Dostojevski

First topic message reminder :







PRVI DEO

GLAVA PRVA
I
Ne mogavši da se savladam, sedoh da napišem ovu istoriju mojih prvih koraka u životu, iako sam mogao proći i bez toga... Jedno znam pouzdano: nikad neću sesti da pišem svoju autobiografiju, pa makar živeo i do sto godina. Mora čovek biti baš bedno u sebe zaljubljen, pa da bez stida piše sâm o sebi. Ipak se opravdavam time što ne pišem iz istih razloga zbog kojih pišu svi, to jest zbog pohvale čitalačke. Što sam se iznenada rešio da napišem od reči do reči sve što se sa mnom dogodilo od prošle godine, to sam učinio po unutrašnjoj potrebi: toliko sam potresen svim onim što se desilo. Zapisaću samo događaje, izbegavajući koliko je god moguće sve što je sporedno, a naročito književne ukrase; književnik piše trideset godina, i na kraju krajeva opet ne zna zašto je pisao toliko. ja nisam književnik, niti hoću da budem književnik, i smatrao bih da je neprilično i ružno da iznosim unutrašnjost moje duše i lep opis mojih osećanja na njihovu književnu pijacu. Međutim, na žalost, predosećam da, kako mi izgleda, nije moguće potpuno proći bez opisivanja osećanja i bez razmišljanja (možda čak i otrcanih razmišljanja). Toliko razorno deluje na čoveka književni rad, čak i kad piše samo za sebe. Razmišljanja će možda biti čak i vrlo otrcanih, jer je vrlo moguće da ono što čovek sâm ceni, nema nikakve vrednosti za druge. Ali sve to na stranu. Pri svem tom, evo ipak predgovora! Više u tom pravcu neće biti.
Na posao! Mada ništa nije teže nego prići ma kom poslu, možda čak i svakom poslu.

GLAVA TRINAESTA
ZAVRŠETAK
I
Pola godine je prošlo od one scene, i mnogo što se desilo od tada, mnogo što se potpuno izmenilo, i za mene je već odavno otpočeo nov život... Red je da razrešim i čitaoca.
Za mene je, u svakom slučaju, i tada i još dugo posle toga, najvažnije pitanje bilo ovo: kako je Versilov mogao da se združi s čovekom kao što je Lambert, i kakav je cilj imao u vidu? Postepeno sam došao do ovoga objašnjenja: po mom mišljenju, Versilov u tom vremenu, to jest toga poslednjega dana, i uoči toga dana, nije mogao imati nikakvu utvrđenu nameru, i čak nije, uveren sam, uopšte ništa razmišljao; nego je bio pod uticajem vihora svojih osećaja. Inače ne mislim nikako da je bio istinski lud, utoliko manje što ni sada nimalo nije lud. Ali dopuštam da je postojao „dvojnik“. A šta je u stvari taj „dvojnik“? Dvojnik je, bar po knjizi jednog medicinskog stručnjaka koju sam posle događaja naročito uzeo da pročitam, ništa drugo nego prvi stepen izvesnoga i već ozbiljnog duševnog rastrojstva, koje može dosta rđavo da se svrši. Versilov nam je, sa strašnom iskrenošću, prilikom one scene kod mame, sam objasnio tu svoju „podeljenost“ u osećajima i volji. Ipak ponavljam: iako se ona scena kod mame sa razbijanjem ikone dogodila neosporno pod uticajem pravoga dvojnika, ipak mi se oduvek činilo da je sa njegovim postupkom bila pomešana i izvesna zlurada alegorija, simbolika; neka mržnja prema očekivanju onih žena, neka ljutnja na njihova prava i na njihov sud; zato je, u društvu sa dvojnikom, razbio ikonu! „Vidite, ovako će se razbiti i vaša očekivanja!“ Jednom reči, iako je tu bio umešan i dvojnik, cela stvar je ipak bila prosta jedna ludost... Ali sve ja to samo nagađam; teško je dati pouzdano objašnjenje.
Istina, bez obzira na njegovo obožavanje Katarine Nikolajevne, u njemu je bilo uvek ukorenjeno najiskrenije i duboko nepoverenje prema njenoj moralnoj vrednosti. Mislim pouzdano da je zato čekao tada iza vrata: da vidi kako se unižava pred Lambertom. Ali da li je on to uniženje i želeo, ako ga je čekao? Opet ponavljam: tvrdo verujem da tada ništa nije želeo, i da ni o čem nije razmišljao. Prosto je hteo da bude prisutan, da bi se posle pojavio i kazao joj što bilo, možda baš i uvredu, a možda je hteo i da je ubije... Sve se tada moglo dogoditi — samo, kad je došao s Lambertom, nije apsolutno znao šta će se dogoditi. Dodajem: da je revolver bio Lambertov; on lično je došao bez oružja. A kad je video njeno gordo, dostojanstveno držanje, i, što je glavno, ne mogavši da podnese podlaštvo Lambertovo, koji joj je pretio, uleteo je, i — odmah zatim izgubio zdrav razum. Da li je doista hteo da je ubije u tom trenutku? Po mome mišljenju, ni on sam nije znao; po svoj prilici bi je ubio, da mu nismo odgurnuli ruku.
Rana njegova nije bila smrtna, i zarasla je; ali je odležao dosta dugo — kod mame, naravno. sad kad pišem ove redove — napolju je proleće, polovina maja, divan dan, i na našem stanu su otvoreni prozori. Mama sedi pored njega; on joj rukom miluje obraze i kosu, i ljubazno joj gleda u oči. O da, ovo je samo polovina nekadašnjega Versilova; više se ne odvaja od mame, i nikad je više neće napustiti. Dobio je sad već „dar da plače“, kao što se izrazio nezaboravni Makar Ivanović u svojoj istoriji o trgovcu; inače, meni se čini da će Versilov dugo živeti. S nama je potpuno dobrodušan i iskren, kao dete, iako ne gubi ni meru, ni njegovu rezervisanost, niti govori mnogo. Sačuvao je celu svoju pamet i ceo svoj moralni sklad; ali je sve što je u njemu bilo idealno, sad još jače izašlo na površinu. Otvoreno ću reći da ga nikad nisam toliko voleo kao sada, te mi je žao što nemam ni vremena ni mesta da poviše reknem o njemu.
Uostalom, ispričaću jedan skorašnji doživljaj (a ima ih mnogo). Za veliki post je bio već zdrav, i šeste nedelje je izjavio da hoće i on da posti. Nije postio već trideset godina, možda i više. Mama je bila blažena; uzeše da spremaju posna jela, naravno dosta skupa i fina. Slušao sam iz druge sobe kako je u ponedeljak i utorak pevušio za sebe: „Se ženih grjadet“, i oduševljavao se i melodijom i stihom. Za ta dva dana je nekoliko puta divno govorio o veri; u sredu je pak najednom prekinuo da posti. Nešto ga je najedared naljutilo, neki „šaljiv kontrast“, kako se izrazio, smejući se. Nešto mu se nije dopalo na svešteniku, ili na liturgiji, i čim se vratio, rekao je s tihim osmejkom: „Dragi prijatelji, vrlo volim Boga, ali za ovo sam nesposoban“. I istoga dana dobio je za ručak rostbif... A znam da mama i sada često sedne pored njega i tihim glasom i s tihim osmehom počne da s njim razgovara o vrlo apstraktnim stvarima: sad se ona odjednom nekako ohrabrila pred njim; a kako se to desilo — to ne znam. Prosto sedne pored njega i govori mu, većinom šapćući. On je sluša smešeći se, miluje joj kosu, ljubi joj ruke, i najpunija sreća sija mu na licu. Nekiput dobija napade, gotovo histerične napade. Tada uzima njenu fotografiju, onu koju je tada poljubio, posmatra je sa suzama u očima, ljubi, seća se prošlosti, poziva sve nas k sebi — i, u takvim trenutcima govori malo... Katarinu Nikolajevnu je, izgleda, potpuno zaboravio; nijedanput joj nije ni imena spomenuo. O venčanju s mamom takođe još nije u kući govoreno. Hteli su da ga na leto vode u inostranstvo; ali Tatjana Pavlovna je navalila da ga ne vode, a ni on sâm nije želeo. Leto će provesti, svi, negde u selu u okolini Petrograda. Ovom prilikom da pomenem: svi mi za sada živimo o trošku Tatjane Pavlovne. Još jedno da dodam: vrlo mi je žao što sam u toku ovih beležaka sebi često dopuštao da o ovome čoveku govorim sa nepoštovanjem i s visine. Ali ja sam pisao predstavljajući sebe baš onako kakav sam bio u kom od trenutaka koje sam opisivao. Pošto sam završio zabeleške i napisao poslednji red, osetio sam da sam sâm sebe prevaspitao, i to pomoću sećanja i zapisivanja onoga što sam preživeo. Odričem se mnogo čega što sam napisao, naročito tona izvesnih rečenica i strana, ali neću da brišem ni da popravljam nijedne reči.
Pomenuo sam da Versilov o Katarini Nikolajevnoj ne govori ni reči; ja čak mislim da se on, možda, potpuno izlečio. O Katarini Nikolajevnoj razgovaramo neki put samo ja i Tatjana Pavlovna, a i to krišom. sad je Katarina Nikolajevna u inostranstvu; video sam se s njom pre njenog odlaska; posetio sam je nekoliko puta. Iz inostranstva sam već dobio od nje dva pisma, i odgovorio na njih. Ali ću da ćutim o sadržini naših pisama, i o tome o čemu smo pregovarali kad smo se rastajali pred njen odlazak: to je već druga istorija, sasvim nova istorija i verovatno još sva u budućnosti. Čak ni s Tatjanom Pavlovnom ne govorim o izvesnim stvarima; ali dosta o tome. Dodajem samo da se Katarina Nikolajevna nije udala, i da putuje zajedno sa Peljiščevima. Otac joj je umro, a ona je jedna od najbogatijih udovica. sad se nalazi u Parizu. Prekid s Bjoringom se dogodio brzo, i nekako sam po sebi, to jest na najprirodniji način. Uostalom, to ću ispričati.
Izjutra onoga dana kada se dogodila strašna scena kod Tatjane Pavlovne, rošavi, onaj u čiju su službu prešli Trišatov i njegov prijatelj, izvestio je Bjoringa o Lambertovoj nameri. Do toga je došlo na ovaj način: Lambert je na kraju krajeva uspeo da skloni rošavoga da s njim zajedno učestvuje u preduzeću; i, kad se dograbio dokumenta, saopštio mu je sve pojedinosti i sve okolnosti poduhvata, i, najzad, i sâm poslednji moment njihovoga plana, to jest kad je Versilov smislio kombinaciju kako da se obmane Tatjana Pavlovna. Ali, u odlučnom trenutku je rošavi pretpostavio da izneveri Lamberta, jer je bio pametniji od svih njih, i jer je predvideo u njihovim planovima mogućnost zločinstva. Najvažnije je pri tom bilo to, što je rošavi cenio Bjoringovu blagodarnost više nego fantastični plan neveštog i vatrenog Lamberta, i Versilova, gotovo sumanutoga od strasti. Sve ovo doznao sam docnije od Trišatova. Treba da pomenem da ne znam, i da ne razumem Lambertove odnose prema rošavome, i zašto Lambert nije mogao bez njega. Ali je za mene mnogo interesantnije pitanje: zašto je Lambertu bio potreban Versilov, kad je Lambert, u vreme kad je već imao u rukama dokument, mogao potpuno biti bez njegove pomoći? Odgovor na to mi je sad jasan. Versilov mu je trebao, prvo i prvo, zato što je poznavao okolnosti; i, što je važno, Versilov mu je trebao da, u slučaju uzbune ili neuspeha, na njega svali svu odgovornost. A kako Versilov još nije tražio ni novac, Lambert je smatrao da njegova pomoć nije nimalo izlišna. — Ali Bjoring tada nije stigao na vreme. Došao je tek čitav sat posle pucnja iz revolvera, kad je stan Tatjane Pavlovne već sasvim drukčiji izgledao. Pet minuta pošto je Versilov pao na ćilim krvav, došao je Lambert k sebi i ustao. Začuđeno je pogledao oko sebe, brzo shvatio sve, izašao u kujnu bez reči, onde obukao svoju bundu, i nestao za svagda. „Dokument“ je ostavio na stolu. Docnije sam čuo da čak nije ni odbolovao, samo je malo kunjao: udarac revolverom po glavi ga je ošamutio i raskrvavio, ali nije pričinio nikakvo drugo zlo. Trišatov je međutim bio otrčao po doktora; ali Versilov je došao k sebi pre doktora, a još pre Versilova je Tatjana Pavlovna povratila k sebi Katarinu Nikolajevnu i odvezla je njenoj kući. Na taj način, kad je stigao Bjoring, u stanu Tatjane Pavlovne nalazili smo se samo ja, doktor, ranjeni Versilov, i mama, koja je bila još bolesna, ali je dojurila k njemu, izvan sebe; i po nju je bio otišao Trišatov. Bjoring nas pogleda u nedoumici, i čim je čuo da je Katarina Nikolajevna već otišla odmah je otišao k njoj, ne rekavši nama ni reči. Bio je zbunjen; jasno je video da je sad neizbežan skandal, ili bar ogovaranje. Ipak nije došlo do većega skandala, nego su se samo širili glasovi. Istina, pucanj nije bilo moguće sakriti; ali glavna istorija u svojoj najvažnijoj suštini, ostala je gotovo nepoznata. Istraga je utvrdila samo to da je neki V., oženjen, star oko pedeset godina, zaljubljen, u nastupu strasti, pošto je izjavio ljubav dami dostojnoj najvećega poštovanja, ali koja na ljubav nije odgovarala ljubavlju — u trenutku bezumlja pucao na sebe. O, svemu je samo toliko prodrlo u javnost, i u tom obliku je izveštaj kao vest izišao i u novinama — bez ličnih imena, samo sa početnim slovima. Čak ni Lamberta nisu dirali. Ipak se Bjoring, koji je znao istinu, uplašio. A to zato što mu se desilo da, kao voljom sudbine, sazna za sastanak koji je Katarina Nikolajevna imala nasamo sa u nju zaljubljenim Versilovom, dva dana pre ove katastrofe. To ga je naljutilo, te je dosta neoprezno dopustio sebi da primeti Katarini Nikolajevnoj: da ga posle toga ne iznenađuje što se o njoj mogu da pričaju razne fantastične istorije. Katarina Nikolajevna tada raskide veridbu, s njim, bez ljutnje, ali i bez kolebanja. Njeno ranije skovano mišljenje: da će brak s njim biti za nju najbolji, iščezlo je kao dim. Možda ga je ona već i pre toga prozrela, a možda su se, posle potresa koji je doživela, odjednom promenili izvesni njeni osećaji i pogledi. Ovde ću opet da ućutim. Dodaću samo da je Lambert iščezao u Moskvu, i čuo sam da je tamo zbog nečega uhapšen.
Trišatova sam odavno, gotovo od samoga onoga dana, izgubio iz vida; premda sam se trudio da mu pronađem trag, i ranije i sad. Nekud je iščezao posle smrti svoga prijatelja, „le grand dadais“ koji je izvršio samoubistvo.

II
Pomenuo sam da je stari knez Nikola Ivanović umro. Ovaj dobri, simpatični starac umro je ubrzo posle onoga događaja; uostalom ipak čitav mesec dana docnije; umro je noću, u svojoj postelji, od kaplje. Od onoga dana koji je proveo u mom stanu, nisam ga više video. Pričali su o njemu da je u toku toga meseca postao nesravnjeno razumniji, čak jače volje, da se nije više plašio, nije plakao, i da nijedanput za celo to vreme nije nijedne reči rekao o Ani Andrejevnoj. Cela njegova ljubav okrenula se njegovoj kćeri. Katarina Nikolajevna mu je jedanput, nedelju dana pre nego što će umreti, predložila da pozove mene da ga razonodim; no on se namrštio: ovaj fakt pominjem bez ikakvog komentara. Njegovo imanje bilo je u potpunom redu, i, sem toga, ostalo je i dosta gotovoga novca. Po starčevom testamentu, jedna trećina ove gotovine imala je da se razdeli njegovim bezbrojnim kumčićima. Ali su se svi jako začudili što u zaveštanju nikako nije bila pomenuta i Ana Andrejevna: njeno ime je bilo izostavljeno. Meni je međutim najpouzdanije poznato ovo: nekoliko dana pre svoje smrti, starac je prizvao kćer i svoje prijatelje Peljiščeva i kneza V, i naredio Katarini Nikolajevnoj da, posle njegove bliske smrti, bezuslovno izdvoji iz gotovine šeset hiljada rubalja Ani Andrejevnoj. Svoju volju izrekao je tačno, jasno i kratko, bez ikakvog objašnjenja, i bez ikakvog izliva kakvih bilo osećaja. posle njegove smrti, i kad su već bile uređene sve stvari, Katarina Nikolajevna je izvestila Anu Andrejevnu, preko svoga opunomoćnika, da može primiti šeset hiljada kada god zahte; no Ana Andrejevna je suvo i bez izlišnih reči odbila ponudu: nije htela da primi novac, bez obzira na sva uveravanja da je to odista bila kneževa volja. Novac leži još i danas i čeka nju; Katarina Nikolajevna se i sad neprestano još nada da će ona promeniti svoju odluku; ali to neće biti, znam pouzdano, zato što sam sad jedan od najbližih poznanika i prijatelja Ane Andrejevne. Njeno odbijanje izazvalo je izvesnu senzaciju, i o tome se govorilo. Njena tetka, Fanariotova, u početku se ljutila na nju zbog skandala sa starim knezom; sad je promenila mišljenje, i posle odbijanja Aninog da primi novac, svečano joj je izjavila da je opet ceni. Ali se zato njen brat zavadio s njom definitivno. Anu Andrejevnu posećujem često, ali time neću da kažem da smo bogzna kako intimni; o prošlosti ne govorimo uopšte; moje posete prima vrlo rado, ali vodimo samo apstraktne razgovore. Između ostaloga, izjavila mi je da je čvrsto odlučila da bezuslovno ode u manastir; to je bilo nedavno; ja joj ne verujem, i tu njenu nameru smatram samo kao bolnu reč.
Bolnu, zapravo bolnu reč imam da kažem o svojoj sestri Lizi! Tu je — nesreća, takva nesreća da sve moje neprilike nisu ništa prema njenoj bolnoj sudbini! Nesreća je počela time što knez Sergije Petrović nije ozdravio, i što je, i ne dočekavši suđenje, umro u bolnici. Umro je pre kneza Nikolaja Ivanovića. Liza je ostala sama sa svojim budućim detetom. Ona nije plakala, spolja je čak bila spokojna; postala je blaga i povučena; cela pređašnja toplina njenoga srca kao da se odjedanput negde u njoj sahranila. Mami je ljubazno pomagala, negovala je bolesnoga Andreju Petrovića, ali je postala užasno nerazgovorna; ni na koga i ni na što više ne gleda, kao da joj je sve na svetu ravnodušno, kao da samo prolazi pored svega. Kad je bolest kod Versilova pošla na bolje, počela je Liza mnogo da spava. Donosio sam joj knjige, ali ona ih nije čitala; strašno je slabila. Nisam imao hrabrosti da je tešim, iako sam joj često dolazio baš u toj nameri: u njenom prisustvu nisam mogao da nađem prave reči da otpočnem razgovor. Tako je išlo sve do jednog strašnog slučaja: srušila se s naših stepenica, ne s velike visine, svega sa triju stepenica, ali je pobacila, a bolest je trajala gotovo cele zime. sad je već ustala iz kreveta, no njeno zdravlje je pretrpelo udarac zadugo. Kao i pre, s nama u društvu je ćutljiva i zamišljena; ali s mamom je počela malo da govori. Ovih poslednjih dana sijalo je toplo, visoko prolećnje sunce, i ja sam se neprestano sećao onoga suncem obasjanoga jutra kada smo nas dvoje, prošle jeseni, išli ulicom, oboje radosni, s nadom u srcu, i voleći jedno drugo. Avaj, šta se sve desilo posle toga! Sebe ne žalim, za mene je nastao nov život — ali ona? Njena budućnost je neizvesna, i ne mogu da je pogledam a da ne osetim bol.
Pre tri nedelje pošlo mi je za rukom da je zainteresujem izveštajem o Vasinu. On je, na kraju krajeva, oslobođen
od optužbe i pušten na slobodu. Ovaj razumni čovek dao je, kažu; vrlo tačna objašnjenja i vrlo interesantna saopštenja, koja su ga potpuno opravdala u očima ljudi od kojih je zavisila njegova sudbina. A onaj njegov čuveni rukopis, videlo se da je samo prevod s francuskog, da je tako reći samo material koji je on sabirao za sebe, imajući nameru da od njega docnije načini koristan članak za jedan časopis. sad je otišao u -sku guberniju, a njegov očuh, Stebeljkov, sedi u zatvoru zbog krivice koja, kako sam čuo, svakim danom sve više razrasta i sve se više komplikuje. Liza je saslušala moje reči o Vasinu sa jednim čudnim osmehom; rekla mi je da je s njim neizostavno tako i trebalo da se dogodi. Ali je bila, očevidno, zadovoljna — naravno time što dostava pokojnoga kneza Sergija Petrovića nije naškodila Vasinu. O Dergačevu i o drugima nemam ovde šta da saopštim.
Završio sam. Možda bi koji čitalac hteo da sazna: šta je bilo s mojom „idejom“, i kakav je taj novi život što sam sad otpočeo, i o kome tako zagonetno govorim? Taj novi život, taj novi put koji se stvorio preda mnom, baš i jeste moja „ideja“, ista koja je bila i pre, samo u savršeno drukčijem obliku, tako da više ne može da se pozna. Ali to, naravno, ne ide u ove moje „Beleške“, zato što je to već nešto sasvim drugo. Stari život je potpuno otišao, a novi tek počinje. Ipak, moram svakako dodati još jednu stvar: Tatjana Pavlovna, moj iskreni i najmiliji prijatelj, navaljuje na mene gotovo svakoga dana da neizostavno i što pre stupim na univerzitet: „Pošto završiš učenje, izmišljaj šta hoćeš, ali sada se douči“. Priznajem da razmišljam o njenom predlogu, ali ne znam na šta ću se rešiti. Između ostaloga rekao sam joj da čak nemam ni prava da sada studiram, jer moram izdržavati mamu i Lizu; ona mi je na to ponudila novac, uveravajući me da će dostati za sve vreme moga školovanja. Najzad sam se rešio da nekoga zapitam za savet. Pošto sam se osvrnuo oko sebe, izabrao sam ličnost, posle brižljivog i kritičnog razmišljanja. To je Nikola Semjonović, moj bivši vaspitač u Moskvi, muž Marije Ivanovne. Nisam tako učinio baš zato što mi je neophodno trebao njegov savet, nego sam prosto i neodoljivo zaželeo da čujem mišljenje ovoga savršeno nepristrasnog čoveka, čak donekle i hladnog egoista, ali neosporno pametnog čoveka. Poslao sam mu ovaj moj rukopis, moleći ga da ga nikome ne pokazuje, zato što ga ni ja nisam još nikome pokazao, a naročito Tatjani Pavlovnoj ne. Rukopis mi je vraćen posle dve nedelje sa jednim dosta dugačkim pismom u prilogu. Iz toga pisma ću ovde saopštiti nekoliko odlomaka, pošto u njima nalazim izvestan opšti pogled i kao izvesna objašnjenja. Ovo su ti odlomci:

III
„I nikad, nezaboravni moj Arkadije Makaroviću, niste mogli vašu privremenu dokolicu korisnije upotrebiti nego što ste je ispunili ovim što ste nazvali svoje „Beleške“! Dali ste sebi, da tako kažem, svestan obračun o svojim prvim, burnim i rizičnim koracima na poprištu života. Tvrdo verujem da ste ovim izlaganjem odista mogli u mnogome da sebe „prevaspitate“, kao što ste se sami izrazili. Ne dopuštam sebi, naravno, ni najmanje kritičke napomene u pravom smislu te reči: iako svaka vaša stranica navodi na razmišljanja... na primer, okolnost: što ste onoliko dugo i uporno kod sebe čuvali „dokument“ — vrlo je karakteristična... To je samo jedna od stotinu zameraka koju sam sebi dozvolio da učinim. Svakako vrlo cenim što ste odlučili da mi saopštite, i, po svemu što vidim, jedino meni: „tajnu vaše ideje“, kako ste se sami izrazili. Ali vašu molbu: da vam saopštim svoje mišljenje naročito o toj „ideji“, moram odlučno odbiti; prvo, u pismu nemam dovoljno mesta; i drugo, još nemam spreman odgovor, i moram još o tome misliti. Primećujem samo da se vaša „ideja“ odlikuje originalnošću, dok mladi ljudi današnjega pokoljenja prilaze većinom idejama koje nisu sami smislili, nego su ih gotove našli — a od kojih su mnogobrojne i opasne. Vaša „ideja“, na primer, zaštitila vas je bar privremeno od ideja g. Dergačeva i komp., koje nesumnjivo nisu tako originalne kao što je vaša. I najzad, potpuno sam saglasan s mišljenjem mnogouvažene Tatjane Pavlovne, koju, iako sam poznavao lično, nisam bio u stanju da do danas cenim koliko ona zaslužuje. Njena misao o vašem stupanju na univerzitet, za vas je od najveće koristi. Nauka i život nesumnjivo će u tri četiri godine još više proširiti horizonte vaših misli i težnji; i ako i posle univerziteta budete želeli da se ponovo vratite svojoj „ideji“, neće vam ništa stajati na putu.
A sad mi dopustite da vam i bez vaše molbe izložim otvoreno nekoliko misli i utisaka koji su mi pali na um i na dušu dok sam čitao vaše toliko iskrene „Beleške“. Da, i ja se slažem s Andrejom Petrovićem: da je odista trebalo biti zabrinut za vas i za usamljenu vašu mladost. I takvih mladića kao što ste vi, ima dosta; i njihove sposobnosti zbilja su neprestano u opasnosti da se razviju na gore — ili u ćutljivu servilnost, ili u potajnu želju za neredom. Ova želja za neredom proističe u većini slučajeva, možda baš iz potajne želje za redom i „blagoobrazijem;“ (upotrebljavam vašu reč). Mladost je čista već zbog toga što je mladost. Možda su ovako rani izlivi bezumlja baš dokazi one žeđi za redom i poretkom, i onog traženja istine; a ko je kriv što neki današnji mladi ljudi vide tu istinu i taj poredak u tako glupim i smešnim stvarima da čovek ne može da shvati: kako su u njih mogli da poveruju! Uz ovo beležim da ranije, u dosta nedavnoj prošlosti, u doba prošloga pokolenja, čovek nije morao da toliko žali ove interesantne mladiće, jer su u to doba oni, u toku života, naposletku prilazili višem kulturnom sloju, i s njim se slivali u jednu celinu. I ako su, na primer, u početku svoga puta nazreli svu svoju poremećenost i slučajnost, sve odsustvo plemenitog u svom porodičnom životu, recimo, odsustvo porodične tradicije i lepih savršenih formi života — u toliko je bilo bolje, jer su sve to dobijali docnije svesno, i tim samim se učili da to cene. Danas je malo drukčije — zbog toga što nemaju gotovo čemu da se pridruže.
Objasniću to poređenjem. Kad bih bio ruski pripovedač, i imao talenta, bezuslovno bih uzimao svoje junake iz redova ruske stare aristokratije, zato što je samo u ovom tipu kulturnih Rusa moguće pokazati bar izgled lepog poretka; tako bi onda bilo moguće postići onaj lep utisak koji je toliko neophodan u romanu radi estetičkoga uživanja čitaočevog. Kad tako govorim, ne šalim se, iako ja nisam plemić, što uostalom sami znate. Puškin je zabeležio predmete za svoje buduće romane u „Predanjima ruske porodice“, i, verujte, u njima se nalazi odista sve ono što je dosada kod nas bilo lepo. Bar je tu bilo sve ono što smo imali koliko toliko završeno. Ne kažem to zato što sam bezuslovno uveren u tačnost i istinitost ove lepote; ali tu su, na primer, već bile izrađene forme časti i dužnosti; sem u aristokratiji, nigde inače u Rusiji ne samo da to nije bilo izrađeno, nego nigde nije bilo ni početo. Govorim kao miran čovek, koji želi mir.
Da li su te časti i dužnosti tačno bile shvaćene — to je drugo pitanje; ali za mene je glavno: dovršenost forme, i kakav bilo poredak, uređenost, i ne propisna, nego sama iz sebe postala i iznikla. Bože, pa kod nas je baš to važnije od svega: da imamo najzad svoj poredak, pa kakav bio da bio! U tome je ležala naša nada, i, da tako kažem, odmor za oko: ma šta, ali najzad organizovano; a ne ovo stalno rušenje, ne ovo svuda rasuto iverje, ne smet i ruševine iz kojih evo već dvesta godina nikako neće ništa da iziđe.
Nemojte da me optužujete za slovenofilstvo; ja to kažem samo iz mizantropije, jer mi je u srcu teško! sada, od nedavna, kod nas se dešava nešto sasvim obrnuto od onoga što sam pomenuo. Više ne prirasta ološ uz viši sloj ljudi, nego, naprotiv, od lepoga sloja se otkidaju veselo i lako komadi i grudve, i sabijaju se u celinu sa predstavnicima poremećenosti i nereda. Već odavno nije izuzetak ni pojedinačan slučaj da se očevi i šefovi bivših kulturnih porodica rugaju onome u šta bi, možda, još htela da veruju njihova deca. Ne samo to, nego sa uživanjem pokazuju svojoj deci svoju požudnu radost što su iznenada stekli pravo na nepoštenje, koje pravo ta masa smatra da je na neki način zadobila. Ne govorim o istinski naprednim ljudima, dragi moj Arkadije Makaroviću, nego o onoj gomili koja je toliko bezbrojna, i za koju je rečeno: Grattez le Russe, et vousj verrez le Tartare.[113] I verujte, pravih liberala, istinskih i velikodušnih prijatelja čovečanstva, kod nas uopšte nema mnogo! — kako se u stvari mislilo.
Ali sve je ovo filozofija; da se vratimo pripovedaču koga smo pretpostavili. Položaj našega pripovedača bio bi u takvom slučaju savršeno određen: mogao bi pisati jedino istorijske romane, jer lepoga sloja i tipa nema više u naše doba; a ako i ima ostataka, oni nisu, po opštem mišljenju koje vlada, sačuvali lepote. O, u istorijskom romanu je moguće naslikati množinu vrlo prijatnih i izvrsnih pojedinosti! Moguće je čak toliko zabaviti čitaoca da bude gotov da prihvati istorijsku sliku kao moguću i u današnjosti. Takvo delo, kad bi došlo od velikog talenta, ne bi toliko spadalo u rusku književnost koliko u rusku istoriju. To bi bila slika, umetnički dovršena, ruske fatamorgane, koja bi zbilja postojala dok se ljudi ne bi dosetili da je — fatamorgana. Unuk onih junaka, koji bi bili predstavljeni na slici što prikazuje rusku porodicu srednjeg kulturnog tipa u toku triju pokolenja po redu, i u vezi s ruskom istorijom — taj potomak svojih predaka već ne bi mogao biti prikazan u svom savremenom tipu drukčije nego kao mizantrop, usamljen, nesumnjivo tužan čovek. Čak bi morao izgledati i neki osobenjak, koji bi se čitaocu na prvi pogled mogao učiniti da je pomerio pameću, i da je napustio bitku. Docnije, nestaće i taj unuk-mizantrop; javiće se nova lica, još nepoznata, i nova fatamorgana. Ali kakva lica? Ako nisu lepa, onda je nemoguć dalji ruski roman. Ali, avaj! Da li će tada biti samo roman nemoguć?
Idem daleko; bolje da se vratim vašem rukopisu. Pogledajte, na primer, obe porodice gospodina Versilova (sad mi dopustite da budem potpuno otvoren.) Prvo, sam Andreja Petrović — ali o njemu neću da budem opširan; ipak, i on je šef porodice. On je plemić od najstarijih davnina, i, u isto vreme, pariski komunac. On je pravi pesnik i voli Rusiju, ali je se zato i potpuno odriče. Nema nikakvu religiju, ali je spreman da umre za nešto neodređeno čemu ni imena ne zna, no u što strasno veruje, kao mnogi Rusi, evropski civilizatori iz petrogradskog perioda ruske istorije. No dosta o njemu lično; dolazi njegova porodica: o njegovom sinu neću govoriti, jer on ne zaslužuje tu počast. Oni koji imaju oči, unapred znaju šta biva od tih propalica, i do čega oni neki put i druge dovedu; njegova kći, Ana Andrejevna — zar nije devojka koja ima karaktera? Ona je ličnost tipa igumanije Mitrofanije — naravno, time ne mislim da je sposobna za prestupe, što bi bilo nepravedno sa moje strane. Recite mi sad, Arkadije Makaroviću, da je ova porodica slučajna pojava, i ja ću se obradovati u duši. Ali, naprotiv, zar nije tačnije reći: da danas već velik broj takvih nesumnjivo plemićskih ruskih porodica s neodoljivom snagom prelaze u mase slučajnih porodica, i s njima se slivaju u opšti nered i haos. Tip te slučajne porodice prikazujete vi delimično u svom rukopisu.
Jeste, Arkadije Makaroviću, vi ste član slučajne porodice, nasuprot doskorašnjim našim plemićskim tipovima, koji su imali detinjstvo i mladost mnogo drukčiju nego vi.
Priznajem, ne bih želeo da budem pripovedač o junaku iz slučajne porodice! To je neblagodaran posao, i bez lepe forme. I ti su tipovi, u svakom slučaju, tek u stvaranju, i zbog toga ne mogu ni umetnički biti dovršeni. Tu bi bile mogućne značajne greške, preuveličavanja, nedovoljno posmatranje. U svakom slučaju, imalo bi mnogo što da se naslućuje. Ali, ipak, šta da radi pisac koji ne želi da piše samo istorijske romane, i koji mari samo za sadašnjost? Ima da nagađa, i da... greši.
Ovakve „Beleške“, kao što su vaše, mogle bi, čini mi se, poslužiti kao materijal za buduće umetničke proizvode, za buduće slike jedne poremećene, ali već minule epohe. O, kad prođe pakost današnjice, i nastane budućnost, budući će umetnik naći divne forme da naslika minulu poremećenost i haos. Tada će „Beleške“ kao vaše, poslužiti kao materijal — ako su iskrene, bez obzira na svu njihovu haotičnost i slučajnost... Ostaće sačuvane bar neke tačne crte, po kojima će biti moguće naslućivati šta se sve krilo u duši mnogoga momčeta u tadašnje nemirno vreme — a to će biti ne sasvim nekoristan podatak, jer iz momčića se grade pokoljenja...“
— Kraj romana —

Napomene
[1] Ali Ja poznajem žene
[2] Znam sve, ali ne znam ništa što je dobro.
[3] Drago dete, ja volim dobrog Boga.
[4] To je glupo bilo.
[5] Mesto prebivanja.
[6] iz oblasti nepoznatog.
[7] Ta sramna istorija.
[8] Što se medikamentima ne da izlečiti, leči se gvožđem, a što gvožđem ne, to se vatrom leči.
[9] strogo najpotrebnije[10] mržnja u ljubavi.
[11] bez kojega ne mogu
[12] Ceo svet, i još ostali krajevi.
[13] svi načini pričanja... (su prijatni, sem načina dosadnog). Uzrečica francuska.
[14] Naslov pozorišnog komada od Gribojedova.
[15] Glavni junak u komadu: Pamet donosi jad.
[16] Od Turgenjeva.
[17] Vraćamo se uvek (na svoju prvu ljubav). Uzrečica francuska.
[18] Ti razumeš.
[19] Čuj prijatelju[20] Skroz i do kraja.
[21] Onaj mali špijun.
[22] Spavaćete kao mali kralj.
[23] début, franiuska reč, kojom se označava, obično, prvostupanje na scenu pozorišnog sveta.
[24] Naposletku, da zahvalimo Bogu. i ja te blagosiljam!
[25] stilovi nameštaja.
[26] neotmeno.
[27] Do đavola![28] jednog lepog jutra [29] Založni zavod.
[30] Gle.
[31] Presecimo tu razgovor, dragi moj.
[32] To se samo po sebi razume.
[33] Komično je, ali ćemo ipak to učiniti (ići u kvart).
[34] Ali ostavimo to.
[35] Kako se uzme, dragi moj.[36] Za vaše lepe oči, rođače!
[37] među nama budi rečeno
[38] otmeno
[39] poezija u životu
[40] koja divna osoba
[41] Solomonove pesme... ne, ne Solomon nego David je metao u postelju mladu lepoticu da se, star, zagreje...
[42] Ta mlada lepotica iz starosti Davidove — to je čitava poema.
[43] scena sa posteljnom grejalicom.
[44] Eto!
[45] Pa pođite s majkom — to dete nema srca!
[46] Tu sam.
[47] Nesrećnik.
[48] Vi razumete, curo? Imate novaca?
[49] Ali vi nikako niste spavali, Moris!
[50] Ćutite. Spavaću docnije.
[51] Spasena sam!
[52] Nema čoveka tako svirepog, takvog — Bizmarka, kao to stvorenje, koje smatra ženu kao gad slučajemnanesen. Žena, šta je žena u naše vreme! „Ubi je!“ — to je poslednja reč Akademije Francuske.
[53] Ah, šta bi mi vredilo da sam ga ranije pronašla... i zar ne bi za mene isto značilo da sam krila svoju sramotuza ceo život? Možda i nije časno da se jedna gospođica ovako izražava ired jednim gospodinom, ali, eto, ja vam priznajem: kad bih smela da imam neku svoju volju, o, ja bih želela da mu zabodem nož u srce, ali da pri tom okrenem oči, od straha da pred njegovim odvratnim pogledom ne bi zadrhtala moja mišica, i ne bi se ohladila moja hrabrost! On je ubio onog ruskog popa, gospodine, i očupao mu riđu bradu da bi je prodao jednom veštaku u prerađivanju kose, blizu mosta de Marešo, sasvim blizu radnje gospodina Andrije — poslednje novosti, pariski artikli, belo rublje, košulje, vi znate, je l’ te?... Oh, gospodine, kad prijateljstvo okupi kraj stola ženu, decu, prijatelje, kad bujna veselost zagreje moje srce, pitam vas onda, gospodine, ima li bolje sreće od one u kojoj sve uživa? Ali on se smeje, goepodine, to odvratno i nemoguće čudovište, i da tu nije svezivao gospodin Andrije, nikada, o, nikada ne bih ja... Ali šta je, šta je vama, gospodine?
[54] Kuda ćete, gospodine?
[55] Ali to nije daleko, gospodine, nije baš toliko daleko, ne treba da dotle ogrćete šubu (bunda, ruski), to jesasvim blizu, gospodine,
[56] Ovuda, ovuda, gospodine!
[57] Ode, ode!
[58] Ali on će mene ubiti, gospodine, on će mene ubiti!
[59] kleveta..., uvek od nje ostane nešto[60] Attendez, čekajte.
[61] Nezavisnost.
[62] Gospodine kneže, nemate li srebrnu rublju za nas, ne dve, jednu jedinu, imate?
[63] Mi ćemo vam vratiti.
[64] Po vagonima.
[65] Ah, prokleti...
[66] Šta je, hoćete li da vam glavu rascopam!
[67] Prijatelju, evo drugi moj prijatelj (uvek pogrešno Francuski).
[68] Evo ga!
[69] On!
[70] No, no, mirno!
[71] Gđice Alfonsina, hoćete li da me poljubite?
[72] Ah, ovaj mali gad! Ne približujte mi se, i ne prljajte me, i vi, dugački klipšo — obojicu ću vas izgurati napolje,čujete!
[73] Gđice Alfonsina, jeste li prodali vašu „bolonj“?
[74] Šta je to „bolonj“?
[75] Pazi kako ovaj brlja po jeziku!
[76] Ja govorim kao ruska dama u banji.
[77] Šta to znači: ruska dama u banji, i gde vam je lep satić što vam je poklonio Lambert?
[78] Imamo rublju srebra, koju smo pozajmili od novog našeg prijatelja.
[79] Vraćamo vam sa mnogo zahvalnosti.
[80] Hoj-hoj Lamber! Gde je Lamber? Jesi li video Lambera? — tekst na reči iz poznate pesme.
[81] Dvadeset pet rubalja!
[82] Kad se to postavi, pitanje se menja.
[83] Svojina, to je krađa.
[84] U vinu je istina.
[85] Ja sam plemić pre svega, i umreću kao plemić.
[86] Umreću kao plemić.
[87] Dobro veče.
[88] Gle sad! A šta su prijatelji!
[89] Ovo je baš medved!
[90] Stari Zavet. Abisag, žena koju kralj David nije taknuo, i koju je posle hteo Davidov sin Adonia.
[91] Da, da, to je sramota! Jednu damu... Ah, vi, vi sge ipak plemeniti! Budite mirni, ja ću već nekako urazumitiLamberta.
[92] Govorio sam ja da on ima srca!
[93] Zar ne, zar ne?
[94] On ume uvek da pogodi u osećaje.
[95] Posle ćete to, posle, draga prijateljice.
[96] Da, da, on je divan čovek... ali posle.
[97] Ma ti to užasnu stvar reče!
[98] Je li? Ja malo govorim, ali pogađam.
[99] Dobro. Ali izgleda glup, taj džentlmen.
[100] Ništa, ništa. Ali, je li, ja sam ovde slobodan?
[101] Dragi kneže, mi moramo biti prijatelji već i po sili svoga rođenja.
[102] To je moje mišljenje.
[103] To je anđeo, to je anđeo nebeski!
[104] Ja govorim zanimljive i divne stvari, svi se smeju...
[105] Drago dete Ana, ja vas volim.
[106] Da, da, razumem, razumeo sam od početka...
[107] s onim crnim čovekom.
[108] Gle, zaboravila sam mu ime; jedan užasan čovek... da, Versilov...
[109] ono pismo.
[110] Oh, oni će izvršiti svoju osvetu.
[111] Spasite je!
[112] Jer vi ste, bogami, lepi!
[113] Zagrebi Rusa i naći ćeš Tatarina.