Simfonija Vinaver

*

„U Beogradu nema praznih priča, sem ako nisu književne" — govorio je Stanislav Vinaver u Patrijaršiji, na dan Svetog Jovana Glavoseka, filozofu Branislavu Petronijeviću i vladici visokopreosveštenom Nikolaju Velimiroviću: „To je proizašlo iz saglasnosti geografije i mentaliteta. Srbi su uvek puni priča o onom što se iza brda valja.”
„Šta li valjaš, Bergsonov šegrte?"
Stanislav Vinaver je nastavio da obrazlaže. Ono što u Beogradu počne kao prazna priča, pre ili .kasnije, a češće pre ili malo kasnije, postaje puna istina. Beograđani umeju da naslute sve ono što se iz ko zna kojih razloga od njih krije. Oni za to imaju neko posebno čulo, da to naslute, načuju, da osete na koži i da ih to zasvrbi pod jezikom. O čemu Beograđani počnu neoprezno da šuškaju, oni to išuškaju, pa bilo to dobro, bio belaj. Nigde se šapat tako daleko ne čuje kao u Beogradu.
„Šta bi zvona beogradske Saborne crkve dala da imaju zvečak beogradskog šapata?" — pitao je vladiku Nikolaja. „Samo o nečemu tajnom zini, u Beogradu to ječi. Sve što je upola glasa više je od punog glasa. Izmisli nešto i triput to kaži, u Beogradu će se to desiti. U Beogradu je i običan pozdrav: Dobro jutro, čaršijo na sve četiri strane. A tek ostalo. U Beogradu se tajne čuvaju nagađanjem. Tako se i dokučuju."
„Vaše Visokopreosveštenstvo, shvatate li Vi ovo?" — pitao je filozof Petronijević. „Shvatate li Vi što ja ne shvatam?"
Vladika Nikolaj Velimirović je slegao ramenima, srećan što se ni jedan ni drugi nisu mnogo promenili. Svake godine viđao ih je na ovaj sveti dan Usekovanja glave Svetog Jovana Od oslobođenja je svake godine služio službu svetog pomena srpskih mučenika stradalih prilikom potapanja francuskog broda „Galija", u Sabornoj crkvi u Beogradu, i uvek ih posle službe pozivao u Patrijaršiju na kafu, da se sete svog putovanja na „Galiji" od Krfa do Nice, i stalno se to sećanje pretvaralo u drugi razgovor. Činilo im se da bi takvim sećanjima oskrnavili veličinu stradalih srpskih mučenika, samim tim što su, po Božijoj volji, imali sreće da „Galija" nije potopljena za vreme njihovog putovanja. Nije ni ljudski ni hrišćanski odavati posmrtne počasti samom sebi.
„Kako ne shvatate? Profesore Petronijeviću, pa ja govorim o Vašoj vidovitosti. Oni svetski masoni koje ste kao strasni posmatrač spektakla čula predosetili u baru hotela ,Palas', postali su stvarnost. Vi ste predosetili događaje, oni će u Beogradu imati svetski kongres, i razgovaraće o svetskom miru."
„Ništa ja nisam predvideo."
„Kako niste, jeste!"
„Nisam."
„Jeste. Sećate se ono! Vi niste pili konjak a oni jesu. A Vi ste ih duhovno namirisali. Rekli ste mi da ne znate šta spremaju, ali nešto spremaju... I evo spremaju izmirenje nemačkih i svetskih masona i to u Beogradu... Vi ste to predvideli... I ja se Vašem spiritizmu izvinjavam pred ovim Božijim ugodnikom."
„Ništa ja nisam predvideo što se masona u ,Palasu' tiče..."
„Dragi profesore, ne snebivajte se njegovog Visokopreosveštenstva, pa to je onaj isti naš arhimandrit Nikolaj koga sam ja parodirao: Dajte mi stoleće da napabirčim trenutak! Dajte mi okean da napabirčim gram soli! Dajte mi Aleksandrijsku biblioteku da prepišem pravilo trojno! Dajte mi prašumu da istešem čačkalicu! Dajte mi grom da zapalim cigaretu! Njegovo Visokopreosveštenstvo dobro zna naše slabosti, moje za parodijama, Vaše za posmatranjem spektakla sa strane... I dopustite da se Vašem spiritizmu izvinim..."
„Ništa ja sa masonima nisam predosetio, Bergsonov šegrte... Ja sam ih video. Oni su nazdravljali na zidarski nacin, dizali su čaše konjaka kao libele. Jedan slučajno, dva slučajno... sedam — masonski ritual. Stavili su im stolove da sede po sedmorica. I salvete na krilo su stavljali savijene u trougao..."
„Pa Vi imate dara i za gospodina Konana Dojla..."
„Sreo sam gospodina u Londonu, nije upečatljiv kao njegov junak..."
„Kao kad sam ja u Americi sreo Nikolu Teslu" — rekao je na to Vladika Nikolaj Velimirović: „Video sam ga nekoliko puta, sve u nadi da će mi imalo otkriti tajnu svog genija. Pri svakom susretu mi se radovao neizmerno, ali sam uglavnom ja govorio. Razumeo sam, hoće vezu sa starim krajem. Nekoliko puta smo i ručali zajedno. Bio je post, postili smo oba, pa me nije mogao posebno ni ugostiti, a želeo je. Vodio me je da zajedno hranimo golubove, među kojima je imao svoju miljenicu golubicu, ona mu je i kroz prozor u sobu doletala..."
„Te golubove pominju svi koji su ga sreli" — primetio je filozof Petronijević: „Čudno, a golubovi nisu baš čiste ptice... Ja i Tesla imamo jednu zajedničku crtu..."
„Obojica ste geniji?" — pitao je Vinaver.
„Ne podnosimo mikrobe!" — zasmejao je filozof i sebe i vladiku i Vinavera.
„Kako Vam je govorio o golubici?" — Vinaver je bio čudno znatiželjan.
„Sa ushićenjem, sa radošću, onako kako deca govore, mislim da se u toj radosti znao i da zagrcne i zasmeje, a smeh mu je postajao zvonkiji, detinjastiji... On je u tu golubicu bio detinje zaljubljen..."
„Vaše Visokopreosveštenstvo, pa Tesla Vam je otkrivao svoju tajnu..."
„Šta mi je otkrivao?"
„Tajnu!"
„Da je detinjast?"
„Ne. Tajnu svog genija. On Vam je otkrio. Vi ste je i poneli. Ali je još niste objasnili."
„Sad Vas ni ja ne shvatam."
„Vidite, Vaše Visokopreosveštenstvo, naše ljudsko opštenje je počelo preko simbola i slika" — Vinaver se zagrevao: „Teslin simbol je Golubica Otkud? Teslin otac je bio pravoslavni pop, prožet verskim srbovanjem. Pripadao je stoletnom nizu pravoslavnih popova koji su grčevito čuvali srpstvo od papske unije i latinluka."
„To mi je pričao, to sam ga i pitao. I majka mu je iz slične svešteničke porodice."
„A koja je najvažnija slika što podvlači naš rascep sa katolicima?"
„Slika Svetog Duha."
„Slika Golubice. Pravoslavno ,Vjeruju' da Sveti Duh potiče samo od Oca, a ne i od Sina, kako to misle katolici."
„Tako je u pravoslavlju Sveti Duh samostalniji..."
„U širem porodičnom krugu Tesla je na svakom koraku nailazio na taj pralik: na Golubicu. Ona igra ulogu u našem Starome i u Novom zavetu" — Vinaveru je nadirala krv u lice: „Tesla je imao priliku da se njome nadahne na počađavelom ikonostasu u Smiljnu i Gospiću. Tesla se do kraja života osećao pripadnikom jednog malog naroda željnog mira, pripadnikom naroda Nojeve Golubice. Golubice koja je zaustavila Nojev kovčeg u građenju i iskrcala njegove stanovnike opet u svet. Golubica iz Novog zaveta, to je opet Sveti Duh kada se Isus krštavao vo Jordanje. Od njene beline blešte razdrta mračna nebesa, na ikoni u Smilju. Tesla je svojim pronalascima ozračivač tamnog vilajeta."
Sa velikim zaprepašćenjem, divljenjem i nemo gledali su Stanislava Vinavera vladika Nikolaj Velimirović i filozof Branislav Petronijević, kako se jari, kako mu se glava usijava kao da je pitanje časa kad će se buknuti.
„Teslin dar jeste dar Svetog Duha i to je njegova veza sa Golubicom. On je u njoj našao nešto svoje. Teslinsko. Tesla je kao naučnik opsednut prenosom energije na daljine. Od svakih ptica golub najbolje i najsigurnije i najnepogrešivije savlađuje daljine, poznaje ih i ne mogu ga zbuniti. Golubica je Teslina veza sa Svetim Duhom, sa duhom svoga malog velikog naroda iz koga je potekao, i sa duhom nauke."
„Vi verujete da je on meni hteo da otkrije tajnu?" — pitao je vladika Nikolaj.
„Sumnjam da je to hteo svesno. Golubica je njegova tajna, a da toga ni on sam nije svestan, on je voli sa detinjom razdraganošću. A Vi ste se pojavili kao arhimandrit, što je bio i njegov otac i sreli ste ga u svojim godinama koje je imao i njegov otac u vreme njegovog detinjstva... i, da ne idemo dalje."
„Bogami, Bergsonov šegrte..." — uzdahnuo je filozof Petronijević, gledajući kako se Vinaveru hladi glava.
„Vaše Visokopreosveštenstvo i dragi profesore, oprostite mi grešnom za ovaj disput. Želeo sam samo da Vas podsetim da i ovako ume da misli i govori onaj koji sve prevodi na parodiju... Hvala Vam što ste mi sve ovo napričali, što ste za moju malenkost odvojili ovoliko zlata vrednog Vašeg vremena. Žao mi je što ne mogu saučestvovati u Vašoj raspravi o poreklu čoveka, koju jednom morate okončati." — Vinaver je jednom rukom prihvatio ruku vladike Nikolaja i poljubio je, a drugom se maši svog obaveznog koferčeta: „Profesore Petronijeviću, molim Vas, kao čoveka u tome iskusnog, da mi date sve adrese krojača koji iznajmljuju svečana odela!"
„Predosećam."
„Baš za to mi trebaju."
Kad je filozof Branislav Petronijević ispisao nekoliko adresa, Stanislav Vinaver je upadljivo, teatralno, savio papir po dijagonali, prvo jednoj pa drugoj na trouglove. Filozof Petronijević je ovo zgranuto gledao, na šta se Vinaver slatko zasmejao.

*

Što li su svetski slobodni zidari, ove 1926. godine, izabrali baš Beograd za mesto svog prvog Internacionalnog kongresa posle Svetskog rata? — pitao se i Stanislav Vinaver u svojstvu novinara „Vremena", dok je bez svoga obaveznog babičkog koferčeta, ne znajući šta će sa rukama, išao ka Velikoj loži „Jugoslavija" i dok se usput s mukom privikavao na svečano tamno odelo, prepeglano, kruto i škripavo, na kojem ni džepove ne može ležerno da pogodi. I pored sveg uvežbavanja, mašio ih je i morao da ih traži, što ga je učinilo nervoznim i nesigurnim. U odelu se osećao tako ukočeno i nikako mu nije uspevalo da slomi tu ukočenost. Bar do podnošljive uštogljenosti.
Uvlačeći se u iznajmljeno svečano odelo, koje i nije moglo biti po njegovim merama, mada se iznajmljivač toliko trudio kombinujući jedno od tri para, Stanislavu Vinaveru se činilo da se prerušava i to ne u jednog već u trojicu, sa utiskom da mu odelo ovo menja i sam karakter. Kao pesnik i polemičar često je menjao pseudonime, ali pod njima nije menjao estetsku ćud. Pokušao je da teški i neprijatni utisak odagna prisećanjem na reklamu Moše Avrama Mace, vlasnika Prve srpske fabrike amrela, kako kišobran čuva ličnost i karakter, ali nije išlo.
Što li su svetski slobodni zidari izabrali baš Beograd? — ko zna koliko je puta to pitanje postavio sebi i pre no što mu se ovo odelo sa strašnom kragnom popelo za vrat. Nije voleo pitanja na koja ne zna odgovore, ni odela u kojima ne može da liči na sebe.
Možda se tako i postaje mason? Konačno, to mu i ne gine — lecnuo se Stanislav Vinaver. Koliko ga je samo puta ubeđivao Rastko Petrović da bude „onaj koji traži", nudeći prvi put sebe kao jemca, a potom dodajući uvek nekog novog jemca od njihovih zajedničkih prijatelja, prvo profesora francuskog jezika Raška Dimitrijevića, potom lekara i književnika Miloša Ðorića, zatim profesora meničkog prava Milana Bartoša, onda slikara i arhitektu Aleksandra Deroka, pa i pesnika i diplomatu Božidara Purića... Nije Rastko masonstvo smatrao privilegijom, njemu je to bilo nasledno jer mu je jemac bio njegov otac, ali je tamo želeo da bude među prijateljima, uostalom nikome nije štetilo što je mason.
Jednom u „Moskvi", u „Port Arturu", Rastko je ponudio da budu „oni koji traže" svoj trojici za stolom: profesoru i pesniku Momčilu Nastasijeviću, profesoru helenistike i prevodiocu Milošu N. Ðuriću i Stanislavu Vinaveru.
„Meni je isuviše, ako sam pesnik." — Momčilo Nastasijević nije želeo da ima nikakvu drugu tajnu sem poezije naslućene kao istine duha.
„Ja nisam odavde. Ja sam u Staroj Grčkoj." — rekao je profesor Miloš Ðurić, dodajući da u antici nije bilo masona i da je njihovo pozivanje na rimske kolegijume čista spekulacija.
On, Stanislav Vinaver, izgovarao se La Rošfukoom: „Onaj kome poverite svoju tajnu postaje gospodar vaše slobode." To je značilo da nema svoj razlog i da neće moći dugo da odlaže da bude „onaj koji traži" jer Rastku dosad ništa nije uspeo da odbije.
Stanislava Vinavera je mučilo, pravdi na volju, i to što sa pitanjem bez odgovora, u ko zna koliko prepeglanom i krutom odelu, ide na mesto, na kome nikako i ni u kakvoj prilici, ni po kojoj teoriji ne može biti u centru pažnje, bez ikakve mogućnosti da sebe tamo učini centrom pažnje.
Sam vlasnik i direktor „Vremena" gospodin Kosta M. Luković, verovatno sa istim pitanjem na umu, koje su umovali i prevrtali mnogi umni Beograđani, tražio je da on, Stanislav Vinaver, stalni saradnik ovog lista, kao znalac svetskih jezika i svetskih prilika, bude akreditovan na Kongres svetskih slobodnih zidara i da izveštava, ako bude izveštavanja. Je li to bila Kostina obaveza, pitao se dalje Vinaver, prema njemu, pošto mu je prvi pomenuo kako se u Beogradu spominju svetski masoni? Što mu je tada rekao da su to prazne priče koje što pre treba zaboraviti? Da li je moguće da Kosta nije ništa o tim pričama znao, ili je neka majstorija bila u pitanju? Šta to znači, ako bude izveštavanja? Što mu to sam Kosta nije rekao?
Želju i volju direktora Koste M. Lukovića preneo je Vinaveru stvarna duša „Vremena", novinar i književnik Stanislav Krakov.
„A što ti ne izveštavaš?" — pitao je Vinaver Krakova
„Tebe traže."
„Ko?"
„Pitaj Kostu, on te je tražio."
„Rekao si u množini da me traže..."
„Otkud znam šta sam rekao. Pitaš me za ono što ne znam" — odgovorio je Krakov, i dodao da je to dobro pošto on, Vinaver, najbolje poznaje nemačke prilike i što je o tome pisao za „Vreme", pa je po tome i knjigu napravio, Nema
ka u vrenju.
„Ne reših zagonetku Nemačke."
„Možda ćeš je sad rešiti. Uostalom, u to si od svih nas upućeniji."
„Možda se, obratno Geteovoj reči, nijedno razumevanje ne može postići na tlu na kome je zagonetka ponikla Nemcima treba istorijsko razrešenje krivice, da bi ušli u nove istorijske obaveze. Ako svetski masoni oproste nemačkim masonima..." — nije morao da završi pretpostavku, jer je u rukama Stanislava Krakova bila vest o pripremljenom anšlusu Austrije Nemačkoj, koju je prema francuskim novinarima pripremio on, Vinaver: „Šta znači ako bude izveštavanja?"
„Ako rešiš zagonetku, nije ni važno da izveštavaš. Ne znam šta je od Kongresa za javnost. Uz akreditaciju će dostaviti i tačan opis dozvoljenog ponašanja."
Uz akreditaciju je dobio i tačan opis ponašanja i nekolike propusnice za umetničke priredbe u čast Kongresa, među kojima su se izdvajale pozivnice za simfonijski koncert operskog orkestra u Narodnom pozorištu i za izložbu savremenog pariskog slikarstva u galeriji Srpske kraljevske akademije, koju priređuje društvo prijatelja umetnosti „Cvijeta Zuzorić" sa slikama Pikasa, Langa, Doloneja, Fužita, Sirvaža, Šagala, Vorokjea, Ležea, Sadkina i Sonje Dolonej.
U opisu ponašanja novinar Stanislav Vinaver, uglavnom sve nije smeo, mogao je da prisustvuje samo glavnom skupu svečanog rituala svetskog Kongresa slobodnih zidara i da sa svetskim velikim majstorima ode na izlet u Topčider. Ostalo je, u skladu sa masonskim strogim pravilima, novinarima i drugoj javnosti bilo nedostupno. Jedino što je bilo u tančine nabrojano, to su bile odredbe o odevanju, koje su obuhvatale ne samo vidljivi deo svečane odeće nego je i donji veš bio na popisu.
Idući uz Balkansku ulicu Stanislav Vinaver se nikome, prvi put, nije javio. Ne samo da ga u svečanom odelu, u kome se kretao drugačije, čisto mehanički, u kome su mu i propisane gaće pravile problema, niko nije prepoznao, nego iz tog odela ni on nije nikog prepoznao. Nije hteo.
Da su svetski slobodni zidari, velike zanatlije svetskih tajni, veliki majstori i veliki nadzornici, uvereni da im majstorska pisma daju tapije na ovaj svet, ovako stizali u Beograd, u ovim propisanim odelima njihovim, ne bi se u Beogradu nagađalo o njihovom Kongresu, ne bi se pretpostavljalo o njihovim ako ne tajnim, ono inkognito dolascima, ne bi za to bilo razloga, jer bi ih svi prepoznali, a ne samo filozof Branislav Petronijević. Stizali su prerušeni u obične građane, u trgovce, u poslovne ljude, čak i sa poslovnim pričama i poslovnim brigama na licu. Takav im je bio i izbor hotela. Nisu se opredelili ni za „Moskvu", ni za „Imperijal", ni za „Srpsku Krunu", već za skrajnuti „Palas", čiji je vlasnik sigurno bio njihov brat i čuvar njihove tajne. „Palas" je pored Biblioteke, a ko ide u Biblioteku — deca i zanesenjaci. Pa ipak, iz „Palasa" je, kad je već Kongres najavljen, istekla pričica o njihovim dugim višednevnim seansama i o pogađanjima o pitanjima Svetskog mira
Kakve li se sve mogu doneti odluke o sudbini svetskog mira, a to će biti glavna misao svetskog Kongresa slobodnih zidara, sazvanog da osnaži težnju ka svetskom preporodu posle svetskog rata, u ovako nelagodnim, neprijatnim i nepodnošljivim odelima Može li taj mir uopšte da bude lagodan? Kad Stanislava Vinavera nešto opsedne, opsedne ga potpuno. I sve na šta misli, vraća ga na to. To što je mislio o masonima i o njihovom predviđanju mira, nije mogao da odvoji od odela
Na novinskom kiosku kod „Moskve" rizikovao je Stanislav Vinaver da ga prepozna prodavac novina čijom dobrotom svako jutro prevrće papirni svet. Pružio je novac, uzeo novine i bez reči se udaljio. Uzeo je novine bar da obe ruke zaposli. Novine nisu bile na masonskom popisu, da se ne smeju imati u rukama. Možda će njima malo bele rukavice isprljati. Ali, neka se po njima zna tamo da je iz „Vremena".
Na Terazijama je saobraćajni žandarm, u novoj uniformi, za koju su nacrte radili prvi modisti po evropskim uzorima, uređivao saobraćaj veštinom pravog dirigenta. Bio je to jedan od onih za koje se pričalo u Beogradu da su slati u Pariz i London da nauče tamošnji način uređivanja saobraćaja, jer je i Beograd sa nekoliko hiljada automobila postajao auto-metropola. Vinaver je zastao. Bilo mu je milina gledati saobraćajnog žandarma Činilo mu se da čuje muziku po kojoj ovaj razmahuje svojom palicom. Vinaver ni sam nije znao zašto mu se javilo ovo poređenje, pa i pitanje da li bi ovaj saobraćajni žandarm mogao da diriguje orkestrom. Ne bi mogao, zaključio je, ima krupan gest, istrzan je kao i saobraćaj, pa ipak daje ritam i to tamo gde se činilo da ga je nemoguće postići. Žandarm ili dirigent? Dirigent žandarm, koji je dirigovao dinamiku života metropole.
Na mah Vinaver je poverovao kako žandarm dirigent ne sprečava samo sudare automobila, već sudare stare životne dinamike i nove životne dinamike.
Beograd se za mesec dana više promenio nego za poslednju godinu. Sudar starog i novog ogledao se na ženskom planu grada Na predlog sveštenika da se donesu zakon o produženju ženskih sukanja i haljina na petnaest santimetara preko kolena i zakon protiv nemoralnog kibicovanja na ulici, usledila je odluka da se u Beogradu bira lepotica zemlje, koja će odmah biti ponuđena Holivudu za novu filmsku divu, posredstvom slikara Živomira Nastasijevića i književnika i novinara Boška Tokina, za koga je Vinaver pisao da je vanbračni sin Čarlija Čaplina i Perl Hvajt, nađen uvijen u filmsko platno pred srpskom crkvom u Los Anhelosu.
Sve je počelo onim luksuznim decentnim obućarskim izlogom u brokatu i somotu sa jednom jedinom damskom cipelom u Knez Mihailovoj ulici. Otad, kad god je u Parizu počela da prokapava kiša, u Beogradu su se otvarali amreli. Sutradan pošto je za gradonačelnika izabran prvi potpisnik američkog zajma dr Kosta Kumanudi, Beograd je osvanuo opran i očišćen, na zaprepašćenje i ponos svojih građana Kao da su počele prve tekovine višegodišnjeg mira Odluku Koste Kumanudija da svoj izbor počne i podizanjem jednog privremenog spomenika, Beograd je, ipak, primio podeljeno. Gradonačelnik Kumanudi je odlučio da iz opštinskog magacina iznese jednu skulpturu Ivana Meštrovića i pre odluke da li će se zvati Oslobodilac ili Pobednik, i pre rešenja da li će se ovaj golišan kupati u fontani pod mlazovima iz usta šest lavova. Za mesto privremenog postavljanja Meštrovićevog golišavka izabrao je Kumanudi mesto na Terazijama, između hotela „Moskve" i „Balkana", gde je do Balkanskog rata bila česma kneza Miloša, gde je u čast oslobodilaca balkanskih trebalo da dođe Meštrovićeva fontana, gde je pred kraj Svetskog rata okupacijska vlast bila postavila bistu caru Franji Josifu na belom mermernom postamentu, gde je potom bila tribina za venčanje viteškog kralja Aleksandra i kraljice Marije i gde je najzad bio nekad bunarić sa mutnom vodom koja je otrovala češke parlamentarce kojima je pesnik i vagabund Raka Drainac saopštio da je izvor lekovit. Protiv spomenika na Terazijama prvo se oglasilo Kolo srpskih sestara iz golišavih razloga, bez obzira na visinu stuba na koji je trebalo da bude postavljen. Zatim su junaci Balkanskih i svetskog rata pitali gde je Oslobodiocu ili Pobedniku gunj i šajkača. Vešt da izbegne sve neprijatnosti, gradonačelnik Kosta Kumanudi je izmakao Oslobodioca ili Pobednika dalje od čednih pogleda Kola srpskih sestara, opet privremeno, na visoki stub na visokom zidu Kalemegdana. Jedino ga nije izmakao Vinaverovom epigramu:

„Okrenuo lice Ceru
A zadnjicu Smederevu.
A tek ono što je spreda
To
e Zemun da mu gleda."

Preduzimljivost Koste Kumanudija, uz njegovu veliku veštinu meničkog zakonodavca, da od prvog dana i meseca svoga gradonačelnikovanja menja loše i spore gradske navike, da da prednost novoj i većoj dinamici Beograda kao kulturnog centra zemlje u kojoj su znaci života intenzivnog i stvaralačkog, odgovarala je i imponovala Stanislavu Vinaveru. Neka još više nadme zavidnog i na Beograd mrzljivog Miroslava Krležu, s kojim se o Beogradu javno raspravljao i kome je dokazivao da on, Krleža, ne mrzi Beograd samo iz svog komunističkog frankovluka, već što kao pisac mrzi život uopšte, mrzi život kao takav. Pa neka od zavidnosti nadmen pukne taj gospon Krleža, kome je Beograd najodvratniji jer u celoj zemlji ovaj u sebi ima najviše života, najviše krvi, najviše strasti, najviše borbe, najviše nerava
Samo da ta preduzimljivost Koste Kumanudija, brinuo je Vinaver, ne postane čudna mi čuda, videh čudo i nagledah ga se, svakog čuda ako ne za tri dana, ono za nekoliko dana, koliko traje Svetski kongres slobodnih zidara. Na tu brigu upućivala je velika zahvalnost gradske uprave gospodinu Ðorđu Vajfertu za veliku, nesebičnu i bespovratnu novčanu pomoć. Je li to bilo obično dobrotvorstvo koje će se nastaviti ili je Veliki majstor Velike lože „Jugoslavija" želeo da za Kongres svetskih slobodnih zidara ima čist i sređen grad koji stasava u svetsku metropolu?
Oni Beograđani koji su, u prevelikoj ljubavi za svoj grad, skloni preuveličavanju i megalomaniji, govorili su kako su svetski slobodni zidari odlučili da od Beograda naprave svoju novu prestonicu i da baš u Beogradu treba nemačkim slobodnim zidarima i Nemcima uopšte staviti na znanje kako da se ubuduće ponašaju.
Oni umereniji i realniji Beograđani držali su da je Beograd u ovom času svetskog slobodnog zidarstva zamena za Pariz, jer je Pariz imao ratni Kongres masona sila Antante, savezničkih i neutralnih zemalja, koji se svojim zaključcima opredelio za mirovni ishod Svetskog rata sa nemačkim priznanjem potpunog poraza, sa vraćanjem Alzasa i Lorena Francuskoj, sa stvaranjem nezavisnih država Čehoslovačke, Poljske, Jugoslavije i Mađarske od negdašnje Habsburške monarhije i za stvaranje Društva naroda. Zato bi, navodno, bilo precinično i prezlobno da Kongres izmirenja masona sila Antante, velike i male, i masona negdašnjih centralnih sila bude u Parizu.
Velike lože Londona, Madrida, Atine i Rima i lože drugih prestonica pod njihovim patronatstvom, opominjale su da je Pariz grad Versaja i da nije diplomatski miriti se sa Nemcima tamo gde im je sudbina zapečaćena za bar nekolike decenije istorije. Bilo bi to još jedno potvrđivanje poraza.
Nemci su za mesto Kongresa, navodno, prvo nudili Berlin ili Beč, a posle neku od prestonica zemalja nastalih sa neke od negdašnjih austrougarskih teritorija, Varšavu, Prag ili Budimpeštu. Nepopustljivi Pariz pristao je samo na Beograd. Uostalom, Beograd je prestonica Jugoslavije, koja je Versajskim mirom stvorena od antantinih samostalnih kraljevina Srbije i Crne Gore i centralnih austrougarskih pokrajina Slovenije i Hrvatske. To što je Svetski rat počeo napadom na Beograd biće neugodna opomena nemačkim masonima. Najzad, Velika pariska loža „Orijent" imala je patronat nad Velikom ložom „Jugoslavija". Izgleda da je Velika loža „Jugoslavija" imala značajan uticaj da Kraljevina Srba, Hrvata i Slovenaca ponese i zajedničko jedinstveno ime Jugoslavija i pored otpora Hrvata i Slovenaca, koji su se jugoslovenskim imenom koristili kroz ime i delanje Jugoslovenskog odbora, sve do proglašenja Versajskog mirovnog ugovora, kojim su izuzeti iz liste ratom poraženim naroda, a onda počeli da insistiraju na trojnom imenu i čuvanju nacionalnog samobića, težeći time trajnoj državnosti. Beograd je bio skoro kao i Pariz.
Oni Beograđani, skloni stalnoj sumnji, predosećanju nesreće, slute, zloguci, zloslutnici nalazili su da je Beograd izabran da bi se baš u njemu nemački masoni, a time i njihov nemački narod, razrešio istorijske krivice i da bi se baš u njemu, prvom napadnutom u Svetskom ratu, istorijska krivica prebacila na Srbe. Čak, po nekima, neće to biti skidanje greha, već dokazivanje bezgrešnosti po kojoj su Nemci počeli Svetski rat krivicom drugih, vodili ga krivicom drugih i izgubili ga opet neoprostivom krivicom drugih. Oni su širili strah da se svetski kongres može pretvoriti u veliku mirovnu konferenciju u korist Nemaca.
I oni skloni preuveličavanju i oni umereniji, i sami sa velikom zebnjom, uveravali su treće, zlosluću sklone Beograđane, da je to nemoguće, da još nije istorija toliko nisko pala da joj osnovne i notorne istine ne važe, a ako je, ne daj Bože, i moguće, onda to neće dozvoliti Ðorđe Vajfert. U sve se u Beogradu moglo sumnjati sem u Ðorđa Vajferta. Ono što Vajfert overi, overeno je za sva vremena: „Hoćeš Vajfert — evo ti ga Vajfert." — govorilo se u Beogradu poslovično. Otkad je 1872. godine prešao iz Pančeva u Beograd, u pravoslavlje i u srpsko državljanstvo, Ðorđe Vajfert je tvorio za dobro srpske privrede i dobrotvorno za srpski narod. Podigao je najveću pivaru, otkrio i otvorio deset rudnika počev sa Kostolcem, zaključno sa Borom. Učestvovao kao konjanik i konjički oficir u šest srpskih ratova, odlikovan svim, pa i najvišim odlikovanjem. Bio je ranjavan i prolivao je za srpsku stvar u svom srcu nesebično krv. Za slavu srpskih pobeda prolio je vagone piva. U isti čas kad je srpska konjica posle Kumanovske bitke ulazila u oslobođeno Skoplje, pričao je Stanislavu Vinaveru Branislav Nušić, gradonačelnik grada u oslobađanju, stigli su vagoni Vajfertovog piva za oslobodioce. Kada je kralj Petar Karađorđević došao na presto Srbije 1903. godine, prizvao je guvernera Narodne banke Srbije i pitao ga:
„Vi ste radikal?"
„Nisam, Vaše Veličanstvo."
„Vi ste naprednjak?"
„Nisam naprednjak."
„Onda ste liberal" — zaključio je kralj.
„Nisam ni liberal, Vaše Veličanstvo."
„Pa šta ste onda, socijalista?"
„Ja sam samo Ðorđe Vajfert, Vaše Veličanstvo."
„Znam to, ali šta ste politički? Kako to da ste stalno guverner Narodne banke Srbije, od njenog osnivanja?" — pitao je kralj.
„Ja sam je osnovao" — smejao se Ðorđe Vajfert. „Ja sve plaćam, Vaše Veličanstvo."
„Mora da ste bogati koliko ste teški" — rekao je siromašni srpski kralj kome je Narodna skupština određivala apanažu po predlogu ministra finansija dr Lazara Pačua, državnog kir-Janje na kub.
„Nisam bogat koliko sam težak, Vaše Veličanstvo. Bogat sam koliko je težak rudnik Bor. A to će budući utvrđivati."
Ðorđe Vajfert je zaista znao na čemu je, pod njim je decenijama bila zlatna podloga, prvo Srbije, potom Jugoslavije. U svemu što se u Beogradu značajno i za opšte dobro gradilo imao je svoj kamen, temelj, zid ili krov. Gradio je škole, gradska naselja, bolnice. Dao je prve i najveće priloge za Radnički dom i za Hram Svetog Save na Vračaru. Ðorđe Vajfert nije imao svog potomstva. Ali kada je 1923. godine poklonio Beogradskom Univerzitetu ono za šta je neštedimice odvajao decenijama najveći deo svog bogatstva i za šta je dao i celu dušu, svoju na svetu najveću numizmatičku zbirku od preko 14.000 zlatnih i srebrnih komada antičkog novca, postalo je jasno da on ovim činom ne postaje samo najveći dobrotvor, već da srpsko umno potomstvo smatra svojim potomstvom.
Stanislav Vinaver, koji je onda pisao o ovom neizmerno velikom gestu Ðorđa Vajferta, ispisao je i silnu svoju zabrinutost za ovu s nesebičnom mukom i sa previsokim bogatstvom stvorenu zamašnu zbirku nemerljive i basnoslovne vrednosti. Hoće li oni koji dobijaju obilat poklon biti svesni njegove mnogostruke veličine i prekomerne žrtve darodavca, hoće li je učiniti bezbednom i dostupnom budućim generacijama? Ne dao joj Bog rata i revolucije i sačuvao je od nebrige i pohlepe.
„Vi izgleda umete da čitate misli" — zahvalio mu se pismom Ðorđe Vajfert, koji je na sve mislio, pa i da zahvali onome koji je pretpostavio njegovu brigu i nad darovanom zbirkom.
„Odlično ti stoji svečano odelo" — stao je Stanislavu Vinaveru na muku profesor francuskog jezika u Zemunskoj gimnaziji Raško Dimitrijević, u svojstvu jednog od onih mlađih majstora masona, odabranih jer obećavaju skori prelazak u drugu klasu, da ispred Velike lože „Jugoslavija" dočekaju goste, da ih unutra upute, i čiji se udeo u Kongresu završavao ovde pred vratima Velike lože. On je ovde bio mason pomagač.
„Do đavola, odlično."
„Stvarno odlično, Stašo, uopšte ne ličiš na sebe."
„To već može."
„Negde dalje, na ulici, ni ja te ne bih prepoznao.”
„Lomi mi kičmu."
„Kb saliveno. Mora da ti ga je profesor Branislav Petronijević izabrao."
Stanislav Vinaver se od sve muke nasmejao. Kako mu je odmah prepoznao „modistu".
„Mogao bi češće da se u njemu pojaviš. Niko te ne bi prepoznao. Grad bi se malo i od tebe odmorio."
„A da se ti malo odmoriš od mene? Pomoći će ti veći i značajniji gosti."
„Ti si mi sad najvažniji."
„Ja? O, časti!"
„Predloženo je da budeš blizu nemačkih novinara."
„Ko me je predložio?"
„Šta ja znam. Da znam rekao bih ti, predložio je taj i taj. Ovako ti govorim ono što mi je rečeno da ti kažem. Predloženo je da budeš blizu nemačkih novinara"
„Kako da budem blizu?"
„Da ih možeš čuti."
„Da ih špijuniram?"
„Samo da ih možeš čuti."
„Šta ću s time što čujem?"
„Zavisi od toga šta čuješ, znaćeš šta ćeš."
„A gde su ti nemački novinari?"
„Pokazaće ti Milan Bartoš. On pokazuje unutra. Ne pitaj ga mnogo, jer se unutra mnogo ne priča. Ne stavljaj ga na iskušenje koje on mora izdržati."
„Šta je nemačkim novinarima predloženo? Nešto slično?"
„To oni znaju." •
Lepa organizacija, pomislio je Stanislav Vinaver, sačekuje te ispred profesor gimnazije, a unutra te razvodi docent pravnog fakulteta. Još da vidi i to čudo kako ćuti dr Milan Bartoš, toliko govorljiv i po konstituciji toliko glasan, da ga pola Beograda nije moglo nadblagoglagoljati, a samo ponekad on, Stanislav Vinaver.
„Videćemo se večeras na koncertu u operi. Valjalo bi da to bude odličan koncert" — rekao mu je Raško ostajući u vratima lože.
„Tamo smeš da uđeš?" — s mukom se, ne bez zajedljivosti, našalio Stanislav Vinaver. Šta li to računaju s njim tamo gde ide? Krakov mu je rekao da ga traže, a nije znao ni ko ni zašto. Raško mu je rekao šta mu je predloženo, a ni on nije znao ni ko ni zašto.

*

Kada je Stanislav Vinaver ušao u ritualnu salu Velike lože „Jugoslavija", oblika pravougaonog, dvostrukog kvadrata, dužinom od istoka ka zapadu i širinom od severa ka jugu, duboku od površine zemlje ka njenom središtu, u simboličnoj srazmeri osnovi Solomonovog Jerusalimskog hrama, veliki svetski majstori i veliki svetski nadzornici su još zauzimali svoja tačno predviđena mesta, koja im pripadaju prema mestu njihovih loža i njihovog mesta u njima. Ovde ničeg nema neodređenog. Pa je tako i razgovor između njih, izgleda, određen vremenom i načinom i samim brojem reči. Sve prema pripadajućem stepenu. Jedni se mogu samo pozdraviti, a drugi razmenjivati i reč više. Ovo je jedini skup bez ikakvog žamora na kome se on ikada našao. Što nikako nije moglo biti slučajno. Toliko njih, a svi su u četiri oka. I u ta četiri oka tačno se zna ko sa kim može. Svi su postavili glasove u poluglas. Sa takvim glasom, bliskim šapatu, i pozdravljanje je svečano, tajno, misteriozno pa i zavereničko. Kako je pod lože prekriven crno-belim kvadratima mozaika, po kome mason hoda po „mozaičkom temelju egzistencije", Stanislavu Vinaveru je to, prirodno, ličilo na šahovsko polje, pa i oni koji su se kretali i smeštali po njemu zaličili su mu na žive šahovske figure, svojom voljom opredeljene za igru tajne čiji je ishod jedino valjda poznat njihovom Velikom Neimaru svih svetova.
„Zdravo Milane!" — odjeknuo je Vinaverov glas Velikom ložom koji kao da niko nije čuo i čiji se jak odjek jedino njemu vratio.
Profesor Milan Bartoš ga je stegao za poluutrnulu mišicu u krutom rukavu, dao mu znak da ćuti i šapatom promumlao da ga sledi. Nikada nije čuo Bartoša da šapće i mislio je da on to, onako grlat i pričljiv, nikada neće moći, ni u kakvom zavetu ćutanja Hiram Abifevom, kako se zvao negda veliki protomajstor hrama cara Solomona. Bartoš ga je, ne ispuštajući mu mišicu, poveo prvo da se upiše u posetnik Velike lože, knjigu poseta, tamo gde se profani upisuju, a potom ga poveo među novinare, gde je imao mesto do nemačkih novinara. Novinari su dobili mesta tamo gde sede oni koji su još profani, na zapadu lože u stanju tame, gde u drugim radnim i redovnim prilikama sede oni koji traže i koji kroz ritual prijema prolaze iz stanja tame u stanje svetla i postaju majstorski pomoćnici. Stanislav Vinaver je već imao određeno mesto, onako kako je predloženo, do nemačkih novinara, koji su tačno znali da se ovde u Loži, a tek na mestu na kome oni sede, mora ćutati. I to će sigurno i besprekorno ispoštovati. Nemački karakter je karakter pravila U karakteru im je da se povinuju pravilima, bez obzira na njihovu opravdanost i kvalitet. I povinovaće im se sve dok se ne promene. A kad se promene povinovaće se promenjenim. A ono što je bilo i to je bilo po pravilima koja su tada važila i oni se neće preispitivati. Nemci su narod dogme pravila, drže se strogih pravila, makar ona bila i objektivno protiv celog naroda, makar ga povela u katastrofu. Oni su i u Svetski rat ušli po propisanim pravilima koja su poštovali do poraza. A za poraz i ratne katastrofe ne osećaju krivicu, jer je sve činjeno po njihovim pravilima. Pravila su za njih nepogrešiva. Nemačko uzimanje demokratije uvek je poštovanje pravila, a ne poštovanje slobode. I filozofija im je u pravilima, mislio je Vinaver, u suprotstavljenim pravilima su i Hegel i Marks. Estetika im je po pravilima. Napravili su pravila za svetsku dramaturgiju i još to doveli do Frajtagove piramide. Nemački novinari će ovde ćutati bolje od riba u bilo kom akvarijumu, i onaj koji je predložio da on sedi pored nemačkih novinara uopšte ne poznaje Nemce, zaključivao je u sebi Vinaver. On ne može čuti njihove misli, ukoliko im se uopšte misli od držanja razlikuju. Jedino je Vinavera izluđivalo da on ne može govoriti ništa, ni šapatom, pogotovu ovako uz Nemce izdvojen, ne može se došaptavati sa samim sobom.
Prošao je Stanislav Vinaver sva ratna iskušenja kad je bilo najteže kroz albanske vrleti, ali ovoliku torturu nije izdržao. Prvo prokleto odelo, a sada ćutanje. Može on da ćuti ako na to nije prinuđen, ako je prinuđen progovoriće i ispod pazuha, zato je očajno i telo uz ruke pritiskao. Ne ruke uz telo, nego se naprosto nadimao. Ako jezik mora da drži za zubima, zaboleće ga ili jezik ili zub. Jezik je amorfniji, ali koliko-toliko stameni zub, kutnjak, nije izdržao. Počeo je da ga nesnosno boli u času kad je i sam Svetski kongres slobodnih zidara počeo svoj ritualni rad.
Veliki majstor Velike lože „Jugoslavija" gospodin Ðorđe Vajfert otvorio je ritualno zasedanje Svetskog kongresa slobodnih zidara u Beogradu. Zahvalio je na svetloj i velikoj časti ukazanoj ovoj evropskoj i svetskoj prestonici. Podsetio da su se ovde okupili veliki majstori iznad onih svetskih majstora, okupljenih u svim velikim i malim ložama slobodnih zidara celog sveta, koji veruju da je Veliki Neimar svih svetova svetski svod sazdao na tri njihova velika stuba, na mudrosti, na snazi i na lepoti. Ustvrdio da je njihov prvi zavet još sam mudri Ciceron ispisao: Živeti i umreti u boljoj nadi. Pozvao sve bratstvo da čuvajući čast pravednog života, prema svojoj mudrosti, snazi i smislu za lepotu, a čistih ruku i čiste savesti, budu tvorci boljeg i bogatijeg života. Rekao je da je Svetski rat porušio mnoge građevine, ali da se građevina slobodnih zidara uglavnom sačuvala.
„Ovo je manifestacija svetskog slobodnog zidarstva u korist opštečovečanske sreće i opštečovečanskog mira" — govorio je Ðorđe Vajfert: „Cilj ovog Internacionalnoga kongresa je ne samo razmatranje izvesnih problema čisto intimne prirode, problema koji se odnose na unutrašnji rad i život svetske masonerije, nego — i to je glavni cilj radi koga se Kongres i sastao — rešavanje o zajedničkoj saradnji na uspostavljanju opštega mira, da bi se narodima omogućilo kulturno i ekonomsko razviće."
Ðorđe Vajfert je dao reč Velikom majstoru Velike lože Orijenta Grčke koji je predložio da se pošalju dva pozdravna telegrama. Prvi Njegovom Veličanstvu kralju Aleksandru I Karađorđeviću na Bled da primi njihovu blagodarnost za prijem koji im je učinjen u Njegovoj prestonici, uz uverenje o njihovoj dubokoj odanosti. I drugi Momčilu Ninčiću, novom predsedniku Društva naroda u Ženevi, kojim mu čestitaju izbor za predsednika i izražavaju želje za uspeh svih zajedničkih mirovnih napora
Blagoslovene li beogradske pošte, mislio je Stanislav Vinaver preko nesnosne zubobolje, kada su za nepunih petnaest minuta stigli povratni telegramski odgovori i sa Bleda, gde se kralj Aleksandar izmakao za vreme Kongresa, da bi se manje nagađalo da li je on mason i na kojoj je visokoj lestvici i iznad Velikih majstora, i iz Ženeve, odakle se Momčilo Ninčić zahvaljivao slobodnim zidarima i za prošlo i za buduće delanje za stvar i slavu mira
Dok su reč uzimali, pozdrava i deklaracije radi, predstavnici svetskih masonerija, Stanislav Vinaver je sa strašnom zuboboljom mislio koliko je istinita ona anegdota o zubobolji koju je nedavno čuo u Crnoj Gori, kada je on išao da piše o Crnoj Gori i Crnogorcima za „Vreme", a serdar Janko Vukotić da podeli medalje.
Po toj anegdoti išao je neprikosnoveni kralj Nikola sa serdarskom, vojvodskom i perjaničkom svitom po Crnoj Gori, dok mu se usput svak živi radovao. Negde u ljutom kršu, naišao je na jednog čoveka koji mu se nije radovao, nego se cvileći savijao pored puta. U želji da ovog nezahvalnog podanika ispita i razume, kralj Nikola pošalje perjanike da ga dovedu pred njega.
„A što ti je, jado jadan?" — pitao je kralj.
„Muka mi je nad mukama, gospodaru" — cvileo je jadnik: „Ujeo me poskok."
„A, muči, ljudska pogani, ja mišlja da te boli zub!"
Stanislav Vinaver je davao za pravo kralju pesniku i gospodaru Nikoli Petroviću Njegošu, jer šta su poskoci spram zubobolje, dok su reč uzimali Veliki majstori Velikih svetskih loža. Masonerija kao „kraljevska umetnost" koja je u dramskom obliku ceremonijala i rituala davala „filozofiju ljudskog duhovnog života" činila je to i sada i svi su čekali momenat katarze, očekujući da se za reč javi ili Veliki majstor Velike nemačke lože ili Veliki majstor Velikoga Orijenta Francuskoga. Ko će tražiti reč?
Najzad je i to došlo; uvidevši da onaj koji prašta neće uzeti reč, ako za praštanje ne bude zamoljen, reč je uzeo Veliki majstor Velike nemačke lože.
„Velika braćo, budimo veliki u ovom času. Na nama je da spojimo ono što je Svetski rat pokidao u našem bratstvu. Što je bilo, bilo je..." — govorio je mladi i simpatični Prus, dr Mifelman.
Znači bez nemačke krivice, palo sve s neba, što je bilo, bilo je — mislio je Stanislav Vinaver, a misao mu je bila nesnosna kao zubobolja, ako ne sad i nesnosnija.
„U interesu zajednice i u interesu celog čovečanstva to treba zaboraviti i nastojati da se više ne dešava" — nastavio je dr Mifelman: „Velike organizacije sporije koračaju ka tome cilju. Treba početi od pojedinaca."
Vinaver je gledao kako se pored njega nemački novinari zadovoljno smeškaju, naročito jedan sa svetlim paučinastim brčićima. Pogađao mu je, i pored zubobolje, misli: „Mi nećemo da budemo krivi. Zasad niste ni vi krivi, dok vam to mi ne pripremimo."
„A taj pojedinac, evo, neka sa nemačke strane prvi budem ja!" — završavajući svoj govor dr Mifelman je prišao starome i impozantnome gospodinu Velikome Majstoru Velikoga Orijenta Francuskoga Grusijeu i pružio mu ruku.
Ovi će se pomiriti ni na čemu, preturao je Vinaver, a to je kod njih nemoguće. Iza svega je neka velika nagodba, ako ne druga, ono da se izmire a da se pitanje krivice odloži za neku narednu deceniju. Poraz je gorak. Gorko se da zašećeriti, ali je ovo prezasićeno.
A onda se desilo nešto što je i samog ukrućenog i zubobolnog Vinavera zapanjilo. Stari Francuz je primio tu ruku sa svoje obe ruke, a zatim na svoja staračka prsa pritiskao mladoga Nemca i dugo su, dugo ostali u bratskom zagrljaju.
Toliko patetike ne bi podnela ni poslednja melodrama. Koliko li je cinizma u ovoj patetici kojom je ovaj mladi Nemac prepunio pokajanje koje to nije! Nije doktor Mifelman slučajno i spontano pošao prema starom i moćnom Francuzu Grusijeu. Nije to gest njegov iz duše proizašao. To je gest koji su planirale sve nemačke lože, to je gest čiju su težinu vagali svi nemački veliki majstori. To je gest velike majstorije. Ona je odredila tačnu meru lukavosti i tačne sračunatosti, koje su uspele i više nego što se očekivalo.
Bol u zubu nije dao Vinaveru da bude zlurad na galsku lakomislenost otmenog i površnog velikog Francuza, ni na one koje je ta površnost zahvatila talasom oduševljenja.
Gromoglasni aplauz koji će svi patetično uzeti kao oduševljavajući i kao egzaltacioni oblik obnove svetskog bratstva slobodnih zidara, samo je aplauz nemačkog olakšanja. Oprostite vi nama, jer mi vama ni ovo nećemo oprostiti, čitao je Stanislav Vinaver sa lica nemačkih novinara, posebno sa lica onog sa paučinastim brkovima, čiji su se krajevi kvasili suzama koje su od tronutosti ovome tekle niz lice. Iskreno do poslednje izveštačenosti.
Od ovakvog tronuća, opijenosti, zanetosti, od ovakvog aplauza, od suza radosnica, nije bilo bolje prilike da se završi ritualno zasedanje Svetskog kongresa slobodnih zidara. Ovoliko je za svet i za njegovu javnu znatiželju dovoljno, čak i suviše. Svetu je obećano ono što se moglo obećati — masonski mir. Veliki majstor Jugoslovenskih slobodnih zidara Ðorđe Vajfert zaključio je javno zasedanje i pozvao sve slobodne zidare i novinare na zajednički izlet u Topčider i Košutnjak.
„Šta misliš o svemu?" — pitao je Stanislava Vinavera tek napolju profesor Milan Bartoš.
„Nemci su ili na kolone ljudi ili na kolone računa. Kad idu na kolone ljudi prelaze se u računu. Kad idu na kolone računa, lako dolaze do ljudi. Mislim da su sad na putu ovog drugog."
„Ispalo je bolje nego što smo očekivali" — rekao je profesor Raško Dimitrijević.
„Mogla je da ispadne i opereta, da muzika nije odvojena za uveče."
„Nije Grusije ma ko."
„Nije, ali je ispao lakomislen."
„Ako je on, nije lakomislena Francuska loža Velikog Orijenta."
„Možda."
„Francuzi ne greše."
„Možda na svoj račun. A na naš — videćemo."
Potom je od hotela „Palas" krenula duga povorka automobila ka Topčideru i Košutnjaku.
Tamo je došlo do neočekivanog susreta između komande kraljeve garde i moćne svetske organizacije Slobodnih zidara. Jedna jedinica elitne kraljeve garde odala je počast Velikim majstorima i Velikim nastojnicima koji su s uživanjem mirotvoraca izvršili smotru.
Gostima su pokazani luksuzni saloni Doma garde sa mnogobrojnim portretima dinastije Karađorđević. Slobodnim zidarima je domaćin bio pukovnik u penziji, inače slobodni zidar, Petar Lazarević, koji je ovde ukazao na mogući uticaj masona, u prvim godinama svoje istorije, na istoriju Prvog srpskog ustanka pod Karađorđem 1804. Lazarević je kao bivši gardista uverio braću da su oficiri kraljeve garde veliki pobornici mira i da mogu mirno ostati u njihovom domu. Tako su svetski slobodni zidari prihvatili želju oficira da im budu gosti na ručku, za već postavljenim stolovima u bašti Doma garde. Na njihovo prihvatanje ljubaznog poziva pojavio se i sam komandant Kraljeve garde general Petar Živković, da „slučajno" u kraljevo ime bude domaćin ovog „iznenadnog ručka".
Ovde se moglo govoriti, zdraviti i nazdravljati. Ovde su pričali i nemački novinari, a pored njih se nalazio Stanislav Vinaver da bi ih mogao čuti. Sedeo je pored onog sa paučinastim brkovima koji ga je još uvek ni zbog čega nervirao, isto kao i krutost odela i nesnosna zubobolja.
„Oprostite gospodine, vidim da ste novinar" — obratio mu se paučinasti brka: „Govorite li nemački?"
„Govorim" — rekao je glasno Vinaver, da sam sebe čuje. Ali čuli su ga i drugi. „Vaš Veliki majstor..."
„Mislite, Veliki majstor lože ,Jugoslavija'" — ovaj razgovor su već slušali svi koji su razumeli nemački.
„On se zove Georg Vajfert?”
„Ðorđe Vajfert."
„Je li on Nemac?" — tek je ovo pitanje skrenulo pažnju svih. I onima koji nisu znali nemački prevođeno je.
„Nije Nemac. Srbin je!"
„Ima nemačko ime i prezime.”
„Svejedno."
„I roditelji su mu bili Nemci.”
„Svejedno."
„Kako onda može biti Srbin?”
„On je Srbin po svome izboru.”
„Kako to može?”
„Može, gospodine!”
„Koješta!"
„Povucite reč, gospodine!" — skočio je Vinaver.
„Što da povučem? Jeste koješta!"
„Biti Srbin nije koješta. I ja sam Srbin, po svome izboru. Moje ime je Stanislav Vinaver." Vinaver je skinuo masonske propisane rukavice s ruku i obe tresnuo u lice, u paučinaste brkove. „Ja sam ratni potporučnik srpske vojske, gospodine. Izaberite oružje od haubice, od debele Berte, do revolvera, mača ili sablje."
Skandal je bio tu i svi su bili neprijatno zatečeni, pogotovu što je nemački novinar počeo skandal raspravom o nacionalnoj pripadnosti domaćina Velikog majstora Velike lože „Jugoslavija" Ðorđa Vajferta. Skočio je jedini koji je mogao skandal zaustaviti i učinjeno ublažiti, Veliki majstor Velike nemačke lože Mifelman.
„Smesta se izvinite gospodinu Velikom majstoru Vajfertu i gospodinu Vinaveru, gospodine Alfrede fon Vegerere... Ja Vam se, gospodine Veliki majstore, i Vama, gospodine Vinavere, u ime svih nemačkih slobodnih zidara za ovo izvinjavam..."
Alfred fon Vegerer je odmah ustao i pošao do gospodina Vajferta da se rukuje uz izvinjenje.
„Moji su se spustili iz Gornje Austrije još 1450. godine. Ja sam živeo i ratovao kao Srbin, gospodine fon Vegerere, a mislim i da umrem kao takav" — rekao je Ðorđe Vajfert: „Hvala Vam što ste mi pružili priliku da svima to ovde kažem."
Stanislav Vinaver nije sačekao izvinjenje: „Gospodine Mifelmane, dopustite da se ja Vama i svima ovde izvinim za moje ponašanje koje nema pokrića u gospodinu spram koga sam reagovao. Ja sam od Vas saznao da pored sebe imam urednika časopisa Di Krigšuldfrage, koga godinama znam kao istorijskog krivotvoritelja. Kako pored njega ne mogu sedeti, dopustite mi da se udaljim od ove časne trpeze." Stanislav Vinaver je s ovim rečima napustio baštu Doma kraljeve garde i peške se, u krutom odelu i sa zuboboljom, uputio ka topčiderskom tramvaju kojim bi se vratio u grad.

*

Profesor zbog koga je Stanislav Vinaver 1908. izbačen iz Šabačke gimnazije, čije ime ne pominje da ga ne proslavlja, ponavljao je kao najveću misao celokupne srpske književnosti misao Ljubomira Nedića iz studije o Lazi K. Lazareviću: „I ako odelo ne čini čoveka, ono ga može nagrditi." Vinaver ga je ismejavao i zbog te misli i zbog neprekidnog stajanja da ne bi izgužvao odelo. Sada je želeo da mu se izvini. Odelo ne čini čoveka, ali ga može uništiti skoro. Došavši kući, Stanislav nije skinuo propisano odelo, on se naprosto iz njega istrgao, mada se ono i nije tako lako dalo. Ipak, rešio se krutosti, ali nije mogao da odahne. Zubobolje se nije mogao na isti način da oslobodi. Dosad su mu govorili da je zubat i na to se i ponosio. Ono što je imao počelo je da ga boli. Čitao je negde kako je zubobolni Jernej Kopitar, mentor Vuka Karadžića, umro srećan sa srpskom poslovicom: „Mrtvoga zubi ne bole." Dotle ipak nije došlo, ali do nesnosnog jeste. Tako se setio Damnjana Dače Kovačevića, zubara i pisca, kako mu je pisalo na anzihts kartama koje je nesebično delio, naročito piscima Pisao je neke proze koje niko nije čitao i od kojih se spašavao svako ko može. Ali je kao zubar bio čovek na svom mestu i svom zanatu vešt. Uzeo je Stanislav Vinaver jednu od Dačinih anzihts karti, utvrdio mu adresu i krenuo da se prvi put suoči sa zubarom. Imao je usta puna zuba i jednom i sa tim mora da počne. Daču je poznavao preko kolege, pisca i novinara Boška Tokina, koji je zbog svojih slabih zuba povlađivao lošem piscu Damnjanu Kovačeviću.
Zubar i pisac Damnjan-Dača Kovačević se obradovao Stanislavu Vinaveru. Bez obzira što je u čekaonici imao nekoliko pacijenata uzeo ga je odmah mimo ikakvog reda
„Došao sam da izvadim zub. Boli me" — rekao je Vinaver.
„Vi ste došli zubaru i kolegi" — rekao je Damnjan Kovačević: „Moje je da kao zubar utvrdim šta treba da se uradi oko ili sa Vašim zubom. Kao kolega, moje je da Vam to uradim najbolje moguće!"
„Meni je ovo prvi put" — rekao je Vinaver.
„Meni nije, gospodine Stanislave" — odvratio je Dača Kovačević: „Je li moguće da tako imate zdrave zube? U stvari, to se vidi po onom što pišete."
Damnjan je posadio Stanislava u stolicu i razjapio mu čeljusti. Kucao je u zube dok nije došao do onoga koji boli.
„Ima ovde još zuba" — rekao je na Vinaverov jauk: „Sad ćemo mi njega da popravimo, pa će da bude kao nov."
Vinaver je primetio neki čudan sjaj u zubarovim očima.
„Vama ovaj zub treba!" — ponavljao je kao da je on stari gramofon u uglu, u koji se Vinaver zagledao, i to je primetio: „Puštam to kad ženama radim, da im se jauci daleko ne čuju. Vama to ne treba, ali Vama treba taj zub, što rekli stari Latini: Dente lupus, cornu taurus petit. Vuk napada zubom, a bik rogom."
„Svako se brani kako zna ili kako može."
„Vi ste vuk. Vidim da znate i da je to Horacije."
„Ako Vi kažete!"
„Sad ćemo da ga otvorimo. Stavimo lek. Izvadimo lek. I zatvorimo zub" — objasnio je Dača opet sa većim sjajem u očima: „Ako imate šta još da kažete, recite. Kad počnemo, nema Vaše priče, nema zatvaranja usta sat i po."
„Nemam šta da kažem."
Damnjan-Dača je brzo n vešto otvorio zub, koji je pri bušenju boleo isto koliko je i pre boleo. Lek ga je jako zapekao a onda je i bol počeo da čili.
Sjaj u Dačinim očima postao je žeravica.
„Kolega Stanislave, ja znam da Vi niste bili u prilici da čitate nešto značajnije od onog što ja pišem. Možda Vam je kolega Tokin nešto i pričao, ali priča o nečemu, nije to samo. Ja znam da Vi jedva čekate da nešto od toga vidite, pa ću Vam ja, dok lek stoji, za ovaj sat nešto da pročitam. Neću nešto teško, uzeću nešto lakše što će Vam i za zub prijati."
Damnjan Kovačević je imao ukoričenu biblioteku rukopisa i poče po njoj da pretura.
„Osveta unesre
enog ljubavnika. To nije za Vas, isuviše je oko srca. To će da sačeka gospođu Isidoru Sekulić ili Milicu Janković ili gospođicu Jakovljević Mirjam. Svi kod mene dođu, važno je sačekati. Ovo je za Vas. Kad se stari panj zapami, roman iz Palilulskog kvarta. Ovo Vas odavno čeka, čak sam i ja poboravio šta je u njemu, sad ćemo zajedno da uživamo. Oprostite ako zapnem negde. Ovo nije moj originalni rukopis, to mi je prepisala neka od gospođica kojima popravljam zube... Ja svoje autografe držim u trezoru Hrvatske štedionice, imaju najnovije trezore. Meni se, moj gospodine, rukopisi ne mogu izgubiti... Ovo se ubilo za vas..."
Stanislav Vinaver je držao razjapljena usta koja nije smeo da zatvori dok mu se ne izvadi lek iz zuba, a Damnjan-Dača Kovačević je počeo da mu čita svoj roman o starom panju, u stvari starom palilulskom pekaru gazda Peri, koji je ostario kao neženja, jer prvo nije imao novca, a kad ga je stekao, stekle su ga i godine. Sad gazda Pera mladim ženama nije verovao, a stare nije hteo. Tako je sreo ženu između. Jednu držeću, mladu udovicu, sklonu starom, naročito starom zlatu, žutom predratnom, a ne ovom crvenom poratnom. Sa zlatom je gazda Pera ulazio u stan udovice mlade, uveren da tako ulazi i u njeno srce. Damnjan-Dača je čitao isuviše sugestivno, stavljao se čas u ulogu gazda-Pere zanetog i zaljubljenog, čas je objašnjavao strasnu uspaljenost mlade udovice za starim zlatom. Oči su mu tako sijale da su se mogle kaliti u čelik. Stanislav Vinaver je prevrtao oči na zidni sat, za koji mu se činilo da je u kvaru jer su se kazaljke presporo pomicale, čak mu se činilo da je na satu jedna sekunda napred, dve nazad. Nadao se da taj nesrećni junak gazda Pera neće izdržati i da će se i on pobuniti protiv svoga pisca. On jeste na papiru, ali nije u zubarskoj stolici. Ali gazda Pera se prepuštao i udovici i piscu. Udovica je od gazda-Pere izvukla sve što je imao zlatno, a pisac je uveo u roman i udovičinog ljubavnika, jednog žestokog rmpaliju. Taj rmpalija je jedno veče, dok je gazda Pera bio u stanu kod udovice koja ga je puštala u stan, terala ga da se i raskomoti kao kod svoje kuće, ali nije puštala u krevet, tako zalupao na njena vrata Udovica je u strahu, govoreći da joj dolazi budući muž kome se obećala pre nego što je gazda-Peru, dušu od čoveka upoznala, sklonila gazda Peru u klasični škripavi ormar. Rmpalija je pitao ko je u ormaru. Udovica je rekla da je možda mačka. Onda je gazda Pera morao da mjauče kao mačka. I Damnjan-Dača Kovačević u žaru čitanja drao se kao rmpalija, uspijao kao udovica i mjaukao kao gazda Pera Zubobolja mu je bila nesnosna, ali ju je izdržavao, znojio se Stanislav Vinaver od Dačine jare, hoće li izdržati nesnosnost zubara koji hoće da bude pisac. Udovica je stišavala gazda-Peru kao mačka u ormaru, udarajući ga u čelo štiklom od cipele kroz odškrinuta vrata. Damnjan-Dača je skinuo svoju cipelu i njenom petom udarao u zubarsku stolicu u kojoj je Vinaver sedeo. Najzad je, kao rmpalija, lično izvukao gazda Peru iz ormara. Rmpalija je udarao u neki tanjir terajući raskomoćenog gazda Peru da igra dok mu je pevao: igraj, igraj Martine... I Damnjan-Dača je zveketao instrumentima da postigne atmosferu, a Vinaver ponavljao u sebi: trpi, trpi, Stanislave...
Na kraju su udovica i njen rmpalija izbacili golog gazda Peru na ulicu u rano trudbeničko jutro. Tako se završio Dačin roman za jedan zub. Dačine oči su poprimile normalan sjaj, a Stanislav Vinaver se uverio da zidni sat u ordinaciji ipak radi tačno..
Dača je požurio da izvadi lek i da plombira otvoreni zub. Žurio je da što pre čuje sud o svome romanu.
„Kako Vam se čini?"
„Ne boli me."
„Mislio sam na roman."
„Ima tu nečega."
„Mislite?" — radovao se Dača.
„Ne samo da mislim, siguran sam."
„Hvala Vam, puno Vam hvala" — Dača je bio zadovoljan.
„Naročito u onom maukanju."
„To i ja mislim. To mi je najbolja partija"
„Koliko sam dužan?" — pitao je Vinaver.
„Ništa Vi meni mišljenje. Ja Vama zub."
„Imate pravo što rukopis čuvate u trezoru."
„Baš Vam hvala. Jedno je kad Vam ukradu neku stvar, a drugo kad Vam ukradu delo."
„Zato ga i čuvajte od javnosti."
„Baš Vam hvala. Zamislite, profesor i filozof Branislav Petronijević mi je za isti roman rekao da je banalan, da ljubav nije za sprdnju."
„O ukusima se može raspravljati. Vi volite latinske citate."
„Znam to, pa ipak."
„On je to verovatno gledao sa filozofske tačke gledišta, on svuda traži metafizičko."
„Hvala Vam, Vi sve razumete."
„Doviđenja, gospodine, bilo mi je nepojmljivo..."
„Gospodine, radujem se i nadam da će Vas uskoro zaboleti i drugi zub."
„I ja se nadam" — rekao je Stanislav Vinaver, a mislio je: Da Bog da jezik pregrizao! Da Bog da se zapalio čitajući svoje romane! Da Bog da mu se izgubio ključ od trezora Hrvatske štedionice, našao je gde će svoje ludosti da čuva.
Stanislav Vinaver je ipak od Damnjana-Dače Kovačevića izašao bez zubobolje u beogradsko predvečerje, s nadom da će ili naići na nekoga na kome će sve današnje patnje iskaliti, ili da će ga koncert orkestra Opere smiriti i vratiti mu izgubljeni i iskidani ritam ovog dana.

*

Koncert simfonijskog orkestra Opere Narodnog pozorišta izazvao je veliko uzbuđenje među Beograđanima, manje zbog samog koncerta, više zbog onih u čiju je čast priređen, Velikih majstora svetske masonerije, onih koji su uvereni da im njihove insignije, majstorska pisma, diplome i gramate daju tapije na svet i podizanje stubova koji đe podupirati sam nebeski svod. Svi koji su želeli da vide izbliza i na jednom mestu Velike majstore svetske tajne konstitucije, ceo ugledni i radoznali beogradski svet slegao se u Narodno pozorište. Bili su tu svi koji su želeli da vide i da budu viđeni. Valja se sresti sa svetom i svom moći njegovom, oličenoj u ozbiljnim ljudskim licima onih neposredno podređenih Velikom neimaru svih svetova. Za mnoge je taj susret bio čak i razočaravajući i pretvarao se u kuloarsko nagađanje. Veliki majstori su ovoga puta bili odeveni obično, svečano za koncert kao i svi ostali, pa su se kao takvi sa ostalima i pomešali, na koje su toliko i ličili da ih je bilo teško razlučiti i osmotriti bar. Publika je šaptala i nagađala koje je koji Veliki majstor, ne skrivajući svoje razočaranje što pred sobom vide obične ljude, koji toliko liče na ugledne i vremešne njihove sugrađane i koji oko sebe nemaju nikakve pretpostavljene čudesne aure i zračenja. Posebno je publiku razočaravalo to što su Veliki majstori ostali majstori i u publici, zavetovani svojoj tajni. Oni nisu seli svi zajedno u jednom delu pozorišta, nego su se pomešali sa publikom po parteru i ložama.
A onda se desilo nešto što je usrećilo one željne uzbuđenja i senzacija, one što su sa tim ciljem i došli na ovaj koncert. Desilo se nešto što je ushitilo sve i pažnju svih okrenulo ka loži broj dva. U Beograd je, u Narodno pozorište, u ložu broj dva, stigla najbogatija udavača sveta, elegantna dama Meri Landon Beker, o čiju su se ruku otimali mnogi, a ponajviše jedan mladi engleski lord, jedan neoženjeni sredovečni car i mladi srpski pesnik i jugoslovenski diplomata Božidar Purić. Gospođicu Beker je, naravno, pratio gospodin Božidar Purić.
Pozorištem se počelo najpre šaptati, a onda su se čuli i glasni uzvici:
„Ona je!"
„Pobedio je Purić.”
„Dabome, tako i treba.”
„Ko zna kakav je lord."
„Nije gospođica luda da gleda na ćelavog cara, još bugarskog."
„Na prvi pogled se vidi da je Amerikanka" — rekao je Rastko Petrović, sedeći između Miloša Crnjanskog i Stanislava Vinavera, do koga je opet sedeo Momčilo Nastasijević sa braćom, a dalje se red dopunjavao profesorima Raškom Dimitrijevićem, Milošem N. Ðurićem i Milanom Bartošem.
„Pući ću" — rekao je Miloš Crnjanski.
„Šta bi dao da si na Božinom mestu?" — pitao je Rastko.
„Šta ću ja na njegovom mestu? Pa on ne zna ni da loptu šutne" — rekao je Crnjanski: „Pući ću što sam došao ovde da gledam ovu ludost. Ovde se uzbuđuju ni oko čega."
„Da sam na Božinom mestu, ja bih dao sve vas" — iskreno je istresao Rastko.
„Ti ne znaš šta je fudbal!" — odbrusio je Crnjanski.
„Je li tačno da si sa Milošem i sa gospodinom Rakićem bio na fudbalskoj utakmici?" — pitao je Vinaver.
„Šta sam drugo mogao?" — kazao je detinjasto Rastko: „Kad ide gospodin Rakić, kuda ću ja?”
„I?"
„Sve vreme sam se nervirao što samo dvojica od one siline igrača smeju da diraju loptu rukama."
„Nemoj da budeš nezahvalan" — rekao je Miloš Crnjanski: „Jednoga dana o tebi će pisati kako te je sve univerzalno zanimalo, pa i fudbal. Uostalom, Radmila Bunuševac je to već stavila u novine."
Vinaver se osvrtao po publici. Nešto ga je brinulo. Nešto očito nije bilo u redu.
„Što li nema profesora Branislava Petronijevića?"
„Piše ljubavne pesme" — smejao se Miloš Crnjanski cinično: „Verovatno ga stigla inspiracija”
„Otkud ti znaš za to?"
„Od onog knjižara i izdavača Petra Petrovića.”
„Od Skakavca? Šta on ima s tim?”
„Zamajava ga da će da mu izda zbirku. A onda se profesori naslađuju onim što je snašlo filozofa..”
„Koji profesori?"
„Bogdan Popović, Branko Lazarević, Miodrag Ibrovac, možda i Slobodan..."
„Šta imaju da se naslađuju..."
„Šta mene istražuješ? Pitaj njih" — obrecnuo se Crnjanski: „Tužno je do smeha, smešno je do srca."
„Toga Skakavca ću da bijem."
„Nisi ti za to."
„To će on da vidi!"
Loža broj dva bila je pažnja cele publike, pa i u nju umešanih Velikih majstora masonskih loža Prirodno je da nisu izostajali komentari. Šik gospođice Beker dopadao se i muškom i ženskom svetu. Bila je elegantno obučena, kako to dolikuje jednoj milionerki i to dolarskoj. Ali ništa preterano. Beogradske gospođice su zadovoljno zaključivale da ne zaostaju za njenim šikom bez obzira što nisu milionerke. Dame srednjih godina su nalazile da su gospođica Beker i gospodin Božidar Purić zaista divan par, ali su se više izjašnjavale u korist gospodina Purića. Gospoda srednjih godina slagala su se sa damama srednjih godina, ali su prednost davala gospođici Beker. Dame srednjih godina su govorile da muškarcima srednjih godina ne treba verovati, pogotovu kad su u pitanju dolari.
Počeo je koncert i svi su se, tako se bar činilo, prepustili muzici, mada je sve zanimalo kako se muzici prepuštaju gospođica Meri Landon Beker i gospodin Božidar Purić.
Jesmo li se oteli od Balkana, mislio je Vinaver, koji je svoje muzičke kritike počinjao sa početkom koncerta. Jesmo li postali Evropa i više od Evrope? Beograd ima četiri simfonijska orkestra. Kada se uzme u obzir da veliki Pariz ima tri simfonijska udruženja: Kolon, Lamur i Konservatoar, ovde moraju pasti u oči Beogradova četiri: Opersko sa Hristićem, Kraljeva garda sa Pokornim, Beogradsko sa Kostićem i Stanković sa Brezovšekom. Dolazak ruskih izbeglih muzičara doneo je mnogo. Kvantitet je iznad Pariza. Sve oči muzičke Evrope su uperene u Beograd kao u čudo. Hoće li se istrajati u kvalitetu? Sa muzičke strane to bi bila žarka želja svakog ljubitelja muzike...
Ljubitelju muzike Stanislavu Vinaveru je od početka ovog koncerta nešto smetalo. Smetalo mu je nešto krupno. Smetala mu je krupnoća dirigentskog gesta gospodina dirigenta orkestra opere Stevana Hristića. Probao je da sluša, a da ne gleda u dirigenta. Gospodin Hristić je kompozitor i po njemu, Vinaveru, dobar kompozitor. Koje je to srpsko prokletstvo? Što, kad neko radi nešto dobro, ne radi samo to, nego hoće da radi sve drugo što ne radi dobro? I to mu je smetalo, njemu koji je Srbin po svom neopozivom izboru. Što gospodin Stevan Hristić neće da bude samo dobar kompozitor, nego hoće da bude i loš dirigent? To mu je smetalo i zatvorenih očiju.
Dirigent se u Vinaverovom slušanju zatvorenih očiju još više „video" u svim svojim greškama. Onako razmahnut, sve je više omahnjivao, pravio je zbrku, zbunjivao je orkestar, zapetljavao se, kresao one fine detalje. Onim žestokim mahanjem varao je i sebe i publiku da zaista sve drži u svojim rukama i da suvereno vlada i orkestrom i partiturom.
To što je smetalo Stanislavu Vinaveru u Hristićevom dirigovanju, kao velikom muzičkom znalcu, daleko je više smetalo Betovenu i Bahu od čijih je dela sačinjen repertoar za ovaj koncert. Bile su to njihove note, ali bez njihove neprekidnosti koja garantuje celovitost jednog dela. Dirigovanjem Hristićevim bila je iskidana svaka partitura, rasparčane celine, izmrvljeni pa i zdrobljeni detalji.
Stanislav Vinaver je znao da je u publici gospodin Milan Rakić, pozdravili su ga u holu i Rastko Petrović, i Crnjanski, i on, i saosećao je sada u velikom jadovanju najboljeg znalca Betovena u Beogradu zbog onog što se na ovom koncertu pod ovim razmahnutim dirigentom čini od Betovenovih dela. Potom je u sebi kipeo zbog Bahovog udesa. Stanislav Vinaver u tadašnjem Beogradu važio je za najvećeg znalca Baha. Svirao ga je besprekorno od svoje najranije mladosti. Na besprekornom sviranju Baha bio je stekao zvanje pijaniste vunderkinda. Sa takvim sviranjem Baha bio je među najboljim studentima na Muzičkoj akademiji pariske Sorbone kod čuvene profesorke Landovske. Bah je u njemu spajao dve ljubavi — matematiku i muziku. On je tvrdio, prema svojim životnim i filozofskim verovanjima i prema svome ukupnome obrazovanju koje je iskazivao celo-celcito, da je Bah najveći muzičar među matematičarima i da je najveći matematičar među muzičarima, a da se pri tom matematikom nije bavio, već samo muzikom. Sva Bahova dela smatrao je Vinaver čudesnim muzičkim jednačinama sa jednom, dve, tri ili više nepoznatih. Svako Bahovo delo posedovalo je svoj obrazac, svoj ključ za razrešenje, svoje dokučivanje tajne jednačenja. Pod dirigentskom palicom Stevana Hristića sve je kod Baha bilo od nepoznatih, ali bez ikakve moguće jednačine.
U očaju Vinaver pomisli — ovaj koncert je udesan. Izgleda da su se danas protiv njega digli svi zli volšebnici, čije je postojanje ispovedao svojom poetikom tako uverljivo da su oni počeli da postoje i da se nerviraju što su razotkriveni, mislio je Vinaver. Oni su protiv svega što stvara dobro, što nosi životni ritam, a na prvom mestu su protiv dobre muzike koja svemu daje i početne ritmove i finalne akorde. Oni opsedaju ljude i teraju ih da rade prvo protiv sebe, a time, i potom, protiv drugih.
Stevan Hristić je opsednut zlim volšebnicima i njegovo razmahano dirigovanje liči pomalo i na njegovo otimanje od njih. Stevanu Hristiću valja pomoći da se od njih otrgne i da se okane dirigovanja, dok je ovaj inače od dobrih muzičara sastavljeni orkestar čitav. Hristićeva krupnoća gesta podsećala je Vinavera na nešto što je danas video i čemu se čak divio. Bilo je ono gledanje saobraćajnog žandarma, i njegovo dirigovanje sa kojim je vešto sređivao saobraćaj na glavnom gradskom — terazijskom raskršću. U muzičkoj kritici koju će o ovom koncertu napisati nešto mora i pohvaliti. I Stanislav Vinaver se odlučio, pohvaliće saobraćajnog žandarma. Više se ne sme ništa prepustiti zlim volšebnicima. Jesu li oni to sprečili strasnog posmatrača svakog građanskog spektakla da večeras ne bude ovde? Narodno pozorište je bilo prepuno, ali loža broj šest bila je prazna. Dok su svi gledali prema loži broj dva, dotle se Vinaver obrtao prema loži broj šest u nadi da će se u njoj ipak pojaviti filozof Branislav Petronijević.
Koncert je završen solidnim aplauzom, a što Stanislava Vinavera i nije nerviralo, jer i solidnu katastrofu vredi nagraditi. Publika je aplaudirala, dirigent Stevan Hristić i orkestar su se zahvalno klanjali. Međutim, publika je aplaudirala, ali su svi posetioci gledali prema loži broj dva. Tako je ovaj dugi aplauz bio i aplauz srpskom zavodništvu. Povedeni publikom, i dirigent Hristić i orkestar su počeli da se klanjaju spram lože broj dva. Gospođica Meri Landon Beker je shvatila da mora uzvratiti naklonom, kojim je pak zaslužila gromoglasan aplauz. Počeli su da joj aplaudiraju i orkestar i dirigent. Stanislav Vinaver se okrenuo na drugu stranu i, nasuprot svima, aplaudirao praznoj loži broj šest filozofa Branislava Petronijevića.
Gospođica Beker se više klanjala, a aplauz je bio sve veći. Ona je neusiljeno pokazivala red svojih belih zuba.
„Američki, banalno" — rekao je Miloš Crnjanski.
„Hristić je ovo zaslužio" — kazao je Vinaver.
„To jeste za nas američki banalno, ali za Ameriku je to američki prirodno, srdačno i toplo" — bunio se Rastko Petrović.
„Šta ti znaš o Americi?"
„Znaću sve kad u nju odem!"
„Kad odeš — posle pričaj" — uzvratio je Crnjanski: „A ja ostajem pri tome da je ovo američki banalno. Amerika je uopšte jedan veliki banalni prostor. Banalni ceo kontinent. Istorija će pokazati koliko ćemo ispaštati što nam ga je Kolumbo uopšte otkrio. Misle da sve mogu dolarima. I moći će jer na to pristajemo. Njima su osećanja dolarska, srce dolarsko, lepota dolarska, keze se na dolare..."
„Nema sumnje da je gospođica Beker vrlo simpatična i kad se uzme u obzir njeno bogatstvo" — branio se Rastko Petrović.
„Kako da se ne uzme kad ceo svet o tome piše i priča" — trsio se Crnjanski.
Gospođica Beker je na oduševljenje Beograđana zatečenih u Narodnom pozorištu izgledala vrlo veselo. Bila je srećna i raspoložena i to ju je činilo i lepšom i gracioznijom, onako vitku, srednjeg rasta, dugog lica, visokog čela i kratke kestenjaste kose. Na nju su lep utisak činili i gospodin Božidar Purić i Beograd i beogradska operska publika. Dame nisu propustile kako ona netremice posmatra svog kavaljera.
Kada se konačno aplauz završio, gospodin Purić i gospođica Beker ruku pod ruku prošli su kroz redove radoznale publike koja je za njima nagrnula do ispred pozorišta. Svi su želeli da vide čime će se odvesti, i da im ništa ne promakne. Oni su seli u jedan zatvoreni divni crni kadilak sa osam cilindara. Čim je auto krenuo, gospođica Beker se zagledala duže u oči gospodinu Puriću, osmehnula se srećno i naslonila glavu na njegovo desno rame. Publika je sa zadovoljstvom razumela taj njen gest kao svršenu stvar i kao osiguranu pobedu našeg pesnika, diplomate i kavaljera Božidara Purića nad verovatno nadmenim lordom Karmartenom. Još dugo, pošto je auto bogatu Amerikanku i njenog kavaljera odvezao, ulicama se čuo razgovor o pobedi nad Englezima, kao da je to neka nacionalna pobeda ili bar sportska.
Jedino su u holu pozorišta ostali oni retki koji su ili posetioci posvećeni muzici, ili koji ne podležu lako egzaltiranim senzacijama.
„Mislim da je koncert ipak uspeo" — rekao je profesor Raško Dimitrijević.
„Ipak uspeo" — ponovio je kao odjek Svetomir Nastasijević.
„Ja sam taj koncert predložio" — nastavio je Raško Dimitrijević.
„Što nisi predložio i dirigenta?"
„Hristić kao dirigent nije Nemcima nepoznat."
„Ako im nije nepoznat, nije im nepoznat ni kao loš dirigent."
„Što Nemcima?" — pitao je Rastko Petrović.
„Zbog Betovena i Baha" — odgovorio je Momčilo Nastasijević.
„Ili zbog rata koji je u Nemačkoj proveo dirigujući?" — pecnuo je Vinaver.
„Imao je poluinternaciju" — nastavio je Momčilo Nastasijević, duša koja sve brani.
„Jeste, mogao je Nemce da upropasti muzikom. Da im rasturi cesarske armade" — terao je sprdnju Vinaver.
„Ne volim aluzije..." — trgao se Crnjanski. „Koje to nisu" — pecnuo je i Rastko poučen Vinaverom.
„Svejedno" — odbrusio je Crnjanski, pružajući ruku da se skloni od svake neprijatnosti. I sklonio se žurno.
„Koncert je uspeo" — ponavljao je Raško Dimitrijević.
„Ipak uspeo" — ponovio je Svetomir Nastasijević.
„Možda Hristić nije imao pun svoj dan, ali on zna muziku, pa i diriguje" — mirio je sve, pa i sebe Momčilo Nastasijević.
„Kako nije imao dan. Za onolike zamahe valja imati dosta kondicije."
Sustigao ih je Stevan Hristić sa rukama ispruženim za čestitanje. Svi su to uradili, ali sa veoma srdačnim smeškom, sem Stanislava Vinavera
„Pretpostavljam da su Vas od publike spasili Boža Purić i ona njegova Amerikanka. Ali od mene Vas neće spasiti!"
„Ne shvatam Vas, gospodine Stanislave."
„Shvatićete kad objavim kritiku. Ja od Vas moram da spasem i orkestar Opere i Betovena i Baha i ko zna koga još... Mnogo posla za jednu malu kritiku."
„Gospodine Stanislave, uvredio bih se da ne znam Vašu sklonost i neodmerenoj šali."
„Ovo je, gospodine Stevane Hristiću, sada veoma odmerena zbilja."
Ostali su se polako i delikatno izmakli, kao da žele da diskretno ostave na miru gospodu koja imaju nešto sasvim lično da saopšte jedan drugom. To je iz divnog gradskog vaspitanja koje se ponekad zove i kukavičluk, ili pažnja da se ne stane na stranu jednog od gospode ili da se, ne daj Bože, ne postane sudskim svedokom, ukoliko dođe do spora među njima.
„Pazite gospodine, ja sam večeras čuo samo lepe stvari."
„Jeste li osetili bljutavost od slatkorečivosti koju ste čuli? Ja to prvo osetim u stomaku!"
„Ostavite se Vi tih Vaših lakrdija, dosetki. Niste Vi ni najduhovitiji."
„Od mene je duhovitiji gospodin Volter. A Francuzi kažu da ni gospodin Volter nije najduhovitiji. Od njega je duhovitiji gospodin Ceo Svet! Samo ja nemam ni namere ni razloga da sa Vama budem duhovit. Ja sam nesrećan, gospodine Hristiću, duboko nesrećan kako loše muziciranje može da unesreći čoveka."
„Od onog što sam čuo koncert je za retke bio sasvim u redu, a od onih brojnijih — veličanstven!"
„U redu je bio za kurtoazne, koji neće da Vam se zamere. Šta mislite, što su se naši prijatelji od nas izmakli? Za muzičke laike, neznalice i laskavce bio je veličanstven. A za one koji se ne boje zameranja..."
„Kao što ste samo Vi?"
„Ako sam i samo ja, koncert je bio katastrofalan i to isključivo zbog Vašeg dirigovanja. Gledao sam u očajanju kako u panici mašete, da sam pomišljao kako su se note kao roj osa digle sa partiture i kako Vas opako i žestoko napadaju."
„Ja nemam reči, gospodine Stanislave."
„Ja ih moram naći, gospodine Hristiću. Moram kritiku napisati."
„Bojim se da ćemo se videti u sudu."
„Do skorog viđenja, gospodine Hristiću."
„Vi ćete mi biti svedok i za ovo, gospodine Ðuriću" — rekao je ljutiti Stevan Hristić prolazeći pored profesora klasičnih jezika u Zemunskoj gimnaziji, filozofa i prevodioca antičkih pisaca i filozofa Miloša N. Ðurića.
„On uvek nađe prave reči, gospodine Hristiću" — kazao je profesor Miloš N. Ðurić: „Ubediće me da budem njegov svedok ukoliko mu budem potreban."
„Gde su ostali?" — nasmejao se Vinaver: „Svi junaci nikom ponikoše. Još ostade Ðuriću Miloše."
„Ja sam ipak pisac Vidovdanske etike" — prosijavao je svetli Ðurićev smeh: „Čekaće nas u Port Arturu. Inače neću moći da ti svedočim, ja se jedva razumem u diple. O dirigovanju nemam pojma."
Izašavši u Knez Mihailovu ulicu, Stanislav Vinaver i Miloš Ðurić su naišli na čudesan prizor. U gomili od mnoštva šetača koja se, vučena znatiželjom povećavala, rzao je uplašen i uznemiren konj pod još uplašenijim i neveštim jahačem. U Ðačkom bataljonu Vinaver je naučio da i najmirnijeg konja ne može ništa da uznemiri kao nevešt jahač. Ovaj konj nije bio toliko miran koliko je tek na njemu bio nevešt jahač. Konja su držala dvojica žandarma, za uzde čvrsto, dok je treći žandarm pokušavao da skine konjanika Konj se vrteo, naročito svojim zadnjim delom, bacajući u krug čifte, dok se konjanik grčevito držao za grivu i nogatao iz sve snage na trećeg žandarma Bilo je očigledno da se ni konj ni jahač neće tako lako smiriti. Konj je postajao uznemireniji, a jahač paničniji.
„Stašo, to je profesor Branislav Petronijević!" — uzviknuo je Miloš Ðurić: „Ili sam ja budalčina kojoj se priviđa."
Stanislav Vinaver se na mah iz trome žustrine preobrazio u naglog i žurnog. Prvo je uleteo u baštu hotela „Ruski car" i dograbio sa prvog stola, na zgranjavanje gostiju za istim, dozu sa šećerom. Potom je svojom korpulencijom razgrnuo radoznale šetače i uleteo u krug koji je svojim čiftanjem opisivao konj koji se već i propinjao pred žandarmima koji su držali uzde, dok se treći žandarm grčevito držao za uzengiju bez obzira na profesorovo nogatanje. Stanislav Vinaver je vešto rukom uhvatio uzde više od žandarma.
„Šta hoćete?" — vikao je žandarm. „Pustite mene. Ja se razumem i u konje i u filozofe!"
„Gubite se!" — viknuo je žandarm.
„Ja sam konjički poručnik Vinaver, odbij!" Stanislav Vinaver se odjednom preobrazio u onog koji bespogovorno naređuje i žandarmi su bespogovorno odstupili. Držeći jednom rukom neobično čvrsto uzdu uznemirenog konja, Vinaver je počeo da trese dozu sa šećerom konju na gubicu, tepajući mu: „Mir, beli, mir, mir, ne boj se, beli, mir..."
Konj se neočekivano brzo smirio, skoro da se ukopao, stresao i mirno zarzao. Stanislav Vinaver je izručio preostali šećer iz doze na dlan i pružio ga konju. Konj je gubicama kupio šećer tako mirno, kao da pre čas nije bio do pogibelji uznemiren. Usledio je aplauz.
„Ovo je škola 1300 kaplara" — rekao je šetačima Stanislav Vinaver, a onda se obratio jahaču, unezverenom filozofu Branislavu Petronijeviću: „Veleumni plemiću Don Kihote od Manče, jeste li me prepoznali, ja sam Vaš Sančo Pansa."
„Nećete me skinuti" — mlatio je nogama profesor Petronijević žandarme: „Dok ne projašem Knez Mihailovom do kraja"
„Zar ti ne znaš da je konjima još pre Svetskog rata zabranjen ulazak u Knez Mihailovu ulicu?" — vikao je žandarm profesoru Branislavu Petronijeviću.
„To je jedino što on ne zna" — pokušao je da objasni žandarmima mladi filozof Miloš Ðurić šta ne zna stari filozof Branislav Petronijević.
Profesor Branislav Petronijević nije ovog puta pao s konja, već je bio skinut.
„Pustite sve meni" — naredio je žandarmima Stanislav Vinaver: „Moje je da se i konj vrati odakle je stigao."
Žandarmi su se snebivali između dužnosti i naredbe. Ko da se spori sa konjičkim poručnikom. Bolje da se liše bede.
„Profesore, šta je ovo?" — pitao je Vinaver.
„Ona je htela da me vidi na konju večeras. Trebalo je da projašem Knez Mihailovom do kraja i da se vratim" — kršio je ruke filozof Petronijević.
„Ko je hteo da Vas vidi?"
„Ona, moja Eloiza. Lilijen Skerlić."
„O, Bože, nesreće."
„Od toga zavisi naša budućnost."
„O prestonice, koja daješ nade bezočnicima i laktašima, a uskraćuješ ih čestitim i povučenima Obilno podržavaš besramnike i hulje, a ubijaš nadu poštenih i skromnih mudraca."
„Lepo ste to o meni rekli."
„Nisam ja, profesore, Servantes."
„Vi shvatate da ona hoće da me vidi na konju?"
„To Vam je ona rekla?"
„Poručila mi je."
„O, nesreće, šta su Vam uradili? Preko Petra Petrovića Skakavca?”
„Otkud znate?"
„Zar Vam nisam rekao da o svojoj sreći ne pričate zlim volšebnicima. Pokvariće Vam i sreću i iluziju. On Vam je i konja nabavio. O, nesreće!"
„I to znate. Iz jahačkog kluba ,Knez Mihailo'. Mislite da je on...?"
„Šta Vi mislite?... Gde Vas čeka?"
„Kod svoje knjižare u Krsmanovićevoj kapiji."
„Nije u redu da nas dugo čeka"
„Što Vas?"
„Vašu izjavu filozofu Bertrandu Raselu da ste kroz Albaniju idući pali s konja, čuo je iz mojih usta Moram je ponovo autorizovati."
„Šta nameravate?"
„Ne volim kad mi kradu ideje. A ne podnosim kad mi ih kradu i profanišu. Posebno ne volim kad mi idući mojim tragom povređuju prijatelje."
„Znači ispao sam..." — profesora Petronijevića zasvrbele su uši.
„Ispali ste filozof koji je zaljubljen..."
„Ja Vam zavidim. Uradili ste nešto što ja nikada neću moći" — tešio ga je mladi filozof Miloš Ðurić.
„Nemojte me tako tešiti, kolega. Ovo ću teško preživeti!" — uzdisao je profesor Branislav Petronijević.
Šta da se radi sa tako utučenim filozofom Branislavom Petronijevićem, pitao se Stanislav Vinaver, vodeći konja preko Terazija dok ga je Miloš Ðurić vodio ćutke ispod ruke. Filozofi ne umeju da se teše međusobno. Mora mu nešto vedro reći pre nego što se zatvori u hotel „Balkan" i odboluje večerašnji događaj, kad će još jednom sam morati da odgovori na Rusoovo pitanje iz nove Eloize: Može li se ikada zaboraviti ono što se jednom ljubilo?
„Čujte, moram da Vam se izvinim. Ima nečeg u onom Vašem dokazivanju Darvinove teorije."
„A, je l' te?"
„Jeste. Opet Vas iz Londona podržavaju.”
„Opet Rasel!"
„Sada Vas podržavaju majmuni!”
„Ko me podržava?"
„Majmuni. U Londonskom zoološkom vrtu majmunska kolonija je napravila pobunu. Ne daju leš uginulog majmunčeta Povređeno je 40 stražara Već treći dan teraju štrajk. Ne priznaju štrajkbrehere. Recite mi kao stručan čovek hoće li svet dobiti prvi sindikat majmuna?"
„Sam me je Bog prokleo Bergsonovim šegrtom" — nasmejao se profesor Petronijević: „Gde će Vam duša?"
Ipak nije sve tako tragično.
„Šta se desilo?" — pitao je pretvarajući se Petar Petrović Skakavac, primajući uzde iz Vinaverovih ruku: „Da nije profesor Petronijević opet pao pod konja?"
Oslobodivši ruke Vinaver je odjednom, tako posred lica i preko nosa i usta, jako udario Skakavca sa obe ruke iz ramenice sastavivši ih dlanom u dlan u jednu pesnicu, da je ovaj odleteo pod konja: „O ovom mesec dana nećete moći da pričate. Neka se zna da je moja dosetka zadnja i moj udarac zadnji."
„Dobro operite ruke" — rekao je zabrinuti profesor Petronijević: „Udarili ste ga po zubima, a na zubima je najviše mikroba."

*

Ono uzbuđenje oko Svetskog kongresa slobodnih zidara prenelo se odjednom i neočekivano na najavljeni sudski spor u povodu kritike koncerta operskog orkestra priređenog u čast masonskog kongresa.
Novine su o tome pisale naširoko. Ako o Svetskom kongresu slobodnih zidara nisu mogle, bar mogu o sporu oko kritike koncerta
Vinaverovo suđenje sa Hristićem postalo je veliko naduvavanje, kao zanosan a opasan balon nad Beogradom pun eksplozivnog helijuma
Suđenje Stanislavu Vinaveru, kao muzičkom kritičaru i uredniku „Vremena" po tužbi Stevana Hristića u svojstvu direktora i dirigenta Opere Narodnog pozorišta zato što je dirigentsku palicu Hristićevu uporedio sa dirigentskom maljicom saobraćajnog žandarma, vodio je isti sudski kolegijum Varoškog suda, sudija Nikolić, Milenković i predsedavajući sudija Vukajlović, koji je sudio po pravopisnoj tužbi akademika i profesora Aleksandra Belića protiv sveštenika Miloša Anđelkovića.
Publika je bila još brojnija. Ovoga puta u sudnici nije bilo filologa akademika i filologa profesora Univerziteta i nije se u grupama objašnjavalo o grupama konsonanata, jotovanju, jednačenju, uprošćavanju i gubljenju suglasnika.
Ovoga puta u sudnicu se slegao sav muzički svet Beograda: skoro svi članovi opere, baleta, opernog, gardijskog i akademskih orkestara, skoro celi horovi, počev od hora Obilić, koji je svojim članovima više ličio na udruženje književnika, profesori muzičkih škola i privatni učitelji muzike, univerzitetski kolegijum muzikum, odani ljubitelji muzike, čak i cigani profesora Mike Alasa, muzikolozi, folkloristi, snobovi, pomodari, modiskinje, gizdelini i gizdelinke, kicoši i kaćiperke, sva gradska kita i sve gradske rese, čak i članovi i članice gradskog džokej-kluba, nešto književnika i novinara. Stanislav Vinaver se osvrtao po publici koja se delila po pripadanju, grupe su se rasporedile po partiturama i deonicama, po kompozitorima i repertoarima, po klasičnim nazorima i modernim opredeljenjima... Kakve bi se samo neslućene muzičke kombinacije mogle da naprave sa prisutnima. Kakvi orkestri i kakvi ansambli, pomislio je, praveći kombinacije. Vinaverov pogled se zadržao na profesorskom kvartetu trojice braće Nastasijević sa Raškom Dimitrijevićem.
Kad je suđenje počelo, na mestu tužitelja nije bilo Stevana Hristića, već je tu sedeo njegov zastupnik advokat Ljubomir Stefanović, što je Stanislava Vinavera činilo toliko nervoznim da ga na klupi za optužene nije mogao da smiri ni njegov advokat Branislav Milenković. Poznajući karakter svog klijenta, advokat Milenković je strahovao da Stanislav Vinaver veća dela klevete i uvrede ne počini u samom sudu negoli u tekstu zbog koga je tužen.
U tom pravcu je suđenje počelo. Predsedavajući suda je pozvao Vinavera da da podatke.
„Otkud se mi poznajemo?" — pitao je sudija Vukajlović kada su se on i Vinaver suočili oči u oči.
„Od Njegoša!"
„Od Njegoša?"
„Profesor Pavle Popović često pominje Njegoševe stihove, iz Poruke rodu o jeziku: „Belo, bilo, bjelo i bijelo..." Ko bi mislio da on to radi pogrešno. Vi ste tu zabludu ispravili, taj stih sudski utvrđeno glasi: „Belić, Bilić, Bjelić i Bijelić..." Ja Vam čestitam. Nije lako opovrći profesora Pavla Popovića!"
„A Vi ste onaj koga sam odstranio sa prošlog suđenja" — prisetio se sudija Vukajlović: „Slušajte gospodine, Vi ste pred sudom a sud je ozbiljna ustanova. To ćete morati odmah da shvatite!"
„Ja sam odmah shvatio. Ovaj sud svojim suđenjima postaje velika umetnička institucija srpskog naroda: Pandurović — Stefanović, Belić — Anđelković, Hristić — Vinaver..."
„Molim Vas, gospodine, da se držimo suđenja zbog kog ste i Vi tu i mi ovde..."
„A gde je tužitelj?"
„Pristupite da date podatke!" — sudija Vukajlović se više nije obazirao na Vinaverove upadice i izlete.
Stanislav Vinaver je davao podatke počev od svog imena i prezimena, imena roditelja, datuma i mesta rođenja, profesije, mesta boravka do podatka da nije do sada osuđivan. Uz svaki od ovih odgovora Vinaver je dodavao: „A gde je tužitelj?"
„Gospodina Hristića će zastupati njegov advokat u tužbi..." — rekao je najzad sudija Vukajlović.
„A, je li? Je li Vam uvređeni gospodin rekao da mu je ispod časti da stoji spram mene, kao što mu je ispod časti da ga poredim sa žandarmerijskim saobraćajcem..."
„On tako ne misli. Misli da nije neophodno da bude tu. Ako bude potrebno... zavisno..."
„Samo ne želi da se povlači po sudovima. A ja sam, je l' te, krpa za brisanje javnog kulturnog mnjenja. Ako je, gospodine sudija, gospodin Hristić želeo sudsku predstavu, imaće je. Pošto gospodin Stevan Hristić ima advokata, pošto ja, Stanislav Vinaver, imam advokata, onda bih i ja mogao da budem tu negde, ako ustreba, a da sve prepustimo advokatima."
Publika je negodovala, a i sudija: „Vi ne možete, Vi ste napravili delikt."
„Imam pravo na svedoka?"
„Imate pravo na svedoka."
„Onda želim za svedoka lošeg dirigovanja simfonijskim orkestrom — najboljeg mogućeg svedoka — lično Stevana Hristića."
Publika je počela da odobrava i da plješće. Željni senzacije i hristićevci i vinaverovci su se slagali i podržavali zahtev. Sudija je pokušavao da smiri publiku i Stanislava Vinavera, vičući:
„Ovo je sud."
„Baš zato, treba mi svedok. Ja znam da je u Vašoj kancelariji ishod ovog suđenja muzičkoj estetici i pravu na umetničku kritiku, gospodin Hristić. Ja ga hoću za svedoka sem ako se ne pojavi lično kao tužitelj."
Videći da nema kud, sudija Vukajlović je prekinuo suđenje na petnaest minuta.
„Ovo niste smeli da nam uradite" — govorio je Stanislavu Vinaveru njegov advokat Branislav Milenković: „Sudija nam ovo neće oprostiti."
„Nismo na ispovesti, već na sudu..."
„Šta će nam Stevan Hristić. Bez njega bi nam bilo lakše."
„Neću lakše. Hoću teže."
Dosta veselja u publiku uneo je strasni posmatrač spektakla sa strane filozof Branislav Petronijević, kome je momak iz „Palasa" doneo tapaciranu stolicu i postavio je po strani, gde mu je tačno filozof naznačio.
„Lakše bih Vas odbranio da niste tražili Hristića u sudnici. Njegovo prisustvo je otežavajuća činjenica" — tužio se i dalje Vinaveru advokat. „Zašto ste me uzeli da Vas branim?"
„Mi ne branimo mene, shvatate li, mi branimo muziku za koju je Hristićevo dirigovanje preotežavajuća činjenica."
„Možemo izgubiti."
„Mi nismo važni, važno je da ne izgubi muzika" Sudije su se vratile sa Stevanom Hristićem. „Nastavljamo, ili bolje rečeno, počinjemo suđenje. Prisutni su tužitelj Stevan Hristić, kompozitor i dirigent ovdašnji i tuženi Stanislav Vinaver, pesnik i muzički kritičar."
„Zašto pesnik? Zašto kompozitor? Dirigent tuži kritičara što ga je uporedio sa žandarmerijskim saobraćajcem. I to ne bi trebalo da širimo na poeziju i komponovanje" — prigovorio je advokat Branislav Milenković.
„Kako su podaci o optuženom Stanislavu Vinaveru već ušli u zapisnik, molim gospodina Ljubomira Stefanovića, zastupnika, da iznese tužbu" — sudija Vukajlović je prelazio preko advokatske upadice.
„U muzičkoj kritici koju je napisao, potpisao i objavio gospodin Stanislav Vinaver, između ostalog stoji i ovo: nama treba muzike..."
„Dabome da treba. Ako hoćemo da opstanemo" — skočio je Vinaver: „Nama je potreban minimum muzičkog prostora za zvučanje, talasanje, dodir i odbijanje. Je li to uvreda?"
„Smirite se, čoveče, i pustite me da podignem tužbu" — nastavio je Ljubomir Stefanović, a Vinaver ostao da stoji: „Ono što je pre neki dan beogradski operski orkestar pod dirigentstvom gospodina Hristića učinio, nije zbilja ličilo na simfonijsku muziku. To su bili iseckani momenti, isprekidani i usplahireni komadići nekog bezimenog tkiva. Orkestar je pod gospodinom Hristićem došao do mrtve tačke..."
Dok je advokat čitao deo njegovog teksta, Vinaver je slegao ramenima i pokazivao iscepkanost, rastrzanost, i pokušavao da gestom odredi mrtvu tačku.
„Molim sud da obrati pažnju — do mrtve tačke!"
„Kakav sud?!" — upadao je Vinaver: „Svi kojima je stalo do muzike moraju da obrate pažnju. Pa i gospodin Hristić."

Što je želeo, Vinaver je postigao, razgoropadio je Stevana Hristića, kome je odjednom sunuo jar u lice i koji je iz ruku svog advokata istrgao primerak „Vremena", odlučan da odmah sam pređe na najteže Vinaverove ocene o njemu kao dirigentu.
„Goreg koncerta sa umetničke tačke nije bilo kod nas od onoga što je gospodin Hristić dao kao Betovena i Baha." — Stevan Hristić je prekinuo čitanje: „Otkad goreg koncerta nije bilo kod nas? U ovoj godini? U ovoj deceniji? U ovom veku? Od postanka muzike uopšte?"
„To sami odlučite" — rekao je neobično mirno Vinaver: „Mislim da ste dobro postavili gradivo."
Ostavši bez reči, Hristić se besno vratio čitanju Vinaverove muzičke kritike, korpus delikta:
.....i onda se nameće pitanje: zašto filharmonija
ne uzme nekoga, ko nije gospodin Hristić, za dirigenta? Inače, ambicije gospodina Hristića su takve, da će on još da učini i to da ćemo ići na svaki koncert napabirčenih amatera samo ne na koncert solidnih muzičara iz operskog orkestra — ali koji ometa gospodin Hristić svojom palicom, razmahan kao kakav saobraćajni žandarm na kolskom raskršću, ali sa manje stvarnog uspeha..."
Stevan Hristić je to čitao u jednom dahu i u svoj žestini, da je na mah izgubio i dah i glas.
Prvi koji je gospodinu Stevanu Hristiću pritekao u pomoć bio je Stanislav Vinaver. Brži i okretniji nego što bi se ikad od njega očekivalo, dohvatio je sa sudskog stola bokal sa vodom, sipao je u čašu i dao gospodinu Stevanu Hristiću, koji ju je, nemajući kud, prihvatio.
„To piše gospodin Stanislav Vinaver!" — iskoristio je advokat Ljubomir Stefanović, odlučan da iznese tužbu do kraja: „On je time naneo u muzičkoj kritici nezapamćenu uvredu mom klijentu, tešku uvredu našem zasluženom umetniku i u to ime, i u ime pravde tražim sudsko zadovoljenje. To je uvreda i zar će se muzičke kritike pisati uvredama?... A to što je gospodin Vinaver dao vodu gospodinu Stevanu Hristiću, to je smišljena veština njegova, da bi se pred sudom i sudskom publikom pokazao čovečnim i nepakosnim."
Sudija Vukajlović je prihvatio prigovor Vinaverovog branioca Branislava Milenkovića i dao reč optuženom.
„Mogu li ja da pitam gospodina Hristića nešto direktno u vezi sa slučajem?" — pitao je Vinaver: „Jeste li Vi, gospodine Hristiću, protiv saobraćajnog žandarma?"
„Nisam. Ali sam protiv da me poredite s njim."
„Umesto da ste polaskani."
Na protest advokata tužbe sudija je Vinaveru oduzeo pravo da se direktno obraća Hristiću u smislu mogućih novih uvreda pred sudom.
„Mene gospodin Hristić optužuje što sam ga uporedio sa saobraćajnim žandarmom. U tome nema nikakve uvrede. Štaviše, meni imponuje saobraćajni žandarm, mnogo više nego gospodin Stevan Hristić" — govorio je Vinaver spram sudija: „Saobraćajni žandarm sređuje saobraćaj u varoši, spašava živote građana, on je važan činilac modernog života i na velikom je glasu u Americi, Londonu, Parizu, Berlinu gde je dobro plaćen i poštovan. Kada bi gospodin Hristić bio na mestu saobraćajnog žandarma na raskršću, recimo na našim Terazijama, on bi svojim iskidanim i grčevitim pokretima pričinio bezbroj nesreća. I svaki saobraćajni žandarm imao bi pravo da me tuži što sam ga uporedio sa gospodinom Hristićem. Ja sam gospodina Hristića uporedio sa nečim višim..."
Gospodin Stevan Hristić, gubeći svaki vid gospodskog strpljenja, tražio je od svog advokata da protestuje što je ovaj i činio.
„Da ja kažem što imam, da znate na šta protestujete... Dakle, ja sam gospodina Hristića uporedio sa nečim boljim, sa bićem zdravih pokreta i velike socijalne važnosti."
„Vi tvrdite da poređenjem niste hteli da uvredite?"
„Hteo sam da kažem da gospodin dirigent Hristić upotrebljava nesaobrazne pokrete. Naš operski orkestar je nejak i slab i za njega su potrebni manji i tananiji gestovi nego za automobiliste na raskršću. Svi moderni dirigenti vode orkestar gotovo očima, diriguju sugestivno i manje mašu rukama. I zato način na koji diriguje gospodin Hristić ne odgovara mestu i zadacima... Ja molim sud da naredi veštačenje i da njim utvrdi da gospodin Hristić kada diriguje liči na saobraćajnog žandarma, ja podvlačim po krupnoći gesta, a ne po preciznosti..."
„Sud dozvoljava da se moj klijent i ovde vređa i da se uvreda još ponavlja i produbljuje" — pobunio se advokat Ljubomir Stefanović: „Gospodin Hristić nije ma ko, on je jedno od najvećih naših muzičkih imena."
„Ja ću navesti imena kritičara od glasa koji su pisali da gospodin Hristić nije dobar dirigent. Gospodin Stanislav Binički je čak tražio da se gospodin Hristić smeni kao netalentovan i nesposoban dirigent. Treba li da podsećam na natpise u „Politici" i nepovoljan sud koji je o Hristićevom dirigovanju izneo gospodin Viktor Novak, profesor Univerziteta... Da se razumemo i da budem pošten prema gospodinu Hristiću kao kompozitoru. On za naše prilike ima velikog značaja kao kompozitor. Ja mu kao kompozitoru dajem puno značaja i poštovanja; kao dirigent on je kob naše opere!"
„Molim sud da upamti reč — kob!" — skakao je advokat Stefanović.
„Gospodin Hristić neće da se žrtvuje za našu muzičku kulturu" — Vinaver se više nije mogao sa upadicama da zaustavi: „On je silom vezan za jedno mesto na kome treba da su najsposobniji. Mi moramo da crvenimo kada o nama pišu da nam je opera, i pored potrošenih miliona, spala zbog gospodina Hristića na nivo provincijskog pozorišta. Ja fanatično verujem da je muzika osnova novog duhovnog života Bez muzike nema podviga i poleta. Stara muzika gusala i deseterca stvorila je epski polet našeg naroda. Šta mislite, gospodo sudije, zašto me nije tužio gospodin Miloje Milojević, kada sam za njega napisao da je guslar na klaviru?"
„To je stvar gospodina Miloja Milojevića" — rekao je sudija Vukajlović zatečen iznenadnim pitanjem, što je izazvalo smeh i veselje u sudnici: „Molim Vas vratite se odbrani i vodite računa o dostojanstvu suda"
„Sada su novi zadaci i treba nam nova muzika. Ja verujem u reči Ničeove da se tragedija, dakle veličina jednog naroda, rađa iz duha muzike. I zato branim naš muzički život i gledam da doprinesem da se taj život rađa i razvija normalno. Zbog tog i samo tog, a ne iz razloga ličnog, ja se borim sa gospodinom Hristićem" — brehtao je Vinaver kao da dokazuje pitanje života i smrti: „Branim gospodina Hristića kao kompozitora, da kao dirigent ne ruši s mukom i darom stečenu veliku reputaciju. Drugi su mu i tu kompozitorsku vrednost poricali, ali ja to nisam činio. Ali ja to nisam činio, naprotiv. Branio sam ga i branim ga i sad ovde. On će kao kompozitor u našoj muzici imati zavidno mesto za sva vremena. Za ovo mišljenje ne tražim zahvalnost gospodina Hristića Ali kao dirigent neka se okani opere... Ako gospodin Hristić nema hleba da jede, daćemo svi prilog. Pozvaćemo javnost da mu se da državna otpremnina, neka sinekura, ali neka oslobodi operu, ona nije socijala za zbrinjavanje..."
„Ne nalazi li sud ovde uvrede?" — skočili su i Stevan Hristić i njegov advokat Ljubomir Stefanović: „Hoće li sud u ovom sporu da postane saučesnik?"
„Zašto da sud postane saučesnik? Zato što tvrdim da je gospodin Stevan Hristić pokazao zavidan dar u oblasti dramske muzike, po našim motivima? To sam napisao još posle oratorijuma „Vaskrsenje" po tekstu Dragutina Ilića Istakao sam raspevanu melodiku i impresionistička izražajna sredstva, na čemu treba da zasnuje stilske elemente svog budućeg izraza. Gospodin Hristić je kao kompozitor pošao tim putem i deset godina mi za to zahvaljuje... Ja mu tu zahvalnost nisam tražio, jer mi je gospodin Hristić najviše zahvalio time što je komponujući Mitrovića i Šantića stvorio impresionističku gradsku pesmu."
Stanislav Vinaver je stao pred Hristićevog advokata Ljubomira Stefanovića: „Ko je prvi pisao o zvonkom proglasju novije srpske muzike, Konjoviću, Hristiću i Milojeviću?"
„Vi, gospodine Vinavere."
„Ko je o Stevanu Hristiću pisao kao o umetniku osetljivosti i ustreptale osećajnosti koji piše muziku koja živi strasnim životom?"
„Vi, gospodine Vinavere."
„Ja cenim to pisanje Stanislava Vinavera, gospodo sudije, pa.." — javio se Stevan Hristić u želji da i on nešto razjasni.
„To je tačno!" — Vinavera ni ono čemu je celom pričom težio nije moglo da zaustavi, dok ne poentira: „To dokazuje i ova tužba Svoj opstanak u operi, gospodin Hristić želi da odbrani ovim sudom. Ja sam dobar kad ga hvalim i u pravu sam. Ali sam pogrešio tamo gde ga ne hvalim. I tu grešku valja sudski osnažiti!"
„Mi cenimo gospodina Vinavera I ova tužba to dokazuje. Mi nismo njega uzeli kao ličnost sklonu misaonim atrakcijama" — Stevan Hristić je koristio Vinaverov predah: „Mogli smo da ga uzmemo onako kako se o njemu, još davno, izrazio profesor Slobodan Jovanović kao o jednom zdravo zelenom, zdravo napućenom i razbarušenom mladom spisatelju, koga je i uporedio sa napitim banatskim berberinom koji je svojoj mušteriji rekao: ,Ne bojte se Vi ništa, gospodine, kažite Vi samo meni gde Vam je glava, a onda je meni lako brijati.'"
„Protestujem. Vređanje" — javio se Vinaverov branilac Stefanović, ali bez njegovog odobrenja.
„Taman posla, vidite da mene gospodin Hristić tako ne poredi. On tvrdi da je to učinio profesor Slobodan Jovanović. Gospoda književnici Milan Ćurčin, Boško Tokin i ja sporimo se za koga je to profesor Slobodan Jovanović pre petnaestak godina rekao. Sumnjao sam da se na mene anegdota više odnosi nego na njih, mada su oni Banaćani... Ali ja nisam tužio profesora Slobodana Jovanovića, što me je uporedio sa napitim banatskim berberinom. Smatrao sam da profesor prava Slobodan Jovanović ima pravo da me uporedi... I da učini čast i meni, i berberinu i modernoj poeziji našoj..."
Sudija Vukajlović je opomenuo da to nije predmet sudskog pretresa i da se drže slučaja koji treba rasvetliti.
„Mi držimo" — rekao je Stevan Hristić sigurno: „da je slučaj jasan."
„Primećujete li, gospodo sudije, da gospodin Hristić sebi govori mi? Oni koji sebi govore mi smatraju sebe nedodirljivim. Pred Vama nije obično delo uvrede kako se želi tužbom prikazati. Ovde je, gospodo, u pitanju sloboda umetničke kritike. Presuda ovog suda ući će u kulturnu istoriju. Ona će pokazati kako sudije shvataju svoju kulturnu i narodnu dužnost, jer je ovde u pitanju napredak jedne umetnosti i jedne velike narodne ustanove." — Vinaver nije branio sebe, već čuvao ugled i veličajnost muzike: „Kada je čuveni kompozitor Brukner bio primljen u audijenciju kod cara Franje Josifa, ovaj mu je ponudio što god zaželi, a Brukner ga je zamolio samo jedno, a to je da ga, ako je moguće, muzički kritičar Hanačik manje napada. To nije pošlo za rukom Brukneru ni uz pomoć cara Franje! To gospodin Hristić pokušava da ostvari uz pomoć ovog suda. Eto kolika je neprikosnovenost muzičkih kritičara u kulturnom svetu, koji je svestan njihove kulturne i socijalne uloge. I naš sud treba da bude svestan kolika je neprikosnovenost muzičkih kritičara u kulturnom svetu, koji je svestan njihove kulturne i socijalne uloge. I naš sud treba da bude svestan koliko nam je potrebna i neophodna muzička kritika, kao čuvar muzičkog progresa. Ja toliko."
Neočekivano, iz publike, sa svoga mesta sa strane, ustao je filozof Branislav Petronijević i obratio se poroti.
„Gospodine sudija, mogu li ja da budem svedok?" — pitao je filozof Branislav Petronijević.
„Kakav svedok, gospodine Petronijeviću?" — čudio se predsednik sudskog veća Vukajlović, iznenađen i zatečen: „Niste prijavljeni ni od tužbe ni od odbrane."
„Sudski svedok. Recimo, svedok gospodina Stevana Hristića."
„Prihvatamo ga za svedoka" — odmah se oglasio advokat Ljubomir Stefanović uz odobravanje samog Stevana Hristića zbunjenog ovom ponudom.
„Protestujemo" — oglasio se advokat Branislav Milenković, na šta se pobunila sva publika.
„Prihvatamo" — javio se sam Stanislav Vinaver, dodajući svome advokatu: „Ovo postaje zanimljivo."
„Dopustite da svoj iskaz počnem pitanjem optuženom Stanislavu Vinaveru: koliko Vam je godina, gospodine Stanislave?"
„Rođen sam 1891. godine..."
„Imate 36 godina, gospodine, ej. Vi ste, po godinama života deset godina stariji od Branka Radičevića, toliko ste stariji od Milutina Bojića, godinu dana ste mlađi od Vladislava Petkovića Disa i Jovana Skerlića i tri godine od Petra Petrovića Njegoša..."
„Ne shvatam baš dobro šta hoćete, profesore?"
„Kako šta hoću? Hoću da Vas pitam šta će Vam ovo? Sudite se sa jednim dirigentom, umesto da se sudite sa epohom?"
„Molim da sud ovo ne uzima u obzir" — javio se advokat Ljubomir Stefanović: „Ovo svedočenje nije u okviru predmeta spora."
„Sud prihvata" — složio se sudija Vukajlović: „Molim gospodu advokate da daju završne reči."
Advokat Ljubomir Stefanović je odlučio da težinu Vinaverove uvrede dirigovanja Stevana Hristića pojača težinom njegove kritičarske reči.
„Muzičke kritike gospodina Stanislava Vinavera imaju veliku visinu duha, znanja i spreme i on se može uporediti sa najvećim stranim kritičarima. Reč u muzičkim kritikama gospodina Vinavera ima u ovoj zemlji i možda najveću težinu. I baš zato što ta reč ima toliku težinu, to je delo uvrede teže. Tražim da se Stanislav Vinaver što strože kazni, jer se prebacio i grubo uvredio moga klijenta, što inače do sada nije bio slučaj. Ja molim sud da se stavi u striktno zakonsko gledište i da ceni uvredu, bez upuštanja u ocenu gospodina Hristića kao dirigenta"
Advokat Branislav Milenković je završnu reč okrenuo ka Hristiću: „Držim da je nepotrebno ukazivati ko je Stanislav Vinaver i kako će u umetničkom, kulturnom i javnom životu teško odjeknuti ovo suđenje, kako u zemlji tako i u inostranstvu. Sud je morao uticati na gospodina Hristića da do ovog suđenja ne dođe, jer je to bruka za ovog poštovanog gospodina. Ukazao bih i na razdraživost gospodina Hristića, koji je preko štampe vređao gospodina Vinavera, ne zato da bih ukazao da mom klijentu nije palo na pamet da ga za to tuži, već na nemotivisanost njegovog vređanja i njegove uvređenosti. Gospodin Hristić je našao uvredu za sebe u poređenju sa saobraćajnim žandarmom i time stao na aristokratsko gledište suprotno našem demokratskom mentalitetu. Saobraćajni žandarm je zvanje krajnje časno, to je organ državne vlasti sa autoritetom i ugledom u društvu. On je zakonski razvratan kao i gospodin Hristić, samo mlađi po hijerarhiji. Pozivam se na član 214 po kome se iz uvreda izuzimaju naučne kritike hudožnika i umetnika. A ovo je umetnička kritika. Je li ovaj sud pozvan, pa i stručan da sudi umetničkoj kritici?"
„Da li optuženi želi šta da doda?" — pitao je sudija Vukajlović.
„Što bih?" — pitao se Vinaver: „Zar sve ovo nije dovoljno?"
„Osećate li se, gospodine Stanislave Vinavere, išta krivim?"
„Ono za šta se ja osećam krivim nije u nadležnosti ovog suda... Osećam se krivim što je u Petrogradu otkriven onaj student koji je pripremao atentat na Staljina... Osećam se krivim što u Milanu nije uspeo atentat na Musolinija, koji je izjavio da će ova godina biti početak napoleonskih godina fašizma."
„Gospodine Stanislave Vinavere, ovo je sud. Ovo je ozbiljna ustanova, a ne ustanova šale i komike" — sudija Vukajlović je zaključio pretres i sudski kolegijum se povukao na većanje.
Većanje nije dugo trajalo. Činilo se da je kolegijum već imao presudu, skoro da se vratio pre nego što je izašao.
Sudija Vukajlović je pozvao sve u sudnici da ustanu:
„Sud je našao da nema mesta primeni člana 214. Krivičnog zakonika da se optuženi pusti ispod suđenja, jer inkriminisan a i natpis nije ostao u grani objektivne i dozvoljene kritike, već je prešao granice njene. Izrazi doduše nisu pogrdni da bi sačinjavali uvredu, ali se iz stava u kome se privatni tužilac kao dirigent upoređuje sa žandarmerijskim saobraćajnim žandarmom zaključuje omalovažavanje, a omalovažavanje je bitno za delo iz člana 52. Sud je stao na gledište da u delu ima težnje da se gospodin Hristić ponizi. Za to delo sud kažnjava gospodina Stanislava Vinavera sa tri dana zatvora i hiljadu dinara globe. Kao olakšavajuće okolnosti uzete su činjenice: da okrivljeni priznaje svoje delo i da do sada nije osuđivan."
Presuda je primljena sa mukom u sudnici, bez dragosti i bez jarosti.
Presudom nisu bili zadovoljni ni hristićevci ni vinaverovci. Prvi su se nadali radovanju, drugi naslađivanju. Oni neutralni primili su je navlaš, kao da su u očekivanjima svojim sa obe strane izigrani.
Presudom nisu bili zadovoljni ni gospoda u sporu, Stevan Hristić i Stanislav Vinaver. Stevanu Hristiću se činilo da je teška uvreda smanjena veličinom kazne. Advokat tužbe Ljubomir Stefanović uveravao je Stevana Hristića da su postigli najviše. A najviše je da je uvreda priznata sudski i presudom kažnjena Advokat odbrane Branislav Milenković pokušavao je da uveri Stanislava Vinavera kako su dobro prošli. Stanislav Vinaver je, bez obzira na veličinu kazne, presudu doživljavao kao smrtnu kaznu svakom estetskom vrednovanju, kao pokušaj da se note prevedu u zakonske paragrafe, a partiture u zakonike. Presuda je otvarala pitanje: hoće li pravosuđe izdati rečnik dozvoljenih književnih poređenja? Ako će sud odlučivati kako reći bobu da je bob i popu da je pop, onda je to raspopljavanje boba i razbobljavanje popa.
„Presuda nije kompletna!" — doviknuo je Stanislav Vinaver spram sudija, pošto se okolo napraskao, dok su sudije čekale da se sudnica isprazni.
„Ono što ste čuli, to je cela presuda" — odvratio je sudija Vukajlović: „I kaznu smo Vam za primer odredili."
„Niste mi još odredili kada u ovom sudu, za Vašim stolom mogu da pišem muzičke kritike?"
„Ispraznite sudnicu!" — naredio je sudija Vukajlović žandarmima, izlazeći.
„Treba vedro prezirati" — kliktao je Stanislav Vinaver, dok su ga iz sudnice izvodili oni isti žandarmi koji su ga udaljili i sa pravopisnog suđenja, na isti ne baš milan način: „Da ste saobraćajni žandarmi, računao bih na vaše razumevanje!"
Žandarmi su Vinavera skoro predali u ruke novinarima, koji su ga čekali pred vratima suda.
„Šta imate da kažete o presudi?" — pitao je u ime svih književnik i novinar Branimir Ćosić.
„Još uvek ponavljam Vam, da ko želi da me nađe, neka me potraži i nađe u mojim pesmama: tu sam i sam sebe tražio. Tu će naći i to i ono što ja još o sebi ne znam."
„Staša, pobogu, šta Vam je? — pitao je Branimir Ćosić i ponovio: „Pitao sam Vas za presudu? Šta imate sad da kažete."
„Člana 52 o omalovažavanju po kome sam osuđen nema u Dušanovom zakoniku.”