poslušno oborenih očiju. Znao sam da se mama ništa ne razume u naukama, da možda ne ume ni da piše, ali baš zato mi se i dopadala moja uloga. Ipak nisam mogao da je zamorim: ona je neprestano slušala, ne prekidajući me, sa izvanrednom pažnjom i čak sa poštovanjem, tako da se, najzad, i meni samom dosadilo, te prestadoh; uostalom, njen pogled bio je tužan, i na licu imala je neki bolan izraz.
Najzad se krenula da ide; tada baš uđe Tušar i sa glupački važnim licem je zapita: „da li je zadovoljna sa uspehom svoga sina?“ Mama promrmlja nešto bez veze i zablagodari; a kad je ušla i Antonina Vasiljevna, mama ih stade oboje moliti da „ne ostave siroče; makar što je sad siroče, pokažite vašu plemenitost“... i sa suzama u očima pokloni im se obojima, svakome od njih posebno i duboko, onako isto kao što se klanjaju „prosti ljudi“ kad kod važne gospode dolaze da štogod mole. Tušar i njegova žena to nisu očekivali, i Antonina Vasiljevna bila je očevidno dirnuta, i, naravno, promenila je i svoje mišljenje o šolji kafe. Tušar pak, praveći se usiljeno važan, humano odgovori da on „ne pravi razlike među decom, da su svi ovde njegova deca, a on njihov roditelj, da sam ja kod njega gotovo na istoj nozi sa senatorskim i grofovskim sinovima, i da to treba ceniti“, i slično. Mama se samo klanjala, ali se najzad zbunila, okrenula se meni i sa suzama koje su joj navrele na oči, rekla mi: „Zbogom, drago dete!“
I poljubila me je, to jest, ja sam joj dopustio da me poljubi. Ona je očevidno imala želju da me još ljubi, da me zagrli, da me pritisne k sebi, ali se ili ona sama ustručavala pred drugima, ili joj je bilo zbog nečega drugog neugodno, ili je naslućivala da sam se ja nje stideo, tek, pošto se još jedanput poklonila Tušaru i njegovoj ženi, ona pođe iz sobe. ja sam stajao.
— Mais suiveu donc votre mère, — reče Antonina Vasiljevna, — il n a pas de coeur, set enfant![45]
Tušar, u odgovor svojoj ženi, slegnu ramenima, što je naravno trebalo da znači: „ne tretiram ga ja uzalud kao lakeja“.
Pošao sam poslušno za mamom; iziđosmo na kapiju. Znao sam da nas svi oni tamo posmatraju kroz prozor. Mama se okrenula prema crkvi i tri puta se prekrstila i duboko poklonila, usne su joj drhtale, teško zvono zvonilo je duboko, jako, i ravnomerno sa zvonika. Ona se okrenu meni i nije mogla da izdrži, nego mi položi obe ruke na glavu i zaplaka se nad mojom glavom.
— Mamice, sramota je... eno svi nas gledaju sad kroz prozor...
Ona se otrže i poče brzo da molitva:
— Bog... Bog te čuvao... čuvali te anđeli nebeski, Presveta majka Božja, sveti ugodnik Nikola... Bože, Bože! — ponovi nekoliko puta brzo, neprestano me rukom blagosiljajući, starajući se da što češće i što više krstova načini nada mnom, — drago dete moje, mali sine moj! Čekaj, sine...
Pa brzo turi ruku u džep i izvadi maramicu, plavu kariranu maramicu, čiji je jedan kraj bio vezan u čvrst čvor, i stade da dreši čvor... ali čvor nikako da se odveže...
— Ne mari, uzmi i maramicu: čista je, može ti trebati, ima u njoj četiri dvaesluka, mogu ti trebati, izvini, drago dete, ni ja nemam više... izvini, drago dete.
Uzeo sam maramicu, i htedoh da reknem da „od gospodina Tušara i Antonine Vasiljevne dobijamo sve što nam treba i da ni u čem ne trpimo oskudicu“ ali sam se uzdržao i uzeo maramicu.
Još me je jedanput blagoslovila, još jedanput je prošaptala neku molitvu, i odjednom — odjednom poklonila se i meni isto kao što je gore Tušaru i njegovoj ženi — dubokim, sporim, dugim poklonom — to nikada neću zaboraviti! Zadrhtao sam, ne znam ni ja zašto. Šta je htela da kaže tim klanjanjem: „da li je time priznala svoj greh prema meni?“ kako sam jedanput mnogo docnije o tome mislio— ne znam. Ali tada me je samo još više bilo stid što „odozgo oni tamo gledaju, a Lambert će me, valjda, uzeti i da bije“.
Najzad je otišla. Pomorandže i medene kolače pojeli su još pre moga povratka senatorski i grofovski sinovi, a četiri dvaesluka mi je odmah oteo Lambert; za njih su kupili u poslastičarnici kolača i čokolade, a mene nisu ni ponudili.
Prošlo je čitavo pola godine i došao vetroviti i kišni oktobar. Na mamu sam sasvim zaboravio. Oh, tada se već uvukla u moje srce mržnja, potmula mržnja prema svemu, i sasvim ga osvojila; iako sam svakoga dana čistio odelo Tušarevo kao i ranije, sada sam ga mrzeo iz sve snage i svakoga dana sve jače i jače. U to doba uzeo sam jedanput, jednog tužnog večernjeg sumraka, da preturam po svojoj fioci, i, najednom, u uglu, spazim njenu plavu batistanu maramicu; tu je ležala još od onog vremena, kako sam je tada tu unutra gurnuo. Izvadih je i pogledah sa izvesnom radoznalošću; jedan kraj maramice još je sačuvao trag nekadašnjeg čvora, i čak se jasno mogao videti okrugao otisak monete; uostalom, odmah sam ostavio maramicu na svoje mesto i zatvorio fioku. To je bilo uoči nedelje, i zvono zabruja na večernje. Pitomci su se posle večere već razilazili svojim kućama, ali ovoga puta je Lambert ostao za nedelju; ne znam zašto po njega nisu poslali. Mada me je on i dalje tukao kao i ranije, ipak mi se u mnogim stvarima poveravao, i tražio me. Cele večeri razgovarali smo o pištoljima Lepaževog sistema koje nijedan od nas, ni on ni ja, nije nikad video, o čerkeskim sabljama, i o tome kako se njima seku glave, o tome kako bi bilo dobro da osnujemo jednu razbojničku četu, i na kraju Lambert pređe na svoje omiljene razgovore, na već poznatu ružnu temu, koju sam, pored svega toga što sam se u sebi čudio, ipak voleo da slušam. Ali ovoga puta najedanput mi postade dosadno i neizdržljivo, te mu rekoh da me boli glava. U deset sati smo legli da spavamo; zavukao sam se s glavom pod pokrivač i ispod jastuka izvadih plavu maramicu: jedan sat ranije opet sam je, ne znam zašto, izvadio iz fioke i, čim su nam postelje bile nameštene, gurnuo sam je pod jastuk. Odmah sam je pritisnuo na lice i počeo da je ljubim: „Mama, mama“, — šaptao sam, a uspomena mi je pritiskivala grudi kao sinji teret.
Pokrio sam oči i video njeno lice s uzdrhtalim usnama kad se krstila prema crkvi, kad je zatim blagosiljala mene, a ja joj govorio: „sramota je, gledaju“. „Mamice, mama, svega jedanput u životu si bila kod mene... Mamice, gde si sada, ti moja daleka gošćo? Da li se još sećaš svoga jadnoga deteta kome si dolazila... Pokaži mi se makar za mali jedan časak, dođi mi makar samo u san, da bih ti rekao koliko te volim, samo da te zagrlim i da poljubim tvoje plave oči, da ti kažem da te se sad nimalo ne stidim, i da sam te i tada voleo, i da mi je srce tada bilo tužno, što sam tamo sedeo kao lakej. Nikad, mama, nećeš saznati kako sam te tada voleo! Mamice, gde si sada? Čuješ li me? Mama, mama, a sećaš li se onoga goluba u selu?“
— Ah, do đavola... Šta ti je! — poče da gunđa iz svoje postelje Lambert, — čekaj, sad ću ti pokazati! Ne daš mi da spavam... — On najzad skoči s postelje, pritrči mome krevetu, i poče da svlači sa mene pokrivač, ali sam se ja čvrsto držao za pokrivač u koji sam se uvio.
— Urlaš, zašto urlaš, magarče, magarče! Evo ti! — i uze da me udara, da me jako udara pesnicom u leđa, u slabinu, sve jače i jače i ja... najedanput otvorih oči...
Već je svitalo, ledene iglice svetlucaju na snegu, na zidu... ja sedim zgrčen, jedva živ, ukočen, u bundi, a neko stoji iznad mene i budi me, glasno psujući i jako udarajući u slabinu vrhom desne noge. Podižući se pogledam: jedan čovek u bogatoj medveđoj bundi, s kapom od samurovine, crnih očiju, s crnim kao smola zaliscima, kriva nosa, belih zuba, beloga lica i rumenih obraza kao u maske... Nagnuo se vrlo blizu iznad mene, i hladna para izleće iz njegovih usta pri svakom njegovom dahu:
— Smrzao se, pijana nakaza, magare! Smrznućeš se kao pas, ustaj! Ustaj!
— Lamberte! — viknem ja.
— Ko si ti?
— Dolgoruki!
— Do đavola, koji Dolgoruki?
— Prosto Dolgoruki!... Kod Tušara... Onaj isti koga si ubo viljuškom u slabinu u gostionici!...
—Xa-a-a!—uzviknu on, smešeći se nekim dugim osmehom kao da se priseća (zar me je odista zaboravio!) —
Ha! Dakle ti si to, ti!
Diže me i postavi na noge; ja jedva stojim, jedva se krećem, on me vodi pridržavajući me rukom. Zagleda mi u oči kao razmišljajući i prisećajući se, i slušajući me s najvećim naporom; a ja mucam naprežući se, neprekidno i bez prestanka, i tako mi je milo, tako milo što govorim, i radujem se što je ovo Lambert. Da li mi se on učinio kao spasitelj iz ma koga razloga, ili sam se priljubio uza nj u tom trenutku zato što sam ga držao za čoveka koji je došao iz potpuno drugoga sveta, — ne znam, —- tada nisam razmišljao, — tek, ja se uza nj priljubih bez razmišljanja. Šta sam tada govorio, nimalo se ne sećam, ali sumnjam da je imalo kakvog smisla, i da su reči bile razgovetne; on me je ipak slušao vrlo pažljivo. Čim je ugledao prva kola koja su prolazila, on ih zaustavi, i, posle nekoliko minuta već, sedeo sam u njegovoj toploj sobi.

III
Svaki čovek, ma ko on bio, sigurno ima ma kakvu uspomenu na kakav bilo događaj koji mu se desio, i koji smatra ili je sklon da smatra kao nešto fantastično, neobično, izvanredno, gotovo kao kakvo čudo, bilo da je to san, ili susret, slutnja, predosećanje, ili ma šta u tom pravcu. ja sam do sada sklon da ovaj svoj susret s Lambertom smatram čak kao mističan događaj... sudeći bar po okolnostima u kojima se susret desio, i po posledicama koje su posle njega nastupile. Sve se to, uostalom, bar s jedne strane, dogodilo sasvim prirodno: Lambert se prosto vraćao s jednog svog noćnog posla (kakvog — to će docnije biti objašnjeno) polupijan, i u uličici, kad je kod vrata zastao za jedan trenutak, spazio je mene. U Petrograd je došao tek pre nekoliko dana.
Soba u kojoj sam se nalazio, bila je mala, vrlo prosto nameštena, obična petrogradska soba za izdavanje samcima.
Sam Lambert bio je, uostalom, vrlo lepo i bogato obučen. Na podu su ležala dva kofera, svega do polovine ispražnjena. Ugao sobe bio je ograđen zaklonima koji su skrivali krevet.
— Alphonsine! — viknu Lambert.
— Présente![46] — odazva se iza zaklona promukao ženski glas s pariskim akcentom, i ne potraja ni dva minuta, a otuda iskoči M-lle Alphonsine, koja tek što je ustala iz postelje i hitno se obukla i ogrnula sobnom haljinom, — jedno čudno stvorenje, devojka visokog rasta i suvonjava kao iver, crnomanjasta, dugoga stasa, duguljastoga lica, nemirnih očiju i upalih obraza, — strašno izživelo stvorenje.
— Brzo! (Ja prevodim, a on joj je govorio francuski.) Kod gazde mora biti da su već pristavili samovar; dajte brzo vruće vode, crvenoga vina i šećera, dajte i jednu čašu, ali brzo, smrzao se, to je moj prijatelj... prespavao je noć u snegu.
— Malheureux![47] — viknu ona, udarivši dlanovima teatralno.
— No-no! — podviknu joj Lambert kao psetancetu i zapreti joj prstom; ona odmah prekinu s gestovima, i otrča da izvrši naredbu.
Lambert me je posmatrao i pipao; pogledao mi je puls, opipao čelo, slepoočnice. — „Čudna stvar, — gunđao je on, — čudna stvar da se nisi smrzao... Istina, bio si pokriven bundom, sedeo si kao u krznenoj rupi...“
Dođe topli čaj i ja ga popih žedno, u tako sam odmah oživeo; ponovo sam počeo da mucam; ležao sam upola u uglu divana i neprestano sam govorio, i gubio sam dah govoreći, — ali šta sam i kako baš govorio opet se gotovo nimalo ne sećam, pojedine trenutke i cele odlomke sam potpuno zaboravio. Ponavljam: da li je on štogod od moga pričanja razumeo — ne znam; ali mi je jedna stvar docnije bila jasna, naime: on je uspeo da me bar razume toliko da je mogao da izvede zaključak da ne treba da pređe olako preko susreta sa mnom... Docnije ću na svome mestu objasniti kakav je on tu mogao naći račun.
posle čaja sam ne samo užasno oživeo, nego sam u izvesnim trenutcima bio čak i veseo. Sećam se kako je sunce najedanput osvetlilo sobu kad su digli zavese, kako je pucketala vatra u peći koju je neko naložio — ko i kako — toga se ne sećam. Ostalo mi je u pameti i crno, majušno bolonjsko psetance koje je na rukama držala M-lle Alphonsine, koketno ga pritiskujući na srce. Ovo psetance mi se bilo vrlo dopalo, da sam čak prestao da pričam, i u dva maha pokušao da ga pomilujem, ali Lambert mahnu rukom, i Alfonsina za tren oka iščeze sa svojim bolonjskim kučetom iza zaklona.
On sâm je neprestano ćutao, sedeo prema meni, i, nagnuvši se ka meni neprekidno je slušao; s vremena na vreme nasmešio bi se dugim, sporim osmehom, iskezio zube i namigivao očima, kao čovek koji se muči da nešto shvati i želi da pogodi. Ostalo mi je jasno sećanje samo o tome da, kad sam mu pričao o „dokumentu“, nikako nisam mogao da se razgovetno izrazim i stvar jasno ispričam, i po licu sam mu poznao da nikako nije mogao da me razume, ali da bi ipak jako želeo da me razume, tako da je čak riskovao da me jednim pitanjem zadrži; ali to je bilo opasno, jer sam odmah, čim me je prekinuo, i ja sam prekinuo temu i zaboravio o čemu sam govorio. Koliko smo vremena tako sedeli i tako razgovarali — ne znam i ne mogu ni da zamislim. On je najedanput ustao i pozvao Alfonsinu.
— Njemu je potreban mir; možete zvati i lekara ako bude potrebno, — ispunite sve što bude želeo, to jest.., Vous compreniez, ma fille? Vous avez l agent?[48] Nemate? Evo vam! — I dade joj banknotu od deset rubalja. Zatim joj je nešto dugo šaptao: Vous comprenez! Vous comprenez! — ponavljao joj je više puta, preteći joj prstom i strogo namrštivši obrve. Video sam da je ona pred njim strašno drhtala.
— Vratiću se, a ti se pre svega dobro ispavaj, — nasmeši se on na mene i uze šešir.
— Mais, Vous n avez pas dormi du Tout, Maurise![49] — patetično mu reče Alfonsina.
— Taisez-vous, je dormirai après,[50] — i iziđe.
— Sauvée![51] — prošapta ona patentično, pokazav mi rukom za njim.
— Monsieur, monsieur! — poče ona odmah da deklamuje, stavši nasred sobe u pozi: —Jamais homme ne fuit si cruel, si Bismark, que set être, qui regarde une femme comme une saleté de Nazard. Une femme, qu est-se que ça dans nôtre époque? „Tue la!“ voila le dernier mot de l Académie française!...[52]
Iskolačio sam oči na nju; u mojim očima počele su se stvari udvostručavati, učinile su mi se dve Alfonsine... Najedanput spazim da plače, pretrnuh i dosetih se da mi već vrlo odavno govori, i da sam, po svoj prilici, za to vreme spavao ili bio bez razuma.
—... Hélas! de quoi m aurait servi de le découvrir plutôt. — vikala je Alfonsina, — et n aurais-je pas autant gagné à tenir ma honte cachée Toute ma vie? Peut-être, n est-il pas honnête à une demoiselle de s expliquer si librement devant monsieur, mais enfin je vous avoue, que s’il m était permis de vouloir quelque chose, oh, se serait de lui plonger au coeur mon couteau, mais en déTournant les ueux, de peur que son regard exécrable ne fit trembler mon brass et ne glaçât mon courage! Il a assassiné se pope russe, monsieur, il lui arrancha sa barbe rousse pour la vendre à un artiste en cheveux au pont des Maréchaux, Tout près de la Maison de monsieur Andrieux — Nautes nouveautés, articles de Paris, linge, chemises, vous savez, n estse pas?... Oh, monsieur, quand l amitié rassemble à table épouse, enfants, soeurs, amis, quand une vive allégresse enflamme mon coeur, je vous le demande, monsieur: est-il bonNeur préférable à selui dont Tout jouit? Mais il rit, monsieur, se monstre exécrable et inconsevable et si se n était pas par l entremise de monsieur Andrieux, Jamais, oh, Jamais je ne serais... Mais quoi, monsieur, qu’avez vouz, monsieur?[53]
Ona pritrča k meni: izgleda da sam imao groznicu, a možda i nesvesticu. Ne umem da izrazim kakav je težak, bolestan utisak na mene činila ova poludela žena. Možda je ona uobrazila da joj je bilo zapoveđeno da me zabavlja: bar se od mene ni za časak nije odmicala. Možda je nekad igrala u pozorištu; strašno je deklamovala, vrtela se, govorila neprestance, dok sam ja već odavno ućutao. Sve što sam mogao je shvatiti iz njenoga pričanja. bilo je to da je bila u nekoj tesnoj vezi s nekom „la Maison de monsieur Andrieux — Nautes nouveautés, articles de Paris, etc.“, a možda je i došla iz la Maison de monsieur Andrieux; ali ona je bila sad razdvojena za večita vremena od toga monsieur Andrieux, par se monstre furieux et inconsevable, i u tome je i bila cela tragedija... Jecala je, ali meni se činilo da to ona samo onako jeca, a da u stvari ne plače; na čas mi se činilo da će se cela raspasti kao skelet; izgovarala je reči nekim stegnutim promuklim glasom; reč préférable, naprimer, izgovarala je prefér-a-ble, blejeći ono a sasvim kao ovca. Jedanput, kad sam došao k sebi, primetio sam da se oko sebe obrtala na jednoj nozi, ali ona nije igrala, nego je ovo obrtanje kao bilo deo priče, koju je ona ovim htela očiglednije da prikaže. Tada je najedanput brzo prišla malom, starom i raštimovanom klaviru koji je bio u sobi, otvorila ga, počela na njemu da svira i da peva. Čini mi se da sam se jedno deset minuta, ili i više, potpuno zaneo, ili sam zaspao, ali bolonjsko psetance zalaja, i ja se probudih: svest mi se vratila učas potpuno, i obasjala me celom svojom svetlošću; ja skočih užasnut:
„Lambert, ja sam kod Lamberta!“ prođe mi kroz glavu, i, dohvativ šešir, skočih da uzmem bundu.
— Où allez-vouz, monsieur?[54] — zapita me Alfonsina uplašeno.
— Hoću dalje odavde, hoću da iziđem! Pustite me, ne držite me...
— Ouim monsieur! — odgovori mi Alfonsina odobravajući mi, i potrča da mi sâma otvori vrata za hodnik. — Mais se n est pas loin, monsieur, c est pas loin du Tout, ça ne vaut pas la peine de mettre votre choubà, c est ici près, monsieur![55] — vikala mi je kroz ceo hodnik. Kad sam istrčao iz sobe, udario sam desno.
— Par ici, monsieur, c est par ici![56] — dovikivala mi je iz svega glasa, uhvativši čvrsto svojim dugačkim, koštunjavim prstima moju bundu, a drugom rukom pokazujući mi levo u hodniku jedno mesto kuda uopšte nisam mislio da idem. Oteo sam se i potrčao vratima koja vode na stepenice.
— Il s en va, il s en va![57] — potrča za mnom Alfonsina vičući svojim kreštavim glasom: — mais il me tuera, monsieur, il me tuera![58] — Ali sam ja već istrčao na stepenice, i, pored svega toga što je i ona trčala za mnom čak i niza stepenice, ipak sam uspeo da otvorim poslednja, izlazna vrata, da iskočim na ulicu, i uzmem prva kola koja su naišla. Kočijašu sam rekao maminu adresu…

IV
Međutim, svest koja je za časak zasjala, brzo se ugasila. Pomalo se sećam još samo toga da sam kolima doveden kod MaMe, uveden u kuću, ali sam tamo gotovo odmah pao u stanje u kome sam potpuno izgubio memoriju. Idućega dana, kako su mi pričali docnije (a i ja se sam, uostalom, sećam toga), razum mi se opet s vremena na vreme vraćao. Zapamtio sam da sam bio u Versilovljevoj sobi na njegovom divanu; sećam se da sam oko sebe video Versilova, mamu, Lizu; dobro se sećam da mi je Versilov govorio o Zerščikovu, o knezu, i da mi je pokazivao neko pismo, da me je umirivao. Pričali su mi docnije da sam se sa užasom neprestano raspitivao za nekoga Lamberta, i jednako govorio da laje neko bolonjsko kuče. Ali slabi sjaj svesti uskoro se opet ugasio: pred veče istoga dana bio sam već u punoj vatri. No hoću pre ostalih događaja da prvo pomenem ovo:
Kad sam one večeri izišao od Zerščikova, i kad se tamo sve bilo smirilo, Zerščikov je, kad je ponovo otpočeo kocku, najednom glasno izjavio da se desila pogreška koju žali: nestalih četiri stotine rubalja nađene su u ostaloj gomili novca, i račun banke se, prema tome, pokazao potpuno ispravan. Tada je knez, koji je ostao u kockarnici, prišao Zerščikovu i od njega energično zahtevao da odmah javno posvedoči moju nevinost, i, sem toga, da mi se pismeno izvini. Zerščikov je sa svoje strane priznao da je ovaj knežev zahtev opravdan, i dao je reč, pred svima, da će mi još koliko sutra poslati pismo kojim će stvar objasniti i meni se izviniti. Knez mu je saopštio Versilovljevu adresu, i, odista, Versilov je već sutradan primio lično od Zerščikova pismo na moje ime, i odozgo mojih hiljadu tri stotine rubalja koje sam zaboravio u kockarnici. Na taj način je okončana stvar kod Zerščikova; ova radosna vest je jako pomogla da ozdravim, čim mi se svest vratila.
A knez, pošto se vratio sa kocke, napisao je iste noći dva pisma: — jedno meni, a drugo onom svom nekadašnjem puku u kome je imao istoriju sa zastavnikom Stepanovom. Oba pisma je poslao idućega jutra. posle toga je napisao raport državnoj vlasti, i s tim raportom u rukama, rano izjutra, prijavio se komandantu svoga puka, izjavivši mu da je „zločinac, saučesnik u falsifikovanju **ih akcija, da se predaje u ruke pravosuđa, i moli da mu se sudi“. Ujedno je predao i raport u kome je sve to bilo izloženo i napismeno. Uhapsili su ga.
A ovo je njegovo pismo koje je napisao i uputio meni te noći, od reči do reči:
„Vrlo mili Arkadije Makaroviću!
„Pošto sam pokušao lakejski „izlaz“, izgubio sam tim samim pravo da koliko bilo utešim svoju dušu mišlju da bih se i ja najzad mogao rešiti na hrabar korak. Ogrešio sam se o otadžbinu i svoj rod, i zbog toga, kao poslednji izdanak svoga roda, kažnjavam sebe sâm. Ne razumem kako sam mogao da se uhvatim za tu nisku misao da sebe sačuvam, i da neko vreme maštam o tome da se otkupim novcem od njih! Ipak bih pred svojom savešću zanavek ostao prestupnik. Ti ljudi, i pošto bi mi vratili pisma koja me kompromituju, ne bi me ipak celoga života ostavili na miru! Šta mi je drugo ostajalo: da živim s njima, da s njima budem zajedno celoga života — to je bila sudbina koja me je čekala! Ne mogu da primim takvu sudbinu, i najzad sam u sebi našao toliko čvrstine ili, možda, samo očajanja, da postupim onako kako sad postupam.
Napisao sam pismo u moj raniji puk svojim ranijim drugovima, i opravdao sam Stepanova. Tom postupku nema i ne može biti cilj nikakvo ispaštanje ni otkup greha: to je samo predsmrtno zaveštanje sutrašnjega mrtvaca. Tako treba gledati tu stvar. Oprostite mi što sam vas napustio u kockarnici; to je bilo zbog toga što u tom trenutku nisam u vas bio uveren. sad, kad sam već mrtav čovek, mogu da načinim takvo priznanje... s onoga sveta.
Jadna Liza! Ona ništa ne zna o ovoj odluci; neka sama presudi da li da me proklinje. Ne mogu da se opravdavam, i čak ne mogu da nađem ni reči da joj šta bilo objasnim. Znajte i to, Arkadije Makaroviću, da sam joj juče izjutra, kad je bila kod mene poslednji put, otkrio moju prevaru, i da sam joj priznao da sam išao kod Ane Andrejevne u nameri da je zaprosim. Nisam mogao da to ostavim na mojoj savesti pred poslednjom odlukom koju sam već smislio, videći njenu ljubav, te sam joj sve otkrio. Ona mi je oprostila, sve mi je oprostila, ali joj ja nisam poverovao; tome nema oproštaja; na njenom mestu ja ne bih mogao oprostiti. Sećajte me se.
Vaš nesrećni poslednji knez Sokoljski“.
Odležao sam bez svesti punih devet dana.

TREĆI DEO

GLAVA PRVA
I
A sad o nečem sasvim drugom.
Neprestano objavljujem: „o drugom, o drugom“, a sve i dalje pričam samo o sebi. Međutim, već sam hiljadu puta izjavio da mi nije cilj da sebe opisujem; takva mi je bila čvrsta namera kad sam otpočeo ove beleške: jer savršeno razumem da nimalo nisam zanimljiv čitaocu. ja opisujem i želim da opišem druge ljude, a ne sebe, a ako se ipak tu i ja pojavim, to je pogreška koja je samo za žaljenje, pošto nikako ne mogu to da izbegnem, ma koliko da želim. Pre svega me ljuti što, opisujući s takvim žarom svoje lične doživljaje, tim samim dajem povoda da se misli da sam i sad onakav kakav sam bio u to doba. Ali će se čitalac setiti da sam ne jedanput uzviknuo: „O, kad bih mogao da promenim ono što je bilo ranije, i da počnem potpuno iznova!“ Tako ne bih mogao uzvikivati da se nisam radikalno izmenio i postao sasvim drugi čovek. To je potpuno jasno; i samo kad bi iko mogao da zamisli koliko sam sit svih ovih izvinjavanja i predgovora koje moram svaki čas da utrpavam, čak i sad usred mojih beležaka!
Da pređem na stvar.
Pošto sam devet dana ležao bez svesti, probudio sam se kao novorođen, ali ne i preporođen; uostalom, moje ponovno rođenje bilo je, naravno, glupo, ako se uzme u širokom značenju, i možda bi ono bilo drugačije kad bi se sad dogodilo. Moja ideja, to jest moje osećanje, opet se sastojalo samo u tome (kao i hiljadu puta pre toga) da od njih potpuno odem, ali da neizostavno odem, a ne onako kao ranije kad sam sebi hiljadu puta to stavljao u zadatak i nikako ga ne ispunjavao. Nisam želeo nikome da se svetim, za to dajem svoju časnu reč — mada su me svi uvredili. Spremao sam se da od njih odem bez mržnje i bez proklinjanja, ali sam želeo da imam svoju ličnu snagu, stvarnu i nezavisnu od svih njih i od celoga sveta; ta zar se nisam već izmirio gotovo sa svim stvarima na svetu! Beležim ovu moju tadašnju sanjariju ne kao misao, nego samo kao moje tadašnje neodoljivo osećanje. Dok sam ležao u postelji, nisam hteo to osećanje ni da formulišem. Bolestan i slab, ležeći u Versilovljevoj sobi koju su za mene odvojili, s bolom sam gledao u kolikoj sam meri izgubio snagu: na postelji je ležala slamka a ne čovek, i ne samo od bolesti — o, kako me je to sve vređalo! I gle, iz najveće dubine moje duše dizao se protest, i ja sam gubio dah od nekog osećanja beskrajno velike nadutosti i oholosti. U celom životu ne mogu da se setim vremena u kome sam imao osećanja jače nadutosti nego tih prvih dana moga ozdravljivanja, to jest tada kad sam ležao kao slamka na postelji.
Ali za sada sam ćutao, i rešio sam da ni o čem ne razmišljam! Neprestano sam gledao u njihova lica, trudeći se da po njima pogodim sve što mi je bilo potrebno. Bilo je jasno da ni oni nisu želeli da se raspituju i da se interesuju, a sa mnom su razgovarali o sasvim sporednim stvarima. To mi se dopadalo, i u isto vreme ljutilo me je; ali ovu protivrečnost neću da objašnjavam. Lizu sam viđao ređe nego mamu, mada mi je ona dolazila svakoga dana, čak po dva puta. Iz odlomaka njihovih razgovora i iz celog njihovog izgleda zaključio sam da je Liza imala vrlo mnogo posla, i da često nije kod kuće zbog tih svojih poslova: ali već u samoj pomisli o mogućnosti da ona ima „svoje poslove“, za mene je postojala neka vrsta uvrede; no to su sve bila bolesna, čisto fiziološka osećanja koja ne vredi opisivati. I Tatjana Pavlovna mi je dolazila gotovo svakoga dana, i mada nije bila nimalo nežna prema meni, bar me nije grdila kao pre, što mi je do krajnosti bilo neprijatno, tako da sam joj otvoreno rekao: „Vi ste, Tatjana Pavlovna, kad ne grdite, strašno dosadni“. — „Pa dobro, onda neću više ni da ti dolazim“, odgovorila mi je ona i izašla. A meni je bilo milo što sam bar jednu oterao.
Najviše sam mučio mamu i na nju sam se ljutio.
Pojavio mi se strašan apetit, i strašno sam gunđao što jelo odocnjava (a nikad nije odocnjavalo). Mama prosto nije znala kako da mi ugodi. Jedanput mi je donela supu i počela po običaju da me hrani, a ja sam neprestano gunđao jedući. I najedanput počeh i sam da se ljutim što gunđam: „nju jedino možda što volim, pa i nju mučim“. Ali ljutnja nije ipak popuštala, te se iz ljutnje zaplačem, a ona je, sirotica, pomislila da sam se zaplakao iz silne ljubavi, te se nagnula nada me i počela da me ljubi. Stisnuh zube i nekako otrpeh, ali, odista, u tom trenutku sam je mrzeo. Mamu sam ipak uvek voleo, i tada sam je voleo, i nisam je mrzeo nimalo, nego je to bilo ono što biva uvek: koga više voliš, najviše ga i vređaš.
Tih prvih dana mrzeo sam jedino doktora. Doktor je bio mlad čovek, ponositoga držanja, koji je govorio strogo i čak i neučtivo. Svi ti ljudi od nauke kao da su tek juče i iznenada saznali nešto naročito, dok se juče baš ništa naročito nije desilo; ali takvi su uvek „osrednji ljudi“ i „ulica“. Dugo sam podnosio, pa najzad izgubih strpljenje te mu pred svima našima rekoh da se uzalud trudi, da ću se izlečiti i bez njega, da je on, iako spolja izgleda da je realan, u stvari pun predrasuda, i ne razume da medicina nije još nikada nikoga izlečila — da je, najzad, po svoj verovatnosti, on jedan potpuno neobrazovan čovek, „kao što su danas kod nas svi tehničari i specijalisti koji su u poslednje vreme toliko digli nos“. Doktora je to vrlo uvredilo (već tim samim je dokazao da je takav), ali je ipak i dalje dolazio. Najzad sam izjavio Versilovu da ću doktoru, samo ako ne prestane da dolazi, kazati i deset puta neprijatnije stvari. Versilov mi je na to primetio samo to da nije moguće reći ni dvaputa neprijatnije stvari od onih koje sam rekao, a ne deset puta. Meni je bilo milo što je to rekao.
Ipak, kakav je to čovek! Kažem za Versilova. On, i jedino on je bio svemu kriv — pa ipak: jedino se na njega tada nisam ljutio. Nije me samo njegovo ponašanje prema meni zadobilo, nego smo, mislim, tada obojica osećali da jedan drugom dugujemo objašnjenja za mnoge stvari... i da je baš zbog toga najbolje da se i ne objašnjavamo. Vanredno je prijatno kad u sličnim situacijama u životu čovek naiđe na pametnog čoveka! Već sam u drugom delu moje priče unapred saopštio da mi je Versilov vrlo kratko i jasno rekao sve o pismu koje mi je pisao uhapšeni knez, o Zerščikovu, o njegovoj izjavi koju je dao u moju korist, itd. itd. Ali pošto sam se rešio da ćutim, to sam mu postavio, na najsuvlji nači“, samo dva tri najkraća pitanja. On je na njih odgovorio jasno i tačno, no potpuno bez izlišnih reči i, što je najbolje, bez izlišnih osećaja. A tada sam se plašio izlišnih osećaja.
O Lambertu ćutim, ali čitalac se svakako doseća da sam o njemu mnogo mislio. U bunilu sam nekoliko puta govorio o Lambertu, no kad sam se otrgao iz bunila i uzeo da posmatram, ubrzo sam došao do zaključka da je sve o Lambertu ostala tajna i da ništa nisu saznali, ne isključujući ni Versilova. Tome sam se vrlo obradovao, te me je prošao strah, ali sam se prevario, kao što sam docnije video na svoje veliko iznenađenje: Lambert je za vreme moje bolesti dolazio, samo mi je Versilov to prećutao, te sam zaključio da sam za Lamberta već zaboravljen. Ipak sam o njemu često mislio, i više no to: mislio sam o njemu ne samo bez odvratnosti, ne samo s radoznalošću, nego čak sa izvesnim interesovanjem, kao da sam predosećao da se tu javlja nešto novo što će odgovarati mojim novim osećanjima i planovima koji su se u meni rađali. Jednom reči, rešio sam se da o Lambertu promislim pre nego o svemu ostalom, čim se budem rešio da mislim. Beležim jednu čudnu stvar: bio sam potpuno zaboravio gde on stanuje i u kojoj se ulici onda sve ono desilo. Zapamtio sam sve drugo: i sobu, i Alfonsinu, i kučence, i koridor; odmah bih mogao sve to nacrtati; ali gde se sve to desilo, to jest u kojoj ulici i u kojoj kući — to sam potpuno zaboravio. I što je najčudnije, svega toga setio sam se tek trećega ili četvrtoga dana posle moga dolaska do pune svesti, pošto sam već odavno počeo da se u mislima bavim Lambertom.
To su, dakle, bila moja prva osećanja posle moga vaskrsenja. Zabeležio sam samo najsporednije stvari, i najverovatnije je da glavne stvari nisam ni umeo zabeležiti. U stvari, možda su se glavne stvari baš tada određivale i formulisale u mom srcu; nisam se valjda ljutio i srdio samo zato što mi ne donose supu. O, dobro se sećam koliko sam bio tužan i koliko sam nekada bio na mukama, naročito kad sam ostajao duže vremena sam. Kao uprkos, njima se učinilo da mi je teško kad su kod mene, da me njihovo saučešće vređa, te su počeli sve češće i češće da me ostavljaju samog: a ta njihova fina dosetljivost bila je izlišna.

II
Četvrtoga dana posle moga dolaska k sebi, ležao sam oko tri sata posle podne na svojoj postelji, i nikoga nije bilo sa mnom. Dan je bio svetao, i znao sam da će oko četiri sata, kad sunce bude zalazilo, njegovi kosi, crveni zraci udariti pravo u ugao moga zida i sjajnom pegom osvetliti to mesto. To sam znao po prethodnim danima, i zbog toga što će se to neizostavno desiti kroz jedan sat, i naročito zbog toga što sam to unapred znao, kao dva puta dva, razljutilo me je do besnila. Besno se okrenuh celim telom na drugu stranu, i tada najedanput usred duboke tišine jasno čuh reči: „Gospode Isuse Hriste, Bože naš, pomiluj nas!“ Ove reči bile su izgovorene polušapatom, posle njih ču se uzdah iz celih grudi, a zatim se sve opet potpuno utiša. Brzo digoh glavu.
Još ranije, to jest još uoči toga dana, već koliko preksinoć, primetio sam da se događa nešto naročito u tim trima našim sobama dole. U sobici do salona, u kojoj su ranije spavale mama i Liza, sad je očevidno bio neko drugi. Već sam više puta čuo neke glasove, i danju i preko noći, ali samo načas, na vrlo kratak čas, i tišina bi se odmah vraćala potpuno, za nekoliko sati, tako da nisam ni obraćao pažnju. Sinoć sam pomislio da je tamo Versilov, zato što je ubrzo posle takvog jednog šuma ušao kod mene, iako sam već tačno znao iz njihovih razgovora da se Versilov za vreme moga bolovanja preselio nekuda u drugi stan u kome i noćiva. Za mamu i Lizu mi je odavno već bilo poznato da su obadve (da ne bih ja bio uznemiravan, mislio sam) prešle gore u moj bivši „grob“, i pomišljao sam u sebi: „kako su mogle njih dve zajedno da se tamo smeste?“ sad se najedanput pokazalo da u njihovoj pređašnjoj sobi stanuje jedan čovek, i da taj čovek nije ni u kom slučaju Versilov. S lakoćom koju nisam pretpostavljao da imam (uobražavajući dotle da sam potpuno slab), spustio sam s postelje noge, gurnuo ih u papuče, ogrnuo se sivim sobnim ogrtačem od jagnjećeg krzna koji je bio pored mene (a koji je za mene žrtvovao Versilov), i pošao kroz gostinsku, u bivšu maminu spavaću sobu. Ono što sam tamo spazio, sasvim me je zbunilo: nikako nisam ni slutio što slično, i zastadoh kao ukopan na pragu.
Onde je sedeo jedan sed, vrlo sed starac, s velikom, užasno belom bradom, i bilo je jasno da tu već odavno sedi. Sedeo je ne na postelji nego na maminoj klupici, i samo se leđima naslanjao na krevet. Uostalom, on se držao toliko uspravno, da mu, izgleda, nimalo nije bilo potrebno da se naslanja, iako je, očevidno, bio bolestan. Na njemu je preko košulje bila prebačena mala jagnjeća bundica, preko kolena je imao mamin pled, a noge su mu bile u papučama. Po svemu se videlo da je visokoga rasta, širokih pleća, vrlo svežega izgleda bez obzira na to što je bolestan; malo bled i izmršaveo, izduženoga lica, vrlo guste, ali ne vrlo duge kose, a godina mu je, izgleda, moglo biti oko sedamdeset. Pored njega na stolici, na dohvat ruke, ležale su tri ili četiri knjige i srebrne naočari.
Mada nijednom slutnjom nisam mislio da ću ga sresti, ipak sam istoga trenutka pogodio ko je, samo nikako nisam mogao da shvatim na koji je način mogao da provede celo ovo vreme gotovo pored samoga mene tako tiho da ga do sada nimalo nisam čuo.
Nije se ni makao kad me je spazio, nego me je netrenimice i ćuteći samo gledao, isto tako kao i ja njega, s tom razlikom što sam ja njega gledao s beskrajnim iznenađenjem, a on mene bez ikakvoga iznenađenja. Naprotiv, pošto me je razmotrio celoga, do poslednje crte, za tih pet ili deset sekunadi ćutanja, najedanput se osmehnuo i čak se tiho i nečujno zasmejao, i mada je smeha brzo nestalo, ipak mu je njegov svetao, veseo trag ostao na licu, i naročito u očima, plavima, sjajnima, velikima, ali sa opuštenim i podbulim od starosti kapcima, koji behu okruženi mnogobrojnim sitnim borama. Ovaj njegov smeh načinio je na mene najjači utisak.
Čini mi se da je, kad se čovek smeje, u većini slučajeva gadno gledati ga. Najčešće se u ljudskom smehu ispoljava nešto ružno, nešto što unižava čoveka koji se smeje, iako onaj koji se smeje sam gotovo nikad ne zna za utisak koji izaziva. Isto tako ne zna, kao što uopšte niko ne zna, kakvo mu je lice kad spava. Nekima je kad spavaju lice i u snu pametno, a drugima, čak i pametnima, u snu lice postaje vrlo glupo i zato smešno. Ne znam otkuda to dolazi: hteo bih samo da kažem da ni čovek koji se smeje, kao ni čovek koji spava, većinom ništa ne zna o svom licu. Vrlo velik broj ljudi nimalo ne ume da se smeje. Uostalom, tu nema šta da se „ume“: to je dar i ne da se naučiti. Naučićeš jedino ako sebe prevaspitaš, ako se razviješ na bolje i savladaš ružne instinkte svoga karaktera: u tom slučaju bi se, verovatno, mogao i smeh takvoga čoveka promeniti na bolje. Ima ljudi koje smeh potpuno odaje, i najedanput možete da ga upoznate do srži. A i neosporno pametan smeh neki put postaje odvratan. Za smeh je pre svega potrebna iskrenost, a zar ima iskrenosti kod ljudi? Za smeh je potrebna nezlobivost, a ljudi se najčešće smeju pakosno. Iskren i nezlobiv smeh znači veselost, a zar ima kod ljudi u današnje vreme veselosti, i umeju li ljudi da budu veseli? (O veselosti sam dosta čuo od Versilova i zapamtio). Veselost čoveka je najvidnija crta njegova, koja ga najviše odaje. Jedan karakter dugo ne možete da upoznate, ali čim se čovek nasmeje bar jedanput sasvim iskreno, pokazaće vam se njegov ceo karakter odmah kao na dlanu. Samo čovek vrlo visokog i vrlo srećnog razvitka ume da bude veseo, i da zarazi i druge, to jest neodoljivo i dobrodušno veseo. Ne govorim o njegovom umnom razvitku, nego o karakteru, o celom čoveku. Na taj način, ako želite da prozrete čoveka i da upoznate njegovu dušu, ne posmatrajte kako ćuti ili kako govori ili kako plače, ili čak kako se uzbuđuje plemenitim idejama, nego bolje da pogledate kad se smeje. Ako se dobro smeje, znajte da je dobar čovek. Pri tome posmatrajte sve nijanse: potrebno je, na primer, da vam se smeh jednoga čoveka ni u kom slučaju ne učini glup, ma koliko da je čovek veseo i prostodušan. Čim primetite i najmanji trag glupaštva u njegovom smehu, to nesumnjivo znači da je taj čovek umno ograničen, ma koliko oko sebe rasipao ideje. Ako mu smeh nije glup, ali vam se sam čovek koji se smeje najedanput zbog nečega učinio smešan, makar samo i malo — znajte da taj čovek nema pravoga ličnoga dostojanstva, ili ga bar nema u punoj meri. Ili, najzad, ako smeh jednoga čoveka doduše jeste zarazan, ali vam se ipak iz nekog razloga učini ružan, znajte da je i priroda toga čoveka ružna i prosta, i da je sve plemenito i uzvišeno što ste ranije kod njega primetili, ili svesno ili nesvesno pozajmljeno, i da će se takav čovek bezuslovno docnije promeniti na gore, da će se baviti „korisnim stvarima“, a plemenite ideje odbaciće bez milosti kao mladićke zablude i zanešenjaštvo.
Ovu dugačku tiradu o smehu zabeležio sam ovde hotimično, i na štetu pričanja, pošto je smatram kao jedno od mojih najozbiljnijih saznanja o životu. A naročito je preporučujem verenicama koje su već spremne da pođu za izabranim čovekom, ali ga još jednako posmatraju nerešljivo i s nepoverenjem, i nikako ne mogu da se odluče. I neka se ne rugaju jadnome momčetu što se utrpava sa svojim poukama u bračne poslove o kojima nema ni pojma. ja zato dobro znam da je smeh najsigurnija proba duše. Pogledajte dete: jedino deca umeju da se smeju do savršenstva dobro, i zbog toga i jesu zavodljiva i privlačna. Za mene je odvratno dete koje plače, a dete koje se smeje i koje je veselo, rajska je svetlost, otkrivanje budućnosti, u kojoj će čovek najzad postati isto tako čist i prostodušan kao što je dete. I eto, tako nešto detinjasto i do neverovatnosti privlačno video sam i u kratkotrajnom smehu ovoga starca. Odmah sam mu prišao.

III
— Sedi, sedi malo, noge ti po svoj prilici još ne mogu da stoje — ponudi me on ljubazno, ukazavši mi na mesto pokraj sebe i neprestano mi gledajući u lice istim svetlim pogledom. Sedoh pokraj njega i rekoh:
— Znam ko ste, vi ste Makar Ivanović.
— Tako je, drago dete. Divno je što si ustao. Ti si mladić, biće ti divno. Starac ide u grob, a mladić u život.
— Jeste li vi bolesni?
— Bolestan sam, prijatelju; više u nogama; do praga su me nožice još i donele, ali otkako sam ovde seo, nadule su se. To mi je još od prošloga četvrtka kad su počeli gradusi (to jest kad je počeo mraz). Dosad sam ih mazao mašću, vidiš: pre tri godine prepisao mi je Lihten, doktor Edmund Karlić, u Moskvi; ta mi je mast pomagala, uh, još koliko pomagala; ali evo sad više ne pomaže. Ni u grudima ne valja. A od sinoć ni leđa, sve kao da me psi ujedaju... I ne spavam noću.
— Kako to da vas ovde nimalo nisam čuo? — zapitah ga ja.
On me pogleda zamišljeno.
— Samo nemoj majku da probudiš — dodade on kao prisetiv se najednom nečega. — Ovde je provela celu noć pokraj mene, nečujno kao da je muva; a sad je, znam, prilegla. Oh, teško je bolesnom starcu — uzdahnu on — a za šta li se samo uhvatila duša, i neprestano se drži, i sve se još raduje suncu; i kad bi došlo da se život ponovo otpočinje, i tad bi se duša, veruj, ne ubojala; iako je, možda, takva misao grešna.
— Zašto grešna?
— Takva misao je samo san, a starac treba da ode na onaj svet dostojanstveno. Jer ako ideš u susret smrti ropćući ili s nezadovoljstvom, onda je to velik greh. Ali ako si zavoleo život zbog duhovne radosti, mislim da će Bog oprostiti, makar i jednom starcu. Nije lako čoveku da zna svaki greh, šta je grešno, a šta nije; to je tajna koja premaša ljudsku pamet. A starac treba u svako doba da bude zadovoljan, i treba da umre u punoj svetlosti svoga uma, blaženo i dostojanstveno, sit života, dunuvši u svoj poslednji čas i radujući se, odlazeći kao klas u snop i ispunivši svoju tajnu.
— Neprestano govorite o „tajni“; šta znači to „ispunivši svoju tajnu“? — zapitah ga osvrnuvši se na vrata. Bilo mi je milo što smo sami, i što je svuda oko nas vladala nepomućena tišina. Sunce je jasno sijalo u prozor pred svojim zalaskom. On je govorio malo frazasto i netačno, ali vrlo iskreno i sa izvesnim jakim uzbuđenjem, kao da mu je odista bilo milo što sam mu došao. Ipak sam primetio da je nesumnjivo bio u groznici, i to vrlo jakoj. I ja sam bio bolestan, takođe u groznici, od trenutka kad sam ušao kod njega.
— Šta je to tajna? Sve je tajna, prijatelju, u svemu je Božja tajna. U svakom drvetu, u svakoj travci nalazi se zatvorena ta tajna. Kad peva ptičica, ili kad zvezde sve ukupno na nebu blešte u noći — sve je to samo tajna, jedna ista tajna. A najveća je tajna u onome što čeka čovekovu dušu na onom svetu. Tako ti je to, prijatelju!
— Ne znam u kom smislu to govorite... Naravno, ne pitam vas zato da vas vređam, verujte da verujem u Boga; ali sve te tajne je razum odavno otkrio, a što još nije otkriveno, biće otkriveno, to je potpuno sigurno i možda još u najkraćem roku. Botanika tačno zna kako raste drvo, fiziolog i anatom znaju čak zbog čega ptica peva, ili će uskoro saznati, a što se tiče zvezda, one su ne samo sve prebrojane nego je svaki njihov pokret izračunat tačno na sekunde, tako da je moguće predskazati i za hiljadu godina unapred, od minuta do minuta, pojavu koje hoćete: komete... a sad je postao poznat čak i sastav najudaljenijih zvezda. Uzmite mikroskop, to je, znate, uveličavajuće staklo koje može da uveličava predmete milion puta — i pogledajte kroza nj kap vode, pa ćete spaziti u njoj ceo nov svet, ceo život živih stvorova, a međutim i to je bila tajna, a sad je eto otkrivena.
— Slušao sam za to, dragi moj, i to više puta sam slušao od ljudi. Nema šta da se kaže, to je veliko i slavno delo; sve je dato čoveku Božjom voljom; nije ga uzalud Bog zadunuo dahom života: „Živi i poznaj!“
— To su prazne reči. Ipak, vi valjda niste neprijatelj nauke, niste klerikalac? To jest, ne znam da li vi to razumete...
— Ne, dragi moj, poštovao sam nauku od mladosti iako sam nemam za nju pameti, ali na to ne ropćem: ako nije dato meni, dato je drugom. Možda je tako i bolje, jer svak ima svoje. Osobito, dragi prijatelju, zato što ni nauka ne koristi svakom. Svi smo nestrpljivi, svi bismo hteli da iznenadimo ceo svet, a ja, možda, i više nego ostali, samo kad bih umeo. Ali budući da sam eto sasvim neuk, kako mogu da se preuznosim kad sâm ništa ne znam? A ti si mlad i dosetljiv, i to ti je palo u deo, pa uči. Upoznaj sve, da, kad sretneš bezbožnog ili bezočnog čoveka, možeš da mu odgovoriš, a on da te ne obori naprasitim rečima i da ne zbuni tvoje nezrele misli. A ono staklo sam, i to baš nedavno, video.
I on tu duboko uzdahnu. Očevidno sam mu načinio izvanredno zadovoljstvo svojim dolaskom. Njegova želja za razgovorom bila je svakako bolesna. Sem toga, nesumnjivo je, ne varam se tvrdeći da me je u izvesnim trenucima posmatrao čak s nekom neobičnom ljubavlju: nežno mi je metao svoju ruku na moju, milovao me po ramenima... ali, moram da priznam, u izvesnim trenucima je kao potpuno zaboravljao na mene, kao da sedi sâm, i mada je i dalje govorio sa žarom, ipak je govorio negde u vazduh.
— Ima, prijatelju — produži on — u Genadijevoj pustinji jedan čovek velike pameti. On je od plemićkog roda i potpukovnik po činu i ima veliko bogatstvo. Dok je još živeo u svetu, nije hteo da se vezuje brakom; odvojio se od sveta evo već deseta godina, pošto je zavoleo tiha i ćutljiva pristaništa, i umirio svoja osećanja od svetskih sujeta. Živi potpuno po manastirskom ustavu, a neće da se zakaluđeri. A knjiga ima, dragi prijatelju, toliko da još ni u koga nisam video toliko — sâm mi je rekao da vrede do osam hiljada rubalja. Zove se Petar Valerjanić. Naučio me je u raznim vremenima mnogim stvarima, a ja sam voleo beskrajno da ga slušam. Kažem mu jedanput: „Kako to da vi, gospodine, sa tako velikom vašom pameću, i pošto ste proveli evo već deset godina u manastirskoj stezi i u potpunom odricanju svoje volje — kako to da ne primite časno postriženje, te da budete još savršeniji?“ A on će mi na to: — „Šta mi, starče, govoriš o mojoj pameti; a možda je mene moja pamet zarobila, a nisam ja nju savladao! A što kažeš za moju stegu: možda sam odavno već svoju meru izgubio. A što mi reče za odricanje moje volje? Evo, odreći ću se ovoga časa svega svoga bogatstva, i na čin svoj ću dati ostavku, i celu kavaljeriju metnuću ti evo ovde na sto sad odmah, samo lule duvana, evo se borim već desetu godinu, ali ne mogu da se odreknem. Kakav sam ti ja posle svega toga kaluđer, i kakvo odricanje volje proslavljaš u meni?“ Iznenadila me je ta njegova smirenost. „Pa onda, svratim ti ja prošle godine, o Petrovom postu, opet u tu pustinju —Gospod me doveo — i vidim u njegovoj ćeliji stoji baš ta stvar — mikroskop — dobio ga je iz inostranstva za velike pare. „Čekaj, veli, starče, da ti pokažem jednu stvar koja će te zadiviti, jer je dosad još nisi video. Pogledaj ovu kap vode, čistu kao suza: a sad pogledaj šta ima u njoj, pa ćeš videti da će mehaničari ubrzo ispitati sve tajne Božje, meni i tebi neće ostaviti nijedne“ — dobro se sećam da je tako rekao. A taj mikroskop sam još pre trideset i pet godina pre toga video kod Aleksandra Vladimirovića Malgasova, našega gospodara, deda Andreje Petrovića po majci, čije je imanje docnije, posle njegove smrti, pripalo Andreji Petroviću. Gospodar je bio znatan, velik đeneral, i održavao je velik lov, te sam mnogo godina kod njega proveo kao lovac. Jednoga dana postavi ti on taj mikroskop koji je doneo sa sobom, i naredi celoj posluzi da jedan za drugim priđu, i muškarci i žene, i da gledaju, i isto tako su pokazivali buvu i vaš, i vrh igle, i dlačicu, i kap vode. Bilo je vrlo zabavno: bojali se da prilaze, a bojali se i od gospodara — bio je vrlo durnovit. Neki i ne umeju da gledaju, zažmire očima pa ništa ne vide; drugi se opet straše i viču; a seoski starešina Savin Makarov zaklopio obema rukama oči i stao da viče: „radite sa mnom šta hoćete, ali neću da idem!“ Bilo je mnogo pustoga smeha. Petru Valerjaniću pak nisam priznao da sam ranije, još pre trideset i pet godina, ovo isto čudo video, jer sam opazio da njemu čini veliko zadovoljstvo da mi ga pokaže, nego sam, naprotiv, počeo da se čudim i užasavam. Dade mi vremena da gledam i zapita me: „Dakle, starče, šta sad veliš?“ A ja mu se poklonih i kažem mu: „Reče Gospod da bude svetlost, i bi svetlost“, a on će meni odjedanput na to: „A zar ne bi najzad tama?“ I to je rekao tako čudno, nije se čak ni nasmešio. To me je tada od njega začudilo, a on se kao naljutio i ućutao je.
— Prosto-naprosto, taj vaš Petar Valerjanić u manastiru drži postove i metaniše, ali u Boga ne veruje; i vi ste mu naišli u takvom trenutku, i to je sve — rekoh mu ja — i, povrh toga, to je smešan čovek: sigurno je već bar deset puta pre toga video mikroskop, i što da tako pošašavi jedanaesti put? Biće da je to neka nervoza koju je zaradio u manastiru...
— To je čist čovek i visokoga uma — odgovori starac s ubeđenjem — i nije bezbožnik. Um mu je bogat, ali mu je srce nemirno. sad se pojavilo vrlo mnogo takvih ljudi u gospodskim i učenim krugovima. I evo što ću ti još reći: taj čovek sâm sebe kažnjava. Treba im se sklanjati s puta i ne dosađivati im, a pre spavanja pomenuti ih u molitvi, jer takvi ljudi traže Boga. Da li se ti moliš Bogu pre spavanja?
— Ne; nalazim da je to prazan obred. Uostalom, moram da vam priznam da mi se taj vaš Petar Valerjanić dopada: bar nije praznoglav, a ipak je čovek koji unekoliko liči na nekoga koji nam je obojici blizak, koga obojica poznajemo.
Starac je obratio pažnju samo na prvu rečenicu moga odgovora:
— Grešiš, prijatelju, što se ne moliš Bogu; dobro je pomoliti se Bogu, srce postane veselo i pred spavanjem, i kad ustaneš od spavanja, i kad se noću probudiš. To ti ja kažem. Jednoga leta u julu mesecu išli smo u Bogorodičin manastir na slavu. Što smo se više približavali mestu, sve više se pridruživalo naroda, i najzad nas se skupilo malo ne dvesta ljudi, sve samih hadžija koji su išli da celivaju svete i netaknute mošti velikih čudotvoraca Anikija i Grigorija. Zanoćismo ti, brate moj, u polju, i ja se probudih izjutra rano dok su svi još spavali, a ni sunce se još iza šume nije javljalo. Digoh ti ja, dragi moj, glavu, pogledah unaokolo i uzdahnuh! Svuda neiskazana lepota! Sve tiho, vazduh lak; trava raste — rasti travo Božja! Ptica peva — pevaj ptičice Božja! Detešce na rukama jedne žene pisnu — Gospod bio s tobom, mali čoveče, rasti na svoju sreću, mladenče! I tada mi bi kao da sam prvi put u životu sve ovo u sebe primio... I opet spustih glavu, i zaspah odmah lako. Divno je na svetu, dragi moj! I kad bih ozdravio, opet bih na proleće pošao na put. I što je svet tajna, utoliko je baš bolje: zato je srcu i strašan i divan; i ovaj strah služi na veselje srcu: „Sve je u tebi, Gospode, i ja sam u Tebi, i primi me!“ Ne ropći, mladiću: zbog toga je još lepši što je tajna, — dodade on razneženo.
— „Zbog toga je još lepši što je tajna“... To ću zapamtiti, baš te reči. Vi se užasno netačno izražavate, ali vas ipak razumem... Iznenađuje me što daleko bolje znate i razumete stvari, nego što možete da se izrazite; samo govorite kao da ste u bunilu... — ote mi se, gledajući na njegove grozničave oči i pobledelo lice. Ali izgleda da on nije ni čuo moje reči.
— Znaš li ti, dragi mladiću, — poče on opet kao da produžuje pređašnji govor: — znaš li ti koje je granica sećanja na čoveka na ovom svetu? Granica ljudskoga sećanja postavljena je na sto godina. Sto godina posle smrti, čoveka još mogu da pamte njegova deca ili njegovi unuci koji su mu videli lice, a posle toga, ako se i može da produži sećanje na njega, to je samo usmeno, misleno, jer su otišli svi koji su mu videli živ lik. I zarašće mu grob travom, oblupiće se na njemu beli nadgrobni kamen, i zaboraviće ga svi ljudi, i samo njegovo potomstvo, zaboraviće mu docnije i ime, jer samo malo ljudi ostaje u uspomeni ljudskoj — ali i ne mari! Makar me i zaboravili, mili moji, ali ja ću vas voleti i iz groba. Čuću, deco, vaše vesele glasove, čuću korake vaše na grobovima vaših očeva o zadušnicama; živite još na sunašcu i radujte se, a ja ću se za vas pomoliti Bogu, u snu ću vam dolaziti... svejedno — i posle smrti traje ljubav!... Bio sam u isto takvoj groznici kao i on; umesto da izađem ili da ga umirim, a možda i položim u krevet zato što je bio potpuno kao u bunilu, ujedanput ga uhvatih za ruku, i, nagnuvši se njemu i stegnuvši mu ruku, rekoh mu uzbuđenim šapatom i sa suzama u duši:
— Volim što ste došli. Možda sam vas već odavno očekivao. Nikoga od njih ne volim: nemaju blagoobrazija... prosti su... Neću da pođem za njima, ne znam kuda da pođem, s vama ću poći...
Ali srećom u sobu uđe mama, inače ne znam šta bih još sve rekao. Ušla je sa licem koje se tek probudilo, i sa izrazom straha; u rukama je imala staklence i kašičicu; kad nas je spazila, uzviknula je:
— Znala sam! Odocnila sam da mu na vreme flâivi kinin, i sad je sav u groznici! Zaspala sam, dragi Makare Ivanoviću!
Ja ustadoh i iziđoh. Ona mu dade lek i strpa ga u krevet. Vratio sam se vrlo radoznao i napregnuto sam razmišljao o ovom susretu. Šta sam od susreta očekivao, ne znam. Naravno, misli su mi bile nepovezane, i mešale su mi se no pameti ne cele, nego samo u odlomcima. Ležao sam na postelji okrenut zidu, i najednom spazih u uglu jasnu mrlju svetlosti koju sam s tolikim proklinjanjem malopre čekao, i, gle, sećam se, cela mi se duša kao zaradovala, i kao da mi je nova svetlost oblila srce. Sećam se toga slatkoga časa i neću ga nikad zaboraviti. To je bio trenutak nove nade i nove snage... Tada sam se vraćao zdravlju, i, prema tome, ovo raspoloženje moglo je biti neminovna posledica moga nervnoga stanja; ali u tu svetlu nadu ja i danas verujem — i to sam sad hteo da zapišem i istaknem. Naravno, i tada sam dobro znao da neću poći na putovanja sa Makarom Ivanovićem i da ni sâm ne znam u čemu su se sastojale te nove težnje koje su me zahvatile, samo jednu reč sam, iako u bunilu, već bio izgovorio: „Nemaju blagoobrazija!“ Naravno, mislio sam u svom zanosu od toga trenutka: ja tražim blagoobrazije, a oni ga nemaju, i zato ih ostavljam.
Nešto zašušta iza mene, ja se okrenuh: pored kreveta stajala je mama, nagnula se nada mnom, i plašljivoradoznalo mi je gledala u oči. Zgrabih joj ruku:
— A zašto mi, mama, niste ništa rekli za našega dragoga gosta? — zapitah je, gotovo ni sam ne očekujući da ću tako nešto reći. Sav nemir se izgubio odjedanput s njenoga lica, na njemu se rasplamte kao neka radost, ali mi ona ne odgovori ništa, sem što mi reče jednu reč:
— Ne zaboravi ni Lizu; Lizu si zaboravio.
To je izgovorila brzo, pocrvenevši, i htede odmah da izađe, jer se strašno bojala da iskaže šta oseća; u tom pogledu je bila sasvim na mene, to jest stidljiva i neporočna; uz to, naravno, nije želela da sa mnom razgovara o Makaru Ivanoviću; dosta je bilo i ono što smo mogli reći pogledima. Ali baš ja, koji toliko mrzim da pokazujem osećaje, silom sam je zadržao za ruku: milo sam joj gledao u oči, tiho i nežno sam se smešio, a drugom rukom sam joj milovao ono drago lice, njene upale obraze. Ona se nagla nada mnom i pritisnula svoje čelo na moje:
— Neka Hristos bude s tobom — reče podigavši glavu, sijajući sva: — samo gledaj da ozdraviš. To ti neću zaboraviti. Bolestan je on, vrlo bolestan... Život mu je u Božjoj ruci... Ah, šta sam kazala, to ne može biti!,..
Zatim je izašla. Celoga svoga života je u strahu i trepetu, i uvaženju vrlo poštovala svoga zakonitoga muža i hadžiju Makara Ivanovića, koji joj je velikodušno i jedanput zasvagda oprostio.

GLAVA DRUGA
I
Mama se prevarila, nisam ja zaboravio Lizu. Osetljiva majka je primetila da između brata i sestre ima neka ohladnelost, ali tu nije bila u pitanju ljubav, nego više neka ljubomora. Objasniću, zbog onoga što će posle doći, u dve reči.
Kod jadne Lize, odmah posle kneževoga hapšenja, pojavila se neka preterana gordost, neka nepristupačna povučenost, da se gotovo nije moglo podnositi; ali svi u kući su pogodili istinu, to jest, koliko je imala da trpi; a što sam se ja ljutio i mrštio u početku na njeno ponašanje prema nama, to je bilo jedino zbog toga što me je dražila svaka sitnica, i što sam usled bolesti postao deset puta razdražljiviji — tako sad mislim o tome da je bilo. Uopšte nisam prestajao da volim Lizu, naprotiv, još jače sam je voleo, samo nisam hteo da priđem prvi, iako sam znao da ni ona ni za šta na svetu neće prići prva.
Stvar je u tome što je Liza, čim se saznalo sve za kneza, odmah posle njegovoga hapšenja, počela da prema nama, i uopšte prema celom svetu, zauzima držanje koje nije dopuštalo ni da se pomisli da nju neko može da sažaljeva ili da teši, i da kneza opravdava. Naprotiv — ne hoteći nikome da stvar objašnjava niti da se s kime o njoj spori — ona se nekako neprekidno ponosila postupkom svoga nesrećnog verenika kao nekim velikim herojstvom. Kao da nam je svima svaki čas govorila (ponavljam: nije ni reči govorila): „niko od vas ne bi to učinio — vi se ne biste predali vlastima iz osećanja časti i dužnosti, niko od vas nema tako osetljivu i čistu savest! A što se tiče njegovih postupaka, ko ne nosi na duši odvratne postupke? Samo ih svi kriju, a ovaj čovek je više voleo da sebe upropasti, nego da ostane nedostojan u svojim očima“. Eto to je izražavao, očevidno, svaki njen pokret. Ne znam, ali i ja bih isto tako radio na njenom mestu. Takođe ne znam da li su joj baš te misli bile i u duši, to jest, da li je u sebi to isto mislila; podozrevam da nije. Svakako je drugom, treznijom polovinom svoje pameti morala uviđati sve ništavilo svoga „heroja“, jer ko se sad ne bi saglasio s tim da je ovaj nesrećni i čak velikodušni čovek svoje vrste bio u to doba u najvećem stepenu bezvrednosti? Po samoj preteranosti, i kao durnovitosti prema svima nama, toj neprekidnoj sumnji da o njemu imamo drukčije mišljenje nego ona—moglo se delimično nagađati da se u dubini njenoga srca skrivalo i drugo mišljenje o njenom nesrećnom prijatelju. Ali ipak hitam da dodam sa svoje strane da je, prema mome shvatanju, bar upola bila u pravu; njoj se pre nego svima nama moglo oprostiti što se kolebala u konačnoj oceni. Iz dubine svoje duše priznajem da, i sad još, kad je već sve prošlo, nimalo nisam načisto: kako treba konačno oceniti toga nesrećnika koji nam je svima zadao takav zadatak.
U kući je zbog Lize i njenog držanja nastao ne mali pakao. Liza, koja je toliko jako volela, mora da je strašno trpela. Po svom karakteru ona je pretpostavljala da trpi ćuteći. Njen karakter je bio sličan mome, to jest bio je despotski i gord, i uvek sam mislio, i tada i sada, da je ona zavolela kneza zbog despotizma, i baš zato što on nije imao karaktera, te joj se, od prve reči i prvoga trenutka, potpuno pokorio. To se nekako samo od sebe događa u srcu bez prethodne namere; samo takva ljubav, ljubav jačega prema slabom, često postaje nesravnjeno jača i više muči nego ljubav jednakih karaktera, zbog toga što se protiv svoje volje uzima na sebe odgovornost za svoga slaboga prijatelja. ja bar tako mislim. Svi naši, od samoga početka, okružili su je najnežnijom brigom, naročito mama; ali ona nije omekšala, nije se odazivala na saučešće, i kao odgurivala je svaku pomoć. S mamom je još i govorila u početku, ali svakim danom je bila sve štedljivija na rečima, osorljiva, i čak naprasita. S Versilovom se u početku savetovala, ali uskoro je za savetodavca izabrala Vasina, kako sam s iznenađenjem saznao docnije... Išla je Vasinu svaki dan, išla je i po sudovima, kod kneževih pretpostavljenih, išla je advokatima, kod državnog tužioca; najzad gotovo po ceo dan nikako nije dolazila kući. Naravno, svakoga dana je dvaputa posećivala i kneza koji je bio zatvoren u tamnici, u odeljenju za plemiće, ali ta viđenja, kako sam se docnije uverio, padala su Lizi vrlo teško. Naravno, niko treći ne može potpuno da razume odnose između dvoje koji se vole. Ali mi je ipak poznato da ju je knez neki put duboko vređao, i to čime, na primer? Čudna stvar: neprekidnom ljubomorom. Uostalom, o tome docnije; samo dodajem ovome jednu misao: teško je reći ko je od njih koga više mučio? Dok se je među nama ponosila svojim herojem, Liza se, možda, ponašala savršeno drukčije prema njemu oči u oči, kako ja slutim pouzdano, po nekim podacima, o kojima ću, uostalom, takođe docnije govoriti.
I tako, što se tiče mojih osećaja i odnosa prema Lizi, sve je to bilo samo spolja, samo usiljena ljubomorna fikcija s obe strane, jer nikad jedno drugo nismo jače voleli nego u to vreme. Dodajem još da se Liza prema Makaru Ivanoviću od samog njegovog dolaska, posle prvog iznenađenja i posle prve radoznalosti, počela iz nekih razloga ponašati gotovo prezrivo, čak gordo. Kao naročito nije mu nimalo obraćala pažnje.
Pošto sam se zarekao da „ćutim“, kao što sam objasnio u prethodnoj glavi, mislio sam, naravno u teoriji, to jest u svojoj mašti, da održim zadatu reč. O, s Versilovom na primer, pre bih otpočeo razgovor o zoologiji ili o rimskim carevima, nego, na primer, o njoj ili o onoj, recimo, vrlo važnoj rečenici u njegovom pismu njoj kojom je izveštava da „dokument nije spaljen, nego da je živ i da će se pojaviti“ — rečenici o kojoj sam odmah počeo u sebi da mislim čim sam uspeo da povratim sećanje i rasuđivanje posle bunila. Ali, avaj! Već na prvom koraku u praksi, i još pre prvoga koraka, uvideo sam koliko je teško i nemoguće održati slične odluke: već drugoga dana posle moga upoznavanja sa Makarom Ivanovićem strašno me je uzbudio jedan neočekivan događaj.

II
Uzbudila me je neočekivana poseta Darje Onisimovne, majke pokojne Olje. Od mame sam već čuo da je dva puta dolazila u toku moje bolesti i da se vrlo interesovala za moje zdravlje. Da li je baš zbog mene dolazila ova „dobra žena“, kako se uvek o njoj izražavala mama, ili je prosto posećivala mamu po običaju koji je ranije već zavela — nisam pitao. Mama mi je uvek pričala o svima domaćim događajima, u vreme kad je dolazila da me hrani supom (u doba dok još nisam mogao da jedem sâm) — da bi me razonodila, ali ja sam se pri tom uporno trudio da svaki put pokažem da se malo interesujem svima tima saopštenjima, i zbog toga nisam ni za Darju Onisimovnu podrobnije pitao, čak sam potpuno ćutao.
Bilo je oko jedanaest sati; baš sam hteo da ustanem iz kreveta i da pređem u fotelju kod stola, kad uđe ona. Naročito sam ostao u postelji. Mama se nečim zabavila gore i nije sišla kad je gošća došla, tako sam ostao s njom sâm. Ona je sela prema meni, pored zida na stolicu, smešeći se i ne govoreći ništa. Predosećao sam da ćemo samo ćutati; i uopšte me je ceo njen dolazak vrlo naljutio. Nisam joj ni klimnuo glavom, i gledao sam joj pravo u oči; ali i ona je gledala meni pravo u oči.
— Vama je sad tamo u stanu posle kneževoga odlaska dugo vreme samoj? — zapitah je najedanput, izgubivši strpljenje.
— Ne, nisam više u tom stanu. sad, blagodareći Ani Andrejevnoj, pazim dete.
— Čije dete?
— Andreje Petrovića — reče ona poverljivo šapćući, osvrnuvši se pogledom na vrata.
— Ali tamo je Tatjana Pavlovna...
— I Tatjana Pavlovna, i Ana Andrejevna, obe, i Lizaveta Makarovna takođe, i vaša mama... sve. Tatjana Pavlovna i Ana Andrejevna sad su velike prijateljice.
Novost. Govoreći, ona je sva oživela. Gledao sam je s mržnjom.
— Vrlo ste oživeli od poslednjega puta kad ste dolazili kod mene?
— Ah, jeste.
— Izgleda da ste se ugojili?
Pogledala me je čudno:
— Vrlo sam ih zavolela, vrlo.
— Koga to?
— Pa Anu Andrejevnu. Vrlo je volim. Tako plemenita devojka i tako pametna...
— Tako. A šta radi ona, kako je ona sad?
— Oni su vrlo spokojni, vrlo.
— Ona je uvek bila spokojna.
— Uvek.
— Ako ste došli sa spletkama — najedanput viknuh ja, ne mogavši više da izdržim — znajte da neću ni u šta da se mešam, rešio sam se da odgurnem... sve, sve, meni je svejedno —Ja odlazim!...
Ućutao sam zato što sam se prisetio. Učinilo mi se da je poniženje da joj objašnjavam moje nove planove. Ona
me je saslušala bez čuđenja i bez uzbuđenja, i opet otpoče ćutanje. Zatim je najedanput ustala, prišla vratima i pogledala u susednu sobu. Pošto se uverila da tamo nema nikoga i da smo sami, sasvim spokojno se vratila i sela na ranije mesto.
— To ste dobro učinili! — nasmeja se ona najedanput.
— Hoćete li zadržati svoj stan kod onoga činovnika? — zapita ona najedanput, malo se nagnuvši i spustivši glas, kao da je to bilo glavno pitanje zbog koga je i došla.
— Stan? Ne znam. Možda ću i da izađem... Otkud ja znam?...
— A gazdini vas toliko mnogo očekuju; činovnik je u velikom nestrpljenju, kao i njegova žena. Andreja Petrović ih je uveravao da je sigurno da ćete se vratiti.
— A zašto to pitate?
— I Ana Andrejevna je želela da zna; bili su vrlo zadovoljni kad su saznali da ćete ostati u stanu.
— A otkud ona tako sigurno zna da ću bezuslovno ostati u tom stanu?
Hteo sam da dodam: „A šta se to nje tiče?“ — ali sam se uzdržao da pitam iz gordosti!
— I g. Lambert im je to isto potvrdilo.
— Šta-a-a?
— Jeste, g. Lambert. Oni su Andreji Petroviću takođe sasvim sigurno potvrdili da ćete ostati, i u to su uverili Anu Andrejevnu.
Bio sam sav potresen. Kakva su to čudesa! Lambert već poznaje Versilova, Lambert je već prodro do Versilova, — Lambert i Ana Andrejevna, prodro je i do nje! Plamteo sam, ali sam oćutao. Strašna gordost je oblila celu moju dušu, gordost ili što drugo, ne znam. Ali kao da sam sebi sâm govorio u tom trenutku: „Ako zapitam samo jednu reč radi objašnjenja, opet ću se vezati s tim svetom i nikad se više neću otrgnuti“. Mržnja se razgorela u mom srcu. Iz sve snage sam se rešio da ćutim, i ležao sam nepomično; i ona je ućutala za čitav minut.
— Šta radi knez Nikola Ivanović? — zapitah je kao da sam izgubio pamet. Stvar je u tome što sam je zapitao zato da pređemo na drugu temu, a ponova sam, neočekivano, postavio najvažnije pitanje, sâm, kao poludeo, vraćajući se u isti svet iz koga sam se tako grčevito rešio da bežim.
— Oni su u Carskom selu. Malo su slabi, a u varoši sad vlada rednja; svi su im savetovali da pređu u Carsko selo, u njihovu tamošnju kuću, na dobar vazduh.
Nisam joj odgovorio ništa.
— Ana Andrejevna i đeneralica ih posećuju svaka tri dana, zajedno se voze tamo.
Ana Andrejevna i đeneralica (to jest ona)—prijateljice! Zajedno se voze! Ćutao sam i dalje.
— sad su dobre prijateljice njih dve, i Ana Andrejevna tako lepo govori o Katarini Nikolajevnoj...
Neprestano sam ćutao.
— A Katarina Nikolajevna je opet „izašla“ u društvo, ne propušta nijednu svečanost, svuda blista; kažu da su na dvoru svi zaljubljeni u nju... a s g. Bjoringom je potpuno prekinula i neće biti svadbe; svi to tvrde... otkad se ono desilo.
To jest od Versilovljevog pisma. Sav sam pretrnuo, ali nisam ni reči progovorio.
— Ana Andrejevna opako žali kneza Sergija Petrovića, a i Katarina Nikolajevna, i svi za njega kažu da će biti oslobođen, a osudiće onoga drugoga, Stebeljkova.
Pogledah je s mržnjom. Ona zatim ustade i nagnu se nada mnom:
— Ana Andrejevna je naročito molila da se raspitam za vaše zdravlje — reče tihim šapatom — i vrlo vas je molila da svratite kod nje čim počnete da izlazite. Zbogom. Gledajte da ozdravite, tako ću joj reći...
Tada je izašla. Sedoh na krevet, hladan znoj mi izbi na čelu, ali ne zato što bih osećao kakav strah: nerazumljiva za mene i mrska vest o Lambertu i o njegovim mahinacijama, na primer, nije me nimalo ispunila užasom, u poređenju sa strahom, možda neopravdanim, s kojim sam se sećao, u bolesti i prvih dana ozdravljenja, moga susreta s njim one noći. Naprotiv, u tom prvom trenutku zbunjenosti na krevetu, odmah po odlasku Darje Onisimovne, čak se nisam ni zadržavao na Lambertu, nego me je... jače nego išta obuzela vest o njoj, o njenom prekidanju s Bjoringom, o njenoj sreći u društvu, o svečanostima, o uspehu, o „blesku“. „Blista“, još mi je u ušima odjekivala reč Darje Onisimovne. I tada osetih da se svojom snagom neću moći otrgnuti iz tog vrtloga, iako sam uspeo da ćutim i da ne ispitujem Darju Onisimovnu posle njenih čudnih saopštenja! Beskrajna žeđ za onim životom, njihovim životom, ovladala je celom mojom dušom i... i još neka druga slatka žeđ koju sam osećao do sreće i do mučnoga bola. Misli kao da su mi se vrtele, ali sam im dopuštao da se vrte. „Šta ima tu da se razmišlja!“ govorio mi je jedan osećaj. „Čak i mama je krila od mene da je Lambert dolazio—javljala mi se misao u nevezanim odlomcima — to joj je Versilov naredio da ćuti... Umreću, ali neću zapitati Versilova za Lamberta!“ — „Versilov — sinula bi mi opet misao — Versilov i Lambert, o, koliko li se kod njih desilo novih stvari! Baš je majstor ovaj Versilov! Najurio je Nemca Bjoringa onim pismom; oklevetao je nju, la calomnie... il er reste Toujours quelque chose[59], i dvoranin Nemac poplašio se skandala — xa-xa... dobila je lekciju!“ „Lambert... da nije već i do nje prodro ovaj Lambert? Još bi to trebalo! A zašto da se ona i s njim ne „sveže“?“ Ali tada najednom odbacih sve ove glupe misli i u očajanju spustih glavu na jastuk. „To ne sme biti!“ — rekoh s iznenadnom rešenošću, skočih s postelje, uzeh papuče i ogrtač, i odoh pravo u sobu Makara Ivanovića, kao da ću onde naći odbranu od svih podstrekavanja, kotvu spasenja za koju ću se uhvatiti.
U stvari sam možda tu misao tada i mogao imati sa svom snagom u svojoj duši; zbog čega bih inače tako neodoljivo i iznenada skočio s mesta i u takvom moralnom raspoloženju poleteo Makaru Ivanoviću?

III
Ali kod Makara Ivanovića sam, suprotno svakom očekivanju, zatekao druge — mamu i doktora. Pa kako sam iz nepoznatih razloga zamislio, pošavši tamo, da ću starca naći samoga kao i juče, to zastadoh na pragu u punoj nedoumici. Još nisam uspeo ni da se namrštim, a već je došao i Versilov, a odmah za njim i Liza... Znači da su se svi skupljali zbog nečega kod Makara Ivanovića, i to „baš kad meni to nije trebalo“.
— Došao sam da vidim kako ste sa zdravljem — rekoh ja prilazeći pravo Makaru Ivanoviću.
— Hvala, dragi moj, čekao sam te: znao sam da ćeš doći! Celu noć sam mislio o tebi.
Pogledao mi je ljubazno u oči, i meni je bilo jasno da me voli više nego ostale, ali sam odmah i nehotice zapazio da mu je lice istina veselo, ali da je bolest u toku noći napredovala. Doktor ga je jedan trenutak pre toga pregledao vrlo ozbiljno. Docnije sam saznao da je ovaj doktor (onaj isti mladi doktor s kojim sam se posvađao i koji je Makara Ivanovića lečio od samoga njegovoga dolaska) vrlo pažljivo lečio svoga pacijenta, i — ne umem samo da se izrazim medicinskim jezikom, našao kod njega mnoge komplikacije raznih oboljenja. Makar Ivanović je s njim, kako sam na prvi pogled primetio, već stajao u najtešnjem prijateljstvu; to mi se u tom trenutku nije dopalo; uostalom, ja sam, naravno, u tom trenutku bio vrlo rđavo raspoložen.
— Dakle, Aleksandre Semjonoviću, kako je danas naš dragi bolesnik? — zapita Versilov.
Da nisam bio toliko potresen, prvo bih vrlo radoznalo ispitivao odnos Versilovljev prema starcu, o čemu sam juče već mislio. sad me je najviše porazio vrlo mek i prijatan izraz Versilovljevog lica; u njemu je bilo nečega baskrajno iskrenog. Čini mi se da sam jedanput već zabeležio da je Versilovljevo lice bilo vrlo lepo kad bi dobilo iole prostodušan i iskren izgled.
— Evo se neprestano svađam — odgovori doktor.
— S Makarom Ivanovićem? Ne verujem, s njim nije moguće svađati se.
— Ne sluša: noću ne spava...
— Prestani već jednom, Aleksandre Semjonoviću, dosta si me već grdio — našali se Makar Ivanović.—Ded, Andreja Petroviću, recite šta učiniše s našom gospođicom? Evo je već celo jutro uznemirena — dodade ukazujući na mamu.
— Ah, Andreja Petroviću — reče i mama sa odista velikom uznemirenošću — reci nam brže, ne muči nas, kako je jadnica prošla?
— Osudili su nam našu gospođicu!
— Ah! — uzviknu mama.
— Ali ne u Sibir, umiri se — svega na petnaest rubalja novčane kazne; prava komedija!
On sede, sede i doktor. Ovo što su govorili, odnosilo se na Tatjanu Pavlovnu, a meni još ništa nije bilo poznato od cele te istorije. Sedeo sam levo od Makara Ivanovića, a Liza je sela prema meni, desno od njega; na njoj se videla neka naročita, današnja briga s kojom je i došla kod mame; izraz lica bio joj je nemiran i razdražen. U tom trenutku nam se sretoše pogledi, i ja pomislih u sebi: „Oboje smo obeščašćeni, i moram joj prvi prići“. Srce mi je najednom omekšalo prema njoj. Versilov je međutim otpočeo da priča jutrošnji događaj.
Stvar je bila u ovome: Tatjana Pavlovna imala je toga jutra u sudu parnicu sa svojom kuvaricom. Cela stvar je vrlo smešna; već sam ranije pomenuo da je pakosna Finlanđanka neki put, naljućena, ćutala nedeljama, ne odgovarajući ni reči svojoj gospođi na njena pitanja; pomenuo sam i o slabosti Tatjane Pavlovne prema njoj, koja je sve podnosila i nikako je nije htela oterati, jedanput za svagda. Sve te psihološke ćudi usedelica i starih dama u mojim očima su u najvećoj meri dostojne preziranja, i odista ne zaslužuju da se pominju, a što se ipak rešavam da ovde pomenem tu istoriju, to je jedino zbog toga što je ovoj kuvarici docnije, u daljem toku moje priče, suđeno da igra izvesnu ne malu i sudbonosnu ulogu. I tako, najzad, kad je jedanput izgubila strpljenje zbog tvrdoglave Finlanđanke, koja joj već nekoliko dana nije htela da odgovara, Tatjana Pavlovna joj najedanput udari šamar, što se ranije nikad nije desilo. Finlanđanka ni sada nije izgovorila ni najmanju rečcu, nego je još istoga dana našla jednog mornara potporučnika u ostavci, nekog Osjotrova, koji je stanovao na zadnjim stepenicama negde u uglu dole, i koji se, u borbi za opstanak, bavio svršavanjem raznih sporova, i, naravno, sastavljanjem tužbi i žalbi kod suda. Stvar je došla dotle da je Tatjana Pavlovna bila pozvana na sud, a Versilovu je odnekud palo u deo da prilikom suđenja prisustvuje u svojstvu svedoka.
Versilov je sve ovo ispričao neobično veselo i šaljivo, tako da se čak i mama smejala; podražavao je kako su na sudu izgledali i Tatjana Pavlovna i mornarski potporučnik, i kuvarica. Kuvarica je odmah na početku izjavila sudu da traži novčanu kaznu, „jer ako gospođu uhapse, kome ću kuvati?“ Na sudijina pitanja Tatjana Pavlovna je odgovarala gordo, ne udostojavajući čak ni da se opravdava; naprotiv, završila je rečima: „Udarila sam je, i opet ću je udariti“, na što je odmah bi la kažnjena sa tri rublje zbog drskog odgovaranja. Mornarski potporučnik, jedan visok i suv mladić, počeo je dugačku odbranu u korist svoje klijentkinje, ali se osramotio, tako da mu se cela sala smejala. Suđenje se ubrzo svršilo, i Tatjanu Pavlovnu osudiše da plati uvređenoj Mariji petnaest rubalja. Ona odmah izvadi novčanik da isplati novac, i mornarski potporučnik se približi i pruži ruku da novac primi, ali Tatjana Pavlovna mu ljutito odgurnu ruku i obrati se Mariji. „Ostavite, gospođo, nemojte da se uznemiravate, metnite na račun, a ja ću se već sama obračunati s ovim“. — „Šta ti bi, Marija, da uzmeš ovolikoga dugonju!“ pokaza Tatjana Pavlovna na mornarskog potporučnika, strašno obradovana što je Marija najzad progovorila. „Baš je pravi dugonja, gospođo, — lukavo joj odgovori Marija — a da li ste danas naredili kotlete s graškom, nisam jutros dobro čula, žurila sam se ovamo?“ — „Ah ne, sa kupusom, Marija, samo, molim ta, da ne izgore kao juče“. — „Danas ću se naročito potruditi, gospođo; dopustite mi da poljubim ruku“. — i u znak izmirenja poljubila je svojoj gospodarici ruku. Jednom reči, razveselila je celu salu.
— Baš je čudna! — vrtela je mama glavom, vrlo zadovoljna i izveštajem i pričanjem Andreje Petrovića, ali je krišom uznemireno posmatrala Lizu.
— Još je i u mladosti bila karakterna gospođica — nasmeši se Makar Ivanović.
— Žuč i besposlica — umeša se doktor.
— Jesam li ja ta karakterna gospođica, i ta žuč i besposlica? — najedanput ulete u sobu Tatjana Pavlovna, očevidno vrlo zadovoljna sobom — ali bar ti, Aleksandre Semjonoviću, ne bi trebalo da trabunjaš svašta; poznaješ me još od svoje desete godine, pa kad sam bila besposlena? a od žuči me ti sam čitavu godinu dana lečiš pa ne možeš da izlečiš, i treba da se stidiš. Ali dosta ste mi se smejali; hvala, Andreja Petroviću, što ste se potrudili da dođete u sud. A kako si ti, Makaruška, došla sam da vidim samo tebe kako si, a ne i ovoga (i pokaza na mene, ali me prijateljski udari rukom po ramenu; još je nikad nisam video u tako veselom raspoloženju).
— No, kako je on? — završi ona, obrativši se doktoru i zabrinuto nabravši čelo.
— Evo neće da legne u postelju, i ovako sedeći samo se iznurava.
— Hoću samo malo da posedim s društvom — promrmlja Makar Ivanović sa licem deteta koje moli.
— Jeste, to da nam je, to da nam je: volimo da se okupi društvo oko nas, pa da ćaskamo; poznajem ja Makarušku — reče Tatjana Pavlovna.
— Uh, čekaj, ne brzaj tako — nasmeši se starac opet, obraćajući se doktoru; čuj me prvo, i pusti me da kažem: leći ću, dragi moj, ali sam čuo da narod kaže: „Kad legneš, ko zna da li ćeš se dići“, eto to me, prijatelju, tišti.
— Naravno, znao sam, opet narodne predrasude: „dobro, i da legnem, ali da li ću i ustati“ — toga se vrlo često plaše u narodu i više vole da odboluju na nogama nego da idu u bolnicu. A vas je, Makare Ivanoviću, prosto uhvatila čežnja, čežnja da malo putujete — otuda cela bolest: odvikli ste se da dugo budete u mestu. Vi ste takozvani hadžija! A skitnja je u našem narodu počela da se pretvara u strast. To sam više puta primetio kod naroda. Naš narod je skitač po preimućstvu.
— I ti misliš da je Makar skitač? — prihvati Tatjana Pavlovna.
— O, nisam rekao u tom smislu; upotrebio sam reč u njenom opštem značenju. Recimo da je religiozni skitač, pobožan skitač, ali je ipak skitač. U dobrom, čestitom smislu, ali skitač... S medicinskog gledišta mislim...
— Uveravam vas — obratih se ja najedanput doktoru — da smo pre skitači mi i vi, i svi koliko nas je ovde, a ne ovaj starac, od koga svi imamo šta da naučimo, zato što on ima nešto čvrsto u svom životu, a mi, koliko god nas je, nemamo ničega čvrstog u životu... Uostalom, otkud vi to možete da razumete.
Očevidno sam oštro govorio, ali sam s tim bio zadovoljan. U stvari nisam znao zašto sam i dalje onde sedeo, i bio sam kao u ludilu.
— Šta ti je? — sumnjivo me pogleda Tatjana Pavlovna; — šta kažeš ti za njega, kakav je, Makare Ivanoviću? — i pokaza na mene prstom.
— Blagoslovio ga Bog, bistar je — reče starac sa ozbiljnim licem — ali kod reči „bistar“ gotovo svi se nasmejaše.
Mogao sam nekako da se savladam; od svih se najviše smejao doktor. Bilo je dosta glupo to što nisam znao tada za njihov prethodni dogovor. Versilov, doktor i Tatjana Pavlovna bili su se još pre tri dana dogovorili da pošto-poto razonode mamu zbog njenih ružnih predosećanja i njene bojazni za Makara Ivanovića koji je bio mnogo više i opasnije bolestan nego što sam tada slutio. Eto zato su se tada svi šalili i trudili se da se smeju. Samo je doktor bio glup i nije umeo da se šali: zbog toga se posle i desila cela stvar. Da sam tada i ja znao za njihov dogovor, ne bih učinio ono što se dogodilo. Ni Liza nije ništa znala.
Sedeo sam i slušao na pola uva; oni su razgovarali i smejali se, a meni se u glavi vrtela Darja Onisimovna s njenim vestima, i nikako nisam mogao da je se otresem; sve mi se pred očima pojavljivala kako sedi i gleda, oprezno ustaje i zagleda u drugu sobu. Pri kraju se najedanput svi nasmejaše: Tatjana Pavlovna, ne znam kojim povodom, reče doktoru da je bezbožnik: „Ah vi medicinari, svi ste vi bezbožnici!...“
— Makare Ivanoviću! — uzviknu doktor, pretvarajući se na vrlo glup način da je uvređen i da traži suda — da li sam ja bezbožnik?
— Ti bezbožnik? Ne, ti nisi bezbožnik — ozbiljno odgovori starac, posmatrajući ga pažljivo —- ne, Bog da te poživi! — klimnu on glavom — ti si veseljak!
— A ko je veseljak, ne može biti bezbožnik? — ironično zapita doktor.
— To je svoje vrste misao — primeti Versilov, ali ne smejući se.
— To je čak silna misao! — i nehotice uzviknuh ja, iznenađen idejom.
Doktor je gledao oko sebe s interesovanjem.
— Svih učenih ljudi, tih velikih profesora (verovatno su pre toga razgovarali o profesorima) — poče Makar Ivanović malo spuštenoga pogleda — u početku sam se plašio; nisam smeo pred njih, jer sam se najviše bojao bezbožnika. Mislio sam: imam jednu dušu; ako je upropastim, drugu ne mogu naći; ali docnije sam se ohrabrio: „Ta šta, mislio sam, nisu ni oni bogovi, nego su isti kao i mi, ljudi koji imaju iste strasti kao i mi“ Bio sam i vrlo radoznao: „Moram saznati, velim, šta je to bezboštvo?“ Samo me je, prijatelju, docnije prošla ta radoznalost.
Tu je ućutao, ali s namerom da produži sve s istim tihim i ozbiljnim osmejkom. Postoji jedna prostodušnost koja ima poverenja prema svima i svemu, i koja nigde ne sluti podsmevanje. Takvi su ljudi uvek ograničeni, jer su spremni da iz srca iznesu pred prvoga koga sretnu i ono što im je najdragocenije. Ali kod Makara Ivanovića, činilo mi se, bilo je nešto drugo i njega je nešto drugo gonilo da govori, a ne samo nevinost prostodušnosti; iz njega je virio propagandist. Sa zadovoljstvom sam gledao njegov izvesni, čak pomalo lukavi osmejak, namenjen od njega doktoru, a možda i Versilovu. Razgovor je očevidno bio samo produženje njihovih ranijih prepirki u toku nedelje, ali je u njemu, nesrećom, opet iskočila ona fatalna rečca koja me je toliko naelektrisala bila juče i navela me na ispad za koji se i sada kajem.
— Čoveka bezbožnika — pribrano produži starac, — možda se i sada plašim; samo je u tome stvar, prijatelju Aleksandre Semjonoviću, da u životu još nikad nisam sreo nijednoga bezbožnika, nego sam mesto toga sretao nemirne ljude — bolje je da se to tako nazove. Tu ima raznih ljudi; ne možeš da zamisliš kakvih tu sve nema ljudi: i velikih i malih, i glupih i učenih, ima ih čak i iz najprostijeg staleža, i svi su nemirni. Jer čitaju i tumače celoga svoga veka, nasitivši se slasti knjige, ali sami i dalje ostaju u nedoumici i ništa ne mogu da objasne. Poneki se toliko pruži da više ni samoga sebe ne vidi. Neki je tvrđi od kamena, ali srce mu je puno snova; drugi opet je bez osećaja i lakomislen i zadovoljan je kad može da se podsmeva. Jedan je iz knjiga odabrao samo cvetiće, i to po svom ukusu; ali je sam nemiran i nema unapred nikakvog svog mišljenja. Opet vam kažem: vrlo je dosadno. Sitni ljudi su oskudni, nemaju hleba, nemaju čim da prehrane decu, spavaju na oštroj slami, a ipak im je srce veselo, lako; mada greše i psuju, ipak im je srce lako. A velik čovek se napija, ima jela na pretek, sedi na gomili zlata, i ipak mu na srcu leži neki teret. Ima ih koji su proučili sve nauke, — pa opet ih pritiskuje tuga. I sve mislim: što je čovek pametniji, sve je veća dosada. I ovo još treba uzeti u obzir: ljudi uče otkako stoji svet, a šta su dobra naučili, da bi svet postao divan, najveseliji i svakom radošću ispunjeni raj? I još da kažem i ovo: nemaju blagoobrazija, čak ga i ne žele; svi propadaju, samo svaki uzdiže svoju propast, a ne pomišlja da se obrati jedinoj Istini; jer živeti bez Boga prava je muka. Na taj način se događa da proklinjemo ono što nas osvetljava, a sami to ne uviđamo. A i kakva korist: nemoguće je da ima čoveka koji se pred nečim ne savija; takav čovek ne bi sebe mogao podneti, i nijedan čovek ne bi to mogao. Ako odbaci Boga, on se klanja idolu, drvenom ili zlatnom, ili mislenom. To su sve samo idolopoklonici, a ne bezbožnici, tako ih treba nazvati. — Ali zar da nema bezbožnika? Ima ih, koji su pravi bezbožnici, samo su ti mnogo strašniji od ovih, jer vam prilaze s Božjim imenom na ustima. Slušao sam više puta da ih ima, ali nisam sreo nijednoga. Ima ih, prijatelju, takvih, i biće da ih i mora biti.
— Ima ih, Makare Ivanoviću — najedanput potvrdi Versilov — ima ih takvih, i mora ih biti“.
— Svakako ih ima i „mora ih biti“ — nisam mogao da se uzdržim i da ne kažem sa žarom, ne znam zašto; ali sam se poveo za Versilovljevim tonom i osvojila me je neka ideja u rečenici: „mora ih biti“. Ovaj ceo razgovor bio je za mene potpuno neočekivan. Ali u tom trenutku se najednom desilo još nešto takođe sasvim neočekivano.

IV
Dan je bio vanredno svetao; zavesu kod Makara Ivanovića nisu spuštali obično po ceo dan, prema doktorovom naređenju; ali na prozoru nije bila zavesa nego zastor, tako da je gornji prozor bio nezastrt; to je bilo zbog toga što je starcu bilo teško što sa ranijom zavesom nimalo ne vidi sunca. I dok smo tako sedeli, u jednom trenutku je sunčana svetlost iznenada udarila u lice Makara Ivanovića. Zauzet razgovorom, on nije u početku obraćao pažnju, nego je za vreme dok je govorio, mahinalno nekoliko puta okrenuo glavu u stranu, jer mu je jaka svetlost vrlo uznemiravala i dražila bolesne oči. Mama, koja je stajala pored njega, već je nekoliko puta uznemireno pogledala na prozor; trebalo je nečim sasvim zastrti prozor, ali, da ne bi smetala razgovoru, namislila je da pokuša pomaći klupicu na kojoj je sedeo Makar Ivanović, desno u stranu: bilo je dovoljno da se pomakne za tri, najviše četiri šake. Već se nekoliko puta nagnula i uhvatila klupicu, ali nije mogla da je krene; klupica sa Makarom Ivanovićem koji je na njoj sedeo, nije se mrdnula. Osećajući njene napore, ali u žaru razgovora, potpuno nesvesno, Makar Ivanović je nekoliko puta pokušao da se digne, ali ga noge nisu slušale. No mama je ipak produžavala da se napreže i da vuče, i sve to je, najzad, užasno ozlojedilo Lizu. Zapamtio sam nekoliko njenih ljutitih i vatrenih pogleda, ali tada, u prvom trenutku, nisam, znao čemu da ih pripišem, a uz to sam bio zanesen i razgovorom. Tek najednom dreknu ona oštro na Makara Ivanovića:
— Ta dignite se makar malo: zar ne vidite kako je mami teško!
Starac je brzo pogleda, shvati odmah šta je mislila i pohita da se digne, ali beše sve uzalud; digao se svega dve šake i opet pao na klupu.
— Ne mogu, drago dete — odgovori on Lizi žalosno, i gledajući je vrlo poslušno.
— Možete da ispričate čitavu knjigu, a nemate snage da ustanete?
— Lizo! — viknu Tatjana Pavlovna.
Makar Ivanović opet pokuša iz sve snage da ustane.
— Uzmite štaku što leži pored vas, dignite se pomoću štake! —još jednom odseče Liza.
— Imaš pravo — reče starac i brzo dohvati štaku.
— Prosto je potrebno da mu se pomogne da se digne! — reče i ustade Versilov; ustade i doktor, priskoči i Tatjana Pavlovna, ali nisu uspeli ni da priđu, a Makar Ivanović, naslonivši se iz sve snage na štaku, već je ustao i radosno likujući stajao je uspravno i gledao oko sebe:
— Evo, ustao sam! — reče on gotovo ponosito i radosno se smešeći — hvala ti, draga moja, naučila si me, a već sam mislio da me nožice ne služe...
Ali nije stajao dugo; nije još ni dovršio rečenicu, a štaka na koju se naslanjao celom težinom tela, najedanput skliznu po ćilimu, i pošto ga „nožice“ gotovo nimalo nisu držale, on pade koliki je dug na patos. Bilo je užasno pogledati, dobro se sećam. Svi uzviknuše i potrčaše da ga dignu, ali se on, hvala Bogu, nije ugruvao; samo je teško kolenima lupio na patos, inače mu je pošlo za rukom da pruži desnu ruku i da se na njoj zadrži. Digoše ga i posadiše na krevet. Bio je vrlo bled, ali ne od straha. nego od potresa. (Doktor je, pored ostaloga, kod njega našao i bolesno srce.) Mama je bila izvan sebe od straha. I najedared Makar Ivanović, još jednako bled i dršćući telom i kao još bez svesti, okrenu glavu Lizi i reče joj gotovo nežnim, tihim glasom:
— Ne, draga moja, vidiš, odista, nožice neće da stoje!
Ne mogu da izrazim tadašnji svoj utisak. Stvar je u tome što u rečima jadnoga starca nije bilo ni najmanje žalbe ni prekora; naprotiv, bilo je potpuno jasno da od početka nije u Lizinim rečima primetio nikakvu ljutnju, i da je njenu opomenu primio kao nešto prirodno, to jest da je bilo potrebno da bude „izgrđen“ za svoju krivicu. Sve to je užasno potreslo i Lizu. U trenutku njegovoga pada skočila je kao i svi ostali, i stajala mrtvački bleda, i, naravno, na velikoj muci zato što je bila uzrok svemu. Ali kad je čula ove reči, najednom je, za tili čas, sva pocrvenela od stida i kajanja.
— Dosta je bilo! — najedanput poče da komanduje Tatjana Pavlovna — sve je ovo zbog tih vaših razgovora! Vreme je da se razilazimo; kakvo dobro može biti kad je sâm doktor počeo da brblja!
— Tako je! -— prihvati Aleksandar Semjonović, zabavljajući se oko bolesnika. — Kriv sam, Tatjana Pavlovna, njemu treba mira!
Ali Tatjana Pavlovna ga više nije slušala: stajala je jedno pola minuta ćutke i neprekidno posmatrala Lizu.
— Lizo, hodi ovamo i poljubi me, mene staru ludu, samo ako ti je volja -— reče neočekivano.
I ona ju je poljubila, ne znam zašto, ali baš to kao da je i trebalo da se učini; tako da umalo nisam; i ja skočio da poljubim Tatjanu Pavlovnu. Naime, nije bilo potrebno prekoreti Lizu, nego predusresti s radošću i pozdravom novi divni osećaj koji se svakako u njoj javio. Ali mesto takvih osećanja ja iznenada ustadoh i počeh da govorim čvrsto i glasno:
— Makare Ivanoviću, opet ste upotrebili reč „blagoobrazije“, a ta me je reč juče i sve ovo vreme mučila... i celoga života me je mučila, samo ranije nisam znao šta me to muči. Ovu jednovremenost reči smatram fatalnošću, čak čudom... To izjavljujem u vašem prisustvu...
Ali me odmah prekinuše. Ponavljam da nisam znao za njihov dogovor o mami i Makaru Ivanoviću; naravno, po ranijim mojim postupcima smatrali su me: sposobnim za svaki sličan skandal.
— Umirite ga, umirite ga! — ciknu kao besna Tatjana Pavlovna. Mama je zadrhtala. Videvši opšti strah, Makar Ivanović se takođe uplašio.
— Arkadije, dosta! — viknu Versilov strogo.
— Za mene je, gospodo —Ja još više digoh glas — za mene je to što vas vidim sve pored ovoga nevinašceta (ukazah na Makara) — prosto jedna sablazan. Jedina svetica je ovde mama, ali i ona...
— Uplašićete ga! — ubedljivo reče doktor.
— Znam da sam neprijatelj celoga sveta — promucah ja (ili nešto slično tome) i okrenuvši se oko sebe, pogledah izazivački Versilova.
— Arkadije — viknu on opet — takva scena već je jedanput bila između nas. Molim te da se sada uzdržiš!
Ne mogu da iskažem s kakvim je silnim osećajem on to izgovorio. Vrlo velika, iskrena, duboka tuga bila mu je izražena na licu. Najčudnije je bilo to što je on sebe smatrao za krivca: ja sam bio sudija, a on prestupnik. Sve ovo me je dotuklo.
— Jeste! — odgovorih mu ja — ista takva scena bila je već, i to onda kad sam sahranio Versilova i izbacio ga iz srca... Ali zatim je došlo vaskrsenje iz mrtvih, a sad... sad nema više svanuća! Ali... ali svi vi ovde saznaćete za šta sam sposoban: i ne slutite šta mogu da dokažem!
Pošto sam ovo rekao, odjurio sam u svoju sobu. Versilov je potrčao za mnom…

V
Bolest mi se vratila; došao je vrlo jak napad groznice, a pred noć bunilo. Ali nije sve bilo samo bolesno bunilo: bilo je i bezbrojnih snova, u čitavom nizu i beskrajno, od kojih sam jedan san ili odlomak sna zapamtio za ceo život. Saopštiću ga bez ikakvih objašnjenja; bio je pravo proročanstvo i ne mogu da pređem preko njega.
Iznenada se nađoh sa nekim velikim i gordim ciljem u srcu, u jednoj velikoj i visokoj sobi, ali ne kod Tatjane Pavlovne: vrlo dobro se sećam te sobe; to pominjem unapred. I mada sam bio sâm, sve vreme sam osećao, uznemiren i na muci, da nisam sâm, nego da me čekaju i da od mene nešto čekaju. Negde iza vrata sede ljudi i čekaju ono što ću ja učiniti.
Neizdrživ osećaj! „O, da sam sâm!“ I najedanput ulazi ona. Gleda me plašljivo, strašno se boji, traži mi pogled. U mojim rukama je dokument. Ona se smeši na mene da bi me zadobila, uvija se oko mene; bi mi je žao, ali već počeh da osećam odvratnost. Ona najednom pokri lice rukama. ja bacih „dokument“ na sto s neiskazanim preziranjem: „Nemojte da molite, evo vam, od vas mi ništa nije potrebno! Preziranjem se svetim za sve poruge!“ Izlazim iz sobe, pun beskrajne gordosti. Ali u vratima, u mraku, dočepa me Lambert! „Magarče! Magarče! — šaptao mi je on držeći me čvrsto za ruku — ona mora da na Vasiljevskom ostrvu otvori pansion za plemićke devojke (to jest, da bi se izdržavala, ako je otac, pošto od mene sazna za dokument, liši nasleđa i otera iz kuće. Zapisujem Lambertove reči bukvalno, onako kako sam ih sanjao).
— Arkadije Makarović traži „blagoobrazije“ — čuje se glasić Ane Andrejevne negde u blizini, tu na stepenicama; ali u njenim rečima nije bila pohvala, nego nesavladivo podsmevanje. Vraćam se u sobu s Lambertom. Čim je spazila Lamberta, ona je najednom počela da se smeje. Moj prvi utisak je užasan strah, takav strah da sam zastao i neću da joj se približavam. Gledam je i ne verujem; ona kao da je najedanput skinula masku sa lica; iste crte, ali kao da joj se svaka crta na licu unakazila sa beskrajnom bestidnošću. „Otkupninu, gospođo, otkupninu!“ viče Lambert, i oboje se smeju još jače, a moje srce hoće da prepukne: „O, zar je ta bestidnica ona žena od čijeg jednog jedinog pogleda je moje srce kipelo vrlinom?“
— Eto za šta su sposobni ti ponositi viši krugovi, za pare! — viče Lambert. Ali bestidnicu ni to ne zbunjuje; ona se baš zbog toga smeje što sam se ja toliko uplašio. O, ona je spremna da plati otkupninu, to vidim i... i šta se događa sa mnom? Ne osećam više ni saučešće ni mržnju; dršćem kao što nikad nisam drhtao... Obuzeo me je jedan nov osećaj, koji ne mogu da izrazim, koji nikad uopšte još nisam poznavao, jak kao ceo svet... O, sad više nemam snage da izađem, nipošto! Ah, i kako mi se dopada što je tako bestidno! Hvatam je za ruke, dodir njenih ruku me muči i potresa, i približavam svoje usne njenim besramnim, crvenim usnama, koje dršću od smeha i koje me zovu.
Oh, dalje c tom niskom uspomenom! Proklet da je taj san! Kunem se da pre toga mrskoga sna u mojoj duši nije bilo ničega sličnog ovoj sramnoj misli. Čak ni nehotice nisam ništa slično pomišljao (iako sam čuvao „dokument“ zašiven u džepu i neki put rukom pipao džep s čudnim osmejkom). Odakle se to javilo u sasvim gotovom obliku? To je otud što imam dušu jednog pauka! To znači da je sve to već davno bilo klijalo i ležalo u mom razvratnom srcu, da je ležalo u mojoj želji, ali se srce toga stidelo na javi, a um još nije smeo da svesno predstavi ma šta slično. A u snu je duša predstavila i izložila sve što je bilo u mom srcu, potpuno tačno i jasno naslikano, i u proročkom obliku. I da li je to bilo ono što sam hteo da im dokažem kad sam jutros pobegao iz sobe Makara Ivanovića? Ali dosta: za sada neću više ništa o tome da govorim. Ovaj moj san je jedan od najčudnijih doživljaja u mom životu.

GLAVA TREĆA
I
Posle tri dana ustao sam izjutra iz postelje, i čim sam stao na noge znao sam da više neću morati da ležim. Celim svojim telom sam osetio da ću ubrzo biti zdrav. Sve ove sitne pojedinosti možda ne bi ni vredelo zapisivati, ali je tada došlo nekoliko dana kada se istina nije desilo ništa naročito, ali koji su ipak svi ostali u mome pamćenju kao nešto utešno i spokojno, a to je retkost u mojim uspomenama. Svoje raspoloženje neću zasada da izlažem; kad bi čitalac saznao kakvo je ono bilo, po svoj prilici ne bi poverovao u njega. Bolje je da se docnije sve objasni samim događajima. Zasada ću reći samo jedno: neka se čitalac seti paukove duše. I to kod čoveka koji je hteo da ode od njih i od celoga sveta u ime „blagoobrazija“. Žeđ za blagoobrazijem imao sam u znatnoj meri, i to pravu žeđ; no kako je ta žeđ mogla da se spoji s drugima, bog zna s kakvim željama, to je za mene tajna. I uvek je za mene tajna; i hiljadu puta sam se čudio toj ljudskoj sposobnosti (koja, izgleda, postoji naročito kod Rusa) da neguju u svojoj duši najviši ideal uporedo sa najvećom podlošću, i to potpuno iskreno. Pitanje je da li je to širina osobena ruska koja će te ljude daleko odvesti, ili je to prosto podlost!
Ali, manimo to. Bilo ovako ili onako, u svakom slučaju nastalo je zatišje. Uvideo sam da treba bezuslovno, i to što pre, da ozdravim, da bih što pre otpočeo posao, i zbog toga sam se rešio da živim higijenski i da slušam doktora, (koga bilo), a svoje burne namere odložio sam vrlo razumno (ovo je plod širine) do dana izlaska, to jest do ozdravljenja. Kako su se svi mirni utisci i uživanja u zatišju mogla složiti sa mučnoslatkim i nemirnim otkucajima srca — i to uz predosećanje bliskih burnih rešenja, to ne znam; ali sve opet pripisujem „širini“. Tek nisam više imao onaj raniji nemir; sve sam odložio do određenoga dana, i nisam više drhtao od budućnosti kao nedavno, nego sam se osećao kao bogataš uveren u svoja sredstva i svoju snagu. Nadutost, i preziranje sudbine koja me očekuje, rasli su sve više, što je delimično dolazilo od istinskog ozdravljenja i od brzoga vraćanja životnih snaga. Tih nekoliko dana konačnog i potpunog oporavljenja sećam se sada s punim zadovoljstvom.
O, sve su mi oprostili! To jest, ceo moj ispad, i to baš oni koje sam u oči nazvao prostacima!
To volim kod ljudi, to zovem razum srca; bar me je to odmah njima privuklo, do izvesne mere, naravno. S Versilovom sam, na primer, i dalje razgovarao kao sa najboljim poznanikom, ali do izvesne mere; čim je počela da nailazi suviše velika srdačnost, (a nailazila je), odmah smo uzeli da se povlačimo, kao stideći se malo nečega. Ima slučajeva kad se pobednik ne može da ne stidi pobeđenoga, baš zato što je ostao nad njim. Pobednik sam očevidno bio Ja; i ja sam se i stideo.
Toga jutra, to jest jutra kad sam ustao iz postelje posle ponovnog vraćanja bolesti, Versilov je došao kod mene, i tad sam prvi put čuo od njega za tadašnji njihov sporazum što se tiče mame i Makara Ivanovića. Tom prilikom mi je rekao i to da je starcu, istina, malo lakše, ali da doktor za njega ipak ne odgovara. Od svega srca sam mu dao obećanje: da ću ubuduće biti oprezniji. Dok mi je Versilov sve to saopštavao, prvi put sam tada, na svoje iznenađenje, primetio: da je i on iskreno zabrinut za starca, upravo mnogo više nego što sam mogao da očekujem od čoveka kao što je on; a da starca smatra kao biće koje je i njemu lično iz izvesnih razloga naročito milo, a ne da mari za nj jedino zbog mame. To me je vrlo zainteresovalo, gotovo iznenadilo, i, priznajem, bez Versilova bih mnogo što-šta propustio bez pažnje, i ne bih uspeo da razumem mnogo šta u tom starcu, koji je u mom srcu ostavio najtrajniju i najoriginalniju uspomenu.
Versilov se u početku kao plašio za moje držanje prema Makaru Ivanoviću, to jest, nije imao poverenja u moju pamet i takt, ali je docnije bio vrlo zadovoljan kad je video da i ja neki put mogu da shvatim kako treba da se čovek ponaša prema ljudima potpuno različitoga shvatanja i gledišta —jednom reči, da umem, kad je to potrebno, da budem i popustljiv i širok. Priznajem takođe (mislim da se time ne ulagujem), da sam u tom čoveku iz naroda našao nešto savršeno novo za mene u pogledu izvesnih osećaja i gledišta, nešto meni nepoznato, nešto mnogo jasnije i utešnije od onoga na osnovu čega sam te stvari shvatao ranije. Ipak, često je bivalo da se prosto pukne od muke: zbog nekih njegovih predrasuda u koje je on verovao s najvećim spokojstvom i nepokolebljivo. Ali je za to bila kriva samo njegova neobrazovanost; duša njegova je pak bila dovoljno organizovana, i to baš toliko da nisam još video boljega čoveka u tom smislu.

II
Pre svega, privlačila je k njemu, kao što sam već pomenuo, njegova velika čistosrdačnost i odsustvo svakoga samoljublja; osećalo se da ima gotovo bezgrešno srce. Imao je „veselo“ srce, i zbog toga i onu „blagoobraznost“. Vrlo je voleo reč „veselje“, i često ju je upotrebljavao. Istina, na njega je neki put nailazila neka bolesna ushićenost, neka bolešljiva razneženost — delimično, mislim, zbog toga što ga groznica, u stvari, celo vreme nikako nije napuštala — ali to nije škodilo njegovoj pristojnosti. Bilo je i kontrasta: uporedo sa vanrednom prostodušnošću, zbog koje često nikako nije mogao da primeti ironiju (na moj veliki jed), pojavljivala se kod njega i neka fina lukavost, i to najčešće u polemičkim okršajima. A vrlo je voleo da polemiše, iako samo na svoj način. Videlo se da je mnogo putovao po Rusiji, i mnogo čuo. Ali, ponavljam, najviše je voleo razneženost, i zbog toga je voleo i sve što je na nju navodilo, na je zato voleo da pre svega priča nežne stvari.
Uopšte je vrlo voleo da priča. Od njega sam čuo mnogo o njegovim ličnim putovanjima, i razne legende iz života najstarijih „isposnika“. Nisu mi dobro poznate ove legende, ali mislim da ih je morao umnogome preudesiti, pošto ih je većinom primio iz usmenog prostonarodnog predanja. Neke stvari je prosto nemoguće bilo primiti. Ali uporedo sa očevidnom preradom, ili prostim izmišljanjem, ipak se pojavljivala svakad jedna čudna celina, puna narodnoga osećanja, i uvek je bilo dirljivo... Sećam se, na primer, iz tih priča jedne dugačke priče o žitiju „Marije Egipatske“. O ovom „žitiju“, a gotovo i o svima sličnim žitijama, dotle nisam imao ni pojma. Otvoreno ću reći: gotovo je bilo nemoguće saslušati ih bez suza, i to ne od razneženosti, nego od nekog čudnog ushićenja: osećao je čovek nešto neobično i toplo, kao užarenu peščanu pustinju sa lavovima, po kojoj je lutala svetiteljka. Uostalom, o ovome neću da govorim, i nisam ni kompetentan.
Još mi su se kod njega dopadali i neki njegovi, neki put originalni pogledi na izvesna još vrlo sporna pitanja iz savremenog života. Jedanput je, na primer, pričao jednu skorašnju istoriju o jednom isluženom vojniku; sam je tu bio svedok. Vratio se jedan vojnik kući iz vojske, ali mu se više nije dopadalo da živi sa seljacima, a ni on se više nije seljacima dopadao. Čovek taj pođe stranputicom, uze da se opija i da ponegde ponekoga i pokrade; protiv njega nije bilo jakih dokaza, ali ga ipak uhvatiše i izvedoše pred sud. U sudu je advokat uspeo da ga potpuno odbrani, i da dokaže da protiv njega nema dokaza, kad vojnik sam, najedanput, pošto je slušao i slušao, skoči i prekide advokata: „Prestani, ne govori više“! i ispriča sve kako je bilo „do poslednje mrve“; plačući i kajući se, priznao je sve. Porotnici izađoše da presude, i kad se vratiše, rekoše: „Ne, nije kriv“. Svi kliknuše i obradovaše se, a vojnik, kako je stajao, ni s mesta da makne, kao da se pretvorio u stub, i ne razume ništa; nije mogao da razume ništa od onoga što mu je predsednik suda rekao na ime opomene, kad ga je puštao na slobodu.
Izađe on na slobodu, i nikako sam sebi ne veruje. Počeo je da tuguje, zamišljen je hodao; ne jede, ne pije, s ljudima ne govori, i petoga dana se obesio. „Eto kako je teško živeti s grehom na duši!“ — završio je Makar Ivanović. Ova priča je, naravno, obična, i takvih ima danas po svima listovima, ali mi se u njoj dopao ton, a najviše izvesne reči u kojima je svakako bilo novih misli. Govoreći, na primer, o tome kako se vojnik, posle povratka u selo nije dopao seljacima — Makar Ivanović se izrazio: „A zna se šta je vojnik: vojnik je pokvaren seljak“. Govoreći docnije o advokatu koji umalo što nije dobio parnicu, izrazio se opet: „A zna se šta je advokat: advokat je najmljena savest“. Oba ova izraza izgovorio je nimalo se ne trudeći da ih nađe, ni sam ih ne primećujući; a međutim ta dva izraza sadrže naročiti pogled na oba predmeta, istina, naravno, ne celoga naroda, ali zato lični i nepozajmljen pogled Makara Ivanovića! Ovakvi narodni sudovi na izvesne teme odista su neki put divni sa svoje originalnosti.
— A kako vi, Makare Ivanoviću, smatrate greh samoubistva? — zapitah ga tim povodom.
— Samoubistvo je najveći greh ljudski — odgovori on uzdahnuvši; — i tu je jedino Gospod sudija, jer jedino On
zna sve, sve granice i meru. A mi treba neizostavno da se molimo Bogu za takvoga grešnika. Kad god čuješ za takav greh, ti, pre nego što odeš da spavaš, pomoli se toplo Bogu za grešnika; makar samo uzdahni Bogu za njega, baš da ga i nisi poznavao — utoliko će tvoja molitva za njega pre stići Bogu.
— A da li će mu pomoći moja molitva ako je već proklet?
— Otkud znaš? Mnogi, ah, mnogi ljudi ne veruju, i zavode time one koji ne znaju; ali ti ih ne slušaj, jer oni ni sami ne znaju kuda lutaju. Molitva za osuđenog grešnika, koja potiče od živoga čoveka, uistinu stiže do Boga. A kako je onome grešniku koji nema nikoga da se za njega pomoli Bogu? Zbog toga, kad staneš da se moliš Bogu polazeći na spavanje, na završetku dodaj: „Pomiluj, Gospode Isuse Hriste, i sve one koji nemaju nikoga da se za njih moli Bogu“, Ovakva molitva ima prvenstvo, i vrlo je prijatna Bogu. Isto tako i za sve još žive grešnike: „Gospode, koji sudiš svima, spasi sve nepokajnike“ — i to je dobra molitva.
Dao sam mu reč da ću se tako moliti, osećajući da mu ovim obećanjem činim izvanredno zadovoljstvo. Odista, radost mu se zasjala na licu. Treba još da dodam, da mi on u takvoj prilici nikad nije govorio s visine, to jest, kao što bi starac govorio kakvom mladiću; naprotiv, vrlo često je voleo da on mene sluša, i čak bi me dugo slušao kako govorim o raznim stvarima, znajući naravno, da pred sobom ima mladića, ali shvatajući ujedno da je taj mladić ipak beskrajno viši od njega po obrazovanju. Voleo je, na primer, da često govori o isposništvu, i „pustinju“ je cenio nesravnjeno više od „hadžiluka“. Pobijao sam ga vatreno, naglašavajući egoizam tih ljudi koji su odbacili svet i korist koju bi mogli doneti čovečanstvu, jedino zbog egoističke ideje svoga spasenja. U početku me nije shvatao; mislim da me uopšte nije shvatio; ali je ipak vrlo branio pustinju: „S početka je, naravno, čoveku žao sebe, naravno, (to jest, kad odeš u pustinju za isposnika) — ali docnije se sve više raduješ, i posle već vidiš i Boga“. Tada mu ja naslikah koristan rad učenog čoveka, lekara, ili uopšte prijatelja čovečanstva u svetu, i dovedoh ga u ushićenje zato što sam govorio vatreno; svaki čas mi je odobravao: „tako, tako, dragi moj, Bog te blagoslovio, istina je što misliš“; ali kad sam završio, ipak se sa mnom nije potpuno složio: „kako je, tako je — uzdahnuo je duboko: — ali koliko ih ima takvih koji će se uzdržati i neće pokliznuti? Iako novac nije Bog, ipak je polubog, veliko iskušenje; a tu je i ženski pol, pa je tu i sumnja i zavist. I zaborave veliko delo, te otpočnu da se bave sitnicama. A u pustinji? U pustinji čovek očvrsne za svaki podvig. Prijatelju! Šta je svet? — uzviknu on s dubokim osećajem: — Zar nije svet samo san? Uzmi zrno peska i posej ga na kamen; kad bude to tvoje zrno žutog peska niklo na kamenu, tada će se ostvariti i tvoj san u svetu — tako se kod nas govori. A Hristos kaže: „Pođi i razdaj svoje bogatstvo, i budi sluga svima“. I postaćeš bogatiji nego pre beskrajno mnogo puta jer nećeš biti srećan ni hlebom ni bogatim odelom, ni gordošću ni zavišću, nego beskrajno povećanom ljubavi. Steći ćeš ne malo bogatstvo, ne sto hiljada, ne milion, nego ceo svet! sad sakupljamo nenasito i trošimo bezumno; a tada neće biti ni sirota ni siromašnih, jer su svi moji, svi su rođaci, sve sam stekao, sve do jednoga kupio! Danas nije retkost da je i najbogatiji i najznatniji čovek ravnodušan prema broju dana svoga života, i sam ne zna kakvu zabavu da izmisli; a tada će se dani tvoji i časovi umnožiti hiljadu puta, jer nijedan trenutak nećeš hteti da izgubiš, nego ćeš ga osetiti u veselju srca svoga. Tada ćeš steći i mudrost ne jedino iz knjiga, nego ćeš biti sa samim Bogom lice u lice; i zasjaće zemlja jače od sunca, i neće biti ni tuge, ni uzdisanja, nego će biti samo jedan jedini nebeski raj...
Ovakve izlive oduševljenja je Versilov, izgleda, vanredno voleo. Ovoga puta bio je i on u sobi.
— Makare Ivanoviću! — prekinuh ga najedanput, preko svake mere zanesen i sâm (dobro se sećam toga večera): — pa to je komunizam što vi propovedate, pravi komunizam!
A kako on ništa nije znao o komunističkom učenju, a i samu reč komunizam tada prvi put čuo, stadoh da mu izlažem sve što sam o toj temi znao. Priznajem da sam o njoj znao vrlo malo i zbunjeno; ni sad nisam za nju potpuno kompetentan; ali ono što sam znao, izložio sam s najvećim žarom, ne obazirući se ni na što. Do danas se sećam sa zadovoljstvom izvanrednog utiska koji sam načinio na starca. To nije bio samo utisak, nego pravi potres! Celo vreme se strašno interesovao za istorijske pojedinosti: „Gde? Kako? Ko je to uveo? Koje rekao?“ Da pomenem ovom prilikom: primetio sam da je to uopšte osobina prostoga naroda: nije zadovoljan opštom idejom, ako ga je stvar vrlo zainteresovala, nego bezuslovno traži najpouzdanije i najtačnije pojedinosti. U pojedinostima sam se ja zbunjivao, a kako je tu bio i Versilov, malo sam ga se stideo, i zbog toga sam sve više padao u vatru. Svršilo se s tim da je Makar Ivanović, u svojoj razneženosti, na kraju samo ponavljao uza svaku moju reč: „Tako, tako!“ ali se videlo da više ne razume, i da je izgubio nit. ja sam počeo i da se ljutim, ali Versilov najednom prekide razgovor, ustade i izjavi da je vreme spavanju. Svi smo bili na okupu, i bilo je dockan. Kad je posle nekoliko minuta Versilov zavirio u moju sobu, ja sam ga zapitao: kako uopšte smatra Makara Ivanovića, i šta misli o njemu? Verislov se veselo nasmešio (ali to nije bilo zbog mojih pogrešnih pojmova o komunizmu — naprotiv, njih nije ni pomenuo). Opet ponavljam: on je vrlo zavoleo Makara Ivanovića, i ja sam mu često primećivao na licu vrlo ljubazan osmejak kad je slušao starca da govori. Uostalom, ovaj osmejak nimalo nije stajao na put njegovoj kritici.
— Makar Ivanović, pre svega, nije seljak, nego je spahijski rob—reče on vrlo ljubazno; — bivši spahijski rob, i bivši sluga, koji se rodio kao sluga, i od sluge. Spahijski robovi i sluge su vrlo mnogo učestvovali u privatnom, duhovnom i umnom životu svojih gospodara u to vreme. Zapamti da se Makar Ivanović i danas najviše interesuje događajima iz varoškog i otmenog života. Ti još ne znaš do koje se mere on interesuje mnogim događajima koji su se u poslednje vreme desili u Rusiji. Znaš li, na primer, da je on veliki političar? Ne ponudi mu meda, ali mu ispričaj gde ima rata, i da li ćemo imati rata. Ranije sam ga sličnim razgovorima dovodio do blaženstva. Nauku vrlo ceni, i od svih nauka najviše voli astronomiju. Ali je razvio u sebi i nešto nezavisno, i to toliko, da za dlaku ne možeš to pomeriti u stranu. Ima čvrsta i dosta jasna... i iskrena uverenja. Kako je potpuno neškolovan, u stanju je da najedanput iznenadi svojim poznavanjem izvesnih pojmova koje čovek u njemu ne bi slutio. Hvali pustinju sa zanosom, ali ni za šta na svetu ne bi otišao ni u pustinju ni u manastir, zato što je pravi „skitač“, kako ga je lepo nazvao Aleksandar Semjonović, na koga se ti, da kažem uzgred, bezrazložno srdiš. Šta bi još imalo o njemu da se kaže? Pomalo je umetnik, kuje mnogo svojih reči, ali ih ima i koje nisu njegove: Malo ramlje u logičkom izlaganju; često je vrlo apstraktan; ima nastupe sentimentalnosti, ali potpuno narodne sentimentalnosti, ili, bolje reći, nastupe one potpuno opštenarodne razneženosti koju tako široko unosi naš narod u svoj religiozni osećaj. O njegovoj čistosrdačnosti i nezlobivosti neću da govorim: nama dvojici ta tema ne priliči…

III
Da bih završio karakteristiku Makara Ivanovića, ispričaću jednu njegovu priču, i to jednu priču iz narodnoga života. Karakter tih priča je bio čudan: tačnije je ako kažem da nisu bile opštega karaktera; kakvu pouku, ili opštu tendenciju, nije bilo moguće iz njih izvući, sem to da su sve bile više ili manje dirljive. Ali je bilo i takvih koje nisu bile dirljive; bilo ih je čak vrlo veselih; bilo ih je podrugljivih, i koje su se odnosile na raskalašne kaluđere, tako da je on svojim pričama otvoreno nanosio štetu svojoj ideji — na što sam mu i bio obratio pažnju; ali nije shvatio šta sam hteo da mu kažem. Često je bilo teško razabrati šta ga je toliko uzbuđivalo da priča, tako da sam se više puta čak divio tolikoj govorljivosti njegovoj, i delimično sam je pripisivao starim njegovim godinama i bolešljivosti.
— Nije više ono što je bio pre — šapnuo mi je jedanput Versilov; — pre nije bio takav. Ubrzo će umreti, mnogo brže nego što mislimo, i za to treba da budemo spremni.
Zaboravio sam da pomenem da smo imali neku vrstu „večernjih sedeljki“. Sem mame, koja nije odmicala od Makara Ivanovića, uvek je večerom u njegovu sobu dolazio Versilov; uvek sam dolazio i Ja; jer gde bih i mogao biti; poslednjih dana gotovo je uvek svraćala i Liza, iako docnije od ostalih, i gotovo je uvek sedela i ćutala. Dolazila je i Tatjana Pavlovna, i, istina retko, dolazio je i doktor. S doktorom sam se nekako iznenada izmirio; baš ne sasvim, ali nije bilo ranijih ispada. Dopadala mi se njegova prostodušnost, koju sam najzad u njemu zapazio; i izvesna privrženost njegova našoj familiji, tako da sam se rešio, na kraju, da mu oprostim svu njegovu medicinsku naduvenost, i, povrh toga, naučio sam ga da mije ruke i čisti nokte, ako već ne može da nosi čisto belo rublje. Otvoreno sam mu objašnjavao da je to potrebno ne zbog fićfirićstva, i ne zbog nekih „elegantnih veština“, nego prosto zato što čistota ulazi u doktorski zanat, i uspeo sam da mu to dokažem. — Prilazila je najzad često vratima, iz svoje kujne, Lukerja; i, stojeći iza vrata, slušala kako priča Makar Ivanović. Versilov ju je pozvao jednom iza vrata, da sedne s nama zajedno. To mi se dopalo; ali od tada je prestala da dolazi vratima. Čudni običaji!
Umetnuću ovde jednu priču Makarovu, bez osobitog izbora, jedino zbog toga što sam je celu zapamtio. To je istorija o nekom trgovcu, a mislim da takvih istorija u našim varošima i varošicama ima hiljadama, samo ih treba umeti naći. Ko želi može da preskoči ovu priču, utoliko pre što ću je ispričati njegovim stilom.

IV
„sad ću da vam pričam kakvo se čudo dogodilo kod nas u Afimjevskom gradu. Tamo je bio jedan trgovac, zvao se Skotobojnikov, Maksim Ivanović inače, i od njega nije bilo većega bogataša u celom kraju. Sagradio je fabriku za izradu persijskoga platna, i držao nekoliko stotina radnika, i beskrajno se poneo. Moram reći i to, da ga je ceo svet slušao; ni sama vlast mu ni u čem nije smetala; i arhimandrit mu je blagodario na revnosti: davao je mnogo manastiru, i vrlo se starao o spasu duše svoje, i nije malo bio zabrinut za budući svoj vek. Bio je udovac i bez dece; za ženu mu se govorilo da ju je tukao još prve godine braka, i da je još dok je bio mlad voleo da svojim rukama pušta na volju; samo, to je bilo davno pre toga; a nije hteo da se ponova veže brakom. Bio je i slab na piću, i kad mu je dolazilo vreme, pijan je trčao go po varoši i urlao. Mala je varoš, ali je ipak sramota. Čim bi mu prošlo vreme, postao je ljutit, i sve što bi rekao, moralo je da se smatra da je dobro, i sve što bi naredio, moralo je da se smatra da je divno. Narodu je isplaćivao po ćefu; uzme račun, metne naočari: „Koliko imaš da primiš ti, Foma?“ — Od Božića nisam ništa dobio, Maksime Ivanoviću, imam da primim trideset devet rubalja. — „Uh, kolike pare! Biće ti mnogo; ceo ne vrediš toliko; neće ti priličiti toliki novac: skinuću ti deset rubalja, i daću ti dvadeset devet“,.. I ćuti čovek; niko ne sme ni da pisne, svi ćute. — „Znam ja, veli, koliko sleduje da mu se dâ. Sa ovdašnjim svetom ne može se drukčije. Ovde je svet razvratan; da nema mene, svi bi ovde pomrli od gladi, koliko ih god ima. Zatim, ovde je ceo svet lopov, ukrašće što god vidi; nema nimalo hrabrosti. posle i to: pijanice su; ako im sve isplatiš, odmah ide u krčmu, i onde sedi dok sve ne popije, do gole kože, i iz krčme se vraća bez košulje. Pa onda su i kukavice: sedne posle prema krčmi, na kamen, i plače: „Rođena majko, što si me ovakvoga pijanicu na svet rodila? Bolje da si me ovakvoga ljutoga pijanicu na rođenju zadavila!“... Zar je to čovek? To je životinja, a ne čovek; prvo i prvo treba ga obrazovati, a tek posle toga dati mu pare. Ja znam kad treba da mu dam.
Eto tako je govorio Maksim Ivanović o narodu u Afimjevskom; i premda je rđavo govorio o njemu, ipak je bilo tu i malo istine: svet je bio slab nije mogao da se uzdržava.
U istoj varoši živeo je i drugi jedan trgovac, i taj umre; bio je mlad i lakomislen čovek, propao je i izgubio celo imanje. poslednje godine se koprcao kao riba na pesku, ali već je bio prispeo i kraj njegovom životu. S Maksimom Ivanovićem nije živeo u slozi za sve vreme, i ostao mu je vrlo mnogo dužan. U poslednjem času još je proklinjao Maksima Ivanovića. I ostavio je posle smrti mladu udovicu i s njom petoro dece. A kad udovica sama ostane posle muža, liči na lastu bez gnezda, nije to malo iskušenje, a kamoli s petoro mladunčadi koje nema čime da nahrani: poslednje što je još imala, jednu drvenu kuću, Maksim Ivanović joj je oduzeo za dug. Ona tad svu decu poređa u crkvenoj preprati: najstarijem mališanu bilo je osam godina, a ostalo sve devojčice, po godinu dana jedna od druge mlađa, mala, pa još manja; najstarijoj četiri godine, a najmlađa još na rukama, na sisi. Svršila se služba, izađe Maksim Ivanović, a sva dečica, sva redom, kleknuše pred njega — (naučila ih majka pre toga) i mole držeći ručice sklopljene, svi kao jedno; i mati iza njih, s petim detetom na rukama, pokloni mu se do zemlje na očigled celoga sveta. „Oče, Maksime Ivanoviću, smiluj se na siročad, ne otimaj nam poslednji zalogaj, ne teraj nas iz rođenoga našega gnezda!“
I svi koji tu biše, zaplakaše se — tako ih je lepo naučila. Mislila je: „pred svetom će se zastideti i oprostiće dug, ostaviće kuću siročadi“. Ali se nije tako dogodilo. Maksim Ivanović joj odgovori: „Ti, veli, mlada udovice, hoćeš muža, a ne plačeš zbog siročadi. Pokojni tvoj muž me je proklinjao na samrtnom času“ — i prođe pored nje, i ne vrati joj kuću. „Što da slušam njihove gluposti! (to jest da budem blag). Učiniš li kome dobročinstvo, samo te još više mrze; od svega toga nema nikakve koristi, samo će još više da ogovaraju“. A odista se i ogovaralo: kako je ovoj udovici, još dok je bila devojka, pre deset godina on slao čoveka i nudio velik novac (jer je bila vrlo lepa), zaboravljajući da je taj greh isto toliki kao i da Božji hram ruši; no tada nije uspeo. Takva gadna dela činio je on ne malo i po varoši, i po celoj guberniji, i već je u tome i svaku meru izgubio.
Glasno je plakala majka s decom, a on oterao siročad iz kuće, i nije to učinio samo zbog rđavog srca, nego tako, ni sam čovek ne zna koji put zašto tera svoju ćud. Spočetka su joj pomagali, a posle je išla da radi. Samo, kakvog rada ima kod nas sem u fabrici! Ovde je prala patos, onde je plevila baštu ili ložila kupatilo, sve sa detetom na rukama; a ostalo četvoro igralo se dotle u košuljicama na ulici. Kad ih je u preprati bila metnula na kolena, još su sva bila u cipelicama, kakvima-takvima, i u haljinicama, kakvima-takvima; bila su to još trgovačka deca. A sad su već trčala i bosa: to se zna da se na deci haljine ne drže. Ali deca za to ne mare: neka samo ima sunca, raduju se, ne osećaju opasnost, kao ptičice su, glasići im kao zvonca. Udovica se zabrinula: „Doći će zima, gde ću tada sa vama? Kad bi vas dotle Bog uzeo sebi!“ I nije dočekala zimu. Ovladao po varoši neki dečiji kašalj, magareći kašalj, što prelazi s jednog na drugo. Prvo i prvo umrla je devojčica na sisi, a za njom se razboleše i ostale, i sve četiri devojčice je te jeseni jednu za drugom sahranila. Istina, jednu su na ulici konji pregazili. I šta misliš? Sahranila ih, i glasno je plakala iako ih je proklinjala; čim ih je Bog uzeo, bilo joj je teško. Takvo je materinsko srce!
Ostao joj je u životu jedino onaj najstariji mališan, i čuvala ga je kao zenicu u oku, drhtala nad njim. Bio je slabačak i nežan i ljupkoga lica kao kakva devojčica. Odvede ga ona u fabriku kod njegovoga kuma, direktora fabrike, a sama stupi kao dadilja kod jednog činovnika. Jedanput, ovaj mali trči po dvorištu, a odnekud dođe Maksim Ivanović s kolima, opet pijan; a mali sa stepenica pravo na njega, slučajno, okliznuo se, i pravo naleteo na njega kad je silazio s kola, i obema rukama njemu pravo u trbuh. Uhvati ga onaj za kosicu i viknu: „Čiji si ti? Donesite šibe! Odmah, veli, da se izbije ovde preda mnom“. Mali umre od straha!
Počeše da ga šibaju, on stade da viče. „Još vičeš? Šibajte dalje, da prestane da viče!“ Da li su ga bili malo ili mnogo, tek mali nije prestajao da viče, dok nije sasvim klonuo. Tad su prestali da ga šibaju, uplašili se što više ne diše, nego leži onesvešćen. posle su pričali da ga i nisu tukli, nego je on bio vrlo plašljiv. Uplašio se i Maksim Ivanović: „Čiji je?“ zapita; rekoše mu. „Gle! odvedite ga njegovoj majci; kakva posla ima ovde u fabrici?“ posle je ćutao dva dana, i opet zapitao: „Kako je malome?“ Ali malome je bilo rđavo: razboleo se, leži kod majke u uglu; ona napustila službu kod činovnika, a on dobio zapaljenje pluća. „Hm! — učini Maksim Ivanović — od čega to, molim te, kaži mi? Da su ga bar tukli; nego su samo hteli da ga zaplaše. I druge sam ja naređivao da tuku, pa je prolazilo bez ovakvih gluposti“. Očekivao je da će detinja majka otići da se žali, i ćutao je iz gordosti. A majka nije imala hrabrosti da se žali. On joj tada od svoje volje pošlje petnaest rubalja i lekara; i to ne zato što se čega plašio, nego tako, zabrinuo se. Uskoro mu je pak došlo i njegovo vreme, pa je opet pio tri nedelje.
Prođe zima; na sam svetli Hristov Uskrs, na sam veliki praznik, opet zapita Maksim Ivanović: „A šta je s onim malim?“ A cele zime je ćutao, ništa nije pitao. I rekoše mu: „Ozdravio je, eno ga kod majke, a ona radi na nadnicu“. I odveze se istoga dana Maksim Ivanović kod udovice, ne uđe u kuću, nego nju izazva na vrata, a on sam sedi na kolima: „Evo šta je, kaže, čestita udovice, hoću da budem tvome sinu istinski dobrotvor i da mu ukažem bezgranično dobro: odsada ću ga uzeti sebi, u moju kuću. I ako mi bude malo ugodio, ostaviću mu u nasleđe dovoljno imanja; a ako mi bude sasvim ugodio, učiniću ga posle smrti naslednikom celoga svoga imanja, kao da mi je rođeni sin — ali, naravno, s tim da vi ne dolazite u moj dom nikako, sem o velikim praznicima. Ako pristajete, a vi sutra pre podne dovedite maloga, i inače je vreme već da dečko prestane da se igra... I, kad je to rekao, ode, a majku ostavi kao ludu. Ljudi koji su to čuli, govore joj: „Kad mali poraste, prekorevaće te što si ga lišila takve sreće“. Celu noć je nad njim preplakala, a idućega jutra odvede dete. A mali ni živ ni mrtav.
Odenuo ga Maksim Ivanović kao gospodsko dete i uzeo mu učitelja, i od toga trenutka je dečko seo za knjigu; i dotle je došlo da ga više nije puštao iz očiju, sve ga drži uza se. Čim mali digne glavu s knjige, on već viče: „Gledaj u knjigu! Uči: hoću da te načinim čovekom“. Ali mali je bio bolešljiv; od onoga dana kad je dobio batine, počeo je da kašlje. „Zar ne živi dobro kod mene? — čudio se Maksim Ivanović: — kod majke je trčao bosonog, jeo suv hleb, pa što je sad slabiji nego pre?“ A učitelj mu veli: „Svako dete, kaže, treba da bude i nestašno, a ne samo da uči; neophodno mu je potrebno da se kreće“; i sve mu je izveo s razlogom.
Maksim Ivanović pomisli: „istina je što kaže“. A taj učitelj, Petar Stepanović, Bog ga blagoslovio, bio je kao malo lud, i pio je mnogo, i to toliko da je već bilo suviše, i zbog toga su ga sklonili iz službe, te je nekako živeo u varoši od milostinje, ali je bio vrlo pametan i čvrst u nauci. „Nije meni mesto ovde — govorio je sam o sebi: — meni bi bilo mesto na universitetu, da budem profesor, ali ovde sam upao u blato i, i „moje odelo me se gnuša“... Sedi Maksim Ivanović, pa tek viknu malome: „Zabavljaj se!“ — ali ovaj pred njim ni da dahne. Dotle je došlo da mu ni glas dete nije moglo da izdrži, nego odmah dršće. A Maksim Ivanović se sve više čudi: „Ne znaš šta je s njim: digao sam ga iz blata, obukao ga fino; ima najfinije polucipele, izvezenu košulju, držim ga kao đeneralskog sina, zašto me ne voli?
Zašto ćuti kao vučić?“... I mada su već odavno prestali da se čude Maksimu Ivanoviću, sad se svet opet počeo da čudi: postao sasvim drugi čovek; privezao se za ovo malo dete, ne može od njega da se odvoji. „Ne ostao živ, ali ću mu iskoreniti karakter. Mene je njegov otac na samrtnoj postelji, posle pričešća, prokleo; u ovoga je očev karakter“... No nijedanput nije upotrebio šibe (bojao se od onda). Zaplašio je dete, eto. Bojao ga se i bez šiba.
Dogodi se nesreća. Jedanput, baš je izašao iz sobe, a mali skoči iza knjige i popne se na jednu stolicu: ranije je bacio bio loptu na orman, na je hteo da je dohvati, ali rukavom zakači porculansku lampu na ormanu, lampa se prevrne, padne na patos i razlupa se na parčiće, tako da je odjeknulo po celoj kući; a stvar je bila skupa, od saksonskog porcelana. Čuo je to Maksim Ivanović iz treće sobe, i zaurla. Dete stade da beži ne gledajući kuda, pobeže na terasu, pa kroz baštu, i kroz zadnja vrata pravo na reku. A na reci je bio bulevar sa starim vrbama, lepo mesto. Siđe dole do vode, videli ga ljudi, i čim je spazio vodu, užasnuo se, zastao od straha kao ukopan, baš na mestu gde pristaje skela. Tu je reka široka i brza, prelaze barke; na drugoj strani dućani, jedan trg, i crkva sa sjajnim zlatnim kubetima. Baš tada stiže na skelu, sa ćerčicom, pukovnikovica Ferzing — u varoši je bio puk pešadije. Devojčica, takođe dete u osmoj godini, u beloj haljinici, spazi maloga i smeje se, a u rukama nosi jednu seljačku korpicu ispletenu od pruća, i u korpici maloga ježa. — »Gledaj, veli, mamice, kako ovaj mali posmatra moga maloga ježa“. — „Ne, — veli pukovnikovica; — on se od nečega uplašio“. — „Od čega si se toliko uplašio, mali?“ (tako su docnije pričali da je bilo). „I čiji je, veli, ovaj lepi mali? kako je lepo obučen; čiji si ti, mali?“ veli. A dečko još nikad nije video ježa, priđe i gleda ga, i već je bio sve zaboravio... šta ćeš, dete je! „Šta to, veli, imate u korpici?“ — „To je, kaže mu gospođa, jež, maločas smo ga kupili kod seljaka; našao ga je u šumi“. — „Kakav je to jež?“ veli dečko i već se smeje, i uze da ga dira prstom, a jež se naježio, a devojčici se dopao mali; „Odnećemo ga, veli, kući, pa ćemo ga pripitomiti“. — „Ah, veli, poklonite mi vašega maloga ježa!“ I tako ju je ljubazno zamolio! Ali tek što je to izgovorio, pojavi se Maksim Ivanović gore na obali: „A! Tu li si! Držite ga!“ (toliko se naljutio da je bez šešira potrčao za njim). Mali se seti svega što je bilo, viknu uplašeno, pritrči vodi, pritisne male pesnice na grudi, pogleda na nebo (kažu ljudi koji su videli)! — i buć u vodu! Svi povikaše, skočiše sa skele, poleteše da ga uhvate, ali ga je voda odnela, jer je reka bila brza, a kad su ga izvadili, već je bio mrtav. Imao je slaba pluća, nije mogao da izdrži vodu... a zar mu je mnogo i trebalo? Koliko ljudi pamte u tom kraju, još se nije desilo da tako malo dete udari na svoj život! Kakav greh! Šta može ova mala duša na onom svetu odgovarati Gospodu Bogu!
O tome je od tada počeo da razmišlja Maksim Ivanović. I promenio se čovek da ne može da se pozna. Bio je vrlo tužan. Počeo da pije, mnogo da pije, zatim je prestao, ali ništa ne pomaže. Prestao je i da ide u fabriku, nikoga ne sluša. Kad mu što kažu, on ćuti ili odmahne rukom. Tako je proveo oko dva meseca, a zatim je počeo da govori sam sa sobom. Ide i govori sam sa sobom... U blizini varoši gorelo je seoce Vaskovo, izgorelo devet kuća; otišao Maksim Ivanović da vidi. Oku pili se oko njega pogorelci i kukaju — on im obeća pomoć, i izda naređenja; a posle je pozvao upravnika, i odrekao sve: „Ne treba, veli, davati ništa“, no nije rekao zašto. „Gospod me je stvorio da gazim ljude, veli, i kad sam već izrod, neka tako i bude. Kao vetar, veli, raznela se slava moja“... Došao mu i sâm arhimandrit, strog starac, u manastiru je uveo opštežiće. — „Šta je to s tobom?“ — zapita ga strogo. — „Evo šta je“, reče mu Maksim Ivanović, i otvori Sveto pismo i pokaza mu mesto gde stoji:
„A koji sablazni jednoga od ovih malih koji veruju u mene, bolje bi mu bilo da se obesi kamen vodenični o vratu njegovu, i da potone u dubinu morsku“ (Mat. 18, 6).
— Jeste — reče arhimandrit — iako se to ne poklapa sasvim sa ovim slučajem, ipak mu se približava. Teško čoveku koji izgubi svoju meru — taj čovek će propasti. A ti si se suviše preuzneo.
A Maksim Ivanović sedi, obuzelo ga mrtvilo. Arhimandrit ga gleda i gleda.
— Slušaj — kaže, i zapamti. Rečeno je: „Reči očajnikove odneće vetar“. I još ovo zapamti, da anđeli Božiji nisu savršeni, savršen je i bez greha jedini Bog naš Isus Hristos. Njemu i anđeli služe. Nisi ti želeo smrt toga deteta, nego si samo bio nerazuman. Još me, veli, jedna stvar čudi: zar si, veli, malo još gorih nedela počinio ti, zar si malo ljudi oterao u svet, zar si malo njih zaveo, malo njih upropastio — kao da si ih ubio? Zar nisu njegove sestre još pre toga sve pomrle, sve četiri, još deca, i to gotovo na tvoje oči? Otkuda da te tako potrese samo ovaj jedan? Onu raniju decu, čini mi se, ne samo da nisi žalio nego si na njih i zaboravio. Zašto si se sad toliko uplašio toga dečaka, za čiju smrt i nisi mnogo kriv?
— Pojavljuje mi se u snu — odgovori Maksim Ivanović.
— Pa?
Ali mu ništa više ne reče; samo sedi i ćuti. Čudio se arhimandrit, pa u tom i ode: ništa nije mogao da učini. Posla tad Maksim Ivanović da mu dovedu učitelja Petra Stepanovića; od onoga dana nije se s njim video. — Sećaš li se? — veli.
— Sećam se —kaže.
— Ti si — veli — ovde u gostionici s masnom bojom pravio slike, i načinio si kopiju s vladičinog portreta. Možeš li da mi načiniš jednu sliku u boji?
— Ja — veli onaj — mogu sve; imam, veli, talent za sve, i mogu sve.
— Načini mi sliku što veću, po celom zidu, i naslikaj na njoj prvo i prvo reku, i obalu, i skelu, i sve ljude koji su tada bili tamo. Neka bude i pukovnikovica i njena devojčica, i onaj jež. I drugu obalu naslikaj celu, da se vidi kakva je, i crkvu, i trg, i dućane, i gde kočijaši stoje — naslikaj sve onako kako je. I na skeli maloga, nad samom rekom, tačno na onom mestu, i neizostavno da su mu dve pesnice na grudima, na dvema sisama. Ovo neizostavno. I otvori pred njim s druge strane nad crkvom nebo, i naslikaj kako svi anđeli u nebeskoj svetlosti lete njemu u susret. Možeš li da načiniš to?
— Ja mogu sve.
— Nemoj da misliš da je meni potreban takav Trifun kao što si ti; mogao bih da poručim i najprvog životopisca iz Moskve, ako hoćeš, mogao bih i iz samoga Londona, ali ti pamtiš njegov lik. Ako ne ispadne sličan, ili samo malo sličan, daću ti svega pedeset rubalja; a ako izađe sasvim sličan, daću ti dvesta rubalja. Zapamti, plave oči... Gledaj da slika bude što veća.
Opremiše sve; uze da slika Petar Stepanović; ali, najedanput dođe i kaže:
— Ne, ne može tako da se naslika.
— Zašto?
— Zato što je taj greh, samoubistvo, najveći greh među svima grehovima. Kako mogu da mu idu u susret anđeli posle takvoga greha?
— Ali on je dete, njemu se to ne računa.
— Ne, nije dete, nego je već dečak: već je bio u osmoj godini kad se to dogodilo. Ipak će morati da odgovara.
— Onda, Petre Stepanoviću, evo kako mislim: da ne otvaramo nebo i da ne slikamo anđele; nego bih mu, kao u susret, spustio s neba jedan svetao zrak: svejedno, i to bi bilo nešto.
I tako pustiše zrak. Docnije sam i ja video ovu sliku i taj zrak, i reku — preko celoga zida se pružila, sva plava, i tu je onaj mali, pritisnuo obe ruke na grudi, i ona mala gospođica, i jež, sve je načinjeno. Samo Maksim Ivanović tada nikome nije pokazao sliku, nego ju je držao u svom kabinetu pod ključem skrivenu od svih očiju. A u varoši su se otimali da je vide, ali on je naredio da sve oteraju. O tome se mnogo govorilo. Petar Stepanović se tada mnogo hvalio: „Ja sad, veli, sve mogu; meni je, veli, mesto samo na dvoru u Petrogradu“. Bio je vrlo dobar čovek, ali je voleo da se beskrajno preuznosi. I postigla ga je njegova sudbina: čim je primio svih dvesta rubalja, počeo je da pije i svima novac da pokazuje, hvaleći se; i ubi ga pijana noću jedan građanin s kojim je pio, i uze mu novac; to se sutradan saznalo.
Stvar se svršila najzad tako, da se i sad još o tome priča. Najedanput, dođe Maksim Ivanović onoj udovici: stanovala je na kraju varoši u kolibi koju je uzela pod kiriju od jedne varošanke. Ovoga puta ušao joj je on u kuću, stao pred nju i poklonio joj se do zemlje. Ona je tada bila bolesna, i jedva se kretala. „Čestita udovice! zavapio je: pođi za mene, Božje čudovište, da bih mogao živeti na ovom svetu!“ Ona ga gleda ni živa ni mrtva. „Želim, kaže, da nam se rodi sin, i ako nam se rodi, značiće da nam je mali oprostio obojima: i tebi i meni. Tako mi je naredio mali“. Vidi ona da čovek nije pri pameti, nego nekako u ludilu, ali nije mogla da se uzdrži, te mu odgovori:
— Sve su to budalaštine i malodušnost. Zbog te malodušnosti sam i izgubila svu svoju decu. Ne mogu ni očima da vas vidim, a kamoli da na sebe primim tu vekovečnu muku.
Ode Maksim Ivanović, ali nije odustao. Zabrujala je od čuda cela varoš. A Maksim Ivanović posla prosioce. Pisao da mu dođu njegove tetke iz gubernije, žene varošanke. Baš nisu bile tetke, ali su mu ipak bile neke rođake, značilo je dakle ipak časne namere; počeše one da nagovaraju, da se oko udovice uvijaju, iz kuće joj ne izlaze. Slao joj je on i druge žene iz varoši, iz trgovačkog reda, i protinicu saborne crkve, i činovničke žene; navalila na nju cela varoš, a ona odgovara, sa gnušanjem: „Kad bi mi, veli, moja siročad oživela! A ovako, našto će to? I koliko ću se ogrešiti o moju decu time!“ Nagovori onaj i arhimandrita, pa joj i on tutnuo u uvo: „Možeš, veli, od njega da načiniš novoga čoveka“. Ona se uplašila. A ljudi joj se čude: „Zar je moguće da se odriče tolike sreće!“... A evo čime ju je najzad pokorio: „On je ipak bio samoubica, pošto nije bio dete, nego već dečak; prema njegovim godinama, ne bi mogao biti pušten na sveto pričešće, nego mora koliko-toliko odgovarati za svoje delo. Ako stupiš sa mnom u brak, zavetujem ti se da ću sagraditi novu crkvu za večiti pomen njegove duše“. Protiv ovoga nije mogla da se odupre, nego je pristala. I tako su se venčali.
I došlo je sve tako, da se narod samo čudio. Od prvoga dana počeli su da žive u velikoj i iskrenoj saglasnosti, brižljivo čuvajući svoje supružanstvo, i kao jedna duša u dva tela. Još te zime je začela, i počeše da posećuju crkve, jer su se bojali gneva Božjega. Bili su u tri manastira, i išli da čuju proricanja. Sagradio je on obećani hram, i podigao u varoši bolnicu i sklonište za siromahe. Odvojio je mnogo novaca za udovice i siročad. I setio se svih koje je nekad oštetio, i vratio im; počeo je beskrajno mnogo da deli novac, tako da su ga supruga i arhimandrit uhvatili za ruke i rekli mu: „Dosta je, vele, i ovoliko“. Maksim Ivanović ih je poslušao. „Zakinuo sam, veli, Fomi jedanput“. I tako isplatiše Fomi.
I Foma se baš zaplakao: „Bio sam i bez toga zadovoljan... I bez toga sam mnogo blagodaran, i večno obavezan da se Bogu molim“... Svi se tim duhom proniknuše, znači, istina je što kažu: da čovek živi od dobroga primera. A svet je tamo dobar.
Fabrikom je počela da upravlja supruga, i to tako da se i danas pamti. On nikako nije prestajao da pije; ali ga ona poče da nadgleda, a posle i da leči. Reč njegova postade ozbiljna, i čak mu se i glas izmenio. Postao je besprimerno sažaljiv, čak i prema životinjama: video kroz prozor kako seljak bije konja po glavi bez srca, i odmah je poslao i od njega otkupio konja po dvostrukoj ceni. I dobi dar da plače: čim bi ko s njim progovorio koju reč, već bi ga oblile suze... Kad je njoj već došlo vreme, Gospod im se odazva molitvama, i posla im sina, i Maksim Ivanović bi tada prvi put od onoga slučaja veseo; razdade mnogo milostinje, oprosti mnogo dugova, na krštenje pozva celu varoš. Cela varoš je proslavila krštenje — ali on idućega dana izađe iz svoje sobe crn kao noć. Vide njegova supruga da mu se nešto dogodilo, i podnese mu novorođenče i reče: „Mali nam je oprostio, uslišio je naše suze i molitve“... A o toj stvari, treba to da kažem, nisu oni cele godine nijedanput ni progovorili, ni reči, nego su samo u sebi mislili... I pogleda je Maksim Ivanović mračno kao noć: „Čekaj, veli: cele godine nije dolazio, a ovu noć mi se opet javio u snu“. — „Tad je prvi put ušao i u moje srce užas, posle tih njegovih čudnih reči“ — pričala je žena kasnije.
I nije se uzaludno javljao dečak u snu. Čim je Maksim Ivanović ovo izgovorio, gotovo istoga časa dogodi se s novorođenčetom to da se najedanput razbolelo. Bolova dete osam dana, moliše se Bogu za njega bez prestanka i prizivahu doktore, i pozvaše iz Moskve najprvoga doktora, železnicom je došao. Priđe doktor i reče srdito: „Ja sam najprvi doktor, mene čeka cela Moskva“. Prepisa neke kapljice i otputova hitno. Uzeo je osam stotina rubalja. A detence umre pred veče.
I šta bi posle? Prepisa Maksim Ivanović celo imanje na svoju milu suprugu, dade joj sav novac i dokumente, potvrdi sve pred vlastima po zakonu, i pade zatim pred nju i pokloni joj se do zemlje: „Oslobodi me, najmilija moja suprugo, da idem da spasem svoju dušu, dok je još moguće. I ako se i uzalud budem borio za svoju dušu, ipak se neću više vraćati. Bio sam tvrd i grozan prema ljudima, i jade im nanosio, ali
ipak mislim da Gospod neće ostaviti bez oproštaja moje muke i hadžiluk; jer, napustiti sve ovo, nije mali krst i mala tuga“. Uze da ga preklinje njegova supruga plačući: „Ti si mi sad jedini ostao na ovom svetu, kome me ostavljaš? Ove godine sam, veli, ljubav u srcu našla“. I cela varoš ga je nagovarala čitav mesec dana, i molili ga, i rešili da ga silom zaustave. Ali ih on ne posluša, nego noću krišom nestade i više se ne vrati. Kako se čuje, nalazi se u hadžiluku i mučenju još i danas, a svoju milu suprugu izveštava o sebi svake godine jedanput…

GLAVA ČETVRTA
I
Sad pristupam završnoj katastrofi, kojom se svršavaju i ove moje beleške. Ali da bih mogao produžiti izlaganje, potrebno je da prethodno zahvatam unapred, i da nešto objasnim što mi u to vreme nimalo nije bilo poznato, a što sam saznao i sebi potpuno razjasnio tek mnogo docnije, to jest tek pošto se već sve dogodilo. Drukčije ne bih mogao biti jasan, nego bih pisao sve u zagonetkama. I zbog toga ću otvoreno i prosto objasniti sve, i žrtvovaću takozvanu umetničku stranu pričanja, i pisaću bez učešća moga srca, baš kao da to ne pišem ja, nego kao što se pišu, otprilike, novinarski izveštaji.
Stvar je u tome: moj drug iz detinjstva Lambert potpuno i otvoreno se ubrojao međ one sitne nevaljalce koji čine čitave bande, koji se grupišu u cilju onoga što se danas zove šantaž (ucena) i za šta se do danas u zakoniku još traži definicija i kazna. Banda kojoj je pripadao Lambert, obrazovala se još u Moskvi, i izvršila već i onde dosta izgreda (docnije je bila otkrivena). posle sam slušao da su u Moskvi izvesno vreme imali vrlo veštog i otresitog šefa, jednog već starijeg čoveka. Upuštali su se u preduzeća svi zajedno, i pojedinačno. Pored najprljavijih stvari, (o kojima je, uostalom, bilo izveštaja i u novinama) ulazili su i u dosta zamršena i lukava preduzeća, pod rukovodstvom svoga šefa, naravno. Za neke podvige sam docnije saznao, ali neću da pričam pojedinosti. Pominjem samo da je glavni način kako su postupali bio u tome: da saznaju razne tajne pojedinih ljudi, često vrlo čestitih, i na dosta visokom položaju; zatim da se jave tim licima i da im poprete da će objaviti dokumente (koje često nisu ni imali) ako im se za njihovo ćutanje ne da otkup.
Ima stvari koje ne predstavljaju greh, i koje nikako nisu prestupi, ali čijega se objavljivanja plaše uredni i solidni ljudi. Većinom su članovi bande uzimali u obzir porodične tajne. Da bih pokazao kako je lukavo umeo da radi njihov šef, ispričaću, ali bez pojedinosti, samo u tri reda, jedan njihov podvig. U jednoj vrlo poštenoj kući desila se, odista, i jedna grešna i prestupnička stvar; naime, žena jednog poznatog i uvaženog čoveka stupila je u tajne ljubavne veze s jednim mladim i bogatim oficirom. Članovi bande to nanjušiše i postupiše ovako: dali su mladome čoveku otvoreno na znanje da će izvestiti muža. Oni nisu imali ni najmanjega dokaza, i mladi čovek je to znao vrlo dobro, a oni čak nisu to od njega ni krili; ali cela veština njihovog postupka, i prepredenost, sastojali su se u ovome slučaju u predviđanju: da će obavešteni muž i bez ikakvih dokaza učiniti ono isto, preduzeti iste korake, kao da je dobio i najpouzdanije dokaze. Računali su sa poznavanjem karaktera toga čoveka i sa poznavanjem njegovih porodičnih prilika. Bandi je pripadao i jedan mlad čovek iz najboljega društva, koji je prethodno bio pokupio podatke. Ljubavnika su očerupali za jednu dobru sumu novca; a bez ikakve opasnosti po njih, jer je žrtva dobro čuvala tajnu.
Iako je učestvovao u radu te moskovske bande, Lambert ipak nije bio njen član; no kako mu se stvar dopala, malo-pomalo, i kao radi probe, počeo je da radi samostalno. Da pomenem unapred: nije bio baš bogzna kako sposoban za to. Bio je vrlo bistar i proračunat, ali nesmotren, i, povrh toga, prostodušan, ili, bolje reći, naivan, to jest nije poznavao ni ljude ni društvo. Nije, izgleda, na primer, znao kolika je važnost toga moskovskog šefa, i zamišljao je da je vrlo lako praviti i organizovati takve zajednice. Najzad još i to: smatrao je da su gotovo svi ljudi tačno takvi podlaci kao što je on. Ili, na primer, ako je uobrazio da se jedan čovek boji, ili da se mora bojati zbog čega bilo, više nije sumnjao u to da se taj i zaista boji, verovao je u to kao u aksiom. Ne umem kanda dobro da objasnim, ali u toku pričanja ću objasniti bolje; na svaki način je Lambert bio dosta gruboga duha, i u dobra, plemenita osećanja ne samo što nije verovao, nego čak možda o njima nije imao ni pojma.
Došao je u Petrograd zato što je odavno pomišljao na Petrograd kao na šire poprište nego što je Moskva; a uz to i zato što je u Moskvi već imao neprilika, i što je jedan čovek počeo da se za njega raspituje sa vrlo rđavim namerama po njega. Čim je stigao u Petrograd, stupio je u vezu s jednim pređašnjim svojim drugom, ali je našao mršav ćar, a poslove sitne. Zatim je proširio poznanstva, ali za sebe bez ikakve koristi: „Ovde je svet bedan; sve su to sami žutokljunci“, govorio mi je on sâm docnije... Kad ti, jednoga divnoga jutra, u svanuće, nađe on mene smrznuta pod zidom; i tako je, kako mu se učinilo, iznenada nagazio i na trag jednog „odličnog posla“.
Za taj odlični posao saznao je iz moga buncanja, dok sam se tada u njegovom stanu kravio od zime. Oh, ja sam tad bio u pravom bunilu, ali se ipak iz mojih reči moglo jasno razaznati: da sam od svih uvreda toga fatalnog dana najviše zapamtio, i na srcu držao, jedino uvredu koju su mi naneli Bjoring i ona— inače ne bih samo o toj jedinoj stvari buncao, nego bih buncao, na primer, i o Zerščikovu. Međutim, spominjao sam samo ono prvo, kako sam docnije saznao od samoga Lamberta. Uz to, onako u zanosu, smatrao sam toga užasnoga jutra i Lamberta i Alfovsinu kao neke svoje oslobodioce i spasioce. Docnije sam, oporavljajući se, razmišljao, još ležeći u postelji: šta je Lambert mogao saznati iz moga buncanja, i koliko sam se izbrbljao? — no nikako mi ni u slutnju nije dolazilo: da je on tada mogao toliko saznati! Sudeći po griži savesti, koju sam osećao, naslućivao sam da sam, mora biti, izgovorio mnoge suvišne stvari; ali, ponavljam, nikako nisam mogao da pretpostavim da ih je bilo toliko! Još sam se nadao, i računao na to: da nisam mogao biti u stanju da tada, kod Lamberta, izgovorim reči razgovetno, o čemu mi je i ostalo jasno sećanje. Međutim, posle se na delu videlo: da sam mnogo razgovetnije izgovarao reči nego što sam docnije mogao da pretpostavim. Važno je: da sam ja sve to saznao tek docnije, i tek dugo posle događaja, i u tom i leži sva moja nesreća.
Iz moga bunila, buncanja, zapletanja jezikom, zanosa, i svega ostalog, saznao je Lambert, na prvom mestu, gotovo sva imena, i čak i neke adrese; drugo, stekao je dosta približan pojam o značaju tih lica; (staroga kneza, nje, Bjoringa, Ane Andrejevne, i čak i Versilova); treće, saznao je da sam uvređen i da pretim osvetom; i, najzad, četvrto, najvažnije: saznao je da postoji jedan tajni i sakriven dokument, jedno pismo, i da će, ako se pismo nađe, polusmušeni starac knez, kad mu se pismo pročita, i kad knez sazna da ga rođena kći smatra za ludog, i da se već „savetovala sa pravnicima“ o tome kako da ga uklone — ili zaista poludeti, ili će kćer oterati iz kuće i lišiti je nasleđa, ili će se oženiti nekom m-lle Versilovom, kojom već ima nameru da se ženi, ali mu ne dopuštaju. Jednom reči, Lambert je vrlo mnogo saznao; nema sumnje, mnoge stvari su mu ostale i tamne, ali kao vešt čovek u ucenjivanju, odmah je naišao na pravi trag. Kad sam ja ono posle pobegao od Alfonsine, odmah je pronašao moju adresu, (na vrlo prost način — u prijavnom odeljenju), pa je odmah izvršio potrebna traganja, i saznao da sva ta lica o kojima sam pred njim buncao, odista i postoje. Tada je ubrzo načinio prvi korak.
Najvažnija stvar za njega bilo je to da postoji dokument i da sam ja čovek u čijim je on rukama, i da taj dokument ima veliku vrednost: Lambert u to nije sumnjao. Ovde propuštam jednu okolnost o kojoj će više biti rečeno docnije, i na svom mestu, sad ću reći tek toliko da je ta okolnost najviše utvrdila Lamberta u uverenju: da dokument zbilja postoji, i, što je važno, da je od vrednosti. (Ova okolnost je fatalna — unapred kažem; — i o njoj nikako nisam mogao da slutim ne samo tada nego ni do kraja cele istorije, kad se sve ujedanput srušilo i samo sobom razjasnilo). I tako, utvrđen u glavnoj stvari, prvi korak Lambertov bio je da ode kod Ane Andrejevne.
Za mene je, međutim, i dan danji zagonetka: kako je on, Lambert, mogao da se provuče i približi tako nepristupačnoj i otmenoj dami kao što je Ana Andrejevna? Istina, on se dobro raspitao, ali šta mu je to moglo koristiti? Valja ipak reći: on je bio lepo obučen, govorio je no pariski i imao francusko prezime, ali zar je Ana Andrejevna mogla da ne vidi u njemu odmah lupeža? Ili, treba li zar pretpostaviti da joj je tada lupež baš i bio potreban? Zar bi to zaista moglo biti tako?
Nikad nisam mogao da saznam za pojedinosti njihovog prvog susreta; ali sam docnije često pokušavao da u svojoj mašti sebi predstavim tu scenu. Najverovatnije je da je Lambert od prve reči, i od prvog pokreta pred njom uzeo da igra ulogu moga prijatelja iz detinjstva, koji strahuje za svoga dragoga i miloga druga. I, naravno, već prilikom toga prvog susreta umeo je vrlo jasno da dâ na znanje: da kod mene postoji jedan „dokument“, da je to tajna, da jedino on, Lambert, zna tu tajnu, i da se ja spremam da se tim dokumentom osvetim đeneralici Ahmakovoj, itd, itd.
Glavno je da joj je mogao da objasni, i to što tačnije, značaj i vrednost ove hartije. A što se tiče Ane Andrejevne, ona se nalazila baš u takvoj situaciji da nije mogla da se ne uhvati za kakvo bilo saopštenje te vrste, i... nije mogla da ne proguta udicu „u borbi za opstanak“. Baš su joj tada odveli bili verenika u Carsko Selo, i metnuli ga pod tutorstvo; pa su čak i nju samu stavili pod tutorstvo. I sad najedanput, pronalazi se ovakvo nešto! To nisu ženska došaptavanja, ni plač i kukanje, nisu samo ogovaranja i spletke, nego je to pismeno, rukopis, to jest matematički dokaz perfidnih namera njegove kćeri, i svih onih koji ga od nje odvajaju — i, prema tome, treba kneza spasavati, makar i pomoću bekstva, i to k njoj, samo k njoj, Ani Andrejevnoj, i da se onda venčaju što pre, ako je moguće za dvadeset četiri sata, inače bi ga mogli uhvatiti i odvesti u ludnicu.
Ali možda se Lambert nije zasada ni služio lukavstvom prema ovoj devojci, nego je odmah od prve reči izašao na sredu: „m-lle, ili ćete ostati usedelica, ili ćete postati kneginja, milionerka; postoji jedan dokument, ukrašću ga od onoga momčeta, i predaću vam ga... za menicu na trideset hiljada rubalja“. ja baš i verujem da je ovako tekla stvar. Da, on ceo svet smatra za isto takve podlace kakav je sâm; ponavljam, ima izvesnu podlačku prostodušnost, podlačku nevinost... Bilo ovako ili onako, u svakom slučaju je moguće da se Ana Andrejevna ni na ovakvu taktiku nije ni minuta zbunila, nego je odlično umela da se savlada i da sasluša ucenjivača, koji joj je govorio svojim stilom — i sve to iz „širokogrudosti“. Naravno, u početku biće da je malo porumenela; ali posle se pribrala i saslušala ga mirno do kraja. I sada, zamisliti tu nepristupačnu, gordu, zbilja dostojanstvenu mladu damu, i još i toliko pametnu, ruka u ruku s Lambertom, onda... ali to baš i jeste što je pametna! Ruska pamet kad je tako velika, potpuno je bez predrasuda — i još ženska pamet, i još u ovakvim okolnostima!
sad ću sve da svedem: dana i časa kad sam izašao posle svoje bolesti, Lambert je već imao pred sobom dve
mogućnosti (to sada tek znam pouzdano): prvu, da uzme od Ane Andrejevne za dokument menicu bar na trideset hiljada, i da joj zatim pomogne da zaplaši kneza, da ga odvede i brže-bolje se s njim venča — ili nešto slično. Ceo plan je već sastavljen; samo čekaju na moju pomoć, to jest na dokument. Drugi projekt je: da prevari Anu Andrejevnu, da je napusti, i da hartiju proda đeneralici Ahmakovoj, ako tako bude korisnije. Za taj slučaj računao je i na Bjoringa. Samo, đeneralici se Lambert još nije javljao, jedino ju je pratio. I čekao je na mene.
Ja sam mu bio potreban, to jest ne ja, nego dokument! U pogledu mene napravio je takođe dva plana. Prvi se sastojao u sledećem: ako se već ne može drukčije, udružiti se sa mnom za polovinu, pošto ovlada nada mnom moralno i fizički. Drugi plan mu se mnogo više dopadao: on se sastojao u tome da mene prevari, kao kakvog dečačića, i da mi ukrade dokument, ili da ga prosto od mene silom otme. Ovaj drugi plan mu se naročito dopao, i njime se bavio rado u svojim snovima. Ponavljam: postojala je jedna okolnost, kroz koju je verovao da će nesumnjivo uspeti u svom drugom planu. Ali to ću, kao što sam već rekao, objasniti docnije. U svakom slučaju, čekao me je s grčevitim nestrpljenjem: sve je zavisilo od mene, svaki korak i sve odluke.
Moram prema njemu biti spravedljiv: do moga oporavljenja umeo je da se uzdrži, bez obzira na svoju naglu prirodu. Nije mi dolazio kući za vreme moga bolovanja — sem što je jedanput razgovarao s Versilovom; nije me uznemiravao, nije me zastrašavao, do dana i časa moga izlaska potpuno je preda mnom sačuvao izgled nezainteresovanosti. Što se tiče mogućnosti da kome predam dokument, ili da ga spalim, bio je sasvim miran. Iz reči koje sam kod njega izgovorio, mogao je zaključiti koliko je meni samom stalo do te tajne, i koliko se bojim da niko ne sazna za dokument. A da ću prvoga dana po ozdravljenju prvo njemu doći, i nikome drugome, ni u to nije nimalo sumnjao: Darja Onisimovna me je pohodila delimično i po njegovom nagovoru, i tako je znao da je već probudio kod mene radoznalost i strah, tako da neću moći dugo da izdržim neizvesnost... Sem toga, preduzeo je sve mere, čak se raspitao i za dan kad ću izaći iz kuće; tako da mu nikako nisam mogao umaći, sve da sam i hteo.
Ali, nije mene čekao samo Lambert, nego me je još više možda čekala Ana Andrejevna. Pravo da kažem: Lambert je delimično mogao imati i pravo što se spremao za drugi plan, da je prevara; krivica je bila na njenoj strani. Jer, bez obzira na njihov nesumnjiv sporazum (u kakvom obliku — ne znam, ali da je postojao, u to ne sumnjam). — Ana Andrejevna je do poslednjega časa prema njemu bila neiskrena. Nije mu se sasvim predala u ruke. Mada je pristala na sporazum i na sve uslove, — ona mu to nije izrečno rekla; možda je do kraja saslušala ceo njegov plan, u svima pojedinostima, ali ga je odobrila jedino ćutanjem. To zaključujem po pouzdanim podacima, a razlog joj je bio u tome što je čekala mene. Više je volela sigurno da ima posla sa mnom, nego sa nevaljalcem Lambertom — to je nesumnjiv fakt za mene! To je razumljivo; ali je njen račun bio pogrešan zbog toga što je to najzad osetio i Lambert. Za njega ne bi valjalo ako bi ona, mimo njega, izmamila od mene dokument, i sa mnom se sporazumela. Sem toga, u tom trenutku je on već bio uveren da će „posao“ dobro ispasti. Drugi bi na njegovom mestu zebao, i sve bi još sumnjao, ali Lambert je bio mlad, drzak, nestrpljivo željan ćara, malo je poznavao ljude, i nesumnjivo ih je sve smatrao za podlace; zbog toga nije mogao ni u što da posumnja, utoliko manje, što je od Ane Andrejevne ispipao sve najglavnije.
Poslednje i najvažnije pitanje: da li je do toga dana Versilov znao štogod, i da li je učestvovao u kakvim, makar i najdaljim Lambertovim planovima? Nije, nije, i nije, tada još nije, iako je možda već pala fatalna reč... Ali dosta, dosta, i suviše unapred zahvatam.
A šta je bilo sa mnom? Da li sam šta znao, i šta sam znao onoga dana kad sam izašao iz kuće? Kad sam otpočinjao ovu glavu, rekao sam da nisam ništa znao na dan moga izlaska, da sam za sve saznao tek mnogo docnije, i to tek kad se sve svršilo. To je istina, ali da li je cela istina? Ne, nije; izvesne stvari sam znao već pre, nesumnjivo; znao sam čak i suviše mnogo; ali kako? Neka se čitalac seti moga sna! Ako sam mogao imati takav san, ako je mogao takav san da izađe iz moje duše, i da se tako formuliše, to znači da nisam mnogo znao, ali da sam predosećao ono što sam maločas izložio; a saznao sam za sve to tek „pošto se sve svršilo“. Prema tome ne može biti reči o tome da sam „znao“; nego mi je duša slutila, i zli dusi su već bili ovladali mojim snovima. I eto, hitao sam Lambertu za koga sam potpuno znao kakav je, i čije namere sam predosećao u pojedinostima! A zašto sam mu hitao? Zamislite: sada, baš u času kad ovo pišem, čini mi se da sam još tada znao u svima pojedinostima zašto sam goreo od nestrpljenja da mu odem, tada, kada ipak još ništa nisam znao. Možda će čitalac moći to da shvati. A sad na posao, i fakt za faktom!

II
Počelo je time što se još dva dana pre moga prvoga izlaska Liza vratila uveče kući vrlo uzbuđena. Bila je strašno uvređena; i odista, dogodilo joj se nešto neverovatno.
Već sam pomenuo njene odnose s Vasinom. Ona mu je išla po savete ne samo zato što je htela da pokaže da joj mi nismo potrebni nego i zbog toga što je zbilja cenila Vasina. Njihovo poznanstvo počelo je još u Lugi, i meni se uvek činilo da Vasin prema njoj nije ravnodušan. Bilo je potpuno prirodno što je u nesreći, koja ju je snašla, tražila savete od čoveka solidne, mirne, uvek uzvišene pameti, kakvim je zamišljala Vasina. Inače, žene nisu srećne u oceni muške pameti ako im se čovek dopada, i vrlo rado smatraju paradokse za stroge logičke zaključke, ako su samo saglasni s njihovim ličnim željama. Kod Vasina, Lizi se dopadalo njegovo saučešće za njen položaj, i, kako je bar u početku izgledalo, njegova simpatija i prema knezu. Baš zato što je Liza naslućivala njegove osećaje prema njoj, mogla je da ceni kod njega to što ima simpatija za svoga suparnika. Knez pak, kome je ona rekla da neki put odlazi Vasinu da se s njim posavetuje, primio je tu vest s negodovanjem, i postao je odmah ljubomoran. To je Lizu vređalo, tako da je sad naročito produžavala da posećuje Vasina. Knez je tada ućutao, ali je bivao sve mračniji. Liza mi je docnije (vrlo mnogo docnije) pričala da joj se Vasin tada ubrzo prestao dopadati; on je bio miran čovek, i baš ta ujednačena večita mirnoća, koja joj se toliko dopala u početku, docnije joj je postala dosta neprijatna. Reklo bi se da je on bio i iskusan; i zbilja, dao joj je nekoliko saveta koji su izgledali dobri; ali se posle pokazalo da su svi ti saveti neostvarljivi. Često je ocenjivao ljude odveć sa visine, i nimalo se ne zbunjujući pred njom zbog toga; što je vreme više prolazilo, sve se manje zbunjivao — a ona je to objašnjavala kao sve veću i veću ravnodušnost prema njenoj nesreći. Jedanput mu je izjavila blagodarnost što je prema meni bio uvek ljubazan, i što je, pored svega toga što je toliko iznad mene pameću, razgovarao sa mnom kao da sam mu ravan (to jest, rekla mu je moje reči). On joj je odgovorio:
— To nije tako, i nije zbog toga. ja to činim zato što ne vidim razlike između njega i drugih. Ne smatram ga ni za glupljeg od pametnih, ni za goreg od dobrih ljudi. Prema svima ljudima sam jednak, jer su svi ljudi u mojim očima jednaki.
— Kako? Zar zbilja ne vidite među ljudima razlike?
— O, naravno, ljudi se jedan od drugoga u ponečem razlikuju, ali u mojim očima ta razlika ne postoji, zato što se mene ne tiče razlika među ljudima: za mene su svi jednaki, i sve je jednako, i zbog toga sam prema svima podjednako dobar.
— I to vam nije dosadno?
— Nije; uvek sam sobom zadovoljan.
— I ništa ne želite?
— Kako da ne želim! Ali ne želim mnogo. Ne treba mi gotovo ništa, nijedna rublja preko onoga što imam. Da li ću biti u zlatnom odelu ili ovako kao što sam sad — potpuno mi je svejedno; zlatno odelo neće ništa uzdići Vasina. Sve to može samo da sablazni: zar karijera ili počasti vrede onoliko koliko ja vredim?
Liza mi je tvrdila čašću da je bukvalno sve tako rekao. Uostalom, o tome se ne može suditi tek tako; treba znati okolnosti u kojima je to rečeno.
Malo-pomalo Liza je došla do zaključka da on i o knezu govori ljubazno možda samo zato što su mu svi ljudi jednaki, i što za njega „ne postoji razlika između ljudi“ — a ne iz simpatija prema njoj. Ali vremenom je on očevidno počeo da gubi tu svoju ravnodušnost, i govorio o knezu ne samo osuđujući ga nego i sa preziranjem i ironijom. To je ljutilo Lizu, ali Vasin nije popuštao. Ipak, uza sve to, o njemu se uvek izražavao blago; čak i kad ga je osuđivao, i to je bilo bez srdžbe, samo je logički dokazivao sve ništavilo Lizinog heroja; ali u toj logičnosti je baš ležala ironija. Najzad je gotovo otvoreno izložio pred njom celu „besmislenost“ njene ljubavi, celu tvrdoglavu nasilnost te ljubavi. „Vi ste s vašim osećajima u zabludi, a zablude, čim se uvide, moraju se bezuslovno ispraviti“.
To je bilo rečeno baš toga dana; Liza je u srdžbi ustala s mesta, i htela da izađe; ali šta je učinio, i čime je završio sve to taj razumni čovek? S najplemenitijim izrazom lica, i čak sa osećajnošću, ponudio je Lizi svoju ruku. Liza mu pravo u lice reče da je budala, i izađe.
Jednoj ženi predložiti da napusti unesrećenog čoveka zato što je nje „nedostojan“, i, uz to, predložiti to ženi koja je ostala pod bremenom od toga nesrećnika — kako slabu pamet imaju ti ljudi! To je, no mom mišljenju, strašno teoretisanje, i potpuno nepoznavanje života, posledica beskrajnog samoljublja. Treba još svemu tome dodati: Liza je vrlo jasno primetila da se on čak ponosi svojim postupkom, iako verovatno zbog toga samo što je znao za njenu bremenitost. Sa suzama u očima od ljutine, otrčala je knezu, a knez — knez je prevazišao i Vasina. Čovek bi pretpostavio: posle njenog saopštenja mogao je znati da sad doista nema za što da bude ljubomoran; no on baš zbog toga polude. Uostalom, svi ljubomorni ljudi su takvi! Knez joj načini strašnu scenu, i tako je uvredi da se bila rešila da s njim odmah i zasvagda prekine.
Ipak je kući došla mirna, ali nije mogla da se ne izjada mami. Te večeri su se ponova potpuno približile, kao što je bilo ranije: led je bio razbijen; obe su se, naravno, isplakale, po svom običaju, zagrljene, i Liza se očevidno umirila iako je bila vrlo tužna. Veče je provela kod Makara Ivanovića, doduše ne rekavši ni reči; ali nikako nije izlazila iz sobe, i slušala je šta on govori. Od onoga slučaja kad je pao s klupe, Liza je prema njemu postala vrlo, i nekako ropski ljubazna, mada je i dalje retko kad proslovila reč pred njim.
Ali ovoga puta je Makar Ivanović nekako neočekivano i iznenadno okrenuo razgovor; moram da primetim da su Versilov i doktor toga jutra vrlo zabrinuto razgovarali o njegovom zdravlju. Isto tako moram da primetim da su se u kući već nekoliko dana spremali da proslave mamin rođendan, koji je padao tačno kroz pet dana, i da su mnogo i o tome razgovarali. Povodom toga dana Makar Ivanović odnekud udari u uspomene, i poče da priča o maminom detinjstvu i o vremenu kad još nije mogla „da stoji na nogama“. „Nije mi silazila s ruku — sećao se starac: — i učio sam je da ide; metnem je u kut na tri koraka daleko, i zovem je, a ona dotrči do mene nesigurnim koracima preko sobe, i ne boji se, nego se smeje, i baci se na mene i obisne mi o vrat. Zatim sam ti pričao priče, Sofija Andrejevna; najviše si volela da slušaš priče; po dva sata sedi mi na kolenima i sluša. Svi u sobi se čude: „Pogledajte kako voli Makara“. Odnesem te u šumu, nađem žbun s malinama, metnem te među mešine, a dotle ti od drveta deljem sviralu. Kad se dosta našetamo, odnesem te kući, a ti mi već spavaš na rukama. Jedanput si se uplašila od vuka, i dotrčala kod mene dršćući, međutim vuka nije ni bilo.
— Sećam se toga — reče mama.
— Zar se sećaš?
— Sećam se još mnogo drugih stvari. Otkad sebe pamtim u životu, sećam se i da sam uvek imala vašu ljubav i milost — reče ona uzbuđenim glasom i najedanput porumene sva.
Makar Ivanović zastade za čas, pa produži:
— Oprostite mi, deco, ali ja odlazim. Došao je kraj mome životu. U starosti sam našao utehu za sve jade; hvala vam, dragi moji.
— Ma ostavite se toga, dragi Makare Ivanoviću, šta govorite! — reče najedared očevidno dirnut Versilov: — doktor mi baš maločas reče da vam je nesravnjeno lakše... Mama je uplašeno slušala.
— Šta on zna, taj tvoj Aleksandar Semjonović — nasmeja se Makar Ivanović — on je divan čovek, i to je sve. Zar vi, prijatelji, mislite da se ja plašim umreti? Danas sam, posle jutarnje molitve, imao u srcu osećanje da odavde više neću izaći živ; tako mi je rečeno. Pa i neka bude tako, neka je blagosloveno ime Gospodnje; samo bih još svih vas hteo da se nagledam. I velikomučenik Jov se utešio gledajući svoju novu decu; ali da li je zaboravio svoju pređašnju decu, i da li je mogao zaboraviti? To je nemoguće! Samo, s vremenom se tuga izmeša sa radošću, i pretvori se u bezbolan uzdah. Tako vam je to u svetu: svaka je duša izložena iskušenju, i ima da nađe utehu. Hteo sam, deco, da vam kažem nekoliko reči, malo samo — produži on uz jedan divan tih osmejak koji nikad neću zaboraviti, i najednom se okrenu meni: — ti, dragi moj, čuvaj svetu crkvu, i ako pozove vreme, i umri za nju; čekaj, ne plaši se, ne mora to odmah — nasmeja se on. — sad možda o tome i ne misliš, docnije ćeš možda misliti. I još nešto: kad preduzmeš da učiniš neko dobro, učini Boga radi, a ne iz zlobe. Drži se čvrsto onoga što radiš, i ne podaji se malodušnosti; a radi postepeno, ne bacaj se, ne kidaj se; eto to je sve što tebi treba. I još ovo: da se naučiš da se moliš Bogu svakoga dana i neizostavno. To ti ja tek tako kažem, a ti, možda ćeš se setiti toga jednoga dana. Želeo bih i vama, gospodine Andreja Petroviću, ponešto da kažem, ali Bog će i bez mene naći vaše srce. Odavno već nisam s vama razgovarao, od onoga doba kad mi je ta strela prošla kroz srce. sad kad odlazim, hteo bih da vas samo podsetim... na ono što ste tada obećali...
Poslednje reči je gotovo šapćući izgovorio, sagnuvši se.
— Makare Ivanoviću! — zbunjeno progovori Versilov i ustade sa stolice.
— Nemojte da se zbunjujete, hteo sam samo da vas podsetim... A u toj stvari zgrešio sam Bogu jedino Ja; jer, mada ste mi bili gospodar, ipak sam bio dužan da ne popustim pred tom slabošću. Zato i ti, Sofija, nemoj odveć da uznemiruješ svoju dušu, jer je ceo tvoj greh moj greh; a ti, mislim, teško da si tada što razumevala, a ni vi, Andreja Petroviću, zajedno s njom — reče on, sa osmejkom na usnama, koje su drhtale od nekakvog bola; — i mada sam te, ženo moja, tada mogao poučiti, čak i batinom, što sam i dužan bio da učinim ali, žao mi te je bilo kad si preda me pala u suzama ništa mi ne tajeći... i noge mi poljubila. Ne govorim ti ovo zato da bih te prekoreo, ljubljena moja, nego samo da bih podsetio Andreju Petrovića... vi se i sami, gospodine, sećate vašeg plemićskog obećanja... a bračni venac sve pokriva... Pred decom to govorim, gospodaru baćuška...
Bio je izvanredno uzbuđen i gledao Versilova kao očekujući od njega potvrdnu reč. Ponavljam, sve je to došlo tako neočekivano, da sam sedeo ne mičući se. Versilov je takođe bio uzbuđen, ništa manje od njega: ne rekavši ni reči prišao je mami i uhvatio je čvrsto oko pasa; zatim je mama, takođe ćuteći, prišla Makaru Ivanoviću, i poklonila se pred njim duboko.
Ukratko, scena je bila dirljiva; u sobi smo tada bili samo mi, svi naši; čak ni Tatjana Pavlovna nije bila međ nama. Liza se nekako ispravila na svome mestu i slušala ne govoreći ništa; zatim je iznenada ustala i čvrstim glasom rekla Makaru Ivanoviću:
— Makare Ivanoviću, blagoslovite i mene u mojoj velikoj muci. Sutra će se rešiti cela moja sudbina... pomolite se danas Bogu za mene.
Zatim je izašla iz sobe. Znam da je Makar Ivanović saznao sve o njoj, od mame.
Te sam večeri prvi put video Versilova i mamu zajedno; dosada sam pored njega viđao samo njegovu robinju. ja još strašno mnogo stvari nisam znao i nisam primetio u tom čoveku koga sam već osudio; kad sam se vratio u svoju sobu, bio sam zbunjen. Potrebno je da kažem da su se baš u to doba povećale i umnožile moje sumnje protiv njega; nikad pre toga nije mi izgledao tajanstveniji i zagonetniji nego baš u to doba; ali o tome baš i priča cela ova istorija koju pišem. Sve u svoje vreme.
— Dakle — pomislih u sebi kad sam polazio da spavam — izlazi da je Makaru Ivanoviću dao svoju „plemićsku reč“ da će se venčati s mamom čim postane udovica. To mi je prećutao kad mi je ranije pričao o Makaru Ivanoviću.
Idućega dana Liza nikako nije dolazila kući, a kad se vratila, već dosta dockan, otišla je pravo Makaru Ivanoviću. Nisam hteo da ulazim da im ne bih smetao, ali ubrzo zatim, kad sam video da su tamo već i mama i Versilov, uđem i ja. Liza je sedela pored starca i plakala u njegovom zagrljaju, a on ju je, s tužnim licem, ne govoreći ništa, milovao po glavi.
Versilov mi je objasnio (ali docnije, kod mene) da je knez ostajao pri svome: želeo da se što pre venča s Lizom, još pre sudske presude. Lizi je bilo teško da se reši, mada gotovo više nije imala prava da se rešava. I Makar Ivanović joj je „naredio“ da se venča. Naravno, sve bi se to svršilo samo po sebi, i ona bi se venčala nesumnjivo i bez naredbi i bez kolebanja; ali baš tada je bila tako uvređena od čoveka koga je volela, i tako unižena tom ljubavlju čak i u svojim sopstvenim očima da joj je bilo teško da se reši. Pored uvrede pojavila se još jedna stvar, koju nisam mogao ni slutiti.
— Jesi li čuo da je sva ona omladina na Petrogradskoj strani juče pohapšena? — najedared mi reče Versilov.
— Kako? Dergačev? — zapitah ja.
— Jeste; uhapšen je i Vasin.
Bio sam poražen, naročito kad sam čuo za Vasina.
— Zar je on u istinu umešan? Bože moj, šta će sad biti s njima? I sve to, kao naročito, u vreme kad je Liza tako optuživala Vasina!... Kako vi mislite, šta može sad da bude s njima? To je učinio Stebeljkov! Kunem vam se da je Stebeljkov!
— Ostavimo to — reče Versilov, pogledavši me čudno (onako kako se pogleda čovek koji ništa ne razume i ništa ne može da pogodi) ko će znati šta je sve međ njima, i ko može znati šta će biti sa njima! Nisam hteo o tome da govorim. Nego, rekoše mi da ti hoćeš sutra da izađeš. Da nećeš otići i kod kneza Sergija Petrovića?
— To je prvo što ću da učinim; mada mi je, priznajem, to vrlo teško. — A zašto? Da nemate što da mu poručite?
— Ne, nemam ništa. Videću se s njim i sam. Žao mi je Lize... A šta bi joj mogao posavetovati Makar Ivanović! Ni on sam ne poznaje ni ljude ni život. Evo šta sam hteo, dragi moj: (odavno me već nije zvao „dragi moj“) tamo, međ onima, ima i nekih mladih ljudi... među kojima i jedan tvoj bivši školski drug, neki Lambert... Čini mi se da su to sve veliki nevaljalci... To ti kažem samo da bih ti obratio pažnju... Uostalom, naravno, to je potpuno tvoja stvar, i ja znam dobro da nemam prava...
— Andreja Petroviću — uhvatih ga za ruku, ne misleći ništa i gotovo u oduševljenju, kao što mi se često dešava (bio je već mrak u sobi) — Andreja Petroviću, ćutao sam, i sami ste videli da sam ćutao sve do sada; a znate li zašto? Zato da bih pobegao od vaših tajni. Rešio sam se da ih nikad ne saznam. Bojim se, i plašim da će vaše tajne potpuno istrgnuti vas iz moga srca, a to ne želim! I kad je tako, zašto onda da i vi saznajete za moje tajne? Neka i vama bude ravnodušno: kuda god ja pošao! Zar nije tako?
— Imaš pravo; ali ni reči više, molim te! — reče on i izađe od mene. Na taj način smo se ipak malo objasnili. Ali je on pojačao moje uzbuđenje koje sam osećao pred sutrašnji moj korak u život, tako da sam se cele noći u spavanju neprekidno budio; ali mi je bilo dobro na duši.

III
Idućega dana izašao sam iz kuće; mada je već bilo deset sati, trudio sam se vrlo da izađem krišom, ne pokazujući se nikome i ne pozdravivši se ni s kim, da, tako reći, promaknem.
Ne znam zašto sam tako učinio; ali da me je i samo mama videla da izlazim, i da mi je samo reč rekla, odgovorio bih joj osorljivo. Kad sam se našao na ulici i udahnuo ulični hladan vazduh, zadrhtah od vrlo jakog osećanja, gotovo životinjskog, koje bih mogao nazvati i čulnim. Zašto sam išao, i kuda? To je bilo potpuno neodređeno za mene, iako u isto vreme čulno. Bilo mi je i strašno i prijatno, sve ujedno.
— Da li ću se danas uprljati? — pitao sam se hrabro, iako sam znao da će danas načinjani korak biti odlučan, i da se neće moći popraviti za ceo život. Ali neću da govorim u zagonetkama.
Otišao sam pravo u zatvor, kod kneza. Već pre tri dana dobio sam od Tatjane Pavlovne pisamce za nadzornika, i ovaj me je primio vrlo ljubazno. Ne znam da li je on inače dobar čovek, i to je, uostalom, i sporedno; glavno je da mi je dopustio da se vidim s knezom, i to u svojoj sobi, koju nam je ljubazno ustupio. Soba je bila kao i svaka druga soba — obična soba u državnom stanu kakav imaju činovnici toga ranga — i zato mislim da nema potrebe da je opisujem. I tako sam s knezom ostao nasamo.
On se pojavio u nekom poluvojničkom domaćem kostimu, ali sa vrlo čistom košuljom, elegantnom mašnom, izmijen i očešljan; ujedno i užasno izmršaveo i požuteo. Istu žutoću primetio sam mu i u očima. Jednom reči, toliko se promenio spolja da sam zastao u nedoumici.
— Kako ste se promenili! — rekoh.
— Ne mari ništa! Sedite, dragi moj — reče mi i pokaza fotelju, a sam sede prema meni. — Da pređemo na glavnu stvar: vidite, dragi moj Aleksije Makaroviću...
— Arkadije — popravih ga ja.
— Šta? Ah, da; ako, svejedno. Da, da!—seti se on najednom; — izvinite, dragi moj, da pređemo na glavnu stvar...
Jednom reči, užasno se žurio da pređe na nešto. Bio je ceo nečim obuzet, od glave do pete, nekom vrlo važnom mišlju koju je želeo da formuliše i da mi izloži. Govorio je užasno mnogo i brzo, s naporom i mukom objašnjavajući i praveći pokrete rukama; ali u početku baš ništa nisam razumeo.
— Ukratko (već je deset puta pre toga upotrebio reč „ukratko“) — završi on — što sam vas, Arkadije Makaroviću, uznemirio i juče preko Lize toplo zamolio da dođete... možda vam je bilo i neprijatno, ali kako je u pitanju izvanredna i definitivna odluka, to mi...
— Dopustite, kneže — prekidoh ga Ja; — vi ste me juče zvali? Liza mi ništa nije rekla.
— Kako? — reče on vrlo iznenađen i gotovo uplašen.
— Nije mi ništa rekla. Sinoć se vratila kući toliko rastrojena da nije uspela da sa mnom reč progovori.
Knez skoči sa stolice.
— Govorite li istinu, Arkadije Makaroviću? U tom slučaju, to je, to je...
— Šta je to tako strašno? Zbog čega se toliko uznemirujete? Prosto je zaboravila, ili što bilo drugo...
On sede, ali se sav ukočio. Očevidno ga je ta vest: da mi Liza nije ništa rekla, prosto ubila. Zatim je opet počeo da govori, brzo, i da maše rukama, ali je opet bilo teško razumeti šta govori.
— Čekajte! — reče on najednom, ućuta i diže prst uvis; — čekajte malo: to su... to su... samo ako se ne varam... to su podvale... — promrmlja on s osmehom manijaka — znači da...
— To ne znači baš ništa! — prekidoh ga ja — i ne razumem što vas ta beznačajna stvar toliko muči... Ah, kneže, od tada, od one noći, sećate li se...
— Od koje noći, i šta? — viknu on kapriciozno, vrlo ljut što sam ga prekinuo.
— Kod Zerščikova, gde smo se videli poslednji put, onda, pre nego što ste mi pisali ono pismo? I tada ste bili užasno uzbuđeni, samo tada i sada — velika je razlika, tako da se sada plašim za vas... Zar se ne sećate?
— Ah, da — reče on glasom otmenog čoveka, i kao prisetivši se najednom — ah, da! One večeri... Čuo sam... Pa, kako ste sad sa zdravljem, i kako ste posle svega onoga, Arkadije Makaroviću?... Ali ipak, da pređemo na glavnu stvar. Vidite, imam pred sobom u stvari tri cilja; tri su zadatka preda mnom, i ja...
Opet je počeo brzo da govori o svojoj „glavnoj stvari“. Najzad mi je bilo jasno da pred sobom vidim čoveka kome bi odmah trebalo, ako ne pustiti krv, a ono bar metnuti na glavu oblog sa sirćetom. Ceo njegov ispreturani razgovor vrteo se, naravno, oko njegove parnice, oko toga kako će se ona svršiti; govorio je još i o tome da ga je posetio njegov komandant puka, i da ga je dugo od nečega odvraćao, ali ga on nije poslušao — o nekim beleškama koje je nedavno nekome predao — o državnom tužiocu; zatim o tome da će ga, posle lišenja svih prava, po svoj prilici poslati nekuda u severnu Rusiju; pa o mogućnosti da se naseli u Taškentu i da tamo ponovo dobije čin; o tome čemu će naučiti svoga sina, (budućega, koga će imati od Lize) i kako će ga uputiti u život „u pustinji, u Arhangelsku, u HolMogorama“. — „Hteo sam da čujem vaše mišljenje, Arkadije Makaroviću, verujte mi, toliko cenim osećaj... Kad biste znali, kad biste znali, Arkadije Makaroviću, dragi moj, brate moj, šta za mene znači Liza, šta je ona za mene bila ovde, sada, za sve ovo vreme! — uzviknu on najednom, uhvativši se obema rukama za glavu.
— Sergije Petroviću, zar odista hoćete da je upropastite i da je vodite sa sobom?... U Holmogore! — otkide mi se i protiv moje volje. Lizina sudbina da bude vezana s ovim manijakom za ceo vek, postade mi najednom jasna, i prvi put mi se prikaza u svesti. On me pogleda, ponova ustade, načini jedan korak, vrati se i sede opet, a jednako pridržavajući glavu rukama.
— Neprestano sanjam pauke! — reče zatim.
— Vi ste užasno uzbuđeni; savetovao bih vam, kneže, da legnete i da odmah zovete doktora.
— Ne, dopusite, to docnije. Zvao sam vas uglavnom zbog toga da vam kažem sve što se tiče venčanja. Venčanje, znate, biće ovde u crkvi; već sam o svemu brinuo. Za sve je dobijen pristanak, i čak me nagovaraju... Odnosno Lize ona...
— Kneže, imajte milosti prema Lizi, dragi moj! — rekoh mu ja — ne mučite je bar za sada vašom ljubomorom!
— Kako! — viknu on, gledajući me unezvereno razrogačenim očima, a lice razvukao u neki dug, besmislenoispitivački osmeh. Bilo je očevidno da ga je reč „ljubomora“ strašno porazila.
— Oprostite, kneže, bilo je nehotice. Znate, kneže, u poslednje vreme upoznao sam jednoga starca, moga formalnoga oca... Kada biste se vi s njim našli, vi biste postali mirniji... I Liza ga mnogo uvažava.
— Ah, jeste, Liza... ah, jeste, to je vaš otac? Ili... pardon, mon cher, tako nešto... Sećam se... pričala mi je...
jedan starac... Verujem, verujem. I ja sam znao jednog starca... Mais passons, glavno je da je radi objašnjenja unutrašnje sadržine sadašnje situacije, potrebno...
Ustadoh da izađem. Nisam od bola mogao da ga gledam.
— Ne razumem! — strogo i važno reče on kad vide da ustajem i da hoću da idem.
— Ne mogu od bola da vas gledam! — rekoh mu.
— Arkadije Makaroviću, jednu reč, još jednu reč! — uhvati me on za rame sa potpuno drukčijim izrazom lica i drukčijih pokreta, i posadi me opet na fotelju. — Jeste li čuli za one, znate koje? — zapita me, nagnuvši se k meni.
— Da, da, Dergačev. To je sigurno uradio Stebeljkov! — viknuh ja ne mogavši da se uzdržim.
—Jeste, Stebeljkov i... zar ne znate?
On prekide i opet me pogleda istim razrogačenim pogledom, i s istim dugim, grčevitim, besmisleno-ispitivačkim osmehom, koji se sve više i više širio. Lice mu je postepeno jače bledelo. Najedanput pretrnuh: setih se sinoćnjeg Versilovljevog pogleda kad mi je saopštio da je Vasin uhapšen.
— O, zar je moguće? — viknuh uplašeno.
— Vidite, Arkadije Makaroviću, zbog toga sam vas zvao da vam objasnim... hteo sam... — reče on brzo šapćući.
— Dakle, vi ste prijavili Vasina!? — viknuh ja.
— Nisam; vidite li, bio je jedan rukopis. Vasin ga je poslednjega dana predao Lizi da ga sačuva. A ona ga je ostavila meni da ga pročitam, a posle su se idućega dana posvadili...
— Vi ste taj rukopis predali vlastima!
— Arkadije Makaroviću, Arkadije Makaroviću!
— I tako ste vi — vikao sam, skočiv, i razvlačeći reči — bez ikakve druge pobude, bez ikakvoga drugoga cilja, jedino zbog toga što je nesrećni Vasin vaš suparnik, jedino iz ljubomore, predali rukopis koji je poveren Lizi... predali kome? Kome? Državnom tužiocu?
On nije uspeo da mi odgovori, a teško da bi što i odgovorio zato što je stajao preda mnom nepomično kao statua, neprestano sa onim istim bolesnim osmehom i nepokretnim pogledom; ali se utom otvoriše vrata i u sobu uđe Liza. Gotovo je pala u nesvest kad nas je videla zajedno.
— Ti ovde? A otkuda ti ovde? — zapita me ona uhvativši me za ruku, i s licem koje se ujedanput promenilo — zar ti„. znaš?
Ali je već pročitala na mom licu da „ znam“. ja je naglo dohvatih i zagrlih čvrsto, čvrsto! I tek tada shvatih u celom obimu kakav se bezilazan, beskrajan jad bez nade sručio na sudbinu ove... dobrovoljne mučenice.
— Zar je moguće s njim sada govoriti? — otrgnu se ona malo posle od mene. — Zar je moguće prići mu? Zašto si došao? Gledaj ga samo, gledaj! I zar je moguće osuđivati ga?
Beskrajan bol i saučešće bili su na njenom licu kad je, govoreći to, ukazivala na nesrećnoga kneza. On je sedeo u fotelji, i pokrio lice rukama. Imala je pravo: to je bio čovek u delirijumu, i neodgovoran. Još toga jutra su ga odveli u bolnicu, a uveče se znalo da ima zapaljenje mozga.